www.leo.rs | 1
Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta
www.leo.rs
poklanjamo blokčić i bukmarker
začinjen ljubavlju
2|
Kada
se započne putem želje, kreativni
Rec
urednika
proces se kreće napred u slikama. Kako
biste manifestovali nešto, morate da uposlite podsvesni um, koji ne reaguje na reči.
Njegov jezik su simboli i vizuelni portreti.
Izreka „slika vredi hiljadu reči“ direktno
otkriva način na koji ćete pokrenuti učešće
ovog dela sebe.
Glavni i odgovorni urednik:
Nenad Perišić
Pomoćnik glavnog urednika:
Slađana Perišić
Priprema i dizjan:
Ljiljana Pekeč
Saradnici:
Milica Simić
Jasmina Mitrinović
Irina Vujičić
Nataša Pracaić
Aleksandar Stefanović
Ana Bešlić
Darko Popović
Branka Ivanović
Lidija Maričić
Nela Pešić
Nevena Iličković
Snježana Sredojević
Aleksandra Ubović
Dragan Paripović
Predrag Kovačević
Jelana Dragojlović
Marko Gojković
Redakcija i dopisnički servis:
Zemun, Mihajla Bandura 36
+381 11 3752-627
+381 11 3752-626
[email protected]
Marketing:
+381 11 3752-625
[email protected]
www.leo.rs
Božanski zakon kaže da će se materijalizovati svaka slika koja se istrajno održava.
Isto važi i za sve što želite, bilo da je u pitanju dom, posao ili veza.
Osim ako nemate jasnu i postojanu koncepciju svog željenog rezultata u umu, on se neće materijalizovati.
Ne samo da morate imati jasnu sliku onoga što nameravate da
manifestujete, već morate biti u stanju da održite tu viziju postojanom. Tek tada se reprezentacija dovoljno duboko utiskuje u podsvesni um da on počinje da privlači to iskustvo ka vama. Možete
pokušati da zamenite reči ili čak osećanja kako biste kompenzovali nedostatak vizije, ali to neće upaliti zato što niste imali određen
dizajn u mislima. Jasno i detaljno opažanje oblikuje fizički svet.
Ako je vaša vizija nejasna, nema kreacije. Iako je želja prisutna,
slika je mutna. Što je vizija određenija, brže manifestujete ishod.
To važi za materijalne želje kao i za emocionalne. Ovaj zakon deluje na svim nivoima ljudskog iskustva: mentalnom, fizičkom i emocionalnom – uključujući i ljubav.
Razmišljajte o sjaju svog današnjeg postojanja. Vidite koliko
fantastičnih doživljaja možete da upecate i dovedete u svoju sferu. Fokusirajte se na privlačnost svake individue koju vidite. Ljudi
se razvedravaju, osmehuju, gledaju vas u oči i prepoznaju vašu
dušu. Otvaraju vam svoja srca i šalju kreativnu energiju ka vama.
Ona odmah transformiše svet u jedno prijatnije, pozitivnije i spokojnije mesto.
Nema granice šta možete da kreirate samo ako to najpre vizualizujete. Ne brinite o tome kako će željena kreacija izgledati. Univerzum će se organizovati da ostvari ideju u vašim mislima. Vaš
posao je da zadržite viziju i uživate u njenom manifestovanju.
Nenad Perišić
Sadržaj:
zakon privlačenja....................................................................... 4
Sve je dobro...................................................................................... 8
arhitektura....................................................................................10
astronomija..................................................................................11
utočište za bajke........................................................................12
Čarli boun i plava boa.............................................................16
zaposlite i zadržite
najbolje ljude...........................................................................18
duhless .............................................................................................20
ledena opasnost.........................................................................22
cena slobode.................................................................................32
Radionica ‘’Promenite misli
– IZGUBITE KILOGRAME’’............................................................37
čudotvorno isceljivavanje životnom
energijom – pranom............................................................38
lavovski ajvar................................................................................41
kesten..................................................................................................41
susreti sa izuzetnim ljudima.............................................42
www.leo.rs | 3
Ester i Džeri Hiks
Zakon
privlačenja
Ova knjiga govori o tome kako da obraćate pažnju, a ako obraćate
pažnju na to kako obraćate pažnju, svaka vaša namera manifestovaće se
u vašoj stvarnosti, a to će zauvek promeniti vaš život.
To je to. Našli ste. Ne morate dalje da tražite.
Odložite sve druge knjige, ispišite se sa svih seminara
i radionica i javite svom savetniku da više nemate potrebe da ga posećujete.
Jer, to je to: sve što ste ikad želeli da znate o životu i
o tome kako da postignete da funkcioniše. Našli ste ih:
sve drumske propise ovog izvanrednog putovanja. Sva
oruđa pomoću kojih ćete stvarati iskustva koja ste oduvek želeli. Ne morate da idete dalje od ovoga gde se sada
nalazite.
Zaista, pogledajte samo šta ste dosad uradili.
Samo pogledajte.
Hoću da kažem da odmah, ovog časa, pogledate ovo
što držite u rukama.
Uspeli ste. Podignite ovu knjigu upravo ovde, ovde
gde je sad, sebi pred oči. Vi ste je manifestovali, iz vedra
neba. Već je to, samo po sebi, dokaz koji tražite da ova
knjiga funkcioniše.
Shvatate li? Ne, nemojte ovo preskakati. Važno je da
čujete. Kažem vam da u rukama upravo držite najbolji
dokaz koji sebi ikad možete dati da je zakon privlačenja
stvaran i delotvoran i da proizvodi fizičke ishode u stvarnom svetu.
Dozvolite da objasnim.
Negde u dubinama vaše svesti, negde na nekom važnom mestu u vašem umu, namerili ste da primite ovu
poruku, jer inače ova knjiga ne bi nikad našla put do vas.
Ovo nije mala stvar. Važna je. Verujte mi, vrlo je važna.
I to zato što vam upravo predstoji stvaranje onoga što ste i
namerili da stvorite: velike promene u vašem životu.
4|
To vam je i bila namera, zar ne? Dabome da jeste. Ono
što se događa dok čitate ove redove ne bi se događalo
da niste svoju pažnju usmerili na istinsku želju da podignete svoje svakodnevno iskustvo na novi nivo. Već
odavno želite to da učinite. Pitali ste se samo: Kad? Kako
glase pravila? Koja su oruđa?
Dakle, evo ih. Tražili ste, pa ste ih i dobili. A to je, uzgred, pravilo broj jedan. Dobijaš ono što tražiš. Međutim,
to nije samo to – mnogo je više od toga. Upravo o tome
i govori ova izvanredna knjiga. Ne samo da ćete u njoj
dobiti neka zaista zadivljujuća oruđa, nego i uputstva za
njihovu upotrebu.
Jeste li ikad poželeli da ste život dobili zajedno s upustvom za upotrebu?
Hej, pametna želja. Sada ga imamo.
Onima kojima možemo da zahvalimo za to su Ester
i Džeri Hiks. I, naravno, Abraham. (U fascinantnom, uzbudljivom tekstu koji sledi, oni će vam potanko objasniti
ko je to.) Ester i Džeri posvetili su život radosti širenja
čudesnih poruka koje im stižu od Abrahama. Izuzetno ih
poštujem i volim zbog toga; i veoma sam im zahvalan,
zato što su istinski izvanredni ljudi, s veličanstvenim zadatkom da prožmu veličanstvenošću zadatak kojeg smo
se svi prihvatili: življenje i doživljavanje veličine samog
života i onoga što zaista jesmo.
Znam da ćete biti veoma impresionirani i veoma blagosloveni onim što pročitate ovde. Znam da će čitanje
ove knjige značiti prekretnicu u vašem životu. Ovo ovde
nije samo opis najvažnijeg zakona univerzuma (jedinog,
u stvari, za koji treba da znate), već i lako razumljivo
objašnjenje mehanizama života. Ovo su uzbudljiva sa-
strane brojnih vrsnih autora koji su ugradili Abrahamova
učenja u svoja sopstvena. Međutim, sve do ove knjige,
Zakon privlačenja, ova originalna učenja nisu u celini
objavljena u jednoj knjizi.
Ova knjiga nastala je transkripcijom našeg originalnog Početnog seta „Abrahamove osnove“, kompleta od
pet CD-ova, i potom traženja od Abrahama da ih malo
uredi kako bi se pojačala čitljivost izgovorene reči. Zarad jasnoće i kontinuiteta, Abraham je dodao i nekoliko
novih pasusa.
Milioni čitalaca, slušalaca i gledalaca uživaju u vrednostima koje izvlače iz ovih učenja. A Ester i ja smo presrećni što možemo da vam ponudimo, u formi Zakona
privlačenja, originalna osnovna Abrahamova učenja.
Međutim, u kakvom je odnosu ova knjiga sa Traži i
dobićeš? Dakle, smatrajte Zakon privlačenja bazičnim
bukvarom iz kojeg potiču sva ostala učenja. I smatrajte
Traži i dobićeš najobuhvatnijom sveskom prvih dvadeset
godina Abrahamovih učenja.
znanja. Ovo su monumentalni podaci. Ovo je briljantna,
bleštava spoznaja.
Vrlo je malo knjiga za koje bih rekao ono što ću sada
reći. Pročitajte svaku reč koja ovde piše i uradite sve što
ova knjiga kaže. U njoj ćete naći sve odgovore na pitanja
koja u dubini duše tako ozbiljno postavljate. Stoga – ako
smem da budem ovako direktan – obratite pažnju.
Ova knjiga govori o tome kako da obraćate pažnju, a
ako obraćate pažnju na to kako obraćate pažnju, svaka
vaša namera manifestovaće se u vašoj stvarnosti, a to će
zauvek promeniti vaš život.
Nil Donald Volš
Džeri Hiks
Inovativna filozofija praktične duhovnosti koju ćete
pronaći u ovoj knjizi, otkrila se Ester i meni prvi put 1986.
kao reakcija na vrlo dugačak spisak pitanja na koja godinama nisam imao odgovora.
Na ovim stranicama, naći ćete osnove Abrahamovih
učenja™, onako kako su nam s ljubavlju rečena prvog
dana naše interakcije s njima. (Molimo vas da uočite da
se ime Abraham, iako označava jedninu, odnosi na grupu
dragih bića, zbog čega o njima govorimo u množini).
Zapisi iz kojih se razvila ova knjiga prvi put su zvanično objavljeni 1988. kao deo albuma od deset audio-zapisa nazvanog Posebne teme (Special Subjects). Od tada,
mnogi aspekti osnovnih Abrahamovih učenja u vezi s
univerzalnim zakonom privlačenja objavljeni su kao deo
sadržaja različitih knjiga, CD-a, DVD-a, špilova karata, kalendara, članaka, radio i TV emisija, seminara, kao i od
Vraćanje ovom životno važnom materijalu u pripremi
za objavljivanje ove knjige bilo je za Ester i mene predivno iskustvo, jer smo se podsetili ovih osnova i jednostavnih zakona koja nam je Abraham pre mnogo godina
objasnio.
Još otkako smo prvi put primili ovaj materijal, Ester i
ja dajemo sve od sebe da u sopstvenom životu primenimo ono što smo kroz ove zakone naučili, a čudesan
napredak u našem radosnom življenju je zadivljujuć. Poverovali smo Abrahamu, jer je sve što su nam rekli bilo
toliko logično, ali primena ovih učenja dokazala se kroz
naše svakodnevno iskustvo. Stoga smo izuzetno srećni
što možemo da vam kažemo – iz sopstvenog iskustva:
ovo funkcioniše!
(Napomena urednika: Molimo vas da imate u vidu da
naš fizički jezik ne sadrži uvek reči potrebne za savršeno
izražavanje nefizičkih misli koje Ester prima, zbog čega
ona ponekad formuliše nove kombinacije reči ili upotrebljava standardne reči na nove načine; na primer, pišući ih
u kurzivu kako bi izrazila nove načina gledanja na život.)
