REČI I NEDELA
Pozivanje ili podsticanje
na ratne zločine u medijima
u Srbiji 1991–1992
CENTAR ZA TRANZICIONE PROCESE
UREDNIK: BRUNO VEKARIĆ
REČI I NEDELA
Pozivanje ili podsticanje na ratne
zločine u medijima u Srbiji 1991–1992
AUTORI
Ivan Boljević, Đorđe Odavić, Vladimir Petrović,
Svetislav Rabrenović, Bogdan Stanković,
Jasna Šarčević Janković, Novak Vučo, Milica Vukotić
BEOGRAD, 2011.
REČI I NEDELA
Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine
u medijima u Srbiji 1991 – 1992
Izdavač
Centar za tranzicione procese
Urednik
Bruno Vekarić
Autori
Ivan Boljević, Đorđe Odavić, Vladimir Petrović,
Svetislav Rabrenović, Bogdan Stanković,
Jasna Šarčević Janković, Novak Vučo, Milica Vukotić
Recenzenti
Prof dr Snježana Milivojević
Prof dr Vojin Dimitrijević
Grafičko oblikovanje i slog
Ivan Hrašovec
Štampa
ATC, Beograd, 2011.
Tiraž 1.000
ISBN 978-86-915147-0-9
Objavljivanje publikacije pomogla
Fondacija Fridrih Ebert
: SADRŽAJ
SADRŽAJ
PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
GLAVA I
ISTORIJSKI OKVIR. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
Stanje u medijima tokom 1980-ih godina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
Osma sednica i ujednačavanje medijskog prostora . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
„Velika je snaga Osme sednice“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
Medijska priprema rata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
Partijska kontrola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
Propuštena šansa 9. marta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Kad kažem novina, mislim Politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
Bastilja u Takovskoj? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
GLAVA II
RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Sejanje mržnje i straha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
Psihološko – propagandni rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
Ishodišta propagandnog rata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
GLAVA III
TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143
Analiza uticaja medijskog izveštavanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144
Ratna propaganda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Moć grupe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152
Nasilje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
Kolektivno nasilje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166
PRIMERi
1. Zastrašivanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
2. Dehumanizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
3. Medijski linč . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190
4. Zloupotreba dece . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
5. Isleđivanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
5
: SADRŽAJ
GLAVA IV
PRAVNI OKVIR. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .233
1. Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu (MVT). . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
2. Međunarodni krivični tribunali za bivšu Kugoslaviju i Ruandu . . . . . . 239
A. Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju (MKTJ) . . . . . . . . . 239
b. Međunarodni krivični tribunal za Ruandu (MKTR). . . . . . . . . . . . 247
3. Evropski sud za ljudska prava i Komitet
Ujedinjenih nacija za ljudska prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
a. Relevantni predmeti Evropskog suda za ljudska prava . . . . . . . 263
b. Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava . . . . . . . . . . . . . . . .268
4. Zaključci u pogledu međunarodne prakse . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .269
5. Domaći pravni okvir . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270
ZAKLJUČAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 281
POST SCRIPTUM
MEDIJI U SRBIJI DANAS: EHO DEVEDESETIH . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .283
Huškački govor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285
Ogrešenja o etička pravila. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .286
Novi sistem etičkog novinarstva. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .288
Parada ponosa kao test . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .290
Etničko čišćenje javnog života . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292
„Poruke mržnje” na Trećem kanalu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 294
Povratak Milijane Baletić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 294
Presuda Palmi zbog diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .296
Slučaj dve Aide . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297
Maja i Miloš: „Mrzimo Jevreje!” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297
„Sajber mržnja” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .298
Deset dana jula – slučaj hapšenja Radovana Karadžića . . . . . . . . . . . . . 299
Srebrenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301
mali čamac veliki brod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 303
Govor mržnje i ćutnja mržnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 305
6
: SADRŽAJ
ANEKS 1
REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
Pravni okviri za pokretanje krivičnog postupka protiv
novinara koji su pozivali na rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
Krivično delo organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida
i ratnih zločina izvršeno putem sredstava javnog informisanja . . . . . . . 309
Propaganda mržnje u međunarodnom krivičnom pravu . . . . . . . . . . . . . 317
Odgovornost novinara u konfliktu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336
Pred zadatošću istorije dirigovanih medija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 353
Nužna je pretpostavka ne civilno već civilizovano društvo koje je
spremno iskazati prezir prema ljudima koji to zaslužuju . . . . . . . . . . . . 356
Hrvatski novinari i suđenja za ratne zločine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 361
Postoje pravne i zakonske osnove za krivični progon lica za koja
postoji osnovana sumnja da su propagandom u medijima
učestvovale ili podsticale na izvršenje ratnog zločina . . . . . . . . . . . . . . . 365
Govor mržnje – metoda političke propagande . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .368
Medijski zakoni u BIH, Srbiji i Hrvatskoj i suđenja medijima . . . . . . . . . 375
ANEKS 2
NUNS: KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE . . . . . . . . . . . . . .383
PRILOZI UZ KRIVIČNU PRIJAVU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .386
ANEKS 3
Prof. dr Mikloš Biro: MEDIJI I RATNI ZLOČINI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 401
Uvodne napomene: Smer i opseg uticaja medija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 401
Mediji u Srbiji: Razvoj nacionalizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .408
Mediji u Srbiji: Proizvodnja rata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412
Mediji u Srbiji: Stimulisanje ratnih zločina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 416
Tehnologija medijske manipulacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 418
Tehnologija psihološke manipulacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .420
SPISAK IZVORA I LITERATURE
Arhivski materijal . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 423
Međunarodni i domaći pravni izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 423
Literatura. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 426
7
: SADRŽAJ
9
: SADRŽAJ
PREDGOVOR
Da li je „govor mržnje” u medijima u Srbiji tokom oružanih sukoba na prostoru
Jugoslavije devedesetih godina predstavljao samo neistinito, ostrašćeno i neobjektivno izveštavanje koje se moglo smatrati više ili manje „uobičajenom“ reakcijom na ratne zločine i događaje koji prate svaki oružani sukob ili se, pak, može
govoriti, u pravnom smislu, o aktivnostima koje su u sebi sadržavale elemente
teških krivičnih dela pozivanja ili podsticanja na ratne zločine? Ova krupna
dilema o kojoj su mnogi novinari, sociolozi i etičari, u Srbiji i izvan nje, već izrekli
mnoga mišljenja i mnoge reči osude nije, ipak, u dovoljnoj meri osvetljena iz
(krivično)pravne optike. Presudu, ali ne sudsku, ratnom izveštavanju na ovim
prostorima doneo je, pored ostalih i Tadeuš Mazovjecki, specijalni izvestilac
Komisije za ljudska prava UN koji je u svom specijalnom izveštaju o medijima iz
decembra 1994. godine napisao: „Od početka sukoba, informacije koje su objavljivali mediji u bivšoj Jugoslaviji u suštini su se sastojale u nacionalističkom
diskursu i sveprisutnim napadima i uvredama uperenim protiv drugih naroda. Ne iznenađuje što je taj fenomen direktno doveo do užasnih zverstava na
bojištima...“
Nezavisnom pravosuđu i nezavisnim medijima kao okosnicama svake
zrele demokratije i pokretačima konstruktivnog suočavanja sa prošlošću ostala
je obaveza da, u najvećoj mogućoj meri, doprinesu razjašnjavanju gorepomenute dileme. Nije do kraja osvetljena suptilna tanka linija koja razdvaja slobodu
govora i izražavanja medija od nedozvoljenih tehnologija medijske manipulacije: iznošenja neistina, demonizacije neprijatelja, viktimizacije sopstvenog
naroda, prikrivanja istine, posebno u slučajevima koji daju osnovu za pretpostavku da su doprineli izvršavanju ratnih zločina.
Dobra je okolnost što u već prilično bogatoj međunarodnoj praksi pa i u
presudama i pravnim mišljenjima brojnih međunarodnih sudskih i političkih
institucija - od Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu, međunarodnih tribunala za Ruandu i bivšu Jugoslaviju i Evropskog suda za ljudska prava do Pravnog komiteta UN - postoje primeri tretmana „govora mržnje“ kao kriminalne
delatnosti koja nije zaštićena međunarodnim pravom. Potvrdu za takav pristup
10
: SADRŽAJ
moguće je naći i u najvažnijim međunarodnopravnim instrumentima koji se
tiču ove oblasti. Tako Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima UN
načelno garantuje pravo slobodnog izražavanja, ali istovremeno kaže da se primena tog prava mora sprovoditi „sa odgovornošću“ zbog čega može da bude i
predmet neophodnih ograničenja kako bi se „poštovala prava i ugled drugih....“
U svojoj interpretaciji ovog dela pomenutog Pakta, Komitet za ljudska prava
UN kaže da „svako zagovaranje etničke, rasne ili verske mržnje koja uključuje
pretpostavke diskriminacije, neprijateljstva ili nasilja treba da bude zabranjeno
zakonom“. Iz toga bi mogao da usledi zaključak da pomenuta dela, odnosno
„nedela“ medija ne samo mogu već i moraju da budu inkriminisana.
Bogata činjenična građa koja svedoči o beščašću medija u Srbiji tokom
90-tih godina prošlog veka nudi pravnoj struci najveći mogući izazov: da – vodeći
računa o pozitivnom nacionalnom i međunarodnom zakonodavstvu i raspoloživoj međunarodnoj sudskoj praksi – krivičnopravno kvalifikuje pojedine radnje
izvršenja krivičnog dela i ukaže na njihove učinioce. Mnoštvo je pravnih pitanja
koja traže odgovore: od razjašnjavanja problema kauzalnosti odnosno odgovora
na pitanje da li je nastupanje posledice element krivičnog dela, konkretno, da li
bi se moglo tvrditi da postoji krivično delo pozivanja ili podsticanja na izvršenje
ratnih zločina iz člana 145 Krivičnog Zakonika Srbije ako se utvrdi da je neko zbog
uređivačke politike i neistinitog izveštavanja sa fronta i izvršio krivično delo ratnog zločina? Ko može da bude označen kao počinilac: da li samo glavni urednici
medija, da li samo izveštači, jedni i drugi ili niko od njih? O kojem stepenu krivice
se radi i kako bi se mogao dokazivati umišljaj? Pitanja je mnogo...
Svrha je ove publikacije da na jednom mestu prikupi tekstove koji se bave
ovim i širim pitanjima odnosa medija i ratnih zločina kako bi se našem pravosuđu omogućilo, da se uz podršku struke i samih medija, potraži odgovore na
ova i druga pitanja i na stručno korektan i profesionalan način utemelji eventualne buduće postupke koji bi mogli da se vode protiv odgovornih osoba u
medijima Srbije.
BRUNO VEKARIĆ
11
: UVOD
12
: UVOD
UVOD
Cela propaganda, velike reči udarale su direktno ljudima na podsvest.
Pred oči su im vraćane strašne slike prethodnog rata. To sam mogla da vidim i u svojoj kući, majku koja je svakog jutra ponavljala kako je kao dete
gledala leševe koji plivaju Savom. Ljudi su bili sluđeni. Tako sam jednog
dana slušala razmišljanje svog dobrog kolege i imala osećaj da se čovek
razboleo. Pomislila sam na „Besnilo“ Bore Pekića. Imate taj fenomen – virus koji počinje da vas izjeda. I ja sam imala periode kada sam sumnjala
u sebe, da ja možda nisam u stanju da shvatim i razumem šta se događa.
Čekala sam da izađe „Vreme“ i da vidim da ima još ljudi koji slično razmišljaju, da nisam poludela
iz razgovora s novinarkom koja je radila u jednom od medija bliskih vlasti
U oružanom sukobu koji se tokom devedesetih godina prošlog veka (od 1991. do
1999. godine) odigrao na prostoru bivše Jugoslavije (Hrvatska 1991 –1995; Bosna
i Hercegovina 1992 – 1995; Kosovo i Metohija 1999.) živote je izgubilo najmanje
130.000 ljudi, milioni su raseljeni ili izbegli, uništena su velika materijalna dobra
i kulturne vrednosti od neprocenjivog značaja. Silini i razornoj dimenziji tog rata i
teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava u velikoj meri doprineli su
mediji pod kontrolom vladajućih elita u svim zemljama regiona, posebno u Srbiji
(Radio-televizija Srbije, dnevni listovi i izdanja „Politike“), u Hrvatskoj (Hrvatska
radio-televizija, dnevni list Vjesnik), a uređivačke politike na osnovama propagande mržnje i osvete nisu bili pošteđeni ni mediji u Bosni i Hercegovini.
Pitanje zašto niko na prostoru bivše SFR Jugoslavije nije odgovarao za
neprocenjivu štetu nanetu žrtvama rata i posleratnim generacijama putem
medijske poruke ostalo je bez jasnog odgovora.
U Srbiji su mediji pod kontrolom Slobodana Miloševića bili, 0prema oceni
komunikologa i medijskih analitičara, školski primer uspešne medijske propagande. Državna informativna mašina, čije su poluge činili Radio-televizija Srbije,
glasila „Politikine“ grupe i agencija TANJUG, bila je jedinstvena po načinu finansiranja, izboru upravnih odbora, postavljenju glavnih urednika.
13
: UVOD
Uloga „medija na vlasti“ bila je destruktivna. Razvijala se postupno, u nekoliko faza, od dominantnog govora mržnje koji je pozivao na međunacionalnu
netrpeljivost, preko kampanje „otvaranja starih rana“ iz dalje ili skorije prošlosti (Gazimestan, 1389, Jasenovac, 1941 – 1945, zločini u BiH tokom Drugog svetskog rata); usledile su neistine i poluistine, zataškavanje umesto objektivnih
izveštaja, koji su se mogli pronaći samo u medijima van kontrole države sa antiratnom uređivačkom politikom.
Kada su sukobi okončani, kao da je usledila kampanja tišine. Haški tribunal je već otpočeo da procesuira ratne zločine, a u regionu počinje obrnut proces
opiranje uspostavljanju ponovnog poverenja među narodima u novonastalim
državama, kao i sprečavanje procesuiranja počinilaca ratnih zločina. Sve u pokušaju da se ti događaji prepuste kolektivnoj amneziji.
Traumatični potresi kao posledica ratova i nasilja, intenzitet i razorni efekti
tih događaja našli su se u središtu pažnje svetske javnosti, a mediji na prostoru
bivše Jugoslavije koji su nastojali da objektivno i nepristrasno izveštavaju i analiziraju te događaje našli su se na udaru istih onih političkih i kvaziintelektualnih elita koje su u rat ušle i iz njega izašle sa intencijom održanja na vlasti po
svaku cenu. Podršku u toj nameri imali su u državnim medijima. Političke i društvene promene u regionu početkom dvehiljadite godine dovele su i do drugačije
atmosfere u društvu. Proces tranzicione pravde mogao je da otpočne, a zajedno
s njim i krivični postupci za ratne zločine kao njen sastavni deo.
Nijedan urednik, direktor medija, novinar, niko nije odgovarao za svoj doprinos tragediji koja je zadesila prostore bivše Jugoslavije. Kako lustracije nije bilo u
političkoj sferi niti u sferi društva uopšte, ona je mimoišla i medije.
Sud časti Udruženja novinara Srbije doneo je 5. decembra 2000. godine
odluku da osmorica glavnih i odgovornih urednika trajno budu isključeni iz članstva Udruženja. Odluka je prvo doneta za urednika informativnog programa
RTS-a Milorada Komrakova, sa obrazloženjem da je „odgovoran za višegodišnje
medijske manipulacije koje su sprovođene u svim emisijama informativnog programa RTS-a, za fabrikovanje neistinitih vesti, za prekrajanje stvarnih događaja
i zbog poziva na progon političkih neistomišljenika, čime je zakone novinarske
profesije potpuno podredio slepom služenju režimu Slobodana Miloševića”.
Istovremeno, mnogi novinari i urednici koji su devedestih pozivali na rat
ostali su i dalje ne samo u medijima gde su nastavili da kreiraju javno mnjenje,
već su se mnogi našli u ulozi vodećih političara u vremenu tranzicije.
14
: UVOD
„Na početku, a ni na kraju sukoba, međutim, ne stoji reč, nego ruka na polugama moći u državi i društvu.“ (Dušan Reljić)
Republika Srbija, kao i ostale zemlje Zapadnog Balkana, suočava se s potrebom i obavezom da formira objektivan stav prema uzrocima ratnih zločina koji
su se dogodili u prošlosti; iz toga proističu potreba i obaveza da se, u skladu s
međunarodnim standardima, krivično gone oni koji su te zločine počinili, ali i oni
koji su na njih pozivali ili podsticali.
Zbog pravnog načela zabrane retroaktivne primene zakona, u Srbiji nije
na raspolaganju oblik odgovornosti za učešće u zajedničkom zločinačkom
poduhvatu. U dugim razgovorima s novinarima Politike, Tanjuga, Radio-televizije Beograd i Radio-televizije Novi Sad, došli smo do značajnih informacija o
mehanzmima na kojima su počivale uređivačke politike medija, zapravo samo
jedna jedina uređivačka politika. O tome može da posvedoči rečenica „Urednici,
jednostavno, dobiju naređenje“ Dakle, mediji su se uređivali iz jednog centra.
Milošević je imao svoje odane ljude, vrlo umešne i talentovane za oblikovanje
dnevno potrebne medijske slike događaja koji su se nizali jedan za drugim. To
je, čak, često izazivalo podsmeh kod običnih ljudi. Bili su u manjini jer nisu slepo
verovali vođi. Takva medijska agresija u vidu propagande pružala im je osećaj da
im novinari medija bliskih vlasti vređaju inteligenciju.
U državnim medijima nije bilo prostora za novinare koji su odbijali da služe
ideologiji. Pod pretnjama ili bez njih, napuštali su redakcije, ostajali bez posla,
ili, pak, osnivali nove medije. Premda je Srbija u žiži interesovanja ove studije,
zloupotreba medija tokom ratova devedesetih regionalni je, širi fenomen, o
čemu svedoče poznati slučajevi govora mržnje u medijima u regionu poput Slobodne Dalmacije i Zmaja od Bosne. Dugoročno gledano, cilj objavljivanja ove
studije jeste unapređivanje javnog informisanja u postkonfliktnom periodu, ali i
jasno definisanje problema odgovornosti za javnu reč u periodu sukoba.
Jula 2009, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) je zbog sumnje da
je počinjeno krivično delo оrgаnizоvаnjе i pоdsticаnjе nа izvršеnjе gеnоcidа
i rаtnih zlоčinа iz čl. 145. KZ SRЈ podnelo krivičnu prijavu protiv „odgovornih
osoba i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim
listovima Politika, Večernje novosti i drugima koji su svojim uticajem i značenjem u medijskom prostoru, kao državna medijska preduzeća, sprovodili ratnohuškačku propagandu“. NUNS ih smatra odgovornim za ratna dešavanja na
15
: UVOD
prostoru bivše Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i
ljudskih žrtava, te najstrašnijih ratnih zločina.
U Tužilaštvu za ratne zločine razmatralo se pitanje pravnog osnova za krivični
progon lica odgovornih za pozivanje ili podsticanje na izvršenje ratnih zločina. Na
regionalnoj konferenciji u Dubrovniku novembra 2007, na temu odgovornosti ratnohuškačkih medija, prvi put su, u prisustvu javnosti, razgovarali tužioci za ratne
zločine i predstavnici medija. Stoga je po prispeću krivične prijave otvoren pretkrivični postupak s ciljem da se ispitaju navodi iz krivične prijave, prouče okolnosti
krivičnog dela, individualizuje odgovornost za njegovo izvršenje.
Tim Tužilaštva za ratne zločine, uz pomoć saradnika, pravnika i analitičara
iz regionalnog projekta „Pravda i ratni zločini“, pregledao je obimnu medijsku
dokumentaciju. Korišćeni su arhivi „Politike” AD, Radio-Beograda, Radio-televizije Srbije, arhivska građa iz Fonda za humanitarno pravo i Arhiva Otvorenog
društva (Open Society Archives) u Budimpešti, dokumenti iz „Arhitela“, kao i
autobiografije novinara i glavnih i odgovornih urednika, te obimna literatura koja
postoji o ovoj temi.
Istraživanje je obuhvatilo izveštavanje medija bliskih vlasti u 1991. i na
početku 1992. godine. Sprovođena je i analiza presuda i optužnica koje su povodom zločina počinjenih putem medijskog izveštavanja donosili međunarodni tribunali: Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu u slučajevima Štrajher i Friče,
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (slučaj Šešelj), Međunarodni
krivični tribunal za Ruandu u slučaju Nahimana i ostali, kao i analiza sudske
prakse Evropskog suda za ljudska prava i Komiteta UN za ljudska prava u slučajevima koji su se odnosili na medijsko izveštavanje (Surek protiv Turske, Jersild
protiv Danske, Forison protiv Francuske itd.). U svrhu pretkrivičnog postupka pribavljeno je i ekspertsko mišljenje prof. dr Mikloša Biroa sa Katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i prof. dr Đokice Jovanovića sa Katedre
za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Štampana, audio i vizuelna zaostavština devedesetih godina veoma je obimna, ali i rasuta. Najobimnija kolekcija štampe nalazi se u Narodnoj biblioteci
Srbije, gde su pohranjeni svi brojevi glasila koja su izlazila na teritoriji Republike
Srbije, kao i mnogih van njene teritorije. Manje iscrpna, ali značajna jeste i kolekcija periodike u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Ova se građa čuva u folio
povezima i nije digitalizovana. Za digitalizovanu novinsku građu bitne su arhive
samih medijskih kuća. „Politika” AD je digitalizovala najveći broj svojih izdanja,
16
: UVOD
a u njenoj arhivi nalaze se i štampani primerci svih „Politikinih” izdanja, od kojih
su za ovu problematiku najvažniji Politika, Politika ekspres i NIN). Novosti imaju
sopstvenu arhivu.
Dragocena istraživačka prečica omogućena je istraživačkim radom Fonda
za humanitarno pravo, čija arhivska kolekcija „Istraživanje o ratnoj propagandi
i govoru mržnje“ sadrži obiman kliping izdvojenih članaka ove sadržine iz Politike, Politike Ekspres, Večernjih novosti, Borbe, Duge, NIN-a i drugih glasila za
period od 1990. do 2000. godine. U pogledu radijske i televizijske dokumentacije, pregledana je Arhiva Radio-Beograda i Radio-televizije Srbije. Veliki deo
arhive RTS može se pribaviti van arhiva – veliku kolekciju strpljivo je prikupio
Lazar Lalić, a mnogi delovi materijala mogu se pronaći u arhivama Fonda za
humanitarno pravo i Arhivama Otvorenog društva u Budimpešti.1
„Za razliku od štampanih medija, koji ostavljaju obilje tragova, na koje se
istraživač može u svako doba ponovo vratiti, prolaznost i kratkotrajnost zračenja
sadržaja elektronskih medija teško su premostiva prepreka kada se želi istražiti relativno dug period“, piše Rade Veljanovski.2 „Mada naša televizija postoji
samo pet decenija, u njenom arhivu već nedostaju mnoga izuzetno dragocena
svedočanstva zabeležena kamerom. Najteže je osakaćen arhivski deo sa snimcima iz 90-tih. U RTS-u su tada urednici – partijski cenzori određivali šta će se
čuvati za budućnost, uništavajući snimke ogromne vrednosti.” Mileta Kečina,
direktor Programskog arhiva RTS, naglašava da je ova ustanova službeno samo
servis, da čuva samo ono što mu daju redakcije, ali i da je mnogo puta spasavao
arhivsku građu uprkos „partijskim komesarima“ u redakcijama: „Neki ljudi su
neprikosnoveno odlučivali šta će završiti u istoriji i praktično smo od 1989. smeli
da čuvamo samo ono što je emitovano u Drugom dnevniku. Brisani su mnogi
dragoceni materijali koji nikad nisu emitovani, naročito oni sa ratišta. Ipak,
nešto smo krišom uspevali da sačuvamo, a sve češće nam se javljaju ljudi koji
su nešto sačuvali kod kuće, i donose nam to blago.“3 Arhiv RTS-a je ipak u veli1 Kolekcija Lazara Lalića; Fond za humanitarno pravo, Istraživanje
o ratnoj propagandi i govoru mržnje (FHP IP-049-2); Open Society Archives
(OSA, 304-0-15/17), Audio-vizuelni materijal iz rata u bivšoj Jugoslaviji
2 Rade Veljanovski, Zaokret elektronskih medija, Nebojša Popov (prir.), Srpska strana
rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, B92. Beograd 2002, knj. II, 178
3 Boris Subašić, Nekad cenzura, a danas nebriga države
ugrožavaju audio-vizuelne istorijske izvore I
17
: UVOD
koj meri očuvan naporima Dokumentarne arhive, i pristupačan na bazi podataka
programskog arhiva. U njemu se nalaze sačuvani delovi informativnog programa
iz devedesetih godina. Pored toga, u arhivi se čuva i niz dokumentarnih filmova
o ratu koji se emituju udarnim terminima.
Interesantno je da su o svojoj aktivnosti pisanog traga ostavili najodgovorniji novinari Miloševićevog perioda. U tome prednjači Živorad Minović, koji
je čak dve knjige (Dan počinje s Politikom? i Ulični biograf) posvetio periodu
tokom kojeg je bio direktor i glavni i odgovorni urednik Politike. Tadašnji glavni
i odgovorni urednik Politike Ekspres, docnije direktor Tanjuga Slobodan Jovanović objavio je skup svojih novinskih članaka Virtuelna Srbija, a niz refleksija na
izveštavanje u ovom periodu ostavio je za sobom i tadašnji urednik Večernjih
novosti Rade Brajović (Devedesete danas). Nešto manje skloni peru bili su čelnici državne televizije, koji su za sobom uglavnom ostavili zapise o ličnim problemima nakon 5.oktobra (Milorad Komrakov, Moj Šesti oktobar i Dragoljub
Milanović, Odmazda zbog istine). U okviru ove literature korisnija za shvatanje
razvoja propagandnog aparata jesu sećanja Miodraga Ilića (Laži dugih nogu.
„Medijski rat“ i oko njega), koji je 1991. godine rukovodio satelitskim programom RTS-a, i generala Milovana Milutinovića (Kako sam vodio medijski rat), koji
je tokom rata rukovodio Informativnom službom VRS4.
Problematika ratne zloupotrebe medija privukla je pažnju brojnih domaćih
i stranih autora, čija su dela takođe korišćena u ovoj studiji5.
4 Živorad Minović, Dan počinje s Politikom?, Alef trojni, Čačak 2008; Živorad Minović, Ulični
biograf, Altera, Beograd 2010; Slobodan Jovanović, Virtuelna Srbija, Beletra, Beograd
2000; Rade Brajović, Devedesete danas, Čigoja, Beograd 2010, Milorad Komrakov,
Moj Šesti oktobar, Beograd 2009; Ljiljana Milanović, Odmazda zbog istine. Ko je, kako
i zašto osudio direktora Milanovića zbog bombardovanja RTS-a, Grafocentar, Novi
Beograd 2006; Miodrag Ilić, Laži dugih nogu, “Medijski rat” i oko njega, Biona, Niš
1995; Milovan Milutinović, Kako sam vodio medisjki rat, Narodna knjiga, Beograd 1998
5 Branko Milinković (prir.), Govor mržnje. Analiza sadržaja domaćih medija, Centar za
antiratnu akciju, Beograd 1994; Mark Tompson, Proizvodnja rata. Mediji u Srbiji,
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Medija centar, Beograd 1995; Svetlana Slapšak et alia,
Rat je počeo na Maksimiru. Govor mržnje u medijima, Medija centar, Beograd 1997;
Nena Skoljanac Brunner i drugi (ur), Mediji i rat, Argument, Beograd 1999; Prilozi
Aleksandra Nenadovića, Radeta Veljanovskog, Zorana Markovića i Snježane Milivojević
u poglavlju „Medijski rat“, Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u
istorijskom sećanju, Samizdat B92, Beograd 2002, tom II, 151-253; Kemal Kurspahić,
18
: UVOD
Utvrđeno je da je izveštavanje velikog dela medija u Srbiji tokom rata bilo
ratnohuškački usmereno, ispod svakog profesionalnog i ljudskog nivoa. Redovi
ove studije nesumnjivo stavljaju Tužilaštvo pred pravno kompleksan, ali istovremeno i važan zadatak od šireg javnog značaja. Svesno takvog izazova, Tužilaštvo za ratne zločine opredelilo se da javnosti stavi na uvid deo materijala koji se
odnosi na ratno izveštavanje, a koji neće ugroziti dalji tok istrage.
Takva namera je odredila i karakter ove studije. U njoj se analizira medijska scena u Srbiji do izbijanja rata, izdvajaju se mediji koji su ključno uticali na
oblikovanje javne sfere i instrumenti kojima su se služili u podsticanju mržnje.
Zatim se ispituje pravni okvir za procesuiranje ovog krivičnog dela, s posebnim
osvrtom na dosadašnju praksu međunarodnih sudova u ovoj problematici, kao
i osnove za procesuiranje u domaćem zakonodavstvu. Studija obuhvata i primere izveštavanja s početka rata, koji nemaju za cilj da presuđuju umesto suda,
već da podstaknu argumentovanu javnu debatu za koju se nadamo da će doprineti rasvetljavanju okolnosti koje su dovele do profesionalnog sunovrata srpskih
medija, a cilj je i sprečavanje njihove zloupotrebe u budućnosti.
Mark Tompson, autor knjige Proizvodnja rata, na Regionalnom skupu novinara i tužilaca u Dubrovniku 2007. godine skrenuo je pažnju da bi bilo neophodno uspostaviti društvene i profesionalne mehanizme kontrole propagande.
„To što radite, to je časna stvar, nešto što mi dugujemo svojoj deci“, konstatovala je profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić kada smo se s njom konsultovali o delu knjige koji se tiče međunarodnopravne prakse.
Zločin u 19:30: balkanski mediji u ratu i miru, Media centar, Sarajevo 2003; Renauld
de la Brosse, Politička propaganda i projekt „Svi Srbi u jednoj državi“: posledice
instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe“, u: Sonja Biserko (prir.),
Milošević vs.Jugoslavija, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2004, knj.I 127-213.
19
: ISTORIJSKI OKVIR
20
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
GLAVA I
ISTORIJSKI OKVIR
Medijski sistem SFR Jugoslavije i SR Srbije začet je u ratnom kontekstu. O značaju koji je partizanski pokret pridavao informativnoj sferi svedoči i činjenica
da je na Drugom zasedanju AVNOJ-a novembra 1943. prva institucija, stvorena
odmah posle Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) bila Telegrafska agencija Nove Jugoslavije (TANJUG).1 Partijska glasila poput Borbe i Proletera
nastavila su da izlaze tokom rata, kao i veliki broj biltena, plakata i drugih propagandnih sredstava, koriščenih u cilju postizanja pobede. U neposrednom posleratnom periodu ovaj aktivistički trend je nastavljen. Iako su Zakon o štampi koji
je Privremena narodna skupština donela još 24.avgusta 1945, kao i Ustav iz 1946.
zabranjivali cenzuru i preventivne administrativne mere i, navodno, garantovali
slobodu štampe, postojali su efikasni načini da se ona ograniči.2 Pre svega, nacionalizacijom grafičkih preduzeća, štamparija, litografija i kinematografa, država
i partija su ovu sferu stavile pod potpunu kontrolu. Koordinaciju je vršilo Ministarstvo za informacije, na čijem čelu se nalazio Vladislav Ribnikar, ali i Odeljenja agitacije i propagande, odnosno Agitprop komisija direktno podređena CK
KPJ, reorganizovana marta 1945. pod rukovodstvom Milovana Đilasa.3 Zahuktavanje propagandne delatnosti bilo je važan segment preuzimanja pune konotrole nad društvom. Tako se broj listova u Jugoslaviji penje sa 97 (1945) na 248
(1948). Osim nekoliko verskih publikacija, sva su ta glasila bila pod direktnom
ili posrednom kontrolom KPJ.4 Upravo je ta medijska centralizacija doprinela
1 Stevan Nikšić, Oslobođenje štampe, Mladost, Beograd 1982, 125.
2 Ovaj Zakon o štampi je ostao na snazi do 1960. Drugi propisi koji su regulisali ovu oblast u
neposrednom posleratnom periodu: Odluka o obaveznom dostavljanju štampanih stvari na
području Jugoslavije (1945); Uredba o organizaciji radiodifuzne službe (1946); Pravilnik o
prijavljivanju radio-aparata (1946).
3 Više u Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne
politike u Srbiji 1945-1952, Rad, Beograd 1988, 31-54.
4 S.Nikšić, nav.delo, 129. O Zakonu u štampi piše Lj.Dimić, nav.delo, 154156, a posebno Mihailo Bjelica, Mediji i politička moć. Novinarstvo u
21
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
odolevanju sovjetskom pritisku prilikom krize oko Rezolucije Informbiroa 1948–
1949. “Posle izbijanja Rezolucije nad štampom je pojačana kontrola, ne samo
partijska nego i policijska. (...) Nije bilo zabrana opozicionih listova iz prostog
razloga sto je kontrola bila toliko stroga da štampa nije mogla da objavi nesto
je u suprotnosti sa tekućom politikom. Svi sumnjivi novinari su pokažnjavani ili
pohapšeni, tako da cenzura nije ni bila potrebna.” 5 Partijski organ, Borba, koja
prerasta od novembra 1944 u dnevni list, u tom periodu doseže vrhunac tiraža
od 650.000 primeraka.
U godinama nakon Informbiroa, u nastojanju da se pokaže da je jugoslovenski komunizam drugačiji od sovjetskog, menja se i raslojava i medijska
scena. Redakcija Borbe je 1953. pokrenula Večernje novosti, a pisci iz Mladog
borca obnovili su NIN 1951 godine. Osnovnim zakonom o novinskim preduzećima
i ustanovama iz 1956, institut osnivača se prenosi sa države na društveno-političke zajednice, pretežno organizacije socijalističkog saveza. Tako, na primer,
Borba postaje organ SSRNJ.6 Naravno, ove su promene bili pre administrativne
nego stvarne, partija je čvrsto držala medijske konce u rukama.7
Srbiji 1945-1997, Institut za političke studije, Beograd 1997, 21-26.
5 M.Bjelica, nav.delo, 31.
6 “Osnivač je imao posebna, zakonom ustanovljena prava u odnosu na informativnu
ustanovu ili organizaciju. Osnivač imenuje direktora, glavnog i odgovornog urednika
i spoljne članove Saveta (one koji nisu izabrani iz redova članova kolektiva). Spoljni
članovi imaju apsolutnu većinu u savetima. Status osnivača bio je rezervisan za
društveno-političke zajednice i organe društveno-političkih organizacija. Organizacije
i zajednice, koje vrše osnivačka prava prema određenoj infromativnoj ustanovi
ili oganizaciji nisu obavezno bili i stvarni osnivači ovih glasila. Tako su i listovi
osnovani mnogo pre pojave ovog instituta u zakonu dobili osnivača: osnivačka prava
u Borbi, koja je osnovana kao glasilo KPJ, vršiće SSRNJ; osnivač Politike, koja je
pokrenuta početkom XX veka postaće RK SSRN Srbije.” S.Nikšić, nav.delo, 153.
7 „Na urednička mesta, približno u isto vreme (tokom 1952), došli su i partijski
funkcioneri višeg ranga. Mita Miljković, član srpskog CK, postavljen je za glavnog
i odgovornog urednika Politike.“Aleksandar Nenadović, Glavni urednik. „Politika“
i pad srpskih liberala, 1969-1972, Politika, Beograd 2003, 33-5. U novine se
stizalo po partijskoj direktivi. Nenadović se seća kako ga je u Politiku uputio Milić
Bugarčić, nadređeni u partijskom Univerzitetskom komitetu rekao mu je: „Danas
sam dobio poruku da ćeš i ti, kako su drugovi odlučili, kao mlađi novinarski
saradnik biti uključen u grupu koju CK Srbije šalje u Politiku.“. A.Nenadović, 33
22
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Iako je jugoslovenska štampa postajala slobodnijom od „blokovske“, granice su jasno postavljene. Na ovu temu je ilustrativno govorio 1957. šef države,
Josip Broz Tito: „Mi ne možemo sada dozvoliti da vlada naše zemlje vodi jednu
spoljnu politiku, a da pojedini novinar, zbog toga što mora da razvija svoje misli,
smatra da je on iznad svega, da mora da stvara javno mišljenje i da radi toga
ruši onu politiku koju inauguriše i sa kojom se slaže naš narod“.8 Dve godine
kasnije, ponovo se osvrnuo na pitanje slobode štampe i njenog ograničavanja:
„Naša štampa je slobodna, kao što mora da bude slobodna u jednoj zemlji koja
stvara svoj život na principima prave socijalističke demokratije. Ali, ona mora biti
strogo principijelna i u skladu sa politikom naše narodne vlasti i nastojanjima da
se ostvaruju svi zadaci koji vode u socijalizam“.9 Zakon o štampi i drugim vidovima informacija donet 1960. predviđao je slobodne medijske ustanove kojima
se upravlja po načelima društvenog samoupravljanja, zarad ostvarenja prava
građana na informisanje. Ističe se i sloboda štampe, ali i njena dužnost da građane pravovremeno, potpuno i valjano informiše.10 Te godine je u zemlji izlazilo
904 listova sa ukupnim tiražom od 629.476.000 primeraka, a broj časopisa je
premašio hiljadu.
Ovaj zakon je osim štampe regulisao i druge vidove informacija, prepoznajući domete radio-difuzne revolucije. Radio je već tokom Drugog svetskog rata
odigrao presudnu ulogu u propagandnoj delatnosti, posebno na području Jugoslavije. Slušanje emisije na srpskohrvatskom jeziku Radio Londona, ili radio
stanice „Slobodna Jugoslavija“ koja je emitovala sa teritorije SSSR-a (do marta
1945.) predstavljalo je i način informisanja i vid pružanja otpora okupaciji. Prepoznajući važnost ovog medija, nove vlasti osnivaju nakon rata Savezni komitet za
radio difuziju koji koordinira radom šest republičkih i dvema pokrajinskim radio
stanicama, a Radio Jugoslavija postoji do 1953, kada se deli po republičkim šavovima, pa tako nastaju Radio Beograd (počeo sa emitovanjem već 10.novembra
1944)11, Radio Zagreb i Radio Ljubljana, nešto docnije i Radio Novi Sad (1949) čiji
rad koordinira Jugoslovenska radio-difuzija, a reguliše Zakon o radio-difuznim
8 J.B.Tito, Reč o diskusiji na V plenumu Saveznog odbnora SSRN,
Sabrana dela, Napred, Zagreb 1960, IX, 21
9 J.B.Tito, Pismo Savezu novinara, nav.delo, X, 299.
10 S.Nikšić, 154-59.
11 Aleksandar Spasić, Kratak pregled istorije radiodifuzije u Jugoslaviji,
Jugoslovenski institut za novinarstvo, Beograd 1976, 70-90.
23
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
stanicama 1955. Za samo jednu deceniju, broj registrovanih radio-aparata skočio
je sa 422.000 (1953) na 2.300,000 (1963). 1965. Radio Beograd je do 1970. emitovao tri programa, a osnovan je i Studio B kao radio novinara Borbe.
U ovom periodu pojavljuje se i novi, neobično važan medij – televizija.
Mogućnost televizijskog prenosa prezentovana je Beograđanima još na izložbi
o Nikoli Tesli u Beogradu, Bezistanu 1955. godine. Već 8.juna 1956. Savezno
izvršno veće donosi Odluku o dodeljivanju sredstava za izgradnju televizijske
mreže u Jugoslaviji. Ova odluka je operacionalizovana tokom 1956, pod rukovodstvom direktora Radio Beograda Mirka Tepavca.12 Informativni program je isprva
bio pod okriljem federacije Saveznog Saveta za radiodifuziju i televiziju, koji je
usmeravao rad Centralne informativne redakcije. Međutim, iako je napravljeno
zajedničko programsko telo za televizijski program, vremenom se došlo samo
do delimičnog zajedničkog programa. Ubrzo se iz jezičkih i političkih razloga
prelazi sa koncepta zajedničkog na koncept kooridniranog programa, pa se u
SFRJ izdvajaju tri centra – TV Zagreb (1956), TV Beograd (1958) i TV Ljubljana
(1958).13 Izvršno veće narodne Skupštine NRS donosi februara 1958. odluku o
prerastanju Radio Beograda u Radio-televiziju Beograd, za šta je otvoreno novih
170 radnih mesta.14
Širenje predajničke veze je usledilo veoma brzo, a krunisano je tornjem na
Avali izgrađenim 1965. godine. Satelitski program je lansiran 23. jula 1962., a do
1966. je razrađen i plan za stvaranje Drugog programa TV Beograd. Razvija se i
Radio Beograd, koji osniva Drugi (1965) pa Treći program (1969). NIP Borba osniva
Studio B 1970. godine, a od 1973, televizijski program u boji se emituje svakodnevno.15 Radio televizija Beograd je prednjačila u ovim promenama i inicirala je
12 Ubrzo je formirana programska ekipa buduće televizije – Branko Popović, Saša
Marković, Dušica Manojlović, Ljubomir Zečević, Vlada Mitrović (glavni urednik
novinarskog sektora), Pavle Maletin i Igor Leandrov (urednik vesti). Vidi Igor
Leandrov, Pre početka. Sećanja na pripreme za uvođenje televizijskog programa
u Beogradu. Prilozi za istoriju televizije Beograd, TVB Beograd 1986, tom II; Up.
I Rodoljub Žižić, Kroz ekran svet, Prilozi za istoriju televizije Beograd, Beograd
1986, tom III., Up.Hronologija TV Beograd, www.tvist.rs/tvb/hronologija.doc
13 Prvi eksperimentalni program TV Beograd emitovan je u subotu, 23.avgusta 1958, iz studija na
Sajmištu, kada je gledaoce pozdravio voditelj Mića Orlović. I.Leandrov, nav.delo, 5.
14 Vasilije Popovićč et alia, Iz istorije Televizije Beograd, TV Beograd 1984, 102-103
15 A.Spasić, nav.delo, 92-95.
24
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
slične pomake na Radiju Novi Sad i na Radiju Priština. Ustavne reforme početkom
70-tih godina učinile su složenijom strukturu medija, pa tako RTB postaje složena
jedinica sastavljena od 17 OOUR-a. U skladu sa Zakonom o informisanju iz iz 1973,
konstituisano je 9 programskih saveta, od koji je Programski savet RTB imao 31
člana, saveti radija i televizije po 15, a programski saveti programa po 15 članova,
od kojih je dve trećine imenovala Skupština SR Srbije a jednu trećinu radna zajednica. Postojala je Skupština RTB i njen Izvršni odbor, kao i Radnički savet.16 Na
čelu ove institucije nalazio se generalni direktor RTB.
DIREKTORI RTB / RTS
• 1955–1959. Mirko Tepavac
• 1959–1962. Dušan Popović
• 1962–1972. Zdravko Vuković
• 1972–1985. Milan Vukos
• 1985–1988. Ratomir Vico
• 1989–1991. Dušan Mitević
• 1991. Ratomir Vico
• 1991–1992. Dobrosav Bjeletić
• 1992–1995. Milorad Vučelić
• 1995–2000. Dragoljub Milanović
• 2000–2001. Nenad Ristić
• 2001–2004. Aleksandar Crkvenjakov
• 2004–2010. Aleksandar Tijanić
Možda i više od ustavnih reformi, na stanje u medijskoj sferi osetno su
uticali događaji vezani za studentske proteste 1968. godine, i političku krizu
u Srbiji i Hrvatskoj 1971-2. Kako piše Aleksandar Nenadović: „Oprezna nastojanja redakcije da profesionalnim, selektivnim postupkom – kojim se, dakako
nije poništavao jednopartijski informativni monopol – korak po korak racionalizuje i „najosetljivije“, to jest, političko izveštavanje sa domaće scene ... Granicu
tih mogućnosti u Politici kao i u drugim medijima, širile su, ili sužavale, opšte
političke prilike unutar vladajuće nomenklature, pre svega partijske.“17 Jedan
od studentskih zahteva odnosio se i na smenu direktora i glavnih urednika
16 Isto, 98-99.
17 A.Nenadović, 55
25
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
beogradskih glasila zbog načina izveštavanja sa demonstracija, a zahtevala se i
demokratizacija sredstava informisanja. Partija je međutim imala drugacije planove. U nestabilnim periodima, medijske su slobode sužavane, na šta upućuje
procena i zaključak sa sednice Izvršnog biroa Predsedništva SKJ, 7.10.1968: „Formiran je svojevrsan fetiš autonomije štampe ... Razvilo se shvatanje da usmerenost i sadržina listova, radio i TV programa zavise isključivo od redakcija,
odnosno ponašanja novinara ... Neophodno je u većoj meri celokupni sistem
informisanja tretirati kao sastavni deo političkog sistema i političke i društvene
odgovornosti“.18
Pozivanje na političku odgovornost u medijima uzelo je posebno dramatične
razmere po ostavci Nikezićevog rukovodstva u Srbiji 1972. Novinari, posebno
komentatori od značaja, bili su članovi partije, ali ni njima nije bilo lako da se
snađu. Hajku je najavio Dragoslav Draža Marković, čiju izjavu je prenela Politika, 26.10.1972 pod naslovom Znaju se najpreči poslovi: „Ispitaće se struktura
kadrova u sredstvima informisanja.“ Ističući da „opravdana kritika, tačno upućena na beogradsku štampu, u rečima druga Tita obavezuje sve u ovoj republici
na hitno preduzimanje mera“, Marković je najavio „likvidiranje monopola određenih struktura i pojedinaca u društvu nad sredstvima informisanja i likvidiranje monopola pojedinaca u – sredstvima informisanja“19. Marković istovremeno
beleži u svom dnevniku: „Biće nužno naći zadovoljavajuća rešenja u sredstvma
informisanja. U RTV Beograd, za generalnog direktora, umesto Zdravka Vukovića, ići iće svakako Milan Vukos. Ko će na mesto Saše Nenadovića u “Politici” i
F.Barbijerija u NINu? M.Stamenković i ne misli da treba još da ide iz “Večernjih
novosti”. Po mom uverenju, biće nužna zamena i Lj.Veljkovića u “Ekonomskoj
politici”. Treba razmišljati o svemu. Neće biti baš jednostavno naći zadovoljavajuća rešenja svuda. Možda bi dobro bilo ići svuda, privremeno, ne na konačna
rešenja, već postaviti samo v.d. glavnih urednika i urednika“.20
Nekoliko dana kasnije, nakon što su obavljene političke konsultacije, Marković ponovo unosi: „Saša Nenadović (Politika), Frane Barbijeri (NIN) i Era Ilić
(RTV Beograd) dali su ostavke. Za vršioce dužnosti imenovani su: Voja Đukić
18 Isto, 57-8.
19 Cit,prem: A.Nenadović 245-8.
20 Dragoslav Draža Marković, Život i politika 1967-1978,
29.oktobar 1972, Rad, Beograd 1978, knj.I, 396.
26
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
(Politika), Uča Milivojević (NIN) i Lj. Zečević (RTB). Vrlo je naglašeno da to ne znači
nikakvo prejudiciranje rešenja. Bilo je važno, međutim, razjasniti se i dogovoriti
hitno oko v.d. rukovodećih funkcija u tim radnim orgnaizacijama, kako bi se u
bukvalnom smislu “preuzela vlast” u toj značajnoj oblasti.“ 21
Brzina ove čistke pokazala je istinske razmere politizacije medija, a njena
temeljnost je imala dalekosežne posledice. Slavoljub Đukić sumira njene efekte,
kojima je srpsko novinarstvo preko noći lišeno najsposobnijih novinara: “Jednim
potezom pera smenjeni su, ili pod pritiskom vlasti dali ostavke, svi urednici vodećih glasila: Aleksandar Nenadović, glavni urednik Politike, Frane Barbijeri, glavni
urednik NIN-a, Mirko Stamenković, glavni urednik Večernjih novosti, Dragoljub
Era Ilić, direktor Televizije Beograd, Ljubomir Veljković, glavni urednik Ekonomske politike, Veroslava Tadić, glavni urednik Televizije Beograd, Života Đorđević,
pomoćnik glavnog urednika NIN-a, Jovanka Brkić, predsednik Udruženja novinara Srbije, Generalnom direktoru Radio-Televizije Beograd Zdravku Vukoviću i
glavnom uredniku Borbe Slobodnu Glumcu istekao je mandat.”22 Ova čistka je
uzrokovala dalekosežnu eroziju samosvesti koja je usledila u srpskim medijima.
Takva praksa je opredelila stavove i ponašanje nove klape glavnih urednika, koji
su nastojali da osluškuju političke vetrove bez izlaganja riziku koji je oduvao njihove prethodnike. Ubrzo su se osetile posledice ove krize političke mašte: „Kada
je prilikom sledećih ustavnih promena, 1971, odnosno 1974.godine, zakonsko
regulisanje ove materije preneto u nadležnost republika i pokrajina, većina republika i pokrajina preuzela je privremeno postojeći tekst starog saveznog zakona
o štampi u gotovo neizmenjenom obliku i faktički produžila njegovu važnost.“23
Posledično, sistem je postajao konfuzan i upadao u protivrečnosti. Područje
informativne delatnosti u bivšoj je državi bilo regulisano zakonima i saveznog i
republičkog karaktera. Ustavom SFRJ (cl. 167) i Zakonom o štampi bila je zajamčena sloboda štampe i drugih vidova informisanja. Za objavljivanje informacija
nije bila potrebna prijava ni prethodno odobrenje. Cenzura nije postojala, ili
bolje receno zakoni kažu da ne postoji. Zakonodavac izuzetak predviđa “u slučaju ratnog stanja ili kad je aktom nadležnog organa utvrđeno da postoji neposredna ratna opasnost” (čl. 3. Zakona o štampi). Građanima se daje pravo da se
21 A.Nenadović, nav.delo, 252.
22 Slavoljub Đukić, Političko groblje, Službeni glasnik, Beograd 2010, 189.
23 S. Nikšić, 166. U Srbiji je to bio Zakon o javnom informisanju od 20.6.1973.
27
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
koriste sredstvima informisanja radi sopstvenog obaveštavanja, da izražavaju i
objavljuju svoja mišljenja, šire informacije, izdaju novine i druge oblike štampe
kao i pravo da učestvuju u upravljanju sredstvima javnog saopštavanja informacija pod uslovima koje propisuje zakon. Ovim se pravom na sme koristiti u cilju
rušenja socijalističkog demokratskog uređenja utvrđenog Ustavom, ugrožavanja mira, ravnopravne međunarodne saradnje i nezavisnosti SFRJ, raspirivanja
nacionalne, rasne ili verske mržnje. Ovom zabranom obuhvaćeno je i podsticanje na vršenje krivicnih dela, vređanje časti i ugleda građana, javni moral, sve
sto može da nanese štetu vaspitanju dece i omladine ili da nanese štetu interesima društvene zajednice. Zakonski član sličnog ili identičnog sadržaja bio je
propisan u svim republičkim zakonima koji su regulisali ovu oblast. Slična ograničenja sadrži i više članova saveznog Zakona, kao i čl. 1. i 2. Zakona o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja iz 1976. godine.“24
Kao i Zakon o unošenju i rasturanju inostranih sredstava masovnog komuniciranja i o inostranoj informativnoj delatnosti u Jugoslaviji (1974) i Zakon o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja imao je za cilj
otvaranje mogućnosti značajnih ograničenja slobode informisanja zarad, kako je
otkrivao njegov član 1., sprečavanja zloupotebe „slobode štampe i drugih vidova
informisanja radi rušenja osnova socijalističkog samoupravnog demokratskog
uređenja utvrđenog Ustavom SFRJ, ili ugrožavanje nezavisnsosti zemlje, ili ugrožavanja mira i ravnorpavne međunarodne saradnje.“25 Sličnu svrhu su indirektno imali i članovi 116, 134, 136, 150 i 157 saveznog Krivičnog zakona, a posebno
njegov član 133, posvećen krivičnom delu neprijateljske propagande.
Ako se rezimira ovaj ustavni i pravni razvoj, u njemu je očigledna tenzija
između „dva protivrečna normativna oblika sistema masovnog komuniciranja,
upadljivo izražena u Ustavu SFRJ iz 1963.godine, nastavila da živi i u novom jugoslovenskom Ustavu usvojenom 1974. godine. Tradicionalna kategorija građanske
24 Mirjana Nadazdin Defterdarević, Pravo i sloboda informisanja. Dometi i ograničenja. Razvoj
komunikacijskih sistema i procesa u Bosni i Hercegovini Most. Časopis za obrazovanje,
nauku i kulturu, br. 105, jul-avgust 1998, http://www.most.ba/016/028.htm
25 Zakon o unošenju i rasturanju inostranih sredstava masovnog komuniciranja
i o inostranoj informtaivnoj delatnosti u Jugoslaviji, Sl.list SFRJ br39, 1974. i
Zakon o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja,
Sl list SFRJ 31.12.1976. Presek stanja u tadašnjem sistemu informisanja daje
Muhamed Nuhić, Sistem informisanja u SFRJ, Svjetlost, Sarajevo 1981.
28
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
ustavnosti, izražena u garanciji slobode štampe, uključena je i u ovaj ustav uporedo sa novim oblikom slobode i prava čoveka, samoupravljača, slobode i prava
da bude informisan i da informiše, koje predstavlja svojevrsnu negaciju instituta „slobode štampe“.26 Posledice ovakve dinamike uočava Mihajlo Bjelica:
„U vreme Titove vladavine stvoren je u Jugoslaviji sistem javnog informisanja
koji je po mnogo čemu bio specifičan u svetu. Gledan izdaleka, sistem je izgledao skoro idealan. Najvišim normativnim i programskim dokumentima (Ustav,
Zakon o udruženom radu, program Saveza komunista, Zakon o javnom informisanju) garantovana su radnim ljudima i građanima takoreći sva poznata prava i
slobode u oblasti informisanja ... Međutim, ako se sistem osmotri iznutra, nije
teško zapaziti da je on svo vreme funkcionisao na stari agitpropovski način. Za
većinu garantovanih prava nisu bili predviđeni mehanizmi kako se oni ostvaruju
u praksi. To je poznati nesklad između normativnog i stvarnog.“27
STANJE U MEDIJIMA TOKOM 1980-IH GODINA
Takav sistem je bio posebno loše opremljen da reaguje na krizne situacije, što se osetilo ubrzo nakon Titove smrti. Eskalacija krize na Kosovu aprila
1981. godine koju su karakterisali izgubljeni životi, zavođenje vanrednog stanja
i vojna intervencija, bila je praćena i embargom na informacije. Sa jedne strane,
na partijskim sastancima je slavljena medijska reakcija na krizu. Radovan Pantović je na čelu Programskog saveta RTB-a tvrdio da su „novinari izvršili sve svoje
zadatke koji su im se nametnuli u toku izveštavanja o kontrarevoluciji na Kosovu
i akcijama društva, pre svega Saveza komunista.“28 Realnost je, međutim, bila
drugačija. Jedan jugoslovenski dnevni list objavio je 1.aprila 1981. godine,
sasvim hladnokrvno, članak o velikim turističkim mogućnostima SAP Kosovo.
Idućeg dana i sva ostala štampa prenela je agencijsku informaciju o povećanju
dnevnog dodatka u pokrajini Kosovo. Informativne emisije jugoslovenskih televizijskih stanica obilovale su tih dana vestima o događajima širom sveta – prvi
minuti posvećivani su po pravilu sukobima policije i obojenog stanovništva u
Londonu i sličnim uličnim neredima u Briselu. O onome što se upravo zbivalo na
26 S.Nikšić, nav.delo, 166.
27 M.Bjelica, nav.delo, 53-55.
28 Cit.prem: Rade Veljanovski, Zaokret elektronskih medija, u: Nebojša Popov (prir.), Srpska
strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, B92. Beograd 2002. knj.II, 180.
29
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Kosovu nije bilo ni reči“.29 Mediji su itekako podbacili u pokrivanju ovih događaja, ne usuđujući se da o njima izveštavaju dok se nije utvrdila njihova politička
kvalifikacija. Međutim, jednom kada je jugoslovenski partijski vrh osudio albanske demonstracije kao izraz kontrarevolucije, najuticajnija srpska glasila su se
nadmetala u osudama albanskog iredentizma, dolivajući ulje na vatru. Tako je
aprila 1982., Ratomir Vico, tada član predsedništva GK SK Beograda i urednik
informativno-političke redakcije Radio Beograda, osuđujući „ekstreme u javnoj
reči o Kosovu“, pomenuo ‘smernu neutralnost pred kontrarevolucijom’ u nekim
sredinama i ‘zabrinjavajuču neosetljivost za problem iseljavanja Srba i Crnogoraca u štampi i forumima”30
Naravno, rekacija je usledila i u obliku inicijativa da se sistem transformiše.
Posle Titove smrti počela su se postavljati razna pitanja o funckionisanju političkog i informativnog sistema, među kojima i pitanje položaja i uloge profesionalnih novinara. Na novinarskim skupovima mogle su se čuti izjave, valjda prvi
put posle Drugog svetskog rata, da ova profesija ne bi smela da bude transmisija Saveza komunista.31 Naime, prema podacima Saveza novinara Jugoslavije,
u SFRJ je 1982 radilo 11,000 novinara, od kojih u Srbiji 3,800. Od ovog broja
preko 75% bili su članovi SKJ. U izdanjima NIP Borbe radilo je oko 450 novinara,
od kojih su 65 odsto bili članovi Partije. U NIP Politika od oko 400 bilo je 70 procenata članova partije, u Radio Beogradu 300 novinara, u Televiziji Beograd 300
(80 odsto članova partije, a u TANJUGU od 250 zaposlenih 88 procenata je imalo
partijsku knjižicu.32 Iako je Agitrpop odavno raspušten, nadzor nad medijima i
dalje je sprovodila Komisija Predsedništva CK SKJ za propagandnu i informativnu delatnost, a ni policija nije bila manje zainteresovana. Kako piše Slavko
Ćuruvija, „u Sedmoj upravi SSUP-a postojalo je odeljenje zaduženo za kontrolu
medija, koje je u svakoj redakciji imalo svoje obaveštajce i to po sistemu: jedan
policajac na tri novinara, zahvaljujući čijoj delatnosti je policija promptno, na
svakih deset minuta dobijala izveštaje šta se gde događa.“33
29 S.Nikšić, 229.
30 Isto, 344.
31 M.Bjelica, nav.delo, 55.
32 M.Bjelica, nav.delo, 48-9.
33 Predrag Popović, Oni ne praštaju, Poslednja ispovest Slavka
Ćuruvije, Info orfej, Beograd 2001, 165.
30
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Najdirektniji uticaj na medije dolazio je iz republičkih centara, na koje je
preneta moć u duhu Ustava 1974, što je umesto liberalizacije dovelo do republičke parcelizacije medijskog prostora. Slavoljub Đukić je pisao: „Stara Juga
se zauvek raspadala. I štampa je izgubila raniji izgled. Posle više decenija prisilnog ućutkivanja, nastala je gladna trka da kažemo ono što ranije nismo mogli
reći.“34 Nisu se svi mediji sa istom energijom i maštovitošću uključili u kritičko
preispitivanje jugoslovenske stvarnosti. Prema analizi usmerenosti medijskih
poruka koju je časopis „Novinarstvo“ sproveo 1981., jasno su se izdvajali konzervativniji mediji u kojima su dominirale pozitivne poruke usmerene ka stabilizaciji poretka (radio i televizija, Borba i Politika), neformalnija štampa (Ekspres,
Novosti) i nedeljnici (NIN i Duga) u kojima su problemi češće tematizovani i razbarušena omladinska glasila koja su prednjačila u kritici sistema.
Pozitivne
poruke
Negativne
poruke
Neutralne
poruke
Radio Beograd
71
14
15
TV Beograd
65
17
18
Borba
47
40
13
Politika
45
42
13
NIN
37
38
25
Politka ekspres
36
48
16
Duga
31
53
16
Večernje novosti
23
44
33
Omladinske novine
16
60
24
Student
16
77
7
TABELA PREUZETA IZ M.BJELICA, NAV.DELO, 59.
Prema Ognjenu Pribićeviću, u drugoj polovini osamdesetih godina je „došlo
do značajnih promena u sistemu informisanja. Stari sistem se raspao, a novi
koji nastaje predstavlja mešavinu starog i novog.“35 Prema Zakonu o osnovama
sistema javnog informisanja SFRJ iz 1985, društveno – političke zajednice i organizacije su mogle da osnuju novinsku ili radiodifuznu organizaciju, ali uz pri-
34 S.Đukić, Političko groblje, Službeni glasnik, Beograd 2010, 225-6.
35 Ognjen Pribićević, Promene u sistemu informisanja u Jugoslaviji,.Novinarstvo 1 (1991), 66.
31
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
bavljeno mišljenje SSRN (Socijalističkog saveza radnog naroda), Sindikata ili
Saveza omladine, čime se čuvao refleks partijske kontrole nad medijskom sferom uspostavljen 1945. godine. Zakonom je bila predviđena i zabrana rasturanja štampe ukoliko „se iznose ili prenose neistinite i alarmantne vesti ili tvrdnje
kojima se ugrožava ili bi se mogao ugroziti javni red ili mir ili uznemiriti javnost“.
Ove zabrane, međutim, nisu funkcionisale. Činilo se da je represivni sistem
pokazivao znake zamora, a štampa počela slobodnije da izveštava. Međutim,
destabilizacijom Saveza Komunista Jugoslavije u drugoj polovini osamdesetih
godina, štampa koja je do tada bila pod partijskom kontrolom postaje sredstvo
unutarpartijskih, pre svega međurepubličkih sukoba. M. Bjelica piše: „Nespremna za ma kakve demokratske reforme, vladajuća partija nastojala je da i dalje
vlada i drži sve konce u svojim rukama na isti način kao i ranije. Međutim, kako
je vreme odmicalo, otpori jednopartijskom načinu vladanja postajali su sve jači.
Sa raznih strana dolazile su kritike, kako prakse tako i teorije. Jedan za drugim
dovedeni su u pitanje svi principi na kojima je zasnovan Program Saveza komunista – vodeća uloga partije, demokratski centralizam, samoupravni socijalizam,
delegatsko odlučivanje.“36
Odgovor na ovaj izazov razlikovao se u različitim delovima Jugoslavije. O
tadašnjoj situaciji u Srbiji Bjelica navodi: „Tokom 1984. godine partijski komiteti imali su obavezu da organizuju rasprave o problemima javnog informisanja
i novinarstva. U toj jugoslovenskoj akciji naročito energičnim pokazalo se novoizabrano rukovodstvo Gradskog komiteta SK Beograda sa Slobodanom Miloševićem na čelu (...) U delu zaključaka koji se odnose na javna glasila rečeno je:
„Gradski komitet nalaže komunistima NIRO Politika da definišu i ostvare program
idejno-političkog delovanja u pogledu jedinstvene uređivačke politike i da svestrano analiziraju i ocene razloge i puteve pojavljivanja napisa nesocijalsitičke
sadržine i nacionalističke intonacije i preduzmu mere protiv ovakvih pojava u
NIN-u, Politici eskpres, TV reviji, Intervjuu i Ilustrovanoj politici. To se odnosi i na
slične pojave u Dugi, Novostima 8 i Saboru“.37
Ognjen Pribičević ukazuje da su tada “u Srbiji ... vodeći mediji (RTB i Poltiika) već nekoliko godina svedeni na nivo biltena vladajuće komunističke
36 M.Bjelica, 64-65
37 Cit.prem M.Bjelica, nav.delo 65-66.
32
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
partije.“38 Medijski diskurs se zaoštravao, posebno u pokrivanju tema povezanih
sa nastojanjem SR Srbije da redefiniše odnos sa svojim pokrajinama, poput izveštavanja o iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova. To naravno nije značilo da
je sva štampa govorila jednim glasom. Naprotiv, nesuglasice koje su postojale
unutar srpske komunističke partije itekako su se mogle iščitavati na stranicama
beogradske štampe. Alarmantni medijski skandali, poput pojave nacrta memoranduma SANU u Večernjim novostima krajem septembra 1986. i sa njim povezanog objavljivanja humoreske Vojko i Savle u Politici januara 1987. ukazivali su
na dramatičnu eroziju profesionalnih standarda.39
Istovremeno, sistem je nastojao da obeshrabri pokušaje medijske emancipacije, poput planiranog novinarskog Fonda solidarnosti. Na sednici Gradskog
komiteta, uz prisustvo Predsednika CK SKS Slobodana Miloševića ova inicijativa
38 O.Pribićević, nav.delo, 67.
39 Vidi Miodrag Marović, „Politika“ i politika, Helsinški odbor
za ljudska prava, Beograd 2003, tom II
33
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
je ugušena uz obrazloženje da “predstavlja pokusaj konstituisanja političke opozicione organizacije.” Stavise, ovaj je primer iskorišćen za razračunavanje sa
opozicionim elementima uopste, “a narocito u izdavačkim i novinskim kućama
u drugim institucijama koje direktno utiču na stvaranje javnog mnenja”.40
OSMA SEDNICA I UJEDNAČAVANJE MEDIJSKOG PROSTORA
Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom, ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu u kojoj kao
da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao
popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu (...) Lako
se gubi orijentacija, brkaju se opredeljenja, blede linije preko kojih se ne
sme preći (...) Zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare (...) Šta
treba da se dogodi da bismo shvatili da obarač na oružju povlače i neodmerene, histerične reči na javnoj sceni, ponekad i jedan jedini red u
novinama?
DRAGIŠA PAVLOVIĆ u razgovoru sa urednicima beogradskih glasila
11.septembra 1987, koji je bio povod za održanje Osme sednice
Ovakvo je novinarstvo išlo u susret burnim političkim događajima na proleće
1987, kada sekretar CK SKS Slobodan Milošević dramatično menja pristup rešavanju pitanja Kosova. Milošević je prepoznavao važnost medija u političkom
životu. Još kao čelnik beogradskih komunista detaljno se upuštao u medijsku
kadrovsku problematiku.41. Kako svedoči njegov dugogodišnji saradnik Borisav
Jović, „javnosti je pridavao ogroman značaj, ali nažalost, najčešće joj nije poklanjao odgovarajuću pažnju. Bio je svestan ogromne uloge raspoloženja građana,
ali je smatrao da građani ne treba uvek i o svemu da budu obavešteni. Bio je
sklon da se informacije građanima doziraju, pa i podešavaju prema političkim
40 M.Bjelica, nav,delo, 79.
41 Tako Milošević na sednici Gradskog komiteta 18. febrruara 1987 kaže: „Promenjen
je glavni urednik Duge, ali se stanje u Dugi neće promeniti dok ne dođe do
promene u redakciji Duge u širem smislu. Razgovaramo i o novom glavnom
uredniku NIN-a. Bez obzira na rešenje do koga dođemo, nećemo rešiti probleme
u NIN-u ako ne dođe do ozbiljne rekonstrukcije čitave redakcije.” Cit. prem.
A.Nenadović, „Politika u nacionalističkoj oluji“ u N.Popov, nav.delo, tom II, 169,
34
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
potrebama i to je, naročito poslednjih godina njegove vladavine, obilato koristio.
Godinama je najveću pažnju posvećivao sredstvima informisanja, naročito televiziji. Lično je odabirao glavne urednike novina i informativnih programa, a pogotovo direktora radija i televizije. Možda nigde kao u ovoj oblasti nije na direktonoj
vezi držao sve urednike koji su „hranilli“ javnost vestima, komentarima i uopšte informacijama. Bio je duboko ubeđen da građani svoje gledanje na političku
situaciju formiraju na osnovu onoga što se njima servira, a ne prema njihovom
stvarnom materijalnom i političkom položaju. Ono što nije objavljeno, nije se ni
dogodilo – to je bila Miloševićeva deviza.“42
Ova se deviza potvrdila prilikom Miloševićeve posete Kosovu Polju krajem aprila 1987., tokom koje je otvoreno uzeo u zaštitu predstavnike kosovskih
Srba.43 Ta poseta je označila početak nove medijske strategije. Njena prezentacija na beogradskoj televiziji promovisala je Miloševića u nacionalnog lidera.
Njegova uzgredna izjava demonstrantima („Niko ne sme da vas bije“) postaje
medijska atrakcija. Tadašnji zamenik direktora RTB, Dušan Mitević, koji je stajao iza ove orkestracije, prisećao se: “Emitovali smo Miloševićevo obećanje na
TV bez prekida. To ga je i lansiralo.“ Sećao se i Miloševićeve reakcije: „Mi smo
taj izveštaj pravili za svoje redovne emisije, mi imamo tri kanala, i on je bio vrlo
zadovoljan tim putem, zato što misli da je uradio ono što je trebalo da uradi.“44
Ovakva propagandna poruka pala je na plodno tle. Nižu se televizijski i novinski izveštaji o Miloševićevom boravku na Kosovu, o susretu sa predstavnicima
kosovskih Srba koji je trajao celu noć, a koji štampa romantično naziva „najduža noć“. Najavljuje se novi, beskompromisan pravac čiji se začetnik čak opeva
i pesmi Radoslava Zlatanovića Himna na Ledini:
Prerušen u gavrana / Lunjajući pored Sitnice
/ Iskusni strelac nam se primiče.
Seljaci,rudari i traktoristi / Železničari,govedari i
pesnici / Novinari, fotoreporteri i policajci
42 Borisav Jović, Knjiga o Miloševiću, Nikola Pašić, Beograd 2001, 13
43 Kosta Nikolić, Niko ne sme da vas bije, Slobodan Milošević u Kosovu Polju
24-25.april 1987, Institut za savremenu istoriju, Beograd 2006
44 Lora Silber, Alan Litl, Smrt Jugoslavije, B92, Beograd 1996, 31.
35
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Pune jeftine narodne kujne / I odlaze na trg /Iako je zvanicnik
Ragip Haljilji / Zapretio kosovopoljskom narodu / Nazvavši ga
svakakvim imenima / On ne sme da se okuplja,rekao je
Ali pristiže lep mladi govornik / Sunce koje zalazi pali mu
nakostrešenu kosu / Razgovaraću sa svojim narodom
i na ledini,kaže /U školskom dvoristu, na njivi
Ima li leka protiv uplašene dece / Uzvikuje starica sa bebom
u naručju / Protiv pišanja u krevetu, krikova u snu / Protiv
silovanja devojčica / Eno, goleški visovi tamne, sad će
mesečina / Bal jednonogih vampira samo što nije počeo
Ljudi su zapanjeni, jer govornik kaže: Mrzim svoj narod ako je kukavicki
/ Pljujem na plašljivce i trtoguzce. Slobodan sam ako vešto rušim
pakao. Tad govornik je zbunjen: narod mu aplaudira / Narod koji
je nazvan buntovnićkim / Peva tiho svoju himnu:Hej Sloveni!45
Ovakav razvoj je u velikoj meri zatekao Miloševićevog dugogodišnjeg promotera, predsednika Predsedništva Srbije, Ivana Stambolića. Stambolić je smatrao da takva radikalizacija kosovskog pitanja ugrožava dotadašnje napore
usmerene ka promeni odnosa između republike i pokrajina i da otvara vrata nacionalističkoj histeriji, ali nije blagovremeno uvideo da je upravo to bilo sredstvo
kojim je Milošević nastojao da ostvari cilj – rušenje Ivana Stambolića i učvršćenje vlasti u Srbiji. Dok je Stamoblić uzaludno nastojao da izbegne konfrontaciju,
partija i javnost su se ubrzano opredeljivali između „Ivice i Slobe“. Sa njima i
mediji: “Bilo je specijalno zadovoljstvo pratiti to gambanje”, piše Slavko Ćuruvija. “Počelo je svrstavanje u suprotstavljene blokove. Miloševića odmah podržala Politika, sa Žikom Minovićem na čelu. Televizija sa direktorom Erićem, tek se
kasnije presaldumila u tom smeru.”46
U tako napetoj atmosferi okinut je oroz u kasarni u Paraćinu, u kojoj je
3.septembra vojnik albanske nacionalnosti Aziz Keljmendi u rastrojstvu pucao
po spavaonici, usmrtio četiri druga regruta, a ranio petoricu. O načinu na koji
je beogradska štampa propratila ovu tragediju piše tadašnji direktor i glavni i
odgovrni urednik Politike, Živorad Minović: „Kad danas o svemu tome mislim,
45 Radoslav Zlatanović, Himna na ledini, Književne novine, 38/1987,br.731,1.V 1987.
46 P.Popović, nav.delo, 174.
36
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
mogućno je da smo u nečemu i grešili ... podsećam kako je izgledala prva strana
Politike 4.septembra 1987. godine. Prva dva stupca: „Ubijena čeitiri vojnika“,
druga tri;: „Keljmendi pucao u Jugoslaviju.“ Ispod tih naslova još dva izveštaja.
Prvi: „Paraćin je zanemeo“ i drugi „Vest je sve potresla“. Naslov „Keljmendi je
pucao u Jugoslaviju“ dao je jedan od urednika Politike, jer su poginuli vojnici bili
različitih nacionalnsoti i iz različitih krajeva Jugoslavije. Da izvestim, prvi put, i o
ovome: smatrali smo da zbog delikatnosti događaja jedino treba da se konsultujemo sa vrhom Jugoslovenske narodne armije. Rečeno nam je da o informacijama, izveštajima, komentarima i njihovim intonacijama treba da se dogovaramo
sa Političkom upravom SSNO (Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu),
Nekoliko dana posle zločina SSNO izdao je zvanično saopštenje kome je Politika
dala naslov uzet iz samog teksta: „Nacionalistička zaslepljenost ubice Keljmendija“. To je dakle bilo jedno od prvih službenih saopštenja JNA povodom zločina
u paraćinskoj kasarni (...) ni taj vrh ni Milošević uopšte nisu imali nikakav kontakt sa Politikom. Povodom tog tragičnog događaja (...) mi smo jedine kontakte
imali sa Političkom upravom SSNO i mislim da je bilo dobro što smo ih imali“.47
Međutim, bez obzira na to da li je iza antialbanske histerije u beogradskoj
štampi stajala JNA ili Milošević, ona je objektivno išla na ruku Miloševićevoj
struji, prikazujući Stambolića kao kompromisera koji nije dorastao dramatičnoj situaciji. Ivan Stambolić piše: „Posle ubistva vojnika u kasarni u Paraćinu
nastaje kvalitativna promena u javnom mnjenju Srbije. Posle svega, u sredstvima javnog informisanja. Do Paraćina, Žika Minović i ostali uvažavali su ono
što sam im govorio. A govorio sam im: ’Čekajte. Polako. Idemo već sa merama.
Nemojte, ljudi, tu ljutu travu na ljutu ranu.’ Posle Paraćina, i Slobodan Jovanović
i Žika Minović i Dušan Mitević počinju otvoreno da mi se suprotstavljaju, da se
raspravljsju sa mnom, da odbijaju ono na čemu insistiram... U „Politici“ je nacionalistička provala posle Paraćina. Kao po komandi. Počinju da pale Srbiju. Dižu
Srbe na noge. Da je Milošević godinama planirao šta bi valjalo preduzeti da dođe
do šanse, ne bi mogao smisliti povoljniji događaj.“48
47 Ž. Minović, Ulični biograf, 104-107.
48 Žrtve: Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji, Udruženje Nauka i društvo Srbije, Beograd 2006, 30.
37
GLAVA I: ISTORIJ
IJSKI OKVIR
U dogovoru sa Stambolićem, situaciju nastoji da smiri sekretar Gradskog
komiteta Dragiša Pavlović. Slavko Ćuruvija je o tome pisao: „Tog leta je došlo do
ubistva vojnika u Paraćinu, što je kasnije iskonstruisano u uvod u konačni obračun za vlast u Srbiji. Žika Minović je tu tragediju digao na planetrani nivo, žestoko
potpalio, pa se Dragiša Buca Pavlović istrčao, verovatno u dogovoru sa Stambolićem, da gasi vatru. Sazvao je sastanak sa glavnim i odgovornim urednicima
beogradskih medija, pa u kritici nacionalističke opcije izgovorio sintagmu ’olako
obećana brzina, koja je kasnije prerasla u liniju blokovske diferencije.“49 Pavlović je na tom sastanku 11.septembra upozoravao na gubljenje orijentacije i na
neodmerene i histerične reči na javnoj sceni50 Izvršni sekretar gradskog komiteta
Radmilo Kljajić ilustrovao je ove pojave primerima iz Politike, Politike Eskpres
i Intervjua. Iako su njihove kritike bile upućene predstavnicima medija, mogli
su se čitati i kao optužba na račun političara koji nude sumnjive prečice i nude
olaka obećanja.
Ispostavilo se da je ovaj pokušaj predstavljao uvod u dotada najozbiljniju
političku krizu, budući da Milošević nije imao nameru da ustukne. Prema dobro
obaveštenom Slavoljubu Đukiću, 13.septembra 1987. „u kući Mirjaninog dede.
49 P.Popović, nav.delo, 175
50 Vidi Dragiša Pavlović, Olako obećana brzina, Globus, Zagreb 1988, 97-8.
38
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
39
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
gde Miloševići provode slobodne dane, sastaju se Slobodan, Mira Marković,
Dušan Mitević i glavni urednici Politike i Ekspresa, Živorad Minović i Slobodan
Jovanović. Tu je dogovoreno da štampa počne kampanju protiv Dragiše Pavlovića. Tekst je napisala Mira Marković, a ispomagao je Živorad Minović, glavni
urednik Politike, koji je imao i ulogu daktilografa. Dogovoreno je da komentar
publlikuje Ekspres i da ga prenese uticajna Politika čime će se javnosti dati do
znanja kolika je ozbiljnost događaja. Ostalo je samo jedno, tehničko pitanje: ko
da potpiše komentar? Potpisao ga je novinar Ekspresa Dragoljub Milanović, koji
nije učestvovao na sastanku u Požarevcu. Postaće posle toga direktor najmoćnijeg medija, Televizije Beograd.“51 Slavko Ćuruvija dodaje neznatno drugačiju
verziju: „Pošto to nije znao sam da napiše, čuveni Dragoljub Milanović, s Kosovo
i s brkovi, mali zarozani provincijalac, seo i potpisao komentarčinu u kojem je
rasturan Buca Pavlović. To je verovatno napisao ili Žika Minović ili Slobodan
Milošević.“52
Živorad Minović osporava ove tvrdnje i poriče da je učestovovao u pripremi
ovog medijskog puča: „Mogao sam o njemu misliti bilo šta, ali ni u snu nisam
pomišljao da bi mogao biti toliki klevetnik. Doduše, da bi laž bila uverljivija, treba
joj dodati zrnce istine. To zrnce je činjenica da se tog 13.septembra 1987. doista
dogodio pomenuti susret u „domu porodice Milošević“, i to u Požarevcu, a sve
ostalo su nagađanja o onome o čemu se tom prilikom razgovaralo Osim toga,
nisu bili prisutni samo ljudi koje pominje Đukić. Bilo je još nekoliko, kako on,
korčaginovski kaže, učesnika ovog kružoka... ali te druge ličnosti, ne znam iz
kojih razloga, on ne pominje. A bilo bi i više nego indikativno i značajno da ih
je pomenuo. (...) Ništa u Požarevcu nije „dogovoreno“ u vezi sa „reagovanjem“
Ekspresa povodom istupanja Dragiše Pavlovića. Glavni urednik Ekspresa Slobodan Jovanović, s kojim sam putovao u Požarevac, gotovo uzgredno mi je rekao da
su napisali komentar povodom izjave D.Pavlovića, koji će „u sutrašnjem broju“,
u ponedeljak 14.septeembra, Ekspres objaviti na drugoj, komentatorskoj strani.
Napomenuto mi je da se sadržaj zasniva na njegovoj polemici sa Pavlovićem na
sastanku sa glavnim urednicima dan pre toga u Gradskom komtietu. (...) Đukiću
nije bila dovoljna ova bedna laž, već mu je bila potrebna i pakost, bez koje on i
ne može da piše. Osim toga, umesto što je upotrebio izmišljenju priču Dušana
51 Slavoljub Đukić, Političko groblje, 238-239
52 P.Popović, nav.delo, 176.
40
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Mitevića, koji ga je „obaveštavao“ o „kružoku“, bilo je logično da se obratio
glavnom uredniku Ekspresa, od koga bi saznao gde je i kad napisan komentar
o Pavloviću. (...) A što se tiče Mire Marković, ona tada nije ništa ni diktirala ni
pisala, već nam je kuvala kafu.“...
Taj susret u Požarevcu smo S.Jovanović i ja u šali nazivali šifrovanim imenom „Lubenica“, jer je nas nekolicinu iz Beograda i nekoliko ljudi iz Požarevca te
nedelje Miloševič pozvao „na bostan“. Dan je protekao u neobaveznom ćaskanju u kojem Mirjana nije učestvovala, osim u već pomenutoj ulozi kafe-kuvarice.
Kasnije sam obavešten da je Dušan Mitević ispričao Đukiću svoju verziju tog
susreta, a ovaj ju je prihvatio kao takvu, dakle netačnu ... Vara se Đukić kad misli
da je u pomenutom „kružoku“ u Požarevcu bilo odanih i poverljivih ljudi. U tom
sunčanom septembarskom danu, oko velikog stola sa crvenim kriškama lubenice, niko nikom nije bio odan, niko nikome nije verovao, svako je merio šta će
da kaže i niko nije znao šta je u Miloševićevoj glavi ... Požarevački susret Sl.Đ. (na
osnovu Mitevićevih priča) ocenjuje kao zaveru od koje je maltene sve počelo, a ja
ga opisujem zbog besprimernih kleveta koje mi je u tekstu o tome on naneo“. 53
Međutim, nakon objavljivanja „Milanovićevog“ komentara Olake ocene Dragiše Pavlovića, objavljenog u Politici Ekspres, uprkos podršci koju je partijski
gradski komitet dao Pavloviću, zakazuje se 18. septembra sednica Predsedništva CK SKS. Na njoj se po Miloševićevom zahtevu razmatra slučaj Dragiše Pavlovića. Uprkos Stambolićevom protivljenju, tesnom većinom usvaja se odluka da
se Radmilo Kljajić isključi iz Saveza komunista, a Pavlović iz partijskog Predsedništva i da se preispita odgovornost njemu bliskih ljudi u medijskoj sferi (Ivana
Stojanovića, Momčila Baljka). Da potvrdi ove odluke i do kraja ritualno raspravi
Pavlovićev slučaj, saziva se Centralni komitet, na čuvenoj Osmoj sednici koja je
održana 23. i 24.septembra 1987. 54 Razrešenjem Dragiše Pavlovića iz partijskog
rukovodstva na sednici koja je bila televizijski prenošena oslabljena je dramatično i pozicija predsednika Predsedništva SR Srbije Ivana Stambolića.
53 Živorad Minović, Ulični biograf: knjigom na knjige Slavoljuba
Đukića, Altera, Beograd 2010, 112-115.
54 Osma sednica CKSKS, Beograd 1987. Up. Momčilo Pavlović, Dejan Jović,
Vladimir Petrović (prir.), Slobodan Milošević: Put ka vlasti. Osma
sednica CKSKS, Institut za savremenu istoriju, Beograd 2008.
41
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Napadan u vodećim glasilima, Ivan Stmbolić do kraja godine podnosi
ostavku. „Dva meseca su po novinama i televiziji raspisivali poternice za ljudima,
proganjali ih, obešćašćivali, smenjivali (...) Mene su ostavili za kraj. Metod je isti.
Krenuli su sa nekim paušalnim, neodređenim optužbama. Osnovna kvalifikacija
je, prvo, oportunista, pa onda i izdajnik srpskog naroda. (...) Stvarala se atmosfera progona. Bespomoćan si. Ne možeš javno ništa.“55 Stambolićeve pristaše se
uklanjaju sa pozicija vlasti, a posebno iz medijske sfere. Sa RTB-a odlazi urednik
Informativno-političkog programa Mihailo Erić, a Gordana Suša je sklonjena sa
ZIP-a. Ostavke podnose glavni urednici NIN-a (Mirko Đekić pa Predrag Vuković) i
Duge (Grujica Spasović), a na njihova mesta dolaze Đoko Stojčić i Ilija Rapajić.56
Atmosferu opisuje Mirko Đekić, dotadašnji urednik NIN-a: „Krenule su partijske komisije, sastavljene od istaknutih partijskih aktivsta, sastanci, ispitivanja. U komsiji koja je formirana da se ispita politička odgovornost ne samo Mirka
Đekića, već i većeg dela redakcije, bilo je nekoliko članova iz Slobinog jurišnog
odreda. U komisiji su bila po dva predstavnika Predsednuštva CK Srbije, Gradskog komiteta, Komisije za informisanje i Opštinskog komiteta Stari Grad. Glavnu
reč u Komisjii vodio je Zoran Todorović Kundak (...) Ono što je Komisija htela nije
moglo da prođe u našoj partijskoj organizaciji, pa su oni za glavnog urednika
55 Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji, Žrtve, Udruženje nauka i društvo Srbije, Beograd 2006, 89-90
56 M.Bjelica, nav.delo, 68.
42
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
doveli Đoku Stojčića.“57 Slično se dešavalo i drugde. Glavni urednik Duge Grujica
Spasović daje ostavku, a na njegovo mesto dolazi Ilija Rapajić. U Svetu Jelenu
Jevremović na istom mestu zamenjuje Ljiljana Bulatović.
Dragoslav Marković u svoj dnevnik zapisuje: „Podrška zaključcima Osme
sednice CK SK Srbije teče iz dana u dan, na televiziji, u štampi. Kako proces teče
sve više dobija na intenzitetu i u sve zaoštrenijem vidu postavlja pitanje „diferencijcije“. Proširuje se lista „prozvanih“ i optuženih. Svakodnevno je „na tapetu“
Ivan Stambolić. Trži se isključenje Špire Galovića iz SKJ. Napadnut je i optužen
Bogdan Bogdanović ... Ne odustaje se od smenjivanja Mihaila Erića u TV Beograd, bez obzira na mišljenje Osnovne organizacije Saveza komunista i uređivačkog kolegijuma. Radmilo Kljajić nije isključen iz Saveza komunista u organizaciji
Poltiike. Razume se, i njega će isključiti Opštinski komitet.58
Miloševićeve pristaše u medijskoj sferi ojačavaju svoje pozicije. Dušan
Mitević avanzuje u RTB, Slobodan Jovanović ostaje glavni urednik Politike
Eskpres, u kojem plasira novinare koji se eksponiraju senzacionalističkim i nacionalističkim tekstovima – Ljiljanu Bulatović, Dragoljuba Milanovića, Miroslava
Markovića. Upitan mnogo kasnije da li je ovo glasilo prednjačilo u napadima na
Miloševićeve protivnike, Jovanović je rekao: „Ekspres“ jeste bio perjanica, ali ne
u tom smislu. List je imao veliki tiraž i značajnu poziciju koja se ne može nametnuti nikakvim veštačkim ili dirigovanim sredstvima, nego je bio prihvaćen od
čitalaca. Bilo je oštre reči, bilo je izrazitih, jakih tekstova i komentara, bilo je mnogih otkrića koje niko drugi ni po nedelju dana kasnije nije smeo da preuzme.”
Upitan da li se oseća nacionalistom, kazao je: “Mislim da ne, iako pitanje nije
jednostavno ... mislim da se baš u SPS dogodio taj spoj socijalnog i nacionalnog.
Druga je stvar što je tokom ovog perioda komponenta demokratskog ispala.”59
U Politici, glavni i odgovorni urednik Živorad Minović se pak oslobađa predsednice Izdavackog saveta Živane Olbine i Ivana Stojanovića, “direktora Politike i člana CK SK Jugoslavije, koji je iz novina saznao da je Predsedništvo CK SK
Srbije zaključilo da predloži Socijalističkom savezu Srbije da on bude smenjen
sa dužnosti direktora Politike. O tome se nije prethodno razgovaralo sa Ivanom
57 Miloš Mišović, Naslednici bez testamenta, Razgovori sa glavnuim
urednicima NIN-a, Nova, Beograd, 1999, 199.
58 Miroslav Marković, prir. Sećanje i komentari. Dnevničke beleške Dragoslava
Draže Markovića, Službeni glasnik, Beograd 2010, 18-19.
59 S.Jovanović, Virtuelna Srbija, Beletra, Beograd 2000, 121-2.
43
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Stojanovićem ni sa Poltikom, ni sa Predsedništvom Socijalističkog saveza i njegovim radnim telima i komisijama. Zadocneli staljinizam.“60 Umesto Stojanovića,
v.d. direktora od 12. oktobra 1987 postaje sam Minović, kojeg Predsedništvo republičke konferencije SSRN Srbije ustoličava za direktora 25.decembra,
budući da „svojim idejno-političkim opredeljenjem i dokazanom stručnim i drugim sposobnostima pruža uverenje da će uspešno obavljati dužnosti direktora
NO Politika ... u jednom politički složenom razdobolju, kada je na „Politiku“ vršen
pritisak van kuće i u samoj Kući da se odstupi od društveno utvrđene uređivačke
politike, redakcija i glavni urednik Minović uspeli su da osnovna orijentacija lista
ostane na liniji Saveza komunista.“, obrazlagalo je odluku ovo telo. 61
60 M.Marković, nav.delo, 19.
61 Politika za nas, 29.decembra 1987, br.33, str.1
44
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
POLITIČKI I MEDIJSKI VRH NAKON OSME SEDNICE
GORE: SLOBODAN MILOŠEVIĆ I ŽIVORAD MINOVIĆ;
SLOBODAN JOVANOVIĆ; LJILJANA BULATOVIĆ
DOLE: SLOBODAN MILOŠEVIĆ U RADNOJ POSETI “POLITICI”;
DOLE LEVO: SLOBODANKA GRUDEN; MILORAD UNKOVIĆ I ŽIVORAD MINOVIĆ
45
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Ljubav između Politike i pobednika Osme sednice zapečaćena je proslavom 84. rođendana Politike 23.januara 1987 u Domu JNA, kojoj prisustvuje čitavo
novo rukovodstvo, na čelu sa predednikom Predsedništva CKSKS, Slobodanom
Miloševićem, Petrom Gračaninom, prdsednikom Predsedništva Srbije i članom
Predsedništva SFRJ Nikolom Ljubičićem, Dušanom Čkrebićem, članom Predsedništva CKSKJ, Bogdanom Trifunovičem, predsednikom Predsedništva konferencije SSRNS, Aleksandrom Bakočevičem, predsednikom Skupštine grada i
Radošem Smiljkovičem, Predsednikom GK SK Beograda.62
Držeći istovremeno funkcije direktora i glavnog i odgovornog urednika,
Minović postaje ključni branilac tekovina Osme sednice, ne propušta nijednu priliku da istakne svoje „provoboračke“ zasluge. Na sastanku Komisije za novinare
Gradskog komiteta CKSKS, posvećenom ovim promenama, Minović komentariše
pisanje zagrebačkog lista Danas o ovom događaju: „Prosto ne mogu da verujem da taj list dovodi u pitanje Osmu sednicu CK Srbije na taj način što postavlja
pitanje da li je ta sednica na Titovom putu. Ja težu optužbu nisam pročitao“. Na
ovom sastanku se u žestini nadmeću čelni ljudi medijske sfere – Slobodan Jovanović, Aleksandar Prlja, Ljiljana Bulatović, Sergej Šestakov, Dušan Mitević, Bora
Ilić, Momir Brkić i drugi. 63 Na istom tragu, partijski kolektiv Politike neposredno
po Osmoj sednici drži sastanak na kojoj se njen ishod kuje u zvezde, a na kojoj
se kao posebno gorljivi govornici ističu Ljiljana Bulatović, Živorad Minović i Slobodan Jovanović.
„VELIKA JE SNAGA OSME SEDNICE“
Pod naslovom „Velika je snaga Osme
sednice“, podnosilac izveštaja na Konferenciji SK NO Politika, Ljijana Bulatović zaključila
je: „Osma sednica CK SK Srbije ... afirmisala
je značaj javnosti i demokratičnosti u političkom radu“. Živorad Minović je takođe pozdravio rezultate sednice, hvaleći se da je i u ovim
okolnostima „Politika odolela pritiscima i
62 Politika za nas, 27.januar 1988, 1-3, br.334
63 M.Bjelica, nav.delo, 82-83.
46
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
manipulacijama“. Najdalje je otišao Slobodan Jovanović: „Što se tiče Osme sednice, pre i posle i povodom nje, kada ovde govorimo, dozvoliću sebi da kažem da
je ovo samo prirpema za neku vrstu „naše Osme sednice“ (...) Ako ima otpora,
onda da se diferenciramo.“64
Što Jovanović kaže, Minović radi. Veran shvatanju svog posla koje je izrekao
tokom polemike o humoresci Vojko i Savle („Kao glavni urednik ja imam određene obaveze i određena ovlašćenja i na prvom mjestu mi je obaveza da sprovodim i realizujem politiku Saveza komunista...“65) Minović puni Politiku lojalnim
kadrovima i marginalizuje nepouzdane, ne obazirući se na otpore.66 U maju 1989
uz protivljenje čitave redakcije postavlja Teodora Anđelića za glavnog i odgovornog urednika NIN-a. Njegov naslednik, Velizar Zečević, o tome kaže: „...Pad kvaliteta NIN-a je postajao sve izrazitiji kada se na tom mestu našao Teodor Anđelić,
novinar koji se profesionalno formirao u NIN-u. Ne znam da li je on imao direktan
kontakt sa nekim od političara u vrhu, ali on se ponašao tako kao da je privezao
NIN za vladajuću stranku, kao da ga je zakopčao za neko zvanično mišljenje.“67
Međutim, ni profesionalnizam ni tiraži nisu bili bitni novoj ekipi, koliko lojalnost
i jasno usmerenje, o kojem svedoče NIN-ove naslovnice u periodu nakon Osme
sednice (Faksimil Zakona o zabrani povratka Srba na Kosovo, „Dva nataliteta“
Albanska porodica sa sedamnaestoro dece i osnovna škola sa jednim učenikom
Srbinom, Srbi i Crnogorci sa Kosova demonstriraju u Novom Sadu, Selo Prekale
na Kosovu, septembar 88, Srpkinja sa puškom o ramenu čuva decu na njivi, Sto
dana koju su potresli Crnu Goru, Slovenija i Jugoslavija: ko koga eksploatiše,
28.III 1989. Srbija – Republika! Proglašenje ustava Srbije).68
Prosto se vidi kako se trajektorija naslovnica poklapa sa trajektorijom
politike režima. Miloševićev se režim naime opredelio da odgodi i izbegne
64 Sa sednice konferencije SK NO Politika: „Velika je snaga Osme
sednice“, 29. decembar 1987, Politika za nas, 5-9.
65 Marović, nav.deo, 217.
66 Tako je Aleksandar Nenadović napadnut člankom u Politici Eskpres koji su potpisali
Slobodan Jovanović i Dragoljub Milanović. „Uzalud sa tražio odgovor na logično pitanje;
da li će glavni urednik mog lista, koji je kao diretkor cele firme nadređen i urednicima
Ekspresa, uzeti zaštitu svog dopisnika iz SAD ili će me redakcija opozvati, ako ne smeili
neće da me brani? Žika je zagonetno ćutao. Aleksandar Nenaodović, nav.delo, 281.
67 M.Mišović, nav.delo, 249
68 Đoko Stojčić u: Miloš Mišović, nav.delo 216-217
47
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
demokratizaciju forsiranjem državnog pitanja, pa je tako i novi Zakon o informisanju SR Srbije iz 1989. donesen pre uvođenja višestranačja. Njime je omogućeno osnivanje privatnih medija, ali ta mogućnost nije dramatično ugrozila
režimski monopol u medijskoj sferi. Mediji u društvenom vlasništvu ostali su
pod kontrolom SSRN, a nakon njegovog ukidanja status osnivača su preuzele
republička, odnosno pokrajinske i opštinske skupštine. „Umesto ka pluralizaciji
medijskog sistema, – pisala je Jovanka Matić – „napori vlasti bili su usmereni ka
održavanju vladajućeg državno-partijskog modela medija i nastojanju da se osigura funkcionisanje medija kao glavnog instrumenta u osnaživanju nove nacionalističke ideologije i vladajuće partije kao njenog ekskluzivnog protagoniste.“69
Ovako disciplinovano novinarstvo upustilo se u koordiniranu medijsku
ofanzivu koja je pratila Miloševićevu borbu za slamanje pokrajinskih autonomija. „Mitinzi istine“ i drugi vidovi „antibirokratske revolucije“ kao i manifestacije buđenja nacionalizma medijski su podstrekavani na različite načine. Tokom
mintinga u Vojvodini isprobano je reagovanje medija koji tamo još uvek nisu do
kraja bili pod kontrolom Miloševiševe mašinerije. Gordana Suša, tada novinarka
Televizije Beograd, kasnije je pričala kako je već pri izveštavanju sa prvog novosadskog mitinga imala problema sa glavnim urednikom Dušanom Mitevićem.
Pošto je napravila izveštaj, on joj je rekao da mora da doda kako je tamo bio
Vojislav Šešelj i da je držao nacionalističke govore, da je bio Matija Bećković,
akademik, koji je takođe pozivao narod na pobunu i da su se pevale nacionalističke pesme. Ona nije dozvolila da joj se u izveštaju išta menja, a po emitovanju
njene priče uključen je dopisnik iz Novog Sada koji je u etar izdeklamovao Mitevićevu „verziju“: „Sutradan je stigao demanti. Šešelj uopšte nije bio u Srbiji, već
u Bosni. Matija Bečković je bio u Parizu,“ prisećala se Suša.70
I Politika je ključno doprinosila „događanju naroda.“ Među sredstvima
za koje se opredelila posebno se ističe nova rubrika, isprva nazvana „Regovanja“, a docnije „Odjeci i reagovanja“, dodata jula 1988. Oslanjajući se na tradiciju rubrike „Među nama“, koja je godinama objavljivala pisma čitalaca,
„Odjeci i reagovanja“ su do marta 1991 služili kao poligon za pljuvanje režimskih
69 Jovanka Matić, Televizija protiv birača. Televizijska kampanja za parlamentarne
izbore u Srbiji 1990-2000, Dobar naslov, Beograd 2007, 60..
70 Zoran Pavić, Dvadeset godina od Gazimestana, u: Bojan Lekić,
Zoran Pavić, Slaviša Lekić (prir.), Kako se događao narod i
“Antibirokratska revolucija”. Službeni glasnik, Beograd 2009, 25
48
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
protivnika, i najavu političkih čistki.71 „Zamišljena, očigledno, kao kanal za podsticanje i usmeravanje vaniinstitucionalnog rešavanja političkih problema,
rubrika se prvi put javlja 8.jula 1988 godine, na sam dan održavnja mitinga Srba
i Crnogoraca sa Kosova u Novom Sadu, kojim je otvorena duga i vruća sezona
„događanja naroda.“72 „Odjeci i reagovanja“ širom otvaraju stranice Politike za
govor mržnje, koji se plasira pod krinkom liberalizacije štampe. Živorad Minović o tome kaže „Odjeke i reagovanja ja lično nisam pokrenuo ali ta činjenica
nimalo ne umnjanjuje moju odgovornost, kao glavog urednika lista, za njeno
objavljivanje u Politici.“73 Izveštaj Nezavisne komisije pod nazivom “Kosovski
čvor – drešiti ili seći”, podrobno je analizirao pisanje Politike. Analizom sadržaja
stavova o Kosovu u ovom listu (koji ima višedecenijsku tradiciju glavnog glasila
u Srbiji kojeg čitaoci masovno prihvataju kao najviši autoritet u pitanjima političke analize), zaključeno je “da u ovom glasilu propaganda ima prvenstnvo nad
objavljivanjem”, da “u listu Politika preovladjuju izlaganja kojima se prenose
stavovi državno-partijskih organa i profesionalnih političara,” i da je “homogenizacija oficijelnog tumačenja zbivanja na Kosovu kombinovana sa povratnim impuslima iz “baze”, preko rubrike “Odjeci i reagovanja”. Analiza priloga
ove rubrike o Kosovu od 1. januara do 1. jula.1990. pokazala je da ovu rubriku
odlikuju “odsustvo suprotstavljenih mišljenja i dijaloga, odsustvo činjenickog
materijala o progonima nealbanskog stanovništva, odustvo albanskih autora,
ustanovljavanje nove autoritarnosti uz odbojnost prema opoziciji” i druge propagandne karatkerisitke.74
Sa preuzimanjem kontrole nad pokrajinama, širi se i medijska baza Miloševićeve moći, koja tokom 1990. obuhvata i vodeća štampana glasila i televiziju iz
Vojvodine i Kosova. U Vojvodini se u sprovođenju čistki u novinarskoj organizaciji naročito istakao Mihalj Kertes, čovek od poverenja i novi član Predsedništva
71 Reprezentativan deo priloga iz ove rubrike objavljen je u Aljoša Mimica, Radina
Vučetić, Vreme kada je narod govorio. Odjeci i reagovanja u Politici, 1988-1991,
Institut za sociološka istraživanja, Beograd 2008. Vidi i Jelka Jovanović, Bojan Tončić
(prir.), “Vreme kad je narod govorio”. Odjeci i reagovanja (Politika, 1988-1991).
Okrugli sto, 14-15.decembar 2001, Fond za humanitarno pravo, Beograd 2002.
72 A.Mimica, nav.delo, 24.
73 Ž.Minović, nav.delo, 145.
74 Srdja Popović, Dejan Janča, Tanja Petovar (prir.), Kosovski čvor: drešiti ili seći? Izveštaj
nezavisne komisije, Hronos, Beograd 1990, 77, 101-102, 130.
49
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
50
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
SR Srbije. Na vanrednoj skupštini Društva novinara Srbije, održanoj u Vrbasu
krajem maja 1989, na kojoj je prisustvovao Kertes, zatražena je ‘oštra diferencijacija’ u RTV Novi Sad, sto je bio siguran znak da se pripremaju nove čistke (...) U
svom prepoznatljivom stilu Mihalj Kertes izjavio je da treba odmah oduzeti pero
“onima koji su bili u službi stare politike.”75 Situacija je bila jos teža na Kosovu.
Dragoljub Marković unosi u dnevnik za 5.jul 1990: „Danas je Skupština SR Srbije
donela odluku o prestanku rada Skupštine SAP Kosova i Izvršnog veća Kosova
... u isto vreme doneta je odluka o uvođenju privremenih mera u RTV Priština
75 M.Bjelica, nav.delo, 87.
51
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
i u „Rilindiji“, kao i o smenjivanju svih rukovodilaca u tim institucijama. Imali
smo prilike večeras da vidimo kako milicija izlazi iz prostorije tih ustanova koje
obustavljaju rad do daljnjeg. Našao se, ipak, i poneki Albanac koji je u toj situaciji prihvatio da preuzme dužnost u RTV Priština i „Rilindiji“ umesto smenjenih
rukovodilaca (Gani Jašari, Bećir Hoti, Ramiz Kurteši).“76 U ovoj čistki bez posla su
ostali ne samo direktori i urednici, vec i 1300 zaposlenih u RTV Priština i 200 u
Rilindiji, a sest lokalnih radio stanice koje su emitovale program na albanskom
su zatvorene. Sva tri najveca medijska sistema u SR Srbiji dolaze pod Miloševicevu kontrolu. Ovako centralizovani, srpski državni mediji počinju borbu protiv
glasila poput Borbe, televizije YUTEL ili nedeljnika Vreme, koji ne aplaudiraju
Miloševićevoj politici konfrontacije. Ovu preorijentaciju pratila je i nova čistka
u novinarstvu. Sa RTB su smenjeni Goran Milić, Mihailo Kovač i Omer Karabeg,
a Radnički savet NIP Politika prepolovljava platu četrdesetorici novinara, koji su
pristupili Udruženju nezavisnih novinara Srbije.77
Nakon ustavnih promena u SR Srbiji krajem 1989 i rastakanja SKJ na 14.
vanrednom Kongresu januara 1990, agresivno izveštavanje se seli na tematiku
rekomponovanja Jugoslavije. Nameću se etnonacionalne teme zapaljivog karaktera – navodna ekonomska eksploatacija Srbije od strane Slovenije i Hrvatske,
hipertrofira se broj srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu čije se ekshumacije
televizijski prenose. Sa pobedom HDZ-a na izborima u Hrvatskoj mediji strateški
počinju da izjednačavaju novu garnituru sa ustaškim režimom. Vidosav Stefanović primećuje: „Beogradska štampa besni, vređa, pljuje,. Da li nešto može biti
gore od Politike? Može, mada izgleda neverovatno. To su Ekspres Politika i Večernje novosti, ali ni ostali ne zaostaju iza ove dve narodne novine, bar se trude da
ih dostignu.“78
76 Miroslav Maković, nav.delo, 39
77 M.Bjelica, nav.delo, 72, M.Marović, nav.delo 232 Radilo se o novinarima koji su pristupili
Udruženju nezavisnih novinara . Nakon Osme sednice, krajem 1987, pitanje lojalnosti
novom kursu otvara se u Udruženju novinara Srbije u vidu pritisaka da se razreši njegov
predsednik, Jug Grizelj. Ova borba traje gotovo godinu dana, do oktobra 1988, kada
Grizelj podnosi neopozivu ostavku. Zamenjuje ga Borislav Ilić, da bi ubryo na ovo mesto
bio izabran pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Politike Slobodan Lazarević,
čime je obezbeđena lojalnost ove institucije. Više u M.Bjelica, nav.delo, 84-86
78 Vidosav Stefanović, Dnevnik samoće, Izbor fragmenata
1988-1992, Službeni glasnik 2010, 179.
52
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
PODRUČJA SFRJ NA KOJIMA SE PRODAVALA POLITIKA I POLITIKA EKSPRES
Legalizacijom političkih stranaka i drugim oblicima pluralizacije političkog života postalo je neminovno i normativno otvaranje medijskje sfere. Ova
sitaucija je i formalizovana Zakonom o osnovama sistema informisanja SFRJ iz
decembra 1990. kojim je omogućeno svim pravnim i fizičkim licima da osnivaju
i izdaju javna glasila. Ograničenjem je određeno da programska orijentacija glasila ne može biti usmerena na „nasilnu promenu Ustavom utvrđenog društvenog
uređenja, ugrožavanje teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti zemlje, kršenje
Ustavom SFRJ zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina i raspirivanje nacionalne, verske i rasne mržnje i netrpeljivosti.“ U realnosti, međutim, „dezintegracija savezne zajednice, praćena jačanjem državnih atributa u jugoslovenskim
republikama, zaustavila je proces decentralizacije i oslobađanja medija od kontrole vlasti. Sa zaoštravanjem konflikata izmeu republićkih centara moći, došlo
je do pojačane centralizacije unutar republičkih medijskih podsistema, do smanjenja već osvojenih prostora profesionalne slobode i stavljanja medija u direktnu službu republičkih i pokrajinskih nacionalnih birokratija.“79 Glavna javna
glasila su potpala pod kontrolu vladajućih partija, a u Srbiji postaju glasnogovornici Slobodana Miloševića. Opozicione novine, kao i nezavisna štampa,
poput nedeljnika Vreme, osnovanog 1990, ne predstavljaju izazov ovom monopolu, budući da je njihov tiraž i domet ograničen. Republička vlast dodeljuje
79 Jovanka Matić, Televizija protiv birača. Televizijska kampanja za parlamentarne
izbore u Srbiji 1990-2000, Dobar naslov, Beograd 2007, 57.
53
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
radio-televizijske frekvencije, ljubomorno čuvajući primat državne televizije. „Ni
TV Politika ni TV Studio B, budući male beogradske stanice lokalnog dometa,
slabo tehnički opremljene i sa pretežno radio novinarima, nisu predstavljale
nikakvu alternativu državnoj televiziji, sa TV centrima u Beogradu, Novom Sadu
i Prištini. TV Beograd, prvi i najveći TV centar u Jugoslaviji, pokrivao je celokupnu
teritoriju Srbije, tehnički bio odlično opremljen, raspolagao je ogromnim sredstvima od obavezne pretplate i imao brojan i iskusan profesionalni kadar. Od
svih TV programa u Srbiji, najveću gledanost imala je centralna večernja infromativna emisija TV Beograd „Dnevnik 2“. Do drastičnog povećanja gledanosti ovog
programa došlo je 1989.godine u odnosu na prethodnu godinu.“80
Medijska filozofija, strategija i taktika bila je jednostavna i efikasna. Kako
piše Vidosav Stefanović, „svešću i voljom potrošača medija vlada onaj ko njima
upravlja. Bitka za medije počinje uklanjanjem glavnih urednika i novinaara
koji oklevaju da se izjasne. Na njihovim mestima pojavljuju se manje poznati
i manje kompetentni novinari, ali spremni da sprovedu ono što im se naredi.
Nijedna redakcija u Beogradu nije pošteđena, nijedno uredničko mesto. Putevi
vode prema porodičnoj vili na Dedinju, naredbe otuda dolaze. Prijatelj porodice
postaje direktor radio televizije Srbije.... A televizija, vođena tvrdom rukom tog
debeljka sa licem uvređenog dečaka, proizvodi ono što je potrebno porodici i
većini koja je sledi: paralelnu stvarnost. Nije bitno ono što se događa već ono što
se vidi na televiziji. Biće to „posao za perače mozgova“. Veština stečena u titozmu
biće primenjena u postkomunizmu.“81
MEDIJSKA PRIPREMA RATA
Monolitnost jednopartijskog sistema u Jugoslaviji počinje da se urušava
1990. godine i pritisak ka njegovom ukidanju postaje ogroman pa režim Slobodana Miloševića počinje da vodi bitku da se održi na vlasti u promenjenim društveno-političkim okolnostima. U predvečerje prvih demokratskih izbora, kontrola
nad medijima i sadržinom njihovog izveštavanja, postaje osnovna poluga vlasti
i osiguranje budućeg izbornog rezultata. Toga su bili svesni i režim i mlada, slabašna i razjedinjena srpska opozicija. Iako je sistem prolazio kroz neku vrstu
pseudodemokratizacije, karakterisane poplavom novih izdanja, knjiga i novina
80 J .Matić, nav.delo, 63.
81 Vidosav Stevanović, Milošević, jedan epitapf, Montena, Beograd, 2002, 60-61
54
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
u kojima su otvarane mnoge do tada tabuizirane teme, glavni mediji su bili pod
strogom državnom i partijskom kontrolom i borba za njih postaje jedan od ključnih frontova političke borbe.
Mihailo Bjelica daje presek izgleda ovog fronta: “Prema zvaničnim statističkim podacima, u Srbiji je 1990.godine izlazilo 1.447 listova i časopisa sa ukupnim godišnjim tiražom od 586 miliona primeraka. Najveći deo tiraža otpadao je
na dnevne listove (357 miliona). Ukupno je izlazilo 14 dnevnih listova od kojih su
devet informativno-politički (u Beogradu Politika, Politika ekspres, Vorba i Večernje novosti, u Novom Sadu Dnevnik i Magyr szo, u Prištini Jedinstvo i Rilindija, i
u Nišu Narodn list. Nakveći prosečni tiraž imale su Večernje novosti (222.000),
Politika ekspres (199.000) i Politika (185.000), na četvrtom mestu bila je Borba
(31.000). Radio i televizijske stanice delile su se na matične (republičke i pokrajinske) i lokalne. Statistika je 1990.registrovala 58 radio stanica u Srbiji (1.821.000
pretplatnika) i pet televizijskih stanica (1.620.000 pretplatnika). Do 1990. U Jugoslaviji je postojala samo jedna novinska agencija – Tanjug, sa sedištem u Beogradu i dopisnicma i redakcijama reppubličkim i pokrajinskim centrima.”82
Borba je otvorena po pitanju uređivačke politike državne televizije. Stric
Miloševićeve supruge Mirjane, ali i njegov žestoki protivnik u kadrovskim borbama unutar komunističke partije, Dragoslav Draža Marković piše u svom
dnevniku 15. juna 1990 godine: “Konfrontacije i oštre polemike povodom prekjučerašnjeg protestnog zbora opozicije na Trgu Republike se nastavljaju i dobijaju
na žestini. Iz redova opozicije stižu optužbe zbog bezrazložne intervencije milicije pred RTV Beograd i tuče učesnika protesta (batine su navodno dobili i prof.
D.Mićunović i književnik Borislav Pekić), kao i zbog krivog, nepotpunog informisanja – broj učesnika mitinga, tok i sadržaj tog protestnog skupa ... Protestu
se pridružuju i novinari RTV Beograd (organizovani u svom nezavisnom sindikatu), kao i novinari kuće „Politika“ (potpisano 36 novinara). Niti Televizija Beograd (za razliku od Radio Beograda koji je informacije o tim protestima objavio),
niti „Politikina“ izdanja o tome ne obaveštavaju. O svemu pak informiše Borba.
Borba je zvog toga ponovo predmet žestokih napada i Politike i gradskog rukovodstva Socijalističkog saveza Beograda. Borba i Studio B optužuju se da su bili
organizatori mitinga ... Odnosi se i dalje komplikuju i zaoštravaju. Pored glavnog
zahteva za održavanjem slobodnih višestranačkih izbora pre donošenja ustava,
82 M.Bjelica, nav.delo, 94-5.
55
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
od strane opozicionih stranaka zahteva se smenjivanje Dušana Mitevića i Žike
Minovića, kao i „otvaranje“ sredstava informisanja, ukidanje monopola partije
SK Srbije i vlasti.“83
Ovakve konfrontacije i zahtevi opozicije da režim prepusti kontrolu nad
državnim medijima i omogući njihovu profesionalizaciju, nastaviće se godinama,
sa malo rezultata. Režim je brižljivo čuvao medijsko jezgro svoje vlasti, državnu
televiziju i Politikinu grupu, Večernje novosti i mrežu lokalnih glasila održavajući iluziju medijskog pluralizma kroz postojanje kritičkih glasila poput dnevnika
Borba ili nedeljnika Vreme. Tiraž, a time i uticaj, ovih novina je bio ograničenog
dometa. U istom polozaju su bili i elektronski mediji, Studio B, koji je prelazio iz
ruke u ruku, ili kasnije radio stanice B92 i Radio Index, čija se čujnost merila krugom dvojke i koji su godinama služili samo za informisanje građana Beograda i
vežbu policijskih ili vojnih službi za elektronsko ometanje.
Interesantno da, uz sva ograničenja, zabrane, podmetanja, fabrikovanje
afera i sukoba, ogromne finansijske i sudske pritiske, režim u Srbiji nije u korenu
suzbio samo postojanje nezavisnih medije. Na taj način se, prema međunarodnim institucijama, predstavljao u boljem svetlu. Nezavisna Borba pod uredništvom Staše Marinkovića je dovedena na rub postojanja i ukinuta, naklonost
vlasnika TV Pinka i TV Košave je bila neogranicena; ukroćene su Večernje novosti i Studio B, koji je imao svetle trenutke u otporu režimu. Sve je moglo da se
menja, određeni mediji su mogli da menjaju svoju uređivačku politiku, ali u dva
slučaja režim Slobodana Miloševića nikada nije pravio ustupke. To su Politika i
Televizija Beograd, odnosno Radio Televizija Srbije. Do kraja vladavine socijalista i JUL-a , ove dve medijske grupacije, ostali su njihovo nedodorljivo polje.
83 Miroslav Marković, (prir), Sećanje i komentari. Dnevničke beleške
Dragoslava Draže Markovića, Službeni glasnik, Beograd 2010, 39
56
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
PARTIJSKA KONTROLA
„RTS je mašina laži smišljena da izaziva, podstiče i naglašava nacionalističke strahove i mržnje. Takva je i hrvatska radio-televizija. I bosanska vlada nije imuna na propagandu i jednostranost u informisanju.“
William Shawcross, Međunarodni centar protiv cenzure, 1994.
Izrežiranim ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza
radnog naroda Srbije 27.jula 1990. godine nastaje Socijalistička partija Srbije,
naslediviši tako kadrove, imovinu i infrastrukturu koja joj je omogućila da se sa
značajnom prednošću uključi u izbornu trku sa tek osnovanim opozicionim partijama. SPS je imao kontrolu nad svim glavnim i odgovornim urednicima medija,
postavljao ih je iz svojih redova, finansirao njihove hirove i medijske ekperimente. Oni su im uzvratili istom merom.
Prema nekim politikološkim istraživanjima, srpska opozicija našla se u prilično nezavidnom položaju na početku izborne trke. Prosečni građanin Srbije,
odnosno prosečni glasač, jos nenavikao na mogućnost demokratskog izbora
i slobodne misli, svoje političko mišljenje obrazovao je na kraju krajeva skoro
isključivo na osnovu televizijskih vesti. Njih 30 odsto uopšte nije čitalo novine,
26 odsto je čitalo povremeno, a redovno svega 44 odsto. Ankete koje je u Srbiji
sproveo Institut za društvene nauke Univerziteta u Beogradu u oktobru 1992.
godine, i koje je ponovio u proleće 1993. godine, upućuju na to da su televizija
i radio najomiljeniji izvor informacija za 66% do 76% ispitanika. Samo 14% se
opredelilo za novine i magazine. Kad se uporede ova dva podatka, jasno je da
je Televizija, odnosno njen centralni Dnevnik, kao jedina dnevno-informativna
emisija, sa njenom ogromnom gledanošću (čak su i redovno vojnici, na odsluženju vojnog roka, imali obavezu da svako veče u pola osam gledaju Dnevnik), bila
jedini reper kojim se uspostavljalo javno mnjenje Srbije.
U situaciji kada je devedeset odsto štampanih medija bilo u rukama socijalista, preostalih deset odsto medija nisu mogli da pruže mogućnost da neka
druga strana prikaže svoj program u pravom svetlu. S obzirom da su se socijalisti rastrčali kako bi upravo pred izbore obavili „važne državničke poslove“,
otvarali fabrike, puteve, postrojenja, radio i televizijske vesti bile su prepune
ogoljene SPS-propagande.
57
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Jedno istraživanje je pokazalo da su, samo u poslednjoj sedmici pred izbore
decembra 1990. na TV Dnevniku i u glavnim radijskim vestima najpominjaniji bili
upravo predstavnici SPS-a:
• Slobodan Milošević (133 puta, u trajajnju od 37 minuta)
• Borisav Jović (46 puta, 3 minuta)
• Radoman Božović (43 puta 7 minuta)
Svi socijalistički funkcioneri prikazivani su u pohvalnom smislu, nije bilo
kritike niti objektivnog informisanja. Nasuprot tome, opozicija je pominjana prevashodno protokolarno, u vezi s nadzorom izbornog postupka (SPO 33 puta i DS
26 puta). Jedini opozicionar sa „državnom dužnošću“, premijer Jugoslavije Ante
Marković, pomenut je 41 put, ali nijednom pohvalno. (27 puta neutralno i 14 puta
negativno).“ Saopstenja SIV-a i saveznog premijera nisu stavljana na naslovne
strane, niti u prvih petnaest minuta Dnevnika u 19.30.84
Komunistički režim, presvučen u socijalisticko ruho, je tako uspeo da preživi krah komunizma u Evropi. Na decembarskim izborima 1990., Slobodan Milošević biva izabran sa za predsednika sa 65 odsto glasova, a SPS sa manje od 50
odsto glasova zahvaljujući izbornom sistemu osvaja 194 od 250 skupštinskih
mandata. Državni mediji su tokom čitave kampanje otvoreno podržavali Miloševića i diskvalifikovali njegove politicke protivnike.85 Ovog perioda aktivnosti državne televizije seća se njen tadašnji generalni direktor, Dušan Mitević, u
intervjuu datom nedeljniku Vreme 1999. godine:
“VREME”: Opšte je uverenje da su vaša kuća (RTB) i “Politika” najzaslužnije za ustoličavanje vlasti Slobodana Miloševića. Koliko su uopšte ti izbori
mogli da budu fer kada ste vi na sastancima kolegijuma otvoreno govorili:
“Mi moramo sve da učinimo da socijalisti pobede!”
DUŠAN MITEVIĆ: Pravo da vam kažem, ne sećam se; čuo sam da je
neko to citirao. Plašim se da ne odemo suviše usko ako tako konkretno
84 S.Antonić, nav.delo, 105-7.
85 Posebno je na meti bio lider Srpskog pokreta obnove, Vuk Drašković. U njegovoj
demonizaciji prednjačila je novinarka Mila Štula, koja je neposredno pred izbore u
ekstenzivnom intervjuu na Trećem programu državne televizije lansirala niz optužbi
na njegov račun, uključujući i čuvenu klevetu o njegovoj raskošnoj vili na Ženevskom
jezeru. Up. R.Veljanovski, u: Nebojša Popov, Srpska strana rata, str.190.
58
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
razgovaramo, mislim da bi tu imalo šta da se kaže, onako, malo šire. Naime, kao što je poznato, mi smo bez ikakve potrebe kasnili, poslednji smo
održali višestranačke izbore.
“VREME”: Zašto je Srbija već tada toliko kasnila?
DUŠAN MITEVIĆ: Ima više razloga: osnovni je da je u Srbiji bila vrlo snažna politička struja koja nije shvatala da je završeno sa socijalizmom ili
komunizmom, i koja nikad nije ozbiljno shvatala višestranaštvo. Politički
vrh Srbije nije shvatio da je gotovo sa monizmom, da jedna partija ili jedna ideja stalno bude na vlasti. Vrh je više raspravljao šta da radi sa partijom i Socijalističkim savezom, znači o svojim strukturama, nego što je
raspravljao kako će da izgleda srpsko društvo u celini. U tim diskusijama
bilo je dosta do podela.
“VREME”: Gde ste vi bili?
DUŠAN MITEVIĆ: Od samog početka sam smatrao da i mi moramo da se
opredelimo za put kojim je krenuo čitav Istok, da počinje epoha političkog pluralizma i da i televizija, kao jedan važan medij, mora tome da se
podesi. Moj stav je bio da je televizija državna, da nije partijska i da skupština upravlja televizijom u ime države. Smatrao sam da mora da postoji ozbiljan odnos prema opoziciji. Jeste, mi smo se u suštini ponašali kao
levičari koji su u televiziji. Dogovorio sam sa pokojnim Vitasom, glavnim
urednikom, da se napravi jedna konvencija sa opozicijom. Mi smo zvali i
SPS na taj dogovor.
“VREME”: Šta je bilo regulisano tim predizbornom dogovorom?
DUŠAN MITEVIĆ: To je bila konvencija kako treba da izgledaju pripreme
opozicije za nastup na televiziji i radiju; bilo je precizno utvrđeno da svaka partija za svoje predstavljanje na televiziji dobije tri sata. U Okrugloj
sali u Radio Beogradu bila je organizovana svojevrsna tombola: ko, kada
i u koliko sati nastupa na televiziji. SPS, koji bi mi kao trebalo da forsiramo, dobio je vrlo nepovoljan termin 10 dana pre izbora. I termin je izuzetno značajan. Svaka partija imala je u glavnom dnevniku po dva minuta, a
u trećem po minut.
59
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
“VREME”: Da li ste angažovali eksperte, stručnjake za vođenje predizbornih kampanja?
DUŠAN MITEVIĆ: Ne, sve su radili naši novinari, ali je posla toliko bilo da
mi nismo imali dovoljno novinara, pa su učestvovale i kolege iz Novog
Sada i Prištine.
“VREME”: I sve se pretvorilo u svojevrstan TV cirkus: glavna zvezda bio je
nezaboravni predsednički kandidat Nikola Šećeroski, četkar iz Malog Mokrog Luga, koji je svojim molbama i tužbama protiv opštinske administracije uveseljavao pučanstvo.
DUŠAN MITEVIĆ: Pa jeste, sve se pretvorilo u apsurd. Shvatio sam da metod ima manu: nije se išlo prema značaju, veličini partija. I neke minorne
partije, kakvih ima i danas, dobile su svoj tročasovni termin za predstavljanje. Odjednom se u političkom životu pojavilo hiljade anonimusa. I kao
što znate, nije tako jednostavno pričati na televiziji ni dva minuta, a kamoli sat. Bilo je nekih partija, nisu znali šta da rade: skupe sve rođake,
prijatelje, ali ne znaju šta da pričaju. Izvode neki “umetnički program” da
se nekako izvade od muke. Neki su igrali folklor. I to predizborno predstavljanje na televiziji je stvarno postalo folklor. Bilo je i smešnih situacija: sećam se izvesne devojke koja je napravila nekakvu partiju, radila je u
SUP-u, bila je daktilografkinja. U svojoj prezentaciji govorila je ne samo
ono što i četkar Šećeroski nego i to da nije sigurna da li će biti bolje kad
pobedi, kad bude ministar kulture ili nešto drugo. I naravno, cela stvar se
pretvorila u svoj apsurd, počela je da dosađuje gledaocima. Tada su počeli
i neki posebni skečevi: Milošević je odbio da učestvuje.
“VREME”: S kojom je argumentacijom odbio termin koji mu je dodeljen po
pravilima izborne utakmice?
DUŠAN MITEVIĆ: Jednostavno nije hteo: smatrao je da je dovoljno popularan i šta ima on tu da priča i da se “predstavlja”. Taj njegov termin je ostao
nepopunjen, pa su socijalisti onda puštali neke filmove iz propagandne
aktivnosti partije.
“VREME”: Opozicija je demonstrirala, pretila bojkotom izbora, baš zbog
pristrasnosti televizije. Da li su i socijalisti imali primedbi?
60
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
DUŠAN MITEVIĆ: Kako da ne! Bilo je mnogo nervoze: što si puštao ono, što
nisi dao ovo. Pa onda, prepirke oko broja ljudi koji su prisustvovali mitinzima: ako Vuk kaže da je bilo 100.000 ljudi, policija, odnosno vlast, odmah tvrdi da ih nije bilo više od 10.000.
Vi ste bili kućni prijatelj bračnog para Milošević – Marković. Da li je i Milošević imao primedbi?
DUŠAN MITEVIĆ: Nije sporno da sam bio njihov prijatelj. Jedan od najvećih apsurda jeste da opozicija demonstrira protiv mene, a ja stalno zbog
Vuka imam sukob sa levičarima. Zove predsednik Milošević i kaže: “Što se
onoliko pušta Vuk Drašković?” Kažem, ne pušta se nego ide po konvenciji, ali on ni da čuje. Ali nisam ni ja naivan, ja sam kao mađarska sobarica:
ja sam video da je u interesu socijalista da Vuk bude na televiziji, ja sam,
kao profesionalac, video nešto što oni nisu videli: Vuk na televiziji, u studiju – propada! Gledam, dolaze ljudi na te Vukove skupove, kad se ono
popeo na kran, sećate se, a sneg provejava, izgledao je maltene kao Hristos. I uopšte, sve ide lepo dok on onako hercegovački peva na mitinzima,
ali na televiziji, u studiju – propada! Neobrijan, razbarušen, bez kravate,
lako plane na novinara, često nema argumente, “šamara” novinara, to ne
pije vodu na televiziji. Kažem ja to Miloševiću, ali ne vredi: kratko rečeno,
nije mogao da vidi Vuka na televiziji. Posle se Vuk izbirikao.
“VREME”: Srpski intelektualci su gotovo listom podržali fantastični uspon
Miloševića. Neki su se razočarali, ali samo su retki to javno priznali. Mihiz, na primer: “Svoj nemali doprinos sluđivanju srpskog naroda dali su
i srpski intelektualci, a među njima i Borislav Mihailović-Mihiz”. Koliko je
Dušan Mitević doprineo sluđivanju srpskog naroda? Ovi izborni “skečevi”
ilustruju da se išlo na to.
DUŠAN MITEVIĆ: Ja mislim da nisam. Neke su greške napravljene jer nismo imali iskustva, priznajem. Nisam imao potrebe da to činim: ja sam
znao da će socijalisti da pobede! Imali smo odličan Centar za ispitivanje
javnog mnjenja. Dogovorimo se da za svoje potrebe, krajnje interno, da to
ne bi uticalo na tok izbora, sondiramo javno mnjenje da vidimo kako će narod da glasa. Vuk je imao po trgovima ljude, ali ne možeš ti to tek tako da
proceniš. Već s jeseni, krajem oktobra, imali smo na reperezentativnom
61
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
uzorku urađenu analizu, takozvanu plavu knjigu, koja je predviđala laku
pobedu socijalista, što se uopšte nije moglo zaključiti po nekom opštem
raspoloženju. Atmosfera među socijalistima bila je jako nervozna, plašili
su se da će da izgube. Pravo da vam kažem, nije to baš bilo na meke dušeke. Međutim, sve što je bilo opoziciono, sindikati, pa i u redakcijama,
svi su bili ubeđeni, od moje pokojne tašte pa nadalje, da opozicija pobeđuje sto posto! Nikoga opoziciono opredeljenog niste mogli da razuverite. Neki počeli i u redakciji da se kolebaju: dolaze kod mene, kažu, šefe,
ovo je gotovo. A ja u fioci imam “plavu knjigu” koja govori potpuno suprotno. I ja s tom knjigom odem gore na dva-tri mesta, kažem: “Ljudi, mi
pobeđujemo!” Vrlo je interesantno njihovo reagovanje: niko nije hteo ni
da pogleda knjigu, valjda da ne baksuziraju!? I samo kukaju: “Ma, pusti
to istraživanje, grune mraz, pa poledica, pa neće ljudi da izađu, pa ovo,
pa ono...” Ljudi koji su radili tu akciju apolutno su sve pogodili: uključujući i podatak da će socijalisti dobiti 192 poslanika, a levica je dobila 194
od 250 mesta u skupštini!
“VREME”: Kad ste bili tako ubeđeni u pobedu stranke na vlasti zašto je televizija iskrivljavala sliku o zbivanjima u opoziciji? Zašto je opoziciju slikala kao snage mraka i haosa? Sećate se skupa reformista u Domu omladine
na koji je siledžijski upao Vojislav Šešelj sa svojim četnicima: većinu prisutnih oblila je ledena jeza, književniku Mirku Kovaču je foto-aparatom
razbijena glava, šešeljevci su vikali: “Ustaše, ustaše!”, publika skandirala: “Jugoslavija, Jugoslavija!” Prisebni Nebojša Popov je nastavio skup.
Zašto ste posle toga na programskom kolegijumu RTB-a naredili da se
objave komentari koji će sadržavati sledeće teze: promociji reformista nije
prisustvovalo više od 200 ljudi, Šešeljevi četnici su rasturili skup, Ante
Marković i saradnici nisu uspeli da odgovore ni na jedno pitanje? Uveče je
ovako sročen komentar u udarnom dnevniku pročitao Milorad Komrakov.
DUŠAN MITEVIĆ: Ko to kaže da sam ja dao instrukcije?
“VREME”: Rade Veljanovski, bivši urednik u Radio Beogradu, pogledajte
zbornik Srpska strana rata.
