и
зво
в
о
р
ISSN 1847-4454
9 771847 445002
актуелно
2
ИАКО ВЕСТ О ИЗЈЕДНАЧАВАЊУ СВИХ ГРАЂАНА ХРВАТСКЕ У ПРАВИМА ВЕЗАНИМ ЗА ОТКУП СТАНОВА ЗВУЧИ ОДЛИЧНО
СУШТИНСКИ СЕ МАЛО ТОГА ПРОМЕНИЛО
односи само на вишак квадрата који, како је
рекао, неће бити наплаћиван него ће и он
ићи по цени од 175 евра за квадрат ако се
плаћа готовином. Брисана је одредба по
којој се такозвани вишак квадрата (35
квадрата на носиоца станарског права и по
десет квадрата на сваког другог члана
породице) требао платити по цени од 6.000
куна по квадрату. Ово се односи на оне
кориснике који су склопили или склопе
Уговоре о најму до 1. маја 2013. године.
Након тога одредбе о вишку квадрата биће
примењиване на начин да ће се уместо
досадашњих 10 квадрата толерисати вишак
од 20 квадрата за станове, а 30 квадрата за
куће.
Усвојен је и амандман клуба заступника
СДСС-а којим је брисана одредба о забрани
продаје кућа из обнове у периоду од 10
година као и одредба којом су корисници
морали да се уселе у куће у року од 30 дана
од обнове.
Милаковићеве речи потврдио је и градоначелник Вуковара Жељко Сабо на конференцији за новинаре одржаној у понедељак
22. априла и додао да је брисана и одредба
којом је власник након откупа друштвеног
стана имао забрану даровања или продаје у
К
ао гром из ведра неба међу грађанима
Вуковара одјекнула је вест да је влада
Хрватске прихватила амандмане за
откуп станова у овом граду. Међутим, вест
која је објављена у медијима и на владиним
страницама грађанима не говори баш
ништа. У њој стоји да је влада на седници
одржаној 18. априла дала сагласност за
прихватање амандмана на три закона
којима се омогућава откуп станова на
подручју Вуковара, као и на свим подручјима од посебне државне скрби, под
условима под којима су некад откупљивани
друштвени станови.
Ради се о амандманима на Закон о
статусу прогнаника и избеглица, Закон о
обнови и Закон о подручјима од посебне
државне скрби, којима се корисницима
стамбеног збрињавања омогућава да некретнине у које су уселили откупе по нижој
цени, појаснио је потпредседник Владе и -
министар регионалног развоја и фондова
ЕУ Бранко Грчић.
Читајући све ово грађани који већ годинама чекају на откуп станова су дошли до
закључка да ће и они, као и грађани у остатку земље, моћи своје станове да откупе
по ценама у износу од 50 немачких марака
или њеној данашњој противредности, а у
најгорем случају по цени од 50 евра.
Међутим, то ни издалека није тако.
Иако је и премијер Зоран Милановић
нагласио да ће тако коначно бити решен
проблем људи који су годинама шиканирани
у односу на остале становнике Хрватске још
увек није јасно шта је то решено и на који
начин. „Људе се повлачило за нос 15
година“ – рекао је Милановић и истакао да
од тога држава није имала никакву корист.
За појашњење смо замолили већника у
Градском већу Вуковара Срђана Милаковића који је рекао да се одлука владе
трајању наредних десет година. Милаковић
међутим, тврди да из предлога амандмана
то није видљиво.
Наравно да је вест да вишак квадрата
неће бити наплаћиван добра, али и даље
остаје питање на који су то начин грађани
Вуковара овим амандманима изједначени
са грађанима у остатку Хрватске. Сви знамо
по којим критеријумима и по којим ценама су
станови у Хрватској откупљивани деведесетих година тако да тврдња о једнакости
никако не стоји. Тада су грађани станове
откупљивали по цени од 50 немачких марака за квадрат што би данас одговарало
цени од 25 евра по квадрату. О једнакости
свих могло би се говорити тек када би влада
данас поступила као и она дведесетих.
На подручју Вуковара до сада је
откупљено око 1100 друштвених станова, а
двоструко више је спремно за откуп.
С. Бубало
актуелно
3
СТАЊЕ У СТОЧАРСТВУ И ДАЉЕ ЈЕ АЛАРМАНТНО. МЛЕКО НА МНОГИМ ФАРМАМА НЕ ОТКУПЉУЈЕ СЕ ВЕЋ ДВА МЕСЕЦА. ЗАТО
СУ СТОЧАРИ СА ПОДРУЧЈА ОПШТИНЕ ТРПИЊА КРЕНУЛИ У РЕШАВАЊЕ ОВОГ ПРОБЛЕМА СА ПРЕДСТАВНИЦИМА ВУКОВАРСКОСРЕМСКЕ ЖУПАНИЈЕ.
А
гонија око откупа млека и даље је
актуелна. На многим фармама са
подручја Славоније, Барање и западног Срема, готово два месеца је
обустављен откуп млека због наводне појаве афлатоксина. У таквом стању многобројни сточари приморани су да распродају
своја стада по врло ниским ценама. Исто
тако, месечна примања која су добијали на
конто откупа млека, била су многим породицама једини извор прихода. Ако се томе
дода и несташица хране, с обзиром на
сушну прошлу годину, у питање се доводи
опстанак и егзистенција многих пољопривредника.
Сточарство и ратарство су основне делатности и на подручју општине Трпиња. Не
могућност откупа државног земљишта и од
недавно појава афлатоксина у млеку, десетковали су овдашње пољопривреднике
иза којих је стала и сама општина.
- Проблем је детектован, он постоји, људи
су се јавили са својим проблемима, наша
обавеза је да им помогнемо у повезивању
са жупанијом и министарством, као и да
организујемо све оно што је потребно да би
се проблем почео решавати. На подручју
наше општине има доста пољопривредника
који држе музне краве и производе млеко и
нормално је да станемо иза њих и помогнемо у решавању овог проблема, нагласио је начелник општине Трпиња Мирослав
Палић.
На иницијативу неколико пољопривредника, углавном из Пачетина, у згради
општине организован је и састанак са представником Вуковарско-сремске жупаније, са
циљем да се проблем везан за откуп млека
реши што пре јер у противном пољопривредници ће бити приморани да продају
своја имања.
- Ми смо врло забринути због стања које
предуго траје, због појаве афлатоксина у
Безвредно домаће млеко
млеку. Све што смо могли да учинимо је да
покушамо осигурати кредите за сточну
храну, још током зиме када се све то
слутило, али видимо да људи нису задовољни са заменом хране. Из дана у дан
затварају се неке друге фарме, тј. обуставља се откуп млека. На нама је да са
Министарством пољопривреде успоставимо контакт и покушамо пронаћи решење.
Чињеница јесте да акциони план који
проводи Министарство више није на снази
од 31. марта. Једноставно, морам и сам да
признам да не знам одговор и решење за
овај проблем, рекао је прочелник за
пољопривреду Вуковарско-сремске жупаније Андрија Матић.
Након појаве афлатоксина, пољопривредници су добили заменску храну из
Беља. Испоставило се након каснијих анализа да су многи од
њих у млеку имали
већи проценат афлатоксина него што је он
био на самом почетку
док су краве хранили
својом храном. Многи
се питају како онда
обустава млека није
направљена у већим
фармама које користе ту смесу и храну.
Такође,пољопривред
-ницима је нејасна и
дозвољена заступљеност афлатоксина, с обзиром да нико
од њих није упућен у то која је крајња
граница њихове присутности у млеку, као и
чињеница да се дозвољени проценат
афлатоксина разликује од државе до
државе.
Заједнички закључак је да уколико се
стање у млекарству не промени и ускоро не
почне откуп млека, многе породице остаће
без основних прихода.
- Моја се породица бави сточарством у
назад четири-пет генерација. Моји прадеда,
деда и отац држали су краве и коње, ја сам
мислио да ћу то пренети и на моје синове,
али каква је тренутно ситуација сматрам да
ћемо све то продати јер нам не дозвољавају
да се бавимо овим традиционалним послом. Након тога бићемо приморани да
продамо и земљу, али ја на то немам право,
јер сам ту земљу и то имање наследио од
својих предака, у очајању прича пољопривредник из Пачетина Драгослав Поповић.
Огорченост лошом аграрном политиком
државе присутна је на сваком месту, а многи
у овом проблему виде и национално питање, с обзиром да се млеко не откупљује
углавном са фарми које су у власништву
Срба док је обустава откупа са других
фарми процентуално далеко мања.
С. Секулић
да разбистримо
4
пише: Славко Бубало
!
Премијер Милановић се показао као човек коме рејтинг на листама популарности није
важнији од истине и зато му треба одати признање, а не разапињати га по медијима зато
што није бирао речи. На крају крајева, он није на том месту да би ћутао, а то је и сам
истакао, него управо супротно. Још је Едмунд Берк (1729-1797), британски државник,
политички теоретичар и филозоф рођен у Даблину својевремено рекао: „Једина ствар која
је потребна за тријумф зла јесте да добри људи не ураде ништа.“
Повика на вука, а лисица месо вади
О
вих дана многи душебрижници дигли
су свој глас против премијера Зорана
Милановића због речи које је употребио описујући неке политичаре, а нарочито политичарке у Хрватској. У томе предњаче медији који као да се припремају за нову
промену власти па балансирају између
левице и деснице додворавајући се час
једној, час другој страни.
Иако све што је рекао може да зазвучи
грубо и помало недемократски зар није
дошло време да се јасно и гласно кажу неке
ствари, питам се. Премијер је, реагујући на
„добар“ изборни резултат Руже Томашић на
изборима за ЕУ парламент рекао како су
људи попут ње „елементарна непогода и
зло“, а зар нису? Како другачије протумачити
њену изјаву да је „Хрватска за Хрвате, а да су
сви остали само гости у њој“? Томашићка је
објашњавајући своју изјаву рекла како је
мислила на оне који не поштују хрватске
законе. „Они“, рекла је, „треба да иду из
Хрватске, ако не мисле да поштују њене
законе“. Ако се то односи и на припаднике
Стожера за одбрану хрватског Вуковара,
онда добро, јер они су једини који јавно
говоре како не мисле да поштују законе ове
државе. Већ месецима траје њиховa кампања против закона, а они јавно упућују
претње да ће табле са двојезичним натписима, које треба да буду постављене на
основу закона изгласаног двотрећинском већином у Сабору, уклањати и по цену хапшења.
Заиста ми није јасно, или се можда
превише чудим, како народ ове земље има
тако кратко памћење. ХДЗ је отишао са
власти управо зато што је љубљену им
домовину довео готово до колапса. Да ли је
бивши премијер у затвору због неке неслане
шале или због тога што је Хрватску олакшао
за неколико милиона евра? Добро, не треба
бити неправедан па заборавити да је
Јадранка Косор чинила што је могла, и у
оквиру такве странке каква је ХДЗ, да земљу
одржи стабилном, да помири неке крајности,
да унесе дух толеранције међу људима и
народима и да Хрватску окрене будућности.
Награду за то добила је ових дана у облику
искључења из странке. Ипак, генерално
гледано ЗНА СЕ ко је „Лијепу нашу“ довео у
стање у ком је данас и не знам како неко може
да очекује од садашње власти да за кратко
време исправи Дрине које су искривили њени
претходници.
Зна се и то да десет паметних људи
тешко може да исправи оно што је једна
будала у стању да упропасти, а замислите
како је када је будала много. Колико ту тек
памети треба. Премијер Милановић је
храбро рекао шта мисли и рекао је истину.
Можда је то могао и другачије да каже. Можда
је могао рећи да он нема ништа против Руже
Томашић него против онога што она говори и
представља, али то не би променило суштину. Овај народ очигледно воли када му се
лаже јер верује да ће га хранити само речи,
најприземнији национализам, нескривена
мржња, развијене заставе, Томсонови
концерти, грбови на прсима и урликање
парола типа „За дом спремни“.
Они који мисле да је ипак рад нешто чему
треба дати предност и отворити простор
звуче као неко ко нема контакт са реалношћу.
Ма ко данас да ради када може да се бави
политиком.
Ако чак и већина хрватског народа
одобрава речи Руже Томашић и мисли као и
она, у шта ни мало не верујем, то ипак не
значи да су у праву. Због тога ми се
демократија и чини као промашен концепт.
