SERIJA NOVE EKONOMIJE
Miloš
Obradović
Olivera
Bojić
JAVNA PREDUZEĆA – MILIONSKI GUBICI U MEDIJSKOJ TIŠINI
2. deo
Problem javnih preduzeća u Srbiji postao je dramatičan. Loše upravljanje, partijsko zapošljavanje,
dugogodišnja socijalna funkcija, milionske državne garancije, preveliki broj zaposlenih i stalno odlaganje svih
vlasti da ovaj problem bar počnu da rešavaju, doveli su do toga da sada javna preduzeća prete da potope celu
srpsku privredu, a još se ne vidi način da se ova propast zaustavi. Drugi problem je politička volja – ko se
odluči da u ovaj problem zaseče, gotovo sigurno gubi vlast. Sa druge strane, vreme za odlaganje ističe, jer to
srpska privreda više ne može da izdrži.
Zato će "Nova ekonomija" tokom cele 2014. godine objavljivati seriju tekstova, kao rezultat opsežnog
istraživanja, o tome kako su propadala srpska javna preduzeća, koliko to ukupno, sve građane Srbije, košta i
šta su najbolja rešenja za reformu javnih preduzeća. Ova analiza, kojom se mediji u Srbiji do sada nisu bavili,
realizuje se uz podršku Evropske unije.
KO I KAKO UPRAVLJA
JAVNIM PREDUZEĆIMA
Od 25 javnih preduzeća, godišnji program poslovanja za 2014. godinu nije usvojilo njih 14, dok šest
javnih preduzeća nije raspisalo konkurse za izbor direktora. Od preduzeća u kojima su raspisani
konkursi, još ni u jednom nije imenovan direktor na osnovu konkursa
Zašto se javna preduzeća smatraju primerom neefikasnosti, zašto su do sada
akumulirala gubitke od preko 242 milijarde dinara (oko dve milijarde evra), prema
podacima APR o poslovanju iz 2012. godine i zašto sem u retkim izuzecima redovno
prave gubitke i gomilaju dugove iz godine u
godinu? Glavni razlog je, prema mišljenju
mnogih stručnjaka, loše upravljanje jednim od najvažnijih delova privrede.
U poslednjih 25 godina, a pre svega u
poslednjih 13 godina, moglo se nebrojeno puta čuti, posebno u predizbornim
kampanjama, da javna preduzeća treba
40
NOVA EKONOMIJA
profesionalizovati, korporativizovati i departizovati, dok je u stvarnosti rađeno sasvim suprotno i podela javnih preduzeća
kao plena nakon izbora trajala je često
duže i oko nje su vođene žešće bitke nego
za imenovanja ministara. U uprave su,
računajući i upravne odbore i generalne
direktore, postavljani ljudi u čijoj biografiji
je najznačajnija referenca članstvo u „odgovarajućoj“ partiji.
Poslednji od pokušaja profesionalizacije
upravljanja javnim preduzećima predstavlja donošenje Zakona o javnim preduzećima u novembru 2012. godine, u kome
su najveće novine bile izbor direktora
javnih preduzeća na konkursima, podnošenje planova poslovanja i javnost u radu.
Međutim, ostaje pitanje kako naterati
državu da poštuje sopstvene zakone. Do
30. juna 2013. godine sva nadležna ministarstva morala su da raspišu konkurse
za direktore javnih preduzeća, ali za pet
preduzeća koja su uopšte raspisala konkurse rok od šest meseci je probijen, a
u šest preduzeća konkursi uopšte nisu
ni raspisani. To su Srbijagas, Pošta Srbije, Elektromreže Srbije, Transnafta, JP
Mreža - most i Srbijašume.
Na upit nadležnim ministarstvima da li su
raspisali konkurse za javna preduzeća i da
li su izabrani direktori na ovim konkursima, iz Ministarstva kulture i informisanja,
Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i
prostornog planiranja i Ministarstva saobraćaja dobili smo odgovore da su konkursi raspisani i dokumentacija prosleđena
Vladi Srbije, odnosno Komisiji za imenovanje, koja do danas nije donela odluku.
U Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite
životne sredine, u čijoj nadležnosti su najveća i najznačajnija javna preduzeća poput
EPS-a i Srbijagasa, kažu da u javnim preduzećima u kojima su konkursi raspisani,
kao što je EPS, očekuju da odmah po formiranju vlade direktori budu izabrani.
„Jedini razlog zbog kojeg to nije učinjeno
ranije je što taj posao nije mogao biti završen za vreme tehničkog mandata vlade,
koja može samo da postavlja vršioce dužnosti direktora”, kažu u tom ministarstsvu. Inače, na čelu EPS-a je Aleksandar
Obradović koji je 10. marta po drugi put
izabran za vršioca dužnosti JP EPS, iako
po Zakonu o javnim preduzećima vršilac
dužnosti može biti imenovan na period ne
duži od šest meseci.
Doduše, u narednom stavu je ostavljena
mogućnost da se u naročito opravdanim
slučajevima, radi sprečavanja nastanka
materijalne štete, može doneti odluka
o imenovanju v.d. direktora na još šest
meseci.
Stav ministarstva po tom pitanju je, kako
kažu, poznat odranije: svi direktori javnih
preduzeća treba da budu birani na javnim
konkursima, što će doprineti većoj odgovornosti poslovodstva, boljem upravljanju i
većoj efikasnosti ovih kompanija.
Trenutno su na čelu čak sedam javnih
preduzeća vršioci dužnosti direktora, ali to
nimalo nije ubrzalo proces imenovanja po
konkursima.
Problem sa izborom direktora je ugrađen
u sam Zakon tako što ne postoji neki rok
da se konkurs sprovede do kraja. Štaviše, može da se završi tako što Komisija,
koja je inače Vladino telo, obavi svoj deo
posla i predloži tri najbolja kandidata, a
Vlada nakon toga zaključi da niko od njih
ne odgovara, ukazuje Nemanja Nenadić,
programski direktor Transparentnost Srbija. Vlada, dakle, može da izabere bilo
koga od tri najbolja kandidata predložena
od strane Komisije, a može da ne odabere
nijednog.
„Na taj način se cementira taj politički uticaj, čak i ako se jave kandidati koji
nisu partijski kadrovi. I kad bi se Zakon
formalno sprovodio, opet bismo imali isti
problem, zato što je tako napisan i što ljudi ne veruju i ne javljaju se na konkurse,
ako nemaju političku zaleđinu. Zakon, dakle, u tom delu ne obezbeđuje ono što je
proklamovano kao cilj - da se raspiše konkurs koji će obezbediti da imamo najbolje
kandidate i da ne bude više tog političkog
uticaja kakav je do sada bio“, zaključuje
Nenadić.
Poznati smo po tome da donesemo propis,
a da ga ne sprovodimo, kaže ekonomista
Danilo Šuković. Nečiji interesi uvek budu
jači od opšteg interesa.
Bez obzira na to što je krajem 2012. godine donet novi Zakon o javnim preduzećima
koji je važan zbog toga što propisuje rok
do kada javna preduzeća treba da raspišu oglas za direktora, kao i da na vreme
dostavljaju Vladi godišnje programe poslovanja, rokovi se ne poštuju i mnoga javnih preduzeća su po tom osnovu prekršila
Zakon.
Prema podacima koje je “Nova ekonomija“ dobila od Ministarstva finansija, od 25
posmatranih javnih preduzeća, njih 14 još
nema usvojen godišnji program poslovanja za 2014. godinu (JP PEU Resavica,
Srbijašume, Putevi Srbije, Srbijagas, Emisiona tehnika i veze, Nacionalni park Tara,
Srbijavode, Nuklearni objekti, Transnafta,
Nacionalni park Đerdap, NP Kopaonik, NP
Šarplanina, NP Stara planina, NP Fruška
gora). U Zakonu o javnim preduzećima u
članu 50. propisano je da „za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće i zavisno
društvo kapitala čiji je osnivač javno preduzeće, donose godišnji program poslovanja i dostavljaju ga osnivaču radi davanja
saglasnosti, najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu. Program
se smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač“.
Treba imati u vidu da u tim preduzećima
planovi nisu usvojeni. Iako ima onih koji su
ih predali na vreme, programi su napisani
tako da sigurnim putem vode u bankrotstvo, pa ih je Vlada vratila upravama preduzeća da ih izmene i poprave. Pitanje je
da li će rukovodioci tih preduzeća to umeti
da urade, jer da su znali da naprave bolje
planove, verovatno bi ih odmah i napravili.
„Jedno su želje javnih preduzeća, koje ona
pretoče u planove koje nam dostavljaju, a
ukoliko postoje nedostaci u planu, što je
često slučaj, ministarstva su tu da vrate
takav predlog na doradu”, kažu u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životnesredine.
U najboljoj svetskoj praksi izbor direktora
javnih preduzeća se poverava nezavisnim
“headhunting” agencijama koje se izaberu
na tenderu i one naprave uži izbor kandidata iz kojeg vlada bira direktora. Kako
smo nezvanično čuli, takav predlog nekih
međunarodnih institucija nije naišao na
odobravanje u Srbiji.
POSLOVNIM
PLANOM DO
KOLAPSA
Kad bi se planovi javnih preduzeća usvajali
u izvornoj verziji, kako ih poslovodstva šalju, to bi vrlo verovatno dovelo do kolapsa
i javnih preduzeća i javnih finansija, dodaju
u resornom ministarstvu. „JP PEU Resavica je dostavila plan poslovanja za 2014.
godinu koji je vraćen na doradu i nakon
ispravki biće u proceduri. JP Transnafta
je plan poslovanja za ovu godinu predala
na vreme, a nakon dorada koje je tražilo
Ministarstvo finansija, upućen je u Vladinu
proceduru 20. marta”, odgovaraju u Ministarstvu energetike.