DUŠAN MITEVIĆ: Pravo da vam kažem, ja se toga ne sećam. Nemam potrebu da se pravdam. Može Veljanovski da priča sad šta hoće. Moram da
62
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
kažem da se uopšte nisam mešao u pisanje komentara. Nikada! Ja sam o
tom incidentu čuo, čitao sam u novinama, ali ja s tim događajem nemam
nikakve veze! Na Kolegijumu RTB-a saopštavate poverljivu informaciju sa
vrha: “Gotovo je sa Jugoslavijom, Srbiji nije potrebna Jugoslavija.” To je
zapravo direktiva šta da se radi.Ne, ne znam. Pravo da vam kažem, ne sećam se! Ja sam bio generalni direktor u kući koja je imala nekoliko hiljada zaposlenih, koja u toku dana emituje desetine, stotine emisija. Imao
sam zamenike, pomoćnike, urednike. Ja sam mogao da delujem na nekom
globalnom planu. Imao sam običaj svakog ponedeljka da iznosim na sastancima svoje mišljenje: ko je hteo da ga usvoji, usvajao je. Ko nije – nije!
Mogao bih globalno da kažem da sam dosta tačno prognozirao i pogađao
razvoj događaja. E, sad što sam za neke bio crni gavran.. Ja se nešto ne sećam da je Veljanovski bio neki opozicionar i da je iznosio neko drugo mišljenje. Izvršavao je sve zadatke. On je bio u strukturi. Neslaganja je uvek
bilo oko nekih emisija, ali u svim tim sukobima niko nikada nije mogao da
se požali da mu se zbog toga nešto desilo, da mu je oduzeta emisija, da
mu je smanjena plata. Jeste, neki otpušteni novinari su posle pričali da
je Mitke ipak bio vrstan profesionalac.Svaka analiza će vam pokazati da
sam ja davao veliku slobodu novinarima. Naša opozicija je oćutala činjenicu da je posle mog odlaska sa televizije 1100 novinara ostalo bez posla!
Nisu reč progovorili, niko ih nije ozbiljno zaštitio. Ja pravo da vam kažem,
ne prihvatam te podele kao ono je bilo socijalističko vreme, nedemokratsko, a ovo je demokratsko. Svaka analiza novinarstva na televiziji, će vam
pokazati da to nije tačno. Danas smo pali na najniže grane baš zbog odnosa prema istini: Srbija koja ima razvijenu štampu od 1903. doživela je da
u ovoj profesiji na kraju XX veka ispliva društveni talog. Režimski mediji
pišu ko treba da bude likvidiran!? Danas se državni mediji rukovode floskulama zasnivanim na neistinama. Prvo se prećutkuje šta se dešava sa
Srbima na Kosovu, ne javlja se da napuštaju Kosovo, ali onda evo vesti da
se vraćaju na Kosovo!? Ovde se strahom upravlja, a uplašenim i zgrčenim
ljudima se lako manipuliše.
“VREME”: Televizija je i onda bila iskrivljeno ogledalo, zašto bi inače opozicija tako uporno tražila vašu smenu?
63
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
DUŠAN MITEVIĆ: Ja sam onda poručio opoziciji, i pokazalo se da sam bio
u pravu: “Zapamtite! Nikad neće biti više opozicije na televiziji u predizborno vreme nego što je bilo kad sam ja bio generalni direktor!” Mene su
moji drugovi levičari pustili niz vodu i opozicija je dobila direktore koje je
zaslužila: Bjeletića, Vučelića i sad već da ne pričam gde smo stigli.
“VREME”: Ali, i onda je, kao i sada, bilo poganih komentara o opoziciji kao
stranim plaćenicima i izdajnicima. I zbog toga se demonstriralo.
DUŠAN MITEVIĆ: Ma, oni nisu jurišali na Miloševića i vlast, oni su jurišali
na televiziju kao svojevrstan politički eufemizam: ne idemo na one gore
nego idemo na televiziju! Vuk je koristio metod ulice. Ideja je bila jasna:
da se ponovi rumunski scenario. Oni su naivno verovali da će da osvoje
televiziju, da će za generalnog direktora da postave Mihiza ili Matiju i da
su onda manje-više na konju, da je vlast njihova!?
“VREME”: Da, mi smo gledali taj rumunski scenarijo uživo, direktan
prenos.
DUŠAN MITEVIĆ: Nije nikada zabeleženo, ni od naše opozicije, da smo
mi, Televizija Beograd, napravili izvanredan informativni podvig. Prvo smo
obezbedili fantastičan izveštaj iz Rumunije, sve smo puštali i sve je preko
nas išlo u svet. To je dan-noć išlo. Ja sam poslao ekipu da sa predajnika u
Vojvodini direktno prima rumunski program i šalje nama. Ceo svet je dolazio u Beograd da izveštava “iz Rumunije”, pa su tek posle, kada je Čaušesku ubijen, otišli na lice mesta. I tako se pojavio Iliesku, došli narodni
predstavnici, državni udar izvršen preko televizije. I tako je naša opozicija
zaključila da to može da se izvede i u Jugoslaviji! Naravno, posle su događaji pokazali da je to u Rumuniji bio pravi državni udar, da je struktura
zavere protiv Čaušeskua bila pažljivo sinhronizova, televizija je bila samo
sredstvo. E, opozicija je htela reprizu tog scenarija kod nas.
“VREME”: Zašto nikada niste tražili intervju od Miloševića?
DUŠAN MITEVIĆ: Nekoliko puta sam davao ideju da bi on trebalo da dâ jedan intervju, ali on nije hteo. Jednostavno nije hteo.
“VREME”: Zašto?
64
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
DUŠAN MITEVIĆ: Milošević je od samog početka imao averziju prema televiziji. Ne samo prema televiziji nego uopšte prema javnosti, osobito
prema sredstvima informisanja. Tek je kasnije počeo da shvata da kad izgubiš na propagandom polju, gubiš i stvarno. Ali shvatio je to kasno. On
ima jednu osobinu koja je mene iznenadila: ja sam čovek televizije, tamo
sam bio novinar 28 godina i to mi nikako ne ide u glavu – malo ko zna, ali
on uopšte ne gleda televiziju, on ni sebe ne gleda na televiziji!? Ima neku
averziju…ima kod njega nešto. Ne voli da se pojavljuje, ne voli da se slika,
ne voli da bude u centru pažnje. I to je jako smetalo: bio je veliki autoritet,
držao je svu vlast, ali neki strateški potezi ne mogu da se dobro objasne
ako nemaš informacije iz samog centra informacija. Napravio sam u životu onoliko intervjua: od Josipa Broza Tita do Deng Siao Pinga, ali nisam sa
Slobodanom Miloševićem sa kojim sam bio kućni prijatelj. Posle je dao jedan intervju Vučeliću, jedan CNN-u... Ostalo su, što kažu, govori i članci.86
Slobodan Milošević je vrlo rano uvideo od kolikog je za njega interesa kontrola i korišćenje Partije i medija za osvajanje i očuvanje vlasti. “Bolje nego i
jedan srpski političar toga vremena, on je shvatio značaj medija u osvajanju i
učvršćivanju vlasti.”87 On će to ostvarivati zamenjujući stranačke kadrove vlastitim snagama i lično će bdeti nad tim da na čelo javnih medija budu postavljeni
njegovi najverniji saveznici iz Partije. Rukovodioci programa radija i televizije,
kao uostalom i direktor novinske grupe Politika, uvek su naime članovi najužeg
rukovodstva SPS, odnosno pre njega Saveza komunista.
Milošević se tokom svoje vladavine oslanjao naročito na dnevnike Politika i
Politika Ekspres – na čelu kojih su bili Živorad Minović, odnosno Slobodan Jovanović, bliski politički saveznici Miloševića, koje je na funkcije glavnog i odgovornog urednika jos 1986. godine postavio Savez komunista Srbije – sa ciljem da
eliminiše svaku opoziciju svojim nacionalističkim pozicijama u pogledu Kosova
unutar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Oni su mu najverniji saveznici, kućni prijatelji poput Dušana Mitevića, intimusi od najvećeg poverenja.
Kroz njihove novine, on govori, prenosi svoje misli i planove kroz nepotpisane
članke, feljtone i pisma čitalaca. Autonomne pokrajine takođe bivaju pogođene
86 Svedok vremena: Dušan Mitević, Vreme br.455, 25. septembar 1999.
87 M.Bjelica, nav.delo, 70.
65
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
pocetkom devedesetih čistkama koje se sprovode u medijima. U Vojvodini, posle
“jogurt-revolucije” bivaju smenjeni vodeći novinari Radio-Televizije Novi Sad, i
dnevnog lista Dnevnik.
Na Kosovu, vlada Srbije zavodi čvrstu kontrolu nad medijima u letu 1990.:
5. jula smenjen je glavni urednik Radio-televizije Priština, a otpušteno je više od
hiljadu zaposlenih. Dnevnik Rilindja, jedina novina na albanskom jeziku, biva
zatvorena, čime je otkaz dobilo 200 novinara. Zatvoreno je i šest lokalnih stanica na albanskom jeziku. Preuzimanje kontrole nad audiovizuelnim medijima
u režiji Miloševićevog režima preduzeto 1986-1987. godine dovršeno je u leto
1991. godine.
Ovaj mehanizam je u međuvremenu stavljen u službu politike konfrontacije na nivou Jugoslavije. Oštar konfikt sa Slovenijom koji je srpsko rukovodstvo početkom decembra pretvorilo u svojevrsni embargo na uvoz slovenačke
robe u Srbiju propraćen je na državnoj televiziji i u štampi zapaljivim naslovima.
Prednjačila je Politika, koja je vest objavila naslovom koji je zahvatio najveći deo
naslovnice: “Srbija prekida odnose sa Slovenijom”. Nizali su se izveštaji repetitivnog karaktera, sračunati da oblikuju javno mnenje i mobilišu ga u podršci
rukovodstvu protiv novog neprijatelja.
Tako je od samog početka dinamika promena u Sloveniji, a posebno u
Hrvatskoj, bila krajnje negativno komentarisana u srpskim medijima. Istovremeno, raspadali su se poslednji ostaci zajedničkog jugoslovenskog informativnog sistema, budući da su republike odbijale da prikazuju materijal poreklom iz
drugih republika koji ih je prikazivao u negativnom svetlu.88 Tokom 1990., ova
se sitaucija pogoršavala, a broj “neprijatelja” umnožavao. Stvarala se atmosfera opsadnog stanja, naglašavala potreba za jedinstvom u teškim trenucima
za Srbiju i čitav srpski narod u Jugoslaviji. Beogradski medji obraćaju sve veću
pažnju na uslove u kojima žive Srbi van Srbije, posebno naglašavajući njihovu
ugroženost u Hrvatskoj nakon izbora koji na vlast dovode Hrvatsku demokratsku
zajednicu, a na mesto predsednika Franju Tuđmana. Poredivši ove događaje sa
“povampirenjem usaštva”, srpski mediji učestvuju u mobilizaciji Srba u Hrvatskoj, pružaju medijsku podršku uspostavljanju srpskih autonomnih oblasti i bez
rezerve se svrstavaju. U zloupotrebi medija gaženje profesionalnih standarda
88 M.Bjelica, nav.delo, 97-99.
66
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
postaje redovna pojava, na šta je marta 1991. ukazao Stojan Cerović u časopisu
Vreme, u članku naslovljenom Gebels je za njih – amater.
67
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
PROPUŠTENA ŠANSA 9. MARTA
„Od početka sukoba, informacije plasirane u medijima bivše Jugoslavije
su se uglavnom sadržavale nacionalistički diskurs, generalizirane napade i uvrede usmjerene drugima. (...) Ne iznenađuje onda da je taj fenomen
vodio činjenju strašnih zvjerstava na bojištima i cijeloj teritoriji.“
Specijalni izvještaj o medijima, Tadeuš Mazovjecki, specijalni
predstavnik UN-ove Komisije za ljudska prava, 1994.
Opozicija je posle izbornog debakla shvatila da je režimska dominacija nad
ključnim medijima bila u korenu njenog neuspeha, pa su se i zahtevi fokusirali
na ostvarivanje medijskih sloboda. Povod za veliki opozicioni miting, zakazan u
Beogradu za 9.mart 1991., bio je komentar jednog od televizijskih urednika, koji
je izjednačio rukovodstvo SPO sa ustašama. Izjednačavanje opozicije sa ustašama, teklo je paralelno sa već zahuktalom retorikom o povampirenju saradnika
okupatora u zapadnim jugoslovenskim republikama i buđenju nekog “Četvrtog Rajha”. Uporedo sa propagandom usmerenom protiv spoljnjeg neprijatelja,
totalna kontrola Socijalističke stranke nad Televizijom Srbije Miloševiću omogućava da ućutka nesaglasne glasove iznutra. Kada nisu naprosto ignorisane,
akcije opozicije su se sistematski iskrivljavale i poistovećivale sa činovima izdaje
i napada na Srbiju i njene građane. Nakon što je RTB odbila da objavi demanti,
zakazan je miting na kojem je zahtevana ostavka direktora i ključnih televizijskih
urednika. Režim je odgovorio zabranom okupljanja, pa su se protest pretvorile u
sukob između demonstranata i policije, koja je posebno brižljivo branila Takovsku ulicu, sedište RTB-a, koje je Drašković nazivao TV Bastiljom
„Unutra je bilo napeto“, seća se Milorad Komrakov u svojoj knjizi “Moj
5. oktobar”, ali je on, prema sopstvenom tumačenju, „smogao snage da profesionalno odradi svoj posao“. „Dušan Čukić je vodio Dnevnik 9. i 10. marta 1991.
godine. Nije bilo prijatno, tih dana, izaći pred kamere. Mnogi nisu izdržali ... tri
naredna dana, TV Dnevnike u 19,30 vodio sam ja. Pokušavao sam da ostanem
pribran, neutralan, da razmišljam samo o poslu, uprkos stravični priotiscima, u
kući i van nje.“89
Zapravo, RTB je o demonstracijama izveštavao kao o „rušilačkom piru“,
“divljanju” i “bestijalnom napadu na mir građana i Jugoslavije” i otvoreno
89 M.Komrakov, nav.delo, 215
68
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
69
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
pozdravljao reakciju policije i JNA, čiji su tenkovi na osnovu odluke krnjeg Predsedništva SFRJ pritekli Miloševiću u pomoć izašavši na ulice Beograda. Ovaj
tipičan primer dezinformisanja, ponavljaće se u sledećim godinama, kad god
opozicija izvede neku svoju akciju na ulicama. U trenutku kada se pred sedištem
RTS-a u Beogradu okupilo 200.000 osoba tražeći da ode njegov Upravni odbor,
skup se promeće u sukob tokom kojeg je poginuo jedan policajac i jedan demonstrant. Iste večeri voditelj tv-dnevnika događaje prikazuje na okrnjen način: osa
dnevnika je pogibija policajca, u prvom planu su slike udovice u suzama koju
pridržavaju da bi mogla da hoda. Naprotiv, o drugoj pogibiji – mladog demonstranta starog 17 godina – ne kaže se ništa, baš kao ni u saopštenju Ministarstva
unutrašnjih poslova koje se čita na televiziji.
Slike koje snima i emituje nezavisna televizijska stanica NTV Studio B, čiji
radijus emitovanja pokriva samo područje prestonice, pokazuju verziju vrlo različitu od službene istine. Te slike pokazuju masu ljudi kako mirno sluša govore
prvaka opozicije, a sukobi su počeli tek kada su snage reda upotrebila suzavac
kako bi raspršile demonstrante. Te slike, koje protivureče zvaničnoj istini, neće
pokazati državna televizija koja cenzuriše prizore brutalnosti policije i gledaoci
će moći da vide samo slike koje “dokazuju” da su vinovnici nasilja pripadnici
opozicije. Iako odmah sutradan počinje protestna demonstracija studenata, u
televizijskim vestima dominiraju jučerašnji događaji: naširoko se emituju slike
iz Skupštine u kojoj govori Milošević i pita se nije li u akciju opozicije umešana
strana ruka.
Uporedo s tim, režim potiče sve delove društva da ga podrže i osude
demonstracije studenata i opozicije. Državna televizija takvima širom otvara
svoja vrata, naročito u televizijskom dnevniku u kojem se čitaju pisma podrške
policiji, vojsci i državnim rukovodiocima, kao i pozivi na učestvovanje u velikoj
demonstraciji podrške koja treba da se održi istoga dana.
TV Beograd opširno će pratiti tu demonstraciju podrške, a centralno će
mesto dati govoru Mihaila Markovića, akademika i potpredsednika vladajuće
stranke, koji stigmatizuje izdajnike Srbije, a Slobodanu Miloševiću upućuje hvalospev: “Upravo u času kada se neoustaški specijalci pripremaju za odlučujući
napad na Knin, upravo u tome času neka nevidljiva ruka je ovde usred Beograda
pokrenula mehanizam za razbijanje Srbije. Od Petra I do danas imamo sreću da
se na našem čelu nalazi jedan izuzetno sposoban, čestit i hrabar čovek, Slobodan Milošević”.
70
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Ipak, nastavak protesta kroz studentske demonstracije na Terazijskoj česmi
doneo je važne promene. Studenti su postavili četiri uslova: oslobađanje iz
zatovora učesnika demonstracija, među kojima je i Vuk Drašković; smenjivanje
ministra srpske policije Radmila Bogdanovića: smenjivanje vodećih ljudi Televizije. Svi ovi zahtevi su ispunjeni, Dušan Mitević je u Skupštini razrešen dužnosti generalnog direktora RTV Beograd; dužnosti je razrešen i Sergej Šestakov,
kao i Predrag Vitas, glavni i dogovorni urednik Informativnog programa. Neopozive ostavke podneli su Slavko Budihna, urednik unutrašnje redakcije, i Ivan
Krivec, glavni i odgovorni urednik Trećeg kanala TV Beograd. Jedan ustupak Slobodanu Miloševiću je ipak bio najteži: odreći se Dušana Mitevića, koji mu je
izdašno pomagao u vreme Osme sednice, „mitinga istine“ i prvih parlamentarnih izbora.. Ali, politika ne trpi sentimentalnosti. Posle ultimativnih zahteva studenata, kod Miloševića su došli predsednik Skupštine Srbije Slobodan Unković,
potpredsednik Bora Petrović i predstavnici srpske vlade Dragutina Zelenovića,
tražeći Mitevićevu ostavku.
„Dobro, nema drugog izlaza“ složio se Milošević. „Samo, nemojte misliti da
ću ja da mu to saopštim. Ja smem, ali me je sramota!“
Miteviću se telefonom javio Borivoje Petrović: „Dule, kako si?“ Odlično!
Dule, vidiš, krv je pala... Ti znaš kakve sam ja nepravde u životu pretrpeo“ „Sve mi
je jasno, Boro. Mi se znao još iz omladinskih dana. Samim tim što si me ti pozvao,
jasno mi je koliko sam propao. Dobićeš ostavku za pola sata!“90
Preplašeni funkcioneri toliko su željno očekivali Mitevićevu ostavku da su
je dočekali na ulazu u zgradu Skupštine Srbije. Istog dana, 12.marta, u 17.30,
90 „Mitević je jedan od najbližih prijatelja supružnika Milošević, još iz studentskih dana….
On je prvi preko Televizije lansirao Milošvićevu krilaticu sa Kosova Polja, koja je novom
lideru pronela slavu: „Niko ne sme narod da bije!“. U pripremi Osme sednice imao je
važnu, pozadinsku ulogu, mimo očiju javnosti, Hokus-pokus, kreativac ovog političkog
događaja, Milosević je umeo da pridobije pristalice, aloi im je bio odan samo do granice
koja ne ugrožava njegov vladarski pololžaj. Tako je, za sve neočekivano, 9. marta
1991, žrtvovao svog bliskog pomagača Dušana Mitevića, protiv koga se u najvećoj
meri okrenulo nezadovoljstvo demonstranata. Prevara je uspela. Opozicija je slavila
pobedu, Mitević je otišao pognute glave, a srpski predsednik je na čelo Televizije
doveo nove čelnike koji će ovaj najmoćniji medij dovesti do pukog slugeranjstva.
Ubrzo su se u hodnicima Takovske 10 pojavili vapijući plakati. „Aman, vratite na
Mitevića!“ Slavoljub Đukić, Političko groblje, Službeni glasnik, Beograd 2010, 306.
71
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
sastala se Vlada Srbije i privremen o postavila za direktora Ratomira Vica, a već
u 18 časova Mitević je izleteo iz zgrade televizije..“91
Umesto svog prijatelja Dušana Mitevića, Slobodan Milošević je na čelo RTB
doveo još tvrđu uredničku garnituru, koja će tek napraviti informativnu pustoš,
rasplamsati rat i pročistiti vladine režimske medije od svih onih, koji su uopšte
imali iluziju da će moći profeisonalno da obavljaju svoj posao. Glavni urednik
Informativnog programa TV Beograd postaje dotadašnji predsednik Skupštine
beogradske opštine Stari Grad Aleksandar Avramović, koji je televizijske novinarske poslove znao samo kao učesnik u nekim lokalnim emisijama posvećenim
njegovoj opštini.
STARI I NOVI: DUŠAN MITEVIĆ, RATOMIR VICO, ALEKSANDAR PRLJA I ŽIVORAD MINOVIĆ
Kadrovske promene su usledile i u NIP Politici, čiji je radnički savet na
predlog Živorada Minovića 25.marta imenovao Aleksandra Prlju za v.d. glavnog i odgovornog urednika, dok je Minović ostao samo direktor. „Na sopstveni
zahtev“ razrešeni su tokom aprila Ljiljana Bulatović, glavni i odgovorni urednik
Sveta i Teodor Anđelić, kojeg na mestu glavnog i odgovornog urednika NIN-a
zamenjuje Velizar Zečević.
Ova promena se prelila i na vojvođanske medije, Izvršno veće Vojvodine je
12. marta „na zahtev studenata Univerziteta u Novom Sadu“ usvojilo ostavke
direktora RTV Novi sad dr Branka Balja, direktora Radio Novog Sada Milorada
Vukovića, glavnog i dogovornog urednika informativnog programa televizije na
srpskohrvatskom jeziku Kamenka Mutića i glavnog i odgovornog urednika lista
Dnevnik Miloša Ignjatovića. Izvršno veće je konstatovalo da su ove ostavke podnete i da ih treba shvatiti kao moralni čin i lični odnos prema zahtevima studenata, a radi stvaranja uslova za dalje demokratske procese, posebno u oblasti
91 Isto, 307.
72
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
infromsianja. Pokrajinska vlada je takođe odmah imenovala vršioce dužnsoti u
ovim oblastima: za generalnog direktora RTV imenovan je dosadašnji ministar za
inforamcije Milan Vučić, za glavnog i odgovornog urednika redakcija na srpskohrvatskom jetiku Marko Keković, a za list Dnevnik Svetozar Gavrić.“92
Ove Miloševićeve ustupke, koji su se pokazali taktičkim, mnogi su pogrešno
smatrali početkom istinske demokratizacije. Međutim, smenjene medijske čelnike nisu zamenili samostalniji, već upravo obrnuto. Tako je na mesto v.d. direktora Radio Televizije Beograd došao Ratomir Vico, koji se na tom položaju nalazio
i pre Mitevića. Režim nije imao nameru da ispusti svoje glavne poluge – državnu
televiziju i Politikinu medijsku grupu
KAD KAŽEM NOVINA, MISLIM POLITIKA
“Rekao bih samo da je Politika svojim demokratskim i slobodarskim opredeljenjima ostvarila snažan uticaj u javnosti i stekla veliki ugled kod nas i
u svetu”.
Živorad Minović na proslavi 84 rođendana Politike, 23.januara 1988.
Dnevni list Politiku pokrenula je 25. januara 1904. godine porodica Ribnikar, u čijem se
vlasništvu nalazio do podruštavljenja nakon
Drugog svetskog rata. Od 1973. za osnivača
lista smatrana je Republička konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Ovo
je glasilo, zahvaljujući tradiciji i ugledu, kao i
talentu novinara koji su u Politici radili, predstavljalo ključan štampani medij u Srbiji i čitavoj Jugoslaviji.
Vremenom je preraslo u organizaciju složene strukture, u kojoj je pored dnevnih listova
Politika i Politika Ekspres postojala čitava serija
92 Drugi Dnevnik RTB, 12.3.1991.
73
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
periodičnih izdanja. Rukovodeća mesta u Politikinoj grupi bila su od posebne
važnosti i značaja. Odlukom Predsedništva Konferencije SSRNS imenovani su
direktori. Na tom mestu se do 1986. nalazio Aleksandar Bakočević, zatim je tu
dužnost nakratko vršio Živorad Minović, pa Ivan Stojanović, koji nakon Osme
sednice ponovo vrši dužnost direktora. Na tom mestu se do kraja godine ustaljuje, ostajući sve to vreme na funkciji glavnog i odgovornog urednika lista.93
Minović, doktor političkih nauka, novinarstvom je počeo da se bavi 1959., a
u Politici se zaposlio dve godine kasnije, prošavši mesta saradnika, zatim urednika političke rubrike, političkog komentatora, pa pomoćnika i zamenika glavnog i odgovornog urednika. Od 1985. godine bio je glavni i odgovorni urednik
lista, a tokom 1986. i od 12. oktobra 1987. bio je i v.d. direktora. Istovremeno,
bio je sekretar Konferencije Saveza komunista NO Politika, predsednik Radničkog saveta OOUR „Politika“, član Komisije za informisanje Skupštine SR Srbije
i predsednik komisije za informisanje Gradskog komiteta organiazcije Saveza
komunista Beograda kao i član CK SKS i predsednik Komisije za informisanje i
propagandu CK SKS.94 Biografija govori sama za sebe, a iz nje se najbolje vidi
povezanost partijske funkcije u
jednom novinskom preduzeću od
državnog značaja.
U ovom periodu (1986) u NO
O
Politici je radilo 3861 radnika.
a.
Glavni i odgovorni urednik Poli-tike ekspres bio je Slobodan Jova-e
nović, a NIN-a Mirko Đekić. Tiraž je
u proseku za 1986. godinu izno-stio 263,744 za Politiku i 253.356
za Ekspres, a sledeće godine
254,915 za Politiku i 228.618 za
Ekspres. U narednim decenijama,
tiraž se smanjivao, ali je Politika
i dalje ostala najuticajniji državni
štampani medij.
93 Politika za nas, Informativni list NO Politika, 29.maj 1986, br.313-314. 6.
94 Politika za nas, Dr Živorad Minović direktor NO Politika, br.333, 29.decembar 1987str.1
74
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Tokom Minovićevog mandata, najavljena je reorganizacija kroz umanjenje
broja OOUR-a-, pa je ubrzano došao predlog novog organizovanja kroz udruživanje u 4 OOUR-a. Opšta namena grupe ostala je, međutim ista, i mogla se
iščitati iz Odluke o Novinskoj organizaciji „Politika“ i listovima „Politika“, „Politika ekspres“ i „NIN“ Republičke koferencije SSRN od 17.decembra 1986. godine.
U njoj stoji da su pomenuti listovi dužni da “dosledno ostvarujući program i
politiku Saveza komunista Jugoslavije, aktivno doprinose izgrađivanju i razvijanju samoupravnih socijalističkih odnosa, jačanju bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti u SR Srbiji i SFR Jugoslaviji, afirmaciji nezavisne
i nesvrstane politike SFRJ i zadovoljenu najširih društvenih, kulturnih i drugih
potreba radnih ljudi... NO Politika će kroz listove Politika, Politike eskpres i NIN
i sva svoja druga izdanja, socijalistički samoupravno usmerena, izražavati interese radničke klase, naroda i narodnosti SR Srbije i Jugoslavije, stalno afirmisati tekovine socijalističke revolucije, dostignuća socijalističkog samoupravnog
društva, jačati nezavinsot i odbrambenu sposobnost naše zemlje i njenu nesvrstanu spoljnu politiku, uz realno, svestrano i stvaralačko prikazivanje društvenih zbivanja, problema i protivrečnosti našeg društveno-ekonomskog razvoja.“95
Ta i takva Politika bila je jedan od glavnih nosilaca Miloševićeve medijske
ofanzive sredinom 1987. Posebno se istakla u stvaranju antialbanske histerije
nakon tragedije u kasarni u Paraćinu, aludirajući na postojanje šire zavere albanskih rukovodilaca i opozicije na Kosovu protiv srpskog naroda. Slučaj Keljmendi
je postao obrazac na osnovu koga su se Albancima s Kosova pripisali mržnja protiv Srba i genocidne namere.96
Kao da nema dovoljno načina da se demonstrira bliskost između Slobodana Miloševića i Politike, koja postaje njegovo istinsko mezimče, dok joj čaršija
već tepa Slobodanka. Nakon glamurozne proslave 84-godišnjice Politike uz prisustvo celokupnog novog srpskog vrha januara 1988, Milošević dolazi u radnu
posetu NO Politika 5 jula 1988, kojom prilikom je „povoljno ocenio nastojanje NO
Politika da se razvija na savremenim tehničko-tehnološkim, informativnim i ekonomskim osnovama“.97 Još je značajnija bila svečana akademija održana u Sava
centru januara 1989 povodom 85. godišnjice lista. Izlažući istorijat kuće, Mino-
95 Politika za nas, 20. decembar 1986
96 Vidi u ovoj studiji, str....
97 Politika za nas, 3.avgust 1988, 340, str.3-52.
75
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
vić ne propušta da istakne njenu sadašnju ulogu „Opredelili smo se za reformu,
ustavne promene, posebno u Srbiji i za rešavanje zlokobne kosovske situacije.“98
Režim nije propuštao priliku da se kritički osvrne na stanje u medijima, da kritikuje, ali da pohvali. 13. marta 1989. godine održana je sednica Predsedništva
Republičke konferencije SSRNS sa temom uređivačke politike Politikinih izdanja, RT Beograd, listova Duge i Ježa. Među ovim glasilima, Politika je izdvojena
što zbog ispravnog držanja, što zbog kreativnosti. Istaknuta je rubrika “Među
nama” kao primer te javne tribine „na kursu Saveza komunista Srbije”. Aleksandar Prlja, istaknuti saradnik Politike, postaje republički sekretar za odnose
sa inostranstvom. Pljušte i nagrade za lojalne čelnike u medijima 1988. i 1989.
– Slobodan Jovanović prima Oktobarsku nagradu za seriju svojih tekstova o
aktuelnim zbivanjima u Srbiji, Kosovu i Jugoslaviji, a on i Mile Kordić dobijaju i
godišnju nagradu NO Politike za izuzetne uređivačke poteze. Stoga ne čudi što
Jovanovića 11.januar 1990. Predsedništvo RK SSRN Srbije glatko reizabira na
mesto glavnog i odgovornog urednika Ekspresa, kao čoveka „pod čijim je rukovodstvom Ekspres postao glasilo progresivne orijentacije i istinska demokratska tribina. Veliki je Jovanovićev doprins što se u ovom periodu nalazio u samom
špicu borbe na kursu Osme sednice CK SK Srbije.“99 Sa jednakim entuzijazmom,
Minović 1988 dobija nagradu za najbolje uređivani list, pa je 31. janura 1990.
godine ponovo imenovan jednoglasno na obe svoje funkcije – direktora NIP Politika i glodura lista “Politika”.
Na istoj sednici je prihvaćena informacija o reorganizaciji Politika iz NO u
NIP (novinskoizdavačko preduzeće). Naime, dok Milošević centralizuje Srbiju,
Minović to isto čini sa Politikom. Dotadašnja strategija ukrupnjavanja OOURa zamenjena je njihovim potpunim ukidanjem.100 Aprila 1989. godine održan je
referendum kojim je ukinut OOUR. Interesantno da referendum zaposlenih dao
negativan rezultat u Politici Ekspres, ali onda je 13. juna održan ponovo i promena
je usvojena. Disciplinuje se i NIN, za čijeg glavnog i odgovornog urednika NIN-a
izabran je 4. maja 1989. Teodor Anđelić.101 Kompanija Politika može se pohvaliti
98 Politika za nas, 31.januar 1989, br.345, 7.
99 Politika za nas, 19.januar 1990. 358, 2.
100 O toku ovih reformi detaljno piše Živorad Minović,Dan počinje s Politikom?: prilozi
za proučavanje odnosa štampe i političke vlasti, Alef Trojni, Čačak 2008.
101 Pozicija nedeljnika NIN je tokom 1991. godine postala specifična, istorija nesporazuma
Kompanije “Politika” i NIN – a traje od marta 1991. godine, kada je počelo NIN-ovo
76
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
i televizijskom stanicom, koja je startovala 28. juna 1990. godine, na Vidovdan,
koji posle Miloševicevog mitinga na Gazimestanu dobija jedan poseban značaj.
Razlog za ekspresno uvođenje ove TV-stanice ubrzo postaje jasan. Radnički savet
je postavio Živorada Đorđevića za glavnog i odgovornog urednika. On je bio nekadašnji glavni urednik Komunista za Srbiju, član Izvršnog veća Skupštine Srbije i
predsednik Republičkog komiteta za informisanje, prema nekim svedočenjima,
specijalista za sređivanje stanja u beogradskom novinarstvu.
udaljavanje od preovladavajuće koncepcije i borba za održavanje nezavisne pozicije ovog
uglednog magazina često će dolaziti u žižu javnosti.”Januara 1951. godine, grupa
liberalno orijentisanih intelektualaca obnavlja nedjeljnik, koji je kratko vrijeme izlazio
uoči Drugog svjetskog rata. Njega je vlast bila zabranila zbog izrazito leve orijentacije.
NIN (Nedeljne informativne novine) pokreću se uz angažman ljudi slobodoumnijih
razmišljanja, koji su se pojavljivali u dotadašnjoj omladinskoj štampi: Omladini,
Mladom borcu, Srednjoškolcu, književnom časopisu Polet. Redakcija je okupila mlade
entuzijaste spremne da u vremenu raskida sa Staljinom stupe u borbu i sa njegovim
dogmama u kulturi i umetnosti, poznatim pod pojmom socijalistički realizam. NIN
postaje glasilo za otvorene polemike, prvo o književnom i umetničkom stvaralaštvu,
a zatim i o teoretskim i političkim temama. Naravno, u onoj meri u kojoj su na sve to bili
spremni tadašnji intelektualci, najvećim delom iz redova Partije. Ali i skloni promenama
koje je nosilo sobom odvajanje od istočnoevropskih sistema.“ M.Marović, nav.delo.
NIN je prošao veliki put od jednog progresivnog glasila do ignorisanja ili veličanja ratnih
zločina, o čemu svedoči urednik Velizar Zečević (mart-oktobar 1992). Prema njegovom
sećanju: „U to vreme je bio došao u NIN mladi novinar, Čičić, lepo je i smelo pisao i ja ga
jednog dana pozovem i kažem mu da napiše nešto o kriminalu u ratu, koji je počeo da se
vidno ispoljava. Direktno mu ukažem na Arkana, koji se tada bio angažovao u Slavoniji. Čičić
to prihvati i odmah ... Čuvši da pominjem Arkana, jedan naš kolega – nećeš verovati ko –
upada kod mene, čovek koji nije Srbin, Tomo Peternek, i usplahireno kaže: „Jeli, bre, Zeko,
znaš li ti šta se tamo radi? Oni hoće da pišu protiv Arkana!“ Pitam: „Ko hoće da piše?“. „“Pa
eno ga Čičić tamo telefonira...“ Pa neka telefonira, kažem, ja sam mu rekao da napiše tekst
o tome. „Pa jesi li ti lud? Zar sad pisati protiv Arkana?“, pita on zbunjen. Pa sad, a kad bi
drugo. Jel ti misliš da posle, kad se sve završi i on kao heroj dođe na belom konju u Beograd,
da ćeš onda smeti nešto da kažeš o njemuu ... Čičić je napisao tekst i objavili smo ga. Istina,
bio je prilično izbalansiran. Govorio je o ljudima koji imaju kriminalnu prošlost, koju žele da
operu u ratu, pa to je uvek tako bilo, u ratovima se obično pokaže njihova patriotska strana
i slično. Govorili su i neki sociolozi. Iako je Arkan pominjan, nije se moglo protumačiti da je
kritika uperena isključivo na njega. Ali bilo je i onih koji su tvrdili da iz patriotskih razloga
treba zažmureti nad nečijom prošlošću, jer ljudi imaju pravo da se pokažu u drugom svetlu,
u drukčijim okolnostima“., Miloš Mišović, Nasledici bez testamenta. Razgovori s glavnim
urednicima NIN-a, Nova 156, Beograd 1999, 258-9
77
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
78
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
TV Politika postaje praktično četvrti kanal državne televizije, sa koje se emituju važne poruke i u predvečerje prvih višestranačkih izbora. Sa ekrana TV Politike zasvetleće nova zvezda televizijskog novinarstva, gospođa Mila Štula, raniji
komentator zagrebackog nedeljnika Danas. Nakon uspešnog starta na TV Politika, Štula dobija udarno vreme u noći u kojoj počinje izborna ćutnja na ekranima
velike TV Beograd, kada neštedimice udara po opozicionim prvacima koristeći
najodvratnije aluzije i izmišljene afere. Na TV Politika emitovana je i Minimaksovizija, zabavna emisija u kojoj su uz humor često promicane ogavne pretnje.
Tako je juna 1991. u njoj nastupio Miloševićev “omiljeni” opozicionar Vojislav
Šešelj, uz frenetične pljeske publike komentarišući stvaranje hrvatske vojske:
VOJISLAV ŠEŠELJ: A što se ove njihove armije tiče, znate, to 20 do 30 četnika
rešava sve. Kad metak iz “Tompsona” pogodi Hrvata u čelo oba mu oka odmah iskaču, a kada ga rafal pogodi preo vrata odmah ostaje bez glave nema
ni potrebe da ga kolju.
MINIMAKS: Ovo je već u domenu crnog humora, crni humor?
VOJISLAV ŠEŠELJ: Nema tu humora nikakvog, ja samo odgovaram ozbiljno
na pitanje (...) A što se tog klanja tiče, mada se tebi neće svideti, usavršili
smo nove metode. Sad koljemo kašikom za cipele, i to zarđalom. I onda se
nikada autopsijom ne može ustanoviti čemu je žrtva podlegla, posledicama
klanja ili tetanusu. 102
Deveti mart je uneo kratkotrajne promene u uređivačku politiku Politike.
“Na osnovu jednog od slučajnih susreta sa dr Živoradom Minovićem, njegov
kolega Slavoljub Đukić napisaće da je tadašnji direktor i glavni urednik Politike
“u vrijeme martovskih demonstracija došao do zaključka da Miloševićeva vlast
ide u propast”. “On je još tada počeo”, pisao je Đukić, “sebi da traži odstupnicu
i oslonce u vrhovima stranačke opozicije”. Sa tog stanovišta zanimljivo je bilo
ponašanje Politike u vreme martovskih demonstracija. Ona je jedina od režimskih medija objavila na prvoj stranici informaciju o hapšenju Vuka Draškovića,
kao i njegov govor pred odlazak u zatvor. Zanimljivo je da u vreme martovskog
bunta prestaje da se pojavljuje i rubrika Odjeci i reagovanja. Bez ikakvog objašnjenja uredništva Politike, umesto nje opet oživljavaju tradicionalna i na samo
dva stupca plasirana Pisma čitalaca. Naravno sa prizemnim temama iz svakodnevnog života”103
102 Transkript gostovanja Vojislava Šešelja u Minimaksoviziji, http://www.youtube.com/
watch?v=Y5g8YifGqiA
103 M.Marović, nav.delo
79
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Međutim, tim pre je Miloševiću lakše palo da se liši Minovićevih usluga na
mestu glavnog urednika Politike, na kojem ga 25.aprila 1991. zamenjuje čovek iz
samog srca sistema, Aleksandar Prlja. Minović ostaje direktor, nadzirući proces
transformacije Politike, čija je normativna struktura zakrovljena do kraja 1991,
kada prerasta u novinsku kompaniju, uz zadržavanje istog pravnog naslova: NIP
POLITIKA. Kao što mnogo godina kasnije objašnjava Žika Minović, “sve to nije
značilo ništa drugo nego stavljanje 15 Politikinih listova, radija i TV Politike, pod
sigurnu Miloševićevu kontrolu. Privremeno je mene zadržao da obavljam poslove
direktora, posle jasne opomene što će mi se desiti ako mu ne budem lojalan. Ali
je već pripremao poverljivije ljude za buduće korake u tom smeru.”104 Ovako disciplinovana, Politika je bila spremna da uđe u rat.
104 Cit.prem: M.Marović, nav.delo.
80
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
DELIMIČNO REKONSTRUISANA ORGANIZACIONA ŠEMA POLITIKE 1991:
Direktor
Živorad Minoviü
15.10.1987-9.11.1995
Gl. i odg. urednik
Aleksandar Prlja
v.d. 22.3.1991-26.4.1991.
26.4.1991-17.4.1992.
Zamenik Gl. i odg. Urednika
Pomoünik Gl. i odg. urednika
Živorad Ĉorÿeviü
1.3.1990-30.6.1990
Hadži Dragan Antiü
01.10.1991 -
Beogradska rubrika
Urednik Miroslav
Urednik
MarkoviüMarković
Miroslav
Unutrašnje politiþki
desk
Dopisniþka rubrika
Urednik
Kraj 1990.
Rajko Vujatović
Vujatoviü
(Zagreb)
(Zagreb)
Vojislav
Vojislav Živković
Živkoviü
(Priština)
(Priština)
DELIMIČNO REKONSTRUISANA ORGANIZACIONA ŠEMA POLITIKE EKSPRES 1991:
Direktor
Živorad Minoviü
15.10.19879.11.1995
Gl. i odg. urednik
Slobodan Jovanoviü
29.10.1985-22.7.1992
Desk
Šef deska Sima ûirkoviü
Društveno-politiþka rubrika
Milutin Niüiforoviü saradnik
politiþke rubrike 26.12.1990
– 05.02.2004
Beogradska rubrika
Urednik Miroslav
Markoviü
11.6.1990-23.6.1992
Zamenik urednika
Momþilo Kovaþeviü
11.6.1990-26.5.1992
Lidija Zeþeviü
Saradnik 28.6.198923.6.1992
Zamenici Gl. i odg. Urednika
Slobodan Ignjatoviü
12.04.1990- 29.10.1991
Feljtoni i kolumne
Stefan Grubaþ –
pisao kolumne
tokom 1991 godine
Pomoünici Gl. i odg. urednika
Dragoljub Milanoviü
17.7.1990-17.1.1992.
Slobodan Ignjatoviü
29.10.1991-13.4.1992
Dopisniþka rubrika
AntonijeStefanoviü
12.04.1990 – 24.10.2002
Jovica Mladenoviü
Slavonija/Osijek 13.2.19911994
Vojislav Živkoviü 12.4.1990
-1.4.1993
Rajko Vujatoviü - Zagreb
14.6.1990-10.6.1991
Aleksandara Plavevski
Ljubljana i Hrvatska
11.6.1990 – 6.10.1992
Jelenko Slatinac-Srem i
Slavonija 23.5.1989-1.7.1994
81
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
BASTILJA U TAKOVSKOJ?
„Vukovar je danas razrušen, ali oslobođen grad.“
Miodrag Popov, voditelj Dnevnikovog dodatka, TV Beograd, 13. decembar 1991.
Osnovana 1958. godine, Radio Televizija Beograd se u narednim decenijama transformisala u složeni sistem koji je emitovao tri radijska i tri televizijska programa, uključujući i satelitiski, i od početnih 170 radnih mesta narasla na
vise hiljada zaposlenih. Ova medijska kuća od prvorazrednog političkog značaja
imala je posebno mesto u Miloševićevom sistemu vlasti.
„Glavnu propagandnu ulogu odigraće beogradska Televizija koja je posle
Osme sednice postala jedan od vodećih stubova vlasti. Ona je istureni odred
režima i utvrđenje koje je bilo bolje obezbeđeno nego Generalštab. I najveći politički potresi upravio su vezani za televiziju, koja je više puta bila povod najmasovnijih okupljanja Beograđana”.105
Slobodan Milošević je svesno koristio i kontrolisao medije za nametanje
lajtmotiva nacionalističke propagande kako bi u očima građana opravdao stvaranje države unutar čijih bi granica živeli svi Srbi, ali i ojačao sopstvenu vlast. Da
bi propaganda širena putem štampe i audiovizuelnih medija dosegla punu efikasnost, Milošević se lično pobrinuo za kontrolu nad sredstvima javnog informisanja, ograničio slobodu reči postojećim nezavisnim medijima – onemogućavajući
ih na sve načine da informišu građane – i budno pazio na to da se novinari drže
zvanične linije i prihvataju ideje i program vlasti: ukratko, da poštuju nametnutu
disciplinu.
Milošević je koristio razne vrste sredstava i pritisaka da bi ostvario čvrstu kontrolu nad sredstvima informisanja i ljudima iz te branše. Promociji
105 S.Đukić, nav.delo, 303.
82
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Slobodana Miloševića verovatno ništa nije toliko doprinelo koliko vešta montaža snimka „niko ne sme da vas bije“, a učvršćivanju njegove vlasti veoma je
pomogao Dušan Mitević, direktor RTB. Stoga je paralelno sa objedinjavanjem
srpskog političkog prostora pod Miloševićem teklo i objedinjavanje televizijskog
prostora pod beogradskom televizijom. Ona se bezrezervno stavlja na stranu
Miloševićeve politike, a kroz uvođenje vanrednog stanja na Kosovu i „antibirokratsku revoluciju“ na čelo RTV Novi Sad i RTV Priština dolaze režimu lojalni ljudi
i teku pripreme za stvaranje jedne celovite Radio-televizije Srbije. U televiziju se
investira – lansira se treći kanal državne televizije, stvara se satelitski program
i program za inostranstvo.
Ova takoreći totalna blokada medija omogućiće Slobodanu Miloševiću i njegovoj partiji, Socijalističkoj partiji Srbije da bez problema dobiju prve slobodne
izbore u decembru 1990… Pored novinsko-izdavačke grupe Politika, pokazaće
se da je glavni prenosnik mistifikacije istorije u Srbiji televizija. Kao tradicionalni
propagator zvanične ideologije, televizija naime prerasta u najvažniji medijum,
i to bez konkurencije, jer je dugo predstavljala jedini izvor informacija za više od
90 odsto Srba. Dakle, pišući istoriju nanovo, bazirajući se na fragmentima stvarnosti – tj. primenjujući selektivnu memoriju koja se sastoji “u skidanju odgovornosti sa sebe (za sopstvene) zločine podstičući sećanje na zločine koje su
počinili drugi” – ta će sredstva informisanja doprineti satanizaciji drugih nacionalnih zajednica, naročito kosovskih Albanaca, Hrvata i bosanskih Muslimana.
Godine 1990, kako bi se pripremilo i opravdalo Miloševićevo preuzimanje pokrajine Kosovo, srpska televizija je putem niza uopštavajućih komentara
pokrenula kampanju protiv kosovskih Albanaca optuživanih “da truju bunare i
kolju decu”.106
Slobodan Milošević će lično učestvovati u stigmatizovanju kosovskih Albanaca, nuđenjem manihejskog viđenja političke situacije, zatvarajući vrata za
svako kompromisno rešenje u toj autonomnoj pokrajini. Tako će naprimer on
106 Štafetnu palicu je preuzela Politika koja je objavljivala pisma čitalaca – u stvarnosti često
lažna – potvrđujući tim pismima činjenicu da Albanci tamo siluju na stotine Srpkinja.
U Politici od 9. februara 1990., iz pera Vojislava K. Stojanovića, predsednika Udruženja
univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika Srbije, možemo pročitati sledeće: “(…) Danas
su se bestijalni albanski teroristi razularili na Kosovu i Metohiji, uništavajući i napadajući
sve srpsko, upadajući Srbima u kuće i terorišući ono malo što ih je tamo ostalo. Na Kosovu
i Metohiji vlada teror terorista naoružanih do zuba (…)”. Politika, 9. februar 1990, 9.
83
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
u jednom govoru koji je prenela TV Beograd izjaviti: “Svako dete zna istinu o
Kosovu i Srbiji i upravo zato o tome nemam potrebe da govorim, a onima koji
misle da ima potrebe odgovorio bih da neću o tome da govorim jer ne bih prihvatio nikome da se pravdamo zašto Republika Srbija ne dopušta da na Kosovu
i Metohiji ponovo ubijaju Srbe i Crnogorce i zašto nismo spremni za dijalog o
mogućnosti stvaranja albanske države na tlu Srbije. Da ne bude zabune, želim
otvoreno da kažem da svako ko na ovim pitanjima traži odstupanje može zato da
se izbori samo obaranjem sadašnjeg rukovodstva Srbije ”. To zatvaranje vrata
za bilo kakav razgovor urodilo je u julu 1990. proglašenjem Republike Kosovo,
odmah nakon čega su srpske vlasti raspustile Skupštinu u Prištini, a uvele i privremene mere na RTV Priština i u novinama na albanskom
Svoju moć televizija pokazuje tokom predizborne kampanje krajem 1990,
tokom koje se stezao medijski obruč. Zapravo još sredinom godine, 13. juna,
opozicija je zakazala zajednički miting, na kojem je protestovalo oko 20,000
ljudi, prvo pred skupštinom, pa pred televizijom u Takovskoj, gde je intervenisala policija, pretukavši Borislava Pekića i Dragoljuba Mićunovića.
Prema istraživanjima same televizije, koja je imala izvanredan centar za
istrazivanej gledanosti, najvažnije vesti, odnosno udarni Drugi dnevnik u 19.30,
sredinom oktobra 1990, svakodnevno je, na području Srbije bez Kosmeta, pratilo više od tri miliona gledalaca. Istraživanja su pokazala da je skoro 30% njih u
potpunosti verovalo onome sto bi čulo na TV vestima. Njih 46% kadgod je i sumnjalo. Tek 12% gledalaca uviđalo je da češće nije baš tako kako se kaže. Dakle,
ono što se videlo i čulo na na TV Dnevniku najčešće se uzimalo zdravo za gotovo.
A na TV Dnevniku, iz večeri u veče, moglo se videti ili čuti: da srpska privreda,
zahvaljujući srpskoj vladi i socijalistima, sve bolje posluje; da je razlog privrednih teškoća pogrešna politika Savezne vlade: da srpska vlada i SPS imaju čudesne razvojne programe: da opozicija želi budzašto da rasproda srpsku privredu
i da tako većinu radnika ostavi bez posla; da se u opozicionim krugovima razmišlja i o ukidanju penzija; da opozicija u tajnosti sarađuje sa najvećim srpskim
neprijateljima; da opozicija priprema podelu Srbije, i tome slično.”107
Sadržaj i poruke drugog Dnevnika bile su pažljivo osmišljavane. O tome
svedoči Milorad Komrakov:„Mitević je predsedavao, svakog ponedeljka,
107 Slobodan Antonić, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana
Miloševića, Otkrovenje, Beograd 2002, 414
84
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
redakcijskim sastancima na kojima se analizirao program i gde je direktno govorio o narednim programskim zadacima. Bio je autoritet. Ni jedan Dnevnik u 19,30
časova nije mogao da „krene“ dok „košuljicu“ emisije ne vidi Mitke, kako smo ga
svi zvali. A bilo je, koliko pamtim, malo onih koji bi se „suprotstavili“ mišljenju
direktora.“108 Milošević je, prema nekim svedocenjima, često išao tako daleko
da je čak određivao i kako treba da izgledaju vesti na televiziji. Recimo, Vlado
Mareš, nekadašnji voditelj TV Dnevnika, opisuje kako je jednom stigla vest da
je na jugu Srbije u švercu oružja uhvaćena grupa Albanaca. Predveče se, telefonom, u uredništvo javio Milošević i naredio da se obavezno naglasi da je švercovano oružje bezbedno prešlo Sloveniju i Hrvatsku i da je zaustavljeno tek
u Srbiji. Ovo poslednje je u tom trenutku izgleda prosto izmislio, pošto takav
podatak nije postojao u prvobitnoj vesti, niti je ikada docnije potvrđen.109
Ne treba izgubiti iz vida da su Tanjugove vesti bile glavni sastojak u svim
prorežimskim medijima u Srbiji. Prema sećanju voditelja Dnevnika TV Beograd
Milorada Komrakovu, one su činile osnovu za nekih 90% informativnih sadržaja
RTB. Tanjug je preuzeo štafetu u ratno-huškačkoj propagandi i u tome se pokazao kao glavno pomagalo Radio-televiziji Beograd i “patriotskoj” štampi. Kada
Večernje novosti i Politika nisu imale materijala da napune novine, svesrdno
su koristile izveštaje “proverenih” Tanjugovih reportera. Ti izveštaji nisu imali
nijednu dodirnu tačku sa davno uspostavljenom agencijskom formom – kratko,
jasno i bez komentara. Budućim generacijama predstoji tek da se ispita, koliko
su Tanjugovi izveštaji sa početka devedesetih bili uopšte tačni.
Ideje i zamisli Slobodana Miloševića u Takovskoj sprovodili su ljudi od poverenja. Za razliku od drugih medija, u kojima je Osma sednica izazvala osetne
potrese, televizija je ostala pod upravom generalnog direktora Ratomira Vica,
koji je uživao Miloševićevo poverenje. U usponu je bila zvezda Dušana Mitevića,
koji je 1989 zamenio Vica na ovom mestu. U ovom periodu probijali su se oni
uvereni u svoju misiju poput Milorada Komrakova:
„Ponosan sam na godisnju nagradu RTS-a koju sam 1.oktobra 1993.godine
dobio za TV Dnevnik, „za najuspešnije godišne ostvarenje u radio i TV stvaralaštvu, za emisiju u celini“ ... Mukotrpan timski rad koji zahteva talentovane pojedince, koji znanjem, pojavom, poverenjem, teraju gledaoce da u 19.30 i gledaju
108 M.Komrakov, nav.delo, 212-3.
109 Cit.prem Dragoš Ivanović, Zaverom protiv javnosti, Republika, Beograd 1998.
85
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
86
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
i slušaju emisiju. I danas sam ubeđen da mnogi „veliki“ televizijski reditelji ne bi
mogli da izdrže sedam dana realizacije TVD2! Taj stres, tu odgovornosti za živu
emisiju, strah od moguće greške, stalnu dnevnu napetost i zavisnost od tima asistenata – to se ne može nikada adekvatno platiti. Često su kolege iz drugih programa, sporovoznih redakcija i emisija, bile ogorčene i ljubomorne na realizatore
TVD, zbog malo većih plata ... pa javna je tajna da je TVD u 19,30 časova uvek
bio najvažnija, najsloženija, najstresnija televizijska emisija. I uvek najgledanija.
Lažu oni koji tvrde suprotvno.“110
Kako je rasla Miloševićeva moć, rasla je i moć državne televizije. Ona je bila
centralni stub njegovog režima, o čemu svedoči Pavić Obradović, potpredsednik
Narodne Skupstine Srbije.
VREME BROJ 456, 2. OKTOBAR 1999.
SVEDOK VREMENA: PAVIĆ OBRADOVIĆ
VREME: Da li je zbog te “nevažnosti” parlamenta tog 9. marta zgrada televizije bila neuporedivo bolje branjena nego Skupština?
Zna se, naravno, šta su glavni stubovi Miloševićeve vlasti: pre svega elektronski mediji i “Politika”, zatim vojska, policija, finansijsko-ekonomska
oligarhija kojom je okružen ovih deset godina i, naposletku, nejedinstvo
opozicije. Po meni, ipak, centralni stub je RTS. Zato je RTS branjen ne
samo 9. marta već i u svim sličnim prilikama trostrukim snagama. Do 9.
marta Skupština Srbije je imala obezbeđenje od svega nekoliko ljudi. Tek
kasnije su uvedeni elektronski kontrolni punktovi. Kada je prvog dana postavljena kontrola ulaska u zgradu Skupštine, ispostavilo se da je puno
poslanika došlo u parlament sa pištoljima i još koječim. Oni su znači i pre
toga u parlamentu stalno bili naoružani.
VREME: Bili ste u parlamentu i kada je Šešelj postao narodni poslanik u
leto 1991. Šta je promenilo njegov ulazak u skupštinu?
Šešelj je bio potreban SPS-u kao oruđe za obračun sa opozicijom. To je
tada bila njegova jedina funkcija. I on je to perfektno odrađivao za SPS, tu
nema nikakve dileme. Lično, sa njim sam imao prilično korektno iskustvo.
110 Milorad Komrakov, Moj Šesti oktobar, MD Style. Beograd 2009, 47-9
87
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
Ali iskreno rečeno, Šešelja je praktično napravila Socijalistička partija.
Zasedanja tog parlamenta bila su uglavnom javna. Prenosila ih je RTS i
Šešelj je tu priliku redovno koristio. On je produkt politike Slobodana Miloševića i ništa se tu slučajno nije dešavalo.111
O demonstracijama 9. marta i njenim posledicama već je pisano na početku
poglavlja, kao i o tome kako je izveštavala informativna redakcija TVB. Ipak, trebalo bi spomenuti da je Radio Beograd, koji je bio u polunezavisnom odnosu
prema RTB korektno izveštavao sa demonstracija devetog marta. „Bilo je predviđeno da Radio Beograd, sat vremena docnije, objavi i puni zvučni zapis sa
zbora. Međutim, po okončanju vesti, direktor RTV Beograd, Dušan Mitević, prenosio naređenje sa „zastrašujuće visokog mesta“ da se o zboru više ne izveštava. Uredništvo je, u tom trenutku, poslušalo naređenje. Ali sutradan, održalo
je sastanak i odlučilo je da takve naredbe ubuduće ne prima.“112 To nije bio
prvi put da Radio Beograd pusti disonantan ton. Još od „1989. godine već se
oseća znatna razlika u uređivačkoj politici između Radio Beograda i TV Beograd.
Novinari sve više osećaju potrebu da se otrgnu od diktata vlasti i jednosmerne
monolitne uređivačke politike (...) Slični pokušaji na TV Beogradu, pogotovo u
emisjima iz kulture i informativnim emisijama, rezultirali su ukidanjem nekih
emisija, među njima i najpoznatije i veoma gledane emisije „Kino oko“. Promenjeni su sastavi ekipa koje su radile „Dnevnik“ i magazin „ZIP“. Ovo se događalo
iz dva razloga: vlastima je bio važniji jači medij, a uz to u televiziji je na najodgovornijim mestima bio kadrovski sastav spreman da realizuje svaku želju moćnika
(...) Tadašnji generalni direktor RTB-a Dušan Mitević na sastancima Programskog
i Poslovodnog kolegijuma otvoreno govori: „Mi moramo da učinimo sve da socijalisti pobede“. Istovremeno se raspiruje negativan odnos prema ostalim delovima Jugoslavije. Kao poverljiva informacija, pristigla iz političkog vrha Srbije,
na Kolegijumu RTB-a saopštava se: „Nema ništa od Jugoslavije“ i „Srbiji nije
potrebna Jugoslavija“. Ove izjave na sastancima najviših programskih i rukovodećih organa RTB-a značile su svojevrsnu orijentaciju kojom je trebalo ići.“113
Ova pukotina nije mogla dugo da traje. Pregrmevši devetomartovski udar
i smenjivanje Mitevića, režim se brzo prestrojio. Umesto Mitevića, vršilac
111 Svedok vremena: Pavić Obradović, Vreme broj 456, 2. oktobar 1999.
112 S. Antonić, nav.delo, 101
113 R. Veljanovski, nav.delo, 187-188.
88
GLAVA I: ISTORIJSKI OKVIR
dužnosti generalnog direktora postaje Ratomir Vico, čime se efektivno anulira
svaka mogućnost političke ili kadrovske promene.
U kojoj je meri ovo bilo tačno pokazalo se na jesen iste godine, kada Vico odlazi
ni manje ni više nego na mesto republičkog ministra za informisanje. Istovremeno, završava se proces objedinjavanja državne televizije. 31. jula 1991. donešen je Zakon o Radio-televiziji Srbije kojom je objedinjen državni medijski prostor
centralizacijom tri velika radio-televizijska centra – Beograda, Novog Sada i Prištine. „Ovaj kolektiv od oko osam hiljada zaposlenih stavljen je potpuno u funkciju interesa jedne stranke. Celokupna imovina je podržavljena, a sve ingerencije
nad RTS-om dobila je Vlade, koja je tada a i kasnije, sa malim izuzecima bila jednostranačka.114 Nastaje RTS, čiji Upravni odbor (čl.23), kao i generalnog direktora
(čl.25) imenuje vlada Srbije. Po članu 19. ovog zakona, “Radio-televizija Srbije
priprema i realizuje programe radija i televizije u cilju:
• Da istinito, blagovremeno, profesionalno i nepristrasno informiše građane i doprinosi slobodnom formiranju i izražavanju mišljenja slušalaca
i gledalaca;
• Da doprinosi afirmaciji nacionalnih vrednosti srpskog naroda i drugih
naroda i narodnosti koji žive u Republici Srbiji, zbližavanju i prožimanju
kultura naroda i narodnosti u Republici Srbiji, Jugoslaviji i svetu;
• Da blagovremeno obaveštava o aktuelnim zbivanjima u svetu, naučnim,
kulturnim i ostalim civilizacijskim dostignućima;
• Da doprinosi opštem obrazovanju, zdravstvenom obrazovanju i zaštiti
životne sredine, stručnom uzdizanju građana i širenju znanja iz ovih
oblasti;
• Da informiše o naučnim aktivnostima i podstiče ukupno naučno
stvaralaštvo;
• Da razvija kulturu i umetničko stvaralaštvo i obezbeđuje najviši kvalitet
umetničkih programa:
• Da neguje humane, moralne, estetske i umetničke vrednosti;
• Da doprinosi širenju veza sa Srbima izvan Srbije;
• Da se stara o prezentaciji kulturnog nasleđa i umetničkog stvaralaštva u
zemlji i inostranstvu;
• Da čuva radio i televizijske zapise od kulturnog i nacionalnog interesa;
114 R. Veljanovski, nav.delo, 192.
89
GLAVA I: RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
• Da prezentira sadržaje od interes za mlade;
• Da informiše naše građane u inostranstvu, pripadnike srpske nacionalne
manjine u susednim zemljama i iseljenike;
• Da doprinosi informisanju inostrane javnosti;
• Da doprinosi razvoju domaće kinematografije i učestvuje u proizvodnji
domaćeg filma;
• Da obezbeđuje kvalitet i odgovarajuću zastupljenost inostranih programa.“ 115
Za ostvarenje ovih ciljeva sredinom avgusta vlada Srbije imenuje čelnike
ovog sistema, koji zamenjuju dotadašnje vršioce dužnosti. U drugom Dnevniku od 16.avgusta 1991. pročitana je vest da je „Vlada republike na sednici od
15. avgusta imenovala, u skladu sa zakonom o Radio-Televiziji vršioce dužnosti
direktora i glavnih i odgovornih urednika programa u Radio Televiziji Beograd.
Imenovani su: Za v.d. generalnog direktora RTB dr Dobrosav Bjeletić, direktor
Televizije Čedomir Mirković, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa
Televizije Beograd Krste Bjelić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-Obrazovnog programa Velimir Lukić, glavni i odgovorni urednik Umetničko-zabavog programa Milovan Vitezović, i glavni i odgovorni urednik beogradskog programa
Milan Nedić. U Radio Beogradu za vršioca dužnosti direktora radija Vlada Srbije
je imenovala dr Vojislava Mićovića, glavni i odgovorni urednik prvog programa
radija postao je Momir Brkić, glavni i odgovorni Drugog programa Đorđe Malovrazić, glavni i odgovorni urednik trećeg programa Slobodan Divjak, a glavni i
odgovorni urednik “Beograda 202” Mihajlo Tošić..116.
Rat je mogao da počne.
115 Zakon o Radio-televiziji Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, 48/91
116 Drugi dnevnik RTS, 16.avgust 1991.
90
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
GLAVA II
RATNO IZVEŠTAVANJE
1991–1992
„Nesumnjivo je da se rat više ne vodi samo klasičnim
sredstvima, već se vodi i jedan žestok medijski rat“,
Slobodan Milošević, u intervjuu Miloradu Vučeliću, proleće 1992. godine
Istorija modernog novinarstva u tesnoj je vezi sa ratom. Ratno izveštavanje je
jedna od najtežih, ako ne i najteža novinarska disciplina. Izveštavanje sa krimskog ratišta, prvo sa rusko-turskog rata 1851. godine, a zatim sa područja ratnih
okršaja Rusa sa koalicijom Engleza i Francuza smatra se rođenjem modernog
ratnog novinarstva.
Prikupljanje informacija u ratnim uslovima povezano je sa neposrednom
opasnošću. Novinari su izloženi vatri zaraćenih strana, često nastradaju kao
kolateralna šteta, a sve češće kao legitimni cilj. Sa druge strane, pri plasiranju
tih informacija zloupotreba je pre pravilo nego izuzetak. U ratu se mediji, pored
njihovog osnovnog informativnog delovanja, koriste zarad ostvarenja ratnih
ciljeva. Služeći se patriotizmom kao mehanizmom za disciplinovanje medija,
vlasti oblače i vesti u „nacionalne odore“. Mediji manipulišu informacijama,
služeći u propagandnom ratu, ali se i medijima manipuliše. Štaviše, rat prvo
počinje u medijima, pa tek onda na ratištu, prvo se ispaljuju reči, a onda doleće
metak! Stoga rat predstavlja istinski kamen kušnje za profesionalne standarde
novinarske struke.
Građanski ratovi imaju neke osobenosti, pogotovo među lokalnim novinarima i dopisnicima. Emocije su tu na višem nivou nego profesionalni standardi.
Tako je bilo u američkom građanskom ratu, Ruskoj revoluciji, Španskom građanskom ratu, ratu na području bivše Jugoslavije, pa sve do krvavih slika demokratskih pobuna 2011. godine u arapskom svetu. Pored emocija, bitno ograničenje
je i propaganda zaraćenih, ili zainteresovanih, strana, pa je zbog toga veoma
91
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
važna uloga nezavisnih ili trećih izvora. Oni mogu znatno da relativizuju propagandne izveštaje u ratu angažovanih novinara. Sa masovnim korištenjem interneta i mobilnih telefona nemoguće je sakriti zločine i surovosti u građanskom
ratu. Korisnici vebsajta “Youtube” su sa nekoliko minuta zakašnjenja mogli da
odgledaju snimak zarobljavanja, mučenja i likvidacije libijskog vođe Moamera el
Gadafija i baš zbog toga je modernim generacijama teško objasniti kakva su sva
ograničenja, pre svega tehnološka, važila početkom devedesetih godina prošlog veka i koliko je bilo teško, izuzimajući cenzuru i autocenzuru, izveštavati sa
ratišta.
Srpsko, odnosno jugoslovensko novinarstvo imalo je bogato iskustvo sa
ratnim izveštavanjem. Najbolji, najiskusniji novinari bili su prisutni na svim ratištima od završetka Drugog svetskog rata, afričkih ratova za oslobađanje od
kolonijalizma, arapskih sukoba, pa do Rumunske revolucije i obaranja režima
Nikolaja Čaušeskog. Dugogodišnji novinar i urednik NIN-a Đorđe Radenković
izveštavao je iz izraelsko – arapskih ratova šezdesetih godina i u časopisu „Novinarstvo“, broj 1, Beograd 1991. godine, koji je proročanski nosio ime „Rat u ratu
– Ratni reporteri“, izneo je jednu idealizovanu sliku ratnog izveštavanja, od koje
neće ostati ni traga u aktivnosti njegovih mlađih kolega tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije:
„Od davnina je za fenomen rata uopšte, u prethodnim, propratnim ili
naknadnim razmišljanjima, vezivano prastaro pitanje straha i hrabrosti. Ono
se spontano primenjuje i na novinarsku profesiju u tim izuzetnim okolnostima.
Kako se ratni izveštači osećaju i ponašaju u uslovima koji ne mogu da garantuju
bezbednost i život, koliko se plaše, koliko ne, kako se to odražava na njihov rad?
Upravo to važi za rad novinara u ratnim uslovima, kao i za vojni posao
pilota, tenkiste, vezista i drugih. On je skroz koncentrisan na zahteve profesionalne dužnosti, oseća povišeno profesionalno častoljublje, zaokuplja ga uvećana profesionalna radoznalost, podložan je pojačanoj profesionalnoj ambiciji,
bavi se praktičnim prevladavanjem mnogih profesionalnih hendikepa u vanrednim okolnostima. I sve to u neizbežno otežanim tehničkim uslovima, počešće u
„cajtnotu“. Sve to, razume se, sužava radijus i slabi dejstvo straha kao pratioca
rata. Neminovno dolazi do intenzivne identifikacije izveštača sa svojim specijalnim zadatkom...
Bitno je što u ratu, u vanrednim uslovima, sa neizostavnim vremenskim
ograničenjima, sa konciznošću, koja mora biti maksimalna, novinar, neizbežno
92
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
u svom praćenju drame preuzima na sebe nekoliko paralelnih uloga – tumača
strategije, političkog analitičara, psihološkog posmatrača. Uz dešifrovanje propratnih socioloških fenomena (i pri svemu tome, trebalo bi da primenjuje izoštrene moralne kriterijume za ratne razloge sukobljenih strana i njihove opipljive
ratne postupke – što, nažalost, najčešće izostaje).“117
SEJANJE MRŽNJE I STRAHA
Pod kontrolom Slobodana Miloševića i njegove partije upravo će mediji
dobiti zadatak da zaseju otrov mržnje i straha među Srbe koje propaganda prikazuje kao neposredno i u samom svom biću ugrožene prisustvom i delovanjem
drugih naroda u okruženju.
„Tokom duge i sve dublje krize društva i zajedničke države, naročito posle
Titove smrti, neki su očekivali zaokret ka demokratiji, kao i u drugim zemljama
„realnog socijalizma“, a drugi, snažniji, nametnuli su kao prioritet „nacionalno
pitanje“. Šire se sve „zapaljive“ ideje o Srbima koa žrtvi zajedničke države. Slogan o „ostatku zaklanog naroda“ nedvosmisleno poziva na revanš, na osvetu.
Nižu se konfrontacije sa drugim narodima – od Albanaca na Kosovu do Slovenaca, Hrvata i Muslimana u Bosni i Hercegovini. Talas srpskog etnonacionalizma
širi se ulicama i trgovima gradova, kroz „antibirokratsku revoluciju“ i „događanje
naroda“. Na tom talasu sve veću moć zadobija novi Vođa, Slobodan Milošević,
lider vladajuće partije i u starom režimu (SK) i u novom poretku (SPS). Novu ideologiju podržavaju i proizvode najznačajnije nacionalne institucije. Srpska pravoslavna crkva, pored ostalog, pred sam rat organizuje prenošenje moštiju „svetog
kneza Lazara“ (poput starozavetnih pohoda) od Srema preko Bosne i Hercegovine na Kosovo, kroz mesta koja će ubrzo zahvatiti ratni požar (...) Zamah nove
ideologije počiva i na udelu svetovnih institucija – Univerziteta i SANU, čiji se
autoritet godinama koristi za promociju etnonacionalizma. Vladajuća partija –
i SKS i SPS – ne odriče se komunizma, ali se obilato koristi i nacionalizmom da
se učvrsti na vlasti i za nju zadobije što masovniju podršku. U tome je pomažu i
mnoge nastajuće političke stranke koje ostaju u vladajućoj ideološkoj matrici.
Važnu polugu režim ima i u vojsci (JNA). U toj i takvoj gravitaciji svoje mesto imaju
117 Đorđe Radenković , „Rat u ratu – Ratni reporteri“, Novinarstvo“, broj 1/1991, 27.
93
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
i mediji, od stare i ugledne Politike preko sve moćnijih elektronskih medija pa do
mnogih nastajućih medija.“118
U plasmanu ovakvih poruka, mediji se koriste klasičnim tehnikama i principima propagande, proverenima na drugim mestima i u drugim vremenima. Još
aprila 1990. godine na Programskom kolegijumu RTB na kom se razmatrao Plan
programa za 1991, Ratomir Vico je isticao potrebu da se kroz programe „naglasi
povezanost sa Srbima koji žive van Srbije (Kninska krajina, Bosna i Hercegovina
i td.) i uključivanje delova njihovih programa u programe RTB.“119
Na ovoj liniji, RT Beograd i RT Novi Sad pružali su medijsku, ali i logističku
podršku i tako se otvoreno svrstali i uključili u tok jugoslovenske krize, zaoštravajući njen karakter. Tako je zaprepašćena jugoslovenska javnost imala prilike
da 25. januara 1991. godine na prvom kanalu beogradske televizije u udarnom
terminu pogleda materijal o uvozu naoružanja u Hrvatsku, koji je tajno snimila i
montirala vojna služba bezbednosti.120
Cilj ove emisije bio je kako u vršenju pritiska na hrvatsko rukovodstvo, tako
i u pripremi stanovništva na mere koje bi moge da uslede. U tom dokumentarcu
118 Nebojša Popov, Medijski šok i njegovo odgonetanje“, u: Nena Skoljanac
Brunner i drugi (ur), Mediji i rat, Argument, Beograd 1999, 12-3. O različitim
aspektima institucionalnog doprinosa nacionalističkom trendu vidi priloge
Olivere Milosavljević, Radmile Radić i Miroslava Hadžića u Nebojša Popov
(prir.), Sprska strana rata I-II, Samizdat B92, Beograd 2002.
119 Cit prem. Rade Veljanovski, nav.delo, Srpska strana rata II, 191-2.
120 Transkript ove emisije reprodukovan je u Kosta Nikolić, Vladimir Petrović
(prir.), Od mira do rata. Dokumenta Predsedništva SFRJ, Institut za
94
savremenu istoriju/Fond za humanitarno pravo, Beograd 2011, 88-98.
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
snimljenom u crno-beloj tehnici, gledaoci su mogli da vide hrvatskog ministra
odbrane, Martina Špegelja, kako, sniman sakrivenom kamerom, iznosi svoj plan
akcije protiv kasarni jugoslovenske vojske i najavljuje likvidacije. Tako barem
prenosi Televizija Srbije jer su reči koje izgovara Martin Špegelj nerazumljive a
za srpske gledaoce ponavlja ih spiker u off-u: “A ovo, ako do nečega dođe, onda
samo daj direktivu svim svojima koje poznaš: ubijati ekstreme. Na licu mjesta.
Na ulici, usred kruga kasarnskog, bilo gdje drugdje, samo pištolj, i u stomak. To
neće biti rat, nego će biti građanski rat u kome nema milosti ni prema kome, ni
prema ženi, ni prema djeci. Stan, jednostavno bombe u stan porodični...” 4
Taj skrpljeni snimak, emitovan dva puta u toku iste večeri u kolažu sa izjavama drugih hrvatskih političara (Franje Tuđmana, Josipa Boljkovca...) stvorio
je željeni efekt. Delovao je kao elektrošok na srpsko javno mnenje za koje je
ovo bila potvrda zlih namera nove vlasti u Zagrebu. To što je snimak bio emitovan zarad pojačanja pritisaka na hrvatsku vlast da izvrši razoružanje rezervnog
milicijskog sastava, kao i to što je bio u funkciji jačanja pozicije vojnog faktora
u raspletu jugoslovenske krize, nije više bilo bitno. Jednom emitovan, trajno je
promenio uslove pod kojima se odvijao raspad države.
Interesantno da se na objavljivanje snimka čekalo mesecima. Umesto
odlučne vojne ili policijske akcije, državni vrh se odlučio za medijsko satanizovanje nove hrvatske vlasti. Načelnik KOS – a general-majora Aleksandra Vasiljevića je u intervjuu NIN-u, u julu 1992. godine rekao da je još polovinom novembra
1990. godine general Veljko Kadijević odlučio da izvorni televizijski materijal o
aktivnostima tri hrvatska ministra – Špegelja, Boljkovca i Mršića – pokaže Borisavu Joviću, predsedniku Predsedništva SFRJ.
„Gospodin Jović je pažljivo saslušao izveštaj o rezultatima akcije „Štit” i
pogledao filmove. Na tom sastanku je odlučeno da se glavni akteri pohapse i
izvedu pred sud“ – svedočio je Vasiljević novinaru NIN-a, ne ulazeći u objašnjanja čudne medijske akcije.
Punu sliku dešavanja možemo da vidimo, kada se posvetimo štampanim
medijima početkom 1991. godine. Prema istraživanju Milana Miloševića i Zdenke
Milivojević za AIM, „Politika“ sistematski objavljuje tekstove u kojima se govori
da se Hrvatska naoružava uvozom kalašnjikova, dok informacije o načinu na koji
su se Srbi do tada naoružavali – otimanjem oružja od lokalnih stanica milicije –
nisu objavljivane.
95
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
1991–1
„Politika“ od 27. januara na prvoj strani donosi nadnaslov ‘Situacija u Hrvatskoj’ i ogroman naslov ‘Rezervisti raspušteni, oružje se još ne vraća”, 30. januara
“Politika” na naslovnoj strani objavljuje da je “Uvoz oružja bio po nalogu vlade”,
a najavljuje se novi feljton “Kome smetaju Srbi u Hrvatskoj”, s podnaslovom –
“San o velikoj Hrvatskoj do Drine, Zemuna i Crnoj Gori kao njenom privesku, San
o izbacivanju Srba s Istocnog Jadrana”.
96
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Na prvoj strani Politike je tog 30. januara 1991. objavljen antrfile (kao
najava većeg teksta na 9. strani), u kojem se pod naslovom ‘Kraj iluzija’ ukazuje
na komentar Milorada Vučelića, budućeg direktora Radio televizije Srbije, sada
urednika magazina „Pečat“.
U njemu se kaže: ‘Moramo se do kraja i bez iluzija i samoobmana suočiti sa
činjenicom da se u Hrvatskoj, među Hrvatima, do sada nije našao niko ko bi izrekao bar jednu jedinu reč osude javnim planerima ‘kasapljenja’ i novog ustaškog
genocida nad Srbima... To do sada nije uradio ni jedan hrvatski intelektualac ni
književnik, nijedno drustvo ili udruženje, niko od poslenika javne reci, niko od
ugleda i autoriteta, nijedan propagandista, a ni katolička crkva. Hrvatska, dakle,
ponovo ćuti....’.
Bitno je primetiti da u januaru 1991. godine još nije bilo rata u Hrvatskoj,
nije bilo izbeglica iz Hrvatske, postojala je opozicija vladajućem ratobornom HDZ
–u, a od februara meseca sa etnički mešovitih područja postepeno počinju odlaziti i Srbi i Hrvati. Ključni razlog je medijski proizveden „strah od rata“.
“Politika” u svoj informativni govor, uvodi izraz ‘ustaše’, a od sredine
godine. intenzivno koristi izraze ‘ustaške formacije’, ‘ustaška gnezda’, ‘ustaške
snage’, ‘ustaška uporišta’. Na početku godine, kada rata još rata nema, novinari “Politike” svoje tekstove zasnivaju na ‘istorijskim argumentima’, a za njima
posežu pre svega u istoriju, a potom u aktuelnu situaciju u Hrvatskoj često uz
proizvodnju paralelne stvarnosti. Analiza pisanja “Politike” u januaru 1991.
pokazuje da opisujući događaje u Kninskoj krajini, ovaj list o aktivnostima
‘hrvatske’ i ‘srpske strane’ informiše na dva različita načina. Kontekst u koji smešta informacije o tim aktivnostima je istorijski, a oznake za ‘hrvatsku stranu’ su:
‘paravojne formacije’, ‘partijske vojske’, ‘naoružani HDZ-ovci’. ‘Srpska strana’
dobija oznake ‘napaćeni i prognani srpski narod’, ‘krajinska vojska’, ‘borci’, ‘branioci’, ‘oslobodioci’ itd. 121
Radikalizacija medijskog diskursa usledila je na proleće 1991. godine, a
osnovne karakeristike načina ratnog izveštavanja ispoljile su se tokom incidenta
121 Analiza sadržaja Politike u toku 1991. godine pokazuje da se u 9453 slučaja autori ne
pozivaju ni na kakav izvor, na službene izvore poziva se u 1080 članaka, a neposredan
uvid autora u 472 slučaja. Beogradska agencija za primenjena sociološka i politikološka
istrazivanja “Argument” analizirala je pisanje lista “Politika” u toku 1991. po zajedničkoj
matrici po kojoj je paralelno zagrebački IDNS analizirao pisanje “Vjesnika”.
97
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
u Pakracu početkom marta. U tom gradiću u zapadnoj Slavoniji došlo je do oružanog sukoba 2. marta 1991. godine. Povod za sukob bila je odluka SO Pakrac od
22. februara o priključenju SAO Krajini; odlučeno je i da se Policijska uprava preimenuje u Opštinski sekretarijat unutrašnjih poslova i podredi Sekretarijatu unutrašnjih poslova Krajine kojim je komandovao Milan Martić. Naoružan je rezervni
sastav policije i tokom 1. marta preuzeta je policijska stanica.
98
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
U ranim jutarnjim časovima 2. marta oko 200 pripadnika specijalnih jedinica MUP-a Hrvatske ušlo je u
Pakrac i zauzelo policijsku stanicu i zgradu Skupštine
opštine. Došlo je do kraćeg sukoba sa lokalnim srpskim
policijskim snagama; prema hrvatskim izvorima sukoba
nije ni bilo, već su se srpske snage bez borbe povukle na
obližnja brda. To je bio povod da Borisav Jović, na predlog generala Kadijevića, bez saglasnosti ostalih članova
Predsedništva, odobri pokret određenih jedinica JNA.
U Pakrac su upućene snage iz Bjelovara, Virovitice
i Zagreba. One su ušle u Pakrac, razdvojile sukobljene
strane i smirile situaciju u gradu. Došlo je do kratke razmene vatre iz pešadijskog oružja.
Socijalistička partija Srbije naglo je radikalizovala
svoju retoriku i osudila je 3. marta 1991. godine „brutalan napad“ na stanovništvo: „Nasilničkim i fašističkim metodama hrvatske vlasti nasrnule su ne samo
na mir i zajednički život, nacionalnu ravnopravnost i
demokratiju, već i na same živote građana. Hrvatske
vlasti su ovim teškim nasiljem dovele do daljeg pogoršanja ionako teške političke situacije u Jugoslaviji. Socijalistička partija Srbije traži od Predsedništva SFRJ da
umesto jalovih sednica i saopštenja vrši svoje Ustavom
utvrđene funkcije“. Ovo saopštenje je preneto u Politici
i Politici Ekspres.
Primetno je da, što se tiče Pakračkog incidenta,
Politika i Politika ekspres ograničavaju svoje izvore na
jednu stranu, Borba nastoji da izveštava balansirano,
ukrštajući informacije iz Predsedništva SFRJ, vojske,
srpskih i hrvatskh vlasti (Borba, 4.3.1991 i 5.3.1991).
Neprofesionalno, zapaljivo i konfuzno izveštavanje o
neredima u Pakracu dostiže vrhunac u Večernjim novostima. One na naslovnici od 3.3.1991 donose ogroman naslov „Prepad na Pakrac“ (str.1) u kojem se kaže
da zvanično niko nije poginuo, ali da se nezvanično
99
Blagoje Adžić u poseti
Vukovaru, oktobar 1991
Branko Stanković, oktobar 1991
Dnevnikov dodatak
Danka Novović, avgust 1991
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Dobrosav Bjeletić, v.d.
direktora RTB, oktobar 1991
Dr Milan Bulajić, Prebilovci 1991
Dr Miodrag Starčević
Dr Zoran Stanković, Obdukcija
u Vukovaru, novembar 1991
saznaje da je poginulo 11 Srba. Specijal posvećen ovom
događaju na strani 3 donosi niz zapaljivih nepotpisanih
naslova („Invazija na Pakrac“, „Masakr pred crkvom“,
„Poginuo sveštenik?“) i utešan naslov „Odobren pokret
jedinica JNA“. Vojna intervencija je detaljno obrađena
na strani 6 („Vojska patrolira gradom“). Na strani 8, u
okviru reakcija na ove događaje, prenosi se komentar
Radomira Smiljanića „Aveti prošlosti“, koji zaključuje
„da se 1941, ipak, sada u svojoj stravičnosti ponovila“.
Tri dana posle incidenta u Pakracu, Večernje novosti
od 4.3.1991 i dalje seju konfuziju. niti demantujući niti
potvrđuje vest o ubijenim i ranjenim srpskim civilima..
Demanti sledi tek 6.3.1991 na strani 5 („Bez žrtava, srećom“). U njemu se konstatuje da su Novosti pogrešile,
ali je odgovornost za neadekvanto obaveštavanje prebačena na ćutanje zvaničnih izvora informacija.
Teškim rečima služile su se ne samo novine, već
i državno rukovodstvo. Sa martovskim demonstracijama u Beogradu koincidiralo je i zaoštravanje jugoslovenske krize, karakterisano neuspešenim pokušajem
uvođenja vanrednog stanja od strane Jugoslovenske
narodne armije. Strah za sopstvenu vlast ubrzavao je
Miloševićevu odluku da uđe u rat. Reagujući na nastalo
bezvlašće nakon ostavke srpskih i crnogorskih predstavnika u državnom Predsedništvu, Slobodan Milošević se 16.marta, u jednom od svojih retkih televizijskih
obraćanja javnosti, okoristio prilikom da proširi bojazan
od neizvesne budućnosti, a sebe predstavi kao čuvara
stabilnosti:
„Sinoć je Jugoslavija ušla u završnu fazu svoje agonije. Predsedništvo SFRJ odavno ne funkcioniše, a iluzija
o nastojanjima predsedništva Jugoslavije i naporima kojih u stvari nema, od noćas je i definitivno mrtva. To nije
korak nazad, već korak napred, jer je i gruba istina bolja
100
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
od iluzija i obmana. Jugoslavija je ostala bez svog Predsedništva, ali nije ostala bez radnika, bez seljaka, bez
miliona svojih građana i ljudi koji su pošteno i vredno
radili, čuvali svoju zemlju, brinuli o svojim porodicama.
Milioni tih poštenih i normalnih ljudi neće dati svoju zemlju. Što se Srbije tiče, ona je uvek za Jugoslaviju i to nikada nije krila. Sa dubokim uverenjm i ponosom, ona to
kaže i sada javno. Blokadom funkcija Predsedništva SFRJ
od strane nosilaca dezintegracije zemlje, plan razbijanja
Jugoslavije ušao je u završnu fazu. Taj plan se ostvaruje
na štetu vitalnih interesa srpskog naroda, kako u Srbiji
tako i u Jugoslaviji.
Umesto demokratske federacije, koja srpskom narodu zajedno sa drugim narodima treba da omogući miran i ravnopravan život u jednoj državi, snage antisrpske
koalicjie planirale su, i sada nastoje, da ostvare raspad
Jugoslavije. Jugoslavija postoji, i ona ne može biti ukinuta jednostranim aktima i politikom svršenog čina, jer su
realni interesi, dostignute slobode, demokratske tekovine i snaga naroda koji u njoj žive garancija njenog osptanka i uspešnog razvoja.
Direktnom sabotažom sopstvene naredbe o razoružanju paravnojnih formacija, Predsedništvo SFRJ omogućilo je stvaranje republičkih armija, koje predstavljaju
neposrednu pretnju bezbednosti zemlje, svim njenim
građanima, a posebno republici Srbiji, i srpskom narodu izvan Srbije. U Predsedništvu SFRJ, koje je Vrhovna
komanda oružanih snaga Jugoslavije, sve vreme je od
kada je naredba bila doneta, na snazi bila organizovana
blokada funkcija JNA, koja je dužna i sposobna da zaštiti
narod od rata, bio on građanski ili zavojevački. Predsedništvo Jugoslavije sve je učinilo kako njegova sosptvena
naredba na bi bila ni sprovedena i kako bi otcepljenje
pojedinih republika i delova Jugoslavije bilo izvedeno
101
Dragan Krivačević, TV Novi
Sad, novembar 1991
Dragan Milutinović ,
oktobar 1991
Dusko Petrović, Cavtat,
oktobar 1991
Enriko Josif, septembar 1991
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Fotografija Gorana Mikića br.1
1, novembar 1991
Fotografija Gorana Mikića br.2
2 novembar 1991
Fotografija iz Vukovara br. 3
1, novembar 1991
Fotografija iz Vukovara br.4
2, novembar 1991
kombinovanjem političkih manevara, opstrukcije i oružanih incidenata, umesto mirnim putem uz poštovanje prava svakog naroda na samoopredeljenje. Svojom
ostavkom na funckiju u Predsedništvu Jugoslavije i vrhovnoj komandi oružanih snaga, dr Borisav Jović odbio
je da prihvati blokadu i opstrukciju državnog vrha u kritičnom trenutku za sudbinu zemlje. Smatram da ostavka
Borisava Jovića predstavlja u datim okonostima postupak odgovornog čoveka koji ne prihvata da sudeluje u
raspadu svoje domovine, i predstavlja akt pobune protiv
opstrukcije u državnom vrhu.
S obzirom na tako nastalu situaciju, želim da objavim da Republika Srbija neće priznati nijednu odluku
Predsedništva SFRJ jer bi u postojećim okolnostima svaka takva odluka bila nelegitimna. U radu takvog Predsedništva, koje se odlučilo za dezintegraciju Jugoslavije,
lično neću prihvatiti nikakvo učešće u smislu ovlašćenja
kojima bi mesto Borisava Jovića shodno Ustavu Jugoslavije bilo preneto na mene. Očekujem da će građani
Srbije, jugoslovenska i međunarodna javnost, razumeti da nijedan patriota ne može prihvatiti legitimitet kolektivnog šefa države koji deluje protiv integriteta svoje
zemlje i važećeg ustava. Zahtevam od Skupštine Republike Srbije da shodno aktima o preuzimanju funkcija Skupštine Kosova, na prvoj sednici donese odluku o
smenjivanju Rize Sapundžije sa funkcije člana Predsedništva SFRJ.
U postojećim okolnostima pokušaja izazivanja nereda u Sandžaku i na Kosovu i Metohiji, naredio sam
mobilizaciju rezervnog sastava snaga bezbednosti MUP
Republike Srbije i hitno formiranje dodatnih snaga milicije Republike Srbije. Od Vlade Republike Srbije zatražio
sam da izvrši sve priprema za formiranje dodatnih sna-
102
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
ga u obimu i veličini koje će garantovati zaštitu interesa
Republike Srbije i srpskog naroda.
Pozivam sve političke stranke da u ovoj teškoj situaciji uspostave punu saradnju, i zanemare sve međusobne razmirice i razlike, u interesu Srbije. Smatram da
u Republici Srbiji, uprkos nastalim okolnostima u Jugoslaviji, ne treba uvoditi vanredne mere. Sve institucije
sistema i celokupan život u Republici Srbiji treba da se
normalno odvijaju. Građani Srbije mogu biti uvereni da
je Republika Srbija u stanju da obezbedi zaštitu interesa
republike ,svih njenih građana, i srpskog naroda. Republika Srbija, građani Srbije i srpski narod suprotstaviće
se svim aktima razbijanja naše domovine. Danas moramo biti čvrsti i odlučni da branimo svoju zemlju kao što
smo to toliko puta do sada činili. Ja sam uveren da će
veliki slobodarski duh srpskog naroda pobediti snage
antisrpske koalicije nadvijene nad Srbijom i nad Jugoslavijom. To je naša obaveza. Na ispitu su mudrost, hrabrost i iznad svega patriotizam građana naše republike i
cele Jugoslavije. Od ovog trenutka, mi taj ispit polažemo.
Verujem u pobedu mira u Jugoslaviji. Verujem u pobedu
Fotografisano u okolini Knina,
1991
Franjo Tuđman,
novembar 1991
jedinstva u Srbiji i u pobedu snaga koje će doneti spokojstvo ljudima, a pre svega majkama i našoj deci.“122
Opšti rat u Jugoslaviji je počeo istovremeno sa
donošenjem novog Zakona o radiju i televiziji, kojim je u
Srbiji formalizovano već postojeće kontrolisano, zapravo
cenzurisano novinarstvo. Kadrovski „pročišćene“ redakcije vodećih medija spremno su dočekale taj trenutak.
„Čim su se oglasile prve srpske puške u Hrvatskoj,
pohrlili su dobrovoljci iz Srbije a za njima, željni slave,
i ratoborni novinari. Beogradska televizija proširila je
General Andrija Biorčević,
novembar 1991
Irinej Bulović, Amfilohije Radović
i Milorad Vučelić, decembar 1991
122 Drugi dnevnik, 16.mart 1991., transkript
obraćanja Slobodan aMiloševića
103
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Ivica Milosavljević,
jul 1991
izveštava Vlado Slijepčević
Jovan Marković intervjuiše
građane Banja Luke, oktobar 1991
Jovan Marković, na udaru snajpera
sa Lokruma, oktobar 1991
svoje informativno-političke emisije, i uvela nove, da bi
mogla objavljivati sve što joj stize sa bojišta. Gledaoci
su satima i satima sedeli pored malih ekrana i gledali
izveštaje o svakojakim zločinima nad Srbima i slušali
kuknjavu žena i dece. Posle reportera sa terena, dolazili bi redakcijski novinari i spoljni komentatori i objašnjavali gledaocima kako su se i zašto sve mračne sile,
domaće i strane, udružile protiv Srba. Na kraju bi sve
„zasolio“ neki poznati naučnik ili književnik obećanjem
da će, i pored svega “pobediti istina, to jest Srbija.“123
Programi, pogotovo u informativno-političkom delu, pripremani su po pravilima ratne propagande, krajnje jednostrano: „Novinari radija i televizije odlaze na ratom
zahvaćena područja i izveštavaju o ugroženom srpskom narodu, izbeglicama-Srbima, porušenim srpskim
kućama, zločinima koji se vrše nad srpskim narodom.
Niko ne pominje poginule Hrvate i Muslimane, izbeglice
i siročad iz ovih naroda, zločine nad njima i njihovom
imovinom.“124
Sa zahuktavanjem ratnih operacija Drugi dnevnik,
medij preko kojeg se najveći deo stanovništva informisao o situaciji u zemlji, neprestalno je produžavan,
pa je njegovo trajanje išlo i do 112 minuta. Ipak, ni u
tom formatu nije bio dovoljan da u potpunosti prenese
željenu poruku, pa je 22.08.1991. godine uveden Dnevnikov Dodatak. Uz već postojeće emisije tipa ZIP-a, i
specijalne dokumentarne emisije, Dnevnikov dodatak,
posvećen gotovo isključivo ratu, predstavljao je glavni
izvor informacija, dezinformacija i laži o dešavanjima na
ratom zahvaćenim područjima. Stiče se utisak da je „rat
123 Mihajlo Bjelica, Srpski ratovi rečima 1844-2000,
Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2003, 179.
124 Rade Veljanovski, nav.delo, II, 193.
104
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
u Krajini samo produžetak Drugog TV Dnevnika drugim
sredstvima.“125
Nekadašnji direktor jugoslovenskog Instituta za
novinarstvo Mihajlo Bjelica tvrdi da je medijska propaganda Srbije imala dva glavna zadatka: „Prvi, da ubedi
domaću i stranu javnost da Srbi vode pravedan rat, koji
im je nametnut od strane drugih jugoslovenskih naroda
i velikih sila, i drugi da poveća borbeno raspoloženje
srpskog naroda. Odmah se videlo da propaganda ne
obavlja svoje zadatke kako valja, jer je ceo svet osudio
Srbiju i Srbe kao glavne krivce za rat (...) Što se tiče drugog zadatka – da propaganda podiže borbeno raspoloženje naroda – može se reči da je on ostvaren sa mnogo
više uspeha. Uostalom, to potvrđuju i dve ankete Instituta za političke nauke, sprovedene na uzroku od 1000
punoletnih građana Srbije, jedna krajem avgusta 1991,
u vreme kada je počinjao rat u Hrvatskoj, i druga krajem
oktobra iste godine, u vreme kad se oružani rat naveliko rasplamsao. U prvoj anekti 80 odsto građana odgovorilo je da je za očivanje mira, dok se za nastavljanje
rata do konačne pobede izjasnilo svega 13 posto ispitanika. Za dva meseca ratno raspoloženje građana Srbije
se znatno izmenilo – za očuvanje mira izjasnilo se 64
odsto anketiranih građana a broj pristalica rata povećao
se od 13 na 27 odsto.“ 126
Kako se postizala ova promena? Miodrag Ilić, tvorac programa za inostranstvo RTS, piše kako ga je u
proleće 1991. godine pozvao generalni direktor RTB
Dobrosav Bjeletić i saopštio mu:
Kapetan Dragan, jul 1991
Klara Mandić, avgust 1991
Kosta Krainčanin, oktobar 1991
125 M.Bjelica, Srpski ratovi rečima 1844-2000, Helsinški
odbor za ljudska prava, Beograd 2003, 107.
Krste Bijelić, komentar,
oktobar 1991
126 Mihajlo Bjelica, Srpski ratovi rečima 1844-2000, Helsinški
odbor za ljudska prava, Beograd 2003, 104 – 106.
Podaci su preuzeti iz časopisa Novinarstvo 1991-2-4
105
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Lidija Duvančić,
oktobar 1991
Ljiljana Arsenović,
oktobar 1991
Ljiljana Milanović
„Nedavno je Upravni odbor RTB doneo odluku da
se osnuje Centar za informisanje inostrane javnosti. Svedok ste svega što se zbiva, vidite da smo zasuti klevetničkim pisanjem strane štampe. Novi Centar treba da
se argumentima, koristeći snagu televizije, suprotstavi
lažnim optužbama protiv Srbije i srpskog naroda, i da
stranom svetu, svuda gde je mogućno, objasnjava pozadinu i suštinu konflikta u Jugoslaviji.“127 Ilić je prihvatio
da rukovodi ovim Centrom, a njegovo shvatanje novinske objektivnosti vidi se iz osnivačkog dokumenta koji
je sačinio sredinom oktobra 1991. godine da se ”vide
ciljevi i namere s kojima smo ušli u takozvani medijski
ili propagandni rat“: „Metod delovanja novoformiranog centra neće i ne može biti konstruisanje izmišljenih
informacija, laži, kleveta. Inscenirano bombardovanje
Banskih dvora, zvanične rezidencije predsednika Tuđmana u Zagrebu, koje su izveli hrvatski pirotehničari,
zatim Mesićeva tragikomična optužba da Jugoslovenska
narodna armija upotrebljava bojne otrove, demantovana od američkih vojnih stručnjaka, ili „15,000 granata ispaljenih na Dubrovnik“ (!), koje su ustvari ispalili
hrvatski mediji, ne samo da ne odgovaraju našem poimanju časti, dostojanstva i profesionalnog odnosa
prema javnosti, već što Srbiji – kao ozbiljnoj državi sa
dugogodišnjiom državotovornom, parlamentarnom i
diplomatskom tradicijom – nije potrebno da se služi
operetskim i praterskim trikovima, ni maglama koje se
brzo dižu i razotrkivaju moralnu bedu svojih tvoraca.
Istina i samo istina, objektivni pristup uvek i svuda,
makar išao trenutno i na štetu Srbije, jedini je i pravi
način obraćanja svetu, koji sigurno služi učvršćivanju
Ljubisav Aleksić, jul 1991
127 Miodrag Ilić, Laži dugih nogu, “Medijski rat”
i oko njega, Biona, Niš 1995, 10.
106
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
međunarodnog poverenja.“128 Na ovom zadatku okupio je „veoma sposobne novinare Ivana Kriveca i Slavka
Budihnu.“, odnosno ljude koji su se „proslavili“ neobjektivnim izveštavanjem tokom martovskih demonstracija 1991.129
Ovaj program je zaživeo krajem 1991. godine.
Razume se da u njegovoj realizaciji nije ostalo ni traga
od visokoparnih načela njegovog stvaraoca. Okosnicu
programa za inostranstvo činio je plasman informacija
o zločinima nad Srbima. „Sa svih strana, a najčešče iz
Ministarstva za informisanje Srbije, stizali su urgentni
zahtevi da im se upute kasete, ili da se od video-amterijala sa ratišta sačine celoviti dokumentarni zločini Zbora
narodne garde Hrvatske.“130 U nabavljanju takvog.
materijala naročito se istakao „mladi novinar Dragan
Milutinović, hitar i spretan. Obezbedio je video-zapise
armijskih snimatelja sa ratišta i opustelih, razorenih
srpskih krajeva u Hrvatskoj, dokumentne o zločinima
nad civilima srpske nacionalnosti („Genocid“, „Jasenovac“, „Vukovar“)“131 „Tako je za tri godine nastalo oko
50 dragocenih emisija od kojih su mnoge na stranim
jezicima stigle u hiljade domova širom sveta. Evo nekih
karakterisitčnih naslova: „Jasenovac – ustaški logor
genocida“, „Istina o granicama unutar Jugoslavije, „Sta
hoće albanska manjina u Srbiji“, „Vatikan, klerofašizam
Matija Bećković,
decembar 1991
Mila Štula,
oktobar 1991
Milan Mijailović,
oktobar 1991
128 Isto, 16-17.
129 Isto, 24.
130 Isto, 24.
131 Isto, 20. Dokumentarni filmovi koji se pominju emitovani
su ne samo u program za inostranstvo, već veoma
često i u domaći program RTS. Titlovani su na engleksi,
Milan Miletić,
novembar 1991
nemački i franacuski, sačuvani su u arhivi Komisije
za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima
protiv čovečnosoti i međunarodnog prava.
107
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Milena Gabaneli,
novembar 1991
Milena Marković,
oktobar 1991
Milenko Ilić, TV Novi
Sad novembar 1991
Milijana Baletić,
novembar 1991
i razbijanje Jugoslavije“, „Ko je kriv za građanski rat u
Jugoslaviji“, „Ustaše“.132
Dokumentarni filmovi koji se pominju emitovani su
ne samo u program za inostranstvo, već veoma često i u
domaćem programu RTS i igrali su važnu ulogu u ostrašćivanju srpskog javnog mnenja. Na primer, dokumentarni film „Zločini ustaške države 1991.“ bez mnogo
komentara pušta montirane priloge u segmentima, od
kojih se prvi, pod nazivom „Davljenje vojnika“, odnosi
na neredu u Splitu 6. maja 1991.godine. Za njim sledi
prilog Zlostavljanje vojnika JNA od strane MUP-a Hrvatske, 20/21.7.1991. Za ovim snimcima prebijenih ljudi
sledi prilog Masakr nad Srbima (Krajina, selo Đukanovići) iz avgusta 1991, u kojem se prikazuju srpski leševi
i obešeno kuče. Zatim sledi niz priloga o zločinima nad
Srbima iz slavonskih sela (Čovac, Dubovac, Kosovac,
Donji Rajići. Sarvaš i Laslovo) iz avgusta i septembra
1991. U selu Čovac, reproter i snimatelj Milan Teodorović intervjuiše žitelje, i pita dve devojčice predškolskog
uzrasta: „Kaži mi, evo čuješ kako se puca ovde, jel se
plašiš? Jel te strah?“ Decu svi nagovaraju da kažu da se
plaše i ona potvrđuju klimajući glavama. Reporter pita:
„Jel se plašiš vojske?“ Na nagovor, deca klimaju glavama odrečno. U okviru daljih priloga, u selu Kosovac
ekipa pita dečaka koji ne može imati više od pet godina:
„Jel ostao tata kući?“ Dete odgovara nesto nerazumljivo.
U nastavku se prikazuje prilog, noćni snimak u
kojem su izloženi leševi pripadnika Srpske dobrovoljačke garde u otvorenim kovčezima i poluraspadnutom stanju. Iz pozadine se čuje glas Željka Ražnatovića
Arkana: „To samo mogu životinje mogu da urade.“
Arkan pojašnjava; „Ustaška Crna legija je uhvatila ova
dva dobrovoljca, vi ste videli leševe od trojice: Srđan
132 M.Ilić, 23.
108
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Cvetković, on je iz okoline Leskovca, onda Mirko Laladinović iz Beograda, Marković Dušan iz Beograda. Njih je
uvatila ta Crna legija kad je napala Palače, i ovaj, videli
ste šta su im napravili. Oni su ih žive mučili, sekli im
nokte, po genitalijama im gasili cigarete, pekli ih razumete lomili im kosti. Šta da vam kažem, klali su ih i ja
samu uspeo jedva da ih menjam preko gradonačelnika
Osijeka za četiri časne sester koje su bile u Tenju. Danas
smo ih zamenili, ta mrtva tela na jedvite jade, jer nisu
hteli da ih daju uopšte“. Arkan grli oca jednog od poginulih koji kaže „Jao sine, osvetiću te sine...“
Arkan nastavlja: „Nemačka televizija je prikazala,
ja nisam gledao ali kažu da je prikazala ove leševe i
rekla da su to hrvatski leševi, razumete, u stvari to je
čist genocid, ponavlja se, znači čist genocid nad srpskim narodom, znači da su oni opet krenuli starim stazama kojima ih je učio Ante Pavelić i Adolf Hitler. Znači
da su krenilu istim tim stazama ponovo, stazama zločina
i stazama mraka. I to je to što se dešava, zašto smo mi
ustali protiv tog zla da se botimo. Oni sad kolju žene i
decu širom takozvane Hrvatske, ali vidite da se potvrdila ponovo 1941, da opet kolju“. Naredni prilog predstavlja snimak sahrane poginulih na Koranskom mostu
u Karlovcima, 21.09.1991. Prihvat kovčega i kolektivna
sahrana se prikazuju, leševi se snimaju u kovčezima čiji
su gornji delovi otvoreni, da bi se prikazale rane koje
komentariše hirurg, dr Milan Kresojević: „Nekima nedostaju uha, oči, tako da mislim da se radi o jednom iživljavanju nad polumrtvim ljudima.“ Sledi prilog o masakru
nad vojnicima Bjelovarske kasarne iz septembra, a za
njim snimak isleđivanja od 10.okrobra 1991. godine pod
nazivom „Neki od vukovarskih ubica i koljača“. Dvojica
zarobljenika su intervjuisana pod prinudom, sa povezom preko glave. Dokumentarac se završava prilogom
109
Miloljub Milosević,
septembar 1991
Milorad Cvetković,
oktobar 1991
Milorad Jovanović,
novembar 1991
Milorad Komrakov i akademik
Enriko Josif, septembar1991
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Miloš Marković i Goran
Mikić, dnevnik 21.11.1991
Milovan Drecun i Dragan
Milutinović, avgust 1991
Milovan Drecun,
avgust 1991
„Logori smrti u Hrvatskoj 1941-1945. Da li se istorija
ponavlja?“.
Efekti ovakvog plasmana informacija bili su dalekosežni. Mihajlo Bjelica unosi u svoj dnevnik 28.septembra 1991: “Ovo nije novinarstvo, ovo je specijalni
rat. Svakog dana gledam produženi Dnevnik sa specijalnim izveštajima sa ratišta u Hrvatskoj. Unakaženi
leševi, uplakane žene i deca, porušene kuće, zgarišta.
Potresna svedočenja o mučenju srpskog življa. Pre neki
dan negde sam čuo, ili pročitao, da su kod jednog hrvatskog ustaše pronašli ogrlicu od odsečenih prstića srpske dece. Na televiziji je prikazana reportaža, koja će
mi dugo ostati u sećanju, o popu koji drži poluugljenisanu lobanju, ljubi je i priča da je to bila glava srpskog
dečaka koga su ubili Hrvati. Čuo sam negde i priču o
igranju fudbala odsečenim glavama proptivničkih vojnika. Moji poznanici koji su gledali hrvatsku televiziju
kažu da u njenim programima ima toga još više. Samo
što tamo umesto hrvatskih ustaša, decu kolju srpski četnici. I tako svaki dan novi specijalni TV dodataka, nova
doza mržnje. Narod je već dopingovan i spreman za
rat. Hoćemo oružje.”.133 Kako je do toga došlo? Nebojša Popov piše: „Zbog „jakih reči i slika“ mnogi smatraju novinare i medije za glavne aktere rušenja gradova
i država Valja, međutim, razlikovati njihov udeo za tačan
i pravedan sud o njima (...) Zastrašujuće poruke ratne
propagande i prizori okrutnosti koji ih prate dovoljni
su da izazovu medijski šok. Šok pojačava i to što velik
broj medija deluje kao pod komandom neke „nevidljive
ruke“.134
Nebojša Janković, avgust 1991
133 M.Bjelica, nav.delo, 107,
134 Nebojša Popov, Medijski šok i njegovo
odgonetanje, Mediji i rat, str.9
110
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
PSIHOLOŠKO – PROPAGANDNI RAT
Da bi propaganda širena putem štampe i audiovizuelnih medija dosegla punu efikasnost, režim se pobrinuo za kontrolu nad sredstvima javnog informisanja,
ograničio slobodu reči postojećim nezavisnim medijima – onemogućavajući ih na sve načine da informišu.
Tako su stvorene osnovne pretpostavke za vođenje psihološko-propagandnog rata.
Psihološki rat je oblik specijalnog rata sa ciljem
ostvarivanja sopstvene koristi uz pomoć određenih
psiholoških efekata. U psihološkom ratu koristi se psihološko oružje – psihološki mehanizmi i zakonitosti,
koji teže izmeni stavova, vrednosti, mišljenja i ponašanja suprotne strane, ali sopstvene javnosti i oružanih
snaga, država saveznica i neutralnih država.135
Karakteristike psihološkog oružja su sledeće
– ono je oružje duha, deluje na psihu;
– ono ne ubija, već uverava;
– ima najveći domet, jer ne poznaje granice i
frontove;
– njegova upotreba ne iziskuje prekid delovanja,
deluje bez odmora;
– ono se može koristiti u svakom (hladnom i
„toplom“) ratu;
– ono istovremeno osvaja i brani, jer deluje protiv
neprijatelja i za moral vlastite države;
– deluje u globalnom obliku, istovremeno obuhvatajući neprijateljski front i sopstvene redove.136
Najrasprostranjenije i najčešće sredstvo psihološkog rata je ratna propaganda.137 Definicije propagande
135 Vera Ranogajec, 2000. Psihološki rat. Polemos 3, 146.
Nino Brajović i Goran
Hadžić, novembar 1991
Nino Brajović izveštava iz
Vukovara, novembar 1991
Obrovac,
septembar 1991
Olja Mijović Damjanović
136 Isto, 147-8.
137 Primenom masovne propagande utvrđeno je da je u
zatovrenom društvu njena publika u svako doba spremna da
111
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Patolozi VMA kod grobnice
u Prebilovcima
ističu pre svega njenu manipulativnu karakteristiku.
Propaganda je tako svaki oblik komunikacije i manipulacije od strane političke vlasti, a upućena je sledbenicima vlasti, opoziciji i neutralnima 138
U modernom svetu politička propaganda postoji
u svim političkim sistemima, otvorenim i zatvorenim,
posebno u vreme nacionalnih i internacionalnih napetosti, u uslovima rata i situacijama sličnim ratu (npr.
terorizam). Ratna propaganda je najčešće korišćeno
sredstvo psihološkog rata. To je organizovana aktivnost, sa ciljem širenja „ideoloških, političkih, verskih,
naučnih i drugih stavova, uverenja, činjenica i ideja, ili,
rečeno psihološkim terminima, aktivnost širenja informacija radi stvaranja predispozicija za određeni način
ponašanja“ 139
Petko Koprivića, TV NS,
septrembar 1991
poveruje u najgore, ma kako apsurdno ono bilo, i da se neće
žaliti mnogo ni kada je obmanu, zato što ionako misli da je
svaka izjava laž. Totalitarne vođe zasnivaju svoju propagandu
na ispravnoj psihološkoj pretpostavci da, u takvim
uslovima, ljude mogu naterati da jednog dana poveruju i u
najneverovatnije bajke, a da ipak mogu da budu sigurni da
će mase, ako sledećeg dana dobiju nepobitan dokaz da su
te tvrdnje lažne, potražiti utočište u cinizmu; umesto da se
okrenu od vođe koji ih je slagao, mase će se vajkati da su od
Predaja u Dalju, Nino
Brajović, avgust 1991
početka znale da je ta tvrdnja bila laž, a vođi će se diviti zbog
njegove izvanredne taktike. Hana Arent, Izvori totalitarizma,
Feministicka izdavacka kuca, Beograd 1998, 390.
138 Vamik D. Volkan 2006. Large-Group
Psychodynamics and Massive Violence. Nordisk
Tidsskrift for Psykoterapi 23, 95-114
139 „Još jedan aspekt ove antisrpske mahinacije bila je i
navodna zavera koju su organizovale “izdajice” iznutra:
novinari optuženi da ne podržavaju Miloševićevu liniju biće
dakle smenjeni sa svojih radnih mesta, nakon što su ih
Radovan Pankov, septembar 1991
glasnogovornici režima poimence žigosali kao “izdajnike”.
Tako će ultranacionalista Vojislav Šešelj, vođa Radikalne
stranke, koji je unapred objavljivao prave namere srpske
112
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Prvi prikaz principa ratne propagande ponudio je
Lord Arthur Ponsonby (1928), nakon završetka Prvog
svetskog rata. Te mehanizme je kasnije, nakon putovanja 1999. godine kroz tadašnju Jugoslaviju u ulozi
mirovne inspektorke, sistematizovala i opisala istoričarka Ana Moreli u obliku „10 zapovesti ratne propagande“ (2003):
1. Mi ne želimo rat, neprijatelj je prouzrokovao rat.
Većina građana danas je protiv rata i zbog toga vođe
uvek neposredno pre rata daju ovu ili jako sličnu izjavi
kako bi ispali isprovocirani u očima javnosti.
2. Neprijatelj je jedini odgovoran za ovaj rat. Vođe se
pravdaju ponašanjem protivnika u ratu. Uvek je neko
drugi kriv
3. Vođa neprijateljskih snaga je sam đavo. Uglavnom se
ili vođa ili čak celi narod demonizira, oni se prikazuju
kao rođeni zli i opaki dok smo mi i naši dobri i pošteni.
Ratko Dmitrović,
avgust 1991
Ratomir Vico, ministar,
oktobar 1991
vlasti,na konferencijama za štampu koje su prenosila
zvanična sredstva informisanja, u više navrata iznositi
spiskove “nedisciplinovanih ili stranački obojenih” novinara,
a koji će zatim zaista biti odstranjeni. Nakon šestodnevnog
štrajka na drugom programu radija (sa kulturnim i muzičkim
programom) u aprilu 1992. organizovanim iz protesta protiv
stavljanja programa pod političku kontrolu, Vojislav Šešelj
Reporter Dragan Ilić i Boro
Držajić, septembar 1991
je na jednoj konferenciji za štampu objavio spisak novinara
koji po njegovom mišljenju treba da se odstrane sa radija
i televizije. Spisak je pročitan u televizijskom dnevniku u
udarnom terminu. Većina novinara štrajkača, kao npr. Ana
Koteska koja je prikazana kao “probugarski nastrojena”,
nakon toga je poterana na prinudni odmor ili programski
marginalizovana“, „Politička propaganda i projekt “Svi
Srbi u jednoj državi”: posledice instrumentalizacije
medija za ultranacionalističke svrhe. Na zahtev Tužilaštva
S leva na desno: Borivoje
Tešić, Blagoje Adzić i Veselin
Šljivančanin, Vukovar 1991
Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju,
izveštaj sastavio Renaud de La Brosse, redovni profesor na
Univerzitetu Reims Champagne-Ardenne (Francuska), 25
113
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Sa leva na desno Miloš
Marković Dusan Milić, Milorad
Jovanović, novembar 1991
Sa leva na desno Vuk Obradović,
Blagoje Adzić, Nebojsa Pavković,
Borivoje Tesić, oktobar 1991
Sajrus Vens i Franjo
Tuđman, novembar 1991
Slobodan Milošević
4. Mi se borimo za dobru stvar. Ekonomski ili geopolitički interes često se ne stavlja u prvi plan, dok se rat
prikazuje kao borba za veru, ljubav i otadžbinu. U svim
ratovima devedesetih, Srbija se postavljala kao branilac
univerzalnih vrednosti.
5. Neprijatelj namerno čini zlodela; kada mi upotrebimo
prekomernu silu, to je nesrećna slučajnost. Ratni zločini
su ključni delovi svakog rata. Cilj je zaraćenih zemalja
da svet vidi samo zločine druge strane, a da se „naši“
stave pod tepih
6. Neprijatelj koristi nedopušteno oružje. Taj argument
proizlazi iz prethodnog i služi da javnost misli kako vlastita strana za razliku od protivničke poštuje pravila igre.
7. Neprijatelj ima mnogo više gubitaka od nas. Podrška
javnog mnjenja može se u ratu zadržati samo ako održavate iluziju da ste nadmoćni i da protivnički vojnici ginu
na sve strane dok vaši prolaze bez ogrebotine.
8. Našu stvar podržavaju i njen cilj opravdavaju umetnici i intelektualci. Činjenica je da možda svega 5%
umjetnika i intelektualaca podržava ratove, ali gde je
onih 95 % koji su protiv?
9. Naša misija je sveta. U ovom propagandnom načelu
vrlo je važna uloga crkve i sveštenstva. Kosovski mit je
često korišten za objašnjavanje aktuelnih događaja
10. Izdajnik je onaj koji sumnja u naše izveštavanje.
Onaj koji sumnja u propagandu vlastite strane ili iznosi
podatke one druge strane odmah će biti predstavljen
kao petokolonaš i izdajnik. 140
140 „Glavni kriterijum za napredovanje u profesiji postala
je poslušnost i spremnost da se izvrši svaki povereni
zadatak. Kako, na primer, drugačije tumačiti činjenicu da
su najveće novinske kuće (Politika, Večernje novosti, Radio
Beograd, Televizija Beograd) poveravale izveštavanje
sa fronta mladim i neiskusnim reporterima iako su u
svojim redakcijama imale novinare sa bogatim iskustvom
sa ratišta po Africi i Aziji.“ M. Bjelica, nav.delo, 117
114
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Pored ovih opštih karakteristika, ratnog novinarstvo je u bivšoj Jugoslaviji bilo određeno nekim specifičnim ograničenjima:
1. Nedostatak iskustva – niko nije obučen i treniran da bude ratni izveštač, a na početku 1991. više od
80 odsto srpskih novinara je bilo starije od 40 godina,
retki su imali priliku da izveštavaju sa ratom zahvaćenih prostora.141
Slobodan Milošević,
novembar 1991
Snajperista u Vukovaru
novembar 1991
141 „Problem raspada stare dopisničke mreže postao je posebno
aktuelan kada je rat na prostorima Hrvatske poprimio
Snimci iz Kupara,
oktobar 1991
karakter velikih vojnih operacija ... Za veoma kratko vreme
Politika je ostala bez svojih dopisnika iz Karlovca, Osijeka
i Splita, dok je u dopsiništvi z Zagreba ostao samo jedan
novinar (Radoje Arsenić)... Tako se dopisnička mreža
uglavnom morala osloniti na one stare, i par novih dopisnika
na sopstvenim „slobodnim“ teritorijama (...) Najproduktivniji
dopisnik u ovom periodu bio je Dušan Kecman iz Banjaluke,
sa ukupno 70 tekstova, od čega 27 potpisanih inicijalima.
Na drugom mestu je Milan Četnik iz Knina (56 tekstova,
13 sa inicijalima) i na terćem dopisnik iz Zagreba Radoje
Tomislav Simović, ministar
odbrane, oktobar 1991
Aresnić (47 tekstova, 7 sa inicijalima)“, str. 130-133, Velimir
Ćurguz Kazimir, Oblačenje novina, Nena Skoljanac Brunner
i drugi (ur), Mediji i rat, Argument, Beograd 1999,
115
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
TV Novi Sad Dnevnik
U sredini Borivoje Petrović,
desno Pavić Obradović, jul 1991
Ustaška mladež, Borovo Selo,
arhivski snimci iz 1944 godine
2. Nedostatak logistike – za potpuno izveštavanje sa
ratišta potrebna je produkcijska podrška redakcije,
koju niko nije imao na početku devedesetih od srpskih
novinara. Samo uspostavljanje veze sa redakcijom u
Beogradu je predstavljalo uspeh; podsećanja radi, nisu
postojali mobilni telefoni ili internet – veza se uspostavljala fiksnom telefonijom, radio vezom ili teleksom.
3. Nepoznavanje terena – osim ponekih dopisnika,
za izveštavanje sa ratišta su korišteni novinari iz centrale, koji nisu poznavali područje, situaciju, etnički
sastav i sve ostalo što im je bilo potrebno za kvalitetno
izveštavanje.142
142 Od 2.769 tekstova u uzorku, čak 24,4 osto otpada na Tanjug.
U ovom periodu je uloga stranih agencija zanemarljiva
(Rojters je tako imao samo jedan tekst, Fran press dva,
AFP tri teksta i AP jedan) ... Od ukupnog broja vesti (254)
u svega 36,3% (93) slučajeva autori su novinari, a čak
62,2 odsto (159) autori su Tanjug ili redakcija. To znači da
su centralnu novinarsku disciplinu – vest – kontrolisale
Veljko Kadijević
i pokrivale – kod preko 60 odsto slučajeva, državne ili
paradržavne organizacije i institucije.“, Velimir Ćurguz
Kazimir, Oblačenje novina, Nena Skoljanac Brunner i
116
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
4. Nekredibilni svedoci – u ratnim uslovima, svedoci nisu kredibilni, izloženi su stresu, višednevnoj pucnjavi, nespavanju, teškim emotivnim traumama….
5. Nedostatak drugih izvora – ne postoji mogućnost provere informacija, koja se dobija sa jedne strane
ratišta. Nemoguće je kontaktirati drugu stranu i čuti
“drugu stranu priče”. 143
6. Cenzura – dozvole za boravak na ratom zahvaćenim područjima izdavale su vojne vlasti, SSNO ili slični
organi. 144
Veljko Kadijević i Slobodan
Milošević 4, oktobar 1991
drugi (ur), Mediji i rat, Argument, Beograd 1999, 121-157
143 Pomoćnik Komadanta Druge vojne oblasti general major
Milan Aksentijević, zadužen za moralno vaspitanje i pravne
poslove, izdaje 20. januara 1992. godine dozvolu novinarima
iz Kraljeva za izvještavanje iz ratom zahvaćenih područja.
„Novinari ALEN KNEŽEVIĆ, br. Lične karte 117044, izdata kod
Veselin Šljivančanin i Blagoje
Adžić, Vukovar, oktobar 1991
SUP kraljevo iz „Ibarske novosti“ i „Radio Kraljevo“ i DRAGAN
PAJOVIĆ, lična karta CR 876755. SUP Kraljevo iz „POGLEDI“
iz Kragujevca (njihove redakcije) tražili su da im se omogući
izvještavanje iz zona odgovornosti 5. i 9. Kiorpusa.
Naše je mišljenje da im to treba omogućiti u skladu sa
uobičajnom praksom. Stoga pomenutim novinarima,
treba izdati jednokratne dozvole, a mjesta njihovih
poseta prilikom izdavanja dozvola treba precizirati.
Dozvole po završenom poslu obavezno moraju
Veselin Šljivančanin
i Sajrus Vens
vratiti komandi korpusa koja je izdala dozvolu.“
144 Ovako je glasio tekst dozvole. „U skladu sa Uputstvom o
informisanju javnosti o oružanim snagama za vreme mira
preko štampe, radija i televizije, tačke 16-b, naredbe o
nadležnosti starešinma SSSNO u oblasti informisanja
javnsoti tačke 5. i Uputstva pomoćnika SSNO za MV i PP o
postupku informsianja javnosti, tačka 19. ODOBRAVA se
poseta vojsnsoj jedinici-komandi-ustanovi dana: ... drugu:..
iz redakcije lista-TV:... broj lične karte/pasoša:... izdao
SUP:... , radi prikupljanja podataka o životu i radu vojnika-
Vesna Jugović, novembar 1991
mornara, starešina i građanskih lica na službi u JNA.
U toku boravka u jedinici, novinara-snimatelja-fotorreportera
obavezno upoznati šta je za njegovo lično informisanje, a šta
117
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Vesna Živanović,
oktobar 1991
Vladika Filaret sa decom hrvatske
nacionalnosti , 2 avgust 1991
Odobrenje za posetu novinara / snimatelja na
ratištima tokom 1991. i 1992. godine davao je Savezni
sekretarijat za narodnu odbranu i to Uprava za moralno
vaspitanje.145 Ova dozvola je mogla da se na njihov
zahtev oduzme, tako da su novinari uglavnom izveštavali na osnovu njihovih podataka i saopštenja, da
bi se makar približili centru dešavanja. Izveštaje dopisnika ili reportera menjali su urednici u redakcijama,a
naslove su najčešće davali glavni i odgovorni urednik
ili njegov zamenik.146 Postojala je i autocenzura zbog
straha od otpuštanja sa posla ili zbog straha za ličnu
bezbednost jer su neregularne jedinice pratile izveštavanje medija i nisu bile blagonaklone prema onima koji
nisu “pravilno” izveštavali. Mada je većina domaćih i
stranih novinara imala ovu dozvolu, bilo je i određenih
problema, o čemu govori i jedna naredba komande 2.
operativne grupe JNA i njenog komadanta general – pot-
za objavljivanje. Takođe, i fotoreportere i snimatelje na vreme
upoznati koje objekte, naoružanje, opremu i drugo, ne mogu
fotografisati i snimati.
Novinaru – fotoreporteru – snimatelju, sa ovim odobrenjem
pružiti potrebnu pomoć i stvoriri mu uslove za izvršenje
Milorad Petrović i Brana
Crnčević, jul 1991
zadatka“. Ova dozvola se nalazi u ličnoj arhivi autora studije
145 „Hijerarhija je u novinama, naravno ne smo u Politici,
jednostavna. Na čelu se nalazi glavni i odgovorni urednik.
Prvi do njega je operativni urednik ili šef deska. Iza njega
je, po značaju rubrika, urednik unutrašnje-političke rubrike.
U ratna ili predratna vremena veliki značaj dobija i urednik
dopsničke mreže. Svaki od urednika je odgovoran za svoj
sektor, ali glavni i odgovorni, ili operativni urednik, mogu u
svakom momentu da „skinu“ ili ubace neki tekst.“ Velimir
Ćurguz Kazimir, Oblačenje novina, Nena Skoljanac Brunner i
Vojislav Šešelj i Ratni
štab SRS, avgust 1991
drugi (ur), Mediji i rat, Argument, Beograd 1999, 123. strana
146 Druga operativna grupa je bila zadužena za
Dubrovačku operaciju. Primedba autora
118
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
pukovnika Jevrema Cokića potčinjenim jedinicama od 5.
oktobra 1991:
„Imajući u vidu činjenicu da se pojedini novinari
bez ikakvog odobrenja i reda kreću u rejonu razmeštaja jedinica i u zoni gde se odvijaju borbena dejstva i pri
tome kontaktiraju sa pojedinim pripadnicima JNA, TO i
dobrovoljcima koji im iznose luična i sugestivna mišljenja i ocene sa kojima se kasnije, prilikom objavljivanja
poistovećuju čitaoci, slušaoci i gledaoci, a da to nij stav
i ocena rukovođenja i komandovanja. Sve to dezinformiše javnost, izaziva razne komenatre negativne konotacije, što se negativno odražava na stanje i odnose unutar
jedinica operativne grupe.
U cilju sprečavanja daljnjeg oticanja neproverenih
podataka, neoficijelnih izveštaja, kao i neovlašćenog
kretanja novinara po terenu gde se nalaze jedinice Operativne grupe, ubuduće ne dozvoliti pristup ni jednom
novinaru, snimatelju, fotoreporteru, koji nema posebno
odobrenje koje će izdavati Služba za informisanje Komande Operativne grupe.“
Pomoćnik saveznog sekretara za moralno vaspitanje i pravne poslove general-potpukovnik Marko Negovanović izdao je uputstvo Komandi 5. vojne oblasti
16.10. 1991. godine:
Vojislav Šešelj u Vukovaru,
novembar 1991,
Vuk Drašković, Dragoljub
Mićunović, Vojislav Koštunića,
decembar 1992
Vuk Obradović u poseti
Vukovaru, oktobar 1991
„Od početka oružanih sukoba na kriznim područjima u Republici Hrvatskoj povećano je interesovanje inostranih javnih glasila za sagledavanje pozicija i uloge
JNA u razrešenju kriznog stanja u Jugoslaviji.
Na osnovu dosadašnjih iskustava odnos inostranih
TV, radio i novinskih izveštača, koji su boravili u posetama komandama, jedinicama i ustanovama JNA, bio je u
većini slučajeva korektan. Pored toga bilo je i slučajeva
119
Arhivski snimci, Vukovar 1991.
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Arhivski snimci, Vukovar 1991.
Arhivski snimci, Vukovar 1991.
arogantnog i nekorektnog nastupa nekih pojedinaca.
Međutim, u nekim jedinicama JNA; naročito u slučajevima kada su novinari dolazili nenajavljeni i bez odgovarajućih odobrenja, predstavnicima sredstava javnog
informisanja grubo je zabranjivan rad. Da bi se ubuuće
izbegli nepotrebni konflikti neophodno je da komande
jedinica, u granicama raspoloživih mogućnosti i ovlašćenja, posvete dužnu pažnju domaćim i inostranim novianrima i TV ekipama imajući u vidu pre svega potrebu
da im se, dok su u zoni odgovornosti dotičen komande,
obezbedi: njihova maksimalna sigurnost prilikom posete jedinici-ustanovi i korektan odnos prema svim izveštačima bez obzira da li su ili nisu najavljeni. To znači da
treba svaki slučaj posebno procenjivati pridržavajući se,
ipak, generalnog stava, da informacije o aktivnostima
jedinice mogu da se daju samo onim novinarima (novinarskim ekipama) koje su najavljene i dolaze sa odgovarajućim odobrenje za posetu i rad u jedinici.
U kontaktima sa inostranim novinarima treba posebno voditi računa da ne dođe do oticanja vojnih podataka kojima bi se nanela šteta borbenoj gotovosti
konkretne jedinice, odnosno JNA.“ 147
Zarobljena Manda,
novembar 1991
147 O tome koliko novinari mogu da nanesu štete borbenoj
gotovosti jedinica JNA, i kako se sa tim izboriti govori
i jedna naredba komadant 9. korpusa JNA iz Knina
general –majora Ratka Mladića. U naređenju od 3.
januara 1992. godine on obraća posebnu pažnju na
novinare “u cilju sprečavanja širenja dezinformacija“:
„U zoni dejstva jedinica Korpusa ima slučajeva dolaska raznih
grupa o pojedinaca stranački opredeljenih, koji šire
propagandu sa stranaćčkih pozicija i na taj način vrše
dezinformisanje u jedinicama i narušavanje borbenog
Željko Rakočević i major
Borivoje Tesić, novembar 1991
morala. Daju proizvoljne ocene za odrežene starešine, za
orhagane vlasti i vrše političko-bezbednosne procene. Za
sprečavanje širenja ovih dezinformacija, NAREĐUJEM:
120
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Pored poseta reportera ratištima, JNA je imala
kontrolu i nad redakcijama u Beogradu, tačnije nad
glavnim i odgovornim urednicima. Pored ove institucionalne kontrole vojske nad medijima, postojala i
vaninstitucionalna. Afera „Opera“, odnosno uticaj Kontraobaveštajne grupe RV i PVO JNA na srpske medije,
regrutovanje novinara i urednika i fabrikovanje priloga još nisu do kraja razjašnjeni, premda je o tome na
suđenju Slobodanu Miloševiću svedočio Mustafa Čandić, detaljno se osvrćući upravo na sistem kontrole plasmana informacija i ulogu medija.
