и
зво
в
о
р
http://www.rtv.rs
ISSN 1847-4454
9 771847 445002
актуелно
2
ЗАВРШЕН КОНКУРС ЗА СТАМБЕНО ЗБРИЊАВАЊЕ ИЗБЕГЛИЦА ВАН ПОДРУЧЈА ПОСЕБНЕ ДРЖАВНЕ СКРБИ
Убијање жеље за повратком
У
пркос бројним апелима и телевизијским рекламама Државна канцеларија за обнову и стамбено збрињавање примила је тек нешто више од 200
захтева за поврат станова ван ратом захваћених подручја на конкурусу који је трајао од
18. априла до 31. августа.
Јавни позив био је саставни део регионалног програма стамбеног збрињавања који је усвојен прошле године на донаторској конференцији у Сарајеву и уједно
и последња шанса за ову категорију бивших
носилаца станарског права да поврате и
откупе станове у државном власништву без
којих су остали пре двадесетак година. Рок
за стамбено збрињавање на подручјима од
посебне државне бриге за сада је неограничен.
Тим поводом одржана је и конференција
за медије у Канцеларији владе Србије за
дијаспору и Србе у региону на којој је
присуствовала директорка Славка Драшковић и представници Асоцијације избегличких удружења који су изразили незадовољство овом неуспелом акцијом.
Према подацима којима располажу у
Асоцијацији у последњих десет година за
поврат станова у Хрватској се пријавило
6.000 бивших носилаца станарског права од
укупно њих 40.000, а решено је само
1.500 случајева који су добили стан на
кориштење и само два случаја у којима је
омогућен откуп стана.
- Програм стамбеног збрињавања није у
интересу бивиших носилаца станарског
права. У њему не могу учествовати они који
имају стан у било којој од бивших југословенских република. Они који подносе
захтев морају потписати изјаву, под кривичном и материјалном одговорношћу, да
ће живети у додељеном стану, а и нејасни су
услови, односно цена откупа, што све указује да је програм усмерен да заустави
повратак у Хрватску, рекао је тада предhttp://www.rtv.rs
седник Асоцијације избегличких удружења
Милојко Будимир.
Асоцијација избегличких и других удружења Срба из Хрватске најавила је да ће од
председника Србије Томислава Николића
захтевати да у протокол предстојеће посете
хрватског председника Иве Јосиповића
уврсти разговор са представницима Асоцијације на ову тему као и да ће остварити
интензивне контакте са ОЕБС-ом и УН-ом о
овом питању. Директорка Канцеларије за
дијаспору и Србе у региону Славка Драшковић истакла је да је ово питање приоритетно, одмах након питања сигурности
Срба у Хрватској.
- Да су се станарска права решавала на
време и ефикасно, имали бисмо другачију
ситуацију и у односу на ескалацију насиља у
Вуковару. Крајње је време да се проблеми
Срба у Хрватској решавају, и то најпре да се
3
успостави сигурност, а прво следеће је питање станарских права, рекла је Драшковић.
Одузето имовинско право
Иако је станарско право Анексом-Г Споразума о сукцесији признато као имовинско
право и као такво не би требало поново да
се утврђује, а онима којима је одузето требало би да буде враћено, Хрватска је овим
програмом направила разлику између бивших носилаца станарског права који су пре
рата живели на подручјима која су данас од
посебне државне бриге и подручјима која
нису били захваћени ратом.
Према Одлуци о спровођењу стамбеног
збрињавања повратника ван ППДС поврат
станова односи се на бивше носиоце станарског права који желе да се врате и трајно
живе у Хрватској и то под условом да немају
у власништву или сувласништву другу усељиву породичну кућу или стан на пордручју
Хрватске или неке друге државе насталом
распадом СФРЈ или у другим државама у
којима тренутно бораве и да
исте нису продали поклонили
ни на било који начин отуђили
након 8. октобра 1991. године, и
да нису стекли положај заштићеног најмопримца.
На дискриминацију једне од
две групе бивших носилаца
станарског права упозорио је и
Српски демократски форум
који је у недавном саопштењу
истакао да политика стамбеног
збрињавања не би требала да
разликује станарска права избеглих хрватских грађана српске националности према томе
јесу ли они живели на подручјима ППДС или ван њих јер
је јасно да су и на тим подручји-
ма Срби под притиском напуштали своје
станове.
- Упозоравамо да би Република Хрватска
морала реално обештетити бивше носиоце
станарских права за њихово изгубљено
имовинско право. Идеалан начин било би
да им се додели станарско право у другим
становима и да им се омогући откуп тих
станова под истим условима под којима су
их откупљивали други носиоци станарских
права. Критеријуми стицања власништва
над становима за збрињавање бивших
носилаца станарског права неупоредиви су
с критеријумима под којима су остали
носиоци станарског права своје власничко
право претворили у власништво. Потенцијални повратници, хрватски држављани
српске националности, дискриминисани су
и у односу на права која су давана усељеницима – припадницима хрватске националне заједнице из Босне и Херцеговине и
других делова Хрватске.
СДФ закључује да се уз помоћ оваквих
правила стамбеног збрињавања бивших
носилаца станарског права заправо настоји
послати им поруку да се не
враћају, стоји у саопштењу.
Још један разлог тако малог
одазива на повратак је и потпуно
нејасна откупна цена станова, за
које, успут, Влада не даје никакве
гаранције ни да ће бити на територији општине где су избеглице
имале пребивалиште 1991., већ
ће се стамбено збрињавање обезбедити у складу са расположивошћу усељивог стамбеног простора. Што се цене тиче она би се
утврђивала на основу старости
зграде у којој би се стан налазио,
на основу начина плаћања (једнократно или на рате), као и на
основу броја година проведених у
статусу избеглице. Да подсетимо,
цена на подручјима од посебне државне
бриге за сада је фиксна и износи 175 евра по
квадратном метру, а станови у државном
власништву ван ППДС-а су се током деведесетих година откупљивали за 50 марака по квадратном метру.
Хрватска је до сада једино српским
повратницима који нису живели у обновљеним кућама тражила да врате средства уложена приликом обнављања, па је у склопу
недавно завршеног конкурса било потребно, сем обрасца, написати и оверити изјаву да желе да се врате и живе у држави. У
изјави је било потребно под материјалном и
казненом одговорношћу потврдити да ће се
подносилац захтева заједно са члановима
свог домаћинства које је навео у молби за
стамбено збрињавање вратити и пребивати
у додељеном стамбеном објекту, што је у
комбинацији са нејасном ценом, непознатом локацијом будућег стана, и неравноправним условима у односу на носиоце
станарског права на ППДС резултирало
овако малим бројем пристиглих захтева.
Никола Милојевић
.
да разбистримо
4
пише: Славко Бубало
!
Шта је највредније на свету вечито је питање и цео живот се у ствари своди на потрагу
за тим благом. Неко ће рећи да је то срећа, јер ако човек има среће све што нема кадтад ће му бити доступно. Они рационалнији рекли би да је то здравље, јер шта вреде сва
блага света ако у њима не можете да уживате.
да уживате.
Иако је и једно и друго истина, рекао бих
да је давање највећа срећа. Није нужно да
то увек буде нешто материјално, некада је
довољно неком пружити утеху, саслушати
га, дати му користан савет или једноставно
бити уз њега и ћутати.
Само када даје човек се осећа испуњено
и права срећа је у томе, не у узимању. Срећа
је права само када се дели. Бити срећан сам
у својој кожи није довољно.
Замислите сада да је поменути Бразилац дошао на идеју да свој ауто прода и
тих 300.000 евра употреби да помогне
неком коме је помоћ потребна. За живота би
себи подигао споменик. Био би помињан
још дуго након смрти и истицан као пример.
Таква дела су бесмртна, не гасну никада, јер
и смрт је саставни део живота и због смрти
нико не би требао да буде тужан. Она није
оно најгоре што човека може да снађе. Када
би хтео, човек би у једном трену могао да
наброји барем десет грознијих ствари од
смрти.
Када је један богаташ од једног мудрог
старца затражио да му напише нешто за
здравље њега и његове породице старац је
написао; „Умре отац, умре син, умре унук.“
Не схвативши у чему је смисао богаташ се
разљутио, али му старац објасни да је
истинска срећа ако све иде тим редом, јер
највећа је туга када отац мора да сахрани
сина или још горе,
свог унука.
Зато, не би требало да нам буде
тешко да, с времена
на време, учинимо
неко добро дело,
преведемо неку
старицу преко пута, утешимо неко
уплакано дете, нахранимо неког бескућника, обиђемо
болесног пријатеља и упитамо га
како му можемо по-
моћи. То не кошта ништа.
За добра дела не тражити захвалност
нити очекивати да нам се врати истом
мером. За пружену помоћ не би требали да
очекујемо награду јер се врло лако може
дестити да будемо презрени од онога коме
смо помогли. И помагање треба да има
меру. Помозимо и заборавимо на то.
У заједничку кућу на пример, свако треба
да узида бар једну циглу, а не да односи из
ње. Тако ће кућа бити чвршћа, солиднија.
Ако за награду добијемо осмех или једноставно људско хвала, биће довољно. У трен
ока осетићемо се срећним, вредним, испуњеним и богатим. И страх од смрти одједном ће нестати.
Егоизам, похлепа, сумња и завист су
наши највећи непријатељи, оно што нас
чини слабим и усамљеним. Цео свој живот
треба да посветимо другима тиме ће и наша
срећа бити већа.
“Добра је мука која нас повезује и лоше је
свако добро које нас раздваја.” Душко
Радовић
“Онај који учини добро дело нека ћути, онај
који га прима нека прича.” Сенека
“Велико није увек и добро, а добро је увек и
велико.” Јакоб Боневи
“Добро је тешко видети, а лако се позна.”
Народна пословица
фото: www.ljepotaizdravlje.ba
К
ажу да је јако мало потребно да би
човек био срећан, али да је права
трагедија садржана у томе да нам баш
то мало најчешће и недостаје.
У ово жалосно доба осеке свих истинских вредности до којих је човак држао све
више смо заокупљени собом и властитим
проблемима, све смо несрећнији, незадовољнији животом, апатичнији и без енергије, као издувани балони.
Људи су постали површни и задовољење својих жеља траже у потпуно безначајним стварима као што су добра кола,
најновији модел мобилног телефона или
скупоцени накит, одећа, обућа.
Слажем се, све је то лепо, али да ли је то
и највредније што човек може да има? Где
се у овако суров и бездушан свет уклапају
појмови као што су љубав, милосрђе, учтивост, духовност, саосећање? Јесу ли материјалне вредности и стварни доказ наше
среће?
Наравно да нису, јер све те материјалне
ствари временом губе вредност и пропадају, траже ново, што би рекли. У утрци са
модом и временом човек је увек губитник.
На крају крајева када дође судњи час са
собом ништа од тога не може да понесе.
Пред суд Вишњега сви идемо потпуно наги.
Прочитао сам пре неки дан да је неки
Бразилац решио да закопа свој скупоцени
аутомобил „бентли флајинг спур“. Гледао је
каже, документарац о фараонима, које су
сахрањивали са њиховим богатством и
тада му је „синуло“.
Врхунац егоизма и проклетства. Аутомобил вредан 300.000 евра закопаће у
дворишту јер је убеђен да ће се и на оном
свету возити у њему. Ако и верује у Бога зар
мисли да ће га он због таквог става наградити?