Ovu knjigu smo napisali da bismo vas upoznali s
univerzalnim zakonima i praktičnim procesima koji će
vas jasno i precizno provesti kroz realizaciju vašeg prirodnog stanja dobrobiti. Čitanje ove knjige pružiće vam
jedinstveno i blagotvorno iskustvo dobijanja preciznih,
snažnih odgovora na pitanja koja sam celog života postavljao. A vaša uspešna primena ove filozofije praktične
duhovnosti, zasnovane na radosti, pomoći će vam da i
druge dovedete do onog življenja koje oni smatraju savršenim.
Mnogi mi kažu da ova moja pitanja, na više načina,
odražavaju njihova. I tako, dok doživljavate jasnoću i
briljantnost Abrahamovih odgovora, ne samo da ćete,
www.leo.rs | 5
po svoj prilici, početi da osećate istinsko zadovoljstvo
zbog toga što su vaša davnašnja pitanja najzad dobila
odgovore, nego ćete i otkriti (poput Ester i mene) obnovljeno oduševljenje za sopstvena životna iskustva. A kad
usled novog pogleda na život počnete da primenjujete
praktične procese ponuđene u ovoj knjizi, ustanovićete
da promišljeno stvarate za sebe sve što želite da radite,
budete ili imate.
Čini mi se da je moj život, otkako pamtim, proizvodio
bujicu naizgled beskrajnih pitanja na koja nisam uspevao da nađem zadovoljavajuće odgovore, jer sam svim
srcem priželjkivao da otkrijem životnu filozofiju zasnovanu na apsolutnoj istini. Ali kad je u naše iskustvo ušao
Abraham – otkrivši Ester i meni svoje objašnjenje moćnih
zakona univerzuma, zajedno s efikasnim procesima koji
su nam pomogli da ideologiju i teoriju pretočimo u praktične rezultate – došao sam do spoznaje da je neprekidan niz knjiga, učitelja i životnih iskustava na koje jesam
usput nailazio predstavljao savršene korake na putu ka
otkrivanju Abrahama.
Volim da razmišljam o prilici koju imate sad, dok čitate ovu knjigu, a to je da i sami otkrijete vrednost onoga
što Abraham pruža, jer znam koliko su ova učenja unapredila naše životno iskustvo. Takođe sam svestan da ne
biste ni držali ovu knjigu u rukama, da vas vaše životno
iskustvo nije pripremilo (kao što je i mene moje) za primanje ove informacije.
Osećam vašu žudnju da zaronite u ovu knjigu i otkrijete jednostavne i praktične zakone i praktične procese koje
nudi Abraham, kako biste mogli da počnete promišljeno
da privlačite u svoje iskustvo sve ono što sami želite, ali i
da iz njega izbacujete sve ono što ne želite.
Moji roditelji nisu bili religiozni, stoga mi nije baš
najjasnije otkud to da sam osećao tako snažan poriv da
pronađem crkvu i angažujem se u primeni verskih načela, ali ta sila je bila u meni vrlo intenzivna u periodu
odrastanja. Možda je posredi bio pokušaj da ispunim
vrlo stvarnu prazninu koju sam duboko u sebi osećao, a
možda i činjenica da su toliki drugi oko mene pokazivali
svoj religijski žar i sigurnost da su pronašli istinu.
Tokom prvih četrnaest godina života, promenio sam
osamnaest adresa u šest saveznih država, tako da sam
imao priliku da procenim najrazličitije filozofije. U svakom slučaju, sistematski sam upadao u jednu crkvu za
drugom, svaki put se svim srcem nadajući da ću baš iza
tih vrata naći ono što tražim. Međutim, prelazeći iz jedne
verske ili filozofske grupe u drugu, bivao sam sve više razočaran, jer je svaka tvrdila da je samo ona u pravu, a da
svi ostali greše. U takvom okruženju, postajući sve utučeniji, shvatio sam da nisam našao odgovore za kojima
sam tragao. (Tek nakon otkrivanja Abrahamovih učenja
uspeo sam da shvatim te očigledne filozofske protivrečnosti i da prestanem da osećam negativne emocije u vezi
s njima.) I tako se moja potraga nastavila.
6|
Premda nisam imao nikakvog ličnog iskustva s tablom za ispisivanje poruka s „onog sveta“, moje mišljenje
o tome bilo je izrazito negativno. Smatrao sam to, u najboljem slučaju, samo igrom, a u najgorem, najobičnijom
prevarom. Tako sam 1959. kad su mi prijatelji u Spokejnu,
u Vašingtonu, predložili da igramo tu igru, odbio i samu
pomisao, smatrajući je apsurdnom. Međutim, moji prijatelji su bili uporni i nešto kasnije sam se i lično uverio
u stvarnost fenomena.
Pošto sam još uvek tragao za odgovorima na svoj
dugačak spisak pitanja, upitao sam tablu: „Kako da postanem istinski dobar?“ Pokazivač je prvo, velikom brzinom, redom pokazao sva slova abecede, a potom ispisao
Č-I-T-A-J.
„Šta da čitam?“, upitao sam. K-NJ-I-G-E, ispisao je
pokazivač. A kad sam upitao: „Koje knjige?“, ispisao je
(ponovo velikom brzinom): SVE OD ALBERTA ŠVAJCERA. Moji prijatelji nisu nikad čuli za Alberta Švajcera, a i
ja sâm sam tek načuo o njemu, tako da je malo reći da
mi je ovo podstaklo radoznalost; odlučio sam da malo
istražim i saznam nešto o tom čoveku koji je na zaista
neverovatan način ušao u moju akutnu svest.
Upisao sam se u biblioteku i tamo pronašao mnogo
knjiga koje je napisao Albert Švajcer, i sistematično ih
pročitao sve do jedne. Premda ne mogu da kažem da
sam pronašao bilo koji konkretan odgovor na svoja brojna pitanja, Švajcerova knjiga Potraga za istorijskim Isusom naročito je otvorila moj um za spoznaju da postoji
mnogo više načina gledanja na stvari nego što sam ja
spreman da ih uzmem u obzir.
Moje oduševljenje onim za šta sam se nadao da će
biti prolaz ka snažnom prosvetljenju i odgovorima na
sva moja pitanja naposletku je prošlo, budući da mi
tabla za ispisivanje poruka iz sveta duhova nije donela
snažno prosvetljenje ni odgovore na moja pitanja, ali je
zato izvesno pobudila u meni spoznaju da postoji i da je
dostupan način inteligentne komunikacije za koji nisam
verovao da je moguć sve dok ga i sâm nisam doživeo.
Tabla se nije ni oglasila kad sam je sâm upotrebio, ali
isprobao sam je na stotinama ljudi dok sam putovao kao
zabavljač i pronašao troje koji su imali uspeha s njom. S
nekim prijateljima u Portlandu, u Oregonu, (kod kojih
je tabla radila), „razgovarali smo“ stotinama sati s onima
za koje smo verovali da su nefizička bića. Kakva zabavna
parada pirata, sveštenika, političara i rabina je pričala s
nama! Bilo je to umnogome poput one vrste fascinantnih konverzacija koje vodite na zabavama, s osobama
najraznovrsnijih interesovanja, mišljenja i intelekta.
Moram da kažem da me ova tabla nije naučila ničemu
korisnom, što bih mogao da upotrebim u sopstvenom
životu – niti što bih poželeo da prenosim drugima – tako
da sam je jednog dana prosto bacio i to je bio kraj mog
interesovanja ili aktivnosti s tablom za ispisivanje poruka
od strane duhova. Međutim, ovo čudesno iskustvo – po-
Vaše unutrašnje biće, ili
energija izvora, uvek vam pruža
onu perspektivu koja vam najviše
ide u korist, a kad se i vaša perspektiva
podudari s tim, dolazi do pozitivnog
privlačenja. Drugim rečima, što se bolje
osećate, to je bolja i vaša tačka privlačenja, i
sve bolje ispada za vas. Uporedne vibracije
vaše perspektive i vašeg unutrašnjeg bića
odgovorne su za ovo veličanstveno
vođstvo koje vam je uvek
dostupno.
gotovo s inteligencijom koja me je podstakla da čitam
knjige – nije u meni pobudilo samo spoznaju da „tamo
negde“ postoji mnogo više od onoga što sam tada razumevao, nego i još snažniju želju da nađem odgovore.
Počeo sam da verujem da je moguće povezati se s inteligencijom koja poseduje praktične odgovore na pitanja
o tome kako funkcioniše univerzum, zašto smo svi mi tu,
kako možemo radosnije da živimo i kako možemo da
ispunimo razlog svog postojanja.
Misli i bogati se
Prvi praktični odgovori na moj rastući spisak pitanja
došli su s otkrićem fascinantne knjige dok sam 1965.
držao koncerte na raznim koledžima i univerzitetima.
Knjiga je ležala na stočiću u foajeu malog motela negde
u Montani, i sećam se protivrečnog osećanja koje je izazvala u meni dok sam je držao u rukama i gledao reči na
prednjoj korici: Misli i bogati se!, Napoleon Hil.
Naslov mi je bio odbojan, jer sam, poput mnogih drugih,
bio naučen da podstičem svoje negativne utiske o bogatim ljudima, kao opravdanje za sopstveni nedostatak lako
stečenih sredstava. Međutim, postojalo je nešto neosporno
privlačno u vezi s ovom knjigom i, nakon što sam pročitao
svega dvanaestak strana, sve dlačice na mom telu su se nakostrešile, a kičmom su mi strujali žmarci uzbuđenja.
Sad već znamo da su ove fizičke, visceralne senzacije
dokazi koji potvrđuju da se nalazimo na putu ka nečemu
veoma dragocenom, ali ja sam već tada osećao da je ova
knjiga pobudila u meni spoznaju da su moje misli važne, te da moje životno iskustvo na neki način reflektuje
sadržaj mojih misli. Knjiga je bila privlačna i zanimljiva i
nadahnula je u meni želju da pokušam da sledim sugestije koje je davala – što sam i uradio.
Primena ovih učenja dala je kod mene toliko dobre
rezultate, u stvari, da sam za vrlo kratko vreme uspeo da
izgradim multinacionalni biznis, što mi je dalo priliku da
na značajan način dodirnem živote hiljada ljudi. Čak sam
počeo da predajem načela koja sam naučio. Međutim,
iako sam ja lično naučio neverovatno dragocene stvari iz
ove izuzetne knjige Napoleona Hila, životi mnogih ljudi
koje sam podučavao nisu se poboljšali onako dramatično kao moj, bez obzira na to koliko su tečajeva pohađali, tako da se moja potraga za konkretnijim odgovorima
nastavila.
Iako se moja životna potraga za važnim odgovorima
nastavljala, a moja želja da nađem načina da pomognem
drugima da efikasnije ostvaruju svoje ciljeve pomaljala
veća nego ikada pre, privremeno me je od toga odvojio
novi život koji smo Ester i ja gradili u Feniksu, u Arizoni.
Venčali smo se 1980. posle nekoliko godina poznanstva,
i ustanovili da smo neobjašnjivo kompatibilni. Dan za
danom smo se radovali, istraživali svoj novi grad, sređivali svoj novi dom i otkrivali novi zajednički život. I mada
Ester nije baš delila moju žeđ za znanjem ili glad za od-
govorima, radovala se životu, bila je vesela i predstavljala
uvek prijatno društvo.
Jednog dana sam u biblioteci primetio knjigu pod naslovom Govori Set (Seth Speaks), autorke Džejn Roberts,
i još pre nego što sam stigao da je izvučem iz police, ponovo su se sve dlačice na mom telu nakostrešile i osetio
sam žmarce uzbuđenja. Prelistao sam knjigu, pitajući se
kakav može biti njen sadržaj kad je kod mene izazvala
takvu emocionalnu reakciju.