Interesantno svedočenje iznosi još jedna svedokinja u ovom postupku, Dobrila Gajić-Glišić, od septembra 1991. do januara 1992 savetnica ministra odbrane
generala u vladi Republike Srbije Tomislava Simovića.
U svojoj knjizi „Srpska vojska – Iz kabineta ministra vojnog“ ona iznosi niz detalja o linijama komunikacije sa
medijima.148
Željko Ražnatović Arkan
Zeljko Raznatović Arkan i Zoran
Zivković, novembar 1991.
U rejonima – zonama dejstva jedinice Korpusa ne može se
uključitivati ljudstvo koje deluje sa stranačkih i drugih
pozicija. Svako usaglašavanje i dogovor oko ovakvih grupa
i pojedinaca vršiti sa štabom-komandom korpusa.
Sve posete licima iz sastva Korpusa koej mogu negativno
Zoran Luković, jul 1991.
uticati onemogućiti (novinari, snimatelji, roditelji, rođaci,
prijatelji i dr.) i odmah izvestiti komandu korpusa.
Lica koaj vrše defetizam, narušavaju borbeni moral,
udaljiti iz rejona – zone dejstva jedinice.
Ako budu pružali otpor, uhapsiti ih .
148 Autorka je bila i novinarka Ekspresa koja je iz prve ruke
iskusila sistem cenzure i pritiska: „I ja sam u tom tekstu
obrađivala temu gde su bili Jovan Rašković, Karadžić i mnogi
drugi i moj urednik Jevrem Damjanović mi je rekao: „Dobrila,
ovaj tekst ne sme niko da ti objavi“, „Zašto?“, „Zbog
Aleksandar Ljubičić,
novembar 1991.
Radovana Karadžića“, „Zašto?“,, „zato što je predsednik
Milošević naredio da se Radovan Karadžić promoviše, a jasam
postavljen na mesto glavnog i odgovornog urednika „Ekspres
121
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Njen kabinet je bio direktno zaslužan za medijsku pažnju koja je posvećivana liderima prekodrinskih Srba:
„Kad se pojavio Goran Hadžić (tek izabran za predsednika Republike Srpske
krajine) u pratnji Kuma i Arkana, nije bilo ništa neobično, jedino je bio problem njegovog izražavanja, da se oslobodi i progovori, da prati tok svojih
misli i da govori o borbi i ulozi dobrovoljaca u ratu. Trebalo ih je predstaviti sredstvima informisanja. Na Radio Beogradu imali su odmah obezbeđen razgovor, pripremljena i pitanja i odgovore. Trebalo je afirmisati njihovu
borbu i ciljeve, njihovo junaštvo, i svetu ih predstaviti onakve kakve jesu:
borci koji brane svoja ognjišta, koji se bore za goli život, slobodu, protiv genocida... Posle nekoliko sati, urednik radio Beograda je zvao ministra da
mu ispriča kako su se svi u kući uplašili Gorana Hadžića i njegovih saradnika, jer su u radio upali pod punom ratnom spremom, tako naoružani ušlu
u studio, tako pročitali odgovore na već pripremljena i postavljena pitanja,
a novinari radija odahnuli „što su ostali živi“. Smejali smo se na priču koju
smo čuli...“149
U kabinetu ministra odbrane održavani su redovni sastanci sa sa glavnim i
odgovornim urednicima na temu ratnog informisanja: „Glavni i odgovorni urednik NIN-a molio je Simovića da bude gost tog lista i da odgovara na novinarska pitanja, Zbog prezauzetosti taj razgovor je odlagan, ali zbog hitnosti drugih
poslova morao je da se održi neodložan sastanak sa nekim od glavnih i odgovornih urednika pojedinih listova sa temom „ratno informisanje“ i kako izveštavati.
I na taj sastanak urednici su pozivani selektivno.. Iz vojnog vrha bili su pozvani
generali Gvero i Negovanović. Bio je tu i glavni i odgovorni urednik NIN-a...“.150
Glavni i odgovorni urednici su ovaj podsticaj slali niz sopstveni „komandni lanac“, kreirajući tako obrazac izveštavanja koji se ustalio na jesen 1991.
tokom rata u Hrvatskoj i preneo u naredni period, a o kojem je svoj sud doneo
Tadeuš Mazovjecki, specijalni izveštač koga je imenovala Komisija za ljudska
prava Ujedinjenih nacija. U svom Specijalnom izveštaju o medijima iz decembra
plitike“ da izvršim taj zadatak, I nemoj da gubiš glavu zbog tvojih ludosti“. Dobrila
Gajić Glišić, Srpska vojska – Iz kabineta ministra vojnog , „Srpski glas“, Glenroz, 50.
149 Dobrila Gajič Glišić, Srpska vojska – Iz kabineta ministra vojnog, „Srpski glas“, Glenroz, 141
150 Isto, 50.
122
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
1994. godine on je upozorio na negativni uticaj sredstava javnog informisanja na
jugoslovensko javno mnenje:
“Od početka sukoba, informacije koje su objavljivali mediji u bivšoj Jugoslaviji u suštini su se sastojale u nacionalističkom diskursu i sveprisutnim napadima
i uvredama uperenim protiv drugih naroda. Ne iznenađuje što je taj fenomen
direktno doveo do užasnih zverstava na bojištima, kao i na celoj teritoriji”.151
ISHODIŠTA PROPAGANDNOG RATA
Interesantno svedočenje o ishodištima propagandnog rata ostavio je jedan
od ljudi koji je u medijskoj sferi imao značajne funkcije, pukovnik Milovan Milutinović, načelnik Informativne službe Odjeljenja za moral, verska i pravna pitanja
pri Glavnom štabu Vojske Republike Srpske, glavni i odgovorni urednik vojnih
listova “Krajiški vojnik“ i “Srpska vojska” kao i vojničke TV emisije “Na braniku
otadžbine”. Iz njegovih memoara saznaje se mnogo o dinamici ratne propagande u periodu proglašenja Savezne Republike Jugoslavije i njenom prenošenju na teritoriju Bosne i Hercegovine:
“Po naređenju GŠ JNA, 17.aprila 1992 .godine, poslednjim vojnim avionom iz
Beograda stigao sam u Banja Luku. Odmah sam se javio u komandu i nakon
dva dana primio dužnost načelnika Informativne službe i Pres-cetnra 5.korpusa JNA. Nekoliko narednih dana, po prijemu dužnosti pratio sam organizaciju rada Centra i izveštavanje novinara sa ratišta. Primetio sam brojne
propuste koji onemogućavaju plansku i svrsishodnu informativno-propagandnu delatnost o stanju na terenu i dejstvima oružanih sastava. Smatrao
sam da je potreban drugačiji odnos novinara prema informaciji i informisanju javnosti, prvenstveno kroz timski rad, na kojeg pripadnici Centra nisu
bili navikli.
Svaki pripadnik Centra radio je nekoordinirano i individualno šaljući novinske izveštaje pojedinim redakcijama bez konkretnih dogovora i
151 Situation of human rights in the territory of the former Yugoslavia, Final
periodic report on the situation of human rights in the territory of the former
Yugoslavia submitted by Mr. Tadeusz Mazowiecki, Special Rapporteur of the
Commission on Human Rights, http://www.unhchr.ch/Huridocda/Huridoca.
nsf/0/4382f1156088a2ea8025669d00503b39?Opendocument
123
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
usaglašavanja što je, posebno u takvim uslovima, bilo kontraproduktivno.
Mnogi novinari nalazili su se već šest meseci u Centru pa su se opirali predloženim promenama u reorganizaciji rada. Svoje stavove branili su izjavama kako uspešno rade već nekoliko meseci i da ne mogu prihvatiti promene.
Njihov otpor organizaciji rada nisam prihvatio i kao vojnik pokušao sam nesporazume rešiti na ljudski i civilizovani nacčin. Mnogi od njih su u međuvremenu mobilisani pa je novu organizaciju bilo lakše sprovesti. Kako je vreme
odmicalo članovi Centra prihvatili su zahteve nove organizacije rada koja se,
s obzirom na uslove rada, nerazumevanja nadležnih struktura, kako vlasti
tako i komandi operativnih jedinica i slabih materijalnih uslova za rad, kasnije pokazala dosta uspešnom.
Predsedništvo BiH, bez prisustva srpskih predstavnika, nezadovoljno razvojem situacijem 8.aprila 1992, proglasilo je stanje neposredne ratne opasnosti. Da bi sproveo svoje namere, Alija Izetbegović je 12.aprila izdao direktivu
Glavnom štabu TO BiH o sveopštem napadu na kasarne i druge vojne objekte, prvenstveno na skladišta, magacine i sprečavanje izvoza naoružanja i
opreme prema Srbiji. Boravak Žoze Kutiljera u Sarajevu 11/12.aprila, gde je
održana sedma runda razgovora o BiH, nije dao očekivane rezultate, pa je
muslimanska strana nastavila sa realizacijom naređenja. Treba istaći da se
takva aktivnost odvijala u tajnosti i izvan očiju javnosti.
Bilo je veče, 28. aprila 1992. godine, oko 18h. Sedeli smo u Pres-centru i dogovarali organizaciju rada za sutradan. Zazvonio je telefon i nakon izvesnog
vremena na telefaks je stigla poruka. Dežurni je pročitao poruku i shvatio
da nije upućena Centru pa ju je ostavio po strani s obrazloženjem da poruka
nije za nas. Zamolio sam da mi donese dokumenat.
Dokument je poslat iz republičkog štaba TO BiH, sa potpisom komandanta
pukovnika Hasana Efendića, a upućen je predsednicima opština i opštinskih izvršnih veća u BiH, gde su se na tim dužnostima nalazili muslimanski
predstavnici. U dokumentu je pisalo da na osnovu Odluke Predsedništva
BiH br.02-11-327/92 od 27.04.1992 godine RŠ TO BiH upućuje naređenje
br.02-145-1 u kojem se pored ostalog kaže: “…4 Ubrzano planirati i otpočeti borbena dejstva na celokupoj teritoriji republike BiH i iste koordinirati sa
štabom teritorijalne odbrane regije, okruga i Republike BiH…”
124
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Pažljivo sam pročitao sadržaj naređenja RŠ TO BiH. Iznenađen sadržajem,
shvatio sam ozbiljnost situacije i nameru muslimanskih ekstremista da ugroze jedinice i objekte JNA i izvrše preuzimanje vlasti u opštinama BiH. Posebna pažnja bila je posvećena naređenju opštinskim organima da organizuju
presretanje i napade na jedinice JNA, da otimaju naoružanje i borbenu tehniku iz magacina i skladišta naoružanja i spreče njihovo odvoženje u Srbiju.
Ozbiljnost situacije je zahtevala brzo reagovanje kako bi se sprečilo iznenađenje. Primljeni akt predstavljao je naređenje muslimanskim paravojnim
jedinicama, ekstremistima za organizovanje napada na jedinice JNA, vojne
objekte i skladišta, zbog čega je trebalo brzo upozoriti armijske sastave i
srpsko stanovništvo.
– Trebalo je upoznati jugoslovensku i svetsku javnost sa namerama muslimanskih paravojnih snaga da oružanim putem i sukobima sa JNA i Srbima
iskomplikuju situaciji na prostoru BiH, te
– upozoriti srpski narod da muslimanska strana priprema nasilno preuzimanje vlasti u pojedinim opštinama, što se, s obzirom na složenu vojno-političku situaciju nije smelo dozvoliti.
Na dokumentu sam napisao “Objavljen rat JNA” i podcrtao određene tačke
naređenja. Pozvao sam saradnike, pročitao tekst i ukazao na značaj brzog
prenošenja sadržaja informacije.
Zahtevao sam od Vlade Slijepčevića (tada dopisnika TV Beograda) da odmah pozove urednika TV Dnevnika i kaže mu o pripremama muslimanskih
ekstremista za napade na jedinice JNA i preuzimanje opština i zahtevao da
se ta informacija nađe na početku emisije. Od Branislava Božića (dopisnika
Radio Beograda) zatražio sam da spremi javljanje za Dnevnik u 19 časova.
Slične sadržaje pripremali su i drugi dopisnici. Vlado Slijepčević uspostavio
je vezu sa TV Beogradom i dogovorio prilog, međutim, urednik TV Dnevnika Milorad Komrakov želio je da se čuje sa mnom. Objasnio sam mu značaj
emitovanja pripremljene informacije u najavi Dnevnika što je on i prihvatio.
Posle toga čuo sam se sa urednicima TV Banjaluka i Radio Banjaluka i istakao potrebu da informaciju koju ćemo uskoro poslati mora biti emitovana u
udarnom delu informativnih emisija.
125
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Na osnovu datih podataka svi novinari užurbano su pripremali javljanje za
svoje agencije. U isto vreme sam pripremio informaciju i dao je novinarima,
a od Radio-televizije Banjaluka tražio da se ona emituje u najavi. Za samo
pola sata informacija je distribuirana agencijama i sredstvima informisanja
u BiH i SFRJ.
Sa nestrpljenjem sam iščekivao početak informativnih emisija. Na svim
sredstvima informisanja naša informacija bila je prva vest. Posebno zadovoljstvo bilo je što je Radio i TV Beograd informaciju emitovao u najavi i na
samom početku večernjeg dnevnika. Prema reakcijama bilo je očito da je
informacija iznenadila mnoge, čak i pojedince iz vojnih komandi i organa
vlasti koji su tražili njihovu potvrdu. To je uozbiljilo situaciju u BiH, posebno
prema Srbima.
Već oko 21 čas, Alija Izetbegović je demantovao vest Centra iz Banjaluke,
zbog čega je ponovo zvao Milorad Komrakov i tražio dodatna objašnjenja
kako se došlo do dokumenta i zamolio da mu se dokument pošalje telefaksom. To je učinjeno odmah pa je ista vest uz demanti Izetbegovića i TV
Sarajeva i prikaz dokumenta ponovo emitovana na udarnom mestu trećeg
dnevnika TV Beograda.
Nakon ove informacije, jedinice JNA na prostoru BiH stavljene su u punu
gotovost. Organizovana je dopunska zaštita vojnih objekata i skladišta, a
pripadnici Srpske demokratske stranke u mnogim mestima tokom noći preuzeli su skupštine opština, sekretarijate unutrašnjih poslova i štabove TO.
Poseban primer za to je Prijedor gde su Srbi tokom noći preuzeli sve vitalne
objekte i vlast u opštini, a kako se kasnije saznalo, muslimanska strana planirala je da takvu akciju sprovede sutradan, Suvišno je bilo šta reći o značaju akcije pres-centra na brzom informisanju srpske javnosti i jedinica JNA
(...) Ovakav postupak Pres-centra na pravovremenom obaveštavanju javnosti pokazao se ispravnim, a članovi Centra su na ovom primeru mogli jasno
videti kako timski rad u informativno-propagandnoj delatnosti, posebno u
složenim i ratnim prilikama, može biti koristan i delotvoran.”152
Opisani vid aktivnosti nastavljen je i nakon dogovora o povlačenju JNA iz
Bosne i Hercegovine:
152 Milovan Milutinović, Kako sam vodio medijski rat, Narodna knjiga, Beograd 1998, 21-25
126
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
“U Generalštabu u Beogradu tih dana radilo se na realizaciji odluke Predsedništva SRJ o izvlačenju jedinica i ustanova JNA sa prostora BiH ... Kao čovek i patriota nisam mogao prihvatiti odluku Predsedništva SRJ kojom srpski
narod, zapadno od Drine, ostaje nezaštićen i bez potrebnih borbenih sredstava, a u koja je i sam ulagao tokom proteklih 50 godina ... Svestan situacije odlučio sam informativnu delatnost usmeriti na podizanje svesti srpskih
patriota, posebno oficirskog sastava, kako bi se sprečilo odvoženje borbene tehnike, naoružanja, sredstava i vojne opreme sa prostora Krajine i bivše
BiH u Srbiju. Podstaći srpske patriote da u svim jedinicama, ustanovama i
objektima tadašnje JNA organizovano spreče izvoženja borbenih sredstava
iz sredina gde su pripreme bile u toku. S obzirom na ogroman pritisak međunarodnih krugova i javnosti, te hrvatske i muslimanske strane oko odlaska JNA sa prostora BiH trebalo je incirati brzo donošenje političke odluke o
formiranju srpske vojske,
Svestan nastale vojno-političke situacije otišao sam do glavnog i odgovornog urednika lista „Glas“ u Banjaluci Mire Mlađenovića kako bi se dogovorio o saradnji. S obzirom na to da se u JNA nalazi deo oficira slepih
poslušnika, koji bi me zbog radikalnih stavova i napisa u štampi hapsili i
zatvarali, dogovorio sam svakodnevno slanje jednog opširnijeg teksta, pod
pseudonimom samo nama dvojici poznatom. Shvativši moju ozbiljnu nameru da raskrinkam eventualnu izdaju i izvoz oružja, Mlađenović je prihvatio
saradnju sa Pres-centrom i predlog mojih tekstova za naredne dane. Već sutradan, 28.aprila 1992 godine, „Glas je objavio opširan tekst pod naslovom
„Kome treba izdaja“? .... Taj i naredni brojevi banjalučkog „Glasa“, štampani su i većem tiražu i prema dogovoru sa redakcijam dostavljani svim jedinicama čime je usmeravana aktivnost subjekata na organizovanju odbrane
osloncem na vlastite snage i postojeća sredstva. U dogovoru sa TV i Radio
Banjalukom, ti tekstovi čitani su tokom dana u njihovim programima što je
obezbeđivalo obaveštenost celokupne javnosti i jasno definisanje osnovnih
stavova po pitanju odbrane. Posebno treba istaći važnost ovog ali i drugih
tekstova koji su snažno jačali patiotska osećanja i okupljali rodoljube u zajednički odbrambeni stroj za odbranu naroda.“153
153 Isto, 26-8
127
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
Ova propagandna mašina okreće svoju delatnost na unutra, usmerava se ka
sopstvenom stanovništvu:
“Značajan deo informativno-propagandne delatnosti VRS tokom proteklog
rata na prostoru bivše BiH, bio je usmeren na propagandna dejstva prema sopstvenom stanovništvu i borcima kako bi se kod njih pobudila patriotska osećanja i sve snage društva motivisale za oružanu borbu i odbranu
srpskog naroda. Osnovu za izradu propagandnih poruka predstavljali su
analiza dejstava protivničkih strana i njihovi agresivni planovi prema srpskim prostorima; praćenje rada i aktivnosti međunarodnih institucija, pre
svega Saveta bezbednosti i centara političke moći u donošenju odluka protiv Srba; praćenje antisrpske propagande u svetskim medijima; postupci
antisrpskih i antipatriotskih snaga koji negativno utiču na moral i borbenu
gotovost VRS, praćenje mera i aktivnosti Glavnog štaba i operativnih komandi na zaštiti srpskih prostora i stanovništva. Na osnovu takvih analiza i
operativnih i obaveštajnih podataka komandi VRS jasno se kristalisala opšta situacija na terenu, odnos javnosti prema događajima i stanje moral boraca i stanovništva za odbranu. Zbog nerazumevanja ove oblasti od strane
nadležnih državnih institucija i nekih starešina vojske, nepostojanja utvrđene strategije informisanja i propaganda i neshvatanja moći propagande u
ratu propagandna dejstva bila su plod samoinicijativnog rada grupe ljudi,
pri centrima za inforomativno propagandnu delatnost VRS.
Za propagandne akcije prema sopstvenoj javnosti jasno su definisani ciljevi,
zadaci, snage i sredstva realizacije, koji su koordinali sa informativnim sadržajima masmedija RS, posebno vojničkih radio I TV emisija i opšte situacije
na frontu. Propagandne akcije su se istovremeno kordinirale sa dejstvima
oružanih sastava i planski dozirali masmedijima u Jugoslaviji.
Osnovu propagandih poruka činili su podaci: o dejstvima i namerama protivnika, slobodarske tradicije srpskog naroda, opasnosti od iznenadnih
dejstava protivnika, posebno specijalnih snaga i postupci snaga RS koji
umanjuju moral i motivisanost odbrane. Takvim porukama trebalo je:
– ojačati i zbiti patriotski stroj,
– stvoriti poverenje odbrambenih snaga u vlastite snage i mogućnosti odbrane srpskih prostora
128
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
– podstaći na razvijanje borbenih i slobodarskih tradicija srpskog naroda
i isticati svetle primere hrabrosti i inicijative boraca i jedinica u borbenim
dejstvima, i
– energično se suprotstaviti svim negativnim uticajima na moral i motivisanost za borbu
Propagandni sadržaji bili su realni, sveobuhvatni i vešto preko masmedija
RS usmeravani prema srpskoj javnosti. Ovi sadržaji imali su na određen način propagandni uticaj i na protivničko javno mnenje, a delom i na međunarodnu javnost. Zahvaljujući ugledu vojnih centara mediji su sa pažnjom
emitovali takve poruke. Prema nekim ocenama, kako vojnih tako i civilnih
struktura, briljantno su realizovane propagandne akcije centara za informativno-propagandnu delatnost VRS na jačanju morala i motivisanosti boraca:
“objava rata srpskom narodu i JNA”, “Banjalučke bebe i proboj koridora”,
“Pripreme protiv VU NATO”, “Odsečene glave sprskih boraca”, “Diži glavu
Krajino” i druge.“154
Od pomenutih operacija izdvajamo Milutinovićeva sećanja na akciju „Banjalučke bebe i proboj koridora“ iz juna 1992 koja je žestoko potresla srpsku javnost. O ovom događaju piše Miloš Vasić: “Za smrt 13 beba u banjolučkoj bolnici
zbog nedostatka kiseonika optužena je međunarodna zajednica i njene sankcije.
To što je ceo slučaj bio izmišljen (kako lepo objašnjava dr Borisav Jović, jedan od
aktera, u svojim memoarima), to što su u neposrednoj blizini Banjaluke postojala
dva aktivna postrojenja za proizvodnju medicinskog kiseonika – nije pomoglo;
vera u “nebesku misiju” i “zaveru protiv Srba” bila je jača“155
Propagandnu pozadinu rasvetljava Milutinović:
„Srpski narod zapadno od Brčkog bio je u potpunoj blokadi, uz sankcije
i zabranu leta humanitarnih aviona potpuno odsečen i bez veza sa maticom ... humanitarna situacija na prostoru Krajine neprekidno se pogoršavala i pretila katastrofom ... zabranom leta nisu se mogli koristiti ni avioni
ni helikopteri za prevoz ranjenika u medicinske ustanove SR Jugoslavije niti
obezbeđivati medicinskim sredstvima ... Krajem maja, svestan teške situacije pozvao sam novinara Radio Beograda Branislava Božića na dogovor o
154 Milovan Milutinović, nav.delo, 77-8.
155 Miloš Vasić, „Virtuelna stvarnost „ Vreme br. 431, 23. januar 1999
129
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
informativno-propagandnoj aktivnosti u takvim uslovinma. To se pre svega
odnosilo na to da se vapaj srpskog naroda za medicinskom pomoći čuje širom sveta, odnosno da se antisprski raspoložena međunarodna zajednica
pozove na poštovanje ljudskog prava na život. Trebalo je tražiti pomoć u medicinskim sredstvima i lekovima. U razgovovru smo tražili nešto osetljivo na
što bi se nagluvi moćnici pozvali na razum i humanost.
Božić je istakao da je na Kliničko-bolničkom centru (KBC) u Banjaluci,
poslednjih dana umrlo nekoliko ranjenika, bubrežnih bolesnika i novoreođenih beba. Složili smo se da bi umiranje beba i bubrežnih bolesnika zbog nedostatka kiseonika i otopina moglo izazvati pažnju javnosti,
eventualne osude i apelovati za pomoć. Dogovorili smo se da on obiđe
KBC, upozna se sa stanjem, a nakon toga zakaže razgovor sa najodgovornijim ljudima.
Već posle dva dana u pres-centru došlo je do sastanka sa direktorom KBC
dr Dragutinom Ilićem i načelnikom Dečje klinike dr Milovanom Milovanovićem. Oni su istakli veoma tešku i zabrinjavajuću sitauciju jer su nedostajali
osnovni lekovi i sanitetski materijal, čisti kiseonik za operacije i otopine za
bubrežne bolesnike. Prema njihovoj oceni to je uzrokovalo smrt više ranjenika, bolesnika i novorođenih beba. Na kraju je dogovoreno da se narednih
dana organizuje konferencija za štampu na kojoj će članovi KBC upoznati
novinare sa problemima u lečenju obolelih i predložiti mere za sprečavanje
većih posledica i eliminisanje povećane smrtnosti. Takođe je dogovoreno da
se oblast medicinske zaštite stanovništva permanentno informativno prati i
inicira preko pres-centra i svih agencija koje su sa njim na vezu, a da će Branislav Božić biti neposredna veza Centra sa KBC-om.
Nakon konsultacija sa Božićem dogovorio sam izradu plana informisanja i
propagande usmerene težišno na četiri cilja:
– Praćenje humanitarne sitaucije, posebno pojavu novih slučajeva umiranja ranjenika, beba i bubrežnih bolesnika, pravovremeno i objektivno informisanje javnosti
– Traženje unutrašnjih rezervi lekova, sanitetskog materijala i sredstava,
uključujući i kiseonik, koji se mogu naći u kućnim zalihama, ambulantama,
privrednim i društvenim organizacijama
130
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
– Na nehumanom odnosu međunarodne zajednice prema srpskom narodu,
posebno zabrani humanitarnih letova, graditi osudu „humanog i demokratskog Zapada“ u cilju skidanja zida sankcija za lekove i sanitetski materijal
– Na stradanju novorođenih beba i bolesnika podizati borbeni moral boraca i ubrzati angažovanje jedinica u proboju puta prema Jugoslaviji, odakle
se jedino očekivala pomoć
Nakon utvrđenih ciljeva i planova, pres-centar je svakodnevno informisao
javnost o trenutnoj humanitarnoj situaciji. Zbog nepostojanja kopnenih
i televizijskih veza jugoslovenska i svetska javnost jedino se preko vojnih
telefona obaveštavala o stvarnoj situaciji. Dogovoreno je da kompletnu informativno/propagandnu akciju vodimo samo Božić i ja, kako bi se obezbedila koordinisanost, efikasnost i posticanje dogovorenih ciljeva.
Direktor KBC dr Dragutin Ilić je 5. juna 1992. godine uputio protestno pismo
međunarodnoj javnosti u kojem je ukazao na tešku humanitarnu situaciju u
Krajini i potrebu za medicinskim sredstvima.
Kao dopisnik Radio Beograda Branislav Božić je zajedno sa drugim dopisnicima svakodnevno obaveštavao javnost o humanitarnoj akciji i apelovao za
pomoć. U okviru plana održano je nekoliko konferencija za štampu na kojima su lekari KBC govorili o stanju bolesnika i apelovali za pomoć. Izveštaje
novinara iz pres-centra prenosila su sredstva informisanja u Jugoslaviji i deo
stranih dopisnika iz Beograda preko svojih agencija.
Zaposleni KBC-a su ponovo 13. juna uputili protest i apel svetskoj javnosti
za pomoć u kiseoniku za novorođene bebe. S obzirom da se situacija i dalje komplikovala KBC je ponovo 18. juna upozorio na opasnost katastrofe jer
kiseonika ima samo za dva dana i zatražio akciju radi pomoći od eventualnih posledica.
Zahvaljujući intenzivnoj informativno-propagandnoj aktivnosti prikupljene
su značajne količine lekova, sanitetskog materijala, kiseonika, što je ublažilo posledice...
Stalni vapaji za pomoć ugroženoj deci i novorođenim bebama snažno su uticali na narastanje borbenog morala i motivisanosti boraca za proboj puta
prema Srbiji. Ovakva aktivnost i neprekidan uticaj na svest boraca rezultiralo
131
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
je veoma brzom i efikasnom vojničkom akcijom „Koridor“, pa se može reći
da je takva propagandna aktivnost snažno motivisala borce da iz dana u
dan jurišaju i probijaju put ka matici. Zahvaljujući hrabrosti i samopregoru
boraca put je probijen pa je nakon višemesečnog prekida uspostavljena kopnena veza srpskih krajina sa Srbijom.
Već posle dva dana, nakon proboja koridora, Branislav Božić je posle 23
časa neprekidnog puta doveo kolonu prikupljene humanitarne pomoći koju
je sakupio Radio Beograd i jugoslovenski Crveni krst. Na čelu ovog humanitarnog konvoja, pored Božića nalazio se dr Branislav Ljiljak iz jugoslovenskog Crvenog krsta. U toj pošiljci bili su brojni lekovi, sanitetski materijal i
mašina za proizvodnju kiseonika.
U tom periodu muzička ekipa BIG radija iz Banjaluke napravila je pesmu
„Dvanaest zvjezdica“ u znak sećanja na dvanaest nasilno umorenih novorođenih beba. Istovremeno, TV Banjaluka je napravila dokumentarni film na
istu temu, koji je zahvaljujući TV Beogradu, nakon proboja „koridora“ videla
jugoslovenska, i deo svetske javnosti.156
Ohrabren ovim uspesima, Milutinović je izradio dugoročne instrukcije za
propagandno delovanje, koje svedoče o karakteristikama medijskog rata:
„U raznim međunarodnim krugovima polovinom 1992. godine često se govorilo o potrebi preduzimanja vojne intervencije NATO pakta protiv srpskog
naroda i njegove vojske ... Da bi se pripremilo stanovništvo i jedinice VRS,
Pres-centar je samoinicijativno planirao informativno-propagandnu delatnost kako bi se pripremili subjekti i ukazalo da pravilni postupci stanovništva i jedinica mogu umanjiti efekte eventualne vojne intervencije. U tom
smislu postavljeni su sledeći zadaci:
– Upoznati stanovništvo sa realnim mogućnostima vojne intervencije NATO
pakta kojima bi u tome sadejstvovale hrvatske i muslimanske snage
– Organizovati pripremu i uvežbavanje stanovništva na postupke u slučaju
vazdušne opasnosti, otklanjanju posledica, pružanju medicinske pomoći i
organizovanju najnužnije proizvodnje u takvim uslovima
156 Milovan Milutinović, nav.delo, 79-84.
132
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
– Kroz razvijanje tradicija srpskog naroda ukazati na potrebu jedinstva i zbijanja srpskih redova, jačanje odbrambenih sposobnosti jedinica VRS i stalno potencirati da Srbi nemaju rezervne domovine
– Izvršiti pripremu sredstava javnog informisanja za rad i postupke u slučaju vazdušne opasnosti i vojne intervencije kako bi se obezbedila neprekidnost informisanja.
Odmah na početku realizacije aktivnosti preko srpskih sredstava informisanja emiovani su kraći novinski članci, osvrti i komentari u kojima je isticana mogućnost vojne intervencije i vazdušnih udara NATO pakta. Posebno
je apostrofirana negativna uloga i mogući postupci muslimanskih i hrvatskih snaga u takvim uslovima ... Ovakvi napisi podstakli su lokalne nadležne organe vlasti i civilnu zaštitu da organizuju uvežbavanje stanovništva u
postupcima u slučaju vazdušnih napada i vojne intervencije. Na radiju i televiziji organizovana su gostovanja ljudi iz štabova civilne zaštite koji su stanovništvu ukazivali na potrebu uvežbavanja određenih postupaka, Uporedo
sa tim vršeno je upoznavanje sa signalima opasnosti, pozivano na sređivanje skloništa i drugih objekata zaštite stanovništva.
Prvi podaci pokazivali su veliku zainteresovanost ljudi, žena i dece za obuku i organizaciono pripremanje objekata zaštite, a po školama, mesnim zajednicama i preduzećima organizovane su vežbe. Sve te postupke brižljivo
su snimale ekipe Pres-centra, radija i televizije i javno pokazivale javnosti
uz komentar stručnih ljudi. Tako organizovana priprema stanovništva motivisala je mnoge strukture da se ova pitanja potpunije regulišu. Kako nadležni državni organi nisu pokazivali inicijativu za pripremu stanovništva,
pres-centar je napravio nekoliko radio-letaka sa pozivom Krajišnicima na
mobilizaciju svih sposobnih ljudi. Uz to, napravljeno je nekoliko radio-letaka namenjenih agresorima, koji se odvaže da napadnu RS, sa pozivom da
se kao „osvajači“ i „agresori“ vrate svojim kućama. Radio-leci snimljeni su
na engleskom, nemačkom, italijanskom i francuskom jeziku u studiju i presnimljeni na veći broj kaseta koje su sa uputstvom spakovane u koverte i podeljenje svim radio i televizijskim stanicama.U cilju pripreme medija za rad
u slučaju vojne intervencije u organizaciji Pres-centra u Domu VRS u Banjaluci, organizovan je jednodnevni seminar kojem su prisustvovali najodgovorniji ljudi lokalnih radio stanica, Radija i TV Banjaluke, lista „Glas srpski“
133
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
iz Banjaluke“, „Kozarskog vjesnika“ iz Prijedora i „Svitanja“ iz Doboja. Seminar je pobudio veliku pažnju, jer su, pored ostalog, utvrđeni postupci i
postavljeni zadaci:
– Koje uslove trebaju imati lokacije za rad sredstava informisanja u nastalim
uslovima izvan naseljenih mesta. Potrebno je odabrati 1-2 lokacije i vreme
za njihov izbor i uređenje.
– Obezbeđenje agregata za struju i goriva za rad radio i TV stanica i štamparija u slučaju prekida telefonskih veza
– Vreme promene frekvencija radio i TV predajnika u slučaju elektronskog
ometanja i način obaveštavanja stanovništva o vremenu emitovanja i novim
frekvencijama.
– Način obezbeđenja reona razmeštanja i uspostava kurirskih veza sredstava informisanja sa vlastima, komandama i pres-centrom.
S obzirom da nadležni državni organi te Ministarstvo informacija nisu dali
nikakve instrukcije za rad medija u teškim uslovima rada dogovoren je način
izveštavanja sa ratišta, nadležnost jedinica i komandi u izdavanju saopštenja, zaštita planova i vojnih podataka.Razmotrene su materijalne pretpostavke za uspešniji rad i sagledane mogućnosti međusobne pomoći između
radio stanica i štamparija. Predloženo je da se ispita mogućnost emitovanja zajedničih radio programa gde bi regionalni nosioci bili Radio Banjaluka, Radio Prijedor, Radio Teslić i Radio Prnjavor. Na osnovu toga određeni
su nosioci izrade programe i koordinacije sa gravitirajućim lokalnim radio
stanicama. Na kraju seminara radio stanicama date su zapečaćene koverte
u kojima su bili na kasetama snimljeni radio-leci i dogovoreno vreme i način njihove upotrebe.
Da bi se ojačalo uverenje u vlastite snage i sposobnosti tokom intenzivnijih
pritisaka i pretnji vojne intervencije i bombardovanja RS, iz Banjaluke je krenuo „Maraton slobode“ u kojem su učestvovali najbolji atletičari krajiških
opština ... od Banjaluke do Knina, deonici dugoj 250 kilometara.
..Sve učestalije pretnje vojnom intervencijom nagnale su komandu Pres-centra da izvrši celovite pripreme za rad u uslovima kakvi su se mogli očekiva-
134
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
ti. Za tu situaciju odabrano je osnovno i rezervno mesto pres-centra podalje
od grada, zaklonjeno i maskirano u okolnim šumama gdje bi se formirala:
– Informativna služba namenjena praćenju stanja u zonama borbenih dejstava i obaveštavanje o akcijama avijacije i dejstvu kopnenih snaga NATO
– Grupa novinara, analitičara i prevodilaca za pripremu informacija i agencijskih vesti, posebno u dejstvu avijacije i snaga NATO za potrebe jugoslovenskih, lokalnih radio stanica, TV Banjaluke.
– Pokrenuta radio stanica sa antenama i agregatima za rad na terenu popunjena ekipom novinara, spikera i tehničkim osobljem radi izrade i emtivovanja radio-programa za obaveštavanje srpske javnosti na evropskom
prostoru.
– Televizijska grupa koja će pripremati izveštaje, reportaže o stanju u zonama borbenih dejstava, značajnim događajima sa terena i dokumentovanje
zločina NATO od početka vojne intervencije, posebno prema civilnom stanovništvu. Ova grupa bi pripremala priloge za TV Banjaluku, Beograd i Novi
Sad, koje bi se posredstvom kurira upućivale u jugoslovenske studije.
– Ekipa fotoreportera sa fotolaboratorijom snimala bi značajne događaje,
posebno dejstva avijacije NATO i stradanje civilnog stanovništva i izrađivala
fotografije za potrebe agencija i novinskih kuća.
– Pokretna štamparija za izradu informativnih biltena, obaveštenja i letaka
sa potrebnim ljudstvom za rad na terenu.
– Ekipa za tehničko obezbeđenje sredstava i veza sa komandom korpusa i
sredstvima informisanja.
– Ekipa vozača i kurira sa dva teretna i dva luksuzna vozila za prevoz sredstava i novinskih ekipa na teren i dva motocikla za kurirske veze sa komandom, sredstvima informisanja i prenos fono, foto i video materijala
agencijama u Jugoslaviji.
– Grupe za obezbeđenje objekata i raznošenje hrane.
Ekipe pres-centra u više navrata uvežbavane su u iznošenju i montaži sredstava na terenu i organizaciji rada u takvim uslovima. Može se zaključiti da je
pres-centar bio osnovna pokretačka snaga koja je pravovremeno razmišljala
135
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
i uticala na pripreme za informisaje i propagandu i u najtežim uslovima,
kada nema električne energije, kada NATO bombarduje i vrši intenzivna radio ometanja i kada ne postoje telefonske veze nego se prenos poruka vrši
kuririma... Bilo kako bilo, ove aktivnosti pres-centra u Banjaluci predstavljaju veoma dragoceno iskustvo kako se kreativno može razmišljati i organizovati informisanje i propaganda u ratu, čak i u najtežim uslovima kada je
velika superiornost neprijatelja“.157
U isto vreme, na drugoj obali Drine, Slobodan Milošević je odlučio da promeša karte. U proleće 1992. godine dolazi do velike kadrovske rotacije u Radio
Televiziji Srbije. Njen generalni direktor, Dobrosav Bjeletić, najavljivao je nove
čistke, u kojima je kriterijum bio patriotizam, kako ga je on shvatao:
„Nezadovoljan sam što pojedinci kleveću kuću u kojoj zarađuju hleb, a neće
iz nje da odu. Gospodo, idite za svojim ubeđenjem, to je pošteno. Ne sanjarite, oslobodite se iluzije da ćete izvršiti prevrat u Televiziji (...) Šta hoće ti
ljudi? Prvo primaju platu, imaju stimulativni deo, sve elemente društvenog
standarda, uključujući i letovalište na Zlatiboru (...) Zadovoljan sam što je
RTV Srbije zakoračila u svet i postala svetska televizija, oslobođena protektorata hrvatske televizije. Imamo svoj kanal u svet, koji koriste i Crna Gora,
Makedonija i BiH. Zadovoljan sam što smo pomogli srpskom narodu u Hrvatskoj da ga ustaše ne ubijaju dva puta: jednom duhovno, drugi put fizički. Pokrili smo celu Hrvatsku u pogledu čujnosti i gledanosti RTV programa.
Srećan sam što smo srpskom narodu u Hrvatskoj, posebno u Krajini, pomogli u stvaranju vlastitog radio i TV-programa.”158
Novinari kojima je bilo teško da rade pod takvim uslovima su često davali
otkaze ili su bili primoravani da napuste posao. Prema procenama nezavisnog
sindikata RTS-a, u prve dve godine ratnog konflikta, ovu medijsku kuću je napustilo ili je otpušteno oko 1300 novinara i tehničara. Međutim, ubrzo sa RTS-a
odlazi sam Bjeletić. Na mesto generalnog direktora dolazi Milorad Vučelić, a
157 Milovan Milutinović, nav.delo, 85-90. O efektima ratne propagande u širenju mržnje u ovom
delu Bosne i Hercegovine rečito govori i presuda Radoslavu Brđaninu, čiji izvodi se nalaze u
pravnom okviru ove studije.
158 Večernje novosti, 30. mart 1992.
136
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
umesto Čedomira Mirkovića, direktor TV Srbije postaje Slobodan Ignjatović,
novinar Politike Ekspres.
Za svoje poteze Milošević nije obezbedio punu podršku u SPS, o čemu svedoći i Pavić Obradović u intervjuu za Vreme iz 1999. godine:
“Iz SPS-a sam otišao neposredno posle zatvorenog partijskog kongresa održanog u oktobru 1992. godine. Taj zatvoreni kongres bio je gotovo iznuđen.
Na tom skupu sam imao petnaestominutno obraćanje u kome sam pomenuo tri stvari. Rekao sam da se Milošević veoma retko obraća javnosti u tako
složenim trenucima u kojima je zemlja grcala. Pomenuo sam i prilično nefleksibilan odnos prema opoziciji. Jednoga dana biće objavljeni i stenogrami sa tog kongresa pa će biti moguće da se proveri šta sam sve tada rekao.
Miloševića koji je prisustvovao tom skupu podsetio sam da on nije samo
predsednik SPS-a već i predsednik svih građana ove države. Treća zamerka
bila je uperena na katastrofalnu kadrovsku politiku koju je vodio. Već tada
oko njega su bile razne Brace, Mede, Bidže, Rake, Badže, Žmigavci, Zeke...
Kao ilustraciju lošeg vođenja kadrovske politike naveo sam i predlog da se
za člana Izvršnog odbora SPS-a izabere Milorad Vučelić, koji je tada bio direktor RTS-a. Pitao sam zašto se to radi s obzirom na to da smo već trpeli
mnoge udarce zbog jednopartisjkog karaktera državne TV. Umesto da se ta
pozicija učini neutralnijom, Vučelić je gurnut u Izvršni odbor SPS-a, čime se
transparentno dokazivalo ko kontroliše TV.”159
Upravo je Vučelić bio osoba od poverenja koja je uspela da do kraja očisti
državnu televiziju od bilo koga sa najmanjom naznakom o simpatiji prema opoziciji, kao i od svih onih koji su insisitirali na profesionalnom izvestavanju. Sam
Vučelić svedoči o tome da ga je na čelo RTS-a doveo Dobrica Čosić, ali ističe da je
ipak Slobodan Milošević imao najvažniju ulogu u njegovom premeštaju sa funkcije glavnog i odgovornog urednika Televizije Novi Sad.
PLEJBOJ: Dobrica Ćosić je prilično uticao na vaše “nacionalno buđenje”.
Kažu da ste jedan od njegovih najznačajnijih projekata.
159 Svedok vremena: Pavić Obradović Vreme broj 456, 2. oktobar 1999.
137
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
VUČELIĆ: Nekada smo se intenzivno družili. Bio sam fasciniran njegovim
knjigama. Ćosić je čovek koji je bio svestan srpskih nacionalnih interesa,
imao svoju literarnu viziju i od njega praviti nacionalistu ili inspiratora zločina potpuno je besmisleno.
PLEJBOJ: U kakvim ste odnosima danas?
VUČELIĆ: Vidimo se ponekad na nekoj večeri. Ti odnosi su poremećeni
njegovom smenom, u kojoj nisam neposredno učestvovao, ali nas je to
ipak udaljilo.Mislim da u nekim stvarima Dobrica prema meni nije bio dovoljno iskren. Nije da ne govorimo, samo naš odnos više nema taj intenzitet. Posebno sam voleo, a i ona mene, njegovu ženu Božicu. I danas gajim
najnežnija osećanja prema njoj.
PLEJBOJ: Kao čoveka koji tada još nije bio član SPSa, ali je radio za “nacionalnu stvar”, Dobrica Ćosić vas je predložio za mesto šefa RTS-a. Prekid
odnosa s njim u momentu njegovog pada sa mesta predsednika SRJ, mnogima služi kao ključni dokaz vaše nelojalnosti i neukusne pragmatičnosti.
VUČELIĆ: Dobrica je sam napustio svoju koncepciju rešavanja nacionalnog pitanja. Očigledno se nije snašao u toj stvari i na tom mestu. Što se
RTS-a tiče, u tome je učestvovalo više ljudi. Na kraju je, naravno, odlučio
Miloševic.
PLEJBOJ: Kada ste upoznali Slobodana Miloševića?
VUČELIĆ: U februaru 1992. Miloševic je bio vrlo neposredan. Delovao mi je
smireno, ozbiljno, prilično usamljeno, kao svaki državnik. Ako govorimo
lično, Miloševic je inteligentan, obavešten, svašta zna i ume da bude duhovit. Kada nešto nije mogao do kraja da obrazloži, voleo je da kaže: “Ti
to ne razumeš”, što je bio znak da je razgovor završen.160
Ovim smenama na čelu Televizije, Milošević je uspeo da ponovo izazove
sukob sa opozicijom. U javnosti kreće novi bunt protiv gušenja slobodne reči.
Nezavisni sindikat novinara RTV Srbije zakazuje – ali ne uspeva i da sprovede –
generalni štrajk 21. aprila 1992. godine.
160 Intervju Milorad Vučelić, Plejboj, 2004.
138
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
U junu 1992. godine nastupaju studenti, koji osnivaju Odbor za slobodu RTV
Srbije. Na studentskim tribinama, koje se svakodnevno održavaju, nastupaju
proganjani novinari iz beogradskih redakcija, tražeći pravo na slobodu pisanja.
A sa Vidovdanskog sabora udružene opozicije, povorke sa desetinama
hiljada Beograđana upućuju se svakodnevno prema zgradi RTV SRBIJE pred
kojom satima demonstriraju. Građani traže povratak izbačenih novinara, ali i
odlazak njenih čelnih ljudi sa funkcija. To do Miloševića, međutim, ne dopire i
Televizija nastavlja da te proteste ignoriše. Ništa u poretku stvari ne menja ni
protestni marš više stotina novinara, koji pred Saveznom skupštinom zahtevaju
poštovanje ustavnih načela o slobodi javne reči. Njihov protest podržava samo
tek izabrani savezni premijer Milan Panić, najavljujući suprotstavljanje Miloševićevoj represivnoj politici u Srbiji.
Odstranjenje Čedomira Mirkovića sa mesta direktora Televizije zbog neslaganja sa uređivačkom politikom koju je po Miloševićevoj želji proklamovao Vučelić – i njegova zamena Ekspresovom vedetom Ignjatovićem – bila je kap koja
je prelila čašu za dva člana Upravnog odbora RTV Srbije. Usledile su neopozive
ostavke dr Dragoljuba Mićunovića, šefa Demokratske stranke i akademika Vasilija Krestića. Time se Vučelić oslobađa i poslednje kontrole programa RTV Srbije
budući da u Upravnom odboru ostaju jedino funkcioneri Miloševićeve partije.161
Stezanje medijskog obruča bilo je deo šire strategije režima sa proleća
1992. April je počeo međunarodnim priznanjem Bosne i Hercegovine, a završio se proglašenjem Savezne Republike Jugoslavije, federacije koju su sačinjavale dve bivše jugoslovenske republike – Srbija i Crna Gora. Posle kratkotrajnih i netransparentnih konsultacija (28. marta – 13. aprila) krnje Savezno veće
Skupštine SFRJ usvojilo je novi Ustav (27. aprila) i raspisalo izbore. Ova rekonstrukcija se dešavala u dramatičnim okolnostima – rat u Hrvatskoj je ušao u
161 M.Marović, nav.delo. Interesantan je jedan primer novinarskog otpora i ne bi trebalo
da bude nezabeležen. Za glavnog urednika Drugog programa Radio Beograda dolazi
novinarska ratnohuškačka perjanica – Ljiljana Bulatović. Njeno postavljenje izaziva
u Radio Beogradu opšti štrajk novinara Drugog programa. Njoj ne dozvoljavaju ni
ulaz u zgradu, pa se dovode milicijske snage da to omoguće. No, kako u uredničkoj
kancelariji ili izvan nje nema s kime da komunicira, a još manje da radi – suočena
sa opštim bojkotom – Ljiljana Bulatović napušta dodeljenu joj funkciju i vraća se u
Politiku da sačeka neko novo nameštenje. Dve decenije kasnije prisutna je u javnosti
kao apologeta i biograf Ratka Mladića, komadanta vojske bosanskih Srba.
139
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
određeno zatišje, ali se u Bosni i Hercegovini zahuktavao. Srpska strana je imala
razloga da bude zadovoljna situacijom na frontu.
Po rečima generala Vuka Obradovića, načelnika Uprave za moralno vaspitanje pri SSNO: „U krajnjem, pod rukovodstvom starešina naše vojske i ostvarena
je značajna vojna pobeda. Oko 95 odsto teritorija na kojima srpski narod živi i
ima većinu u njegovim je rukama.“162
Međutim, obe članice nove federacije, a posebno srpsko rukovodstvo, predvođeno Slobodanom Miloševićem, označene su od strane međunarodne zajednice kao glavni inspiratori ratnih dejstava, i uslovljavane hitnim izlaženjem
mirovnog rešenja. Istovremeno sa konstituisanjem Savezne Republike Jugoslavije, u BiH upadaju prve organizovane paravojne formacije iz Srbije, dok se
ostaci Jugoslovenske narodne armije dele na Vojsku Jugoslavije i Vojsku Republike Srbije.
Nova država, Savezna republika Jugoslavija se umesto pred priznanjem našla pred međunarodnim sankcijama koje je 30. maja Rezolucijom 757 proglasio
Savet bezbednosti kao odgovor na dalje eskaliranje krize u Bosni i Hercegovini.
Slobodan Milošević je na različite načine nastojao da amortizuje međunarodni pritisak. Na čelna mesta Savezne republike Jugoslavije dovedeni su
ljudi bez direktnog kontakta sa Socijalističkom partijom Srbije, za predsednika
Dobrica Ćosić, a za premijera Milan Panić.
Režim je sebi mogao da dozvoli ograničeni zaokret ka mirotvoračkom diskursu, budući da su srpske paradržave formirane na teritoriji Hrvatske i Bosne
i Hercegovine dosegle određeni nivo samoodrživosti. Sam Milošević „šminka“
ratnohuškačku retoriku, insistiranjem na neučestvovanju Srbije i SRJ u ratu. Za
ovu vrstu zaokreta i efikasan plasman takve informacije bili su potrebni ljudi od
poverenja. Takvo poverenje Milošević ukazuje upravo novom generalnom direktoru RTS-a Vučeliću, kojem daje ekskluzivan intervju 28. maja 1992:
„M.Vučelić: Govori se obično da smo u situaciji teškoj u kojoj se nalazimo,
da smo pre svega zbog toga što smo izgubili medijski rat, a bojim se da
ta teza u nekoj meri moguće da je tačna, ali prenebregava da smo se ipak
našli na meti nekih tuđih interesa i da je to ipak važniji deo ovog ishoda
koji trenutno živimo.
162 Politika, 26. mart 1992.
140
GLAVA II : RATNO IZVEŠTAVANJE 1991–1992
S.Milošević: Nesumnjivo je da se rat više ne vodi samo klasičnim sredstvima, već se vodi i jedan žestok medijski rat, i vidimo po informacijama
koje dobijamo da praktično veoma teško možete da nađete događaj koji
bi išao nama u prilog, a da nađe mesta u medijima većine zemalja Evropske zajednice ili Amerike. Reč je o jednoj veoma dobro organizovanoj i
dobro finansiranoj propagandi koja je stavljena u funkciju formiranja javnog mnenja protiv Srbije. A Srbija je, kao što znate, od samog početka jugoslovenske krize, upravo nastojala da se sačuva Jugoslavija, da se kriza
rešava na miran način.“163
Razume se, ni svetska ni domaća javnost nije glatko prihvatila Miloševićevu
doktrinu „neučestvovanja u ratu“, niti brisanje odgovornosti medija za njegovo
započinjanje. Institut za novinarstvo sproveo je sredinom 1993. godine anketu,
u kojima su upitani odgovarali šta misle o odgovornosti novinara za rat: „Većina
učesnika ankete smatra da novinari nisu glavni krivci za rat, ali da, zavisno od
položaja i uticaja u redakcijama, snose deo krivice. Njihova krivica je u tome što
su prihvatili da služe politici i političarima koji su zagovarali rat. Jedan od novinara, učesnika u raspravi, napisao je u svom prilogu: „Ukoliko ikada bude utvrđivana odgovornost za jugoslovenski haos u kome je stradalo toliko ljudi, kreatori
ratničkog javnog mnenja neće sigurno biti zaobiđeni. „Drugi učesnik, takođe
novinar, napisao je “neki među nama biće na optuženičkoj klupi budućeg jugoslovenskog Nirnberškog procesa, ako ga uopšte bude“.164
163 Drugi dnevnik RTS, 28.maj 1992.
164 M.Bjelica, nav.delo, 108-9. Anketa je objavljena u časopisu „Novinarstvo 1994-1
141
GLAVA II : TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
142
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
GLAVA III
TEHNIKE, EFEKTI
I PRIMERI RATNOG
IZVEŠTAVANJA165
„Kada stanovnici jedne države budu razumeli kako su stanovnici druge države nasamareni, kao i oni sami u vreme rata, pre će saosećati sa njima
kao sa žrtvama, nego što će ih osuđivati kao kriminalce, jer će razumeti da
se njihov zločin sastojao iz poslušnosti diktatu vlasti i prihvatanju onoga
što su njihova vlada i mediji prezentovali kao istinu“
Ponsonby, 1928166
Izveštavanje medija sa ratišta širom Jugoslavije i pozadine borbenih dejstava
početkom devedesetih godina prošlog veka nalazi se pod lupom novinara i
eksperata već dve decenije. Brojni primeri lažnog izveštavanja, namernog širenja dezinformacija i ogoljene ratne propagande već su dobro poznati u stručnoj
javnosti, a široj javnosti su postala ponovo dostupna kroz brojna suđenja pred
Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, dokumentarne filmove
koji se bave ovom tematikom i projekte koji nastoje da osvetle ovaj aspekt naše
skorije prošlosti. Međutim, uprkos ovom ekstenzivnom interesovanju, način
funkcionisanja, tehnika i uticaj ratne propagande nisu do kraja osvetljeni. Kumulativni efekat beskrajnih ponavljanja propagandnih poruka doprineo je učvršćenju stereotipa koji otežavaju objektivnu analizu.
Na početku ovog poglavlja predstavljamo analizu uticaja medijskog izveštavanja. Ovo poglavlje takođe okuplja i sistematizuje i nekoliko tematskih
celina karakterističnih za način izveštavanja srpskih medija 1991. godine
165 Ekspertsko mišljenje profesora Mikloša Biroa videti u aneksu br. 3
166 Arthur Ponsonby, 1928. Falsehood In War-time: Propaganda Lies of the First World War.
143
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
(zastrašivanje, dehumanizacija protivničke strane, medijski linč protivnika, zloupotreba dece i isleđivanje). Ukrštanje vesti bremenitih govorom mržnje, kojima
su građane bombardovali štampani i elektronski mediji približava nas razumevanju efekata ratne propagande.
ANALIZA UTICAJA MEDIJSKOG IZVEŠTAVANJA
Izveštavanje medija uticalo je na postavljanje temelja verbalnih motivišućih činilaca167, koji su prethodili nasilju i zločinima. Opisima stvari „kakve
jesu“ i izjavama o tome kakve akcije će voditi ka kojim posledicama, stvarali su
se preduslovi za željenu kolektivnu i nasilnu reakciju. Utičući prvenstveno na
emocionalnu sferu168 javnosti, izveštavanje medija širilo je strah, bes, mržnju i
anksioznost i lociralo krivce za nastalu situaciju. Ukoliko bi osnovne oblike izražavanja predrasuda169 gradacijski klasifikovali, ogovaranje i govor mržnje bili bi
na samom dnu te lestvice. U nastavku bi bilo izbegavanje (socijalna distanca),
diskriminacija i nasilje, a na samom vrhu genocid (progon i istrebljavanje grupa,
manjina i celih naroda). Tako posmatrajući, govor mržnje, prisutan u izveštavanju medija, ne može biti benigni činilac, već je preduslov i katalizator distance i
mržnje, koje ukoliko nisu sprečene, su čak i ohrabrivane, i vode ka izražavanju
nasilja i težnjama ka istrebljenju suprotstavljene grupe.
Putem medijskog izveštavanja, u javnosti su postavljani neki od glavnih
temelja motivišućih elemenata kolektivnog nasilja170: prilike za akciju (podsticanje i ohrabrivanje na akciju od strane nacionalnih vođa i drugih autoriteta, sa
signalom o pozitivnim i negativnim posledicama, koje će uslediti), prethodni
motivišući činioci (prilika za zaslugu poštovanja i prepoznavanje, ali i postojanje deprivacije i opasnost gubitka nečega vrednog – konkretnog ili apstraktnog) i posledice koje nastupe nakon akcije ili one za koje se očekuje da će
nastupiti, koje su ujedno i najvažniji faktori koji oblikuju ljudsko delovanje. One
167 Mark A Mattaini, 2003. Understanding and Reducing Collective
Violence. Behaviour and Social Issues 12 (2), 90-108.
168 Vera Ranogajec, 2000. Psihološki rat. Polemos 3 (5), 145-156.
169 Allport, 1954 prema Mirjana Ule, 2004. Socialna psihologija.
Ljubljana: Fakulteta za družbene vede.
170 Mattaini, nav.delo.
144
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
istupaju čak i kada željeni ishod situacije nije zagarantovan ili kada je jasno da
je cena delovanja visoka (npr. smrti nedužnih ljudi).
Kombinacije dehumanizacije i pripisivanja krivice su se pokazale kao nažalost veoma uspešne strategije, koje su tokom ljudske istorije omogućile činjenja
najstravičnijih oblika kolektivnog i državnog nasilja171, ali je njihov uticaj nezaobilazan i prilikom individualnog činjenja zločina. Razlikujemo dva faktora mučenja: mučenje u kome se žrtva prepoznaje kao drugi, dakle kao druga živa osoba i
mučenje u kome je telo drugog tretirano kao objekat, nad kojim je uspostavljena
potpuna kontrola – što može predstavljati trijumf nad telom, trijumf nad „granicom tela“ kao psihološkom barijerom zabrane povređivanja tela drugog, što
i ubistvo kao krajnji čin čini ne samo mogućim, nego i lakim172. Činjenje nasilja
olakšano je i njegovim opravdavanjem173 (jer čovek ima urođenu sposobnost da
oseti empatiju i simpatiju, kao i da predvidi povredu koju će akt nasilja izazvati
kod drugog). Upravo tehnike dehumanizacije spadaju u mehanizme kojima se
inicira, ali i pravda nasilje. Žrtvi se oduzimaju njene ljudske osobine – tada počinilac žrtvu više ne vidi kao ljudsko biće sa osećanjima, nadanjima i brigama, sa
čime bi mogao i sam da se identifikuje. Tako su npr. pripadnici hrvatskog naroda
u srpskoj štampi predstavljani kao koljači, narkomani, neljudi, koji su nezaustavljivi, neuništivi i odlučni u svojoj nameri da istrebe srpski narod. Kod određenog broja pripadnika srpskog naroda to je moglo dovesti do ubeđenja, da se
„samo“ porazom u borbi ili zarobljavanjem neprijatelja, Srbi ne mogu odbraniti
od pojedinačnih smrti i kolektivnog istrebljenja, već da je sa ciljem zaštite, ali i
osvete, neophodno uzvratiti „istom merom“.
Objavljivani tekstovi pravili su paralelu sa ustaškim genocidom iz Drugog
svetskog rata. Ovo se odnosilo na poređenja aktuelnog hrvatskog rukovodstva
(sa Antom Pavelićem i ustaškim režimom), na poređenja aktuelnog državnog
171 Day i Vandiver, 2000, Haslam, 2006, Neubacher, 2006 prema Manuel
Eisner, 2009. The Uses of Violence: an Examination of Some Cross-Cutting
Issues. International Journal of Conflict and Violence 3 (1), 40-59.
172 Jović, Opačić, 2004 prema Vladimir Jović, 2006. Psihoanalitički osvrt na pitanja
kompenzacije prisilno mobilisanih izbeglica, 105-130. U: Goran Opačić et al.
(ur.): Posledice prinudne mobilizacije izbeglica 1995. godine. Beograd: IAN.
173 Bandura, 1990, 1999, Bandura et al, 1996 prema Manuel Eisner, 2009.
The Uses of Violence: an Examination of Some Cross-Cutting Issues.
International Journal of Conflict and Violence 3 (1), 40-59.
145
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
uređenja hrvatske države (sa NDH), na poređenja stvarnih ili lažnih zločina u
ratu (sa zločinima iz perioda Drugog svetskog rata, počinjenim nad srpskim
narodom, a često i nad nezaštićenom srpskom decom). Povlačenjem paralela
sa zločinima nad Srbima u NDH, u vezi sa pojedinačnim sukobima, ali i u vezi sa
celokupnim kontekstom (ideologija HDZ se poredila sa fašizmom i nacizmom)
iznošene su teze o tome da se „istorija ponavlja“174. Cilj ovakvog izveštavanja
bilo je ojačavanje zajedničkog osećaja viktimizacije unutar naroda i reaktivacija
izabrane traume175 – masovna kolektivna trauma srpskog naroda je bila mitologizovana, a reprezentacije traumatičnih događaja su u međuvremenu postale deo
nacionalnog identiteta velike grupe176. U konkretnom slučaju ratne krize i ugroženog identiteta, velika grupa je regresirala (što su političari dodatno stimulisali),
oslanjajući se na primitivnije odbrambene mehanizme (koji su putem medijskog
izveštavanja dodatno potkrepljivani), sa ciljem ponovnog uspostavljanja identiteta i kohezivnosti. Jedan od mehanizama bilo je cepanje sveta na nas (žrtve) i
njih (napadače, koljače, ubice...), sa ciljem izazivanja prvenstveno emocionalnih reakcija i težnji da neprijatelju uradimo ono što je on uradio nama177. Umanjivanjem vrednosti neprijatelja do nivoa dehumaniziranosti i stvaranjem stava o
pravu na osvetu178, oblikovana je atmosfera u kojoj su članovi grupe mogli osetiti da imaju pravo da unište neprijatelja i uključe se čak i u kulturalno i etničko
čišćenje179. Čišćenje je takođe jedan od rituala do kojih dolazi prilikom regresije velike grupe i ima cilj dekontaminacije grupe od uticaja drugih – od čišćenja jezika od stranih reči, do najmalignijeg oblika, danas poznatog kao etničko
čišćenje180. Osveta, kao snažan motivator nasilja zbog stvarnog ili tako doživ174 Jelena Vasiljević, 2008. Kultura sećanja i medijska narativizacija sukoba
u Hrvatskoj. Etnoantropološki problemi 3 (1), 243-273.
175 Vamik D. Volkan, 2004. Chosen Trauma, the Political Ideology of Entitlement and
Violence (Berlin Meeting). Vladimir Jović, 2006. Psihoanalitički osvrt na pitanja
kompenzacije prisilno mobilisanih izbeglica, 105-130. U: Goran Opačić et al.
(ur.): Posledice prinudne mobilizacije izbeglica 1995. godine. Beograd: IAN.
176 Volkan, 2004, nav.delo.
177 Vamik D. Volkan, 2006. Large-Group Psychodynamics and Massive Violence.
Nordisk Tidsskrift for Psykoterapi 23, 95-114 (objavljeno u Danskoj).
178 Volkan, isto.
179 Volkan, isto.
180 Vamik D. Volkan, 1999. Individual and Large-Group Identity: Parallels in Development
and Characteristics in Stability and Crisis. Croatian Medical Journal 40 (3), 458-465.
146
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
ljenog prestupa ili provokacije181 i ljutnja, kao univerzalni emotivni mehanizam
različitih oblika osvetničkog ponašanja182, na taj način dobili su svoj legitimitet.
Izveštavanje medija težilo je izazivanju osećaja straha i beznadežnosti po
pitanju sudbine pripadnika srpskog naroda. Česti predmet izveštavanja medija
su bili hrvatstvo tj. ustaštvo i „istorijski koreni“ mržnje prema Srbima („srbofobija“, ali i tvrdnje o urođenoj genocidnosti hrvatskog naroda)183. Čak i bez konkretnog povlačenja paralela sa zločinima nad Srbima iz Drugog svetskog rata,
zbog ovakvog izveštavanja, mnogi pripadnici srpskog naroda mogli su osetiti
strah za sopstveni život, što je takođe organizujući faktor grupa u konfliktnim
situacijama184, kada se za zaštitu sopstvenog života ne biraju sredstva.
RATNA PROPAGANDA
Ratna propaganda, najefikasnije sredstvo psihološkog rata, najlakše
deluje na osobe sa izraženom osobinom konformizma, autoritarnosti, emocionalne labilnosti, agresivnosti, rigidnosti i na osobe smanjene emocionalne, socijalne i intelektualne zrelosti.185 Poruka noseći kao deo ratne propagande mora
biti dostupna, privlačna, razumljiva, zanimljiva i uverljiva, da bi se osiguralo da
osoba, kojoj je poruka namenjena, na nju obrati pažnju, shvati je, prepusti joj se,
zadrži je (ne zaboravi je) i na nju reaguje tj. ponaša se na željeni način186. Najčešće korišćeni propagandni prenosioci poruka su:
– radioemisije;
– TV emisije i filmovi;
– pisane poruke (štampa, leci, plakati, grafiti, karikature);
– propagandni timovi (grupe ljudi koji deluju na terenu);
– zvučna psihološko-propagandna sredstva;
– glasine.
181 Manuel Eisner, 2009. The Uses of Violence: an Examination of Some CrossCutting Issues. International Journal of Conflict and Violence 3 (1), 4059. The Uses of Violence: an Examination of Some Cross-Cutting Issues.
International Journal of Conflict and Violence 3 (1), 40-59.
182 Kempes et al, 2005 prema Eisner, nav.delo.
183 Vasiljević, nav.delo.
184 Jović, Opačić, 2004 prema Jović, nav.delo.
185 Vera Ranogajec, 2000. Psihološki rat. Polemos 3 (5), 145-156.
186 Ranogajec, isto.
147
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Ratna propaganda deluje na sledeće sfere:
– emocionalnu sferu čoveka, izazivajući strah, bes, anksioznost, nostalgiju, ali i patriotizam, identifikaciju, emocionalno rasterećenje, lociranje
krivca i drugo;
– kognitivnu sferu čoveka, u cilju čega se upotrebljavaju činjenice (bela propaganda), poluistine (siva propaganda) i laži (crna propaganda).187
FENOMENOLOŠKI OSVRT NA IZVEŠTAVANJE MEDIJA U
SRBIJI TOKOM DEVEDESETIH GODINA XX VEKA
Uloga medija u Srbiji u devedesetim godinama prošlog veka bila je veoma
značajna. Erdei zaključuje da su mediji, a posebno nacionalna televizija tada
preuzeli centralnu poziciju u proizvodnji i kontroli tumačenja i značenja ključnih
događaja u srpskom društvu, oblikujući i održavajući reprezentacije stvarnosti
onih na vlasti. Najefikasnije korišćeno sredstvo je bilo utišavanje svih glasova,
koji bi mogli da zaprete slici nacionalnog identiteta i da dovedu u pitanje zvanične verzije istine, kao i prećutkivanje događaja koji bi mogli da unište sliku
vladajućeg režima kao „tolerantnog, miroljubivog i patriotskog“. Vladajući režim
je vladao i najmoćnijim medijima u to doba u Srbiji: časopisima „Politika“, „Politika Ekspes“ i „Večernje novosti“.188
Svi žanrovi TV i radio produkcije, kao i štampe, u to vreme su korišćeni za
oblikovanje narastajućeg nacionalnog razlikovanja, sećanja na herojsku prošlost, kao i za podsećanje stanovnika Srbije na njenu posebnu poziciju, što je
često interpretirano kao „otpor novom svetskom poretku“189 Nakon što su mediji
u Srbiji u osamdesetim godinama pomogli da se identitet pripadnika srpskog
naroda preoblikuje od identiteta bivših Jugoslovena (i komunista) u kasnije nacionalni (srpski) identitet i tako stvore „imaginarnu zajednicu“, u toku devedesetih godina, nacionalna televizija težila je da stvori i propagira zvanične verzije
rat(ov)a i žrtava – čineći pre svega oštru moralnu distinkciju između nas („herojskih boraca za slobodu“) i njih („agresivnih počinilaca“). Umesto glasova civila,
mogli su se čuti samo glasovi vojnika, „boraca za slobodu“, koji su predstavljeni
187 Ranogajec, isto, 150.
188 Ildiko Erdei, 2008. Television, Rituals, Stuggle for Public Memory in Serbia
During 1990s. Issues in .Ethnology and Antropology 3 (3), 145-169.
189 Erdei, isto, 152.
148
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
kao borci koji „krvare u nacionalnom interesu“, a žrtve rata su zvanično imenovane kao „časne žrtve za večne principe“190
Nacionalni mitovi postaju u to vreme ključni faktori u nacionalnoj identifikaciji i mobilizaciji, ako ne i uslov za dalji opstanak (srpskog) naroda.191 Ovo
se dogadja delom zbog uspešnog ubeđivanja javnosti, kroz sredstva masovnih medija, a od strane nacionalističkih grupa, da je potrebna njihova potpuna
predanost nacionalnoj istoriji, zbog čega su trenutne i buduće potrebe potpuno
zapostavljene. Ali, kao što ističe Čolović, ljudi nisu toliko zabrinuti vraćanjem u
prošlost, koliko napuštanjem realnog istorijskog vremena. Jezik etničkog i militarističkog nacionalizma nudi percepciju vremena kao večne sadašnjosti ili vraćanja istoj. Taj jezik je vaskrsao i mnoge istorijske figure, velike heroje, koji u
javnim diskusijama prate aktualne vođe naroda; ili su te figure reinkarnirane
u ličnostima vođa i heroja. Politička mitologija ide i korak dalje – ona pronalazi i odgovarajuće reinkarnacije večnih neprijatelja tih heroja. Osnovni argumenti za objašnjenje „pojave heroja i reinkarnacije predaka“ je najčešće tražen
u idejama biološko-rasnog nasleđa (mitološke genetike), po kome u krvi svih
ljudi nekog naroda teče večna krv, osnova njhovog etničkog identiteta i jedinstva sa precima. Kategorija prostora je takođe deo mita, prostor je konstruisan
kao mreža simboličkih prostora (bojna polja, svete reke,...). Najvažniji od svih
simobličkih prostora je grob, koji, u analogiji sa biljkama, simbolizuje na jednoj
strani seme nacionalne obnove, koja ima preduslov u iskustvu žrtve i smrti, a
na drugoj strani korenje, koje narod veže za drevna tla pradomovine. Takvo poimanje ima posebno značenje u vreme etničkih ratova oko teritorije, kada vaskrsnu i ideje o etničkom prostoru i suverenosti etničke grupe na njenoj teritoriji.
Nebeska Srbija, još jedan od tada aktualnih mitova, povezana je tako sa ličnom
žrtvom za sopstveni narod i najvrednijim činom koji neko može da pokloni svom
narodu – dobrovoljnom smrću za svoj narod („nema vaskrsenja bez smrti“).
Osećanja etničke pripadnosti su najcenjenija i uključuju simbole pripadnosti
(kultura, folklor, religija, pismo, nošnja) i klevetanje svih drugačijih ili stranih
stvari. Ideja prirode je svakako najveća boginja političke mitologije– vraćanje
190 Erdei, isto, 161-2.
191 Ivan Čolović, 2000. The Renewal of the Past: Time and Space in
Contemporary Political Mythology. Other Voices 2 (1).
149
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
prirodi, vraćanje prirodnoj zajednici i prirodnom narodu. U konkretnom slučaju
su to srpski ratnici, koji su u harmoniji sa prirodom. To su ratnici-seljaci (peasant-warriors), koji su uspeli da u sebi očuvaju i ojačaju prirodni impuls da mrze
i unište neprijatelja. Zato su oni primer fizičkog i psihičkog zdravlja. Ne-priroda
(anti-nature) pojavljuje se na više nivoa, to su etnički mešani brakovi, u kojima
se rađaju deca van mi-oni uvrđenog reda stvari; urbana središta, posebno gradovi, u kojima ima najviše takvih primera (zato su uništenje Vukovara, Sarajeva,
Mostara,... propratile interpretacije o neizbežnim posledicama zbog njihovog
otuđenja od prirode i moralne i biološke „iskvarenosti“ ovih građana). Isto tako
je i bivša Jugoslavija bila, po mišljenju pristalica mitološkog političkog naturalizma, neprirodna tvorevina. Mit je u političkim diskusijama tako otišao dalje od
garantovanja ravnoteže između racionalnih i iracionalnih momenata u društvenoj strukturi, posebno u smislu svog mesta i prikladnosti (iracionalno ima svoju
funkciju i legitimitet u društvu, ali do određenih granica). Ta „proliferacija mita“
je postala moguća i po autorovom mišljenju u nekom smislu neizbežna, u vreme
najveće masovne redukcije razumnosti na Balkanu.
Režimska propaganda imala je cilj da reaktivira srpsku „izabranu traumu“
i da stvori „kolaps vremena“. Ovo se odnosi pre svega na Boj na Kosovu 1389.
godine; ovim je poraz Srba na Kosovu približen sadašnjosti, a kolektivna sećanja
na poraz postala su aktuelna osećanja.192
KULTURA SEĆANJA I NARACIJE U ŠTAMPANIM MEDIJIMA
U SRBIJI TOKOM DEVEDESETIH GODINA XX VEKA
Kultura sećanja je pojam koji označava „interdisciplinarnu naučnu oblast
koja se bavi tumačenjem i objašnjenjem različitih oblika čuvanja i iskrivljavanja
prošlosti“, ali i „kao zbirni pojam za oznaku ukupne nenaučne javne upotrebe
prošlosti“193 (Vasiljević 2008: 248). Kolektivno pamćenje gradi kulturni aparat
koji stvara smisao (sadašnjosti i budućnosti) i obezbeđuje kontinuitet kolektivnog identiteta194.
192 Vamik D. Volkan, 2004. Chosen Trauma, the Political Ideology
of Entitlement and Violence (Berlin Meeting).
193 Jelena Vasiljević, 2008. Kultura sećanja i medijska narativizacija sukoba
u Hrvatskoj. Etnoantropološki problemi 3 (1), 243-273.
194 Vasiljević, isto.
150
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Naracija o prošlosti nastaje kad se tragovi i delovi prošlosti „biraju, preinačavaju i organizuju“, u skladu sa promenljivim prioritetima zajednice u određenom trenutku ili vremenskom periodu sadašnjice. U uslovima krize i ratova,
slike prošlosti dobijaju nov oblik i novu, mobilizatorsku snagu. Tada se menjaju
„akcenti kolektivnog samoodređenja i identiteta, kao i određenja drugog u
odnosu na kojeg se vrše nova pozicioniranja“. Narativi nam omogućavaju da
osmislimo sadašnjost, da interpretiramo i razumemo događaje kao fragmentirane doživljaje stvarnosti. Narativna prošlost je preduslov emotivnoj mobilizaciji, što i jeste njen cilj. Konstruisane slike prošlosti moguće je naime moralno i
normativno vrednotiti.195
Jelena Vasiljević analizirala je novinarske tekstove srpske (i hrvatske)
štampe u periodu 1991. – 1995. godine, posebno one koji su težili objašnjenju,
analizi, poanti, interpretaciji događaja o kojima su pisali (autorske kolumne,
feljtoni, izveštaji ratnih dopisnika, intervjui sa javnim akterima), a u kojima je
bila prisutna „tema prošlosti, istorije, sećanja“. Prilikom analize ovakvih tekstova u srpskoj štampi (objavljenim u novinama „Politika“, „Večernje novosti“,
„Borba“ / „Naša borba“, „Politika ekspres“, „Nin“, „Duga“, „Vreme“), pronađene su sledeće strategije tj. teme, čiji je primarni cilj bio legitimizacija svoje i
delegitimizacija pozicije neprijatelja:196
Paralelizmi se pojavljuju kao česta i efikasna strategija razumevanja pojave
ili procesa, njihovog vrednovanja i stava koji prema njima treba zauzeti. Iako
povlačenje paralela nastaje kao spontan proces, on može biti i strategija (namernog) usmeravanja interesa i pažnje javnosti u željenom pravcu. Za vreme rata
u Hrvatskoj, u srpskoj štampi vaskrsnula su sećanja na zločine nad Srbima u
NDH iz Drugog svetskog rata. Ti paralelizmi su se povlačili u vezi sa pojedinačnim sukobima (npr. na Plitvicama), ali i u vezi sa celokupnim kontekstom (ideologija HDZ se poredila sa fašizmom i nacizmom, a međunarodna sredina, koja
je nekada davno omogućila kvinslinšku NDH, u vreme pobede HDZa tumačena
je kao „novi svetski poredak“), iznošeći zapravo teze o tome da se „istorija
ponavlja“.
Istorijska sudbina prostora i posebnosti karaktera i pojava koje iz nje proizilaze česta su tema analiziranih tekstova. U njima se tumači skorija ili dalja
195 Vasiljević, isto.
196 Vasiljević, isto, 251-262.
151
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
prošlost Jugoslavije i istorija odnosa velikih sila prema njoj, a poseže se i za nacionalnim posebnostima, stereotipima, „„istinama“ o karakterima koje su istorija i narodsko iskustvo „potvrdili““. Tako je Srbija oduvek nekako bivala žrtva
interesa drugih država, posebno Nemačke, ali i svojih unutrašnjih, strukturnih
odnosa, koje su najavljivale njen raspad. Autori ovih tekstova često su i analizirali hrvatstvo tj. ustaštvo (npr. njihov navodni osećaj superiornosti) i istorijske
korene mržnje prema Srbima („srbofobija“, ali i tvrdnje o urođenoj genocidnosti hrvatskog naroda – vrhunac te teze dostignut je objavljivanjem vesti /koja
nikada nije potvrđena/ o italijanskoj novinarki Mileni Gabaneli, koja je navodno
pronašla leševe 40 dece /negde se navodi i 41/ u Vukovaru, za koje se tvrdilo da
su srpske nacionalnosti, a ta tvrdnja potkrepljivana je upravo tezama o genocidnosti hrvatskog naroda).
Autoriteti iz prošlosti pojavljuju se kao izvori legitimiteta za osmišljavanje događaja sadašnjosti (npr. kako je antifašistička borba u Drugom svetskom
ratu bila legitimna i pravedna, tako ne treba sumnjati u ispravnost borbe protiv „fašista“, kako su u tekstovima nazivani Hrvati; postojanje tzv. „istorijskog
prava“ Srba na određene teritorije, što se objašnjavalo brojčanim prednostima
ali i karakternim crtama borbenosti i nacionalnom pripadnošću pojedinih poznatih i priznatih stanovnika određenog mesta).
Uputstva za sećanje bila su često davana u osvrtima na neki događaj, mada,
kako navodi autor – mnogo češće u hrvatskoj nego u srpskoj štampi, posebno
pred kraj rata, kako se još više komplikovala uloga Srbije u ratu. Potcrtavani su
oni sadržaji koji bi trebalo da imaju posebnu važnost za zajednicu i koji je mogu
reintegrisati (pobede, neustrašivost, istaknuti borci).
MOĆ GRUPE
Na koji način je moguće oblikovati mišljenje, usmeriti delovanje i mobilisati
snagu tako velike grupe kao što je jedan narod ili bar većina njegovih pripadnika? Ovo je moguće objasniti teorijama identiteta i funkcionisanja velike grupe.
„VELIKO-GRUPNI“ IDENTITET
Pojam „velike grupe“ Volkan koristi za označavanje desetina, stotina,
hiljada ili miliona pojedinaca koji imaju određena zajednička osećanja (primer takve velike grupe je etnička grupa). Ono što simbolički može predstaviti
152
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
identitet pojedinaca u velikoj grupi je veliko platno, koje stoji iznad svih članova grupe i pokriva ih. Ukoliko dođe do potresa ili komadanja tog zajedničkog
platna, njegova važnost dolazi u prvi plan, dok individualni identitet, predstavljen parčićima istog tog platna, dobija sekundarni značaj.197
Po Volkanu individualni i grupni aspekti sržnog (core) identiteta razvijaju
se u detinjstvu, prepliću se i kristaluzuju u adolescenciji i postaju temelji za socijalni i profesionalni identitet u odraslom dobu. Na taj način je nečiji „veliko-grupni identitet“ (large-group identity) – etnički, nacionalni, religijski – intimno
povezan sa njegovim ličnim identitetom198.
U „normalnim“ uslovima, „veliko-grupni“ identitet je internalizovan i
apstrahovan, ali kada usled stresnih uslova dođe do regresije velike grupe, članovi grupe mogu se vratiti korišćenju objekata na primitivniji (eksterni) način
ili mogu stvoriti nove objekte (primerne za eksternalizaciju), da bi ojačali grupne veze199. Autor navodi primer da su za vreme izraelske okupacije pojasa
Gaze, Palestinci u svojim džepovima nosili malo kamenje, obojeno palestinskim
bojama, da ih izraelski vojnici nisu mogli videti. Tako su kroz kamenje, zajedničke rezervoare palestinskog identiteta, među sobom stvarali nevidljivu mrežu
„palestinstva“.
TEORIJE PSIHOPATOLOGIJE MASE
ILI PSIHOPATOLOGIJE VELIKIH GRUPA
Jović smatra da je zbog kompleksnosti ovog fenomena teško prevođenje
termina individualne psihopatologije na psihopatologiju mase ili velikih grupa,
koji se u psihoanalizi obično povezuje sa dinamskim aspektom – analizom
nesvesnih motiva, odbrana i konflikata. On navodi dve vrste postojećih paradigmatičnih psiholoških objašnjenja – objašnjenje preko regresije velike grupe i
„posttraumatsko objašnjenje.200
197 Vamik D. Volkan 2006. Large-Group Psychodynamics and Massive Violence.
Nordisk Tidsskrift for Psykoterapi 23, 95-114 (objavljeno u Danskoj).
198 Vamik D. Volkan, 1999. Individual and Large-Group Identity: Parallels in Development
and Characteristics in Stability and Crisis. Croatian Medical Journal 40 (3), 458-465.
199 Volkan, 1999, nav.delo.
200 Vladimir Jović. 2006. Psihoanalitički osvrt na pitanja kompenzacije prisilno
mobilisanih izbeglica, 105-130. U: Opačić, Goran et al. (ur.): Posledice prinudne
153
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Objašnjenje preko regresije velike grupe je bazirano na Frojdovoj teoriji
psihologije mase, a u analizi konflikta na teritoriji bivše SFRJ ga je koristio Volkan (1997, 1999, 2002). Osnovna predpostavka te teorije je postojanje identiteta
velike grupe, kao dela sržnog (core) identiteta, u šta Volkan svrstava i nacionalni
identitet i zaključuje da u doba krize velika grupa regresira (nazaduje u svom
razvoju), što političari i režimi mogu dodatno stimulisati. Ta regresija rezultira u
nasilnom konfliktu, impulsu za održanje identiteta i kohezivnosti – „Gubitak ili
pretnja gubitkom sržnog identiteta stvara ekstremnu anksioznost, čak i smrtni
strah kod osobe.“201. Volkan202 objašnjava da su se u bivšoj Jugoslaviji Srbi,
Hrvati i Muslimani ističući svoj „veliko-grupni“ identitet, uskoro našli u nasilnom procesu definisanja sebe i demoniziranja drugih. Kao što ističe Kulberg
Veston203, u bivšoj Jugoslaviji došlo je do cepanja (splitting), kao jednog od primitivnih odbrambenih mehanizama velike grupe – pojmovi i prezentacije bile su
podeljene na dobre / loše i mi / oni kategorije, što su nacionalni lideri, posebno
kroz propagandna sredstva, ohrabrivali, stvarajući osećaj straha, besa i nesigurnosti. Čišćenje (purification) je jedan od rituala do kojih dolazi kada velika grupa
regresira – odnosi se na različite riuale sa ciljem dekontaminacije grupe od uticaja drugih – od čišćenja jezika od stranih reči, do najmalignijeg oblika, danas
poznatog kao etničko čišćenje204.
„Posttraumatsko objašnjenje“ navodi da je konflikt 1991. godine nekakav
„nastavak“ ili „ponovno odigravanje“ (reenactment) konflikta iz 1941. godine,
koji je, zbog represije komunističkog režima i praktično potpune zabrane slobodnog govora o interektičkim sukobima u toku Drugog svetskog rata izbio na
tako nasilan način.205 Po ovoj teoriji transgeneracijskog prenošenja trauma genocida, druga i treća generacija žrtava preuzima na sebe dužnost osvete; u konkretnom slučaju rata u bivšoj Jugoslaviji postoji nekoliko primera vođa, koji su
bili neposredno ili posredno izloženi traumi genocida (Milan Babić, čiji otac je
kao dečak, sa svojom porodicom jedva izbegao pogubljenje; general Adžić, čije
su roditelje iskasapile ustaše dok se sakrivao u drvetu; general Mladić, čijeg
mobilizacije izbeglica 1995. godine. Beograd: IAN međunarodna mreža pomoći.
201 Volkan, 2002 prema Jović, nav.delo, 109.
202 Volkan, 1999, nav.delo, 462.
203 Culberg Weston, 1997 prema Volkan, 1999, nav.delo.
204 Volkan, 1999, nav.delo, 462-3.
205 Jović, nav.delo, 110.
154
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
oca su ubile ustaše; Milan Kovačević, koji je rođen u koncentracionom logoru
Jasenovac).206
Volkan je u svojoj teoriji regresije velike grupe delimično koristio i posttraumatsko objašnjenje, u kontekstu „izabrane traume“ – ona se odnosi na mentalne reprezentacije velike grupe o masivnoj traumi koju su doživeli njihovi preci
od strane neprijateljske grupe. Kada jednom grupa „izabere“ da mitologizuje
i psihologizuje ove reprezentacije događaja, ono što se stvarno dogodilo više
nije važno, a ove reprezentacije vremenom postaju deo identiteta velike grupe
i nevidljivom mrežom spajaju članove te grupe, naročito u slučaju ugroženog
identiteta. Po njegovim navodima, Milošević je reinkarnirao traumu poraza na
Kosovu 1389. godine i tako inicirao borbu protiv muslimanskog stanovništva u
bivšoj Jugoslaviji. Uticaj kosovskog mita na srpsku kulturu i poimanje nacionalnog identiteta objašnjava i koncept „kulturalne traume“ u sociologiji, po kome
se naglašava kulturalno sećanje na traumu u imaginativnom neke grupe, za
šta nije potrebno neposredno iskustvo njenih članova.207. Volkan208 navodi pet
koraka, kojima se služe destruktivne vođe i njihova propagandna mašinerija, a
koje imaju za cilj uništenje suprotstavljene grupe, da bi se ojačao ili preoblikovao identitet sopstvene grupe:
1. Ojačanje zajedničkog osećaja viktimizacije u okviru velike grupe, kome
prethodi napad neprijateljske grupe ili neka druga katasrtofa;
2. Reaktivacija izabrane traume;
3. Pojačavanje osećaja „našosti“ (we-ness);
4. Umanjivanje vrednosti neprijatelja do nivoa dehumaniziranosti;
5. Stvaranje preteranog stava o pravu na osvetu ili reaktivacija dominantne
ideologije podobnosti.
Ovakav sled intervencija može imati pogubne i tragične efekte, jer stvara
atmosferu u kojoj članovi grupe osećaju da imaju pravo da unište neprijatelja i
uključe se čak i u kulturalno i etničko čišćenje. Tome doprinosi i cepanje sveta
na nas i njih (kao rezultat regresije velike grupe), prilikom čega se pojavljuju pre
svega emocionalne reakcije i težnje, da neprijatelju uradimo ono što je on uradio nama
206 Jović, isto.
207 Jović, nav.delo, 110.
208 Volkan, 2004, nav.delo.
155
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Jović smatra da je ipak strah za život organizujući faktor grupa u konfliktnim situacijama, a ne strah od gubitka grupnog identiteta (ta analogija je po
njegovom mišljenju pojednostavljena). I Blum upozorava na opasnost pojednostavljenih uzročno – posledičnih veza i generalizacija od individualnog do
masovnog poremećaja209. Jović navodi da se „nacionalističke naracije“ svode na
retoriku „krvi i tla“, nacionalističke mitove, ekskluzivnost i superiornost („nebeski narod“), egzistencijalnu ugroženost nacije sa naglaskom na pravednosti rata
i dehumanizaciji protivnika. Svi navedeni elementi bivaju šireni propagandnom
mašinerijom.210
Osećaj bespomoćnosti se kod ljudi najlakše izaziva „uništavanjem svega
onoga što prema ličnoj percepciji pojedinca predstavlja njegov identitet“ (Ranogajec 2000: 152). Rezultat ovakvih aktivnosti je paničan strah usled ugroženosti
vlastitog života i života svojih najbližih, zbog čega je čovek spreman na ekstremna ponašanja, koja su inače van njegovih referentnih okvira, kao i za prihvatanje drugih vrednosti i ponašanja, koje inicijator tih aktivnosti želi da proizvede.211
ŠIRENJE STEREOTIPA, PREDRASUDA I KULTURNOG RASIZMA
Ukratko rečeno, stereotipi predstavljaju u javnosti prisutnu generalizaciju
određenih osobina osoba, grupa, manjina, pojava..., sa ciljem smanjivanja kompleksnosti saznanja o svetu, dok su predrasude apstraktni stavovi i sudovi o bilo
kom tipu osoba, objekata ili situacija, bez prethodnih znanja o pojmu o kome se
stvara sud.
Lipman212 je bio mišljenja da ljudi donose odluke i deluju na osnovu informacija o svetu, koje zbog njegove kompleksnosti ne mogu (ili mogu u izuzetno
ograničenom obliku) dobiti posredstvom ličnog iskustva. Potrebne informacije tako nalaze u štampi i (za Lipmana u to vreme novijim) masovnim medijima,
stvarajući od njih neke vrste mentalnu mapu, osnovni model navigacije kroz
mnogo veći univerzum. Na taj način svi mi slažemo svoju sliku sveta na osnovu
209 Blum, 1986 prema Jović, nav.delo, 110.
210 Jović, nav.delo, 110.
211 Ranogajec, nav.delo, 155.
212 Lippmann, 1922, 1925 prema Curtis Lang i Gladys Engel Lang, 2009.
Mass Society, Mass Culture and Mass Communication: the Meaning
of Mass. International Journal of Communication 3, 1012.
156
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
slika koje su složili drugi (svojim opažanjima i izveštavanjima). Lipman je tako
došao do pojma stereotipi, kojim je označio slike koje ljudi nose u svojim glavama i koje, kada se jednom oblikuju, deluju kao pregrada (screen) između ljudi
i mnogo kompleksnijeg sveta. Finalna slika je tako prelomljena, propagandom
i manipulacijom masovnih medija, kao i smetnjama i nesporazumima na strani
„prijemnika“. Lipman je pretpostavljao da je direktni i neposredni uticaj onoga
što vide, pročitaju ili čuju na ljude možda mali, ali da emocije povezane sa tim
utiscima imaju težnju da istraju, posebno ukoliko su vezane za neki simbol (ime,
slogan, cilj, stranku), koji služi okupljanju mnoštva oko zajedničkog pitanja.
Traub-Verner opisuje odnos između individualnog i grupnog u stvaranju
predrasuda. Predrasuda nastaje prilikom pogrešnog ili zaustavljenog razvoja,
kada dolazi do stvaranja patoloških odbrambenih struktura, unutar istorijskog
okvira i kulturološke pozadine, koje procesu formiranja predrasude nude ideacioni sadržaj. Tako će taj sadržaj određivati „koga ja mrzim“, odbrambena struktura će određivati „zašto ja mrzim“, a oblik tog procesa ili odgovor na pitanje
„kako ja mrzim“, nastaće u interakciji između individualne psihopatologije i grupne psihologije213.
Rasizam ima više nivoa: lični / individualni, kulturni, institucionalni / organizovani214. Balibar ističe da danas postoji „rasizam bez rasa“ ili kulturni rasizam, koji temelji na socijalnim i kulturnim predrasudama215. Blumer navodi četiri
osnovna tipa osećaja i sudova u vezi sa kulturnim rasizmom:
– osećaj da je sopstvena kultura više vredna;
– osećaj da je manjinska, različita kultura manje vredna;
– ubeđenje da dominantna kultura ima pravo na privilegije i posebne
statuse;
– strah i sumnja da manjina može ugorziti moć, privilegije i status sopstvene kulture216.
213 Traub-Werner, 1984 prema Jović, nav.delo, 111.
214 Jelka Zorn, 2003. Antirasistična perspektiva v socialnem delu: kako prepoznati rasizem v
vsakdanjem življenju in kulturna kompetentnost služb. Socialno delo, 42 (4-5), 303-310.
215 Étienne Balibar, 2007. Mi, državljani Evrope? Meje, država,
ljudstvo. Ljubljana: Založba Sophia.
216 Blumer, 1999 prema Ule, nav.delo.
157
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Alport je sistematizovao osnovne oblike izražavanja predrasuda:
– ogovaranje (šale i vicevi) i govor mržnje;
– izbegavanje (socijalna distanca do pripradnika drugih grupa ili
narodnosti);
– diskriminacija (neposredno usmerena ka pripadnicima drugih grupa ili
narodnosti);
– nasilje (ugrožavanje fizičkog integriteta ljudi);
– genocid (progon i istrebljavanje grupa, manjina i celih naroda) 217.
GOVOR MRŽNJE
Uprkos prepoznatoj i opšteprihvaćenoj važnosti garantovanja slobode
govora, opasnost govora mržnje nije svugde jednako prepoznata i uzeta u obzir.
Prilikom pravnog definisanja govora mržnje uvek je prisutan i strah da bi definicije govora mržnje mogle, namerno ili ne, biti tumačene kao ograničavanje slobode govora218.
U većini sveta danas je regulisana sloboda govora. U SAD je regulisana već
Ustavom, dok je u Ujedinjenom Kraljevstvu i Kanadi regulisana zakonom (krivično delo propagande mržnje). Pa ipak, za razliku od npr. Južnoafričke republike, ni SAD ni UK nemaju u pomenutim dokumentima eksplicitno opredeljena
pravila koja se tiču govora mržnje219.
Južnoafrička republika je 1996. godine Ustavom regulisala pravo slobode
govora (član 16), dok su u istom članu (tačka 2) definisana njegova ograničenja
– pravo slobode govora se tako ne odnosi na:
– ratnu propagandu;
– podsticanje na neposredno nasilje;
– promovisanje mržnje, koje temelji na rasi, narodnosti, polu i religiji i koje
podstiče na povređivanje220.
Poslednja stavka „podstiče na povređivanje“ može se protumačiti kao stav
da govor mržnje sam po sebi može biti dovoljno gnusan da izazove „neproračun217 Allport, 1954 prema Ule, nav.delo.
218 Nevena Ružić, 2010. Mediji i govor mržnje: međunarodni pravni okvir.
219 Katharine Gelber, 2002. Free Speech, Hate Speech and an Australian
Bill of Rights. Australian Review of Public Affairs 2 (3), 107-118.
220 Constitution of the Republic of South Africa.
158
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
ljivu štetu“ i da „polaže temelje za maltretiranje članova viktimizovane grupe“221.
Dakle nije neophodno da se dogodi da govor mržnje zaista podstakne povredu,
već samo da može da je podstakne222.
Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, koja
je na snagu stupila 1969. godine, u 4. članu osuđuje propagandu i organizacije koje su vođene idejama o superiornosti neke rase, grupe određene boje ili
etničkog porekla ili one koje opravdavaju ili podržavaju oblik rasne mržnje ili
diskriminacije.223
1951. godine stupila je na snagu Međunarodna konvencija o sprečavanju i
kažnjavanju zločina genocida Ujedinjenih nacija, koja genocid označava za zločin međunarodnog prava i navodi, da će biti kažnjena sledeća dela (član III):
(a) genocid;
(b) sporazum o izvršenju genocida;
(c) neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida;
(d) pokušaj genocida;
(e) saučesništvo u genocidu.
... bilo da su počinioci državni rukovodioci, službenici ili pojedinci (član
224
IV).
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (koji je u bivšoj SFRJ
stupio na snagu 1976. godine), pored prava na slobodu mišljenja i izražavanja,
opredeljenih u članu 19, u članu 20 predviđa i zabranu širenja mržnje:
1. Svaka propaganda u korist rata zakonom će se zabraniti.
2. Zakonom će se zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili
nasilje.225
Na prvom samitu šefova država i vlada zemalja članica Saveta Evrope, koji
je održan u Beču 1993. godine, usvojena je Bečka deklaracija. Tema samita bili
su zločini i „zabrinjavajući porast agresivnog nacionalizma, antisemitizma, ksenofobije, mržnje i netolerancije među narodima, sa posebnim naglašavanjem
događaja na teritoriji bivše Jugoslavije“, a ishod samita plan akcije, koji se
221 Marcus, 1997 prema Gelber, nav.delo, 24.
222 Wallenstein, 2001 prema Gelber, nav.delo.
223 Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije.
224 Međunarodna konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
225 Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima.
159
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
odnosi i na činjenično i odgovorno izveštavanje medija o delima netrepeljivosti
i rasizma.226
Preporuka br. 20 o govoru mržnje, koju je 1997. godine doneo Kabinet ministara Saveta Evrope, u načelima, koja se odnose pre svega na govor mržnje koji
se širi posredstvom medija, opredeljuje govor mržnje kao „sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i
netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diksrimininacije i neprijateljstva prema manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog porekla“227. U isto vreme kada je usvojena pomenuta preporuka, bila je
usvojena i Preporuka br. 21 o medijima i promovisanju kulturne tolerancije, u
kojoj su pozitivno označene inicijative medijskih kuća da promovišu kulturu tolerancije i za to date konkretne preporuke.228
Već nakon Prvog svetskog rata analizirana je rušilna snaga ratne propagande i govora mržnje, kao njenog sastavnog dela229. Koliko vremena je bilo
potrebno da se ta saznanja integrišu i u pravne sisteme? Previše. Naposletku,
stiče se utisak da su sve te analize i saznanja zloupotrebljene, umesto da budu
iskorišćene sa ciljem prevencije najmasovnijih i najbrutalnijih sukoba i zaštite
ljudskih prava i potencijalnih žrtava.
NASILJE
Ajzner ističe da je različite manifestacije nasilja, u različitim društvima i u
dužim vremenskim periodima, moguće razumeti u kontekstu nasilja kao strateškog i ciljnog ponašanja, oblikovanog tokom evolucije ljudske vrste procesima
prilagođavanja i organizovanog i transformisanog u socijalnim institucijama.230
On je nasilje u najužem smislu definisao kao: namerno, ali neželjeno nanošenje
fizičkih povreda drugim ljudskim bićima.
226 Ružić, nav.delo.
227 Preporuka br. R (97) 20 o govoru mržnje Komiteta ministara Saveta Evrope.
228 Preporuka br. R (97) 21 o medijima i promovisanju kulture
tolerancije Komiteta ministara Saveta Evrope.
229 Npr. Arthur Ponsonby, 1928. Falsehood In War-time: Propaganda Lies of the First World War.
230 Manuel Eisner 2009. The Uses of Violence: an Examination of Some CrossCutting Issues. International Journal of Conflict and Violence 3 (1), 41..
160
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Novija istraživanja prosuđivanja i donošenja odluka u delima nasilja pokazuju da su neki ljudi po prirodi agresivniji od drugih i da će neke situacije pre izazvati nasilničko ponašanje nego neke druge situacije – dakle da su u socijalnom
ponašanju važni tako unutrašnji mehanizmi, kao i spoljašnji okidači.
Istraživanja evolucijske perspektive nasilja pokazuju da se muškarci češće
služe nasiljem nego žene, da se ljudi u dobu 18-35 godina sa većom verovatnoćom poslužuju nasiljem, da su materijalna sredstva, moć i seks najčešći ciljevi
do kojih se dolazi nasiljem, da je npr. izloženost poniženju u prisustvu drugih
jedna od najčešćih situacija koja dovede do nasilničkog ponašanja, da su npr.
smelost i traženje rizičnih situacija najčešće individualne osobine povezane sa
nasiljem, a da su npr. uzbuđenje i ljutnja najčešći emocionalni procesi u aktima
nasilja231. Tako ni Galtung232 nije pristalica biološkog determinizma, po kome
su ljudi predodređeni za određeno ponašanje ili osobinu, u ovom slučaju agresivnost (kao direktnu) ili dominaciju (kao strukturnu formu nasilja).233 Njegov
osnovni argument je da te osobine čovek ispoljava povremeno i u zavisnosti od
konteksta, iako su možda stalno prisutne, ali prikrivene.
Pod pojmom socijalnih institucija, Ajzner podrazumeva „relativno trajne aranžmane ponašanja, uloga, normi i vrednosti koje strukturišu ljudsko
ponašanje“234. Najvažnije socijalne institucije koje koriste instrumentalni
karakter nasilja (skladišteći, organizujući, raspodeljujući i tehnološki omogućavajući nasilje, da bi dostigle neki određeni cilj) su država i njen vojni i policijski aparat. Socijalne institucije takođe omogućavaju normativna očekivanja
u vezi ponašanja, mehanizme za rešavanje problema i scenarije za rutine u
ponašanju, stvarajući tako parametre koji do izražaja dolaze u procesu procena i donošenja odluka od strane pojedinca (npr. vrednovanje i stav prema
nasilju u porodici). Isto tako, socijalne intsitucije imaju moć da selektivno
uzgajaju lične karakteristike povezane sa nasiljem (npr. uvođenje ideala samokontrole u sistem porodice i škole).
231 Eisner, nav.delo, 47.
232 Johan Galtung, 1990. Cultural Violence. Journal of Peace Research 27 (3), 291-305.
233 Galtung, nav.delo, 295-6.
234 Berger i Luckmann, 1966 prema Eisner, nav.delo, 48.
161
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Johan Galtung je definisao tri vrste nasilja:
1. Direktno nasilje, gde su definisani počinioci i žrtve; okarakterisano kao
događaj;
2. Strukturalno nasilje, gde se od strane organizacijske ili društvene strukture ili uslova života, žrtve „proizvode“; okarakterisano kao proces;
3. Kulturalno nasilje; okarakterisano kao stalnost235.
Kulturalno nasilje
Direktno nasilje
Strukturalno nasilje
Ove tri vrste nasilja stoje svaka na svom ćošku trougla. Donja dva ugla
nose direktno i strukturalno nasilje, nad kojima je kulturalno. Trougao može biti
postavljen u 6 različitih pozicija, koje – svaka na svoj način, svedoče o određenoj strukturi nasilja. Nasilje može nastati u bilo kom od tri ugla i sa lakoćom se
prenosi na ostala dva.
Kulturalno nasilje, koje se odnosi na određene aspekte kultura i ne na kulture u celini, sprovodi se kroz simboličke sfere čovekovog postojanja (religije i
ideologije, jezik i umetnost, empiričke i formalne nauke) i služi opravdavanju ili
legitimizaciji direktnog ili strukturalnog nasilja, tako da ono „izgleda, ako ne i
oseća se, kao ispravno, ili barem ne pogrešno.“236.
Ajzner proučava nasilje kao ka-određenom-cilju-usmereno ponašanje.
U nastavku su predstavljeni neki od osnovnih motiva za nasilno ponašanje i
delovanje.
235 Galtung, nav.delo, 294-302.
236 Galtung, nav.delo, 291.
162
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
OSVETA I ZAŠTITA
Osveta je snažan motivator nasilja u slučaju odmazde za stvaran ili tako
doživljen prestup ili provokaciju. Ajzner navodi više različitih pojmova, koji se
koriste za ovu grupu nasilnog ponašanja: reaktivna agresija, nasilje odmazde,
osveta, moralističo nasilje, samo-pomoć, kazna. Njima se ljudi poslužuju da
bi popravili prekršaj – prethodni napad, uvredu, neplaćen dug, neposlušnost,
nevernost. Ljutnja je njihov univerzalni emotivni mehanizam237. Osveta rešava
sledeće međusobno povezane probleme:
– Osveta odbija agresore od odluke da ponovo napadnu;
– Osveta upozorava druge moguće napadače da ne treba da napadnu;
– Moralistička osveta, kao skup osećanja i ponašanja koje ljudi pokazuju kada su prekršene norme reciprociteta, predstavlja pokušaj ispravljanja
nepravde (npr. pokušaj stvaranja nepravedne prednosti)238.
Zaštita se odnosi pre svega na članove privatnih grupa boraca protiv kriminala, organizovane kriminalne grupe, gusare, gospodare rata, države u nastajanju i
do neke mere maloletničke bande, koji, u nedostatku socijalnih institucija na višem
nivou, a zbog potrebe po izveštenim osvetnicima i ukoliko postoji dobra mogućnost za zaradu, kontrolišu i štite određenu teritoriju. U „jednostavnijim“ društvima
radi se o članovima grupe na osnovu krvnog srodstva (npr. krvna osveta).
UNUTRAŠNJA NAGRADA
Iako većina ljudi u većini situacija ne doživljava prijatna osećanja prilikom svedočenja nasilnom aktu ili činjenja nasilja239, postoje dokazi da u nekim
socijalnim grupama, u nekim kontekstima, značajan broj pripadnika tih grupa
prilikom nasilja doživljava prijatna osećanja i da se to ne može pripisati individualnim patologijama članova tih grupa240.
Kako navodi Ajzner postoje dokazi da se prilikom sprovođenja masakara i
genocida prvobitne inhibicije prema činjenju povreda ubrzo zamene emotivnim
stanjem kolektivnog besa, kada pojedinci, bez prethodnih znakova psihoze, uče-
237 Kempes et al, 2005 prema Eisner., nav.delo, 49.
238 McCullough, 2008 prema Eisner, nav.delo, 49.
239 Bandura, 2006 prema Eisner, nav.delo, 51.
240 Baumeister i Campbell, 1999, Nell 2006 prema Eisner, nav.delo, 51.
163
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
stvuju u silovanjima, mučenjima, sakaćenjima i ubistvima dece241. Važnu ulogu
u tome igraju ekstremna emotivna stanja, ali i trijumf, uzbuđenje i zadovoljstvo.
Baumajster i Kembel prepoznaju tri unutrašnje nagrade povezane sa nasilničkim ponašanjem:
– sadizam (postizanje zadovoljstva prilikom povređivanja drugih),
– akt nasilja kao izvor uzbuđenja, rizika i stimulusa (beg iz dosade);
– potvrđivanje sebe povređivanjem drugih (onih koji predstavljaju pretnju
pozitivnom samovrednovanju).
OPRAVDANJA NASILJA
Odgovarajuće opravdanje nasilja je neophodno, zato što čovek ima urođenu
sposobnost da oseti empatiju (da kognitivno prepozna osećanja drugih) i simpatiju (da oseti osećanja drugih), kao i da predvidi povredu koju će akt nasilja
izazvati kod drugog. Bandura prepoznaje sledeće mehanizme, koji pojedincu
olakšavaju prevazilaženje moralnih prepreka činjenja nasilja i povrede drugog:
– Kognitivne rekonstrukcije ponašanja koje nanosi povrede (npr. moralna
opravdanja čina, kao da taj ima socijalni ili moralni cilj);
– Minimiziranje subjektivne važnosti u nasilničkom aktu (npr. viđenje lične
angažovanosti kao rezultat socijalnog pritiska, spoljašnjih okolnosti ili
naređenja drugih);
– Tehnike dehumanizacije, koje žrtvi oduzmu njene ljudske osobine, tada
je počinilac više ne vidi kao ljudsko biće sa osećanjima, nadanjima i brigama, sa čime bi mogao i sam da se identifikuje242.
Ovi mehanizmi se prenose, kao kognitivni scenariji, kroz porodicu, školu,
vojsku i ideologije i tako postaju socijalni mehanizmi u društvenim institucijama.
Kombinacije dehumanizacije i pripisivanja krivice su se pokazale kao
veoma uspešne strategije tokom ljudske istorije, koje su omogućile činjenja najstravičnijih oblika kolektivnog i državnog nasilja243.
Ideologija je jedan od kulturnih aspekata koja rađa nasilje. Religijske dihotomije (Bog – Đavo, dobro – zlo, blagoslov – greh, Izabrani – neizabrani), u
ideologiji su zamenjene oštrim kategorijama vrednosti244. Možda najbolji pri241 Eisner, nav.delo, 52.
242 Bandura, 1990, 1999, Bandura et al, 1996 prema Eisner, nav.delo, 54.
243 Day i Vandiver, 2000, Haslam, 2006, Neubacher, 2006 prema Eisner, nav.delo, 55.
244 Galtung, nav.delo, 297-8.
164
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
mer su kategorije mi i oni. Posledica ovog kategoriziranja su nacionalizam i
imperijalizam. Mehanizam stvaranja kategorije Drugog je samo-ispunjujuće proročanstvo: iskorićavani ljudi postaju ponizni, a nastavljaju da budu iskorišćavani, jer deluju ponizno i dehumanizovano.
„Kada je Drugi, ne samo dehumanizovan, nego i uspešno pretvoren u
„ono“, lišen humanoidnosti, pozornica je spremna za bilo koji tip direktnog nasilja, za koje se zatim krivi žrtva.“245 Taj princip se ojačava kategorijama, čija je
upotreba u istoriji već viđena, npr. Hitlerovim opisom Jevreja – „opasno ono“,
„štetočine“ ili „bakterije“ ili u Ruandi rečju „Inyenzi“(bubašvabe), a u medijima
(časopisu „Kangura“ i na radiju RTLM) su ga koristili pripadnici naroda Hutu najpre za borce, a kasnije za sve pripadnike Tutsija.246 Radio RTLM, koji je izveštavao u vreme genocida nad Tutsijima, javljao je da se, inače neizlečiva okrutnost
Tutsija može izlečiti samo njihovim istrebljenjem247. Tako uništavanje u psihološkom smislu postaje izvodljiva dužnost.
Jović upozorava na zastrašujuće pitanje „koje se tiče trenutka kada se vojne
strukture ili naoružani pojedinci odvoje od političkog konteksta rata i počnu sa
izvršavanjem besmislenih zločina, trenutka kada se svesno, sistematski, promišljeno čine zločini nad drugim ljudskim bićima, sa inventivnošću koja uvek
prevazilazi i najmorbidniju maštu.“ Depersonalizacija vojnika i dehumanizacija
neprijatelja, sastavni su deo vojne obuke, jer razvijaju vojnikovu sposobnost ubijanja; međutim to se ne može izjednačiti sa stravičnim zločinima mučenja.248
Jović opisuje dva faktora mučenja, do kojih se došlo prilikom analiza vrsta
mučenja kroz koje su prošli klijenti Centra za rehabilitaciju žrtava torture:
– mučenje u kome se žrtva prepoznaje kao drugi, dakle kao druga živa
osoba i
– mučenje u kome je telo drugog tretirano kao objekat, nad kojim je uspostavljena potpuna kontrola – što može predstavljati trijumf nad telom,
trijumf nad „granicom tela“ kao psihološkom barijerom zabrane povređi-
245 Galtung, isto, 298.
246 Jolyon Mitchell, 2007. Remembering the Rwandan Genocide: Reconsidering
the Role of Local and Global Media. Global Media Journal 6 (11).
247 Mitchell, isto.
248 Jović, nav.delo, 121-2.
165
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
vanja tela drugog, što i ubistvo kao krajnji čin čini ne samo mogućim, nego
i lakim249.
KOLEKTIVNO NASILJE
Na koji način pojedinac učestvuje u kolektivnom nasilju, predstavljeno je
pojednostavljenim dijagramom dinamike nasilničkog ponašanja250.
OBJAŠNJENJA251:
Prilike za akciju. Do akta kolektivnog nasilja najčešće dolazi kada je pojedinac podstaknut ili ohrabren od strane nekog na poziciji vođe. To je obično signal,
koji nosi (implicitnu) poruku da će, ako pojedinac odmah reaguje, doći do pozi-
249 Jović, Opačić, 2004 prema Jović, nav.delo.
250 Mark A. Mattaini, 2003. Understanding and Reducing Collective
Violence. Behaviour and Social Issues 12 (2), 90-108.
251 Mattaini, nav.delo, 91-7.
166
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
tivnih ili ako ne reaguje – negativnih posledica. Dostupnost mete ili mogućnost
deluju kao prilika za akciju, noseći informaciju o mogućim željenim posledicama
(pozitivno socijalno prepoznavanje ili izbegavanje averzivne kontrole).
Prethodni motivišući činioci. Pojedinac deluje u aktu kolektivnog nasilja samo ako su posledice takvog čina vrednovane ili motivišuće (poštovanje,
prepoznavanje). Deprivacija ili opasnost gubitka nečega vrednog, konkretnog
ili apstraktnog, takođe motivišu učešće u ovakvom aktu. Averzivni uslovi i kontrola su takođe motivišući (to su ona skustva koje bi neko, da može, najradije
izbegao). Kontra-kontrola je fenomen, kada ljudska bića, koja iskuse averzivnu
kontrolu, deluju tj. reaguju sa ciljem da uspostave kontrolu nad onima koji su ih
kontrolisali252.
Verbalni prethodni motivišući činioci. Kritički organizujući faktori ljudskog
društva su privatne ili javne izjave o tome šta je važno, opisi stvari „kakve jesu“
i izjave o tome kakve akcije će voditi ka ka kojim posledicama. Socijalizacijski
proces koji nas nauči da druge posmatramo kao đavole ili počinioce zlodela,
utiče na našu spremnost da ih napadnemo ili da iskoristimo mirne alternative.
Isto tako utiče i učenje da je delovanje protiv suprotstavljene grupe ključno, čak
i kada postoji opasnost povređivanja nevinih. Teorija učenja po modelu objašnjava da je delotvorno i ako je osoba vidi da neko kao ona sama učestvuje u
kolektivnom nasilju i zatim dobija poštovanje i biva prepoznana.
Strukturalni uslovi. Ovi uslovi se odnose kako na okolinu, tako i na unutrašnji svet osobe, uključuju npr. dostupnost mete, neophodna sredstva (oružje) za
napad, fizički i mentalni kapacitet za napad.
Efikasne i neefikasne posledice. Ovo su najčešće najvažniji faktori koji oblikuju ljudsko delovanje – posledice koje nastupe nakon akcije ili one za koje se
očekuje da će nastupiti. One istupaju čak i kada željeni ishod situacije nije zagarantovan ili kada je jasno da je cena delovanja visoka (npr. smrti nedužnih ljudi).
Neke od posledica imaju veoma mali uticaj na ponašanje i neefikasne su – to se
odnosi na predviđene kazne od strane suprotstavljene grupe (mogu biti i kontraprodultivne, jer je obično prisutno ubeđenje o relativnoj nepobedivosti) i na
moguće povrede ili smrt aktera, koje mogu biti (pozitivno) protumačene kao prilika za (večnu) slavu i poštovanje.
252 Delprato, 2003, Skinner, 1953 prema Mattaini, nav.delo.
167
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Kolektivna agresija je simultano agresivno ponašanje velikog broja ljudi,
grupa ili masa, bilo da se radi o spontanim masama, kao što su pobune, ili o
organizovanim, u slučaju ratova253.
Novija istraživanja ponašanja u grupi ukazujuju na pojav deindividuacije u
grupnoj dinamici. U stanju deindividuacije, kontrola razuma i orijentacije prema
normama, kao i samo-prezentacije i brige o kasnijim posledicama je smanjena,
što rezultira u većoj spremnosti za ekstremnim ponašanjem i kršenjem normi254.
U suprotnosti sa navedenom teorijom individuacije, je teorija pojavne
norme (the emergent-norm theory) po kojoj je ponašanje individua u grupi
ekstremnije, ne iz razloga inhibicije kontrole ili nepoštovanja normi, već zbog
pojave novih grupnih normi255. U modelu socijalnog identiteta deindividuacije
(SIDE model), Rajher, Spirs i Postmes, objašnjavaju da individue poštuju pretežno unutrašnje norme grupe čiji su članovi. Nedoumice u vezi normativnog
ponašanja mogu biti smanjene propagandom, koja propagira vrednosti i norme,
koje „treba“ poštovati256.
Sprovedena istraživanja govore u prid obe teorije. Man, Njutn i Ajnes su u
svom istraživanju došli do zaključka da su anonimni učesnici bili agresivniji, i to
posebno onda, kada je agresivno ponašanje bilo normativno257.
Nameće se zaključak da je medijskom manipulacijom tokom ratnih sukoba
formirano javno mnjenje koje je legitimiziralo i normalizovalo pojave kolektivnog
nasilja, a doprinelo je i anonimnosti počinilaca ratnih zločina. U nastavku predstavljamo nekoliko primera medijskog izveštavanja.
253 Miles Hewstone i Wolhgang Stroebe, 2004. Introduction to Social
Psychology: a European Perspective, 336-338.
254 Diener, 1980, Zimbardo, 1969 prema Hewstone, Stroebe, nav.delo, 336.
255 Turner, Killian, 1972, prema Hewstone, Stroebe, nav.delo, 337.
256 Reicher, Spears i Postmes, 1995 prema Hewstone, Stroebe, nav.delo.
257 Mann, Newton i Innes, 1982 prema Hewstone, Stroebe, nav.delo.
168
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
PRIMERI
1. ZASTRAŠIVANJE
U Hrvatskoj su u drugoj polovini aprila 1990. održani višestranački izbori, na
kojima je prvo mesto zauzela Hrvatska demokratska zajednica. Ona je sa nešto
više od 40% osvojenih glasova izborila 205 zastupničkih mesta u Saboru (58%),
pa je tako formirala vladu. Ovaj Sabor bira osnivača HDZ-a, Franju Tuđmana za
predsednika Predsedništva SR Hrvatske 30.maja 1990. Do kraja godine donosi
niz novih zakona, uključujući i novi Ustav, 22.decembra 1990, kojim su promenjene osnove državnog i društvenog poretka, ali i uklonjena odredba o konstitutivnosti srpskog naroda, zamenjeni državni simboli i slično. Nova politička
garnitura u Hrvatskoj, pre svega Franjo Tuđman i Stjepan Mesić, hrvatski član
Predsedništva SFRJ, oštro se suprotstavlja politici centralizacije Jugoslavije koju
su zagovarali armijski vrh, predsednik Srbije Slobodan Milošević i članovi jugoslovenskog Predsedništva pod njegovom kontrolom. Hrvatske pozicije postepeno prelaze od predloga za stvaranje konfederacije do uspostavljanja suverene
Hrvatske, a situacija prerasta u otvorenu krizu nakon tzv.balvan revolucije, odnosno preuzimanja vlasti hrvatskih Srba u opštinama u kojima su činili većinu.
Posledično, hrvatsko-srpski odnosi erodiraju tokom čitave 1991. od uzajamnih
optužbi do otvorenog rata.
Odjek ove erozije može se jasno pratiti u srpskoj štampi i elektronskim
medijima, u kojima slika o novom hrvatskom rukovodstvu prolazi kroz određene
faze. Negativno karakterisano od samog početka, do kraja 1990. godine ono
se standarndo posmatra kao „Tuđmanov režim“, čije se karakteristike isprva
porede, a zatim izjednačavaju sa politikom Nezavisne Države Hrvatske iz Drugog svetskog rata. Ova poređenja, upotrebljena u funkciji nacionalne mobilizacije kroz izazivanje straha i mržnje kod srpskog stanovništva, te međunarodne
delegitimizacije Hrvatske, uzela su maha sa izbijanjem prvih oružanih incidenata tako da se od tada Republika Hrvatska gotovo uvek naziva NDH i kvalifikuje
se kao ustaška ili fašistička država, za hrvatsku vlast se koriste izrazi kao što je
“hrvatsko vrhovništvo”, “ustaška vlast” ili “nova ustaška vlast”, hrvatski borci
se po pravilu izjednačavaju sa ustašama i fašistima i to korišćenjem naziva kao
169
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
što su oružnici, bojovnici, ustaše, koljači, ustaški fanatici, neoustaše, strani plaćenici, legionari, crne legije, crnokošuljaši i td. Tadašnji hrvatski političari i to
bez obzira da li su bili ekstremni nacionalisti kao Franjo Tuđman ili Gojko Šušak
ili umereni i pomirljivi kao što je na primer bio Stijepan Mesić se jednako kvalifikuju kao ustaše.
Već na početku 1991 godine Politika objavljuje tekst pod naslovom „Niko
nas i nikad više neće voditi na klanicu“ (15.01.1991. godine) gde Jovan Rašković govori na opelu žrtvama ustaškog zločina u Voćinu, i kaže „udar na svakog
Srbina znači udar na ceo srpski narod“, prenose se takođe reči lokalne učiteljice
koja je rekla da im potomci ustaša danas u Voćinu pevaju „Podrum mali gde smo
Srbe klali, rat je treći pravićemo veći“. Večernje novosti 17.1.1991 godine objavljuju članak pod naslovom „Lov na Srbe“ koji govori o izjednačivanju stalnog i
rezervnog policijskog sastava u hrvatskoj, ali sa upadljivom razlikom između
tela teksta, dramatičnog naslova i podnaslova. Politika 10.3.1991 godine na
strani 19. objavljuje književni tekst reditelja Puriše Đorđevića pod naslovom
„Luburin povratak“ koji govori o povratku ustaša kroz prepričavanje stare priče.
Rečenice relativno jasno govore o zločinima ustaša: „Tako je... Miloš i Milica, prvi
moji susedi, imali su lepu majku. – Ubili ste ih, sa dosadom upita stari galeb. –
Nisu bili kao Italijani...Žabari su se drali kao jarci pred klanje... Prozori na zavičaju se otvoriše.“
Po okršaju u Borovu Selu 2.5.1991 godine posle koga se intenziviraju ratni
sukobi u Hrvatskoj Večernje novosti 18.5.1991 objavljuju tekst pod anslovom
“Obeleženi stanovi“ (R.G. str. 31) koji govori o obeležavanju srpskih stanova u
Mostaru sa znakom HU, koji se tumači kao akronim za „hitno ubiti“.
Centralni motiv o vampirenju ustaštva ponavljaju svi vodeći mediji. Tako
Radio Beograd od 14.07.1991 u emisiji Nedeljom u 10 komentariše nakon rata u
Sloveniji: U poslednjih 19 dаnа koji su potresаli zemlju čulo se dostа kvаlifikаcijа
o prljаvom rаtu Slovenije protiv JNA, o sepаrаtističkim i genocidnim pobudаmа
Hrvаtа i Albаnаcа, o neprincipijelnom držаnju Mаkedonаcа i Muslimаnа. Sve ovo
međutim više nаžаlost govori o nemoći Srbije nego o perfidnim postupcimа drugih kojimа je Srbijа dežurni krivаc. Nisu sаmo oni krivi što su nаm, kаko se kаže,
pobede prerаstаle u porаze, а drugi porаze pretvаrаli u pobede. Nije dаkle sаmo
ključno pitаnje zbog čegа Slovenci vode prljаvi rаt protiv JNA, zаšto se u Hrvаtskoj
povаmpiruje ustаštvo, već i štа je Srbijа moglа i morаlа dа učini dа nаši do juče
brаtski nаrodi ne dođu u poziciju dа to i reаlizuju
170
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
U drugoj polovini 1991, sa potpunim izbijanjem rata, odlazi se korak dalje,
pa se iznosi da su hrvatske vlasti premašile svoj „ustaški uzor“, što se obilato
potkrepljuje tvrdnjama o zločinima koje su organizovale i počinile. Ova propaganda je bila u funkciji jačanja politike konfrontacije, a njen kumulativni efekat
bio je izazivanje međunacionalne mržnje. Septembra 1991 godine JNA pojačana
dobrovoljačkim jedinicama počinje opšti napad na Hrvatsku i dotadašnji lokalni
sukobi ograničenog intenziteta prerastaju u otvoreni rat, samim tim i medijsko
izveštavanje se radikalizuje: Politika ekspres 1.9.1991 objavljuje tekst pod naslovom „Beg od Srbosjeka“ (strana 12) sa slikom oštrog predmeta na kome piše
Srbosjek a u tekstu se vrši direktno poređenje zločina koje su ustaše počinile
u Okučanima i Novskoj a pogotovu u selima Mlaka i Međeđa. U tekstu se dalje
navodi da je u vezi zločina iz 1944 godine „Strah od recidiva je očigledan“, a
22.09.1991 Miroslav Marković u svojoj redovnoj kolumni u Politici ekspres na
strani 9. piše: “Aveti se ponovo bude, oružje ponovo zvecka, Srbi su ponovo na
udaru. A Evropa razmišlja. Oni koji nisu kažnjeni, sada bi da kažnjavaju. Dželati
bi da se vrate na mesto zločina”.
Uporedo sa ovakvim izveštavanjem, državna televizija 20.09.1991 prenosi
zvanične kvalifikacije događaja u Hrvatskoj od strane srpske vlade: „Armija je u
Hrvatskoj napadnuta jer se isprečila pred paravojnim formacijama ustaške vlasti
koja napada srpska naselja i srpski narod u Hrvatskoj. Neposredni cilj ustaške
fašističke hrvatske vlasti jeste genocid nad srpskim narodom, i nad vojncima JNA
koji se nalaze na služenju vojnog roka u Hrvatskoj. Vlada Srbije podržava patriotska raspoloženja građana prema JNA i njenoj misiji mira i zaštite života građana.
Svako suprotno ponašanje u ovoj prelomnoj situaciji bilo bi ravno izdaji. Od svih
naših građana očekuje se i zahteva savesno poštovanje vojne obaveze, a takođe
i suprotstavljanje izdajničkim pokušajima pojedinaca i grupa da spreče izvršavanje zadataka armije i time omoguće ustaškim koljačima da ostvare svoje rmačne
ciljeve,“ kaže se u saopštenju Vlade Srbije.
U sličnom tonu i Radio Beograd 3.10.1991. prenosi saopštenje za štampu
SPS-a: Izvršni odbor pokrаjinskog odborа Socijаlističke pаrtije Srbije u Vojvodini zаhtevа energičnu аkciju zа, kаko se kаže, konаčnu pobedu nаd snаgаmа
povаmpirenog fаšizmа oličenog u oružаnim formаcijаmа Hrvаtske. Hrvаtsko
Vrhovništvo nаmerаvа dа izаzove opšti grаđаnski rаt u Jugoslаviji i dа po svаku
cenu uništi srpski nаrod u Hrvаtskoj, ističe SPS zа Vojvodinu. Trаži se smenа
predsednikа SIV-а Ante Mаrkovićа jer je on, kаko se kаže, osvedočeni protivnik
171
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Jugoslаvije. SPS zа Vojvodinu ocenjuje dа su grаđаni Vojvodine do sаdа ispoljili
visok stepen solidаrnosti i pаtriotizmа u pružаnju pomoći Srbimа u Hrvаtskoj i
odzivom mobilizаciji i dobrovoljnim stupаnjem u jedinice Jugoslovenske Nаrodne
Armije. Oštro su osuđene pojаve dezerterstvа i defetizmа u nekim sredinimа,
kаže se u sаopštenju Izvršnog odborа Socijаlističke pаrtije Srbije zа Vojvodinu.
Politika ekspres 5.10. 1991 godine na strani 4, objavljuje tekst “Mamutska
srbosječina”: “Juče su zapanjeni novinari imali priliku da vide ogromnu “srbosječinu” ručne izrade dugu oko jedan metar. Ovaj sablasni alat služio je za klanje Srba i na njemu je bilo još usirene krvi. U ustaškom arsenalu sakrivenom u
katoličkoj crkvi bilo je još i harpuna i specijalnih vesala čija je daska “iskićena”
zarđalim ekserima kojima su ovi, kako su nam procedili kroz zube, “prašili Srbe
po turu”.
Prilozi sa ratišta iz ovog perioda obiluju epitetima „ustaštvo“ koje srećemo
u prilogu Radio Beograda kod izveštača Milana Džajića čak tri puta u okviru kratkog priloga emitovanog 09.10.1991: Jаčih vаtrenih okršаjа, osim povremenih, i
sporаdičnog otvаrаnjа vаtre nа frontu Zаpаdne Slаvonije i okučаnskog krаjа,
severnim grаnicаmа SAO Krаjine dаnаs nije bilo. Jedinice Bаnjаlučkog korpusа
i Teritorijаlne odbrаne Okučаnа kаo i u svim dosаdаšnjim slučаjevimа poštuju
sporаzume o prekidu vаtre, а što se druge strаne tiče, hrvаtske strаne, nemа
žešćih vаtrenih jаvljаnjа, više je posledicа stаnjа u kojem se nа ovom području
nаlаze ustаške pаrаvojne formаcije rаzbijene nа svim vаtrenim linijаmа i sаbijene
u uske prostore u centrimа Nove Grаdiške, Pаkrаcа i Novske pred konаčnim su
vojnim slomom. Sаmo potpuni vojni porаz ustаških formаcijа nа širem području
ovog krаjа je oslobаđаnje tаkvih znаmenjа kаo što su Jаsenovаc. Metаforа ovog
rаtа ili Pаkrаc, centаr srpske duhovnosti nа ovim slаvonskim srpskim zemljаmа
može dа bude gаrаncijа srpskom nаrodu od povаmpirenog fаšizmа i gаrаncijа
ostаnkа i opstаnkа srpskog nаrodа nа ovim teritorijаmа. Isti izveštač drži se
svog vokabulara i u prilogu od 13.10: Nа rаtištu Zаpаdne Slаvonije u okučаnskopаkrаčkom krаju i dаnаs trаju minobаcаčki okršаji. Poslednji nаpаd ustаških
minobаcаčkih posаdа bio je prije nešto više od sаt vremenа, kаdа su nа Stаru
Grаdišku u kojoj je smešten dio komаnde Jedinicа JNA bаnjаlučkog korpusа pаlo
5 minа ispаljenih sа ustаških položаjа ispred Nove Grаdiške. Osim mаterijаlne
štete, drugih ljudskih gubitаkа nije bilo. Inаče, i dаnаs se nа rаtištu Zаpаdne
Slаvonije, u okučаnsko-pаkrаčkom krаju vode borbe nаdomаk Pаkrаcа, nаkon
172
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
što su juče jedinice JNA i TO ušle u Lipik. Ustаše brаne prilаz Pаkrаcu kroz selo
Filipovаc sа svojih položаjа u Prekopаkri i Mаtkovcu.