Naročito je upečatljiv primer Srbijagasa,
jer je poslovodstvo te kompanije tek početkom februara predalo plan poslovanja
Nadzornom odboru, koji je vraćen jer su
Ministarstvo finansija i Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine
imali značajne primedbe na taj predlog.
„Glavne primedbe odnosile su se na nerealan investicioni plan i projekciju novčanih
tokova, jer je plan Srbijagasa podrazumevao dodatno zaduživanje ove kompanije za
100 miliona evra”, kažu u Ministarstvu.
Isti podaci pokazuju da je program poslovanja za ovu godinu donet u 11 javnih preduzeća. Elektroprivreda Srbije je ispošto-
NOVA EKONOMIJA
41
BROJ “SLUŽBENOG GLASNIKA RS” U KOME JE OBJAVLJENO REŠENJE O USVAJANJU
PROGRAMA I DATUM OBJAVLJIVANJA KONKURSA ZA DIREKTORA
Broj "Službenog glasnika RS" u kome je
objavljeno rešenje o usvajanju programa
poslovanja
Datum objavljivanja
konkursa za direktora
JP "Elektroprivreda Srbije"
"Službeni glasnik RS" broj 30/2014
27. maj 2013.
2
JP "Pošta Srbije"
"Službeni glasnik RS" broj 8/2014
/
3
JP PEU "Resavica"
/
13. jun 2013.
4
JP "Srbijašume"
/
/
5
JP "Elektromreža Srbije"
"Službeni glasnik RS" broj 20/2014
28. maj 2013 - POVUČENO
6
JP "Putevi Srbije"
/
27. jun 2013.
7
JP "Srbijagas"
/
28. maj 2013 - POVUČENO
8
JP "Službeni glasnik"
"Službeni glasnik RS" broj 13/2014
30. jul 2013.
9
JP "Jugoimport SDPR"
sednica vlade od 28/02/2014
01. jul 2013.
10
JP "Zavod za udžbenike"
"Službeni glasnik RS" broj 26/2014
05. jul 2013.
11
JP "Emisiona tehnika i veze"
/
18. mart 2013.
12
JP NA Tanjug
"Službeni glasnik RS" broj 13/2014
28. maj 2013.
13
JP "Nacionalni park Tara"
/
17. jun 2013.
14
JP " Mreža - most" Beograd
"Službeni glasnik RS" broj 20/2014
/
15
JP "Skijališta Srbije"
"Službeni glasnik RS" broj 30/2014
20. jun 2013.
16
JP za skloništa
"Službeni glasnik RS" broj 30/2014
27. jun 2013.
17
JVP "Srbijavode"
/
09. jul 2013.
18
JP "Nuklearni objekti Srbije"
/
25. jul 2013.
19
JP "Transnafta"
/
28. maj 2013 - POVUČENO
20
JP "Nacionalni park Đerdap"
/
17. jun 2013.
21
JP "Nacionalni park Kopaonik"
/
17. jun 2013.
22
JP "Nacionalni park Šarplanina"
/
17. jun 2013.
23
JP "Panorama", Priština
"Službeni glasnik RS" broj 20/2014
28. maj 2013.
24
JP "Stara planina"
/
20. jun 2013.
25
JP "Nacionalni park Fruška gora"
/
17. jun 2013.
Red.
broj
NAZIV PREDUZEĆA
1
Preduzeća koja su usvojila programe poslovanja i kada su objavljeni konkursi za izbor generalnih direktora.
Prema Zakonu o javnim preduzećima poslednji rok za raspisivanje konkursa bio je 30. jun 2013. godine
Rok za dostavljanje programa poslovanja preduzeća za narednu godinu je 1. decembar tekuće godine
42
NOVA EKONOMIJA
vala zakonski rok, godišnji plan je predat
u novembru prošle godine, dok je usvajanje na Vladi trajalo dugo i usvojen je tek u
martu ove godine. Plan poslovanja imaju
i Pošta Srbije, Elektromreža Srbije, Službeni glasnik, Jugoimport SDPR, Zavod za
udžbenike, Tanjug, Mreža most Beograd,
Skijališta Srbije, JP za skloništa, JP Panorama – Priština.
I prošle godine veliki broj javnih preduzeća
nije ispoštovao Zakon po tom osnovu, te su
godišnje programe rada za 2013. godinu
usvajali sa velikim zakašnjenjem, objavila
je Transparentnost Srbija u svom Istraživanju o javnosti rada Vlade.
„Od 15 posmatranih javnih preduzeća,
godišnji program za 2013. godinu je na
vreme usvojio jedino UO PTT Srbija (29.
novembra 2012. godine), a u 14 JP upravni odbori su godišnji program usvajali tek
između 31. januara i 9. jula 2013. godine”,
navodi se u Istraživanju zavšenom u septembru prošle godine.
PROBLEMI U
UPRAVLJANJU
Problem upravljanja javnim i državnim preduzećima, izbora direktora i članova upravnih odbora, mešanje države kao vlasnika u
upravljanje, problemi su sa kojima se suočavaju skoro sve zemlje, pa i razvijene.
Neke zemlje, kao na primer skandinavske,
to su bolje rešile, tako što su preduzeća u
kojima je država delom vlasnik listirana na
berzi i moraju da poštuju berzanska pravila izveštavanja. Primer dobre prakse je i
Novi Zeland, gde sva javna preduzeća imaju preporuku da se ponašaju kao da su na
berzi, iako nemaju listirane akcije.
Oliver Orton, regionalni menadžer za korporativno upravljanje u IFC, ističe da su
uspešna državna i javna preduzeća u svetu
uglavnom ona koja posluju po ugledu na
dobru praksu privatnih kompanija. Jedno
od važnih pitanja jeste sastav upravnog odbora i njegova uloga u poslovanju.
„Na primer, u odboru direktora treba da
sede ljudi koji donose vrednost kompaniji,
ali u mnogim zemljama to nije slučaj. Takođe, bitan je profesionalizam, odnosno
da li ti ljudi znaju šta znači biti direktor i
da je njihova dužnost da rade u najboljem
interesu kompanije. U javnom sektoru često se desi da članovi upravnih odbora ni
ne znaju šta su im obaveze. Postavljenje u
javnim preduzećima često je stvar prestiža, a uglavnom se na to mesto dolazi preko
veza“, objašnjava Orton.
Prema njegovim rečima, država bi trebalo
da gleda na kompanije u kojima je vlasnik
kao portfolio investitor. Treba da postavi
strategiju i jasne ciljeve i povuče se iz operativnog upravljanja.
Ti ciljevi ne moraju biti uvek ekonomski, jer
javna preduzeća imaju i niz drugih ciljeva,
ali moraju biti jasno i javno objavljeni.
„Konkretno, to može da znači da će država želeti da zadrži vlasništvo u svim kompanijama ili da će neke privatizovati, ali
je važno da postoje javni i transparentni
ciljevi. Naravno, država kao vlasnik mora
da bude aktivan i informisan akcionar, ali
treba držati odvojen upravni odbor od menadžmenta kompanije. Takođe, pokazalo
se da ministri, političari ili državni činovnici nisu dobro rešenje za članove upravnih
odbora“, navodi Orton iskustva iz zemalja
istične Evrope i centralne Azije.
Kao prioritet u korporativnom upravljanju
on navodi profesionalizaciju menadžmenta.
„Važno je krenuti u proces profesionalizacije, izbegavanja političkih postavljenja, a
nivo transparentnosti mora biti viši. Transparentnost stvara poverenje, omogućava
kompaniji da privuče investicije, da otvori
nova tržišta... Takođe, važno je i transparentno postavljanje menadžmenta. Tako
Vlada štiti i sebe. Profesionalno upravljanje znači verovatno i smanjenje gubitaka
ili pravljenje profita koji se posle uplaćuje
u budžet. S druge strane, efikasnije poslovanje često znači i otpuštanje viška zaposlenih, a tada na scenu stupaju problemi
i politički interesi. Za profesionalizaciju je
potrebno mnogo vremena pre nego što u
javnim i državnim preduzećima bude potpuno profesionalan menadžment, ali važno
je krenuti tim putem“, kaže on i dodaje da
je često potreban i trening direktora javnih
preduzeća, ali i procena da li kvalitetni ljudi
sede u upravnom odboru.
„Depolitizacija javnih preduzeća je ipak pre
politički nego ekonomski proces“, zaključuje stručnjak IFC-a.
Poseban problem kod upravljanja preduzećima je određivanje nadoknade top me-
nadžerima. Ako država želi najbolje ljude
na tim mestima, onda ih mora dobro platiti
da bi ih privukla i zadržala, a privatne firme
će uvek imati dobru ponudu za njih.
„Dobar menadžer čini biznis profitabilnim i
treba napraviti balans između njegove plate i kompetencije. Takođe, ako neko u menadžmentu ne ispunjava zadatke, treba ga
ukloniti, kao i u privatnim kompanijama. S
druge strane, tu je drugi problem, ogromnih bonusa za top menadžere, koji se posebno vide u zemljama kao što su SAD ili
Velika Britanija“, upozorava Orton.
U našem konkretnom slučaju problem je
što, kako primećuje Nemanja Nenadić, nikad nismo imali situaciju, recimo, da Vlada
razmatra neki program rada ili izveštaj o
radu JP pa da izađe sa nekim jasnim saopštenjem i analizom, šta je urađeno loše, a
šta je bilo dobro.
„Govoriti samo u ciframa, da li je preduzeće
poslovalo u minusu ili u plusu, nije dovoljno da bismo saznali kako je menadžment
upravljao“, kaže Nenadić.
Ono što je možda i najveći problem, a što je
posao za tužilaštvo i policiju, jeste izvlačenje novca iz javnih preduzeća za korist pojedinaca ili čak političkih partija koje njima
upravljaju. Prema rečima Bože Draškovića, član Odbora za borbu protiv korupcije,
javna preduzeća često služe da se iz njih
„ispumpava novac“ za potrebe političkih
stranaka i pojedinaca iz partije i to je jedna kompleksna i skrivena struktura načina
odlučivanja.
„Najčešće se to obavlja na sledeći način:
prvo se postavi uprava u javnom preduzeću
(ranije Upravni odbor sada Nadzorni odbor), a izvršnu funkciju imaju direktori koji
su već dobili signal iz prošlosti da nije bitno koliko su uspešni u razvoju preduzeća,
već koliko su uspešni u tajnim strukturama
veza sa političkom moći koja ih je tu i dovela. Interes im je novac i traže se načini
kako da se on prelije u ruke upravljača partije i njih samih“, napominje Drašković. Tu
postoji savez između moćnih ljudi u politici
koje mi ne vidimo, jer ne postoje pisani dokazi, već postoje neformalni dogovori.
S ovim se donekle slaže i ekonomista
Danilo Šuković, nekadanji član Saveta za
borbu protiv korupcije, koji ističe da su
javna preduzeća feudelizovana i umesto
da služe opštim interesima, služe političkim partijama.
NOVA EKONOMIJA
43
INTERVJU
Olivera
Bojić
NE TREBA NAM 650 DIREKTORA
▶ ALEKSANDAR OBRADOVIĆ, v.d. generalnog direktora Elektroprivrede Srbije
Elektroprivreda Srbije je spremna za
prelazak u akcionarsko društvo i početak korporativizacije, “zeleno svetlo” čekamo od Vlade. Pripremili smo osnivačke akte za kćerke firme EPS-a, Nadzorni
odbor treba uskoro da zaseda i donese
odluku o usvajanju tih osnivačkih akata,
potom se čeka saglasnost Vlade i nakon
tog odobrenja korporativizacija može
da počne. U prevodu, taj proces podrazumeva
uspostavljanje odgovornosti
u preduzeću i donosi uštede rezanjem
neracionalnih troškova. Dakle, postavlja
se piramidalni način upravljanja u kojem
direktori zavisnih kćerka firmi direktno
odgovaraju generalnom direktoru ovog
javnog preduzeća i on ima mogućnost da
sprovodi odluke u tim firmama i u krajnjem slučaju da smeni nekog od direktora ako ne radi svoj posao kako treba, što
do sada nije bilo moguće iako je bilo potrebe. Sa tom najavom Aleksandar Obradović, kojem je Vlada nedavno produžila
mandat kao vršiocu dužnosti direktora
Elektroprivrede Srbije, počinje razgovor
za "Novu ekonomiju".
Imenovanje generalnog direktora
EPS-a s punim mandatom čeka se od
jula 2013. godine, kada je završeno
primanje prijava na konkurs za izbor
direktora. Na konkurs se javilo oko
80 kandidata, a iz Vlade je najavljivano da će direktor biti imenovan u
septembru prošle godine, ali to se
nije dogodilo. Zašto?
Kao vršilac dužnosti direktora imam pun
mandat kao i generalni direktor i nemam
zbog toga nekih ograničenja u svom radu.
Pošto se prijavilo toliko kandidata mislim
da je taj konkurs bio najuspešniji koji je
do sada organizovan u Srbiji za bilo koje
javno preduzeće. Ne sećam se da je bilo
44
NOVA EKONOMIJA
koji konkurs privukao toliko interesovanja. Smatram da je konkurs profesionalno pripremljen, ali zbog čega nije završen
do kraja to je pravo pitanje za Vladu i Komisiju za imenovanja.
Kada očekujete da će biti postavljen
direktor sa punim mandatom i možete li vi kao stranački kadar na kraju
biti izabrani?
Sada svi čekamo formiranje nove vlade i
siguran sam da će imenovanje direktora,
to jest završetak tog konkursa biti jedan
od prioriteta nove vlade. Čuli smo najave
da će Vlada biti formirana do kraja aprila,
zato očekujem da se do leta i završi izbor
generalnog direktora. Direktor ne sme da
bude stranački funkcioner, i ako budem
izabran moraću da zamrznem funkciju u
stranci. I to nije problem.
Smatrate li da je raspisivanje konkursa
inače dobar način za imenovanje direktora i u ostalim javnim preduzećima i da li
mislite da bi novoizabrani direktori odgovornije upravljali državnim preduzećima?
Što je izbor direktora transparentniji utoliko bolje, a raspisivanje konkursa
je inače odabralo dosta državnih kompanija u okruženju kao dobar način za
izbor svojih kadrova. Postoji još jedno
optimalno rešenje koje se primenjuje u
pojedinim državama, dakle, na javnom
konkursu se izaberu profesionalne firme
headhunting koje naprave suženi izbor
kandidata i onda ih predlože Vladi. Mada
je javni konkurs koji se po zakonu sada
mora raspisivati za javna preduzeća u Srbiji transparentniji način jer se vidi ko su
kandidati.
Da li bi bilo lakše korporativizovati
firmu sa funkcije generalnog direk-
tora i šta taj proces inače podrazumeva?
Ne bi bilo lakše, ali, najpre da kažem
šta znači reč korporativizacija, jer se
dosta u medijima spekuliše oko toga.
Korporativizacija podrazumeva praktično dva ključna poteza. Prvi je da odgovornost dobije ime i prezime jer u
sadašnjem sistemu u Elektroprivredi
Srbije odgovornost je izgubljena, bolje
reći EPS je organizovan po sistemu tamnog vilajeta, svi su kao odgovorni, a u
stvari niko nije odgovoran. Zbog čega?
Ne postoji piramidalna struktura, na
primer, ja nisam direktno šef distribucionim i proizvodnim kćerka firmama
EPS-a, kojih imamo ukupno 13, nisam
direktno nadležan za njih što znači da
ne mogu da odlučujem o njihovoj smeni
niti da donosim neke poslovne odluke
koje se odnose na njihov rad. I u tom
pogledu, korporativizacija znači postavljanje piramidalnog načina upravljanja
gde svi direktori zavisnih ćerka firmi direktno odgovaraju direktoru firme i on
ima mogućnosti da sprovodi odluke i u
krajnjem slučaju da smeni nekog od tih
direktora. Prošle godine probao sam da
uvedem krizne mere u Elektrodistribuciji Beograd, hteo sam da promenim direktora, a Upravni odbor me je blokirao,
a onda kad su bile gužve na šalterima,
problemi sa računima, mnogi su mislili
da je EPS kriv za tu situaciju. Uspostavljanje odgovornosti je jedan deo korporativizacije.
Drugi deo tiče se ušteda koje će taj
proces doneti, jer kompanija kao što je
EPS koja posluje kao grupa može da organizuje korporativne usluge kao što su
finansije, IT, PR, računovodstvo, pravne
usluge na korporativnom nivou, kao što
je u svim normalnim firmama u svetu.
Najavili ste da će kroz proces reorganizacije EPS-a biti ostvarene
uštede od 36 miliona evra godišnje ili
100.000 evra dnevno, na koji način i
da li toliko košta nepotrebna administracija?
Kada bismo uveli korporativizaciju dnevno bismo štedeli 100.000 evra. Umesto da
imamo usluge finansija, IT službe, pravne
usluge na korporativnom nivou, naše zavisne firme imaju pojedinačno te usluge
svaka za sebe, što predstavlja enormne
troškove za sistem. Tako bismo napravili ogromne uštede jer u EPS-u trenutno
imamo više od 650 direktora, od toga 14
finansijskih, 14 IT i čak 14 PR direktora,
zamislite koliko je to glomazna organizacija i koliko tu imamo prostora za uštede.
Pritom, svaki od njih ima neke svoje službe, sektore i direkcije, a korporativizacija
treba da smanji tu glomaznu administraciju. Smanjili bismo broj direktnih izvršitelja, konkretno u IT sektoru imamo 38
raznih rešenja za obračun unutar sistema, da postoji samo jedan bilo bi mnogo
jeftinije.
Koliko je zaposlenih višak?
Rano je govoriti o tome koliko je ljudi višak, a konačna analiza biće urađena tek
kada krene proces korporativizacije. Niko
ko je potreban sistemu EPS neće ostati
bez posla, a zavisno od stručnih kvalifikacija moguća su premeštanja na druga
radna mesta.
Posle dužeg vremena EPS ne posluje
sa minusom, kakav je plan poslovanja za ovu godinu?
Na kraju 2013. ostvarili smo profit od 19,2
milijarde dinara i postali smo druga najprofitabilnija kompanija u Srbiji. Kad sam
stupio na dužnost, preduzeće je bilo u
katastrofalnom stanju, kompanija je bila
pred bankrotom, kasnile su plate, dugovali smo dobavljačima više od 100 miliona
evra. Preduzećem se upravljalo neodgovorno, nedomaćinski i neprofesionalno. U
septembru 2012. EPS je dugovao 10 milijardi dinara za remonte, falilo nam je 40
milijardi dinara u novčanim tokovima, dok
je očekivani gubitak u 2012. iznosio 33 mi-
lijarde dinara. Napravili smo krizne mere
gde je god bilo moguće da neke troškove sasečemo i to smo uradili. Međutim,
to su sve bila ad hoc rešenja, ako želimo
da i dalje profitabilno poslujemo moramo da sprovedemo sistemske reforme.
Planiramo da na kraju 2014. budemo na
pozitivnoj nuli, a efekte korporativizacije
očekujemo 2015. godine.
Od početka jula ove godine a najkasnije do 1. januara 2015. očekuje se
potpuna liberalizacija tržišta električne energije.
Najkasnije do kraja godine biće otvoreno tržište električne energije za domaćinstva, a Elekromreža Srbije trebalo
bi i da osnuje berzu električne energije i tada ćemo imati kritstalan pregled koja je to realna cena na tržištu.
Postojaće berza gde će se videti cena
električne energije na veliko, kao kad
recimo pratimo cenu nafte i imaćemo
konkurenciju u maloprodaji. Svako domaćinstvo će moći da odabere jednog
od 70 licenciranih prodavaca u Srbiji
od kojih će se snabdevati električnom
energijom.
NOVA EKONOMIJA
45
INTERVJU
Miloš
Obradović
BEZ KONTROLE I CILJEVA
godišnja eksterna revizija, sprovedena u
skladu sa međunarodnim standardima,
znatno efikasnija solucija.
A kako osigurati nezavisnost eksterne
revizije?
▶ KATARINA ĐULIĆ, KPMG
Koje su najveće slabosti u upravljanju
javnim preduzećima u Srbiji?
Upravljanje javnim preduzećima svuda u
svetu, pa i u Srbiji, otežavaju problemi koje
možemo grupisati u četiri grupe – nejasno
definisane poslovne ciljeve, nedostatak
kontrole nad menadžmentom, netransparentnost poslovanja i na kraju je tu problem
sastava nadzornih odbora. Uspešnost rešavanja ovih problema ujedno je i ključ
uspešnog funkcionisanja javnih preduzeća.
na preduzeća. Pritom, nadzor nad radom
je slab, a nisu retke ni situacije da postoje
politička ograničenja koja onemogućavaju smenu nekompetentnog menažmenta.
Sve su ovo problemi koje privatne firme
uglavnom nemaju.
Pomenuli ste i transparentnost rada i
nestručnost nadzornih odbora...
Šta je sa nedostatkom kontrole?
Javna preduzeća o svojim rezultatima poslovanja često izveštavaju samo državni
organ koji nadzire njihov rad i koji je često
i sam uključen u njihovo upravljanje. Tako
praktično imamo situaciju u kojoj vi izveštavate samog sebe o rezultatima svog rada.
Bez nezavisnog i javnog nadzora otvaraju
se brojne mogućnosti za netransparentno
poslovanje, kao i korupciju.
Za to vreme nadzorna tela u javnim preduzećima često nisu dovoljno stručno
osposobljena da vrše svoju funkciju ili se
postavljaju pro forme i zaobilaze u procesu
upravljanja preduzećem. Država proizvodi
takvu situaciju svaki put kad komunicira
direktno sa generalnim direktorom ili izvršnim nivoom uprave u javnom preduzeću,
iako je to zadatak nadzornog odbora.
Nedostatak efikasne kontrole nad menadžmetnom proizlazi iz činjenice da su
građani „vlasnici“ javnog preduzeća, te da
između građana-vlasnika i menadžmenta
stoji država i sa njom jedan ili više slojeva
uprave. Oni svi vrše funkcije koje u privatnom preduzeću ima vlasnik. Ovo u privatnim kompanijama nije slučaj i stvara niz
problema.
Dok je u privatnom sektoru imenovanje
najkvalifikovanijih ljudi pitanje opstanka,
dotle u javnim preduzećima direktnu vlasničku funkciju u ime građana često vrše
slabe institucije, koje često postavljaju
nejasne ili kontradiktorne ciljeve pred jav-
Takođe, država često sama postavlja generalnog direktora u svim značajnijim javnim preduzećima. Direktna komunikacija i
razmena informacija o poslovanju između
vlasnika (države) i menadžmenta javnih
preduzeća praktično slabi nadzor jer smanjuje transparentnost poslovanja i onemogućava nadzorni organ da vrši svoju veoma
bitnu funkciju.
Sasvim drugi problem je što nadzorni odbori javnih preduzeća, po pravilu, imaju
neadekvatan sastav izabran u relativno
netransparentnim procesima imenovanja
od strane političkih funkcionera. Razvoju
ovakvih scenarija naročito pomaže činjeni-
Na šta tačno mislite kada kažete „nejasno definisani poslovni ciljevi“?
Zadatak svakog preduzeća, pa i javnog, jeste da tržištu ponudi proizvode ili usluge
koje mu može prodati. Međutim, javna preduzeća često imaju i čitav niz dodatnih ciljeva. Tako na primer javno preduzeće kao
deo državnog aparata mora da vodi računa
o zaposlenosti ili o ispravljanju društvenih
nepravdi. Ovi „dodatni“ ciljevi otvaraju više
prostora za zloupotrebe i značajno otežavaju nadzor nad radom javnih preduzeća.
46
NOVA EKONOMIJA
Postaviti javnim preduzećima iste zahteve
koji se postavljaju pred privatna preduzeća.
Ovo bi unapredilo kvalitet finansijskog izveštavanja i javnost obezbedilo jasan uvid u
realnu sliku stanja kompanije. Preporuka
je da se primene isti standardi objavljivanja koji se primenjuju na akcionarska društva, jer su i javna preduzeća, kao i javna
akcionarska društva, u vlasništvu najšire
javnosti.
ca da je u većini zemalja u tranziiciji, pa i
u Srbiji, danas teško naći adekvatne kandidate za nadzorne odbore, čemu doprinose
i simbolične naknade za rad u ovim telima.
Kako se ove slabosti mogu ispraviti
i kakva je najbolja praksa iz drugih
zemalja?
Mi trenutno imamo dva dokumenta koja
nam mogu pomoći da definišemo najbolju
praksu. Jedan su Principi korporativnog
upravljanja za preduzeća u državnom vlasništvu koje je usvojio OECD, međunarodna
organizacija koja, između ostalog, pomaže
vladama da izađu na kraj sa izazovima poslovanja koje donosi moderna ekonomija.
Drugi je Kodeks korporativnog upravljanja,
Privredne komore Srbije
Sve što je od ovih preporuka OECD moguće
primeniti u Srbiji sumirano je u Kodeksu
korporativnog upravljanja Privredne komore Srbije. Privredna komora Srbije se
već neko vreme bavi ovim pitanjima i brojne
su preporuke već kodifikovane.
Šta tačno predlažu ti propisi i kodeksi?
Oni preporučuju državi da uspostavi
transparentan sistem određivanja poslovnih ciljeva za svako javno preduzeće, kao i načine na koje ih država može
artikulisati vlasničkom politikom. Paralelno sa ovim procesom, predlaže se i
temeljna reforma sistema upravljanja.
U svemu ovome, primarni cilj je komercijalni. Svi drugi ciljevi koji to nisu trebalo bi takođe da budu eksplicitno definisani, sa jasnim, unapred definisanim
smernicama menadžmentu. Ovakva politika bi značajno suzila prostor za proizvoljno ponašanje kako menadžmenta
tako i države.
Kako regulisati te druge funkcije javnih preduzeća?
Pružanje javnih usluga kojima javno preduzeće realizuje državnu politiku u ime
države moralo bi biti jasno definisano, te
propraćeno odgovarajućim propisima.
Javnost, pritom, mora znati opseg ovakvih
obaveza, njihov uticaj na performanse i resurse javnog preduzeća i biti obaveštena o
troškovima koje njihovo ispunjenje nameće. Naposletku, dobro je znati i kako država kao nalogodavac planira da nadoknadi
ovakve troškove.
Gde je tu odgovornost države?
Kad je reč o vlasničkoj funkciji države, korisno je jasno definisati i koji je deo državne
administracije odgovoran za rad svakog
pojedinačnog javnog preduzeća. Država
kao i svaki vlasnik ima određenu odgovornost prema javnim preduzećima. Tu
spadaju tehnička pitanja poput učešća u
procesu donošenja odluka o sudbini pre-
duzeća, potom transparentno osnivanje i
imenovanje nadzornog odbora.
Tu su i regulatorne obaveze poput kreiranje odgovarajućeg sistema izveštavanja
koji omogućava kvalitetan javni nadzor
preduzeća i ocenjivanje rezultata rada. Potom tu je i obavezna saradnja sa eksternim
revizorom i državnim revizorskim institucijama, a na kraju tu su i finansijske obaveze
kao što je upravljanje sistemom naknada
kako bi se privukao najkvalitetniji i profesionalan kadar.
Kako do veće transparentnosti u radu
preduzeća?
Korisno je recimo razviti sistem godišnjeg
izveštavanja javnosti o poslovanju čitavog
javnog sektora. Treba reći da to danas
u svetu radi mali broj zemalja. Ovakvo,
agregatno, izveštavanje pruža jasnu sliku
o poslovanju javnog sektora. Pomoć može
stići i kroz kvalitetnu internu reviziju ili angažovanje nezavisnog eksternog revizora.
Svetska praksa pokazuje da je nezavisna
Ovaj projekat „Javna preduzeća – milionaski gubici u medijskoj tišini“ finansira Evropska
unija kroz program „Jačanje slobode medija u Srbiji“ kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji,
a realizuje EPTISA Servicios de Ingenieria.
Ovaj tekst je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadršaj ovog dokumenta je isključivo
odgovornost Business Info Group, izdavača “Nove ekonomije” i ni na koji način ne odražava
stavove i mišljenje Evropske unije.
Konačno, ostaje pitanje kako se može
najefikasnije unaprediti funkcionisanje
nadzornih odbora u javnim preduzećima?
Najpre omogućiti nadzornim odborima
javnih preduzeća odgovarajuće nadležnosti i uslove da objektivno donose strateške odluke u oblasti poslovanja, kao i da
nadziru menadžment. Potom jasno definisati obavezu članova nadzornog odbora da postupaju jedinu u interesu samog
preduzeća. Zatim omogućiti nadzornom
odboru da u određenoj meri sam definiše
strategiju poslovanja preduzeća, pored
one opšte koju država ima.
Imenovanje i smena generalnog direktora takođe bi trebalo da bude nadležnost
nadzornog odbora. Proces imenovanja
članova mora biti transparentan, a kriterijumi za imenovanje unapred jasno definisani.
Poželjno je i relevantno iskustvo iz privatnog sektora za članove odbora, ali i uložiti
poseban napor da se obezbedi stručno
osposobljavanje članova nadzorniih odbora. Na kraju uvođenje godišnje evaluacije dodatno bi pojačalo fokus odbora na
rezultate poslovanja preduzeća.
Jačanje medijske slobode
NOVA EKONOMIJA
47
Download

Nova Ekonomija, broj 9