Шта је највредније на свету вечито је
питање и цео живот се у ствари своди на
потрагу за тим благом. Неко ће рећи да је то
срећа, јер ако човек има среће све што нема
кад-тад ће му бити доступно. Они рационалнији рекли би да је то здравље, јер шта
вреде сва блага света ако у њима не можете
актуелно
5
КОМЕМОРАЦИЈА ЗА УБИЈЕНЕ ЦИВИЛЕ У ВАРИВОДАМА И ГОШИЋУ
За жртве у Вариводама и Гошићу још нема правде
У
селима Вариводе и Гошић, општина Кистање, 28.септембра одржане су комеморације за шеснаест страдалих српских цивила, убијених након хрватске војне
акције „Олуја“. Сви цивили,углавном старије
старосне доби, мучки су убијени августа и
септембра месеца 1995 године, недељама
након ратних дешавања на овом подручју. У
организацији Српског народног већа и општине Кистање, осамнаеста годишњица обележена је парастосима обављеним испред
постојећег споменика у центру Варивода и
испред новопостављеног спомен-обележја у
селу Гошић.
Неколико недеља након „Олује“ тачније
28. августа у селу Гошић убијено је седмеро
људи, месец дана касније, у Вариводама,
живот је изгубило девет особа, старосне доби
од 55 до 83 године. Сви пострадали убијени су
хицима из ватреног оружја, на прагу својих
домова или непосредно близу њих, а главни
мотив за то био је што су били Срби.
Испред споменика жртвама, ове године
венце и цвеће положили су Јово и Милица
Берић у име породица убијених, Удружење
породица „Против заборава“, председник
Српског народног већа др Милорад Пуповац, заменица амбасадора Републике Србије
у Загребу Боса Продановић, начелник
општине Кистање Горан Рељић, Веће српске
националне мањине Шибенско–книнске жупаније и представници центра за суочавање са
прошлошћу „Документа“.
Након парастоса месног свештеника Ђор-
ђа Веселиновића, у знак сећања на девет
убијених цивила у Вариводама, симболично је
засађено девет чемпреса. Присутнима се
потом обратио председник СНВ-а Милорад
Пуповац, захваливши свима који су и ове
године дошли да се поклоне пред недужним
жртвама. Пуповац је, по ко зна који пут затражио од хрватских власти одговоре када ће
бити пронађени и кажњени кривци за злочине,
као и они који су их на то потицали.
- Умрли су зато што су веровали да могу
живети у својој кући, као што су живели цео
свој живот, као што су живели и њихови преци
вековима и вековима у назад. Нису бежали
као што су већина из овог и осталих места
морали побећи.
Остали су у вери да
на своме могу дочекати било коју
власт било коју војску и било коју државу, јер људи то
овде у главном верују. Ту њихову веру нису делили они
који су након „Олује“
која се и данас слави у Книну, из неког
разлога, да ли обести, злочиначке намере или можда
због укупне атмосфере која им је
давала слободу да
убијају, пале, пљачкају и уништавају, урадили
то некажњено, као што је остало све до
данашњег дана. Оно што све нас занима јесте
када ће власт која је овде била присутна пре
годину дана и пре две године, испунити дато
обећање, и када ће они који су починили ово
дело, они који га нису спречили, и они који су га
својим политичким или другим деловањем потицали, бити суочени са чињеницом да су
починили недело - рекао је Пуповац
Према подацима организација за заштиту
људских права, убијене цивиле припадници
МУП-а тајно су покопали на книнском гробљу
под редним бројевима 543-550, а истрага тог
злочина никада није спроведена, напомињу из
СНВ-а. Ранијих година почаст жртвама одали
су највиши представници Хрватске и обавезали се на кажњавање злочинаца. Од тада
до данас ништа се није променило, починиоци
нису пронађени ни кажњени, убијени нису
признати као жртве рата и нема сећања на
њих. Из тог разлога нико од представника хрватских власти ове године није присуствовао
помену.
- Ове године никога од хрватских функционера нисмо звали. Тиме смо хтели послати
поруку да смо обећања чули и да овај пут желимо да се обећања испуне. Када се испуне,
тек тада ћемо моћи да наставимо заједно објаснио је Пуповац.
Из СНВ-а сматрају да хрватска држава
није довољно учинила за цивилне жртве рата
српске националности, а већи део хрватске
јавности о тим и сличним чињеницама и даље
ћути.
На крају комеморације у Гошићу прочитано је
сведочење Милана Летунице, једног од ретких преживелих сведока, у којем су прецизно
описани детаљи и места убиства пронађених
цивила.
Васка Радуловић
актуелно
6
КОНФЕРЕНЦИЈА О ОДРЖИВОМ И ОДГОВОРНОМ ТУРИЗМУ У ОПШТИНИ ЕРДУТ
Различитости привлаче госте
У
оквиру пројкета Туристика који се
бави повезивањем организација
руралног и екотуризма, у Даљу је
одржана конференција о перспекитвама и
одрживости ових облика туризма. Носилац
пројекта којег финансира Европска унија
кроз ИПА прекогранични програм Хрватска–Мађарска, је удружење „Слап“ из
Осијека које се бави социјалним предузетништвом. Циљ је повезивање свих
пружалаца услуга како би се створили
квалитетни туристички пакети са којима би
заједнички изашли на тржиште.
Конференција одржана 20. септембра у
Културно-научном центру Милутин Миланковић представља само почетак стварања
регионалног партнерства панонског региона.
- Овај семинар који организујемо у оквиру
Панона феста 2013. је увод у сами пројекат
на којем ћемо трасирати шта све требамо
заједно да радимо. Биће ту и едукација са
нашим пружаоцима туристичких услуга, а
идеја је стварање нове туристичке агенције.
Она би продавала неке нове аранжмане, јер
сматрамо да се требамо мало боље прилагодити туристичким трендовима. Повезивањем више различитих пружалаца услуга
понудили би оно што савремени туристи данас траже, сматра председница удружења
„Слап“ Соња Вуковић.
Пројекат ће трајати годину и по дана, а
партнери су општина Ердут, Туристичка заједница града Осијека, Република Мађар-
ска као и Регионални центар јужног Задунавља из Печуха.
- Циљ пројекта је уједињавање и повезивање подравских и подунавских предузетника како би овај регион потицали, унапредили и учинили привлачнијим за туристе
и посетиоце као и заједничку промоцију
њихових роба и услуга, каже представник
Регионалног центра јужног Задунавља из
Печуха Герго Гашпар.
У општини Ердут пуно раде на развоју
туристичких потенцијала, међутим потребно је константо пратити трендове и планирати одржив и одговорни туризма. Што се
тиче смештајних капацитета тренутно у општини постоји четрдесетак кревета за ноћење. Овај пројекат је прилика да се ствари још
мало побољшају, и кроз
њега ће општина добити
четири тачке на којима
ће бити бесплатни интернет.
- За нас је тема овог
пројекта врло интересантна, како за развој
туризма, тако и за људе
који се баве са туризмом
код нас. Сматрамо да је
то врло добро и да можемо да се активирамо и
да побољшамо, првенствено свест људи и да
им стручњаци укажу на потребе тржишта и
да се сви заинтересовани активирају и да
крену са послом, каже начелник општине
Ердут Југослав Весић.
На конференцији у Даљу учествовали су
стручњаци који су говорили о туристичким
потенцијалима, а у склопу пројекта биће
спроведено и истраживање о могућностима
будућег развоја руралног туризма који у
последње време бележи велики раст. Ипак,
рурални туризам није одржив ако се не
повеже са осталим обилицима.
- Ако у једном месту, на пример, развијате
бициклистички туризам, он се лепо уклапа
са аспектима руралног туризма, а ако имате
речни крузинг, он може да се комбинује и са
првим и са другим. Оно о чему морамо да
размишљамо је модерни туризам, а његова
будућност је у сплету различитих ствари.
Различитост је оно што привлачи госта.
Други трендови су да одмори трају краће и
популарни су продужени викенди у којима
гост добије заокружени пакет услуга и да не
мора да размишља где ће спавати и где ће
јести, већ да то све буде укључено у
аранжман, говори Хрвоје Царић из загребачког Института за Туризам који је у Даљу
имао предавање на тему „Аспекти развоја
туризма у источној Славонији – могућности,
трендови и планирање“.
Након завршетка конференције учесници су посетили винарију Антуновић у
Даљу као пример добре праксе развоја
руралног туризма. Кроз овај пројекат
створиће се база регионалних пружалаца
туристичких услуга и свих оних који
планирају да почну да се баве туризмом у
будућности. Сем тога пројекат ће и додатно
промовисати туристички потенцијал овог
краја, који је у општини Ердут, али и у целој
Панонији изуетно велики.
Н.М.
7
У ЛОВАСУ ОДРЖАНА ОСМА ИЗЛОЖБА ЛОКАЛНИХ ГЛАСИЛА ВУКОВАРСКО – СРЕМСКЕ ЖУПАНИЈЕ
Потврђена вредност штампаних медија
У
оквиру 16. Михољских дана општине
Ловас у истоименом месту 25.
септембра одржана је осма по реду
изложба локалних гласила Вуковарскосремске жупаније. Покровитељ изложбе на
којој се представило пет штампаних
гласила и ове године био је вуковарскосремски жупан Божо Галић.
Пригодним говором учесницима се
обратила начелница општине Ловас Тања
Паша, а изложбу је отворио заменик жупана
Галића, Жељко Цирба. Изложба је одржана у Регионалном пословном центру у
Пословној зони Ловас, а на њој је поред
осталих представљен и лист Заједничког
већа општина Извор. О часопису је говорио
његов уредник Славко Бубало.
За разлику од осталих листова који
излазе у нашој жупанији и који излазе
периодично и у много мањем тиражу те на
ограниченом простору Извор је одавно
прешао границе локалног, јер извештава са
простора неколико хрватских жупанија.
Наравно, Извор тако покрива и много шире
теме, али су оне у главном везане за
дешавања унутар и око српске заједнице у
Републлици Хрватској.
- На жалост, српска заједница у Хрватској,
не својом кривицом, већ дуже време
перципира као проблем, истакао је Бубало
нагласивши како чињеница да Извор излази
на ћириличном писму и српском језику није
никаква провокација већ насушна потреба
српског народа да сачува свој национални
идентитет, а језик и писмо су саставни и
неодвојиви део тог идентитета.
Поред Извора на изложби су предста-
вљена и гласила општине Стари Јанковци
„Клас“, града Отока „Оточки лист“ и општине
Ловас „Ловаски лист“, а најављена је и
иницијатива за поновно покретање часописа „Тена“, гласила некадашње Месне заједнице, а данас општине, Врбања.
Покретач изложбе је уредник Ловаског
листа Стјепан Панчић који је у свом обраћању истакао да штампани медији полако
губе битку са електронским медијима, али
да они још увек имају своју вредност и тежину јер су трајнији.
Одржан и округли стол
У оквиру изложбе одржан је и округли стол
на тему информисања унутар локалне
акционе групе, између ЛАГ-ова и у
прекограничној сарадњи. О значају ЛАГ-ова
говорио је председник Локалне акционе
групе Срем Томислав
Паненић.
- ЛАГ Срем основан је
као локално мултисекторско партнерство јавног, пословног
и цивилног сектора
града Илока, насеља
Мирковци као дела
Винковаца и општина
Товарик, Томпојевци,
Ловас, Негославци,
Стари Јанковци, Тординци, Нуштар и Богдановци, а из општина Борово и Трпиња
стигла је и иниција-
тива за прикључење, рекао је Паненић.