Istih dana (14.10.1991), Željko Mandić iz Pakraca izveštava za Radio Beograd: Inаče, preživeli stаnovnici Pаkrаcа i Lipikа koji se nisu nа vreme sklonili,
svedoci su ustаške tirаnije, divljаnjа i iživljаvаnjа nаd nedužnim stаnovništvom,
fizičkog mаltretirаnjа i zаstrаšivаnjа djece, ženа i stаrаcа, divljаčkih pretresа i
rаzbijаnjа po kućаmа i stаnovimа, prebijаjаnjа i osаkаćivаnjа stаrаcа, pogotovu
onih zа koje su domаće ustаše znаli dа su bili učesnici nаrodnooslobodilаčke
borbe. On četiri dana kasnije (18.10.1991) ponovo izveštava iz Zapadne Slavonije: U poslednjim dogovorima o mirnom razrešenju jugoslovenske krize hrvatski
oružnici u Zapadnoj Slavoniji daju ipak svoj pečat novim napadima na položaje
Jugoslovenske Narodne Armije i teritorijalaca. Tokom jučerašnjeg cijelog dana
kao i prošlu noć ustaše su bile posebno aktivne a njihovi napadi svom žestinom
otpočeli su povratkom hrvatskog vrhovnika Tuđmana iz Sovjetskog Saveza. U
ovom trenutku ustaše koncentrišu snage na svim pravcima u Zapadnoj Slavoniji. Jučer i danas bilježimo žestoke minobacačke napade kao i napade haubičkim granatama na položaje Teritorijalne odbrane u općinama Podravska Slatina
i Daruvar, napadnuta su sela Klisa i Donje i Gornje Cepidlake. Već nekoliko dana
zaredom hrvatski oružnici pokušavaju prvo minobacačima, a zatim i tenkovskim probojima probiti preko sela Bajir, Trokut i Lovska položaje Jugoslovenske
Narodne Armije i TO, kako bi po svaku cenu stigli do svojih opkoljenih kamarata u Pakracu i Lipiku. U jučerašnjem takvom pokušaju, nakon što su ipak uspeli
popaliti pola sela Lovska, ustaše su ponovo osujećene. Zarobljena su i dva tenka
MUP-a koja su donedavno pripadale Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji i jedno borbeno oklopno vozilo, 20 ustaša, dok ih je 20-tak zauvek ispalo iz stroja. Ostatak
Tuđmanove soldaterske panično je potražilo spas u begu. Lipik je u rukama Jugoslovenske Narodne Armije i teritorijalaca osim jednog dela oko groblja gde su se
oružnici, bar oni koji su to bili u mogućnosti, povukli. Ipak, uskoro bi i ovaj dio
trebao biti očišćen. Po ulasku u pojedina uporišta u Lipiku teritorijalci i pripadnici JNA zatekli su stravičnu sliku, na stotine mrtvih MUP-ovaca u ruševinama koji
su se već počeli raspadati, veliki broj ranjenih. Pri čišćenju uhapšeno je 30-tak
ustaša, od kojih su već neki odbacili uniformu i obukli civilna odela, međutim oni
nisu računali na preživele svedoke koji su spremni svedočiti o ustaškim zlodelima
u Lipiku. Lipik je, kako smo već rekli, pao u ruke oslobodilaca nakon nekoliko
dana neprekidnih borbi, a kolika je bila beznadežna upornost ustaških bojovnika
173
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
svedoči jedan podatak, za vreme našeg boravka u Lipiku od pre dva dana iz ruševina hotela „Lipik“ dopirali su strahoviti jauci ranjenika, a na uzastopne pozive
megafonom od strane Jugoslovenske Narodne Armije da se predaju, usledili su
novi napadi snajperima i raketnim bacačima od strane ustaša po jedinicima
Jugoslovenske Narodne Armije i TO.
U izveštaju Dragana Bera sa Banije i Korduna za Radio Beograd od
23.10.1991, ističu se druge karakteristike ratnog izveštavanja, gde se hrvatske
oružane snage nazivaju „Tuđmanovom soldateskom“ i „bojovnicima“: Na Baniji
i Kordunu ponovo nema mira. Tuđmanova soldaterska ponovo se drznula i u
dolini Kupe između Siska i Petrinje napala položaje Teritorijalne odbrane Banije.
Čine to iz minobacača, topova, haubica i više ciljnih raketnih bacača otetih iz garnizona Jugoslovenske Narodne Armije u Varaždinu. To isto učinili su i sela Brkiševina odakle su napali položaje Jugoslovenske Narodne Armije i Teritorijalne
odbrane Gline. Nema mira ni primirja ni na Kordunu, jer je ofanziva hrvatskih
oružnika na Slunjska brda doživela neuspeh, pa ustaše svoj gnjev iskaljuju nad
srpskim stanovništvom u Karlovcu, Dugoj Rijeci i okolnim mestima. Na Baniju
i Kordun danas su stigle crnogorske jedinice rezervnog sastava Jugoslovenske
Narodne Armije. Primirje i mir svi ovde očekuju, ali kako to ostvariti kad hrvatska
strana osokoljena zaključcima iz Haga smatra da su genocidu ponovo otvoreni
svi putevi.
Istog dana, Radiša Majstorović za Radio Beograd izveštva iz okoline Dubrovnika (23.10.1991): Jedinice JNA nа dubrovаčkom rаtištu i oko njegа, jutros su
obаvile obimne pripreme nа žestoki nаpаd nа hrvаtske neprijаteljske položаje
u reonu Kupаrа, Mlinа, Plаtа i ostаlih okolnih mestа Dubrovnikа. U žestoku
borbu protiv hrvаtskih bаndi, uključeni su tenkovi, teškа аrtiljerijа, dok ovo
jаvljаmo već se vode žestoke borbe. Jedinice JNA nаpreduju po plаnu. Odlučne
su u likvidаciji ostаtаkа hrvаtskih fаšistа i bаndi. Kаko smo već nаjаvili, dаnаs
se očekuje odlučnа bitkа protiv hrvаtskih zlikovаcа i njihovo totаlno uništenje nа
prostorimа oko Dubrovnikа. Sa druge strane, vesti o bombardovanju Duborvnika se potiskuju putem neumornog plasiranja zvaničnih demantija (Radio
Beograd, 24.10.1991): Vojnopomorski sektor Bokа sаopštio je dа vojskа nije
bombаrdovаlа Dubrovnik. Sve informаcije koje se plаsirаju u jаvnosti o tome su
neistinite i čistа su izmišljotinа, ističe se u sаopštenju. U dosаdаšnjim dejstvimа
JNA nije gаđаlа ni jednom minom tаj grаd. Očito je, zаključuje se u sаopštenju dа
je reč o već poznаtoj propаgаndi predstаvnikа Dubrovnikа koji čine sve dа svetskoj jаvnosti prikаžu kаko JNA nаpаdа tаj grаd. Povodom učestаlih informаcijа
174
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
u svetskoj jаvnosti o ugroženosti kulturne bаštine Dubrovnikа, predsednik
Udruženjа novinаrа Srbije Slobodаn Lаzаrević uputio je telegrаm člаnovimа
mirovne misije Evropske zаjednice u Cаftаtu i Dubrovniku. Svetskoj jаvnosti sve
češće se prezentirаju neistinite informаcije o nаvodnom bombаrdovаnju kulturnih spomenikа u stаrom delu Dubrovnikа, od strаne jedinicа JNA i TO, kаo i o
ugroženosti čitаve kulturne bаštine Dubrovnikа, kаže se u telegrаmu. Tim povodom, molim vаs dа uložite svoj аutoritet i upotrebite sve rаspoložive mogućnosti
kаko bi domаći i strаni novinаri mogli dа se uvere u stvаrno stаnje Dubrovnikа.
Utoliko pre, jer postoje oprаvdаnа strаhovаnjа dа su ustаške snаge u Dubrovniku već minirаle zidine Stаrog grаdа i dа se spremаju dа reprizom scenаrijа
primenjenog nа Bаnskim Dvorimа u Zаgrebu počine još jedаn zločin nаd kulturnom bаštinom, dа bi, istаkаo je Slobodаn Lаzаrević pred licem jаvnosti krivicu
prepisаle drugoj strаni.
Kao jedna od posebnih karakteristika ističe se i verolomnost „ustaša“,
posebno po pitanju kršenja primirija i prljavog rata koji vode, kako za Radio
Beograd 12.10.1991 izveštava Mirko Stanković: U vukovаrskom krаju se i pored
primirjа vode borbe teritorijаlаcа i ustаških bojovnikа. Čim su dobili hrаnu i
lekove gаrdа se ponovo ustremilа i nа jedinice JNA, kojа je dugo trpelа udаrce,
а ondа je bilа prisiljenа dа odgovori. Nаpredovаnje teritorijаlаcа je evidentno,
mаdа su to pomаci, reklo bi se mic po mic, pа ipаk izgledi zа konаčno oslobođenje Vukovаrа su sve više izvesni i to u krаtkom roku. Pored nаpаdа nа jedinice
JNA,ustrаški bojovnici su nаpаdаli i okolnа selа, а posebno nаselje Crepuljа u
Borovom Selu i Bršаdin. Pregovori oko predаje oružjа u Iloku su privedeni krаju.
Više neće biti odlаgаnjа. Poslednji rok zа predаju oružjа je do ponedeljkа u 12
čаsovа. Ovo su već treći pregovori i posle svаkog ustаški bojovnici Ilokа ubijаju
svoje pregovаrаče. Tаkvа sudbinа zаdesilа je i dosаdаšnjeg zаpovednikа policijske stаnice Mаtu Brletićа, koji je bio spremаn dа Ilok spаse od rаtnog vihorа.
Armijа nudi jedino rešenje, dа specijаlne jedinice JNA uđu u Ilok, Šаrengrаd,
Bаpsko i Sotin i pokupe oružjа gаrdistа i HDZ-ovаcа. Ustаške vlаsti u Iloku tvrde
dа će orgаnizovаti referendum, nа kojem će se grаđаni ovog drevnog grаdа
izjаsniti dа li su zа predаju oružjа. Predstаvnik аrmije u ovim pregovorimа
generаl mаjor Drаgoljub Anđelić, prihvаtio je ovаj poslednji rok, međutim,
kаko će proći predstojeći referendum teško je reći, аli je sigurno dа je to novo
odlаgаnje polаgаnjа oružjа.
175
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Ovu verolomnost potvrđuju i zvanični izvori, pa tako 3.10.1991 o njoj priča
za emisiju Radio Beograda Argument više general Marko Negovanović:
Spiker: Pomoćnik saveznog sekretara za narodnu odbranu, general potpukovnik Marko Negovanović dao je interju „Radio Beogradu“ o trenutnoj političkoj
situaciji u zemlji i na ratištu.
Spiker intervjua: Odgovor Vrhnovne komande Vlade Hrvatske je i kratak i
jasan i energičan. Pozdravljen je u javnosti širom naše zemlje. Druže generale,
javnost je tako nešto očekivala i ranije. Možete li nam reći nešto više o razlozima
kojima se Vrhovna komanda rukovodila prilikom donošenja ove svoje najnovije
odluke?
General potpukovnik Marko Negovanović: U upozorenju koji je štab Vrhovne
komande uputio predsedniku Republike Hrvatske sadržani su ti razlozi. Rukovodstvo i oružane formacije Republike Hrvatske potpuno su ignorisale sve postignute
sporazume o prekidu vatre, dogovorena primirja koristili su za koncentraciju
snaga i izvođenja napada na vojne objekte i jedinice, a kasarne i drugi vojni
objekti napadani su mnogostruko jačim snagama. Umesto da su ukidale, pojačavale su se blokade vojnih jedinica, pripadnicima armije uskraćivana su voda
i hrana, što se po međunarodnim konvencijama mora obezbediti i ratnim zarobljenicima. Faktički se radilo i radi o svojevrsnom genocidu. Izvršeno je mnoštvo
bezočnih zločina nad pripadnicima JNA. Domaća i svetska javnost su upoznati sa
nekima od njih. Zloupotrebljavaju se i na sve moguće načine šikaniraju, proganjaju i uništavaju porodice pripadnika JNA i naravno to se više nije moglo tolerisati. Pored toga, podsetio bih vas sada, slušaoce „Radio Beograda“, na sliku i
reči, na verolomni napad na kasarnu u Bjelovaru. Ti naši ljudi nisu davali nikakvog povoda da se na njih napadne. Obavešteni smo bili da je u kasarni bilo više
desetina žena i dece, koji su se tu našli, da bi se zaštitili od terora koji se nad
njima sprovodio. Sve to, ustaškim zločincima nije smetalo da napadnu kasarnu
svim sredstvima i višestruko nadmoćnijim snagama i učine ono što su učinili.
I kad su učinili zločine, koje ste svi videli, nije im smetalo da traže razgovore o
sudbini garnizona. Zar se zaista zločincima može verovati i sa njima razgovarati?
Pored iznetih, i ovo su razlozi da moramo sve učiniti i upotrebiti sve snage i
sredstva i cilju deblokade svih naših sastava, zaštite srpskog življa od ustaških
fašističkih oružanih snaga i fašizoidnog hrvatskog vrhovništva, kao svih ostalih
časnih i poštenih ljudi, koje ove snage i mračne sile ugrožavaju.
176
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Posebno raspojasano je bilo izveštavanje sa vukovarskog ratišta, poput priloga sa Radio Beograda od 11.10.1991:
Milena Marković: U potpunosti uvažavajući dogovore i odluke o prekidu
sukoba, komanda jedinice JNA na području Vukovara, bila je spremna da najavljenom transportu sa hranom i lekovima iz pravca Vinkovaca odnosno Nuštre i
Bogdanovaca omogući ulazak u grad. Naravno uz rutinsku kontrolu transporta.
Međutim, najavljeni transport nije stigao danas, kao ni juče, pa će da ga
proprati armija biti spremna i danas ako je protekla dva dana transport negde
zastao. Ni danas, a ni juče nije se pojavio na zakazanom mestu ni zapovednik
ZNG za Vukovar tzv. pukovnik Branimir Zupan. Hoće li doći sutra, ostaje da se vidi,
tek transport iz Osijeka kako je najavljeno, koji je danas trebao da pristigne sa
lekovima u Vukovar, takođe je izostao, jer je umesto lekova bila artiljerijska municija, u šta su se uverili i brojni domaći i strani novinari, koji su se danas u Vukovaru pored toga uverili i u konkretne primere genocidnosti ustaške vlasti i njenih
plaćenika nad nedužnim srpskim narodom. Novinarima je naime omogućeno
da se sretnu sa još jednim vukovarskim čovekom zveri, Miladinom Nikovićem,
koji ne krije brojne svirepe zločine počinjene ovde u Vukovaru po nalogu kojekakvih zapovednika. Pred televizijskim kamerama, Niković je objašnjavao stravične
scene pokolja u podrumima, mučilištima ispod Skupštine opštine, Dvorca grofa
Elza u centru grada i Veslačkom klubu.
Sudeći po svemu u Vukovaru je još slični Nikovića spremnih na zločine, jer je
sve više poziva armiji da evakuišu građane i spasi ih sigurne smrti. Da li će armija
preduzeti nešto konkretno, ne znam, tek danas po podne uputila je proglas svim
dobronamernim građanima Vukovara da se iz grada povuku prema Vuteksu, gde
će ih evakuacione grupe preuzeti i zbrinuti.
Bitka za Vukovar ulazi u završnu fazu u novembru 1991 godine i tom periodu
su zebleženi najekstremniji primeri ratne propaganda i govora mržnje: Politika
ekspres, 3.11.1991 godine, strana 11, piše pod naslovom „Ljudske zveri pomračena uma“ tekst: „Zabeležen je slučaj da su novogradiške novoustaše nedavno
pekle jedno srpsko dete na ražnju, a kad je o “zabavi” reč, ustaše su je u svoje
“slobodno” vreme uveli kada zarobe Srpkinje u poodmakloj trudnoći. Onda počinje klađenje koga je pola nerođeno dete, a kad se skupe marke, dolari i slična
valuta na hrpu, onda onaj ustaša koji vodi ovu satansku okladu, kamom ustanovljuje kome je pripala ova krvava oklada...“; zadnji paragraf prepričava Srbin
Kozarčanin kako su videli ustaše kako ulaze u kuću i kako istrčava dete: „Nismo
177
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
znali šta da radimo, kaže ovaj Kozarčanin, a u tom je istrčalo jedno žensko dete
i zavriskalo, prepoznavši ustašu na vratima: Ne daj me čika Ivo, zaklali su mi
mamu i tatu. Ustaša imenov Ivo, hladno je uzeo nož i zaklao devojčicu. Kozarčani su skočili, ne gledajući na vlastite živote. Nesretna devojčica i njeni roditelji su osvećeni ...“. Politika od 21.11.1991, pod naslovom „Ubio ženu i dete da bi
dokazao lojalnost“ (podnaslov „Gardista Joško Jurić sa Mitnice masarkom najbližih izražavao vernost Hrvatskoj“): „Gardista Joško Jurić da bi dokazao vernost
Hrvatskoj, zaklao je svoju suprugu, inače Srpkinju, nožem joj rasporio stomak i
iz utrobe izvukao sedmosečni plod deteta. Jurić je oboje ekserom zakovao za stablo kruške u naselju Mitnica.“
O, bože, pomislili smo, čuješ li krvnike gnusne, stravične ubice nevine dece
srpske. O, bože, koliko je ta devojčica, Srpkinja, morala propatiti dok je sečivom
ustaškim, ustaše nisu obezglavile. O, bože, i zveri bi se, valjda, stišale i zveri bi
imale više samilosti pred tom nemoćnom, na silu razgolićenom, na silu razdevičenom, pa, zaklanom mladom Srpkinjom. (Politika Ekspres, 2.12.1991 godine,
strana 21) Sve se ćešće poimenice pominju nabeđeni izvršioci zločina. Članak
„Zaklali 60 Srba“ (B.B.M, 2.10.1991, str.19) prenosi vest o ubistvu i klanju 60
Srba, od kojih 20 dece u Starim Jankovcima, od kojih se navodno saznalo posle
hapšenje 5 povratnika iz Australije sa ustaške obuke (Marka Kujadića, Stjepan
Lučića, Pere Šarca, Jusina Mustafova i Želimira Dikonića). Oni su navodno odali i
imena ubica koji su vadili srce i oči: to su braća Marko, Ivan Pero i „Medo“ Đuzel,
Stjepan Filinovac, Drago i Martin Saračević, Drago i Marko Dragičević, Franjo
Pavlović, Marko i Franja Vidaš, Matija i Vinko Topić, i Vinko Marić.
Otud su mnogi slušaoci Radio Beograda sa olkašanjem primili vest od
18.11.1991: Dobаr dаn, poštovаni slušаoci. Vukovаr je pаo, objаvilа je juče prvа
stаnicа „Skаj“. Jedinice Jugoslovenske Nаrodne Armije i srpskih dobrovoljаčkih
odredа oslobаđаjući i poslednji nаjtvrđi obruč centаr opsednutog grаdа nisu, dа
kаko, imаli vremenа dа zvone nа zvonа, onа će sigurno dugo zvoniti onimа kojih
više nemа zbog povаmpirenog fаšizmа i ponovnog ustаškog genocidа, o čemu
nаžаlost svedoče telа stotine srpskih civilа mаsаkrirаnih od hrvаtskih snаgа u
selimа krаj Vukovаrа, što jаvljа i „Frаns pres“ pozivаjući se nа vojne izvore.
Ustaški karakter režima potvrđivali su i zvanični izvori, kako slušamo
na Radio Beogradu 21.11.1991: Sаvezni sekretаr zа Nаrodnu odbrаnu Veljko
Kаdijević sа sаrаdnicimа povodom zаvršetkа borbi u Vukovаru primio je
komаndаntа 1.Vojne oblаsti Životu Pаnićа, komаndаntа operаtivnih grupа
178
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
sever i jug Andriju Biorčevićа i Milа Mrkšićа i komаndаntа Jedinice аvijаcije
1.Vаzduhoplovnog korpusа Rаtnog vаzduhoplovstvа i protivvаzdušne odbrаne
Brаnislаvа Petrovićа i čestitаo im nа izvojevаnoj pobedi.
Prijemu je, kаko je sаopšteno, prisustvovаlo i nekoliko stаrešinа, vojnikа i
dobrovoljаcа koji su se dobro istаkli u teški borbаmа. Generаl Kаdijević je odаo
priznаnje svim učesnicimа dvomesečnih okršаjа u kojimа su, do nogu, potučene
elitne ustаške formаcije. Ističući dа će ti uspesi biti veliki podstrek u borbi protiv
povаmpirenog fаšizmа i obnаvljаnjа genocidа nаd Srbimа, Kаdijević je nаglаsio
dа se u vreme pobede sа dužnim poštovаnjem sećаmo svih stаrešinа, vojnikа i
dobrovoljаcа koji su u tu pobedu ugrаdili svoje živote.258
258 Identična vest je emitovana zajedno sa video-zapisom na
Dnevniku i u Dnevnikovom dodatku RTS-a istog dana.
179
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
IZVEŠT
180
0
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
181
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
PRIMERI
2. DEHUMANIZACIJA
Samo u svetlu uspešne propagandne kampanje zastrašivanja, koja je svalila
čitav teret odgovornosti za rat na protivničku stranu, povukla jednakost između
čitavog hrvatskog naroda i povampirenog ustaštva i stvorila atmosferu neposredne opasnosti kojom je opravdavano nasilje, moguće je razumeti medijsku
strategiju kojom su državni mediji nastojali da ubede svoje slušaoce da su protivnici neljudi, zveri u ljudskom obličju. Ova je poruka smišljeno plasirana na
različite načine.
Jedna od bizarnijih tema koja je predstavlja opšte mesto u srpskim štampanim i elektronskim glasilima od početka sukoba zasnivala se na tvrdnji da hrvatski vojnici uživaju narkotike, kojima ih vlasti sistemarski opskrbljuju, drogirajući
ih da bi im ulili hrabrost i spremili da vrše zlodela.
Prvi pomen ove vesti nalazi se u prilogu sa Banije koji potpisuje Đ.Đukić, a
objavljuje Politika 2.8.1991, na strani 6 pod naslovom „Drogom protiv straha“:
„Borci Četvrte kordunaške brigade imaju dokaze da se mupovci i gardisti drogiraju. Naime, u transporteru koji je zapljenjen 16.jula na prilazu srpskom selu
Poljane nađeno je nađeno je nekoliko bočica od po 100 miligrama jakog narkotika koji eliminiše strah.“ Slična infromacija je plasirana u Dnevnikovom dodatku
od 16.9.1991, u kojem je prenet opširan intervju sa ocem Filaretom. Filaret u tom
prilogu pokazuje “Srbosjek”, posebnu vrstu sablje koja se prave u Dizeldorfu sa
specijalnom namenom klanja Srba. Ističe da se hrvatski vojnici drogiraju. Oni sa
kojima je u zatvoru razgovarao navodno mu se poveravaju, kažu mu da se prema
njima postupa korektno, a jedan zarobljenik ga je u četiri oka zamolio za drogu.
Filaret tvrdi da su u pitanju specijalne tablete koje gardisti koriste i onda jurušaju
na bilo šta. Te se tablete nalaze u NATO kompletima koji se dele „ustašama“.
Glasina o drogiranju protivničke vojske se ustaljuje od 21.9.1991. kada Politika Ekspres prenosi saopštenje Informativne službe Kninskog korpusa u kojem
se kao krunski dokaz za iznesenu tvrdnju navodi pronalak špriceva na zauzetom
terenu. Iste večeri Dnevnikov dodatak 21.9.1991 donosi prilog reportera Dragana
Ilića, u kojem intervjuiše komandanta odbrane Trpinje Boru Držajića. Držajić
182
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
između ostalog navodi: „Zanimljivo je da smo u gnezdima gde su se nalazili, i
u kućama gde su svoju stražu davali, pronalazili špriceve sa narkoticima koji su
tim bojovnicima davali hrabrost u zločinima koje su vršili na ovom području.“ U
narednom periodu će ovu informaciju na različite načine plasirati Politika i Večernje novosti, ali se njoj sa posebnim žarom posvetila Politika ekspres, koja joj je
posvetila i naslovnicu 22.9.1991 i vraćaće se ovoj temi često i rado do izmaka
godine. Par dana kasnije, Politika od 26.09.1991 na strani 13 izveštava: „Hrvatski snajperisti su proterani iz sela, ali se oni najfanatičniji vraćaju iz Ilače i okolnih
mesta u samoubilačke i usamljeničke akcije. Oni, koje su oslobodioci likvidirali
posle ovakvih izleta bile su žrtve neobičnih zločina. Naime oni su, pod snažnim
narkoticima, bili potpuno lišeni svesti o sopstvenim postupcima.“ Slična vest o
nađenim špricevima preneta je i u Drugom dnevniku 30.9.1991.
Za Radio Beograd 7.10.1991, Milan Džajić izveštava iz Okučana: „Na frontu
Zapadne Slavonije severnim granicama SAO Krajine na sve tri vatrene linije
okučanskog kraja istočnoj u selima Trnavoj, Medari prema Novoj Gradiški, te
zapadnoj u selima Jazavica, Roždanik i Voćarice prema Novskoj kao i u Lipiku
i Pakracu juče i danas vode se borbe za svaku kuću. Jedinice banjalučkog korpusa Jugoslovenske Narodne Armije, Teritorijalna odbrana i dobrovoljci nanose
teške poraze ustaškim paravojnim formacijama uništavajući fašističku, kako se
to onim rečnikom kaže „živu silu i materijalna borbena sredstva“. Primera radi,
u oslobođenom selu Gornji Rajić teritorijalci su samo na jednom mestu sahranili 73-ojicu poginulih ustaša koje njihovi ratni zapovednici više ni ne odnose sa
bojišta u paničnom begu iz srpskih sela u koja su došli zatrovani mržnjom, drogom i alkoholom. Pred jedinicima armije i Teritorijalne odbrane na ovoj zapadnoj
liniji fronta okučanskog kraja ostalo je još ustaško uporište u selu Grabovac pred
Novskom a na južnoj liniji tog fronta predstoji i konačno oslobađanje Jasenovca
u sastavu opštine Okučani, još jedne oslobođene opštine SAO Krajine. Ustaške
bojne su i danas razbijane u pravcu Nove Gradiške, Cernika i Rešetara, nekad i
sad centara ustaške vojne i crkvene vlasti po čijem je okriljem obnovljen pokušaj genocida nad srpskim narodom na ovim srpskim zemljama, a danas ustaške
formacije u srpskom selu Poljane pred Novom Gradiškom drže kao štit 150 ljudi
iz ovog sela. Nezvaničan je, ali sasvim blizu tačnosti podatak od oko 200 ustaša
izbačenih iz borbenog stroja u operacijama jedinica banjalučkog korpusa i Teritorijalne odbrane Okučane.“
183
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Ubrzo se u izveštačkoj retorici ustaljuje i termin „drogirani Tuđmanovi
bojovnici“. Vlado Slijepčević izveštava za Drugi dnevnik od 4.11.1991: „Na borištima Zapadne Slavonije i danas su vođenje žestoke borbe sa hrvatskim oružnicima, koji pod dejstvom droge i alkohola napadaju položaje JNA i teritorijalne
odbrane.“ Na stranicama Politike Marko Nicović daje „stručno“ objašnjenje ove
pojave (11.11.1991, str.9): Kljukanje drogom na hrvatskom ratištu je u nekim jedinicama „Zengi“ obavezno i po rečima mr Nicovića, obavlja se pod nadzorom starešina ... Ako vojnik uzme dozu amfetamina nekoliko dana ne oseća glad. Koriste
ga hrvatski časnici da bi premostili nedostatak hrane za vojsku. Metanfetamin
se naziva i „grom“ ili „bomba“. Kod drogiranih izaziva ubilački nagon. I to koriste stožernici u Hrvatskoj da bi bojovnika naveli na zločine.“ U Dnevnikovom
dodatku posvećenom padu Vukovara, 19.11.1991, reporter komentariše izgled
zarobljenika koji su transportovani u Sremsku Mitrovicu: „Bez uniformi i oružja,
i kuraži koju daje špric sa drogom, ovi ljudi ne izgledaju tako opasno,.“
Neposredno po padu Vukovara, 21.11.1991, Dnevnik Prvog programa Radio
Beograda koji vodi Gordana Šumenković Jevđović prenosi izveštaj Ratka Stevića
iz Osjeka: Mаdа se obruč oko Osijekа sve više steže, gаrdisti, mupovci ne prestаju
dа poslednjim snаgаmа učine nemoguće, dа ubаcivаnjem svojih jurišnikа i
stаlnim gаđаnjem položаjа teritorijаlаcа i srpskih selа u Bаrаnji ponovo zаuzmu
ovаj krаj. Kopаju rovove i šаnčeve nа levoj obаli Drаve, skoncentrišu nove snаge,
а vаtru iz hаubicа otvаrаju i nа sve veću dаljinu. Noćаs su tаko gаđаli osnovnu
školu „Mošа Pijаde“ u Knežev vinogrаdimа, а metа stаlnih nаpаdа su bilа i selа
Bilje, Dаrdeа i Nevesinje. Osim mаterijаlnih štetа, drugog nikаkvog uspehа nisu
imаli. Pokušаli su i dvа novа probojа аli im ništа nije uspelo. Doživeli su sаmo
još jedаn težаk debаkl, 20-tаk njih je likvidirаno, а u Bаrаnji se još pričа o podvigu jednog mаjorа koji je preksinoć likvidirаo sаm 40 ustаšа koji su u po belа
dаnа i pod velikim uticаjem droge pokušаli dа krenu u novo osvаjаnje Bаrаnje.
Sаznаli smo dа su tаkozvаni gаrdisti svi iz Bаrаnje i dа su ih njihove gаzde iz
Osijekа silom nаterаli dа ponovo povrаte ovаj krаj koji su tаko lаko propustili. To
što ih šаlju u sigurnu smrt, oni koji su zаpočeli ovаj prljаv rаt, ni mаlo ne interesuje. Posle pаdа Vukovаrа u Osijeku je među stаnovnicimа, koji su još preostаli u
ovom grаdu, zаvlаdаlа pаnikа i strаh, а mnogi, pre svegа Hrvаti, nаpuštаju svoje
domove. Ekstremni gаrdisti pа čаk i šef tаkozvаne tаjne policije u ovom grаdu
Vаnjа Kokezа nаpustili su Osijek jer su oni ipаk uvideli gde su doveli ovаj nаrod
184
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
i grаd. Sа sigurnošću se može tvrditi dа će se potresne slike iz Vukovаrа ponoviti
i u Osijeku jer zloglаsne ustаše nisu mirovаle premа Srbimа ni u ovom grаdu.
Svrha ovog propagandnog sredstva je bila višestruka – izjednačavanjem
hrvatskih vojnika sa narkomanima doprinosilo se njihovoj dehumanizaciji, ukazivalo na potrebu za korišćenjem stimulusa kojima se otklanja pomanjkanje hrabrosti i nedostatak vere u cilj i svrhu borbe. Oni se derogiraju na nivo besnih
životinja, što implicitno umanjuje blokade i kočnice pri njihovoj eliminaciji.
Vremenom se ustaljuje i ovakav način izveštavanja i ovakva percepcija
Hrvata, pa tako Milorad Jović 27.10.1991 u Novostima dana Radio Beograda u
15,00 čаsovа čita ovakvu kombinaciju harange i vremenske prognoze: Poštovаni
slušаoci, dobаr dаn. Relаtivno mirniji dаni а ne mirnije noći, to je uglаvnom obeležje dogаđаnjа nа rаtištimа u Hrvаtskoj proteklih dаnа pа i između jučerаšnjih
i dаnаšnjih novosti dаnа Prvog progrаmа Rаdio Beogrаdа. Sа prvim mrаkom
počinju provokаcije ustаških bojovnikа, prorаde njihove minobаcаči i tаko celu
noć. Teško je utvrditi, аli nаmeće se pitаnje, dа li tаkve noćne ustаške аktivnosti
imаju neke veze sа Mesecom koji je pun proteklih noći, а znа se ko je аktivаn
u noćimа punog Mesecа ili se moždа od strаhа dа dnevno svetlo konаčno ne
otkrije štа se to zаistа dešаvа u srpskim krаjinаmа ustаški teror seli u noć. Dа
li je iz istih ili sličnih rаzlogа noću sprovođen i nelegаlni referendum o Autonomiji Sаndžаk, dаnаs se zаvršаvа, а u emisiji opširnije o njegovom toku. Mihаil
Gorbаčov i Hаs Ditrih Genšer juče rаzgovаrаli u Moskvi, izjаsnili se zа poštovаnje
principа nepovredivosti postojećih grаnicа u Jugoslаviji, аli ostаlo nejаsno dа li
sаmo spoljnih ili i unutrаšnjih. Vreme sutrа hlаdno, uglаvnom oblаčno аli i više
suncа.
Nešto docnije, 30.10.1991, Radio Beograd prenosi opširno vest o boravku
Vojislava Šešelja na vukovarskom ratištu, u kojoj se iznosi tvrdnja da su mnogi
hrvatski vojnici oboleli od side: Mirko Stanković: Posle relativnog mirnog predvečerja oko 23 časa, došlo je do oružane provokacije hrvatskih bojovnika koji su
otvorili minobacačku vatru na položaje JNA i TO. Pred zoru došlo je do snažnog
protoudara iz teškog oružja na već poznata uporišta hrvatske garde. Od jutros
sukob je poprimio šire razmere, tako što su se u dejstva uključile i oklopne mehanizovane i pešadijske formacije. Zbog sve težeg, tačnije beznadežnijeg položaja,
neprijatelj sve češće pokušava da oslabi neke tačke u obruču na stradegijskom
putu Vukovar-Vinkovci, u nameri da se izvuče iz blokade, ali mu to ne polazi za
rukom. Veliku podršku Jedinicama TO pruža poligon Petrova Gora, odakle se
185
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
ponoći oglašava oružje velike razorne moći. Neprijatelj se sve više sabija prema
Dunavu. Juče se po prvi put iz oslobođenog dela grada oglasio i „Srpski radio
Vukovar“. Gost u programu bio je prof.dr. Vojislav Šešelj, koji je od hrvatskih
bojovnika zatražio da polože oružje kako bi se stvari rešavale mirnim putem. Vojvoda Šešelj je u svom obraćanju rekao da je do oslobođenja Vukovara preostalo
još 5-6 dana, pa je poručio Hrvatima u gradu da ne ginu uludo, već da predaju
grad u ruke oslobodilaca. Oglašavanje „Srpskog radio Vukovara“, te javljanje
Vojvode Šešelja iz ovog grada unelo je veliku paniku u redove ZENGI, tim pre što
je s Vojvodom stigao i veći kontigent njegovih dobrovoljaca. Još veća pometnja
među gardistima zavladala je posle jedne nesmotrene izjave ravnateljice vukovarske bolnice dr. Vesne Bosanac, koja kaže da među hrvatskim bojovnicima, a
naročito među legionarima ima bolesnih od side. I za kraj da kažemo i to da je
jutros komadantu ZENGI u Vukovaru, Jastrebu, upućen zahtev da njegovi oružnici
polože oružje i predaju grad njegovim oslobodiocima. Dok ovo javljamo, odgovor još nije stigao.
Dok se protivnik dehumanizuje, sa druge strane glorifikuju se pripadnici
srpskih paravojnih formacija, kojima se širom otvara medijski prostor. Tako Radio
Beograd od 19.10.1991. u Zelenom megahercu iscrpno prenosi izjave Željka Ražnatovića Arkana: Vreme rаđа vojnike, а sаd su Srbiji vojnici nаjpotrebniji. Dа je
Srbiji potrebаn književnik, jа bi verovаtno uzeo dа pišem nešto, аli ovаj, vreme je
tаkvo dа trebаju vojnici, trebаju Obilići i svаki Srbin koji u sebi imа te krvi Obilićа,
ovаj, on je morаo dа postаne vojnik.
Kod mene nemа obeležjа, mi smo vаnstrаnаčki opredeljeni, nijednа strаnkа
nije upletenа, znаči mi smo čistа srpskа vojskа, srpski dobrovoljci. Kаd vojnik
pristupi u moju jedinicu on se, pod broj jedаn, upoznаje sа morаlom nаše vojske
i sа prаvimа, znаči, on ne sme kаo vojnik moje jedinice i moje vojske ne sme dа
uzme jednu jаbuku ni iz ustаških vinogrаdа ni iz ustаških voćnjаkа, а ni iz srpkih
normаlno, а kаmoli neku stvаr iz neke kuće nаpuštene ili tаko dаlje. To smo mi
rаskrstili i kod mene je smrt streljаnjem trenutnа аko uhvаtim nekog dа ukrаde
od, što se tiče moje vojske, premа tome mi smo to rаsčistili i kod mene, verujte,
jа rаtujem ovde tri mesecа i deset dаnа tаčno, zа tа tri mesecа i deset dаnа nije
se desilo dа je jednа jаbukа fаlilа nekom.
Pričа se dа moje jedinice kolju, rаzumete, to se pričа u hrvаtskim sredstvimа
informisаnjа, u ustаškim sredstvimа informisаnjа i tаko dаlje, mi nismo zаklаli
nikog, mi imаmo sаmo jednog kome je dozvoljeno dа kolje а to je pаs DŽipsi koji
186
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
je trenirаn dа nаpаdne nа reč ustаšа. On je jedini koji imа prаvo dа kolje i ovаj,
inаče mi drugi sаmo se služimo čisto аutomаtskim oružjem i tаko dаlje, znаči,
nož niko nije upotrebio još od nаs. A oni su nаvikli dа ubijаju, oni ubijаju, oni
rаtuju svudа po svetu, oni su nаvikli, zа njih ubiti čovekа je ništа, tаko dа, ne
mogu dа nаm pobegnu nigde, stvаr je u tome što ćemo mi dа ih hvаtаmo svudа
kаsnije. Trebа dа su svesni togа dа nemа bežаnjа. Oni trenutno mogu dа izbegnu
negde, аli ovde se rаđаju novi vizentаli, rаzumete, i trebа dа su svesni dа nijedаn
zločin neće biti nekаžnjen. Svаki Srbin će biti osvećen, to jа obećаvаm.
Glorifikovanje Arkana i njegovih dobroboljaca odvijalo se i na državnoj televiziji, koja je emitovala na Trećem kanalu dokumentarni film o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi koji je snimio Borislav Pelević, u cilju promocije Tigrova i njihovog
komandanta.
Državna televizija je u takođe više puta emitovala noćni snimak prihvata
leševa pripadnika SDG, u kojem su izloženi leševi pripadnika Srpske dobrovoljačke garde u otvorenim kovčezima i poluraspadnutom stanju. Iz pozadine se
čuje glas Željka Ražnatovića Arkana: „To samo mogu životinje mogu da urade.“
Arkan pojašnjava; „Ustaška Crna legija je uhvatila ova dva dobrovoljca, vi ste
videli leševe od trojice: Srđan Cvetković, on je iz okoline Leskovca, onda Mirko
Laladinović iz Beograda, Marković Dušan iz Beograda. Njih je uvatila ta Crna
legija kad je napala Palače, i ovaj, videli ste šta su im napravili. Oni su ih žive
mučili, sekli im nokte, po genitalijama im gasili cigarete, pekli ih razumete lomili
im kosti. Šta da vam kažem, klali su ih i ja samu uspeo jedva daih menjam preko
gradonačelnika Osijeka za čestri časne sestre koje su bile u Tenju. Danas smo ih
zamenili, ta mrtva tela na jedvite jade, jer nisu hteli da ih daju uopšte“. Arkan grli
oca jednog od poginulih koji kaže „Jao sine, osvetiću te sine...“ Arkan nastavlja: „Nemačka televizija je prikazala, ja nisam gledao ali kažu da je prikazala
ove leševe i rekla da su to hrvatski leševi, razumete, u stvari to je čist genocid,
ponavlajs eona, znači list genocid nad srpkim narodom, znači da su oni opet krenuli starim stazama kojima ih je učio Ante Pavelić i Adolf Hitler. Znači da su krenilu istim tim stazama ponovo, stazama zločina i stazama mraka. I to je to što se
dešava, zađto smo mi ustali protiv tog zal da se botimo. Oni sad kolju žene i decu
širom takozvane Hrvatske, ali vidite da se potvrdila ponovo 1941, da opet kolju“.
187
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
188
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
189
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
PRIMERI
3. MEDIJSKI LINČ
Medijsko presuđivanje političkim protivnicima predstavljalo je opšte mesto u
strategiji izveštavanja tokom 1991. Na meti su se prvo našli čelni hrvatski političari – Martin Špegelj, Josip Boljkovac i sam Franjo Tuđman. Još u dokumentarnom filmu emitovanom 25.1.1991. označeni su kao organizatori uvoza oružja u
Hrvatsku sa ciljem oružanog ustanka, nakon čega je dramatično sužen prostor
za mirno rešenje jugoslovenske krize. Franjo Tuđman se prvo naziva „banom“,
čime se potencira njegova nacionalistička orijentacija, ali i sve češće poredi sa
Antom Pavelićem („poglavnik“).
Pod udar beogradskih medija dolazi i Stjepan Mesić, član Predsedništva
SFRJ. Mediji „raskrinkavaju“ usstaški pedigre njegove porodice,
e,
a za njega samog se širi neveerovatna glasina da bradom priikriva istetovirano slovo U. Tako
o
u Novostima dana Radio Beo-grada od 13.07.1991, voditeljj
Dušan Caran prenosi reagova-u
nja Petra Škundrića na izjavu
Stjepana Mesića:
190
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Izjаvа Stjepаnа Mesićа londoskom listu „Juropjen“ ispod je svаkog nivoа
elementаrne ljudskosti i političkog morаlа i ne bi bilа vrednа komentаrа dа nije
reč o osobi kojа je nа mestu predsednikа Predsedništvа Jugoslаvije. On je u potpunom rаskorаku sа minimumom principijelnosti koju bi morаo dа poštuje svаki
misleći političаr. Znа se ko je u Jugoslаviji Hitlerа i Musolinijа dočekаo ovаcijаmа
kаo oslobodioce kаo što se znа i to gde dаnаs divljаju povаmpireni fаšisti i
ustаše i kаkve su u tome lične zаsluge Stjepаnа Mesićа, kаže se u izjаvi Petrа
Škundrićа, Generаlnog sekretаrа Glаvnog odborа Socijаlističke pаrtije Srbije.
Škundrić dаlje kаže, dа kаdа je reč o ugledu Slobodаnа Miloševićа, predsednikа
Republike Srbije i onome zаštа se dаnаs zаlаžu rukovodstvo, grаđаni Srbije i
srpski nаrod, o tome sigurno neće svedočiti izjаve poput Mesićeve, već stvаrni
demokrаtski ciljevi Srbije. Rаzumljiv je Mesićev strаh od demokrаtije, jedinstvа
i sloge u Srbiji, аli to je već njegov problem i problem njemu sličnih, kаže se u
izjаvi Petrа Škundrićа, Generаlnog sekretаrа Glаvnog odborа Socijаlističke
pаrtije Srbije, povodom intervjuа Stjepаnа Mesićа „Juropjenu“ а koji je uputio
Rаdio Beogrаdu.
Kada je 5.decembra 1991 Sabor Hrvatske i formalno opozvao Mesića sa
mesta u Predsedništvu SFRJ, on je podneo dug izveštaj o svojoj aktivnosti na
mestu predsednika ovog tela. Iste večeri, Miodrag Popov završava Dnevnikov
dodatak: „Mogu da kažem da smo završili, ali da je završio još neko.“ Puštajući
samo završni deo Mesićevog izlaganja na kojem se čuje kako on kaže: „Mislim
sa sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema i hvala vam lijepa!“, dok ga poslanici ispraćaju aplauzima, Popov komentariše: „Jeste, obavio je čovek posao, ja
mislim na obodtrano zadovoljstvo. Tačnije, više na njihovo ali manje na naše, ali
ostaće Stipe Mesić zapisan kao kapetan broda koji je želeo da potopi svoju lađu.
Hvala vam što ste bili sa nama, doviđenja.“ Ova rečenica, u originalu Iirečena u
vidu konstatacije, u interpretaciji srpskih medija ova rečenica postaje „krunski
dokaz“ Mesićevih razbijačkih namera. Istrgnuta iz konteksta i parafrazoirana na
različite načine, ubrzo je postala sve što je srpska javnost pamtila od Mesićeve
političke aktivnosti 1991. Sutrašnji Ekspres (6.12.1991, str.9, na primer, prenosi
izjavu Veljka Kadijevića koji smatra Mesića „nespornim ratnim zločincem koji
mora da se krivično goni.“
Kroz sličan medijski tretman prolazi u Srbiji i predsednik Saveznog izvršnog veća, Ante Marković, protiv kojeg su se taktički udružili i Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. Primere iz beogradskih medijia uperene protiv njega
191
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
prikupio je Srbobran Branković: „Ante Marković je idejni tvorac, zaštitnik ekstremnog hrvatskog naroda i razbijač Jugoslavije“, „glavni kuvar u svim rabotama
protiv Srbije“, „dočekan s negodovanjem i zvižducima“, „odgovoran za sukobe
i krvoproliće i poptuno nepotrebne i ničim opravdane ljudske žrtve u sukobima
u Sloveniji“, „Ante Marković pere ruke kada su u pitanju upotreba oružja i izgubljeni životi“, „Ante Marković se ustremljuje na JNA“, „Marković čini sve da uništi
i poslednj saveznu instituticju“, Antijugoslovensko ponašanje Ante Markovića“.
Na ovom primeru se pokazuje ne samo mehanizam, već i efikasnost ove propagande. „Markovićev rejting u 1990 bio je izuzetno visok; u aprilu te godine on je
bio na drugom mestu po popularnosti sa prosečnom ocenom 1,4. Kampanja protiv njega otpočela je u drugpj polovini 1990. I već u martu 1991. On je negativno
ocenjen u politićkoj javnosti Srbije sa ocenom – 0,72, a u novembru iste fodine a
ocena je – 1,38.“.259 opisuje kao kvazijugosloven, pretovrni Hrvat koji nastoji „da
nas prevari“, uništitelj jugoslovenske ekonomije i kriptoustaša.
Ova retorika se pojačava sa izbijanjem rata, pa tako televizijski Dnevnik
od 15.7 1991 prenosi vest da će se „u petak 19.jula u prostorijama Pedagoške
akademije u Beogradu održati prva tzv. Etička porota, koju je pokrenuo Međustranački demokratski moralni sud Jugoslavije. Kao optuženi na ovu prvu etičku
porotu pozvani su Ante Marković, Franjo Tuđman i Milan Kučan. Protiv njih trojice
pokrenuta je optužnica za izdaju Jugoslavije, a Tuđman i Kučan optuženi su još i
za izdaju hrvatskog i slovenačkog naroda. Demokratski moralni sud i takozvanu
Etničku porotu (sic!) osnovali su Demokratska pedagoška stranka Jugoslavije,
Socijalistička narodna stranka Jugolsavije, Socijalistička partija Sribje, Radnička
partija Jugoslavije, i Pokret Jugogoslovenske perspektive, svi potpisnici takozvanog Kodeksa politilkog morala.“
Franjo Tuđman je bio stalna meta, a jedno od omiljenih sredstava njegove „ustašizacije“ bilo je selektivno prenošenje pisanja strane štampe. Tako
Radio Beograd prenosi 18.10.1991: Frаnjo Tuđmаn je Hitlerov аpologetа, piše
dаnаs ugledni britаnski list „Gаrdijаn“ oštro nаpаdаjući hrvаtskog predsednikа
i upozorаvаjući dа se u Hrvаtskoj povаmpiruje fаšizаm, izveštаvа dopisnik
Tаnjugа Nebojšа Mаgdeski:
259 Srbobran Branković, Medijska interpretacija kao instrumetn nacionalne homogenizacije,
u: Meidji i rat, Beograd 1999, 220-221; Indikativno je da su baš u martu 1991,
Milošević i Tuđman najverovatnije došli do dogovora da Marković mora da ode.
192
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Doktor Frаnjo Tuđmаn je Hitlerov аpologetа, piše dаnаs u dugаčkom tekstu o hrvаtskom predsedniku londonski „Gаrdijаn“. Anаlizirаjući Tuđmаnovo
ponаšаnje а posebno njegove knjige govore, list ističe dа su Jevreji u Evropi i
Sjedinjenim Američkim Držаvаmа postаli svesni teškog аntisemitizmа hrvаtskog
šefа držаve. U tekstu se kаže dа su Tuđmаnove tvrdnje dа je u Jаsenovcu ubijeno sаmo 30.000 ljudi jednostаvno odvrаtne i dа je dovoljno setiti se Frа Sotorа
Mаjstorovićа dа bi svimа bilo jаsno o čemu se rаdi. Tuđmаnovа rаzmišljаnjа
o Jevrejimа koje optužuje ni mаnje ni više dа su oni bili ti koji su u Jаsenovcu
ubijаli Srbe i Rome, mogu biti privlаčne Nemcimа, Austrijаncimа i Pаlestincimа,
а i nаs Britаnce morаju dа upozore nа njegovu novu nezаvisnu držаvu Hrvаtsku,
ističe „Gаrdijаn“. Ovo je četvrti tekst u poslednjа četiri dаnа u kojimа britаnski
listovi „Tаjms“, „Dejli telegrаf“, „Indipendet“ i dаnаs „Gаrdijаn“ upozorаvаju nа
povаmpirenje fаšizmа u Hrvаtskoj. Dаnаšnji „Gаrdijаnov“ komentаr objаvljen nа
udаrnoj strаni listа je do sаdа nаjoštrijа kritikа hrvаtskog šefа držаve.
Sa razvojem operacija ova tehnika medijskog linča prenešena je sa vodećih
ličnosti protivničke strane na obične ljude. Na listi ubijenih nakon pada Vukovara, 20/21.novembra 1991. na poljoprivrednom dobru Ovčara dva su ženska
imena. Jedna od tih žena, Ružica Markobašić stradala je u petom mesecu trudnoće.260 Nije ubijena slučajno. Po svedočenju njene tetke Ljubice Došen, iznesenom 6.2.1998. na suđenju Slavku Dokmanoviću u Haškom tribunalu, Ružica
Markobašiće je po identifikaciji zadržana i smeštena u autobus sa muškarcima
iz sasvim specifičnog razloga: “Vojnici su je vukli za kaput i ručnu torbu i psovali
je: “Kurvo, ustaška kurvo, gdje su ti slike, gdje su slike tvog muža kako reže dječje
prste i od njih pravi ogrlice?“261 Isto je potvrdila i sestra od tetke Tanja Došen na
suđenju Vukovarskoj trojci 8.2.2006. Ona je videla kako su pred bolnicu „dovukli
Ružicu Markobašić, u petom mesecu trudnoće. Psovali su je kao “ustašku kurvu”,
pitali gde joj je muž, vikali kako su “ustaše sekle prste srpskoj deci i pravili od
njih ogrlice...”, a vojnik koji je uvodio u autobus gurnuo je Ljubici Došen u ruku
nešto novca. Kada ga je pitala zašto joj to daje, vojnik je odgovorio: “Gospođo,
vama će to možda trebati. Njoj sigurno neće”.262
260 podaci o predmetu su zaštićeni
261 ICTY, IT-95-13a Dokmanovic case, http://ictytranscripts.
dyndns.org/trials/dokmanovic/980206ed.htm
262 ICTY, IT-95-13/1Mrksic et alia case, http://www.ictytranscripts.org/
TrialTranscripts/HTML/transe13-1/06-02-08-IT.html
193
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
I zaista, po iskazima svedoka-saradnika pred
Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, a
koji su učestvovali u egzekucijama Ružica Markobašić
je ubijena sa naročitim sadizmom. Svedok je dao iskaz
da je trudnu ženu „Dašić Zoran ... zadnju izveo. Ona je
molila, kukala. Bilo je ono, radite od mene šta hoćete, ali nemojte me ubiti. Dašić
joj je prislonio na donji deo stomaka pušku i opalio rafal, tako da je ona završila
u desnom delu rupe, na samom ćošku.“ Ističući da je žrtvu poznavao od detinjstva, svedok je rekao da se među vojnicima pričalo da je njen suprug “sekao deci
prste, pravio ogrlice od tih prstića”.263 Isto je potvrđeno i u drugom predmetu
koji je vođen pred istim sudom: „Nisam je do tad znao, a čuo sam da je njen muž
pravio od prstiju dece ogrlice“. Sudija Krstajić: Tako je išla priča? Svedok: Da.264
Odgovornost za nastanak i širenje ove priče, a time i pogibiju Ružice Markobašić van svake sumnje snose ratni mediji, koji su počevši od kraja septembra
sve do izmaka 1991 plasirali vest o „ustaškom monstrumu“, nekada nazivanim
Davor, nekada Damir a nekada Darko (ali uvek Markobašić), u čijem je stanu
nađena ogrlica koju je pravio od prstića srpske dece. Navođeno je da se radi o
kriminalcu u povratu, sociopati i nekrofilu. Naposletku, štampa je prenela da su
Markobašića srpski dobrovoljci uhvatili i streljali. O verodostojnosti ovih informacija svedoči sam Davor Markobašić „To je gomila gluposti. Mene se tereti da
sam srpskoj djeci sjekao prstiće i uši i od toga napravio ogrlicu za Vesnu Bosanac. Tereti me se i da sam silovao mrtve srpske žene. Po tome ja sam najveća zvijer na ovome svijetu. Zbog svega toga od rata ni jednom nisam napustio granice
RH. Međutim, nigdje ne navode i da su moju ženu Ružicu, trudnu šest mjeseci,
263 podaci o predmetu su zaštićeni
264 podaci o predmetu su zaštićeni
194
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
ubili na Ovčari. Ne spominju ni moga sina koji je zbog svega toga, kao dijete od
6 godina, od šoka oslijepio i zanijemio – rekao je D. Markobašić.“265
Vesti o Markobašiću su evoluirale postepeno. Prvi pomen o njemu donosi
Dnevnikov dodatak 21.9.1991, u prilogu reportera Dragana Ilića iz Vukovara, u
kojem se kaže: „Svaka nova oslobođena kuća u Vukovaru je istovremeno i priča
o zverstvima branioca hrvatske demokracije. U jednoj od oslobođenih kuća pronađena je pobijena petočlana srpska porodica, a u stanu Darka Markobašića,
Hrvata koji je dobar deo života proveo po hrvatskim zatvorima, a sada je u uniformi Tuđmanovog vojnika, pronađena je ogrlica sastavljena od dečijih prstića,
koja je verovatno trebala da svedoči o hrabrosti ovog hrvatskog bojovnika. Nevezano sa Markobašićem, o postojanju ogrlice od dečijih prstića pišr u Politici
Ekspres od 29.9.1991 na strani 9 Miroslav Marković, po kojem je tu „ogrlicu zla“
na televiziji navodno prikazao „hrabri kaluđer.“
Vesti o Markobašićevoj daljoj sudbini istovremeno prenose Radio Beograd.
Politika Ekspres, i podgorička Pobjeda
Politika Eskpres, od 5.10, na strani 5 donosi prilog Dolijao koljač koji je potpisan inicijalima P.B: „Iako informacija nije potvrđena, nezvanično se saznaje
da je prilikom pokušaja bekstva sa vukovarskog ratišta uhvaćen zloglasni hrvatski oružnik Darko Markobašić koji se „proslavio“ pravljenjem niski od dečijih
prstiju.“ Dan kasnije, 6.10, Politika Ekspres na strani 10 donosi nepotpisan prilog naslovljen Streljan Markobašić: „Poznatog ustaškog koljača, Davor Markobašić, onog kome je u kući nađena ogrlica od dečijih prstića, ugvatili su borci
– teritorijalci sa Petrove gore i streljali ga. Reč je o meštaninu Vukovara, poznatom kriminalcu, nekrofilu, čoveku-zveri, koji je proveo po zatvorima 13,5 godina i
iza sebe ima 36 teških krivičnih dela, o čemu smo pisali prošle godine. Markobašić je inače bio miljenik dr Vladimira Šeksa. On ga je i doveo prvo u MUP, a onda
kao elitnog koljača u gardu.“
Istovremeno na Radiju Beograd, 5.10.1991, Mirko Stanković javlja: „Inače, u
Vukovaru i okolini sa radošću je primljena još nepotvrđena informacija da je priilkom bekstva uhvaćen jedan od najvećih zlikovaca sa ovog područja, Darko Markobašić, za kojeg se tvrdi da je sačinio ogrlicu od dečijih prstića.“ Dan kasnije,
6.10.1991, Mirko Stanković izveštava iz Vukovara: „Na kraju da kažemo i to, da
je poznati ustaški koljač Davor Markobašić, kome je u kući nađena ogrlica od
265 Večernji list 12.1.2011 i Vukovarske novine 1.2.2011,
195
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
dečijih prstiju, i za koga smo onomad javili da su ga borci teritorijalne odbrane sa Petrove Gore
uhvatili, streljan. Reč je o Vukovarčaninu, poznatom kriminalcu
i nekrofilu, koji je po zatvorima
proveo 13 i po godina.“
Podgorička Pobjeda prenosi vest o Markobašiću u članku naslovljenom
Kad je ubijanje u krvi – Zulu vežba smrt: “Opisati sve zločine na kojima počiva
ustaška vlast u Hrvatskoj bilo bi pretenciozno, jer mašta i zločinačka perfidnost
klero-fašista u ovom ratu prevazilazi sve do sada znano. Ustaša Davor Markobašić uhapšen je ovih dana i strijeljan. To je onaj monstrum, koji se dičio ogrlicom
koju je napravio od dječjih prstića. Ovaj zlikovac je bio osuđen kao nekrofil na trinaest i po godina robije. U najšarenijoj vojsci na svijetu koja sada ubija i pljačka
po Hrvatskoj, sličnih pojedinaca ima mnogo. Samo vlast u čijim je metodama i
praksi ljudski život sveden na mržnju i koja privileguje i razvija fašistički mentalitet može da stvori vojsku od svjetske ološi, kriminalaca i umobolnika. Poznat je
“recept” koji je Markobašiću i sličnima dao maha. Na jednom sastanku u Vukovaru Vladimir Šeks je objasnio plan za rasno čistu Hrvatsku. Patološki tipovi i
umobolni kriminalci, kazao je ovaj advokat, čine prve redove hrvatske vojske. Sa
njima takođe u prvim redovima, ljudi iz mješovitih brakova Jugoslovena. Tamo
bi u Hrvatskoj ostali čisti Hrvati da uživaju u plodovima “suverene i nezavisne”.
(Sonja Biserko (prir.), Dubrovnik: „Rat za mir“, Helsinški odbor za ljudska prava,
Beograd 2006, 69)
Jedna od „potvrda“ ove vesti došla je i iz snimka od 10.10.1991, koji je
naknadno emitovan u dokumentarnom filmu Zločini hrvatske ustaške države, u
kojem se pod naslovom Neki od vukovarskih ubica i koljača intervjuiše prinudno
196
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
neidentifi
d
kovani
k
zarobljenik,
b
k k
koji ima maramu na glavi i između
đ ostalog svedoči,
kada ga pitaju koga još zna od zlikovaca: „Znam onog Davora što je napravio
ogrlicu od dečijih prstića.“
Sumnju u ovu vest izražavaju Večernje novosti 10.10, u kojima Milena Marković na strani 16 ostavlja mogućnost da je Markobašić ipak živ. U istom broju o
ogrlici koja mu se pripisuje piše i urednik Rade Brajović (str.2), koji u nekrologu
je njeno otkriće pripisao poginulom novinaru Milanu Žegarcu. Novosti ubrzo
(25.10.) daju obiman prilog na strani 24, odlomak iz vukovarskog dnevnika dopisnice Milene Marković pod naslovom Oči u oči – s koljačem. Pod podnaslovom
Ne verujem svojim očima teritorijalci Siniša Fot i Zdravko autorki navodno pokazuju autorki ogrlicu: „Izvadio je iz maramice nisku. Prvi put neško takvo vidim. Na
crnoj koži – dečiji prstići. Učinilo mi se da je to dobra imitacija, od plastike. „Evo
to smo naši pretresajući kuću Davora Markobašića, Tuđmanovog zaštitnika i kriminalca. Sekao je dečije prstiće i nizao na ogrlicu. Ne verujem sopstvenim očima.
Prstići uveli, bez krvi. Detešce bi moglo imati optilike tri-četiri godine Ponestaje
mi daha. Da li je moguće? Čije je to delo? Može li čovek to učiniti? Jesu li se na
ovoj traci mogli naći prstići moje dece? ... Imam utisak da ću izgubiti svest. „I
197
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Markobašić ima dete. Nije bilo u kući. Ni ono ni Markobašićeva supruga Ružica.
Ko zna, da smo ih zatekli, a ovo našli, šta bi se desilo, kaže Siniša.“ Iste novine
15.11. na strani 12 u članku Pakao na Vuki koji su potpisali D.Stojić i M.Petrović
idu korak dalje, i objavljuju čak i adresu Ružice Markobašić kroz svedočenje
bivše podstanarke Markobašićevih naslovljeno Prstići na regalu: „Poznavala
sam i Davora Markobašića, ustašu koji se hvalisao ogrlicom od dečijih prstića.
Čak sam neko vreme, dok je on bio u zatvoru stanovala kod njegove supruge
Ružice u ulici Ive Lole Ribara broj 1, kod muzeja u Vukovaru. Bio je i ranije kockar,
varalica, besposličar i nije me iznenadio kad sam kasnije čula šta je uradio. Jedna
njegova komšinica, neka Pavica, prijavila ga je zbog toga, rekavši da je na regalu
u njegovoj sobi visila ta ogtlica od dečjih prstića – svedoči o ovom nečuvenom
zločinu Davora Markobašića, koji je u međuvremenu netragom nestao, njegova
bivša podstanarka Pavica Petković.“ Dan nakon ubistva na Ovčari gde je stradala
Ružica Markobašić, 21.11.1991, Večernje novosti ne pišu ništa o tom masovnom
zločinu, ali na strani 17 pod naslovom Uhapšen i Markobašić i podnaslovom Prilikom čišćenja Vukovara pohvatani najokoreliji zlikovci koji su činili zverstva nad
Srbima, autor sa inicijalima B.B.M piše: „Većina najokorelijih ustaša koji su proteklih meseci činili zverstva nad Srbima uhapšeni su, a među njima je i Davor
Markobašić, zlikovac koji je pravio ogrlicu od dečijih prstića. Ogorčeni građani
traže da im sudi narod i zato nisu dozovlili da zlikovci budu pod vojnom kontrolom. Zajedno sa Markobašićem, uhapšena su i braća Luter i Martin Došen koji su
Srbe klali priborom koji su koristile ustaše u Drugom svetskom ratu. Ubijali su
maljem i vadili oči specijalno konstruisanim burgijama. Sasvim slučajno je otkrivena žena-zlikovac Mandaa Matić iz Borova naselja koja je pokušala da zajedno
sa ostalim ustašama pobegne dublje u Hrvatsku. Ona je priznala da je zaklala
devojčicu od 14 godina iz Borova naselja, ulica Kozaračka 41, a kao razlog navodi
da je to bio njen zadatak dobijen od mesnog fronta kako bi dokazala da je prava
Hrvatica. I pored toga što je Vukovar dosta očišćen od ustaša, ipak se pretpostavlja da je još najmanje 500 skrivenih i prerušenih. Mnogi su čak obukli uniforme
lekara i sada „pružaju pomoć“ bolesnicima.“ Treba napomenuti da prethodnog
dana iz vukovarske bolnice izvedeni u tekstu pomenuti Martin Došen (muž svedokinje Ljubice Došen) i njegova braća Iva i Tadija Došen, za koje se smatra da
su stradali na Ovčari, kao i Ružica Markobašić.
Radio televizija Beograd naknadno emituje specijalnu emisiju naslovljenu Oslobođeni Vukovar, u kojoj snimak koji je datumiran 19.11.1991, priča o
198
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
o ustaškim koljačima čiji se „prestiž merio brojem likvidiranih Srba.“ Prikazuje
se snimak kuće u kojoj se nalazi leš, uz tekst: „Davor Markobašić napravio je
jezivu ogrlicu od dečijih prstića. Prema svedočenju Ivana Bjelopetrovića, zločinci su silovali dečaka od 4 godine i bacili ga u Dunav. Brojna zlodela počinili su
koljači: Dinko Palag, Bariša Ivanović, Josip Krco, Tadija Došen, Martin Luter i Ivica
Dugan, koga su nazivali Samuraj zbog načina na koji je ubijao.“ Među ubijenima
na Ovčari nalazili su se Tadija Došen i Ivica Horvat.
Priču o Davoru Markobašiću ponovo aktuelizuje Duga u tekstu Vanje Bulića
od 4.1.1992, str 18-21, naslovljenom Priznanica za vukovarski zločin, uz podnaslov Šta je sve otkriveno u tajnim ustaškim arhivima. Autor navodi da je materijal za tekst dobio na osnovu rekonstrukcije hrvatske arhivske građe koja se sada
nalazi „na obradi“ Između ostalog piše: „Kada je početkom septembra objavljeno da je u podrumu kuće Davora Markobašića, vukovarskog kabadahije, pronađena ogrlica od četrdeset dečjih prstića, ljudi nisu verovali da je moguće da
čovek počini takav zločin. U novinama je pisalo da je Markobašić uhvaćen, zatim
streljan, ali je kasnije sve dematovano i rečeno da je pobegao. U Vukovaru svi
tragovi vode do srpskog naselja Petrova Gora (...) Markobašić je najverovatnije
završio živor u naselju Petrova Gora, ali o tome niko ne želi da priča. Sada je
dostupan dosje Davora Markobašića, istkanutog hrvatskog bojovnika – kako se
često isticalo u hrvatskoj štampi. Njegov dosje više govori o novoj hrvatskoj vlasti, nego sve što je do sada napisano. Do dolaska na vlast HDZ-a imao je 36 krivičnih dela – otmica, krađa, oružanih pljački i ostalih razbojništava. U zatovrima
je proveo gotovo trećinu života – dvanaest i po godina. Imao je i šest meseci vojnog zatovra u Skoplju, mada u dosjeu nema objašnjenja zašto je bio u vojnom
zatvoru. Na kraju dosje piše: „Stavlja se pod specijalni nadzor SUP Hrvatske, jer
je izvršio obljubu mrtve žene u grobljanskoj kapeli u Vukovaru.“ Dakle – prevedeno na jezik običnih smrtnika, ludak kojeg treba stalno kontrolisati. Kada je Vladimir Šeks, nekadašnji beogradski miljenik, a sada hadezeovski jastreb i sudija
Ustavnog suda Jugoslavije, održao čuveni govor u Vukovaru u kome između ostalog kaže: „da smo zagrizli crvenu jabuku i vidjeli da je trula i crvljiva“, u njegovoj pratnji je bio Davor Markobašić. Vladimir Šeks ga je lično preporučio miliciji,
pa je čak postojala šansa da postane šef policijske postaje u Vukovaru. Ipak,
Markobašić je otišao da radi kao specijalac u Rakitje, gde je bio i sabirni centar zarobljenih vojnika JNA i rezervista. Kakv je posao tamo obavljao Markobašić, nije teško zaključiti. Posle toga je radio i kao putujući policajac u vozovima za
199
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Beograd, pa nije teško povezati masakr posle zaustavljanja voza u Jankovcima sa
njegovim kondukterskim radom. Kada su mu dosadili ti mlaki poslovi u policiji,
vratio se u Vukovar, stavio ogrlicu od dečjih prstića oko vrata i postao istaknuti
200
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
bojovnik koji je pao na braniku otadžbine, kako se
obično formuliše nestanak hrvatskih vojnika.“
Uverenje da je Davor Markobašić mrtav dovedeno je u pitanje u tekstu iz Vukovarskih novina,
od 6.6.1992, koje na strani 7 pod naslovom Kako je
počelo pre no što je počelo i podnaslovom Iz policijskog dosijea objavljuju čak i Markobašićevu sliku
u jugoslovenskoj policijskoj uniformi uz podnaslov
Čovek-zver i sledeći tekst: „U narcisoidnoj pozi,
sa puškom i psom, ovo je Davor Markobašić, bivši
robijaš sa stažom po zatvorima od 14 godina. HDZ
političarima se učinio izuzetno pogodnim za rad i
bezbednost na vukovarskom tlu. Na savest mu se
staljvaju pokolji Srba, osobito dece – od čijih prstiju
je sačinio ogrlicu kao dokaz rodoljublja i odanosti
domovini Hrvatskoj. On je bio namenjen vukovarskim Srbima kao zakon. Sada se nalazi u MUP Republike Hrvatske gde je bio primljenpo izlasku iz zatvora 1990.“
Markobašić se nakon toga pojavljuje na listi pripadnika Jedinice za posebne
zadatke MUP Hrvatske – Rakitje, kao pripadnik 1.satnije 2.voda (http://tigar_
rakitje.sitesled.com/prva.html), a šef operativnog tima Vojne policije tadašnje
Prve vojne oblasti JNA, pukovnik Rajko Novaković u jednom intervjuu smatra da
je bio pripadnik „odreda smrti“ koje je u ime Tomislava Merčepa organizovao
Zdravko Komšić , „timova za likvidaciju viđenijih Srba. U tim jedinica su se nalazili kriminalci, brutalne ubice i psihopate, među kojima su se izdvajali Marin
Plišo, Vinko Žanjić, Josip Dufek, Dražen Gadžo, Nebojša Hodak zvani Ćemo. U toj
grupi su bili i Davor Markobašić koji se javno hvalio ogrlicom koju je napravio
od prstiju dece (...) Niko od njih nikada nije procesuiran za ove zločine (http://
www.lopare.net/forum/politika-i-ekonomija/5427-rat-je-poceo-napadom-nasrbe.html)
Novaković je u pravu utoliko što se niti ime Davora Markobašića niti famozna ogrlica nikada nisu pojavili u istragama koje su od 1991. vršene o zločinima
počinjenim na teritoriji Hrvatske, ni u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu
Jugoslaviju, niti pred nacionalnim sudovima u Hrvatskoj i Srbiji. Pojavio se tek
na nepotvrđenoj listi od oko 300 branitelja koji su po navodima hrvatske štampe
201
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
osumnjičeni za ratne zločine u Srbiji, a zatim i u intervjuima koje je davao povodom privođenja Tihomira Purde.
Davor Markobašić nije bio jedini Vukovarčanin koji je prošao kroz medijski
linč. Hrvatski novinar Siniša Glavašević (1960 – 1991) koji je mesecima izveštavao iz opkoljenog Vukovara, ubijen je na Ovčari 20.11. 1991. godine zajedno sa
ostalim zarobljenicima, koji su izvučeni iz Vukovarske bolnice. Bio je ranjen u
glavu, što nije smetalo da bude i prebijen, i prema
hrvatskim svedočanstvima, njegovo ime se našlo
na spisku za likvidaciju koju su na poljoprivredno
dobro Ovčara doneli srpski dobrovoljci. Medijski je satanizovan mesecima pre pada Vukovara. U
Ekspres Politici od 27. oktobra 1991. godine, strana
5, u antrfielu pod naslovom „Novinar bojovnik“ piše:
„U kući vukovarskog novinara Siniše Glavaševića,
bivšeg spikera Radio Vukovara, koji je naglo avanzovao u ratnog reportera, posle nasilne smene u
ovoj redakciji 2. maja ove godine, pripadnici Vojne
policije umesto magnetofona i novinarske beležnice, pronašli arsenal pušaka, plastičnog eksploziva i d
drugih
ih ubojnih
b j ih sredstava.
d
Od reporterskog alata jedino su našli telefonski imenik „važnih urednika“ kao
što su dr Franjo Tuđman, Stjepan Mesić, i drugi vrhovnici, koji po logici posla
radioreportera, nemaju nikakva veze sa ovim zanatom“. Ovaj antrfile deo je šire
reportaže iz Vukovara koju su potpisali V. Obradović i J. Slatinac.
Politika Ekspres se sa posebnim žarom obrušila na Vesnu Bosanac, upravnicu bolnice u Vukovaru. Nju imenom pominje i izveštaj Mirka Stankovica Radiju
Beograd o padu Vukovara od 20.11.1991: U Vukovaru je oružje potpuno utihnulo
i oni koji su hrvatsko vrhovništvo i ražalovani general Tus proglašavali junacima,
jer su u neposrednoj blizini bolnice još uvek pružali otpor, nisu ni pretpostavljali da su to ustvari kukavice koje su svoje ruke najviše okrvarili pa su od straha
odnosno odgovornosti nisu imali petlje predati. Stožernik Tus poslao je svojim
pulenima pomoć od 1500 elitnih boraca, ali su usput izgubili po kukuruzištima
i razbežali se glavnom bez obzira. Pa ipak otpor u tih kvaziheroja je slomljen i
svi su pali u ruke oslobodilaca. Do sada je našim snagama se predalo oko 1700
hrvatskih gardista, crnokošuljaša, legionara i belosvetskog amelja. U njihovim džepovima i nedrima pronađeno je mnoštvo zlata i drugih dragocenosti, te
202
GLAVA III: TEHNIKE,, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
J
203
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
mnoštvo stranog novca. Samo u nogavici jednog gardiste pronađeno je 48.000
DEM. Među više od 1000 bolesnika u vukovarskoj bolnici krilo se i oko 500 gardista, koji su kod ravnateljice dr. Vesne Bosanac potražili zaštitu za svoja nedela.
Doktorica Bosanac, poznata Vukovarčanka, bila je sve do inaguracije HDZ vlasti
plahovita srna, da bi se preko noći preobrazila u pravog risa. Pregledom kuća i
podruma pronađeno je i nekoliko mučilišta, u kojima su bila sva moguća sredstva za mučenja i ubijanja, sve do električne stolice. U toku propitivanja zlikovaca,
među kojima je bio i Marko Luketić 21.godišnji gardista iz Andrijaševaca, kaže
da je sam likvidirao 15 vojnika JNA. Sve u svemu u vojničkom smislu, Hrvatska je
izgubila ne samo grad svoje sudbine, već i kompletnu diviziju plaćenika, zlikovaca hrvatskog i belosvetskog /amelja/. Ako se na Vukovaru branila Hrvatska,
onda je ona pala zajedno sa koncepcijom odsutne odbrane.
Dr Bosanac je u prilogu Politike ekspres o padu Vukovara Aleksandre Plavevski od 20.11.1991 na strani 5, „poznata po svojim rasističkim kriterijumima za
prijem pacijenata na lečenje. U vukovarskoj bolnici bilo je, naime, mesta samo
za Hrvate kojim je trebala medicinska pomoć.“ Dva dana docnije, 22.11, na strani
5, ista autorka piše reportažu naslovljenu „Ženski Mengele“ posvećenu „zlodelima dr Vesne Bosanac, pedijatra i ratnog direktora vukovarske bolnice, koju već
svi nazivaju ženskim Mengeleom, o likvidacijama bolensih i ranjenih civila da bi
se oslobodili kreveti za „hrvatske junake“...“ Ekspres nastavlja ovu kampanju
prilogom od 28.11, gde na strani 8 pod naslovom Neprilike zbog slike Z.Plavšić
objavljuje prilog o stradanju Srbina iz Vukovara , koji je između ostalog imao
nevolja zbog slike objavljene u hrvatskoj štampi, a u okviru tog priloga objavljuje fotografiju Vesne Bosanac uz sledeći opis: „Ustaški fanatizam na delu: dr
Vesna Bosanac, direktor bolnice u Vukovaru gde su pod njenom etikom masakrirali pacijente.“ Naposletku, Politika ekspres od 11.12.1991 na strani 4 ne krije
razočarenje što je Vesna Bosanac po sporazumu o razmeni zarobljenika vraćena
u Hrvatsku, pa u okviru priloga o razmeni koji potpisuje J.Slatinac, uz podnaslov
„Razmenjen i ženski Mengele“ ponovo objavljuje njenu fotografiju uz komentar „osvedočeni ustaški koljač dr Vesna Bosanac ipak izbegla zasluženoj kazni.“
204
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
PRIMERI
4. ZLOUPOTREBA DECE
Deca su bila čest predmet zloupotrebe u izveštavanju sa ratišta. U dokumentarnom filmu RTS-a Zločini hrvatske ustaške države 1991 emituje se prilog iz
sela Čovac gde, reproter i snimatelj Milan Teodorović intervjuiše žitelje, i zemđu
ostalog pita dve devojčice predšlosloh uzrasta: „Kaži mi, evo čuješ kako se puca
ovde, jel se plašiš? Jel te strah?“ Decu svi nagovaraju da kažu da se plaše i ona
potvrđuju klimajući glavama. Reporter pita: „Jel se plašiš vojske?“ Na nagovor,
deca klimaju glavama odrečno. U okviru daljih priloga, u selu Kosovac ekipa pita
dečaka koji ne može imati više of 5 godina: „Jel ostao tata kući?“ Dete odgovara
nesto nerazumljivo. Daleko brutalnija zloupotreba dečjih patnji emitovana je na
RTS-u, 17.10.1991, u prilogu u kojem novinarka Ljiljana Arsenović intervjuiše u Tiršovoj dečaka sa Petrove Gore kojem je amputirana noga i teško je povređen na
Kordunu. Istovremeno, pronose se vesti o bojazni da bi hrvatska strana mogla
da pribegne masovnom ubijanju dece. Tako Novosti dana Radio Beograda od
18.11.1991 prenose sledeću vest: Predstаvnik SSNO-а ocenio je u izjаvi TANJUGu dа su neosnovаni nаjnoviji zаhtevi hrvаtske vlаde, jer nemа reаlnog osnovа
zа strаh dа će bilo ko u Vukovаru nаvodno mаsаkrirаti civile, stаrce i decu. Pre
će biti dа se moždа već počinjeni zločini žele prebаciti nа JNA, rekаo je pukovnik Miodrаg Stаrčević povodom zаhtevа iz Zаgrebа dа JNA zаštiti stаnovništvo
Vukovаrа od nаvodno militаntnih četnikа i teroristа. Pukovnik Stаrčević je istаkаo
dа je аrmijа još pre mesec i po dаnа u аkciji izvlаčenjа rаnjenikа iz Vukovаrа
predlаgаlа dа se iz grаdа izvuku svi civili, pogotovo decа. Hrvаtskа strаne je to
izričito odbilа, koristeći civile kаo živi štit, rekаo je Stаrčević.
Vest o masovnom pokolju dece naposletku je izmišljena i iskorišćena u
završnici vukovarske operacije. Jugoslovenska narodna armija, srpski dobrovoljci i teritorijalna odbrana su nakon tromesečne opsade uspostavili kontrolu
nad čitavim Vukovarom 18.novembra 1991. Razrušeni grad je pljačkan, a njegovo
je stanovništvo bilo izloženo progonu i teroru koji je kulminirao u noći između
20. i 21. novembra masovnim ubistvom na poljoprivrednom dobru Ovčara. Sledi
preuzeta i dopunjena hronologija ovih događaja sa osvrtom na fabrikovanje
205
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
izmišljene vesti o pokolju četrdeset i jednog srpskog deteta koja je plasirana u
kritičnom trenutku koju je uspostavila Branislava Kostić266:
• 18.11.1991. godine – JNA, TO i srpske dobrovoljačke i paravojne snage, nakon
tromesečnog granatiranja i opsade, zauzimaju Vukovar i ulaze u grad.
• 19.11.1991. godine – Zarobljeni hrvatski vojnici i civili, pod stražom JNA, prebacuju se u zatvore i sabirne centre u Srbiji (zarobljeni civili u Šid, a vojnici
u zatvor u Sremskoj Mitrovici). Deo zarobljenika biva vraćen, kratko zadržan
u kasarni JNA, a zatim izmešten u objekat “Veleprometa” (u kome je u noći
između 19. i 20. novembra došlo do pojedinačnih slučajeva maltretiranja,
mučenja i ubijanja zatvorenika). Po iskazima svedoka, JNA ne odobrava njihov
nehuman tretman i onemogućava mučenje zarobljenika, na mestima na kojma
su njeni predstavnici prisutni. Iste večeri, Drugi dnevnik RTS-a Milan Miletić,
izveštavajući između 19.40 i 19.45 časova o završnim opercijama za oslobađanje Borovog naselja saopštava vest sledećeg sadržaja: “O stradanjima Srba
u ovom bestijalnom ratu nažalost govori strašna činjenica koju ću vam saopštiti u podrumu u Borovom naselju, danas posle 16 časova u čišćenju kuća u
jednom podrumu pronađeni su leševi poklane dece, njih oko četrdesetoro. “
• 20. novembra ujutru, JNA izvodi zarobljene civile i vojnike iz Vukovarske bolnice, upućuje ih autobusima ka Srbiji. Neki od tih autobusa tokom popodneva
bivaju vraćeni, a zarobljene osobe odvedene hangar poljoprivredne farme na
Ovčari, gde su zarobljenici pod nadzorom JNA, TO, dobrovoljaca i paravojnih
formacija. Istog jutra, u Večernjim novostima se na 5.strani pojavila nepotpisana vest pod naslovom Pokolj dece: “Vest koja je u trenutku pisanja ovog
izveštaja stigla u pres-centar u Erdutu odjeknula je poput bombe. U podrumu
jedne od kuća u Borovom naselju oslobodioci su našli četrdesetoro zaklane
dece! Po tvrđenju očevidaca, slika je jeziva a novinari su odmah krenuli da se
uvere u verodostojnost ove informacije.” Vest je objavljena u okviru priloga
iz Vukovara koji su sastavili dopisnici D.Stojić, M.Petrović i M.M. (verovatno
Milena Marković).
• 20. novembra, između 11.15 i 11.40 sati – Rojters objavljuje vest svog reportera “o masakru 41 srpskog deteta u Borovom Naselju”; Rojtersov dopisnik je
266 Branislava Kostić, „Može li zlo biti – malo?“, Mioko: Mediji i okolina:
revija za ekologiju medija, Fond za razvoj istraživačkog novinarsva
i nove medije, 2007, br.1, 15-6. Dopune su unete u boldu.
206
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
•
•
•
•
•
•
vest saznao od fotografa slobodnjaka, koji je tvrdio da ima saznanja kao očevidac; Rojtersovo dopisništvo iz Beograda šalje vest svojoj matičnoj kući (oko
10.30 sati) bez traženja dodatne .potvrde/provere informacije; Rojters objavljuje vest, takođe ne tražeći dodatnu proveru. Reno de la Bros tvrdi da je do
Rojtersa stigla preko njegovog radašnjeg ratnog dopisnika, Vjekoslava Radovića, bazirana na izjavi koju mu je dan ranije dao fotograf-slobodnjak Goran
Mikić. Up. Reno de la Bros, “Politika propaganda i project Svi Srbi u jednoj
državi”: posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe”,
str.4. U polemici vođenoj ovim povodom u časopis Vreme Radović je poricao
svoje učešće u plasmanu ove vesti. Up. Miloš Vasić, Ko, jel ja? i Vjekoslav Radović, Sikće Miloš kao guja ljuta!, Vreme 635-636, mart 2003.
20. novembra, od 11.25h – vest od Rojtersa preuzimaju mnogi sveski i domaći
mediji, među prvima italijanske (od 11.25h) i britanske mreže, radio i TV stanice; od 11,40h vest emituje i RTS, koja na terenu – u Borovu Selu koje je većinski srpsko, ali i u Borovo Naselju i Vukovaru, koje je dva dana pre toga osvojila
JNA, ima svoje izveštače, od kojih ni jedan ne potvrđuje ovu vest;
20. novembra, od 11.40 pojedini mediji, a nakon 12h praktično svi elektronski
mediji u Srbiji i SAO Krajini i ostalim srpskim entitetima objavljuju ovu vest kao
udarnu i ponavljaju je.
20. novembra, u 19.30, TV Dnevnik II, najgledanija informativna emisija RTS,
koju su preuzimali svi srpski studiji, detaljno prenosi ovu vest i najavljuje
Mikića kao gosta u specijalnoj emisiji nakon Dnevnika.
20.novembar, na Dnevniku Radio Beograda Rade Radulović čita vest:
Nezаvisnа britаnskа televizijskа mrežа ATV jаvljа o mаsаkru 41. detetа u
osnovnoj školi u Borovom nаselju. Ovа stаnicа prenosi izveštаj fotoreporterа
Gorаnа Mikićа, premа kojem su pripаdnici hrvаtske gаrde povlаčeći se iz
Vukovаrа u Borovu nаselju izvršili prаvi pokolj čitаvih srpskih porodicа. ATV
prenosi dа je Borovo nаselje puno leševа ljudi ubijenih noževimа i sekirаmа.
Ovu vest ATV je objаvio pod oznаkom „HITNO“.
20. novembra 1991. godine, vest o masakru dece, po izjavi dr Vesne Bosanac
i dvojice optuženika za zločin u Ovčari, objavljuje i večernje izdanje lokalnog
lista u Vukovaru, na naslovnoj strani (niko od njih ne navodi tačan naziv lista).
20. novembra, od 20.15h – TV Beograd organizuje specijalnu emisiju, kao prilog TV Dnevniku II u 19.30 u kojoj se ova vest detaljno analizira; u emisiji je
207
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
VEST I DEMANTI – FAKSIMIL SA REUTERSOVOG TELEPRINTERA
208
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
•
•
•
•
•
•
•
•
gost fotograf od koga je vest potekla, Goran Mikić, koji pred gledaoce iznosi
svoje impresije kao očevidac masakriranih dečijih leševa;
20. novembra 1991. godine, u Vukovaru, između 20h i 21h, JNA koja je do tada
sprečavala nehumano ponašanje TO i paravojnih fromacija prema zarobljenim
Hrvatima, u pisanoj formi “izuzima iz svoje komandne nadležnosti” paravojne
formacije i TO, nad kojima više ne uspeva da uspostavi kontrolu. Ova odluka je
na snazi do jutra 21.11.1991. godine.
u noći između 20. i 21. novembra od stane pripadnika TO, srpskih dobrovoljaca
i paravojnih snaga, iz hangara na poljoprivrednom dobru “Ovčara” izvedeno
je i ubijeno 188 muškaraca i 2 žene, starosti između 16 i 76 godina (zvanični
obdukcijski nalaz međunarodne komisije).
21. novembra, na konferenciji za medije (između 10 i 11h) – JNA zvanično
demantuje da ima bilo kakvih saznanja o bilo kakvom zločinu nad decom u
Vukovaru;
21. novembra, oko 15h – Rojters se zvanično izvinjava za objavljivanje neproverene i nepotvrđene vesti (nakon 14h); većina medija koji su preneli vest
objavljuje ovaj demanti (istog dana, ili sutradan);
21.novembra Drugi dnevnik TV Beograd prenosi saopštenje Novosadskog
korpusa da „nije zabeležen nijedan slučaj samovoljnog postupanja prema
zarobljenicima.“
21. novembra, oko 20.30h – u toku specijalne večernje emisije TV Beograd o
ovom zločinu, voditelj pominje demanti, ali dovodi u pitanje i verodostojnost
vesti i verodostojnost demantija;
21.novembra, iako je vest već demantovana, Radio Beograd u Dnevniku koji
vodi Gordana Šumenković Jevđović kaže: Slike užаsа, potresne priče preživelih u Vukovаru i vesti o mаsаkru nа civilimа koji po ulаsku vojske izbijаju
nа svetlost dаnа, prenose sve svetske аgencije. Udаrno mesto se dаje priči
fotoreporterа Gorаnа Mikićа o mаsаkru dece u Borovom nаselju. Zatim se
ekstenzivno ponavljaju vesti koje su tokom dana, sledeći Rojters, objavile
svetske agencije.
„Asošiejted pres“ počinje izveštаj iz Jugoslаvije konstаtаcijom dа posle definitivnog pаdа Vukovаrа nа videlo izlаze strаvične priče o pokolju civilnog
stаnovništvа. Agencijа nаvodi dа se odlаzаk bolesnikа i rаnjenih iz bolnice
kаo i civilа iz Vukovаrа i okolnih nаseljа odvijа uglаvnom preko srpske terito-
209
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
•
•
•
•
rije. Ovа Agencijа dаje publicitet i izjаvi predsednikа Vlаde Slаvonije, Bаrаnje
i Zаpаdnog Sremа Gorаnа Hаdžićа dа će Vukovаr biti glаvni grаd te oblаsti.
Izveštаč „Rojtersа“ kаže dа ljudskа telа prekrivаju ulice Vukovаrа i dа
JA pokrenulа istrаgu o mаsаkru 41 detetа u obližnjem Borovom nаselju.
Agencijа detаljno prenosi priču fotoreporterа Gorаnа Mikićа, čije snimke
sаmа povremeno koristi, uz objаšnjenje dа su počinioci tog zločinа pripаdnici
hrvаtskih snаgа, koji su se povlаčili iz Vukovаrа. Sposobnost Hrvаtske dа se
odbrаni od nаdmoćnog vojnog vаzduhoplovstvа i аrtiljerije opаdа svаkim
dаnom. Krаći izveštаj o zločinu u Borovom nаselju prenosi i BBC. Što se tiče
evаkuаcije bolnice u Vukovаru, reporter konstаtuje dа se bolesnici i rаnjenici
kа dаljim odredištimа upućuju preko srpske teritorije. Iz izveštаjа je jаsnije
zаšto hrvаtskа strаnа odbijа dа to učini sа ljudimа koji žele u tu Republiku.
Upućivаnje konvojа kаže BBC preko područjа koje drže hrvаtske snаge,
nаterаlа bi Hrvаte dа očiste puteve od minа i time oslаbe liniju odbrаne.
Agencijа „Frans pres“ izveštаvаjući iz Zаgrebа, nаvodi dа je Sаveznа
armijа, obelodаnilа mаsаkr nаd srpskom decom, а dа je Hrvаtskа zаtrаžilа
međunаrodnu istrаgu. Svi listovi u Turskoj objаvljuju vest o trаgičnom
strаdаnju dece u Borovom nаselju. Nаjtirаžniji list „Kurijet“ pozivаjući se
nа izjаvu fotoreporterа Mikićа nаvodi dа su decu zаklаli pripаdnici hrvаtske
milicije.
List „Milijet“ nаvodi dа federаlnа аrmijа rаspolаže i drugim podаcimа o rаtu
i zločinimа i dа su srpske kuće bile u Vukovаru obeležene. Kanadski radio i
štampa piše uglavnom da su borbe u Vukovaru okončane i da grad kontroliše
armija. Torontostar citira reči jednog oficira koji je Sajrusa Vensa uveravao da
se vojska ne bori protiv Hrvata već protiv fašizma.
A danas izraelski list „Davar“ na hebrejskom jeziku objavljuje komentar urednika Tedija Frojsa o ustaškim zlodelima tokom 2. svetskog rata sa polemičkim osvrtom na neke tvrdnje hrvatskog predsednika Tuđmana. List ističe da
je Jasenovac za Srbe isto što i Aušvic za Jevreje. Navodi se da je u smrtonosnom hrvatskom logoru od 1941–1944 godine ubijeno oko milion ljudi, većinom Srba, Jevreja i Cigana. Okrutnost ustaša je bila čak veća od Nemačke,
a u Jasenovcu i drugim bitkama poginulo je 15%ukupnog broja srpskog stanovništva, piše Izraelski list. List zatim piše da jedna nedavna knjiga Franje
Tuđmana pokazuje da u srpskom ukazivanju na gotovo otvoreni semitizam u
Hrvatskoj i na vezu sadašnje vlade u Zagrebu sa ustašama iz prošlosti, nema
210
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
•
•
•
•
•
preterivanja. Otuda je po Tuđmanu odgovornost za 3000-4000 ubijenih u Jasenovcu na Jevrejima a ne na Hrvatima. Stoga svet mora znati ko je Tuđman i ko
ga podržava i da je Hrvatska ta koja napušta Jugoslovensku federaciju, zaključuje pored ostalog komentator Tedi Frojs.
Bečki listi „Di prese“ je jedini austrijski list koji danas doduše neupadljivo i
kratko objavljuje vest o ustaškom masakru srpske dece u Borovom naselju.
Državni radio i televizija u svojim informativnim emisijama tu vest su pomenuli, dodajući da zato nema dokaza i da je u Zagrebu saopšteno da je reč o
srpskoj propagandi. Istovremeni „Di prese“ kritikuje informativnu politiku
državnih radija i televizije uz konstataciju da ima sve više žalbi na histeriču i
ideologiziranu jednostranost izveštača Austrije iz Jugoslavije, kaže se da u njihovim izveštajima ima sve manje činjenica, slika i prave televizije.
Novinari su se posebno interesovali za vest o smrti 40-oro dece u Borovom
Selu. Dopisnik „Ejbisi njuza“ iz Beograda, čija je redakcija prva poslala u svet
sliku o zločinu u Borovom Selu, pitao je da li Vlada Srbije ima podatke ko
su počinioci zločina, jer se na osnovu slike ne zna da li su to počinili Srbi ili
Hrvati. Petrović je odgovorio da se grupa od 10 lekara sudske medicine nalazi
na terenu i da se tek posle uviđaja i ispitivanja može dati potpuna informacija.
On je ukazao da za sada postoje samo svedočenja žitelja iz ovog mesta , a na
osnovu toga može se zaključiti da je oko 90% stradalih Srba.
Petrović je najavio da će u subotu poslanici parlamenta Srbije posetiti Borovo
selo i okolinu.
22. novembar – list Politika na prvoj strani objavljuje vest o masakru dece kao
istinitu, nudi objašnjenje zašto ta vest nije pomenuta od strane predstavnika
JNA (JNA u tom momentu ima kontrolu nad Borovim Naseljem, koji je neposredno pre toga zauzela, i stoga, jedina ima realna saznanja o tome da li su
ili nisu zatečeni dokazi zločina nad civilnim stanovništvom, posebno nad
decom).
23. novembra – list Politika objavljuje demanti na neupadljivom mestu;
zagrebački list Vjesnik prvi put pominje ovu vest, u kontekstu demantija JNA i
demantija Rojtersa.
Večernje novosti od 20.11.1991, najavljuje na naslovnici: “U jednom
podrumu u Borovom naselju otkriveno četrdesetoro zaklane dece!” Opširnija vest
je na strani 5, u okviru priloga iz Vukovara koji su sastavili dopisnici D.Stojić,
211
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
M.Petrović i M.M. (verovatno Milena Marković) donose nepotpisanu vest naslovljenu Pokolj dece: “Vest koja je u trenutku pisanja ovog izveštaja stigla u prescentar u Erdutu odjeknula je poput bombe. U podrumu jedne od kuća u Borovom
naselju oslobodioci su našli četrdesetoro zaklane dece! Po tvrđenju očevidaca,
slika je jeziva a novinari su odmah krenuli da se uvere u verodostojnost ove
informacije.”
RTS, Drugi dnevnik, 20.11.1991, 19.30: Milorad Komrakov otvara dnevnik:
“Dobro veče, poštovani gledaoci. Vest o masakru 41 deteta u osnovnoj školi
u Borovo Naselju u centru je pažnje domaće i inostrane javnosti, domaćih i
svetskih agencija i sredstava informisanja. Nezavisna britanska televizijska
mreža “Aj ti vi”, javlja o masakru četrdesetijednog deteta u osnovnoj školi u
Borovo Naselju. Stanica prenosi izveštaj fotoreportera Gorana Mikića, prema kome su pripadnici hrvatske garde, povlačeći se iz Vukovara, u Borovo
Naselju izvršili pravi pokolj čitavih srpskih porodica. Prenosi se da je celo
Borovo Naselje puno leševa ljudi koji su ubijeni noževima ili sekirama. ITV
javlja da ovaj fotoreporter prenosi izjave vojnika Jugoslovenske narodne armije koji kažu da je četrdesetijedno srpsko dete zaklano. Ova vest na teletekstu ITV-a daje se kao hitna. To je prvi put da se javlja o masakrima koje vrše
hrvatski gardisti. Rojters javlja da su hrvatski vojnici optuženi za masakr četrdesetijednog deteta prilikom povlačenja ispred snaga Jugoslovenske narodne armije. Reporteri Televizije Beograd, a koliko smo danas obavešteni,
i televizijskih stanica iz gotovo čitavog sveta, čine sve da o ovom stravičnom
masakru javnosti što pre dostave i dokumentarne snimke. U Vukovaru je
prepodne počela evakuaicja bolensnika iz tamošnje bolnice, a u njoj se kako
se procenjuje nalazi 420 bolesnika i 400 civila. Civil iz bolnice vojska proverava, kako bi utvrdila da li među njima ima onih koji su pripadali hrvatskim
oružanim formacijama.” U nastavku Ratko Dmitrović komentariše: “Stravične slike viđene sinoć i večeras, svjedočanstva koja će nas pomjerati iz
nervnih središta narednih dana, slike masakriranih Srba, nisu obišle niti će
obići svijet. U Vukovaru su hrvatski neofašisti zaklali do sada neutvrđen broj
Srba. Strahuje se da je u pitanju više od hiljadu ljudi. Dosada je poznato da
je od ustaškog noža stradalo nekoliko desetina djece. Bukvalno na kućnom
pragu, pripadnici Jugoslavenske narodne armije i srpski teritorijalci nalazili su i još uvek nalaze ubijene čitave srpske porodice. Ovo je grad velikog
212
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
srpskog stradanja, grad na čijoj se periferiji mesecima završavala teritorija
ogormnog koncetnracionog logora.”
Vest se dalje razvija u Dnevnikovom dodatku 20.11.1991 u kojem gostuje
nezavisni fotograf Goran Mikić, koji priča o masakru dece kao očevidac. Voditelj Miloš Marković ponavlja čitavu vest, a zatim nastavlja razgovor sa Mikićem:
– Voditelj : Ti kad si došao, šta si tamo video ?– Goran Mikić: “Pa jednostavno, videli smo najlonske vreće pune malih leševa. Ja sam uspeo da se dopuzam na jedno dvadeset metara do njih. To se
veoma lako može videti da su to deca od pet-šest godina, preklana, puna
krvi oko glave . To je tako mučan prizor da i onim vojnicima su suze tekle, zaista, i po cenu života smo hteli to da…”
– Voditelj: “Imaš li neku procenu koliko je tih leševa koji bi se mogli nazvati dečjima?”
– Goran Mikić: “Pa, oni su povadili to iz podruma, to je bilo na gomile. Spajali su glave, tela, to je sve stravično izgledalo, bilo je sigurno oko četrdeset,
verujem njihovom broju, preciznije nisam mogao da brojim, ali… .”
– Voditelj: “Dobro, imao si foto-aparat, jesi li probao da snimiš?”
– Goran Mikić: “Probao sam da snimim, ustao sam, međutim, prštali su
meci oko mene, jedan vojnik repetirao je pušku u mene i naredio mi da se
spustim, jer bi uostalom i ja poginuo….”
– Voditelj: “Tebi je izričito zabranjeno bilo da to snimiš? Imaš li neku predstavu da li je neko snimio?”
– Goran Mikić: „Pa, ne znam, pretpostavljam da je vojska to uradila, to bi
bilo realno i trebalo je da se to uradi.“
Tokom daljeg razgovora emitovane su Mikićeve fotografije izmasakriranih
odraslih ljudi, koje su Mikić i voditelj komentarisali. Nije emitovana ni jedna fotografija dece.
– Goran Mikić: Međutim, ovo sve što vidimo, to su prizori i ne najekstremni
koje sam video.
– Voditelj. Mi kada smo zajedno pregledali, iako je sve ovo drastično i potresno i to je jedna morbidija jedna neopisiva, ipak ima i onih fotografija koje
bi bilo stidno i mučno prikazivati. Gorane hvala ti lepo na ovom ubedlivom i
jako potresnom svedočenju.
– Goran Mikić: Hvala i vama.“
213
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Dnevna štampa, Politika, Politika Ekspres i Večernje novosti 21.11.1991. plasira ovu vest na naslovnicama, i razrađuje sa različitim intenzitetom.
Istog dana, Rojters demantuje ovu vest i izvinjava se zbog plasmana neproverene informacije za koju ne postoje dokazi. Jugoslovensak narodna armija se
takođe oglašava, ističući da “nema saznanja da su na pomenutoj lokaciji pronađeni opisani dečiji leševi”. RTS na ove demantije reaguje u Drugom dnevniku,
21.11.1991 u kojem izveštač Nino Brajović komentariše:
“Grad je danas organizovano u prqanji JNA poseitla grupa od 200 stranih
i domaćih novinara. Najuporniji tražili su posmrtne ostatek zaklane dece o
kojim bruji celi svet, rekoše i susedna Austrija. Sa grupom stručnjaka beogradskog Instituta za sudsku medicinu pretražili smo sve škole, dečije vrtiće i njohove podrume. Od zločina nit raga. U jednom vrtiću našli smo zlihe
municije koju su teritorijalci aktivirali, i to je sve. na Traganje se nastavlja.”
Dnevnikov dodatak od 21.11.1991, koji vodi Miloš Marković, kaže: “Nažalost, ni večeras nismo u mogućnosti da vam pokažemo slike toga masakra
o kome do danas još nema zvaničnih potvrda. No i večeras ćemo emitovati
sveodčenja italijasnke radio-televitije koji tvrdi da je video poklanu decu.”
Gost Dnevnikovog dodatka bio je Nino Brajović, koji je ponovio da “nismo
uspeli naći nikakve tragove zločina (…) niti se vojni izvori oglašavaju u vezi
sa tim niti bilo koji drugi (…) nema ni potvde, nema ni demantija (…) Ovi teritorijalci koji su čistili taj teren takođe kažu da tako nešto nisu videli, i da su
to takođe čuli, videli na televiziji, čuli iz novina” Marković ne odustaje: “Najčešće se pominje mogućnost da su ta deca, ti leševi negde prenešeni.” Brajović: “Ti leševi su, ako se to zaista desilo, rpenešeni, a svedočenje o tome
ja mislim da imamo od italijanse novinarke, odnosno od priloga koji sledi”.
Marković: “Jeste, to je novinarka italijanske televizije, Jole-Milena Garbaneli.
Gabaneli: “U ime Boga, je li? … Stigla je vest da je ubijeno četrdestore srpske dece (…) Poslednja stvar koju sam ja želela je bila da snimam pobijenu
decu kao dokaz, jer je po meni dovoljno reći, a ne i kamerom zapisati. Došli
smo na to mesto u blizini fabirke, bio je mrak i sišli smo za džipa. U međuvremneu su rpsitizala oklopljena vozila sa zarobljenim ustašama Pucalo se sa
svih strana, rekli su mi – tu su deca. Približila sam se desetak metara i videla
gomili leševa. Nisam ih rpevbrojavala, ali sam jasno videla presečene vratove, zaklanu decu, malu decu. Pucalo se. Povukli su me natrag (….) Nisma
214
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
uspela da ih snimim, jer tako neštp nisam nikada videla. Nije bilo dovoljno
svetla da bih mogla da snimim (…) Sutradan, došli smo da tražimo decu na
to mesto u blizini gaeike, ali leševa dece više nije bilo tu. Rečeno nam je da
su u toku noći odneseni. Svi su govorili da ih je odnoela savezna vojsa, srpska vojska, da bi sprečila da srpski vojnici vide te dečije leševe, bojeći se da
to kod njih to neizazove revolt u odnosu na civilno stanovništvo, jer da bi to
još više razbuktalo ratne sukobe, tako je barem meni rečeno, das u ih iz tog
razloga odneli.” U Dodatak se uključuje Milorad Jovanović o reakcijama iz
svetskih medijskih centara, i dodatak se preliva u konfuzni demanti u kojem Marković istovremeno čita opširan demanti Informativne službe vojne
komande Prve armije, dok intervjuiše pukovnika Dušana Milića, “stručnjaka za specijalni rat”. Marković naposletku filozofski zaključuje: “Pa najbolje bi bilo da tako nije bilo. Lako je primiti novinarski greh. Čovek je bio – taj
momak, fotoreporter Rojters-a – vrlo uverljiv, pre svega jer je imao više desetina fotografija iz neposredne blizine koje su drastične po onom šta prikazuju. On je mlad, meni je izgledao vrlo korektno i vrlo uzbuđeno celo to vreme…
Ako je već uverio Rojters... Mi smo prvo preko Tanjuga već dobili vest italijanske televizijske mreže ANSA. Mi smo tragom te vesti našli čoveka i baš se
onako novinarski radovali, evo, brzo reagujemo, evo čoveka na koga se pozivaju svetske agencije. Pod pretpostavkom da to i nije tačno – sad ne možemo
reći – jeste tačno, ni nije tačno – jer ni za jedno ni za drugo nemamo uverljive dokaze, a najlakše se izvinuti… I kad si u najnormalnijim uslovima otme
ta dezinformacija, a kamoli u ovoj ratnoj psihozi gde ima ljudi koji ponekad i
haluciniraju u toj muci, u tom stravičnom ambijentu. “
Štampa narednih dana produžava ovu konfuznu politiku istovremenog plasiranja informacije, njenog
enog demantovanja
i pretvaranja u nejasnu poluistinu koja
različitim intenzitetom opstaje na stranicama Politike, Politike
ekspres, a posebno
Večernjih novosti u
kojima se vest spinuje
do kraja godine.
215
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
216
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Davno posle demantija, Radio Beograd još uvek podgreva vest o pobijenoj
deci na različite načine. Tako 24.11. u emisji Nedeljom u 10 intervjuiše stručnjaka
za genocid, profesora Dragana Davidovića :
Profesor Dragan Davidović već desetak godina proučava genocid u bosanskoj krajini.
U vreme kada se silom prilika ponovo traže logična, psihološka i objašnjenja druge vrste za ponovno javljanje ovog zla u Hrvatskoj, svakako je važno ono
što ima da kaže ovakav poznavalac .
Sa profesorom Davidovićem razgovara Momčilo Bošković.
Momčilo Bošković: Da li je ovaj sadašnji genocid nastavak onog prethodnog
iz 1941. godine i da li su iste metode?
Prof. Davidović: Pa on je nesporno nastavak, iz prostog razloga što vuče
svoju snagu, crpi svoju snagu iz korijena ideologije, odnosno ideje koja je
nastala u 19 veku, o hrvatskom političkom narodu iz glava ljudi poput Ante Starčevića i Kvaternika, dakle ideje da Hrvatska mora biti nezavisna do Drine i etnički
čista, dakle, bez ikakve primesa zle šizmatičke krvi kakva je srpska krv. U tom
smislu ideja stara 150 godina ostala je sveža i danas, ali naravno metodi neki
provođenja te ideje su morali bitno da se promene, stoga je to i uslovilo činjenicu da genocid u punoj meri danas nije mogao biti izvršen nad srpskim narodom kao što je 41, 45 godine.
Momčilo Bošković: Pa kako gledate na pokolj dece u Vukovaru? To je drastičan primer ponavljanja genocida nad malom nedužnom decom.
Prof. Davidović: Da se razumemo, metode su identične. Način izvršenja
dakle zločina je identičan, a ponavlja se ono što se ponavljalo i 41 i 45. Koliko ja
znam iz istraživanja Dragoja Lukića, oko 50.000 srpske dece je stradalo u Bosni
i Hercegovini od ustaških noževa i kama i upravo taj istraživač ima poimenično,
dakle, imenom i prezimenom preko 30.000 dece koja su stradala na taj bezuman način. Dakle, i danas ništa se ne menja u tom smislu, osim što su uslovi za
izvršenje takvog zločina promenjeni u toj meri da je nemoguće ga izvršiti onako
kako se izvršavalo 41.,45. Naime, Hrvatska danas odnosno HDZ kao politička
stranka odnosno pokret je svojom internacionalizacijom sukoba u Jugoslaviji
neminovno dovela sebe u ćorsokak da bi mogla da izvrši onakav genocid kao 41.
Osim toga tu nema ni patronata kao što su bili Nemačka, Italija itd. U tom smislu
se odstupilo od ideje koja je stara kao što sam rekao 150 godina o čišćenju, ali
postoje zato drugi radikalniji pristupi, dakle, paljenja ognjišta, paljenja kulturnih
217
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
dobara Srpske pravoslavne crkve itd., dakle, zatiranje, potpuno zatiranje i progon srpskog stanovništva iz tih krajeva s nadom, njihovom nadom da se ono
nikad više neće vratiti na svoja ognjišta i da je na taj način rešen jedan od suštinskih pitanja hrvatskog naroda odnosno nepostojanje Srba na njihovoj teritoriji.
Momčilo Bošković: Šta valja činiti s obzirom da Evropa i dalje ostaje gluva
na sve ovo što se dešava? Pojedine zemlje neće ni da objave za ovaj genocid
sada u Vukovaru i u drugim mestima, u Krajini na primer?
Prof. Davidović: Znate kako, mi smi u tom smislu i kao istoričari, naučnici i
novinari i uopšte institucije koje su trebale da se bave tim problemima zakazali.
Zakazujemo, ustvari zakazali smo evo već 45 godina. Mi još nismo u stanju da
objasnimo osnovne elemente genocida 41.45, a evo sustigao nas je novi. Dakle
i tu smo zakazali. Ja sam danas na jednoj konferenciji za štampu govorio o tome
da su recimo Nemci imali u svakom bataljonu fotografa profesionalnog, da je
divizija svaka nemačka imala kino kamere, dakle koji su u prvim borbenim redovima snimali sve šta se dešavalo. Da su italijanska dokumenta koja su danas prikazana sistematično biležila svako ime i prezime ubijenog Srbina na području
NDH. Dakle, u ono vreme, a mi to danas nismo u stanju, dakle, mi u prvim borbenim redovima nemamo ljude koji su profesionalci koji će obaviti posao od fotografisanja, od zabeležavanja imena i prezimena, od direktne izjave svedoka, do
da ne govorim o ostalim stvarima koje bi trebalo dakle specijalistima, stručnjacima sudske medicine itd. koja će to prezentovati. Mi naravno u propagandnom
tom smislu ne trebamo da budemo bizarni. Mi samo treba da iznosimo istinu,
a ona će se zaista onog trenutka kada bude kvalitetno postavila, da pokaže kao
vrednost i koja će srpskom narodu doneti pravu promociju u onom smislu jednog naroda koji pati upravo 50 godina.
Momčilo Bošković: Šta po Vama valja činiti da u svet prodre istina, da ovi
podaci budu prezentirani, jel Vi ste rekli da smo zatajili. A kako ćemo sada u ovoj
situaciji, ovo su sveži podaci, a ipak mnoge ugledne radio i televizijske stanice
to ne objavljuju?
Prof. Davidović: Pa znate kako, ja opet tvrdim da je naš posao, svih nas
odnosno da radimo ono što nam je struka. Dakle, smatram da bi pri svakoj
jedinici bilo to dobrovoljci ili bili to korpus, trebali da postoje grupe stručnjaka
od istoričara do kvalifikovanih, do istoričara umetnosti, arhitekata, možda
čak do kvalitetnih medicinskih stručnjaka, koji će u pravom trenutku, odmah
doći do identifikacije svega onog što se desilo, a na nadležnim institucijama,
218
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
ministarstvima je da to publikuje i da pokuša da prodre u svet u onoj meri u kojoj
je to moguće. Naravno ja podsećam na jednu vrlo zanimljivu stvar da nekada
istina jednostavno nije u stanju da prođe zbog interesa i interes će određivati
koliko će istine da procuri u svet.
1914. pred sami Prvi svetski rat, engleska štampa je sa najvećom mržnjom
govorila o Srbima, u ovom smislu, da ako Srbi žele da izađu na more, treba ih
izvesti i potopiti, da bi dva ili tri dana posle kad su Entlezi ušli u Prvi svetski rat,
da bi se kompletna situacija promenila i da bi engleska štampa sa najvećom
ljubavlju govorila o Srbima. To je možda jedan eklatantan primer, ali on meni
govori o činjenici da interesi uveliko će određivati i potrebu prodora istine u svet.
Naravno mi moramo da radimo u onoj meri, ukoliko je to potrebno da bi ta istina
na kraju i došla do merodavnih faktora u Evropi i svetu.
U istoj emijsiji, 24.11 javlja se iz Iz glavnog grada Sovjetskog Saveza javlja
se dopisnik Tanjuga Mihajlo Šaranović.
Mihajlo Šaranović: Razlog je jednostavan. Dosadašnjih 13 sporazuma o primirju nijesu poštovana, a prije nego se oglase ovim 14., Sovjeti žele da vide da
se dogovoreno ipak ostvaruje. S tim prije se u zvaničnim krugovima izbjegava
komentar što od ovog primirja zavisi da li će i kada biti u Jugoslaviji upućeni
„Plavi šlemovi“. Za njih ovdje ne vlada veliko oduševljenje, ali sudeći po nekim
nezvaničnim izjavama Sovjeti neće biti protiv toga ako se steknu svi uslovi,
uključujući još nepostignutu saglasnost jugoslovenskih strana u konfliktu o njihovom rasporedu.
Reklo bi se da se Sovjeti najbrže i najlakše izjašnjavaju oko onih pitanja
oko kojih mogu izazvati možda malo nezadovoljstva Jugoslavije, ali ne i svojih
zapadnih partnera.
Tako zvanični predstavnik Ministarstva za spoljne veze nije imao baš ni
jednu kritičku reč o tome što su strani ratni brodovi uplovili u Jadran, jer smatra
da nije vojni pritisak ako se oni nalaze izvan jugoslovenskih teritorijalnih voda.
Verovatno bi drukčije govorio ako bi nečija ratna flota došla nadomak sovjetskih teritorijalnih voda pod bilo kakvim izgovorom. Inače, ovde u javnosti jača
opredeljenje u prilog Srbije i protiv je ekonomskih sankcija, pogotovu naftnog
embarga. Naravno ima u listovima posebno u izvestijama onih koji za razliku od
korektnih dopisničkih izveštaja iz Jugoslavije, pišu na liniji sadašnje nemačke
poznate propagande.
219
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Srećom, takvih je sve manje, pa je čak i sovjetska televizija koja najmanje
ubedljivo izveštava o jugoslovenskim zbivanjima, sinoć, makar ispričala o strahotama u Vukovaru, pominjući i priču o zaklanoj deci, tvrdeći doduše da cena
rata prevazilazi ciljeve vojnog uspeha.
U ovom trenutku ovde se očekuje kakve će poteze preduzeti ugledni šef
diplomatije Edvard Ševarnadze, koji je pre nekoliko dana po drugi put preuzeo
ovaj resor.
Sudeći prema prvim izjavama, Sovjeti neće lako, a ponajmanje olako pristati na sankcije protiv Jugoslavije. Ševarnadzeove reči imaju težinu u svijetu.
Zločini nad decom centralna su tema emisije Novosti dana 27.11.1991, koju
na Radio Beogradu vodi Miladin Manojlović
Spiker: Dva odbora Socijalističke partije Srbije za porodicu i decu i socijalna
pitanja, uputula su apel za zaštitu života i čovečnosti.
Upućen je protest vladama, državnicima i diplomatama koji mogu doprineti
miru u Jugoslaviji, da stanu u zaštitu života, istine i pravde.
Izveštava Zorica Pantelić.
Zorica Pantelić: U apelu nadležnim evropskim i svetskim organizacijama i
institucijama između ostalog se navodi da se na pragu 21. veka u Evropi događaju najstravičniji zločini nad decom i nedužnim stanovništvom u Jugoslaviji, a
da su zločinu pre svega izloženi pripadnici srpskog naroda. Genocid nad srpskom decom kaže se u apelu, prate stradanja i dece drugih naroda, ostavljajući im trajne psihofizičke traume. Tim povodom predsednik saveta za porodicu
i decu Radmila Cvetković kaže.
Radmila Cvetković: U ime nedužne i nezaštićene dece, žena i majki, starih i bolesnik, u ime porodica pogođenih najstrašnijom tragedijom, upućujemo
ovaj apel svim odgovornim pojedincima da osude zločine i javno imenuju njihove vinovnike.
Ekonomski ili neki drugi interes pojedinih evropskih zemalja, ne može
nadjačati i sakriti istinu o stradanjima srpskog naroda, o najmračnijim zločinima
nad decom, koja su budućnost svakog naroda i čovečanstva.
Spiker: Apel su podržali Udruženje prijatelja dece, Savet dece Vojvodine,
Odbor za zaštitu prava deteta, čiji je predsednik pesnik Ljubivoje Ršumović,
između ostalog rekao:
220
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Ljubivoje Ršumović: Stradaju deca na obe strane, znači i srpska i hrvatska,
i ne samo na obe strane, nego na sve četiri strane sveta, podjednako teške rane
zadobijaju i deca koja sve te strahote gledaju na televiziji i slušaju od odraslih.
Spiker: Apelu za zaštitu života i čovečnosti, pridružio se kako je rečeno i
predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Dušan Kanazir, koji zbog zauzetosti nije učestvovao u radu skupa.
U raspravi koja je prethodila većina učesnika ukazala je na to da se o zločinima ne može svedočiti samo emocijama, već da je neophodno sakupiti i argumentovati dokumentacijom i sve to predstaviti svetu. Predloženo je i otvaranje
muzeja genocida nad Srbima.
Prema Branisalvi Kostić, “dr Vesna Bosanac, direktorka Vukovarske bolnice
do ulaska srpskih snaga u Vukovar, za dokumentarnu emisiju B92, čiji delovi su
2005. godine uključenu dokumentarni film Janka Baljka i Drage Hedla “Vukovar
– konačni rez”, kaže: “Na dan kad je bila Ovčara, dvadesetog studenog, u večernjim, tim ... novinama, na prvoj stranici, veliki naslov “Četrdeset troje srpske dece
ubijeno u Vukovaru”. To je puštena vijest da ovi još više podivljaju. Četnici i kojekakvi dragovoljci... Arkanovci, orlovi. Grupa medicinskih stručnjaka iz Srbije, koja
je u Vukovar hitno poslata 19.11. 1991. godine, dobila je (20.11.1991.) i zadatak da
utvrdi istinu o “masakru dece”. Njihov izveštaj predstavlja zvaničnu potvrdu srpske strane da masakra nije bilo. Za, već pomenuti, dokumentarni film, dr Zoran
Stanković, patolog sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu, koji je bio član
pomenute medicinske ekipe, kaže: “Ono što je meni ostalo u pameti, to je da su
nas napali kad smo mi rekli da nije ubijeno četrdesetoro dece, koliko su oni to u
ono vreme izneli.” Objašnjavajući, kako je uopšte mogla nastati priča o masakru
dece i odakle je moglo poteći potresno svedočenje italijanske novinarke, on se
seća ubijene porodice Ćećevać, čija tela su nađena u dvorištu jedne kuće u Vukovaru: “Mali Ćećevac, koji je ubijen sa majkom i ocem... Video sam onu italijanku
koja je tvrdila da je videla četrdesetoro... da su ta deca postojala u Vukovaru. Ali
ona je videla kad su malog Ćećevca iznosili. Ispred tog ulaza je već bilo nekih
petnaestak vreća. I to je bilo verovatno nešto... da je ova novinarka mislila da se
radi o deci i da su u tim vrećama i ta deca, s obzirom da je u to vreme bila onakva
propaganda kakva je bila.”267
267 B.Kostić, nav.delo, 15.
221
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
PRIMERI
5. ISLEĐIVANJE
Jedan od najdrastičnijih primera ratne propagande predstavljala je medijska
zloupotreba zarobljenih hrvtaskih boraca i civila prema kojima je postupano
protivno III Ženevskoj konvenciji o pravima ratnih zarobljenika i Članu 3. zajedničkom za sve Ženevske konvencije i II Dopunski protokol. Hrvtaski borci i civili
su bili hapšeni u ratom zahvaćenim područijima samo na osnovu svoje nacionalnosti ili pripadnost hrvatskim oružanim snagama i pod sumnjom da su činili
najmonstruoznije zločine deportovani u zatvore u Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu i Šidu kao i u za to posebno formirane logore (koje je vlast nazivala Sabirnim centrima) u selima Begejci i Stajićevo kod Zrenjanina kao i u logor Morinj
u Crnoj Gori kojima je tada upravljala Jugoslovenska narodna armija. Danas
postoje optužbe da su čuvari sistematski primenjivali fizičku i psihičku torturu
i zarobljenici su stalno bili odvođeni na isleđvanja gde su pod pritiskom priznavali zločine nakon čega su protiv jednog broja njih podnete optužnice za učešće
u ratnim zločinima nad srpskim stanovništvom. Životni uslovi na tim mestima
su bili nehumani: hrane je bilo nedovoljno, lekarska nega je bila neadekvatna,
higijenski uslovi su bili ispod svakog nivoa dok su zarobljenici spavali u nekadašnjim štalama, na goloj zemlji i u nezagrejanim prostorijama na zimskoj temperaturi vezduha. Prema nekim svedočenjima usled takvog tretmana neutvrđen
broj zarobljenika je izgubio život.
Delovi iskaza bivših zarobljenika logora “Begejci” iz dokumentarnog filma
“Glavu dole, ruke na leđa” u produkciji RTV B92:
Ivo Lovrić: ProIazimo Zrenjanin. Kud’ ćemo? Šta ćemo? Ne znamo ništa. Dolazimo tamo kod šume neke, to je već popodne. Domljenko taj Vorgić sedi
pored mene tako na drugoj strani autobusa. Ja govorim “Domljenko sad
smo gotovi”. Kasnije malo, kako dolazimo do kapije onaj svaki što dolazi
do kapije ima svog jednog, njih dvojica čekaju nas dvojica idemo i pendrekom po ušima po glavi i gde stigne., nemilo, nemilo. I u štalu k’o stoku. I
stoj tamo ruke na leđima, ovako(glavu dole, ruke na leđa). Bio je neki između mene i ovoga Stipe Lukića on je tu malo dalje od mene, iz Iloka, neki
222
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Papak Željko. On se dizao na momente popustili mu živci, skoči, “Idem ja
kući”, “Lezi nemoj se dizat, ubiće te” “ Ma šta ja idem deca mene traže, majka mene traži, žena mene traži”.Ja mu kažem nemoj ić’ “. Ja ga nisam mogao
suzdržat on se pokupi i ode. Kad ovaj Šeki dođe:” Kud ćeš ti?”, “Idem tamo
i tamo”, “Nazad” i udri po njemu a među nama dvojici je ležao a Domljenko je taj ležao pre mene odmah. E oni su njega prebili kundacima gazili po
njemu kao po živini nekoj on je skakao od muke skoči na mene pa skoči na
onog s druge strane. Kaže “Zašto to radite?”, Ma nema to šta oni, oni samo
tuku
Stijepan Tomas: To jutro kiša je udarila padala ljevala, snebilo se sve, zgorelo je sve, nema nigde ništa. Ja, kud ću? šta ću? U’ vatim svog fiću, odem u
Cigane kod Ljube Budimove, čuo sam njezin je muž ubijen. Šta ćemo dole?
Odemo kod nje. Šta ćemo ga, saranit ga? Rek’o, ništa Ljubo ’ajmo u vojsku
prijavit se pa pitati da ga ukopamo. Šta ćemo, usmrdit će se. Ajde, uzmemo
mi neke bele krpe krenemo tamo kod njih da ih pitamo da saranimo čoveka.
Mene su odma’. Ja sam imao konduktersku torbu gde nosim novce i karte
železničke i tako sve, i ja odem kod njih i pitam.
“STOJ! Tašnu prida se! 10 koraka nazad! Šta imaš u torbi?!”
“Ima to, imam flašu vode, imam novaca ne znam kolk’o, zaboravio sam,
imam vozne karte, ona kondukterska klešta”.
Torbu nikad nisam dobio, to više nije vaše. I našli su mi...po belaju nož sam
neki imao, to je džepni nož obični što kondukteri nose...eto za jelo. Izvade:
“A s ovim ste poklali našu decu”, “Kolko ste poklali dece?”
“Nisam ni jedno, nema ni vaše ni naše dece”,
kaže “Petoro dece je nađeno u vašoj kadi zaklano”, nekad kažu petoro nekad šestoro”.
Pa jedno 6-7 dana nije bilo dana da mene i jednog Vukovarca nisu isleđivali
i uvek, izlupa te, pa nije se smelo ni kazat da dobijaš batina.
Kaže: “Jel su te lupali opet?”, “Pa nisu”, meni dodijala već priča, odeš samo
zaspiš i odspavaš dva sata, i ono kad ne smeš nikog šutiš i spavaš i gotovo, nema šta.
223
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Onda Hrana, pa jedna riba ona sardina na četiri čoveka, pašteta od 10 deka
na četiri čoveka, kruh na jedno 6-7 čjudi, grah jedno 6-7 grašaka na čoveka,
batina kol’ko god hoćeš.
Željko Sabo: Tad sam video iz autobusa nešto što sam gledao samo na filmovima, nešto što nisam moga da verujem da u XX stoljeću postoji. Video
sam kao neku zgradu neki salaš, štalu okruženu bodljikavom žicom, naoružane vojnike, žicu gde su bili svezani njemački ovčari i zatim drugi krug žice.
Tu su nas iz autobusa naterali da izlazimo van a imali smo doček – špalir dobrodošlice. Naime u prvih četiri dana od svih tih dočeka koje smo imali umrlo je sedam ljudi od batina koje su dobili. Znate legnete naveče kad je vreme
za spavanje, čovek pored vas legne. Eto, ja sam imao taj slučaj da smo se
dodirivali glavu o glavu i ujutru kad se treba dignuti on se ne diže. Dolazi
vojnik drma ga, međutim, odnose ga kasnije kao mrtvog čoveka. Ujutru za
doručak dobijete čaj, pola onako šnite kruha, četvrt salame, ja konkretno taj
čaj nisam pio i bilo je dobro što nije bilo šećera jer sam ga koristio prilikom
odlaska u sanitarni čvor, koristio sam ga upravo kao vodu za pranje i za higijenu osobnu. Žene koje su bile u Begejcima njih 15-20, odaberu jednu od
mlađih pa naveče im mora spremat verovatno su je i silovali, iživljavali se.
Pored gore navedenog u logore su dovođeni novinari režimskih medija koji
su zarobljenike javno, pred kamerama isleđivali o “njihovim zlodelima” i posle
o tome pravili reportaže za televiziju i radio i pisali novinske članke u kojima su
ih predstavljali kao ustaše, koljače i zlikovce sa kojima se čak i dobro postupa
“s obzirom da se zna šta su oni sve radili”. Autori ovakvih tekstova i reportaža
iako po zanimanju profesionalni novinari nisu izražavali ni najmanju sumnju u
to da se u tim logorim vrši sistematsko zlostavljanje zarobljenika iako je bilo
jasno vidljivo u kakvim uslovima žive zarobljenici i u kakvom se psihičkom i fizičkom stanju nalaze dok su za relevantne uzimali samo podatke koje je dobijali od
logorskih vlasti
Politika Ekspres 27.9.1991 na strani 11 objavljuje tekst pod naslovom “Po
zanimanju – Hrvati“ autorke Aleksandre Plavevski: “Istina o njihovim strašnim zlodelima ne može se sakriti. Njima su se do juče ponosili, dokazujući ubijanjem Srba i pripadnika savezne armije privrženost i odanost hrvatskoj vlasti.
“Mlada demokracija” i njeni vojnici činili su u Tovarniku zločine neshvatljive
224
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
civilizovanom svetu”. „Ljudi koji su preživeli doskorašnji ustaški teror u ovom
mestu, ukočena pogleda pričaju o ubicama koje su vadičepovima kopale oči
uhvaćenim Srbima. O iživljavanjima nad decom i ženama, o klanjima; onima za
koje se verovalo da se na našim prostorima nikada neće dogoditi” . Uz tekst se
nalaze i slike navodnih ustaša i koljača sa njihovim imenima i prezimenima i
kratkim opisima zločina koje su činili.
Radio Televizija Srbije u Dnevnikovom dodatku od 16.10.1991 pušta snimak saslušanja jednog zarobljenika, vidno zapuštenog i sa povezom preko očiju.
Titl ga identifikuje: “Josif iz Vukovara, zarobljeni pripadnik ustaških jedinica”,
a krol pojašnjava: “Snimljeno u okolini Vukovara. Ovaj zarobljenik nije povređen. Zavoj na glavi ima jer nije želeo da mu se do suđenja vidi lice.” Tog čoveka,
ispred kojeg je mikrofon dok se u pozadini čuju eksplozije, ispituje lice koje se
na snimku ne vidi:
Y: Reci ti nama, koja zverstva si ti činio?
X: Zvjerstva sam činio. Ubio sam. Jednog sam vojnika zaklao.
Y: Jednog vojnika si zaklao, gde? (…) U Vukovaru? Jel taj vojnik bio živ?
X: Bio je onescešćen?
Y: Onesvešćen? I ti si ga zaklao? Objasni nam kako si ga zaklao?
X:
X: Drugom vojniku sam izvadio dva zuba?
Y: Kakvi su to zubi bili?
X: Zlatni (...) to sam dao Zrnić Ivici (...)
Y: Dobro. Reci jel si nekog silovao ti?
X: Jednu žensku.
Y: Jednu žensku? Kako se ta ženska zove?
X: Slađa Petrović (...) čuo sam da je iz Vukovara.
Y: Jel si je klao?
X: Oni su je zaklali.
Y: Ko?
X: Zrnić Ivica i ostali gardisti (...)
Y: Navedi još neko ime od tih gardista (...) Šta si ti još radio, jel si klao neku
djecu?
X: Da
Y: Kolko djece si zaklao?
X: Dvoje.
225
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Y: Koliko su bili stari?
X: Oko 15 godina (...)
Y: Da li su njihove majke bile pristune?
X: Jesu.
Iznuđena ispovest ovog „Josifa“ postaje opšte mesto ratne propagande
režimskih medija. Vesti Radio Beograda od 11.10.1991, 19h puštaju reportažu
Milene Marković iz Vukovara, u kojoj se ponavlja vest o njegovom hvatanju i
detalji o zverstvima koje je izvršio. O njemu pišu i Politika i Politika Ekspres i
objavljuju njegovu fotografiju.
Po njegovom prebacivanju u jedan od logora u Banatu, novinari državne
telvizije prave još jedan intervju sa njim, koji Radio televizija Beograd pušta
10.11.1991. Tek tu uspeva da pogodi tačno ime ovog čoveka, koji je dotle nazivan
Josif, Miladin Ninković i Jozo. Novinarka Vesna Živanović ga ispituje i on ponavlja
sličnu, već sistemtizovanu i dobro naučenu priču:
Najava: „Prilog o sabirnom centru u Banatu u kojem je smešteno 330 zarobljenika iz redova ZNG i MUP Hrvatske. Videćete razgovor sa dvojicom pripadnika
hrvatskih paravojnih formacija, a prvi od njih vam je možda i poznat. Pre dvadesetak dana, sa povezom na licu, govorio je o zverstvima koja je polinio.
MILADIN MILKOVIĆ: Ja se zovem Milković Miladin, star sam 22 godine,
iz Sotina sam.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Otkud ovde?
MILADIN MILKOVIĆ: Došao sam u Vukovar i tu sam radio zla dela.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Doborovljno ste otišli u Zenge?
MILADIN MILKOVIĆ: On me je upisao.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Šta ste radili dok ste bili tamo?
MILADIN MILKOVIĆ: Delio sam konzerve i jednog sam vojnika priklao?
VESNA ŽIVANOVIĆ: Kako ste zaklali?
MILADIN MILKOVIĆ: Nožem.
VESNA ŽIVANOVIĆ: A zašto ste klali, mislim zbog čega?
MILADIN MILKOVIĆ: Oni su bili uz mene tamo.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Koji, jel možete da kažete?
MILADIN MILKOVIĆ: Bio je Asanović Ivica i Zrnić Ivica.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Odakle su oni?
MILADIN MILKOVIĆ: Iz Sotina?
VESNA ŽIVANOVIĆ: Oni su bili prisutni dok ste vi klali? Samo jednog vojnika?
226
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
MILADIN MILKOVIĆ: Jednom sam izvadio dva zuba, jednog sam priklao,
jednu sam žensku silovao i dvoje dece sam priklao.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Da li ste silovali pre klanja?