Ружа Томашић се, истичу медији, кандидовала за ЕУ парламент иако важи за жестоког
евроскептика. Та чињеница ипак је неће
спречити да седећи тамо прима плату од
8.000 евра. Поприлично сам убеђен да
Хрватска од њеног ангажмана у том парламенту неће имати баш ништа, али ће зато она
дебело профитирати. Није се једном десило
да се у кампањи користи прејака реторика, а
да након што постигну то што су хтели они
који такву реторику употребљавају сасвим
промене вокабулар. Сетимо се само Санадера пре и након што је постао премијер. Није
ли његово „Мир Божји Христос се роди“
изречено на божићном пријему СНВ-а
подерало уши загриженим десничарима?
Није ли коалиција ХДЗ-а са СДСС-ом иако
незамислива пре избора након њих постала
стварност? Није ли протест на сплитској риви
био против изручења хрватских генерала и
нису ли генерали касније ипак изручени иако
су на власт дошли људи који су били против
тога? Како то да народ већ не уочава ту
матрицу?
Томислав Карамарко и Ружа Томашић
пронашли су чаробну формулу за предстојеће локалне изборе, а она се огледа у реторици дведесетих. Хрватство угрожено од
4,5% српског становништва, ћириличног писма, црвене пошасти комунизма, партизанштине и којечега просто вапи за људима
какви су њих двоје. То што Хрватска нема
више ни једну фабрику, што је незапосленост
сваким даном све већа и већа, што све више
људи врља по контејнерима, што им банке
узимају станове и куће, што их све више проси на улицама, што је пропала пољопривреда, што више нема домаћег млека, ма
кога то брига. Важно је да сви могу поносно да
машу заставама које – зар то није иронично?
–неке локалне самоуправе деле онима који
уредно плате воду.
Премијер се показао као човек коме
рејтинг на листама популарности није
важнији од истине и зато му треба одати
признање, а не разапињати га по медијима
зато што није бирао речи. На крају крајева, он
није на том месту да би ћутао, а то је и сам
истакао, него управо супротно. Још је Едмунд Берк (1729-1797), британски државник,
политички теоретичар и филозоф рођен у
Даблину својевремено рекао: „Једина ствар
која је потребна за тријумф зла јесте да
добри људи не ураде ништа.“
Док се народ забавља на протестима
против ћирилице они који их на њих доводе
смишљају нове слогане који ће га окретати
против оних на власти. Све то исувише личи
на ону народну: „Повика на вука, а лисица
месо вади“.
хроника
5
У НОЋИ СА 24. НА 25. АПРИЛ УКРАДЕНИ СУ БАКРЕНИ ОЛУЦИ СА ХРАМА СВЕТЕ ПЕТКЕ НА ДОБРОЈ ВОДИ
Н
а удару вандала нашла се и вуковарска српска православна црква
Преподобне матере Параскеве на
Доброј води. Непознати починилац, или њих
више, оскрнавио је овај храм и причинио
материјалну штету око 3000 куна.
Међутим, ова материјална штета није толико велика, јер ће се све то поправити, али
је зато духовна изузетно огромна.
- Материјална штета је увек лако надокнадива, али је зато она духовна много
снажнија и много јача. Ми се налазимо у
времену Часног васкршњег поста када
требамо да чистимо душу од свакога греха и
од свакога зла. На жалост, сведоци смо да
управо у овим данима људима ништа није
свето, па тако ни овај наш свети храм,
истиче старешина храма, протојереј-ставрофор Јован Радивојевић.
Храм свете Петке познат је и по извору
воде на који многи долазе да се освеже, али
и да кући однесу воду, не само из Вуковара,
него и из околних места. Овде долазе људи
Црква на Доброј води на мети бакрокрадица
свих вера и националности, па је самим тим
још веће чудо да се неко дрзнуо да направи
овако нешто.
- Искрено се молим Господу Богу да уразуми овога безумника који је починио ово
грешно дело, а затим и материјалну штету
овој светињи. Нека га Господ уразуми, да га
дозове свести и савести, да се опомене да
није украо нешто са чим ће се обогатити
него је украо казну за себе и за своје
потомке, опомиње прота Радивојевић.
Простор око самог храма није ограђен
нити заштићен, камера нема, а с обзиром да је
изолован од града, погодан
је за сваки облик крађе и
вандализма. Стога ово и
није први пут да се овако
нешто догоди овде. Често је
црква била исписана увредљивим порукама, цвеће око
ње исчупано, канте и клупе
разбацане, украдене саднице дрва.
- Ми на жалост још увек нисмо успели да решимо
питање нашег црквеног земљишта и није нам изграђена
ни једна кућа где бисмо
могли да поставимо домара
који ће овде да живи. Само
да подсетим да је вуковарска Добра вода некада
на свом терену имала четири зграде, иако то данас
неки не желе да признају,
али зато постоје фотографије које сведоче о овоме. С
обзиром на све то, ми се на
жалост често сусрећемо са оваквим стварима и скрнављењем наше светиње,
закључио је прота.
На његов позив одмах је на терен
изашла полиција која је направила увиђај, а
овај догађај осудило је и Заједничко веће
општина. Да ли је овај вандализам
направљен из чисте материјалне користи
или је последица националне и верске
нетрпељивости, вероватно нећемо никада
сазнати.
Срђан Секулић
Није изолован случај
П
равославне цркве на подручју
Осечкопољске и барањске епархије
често се налазе на удару вандала и
разбојника. Једна од већих крађа десила
се пре годину дана када је у месту
Маринци још увек непознати починилац
украо црквено звоно које је стајало на
једном дрвету у порти храма Светог
великомученика Георгија, с обзиром да
није могло бити постављено у звоник јер
је он још увек необновљен и оштећен
након гранатирања у протеклом рату.
Такође, православне светиње налазе се и
на удару шовиниста разних врста. Тако
се један од последњих графита са
усташким латиничним словом У појавио
недавно на фасади храма Преноса
моштију светог оца Николаја у
Мирковцима, док се сличан графит
мржње већ неколико година налази на
православној цркви у Петровцима.
догађаји
6
ДРУГИ МАЈ 1991. ГОДИНЕ НИЈЕ ОБЕЛЕЖИО САМО СУКОБ У СЕЛУ БОРОВУ
О
другом мају 1991. године испричане су
различите приче и још различитије
истине. Ради се углавном о догађајима
везаним за оружани сукоб у селу Борову који
се тамо одиграо тог дана, али је мало познато
да су нешто касније истог дана припадници
ХДЗ-а преузели Секретаријат народне
одбране и Радио Вуковар. О томе се врло
мало прича у јавности. Радио Вуковар од тог
дана постао је Хрватски радио Вуковар, а
емитовање програма заустављено је све до 8.
маја када радио поново почиње да ради по
новој шеми и са новим руководством.
Радио Вуковар основан је 8. марта 1957. и
био је једна од најстаријих локалних радио
станица у Југославији, а покренула га је
Општинска конференција радног народа
Вуковар. Био је то први радио на територији
Како је Радио Вуковар постао Хрватски?
СР Хрватске којег није основао Радио Загреб
који је тада припадао под национални
радиодифузни центар Југословенске радиотелевизије. Недуго затим у склопу радија
почињу да излазе и Вуковарске новине, а
временом овај медиј постаје врло популаран у
граду, највише међу радницима које је информисао о културним и политичким догађајима.
Општина, која је била оснивач, законски је
именовала директоре и уреднике и тако је
било све до 2. маја 1991. године. На порталу
данашњег Хрватског радија Вуковар о том
догађају пише да је радио добио предзнак
„Хрватски“ 2. маја у 16.30 сати када је група
огорчених Вуковараца упала у просторије са
намером да овај локални медиј коначно ставе
под хрватски надзор. Према неким другим
информацијама упад на радио Вуковар десио
се у ноћи са другог на трећи мај. Још стоји и да
се „тог дана десио масакр у Борову, а да су на
радију за то време емитоване турбо фолк
песме па је Хрватима прекипело“. Наиме,
Радио Вуковар је у то време био једина радио
станица на територији СР Хрватске која није у
свом називу имала придев „Хрватски“.
Како су о догађају извештавали медији?
Вечерњи лист из тог времена о догађају
пише: „Око 23.00 часова група грађана
предвођена професором Браном Црљењаком запосела је студио Радио Вуковара.“ Београдске Вечерње новости у тексту под називом „Насиље легализовано декретом“ од
21. маја 1991. пишу: „Чланови ХДЗ-а насилно
су провалили у студио Радио Вуковара и
заузели га. Зна се и то да су грађани који су
насилно заузели радио обијањем врата, били
наоружани и да су у студију са оружјем били
неколико дана. Безуспешна је била и интер-
венција представника полицијске станице Вуковар Петра Ковачевића и заступника у
Сабору Хрватске Миленка Милинковића.“
Такво стање, наводи дописник Новости,
остало је све до 4. маја када се огласио и
тадашњи министар информисања РХ Хрвоје
Хитрец. Међутим, Хитрец није, како се очекивало осудио насилно зазузимање Радио
Вуковара. Министар је тада овај чин чак и
легализовао и декретом одобрио наставак
рада на истим таласима, али под другим
именом – „Хрватски радио – студио Вуковар“.
Истог дана, министар Хитрец је донео и
решење о суспензији дотадашњег директора
Милана Чорка и главног и одговорног уредника Мирка Станковића. За директора је
постављен општински секретар ХДЗ-а Здравко Шеремет, а главни и одговорни уредник је
постао Иван Шлафхаузер. На порталу ХРВ-а
стоји и нетачан податак да је Чорак био
уредник, а Станковић директор.
У време када су се националистичке страсти на обе стране распламсавале, а национални предзнак стављао на све где је било
могуће, очигледно је да је Радио Вуковар, као
између осталог и сам град Вуковар, због своје
мултинационалне структуре био трн у оку тадашњих државних власти које су препознале
колика ће бити важност медија у данима који
надолазе. У СО Вуковар ХДЗ је имао тек 26 од
укупно 114 већника и био у апсолутној мањини
да би променуо ситуацију у граду. Како до промене власништва и уредништва Радија Вуковар није могло да дође легалним путем, локално руководство ХДЗ-а одлучило се за оружани упад одмах чим је преузет Секретаријат
за народну одбрану. Остаје нејасно како је Министарство могло да донесе одлуке мимо
Скупштине општине чија је законска надлежност била да смењује директоре и уреднике.
У Политици од 11. јуна 1991. изашао је и
текст о чисткама у Вуковару где се наводи да
је након полиције и суда, који су етнички очишћени током пролећа, на ред дошао и Радио
Вуковар. У чланку се наводи да су бивши директор и уредник суспендовани због „лажног
узбуњивања пучанства“ како је саопштено у
декрету министарства. Пре ових дешавања на
Радио Вуковару је радило 18 људи, а национална структура била је мешовита и отприлике у односу „пола-пола“, али након 2. маја
део запослених српске националности је напустио своја радна места. Током маја и јуна
запослено је још неколико особа, искључиво
хрватске националности.
На обележавању 20 година од овог догађаја ратна репортерка ХРВ-а Мирјана Хрпка,
рекла је да је радио пре 2. маја служио великосрпској пропаганди и да је био члан Удружених радио станица Србије. О пропаганди могу
да суде они који се сећају како је тај програм
изгледао, али је познато да је сва националистичка музика била забрањена у време док
су на челу радија били Чорак и Станковић
(иначе југословенски оријентисани). Да је Радио Вуковар био члан Удружених радио станица Србије нема конкретних доказа нити је то
у оном политичком систему било правно могуће с обзиром на то да је његова матична
републичка станица био Радио Загреб.
Улога ХРВ у рату била је велика и више је
или мање позната. На порталу данашњег
радија стоји податак да су током рата животе
изгубили његови радници Синиша Главашевић, Владимир Левар, Стјепан Пенић, Бранимир Половина и Зденко Пургар. Не пише,
међутим, да је током новембра живот изгубио
и предратни сарадник радија Предраг Ћирић
кога су у Борову насељу убили припадници
ЗНГ.
Н.М.
годишњице
7
ОСАМНАЕСТ ГОДИНА НАКОН ОПЕРАЦИЈЕ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ “БЉЕСАК”
З
а 15.000 људи избеглих из западне
Славоније већ 18 година празник рада
не представља дан посвећен радничким
правима и дан који проводе у радости и
весељу. Први мај за њих је болно сећање на
1995. годину и војну акцију Бљесак када су
напустили своје домове и преко Саве кренули
пут Републике Српске и тадашње Савезне
републике Југославије где многи и данас
живе. Сектор Запад, до тог тренутка под
заштитом мировних војних формација УН-а,
обухватао је петстотинак квадратних километара у оквиру општина Пакрац, Грубишино Поље, Дарувар, Новска и Окучани. Иако
је један од основних задатака УНПРОФОР-а
био заштита цивилног становништва они су се
тог дана повукли и прећутно подржали акцију у
којој је етнички очишћен простор у којем је
према попису из 1991. године живело 67.000
Срба.
почетком маја 1995. године. Током војне операције Бљесак која је почела 1. маја 1995.
године према подацима Документационог
центра Веритас убијене су 283 особе, а
протерано најмање 15.000 српских цивила.
Од 283 жртве, 57 су биле жене и деветоро
Осамнаестогодишњи одбљесци операције Бљесак
Ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу срушила је тезу о постојању удруженог
злочиначког подухвата у акцијама Бљесак и
Олуја, али је, како је више пута истицано, донела обавезу Државном тужилаштву Републике Хрватске да више ради на процесуирању ратних злочина почињених током ове
две операције. Злочина је неоспорно било,
али се, за сада, траже НН починиоци. Против
комаданта Треће гардијске бригаде Младена
Круљца и једног његовог војника је 2005. подигнута, а затим и одбачена кривична пријава
за убиство једне особе. Реч је о убиству снајпером Мирослава Вучковића из Окучана, а
како је објаснило Жупанијско државно тужилаштво у Славонском Броду радило се о уобичајеном војном поступању јер је убијени имао
униформу противничке војске што је доказано
фотодокументацијом, без обзира што није био
наоружан.
Државно тужилаштво Републике Хрватске огласило се првог маја прошле године
поводом једне емисије која је емитована на
ХРТ-у у којој је речено да још нико није одговарао за злочине почињене током акције
Бљесак. Реч је о убиству 23 цивила у Медарима, а тужилаштво је одговорило да је
казнена пријава против непознатог починоца
поднета 15. септембра 2010. године и да је
спроведено више истражних радњи и да се
још увек проводи интензивна криминалистичка обрада због утврђивања свих околности догађаја и проналаска починиоца. Колико
је истрага „интензивна“ показује и чињеница
да се ствари очигледно већ две и по године не
померају са мртве тачке, а тужилаштво већ
пуних годину дана није дало макар и индиције
да ће неко одговарати за злочине почињене
деце млађих од 14 година. Сем 23 ексхумирана цивила у Медарима, током година
откопаване су и масовне гробнице у Окучанима (34 особе), Врбовљани (56), Доњи
Рајићи (26) као и преко стотину других жртава
које су пронађене на више мањих локација.
Иницијатива младих за људска права и
Српски демократски форум још у априлу
прошле године поднели су Државном тужилаштву казнену пријаву против непознатих
починиоца ратних злочина против заробљеника након Бљеска, али до данас нема података да ли се нешто ради по овом питању. У
пријави се наводи да је више од 500 ратних
заробљеника одведено у Вараждин где су
били испитивани и психички и физички малтретирани. Након што су заробљеници провели неко време (неки и две недеље) у
Вараждину, већина је одвезена у Бјеловар
пред Војни суд, где су били оптужени за
оружану побуну и амнестирани, с тим да
многима није било објашњено ни зашто су
били тамо ни за која дела им се судило. Према
подацима „Хјуман рајтс воча“ након операције
Бљесак ухапшено је 1.500 људи.
Етничка структура овог подручја након
Бљеска је у потпуности промењена. Данас у
Дарувару живи 1.429 особа српске националности, Окучанима 716, Пакрацу 1.340, а у
Грубишином пољу 576 Срба. У Окучанима,
који су били административни центар, САО
Западна Славонија пре рата живело је 72,43
одсто српског становништва. Према попису из
2011. сада их је свега 20,77 одсто. У сва ова
места након Бљеска насељавани су Хрвати из
Посавине и Косова што је у великој мери
онемогућило повратак Срба на ове просторе.
Н. Милојевић
прославе
8
ТРЕЋЕГ МАЈА ПОЧИЊУ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ПОСВЕЋЕНЕ ДАНУ ГРАДА ВУКОВАРА
тог цео свет слави победу над фа-шизмом,
а једанаестог маја присећамо се Дудика и
одајемо почаст жртвама палим на овом
стратишту, у градском програму о томе ни
речи. Помало збуњујуће јер програм Дудик
2013, који поводом комеморације организује Удружење антифашистичких бораца и
антифашиста Вуковара спонзорише и град
Вуковар. Зашто су ослобођење од фашистичких окупатора и њихове злочине над
недужним народом заборавили уврстити у
програм обележавања Дана града знају само организатори, али зато на дан комеморације, као завршно дешавање у оквиру
прославе, у 20 часова, можете да погледате
„Кабаре код веселих мушкараца“ у изведби
позоришта из Вировитице.
Mожда су предстојећи локални избори
били одлучујући мотив за организаторе да
И Дан града у духу локалних избора
П
ре неколико дана по целом граду
осванули су плакати са програмом
обележавања Дана града Вуковара.
Један од њих краси и улаз у нашу институцију. Добар повод да помно прегледамо и проанализирамо његов садржај.
Оно што се на први поглед примети јесте да
се ради о подужем списку разноврсних дешавања.
Дан града Вуковара је 3. мај, али прослава поводом овог градског празника траје
од 26. априла па све до 11. маја. У Вуковару
ће се поводом обележавања овог дана
одржати бројне манифестације, од Сајма
цвећа, спортских дружења и такмичења,
позоришних представа, музичких концерата
па све до дана дечијих вртића, града Ријеке
и хрватских вода.
Грађани Вуковара, чини се, моћи ће да
уживају у разноврсном, са свачију душу
осмишљеном програму. Али, да ли баш
сви? - питање је које се појавило одмах након проучавања привлачних, плавкастих
плаката са потписом градоначелника Сабоа.
Ако сте случајно припадник оној групи од
34,87% грађана Вуковара, због којих је
протеклих месеци узбуркана читава Хрватска јавност, онда се, што се тиче овогодишње прославе, и не осаћате баш позвани
на славље.
Кренимо од лакших тема, а то је музички
концерт групе „Опћа Опасност“. Ова рок
група позната је између осталог и по томе
што на концерту у Чавоглавама наступа као
предгрупа чувеног Томпсона, а један од
њених хитова из времена рата је и песма
„Време је за гром“, што је назив неизведене
војне операције која је требала да уследи
након Олује, а коју је зауставио потпис на
мировни споразум у Ердуту.
Ако ипак одлучите да прескочите наступ
рок групе која се данас бави искључиво
мирнодопским темама можете да уживате у
стиховима клапе „Субренум“ из Дубровника. Што се тиче музичко-забавног програма то је то, па ко воли нека изволи.
Дан победе над фашизмом
невидљив
Културно – уметнички програм је
веома разноврстан па током ових 16
дана можете да погледате изведбе
КУД-ова из Ријеке, Славонског
Брода, Вира и још неких. СКУД-ова
нити било којих друштава са српским предзнаком, према представљеном програму на овогодишњој
прослави Дана Вуковара, нема.
Списак друштава која делују на
подручју града и његовој околини је
велик и нема потребе да их набрајамо. Поменућемо само плесну
групу „Венере“, актуелне првакиње
света, које нас тренутно представљају у Паризу, али не и у Вуковару.
Девети мај је Дан дечијих вртића
града Вуковара, а једанаести Дан
хрватских вода, тако су барем ова
два датума именовали организатори градске прославе. И док деве-
припадници оних “других” у програму остану
невидљиви. Можемо само да нагађамо.
Ово је дан када је град на Вуки добио
статус самосталног краљевског града, а
тада су уједно, по католичком црквеном
календару, свети Филип и Јаков. Католичка
црква у Вуковару управо носи имена ова два
свеца који су заправо заштитници града од
1723. године.
Јадранка Јаћимовић - Иван
истражујемо
9
КАКВА ЋЕ БИТИ СУДБИНА ХОТЕЛА ДУНАВ?
П
ролеће и лепо време грађани
Вуковара дочекали су са великим
нестрпљењем. Прилика је то за мало
дужи боравак на отвореном и шетњу по
дунавском кеју. Идиличну слику ремети
једино запуштено и руинирано здање
Хотела Дунав, некадашњег неизбежног
мотива на разгледницама Вуковара.
Хотел Дунав саграђен је 1980. године и
налази се у ужем центру града. Смештен је
на обали реке по којој је и добио име, на
врло атрактивној локацији са погледом на
вуковарску Аду, а простире се на парцели
од 4.881 квадратних метара. Има 84
смештајне јединице и седам спратова од
којих је пет обновљено након завршетка
рата. У непосредној близини хотела налази
се и пристаниште за путничке туристичке
бродове.
Некада култно место Вуковара у ком су
одржаване бројне конференције и разни
други садржаји већ неколико година није у
употреби. Као део вуковарског ВУПИК-а и
хотел је заједно са осталом имовином овог
комбината продајом припао Тодорићевом
концерну Агрокор. Пошто сам Тодорић са
хотелом није имао никакве планове заменио га је за локацију на којој се налазила
некадашња загребачка НАМА. Тако је хотел
за кратко време променио власника и од
недавно је у власништву фирме EURCO d.d.
из Винковаца, која је специјализована за
извођење послова рушења и уклањања
грађевина, рециклажу грађевинског материјала и санацију одлагалишта.
Након више телефонских покушаја нисмо успели да ступимо у контакт са управом
фирме EURCO d. d. па смо се о остварењу
будућих планова око хотела информисали
путем њихове интернет странице. На њој је
Хотел Дунав некад
Напуштена зграда Хотела Дунав
видљиво да је нови власник хотела, фирма
EURCO d.d. израдила тржишну студију, односно нови концепт употребе хотела Дунав.
Ова студија заснована је на проналаску
најбољег идејног решења који би хотел
Дунав позиционирао међу најбоље у жупанији. Према доступним подацима планови нове управе су да од хотела Дунав
створи хотел са четири звездице, комфоран, модерног дизајна са стручним
особљем и по врло приступачним ценама.
Хотел би, како наводе на сајту, у
будућности пружао садржаје различитог
карактера: културне, забавне и пословне.
Имаће минимум 70 соба величине 22
квадратна метра, малу, једноставну
рецепцију чији ће један део бити
опремљен у рустикалном стилу
Славоније са сељачким ормарима и
иконографијом. Ресторан и кафе бар
са терасом биће намењени за
вечерње концерте и летње програме, а у оквиру тога биће постављена и мала покретна позорница. У склопу хотела
биће изграђена винотека и славонски
дућан као
заједнички
трго-
вачки простор у којем ће се продавати
традиционална славонска вина, храна и
сувенири. Биће опремљен и фитнес салом
која ће у свом садржају понудити финску
сауну, собе за масажу и релаксацију. Око
400 метара квадратних хотелског простора
резервисано је за салу у којој ће се
одржавати састанци и конференције. Хотел
ће бити опремљен и модерном читаоницом,
а у својој понуди ће имати и специјалне
пакет аранжмане за групне туристичке
посете.
За сада су непознати и временски рокови у којима
би ови планови
могли да буду остварени, а није
прецизирано да ли
ће EURCO d.d. обновити старо здање или ће хотел
рушити и градити из темеља ново.
Тијана Шашић
Нацрт новог изгледа хотела Дунав који је на својој интернет страници објавила фирма
EURCO d.d.
10
Барања
ЗАВРШЕНА ЕДУКАЦИЈА О ПРОИЗВОДЊИ БАРАЊСКОГ КУЛЕНА
Знањем до бољег кулена
К
уленари из Јагодњака добили су 26.
априла на малој свечаности одржаној
у Ловачком дому сертификате за
положени испит и завршену едукацију о
производњи кулена. Произвођачи су се
током четрнаестодневне обуке коју су
држали професори са Прехрамбено-технолошког факултета из Осијека упознали са
технологијом производње кулена и са
стандардима квалитета који треба да
достигну. Кулен је заштитни знак Јагодњака
па су многи куленари од раније добро
упознати са његовом производњом, али су
се на овај начин едуковали како да у
будућности кулен буде још бољи и како да
одрже ниво квалитета који су до сада
постигли.