За оне који не знају шта је ЛАГ треба
рећи да је то тело основано у ЕУ намењено
подршци руралних региона. Оно обједињује
представнике малих и средњих предузећа,
локалне самоуправе, непрофитних организација и других учесника из различитих
подручја, који се заједно договарају о заједничком приступу у циљу развоја њиховог
региона.
ЛАГ је правна особа с усвојеним статутом, дефинисаним циљевима и усвојеном локалном развојном стратегијом те
могућношћу да нови заинтересовани учесници могу лако да му приступе. На основу
усвојене стратегије развоја подручја ЛАГ-а,
објављује конкурсе за доделу средстава,
саветује, администрира, процењује и бира
пројекте који ће бити финансирани. Сем
тога, бави се и другим активностима попут
информисања, обуке, саветовања те провођења конкретних активности, а већина
програма и активности ЛАГ-ова финансирана је од стране програма за рурални
развој.
ЛАГ Срем заузима простор од 644
квадратних километара на ком живи 38.874
становника који имају прилику да кроз
његово деловање привуку значајна средства из европских фондова.
У дискусији су изнешени и предлози о
начину информисања учесника у овом
пројекту. Један од предлога, који је наишао
на одобравање учесника округлог стола, је
израда подлиста који ће бити дистрибуисан
заједно са локалним гласилима.
Из.
цивилно друштво
8
СЕМИНАР У НОВОМ САДУ О ГОВОРУ МРЖЊЕ У МЕДИЈИМА
Млади уједињени против екстремизма у медијима
Г
овор мржње, био он директан или тек
прикривени, појављује се у готово
свим медијима у региону, и управо је
овај феномен био тема конференције у
Новом Саду од 27. до 29. спетембра на којој
су учествовали средњошколци и млади
новинари из Војводине и са истока Хрватске. Реч је о пројекту под називом „Оријентација: напред!“ којег уз подршку Европске комисије заједнички реализију Новосадска новинарска школа и Нансен дијалог
центар из Осијека. Тродневни тренинг за
надгледање медија похађало је 38 младих
људи и њихових професора из Новог Сада,
Врбаса, Вуковара, Осијека и Винковаца.
- Након неких инцидентних ситуација који су
се претходних година дешавале и у Србији
и у Хрватској пратили смо поједине медије и
схватили како се на један скривени начин
регрутују млади да заступају ставове који
нису објективни. Свако има право да штити
права оне заједнице којој припада, али само
у оној мери у којој се не угрожавају права
других. Јавили су нам се млади људи које
занима ова тема и који имају довољно
критичности у себи да могу да се дистанцирају и да објективно сагледају проблем. Не препознајем у њима никакву
острашћеност неком идејом, него су у стању
да реално процене ситуацију што је нама и
циљ, каже координаторка на пројекту
Јелена Јовић из Новосадске новинарске
школе.
Током три дана млади су слушали предавања и разговарали о говору мржње у
медијима, фашизму, нацизму, екстремизму
и упознали су се са постојањем одређених
групација које заговарају овакве идеје и које
су активне у Србији. Сем тога, научили су
пуно и о методама прећења медија и препознавања ових појава у њима, а надгледање медија ће бити и њихов задатак у
наредном периоду. Млади из Хрватске
пратиће штампане медије са ове, а млади
из Србије штампане медије са оне стране
границе. Посебну пажњу посветиће и Фејсбук страницама појединих медија, јер су заговарачи одређених идеологија управо
најгласнији на друштвеним мрежама.
Границе не треба да нас раздвајају
Једна од тема семинара био је и
интервју као истраживачка техника што ће
бити још један од задатака у оквиру
пројекта. Полазници ће у року од месец
дана радити дубинске интервјуе на тему говора мржње са релеватним саговорницима
из њихове заједнице. У другом делу
пројекта предвиђено је још једно дружење и
предавање на ову тему које ће бити
одржано почетком децембра у Осијеку.
- Препознали смо да постоји проблем неинформисаности и квалитета информација
који млади добијају кроз медије и највише
због тога смо се партнерски укључили у овај
пројекат. Границе које постоје не би требале да нас раздвајају и да буду претпоставка да се људи не занимају за оно шта
се догађа на другој страни. Млади су се
међусобно упознали и спријатељили и то је
можда и најбитније у овом пројекту, сматра
Срђан Антић из Нансен дијалог центра.
Међу средњошколцима из Хрватске било је
и оних који су први пут у свом животу
посетили Републику Србију. Један од њих је
и ученик четвртог разреда Треће осјечке
гимназије Борна Унгар.
- Свидео ми се Нови Сад, али ми се посебно
свидео сам семинар и теме које смо тамо
слушали. Нисам баш имао представу пре
почетка о чему ће све бити речи на конференцији, али сада ми је пуно јасније на
који начин функционишу медији. Чак сам
добио и идеју да после средње школе
упишем неки факултет који има везе са
радом у медијима, каже Борна.
Неки од учесника конференције су и пре
одласка одлучили да ће се у будућности
бавити новинарством па је управо то разлог
што су се пријавили да учествују у овом
пројекту.
- Научила сам пуно тога новог и сигурна сам
да ће ми све то користити пошто планирам
следеће године да упишем новинарство
баш у Новом Саду, јер желим да се бавим
тим послом. Предавања су била занимљива као и предавачи. Из Вуковара је
било нас четворо из средње школе, али смо
се упознали са многим вршњацима из
Србије и из Хрватске, говори ученица Економске школе из Вуковара Јелена Стајин.
Н.М.
Барања
9
У ДАРДИ ОДРЖАНА ЈУБИЛАРНА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „ЂОЛА 2013“
!
Учествовало 40 афирмисаних академских и самоуких сликара из Хрватске и суседне
Србије
!
Уприличена ретроспектива изложби слика са пријашњих колонија и промовисана
монографија са претходних пет ликовних колонија одржаних у Дарди.
Л
иковна радионица „Петар Добровић“,
која делује у склопу СКД „Просвјета“
пододбор Дарда, и ове је године 28. и
29. септембра била домаћин десетој ликовној колонији „Ђола 2013“. Из године у годину
ова ликовна колонија окупља све већи број
сликара па ће тако остати забележено да је
на дводневној десетој јубиларној колонији
учешће узело четрдесетак афирмисаних
самоуких и академских сликара из готово
целе Хрватске и суседне Србије.
Ликовна колонија десетог сазива почела
је уобичајеним лежерним дружењем и ћаскањем домаћина и уметника те ретроспективом изложбе слика са пријашњих колонија која је уприличена у згради бивше
средње школе у Дарди. У име домаћина, а
пре него је колонија и службено отворена,
присутнима се обратио Мирко Марковић,
председник пододбора СКД „Просвјете“ из
Дарде.
- Стицајем околности овогодишња колонија
догађа се на стогодишњицу од прве
самосталне изложбе великог барањског
сликара чије име носи ликовна радионица, и
за разлику од готово свих других колонија
ми ни један рад са претходних нисмо
продали. Након пет колонија направили смо
и пригодну монографију па се надамо да
ћемо укоричити и друге колоније тим више
јер смо од ове године препознати и на
државном, а не само општинском нивоу рекао је Марковић.
Да је дарђанска ликовна колонија
постала мерило вредности ликовног стваралаштва доказује и то да је иста у
претходних девет сазива изнедрила преко
четирсто радова различитих сензибилитета, тема и техника, и окупила преко
осамдесет сликара различитих како по
културном наслеђу тако и по националној
провинијенцији.
Како су сазиви један за другим одмицали ликовни опус колоније ликовне
радионице „Петар Добровић“ постајао је све
зрелији ликовно, поетски и колористички, и
у оквирима економских средстава организатора учињено је максимално из постојећих могућности које има и нуди једна
локална мањинска заједница.
Уз ретроспективу изложбе слика са
пријашњих колонија присутни су имали
прилику да погледају и један стари филм из
серије „Сликари и вајари“ Радио телевизије
Србије у којем професор Лазар Трифуновић
надахнуто говори о сликарству Петра
Добровића, а након пројекције филма
одржан је и округли стол о славном сликару
на којем су говорили аутор монографије
„Ликовна колонија Петар Добровић Дарда:
2004-2009“ професор Петар Матић,
ликовни критичар Звонко Пејновић и као
специјални гост саветник у Музеју савремене уметности у Београду Жана Гвозденовић. У оквиру овог музеја налази се и
галерија Петра Добровића.
У односу на претходне класичне ликовне колоније овогодишња је по броју
учесника и еминентних гостију пријатно
освежење и свакако искорак напред, а да је
тако сведочи и податак да су то по први пут
препознали и Министарству културе РХ.
Иако су временске (не)прилике мало
поквариле потпуни колорит ране јесени у
Барањи то није спречило уметнике да уз
помоћ кистова, боја и штафелаја пронађу и
дочарају те и друге мотиве јер свима је
њима и ове године заједничка била само
слобода у избору мотива. Уз обострано
обећање домаћина и сликара да се и
следеће године окупе на истој адреси свим
учесницима на крају колоније уручене су
захвалнице.
Зоран Поповић
10
НЕИЗВЕСНОСТ ОКО СТАНОВА У ВЛАСНИШТВУ ХЗМО И ДАЉЕ ТРАЈЕ
Пензионерски станови у Улици др Фрање Туђмана у Белом Манастиру
Бели Манастир остао без станова у власништву ХЗМО?
З
а разлику од свих градова у Хрватској
који се налазе на подручју од посебне
државне бриге, Хртватски завод за
пензионо осигурање (ХЗМО) једино у Белом
Манастиру није провео поступак у којем су
станови у њиховом власништву требали
бити пребачени у државни портфељ након
чега би Бели Манастир њима могао да
располаже. Челни људи града једно су
време говорили како је само један потпис у
питању који би то верификовао, време је
пролазило, а од реализације није било
ништа или готово ништа.
Како данас стоје ствари, а према информацији од тих истих челних људи у граду,
станови у власништву ХЗМО у Белом Манастиру требали би бити у надлежности новоосноване Државне канцеларије за обнову и
стамбено збрињавање. Свесни дугогодишњег проблема око беломанастирских „пензионерских“ станова челни људи Белог Манастира недавно су посетили канцеларију у
Загребу како би добили информације о
динамици трансфера станова.
- Утисак је да у канцеларији има воље да се
тај проблем коначно реши, тим више што је
15 до 20 станова празних чиме би се и
толиком броју породица решило стамбено
питање. Када ће се то конкретно реализовати нисмо успели да сазнамо јер је то
питање у надлежности ресорног министарства. На жалост та се процедура мало
одужила, али ја верујем да ће се она
успешно привести крају. Из ХЗМО на срећу
других градова на подручју од посебне
државне бриге још 2011. године поклоњена
су 374 стана, али на жалост, из мени непознатих разлога, 115 станова у Белом
Манастиру са тог списка је неким чудом
скинуто, рекао је Иван Добош, градоначелник Белог Манастира.
Из ХЗМО потврђују да су у новембру
2011. године, на иницијативу тадашњег Министарства регионалног развоја, шумарства и водопривреде, склопили уговоре о
даривању 374 стана која се налазе на
подручју од посебне државне бриге. Били су
то, према њиховим речима, станови са
којима Завод није
имао могућност располагања јер су у
њима били смештени
корисници који су решење о стамбеном
збрињавању добили
од Министарства регионалног развоја. У
ХЗМО посебно напомињу да тадашње
министарство није ни
затражило да се у
власништво Републике Хрватске пренесу и станови у Бе-
лом Манастиру па у складу с тим то нису ни
учинили.
Како било, према једној од евиденција, а
њих је више и бројке су различите, на
подручју Белог Манастира ХЗМО у власништву има 115 станова од којих је у овом
тренутку око двадесетак, махом у лошем
стању, потпуно празних. У 35 станова
станују заштићени најмопримци, у 32 стана
станују најмопримци са слободно уговореном најамнином, док у 27 станова станују
бесправни корисници против којих су
покренути судски поступци за иселење.
Међу овим последњим не мали број
корисника у становима живи још од почетка
деведесетих година.
фото: http://www.tzosbarzup.hr
11
фото: http://www.tzosbarzup.hr
Ни на небу ни на земљи
Д
раган М. и његова породица, а
њихов случај није једини,
годинама са нестрпљењем
очекују решење проблема око
станова у власништву ХЗМО. Иако у
стану живе већ 18 година њихов
останак у истом и након готово две
деценије је под знаком питања.
- А шта да вам кажем. Чекамо да се
већ једном реши то питање. У стан
смо уложили доста новаца јер време
чини своје, а у њему смо практично
још увек илегалци јер нам држава не
признаје решење за стан које имамо.
Из ХЗМО својевремено су нас
покушали и иселити, давали су нам
рок од осам дана за иселење, но ми
смо још увек ту јер немамо где, сем
на улицу. Редовно су нас и
пописивали и водили у њиховој
евиденцији. Једно се време причало
да се око тих станова наводно
умешала и политика па је све
стопирано. Осим што смо уложили
новац у стан ја и моја фамилија
редовно плаћамо све обавезе, па и
станарину ХЗМО као да је стан наш,
али то на жалост није тако, каже
Драган М.
Из града поручују да се поред двадесетак
тренутно празних станова у власништву
ХЗМО није одустало ни од планиране
изградње нових станова, а реч је о две
зграде са по 14 станова у близини сличне
зграде у Прерадићевој улици, али још увек
није познато да ли ће Министарство регионалног развоја одобрити изградњу. Без
фото: http://www.tzosbarzup.hr
„пензионерских“ станова у портфељу града
и у ишчекивању дозволе за изградњу нових,
челним људима руке су везане. Решавају се
само хитни случајеви, а када ће доћи ред и
на бројне друге који чекају кров над главом у
овом је тренутку неизвесно, а како сада
стоје ствари од њих неће ни зависити.
Објашњење из канцеларије за обнову и
стамбено збрињавање
- Према нашим информацијама људи који
користе наведене станове имају Уговор о
најму са ХЗМО-ом и нису стамбено збринути на основу закона о подручјима посебне државне бриге, објашњава шефица
канцеларије за обнову и стамбено збрињавање Мирела Станић Поповић.
- Део тих станова користе бивши носиоци
станарских права који у оваквој ситуацији
исте не могу да откупе по повољним
условима као други носиоци станарских
права на осталим подручјима од посебне
државне бриге. Управо из тог разлога дана
9. маја 2012. године Министарство регионалног развоја и фондова Европске уније
упутило је допис Министарству рада и пензионог осигурања са молбом да се размотри
могућност преноса одређеног броја станова
(станове које користе бивши носиоци станарских права) са подручја града Белог
Манастира на исти начин како је то проведено према Одлуци Владе Републике
Хрватске од 14. априла 2011. године. Доношењем нове Одлуке, део корисника тих 144
станова дошао би у равноправан положај са
осталим корисницима који своја права могу
остваривати на основу Закона о подручјима
посебне државне бриге.
- С обзиром да је у међувремену дошло до
институционалних промена и да је новооснована Државна канцеларија за обнову и
стамбено збрињавање преузела део послова Министарства регионалног развоја и
фондова Европске уније из области стамбеног збрињавања, ускоро се планира одржавање састанка представника Државне
канцеларије за обнову и стамбено збрињавање и представника Министарства рада и пензионог осигурања по питању изналажења решења за горе наведене станове,
рекла је Мирела Станић Поповић из државне канцеларије за обнову и стамбено
збрињавање.
З.П.
12
из наших општина
НА КОНФЕРЕНЦИЈИ ЗА НОВИНАРЕ У БОРОВУ ЈЕ 27.СЕПТЕМБРА ПРЕДСТАВЉЕН ПРОЈЕКАТ ПРЕКОГРАНИЧНЕ САРАДЊЕ
СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ
Прекограничном сарадњом до економског напретка
О
пштине Борово и Негославци партнери су на пројекту „Мрежа центара за
развој предузетништва и прекограничну сарадњу“. Пројекат финансира Европска унија кроз ИПА програм прекограничне сарадње Србија-Хрватска 20072013. Проводи се између пет општина, две
поменуте из Хрватске и општина Тител, Темерин и Жабаљ из Србије. Имплементација
пројекта започела је 1. марта и трајaће све до
септембра 2014. год. Циљ је унапређење
односа између суседних земаља кроз развој
економске, регионалне и локалне сарадње. То
подразумева оснивање и опремање заједничке прекограничне развојне институције,
односно мреже локалних развојних и предузетничких центара у општинама партнерима.
- Вредност овог пројекта је 197.000 евра, од
чега су 72.000 добиле општина Борово и
Негославци. Носилац пројекта је Агенција за
развој општине Темерин, а водећи партнер у
Републици Хрватској је општина Борово.
Пројекат се састоји од седам активности, од
којих су најзначајније опремање предузетничких центара и пословна обука младих.
Траје 18 месеци, а отварање два центра у
Борову и Негославцима планира се 2014.
године. Ти центри би требали да пруже помоћ
свим пословним субјектима на нашем подручју те да успоставе сарадњу са суседним
државама. Кроз обуку младих требало би да
двоје људи остане да ради у тим предузетничким центрима. Свим осталима би ова
обука требала да помогне на тржишту рада
где би постали конкурентнији – рекла је, пројектни менаџер, Сенка Ромић.
У марту је објављен јавни позив путем
којег је изабрано 20 младих из Борова,
Негославаца и Ердута. На тај начин приступило се реализацији једне од веома
важних пројектних активности - обуке полазника за писање пројектних предлога. Обука је
започела 29.августа и трајала је 21 дан, а
водила ју је директорка ПОРЦА општине
Ердут Бојана Орсић.
- Основни циљ обуке је да сви полазници
стекну основна знања о писању пројектних
предлога, да се упознају са основним
елементима сваког пројекта и да се што лакше
почну сналазити на разним интернет страницама и проналазити конкурсе који су
објављени. Прво смо имали одређене сате
теоретске наставе, односно упознавање са
појмовима и пројектним предлозима. Имали
смо и две теренске посете како би полазници
видели шта све може да се направи из једног
пројекта и шта све може да се финансира из
средстава Европске уније. Након тога смо
радили одређени број вежби на конкретним
пројектним предлозима. За шест пројектних
идеја направили смо логичке матрице и кратак
сажетак тих пројеката. Задатак је био да у
Павер поинту направе кратку презентацију
сваког пројектног предлога – објаснила је концепт обуке Бојана Орсић.
На конференцији за новинаре, одржаној
27. септембра у Борову, о пројекту „Мрежа
центара за развој предузетништва“, говорили
су чланови пројектног тима Сенка Ромић и
Светлана Парошки те начелници општина
партнера из Хрватске. Начелник Борова, које
је водећи хрватски партнер на овом пројекту,
Зоран Баћановић истакао је значај оснивања
предузетничког центара.
- Општина Борово у провођењу овог пројекта
има директан и непосредан интерес за сам
финални циљ пројекта, а то је оснивање предузетничког центра у општини. То је оно што је
општини Борово неопходно што нам отвара
могућност привлачења средстава из фондова
Европске уније. Људи који су завршили обуку
добили су основна сазнања како да аплицирају пројекте према фондовима ЕУ – рекао
је Зоран Баћановић.
Иницијатива за учешће на овом пројекту
потекла је из Развојне агенције Темерин која
се због успешне прекограничне сарадње са
Мађарском, окренула и ка општинама у Хрватској. Значај развоја привредне сарадње са
матичном државом препознали су и у општини
Негославци.
- Овде видимо шансу за нашу општину која
располаже скромним финансијским капацитетом и људским потенцијалима. Веома нам је
важно да направимо један такав искорак јер
смо према националним фондовима и програмима у Републици Хрватској реализовали
бројне пројекте. Ово је прва могућност да
успоставимо и прекограничну сарадњу са
Републиком Србијом. Наша досадашња
искуства са матичном државом су углавном
била везана кроз сарадњу удружења пензионера, КУД-ова и преко спортских активности. Међутим, ово је први пут да смо се
дотакли и неког економског и социјалног
аспекта који је веома важан. Важан је, пре
свега, за грађане који живе на овим просторима и за локалну самоуправу. Добро је
познато да све мање новца имамо на
располагању и нужност је, јер се европски
програми раде по специфичној методологији,
да имамо стручне људе који ће бити један
сервис локалној управи, грађанима, удружењима, пољопривредним газдинствима.
Имамо један шири спектар циљних група које
су обухваћене овим пројектом, а жеља је да
добијемо локалне развојне центре који ће
бити на располагању свима – истакао је начелник општине Негославци, Душан Јецков.
Следећа, веома важна активност, у оквиру
пројекта је сусрет предузетника Србије и
Хрватске. Скуп ће бити одржан у Борову
средином новембра.
Овом сусрету присуствоваће стотинак
привредних субјеката из Србије и Хрватске.
Њихово повезивање и даљна сарадња
требало би да створи добре претпоставке за
развој и привредну сарадњу између две
државе.
Јадранка Јаћимовић-Иван
13
У ДАЉУ ЈЕ 27. И 28. СЕПТЕМБРА ОДРЖАН НУЧНИ СКУП ПОВОДОМ 150 ГОДИНА ОД ДОЛАСКА ЈАКОВА ИГЊАТОВИЋА У ДАЉ
Обележен даљски период Јакова Игњатовића
З
хваљујући сарадњи Српског културног
друштва "Просвјета" и "Матице српске", а уз подршку Министарства културе Републике Хрватске, 27. и 28. септембра, у Даљу је одржан научни скуп у част
Јакова Игњатовића. Повод овог скупа одржаног у Културно научном центру „Милутин
Миланковић“ је 150 година од доласка у
Даљ, једног од највећих српских књижевника и зачетника реализма. Ко је био Јаков
Јаша Игњатовић и зашто су његов долазак и
живот у ово славонско село значајни те
колика је вредност његовог стваралаштвa
објаснили су еминентни учесници дводневног научног скупа. Међу бројним професорима и тумачима књижевности 19. века,
са познатих универзитета из Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине, у Даљ је дошао
и председник Матице српске професор
доктор Драган Станић.
- Мени је јако драго да се овај скуп одржава
овде и да су у средишту пажње управо оне
даљске године, 16 најлепших и најкреативнијих година у животу Јаше Игњатовића.
Сви знамо колики је
значај Игњатовића у
књижевности и како је
осмислио овај средњоевропски поглед
на српску културу и
специфичности постојања српског народа на том простору.
Ово је прилика да се
усредсредимо на оно
што је учинио док је
боравио у Даљу, а
резултат тих најплодоноснијих и најузбудљивијих година
проведених овде су
књижевни радови.
Матица српска је са
посебном радошћу
примила вест о организовању овог скупа због тога што је
Јаша чврсто везан за
Матицу српску. Био је
две године уредник
летописа Матице српске и после је, веома
интезивно, одржавао
везу са Матицом –
рекао је професор
Станић.
Јаков Игњатовић је у Даљу провео пуних
16 година. Живео је у Сентандреји, Будимпешти, Београду, Новом Саду и Даљу.