MILADIN MILKOVIĆ: Jednu sam žensku silovao (...) ja je nisam zaklalo, oni
su je zaklali.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Ko je zaklao?
MILADIN MILKOVIĆ: Zrnić Ivica i Asanović.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Gde su sada oni?
MILADIN MILKOVIĆ: Oni su u gradu ostali.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Koliko su stara dece?
MILADIN MILKOVIĆ: Oko 15 godina (...)
VESNA ŽIVANOVIĆ: Kako ste ih, u prisustvu koga, ko je još bio tu (...) roditelji
dece da li su bili prisutni?
MILADIN MILKOVIĆ: Jesu.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Šta su radili oni?
MILADIN MILKOVIĆ: Oni su jecali, plakali.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Da li se kajete?
MILADIN MILKOVIĆ: Sad je gotovo.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Imate li osećaj krivice? Da li ste svesni šta ste uradili?
MILADIN MILKOVIĆ: Jesam.
VESNA ŽIVANOVIĆ:
MILADIN MILKOVIĆ: Da li vam je ta slika pred očima, to što ste radili
MILADIN MILKOVIĆ: Nije.
VESNA ŽIVANOVIĆ: Zaboravili ste?
MILADIN MILKOVIĆ: Da.
Večernje novosti 13. i 14.11.1991 objavljuju tekstove autorke Tamare Bakić
pod naslovima “Zločinci na salašu”(strane 19/1/2): “Logor smešten između dve
reke 25 kilometara daleko od Zrenjanina skriva od očiju javnosti nekoliko stotina
zarobljenika, mahom Hrvata, koji su učestvovali u zverstvima nad srpskim življem
u okolini Vukovara, Tovarnika, Osijeka i drugih krajeva Slavonije. To su pripadnici
“Zbora narodne garde”, MUP Hrvatske, crnokošuljaši, ustaše, ali i seljaci, domaćice, mladići sa nepunih šesnaest godina. Uglavnom su zadojeni mržnjom prema
svemu što se srpsko. Tu u logoru očekuju kaznu. Većina je svesna da su bili samo
pioni u krvavom piru hrvatskog vrha. “Zarobljenica Ljuba Budim, domaćica,
227
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
Hrvatica po nacionalnosti majka 11-oro dece. Ima šest sinova. Za četvoricu ne
zna gde su, verovatno u ZNG. Muž joj je poginuo. Zarobljena je u Tovarniku, dok
je bacala bombe na mlade vojnike JNA...Sada stalno plače”.
Deo iskaza Ljube Budim: Kada sam došla u Šid, jedan me je vojnik odma’
udario nogom u stomak i pala sam na beton. I meni je tako čvor iskočila i ja sam
čvor imala plavo. I oni su svi: “Ti si baba bombašica” i tako. I uvek isto i uvek isto
pričala i nisam imala drugo šta da im kažem . Najteže mi je kad me odvedu na
ispitivanje i kad mi kažu da su mi dijeca, jer Drago je onda bio u policiji i da je on
dijeci sek’o nokte i prste i pravio od njih ogrlicu i da sam imala ja sinove, ja sam
imala njih dvojicu u Zagrebu da je i njih pobilo i da su mi svi pobijeni.
I svoji na nišanu(strana 19): “Prava galerija hladnokrvnih ustaških koljača
“izložena” je u logoru kod Zrenjanina. Reč je o zarobljenim ustašama, teškim
zločincima od kojih većina ima okrvavljene ruke sa više ubijenih vojnika i civila
na duši. Teško bi bilo napraviti “Top listu” njihovih zločina – jedni prednjače
po broju žrtava, drugi po surovosti i bezočnosti i hladnokrvnosti. Ipak, koljač iz
Vukovara Josif Miljković(28)., koji je naočigled roditelja zaklao dvoje dece zaslužio je da bude prvi pomenut. Nedavno, u televizijskoj emisiji, hladnokrvni koljač
je izjavio da se ne kaje i da ga nevine žrtve čak i ne progone”.
Po padu Vukovara, ekipa RTB predvođena Ninom Brajoevićem ulazi u grad,
što emituje Drugi dnevnik 19.11.1991, i snima srpske meštane kako vređaju i
optužuju zarobljene Hrvate.:
NINO BRAJOVIĆ: „Među civilima, mnogo je onih koji samo nose civilno
odelo, a do juče...
ŽITELJ: Ja da se sakrijem u općinu kad su bombe letele, samo da me ne
pogodi, a on meni pištolj u usta stavljao. Bezobrazniče jedan!
NINO BRAJOVIĆ: A pištolj u usta jel ste stavljali?
ZAROBELJNIK: Nisam.
NINO BRAJOVIĆ: Jel pozanajete ovog čoveka?
ZAROBLJENIK: Da, iz viđenja. Pištolj nisam stavljao nikome, jer pištolj nisam
ni imao.
NINO BRAJOVIĆ: Jel ste bili u gardi, kako niste imali pištolj?
ZAROBLJENIK: Mene su na silu bili mobilisali, da moram kao civili čuvati one
zatočenike u općini.
NINO BRAJOVIĆ: A to su bili Srbi zatočenici?
ZAROBELJNIK: Da, Srbi.
228
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
19.11.1991 u Dnevnikovom dodatku vodetelj Miloš Marković najavljuje: „U
narednih par minuta videćete hiljade pripadnika hrvatskih oružanih snaga koji
su juče zarobljeni u Vukovaru. Oni su, da kažemo, smešteni, u jedan zatvor u
Sremskoj Mitrovici.“ Sledi prilog koji se emituje uz snimak koji prikazuje zarobljene ljude u civilnoj odeći:
Nakon jučerašnjeg oslobađanja Vukovara, zarobljena je i veća grupa ustaša.
Dokaz za to su i ovi kadrovi zarobljenih fašista, zengi i mupovaca, snimljeni rano
jutros u sabirnom centru neposredno iza linije fronta. Samo u toku prošle noći,
gde se i našla televitijska ekipa RV i PVO, dovedeno je više od 3000 zarobljenih
ustaša. Mnogi od njih, koji su pružali žestok otpor jedinicama JNA, teritorijalcima
i dobrovoljcima, ipak su uspeli da sa sebe skinu uniforme i druga obeležja ustaških formacija. Međutim, odali su ih sitni detalji koji su i osujetili njihov plan da
prikriju zlodela koja su učinili. Najveći broj njih imao je istu obuću, vojne čizme
strane proizvodnje, a lične stvari koje su sa sobom poneli bile su zapakovane u
identične putne torbe ili vreće Vuteksa iz Vukovara. Bez uniformi i oružja, i kuraži
koju daje špric sa drogom, ovi ljudi ne izgledaju tako opasno, pa ih je lako čuvalo
samo nekoliko stražara. Da je reč o zlikovcima, rečito govore dokazi obezbeđeni
u toku današnjeg dana. Kriminalističko-tehničkom analizom i uzimanjem tzv.
parafinske rukavice utvrđeno je da su svi oni u poslednja 24 časa upotrebljavali
vatreno oružje. Na rukama svih ustaša pronađeni su tragovi barutnih čestica, a
kod dvojice i tragovi ljudske krvi u predelu podlaktice, koja nije njihove krvne
grupe.
Politika ekspres 24.11.1991 na strani 15 objavljuje tekst pod naslovom “Svi
smo klali” autora Siniše Ivanovića: “U baraci je vladao polumrak i naprezao sam
se da vidim kako izgledaju ti ljudi koji su iza sebe ostavili toliko zlodela. Prolazio
sam pored onih koji stoje i zagledao se u one koji na podu sede. Verujte: obična
lica! Vaše i moje komšije s kojima smo se, koliko juče pozdravljali, s kojima smo
u kafani sedeli i s kojima smo zajedno radili! Zastao sam pred jednom produhovljenom “facom”. Učinilo mi se, čak, da poznajem tog čoveka. – Vi? Otkud vi ovde?
– upitao sam. Tek kad je podigao pogled video sam da ga ne poznajem. A njegov
pogled je kazivao da je hladnokrvni ubica. Stresao sam se čak i od same pomisli
kakva bi mi sudbina bila da sam dopao njegovih šaka u vreme kad se ubijalo iz
mržnje, ali i iz zadovoljstva”.
229
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
230
GLAVA III: TEHNIKE, EFEKTI I PRIMERI RATNOG IZVEŠTAVANJA
231
GLAVA III: PRAVNI OKVIR
232
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
GLAVA IV
PRAVNI OKVIR
TRETMAN KRIVIČNE ODGOVORNOSTI MEDIJA I NOVINARA ZA DELA
PODSTREKIVANJA NA DRUGA KRIVIČNA DELA I GOVOR MRŽNJE U PRAKSI
MEĐUNARODNIH SUDOVA I TRIBUNALA
U ovoj glavi daje se pregled predmeta koji su se vodili pred raznim međunarodnim sudovima i Tribunalima od drugog svetskog rata do danas. Zajedničko im je
što su vodjeni upravo u pravcu utvrdjivanja krivične odgovornosti zaposlenih u
medijima, a za nedozvoljene radnje podstrekavanja ili govora mržnje.
1. MEĐUNARODNI VOJNI TRIBUNAL U NIRNBERGU (MVT)
PREDMET „JULIJUS ŠTRAJHER“
Presuda Julijusu Štrajheru pred Međunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu predstavlja prvu presudu za ratne zločine počinjene putem medijskog
izveštavanja u istoriji. Julijus Streicher je na nirnberškom procesu oslobođen po
tački 1.optužnice (Učestovanje u zajedničkom planu/zaveri) ali ga je tribunal proglasio krivim i osudio na smrt po tački 4 (zločini protiv čovečnosti)268 iz razloga
što je na osnovu predočenih dokaza doneo zaključak da je Streicher putem
nedeljnika Šturmer (Jurišnik), čiji je izdavač i vlasnik bio tokom 22 godine podstrekavao na ubistva i istrebljenje jevrejskog naroda u Nemačkoj i na teritorijama
koje su bile pod nemačkom kontrolom u toku drugog svetskog rata.269
Julius Streicher je bio izdavač nedeljnog glasila nacističke partije Šturmer
od 1923. do 1945. godine a do 1933. godine je bio i urednik tog glasila. Julijus
268 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(1. oktobar 1946 godine), strana 304
269 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(1. oktobar 1946 godine), strane 301-304
233
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Štrajher je “kroz svoje govore i članke, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec,
inficirao nemačke umove virusom anti-semitizma i podsticao nemački narod na
aktivan progon Jevreja”270 Šturmer je 1935. godine dostigao tiraž od oko 600.000
primeraka i najveći deo njegovog sadržaja je bio popunjen takvim člancima.
U delu optužnice IMT koji se odnostio na Štrajhera pisalo je sledeće: “on
(Štrajher) je odobravao, usmeravao, i učestvovao u zločinima protiv čovečnosti
utvrđenim tačkom 4. optužnice, a to posebno uključuje podstrekavanje na progon Jevreja utvrđen tačkama 1. i 4. optužnice”.271
Primeri pisanja Šturmera
Štrajher je osuđen zbog izveštavanja Šturmera od 1933 godine (dolazak
nacista na vlast u Nemačkoj) pa sve do kraja rata. Štrajher je aprila 1933 godine
preko Šturmera prvo pozivao na bojkot jevrejskih trgovina, banaka i robnih kuća
a zatim podržavao nirnberške rasne zakone 1935 godine, 14.aprila 1937 godine
Der Sturmer objavljuje da da su Jevreji ritualno klali Hrišćane prilikom proslave
svog praznika Pashe, 1.avgusta 1938 godine je podstrekavao na rušenje sinagoge u Nirnbergu a 10. novembra iste godine je otvoreno zagovarao pogrome
Jevreja koji su se u to vreme događali.272
Tužilaštvo je međunarodnom Sudskom veću kao dokaze predočilo 23
članka koji su u Šturmeru bili objavljeni između 1938 i 1941 godine a u kojima
je bilo podstrekavano na vršenje zločina protiv čovečnosti protiv jevrejskog
naroda. Kao karkterističan primer treba navesti članak iz 1938 godine u kome se
Jevreji karakterišu kao “gamad i bacilli”, zatim “da nisu ljudska bića nego paraziti, neprijatelji, zlikovci i prenosioci zaraze koji moraju biti uništeni u interesu
opstanka čovečanstva”. Ostali članci su takođe zagovarali ideju da će „samo
kada “svetska jevrejština” bude uništena jevrejski problem biti rešen“. U maju
1939 godine u vodećem članku u Šturmeru je pisalo:
270 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(1. oktobar 1946 godine), strana 302.
271 Aneks A optužnice Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu
protiv Hermana Geringa i ostalih (strana 77. u presudi)
272 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(1. oktobar 1946 godine), strana 302.
234
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
“Kaznena ekspedicija mora da deluje protiv Jevreja u Rusiji. Kaznena ekspedicija koja će im obezbediti istu sudbinu kakvu svaki ubica i kriminalac mora
da očekuje. Smrtnu kaznu i pogubljenje. Jevreji u Rusiji moraju biti pobijeni.
Moraju biti potpuno iskorenjeni”273
1940. godine Štrajher je objavio pismo čitaoca koji je poredio Jevreje sa
“rojevima skakavaca koji u potpunosti moraju biti uništeni”. Tužilaštvo je dalje
kao dokaze Veću predočilo 26 članaka iz Šturmera iz perioda od avgusta 1941 do
septermbra 1944. godine, od koji je dvanaest napisao sam Štrajher, a kojima je
nedvosmisleno zahtevano uništenje i istrebljenje Jevreja:
25. decembar 1941. godine:
“Ukoliko opasnost od razmnožavanja tog Božijeg prokletstva u jevrejskoj
krvi dođe do kraja, onda preostaje samo jedno rešenje – istrebljenje tog naroda čiji je otac đavo.”274
Februar 1944 godine:
Ko god radi ono što radi Jevrejin je nitkov, kriminalac. I onaj ko to ponavlja i
želi da ga kopira zaslužuje istu sudbinu, uništenje, smrt”. 275
Iako je Štrajher znao da nemačke snage bezbednosti vrše zločine nad Jevrejima i ostalim “nepodobnim” etničkim ,verskim ili političkim grupama nastavio je sa širenjem mržnje preko Šturmera. Štrajher je na suđenju poricao da je
imao bilo kakva saznanja o masovnim zločinima ali su na suđenju izvedena dva
dokaza koja su opovrgla njegovu odbranu:
Prvi je bio dokaz o tome da je zvanični fotograf Šturmera u proleće 1943
godine bio poslat da poseti istočnoevropske getoe u kojima su Jevreji bili
zatočeni – u vreme kada su nemačke snage uništile pobunjeni varšavski
geto što je bilo praćeno brutalnim zločinima nad pobunjenim Jevrejima.
273 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(1. oktobar 1946 godine), strane 302. i 303.
274 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(oktobar 1946 godine), strana 303.
275 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(oktobar 1946 godine), strana 303.
235
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
· Drugi dokaz je bila činjenica da je Štrajher redovno primao i čitao jevrejski list koji je izlazio za vreme rata “ Israelitisches Wochenblatt”, a koji je,
u svakom broju iznosio podatke o jevrejskim žrtvama kao i cifru koliko je
bilo deportovanih i ubijenih Jevreja u tom trenutku u Evropi. Štrajher je u
novembru 1943 godine komentarisao članak iz tih novina u kojem je pisalo da su “Jevreji bukvalno nestali iz Evrope” i to na na način što je rekao
“da to nije jevrejska laž”.
Kada je u decembru 1942 godine komentarisao članak koji je objavljen u
londonskom Tajmsu a koji se odnosio “na zverstva koja vode ka uništenju”,
Štrajher je rekao da je Hitler upozorio da će II svetski rat dovesti do “uništenja
jevrejštine”. U januaru 1943 godine napisao je i objavio članak u kojem je rekao
da je Hitlerovo proročanstvo ostvareno, da je svetska jevrejština istrebljena i da
je „divno saznanje da je Hitler oslobađa svet od jevrejskih mučitelja“.
Zaključak sudskog veća
U delu presude vezanom za zločine protiv čovečnosti a koji se odnosio na
Šturmer Veće je zaključilo:
· Šturmeru i ostalim glasilima je bilo dozvoljeno da šire mržnju prema Jevrejima i u govorima i javnim izjavama nacističkih lidera Jevreji su bili izloženi
javnom podsmevanju i preziru.276
Što se odgovornosti Juliujsa Štrajhera tiče Sudsko veće Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu je na osnovu izvedenih dokaza došlo do zaključka
“da je uzaludno za Štrajhera da tvrdi da je rešenje jevrejskog problema koje je
on zagovarao bilo strogo ograničeno na klasifikovanje Jevreja kao stranaca i na
donošenje diskriminatornih propisa kao što su nirnberški zakoni, kao i na dopunjavanje međunarodnih ugovora o, ukoliko bi to bilo moguće, stvaranju države
Izrael negde u svetu gde bi svim Jevrejima bilo dozvoljeno “da emigriraju.“ Veće
je dalje zaključilo da je Štrajher podstrekavao na ubistva i istrebljenje jevrejskog naroda i to u trenutku “kada su Jevreji u Evropi ubijani u najgorim mogućim uslovima što jasno predstavlja progon na političkoj i rasnoj osnovi u vezi
276 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(oktobar 1946 godine), strana 248
236
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
sa ratnim zločinima definisanim Poveljom tribunala i predstavlja zločin protiv
čovečnosti”.277
PREDMET „HANS FRIČE“
Druga presuda koja se pred IMT-om odnosila na ratne zločine počinjene
putem medijskog izveštavanja je presuda radio komentatoru i visokom funkcioneru nemačkog Ministarstva propagande Hansu Fričeu. Za razliku od Štrajhera
Friče je oslobođen po tačkama 1. 3. i 4. optužnice tribunala u Nirnbergu.
Fritzche je bio poznati radio komentator koji je jednom nedeljno komentarisao aktuelne događaje u svojoj autorskoj emisiji “Hans Friče govori” koja je sa
emitovanjem počela u septembru 1932 godine; Friče je iste godine postao i šef
nemačke državne novinske agencije. Agencija je maja 1933 godine inkorporisana
u Ministrastvo narodnog prosvećenja i propagande koje je vodio Jozef Gebels a
Friče je tada postao član nacističke partije i prešao u to ministarstvo. Decembra
1938 postao je šef Odeljenja za štampu pri ministarstvu a oktobra 1942 godine
unapređen je na poziciju ministarskog direktora. Jedno vreme je služio u propagandnom odeljenju na istočnom frontu da bi novembra 1942 postao šef Odeljenja za radio pri Ministarstvu propagande i opunomoćnik za Političku organizaciju
velikog nemačkog radija.
Što se optužbi po tačkama 3.(ratni zločni) i 4.(zločini protiv čovečnosti) tiče
u delu optužnice koji se odnosio na Fričea pisalo je:
“da je optuženi koristio svoj zvanični položaj i svoj lični uticaj kako bi “podstrekavao, ohrabrivao i podržavao vršenje ratnih zločina i zločina protiv
čovečnosti, a to se naročito odnosi na mere usmerene protiv Jevreja i nemilosrdnu eksplataciju okupiranih teritorija”278
Međunarodni tužilac je na suđenju tvrdio da je “ Friče podsticao i ohrabrivao vršenje ratnih zločina i to na način da je namerno falsifikovao vesti kako bi
u Nemcima probudio one strasti koje bi ih dovele do vršenja ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti” . Tužilac je dalje tvrdio da njegov zvanični položaj nije bio
naročito bitan da bi se zaključilo da je učestvovao u proizvodnji i formulisanju
propagandnih kampanja.
277 Presuda glavnim nacističkim zločincima pred Međunarodnim vojnim
tribunalom u Nirnbergu(oktobar 1946 godine), strana 304
278 Aneks A optužnice Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu (strana 79. u presudi)
237
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Primeri govora Hansa Fričea i zaključak Sudskog veća
Na suđenju su kao dokazi izvedeni delovi određenih govora Hansa Fričea
a za koje je Sudsko veće zaključilo da su “definitivno antisemitski”, kao što je
na primer izvod iz jednog od njegovih govora da je rat prouzrokovan od strane
Jevreja i da se ispostavilo da će njihova sudbina biti “isto tako neprijatna kao što
je firer predvideo”, ali je Veće isto tako došlo do zaključka da ti govori nisu prouzrokovali progon ili istrebljenje Jevreja kao i da nema dokaza da je Friče bio svestan da se istrebljenje Jevreja odvija na istoku. Veće je još na osnovu predočenih
dokaza zaključilo da je Friče dva puta pokušao da onemogući publikaciju antisemitskog Šturmera ali da u tome nije uspeo kao i da je povremeno emitovao lažne
vesti ali da ne može da se dokaže da je Friče znao da su te vesti lažne. Primer za
to predstavlja Fričeova reportaža o potapanju nemačke podmornice za koju se
ispostavilo da je netačna ali, prema zaključku Suda, optuženi to nije mogao da
zna jer je kao izvor imao zvaničnu informaciju dobijenu od nemačke mornarice
tako da nije imao razloga da sumnja da je informacija netačna.
Tribunal je na osnovu svih predočenih dokaza zaključio da – iako je Friče
davao “tvrde” izjave propagandne prirode u svojim radio obraćanjima – ne može
da prihvati da je on imao nameru da podstiče nemački narod da čini zverstva nad
pokorenim narodima i da ne može da prihvati da je on učestvovao u zločinima
koji mu se stavljaju na teret već da je njegov cilj bio da pridobije široku narodnu
podršku za Hitlera i nemačke ratne napore te je iz tog razloga doneo presudu
kojom Fričea oslobođa krivice po svim tačkama optužnice.
ZAKLJUČAK O PREDMETIMA VOĐENIM PRED MVT
Iz prethodne analize vidi se da je sudsko veće u predmetu Štrajher našlo da
je isti odgovoran kao izdavač novina mada je pomenulo i da je neke od članaka
koje su citirali kao kriminalne pisao lično. Iz presude se vidi da se u člancima
poziva na direktno istrebljenje Jevreja i da se poziva na istrebljenje svih Jevreja
koji su generalno označeni kao neprijatelji.
Štrajher je po sudskom veću znao za zločine koji se čine protiv Jevreja ali je
bez obzira na to nastavio sa širenjem mržnje u Šturmeru, a veće je i izvelo dokaze
o tome. Ovakva odluka proizilazi iz činjenice da je nađen odgovornim za podstrekavanje na ubistva i istrebljenje Jevreja i to u trenutku kada su Jevreji širom nacističke Nemačke i okupirane Evrope bili sistematski proganjani i ubijani. Najzad,
238
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Sudsko veće je našlo da su takva njegova činjenja predstavljala progon na političkoj i rasnoj osnovi, odnosno zločin protiv čovečnosti.
Iz analize drugog predmeta vođenog protiv Hansa Fričea može se primetiti da je Veće tražilo kauzalnu vezu izmedju njegovih govora i krivičnih dela i
našlo da njegovi govori nisu prouzrokovali progon ili istrebljenje Jevreja. Veće
je takođe u skladu sa odgovornošću za progon tražilo i njegovo znanje kao deo
umišljaja i našlo da nema dokaza da je Friče bio svestan da se istrebljenje Jevreja
odvija na istoku. U vezi optužbe da je emitovao lažne vesti sudsko veće je zaključilo da nije dokazano da je Friče znao da su te vesti lažne. Najzad veće je našlo
da ne može da zaključi da je Friče imao nameru da podstiče nemački narod da
čini zverstva nad pokorenim narodima i zbog toga ga oslobodilo odgovornosti.
2. MEĐUNARODNI KRIVIČNI TRIBUNALI
ZA BIVŠU KUGOSLAVIJU I RUANDU
A. MEĐUNARODNI KRIVIČNI TRIBUNAL ZA JUGOSLAVIJU (MKTJ)
PREDMET „VOJISLAV ŠEŠELJ“
Predmet koji se vodi protiv optuženog Vojislava Šešelja pred MKTJ u sve
većoj meri je relevantan i za ovu knjigu. Ovo iz razloga što optužnica sadrži više
tačaka (krivičnih dela) kojima tužilaštvo Tribunala navodi kao Šešeljevu radnju
izvršenja progona, prinudnog transfera i deportacije njegove zapaljive govore
koje je držao u Vukovaru, Malom Zvorniku i Hrtkovcima, odnosno podstrekavanje
na izvršenje tih krivičnih dela nad nesrpskim stanovništvom u tim mestima.279
Naime u paragrafu 5 Optužnice tužilaštvo Šešelju kao jedine radnje ličnog
izvršenja na teret stavlja akte progona (tačka 1 Optužnice) putem direktnog i javnog etničkog omalovažavanja (paragrafi 15 i 17k) u vezi sa govorima optuženog
u Vukovaru, Malom Zvorniku i Hrtkovcima, putem deportacije i prisilnog premeštanja (paragrafi 15 i 17k) u vezi sa govorom optuženog u Hrtkovcima, te po pitanju optužbi za deportaciju i nehumana dela (prisilno premeštanje) (tačke 10-11,
paragrafi 31-33), u vezi sa govorom optuženog u Hrtkovcima. Tužilaštvo dodaje
da se u izraz „počiniti“ u ovoj optužnici uključuje učestvovanje Vojislava Šeše279 MKTJ, Treća izmenjena optužnica protic Vojislava Šešelja, Paragraf 5
239
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
lja u zajedničkom zločinačkom poduhvatu u svojstvu saizvršioca a kada tužilaštvo koristi izraz „podsticao“, tužilaštvo tereti Vojislava Šešelja da je svojim govorima, izjavama, radnjama i/ili propustima doprineo da se kod izvršilaca stvori
odluka da počine navedena krivična dela.
Kao što se iz napred navedenog vidi govori ali i ostala javna istupanja Vojislava Šešelja njemu su ustvari stavljeni na teret po dva osnova. Prvo, kako je već
navedeno, kao njegova lična radnja podstrekavanja na zločine progona, prinudnog transfera i deportacije, a zatim i kao radnje njegovog doprinosa zajedničkom
zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj progon nasilnim sredstvima nesrba
sa dela teritorije Bosne i Hercegovina i Hrvatske. Ovaj doprinos Šešelj je po tužilaštvu ostvario tako što je:
1. držao zapaljive govore u medijima, tokom javnih skupova i prilikom
poseta dobrovoljaca u kojima ih je podsticao na zločine,
2. u javnim govorima pozivao na iseljenje Hrvata iz Vojvodine,
3. indoktrinirao dobrovoljce ekstremnim etičkim retorikama kako bi se
uključili u prinudni transfer nesrpske populacije.280
Od usmene rasprave po pravilu 98bis moglo se primetiti da Tužilaštvo tribunala sve više poklanja pažnju govorima optuženog Vojislava Šešelja a sve manje
njegovim ostalim radnjama doprinosa zajedničkom zločinačkom poduhvatu.
Takođe i većina u sudskom veću je razmatrala samo oblik odgovornosti podstrekavanjem i u sklopu toga se najviše bavila govorima optuženog što možda
ukazuje da već u ovoj fazi smatraju da ovaj oblik odgovornosti najviše odgovara
prirodi krivične odgovornosti Vojislava Šešelja.
Ova promena strategije koja sada sve više počiva na Šešeljevim javnim istupanjima dodatno je pojačana činjenicom da se tužilaštvo a kasnije i sud nekoliko puta pozivalo na definicije govora mržnje i citiralo praksu ICTR u tamošnjem
predmetu „Mediji“.
Konkretni primeri govora mržnje
U dosadašnjem toku predmeta koji se vodi protiv Vojislava Šešelja videlo
se da tužilaštvo klasifikuje govore i izjave u skladu nekim poznatim kategorijama i metodama govora mržnje. Ovo se videlo ne samo iz navodjenja konkret-
280 videti paragraf 10 (b) (d) (g), Treća izmenjena optužnica Vojislav Šešelj,
240
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
nih primera njegovih govora koji su po tužilaštvu dostizali govor mržnje već i od
selekcije tih govora u pojedine kategorije.
Sudsko veće je u svojoj usmenoj odluci po 98bis kao radnje podstrekavanja
optuženog Šešelja navelo:
1. promovisanje nacionalističke ideologije putem progona nesrba,
2. sistematsko omalovažavanje nesrba,
3. širenje atmosfere straha,
4. ohrabrivanje pristalica SČP/SRS da se prijave kao dobrovoljci i ohrabrivanje tih pristalica da ostvare nacionalističku ideologiju svim sredstvima.281
Sud je kao primere sistematskog omalovažavanja nesrba (dehumanizacija
neprijatelja) citirao sledeće dokaze:
• „dokaz P34 interviju optuženog u Politici „kako neko može da pregovara sa ustašama“, dokaz P1194 gde je optuženi rekao da ima samo 16
dobrih Hrvata koji imaju prava da ostanu u Srbiji a da će ostali biti izbačeni iz Srbije, dokaz P298 što je snimak sa Hrvatske televizije od 7 nov
1991 godine, kao i P1201 što je transkript intervjua optuženog Politici koji
je pušten 12 juna 1992 godine u oba optuženi govori o Vukovaru i Hrtkovcima kao ustaškim stecištima gde su najgore ustaše, dokaz P1211 je transkript konferencije za štampu od 13 januara 1993 godine što je objavljeno
i u njegovoj knjizi gde govori o Hrvatskoj kojom vladaju ustaše, svedok
VS007 rekao je da je čuo optuženog da koristi termin ustaša ispred tela
ubijenih Hrvata koji su ubijeni u borbi i da je rekao da moraju da budu
spaljeni da ne bi zagađivali vazduh; svedoka Gorana Stoparića koji je svedočio da je optuženi sve Hrvate zvao ustašama;282
Kao primere druge vrste radnji odnosno širenja atmosfere straha sud je
naveo sledeće dokaze:
• „dokaz P153 što je članak objavljen u Velikoj Srbiji, broj 9 od 1991 godine
kao i dokaz P179 što je njegov govor u 1991 godini gde govori „o novom
ustaškom poretku koji ponovo implementira genocidnu politiku“, zatim
dokaz P35 što je govor od 4 juna 1991 godine gde govori da „svi oni koji
281 Usmena odluka po pravilu 98bis, 4 maj, strana transkripta 16859
282 Usmena odluka po pravilu 98bis, 4 maj, strane transkripta 16863-66
241
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
nemaju čistu savest treba da se plaše, mi Srbi smo mnogo oprostili i
zaboravili“ i da „ukoliko nastave sa genocidnim aktivnostima da ćemo
ne samo osvetiti svaku žrtvu nego ćemo izravnati stare račune iz drugog
svetskog rata“; dokaza P62 je dokumantarni film BBCa „Smrt Jugoslavije“ koji je pušten u martu 1995 godine a optuženi je u njemu rekao „mi
Srbi smo u opasnosti, hrvatske fašističke horde napadaju Srpske žene i
decu, i planiraju genocid prema Srbima“, svedok Antoni Oberšal je takodje svedočio da neki govori koji se tiču propagande nemaju isto značenje
u nacionalističkim i običnim govorima i rekao je da je apsolutno zabranjeno kada situacija nije mirna i kada postoji kontekst u kome može da
se desi da civili budu ubijeni.“283
I kao primere treće vrste radnji podstrekavanja, odnosno ohrabrivanja
dobrovoljaca sud je kao primer naveo sledeće dokaze:
• „svedok Zoran Rankić svedočio da je optuženi govorio dobrovoljcima pre
nego što su otišli na front „da postanu heroji da se bore za Veliku Srbiju“,
pominje se i dokument P217 gde optuženi postavlja 16 vojvoda, video
P255 gde se vidi to unapredjenje i P218 i unapredjenje četničkih vojvoda
20 marta 1994 godine; o tome takodje svedočio svedok Goran Stoparić,
SRS dobrovoljac koji kaže kako ih je optuženi posetio na frontu u Vukovaru i kako je to njemu značilo mnogo, svedok VS002 koji je takodje rekao
da su posećeni dobrovoljci bili izuzetno zahvalni, svedokinja Vesna Bosanac koja je takodje rekla da je čula kako ohrabruje dobrovoljce.“284
Sud i tužilaštvo su takodje citirali još dokaza javnih istupanja optuženog,
na primer, dokaz P547 koji se tiče govora optuženog u Hrtkovcima u kome govori
o progonu nelojalnih Hrvata jer za njih nema mesta u Sremu, i kaže da ukoliko
ne odu dobrovoljno da će ih oni staviti na autobuse i odvesti do granice, zatim
dokaz P1197, što je transkript televizijskog intervjua puštenog 8 aprila 1992.
godine, u kome Šešelj kaže da nikada nije video dobrog Hrvata i da su Hrvati
neprijatelji i najgori kriminalci. Predsedavajući sudija je u svom izdvojenom
mišljenju citirao još primera Šešeljevih javnih nastupa:
283 Usmena odluka po pravilu 98bis, 4 maj, strane transkripta 16864-66
284 Usmena odluka po pravilu 98bis, 4 maj, strana transkripta 16866
242
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
• „u intervjuu 6 dec 1990 god kaže da „osim malog broja sve ustaše jesu
kriminalci i da treba da se kazne gubitkom teritorije“ – dokaz P32; u
februaru 1991 godine je u Skupštini rekao da su se „pripremili za krvoproliće“ – dokaz P1255, u aprilu na TV Politici kaže da će „srpska država
omogućiti da imaju 1.5 miliona neprijatelja manje“, i da „Srbi greše kada
misle da su im Hrvati jednaki“; 1 maja 1991 godine u intervjuu za TV Novi
Sad je rekao da će „osveta Srba nad Hrtvatima rezultirati u smrti stotina
hrvatskih civila koje on ne može da spreči i da neće biti odgovorni za to
jer je osveta opravdana“ – dokaz P1177; video snimak od 6 maja u kome
kaže da će se „ne samo osvetiti današnje žrtve nego će i poravnati stare
račune“, intervju 11. maja na TV Novi Sad kaže da „četnici ciljaju tompsonima u glavu ustaša da im iskoče oči“ – dokaz P1254, intervju magazinu ON pita „kako možete da pregovarate sa ustašama, zar ne vidite da
su svi Hrvati osim njih nekoliko ustaše“ – dokaz P34; kaže da je „osveta
slepa da će biti nevinih žrtava, šta može da se radi, da Hrvati bolje razmisle dva puta, da ukoliko budu lojalni gradjani imaće sva prava ali u
suprotnom će morati da odu“; TV Novi Sad, 1 jun 1991 godine hvali se
zbog prolivanja ustaške krvi u Slavoniji – dokaz P1180; tokom izbornih
govora 4 juna 1991 god kaže da“ ukoliko Hrvati ponovo krenu da će osveta
biti strašna i da će završiti iza Anatolije“ – dokaz P35, i da su rekli Hrvatima da „ukoliko krenu u genocid da se neće osvetiti samo za današnje
žrtve nego će i izravnati stare račune“; intervju TV Novi Sad od 25 jula
rekao da su „Hrvati kukavice i da šalju plaćenike umesto svojih vojnika“,
– dokaz P1181, u časopisu Duga od 13 septembra 1991 godine govorio
o granicama – dokaz P1182 i ponovo da su Hrvati genetski kukavice –
dokaz P34; govor u skupštini od 26. septembra 1991 godine predlaže formiranje vojne hunte, ista sednica 27. septembra govori parlamentu da ne
prihvati ništa što bi podrazumevalo da Srbi žive sa Hrvatima i Slovencima
– dokaz P1258; intervju Studiju B od 8 aprila 1992 godine gde je rekao da
„u celom svom životu nije upoznao dobrog Hrvata i da su Hrvati srpski
najgori neprijatelji“ – dokaz P1195, 21 aprila intervju poziva da se otpuste svi Makedonci, Bugari i Hrvati jer rade protiv interesa srpskog naroda
– dokaz P1197, kasnije 12 juna kaže da „nema dobrog Hrvata ni u Imotskom ni u celoj zapadnoj Hercegovini“ – dokaz P1201; prelazeći na 1993
godinu navodi da je u dokumentu P62 Šešelj rekao da su „horde ustaša
243
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
pregazile naša sela i napadaju naše žene i decu i pokušavaju da dovrše
genocid“, pominje se i izveštaj Obershala P5; tokom njegovog svedočenja puštani su delovi videa, kao P14 gde se vidi da optuženi govori u
Jagodnjaku aprila 1991 godine o Tuđmanu i novom ustaškom poretku i
kaže da će „svaki srpski život biti osvećen“, u govoru od 13 maja 1993 –
dokaz P18 optuženi je rekao da „sledeći put kada napadnu Muslimani i
Hrvati moraju biti ubijeni kako ne bi nikada ponovo ustali i napali nas.“285
I u samoj optužnici su citirani neki izvodi iz govora koje je držao optuženi
kao što je na primer govor iz Zvornika iz marta 1992 godine kada je Vojislav
Šešelj rekao: ”Draga braćo četnici, naročito vi sa druge strane reke Drine, vi ste
najveći junaci. Očistićemo Bosnu od pagana i pokazaćemo im put koji vodi na
istok, gde im je i mesto”286.
Iz ovih primera govora optuženog vidi se da je on izjednačavao ustaše i
Hrvate i hrvatski narod, da je pozivao na akciju u raznim oblicima odnosno javno
govorio da se ustaše ubiju, da se izravnaju računi za žrtve iz prvog i drugog svetskog rata, da se Hrvati stave u kamione i proteraju iz Srbije, da je zastrašivao
Srbe genocidom i izjednačavao ustaše koji su taj genocid počinili i hrvatski
narod, da je opravdavao zločine i govorio da će biti stotine hrvatskih žrtavama
medju civilima ali da je to opravdano jer je osveta opravdana.
Vremensko važenje
Interesantno pravno pitanje na koje je odgovorilo sudsko veće je i da li optuženi danas može da odgovara za govor mržnje po praksi Međunarodnog suda u
Ruandi kada u vreme izvršenja odnosno od 1990 do 1993 godine takva sudska
praksa nije postojala i nije mogla da bude poznata optuženom. Sudsko veće Tribunala je odgovorilo pozitivno i navelo da Vojislav Šešelj:
• Kao doktor pravnih nauka i asistent na fakultetu nije mogao a da ne
zna da je zabrana podsticanja na rasnu nacionalnu ili versku diskriminaciju kodifikovana u međunarodnom pravu (član 7 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 10 dec 1948, i član 20 para 2 Međunarodnog
pakta o građanskim i političkim pravima od 1966 god). Takođe su naveli
da član 4a Međunarodne konvencije o eliminisanju svih oblika rasne
285 Usmena odluka po pravilu 98bis, 4 maj, strane transkripta 16963-69
286 MKTJ, Treća izmenjena optužnica protiv Vojislava Šešelja, Paragraf 22
244
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
diskriminacije nameće obavezu da proglase kažnjivim delima podsticanje na diskriminaciju. Po sudskom veću optuženi Šešelj je takođe trebalo
da bude svestan da su takvi akti kažnjavani nakon drugog svetskog rata,
optuženi je po sudu bio svestan u vreme izvršenja dela koja mu se danas
pripisuju da su ona bila inkriminisana na međunarodnom nivou (podsticanje na nacionalnu versku i rasnu mržnju putem propagande ili na drugi
način)
Sudsko veće je iznelo mišljenje da optuženi takođe nije mogao da ne zna da
je Jugoslavija prihvatila obavezu kažnjavanja takvih diskriminatornih ponašanja
uvođenjem člana 134 para 1 KZ koji je usvojen u septembru 1976 godine a objavljen u Službenom glasniku u oktobru iste godine. Prvo je zaprećena kazna bila
10 godina zatvora da bi se 1990 promenila odredba i maksimalna kazna smanjila
na 5 godina zatvora.
Zbog toga je sudsko veće našlo da je optuženi bio svestan kriminalizacije na nacionalnom nivou (podsticanje na rasnu nacionalnu i versku mržnju i
netrpeljivost).287
Zaključak Pretresnog veća
Važno je ukazati na zaključak Pretresnog veća po odluci 98bis o vremenskom važenju optužbi protiv Vojislava Šešelja odnosno mogućnosti da odgovara
za svoja javna istupanja po praksi Međunarodnog krivičnog suda za Ruandi iako
ona nije postojala u vreme izvršenja krivičnog dela koja se njemu stavljaju na
teret odnosno od 1990. do 1993 godine. Veće je odgovorilo na prigovor optuženog i zaključilo da je zabrana podsticanja na rasnu nacionalnu ili versku diskriminaciju bila kodifikovana u međunarodnom pravu odnosno članu 7 Univerzalne
deklaracije o ljudskim pravima 10 dec 1948, i člana 20 para 2 Međunarodnog
pakta o građanskim i političkim pravima od 1966 god.
U zaključku se može navesti da je pred Međunarodnim vojnim tribunalom
u Nirnbergu Julijul Štrajher osuđen a Hans Friče oslobođen za podstrekavanje
na izvršenje zločina protiv čovečnosti putem medijskog izveštavanja dok je Vojislav Šešelj pred MKTJ takođe optužen za podsticanje na izvršenje zločina protiv
čovečnosti i kršenja zakona i običaja rata putem političkih govora koje je držao.
Iz toga se vidi da da su pred oba ova međunarodna tribunala tužioci koristili
287 Usmena odluka po pravilu 98bis, 4 maj, strane transkripta 16856-58
245
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
podsticanje definisano kao oblik odgovornosti kako za ratne zločine tako i za
zločine protiv čovečnosti (ubistava, mučenja, progona, deportacija i td) koje su
počinioci izvršavali putem medijskog izveštavanja ili putem političkih govora.
Treba ipak napomenuti da je predmet Šešelj tek na polovini te da tek predstoji izvodjenje dokaza optuženog Šešelja tako da gore pomenuti zaključci pretresnog veća po pravilu 98bis nisu nikako konačni. Zbog toga treba sačekati
prvostepenu presudu da bi se videli finalni zaključci sudija po gore pomenutim
pitanjima.
PREDMET „RADOSLAV BRĐANIN“
Od ostalih slučajeva koji su vođeni pred MKTJ-om a odnose se na podstrekavanje na vršenje ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti treba istaći slučaj
Radoslava Brđanina288 koji je septembra 2004 prvostepeno osuđen, između
ostalog, i za podstrekavanje na izvršenje zločina protiv čovečnosti, Veće je u tom
smislu zaključilo:
• Zahvaljujući svojim položajima vlasti, optuženi je imao pristup medijima.
Od rukovodilaca na regionalnom nivou, upravo se on najčešće pojavljivao
u medijima. Zbog toga što je bio na položaju vlasti, njegove javne izjave
su imale veću težinu, kako u očima Srba, tako i nesrba. Premda optuženi
nije bio jedini predstavnik SDS-a koji je u tom periodu koristio pogrdan i
huškački jezik, njega među rukovodiocima bosanskih Srba u Bosanskoj
krajini izdvajaju kao onoga koji je zastupao i izražavao najekstremnije stavove (Paragraf 324)
• Optuženi je svojim javnim izjavama sejao strah i mržnju između bosanskih Srba na jednoj, te bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata na drugoj strani, huškajući te nacionalne grupe jednu protiv druge Optuženi je
kontinuirano koristio pogrdne nazive za nesrbe, nazivajući ih “balijama”
(Muslimane), “ustašama” (Hrvate), “Šiptarima” (Albance), “gamadi”,
“pogani”, “nekrstima” i ljudima drugog reda”(Paragraf 325)
• Optuženi je otvoreno govorio protiv mešanih brakova, a jednom prilikom
je otišao tako daleko da je sugerisao da decu iz mešanih brakova treba
baciti u reku Vrbas i ona koja isplivaju biće srpska deca (Paragraf 328)
288 MKTJ Presuda Pretresnog veća u slučaju Tužilac protiv Radoslava Brđanina, IT-99-36-T
246
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
• Štaviše, on je javno predložio kampanju izravnavanja računa ubijanjem
na nacionalnoj osnovi, izjavivši da će za svakog ubijenog Srbina u Sarajevu biti ubijena dva Muslimana u Banja Luci (Paragraf 329)
• Pretresno vijeće smatra da je optuženi podstrekavao ta prisilna premeštanja i deportacije stanovnika (Paragraf 577)
• Pretresno veće se uverilo da je optuženi pomagao i podržavao izvršenje
krivičnog dela progona putem bezobzirnog lišavanja života, mučenja,
razaranja imovine, verskih i kulturnih objekata, kao i deportacije i prisilnog premještanja. Optuženi je i podstrekavao na progon na način deportacije i prisilnog premještanja (Paragraf 1054)
B. MEĐUNARODNI KRIVIČNI TRIBUNAL ZA RUANDU (MKTR)
PREDMET „NAHIMANA I OSTALI“
Jedna od najznačajnijih presuda na međunarodnom nivou koja koja se bavi
odgovornošću medija za izveštavanje tokom oružanog sukoba jeste presuda Tribunala u Ruandi, optuženom Ferdinandu Nahimani i ostalima.289 U analizi ove presude će se pre svega predstaviti činjenični zaključci prvostepenog veća, a zatim
će se citirati najvažniji pravni zaključci u pogledu podstrekavanja na genocid i
postojanja progona kao zločina protiv čovečnosti. Na kraju će biti dat opšti zaključak o pojedinim činjeničnim i pravnim zaključcima Pretresnog i Žalbenog veća i
njihovoj relevantnosti za eventualni krivični postupak pred domaćim sudovima.
Utvrđene činjenice
U pogledu relevantnih činjenica važno je napomenuti da je optuženi Nahimana bio osnivač Radio Televizije „Libre des Mille Collines (u daljem tekstu
RTLM).290 Žan Bosko Barajagviza je bio osnivač političke partije koja je organizovala finansiranje RTLM. Hasan Ngeze bio je novinar koji je kasnije postao i glavni
i odgovorni urednik novina Kangura,291 a sud je našao da je kontrolisao izda-
289 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, 3
Decembar 2003 godine, Žalbena presuda 28 Novembar 2007 godine
290 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.5
291 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 7 and 123
247
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
nja i bio odgovoran za sadržaj ovih novina.292 Za novinu Kangura sudsko veće je
takođe našlo da su bile najpoznatije novine u Ruandi.293
Sud je zatim analizirao konkretne radnje optuženih odnosno članke u novinama „Kangura“ i radio emisije na stanici „RTLM“ i da li su usled tih javnih govora
optuženi krivično odgovorni za genocid i različite zločine protiv čovečnosti (istrebljenje, progon, ubistva). Pretresno veće nije međutim posebno analiziralo članke
da utvrdi postojanje podstrekavanja na genocid, a posebno da utvrdi zločine protiv čovečnosti već je pre ulaženja u pravnu analizu generalno analizirao članke
Kangure i emisije RTLM i davalo mišljenje šta je rečeno u njima. Naime, sud je faktički analizirao recimo da li oni sadrže direktni ili indirektni poziv na akciju ili na
nasilje, da li su diskriminatorni, da li dehumanizuju drugu stranu i prema kome su
usmereni a zatim davalo pravnu ocenu članaka i emisija u zavisnosti od optužbi.
Analiza članaka u listu „Kangura“
Pretresno veće je u detalje analiziralo izdanje novina Kangura gde su objavljene „Deset zapovesti“ u sklopu članka pod nazivom „Apel na svest Hutua“.294
Sud je očigledno analizirao ceo kontekst članka jer je našao da je isti podeljen u
5 delova, da se u prvom delu podseća na napad koji su 1990 godine izveli Tutsi
ekstremisti i gde se na kraju kaže: „Neprijatelj je i dalje tu, među nama... Zbog
toga Huti, gde god da ste probudite se. Budite čvrsti i oprezni. Preduzmite sve
potrebne mere da odvratite neprijatelja od novog napada.“ U drugom delu članak
opisuje Tutse kao krvožedne te da imaju dva oružja protiv Huta „novac i žene“.
Treći deo članka opisuje implementaciju njihovog plana odnosno da su Tutsi iskoristili novac da preuzmu Hutu preduzeća. Četvrti deo se zove „Tutsi žene“ gde se
kaže da se one udaju za Hutu zvaničnike da bi bile špijuni. I na kraju u petom delu
gde su objavljene „deset zapovesti“ objavljen je apel da Huti treba da prestanu
da sažaljevaju Tutse. Prva od deset zapovesti glasila je: „Svaki Hutu muškarac
treba da zna da Tutsi žene, gde god da su, rade za svoju Tutsi etničku grupu. Zbog
toga smatraće se izdajnikom Hutu koji se oženi Tutsi ženom, Hutu koji ima Tutsi
ljubavnicu, svaki Hutu koji uzme Tutsi ženu za sekretaricu ili u zaštitu.“295
292 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.135
293 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.122
294 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.138
295 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.139
248
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Nakon analize zaključak u vezi ovog članka je da je on objavljen u kontekstu
čisto etničkog konflikta između Hutua i Tutsa, da su Tutsi predstavljeni kao neprijatelji, kao zli, pokvareni i ambiciozni, da je tekst slao poruku prezira i mržnje
prema etničkoj grupi Tutsa a pogotovu Tutsi žena koje su prikazane kao neprijateljski agenti. Sudsko veće je takođe našlo da članci napadaju sve Tutse i Tutse
kao grupu bez ikakve distinkcije, kao i da je članak upozorio čitaoce „da je neprijatelj i dalje među nama i da čeka da nas napadne“. Sudsko veće je takođe tumačilo da je članak molba da se Huti probude, da prestanu da sažaljevaju Tutse i da
preduzmu sve mere da zaplaše neprijatelja napadom i našlo da su članci pisani
u imperativu i da zbog toga ovo predstavlja jasan poziv Hutima da preduzmu
akciju protiv Tutsa.296
Takođe je analizirana u detalje i naslovna strana Kangure br.26 i prvo su
odbačeni argumenti odbrane u pogledu značenja slika mačete na naslovnoj
strani sa pitanjem „Koje oružje ćemo koristiti da osvojimo Injenzi-je(bubašvaba)
jednom za svagda?“.297
296 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 152-153.
297 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.160
249
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Sudsko veće je zaključilo, prvo, da je poruka naslovne strane bila da se
mačeta koristi da se „osvoje Injenzi jednom za svagda“, a zatim dalje i da su u
člancima objavljenim u ovom broju Kangure Tutsi izjednačeni sa neprijateljem,
da su prikazivani kao hipokriti, lopovi i ubice i da zbog svega termin „Injenzi“
na naslovnoj strani može da se razume od strane čitalaca da se odnosi na Tutse
koji su pri tom predstavljeni kao iskonsko zlo.298 Sudsko veće je tako našlo da je
poruka sa naslovne strane Kangure bila poruka nasilja.299
Pretresno veće je zatim analiziralo nekoliko članaka iz Kangure kao što
su članak „Bubašvaba ne može da rodi leptira“ iz 40 broja Kangure u kome se
između ostalog kaže „Istorija naše zemlje je preplavljena njihovom zlobom i
pokvarenošću“, „Bubašvaba može roditi samo drugu bubašvabu. Koja je razlika
između Inyenzi-ja koji su napali u oktobru 1990 godine i onih iz 1960 godine?
Oni su svi isti.“ Zatim članak „Huti treba da pomognu Kanguri da odbrani Hute“
u kome se između ostalog kaže „Ako pogledate pažljivo videćete da 85% Tutsija
koji žive u zemlji jesu na neki način povezani sa izbeglicama iz kojih su Inyenzi i
Inkotanyi koji su nas napali...“.300
U pogledu ovih članaka Sudsko veće je našlo da oni šalju poruke etničke
mržnje i da usmeravaju neprijateljstvo javnosti prema stanovništvu Tutsa.301
Sudsko veće je takođe analiziralo izdanja Kangure koja su objavljivala liste
sa imenima Inkotanji-ja (izdanje 40 kada je objavljena lista sa 123 imena gde je
između ostalog pisalo „ovo su ljudi koji će uzeti pištolj i istrebiti vas.“302). Sudsko veće je našlo da je članak – u okviru kojeg je objavljena lista – predstavljao
poziv na akciju čitaoce Kangure, jer se nakon upozorenja da će biti istrebljeni
pozivaju da organizuju odbranu jer su „bezbednosne službe izgubile petlju“,
odnosno da članak jasno implicira da čitaoci treba da preduzmu akciju prema
onima koji su imenovani kako bi se spasili istrebljenja.303
298 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 172-173
299 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.246
300 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 177-180
301 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.187
(da je sud utvrdio da se reference na saučesnike Inyenyi-ja i Inkotanyja odnosile na populaciju Tutsija (paragrafi 217, 223, 231)
302 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.198
303 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali,
paragrafi 201 and 206 (sudsko veće je takođe citiralo svedoke koji su
250
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Sudsko veće je analiziralo i objavljena izdanja Kangure iz 1994 godine i
našlo da su oni implicitno pozivali na istrebljenje. Tako je prvo analiziran članak
iz broja 54. Kangure „Poslednja laž“ gde između ostalog piše „Nadajmo se da će
Injenzi imati hrabrosti da shvate šta će se desiti i shvate da će ukoliko naprave
malu grešku svi biti istrebljeni; ukoliko naprave grešku da napadnu ponovo neće
niko od njih ostati u Ruandi, čak niko od saučesnika.“304 Takođe analiziran je i
članak u broju 56 Kangure „Kako će nestati UN trupe“ a naslov editorijala „problemi između Hutua i Tutsa“ gde između ostalog stoji „Nakon njihovog odlaska
(UN) krv će početi stvarno da teče. Svi Tutsiji i kukavički Hutu će biti istrebljeni.“305
Sudsko veće je zaključilo na osnovu ovih članaka da oni izjednavačaju saučesnike sa celokupnim stanovništvom Tutsa, i da će napad RPF izazvati pokolj
nedužnih Tutsa u zemlji i daće RPF biti odgovoran za taj pokolj, kao i da su članci
predstavljali pretnju, a ne upozorenje imajući u vidu jak, nasilan jezik koji je upotrebljen u ovim člancima.306
Analiza emisija radio-televizije RTLM307
Sudsko veće je pre svega analiziralo nekoliko emisija RTLM koji su izjednačavali Inyenzi-je i celo stanovništvo Tutsa. Na primer, emisija od 30. novembra
1993 godine u kojoj se između ostalog kaže: „ne mogu da podnesem zločine koje
čine Inkotanji-ji. Oni su ljudi kao svi drugi. Znamo da su uglavnom Tutsi i da nisu
svi Tutsi loši. ... Mislim da će ipak na kraju, svi biti otkriveni i kažnjeni.“308 Sudsko
veće je navelo emisije koje su po njima definisale neprijatelja kao Tutsa, kao što
je emisija od 15 maja 1994 godine koja kaže „rat koji vodimo je rat između dve
etničke grupe, Huta i Tutsa.“309 Emisija iz maja 1994 godine izjednačava po sudu
Inkotanji-je i Tutse jer prvo kao neprijatelje nekoliko puta pominje Inkotanji-je
svedočili da su članaci Kangure proizveli akciju paragrafi 231-246)
304 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.215
305 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.225
306 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 230-231
307 Neće se ovde praviti razlika između emisija pre i posle 6 aprila 1994 godine
jer kako je rečeno razlike je pravljena zbog opštih elemenata zločina
protiv čovečnosti koji nisu od značaja za ovu pravnu analizu
308 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.358
309 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.392
251
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
kojih ima 10% a onda pomenuo Tutse i opet da njih ima 10%.310 Emisija od 15
maja 1994 godine između ostalog kaže „Inkotanji su manjinska grupa u Ruandi.
Tutsa je vrlo malo. Čak i ako uzmemo da ih ima 10% u ratu je stradalo 2%. Sada ih
ima 8%. Da li će nastaviti da čine samoubistvo. Zar neće biti istrebljeni? ... Mislim
da je jedna osoba među Inkotanyi-ima odgovorna za njihovo istrebljenje. Mora
da postoji osoba koja se dogovorila da se istrebe Inkotanyi, da se istrebe Tutsi
svuda na svetu ...“311 U pogledu izjednavačavanja Inkotanji-ja i Tutsa od posebne
važnosti za sud bilo je korišćenje termina saučesnici Inkotanji-ja pa su tako analizirani članci koji su širili strah da su saučesnici svuda, kao što je emisija od 5
juna 1994 godine koja dete od 14 godina koje je išlo po vodu predstavljalo kao
špijuna Inkotanji.312
Sudsko veće je navelo emisije koje su pravile etničke stereotipe, kao emisija
iz oktobra 1993 godine gde je se govori da Tutsi imaju 70% bogatsva u zemlji,313
kao i etničke stereotipe u vezi fizičkih karakteristika pa je u emisiji od 9 dec 1993
godine raspravljano o optužbama da RTLM mrzi Tutse i rečeno je da imaju lepe
noseve, da su visoki i vitki ...“.314 Sudsko veće je citiralo emisiju koja po njihovom
mišljenju izjednačava Inkotanji-je i Tutse preko njihovih fizičkih karakteristika, u
citiranom delu emisije rečeno je „Stotinu hiljada mladih ljudi mora biti regrutovano brzo. Oni moraju da ustanu kako bi ubili Inkotanyi-je i istrebili ih. ... Razlog
zašto ćemo ih istrebiti je što pripadaju jednoj etničkog grupi. Gledajte koliko je
neko visok i njegov fizički izgled. Gledajte njegov mali nos i slomite ga....“315
Sudsko veće je takođe primetilo da su emisije bile usmerene na podgrevanje atmosfere i pozivali stanovništvo da uzme oružje, pa je tako u emisiji od
16 marta 1994 god gde se između ostalog kaže „zvali su me slušaoci i rekli ’
Mi ćemo biti iza naše vojske i ako treba mi ćemo uzeti bilo kakvo oružje, koplja,
strele’...“316
310 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana
i ostali, para.395 (takođe i 396 i 397)
311 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.400
312 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 413-414
313 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.363
314 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.368
315 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.396
316 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.371
252
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Takođe sudsko veće je navelo da su emisije često objavljivale imena pojedinaca kao RPD saučesnika i pozivale slušaoce da budu oprezni prema riziku
koji ti pojedinci predstavljaju, a sudsko veće je našlo da su ti pojedinci čija su
imena bila objavljena bili civili. U emisiji od 14 marta 1994 jedno lice je označeno kao Inkotanji a data su imena i njegove porodice, dok su u emisiji iz aprila
1994 godine navedena imena saučesnika Inkotanji-ja.317 U emisiji od 20 maja
1994 godine data su imena nekoliko sveštenika i označeni su kao neprijatelji.318
U emisiji od 2 juna 1994 godine objavljena su takođe imena i za njih je rečeno da
su saučesnici i opasnost za bezbednost319 a u emisiji od 31 marta 1994 godine
objavljena su imena 13 studenata koja su formirala brigadu gde se između ostalog kaže: „Dragi slušaoci vidite da su ovi studenti jako mladi a to može biti jako
opasno. Moramo da kažemo da ovo potvrđuje da se RPF infiltrirao u škole“.320
Na kraju sudsko veće je našlo da su emisije RTLM pozivale na istrebljenje
Inkotanyi-ja čije je istrebljenje bilo izjednačeno sa istrebljenjem Tutsa, tako da
se u emisiji od 13 maja 1994 kaže „Neko mora da je napravio dogovor da istrebi
sve Inkotanyi-je... da učini da nestanu zauvek ... da ih izbriše iz ljudskog sećanja... da istrebi sve Tutse sa lica zemlje ... da učini da zauvek nestanu.“321 Sudsko veće je našlo da se istrebljenje pominjalo u emisijama u vreme dok se ono
stvarno i dešavalo pa tako emisija od 9 juna 1994 godine između ostalog kaže:
“video sam Inkotanyi kod džamije, preko stotinu ih je bilo ubijeno. Međutim još
ih je dolazilo. Kada su došli izgledali su kao stoka pred klanje. Ne znam da li su
pobijeni danas ili će biti pobijeni noćas. ... Bojim se da će nestati ako ne budu
pažljivi.“322 U nekim emisijama pozivalo se na ubijanje civila, tako se u emisiji od
23. maja 1994 godine između ostalog kaže: „ Po svaku cenu Inkogtanyi moraju
da budu istrebljeni, u svim delovima naše zemlje. Bez obzira da li su stigli na
aerodrom ili negde drugde. Neki se pretvaraju da su izbeglice, neki da su bolesnici. Gledajte ih pažljivo, jer Inkotanji-i znaju mnogo trikova. ... Mi bi trebali da
odemo i u izbegličke kampove u okolne zemlje i da ubijemo one koji su poslali
svoju decu u RPA”. Sudsko veće je našlo da se izbeglički kampovi ne odnose na
317 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 375-383
318 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.410
319 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.429
320 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.431
321 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.397
322 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.415
253
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Inkotanji-je a da je poziv slušaocima da budu pažljivi i da gledaju putnike koji se
pretvaraju da su izbeglice faktički bio poziv da se izbeglice napadnu.323
Između ostalog sudsko veće je analiziralo i našlo da su neke od emisija
na brutalan način dehumanizovale neprijatelja. Tako emisija od 31. maja 1994
godine opisuje ubijanje štapom Tutsi deteta koje je na ispitivanju reklo da su
Inkotanji-ji rekli da će mu platiti školovanje.324
Sudsko veće je citiralo i članak koji se obraćao onima koji se nalaze na barikadama na putevima kao podršku onome što oni tamo rade. U emisiji iz maja
1994 godine podstrekavaju se oni na barikadama da uzmu drogu jer ona daje
hrabrost i kaže „čuvajte barikadu i sprečite prelazak bubašvaba (Inijenzija).
Popušite malu cigaru i napravite im pakao.“325
Sudsko veće je takođe saslušavalo i analiziralo iskaze svedoka koji su govorili sa jedne strane o sadržaju nekih novinskih članaka i emisija ali i o efektu koji
su oni imali na Tutse i njihove porodice.
Na kraju u pogledu RTLMa sudsko veće je našlo da su emisije predstavljale
težnju da se digne svest Huta o diskriminaciji koju su trpeli od Tutsi manjine,326
da emisije u kojima se govorilo o velikom bogatstvu Tutsa (bez obzira na istinitost tvrdnji koje sud nije mogao da pouzdano utvrdi327) mogu da se smatraju
zapaljivim i emitovanim u cilju promovisanja etničke mržnje.328 Našlo je takođe
da su emisije u kojima se mnogo puta ponavljalo zašto neko mrzi Tutse imale
za cilj da se mobiliše gnev prema Tutsima, a da su emisije koje su govorile o
fizičkim karakteristikama Tutsa trebale da stvore etničke predrasude.329 Sud je
takođe našao da kao bitno pomene da RTLM nije bio otvoren za drugačije mišljenje330 a da emisije u kojima su objavljivana imena pojedinaca nisu utvrdile da su
to stvarno pripadnici RPFa već da su ciljali te pojedince čisto na osnovu njihove
323 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 425-426
324 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.417
325 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.433
326 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.468
327 Takođe sud je naveo u svojoj analizi da su neki svedoci posvedočili da RTLM
nije proveravao informacije dobijene od Interahamwe, para.533
328 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.470
329 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.471
330 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.472
254
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
etničke pripadnosti.331 Sud je takođe našao da su pojedine emisije RTLM praćene
nasilnim akcijama i ubijanjima (na osnovu iskaza svedoka).332 Sud je zaključio
da su mnoge emisije pozivale na istrebljenje, kako Inkotanjija tako i Tutsa (navedene emisije od 4 i 5 juna 1994 godine).333 Sud je, osim toga, našao da su emisije pravile etničke stereotipe na način koji je promovisao prezir i mržnju prema
Tutsi stanovništvu, emisije su takođe pozivale slušaoce da uzmu oružje protiv
neprijatelja. Neprijatelj je definisan kao RPF, Inkotanji, Injenzi i saučesnici a svi
su u emisijama izjednačavani sa Tutsima kao etničkom grupom. U emisijama su
objavljivana imena pojedinaca i njihovih porodica koje su u nekim slučajevima
ubijene, a sud je našao da je njihova smrt na različitim nivoima kauzalno vezana
za emisije u kojima su pominjani.334 Radio je bio sredstvo masovne komunikacije koje je pokrivalo celu Ruandu. Mnogi ljudi su imali radio i slušali RTLM
kod kuće, u barovima, na barikadama. Sud nalazi da su RTLM emisije koristile
prethodne privilegije koje su imali Tutsi i teškoće Huta, kao i strah od oružane
pobune kako bi mobilisali populaciju, stavljajući ih u stanje mržnje i nasilja koje
je bilo upravljeno prema etničkoj grupi Tutsa. RTLM je ohrabrivao da se oni ubiju,
uporno šaljući poruku da su Tutsi neprijatelji koji moraju da se eliminišu jednom
za svagda.335
Pravna ocena Prvostepenog Veća
(u pogledu postojanja genocida)
Veće je zatim na osnovu ovakvih opštih zaključaka vezanih za novine Kanguru i radio RTLM prešlo na pravnu analizu prvo u pogledu postojanja krivičnog
dela genocida.
Sudsko veće je tako zaključilo (na osnovu gore izvedenih činjeničnih zaključaka) da je program radija RTLM sadržavao etničke stereotipe na način da promoviše prezir i mržnju prema Tutsi stanovništvu i pozivao slušaoce da izađu i
uzmu oružje protiv neprijatelja.336 Sud je na osnovu emisija RTLM takođe našao
331 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.474
332 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.475
333 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.483
334 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.487
335 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.488
336 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.949
255
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
da su „emisije kolektivno slale poruku etničkog nasilja i pozivale na nasilje
prema Tutsi populaciji.“337
Sa takvim zaključkom u u vezi programa RTLM sud je prešao na individualnu odgovornost i našao optuženog Barajagvizu odgovornim po komandnoj
odgovornosti (član 6/3 Statuta MKTR) jer nije sprečio ubistva Tutsa koja su bila
podstreknuta programom RTLM338 (Nahimana nije bio optužen po komandnoj
odgovornosti) a Nahimanu lično odgovornim (član 6/1 Statuta MKTR) jer je preko
RTLM-a podstrekavao ubistva Tutsi civila zbog čega je lično odgovoran za izvršenje genocida.339
Zatim je sud utvrđivao ličnu odgovornost sve trojice optuženih za direktno i javno podstrekavanje na genocid (odvojena tačka od optužbe za izvršenje
genocida) u okviru koje je razmatralo praksu iz Nirnberga i ESLJP,340 kao i sudsku praksu MKTR i našlo da direktno podstrekavanje mora da predstavlja više
od nejasne i indirektne sugestije.341 U vezi programa RTLM sud je našao da je
radio pozivao slušaoce na akciju protiv neprijatelja i saučesnika neprijatelja koji
je predstavljen kao stanovništvo Tutsa, i citiralo emisiju od 4. juna 1994. u kojom
su slušaoci pozivani da istrebe Inkotanji-je koje će poznati po fizičkom izgledu
tako što je rečeno: „gledajte njihov mali nos i slomite ga“ i našlo da to simbolizuje nameru da se uništi etnička grupa Tutsa. I Nahimana i Barajagviza su oglašeni odgovornim za podstrekavanje na genocid putem emisija RTLM.342
U vezi novina Kangura sudsko veće je našlo da dva članka objavljena u
decembru 1990 godine šalju poruku prezira i mržnje prema etničkoj grupi Tutsa,
prema ženama Tutsa koje su predstavljane kao neprijateljski agenti i pozivala
čitaoce da preduzmu sve neophodne mere da zaustave neprijatelja koji je definisan kao Tutsi populacija.343 Sud je takođe našao da članak u Kanguri broj 40
podstiče na nasilje jer su objavljena imena 123 Tutsa i rečeno je da vlada ne može
da ih zaštiti od ovih ljudi i da moraju da se samostalno organizuju i odbrane da
ne bi bili istrebljeni. Članak predstavlja poziv na nasilje jer je u čitaocima izazvan
337 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.971
338 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.973
339 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.974
340 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 978-1000
341 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 1011-1015
342 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paras1031-1033
343 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.950
256
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
strah, budući da su im data imena sa kojima taj strah mogu da povežu i jer su ih
mobilisali da preduzmu aktivne mere da se zaštite.
U pogledu individualne odgovornosti optuženog Ngezea za podstrekavanje na genocid putem novina Kangure sud je našao da su dva pomenuta članka
direktno podstrekavali na genocid te našlo da je Ngeze kao osnivač i urednik
Kangure odgovoran za podstrekavanje na genocid.344
Ovde je važno napomenuti da je kasnije Žalbeno veće MKTR našlo da je
Pretresno veće pogrešilo što se nije pozvalo na konkretne emisije RTLM koje
su predstavljale direktno podstrekavanje na genocid već samo navelo jednu
emisiju kao primer i onda je, da bi ispravilo ovu grešku Pretresnog veća, samo
ponovo analiziralo konkretne emisije.345 Tako je u pogledu optužbi za genocid
Žalbeno veće ponovo analiziralo konkretne radio emisije na RTLM da bi se uverilo da li one predstavljaju direktno podstrekavanje na genocid i našlo da one od
pre 6. aprila 1994 godine nisu predstavljale direktno podstrekavanje na genocid
dok je potvrdilo da one posle 6. aprila 1994 godine predstavljaju direktno podstrekavanje na genocid (paragrafi 755-758). Žalbeno veće je takođe analiziralo
članke u Kanguri i našlo da nekoliko njih predstavljaju direktno podstrekavanje
na genocid (Paragrafi 765-775).
Pravna ocena Prvostepenog veća
(u pogledu postojanja zločina protiv čovečnosti)
Sud se takođe izjasnio o tačkama optužbe za zločine protiv čovečnosti346
a pravno najinteresantniji deo odnosi se na odgovornost optuženih za progon
zbog članaka u Kanguri i emisija na RTLM.
U pogledu progona sud je prvo našao da praksa definiše progon kao teška
ili flagrantna kršenja fundamentalnih prava koji dostižu isti nivo kao i ostali akti
predviđeni kao zločini protiv čovečnosti u Statutu Suda. Sudsko veće je zatim u
skladu sa takvom definicijom našlo da govor mržnje koji cilja stanovništvo na
344 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 1037-1038
345 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali,
paragrafi 735 i 770 (u vezi članaka Kangure)
346 Na osnovu članaka Kangure i emisija RTLMa optuženi su osuđeni
prvo za eksterminaciju (istrebljenje) paragrafi 1057-1068
257
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
bazi etničke pripadnosti ili na drugoj diskriminatornoj osnovi dostiže taj nivo i
predstavlja progon definisan Statutom.347
Sud je zatim napravio razliku između podsticanja i krivičnog dela progona
primetivši da je podsticanje definisano namerom dok je progon definisan posledicom, smatrajući da progon nije samo provokacija koja treba da izazove štetu,
već delatnost koja po svojoj prirodi i nanosi samu štetu. U skladu sa tim, nije
neophodno da postoji poziv na akciju u emisijama koji predstavljaju progon,
odnosno nije neophodno da postoji veza između progona i akata nasilja.348
Sud je takođe našao na osnovu sudske prakse da govor mržnje nije zaštićen
međunarodnim pravom a zatim i da mnoga nacionalna zakonodavstva sadrže
zabranu propagiranja mržnje na disriminatorskim osnovama. Zaključio je na
osnovu te kako međunarodne tako i nacionalne prakse da govor mržnje koji propagira etničku ili drugu formu diskriminacije krši norme međunarodnog običajnog prava koji zabranjuju diskriminaciju.349
Sudsko veće je našlo da je krivično delo progona šire od direktnog i javnog podsticanja koje uključuje propagiranje etničke mržnje u drugim oblicima.
Dosledno tome, zaključio je da članci „Bubašvaba ne može da rodi leptira“ i
„Deset zapovesti“ (nezavisno od članka „Apel na svest Hutua“) predstavljaju
progon.350
Sud je takođe našao da članci Kangure i emisije RTLMa nanose niže forme
štete, što predstavlja progon.
Relevantno pravo
U ovoj analizi nisu detaljno analizirane presude Pretresnog i Žalbenog veća
u predmetu “Mediji” u delu u kom su se ticale podstrekavanja na genocid jer,
kako je već pomenuto, podstrekavanje na genocid je specifično i različito od
opšteg pojma podstrekavanja (zahteva se direktno pozivanje na genocid i ne
obuhvata po pravilu govor mržnje zbog čega nije preterano relevantno za domaći
postupak gde takođe nema direktnog pozivanja na zločine). Iz ovog razloga
akcenat je stavljen na delove ove dve presude koji su se ticali pravnog pitanja
347 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1072
348 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1073
349 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paragrafi 1074-1076
350 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1078
258
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
da li su konkretni članci ili radio emisije sami po sebi akti progona kao zločina
protiv čovečnosti.351
Najvažniji zaključak Pretresnog veća u tom smislu je da su članci i emisije
okrivljenih (onako kako su gore opisani) predstavljali govor mržnje a zatim i da
takav govor mržnje predstavlja krivično delo progona.352 Sudsko veće je takođe
zaključilo da takvi akti progona i da taj govor ne mora nužno da sadrži poziv na
akciju niti mora da postoji veza između progona i dela nasilja.353
U Žalbenoj presudi ovakvi zaključci Pretresnog veća su analizirani i prvostepena presuda u ovom delu je delimično potvrđena. Naime Žalbeno veće nije se
u potpunosti složilo sa prvostepenim sudom već je našlo da: „govor mržnje sam
po sebi ne može da predstavlja kršenje prava na život, slobodu i fizički integritet
ljudskog bića. Stoga je, da bi se došlo do kršenja pomenutih prava, neophodna
intervencija drugih lica, sam po sebi, govor ne može da direktno ubija pripadnike
određene grupe, kao ni da ih zatvara i fizički povređuje.”354
Međutim Žalbeno veće je našlo da govor mržnje jeste kršenje fundamentalnih prava na bezbednost i ljudsko dostojanstvo. Žalbeno veće je dalje utvrdilo
da u konkretnom slučaju ne mora da odgovori da li govor mržnje bez podsticanja
na nasilje protiv pripadnika određene grupe ima istu težinu kao i ostali akti navedeni kao zločin protiv čovečnosti. Time je Žalbeno veće napravilo razliku između
govora mržnja koji ne podstiče na nasilje i govora mržnje koji to čini355. Veće je
zauzelo stav da ne mora svaki pojedinačni akt koji čini zločin protiv čovečnosti
da dostiže nivo kakav imaju ostali navedeni akti zločina protiv čovečnosti već da
oni treba da budu posmatrani zajedno. Kumulativni efekat akata koji čine zločin
protiv čovečnosti je taj koji treba da dostigne nivo kakav imaju ostali navedeni
akti zločina protiv čovečnosti. Takođe veće je navelo da je za ocenu tog nivoa
351 U knjizi takođe nije analizirana pojedinačna odgovornosti u onom delu gde su optuženi
oslobođeni zbog činjenice da su određeni članci i radio emisije emitovane pre nego
što je uspostavljen rasprostranjen i sistematski napad na civilno stanovništvo kao
prethodni uslov za postojanje svih zločina protiv čovečnosti pa i progona.
352 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1072
353 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1073
354 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.986
355 A sudija Teodor Meron izdvojio mišljenje u delu da običan govor mržnje
jeste kršenje međunarodnog prava i da može da predstavlja progon kao
zločin protiv čovečnosti (drugačije sa govorom koji podstiče nasilje)
259
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
odnosno težine tih akata veoma važan kontekst u kome se dešavaju ti akti koji
čine zločin protiv čovečnosti.356
Na kraju je Žalbeno veće našlo da su medijski govori (članci i emisije) bili
praćeni pozivima na izvršenje genocida prema grupi Tutsa, da su se odigrali u
okviru masovne kampanje progona Tutsa koja je bila karakteristična po aktima
nasilja, ubijanja, mučenja itd. Konkretno, govori emitovani od strane RTLM,
uzeti u celini i u njihovom kontekstu dostigli su po svojoj težini prag ostalih zločina protiv čovečnosti. Žalbeno veće je stoga našlo da govor mržnje i pozivi na
nasilje prema Tutsima ... predstavljaju sami po sebi pojedinačne akte progona.
Dodatno, Žalbeno veće je našlo da neke emisije jesu u praksi značajno doprinele
počinjenju ostalih oblika progona protiv Tutsa i da su te emisije navodile na izvršenje akata progona.357
PRESUDA MKTR U PREDMETU „MEDIJI“
Presuda Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu (MKTR) u predmetu
“Mediji” predstavlja relevantnu sudsku praksu, pre svega zbog toga što u značajnoj meri pruža odgovor na pitanje šta konkretno predstavljaju dela „govora
mržnje“ i „progona putem korišćenja medija“.
U ovom predmetu Sudsko veće je takođe zaključilo da za kvalifikaciju i kriminalizaciju akata progona putem korišćenja medija i govora mržnje nije neophodno da nužno sadrže poziv na akciju kao ni da postoji veza između progona i
dela nasilja.
Prvostepena presuda u predmetu “Mediji” značajna je i zbog toga što se,
formirajući sudsku praksu, u njoj analiziraju konkretni članci i emisije i ocenjuje
šta konkretno u njima dostiže takav stepen koji može da utiče da se određeni
akti kvalifikuju kao govor mržnje odnosno progon.
S tim u vezi, relevantno je takođe što je sud zaključio, iz ne uvek jasnih članaka i emisija, da je mržnja usmerena ne samo na pripadnike vojnih formacija
Inkotanyi-je nego na celo stanovništvo Tutsa. U pogledu dehumanizacije neprijatelja i izazivanja straha presuda je relevantna jer objašnjava za to korišćene
metode koji su u velikoj meri korišćeni i na prostoru bivše Jugoslavije. U navedenoj presudi privlači pažnju i ocena da činjenica da su čak i ponekad nedovoljno
356 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.987
357 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.988
260
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
jasne poruke i pozivi da domaće stanovništvo uzme oružje protiv neprijatelja i
tako se zaštiti imale karakter poziva na akciju za vršenje inkriminisanih akata.
Treba obratiti pažnju i na zaključke presude o odgovornosti urednika pojedinih medija za njihovo izveštavanje, kao i na činjenicu da je sud analizirao da
li je konkretan medij bio otvoren za drugačije stavove, a pogotovu na činjenicu
da se nije stvarala profesionalna distanca/ograđivanje od pojedinih ekstremnih
stavova. Od dodatne važnosti je činjenica da je sud napravio razliku između podstrekavanja na genocid koje mora da bude direktno (iako ne i uvek eksplicitno)
i govora mržnje koji u kontekstu kampanje progona sam po sebi predstavlja akt
progona.
3. EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA I KOMITET
UJEDINJENIH NACIJA ZA LJUDSKA PRAVA
U pogledu tretmana krivične odgovornosti medija i novinara za dela podstrekivanja na druga krivična dela i govor mržnje relevantna sudska praksa i
odgovarajuća pravna mišljenja mogu se naći u aktivnostima Evropskog suda za
ljudska prava (ESLJP) i Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava (UN Komitet). U narednim redovima biće šire predstavljena tri predmeta od značaja za ova
pitanja, daće se i osvrt na pojedine zaključke ESLJP u pojedinim predmetima koji
mogu da budu elevantni i za analizu rada medija tokom sukoba 1990ih godina
na prostoru bivše Jugoslavije i pravnu kvalifikaciju pojedinih dela.
Predmeti pred UN komitetom za ljudska prava vođeni su zbog povreda
odredbi Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima dok se predmeti pred ESLJP vode zbog povreda odredbi Evropske konvencije o ljudskim
pravima.
Relevantne odredbe Međunarodnog pakta o gradjanskim i političkim pravima su član 19. koji reguliše slobodu govora i član 20. koji nameće obavezu
zabrane podstrekavanja na diskriminaciju:
Član 19.
1. Niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja.
2. Svako lice ima pravo na slobodu izražavanja; ovo pravo bez obzira na
granice, podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom
obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru.
261
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
3. Ostvarivanje sloboda predviđenih u tački 2. ovog člana obuhvata posebne
dužnosti i odgovornosti. Sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga:
a) poštovanja prava ili ugleda drugih lica;
b) zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.
Član 20.
1. Svako propagiranje rata je zakonom zabranjeno.
2. Svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju koji predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, zakonom je zabranjeno.
Relevantan član Evropske konvencije o ljudskim pravima glasi:
Član 10
Sloboda izražavanja
1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu
posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija
i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih
preduzeća.
2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili
kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u
interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala,
zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
262
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
A. RELEVANTNI PREDMETI
EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
PREDMET „JERSILD PROTIV DANSKE“
Jens Olaf Jersild je danski novinar koji je u vremenu relevantnom za slučaj
bio zaposlen na danskom nacionalnom radiju (koji je takođe emitovao i televizijske emisije). Jersild je tada radio na TV emisiji Nedeljni informativni magazin
(Sunday News Magazine, Sondagsavisen) koja se bavila aktuelnim društvenopolitičkim temama. U emisiji od 21. jula 1985 godine Jersild je uradio interviju
sa grupom danskih rasista koji su sebe nazivali Zelene jakne (the Grenjackets,
Gronjakkerne), u kojem su pripadnci ove grupe, sem što su se javno deklarisali
kao rasisti koji mrze ljude druge boje kože kao i imigrante koji iz drugih zemalja
dolaze u Dansku, izjavljivali da: “Crnci nisu ljudska bića zato što imaju drugačiju
telesnu strukturu”, “ Da su Crnci i strani radnici životinje” , “...da kada pogledaš
sliku gorile pa onda pogledaš Crnca, shvatiš da imaju istu telesnu strukturu”,
“...da imigranti prodaju drogu” a jedan od njih je priznao i da su farbali ulazna
vrata stanova imigranata u belu boju i da su im bacali boju u lice dok su spavali
u svojim stanovima, a sve u cilju toga da ih oteraju iz Danske.
Postupak pred danskim sudovima
Po objavljivanju emisije javni tužilac je pokrenuo postupak pred Gradskim
sudom u Kopenhagenu protiv pripadnika „Zelenih jakni“ zbog širenja mržnje
(Član 266 Danskog krivičnog zakonika) ali i protiv Jersilda i šefa informativnog
programa Danskog radija Lasea Jensena za pomaganje i podržavanje istog krivičnog del a(Član 23). Jersildova i Jensenova odbrana je zastupala tezu da postupanje njihovih klijenata ne može da se poredi sa postupanjem ostalih optuženih
zbog toga što su oni svojim postupanjem samo želeli da ukažu na rasizam kao
ozbiljan društveni problem u Danskoj, da stavovi priapdnika „Zelenih jakni“ nisu
propagirani već da je rađeno potpuno suprotno, kao i da je danska javnost imala
interes da bude informisana o veoma lošim društvenim pojavama. 24. aprila
1987 godine sud je osudio Jersilda i Jensena na novčane kazne i u obrazloženju
naveo “da je autor ohrabrivao „Zelene jakne“ da iznose svoje rasističke stavove,
kao i da nije iznosio nikakve kontra-argumente na očigledno rasističke izjave
pripadnika „Zelenih jakni”. Viši sud za istočnu Dansku je u drugostepenom
263
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
postupku sa pet sudijskih glasova protiv jednog odbacio žalbu Jersilda i Jensena,
dok je danski Vrhovni sud takođe odbacio žalbu sa četiri glasa protiv jednog.
Odluka i obrazloženje ELJSP
U slučaju „Jersild protiv Danske“, ESLJP je sa 12 glasova (protiv 7), dana 23.
septembra. 1994 godine doneo odluku da je Danska prekršila član 10 („Sloboda
izražavanja“) Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.
ESLJP je odluku obrazložio time što se pozvao na slučaj „Gardijan i Obzerver
protiv Ujedinjenog Kraljevstva“ gde je navedeno da štampa u današnje vreme
ima ulogu javnog “stražara” kada su u pitanju osnovne vrednost demokratskog
društva, i da u tom smislu ima zadatak da prenosi informacije i ideje od javnog
interesa – dok javnost ima pravo da ih prima – jer u protivnom ne bi mogla da
odigra svoju ulogu javnog “psa čuvara”. Sud je ovakav stav koji se originalno
odnosio na štampane medije preneo i na elektronske medije. Na tvrdnje danskih sudova da je Jersild podstrekivao „Zelene jakne“ da daju rasističke izjave
i da bi bez Jersildove uloge rasisitički stavovi „Zelenih jakni“ ostali nepoznati
širokom krugu ljudi, ESLJP je naveo: “da je emisija započela uvodom TV voditelja
o rasizmu u Danskoj, da je voditelj takođe najavio da je cilj emisije da ukaže na
problem na način što će prikazati određene osobe koje imaju rasističke stavove,
a na način što će prikazati njihov mentalitet i društveno poreklo”, i da „nema
razloga da se sumnja da emisija nije ispunila taj cilj“. Sud je još zaključio da „
kada se sagleda cela emisija ne može da se dođe do zaključka da su kroz emisiju propagirani rasistički stavovi već može da se dođe do potpuno suprotnog
zaključka: da je emisija – kroz interviju – imala za cilj da se razotkrije, analizira i objasni ponašanje ove grupe mladića, koje predstavlja veliki društveni problem”. Sud je zaključio i da je ponašanje i TV voditelja i Jersilda bilo takvo da su
se sve vreme distancirali od osoba koje su intervijuisali i to na način da su ih
opisali “kao ekstremne mlade ljude”, koji podržavaju „Kju kluks klan“ i imaju
krivične dosijeee.
Ključno pitanje koje je sud postavio u ovom slučaju je pitanje novinarskog
distanciranja i osude rasističkih i drugih problematičnih stavova koji se iznose
u medijima.
Kada je reč o situaciji na prostoru bivše Jugoslavije, van je svake sumnje da
su tokom dvedesetih godina u režimskim medijima bezrezervno veličani ratni
264
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
zločinci i kriminalci u uniformi koji su iznosili rasističke i šovinističke stavove
prema narodima koji su tada označeni kao neprijateljski. To je rađeno ne samo
bez distanciranja od strane novinara nego i uz njihovu otvorenu podršku, a takav
odnos je jednako bio zastupljen kako u informativnom tako i u zabavnom programu gde su kriminalci u uniformi imali status rok zvezda.
PREDMET „SUREK PROTIV TURSKE“
Kamil Tekin Surek je u vremenu relevantnom za slučaj bio većinski vlasnik
u organizaciji Deniz Basin Yayin Sanayi ve Ticaret358 koja je u Istanbulu izdavala nedeljnu reviju Haberde Yorumda Sercek (Istina o vestima i komentarima).
U broju. 23 od 30. avgusta 1992 godine objavljena su dva pisma čitalaca pod
naslovima “Oružje ne može da pobedi protiv slobode i “Naša je krivica”. U njima
su Turska vlada i snage beznednosti označeni kao okrutne ubice Kurda i fašisti,
a kurdski narod pozivan na oružani otpor protiv njih.
Postupak pred turskim sudovima
Surek je optužen pre Sudom za nacionalnu bezbednost u Istanbulu za širenje neprijateljske propagande i mržnje među ljudima a na osnovu člana 312.
Krivičnog zakonika i Glave 8 Zakona o sprečavanju terorizma. Sud je 12. aprila
.1993 osudio Sureka na novčanu kaznu a urednika na novčanu i zatvorsku kaznu.
Kasacioni sud je prvo vratio suđenje na početak posle čega je Sureku novčana
kazna umanjena. Surek se žalio ponovo ali je Kasacioni sud 30. septembra 1994.
godine potvrdio presudu Suda za nacionalnu bezbednost.
Odluka i obrazloženje ELJSP
Odlučujući u predmetu „Surek protiv Turske“, ESLJP je 8. jula 1999 godine
doneo odluku sa 11 glasova (protiv 6) da nije bilo kršenja člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima od strane Turske.
U obrazloženju odluke ESLJP je naveo da „ iako izvršna vlast mora da bude
više izložena kritici od običnog građanina... i iako u demokratskoj državi ponašanje izvršne vlasti mora da bude izloženo ispitivanju ne samo zakonodavne i sudske vlasti nego i javnog mnjenja, državne vlasti – kao garant javnog reda i mira
358 Prevod na srpski: Izdavaštvo pomorske industrije i trgovine
265
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
– mogu da preduzmu čak i krivično-pravne mere kako bi odgovorile na neopravdane napade i kritike, a posebno ukoliko nikakav drugi odgovor nije moguć“.
Sud je takođe naveo da „ukoliko takve primedbe podstiču na nasilje prema individui, grupi ili državnom zvaničniku državne vlasti uživaju mnogo veću slobodu
da se mešaju u pravo na slobodno izražavanje”. Sud je dalje našao “da je država
imala pravo da se meša u slobodu izražavanja iz razloga što se iz inkriminasinih pisama čitalaca jasno vidi namera da se stigmatizuje druga strana, i to etiketama kao što su: “fašistička turska vojska”, “plaćene imperijalističke ubice” itd.
Prema obrazloženju presude, u jednom pismu su takođe identifikovana imena
lica protiv kojih je bila usmerena mržnja i na taj način stvorio rizik fizičkog nasilja prema njima.359 Po mišljenju suda, ovakva pisma su pozivala na krvavu osvetu
na način što su podgrevale emocije i isticale već ukorenjene predrasude koji su
se manifestovale u smrtonosnom nasilju, a posebno se mora imati u vidu da su
ta pisma objavljivana u kontekstu složene bezbednosne situacije u jugoistočnoj
Turskoj gde je tada postojao sukob između turskih snaga bezbednosti i kurdskih pobunjenika koji je rezultirao gubicima ljudskih života i uvođenjem vanrednog stanja u regionu, i da su u takvoj situaciji takva pisma podsticala samo na
još više nasilja na način što su širila mržnju prema navodnim počiniocima zverstava nad Kurdima”. Sud je takođe našao da iako Surek nije lično povezan sa
stavovima izrečenim u pismima čitalaca, on je autorima pisama pružio prostor za
pozivanje na nasilje i mržnju. Sud takođe nije prihvatio argument da Surek treba
da bude oslobođen odgovornosti samo zato što kao vlasnik koji se bavio samo
komercijalnim pitanjima nije imao veze sa uređivačkom politikom, zbog toga što
je kao vlasnik imao mogućnosti da utiče na uređivačku politiku revije.
Presuda i mišljenje ELJSP u ovom predmetu su važni jer utvrđuju široku
odgovornost za pisanje medija. Ova presuda navodi na zaključke da je vlasnik
lista, prvo, odgovoran i za pisma čitalaca i, drugo, da je odgovoran što je propustio da utiče na uređivačku politiku čime se dodatno pojačava stav da je glavni
urednik odnosno vlasnik svakako odgovoran za pisanje svog lista.
359 Ovo diskutovano i od strane i sudskog veća MKTRa u predmetu Mediji, para.999
266
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
OSTALI POJEDINAČNI RELEVANTNI SLUČAJEVI
U dva predmeta vođena po predmetima iz Turske ESLJP je našao da slobodi govora treba dati jaču snagu u slučajevima kada je predmet kritike i napada
vlada jedne države (predmeti „Inkal protiv Turske“ i „Arslan protiv Turske“).360
Sudije su takođe zaključile da ova širina u davanju prednosti slobodi govora
treba da bude ograničena onda kada konkretna pisanja predstavljaju pozivanje
na nasilje.
Takođe važan bio je i predmet Surek i Ozdemir protiv Turske (koji je presuđen zajedno sa gore navedenim predmetom Surek 8. Jula 1999 godine) gde
je analizirana radnja bilo objavljivanje intervjua sa vodjom PKK(Radnička partija Kurdistana)361 u kome je govoreno o razlozima borbe nasilnim sredstvima. U
mišljenju sudije su istakle da u oceni treba više voditi računa o generalnom kontekstu nego stvarnim rečima koje su korišćene i njihovog eventualnog uticaja.
Dva ključna pitanja za većinu sudija bila su 1. da li su upotrebljeni termini imali
za cilj da rasplamsaju ili podstaknu na nasilje? i 2. da li je stvoren realan i stvaran rizik da to može da se desi?..362
ZAKLJUČAK U POGLEDU PRAKSE ESLJP
Jedna od najvažnijih presuda koje su analizirane je presuda u predmetu
Surek protiv Turske u kome je sud odgovorio na nekoliko važnih pitanja. Uglavnom, praksa ESLJP pravi razliku u pogledu razlike i granice između slobode
govora i govora mržnje. Sud je zauzeo stav da kada korišćeni izrazi predstavljaju pozivanje na nasilje tada i sloboda govora trpi veća ograničenja. Sud je
takođe veliku važnost poklonio generalnom kontekstu u kome se konkretne reči
iskorišćene.
Druga važna činjenica je da je sud pisanje u konkretnom slučaju definisao kao pozivanje na nasilje i mržnju, iako u konkretnom slučaju nisu korišćeni
direktni pozivi na nasilje već etikete kao “fašistička turska vojska”, “plaćene
imperijalističke ubice”. Treća značajna stvar je što je ESLJP stao na stanovište da
360 Rasprava oko ovih slučajeva takodje MKTR, Prvostepena presuda,
predmet Ferdinand Nahimana i ostali, paras 994-996
361 Organizacija koja vodi oružanu borbu protiv Turske vlasti od 1984 godine
362 Takodje videti raspravu u presudi ICTR, Prvostepena presuda,
predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.999
267
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
je optuženi Surek mogao da bude kažnjen i za pisma čitalaca koja su objavljena
kao i da je odgovoran iako je bio samo vlasnik lista u kome su članci objavljeni
jer je kao vlasnik mogao da utiče na uređivačku politiku što dodatno pojačava
argument da je onda još odgovorniji glavni urednik lista.
B. KOMITET UJEDINJENIH NACIJA ZA LJUDSKA PRAVA
PREDMET „FORISON PROTV FRANCUSKE“
Robert Forison je francuski istoričar poznat po negiranju holokausta u smislu negiranja postojanja gasnih komora za masovono istrebljenje Jevreja. 1990.
godine u Francuskoj je donet ’Gajsotov zakon” koji inkriminiše negiranje zločina
protiv čovečnosti na način na koji su definisani Londonskom poveljom iz 1945.
godine, a na osnovu koje su nacistički lideri bili osuđivani pred Međunarodnim
vojnim sudom u Nirnbergu. Autora je neposredno po donošenju navedenog
zakona tužilo jedanaest udruženja francuskih boraca pokreta otpora i preživelih
logoraša a zbog intervjua objavljenog u mesečniku Le Choc du Mois363 septembra 1990 godine u kojem je ponovio svoju tvrdnju da gasne komore za istrebljenje nisu postojale u Aušvicu.
Postupak pred francuskim sudovima
Robert Faurisson i urednik mesečnika Patrice Boizeau su osuđeni pred pariskim sudom (Chambre Correctionnelle du Tribunal de Grande Instance de Paris)
18. aprila.1991. na novčanu kaznu zbog poricanja zločina protiv čovečnosti, a
pariski Apelacioni sud je posle žalbe autora potvrdio presudu i uvećao novčanu
kaznu Forison-u i Bojzou. Postupak pred francuskim kasacionim sudom nije
vođen iz razloga što je autor tvrdio da nema novca da finansira advokate i sudske troškove. Forison se obratio Komitetu UN sa osnovnom tvrdnjom da “Gajsotov zakon” krši njegovo pravo na slobodu izražavanja i akademsku slobodu
uopšte.
363 Srpski prevod: “Sukob meseca”
268
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Odluka i obrazloženje Komiteta UN
Komitet UN je doneo odluku da Francuska nije prekršila Član 19., stav 3
Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Komitet UN je obrazložio da je restrikcija slobode govora u slučaju Roberta
Forisona bila predviđena zakonom (Gajsotov zakon u ovom slučaju), da je restrikcija odgovarala ciljevima postavljenim u Stavu 3. (a) i (b) Člana 19 iz razloga što je
ograničenje u skladu sa Stavom 3 tačkom (a) Člana 19 da se pravo može podvrći
ograničenjima koja moraju biti utvrđena zakonom i neophodna za poštovanje
prava i ugleda drugih lica. S obzirom da su autorove izjave date u cilju jačanja
antisemitskih osećanja, restrikcija slobode govora je data u cilju prava jevrejske
zajednice da živi bez straha od antisemitizma, te je iz tog razloga i opravdana.
Komitet je takođe zaključio da je ograničenje autorove slobode govora bilo apsolutno neophodno, pozivajući se na argument države Francuske da je Gajsotov
zakon donesen da bi služio u borbi protiv rasizma i antisemitizma i na izjavu
bivšeg francuskog ministra pravde da je poricanje holokausta točak –pokretač
antisemitizma.
4. ZAKLJUČCI U POGLEDU MEĐUNARODNE PRAKSE
OBLICI ODGOVORNOSTI KOJI SU UPOTREBLJAVANI
U MEĐUNARODNOJ PRAKSI
Kao što se moglo videti iz prethodne analize i predstavljanja predmeta u
kojima se pred raznim međunarodnim sudovima sudilo za ratnohuškačko izveštavanje medija, do sada je to radjeno po tri vrlo različita oblika krivične odgovornosti. Naime kako je rečeno pred Međunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu
nedozvoljeno izveštavanje smatrano je samo po sebi zločinom protiv čovečnosti.
Na isti način sudjeno je i u predmetu “Mediji” pred MKTR. Međutim u tom predmetu takođe je nedozvoljeno izveštavanje medija tokom oružanog sukoba kvalifikovano kao podstrekavanje na genocid i zločine protiv čovečnosti.
U nešto novijoj pravnoj istoriji, odnosno u predmetima pred MKTJ, nedozvoljeno izveštavanje medija je kvalifikovano takodje kao oblik podstrekavanja
na genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine ali i kao radnja učešća okriv-
269
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
ljenih u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, a sve po članu 7/1 Statuta MKTJ i
6/1 MKTR.
Iz različitih kvalifikacija odgovornosti pred različitim međunarodnim sudovima vidi se i kolika je specifičnost i složenost odgovornosti medija za govor
mržnje. Kako je to na više mesta pomenuto, specifičnost odgovornosti medija
proizilazi iz više razloga medju kojima se možda i kao osnovni ističu, s jedne
strane, potreba zabrane govora mržnje putem medija kojim se podstiču različiti oblici diskriminacije i, sa druge, potreba omogućavanja slobode medija. Sve
ove nedoumice naravno zajedničke su i kada se govori o odgovornosti medija za
dogadjaje tokom oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.
VRSTE/METODI NEDOZVOLJENOG IZVEŠTAVANJA/
RADNJE IZVRŠENJE KRIVIČNIH DELA
Ono što je bilo zajedničko sudovima pri uspostavljanju oblika odgovornosti
za izveštavanje medija jeste da su u različitim zemljama korišćeni slični metodi.
Naime, kada kao u Ruandi nije bilo direktnog odnosno neposrednog podstrekavanja na činjenje genocida predstavnici medija iz različitih zemalja su uglavnom
koristili nekoliko oprobanih modela izveštavanja koje je trebalo da dovede do
određenih ciljeva. Takvi metodi bili su ciljno izveštavanje koje kroz dehumanizaciju neprijatelja, viktimizaciju domaćih državljana, lažnog izveštavanja, generalizacije i nepravljenja razlike izmedju civila i neprijatelja, veličanja “svojih” ratnih
zločinaca zajedno imaju za cilj da dovedu do činjenja zločina protiv neprijatelja
druge nacionalnosti.
5. DOMAĆI PRAVNI OKVIR
Za razliku od međunarodne prakse, deo pravnika i profesora smatra da pravosudnim organima Republike Srbije iz različitih razloga nije na raspolaganju
eventualna optužba za krivično delo zločina protiv čovečnosti pa samim tim ni
bilo koji oblik krivične odgovornosti u vezi sa tim krivičnim delom. Zbog pravnog načela zabrane retroaktivne primene zakona, po mišljenju večine pravnika
u Srbiji, tužilaštvu takodje nije na raspolaganju ni oblik odgovornosti putem učešća u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.
Ono što, ukoliko se prihvati takav argument, ostaje kao mogućnost jeste
uspostavljanje eventualne odgovornosti zaposlenih u medijima za podstre270
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
kavanje na krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava i posebno
krivično delo koje je bilo inkriminisano i u vreme ratnih dešavanja na prostoru
bivše Jugoslavije (a takođe danas nije zastarelo), odnosno pozivanje na krivično
delo pozivanja i podsticanja na izvršenje ratnih zločina iz člana 145 stav 4 KZ koji
je bio važeći u vreme izvršenja dela odnosno iz člana 375 stav 7 sada važećeg KZ.
KRIVIČNO DELO
Iako se u javnosti vodila polemika o tome da li je ili nije izveštavanje medija
tokom devedesetih godina predstavljalo krivično delo podsticanja na izazivanje
rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, iz istraživanja međunarodne sudske prakse
jasno je da metodi izveštavanja pojedinih medija u Srbiji mogu eventualno da se
svrstaju u krivično delo pozivanja i podsticanja na izvršenje ratnih zločina iz člana
145 stav 4 KZ. Ovo pre svega zbog toga što samo ovo krivično delo nije zastarelo pa
je moguće voditi istragu i očekivati eventualno pokretanje krivičnog postupka. Ono
što je, s druge strane, jasno jeste da se u izveštavanju medija koja su prethodno
navedena svakako stiču elementi krivičnog dela iz člana 319 sadašnjeg KZa odnosno delo „Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“. Međutim,
kao što je poznato, za ovo krivično delo krivično gonjenje je već zastarelo.
Imajući u vidu razne oblike odgovornosti koji su predstavljeni u razmatranju
međunarodne prakse, treba napomenuti da se, ukoliko se govori o pozivanju ili
podsticanju na izvršenje ratnih zločina iz člana 145 KZ, radi o specifičnom krivičnom delu, a ne o odgovornosti za podstrekavanje na izvršenje ratnih zločina, što
bi predstavljalo oblik odgovornosti saučesnika za krivično delo ratnog zločina.
Naime u pogledu elemenata odgovornosti za podstrekavanje, po domaćem
pravu za postojanje podstrekavanja moraju da budu ispunjeni sledeći uslovi:
1. stvaranje odluke kod drugog lica da izvrši krivično delo,
2. podstrekavanje može da bude izvršeno svakom radnjom (mada je to najčešće verbalna radnja),
3. potrebno je da je delo izvršeno ili pokušano,
4. podstrekavanje se odnosi na konkretno krivično delo i upravljeno je na
određeno lice ili krug lica
271
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
5. umišljaj obuhvata svest o uzročnoj vezi između radnje podstrekavanja
i odluke da se izvrši krivično delo, kao i svest o svim bitnim obeležjima
tog dela.364
Pred MKTJ odgovornost za podstrekavanje povlači sledeće elemente:
1. postojanje dela optuženog koji predstavljaju podstrekavanje,
2. svest optuženog o realnoj verovatnoći da će biti počinjeni zločini kao
posledica radnji podstrekavanja,
3. veza između dela optuženog i zločina.365
U situaciji podstrekavanja eventualni podstrekač bi bio lično odgovoran za
ratni zločin kao da ga je sam izvršio dok se u prvom slučaju radi o odgovornosti
za izvršenje krivičnog dela iz člana 145 KZ. I sam komentar krivičnog zakonika
u pogledu razlike između krivičnog dela iz člana iz člana 145 stav 4 i podstrekavanja navodi: „Pozivanje odnosno podsticanje upravljeno je na neodređen krug
lica. Ako bi se to činilo prema određenom licu ili određenom krugu lica, postojalo
bi podstrekavanje na izvršenje genocida ili ratnog zločina.“366 U slučaju podstrekavanja na ratni zločin naravno morali bi da budu ispunjeni svi gore navedeni
elementi odgovornosti za podstrekavanje odnosno da postoji radnja podstrekavanja izvršena sa umišljajem čiji je krajnji cilj izvršenje ratnog zločina (čak i to da
sam podstrekač želi izvršenje ratnog zločina).
Iz analize jednog dela prikupljenih činjenica koje su predstavljene u ovoj
knjizi čini se da izvršene radnje po svojoj prirodi i društvenoj opasnosti ne ispunjavaju sve elemente za zasnivanje odgovornosti za podstrekavanje na izvršenje
krivičnog dela ratnog zločina. Naime, u dosadašnjem pregledu aktivnosti medija
90-tih godina nisu nađeni primeri direktnog podstrekavanja na ratne zločine,
odnosno nisu nađeni članci u kome neko direktno (jasno) podstrekava (formira
odluku kod drugog lica) da se počini ubistvo ili druga radnja koja se može kvalifikovati po zakonu kao ratni zločin.
364 Zoran Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika, 2006, strana 154-159
365 Videti Žalbenu presudu u predmetu Kordić, paragrafi 26 i 32, decembar
2004; MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali,
para.480; takođe usmena odluka po pravilu 98bis u predmetu protiv
Vojislava Šešelja, 4 maj 2011 godine, strana transkripta 16859,
366 Komentar Krivičnog zakonika, Zoran Stojanović, Beograd, 2006 godina, strana 790
272
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
Krivično delo iz člana 145 KZ i jezičkim tumačenjem samog dela, a i zbog
zaprećene kazne (podstrekač odgovara kao da je izvršio ratni zločin za koji je
predviđena kazna od 20 godina zatvora dok je za delo iz 145 zaprećena kazna
od 1 do 10 godina) očigledno je mnogo blaže od odgovornosti za podstrekavanje
na ratni zločin. Zbog svega napred iznetog po ovom pitanju čini se opravdanijim
pojedino izveštavanje medija i korišćenje govora mržnje podvesti pod radnje krivičnog dela iz člana 145 KZ.
Analizom radnji „pozivanje i podsticanje“ može se zauzeti stav da bi radnje
iz krivičnog dela 145 KZ mogle biti ispunjene i postojanjem posrednog poziva na
akciju ili nasilje protiv neprijatelja. Čini se da ta akcija koja treba da bude obuhvaćena umišljajem počinioca odnosno da bude svestan da postoji mogućnost
da određeni način izveštavanja dovede do određene akcije.
Zbog očigledne razlike u krivično pravnom smislu podstrekavanja na ratni
zločin kao oblika odgovornosti i krivičnog dela podsticanja na izvršenje ratnog
zločina sporno je i u kolikoj meri se u analizi kao analogija može koristiti postojeća medjunarodna sudska praksa za podstrekavanje. (pitanje odnosa između
definicije podstrekavanja i podsticanja koje je navedena kao radnja u članu 145
KZ). Međutim određeni zaključci međunarodnih sudova sigurno se mogu navesti
na ovom mestu kao relevantni za raspravu u ovoj knjizi.
PRIMERI IZ MEĐUNARODNE SUDSKE PRAKSE KOJI SE MOGU
KORISTITI ZA RAZJAŠNJENJE RADNJI IZVRŠENJA IZ ČLANA 145 KZ
U pogledu međunarodne sudske prakse koja je citirana i analizirana u ovom
tekstu treba napomenuti da ova praksa, naravno, ne poznaje krivično delo iz
člana 145 KZ. Međunarodna praksa je, kako je već rečeno, činjenično slične radnje uglavnom kvalifikovala kao podstrekavanje na izvršenje nekog od oblika zločina protiv čovečnosti (eksterminaciju, ubistvo ili progon), tako da takva sudska
praksa analogijom opet samo posredno može da osvetli i nedoumice oko elemenata krivičnog dela iz člana 145 KZ. Takođe napred je već rečeno da je međunarodna sudska praksa pravno i u pogledu dokazivanja situacija još zahtevnija
u pogledu postojanja podstrekavanja na genocid jer sudska praksa stoji na stanovištu da takvo podstrekavanje mora da bude direktno (zbog reči korišćenih
u konvenciji o genocidu za opisivanje ovog oblika odgovornosti koja je direk-
273
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
tno implementirana u statute MKTR i MKTJ – odnosno reči „direktno i javno“ podstrekavanje na izvršenje genodica367).
U prethodnoj analizi sudske prakse pred Evropskim sudom za ljudska prava
i UN Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava videlo se da je sud raspravljao
o pravnom pitanju koje je od interesa i za postupak pred domaćim sudom, a to je
da li je povređen član 10 Evropske konvencije (koji je sličan članu 19 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima368) odnosno da li je postojalo podstrekavanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje bazirano na nacionalnoj,
rasnoj ili verskoj osnovi.369 Zabrane koje se mogu naći u ovim međunarodnim
konvencijama, odnosno povrede člana Evropske konvencije i Međunarodnog
pakta o građanskim i političkim pravima koje je Republika Srbija ratifikovala
takođe obavezuju domaće pravosuđe pa ih stoga kao relevantne takođe treba i
ovde pomenuti. Isto tako kao relevantnu valja uzeti i praksu Evropskog suda za
ljudska prava koja je odgovarala na razne nedoumice u pogledu primene ovih
međunarodnih instrumenata.
Jedna od možda najznačajnih rasprava u pogledu načina vršenja govora
mržnje verovatno se nalazi u predmetu “Mediji” gde je Žalbeno veče MKTR
raspravljalo o pitanju odnosa govora mržnje i direktnog podstrekavanja na
genocid i našlo da kada je lice optuženo za genocid ono ne može biti odgovorno za govor mržnje koji ne sadrži direktan poziv na počinjenje genodica.370
Ipak Žalbeno veće se sa druge strane nije složilo sa stavom da je neko odgovoran za direktno podstrekavanje na genocid samo onda kada njegovi akti izričito pozivaju na istrebljenje ili kada se koriste termini koji su potpuno jasni svim
slušaocima,371 već da se može utvrđivati i da li govor koji ne sadrži eksplicitni
poziv za izvršenje genocida može da predstavlja direktno podstrekavanje na
izvršenje genocida imajući u vidu konkretan kontekst.372
367 MKTR Statut, član 2; MKTR, Žalbena presuda, predmet
Ferdinand Nahimana i ostali, para.692;
368 Relevantne odredbe oba međunarodna dokumenta videti dole
u delu u kome se analizira međunarodna praksa
369 O ovome raspravljano i u presudi pred ICTR, Prvostepena presuda,
predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.991,
370 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.693
371 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.702
372 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.703
274
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
POČINILAC
U pogledu počinilaca ovog krivičnog dela jedna od dilema jeste da li bi
postupak trebalo da se vodi protiv pojedinih novinara koji su pisanjem svojih
članaka u novinama (ili autorskim emisijama na televiziji) izvršili podsticanje na
izvršenje ratnih zločina ili su odgovorni samo urednici koji su u relevantno vreme
bili odgovorni za celokupnu uređivačku politiku. Sa aspekta društvene odgovornosti čini se opravdaniji stav da se vodi istraga i eventualni postupak protiv glavnih i odgovornih urednika ili zamenika urednika nego protiv pojedinih novinara.
Ovo iz više razloga, a pre svega zbog činjenice da su urednici početkom devedesetih godina postavljani na takva mesta po političkoj podobnosti i što su zahvaljujući tome imali i širi uvid u politiku prema ratnim dešavanjima kao i zbog toga
što su po prirodi svog posla imali uvid u celokupan rad novinara i izveštača, u
izgled i sadržaj celih izdanja novina pre njihovog objavljivanja, kao i u opšti kontekst koji će njihov dnevni list pružiti čitaocima. Oni su, takođe, zahvaljujući svojim pozicijama, imali pristup i uvid u vesti koje su objavljivale druge novinske
agencije i mogli da vrše selekciju vesti, članaka i intervijua koji će se objaviti u
njihovim listovima.
Treba naglasiti da bi u pretkrivičnom postupku trebalo u potpunosti rasvetliti zakonsku ili ugovornu regulativu koja je regulisala rad glavnih i odgovornih
urednika i njihova prava i obaveze. Pitanje odgovornosti potencijalnih osumnjičenih (glavnih i odgovornih urednika) može se veoma brzo rasvetliti iskazima
svedoka koji su radili i bili upoznati sa radom medija i obavezama glavnih urednika u relevantnom periodu.
Kao što se vidi i iz analize međunarodnopravnog okvira, međunarodni ali
i nacionalni sudovi su bili dosta čvrsti u stavu da su izdavači i urednici odgovorni za postupanje svojih medija i zaposlenih u tim medijima pod njihovom
kontrolom.373
UMIŠLJAJ
U vezi umišljaja čini se da bi se eventualni umišljaj za krivično delo iz člana
145 KZ mogao pripisasti glavnom uredniku medija ako bi se utvrdilo da je on
373 Videti napred u knjizi analizu predmeta MKTR Nahimana i ostali
kao i praksu ESLJP odnosno predmete Forison i Jersild
275
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
zbog izuzetno neobjektivnog i ostrašćenog izveštavanja koje može da se okarakteriše kao govor mržnje, bio svestan da njegovo izveštavanje u kontekstu oružanog sukoba kakav je trajao na području Hrvatske ili Bosne i Hercegovine može
izazvati reakciju Srba da preduzmu nasilnu akciju prema neprijatelju (Hrvatima
ili Muslimanima) i pristao na nastupanje posledice odnosno izvršenja zločina, te
nastavio sa istim izveštavanjem.
U pogledu umišljaja i dokazivanja eventualnog umišljaja kako je napred
navedeno čak postoje primeri nekoliko emisija u kojima učesnici oružanog
sukoba u relevatno vreme jasno govore o uticaju medija na njih. U tom pogledu
može se još jednom pomenuti radio emisija “Zeleni megaherc“ u kojoj muž i
žena – Šešeljevi dobrovoljci, govore o razlozima zašto su došli na ratište (novembar 1991 godine). Dok muž govori dosta otvoreno o tome kako se on ponaša
prema neprijatelju i da ih ubija i nožem, žena govori da je gledala reportažu o
ocu Filaretu i lobanji deteta i da je zbog toga došla na ratište i ostavila dete kod
kuće.
RADNJA IZVRŠENJA
Problem utvrđivanja radnje izvršenja krivičnog dela javlja se u ovom kontekstu kao najznačajniji , s obzirom na to da praksa u pogledu ovog krivičnog dela
u Republici Srbiji jednostavno ne postoji.
U stručnoj literaturi kao i u međunarodnoj praksi je identifikovano nekoliko
konkretnih oblika novinarstva, odnosno delovanja medija koji predstavljaju očigledne primere neobjektivnog i zlonamernog, neprofesionalnog delovanja novinara. U skladu sa tim u ovoj knjizi su dati primeri koji bi trebalo da pokažu koji
je nivo navedenog delovanja neophodan da bi se mogao zastupati stav da je u
pitanju faktičko pozivanje ili podsticanje na izvršenje ratnog zločina. Kategorije
nedozvoljenog izveštavanja odnosno metodi govora mržnje koji bi bili traženi
su sledeći:
1. Iznošenje neistina: (Primer bi bio svesno pogrešno izveštavanje o zločinima nad Srbima, svesno preterivanje o broju srpskih žrtava, svesno
pogrešno predstavljanje načina izvršenja zločina od strane neprijatelja
kako bi se proizvela reakcija kod Srba.)
2. Selekcija informacija kako bi se kreirala realnost kakva odgovara takvoj
uređivačkoj politici.
276
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
a. Naslov – sadržina teksta (očigledno isticanje u naslovu činjenica ili
određenih slika ili frejmova u televizijskim emisijama o kojima tekst
ili televizijska emisija faktički ne govore što treba da izazove reakciju
gađenja ili otpora kod građana)
b. objavljivanje odjeka i reagovanja pristrasnih i ostrašćenih čitalaca
(koja nisu proverena odnosno namerno objavljivanje informacija koje
mogu da izazovu reakciju građana na osvetu);
c. Objavljivanje samo informacija sa iz određenih domaćih medija i zatvorenost za strane medije i alternativne informacije (kako se javnosti ne
bi pružila mogućnost da na osnovu pune informacije – više različitih
izvora formiraju svoje mišljenje);
3. Demonizacija neprijatelja i viktimizacija – Stvaranje žrtava od srpskog
naroda sa ciljem da se se podstakne na akciju budući da je poznato je da
izazivanje straha i stvaranje atmosfere u kojoj je jedna strana ugrožena
vrlo lako dovodi do akcije odnosno nekog postupanja koje je usmereno
da se žrtva zaštiti na štetu navodnog neprijatelja. (Primeri koji su traženi
bili bi predstavljanje neprijatelja u najgorem mogućem svetlu kako bi se
njegovo postojanje relativizovalo i činjenje zločina protiv njega shvatilo
od strane Srba kao nešto što faktički i nije zločin nego dobro delo; upoređivanje neprijatelja, u ovom slučaju, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca sa
„istorijskim neprijateljima“ srpskog naroda, „ustašama“, „Turcima“ i
„balijama“ i generalizacija odnosno izjednačavanje svih Hrvata sa ustašama, kako bi se Srbi mobilisali na akciju protiv njih; podsećanje na
zločine koji su počinjeni prema Srbima u Drugom svetskom ratu; predstavljanje Srba – posebno najnezaštićenijih kao žena i dece – kao žrtava
najgorih zločina; pozivanje da Srbi preduzmu akcije da se zaštite od zločina koji će se ponoviti; pozivanje da se Srbi naoružaju i zaštite itd.)
4. Svi ostali primeri novinarstva koji bi se mogli povezati sa namerom odgovornih iz medija da eventualno proizvedu akciju u vidu ratnog zločina.
(Primeri bi bili propagiranje paravojnih formacija i pružanje informacija o
njihovom organizovanju i mogućnosti pristupanja itd.)
U pogledu radnje izvršenja ona bi se mogla definisati kao ostrašćeno i neobjektivno izveštavanje medija koje ima za cilj da stvori atmosferu straha kod
srpskog naroda, viktimizacijom i podsećanjem na genocid iz Drugog svetskog
277
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
rata i preterivanjem i, čak, neistinitim izveštavanjem o novim zločinima Hrvataustaša, da bi se podstakla jaka akcija odnosno reakcija Srba da uzmu oružje i
zaštite se od neprijatelja. U tom smislu bile bi relevantne činjenice da isti mediji
vrše demonizaciju neprijatelja, Hrvata u ovom slučaju, predstavljajući ih kao
„narkomane“ i „zveri“ i vrše suptilnu generalizaciju između ustaša i svih ostalih Hrvata, uključujući i Hrvate – manjinsko stanovništvo u Srbiji, da takva negativna propaganda treba da dovede do realizacije projekta „humanog preseljenja
stanovništva“, odnosno da mediji, u ovom slučaju, posluže kao „govornica“ za
ekstremiste koji propagiraju ili sprovode u delo ideju „humanog preseljenja“.
U svakom slučaju, postavilo bi se pitanje da li je demonizacija i dehumanizacija protivnika/neprijatelja, olakšala Srbima da u „zaštiti“ počine zločine, kako
prema ustašama ali i prema svim Hrvatima.
Za navedenu radnju izvršenja mogao bi se koristiti termin govor mržnje koji
inače ima svoju definiciju ali bi se moglo uzeti, u skladu sa krivičnim delom pozivanja i podsticanja na ratne zločine, da ovaj termin predstavlja skup ovih gore
navedenih oblika zloupotreba u izveštavanju, a koje dostižu takav prag da mogu
da se tumače zajedno kao radnja pozivanja i podsticanja u smislu člana 145KZ.
Prema definiciji govora mržnje sadržanoj u preporuci br. R (97) 20 Saveta
Evrope takva radnja „podrazumeva sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju,
podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemizam ili druge oblike
mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi
agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema
manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog porekla.“374
Tribunal u Ruandi odnosno veće koje je sudilo u predmetu „Mediji“ zaključilo je da „hate speech“ (govor mržnje) nije zaštićen slobodom govora niti je
zaštićen međunarodnim pravom.375 Sud je našao analizirajući predmet „Streicher“, praksu ESLJP i nacionalna zakonodavstva da govor mržnje koji izražava
etničke i druge forme diskriminacije krši odredbu običajnog međunarodnog
prava koja zabranjuje diskriminaciju.376 Međutim najviše napadani deo presude „Mediji“ pred MKTR bio je deo da običan govor mržnje (budući da je, što je
posebno interesantno, sud napravio razliku između običnog govora mržnje koji
374 Preporuka br. R (97) 20 o govoru mržnje Komiteta ministara Saveta Evrope.
375 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1074
376 Ibid, para.1076
278
GLAVA IV: PRAVNI OKVIR
ne poziva na nasilje i govora koji to čini377) može predstavljati podstrekavanje na
genocid ili delo progona.
Zbog napred iznetog čini se da „govor mržnje“ potpada pod dve radnje izvršenja navedene u krivičnom delu iz člana 145KZ (pozivanje i podsticanje).
PITANJE DA LI JE NASTUPANJE POSLEDICE
ELEMENT KRIVIČNOG DELA?
Još jedno važno pravno pitanje jeste da li krivično delo pozivanja i podsticanja na izvršenje ratnih zločina iz člana 145 KZ zahteva posledicu odnosno, konkretno, da li je zbog uređivačke politike odnosno načina izveštavanja neko na
frontu i izvršio krivično delo ratnog zločina. Komentar krivičnog zakona koji je
već citiran gore u delu koji se ticao krivičnog dela je dosta jasan u ovom pogledu i
stoji na stanovištu da nije potrebno nastupanje posledice odnosno „delo iz stava
4 dovršeno je samim pozivanjem odnosno podsticanjem na izvršenje genocida
ili ratnog zločina.“378 Ovo je potvrđeno i međunarodnom pravnom praksom, pa
je tako sudsko veće MKTR u predmetu “Mediji” našlo da nije potrebno postojanje specifičnog elementa kauzalnosti koji povezuje radnje (korišćene reči) sa
direktnim efektom.379 Sudsko veće je takođe u prilog ovakvog mišljenja navelo
da ni u predmetu Streicher vođenim pred Međunarodnim vojnim tribunalom u
Nirnbergu kauzalnost nije zahtevana, a da je isti slučaj i u praksi ESLJP.380 Da akti
podstrekavanja ne moraju da budu preduslov postojanja zločina potvrdilo je i
Žalbeno veće MKTR i našlo da radnje podstrekavanja treba samo da značajno
doprinesu počinjenju zločina.381
377 Takođe izdvojeno mišljenje sudija Žalbenog veća, Teodora Merona
378 Komentar Krivičnog zakonika, Zoran Stojanović, Beograd, 2006 godina, strana 790
379 MKTR, Prvostepena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.1007
380 Ibid,
381 MKTR, Žalbena presuda, predmet Ferdinand Nahimana i ostali, para.502
279
GLAVA IV: ZAKLJUČAK
280
: ZAKLJUČAK
ZAKLJUČAK
U ovoj studiji dat je sveobuhvatan prikaz kako nekih opštih pitanja vezanih za
rad medija tokom ratnih i oružanih sukoba, ali je i analizirana specifičnost rada
medija u bivšoj Jugoslaviji. Takođe se na jednom mestu nalaze mnogi primeri
izveštavanja medija iz Republike Srbije koji mogu čitaocu iz današnje perspektive da pruže preciznu sliku događaja od pred petnaestak godina.
U svetlu ove analize čini se da radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 145
KZ mogu biti različiti metodi sprovođenja govora mržnje koji su navedeni ranije
odnosno dehumanizacija neprijatelja, viktimizacija sopstvenih građana lažno
izveštavanje, generalizacije i nepravljenje razlike između civila i neprijatelja i
veličanja ratnih zločina. Kako je navedeno u pregledu međunarodne prakse
važna su i pitanja da li takav govor mržnje ima za cilj da izazove činjenja krivičnih dela protiv „druge strane “ te da li socijalni, istorijski i činjenični kontekst u
kom se vrši jedno takvo izveštavanje medija govori u prilog postojanja krivične
odgovornosti zaposlenih u medijima.
Na ovom mestu se može reći da različiti nedozvoljeni metodi koji su dati u
delu knjige gde se nalaze konkretni članci štampanih medija i transkripti elektronskih medija na žalost jesu bili primenjivani i u medijima u Republici Srbiji
tokom oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije tokom 1990ih godina.
Kako je predstavljeno, mediji su se ovakvim metodima služili dugi niz godina.
Takvo postupanje nije specifičnost samo medija na prostoru bivše Jugoslavije
tokom oružanih sukoba.
Posledice govora mržnje devedesetih prisutne su i danas na medijskoj
sceni, ne samo u Srbiji i ne samo kada su u pitanju ratni zločini i njihovi izvršioci. Ugrožen je ceo korpus ljudskih prava, jer su neki mediji ostali govornice
mržnje. Podsećanje i društvena osuda takvog načina komuniciranja usmereni su
ka učvršćivanju mehanizama prevencije u budućnosti.
Ostaje, na kraju, pitanje „tanke linije“, odnosno pitanje odnosa između
nedozvoljenih metoda kakav je govor mržnje i slobode izražavanja medija. Kada
se, međutim, iz današnje perspektive sagledaju posledice oružanih sukoba,
jasno je da u najmanju ruku oni moraju da budu makar jednako poštovani,
281
: ZAKLJUČAK
odnosno da sloboda medija ne sme i ne može da bude apsolutna, ukoliko njena
zloupotreba dovodi do ugrožavanja drugih sloboda i prava građana.
Ova knjiga i primeri do kojih se došlo u njenoj pripremi treba da pomognu i
u otkrivanju ako ne jasnog uzroka onda sigurno konteksta u kome su se oružani
sukobi dodatno rasplamsavali. Iz ove knijge i primera koji su objašnjavali odgovornost medija u drugim zemljama povodom primenjenih nedozvoljenih metoda
izveštavanja jasno je da rad medija nema samo krivičnu sferu već i jednu duboku
društveno socijalnu sferu te da rad medija u skladu sa tim može biti predmet
jedne moralne ocene koja treba da dovede do odredjenih pouka za budućnost.
Na kraju imajući sve to u vidu ostaje da se vidi da li će nakon završenog
pretkrivičnog postupka koje vodi Tužilaštvo za ratne zločine, ispitavanja uloge
konkretnih zaposlenih u medijima, konteksta u kojim je takvo izveštavanje
medija vršeno i ostalih relevantnih činjenica biti zauzet stav da primenjeni
metodi dostižu onaj stepen neobjektivnosti i kriminalne namere kada izveštavanje medija zaslužuje krivičnu odgovornost zaposlenih u njima.
282
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
POST SCRIPTUM
MEDIJI U SRBIJI DANAS:
EHO DEVEDESETIH
Govor mržnje je zabranjen Ustavom i odgovarajućim zakonima i međunarodnim konvencijama. Analiza pisanja pojedinih medija u Srbiji od dvehiljadite do
danas, međutim, navodi na zaključak da, kada je u pitanju ratnohuškačka propaganda, za neke od njih, i to veoma tiražne i veoma gledane, rat kao da još nije
završen. Eho devedesetih je ponekad toliko snažan, a govor mržnje na mahove
dominantan da ovaj fenomen svakako zahteva analizu u razmatranju pitanja
odgovornosti medija za ratne zločine.
I pored zakonskog okvira koji je unapredio sankcionisanje govora mržnje,
ohrabrujućih poteza pravosuđa, ozbiljnog preispitavanja unutar same profesije
i usvojenih kodeksa koji propisuju najviše standarde novinarstva, postavlja se
pitanje uzroka takvog stanja, dvanaest godina posle oružanih sukoba.
Zakon o radiodifuziji Republike Srbije predviđa da Republička radiodifuzna
agencija vodi računa o tome da programi emitera ne sadrže informacije kojima
se podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog različite političke opredeljenosti ili zbog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri,
naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog seksualne opredeljenosti.
U Zakonu o javnom informisanju navodi se da nadležni sud može, na predlog javnog tužioca, zabraniti distribuciju informacije ako utvrdi da je to neophodno u demokratskom drušvu radi sprečavanja: poziva na nasilno rušenje
ustavnog poretka, narušavanja teritorijalnog integriteta Republike, propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranja rasne, nacionalne
ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo
ili nasilje, a od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna, nepopravljiva
posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način.
Prema stanovištima Evropske Unije ne sme se izražavati govor mržnje ni
prema jednoj osobi bez obzira na pol, rasu, veroispovest, seksualnu orijentaciju.
283
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
Razlike se smatraju pozitivnim, a mediji su ti koji treba da ih promovišu i šire
toleranciju.
U Četvrtom ciklusu izveštaja Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (EKRI) 382koji je usvojen 23. marta 2011, a objavljen 31. maja 2011. godine,
u poglavlju IV – Rasizam u javnom govoru- Mediji, navodi se da EKRI pozdravlja pozitivna kretanja u Srbiji. „Međutim, uprkos postignutom napretku, neka
pitanja i dalje stvaraju zabrinutost. Štampa, uglavnom tabloidna, i dalje označava manje multietničke hrišćanske crkve i manjinske verske grupe kao opasne
’sekte’. Neke novine stalno koriste uvredljive termine za Albance i Bošnjake”,
navodi se Izveštaju.
U svom prvom izveštaju EKRI je preporučila srpskim vlastima da obezbede
da se zakonske odredbe protiv govora mržnje primenjuju na novinare koji
ih prekrše. Takođe im je preporučila da podstaknu svaku inicijativu medija za
upoznavanje zaposlenih sa ovim zakonskim odredbama, kao i sa domaćim i
međunarodnim standardima kojima se reguliše ukidanje rasne diskriminacije i
borba protiv rasizma. EKRI preporučila srpskim vlastima da podstaknu osnivanje
nezavisne agencije odgovorne za obezbeđivanje poštovanja zakonskih propisa i
načela profesionalne etike u medijima, kao i za razmatranje pritužbi protiv njih.
EKRI im je takođe preporučila da podstiču veću različitost u informativnom sektoru preduzimanjem mera kojima bi se obezbedili obuka i zapošljavanje novinara iz redova nacionalnih ili etničkih manjina.
„Međutim, predstavljanje pojedinih manjina, kao što su bošnjačka ili
albanska, i dalje je skoro isključivo povezano sa negativnim događajima u srpskim medijima”, konstatuje EKRI .
Analizirajući i komentarišući zakonske okvire kojima se obezbeđuje poštovanje prava na različitost u medijima i sankcioniše govor mržnje, EKRI navodi
da Krivični zakonik Srbije ne sadrži posebne odredbe o govoru mržnje, a tekst
postojećih odredaba otežava krivično gonjenje takvih dela. Stoga, EKRI preporučuje srpskim vlastima da preduzmu mere za efikasnu borbu protiv svake netolerancije u zemlji prema verskim i etničkim manjinama u javnom govoru, da stvore
382 (http://www.coe.int/t/dghl/monitoring/ecri/country-by-country/serbia/SRB-CbC-IV-2011021-SRB.pdf); četvrti ciklus izveštaja za svaku pojedinačnu zemlju usredsređuje se na
sprovođenje i ocenjivanje. U njima se ispituje u kojoj meri su se sledile glavne preporuke
EKRI iz prethodnih izveštaja, a uključuju i ocenu usvojenih politika i preduzetih mera.
284
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
svest u medijima, bez ugrožavanja njihove uređivačke nezavisnosti, o potrebi
da se obezbedi da informacije koje oni pružaju ne stvaraju klimu neprijateljstva
prema pripadnicima etničkih ili verskih manjina. Vlastima se preporučuje da
podrže sve inicijative koje preduzimaju mediji u ovoj oblasti i da im obezbede
neophodna sredstva za početno usavršavanje i usavršavanje tokom rada u oblasti ljudskih prava uopšte, a posebno problematike rasizma.