Za sve vreme mog i Esterinog zajedničkog života,
otkrio sam samo jedno pitanje u vezi s kojim se nismo
slagali: nije htela ni da čuje za moja iskustva s tablom
za ispisivanje poruka. Kad god bih načeo tu temu (koju
sam ja, opet, smatrao veoma zabavnom), Ester bi izašla
iz sobe. U detinjstvu su je naučili da se izuzetno boji svega što nije fizičko, a pošto nisam želeo da je potresam,
prestao sam da prepričavam te priče, barem u njenom
prisustvu. Stoga me nije naročito iznenadilo kad Ester
nije htela da čuje ni za knjigu Govori Set…
Autorka Džejn Roberts ulazila je u neku vrstu transa
i puštala Seta, nefizičko biće, da govori kroz nju i tako
diktira seriju izuzetno uticajnih knjiga o Setu. Ustanovio
sam da su ti radovi stimulativni i fascinantni, i počeo da
sagledavam put ka odgovorima na neka od pitanja sa
svog spiska. Međutim, Ester je ova knjiga plašila. Nelagodnost koju je osećala izbila je na površinu čim je čula
kako je napisana i bila je samo pojačana kada je na zadnjoj korici videla neobičnu sliku Džejn u transu, kako
govori umesto Seta.
„Slobodno čitaj tu knjigu ako želiš“, rekla mi je Ester,
„ali, molim te, nemoj da je donosiš u spavaću sobu.“
Oduvek sam verovao u to da o drvetu valja suditi prema plodovima, stoga sve o čemu razmišljam radim sa
stanovišta osećanja koje imam u vezi s tim… a veliki deo
Setovog materijala činio mi se sasvim ispravnim. Zato
mi nije bilo bitno odakle dolazi ili kako je prezentovan.
U suštini, osećao sam da sam pronašao dragocene informacije koje mogu da upotrebim – ali i da ih prenesem
drugim ljudima za koje verujem da bi mogle da im budu
od koristi. Bio sam oduševljen!
Nastaviće se…
www.leo.rs | 7
Nastavak...
Lujza L. Hej i Mona Liza Šulc
Iscelite sopstveno telo korišćenjem medicine,
afirmacija i intuicije
Ako želimo da se iscelimo u potpunosti, potrebno je
da obratimo pažnju na poruke koje nam telo intuicijom
šalje. Pored toga su nam potrebni i logika i činjenice da
bismo u potpunosti razumeli u kojoj oblasti je balans narušen i utiče na zdravlje. Baš kao što je potrebno da obe
gume na biciklu budu napumpane, tako i mi moramo da
uspostavimo ravnotežu između osećanja i intuicije i logike
i činjenica. Prevaga logike nad intuicijom i prevaga intuicije nad logikom vode u propast. Potrebno je da koristimo
obe da bismo bili dobrog zdravlja. U ovoj knjizi biće reči o
tome kako da to činimo, sa naglaskom na četiri pristupa:
1.Kako postati svestan sopstvenih i emocija ljudi koji
nas okružuju, uz obraćanje pažnje na upozorenja koja
dolaze sa strahom, besom i tugom
2.Kako da shvatimo koje misli prate osećanja koja nam
se javljaju
3.Kako da identifikujemo simptome uznemirenosti i
odredimo iz kog dela tela dolaze
Već ste imali prilike da vidite svetlosne signale upozorenja, od kojih svaki čini neka grupa organa.
Zdravstveno stanje organa iz svake grupe povezano je sa
specifičnim tipovima obrazaca razmišljanja i ponašanja.
Na primer, organi koji su povezani sa osećajem sigurnosti i bezbezbednosti su kosti, krv, imunološki sistem
i koža. Ako se ne osećate sigurno i bezbedno, veće su
šanse da će neki od ovih organa da vam oboli nego kada
se osećate tako. Ovakvu grupu organa nazivamo emocionalni centar jer je njihovo zdravstveno stanje povezano
sa odgovarajućim emocionalnim problemima.
Kako onda da uspostavimo kontakt sa intuicijom tela
da bismo mogli da dobijemo i rastumačimo poruke koje
ono pokušava da nam pošalje?
Svako poglavlje ove knjige posvećeno je zdravstvenom stanju organa jednog emocionalnog centra. Na primer, četvrto poglavlje bavi se organima prvog emocionalnog centra – a to su kosti, krv, organi imunološkog sistema
i koža – i pomoći će vam da protumačite šta bolest nekog
od tih organa znači. To poglavlje bavi se ravnotežom ključnih emocija koje su u vezi sa tim organima. Suština je, dakle, u tome da, ako ne postoji ravnoteža u vašem osećaju
sigurnosti i bezbednosti, velike su šanse da će vam oboleti
neki organ prvog emocionalnog centra.
Posmatrajte svoje telo kao instrument-tablu automobila. Na njoj se nalazi gomila lampica za upozorenje, koje
se simptomatično pale kada je potrebno da nečemu u
Kao što nam je potrebna izbalansirana ishrana da bismo
bili zdravi, tako moramo da se postaramo da obezbedimo
zdrave izvore ljubavi i sreće. Ako se trudimo da uložimo
4.Kako da dešifrujemo informaciju intuitivnog/emocionalnog obrasca razmišljanja koji je izazvao simptom i
shvatimo da uzrok svake bolesti delimično zavisi i od
načina ishrane, okruženja, genetike i povrede.
Intuitivna instrument-tabla za hitne slučajeve
8|
svom životu posvetite pažnju. Kome se još nije upalila ona
iritirajuća lampica koja obaveštava da je rezervoar skoro
prazan? Ta lampica, koja se uvek upali u nezgodnom trenutku, toliko vas nervira tokom vožnje sve dok ne dođete
dotle da vozite maltene na isparenjima. Slično tome, ako
vam se u nekoj oblasti života pojavi praznina – ili ako se
nešto odvija na rezervi – neki deo tela davaće vam signale,
mumlaće iz protesta, čak će i da vrišti od nelagode.
organima koji čine emocionalne centre da biste mogli da
razumete poruke koje vam
telo šalje. Zapamtite, međutim, samo vi možete
da znate koju vam tačno
poruku telo šalje. Knjiga
daje opšte smernice kojima se uobičajene situacije
dovode u vezu sa onim što
obično ima uporišta u nauci.
S ljubavlju
ostavljam
prošlost iza sebe.
Slobodan sam.
Volim i cenim sebe.
Život je dobar.
U srcu osećam
da je sve dobro.
Nakon što rastumačite šta je to što
vam telo govori, Lujza i ja ćemo vam izneti tehnike isceljenja za bolesti izazvane raznoraznim uzrocima. Pošto vam
nećemo davati konkretne medicinske savete, jer je dobar
medicinski savet jedinstven za svakog od nas ponaosob,
predstavićemo vam studije slučaja kako biste stekli sliku
o tome koji su to osnovni tipovi medicinskih intervencija.
I što je još važnije, daćemo vam afirmacije koje možete
da ponavljate više puta tokom dana i predloge kako da
promenite ponašanje, a koji odmah mogu da postanu sastavni deo vaše svakodnevne rutine. Oni će vam pomoći
da promenite svoje misli i navike da biste dostigli dobro
zdravlje.
energiju u različite oblasti života – u porodicu, finansije,
posao, veze, komunikaciju, obrazovanje i duhovni život –
onda možemo da ostvarimo fizičko i emocionalno zdravlje.
Kako koristiti ovu knjigu
Nakon razgovora sa Lujzom o tome kako da knjigu učinimo praktičnom za korišćenje, odlučile smo da joj struktura bude takva da možete da potražite onaj deo tela koji
je zahvaćen bolešću i onda krenete odatle – kao što je
slučaj sa knjigom Kako da izlečite svoj život. Morate, međutim, imati na umu da ljudi nisu samo skup pojedinačnih
organa, tako da će bolest koja se pojavila u jednom delu
tela uticati i na zdravstveno stanje ostatka tela. Emocije
koje su u vezi sa osećanjem sigurnosti i bezbednosti u
okviru porodice (prvi emocionalni centar) takođe imaju
uticaj na emocije koje se vezuju uz osećaj samopoštovanja
(treći emocionalni centar). Da biste se iscelili u potpunosti,
potrebno je da svoj život posmatrate kao celinu, dok u
isto vreme dodatnu pažnju posvećujete nekom organu ili
bolesti koji vam prouzrokuju najviše problema. Slobodno
odmah počnite sa čitanjem onog dela knjige u kom se
govori o onome što vas konkretno muči, ali imajte na umu
da možete da nađete korisne informacije o neravnoteži na
drugim planovima dok budete čitali i ostatak knjige. Kada
budete stvorili celokupnu sliku o onome šta vam je jača
strana a šta slabost, to vam može pomoći da osmislite dugoročni plan za održavanje dobrog zdravstvenog stanja u
svim emocionalnim centrima.
Dok budete čitali knjigu, pomoći ću vam da uspostavite vezu sa intuicijom svog tela koja je povezana sa
Moram da napomenem još nešto o studijama slučaja. Oni su ekstremni, priče ljudi koji su imali problem sa
jednim emocionalnim centrom. Važno je, međutim, imati
na umu da većina ljudi nema samo jednu tegobu – da ih
mogu imati više, bilo da su u pitanju neplodnost, artritis i
hronični umor, ili pak bilo koja druga kombinacija zdravstvenih problema. Što se naših studija slučaja tiče, u njima
smo se fokusirali samo na najizraženiji problem sa nekim
od emocionalnih centara. Ako bismo želeli da pokrijemo
svaki nedostatak ravnoteže i tegobu prisutnu u životu
svakog pojedinca, to bi zahtevalo pisanje knjige razmera
enciklopedije, koja ne bi bila ni približno praktična za širu
publiku kao knjiga osmišljena na ovaj način. Stoga nemojte da se iznenadite ako prepoznate sebe u više opisa.
Dok budete čitali, možda ćete čuti kako vam intuicija
nešto viče, a možda će ipak samo tiho da zacvili. Važno je
da saslušate šta ima da vam kaže i da sarađujete sa njom.
Tokom karijere sam naučila nekoliko veoma važnih
stvari: prva je to da svako od nas, bez obzira na to što
smo svi različiti, bez obzira na čudne osobine koje imamo ili neugodna emotivna ili fizička iskustva kroz koja
smo prošli, zaista svako može da unapredi svoje zdravstveno stanje. Druga stvar je da moramo biti otvoreni za
svaki mogući način isceljenja da bismo dosegnuli zdravlje i sreću. Bilo da su to vitamini ili dodaci ishrani, trave ili
lekovi, operacija, meditacija, afirmacije ili psihoterapija,
svaki vid isceljenja može biti od pomoći ako se sprovodi
pod nadzorom iskusnog profesionalca u kog imate poverenja. Knjiga Sve je dobro pomoći će vam da pronađete
kombinaciju metoda koja vama odgovara.
www.leo.rs | 9
ARHITEKTURA
Napisala DragaNa Jokić
ilustrovao DušaN pavlić
arHitEktura je knjiga koja upoznaje
mlade čitaoce sa osnovnim principima nauke i umetnosti oblikovanja građevina.
iz knjige Arhitektura čitalac saznaje ko smišlja izgled grada, od čega zavisi oblik kuće,
šta se sve dešava na putu nastanka nekog
građevinskog objekta, počev od prvih skica, pa do gradnje i do unutrašnjeg uređenja.
Bolje se upoznaje sa odlikama različitih arhitektonskih stilova i sa čuvenim arhitektima, saznaje se kako je nastala ajfelova kula,
da li bašte mogu da budu na krovu…
radeći vežbe predložene u knjizi dete će otkriti koje su veštine potrebne za bavljenje arhitekturom, naučiće da crta u razmeri, moći će da izradi plan svoje sobe ili da smisli nov izgled fasade.
u knjizi Arhitektura kombinuju se istorijski podaci, savremena dostignuća i praktični rad, što
omogućava deci da lakše prave izbore i donose odluke o svojim budućim aktivnostima.
Maštovite ilustracije izradio je Dušan pavlić, ilustrator čija kreativnost prevazilazi okvire zadate tekstom, što knjizi daje novu dimenziju. Njegove ilustracije prikazuju mnoštvo detalja koji
detetu nežno otkrivaju svet arhitekture, a zahvaljujući duhovitim komentarima, omogućavaju
saznavanje uz zabavu i smeh.