Живот у овом селу за Игњатовића је био јако
плодоносан у стваралачком смислу. У том
периоду објавио је своје најзначајније
романе као што су „Чудан свет“, “Васа Решпект“, „Вечити младожења“, „Трпен спасен“, „Увео листак“ и јако много приповедака. Јаков је био и полемичар, политички
ангажован у доба борбе Срба за аутономију
унутар Аустро-угарске монархије.
- Јаков Игњатовић је имао три тајанствена
периода у свом животу. Један је када се
одметнуо у хусаре, други је када је отишао у
Париз и пријавио се у Легију странаца и
провео неко време у Алжиру где је изгубио
око у наводној борби са домороцима. Трећи
период је овај даљски који је остао покривен
велом тајанствености и који је последњи
дешифрован, захваљујући Живојину Бошкову истраживачу историје српске књижевности. Он је у Даљу нашао мир када се
развео од своје прве супруге и разишао са
политичким водством. Прво је био правни
заступник патријашијског добра, касније
адвокат, а потом земљорадник и виноградар. Био је врло успешан, продавао је вино
и грожђе Французима. После 16 година
пожелео се политичке борбе и вратио се у
Нови Сад у жељи да се поново ангажује као
политичар. Умро је у једној изолацији због
разилажења са тадашњим водством Срба –
прича директор КНЦ Ђорђе Нешић.
Нешић је током два дана у Даљу угостио
десетак учесника научног скупа из Загреба,
Београда, Ниша, Новог Сада и Бања Луке.
Професори са универзитета са великим задовољством учествовали су на скупу у
Даљу. Осврт на живот и дело Игњатовића из
научне перспективе дао је и професор књижевности српског реализма на Филозофском факултету у Нишу, Горан Максимовић.
- Моја тема је посвећена градовима у прози
Јакова Игњатовића. Он је један од родоначелника тематике града у књижевности
српског реализма, као што је и један од писаца који су утемељили стилску формацију
реализма у српској књижевности. Игњатовић је много више од тога, он је писац
европског формата са огромним књижевним идејама, са поетичком свешћу која је
била испред његовог времена. Многи критичари и после његове смрти нису разумевали, на прави начин, његова дела. Тек
данас, ми видимо да је то писац који је са
правом носио, у 19. веку, епитет српског
Балзака. Писац који је препознао живот,
особине, психологију и менталитет људи
свог времена на потпунији и оригиналнији
начин него што је то било ко пре и после њега у српској књижевности могао да препозна
– прича Максимовиоћ.
Међу гостима научног скупа био је и
председник Српског културног друштава
”Просвјета” Чедомир Вишњић који је на
отварању истакао велико задовољство што
у овом месту постоји интелектуални нуклеус
који чува успомену на велике књижевнике.
Другог дана скупа откривен је спомен пано
Јакову Игњатовићу. Реч је о табли која на
пет језика даје основне информације о
књижевнику и његовом животу у Даљу.
Пано ће бити постављен испред некадашње вероисповедне школе коју је 1906.
године подигао патријарх Георгије Бранковић, односно испред улаза у будућу
библиотеку у Даљу.
Ј.Ј.И.
култура
14
СОЛИСТИЧКИ КОНЦЕРТ АЛЕКСАНДРЕ ПАДРОВ И МАРГАРИТЕ ВУЈОВИЋ У ВУКОВАРУ
Позитивне емоције и топао пријем публике
Александра Падров и Маргарита Вујовић
У
оквиру културне и духовне манифестације „Бранкови дани“ која се у
Вуковару одржава по седми пут
вуковарска публика имала је прилику да
ужива у солистичком концерту вокалне
солисткиње Радио телевизије Војводине
Александре Сашке Падров. Концерт Александре Падров и професорке Музичке
школе из Сремске Митровице Маргарите
Вујовић под називом „Тамбур, тамбур
ситна тамбурице“, одржан је у недељу 29.
октобра у кући Лавослава Ружичке. Пред
пуном салом у Ружичкиној кући Александра
Пардов извела је српске композиције из 19.
века, познате староградске песме и романсе са ових простора као и неке од познатих
руских романси.
- Све је прошло у најбољем могућем расположењу и са врло израженим емоцијама. Емоције су савладале и мене јер сам
први пут у свом родном граду имала прилику да одржим солистички концерт. Изузетно сам задовољна и са интерпретацијом
Јавора у ком сам иначе и почела да певам
овде у Вуковару. Веома ми је драго и још
сам узбуђена због вечерашњег наступа, а
ево и моја колегиница Маргарита Вујовић
вечерас је била сјајна за клавиром као и
Александра Кртинић са саксофоном тако да
смо публици приредили једно лепо вече.
Пошто је концерт одржан у оквиру Бран-
кових дана у Вуковару „Укор“ је био једна од
обавезних тема.
- Када говоримо или изводимо дела Бранка
Радичевића „Где си душо, где си рано“ односно „Укор“ је незаобилазна композиција, а
ове године у Сремским Карловцима сам
управо уз стихове Бранка Радичевића
извела и победничку композицију „Берба“
која ће се наредних година изводити као
карловачка химна Грожђенбала, карловачке манифестације поводом бербе грожђа. Тако ћу сваке године бити у прилици да
у Карловцима овом песмом отварам ову
манифестацију – напомиње Александра.
“Вуковар је помало тужан град”
Новосађанки рођеној у Вуковару музичку
пратњу на клавиру пружила је проф.
Маргарита Вујовић. Иначе рођена Летонка
Маргарита је студије завршила у Конзерваторијуму у Одеси где је стекла звање магистра уметности и четири стручне квалификације: концертни извођач, педагог,
корепетитор и артист камерног ансамбла.
Радила је у Шапцу, Ваљеву, Новом Саду, а
сада ради у Музичкој школи „Петар
Кранчевић“ у Сремској Митровици. Шеф је
клавирног одсека и предавач на семинарима. Наступала је и као клавирски сарадник са контрабасистом Ведраном Ку-
штраком из Загреба.
- Клавир је универзални инструмент и било
која врста музике може бити одсвирана на
њему. Српска староградска музика мало
подсећа на руске романсе тако да се апсолутно уклапа. Са Александром сарађујем
већ неколико година и имамо планова за
још неке заједничке концерте. Расположена
сам за сваку врсту музике од класичне до
евергрина.
Маргарита Вујовић је први пут наступила у Вуковару за који каже да је то један леп,
питом старински град који има своју душу.
- Мало делује тужно, не знам зашто имам
такав осећај. Била је јако лепа атмосфера и
овде смо имали прилику да сретнемо јако
топле људе и заиста је позитивно то што су у
овако хладан и кишовит дан ипак дошли и
што смо доживели један изузетно леп и топао пријем.
У програму је са неколико композиција
наступило и Српско певачко друштво „Јавор“.
Свечано отварање седмих „Бранкових
дана“ одржано је, као и увек, у вуковарском
излетишту Адица испред храма Свете
Петке на Доброј води 22. септембра. О
Бранку Радичевићу беседу је говорила
професорка из Вуковара Јелица ЛиповацДудаш, а манифестација је отворена наступима ученика Основне школе "Никола Андрић" из Вуковара, Етно-групе "Ђурђевак"
из Боботе и дечије фолклорне групе Културно-уметничког друштва "Слога" из Вуковара. У склопу седмих „Бранкових дана у
Вуковару“ одржано је низ дешавања, а
организатор целе манифестације је протојереј-ставрофор Јован Радивојевић,
старешина храма Светке Петке на вуковарској Доброј води.
Манифестација ће бити свечано затворена 6. октобра наступом рецитатора вуковарске Гимназије, КУД-а “Јован Јовановић
Змај” из Бијелог Брда и СПД “Јавор” из
С.Б.
Вуковара.
15
У БОРОВУ ОД 27. ДО 29. СЕПТЕМБРА ОДРЖАНА ТРАДИЦИОНАЛНА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА
Двадесет сликара на 22. ликовној колонији
Д
вадесет друга по реду ликовна колонија иако одржана у оквиру манифестације Боровско лето 2013. ове
године одржана је почетком јесени. Према
речима организатора колонија је одржана
мало касније због великих врућина које лети
отежавају рад сликарима. Ове године
учествовало је двадесет сликара из Србије,
Босне и Херцеговине и Хрватске.
- Ликовна колонија постала је догађај без
кога је живот и рад нашег Културноуметничког друштва, али и целог Борова
постао незамислив. Сваке године настојимо
да повећамо квалитет радова и мислим да у
томе успевамо јер се радови добро продају.
Нормално, цене су прилагођене стандарду
наших људи, а уметничка слика увек је
најлепши поклон када некога хоћете да
обрадујете – каже председник боровског
Нушића, Радо Босић.
Иако ликовна колонија у Борову углавном окупља сликаре аматере на њој радо
учествују и академски сликари. Међу њима
нема анимозитета, а да ли је неко сликар
или није то не говори његово звање него
страст са којом ствара. С том тврдњом
слаже се и Милијана Радовановић, ака-
демска сликарка из
Врбаса.
- Нема разлика у
схватању сликарства
ни код аматера ни код
професионалаца. Време покаже ко се сликарством бави на прави начин. Звање академског сликара је на
неки начин и оптерећење. Ево и овде се
шале са мном. Ајде да
видимо шта ће академски сликар да уради, кажу. Немам комплексе и мислим да је
то једино важно. Први
пут сам овде и заиста се лепо осећам.
Боровчани су добри домаћини, место ми се
свиђа и добро је друштво. Иначе радим
акрил и уље на платну и лесониту, а паралелно се бавим и цртежом, а инспирацију
налазим у спољњем свету за којимислим да
је довољно инспиративан. Мислим да се
свако бави сликарством из истих разлога, а
то је потрага за духовношћу – каже
У ВУКОВАРУ СЕ ОКУПИЛИ МЛАДИ ИЗ ХРВАТСКЕ, СРБИЈЕ И БиХ
сликарка.
Иако им време није било баш наклоњено, јер је у време одржавања доста захладило, а падала је и киша, сликари су
били заиста вредни. Иза себе су оставили
тридесетак радова који ће употпунити боровску галерију и чијом ће продајом Нушић
зарадити и нешто средстава за своје
активности.
С.Б.
фото: http://www.vukovar.hr
Журка за Европу
Ж
урка за Европу у организацији
града Вуковара замишљеног као
моста сарадње младих из Хрватске, Србије и БиХ завршио је суботњим
концертом српске групе С.А.Р.С. и хрватске
Елементал.
Елемантал
С.А.Р.С. је група
основана 2006. године у Београду. Њихов
звук карактерише
широк распон жанрова; превладавају
С.А.Р.С.
реге,
ска и
хип-хоп, а приметни су и
утицаји традиционалне српске музике. Огроман успех на
просторима бивше Југославије постигли су песмом
„Буђав лебац“, која је на
концерту у Вуковару остављена за крај њиховог изузетно успешног наступа пред
више стотина младих Вуковараца. С.А.Р.С. је свирком
која је трајала пуна два часа
започео у 21 у вече, а након њих на сцену су
изашли чланови загребачког Елементала,
који су публику забављали све до један иза
поноћи. Нажалост њихов наступ мало је
омела киша.
Читаво дешавање које је у Вуковару
окупило 50-ак студената и њихове предаваче из Загреба, Тузле и Новог Сада те ЕУ,
финансирано је из различитих извора, а
највећим делом средствима ЕУ док је
Вуковар обезбедио логистичку подршку.
С. Б.