Zakonom o zabrani diskriminacije koji je usvojen 26. marta 2009. godine
(stupio na snagu 27. aprila 2009. godine), zabranjuju se: viktimizacija, rasističke
organizacije, govor mržnje. kao i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. U
članu 13. Zakona navodi se određeni broj „teških oblika diskriminacije“, koji
uključuju: 1) podsticanje mržnje na osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti i jezika; 2) zagovaranje ili vršenje diskriminacije od strane državnih organa
ili u toku postupka koji se vodi pred državnim organima; 3) zagovaranje diskriminacije putem javnih organa; 4) ropstvo, trgovina ljudskim bićima, aparthejd,
genocid, etničko čišćenje, kao i zagovaranje bilo čega od gore navedenog; 5)
diskriminacija protiv pojedinaca po osnovu dva ili više ličnih svojstava; 6) diskriminacija koja se vrši više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se vrši u
dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema jednom istom
licu ili grupi lica; i 7) diskriminacija koja dovodi do teških posledica za diskriminisanog pojedinca.
HUŠKAČKI GOVOR383
Evropski parlament je 18. januara 2006. usvojio Rezoluciju o homofobiji
u Evropi. Rezolucija snažno osuđuje homofobiju i diskriminaciju zasnovanu na
seksualnoj orijentaciji u zemljama članicama EU i poziva sve evropske institucije i zemlje članice EU, kao i zemlje kandidatkinje za članstvo u EU, da hitno
zaustave procese diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i promovišu i zaštite ljudska prava svih osoba koja se tiču njihove seksualne orijentacije. Između ostalog, po toj rezoluciji svaka tvrdnja o postojanju opasnosti od
navodne „homoseksualizacije društva“ mora se smatrati ekvivalentnom rasističkim ili antisemitskim izjavama o navodnoj jevrejskoj ili muslimanskoj zaveri radi
postizanja dominacije nad svetom i kao takva adekvatno sankcionisati.
383 Prof. dr Zorica Mršević Lični stav, Danas, 29.09.2010, strana 8, Ebart Vesti, 24. avgust 2011
285
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
Huškački govor je posebno opasan vid govora mržnje jer su njegovi akteri
ličnosti koje utiču na formiranje javnog mnjenja ili su dati u kontekstu koji multiplikuje njihovo dejstvo. Samim tim je i odgovornost uticajnih društvenih aktera
tim veća i obaveza uzdržavanja od takvog govora još naglašenija, naglašava dr
Zorica Mršević i zaključuje da imunitet koji uživaju politički lideri i narodni poslanici, od kojih se inače najmanje može očekivati da krše zakone donete od strane
predstavničkog tela čiji su članovi, makar i da nisu za njih glasali, ne daje pravo
da se nekažnjeno daju huškačke, homofobne izjave. „Imunitet je pre svega opomena onima kojima je dat na povećanu odgovornost za svoje ponašanje i javne
izjave, opominje na uzdržavanje od govora mržnje, posebno od onog destruktivnog, huškačkog tipa”, naglašava Mršević.
OGREŠENJA O ETIČKA PRAVILA
Medija centar Beograd je februara 2005. godine, u saradnji sa Uneskom,
formirao Savet za štampu. Zadatak ovog tela, sastavljenom od uglednih novinara, bio je da prati i analizira nivo poštovanja profesionalnih standarda i etičkih kodeksa u štampanim medijima i da ukazuje na primere njihovog kršenja.
Članovi Saveta su jedanput mesečno na konferencijama za novinare saopštavali
rezultate monitoringa.
Monitoringom su obuhvaćeni dnevni listovi: Politika, Danas, Večernje novosti, Blic, Glas javnosti, Kurir i Press. Povremeno su analizirani nedeljnici Vreme,
NIN, Evropa i Nedeljni telegraf. Analiza pisanja medija u smislu kršenja etičkih
principa i profesionalnog kodeksa, rađena je na osnovu unapred dogovorenih
kriterijuma u 18 kategorija, među kojima su, sa aspekta analize govora mržnje
danas u medijima, naročito važni sledeći: 10. kriterijum („novinari se moraju
suprotstaviti onima koji ne priznaju ljudska prava ili se zalažu za diskriminaciju bilo koje vrste prema nekoj etničkoj ili društvenoj grupi“); jedanaesti („novinarstvu je strana svaka diskriminacija po etničkoj pripadnosti, jeziku, veri, rasi,
polu, bračnom statusu, političkom opredeljenju, zanimanju, godinama, fizičkim svojstvima, ideološkom uverenju i socijalnom poreklu“); dvanaesti („rasu,
veru, nacionalnost, etničku pripadnost, seksualnu orijentaciju i porodični status
čoveka, novinar će pomenuti samo ako je to neophodno za informaciju“).
Savet za štampu Medija centra, svestan da se analizama i izveštajima ne
može sprečiti kršenje osnovnih pravila novinarske profesije, ukazao je da je cilj
286
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
ovog nezavisnog tela bio da javno ukaže na masovno kršenje pravila. U Savetu
su ukazali da je objavljivanje njihovih izveštaja ipak doprinelo da redakcije više
pažnje posvete osnovnim pravilima profesije.
O Drugom izveštaju Saveta za štampu, marta 2005. godine, Politika piše
da je on ukazao na mogući povratak govora mržnje, što će, sve do poslednjeg –
izveštaja za 2011. godinu, biti zajednički imenitelj gotovo svih izveštaja.
Analiza sedam dnevnih i četiri nedeljna lista tokom marta 2005. godine
pokazala je da su primeri vulgarnosti, neprimerenog rečnika, pristrasnost, narušavanje privatnosti i zloupotreba osećanja, pa sve do najdirektnijih laži i klevetanja, itekako prisutni na domaćoj medijskoj sceni.
Gordana Suša, izvestilac Saveta, upozorila je tada da kršenju ljudskih,
etičkih i profesionalnih normi, ne odolevaju ni najuglednija glasila. Najbrojnija
ogrešenja o etička pravila zabeležena su tada u Srpskom nacionalu (37), zatim
u Kuriru, Glasu javnosti (13), Večernjim novostima (10), Blicu (devet), a na kraju
u Politici i u Danasu (po četiri). (Dva poslednja lista bila su na spisku, kako se
navodi, uglavnom zbog prikrivenog ili indirektnog reklamiranja nekih firmi i
vlasnika).
U navedenom Politikinom članku (od 4. maja 2005.), profesor dr Ranko
Bugarski je podsetio da svaki verbalni ispad ili tekst koji obiluje neprikladnim
izrazima nije automatski i govor mržnje. Čak i u slučajevima kada se „proziva”
ličnost, meta govora mržnje u principu nisu pojedinci već grupe - nacionalne,
etničke ili druge. Dok je u vreme Miloševića govor mržnje bio monocentričan i
jednosmeran (iz vrha vlasti usmeravan preko medija ka političkim protivnicima),
posle 5. oktobra 2000.-te takav govor je nestao sa naslovnih strana da bi se sada
opet pojavio na sceni. Međutim, po Bugarskom, taj govor mržnje sada je policentričan, ima više izvora i meta, a u tome učestvuju razne političke opcije i mediji.
U izveštajima Saveta se konstatuje se da se najčešće krše najvažnije etičke
norme i osnovna profesionalna pravila i to gotovo uvek ono po kojem je novinarstvu strana svaka diskriminacija po etničkoj pripadnosti, jeziku, političkom,
ideološkom ili socijalnom poreklu.
Decembra 2005. godine, Lila Radonjić, podnoseći izveštaj Saveta za novembar kaže da posao vezan za rad Saveta, izveštaje i analize koji su iz tog rada proistekli doživljava kao pokušaj profesionalaca da povrate kredibilitet novinarskoj
profesiji, ukažu na kršenje standarda i osnovnih etičkih vrednosti i zanatskih
znanja, a često i zakona. „Poverenje u štampu opada. U opštoj krizi institucija
287
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
i sve manjoj veri građana u njih, štampa je imala šansu da očuva kredibilitet,
poverenje i ugled. Kultura dijaloga, korektnost, kodeks, nepristrasnost, etika,
znanje, obrazovanje, provera činjenica i drugi ljudski i novinarski principi nestali
su iz novinarskih profesionalnih debata – rejting i tiraž su postale jedine teme. U
ime tiraža ili rejtinga kao vrhunskog principa i jedine mere, plasiraju se najnezamislivije optužbe, olaki sudovi, nacionalna i verska diskvalifiklacija, uvrede i prostački obračuni. I u razvijenijiim društvima dešavalo se slično – pritisak tržišta
jeo je „sedmu silu”, ali u tim društvima je profesija umela da se odbrani i nađe
mehanizme za samoodbranu. Erozija profesije tražila je mere za povratak kredibiliteta. Uslov za takvu akciju je da je i izdavači i novinari žele. I razume se, da u
njoj učestvuju. Takav kao i bilo koji drugi konsenzus u ovoj Srbiji je skoro nemoguć. Zagađenost je teška, ali prava reč za reakciju javnosti na tabloidno novinarstvo. Najkrupnija pitanja se tretiraju na nivou tračeva, banalizacija različitih tema
je dovedena do vrhunca.
Gordana Suša opominje su „u nesređenom društvu su i nesređeni mediji”
i citira italijanskog pisca i društvenog teoretičara, marksistu Antonia Gramšija:
„Kao što je gramatika istorija određene fraze kolektivnog, nacionalnog jezika,
mediji su njegova fotografija”.
NOVI SISTEM ETIČKOG NOVINARSTVA
Savet za štampu Medija centra je 7. oktobra 2005. godine proglasio neophodnost uspostavljanja Novog sistema etičkog novinarstva u Srbiji i uputio apel
svim profesionalnim udruženjima novinara, Ministarstvu kulture Srbije i glavnim
urednicima prestižnih novinskih kuća da se ponovo posvete demokratskim vrednostima i prihvate Jedinstveni etički kodeks koji bi sproveli Statutarno novinarsko veće i Ombudsman za medijsku etiku.
Izvesne pozitivne promene koje su uočljive ostavljaju prostor za zaključak da
je stalni monitoring rada medija važan činilac u nastojanju da se osigura poštovanje elementarnih pravila novinarske profesije, naveli su u Savetu i ukazali da
ovakve i slične akcije treba nastaviti. Savet je 2006. godine podržao ideju NUNSa i UNS-a o formiranju stalnog medijskog saveta.
U svojim izveštajima, Savet navodi konkretne primere nepoštovanja etičkih
i profesionalnih normi i standarda.
288
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
U izveštaju o ubistvu porodice Mutavdžić u Novom Pazaru avgusta 2005,
Glas javnosti, na osnovu izjave neimenovane osobe, iznosi detalje o izmasakriranim telima, kao i tvrdnje da iza svega stoje nacionalistički motivi.384 List tako,
bez ozbiljnijeg napora da istraži i proveri navode neimenovane osobe, podstiče
međunacionalnu mržnju, jer izveštaj, u suštini, sugeriše kako su Bošnjaci (koji
su u Novom Pazaru jedini potencijalni izvor napada na Srbe zasnovanog na
etničkim motivima) skloni da na najbrutalniji način masakriraju Srbe da bi ih
proterali.
U priči o nepravilnostima pri dodeli kuća u selu Jaša Tomić koje je stradalo
u poplavama, izvesnom Boži Galiotu Kurir pripisuje da je u Kninu zauzeo dve
srpske kuće, a da je prvi u Jaši Tomiću kome se gradi kuća. Fotografija temelja za
kuću propraćena je potpisom „Prvo, pa ustaša“.385
U arsenal nedozvoljenih uopštavanja svakako, prema oceni Saveta za
štampu, spada i naslov u Blicu 6. aprila 2005. godine „Slovenac počinio monstruozno ubistvo”. 386 Reč je o slovenačkom državljaninu Silviju Plutu, koji je ubio
Jasminu Đošić iz Aleksinca. „Guranjem u naslov njegove nacionalne pripadnosti,
čitaocima se posredno sugeriše kako je on ubistvo izvršio zato što je Slovenac, a
ne iz nekih drugih razloga”, ističe se u izveštaju Saveta.
„Možda najružniji primer neosnovanog blaćenja ljudi i, pravničkim jezikom govoreći, izazivanja verske i nacionalne mržnje”, zabeležen je, prema oceni
Saveta iz aprila 2005. godine, u Glasu javnosti od 14. aprila. List je objavio pismo
čitateljke iz Kragujevca (potpisala se kao Ivana Nikolić), koja sa gnušanjem primećuje da u njenom gradu slobodno žive i Albanci. Reč je o prilično nejasnoj i
nerazumljivoj opservaciji o imenu izvesnog studenta Adama Krasnićija, za koga
čitateljka tvrdi da je Adem. „Ovo ‚Adem’ bi, valjda, trebalo da bude još jedan
dokaz da je čovek Albanac. Urednici su ojačali čitateljkine opservacije, naslovivši
tekst sa Student ili Adem. Iz toga bi, valjda, trebalo zaključiti kako nekome ko je
Adem i nije primereno da bude student. Dakle, može biti samo jedno ili drugo,
384 http://web.arhiv.rs/Develop/Arhiva2005.nsf/frameset?openpage
385
Naslov: „U Jaši Tomiću grade kuću ustaši koji je u Kninu zauzeo dve
srpske kuće, dok komšije Srbi ni ekser nisu dobili” ; http://arhiva.
kurir-info.rs/Arhiva/2005/avgust/24/V-18-24082005.shtml
386
http://www.blic.rs/stara_arhiva/hronika/81839/
Slovenac-pocinio-monstruozno-ubistvo
289
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
a nikako oboje zajedno”, stoji u izveštaju Saveta i dodaje se: „Ovom pismu čitalaca posvećujemo značajan prostor jer je očigledno da se na mala vrata u medije
vraća populističko-nacionalistička retorika sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Ovakve opservacije u medijima teško da su bile moguće čak i u odmakloj fazi režima Slobodana Miloševića, u kojoj je on nastojao da se profiliše kao
garant mira na Balkanu. Ne treba podsećati da su i pisma čitalaca u nadležnosti
nekih urednika. Urednici moraju da ih čitaju upravo zato što je teza da `objavljujemo sve na šta naiđemo` u profesionalnom smislu neodrživa”, navodi u svom
izveštaju Dragan Janjić, izvestilac Medijskog saveta za april 2005. godine.
PARADA PONOSA KAO TEST
Novinarska radionica koja je u junu 2000. godine održana u beogradskom
hotelu „Interkontinental” u organizaciji Saveta Evrope i Asocijacije nezavisnih
elektronskih medija (ANEM), u čijem radu su učestvovali novinari uglavnom
ANEM-ovih elektronskih medija, (iako su pozivi upućeni svim većim redakcijama
i nezavisnim produkcijama) bila je posvećena razmatranju radne verzije kodeksa
koja je ponuđena na javnu raspravu elektronskim medijima.
Kodeks predviđa, izmedu ostalog, da radio i TV stanice moraju insistirati na
zabrani svih oblika diskriminacije, uključujući i polnu, mentalnu ili seksualnu
orijentaciju. Ovu odrednicu su, samo nekoliko sedmica posle seminara, grubo
prekršili upravo učesnici radionice, izveštava NUNS-ov Dosije broj 11.387
Dosije navodi da je na TV Čačak Aleksandar Senić, „samoproklamovani
borac protiv sekti i svih ‘devijantnih pojava’ koje prete da zauvek unište srpski rod”, nastupio sa „količinom mržnje koja je prevazišla i najcrnji vokabular
nekadašnjeg RTS iz ratnih dana”. U tekstu se konstatuje da je, nakon političkih
promena Srbiju, posle talasa ekstremnog nacionalizma, zapljusnuo talas kleronacionalizma i fašizma”. Aleksandar Senić je u emisiji TV Čačak izneo stav da sve
one koji su različite seksualne orijentacije treba proterati ili čak fizički likvidirati,
kako bismo očuvali zdravu naciju.
387 http://www.nuns.rs/dosije/11/24.jsp
290
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
U tekstu se podvlači da se niko tada od urednika TV Čačak nije ogradio
od ovakvih istupa, iako je ova TV stanica u slovila kao jedna od onih koje su za
vreme vladavine Slobodana Miloševića proklamovale demokratiju i građansko
društvo. Senićevo izlaganje nije tada „dotaklo” ni političke partije u lokalnoj vlasti koje su nastupale sa demokratskim i građanskim likom.
Kada je septembra 2006. godine Ivana Dulić Marković izjavila za „Danas”
da očekuje reakciju države, medijski linč potpredsednice Vlade Srbije i funkcionerke G17 Plus bio je na samom vrhuncu. Posle napada poslanika Srpske
radikalne stranke u republičkom parlamentu i u leskovačkoj Skupštini opštine
i serije huškačkih napisa u tabloidima, Kurir je pod naslovom „Ustašin jatak”
(u nastavku na petoj strani je naslov „Ustaški jatak”) 388objavio da je njen otac
zaposlio za rad na salašu ratnog zločinca, ustašu, izvesnog Ivana Jovanovića
Crnog koji je kasnije osuđen na smrt vešanjem. Kurir objavljuje i navodni zapisnik navodne istrage protiv Jovanovića iz 1956. godine. O Jovanoviću ovaj dnevnik tvrdi da je bio ustaški podoficir u ustaškoj Žumberačkoj brigadi, te da je kraj
rata dočekao kao partizan. Tekst u Kuriru potpisan je inicijalima R.K, a završava
se konstatacijom da potpredsednici Vlade „ipak nisu ‘mrske ustaše’ „ odnosno da se, kao i predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković, na nedavnoj
manifestaciji družila sa radikalnim desničarem iz Hrvatske Antom Đapićem.
”Nijedna reč nema veze s mojom porodicom, ili sa nekim koga ja poznajem, čak
se ni moj otac ne zove kao što piše u Kuriru. Mislim da je ovo posao za državnog tužioca, ali ne verujem da će da ga obavi, jer je u prethodnim slučajevima
uvek davao podršku radikalima u slučajevima vezanim za Kurir i za istupe u
leskovačkoj Skupštini opštine. Država je na taj način podržala to da oni mogu
nekoga da postave kao metu” rekla je Danasu Ivana Dulić Marković. U istom tekstu, ona je naglasila da „nema problem sa tim što pišu tabloidi već je problem
činjenica da kada ujutru idem peške na posao osmoro od desetoro ljudi nosi
Kurir”. „Imam problem s tom slikom Srbije”, nastavila je Dulić Marković. „Od tih
osmoro, četvoro uzimaju sve što tamo piše zdravo za gotovo. Moja porodica se
pita u kojoj to mi državi živimo - mislili smo da smo u svojoj domovini”, 389rekla
je za Danas Ivana Dulić Marković.
388 http://www.kurir-info.co.yu/dnevne-v...11092006.shtml
389 http://www.nuns.rs/vesti/view.jsp?articleId=6657
291
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
ETNIČKO ČIŠĆENJE JAVNOG ŽIVOTA
Novinar Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, konstatovao je u razgovoru za Danas da je tekst u Kuriru govor mržnje. „Ovde je reč o hajci
na ženu koja slučajno nije srpskog porekla, što bi normalnim ljudima u demokratskoj državi bilo potpuno nevažno. Ali, ovde imamo na delu etničko čišćenje
javnog života i javnih funkcija od ljudi koji nisu srpske nacionalnosti”.
ANEM je u svom saopštenju ocenilo da se radi o „nedopustivoj kampanji na
nacionalnoj osnovi” i insistira da nadležni, s punom svešću o neprihvatljivosti
povratka na govor mržnje kao dozvoljenog modela komunikacije u zemlji, nađu
način da se suprotstave neodgovornim istupima na javnoj sceni.
Udruženje radio i televizijskih novinara Srbije i Asocijacija profesionalnih
emitera Srbije u zajedničkom saopštenju upozorili su na „povampirenje govora
mržnje u domaćoj štampi, pre svega u nekim tabloidima, koje se pretvara u
hajku na sve neistomišljenike”.
Udruženje novinara Srbije objavilo je protest u kojem saopštava da tekst
objavljen u Kuriru predstavlja novinarsku zloupotrebu „u kojoj se senzacionalizam stavlja iznad potreba za istinitim i objektivnim informisanjem”.
Ministarstvo kulture pozvalo je tužilaštvo da reaguje na novi napad na nacionalnoj osnovi na Ivanu Dulić Marković: „Da bi se sprečile neželjene posledice
do kojih mogu da dovedu ovakvi tekstovi, javni tužilac bi morao, na osnovu
Zakona o javnom informisanju, reagovati i predložiti sudu zabranu distribucije
takvih informacija”, navodi Ministarstvo i upozorava da se „u poslednje vreme
u pojedinim dnevnim listovima učestalo pojavljuju tekstovi kojima se podstiče
i zagovara nacionalna mržnja i koji predstavljaju podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo, ili nasilje” i da objavljivanje takvih informacija može imati
ozbiljne posledice.
Aferu „Dulić“ pokrenuo je poslanik Srpske radikalne stranke Zoran Krasić,
koji je za skupštinskom govornicom rekao da su neki članovi porodice tada ministarke poljoprivrede, potom potpredsednice srpske vlade Ivane Dulić Marković
bili ustaše. Radikali su optužili Ivanu Dulić Marković navodeći navodne aktivnosi
svih članova njene uže i šire porodice.
Potpredsednica Izvršnog veća Vojvodine i pokrajinski sekretar za regionalnu međunarodnu saradnju Ivana Dulić-Markovć podnela je septembra 2009.
godine ostavku na obe te funkcije i povukla se iz političkog života Srbije.
292
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
Čini se, ipak, da je ona svoju političku sudbinu u Srbiji odredila hrabrim istupom u Parlamentu Srbije, 1. aprila 2005. godine, kada je, kao ministarka poljoprivrede, opisujući stanje u srpskoj poljoprivredi zaključila:
“Za poljoprivredu je važnije od dobrog semena da smo svesni da smo mi zemlja
u kojoj je samo pre desetak godina bila najveća ikad, ikad zabeležena inflacija,
u kojoj su nicala nova groblja i jame sa leševima umesto novih voćnjaka, u kojoj
su umesto bresaka hladnjačama prenošeni leševi, koja je bombardovana tri
meseca i kojoj su na kraju ubili premijera.” Tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić tada je naveo je kako je „ubeđen da ministar poljoprivrede ima hrvatsko državljanstvo“.
Prvi Opštinski sud Beogradu je septembra 2008. godine kaznio novčanom
kaznom Ivana Čorbića, tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika dnevnih novina
Glas javnosti, zbog teksta od 16. marta 2006. godine, kog su potpisali „Prognani
Srbi”, a koji glasi: „Braćo Srbi! Pozivamo Vas da se okupimo u velikom broju
17.3.2006. godine u 10.30 ispred tržnog centra IMMO na Novom Beogradu u bloku
64 i izrazimo naše nezadovoljstvo zbog otvaranja hrvatske radnje pod imenom
„Idea“. Dok smo mi proterani sa naših vekovnih ognjišta širom Hrvatske i onemogućen nam je povratak našim domovima, dotle hrvatska čizma nesmetano gazi
srpskom zemljom, kupuje firme i otvara prodavnice po Srbiji. Dokle? Braćo Srbi,
pozivamo Vas da se okupimo u velikom broju i onemogućimo otvaranje hrvatske
prodavnice u Beogradu i da bojkotujemo kupovinu u njihovim radnjama. Svaka
kupovina u „Idei“ jeste davanje novca onima koji su nas ubijali i proterali iz svojih
domova. Pratićemo ko kupuje u toj radnji i ne želi da se solidariše sa stotinama
hiljada izbeglih i prognanih Srba. STOP, Hrvatskoj okupaciji Srbije!”
Sud je zabranio Čorbiću, kao tadašnjem glavnom i odgovornom uredniku
dnevnog lista Glas javnosti, „kao i svakom njegovom eventualnom nasledniku
na tom radnom mestu”, da u ovom dnevnom listu kao i/ili na internet sajtu istog
drže i/ili ponovo objavljuju tekst citiran u izreci ove presude kao i druge slične
tekstove koji sadrže ideje, informacije ili mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv drugih nacija i koji predstavljaju govor mržnje.
Ivanu Čorbiću je Sud naložo da u rubrici „Ekonomija“, bez naknade i bez
komentara objavi tekst presude i da Inicijativi mladih za ljudska prava nadoknadi
troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 108.600 dinara. Okružni sud
u Beogradu je u predmetu Gž. 15402/08 potvrdio presudu Prvog opštinskog
suda, a žalbu tuženog Ivana Čorbića odbio kao neosnovanu.
293
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
„PORUKE MRŽNJE” NA TREĆEM KANALU
Komitet pravnika za ljudska prava izrazio je u svom saopštenju od 23.februara 2006. godine što je Republička radiodifuzna agencija preduzela sve mere iz
svoje nadležnosti kako bi suzbila emitovanje SMS poruka neprihvatljivog sadržaja. Komitet je 25. januara poslao dopis Republičkoj radiodifuznoj agenciji, u
kojem je ukazao na „diskriminaciju i govor mržnje prema seksualnim manjinama” posredstvom SMS poruka koje se emituju na Trećem kanalu RTS-a. Taj
kanal je emitovanjem poruka prekršio član 14. Zakona o radiodifuziji, a pokazalo se da se korišćenjem legalnih sredstava može stati na put govoru mržnje,
saopštio je Komitet.
POVRATAK MILIJANE BALETIĆ
Nezavisno udruženje novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine okarakterisali su 8. maja 2011. godine kao skandalozno pojavljivanje novinarke Milijane Baletić u ulozi autora i scenariste emisije „Portret Nikole Kusovca
- glancanje mitova” na Radioteleviziji Vojvodine (RTV).
„Milijana Baletić je jedan od simbola ratnohuškačkog novinarstva devedesetih godina, govora mržnje, promovisanja nacionalističke ideologije i nepoštovanja osnovnih etičkih standarda”, ocenili su u saopštenju NUNS i NDNV i
naveli kako je povratak Milijane Baletić u program RTV, javnog servisa koji finansiraju građani, „otvoreni šamar demokratskoj javnosti i dokaz daljeg urušavanja
ugleda novinarske profesije, ali i osnovnih moralnih načela”.
Demokratska zajednica Hrvata: poziv na nasilje sa malog ekrana
Demokratska zajednica Hrvata poslala je 26. juna 2011. godine otvoreno
pismo predsedniku Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA) episkopu
jegarskom Porfiriju „zbog govora mržnje i uvreda iznetih u emisiji Prve srpske
televizije”, zahtevajući da RRA preduzme odgovarajuće mere i oduzme nacionalnu frekvenciju toj televiziji.
„Obraćamo Vam se u ime svih građana hrvatske nacionalnosti i kojima je
zasmetalo što je u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem izrečeno više teških uvreda
na račun Svetog oca i Katoličke crkve, te svih katolika, i ispoljena mržnja prema
hrvatskom narodu i hrvatskoj nacionalnoj manjini u Srbiji“, navodi se u pismu.
Sporni sadržaji emisije Ivana Ivanovića emitovani su u aprilu pa je tada
monitoring služba RRA pregledala materijal i zaključila da nije došlo do kršenja
294
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
zakona. Ipak, reagovali su na prijavu zajednice Hrvata u Srbiji i pokrenuli postupak - jednoglasno su se složili da nije bilo govora mržnje.
Prekršajni sud u Beogradu, po prijavi RRA je 13. jula 2011. godine, povodom
emisije „Trenutak istine”, emitovane oktobra 2009, izrekao TV Pink kao pravnom licu kaznu od 750.000 dinara, dok je odgovornom licu izrečena kazna od
40.000 dinara.
„Sud je ovom odlukom stao na stanovište da navedeni program, kako je to
navedeno u prijavi RRA, protivan odredbama Zakona kojima se štiti fizički, mentalni i moralni razvoj dece i omladine”, smatra Agencija. U skladu sa odlukom
Saveta, navedeno je u saopštenju, vlasnička struktura svih nacionalnih emitera
biće u najkraćem roku objavljena na sajtu Agencije.
Na osnovu prekršajne prijave RRA, sud je prvi put izrekao novčanu kaznu
televiziji „Pink” za emisiju “Trenutak istine” od 750.000 dinara.
295
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
PRESUDA PALMI ZBOG DISKRIMINACIJE
Zbog teškog oblika diskriminacije LGBT populacije, Prvi osnovni sud u Beogradu izrekao je 2. novembra 2011. godine prvostepenu presudu protiv predsednika stranke Jedinstvena Srbija i gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića
Palme. Prvi osnovni sud je usvojio tužbu na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije koju je Pravna služba Gej strejt alijanse podnela protiv Markovića 22. avgusta i utvrdio da je Dragan Marković Palma izvršio težak oblik diskriminacije po
osnovu seksualne orijentacije. Sud je Markoviću zabranio da ponavlja izvršenu
diskriminaciju i naložio mu da Gej strejt alijansi nadoknadi sudske troškove. Pravna služba GSA podnela je tužbu protiv Markovića zbog njegove izjave medijima
15. avgusta 2011. godine u kojoj je rekao: “Stav Jedinstvene Srbije i moj lični stav
je – mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest da je normalno”.
Za GSA je ovaj slučaj od strateške važnosti, pre svega zbog činjenice da je
po prvi put u Srbiji doneta presuda nekom političaru zbog teške diskriminacije
i govora mržnje protiv LGBT populacije, kao i zbog zloupotrebe najčešće društvene predrasude i neistine o LGBT osobama da su one bolesne, navodi se u
saopštenju.
Savet Republičke radiodifuzne agencije bavio se i analizom emisije Koš
SOS kanala koji je 16. marta 2009, promovisao govor mržnje i time prekršio
Zakon o radiodifuziji. „Na Kosovu Srbi bez struje i vode, a u Beogradu priče o
pederima se vode“ je transparent sa fudbalske utakmice, koji je u emisiji Koš na
SOS kanalu bio „zamrznut“ u pozadini voditelja i autora emisije Vladana Tegeltije. Emisija je, inače, bila posvećena košarci. Navijači sa tim transparentom na
tribinama fudbalskog stadiona sve vreme su bili u pozadini Tegeltije. Tegeltija je
za Danas rekao da je sliku s tim transparentom postavio u emisiji kako bi skrenuo pažnju „na ono što se trenutno dešava“ na Kosovu i Metohiji, kao i da će
i ubuduće raditi „slične stvari“, sve dok se ne pomogne kosovskim Srbima390.
Tegeltija je rekao „da uprava SOS kanala nema nikakve veze s transparentom” i da je odluka da to uradi samo njegova.
Goran Karadžić iz Saveta RRA rekao je Danasu da će Agencija proveriti
sve dokaze u vezi sa spornom emisijom i, ukoliko bude utvrđeno da je prekršen Zakon o radiodifuziji, podneće prekršajne prijave protiv odgovornih lica.
390 Danas, 19.03.2009; Strana: 4
296
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
”Mi možemo da izreknemo četiri mere, a to su upozorenje, javno upozorenje,
privremeno i trajno oduzimanje dozvole”, objasnio je Karadžić.
SLUČAJ DVE AIDE
Na autorski tekst Aide Ćorović u Danasu reagovao je Muslimanski omladinski klub. U tekstu reagovanja koji je potpisala potpredsednica Muslimanskog
omladinskog kluba Aida Rašljanin Ćorovićeva je okarakterisana kao „isfrustirana
žena, bez kučeta i mačeta”. vulgarno se komentariše privatni život Aide Ćorović,
novinarke i direktorke NVO Urban-in iz Novog Pazara, dobitnice nagrade “Osvajanje slobode”, koju dodeljuje Fond Maja Maršićević Tasić. Usledile su reakcije nevladinih organizacija i uglednih ličnosti na odluku uredništva da objavi
tekst koji je „ispod etičkih i bilo kakvih drugih standardnih minimuma javnog
govora”,391 zapazio je Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika Vreme.
Direktorka Urban in-a dobila je policijsku zaštitu posle verbalnih napada i
uvreda koje joj je uputila Islamska zajednica u Srbiji Muamera Zukorlića.
MAJA I MILOŠ: „MRZIMO JEVREJE!”392
Pop pevačica Maja Nikolić u ranim jutarnjim satima otvoreno je izjavila u
rijalitiju Dvor da ne voli Jevreje, a njen kolega Miloš Bojanić podržao ju je izjavom da su upravo oni bombardovali Srbiju, izvestio je svoje čitaoce beogradski
dnevnik Pres: „Iako ih je Mika Kostić upozorila da sve snimaju kamere i da zbog
širenja verske mržnje mogu snositi velike posledice, Bojanić je na to odbrusio da
ga ‘boli dupe za kamere’”, navodi Press.
U nekoliko narednih brojeva Press je ovaj incident postavio kao ozbiljan
društveni problem: sagovornici novinara ocenili su da je u pitanju nasleđe
govora mržnje devedesetih, da se radi o antisemitizmu sa elementima fašizma
i nacizma i da je „naročito opasno ako to ide sa medija sa nacionalnom
frekvencijom”393. Docent Fakulteta političkih nauka Slaviša Orlović pojasnio je:
reči mogu biti ubojite kao veoma opasno i pogubno oružje, jer „jezici prethode
mačevima“.
391 Teofil Pančić: Dve Aide i standardi, Dnevnik, 20.02.2011
392 Press, 26.02.2011. 393 Press, 01.03.2011.
297
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
U Srbiji je govor mržnje rasprostranjen, to je zaključak na osnovu samo
nekoliko navedenih primera. Romi, Jevreji, homoseksualci, muslimani, osobe
sa invaliditetom, „pa čak i žene”, smatra Komesar za ljudska prava LDP-a Marko
Karadžić. On je upozorio da je društvo postkonfliktno, pa mora da bude mnogo
opreznije na pojave govora mržnje.
”U Srbiji je govor mržnje rasprostranjen i veoma se različito gleda na njega
u zavisnosti koja je grupa ili pojedinac meta. Romi, Jevreji, homoseksualci,
muslimani, osobe sa invaliditetom, pa čak i žene jesu predmet govora mržnje
koji se pojavljuje u različitim formama. Ovde se veoma često odustaje od gonjenja jer tužilaštvo ima slabost prema podstrekačima koji se veoma često kriju pod
plaštom rodoljublja. Konkretno, smatram da je izbacivanje Maje Nikolić sa Dvora
dobar primer, koji edukuje društvo” poručio je Karadžić u Pressu.
Više javno tužilaštvo u Beogradu pokrenulo je istražni postupak protiv Maje
Nikolić i Miloša Bojanića zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje i netrpeljivosti, u vezi sa njihovim
antisemitskim izjavama u rijaliti programu Dvor. Tužilaštvo je odmah obavestilo javnost da je „nedopustivo davati antisemitske izjave i to na televiziji sa
nacionalnom frekvencijom, kao i da će protiv odgovornih biti pokrenuti krivični
postupci”, izjavio je portparol Republičkog javnog tužilaštva Tomo Zorić.
Centar za prava manjina iz Beograda saopštio je da najoštrije osuđuje govor
mržnje u emisiji Nedeljno popodne sa Leom Kiš RTV Pink, u kojoj je pevačica
Zorana Pavić „ispričala dva vica kojima se direktno i nedvosmisleno vređa romska zajednica“.394
„SAJBER MRŽNJA”395
Profesorka Mašinske škole u Novom Sadu Jelena Popović-Ivanović, prema
izveštavanju medija, navodno je širila nacionalnu mržnju preko svoje fejsbuk
stranice, pozivajući i na otvoreno nasilje nad homoseksualcima. Predstavljajući
se kao Nikita Če Buraška, profesorka je napisala da su promoteri tolerancije
„izopačeni” i to objasnila ovako: „Manjine nikad ne smeju imati ista prava kao
većinski narod! Ovo je naša zemlja, srpska, bre!”,
394 Danas, 25.05.2010.
395 Večernje Novosti, 3.11.2010.
298
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
NUNS je 21. septembra 2011. godine izrazio očekivanje da će nadležni prosvetni ali i pravosudni organi preduzeti zakonom predviđene mere protiv autorke
govora mržnje čije nedelo bi verovatno potrajalo da roditelji učenika o njenom
vanrednom “pedagoškom” angažmanu nisu obavestili Nezavisno društvo novinara Vojvodine. NUNS je istovremeno uputio javnu kritiku i dnevnom listu Kurir
zbog neprofesionalnog pristupa ovoj temi. Članak o “skandalu u Mašinskoj školi
u Novom Sadu”, objavljen je pod naslovom “Gejeve treba odvaliti od batina”,
čime se javnosti šalje ništa manje opasna poruka od onih koje je profesorka
objavljivala na Fejsbuku. Ovaj postupak Kurira predstavlja najgrublje kršenje
profesionalnih i etičkih standarda zbog čega je pomenuti tekst uvršten u Crnu
kutiju na sajtu NUNS-a.
Večernje novosti upozoravaju da je društvena mreža Fejsbuk preplavljena
govorom mržnje. Kada je reč o njenim korisnicima iz Srbije, navodi se da je izuzetno popularna grupa pod nazivom „Mali Hrvat trči poljem, a ja za njim da ga
koljem”, koju je u jednom trenutku 2, novembra 2011. godine činilo 8.596 korisnika. Imenom i prezimenom korisnici Fejsbuka iz Srbije potpisivali su se ispod
izjava „Avlije avlije, pune Šiptara, šaljem im pozdrav preko rafala”, „Bože ne
znam šta mi je, pale mi se džamije”... Kada se pre ovih pojavila Fejsbuk grupa
„Smrt ženama”, gde se muškarci pozivaju da nemilosrdno udare po lepšem
polu, portparol Republičkog javnog tužilaštva Tomo Zorić najavio je istragu, u
saradnji sa MUP-om. Grupa je ugašena posle prijave administratorima srpskog
Fejsbuka. Kao odgovor, pojavila se grupa „Smrt debelim ženama”. Na ovoj društvenoj mreži postoje i grupe „Smrt Šiptarima”, „Smrt pederima”, „Smrt Ciganima”, „Smrt glupačama”, „Smrt školi”, „Smrt profesorima”.
U Hrvatskoj, pišu Novosti, na ovoj društvenoj mreži postoje grupe „Kalaš
nosim, Srbe kosim”, „Ubij Srbina, nije ti brat”, „J... Srbe”... Postoje albanske
grupe koje pozivaju na „trebljenje Balkana od srpskih go..na”.
DESET DANA JULA – SLUČAJ HAPŠENJA
RADOVANA KARADŽIĆA
Jedna osoba je preminula od povreda zadobijenih na protestu, nekoliko
novinara je pretučeno, 51 policajac i 23 demonstranta su povređeni kada je
Radovan Karadžić predat Haškom tribunalu. Uloga medija u ovom slučaju nije
299
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
bila mala, a ni neutralna396. „Glorifikovanje optuženih za ratni zločin definitivno
poziva ljude na akciju i zaoštrava situaciju u društvu” piše magazin „Biznis i
finansije” i podvlači da „mediji i kada samo izgovaraju teške reči, pozivaju narod
na akciju”.
Prema oceni regionalnih reportera u izveštaju koji je objavila Balkanska
istraživačka mreža (BIRN)397 hapšenje Radovana Karadžića bilo je, „sasvim
sigurno, medijski najzanimljiviji događaj 2008. godine“. Generalna slika izveštavanja o ovom događaju u medijima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini,
Hrvatskoj i na Kosovu, pokazuje da je javnost, u poplavi vesti o hapšenju jednog
od najtraženijih haških optuženika ostala podeljena oko stava o suočavanju sa
ratnim zločinima, ali i uskraćena za osnovne, a veoma bitne informacije, navela
je urednica izveštaja Nidžara Ahmetašević.
Kada je 21. jula 2008. godine uhapšen Radovan Karadžić, mediji su u Srbiji
bili posvećeni traganju za pikanterijama iz života doktora Dragana Dabića, pod
čijim se lažnim identitetom Karadžić krio poslednjih godina svog bekstva. Ratni
zločini koji se mu se optužnicom haškog tribunala stavljaju na teret, bili su u drugom planu, kao i informacije o tome ko mu je pomagao u skrivanju. Izuzev nekoliko medija, poput B92, dnevnog lista Danas, nedeljnika Vreme.
Da li je njegova putna torba koju je sa sobom imao u autobusu prilikom hapšenja bila crvene ili crne boje, di li je sa sobom imao laptop, kako mu se zvala
ljubavnica i čime se bavila, članci posvećeni „Ludoj kući“, lokalnoj kafani u kojoj
je svirao gusle i hranio se, sve je to punilo novinske stupce i priloge u elektronskim medijima.
„No, ono što ćete doznati iz analiza i na osnovu monitoringa pisanja medija
u pet zemalja regiona u tih deset dana, jeste da su gotovo svi zaboravili žrtve, one
zbog kojih je Karadžić više od decenije bio tražen. One zbog kojih su mu na teret
stavljene tako teške optužbe.One čiji se životi njegovim hapšenjem neće moći
vratiti. Mediji su ih naprosto stavili u drugi plan“, konstatuje Ahmetaševićeva.
U slučaju hapšenja Ratka Mladića ponovio se „medijski slučaj Karadžić“,
sa nešto manje senzacionalizma, ali i dalje bez dovoljno informacija o ratnim
396 Biznis & finansije, 15.05.2010; Strana: 76
397 Historija u sjeni senzacije: regionalni mediji o hapšenju Radovana Karadžića,
Nidžara Ahmetašević, Markus Taner, Sarajevo, BIRN BiH, Konrad Adenauer Fondacija
( http://www.kas.de/wf/doc/kas_16609-1522-15-30.pdf?090525154522)
300
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
zločinima za koje je Mladić optužen niti o tome ko ga je i kako skrivao. U nekim
medijma dovedena je u pitanje sama optužnica.
Profesor medijske kulture i estetike u medijima Željko Vučković ocenio je za
novosadski Dnevnik da mediji u Srbiji nisu iskoristili šansu da kritički i celovito
sagledaju dešavanja tokom ratova devedesetih i zločine koje su počinjeni, niti
svoju ulogu u tom periodu“398
SREBRENICA
Iz Izveštaja Saveta za štampu Medija centra o poštovanju etičkih i profesionalnih normi i standarda u srpskim štampanim medijima za jun 2005. godine
Srebrenica – film o mučkom ubijanju šest Muslimana iz ovog bosanskog
gradića, skupovi na kojima se razgovaralo o Srebrenici, predstojeća desetogodišnjica masakra u Srebrenici, debata u srpskoj skupštini i u javnosti uopšte,
apsolutno je potisnula u drugi plan sve ostale događaje. Otuda će se ovaj izveštaj ponajviše baviti tom temom.
Sve je počelo prvog junskog dana – prepodne, na suđenju Slobodanu Miloševiću, tužilac je prikazao film, preciznije video zapis o tome kako sedmorica
Srba, pripadnici jedinice „Škorpioni“, brutalno ubijaju šest muslimana, od kojih
su četvoro bili maloletnici. Uveče, Televizija B92 je u Vestima objavila snimak i
razgovor sa Natašom Kandić u trajanju od 20 minuta, dok je RTS u svom večernjem dnevniku filmu posvetio – 20 sekundi. Sutradan, 2. juna, prvi izveštaji,
zajedno sa slikama stravičnog zločina, pojavili su se u novinama. Ali, ne u svim
i ne u istom obimu.
Danas, Politika, Blic i Večernje novosti objavljuju izveštaj pod gotovo istovetnim naslovima – „Na suđenju Slobodanu Miloseviću prikazan snimak o
ubijanju Muslimana u Srebrenici“ („Snimak ubistva u Srebrenici“), dok je za
Politiku to nadnaslov, a naslov je „Svedok zgrožen“. Danas već ima i sagovornike. Sutradan, 3.juna, sa izveštajima i fotografijama javljaju se i ostale novine
– Glas, Kurir i Srpski nacional koji u nadnaslovu tvrdi da su „za zločin znali svi
političari u Srbiji i RS, a ćutali“, dok je naslov konkretniji „I Đinđić znao za Škorpione“. Za prvu stranu Kurira važnije je da je među desetoricom uhapšenih za
ubistvo muslimana i Pera Petrašević, radnik obezbeđenja Bogoljuba Karića, a
još je važnije da je uhapšen brat Siniše Mihajloviča (fudbalera) carinik Dražen
398 Dnevnik, 19.06.2011
301
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
Mihajlović zbog mita od 30 evra. Sve novine objavljuju velike izveštaje. Politika
na prvoj strani u nadnaslovu najavljuje da je „Karla del Ponte pohvalila vlasti u
Beogradu“, da bi u naslovu konstatovala - „Mudar potez Srbije“ (izjava glavnog
haškog tužioca, kao i prigodna izjava premijera Koštunice nekim novinama bili
su signal da pridaju veći značaj događanjima oko Srebrenice).
Ni 4. juna za Kurir Srebrenica, međutim, nije glavna tema. Udarna tema na
naslovnoj strani je - Nebojša Bakarec. Politika na 1. i 7. strani u nadnaslovu konstatuje da su „Snimci brutalnog zločina u Srebrenici šokirali javnost“, naslov je
„Život u strahu“, a podnaslov „još nisu pohapšeni svi koji su u ratnim godinama
odlazili na tajanstvene zadatke u Bosnu i Hercegovinu“. Sledeća dva dana, 5. i
6. juna Srpski nacional je već u svom elementu: - prvo objavljuje naslov „Cilj je
satanizacija srpskog naroda“, zatim „Škorpioni umesto zaposlenja“ što se u tekstu objašnjava i ovako: „Neki zastareli događaj iz Srebrenice, koji je uzgred budi
rečeno problem u drugoj državi, a ništa o tome kako se nalazimo pred ekonomskim sunovratom“.
Za Nedeljni telegraf Srebrenica očigledno nije tema. Tokom celog meseca
objavljuje samo jedan tekst sa nadnaslovom „Visoki funkcioner Okružnog suda u
Beogradu otkriva da bi Sreten Jočić, trenutno u zatvoru u Holandiji, uskoro mogao
da bude svedok pred Haškim sudom“, a o čemu bi mogao da svedoči kaže se u
naslovu „Zna tajnu pokolja Srba u Srebrenici i ulogu holandskih mirovnjaka 1994
– 1995“. Mnogo prostora bi uzelo ako bi se izveštaj detaljnije bavio novinarskim
tekstovima, ili prilozima u kojima se prostor daje sagovornicima i raznoraznim
stručnjacima koji, u najblažoj varijanti, pokušavaju da relativizuju zločin u Srebrenici – najveći posle Drugog svetskog rata u Evropi. Evo samo nekoliko glavnih teza
na tu temu: licitira se ne samo broj žrtava „jedne i druge strane u nastojanju da se
kao postigne nekakva ravnoteža i reciprocitet zločina“, uopštava se i rangira stepen sopstvene i tuđe odgovornosti i krivice (Politika 19.6.). Tu je i „teorija“ o „razumljivoj reakciji na zločine druge strane“, priča o tome da se zločin dogodio van
naše teritorije, da treba pre svega razgovarati o uzrocima koji su doveli do zločina,
a to su rasturanje Jugoslavije i secesija nekih bivših republika, da ne treba nikako
priznati zločine jer ćemo morati da plaćamo veliku odštetu...
Kako je snimak o brutalnom ubistvu šestoro muslimana nesumnjivo u javnosti ostavio izuzetno snažan utisak (prvi put je u jednom ispitivanju javnog
mnjenja većina ispitanika imala pozitivno mišljenje o Haškom tribunalu), krenulo se u nalaženje i oživljavanje potresnih scena o zločinima nad Srbima. Ovaj
302
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
trend kulminirao je objavljivanjem posebnog dodatka o srpskim žrtvama u ratu
u Bosni i Hercegovini u Večernjim novostima 30. juna. Pisalo se i o „histeričnoj
kampanji“ – „Svi Srbi su krivi za Srebrenicu, na kraju će nas naterati da pomislimo - dosta nam je više „istine“ o Srebrenici. Akcija izaziva reakciju (Glas javnosti 29. jun). Već izanđale priče o stranim plaćenicima i izdajicama postale su
opet aktuelne, pa Radomir Smiljanić u Srpskom nacionalu 22. juna, pozivajući
se ni manje ni više nego na Hitlera koji je za plaćenike rekao da su „vlastohlepni
i srebroljubivi“ rekao da su to kod nas „Nataša Kandić, Biljana Kovačević Vučo,
Žarko Korać, Sonja Biserko, Goran Svilanović i ostali koji se prepoznaju“.
MALI ČAMAC VELIKI BROD
Hapšenje Gorana Hadžića, kojim je, praktično, završeno najteže poglavlje
saradnje Srbije sa Haškim tribunalom izazvalo je daleko manju pažnju medija
u odnosu na hapšenja Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Većina novinara
ocenila je da je značaj hapšenja Hadžića mnogo manji u poređenju sa ostalim
haškim optuženicima i da je najvažnije da je i on predat Tribunalu. Jovanka Matić
iz Instituta društvenih nauka objasnila je za Danas da je ovakvo interesovanje
za izručenje poslednjeg haškog optuženika očekivano, kao i njegovo hapšenje.
Prema njenim rečima, „mnogi građani nisu znali ni ko je on ni kako izgleda, jer
se manje pominjao u javnosti”399.
U tekstu „Mali čamac pun k’o brod” 400 u nedeljniku Vreme, Miloš Vasić
konstatuje da je Goran Hadžić „za državu Srbiju i njen toliko cenjeni kontinuitet
mnogo važniji od Ratka Mladića” jer se „o Mladiću ionako sve zna, dok bi Goran
Hadžić imao da ispriča mnogo toga što se u široj javnosti ne zna, a nije nikako
zgodno za Srbiju“: „Ja sam samo mali čamac privezan za veliki brod,” citira Vasić
Hadžića s početka devedesetih kako odgovara na primedbe iz Republike Srpske
Krajine. „Tada je bio tek predsednik vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog
Srema, čovek više nego blizak Badži Stojičiću, Braciki Kertesu, Frenkiju Simatoviću, Jovici Stanišiću i – najviše od svih – Željku Ražnatoviću Arkanu. Bio je blizu
Beogradu i još bliži glavnom stanu finansijskih i drugih mahinacija zbog kojih se
rat u Slavoniji itd. smesta pretvorio u grabežno umorstvo – ako nije i počeo s tom
399 http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/mediji_ravnodusni_
prema_hapsenju_hadzica.55.html?news_id=220283
400 http://www.vreme.com/cms/view.php?id=995023
303
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
304
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
namerom. Goran Hadžić možda jeste bio „mali čamac privezan za veliki brod”,
ali je taj čamac uskoro bio pun kao brod” napisao je Miloš Vasić.
Zbog hapšenja haških optuženika ali i zbog institucionalnog suočavanja
Srbije sa kriminalom, pre svega sa ratnim zločinima, govor mržnje određenih
medija usmerio se i prema predstavnicima državnih organa, najviše prema predstavnicima pravosuđa.
GOVOR MRŽNJE I ĆUTNJA MRŽNJE401
„Ćutnja mržnje se iskazuje rečitim ćutanjem u trenucima kada je do bola
jasno da bi se nešto moralo izustiti, da bi se neka ekstremna nepodopština
morala osuditi” Ovako, u intervjuu Vremenu, prof. dr Ranko Bugarski karakteriše fenomen koji je postao deo političke (ne)kulture u Srbiji.
„Predsednik Boris Tadić ‘ustaša’, ubijeni premijer Zoran Đinđić ‘kriminalac’,
Radoš Ljušić, profesor univerziteta, dr Milanu Protiću, kolegi istoričaru, u televizijskom studiju psuje majku i javno naglašava da ovaj ništa bolje nije ni zaslužio.
Fudbaler Dule Savić iz Glasa javnosti poručuje da bi streljao onoga ko je doneo
odluku o civilnom služenju vojske. Na sve strane uvrede, najstrašnije poruke,
psovke, laži i klevete, ‘izdajnici’, ‘lopovi’, ‘strani plaćenici’... Povratak u prošlost?” zapitala se Slobodanka Ast u Vremenu, navodeći ove neslavne primere
javnog govora u Srbiji posle demokratskih promena.
”Posle jednog kratkotrajnog perioda prividne hibernacije po svrgavanju
Miloševićevog režima opet je počela prozivka nacionalno i konfesionalno nepodobnih, ponekad potuljena, ponekad direktno uvredljiva: ‘I Mađar može biti
dobar Srbin’ (poruka sa ‘nacionalne televizije’). Očigledno, uticajne političke
snage i ideološke grupacije pribegavaju verbalnom linču političkih protivnika i
neistomišljenika” ocenjuje Slobodanka Ast.
Prof. dr Ranko Bugarski podseća da je marta 2002. godine u jednom članku
u Danasu ukazao na „odsustvo svake odgovornosti, demagoški zamaskirano
insistiranjem na novoosvojenoj slobodi javne reči i pravu da se čuje i druga
strana”. „Konstatovao sam kako nam ponovo soli pamet ta ‘druga strana’, koja
je, dok je bila prva i praktično jedina, toliko zadužila narod i zemlju gurajući ih
u ratove protiv svakojakih dušmana”. Sada je, konstatuje još 2006. godine dr
Bugarski „situacija još gora, jer su se sada dodatno upleli finansijski i drugi
401 Vreme, 23.03.2006; Strana: 54
305
POST SCRIPTUM: MEDIJI U SRBIJI DANAS – EHO DEVEDESETIH
interesi raznih televizija u grozničavom nadmetanju oko ‘gledanosti’ – a zna se
kako se u našim uslovima taj cilj najlakše postiže”.
List Alo 14. decembra 2011. senzacionalistički „otkriva” na naslovnoj strani
da sarajevski muzičar Dino Merlin sa tri rasprodata koncerta u beogradskoj
„Areni” „iznosi iz Srbije milion evra”. Zbog „koncerta visokog rizika”, kosnatuje Alo ugrožena je i bezbednost u glavnom gradu Srbije pa to dovodi u pitanje
vreme održavanja derbi utakmice Crvene Zvezde i Partizana. Pisanje beogradskog dnevnog lista kojim se indukuje napetost u javnom životu glavnog grada na
dan derbija i na dan koncerta usledilo je posle niza pokušaja da se pred nastup
Dina Merlina omalovaži ovaj muzičar, uglavnom pomoću negativnih izjava pojedinih njegovih kolega sa estrade. Radi se zapravo o manipulaciji sa motivima
ksenofobije i nacionalizma. Ksenofobija se u ovom primeru naprosto nameće
javnom životu jer Beograd, svojom otvorenošću i izuzetno bogatom i raznovrsnom kulturnom ponudom to demantuje. Alo zaključuje da „postoji strah da bi
‘Delije’ i ‘Grobari’ sa Autokomande mogli da se presele na Novi Beograd i da
tamo ugroze bezbednost poštovalaca bosankog pevača”. Kao objašenjenje, ovaj
beogradski list navodi da navijači Crvene Zvezde “nisu preterani ljubitelji bosanskog pevača”, sa čim se, po oceni istog lista “slažu pristalice ‘Partizana’”.
Kada bi se naveli svi primeri kršenja profesionalnog, ali pre svega etičkog
standarda novinarstva, i to samo onih u kojima preovlađuje govor mržnje, bila bi
potrebna jedna zasebna knjiga.
Poražavajući su efekti navedenih primera u godinama od kojih smo očekivali bolje ili u kojima smo bili dužni prema sebi da se kao građani odnosimo
bolje jedni prema drugima u javnoj komunikaciji.
306
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
ANEKS 1
REGIONALNI SKUP
DUBROVNIK 2007
UVOD
PRAVNI OKVIRI ZA POKRETANJE KRIVIČNOG POSTUPKA
PROTIV NOVINARA KOJI SU POZIVALI NA RAT
Regionalna konferencija o odgovornosti medija za ratne zločine održana
je u Dubrovniku, od 12. do 14. novembra 2007. godine. Skup u dubrovačkom
Interuniverzitetskom centru organizovala su tri novinarska udruženja – Hrvatsko novinarsko društvo, kao domaćin, Nezavisno udruženje novinara Srbije i
Mediacentar Sarajevo. Eminentnim novinarima i medijskim i pravnim ekspertima iz regiona, prvi put od kada se razgovara na ovu osetljivu temu, pridružili
su se predstavnici četiri tužilaštva – Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije,
Državno odvjetništvo Republike Hrvatske, Tužilaštvo BiH, kao i predstavnici Kancelarije Vrhovnog državnog tužioca Crne Gore. Podrška Misije OEBS-a u Srbiji i
programa “Ist – ist – Partnerstvo bez granica” bila je od presudne važnosti za
obezbeđivanje kvaliteta konferencije.
Otvarajući konferenciju u ime domaćina, tadašnji predsednik HDN Dragutin
Lučić je podsetio na podelu odgovornosti za ratne zločine koju je uspostavio Karl
Jaspers na kaznenu, političku, moralnu i metafizičku, koja podrazumeva odgovornost za događaje koje smo nemoćni da sprečimo.
Predsednica NUNS-a Nadežda Gaće je naglasila da je to udruženje nastalo
upravo na distanciranju novinara od ratnohuškačkog režima Slobodana Miloševića i kazala da novinari koji pišu o suočavanju Srbije sa prošlošću i danas zbog
takvog stava doživljavaju neprijatnosti i pretnje. U tom kontekstu, ona je navela
napad na novinara nedeljnika „Vreme” Dejana Anastasijevića koji još nije razjaš-
307
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
njen, kao i nerasvetljena ubistva novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i
Milana Pantića.
Podsećajući na ulogu koju su novinari i mediji odigrali u ratovima na prostoru bivše SFRJ, Boro Kontić iz sarajevskog Medacentra citirao je nemačkog
slikara Maksa Libermana koji je, opisujući svoju domovinu tridesetih godina
prošlog veka, kazao kako “čovek nije mogao pojesti toliko koliko je mogao
povratiti”. Kontić smatra da je to vrlo primenjivo na sve što su novinari i mediji
činili u BiH tokom rata. Istovremeno, on je postavio pitanje kako se „možemo
vratiti na temu odgovornosti novinara i medija kada su mnoga stratišta pretvorena u muzeje”.
Jedan od najboljih poznavalaca ratne propagande na prostoru bivše SFRJ
Mark Tompson, autor knjige “Proizvodnja rata”, skrenuo je pažnju na realne
mogućnosti da se novinarima sudi, ali je istakao važnost sudova profesionalnih
udruženja. Tompson pak smatra da bi “za primer” trebalo procesuirati kreatore
ratne propagande, vodeće ljude medijskih kuća i da bi bilo neophodno uspostaviti društvene i profesionalne mehanizme kontrole propagande.
Profesor na američkom univerzitetu Jejl Ivo Banac usprotivio se represiji pošto ona, rekao je, nužno vodi do cenzure, ali je istovremeno ukazao na
korene propagandnog ponašanja medija tokom ratova. Prema njegovim rečima,
mediji se i dalje ponašaju u skladu sa maksimom koju je uveo Moše Pijade, a to
je idejno novinarstvo. „Reč je o konceptu u kom mediji služe ideji, projektu, a u
ovom slučaju je to bio ratni projekt”, kazao je Banac. Prema njegovim rečima,
osnov za huškačko ponašanje medija je i princip legitimacije odmazde koji je u
posleratnoj Jugoslaviji sproveden i kroz osnovno obrazovanje. Napokon, smatra
on, posledica takvog idejnog novinarstva, koje se prepoznaje i danas, jeste da
se, za razliku od društava razvijene demokratije, i u etabiliranim medijima poput
“Politike”, “Vjesnika”, NIN-a pojavljuju tekstovi koji proizvode mržnju. Pošto je
reč o višedecenijskom sprovođenju koncepta idejnog novinarstva, na pitanje
koje je sam postavio skupu „postoji li recept da se mediji brzo promene”, on
je odgovorio odrečno i naglasio da je reč o dugom procesu koji mora da zahvati
čitavo društvo.
Sličnog je mišljenja bio je i tadašnji pomoćnik ministra kulture Srbije zadužen za medije Dragan Janjić, koji je upozorio da se novinari i mediji ne mogu
posmatrati izolovano. Prema njegovim rečima, ako budu vođeni nedovoljno
308
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
utemeljeni sudski procesi, oni bi mogli da dovedu do kontraefekta i novog
obnavljanja mržnje.
Novinar iz Crne Gore Šeki Radončić se oštro suprotstavio mogućem opštem
amnestiranju novinara i medija i kazao da su odmah iza projektanata rata, a pre
vojnika, bili „huškači i podsticači”.
Tokom sesije „Slike i reči mržnje” prikazani su delovi istoimene dokumentarne serije B92 i televizijskih snimaka iz vremena napada na Dubrovnik.
Usledila je rasprava o mogućnostima krivičnog progona lica koja su vršila propagandu i o Kodeksu profesije.
U nekoliko brojeva časopisa “Pravda u tranziciji” objavljavljeni su pripremljene studije i tekstovi izlaganja u Dubrovniku
Tekst je neznatno skraćen, odnosno sveden na informativni
deo kako bi čitaocu bilo jasno o čemu je reč. V.V.
BOGDAN STANKOVIĆ, ZAMENIK TUŽIOCA ZA RATNE ZLOČINE
KRIVIČNO DELO ORGANIZOVANJA I PODSTICANJA NA
IZVRŠENJE GENOCIDA I RATNIH ZLOČINA IZVRŠENO
PUTEM SREDSTAVA JAVNOG INFORMISANJA
POTENCIJALNI IZVRŠIOCI
Kad propaganda postane sredstvo za povredu ili ugrožavanje društvenih
vrednosti, kada je ona podsticaj na vršenje nasilja i drugih napada na čoveka i
njegovu zajednicu, drugim rečima, kada dođe do zloupotrebe prava na slobodu
i ostale opšteprihvaćene ljudske vrednosti, propaganda se pretvara u društveno
opasnu, a nekad i kriminalnu delatnost
U proteklih pedesetak godina, od usvajanja Ženevskih konvencija iz 1949.
godine, čovečanstvo je iskusilo alarmantan broj oružanih sukoba koji su se
odvijali skoro na svim kontinentima. Za to vreme, Ženevske konvencije i njihovi
Dopunski protokoli obezbedili su pravnu zaštitu licima koja ne učestvuju, ili
više ne učestvuju direktno u neprijateljstvima. Čak i tada, dolazilo je do brojnih
povreda tih ugovora, koje su za posledicu imale patnje i smrt, a koje su mogle da
budu izbegnute da je međunarodno humanitarno pravo bolje poštovano.
309
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Opšte je mišljenje da do povreda međunarodnog humanitarnog prava ne
dolazi zbog nejasnoća i neadekvatnosti njegovih pravila već zbog nedostatka
volje da se ta pravila poštuju, zbog nezadovoljajućih sredstava da se ona primene i zbog nedostatka svesti o tim pravilima kod političkih vođa, komandanata, boraca i javnosti uopšte.
I na teritoriji bivše Jugoslavije, u ratnim događajima od 1990. do 1999.
godine, pravila humanitarnog prava u velikom broju teško su kršile sve zaraćene strane, iako je bilo poznato da je bivša Jugoslavija ratifikovala ugovore iz
pomenute oblasti. No, i pored toga, bilo je samo sporadičnih krivičnih progona
izvršilaca ratnih zločina, tako da je međunarodna zajednica bila primorana da
osnuje poseban ad hoc sud koji će se baviti ovom problematikom u cilju postizanja represivnog i preventivnog efekta. Moramo ovde da istaknemo da očekivani preventivni efekat nije postignut jer su ratni zločini vršeni i nakon formiranja
Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), sve do prestanka oružanog
sukoba.
Tek po prestanku oružanih sukoba, a u nekim zemljama nakon određenih političkih promena, počinje organizovanje i osposobljavanje pravosudnih
sistema za suđenje zbog povreda pravila međunarodnog humanitarnog prava,
te počinju prvi krivični postupci na nivou prihvatljivih svetskih standarda protiv izvršilaca tih krivičnih dela. Nužno je istaći da se ovom specifičnom krivičnopravnom problematikom niko nije dugi niz godina bavio, ako se izuzmu slučajevi
vođeni krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina i nekoliko slučajeva
suđenja ratnim zločincima u kasnijem periodu, a koji su izvršeni tokom Drugog
svetskog rata. Takođe se mora imati u vidu čitav niz problema koji je proizašao
iz specifičnosti ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji i naknadne političko-pravne
prekompozicije te teritorije osnivanjem više novih država, što je znatno iskomplikovalo krivične postupke. Ti problemi se delimično prevazilaze zaključivanjem
tehničkih sporazuma između određenih tužilaštava u regionu, sa tendencijom
da se oni zaključe i sa ostalim organima krivičnog gonjenja sa kojima nisu potpisani u cilju što efikasnijeg krivičnog progona učinilaca tih krivičnih dela.
Dosadašnje pravnosnažne presude iz ove oblasti po pravilu su se odnosile
na direktne izvršioce ratnih zločina i njihove neposredne nadređene, kako zbog
teškoća u pribavljanju dokaza o krivičnoj odgovornosti osoba na višim nivoima, tako i zbog određenog ograničenja u zakonskoj regulativi koja se odnosi
310
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
na takozvanu „komandnu odgovornost“, a koja je prisutna u svim pravosuđima
u regionu.
Imajući u vidu napred ižloženo stanje i postignute rezultate u procesuiranju
ratnih zločina u zemljama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije, mislimo da se
na ovom skupu mogu izneti određena razmišljanja koja se tiču mogućnosti krivičnog gonjenja onih lica koja su svojim političkim i drugim postupcima direktno
ili posredno doprinela da se ratni zločini vrše.
Kao potencijalni izvršioci ovakvog vida vršenja ratnih zločina mogu se pojaviti lica koja su obavljala određene političke funkcije kao i druge osobe koje su
kroz svoja službena delovanja realizovale određene stavove i sl, a koji eventualno mogu predstavljati inkriminisane radnje.
Kao što je poznato, ni jedan oružani sukob nije počinjao iznenada i bez
određene političko-propagandne pripreme. Ta priprema se mora obaviti na
način i dovoljno dugo da se stvori uverenje kod sopstvene, a po mogućnosti
i kod međunarodne javnosti, o opravdanosti i potrebi preduzimanja oružanih
aktivnosti. Pod propagandom se podrazumevaju delatnosti kojima se prema
javnosti, grupi lica ili pojedincima širi, izaziva ili učvršćuje uverenje o ispravnosti određenih ideja, stavova ili programa u cilju da to uverenje bude pokretač
određene akcije. Po svojoj sadržini, propaganda može biti politička, kulturna,
verska, ratna i dr. Cilj propagande može biti progresivan ili neprihvatljiv, a ona
se može zasnivati na istini, poluistini ili na laži. Sa gledišta pravnog poretka u
jednoj državi, propaganda može biti pravno dozvoljena i pravno nedozvoljena.
Određeni oblici nedozvoljene propagande predstavljaju krivična dela.
Ovde posebno treba istaći da upravo takva propaganda koju možemo da
označimo kao nedozvoljenu ima za cilj dehumanizaciju protivnika, da se žrtva
liši statusa ljudskog bića, u situacijama kada čovek treba da bude objekat sistematskog ubijanja. Analizirajući dejstvo propagande na čoveka, Erih From je
upravo propagandu označio kao jedan od mogućih uzroka koji dovode do opažanja opasnosti i osećaja ugroženosti. Zaista, bilo je neophodno, sa stanovišta
ciljeva političkih elita koje su vodile jugoslovenske narode u rat, uveriti iste te
narode koji su decenijama živeli u multietničkoj sredini da su ugroženi upravo
od svojih komšija. Tako se kod njih razvila spremnost da ratuju međusobno. Na
početku, propaganda se nužno oslanja na kulturološku utemeljenost i morala je
biti koordinisana delovanjem takozvane intelektualne elite. Pre samog početka
sukoba, dehumanizacijom neprijatelja, propaganda je oslobađala potencijalne
311
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
egzekutore moralnih dilema. Zato je medijska propaganda na prostorima bivše
Jugoslavije bila uvod u rat.
Upravo zbog toga, kažnjavanje za takvu, nedozvoljenu propagandu nije u
suprotnosti sa ostvarivanjem ljudskog prava na slobodu misli i opredeljenja.
Ovo osnovno ljudsko pravo čoveka obuhvata i njegovo pravo da stvara i učvršćuje kod drugih određena uverenja i da ih podstiče na određene akcije. Ali, kad
propaganda postane sredstvo za povredu ili ugrožavanje društvenih vrednosti,
kada je ona podsticaj na vršenje nasilja i drugih napada na čoveka i njegovu
zajednicu, drugim rečima, kada dođe do zloupotrebe prava na slobodu i ostale
opšteprihvaćene ljudske vrednosti, propaganda se pretvara u društveno opasnu, a nekad i kriminalnu delatnost.
Zahvaljujući savremenim tehničkim mogućnostima, propaganda putem
televizije, štampe, radija itd, postala je veoma moćno sredstvo za vršenje uticaja, kako u okviru jedne zemlje tako i na međunarodnom planu. Otud i pojačana
opasnost od štetne propagande. Zbog toga, određeni oblici propagande u svim
zemljama predstavljaju krivična dela dok u međunarodnom pravu takve aktivnosti predstavljaju zabranjenu delatnost predviđenu međunarodnim ugovorima.
Imajući napred izloženo u vidu postavlja se pravno pitanje mogućnosti krivične odgovornosti lica na visokim službenim položajima koja su svojim
izjavama uticala ili doprinela da se vrše krivična dela, pa i krivična dela ratnih
zločina, kao i lica koja su plasirala takve stavove. Poznato je da u zakonodavstvima zemalja nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije, primenljiva zakonska regulativa dozvoljava mogućnost da te osobe mogu krivično odgovarati pod uslovom
da su naredile ili izvršile ratne zločine. U tim slučajevima ne postoji problem da
se konstituiše njihova krivična odgovornost. Koliko je do sada poznato, takvih
vidova odgovornosti, odnosno dokaza koji bi odgovarali tom kontekstu, nije bilo.
Ako toga za sada nema, postavlja se pitanje da li postoji neka druga mogućnost da te osobe krivično odgovaraju? Smatramo da je nužno razmotriti mogućnost da te osobe eventualno mogu krivično odgovarati pod uslovom da su one
zajedno sa drugim licima učestvovala u izvršenju krivičnih dela kao saučesnici. Imajući u vidu razne oblike zajedničkog vršenja krivičnog dela, kao i temu
kojom se bavimo, odmah se nameće oblik koji je poznat kao podstrekavanje.
Podstrekavanje je oblik saučesništva kojim se umišljajno navodi drugo lice da
izvrši krivično delo. Za postojanje podstrekavanja bitno je da je podstrekač kod
neke osobe stvorio takvu odluku da je na osnovu nje ili zbog nje krivično delo
312
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
izvršeno. Podstrekavanje se uvek odnosi na određeno krivično delo. Ono mora
biti upravljeno ili na određeno lice, ili određeni krug lica, a da pri tome nije neophodno da podstrekač poznaje izvršioce.
Svim učesnicima u ratu je poznato da, usled teškog kršenja međunarodnog
humanitarnog prava, on sa sobom nosi ljudske žrtve, najčešće civilne, razaranja,
patnje, raseljavanje i progon, a sve to često pravdano nužnošću ciljeva koji se
žele postići oružanim sukobom. U stvaranju ili održavanju takve atmosfere, po
pravilu, koriste se sardržajno sva moguća sredstva. Dosadašnja iskustva nedvosmisleno ukazuju da se u pripremi ili održavanju atmosfere koja prethodi ili traje
u toku oružanih sukoba najčešće koristi i neprihvatljiva propaganda, tako da je
prva žrtva tih sukoba istina.
U nameri da ovu veoma složenu i važnu problematiku postavimo u okvir
našeg pravnog okruženja, možemo da zaključimo da je sasvim moguće, naravno,
uz ispunjenje nužnih elemenata, putem određenog propagandnog delovanja
podstrekavati određene osobe na vršenje ratnih zločina. Dosadašnja sudska
praksa Tribunala u Ruandi (slučajevi: Nizitegeka, Nahimana, Barajagviza, Ngeza)
i Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu (slučaj Štrajher) nesumnjivo pokazuje
kakve su sve mogućnosti i problemi sa kojima bi se susreli pravosudni organi
u razrešavanju konkretnih događaja verbalnog delovanja na izvršioce krivičnih
dela ratnog zločina.
Po našem mišljenju, postoji još jedna mogućnost, pravno i činjenično
mnogo jednostavnija, koja omogućava da se ovaj problem efikasnije reši. Naime,
u svim zakonodavstvima u regionu, u kritičnom periodu, postojalo je posebno
krivično delo koje je sankcionisalo određena ponašanja, a koja u sebi sadrže
određena verbalna istupanja koja su imala za cilj postizanje propagandnih efekata. To krivično delo se zove Organizovanje grupe ili podsticanje na izvršenje
genocida ili ratnih zločina.
Pozivanje odnosno podsticanje treba da bude upravljeno na neodređeni
krug lica. Ako bi se ovakva delatnost odnosila na neko određeno lice ili na određeni krug lica, ne bi se radilo o ovom krivičnom delu već o podstrekavanju na
konkretno krivično delo, kao što je napred istaknuto.
To krivično delo, pored ostalih radnji, sadrži dva oblika izvršenja: a) pozivanje i b) podsticanje na izvršenje krivičnih dela iz člana 141 do 144 KZ SFRJ (Genocid, Zločin protiv čovečnosti, Ratni zločin protiv civilnog stanovništva, Ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika i Ratni zločin protiv ratnih zarobljenika).
313
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Pod pozivanjem treba razumeti delatnosti upravljene na stvaranje uverenja o potrebi preduzimanja određenih postupaka, odnosno da se propagandne
aktivnosti vrše prema licima kod kojih tek treba stvoriti takvo uverenje.
Pozivanje i podsticanje može se vršiti na razne načine: direktnim i neposrednim uticanjem na vršenje određenih akcija, izražavanjem stavova koji
stvaraju određena uverenja, prikrivanjem ili lažnim prikazivanjem određenih
događaja ili činjenica, itd.
Ovo krivično delo je dovršeno samim izražavanjem takvih stavova. To znači
da ovo krivično delo postoji i kada nije došlo do konkretne opasnosti za zaštitne
objekte navedene u zakonu. Dovoljno je da je postojala samo mogućnost nastupanja ove opasnosti. Drugim rečima, za postojanje ovog oblika konkretnog krivičnog dela nije od značaja da je došlo do ugrožavanja i u kom stepenu, nego
da je moglo doći do ugrožavanja. U vezi sa tim, nije od značaja ni okolnost da je
učinilac izazvao ili učvrstio neko uverenje kod grupe ljudi ili pojedinaca, znači i
onda kada je takva propaganda ostala bez dejstva.
Naravno, u sredstvima masovnog komuniciranja rade novinari koji sačinjavaju potrebne produkte ili ih pak plasiraju javnosti u cilju postizanja očekivanih
efekata.
Da se odmah razumemo, apsolutno nismo protiv opravdane propagande
koja ima za cilj podizanje morala stanovništva, prenošenje tačnih informacija,
borbu protiv defetizma i slično, ali smo protiv one propagande koja nekritično i
tendenciozno usmerava raspoloženje javnog mnjenja u cilju postizanja planiranih političkih ciljeva.
Takav vid komuniciranja sa javnošću obično se naziva govor mržnje. Gledano kroz istoriju oružanih sukoba, mogao bi se naći ogroman broj primera koji
su stvarali ili održavali takvo psihološko stanje u javnosti zaraćenih strana, što
je, kao proizvod, dovelo do strašnih zločina koji ni u kom slučaju nisu bili opravdani ratnim potrebama.
Da su takvi vidovi propagande postojali i da su se pokazali veoma pogubnim, lako je dokazati, jer su oni zabranjeni međunarodnim konvencijama;
članom 7 Statuta MKTJ; članom 25. tačka c Rimskog satuta Međunarodnog krivičnog suda; članom 145 stav 4 KZ SFRJ, itd. Da se radi o veoma teškom krivičnom
delu, bez obzira što je za izvršioce predviđena kazna od jedne do deset godina
zatvora, u našem zakonu, govori činjenica da krivično gonjenje i izvršenje kazne
ne zastareva shodno članu 108 KZ.
314
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Druga radnja krivičnog dela sastoji se u podsticanju na izvršenje krivičnih
dela i taj izraz treba tumačiti tako da se time želi učvršćivanje takvog uverenja
koje je upravljeno prema licima kod kojih već postoji takav stav ili koja su kolebljiva u svom uverenju.
Ovo krivično delo je dovršeno samim izražavanjem takvih stavova. To znači
da ovo krivično delo postoji i kada nije došlo do konkretne opasnosti za zaštitne
objekte navedene u zakonu. Dovoljno je da je postojala samo mogućnost nastupanja ove opasnosti. Drugim rečima, za postojanje ovog oblika konkretnog krivičnog dela nije od značaja da je došlo do ugrožavanja i u kom stepenu, nego
da je moglo doći do ugrožavanja. U vezi sa tim, nije od značaja ni okolnost da je
učinilac izazvao ili učvrstio neko uverenje kod grupe ljudi ili pojedinaca, znači i
onda kada je takva propaganda ostala bez dejstva.
Ako se pođe od analize na koji način se može pozivati ili podsticati na vršenje krivičnih dela, možemo odmah zaključiti da javni zborovi ili drugi oblici neposrednog komuniciranja sa potencijalnim izvršiocima krivičnih dela predstavljaju
veoma moćno sredstvo uticanja na formiranje javnog mnjenja jer se stvara neposredni interaktivni odnos između učesnika takvih događaja. Međutim, održavanje takvih skupova je veoma komplikovano organizovati iz raznoraznih razloga
i teško je obezbediti određenu vremensku dinamiku nužnu da bi se samo na taj
način postigao očekivani efekat. U cilju prevazilaženja tih problema koriste se
savremena i veoma efikasna sredstva koja su na raspolaganju onim činiocima
koji zbog svog političkog i drugog položaja mogu direktmo uticati ili upravljati
medijima, što je slučaj u svim državama koje učestvuju direktno ili indirektno
u oružanim sukobima. Ta sredstva su svakako sredstva javnog komuniciranja:
pisani i elektronski mediji, odnosno novine, radio i televizija. Po našem mišljenju, nesumnjivo je da u savremenom svetu elektronski mediji imaju prevagu nad
ostalim, jer se putem njih može direktno uticati na najširu javnost tako da se od
nje ne očekuje ništa više osim da aktivira sopstvene elektronske uređaje.
Da bi se donela pravilna odluka u tome da li u ponašanju novinara ili nekog
ko putem javnih medija poziva ili podstiče na vršenje krivičnog dela ratnih zločina, onako kako to predviđa član 145 stav 4 KZ, potrebno je izvršiti pažljivu i
detaljnu analizu elemenata ovog krivičnog dela, jer svaki govor mržnje, po nama,
nije krivično delo, bar ovo o kome je reč.
Kao izvršilac ovog krivičnog dela, kao što se iz napred izloženog može
naslutiti, pojavljuje se svaka osoba koja putem javnih medija uputi takve poruke
315
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
neodređenom krugu lica. Ne bi trebalo da bude sporno da su te osobe i novinari, autori izveštaja, reportaža, komentara i slično. Takođe, treba imati u vidu
da su u sačinjavanju takvih priloga učestvovali urednici ili urednički kolegijum,
pa sasvim opravdano treba ozbiljno razmotriti i njihovu odgovornost. Smatramo
da je ovaj vid odgovornosti veoma delikatan jer je neophodno utvrditi da li su
oni kreatori takvih priloga ili su realno bili samo transmisija između onih koji su
nametnuli obavezu objavljivanja takvog priloga. Na ovakav vid zaključivanja upućuje nas i, doduše, oskudna sudska praksa. Međunarodni vojni sud u Nirnbergu,
koji je sudio glavnim nemačkim političkim i vojnim funkcionerima, svojom presudom od 1. oktobra 1946. godine, oslobodio je od optužbe visokog funkcionera
nemačkog ministarstva propagande zaduženog za radio propagandu Hansa Fričea koga je optužnica teretila za zajednički plan ili zaveru, zločin protiv mira i zločin protiv čovečnosti, jer nije mogao utvrditi da je on bio kreator inkrimimisanih
priloga, a s obzirom na njegov položaj i organizaciju ministarstva propagande.
Sledstveno tome, svaki „govor“, pa i, pod određenim uslovima, i „slike
mržnje“ neće predstavljati neki od napred analiziranih oblika krivične odgovornosti, ako pozivaju na etničku netrpeljivost, ali svakako predstavljaju neprihvatljivo delovanje koje je u suprotnosti sa etičkim kodeksom profesionalnih
stručnih udruženja poslenika javne reči.
Naravno, ovo izlaganje apsolutno nema za cilj da ponudi konačno rešenje
ove veoma složene i delikatne problematike već samo otvaranje mogućnosti
sagledavanja krivičnopravnog aspekta odgovornosti lica koja su javnim nastupima pozivala na akciju protiv zakonom zaštićenih dobara, što, po našem mišljenju, pod određenim uslovima može konstituisati njihovu krivičnu odgovornost,
ili su pak značajno uticala na stvaranje ambijenta koji je pogodovao vršenju ratnih zločina.
316
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
MR VIDAN HADŽI VIDANOVIĆ,
PRAVNI FAKULTET UNIVERZITETA U NOTINGEMU:
PROPAGANDA MRŽNJE U
MEĐUNARODNOM KRIVIČNOM PRAVU
REČI I KAZNA
Iako je istina da reči ne mogu da ubiju, njihova dobro proračunata upotreba
sa ciljem stvaranja povoljnog ambijenta za vršenje međunarodnih zločina nikako
se ne može smatrati manje zločinačkim delovanjem od, recimo, obavljanja dužnosti čuvara u koncentracionom logoru
U poslednjih nekoliko godina povećalo se interesovanje za pravni tretman
govora mržnje kako u nacionalnim zakonodavstvima tako i na međunarodnom
planu. Posebno žustra rasprava vodi se u domenu krivičnog prava i to onog njegovog dela koji se tiče kažnjavanja krivičnih dela protiv međunarodnog prava
odnosno onog korpusa krivičnopravnih normi koji nazivamo međunarodnim krivičnim pravom. Jedna strana, koja je prevashodno pod uticajem američke škole
koja zagovara gotovo apsolutnu slobodu govora, uporno negira mogućnost
kažnjavanja govora mržnje ovom vrstom krivičnopravnih normi. Njihov argument je u suštini zasnovan na činjenici da reči ne mogu da ubiju niti da direktno
ugroze bilo čiju bezbednost, te da zbog toga govor mržnje ne treba uopšte sankcionisati, a naročito ne pravnim normama koje obuhvataju najteža krivična dela
poznata modernoj civilizaciji, odnosno genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne
zločine. Druga strana insistira na inkriminaciji pojedinih oblika govora mržnje
ističući da je vršenje tako kompleksnih krivičnih dela kakvi su genocid, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti, gotovo nemoguće bez dobro isplanirane i izvršene
propagande mržnje. Ovaj stav naročito je izražen u Evropi, poučenoj iskustvima
nacističke propagande pre i tokom Drugog svetskog rata, gde su opravdana
ograničenja slobode govora našla svoje mesto i u Evropskoj konvenciji za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ova rasprava, koju je Robert Sedler sa Vejn
Univerziteta u Sjedinjenim Državama nazvao “Amerika protiv ostatka sveta”,
ušla je i u sudnice mnogih zemalja, ali i u međunarodne krivične tribunale. Problem je, konačno, zakucao i na vrata srbijanskih pravosudnih organa, a najava
Tužioca za ratne zločine da bi mogle biti podignute optužnice protiv pojedinih novinara i urednika iz devedesetih naišle su na veoma žustru, ali često ne
317
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
najbolje obaveštenu prepirku. Srećom, sada već bogata praksa međunarodnih
pravosudnih organa i pojedinih nacionalnih sistema umnogome bi trebalo da
olakša posao Tužilaštvu za ratne zločine i ukaže na put koji treba slediti kako bi
se izvršioci ovih specifičnih krivičnih dela priveli pravdi.
Tokom poslednjih 60 godina, od Nirnberškog procesa do suđenja Vojislavu
Šešelju pred Međunarodnim tribunalom u Hagu, iskristalisalo se nekoliko krivičnih dela i oblika odgovornosti koji kao radnju izvršenja (odnosno jedan od bitnih elemenata bića tog krivičnog dela) imaju govor mržnje. Tu se pre svega radi
o zločinu direktnog i javnog pozivanja na vršenje zločina genocida, zločin protiv
čovečnosti putem progona te oblik saučesništva putem podstrekavanja na vršenje zločina i učestvovanje u zajedničkom zločinačkom poduhvatu kroz osmišljavanje i izvršavanje propagande mržnje.
Direktno i javno pozivanje na vršenje genocida
Krivično delo javnog i neposrednog pozivanja na vršenje genocida jedini je
„verbalni delikt“ koji je izričito propisan u međunarodnim instrumentima i koje
je manje-više potpuno nesporno. Prvi put je inkriminisano članom III (c) Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948, a potom i potvrđeno kao posebno krivično delo u statutima međunarodnih krivičnih tribunala
za bivšu Jugoslaviju i Ruandu (član 4, stav 3(c) Statuta MKTJ i član 2, stav 3(c)
Statuta MKTR) i članom 25, stavom 3(e) Statuta stalnog Međunarodnog krivičnog suda.
Često se pogrešno tvrdi da je prvu presudu za vršenje ovog krivičnog dela
doneo nirnmberški Međunarodni vojni tribunal (MVT) koji je sudio vodećim nacistima po završetku Drugog svetskog rata i to u presudi Julijusu Štrajheru, ozloglašenom vlasniku i uredniku antisemitskog časopisa “Jurišnik”. Ova tvrdnja
nije tačna, prosto zato što u trenutku suđenju Štrajheru ovo delo nije ni postojalo. Naime, prva presuda za javno i neposredno pozivanje na genocid doneta
je pred Međunarodnim tribunalom za Ruandu u slučaju Akejesu, gde je sudsko
veće podrobnije objasnilo elemente ovog posebnog krivičnog dela:
“Direktno i javno pozivanje mora se definisati […] kao direktno navođenje
učinioca na vršenje genocida, bilo putem govora, povika ili pretnji izrečenih na
javnim mestima ili javnim skupovima, bilo putem prodaje, odnosno rasturanja
pisanog ili štampanog materijala na javnim mestima ili javnim skupovima, bilo
putem javnog isticanja plakata i postera, bilo putem nekog drugog sredstva
audiovizuelne komunikacije.”
318
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
U ovoj definiciji može se uočiti nekoliko karakteristika zločina. Prvo, pozivanje mora da bude usmereno prema navođenju na vršenje određenog dela
genocida. Shodno tome, pozivanje mora da bude usmereno protiv jedne od
četiri grupe zaštićene od zločina genocida (nacionalne, etničke, rasne ili verske). Konačno, pozivanje mora da bude usmereno ka navođenju na izvršenje
dela genocida u svrhu totalnog ili delimičnog uništenja jedne od gore navedenih
grupa. Iz toga proizlazi da se pozivanje na vršenje bilo kog drugog dela koje ne
spada u kategoriju dela genocida ne može tretirati kao krivično delo direktnog i
javnog pozivanja na genocid. Na primer, pozivanje na ubistvo svih članova neke
opozicione političke grupe, ili pripadnika seksualnih manjina, ili hendikepiranih
lica, ne bi se moglo okvalifikovati kao krivično delo o kome je ovde reč. Slično
tome, pozivi na deportaciju neke od zaštićenih grupa, npr. etničko čišćenje ne bi
se moglo kvalifikovati kao direktno i javno pozivanje na vršenje genocida, naprosto zbog činjenice da takva dela nemaju za cilj fizičko uništenje tih grupa.
Dve suštinske komponente ovog zločina jesu javnost i direktnost. Ispunjenje uslova direktnosti predstavlja značajnu prepreku u tretiranju svih oblika
govora mržnje i propagande mržnje kao krivičnog dela javnog i direktnog pozivanja na genocid.. Direktnost podrazumeva da govor, odnosno drugi oblici izražavanja moraju nedvosmisleno da pozivaju na izvršenje određene radnje izvršenja
genocida uz naznačenje ciljne grupe i uputstvo da je svrha izvršenja pomenutih dela fizičko uništenje konkretne ciljne grupe. Međutim, element direktnosti
nije identičan sa pojmom eksplicitnosti. Kao što je sudsko veće MKTR zaključilo u Presudi Akajeseu, podstrekavanje na zločin može da bude implicitno, a
da pri tome ništa ne izgubi od svoje direktnosti. “Direktni element podstrekavanja treba posmatrati u svetlu njegovog kulturološkog i lingvističkog sadržaja.
To znači da određeni govor u nekoj zemlji može da bude shvaćen kao ‘direktan’, dok u drugoj, u zavisnosti od slušalaca, takva percepcija može potpuno da
izostane.”
Iako element direktnosti nije isto što i izričito pominjanje ubijanja i istrebljivanja pripadnika neke od zaštićenih grupa, on se ne može poistovetiti ni sa
uopštenim govorom mržnje. Izbegavanje upotrebe eksplicitnih termina biće
moguće pre svega zbog sistematske upotrebe govora mržnje i brižljivo osmišljene propagande mržnje koja prethodi genocidu ili koja se odvija uporedo sa
njim. Međutim, sa stanovišta prava, propaganda mržnje će biti okvalifikovana
319
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
kao podstrekavanje jedino u onoj meri u kojoj ona eksplicitno ili implicitno, ali
uvek na način razumljiv slušaocima, poziva na vršenje genocida.
Javno i neposredno pozivanje na genocid je nesvršeno krivično delo, odnosno ne zahteva i faktičko izvršenje samog genocida. Krivično delo je učinjeno
onog momenta kada su reči pozivanja na genocid izgovorene. Upravo u tome i
jeste razlika između ovog konkretnog krivičnog dela i podstrekavanja kao oblika
saučesništva koje je primenljivo na sva krivična dela.
Takođe treba primetiti da je žalbeno veće MKTR utvrdilo da se određeno
lice može na osnovu svog nadređenog položaja smatrati odgovornim za dela
direktnog ili javnog podstrekavanja na vršenje genocida koji su počinila njemu
potčinjena lica. Oslanjajući se na načelo izraženo u Presudi Musemi, po kome
komandna odgovornost važi i u vanvojnom domenu, žalbeno veće je u presudi
po žalbi u Medijskom slučaju povuklo paralelu između odgovornosti urednika
medija definisane nacionalnim zakonima i komandne odgovornosti u međunarodnom krivičnom pravu.
Do sada je veoma mali broj ljudi pravnosnažno osuđen za ovo krivično delo.
Pored Akejesua, koji je na raskršću u jednom provincijskom gradu u Ruandi
opravdavao ubistvo saradnika plemena Tutsi i pozivao stanovništvo da ubija
Tutsije, za direktno i javno pozivanje na genocid osuđen je još i jedan novinar ruandanske radio-stanice RTML, Ružiju, koji je učestalo preko radio talasa
ponavljao poziv “Na posao!” što je bio signal za “Ubijajte Tutsije!”. Za isti zločin
osuđen je i bivši premijer Ruande Kambanda, koji je priznao krivicu usled njegovih govora u kojima je, između ostalog, rekao i: “Odbijete li da date svoju krv za
svoju zemlju, popiće je psi!”. Da je izostalo priznanje, teško je verovati da bi žalbeno veće podržalo ovakvu odluku. Najpoznatiji osuđenici za ovaj zločin su urednici najmoćnijih ruandanskih medija, radija RTLM i časopisa “Kangura”, Ngeze,
Nahimana i Barajagviza. Njihovi mediji nisu samo pozivali na genocid, već su i
izveštavali o kretanju izbeglica kako bi njihovi dželati mogli lakše da ih pronađu i
izmasakriraju. Najnovija presuda doneta je u slučaju Bikindi, pevača čiji tekstovi
neodoljivo podsećaju na one hrvatskog pevača Tompsona, no njegova osuda na
12 godina zatvora još uvek nije pravnosnažna.
Ovako skroman bilans posledica je veoma visokih zahteva sadržanih u definiciji krivičnog dela javnog i neposrednog pozivanja na genocid. Vrlo je teško
naći uporedne primere onima iz Ruande, gde se tako očigledno pozivalo na
ubistva i istrebljenje. Najbliži tome su primeri iz nacističke Nemačke uperereni
320
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
protiv Jevreja. Ipak, tvorci i izvršioci ove propagande bili su osuđeni za vršenje
jednog drugog krivičnog dela usled nepostojanja zločina javnog i neposrednog
pozivanja na genocid; radilo se o zločinu protiv čovečnosti putem progona. Tada,
zbog nesavršenosti korpusa međunarodnog krivičnog prava, a danas usled
nesavršenosti krivičnog dela pozivanja na genocid, krivično delo progona predstavlja verovatno jedan od najadekvatnijih načina za tretiranje ekstremnih oblika
govora mržnje u međunarodnom krivičnom pravu.
GOVOR MRŽNJE KAO ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI
Verovatno najpoznatiji slučajevi koji su se ticali krivične odgovornosti za
govor mržnje u međunarodnom pravu su oni koje je sproveo Međunarodni vojni
tribunal u Nirnbergu. Od celog nacističkog propagandnog aparata Saveznici su
uspeli da se domognu jedino Julijusa Štrajhera, vlasnika i urednika ozloglašenog
antisemitskog glasila “Jurišnik” i Hansa Fričea, visokog činovnika u Gebelsovom
Ministarstvu propagande i poznatog nemačkog radio-voditelja. Gebels se, baš
kao i Hitler, ubio pre no što su se Sovjeti domogli firerbunkera, dok se Oto Ditrih,
drugi u rangu u propagandnoj mašineriji, još nekoliko meseci uspešno skrivao.
Štrajher je, zbog svojih napisa kojima je nedvosmisleno pozivao na istrebljenje Jevreja proglašen krivim za zločin protiv čovečnosti putem progona, dok
je Friče oslobođen krivične odgovornosti. Formulacija tih presuda, međutim,
navela je mnoge naučnike i pravne stručnjake da povuku paralele između Štrajherove osuđujuće presude i Fričeove oslobađajuće presude, te krivičnog dela
direktnog i javnog podstrekavanja na genocid. Pažljivom analizom Nirnberške
presude, a naročito različitih formulacija korišćenih u osuđujućoj presudi Štrajheru sa jedne, i oslobađajućoj presudi Fričeu sa druge strane, vrlo je lako videti
da to zapravo nije tačno, te da su elementi krivičnog dela za koje je suđeno ovoj
dvojici umnogome različiti od elemenata krivičnog dela pozivanja na genocid.
Ako uporedimo Presudu i ponuđene dokaze na kojima se zasniva optužnica u predmetu Štrajher, lako možemo uočiti da, od svih tekstova koje je napisao optuženi, a koji su navedeni kao dokazni materijal, svoje mesto u Presudi su
našli samo oni u kojima se direktno i eksplicitno poziva na istrebljenje Jevreja.
Ustvari, iz formulacije dispozitiva Presude može se zaključiti da je Štrajher osuđen za progon Jevreja jedino zbog toga što je “podstrekavao na ubijanje i istre-
321
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
bljenje,” što predstavlja radnju sličnu onoj koja je opisana u delu direktnog i javnog pozivanja na genocid.
Međutim, moguće je uočiti nekoliko krupnih razlika između elemenata krivičnog dela direktnog i javnog pozivanja na vršenje genocida sa jedne strane,
i sa druge, elemenata krivičnog dela za koje je osuđen Štrajher. Dok kod pozivanja na genocid nije potrebno utvrđivati bilo kakvu vezu između pozivanja na
genocid i neposrednog vršenja genocida, MVT je našao za shodno da naglasi da
je Štrajher podstrekavao na ubijanje i istrebljenje Jevreja u okolnostima kada se
već uveliko sprovodilo istrebljenje Jevreja na okupiranim istočnim teritorijama.
Pored toga, MVT naglašava i činjenicu da je Štrajher imao saznanja o akciji istrebljenja koja je bila u toku.
Prema zahtevima MVT, Štrajherovi napisi i javni istupi nisu morali da za
rezultat imaju izvršenje krivičnog dela na koje se u njima poziva, već je bilo
dovoljno da su članci objavljivani i govori držani u kontekstu faktičkog vršenja masovnih zločina, ili – parafrazirano u duhu savremene terminologije – u
okolnostima postojeće sistematske i široke akcije usmerene protiv civilnog stanovništva. Čini se da je u Štrajherovom slučaju MVT tretiao objektivni element
postojanja široke ili sistematske akcije protiv Jevreja kao kontekstualni element
izvršenja krivičnog dela, dok je svest i saznanje optuženog o postojanju tih okolnosti – pored nesumnjivog postojanja volje optuženog da podstrekava na uništenje Jevreja – sud tretirao kao deo mens rea.
Fričeov slučaj je bio potpuno drugačiji od Štrajherovog. Za razliku od Štrajhera, Friče je oslobođen jer Tribunal “nije smatrao da je žestoka propagandna
retorika imala za cilj podstrekavanje nemačkog naroda na vršenje zlodela protiv porobljenih naroda,” te je taj sud zaključio da se on “ne može smatrati učesnikom u zločinima za koje se tereti.” Pored navedenog, iako je Tribinal našao
da su pojedini Fričeovi govori bili antisemitski intonirani, “ti govori nisu pozivali
na progon ili istrebljenje Jevreja.” Tribunal uz to konstatuje da “nema dokaza
da je Friče imao saznanja o njihovom istrebljenju koje se sprovodilo na istoku.”
Takođe, Tribunal je ustanovio da “značaj Fričeovog položaja i zvaničnih kompetencija nije bio takav […] da bi upućivao na zaključak da je on učestvovao u osmišljavanju i realizaciji propagandnih kampanja.” U pogledu navoda optužbe da je
Friče “podstrekavao i ohrabrivao na vršenje ratnih zločina, namerno falsifikujući
vesti sa ciljem da kod nemačkog naroda izazove ostrašćenost koja je dovela do
zločina”, Tribunal konstatuje da je “u svojim emisijama Friče ponekad zaista širio
322
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Međunarodni krivični tribunal za Ruandu osudio je 22. juna Kalkista Kalimanzira
(54), bivšeg vršioca dužnosti ministra unutrašnjih poslova Ruande, na 30 godina
zatvora zbog „izazivanja genocida i aktivnog podstrekavanja” Hutu sledbenika na
masakr Tutsija od aprila do juna 1994. godine.
Kalkista Kalimanzira se 2005. godine dobrovoljno predao MKTR: tročlano veće okončalo je istragu tri godine kasnije. „Pokolj u Kabijeu trajao je nekoliko dana”, opisao
je predsedavajući veća MKTR Denis Bajron prilikom izricanja presude.
MKTR je tokom 15-godišnjeg rada osudio 38 lica, od kojih je šest pušteno na slobodu. Odlukom Saveta bezbednosti UN Međunarodni krivični tribunal treba do kraja
ove godine da okonča sve sudske sporove (ukupno još dvadesetak) i 2010. godine
obustavi rad zbog isteka UN mandata.
Nevladina organizacija „Hjuman rajts voč” kritikovala je MKTR zbog pristrasnog
odnosa prema Tutsima koji su tokom genocida 1994. godine, navodno, pobili oko
40.000 Hutua. Javni tužilac MKTR Hasan Džalou je 2008. godine predmete protiv
Tutsija – koji sada drže vlast u Ruandi – poslao zvaničnom Kigaliju da ih prosledi tamošnjim narodnim „gaćaća” sudovima.
lažne vesti, ali nema dokaza da je znao da su te vesti bile lažne. Na kraju, MVT
zaključuje da je Fričeov “cilj bio […] da izazove nacionalno osećanje privrženosti
Hitlerovoj politici i opravdanosti nemačkih ratnih poduhvata.”
Formulacija ove presude je veoma dvosmislena. Neki eksperti, poput Vilijama Šabasa koji je jedan od najvećih autoriteta kada je u pitanju pravni tretman zločina genocida, smatraju da MVT nije osudio Fričea zato što njegova
“antisemitska propaganda nije bila dovoljno ‘direktna’.” Drugi dodaju da njegovi govori nisu bili dovoljno nedvosmisleni u pozivima na ubijanje jevrejskog
naroda (Timerman), da u Fričeovom slučaju nije postojala neophodna namera, te
da je on imao ulogu “prenosioca propagandnih poruka, a ne aktivnog učesnika
propagande” (Kagvi-Nbungu).
Ipak, neophodno je primetiti da Tribunal nije rekao da se u Fričeovim izjavama nisu stekla obeležja pozivanja na ubijanje; Tribunal je rekao da njegove
izjave nisu prešle čak ni niži prag, odnosno da nisu podstrekavale zlodela bilo
koje vrste (uključujući zločine protiv čovečnosti i ratne zločine), kao i to da one
ne sadrže elemente podsticanja na bilo koji oblik progona, pa ni na istrebljenje
Jevreja. Tribunal je takođe konstatovao da Friče, za razliku od Štrajhera, nije znao
323
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
za aktuelna zlodela i istrebljenja, što je u njegovom slučaju očigledno isključivalo postojanje namere (mens rea) kao neophodnog elementa krivičnog dela.
Postoji uočljiv raskorak između Štrajherove osude za “podstrekavanje na
ubistvo i istrebljenje” i presude izrečene Fričeu, kojom je on oslobođen odgovornosti za “podstrekavanje na vršenje zlodela, progona i istrebljenja”, “falsifikovanje vesti sa ciljem podstrekavanja na ratne zločine” i za “planiranje i
osmišljavanje propagandnih kampanja”. Najvažnije što ovde treba istaći jeste
činjenica da u Presudi ne postoji ništa što bi navodilo na zaključak da je sud Fričea oslobodio odgovornosti zbog toga što potonje radnje nije smatrao krivičnim
delima. Jednostavno, MVT je Fričea oslobodio optužbi zbog toga što je zaključio
da Friče ta dela nije počinio, odnosno da se ne može smatrati odgovornim za njihovo izvršenje.
Različit odnos Tribunala prema Štrajherovoj i Fričeovoj odgovornosti ne proizlazi samo iz razlika u sadržajima njihovih govora, nego i iz razlika u njihovom
delovanju. Dok je Štrajher osuđen zbog govora koje je lično držao i tekstova koje
je lično objavljivao, sud je ispitivao Fričeovu odgovornost u okvirima njegove
uloge u planiranju i osmišljavanju propagandnih kampanja. Friče je oslobođen
odgovornosti za to krivično delo jer, kako je MVT zaključio, on nije učestvovao u
planiranju takvih propagandnih aktivnosti. Pored toga, sud u Fričeovom slučaju
nije pronašao neophodni element namere. Stoga Fričeovo oslobađanje od odgovornosti ne može da ponudi definitivni odgovor na pitanje da li takvo konkretno
delovanje može da predstavlja zločin protiv čovečnosti.
Da bismo pronašli odgovor na ovo pitanje, moramo da se osvrnemo i na
potonja nirnberška suđenja vođena pred nirnberškim vojnim tribunalima koja
su organizovale okupacione sile u Nemačkoj, konkretno na slučaj Ota Ditriha,
Hitlerovog ličnog šefa za štampu i državnog sekretara u Ministarstvu za javno
prosvećenje i propagandu, što je bio položaj drugi po rangu u formalnoj hijerarhiji, odnosno odmah ispod Gebelsovog. Iako je bio ‘tek’ drugi u formalnom
lancu komande, Ditrih je bio direktno odgovoran za službe koje su kontrolisale
nemačku štampu, inostranu štampu i periodiku. Prema svedočenju koje je na
glavnom pretresu dao Paul Karl Šmit, direktor Odeljenja za štampu nemačkog
Ministarstva spoljnih poslova, Ditrih je snabdevao Hitlera isečcima iz dnevne
štampe (Fuehrer material), na osnovu kojih je Hitler njemu i Gebelsu svakodnevno izdavao direktive u vezi sa propagandnim aktivnostima. Takođe je utvrđeno da je između Gebelsa i Ditriha postojao rivalitet, te da Gebels nije imao
324
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
apsolutnu kontrolu nad Ditrihovim aktivnostima vezanim za nemačke štampane
medije. Što se tiče povremenih sukoba direktiva koje su Gebels i Ditrih odvojeno
izdavali štampanim glasilima, Nirnberški vojni tribunal (NVT) je ustanovio da je
Ditrih u takvim situacijama imao poslednju reč. Prepoznajući značaj sistematske
i organizovane antijevrejske propagande, te odgovornost Ota Ditriha kao jednog
od tvoraca te propagande, NVT je osudio Ditriha na sedam godina zatvora. Obrazloženje Presude je veoma instruktivno:
“Potpuno je […] jasno da je dobro promišljena, često ponavljana i uporna
kampanja usmerena na izazivanje mržnje nemačkog naroda prema Jevrejima
bila osmišljavana i usmeravana od strane odeljenja za štampu i njegovog šefa
Ota Ditriha. Ditrihovo delovanje je u potpunosti ili u najvećoj meri nesumnjivo
moglo biti plod Gebelsovog uticaja, ali Ditrih je bio taj koji je odobravao i autorizovao svako izdanje. […] Jedina svrha pomenute kampanje bila je da javnost
učini neosetljivom na progone i ubistva koja su se sprovodila. […] Direktive dnevnim i periodičnim listovima nisu bile tek puke političke polemike, niti puki izraz
antisemitizma bez određenoga cilja, i njihova svrha nije bila samo ujedinjenje
nemačkog naroda u podršci ratnim naporima. […] Njihova očigledna i otvorena
svrha bila je raspirivanje nemačkog besa protiv Jevreja, obezbeđenje pokrića za
mere koje se protiv Jevreja sprovode ili će se sprovoditi, te odagnavanje eventualnih sumnji u pogledu pravičnosti mera rasnog progona koje se primenjuju
protiv Jevreja […] Ditrih je kroz svoje delovanje svesno primenjivao takve mere
i, tumačeći i opravdavajući ih, učestvovao u zločinima protiv čovečnosti čije su
žrtve bili Jevreji […] Zato je on kriv, i zato ga ovaj sud proglašava krivim”
Činjenica koja nedvosmisleno sledi iz ove formulacije jeste da sud nije proglasio Ditriha krivim za direktno i javno pozivanje na ubijanje pripadnika jevrejskog naroda, niti za bilo koji drugi konkretni poziv na delovanje. On je osuđen
samo za svoju ulogu u osmišljavanju uopštene propagande mržnje prema Jevrejima, i takva njegova uloga, koja je obuhvatala osmišljavanje, organizovanje i
sprovođenje propagande mržnje ocenjeni su kao zločin protiv čovečnosti. Ditrihovo delovanje nije bilo podstrekavanje na bilo kakvu konkretnu akciju. Njegovo podstrekavanje bilo je usmereno na izazivanje mržnje protiv Jevreja. Kako
je MVT konstatovao, svrha konkretne propagandne kampanje bila je “da ljude
učini neosetljivima na kampanju progona i ubijanja čije je sprovođenje bilo u
toku”, “da izazove bes nemačkog naroda prema Jevrejima, da opravda mere
koje se sprovode ili koje će se sprovoditi, te da predupredi eventualne sumnje u
325
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
ispravnost mera rasnog progona čija je žrtva bio jevrejski narod.” Stoga je jasno
da u propagandnom delovanju za koje je Ditrih osuđen nije bilo elemenata podstrekavanja na nasilje, niti poziva na konkretnu akciju.
Dalje, Ditrih nije lično podstrekavao na mržnju. On je izdavao direktive i
stvarao takav medijski ambijent sa namerom da izazove mržnju prema Jevrejima.
Takvim svojim delovanjem on je “učestvovao” u zločinima protiv čovečnosti čija
je žrtva bio jevrejski narod. Kao što je objasnio MVT, “On je igrao aktivnu ulogu u
progonu Jevreja putem aktivne kontrole koju je vršio nad štampom”, a ne putem
javnih poziva na akciju. Iz napred navedenog lako se može zaključiti da je međunarodno običajno pravo, na način kako su ga u to vreme interpretirale američke
vojne vlasti, predviđalo zabranu i inkriminaciju propagande mržnje, uključujući
sve oblike učešća u takvom zločinu, pa i planiranje i naređivanje.
Stavovi ad hoc krivičnih tribunala Ujedinjenih nacija u početku su bili
oprečni kada je u pitanju tretman govora mržnje kao zločina protiv čovečnosti.
Prvi od dva tribunala koji se bavio temom govora mržnje bio je MKTR. U svojoj
prvoj presudi vezanoj za govor mržnje, sudsko veće MKTR u predmetu Ružiju
utvrdilo je da je okrivljeni krivično odgovoran i za podstrekavanje na genocid i za
progon.. Međutim, sudsko veće MKTJ nije bilo istog mišljenja. U predmetu Kordić i Čerkez ovo veće je odbacilo stav tužioca po kome podsticanje i propagiranje
mržnje na političkoj, nacionalnoj, rasnoj ili drugoj osnovi predstavlja krivično
delo zločina protiv čovečnosti putem progona.
Ova kratka i, u neku ruku, šikanozna odluka veća MKTJ, čije je pravno rezonovanje bilo zasnovano na pogrešnoj interpretaciji Nirnberške presude, netačnom navođenju izvora pa čak i iskrivljavanju činjeničnog stanja u pogledu
postojanja određenih međunarodnih instrumenata, na sreću nije bitnije uticala
na razvoj međunarodnog krivičnog prava u smislu tretmana govora mržnje kao
zločina protiv čovečnosti putem progona. Dosledno svojoj praksi ustanovljenoj
u predmetu Ružiju, sudsko veće MKTR u predmetu Mediji konačno je probilo led
našavši da su okrivljeni Nahimana, Barajagviza i Ngeze krivično odgovorni za
zločin protiv čovečnosti putem progona, zbog sadržaja njihovih članaka i emisija
za vreme genocida u Ruandi. Presudu sudskog veća potvrdilo je Žalbeno veće
koje je na sistematičan način objasnilo pod kojim uslovima govor mržnje može
biti sankcionisan kao zločin protiv čovečnosti.
Pre svega, utvrđeno je da govor mržnje sam po sebi i posmatran van konteksta ne može predstavljati zločin protiv čovečnosti. Međutim, žalbeno veće je
326
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
utvrdilo da govor mržnje može da predstavlja kršenje fundamentalnih prava na
bezbednost i ljudsko dostojanstvo. Žalbeno veće je potom prešlo na ispitivanje
stepena težine navodnih dela kako bi utvrdilo da li ona mogu da budu obuhvaćena definicijom zločina protiv čovečnosti. Za razliku od presude sudskog veća
MKTJ u predmetu Kordić i Čerkez, MKTR je uzeo u obzir sve okolnosti i metode
progona, te doprinos govora mržnje u konkretnoj kampanji progona.
Kao i bilo koji drugi zločin protiv čovečnosti, progon putem govora mržnje
mora da se dogodi kao deo sistematskog i masovnog napada na civilno stanovništvo. Ovaj napad, međutim, ne mora obavezno da bude oružani napad,
već “može da se odnosi i na zlostavljanje civilnog stanovništva”. Da bi se govor
mržnje tretirao kao krivično delo progona, on mora da bude uperen protiv određene “grupe ili kolektiviteta koji se može identifikovati”. Zaštićene grupe u ovom
slučaju obuhvataju širi pojam od definicije sadržane u Konvenciji o genocidu,
tako da pored rasnih, nacionalnih, etničkih i verskih grupa, eksplicitno uključuje
i političke, kulturne i polne grupe. Dalje, govor mržnje mora da bude diskriminativne prirode i mora da bude javni. Govor može, ali ne mora da sadrži nikakvu
vrstu poziva na akciju. Govor može da sadrži takve informacije koje će poslužiti
kao okidač za širenje najrazličitijih dezinformacija, straha u širim slojevima stanovništva, dehumanizacije ciljne grupe, pohvale ranije učinjenim delima nasilja itd. Prilikom utvrđivanja da li je pojedinačni govor ili tekst dovoljno ozbiljno
ugrožavao civilno stanovništvo, njih ne treba posmatrati izolovano, već ih treba
posmatrati u kontekstu i utvrđivati kumulativni efekat svih radnji koje su preduzete radi progona.
Zajednička svojstva mentalnih elemenata zločina protiv čovečnosti jesu
namera činjenja, kao i svest učinioca o postojanju napada na civilno stanovništvo, te svest o sopstvenom činjenju kao sastavnom delu toga napada. Učiniocu,
međutim, ne moraju da budu poznati konkretni detalji toga napada, niti mora
da bude svestan činjenice da su njegova dela usmerena protiv određene ciljne
grupe. Uz sve ostale elemente koji moraju da postoje kod drugih zločina protiv
čovečnosti, mentalna komponenta (mens rea) u slučaju krivičnog dela progona
mora da sadrži i jedan posebni kriterijum, a to je diskriminativna namera učinioca. Mora da postoji takva situacija u kojoj učinilac napada određenu grupu
ili kolektivitet zbog karakteristika te grupe, odnosno u kojoj napada pojedinca
zbog njegove pripadnosti toj grupi ili kolektivitetu. Postojanje ove specifične
diskriminativne namere razlikuje krivično delo progona od drugih zločina protiv
327
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
čovečnosti. Stoga, neophodan uslov koji mora da bude ispunjen da bi se neki
govor mržnje mogao smatrati zločinom protiv čovečnosti jeste svest učinioca
o postojanju napada na određenu civilnu populaciju. Dok u slučaju drugih zločina protiv čovečnosti učinilac u načelu ne mora da bude svestan činjenice da
je njegov napad usmeren protiv određene ciljne grupe, u slučaju govora mržnje
takva situacija je gotovo nezamisliva, jer govor mržnje po svojoj prirodi podrazumeva postojanje verbalnog napada protiv određene populacije sa namerom da
se takav napad izvrši. Diskriminativna namera je takođe sastavni element govora
mržnje, te stoga ne predstavlja smetnju njegovoj kvalifikaciji kao krivičnog dela.
Ustvari, govor mržnje po svojoj prirodi već predstavlja akt diskriminacije.
GOVOR MRŽNJE KAO DEO ZAJEDNIČKOG ZLOČINAČKOG PODUHVATA
Koncept “zajedničkog plana” i “zavere” bio je veoma dobro poznat MVT-u.
Učešće u takvom planiranju ili zaveri sankcionisano je članom 6(a) Povelje Međunarodnog vojnog tribunala. Za razliku od savremenog shvatanja pojma zajedničkog zločinačkog poduhvata (ZZP), načela zajedničkog planiranja i zavere bila su
predmet posmatranja MVT isključivo u kontekstu agresorskog rata. Za razliku od
pojma zavere u anglosaksonskim sistemima, MVT se bavio situacijom u kojoj su
zajednički plan ili zavera morali da budu u vezi sa faktičkim izvršenjem agresije
da bi bili kvalifikovani kao krivično delo, ili kako Krajer objašnjava, “situacijom
u kojoj su se planovi sprovodili u delo”. Sa druge strane, nirnberško tumačenje planiranja i zavere u velikoj meri korespondira sa savremenim shvatanjem
pojma zajedničkog zločinačkog poduhvata. Međutim, granice ovog instituta u
interpretaciji MVT-a bile su prilično uske.
MVT nije dao definitivni odgovor na pitanje da li bi govor mržnje ili propagandna kampanja zasnovana na dezinformacijama koje imaju za cilj opravdanje agresorskog rata mogli da čine krivično delo doprinosa zaveri ili planiranju
agresorskog rata. Međutim, postoje jake indicije da bi, ukoliko bi se pravi čovek
našao na optuženičkoj klupi, taj optuženi bio osuđen upravo za takvu vrstu
učešća.
I Štrajher i Friče su oslobođeni odgovornosti po tački optužnice koja ih je
teretila za učešće u zajedničkoj zaveri ili planiranju agresorskog rata. U oba
slučaja MVT je zaključio da okrivljeni nisu učestvovali u formulisanju plana, te
da nisu znali za postojanje takvog plana. Ipak, Presuda Fričeu je indikativna u
328
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
tom smislu što je MVT uzeo u obzir njegovu ulogu u planu “žestoke propagandne kampanje”, koja je prethodila svakom značajnijem aktu agresije. Sa druge
strane, utvrđeno je da on nije imao kontrolu nad sprovođenjem tog plana, te da
je bio samo “kurir koji je štampi prenosio instrukcije dobijene od Ditriha.”
Iz ovoga se može zaključiti sledeće: da je Friče bio dovoljno upoznat sa
postojanjem pomenutog plana, odnosno da je imao kontrolu nad procesom
osmišljavanja toga plana, sud bi ga mogao smatrati odgovornim za učešće u
zaveri. Posebno dragoceni argument u prilog ovoj tvrdnji pronalazimo u Presudi Hesu. Hes, koji je bio Hitlerov zamenik u Nacionalsocijalističkoj partiji pre
bekstva u Englesku, bio je, po mišljenju MVT-a, “obavešteni i dobrovoljni učesnik u nemačkoj agresiji protiv Austrije, Čehoslovačke i Poljske.” Pored drugih
dela učešća u zajedničkom planiranju, kao što su učešće u tajnim mobilizacijama, potpisivanje zakona o prisajedinjenju Austrije Nemačkom Rajhu i dekreta
o uspostavljanju okupacione vlade u Sudetskoj oblasti, MVT se takođe osvrnuo
na čitav niz javnih govora kojima je Hes doprineo izvršenju zajedničkog plana.
“Dana 24. jula 1938. godine, on je održao govor na komemoraciji povodom
četvrte godišnjice neuspelog državnog udara koji su pokušali da izvedu austrijski nacionalsocijalisti. U tom govoru on je veličao politiku koja je dovela do anšlusa (aneksije), braneći okupaciju Austrije od strane Nemačke […] Hes je utopio
Henlajnovu Partiju sudetskih Nemaca u Nacističku partiju, i održao govor u kome
je istakao da je Hitler bio rešen da dobije Sudetsku oblast po svaku cenu, pa
i po cenu rata ukoliko bi to bilo potrebno […] Dana 27. avgusta 1939, kada je
napad na Poljsku privremeno odložen u pokušaju da se Velika Britanija privoli
da povuče garancije koje je dala Poljskoj, Hes je javno hvalio Hitlerovu “velikodušnu ponudu” Poljskoj, optužujući pri tome Poljsku za ratnohuškačku politiku
i Englesku koja je u takvoj politici podržava.“
Treba konstatovati da Nirnberški sud ove konkretne postupke nije shvatio
kao indiciju da je Hes znao za postojanje zajedničkog plana. Argument u tom
smislu MVT je video u Hesovoj bliskosti sa Hitlerom. Pomenuti govori predstavljali su Hesov doprinos zajedničkom planu, a ne dokaz da je on znao za postojanje toga plana.
Danas je institut ZZP primenjiv na sve slučajeve međunarodnih zločina. ZZP
je postao moćno oružje pravde u procesuiranju onih koji su najodgovorniji za
izvršenje međunarodnih zločina, ali koji su, s obzirom na svoje položaje, udaljeni od samog čina izvršenja konkretnih krivičnih dela. Ovaj princip predstavlja
329
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
priznanje složenosti međunarodnih zločina, čije izvršenje često zahteva ogromnu organizaciju, kao i zamašne materijalne i ljudske potencijale.
Kroz praksu MKTJ izdiferencirale su se tri zasebne kategorije zajedničkog
zločinačkog delovanja, tako da danas možemo da razlikujemo bazični, sistematski i produženi vid zajedničkog zločinačkog poduhvata. Svi oblici ZZP odlikuju se
istim objektivnim elementima: (1) više od jednog učesnika, (2) postojanje zajedničkog plana koji podrazumeva izvršenje međunarodnog zločina i (3) učešće
optuženog kroz pružanje bilo kog oblika pomoći ili doprinosa izvršenju zajedničkog plana. Ovaj doprinos ne mora da bude u formi izvršenja bilo kog međunarodnog zločina već može da podrazumeva delovanje u smislu stvaranja uslova za
izvršenje zločina. Kada je reč o subjektivnim elementima ZZP (mens rea), oni su
u svakoj od pomenute tri kategorije drugačiji i faktički čine osnov njihove međusobne diferencijacije.
Kada je reč o prvoj kategoriji, mora da se dokaže postojanje zajedničke
namere izvršenja zločina. Što se tiče druge kategorije, koja u stvari predstavlja
varijaciju prve, ali u okolnostima masovnijeg sistematskog nasilja (na pr. zlostavljanje zarobljenika u koncentracionim logorima), mora da postoji lična obaveštenost o sprovođenju sistematskog nasilja, kao i namera da se to nasilje dodatno
podstakne i ohrabri. U vezi sa trećom kategorijom, žalbeno veće MKTJ je izjavilo
da je “primerena primena koncepta ‘zajedničkog cilja’ jedino u slučajevima gde
su zadovoljeni sledeći uslovi u pogledu mentalnog aspekta dela (mens rea): (I)
namera učešća u zajedničkom zločinačkom poduhvatu i podsticanja – pojedinačnog ili zajedničkog – kriminalnih ciljeva toga poduhvata; i (II) predvidljiva
mogućnost da će drugi članovi grupe vršiti i takva dela koja ne predstavljaju
predmet zajedničkog kriminalnog cilja. […]”
Kao što smo već objasnili, Nirnberška presuda nam daje nedvosmisleni
dokaz da je moguće učestvovati u zločinačkom poduhvatu koji je u vezi sa činom
agresije putem govora i propagande u skladu sa međunarodnim običajnim pravom. Nema nikakvog razloga da se isključi ova mogućnost kada je reč o drugim ozbiljnim zločinima, a naročito onim zločinima koji podrazumevaju opsežne
operacije i temeljne pripreme, kao što je to slučaj u zločinima genocida i zločinima protiv čovečnosti. Isto treba da važi i za one oblike ZZP gde zajednički plan
nije zločinački sam po sebi, ali postaje zločinački zato što ima za posledicu vršenje međunarodnih zločina.
330
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Na žalost, praksa MKTJ i MKTR to ne može ni da potvrdi ni da porekne. U
predmetu Ružiju, okrivljeni nije optužen za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu sa ciljem izvršenja bilo kog krivičnog dela. Isto važi i za okrivljene u predmetu Mediji. MKTJ nije imao mnogo prilike da raspravlja o govoru
mržnje i propagandi mržnje, i u poređenju sa MKTR iskustvo MKTJ je u tom smislu minorno. Ipak, treba konstatovati da je tužilac MKTJ makar u jednom slučaju
pre Šešelja pokušao da izdejstvuje osuđujuću presudu za govor i propagiranje
mržnje kroz primenu doktrine zajedničkog zločinačkog poduhvata. U slučaju
Slobodana Miloševića tužilac je dokazivao da je ovaj optuženi, između ostalog,
učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu tako što je “kontrolisao srpske državne medije, manipulisao njima i koristio ih na druge načine za širenje
preteranih i lažnih informacija o napadima na nacionalnoj osnovi koje su bosanski muslimani i Hrvati vršili protiv Srba, a u cilju stvaranja atmosfere straha i
mržnje među srpskim stanovništvom u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
doprinoseći na taj način masovnom proterivanju nesrpskog življa, uglavnom
bosanskih muslimana i Hrvata, sa teritorije BiH.”Pošto je Milošević umro pre
izricanja presude, ovi navodi optužbe ostali su bez odgovora.
U slučaju Vojislava Šešelja, MKTJ će imati izuzetnu šansu za sveobuhvatnu
analizu složenih pravnih pitanja vezanih za govor mržnje u međunarodnom krivičnom pravu. Šešelj nije optužen samo za učešće u zločinima putem podstrekavanja na njihovo izvršenje i za delo progona putem ostrašćenih govora, već
i za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Prema navodima optužbe,
Šešeljevi zapaljivi govori u medijima, na javnim skupovima i tokom njegovih obilazaka dobrovoljačkih jedinica podstrekavali su te snage na vršenje međunarodnih zločina; tužilac dalje navodi da je Šešelj učestvovao u ratnohuškačkoj
propagandi i podsticanju mržnje prema nesrbima, te da je svojim javnim govorima podstrekavao na zločine progona.
Optužbe za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu kroz podstrekavanje mržnje i ratna propaganda posebno su zanimljive. One se ne pozivaju ni na
kakvu direktnu vezu između Šešeljevih govora i faktičkog izvršenja konkretnih
zločina, kao što je to slučaj sa drugim tačkama optužnice. Mržnja nije zločin, a
zločini protiv mira nisu u domenu nadležnosti MKTJ. Tužilac stoga namerava da
dokaže da je Šešelj svojim učešćem u ratnohuškačkoj propagandi i propagandi
mržnje doprineo realizaciji zajedničkog plana o izvršenju jednog ili više krivičnih
dela iz Statuta MKTJ.
331
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Tretiranje govora mržnje u okviru zajedničkog zločinačkog poduhvata verovatno predstavlja najadekvatniji pristup ovom konkretnom problemu. Čak i
tamo gde je moguće utvrditi neposrednu vezu između fizičkog učinioca zločina
i podstrekača koji je taj zločin izazvao javnim govorom mržnje, primena doktrine ZZP predstavlja dragoceni instrument za razumevanje značaja određenog
oblika ponašanja u širem kontekstu. Postoje brojne studije koje se bave ciljevima i efektima govora mržnje u kontekstu masovnog nasilja. U jednoj od svojih
studija Gregori Stenton konstatuje da postoji “osam faza genocida”, od kojih
se šest faza mogu označiti kao faze izvršenja etničkog nasilja. Pet od pomenutih šest faza (klasifikacija, simbolizacija, dehumanizacija, polarizacija i priprema) manje ili više su povezane sa propagandom mržnje. Još mnogo autora
zagovara stanovište da propaganda mržnje kojom se dehumanizuju određene
grupe, mobilizuje šira javnost protiv “zajedničkog neprijatelja” i opravdavaju
drastične mere kao što su lišavanje građanskih prava, progon i ubistva, predstavlja preduslov svakog oblika organizovanog nasilja. Budući da svaki čovek
ima makar nejasnu svest o tome da je nanošenje ozbiljnih povreda drugom ljudskom biću suštinski pogrešno i nemoralno, potrebno je označiti buduće žrtve
kao društvene otpadnike za koje ne važe uobičajene moralne norme, predstaviti ih kao niža bića prema kojima ne treba imati nikakvih obzira i lišiti ih njihove
suštinske odrednice – njihove ljudske prirode. Iako je istina da reči ne mogu da
ubiju, njihova dobro proračunata upotreba sa ciljem stvaranja povoljnog ambijenta za vršenje međunarodnih zločina nikako se ne može smatrati manje zločinačkim delovanjem od, recimo, obavljanja dužnosti čuvara u koncentracionom
logoru. Kažnjavanjem ove vrste delovanja u kontekstu zajedničkog zločinačkog
poduhvata ostvarila bi se neposredna veza između zakona i realnosti, ili drugim
rečima, bile bi identifikovane prava svrha i faktička uloga govora mržnje u organizovanom nasilju.
PODSTREKAVANJE KAO VID ODGOVORNOSTI ZA GOVOR MRŽNJE
Podstrekavanje u međunarodnom krivičnom pravu je, baš kao i u velikom
broju nacionalnih jurisdikcija, jedan od oblika saučesništva. Ovaj oblik krivične
odgovornosti primenjuje se na osobe koje radnjama ili uzdržavanjem od činjenja podstiču drugu osobu da učine određeno krivično delo. Radnja kojom podstrekač podstiče druge na činjenje zločina može biti bilo koje vrste. Kako to ističe
332
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Boas, po pravilu se radi o nekoj vrsti psihološkog pritiska koji se ispoljava kroz
verbalne radnje i druge vidove komunikacije. Podstrekavanje ne mora biti javno,
ali mora biti direktno, odnosno, kako to ističe jedan od najvećih autoriteta u
oblasti međunarodnog krivičnog prava i bivši predsednik MKTJ Antonio Kaseze,
ne sme se raditi o prostoj posrednoj sugestiji već o eksplicitnom ohrabrivanju i ubeđivanju. Ipak, prema pravilima međunarodnog krivičnog prava, podstrekavanje može da bude i javno, što je veoma bitno kada je u pitanju pravni
tretman govora mržnje. U slučaju Akejesu, MKTR je ustanovio da je podstrekavanje kažnjivo samo kada je podstrekavano krivično delo zaista i učinjeno. Pored
toga, kako je to utvrđeno u slučaju Tadić, mora postojati uzročnoposledična veza
između podstrekavanja i činjenja krivičnog dela. No, iako učešće u činjenju zločina kroz podstrekavanje mora neposredno i bitno doprineti činjenju konkretnog
zločina, podstrekavanje ne mora biti presudan faktor za činjenje tog konkretnog
zločina. Naime, kako je sudsko veće to objasnilo u slučaju Nasera Orića, čak i
u slučajevima u kojima su direktni počinioci već imali određeni stepen namere
da izvrše krivično delo, podstrekač i dalje može biti kažnjen ukoliko je doprineo učvršćivanju te namere. Podstrekač mora da ima nameru da izazove činjenje
određenog krivičnog dela, ili makar da ima svest da bi, usled njegovog psihološkog pritiska, delo moglo biti učinjeno.
Pravnim stručnjacima nesumnjivo je najlakše da razumeju ovaj vid odgovornosti kada su u pitanju govori mržnje koji izazivaju ratne zločine i zločine protiv
čovečnosti. Ovaj oblik odgovornosti je, naime, poznat svim nacionalnim zakonodavstvima. Zbog toga je, verovatno, i najveći broj presuda pred međunarodnim
telima bio zasnovan upravo na ovom obliku odgovornosti. Ipak, od svih prethodno navedenih mogućnosti, procesuiranje govora mržnje kroz podstrekavanje
je najneadekvatnije rešenje i treba ga primenjivati samo u ograničenom broju
slučajeva. Naime, ovaj oblik odgovornosti nije zasnovan na društvenoj opasnosti govora mržnje kao takvog, već na društvenoj opasnosti činjenja konkretnih
zločina. Dok je ovo sasvim opravdano kod većine “običnih” krivičnih dela, međunarodni zločini su isuviše ozbiljni i kompleksni da bi se njihovo podsticanje tretiralo toliko restriktivno. Čak i u velikom broju nacionalnih zakonodavstava,
uključujući i srbijansko, podstrekavanje može biti kažnjivo čak i ukoliko podstrekavano delo nikada nije ni učinjeno. Tako, pored srbijanskog, švajcarsko,
nemačko i rusko pravo tretiraju neuspelo podstrekavanje kao pokušaj podstrekavanog dela. Pored toga, podstrekavanje često predstavlja zasebno krivično
333
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
delo kada je usmereno ka podstrekavanju određenog zločina ili posebno društveno opasnog ponašanja (npr. podstrekavanje nacionalne, rasne i verske
mržnje, podsticanje na samoubistvo itd).
POTENCIJALNI “SLUČAJ MEDIJI” PRED TUŽILAŠTVOM
ZA RATNE ZLOČINE U BEOGRADU
Kao što se iz ovog teksta može videti, odluka tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da se pozabavi radom pojedinih medija tokom devedesetih nije
ni blizu toliko kontroverzna i pravno neutemeljena kao što to neki (uglavnom
nepravnici) pokušavaju da prikažu javnosti. Ne samo da su novinari i urednici
već odgovarali za svoje neodgovorno izveštavanje tokom ratova i masovnih stradanja, već su neki zbog toga izgubili i život, dok će drugi provesti dugi niz godina
u zatvorima. Iako su u ovoj zemlji svi pozvani da budu pravnici i fudbalski selektori, kako je to jednom šaljivo objasnio jedan od naših najuvaženijih pravnika,
tumačenje pravnih normi je mnogo kompleksiji zadatak od čitanja nekoliko konvencija i zakonskih članova. Da je drugačije, pravni fakulteti i pravosudni ispiti
ne bi ni postojali.