Едукација је организована у склопу
ројекта „COOLIN“ који траје већ четири
месеца и представља прекограничну сарадњу Јагодњака и Печуха, а циљ му је
побољшање гастротуристичке понуде и
промоција кулена како би се побољшала
тржишна конкурентност произвођача ове
делиције. Кулен је бренд, не само Јагодњака већ и целе Барање па је међу полазницима курса производње било и оних
из Дарде, Белог Манастира и Болмана.
- У едукацији је учествовало 25 произвођача
и сви су били редовни на предавањима, сви
су положили и задовољни су стеченим
знањем. Целокупни пројекат је тек на
почетку, јер траје 11 месеци. Након овога
планирамо и едукацију у вези са маркетингом и продајом кулина. Све активности
се углавном базирају на промоцији и
унапређењу кулина као бренда Јагодњака,
каже водитељка пројекта Сања Чугаљ из
Јагодњака.
Главни циљ пројекта је да се побољшају
локални прехрамбени брендови како би се
понудили кроз све популарнији сеоски
туризам. Предавања током едукације нису
била само теоретска, већ се
расправљало и тренутним
проблемима у производњи
кулена.
- Највећи проблеми о којима
смо причали су у технологији и
квалитету производа. Сем
тога, произвођачи су на факултету имали прилику да виде
како изгледа сензорско оцењивање кулена и то на начин и по
методологији заснованој на
науци која се спроводи на свим
такмичењима у прављењу кулена. Веома сам задовољан
колико се произвођача одазвало на ову едукацију што
доказује да постоји велики
интерес кулинара за усавршавањем, говори професор са
Прехрамбено-технолошког
факултета и водитељ едукације Драган Ковачевић.
Потврде о завршеној едукацији уручио
је декан факултета Драго Шубарић. На
факултету постоји осам програма целоживотног образовања за одрасле, а један
од њих је едукација произвођача барањског
кулена.
- Кулен односно кулин је свакако један од
брендова Славоније и Барање, а усудићу се
да кажем и Хрватске. Регион је препознат по
њему и на томе свакако треба још да се
ради. Тешко је сваке године осигурати исти
квалитет и надам се да ћемо захваљујући
оваквим едукацијама моћи сваке године да
имамо исти производ. Када дођу, потрошачи очекују да је то исти производ који
су пробали и прошле године, рекао је декан
Шубарић.
Прављење кулена представља традицију, али за конкурентност на тржишту
потребно је стално и непрестано учење.
Зато је ова едукација, али и целокупни
пројекат од велике важности за локлану
заједницу.
- Уласком у ЕУ тешко да можемо да конкуришемо другим произвођачима свиња и
производа од свињског меса, али зато видимо једну велику шансу кроз наш кулин. То је
специфичан и квалитетан производ који је
спреман за европску трпезу. Као општина
дајемо максималну подршку нашим произвођачима и желимо да до краја избрендирамо овај наш производ, тврди начелник
општине Јагодњак Анђелко Балабан.
Централни догађај и ове године биће
Кулинијада која се традиционално одржава
на Спасовдан. Организациони одбор је
почео са припремом ове манифестације, а
домаћини се надају највећој посети до сада.
Никола Милојевић
11
ДОЛАЗИ ЛИ РУСКИ ГАСПРОМ У БАРАЊУ
а Бели Манастир већ дуже времена и у
широком луку заобилазе инвеститори
није никаква тајна па је сваки контакт
водећих људи у граду с потенцијалним
инвеститорима вест која граничи готово сa
научном фантастиком. Наиме, једини
барањски град недавно је посетио Борис
Медведев, шеф загребачког одјела Гаспрома, највеће руске фирме и највећег
светског експлоататора земног гаса, и у друштву домаћина обишао неколико потенцијално занимљивих локација за будуће
инвестиције.
Сем локација у Белом Манастиру представници Гаспрома обишли су и друга
места попут Кнежева, Кнежевих Винограда
и Дарде показавши тиме још једном да је
јануарска посета високе делегације Гаспрома Хрватској јасна порука да руски
гигант жели да озбиљно послује и у
Хрватској јер добро је познато да су
улагања из Русије на подручју југоисточне
Европе све већа. Иако је долазак руске
Д
Руси послали извидницу у Барању
делегације у Бели Манастир тек прва
посета и све је још увек у почетној фази оно
што се са сигурношћу зна, а ту нам је
информацију потврдио и заменик градоначелника Белог Манастира Предраг
Стојановић. Руси су показали интерес да
на потенцијалним и најатрактивнијим локацијама отворе модерне бензинске пумпе са
свим попратним садржајима што ће, дође
ли до реализације пројекта, отворити нова
радна места којих у барањској престоници
хронично недостаје.
- Бели Манастир и Барања, као и друга
места у региону, Русима су због исплативости довоза деривата највише занимљиви због удаљености од рафинерије у
Панчеву у Србији која је мања од 300
километара, али и због аутопута 5ц који је
део међународног Паневропског друмског
коридора, рекао је Стојановић.
На загребачку адресу Гаспрома послана
је потребна документација и након што се
иста прикупи и детаљно анализира на терен
би требали изаћи одговорни људи из
Гаспрома који ће изабрати најзанимљивије
локације. Како сада ствари стоје и ако је
судити по речима Медведева, њима би за
сада највише одговарала локација на којој
је производни погон својевремено требала
да отвори једна загребачка фирма која је у
међувремену запала у финансијске проблеме, а која се налази на јужном улазу у
Бели Манастир из смера Осијека.
Улазак Гаспрома у Хрватску, а самим тим и
у Барању, значио би много како за државу
тако и за потрошаче јер би са руским
гигантом дошле и друге фирме чиме би ИНА
добила озбиљну конкуренцију. На крају
поменимо један занимљив, али и апсурдан
податак. Бели Манастир има три бензинске
пумпе, а на две, од којих једна још не ради,
возила која се крећу међународним путем
од југа према северу не могу улазити због
такве саобраћајне регулације.
Зоран Поповић
ВОЛОНЕРСКИ ОЧИСТИЛИ ГРАД
Зелена чистка почистила Бели Мaнастир
Г
рад Бели Манастир по други се пут
укључио у акцију „Зелена чистка –
Један дан за чисту околину" која се
проводи у склопу светске акције Let's do it!
World Cleanup 2013., и у чак 96 земаља
света. Као и протекле године „велико
спремање“ одржано је дан раније, тачније
19. априла, и са само једном мисијом и
циљем, а то је подизање свести грађана о
њиховој улози у стварању и начину одлагања отпада.
Да отпаду никако није место у природи
потврдио је велики број волонтера који су
се придружили овој хвале вредној акцији.
Овогодишња "Зелена чистка" окупила је
готово 200 волонтера, а чистило се на шест
локација. Све што је било потребно је добра воља и рукавице, а лепо време само је
дало штимунг добрим вибрацијама и чишћење је могло да почне. Свој допринос
овој заједничкој акцији, која се проводи у
склопу Дана планета земље, дали су
ученици основних и средњих школа, комуналне службе, грађани, волонтери, те бројни чланови и представници разних удружења која делују на подручју Белог
Манастира и приградских насеља.
З.П.
12
Далмација
КНИН У ИШЧЕКИВАЊУ ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА
а истоку старе приче, на западу ништа
ново - стих песме групе „Рибља Чорба“
из 1981. год, верно описује стање у
Книну. На коју год тему усмерили мисли резултат је исти, једнолично, празно, незанимљиво. Није проблем у вокабулару, проблем је
у његовом садржају. Већини људи који припадају овом крају, срамотно је признати оно
што је више него очигледно - овде се не живи
него животари, не напредује већ назадује, не
ствара већ уништава постојеће.
Како другачије описати средину чији
главни град већ годинама у назад изгледа као
велико, напуштено градилиште, раскопаних
улица, затрпаних тротоара, и свакодневних
облака прашине? Ако је нешто урађено и
имало одјека међу људима, онда су то ствари
чији је исход у најмању руку поражавајући.
Рушење скоро вековног зидића у старом делу
града, испред некадашње гимназије, на којем
Н
Дневник неиспуњених обећања
генерације наших родитеља проводиле најлепше дане своје младости, а у сврху непотребног ширења једног од бројних постојећих
кафића више је него сраман. Није у питању
само сентименталност, која се рачуна као
мана, нити допринос развоју инфраструктуре,
већ искључива бахатост, демонстрација моћи
и безобразлука. Изговор да ће служити као
приступ инвалидима, а претворен у пар безвредних степеника и то уз узвишење, увредљив је и понижавајући, али одупрети му се
„није могло“.
Сеча стабла низ главну улицу, која су уз
дебелу хладовину у тропским температурама
, била једини прочишћивач ваздуха и ретка
зелена оаза, гле чуда, није прихваћена са разумевањем. Тек понека новопостављена дрвена клупица у парку и нешто више посађених, тек расцветалих јагорчевина требале су
да реше и тај проблем. Пролазе тако људи
градом, гледају и чуде се, негодују због
иновација, жале за уништеним аутомобилима
прелазећи кратере (више него рупе) по ретко
проходним улицама, али авај, има слабог
одјека. С правом се људи питају, има ли ту
уопште места било каквом незадовољству
због недостатка културних, едукативних,
спортских дешавања? Па зар овој омладини
требају концерти, представе, књижевне вечери, ликовне колоније, семинари или било шта
слично што ће их окупљати, зближавати,
еманциповати?
Вести из Книна и околине у главном се
своде на проблеме са којима се овдашњи
народ свакодневно сусреће. Било да се ради о
напуштеним селима, слабом повратку људи
својим кућама, необновљеним објектима, спором решавању папирологије, бризи о стари-
јим и немоћним људима који се све чешће
заборављају, незапослености, стагнирању
или нечему сличном, а попис је више него дуг.
Са задовољством би човек написао који
охрабрујући редак, слику деце у народним
ношњама која негују обичје и традицију овога
краја, људи задовољних послом који обављају, успехе младих генерација на којима
свет остаје, занимљиве приче поносних
житеља Книна и околине, али материјала за
то једноставно нема.
Није баш да све мирише на тишину и тек
процветали јоргован, осети се у ваздуху и
еуфорија која нас све више обузима,
предстојећи избори, трка и паника око
престола. Штампају се леци, лепе плакати,
сакупљају потписи, смишљају и шаљу празна
обећања. Све ће ускоро бити боље и другачије, кажу. Ма „Све ће то народ позлатити“
рече својевремено Лаза Лазаревић. Можда до
тог фамозног 19. маја која улица и добије
асфалт, по неки контејнер великодушно буде
поклоњен запуштеним селима, можда покосе
и траву на зараслим гробљима, све зарад
маратонске трке за гласовима. Јадно, али
реално. Ко зна шта би се ту још дало направити и изградити ако стигну обећана средства.
Пре неки дан, тачније 23. априла. фудбалски клуб „Динара“ на истоименом игралишту у Книну ,прославио је свој 100. рођендан.
Била је то јединствена прилика да се на
једном месту окупе старе и нове генерације
спортиста различитих профила и категорија.
Не треба помињати значај јединог спортског
терена Книна и околице, за све оне којима је у
животу донео различите спортске успехе, славу, медаље, признања. Каква би то јединствена прилика била да се по нешто могло
чути и научити баш од таквих људи, како би
њихова искуства могла бити драгоцена за све
који су тек на почетку таквог пута. Могло је,
али није, није било простора јер друге ствари
су тренутно приоритетније.
Главна фигура „Динариног „ рођендана
био је“ најпознатији“ и „највеликодушнији“
гост, извршни председник НК “Динамо“ из
Загреба - Здравко Мамић. Имао је он своје
разлоге да „увелича“ славље. Тај исти
уважени гост, онај који је пре месец дана
напао министра образовања Жељка Јовановића да је „Србин из чијих очију шикља крв, а
при осмеху му се виде очњаци спремни на
клање“ стигао је у Книн, град у којем и данас
живе Срби, крочио на терен на којем су
многобројни, опет Срби, одавно поникли.
Честитке су биле сувишне, поклон конкретан,
понуда непристојна. „Динамо ће поклонити
граду Книну милион куна, али под условом да
на предстојећим изборима за градоначелницу
поново изаберете Јосипу Римац (кандидаткињу ХДЗ-а са осмогодишњим мандатом),
а ви онда одлучите како ћете потрошити тај
новац“ представи Мамић свој поклон и доби
овације са трибина. Све остало паде у
заборав, и јубилеј „Динаре“ и монографија о
стогодишњој историји клуба, и награде
почасним члановима,...и „све по закону“.
Изгледа да је и „нас кренуло“ што би рекли
људи, тек је почело пролеће, ко зна шта нас
све“лепо“ чека у наредних месец дана, за
даље да не помишљамо. Све су прилике да
инспирације неће недостајати, бојим се као ни
Чорби за песму „Погледај дом свој Анђеле“.
Васка Радуловић
13
ЕПАРХИЈА ДАЛМАТИНСКА ПРОСЛАВИЛА ЛАЗАРЕВУ СУБОТУ И ЦВЕТНУ НЕДЕЉУ
ће на пут којим је ишао јашући на магарцу. У
народу се Врбица сматра искључиво као
празник деце и дечије радости, јер је према
Јеванђељу, Христос полазећи у Јерусалим
рекао „Пустите децу к мени, јер таквих је
царство небеско“. Деца му се радују,
учествују у опходу око цркве, углавном
носећи цветне венце, украшавајући се
њима. Након Литургије у храмовима,
свештеници освештане гранчице врбе или
маслине деле присутном народу, који их
потом односи у своје домове и чува уз иконе
и кандила. Тим симболима и свечано
почињу Васкршњи празници.
Након Врбице, деца се са истом
радошћу припремају за Цветну недељу. За
тај дан се бере што различитије цвеће,
ставља у воду којом се ујутро, умивају сви
укућани. Овај обичај негује се и данас код
свих православних верника у Хрватској.
У Србији се Цвети прослављају и као
народни празник ,у знак сећања на недељу
1815.године када је Милош Обреновић,
П
оследња недеља Часног поста,
Велика или Страсна недеља, која
завршава највећим празником над
празницима Васкрсењем Христовим, и ове
године прослављена је у свим храмовима и
црквама Епархије Далматинске. Служене су
свечане Литургије у част долазећег Васкрса. Након шестонедељног поста, у овој
задњој, седмој недељи, врше се последње
припреме верника за дочек најрадоснијег
празника у години.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету
Архијерејску Литургију у Книну, у цркви
Покрова Пресвете Богородице уз саслужење монаштва и свештенства Епархије
далматинске. Великом броју присутних
верника, Епископ Фотије у својој беседи
говорио је о Васкрсењу Лазаревом, нагласивши да је то Васкрсење било преслика
Васкрсења Христовог, али и свеопштег
Васкрсења из мртвих приликом другог
доласка Христовога.Васкрсење праведнога
Лазара има и свој духовни значај и представља Васкрсење човека из смрти и греха
у нови живот у Христу.
Епископ Фотије позвао је присутне, све
православне у Хрватској, па и широм света,
да ових дана буду са својом црквом и да
долазе редовно на Богослужења како би
учествовали у свим богослужењима Велике
недеље, закључно са Васкрсењем Хри-
стовим.
Све почиње Лазаревом суботом, даном
васкрсења Лазара, подсећањем на последње чудо Христово пред Недељу
страдања, смрти и Васкрсења. Према
Јеванђељима, чин Лазаревог васкрсења
догодио се у Витанији и увод је у нову веру у
Васкрсење. На тај дан, сви православни
верници истовремено обележавају и
Врбицу која, према црквеним канонима,
почиње службама бдења уочи Цветне
недеље, свечаног уласка Христовог у
Јерусалим.
Обичај налаже да се на
Лазареву суботу храмове
уносе гранчице врбе, палминог или листа маслине,
тиме се симболично представља улазак
Исуса Христа у
Јерусалим,
где су га дочекали поштоваоци и следбеници, стављајући гране и
бацајући цве-
вођа Другог српског устанка подигао народ
против турске власти. Празновање и
слављење обичаја наставља се током
читаве долазеће недеље, уз Велики
четвртак, Велики петак и Велику суботу,
када је Христос разрушио врата пакла и
душе праведника из ада увео у рајска
насеља, у славу победе живота над смрти и
радости предстојећег Васкрса.
Васка Радуловић
14
друштво
ЖИВОТ СТАРИХ У ВУКОВАРУ
!
Богослав у дому има
много лепих тренутака. Са
цимером Матом редовно
гледа серије и прати
дневник. Буде ту и
политичких расправа, али
никад свађе или вређања.
Славе се празници и
рођендани, буде и лепих
дружења. Добар део
живота је прошао, а он не
жали ни за чим. Стеван и
Светозар, са друге стране,
жале за неким прошлим
временима.
С
ваког понедељка и сваке друге среде
Богослав Остојић из Дома за старе
и немоћне особе на Митници долази
у Заједничко веће општина. Понедељком
узима тједник „Новости“, а средом „Извор“ и
дели их по граду познаницима и пријатељима. Богослав није усамљени колпортер, јер осим њега ту су и Светозар Ерић
(72) и Стеван Јованић (77), најбољи пријатељи који су ту скоро сваки дан, а када не
деле новине седе у читаоници где прелиставају београдску штампу. У временима у
којима свако размишља како да наплати
оно што направи, наши колпортери волон-
Богослав Остојић волонтерски разноси Извор и Новости сваког понедељка и среде
терски разносе новине док шетају градом.
Прилика је то да са њима поразговарамо и
да видимо како живе старе особе у
Вуковару, шта их мучи и како проводе своје
дане.
- Ујутру се спустим пешке у град да поделим
новине по старом комшилуку око школе
Никола Андрић и на пијаци. Назад се
враћам аутобусом у 12 часова да стигнем у
Дом на ручак који је у пола један. Поподне
опет шетња, до ветеринарске станице,
Дудика, а код Велепромета се окрећем, па
назад у Дом. Још док сам радио на
ременари доктор Ђуранац ми је рекао да се
сваки дан после
ручка прошетам
два километра и да
ћу дуго бити покретан. И ја се тога
придржавам, чак и
у својој 77. години,
прича Богослав
док одбројава тачно 33 броја „Извора“.
Након што у јутро прочитају штампу из Србије Светозар Eрић и
Стеван Јованић прошетају градом и познаницима поделе нови
број Извора
фабрике Борово, остао му је надимак
Голуб. Тако су га, каже, назвале колегинице
јер им је Богослав било предуго име, а по
том надимку га и данас многи знају. Прва
жена умрла је 1994. године, али је недуго
затим почео да живи у „другарској заједници“ са другом женом коју је, како тврди,
изабрала баш његова прва супруга, да пази
на њега и да му помаже. Од 2010. је сам
када тешка болест односи и његову другу
жену. Чика Голуб је рођени Вуковарчанин са
Криве баре, а кућу је саградио на
Суподерици. У Дому је три и по године
највише из разлога што је тако јефтиније.
Трошкове куће плаћа његов једини син који
живи у Холандији. Тридесет година рада у
ременари и једна година у ваљари данас су
довољне да од пензије плати дом и да му
месечно остане 153 куне џепарца.
- Ја се увек снађем. Одем овим мојима из
дома што не могу да ходају у продавницу, а
они ми заузврат дају боце које продајем.
Тако зарадим за кафу, јер у дому имамо
само апарат па ми за кафу треба две куне,
каже Богослав.
Џепарац – пет
куна дневно
Није досадно кад имаш са ким да
попричаш
Још из времена
када је радио у
ременари у склопу
Стеван и Светозар кажу како у граду нема
пуно садржаја за старије особе. И један и
други су самци, а дане проводе углавном у
15
шетњама уз Дунав и по центру. У шали кажу
како сваки дан обилазе путеве и стазе које
се асфалтирају у граду и надгледају како
напредују радови. Светозар је радио као
возач у комитету СK све до 1977. године
када је доживео тешку саобраћајну несрећу
и од тада је у пензији. Извукао се, тврди,
пијући сок од коприве којег и данас попије и
до три литре дневно. Ништа друго сем тога и
не пије.
- Не пијем ни кафу, ни воду, ништа. Само сок
од коприве са водом из Адице. Направим
годишње скоро петсто литара. То је мој
еликсир, тврди он.
Стеван је радни век провео као портир у
општини и дому здравља. Женио се пет
пута, од тога два пута званично. Из два брака има и двоје деце, али данас живи сам у
стану у близини болнице. Тврди да њему
дани старости не падају тешко све док има
са ким да поприча.
- Није нам досадно, шетамо се, некад чак и
два пута дневно прођемо истим путем. Добро је да има људи по граду. Најгоре је кад
дође недеља, онда нигде никога. Тада нас
неколико седи на клупама па причамо и шалимо се. У стану смо сами па једва чекамо
да изађемо и испричамо се, каже Стеван.
И Богослав у Дому има много лепих
тренутака. Са цимером Матом редовно
гледа серије и прати дневник. Буде ту и
политичких расправа, али никад свађе или
вређања. Славе се празници, рођендани, а
недавно је обележен и католички Ускрс па је
постављена и богата трпеза. За њих двадесетак који су православне вероисповести
биће мало свечанији оброк и за Ускрс који ће
бити петог маја. У посете им долазе и старе
особе из других делова Хрватске па буде
дружење уз музику, сок и медењаке, а на
питање да ли буде и неких љубави, чика
Голуб се само тајновито смешка и даје
дипломатске одговоре.
ТРАЖЕ СЕ ИЗМЕНЕ ПРАВИЛА ЗА СУНАРОДНИКЕ ИЗ ОКРУЖЕЊА КОЈИ У СРБИЈИ
СТУДИРАЈУ БЕСПЛАТНО. ЗАХТЕВ ДА БРУЦОШИ ИЗ СВОГ ГРАДА ДОНЕСУ ПАПИР
КОЈИМ ПОТВРЂУЈУ ДА СУ СРБИ АКО ХОЋЕ НА БУЏЕТ.
На буџет само уз доказ
С
енат београдског универзитета предложио је да се потврде у којима се
студенти из региона изјашњавају
као Срби не потписују у Београду, већ да се
доносе из средине одакле долазе, јављају
београдске Вечерње новости. Наиме,
студенти из бивших југословенских република, ако се писмено изјасне да су
Срби, могу да студирају о трошку државе
Србије, да станују у дому и хране се у
мензи. На појединим факултетима тврде
да појединци ову одлуку државе злоупотребљавају. Срби су само на папиру, а
реалност показује нешто сасвим друго.
Преко ноћи постају Црногорци, Македонци
или нешто треће. Идеја је да се у давање
бесплатних студија Србима са друге стране границе уведе ред.
На Сенату Универзитета у Београду
предлажу да се студенти који имају намеру
да студирају у Србији као Срби изјасне у
местима одакле долазе јер су, по њиховом
мишљењу, тада много мање шансе да ће
манипулисати својим националним опредељењем.
На крају живота не вреди се кајати
Данас када погледа свој живот, Богослав је
срећан што је помагао људима када год је
могао, а да је јако тужан што су му људи
често окретали леђа. И кућу и пензију
зарадио је сам и не жали ни за чим. Стеван и
Светозар, са
друге стране,
жале за неким
прошлим временима.
- Лепо смо живели са малом
платом. Имао
сам нешто земље и садио
мало воћа и
поврћа. Плата
ми је била мала па је таква и
пензија, с тим
што данас не
могу у овим годинама ни да
радим, а време је брзо прошло. Не кајем
ДВА ОДСТО МЕСТА ЗА ДИЈАСПОРУ - На
буџет у првом уписном року могу да се
упишу бруцоши из бивших југословенских
република по истим условима као и домаћи
студенти. Срби из осталих држава могу да
се школују о трошку државе, али под
другачијим условима. За њих је, на сваком
факултету, у другом уписном року, предвиђено два одсто места у односу на укупни
број бруцоша.
фото: Вечерње новости
се ни због чега, а и да се кајем џабе ми је то
на крају живота, сентименталан је Стеван.
Људи који су своје младости оставили у
боровским и вуковарским фабрикама данас
су препуштени свеопштем бесмислу и
мизерним пензијама. Иако живе у држави
која има на десетке бања и излаз на море,
многи се не усуђују ни да помисле на одлазак на одмор. Луксуз је кафа, луксуз су цигарете. Често смо склони да тврдимо како из
града одлазе млади, али ако погледамо
огласне стубове и табле са осмртницама
видећемо да нам стари одлазе још брже. Са
једном разликом, за младе увек постоји нада да ће нам се једном вратити.
Никола Милојевић
ГРАД СТАРИХ
В
уковар је град старих особа. То
може да се види на улици,
пијаци или у градском превозу.
Према попису становништва из
2011. године просечна старост у
Хрватској је 41,7 година, док је
према процени Државног завода за
статистику просечна старост у
Вуковару 43,3 године.
16
акције
ПЕТОМЕСЕЧНИ МОМЧИЛО ВИДАКОВИЋ ВЕЋ ПЕТ ПУТА ОПЕРИСАН У НЕМАЧКОЈ ЗБОГ ТЕШКЕ СРЧАНЕ МАНЕ
Окупила их хуманост
П
рилика да спортском активношћу
покажу хуманост и помогну петомесечном Момчилу Видаковићу из
Шидских Бановаца указала се свим заинтересованим људима на Зумба фестивалу.
На овом плесном догађају, који је одржан
претпоследње суботе априла у дворани ОШ
Синиша Главашевић у Борову Насељу, сакупљан је добровољни прилог за породицу
Видаковић. Момчило је рођен у Вуковару у
децембру прошле године и због тешке
срчане мане доктори су га послали у Немачку где је до сада већ пет пута оперисан.
- У Минхену су га први пут оперисали 18.
децембра, а последња операција је била
почетком априла и доктори кажу да су
налази бољи него пре. Почео је самостално
да дише па се надамо да ће од сада све
кренути на боље - каже дечаков отац Дејан
Видаковић.
Трошкове Момчиловог лечења покрива
ХЗЗО али родитељима није омогућено да
буду са њим. Боравак у Немачкој, као и трошкове пута, морају сами да обезбеде, а то
им, како кажу, није лако.
- Жена и ја смо незапослени, живимо од
пољопривреде али ни то није нешто велико.
Због тога нисмо у могућности да обезбедимо потребно и будемо уз нашег сина. До
сада смо се сналазили на разне начине,
мало смо сами сакупили, мало су нам други
помогли. Иако је последња операција била
успешна још увек не знамо када ће Момчило
доћи кући – прича дечаков отац.
Како би родитељима помогла да буду уз
своје дете, зумба-фитнес инструктор Николина Поповић организовала је Зумбатон.
- Планирала сам да организујем фестивал
зумбе, а када сам чула за случај породице
Видаковић, одлучила сам да то направим за
њих. Позвала сам своје колеге инструкторе
из околних градова, јер је циљ да нас буде
што више и да одазив буде што већи. Сва
прикупљена средства од продаје улазница
и добровољног прилога намењена су родитељима малог Момчила, како би им се
помогло да буду са својим сином у овим
тренуцима. Учинићемо колико можемо да
они у овој ситуацији не морају размишљати
о новцу – говори Николина Поповић.
Поред инструктора из Осијека и Вуковара и њихових полазника, на догађају су
учествовали и људи који се не баве овим
спортом али су желели да дају свој допринос, а било је и посетилаца из Србије.
Сви заједно су комбинацијом латино плеса
са аеорбиком подржали Момчила и његове
родитеље. Свако ко је у могућности, а жели
да помогне породици Видаковић, може да
на жиро рачун број 2500009-3204137961
уплати добровољни прилог .
Ружица Докмановић
култура
17
САМОСТАЛНИ ЛИКОВНИ УМЕТНИК ИЗ ВУКОВАРА АЛЕКСАНДАР БЈЕЛОВУК ЗАЈЕДНИЧКОМ ВЕЋУ ОПШТИНА ПОКЛОНИО
СВОЈУ УМЕТНИЧКУ СЛИКУ
уковарски уметник Александар Бјеловук у знак захвалности за помоћ у
свом ликовном раду поклонио је ових
дана Заједничком већу општина уметничку
слику која већ краси један од зидова ове
институције. Бјеловук се на овај леп гест
одлучио не само због чињенице што унутрашњост ЗВО-а просто вапи да буде
топлија него и због тога што је ова институција учинила много како би помогла његов
уметнички рад. Колаж „Модиљанијев сан“
величине 112 x 117 цм настао делом у
Паризу, а делом у Вуковару Бјеловук је 23.
априла уручио председнику Заједничког
већа општина Драгану Црногорцу заједно
са попратним сертификатом.
- Људима је природно да институције
доживљавају као страно тело и обично
очекују да те институције излазе њима у
сусрет и обраћају им се само онда када им
оне требају. Са друге стране ми би као
В
За време Мирне реинтеграције ова група је организовала једну изложбу у
просторијама ЗВО-а. Када се
ова група распала, због тога
што је велики број њених
чланова напустио ове просторе, Заједничко веће општина наставило је да подржава оне који су остали,
међу њима и Александра
Бјеловука. По његовим речима, то је нарочито дошло
до изражаја током мандата
његовог садашњег председника Драгана Црногорца.
- Ми покушавамо да пружимо
подршку не само Александру, него и свим другим
нашим људима. Они овде
тешко наилазе на разуме-
народ, који овде и у мирно време живи под
неким видом притиска, требали да схватимо да и ми треба да негујемо те наше
институције и да нашу снагу концентришемо у њих јер нас оне држе и обележавају
– рекао је Бјеловук који са Заједничким
већем општина сарађује још од његовог
оснивања. Већ је први председник ЗВО-а
покојни Милош Војновић био учлањен у
ликовну групу која је деловала у Вуковару и
која је окупљала четрдесетак чланова.
вање и светло под овим небом пре свега
зато што су Срби. Ми немамо често прилику
да нам неко на овакав начин изрази захвалност можда и зато што људи мисле како
смо ми сами у стању да ову нашу институцију опремимо уметничким сликама.
Драго ми је што је Саша осетио потребу да
учини овај гест – рекао је том приликом
председник ЗВО-а Драган Црногорац.
Био инфо: А Бјеловук
А
лександар Саша Бјеловук
рођен је у Вуковару 1968.
године. Ликовном уметношћу
бави се 27 година. Члан је
Удружења самосталних уметника
Хрватске, Удружења ликовних
уметника Војводине и
Интернационалне асоцијације
ликовних уметника АИАП. Излагао
је на више самосталних и групних
изложби у земљи и иностранству.
Сарадња се наставља
Заједничко веће општина помаже Александру Бјеловуку и око организације изложбе у Војводини почетком јуна.
- То би у ствари требала да буде серија
изложби у Војводини. Разговарао сам већ
са представницима Банатског културног
центра и Домом културе у Новом Бечеју који
су заједничким снагама одлучили да моју
изложбу уврсте у свој врло густ програм. Изложба у Новом Бечеју планирана је за 8. јун,
а након ње би уследила серија изложби. Са
директором Банатског културног центра
Радованом Влаховићем договорио сам да
урадим серију слика на тему „Сија књига
мајке Ангелине“. То је манифестација коју
БКЦ подржава и имају жељу да је оплемене
са једним бројем мојих слика – открива
Бјеловук.
И председник ЗВО-а Драган Црногорац
је изразио задовољство што ће људи у Србији, на изложбама које су већ заказане,
имати прилику да се увере како и српска
заједница овде има чиме да се покаже.
С. Бубало
18
културни аматеризам
У БОРОВУ 27. АПРИЛА ОДИГРАНА ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА У ИЗВОЂЕЊУ ДРАМСКЕ СЕКЦИЈЕ КУД-а „БРАНИСЛАВ НУШИЋ“
ом културе у Борову, 27.априла, био је
попуњен до последњег места, разлог
је био наступ драмске секције КУД-а
„Бранислав Нушић“. Било је ово прво
овогодишње представљање глумаца аматера пред домаћом публиком. Те суботе
поред монолога „Краљевић Марко“ премијерно је изведен и шаљиви игроказ под
називом „Сликар Ристић Риста“. Ауторка и
режисерка ових позоришних комада је
Мила Ландуп.
- Сама пишем текст, режирам и прилагођавам га мојим глумцима. Текст је осмишљен тако да они могу да га одглуме и
пренесу публици. Вечерас ће публика да
види монолог који им је познат јер смо га већ
изводили на неким дружењима и мањим
окупљанима, исто тако видеће и сликара
Д
Ристић Ристу. Место радње може бити било
где и у некој мањој и већој средини.
Пресликано је данашње време, али све је
приказано на шаљив начин има ту ироније,
сатире и на крају побуне, али увек остаје
једна доза оптимизма да ће једном бити
боље. То је један мали бунт против све
неправде у друштву данас – рекла је
водитељка драмске секције Мила Ландуп.
Након монолога „Краљевић Марко“ који
је извео Нушићев ветеран Славољуб
Лазић, а у коме главни јунак на свом Шарцу
стиже у Борово и тамо у чуду затиче девојке
у чакширама и чудне неке Србе, на ред је
дошао и сликар Ристић. У атељеу сликара
појављују се бројне особе које желе своју
слику, а Риста их слика онако како их он
доживљава. Главни лик у представи је сиромах који преживљава сакупљајући пластичне флаше и коме уметничка слика због
животних проблема ни не пада на памет.
Ово је публици добро позната сцена, јер
нажалост сакупљаче секундарних сировина, којима је то данас једини извор прихода,
све чешће виђају, готово свакодневно.
Глумци аматери успешно су дочарали сваку
ситуацију и одушевили присутне.
Председник КУД-а Радо Босић истакао
је велико задовољство радом драмске
секције.
- Госпођа Мила је особа која зна и воли оно
што ради. Њени текстови успешно и са лакоћом могу да се пренесу на све оне људе,
наше чланове који желе да глуме и да
својим лицем и стасом тај текст на уметнички начин представе гледаоцима. Сваким
даном ова секција све боље и озбиљније
ради, данас окупља људе који веома успешно забављају и својом изведбом увесељавају публику – рекао је Босић.
Путовања, такмичења и активнији рад
су планови за будућност
Када је пре дванаест година отишла у
пензију професорица Српско-хрватског
језика Мила Ландуп није престала са радом.
Своју стваралачку енергију усмерила је ка
уметничком стваралаштву и тако је основана драмска секција. На самом почетку
окупљала је децу која су показала интересовање према овом виду уметности, али с
временом то постаје секција у којој глуме
одрасли и данас броји 10 чланова.
-То су стални чланови и тачно их је онолико
колико је потребно да се изведе нека
представа. Занимљиво је то да сви они
желе да глуме, ја њих не могу, као чланове
драмске групе, да расподелим да неко води
бригу о реквизитима, сценографији или да
неко буде костимограф. Њима је само
важно да буду глумци и тако и јесте, вечерас
су сви чланови драмске секције наступили –
рекла је Мила Ландуп.
Интерес за драмску групу све више
расте и овај део КУД-а још треба да се
развија, а према речима Миле Ландуп овај
вид културно уметничког стваралаштва захтева још улагања. Планова за будућност
не недостаје, осим путовања и већег броја
наступа глумци аматери планирају да се
окушају и на будућим такмичењима.
Јадранка Јаћимовић-Иван
догађаји
19
У ОПШТИНИ ЕРДУТ 19. И 20. АПРИЛА РАДНОМ АКЦИЈОМ ЈЕ ОБЕЛЕЖЕН ПРАЗНИК ДАН ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ
штана, чиме се уједно улепшава и чува
животна средина.
- У акцији суделују наша деца из основних
школа Даљ и Бијело Брдо, средње школе и
вртића Мали принц. Циљ нам је да уредимо
нашу општину, да посадимо цвеће и да
очистимо део дунавске обале. За лепшу и
чистију обалу побринуће се средњошколци.
Одрасли мештани имају радну акцију сутра.
Они ће чистити одређене депоније, извор у
Ердуту, приступне пољске путеве у Бијелом
Брду – рекла је директорка предузећа
„Чворковац“ Анђелка Томашевић.
Допринос организацији и спровођењу
акције дао је и начелник општине Ердут
Југослав Весић. Уз помоћ малишана ове
године засадио је Црни бор. Крошња овог
зимзеленог дрвета красиће двориште
Винског музеја у центру Даља, чија је
изградња у току.
Упозорење на глобално самоуништење
Д
ан планете Земље прославља се 22.
априла. Празник посвећен нашој
планети обележава се низом
манифестација широм света, како би се
упозорило и људима скренула пажња на
опасност која прети животу на Земљи. Наш
живот угрозили смо сами јер је општа
опасност настала услед наглог развоја
индустрије и пораста потребе за енергијом.
Ово је довело до испуштања великих
количина отровних супстанци у атмосферу
и повећаног искоришћавања фосилног го-
ДАН ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ
Д
ан планете Земље је установљен је
1970. године у САД-у, након
еколошке акције која је одржана
тог дана. Овај празник у свету се
службено обележава од 1992. године
када је током конференције УН-а о
животној средини и развоју у Рио де
Жанеиру, на којој је учествовао велик
број представника влада и невладиних
удружења, усклађен програм за
унапређење одрживог развоја. На
предлог боливијске владе 2009. године
Скупштина Уједињених нација је 22.
април прогласила међународним Даном
планете Земље.
Циљ акција и манифестација које се
широм света одржавају на овај дан је
подизање нивоа еколошке свести,
едуковање и мотивисање грађана да се
активно укључе у борбу за очување
планете Земље.
У Хрватској се Дан планете Земље
организовано обележава од 1990.
рива, а посредно је утицало и на глобално
загревање и климатске промене. Иако су
ово подаци којих је већина свесна и даље су
реакције и конкретне промене по овом
питању готово неприметне и не доводе до
побољшања, него из дана у дан све више
угрожавамо сами себе. Широм света 22.
априла организују се акције усмерене на
упознавање грађана са проблемима с којима се суочавају екосистеми те загађене
урбане зоне и начин на који се може
побољшати стање животне средине.
Четири године заредом на овај проблем
своје мештане упозоравају и у општини Ердут. Еколошко освештавање својих суграђана кроз радне акције и занимљиве
пројектие чини Јавно комунално предузеће
„Чворковац“.
Зелене површине, паркови и шеталиште
уз Дунав
Ове године поводом
Дана планете Земље
организована је дводневна акција чишћења и озелењавања
животне средине. Занимљиво осмишљен
теренски рад на подручју целе општине
најбољи је начин, по
мишљењу организатора, за побуђивање
еколошке свести ме-
- Мислим да је ово једна лепа традиција коју
је започело Комунално предузеће Чворковац. Овај дан искористи се за садњу пуно
више цвећа и зеленила на подручју општине Ердут. Ја сам данас симболично засадио једно дрво, то радим већ четири године за редом, као једна мала симболика,
али уједно и знак да би сви требали да
учинимо нешто поводом ситуације у којој се
налази наша планета која нам живот значи.
На такав начин и улепшавамо нашу околину
– рекао нам је начелник Југослав Весић.
Први дан радне акције очишћене су све
зелене површине, паркови и дунавска обала у општини Ердут. Највреднија су била деца која су показала велико залагање у очувању животне средине. Током акције, уз
помоћ мало старијих еколошко освештених
мештана, засадили су преко 3000 садница и
тако улепшали своје место и своју планету.
Јадранка Јаћимовић-Иван
20
фељтон
У НОВОМ ФЕЉТОНУ ПОВОДОМ ОБЕЛЕЖАВАЊА СЕЋАЊА НА СВЕ ЖРТВЕ КОЈЕ СУ ПАЛЕ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ
РАТА НА ВУКОВАРСКОМ СТРАТИШТУ – ДУДИК, ПИСАЋЕМО О ДОГАЂАЈИМА ВЕЗАНИМ ЗА ОВАЈ СЛУЧАЈ О КОЈИМА СЕ ДАНАС
ЈАКО МАЛО ГОВОРИ.
Н
акон напада војске немачког Рајха на
Краљевину Југославију, 6. априла
1941. године, само четири дана
касније, у Загребу је проглашена тзв.
Независна држава Хрватска (НДХ), квислиншка творевина створена уз благослов
нацистичке Немачке и фашистичке Италије, а чији су оснивачи били чланови усташког покрета.
Испоставиће се касније, да је НДХ, по
обиму и свирепости злочина у многим
сегментима била гора од својих ментора.
Готово да нема области на којој је ова квази
држава деловала, где није успостављен
неки логор и где нема неко масовно стратиште. Од Јасеновца, Јадовна, Јастребарског до логора у Тењи и на Сајмишту (данас
део Београда) усташка власт је отварала
сабирне логоре у којима је животе оставило
на стотине хиљада недужних људи. Познати су случајеви страдања, пре свега Срба, и
на другим местима, а међу њима се издваја
пише: Срђан Секулић
покољ у глинској православној цркви где је у
августу 1941. године убијено преко 1500
људи.
По формирању НДХ објављени су и
расни закони. На удару су се нашли Срби,
Јевреји и Роми, али и сви они који нису
мислили исто као и творци ове назови
државе. Тако је нпр. законом забрањен
назив „српска-православна вера“ већ се
користио термин „грчко-источна вјера“, а
један од првих закона ове државе, била је
забрана употребе српске ћирилице. Ову
забрану донео је лично поглавник Анте
Павелић, 25. априла 1941. године.
ЖУПА ВУКА
Такође, у јулу 1941. године, НДХ је територијано подељена на жупе. Највећа од
свих жупа била је Вука, чије је седиште
постао Вуковар, а обухватала је цео Срем,
његов источни и западни део. Ова жупа
била је подељена на котаре: Вуковар,
Митровица, Карловци, Илок, Ириг, Рума,
Стара Пазова, Земун, Шид и Винковци.
По попису становништва из 1931. године вуковарски срез је имао преко 46
хиљада становника. Од тог броја највише је
било Срба 42%, затим Хрвата 26,4%,
Немаца 16,3%, Мађара 11,1%, а остатак су
чинили углавном Русини, Украјинци и Словаци. Срби су чинили већину и у другим
срезовима: у Илоку, Шиду, Иригу, Сремској
Митровици, Руми, Старој Пазови, Земуну. У
већини нису били у винковачком срезу где је
по бројности највише било Хрвата – 61,8%,
и у жупањском срезу где је Срба било тек
2,18%. Тако је новоформирана жупа постала не само највећа и привредно најразвијенија жупа у НДХ, него и етнички
најразличитија.
За првог великог жупана жупаније Вука
постављен је фолксдојчер Јакоб Еликер.
Он је у Вуковар дошао крајем маја, а том
приликом приређен му је и свечани дочек.
Тада га је дочекало на десетине усташких и
немачких функционера, а у свечаном програму први га је поздравио тадашњи
градоначелник Вуковара, Фран Тирк, овим
речима: „Господине велики жупане! Вуковар, старо сијело великих жупана чека и
поздравља Вас с весељем, знајући да нам
је наш поглавник одабрао правога човјека.
Ми желимо, а то је сигурно и ваша жеља, да
наша жупа буде једна од најбољих у слободној и Независној Држави Хрватској.“
Још је емотивнији од Тирка био Павелић
који је Еликеру приредио велику част у
Загребу и у присуству својих министара и
немачких савезника, лично уручио имено-
вање о постављању на место жупана жупе
Вука: „Предајем Вам као Нијемцу, послове
велике жупе Вука, свестан да се тиме
стварају темељи за срећу народа њемачке
народносне скупине и срећу хрватског
народа. Моја је воља њемачкој народној
скупини у НДХ, у смислу тежњи Адолфа
Хитлера, дати положај који одговара њемачком народу.“
Многи сматрају да је Павелић био
приморан да на место великог жупана
постави Немца, јер су они, поготово фолксдојчери, захтевали да се на подручју
Баната, Бачке и Срема организује посебна
управна јединица у којој би они имали своју
власт. Како би Срем припао НДХ Павелић је
на место жупана највеће жупе поставио
Немца.
Док је Еликер управљао жупом, за
„безбедност и мир“ у истој била је задужена
Жупска редарствена област. На њеном челу
налазило се неколико лица: Владимир Мичин, Јосип Рукавина (под чијим су
водством отпочела и прва хапшења и стрељања становништва), потом др Вјекослав
Вучић, Еуген Ђурић, Драгутин Мајцан, др
Маријан Никшић, др Бранимир Ђиковић и
на крају др Матија Трговчевић.
21
ХАПШЕЊЕ У ВУКОВАРУ
К
рајем априла и почетком
маја 1941. године у
Вуковару су похапшене
многе угледне личности.
Хапшење је извршио Јосип
Рукавина, а у затворима су се
нашли: судија Милан Гвоздић ,
сластичар Јаков Његић, трговац
Паја Угљешић, кројач Мирко
Бингулац, гостионичар Урош
Секулић, гостионичар Мито
Лукић, трговац Јован Смајић,
гостионичар Јован Грмуша, лекар
др Јосип Херцл, трговац Михајло
Мрђеновић, гостионичар Сима
Николић и радник Петар
Татомировић. Сви они су
депортовани у логоре и тамо
убијени.
Са друге стране, ништа мање нису биле
значајне ни друге организације које су биле
основане. Тако је на овом подручју био
активан и Усташки стожер Велике жупе
Вука, Усташка припремна бојна, Оружништво (жандармерија), као и Усташки
логор Вуковар. Такође, и фолксдојчери су
имали своје организације и војне формације
које су деловале у саставу усташких јединица, али и самостално. Једна од главних
јединица био је Позадински борбени склоп
чији је оснивач био Георг Фелингер.
ОВДЕ СУ ЗА НАВЕК НЕСТАЛИ
З
елена је трава никла из зелених
очију девојачких, и црвен мак
изникао из срца које је мало
куцало,
и плав различак, лелујан, из плавих
трчавих литица,
и црн и тежак камен из недовољно
опеваног зла.
Деца су ведроока и играва запосела
широку ливаду
и уљуљкавају се само њима
разумљивим играма.
Сунце с вечери силази међ` лађе у
Дудику,
ту би да одмени ватром жар
недогорелих буктиња.
Овде су занавек застали недорасли а
вични слободи,
рафали су зауставили једну младост у
ходу,
овде су мајке и кћери, очеви и синови,
скупа,
у једном једином трену прерасли у
слободу.
Перо Зубац, Вуковарски успоменар,
Вуковар, 1984.
ПРВИ ЗЛОЧИНИ
Немачка војска у Вуковар је ушла у поподневним часовима 11. априла 1941.
године. Она се ту није дуго задржавала нити
је остављала веће војне јединице. Прво
масовно стрељање цивила на овом
подручју десио се 21. априла када су
мађарски фашисти у сарадњи са 25 усташа,
поред Ласлова стрељали неколико Срба из
места Силаш, Палача и Ада, насељених
углавном солунским добровољцима. Касније је по Законској одредби о некретнинама добровољаца из Првог светског
рата током јуна исељено становништво из
следећих места: Габош, Клиса, Лудвинци,
Шодоловци, Силаш, Палача, Ада, Караџићево, Маркушица, Подриње и др.
Такође, на удару усташких и окупационих власти, а у складу са њиховом идеологијом, нашли су се и Јевреји. Прво веће
хапшење Јевреја извршено је у новембру
1941. године када је њих шездесетак депортовано за Јасеновац. Још пре тога, у јуну
месецу, Србима и Јеврејима одузета је
имовина: од радионица и трговина до већих
предузећа.
Ништа боље нису прошли ни Роми који
су у Вуковару и околини похапшени током
лета 1941. године и отерани у логоре.
Срђан Секулић
поезија и проза
22
У БРШАДИНУ ОДРЖАНО ТАКМИЧЕЊЕ МЛАДИХ ЛИТЕРАРНИХ СТВАРАОЦА ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА
Марија Ерић, 8. разред, ОШ Маркушица
Све нас веже исти крај
У једном детињству лети безброј душа,
Маријина душа увек истом јату,
ову песму пишем свакоме ко слуша,
да се песма чује у миру и у рату.
Не знам кол'ко птица треба једном јату,
да постане силно, ни од чег да стрепи,
право своје тражим за душу ми дату,
да прелетим с вама завичај свој лепи.
У мом крају кажу, свачега је било,
ратова и слоге, слоге рату суде,
тело своје скривам у мајчино крило,
моје мисли знају: све је то за људе.
Напољу је јесен, оголела поља,
изнемогле гране са ветром се боре,
лишће шушти песме како му је воља,
да покаже раскош, своје златне дворе.
Година је сушна, старији бар кажу,
кукуруза мало, ал’ се ипак жути,
можда једни друге и могу да слажу,
чардаци одозго баш се чине љути.
У том ће и зима забелети дворе,
свињокоље, огрев, зимница се спрема,
наизменце сваком славске свеће горе,
да загреју срце оног који дрема.
У пролеће свако, зелен бор се смеши,
усхићено гледи у равнице плодне,
шарено је друштво дошло да га теши,
цватовима краси воћњаке нам родне.
А лето је зрело, златне косе има,
плетенице плету ови вредни људи,
врло мало треба да покажу свима,
жуљевите руке, славонске им ћуди.
Равнице су дуге, лет још кратко траје,
знатижељно гледам као првог пута,
сваки нови живот нову наду даје,
да заштити оног који њима лута.
Које смо ми птице, нисам кадра рећи,
селица је било и увек ће бити,
знам да није лако границу ту прећи,
овај крај је наиван, не зна тајне скрити.
У срцима нашим пламти огањ свети,
славонске равнице, на земљици рај,
свака птица ипак своме јату лети,
напослетку све нас веже исти крај.
Млади литерарни ствараоци
У
оквиру 16. Дана културе Срба
источне Славоније, Барање и западног Срема, а у организацији Координационог одбора СКД Просвета за ово
подручје, у Бршадину је одржано такмичење младих литерарних стваралаца.
Учесници су били ученици Основних и
Средњих школа, а такмичење је било подељено у две категорије.
У категорији ученика од 5. до 8. разреда
победила је ученица ОШ Маркушица
Марија Ерић са песмом под називом „Све
нас веже исти крај. Друго место поделиле
су Данијела Марић из Мирковаца и Теа
Костић из Маркушице, а треће је припало
Александру Стојковићу из Бршадина и
Јелени Козлић из Јагодњака.
У категорији ученика Средњих школа
Јелена Јанковић, 4. разред
ТШ Никола Тесла - Вуковар
У
победу су однеле Јелена Јанковић и
Биљана Јоцковић из Борова насеља и
Вуковара са прозним саставом „Живот је
маскембал“ и песмом „Камен“. Друго место
освојила је Душка Милинковић из Борова,
а треће Невена Марин из Техничке школе
Никола Тесла. Награде победницима уручио је председник КО СКД Просвјета Тихомир Секеруш.
На овогодишњем такмичењу учествовало је преко тридесет ученика и свима њима
као и њиховим менторима и школама подељене су захвалнице за учешће.
Својим присуством такмичење су увеличали Генерални конзул Србије у Вуковару Живорад Симић и заменик вуковарско-сремског жупана Ђорђе Ћурчић.
Објављујемо и победничке радове.
С.Б.
Живот је маскембал
животу је као на маскенбалу – кад сви
скину маске, престаје весеље.
Милиони звезда сјаји на небу, али се
мало која истиче посебним сјајем. Тако је и
са нама. Сви смо људи, ретко ко је Човек.
Ново време донело је другачији живот,
стандард, правила, мишљења, понашање...
Лаж, превара, глума и претварање
постали су начини многих појединаца за
пробијање и сналажење у животу. Жарко
желим да верујем да свако од нас у себи има
трунку доброте, неискварености и искрености, да је спреман да помогне другима, да
разуме, да опрости, да не искористи...
Нажалост, како време пролази, све
мање верујем у то. Већина људи гледа само
себе, не пазећи на друге људе, на њихове
животе, не поштујући туђа осећања и
потребе.
Нико није савршен, па нисам ни ја. Човек
сам, од крви и меса, свесна свих врлина и
мана, али трудим се да стојим иза својих
дела и речи. Важно ми је да имам савест. На
позорници живота аплаудира се често
људима који је немају, али добро глуме да
су способни и хумани. А ја остајем затечена
њиховом „храброшћу“ да без стида и
устручавања раде неморалне, нечестите
ствари и наизглед се не кају због тога.
Кајали се или не, ти људи немају свој
душевни мир, беже од тога што заправо јесу
и сами себе убеђују у супротно. Боље је
бити онакав какав си, па и без признања и
аплауза, него се лажно представљати,
сакривати се испод маске јер кад–тад
човека стигне све што је чинио и дође време
да падну маске. За разлику од особа које се
практично држе онога да „циљ оправдава
средства“ ја и даље мислим да у животу „
жањеш онако како посејеш“.
Свако од нас ставља понекад маску због
несигурности, страха да не изгубимо нешто
важно или жеље да се покажемо у лепшем
светлу, али је све више људи који заборављају да је скидају чак ни кад су сами пред
огледалом.
Камен
Биљана Јоцковић 4.
разред СШ - Вуковар
Гледам камен.
Непомично стоји.
Укопан у себе
тренутке вечности броји.
Памти године, пусте и неме
док поред њега пролази време.
Желео је бити ветар
тих и благ.
Желео је бити ветар који
претвара све у прах,
пролази поспаним летњим пољима
и хукти олујним моримаветар што свој давни сан
облачи у нови дан.
Желео је...
И даље стоји.
Укопан у себе
тренутке вечности и даље броји.
шах
БРОЈ 66
23
ТРПИЊСКИ ШАХОВСКИ КЛУБ 28, АПРИЛА ОРГАНИЗОВАО СИМУЛТАНКУ ПОВОДОМ
ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ПОСТОЈАЊА
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА
ОПШТИНА
05/2013
ГОДИНА VII
Лист Заједничког Већа Општина
ИМПРЕСУМ
Број 66
ГОДИНА VII
Вуковар, Мај 2013.
Издавач:
Заједничко веће општина, Вуковар
За издавача:
Драган Црногорац, проф.
Главни уредник:
Славко Бубало
Редакција:
Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола
Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир;
Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка
Радуловић
Фотографија:
Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић
Обрада фотографија:
Небојша Војновић
Графичка припрема:
Славко Бубало
Штампа:
“Glas Slavonije” d.d. Osijek
Ulica Hrvatske Republike 20
Адреса редакције:
Еугена Кватерника 1, Вуковар
Тел: 032/416-667
е-mail: [email protected]
web: www.tvprodukcija-zvo.com
Лист финансира Савет за националне
мањине Владе Републике Хрватске
Излази два пута месечно
Тираж:
8000
Фото на насловној страни:
Солитер у Борову насељу
Сам против 30 противника
П
оводом четрдесет година од оснивања шаховског клуба, у Трпињи је
одржана још једна манифестација.
Овај пут трпињске шахисте посетио је
велемајстор из Новог Сада Мирољуб Лазић, који је одиграо симултанку на тридесет
табли. Велемајстор Лазић из новосадског
шаховског клуба био је првак света у
Мексику 1979. године, појединачни првак
Југославије, Србије, Новог Сада и АП
Војводине, а са клубом је освојио три титуле
првака државе и пет националних купова.
Познати велемајстор каже да се не сећа
колико је тачно симултанки до сада одиграо
али да је реч о великом броју.
- Тешко је класификовати симултанке али
по бројности би издвојио једну коју сам одиграо у Зворнику у Босни и Херцеговини.
Тада сам победио на педесет табли, а то је и
по времену трајања била најдужа симултанка коју сам одиграо – каже некадашњи
првак света у шаху Мирољуб Лазић. Он
говори како су се раније симултанке чешће
играле али да се сада у овој општој кризи то
све мање организује.
- Због тога ми је посебно драго што сам
позван од стране својих пријатеља у
Трпињу. С обзиром да овде шах има дугу
традицију, очекујем добар отпор – говори
велемајстор Лазић. На овој манифестацији
прилику да учествују имали су и шахисти из
околних места, а такмичили су се и кадети
домаћег клуба. Ученица шестог разреда ОШ
Трпиња, Зорана Вукајловић ремизирала је
партију са познатим велемајстором и каже
да је осећај невероватан.
- Велика ми част што сам играла са тако
познатим и успешним шахистом. Мислила
сам да ћу изгубити, али на крају сам извукла
реми. Много сам срећна и овај резултат ме
само мотивише да што више напредујем и
да се и даље бавим овим спортом – каже
млада шахисткиња.
Поред кадеткиње Вукајловић, ремизирали су Бошко Тадић из Маркушице, Слободан Ристанић из Трпиње, Михајло
Марковић из Боботе и још два трпињска
кадета Вељко Јовановић и Лука Кузмановић, који каже да га је на почетку
уплашио начин на који се шахиста Лазић
отворио, али да је на крају ипак успео да не
изгуби. Председник Шах клуба Трпиња
Стево Ковачевић каже да је посета
Мирољуба Лазића веома значајна за клуб,
посебно за кадете који тек неколико месеци
тренирају шах.
-Симултанка и сусрет са таквим противником имаће утицаја на њихову игру и може
још више помоћи у популаризацији шаха
што и јесте њаш циљ – закључио је председник Ковачевић.
Ружица Докмановић
24
спорт
ОДИГРАНО 2. КОЛО ФУДБАЛСКОГ КУПА ВУКОВАРСКОГ САВЕЗА
данаестераца савладао
трпињски
Милан
РашулаСинђелић. У регуларном току утакмице било је
3:3 иако су Трпињци већ на почетку другог
полувремена водили са 3:1.
Такође, Хајдук из Бапске могао је
приредити изненађење у утакмици против
илочког Фрушкогорца, али је своју шансу
пропустио у пенал серији. У осталим утакмицама тим Бобота Аграра победио је
Шаренград са 5:1, Негославци су са три гола
у мрежи испратили Липовачу, Вутекс-Слога
је пласман у треће коло обезбедила недоласком Ловаса па је ова утакмица регистрована службеним резултатом 3:0. Слога
из Борова на свом терену није успела победити Сремац из Илаче (3:4), док је богдановачка Кроација са 5:0 савладала Младост из Свињареваца.
Утакмице четвртфиналне серије требале би се играти 16. јуна.
Срђан Секулић
У
четвртфинале фудбалског купа
вуковарског савеза помало неочекивано пласирао се фудбалски клуб
Бршадин из истоименог места. Иако се ради
о доброј екипи која се такмичи у Другој
жупанијској фудбалској лиги, група Вуковар,
мало ко је очекивао да ће овај тим победити
искуснију екипу ХНК Вуковар '91.
Екипа ХНК Вуковар '91 тренутно се
такмичи у Међужупанисјкој фудбалској лиги
где заузима високо друго место. Својевремно овај клуб играо је и у прволигашкој
елити, али је због многобројних разлога
потонуо у четврту лигу. Ипак, и као такав,
представља респект за многе локалне
клубове.
Бршадински тим састављен је од доста
добрих играча. Тренутни пласман у средини
табеле Друге жупанијске фудбалске лиге не
говори много о овој екипи, а да је овај тим у
успону форме видело се и након тријумфа
од 2:0 над Вуковаром '91, у другом колу купа
вуковарског савеза.
- Мало ко је веровао у нас да можемо било
како парирати тако доброј екипи која је два
ранга изнад нас. Знали смо да теоретски
немамо шансу да их победимо, али у
подсвести смо сви ми веровали да се може
догодити чудо и да их савладамо, па макар и
на пенале, каже један од актера овог меча
дефанзивац ФК Бршадин Слободан Лукић.
Иако је Вуковар у овом мечу био
доминантнија екипа, Бршадинци су бранили
свој гол и чекали шансу из контре. До ње су и
дошли у 84. минуту кад је резервиста Горан
Летица постигао водећи погодак. Меч је у
последњем минуту утакмице решио још један резервиста, Ђорђе Ковачевић, који је
на асистенцију Дениса Смека оверио
победу.
Синђелић прокоцкао шансу
У осталим утакмицама другог кола купа није
било неких већих изненађења, а још једна
занимљива утакмица играла се у Вуковару
где је Раднички тек након извођења је-
Бршадин - Вуковар `91 2:0 (0:0)
Игралиште ФК Бршадин. Гледалаца око
100. Судије: Живковић, Салопек,
Драгић. Стрелци: Летица у 84. мин. и
Ковачевић у 90. мин.
ФК Бршадин: Ђукић, Лукић, Канарић,
Костелник, Суџуковић, Зубер, В.
Вулетић, Милијашевић, Г. Шекуљица,
Пејин, В. Шекуљица. Играли су још
Ковачевић, Смек и Летица. Тренер:
Драган Шишљагић.
ХНК Вуковар '91: Рипић, Ковач, Вовра,
Лацић, Видаковић, Влајчић, Јајетић,
Королија, Томић, Тадић, Плум. Још су
играли: Филић и Малецки. Тренер :
Дражен Видовић.
фото:www.znsvs.info
Следећи број Извора излази у среду 15.маја
Download

broj 66 - TV produkcija ZVO