16
манифестације
ФЕСТИВАЛ ДЕЧИЈИХ ПЕСНИКА ОВЕ ЈЕ ГОДИНЕ У ХРВАТСКУ СТИГАО У СЕПТЕМБРУ. ТАКО ЈЕ ВИТЕЗОВО ПРОЛЕЋЕ ПОСТАЛО
ВИТЕЗОВА ЈЕСЕН КОЈА ЈЕ ПОСЕБНО ОБРАДОВАЛА МАЛИШАНЕ.
Витезови дечије српске поезије у Бијелом Брду
и Маркушици
Ф
естивал дечијих писаца познат под
називом "Витезово пролеће" ове је
године у Хрватску стигао као "Витезова јесен". Српски дечији писци, 25.
септембра, дружили су се са децом у
Бијелом Брду и Маркушици. Интерактивни
програм препун стихова и у потпуности
посвећен дечијем узрасту публика је
прихватила са одушевљењем. Водитељ
наступа деци познат као Пеђолино забављао је и уводио публику у стихове које су
читали Мића Јакшић, Александар Чотрић
и Слободан Станишић. Вешто осмишљен
наступ витезова српске дечије поезије био је
обогаћен атрактивним наступом певачица
Тијане Дапчевић и Иване Јордан.
- Њих две деца воле јер имају посебну
топлину када наступају пред малишанима.
Ја нисам први пут овде и за мене полако
постаје традиционално да дођем и да се
дружим са овом прекрасном децом и дивним људима овде. У Хрватску долазимо
као своји код својих. Овде смо да поделимо
тренутке радости и дружења. Срео сам већ
неколико познатих људи којима су прве
речи биле добродошлице и радости што се
поново видимо. Рецитовање стихова и
дружење са најмлађима је посебно задовољство јер деца су најрадоснији део
човечанства и они сваки тај сусрет доживљавају на свој начин - рекао је познати
писац за децу, Слободан Станишић.
Тактови дечијих нумера „Земља мојих
снова“ и „Љуби ми се“ Тијане Дапчевић,
којима је отворен овогодишњи фестивал,
публику су подигли на ноге. Последњих пет
година ова певачица сарађује са Леонтином
Вукомановић, која води дечији хор Чаролија.
- Први пут сам у Хрватској и то на моје велико задовољство са овом дивном екипом
песника. Имамо најдивнију публику на
свету, децу. Најдивније је радити са децом и
радујем се и овом сусрету овде јер најлепша
и најчистија енергија су деца. Они су
најискренија публика, верују вам све што им
кажете и најслађи су - изјавила је Тијана
Дапчевић.
Рад са децом посебно је драг и Ивани
Јордан која је такође наступала у Бијелом
Брду и Маркушици. Њене песме „Лазарица“
и „Светло које тражим“ добро су познате и
деци из наших крајева иако је ово био први
наступ Иване Јордан у Хрватској.
- Свако дружење са децом мене учини
бољим човеком и приватно и као уметника.
Инспирише ме бескрајно и надам се да деца
кроз наше наступе добију нека нова искуства и можда их то инспирише на неки
њихов пут у даљем животу. Ја тако гледам
на савко дружење и сваки наступ, увек па и
са децом. Деца су искрена и код њих нема
суздржавања, ако им се нешто свиђа они ће
вам срце дати у том моменту. Ако им се
нешто не свиђа неће вас испоштовати зато
што би то било културно, него ће вам рећи
ћао. Тако да нема фолирања и зато када
смо на сцени ни ми не треба да изигравамо
и глумимо да смо нешто што нисмо. Треба
најискреније да се представимо једни другима и да покушамо да надоградимо један
дан, годину, а можда и живот једни другима рекла је Ивана Јордан.
Гостовање српских дечијих писаца у нашим
крајевима постало је традиција која је заживела захваљујући раду и сарадњи ЗВО-а
општина и Канцеларије за дијаспору и Србе
у региону Владе Републике Србије. Сваке
године фестивал гостује у два друга места у
Хрватској. Циљ је да се на наступу дечијих
писаца окупе деца из свих подручних школа
и обданишта у близини места где се одржава фестивал.
- Ово је већ четврто одржавање овакве манифестације на нашим просторима. Циљ је
да песници и уметници првенствено из
Србије дођу у наше крајеве и школској деци
која похађају наставу на српском језику и
ћириличном писму прикажу један програм.
То је до сада било на велико задовољство
деце, наставника и родитеља рекао је председник Одбора за културу, спорт и образовање ЗВО-а Слободан Живковић.
Витезово пролеће најпознатији је фестивал дечијих писаца у Србији и региону.
Песник и писац Мића Јакшић, последњих
година, наступе писаца у оквиру овог
фестивала одвео је и ван граница Србије.
Пре четири године захваљујући раду ЗВО-а
најпознатији дечији писци стигли су и у
Хрватску где од тада редовно гостују. На
јединствен начин, кроз посебно занимљив
наступ, књижевност и поезија наше матичне
државе приближава се и деци, која у
Хрватској, наставу похађају на српском
језику и писму.
Ј. Ј.И.
ви пишете, ми објављујемо
17
УЧЕНИЦЕ ОШ БОРОВО НИКОЛИНА КОНДИЋ И ЈОВАНА СЕРДАР ОСВОЈИЛЕ НАГРАДУ НА КОНКУРСУ „МОЈА ПРВА КЊИГА“
МИНИСТАРСТВА НАУКА, ОБРАЗОВАЊА И СПОРТА У КАРЛОВЦУ
Радост стварања прве књиге
Најпре је требало
изабрати тему сликовнице. Обе су се
одлучиле за бајке са
традиционалном бајковитом фабулом добро им познатом из
лектире, али и из приповедања у родитељском дому. По
слободној вољи комбиновале су и стварале маштовите мотиве стварајући свака свој свет фантазије сигурно водећи радњу кроз заплете према срећном
крају.
Након што су написале текст, поделиле су га на шеДругарице: Николина Кондић и Јована Сердар
снаест страница и
ије потребно посебно истицати како приступиле илустровању. Слободно су
је васпитнообразовни рад од изу- према свом афинитету изабрале технику.
зетне важности за свако друштво. Николина је изабрала акварелисани цртеж
Наставни програми основних школа врло су тушем, а Јована је изабрала сликарску
разгранати и усмерени на задовољење технику пастела. Илустровање се показало
свих тренутних, али и будућих потреба мла- веома захтевним задатком јер је требало
дих људи. Међутим, школе често прихватају израдити 16 слика (плус насловна и
и ваншколске иницијативе и укључују се у поднасловна страна) које су све морале
пројекте у којима препознају прилику за задржати једнак квалитет ликовног израза
квалитетније постизање својих васпитно- како би сликовнице биле у целини добре.
образовних циљева.
Тако је настао прави мали ликовни циклус.
Карловачки Центар за неохуманистичке По завршетку илустровања листови су
студије (ЦНС) под покровитељством Министарства наука, образовања и спорта
сваке године у септембру расписује конкурс
„Моја прва књига“.
На овогодишњем конкурсу по први пут
су учествовале и ученице Основне школе
Борово. Николина Кондић и Јована Сердар, сада ученице 5. разреда, одлучно су и
са заносом прихватиле изазов израде своје
прве књиге – сликовнице. Иако се у почетку
чинило да је то лак и једноставан задатак,
показало се да је израда сликовнице тј.
писање текста и илустровање веома обиман и захтеван посао.
Радиле су, боље рећи стварале, свакодневно у школи готово месец дана око 30
сати на часовима српског језика, ликовне
културе и ваннаставних активности. Наравно да су много времена провеле у раду
на сликовницама и код куће.
Н
Изјаве награђених ученица
- Сликовницу „Мала пастирица“
направила сам играјући се са својом
учитељицом у школи. Било је веома
весело и већ размишљам о томе
како ћу написати и илустровати
следећу сликовницу. Већ знам и њен
наслов. Зваће се „Чаробни зец“ –
узбуђено прича Јована Сердар.
- Бајку „Чаробне јагодице“ посветила
сам јагодицама из свог врта. Већ
пишем следећу бајку која ће се звати
„Авантуре мачка Мишка“ – поручује
Николина Кондић.
увезани и сликовнице су добиле прави
облик књиге.
Узбуђењу није било краја док су први пут
задовољно и поносно пролистале своју
прву књигу. Литерарну и ликовну вредност
њихова рада препознали су и вршњаци у
разреду који су с великим занимањем
пратили настајање сликовница и на крају
заједнички поделили радост успешно завршеног пројекта.
Сликовнице “Мала пастирица” и “Чаробне јагодице” послате су на конкурс у
Карловац где су биле и награђене, а са
великом радошћу Јована и Николина су 28.
септембра 2013. учествовале на изложби
награђених сликовница, културно-уметничком програму и свечаној подели награда .
Младим креативним ученицама ОШ
Борово желимо још много успеха у новим
пројектима, а надамо се да ће се пронаћи и
довољно новца како би овај успешни
пројекат завршио штампањем сликовнице.
Смиљка Петровић
18
некад и сад
СТАНОВНИЦИ БОРОВА НАСЕЉА ДОБРО ПАМТЕ ДОМ ТЕХНИКЕ ИСПОД КОГА ЈЕ НА ДУНАВУ НЕКАДА БИЛО УСИДРЕНО ПРЕКО
1500 ДУНАВСКИХ ЧИКЉИ
Дом технике
Н
а звук фабричке сирене тачно у 14
часова ужурбана гомила радника
излазила би из дворишта комбината
Борово кроз велику металну капију. Становници истоименог радничког насеља до
својих станова ишли су пешице, док је из
оближње бицикл гараже излазила река оних
који су на својим двоточкашима одлазили
пут оближњег села по коме је комбинат и
добио име. Све би трајало целих петнаест
минута док се гужва не би разишла. Друга
смена сменила би прву и простор испред
некадашњег индустријског гиганта опет би
утихнуо.
У летњем периоду, независно од тога
који је дан у питању, понедељак или петак,
већ око четири поподне гужва се селила на
обалу Дунава код чувеног Дома технике
испод кога је усидрено чекало преко 1500
чамаца или, како се то овде говорило,
чикљи. У трен ока река би оживела и била
прошарана таласима чамаца којима су
становници Борова насеља одлазили на
пецање или купање. Тада су за такве ствари
људи увек имали времена. У јесен би
власници своје чамце навозили на колица
која су шинама спуштали у воду и сајлом и
чекрком подизали у двориште Дома технике. Ту су их чистили и спољашност
премазивали катраном, а унутрашњост
фарбом или лаком. Тако заштићени чекали
су да прође зима и већ у пролеће чамци су
поново бивали на речним таласима. Данас
изгледа апсурдно и готово незамисливо да
је до 1991. свако, ко је то хтео, имао чамац.
Бити власник чикље било је скоро исто као и
имати бицикл. Није то, као што је случај да-
нас, било питање
престижа, то је било нормално.
Дом технике
изграђен је 1954.
године и био је
веома популарно
место за вечерње
изласке. У његовом приземљу биле су просторије
Спортског риболовног друштва
„Славен“, аматерског Радио клуба
„Никола Тесла“ и
Фото клуба. У горњем делу налазио
Дом технике седамдесетих година прошлог века
се ресторан са
предивном терасом која је радила у летњем периоду. У су људи редовно свраћали овде на чашицу
ресторану сте могли да се почастите ракије или пиво, а неретко су проналазили и
првокласним рибљим паприкашем, свим разлоге за разне прославе. Рођендани,
врстама речне рибе, али и јелима са рођење детета, куповина аутомобила биле
роштиља. Са терасе се ноћу пружао су прилике за муштулук на Дому технике.