No, Tužilac za ratne zločine u Srbiji će se, i pored svih ovih opcija koje pred
njim stoje, suočiti sa mnogo pravnih problema kako bi izdejstvovao osuđujuću
presudu. Naime, naša sudska praksa ne pokazuje naročitu naklonost za direktnu primenu pravila međunarodnog prava pred domaćim sudovima. Ovo je naročito tako u krivičnom pravu, gde se maksima “nema krivičnog dela i kazne bez
zakona” tumači izuzeztno restriktivno. U takvim okolnostima, tužilac će morati
da se pridržava slova Krivičnog zakonika Srbije, odnosno, da stvari budu još
gore, Krivičnog zakona SFRJ odnosno SRJ, zbog izuzetno problematične i, na
kraju krajeva, ni u čemu utemeljene pogrešne primene načela zabrane retroaktivnosti od strane naših viših sudova.
Krivični zakon SFRJ odnosno SRJ nije poznavao institut zločina protiv čovečnosti, pa tako najrazrađenija opcija iz međunarodnog krivičnog prava otpada
kao mogućnost. No, upravo taj zakon sadrži jednu povoljnost koju međunarodno
krivično pravo nema iako bi mnogi voleli da je vide. Radi se, naime, o tome da
Krivični zakon SRJ po kome bi se najverovatnije i sudilo novinarima, ne zabranjuje samo pozivanje na genocid kao što to čini međunarodno pravo, već i pozivanje na vršenje ratnih zločina. Povrh toga, taj zakon ne sadrži zahtev direktnosti
334
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
kako je gore opisan u međunarodnom krivičnom pravu. S obzirom na stavove
jugoslovenske delegacije prilikom pripreme Konvencije o genocidu i njihovu
podršku opštoj zabrani propagande mržnje u kontekstu međunarodnih zločina,
našem će tužiocu biti veoma lako dokazati da je jugoslovenski zakon pružao širu
zaštitu žrtvama govora mržnje od međunarodnog prava, te da je pored direktnog
podsticanja na genocid jugoslovenski zakonodavac uvrstio i brojne druge oblike
govora mržnje u pravnu normu koja se tiče ovog konkretnog ponašanja. S druge
strane, tamo gde je moguće dokazati direktnu vezu između određenih poziva na
vršenje ratnih zločina i konkretnih zločina koji su se dogodili, tužilac se može
poslužiti institutom podstrekavanja, mada bi time potpuno nepotrebno zakomplikovao dokazni postupak, i što je još problematičnije, ugrozio ispravan razvoj
sudske prakse u Srbiji po ovom pitanju. Na kraju, tu je i neuspelo podstrekavanje koje se može tretirati kao pokušaj činjenja konkretnog krivičnog dela, što bi
dodatno olakšalo posao Tužilaštvu.
Kada se sagleda stvarno pravno stanje, mora se konstatovati, bez trunke
cinizma, da će pojedinci vrlo teško spavati u danima koji slede i to ne zbog nečijeg hira ili političke nepodobnosti, već prosto zato što su, u zanosu, iz pohlepe
ili pukog poslušništva, zaista izvršili radnje koje imaju elemente krivičnog dela.
Činjenica da se to dogodilo pre skoro 20 godina ne menja ništa, jer je politika
međunarodne zajednice i svih zemalja na svetu pa i naše.da međunarodni zločini ne zastarevaju. Ostaje samo nada da će ishod ovog slučaja biti opomena
nosiocima javne reči da njihov društveni položaj sa sobom nosi i veliko breme
odgovornosti.
335
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
KATARINA SUBAŠIĆ, NOVINARKA AGENCIJE AFP
ODGOVORNOST NOVINARA U KONFLIKTU
MEDIJSKI RATNI ZLOČINI PRED SUDOM
habimana: osoba u medijima koja pokušava da nahuška čitaoce protiv drugih na osnovu rasnih razlika, čak i na nasilje. Reč nastala po Kantano Habimani,
radio voditelju koji je podsticao na nasilje protiv Tutsija tokom genocida u Ruandi
1994. godine402.
Porast uticaja medija uslovio je, između ostalog, i povećanje interesovanja
za prava i obaveze novinara, kao i njihovu odgovornost. Tokom XX veka međunarodna zajednica je razvijala koncept definisanja i zaštite ljudskih prava, uključujući i pravo na slobodu izražavanja, prikupljanja i širenja informacija, ali i načina
njihove zaštite. Istovremeno se, međutim, pojavila i potreba da se postave granice čije bi se prekoračenje, usled korišćenja određene vrste govora, smatralo
pretećim po druga prava.
Uloga medija u socijalno osetljivim periodima poput političkih kriza ili
ratova postaje još značajnija. Već u Prvom, a još više u Drugom svetskom ratu,
to su dobro razumele sve zaraćene strane, pa su kontrola nad medijima i novinarima, cenzura i propaganda bili sastavni deo ratne strategije, kako na nemačkoj,
tako i na strani Saveznika.
Promenom političkih okolnosti i padom Berlinskog zida uloga medija dobija
nove dimenzije. Niz lokalnih i regionalnih sukoba koji su izbili po završetku hladnog rata, mahom etnički ili nacionalistički motivisani konflikti, karakterisala je i
posebna uloga medija u njihovom podsticanju. Tehnološki razvoj medija, te njihova šira dostupnost, povećali su njihov uticaj, ali i doveli do sve brojnijih pokušaja zloupotrebe od strane sukobljenih političkih i vojnih elita.
Rat je i za novinare specifično iskustvo i dodatno iskušenje za njihove etičke
i profesionalne standarde. Da li je važnije biti dobar novinar ili dobar patriota,
402 Urban Dictironary: A person in the media trying to agitate readers based on racial
differences, even to the point of violence. Taken from Kantano Habimana, a radio announcer
who incited violence against Tutsi’s during the 1994 genocide in Rwanda. (prev.aut.),
http://www.urbandictionary.com/define.php?term=habimana (pristupljeno 13. 5. 2009).
336
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
kome biti lojalan – svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima ili svojoj državi,
kako obuzdati emocije neminovno uzburkane posmatranjem ratnih prizora na
terenu, u kom trenutku novinar postaje ratnik, vojnik, žrtva ili samo čovek – neka
su od pitanja koja se pred poslenike javne reči postavljaju u vremenima konflikta. Jedinstven odgovor ne postoji i uglavnom se svodi na lični izbor novinara.
Ratni izveštač britanskog javnog servisa BBC, Kejt Edi (Kate Adie) jednom prilikom je izjavila da su „principi izveštavanja stavljeni na ozbiljnu probu kad vaš
narod ide u rat. Čemu ste posvećeni? Apstraktnim principima istine, ili onima
koji pokreću ratnu mašineriju, preplašenom ili možda ratobornom stanovništvu,
odlukama izabranih predstavnika u demokratskom društvu, isključenju disidentske manjine, mladim momcima i devojkama koji su pristali da rizikuju živote
na prvoj liniji fronta? Ili ste posvećeni širim principima rasuđivanja i preispitivanja, pitajući zašto moraju da se suoče sa tim rizikom? Dozvolite mi da sasvim
pojednostavim pitanje: kada reporter žrtvuje princip potpune istine potrebi da
se dobije rat?“403.
Nije mali broj novinara koji ovom iskušenju nisu odoleli. Kakva je odgovornost novinara koji su reči koristili kao oružje – tema je koja sve više zaokuplja
pažnju samih novinara, profesionalnih udruženja, ali i pravosuđa..
Prvi put su se sudije nekog međunarodnog suda bavile procenjivanjem da li
je reč oružje i koliku je štetu nanela društvu i ljudima po završetku Drugog svetskog rata. Međunarodni sud u Nirnbergu404 osudio je 1946. godine Julijusa Štrajhera (Julius Streicher), izdavača i urednika tabloida Šturmer (Der Sturmer), na
smrt vešanjem zbog toga što je svojim tekstovima pozivao na istrebljenje Jevreja.
Drugi takav slučaj je suđenje novinarima i urednicima odgovornim za podsticanje na nasilje i genocid u Ruandi. Početkom 21. veka, četiri novinara proglašena su krivim za genocid i zločine protiv čovečnosti zbog uloge koju su
imali u podsticanju jednog od najbrutalnijih pokušaja istrebljenja određene
etničke grupe. Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine počinjene u
403 Stuart Allan and Barbie Zelizer, „Rules of Engagement“, Reporting War:
Journalism in wartime, Routledge, Oxon, 2004., pp. 3, (prev.aut.)
404 Sud su osnovali Saveznici nakon bezuslovne kapitulacije Nemačke 1945. godine.
Tribunal, čiji su tužioci i sudije delegirani iz Velike Britanije, Francuske, Sjedinjenih
Američkih Država i Sovjetskog Saveza, sudio je političkom i vojnom vrhu Hitlerove
Nemačke za holokaust i zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata.
337
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Ruandi (MKTR)405 utvrdio je da su Ferdinand Nahimana, Žan-Bosko Barajagviza
(Jean-Bosco Barayagwiza), Hasan (Hassan) Ngeze i Žorž Rudžiu (Georges Ruggiu), svojim novinarskim i uredničkim aktivnostima podsticali genocid i uticali
na zločinačko ponašanje slušalaca i čitalaca, širili mržnju i direktno pozivali na
uništenje jedne etničke grupe, naroda Tutsi406.
Ovo su, naravno, samo najekstremniji primeri. Mnogi novinari, koji su
svojim radom uticali na raspirivanje sukoba u svojoj zemlji, nisu, a verovatno i
neće odgovarati za to. Razlog treba tražiti u nedostatku volje političke elite, ali i
nemoći profesionalnih udruženja i samih medija da u potpunosti rasvetle ulogu
novinara i urednika u određenom sukobu. Primer za ovu tvrdnju su slučajevi u
zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije. Gotovo dvadeset godina nakon
izbijanja rata nije poznato da je neki novinar odgovarao zbog svog rada uoči i
tokom krvavih sukoba 1990-tih, iako je jednodušna ocena da je konflikt u nekadašnjoj Titovoj federaciji započeo upravo u medijima.
SLOBODA GOVORA I GOVOR MRŽNJE
Sloboda govora smatra se jednim od osnovnih ljudskih prava i uvrštena je
kao neprikosnovena u sve važne međunarodne konvencije i nacionalne zakone.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, usvojena 1948. godine na Trećoj
godišnjoj skupštini Ujedinjenih nacija (UN) prvi je dokument koji, u članu 19.
predviđa zaštitu slobode izražavanja. „Svako ima pravo na slobodu mišljenja i
izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja,
kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez
obzira na granice“407.
405 Ad hoc sud je 1994. godine osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija
sa mandatom da sudi počiniocima genocida i ratnih zločina počinjenih
tokom te godine u Ruandi. Sedište suda je u Aruši, Tanzaniji.
406 Oko 800 000 ljudi, uglavnom Tutsija, brutalno je ubijeno tokom 100 dana
u proleće 1994. godine. Ono što je u prvom trenutku izgledalo kao jedan u
nizu afričkih etničkih ili plemenskih sukoba, jednodušno je kasnije ocenjeno
kao brižljivo planirani i izvedeni genocid koji je vladajući Hutu režim
planirao sa namerom da potpuno uništi Tutsi populaciju u Ruandi.
407 Branislav Milinković, „Sloboda izražavanja po međunarodnom pravu“, MEDIJSKE
SLOBODE: prava i ograničenja, Beograd, Medija centar, 1996, str. 13.
338
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Slobodu govora u članovima 19 i 20 detaljnije reguliše Međunarodni pakt
o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, ugovor koji je prihvatilo više
od dve trećine zemalja sveta, obavezujući se da poštuju i garantuju prava svim
pojedincima na njihovoj teritoriji.
Iako neprikosnovena, sloboda govora, međutim, nije i apsolutna. Već prilikom definisanja prava na slobodu govora i izražavanja uočena je neophodnost
da se postave ograničenja kako korišćenje ovog prava ne bi ugrozilo neka druga,
takođe osnovna ljudska prava.
Tako član 20 Pakta eksplicitno propisuje ono što prelazi granice slobode
izražavanja i predstavlja zloupotrebu prava slobode govora:
1. Svaka propaganda u korist rata biće zakonom zabranjena.
2. Zakonom će biti zabranjeno svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo
ili nasilje“408. Prema tumačenju eksperata Ujedinjenih nacija za ljudska
prava „to je jedina dužnost kojoj se države moraju povinovati kad je u
pitanju ograničenje slobode izražavanja“409.
Govor mržnje Komitet ministara Saveta Evrope definiše kao „svaki izraz koji
propagira, podstiče, promoviše ili opravdava rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge forme mržnje zasnovane na netoleranciji“410.
Ključno je pitanje, međutim, kada govor mržnje prelazi granice zagarantovane slobode govora, te ga treba zabraniti kako bi se sprečile njegove štetne
posledice. Obraćajući se učesnicima Konferencije UN posvećenoj vezi između
članova 19 i 20 Pakta o građanskim i političkim pravima, visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija Navanetem Pilej (Navanethem Pillay) kaže da: „defi-
408 Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, član 20, http://www.vrhovni.
sud.srbija.yu/upload/documents/Zakoni/Medjunarodni%20pakt%20o%20
gradjanskim%20i%20politickim%20pravima.pdf, (pristupljeno 11. 4. 2009.)
409 Agnes Callamard, Conference room paper, Expert seminar on the links between articles
19 and 20 of the International Covenant on Civil and Political Rights, Office of the
United Nations High Commissioner for Human Rights, Geneva, 2-3 October 2008,
pp. 11, (prev.aut.), http://www2.ohchr.org/english/issues/opinion/articles1920_
iccpr/docs/compilation_conference_room_papers.pdf, (pristupljeno 18. 4. 2009.)
410 Anne Weber, Manuel sur le discours de haine, Conseil de l’Europe, Martinus
Nijhoff Publishers, Leiden-Boston, 2009., pp. 3, (prev.aut.).
339
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
nisanje linije koja razdvaja govor zaštićen (članom 19 o slobodi izražavanja) od
onog koji to nije, treba na kraju da bude odluka, u najboljem slučaju, doneta
nakon temeljnog proučavanja pojedinačnih okolnosti svakog slučaja“411.
Kontekst ima veliki značaj u određivanju granice tolerisanja govora
mržnje.U uslovima političke nestabilnosti i zagrejane atmosfere, govor mržnje
ima drugačiju, veću težinu. Profesor Koen-Almagor, koji se detaljno bavio slobodom izražavanja i štampe, te etičkim principima u medijima, primećuje da „reči
koje u jednom kontekstu iskazuju mišljenje, mogu postati podstrekačke kada
su upućene zapaljivoj publici. Usled osobenosti slučajeva podsticanja dolazi do
velike verovatnoće trenutne opasnosti, te postoji malo ili nimalo mogućnosti da
se otvoreno raspravlja uz iznošenje suprotnih mišljenja koja bi mogla da umanje
efekte takvog govora“412.
Profesionalna i etička odgovornost novinara je uglavnom moralna i za
posledicu može imati gubljenje kredibiliteta samog novinara i medija za koji
radi. Koen-Almagor ističe da „novinari, bilo da ih zovemo profesionalcima ili jednostavno zanatlijama, treba da budu odgovorni za svoj rad. Uzmimo primer iz
druge oblasti, kada treba da pređemo most, pretpostavljamo da su profesionalni
inženjer koji je projektovao most i ljudi koji su ga izgradili uradili svoj posao
kompetentno i pouzdano. Svaki posao koji ima veze sa ljudskim životom mora
se obavljati sa osećajem odgovornosti“413.
Nepoštovanje ili čak grubo kršenje profesionalnih pravila, međutim, u
posebnim uslovima poput političkih ili oružanih sukoba može, osim što dovodi
do ozbiljnog urušavanja ugleda same novinarske profesije, pada poverenja javnosti u novinare i dugoročnog snižavanja profesionalnog nivoa medija, postati i
krivično delo koje onda postaje nadležnost pravosuđa.
411 Navanethem Pillay, Opening remarks, Expert seminar on the links between articles
19 and 20 of the International Covenant on Civil and Political Rights, Office of the
United Nations High Commissioner for Human Rights, Geneva, 2-3 October 2008, pp.
4, (prev.aut.), http://www2.ohchr.org/english/issues/opinion/articles1920_iccpr/
docs/compilation_conference_room_papers.pdf, (pristupljeno 18. 4. 2009.)
412 Cohen-Almagor, „Harm Principle, Offence Principle, and Hate Speech“, u
Speech, Media and Ethics, Palgrave, New York, 2001, pp. 7, (prev.aut.).
413 Cohen-Almagor, Speech, Media and Ethics, pp. 89, (prev.aut.).
340
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
PONAŠANJE NOVINARA U KONFLIKTU
Razmatrajući ulogu medija u vremenima sukoba414, Dušan Reljić zaključuje
da mediji i novinari nisu uzročnici nasilja, već su to moćnici koji se njima služe,
ali da od samih novinara i njihove etike zavisi da li i kako će dozvoliti da budu
pretvoreni u ratnike. On ističe da „tek realna moć kojom politički centri ograničavaju ili potpuno ukidaju medijsku autonomiju otvara branu za jezik mržnje u
medijima. To za sobom povlači dalje krugove nasilja, dok zemlja ne nestane u
plamenu. Na početku, a ni na kraju sukoba, međutim, ne stoji reč, nego ruka na
polugama moći u državi i društvu“415. Ipak, Reljić, nekadašnji ugledni novinar
novinske agencije Tanjug, nedeljnika „Vreme“, a zatim istraživač i šef Odseka za
medije i demokratiju u Evropskom institutu za medije (EIM)416, konstatuje da su
„u procesu propadanja zemlje mnogobrojni novinari postali zločinci za pisaćim
stolom“417. „U situacijama unutrašnjih napetosti i sukoba, mediji predstavljaju
virtuelni borbeni front. Novinari su u toj situaciji ratnici na frontu. Nasilje koje,
latentno ili manifestno, čini srž svakog sukoba, često zahvata i novinare koji o
njemu izveštavaju. U nekim slučajevima ono od njih i počinje. Ekrani, bilo oni na
kojima novinari pišu svoje izveštaje ili pak oni drugi, sa kojih se njihovi izveštaji i
komentari emituju, postaju killing screens – ekrani ubice. Spirala realnog nasilja
često se najpre pripremi u medijima, a gotovo se uvek iz njih dalje podstiče. Neki
novinari postaju žrtve ratnih zbivanja... drugi, često većina, postaju zločinci. Oni
uzimaju učešća u sukobu tako što, stavljajući se u službu političkog centra moći,
podstiču na nasilje i legitimizuju ga“418.
Sposobnost medija da doprinesu raspirivanju i eskalaciji sukoba prepoznaje i Sis Hamelink, profesor međunarodnih komunikacija, medija, religije i
kulture na Univerzitetu Amsterdam. „Neko može sumnjati u mirovnjačke potencijale medija, ali se istovremeno može pokazati da informativni mediji mogu značajno da pogoršaju situaciju i svakako doprinesu eskalaciji konflikta grupa u
masovna ubijanja“419. Analizirajući dalje kako mediji podstiču na zločine, Hame-
414 Dušan Reljić, Pisanje smrti: mediji u vremenima sukoba, Radio B92, Beograd, 1998.
415 Ibid, str. 127.
416 Reljić danas radi u nemačkom Institutu za međunarodne odnose i bezbednost.
417 Ibid, str. 14.
418 Reljić, op.cit, str. 15.
419 Cees J. Hamelink, „Media between warmongers and peacemakers“, u Media, War & Conflict,
341
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
link ističe da „propagandisti ubedljivo sugerišu svojoj publici da ’drugi’ predstavljaju osnovnu pretnju bezbednosti i dobrobiti društva i da je jedini efektan
način da se ta velika pretnja izbegne – njena eliminacija. Upotreba nasilja u tom
procesu predstavljena je kao neizbežna i zato nije samo prihvatljiva već apsolutno neizbežna“420. Podsticanjem se smatra podstrekivanje i ohrabrivanje koje
vodi direktno ka diskriminaciji, neprijateljstvu ili nasilju. „Ključno za ideju podsticanja je stvaranje okruženja u kome nije moguće uživanje prava na jednakost
i dostojanstvo“421.
Zašto to neki novinari rade? Izgovor “samo sam radio svoj posao”, koji su
mnogi kasnije koristili, nedovoljan je da opravda mračnu ulogu koju su odigrali,
niti ih oslobađa odgovornosti, kao što ni vojnik koji je ubijao civile u ratu ne biva
oslobođen odgovornosti zato što je “samo radio svoj posao”. Zašto su pristajali
na to? Reljić smatra da “politička elita može postići široku kontrolu medijske
komunikacije samo ako su novinari zavisni od nje. Ta zavisnost može da bude
ekonomske prirode, ili pak između elite i novinara postoji dobrovoljna saglasnost u shvatanjima i ciljevima”422.
Ovakva uloga novinara povlači i odgovornost koja se – formalno ili neformalno – utvrđuje nakon završetka sukoba. Već je pomenuto da je dva puta u
istoriji, zbog težine posledica i sumnje da su ih novinari svojim radom izazvali,
takvu odgovornost utvrđivao međunarodni sud. Međunarodni tribunal u Nirnbergu 1946. godine sudio je Julijusu Štrajheru, osnivaču i uredniku anti-semitskog nedeljnika “Šturmer”, dok je Međunarodni sud za ratne zločine počinjene
u Ruandi razmatrao individualnu odgovornost novinara i urednika radija RTLM i
dvonedeljnika “Kangura”.
SAGE, Januar 2008, pp. 79, (prev.aut.). http://mwc.sagepub.com , (pristupljeno 3. 4. 2009.)
420 Ibid, pp. 81.
421 Callamard, op.cit., pp. 29.
422 Reljić, op. cit, str. 104.
342
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
NIRNBERG: SLUČAJ JULIJUSA ŠTRAJHERA
Julijus Štrajher smatran je najistaknutijim antisemitom, bio je visoki zvaničnik nacističke partije, zagovornik antijevrejskih zakona i jedan od malobrojnih
saradnika kojima se Hitler obraćao sa prisnošću. Štrajher je, međutim, najpoznatiji kao urednik zloglasnog nedeljnika Šturmer, koji je osnovao i uređivao
gotovo četvrt veka na način koji su sudije Međunarodnog suda u Nirnbergu ocenile ravnim ratnom zločinu. Prvi je novinar koji je proglašen krivim i osuđen pred
međunarodnim sudom zbog tekstova koje je objavljivao i uređivao u Šturmeru.
Sud ga je osudio na smrt vešanjem, a presuda je izvršena 16. oktobra 1946.
godine.
Štrajher je u maju 1923. osnovao Šturmer, list sa podnaslovom „Nemački
nedeljnik u borbi za istinu“, koji se smatra jednim od najozloglašenijih u istoriji
medija. Nedeljnik je „u potpunosti bio posvećen buđenju rasne mržnje. Bio je
jedan od najtiražnijih listova u Nemačkoj, jedine novine za koje je Hitler tvrdio
da ih čita od prve do poslednje strane“423.
Već u prvom broju Štrajher se nije ustezao od napada na Jevreje, koje će
potom, iz broja u broj, osuđivati na grub, prost i zloban način tokom naredne
22 godine: „Mi nacionalsocijalisti nećemo više biti sprečavani da postignemo
cilj koji tražimo. Čak ni klevetom i izdajom. Naš cilj je slobodan nemački narod,
odgovoran samo sebi samom. Sve dok je Jevrejin u Nemačkoj kod kuće, mi smo
jevrejski robovi. Dakle on mora da ide. Ko? Jevrejin!“424.
Do dolaska Hitlera na vlast 1933. godine, Šturmer je već bio jedan od najpopularnijih nacističkih časopisa. Broj čitalaca prelazio je i najveći tiraž od
500.000, koliki je bio 1937. godine. Novina je izlagana širom Nemačke na posećenim javnim mestima – na autobuskim stanicama, u fabričkim kantinama, na
trgovima, u parkovima, prometnim ulicama, ukratko svuda gde su njeni naslovi
mogli privući nečiji pogled.
Na stotine tekstova tokom godina ponavljalo je rasni argument. Štrajher je
redovno koristio termine kao „jevrejski advokat“, „jevrejski doktor“, „jevrejski
423 Randall L. Bytwerk, „Julius Streicher“, Cooper Square
Press, New York, 2001, pp. 1-2, (prev.aut.).
424 Karl Holz, Des Stürmers Kampf (Nuremberg: Stürmerverlag, 1937),
(prev.aut.), citirano na http://www.calvin.edu/academic/cas/
gpa/stuermerskampf.htm, (pristupljeno 12. 4. 2009.)
343
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
tenor“, svesno praveći razliku u odnosu na nemačke poslanike iste profesije.
Svako izdanje Šturmera upućivalo je na to da su Jevreji i Nemci različite rase.
Ubrzo su Jevreji u listu bivali poređeni sa životinjama – insektima, paukovima, krastavim žabama, te prikazivani kao rogati monstrumi. „Ova vrsta
poređenja bila je važan deo Štrajherove strategije. Najpre, naravno, neprijatne
asocijacije na nepopularne oblike animalnog života prebačene su na Jevreje...
Takva poređenja čine Jevreje manje humanim, možda i potpuno nehumanim
bićima. Teško je ubiti ljudsko biće, ali pauka zgazimo bez razmišljanja. Dehumanizacija Jevreja bio je prvi korak na putu za Aušvic“, ocenjuje profesor Rendal Bitverk (Randall L. Bytwerk), pisac jedine štampane Štrajherove biografije425.
Prema Bitverku, Štrajher je pokušavao da izgradi univerzalni stereotip o
Jevrejima. Slično kao što vojnik u ratu gradi stereotip o neprijatelju koji treba da
bude ubijen po viđenju, tako je trebalo da Nemci automatski mrze Jevreje, bez
obzira na razlike. Takav stereotip čini mišljenje nepotrebnim. Ako neko veruje da
su svi Jevreji loši, saznanje da je neko Jevrejin je sve što treba da zna o toj osobi.
„Stvaranje nepovoljne slike o Jevrejima bio je prvi korak. Drugi je bio da se
Nemci ubede da su Jevreji više od neprijatnog. Oni su bili opasni i predstavljali
su direktnu i trenutnu pretnju svakom nemačkom pojedincu kao i postojanju
nemačke nacije u celini“426.
U septembru 1935. godine Hitler je u Nirnbergu najavio takozvane Nirnberške zakone. Štrajher nije bio konsultovan oko ovih zakona, zbog čega je
lično bio uvređen, ali ostatak sveta je to video kao njegovu veliku pobedu i
direktnu posledicu pisanja Šturmera. Njujork Tajms (The New York Times) je u
to vreme pisao da „nakon Štrajherovog trijumfa u Nirnbergu, njegove reči treba
uzimati za ozbiljno“427.
Tridesetih godina list je već otvoreno savetovao Nemcima da izbegavaju
Jevreje. Onda je otišao i korak dalje i počeo da objavljuje spiskove jevrejskih
stručnjaka i prodavaca koje treba izbegavati. Šturmer je uveo i stalnu rubriku
koja je služila kao stub srama a za koju su čitaoci dostavljali podatke o jevrejskim muškarcima i nemačkim ženama koji su viđani zajedno.
425 Bytwerk, op.cit, pp. 106.
426 Bytwerk, op. cit, pp. 117.
427 Ibid, pp. 155.
344
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Ne treba zanemariti ni objavljivanje imena Nemaca koji su se družili sa
Jevrejima, kupovali u njihovim radnjama i, uopšte, imali kontakte sa njima.
Bitverk je evidentirao gotovo 6 500 Nemaca čija su imena tokom godina objavljena u Šturmeru zbog bilo kakvog kontakta sa Jevrejima. Prozvani su doživljavali velike neprijatnosti u životu, od gubljenja prijatelja do javnih osuda na ulici.
Uticaj Šturmera bio je izuzetno veliki. Nisu svi čitaoci poverovali u sve što
je napisano, ali je propaganda trajala dovoljno dugo i bila toliko snažna da probudi sumnju da bi nešto od objavljenog i moglo da bude tačno. U najmanju ruku
dovela je do ravnodušnosti mnogih Nemaca prema Jevrejima, što je utrlo put
holokaustu. Kada su i primetili da Jevreji oko njih nestaju i da ih je sve manje,
mnogi Nemci nisu imali potrebu da reaguju, nisu u tome videli ništa neobično.
Smatra se da većina Nemaca nije o Jevrejima ni razmišljala nakon 1939. godine,
do kada je njihov broj u Nemačkoj već bio zanemarljiv. „To je samo po sebi bila
pobeda nacističkih antisemita. Kad nije bilo nikoga da stane uz Jevreje, bilo je
lako ubijati ih“428.
Zbog toga je jedan od osnovnih ciljeva Saveznika posle Drugog svetskog
rata bio da uhapse Štrajhera. „Saveznici su ga izveli pred sud ne zbog njegove
centralne uloge u nacističkoj vladi ili zbog bilo kakvog direktnog učešća u sprovođenju holokausta, već zato što je, kako je navedeno u optužnici, njegova propaganda ostavila u nasleđe gotovo ceo narod zatrovan mržnjom, sadizmom i
ubistvom. Drugi su izveli holokaust; Štrajher je pripremio teren“429. U optužnici
protiv njega se navodi da je „odobravao, rukovodio i učestvovao u zločinima protiv čovečnosti, posebno u podsticanju progona Jevreja“430.
Optužbe su se odnosile na Štrajherove huškačke aktivnosti protiv Jevreja u
njegovim javnim govorima i tekstovima u Šturmeru.
En i Džon Tusa (Ann, John), autori jedne od najiscrpnijih istorijskih beleški o
Nirnberškom suđenju, ističu da je Štrajherov slučaj bio jedan od težih sa kojim
su se sudije Međunarodnog tribunala susrele. „Imajući u vidu tvrdnju tužilaca da
je progon Jevreja bio nacistički metod za ostvarivanje kontrole nad Nemačkom i
dugoročnog cilja dominacije Evropom... bilo je potpuno logično izvesti Štrajhera
428 Ibid, pp. 178.
429 Bytwerk, pp. 2.
430 Nuremberg Trial Proceedings, Vol. 1, Indictment, (prev.aut.) http://
avalon.law.yale.edu/imt/count.asp (pristupljeno 12. 4. 2009.)
345
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
pred sud. On je bio najzloglasniji predstavnik nacističkih vlasti u mržnji prema
Jevrejima, smatralo se da su njegove novine formirale javno mnjenje i pripremile
psihološke uslove u kojima je javnost bila pripremana da prihvati ubijanje jedne
rasne grupe. Argument je bio ubedljiv. Zakon, međutim, iako često prihvata koncept ’razumnog čoveka’, ne odobrava brze zaključke. On zahteva dokaz da bi
uspostavio vezu između tvrdnji i zločina, motiva i radnji, reči i dela. Gde su te
veze u slučaju Štrajher? Tužilaštvo nije tvrdilo da je sam Štrajher nekoga ubio.
Da li je bilo dokaza koji bi van svake sumnje utvrdili da su Štrajherove reči podstakle druge da počine zločine? Tužilaštvo se nadalo da jeste. Nadalo se da će
ubediti Tribunal da su reči poput ’ubij’, ’istrebi’, ’iskoreni’ koje je Štrajher upotrebljavao logično i neizbežno dovele do smrti Jevreja. Ali jesu li? Tužioci nisu mogli
da dovedu nijednog svedoka koji bi rekao ’odlučio sam da ubijem Jevrejina zato
što sam čitao Šturmer i to sam i uradio’. Bez te veze između reči i dela postojala
je mogućnost da Tribunal samo ustanovi da je Štrajher bio antisemit, a antisemitizam nije bio zločin na Nirnberškom suđenju. Ubijanje Jevreja (ili Cigana, ili
Slovena ili Nemaca) jeste“431.
Braneći se na sudu Štrajher je tvrdio da nije podsticao progon Jevreja. „Uveren sam da sadržaj Šturmera nije bilo podsticanje. Tokom svih 20 godina nikada
nisam u tom kontekstu napisao ’spalite jevrejske kuće, prebijte ih na smrt’. Ni
jedan jedini put se tako nešto nije pojavilo u Šturmeru“432, citira Bitverk njegov
iskaz u Tribunalu i dodaje: „U najstrožem smislu reči, Štrajher gotovo da je u
pravu. Njegov uticaj bio je pre kroz ono što je Šturmer zvao ’sveta mržnja’. Sam
Štrajher nije ubio nijednog Jevrejina, ali reči koje je izgovarao i pisao bile su
osnova holokausta“433.
Sudije su se bez većih teškoća složile oko presude Štrajheru, iako je vođena
rasprava o tome za koje tačke optužnice treba da bude osuđen. Na kraju je proglašen nevinim za učešće u zaveri za agresiju, a krivim za zločin protiv čovečnosti.
„Ono o čemu sudije, međutim, nisu raspravljale bilo je osnovno pitanje da li
su Štrajherove reči mogle da budu neposredno povezane sa delima drugih. Ovo
pitanje je brinulo jednog od američkih pomoćnika tužioca. On se seća da mu
je slučaj bio problematičan – Štrajher je mogao biti grozna ličnost, ali on sam
431 Ibid, pp. 335.
432 Bytwerk, op. cit, pp. 180.
433 Ibid.
346
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
zapravo nikada nikog nije ubio. Od tada ovo pitanje muči i ostale... Stav drugog
američkog pomoćnika je bio da Štrajher nije mogao da izbegne odgovornost za
smrt šest miliona Jevreja čak i ako tačna priroda njegove odgovornosti ne može
da bude precizno utvrđena. Konačno, on je bio ’pomoćnik i pomagač i mogao bi
se uporediti (verovatno to mogu samo Amerikanci) sa vođom navijača koji neprekidnim podsticanjem gomile do frenetičnog uzbuđenja... postaje ključna osoba
u uspehu svog tima’. Mora da su i sudije delile ovaj stav. Nikada nisu sumnjali u
to da Štrajher mora biti osuđen na smrt“434.
Još jedan novinar je bio optužen pred Međunarodnim Tribunalom u Nirnbergu. Hans Friče bio je novinar koga je Gebels 1933. imenovao za šefa servisa
vesti novinskog odeljenja u Ministarstvu propagande. Zadatak mu je bio da brifuje urednike i usmerava ih šta da objavljuju, a izdavao je i saopštenja za inostranstvo. Od 1937. godine paralelno je radio i kao radio voditelj i, prema nekim
izvorima, bio dosta uspešan i popularan. Friče je u Nirnbergu oslobođen optužbi
za zločine protiv čovečnosti. Prema različitim izvorima, uhapšen je odmah po
oslobađanju iz nirnberškog pritvora i osuđen pred nemačkim sudom za denacifikaciju na devet godina teškog rada, ali je 1950. godine pomilovan i oslobođen.
Po Bitverku, Friče je „bio bliže ’običnom novinaru’ u poređenju sa Štrajherom. Štrajher je posvetio celu karijeru antisemitizmu, dok je Friče bio obični
radio-komentator. Iako je jasno podržavao naciste i bio antisemita on nije
koristio genocidnu retoriku po kojoj je Štrajher bio čuven. Osim toga, on se
pokajao“435.
434 Tusa and Tusa, op. cit, pp. 457.
435 Bytwerk, prepiska sa autorkom rada, 28. 4. 2009.
347
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
RUANDA: SUĐENJE NOVINARIMA
„Moć medija da stvore i unište osnovne ljudske vrednosti nosi veliku odgovornost. Oni koji kontrolišu takve medije odgovorni su za posledice njihovog
delanja“436, navodi se u presudi tročlanog sudskog veća Međunarodnog suda
za ratne zločine u Ruandi (MKTR) izrečenoj 2003. godine novinarima i urednicima Ferdinandu Nahimani, Žan-Boskou Barajagvizi (Jean-Bosco Barayagwiza) i
Hasanu Ngezeu (Hassan Ngeze). Nahimana i Barajagviza su bili osnivači i urednici takozvanog Radija Mržnje, RTLM, dok je Ngeze bio osnivač i urednik dvonedeljnika Kangura.
Sudsko veće MKTR utvrdilo je da je Radio Télévision Libre des Mille Collines (Slobodna Radio-televizija hiljadu brežuljaka, RTLM) bio angažovan u promovisanju etničkih stereotipa „na način koji je promovisao prezir i mržnju prema
populaciji Tutsija“, manjinske etničke grupe u Ruandi koja je do proleća 1994.
godine činila 15 odsto stanovništva.
Uloga RTLM-a, kao i dvonedeljnika Kangura, bila je izuzetno značajna za
pripremu, a zatim i samo sprovođenje genocida. Prema zaključcima suda, RTLM
radio je pozivao slušaoce da traže i uzmu oružje protiv neprijatelja. Neprijatelj je bio identifikovan kao Inkotanyi (paravojna formacija Tutsija) ili Inyenzi
(bubašvabe – izraz korišćen od šezdesetih godina za etničku grupu Tutsi pod
geslom da jedini način da ih se Hutu narod oslobodi jeste da ih sve ubije). Radio
je oba termina koristio kao jasnu referencu za sve pripadnike naroda Tutsi.
„Nakon 6. aprila 1994.437 propagiranje etničke mržnje i pozivi na nasilje dobili
su na intenzitetu u emisijama RTLM-a. Ove emisije su eksplicitno pozivale na
istrebljenje etničke grupe Tutsija“438. I pre i nakon 6. aprila 1994. godine, RTLM
je objavljivao imena pojedinih Tutsija i njihovih porodica, kao i onih pripadnika
naroda Hutu koji su bili politički protivnici vladajućeg režima. „U nekim slučaje-
436 The Prosecutor V. Ferdinand Nahimana, Jean-Bosco Barayagwiza, Hassan Ngeze,
Case No. ICTR-99-52-T, Judgment, Summary, 3. decembar, 2003., pp. 3, (prev.aut.),
http://69.94.11.53/ENGLISH/cases/Barayagwiza/judgement/Summary-Media.pdf
(pristupljeno 28. 4. 2009. god.).
437 6. aprila 1994. godine raketom je oboren avion u kojem se nalazio
predsednik Ruande. Incident je bio okidač za početak masovnog
ubijanja Tutsija i taj datum smatra se početkom genocida.
438 The Prosecutor V. Ferdinand..., op. cit, 26, pp. 7.
348
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
vima, ovi ljudi su posle toga ubijeni i Veće je utvrdilo da je, do određenog stepena, njihova smrt uzročno povezana sa objavljivanjem njihovih imena“439.
Osnovan u julu 1993. godine, RTLM je odmah stekao popularnost jer se
sadržajem i načinom prezentacije razlikovao od državnog Radio Ruande. Nahimana, istoričar, obrazovan u Zapadnoj Evropi, bio je jedan od osnivača i direktor
radija, dok je Barajagviza, pravnik po obrazovanju, bio praktično njegov zamenik. RTLM se bavio temama o kojima se pričalo kod kuće, na poslu, u kafićima
i na ulici. Neformalni način izražavanja voditelja i novinara pridobio je simpatije slušalaca, a jednostavan i razumljiv jezik, te razgovor o svakodnevnim problemima brzo je stekao njihovo poverenje. Nevladina organizacija član 19
(article 19) u izuzetno dokumentovanoj studiji „Emitovanje genocida: cenzura,
propaganda i državno-sponzorisano nasilje u Ruandi 1990-1994“440 ocenjuje da
je, imajući u vidu profesionalno iskustvo novinara i voditelja, njihova odluka da
primene stil takozvanih disk-džokej emisija, karakterističnih za radio stanice na
Zapadu, bila namerna. Pojava RTLM-a i brzo približavanje publici otvorilo je prostor za njegovu važnu ulogu u predstojećem masakru. Ubrzo nakon početka emitovanja radio je počeo da sve otvorenije zagovara rasne stereotipe i širi strah od
„opasnosti“ koja preti od Tutsi populacije.
Opšta slika koju je RTLM radio stvarao o zajednici Tutsi je da su oni izdajnički narod, narod koji je varao Hutue, živeći sa njima u miru ali planirajući za
to vreme napad, piše Mari Kimani, novinarka koja je pratila suđenje u Aruši.
Par meseci pre početka genocida, RTLM je sve više isticao sličnost onoga što se
događa u tom trenutku sa onim što se dešavalo 1959. godine, kada su Hutui brutalnim masakrom prekinuli dotadašnju dominaciju Tutsija. Tako je stanovništvo
podsticano na nasilje kao oblik „samoodbrane“. Da bi među Hutuima izazvali
strah od nasilja i raseljenja, mediji su se koristili poluistinama ili čak i lažima i
pretnjama. Definisali su ko je neprijatelj, a kasnije su objasnili šta tom neprijatelju treba učiniti.
Brojni zvučni zapisi i citati emisija RTLM-a koji dokazuju direktno podsticanje na ubijanje i genocid zabeleženi su i sačuvani. Među upečatljivijima je
439 Ibid, 28.
440 Linda Kirschke, Broadcasting Genocide: Censorship, propaganda&state-sponsored
violence in Rwanda 1990-1994, ARTICLE 19, 1996, (prev.aut.), http://www.article19.
org/pdfs/publications/rwanda-broadcasting-genocide.pdf (pristupljeno 17. 4. 2009.)
349
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Habimanino obraćanje slušaocima 13. aprila: „nastavite da držite oči otvorene,
ostanite na oprezu... i kaznite ih kako zaslužuju“441.
Tokom i nakon genocida, novinari RTLM-a su javno poricali da su igrali bilo
kakvu ulogu u podsticanju nasilja kao i da je to što se dogodilo u Ruandi od
aprila do jula 1994. bio genocid.
Valeri (Valerie) Bemeriki, jedna od najpoznatijih novinarki RTLM radija, tek
nedavno je prihvatila da je reč o genocidu, kada je već osuđena na kaznu doživotnog zatvora zbog svoje uloge u njemu. „Samo sam radila svoj posao novinara“, rekla je u ruandskom zatvoru 2004. godine. „Dok smo radili nikada nismo
koristili naš radio da im kažemo (slušaocima) da treba da idu i ubijaju ljude. Ali
slušaoci su nas možda pogrešno razumeli. Ako smo tražili od ljudi da se otarase
bubašvaba, nismo mislili da treba da ubijaju ljude“, izjavila je novinaru Njusdeja
(Newsday)442. Za bilo kakvo loše ponašanje koje bi moglo biti protumačeno kao
podsticanje na genocid, Bemerikijeva optužuje svoje nadređene: „Kao što dobro
znate, novinar je kao vojnik: on priča priču koju mu urednik kaže“443.
Rudžiu, Belgijanac koji je radio za RTLM-ov program na francuskom jeziku,
2000. godine je priznao svoje učešće u podsticanju na genocid i izjasnio se krivim na suđenju pred Međunarodnim sudom za Ruandu. „Shvatio sam da su neki
ljudi u Ruandi ubijeni tokom događaja 1994. godine i da sam ja bio odgovoran
i kriv za to, da je postojala direktna veza između onog što sam rekao i njihove
smrti i, u tim okolnostima, verujem da nemam drugog izbora nego da se izjasnim
krivim“, rekao je sudskom veću tom prilikom444.
U obrazloženju presude kojom Rudžiua osuđuje na 12 godina zatvora, sud
zaključuje da su „mediji, posebno radio RTLM, bili ključno oruđe ekstremista za
mobilizaciju i podsticanje stanovništva na vršenje masakara. Slušanost RTLM-a
je u Ruandi bila velika i on (radio) je postao efikasan instrument propagande.
Optuženi, novinar i voditelj RTLM-a, igrao je jednu od ključnih uloga u podstica-
441 Ibid.
442 Dele Olojede, „When Words Could Kill“, Newsday, 4. maj, 2004, (prev. aut.),
http://www.pulitzer.org/archives/6922 (pristupljeno 29. 4. 2009)
443 Ibid.
444 The Prosecutor Vs. Georges Ruggiu, Judgement, 45, ICTR Basic
Documents and Case Law, DVD 1995-2006., pp. 13, (prev.aut.).
350
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
nju na etničku mržnju i nasilje koje je RTLM energično širio... Njegove emisije su
podsticale masakre Tutsi stanovništva“445.
Dvonedeljni magazin Kangura, osnovan 1990. godine, bio je štampana prethodnica RTLM radija. Osnivač i glavni urednik magazina bio je Hasan Ngeze, za
koga je MKTR utvrdio da je u potpunosti kontrolisao sadržaj lista. Kangura je po
dometu i uticaju kasnije upoređivana sa Štrajherovim Šturmerom.
Jedan od karakterističnih tekstova bio je „Deset zapovesti“, objavljen u
decembru 1990. godine, u kome su pripadnici Hutu naroda pozivani na buđenje
„gde god da su“, te da preduzmu sve neophodne mere kako bi „odvratili neprijatelja od započinjanja novog napada“. Tutsi su opisivani kao „krvožedni“, sa
ambicijom da dominiraju narodom Hutu i preuzmu vlast.
„Kangura je, kao i RTLM, stigmatizovala etničku grupu Tutsi u Ruandi do stepena na kome njihovo ubijanje nije samo stvar nacionalne dužnosti, već ubistvo
Tutsija nije kao oduzimanje života ljudskom biću. Oslobađate se bubašvabe.
Zato je bilo tako lako uzeti mačetu, ubiti nekog i onda otići kući i pričati sa svojom decom“446, navodi Čeriti Kagvi-Ndungu (Charity Kagwi-Ndungu), članica tužilačkog tima na suđenju novinarima.
„Veće je razmatralo individualnu krivičnu odgovornost Ferdinanda Nahimane i Žan-Boskoa Barajagvize za emitovanje RTLM programa na osnovu njihovih uloga u stvaranju i kontroli RTLM-a. Nahimana i Barajagviza bili su ’broj
jedan’ i ’broj dva’ najužeg rukovodstva radija. Oni su predstavljali radio na najvišem nivou na sastancima u Ministarstvu informisanja, oni su kontrolisali finansiranje kompanije, a obojica su bili članovi Upravnog komiteta koji je zapravo
funkcionisao kao odbor direktora RTLM-a. Prihvatajući da Nahimana i Barajagviza nisu direktno donosili odluke u vezi sa svakom emisijom na RTLM-u, sud
konstatuje da su ove odluke, bez obzira na to ko ih je donosio, bile odraz uredničke politike za koju su optuženi bili odgovorni. Emisije su prenosile poruku
etničke mržnje i poziv na nasilje protiv Tutsi populacije“447.
Ngeze je, po oceni sudija, napisao mnogo članaka i uvodnika koji predstavljaju jasan dokaz njegove genocidne namere. „Kao osnivač, vlasnik i urednik
445 Ibid, 50-51, pp. 14.
446 Charity Kagwi-Ndungu, Symposium: The Media and the Rwanda
Genocide, 13. 3. 2004., transcript, pp. 42, (prev.aut.).
447 The Prosecutor V. Ferdinand..., op. cit, 79-80, pp. 19.
351
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Kangure, Hasan Ngeze je koristio publikaciju da ulije mržnju, promoviše strah i
podstiče genocid. Očigledno je da je Kangura igrala značajnu ulogu... u stvaranju uslova koji su doveli do genocida“448.
Nahimana je pravosnažnom presudom osuđen na 30 godina zatvora, Barajagviza na 32, a Ngeze na 35 godina.
Tri urednika nisu, međutim, jedini medijski poslenici osuđeni za ratne zločine u Ruandi. Kao što je već rečeno, novinar RTLM programa na francuskom
jeziku, Belgijanac Rudžiu, osuđen je na 12 godina zatvora pošto je priznao krivicu pred MKTR-om. Nekim novinarima ovog radija sudilo je lokalno pravosuđe.
Valeri Bemeriki, na primer, izdržava kaznu doživotnog zatvora u Kigaliju na koju
je osuđena nakon što ju je sud u Ruandi proglasio krivom za genocid.
Slučaj medija mržnje u Ruandi još jednom je otvorio pitanje kolika je odgovornost novinara za zločine protiv čovečnosti i genocid. Moglo bi se reći da
postoji saglasnost da novinari nisu ti koji započinju konflikt već su to politički
moćnici koji medijima manipulišu. To, međutim, ne oslobađa individualne odgovornosti novinare i urednike koji su podsticali na nasilje. Tamo gde se utvrdi da
je to bilo krivično delo, odgovornost nije samo etička i profesionalna i mora je
utvrditi sud po slovu zakona. To, naravno, nije ni lako ni jednostavno, reči su
nekonvencioalno oružje čiju je ubojitost teško odmeriti paragrafima, a tanka
linija kojom se tužioci i sudije tom prilikom kreću zahteva izuzetan oprez i profesionalnost. Ipak, to je jedini način da se teret kolektivne odgovornosti skine sa
čitavih medijskih kuća koje decenijama nakon promena imaju problem da vrate
poverenje čitalaca, slušalaca i gledalaca, a time i da obavljaju ulogu kakvu u slobodnom društvu treba da imaju – budnog i beskompromisnog čuvara demokratskih vrednosti i zaštitnika interesa javnosti.
448 The Prosecutor V. Ferdinand..., op. cit, 105, pp. 24.
352
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
PROF. DR IVO BANAC
PRED ZADATOŠĆU ISTORIJE DIRIGOVANIH MEDIJA
MEDIJI U SLUŽBI (RATNOG) PROJEKTA
Koncept idejnosti je zapravo suština dirigovanih medija,
što je kao nasleđe ostalo i u tranzcionom razdoblju
Zaista je teško reći išta novo na ovu temu, posebno pred Markom Tompsonom. Ta knjiga „Kovanje rata“, objavljena u Zagrebu pred 12 godina, mala je
enciklopedija svega onoga što je relevantno za upoznavanje zlouporabe medija
u zemljama bivše Jugoslavije i što je pridonijelo upravo okolnostima koje su bile
najkarakterističnije za ratove nakon 1991. godine. Ja bih rado dao kontekst koji
možda objašnjava narav zloporabe medija i posljedice s kojima još uvijek živimo,
kao i elemente za opcije koje je i kolega Tompson naznačio. Govorio bih prije
svega o zadatostima.
Moramo uzeti u obzir da je dekadentno stanje medija 90-ih godina u prvim
fazama pluralizma posljedica dirigiranih medija koja je pratila novinarstvo i elektroničke medije kroz cijelo 20. stoljeće. Mi smo ovdje preživjeli niz diktatura, od
kojih su neke bile relativno lagane, poput one 30-ih godina do vrlo žestokih za
vrijeme Drugog svjetskog rata i, dakako, komunističkih poslije Drugog svjetskog
rata. Nedavno sam slušao staru ploču koju je izdao Radio Begrad 60-ih godina
kao komemorativnu za Mošu Pijade, koji je bio pripadnik profesije. Tih godina
Pijade vrlo rječito, prije svega ironizira neke sitne pogreške koje se mogu dogoditi
u pisanju novinara. Na primjer, u jednom listu je objavljeno da je on bio zatvoren
u Kerestincu i da je pokušao pobjeći za vrijeme one poznate provale iz Kerestinca
1940. godine. On to ismijava, jer nije s tim imao nikakve veze, ali kaže da su to
male stvari, da to nije bitno. Bitno je da se u našem novinarstvu događaju krupne
greške koje samo pokazuju da ima novinara koji nisu idejni. I taj koncept idejnosti
je zapravo suština dirigiranih medija, što je kao nasljeđe ostalo i u tranzcijskom
razdoblju. To jest, ideja da mediji moraju služiti nečem izvan njih, nekoj većoj ideji,
nekom projektu. U ovom slučaju ratnom projektu. Mislim da je takva koncepcija
medija jedan od velikih problema s kojima se mnogi novinari devedesetih, a neki
ni danas, još nisu posve suočili. To je jedna zadatost povijesti dirigiranih medija,
353
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
što je nešto s čim se moramo tek razračunati. Nije bilo nikakve odgovornosti za
čitavu jednu povijest pisanja u službi koje je uvijek bilo u funkciji određenih diktatura. Ta zadatost je koncept koji odražava zapravo nasilje, prinudu u općenitoj
društvenoj klimi na našim prostorima. Sama ideja da može doći do istrage naše ili
vaše u jednom trenutku odlučujućem za povijesni razvoj govori o dubokoj netoleranciji koja se propagirala na sve načine. Nedavno sam gledao čitanku za četvrti
razred osnovne škole koju sam ja koristio. Upravo u ovoj zgradi prje 50 godina. Tu
ćemo naći nevjerojatnih tekstova. Evo jedan primjer koji govori o porukama koje
su davane u edukaciji tog, i ne samo tog vremena. Tekst je iz romana „Demonja“
Milana Nožinića, scena je sa Šamarice za vrijeme Drugog svjetskog rata. Jedan
dečko umire u krilu svoje majke, pogođen neprijateljskim rafalom. To promatraju
ljudi iz partizanske skupine i (čita tekst, ljudi gledaju sad majku, sad dječačića,
ona ga ljulja kao da spava). Najmlađi zbog teške slike kaže: „Ajdemo, Demonja,
zakasnit ćemo“. „Čekaj, gledaj, stani brate da se napijem mržnje, da se nahranim
gnjeva“. To, dakako postaje motiv za odmazdu koja se doživljava u tom kontekstu kao potpuno legitimna. Kad takva ideja uđe među osnovnoškolsku populaciju,
možete misliti kako se dalje reproducira i širi. I to je jedna zadatost kad razmišljamo o raznim aspektima degeneracije medija 90-ih godina.
Ima još jedan element koji mi se čini važnim i koje dijeli razvijene demokracije i one koje tek ulaze u pluralizam. To je nepostojanje granice između onog
što je društveno respektabilno i onoga što to nije. Recimo, ne može se tvrditi
da u razvijenim demokracijama nema ekstremista, širitelja mržnje, ljudi koji na
svaki način rade na vrlo sličnim projektima koje smo ovdje doživjeli 90-ih godina.
Ali takvi ljudi uglavnom nemaju pristupa u etablirane medije. Teško je zamisliti
nekoga tko propagira rasnu mržnju kao autora uvodnika ili članka u listovima
poput „Le Mondea“, „NY Timesa“, itd. To je nezamislivo. A kod nas se 90-ih
upravo to događalo i još se uvijek događa. Bilo je potpuno normalno da se članci
sa ekstremnim porukama objave u najelitnijim listovima bivše Jugoslavije. I to se
i danas događa. Događa se prečesto. Ja pratim dio beogradskih novina i moram
reći da čitajući NIN danas ne vidim neku bitnu razliku od NIN-a iz 90-ih. Pojavljuju
se formulacije koje su do te mjere histerične po sadržaju da se čovjek pita kakva
je pretpostavka. Zar ne gradimo još jedno kovanje rata u nekim drugim dijelovima
nemirnog balkanskog poluotoka? I još jedna zadatost koju moramo imati u vidu i
koja je propagirana sistematski zadnja dva stoljeća – dijelom kao naš odgovor na
dehumanizaciju naših područja koju su obavljale razvijenije sredine. Taj je pogled
354
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
ovo područje označavao kao divljačko, a onda se to divljaštvo veliča kao nešto što
je po sadržaju herojsko. To je ona misao koja se pojavljuje u Nazorovoj pjesmi: Mi
porod jesmo vuka i arslana/što davno bješe još je u nama.
Vratimo se mogućnosti da odgovornost medija tražimo brzo ili sustavno. Tu
ima čitav niz prepreka koje su, naravno, povezane sa općenitim stanjem u društvu.
Recimo, ove rasprave koje se sada u Hrvatskoj vode oko tema u izbornoj kampanji govore o osjetljivosti na razne manipulacije koje su tipične za ovu faza našeg
razvoja. A mislim da takvih situacija imamo u izobilju u čitavoj regiji. Prema tome,
sanacija samog društva je nužna pretpostavka za rast odgovornosti u medijima.
To neće doći lako, potrajat će, mislim ne jednu već više generacija koje će, nadam
se, živjeti u stabilnom društvu. Jer stabilnost pretpostavlja onu vrstu odgovornosti koja je, naravno, uvijek poremećena kad dolazi do ratova i diktatorskih režima.
Drugi aspekt je, dakako, edukacija. To je nužno projekt na kojem se radi s
više strana. Neću tu ponavljati ono što predstavljaju i neki ovdje prisutni, ali se
to odnosi i na edukaciju samih novinara. Bojim se da se često možemo zapanjiti
razinom neznanja koje je pokazano u nizu članaka. Naravno, tome ima lijeka. To
pretpostavlja da su pripadnici profesije ipak educirani da izbjegavaju ne samo
činjenične nego i druge greške. Recimo, u „Slobodnoj Dalmaciji“ prije dva dana
bio je članak o zahtjevima japanskih turista u Hrvatskoj. Ono što je strašno je u
naslovu „Krivooki traže. . .“. Sama ideja da se u jednom dnevnom listu u ovoj
zemlji može upotrijebiti rasistički izraz kao taj govori o neosjetljivosti i needuciranosti dijela novinara. Kolega Tompson je govorio o odgovornosti putem
sudova, uključujući one koji su „postavljeni“ po samoj profesiji. Moram naglasiti
da bih bio protivnik bilo kakve restriktivne procedure čak i prema najgorim širiteljima mržnje u medijima. To vas uvijek uvodi u onaj prostor gdje cenzura postaje
legitimna. Mislim da ne treba ići restrikcijom, najmanje ne zakonima koji bi regulirali ono što se piše u medijima, ali treba stvoriti takvu vrstu samozaštite unutar
profesije koja bi mogla regulirati ponašanje pojedinaca. Kako doći do suda časti,
kako doći do stupnja samosvijesti gdje profesija sama nadzire svoje pripadnike
teško je reći. Sigurno je jedno: to u ovom trenutku ne postoji,. Da postoji, ne bi
bilo toliko primjera i danas koji su dio problema o kojem upravo razgovaramo.
Mislim da nisam na najbolji način riješio ovo pitanje, ali, priznat ćete, malo smo
umorni od problema odgovornosti medija upravo zbog toga što nismo pronašli
formulu koja bi nas mogla zadovoljiti. Ponavljam, do toga može doći tek s promjenama generacijskih orijentacija.
355
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
PROF. DR ŽARKO PUHOVSKI, FILOZOFSKI
FAKULTET, SVEUČILIŠTE U ZAGREBU
NUŽNA JE PRETPOSTAVKA NE CIVILNO VEĆ
CIVILIZOVANO DRUŠTVO KOJE JE SPREMNO ISKAZATI
PREZIR PREMA LJUDIMA KOJI TO ZASLUŽUJU
NEPRISTOJNO JE PREBACIVATI PROBLEM NAPROSTO NA TUŽILAŠTVO
Ipak treba poći od koljača Koljači hodaju ulicama, deluju kao ugledne osobe
u političkom, privrednom, javnom i drugom životu. Mislim na fizičke koljače, ne
idejne. I u tom pogledu se ponavlja nešto o čemu se govorilo u Nemačkoj početkom 50-ih i što se uvek događa nakon rata – naprosto se ne može suditi svima.
To je loše, to je žalosno, to ima veze s nesposobnošću ljudi koji to rade, ali se vraćam na početak. To ima veze s nespremnošću društva da se ponaša civilizovano
Tu sam, kao što sam već rekao, u poziciji da nisam ni novinar ni pravnik, da
sam negdje između. I iz te pozicije između mislim da mogu govoriti o tri razine
problema. Prva je zadana tema: profesionalni kodeks je mišljen svugdje kao
dokument moralnih obveza. Za prekršaj moralne obveze nema druge sankcije
osim da se osobu oglasi nemoralnom. Dakle, prekršaj moralne obveze ne može
biti sankcioniran kaznama, kako se to stalno misli, to nije disciplinski pravilnik, to nije zakonska odredba, to je nešto što treba moralno sankcionirati. Da bi
to bilo moguće, nužna je pretpostavka ne civilno, nego civilizirano društvo koje
je spremno iskazati prezir prema ljudima koji to zaslužuju. To je nešto što kod
nas ne postoji i zato je nepristojno prebacivati problem naprosto na tužiteljstvo,
državno odvjetništvo ili sud kad društvo nije u stanju neke ljude koji to zaslužuju iz moralnih razloga na odgovarajući način tretirati. Postoje primjeri, recimo,
u Danskoj nakon rata, u Norveškoj nakon rata, kako se tretiralo neke ljude koji
su opravdano doživjeli prezir zajednice. Kod nas toga nema. Jedini prezir koji
postoji je bio etnički utemeljeni prezir. Jer je jedina etika koja je postojala je bila
etnički utemeljena. Etno-etika koja pretpostavlja da sam zato što sam po etnicitetu Hrvat ujedno dobar, ili Srbin, ujedno dobar, itd. To je prava razina problema na koju hoću upozoriti. Dakle, kad je riječ o profesionalnim kodeksima,
to je opće mjesto.
Kad je konkretno o novinarskom kodeksu riječ, po mom sudu je problem u
tome što se olako polazi od moralne razine problema, a preskače se spoznajna.
356
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Dakle, pretpostavlja se da novinari zaista znaju istinu, a ne žele je pisati. Moje
višedesetljetno poznavanje stotina novinara pokazuje da su kod njih barem
toliko često bili na dnevnom redu intelektualni problemi, dakle nesposobnost
da razumiju koliko moralni problemi, dakle spremnost da kažu ono što su razumjeli. Kad se stvar svede na moralni problem, ispada da su novinari svi u stanju
razumjeti, vidjeti istinu, pa je iz kukavičluka ne kažu. Dakle, glupost se, jednostavno rečeno, ostavlja po strani. Glupost jest ljudsko pravo. Novine su me zbog
toga kritizirale, ali ja to i dalje tvrdim. Ali, ne i profesionalno pravo. I o tome
također treba govoriti sa stajališta profesionalne obveze. Jednostavni primjer:
za nekoliko dana dolazi još jedna obljetnica pada Vukovara. Ja sam prije nekoliko godina predložio da Novinarsko društvo taj dan proglasi Danom sramote
hrvatskog novinarstva. Ni jedan jedini medij u Hrvatskoj nije ni tog ni narednog
dana objavio da je Vukovar pao. To je najveća kolektivna sramota svih novinara i
novinarki u Hrvatskoj. Nikada se tome u novinarskim redovima nije razgovaralo.
Mnogi zaista nisu znali, jer su informacije bile dvojbene, mnogi su znali i odlučili biti domoljubni. Odlučili u ova dva načela koja je Dejan (Anastasijević) spomenuo shvatiti da bi istina mogla štetiti pa onda radije ćemo malo oštetiti istinu
da ne oštetimo javnost. I to jest realna dilema. Jednostavno govoreći, svako uređeno društvo počiva na stanovitoj količini laži bez koje ne bi bilo uređeno. Bez
toga nema civilizacije. Od toga da kažem Dobar dan ili Dobro jutro. Kad sretnem
susjeda u šest ujutro, ja u šest sati ujutro nikom ništa dobro ne želim. Ali ću reći
Dobro jutro da ne kompliciram susjedske odnose. Dakle, mi od razine pristojnog
ponašanja nadalje prihvaćamo takozvane korisne neistine ili laži i s njima svaka
civilizacija živi. Zato se kad se govori o komisijama za istinu i pomirenje zaboravlja da uz istinu uvijek ide uznemirenje. Istina ne umiruje. To su naprosto loše
preslikane kršćanske floskule. Istina uvijek uznemiruje, izaziva sporove, jer se s
njom teško može živjeti. Zamislite osobu u bilo kojoj zajednici, od obitelji nadalje, koja bi govorila istinu, samo istinu i ništa do istine. Takva bi osoba konsenzusom svih susjeda, prijatelja, srodnika završila u prvoj ludnici u roku od nekoliko
tjedana jer to nitko ne bi mogao izdržati. Prema tome, ne možemo se ponašati
kao u nekom utopijskom modelu u kojem bi svi junaci novinari i novinarke govorili istinu i samo istinu, a zli direktori, poslušnici, političari im to onemogućavali.
Naprosto su kompromisi nešto što se realno događa. Kad se shvati da se kompromisi događaju, postavlja se moralno pitanje do koje točke mogu raditi kompromise a da ne oštetim neka temeljna načela. Svako malo čujem u tramvaju
357
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
nekog kako kaže da nikad ne laže. Imam potrebu fizički napasti toga, jer je to
naprosto nemoguće. Nije istina da se tako može živjeti i to se ne može tražiti.
Moralni kodeks ne može tražiti luksuz. Ne zaboravite da je hrabrost moralni luksuz. Mi nemamo pravo od ljudi tražiti hrabrost. Imamo pravo tražiti da rade ono
što im je obveza do razine na kojoj sebe ne ugrožavaju. Sve preko toga je hrabrost, a to je luksuz. Hrabar sam ako sam učinio više nego što imate pravo od
mene očekivati. Dakle, ne možete od mene očekivati da činim više od onoga što
imate prava od mene očekivati. To je kontradikcija. Dakle, to su posebni primjeri
ljudi koji su se zaista ispostavili, žrtvovali, koji su svoju egzistenciju doveli u
sumnju, pa i život, i oni su po logici stvari zanemariva brojčana manjina. Inače
po primjeru, naravno, nezanemariva. To ne može biti osnova kodeksa. Osnova
kodeksa može biti minimalna pristojnost. Primjerice, ako već počne napad na
nekog, da se ne moraju baš svi priključiti tom napadu. Ako je netko ucijenjen,
nisu svi ucijenjeni. Ako se nakon dva dana ne može o nekim stvarima govoriti,
zašto se danas ne može govoriti o tome kako se izvještavalo o Vukovaru prije 17
godina? Kad je čak i za gospodina Tomca prošlo skoro dovoljno vremena. Prema
tome, imamo situaciju u kojoj treba razlikovati te dvije razine.
I konačno, treća razina na koju hoću upozoriti: pitanje osoba, odnosno biografija. To se može zvati lustracijom, opet nekim profesionalnim elementima.
Tu je kolega Jurišin navodio ST kao jedan od onih znakova propagande za rat u
Hrvatskoj. Urednik danas najutjecajnijeg dnevnika u Hrvatskoj je svoju karijeru
počeo u ST-u. O tome se nigdje ništa ne može reći. Danas najugledniji tzv. liberalni novinari, primjerice u Globusu i Nacionalu, su bile perjanice govora mržnje
u Globusu početkom 90-ih. Etničkog, rodnog i svjetonazorskog. Ljudi koji danas
sa zgražanjem pišu, recimo, o Norcu. I to su stvari o kojima zaista treba govoriti. Pitanje glasi: Na kojoj točki se zaista radi o prijelomu, o tome da sam spoznao nešto pa promijenio poziciju, a na kojoj se radi o tome da se ušvercavam u
novi main stream. Argument je veoma jednostavan. Onog časa kad netko objavi
tekst u kojem kaže: Spoznao sam da su stvari koje sam radio prije toliko i toliko
godina bile pogrešne, činio sam to iz dobre vjere, žao mi je zbog toga, ja s tim
nemam nikakvim problema. Ali ta ideja da se korak po korak prebacujem s jedne
na drugu stranu u nadi da će svi zaboraviti, jer novine traju samo jedan dan, je
problem. Ne samo profesionalni, nego zato nam se opet pojavljuje netko tko će
punim plućima recitirati poeziju u prozi tipa „novinari su savjest društva“ nasuprot pokvarenim političarima, nesposobnim tužiteljima i koruptnim policajcima.
358
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
I u tom pogledu – završna točka. Naravno da većina ljudi koji su odgovorni za
ove ratne zločine o kojima je prije govoreno neće biti procesuirana. Ali, po mojoj
procjeni, oko 5000 počinitelja ratnih zločina na području bivše Jugoslavije koji
su klali, ubijali, silovali neće biti procesuirano. To je ipak najveći problem. Pa
onda ovi, kako kažu Nijemci, schreibtischteater, ljudi koji su za pisaćim stolom
pripravljali zločine. Ipak treba poći od koljača. Koljači hodaju ulicama, djeluju
kao ugledne osobe u političkom, privrednom, javnom i drugom životu. Mislim na
fizičke koljače, ne idejne. I u tom pogledu se ponavlja nešto o čemu se govorilo
u Njemačkoj početkom 50-ih i što se uvijek događa nakon rata – naprosto se ne
može suditi svima. To je loše, to je žalosno, to ima veze s nesposobnošću ljudi
koji to rade, ali se vraćam na početak. To ima veze s nespremnošću društva da
se ponaša civilizirano. Da se kaže: O.K. vi imate novac, vi imate utjecaj, vi imate
novine, vi mate banke, ali neću s vama razgovarati jer ste činili stvari koje ja kao
osoba koja sebe smatra pristojnom ne mogu prihvatiti. Tek kad to učinim imam
pravo gnjaviti ovog ili onog tužitelja, ovog ili onog policajca, ovog ili onog političara da nešto učini. To se nije dogodilo ni unutar novinarskih struktura, ni u općoj
javnosti, ni u sveučilišnoj javnosti, nisam pristran. Ali ona je bila trećerazredna
jer su profesori općenito razmjerno nevažni, s nekoliko izuzetaka. U tom pogledu
se radi o staroj i jednostavnoj frazi na kojoj nekolicina od nas godinama inzistira. Sučeljavanje s prošlošću. To se naprosto kaže što je bilo. Meni je puno važnije da se kaže što je bilo nego da Francek ili Štefek idu u zatvor. Iako ni ti ne bi
bilo loše, naravno. Da se naprosto kaže o čemu se zaista radi.. . Ne može se sve
svesti na to da su poslušnici u novinarskim redovima činili ono što im je netko
rekao. Jedan dio novinara je to radio, radio svinjarije iz uvjerenja. Ne samo zbog
novca. I nemojmo zaboraviti jednu stvar na kojoj sam godinama inzistirao – da
je sve počelo s liberalizacijom medijskog prostora u Jugoslaviji. Tako da je Savez
komunista izgubio sposobnost kontrole nad medijima i onda je izašlo nešto što
nisu izmislili novinari, nego što je očito postojalo, nešto što je bilo 40 godina prinudno tjerano pod tepih. To nisu samo novinari pustili da dođe do riječi. Nego
oni koji su 40 godina, ja sam tu frazu upotrijebio prije govora mržnje, naredili
tišinu mržnje, zabranili da se o mržnji govori. Onda je ona eksplodirala kad više
kontrole nije bilo. Kroz medije, uz ostalo, pa u ratu. U tom pogledu se vratimo:
kodeks treba gledati u budućnost, on treba poći od sposobnosti da se spoznaju
činjenice do moralne odgovornosti. Ali odgovornost znači prije svega pripravnost da se prihvati reakcija. I dalje ne možemo objaviti odgovor u novinama na
359
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
pristojan način. A kamoli na televiziji ili radiju ako nismo posebno moćne osobe.
Ponavljam, od „Hrvatskog slova“, preko „Ferala“ do „Jutarnjeg lista“, ista vam
je šansa da vam objave odgovor na ono što su rekli. A te novine inače nikakvu
drugu zajedničku vezu nemaju. Osim što se sindikalno pokrivaju prema svima
oko sebe. Vi ne možete ni u jednim od tih novina demantirati neistine koje o
vama pišu tako da to bude objavljeno na istom mjestu, istim slovima u idućem
broju bez istovremenog komentara urednika, što je stvar elementarne pristojnosti. To ne možete praktički ni u jednim novinama postići. Dodatni element: u
zadnje tri, četiri godine pojavljuje se nešto što se zove forumi na internetskim
izdanjima novina. Tu se pojavljuju neopisivi primjeri govora mržnje. Navest ću
dva koja se mene tiču. Prvi je glasio ovako: Hrvatski ražnjić: prvo nabijete Karlu
del Ponte, onda Goldsteina, pa Žarka Puhovskog. Drugi: Kad konačno Puhovskom odrubimo glavu, iz njegovih će vena curiti pišalina a ne krv. To je nešto što
su forumi maločas spomenutog najuglednijeg dnevnog lista u Hrvatskoj objavili
jer se smatra da, za razliku od Pisma čitatelja, za forume uredništvo nije odgovorno. To je kakti sloboda. Ta sloboda ne može biti, kolikogod to tehnički bilo
teško, biti bez granica. Ako je jasno prihvaćeno da je uredništvo odgovorno da
je kao čitatelj napišem psujući njega ili nju, ne vidim po kakvoj logici nema odgovornosti za ono što se piše na forumu, a o tome uopće nikakve rasprave do sada
nije bilo. Jer se svi ponašaju prema onome: to su nove tehnologije, internet je
prostor slobode, to se nas ne tiče. Dakle, etički kodeks ne kažnjava, on naprosto
ide ka preziru. Oni koji ga prekrše idu na ploču. Piše: Žarko Puhovski je povrijedio sveučilišni kodeks jer je, recimo, ostavio studente šest sati da čekaju na
ispit. To jest ili nije dovoljno da meni bude neugodno. Ali to je konzekvencija,
nema drugog kažnjavanja. Za to, međutim, treba ta vrst civilizacije koje nemamo
i po mom sudu otuda stvar opet počinje. Hvala lijepo.
360
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
PERO JURIŠIN, SLOBODNI NOVINAR, SPLIT
HRVATSKI NOVINARI I SUĐENJA ZA RATNE ZLOČINE
ČAST PROFESIJE
I ono malo istine što se tih dana probilo do javnosti, a
kasnije i kroz retke nezavisne medije, omogućilo je da
novinarska svedočenja postanu dokumenti vremena
Ima jedna izreka koja kaže da je sumnja jedini ispravni put do istine. To
bi, drugačije rečeno, trebalo značiti kako je samo preispitivanje onoga što se
dogodilo put do saznavanja uzroka i posljedica tog događaja, pa time i do dobijanja cjelokupne slike o tom događaju, koji upravo u odnosu na povod, uzroke
ili posljedice može poprimiti potpuno drugačiju konotaciju od onoga što nam
se u prvi mah učinilo čak i neposrednim promatranjem ili pak sudjelovanjem u
događaju.
Riječ je dakle o stavljanju događaja u određeni kontekst (vremena i prostora) u kojem će se „osobne istine“ suočavati sa nizom drugih „osobnih istina“
i mnoštvom činjenica, stvarajući u međusobnoj interakciji pretpostavke da se
što više približimo istini.
U tom smislu, gledajući na zbivanja proteklih ne samo 15-tak, već i 20, pa i
više godina, distanca nam pomaže da događaje sagledamo u svjetlu procesa, u
konkretnom slučaju procesa razbijanja Jugoslavije. Pritom je posebna vrijednost
u tome što smo svi, više ili manje neposredni promatrači ili direktni sudionici
(pasivni ili aktivni) tog procesa. To su neke od ključnih pretpostavki za dolaženje
ili bolje reći približavanje istini o onome što se dogodilo.
KO JE KRIV
Naime, lako je reći: “oni drugi su krivi za sve, a mi smo u svemu nevini“. Ili,
“mi nismo mogli ništa drugo napraviti, jer nam ‚oni’ nisu ostavili manevarskog
prostora da postupimo drukčije“.Ali, upravo nam vremenska distanca potvrđuje i
uči nas da su i „nevini“ itekako pripomogli razvoju događaja. I sama težina ratne
traume utjecala je da se neka zbivanja potisnu u drugi plan što onda otežava
dobivanje vjerodostojnog konteksta kako bi se što bolje razumjelo određene
361
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
događaje. Danas se tako skoro više i ne govori o povijesnoj odgovornosti Saveza
komunista, koji nije znao naći odgovore na izazove početkom 80-tih godina i
nakon, simbolički rečeno, pojave Slobodana Miloševića. Kada se to gleda kroz
prizmu Hrvatske, onda se sva krivica za ono što se dogodilo nakon odlaska SK
sa vlasti, ne može pripisivati samo Franji Tuđmanu i njegovoj stranci, čemu su
mnogi skloni, a bez da se sagleda koliko je nastupu HDZ-a na vlast doprinio i
nesposobni SKH.
S druge strane, važno je sagledati koliko je i zašto, u potonjem sukobljavanju, HDZ išao na ruku srpskom nacionalizmu. Odnosno, koliko je vlast, uspostavljena u Zagrebu u travnju 1990. godine dodatno doprinijela homogeniziranju
Srba, naročito u ruralnim i nerazvijenim djelovima Hrvatske. Koliko je i zašto
novouspostavljena vlast radila na reviziji prošlosti, pogotovo one antifašističke
iz vremena Narodnooslobodilačke borbe. Kako se i zašto, često vrlo brutalno,
obračunavala sa ideološkim neistomišljenicima. Zašto je usporedo sa eskaliranjem sukoba sve više sotonizirala Srbe, a kasnije i Muslimane (Bošnjake). Zašto
je i sa kakvim ciljem vlast manipulirala Katoličkom crkvom te zašto je ova pristala
na takvu poziciju.
Medijska blokada i propaganda uspostavljena u Hrvatskoj bitno su otežavali sagledavanje cjeline događanja, ali i djelovanja te postupaka HDZ-a i ekstremnih hrvatskih nacionalista. Tako je tada teško bilo uočiti da je izbacivanje s
posla po ideološkom i nacionalnom kriteriju praksa ne samo u pojedinom gradu.
Također, izbacivanje iz stanova, isključivanje telefona, ukidanje mirovina i rušenje antifašističkih obilježja, nije bila samo posebnost jednog grada ili regije. Da
ne govorimo o likvidacijama i s tim u vezi „začuđujućom“ neefikasnošću policije.
Pokušaji da se informira drugačije, da se koliko toliko sačuvaju profesionalni kriteriji u novinarstvu nisu uspjeli.
Ipak i ono malo istine što se tih dana probilo do javnosti, a kasnije i kroz
rijetke nezavisne medije, omogućilo je da ta novinarska svjedočenja postanu
dokumenti vremena, tragom kojih su kasnije ispričane mnoge neugodne priče,
na koje je hrvatska javnost, impregnirana političkom propagandom i zatupljena
nemoćnom opozicijom, u početku negativno reagirala. Pritom je indikativno da
je, primjerice 90-tih, reakcija vlasti ovisila i o tiražnosti medija. Tako se službeni Zagreb nije mnogo uzbuđivao zbog tekstova objavljenih u „Feral Tribuneu“, časopisu „Arkzin“, „Bumerangu“ i „Novom listu“, dok su njihove tiraže
tržišno bile nezanimljive, pa stoga i njihov utjecaj ograničen. Pritisci, počevši
362
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
od otvorenih prijetnji, hapšenja, premlaćivanja, prisluškivanja, paljenja tiraže,
a kasnije naročito kroz sudske tužbe, sa enormnim zahtjevima za odštetu zbog
„duševnih boli“, počeli su sa rastom tiraža, ili kao u primjeru Radija 101 povećanjem slušanosti. Krajnji cilj je bio ušutkati ili potpuno ugasiti određeni medij.
Dio novinara tako je spašavao čast profesije, ali i odrađivao posao dobro
uhljebljenih političara, koji nisu imali snage i hrabrosti da sami prvi potaknu
brojna pitanja kršenja ljudskih prava, pljačkaške pretvorbe i općeg sunovrata u
kojem su uništene institucije sustava, počevši od pravosuđa do policije i u kojem
je rad sveden na apsurdnu kategoriju, jer se švercom svega i svačega, te drugim oblicima kriminala, pogotovo u okviru državnog ustroja moglo osigurati bolji
život bez rada i znanja. Došlo je do potpunog moralnog rasapa i negiranja svih
dotadašnjih vrijednosti.
APSURD
Tako smo došli do danas apsurdne situacije da su novinari, uz često tijesnu suradnju s nevladinim organizacijama za zaštitu ljudskih prava, bili jedan
od najznačajnijih faktora očuvanja zdrave supstance društva, što se za najveći
dio političara ne bi moglo reći. To naime potvrđuju i današnja suđenja za ratne
zločine u Hrvatskoj koja su svojevrstan vid suočavanja s nedavnom prošlošću.
Riječ je uglavnom o suđenjima za zločine o kojima su novine već odavno sve
napisale. Sporost postupaka uvjetovana je samo nepostojanjem odlučne političke volje, čije odsustvo se može pripisati i poziciji i opoziciji. Kada je o poziciji
riječ onda je jasno zbog čega. Riječ je o istoj organizaciji koja je bila na neupitnoj
vlasti 90-tih godina. Kada je riječ o opoziciji, onda je to vezano uz njenu šutnju,
poglavito u vrijeme dok je početkom 90-tih, u vrijeme najžešćeg rata i najvećeg
broja zločina sjedila u Vladi nacionalnog jedinstva, ne poduzimajući ništa efikasno na zaustavljanju nasilja, kriminala i zločina na područjima pod kontrolom
hrvatskih vlasti.
Zato se i moglo dogoditi da, primjerice, zahtjev za pravnom pomoći u poznatom „slučaju Lora“, upućen u Beograd, bude zadržan šest mjeseci u Ministarstvu
pravosuđa „trećesiječanjske“ vlasti. Zato se i može dogoditi (primjerice) da za
slom splitske željezare uništene 90-tih godina, težak 80 milijuna eura, jedini
pred sudom odgovara (doljepotpisani) novinar, a čija se pak tužba protiv pozna-
363
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
tog političara (zbog klevetanja da je novinar špijun stranih obavještajnih službi)
kiseli već dvije godine čekajući zastarnu sudbinu sličnih tužbi.
Na kraju, ipak treba reći da je spomenuta zdrava supstanca društva svakog dana sve jača. Više nema protestnih mitinga za Mirka Norca, u TV programe
se javljaju i oni koji osuđuju počinjene zločine. Pritom je nesporno da su tome
pomogli i pritisci međunarodne zajednice. Meni pak kao Splićaninu, autoru tekstova o zločinima u Lori i koji sam se jedini zalagao da se suđenje u tom slučaju
održi u Splitu, predstavlja satisfakciju da su upravo u gradu u kojem su i počinjeni ti zločini oni i osuđeni. Da je Split imao snage suočiti se s njima, kao jednom od najmračnijih stranica svoje povijesti. To kao i činjenica da se otvaraju
sve značajniji sudski procesi budi nadu da smo ipak svakim danom za korak bliži
istini, ma kolike bile naše sumnje.
PROPAGANDNI PROSTOR
Procjenjuje se da je oko 600 zaposlenika na Hrvatskoj televiziji onemogućeno u radu i
potjerano s posla potezom pera Antuna Vrdoljaka. Od „nepoćudnih“ je očišćen i „Vjesnik“. Upadi u novinarske redakcije oružanih silnika izvršeni su u „Glasu Slavonije“,
hrvatskoj redakciji „Borbe“, splitskoj Televiziji „Marjan“, prvoj nezavisnoj televiziji u
Jugoslaviji. Na kraju je direktnom naredbom sa Pantovčaka, tog hrvatskog Olimpa,
skršena i „Slobodna Dalmacija“, koju je potom (do 2000. godine) napustilo 100-tinjak
novinara. Tako je stvoren jednoobrazni medijski prostor u kojem nije bilo razlike između onog što su pisali „Večernji list“, „Vjesnik“, „Slobodna Dalmacija“, ili što je prikazivala i emitirala HRTV, pogotovo u vijestima ili „čuvenoj“ emisiji „Slikom na sliku“.
364
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
VESNA TANČICA, TUŽITELJKA POSEBNOG ODELJENJA
ZA RATNE ZLOČINE TUŽILAŠTVA BIH
POSTOJE PRAVNE I ZAKONSKE OSNOVE ZA KRIVIČNI
PROGON LICA ZA KOJA POSTOJI OSNOVANA SUMNJA
DA SU PROPAGANDOM U MEDIJIMA UČESTVOVALE
ILI PODSTICALE NA IZVRŠENJE RATNOG ZLOČINA
PROBLEM DOKAZIVANJA ĆE BITI VELIK
Kazneni progon se temelji na činjenicama, odnosno dokazima o poticanju
na zločin, kako u pojedinom ubojstvu, tako i u masovnom zločinu. Zbog
toga je svakom tužitelju, i danas i ubuduće, tako potrebna potpora medija
Iz brojnih je izvješća, studija, članaka, vidljivo da su mediji od kraja 80-ih
u bivšoj Jugoslaviji postali najvjerniji promicatelji nacionalnih, bolje rečeno,
nacionalističkih programa i stranaka. Koncem 1994, specijalni izvjestitelj UN-a
Masowietzky, u specijalnom izvješću o medijima ističe da su od početka sukoba
informacije o sukobima bile pisane nacionalističkim jezikom i usmjerene na
okrivljavanje drugih naroda i da ne iznenađuje što je taj fenomen doveo do užasnih zvjerstava na bojištima i cijelom teritoriju bivše Jugoslavije. Dakle, krivica je
na drugog strani, krivi su drugi narodi. Bila je to propaganda, priprema krvavog
pira o kojem smo se osvjedočili, posebno u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Nesporno je da su mediji korišteni kao ratno oružje za ostvarivanje političkih ciljeva,
za osvajanje teritorija silom, ubojstva, mučenja, silovanja. U tom govoru nisu
vidjeli ništa nemoralno, pogrešno, jer su slijedili ideje prevladavajućeg morala
u čijem su kreiranju i sami sudjelovali. Sustavna uporaba poluinformacija, lažnih informacija, odsutnost medijskih pokrivanja nekih događaja omogućila su
da se u neke nacionalne zajednice udahnu mržnja i strah. Mediji su pripremili
psihološki teren za narastanje međunacionalne mržnje pretvorivši se u oružje
nakon izbijanja rata. Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog stoljeća na
prostorima bivše države razbuktao se doista propagandni rat. Mediji su po svojoj naravi i funkciji u to uključeni i upregnuti. Naravno, ne svi i ne svi jednakim
intenzitetom, obimom i sadržajem. Rezultanta takvog stanja i opće društvene
klime je bila da je istina postala prva žrtva rata. Medijski rat je vođen kao oblik
365
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
specijalnog rata u okviru tadašnjih političkih sukobljavanja, antagonizama i priprema vojnih sukobljavanja. Mediji su postali žrtva zlouporaba s obzirom na to
da nisu imali vlastite standarde rada niti gospodarsku samoodrživost i političku
neovisnost. U nekim slučajevima opredjeljenjem samih urednika i novinara, no
u većini slučajeva kao poslušnici vladajućih struktura i vojne vlasti.
U kakvom ponašanju i djelovanju novinara tražiti i nalaziti uporišta i dokaze
za kazneni progon osoba koje su pisanom i izgovorenom riječju, izvještavanjem
izravno i javno poticale na zločine? Za kazneni progon osoba koje su izravno
utjecale na zločin potrebno je utvrditi odnos te osobe prema konkretnom zločinu, njen status u vojno-političkoj strukturi koja je kontrolirala određeni medij.
Potrebno je prvo utvrditi status određenog medija, pod čijom je kontrolom bio
kad je putem njega poticano na progon ili izvršenje određenog kaznenog djela
te status osobe koja je mržnjom putem medija poticala na djelo ratnog zločina.
Kazneni progon se treba temeljiti na jasnom razlikovanju zabranjenih oblika
govora mržnje i dopuštenih oblika javne rasprave. Kazneni progon treba poticati ozdravljenje društva, ne daljnje sukobljavanje. Kazneni progon se temelji na činjenicama, odnosno dokazima o poticanju na zločin, kako u pojedinom
ubojstvu, tako i u masovnom zločinu. Zbog toga je svakom tužitelju, i danas i
ubuduće, tako potrebna potpora medija u rasvjetljavanju svakog ratnog zločina.
Dolaženje do istine je osnova pravičnog postupka i pravedne sankcije. Slobodna
sam izraziti vlastito mišljenje da novinari, pa i mediji za koje pišu, u nemalom
broju slučajeva nisu na visini svog inače značajnog zadatka i uloge. Nerijetko se
ne razlikuje uloga tužiteljstva od uloge sudova, nedovoljno se shvaća da je tužiteljstvo samo ravnopravna stranka u postupku i da sud izriče presude. Opravdane su frustracije žrtava i javnosti zbog sporosti procesa za ratne zločine, ali
temeljita i kompetentna istraga i utemeljena optužnica je najbolja, pa i jedina
garancija da će krivce stići ruka pravde. Neophodno je, dakle, fokusiranje i ustrajavanje na univerzalnim pravima i pravičnosti, koji će omogućiti procesuiranje
konkretnog ratnog zločina umjesto politiziranja. U ratu u Bosni i Hercegovini
ljudi su protjerivani sa svojih ognjišta, protupravno zatvarani, ubijani, mučeni,
silovani. Novinari su kroz izgovorenu i pisanu riječ, proizvodeći mržnju i strah,
postali vojnici s druge strane bojišnice. Njihova je riječ često bila ubojitija od
metka. Novinari, urednici i vlasnici medija koji su korišteni kao oružje u ratu,
duboko sam uvjerena, podliježu kaznenoj odgovornosti.
366
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Uporišta za takvo moje stajalište imamo u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali i u Ženevskoj konvenciji. Konvencija o sprečavanju
i kažnjavaju zločina genocida usvojena je na Općoj skupštini UN-a u prosincu
1948. godine, u članku 3 kaže se da su kažnjivi genocid, dogovor o provođenju genocida, izravno poticanje provedbe genocida, pokušaj genocida i sudioništvo u genocidu. Tako je po prvi put u međunarodnom sporazumu propisana
kaznena odgovornost za djelo izravnog i javnog poticanja sprovedbe genocida.
U Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima također se propisuje
da svaka propaganda rata treba biti zabranjena i da svako pozivanje na nacionalnu, rasnu ili vjersku mržnju koja predstavlja poticanje na diskriminaciju, nasilje i neprijateljstvo treba biti zakonom zabranjena i sankcionirana.
Kazneni zakon BiH za ratne zločine, odnosno za kaznena djela protiv
čovječnosti, vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom inkriminira osobe
koje potiču i pozivaju druge da čine ratne zločine. Naime, odredbom članka 176,
stavak 4 tog Zakona regulirano je da je kažnjivo organiziranje skupine ljudi i
poticanje radi izvršenja kaznenih djela genocida, zločina protiv čovječnosti, zločina protiv civilnog pučanstva, protiv ratnih zarobljenika i ranjenika i bolesnika.
Stavak 4 tog članka glasi: Tko poziva ili utječe na počinjenje ovih kaznenih djela
(navedenih) kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina. Na temelju Kaznenog zakona BiH, djelatnici medija mogli bi eventualno biti procesuirani kao suizvršitelji u izvršenju kaznenog djela protiv čovječnosti i vrijednosti
zaštićenih međunarodnim humanitarnim pravom ukoliko bi se moglo dokazati
da je postojao zajednički dogovor više osoba da se počini neko od tih kaznenih djela i da je na temelju teorije podjele rada postojala stvarna i na činjenicama utvrđena uloga novinara kroz javno izgovorenu riječ, kroz izravno poticanje
na izvršenje kaznenog djela, odnosno da su radnje svake osobe koja sudjeluje
u izvršenju djela tako međusobno povezane da izvršeno djelo i nastala protivpravna posljedica predstavljaju rezultat zajedničkog djelovanja svih sudionika te
da je na strani svakog izvršitelja postojala svijest i volja da djeluje s drugima na
ostvarenju zajedničkog kriminalnog cilja.
Isto tako, Kaznenim zakonom BiH propisano je da je onaj tko drugog s umišljajem potiče da učini kazneno djelo kaznit će se kao da ga je sam počinio i
općeprihvaćeno stajalište teorije i prakse je da poticanje može biti izvršeno svakim sredstvom i djelatnošću kojima se može utjecati na volju drugoga u izvršenju kaznenog djela. Želim naglasiti da je sa stajališta žrtava, kao i sa stajališta
367
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
djelatnika pravosuđa, osobito tužitelja, od posebnog interesa mogućost kaznenog progona zbog govora mržnje kao progona određene grupe osoba. Velik broj
osoba je iz razloga nacionalne i vjerske pripadnosti, obiteljskih okolnosti ili političkog uvjerenja doživljavalo i doživljava i danas govor mržnje prenošen medijima kao progon sebe i grupe ljudi kojoj pripada. Na kraju, mišljenja sam da bi
pojedine države, ali i cjelokupna međunarodna zajednica, poučene tragičnim
iskustvima zlouporabe medija i sredstava informiranja diljem svijeta trebale
raditi na donošenju regulative koja će striktno definirati rad medija i onemogućiti njihovu zlouporabu u ratovima i oružanim sukobima. Dakle, po mom sudu,
postoje i pravne i zakonske osnove za kazneni progon osoba za koje postoji
osnovana sumnja da su propagandom u medijima sudjelovale ili poticale na
izvršenje djela ratnog zločina. Problem dokazivanja će biti velik, ali on je prisutan i kod drugih djela ratnog zločina. On se ogleda u nedostupnosti dokaza koji
se u velikoj mjeri nalaze u susjednim državama, u dvojnom državljanstvu i u sve
manjoj spremnosti svjedoka da svjedoče u predmetima ratnog zločina.
MR NIDŽARA AHMETAŠEVIĆ, BIRN, SARAJEVO
GOVOR MRŽNJE – METODA POLITIČKE PROPAGANDE
RAT JE U NAŠE KUĆE UŠAO PREKO MALIH EKRANA
I RADIO TALASA, NE ŠTEDEĆI NIKOGA
Na žalost, niko od onih koji su začetnici tog jezika, onih koji su ga razvijali do stepena kada je postao naša svakodnevica na način da ni ne primijetimo
kada govorimo mržnjom, nije odgovarao pred zakonom
Pokušavajući odgovoriti na pitanje kako narodi bivaju uvučeni u rat, jedan
njemački novinar nakon Prvog svjetskog rata je zaključio kako prvo političari
lažu novinarima, a onda sami počnu vjerovati u te laži kada ih vide u medijima.
Ono što bih ja dodala je da rat zaista počne u onom trenutku kada novinari
počnu vjerovati lažima koje su svjesno proizveli zajedno sa političarima. Mislim
da je većina nas ovdje svjedočila upravo takvom razvoju događaja. Nažalost, i
danas živimo sa tim novinarima i političarima i njihovim lažima. U Srbiji, Hrvatskoj i BiH ne rijetko se može čuti da su novinari počeli rat. Pri tome se zaboravlja
da su pomenuti novinari radili samo ono što su političari željeli.
368
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Propaganda je već stoljećima prisutna u životima svih nas. Propagandista
koristi sva sredstva da pošalje poruku koja treba doći do što većeg broja ljudi. Ali
je posebno opasna politička propaganda, jer oni koji se njome koriste najčešće
ne prezaju ni od čega, naročito ako im je cilj rat, što jeste bio slučaj u Jugoslaviji
i državama nastalim njenim raspadom.
NAGRAĐENI PROPAGANDISTI
Dakle, cilj političke propagande koja se počela širiti krajem osamdesetih
Jugoslavijom bio je rat. I sudeći po svemu što se desilo, mislim da se možemo
složiti u konstataciji da je bilo riječi o vrlo uspješnoj propagandi. Kažem uspješnoj ne samo jer su postigli cilj – rat, nego zbog toga što ni danas ta propaganda
nije iskorijenjena. Samo sada ima drugi cilj – održavati strah prisutnim i pravdati
zločine koji su počinjeni.
Novinari kao i političari su se obilato korisitili govorom mržnje koji se tako
ukorijenio u naš svakodnevni govor, da mislim da se danas može primijetiti da
se u Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, a vjerovatno i na Kosovu, još govori jezikom mržnje.
Ponovo moram reći na žalost, ali niko od onih koji su začetnici tog jezika,
onih koji su ga razvijali do stepena kada je postao naša svakodnevica na način
da ni ne primijetimo kada govorimo mržnjom, nije odgovarao pred zakonom.
Kažu da je zločin počinjen riječima jako teško dokazati. Ovu frazu koriste svi
oni koji tvrde da je to razlog zašto do sada niti jedan propagandista nije kažnjen,
iako postoje zakonski okviri, u domaćem, ali i međunarodnom pravu, koji omogućavaju sankcije za one koji huškaju na mržnju i rat. Kod nas, po mom, ali i
mnogim drugim mišljenjima, počinioci ovih zločina na kraju bivaju nagrađeni.
Danas su to urednici, direktori medijskih kuća, profesori novinarstva. Neki su
napredovali i u političkoj karijeri. Riječi tih ljudi i te kako su ubijale, i to doslovno.
Korijene političke propagande koja je dovela do rata pronalazimo još početkom osamdesetih, odnosno neposredno nakon smrti Josipa Broza Tita. Buđenje
političke propaganda, koje će kasnije dovesti do rata, dešava se u vremenu kada
država počinje ekonomski da slabi.
Politička propaganda na ovim našim prostorima, krenula je iz Beograda.
Sredinom osamdesetih, govor mržnje u medijima kreiran u Srbiji, koncentriše
369
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
se najprije na Albance. Mediji bivaju preplavljeni pričama o žrtvama i krivcima, a
izvještaji puni stereotipa, od kojih se nekih do danas nismo oslobodili.
Propagandisti koriste na prvom mjestu informativne medije, odnosno ljudsku potrebu za informacijom koja je naročito naglašena u nesigurnim vremenima. Ljudima jednostavno treba informacija u koju će lako povjerovati, i koja će
doći od izvora kojem mogu vjerovati.
Primjera tih začetaka jezika mržnje iz osamdesetih ima puno, ali sam za
ilustraciju izabrala dva – jednu fotografiju i jednu fabrikovanu informaciju. Fotografija naslovljena “Majka sa Prekala” objavljena je 1987. godine. Na fotografiji
je žena sa puškom na ramenu okružena djecom. Priča koja je nadopunjavala
fotografiju bila je da je riječ o srpskoj porodici na Kosovu koja je prisiljena nositi
oružje kako bi odbranila svoju djecu od albanskih nacionalista.
Ovo je bila otvorena poruka o žrtvovanju jedne nacije, a žena-majka je iskorištena kao simbol da se ukaže na najranjiviju komponenta društva.
Još jedna velika medijska priča koja je veoma napadno plasirana posredstvom svih medija u Jugoslaviji je o ubistvu grupe vojnika u jednoj kasarni JNA.
„Slučaj Keljmendi“, kako ga se sjećamo. Medijska priča bila je o Albancu koji
je ušao u spavaonicu i ubio grupu Srba. Kako su nam rekli, razlog je bio čista
mržnja prema Srbima, a Albanci su prikazani kao najveći zlikovci i neprijatelji tog
naroda, a i prijetnja za ostale u Jugoslaviji.
Javnost nije imala mogućnost da provjeri ijednu od ove dvije priče koje su
servirane na način da se lako moglo povjerovati u njih. Obje su, jasno, kreirane
u političkim centrima i putem novinara poslušnika plasirane u medije.
Ovakve slike, praćene pričama političara, uz strah koji je zavladao dovele su
do „dešavanja naroda“ ili masovnih mitinga.
KO JE REKAO RAT
Štampani i elektronski mediji gorljivo i na udarnim mjestima štampanih
medija i samom početku glavnih informativnih emisija u elektronskim medijima
prate „Mitinge istine“ na svim stranama. Propaganda se trudi da ponudi dobre
fotografije, krupne kadrove lica i plakata sa sloganima kao što su oni „Hoćemo
oružje!” “Idemo na Kosovo!”, televizije da prikažu dobre krupne planove i najagilnije mitingaše, sve popraćeno parolama govornika.
370
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Za medije u Beogradu ovo su bile udarne vijesti mjesecima. Zagreb i Ljubljana već tada počinju manje pažnje posvećivati ovim događajima, odnosno
ne izvještavati na isti način kao Beograd. I počinje svojevrsni medijski rat koji se
polako seli na teren.
Mediji koji prate izvještaje baziraju priču na pretjerivanju i uzdizanju ljudi
(naroda). Najveće javno okupljanje svakako je bilo na Gazimestanu, Kosovo
polje, u junu 1989. godine, kada je sa govornice prvi put javno pomenut rat kao
moguće rješenje za situaciju u Jugoslaviji.
Mediji u drugim republikama, naročito štampani, počinju prikazivati cjelokupnu situaciji na drugačiji način od onog što javnosti govori tada glavni grad.
Naročito to rade u Sloveniji, prije svih list “Mladina”. Oni su prvi stali na stranu
kosovskih Albanaca, a ne rijetko već tada se pojavljiju tekstovi o nezavisnosti
same Slovenije. Na sve njihove natpise prvi odgovaraju mediji u Srbiji nazivajući ih i fašistima.
Tri godine kasnije, 1991. godine, u Sloveniji počinje i vrlo brzo završava (trajanje) rat koji je formalno završio tek 1999. godine na Kosovu.
Iako je najjača propaganda mržnje kreirana u Beogradu, ni druge republike,
tj novonastale države koje su počele proglašavati nezavisnot jedna za drugom,
nisu ostale imune. Puno je sličnosti u načinu kako je ta propaganda kreirana u
centrima političke moći. Najvažniji cilj za sve političare koji su došli na vlast bio
je staviti medije pod svoju kontrolu i postaviti svoje ljude na čelne pozicije medijskih kuća.
Kako to radi Milošević u Srbiji, isto radi i Franjo Tuđman u Hrvatskoj, i Alija
Izetbegović u Bosni. Prva bitka na teritoriji BiH vodila se za televizijske predajnike koje je JNA, koja je kontrolisala većinu predajnika, oduzela i predala Karadžićevim Srbima pomogavši tako da sa radom počne Srpska radio televizija.
MI PROTIV NJIH I ONI PROTIV NAS
Politička propaganda u ratu razlikovala se od one predratne. Mediji tada
naglašavaju priče o žrtvama i krivcima, njima i nama, a slike postaju sve krvavije
i okrutnije. Sam jezik i slike postaju emotivniji sa ciljem da probude reakciju. Sve
metode i sva oružja, da tako kažem, su dozvoljeni. Od propagandista i onih koji
rade za njih traži se maksimalna kreativnost.
371
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Vrlo zanimljiva propagandna taktika koju koriste gotovo podjednako i Sarajevo i Beograd i Zagreb u toku rata, a koja je zavarala mnoge barem u BiH, je
ostavljanje prostora protivnicima režima da govore. Ne pridajući značaj protivnicima, puštajući ih da govore, režim dokazuje da su oni beznačajni i šalju poruku
da ustvari u tim riječima nema istine, te zato nisu ni vrijedni da ih se demantuje
ili ušutkuje.
U dijelu Bosne i Hercegovine, pod kontrolom vlade u Sarajevu, cenzura nije
bila zvanično nametnuta niti za vrijeme rata. Sloboda govora omogućavala je
medijima, većinom nezavisnim, da pišu i govore o temama koje su ih interesovale bivajući ne rijetko veoma kritični prema vlastima. Vladajuća SDA najčešće
nije komentarisala negativne natpise. Tišina je bila metod kojim su se koristili (a
često ga koriste i danas) kako bi minimalizirali značaj medija i naglasili ispravnost svoje vladavine. Mnogi nezavisni novinari bili su prevareni ovom metodom
ističući i javno da je nenametanje cenzure jedna od pozitivnih strana vladavine
SDA.
Oni koji su izučavali političku propagandu i govor mržnje početkom devedesetih na ovim prostorima, identifikuju još neke zajedničke odlike.
Mitologija je jako bitna odlika uspješne političke propagande koja je primjenjena na našim prostorima. To nije ništa novo jer su isto radili u Drugom
svjetskom radu Hitlerovi propagandisti. Propagandista primjenjuje stereotipe,
manipuliše emocijama, a kroz mitove spaja događaje iz prošlosti i sadašnjosti
želeći time uvjeriti ljude da su ove izmišljene priče dio njihove historije. Najbolji
primjer ostaje Kosovska bitka, način na koji su spojeni u jedan simbol Car Lazar
i njegova borba za Srbe i Slobodan Milošević. Drugi mit koji je obilježio devedesete je onaj o tisućljetnom snu o Hrvatskoj, čime se opet svi oni koji primaju
poruku podsjećaju na prošlost, borbe za nezavisnost i ugroženost jedne strane
od druge strane.
Laži su neophodne da bi propagandista postigao cilj. Hitler je govorio da
što je veća laž, veća je i šansa da neko u nju povjeruje. Njegov glavni propagandista Joseph Goebbels preporučio je da treba koristiti djelimičnu istinu i ne izbjegavati govoriti stvari koje jesu tačne, ali je njihovu tačnost teško provjeriti.
Govor mržnje, tj politička propaganda, koristi se i pogrešnim izgovorom
imena protivnika ili davanjem naziva koje pripadnici druge nacije smatraju
pogrdnim ili nepodobnim (kao šiptari za Albance, balije ili Turci za bosanske
muslimane…).
372
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Lingvisti su ukazali da kreatori govora mržnje kreiraju nove fraze, koje
polako postaju dio našeg jezika. Tako su u naš jezik ulazile riječi i fraze koje
su opisivale ono što se dešavalo oko nas, a teško nam je bilo shvatiti ili prihvatiti. Ratna terminologija, koju smo svi usvojili iz medija, podrazumijeva riječi
kao što su neutralizacija, humano preseljenje, etničko čišćenje, agresor, neprijatelj, genocid, ustaše, četnici, srbo-četnička armada, ustašoidna vlada, islamska
država Bosna, mudžahedini, neutralizacija, mirovni pregovori, Alijini bojovnici,
ustaške fašiste, koljači, islamske ustaše, džihad-ratnici…
Uspješna politička propaganda koristi sve moguće metode koje su joj
dostupne. Tako je u našem slučaju propagandista koristio muziku i to najčešće
takozvani turbo-folk koji je slavio rat i „ratne heroje“. Tako je „nastao“ Thomson,
„Kninđa-mali Ninđa“, Ceca i mnogi drugi, teško ih je sve i u svim nacijama pobrojati. Oni su uvijek vezani za političke opcije na vlasti i promoviraju ustvari nacionalizam. Nažalost, na političku propagandu nisu ostali imuni ni drugi muzički
žanrovi, ali je ovaj doživio najveću ekspanziju i prema tome ima i najviše uticaja.
Statut Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju daje precizne upute ko i zbog čega može biti osumnjičen za ratne zločine. Statut daje i
pravnu osnovu za podizanje optužnica protiv novinara i to u Članu 4 (genocid) e)
direktno i javno podsticanje na genocid…” Zatim u Članu 7 (individulana odgovornost za zločine) Paragraf 1 “Osoba koja podstiče… ili na drugi način pomaže
ili ohrabruje”.” No, niti jedna optužnica nije podignuta ni deset godina poslije
kraja rata.
ZADATAK DOMAĆIH SUDOVA
Ideja lustracije sve češće se pominje na prostorima zemalja nastalih raspadom Jugoslavije. Lustracija je proces koji se već desio u nekim istočnoevropskim
državama i najčešće je definisan kao “uklanjanje protivnika demokratije ili kršitelja ljudskih prava u starom režimu” sa javnih funkcija. Lustracija je izvršena u
Poljskoj, Češkoj, Bugarskoj i Rumuniji. Donekle slični procesi vođeni su u Južnoafričkoj Republici nakon aparthejda i Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata
(de-nacifikacija, de-fašizacija).
Novinari koji su u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj učestvovali u širenju mržnje koja je podsticala na ubijanja, to su radili svjesno. Da su imali izbora,
373
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
govore oni-drugi koji su umjesto rame uz rame sa vlastima, stali na stranu
profesionalizma.
Novinari naravno podliježu profesionalnom etičkom kodu. Mora se reći da
je ono što se desilo u slučaju ratova u Jugoslaviji primjer neprofesionalizma novinara koji su do jučer bili “društveno-politički radnici”.
Sa malih ekrana SFRJ i zemalja koje su nastale njenim raspadom, ljudi
su bombardovani slikama i riječima koje su propagandisti oblikovali kako bi
stvorili mržnju gdje je nije bilo i atmosferu straha koja će probuditi potrebu za
odbranom, i konačno dovesti primaoca poruke da počini zločine zanemarujući
osnovne ljudske vrijednosti.
Kako političari tako i novinari snose svoj dio odgovornosti za užase koje su
donijeli ratovi i buđenje nacionalizma u BiH i Hrvatskoj i Srbiji.
I ovo jeste istina koja baca krivicu na medije i zbog koje novinari koji su
u svemu tome učestvovali moraju odgovarati. Iako se ne smije zaboraviti da je
propaganda mržnje kreirana, razvijena i kontrolisana iz političkih centara moći,
zbog čega i ti političari moraju odgovarati.
Danas u BiH, Srbiji i Hrvatskoj nije teško zamijetiti da je propagandista iz
rata postigao konačni cilj pretvaranjem govora mržnje u jezik mržnje. Politička
propaganda je došla do vrhunca učinivši da ljudi šute ili ignorišu krivicu za ratne
zločine. Glavna poruka koju su širili propagandisti na svim stranama bila je ona
o žrtvovanju nacije, i ona i danas postoji i često je korištena kao izgovor za odbijanje saradnje sa Haškim tribunalom ili domaćim sudovima.
Haški tribunal nije mogao ili htio podizati optužnice protiv novinara iz
Srbije, BiH ili Hrvatske, mada mnogi smatraju da je i to neophodno. Domaći
sudovi koji se bave procesuiranjem ratnih zločina također još se nisu u svom
radu doticali medija, a čini se da je na njima taj zadatak ostao i da će ga trebati
ispuniti. Ako ni zbog čega ono stoga što mnogi koji su do jučer “ubijali” sa malih
ekrana, i sada rade u medijima, a neki su čak postali ili to pokušavaju, političari.
Nijedno društvo koje želi biti demokratsko, koje želi garantovati sretan život, ne
može napredovati niti se zadovoljiti takvim stanjem.
(Sarajevo, Septembar 2007.)
374
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
MEDIJSKI ZAKONI U BIH, SRBIJI I
HRVATSKOJ I SUĐENJA MEDIJIMA
RTB izvještaj sa ratišta u Hrvatskoj, vjerovatno negdje poslije pada Vukovara, u novembru ili decembru 1991. godine. Kamera prikazuje izbliza lica maldih
vojnika u maskirnim majicama kratkih rukava. Jedan ima krvave ožiljke na licu.
Njihova lica se ne vide ali iza kamere dopiru glasovi, jedan ženski i jedan muški.
Njih dvoje postavljaju pitanja vojniku.
Novinarka: Da li ste spremni da sarađujete sa nama?
Vojnik: Da, jesam...
Novinarka: Izdali ste Armiju i SFRJ. Kako mi da vam verujemo?
Vojnik: Moja tri prijatelja su u pritvoru. Mogu ako hoćete svu trojicu ubiti.
Mogu ubiti dvojicu i jednog poštediti. Ili, mogu ubiti samo jednog. Tako
mogu dokazati da imate poverenja u mene.
Novinarka: Dakle, spreman si da ubijaš svoje saborce?
Vojnik: Da!
Gabriel Eckstein u svom eseju o zakonima koji se tiču govora mržnje kaže
da su to oni zakoni koji “zabranjuju bilo koju vrstu govora mržnje; etiketiranje
grupa, uznemiravanja i optuživanje”. Danas, a i u vrijeme ratova, postojale su u
Srbiji, BiH i Hrvatskoj pravne mogućnosti za procesuiranje ljudi koji se bave širenjem govora i ideja mržnje. Međunarodno pravo također se protivi ovim metodama. U sve tri zemlje gdje se rat odvijao postojali su zakoni i pravila koja se tiču
i zaštite ljudskih prava, te zakoni koji regulišu upotrebu govora mržnje.
U SFRJ sve medije kontrolisali su republički ogranci Saveza komunista. Za
vrijeme Tita uspostavljen je sistem javnog informisanja koji se odlikovao jakom
decentralizacijom, a cilj je bio svakoj kulturi garantovati prostor za izražavanje.
Tako je svaka republika imala svoje medije, a JRT sa sjedištem u Beogradu služila je kao neka vrtsa koordinatora. Kasnije se pokazalo da je takva organizacija
poslužila na ruku nacionalistima koji su preuzimali kontrolu nad medijima.
Titova vlast uspostavila je i Komisiju za ideološki rad i Komsiju za političko
propagandne aktivnosti i informisanje. Sloboda govora bila je zagarantovana
ustavom iz 1974. godine. Ipak, nije postojao slobodan pristup informacijama,
a postojali su zakoni koji su strancima zabranjivali objavljivanje određenih
375
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
materijala i zakon koji je zabranjivao kritikovanje lika i djela Josipa Broza Tita.
Situacija sa slobodom medija nije bila nimalo jednostavna u to vrijeme, ali za
potrebe ovog istraživanja koncentrisala sam se na govor mržnje u BiH prije, za
vrijeme rata i danas. Neposredno prije rata novi federalni zakon odobrio je privatno vlasništvo i tada su pored državne televizije i republičkih ogranaka, neke
općine, gradovi i privatnici pokrenuli svoje medije. Nakon izbora u BiH 1990.
godine, kontrola medija prešla je sa komunističke vlade u ruke političara iz partija koje su došle na vlast, većinom sa nacionalnim predznakom. Iako je bilo
pokušaja donošenja novog zakona, čiji prijedlog je ocijenjen kontroverznim, BiH
je ušla u rat bez jedinstvenog zakona o medijima.
Godine 1992. zvanična vlada u Sarajevu preuzela je kontrolu nad RTVBH.
Kako su u vladi sjedili predstavnici više partija i nacionalnih grupa, ljudi koji su
ostali zaposleni na RTVBH također su na neki način predstavljali multikulturalnost Bosne i Hercegovine. S ratom, SDA koja ostaje stranka sa najviše vlasti na
teritoriji pod kontrolom ABiH, preuzima kontrolu nad RTVBH i iskorištava priliku
da uradi što su Milošević i Tuđman u susjedstvu već učinili. Pored miješanja u
uređivačku politiku, SDA postavlja direktora, prvo Mufida Memiju a zatim Amilu
Omersoftić, oboje aktivni članovi SDA.
Snage koje su kontrolisali Karadžićevi sljedbenici, uz pomoć JNA, okupirale su veliki broj predajnika na teritoriji BiH čime su omogućili RTS da svojim
programom preuzme primat. Druga opcija bila je Srpska radio televizija, koja je
emitovala iz studija na Palama gdje je bilo i sjedište Karadžićeve vlade. Program
je bio strogo kontrolisan i usaglašavan sa članovima SDS-a. U preostalom dijelu
Bosne, dakle onom pod kontrolom HVO snaga, gledaoci su mogli pratiti program
HRT iz Zagreba, te nekoliko lokalnih televizija koje su po pravilu bile nacionalističke. Zakoni koji bi regulisali šta se emituje u programima elektronskih medija,
ali i ono što se objavljuje u štampanima medijima, kao mnogi drugi zakoni, jednostvano nisu postojali ili ako jesu, nisu bili poštovani. Slika medija sa početka
devedesetih u BiH je haos u kojem se našla cijela zemlja, te prikazuje rat koji se
vodio sredstvima političke propagande.
U godinama nakon rata, nekoliko važnih zakona koji se odnose na medije
su usvojeni u BiH. Regulisan je slobodan pristup informacijama, što je za ovdašnje medije od izuzetne važnosti. Od 1999. godine usvojen je i Etnički kod za
medije prema kojem svi novinari i urednici, kao i vlasnici medija, imaju samo
moralnu obavezu. U članku 1. ovog Koda stoji:
376
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
“Novinari i njihove publikacije imaju obavezu prema javnosti da održavaju
visoke etničke standarde svo vrijeme u svim okolnostima. Dužnost je novinara i
izdavača da poštuju potrebe građana za korisnim, pravovremenim i relevantnim
informisanjem i da brane principe slobode informisanja i prava na fer i kritično
informisanje…”
Član 4. pak upućuje na zabranu upotrebe govora koji bi pobudio diskriminaciju naglašavajući kako “novine i publikacije moraju izbjeći predrasude ili uvredljive asocijacije na osobe zbog njihove etničke, nacionalne, rasne, religijske,
polne ili seksualne orijentacije ili bilo kakve fizičke ili mentalne mane ili bolesti” . Pravila, čiju provedbu nadgleda Regulatorna agencija za medije, postoje i
za elektronske medije.
NOVINARI PRED SUDOVIMA
Statut Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju daje precizne upute ko i zbog čega može biti osumnjičen za ratne zločine. Statut daje i
pravnu osnovu za podizanje optužnica protiv novinara i to u Članu 4 (genocid) e)
direktno i javno podsticanje na genocid…” Zatim u Članu 7 (individulana odgovornost za zločine) Paragraf 1 “Osoba koja podstiče… ili na drugi način pomaže
ili ohrabruje”.” NO, niti jedna optužnica nije podignuta ni deset godina poslije
kraja rata.
Na okruglom stolu koji je održan 2001. godine u oktobru u Sarajevu Šta da
radimo sa slobodom informisanja, novinari su možda prvi put analizirali ulogu
medija u ratu. Glasnogovornica ICTY Florence Hartmann tom prilikom je rekla da
niti jedna optužnica protiv novinara nije podignuta u Hagu jer ne postoje dokazi
koji bi ukazali na direktno učešće novinara u genocidu i etničkom čišćenju u BiH.
Neke optužnice ukazuju da je ICTY svjestan da je politička manipulacija postojala. To je slučaj i sa optužnicom protiv Slobodana Miloševića u kojoj stoji;
25, g) “on je kontrolisao, manipulisao i na druge načine koristio srbijanske državne medije kako bi širio pretjerane i krive poruke o etničkim sukobima
koje su uzrokovali bosanski muslimani ili Hrvati protiv Srba, a sa ciljem stvaranja
atmosfere straha i mržnje među Srbima koji su živjeli u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, a
što je doprinijelo uveliko protjerivanju većine nesrpskog stanovništva, posebno
bosanskih muslimana i bosanskih Hrvata u dijelovima BiH”.
U emisiji emitovanoj na talasima radija Slobodna Evropa 2001. godine na
pitanje upućeno Florence Hartmann da li postoji mogućnost podizanja optužnica
377
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
protiv novinara u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, Hartman je odgovorila da ICTY nema
potrebnu dokumentaciju da dokaže učešće, ali da su tamošnji zvaničnici uvjereni da mediji jesu odgirali važnu ulogu u svemu što se dešavalo.
“Kako smo svjesni uloge medija za vrijeme ratova, dijelovi optužnice protiv Miloševića razmatraju korištenje medija kao oružja za činjenje nekih kriminalnih radnji. Na žalost, to nije odvojen slučaj kao na suđenjima za zločine u
Ruandi gdje imamo neke optužnice protiv direktora ili ministara informisanja,
nekih medija i novinara koji su direktno učestvovali u svemu što se dešavalo. Za
Jugoslaviju nemamo kompletiran dosije o medijima”.
Miloševićeva optužnica nije jedina koja pominje ulogu medija. Dokument
pod naslovom General Background, A. porijeklo sukoba između muslimana i
Hrvata u (oktobar 1992. – mart 1994.), 1. Slučaj za tužilaštvo c) Hrvatski nacionalizam, rat i propaganda, dio 48 stoji:
“Tužiteljstvo je objasnilo porast diskriminatornog ponašanja u dijelu bosanskih Hrvata prema bosanskim muslimanima kao, djelimično, proizvod antibosanske propagandne kampanje koju su vodili hrvatski mediji i vlasti. Svjedok S
svjedočio je da su prohrvatska i antibošnjačka propaganda širena sa televizije
Vitez koju je kontrolisao HVO i koja je naglašeno izvještavala o potrebi odvajanja Hrvata i Bošnjaka”.
O efektima te propagande posredno govori i britanski novinar Anthony
Loyd, u knjizi “My War Gone By, I Miss It o”. Putujući kroz srednju Bosnu, Loyd
je upoznao stariju ženu koja ga je zasula, kako on piše, “tiradom protiv Islama”.
“Na hiljade arapskih mudžahedina mota se okolo po brdima, rekla mi je.
Oni su radikalizirali svijest bosanskih muslimana koji su sada ušli u džihad, sveti
rat, protiv ugroženih Hrvata koji su tako dugo bili poniženi pod Osmanlijama.
Bosna je sada evropska granica na kojoj se bori protiv fundamentalističkih Allahovih legija, a na braniku su hrabri Hrvati, hajdučki potomci, koji se bore za hrišćanstvo…Ako ja kao relativno nepristrasan stranac, koji ima slobodan pristup
medijima, mogu biti uplašen od lokalnih propagandista i onih koji su širili strah,
zamišljam šta te njihove metode rade izolovanim ruralnim zajednicama koje
nemaju pristup vijestima, nemauju iskustvo nepristrasnih medija, i oslanjaju se
na glas lokalnih vlasti u potrazi za istinom”
Javnost u zemljama koje su bile pogođene ratovima, a nastale su raspadom
Jugoslavije, vjeruje da novinari snose ogromnu odgovornost za sve što se desilo
i konačno za raspad zajedničke domovine. Hrvatski intelektualac Ivan Zvonimir
378
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Čičak, rekao je jednom prikom kako riječ može biti ubojitija od metka. “Kada je
napisana, čak je i jača jer ostaje dugo. Metak ubije jednom, jednu, dvije, tri, pet
osoba. Ali riječi mogu da unište cijelu zajednicu”. Ivan Čolović iz Beograda izrekao je sličan stav pišući u riječima u jednoj od svojih knjiga. On piše kako iziričiti protivnici rata početak sukoba mogu pronaći u idejama i riječima koje je lako
širiti okolo.
Dva velika suđenja novinarima obilježila su period nakon Drugog svjetskog
rata. Posljednja presuda izrečena je 2003. godine pred Međunarodnim sudom
za zločine počinjenjene u Ruandi. Sud je osudio trojicu novinara za genocid i
pozivanje na širenje mržnje, te ubijanje. U Ruandi je 1994. godine ubijeno oko
800.000 ljudi, pripadnika naroda Tutsi. Sudski panel je zaključio da su optuženi
koristili radio i petnaestodnevnik kako bi podsticali etničku mržnju koja je navela
na masakre u crkvama, školama, bolnicama i na barikadama. Radio stanica koju
su u Ruandi nazvali Radio mačeta, vodila je ubice do žrtava, emitovala imena
Tutsija koji su se skrivali, brojeve registarskih tablica i mjesta gdje su se skrivali.
Dvojica novinara su osuđena na doživotni zatvor, a jedan na 27 godina. “Moć
medija da stvore i unište ljudske vrijednosti ide uz ogromnu odgovornost” rekle
su sudije na dan izricanja presude. “Oni koji kontrolišu medije jesu odgovorni
za posljedice”. Tako su Ferdinand Nahimana, Jean-Bosco Barayagwiza i Hasan
Ngeze postali prvi novinar osuđeni na stroge zatvorske kazne zbog zloupotrebe
medija u novijoj historiji.
Najpoznatije medijsko suđenje u prošlom stoljeću bio dio suđenja nacistima u Nirnbergu koji se odnosio na Juliusa Streichera, urednika i izdavača
polupornografskog i antisemitskog lista Der Stürmer. Njegove novine pozivale
su na mržnju Jevreja. Proglašen je krivim i osuđen na smrt vješanjem. U presudi
stoji:
“…zbog njegovog propovijedanja, pisanja i širenje mržnje protiv Jevreja,
Streicher je bio poznat kao jevrejomrzac broj jedan. U njegovim govorima i tekstovima, sedmicu za sedmicom, mjesec za mjesecom, inficirao je njemačke
umove virusom antisemitizma i poticao na zločine. Znajući šta se dešava sa
Jevrejima u okupiranim istočnim teritorijama, ovaj optuženi je nastavio pisati
i objavljivati svoju propagandu smrti…Streicherovo podsticanje na ubijanje i
istrebljeje Jevreja dok su oni bivali ubijani na najoktrunije načine, jasno formiraju optužnicu na političkim i rasnim osnovama a koja se veže na ratne zločine
kako ih definiše Povelja i jesu zločini protiv čovječnosti”.
379
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
ZVORNIK
Pored slika iz Sarajeva, publici u Srbiji bile su uskraćene i slike i informacije etničkog čiščenja dijela Bosne. Tako je bilo i u slučaju grada Zvornika kojeg
su srpske snage okupirale 1992. godine. Na hiljade ljudi je ležalo ubijeno na ulicama ovog gradića nakon što su JNA i paramilitarne snage iz Srbije ušle. Srbijanski mediji su objavili da je grad “oslobođen”. Prikazujući džamiju na kojoj je
srpska zastava i zvučnici sa kojih odjekuje “Marš na Drinu” što je trebalo asocirati gledaoca na hrabrost Srba kako u prošlosti tako i danas. Izuzev srpskih
medija, niti jedan drugi izvještač mjesecima nije mogao ući u Zvornik.
GENOCID UŽIVO
Genocid u Srebrenici, barem dijelovi onoga što se desilo, bili su gotovo
uživo prenošeni na talasima SRTa. Kamermani i novinari ušli su u grad sa vojnicima VRS. Prvi snimci emitovani su 16. jula 1995. godine, odnosno pet dana
nakon okupacije grada. Svi snimci su pažljivo montirani tako da se nisu vidjela
ubistva, a vojska je prikazivana kao oslobodilačka i pravedna.
Vedran Škoro bio je urednik i voditelj vijesti na dan 11. jula 1995. godine na
SRT (danas također novinar). Večernji Dnevnik počeo je izvještajem o NATO udarima oko Srebrenice. Nakon toga slijedio je redovni izvještaj sa prvih linija, a
potom vijest dana, koju je voditelj pročitao sa osmijehom na licu.
“Srpska vojska, upravo smo dobili vest, oslobodila je Srebrenicu. U silovitom kontranapadu koji je usledio nakon nekoliko muslimanskih ataka iz zaštićene zone Srebrenice, i nakon paljenja okolnih sela i nasilja nad srpskim civilima,
srpske jedinice danas su u nezadrživom nastupu oslobodile celo područje ove
opštine. U ovom trenutku u toku je prihvat civila i predstavnika UNPROFORa
sa kojima se postupa strogo po važećim međunarodnim konvencijama. Prema
odredbi Ženevske konvencije postupa se i prema naoružanim i vojno sposobnim
muškarcima iz Srebrenice. Oni u ovom času predaju svoje naoružanje, a očekuje
se tokom večeri da će i muslimanske paravojne jedinice iz Žepe isto to učiniti.
Predsjednik Republike Srpske doktor Radovan Karaždić izdao je naredbu o uvođenju civilne vlasti u Srebrenicu i naimenovao Miroslava Deronjića za civilnog
komesara sa visokim ovlaštenjima. Sve teče po planu i prema međunarodnim
konvencijama. Muslimanski narod, posebno oni koji nisu počinili zločin, nemaju
nikakvog razloga za strah i pozivaju se da sarađuju sa civilnim organima vlasti”.
380
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
Isti tekst pročitan je tri puta u narednih pola sata. Niti jedna slika nije prikazana te večeri…
Prve snimke iz Srebrenice emitovane su 16. jula 1995. godine. Urednik i
voditelj Snježan Lalović, danas također novinar na RTRS, ušao je sa kamermanom Radetom Popovićem tik uz generala Ratka Mladića u okupirani grad. U intervjuu za SRT na dan okupacije Mladić je izgovorio: “Poklanjam danas ovaj grad
Srbima na dar”.
ONI KAO HOĆE DA SE OTCJEPE…
Ivica Puljić napravio je priču o mladom, preplašenom vojniku na prvoj liniji
negdje u Sloveniji. Vojnik je govorio naglašenim bosanskim akcentom.
J – Kako ide?
S – Jebeno užasno, eto kako.
J – Znaš li protiv koga se boriš?
S – Ma samo znam da oni pucaju na nas.
J – Ko su oni?
S – Pa valjda pripadnici Teritorijalne odbrane i drugi.
J – A znaš li što je ovaj rat, ova bitka?
S – Kako bi ja to znao? Oni kao žele da se otcjepe, a mi im kao to ne damo.
(Izvještaj JUTEL-a, privatni arhiv, datum nije zabilježen na snimku ali radnja se dešava
između 25. i 29. juna 1991.godine, za vrijeme desetodnevnog rata u Sloveniji.)
Ovo je jedna od prvih priča sa linija bojišnice. Čak i danas daje sliku svijesti Jugoslovena koji i pored toga što su bili pod udarima političke propagande iz
raznih centara još uvijek nisu bili spremni na ono što je uslijedilo.
RAT U KOJEM PUŠKE NISU JEDINO ORUŽJE
Nekadašnji urednik na RTVBH i voditelj centralnog Dnevnika Senad Hadžifejzović, Dnevnik 2 u 19.30, 2. aprila 1992. počeo je riječima:
“Dobro veče. Još nije zvanično objavljeno, jer još uvijek se vaga, ali za sada,
u dijelu BiH, i to treba reći, je rat! Ovo je rat protiv nedužnih civila; ovo je rat
protiv naše djece. Ovo je rat protiv svih nas. Ne ubijamo se međusobno, nego
oni nas ubijaju. Ne slušajte glasine. Ne vjerujte ništa sem ono što vidite svojim
očima. Ovo je rat u kojem puške nisu jedino oružje”.
381
ANEKS 1: REGIONALNI SKUP DUBROVNIK 2007
1 Video arhiva “Pravo na sliku i reč”, RTB, 1991, tačan datum nije zabeležen.
2 Eckstein, Gabriel. http://wcl.american.edu/pub/humright/
brief/v3i2/lerner32.htm, 08. 12. 2002.
3 Matic, Georgije (ed), 1996, pp. 24
4 Thompson, Mark. 1999, pp. 9, 10
5 Ibid, pp. 219
6 Ibid., pp. 265-268
7 dostupno na www.vzs.ba
8 ibid
9 Statut ICTY dostupan na http://www.un.org/icty/ (prijevod sa engleskog jezika)
10 Habul, Emir. The Media and War Crimes: Will the Hague Prosecute Journalists? Available at
http://www.mediaonline.ba/mediaonline/attach-eng/4178.pdf , (prijevod sa engleskog)
11 Optužnica protiv Slobodana Miloševića, dostupna na http://un.org/icty/
indictment/english/mil-ii011122e.htm (prijevod sa engleskog)
12 Čamo, Mensur i Lalić, Ivana. Mediji i ratni zločini: da li će se balkanski Goebbles
izvući?, intervju sa Florence Hartman za Radio Slobodna Evropa, dostupno na
http://www.danas.org/programi/haaska/2001/10/20011019132729.asp
13 Dostupno na http://www.un.org/icty/kupreskic/trialc2/
judgement/kup-tj000114e-3.htm#IIIA1c
14 Loyd, Anthony. My War Gone By, I Miss It So, Penguine Books, 2001, pp 70-71
15 Čičak, Ivan Zvonimir, dio govora sa okruglog stola Tolerancijom protiv mržnje; borba
protiv rasizma, ksenofobije, antisemitizma i netrepeljivosti; Govor mržnje, Zagreb,
objavio Hrvatski Helsinški komitet za ljudska prava, grupa autora, 1997, pp. 161
16 Čolović, Ivan. Politika simbola, Beograd, XX Vek, 2000, pp. 36
17 Dostupno na http://www.historyplace.com/worldwar2/timeline/nurem.htm
382
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
ANEKS 2
NUNS: KRIVIČNA PRIJAVA
TUŽILAŠTVU ZA
RATNE ZLOČINE
Izvršni odbor Nezavisnog udruženja novinara Srbije smatra da su pojedini
mediji u Srbiji, krajem 80-ih i početkom devedesetih godina 20. veka, tokom
raspada SFRJ, prvo znatno doprineli rastu međunacionalnih netrpeljivosti i
mržnje a zatim se i direktno stavili u službu ratne propagande.