Dragana Jokić, autorka ove knjige, završila je arhitektonski fakultet i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu i uspešno se bavi i jednim i drugim poslom. Dva ravnopravna interesovanja
prepliću se kroz njeno stvaralaštvo, dajući jedan drugom oslonac i izuzetnost. kao arhitekta,
Dragana Jokić je projektovala objekte i enterijere mnogih javnih i stambenih objekata, a kao
magistar slikarstva stvara u svom ateljeu i radove izlaže u najpoznatijim galerijama u zemlji.
Među brojnim nagradama i priznanjima posebno mesto zauzimaju one koje je dobila kao likovni pedagog. knjiga Arhitektura, koju je namenila deci školskog uzrasta, još jedan je oblik
njenog pedagoškog rada i njen doprinos popularizaciji umetnosti koju toliko voli.
10 |
ASTRONOMIJA
Napisao Nikola Božić
ilustrovao alEksaNDar Zolotić
Nagrada udruženja likovnih umetnika
primenjenih umetnosti i dizajnera srbije (ulupuDs) za najbolju ilustraciju na
57. sajmu knjiga u Beogradu dodeljena je
aleksandru Zolotiću za knjigu Astronomija
autora Nikole Božića, u izdanju Kreativnog
centra.
astroNoMiJa je izdanje Kreativnog centra objavljeno u ediciji Saznaj i probaj. to
je knjiga koja upoznaje mlade s osnovnim
principima astronomske nauke i otkriva im
mnoštvo zanimljivosti koje su u vezi s njom.
Čitalac iz nje saznaje šta je astronomija,
kakva sve sazvežđa postoje, kako se kreću
planetre i sateliti, kako nastaje pomračenje
sunca i Meseca, od čega se sastoji rep komete, šta su supernove, kako nastaju crne rupe.
radeći vežbe predložene u knjizi dete može samo da otkrije i nauči nešto više o različitim
oblastima astronomije, kao i da pronađe zvezdu severnjaču, da obeleži sopstveni meridijan, da
prati Mesečeve mene, da noću odredi gde se nalazi, da raspoznaje sazvežđa, da zagreje vodu
energijom zvezde.
u knjizi astroNoMiJa kombinuju se istorijski podaci, naučna dostignuća i praktični rad,
što omogućava deci da lakše prave izbore i donose odluke o svojim budućim aktivnostima.
upečatljivi deo knjige predstavljaju tople ilustracije aleksandra Zolotića. Zahvaljujući posebnom senzibilitetu ovog talentovanog umetnika, one ujednačenim kvalitetom odgovaraju na sve
zahteve teksta, krećući se kroz čitav spektar od faktografskih podataka do duhovitih predstava
iz mašte.
autor knjige astroNoMiJa, Nikola Božić, uspešno je uskladio svoja dva interesovanja, elektrotehniku i astronomiju. rukovodi odeljenjem matematičko-tehničkih nauka u istraživačkoj
stanici petnica, učestvuje u međunarodnim procesima koji se tiču upravljanja internetom, interesuju ga klimatske promene, organizuje astronomska takmičenja i drugo.
ipak, najveći izazov za njega predstavlja približavanje nauke mladima. Zato drži predavanja,
piše članke za mnoge časopise i uređuje naučnu rubriku internet portala B92. kao nacionalni
koordinator za obeležavanje Međunarodne godine astronomije, dobio je 2009. godine plaketu
Milutin Milanković.
knjiga astroNoMiJa, koju je namenio deci školskog uzrasta, predstavlja još jedan njegov
doprinos popularizaciji nauke.
www.leo.rs | 11
BRENDON MAL
Vekovima su mistična stvorenja živela na okupu u skrivenom Utočištu za bajke ne bi li sprečila vlastito
istrebljenje. To svetilište jedno je od poslednjih uporišta prave magije. Da li je očaravajuće? Apsolutno. Uzbudljivo? Možete se kladiti da jeste. Bezbedno? Ovaj, zapravo, upravo suprotno...
Kendra i njen brat Set nemaju pojma da je njihov deka sada čuvar Utočišta za bajke. U ograđenim šumama, drevni zakoni obezbeđuju red među pohlepnim trolovima, nestašnim satirima, vešticama koje neprestano kuju zavere, pakosnim đavolcima i taštim vilama. Međutim, kada se pravila prekrše, oslobađaju se
moćne sile zla, a Kendra i njen brat biće primorani da se suoče sa najvećim izazovom u životu ne bi li spasli
porodicu, Utočište za bajke, a možda i ceo svet.
Kendra je kroz bočni prozor karavana posmatrala nizanje nejasnih obrisa krošnji drveća. Kada više nije mogla da podnese to uskomešano kretanje, zagledala se
ispred sebe, usredsredila pogled na određeno drvo i nije
ga skidala sa njega dok se lagano približavalo, prolazilo,
a potom postepeno uzmicalo od nje.
Da li se isto dešava i sa životom? Možete da gledate
ispred sebe u budućnost ili iza sebe u prošlost, ali se sadašnjost kreće suviše brzo i niste u stanju da je upijete.
Možda samo ponekad. Ali ne i danas. Danas su se vozili
duž beskrajnog auto-puta sa dve trake kroz pošumljena
brda Konektikata.
“Zašto nam niste kazali da deka Sorenson živi u Indiji?” požalio se Set.
Njen brat ima jedanaest godina i pred njim je bio šesti
razred. Dosadila mu je video-igra koju je do tada igrao, a
to je bio najbolji dokaz da su se zaista zaputili na jedno
putovanje epskih razmera.
Mama se okrenula da ih pogleda. “Još malo. Uživajte
u pejzažu.”
“Gladan sam”, rekao je Set.
Mama poče da pretura po kesi punoj grickalica. “Može
puter od kikirikija sa krekerima?”
12 |
Set ispruži ruku da uzme krekere. Tata zatraži čokoladicu “almond roka”. Prošlog Božića je zaključio da je “almond roka” njegov omiljeni slatkiš i da cele godine mora
da mu bude pri ruci. I dalje se pridržava te svoje odluke,
iako je od tada prošlo skoro šest meseci.
“Hoćeš li ti nešto, Kendra?”
“Neću, hvala.”
Kendra se ponovo usredsredila na pomamnu paradu
drveća. Njeni roditelji se spremaju na sedamnaestodnevno krstarenje sa svim rođacima sa majčine strane. Putovanje je besplatno za sve. Nemojte misliti da su osvojili
neku nagradu. Idu na krstarenje zato što su se Kendrini
deka i baka ugušili.
Dotični rođaci živeli su u prikolici. Došlo je do nekakvog kvara na dovodu plina i svi su umrli u snu. Još davno
su baka i deka Larsen namenili određenu sumu novca za
krstarenje po Skandinaviji na koje je posle njihove smrti
trebalo da pođu sva njihova deca sa svojim supružnicima.
Unuci nisu bili pozvani.
“Provešćete na brodu sedamnaest dana, zar vam neće
biti dosadno?” upitala je Kendra.
Tata ju je pogledao u retrovizoru. “Hrana je navodno
neverovatna. Puževi, kavijar, akcija.”
ne kovčege. Kendri se nije dopalo što su deku Larsena
našminkali. Koji je to ludak zaključio da bi trebalo unajmiti reparatora koji će umrlog doterati za poslednje viđenje? Mnogo bi više volela da se seća kako su izgledali
dok su bili živi nego ovako groteskno izložene u najboljoj
odeći. Odrasla je uz baku i deku Larsen. Sa njima je provela mnoge raspuste i često su dolazili u posete na duže.
Kendra nije mogla da se seti da li je ikada provela
duže vreme sa bakom i dekom Sorenson. U vreme kada
su se Kendrini roditelji venčali, oni su bili nasledili nekakvo imanje u Konektikatu. Sorensonovi ih nikada nisu
pozvali u posetu, a retko su svraćali u Ročester. A i kada
bi došli, uglavnom su dolazili odvojeno. Samo dva puta
su došli zajedno. Sorensonovi su bili fini, ali su njihove
posete bile suviše retke i kratke da bi se uspostavila bilo
kakva čvršća veza. Kendra je znala da baka predaje istoriju na nekom koledžu i da deka mnogo putuje jer ima
malu firmu za uvoz robe. I to je sve.
“Uopšte nismo oduševljeni tim putovanjem”, tužno je
kazala mama. “Ne bih rekla da su vaši deka i baka mislili
da će umreti nesrećnim slučajem kada su u testament
uneli i taj zahtev. Ipak, potrudićemo se da se provedemo
što bolje.”
“Brod tokom putovanja pristaje u raznim lukama”, rekao je tata, namerno skrećući razgovor u drugom pravcu.
“Tako da ćemo se povremeno i iskrcavati.”
“Hoće li i ova vožnja automobilom potrajati sedamnaest dana?” upitao je Set.
“Još malo pa smo stigli”, rekao je tata.
“Zar baš moramo da ostanemo kod bake i deke Sorenson?” upitala je Kendra.
“Biće zabavno”, rekao je tata. “Treba da budete počastvovani. Gotovo nikada nemaju goste.”
“Upravo zato. Jedva da ih poznajemo. Pravi su pustinjaci.”
“Kao što vidite, ja sam uspeo da preživim, a mnogo
duže sam bio sa njima”, primetio je tata.
Put je, posle pošumljenih brda kroz koja krivudao, naišao na grad i sada je išao pravo. Zaustavili su se na semaforu i Kendra se zagledala u debelu ženu koja je sipala
benzin u kombi. Vetrobransko staklo kombija bilo je zamrljano, ali žena izgleda nije imala nameru da ga opere.
Kendra se zagledala ispred sebe. Vetrobransko staklo
SUV-a bilo je prljavo, umrljano od spljeskanih buba, iako
ga je tata oprao kada su poslednji put stali da sipaju gorivo. Danas su prevalili put od Ročestera dovde.
Kendra je znala da ih baka i deka Sorenson nisu pozvali kod sebe. Našla se u blizini kada je mama pitala
deku Sorensona da li bi mogli da ih ostave kod njih dok
su na putu. Bilo je to na sahrani.
Kendra se stresla kada se setila sahrane kojoj je prethodilo bdenje. Baku i deku Larsen položili su u istovet-
Svi su bili iznenađeni kada se deka Sorenson pojavio
na sahrani. Prošlo je više od osamnaest meseci od poslednje posete jednog Sorensona. Izvinio se što i njegova žena nije došla, rekavši da je bolesna. Uvek su imali
nekakav izgovor. Kendra se povremeno pitala da se nisu
tajno razveli.
Pred kraj bdenja, Kendra je čula majku kako nagovara
deku Sorensona da pazi na decu. Bili su u hodniku, iza
ćoška, tako da je nisu mogli videti, ali je zato ona njih
čula i zastala je da prisluškuje.
“Zašto ih ne odvedeš kod Marsi?”
“Ovog puta to nije moguće, jer i Marsi ide na krstarenje.”
Kendra je provirila iza ćoška. Deka Sorenson je na sebi
imao smeđi sako sa zakrpama na laktovima i leptir-mašnu.
“Šta će Marsi sa svojom decom?”
“Odvešće ih kod muževljevih roditelja.”
“A da nađeš bebisiterku?”
“Dve i po nedelje je suviše dugo za bebisiterku. Setila
sam se da si pomenuo da bi voleo da provedu kod tebe
duže vreme.”
“Sećam se toga, ali zar baš mora krajem juna? Zar ne
može u julu?”
“Ne biramo mi vreme krstarenja. Kakve veze ima?”
“U to vreme imamo mnogo posla. Ne znam, Kejt, izišao sam iz štosa. Odavno se nisam brinuo o deci.”
“Ne želim da idem na to krstarenje, Stene, ali mojim
roditeljima je to bilo važno i zato ćemo ići. Ne želim ništa
da ti namećem.” Mama je zvučala kao da je na ivici suza.
Deka Sorenson je uzdahnuo. “Pretpostavljam da možemo naći neko mesto da ih zaključamo.”
Posle toga se Kendra povukla iz hodnika. Od tog trenutka bila je prilično zabrinuta zbog boravka kod deke
Sorensona, ali to nikome nije rekla.
www.leo.rs | 13
Posle izlaska iz grada, SUV je počeo da se penje uz
priličnu strminu. Put je zatim zaobišao jezero i izgubio se
među niskim, pošumljenim brdima. S vremena na vreme
prošli bi pored nekog poštanskog sandučeta. Ponekad
su mogli da vide kuću kroz drveće, a ponekad je to bio
samo dugačak prilazni put.
je staro, ali videlo se da je nedavno popravljana. Okolno
zemljište bilo je upečatljivije od same kuće. Bašta prepuna raznobojnog cveća krasila je prostor ispred nje. Lepo
oblikovana živica i bazen upotpunjavali su izgled dvorišta. Iza kuće uzdizao se ogroman smeđi ambar visok
najmanje pet spratova, sa vetrokazom na vrhu.
Skrenuli su na uži put i nastavili da voze. Kendra se
nagnula napred i proverila merač goriva. “Tata, nije nam
ostala ni četvrtina rezervoara”, primetila je ona.
“Dopada mi se”, izjavila je mama. “Kamo lepe sreće da
možemo svi da ostanemo.”
“Još malo pa smo stigli. Sipaćemo gorivo pošto vas
ostavimo.”
“Nisam. Vaš otac je bio ovde nekoliko puta pre nego
što smo se venčali.”
“Zar stvarno ne možemo na krstarenje?” upitao je Set.
“Krićemo se u čamcima za spasavanje, a vi možete da
nam krišom doturate hranu.”
“Ima još otprilike kilometar i po. Kuća je ovoliko daleko da bi se posetioci obeshrabrili, to je jedini razlog”,
rekao je tata. “Ni ja, ni stric Karl, a ni tetka Sofija nismo
proveli ovde mnogo vremena. Ne znam zašto. Baš imate
sreće, klinci. Biće vam strava. Ako ništa drugo, možete da
se brčkate u bazenu.”
“Biće vam mnogo zabavnije sa bakom i dekom Sorenson”, rekla je mama. “Videćete. Pružite im šansu.”
“Stigli smo”, izjavio je tata.
Sišli su s puta na šljunkoviti prilaz. Kendra nije uspela
ni da nazre kuću u daljini, pred njom se protezao samo
prilazni put koji je nestajao među drvećem.
Gume su drobile šljunak. Prošli su pored nekoliko
znakova sa obaveštenjem da se nalaze na privatnom
posedu. Ostali znaci bili su upozorenja onima koji bi se
tu zatekli bez odobrenja. Stigli su do niske otvorene metalne kapije koja je mogla da se zatvori i spreči ulazak.
“Ovo je najduži prilazni put na svetu!” požalio se Set.
Što su dalje napredovali, znaci su postajali sve neobičniji. Privatan posed i Zabranjen prolaz ustupili su mesto natpisima Čuvajte se kalibra 12 i Ko bez dozvole stupi
na ovo imanje biće prognan.
“Kakvi smešni znaci”, primetio je Set.
“U meni bude jezu”, promrmljala je Kendra.
Kada su zavili za još jednu okuku, prilazni put ih je
doveo do visoke ograde od kovanog gvožđa na čijem
vrhu su se nalazili ljiljani. Dvostruka kapija bila je otvorena. Ograda se nastavljala između drveća u oba pravca
dokle je sezao Kendrin pogled. U blizini ograde stajao je
konačni znak:
Smrt je neizbežna.
“Da li je deka Sorenson paranoičan?” upitala je Kendra.
“Znaci su tu šale radi”, objasnio je tata. “Nasledio je
ovo imanje. Ubeđen sam da je u paketu s njim bila i
ograda.”
Prošli su kroz kapiju, ali kuću i dalje nisu mogli da
vide. Samo drveće i grmlje. Prevezli su se preko mostića
koji je spajao naspramne obale potoka i popeli se uz blagu padinu. Tamo se drveće naglo završavalo i sa druge
strane prostranog travnjaka pojavila se kuća.
Bila je velika, ali ne i ogromna. Imala je veliki broj zabata, pa čak i kulu. Posle ograde od kovanog gvožđa,
Kendra je očekivala zamak ili kakvo veliko gospodsko
zdanje. Kuća je bila od tamnog drveta i kamena, delovala
14 |
“Nikada nisi bila ovde?” upitala je Kendra.
Zaustavili su kola ispred garaže.
Ulazna vrata su se otvorila i na njima se pojavio deka
Sorenson u pratnji visokog i mršavog muškarca i starije
žene. Mama, tata i Set izašli su iz kola. Kendra je ostala
unutra i pratila šta se dešava.
Na sahrani je deka bio uredno obrijan, a sada mu je
lice bilo zaraslo u sede čekinje. Na sebi je imao izbledele
farmerke, gumene čizme i flanelsku košulju.
Kendra je proučavala postariju ženu. To nije bila baka
Sorenson. Iako je imala sedu kosu prošaranu sa nekoliko
crnih pramenova, njeno lice bilo je jedno od onih koja
ne stare. Izdužene oči bile su joj crne poput kafe, a crte
lica nagoveštavale su da je azijskog porekla. Bila je niska
i malo pogrbljena, ali je zadržala egzotičnu lepotu.
Tata i mršavko otvorili su gepek automobila i počeli
da vade kofere i platnene vreće. “Ideš li, Kendra?” upitao
je tata.
Kendra je otvorila vrata i izašla na šljunak.
“Samo unesite stvari unutra”, rekao je deka tati. “Dejl
će ih odneti u spavaću sobu na spratu.”
“Gde je mama?” upitao je tata.
“U poseti kod tetke Edne.”
“U Misuriju?”
“Edna je na samrti.”
Kendra je možda svega nekoliko puta čula da se pominje tetka Edna, tako da ta vest nije ostavila nikakav utisak na nju. Podigla je pogled ka kući. Primetila je mehurasto staklo njenih prozora. I ptičja gnezda ispod streha.
Svi su otišli do ulaznih vrata. Tata i Dejl poneli su kofere. Set je nosio manju platnenu vreću i kutiju od pahuljica. Ta kutija od pahuljica bila je njegova prva pomoć.
U njoj su se nalazile razne sitnice za koje je mislio da bi
mu mogle dobro doći u ovoj pustolovini. Strpao je u nju
gumene trake, kompas, bonžite, novčiće, pištolj na vodu,
lupu, plastične lisice, konopac, zviždaljku.
“Ovo je Lena, naša domaćica”, predstavio je deka postariju ženu koja je klimnula i kratko mahnula. “Dejl mi
pomaže oko imanja.”
“Baš si lepa”, rekla je Lena Kendri. “Sigurno imaš četrnaest godina.” Lena je govorila sa blagim naglaskom koji
je Kendri bio nepoznat.
“Napuniću četrnaest u oktobru.”
Na ulaznim vratima nalazio se gvozdeni zvekir u obliku čkiljavog goblina sa prstenom u ustima. Debela vrata
držale su glomazne šarke.
Kendra uđe u kuću. Pod u predvorju bio je od lakiranog drveta. Niski stočić krasio je aranžman od uvelog
cveća u beloj keramičkoj vazi. Pored crne klupe sa visokim izrezbarenim naslonom stajao je čiviluk od mesinga.
Slika na zidu prikazivala je lov na lisice.
Kendra je sa mesta na kome je stajala mogla da vidi
i unutrašnjost još jedne prostorije, u kojoj je ogromna
vezena krpara prekrivala najveći deo drvenog poda. Kao
i sama kuća, i nameštaj je bio star, ali očuvan. Ovakve
kaučeve i stolice očekivali biste da vidite dok obilazite
istorijska mesta.
Dejl se zaputio uz stepenice noseći nekoliko torbi.
Lena se izvinila prisutnima i otišla u drugu prostoriju.
“Vaš dom je predivan”, uzviknula je mama. “Žao mi je
što nemamo vremena za obilazak.”
“Možda u povratku”, rekao je deka.
“Hvala vam što ste primili decu”, reče tata.
“Srećni smo što su ovde. Neću da vas zadržavam.”
“Nemamo mnogo vremena”, izvinio se tata.
“Budite dobri i slušajte deku Sorensona”, rekla je
mama i zagrlila Kendru i Seta.
Kendra je osetila da joj se oči pune suzama. Potrudila
se da ih zadrži. “Uživajte u krstarenju.”
“Nećete ni osetiti da nas nema”, rekao je tata, zagrlivši
Kendru i promrsivši Setu kosu.
Mama i tata izađoše mašući. Kendra je otišla do vrata i
gledala kako ulaze u kola. Tata je nekoliko puta pritisnuo
sirenu dok su se udaljavali. Kendra je ponovo morala da
zadrži suze kada je automobil zamakao za drveće.
Mama i tata su se sigurno smejali, jer im je laknulo što
su ostali sami i što će provesti najduži odmor od kada su
u braku. Gotovo da je čula kako nazdravljaju, kucajući se
kristalnim čašama. A ona ovde stoji napuštena. Kendra
zatvori vrata. Set, koji nikada ništa nije primećivao, upravo je proučavao lepo izrađene šahovske figure.
Deka je stajao u predvorju i gledao Seta sa izvesnom
blagom nelagodnošću.
“Ostavi te šahovske figure”, reče Kendra. “Deluju skupoceno.”
“Oh, neka ga”, reče deka, ali po načinu na koji je to
kazao, Kendri je bilo jasno da mu je laknulo kada je video
da Set spušta figure. “Da vam pokažem vašu sobu?”
Krenuli su za dekom uz stepenice i niz hodnik do podnožja uskog drvenog stepeništa koje je vodilo do belih
vrata. Deka je zakoračio na škripave stepenice.
“Nemamo često goste, posebno ne decu”, obavestio
ih je deka preko ramena. “Mislim da će vam najudobnije
biti na tavanu.”
Nastaviće se...
Nemojte propustiti nijednu pustolovinu
iz serijala Utočište za bajke!
između svetlosti
i tame
uspon zvezde večernjače
tajne svetilišta zmajeva
ključevi tamnice
za demone
www.leo.rs | 15
I PLAVA BOA
DŽENI NIMO
U trećem nastavku priče o dečaku Čarliju, koji
ima čarobnu moć da čuje ljude na fotografijama i
da ulazi u slike svih vrsta, Dženi Nimo dalje razvija
zamršeno klupko njegove misteriozne prošlosti. Dok
Čarli odrasta, susreće se sa mnogim mračnim tajnama
koje će se, kao delovi slagalice, naposletku složiti u
jedinstvenu celinu. Međutim, dok se to ne desi, naš
junak i njegovi drugari iz Blurove akademije, svaki
obdaren posebnim i neobičnim talentom, preći će dug
i trnovit put. Dok se dva suparnička tabora obdarene
dece neprestano podbadaju i sukobljavaju, dok
sumorna porodica Blur zavodi svoj red u akademiji,
Čarli iznenada, na tavanu škole, krišom od sve
gungule, pronalazi nevidljivog dečaka, Olija Varnicu,
na kojeg su svi zaboravili.
„Oli“, reče Ema tiho. „Oli Varnice, jesi li tu?“
„Šta i ako jesam?“, reče prilično tužan glas.
„Zašto ne možemo da te vidimo?“, upita Čarli.
Zavlada pauza pre nego što glas odgovori: „Pa zato što
sam nevidljiv, zar ne?“
„Šta ti se desilo?“, upita Ema.
„Uhvatila me je plava boa.“
„Boa?“, rekoše Ema i Čarli.
16 |
„Zmija“, nastavi tužni glas. „Užasna je. Ja sam je video,
ali niko ne sme da je vidi. Nju čuvaju kao tajnu. Kao tajno
oružje.“ Začu se promukli smeh. „Kada sam je video, nisu hteli
da ikome ispričam o njoj pa su me zato doveli ovamo i – ja
sam u stvari bio neka vrsta pokusnog kunića – pustili su bou
da me stegne, ali nisam umro, samo sam postao nevidljiv.“
„Čoveče!“, prodahta Čarli.
„Nije me uhvatila celog.“ Vazduhom se pronese neki
zadihani kikot. „Promašila mi je nožni palac.“
Sa užasnutom zadivljenošću, Čarlijev pogled pođe ka
podu. Ema nije mogla da se suzdrži da ne vrisne. Već ga je
videla: mali ružičasti krompir koji je ležao samo nekoliko
koraka od njih.
Čarlijeva prirodna radoznalost i istraživački duh
odmah se bude pred ovom neobičnom pojavom, ali
okružuju ga brojni problemi dok pokušava da nevidljivog
dečaka vrati kući u Svetlucavi zamak. Njegov verni ujka
Paton iznenada odlazi bez traga, a zločesta baka Boun
oduševljeno predstavlja novu gošću – devojčicu Belu
koja uopšte nije ono za šta se predstavlja. Čim je baka
Boun toliko naklonjena nekome, taj mora da je pritajena
opasnot. Ispostaviće se da je njen dolazak ujak Paton
upravo pokušavao da spreči. Otkrijte i zašto.
Irina Vujičić
Nakon knjige Čarli Boun i vremenski tvister, nastavljaju se nesvakidašnje
avanture o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.
Pročitajte:
Ponoć za
Čarlija Bouna
Čarli Boun
i vuk iz divljine
Čarli Boun
i vremenski tvister
Čarli Boun
i zamak ogledala
Čarli Boun
i senka bedloka
Komplet Čarli I-IV
Čarli Boun
i skriveni kralj
Čarli Boun
i crveni vitez
Komplet Čarli V-VIII
www.leo.rs | 17
Brajan Trejsi
Zaposlite i zadržite najbolje ljude
Kako zaposliti i zadržati najbolje ljude
Danas je najvažnija veština koju možete
razviti sposobnost da zaposlite i zadržite
najbolje ljude. Vaša sposobnost da to
uradite imaće veći uticaj na vaš uspeh
i prihode od, možda, bilo koje druge
pojedinačne veštine koju biste mogli
steći. Često na upražnjenost nekog mesta
gledamo kao na problem koji treba što pre
rešiti, da bismo mogli da se vratimo svojim “pravim poslovima“,.
Predviđamo činjenicu da je odabiranje pravih ljudi suština našeg
pravog posla.
18 |
Brajan Trejsi
Brajan Trejsi je jedan od vrhunskih profesionalnih predavača na svetu. Svake
godine više od 250 000 ljudi pohađa njegove seminare o liderstvu, strategijama,
prodaji, ličnom i poslovnom uspehu.
Brajan Trejsi veruje da svako poseduje
izuzetan, neaktivirani potencijal koji
može da otkrije i samim tim, postigne
više za nekoliko godina nego što to uspe prosečna osoba tokom celog životnog veka.
Naučite 21 praktičnu i proverenu
tehniku koju možete trenutno
primeniti!
Niko od nas nije unapred pripremljen za
pravilno biranje i zadržavanje najboljih
ljudi. To je umetnost i veština koja se
mogu naučiti kroz teška iskušavajuća
iskustva - koja su rezultat brojnih grešaka.
Nakon što nekoga zaposle, menadžeri
ne znaju ili nisu svesni šta tačno mogu da
urade ili kažu radniku, kako bi podstakli
i održali njegovu odanost, posvećenost
i entuzijazam za posao i kompaniju.
Usled toga često rade ili govore ono što
nenosi štetu produktivnosti i radu. Ako
ste se ovde prepoznali, ovo je prava knjiga za vas. Ona će vam dati seriju testiranih, dokazanih strategija koje vrlo brzo
poboljšavaju vašu uspešnost u zapošljavanju
dobrih ljudi, a potom i u izvlačenju onog
najboljeg iz njih, kada prionu na posao.
Verno se vraćajte na principe naučene u
ovom knjizi i postaćete jedan od najuspešnijih
menadžera u svojoj privrednoj grani.
Zapamtite, presudan faktor uspeha bilo kog posla je sposobnost da se privuku i zadrže odlični
ljudi. Nažalost, samo nekolicina menadžera je obučena za proces odabiranja personala.
Dok budete čitali ovu knjigu i praktikujući principe koje ste naučili, vaš
stav o zapošljavanju i zadržavanju radnika promeniće se na bolje. Naučićete
kako da postanete odličan menadžer u ključnim poslovnim područjima,
a to će odrediti vaš uspeh i vašu karijeru više od bilo čega drugog.
Za samo jedan sat čitanja savladaćete ključne ideje o zapošljavanju
i zadržavanju ljudi koje su primenjivali najbolji menadžeri u najboljim
kompanijama sveta.
Počnite odmah!
Izdavačka kuća Finesa iz Beograda je objavila više knjiga Brajana Trejsija i učestvovala u organizaciji njegovih seminara u Beogradu, u vezi sa prodajom, ciljevima i zapošljavanju ljudi. Njegova najprodavanija dela
su i “Ciljevi“, “Pojedi tu žabu“, “Zlatna pravila uspeha“, “Moć govora“, “Moć šarma“...
www.leo.rs | 19
20 |
www.leo.rs | 21
Sandra Braun
LEDENA
OPASNOST
1.
Grob je bio jadan.
Prema prognozi, spremala se strahovita oluja.
Niska nadgrobna ploča virila je iz tvrde zemlje iskopane zbog Milisent Gan, sitne, tamnokose osamnaestogodišnjakinje koja je nestala nedelju dana ranije. Grob
je jedva mogao da primi njenih metar i šezdeset, ali do
proleća nije bilo govora dodatnom kopanju. A i tada pod
uslovom da joj strvinari ne raznesu telo.
Ben Tirni posmatrao je okolne grobove. Sva četiri
bila su pokrivena lišćem i uvelim biljkama, ali se svaki
po nečemu razlikovao. Preko jednog groba bilo je oboreno drvo, tako da je mogao da ga primeti samo neko
sa pronicljivim okom.
Kao Tirni.
Meteorolozi su predviđali da će snežna oluja trajati
danima. Priliv nekoliko vazdušnih sistema mogao bi da
stvori jednu od najgorih zimskih nepogoda u novijoj
istoriji. Stanovništvu je savetovano da preduzme mere
opreza, nagomila zalihe hrane i ne kreće na put bez
preke potrebe. Po ovakvom danu, samo bi se budala
popela na planinu. Ili neko ko mora da obavi neodložan
posao.
Kao Tirni.
Dosadna kiša, koja je rominjala gotovo čitav dan,
prešla je u susnežicu i sneg. Ledene iglice zarivale su mu
se u lice dok je koračao kroz šumu. Uvukao je glavu u ramena i podigao okovratnik do utrnulih i promrzlih ušiju.
Vetar je osetno pojačao. Gole grane su se povijale,
kidajući zelene iglice četinara. Jedna se kao strelica zabode u njegov obraz.
Bacivši poslednji pogled na praznu raku, spremi
lopatu, a odmah zatim primeti tamne tragove svojih
čizama po belom tepihu. Nisu ga previše brinuli. Ako
je verovati meteorolozima, uskoro će ih pokriti još pola
metra novog snega. Kada i on okopni, tragove će upiti
zemlja.
Dvadeset pet milja na sat, iz pravca severozapada,
pomisli delićem mozga koji registruje trenutno stanje
u okruženju. Lako je procenjivao brzinu vetra, vreme,
temperaturu, pravac, kao da su mu u telo ugrađeni vetrokaz, sat, termometar i navigacija, koji mu u podsvest
neprekidno šalju podatke.
U svakom slučaju, nije želeo da gubi vreme. Morao je
odmah da se skloni s planine.
Bio je to urođeni dar koji je Tirni razvio u veštinu,
dodatno je izoštrivši dugogodišnjim životom u prirodi. Nije morao da razmišlja o tim večito promenljivim
vremenskim podacima, ali se često oslanjao na svoju
sposobnost da u datom trenutku ugrabi ono što mu
je potrebno.
Kola je ostavio na drumu, nekoliko stotina metara od
vrha i ovog usamljenog groblja. Iako se sada kretao nizbrdo, nije bilo staze kroz gustu šumu. Tvrda zemlja mu
nije smetala, ali klizav
džombast teren, kao i gusta mećava, i te kako su mu
otežavali kretanje. Morao je da hoda polako i oprezno.
22 |
Činio je to i sada, jer nije želeo da ostane zarobljen na
vrhu Kliri Pika - posle Mičela najviše planine u Severnoj
tom beskrajnom krugu rintanja i iscrpljenosti, život joj
nije bio bajka.
Kerolin Medoks je sada pronašla večni mir. Baš kao
i Lorin Eliot. Gojazna, plavokosa i neudata, radila je kao
medicinska sestra u gradskoj bolnici.
Betsi Kalhun, udovica i domaćica, starija od ostalih.
Tori Lambert, najmlađa i najlepša, prva je nestala i
jedina nije bila iz Klirija.
Tirni pusti korak, bežeći od svojih ukletih misli, baš
kao i od vejavice. Led je počeo da se navlači na grane,
poput belih rukavica. Stene su polako dobijale ledenu
glazuru. Strmi, vijugavi put prema Kliriju uskoro će postati neprohodan i zato je morao što pre da siđe sa ove
proklete planine.
Na sreću, njegov urođeni kompas nije ga izdavao, jer
je iz šume izašao samo dvadesetak stopa dalje od mesta
gde je ušao. Nije ga iznenadilo što mu je automobil već
bio prekriven slojem leda i snega.
Boreći se za dah, koji mu se ledio pri svakom izdisaju,
Tirni priđe kolima. Silazak s planine bio je naporan. Ili su
njegovo otežano disanje i ubrzan rad srca bili posledica
napetosti. Ili možda teskobe. Ili pak žaljenja.
Karolini. Sa lopatom u ruci, žurno se udaljavao od četiri
starija i jednog svežeg groba.
Gradska policija nije baš mogla da se pohvali ozbiljnim istragama i rešenim zločinima. U stvari, policijsko
odeljenje bilo je predmet lokalnog podsmeha. Pre nego
što je premešten ovde, šef policije je radio kao detektiv
u velikom gradu.
Komandir Dač Berton predvodio je grupu priglupih
provincijskih policajaca - uniformisanih prostaka sa sjajnim značkama, nesposobnih da uhvate čak i klince koji
sprejovima šaraju po kontejnerima iza benzinske pumpe.
Sada ih je čekalo pet nerešenih otmica. Vlasti gradića
Klirija mudro su zaključile da je nestanak pet žena u roku
od dve i po godine, više od slučajnosti u njihovoj maloj
zajednici.
U metropoli bi tu statistiku zasenile daleko krupnije
brojke. Ali ovde, u slabo naseljenoj brdsko-planinskoj
zabiti, ovoliko nestanaka bilo je ravno senzaciji.
Štaviše, verovalo se da su ove žene svirepo ubijene,
tako da je pronalazak njihovih ostataka, a ne živih žena,
bio prevelik zadatak za lokalnu vlast. Sumnja je pala na
muškarca koji sa lopatom ide kroz šumu.
Kao Tirni.
Sve dosad, nije privlačio pažnju šefa Bertona. Mora
da se potrudi da tako i ostane.
Svaki njegov korak odnosio je sa sobom spoznaju o
zakopanim ženama. Kerolin Medoks, dvadesetšestogodišnja brineta bujnog poprsja, prelepe duge kose i krupnih smeđih očiju. Nestala u oktobru, samohrana majka
dijabetičnog deteta, radila je kao čistačica u hotelu. U
Pošto je ubacio lopatu u prtljažnik, skide rukavice
i takođe ih ubaci unutra. Zatvorio je prtljažnik, seo za
volan i brzo zatvorio vrata, konačno zaštićen od ljutog
vetra.
Drhteći od zime, nekoliko puta dunu u smrznute šake
i žustro ih protrlja u nadi da će povratiti cirkulaciju. Rukavice su bile neophodne, ali nisu mnogo štitile od hladnoće. Zato iz kasete izvadi one postavljene kašmirom i
navuče ih.
Zatim okrete ključ.
Ništa se nije događalo.
Pritisnu kvačilo i pokuša ponovo. Nije hteo da upali.
Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, Tirni se nemoćno
nasloni na sedište i zagleda u kontrolnu tablu, kao da će
mu ona reći šta ne valja.
Ponovo okrenu ključ, ali motor ostade mrtav i tih, poput žena zakopanih nedaleko odatle.
„Sranje!” Besno udari pesnicama o volan i pogleda napred, iako ništa nije moglo da se vidi. Prednje staklo bilo
je zaleđeno. „Tirni”, promrmlja u bradu, „nagrabusio si.”
2
Vetar je pojačao i padaju ledenice”, reče Dač Berton,
puštajući zavesu. „Bolje da krenemo.”
„Evo, samo da ispraznim ove police.” Lili uze nekoliko
knjiga i stavi ih u kartonsku kutiju.
„Oduvek si volela da čitaš, naročito otkad smo se doselili ovde.”
„Da, kad bih našla vremena za najnovije hitove. Ovde
me ništa ne ometa.”
www.leo.rs | 23
„Osim mene, pretpostavljam”, reče. „Sećam se šta sam
sve morao da radim da bi spustila knjigu i poklonila mi
malo pažnje.”
Lili pogleda u Dača i osmehnu se. Nije želela da mu
budi sećanja na vreme provedeno u planinskoj kućici. U
početku su dolazili samo vikendom i praznikom, sklanjajući se od brzog života u Atlanti.
Kasnije su dolazili da bi pobegli jedno od drugog.
Danas, pred konačan povratak kući, spakovala je preostale lične stvari. Neće se vraćati. Baš kao ni Dač. Ovo je
poslednja stranica, zapravo epilog njihovog zajedničkog
života. Nadala se da će rastanak proći mirno i bez nepotrebne sentimentalnosti. Ali Dač je bio rešen da vrati
film unazad.
Možda je hteo da mu sećanja olakšaju situaciju, kao
i da njoj otežaju rastanak, ali Lili nije želela da bude deo
toga. Lepi trenuci zajedničkog života bili su toliko zasenjeni onim ružnim, da je svako sećanje samo dodavalo
so na ranu.
Lili odluči da skrene razgovor na konkretne teme.
„Iskopirala sam sva dokumenta za razvod. U koverti su
ti, zajedno sa čekom za tvoj deo kolibe.”
On samo pogleda žuti koverat na hrastovom stočiću.
„Nije pošteno. Treba ja tebi da platim.”
„Dač, već smo pričali o tome.” Lili poče da zatvara kartonsku kutiju, žaleći što i ovaj dogovor ne može tako lako
da spakuje.
„Ti si kupila kolibu”, podseti je Dač.
„Kupili smo je zajedno.”
„Zahvaljujući tvojoj plati. Od moje je ne bismo stekli.”
Gurnula je kutiju do vrata i ustala da bi se suočila s
njim. „Dač, bili smo u braku kad smo je kupili i u braku
smo tu uživali.”
„U braku smo u njoj vodili ljubav.”
„Dač...”
„U braku si mi donosila kafu u krevet, obučena samo
u osmeh i ono ćebe”, reče, pokazujući na pleteni pokrivač
na fotelji.
„Molim te, nemoj to da radiš.”
„To je moj tekst, Lili.” Priđe joj korak bliže. „Nemoj to
da radiš.”
„Već je urađeno. Još pre šest meseci.”
„Možeš da ga poništiš.”
„Možeš da ga prihvatiš.”
„Nikad ga neću prihvatiti.”
„To je tvoj problem.” Ona zastade, duboko uzdahnu
i uze novu knjigu. „To je uvek bio tvoj problem, Dač. Ne
prihvataš promene. Zato ti je teško da prežališ.”
„Tebe ne želim da prežalim”, brecnuo se.
„Moraćeš.”
24 |
Okrenula mu je leđa i uzela novu kutiju za knjige,
puneći je brže nego pre. Žurila je da ode pre nego što
dođe u iskušenje da posegne za grubim rečima, ne bi
li ga ubedila da je njihov brak gotov, konačno i zauvek.
Nekoliko minuta mučne tišine kvario je samo vetar,
hučeći u krošnjama oko kolibe. Grane su udarale o kapke, sve brže i jače.
Lili bi najviše volela da on ode pre nje, da ne bude tu
kad napusti kolibu. Pošto mu je jasno da je ovo poslednji
put, Dač bi mogao da doživi emotivni krah. Kroz slične
scene je već prošla i nije želela da ih ponovo proživljava.
Njihov rastanak nije morao da bude gorak i ružan, ali Dač
kao da je oživljavao stare svađe.
Iako to nije činio namerno, njegovo navaljivanje samo
ju je ubeđivalo da treba da okonča ovaj brak.
„Mislim da je ovaj Luj Lamur tvoj.” Pružila mu je knjigu.
„Hoćeš? Ili da ga ostavim novim vlasnicima?”
„Ionako dobijaju sve ostalo”, snuždeno joj uzvrati. „Što
ne bi i knjigu?”
„Bilo je lakše prodati nameštenu kolibu”, podseti ga
Lili. „Nameštaj smo naručili po meri i ne bi odgovarao
nekoj drugoj kući. Uostalom, gde bismo s njim? Ni ti ni
ja nemamo višak prostora. Bilo je pametnije uključiti sve
u cenu.”
„Nije u tome suština, Lili.”
Znala je u čemu je suština. Dač nije želeo da neki
stranci žive ovde i koriste njihove stvari. To što je ostavlja
netaknutu da neko drugi uživa u njoj, činilo mu se kao
da dozvoljava skrnavljenje svetinje, kršenje privatnosti i
intime koju su ovde delili.
Baš me briga koliko je razumno prodati sve zajedno,
Lili. Zajebi razum! Kako možeš i da pomisliš da neki neznanci spavaju u našem krevetu, na našoj posteljini?
Izgovorio je ovo kada mu je saopštila da novim vlasnicima ostavlja sav nameštaj. Očigledno se još uvek nije
pomirio s tim, ali bilo je prekasno za predomišljanje, čak
i kada bi to želela, a nije.
Na polici više nije bilo knjiga, izuzev usamljenog vestern-romana. Lili se osvrnu po sobi da proveri da nije
nešto zaboravila. „One konzerve hrane”, pokaza na namirnice po šanku koji je delio kuhinju od dnevne sobe.
„Hoćeš li da ih uzmeš?”
Dač odmahnu glavom.
Lili ih bez reči ubaci u poslednju kutiju sa knjigama,
koja je bila dopola puna. „Javila sam komunalnom da isključi struju i vodu, pošto novi vlasnici neće dolaziti pre
proleća.” Dač je i sam to znao. Lili je brbljala samo da bi
razbila tišinu, koja je sa blizinom rastanka postajala sve
teža.
„Još samo da pokupim nekoliko stvarčica iz kupatila i
krećem. Sve ću zatvoriti i zaključati. Po dogovoru, ključ ću
pre odlaska iz grada ostaviti kod agenta za nekretnine.”
Tuga se očitovala na njegovom licu i u držanju. Samo
je klimnuo.
„Ne moraš da me čekaš, Dač. Sigurno imaš obaveza
u gradu.”
„Mogu da čekaju.”
dok ponovo ne bude siguran u sebe i svoj posao. Mala
sredina kao Kliri omogućila mu je upravo to. Lili se molila
bogu da sve ispadne dobro.
„Moja karijera, moj život”, nastavi Dač, „počeli su od
nule. Ali to ništa ne vredi ako ti nisi deo toga.”
„Najavili su snežnu oluju. Verovatno ćeš morati da
regulišeš saobraćaj u supermarketu”, našali se Lili. „Znaš
kako svi prave zalihe pred oluju. Hajde da se odmah lepo
rastanemo pa kreni kući.”
Pre nego što je stigla da ga zaustavi, zgrabio ju je u
zagrljaj i prošaputao na uvo: „Kaži da nam daješ još jednu
priliku. Kaži...” Pokušao je da je poljubi, ali Lili okrenu glavu.
„Sačekaću te. Uvek krećemo zajedno. Završi šta imaš”,
kaza, pokazujući na kupatilo. „Ubaciću ove kutije u tvoj
prtljažnik.”
„Sećaš li se kako nam je bilo dobro? Ako ikad rešiš,
mogli bismo da počnemo iz početka, da zaboravimo sve
ružne stvari i vratimo se tamo gde smo nekad bili. Nismo
ispuštali jedno drugo iz naručja, sećaš se?” Opet pokuša
da joj poturi svoje usne.
Uprtivši prvu kutiju, iznese je napolje. Lili ode u spavaću sobu. Bračni krevet sa noćnim stočićima savršeno
se uklapao u zid pod kosinom. Jedini nameštaj bili su
stolica za ljuljanje i pisaći sto. Prozori su krasili najudaljeniji zid. Orman i malo kupatilo bili su na zidu preko
puta prozora.
Zbog navučenih zavesa, soba je izgledala sumorno.
Zavirila je u orman. Prazne vešalice izgledale su usamljeno. Ništa nije zaboravila u pisaćem stolu. Zatim uđe u
kupatilo i pokupi kozmetiku koju je koristila tog jutra i
ubaci je u torbicu. Zatim proveri i ormarić sa lekovima, a
potom se vrati u spavaću sobu.
Ubacila je torbicu u kofer na krevetu. Dač je ušao baš
kad je pokušavala da zatvori torbu.
Progovorio je bez ikakve najave: „Da nije bilo Ejmi,
naš brak bi potrajao.”
Lili spusti pogled i odmahnu glavom. „Dač, molim te...”
„Da nije bilo toga, trajali bismo večno.”
„To se nikad ne zna.”
„Ja znam.” Dač je zgrabi za ruke. Bile su hladne, a njegov stisak vreo. „Preuzeću odgovornost za sve. Naš neuspeh je bio moja greška. Da sam drugačije postupio, ne bi
me napustila. Sada to shvatam, Lili. Priznajem sve greške,
a bilo ih je. I kajem se. Pruži mi još jednu priliku, molim te.”
„Više nikada ne može biti isto, Dač. Nismo isti ljudi kao
kad smo se upoznali. Kako ti to nije jasno? Niko ne može
da promeni ono što se dogodilo. Ali ono je promenilo
nas.”
Bio je očajan, hvatao se za slamku. „U pravu si, Lili.
Ljudi se menjaju. I ja sam se promenio posle razvoda.
I selidbe. I prihvatanja ovog posla. Sve je to bilo dobro
za mene. Znam da je Kliri daleko ispod Atlante, ali ovde
sam izgradio nešto. Čvrst temelj. Ovo je moj dom, ljudi
me poznaju. Vole me, poštuju.”
„To je divno, Dač. Hoću da uspeš ovde. Želim ti to od
sveg srca.”
Zaista je želela da uspe, ne samo zbog njega već i
zbog nje. Sve dok se Dač ne dokaže kao dobar policajac,
naročito samome sebi, Lili ga se nikad neće sasvim osloboditi. Njegovo samopouzdanje će zavisiti od nje, sve
„Dač, pusti me.”
„Prestani!” Lili ga odgurnu od sebe.
Dač ustuknu, vidno zadihan. „Još uvek ne daš da te
pipnem.”
Lili skrsti ruke na grudima i obgrli ramena. „Više nisi
moj muž.”
„Nikad mi nećeš oprostiti, je li?”, gnevno se brecnuo.
„Ono što se dogodilo sa Ejmi bio je tvoj izgovor za razvod. Ali to nije sve, zar ne?”
„Odlazi, Dač. Idi pre nego...”
„Pre nego što puknem, je li?”, završi i naceri se.
„Pre nego što se izblamiraš.”