идиличан поглед на Дунав чији су таласи Много тога памти ова зграда. Спортске
светлуцали под сјајем звезда и месеца или догађаје, такмичења у спортском риболову,
светала вуковарског силоса.
првенства у кајаку и кануу, регате, падоНа његовој Дунавској страни био је бранске скокове у воду које су посетиоци
хангар са спремиштима за пецаљке и посматрали са трибина на дунавској обали
моторе те просторије Кајак клуба и ра- иза ове необичне зграде која је пословала у
дионица за изградњу чамаца. Ту је главна оквиру Југословенског комбината гуме и
звезда био легендарни мајстор Бајза који је обуће.
важио за најбољег градитеља дунавских
чикљи.
Мало подсећање
Сваког десетог и двадесетпетог дана у
месецу у комбинату Борово била је плата па Када већ говоримо о Дому технике треба
рећи и следеће. У аналима боровског спорта остало је забележено да је у склопу
Чамци усидрени испод Дома технике
Народне технике у јесен 1948. године
одржана оснивачка скупштина Поморскобродарског друштва „Радник“ - Борово насеље у којем су деловале три секције. Једна
од тих секција била је и кајакашка.
Први председник друштва био је Иван
Менгес, а секретар Недељко Докић. Осјечанин Иван Пауновић радио је са боровским кајакашима као њихов први професионални инструктор.
Клуб је брзо напредовао тако да је 1951.
године био домаћин и организатор првог
турнира градова на којем су учествовале
екипе из некадашњег Титограда данас
(Подгорица), Загреба, Београда, Љубљане
и домаћина Борова насеља. Први већи
19
успех кајакши су постигли на првенству
СФРЈ 1955. године у Брчком где су у
појединачним утркама освојили сва прва
места. Тај успех остварили су Тот и Иванов
те Јосип Липокатић у утркама једноседа, а
следеће године први пут постају екипни и
појединачни прваци Хрватске и Југославије.
Успеси су настављени и касније па је
Кајак клуб Борово био међу најуспешнијим
клубовима у Спортском друштву Борово.
Кроз клуб је прошао читав низ одличних
стручњака и такмичара. Били су то Милан
Миљевић, Стеван Пешут, Вера Андрејева, Јован Седлар, Емил Нумић и многи
други. За ове успехе свакако је заслужна и
изградња Дома технике који је спортистима
омогућавао одличне услове за тренинге.
Тренинзи кајакаша и кануиста једна су од
неизбрисивих слика сваког Боровчанина јер
је већина становника овог насеља слободно
време проводила на Дунаву.
Пред сам рат Дом технике је детаљно
реновиран и засјао је новим сјајем, али то
није потрајало. Једно јутро његова бела
фасада осванула је изрешетана мецима из
аутоматског оружја. Тиме као да је наговештено оно што ће се касније догодити.
1991. године Дом технике је изгорео од
последица гранатирања.
Током периода ратног мира у једном
његовом делу био је кафић као наговештај
његове поновне реконструкције, али ни то
није потрајало. Сада је ограђен, око њега су
започели некакви радови који су убрзо
застали. На интернет сајту фирме за градњу
и пројектовање „Танеиа“ виде се пројекције
како би Дом технике требао да изгледа
након обнове.
Жал за младошћу или мерило вредности
Данас од свега овога живе су још само
успомене. Млади нараштаји о Дому технике
и свему што се око њега дешавало не знају
готово ништа. Старе фотографије које су
јавно публиковане су ретке, а слике из
приватних албума страдале су у рату.
Простор око Дома технике мало оживи
само током лета када ту долазе купачи
којима се не иде на вуковарску аду. Сама
зграда зарасла је у коров и чека да радови
на њеној обнови буду настављени. На таласима Дунава који оплакују обалу у
његовој близини не љуља се више ни један
једини чамац. Људи за то једноставно више
немају пара, а ни по Дунаву више не може
да се плови као некада. То је сада међународна граница па су купање и риболов
дозвољени само са његове десне обале.
Она лева, која припада Србији за обе ове
занимације била је интересантнија и привлачнија. Тамо је шума и дуге пешчане плаже, а и вода је чистија. Са ове наше стране
Излазак из фабрике. Комбинат Борово седамдесетих година
прошлог века
обала је каменита, ту је матица реке па се
Дунав чини прљавији него што стварно
јесте.
Чикље више нико не прави, они мало
имућнији купују бродице и глисере које
сидре у вуковарској зимској луци или их
након купања возе кућама. Све то много
компликује ствари. Уз чамац морте имати и
аутомобил са приколицом, што је велики
трошак приликом регистрације, а и прописи
за вожњу моторних чамаца су сада пооштрени.
Након фабричке сирене више нема
гужве. Отужно изгледа када из ње изађе
двестотињак радника. Ни бицикл гараже
која је била један од боровских симбола
више нема. И она је зарасла у коров па они
који у Борову насељу нису живели пре рата
и не знају где је била. Само бункер из Другог
великог рата још подсећа на њу. Због великог броја бициклиста Борово насеље неко је звао Мали Шангај јер је кинеска престоница по томе била број 1 у свету.
Некадашње навике овдашњих људи силом прилика или неприлика увелико су се
промениле. Што је некада било сад се само
спомиње. Неко то назива носталгијом или
жалом за младошћу, а неком то служи као
мерило или стандард на основу кога се лако
види да ли нам је данас боље или горе.
Неко ће рећи, од успомена се не живи,
али човек је такво биће. Од успомена
једноставно не може да побегне.
С.Б.
Данас испод Дома технике нема више ни једног чамца.
фељтон
20
ХРАМОВЕ У БОРОВУ, НЕГОСЛАВЦИМА И НОВИМ ЈАНКОВЦИМА НИСУ ЗАОБИШЛА РАЗАРАЊА И ПЉАЧКАЊА ТОКОМ ДРУГОГ
СВЕТСКОГ РАТА.
пише: Срђан Секулић
К
рајем 17. века у Борову је био један
свештеник и стара црква брвнара, а
само тридесетак година касније у
овом месту била су три свештеника који су
служили у „старој и трошној“ дрвеној цркви.
Садашња црква у Борову посвећена је
Преносу моштију светог првомученика и
архиђакона Стефана, а саграђена је 1762.
године. Две године касније исту је осветио
митрополит Павле Ненадовић. Убрзо је у
овом месту отворена и српска вероисповедна школа.
Боровски храм у својој историји обнављан је неколико пута, а најзначајније
обнове вршене су 1835, 1934. и 1998. године. У Шематизму епархије осечкопољске
и барањске пише да је „црква каснобарокног
стила, са веома високим звоником, правоугаона, правилно оријентисана. Хорош је
Црква у Борову
обзидан оградом разиграних барокних линија, који почива на два масивна стуба.
Димензије храма су 21*10 м. На звонику има
три велика и једно мало звоно.“
У овој цркви налазио се иконостас који је
вероватно био рад Јована Исаиловића Старијег и његовог ученика Григорија Јездимировића, иначе рођеног Боровца. Тај
иконостас усташе су током Другог светског
рата демолирале да би се поставио велики
католички олтар, а многобројне иконе су
украдене. Храм је, као и многи у околини,
претворен у римокатолички, док је укупна
материјална штета након рата износила
преко милион динара.
Није само иконостас уништен током овог
рата. Уништена је сва дрвенарија, певнице
и столови, док је спољашност храма,
нарочито торањ, оштећен гранатама прили-
ком повлачења окупатора. Приликом пада,
торањ је знатно оштетио кров цркве.
Након рата храм је обновљен, а иконостас који се и данас налази у њему
израђен је 1970. године и на њему је радило
више различитих иконописаца. Зидно сликарство рађено је тридесетих година прошлог века, а слике су потом обновљене
1987. године. У Борову се налази нови парохијски дом који је изграђен 2008. године, а
стари је порушен.
Први писани траг о Борову је из 1231.
године и тада је ово место било посед Вуковара. Као „вилла“ помиње се 1263. а тридесет година касније помиње се као тврђава, док се 1481. наводи као град са
каштелом. У то време овде су се одржавали
седмични сајмови.
Својевремено, ово место било је под
влашћу хрватских племића Горјанских, али
и српских деспота Ђорђа и Јована Бранковића који су 1493. године отели утврђење
Борово. За време Турака место се одржало
и у њему су живели православни Срби, а
након одласка турске војске овде су такође
живели Срби који су били досељени углавном са горњег Подриња и Полимља.
Становништво се постепено повећавало тако да је 1733. забележено 95 кућа, а
1811. године 230 кућа са 1754 становника.
Почетком двадесетог века овде је било 487
српских кућа са 1820 становника, а поред
Срба овде су живели још и Мађари и Немци,
укупно њих 80.
Борово је свој зенит доживело између
два светска рата, тридесетих година прошлог века, када у његовом атару, на поседу
тзв. даљског добра Српске православне
цркве, чешки индустријалац Томаш Бата подиже фабрику гуме и обуће, а за директора
исте поставља Тому Максимовића. Овај ће
убрзо постати и председник боровске општине, радећи на њеном просперитету.
Тада је створено и насеље, данас познато
21
као Борово насеље, које је било саставни
део Борова. У то време, само у периоду од
1932. до 1936. године број становника у
овом месту повећао се са 2213 на 4530.
Црква у Новим
Јанковцима
Храм у Негославцима
Зидање садашње цркве у Негославцима,
посвећене Успењу Пресвете Богородице,
почело је 1759. године, а две године касније
у њој су се почела вршити богослужења.
Црква је освећена на Петровдан 1766. од
стране карловачког митрополита Павла
Ненадовића. Пре ове цркве у месту је
постојала мања црква коју је 1708. године
осветио епископ Спиридон Штибица.
Иконостас у храму настао је у 18. веку, а
не зна се ко је радио на његовој изради.
Зидови су фрескописани 1988. године.
Храм је обнављан 1907, 1982. и 1994.
године.
Црква има три звона купљена у Бечу
између два светска рата, пошто су у Првом
светском рату, 1916. године, тадашња
звона скинута и вероватно претопљена. У
Другом светском рату савезнички авиони су
у зиму 1945. Године, између осталог, оштетили и ову цркву.
Још један храм налази се у Негославцима и то на гробљу, а посвећен је
светом Јовану Крститељу. Овај храм нешто
је старијег датума, из 1700. године. У звонику налазе се два мала звона, док је
иконостас настао након изградње храма.
Обновљен је последњи пут 2000. године, а у
његовој порти налазе се гробови свештеника као и појединих мештана.
Храм у Негославцима
Ј
едан од касније
изграђених
храмова на
овом простору је
онај у Новим
Јанковцима који је
направљен у сумрак
19. века 1897.
године, а посвећен
је светом пророку
Илији. То је мањи
храм чије су
димензије 16*7
метара. Изнутра је
осликан, а у звонику
налазе се два звона.
Током Другог
светског рата, 1942.
године, храм је
опљачкан, а исту
судбину
доживео је и 1991. Када је и оштећен. Обновљен је 1996. године.
Од 1066 становника колико је ово место имало 1910. године, њих 514 било
је православне вере, 430 римокатоличке, док су остали били калвини,
Стари парохијски дом у Негославцима
изграђен је средином 19. века, а 1870.
године купљен је од једног трговца Јеврејина. Зграда новог парохијског дома
изграђена је последњих година.
Негославци су 1733. године имали 30
српских домова, иако су након одласка
Турака били пусти. Године 1756. тај број се
дупло повећао, а почетком 20.
века (1905. године) у њима је
живело 1426 становника од чега
1257 Срба. Ово место у историјским листинама помиње се у
15. веку, а своје корене вуче још
од римског доба. Данас је, баш
као и Борово, седиште општине.
Извори и литература:
1. Протојереј – ставрофор Душан
Колунџић, Први шематизам
Епархије осечкопољске и барањске, Епархија осечкопољска
и барањска и ЈП Службени
гласник, Даљ – Београд, 2009.
2. др Душан Љ. Кашић, Српска
насеља и цркве у сјеверној
Хрватској и Славонији, Епархијски управни одбор, Загреб,
2004.
3. др Динко Давидов, Злодела и
греси, Епархија сремска, Београд, 1990.
шах
22
ДОБАР ПЛАСМАН ШАХОВСКОГ КЛУБА „СЛАВЕН“ ИЗ ВУКОВАРА У ПРВОЈ „Б“ ЛИГИ
Обезбедили останак у лиги
Н
а недавно завршеном шаховском
првенству у оквиру Прве „Б“ шаховске лиге, које се одржало у Болу
на острву Хвар од 13. до 23. септембра, ШК
„Славен“ из Вуковара освојио је шесто
место са остварене три победе, три ремија и
три пораза. На тај начин овај клуб успео је
да остане у лиги. У исто време и на истом
месту одржано је и првенство у оквиру Прве
„А“ лиге као и у конкуренцији жена.
Вуковарски шахисти најпре су победили
Дубровник са 5:1, а потом су у другом колу
изгубили од ШК „Ђуро Ђаковић“ из Славонског Брода резултатом 4:2. Други пораз
забележили су у трећем колу где су се
састали са Пулом која је од њих била боља
за један бод и победила са 3,5:2,5. Потом је
уследила победа над Јуниором из Ријеке од
4:2, а онда и реми (3:3) са Стридоном из
Штригове.
У шестом колу ШК „Брда“ Сплит био је
Табела 1. Б лиге
бољи од Славена и победио са 3,5:2,5, док
је у седмом колу Славен успео да ремизира
са ШК „Сљеме – Агропротеинка“ из Сесвета, испоставиће се на крају, прваком ове
лиге. У последња два кола најпре је уписана
победа од 3,5:2,5 над Звечевом из Пожеге, а
онда и реми са екипом Шибеника.
Задовољан оваквим резултатима и коначним пласманом је и председник клуба
Милан Маринковић који је истакао да им је
циљ пре одласка на првенство био останак
у овој лиги.
- Морамо бити задовољни јер ово је јака
лига и јак турнир на којем је наступило
десетак шаховских велемајстора и преко 50
одсто професионалних играча, рекао је
Маринковић стављајући нагласак да је
Славен од могућа 54 бода освојио 28,5 те по
бод разлици дели четврто и пето место на
табели.
У тиму Славена на овом турниру појединачно најбољи су били велемајстор Александар Ковачевић као и фиде мајстори
Срђан Верначки и Зоран Личина. Поред
њих тројице још су наступали интернационални мајстори Синиша Шарић и Драган Новаковић, фиде мајстори Миленко
Јовановић и Милан Маринковић, мајсторски кандидат Душко Верначки и ван
категорије Борис Коњевић.
Сваки тим морао је сам сносити трошкове превоза и смештаја, а у Славену
посебно истичу помоћ града и Заједничког
већа општина. Иначе, од следеће сезоне
Вуковар ће имати два представника у
оквиру Прве „Б“ лиге с обзиром да је Славен
обезбедио опстанак, а из Прве „А“ лиге
испао је Вуковар `91.
До краја године Славенови шахисти
планирају да одиграју два меча са прваком
Србије новосадским НШК-ом. Један меч
играо би се у Вуковару, а други у Новом
Саду. Након тога, почетком пролећа, следи
и учешће на државном куп такмичењу где
Славен као члан Прве „Б“ лиге има право
учешћа без додатних квалификација кроз
жупанијски куп.
С. С.
спорт
БРОЈ 77
23
ПРЕГЛЕД ФУДБАЛСКИХ ЛИГА
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА
ОПШТИНА
10/2013
ГОДИНА VII
ИМПРЕСУМ
Лист Заједничког Већа Општина
Број 77
ГОДИНА VII
Вуковар, Октобар 2013.
Издавач:
Заједничко веће општина, Вуковар
За издавача:
Драган Црногорац, проф.
Главни уредник:
Славко Бубало
Редакција:
Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола
Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир;
Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка
Радуловић
Фотографија:
Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић
Обрада фотографија:
Небојша Војновић
Графичка припрема:
Славко Бубало
Штампа:
“Glas Slavonije” d.d. Osijek
Ulica Hrvatske Republike 20
Адреса редакције:
Еугена Кватерника 1, Вуковар
Тел: 032/416-667
е-mail: [email protected]
web: www.tvprodukcija-zvo.com
Лист финансира Савет за националне
мањине Владе Републике Хрватске
Излази два пута месечно
Тираж:
8000
Фото на насловној страни:
Комеморација жртвама злочина
у Вариводама и Гошићу
Вутекс Слога и БСК у врху табеле
П
ротеклог викенда одигране су утакмице седмог кола Међужупанијске
фудбалске лиге Осијек-Винковци и
Треће хрватске лиге - исток. До пете победе
у првенству дошао је ФК Вутекс Слога који је
на свом терену минималним резултатом
савладао Вихор из Јелисавца.
Вутекс Слога након овог кола заузима
друго место на табели Међужупанијске лиге
са укупно 16 бодова. Бољи пласман од вуковарског тима има само Бобота – Аграр на
челној позицији са 17 бодова.
Управо су ова два тима недавно одиграли финалну куп утакмицу вуковарског
фудбалског центра у којој је бољи био тим
Вутекс Слоге, али тек након извођења једанаестераца пошто у регуларних 90 минута
утакмице није било погодака. На тај начин
Вутекс Слога играће са победницима купа
фудбаслких центара Винковци и Жупања за
титулу жупанијског освајача купа.
Вутекс Слога и Бобота Аграр поново ће
се састати у оквиру 13. кола које се игра
другог викенда у новембру, а уколико до
тада буду пружали добре партије овај
сусрет који ће се играти у Вуковару могао би
решити питање јесењег првака.
Пет везаних победа БСК-а
Упркос лошем старту и два пораза на
почетку сезоне Треће хрватске лиге – исток,
БСК из Бијелог Брда успео је након седам
кола да упише 15 бодова и заузме треће
место на табели, а до првог га тренутно
дели само лошија гол разлика с обзиром да
има исти број бодова као и прва два тима,
Славија и Липик. У последњем седмом колу
БСК је са 2:1 на свом терену савладао
НАШК из Нашица. Већ у суботу бијелобрдци
ће имати прилику да заседну на прво место
уколико на гостовању у Плетерници савладају Славију.
У Првој жупанијској фудбалској лиги
Вуковарско-сремској, Видор-Матијевић из
Сремских Лаза није толико успешан као
прошле сезоне. Од девет одиграних кола
овај клуб је уписао пет пораза, те по два
ремија и две победе. У последњој утакмици
играчи Видора изгубили су на гостовању у
Церни резултатом 2:1.
С.С.
Лига ветерана ЗВО - Табела
24
спорт
ДУШАН БОГДАНОВИЋ МЛАДИ КОШАРКАШ ИЗ БИЈЕЛОГ БРДА ПОНОВО ИГРА У ШПАНИЈИ
Душан Богдановић
Тада уписујем и прве репрезентативне наступе против Аустралије, Аргентине, Хрватске и других селекција, затим на турниру у
италијанском Тревизу, истиче Душан са
којим су те године у репрезентацији били и
садашњи чланови сениорског тима Србије
Богдан Богда-новић и Василије Мицић.
Као саставни део сваког спорта повреде
нису заобишле ни Богдановића. Након раскида уговора са Реалом имао је једну
операцију колена која је у први мах требала
бити рутинска, а на крају се ипак закомпликовала. Како каже, са коленом је сада све у
реду и нема више проблема са њим.
У августу ове године Душан потписује
једногодишњи уговор са шпанским Алказар
Баскетом. Овај клуб такмичи се у Четвртој
шпанској лиги са великим амбицијама да се
пласира у виши ранг такмичења. Поред њега као странца у тиму се налази и један
Сенегалац. Могло би се рећи да цео град,
Док шета Алказаром деца узвикују његово име
Н
акон неколико понуда из Шпаније као
и од КК “Вриједноснице” из Дарде
који се такмичи у Првој хрватској
кошаркашкој лиги, Душан Богдановић је
пре месец дана потписао за шпански тим
Алказар Баскет из града Алказар де Сан
Хуан и поново се вратио у Шпанију. Наиме,
овај двадесетогодишњи момак из Бијелог
Брда пре неколико година играо је за млађе
селекције Реал Мадрида.
Душан је активно почео да тренира
кошарку са 13 година у КК Вуковар где је
провео две сезоне. Из Вуковара је посуђен
КК Загреб са којим је убрзо освојио треће
место у кадетској лиги Хрватске.
Након Вуковара и Загреба стигла је примамљива понуда из Шпаније и то, ни мање
ни више, него од славног Реал Мадрида. У
Мадрид одлази са 15 година и наступа за
Реалову селекцију.
- Мадрид је један предиван град и стварно
ми је било одлично док сам био тамо, иако
сам живео ван Мадрида у једној резиденцији заједно са још неким играчима који су
дошли са стране. Ту сам одиграо једну
одличну сезону након које ми је понуђен
нови и бољи уговор, међутим због неких
проблема са папирологијом нисам могао
играти за селекцију до 18 година, тако да је
раскид уговора био најбоља опција, наглашава овај 212 центиметара високи момак.
Са Реалом је освојио првенство Мадрида, док је његов тим на државном пр-
венству био други, након, како сам каже,
несрећно изгубљеног финала од вечитог
ривала Барселоне. Такође, поред ове
златне и сребрне медаље, из Шпаније се
вратио и са неколико освојених турнира.
Каријеру наставља у Србији где потписује уговор са београдским Партизаном,
чији је и навијач. Са Партизаном осваја
јуниорску лигу Србије победом над вршачким Хемофармом у финалној утакмици.
Поред тога, са „Б“ тимом Партизана осваја
трећу лигу и његов тим пласирао се у другу
лигу што је био велики успех с обзиром да је
то био најмлађи тим у лиги.
Наступ за српску репрезентацију
који је нешто већи од Вуковара (има 35
хиљада становника), живи за овај клуб.
- Град се налази око 100 км јужно од Мадрида. Људи овде стварно воле кошарку тако да су сви играчи јако популарни и људи
нас заустављају на улици да нас поздраве и
да се сликају са нама. Чак сам доживео и то
да након неколико дана боравка овде, деца
на улици вичу моје име док пролазим градом, наводи Богдановић.
Пред овим високим центром следи период тренирања и добрих партија којима би на
себе скренуо пажњу и неких већих клубова
Европе, што је његов примарни циљ. Време
је пред њим, а ако га заобиђу повреде, труд
ће се свакако исплатити.
С.Сeкулић
Добрим партијама
прокрчио је пут и до
младе српске репрезентације. Први
пут на репрезентативне припреме одлази 2010. године
са селекцијом до 17
година. Међутим,
због повреде убрзо напушта припреме.
- Други репрезентативни позив добио сам 2012. године и то за селекцију до 19 година.
Следећи број Извора излази у среду 16. октобра
Download

9 771847 445002 ISSN 1847-4454