Medijsko manipulisanje u širenju nacionalne i verske mržnje preraslo je
u otvoreno podsticanje diskriminacije i neprijateljstva čime su stvorene psihološke pretpostavke za najbrutalnije ratno nasilje i zločine.
Zbog toga je NUNS podneo krivičnu prijavu protiv odgovornih osoba i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima
Politika, Večernje novosti i drugim koji su svojim uticajem i značenjem u medijskom prostoru i kao državna medijska preduzeća sprovodili ratnohuškačku propagandu. Smatramo ih suodgovornim za ratna dešavanja na prostoru bivše
Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i ljudskih žrtava i
najstrašnijih ratnih zločina.
Izvršni odbor Nezavisnog udruženja novinara Srbije
U Beogradu 8. jula 2009. godine
383
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE REPUBLIKE SRBIJE
IZVRŠNI ODBOR NEZAVISNOG UDRUŽENJA NOVINARA SRBIJE
PODNOSI KRIVIČNU PRIJAVU
PRОTIV
NN licа (оdgоvоrnih licа i nоvinаrа u Rаdiо-tеlеviziјi Bеоgrаd, Rаdiоtеlеviziјi Nоvi Sаd, dnеvnim listоvimа „Pоlitikа“, „Vеčеrnjе nоvоsti“ i dr.), zbоg
krivičnоg dеlа оrgаnizоvаnjе i pоdsticаnjе nа izvršеnjе gеnоcidа i rаtnih zlоčinа
iz čl. 145. KZ SRЈ.
RАZLОZI
Smаtrаmо dа su, prе izbiјаnjа оružаnih sukоbа nа prоstоru bivšе Јugоslаviје, nа tоm istоm prоstоru, u mеdiјimа, gоvоrоm mržnjе i širеnjеm lаžnih
infоrmаciја vršеnе pоlitičkо-prоpаgаndnе priprеmе dа sе u јаvnоsti stvоri
uvеrеnjе о оprаvdаnоsti оružаnоg sukоbа i, u njеmu, grubоg kršеnjа nоrmi
mеđunаrоdnоg humаnitаrnоg prаvа. Smаtrаmо, tаkоđе, dа su tо bili prаvnо
nеdоzvоljеni оblici prоpаgаndе i dа su, sаmim tim, prеdstаvljаli krivičnа dеlа.
Оvоm prilikоm žеlimо dа prе svеgа ukаžеmо nа tо kаkо su u tim
аktivnоstimа učеstvоvаlа pојеdinа оdgоvоrnа licа i nоvinаri nеkih mеdiја u
Srbiјi. Smаtrаmо dа su sе оni оtvоrеnо stаvili u službu tаdа аktuеlnоg rеžimа,
pоdstičući i širеći, prе svеgа mеđunаciоnаlnu i vеrsku mržnju, аli i nеdоzvоljеnu
prоpаgаndu. Sа јоš vеćim intеnzitеtоm nаstаvili su svојu аktivnоst i u tоku
оpštе pоznаtih оružаnih sukоbа nа оvim prоstоrimа u vrеmеnu оd 1991. dо
1999. gоdinе.
Izvеštаvајući sа prоstоrа оružаnih sukоbа, svеsnо sе šаlju, а pоtоm
оbrаđuјu i оbјаvljuјu pоlulаžnе i lаžnе infоrmаciје о nаvоdnо strаvičnim
zlоčinimа pripаdnikа „drugе“ strаnе. Tо је оbјеktivnо imаlо snаžаn еfеkаt i uticај
nа širu јаvnоst, а nаrоčitо nа pојеdinе pripаdnikе i rеgulаrnih i tzv. “pаrаvојnih“
оružаnih fоrmаciја, dа sе „оsvеtnički“ pоnаšајu u tim sukоbimа, činеći nајtеžе
zlоčinе prеmа civilimа (ubistvа, mučеnjа, nеčоvеčnа pоstupаnjа, pоvrеdе
tеlеsnоg intеgritеtа, zаstrаšivаnjа, tеrоr, rаsеljаvаnjе ili prеsеljаvаnjе civilnоg
stаnоvništvа, rаzаrаnjе vеćih i mаnjih nаsеljа, prоtivzаkоnitа zаtvаrаnjа, pljаčku
384
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
imоvinе stаnоvništvа i dr.), zаtim ubistvа, mučеnjа i nеčоvеčnа pоstupаnjа
prеmа rаnjеnicimа, bоlеsnicimа i rаtnim zаrоbljеnicimа. Svе оvе činjеnicе su
pоznаtе iz vеćеg brоја prоcеsuirаnih slučајеvа, kаkо prеd Hаškim tribunаlоm,
tаkо i prеd Vеćеm zа rаtnе zlоčinе Оkružnоg sudа u Bеоgrаdu i, prеthоdnо, prеd
sudоm оpštе nаdlеžnоsti – Оkružnim sudоm u Bеоgrаdu.
Svа tа i tаkvа pоstupаnjа pојеdinih pripаdnikа nаvеdеnih оružаnih
fоrmаciја, prоtivnа mеđunаrоdnоm humаnitаrnоm prаvu i kао tаkvа
sаnkciоnisаnа i nаšim Krivičnim zаkоnikоm, оbјеktivnо su dеlоm prоizlаšlа iz
svеsnе mеdiјskе mаnipulаciје pојеdinih nоvinаrа i оdgоvоrnih licа, prе svеgа
nаvеdеnih srеdstаvа infоrmisаnjа. Tаkvо njihоvо pоnаšаnjе i оbјеktivnо i
subјеktivnо prеdstаvljајu rаdnjе pоzivаnjа i pоdsticаnjа nа izvršеnjе rаtnоg
zlоčinа i dа su timе izvršili krivičnо dеlо оrgаnizоvаnjе i pоdsticаnjе nа izvršеnjе
gеnоcidа i rаtnоg zlоčinа iz čl. 145. KZ SRЈ.
Оvоm prilikоm vаm u pоtvrdu nаših оsnоvаnih sumnji dа su pојеdinci,
kоје zа sаdа pеrsоnаlnо nе оprеdеljuјеmо, izvršili prеdmеtnо krivičnо dеlо,
dоstаvljаmо slеdеćе štаmpаnе i еlеktrоnskе prilоgе.
Smаtrаmо nužnim dа Tužilаštvо zа rаtnе zlоčinе izvrši оdgоvаrајućе
prоvеrе nаših nаvоdа, dа еvеntuаlnо prikupi drugе infоrmаciје i dоkаzе, tе dа
nаkоn tоgа zаhtеvа pоkrеtаnjе krivičnоg pоstupkа prоtiv оdrеđеnih licа, zа
nаvеdеnо krivičnо dеlо.
Izvršni оdbоr Nеzаvisnоg udružеnjа nоvinаrа Srbiје
U Bеоgrаdu 1. јulа 2009. gоdinе
385
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
PRILOZI UZ KRIVIČNU PRIJAVU
PRILOG 1
Prilozi u medijima koji su pozivali i podstrekivali na činjenje ratnih zločina
(Period: 1991. – 1995. godine; 1999. godina)
1.„DOSIJE NUNS“, TEKSTOVI „MEDIJI I RAT“, Uloga medija i novinara u raspirivanju međunacionalne mržnje i ratovima na području bivše SFRJ,
autorke Ivana Jovanović i Mirjana Pantić, broj 29, juni 2009. godine:
Rubrika “Odjeci i reagovanja”, “Politika”, juli 1987. – mart 1991; Radina
Vučetić i prof. Aljoša Mimica obradili su u izdanju Fonda za humanitarno pravo
obiman materijal iz rubrike, knjiga objavljena i u drugom, dopunjenom izdanju.
“Preko te rubrike lansirani su svi stereotipi koji su Srbe u celoj Jugoslaviji pripremili za ono što će doći 1991, na tezi da su ugroženi od novog genocida. Potpisnici tekstova u toj rubrici bili su brojni akademici, novinari i druge javne ličnosti.
Istovremeno, na stranicama ‘Politike’ oglašavali su se akademici (Ćosić, Tadić,
Marković, Ivić, Krestić i drugi). Oni su se uvek javljali u ključnim trenucima, kada
je trebalo objasniti da je Srbija žrtva zavere, da se u Sloveniji i Hrvatskoj desila
kontrarevolucija, da Srbima u Hrvatskoj i Bosni preti genocid, da Srbi, Hrvati i
Bosanci ne mogu zajedno i slično. Po pravilu intervjuisao ih je Milorad Vučelić”,
kaže Sonja Biserko i dodaje da su njihovi intervjui uvek bili plasirani na po nekoliko prvih strana Politike. U više od 4.000 autentičnih ili falsifikovanih pisama
čitalaca postavljeni su osnovni obrasci srpskog nacionalizma, kaže za Dosije o
medijima istoričarka Radina Vučetić. Ta je rubrika, prema njenoj oceni, od velikog značaja za razumevanje načina na koji je javno mnjenje u Srbiji i Jugoslaviji
bilo sistematski pripremano za buduću dirigovanu dekonstrukciju zemlje i ratove
u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Prema njenim rečima uticaj ove rubrike
bio je mnogo veći od onoga koji se mogao očekivati od forme “pisama čitalaca”. Trebalo je najpre da probudi nepoverenje prema drugom, zatim da proizvede strah, a onda i da podbode mržnju. Istraživanjem je utvrđeno da u spornoj
rubrici dominiraju klasični pamfleti, paraliterarno oslanjanje na epsko nasleđe,
kvazisociološke montaže probranih poluistina, tendenciozna feljtonizacija istorijskih događaja i melodramski iskazi. “Odjeci i reagovanja” nesumnjivo su
386
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
promenili ton, pa i kompletnu uređivačku politiku ne samo u matičnom dnevnom
listu, nego u srpskom novinarstvu uopšte. To je postao model za druge medije,
pre svega za Televiziju Beograd.
Sociolog Stjepan Gredelj: tokom ratova u bivšim jugoslovenskim republikama televizija i naročito radio bili su daleko opasniji od štampe; mediji su u
ogromnoj meri uticali na zločine koji su se dogodili. “U ratu, kad sa radija imate
pokliče ohrabrivanja, ljude je lako ubediti da je na primer 40 beba zaklano u
Vukovaru, da su od dečijih prstića pravljene ogrlice”, dodaje on, i naglašava
da u takvim medijskim operacijama nisu učestvovali samo mediji, već čitave
strukture, od kulturnih do političkih institucija. One su formirale javno mnjenje,
a mediji su bili ‘drugi ešelon’. Pozivajući se na izveštaje Crvenog krsta, autori
istraživanja objavljenog pod nazivom ‘Mediji i rat’ utvrdili su da iz etnički mešovitih sredina već u februaru 1991. godine odlaze i Srbi i Hrvati, a ključni razlog
je medijski proizveden strah od rata. Metodologiju koja se u medijima razvila
najpre u Srbiji, Gredelj tumači ciničnom kombinacijom reči. Po njemu, to je bila
‘spontana organizovanost, ili organizovana spontanost’. “Naprosto, krenulo je
na jedan način, a onda su ljudi počeli da dosoljavaju, presoljavaju...”, kaže Gredelj i dodaje da su se po principu Gebelsove formule ”hiljadu puta ponovljena
laž postaje istina”, i za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji informacije ponavljale sve
dok ih ljudi nisu prihvatali bez razmišljanja. Kao rezultat takvog pristupa, taj rat
imao je samo “džepove” otpora i nije naišao ni na kakav protest šire javnosti.
Naprotiv, tenkovi na putu za Hrvatsku ispraćeni su cvećem.
Novinar Dragomir Olujić Oluja je ubeđen da se s velikom verovatnoćom
može pretpostaviti ko su pisci scenarija, odnosno kreatori matrice koju su od
Politike i tadašnjeg RTB-a preuzeli i drugi mediji. Prema Olujićevom mišljenju,
Slobodan Milošević je postavio sistem, temelj i ciljeve, a posao su operativno
odradili nekadašnji direktori Politike i RTB-a Živorad Minović i Dušan Mitević,
književnik Brana Crnčević i pojedine ličnosti iz Srpske akademije nauka i umetnosti, pre svih Dobrica Ćosić, a ne treba preskočiti ni Matiju Bećkovića i Udruženje književnika Srbije. U toj ekipi bilo je i entuzijasta, među kojima je i drugi
čovek tadašnjeg režima Borisav Jović. On je, tvrdi Olujić, pisao pod pseudonimom u Politikinoj rubrici “Odjeci i reagovanja” a, kako kaže, verovatno nije bio
jedini.
U januaru 1991. godine na prvom programu Televizije Beograd emitovan
je dokumentarni film o Martinu Špegelju, a Politika je izvestila da je “Otkriven
387
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
hrvatski plan oružane pobune”, uz citat Špegeljeve izjave iz pomenutog filma
“Mi smo u ratu s vojskom. Ako do nečega dođe, pobiti ih sve na ulici, u stanovima, bacati bombe, pištolj u stomak, žene, djecu...”.
TV Beograd emitovala je i nekoliko izjava ‘ubačenih hrvatskih terorista’
koji su ‘javno priznali da su planirali da u Srbiji čine zločine. Politika je krajem
januara 1991. godine objavila komentar Milorada Vučelića koji će kasnije biti
postavljen za direktora Radio-televizije Srbije: ”Moramo se do kraja i bez iluzija
i samoobmana suočiti sa činjenicom da se u Hrvatskoj, među Hrvatima, do sada
nije našao niko ko bi izrekao bar jednu reč osude javnim planerima ‘kasapljenja’ i novog ustaškog genocida nad Srbima i svim drugim nepoćudnim. To do
sada nije uradio nijedan hrvatski intelektualac, niti književnik, nijedno društvo
ili udruženje, niko od poslenika javne reči, niko od ugleda i autoriteta, nijedan
propagandista, a ni katolička crkva. Hrvatska, dakle, ponovo šuti...”.
Pozivajući se na izveštaje Crvenog krsta, autori istraživanja objavljenog pod
nazivom ‘Mediji i rat’ utvrdili su da iz etnički mešovitih sredina već u februaru
1991. godine odlaze i Srbi i Hrvati, a ključni razlog je medijski proizveden strah
od rata.
Večernje novosti objavile su nedelju dana pre demonstracija 9. marta
1991. u istom broju tri verzije vesti o jednom pravoslavnom svešteniku u Slavoniji, pa je u jednoj objavljeno da je ubijen, u drugoj da je ranjen, a u trećoj da je
zarobljen..
Komentar Slavka Budihne, objavljen 16. februara na RTB, u kojem je optužio Srpski pokret obnove da je “produžena ruka ustaškog hrvatskog režima”.
Vest o “masakru 41 deteta u osnovnoj školi u Borovu naselju, 20. novembar
1991. Tu vest prvo je objavio tadašnji dopisnik agencije Rojters Vjekoslav Radović (u periodu posle oktobarskih promena 2000. šef informativne službe Demokratske stranke Srbije), a zbog demantija koji je sutradan usledio njemu je u
toj kući uručen otkaz. U Dnevnikovom dodatku emitovan je razgovor sa čovekom koji je “otkrio” nepostojeće leševe, a snimak je i danas moguće videti na
sajtu Jutjub. TVB je najpre objavila (ne pozivajući se na Rojters nego na nezavisnu britansku televizijsku mrežu ITV) vest o “masakru 41 deteta u osnovnoj školi
u Borovu naselju. “Stanica prenosi izveštaj fotoreportera Gorana Nikića prema
kojem su pripadnici hrvatske garde, povlačeći se iz Vukovara, izvršili pravi pokolj
čitavih srpskih porodica”, najavio je spiker, uz sliku ruševina i bašti u kojima
su bili leševi više ljudi odevenih u civilnu odeću. Usledio je razgovor u studiju
388
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
sa ‘Nikićem’: “Oni su to povadili iz podruma, to su bile gomile, spajali su glave,
tela, to je sve stravično izgledalo. Probao sam da snimim, međutim praštali su
meci i jedan od vojnika repetirao je pušku i naredio mi da spustim aparat”. Već
sutradan TVB je objavila da je ‘fotoreporter’ negirao sve ono što je bio izjavio.
Slični obrasci korišćeni su i u hrvatskim medijima koji su kao odgovor na vest o
40 beba u Vukovaru objavili da “srpski četnici prave ogrlice od prstića” ubijene
hrvatske dece. Primera radi, hrvatski ženski časopis Svijet, u izdanju iz avgusta
1991, umesto modom i receptima bavio se “hrvatskim majkama”, “četnicima”,
“agresorima”, “zločinima” i sličnim temama.
TV Beograd je na početku rata u Hrvatskoj objavila izjavu “zarobljenog
hrvatskog teroriste” koji novinaru priznaje da je pred srpskim majkama zaklao
njihovo dvoje dece. Na snimku se vidi mladić neurednog izgleda koji mrmljajući
nepovezano odgovara na pitanja novinara. Novinar ispituje grubim tonom, često
prekida odgovore.
“X: Prvo su me odveli dole, u ćošak, tamo je bilo dvoje dece, vezane za
stolicu.
NOVINAR: Ko te odveo?
X: Srnić Ivica i Hasanović Ivica.
NOVINAR: Da, doveli su te i šta su ti rekli?
X: Tamo je bilo dvoje dece vezane...
NOVINAR: Malo glasnije pričaj!
X: ... Bilo je dvoje dece vezane za stolicu i onda mi je Ivica dao noževe...
rekao mi da moram zaklati...
NOVINAR: Koliko su deca bila stara:
X: Otprilike 15 godina.
NOVINAR: A šta su ta deca radila, kako su to prihvatila i kako su se ponašala
kad su te videla da im s nožem prilaziš?
X: Plakala su.
NOVINAR: Plakala su. A jesu te molili možda nešto?
X: Jesu, ali Hasanović Ivica mi je zapretio što smo se posvađali prije, ja sam
morao zaklati djecu. Majke su plakale.
NOVINAR: A je li ti bilo žao?
X: Jeste.
NOVINAR: Zašto si to učinio?
X: Zato što su me oni naterali.
389
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
NOVINAR: Naterali su te. Kako si ih zaklao?
X: Nožem.
NOVINAR: Nožem. A kakav je to nož bio? Je l’ to bio običan nož neki, kakav
nož? Specijalan? Skakavac?
X: Kao ‘rambo’ nož. Imao neke zube, kompas i crne korice.
NOVINAR: Objasni kako si zaklao decu?
X: Sa levom rukom sam, kako su bili vezani, u’vatio za kosu i preš’o do pola
nožem.
NOVINAR: Samo da te pitam, jesi ti tada to radio u normalnom stanju, da
nisi prethodno popio neki lek, neki prašak da nisi dobio?
X: Prije toga su mi bili dali injekciju...
NOVINAR: Ko ti je dao?
X: Srnić Ivica.
NOVINAR: Srnić Ivica. Jesi ti to dobrovoljno prihvatio, tu injekciju?
X: Nisam, bio sam prisiljen.
NOVINAR: Sve si, kako te shvatam, pod prisilom radio?
X: Da.
NOVINAR: Koliko neposredno pre nego što si zaklao decu, koliko neposredno pre toga si dobio injekciju?
X: Dobio sam injekciju... vreme ne znam baš točno.
NOVINAR: Pa, koliko, 10, 15 minuta pre toga, koliko?
X: Bilo je malo više.
NOVINAR: Objasni, kako si postupao sa decom. Prišao si im, ona su
plakala...
X: Da.
NOVINAR: Idemo dalje, pričaj, onda si levom rukom uhvatio za kosu i preklao jedno dete. Kako? Preko grkljana, je l’?
X: Ovako... do pola.
NOVINAR: Jesi bio okrvavljen?
X: Nisam.
NOVINAR: Znači, dosta si stručno radio.
X: Bila je tamo jedna plahta...
NOVINAR: Je l’ gledao neko taj tvoj čin što si radio?
X: Gledale su majke.
NOVINAR: Majke su gledale. Šta su radile? Plakale su i molile?
390
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
X: Da.
NOVINAR: A šta ti je Srnić u tom trenutku govorio?
X: On je rekao da moram zaklati i to drugo dete.
NOVINAR: Onda, šta si radio dalje?
X: Onda sam morao i to drugo dete zaklati...”.
U tekstovima “Zločini na salašu” i “Štit od talaca”, koje su Večernje novosti
objavile 13. novembra 1991. i 20. novembra iste godine, autori T. Bakić, D. Stojić i M. Petrović pisali su o hrvatskoj “životinjskoj prirodi”. O hrvatskom “varvarstvu” pisalo se u istom listu u tekstovima “Ustaše ubijaju – i svoje” i “Krajišnici
zauzeli Saborsko” 12. i 17. novembra 1991, a potpisnici su N. Nenković, M. Janošević i M. Bošnjak.
U tekstovima koje su potpisali D. Stojić i M. Petrović “Iz podruma u slobodu” i “Zveri klale u ponoć” (14. i 22. novembar 1991), govorilo se o “demonskoj prirodi” Hrvata, dok je Anđelko Dragojević u Večernjim novostima 22.
novembra 1991. u tekstu “Sve zločince za sve žrtve”, pisao o njihovom “nepojmljivom sadizmu”. Novosti su u tekstu “Specijalci čiste mine”, potpisanom inicijalima B. B. M., 20. novembra 1991. pisale i o “polnoj izopačenosti” Hrvata koji
su, kako je navedeno, “obukli žensku odeću da bi pobegli iz grada”. Pisalo se i o
“rasnoj inferiornosti” Hrvata, uz tvrdnje da regrutuju crnce, ali i da koriste decu
kao “živi štit”.
Novinar Jovan Dulović, nekadašnji reporter “Politike ekspres”, priseća se
dvojice dobrovoljaca iz Crne Gore koji su se, podgrejani novinskim tekstovima
i televizijskim prilozima s ratišta, zaputili u Vukovar. Kad su videli šta se tamo
dešava rešili su da se vrate kući. “Rekli su: Nismo mi došli ovako da ratujemo.
Otišli su i niko ništa nije mogao da im kaže”, kaže za Dosije Dulović.
JNA na bršadinskom silosu, potpuno pustom, gde se po izmetu moglo
utvrditi da već neko vreme hrvatske snage tu nisu boravile, mnogobrojne dopisnike beogradskih medija to nije sprečilo da pišu o velikoj pobedi Jugoslovenske
armije i „oslobađanju silosa od ustaša“. U novinama je osvanuo naslov „Borba
za silos“, navodi Dulović, koji je s vojnicima došao u silos i dodao da je naslov
pratila izmišljena priča o tome koliko je hrvatskih vojnika bilo na silosu, kako su
pobegli, šta su pobili... Prema njegovim rečima mnogi su svesno izmišljali priče,
jer su znali da će im tekstovi ući u novine, pa su mogli da pišu šta su hteli. „Što
391
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
više pljuješ i izmišljaš to je sigurnije da će ti tekst biti na vrhu strane“, dodao je
on.
„Sećam se, bio je tamo neki Jelenko Slatinac, dopisnik Politike ekspres, koji
je pisao te izmišljotine, lupao, brkao... Napisao je jednom da su Hrvati u Bršadinu kod Vukovara zaustavili voz i pobili oko 100 ljudi, što je potpuna besmislica.
Posle toga sam sreo neke ljude koji su me pitali jesi li ti Slatinac? Ja sam rekao
da nisam, a ovaj mi pokazuje novine sa spiskom mrtvih, na kojem je i njegovo
ime, i kaže: ’E, ovo sam ja, a ovaj ispod što piše da je masakriran je ovaj što stoji
pored mene’“, seća se Dulović.
To je, kako ocenjuje, bilo tragično, a čovek koji mu je pokazivao novine sa
spiskom pobijenih bio je besan i bojao se da će njegova familija pročitati da je
mrtav i da će se uznemiriti.
Reporter Branko Brudar obavestio je 1991. godine auditorijum državne
televizije da Hrvati pustoše srpske kuće, da su posegli za svim mogućim sredstvima, uključujući i teške droge, pa im se tako nadrogiranim i pomahnitalim
teško odupreti na bojnom polju. Brudar je istovremeno „umirio“ publiku „optimističkom prognozom“ da ustaški pohod neće dugo trajati jer je pobeda srpskih
branilaca izvesna: “Ratu u Hrvatskoj teško je prognozirati kraj, ali je zato ishod
tog rata vidljiviji. Kao i u svakom, i u ovom ratu jedno od najmoćnijih oružja jeste
motiv. Srpski branioci koji su u međuvremenu konsolidovali svoje redove, tako
da su od naoružanog naroda postali dobro organizovana vojska, imaju jak motiv
– odbrana boljeg života, ognjišta, ali i dostojanstva drugog po veličini naroda
na teritoriji sada već bivše Hrvatske. Druga strana, ustaše i belosvetske horde
plaćenika i pljačkaša, baš u tome – u pljački nalaze svrhu ratovanja“, naveo je
Brudar.
„Ustaško vrhovništvo je u svoj pakleni plan uništenja srpskog naroda sem
Šiptara sa Kosova i Metohije i iz Makedonije uključilo i narkotike. Budući bojovnici se na poligonima za obuku drogiraju, tako da na front dolaze kao neizlečivi narkomani. Oni u svojim borbenim kompletima, zavisno od afiniteta, nose
heroin, morfijum, LSD i kombinuju ih sa alkoholnim pićima. Protiv tako drogiranih i praktično neuračunljivih vrlo je teško ratovati. Pogotovo ako se uzme u
obzir da su se hrvatske vlasti od kraja Drugog svetskog rata na ovamo vrlo temeljito spremale za ovo što se sada događa. Jedan od primera koji potvrđuje ovu
tezu jeste i Vukovar, grad u zapadnom Sremu koji je pretvoren u pravo utvrđe-
392
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
nje. Borbe za oslobođenje ovog grada vode se danonoćno, a oslobodioci se bore
bukvalno za svaku kuću“, naveo je Brudar u svom TV prilogu iz Vukovara.
Milijana Baletić, ratna reporterka Televizije Novi Sad, koju gledaoci pamte
po izveštavanju sa prvih linija fronta u Dubrovniku i u Vukovaru, nije štedela reči
da opiše šta rade “ustaški koljači” i da na mahove iskritikuje one koji im ne pružaju otpor.
“Kako je moguće da se ovde u Vukovaru toliko održe ustaše? Mora da im
je narod pružao podršku. Šta vi mislite?”, upitala je novinarka TV Novi Sad dve
građanke koje je zatekla u Vukovaru. Jedna žena odgovara da ne zna, da je novinarka “puno pita”, a Baletićka nastavlja: “Kako je moguće da se narod nije pobunio protiv njih, a druga žena odgovara: “Neće protiv svojega niko”.
“Izazivanje etničke mržnje putem sredstava javnog informisanja, satanizacija dotadašnjih sunarodnika, školskih drugova, kolega, bila je uvertira u
rasplamsavanje rata. S jedne strane stajali su Srbi, “nebeski narod”, a s druge
strani plaćenici, mudžahedini, ustaše, koljači…”
“Izvestila” je da su u Suboticu, preko Katoličke crkve u tom gradu, dovođene “zenge” i pripadnici HVO, odakle su konvojima prebacivani na lečenje u
Mađarsku. Posle izlečenja, vraćali bi se na vukovarsko ratište, tvrdila je Baletić.
“Evo nas u Subotici. Odatle se vrši organizovano prebacivanje ustaške bande
u Mađarsku, zemlju koja znači slobodu za koljače. Pitamo prozvanog: gospodine Skenderoviću, pomoći zločincu da pobegne – da li je to pitanje humanosti,
demokratije ili saučesništva?”, upitala je Baletić svog sagovornika Julija Skenderovića, tadašnjeg predstavnika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. “Saučesništvo sa zločincem je za svaku osudu”, odgovorio je Skenderović. Milijana
Baletić je nastavila: “Kako se osećate sada kada se zna da ste vi jedan od tih koji
je pomagao zločincima”, na šta je Skenderović odgovorio da to nije tačno. “Priznanje nismo ni očekivali”, konstatuje Baletić na kraju priloga. Za informativni
program državne televizije radila je od 1991. do februara 1994. kada je, kako je
kasnije objasnila, specijalni izvestilac UN Tadeuš Mazovjecki tražio preko Saveta
bezbednosti UN da joj se zabrani rad.
Kada su i slali tekstove bez doterivanja, urednici su se trudili da začine
stupce, dodajući, oduzimajući, komentarišući... „Sve što urednicima nije odgovaralo brisali su. Masakrirali su tekstove, ne samo moje, nego sve one od kojih
je mogla da se napravi priča da smo pobedili...“, kaže Jovan Dulović.
393
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
Državna agencija Tanjug bila je glavno pomagalo Radio-televiziji Beograd i
“patriotskoj” štampi. Ti izveštaji nisu imali nijednu dodirnu tačku sa davno uspostavljenom agencijskom formom – kratko, jasno i bez komentara.
U izveštaju iz Vlasenice u Bosni, koji je prenela Politika 1. oktobra 1992,
reporter Tanjuga, uz sve gnusne detalje mučenja, prenosi kako su Srbe u Bosni
pekli na ražnju. “Srbi s područja Birača u istočnoj Bosni i dalje su u neopisivom šoku posle prošlonedeljnog masakra u kojem su muslimanske snage ubile
više od 60 sunarodnika. Strahuje se za sudbinu oko 50 Srba koji se vode kao
nestali. Masakr nad 33 civila u srpskom selu Podravanje, dvadesetak kilometara
jugoistočno od Milića, i nad 28 civila i vojnika u selima Rogosija i Nedeljište kod
Vlasenice, zasigurno su među najstravičnijim u višemesečnom ratu u Bosni i Hercegovini. Žrtve su, kažu patolozi koji su izvršili obdukciju, na najsvirepiji način
klane, ubijane tupim predmetima, lobanje su im razmrskane, sečeni su im prsti,
polivani su benzinom i paljeni. Lekari iz vojne bolnice u Milićima Zoran Mitrović
i Slobodan Đerić potvrdili su novinarima da su obdukcijom utvrdili da su dvojica
masakriranih Srba ‘pečena na ražnju’. Takve tvrdnje dokazuju ne samo žicama
nađenim na zglobovima šaka i oko skočnih zglobova na unakaženim i ravnomerno sagorelim telima ove dvojice, već i raščerečenim položajem leševa”, detaljan je bio izveštač Tanjuga.
London, 30. avgusta 1992. (Tanjug) – Samoproklamovani muslimanski
parlament u Londonu u subotu je otvorio registar za dobrovoljce koji žele da
pomognu „svojoj braći u Bosni“, saznaje Tanjug iz pouzdanih izvora. Prethodnica islamske armije ima više stotina fanatičnih boraca, stigli su početkom avgusta, ali se zna da su osmorica već ostavila kosti u Bosni, dok ih je najmanje 10
ranjeno. Prema Sandej tajmsu, glavni cilj im je da sa bosanskim snagama stvore
koridore opkoljenog Sarajeva prema Hrvatskoj i Jadranu, kako bi lakše dopremili
teško naoružanje i dobrovoljce iz islamskih zemalja. Samo u Travniku, piše londonski list, juče je na front protiv Srba krenulo 80 Arapa. U njihovom zeničkom
štabu vijori se velika crna zastava sa stihovima iz Kurana... (Kompletan izveštaj
objavljen u listu Politika)
Goražde, 6. septembra 1992, Politika – “Noćas je, uprkos kiši, plamteo
veliki požar u Goraždu. Njegovi zlokobni odsjaji videli su se daleko. Muslimanski ekstremisti spalili su srpske kuće u Vranjskoj mahali, od predela Glamoč
prema vojnoj industriji ‘Pobjeda’ kojoj takođe preti uništenje u vatrenoj stihiji….
Samo uz ogromno požrtvovanje boraca, kao i komandanta Dobre Stanišića,
394
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
muslimanske snage sprečene su da se sa područja Viševice probiju na prostor
Kozare. Odatle bi, navodno, lako mogli da ugroze Čajniče, a opkoljavanje ovog
malog ali strateški vrlo važnog grada, ugrozilo bi živote najmanje pet hiljada
nejači, među kojima 4.000 izbeglica”, opisao je novinar Politike Radovan Kovačević dešavanja u dolini Drine u ranu jesen 1992. godine.
“Još jedna lekcija iz ratovanja, ali i iz rodoljublja za pripadnike zelenih beretki na fočanskom ratištu. Opšta muslimanska ofanziva u kojoj je bilo
angažovano više muslimanskih brigada u potpunosti je razbijena. Činjenica
da je muslimanski Radio Sarajevo priznao gubitke od 300 mrtvih Alijinih ratnika dovoljno govori o žestini sukoba, ali i odlučnosti srpskih boraca Foče da
odbrane slobodnu teritoriju. Kakvi su to ljudi koji su u svom suludom islamskom
pohodu ostali zauvek na srpskoj zemlji”, upitao je izveštač za RTB Drago Todorović s fočanskog ratišta. Na rancu ovog nesrećnika ispisano je ime i prezime:
Neziri Naim. Ostali koji leže – nepoznati. Možete da zaključite da muslimani,
pored toga što kukaju da nemaju hrane i municije, od sveta kupuju i dobijaju
preko crnog tržišta i iz Irana”. Tekst koji je Todorović pročitao bio je pokriven slikom leševa u osvojenoj Foči i municijom za koju je gledaocu sugerisano da je
zaplenjena u borbi.
O zbivanjima u Sarajevu, ili kako se tada govorilo na sarajevskom ratištu,
publiku u Srbiji uglavnom izveštavali novinari s Pala koji su podatke dobijali od
Vojske Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića. Novinarka Rada Đokić,
pozivajući se na izvesnu srpsku stražu, jednom prilikom je javila: “Muslimanski
ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!” Ista novinarka javljala je da “na sarajevskom ratištu muslimanske
snage uz pomoć stranih plaćenika otvaraju jaku vatru na srpske položaje iz svih
pravaca”. Onaj ko je čuo ove dve vesti ni u snu ne bi poverovao da su Srbi zaposeli brda oko Sarajeva i da četiri godine granatiraju grad u kojem nije bilo elementarnih uslova za život, a civili ginu od gelera, snajpera i granata.
U srpskim medijima JNA, teritorijalci i dobrovoljci nazivani su “oslobodioci”
i “branioci”, a hrvatske i muslimanske vojne jedinice “ustaše”‘, “mudžahedini”,
“ustašoidne horde”, “crnokošuljaši”, “bojovnici”, “zenge”, “pijana i drogirana
soldateska”.
Srpske snage, uglavnom paravojne formacije kojima je (bar zvanično)
komandovao Željko Ražnatović Arkan, ušle su u Zvornik početkom aprila 1992.
395
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
godine. Grad su zaposeli dobrovoljci koji su iz Srbije stigli u organizaciji Srpske radikalne stranke i raznih drugih stranaka, udruženja i službi. Naredna tri
meseca preostalo muslimansko stanovništvo zatvarano je u improvizovane
logore, pljačkano, ubijano, proterivano. U gradu koji je zbog straha i divljanja
te paravojske napustilo i srpsko stanovništvo, danima su ležali ostavljeni leševi
ubijenih ljudi. Dobrovoljci pod komandom kapetana Dragana, ali i druge paravojne formacije, organizovano su pljačkale muslimanske kuće i prevozile stvari
preko Drine u Srbiju, a u prazne muslimanske kuće i stanove useljavali izbeglice
iz drugih delova Bosne. Srpski mediji objavili su samo informaciju da je grad
“oslobođen”, prikazujući džamiju na kojoj se vijorila srpska zastava, sa čijih je
zvučnika odjekivao “Marš na Drinu”. U junu, kada su iz sela Kozluk stanovnici
organizovano autobusima odvedeni najpre do Loznice, pa zatim vozom sa stočnim vagonima na Palić i, konačno, preko granice u Mađarsku, TV Beograd objavila je prilog o muslimanskim izbeglicama kojima je “utočište” pruženo u Srbiji.
Izmučeni ljudi govorili su pred kamerama kako su lepo dočekani i prihvaćeni, a
novinar nijednom rečju nije došao do toga da su ljudi bili primorani da organizovano napuste svoje domove i da potpišu izjavu da svu imovinu ostavljaju –
opštini Zvornik.
‘Falsifikat’ slike Uroša Predića “Siroče na majčinom grobu” koji je objavljen u Večernjim novostima kao ‘autentičan’ snimak stradanja Srba u Bratuncu.
Poznata je i “Majka iz Prekala”, fotografija žene koja s puškom o ramenu i sa
dvoje dece ide poljem, iskorišćena da prikaže patnju Srba na Kosovu krajem
osamdesetih. Kasnije se, međutim, ispostavilo da je komšijsku pušku na rame
nesrećne žene stavio snalažljivi fotoreporter da pojača utisak (Dosije 27-28,
tekst Borisa Dežulovića “Kako je sporni otkup stana teži greh od nespornog raspirivanja mržnje”).
Poslednji, neobjavljeni tekst novinarke Duge Radislave Dade Vujasinović
bio je intervju s liderom Srpske radikalne stranke Vojislavom Šešeljem koji je
odgovarao na pitanja povodom hapšenja ratnih zločinaca za koje se tvrdilo da su
na ratište otišli u organizaciji radikala, što ta stranka negira i danas.
U vreme NATO bombardovanja jedna od glavnih poluga režima, podseća
Dragomir Olujić, bio je tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić koji je
svakog dana držao brifinge za glavne i odgovorne urednike medija. U vreme
Vučićevog mandata ubijen je Slavko Ćuruvija, a usvojen je i zloglasni Zakon o
396
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
informisanju prema kojem su izricane drakonske kazne medijima. Vučić je tokom
rata u BiH radio kao novinar Srpske televizije na Palama.
“Miloševićeva politika bila je utemeljena na tzv. samoostvarujućem proročanstvu – prvo se dokazivalo da ne možemo da živimo zajedno s Hrvatima (Slovencima, Bosancima, Albancima...) i se zahtevala podela, a onda se provociralo,
podmetalo, huškalo i ‘kevtalo’. Kada bi druga strana počela da se opire i ‘odgovara’, završavalo se konstatacijom: ‘Eto, šta smo vam rekli’ i – izazivanjem rata,
etničkim čišćenjima, iseljavanjima i progonima, paljenjem i rušenjem kuća, uništavanjem imanja, logorima, ubijanjem ljudi, streljanjima i sličnim”, kaže Olujić.
U tome su, objašnjava on, učestvovali svi – svako na svoj način – od škola,
univerziteta i Akademije, preko partija, uključujući i opozicione, i državnih ustanova/službi, najviše Jugoslovenska narodna armija i Služba državne bezbednosti, pa do Srpske pravoslavne crkve!
Dragomir Olujić kaže da je ćutanje o događajima imalo za cilj da se sopstveni građani drže u pokornosti i neznanju. “Na primer, nakon što je početkom
1994. godine jedna jedina granata, prema mom sudu, slučajno pala s položaja
Armije BiH na, ako se dobro sećam, Šamac, Karadžićeve i Mladićeve ‘vlasti’ i
Vojska Republike Srpske su – prvi put, poslednji put i nikad više – pozvale novinare, i domaće i strane, da dođu u taj grad i potpuno slobodno razgovaraju sa
svima. Pa kad su oni u razgovoru s meštanima spomenuli blokadu i granatiranje
Sarajeva sa srpskih položaja, niko im nije verovao, jer se o tome u ‘republičko/
srpskim’ medijima ćutalo. Miloševićev režim pribegavao je medijskim malverzacijama, najzad, i zbog toga da bi lakše došao do ‘topovskog mesa’. To je u konačnici bio sav njihov smisao”, zaključuje Olujić.
Lokalni mediji, naročito u ratnim područjima, zloupotrebljavani su na drastičan način. Na suđenju optuženima za ratne zločine u Zvorniku, svedočeći pred
Okružnim sudom u Beogradu o okolnostima u kojima je njen suprug Abdulah
Buljubašić uhapšen i kasnije ubijen, Jasna Buljubašić ispričala je da su se oni
iz kratkog izbeglištva vratili u Zvornik pošto je na lokalnom radiju objavljen proglas da se svi koji su otišli moraju vratiti do 15. maja 1992. Bilo je objavljeno da
će onima koji ne dođu do tog roka biti oduzeti imovina, stanovi i radna mesta.
Čim su došli u Zvornik krenuli su u opštinu da se prijave, ali je usput njen suprug
uhapšen i odveden i više ga nikada nije videla. Ispostavilo se da je preminuo u
jednom od improvizovanih zatvora od posledica zlostavljanja.
397
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
Dnevni list Politika, ‘ispovest’ dvojice izbeglica iz Sarajeva novinaru Radovanu Kovačeviću, 5. avgusta 1993. godine: reportaža je bila ilustrovana fotografijom čoveka koji maše noževima, uz potpis “Igra noževa muslimanskog vojnika
posle pobede nad Hrvatima kod Bistrice”.
Uz neprestano degradiranje i etiketiranje Albanaca sa Kosova kojima je
pripisivana odgovornost za bombardovanje, mediji su posebnu pažnju posvetili negiranju humanitarne katastrofe na Kosovu zbog koje je do intervencije i
došlo. U jednom od Politikinih tekstova Aleksandar Apostolovski 29. marta 1999.
objavio je s podnaslovom “Humanitarna katastrofa omiljena fraza režisera krize
na Kosovu i Metohiji” ciničan napis o tome da se na graničnom prelazu prema
Makedoniji nalaze “tobožnje izbeglice” i da navodi stranih medija o kolonama
izbeglica s Kosova koje čekaju da pređu granicu nisu tačni, jer na toj teritoriji –
snega nema.
Politika Ekspres 29. jula 1993. objavila je nadnaslov “Austrijski plaćenici u
hrvatskoj vojsci: Ispovest Ulriha Grošedla” i naslov “Ubijanje je moj posao”. Na
istoj strani objavljena je i “Ispovest profesionalnog sarajevskog ubice”, izvesnog
snajperiste Jusufa, pod naslovom “Vidim mu lice i pucam”. Ne može se utvrditi ni
identitet tih ljudi, kao ni njihova dalja sudbina, pa nije moguće reći da li su zaista bili zarobljeni Hrvati ili službenici tajnih službi koji su u montiranom procesu
učestvovali u propagandi.
Princip ispitivanja pred kamerama iskorišćen je tokom sukoba srpske policije i kosovskih Albanaca 1998. godine, kada su uhapšena braća Ljuam i Bekim
Mazreku iz Mališeva. Oni su 2001. godine osuđeni na 20 godina zatvora, ali su
2002. amnestirani i zajedno sa više od 1.000 Albanaca koji su bili u zatvorima u
Srbiji vraćeni na Kosovo. Braća Mazreku uhapšena su 2. avgusta 1998. godine,
a bili su optuženi da su učestvovali u ubistvu i mučenju civila u selu Klečka na
Kosovu. Televizija Beograd emitovala je snimak “priznanja” braće Mazreku, a u
ispitivanju učestvuje tadašnji dopisnik Radio televizije Srbije sa Kosova i vojni
komentator Milovan Drecun. Tokom sukoba na Kosovu Milovan Drecun snimao je
za RTS slikovite “priloge s terena”. Zalegao bi na zemlju i u prvom planu snimka
komentarisao detalje: ”Ono što vidite u šumi, dragi gledaoci, to su albanski teroristi”. A među golim stablima drveća, 15 metara dalje od Drecuna, šunjale su
se neke tamne siluete. Karakterističnim glasom i na svoj spontan, prepoznatljiv
način, učestvovao je i u ispitivanju braće Mazreku.
398
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
NAJAVA VODITELJA DNEVNIKA: “U selu Klečka, pred mnogobrojnim domaćim i stranim novinarima, predočena slika za neverovati. Ostaci uništenih ljudi u
krematorijumu, kao iz nacističkih vremena. Učesnici tog nečasnog, necivilizovanog akta, jasno su i čini se bez ikakve griže savesti, pred kamerama odgovarali
na pitanja istražnog sudije i novinara.
PREVODILAC: Po Bekimovoj izjavi, to je mesto gde su streljali desetoro.
NOVINARKA X: Je li bilo civila?
PREVODILAC: Da. (Odgovara Bekim Mazreku)
NOVINARKA X: Da li su bili žene, deca starci?
PREVODILAC: Dvoje dece, tri žene, dva mlada momka i tri čoveka.
NOVINARKA X: Jesu li bili Srbi ili Albanci?
PREVODILAC: Srbi. Mislim da su bili Srbi.
MILOVAN DRECUN: Kako se vi zovete?
MAZREKU (uz pomoć prevodioca): Ljuan Mazreku iz Mališeva.
MILOVAN DRECUN: Jeste vi učestvovali u streljanju srpskih civila?
MAZREKU: Da.
MILOVAN DRECUN: Da li ste učestvovali u silovanju?
MAZREKU: Da.
MILOVAN DRECUN: Koliko žena ste silovali pre streljanja?
MAZREKU: Silovao sam samo jednu.
MILOVAN DRECUN: Koliko godina je imala?
MAZREKU: 15.
Sledi komentar voditelja uz snimke naoružanja, albanskih zastava...: Nezapamćeni i nažalost ne jedini zločin albanskih terorista samo je dodatak plamenu
nasilja i zla koje takozvana OVK širi Kosmetom i dokaz je o pravom licu separatista što ognjem i mačem uz pomoć poznatih mentora iz sveta žele da ovladaju
svetom srpskom zemljom. Maske su ovog puta pale. Ne mogu za terorizam da
postoje dvostruki aršini i svet to mora da shvati. Ta vajna OVK nije ništa drugo do
grupacija siledžija...”. Vest o zločinu braće Mazreku bila je plasirana dan pošto je
tenkovskom granatom ubijeno 11 članova porodice Aslani koji su napustili svoju
kuću u jednom selu u opštini Suva Reka. Među poginulima bilo je osmoro dece
od šest meseci do 13 godina i tri žene, što je posebno uznemirilo međunarodnu
javnost. Braća Mazreku tri puta su izvedeni “na mesto zločina” kako bi ponovili
priznanje različitim novinskim ekipama. Treba li spomenuti da o pogibiji porodice Aslani srpska javnost preko svojih medija nije bila obaveštena?
399
ANEKS 2: NUNS – KRIVIČNA PRIJAVA TUŽILAŠTVU ZA RATNE ZLOČINE
Sonja Biserko tvrdi da je i list Duga imao važnu ulogu u propagandi, kao i
Epoha koja je već 1991. donela “mape razgraničenja” u SFRJ. Te mape kasnije su
korišćene u procesu Tužilaštva MKTJ protiv Slobodana Miloševića.
Prema njenoj oceni Politika ekspres već tada je bila “neka vrsta tabloida s
najprizemnijim podvalama”. Večernje novosti, NIN i Politika bili su strateški nacionalni listovi koji su “obradili” javno mnjenje za ono što je kasnije došlo. Navela
je da je Milošević centralizovao medije i da je imao uređivački kolegijum koji je
svakog dana zasedao i donosio odluke o strategiji. Ona je navela da je već 1988.
godine stavio pod kontrolu sva Politikina izdanja, kao i sve elektronske medije.
Novosadsku televiziju je, kako tvrdi, koristio za mobilizaciju Srba u Hrvatskoj i
Bosni. Takođe je osnivao i lokalne televizije u Kninu i Banjaluci, koje su kontrolisali Beograd i JNA. Čak su i vodeći novinari bili iz Beograda ili Sarajeva, dodaje
Biserko.
2. TEKST NOVINARA BORISA DEŽULOVIĆA: “Kako je sporni otkup stana teži
greh od nespornog raspirivanja mržnje” (Dosije NUNS, broj 28, mart –
maj 2009.)
3. Časopis PRAVDA U TRANZICIJI, brojevi 10 i 11, tekstovi na temu PRAVNI
OKVIRI ZA POKRETANJE KRIVIČNOG POSTUPKA PROTIV NOVINARA KOJI SU
POZIVALI NA RAT, Regionalna konferencija o odgovornosti medija za ratne
zločine, Dubrovnik, novembar 2007. godine, u organizaciji Hrvatskog
novinarskog društva, Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Mediacentra Sarajevo; na konferenciju su pozvani predstavnici tri tužilaštva – Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije, Državno odvjetništvo Republike
Hrvatske, Tužilaštvo BiH, kao i predstavnici Kancelarije Vrhovnog državnog tužioca Crne Gore.
4. Dokumentarna serija “Slike i reči mržnje”, Lazar Lalić, “Arhitel”, Beograd
5. Dokumentarne radio emisije iz vukovara, Svetlane Lukić i Svetlane
Vuković
400
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
ANEKS 3
MEDIJI I RATNI ZLOČINI
SOCIO-PSIHOLOŠKA ANALIZA
PROF. DR MIKLOŠ BIRO
INTERNI MATERIJAL TUŽILAŠTVA ZA RATNE ZLOČINE SRBIJE
Mart, 2011.
UVODNE NAPOMENE: SMER I OPSEG UTICAJA MEDIJA
MEDIJI I AGRESIJA
Počev od šezdesetih godina prošlog veka, psihološka istraživanja449 nedvosmisleno pokazuju da se agresija može naučiti. Pored agresije kao forme
odbrambenog ponašanja, agresija se može javiti i kao reakcija na neke dugogodišnje frustracije, ali i kao naučeno ponašanje. Drugim rečima, čovek koji inače
u svom uobičajenom ponašanju nije bazično agresivan može postati agresivan
jednostavnim usvajanjem tuđih modela (agresivnog) ponašanja. Višegodišnja
istraživanja potvrdila su mogućnost usvajanja agresije imitiranjem agresivnih
modela, pri čemu je uticaj najjači kod imitiranja značajnih osoba (agresivnih
roditelja, npr.), a potom kod imitacije agresije koja se prezentuje putem jav-
449 Bandura, A., Ross, D., Ross, S. A. (1961). Transmission of aggression through imitation of
aggressive models. Journal of Abnormal and Social Psychology, 63, 575-582.
401
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
nih medija (televizije i filmova), dok je uticaj crtanih filmova manji, iako takođe
uočljiv450.
Dalja istraživanja451 pokazala su da je uticaj medija najveći kod osoba koje
su i inače sklone agresivnom ponašanju, ali da gledanje agresivnih sadržaja
može da otkoči agresivne tendencije i kod onih osoba koje nisu do tada manifestovale agresivno ponašanje. Posmatranje drugih kako se agresivno ponašaju
stvara ideju da je agresivnost dozvoljiva i olakšava njeno ispoljavanje. Takođe,
redovno gledanje agresivnih sadržaja emitovanih preko medija može da desenzibiliše ljude u vezi sa nasiljem, tako da se agresivno ponašanje počinje smatrati
društveno prihvatljivim i normalnim452. Kao rezultat ovakvih saznanja u mnogim
zemljama (u svim skandinavskim, npr.) je zabranjeno emitovanje igranih i crtanih filmova koji prikazuju agresiju, a u većini ostalih je obavezno ograničenje u
odnosu na uzrast.
UTICAJ MEDIJA U SRBIJI 1990–1995
Značaj i domet medijskog uticaja mora se posmatrati u kontekstu njihove
pozicionirano-sti u društvu, moguće konkurencije (u smislu ponude drugačijeg
mišljenja) i poverenja auditorijuma.
Nema nikakve sumnje da su mediji u Srbiji, počev od 1988. godine, dakle
na obzorju rata i raspada Jugoslavije, bili potpuno kontrolisani. Od početka 1990.
svi srpski mediji, uz izuzetak nekoliko nezavisnih (Vreme, Borba, Studio B, B92)
čiji je domet bio više nego ograničen, počeli su da vrše ratnu propagandu i emituju govor mržnje u cilju podizanja motivacije za rat.
Istraživanja praćenosti medija iz tog perioda pokazuju da su nezavisni
mediji 1990. pokrivali jedva 10% populacije (i to pretežno u Beogradu, kao i
među obrazovanom populacijom u većim gradovima), da se do 1995. udeo nezavisnih medija u ukupnom auditorijumu Srbije popeo jedva do nekih 25% i da
450 Bandura, A. (1965). Influence of model’s reinforcement contingencies on the acquisition of
imitative responses. Journal of Personality and Social Psychology, 1, 589-595.
451 Bandura, A., Ross, D., Ross, S. A. (1963). Imitation of film mediated aggressive
models. Journal of Abnormal and Social Psychology, 66, 3-11.
452 Essau, C.A., Conradt, J. (2004). Prevalence and correlates of conduct disorder symptoms
in children and adolescents. The 6. Biennial Conference of the European Association for
Research on Adolescence.
402
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
on sve do 2000. nije prešao 35%! Iako je stepen poverenja u zvanične medije
opadao iz godine u godinu, 1990, kada su mediji zloupotrebljeni u propagandi
mržnje, ono je bilo veoma visoko. Ta istraživanja453 pokazala su takođe, da je
uticaj provladinih i nezavisnih medija bio gotovo pravilno raspoređen po demografskim osama – nezavisne medije gledali su mlađi i više obrazovani delovi
populacije, a provladine stariji i niže obrazovani. Štaviše, ispostavilo se da je čak
i 2000. godine, kada je režim bio na izmaku i kada su iskrivljavanja i friziranja
informacija u državnim medijima (naročito na RTS-u) bila gotovo potpuno providna i van realnosti, da je u te informacije i dalje verovao ogroman broj ljudi454.
To poverenje je bilo u značajnoj korelaciji sa političkim opredeljenjem. Drugim
rečima, u tom trenutku mediji više nisu formirali javno mnjenje, već je odranije
formirano političko opredeljenje opredeljivalo koji će se medij gledati! Za našu
priču to je značajan podatak, jer on govori da je prednost medijskog jednoumlja
na početku 90-tih uspela da postigne konformizaciju javnog mnjenja i formira
političke stavove kod jednog broja vrednosno zbunjenih i politički neukih ljudi,
a da su ti stavovi kasnije bili otporni na informacije koje su bile u suprotnosti sa
njihovim političkim opredeljenjem. U psihologiji je odavno dokazano da su čvrsto formirani stavovi emocionalno obojeni i teško promenljivi.
MEDIJI KAO SREDSTVO KONFORMIRANJA
Činjenica da su režimski mediji na početku 90-tih bili potpuno kontrolisani,
dala je šansu režimu da formira i, što je još važnije, konformira javno mnjenje.
U kontekstu navike na dugogodišnje socijalističko jednoumlje i činjenice da su
konzumenti pripadali kategoriji visoko autoritarnih ličnosti (o čemu će biti reči
kasnije), tj. ličnostima sa visoko razvijenim sklonostima da se državni autoriteti
slušaju i slede, mediji su bili moćno oružje koje je koristilo ne samo pomenuti
mehanizam unisonosti, već i oreol „zvaničnog“ glasnogovornika koji ne reprezentuje samo vlast, već i čitavu državu. „Etatizovani“ mediji u rukama režima
dobijali su visoko poverenje auditorijuma i veliki broj građana pratio je medije,
ne samo da bi dobio informacije, već i da bi dobio signal šta je socijalno poželjno
mišljenje i socijalno poželjno ponašanje. Na taj način, mediji su doprinosili i
453 SMMRI (2000). Praćenost i politički uticaj nezavisnih medija u Srbiji. Interni material FOD.
454 Biro, M., Logar-Đurić, S., Bogosavljević, S. (2000). Politički uticaj državnih i nezavisnih
televizija u Srbiji. Nova srpska politička misao, 7, 227-242.
403
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
podsticali konformiranje i to konfomiranje u pravcu nacionalizma i etničke distance prema ostalim narodima bivše Jugoslavije.
Moć grupnog mišljenja i uticaj grupe na promenu individualnog mišljenja i
stavova višestruko je dokazana psihološkim eksperimentima. Eksperiment koji
je izveo američki psiholog Solomon Eš455 demonstrira zastrašujući efekat stavova grupe na zaključivanje pojedinca. Eksperiment je izgledao ovako: subjekt
je trebalo da da svoj sud o nekoj jednostavnoj činjenici (koja je linija duža, pri
čemu su razlike bile lako uočljive), ali taj zaključak je saopštavao posle drugih
članova grupe koji su (u dogovoru sa eksperimentatorom) davali pogrešne odgovore. Većina subjekata je demonstrirala kolebljivost i očiglednu neprijatnost što
se njihovo mišljenje razlikuje od grupe, a čak 38,6% je svoj zaključak potpuno
uskladilo sa (očigledno pogrešnim) mišljenjem grupe. Opisani fenomen obilato
se koristi u propagandi, a posebno u političkoj propagandi. Ako nam televizija
danima prikazuje jedno mišljenje kao većinsko, kao opšteprihvaćeno, a drugo
kao manjinsko i beznačajno onda je sasvim prirodna pojava da se veliki broj (ne
samo kolebljivaca, ne samo glupih i neobrazovanih) priklanja ovako promovisanom „opštem” stavu.
Posebna forma konformiranja primenjena je kada su otpočeli ratni sukobi i
kada je trebalo ostvariti “nacionalno jedinstvo” u ratnim ciljevima. Tada je otpočelo prozivanje “izdajnika” – posebno onih koji su se ratu protivili456.
PODLOŽNOST UTICAJU DRŽAVNIH MEDIJA: AUTORITARNOST
Pomenuli smo da je važan preduslov slepog verovanja „zvaničnim“ medijima i sleđenja njihovih poruka – autoritarna ličnost. Pojam autoritarnosti koji je
uveo Erih From tridesetih, a razradio Teodor Adorno457 sa saradnicima pedesetih godina, najčešće se vezuje uz fašizam i anti-demokratsko ponašanje uopšte.
On podrazumeva splet stavova i ponašanja koji u sebi sadrže: autoritarnu submisivnost (slepu poslušnost prema nadređenima i surovu dominantnost prema
455 Asch, S. E. (1951). Effects of group pressure upon the modification and distortion of judgments.
U H. Guetzkow (Ed.) Group, Leadership and Men. New York, Carnegie Press.
456 Momo Kapor, na primer, u Borbi od 7-8.03.1992. piše: “…Beograd je pun izdajnika, kukavica
i lažnih pacifista, ali Srbija ne može nositi teret te menažerije zauvek…”
457 Adorno, T. W., Frenkel-Brunswik, E., Levinson, D., Sanford, R. N. (1950). The Autoritarian
Personality. New York, Harper and Brothers.
404
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
podređenima), agresivnost (pre svega, prema osobama koje ne pripadaju istoj
ideologiji ili organizaciji), rigidnost (crno-belo viđenje stvarnosti, izbegavanje
situacija koje “nisu jasne”, ideološki dogmatizam, sklonost praznovericama
i nenaučnom mišljenju), te konzervativizam (otpor promenama i robovanje
konvencijama).
Već prva istraživanja autoritarnosti u Jugoslaviji, dala su zapanjujuće
podatke: neki od dobijenih skorova bili su najveći ikad zabeleženi u svetu458.
Budući da je pojam imao politički krajnje negativnu konotaciju, rezultati su
pominjani veoma stidljivo, a čitava plejada sociologa i socijalnih psihologa ukazivala je na “metodološke neadekvatnosti” primenjenih skala, ne bi li u nestandardizovanosti instrumenta na našoj populaciji našli razlog za neverovanje da je
naš socijalistički čovek obična autoritarna krpa. Međutim, naredna istraživanja
sa modifikovanim instrumentom459 dala su takođe zastrašujuće rezultate: preko
50% ispitanih ispoljavalo je izuzetno visoke skorove na skali autoritarnosti!
Dalje analize460 ukazale su na neke zanimljive činjenice: povezanost sa
obrazovanjem je bila izuzetno visoka – najmanju autoritarnost pokazali su intelektualci (posebno humanistički), a najveću “polutani” (radnici/seljaci) i nekvalifikovani radnici. Razlike postoje i u odnosu na region: najmanju autoritarnost u
Srbiji pokazao je Beograd, a najveću autoritarnost imaju Niš i Leskovac (Kosovo
nije ispitivano)461. Kada se ovi podaci uporede sa rezultatima izbornog odlučivanja u Srbiji devedesetih godina, uočava se gotovo frapantna podudarnost! I
neke druge korelacije izazivaju asocijacije: visok skor autoritarnosti javljao se
uporedo sa sklonošću ka konformizmu, otporom prema promenama i nespremnošću za preuzimanje rizika, odsustvom tolerancije, osećanjem otuđenosti i
osećanjem bespomoćnosti.
Istovremeno, kada se korelacije demografskih karakteristika sa autoritarnošću uporede sa mapom dominacije zvaničnih medija u Srbiji 90-tih, vidimo
da je uticaj državnih medija bio određen ne samo odsustvom konkurencije, već
458 Rot, N., Havelka, N. (1973). Nacionalna vezanost i vrednosti srednjoškolske omladine.
Beograd, Institut za Psihologiju i Institut društvenih nauka.
459 Hrnjica, S. (1992). Zrelost ličnosti. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
460 Pantić, D. (1977). Vrednosti i ideološke orijentacije društvenih slojeva. U B. Popović i sar.
Društveni slojevi i društvena svest. Beograd, Centar za sociološka istraživanja.
461 Kuzmanović, B. (1988). Mladi i nezaposlenost. Beograd, IICSSOS.
405
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
i prijemčivošću auditorijuma “zvaničnom mišljenju” na terenu gde su ovi mediji
dominirali. Time je njihov značaj, naravno, bio multipliciran.
Iako se za sukrivca može pronaći kulturni milje (patrijarhalnost) ili društveno-istorijske okolnosti, doprinos komunizma je nesumnjiv. Vaspitanje za
autoritarno ponašanje bilo je sastavni deo celokupnog življenja komunističkog
čoveka – škola je bila samo jedan od točkića u celokupnom mehanizmu. Dugi
niz godina negovana ideja da postoji samo jedno pravo mišljenje, jedna jedina
ispravna ideologija i da svi koji imaju drugačije stavove i poglede na svet moraju
biti ekskomunicirani iz zajednice, proizvelo je nespremnost za praštanje, nesposobnost da se prihvati drugačije viđenje sveta i načina uređenja društva, odsustvo smisla za kompromis, netrpeljivost prema drugim ideologijama, verama,
narodima. Stvorilo je opštu tendenciju da se neistomišljenik pobedi i uništi, a ne
da se pridobije ili da mu se približi na pola puta kako bi se omogućila saradnja i
suživot. Na samom startu demokratskih procesa, stvorilo je preduslove za tako
polarizovanu političku situaciju u kojoj osiona vladajuća struktura opoziciju nije
prihvatala kao partnera, već ju je proglašavala nacionalnim izdajnikom, demonizovala i izvrgavala ruglu. I, sa druge strane, stvorila je situaciju u kojoj je lako
bilo razviti nacionalističku isključivost i, čak i komunističke lidere susednih republika sa kojima se nije slagala – proglasiti ustašama i balistima.
Činjenica je da se autoritarnost javlja kod osoba koje su funkcionalno nižeg
nivoa (starije, niže obrazovane, socijalno manje uklopive). Bilo stoga što su starački rigidniji, bilo zato što im je zbog nižeg stupnja informisanosti sposobnost
za snalaženje u (novim) životnim situacijama umanjena, autoritarci teže jednostavnim (konvencionalnim) odgovorima i lakim rešenjima. Autoritarnost (ili, bar
neki njeni elementi, poput rigidnosti i konzervativizma) se, dakle, može prikazati
kao sklonost ka pojednostavljenju stvarnosti.
Na prvi pogled se može činiti da rasprostranjena autoritarnost u srpskoj
populaciji eskulpira političke elite. Ali, jedan podatak iz našeg istraživanja462 to
jasno negira: ako su bivali ubeđeni da je neka stvar zakonom regulisana (zaštita
nacionalnih manjina, na primer) i najtvrđi autoritarci su je prihvatali, iako se
(sudeći po nizu drugih odgovora) u dubini duše nisu sa njom slagali! Ako, dakle,
demokratska vlast “propiše” toleranciju i demokratsko ponašanje, autoritarci
462 Biro, M., Molnar, A., Popadić, D. (1997). Stavovi građana Srbije prema pravnoj državi: relacija
sa obrazovanjem, autoritarnošću i poznavanjem ljudskih prava. Sociologija, 2, 168-182.
406
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
će se ponašati “kao sav ostali svet”, ali ako vlast promoviše netoleranciju, autoritarci će biti u prvim redovima agresivnog “pročišćavanja” od ideološki, verski
ili etnički “drugačijih”.
Nakon zastrašujućih iskustava Holocousta i zločina koji su opravdavani
onim “ja sam samo vršio svoju dužnost”, nakon drugog svetskog rata porastao
je istraživački interes za “nekritičnu” poslušnost. Sigurno najčuvenije istraživanje sproveo je Stenli Milgram463. U njegovim eksperimentima (čiji su rezultati izazvali toliku nevericu da su više puta ponovljeni) slučajni subjekt bi bio pozvan da
učestvuje u “naučnom istraživanju” u funkciji “učitelja”. Njegov zadatak bio je
da drugog subjekta (“učenika”) koji uči nekakvo štivo kažnjava za grešku – elektrošokom! Ispred “učitelja” bila je postavljena poluga sa ispisanom voltažom i
posle svake greške “učenik” je trebao da bude kažnjen sve jačim elektrošokom.
Na 75 volti “učenik” bi počinjao da stenje, na 150 da kuka i viče da neće više da
učestvuje u eksperimentu, a na 285 (ispod čega je pisalo “šok opasan po život”)
da pušta krike agonije. Čitave dve trećine učesnika u eksperimentu nije reagovalo na vapaje “učenika” (koji je, naravno, sve vreme vešto glumio) i slepo je
slušalo instrukcije glavnog eksperimentatora! U ovom slučaju, zapazili ste, autoritet je bio samo “običan” naučnik. Šta se tek dešava kada je u pitanju neki više
preteći autoritet, možemo samo da zamislimo.
Stručna javnost, naročito ona sa zapada koja nema iskustvo kontrolisanih
medija, često je bivala skeptična prema pritužbama antiratnih aktivista i opozicije Miloševiću da se kontrolom medija u Srbiji može lako vladati, sve dok Berluskoni nije demonstrirao kako se, čak i u Italiji, zemlji sa dugom demokratskom
tradicijom, može pobediti na izborima sa samo dve nedelje starom strankom
– ako kontrolišeš medije! Ako se, pri tome, ukalkuliše autoritarni srpski čovek,
postaje jasno do koje mere su mediji bili moćno oružje u rukama vlasti.
Sasvim je izvesno da je Miloševićev režim bio svestan sa kakvim glasačima
ima posla i da je to vešto koristio. Slogani u izbornim kampanjama 1990. i 1992.
bili su direktno usmereni da isprovociraju poslušnost autoritetu („Tako treba“) ili
da podstaknu strah od promene („Sa nama nema neizvesnosti“)464.
463 Milgram, S. (1990). Poslušnost autoritetu. Beograd, Nolit.
464 Na marketinškom skupu 1993. jedan od rukovodioca tih kampanja, Nebojša Đukelić je izjavio
da su kampanje brižljivo pripremane na bazi studije o karakteristikama birača.
407
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
MEDIJI U SRBIJI: RAZVOJ NACIONALIZMA
U procesu derogacije komunističke ideje, nastao je ideološki vakuum koji
je u najvećem broju postkomunističkih zemalja bivao popunjen nacionalističkom ideologijom. Ali, to nije bila nezaobilazna nužnost, već najčešće izbor političkih elita koje su u toj opciji našle najjednostavniji i najjefiniji način mimikrije
svojih komunističkih grehova. To je bio slučaj sa političkom elitom u Srbiji koja
se razišla sa svojim partijskim drugovima u Hrvatskoj i Sloveniji i koja je baš u
forsiranju nacionalnih, a ne ideoloških i strateških razlika razvila svoju političku
misiju. U tome su im, naravno, obilato pružili pomoć kontrolisani mediji koji su
sistematski forsirali etničku distancu koja je povremeno poprimala razmere i
ekonomskog rata („nećemo kupovati proizvode iz Slovenije”).
Zašto je nacionalizam bio tako zgodna zamena komunističkoj ideologiji?
Prvi deo odgovora leži u činjenici da obe ideologije pripadaju onome što Triandis465 naziva “kolektivističkom” kulturom i da su obe fundirane u autoritarnoj netoleranciji “drugih”466. Drugi deo odgovora se nalazi u iskonskoj ljudskoj
potrebi za socijalnim pripadanjem i identifikaciji sa socijalnom grupom. Budući
da je tranzicija karakterisana izrazitom socijalnom neizvesnošću, postojala je
dodatna potreba za sigurnošću u grupi “sličnih”, a takva sličnost se najlakše
nalazila u prvom narednom krugu identifikacije posle porodice – naciji. No, kao
što smo već pomenuli, u Srbiji je ta zamena grupnog identiteta bivala praćena
malignim forsiranjem mržnje prema susedima i doskorašnjim sunarodnicima.
Socijalna psihologija poznaje više nivoa grupne identifikacije: vi možete biti
član teniskog kluba, pripadati profesionalnom esnafu, osećati se lokal-patriotom kao građanin nekog grada ili regiona, pa sve do pripadnosti određenoj naciji
ili rasi. U svim tim identifikacijama, pored sigurnosti, pripadnost grupi donosi i
određeno osećanje više vrednosti, a što je grupa ekskluzivnija, to je to osećanje jače. Ali, grupa nije samo zbir pojedinaca – ona ima sopstvenu dinamiku.
465 Triandis, H. C. (1990). Cross-cultural studies of individualism-collectivism. U R. A. Dienstbier
& J. J. Berman (Eds.) Nebraska Symposion on Motivation: Cross-cultural perspectives.
Nevraska, Univ. Nebraska Press (str. 41-133).
466 Visoka povezanost autoritarnosti i nacionalizma dokazana je u brojnim psihološkim
istraživanjima, npr. Duckitt, J. (1989). Authoritarianism and group identification: A new view
of an old construct. Political Psychology, 10, 63-84.
408
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
Još od radova Gistava Le Bona467 psihologija prepoznaje moć grupe da menja
ponašanje pojedinca. Jedan od najubedljivijih primera kako pojedinac može
postati zao pod uticajem grupe i grupnog “zadatka”, je eksperimenat u kome su
studenti, glumeći zatvorsku situaciju, bili podeljeni na zatvorenike i čuvare i gde
su “čuvari” veoma brzo, identifikujući se sa ulogom, počinjali da besomučno
maltretiraju “zatvorenike” koji su do samo pre nekoliko trenutaka bili njihovi
dobri drugovi!468
Moć grupe da menja stavove i ponašanje pojedinca proizilazi iz percepcije
njene veće efikasnosti – “zajedno smo jači”, što je jasno izraženo u fašističkim
simbolima469. Ranije pomenuti eksperimenti S. Eša o potrebi za konformiranjem
pokazuju da pojedinac ne menja svoje stavove sa svešću da su oni pogrešni, tj.
da je on u pravu, a da grupa nije (ali da je “korisno” promeniti svoj stav da bi se
uklopio u grupno mišljenje), već da postoji svojevrsna “internalizacija” grupnog
mišljenja, tj. da dolazi do kognitivne dualizacije – do uverenja da je grupna realnost drugačija od moje lične realnosti. Zašto grupni stavovi nadvladavaju individualne? Zato što to “bekstvo od slobode”, kako ga je još davno nazvao Erih
From470, donosi sigurnost grupe. I, zato što investiranje u vrednosti grupe donosi
osećanje više lične vrednosti. Neophodna je izuzetna lična snaga (uz finansijsku nezavisnost koja nije zanemarljiva) ili, pak, asocijalnost, da bi se pojedinac odupro magnetizmu grupe. Naravno, ako grupa nudi moralno neprihvatljive
vrednosti, spremnost na prihvatanje takvih vrednosti biće u zavisnosti od stepena u kojoj je pojedinac internalizovao moralne norme i njegove spremnosti da
društvena pravila podredi aktuelnim ličnim interesima. Sa druge strane, što je
saglasnost između individualnih vrednosti i uverenja i ideologije koju promoviše
grupa veća, to je veći stepen identifikacije pojedinca sa tom grupom.
Različiti socijalni identiteti imaju i različiti kvalitet, što ima direktne reperkusije na ponašanje grupe. Psihologija to zove “zasićenošću identitetom” (identity salience), što nije samo stepen identifikacije sa određenom grupom, već i
467 Le Bon, G. (1963). Le Psychologie des foules. Paris, Presses Universitaires de France.
468 Zimbardo, P. G. (1998). The psychology of evel: A situationist perspective on recruiting good
people to engage in anti-social acts. Japanese Journal of Social Psychology, 11, 125-133.
469 Fascis – snop pruća koji okružuje sekiru (simbol koji vodi poreklo još iz antičkog Rima) je
poznati “logo” fašizma.
470 Fromm, E. (1986). Bekstvo od slobode. Zagreb, Naprijed.
409
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
doživljaj da postoji nekakva esencija, nekakav poseban kvalitet koji tu grupu
izdvaja od drugih. Što je pripadnost grupi teže promenljiva, više vidljiva (nacije
i vere se možemo i odreći, ali boju kože ne možemo promeniti) i više donosi (u
psihološkom ili materijalnom pogledu), to je zasićenost identitetom veća. A, što
je zasićenost veća, to je veća verovatnoća da će se dogoditi socijalna kategorizacija471. Grupa se počinje doživljavati kao čvrsto definisana kategorija, sa jasno
naglašenim granicama bez prelaznih oblika: postojimo “mi” koji smo značajno
drugačiji od “njih”, a “oni” – to su svi ostali koji ne pripadaju našoj grupi. Sa
percepcijom veće homogenosti raste i doživljaj efikasnosti i supremacije grupe.
Pri tome se potreba za osećanjem više vrednosti još pojačava i “mi” smo najbolji, najlepši, najčasniji, dok su “oni” lošiji, ružniji, nečasniji. Postoje brojni
socio-psihološki eksperimenti472 koji pokazuju da se ovaj proces odvija u slučaju podele na grupe, čak i kada je on baziran na tako bezazlenom kriterijumu
kao što je preferencija slikarskog stila Pola Klea ili Vasilija Kandinskog! Naravno
da u tom mehanizmu leži srž razvoja stereotipa prema drugima, naravno da u
tome leži osnov za generalizaciju po kojoj su svi pripadnici moje nacije dobri (pa
je, samim tim, nemoguće da u mojoj naciji postoje ratni zločinci, na primer), dok
su svi pripadnici tuđe nacije neprihvatljivi. Tako se lako stiže i do potpune dehumanizacije “drugih” koja potom olakšava zločine. Jer, ako “oni” nisu OK, ako
nisu “ljudi”, zašto bi bio problem da ih potamanimo?
Pojedinci koji bi mogli pripadati grupi (naciji), ali ne prihvataju potpunu
homogenizaciju su “izdajnici” i “otpadnici”, a oni “sumnjive esencije”, po pravilu moraju biti najglasniji zastupnici ideja grupe, kako bi dokazali svoju “autentičnu” pripadnost.
Pored “esencije” koja je tako karakteristična za nacionalističku i rasističku
kategorizaciju, homogenizaciji i pojačavanju socijalnog identiteta mogu doprineti i spoljni momenti: status, zajednička sudbina, jednake vrednosti ili zajednički cilj, ali i osećanje ugroženosti. Kada ste pripadnik manjinskog naroda i ne
osećate se preterano fanatičnim pripadnikom te nacije, pa pripadnike vašeg
471 Tajfel, H. & Turner, J. C. (2004). The Social Identity Theory of intergroup behavior. U J. T. Jost &
J. Sidanius (Eds.) Political Psychology. New York, Psychology Press.
472 Tajfel, H. & Turner, J. C. (1986). The Social Identity Theory of intergroup behavior. U S. Worchel
& W. G. Austin (Eds.) Psychology of Intergroup Relations. Chicago, Nelson.
410
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
naroda počnu diskriminisati ili proganjati, najednom ćete osetiti potrebu za
podrškom i sigurnošću sopstvenog naroda. Nije, stoga, neobično da su najhomogenije baš one nacije (poput Jevreja, na primer) koje su u svojoj istoriji bile
najviše proganjane. Iz istog razloga, raspirivanje straha od “neprijatelja” oduvek
je bila oprobana praksa ratne i nacionalističke propagande kojom se postizala
homogenizacija nacije. Pogotovo ako zato postoje i istorijska iskustva, kao što
je to bilo u slučaju Jugoslavije.
Kada do homogenizacije jednom dođe, mnogo je teže dovesti do razbijanja socijalne grupe i omekšavanja njenih granica. Ako pre nekog međuetničkog
sukoba nije bilo izraženog nacionalizma u tim grupama, posle takvog sukoba će
biti vidljiva plima nacionalističkih ideja, stereotipa i iracionalnih podela. U tom
kontekstu ponovo treba naglasiti značaj kontrole medijskog prostora u Srbije na
početku 90-tih. Jer ti mediji su raspirivali i formirali nacionalizam koji potom nije
mogao biti lako opovrgnut ili uzdrman drugačijim informacijama i širenjem drugačijih vrednosti. Tim pre što je usledio rat, pa su oni „drugi” postali ne samo
drugačiji, nego i opasni po „nas”.
Nema sumnje da je uloga medija u prihvatanju određenih (novih) vrednosti
ogromna, do te mere da oni mogu dovesti do prihvatanja vrednosti čak i kada su
one etički problematične. Još manje sumnje ima da su mediji u Srbiji – kontrolisani, unisoni i sa oreolom „državne ideologije“ – bili značajni činilac formiranja nacionalističkih vrednosti, tim pre što su pali na teren ideološki zbunjenih
i vrednosno nesigurnih individua. A, kada je proces nacionalne identifikacije i
homogenizacije bio dovršen, našeg čoveka, sklonog da sluša autoritet vlasti,
nije više bilo teško ubediti da krene da brani ugroženu naciju i da ubija one koji
je ugrožavaju.
Sa druge strane, kontinuitet i doslednost u forsiranju nacionalističkih vrednosti određenih državnih medija (uz zgražavanje većine nezavisnih i uz otpore
pojedinih novinara koji su ili otpuštani ili davali otkaze) govori protiv spontanosti tog pokreta i uverava nas da je iza toga stojala ideja (oličena, na primer, u
Memorandumu SANU), konspiracija i organizacija.
411
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
MEDIJI U SRBIJI: PROIZVODNJA RATA
Kako vrednosna orijentacija, bazirana na prirodnoj ljudskoj potrebi za pripadnošću sebi sličnima i poštovanju kontinuiteta sa precima, prerasta u mržnju
prema drugima? Kako socijalna identifikacija sa nacijom, prolazeći kroz proces
samo-kategorizacije, prerasta u ksenofobiju i fašizam koji proizvode etno-političke konflikte i genocide?
Najjednostavniji odgovor je: tako što nacionalizam postaje politički
program.
Nacionalizam kao instrument politike podrazumeva izdizanje sopstvene
nacije na račun dugih. Psihološki osnov takvog opredeljenja podrazumeva kompleks inferiornosti. To objašnjava zašto je on prijemčiv za male i ugnjetavane
narode i zašto ga rado prihvataju osobe koje imaju taj problem i na ličnom nivou.
Mehanizam pomoću koga nacionalizam nadkompenzuje osećanje inferiornosti
je jednostavan – veličanjem sopstvene nacije. Proglašenjem svog naroda za
“nebeski”, “izabrani”, “uber alles”; pothranjivanjem iracionalnih ideja o veličini i natprirodnoj moći i forsiranjem nenaučnog mišljenja koje takve ideje propagira. I, naravno, proglašenjem svih onih koji nama ne priznaju tu veličinu – za
neprijatelje, a onih koji nisu pripadnici naše nacije – za niže vredna bića. Istorija (često falsifikovana), simboli, mitovi – veoma su pogodni instrumenti kojim
se taj mehanizam pothranjuje i održava. Mediji u Srbiji obilato su učestvovali u
podsećanju, pa i kreiranju istorije, u promovisanju „nebeskog naroda” i proizvodnji neprijatelja.
Nacionalizam kao instrument politike po pravilu proizvodi pretnju, jer iskazuje ekspanzionističke ili iridentističke ambicije. Izdižući i homogenizujući sopstvenu naciju on nagoveštava potcenjivanje i potčinjavanje drugih nacija; ističući
ugroženost svoje, on ugrožava druge nacije. Parola kojom se nacija homogenizuje “oni nas mrze”, “oni će nas ponovo istrebljivati kao u prošlom ratu” ima
snagu samoispunjavajućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy): ako nam oni
prete, onda treba da se naoružamo da bismo bili spremni na odbranu. A, kada
se jedna strana naoruža, onda je to otvorena pretnja drugoj, pa i ta druga počne
da se naoružava i otvoreni sukob je samo pitanje trenutka kada će prva varnica
kresnuti.
U slučaju jugoslovenskih etničkih sukoba, najčešća teza (naročito među
stegonošama rata) je da je on bio neibežna posledica “vekovne mržnje”. Drugi
412
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
svetski rat se najčešće navodi kao prapočetak mržnje između Srba i Hrvata. Ovu
tezu obilato su zlorabili nacionalistički krugovi na obema stranama. Sa TV ekrana
nisu silazili raznorazni “stručnjaci” koji su podsećali na ustaške473 ili četničke
zločine i dokazivali na njihovu uzročno-posledičnu vezu sa aktuelnim zbivanjima
na početku 90-tih. U isto vreme, svi koji su pokušavali da dokažu da se radi o
avetima prošlosti koje su instrumentalno oživljene, proglašavani su naivnim
pacifistima, jugonostalgičarima, idealistima koji, zabivši glavu u svoje kosmopolitske snove, ne vide realnost, a realnost je “da se to mora desiti”.
Rezultati nekih istraživanja govore, međutim, sasvim suprotno. Sredinom
1989. godine, na teritoriji čitave Jugoslavije sprovedeno je veliko istraživanje
koje je uključivalo i pitanje etničkih odnosa474. Na osnovu rezultata tih istraživanja, može se izvesti nedvosmislen zaključak da između južnoslovenskih naroda
(pre rata) nije bilo, ne mržnje, nego ni etničke distance475!! Najveća distanca
registrovana je između Srba i Albanaca i Albanaca i Srba, a, zatim, nešto manja
između Slovenaca i ostalih, dok kod Srba i Hrvata, Srba i Muslimana, te Hrvata
i Muslimana, takve distance praktično nije bilo. Ako bi, dakle, međunacionalna
mržnja bila osnovni uzrok rata, onda je rat trebalo odavno da izbije na Kosovu,
a u Bosni ga verovatno nikada ne bi ni bilo! Ako ova istraživanja i stavimo pod
sumnju, smatrajući da bi taj rezultat mogao biti posledica socijalno poželjnih (i
politički poželjnih) odgovora, jer je komunistička propaganda forsirala “Bratstvo
i jedinstvo” među narodima Jugoslavije, ostaje nam još jedan – mnogo objektivniji podatak – broj etnički mešanih brakova. Prema podacima iz popisa 1991, u
bosanskim gradovima bilo je čak 36% mešanih brakova476! Kako u takvoj situaciji
uopšte govoriti o nekakvoj “iskonskoj mržnji”??
473 Na ustaški genocid nad Srbima podsećali su nas u Politici na primer, Stojan Adašević
(5.03.1990) i Dara Slobotka-Peleš (22.05.1990).
474 Pantić, D. (1991). Jugoslavija na kriznoj prekretnici. Beograd, IDN; Mihailović, S. i dr. (1990).
Deca krize. Beograd, Institut društvenih nauka.
475 Etnička distanca je pojam koji označava stepen prihvatanja određene etničke skupine izražen
kroz tvrdnje tipa: “Ne bih imao ništa protiv da se moj sin oženi Hrvaticom”. Skala za merenje
socijalne (pa i etničke) distance je instrument koji je prvi uveo Bogardus (Bogardus, E. S.
/1925/. Measuring social distance. Journal of Applied Sociology, 9, 216-226).
476 Petrović, R. (1985). Etnički mešani brakovi u Jugoslaviji. Beograd, Institut za sociološka
istraživanja Filozofskog fakulteta.
413
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
Naša ispitivanja javnog mnjenja u proleće 1990. godine, dakle neposredno
pre najvećeg bujanja nacionalističkih ideja, ukazuju da je ekstremne nacionalističke stavove (koji su uključivali ratnu opciju) prihvatalo nešto oko 15% ispitanika, a da je u mogućnost ratnog raspleta jugoslovenske krize verovalo još
manje! Naravno, situacija se menja u vremenima krize i, pogotovo, pod razarajućim dejstvom ratne propagande. Drugim rečima, pripadnika jednog naroda koji
su mrzeli pripadnike drugog naroda bilo je, naravno, i u našoj zemlji, ali su oni
predstavljali upadljivu manjinu (jednako kao i u drugim narodima), ekstremista
koji su bili spremni da povedu građanski rat bilo je i u Jugoslaviji (jednako kao i
u drugim zemljama), ali oni nisu mogli spontano taj rat ni povesti, ni sprovesti.
Nema sumnje da je jedan od najznačajnijih motora rata bio strah. U opštoj
atmosferi “dobijanja” koja je karakteristična za komunističke zemlje, neko se
uvek osećao uskraćenim. Kad narodu krče creva, on traži krivca za svoju nesreću.
A, po psihološkim mehanizmima pomeranja agresije na manje opasnog protivnika – krivac se nije tražio u vlasti, nego u susedu. Vojvođanima su bili krivi Dalmatinci, jer su uživali plodove “vojvođanskog ’leba” koga su prodavali turistima
za devize, a Dalmatincima su bili krivi svi ostali, jer im otimaju devize zarađene
na “njihovom moru”, itd. U takvoj atmosferi opšte nacionalne paranoje, nažalost, otpočeli su demokratski procesi u Jugoslaviji. Sasvim je logično da je u
takvom kontekstu bilo veoma lako manjinama raspiriti strah od majorizacije (i
“eksploatacije”), pa čak i od istrebljenja. Obilato zloupotrebljavajući kontrolu
nad republičkim medijima, baš na tim strahovima jahali su nacionalni jahači
apokalipse ka svom osnovnom cilju – apsolutnoj vlasti.
Od trenutka kada je počela bitka za “celovitu Srbiju”, a pogotovo posle
“antibirokratske revolucije” i organizovanja “spontanih” mitinga, Slobodan
Milošević se u “zapadno-jugoslovenskim” medijima prikazivao kao “nacionalistička opasnost”, “boljševik”, “diktator” i “staljinista”, da bi uoči rata to kulminiralo u pogrdnim etiketama tipa “vanbračni Staljinov sin” ili “dvojnik Sadama
Huseina”. Sa druge strane, Franjo Tuđman je, praktično od samog dolaska na
vlast, bio za beogradske medije “ustaša”, “fašista”, “naslednik Ante Pavelića”,
“zagovornik genocida nad Srbima”, itd. Mediji su igrali ključnu ulogu i u izazivanju straha: pored već pomenutih istorijskih reminiscencija na zločine iz II
svetskog rata, koristile su se i druge asocijacije: šahovnica je uvek bila “ustaški
simbol koji jasno kazuje namere novih hrvatskih vlasti prema Srbima”, dok
414
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
hrvatska TV nije propuštala priliku da svaki srpski nacionalni simbol ili jubilej
dovede u vezu sa četništvom.
Medijske laži bile su u direktnoj funkciji provociranja neprijateljstava. Tipičan primer su vesti o “pogibijama” za koje se kasnije ispostavljalo da su neistinite. Tako je, na primer, Jovan Nikolić 16. februara 1991. na TV Dnevniku koji je
uređivala TV Novi Sad objavio da je u nemirima u Pakracu poginulo četvoro Srba,
što se ispostavilo kao netačno, ali vest nikada nije demantovana!
Mirovne demonstracije više od 200.000 Sarajlija uoči samog početka rata
u Bosni, 6. aprila 1992, na srpskom TV Dnevniku bile su upadljivo marginalizovane, praćene bez slike i uz sledeći komentar: “Takozvane mirovne snage su se
okupile s namerom da obore postojeću vladu i formiraju novu koja bi nastavila
politiku SDA...”.
U svom veštačenju pred Haškim tribunalom u slučaju Slobodana Miloševića, Renaud de la Brosse, profesor na Reims Champagne-Ardenne Univerzitetu u Francuskoj477, navodi posebno Dugu, Politiku i Politiku Ekspres i njihove
glavne urednike Živorada Minovića i Slobodana Jovanovića, kao glavne pomoćnike Miloševića u medijskom kreiranju rata i potonjoj ratnoj propagandi čiji je
osnovni cilj bilo stvaranje države svih Srba (u domaćoj verziji „svi Srbi u jednoj
državi“). On navodi da su kontrolisani mediji u Srbiji od sredine 80-tih pa do
juna 1991. sistematski pripremali javno mnjenje, prvo za ideje nacionalizma, a
potom za raspad Jugoslavije i rat. U prvoj fazi to je bila „edukacija“ kontaminirana nacionalističkim asocijacijama i manipulacijom istorijom „... u cilju mobilizacije srpskog javnog mnjenja protiv svežih opasnosti“. U drugoj fazi (u kojoj
su, po njegovim rečima, „Odjeci i reagovanja“ u Politici bile najeklatantniji primer) ta kampanja poprimila je obrise jasnog šovinizma, da bi u trećoj fazi obilovala lažima i glasinama, pripremajući neprijateljstva. Ovo veštačenje bilo je deo
šireg dokaznog postupka kojim je Tužilaštvo Tribunala u Hagu dokazivalo da je,
počev od 80-tih kada su širene nacionalističke ideje, pa do početka 90-tih kada
je otpočela ratna propaganda i govor mržnje, to bila pripremana i dobro organizovana strategija razbijanja Jugoslavije i ostvarenja koncepta „Velike Srbije“.
477 Dostupno na: www.scribd.com/doc/30835972/Serbian-Propaganda-PART-2-PoliticalPropaganda-the-Plan-to-Create-a-State-for-all-Serbs-Renaud-de-la-Brosse
415
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
Iz medijskih krugova moglo se saznati da je ratna propaganda takođe bila
organizovana i sinhronizovana. Ako je to istina, onda bi sadržaj te obuke mogao
biti predmet istrage o poreklu poruka koje su motivisale za ratne zločine478.
MEDIJI U SRBIJI: STIMULISANJE RATNIH ZLOČINA
Da li mediji mogu biti predmet inkriminacije ratnih zločina? Ovo pitanje
može se postaviti i sa drugačijom konotacijom: može li se ukinuti pravo na slobodu izražavanja, kad ono postane sredstvo ugrožavanja slobode i života drugih? Za pravnu proceduru, najvažnije je pitanje da li se konkretne medijske
akcije mogu dovesti u direktnu vezu sa počinjenjem ratnih zločina.
Iako Međunarodna konvencija o ljudskim i političkim pravima UN u članu
19 garantuje pravo slobodnog izražavanja, u paragrafu 3 istog člana kaže se da
se primena tog prava mora sprovoditi „sa odgovornošću“ i tako mora biti predmet neophodnih restrikcija „da bi se poštovala prava i ugled drugih“ i „da bi se
poštovala nacionalna sigurnost ili javni red ili javno zdravlje ili moral“. U svojoj
interpretaciji ovog paragrafa, u Komentaru člana 19, Komitet za ljudska prava UN
kaže: „Postoji međuzavisnost između principa slobode izražavanja i ovih ograničenja koja determiniše aktuelni okvir individualnih prava“, te da se ove restrikcije prava na izražavanje „mogu odnositi na interese drugih osoba ili zajednice
u celini“. Štaviše, član 20 iste konvencije kaže da „svako zagovaranje etničke,
rasne ili verske mržnje koja uključuje pretpostavke diskriminacije, neprijateljstva ili nasilja treba da bude zabranjeno zakonom“. Dakle nije reč o tome da
može, već da mora biti inkriminisano.
Slično tome, član 4(a) Međunarodne konvencije o eliminaciji rasne diskriminacije obavezuje članove potpisnike da u svom zakonodavstvu inkriminišu svako
širenje ideja o rasnoj superiornosti ili mržnji, kao i akte nasilja prema grupi ljudi
478 Autor ovih redova vodio je oktobra 1994. u nedeljniku Vreme polemiku sa Petrom
Kostićem (u to vreme predavačem na Vojnoj akademiji) koji je u svojim skriptama
zastupao ideje da nema “humanih” ratova i doslovno pisao: “Represalije prema
stanovništvu i nehumano postupanje prema borcima – kada postanu žrtve rata
(ranjenici, zarobljenici) uvek su bili sredstva da se protivniku nanesu najteži
gubici: pad morala kao ljudskog faktora rata... Ukratko, zahtevati od vojnika
da vode ‘čiste’, ‘humane’ ratove jeste tražiti od njih da budu budale.”
416
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
drugačije rase ili etničke pripadnosti, a član 4(b) zahteva zabranu organizacija
koje šire rasnu diskriminaciju.
I Evropska konvencija o ljudskim pravima na sličan način svojim članom
10(2) čini restrikcije prava na slobodu izražavanja datim u članu 10(1). Evropski
sud za ljudska prava je u nekoliko navrata svojom praksom potvrdio takvo stanovište dato u konvenciji.
Zvuči paradoksalno, ali i zakonodavstvo SFRJ inkriminisalo je širenje rasne,
nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti vrlo decidirano.
U istoriji inkriminacije ratnih zločina poznati su slučajevi Juliusa Streichera,
urednika nedeljnika Der Sturmer koji je u svom listu širio brutalni antisemitizam
i Hansa Fritzschea koji je vodio nacistički propagandni radio u kome je propagirao ideje o arijevskoj „superrasi“. Obojica su u Nirnbergu optuženi za zločine
protiv čovečnosti. Prvi je osuđen na smrt, a drugi oslobođen, jer je utvrđeno da
je pružao otpore Gebelsu.
Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi koji je zasedao u Aruši, u slučaju protiv Hassana Ngezea, urednika lista Kangura koji je pozivao na istrebljenje Tutsija479 stao je na stanovište da „postoji kauzalna veza između govora
optuženog i kasnijeg masovnog masakra Tutsija u zajednici“. Takođe, isti sud
osudio je čak i Simona Bikindija, kantautora pesme koja je promovisala anti-Tutsijevska osećanja!
U našem slučaju, nesporna činjenica je da su ratni zločini činjeni, a da je
masakr u Srebrenici od međunarodne zajednice čak proglašen genocidom.
Takođe je činjenica da su mediji u Srbiji prikrivali ratne zločine koje je činila srpska strana, kao i da su ti zločini opravdavani („masakru u Srebrenici je prethodio
Bratunac“, „masakr na Markalama su počinili sami Bošnjaci kako bi sebe prikazali kao žrtvu“, i sl.), a da su osnivanje Međunarodnog suda za ratne zločine
u Jugoslaviji i njegove presude prikazivani u srpskim medijima kao „antisrpska
zavera“ čime su se indirektno negirali ratni zločini.
Nije nikakva uteha da su mediji u Hrvatskoj (bliski HDZ-u) i Bosni (bliski
SDA) širili laži i koristili govor mržnje na gotovo identičan način kao režimski
mediji u Srbiji.
479 Presuda je doneta po presedanu Akayesu slučaja. Dostupno na: www.ictr.org
417
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
TEHNOLOGIJA MEDIJSKE MANIPULACIJE
Tokom čitavog perioda medijske manipulacije koje su činili, mediji su koristili nekoliko oblika iskrivljavanja ili zataškavanja istine u funkciji formiranja javnog mnjenja.
Prikrivanje informacije
Jedna od najčešćih formi manipulacije je bila ne-informisanje. Iako su
činjenice bile široko dostupne u stranoj štampi i distribuirane od strane svetskih agencija, naši mediji nisu ni jednom rečju pomenuli činjenicu da je, na primer, 19.10.1992. i 16.01.1993. počinjen masakr u Sarajevu ili da je 18.03.1993.
porušeno svih 5 džamija u Bijeljini. Za bombardovanje Dubrovnika javnost u
Srbiji je saznala tek 2002. uoči isporučivanja generala Jokića Hagu, a o masakru u Srebrenici više se saznalo tek kada su pohapšeni članovi paravojne formacije Škorpioni. Čak i 2009. u ispitivanju Beogradskog centra za ljudska prava480,
manje od 35% ispitanih građana Srbije imalo je pravu informaciju o događajima
u Srebrenici!
Iskrivljavanje informacije
U tendenciji prikrivanja istine, naši mediji koristili su nekoliko svesnih lingvističkih trikova. Prvi, i najčešći, bila je semantička inverzija – korišćenje reči
koje su, govoreći o nekom događaju, pridavale tom događaju sasvim suprotno
značenje od onog istinskog. Osvajanja gradova nazivana su „oslobađanjem“,
Srbi su vodili „defanzivne ofanzive“ i tome slično. Drugi način je bio pomoću
semantičke disperzije – korišćenjem reči koje razvodnjavaju pojam i čine ga
manje razumljivim i tako umanjuju značaj događaja ili ga prikazuju na eufemistički način. Treći oblik iskrivljavanja informacije sastojao se tome da su se, u
pozivanju na pojedine istorijske događaje, direktno menjali istorijski podaci u
funkciji manipulacije (broj žrtava u Jasenovcu je uvećavan, a broj žrtava u Srebrenici je sistematski umanjivan, na primer).
480 Beogradski centar za ljudska prava je, uz pomoć agencije za ispitivanje javnog
mnjenja SMMRI, u nekoliko navrata ispitivao stavove građana Srbije prema
ratnim zločinima i Tribunalu u Hagu i kontinuirano saopštavao o malom
poznavanju činjenica o ratnim zločinima. Ovo poslednje istraživanje je objavljeno
u knjizi “Novosti iz prošlosti” (Beogradski centar za ljudska prava, 2010).
418
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
Izmišljanje informacija
Pored već citiranih izmišljenih informacija na početku rata, tokom rata
bilo je više primera izmišljenih informacija koje su čak javno demantovane, a
da demanti nije nikada objavljen. Iz tek oslobođenog Vukovara javljalo se o 41
masakriranoj bebi, a TVNS (reporter Đorđe Gajdošević) je objavio da je “u jednom ustaškom gnezdu nađena ogrlica od dečijih prstiju”. Ni hrvatska TV nije
ostajala dužna – izvestila je kako su srpski vojnici jednom Hrvatu iskopali oči pre
nego što će ga zaklati. Tu se može svrstati i ona “vest” da srpski snajperisti dobijaju po 500 maraka za svako odstreljeno dete u Sarajevu ili izveštaj Rade Đokić
na samom početku rata u Bosni, u kojem ona saopštava da u sarajevskom zoološkom vrtu lavovima bacaju srpsku decu.
Informacije u funkciji opravdavanja ratnih zločina
Pored već pomenutog primera zataškavanja kad su za Markale optuživani
Bošnjaci i traženja alibija za naše zločine u zločinima drugih, jedan od najčešćih
primera opravdavanja zločina sastojao se u eksplicitnoj ili implicitnoj tendenciji ka deindividuali-zaciji zločina. Tvrdnjama da je „to rat“ i da su u ratu zločini
„neizbežni“, razvodnjavala se individualna krivica i individualna odgovornost za
zločine, a krivica izdizala na kolektivni nivo.
Psihološki cilj svih ovih manipulacija je bio da prikaže srpsku stranu rata
kao pravednu, defanzivnu, ugroženu i humanu, a onu drugu stranu kao nepravednu, ofanzivnu, ugrožavajuću i nehumanu. Praktični cilj je bio, naravno, da
opravda ratne poduhvate režima u Srbiji i „srpskog nacionalnog programa“,
podigne motivaciju za rat i motivaciju za učešće u ratu481.
Psihološki efekat ovih manipulacija bio je, pak, poruka da Božija zapovest
„ne ubij“ više ne važi, da moralne norme koje su važile u miru više ne važe, da
to što mi radimo, štogod da radimo, ne može biti ratni zločin, te da, samim tim
što je nemoguće da mi počinimo ratni zločin, možemo činiti sve što nam je volja.
Prikrivanje i opravdavanje ratnih zločina od strane zvaničnih, državnih medija,
u trenutku kada su oni postali javna tajna, slalo je poruku da ratni zločini nisu
481 Bilo je i direktnog propagiranja uključivanja u dobrovoljačke odrede. Tokom opsade Vukovara
1991, na primer, vođen je intervju sa poslanikom Dragoslavom Aleksićem, dobrovoljcem.
419
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
„ništa strašno“, da oni nisu neprihvatljivi i protivni „srpskoj stvari“, te, samim
tim, da ne bi trebalo ni da budu osudivi i kažnjivi – ni zakonski, ni moralno. Istovremeno, prikazivanjem zločina kao kolateralne „nužnosti“ rata i time indirektno
podizanje odgovornosti na nivo cele nacije (države), postizan je cilj da se javno
mnjenje mobiliše u odbranu „naših“ zločina i njihovih počinioca, umesto da se
kažnjavanje ratnih zločina prikaže kao nacionalni i moralni interes – da bi se
individualizacijom krivice sprala ljaga sa celog naroda.
TEHNOLOGIJA PSIHOLOŠKE MANIPULACIJE
Pored ovih, gore pomenutih formi psihološke manipulacije kojim se podizala motivacija za rat, ali indirektno i za ratne zločine, postojala su još dva oblika
koja se mogu direktno dovesti u vezu sa činjenjem ratnih zločina.
Prvi je dehumanizacija neprijatelja. U skladu sa ranije pomenutim i objašnjenim mehanizmima socijalne kategorizacije i nacionalne homogenizacije, bilo
je lako proširiti ideju o našem „nebeskom narodu“ i, sledstveno tome, o niževrednim susedima sa kojima ratujemo. Ali, kada se u toj tendenciji unižavanja
vrednosti protivnika dostigne nivo dehumanizacije, onda je to direktan uvod u
zločine protiv čovečnosti i kršenje Ženevske konvencije. Jer, kao što rekosmo,
ako su naši protivnici „neljudi“, onda nema ni potrebe da se prema njima ponašamo kao prema ljudskom biću; ako se oni ponašaju „kao zveri“, logično je da
im uzvratimo „zub za zub“; ako u njihovim dejstvima nema morala, prirodno je
da o moralu više ne treba da brinemo; ako u njihovom ponašanju nema „hrišćanske čovečnosti“, normalno je da o čovečnosti više ne razmišljamo.
Ima bezbroj primera kako su mediji u Srbiji koristili govor mržnje482 kao
formu dehumanizacije neprijatelja. Kao eklatantan primer ovakvih tekstova
mogu se navesti sledeći citati: „Ljudi... pričaju o ubicama koji su vadičepovima
kopali oči... O iživljavanjima nad decom i ženama, o klanjima“483; „Hrvatskim
oružnicima... redovno je... pristizala nemala količina droge... služila im je kao
ohrabrenje za masovna masakriranja nedužnog srpskog, a delom i hrvatskog
stanovništva“484.
482 U izdanju Helsinškog odbora u Srbiji objavljena je 1995. knjiga Hate speech as freedom of
speech u kojoj se mogu naći mnogobrojni primeri govora mržnje.
483 Politika ekspres, 27.09.1991, str. 11.
484 Politika ekspres, 16.10.1991, str. 7.
420
ANEKS 3: MEDIJI I RATNI ZLOČINI
Drugi oblik psihološke manipulacije koristio je mehanizam straha od istrebljenja. Već smo pomenuli da je strah bio moćno i rado korišćeno sredstvo za kreiranje rata i ratnu mobilizaciju. Prirodno je da se moramo organizovati i braniti, ako
nam je država, narod, život, dostojanstvo ugroženo. A, ako, na primer, postoji istorijsko iskustvo genocidnog ponašanja ustaša za vreme II svetskog rata, onda je
lako raspiriti takav strah – naročito u sredinama koje su takvo iskustvo već imale.
Evolucionističke teorije u psihologiji485 govore o iskonskoj potrebi svake
biološke vrste, pa tako i ljudskog bića, da šire sopstvene gene i, istovremeno,
potrebi da se sopstvena vrsta brani od istrebljenja. Ove teorije tvrde da postoje
biološki mehanizmi koji čuvaju organizam koji može služiti reprodukciji, nauštrb
poroda – jer će organizam biti u mogućnosti da kasnije obnovi vrstu. Tako, na
primer, noseće ženke koje dođu u situaciju nedostatka hrane gube porod, da bi
se očuvao osnovni reproduktivni organizam. Taj (urođeni?) mehanizam prisutan
je i kod naroda koji se brane od istrebljenja, a prirodna odbrana je istrebljenje
istrebljivača. A, kad pripadnik naroda ima razvijen nacionalni identitet, njemu će
zaštita njegove nacije postati važniji cilj od zaštite sopstvenog života.
Ako stalno govorimo o ustašama kao sinonimu za Hrvate, mi šaljemo
poruku da su svi Hrvati genocidno nastrojeni prema Srbima, da svi Hrvati imaju
životnu misiju da istrebe Srbe. I, onda je jedina moguća odbrana od genocidnih
Hrvata – genocid nad Hrvatima. Zašto se genocid javlja kao jedino rešenje za
odbranu od genocida? Pa, zato što se forsira ideja o istorijskoj perpetuaciji („oni
opet hoće da nas unište“) i neprekidnoj liniji istih nastojanja koja se jedino mogu
prekinuti tako što će se nosioci tih genocidnih tendencija izbrisati sa lica zemlje.
U medijskoj manipulaciji strahom od istrebljenja bilo je prvo neophodno
dokazati da smo mi genetski drugačiji i, naravno, genetski savršeniji. Biljana
Plavšić je u intervjuu novosadskom Svetu486 čiji je vlasnik i glavni urednik Robert
Čoban, tvrdila da su „Muslimani genetski iskvaren materijal koji se prekrstio u
Islam. I ti geni su se reprodukovali iz generaciju u generaciju... Ja bih volela da
potpuno očistim Istočnu Bosnu od Muslimana.“ Potom je bilo neophodno dokazati da je na delu ista genocidna aktivnost kao u vreme II svetskog rata: „... pet
decenija posle poslednjeg genocida, srpski narod u administrativnim granicama
485 Videti na primer: David H. Buss (2004), Evolutionary Psychology: the new science of the mind.
Pearson, Boston.
486 6.11.1993.
421
. : MEDIJI I RATNI ZLOČINI
sadašnje Hrvatske ponovo je suočen sa istrebljenjem. Dželati su Tuđmanove
novoustaše, sinovi i unuci Pavelićevih ustaša. Rekama Savom i Dunavom ponovo
plove srpski leševi, ponovo su formirani koncentracioni logori, krematorijumi za
spaljivanje leševa.” 487 Najzad, kao krucijalni dokaz da je reč o genocidu, a ne o
uobičajenim ratnim zbivanjima, informiše se o „istrebljenju“ – o ubijanju žena i
dece, starica i civila: „Da li će svet ćutati kada vidi iskasapljena tela u plastičnim
vrećama i neviđene primere surovosti, kao što je preklana starica sa rukama sklopljenim za milost. Kada ugledaju tela cele porodice u dvorištu svoje kuće ubijenih
maljem. Kada se uvere u zapreminu šahta punog ljudskih leševa. Kada shvate da
na snimku fotoreportera nije montirana odsečena glava majke, u naručju zaklanog sina. Kada čuju svedočenja o iživljavanju ljudi životinja nad mladićem i devojkom, pečenih i izvađenog mozga, mučenih uz smeh, pred očima drugih. Ekserima
su zakivali umorene Srbe488“. Manipulacija informacijama o ubijanju dece (pomenuti su primeri iz Vukovara i sarajevskog zoološkog vrta) imala je dvostruku ulogu
– da pokaže genocidna nastojanja (ne ubijaju se ratnici, već nam se zatire ceo
rod) i da isprovocira roditeljske (zaštitničke) instinkte.
Čoveku koji nije nacionalistički zadojen teško je da razume logiku ratnih zločina, ali u nacionalističkoj strategiji oni imaju opravdanje u etničkoj „čistoći“. Pored
toga što je, po toj logici, potrebno državu očistiti od etnički „nečistih“ elemenata,
važna je i prevencija „zagađivanja“ naših „čistih“ i superiornih gena od „nečistih“
elemenata. To je bilo opravdanje Holocousta. Tu logiku demostrirala je i Biljana Plavšić koja je u jednom intervjuu489 upozoravala: „Mi smo uznemireni povećanim brojem mešanih brakova između Srba i Muslimana, jer to omogućava razmenu gena
između etničkih grupa i posledično dovodi do degenarcije srpske nacije.“
Dakle, ako se napisi u funkciji podizanja motivacije za rat i mobilizacije
mogu svrstati u „legitimnu“ ratnu propagandu (naravno, pod uslovom da podizanje motivacije za ubijanje drugih uopšte smatramo legitimnim), tehnologija
dehumanizacije neprijatelja i, naročito, tehnologija raspirivanja straha od istrebljenja nesumnjivo su vodile ka zločinima protiv čovečnosti i zanemarivanju pravila rata regulisanih Ženevskom konvencijom.
. 487 Politika ekspres, 26.10.1991, str. 15.
488 Politika ekspres, 21.11.1991, str. 4.
489 Oslobođenje, maj, 1994.
422
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
SPISAK IZVORA I LITERATURE
ARHIVSKI MATERIJAL
Arhiva Politike P&M
Arhiva Radio Beograda
Dokumentarna arhiva Radio-televizije Srbije
Fond za humanitarno pravo (FHP IP-049-2), Istraživanje o ratnoj propaganda i govoru mržnje
Medijska dokumentacija „Ebart“, Beograd
Open Society Archives (OSA 304-0-15/17) Materijal o ratu u bivšoj
Jugoslaviji
MEĐUNARODNI I DOMAĆI PRAVNI IZVORI
1.
Constitution of the Republic of South Africa. Preuzeto 13.10.2010. sa elektronske
adrese: http://www.saweb.co.za/election/constit/saconst.html.
2.
Dopunski protokol uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949 godine o zaštiti
žrtva nemeđunarodnih oružanih sukoba(Protokol II). Preuzeto3.11.2011 godine sa
elektronske adrese: http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI/zen_protokol_2_lat.pdf
3.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 4.novembra
1950 godine. Preuzeto 3.11.2011 godine sa elektronske adrese: http://www.echr.
coe.int/NR/rdonlyres/EA13181C-D74A-47F9-A4E5-8A3AF5092938/0/BIH_CONV.pdf
4.
Izveštaj Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije, 31.05.2011.godine
(http://www.coe.int/t/dghl/monitoring/ecri/country-by-country/serbia/SRBCbC-IV-2011-021-SRB.pdf
5.
Krivični zakon SRJ((“Službeni list SFRJ”, br.44/76-1329, 36/77-1478, 34/84-895,
37/84-933, 74/87-1743, 57/89-1441, 3/90-63, 38/90-1217, 45/90-1340, 54/901773 i “Službeni list SRJ”, br. 35/92-651, 37/93-816, 24/94-273, 61/01 od 09.11)
6.
Krivični zakonik Republike Srbije (Sl. Glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr.,
107/2005 - ispr.,72/2009 i 111/2009)
423
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
7.
Međunarodna konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Preuzeto
19.10.2010. sa elektronske adrese: http://www.preventgenocide.org/yu/pravo/
konvencija.htm.
8.
Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije. Preuzeto
18.10.2010. sa elektronske adrese: http://www.unmikonline.org/regulations/
unmikgazette/05bosniak/BRacialdiscrimination.pdf.
9.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Preuzeto 18.10.2010. sa
elektronske adrese: http://www.vrh.sud.rs/upload/documents/Zakoni/Medjunarodni%20pakt%20o%20gradjanskim%20i%20politickim%20pravima.pdf.
10. Odluka Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava u slučaju Faurisson protiv Francuske. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://www1.umn.edu/
humanrts/undocs/html/VWS55058.htm
11.
Optužnica Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju protiv Vojislava
Šešelja: Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://www.icty.org/x/cases/
seselj/ind/en/seslj-3rdindcorr081110e.pdf
12. Optužnica Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu protiv Hermana Geringa i
ostalih. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://avalon.law.yale.edu/imt/
count.asp i http://www.loc.gov/rr/frd/Military_Law/NT_major-war-criminals.html
13. Povelja Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu. Preuzeto 3.11.2011 godine sa
elektronske adrese http://avalon.law.yale.edu/imt/imtconst.asp
14. Preporuka br. R (97) 20 o govoru mržnje Komiteta ministara Saveta Evrope. Preuzeto 18.10.2010. sa elektronske adrese: http://www.cpm.edu.rs/code/navigate.
asp?Id=86.
15.
Preporuka br. R (97) 21 o medijima i promovisanju kulture tolerancije Komiteta
ministara Saveta Evrope. Preuzeto 18.10.2010. sa elektronske adrese: http://www.
cpm.edu.rs/code/navigate.asp?Id=83.ž
16. Presuda Apelacionog veća Međ. krivičnog suda za Ruandu u slučaju Ferdinand
Nahimana i ostali. Preuzeto sa elektronske adrese: http://www.unictr.org/Portals/0/Case/English/Nahimana/decisions/071128_judgement.pdf
17.
Presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Arslan protiv Turske. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/view.
asp?item=13&portal=hbkm&action=html&highlight=TURKEY&sessionid=8123318
7&skin=hudoc-en
18. Presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Incal protiv Turske. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/view.
424
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
asp?item=8&portal=hbkm&action=html&highlight=TURKEY&sessionid=81233187
&skin=hudoc-en
19. Presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jersild protiv Danske. Preuzeto
3.11.2011 sa elektronske adrese: http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/view.asp?item
=1&portal=hbkm&action=html&highlight=Jersild%20%7C%20DENMARK&sessio
nid=81233187&skin=hudoc-en
20. Presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Surek protiv Turske. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/view.
asp?item=21&portal=hbkm&action=html&highlight=TURKEY&sessionid=8123318
7&skin=hudoc-en
21. Presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Surek i Ozdemir protiv Turske.
Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://cmiskp.echr.coe.int/tkp197/view.
asp?item=20&portal=hbkm&action=html&highlight=TURKEY&sessionid=8123318
7&skin=hudoc-en
22. Presuda Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu protiv glavnih nacističkih
zločinaca(oktobar 1946 godine) . Preuzeta 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://
avalon.law.yale.edu/subject_menus/judcont.asp i http://www.loc.gov/rr/frd/
Military_Law/NT_major-war-criminals.html
23. Presuda Pretresnog veća Međ. krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u slučaju Tužilac protiv Radosla Brđanina. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese: http://
www.icty.org/x/cases/brdanin/tjug/en/brd-tj040901e.pdf
24. Presuda Pretresnog veća Međ. krivičnog suda za Ruandu a slučaju Ferdinand
Nahimana i ostali. Preuzeto 3.11.2011 godine sa elektronske adrese: http://www.
unictr.org/Portals/0/Case/English/Nahimana/judgement/Judg&sent.pdf
25. Rezolucija Evropskog parlamenta o homofobiji u Evropi (januar 2006.)
26. Statut Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (ažuriran 2009). Preuzeto 19.10.2010. sa elektronske adrese: http://www.icty.org/x/file/Legal%20
Library/Statute/statute_sept09_bcs.pdf.
27. Statut međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu(ažuriran 2010 godine). Preuzeto 3.11.2011 godine sa elektronske adrese: http://www.unictr.org/Legal/StatuteoftheTribunal/tabid/94/Default.aspx
28. Usmena odluka po pravilu 98bis od 4. maja 2011 godine. Međunarodni krivični
sud za bivšu Jugoslaviju. Preuzeto 3.11.2011 sa elektronske adrese http://www.
icty.org/x/cases/seselj/trans/en/110504ED.htm
425
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
29. Ženevska konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima od 12. avgusta 1949
godine. Preuzeto 3.11.20111 godine sa elektronske adrese: http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI/zen_konvencija_3_lat.pdf
30. Zakon o radiodifuziji Republike Srbije
31.
Zakon o štampi (1945)
32. Odluka o obaveznom dostavljanju štampanih stvari na području Jugoslavije (1945)
33. Uredba o organizaciji radiodifuzne službe (1946)
34. Zakon o javnom informisanju (1973)
35. Zakon o unošenju i rasturanju inostranih sredstava masovnog komuniciranja i o
inostranoj informtaivnoj delatnosti u Jugoslaviji (1974)
36. Zakon o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja
(1976)
37. Zakon o Radio-televiziji Srbije (1991)
38. Zakon o zabrani diskriminacije (2009)
LITERATURA
1.
Ahmetašević, Nidžara, Taner Markus, Historija u sjeni senzacije: regionalni mediji
o hapšenju Radovana Karadžića, Sarajevo, BIRN BiH, Konrad Adenauer Fondacija (
http://www.kas.de/wf/doc/kas_16609-1522-15-30.pdf?090525154522
2.
Arent, Hana. 1998. Izvori totalitarizma, Feministicka izdavacka kuca, Beograd
3.
Antonić, Slobodan. 2002. Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloševića, Otkrovenje, Beograd
4.
Balibar, Étienne. 2007. Mi, državljani Evrope? Meje, država, ljudstvo. Ljubljana:
Založba Sophia.
5.
Baćević, Ljiljana. 1991. Između medijskog rata i rata za medije, u V.Goati, Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Beigrad IDN.
6.
Bjelica, Mihailo. 2003. Srpski ratovi rečima 1844-2000, Helsinški odbor za ljudska
prava, Beograd
7.
Bjelica, Mihailo. 1997. Mediji i politička moć. Novinarstvo u Srbiji 1945-1997, Institut za političke studije, Beograd
8.
426
Brajović, Rade. 2010. Devedesete danas, Čigoja, Beograd
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
9.
Brosse, Renauld de la Politička propaganda i projekt „Svi Srbi u jednoj državi“:
posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe“, u: Sonja
Biserko (prir.), Milošević vs.Jugoslavija, Helsinški odbot za ljudska prava, Beograd
2004, knj.I 127-213
10. Cerović, Stojan, Gebels je za njih amater, Vreme, 4.3.1991.
11.
Čolović, Ivan. 2000. The Renewal of the Past: Time and Space in Contemporary
Political Mythology. Other Voices 2 (1).
12. Dimić, Ljubodrag. 1988. Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne politike u
Srbiji 1945-1952, Rad, Beograd
13.
Defterdarević, Mirjana Nadazdin, „Pravo i sloboda informisanja. Dometi i ograničenja. Razvoj komunikacijskih sistema i procesa u Bosni i Hercegovini“ Most.
Časopis za obrazovanje, nauku i kulturu, br. 105, jul-avgust 1998, http://www.
most.ba/016/028.htm
14. Đukić, Slavoljub. 2010. Političko groblje, Službeni glasnik, Beograd
15.
Eisner, Manuel. 2009. The Uses of Violence: an Examination of Some Cross-Cutting
Issues. International Journal of Conflict and Violence 3 (1), 40-59.
16. Erdei, Ildiko. 2008. Television, Rituals, Stuggle for Public Memory in Serbia During
1990s. Issues in Ethnology and Antropology 3 (3), 145-169.
17.
Gajić Glišić, Dobrila. 1993. Srpska vojska - Iz kabineta ministra vojnog , „Srpski
glas“, Glenroz
18. Galtung, Johan. 1990. Cultural Violence. Journal of Peace Research 27 (3), 291-305.
19. Gelber, Katharine. 2002. Free Speech, Hate Speech and an Australian Bill of
Rights. Australian Review of Public Affairs 2 (3), 107-118.
20. Hampson, Francoise“Incitement and the Media,” Papers in the Theory and Practice
of Human Rights No 3, Human Rights Centre, University of Essex, 1993
21. Hewstone, Miles i Stroebe Wolhgang. 2004. Introduction to Social Psychology: a
European Perspective, 336-338.
22. Hieber, Loretta. 2001, Lifeline Media: Reaching populations in crisis – A guide to
developing media projects in conflict situations Geneva: Media Action Internationa
23. Ilić, Miodrag .1995. Laži dugih nogu, “Medijski rat” i oko njega, Biona, Niš
24. Ivanović, Dragoš. 2000,. Zaverom protiv javnosti. Beograd : Republika
25. Jovanović Jelka, Bojan Tončić (prir.), 2002 “Vreme kad je narod govorio”. Odjeci i
reagovanja (Politika, 1988-1991). Okrugli sto, 14-15.decembar 2001, Fond za humanitarno pravo, Beograd.
427
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
26. Jovanović, Slobodan .2000. Virtuelna Srbija, Beletra, Beograd
27. Jović, Borisav. 2001; Knjiga o Miloševiću, Nikola Pašić, Beograd
28. Jović, Vladimir. 2006. Psihoanalitički osvrt na pitanja kompenzacije prisilno mobilisanih izbeglica, 105-130. U: Opačić, Goran et al. (ur.): Posledice prinudne mobilizacije izbeglica 1995. godine. Beograd: IAN međunarodna mreža pomoći.
29. Kazimir Velimir Ćurguz, Nena Skoljanac Brunner i drugi (ur), 1999. Mediji i rat,
Argument, Beograd
30. Kagwi – Ndungu. 2007. Charitiy. The Challenges in Prosecuting Print Media for
incitement to Genocide. U: Thompson, Allan (ur.): The Media and the Rwanda
Genocide. Pluto Press - Fountain Publishers.
31.
Kodeks novinara Srbije, NUNS, oktobar 2006; UNS, decembar 2006. Beograd
32. Komrakov, Milorad, 2009, Moj Šesti oktobar, MD Style Beograd
32a Kostić, Branislava, 2007, Može li zlo biti – malo? Mioko: Mediji i okolina: revija
za ekologiju medija, Fond za razvoj istraživačkog novinarsva i nove medije, 2007,
br.1, 15-6
33. Kurspahić, Kemal. 2003. Zločin u 19:30: balkanski mediji u ratu i miru, Media centar, Sarajevo
34. Lang, Curtis i Lang, Gladys Engel. 2009. Mass Society, Mass Culture and Mass
Communication: the Meaning of Mass. International Journal of Communication 3,
998-1024.
35. Lekić Bojana, Lekić Slaviša, Pavić,Zoran (prir.), 2009. Kako se događaop narod I
“Antibirokratska revolucija”. Službeni glasnik, Beograd
36. Leandrov Igor, 1986 Pre početka. Sećanja na pripreme za uvođenje televizijskog
programa u Beogradu. Prilozi za istoriju televizije Beograd, TVB Beograd, tom II/III
37. Mattaini, Mark A. 2003. Understanding and Reducing Collective Violence. Behaviour and Social Issues 12 (2), 90-108.
38. Matić Jovanka, 2007. Televizija protiv birača. Televizijska kampanja za parlamentarne izbore u Srbiji 1990-2000, Dobar naslov, Beograd
39. Marković, Dragoslav Draža. 1978. Život i politika 1967-1978, Rad, Beograd
40. Marković, Miroslav prir. 2010. Sećanje i komentari. Dnevničke beleške Dragoslava
Draže Markovića, Službeni glasnik, Beograd
41. Marović, Miodrag. 2003. Politika i politika, Otpor – knjiga 1, Interprint, Beograd
42. Marović, Miodrag „Politika“ i politika, Helsinški odbor za ljudska prava II, Beograd
2003, tom II
43. Mediji, demokratija, tranzicija - izbor dokumenata, 1997. Beograd : Radio B92.
428
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
44. Medijska slika Srbije – život u represiji, 2000. Beograd : Istraživački tim Medija
centra.
45. Miletić, M. 2001,. Masmediji u vrtlogu promena. Beograd : Zajednica RTV stanica
Srbije
46. Miletić, M. 2004. Srbija bez ’četvrte vlasti’. Kultura polisa. Novi Sad : Udruženje za
političke nauke Vojvodine
47. Milanović, Ljiljana Odmazda zbog istine. Ko je, kako i zašto osudio direktora Milanovića zbog bombardovanja RTS-a, Grafocentar, Novi Beograd 2006
48. Milinković Branko (prir.) .1994. Govor mržnje. Analiza sadržaja domaćih medija,
Centar za antiratnu akciju, Beograd
49. Milutinović, Milovan. 1998 Kako sam vodio medijski rat, Narodna knjiga, Beograd
50. Mimica, Aljoša, Radina Vučetić, 2008. Vreme kada je narod govorio. Odjeci i reagovanja u Politici, 1988-1991, Institut za sociološka istraživanja, Beograd
51.
Minović, Živorad. 2008. Dan počinje s Politikom? : prilozi za proučavanje odnosa
štampe i političke vlasti, Alef trojni. Čačak
52. Minović, Živorad. 2010. Ulični biograf: knjigom na knjige Slavoljuba Đukića, Altera,
Beograd
53. Mišović Miloš, 1999. Naslednici bez testamenta, Razgovori sa glavnuim urednicima NIN-a, Nova, Beograd,
54. Mitchell, Jolyon. 2007. Remembering the Rwandan Genocide: Reconsidering the
Role of Local and Global Media. Global Media Journal 6 (11)..
55. Monroe E. Price and Mark Thompson, eds. Forging Peace: Intervention, Human
Rights and the Management of Media Space (Edinburgh: Edinburgh University
Press, 2002)
56. Nenadović, Aleksandar. 2003. Glavni urednik. „Politika“ i pad srpskih liberala,
1969-1972, Politika, Beograd
57. Nikolić, Kosta. 2006. Niko ne sme da vas bije, Slobodan Milošević u Kosovu Polju
24-25.april 1987, Institut za savremenu istoriju, Beograd
58. Nikolić, Kosta, Vladimir Petrović (prir.), 2011 Od mira do rata. Dokumenta Predsedništva SFRJ, Institut za savremenu istoriju/Fond za humanitarno pravo, Beograd
59. Nikšić, Stevan. 1982. Oslobođenje štampe, Mladost, Beograd
60. Nuhić, Muhamed. 1981. Sistem informisanja u SFRJ, Svjetlost, Sarajevo
61. Pavlović, Dragiša. Olako obećana brzina, Globus, Zagreb 1988
62. Pavlović Momčilo, Dejan Jović, Vladimir Petrović (prir.), 2008. Slobodan Milošević:
Put ka vlasti. Osma sednica CKSKS, Institut za savremenu istoriju, Beograd .
429
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
63. Plavšić, P, Radojković, M. i Veljanovski, R. (1993). Ka demokratskoj radiodifuziji.
Beograd : Fondacija Soros Jugoslavija.
64. Plavšić, Prvoslav, Mavrić Gordana, (1991) Odnos stanovnika Srbije prema programima RTB, Izveštaji i analize za posebne svrhe, Centar za istraživanje programa I
auditorijuma RTB, Beograd.
65. Politika za nas, Informativni list NO Politika, 1986-1992
66. Ponsonby, Arthur. 1928. Falsehood In War-time: Propaganda Lies of the First World
War
67. Popov Nebojša (prir.), 2002. Srpska strana rata I-II, Samizdat B92, Beograd
68. Popović, Predrag. 2001. Oni ne praštaju, Poslednja ispovest Slavka Ćutuvije, Info
orfej, Beograd
69. Popović Srdja, Dejan Janča, Tanja Petovar (prir.), 1990. Kosovski čvor: drešiti ili
seći? Izveštaj nezavisne komisije, Hronos, Beograd
70. Popović Vasilije et alia. 1984. Iz istorije Televizije Beograd, TV Beograd
71.
Pribićević, Ognjen Promene u sistemu informisanja u Jugoslaviji,. Novinarstvo 1
(1991)
72. Radulović Dušan, Spaić Nebojša, 1991, U potrazi za demokratijom Dosije Beograd
73. Radenković Đorđe, „Rat u ratu - Ratni reporteri“, “Novinarstvo“, časopis Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, broj 1/1991.
74. Ranogajec, Vera. 2000. Psihološki rat. Polemos 3 (5), 145-156..
75. Radojković, M. 1995. Mogućnosti konstituisanja demokratskog javnog mnenja u
Srbiji. Potisnuto civilno društvo. Beograd : EKO-centar.
76. Radojković, M. 1998. Mogućnost nastanka civilnog sektora RTV stanica u Srbiji.
Beograd FPN.
77. Radojković, M. 1998: Mediji i tranzicija – ogled na primeru SR Jugoslavije. Beograd
: FPN
78. Ružić, Nevena. 2010. Mediji i govor mržnje: međunarodni pravni okvir. Preuzeto
18.10.2010. sa elektronske adrese Mediacentar Sarajevo
79. Silber Lora, Alan Litl, 1996. Smrt Jugoslavije, B92, Beograd
80. Slapšak Svetlana et alia, 1997. Rat je počeo na Maksimiru. Govor mržnje u
medijima, Medija centar, Beograd
81. Spasić, Aleksandar. 1976. Kratak pregled istorije radiodifuzije u Jugoslaviji, Jugoslovenski institut za novinarstvo, Beograd
430
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
82. Stefanović Vidosav, Dnevnik Samoće, Izbor fragmenata 1988-1992, Službeni
glasnik 2010
83. Stevanović Vidosav, Milošević, jedan epitapf, Montena, Beograd, 2002
84. Svedok vremena: Dušan Mitević, Vreme br.455, 25. septembar 1999
85. Svedok vremena: Pavić Obradović, Vreme broj 456, 2. oktobar 1999.
86. Thompson, Mark, 1999. Forging War: The Media in Serbia, Croatia, Bosnia and
Herzegovina, Luton: University of Luton Press.
87. Tompson, Mark, 1995. Proizvodnja rata. Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Medija centar, Beograd
88. Tončić, Bojan, Jovanović, Milica, Olovka piše mržnjom. Kako su Većernje novosti i
Politika izveštavali o Vukovaru, e-novine, http://www.e-novine.com/region/regionhrvatska/19160-Olovka-pie-mrnjom.html
89. Ule, Mirjana. 2004. Socialna psihologija. Ljubljana: Fakulteta za družbene vede.
90. Vasiljević, Jelena. 2008. Kultura sećanja i medijska narativizacija sukoba u Hrvatskoj. Etnoantropološki problemi 3 (1), 243-273.
91. Veljanovski, Rade, Zaokret elektronskih medija, Nebojša Popov (prir.), Srpska
strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, B92. Beograd 2002
92. Volkan, Vamik D. 2004. Chosen Trauma, the Political Ideology of Entitlement and
Violence (Berlin Meeting)..
93. Volkan, Vamik D. 1999. Individual and Large-Group Identity: Parallels in Development and Characteristics in Stability and Crisis. Croatian Medical Journal 40 (3),
458-465.
94. Volkan, Vamik D. 2006. Large-Group Psychodynamics and Massive Violence. Nordisk Tidsskrift for Psykoterapi 23, 95-114 (objavljeno u Danskoj)
95. Zorn, Jelka. 2003. Antirasistična perspektiva v socialnem delu: kako prepoznati
rasizem v vsakdanjem življenju in kulturna kompetentnost služb. Socialno delo, 42
(4-5), 303-310.
96. Zlatanović, Radoslav Himna na ledini, Književne novine, 38/1987,br.731,1.V 1987.
97. Žrtve: Ivan Stambolić Slavku Ćuruviji, Udruženje Nauka i društvo Srbije,
Beograd 2006
431
. : SPISAK IZVORA I LITERATURE
432
Download

Reči i nedela: pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima