Лист ученика и професора Саобраћајне школе • двоброј 14 - 15 • децембар 2010.
ста
и
рт
о
п
с
ји
и
си о
с
е
Ру де ији
сп дн
у
у
ји заје ица ђе и угач
и
ов мо ошл е ре о др
н
ј
а
же род јим с мал
Н
Š
о
Š Š М об ко
и вот
л
Š Š Д ут
а
и
,
Š ŠП
и
ж
т
в
Š Š Ис ра
Š Š Зд
Š
толерантност
А
Ј
О
Р
Б
А
tolerancë
В
Д
У
Ђ
Е
М
З
И
公差 dözümlülü
Драги наши ученици и професори, новинарска секција се
потрудила да вам хладне зимске дане учини пријатним док
читате текстове које смо написали, приредили, сакупили за вас.
У следећем броју ћете нам рећи да ли се чекање на овај број
„Саобраћајца“исплатило.
Тема броја је „Стоп насиљу“, мада ниједном нисмо буквално
поменули ову реченицу. Тема се јасно види из наших текстова
везаних за предрасуде, за толеранцију и активности „Можемо
заједно“, у тексту о Ромима, у раду школских секција и залагању
наставника и ученика на том пољу. Ту је и текст о навијачким
групама, текст о коцкарницама, о сиди, али сваки од њих има
задатак да укаже на оно негативно и да покаже како је исправно.
На почетку смо побројали многобројне активности наших
професора и ученика, наше педагошко – психолошке службе, из
разлога да се подсетимо на резултате и да млађима ученицима
покажемо где све могу да покажу своје способности, таленте и
да задовоље своја интересовања.
Кроз текстове и фотографије ћемо се подсетити лепих
путовања, добрих спортских резултата и учешћа на разним
такмичењима.
Обележили смо значајне јубилеје, годишњицу упокојења
нашег патријарха Павла, као што су стогодишњица од
објављивања романа Борисава Станковића „Нечиста крв“, сто
година од објављивања песме Лазе Костића „Santa Maria della
Salute“, годишњицу рођења Данила Киша.
Неколико стручних текстова имају улогу да подстакну ученике
на још озбиљније бављење струком и на могућности креативнијег
приступа у раду на часовима. Покушали смо њима да покријемо
само неке од делатности саобраћаја које се изучавају код нас у
школи.
Креативни млади писци и музичари су приказали своје
радове, а можда им је „Саобраћајац“ прва добра прилика да
покажу шта знају и умеју.
Нисмо заборавили на наш језик и на значај његовог очувања,
на традицију и на мудре речи наших великих мислилаца. На крају
смо се нашалили кроз бисере које су ученици вредно бележили
на својим часовима.
Сарадња професора и ученика на овом броју школског
листа је била изузетна, идеје за текстове и рубрике су се рађале
сваког дана. Да нисмо строго поставили рок за предају текстова,
вероватно би их било још много више, али морамо да сачувамо
нешто и за следеће издање.
Свим нашим професорима, запосленима у школи и ученицима,
желимо пријатан одмор и срећне празнике.
‫ ﺡﻡﺍﺱﺕﻝﺍ‬khoan d
САОБРАЋАЈАЦ
Лист ученика и професора
Саобраћајне школе „Пинки“ Нови Сaд
Двоброј 14-15, децембар 2010.
verdraagsaamheid
caoinfhulaingt
la tolerancia
patientiam
Издавач:
Саобраћајна школа „Пинки“
Нови Сад, Шумадијска 12а
Телефон: 021/527-155
Факс: 021/452-093
E-пошта: [email protected]
За издавача:
Срђан Бојовић
Главни и одговорни уредник:
Душанка Ђокић
tolerancia
Toleranz
Лектор:
Ивана Динчић
Редакција:
Ђорђе Радојковић, Јасмина Бјелица,
Наташа Лукић, Наташа Мазалица
Ђокић, Анђа Шушић, Слободанка
Бањац, Ранко Крулановић, Драган
Фуртула, Жарко Симовић,
Предраг Томановић, Радица
Црњански, Љубица Ђукић, Милош
Бањац, Драгана Јеремић, Мирјана
Медаревић и Слободан Ћирак
hoşgörü
‫یﺭﺍﺩﺍﻭﺭ‬
Сарадници:
Сви потписници текстова
‫תונלבוס‬
tolleranza
‫ ﺡﻡﺍﺱﺕﻝﺍ‬khoan du
Прелом текста:
Бранко Репац
Тираж: 1600 примерака
Редакција „Саобраћајца“
2
"БУДИМО ЉУДИ"
ük
dung
d
t
m
z
П
етнаестог новембра 2009. године упокојио
се у Господу патријарх српски Павле, 44.
наследник трона Светог Саве, велики поборник
православља, луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, спојитељ и стуб цркве
Божије.
dung
Аскета по опредељењу,
мудар и безазлен по Божијој
промисли, народски скроман, а светачки благ, добри
пастир који је уз свој народ
стајао у свим драматичним
догађањима преселио се у
царство Христово.
Остала је порука: „Будимо
људи“ као најсјајнији путоказ,
као израз бриге за добро свих
људи овога света... Доследно
се држао Еванђеља као свог
јединог програма, истичући
да је смиреност основ свих
еванђелских врлина јер из
ње произилази благодат која
побеђује гордост и рађа
љубав као највећу врлину,
као „свезу савршенства“. Из
смирености настају мудрост
и доброта које раздвојене не
значе много. Сама мудрост,
без доброте прелази у глупост,
мудрост ће нас сачувати да
не постанемо плен, а доброта и безазленост да не постанемо звери. Обједињене ове
особине стварају човека сазданог Божијом промишљу.
Једино такав човек може бити Христов следбеник, спреман да не ствара
тешкоће које долазе од свега
који „у злу лежи“.
Према Божијој милости и
сопственој жељи почива у вишевековном миру манастира Раковица. Мину година,
минуће и столећа, али порука „БУДИМО ЉУДИ“ – остаће
стална и непроменљива, као
залога миру, као подсећање
на најтежи и најузвишенији
завет без чијег испуњења губи
смисао и земно и духовно.
Остаде пуна и права РЕЧ.
Анђа Шушић, професор
3
ИЗВЕШТАЈ О РАДУ СЕКЦИЈА
ЗА ШКОЛСКУ 2009/2010. ГОДИНУ
Драмска секција
Мали фудбал
ŠŠПрофесор Радица Црњански је са ученицима припремила богат културно – духовни програм за школску славу Светог Саву. Музичке
композиције је извео школски хор под руководством професора музичке културе Мирослава
Атанасова.
ŠŠПоводом 16. новембра Дана толеранције, професор Слободанка Бањац је режирала игроказ
„Помози ми како се каже љубав“, који су извели
ученици: Маја Мусић ТДС31, Каменко Папић
ПТТ31, Катарина Рожнаји ТБС 21, Иван Шенк
НТ 41 и Глорија Киш ТДС 31.
ŠŠПрофесор
физичког
васпитања
Стеван
Живановић је извео ученике на школско
такмичење у фудбалу.
Рецитаторско – беседничка секција
ŠŠУ фебруару месецу, професор Наташа Заклан је
организовала књижевно вече у школској библиотеци. Тема је била „Мирослављево јеванђеље“о
коме је говорио Радмило Мулић и тиме показао
и подсетио на најстарији ћирилични споменик и
његов значај за српску културу, традицију и духовност.
ŠŠПрофесор Душанка Ђокић је са ученицима одељења ПТТ 32 организовала дружење и
књижевно вече под називом „За нашу душу“.
Овом приликом окупили су се бивши ученици
школе ПТТ смера.
Атлетика
ŠŠПод руководством професора физичког васпитања Ранка Крулановића ученици су учествовали
на Новосадском маратону, одржаном 28. марта
2010. год. на стази од 10 километара. Стазу од 21
километар су истрчали: директор школе Срђан
Бојовић, наставник физичког васпитања Ранко
Крулановић и ученици: Катарина Рожнаји ТБС
21, Небојша Милић ТБС 21, Милан Ристић ПТТ
21, Стефан Коцић ПТТ 21, Небојша Максимовић
ПТТ 21, Немања Димић ТДС 32, Немања Илић
ТДС 32, Петар Лилић ТДС 32, Душан Балабан
ПТТ 42, Бојан Маркош ПТТ 42, Александар Радован ТДС 42, Милош Марјановић ТДС 42.
Секција из историје
ŠŠЧланови историјске секције: Никола Милашиновић, Бранко Симуновић, Милица Рајковић и
Јелена Церовац су 12. маја 2010. године су учествовали у квизу „Колико се познајемо?“ који је
одржан у Новом Саду и освојили друго место.
Ученике су за такмичење припремале професорке историје Аница Чудић и Весна Јосимов.
Саобраћајна секција
ŠŠНа ХII републичком такмичењу ученика
саобраћајних школа Србије, Саобраћајна школа
„Пинки“ учествовала је у три такмичарске дисциплине. У категорији Возач моторних возила „Б“
категорије смо заузели 12. место, а у категорији
Возач моторних возила „Ц“ категорије, смо
освојили 6. место. Ученике су за такмичење припремали професори: Љупчо Јовановски, Зоран
Деспотовић, Јурај Белањи и група инструктора.
4
ŠŠ186 ученика наше школе, предвођени професором физичког васпитања Ранком Крулановићем
8. и 9. маја 2010. године учествовали су на „33.
Фрушкогорском маратону“.
Одбојка
ŠŠПрофесор физичког васпитања Чедо Кораћ је
одвео женску одбојкашку екипу наше школе на
школско такмичење у одбојци.
Стрељаштво
ŠŠУченик Стефан Ђурић из одељења ТДС 43 је
освојио треће место на окружном првенству у
стрељаштву, а секцију је водила професор физичког васпитања Љиљана Голубовић.
АКТИВНОСТИ КА И УЧЕНИКА
НАСТАВНИ
• Ученица Тијана Арсенијевић је добила награду за идејно решење флајера о безбедности у
саобраћају дана 26. 11. 2009. године.
• Тијана Арсенијевић и Дарко Мандић, ученици
ТБС 41 су учествовали у емисији „Да можда не“
водитељке Оливере Ковачевић, која се емитовала на првом програму РТС – а.
• Поводом ступања на снагу Закона о безбедности у саобраћају одржан је перформанс на
раскрсници Булевара Цара Лaзара и Булевара
ослобођења. Ученици наше школе делили су
летке и анкете пролазницима о новом Закону о
безбедности у саобраћају.
• Ученици и запослени у школи су организовано
давали крв 21. 10. 2009. године и 31. 3. 2010.
године у просторијама Завода за трансфузију
крви.
• 5. 11. 2009. године ученици одељења ТБС 41 учествовали су на трибини о безбедности саобраћаја
„Млад и безбедан“.
• Наставник
саобраћајне
групе
предмета
Неџмедин Мехметај је организовао и учествовао у снимању наставног филма „Увиђај
саобраћајних незгода“ са ученицима одељења
ТБС 41. Снимање филма омогућило је Извршно
веће АПВ.
• У организацији Градског одбора Црвеног крста
Новог Сада 25. 3. 2010. године одржано је
такмичење „Шта знаш о здрављу?“ на којем је
наш ученик Бранислава Јовановић из одељења
ТБС 21 освојила треће место. Ученике је припремао професор Драган Панић.
• 11. 3. 2010. године у Руском центру за науку и
културу у Београду одржано је књижевно – музичко вече посвећено стваралаштву А. С. Пушкина. Вече су организовали ученици из неколико
новосадских школа, међу којима су били и наши
ученици. Ученике су водили и припремали професор Руског језика Верица Протић и професор
музичке културе Мирослав Атанасов.
• 17. 4. 2010. године у ОШ „Васа Стајић“ одржано
је градско такмичење ученика средњих школа у
пружању прве помоћи. Наш ученик, Димитрије
Коњовић ТДС 21 је заузео прво место.
• Професор Драган Панић је учествовао у раду
комисије на градском такмичењу „Шта знаш о
саобраћају?“ 9. маја 2010. године у ОШ „Светозар Марковић Тоза“ у Новом Саду.
• У мају 2010. године ученици завршних и матурских одељења прикључили су се међународном
пројекту „Плес са Европом“ – Матурантска парада 2010. – четворка за Гинисов рекорд. Заин-
тересованим ученицима су били организовани
часови плеса.
• 4. 5. 2010. године професор грађанског васпитања Драгана Пелемиш је са матурантима из
одељења ТУТ 41 и ТДС 41 посетила Скупштину
Града Новог Сада. Ученике је дочекао председник Скупштине Александар Јовановић. Циљ је
био да млади боље упознају начин рада највиших
представничких органа на локалном нивоу.
• Као и ранијих година петочлана комисија у саставу: Аница Чудић, Љупчо Јовановски, Јурај
Белањи, Наташа Лукић и Наташа Мазалица
Ђокић, на основу бодовања ученика, који су
конкурисали за Ђака генерације су утврдили да
је ученик из одељења НТ 41 Иван Шенк остварио највише бодова (241), а као награду добио
вредну књигу на поклон.
Наташа Лукић, педагог
Наташа Мазалица Ђокић, психолог
5
СПОРТ И ХУМАНОСТ
Ш
колски турнир у баскету одржан је у априлу. Као многе манифестације у Саобраћајној школи „Пинки“ и ова је имала хуманитарни карактер. Котизацију за учешће на турниру представљали су одећа
и друге ствари које су организатори такмичења уручили деци с посебним потребама из дома у Ветернику.
Учествовало је 18 екипа, које су се, према пропозицијама састојале од максимално 5 чланова (три ученика
и две ученице). На терену су екипу чинили по два уче(с)ника и по једна уче(с)ница. Организатори турнира су Ђачки парламент школе, професор физичког васпитања Ранко Крулановић и педагошко-психолошка
служба школе – Наташа Лукић и Наташа Мазалица Ђокић. Победнички тим звао се „Циганске ноћи“, а све
три првопласиране екипе награђене су мајицама, као и медаљама одговарајућег сјаја. Турнир је наишао на
добар одзив ђака.
ИЗ РАДА УЧЕНИЧКОГ
ПАРЛАМЕНТА
Одржано је петнаест састанака Ученичког парламента. Покренули смо многе акције и већину смо
реализовали.
Захтевали смо дозере у школским тоалетима –
и добили смо их. Са педагогом и психологом смо
уредили зидове у машинском делу школе, тако што
смо поставили паное са фотографијама културних и
спортских дешавања.
На Дан заљубљених смо поставили сандучиће за
љубавне поруке, и том приликом смо организовали
6
хуманитарну акцију „Љубав за љубав“, где су се ученици такмичили у караоке певању, а од сакупљеног
новчаног прилога купљене су играчке за Дечију болницу у вредности од 15000 динара. У овој акцији су
нам много помогле школски педагог Наташа Лукић и
школски психолог Наташа Мазалица Ђокић.
Били смо вредни, а наша педагошко – психолошка служба, као и наш директор су нам увек били на
располагању. Хвала им на сарадњи, дали су нам снаге за даљи рад.
НАЈНОВИЈИ УСПЕСИ
НАШИХ СПОРТИСТА
Турнир у баскету
Турнир у баскету под називом Street ball је одржан 8. новембра 2010. године. Наши ученици су
освојили ТРЕЋЕ место у граду на нивоу средњих
школа. За такмичење их је припремао професор
физичког васпитања Слободан Ћирак.
Нашу екипу су чинили: Вукашин Маврак ТДС 43, Немања Филиповић ТДС 41 И
Драган Благојевић ТДС 11.
Првенство у стоном – тенису
На Првенству града у стоном-тенису
наши ученици су остварили запажене резултате: Марина Илић ТУТ 41 је
појединачно освојила ДРУГО место, а
Муњас Милана ТДС 11и Марина Илић
ТУТ 41 су екипно освојиле ПРВО место.
Честитамо нашим ученицама и професору Слободану Ћирку на изванредним резултатима постигнутим на овом
такмичењу.
Бити најбољи је ВЕЛИКА ствар
П
ретходне школске године смо организовали
избор за ђака генерације. Комисија за избор
је имала веома тежак посао, што нас је охрабрило,
јер смо схватили да су наши ученици амбициозни
и вредни.
Поред општег успеха, критеријуми за избор
најбољег ученика били су успеси на школским и
ваншколским такмичењима, учешће на спортским
и другим ваннаставним активностима, број оправданих и неоправданих часова, учешће у хуманитарним акцијама и материјалне прилике ученика.
Комисија за избор Ђака генерације је петочлана
и чине је : Аница Чудић, професор историје, Љупчо
Јовановски, професор саобраћајне групе предмета,
Јурај Белањи, професор саобраћајне групе предмета, Наташа Лукић, педагог и Наташа Мазалица
Ђокић, психолог.
Највећи број бодова имао је Иван Шенк из
одељења НТ 41, одељенског старешине Снежане
Домазет.
Иван је рођен 4. маја 1991. године у Новом
Саду. Завршио је основну школу „23. октобар“ у
Сремским Карловцима, где и сад живи. Члан је
културноуметничког друштва „Бранково коло“ већ
четрнаест година. (Као кореограф се истакао у
школској приредби коју је са ученицима припремала професор Слободанка Бањац). Активан је као
волонтер Покрета горана Новог Сада. Омиљени
хобији су му спортски риболов и пчеларство.
Желимо му срећу у будућем животу и раду!
7
Дан толеранције у нашој школи је обележен
16. новембра 2010. године, кроз дружење, игру и
такмичење, а све под слоганом „Можемо заједно“.
Програм су припремиле Драгана Пелемиш, Наташа Лукић, Наташа Мазалица Ђокић, Слободанка
Бањац и Мирослав Атанасов са ученицима наше
школе.
Гости су нам били ученици са посебним потребама из школе „Др Милан Петровић“. Организован
је квиз на тему грађанскуих права и слобода у духу
љубави и толеранције. У паузама између питања,
такмичаре су забављали наши надахнути ученици
скечевима на тему толеранције.
Иако су дружење и забава били у првом плану,
сви такмичари су показали завидно знање и широку општу културу. Ипак, неко је морао и да победи.
„Црвена“ екипа је била успешнија од „Плаве“, за
шта је награђена похвалницом и МП3 плејером.
8
Сусрет
Најлепших песничких мисли и осећања
Такмичење у рецитовању ученика средњих школа је одржано 12. марта. 2010. године у Техничкој
школи „Милева Марић Ајнштајн“. Нашу школу су представљале ученице ПТТ 31: Александра Величковић, Слађана Марковић и Кристина
Пашић. Ученице је за такмичење припремала професор Српског језика и књижевности Слободанка
Бањац, која нам је била и велика подршка.
Конкуренција је била велика. Такмичило се
укупно пет школа (3 гимназије и 2 стручне школе)
тј. 22 такмичара рецитатора.
Све време смо имале позитивну трему. Вредно
смо се припремале, уложиле много труда и времена са нашом професорком, па смо и једва чекале да наступимо. Бодриле смо једна другу и надале се добром успеху. Слушајући остале рецитаторе, чинило нам се да смо међу бољима. Било
је занимљиво слушати различите интерпретације,
углавном, љубавних и родољубивих песама наших
и страних аутора.
Биле смо помало разочаране када су објављени
резултати, јер смо виделе да се ниједна од нас
није пласирала на даље такмичење, али смо биле
задовољне оним што смо показале. Наш труд се исплатио, јер је ово за нас било ново искуство, упознали смо много нових лица који су нам постали
другови и другарице и то нам је дало наду и полет
за даља такмичења наредне школске године.
Са овог такмичења смо понели лепе утиске. Надамо се да ћемо на следећем такмичењу бити много успешнији. Већ почињемо полагано да се спремамо...
Кристина Пашић ПТТ31
Слађана Марковић ПТТ31
ЛИКОВНИ КОНКУРСИ
Борба против насиља и
болести зависности
Током априла и маја месеца у Саобраћајној
школи „Пинки“ одржана су два ликовна конкурса
чије теме су били проблеми који погађају младе
људе, али и друштво у целини.
Конкурс под називом „Зауставимо насиље у
школи“ који је иницирао Тим за заштиту од насиља
реализовала је професорка ликовне културе Деана
Маришан. Прво место је освојио Владимир Димшић
ПТТ21, друго место Небојша Ђурковић В22, а треће
место Јелена Церовац ПТТ21.
На конкурсу под називом „Изабери живот“ тема
је била борба против болести зависности. Прво место освојио је рад Бориса Немета из НТ21, другопласирана је Александра Рађеновић ПТТ22, а на
трећем месту је Драгана Матић ПТТ22.
9
НАША ШКОЛА
НА САЈМУ ПРОФЕСИОНАЛНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ
Међу учесницима Cајма образовања, одржаног
2010. године, нашла се и наша школа. Видео презентацијом, пропагандним материјалом и непосредним контактима наши ученици су на најбољи
начин представили образовне профиле саобраћајне струке, углавном основцима и њиховим родитељима, али и свим осталим заинтересованим посетиоцима штанда школе „Пинки“.
Посећеност Сајма током сва три дана његовог
трајања била је боља од очекиване. Највише је
било основаца који су желели да из прве руке сазнају шта их очекује у средњој школи, али је било
доста и средњошколаца који намеравају да упишу
факултет или неку од виших школа.
Штанд наше школе издвојио се великим бројем паноа и
реквизита, као најшаренији и сигурно
један од најпривлачнијих. То је
привукло бројне посетиоце показујући
да постоји интересовање за образовне профиле који се
школују у „Пинкију“.
Ученици наше школе који су учествовали на сајму
су и својим униформама привукли пажњу новинара, а било је и неколико занимљивих интервјуа и
изјава за медије.
Други дан Сајма образовања обележило је надметање у караоке певању.
10
Сам почетак такмичења у коме је своје певачко умеће приказивало преко педесет учесника из разних школа
није био наклоњен нашим ученицима. Организатори су почетак
њиховог програма одлагали неколико пута,
да би на крају имали ту
срећу да наступе пре
средњошколаца из новосадске музичке школе „Исидор Бајић“. Без обзира на то, ученици наше школе издвојили су се,
не само музикалношћу и извођењем песама, него
и понашањем на бини и ван ње. Уз навијање свог
разреда и других ученика наше школе, друго место и 8.000 динара, више него заслужено освојила
је Слађана Марковић ПТТ31 (сада ПТТ41) са песмом Рођени, великим хитом из осамдесетих година македонске групе „Калиопи“. Слађана је жири
и публику освојила извођењем ове, веома тешке,
песме коју је отпевала боље и са мање треме него
на школском такмичењу где је такође заузела друго
место.
Поред 25 ученика, школу су на Сајму представљали и професори Драгана Јеремић, Пеђа Томановић, Драгана Пелемиш, Јасмина Бјелица, Слободан Јовановић, Предраг Ђурановић, педагог Наташа Лукић, психолог Наташа Мазалица Ђокић, уз
подршку директора Срђана Бојовића.
ZAHVALNICA
вештини ткања на старинском
разбоју. А занимљива им је
била и поставка „Фотографије
из Јужне Угарске“, због поруке
коју је у себи носила изложба и могућности да њихова
фотографија „пропутује“ цео
свет.
Радујемо се свакој новој
изложби. И ученици и професори воле да одрже час ван
учионице, а одлазак у Музеј
је прави пример очигледне
наставе.
Већ годинама покушавамо да срушимо предрасуде које постоје о нашим
ђацима у граду. Ни сами не знамо од
када оне потичу и зашто су се тако дубоко укорениле, али знамо да нас оне
прате и да их носимо на леђима као
тешко бреме.
Д.Ђ.
Трудимо се да нашим ђацима покажемо све оно добро што нуде културне
институције у овом граду и морамо да
се похвалимо да нас можете срести у
позоришту, у биоскопу (док је радио),
у галеријама, а и у музејима. Да смо
тако чести и радо виђени посетиоци
музејских изложби показали су нам из
Музеја Града Новог Сада доделивши
нам ЗАХВАЛНИЦУ.
За ову захвалницу заслужне професорке историје: Анђа Шушић, Аница
Чудић и Весна Јосимов. Пре одласка у
Музеј, професорке су припремиле наше
ђаке како би могли лакше да испрате
изложбу и предавање кустоса. Њихова
дисциплина је увек била на завидном
нивоу, а посебно им је остао у сећању
филм о Милеви Марић Ајнштајн, који
су са пажњом гледали и много тога
научили. Радо се сећају поставке „Вез
по писму, писмо по везу“, јер им је
омогућено да се и сами испробају у
11
Добродошлица
у Русији
П
оводом прославе јубилејa
шездесетпетогодишњице
оснивања школског центра
„Костромско автотранспортниј
техникум“ наш директор Срђан
Бојовић, је на позив тамошњег
директора Михаила Јуревича
Шагинова позван на поменуту
свечаност.
Прослави се придружила
и делегација из Пољске, на
челу са директором њиховог
саобраћајно-школског центра
из Високих Мазовецки Јозефа
Соколика.
Присутни су били и директори свих школа сличне
оријентације, затим директори предузећа у којима
ученици обављају практичну наставу и директори
предузећа у којима би се могли запослити ученици
када заврше ову школу.
Поред свечаног програма који су приредили ученици и професори ове школе уследио је мање обавезан део, који је послужио за размену искустава
из области образовања. Покушали смо да сагледамо наше системе образовања и да их упоредимо.
Постоје додирне тачке у смислу начина извођења
наставе и рада по кабинетима, као и сличности у
опремљености кабинета. Добра пракса код њих је та
што постоји уска сарадња између предузећа и школе. Тиме школа помаже својим ученицима да након
завршетка школовања лакше дођу до запослења. То
даје ученицима додатни мотив да уче и раде на сопственом усавршавању.
Љубазни домаћини су показали изузетно познавање наше историје и наше актуелне политичке
ситуације. Усагласили смо се да је руски народ наш
братски народ, да нас спаја наша топла словенска
душа и да у том правцу треба да се настави наша
даља сарадња.
Ова школа је у граду Костроми, који се налази 400
километара североисточно од Москве, а кроз који
пролази река Волга. Град има богату историју и
традицију, а можда и најзанимљивија историјска
чињеница је та што су овде пре четири стотине година устоличени Романови у Ипатијевском манастиру.
12
У СТЕРИЈИНОМ
ГРАДУ
У организацији „Ивон Травел” од 28. до 30 августа 2009 год. организована је тродневна екскурзија
под радним називом ВРШАЧКИ ВИНОГРАДИ –
ПУТЕВИ ВИНА – БЕЛОЦРКВАНСКА ЈЕЗЕРА – СУСРЕТИ ШКОЛА – ВИЛА БРЕГ на којој је наших 65
колегиница и колега имало прилику да се дружи и
одмара.
Кренуло се пут Вршца у 9 ујутру и након 2,5
сата вожње са успутним задржавањима стигло се
у подножје Вршачких планина са којих се спушта
свеж ваздух шума и дах винограда, градић који
својом сликовитошћу подсећа на нека протекла
времена а са многим новим блоковима кућа и улица може се осетити бујање живота новог времена.
Прво смо посетили манастир Месић који је
удаљен од града 10 км. Претпоставља се да га
је највероватније саградио неко из породице
Бранковић у XIII веку. Црква је грађена у рашком
стилу да би у XVIII веку манастир добио садашњи
изглед дограђивањем конака у класицистичком
стилу а храму је дозидана нова припрата и барокни звоник по пројектима чешког архитекте Антона
Блоберга.
Након тога смо се сместили у хотел „Србија”
и након краћег одмора тј. предвече посетили
гимназију „Борислав Петров - Браца” где смо се
упознали и дружили са колегама из гимназије и
одиграли неколико шаховских партија. Увече смо
наше дружење наставили у једној од чувених пивница.
Други дан је протекао у духу спортског дружења
са колегама из гимназије у одбојци и фудбалу као
и шетњи градом, парком, обиласком музеја или
одласком до сланог Вршачког језера. Имали смо
прилику да видимо кућу Јована Стерије Поповића,
споменик велемајстору шаховске табле и боему
Бори Станковићу, зграду „Два пиштоља” у којој
је свој боравак платио Карађорђе са два сребрна
пиштоља у јулу 1817. године, Градски музеј са сликама чувеног вршачког сликара Паје Јовановића.
Послеподне смо отишли до Вршачке куле –
остатка некадешњег војностратегијског утврђења
зиданог, највероватније, половином XV века наредбом Ђурађа Бранковића. Тврђава је саграђена
на брду високом 399 метара. Висина куле износи
око 19,85 метара. Карловачким миром 1701. године почело је рушење куле и више се није могла користити у војне сврхе.
Други дан је завршен посетом једног од вршачких винограда и винског подрума „Гудурица” из
1871. године где смо се детаљно упознали са процесом производње вина и незаборавном дегустацијом
десетине врста, између осталог мирисали смо и
цоктали Бели и Сиви Бургундац, Шардоне, Рајнски
Ризлинг, Мускат, Отонел, Совињон Бели … а неке
колеге су постали прави мајстори дегустације.
Увече смо отишли на вечеру у прелепу Вилу Брег
са дивним погледом на Вршац, ЈАТ-ов аеродром,
рибњак…. дружење се наставило до касно у ноћ.
Трећи дан је искоришћен за преподневни одмор
и слободну шетњу градом као и одлазак аутобусом
до једног од Белоцркванских слатководних језера
која су настала ископавањем шљунка због чега је
вода прозирно зелена а плажа пешчана. Ми смо
посетили „главно језеро” чија је плажа делом бетонирана, где смо се због лошег времена шетали док
су се они најхрабрији и окупали.
Након ручка у хотелу „Србија” кренули смо за
Нови Сад пуни утисака и лепих доживљаја.
Предраг Томановић, професор
13
ПУТ ПОД НОГЕ
Стручна екскурзија професора Саобраћајне
школе „Пинки“ је организована у периоду од 4.
јула 2010. до 6. јула 2010. године. На пут је кренуло
46 професора.
Путовање је обухватило вожњу аутобусом кроз
три државе: Мађарску, Аустрију и Словачку.
Први дан је подразумевао обилазак дворца
династије Естерхази и смештај у хотелу „ Ловер“****.
Након одмора, вечера је организована у ловачком
ресторану у близини Шопрона.
Други дан је резервисан за обилазак Беча, пре
свега панорамско разгледање (Марија штрасе,
Пратер, Позориште, Опера, Белведере, амбасаде,
паркови) са организованом посетом дворцу
„Шенбрун“.
Трећи дан је након доручка у хотелу, организован
обилазак места Шопрон, а потом је пут настављен
ка Братислави. У Братислави је програм обиласка
био сконцентрисан на сам центар града и на
монументалније грађевине.
Након тога смо кренули ка Будимпешти. За
кратко време проведено у овом граду виђен је
Парк хероја, зграда Парламента, мостови (Ланчани
и остали), Ваци улица, Цитадела. У центру је
14
приређена вечера у традиционалном ресторану са
мађарском кухињом.
Након вечере у касним вечерњим сатима смо
кренули ка граници. У Нови Сад смо стигли у раним
јутарњим часовима.
За три дана смо успели да, донекле, обиђемо
три значајне европске престонице, да упознамо
историју народа који ту живе и да видимо актуелну
ситуацију и начин живота људи на тим просторима
данас.
Д. Ђ.
а
к
с
р
у
т
а
Ма
ј
и
з
р
у
к
с
к
е
2010
„Живот без иједне гозбе налик је на цесту на којој крчме нема“
Заиста смо доживели гозбу у нашем школском
животу. Одабрали смо северну Италију.
Луксузним аутобусом око седемдесет ученика
кренуло је пут Венеције, Вероне, Милана, Падове и
Трста у пратњи тихог и речитог водича. Путовање је
протекло без проблема, нерачунајући опуштеност
неколико ученика који су забављали аутобус својим
не баш занимљивим испадима,али и то се могло
очекивати. Mладост - лудост. И то смо доказали.
Свако је на свој начин уживао у путовању, нарочито на савременим путевима у
Италији. У италијански градић Лидо у близини Венеције, смо стигли на време, сместили се,
преноћили, па после доручка кренули на нашу прву
одредницу - Венецију. Који је то био доживљај! Радознало смо, из малог бродића, гледали обалу не би
ли угледали тај древни град грађен на темељима борова који, нажалост, тоне. Наш водич, својим умилним гласом причала нам је о кључним детаљима
из историје града и упознала нас са Тргом светог
Марка, Мостом уздаха, Звоником, Дуждевом палатом, Сахат кулом,Базиликом светог Марка,чувеном
црквом Santa Maria della Salute о којој је певао наш
романтичар Лаза Костић. Видели смо те безбројне
канале, јединствене водене улице и његове мостиће
и гондоле. Разгледали смо бројне мале бутике у
којима су доминирале разноврсне маске без којих
не могу маскембали, по чему је и овај град познат.
Свако је понео понеки сувенир из овог града који
мами путнике из целог света да му се опет једном
врате. Другог дана смо обишли Милано,а до њега
нам је требало четири сата путовања и исто толико
за повратак, али циљ нам је био чувени милански
стадион. Ушли смо и у свлачионице великих фудбалских звезда и направили бројне фотографије
чак и у музеју стадиона, где фотографисање није
дозвољено. Мало времена нам је остало за обилазак центра и чувене миланске скале и катедрале,
али понеко је стигао и тамо да оде. Трећег дана смо
видели Верону и чувени балкон Ромеа и Јулије. На
зиду Јулијине куће оставили смо своје цедуље са
љубавним порукама вољеној особи и сликали се уз
Јулијин златни кип. У вечерњим сатима забављали
смо се у дискотеци, јер без тога нема правог провода. У Италији смо,наравно, пробали шпагете и
пице,али је коментар био да су наше много боље.
Научили смо спонтано и мало италијански. Неко је
провалио, док смо чекали вечеру: „Прего, сињора,
њам-њам“.
Наш хотел је смештен уз обалу Јадранског мора,а
хотелски градић Лидо нас је освојим бројним и
разнобојним хотелима који раде само у летњој сезони. У повратку смо обишли Трст и његов чувени
трг Понте Росо, на коме су некада Југословени куповали најбоље фармерице. Ушли смо и у велику
православну цркву на самом тргу коју су изградили некадашњи богати Срби који су тамо живели, а
свуда нас је увек било и биће. На овој занимљивој
и нимало напорној екскурзији доста тога смо видели, научили и доживели, што се неће дуго избрисати из нашег сећања. Зато поручујемо свим
будућим матурантима: „Не пропуштајте матурске
екскурзије,без обзира на цену. Вреди отићи у свет!“
Да није екскурзија како бисмо одмакли од кућног
прага и домовине. И то смо схватили.
15
Пут
којим се ређе иде
Професор Драган Фуртула, дошао је на генијалну
идеју, да уради оно што нико други није и оде
бициклом на Хималаје. Ту идеју је и реализовао,
а ми ћемо вам рећи шта професор каже о свему
томе:
Како сте дошли на идеју?
Идеја ми се јавила, када сам са пр. Мајкићем
ишао на пут кроз Хрватску, Босну и назад у Србију
бциклом. Такође зато што још тамо нисам ишао и
привлачило ме је да видим.
Зашто баш пут до Хималаја и шта они за
вас представљају?
Идем на Хималаје зато што су ме инспирисали
као нешто велико и не докучиво, такође и из разлога
што са ових подручија то још нико није урадио
бициклом, бар не из Србије.
Хималају су величанствени, на њима влада
вечити лед, кажу да се на врх света може доћи, али
на дно не.
Какву опрему носите на пут?
Са обзиром да идем бициклом, немам места за
пуно опреме, носим шатор, и најосновније ствари
(суђе, одећу...)
Како планирате ноћи да проведете, где
ћете спавати?
Средства су ми ограничена, тако да ћу већину
ноћи спавати на отвореном.
Да ли се помало плашите пута?
Искрено да кажем није безазлено. Нисам
сигуран, да ли ћу увек наћи храну и воду, такође
не знам у каквом су стању путеви. Вакцинисан
сам против разних врста болести, тако да то неби
требало да представља проблем.
Којим путем планирате да идете, пошто не
можете аутопутем ићи бициклом?
Планирам да идем старим чувеним путевима
Свиле и Крсташким путем.
Кроз које би све државе требали да
прођете?
- Овако: Србија – Бугарска – Турска – Сирија –
Индија – Непал – Тибет
• Колико мислите да ће ваш пут трајати?
Требало би око 3 месеца.
16
Зашто сте решили да кренете баш
8.марта?
Једноставно морао сам да кренем у понедељак,
јер ћу успут ићи по школама у разним местима у
Србији, па да стигнем да их обиђем. Такође Азијом
после априла јављају се ,,монсуни“, па да стигнем
пре кише.
Колико сте потписа скупили и да ли сте
имали неку помоћ од града?
Скупио сам око 12500 потписа, а помоћ од града
и покрајне нисам добио.
,,ПАРЕ НИСУ ПРОБЛЕМ, ПАРА НЕМА“ 
Бициклом на Хималаје
Па то је више него храброст! Па то је више
од авантуре! Па то је можда и лудост! Неко би
рекао ,,no comment, али, свакако, он је изузетан.
Мало јеоних који би тако нешто и помислили. Он
се усуђује да крене на тако далек и опасан пут
пун неизвесности, али и лепоте, изазова и нових
доживљаја.
Тамо где креће стићи ће упорношћу и снагом своје
воље и својих мишића. Нека су му ноге лаке! И нека
му је ветар добар, али иза леђа, а испред њега нек су
лепи призори за очи и душу!
Слађана ЛончарТВ31
Јелена Коларски ТБС31
Пут
ПРИЈАТЕЉСТВА 2010
Ово путовање је за све оне људе који су спремни
да забораве и да окрену нову страницу у својим животима, ослобођену сваке мржње, национализма,
нетолеранције и осталих ствари које ометају нормалан живот, за све који воле мир, пријатељство и
који су спремни да шире љубав и ван граница своје
земље.
Време је да се заборави прошлост и да се окренемо будућности и да негујемо пријатељство између
нас без обзира што смо различитих нација, вера,
политичких уверења, да се дружимо и помажемо,
ширимо позитивну енергију јер смо током историје
проживљавали све и свашта.
Возећи бицикло кроз Хрватску, Словенију, Босну
и Херцеговину и Србију дозивио сам лепе тренутке
и био јако добро примљен у свим местима кроз које
сам пролазио и имао прилике да упознам много
људи, различите обичаје и религије, пределе а пре
свега представљао нашу земљу.
Свако путовање бициклом представља нову
авантуру, нова познанства, нова сазнања и искуства и прилику да победим себе, простор и време
и омогућава потпуни физички и духовни препород.
Бицикло је превозно средство које укида општа места и поново успоставља везу међу људима.
То што сваке ноћи спавам на различитим
местима поклања ми унутрашњу стабилност.
Смањивањем свих мојих ствари у две преграде на
бисагама постао је комфор коме нема равног. То
што се удаљавам од свог света помирило ме је са
самим собом и учинило да се свуда осећам као код
куће.
Путовање бициклом је доступно свима који су
здрави телом и духом и који су спремни да се суоче
са свим непознатим стварима на које се наилази у
току вожње.
Драган Фуртула, професор
17
БЕОГРАДУ У ПОХОДЕ
Ученици ТБС 11, ТТК 11 и ТДС 13 са професоркама Анђом Шушић, Весном Гуљаш,Слободанком Бањац и
Наташом Заклан били су 20. марта 2010. године на излету у Београду.
Добра организација, сјајна екипа ученика и професора, лепо расположење, па су и утисци незаборавни.
Имало се шта и видети. Најпре смо посетили манастир Раковицу и гроб патријарха Павла. Онда је на ред
дошао Етнографски музеј и тамо занимљиво предавање о сталној поставци. Након тога посетили смо Саборну цркву и Конак кнегиње Љубице, а на крају, круна нашег путовања, Храм светог Саве.
Остале су лепе успомене, нова познанства и жеља за поновним дружењем.
18
ИЗ РИЗНИЦЕ МУДРОСТИ
Из ковчега мудрости о знању, учењу, учитељу, деци, васпитању, школи
ŠŠ „Знање је капљица, а незнање је море.“
ŠŠ „Лако је постати учен, али је тешко постати човек.“
ŠŠ „Бити свестан свог незнања велики је корак ка знању.“
ŠŠ „Образован је онај који има образа.“
ŠŠ „Скупа је памет која се искуством плаћа.“
ŠŠ „Знање је потребно у животу као пушка у борби.“
Школа, учитељ, васпитање
ŠŠ „Нема лепшег задатка него што је омогућити неком развитак, помоћи човеку у његовој тежњи за
успехом.“
ŠŠ „Без љубави нека нико не улази у храм просвете, јер ће бити несрећан и то несрећнији што више
зна, а мање љуби.“
ŠŠ „Ученик у свему треба наткрилити учитеља, иначе ће цео живот остати ученик.“
ŠŠ „У јасној свести у правој просвети лежи сигурност човека, у томе лежи сигурност једног народа.“
ŠŠ „Једини учитељ достојан тог имена је онај који побуђује дух слободног мишљења и развија осећај
личне одговорности.“
Деца, родитељи
ŠŠ „Деца су украс света.“
ŠŠ „Паметни родитељи допусте некад својој деци да погреше.“
ŠŠ „Туците своју децу чим приметите да личе на вас.“
ŠŠ „Деца се хране млеком и похвалама.“
ŠŠ „Лакше бисмо васпитавали децу кад би она имала само уши, а не очи.“
Приредила Радица Црњански, професор
19
„Ускликнимо с љубављу“
светитељу сави
20
Ове школске године светосавска свечаност
у нашој школи нас је подсетила на велика дела
Светог Саве и његових следбеника. Школску приредбу је организовала професор Српског језика
и књижевности, Радица Црњански под насловом
„Свети Сава – светитељ и просветитељ“. Ученици
су нас подсетили на мудре речи великог Доситеја
Обрадовића :
„Благо вама ако будете учитељима покорни и
послушни и ако возљубите мудрост и науку, зашто
су ово дарови божији најмногоценији.
Благо и целом народу сербскоме ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвештени. Од вас ће се ова наша нација просветити
и на свако добро наставити, зашто ви ћете временом бити поглавари, судије и управитељи, од вас ће
све зависити, све општенародно благополучје, чест
и слава. Ако ли ви будете (сачувај Боже!) зли, неправедни, грабитеаљи мучитељи, тешко народу с
вама заједно...“
Поред Доситеја на сцени су се појавили и Свети
Сава и Вук Караџић, подсећајући нас на своја дела
и опомињући нас да их следимо. Ученици су говорили мудрости из наше богате народне традиције.
За музику у представи и хор је био задужен професор Музичке културе, Мирослав Атанасов.
Ученици – глумци: Наташа Жујић ПТТ31, Јована
Атанацковић ПТТ41, Гордана Славов ПТТ31, Марина Мрђић ПТТ31, Милана Бабић ПТТ31, Бранислав
Поповић СТТ21, Владимир Чубрило ТДС43, Никола Милашиновић, Милош Обровац ПТТ31.
На слави су били присутни многи гости из друштвенополитичких структура у граду, наше некадашње
колеге, пензионери, бивши ученици, пословни сарадници и сви некадашњи кумови славе.
Кумови на школским славама:
ŠŠ 2001. године Бранислав Росић,
ŠŠ 2002. године Боро Буразор
ŠŠ 2003. године Жељко Кораћ
ŠŠ 2004. године Радивој Павловић
ŠŠ 2005. године Илија Рашета
ŠŠ 2006. године Никола Марковић
ŠŠ 2007. године Ђорђе Медаковић
ŠŠ 2008. године Гавра Иванчић
ŠŠ 2009. године Чедо Јанковић и
ŠŠ 2010. године Слободан Рубежић
MIROSLAVQEVO JEVAN\EQE
Мало је познато извориште зачетака српске културе, поготово млађим генерацијама. У ери прогреса и технике млади људи све више заборављају
значај књиге за културу једног народа. Да би се
предупредило непознавање споменика српске
књижевности у нашој школи одржавају се додатна
предавања на тему књига и њиховог значаја.
Овога пута, на иницијативу професорке Наташе Заклан, ученицима је представљена један
од наших најстаријих ћириличних споменика “Мирослављево јеванђеље“. У последњој четвртини 12. века на каменом олтару у цркви Светог Апостола Павла, око које је настало Бијело Поље, вршена је служба божија на књизи која ће касније према свом наручиоцу добити назив „Мирослављево
јеванђеље“.
Ова књига пропутовала је око 15.000 километара. Налазила се у рукама српских владара, монаха,
патријарха, министара, војника и кустоса. Током
последњих 110 година , српски владари су у њеној
близини губили оно што им је најближе: власт, имовину, па и животе. Људи на положају и министри
додворавајући се владарима, стављали су своје интересе изнад свете речи. С друге стране људи који
нису заузимали високе положаје ризиковали су
своје животе и професионалне каријере стављајући
интерес светиње изнад свог личног интереса.
Овај рукопис је потпуно јединствен у историји
светске културе. На први поглед видимо да се
разликује од других јеванђелистара најпре по форми, али и по иницијалима који су свуда различити и
богато позлаћени.
Мирослав је био старији брат великог жупана
Стефана Немање, а стриц Светог Саве. Не постоје
писани трагови о томе како и када је „Мирослављево
јеванђеље“ доспело у манастир Хиландар. Нема записа ни о томе како је „Мирослављево јеванђеље“
са олтара премештено у манастирску библиотеку.
Тамо се по свој прилици налазило у зиму 1845
и 1846 када је манастир посетила руска духовна
мисија на челу са Архимандритом, касније Владиком кијевским Порфиријем Успенским. Страствени
колекционар старих рукописа, Порфирије Успенски, је том приликом дошао у контакт са до тада
невиђеним јеванђелистаром. Одушевљен књигом и
свестан да читаву књигу не може однети са собом,
исекао је ножем један лист и однео га у Русију. Он
није оставио објашњење зашто је узео баш тај лист.
Овај лист се и данас чува у руској Народној библиотеци у Петрограду.
„Истргнути лист“ објавио је Срезњевски 1873.
године, а Љубомир Стојановић издао је у Бечу фотолитографско издање ове књиге 1897. године.
Тако је јавност сазнала за ову необичну и драгоцену књигу, а ускоро је почео њен узбудљив и
необичан скоро педесетогодишњи ход.
О његовом значају и садржини говорило се много, тако да један чланак не може обухватити све
оно што овај споменик носи. Остаје нам питање
колико ће младе генерације бити свесне значаја не
само ове књиге већ и многих других. Волела бих да
се организује више оваквих предавања.
Јована Атанацковић ПТТ41
21
СРПСКИ народни поздрави и отпоздрави
ПОЗДРАВИ ПРЕКО ДАНА
Опште познати и опште употребљавани поздрав
код српског народа јесте: Помози Бог! То је познато.
Познато је то чак и странцима. Када је турски
председник владе долазио у Београд и у Крагујевац,
он је поздравио масу народа на станицама српским
поздравом и на српском језику: Помози Бог! Истим
поздравом поздравио је недавно шеф француских
ратника окупљени народ свуда, од Београда до
Кајмакчалана.
Међутим, искусили смо, у више прилика, да се тај
класични српски поздрав изобичајава и заборавља
код наше омладине. У више прилика, при доласку
на неку црквену свечаност, ми смо поздрављали
школску децу са Помози Бог!, на шта су деца ћутала
(јер нису умела да одговоре), или пак одговарала
са: Добар дан! и Здраво! И тако доживљујемо једну
аномалију да оно што је код нас добро странци цене
и држе, а ми сами заборављамо и одбацујемо.
У предвечерје Другог светског рата распис
владике Николаја, писан са пастирском бригом
за своју децу, дотакао се само једног класичног
српског обичаја, свакако, и најдоличнијем српском
народу. Друге није ни поменуо. Оно безбожничко
Здраво у време комунистичке страховладе потпуно
је изобичајило све српске поздраве.
До нашег „модерног времена“ не само народи,
него и разне друштвене заједнице су тежиле да у
поздрављање унесу неке своје особине које ће их
истицати код других, или које носе печат њиховог
друштвеног живота. Разумљиво је онда да се могло
говорити о поздравима код појединих народа.
ЈУТАРЊИ ПОЗДРАВИ И ОТПОЗДРАВИ
Ујутро се Срби поздрављају са: Добро јутро!
или Добро ти Бог дао! На то други одговара: Добра
ти срећа! Некад се чује и овакав јутарњи поздрав:
Сунце ти на исток, Господ Бог ти на помоћ! на шта
овај други одговара: С тобом заједно! Ређе се чује
поздрав: Здраво уранио! и отпоздрав: Здраво, како си
ти?
22
Преко дана се Срби поздрављају са: Помози Бог!
или Помага ти Бог! Други одговара: Бог ти помогао!,
Бог ти добро дао! или Добра ти срећа! Веома често
може се чути и отпоздрав: Бог ти помогао, нико ти
ништа не могао. Госту се увек каже после поздрава:
Добро дошао!, а он одговара: Боље те нашао.
Путник се пита после поздрава: Ако Бог да?, а
никад се неће питати: Куд си пошао?
При растанку Срби се преко дана поздрављају
са: Збогом или Збогом остај. Реч збогом је
скраћеница од „с Богом“. На ове поздраве следи
одговор : Збогом пошао и Срећан ти пут или Бог ти
био на путу. При растајању на питање: Када ћемо
се видети? одговарамо: Ако Бог да и Боже здравље...
(тада и тада).
У нашем је језику данас остало само оно
неправилно: Видећемо се, Чућемо се, Отишао сам,
Ћао, Ајде, Бај бај... Поздрав Довиђења је новијег
датума и народ га ретко употребљава.
У последње време, а и дошло је задње време,
уобичајено је поздрављање без аваза (гласа). Било
како да поздравите пролазника он као да је без
језика, одговара климањем главе или подизањем
руке, попут нациста. Тај нови поздрав називамо
климоглав!?
Поздрав „Добар дан“ који се данас употребљава
није народни поздрав него је превод из других
језика, тј није изражен у духу музике нашег језика.
Узмимо на пример стих из наших песама: „Па он
њему Бога незиваше“, а ако у све то наместимо
„добар дан“ отприлике најприближније добијамо:
„Па он њему добар дан викаше“, што у сваком
случају не одговара нашој терминологији.
НА КРАЈУ ДАНА
Од заранка, када је сунце на заласку, Срби се
поздрављају са Добро вече или Добро вече ти Бог дао,
а овај одговара: Добра ти срећа или Бог ти добро
дао.
ВЕЧЕРЊИ ПОЗДРАВИ
Увече се поздравља са Добра ноћ или Лака ноћ на
шта се одговара: Бог ти био на помоћи. Понекад се
рече на растанку: У здрављу да се видимо.
О свему до сада наведеном и на начине како
смо објаснили треба говорити у свакој прилици.
Јер добро је познато да код нас Срба ни једна од
помодарских навика није била дугог века. Дај Боже
да и овом злу, као и сваком другом, дође крај.
АМИН.
приредио Милош Бањац, професор
„ Језик је звучна отаџбина“
(Кафка)
Милина, брате, милина!
Брате, Вуче Караџићу, мислим, ово-оно, тотална
смарачина... Не разумеш, а?! Е, па и ми се овде све
мање разумемо, шта да ти радим.
Али, уколико заиста постоји рај, а ти кроз неко
његово прозорче гледаш на нас, молим те зажмури
и стави вату у уши, док ово не прође...
Како шта, брате Вуче, тебра?! Па, кулирање.....
Језички смор, цимање, бедак....
Мис’им, својим животним делом си за мало
упропастио наше животе, али провалили смо те,
Вуче, муњо, и прозрали твоје кукавичје јаје од 30
слова, оне форе с реченицама од по 20 и нешто
хиљада речи, батицу Филипа Вишњића, епику, лирику и остале хаос и тренс...
Нас си хтео да мошираш (превариш, је л')?!
Ђани (види) сад како ,,нормално’’ функционишемо и са упола мање слова и три пута мање речи?:
Фрка, а?!
- Како, вероватно се питаш гледајући збуњено
Доситеја, Лукијана и Копитара?! Лако матори,
лако. Баталили смо залудо читање књига, заборавили на нормалну међуљудску комуникацију, једни
другима у многоме постали душмани и да видиш
како је све дошло на своје...
Децу да нам чујеш – милина, брате милина.
Мумлају, све разумеју. У њиховој интерпретацији
би ,,На Дрини Ћуприја’’ стала на три стране, са све
предговором, поговором и белешком о аутору.
- Сигде?
- Е’о!
- Шљакаш Ћуприју?
- Аааааа физикалија, бедак!
- Лош ти фазон, Мехмед паша....
- Зипа (пази) да не рокнеш у Дрину, ахахахах...
Крај!
Деца данас ангажовано блејe, иду на фука, креативно сањаре о великој лови и мудро избегавају
рад.
Јер, то што је створило човека лако може и да га
уништи – зато воздра (здраво) рад!
Осим, наравно, ако није неки менаџерски консалитног, или паблик рилејшн, али сумњам да разумеш шта хоћу да ти жемка (кажем).
Ценим да си ме пратио, или што инстант елоквентна омладина каже: ,,испоштовао’’ до оног
,,брате, Вуче’’, с почетка текста.....
Елем, или ти ђидо лома мова (дођи мало вамо),
у принципу је твоја среће што ниси данас овде,
иначе, зна се – склекови за казну на сред Трга Републике! По два за свако слово, ал’ да пазиш да ти
фесић не падне с главе...
Једноставно, брате Вуле, Вуки, колико си био
несхваћен у своје време, ништа боље среће ниси
ни у ово наше време.
Читамо само јеловнике, карте пића, СМС поруке и тикете спортских кладионица!
Нека скорашња истраживања веле да 50 одсто
овдашњих средњошколаца није књигу узело у руке,
20 одсто редовно чита понешто, док онај ресто углас
одговара да су им омиљена штива: Ана Карењина
и ,,нешто од Достојевског’’ (то ваљда остављају на
слободну вољу анкетару да допише?!)...
Да те не лажем, али чини ми се да је на недавно завршеном Сајму књига најпродаванија била
пљескавица...
Највећи живи песници сабрани су у неколико
забавно-музичких емисија такмичарског карактера, у извођењу појаца и приповедача који викендом, углавном, описмењују исељеништво по
Западној Европи, па нам у два редовна и неколико
репризних термина усхићено причају о томе...
Доживели су да их преводе на многе светске
језике, а понајвише – на српски ...
Ето, толико од мене бата Вуче. Ајд' сад воздра и
поздрави бата Гошање (Његоша).
И, да, ако сте за неку блејку – цимните, па се
ђанимо ко’коња...
ЈОШ МАЛО О ЈЕЗИКУ...
„Поезија је једина национална уметност, јер је
језик једини што народ има. Све друго могу донети у виду хуманитарне помоћи нови господари света.“
(Душко Трифуновић)
„Има народа док има моћи његовог језика. Језик
је први знак и први заклон сваког народа.“
(Миро Вуксановић)
„Туђина то је туђ језик...А ако неки језик умре,
умро је онда доиста и његов народ.“
(Исидора Секулић)
„Језик све памти у њему је све садржано, и људи
се одричу језика само ако желе да пониште
памћење.“
(Радомир Уљаревић)
приредила Слободанка Бањац, професор
23
ДРУМСКИ САОБРАЂАЈ
ОДЛУЧИ
ИЛИ ВОЗИШ ИЛИ ПИЈЕШ
Саобраћајна незгода се догађа на путу или је започета на путу, у којој је учествовало најмање једно
возило у покрету и у којој је најмање једно лице погинуло или повређено или је настала материјална
штета.
Поред термина „Саобраћајна незгода“, који је по
закону о безбедности саобраћаја званични назив,
код нас се користе називи – саобраћајна несрећа,
судар или удес.
Прва саобраћајна незгода са последицама за
људски живот десила се у Њујорку, када је 1899.
године на човека налетео аутомобил. Од тада па
до данас десило се безброј саобраћајних незгода.
Процењује се да је током последњих неколико година у саобраћајним незгодамa у свету годишње
смртно страдало од 750000 до 880000 људи.
Већина ових усмрћивања се догодило у развијеним
земљама и земљама у транзицији, а од тога половина у пацифичкој регији Азије.
Најчешћи
узроци
саобраћајних
незгода су непоштовање саобраћајних прописа,
неприлагођавање брзине временским условима,
утицај алкохола, опојних дрога.
УТИЦАЈ АЛКОХОЛА
НА САОБРАЋАЈНЕ НЕЗГОДЕ
Алкохол је најстарија и најпопуларнија „дрога“ у људском друштву. Светске статистике бележе да су саобраћајне незгоде водећи узрок смрти
у популацији између шест и тридест и три године,
24
а незгоде чији је узрок алкохол на првом су месту
смртности тинејџера.
Законска граница за вожњу под дејством алкохола у Србији износи 0,5 промила. Колико је та
граница висока говори чињеница да многе земље
европске уније имају лимит 0,2 промила, а у САД је
дуго трајала борба да се усвоји праг од 0, 08 промила. Проценат од 0,4 до 0,6 промила већ доноси
стање еуфорије, које може узроковати саобраћајну
незгоду.
Шансе за повреде у незгоди су 30 % веће, ако
су у питању особе које су конзумирале алкохол.
Конзумирање пива је највећи узрок незгода, чак
40%, док су вино и остала пића заступљена са
20%.
У саобраћају се чешће срећу возачи са мањим
количинама алкохола него у стадијуму тешког
пијанства. Отуд је утицај мањих количина алкохола
и опаснији јер је возач, баш зато, потцењује опасност и прецењује своје способности. Незгоде под
утицајем алкохола чешће се дешавају ноћу.
Типичне грешке возача под утицајем алкохола
су:
- непрописна брзина кретања,
- неодржавање правца,
- слетање с коловоза,
- непрописно претицање и скретање.
Александра Милошевић ТДС 42
Драгана Чичић ТДС42
СТРУКА НА ИСПИТУ
У периоду од 18. октобра до 24. октобра 2010.
године, у склопу ГСП „Нови Сад“ и Факултета техничких наука, а у сарадњи са нашом школом изведена је акција, коју смо ми назвали: Бројање
путника у градском превозу. Циљ је био да се утврди оптерећеност појединих градских линија и
могућности за превазилажење тешкоћа.
Пошто смо ми, ученици наше школе, најближи
тој проблематици, надлежни органи
су се об-
ратили нама за помоћ.
У почетку је то код нас
изазвало негодовања
када смо добили смене, које нису деловале
нимало наивно, али
кад смо се поделили
у групе, и схватили да
тих дана не идемо на
наставу, нашој срећи није било краја.
У акцији је учествовало око три стотине ученика
четвртог степена (одељења матураната).
Тих седам дана, током двадесет и четири часа
су ученици покривали све линије ГСП – а. Били су
подељени у групе, чија је величина зависила од
броја врата у аутобусу. Један ученик је седео поред првих врата, тј код улаза и у табелу уписивао
број путника који улазе у аутобус. Други је водио
рачуна на које станице и колико путника излази.
Табела се попуњавала за сваку линију аутобуса, а
уписивало се време поласка, како би се стекао увид
о оптерећености линија у тзв. шпицевима.
Посао није био нимало лак. Ипак, био је добро
искуство у професионалном смислу, а и добро смо
се забавили, што није за занемаривање.
Светлана Ристић ТБС41
Живот на дуге стазе
…Те давне ’97 године,као по обичају дан ми је
почео игром. Проводећи време са својим друштвом,
сећам се, причајући са њима дошли смо до теме о
томе ко ће шта бити кад порасте. Док су сви причали како ће постати познати фудбалери, полицајци,
глумци, ја сам рекао да ћу када порастем бити ратник. Негде предвече тог дана, играјући се, чуо сам
громогласан звук бродске сирене који је „парао’’
кварт. Дошавши до пута, нисам видео брод већ свог
оца у камиону, мерцедесу 1853. Плава „грдосија’’
стајала је „усидрена’’ на паркингу пресијавајући
се на залазећем сунцу, изгледала је тако моћно, да
сам тог момента рекао себи: „Кад порастем бићу
као тата, бићу друмски ратник’’. Љубав коју сам тог
момента осетио према тој моћној машини, до сад
није престала и неће престати док сам жив…
Возећи се, прошао сам целу Србију и уздуж и
попреко, упознавајући камионе, људе, свет па и самог себе.
Али постоји и она лоша страна овог посла, као што
су изненадни кварови, свакодневно „обрачунавање’’
са полицијом и другим возачима, покушаји крађа
камиона, туче. Камионџије као људи су осећајни и
умеју да воле, само што та осећања показују само
својим девојкама и нормално својим камионима,
а у осталим случајевима осећања не показују. Оно
што примећујем у данашње време је велики број
аматера, али знајте да ћете правог камионџију препознати по томе што има чист камион и кабину, јер
је ипак камион друга кућа.
Када сагледам све, могу рећи да сам од тада па
до сада прошао животну школу и почео да гледам
на живот другим очима. Живот на дуге стазе је тежак, али и леп. Данас сам ту, а сутра ко зна где.Ово
је моја прича,ово је живот „друмског ратника’’.
Петар Петровић ТБС 31
25
ВОДЕНИ САОБРАЂАЈ
ПРВ О И П О С ЛЕ Д ЊЕ
ПУТОВАЊЕ ТИТАНИКА
Титаник је из луке Southampton на своје прво
прекоокеанско путовање кренуо 10. априла 1912.
године ка New York-у са намером да освоји Плаву
траку Атлантика. Сматрао се „најсигурнијим бродом” јер је имао 15 водонепропусних преграда и
најнапреднију технологију тог времена због којих
је и сматран непотопивим. Међутим, имао је и слабост. Те преграде су достизале само до доњих Д и
Е палуба које нису биле затворене са горње стране и због тога је и постојала могућност да се вода
прелије из једне коморе у другу, што се и догодило
када је потонуо.
Ради бржег доласка, капетан је намерно кренуо
краћим курсом, северније од прописаног и тиме се
изложио опасности. Непуних пола сата пре завршетка смене, Frederic Fleet и Reginald Lee који
су стајали на осматрачници 35 м изнад површине
мора, угледали су ледени брег који се налазио на
око 500 м од брода и беспомоћно чекали неизбежан судар.
Тако је Титаник 14. априла 1912. године у 23:40
(по бродском дневнику) при брзини од 22 чвора на
положају 410 46'N, 500 14'W, ударио у ледену санту
која му је пробила труп. Капетан је знао да труп
пропушта воду али није знао да је и у 5-тој комори
труп оштећен. Брод је могао пловити са максимално 4 напуњене коморе и при том не би потонуо али
да је којим случајем брод стао, његови мотори не
би успели да покрену толику масу.
Прва капетанова процена је била сасвим логична да ће брод и даље моћи да плови и наредио је да
се настави са пола снаге напред. Након пола сата
од судара било је потпуно јасно да ће потонути.
Бродски мотори су заустављени у 2:40. Први чамац
за спасавање број 7, спуштен је са десне стране
брода нешто после 00:45 са свега 28 људи, иако је
могао да прими 65. Титаник је имао 20 чамаца за
спасавање са укупним капацитетом од 1.178 људи.
Од 2.223 путника и чланова посаде преживело је
само 706. Након судара, послат је позив у помоћ и
први брод који је стигао био је Carpathia.
Данас, најпознатија светска олупина могла би
за неких двадесетак година потпуно нестати јер су
подводни истраживачи у канадским атлантским во26
дама уочили да се рђа проширила и захватила много већи проценат површине брода.
Неки научници кажу да су вишеструки покушаји
подизања Титаника на површину, као и одобрене али и илегалне посете туриста и ловаца на
потопљено благо, много допринеле бржој корозији
брода. Међутим, други тврде да је узрок овако
брзог рђања у иначе хладним водама пре свега у
појачаном рибарењу изнад тог подручја. Смањена
количина рибе, каже један од научника, значи и да
је уништена природна регулација количине микроорганизама што има за последицу убрзања корозије
биолошким путем.
Прорачуни показују да је темпо пропадања олупине такав да море и рђа дневно поједу око 300
килограма гвожђа са Титаника. Палуба, официрске
кабине и јарбол су већ нестали а рђа је опасно захватила и прамац брода, чувен као место са којег је
Leonardo Di Caprio у филму „Титаник” узвикивао:
„Ја сам краљ света.”
Такође истраживањем, неки научници су дошли до закључка да је Титаник којим случајем ударио директно у ледени брег, број погинулих би
био далеко мањи јер би се прамчани део оштетио али би брод ипак остао да плута на води.
Након ове трагедије, између осталог, донет је пропис да се број спасилачких чамаца мора повећати
како би примио све укрцане путнике.
Маријана Коска НТ 41
НАУТИЧКИ ТЕХНИЧАРИ
У ПОСЕТИ КАСАРНИ
жили су нам опрему за роњење, гумене и металне
чамце, кабину за декомпресију ронилаца...
А за крај, свим посетиоцима су приредили војну
вежбу спашавања на реци, напад и рад ронилаца,
транспортера, мањих и већих борбених бродова.
Јурило се, пуцало се, прави мали рат. По завршетку
војне вежбе припадници понтонерије провозали су
нас саставом по каналу.
Била је среда, 15. септембар 2009. год. наши
професори стручних предмета Предраг Томановић
и Мак Маријан су обавестили моје одељење да је
наша школа добила позив да посети касарну речне
морнарице „Александар Берић” на Рибарском острву и да је тим поводом разред НТ41 одабран да је
представља. То је једини дан у години када је слободна посета свим заинтересованим цивилима који
имају жељу да се упознају са војничким животом,
расположивом техником, наоружањем и способностима припадника наше ратне флотиле.
Било је то дивно искуство, лепо познанство са
официрима Војске Србије као и размена знања.
Слушали смо и упијали сваку њихову реч.
Негде у подсвести имали смо мисао да је можда ратна морнарица наш будући позив. Ко зна,
можда неке од нас, будуће генерације наутичара,
сретну на овом истом месту где смо ми сада. У сваком случају, било нам је драго да наставимо и надоградимо сарадњу наше школе и Војске Србије.
Надамо се да смо били добри гости и сада ми њих
очекујемо за нашу школску славу, Светог Саву.
Сви смо се изненадили и наравно пристали на
овај изазов. Од самог почетка знали смо да ово неће
бити обична шетња стазама, парковима и обалама
ове касарне. Били смо узбуђени јер смо свесни да
ће на неки начин ово бити наш тест стеченог знања
претходних година из области наутике.
Наш љубазни домаћин је био официр Војске
Србије Ненад Миловановић који нам је стрпљиво
објашњавао и показивао сву изложену војну опрему. Заиста, било је задовољство видети велики спектар наоружања како за сувоземно деловање, тако
и за ништа мању и слабију водну доминацију. Упознали су нас са животом и радом војничког позива
у речној морнарици, показали нам ратне бродове,
докове за ремонт војних и цивилних бродова и на
крају и мали музеј са макетама бродова и разне
опреме која се користила на бродовима . Прибли-
Иван Шенк НТ 41
27
ЖЕЛЕЗНИЧКИ САОБРАЂАЈ
НАЈБРЖИ ВОЗ НА СВЕТУ
Пуштањем у саобраћај супербрзог воза
„Хармонија експрес” на линији између градова
Вухан и Гуангџоу, Кина је претекла француске и
немачке конкуренте у брзини на железничким пругама. Просечна брзина овог кинеског воза је око
350 километара на час, при чему највећа измерена брзина коју је достигао на овој релацији износи
394,2 километра на сат, што га сврстава у најбржи
воз на свету.
Ову деоницу пута између две кинеске провинције
дужине од 1.069 километара воз пређе за три сата.
Ово путовање до сада је трајало десет сати.
Супербрзи возови, који саобраћају у Јапану,
имају просечну брзину од 243 километра на сат, у
Немачкој 232 километра, а у Француској 277 километара на сат.
Супербрзи воз поседује и Русија, на траси
између Москве и Санкт Петербурга, саобраћа луксузни експрес „Сапсан”, брзином од 250 километара на сат.
Изградња пруге између градова Вухан и Гуангџоу
је трајала од 2005. године и то уз помоћ иностране
28
технологије, план је да супербрзим возовима буду
повезани Гуангџоу на југу државе са престоницом
Пекингом.
Кина која има другу по величини железничку
мрежу на свету, планира да повећа број „брзих пруга”. У Кини се до 2012. године планира изградња
чак 42 брзе железничке линије. Овај посао биће
реализован у сарадњи са компанијама „Сименс”,
„Алстом” и „Бомбардија”, то је само део веома амбициозног плана развоја железничког саобраћаја у
Кини. Према том плану, садашња мрежа дужине од
86.000 километара биће повећана на 120.000, од
којих ће 13.000 километара бити супербрзе пруге
чиме ће бити повезано 90 одсто популације.
Кини је требало више од 20 година да брзину
саобраћаја возова повећа са просечних 42 километра на час у 1978. години на 100 километра на
час у 2001. Према речима главног инжењера који
је радио на дизајну „хармонија експреса”, изгледа
да је било довољно само девет година да Кина ту
брзину утростручи.
Драган Фуртула. професор
НЕКИ ДРУГИ СВЕТ
Железница, као и све око нас, доживљава велике
промене како на техничком тако и на технолошком
плану. Тренутна ситуација у европској и светској
пракси је таква да возови достижу експерименталне брзине и до 600 км/х, што је пре само неколико
деценија било незамисливо.
Развијене земље почеле су све више и више да
ангажују железницу у масовном превозу путника и робе тако да је настала потреба за развојем
железнице и тај прогрес највише се осликава на
пољу брзина које остварују данашњи супер-брзи
возови. Осим тога, појавила су се и нова техничка
решења, која мењају функционисање железничког
саобраћаја у самом његовом фундаменту. Тако да
данас постоје возови који левитирају (лебде) изнад
железничке пруге која нема шине.
Као одговор на потребе људи да велика растојања
пређу за што краће време нашла се железница.
Али не она стара тандркава и спора железница,
коју већина у Србији познаје, већ супер железница.
Постоје два приступа у развоју железница. Један је
на бази конвенционалних железница, а други је на
бази магнетне левитације.
Магнетна железница
Конвенционална железница
АVЕ
ICE
Супер-брзи возови АGV и ТGV су производ француске фабрике Алстом и они представљају најбрже
конвенционалне возове на свету. ТGV је 3. априла
2007. године, на прузи Париз – Стразбур поставио
нови светски рекорд на конвеционалним железницама од 574,8 км/х. Комерцијална брзина овог
воза, износи од 300 км/х до 320 км/х, у зависности од пруге на којој саобраћа. Да би воз могао да
саобраћа, овако великим брзинама, неопходно је
да шине које су употребљене на прузи буду наменски рађене, боље конструисане и тврђе уграђене у
колосек.
АGV је релативно нов и веома револуционаран
производ француске компаније Алстом. Поред
тога што је овај воз веома брз, он у себи садржи
поједине техничке и експлоатационе новине и карактеристике које су први пут примењене. Како
је овај воз састављен од више кола, новина је да
су мотори уграђени испод сваких кола, а не само
у локомотиви као што је до сада био случај. На
челу воза је уграђен механизам који омогућава
ублажавање силе удара у случају чеоног судара
два воза. Такође воз има најмању могућу емисију
угљен диоксида (ЦО2) по путничком километру, у
односу на друге видове транспорта.
Главни представници конвенционалних железница су: АГВ (Automotrice a Grande Vitesse), ТГВ
(Train Grande Vitesse), Шинкансен, Пендолино, АВЕ
(Alta Velocidad Espanola), ИЦЕ (Inter City Express).
Механизам који ублажава силу удара у случају чеоног судара
Управљачница у АGV
ТGV поставља светски
рекорд
Шинкансен
Пендолино
Емисија угљен диоксида у односу на остале видове
транспорта
29
Јапанско чудо науке и технике први пут се
закотрљало шинама давне 1962. године и то брзином од 200 км/х. Реч је о Шинкансену. Експериментална брзина данашњих Шинкансена износи 443
км/х, док у редовном саобраћају саобраћа брзинама од 300 км/х до 360 км/х.
Пендолино је италијански брзи воз са нагибном
шасијом. Некада их је производио Фијат, а од 2002.
године производи их француска фирма Алстом.
Максимална брзина овог воза износи 250 км/х.
АVE воз је доживео велику експанзију у Шпанији.
Овај воз је продукт компаније Сименс и постиже
максималну брзину у редовном саобраћају од 300
км/х. Изглед АVE возова је карактеристичан јер
подсећа на змију са заобљеним пачијим кљуном,
налик авионској кабини, а у том делу воза је управо
и смештена управљачница. Чак су и седишта у овом
возу дизајнирана по угледу на авионска седишта
Ербаса.
ICE су брзи возови немачке производње и њихов
развој је почео у осамдесетим годинама 20 века.
Тренутно постоје три верзије и то: ICE 1, ICE 2, ICE
3, ICЕ Т и ICЕ ТD. Максималне комерцијалне брзине
које могу да развију ови возови се крећу у распону
од 310 км/х до 370 км/х.
Постоје два представника магнетних железница,
и то: јапански МАГЛЕВ (магнетна левитација) и немачки Трансрапид.
Прва пруга на Свету која функционише на принципу магнетне левитације и која је коришћена у
комерцијалне сврхе изграђена је у Бирмингену у
Великој Британији 1985. године. Била је дугачка
600 метара и повезивала је аеродром са оближњом
железничком станицом. Због великох проблема у
одржавању овакве пруге, она је затворена након 11
година. За сада постоји само једна пруга у дужини од 30 км, која повезује центар Шангаја и нови
шангајски аеродром у Пудонгу.
Јапански МАГЛЕВ возови левитирају уз помоћ
суперпроводљивости магнета. Суперпроводљивост
је појава протицања струје кроз проводник без губитака. Ови возови левитирају на висини од 10 цм.
Такође је, за ове возове, карактеристично да имају
гумене точкове, на којима се воз креће док не достигне довољну брзину за левитацију. Јапански МАГЛЕВ поставио је рекорд на пробној вожњи од 581
км/х, са посадом од 12 особа.
Јапански МАГЛЕВ воз
30
Како ради јапански МАГЛЕВ: На дну воза
постоји суперпроводник, кроз који тече струја без
отпора. Таква струја изазива према Фарадејевом
закону електромагнетне индукције струју у проводнику који се налази на бочном делу пруге. Њихова
магнетна поља су супротног знака окренута једно
према другом и одбијају се попут два истоврсна
магнета и воз лебди приликом кретања. Постоји
још један важан калем са струјом који такође припада шинама и он даје погон возу. Кроз тај други калем протиче наизменична струја али такве
фреквенције да производи померајуће магнетно
поље које делује на суперпроводни магнет у возу.
Принцип рада јапанског МАГЛЕВ воза
Немачки трансрапид је заслужан за изградњу
Шангајске пруге. Овом возу је потребно 2 минута и
свега 5 км пруге да од 0 убрза до 300 km/h, за разлику ICE-у да би достигао исту брзину неопходно је
30 km пруге.
Трансрапид лебди на висини од 1 cm, погони га
линеарни мотор интегрисан у вођицу, такође га карактерише и низак ниво буке.
Како ради немачки Трансрапид: Трансрапид маглев возови лебде на магнетном јастуку
без контакта са подлогом, што значи без икаквог
трења. Пошто немају потребу за точковима и цилиндрима, нема ни губитака који се стварају приликом трења. Потпорни магнети подижу возило до
његових вођица, док магнети за управљање који су
лоцирани са обе стране читаве дужине возила држе
возило бочно на путањи. На местима на којима
воз стоји дуже време потребно је да има стално
снабдевање електричном енергијом. Чим се трофазна наизменична струја укључи, електромагнетно путујуће поље се генерише што покреће маглев
воз у жељеном смеру.
Систем левитације покреће се уз помоћ батерија
и на тај начин је независтан од стварног погона. То
значи да возило може лебдети и док стоји, до пола
сата, без потребе да буде снабдеван енергијом од
споља.
Све кључне компоненте у систему су мултиплициране, што значи да постоји неколико њих, идентично подешених – ако једна откаже, друга преузима њену улогу.
излетања возила из шина је такође немогућ – супер
брзи магнетни левитациони возови су чврсто фиксирани на њиховој шини вођици.
Европска унија је направила студију која је имала задатак да размотри изградњу МАГЛЕВ пруга
које би повезивале већи део Европе. Једна грана
те мреже би према њиховој студији прошла и кроз
Србију и имала би станице у Београду и Нишу. На
први поглед изградња овакве железнице је скупа
37,5 милиона долара по километру за брзе и 18,75
милиона долара по километру за споре МАГЛЕВ
возове.
Где су наше железнице у развоју брзих пруга? Још
давне 1990. године завршен је пројекат Брзе пруге
Србије, али због турбулентних времена није се спровео у реалност. Након 2000. године и демократских
промена у Србији, поново се кренуло у оживљавање
наведеног пројекта. Овај пројекат предвиђа брзине
возова до 160 km/h, и за реализацију је неопходно
инвестирати 4,1 милијарде евра.
Трансрапид
Магнетна пруга у Шангају
Инвестиције у Железницу Србије
Убрзање трансрапида у односу на ICE
Пошто путујуће електромагнетно поље одређује
смер кретања, и практично и теоријски је немогуће
да се два воза крећу један према другом. Случај
До тада, Железнице Србије ће због кашњења
возова у транзиту кроз нашу земљу, морати да
плаћају казне. Задржавање сваког вагона плаћа се
25 евра по дану, а пенали на годишњем нивоу због
тога износе 20 милиона евра.
Жарко Симовић, професор
31
СА МОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА
Четири године школовања и пет недеља праксе
навело ме на размишљање о мом даљем школовању
у овој струци. За ово време сматрам да сам стекла
позамашно знање о Пошти и услугама које она пружа, као и о начину на који све то функционише.
Пошта се може дефинисати као једна велика организација која има своја представништва,
како широм Србије тако и у другим земљама света.
Основна делатност поште је да врши пријем, пренос и доставу поштанских пошиљака. Она такође
обавља послове платног промета, послове штедње,
послове за Телеком Србију као што су продаја
картица за мобилне телефоне, допуне кредита и
слично. Пошта је једно од највећих предузећа, са
мноштвом услуга које пружа, али и која има велики број корисника. Неке од услуга које бих ја
издвојила су: писмоносне услуге(писма, дописнице, тисковине, секограми), пакетске услуге (слање
робе и предмета у унутрашњем и међународном
поштанском саобраћају; откупни пакет, пакет са повратницом, пакет са личним уручењем примаоцу),
новчане услуге(уплате и исплате упутница, уплате
на текући рачун, наплате рачуна, исплате готовина), пост-експрес услуге и друго. Указано поверење
толиког броја корисника веома је оправдано. Поред обичних, да кажем «класичних» услуга, које
пошта пружа, корисницима је на располагању и избор других врста посебних допунских услуга. Неке
од тих услуга су: препоручене пошиљке, пошиљке
са повратницом, авионске пошиљке, надослање
пошиљака на нову адресу, чување пошиљака у пошти, коришћење поштанских преградака, издавање
накнада о пријему итд. Три недеље праксе ја сам
32
провела на одељењу пост-експреса у Пошти 2. Током тог времена имала сам прилику да уочим све
врлине али и мане овог одељења. Пост-експрес је
веома добро организован, по мом мишљењу, ова
услуга је једна од најбољих услуга у Пошти. Она
гарантује сигурност и брзину преноса пошиљака.
Курири су веома добро опремљени како возилима тако и ПДТ уређајима који им служе за брже
скенирање пошиљака. Међутим, мислим да на овом
одељењу недостаје одређена техничка опрема која
би омогућила испуњавање пост-експрес адресница у што краћем року. Такође, сматрам да је простор који је намењен за пост-експрес службу веома
мали, с обзиром на количину пошиљака које свакодневно пристижу. При пристизању, евидентирању
и адресовању пошиљака ствара се велика гужва,
што утиче на брзину рада. Друге две недеље праксе
провела сам у Шалтер сали. Шалтер сала је једно
од најважнијих места у поштама. Овде се врши
највећи број услуга, а то је и једино место где се
обављају послови са корисницима. Оно што могу да
кажем за ово радно место је да су радници веома
љубазни, како са корисницима, тако и међусобно,
што је изузетно важно. У сваком тренутку спремни
су да помогну својим колегама, али и нама, ученицима. Мој посао, током праксе у Шалтер сали,
односио се на пријем и испоруку пошиљака. У овој
пошти могућ је пријем свих врста пошиљака, како
за унутрашњи, тако и за међународни поштански
саобраћај. Могуће је слање пошиљака са повратницом, са издвојеним руковањем, авионско слање,
препоручено итд. Такође је могућа и испорука свих
ових пошиљака, али и многих других. У погледу самих услуга које се овде пружају, ја немам никакву
замерку. Али, оно што представља проблем свим
радницима је мали простор и недовољно места за
остављање пошиљака. Примљене пошиљке налазе
се свуда по поду Шалтер сале, што отежава рад и
пролазак кроз саму шалтер салу. Још један недостатак је то што када корисник дође по своју пошиљку
радник мора да шета од просторије до просторије
да би кориснику омогућио преузимање пошиљке.
Сматрам да недостаци и мане које сам навела знатно утичу на ефикасност и брзину радника.
Када би се нешто учинило по том питању вероватно
би сами процеси пријема, испоруке и доставе били
квалитетнији.
Слободанка Драгојевић ПТТ42
ЗА НАШУ ДУШУ
Четири године са њима никада не може да оде
у заборав. Они су „штребери“, они су амбициозни, њих сви воле, они се „шлихтају“ професорима,
„у свакој су супи мирођија“, дакле, одељења ПТТ
смера.
Сваки смер мисли да је најбољи, неки воле титулу најгорег, али сви су они занимљиви на неки свој
начин.
Иницијатива за окупљање бивших одељења ПТТ
смера потекла је од одељења ПТТ32 одељењског
старешине Јадранке Блажић. Разредне старешине
бивших пететеоваца су добиле задатак да обавесте своје некадашње ученике да дођу у школу на
дружење и на књижевно вече, добру музику и закуску.
Друштвене мреже су се показале као изванредно средство за споразумевање и у кратком временском периоду смо добили одговоре да долазе на
дружење.
Ивана Благај и Тамара Ранђеловић су говориле
своје стихове, а Мелани Цибула их је пратила на гитари, Сара Биреш је имала плесну тачку. Имитације
су бивше ученике поново вратиле у школске клупе.
Присутним професорима је било изузетно забавно
и сами су се проналазили у појединим скечевима.
Сјајни имитатори су биле: Јелена Бијелић и Јелена
Радојевић. Водитељи су били Никола Андрејић и
Дуња Дотлић.
Након званичног дела програма, наставили смо
дружење и стварно је било дивно, и професори и
ученици су били срећни присећајући се прошлих
дана и анегдота везаних за поједине ситуације.
Презентација начињена од старих
школских
фотографија их је вратила у школске клупе.
33
ИМАМО ЛИ РЕДРАСУДЕ?
34
Предавање на тему Структура становништва била је повод, да на часу географије, започнемо расправу о предрасудама са нашом професорком Љубицом Ђукић, које су, чини се, од
давнина веома укорењене у свим срединама.
ПРЕДРАСУДЕ су врсте ставова код којих је
очигледан недостатак оправданости, логичка
неоснованост, праћене су емоцијама, отпорне
су и тешко се мењају. Предрасуде могу да буду
и позитивне и негативне. Често су оне негативне: осуђивање, потцењивање, непријатељски
став, спремност да се приступи активности
против група или појава према којима постоје
предрасуде.
У социјалној психологији се највише
пажње поклања изучавању негативних и расних предрасуда. Предрасуде су „склоне“ да
генерализују, а такве генерализације се упорно одржавају.
Предрасуде према појединим мањинама
постоје због тога што припадници тих мањина
поседују личне особине које представљају
опасност за друштво и ометају друштвени напредак.Таква схватања заступају, пре
свега, присталице различитих расистичких
концепција. Ово је неприхватљиво, јер нема
ниједне особине личности код ма које групе
по којој би се они разликовали од свих чланова неке друге групе, нације или расе. Осим
физичких разлика између тзв. раса, сасвим је
сигурно да психолошких разлика нема.
Полне предрасуде
У већини култура се одржава стереотип
жене као слабе, нежне, осећајне и зависне, а
мушкарца као јаког, агресивног, храброг и независног. То доводи до чињенице да су жене
на нижим друштвеним положајима, имају
мање моћи, мање су социјално слободне и
не могу толико да напредују као што то могу
мушкарци.
Етничке предрасуде
Представљају крупан друштвени проблем.
Због друштвеног значаја предрасуда уложено је много покушаја у тражењу начина борбе
против предрасуда
Сматрам да треба да се одупремо предрасудама, тако што нећемо стварати или усвајати
искривљену слику о онима које не познајемо,
тако што нећемо просуђивати о некоме на
основу његовог физичког изгледа, образовања
или материјалног стања. Онима о којима су
створене предрасуде тешко је да се суоче са
лошим мишљењем окружења о себи и имају
много муке да се докажу и да се представе у
правом светлу.
Анна Пауновић ПТТ11
ТОЛЕРАНЦИЈА
Толеранција је поштовање, прихватање и уважавање различитости у нашим и светским културама, наша форма изражавања и начин да будемо људи!
Толеранција је одговорност која носи људска права и прихватање чињеница да
људска бића природно различита у својим наступима, говору, понашању, веровању и
вредности имају право да живе у миру и право да буду баш онакви какви јесу.
Андријана Петковић ТДС 12
ISTI,
ALI MALO DRUGA^IJI
Роми су народ без домовине и без властите политичке организације. Код нас нема ни традиције
о држави, ни национализма. Веома смо сложни
и никада нисмо водили освајачке ратове. Роми
су лутајући народ индијског порекла, распршени
по целом свету, претежно у Европи.Ромски језик
припада индо-иранској групи језика, а у северној
Индији има много језика сродних ромском. Нема
тачних података о почецима миграције из Азије,
али се претпоставља да су почеле у 13, веку. Прелазе преко Балканског полуострва, где се један део
задржава, а остали настављају даље. На подручје
Америке стижу око 1800 – те. Рома има негде
између десет и дванаест милиона.
Традиционални Роми цене проширену породицу. Невиност је кључна ствар за неудату жену. И
мушкарци и жене се венчавају веома млади.
Религија Рома је магија, а по правилу прихватају
веру земље у којој живе. Очувало се веровање
у добре и зле духове и у уроке. У месецу мају се
окупљамо да дочекамо пролеће, а тај обичај се
зове Херћелези или Ђурђевдан.
Роми обожавају музику. У многим земљама смо
познати као професионални музичари. Највише
свирамо виолину, виолончело, контрабас, цинбала,
а код нас, посебно, трубу.
Недостатак образовања је је једна од највећих
препрека за социјалну интеграцију. Куће од картона, нехигијенски услови живота и генерална
социјална неприлагођеност су слика већине наших
сународника. Наравно, не живимо сви тако. Желимо то да променимо. Све више нас иде у школу, завршавамо средње школе и факултете, тако
дајемо допринос и свом народу, али и онима који
живе са нама.
ШКОЛА У ПРОЈЕКТУ
Селман Морина В32
ИНКЛУЗИЈЕ
Од пре четири године школа се прикључила Пројекту инклузије ромских ученика у АП Војводини. У школи је
именован ментор, професор Слободан Јовановић, који је пратио успех ученика и редовност у похађању наставе
ученика Рома током целе школске године.
Пројектом је обухваћено једанаест ученика ромске националности. Они су били учесници акције „Можемо
заједно“, која је била спроведена у оквиру Међународног дана толеранције у новембру месецу.
35
ЈЕДАН покушај да се одговори на питање:
?
О
М
С
КАКВИ
Уколико желимо да говоримо о карактеру или
карактерним особинама неког народа, лако ћемо
се наћи на клизавом терену и заћи у област „предрасуда“( о којима смо писали у овом броју). Да
ли народ има карактер, ако знамо да народ није
појединац, да је он скуп различитих људи, различитих интересовања, жеља,...? Ипак, често у налетима самопохваљивања истичемо наше „вековне“
добре особине, а када смо силно љути на актуелну
ситуацију, позивамо се на оне мрачне особине које
су, такође, део наше карактерологије.
Први наши културолози и антрополози су били
Вук Караџић и прота Матеја Ненадовић. Потом,
се у књизи „Балканско полуострво“ Јован Цвијић
бавио карактером народа. Потреба да се дође
до дефиниције српског карактера је настављена
и крајем двадесетог века у делу Петра Џаџића
„Хомо Балканикус“, Душана Тешића „Пркос“. На
прагу двадесет и првог века су на хумористичносатиричан начин Србе окарактерисали Драгољуб
Љубичић у књизи „Национални парк Србија“ и
Душко Ковачевић у „20 српских подела“. Овде
су наведени само неки од аутора, а има их много
више.
Неки су то радили добронамерно и истинољубиво, без непотребних страсти и деструктивне
жестине. Други, су опет претеривали у самохвалисању, а трећи су видели све црно и много горе него
што јесте. Много тога, наравно, зависи и од времена када се врши проучавање „личности“ једног народа.
36
Сви они нам доказују да препознају КОЛЕКТИВНУ ЛИЧНОСТ НАРОДА, која се може анализирати
као и личност сваког појединца. Драгослав Бокан
истиче да се у Срба ратнички карактер и независни дух врло брзо преображавају у анархични отпор
сваком ауторитету и нихилистичко одбијање одозго задатих правила и прописаних закона. Тако да
можемо рећи како се, често, наше најбоље особине
претварају у оне најгоре.
Ево неких лоших и добрих особина ове колективне личности (а ако неко има шта да дода
или да одузме имаће прилику у следећем броју
„Саобраћајца“):
- лењост, површност, неозбиљност, нестрпљивост,
вишак погрешно усмерених страсти, недостатак саучешћа, неповерење, инат, тврдоглавост, непоузданост, малодушност, недостатак
елементарног смисла за реалност;
- јунаштво, спонтаност, урођена ведрина, словенски шарм, страсна правдољубивост, ненамештена гостољубивост, животна радост, готово дечије праштање, склоност самокритици...
Међусобно се преплићу и српске врлине
и српске мане. Свака особина може бити добар савезник, али никако господар, јер свако
претеривање, па чак и оно добро, може се претворити у лоше чињење.
Душанка Ђокић, професор
НИЈЕ ТЕШКО БИТИ ФИН
Пре неколико година на РТС 1 су се у паузама
емисија, филмова, вести, приказивали скечеви од
неколико минута са заједничким закључком: „Није
тешко бити фин.“ Тада смо расправљали о томе ко
је идејни творац овакве форме, какав је избор глумаца, а теме су нам се чиниле, чак, баналне. Ипак,
избор тема није био нимало наиван.
У протеклих двадесетак година су нам се дешавале разне ружне ствари и заборавили смо да се
саосећамо са другима, јер смо сматрали да ако
што јаче отупимо на туђе несреће себе спашавамо
истих. Полако усвајамо капиталистичко схватање
света које у другим људима види, пре свега, конкуренте.
Сетите се колико пута дневно вам неко пожели
„Добар дан“, осмехне вам се и љубазно јави? И колико често ви то учините некоме?
Мишљење већине је да је љубазност само обична слабост или још горе, израз нечијих нечистих
намера . Љубазност се налази између ароганције
(која показује да неко мисли да вреди више од других) и сервилности (која поручује да неко мисли да
мање вреди од других).
С љубазношћу поручујемо да ценимо друге,
али и да ценимо себе. Она је знак поштовања и
самопоштовања. Љубазно понашање је наша слика
о себи, јер тиме шаљем поруку да поштујемо и да
желим да и нас поштују.
Многи ће рећи: „Зашто да будем љубазан када
ме он (она) нервира или када ми је досадан?“
Љубазност нема везе са љубављу. Волимо мали број
људи и то је нормално, али то не значи да сви остали (већина) морају да осете гнев нашег невољења
или мржње.
Скоро сам прочитала у једном мушком часопису да је један од начина мерења цивилизацијског
напретка анализа нечијег става према неблиским и непознатим људима. Наиме, што су људи
цивилизованији и културнији они су и обазривији
према људима око себе, а из обазривости произилази љубазност.
Из ове приче произилази и савет мојим ученицима:
- пристојно је поздравити професора на улици
са: „Добар дан“(а не са „Ћао“), и то не само
онда када ти од тог професора зависи оцена,
већ и када ти више није професор (чак и кад
мислите да смо вас заборавили ,то није тако);
- пристојно се обратити сваком запосленом у
школи, поштујући његове године и звање;
- поштовати друга из одељења, дворишта, са улице, без обзира колико сте различити (слушате
различиту музику, навијате за супарничке клу-
бове, или вам се допада иста девојка), јер тиме
му шаљеш поруку да и он тебе поштује на исти
начин.
Најбољи начин за то је да свакодневно вежбамо
љубазност. Почните од „Добар дан“ са осмехом, а
генерална проба ће бити за време вашег дежурства
када ћете без устручавања показати све то лепо што
сте научили, а самим тим и деловати на неке професоре којима је прави терет превалити то „Добар
дан“, а о осмеху и да не говорим.
Душанка Ђокић, професор
37
ГОДИШЊИЦЕ, ЈУБИЛЕЈИ...
,,Тад моја вила преда ме грану"
100 година од објављивања најлепше љубавне песме српског романтизма
„Santa Maria della Salute“
Исидора Секулић ће ову песму назвати „најсилнијом љубавном песмом српске
књижевности“, зато што је Костић носио у себи
све док она није добила потпуни сјај и постала
његова лабудова песма. У његовом личном дневнику постоји запис: „Знате за мене је Л.... није сасвим
мртва... Она долази да ме види, у сну. Али кад ми се
јави Она, то није сан као други. То баш она буде ту.
Она удеси сан. Она уђе у моју памет, моју душу, за
минут један, и изиђе из ње са сном.“
Четрнаест година је Лаза Костић носио у себи
ову песму. Када је имао педесет година, упознао
је деветнаестогодишњу девојку, Ленку Дунђерски,
кћерку свог доброг и богатог пријатеља. Између
њих се родила љубав. Ипак, Костић схвата да је
разлика у годинама велика, бежи у манастир Крушедол, где ће остати неколико година. Ленкин отац
га жени богатом удовицом из Сомбора, коју никад
није волео. Одлази са њом у Венецију, а у то време
умире млада Ленка Дунђерски. У тренутку Ленкине смрти он упознаје лепоту предивне грађевине у
Венецији, храм Госпе од Спаса (Santa Maria della
Salute).
Песникове слатке муке почињу кад „ моја вила
преда ме грану“, а таква је да је „лепше не виде
вид“. Међутим у борби између срца и разума „памет ме стегну“, признаје песник“утекох од ње – она
свисну“. Смрт вољеног бића описује као катаклизму,
као смакнуће света, а своју љубав види у космичким димензијама: „У рај, у рај у њезин загрљај.“
Осим личне исповести, која је у овој песми
и најдоминантнија, није за занемаривање први
део песме у којем песник тражи опроштај, зато
што у својој, раније објављеној, песми „Дужде се
жени“ критикује сечу далматинских шума које су
употребљене за градњу храма Госпе од Спаса. Суочивши се са трајном лепотом храма, он показује
одушевљење и срећу што је нешто словенско помогло да се опредмети оваква лепота.
Лепа жена - ,,Само за бол и муку здадена"
Првобитна концепција „Нечисте крви“ је била
приповетка. Станковић је објављивао у часопису
„Градина“ неке делове из рукописа „Историју Софкине нечисте крви“. У тим текстовима су објављени
и неки мање важни детаљи, често понавља читава поглавља, што је било занимљиво за даље
проучавање. Први наставак који је објављен је и
први текст „Нечисте крви“, почиње управо оним
38
поглављем којим се завршава коначно штампани
роман.
Судбина овог дела као и његовог писца, била
је и остала потресна још по неким особеностима.
О престанку објављивања „Нечисте крви“ у наставцима две су претпоставке од којих је по првој
штампање текста прекинуто у „Градини“, јер уредник није хтео да штампа познату чулну сцену са глу-
вонемим Ванком, а по другој да је Бора престао да
шаље наставке кад „Градина“ није имала да му плати хонорар. Материјалне недаће су писца пратиле
све време његовог живота. Ипак, ће роман први пут
бити објављен као сопствено издање писца. Тада
је изашао краћи за 30 до 40 страна, а рукопис тог
дела је био изгубљен, пошто аутор више није имао
новца за штампање. Поред тога писац је морао сам
да продаје књигу, која му је касније донела славу!
Да ли је иједан српски романописац дао толико
простора жени у свом делу као што је то учинио
Бора Станковић? Наша књижевност тешко искаче из својих патријархалних оквира. Мушкарац је
увек носилац идеје, он је покретач радње, од њега
све почиње и са њим се све завршава. Необично је
што ће у центру пажње у делима овог аутора бити
жена, и то на југу, тамо где је увек тужније, тамо где
све ново увек долази касније и где кад и дође тешко
проналази место.
Бора није размишљао о еманципацији жена (хвала Богу!), нити је иједна његова јунакиња модерна, еманципована хероина, он је њу доживљавао
са свим њеним жељама, страховима и надама.
Њихова трагедија лежи у њиховој несвакидашњој
лепоти и снази. То је лепота која има магичну моћ,
паганску, она заврти памет мушкарцу...
Меша Селимовић
,,Добри људи су срећа на овом свијету"
Ове године обележава се стогодишњица рођења
књижевника Меше Селимовића. Он је један од
највећих писаца са простора бивше Југославије.
Написао је многа дела међу којима се највише
издваја славни роман „Дервиш и смрт“, објављен
1966. године за који је добио низ награда, од којих
су најзачајније НИН-ова, Горанова и Његошева награда. Писац је био окупиран смрћу брата Шефкије
и из његове патње, страха и огорчености на тадашњи режим и власт, настало је изузетно дело “Дервиш и смрт“.
Писац повезује древну мудрост са
модерном уметношћу тако да и сам
роман започиње, а и завршава се сада
већ чувеним слоганом из исламске
свете књиге- „да је човјек увек на губитку“.
Радња романа се збива у XVIII
веку у босанској касаби. Главни јунак
је Ахмет Нурудин-дервиш, који се
сусреће са потешкоћама које му доноси хапшење његовог брата. Ахмет
Нурудин о себи каже: „ Четрдесет ми
је година, ружно доба: човјек је још
млад да би имао жеља, а већ стар
да их остварује.“ Ахмет се гнушао
окрутног света око себе и колебао се
између сопствених надања и циљева и
сопствене издаје. И као што сам писац
рече он зна да су „зло и добро често
веома блиски“.
Вративши се из крвавог рата, где је доживео
многе успоне и падове и схватио да постоје битније
ствари од сопственог задовољства, одриче се
љубави жене која је била спремна да учини све за
њега и уместо тог живота бира други пут, окреће
се религији. Ахметова вера у Алаха била је изнад
39
свих граница, била је непоколебљива. Ахмет је
Куран сматрао за светињу, и пут који сваки човек
треба да прати, а својом дужношћу је сматрао да
себе и друге мора да чува од греха. Ахмет Нурудин
је захваљујући Курану коме је слепо служио створио себи „тврђаву“ у којој је проналазио сигурност
и самопоуздање. Међутим ситуација у његовом
животу се потпуно мења убиством брата Харуна.
Братовим убиством све оно у шта је веровао изгубило је свој смисао, било је порушено као кула од
песка. Све се изменило, ништа није било као пре.
Схвативши колико је мала његова улога у друштвеном животу у текији бива разочаран и не остаје
му ништа друго до тога да се повуче у себе. Баца
се у очај, борећи се сам са собом и својим принципима. Оклева да предузме било шта уплашен
да не изда веру и Алаха. Међутим, уплашен и по-
нижен, није у могућности да све заборави и врати
се свом мирном животу – не може. Тога тренутка у
њему се јавља оно људско, схвата норме и законе
друштва изван текије, схвата неправду која се чини
свакодневно не само њему него свима – „Сва неправда је једнака, а човјеку се чини да је највећа
која је њему учињена. А ако му се чини, онда и
јесте тако, јер се не може мислити туђом главом.“
Од тада његов стуб ослонац јесте мржња уместо
вере. Његов живот добио је смисао, имао је разлог
за живот – освету.Човек никад не зна шта му живот
носи. „Живот је шири од сваког прописа. Морал је
замисао, а живот је оно што бива“
Слободанка Драгојевић ПТТ42
Оријентације Данила Киша
,,Хомерски дар је способност писца да у свом
стваралачком чину и у свом опусу активира све
језичке потенцијале, језичко памћење, све знање,
сва искуства, све пројекције и све временске модалитете у њему похрањене и да отуда, језиком из
језика, створи интегралну визију света. Књижевност
таквих писаца обухвата дословно све облике духовности: мит, религију, историју, антропологију,
психологију, социологију, поезију, филозофију...
Ако писац користи поступак цитатности, ако
алузијама, асоцијацијама у цитатима увлачи читаоца у своју културу, онда он не пише сам, већ са
својом културом. Писци хомерског дара, наравно
почињу од мита.‘’ (О Кишу и Пекићу).
Романи Башта, Пепео и Пеишчаник као и збирка
прича Гробница за Бориса Давидовича, послужиће
нам за посматрање неких формално-стилских
квалитета или типичних поетичких начела постмодернизма. Киш је, да напоменемо, имао изразиту теоријску самосвест о својој уметности (типично за већину писаца двадесетог вијека, који су
40
се истовремено бавили и књижевном критиком,
есејистиком итд.), што је и обзнанио у свом делу
Час анатомије, откривајући и образлажући природу уметничких поступака свог списатељства, тако
да ће нам и неки његови теоријски увиди послужити за раскринкавање његова постмодернизма.
Слојевитост, у роману Башта, Пепео, открива се
већ интересевањем Андреаса Сама за сновидно,
ониричко, оставља нам траг романтичарских као
и симболистичких ретуша, понирања у несазнато
и тајанствено, у симболе сна. Едуардов ред вожње,
породица која је настањена поред пруге, живот у
предграђу, лудило Едуарда Сама, фактори су што
стварају свет дела толико својствен авангардној
уметности. Одушевљење и занос руском Октобарсом ревоуцијом која је, најбоље рећи, створила руску авангардну књижевност својим бунтом и својом
крвљу, такође је била снажан подстицај за Киша,
читао је и преводио дела руских авангардних писаца. По свему судећи проучавање прозе ових писаца дало је збирку прича Гробница за Бориса Давидовича. Пешчаник повезује са романима Џојса и
Фокнера.
Стваралаштво Данила Киша утапа се у токове европске и светске књижевности. Кишов допринос развоју српске књижевности је неизмеран
и несагледив, његова интересовања и стрпљива
трагања за различитим формама романа, поступци обликовања које је у својој списатељској пракси
користио, имала су за последицу да српска постмодерна књижевност стане чврсто на своје ноге,
његов Породични циклус био је подстицај прози Давида Албахарија који га узима за свог претечу, али
и остали наши постмодернисти и даље развијају
конструктивне принципе Кишових романа.
Игор Калајџија, професор
Из ученичког пера
,,Српска духовност се вековима бранила пером и мачем"
Духовност је нешто што губи смисао када покушавамо да је објаснимо речима. Она се провлачи кроз читаву историју човека. Сведоци смо да
се свет мења из дана у дан, а те промене су још
драстичније ако их посматрамо кроз векове.
Традиција неких народа је преживела промене епоха, и успела да живи преносећи се с колена
на колено. У многим књигама се износе теорије о
смислу и постојању света, о политичким виђењима,
а све то даје слику о начину живота и рада једног
народа, даје слику његове традиције.
Књиге чувају вековима нашу духовност и
традицију. Ко је вековима бранио нашу духовност
и традицију, тај ће пером бити записан у књигу која
се чува и којој се верује. Којем се год избору обратимо, било то библијско, књижевно или ликовно,
анђели су живи највећим делом наше прошлости и
садашњости, баш као и наша духовност и традиција.
Било то да је анђео леп или снажан, или немоћан
и сломљених крила, он увек у себи носи добру снагу и моћ. Постојање анђела се не може доказати
начинима које ми људи обично користимо, они се
могу осетити срцем. Човеком се не рађаш, човеком
постајеш. Људска душа је вечна, а физичка смрт
означава крај једног живота, али уједно представља
и прелаз у други живот.
Вековима су људи записивали све догађаје пером и чували свету књигу својих сећања и тако је
преносили са генерације на генерацију до дана
данашњег.
Николина Муљајић СТТ 41
ала је леп овај свет
Заиста сам хтела да пишем о нечем другом инспирисана хладном кошавом која немилосрдно
хара градом, али предомислила сам се.
Следеће што ме заокупља, ако занемарим ветар,
је ова учмала средина у којој се налазимо. Омладина нам је лења. Нико ништа не ради. Сања велике
снове, а није спремна да направи ни најмањи корак
и крене даље. Ретко ко храбро хрли ка циљу. Не ја
се не слажем са оним: „Хиљаду ти степеница треба
до врха, а једна до дна.“ Није тако. Већина младих
лако посустаје, нема способност да истрпи и да иде
даље. Ма које дно? Пењи се! Али, не! Није проблем
у пењању. Проблем је у томе што прво треба искорачити. Због чега су они који раде паметне ствари увек на мети нерадника? Цените свачији труд!
Гледам само шта се све дешава. Љубомора прожима и нагриза сва та млада бића, а они се гуше у
беспослици. Ретко се ко обрадује нечијем непретку и успеху. Тек кад је тај неко на врху, онда се
окупљају око њега и развлаче своје вештачке осмехе. Чим се окрену :“Шта изиграва? Смешан је. Ал'
је њему досадно.“ Не драги. Окрените се око себе.
Шта сте урадили до сад? Прочитана књига? Погледан добар, поучан филм? Научен страни језик?
Било шта написано, насликано одгледано,... Да ли
вас је некад привукло тако нешто? Учините тако нешто за себе, за друге. Рад пружа јединствен осећај
и оставља траг за собом.
И поред горчине која ме је ухватила „у круг“
осећам да је овај живот леп и треба га што боље и
лепше живети.Свако нека нађе свој кутак под овим
сјајним звездама над нашим, понекад празним,
усијаним главама.
Горана Славов ПТТ 21
41
угао живота
„Добро дошао кући, нови друже“ – рече жена
свом управо купљеном цвећу, под именом „дрво
живота“, чијег је рођака помно посматрала и дивила
му се код своје пријатељице са осмог спрата. Дрво
је било једноставно, а највише је уживало у чарима
умерене климе, као и жена. Имало је дугуљасте,
уске листове уоквирене црвеним лајснама које су
биле слојевите , степенасте грађе и чинили да лист
као целина изгледа оштро. Жена је избегавала да
га додирне, али је таква врста лепоте најдража –
оно што волиш са даљине. Дрво је имало танко,
прстенасто стабло сиве боје. Жена је у њему видела
пусто острво, бледо сунце и чула тиху музику.
Атмосфера и амбијент који је представљао бег од
свих жениних проблема и обавеза, место које не
зна за време. Сан свих пословних људи у средњим
годинама.
Поставила је своје „дрво живота“ у најосветљенији
угао своје собе. Узевши марамицу, полако је њоме
повлачила листове од стабла ка врховима, причала
му, миловала га.
Прошло је месец дана од када јој њен нови
пријатељ краси дом. Желела је да у сваком углу има
то дрво, да може да се закључа у собу и цео дан
провесе са њим. Та жеља била је више неизводљива
него сулуда, јер би дрво као јединка тада изгубило
смисао. Дошла је на идеју. Почела је да путује по
иностранству и сваки пут би донела неки сувенир
у свој стан, који би пронашао место у неком од
углова, или на полици.
Прошло је месец дана. Жена је седела у својој
соби и дивила се својој машти, усклађености својих
углова и полица.
„Колико год ствари да донесем, нећу дирати овај
угао живота“: - рече док је испијала јутарњу кафу.
И тако, седећи на поду, благо га помилује. „Он ми
доноси срећу због овог дрвета.“ – настави љубећи
му листове.
Прошло је још месец дана. Овог пута није могла
да одоли колекцији минијатурних пирамида из
Египта, као ни сету за чајанке из Лондона, као ни
тањирима – сатовима који су долазили у дугуљастим
пакетима у сетивима по шест комада, поређаним
од најмањег до највећег са мотивима Венеције, а ни
раскошној порцеланској саксији за свог пријатеља.
Пресађивање из једне саксије у другу је ишло глатко,
он се није бунио. Срж проблема је представљао
дрветов јадан, сићушан и празан изглед, наспрам,
ма не само саксије која је изгледала као да ће
га сваког тренутка прогутати, већ и преосталих
ствари у соби. Следећег поподнева утисак је био
сувише окупиран кичастим изгледом собе да
42
би се о њему уопште могло расправљати. После
дужег размишљања жена је одлучила да попуни
празан зид угла живота једном сликом своје родне
улице. Слика је била премала. Када је покушала
да углави столић, занемаривши нестабилност
саксије, резултат је био катастрофалан: оборила
је свог пријатеља. Тога дана је била непријатно
расположена и схватила је да се то рефлексивно
одразило и на њену собу.
Одлучила је да размисли сутрадан. Пожалила се
другарици код које је први пут угледала то прелепо
дрво. Зачула је звоно на улазним вратима. По свом
доласку другарица је почела да мења тако пажљиво
одабран изглед собе.
„Овако је код мене.“ – рече другарица –
„Комбинујеш велико и мало, да све буде у неком
складу, то је сва мудрост, али не правиш велике
разлике у величини.“
Жена се сложила. Када је остала сама, села је у
фотељу и посматрала нови изглед собе који је био
складан, али комбинације ствари нису биле онакве
какве би она желела, и то је у њој будило велики
немир.
Било је вече. Жена је провела поподне у
соби у којој није осећала ону енергију, смирај и
ентузијазам, већ само уљеза како лебди у ваздуху,
нагриза њен скупоцени намештај. Мотивација
се треперећи гасила због недостатка некадашње
маште. Узела је свог пријатеља и изнела га на
терасу.
Једног јутра, након месец дана, жена је изашла
на терасу да поздрави свог пријатеља и сунце.
Цикнувши од запрепашћења, узела га је и утрчала
назад у собу. Ставила га је на средину собе.
Црвене лајсне њеног пријатеља биле су нагрижене
жућкастим полукруговима, а било је листова који
су добили примесу жуте. Узела је бокал са водом и
залила земљу око корења које је вирило.
„Рекла је да се нећеш осушити! А ни ја нећу да
ми се срећа угаси!“ – викала је жена на своје дрво,
потом заћута. Једним погледом на онај угао све је
схватила. Скинула је полицу са сувенирима са зида,
и слике, померила вазе са пода. Вратила је свог
пријатеља у угао.
„Ових дана је било много сунца, можда би
требало да га чешће заливам.“ – промрмљала је
досипајући још мало воде из бокала.
Прошло је последњих неколико дана, дрво
је било потпуно суво. Жена је бацила дрво. Угао
живота је нестао иза велике стаклене витрине.
Андреа Пушкарић ТУТ 41
Најчитаније књиге
ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ
у школској библиотеци
Према легенди, клинови којима је Исус Христос био прикован за крст нестали
су након Његовог васкрсења. Један је уметнут као део у круни, други је стављен
на врх копља, а трећи је претопљен у сечиво мача...Онај ко буде имао у поседу
ове три ствари завладаће светом. Иста легенда каже да се трећа света реликвија
налази на Балкану, на југу земље коју потреса грађански рат, у граду где је рођен
Константин Велики.
У пролеће 1939. Хајнрих Химлер поклонио је Адолфу Хитлеру мапу са уцртаних шест праваца у којима би требало да се крећу истраживања древне аријевске
прошлости.
Један од тих праваца показивао је на Србију.
Пет година касније, у Нишу, официр СС Хајнрих Кан успева да пронађе
локацију места које крије тајне великог римског императора. Мач за којим Хитлер
толико жуди налази се испод темеља античког Наиса, у збирци оружја означеној
као Константиново раскршће. Али на путу који Кан треба да пређе, испречиће
се двојица људи: загонетни четнички мајор Немања Лукић и командант одбране
града-баварски племић Ото фон Фен. У исто време, поред бомби које савезници
бацају са неба, Ниш потреса серија стравичних убистава...У лудилу рата, то наизглед никог не узбуђује, али
једна древна реч се може чути како је тихо изговарају војници на мртвој стражи-та реч је ВАМПИР. У ноћи
када савезнички бомбардери буду запалили небо изнад Ниша, недокучива жудња одвешће у подземље оне
који немају шта да изгубе...
ХАЛЕД ХОСЕИНИ
Књига говори о детињству проведеном у Авганистану, где главни јунак
Амир, живећи у очевој кући, одраста заједно са Хасаном, сином слуге свога
оца и све време се надмеће и бори за очеву љубав, управо с њим, који му
је и најбољи и највернији пријатељ. Иза личне и породичне драме, добијамо
увид у сложену структуру и односе авганистанског друштва пре његове
коначне деградације ‘90-их година овог века и доласка талибанске власти.
Овај роман додирује тамо где највише боли, тамо где је човек појединац немоћан
да се супротстави моћи, режиму, судбини, па и својој људској слабости. Књига
о патњи и храбрости, моралу и људскости, укратко-књига о вредностима које
се мере истом мером на свим меридијанима.
Маријам има тек 15 година када је шаљу у Кабул да се уда за несрећног и
огорченог Рашида, тридесет година старијег од ње. Готово две деценије касније,
у земљи која убрзано тоне у пропаст, трагедија погађа петнаестогодишњу Лејлу,
која мора да напусти свој дом и ступи у Маријамино несрећно домаћинство.
Њих две, наћи ће утеху једна у другој, њихово пријатељство постаће веза снажна
као веза две сестре, нераскидива као веза мајке и ћерке. Истрајност две жене
наилази на искушења која нису могла да наслуте ни у најгорим кошмарима.
ГИЈОМ МУСО
Први преведени роман је ЗАТО ШТО ТЕ ВОЛИМ. То је дирљива људска драма,
чаробна љубавна прича која вас увлачи у мистерију и држи вас у неизвесности...Прича чији завршетак нећете лако заборавити..
Други преведени наслов је САМО БУДИ ОВДЕ. Ово је незаборавна прича о
љубави...Напето путовање у непознате сфере које се ишчекује са кнедлом у грлу.
Трећи, надамо се не и последњи, преведени роман на српски језик је КАКО БИХ
БЕЗ ТЕБЕ. Овај француски бестселер је дирљива и заносна прича. Књига уз коју ћете
заиста уживати. Преко кровова Париза до сунчаног Сан Франциска путује прва љубав
која вечно траје, а са њом и заносна прича пуна неизвесности и чаролије.
Ивана Динчић, библиотекар
43
МУЗИКА
Тужне песме о несрећним љубавима
Немања Косић - БИГ ЗУ
Текст је преузет са
Немањиног фејсбук
профила
Са својих 15 година
почео сам да се бавим
музиком, као тадашњи
члан групе "Zitiva Crew".
Након распада групе
наставио сам соло
каријеру не више у РЕП,
него у правцу који носи назив DANCEHALL/R&B. Иначе
Dancehall је жанр популарне музике Јамајке, налик на
реге. Средином 80-их, дигитална инструментација
превладава и мења се звук. Ритам и блуз, често
скраћено R & B, је жанр популарне музике који је
настао 1940 год. Термин је касније имао велики број
промена у значењу, али се у основи односи на музичке
стилове који се развијају уз електрични блуз. До
70-их, ритам и блуз је служио као покривач термина
за душу и фанк. У 80-им, новији стил R & B постаје
познат као савремени R & B.
Албум „Црне руже“ чине песме са тужним тоном,
говоре о несрећним и погрешним љубавима. Ипак,
аутор не губи веру у љубав, он само жуди за правом
особом и има наду да ће је пронаћи.
„И кад возови оду сви
И останемо само ја и ти,
Ти тако лепа као светло дана,
Црвен руж и коса плава
Додирни ме, умирем...“
Остаје нам да нас Немања позове на концерт
и да се уверимо у вредност његових песама и да
се придружимо његовим бројним обожаватељима
које има на фејсбуку и који воле његову музику.
„РЕП“ музика и култура
Када се прича о реп музици прве асоцијације
на њу су новац или насиље, криминал или дрога.
Заправо репери су као и сви остали, нормални људи,
који само следе другачији стил живота.
Често наилазимо на одбацивања од стране
људи који не подржавају реп. Данас еп постаје све
заступљенији и на домаћој музичкој сцени, а то
показује и број иностраних реп музичара који код
нас одржавају концерте.
Једна реп песма је увек једна животна прича,
микс осећања, аутобиографско стваралаштво, јер
већина репера сами пишу своје песме. У њој су
сачувана сећања са мало уличног жаргона, она је
увек посвећена одређеним особама.
Реч „REP” на енглеском језику значи „Rhytm and
Poetry“ у преводу спој ритма и поезије.
Уз ову музику иде и посебан стил облачења.
Момци се облаче спортски (тренерице или фарке,
обавезан је дукс са капуљачом) и обавезно накит, а
девојке се облаче што провокативније.
Код нас су се репери одвојили од свог бунтовничког
миљеа и почели су да се појављују у комерцијалним
ТВ емисијама и у „риалитијима“.
Моје друштво и ја негујемо ову врсту музике,
44
сами стварамо своје песме, идемо у школу и нисмо
момци девијантног понашања. Надамо се, да ћете
променити мишљење о поклоноцима реп културе.
Ево неких извођача реп музике које можеш да
слушаш: Ikac, Rexxxona, Struka, Juice, Gru, Sha, CYA,
Dollar, THC, BS, Bogo and Radju Martel, Bronx, Inja ...
Небојша Ђурковић В32
Марко Богојевић В32
У ПОТРАЗИ ЗА ТАЛИЈОМ
„ ЈЕ ЛИ БИЛО КНЕЖЕВЕ ВЕЧЕРЕ?“
(Вида Огњеновић)
Драма је приказана на сцени „Пера Добриновић“
и бави се питањем и значајем косовског мита за
потоњу српску историју.
Радња представе је смештена у 1889. годину,
пола века након боја на Косову. Уредништво новина „Застава“ хоће да обележи тај дан, централни
део треба да буде Кнежева вечера. Са много пажње
бирају кога ће од угледних грађана да поставе на
одређено место на трпези. Највећи проблем, који
нису могли да превазиђу је био кога ће да ставе на
место „ проклетог Вука Бранковића“. Питали су све
виђеније Србе из Српске Војводине, надали су се
да ће успети да наговоре Мишу Димитријевића,
„ ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА“
(Копродукција СНП-а и Агенције „БЕБА 021“)
Очекивали смо заплет, акцију, расплет, али смо
остали без свега оног што чини елементе драме.
Када су се глумци повукли са сцене, помислили смо
да је пауза и да ће нам у наставку бити све много
јасније.
Наравно, овде је реч о антидрами, тако да је тзв.
пауза, заправо био завршетак овог комада. Није
било конкретне радње, али је зато било дијалога.
Кроз разговоре два брачна пара сазнајемо да
се Јонеску оштро подсмехнуо одређеном стилу
живљења, показујући како дуги и безвезни разговори и размишљања одводе човека од суштине проблема, од суштине његовог постојања у заједници.
„ ТАРТИФ“
Сцена је обећавала озбиљан приступ решавању
проблема постављеном у Молијеровом „Тартифу“,
међутим глума је била изузетно неубедљива и јасно
се истицао само лик Тартифа. Остали су били некако бледи, а можда је и замисао позоришног
редитеља била да истакне лицемерје главног лика
као доминантну особину, или као „особину над
особинама“ у сваком друштву.
Представа није била смештена у барокни
ентеријер, већ у савремени, али малограђански.
Ликови су безвољни, слабих карактера и тек када се
удруже побеђују. На тај начин се даје нада да добро
може да победи зло. Тартиф све поуке „заогрће“ у
врхунско христољубље и тако прави штит око себе.
Нико нема право да хули на Божије речи, а он је
изабран да их спроводи у дело. Он их ставља у контекст своје похлепе и користољубља. Иако је снажан, на крају, пада на „мамац“ који му поставља
уредника супарничких новина „Браника“, да седне
на то место.
Представа је духовита, али се кроз хумор провлаче и врло озбиљна питања: Да ли је важније
охрабрити народ или му рећи истину? Смеју ли
историја и политика да утичу једна на другу?
Иако су глумци све време говорили извесним
енглеским акцентом (што је и дало посебан шарм
овој представи), проблем који је поставио драмски
писац је општи у било којем савременом друштву.
жена. Ни први ни последњи који у присуству лепе
жене предност даје сладострашћу запостављајући
разум.
Освежење у представи стиже тек на крају, кад
на сцену ступа познати Пећинко из „Атеист репа“
и музички обрађује тему драме, уместо закључка.
Музика је била одлична, а представа осредња.
45
„ЉУБАВНИ ЈАДИ ВУДИЈА АЛЕНА“
Све за љубав! Сви за љубав! Љубав је уметност! Peace brother!
Представа је у духу Вудстока и хипи културе. Радња се углавном дешава у једном кафићу
у којем се укупљају, тада још непозната имена
уметника, а касније водеће звезде хипи покрета.
Воде се дуги разговори о уметности. Покушава се
пронаћи нови модел у свему што се ради или бар
старо назвати новим постмодернистичким именом.
Ствара се нова врста „уметности ради уметности“.
Уметници се лишавају свим материјалних благодети проналазећи ванредну срећу у сиромаштву
жртвујући се за идеју . Ипак, свако од њих има до-
датни посао (који у јавности скрива, јер баш такве
ствари презире пред својим пријатељима) који му
доноси пристојне приходе за живот.
Главни лик је Вуди Ален, оптерећен својом
мајком и својим личним психијатром, даје све од
себе да нам представи правог Вудија, али на њега
подсећа само у томе што има исти оквир наочара.
Дакле, колико је то што уметност носи са собом
заиста уметнички вредно и свевремено, а колико је
само израз моде и тренутног заноса уметника?
„ГОДО НА УСИЈАНОМ ЛИМЕНОМ КРОВУ“
(Бранко Димитријевић)
У Србији смо сви помало Годои, или само варирамо тему из Бекетове драме, чекајући ... увек нешто... некад нешто боље, а некад нешто лошије...
Неколико младих људи се окупља на крову једне вишеспратнице. Они су одрасли заједно у крају, имају
каријере, али нешто чекају. Баш тај кров је плен многих. Многи би да га искористе да на њему сазидају стан
(Гле наше свакодневице!), јер се са њега пружа неописиво леп видик.
Свима је допуштено да маштају, али само су неки кадри да дођу до остварења својих снова, на одређене
начине...
Дијалози су били редуковани, било је превише псовки и глумци нас нису убедили да верују у своје ликове.
Д. Ђ.
46
З АТО Ш ТО Ж Е Л И М О
ЗДРАВУ И СНАЖНУ МЛАДУ ГЕНЕРАЦИЈУ НАШОЈ ЗЕМЉИ
Омладина Југословенске асоцијације за борбу против СИДЕ –
Омладина ЈАЗАС – а је невладина, непрофитабилна, хуманитарна
организација, основана 1994. године са циљем да се бави
превенцијом сиде и пружањем помоћи људима који живе са овом
болешћу.
Омладина ЈАЗАС-а ради на превенцији сиде у нашој земљи,
такође пружамо помоћ зараженим и оболелим.
Наша циљна група су млади људи, мада су наше поруке
намењене свим генерацијама.
Зашто то радимо?
1. Зато што желимо здраву и снажну младу генерацију у
нашој земљи.
2. Зато што млади људи морају да знају како да заштите себе
а и друге.
3. Зато што наш регион не сме да постане ново горуће ХИВ/
АИДС подручје.
4. Зато што особе које живе са овим вирусом имају права као
и други људи.
5. Зато што можемо заједно!
Ивана Благај ПТТ42
Сара Биреш ПТТ42
МА, ОДИГРАЋУ ЈЕДАН ТИКЕТ!
Када је „Барселона“ недавно победила „Реал Мадрид“ резултатом 5 према 0, они који не прате спорт су
били равнодушни, они који су уложили неки динар на „Барсу“ ликовали су или су били ван себе од среће.
Било је и оних којима то није било смешно. Заправо није било смешно уопште...
Обично почиње са: „Ма, одиграћу само један тикет.“„Један тикет није ништа“. Један, па још један. И
тако у недоглед. Тридесет динара улога расте на педесет, па на сто, а неретко се цифре које се остављају у
спортским кладионицама пишу са три нуле. Клађење од пуке забаве и начина за убијање досаде прераста
у опсесију, а онда у болесну страст и зависност. Ова врста зависности не показује малаксалост, лошу крвну
слику или опште лоше стање организма, али зато кида конце и везе са стварним животом.
Упркос томе што малолетници по Закону не смеју да улазе у кладионице, власници локала и „љубазне
тете и чике“ који куцају тикете, обично жмуре пред тим. Изговора има разних: „Лична карта ми је остала код
куће.“, „Имам осамнаест година, мајке ми.“ Најчешће родитељи дају новац детету да уплати понеки тикет,
правдајући се како дете интересује спорт. То исто дете не иде на фудбалске стадионе да би уживало у спорту,
већ само да би видео хоће ли „Црвена Звезда“ победити „Партизан“, или ће можда црно-бели бити бољи на
терену. Нема спортског духа, већ само болесне опсесије кладионицама и тикетима. Тикети се гомилају, а нервоза расте. Један тикет добије, и ето разлога за славље. Сви се хвале када добију, ћуте када не добијају, па се
ствара утисак да свако онај који уплати тикет сигурно добија. Седамсто динара данас, и није нека пара, а хиљаде оних од раније,
бачене, отишле у заборав...
Нико од родитеља, а поготово нико од деце не размишља
о томе да се са спортских кладионица прелази на рулет, још
болеснију, заразнију игру на срећу. И све је добро док траје игра
и забава. Све некако иде док има улога, а кад тога нестане, заигра се онај рулет са најгорим исходом, онај за чији улог се даје
глава – руски рулет...
„ Ма, одиграћу само један тикет.“
Милош Јокановић ПТТ42
Бети Доброка ПТТ42
47
ЗДРАВ ЖИВОТ
ПРЕВЕНЦИЈА, ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ, ИСХРАНА
Сазнање да се постизањем средњег нивоа физичке способности може значајно унапредити здравље је
епохално и најзначајније у овом веку јер се ниједним
другим превентивним поступком у медицини или
терапијским средством не може постићи, глобално,
такав ефекат на побољшању здравља становништва у
целини. У илустрацији ових тврдњи послужићу се ставовима неких умних филозофа и превентивно усмерених лекара: кретање може заменити многе лекове
али ни један лек не може заменити кретање. Исто као
што је најбоља она медицина која делује превентивно,
која пре свега спречава појаву болести па тек потом
лечи настале болести које није могла спречити, под
условом да има добру дијагнозу, тако се и физичка
активност може појавити као моћно средство против
многих девијација, па и дроге, само ако се схвати њен
темељ, и њено истинско постојање, а не само њен облик и манифестације. Нагло смањење телесне активности у свакодневном животу (хипокинезија), права је претња здрављу готово већине становника целога
света, па тако и код нас. Не морате да постанете спортиста. Важно је да у свакодневни живот укључите више
физичких активности, а не напорне пробе издржљивости. Није неопходно да физичка активност буде јака и
дуготрајана да би имала корист по здравље. Међутим повољан ефекат на здравље може бити постигнут кроз
акумулацију кратких вежби или активности умереног интезитета.
Међутим у колико се ипак одлучите да останете физички неактивни придржавајте се принципа правилне
исхране којој ћемо посветити највећу пажњу.
Енергетске потребе за мишићни рад зависе од интезитета, врсте карактера и трајања рада.
Када се у организму унесу веће количине енергије (путем хране) него што се троше, повећава се телесна
маса. Због тога је очигледно да је гојазност узрокована прекомерним уношењем енергије у односу на њену
потрошњу. Једном када особа постане гојазна, једини услов да то и остане јесте да унос енергије буде идентичан потрошњи. Да би особа смањила телесну масу, унос мора бити мањи од потрошње.
Међутим познато је да се многе особе угоје за време стресних ситуација, као што је смрт родитеља,
озбиљна болест чак и ментална депресија. Има се утисак да унос хране често има значење опуштања напетости.
Један од фактора који доприноси гојазности јесте све заступљенија идеја да здрава исхрана захтева три
оброка дневно, и да за сва три оброка морамо се „напунити“. Тако да и родитељи терају од малена своју децу
да се навикавају на овакав режим исхране, и деца се навикавају да то практикују кроз цео живот.
Претерана ухрањеност у детињству је могућ узрок гојазности, што је већи број адипозних ћелија у првим
годинама живота то је и веће складиштење масти. Код гојазне деце број адипозних ћелија три пута је већи
него код нормалне деце. После адолесценције број адипозних ћелија остаје исти током целог живота.
Код особа које су постале у средњим и касним годинама, гојазност је резултат хипертрофије већ постојућих
адипозних ћелија. Ова гојазност се лакше регулише него она која потиче из детињства. Зато и важи правило
„гојазно дете гојазан човек“.
Лечење гојазности једноставно зависи од смањена уноса енергије испод нивоа њене потришње. Један од
најзаступљенијих начина је делимично гладовање, односно дијета. Већина дијета је дизајнирана да садржи
велику количину хране која се генерално састоји од ненутритивних целулозних материја. Ова храна разлаже
стомак и смањује осећај глади. За време примене дијета важно је онемогућити дефицит витамина. Међутим
постоје и лекови за снижавање степена глади, међу њима најпознати је амфетамин или (амфетамински
деривати) који директно инхибира центре за унос хране у мозгу. Ипак, постоји опасност од овог лека јер
чини особу нервозним и подиже крвни притисак. Коначно најбољи лек за гојазност је вежбање, јер што особа више вежба, више троши енергије те се гојзност брже губи. Због тога се сматра основним делом лећења
гојазности.
И на крају неопходно је израчунат ваш базални метаболизам а он подразумева степен потрошње енергија
у организму за време апсолутног мировања али када је особа будна.
Како ћете израчунати свој базални метаболизам
БМ* = 655 + (9,6 x тежина у кг) + (1,8 x висина у цм) - (4,7 x старост у годинама)
*БМ = базални метаболизам
У колико се ипак одлучите за вежбање даћемо вам пар корисних савета како са много мање труда и
вежбања
остварита бољи ефекат.
48
Фреквенција идеалног тренинга, трајање, и интезитет за све спортове и облике вежбања зависе од почетног нивоа утренираности, сопствених циљева, и адаптационих параметара. Подсетимо да се тренинг креира
на основу максималне фреквенције срца и за женске особе је правило 26-године старости, а за мушке 20-године старости.
Зоне тренинга
Зоне тренинга добијене на основу максималне фреквенције срца засноване су на индивидуалним физичким способностима и свака од њих одговара одређеним метаболичким и кардиореспираторним функцијама
организма. У зависности од интересовања и потреба (побољшање здравља, смањење крвног притиска или нивоа холестерола, редукцију телесне тежине, постизање врхунских спортских резултата итд.) одабира се зона
у којој ће се радити. Зоне рада су одређене процентима у зависности од максималне вредности фреквенције
срца и одређују се приликом почетног мерења сваког вежбача.
Зона 1 –Рекреативна (рехабилитационо-компензаторна) зона
50%-60% од максималне вредности пулса
Препоручује се свим особама које желе да унапреде своје здравље, које почињу са вежбањем и које
желе да се ослободе свакодневног стреса. Особе које тренирају у овој зони су углавном старијег доба, рековалесценти или болесници. Најчешће примењивани садржаји су лагано трчање, брзи ход или рад са малим
оперећењима.
Спортисти радом у овој зони утичу на опоравак (нема никакву развојну улогу) и најчешће се примењује
дан после утакмице или на дан после тешког тренинга да би се избегло стање претренираности.
Зона 2 – Умерена зона тј. зона ниског интензитета
60% - 70% од максималне вредности пулса
На основу енергетске потрошње може се закључити да је ово идеална зона за редуковање телесне масе,
јер се највећи део енергије црпи из масти. Ефекат редукције је већи уколико активност траје дуже. Најчешће
примењивани садржаји су пливање, лагано трчање, вожња бициклом, нордијско скијање и рад са малим
оптерећењем у фитнес салама. Осим за редуковање телесне масе рад у овој зони се користи за загревање, а
незнатног утицаја има и на пораст издржљивости и кондиције.
Зона 3 – Аеробна зона
70% - 80% од максималне вредности пулса
Рад у аеробној зони остварује се дуготрајним активностима средњег интензитета као што су трчање,
вожња бициклом, пливање, аеробик и фитнес.
Побољшањем капацитета и ефикасности респираторног система, као и повећањем броја и величине
крвних судова које снабдевају срце, мишиће и остале органе, повећава се и општа издржљивост.
Зона 4 - Анаеробна зона тј. зона у нивоу анаеробног прага
80% - 94% од максималне вредности пулса
Код већине особа у овој зони се налази анаеробни праг, тј. кардиоваскуларни и респираторни систем
нису више у стању да организаму омогуће довољну количину крви (кисеоника), и организам улази у стање
кисеоничког дуга. Као резултат тога јављају се одређени продукти у организму (киселине). Енергија у овој
зони обезбеђује се 80% из угљених хидрата, 15% из масти и 5% из протеина. На основу енергетске потрошње
може се увидети да ова зона није намењена регулисању телесне масе. Код спортиста најчешће примењивани
тип тренинга у овој зони је интервални и у комбинацији са зоном три може се значајно утицати на кондицију
и издржљивост тј. тренирајући мало испод анаеробног прага мора доћи до побољшања способности организма да рециклира млечну киселину (лактате).
Зона 5 - Црвена зона-Зона максималног интензитета
94% - 100% од максималне вредности пулса
Ова зона намењена је само спортистима, и не
препоручује се особама које имају за циљ здравље
и одржавање добре физичке кондиције (рекреативци). Рад у овој зони изазива високу концентрацију
лактата и дужи рад у овој зони може имати за последицу пад форме, имунитета и слабост аеробног
капацитета. У принципу треба избегавати рад у
овој зони. Најчешће се у ову зону улази приликом
такмичења, тестирања и веома мало током тренинга.
П.С. Ако желите да успорите време које свакодневно оставља траг на вама, дружите се са колегама из физичког васпитања.
мр Ранко Крилановић, професор
49
Сербијан бед бојс
мит или сурова стварност?
У
једној истетовираној руци сечице, у другој
бакља, а на глави фантомка. Театралан наступ маскираног кјуклуксклановца као у хорору Б
продукције, спајдерменски атак на заштитну мрежу, појединачни егзибиционистички прикази голог истетовираног тела и то је сасвим довољно за
неодигравање утакмице у Фиренци и поклон три бода
за Италијане. Слика која је обишла цео свет и која је
по ко зна који пут пружила прилику појединима да
нас још једном прогласи варваримаа и дивљацима
и сасвим довољан разлог да се мало осврнемо на
наше навијаче на фудбалским стадионима.
Навијачке групе нису наш изум: настале су
под утицајем пре свега италијанских и енглеских навијачких група, формиране са чврстом
хијерархијом на чијем је челу вођа, уз запаљив и
провокативан назив групе (Варвари, Вандали, Хорде зла, Лешинари, Ред Дивајлс, Јакуза, Алкатраз,
Зулу вариорс,...) и богат арсенал навијачких реквизита и сочних песама.
Енглески навијачи и даље праве нереде када
њихови клубови или репрезентација игра у другој
држави, али су тада у доброј мери испровоцирани од
стране домаћих навијача који имају жељу да се докажу пред родоначелницима стила живота који су и
сами прихватили. Врло битна ствар која не иде у прилог нашим хулиганима јесте то да приликом усвајања
50
стила навијања енглеских хулигана, нису усвојили и
њихово основно правило да увек практикују ,,чисто’’
насиље. Никад не нападају недужне посматраче и
никад не користе оружје. Наш просечни хулиганнавијач, незадовољан неразумевањем родитеља,
пропалим кастингом за Великог брата или Фарму,
немањем пара за целоноћно дернечење у крају,
чим крене на утакмицу у друштву своје фудбалске
,,фамилије’’, ишутира возача ГСП-а, поразбија јаја
уличној продавачици испред ,,Максија’’ или оплете
циглом на полицијска кола.
И даље ми парају уши звиждуци приликом
интонирања националне химне, што заиста представља непоштовање према целом народу о чијој
је химни реч. А тек утрчавање навијача на терен
или бацање бакљи, петарди, флаша или топовских
удара? Од тога нема навијања. Најбоље су играли
наши представници када су ималу сјајну подршку
навијача као што је нпр. навијање навијача Партизана у Пиониру на утакмицама Евролиге. Сетите
се фудбалских утакмица наше репрезентације против Аустрије у Бечу или против Румуна у Београду.
Нађите на интернету навијање Делија на утакмицама Звездиног похода ка европском и светском
трону. А када је стадион Карађорђе у Новом Саду
добро попуњен, ,,Воша’’ је у стању да сваког баци
на колена. То је права улога навијача и то је наш допринос победама свог омиљеног клуба: да бескрајно
волиш свој клуб а при том не постанеш ни битанга
ни хулиган. Играчи на трави да оставе срце, а ми сви
на стадиону да том срцу придружимо гласне жице,
руке, ноге и главе. За мене је то прави дух фудбала. То је најбоље објаснио велики навијач једног нашег великог клуба и још већи маг српског глумишта
Љуба Тадић следећим речима:
,, Нема велике љубави без велике радости, али и
без велике патње. Има да се радујеш до неба, али
секирација ти не гине....’’ И баш тако јер фудбал је
чудесна ствар, фудбал је живот, а све остало су ситнице!
Драгослав Ђокић
БИСЕРИ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
ŠŠ
Велике количине људи живе у страху.
Шекспир је написао и „Краља Мира“.
Он је моја несварена љубав.
Ној је имао милости пред Богом.
Тема „Илијаде“ је борба између Троје и Хомера и туговање Хомера што ће му жена псти у ропство.
Она се брижно брине о мени.
Кајин и Авет су деца Адама и Еве.
Један од ликова у „Антигони“ је краљ Креон. Он је био непослушни поданик.
Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља.
Била је толико лепа да се не може толико описати.
Па, вероватно, можда.
У тебанском циклусу су описане несреће у теби.
Љубав нам је потребна због продужетка.
Припремила: Радица Црњански, професор
СТТ 41 - РИЗНИЦА БИСЕРА
Они су сами по себи необичан разред, ретко ко их хвали, имали су и необичну судбину, променили су
пет одељењских старешина, сада имају необичног старешину, а и сви они који им предају су с т в а р н о
необични.... Ево и зашто...
ŠŠ Ђилда: „Па, како ја да знам да је вода тврда?“
Јовица: „Па пипнеш је.“
ŠŠ „Ниси се добро одразио (изразио).“
ŠŠ „Можете да пишете оловком или гумицом.“
ŠŠ „Јесте ли прочитали то што сте запамтили?“
ŠŠ „Дајте, немојте више цртати, само више сунђера да трошимо.“
ŠŠ „Како се зову оне две Николине?“
ŠŠ „Летећеш у дневник.“
ŠŠ „Дај бре, женска главо седиш на мозгу.“
ŠŠ Филип: „Је ли ово припрема за писмени.“
Професорка: „Не, за олимпијаду.“
ŠŠ Врга чита реферат из биологије, а професорка каже: „Дај то овамо, више те не слушају, а ни ја те
не слушам.“
ŠŠ „Не могу да се сетим како се Жижаков презива.“
ŠŠ Професорка: „Ливопољац, видимо се у августу.“
Ливопољац: „Видимо се на Штранду.“
ŠŠ Разредни: „Са оним Индијанцима у Непалу сам могао да се договорим, а са вама не могу.“
51
ОСВРТ
Јутутунска јухахаха ових дана опет звечи
акорди су измешани,
ал’ су ипак јасне речи.
Јутутунци нису јунци,
него људи, верујте без шале,
то су некад били диви,
претворили се у мраве.
Јасног пута и поретка
за њих више нигде нема,
оно што их на рад креће
заспало је или дрема.
Друмови им излоквани,
улица им свака слепа,
на све стране љуте фаце,
клима више није лепа.
Са младима губе везу
и не знају шта да раде.
Постављају курикулум,
освануше им и параде,
књига више није главна,
памфлети су сад на сцени,
школа више није дика
што одгаја вредне руке
научника и радника,
сви би успех, ал’без муке.
У читавој таквој муци
Глас разума се појави,
ПРОФЕСОР је за све КРИВАЦ,
ал’ истински онај прави.
породица- узданица,
мучи страшне, тешке муке,
синчић тражи фирмирано,
ал’ је бабо празне руке.
Поглавари брину бригу,
За нацију траже спас,
Јутутунци поглед дижу:
„Драги боже, спаси нас!“
Анђа Шушић , професор
52
Download

12/2010 (PDF) - Саобраћајна школа "Пинки"