Lili izdrža njegov zlobni pogled. Dač se brzo okrete i
izjuri iz sobe. Uzevši koverat sa stočića, zgrabi svoj kaput
i šapku sa čiviluka. Zatim izlete i zalupi vrata tako jako da
su se zatresla stakla na prozorima. Sekund kasnije zabrujao je motor njegovog bronka; dok je šljunak prštao na
sve strane, pojurio je niz drum.
Lili sede na ivicu kreveta i zari lice u šake. Bile su drhtave i hladne. Sada kada je sve gotovo, shvatila je da nije
samo ljuta i dotučena, već i uplašena.
Ovaj nabusiti, ogorčeni Dač nije umiljati čovek za kog
se udala. Uprkos njegovoj želji da počnu iz početka, pao
je u očaj koji je izazivao zastrašujuće promene raspoloženja.
Lili se skoro stidela što joj je laknulo jer ga više nikad
neće videti. Ali bilo je gotovo. Dač Berton je istisnut iz
njenog života.
Iscrpljena ovim susretom, legla je na krevet i dlanovima pokrila oči.
Probudio ju je zvuk dobovanja ledenica po limenom
krovu.
Svađe sa Dačom uvek su je umarale. Njihovi napeti
susreti tokom proteklih nedelja, koliko je boravila u Kliriju zbog prodaje kolibe, verovatno su uzeli veći danak
nego što je mislila. Nakon ove poslednje svađe, mozak
joj je vapio za odmorom, terajući je u san.
Brzo je ustala i protrljala hladne ruke. U sobi je bilo
toliko mračno da nije mogla da vidi ni kazaljke na svom
www.leo.rs | 25
satu. Priđe prozoru i pomeri zavesu. Tračak svetlosti bio
je dovoljan da bi shvatila koje je doba dana.
Iznenadila se. Spavala je duboko i bez snova, ali zapravo vrlo kratko. Mislila je da je mnogo kasnije. Niski
oblaci oko planinskog vrha stvarali su utisak ranog, sablasnog sumraka.
Zemlja je bila natopljena ledenom kišom. Neprekidno
je padala, pomešana sa susnežicom i krupnim snegom,
zlokobnijeg izgleda od svog pahuljastog rođaka. Tri grane već su bile okovane ledenicama, koje su primetno
rasle. Jak vetar tresao je prozore i vrata.
Lili shvati kako je bila neoprezna što je zaspala. Ta
greška će je koštati mučnog putovanja niz planinu. Čak
i kad stigne u Kliri, vreme će joj verovatno otežati dugu
vožnju do Atlante. Budući da je posao ovde završen, žurila je da se vrati kući i nastavi svoj život. U kancelariji joj
se nakupio posao, čeka je gomila papirologije, mejlova i
projekata kojima mora odmah da se pozabavi. Ali umesto da se užasava povratka, radovala se obavezama koje
je čekaju.
Osim želje za poslom, bila je spremna da napusti Dačov rodni grad. Obožavala je netaknutu lepotu Klirija,
okruženog planinama. Dačova porodica je generacijama živela tu. Kao njegova zakonita žena, Lili je bila toplo
prihvaćena. Posle razvoda, njihovo raspoloženje prema
njoj naglo je zahladnelo.
S obzirom na Dačov demonstrativni odlazak iz kolibe,
bilo je krajnje vreme da se i ona čisti odavde.
Lili brzo iznese kofer u predsoblje i spusti ga pored
vrata. Zatim baci poslednji pogled na kolibu, proveravajući je li sve isključeno i raščišćeno.
Zadovoljna što je sve u redu, navuče kaput i rukavice
i izađe. Vetar je dočeka s toliko siline da je izgubila dah.
Kad je izašla na verandu, ledene iglice ujedale su joj lice.
Morala je da zaštiti oči od njih, ali bilo je previše mračno
za tamne naočari. Škiljeći na susnežici, odnese kofer do
kola i spusti ga na zadnje sedište.
Vrati se u kolibu i izvadi inhalator. Znala je da bi hladan vazduh mogao da joj izazove napad astme. Ovako
će ga preduprediti. S blagom setom osmotri kolibu poslednji put, a zatim zatvori i zaključa vrata.
U kolima je bilo hladno kao u frižideru. Upalila je
motor i odlučila da sačeka nekoliko minuta dok se ne
zagreje; prednje staklo bilo je potpuno zaleđeno. Ušuškala se u kaput i zagnjurila nos i usta u kragnu, trudeći se da diše ravnomerno. Zubi su joj cvokotali, a telo
drhtalo.
Konačno se vazduh u kolima dovoljno zagrejao da
led pretvori u bljuzgu koju će brisači skloniti. Međutim,
ni oni nisu bili svemogući. Vidljivost je bila prilično smanjena, ali je znala da će se stanje popraviti tek kad bude
stigla u podnožje. Nije imala drugog izbora nego da krene vijugavim planinskim drumom.
26 |
Dobro ga je poznavala, ali nikad nije vozila po ledu.
Nagnuta nad volanom, kroz zaleđeno staklo napregnuto
je zurila u beli drum.
Na oštroj krivini Lili naglo skrenu udesno, znajući da
se preko puta nalazi oštra krivina. Zadržavajući dah, sporo je napredovala kroz mećavu.
Uprkos rukavicama, vrhovi prstiju bili su joj toliko
hladni da ih nije ni osećala, dok je znojavim dlanovima
stezala volan. Mišići vrata i ramena boleli su je od napetosti. Dah joj je sve više bivao isprekidan.
U nadi da će se vidljivost popraviti, Lili protrljala staklo rukavom od kaputa, naprežući se da bi osmotrila
gustu, uskovitlanu susnežicu.
Najednom, ispred kola iskoči čovek, pravo na put.
Bez razmišljanja nagazila je kočnicu, a onda se setila
da je to pogubno po ledu. Kola počeše da klize. Ljudska figura, osvetljena njenim svetlima, naglo se trgnu
pokušavajući da izbegne čeoni sudar s kolima. Točkovi
otkazaše i vozilo samo kliznu po putu. Lili oseti udarac
u zadnji branik. Sa ledenim grčem u stomaku, shvati da
je oborila čoveka.
Bilo je to poslednje što je pomislila pre nego što je
udarila u drvo.
3
Vazdušni jastuk se aktivirao, pljesnuvši je po licu i
puneći kola zagušljivim oblakom praha. Lili zadrža dah.
Sigurnosni pojas joj se zategnu preko grudi.
Delićem svesti počela je da shvata. Sudar je bio relativno blag, ali dovoljan da je uzruja. Proverila je da li
su joj svi delovi tela čitavi, a zatim zaključila da je ništa
ne boli. Samo je doživela šok. Ali čovek kog je udarila...
„Blagi bože!”
Odgurnuvši vazdušni jastuk u stranu, otkači sigurnosni pojas i otvori vrata. Okliznula se i poletela napred.
Dlanovi joj poljubiše tvrdi led, baš kao i desno koleno.
Užasno ju je bolelo.
Pridržavajući se za kola, Lili othrama do zadnjeg dela.
Rukom zaklanjajući oči od vetra, pogleda ka nepomičnom telu okrenutom licem nagore. Glava i trup ležali su
mu sa strane, a noge su mu bile pružene po drumu. Po
veličini planinarskih čizama, rekla bi da je u pitanju visok
muškarac.
Kao da se kliže po staklu, Lili mu priđe i čučnu. Kapa
mu je bila navučena preko ušiju i obrva, a oči sklopljene.
Nije primetila da mu se grudi podižu i spuštaju. Zavuče
mu ruku ispod vunenog šala, zatim ispod okovratnika i
rolke, tražeći žilu kucavicu.
Kada je napipala puls, Lili prošaputa: „Hvalim te, bože.”
A onda spazi tamnu fleku u snegu ispod njegovog
potiljka. Kad se spremala da mu podigne glavu i vidi
gde krvari, seti se da osoba sa takvom povredom ne
sme da se pomera. Zar to nije osnovno pravilo prve pomoći? Ako se povredi kičma, posledice mogu da budu
kobne.
Lili nije umela da proceni ozbiljnost povrede. I to
očigledne. Ali, koju je to ranu mogao da ima a da je ona
ne primeti? Unutrašnje krvarenje, prelom, probušena
pluća ili povređene unutrašnje organe? Povrh svega,
nije joj se sviđalo kako je ležao, kao da su mu leđa bila
ispupčena.
Morala je da mu pomogne. Smesta. Ustala je i vratila se do kola. Mogla bi sa mobilnog da pozove hitnu
pomoć. Iako signal u planini nije baš uvek dobar, ali
opet...
Njegovo stenjanje natera je da se okrene, toliko brzo
da joj se izmaklo tlo pod nogama. Kleknula je i nadvila
se nad njim. Otvorio je oči i pogledao je. Ove oči videla
je samo jednom u životu. „Tirni?”
Zaustio je da nešto kaže, a onda napravio grimasu kao da će da povrati. Zatim je skupio blede usne i
progutao nekoliko puta, boreći se sa mučninom. Zatim opet zažmuri na nekoliko sekundi i upita: „Jesam
li povređen?”
Lili klimnu. „Zadnjim delom branika, mislim. Boli li te
nešto?”
Posle kraćeg razmišljanja, reče: „Sve.”
„Potiljak ti krvari. Ne mogu da procenim koliko je ozbiljno. Pao si na stenu. Bojim se da te pomerim.”
Zacvokotao je, ali nije znao da li od zime ili od šoka.
Nijedno nije bilo dobro.
„Imam ćebe u kolima. Doneću ga.”
Pognula je glavu pod naletom vetra i odvukla se
do kola, pitajući se šta ga je nateralo da onako istrči na
drum. I šta je uopšte radio napolju po ovoj oluji?
Dugme za otvaranje prtljažnika na instrument-tabli
nije radilo, verovatno usled oštećenja električnog sistema. Ili je poklopac bio zaleđen. Uzela je ključ i pošla do
zadnjeg dela kola. Kao što se bojala, brava je bila zamrznuta.
Odvukla se do ivice druma i pronašla ogromni kamen,
rešena da razbije led. U vanrednim situacijama kao što je
ova, ljudi bi trebalo da osećaju nalet adrenalina, koji će
im dati nadljudsku snagu. Kod Lili nije bilo ništa slično.
Bila je zadihana i umorna kada je konačno odvalila led
sa brave.
Odgurnula je kartonske kutije u stranu i konačno
izvukla ćebe iz plastične futrole. Nekada je grejalo nju i
Dača kada su u jesen išli na fudbalske utakmice. Doduše,
sada je bila ciča zima praćena mećavom, ali bolje išta
nego ništa.
Kad se vratila do Tirnija, ležao je kao mrtav. Po glasu
joj se videlo da je uznemirena. „Tirni?”
On otvori oči. „Živ sam.”
„Imala sam problema sa prtljažnikom. Izvini što si čekao.” Pokrila ga je ćebetom. „Bojim se da ovo neće mnogo pomoći. Pokušaću...”
„Ne trudi se. Imaš li mobilni?”
Setila se da je još kad su se upoznali primetila da voli
da naređuje. Nema veze. Nije bio trenutak za to. Izvadila
je mobilni telefon iz džepa. Bio je uključen, jer je ekran
svetleo. Okrenula ga je prema Tirniju i pokazala mu šta
piše. „Nema mreže.”
„Toga sam se i plašio.” Okrenu glavu i napravi bolnu
grimasu, a zatim stegnu vilice kako bi sprečio cvokotanje. Zatim je upita: „Možeš li da pokreneš auto?”
Lili zavrte glavom. Njeno poznavanje mehanike bilo
je oskudno, ali kada karoserija liči na zgužvanu konzervu,
znala je da vozilo nije upotrebljivo.
„Ne možemo ovde da ostanemo.” Tirni s naporom
pokuša da ustane, ali ga u tome spreči njena ruka na
ramenu.
„Ne mrdaj. Možda si povredio kičmu.”
„Može biti. Ali ako nastavim da ležim, smrznuću se.
Moraću da se kockam. Pomozi mi.”
Uhvatila ga je obema rukama i povukla. Međutim, nije mogao sam da sedi. Presamitivši se u struku,
pade svom težinom na nju. Lili ga uhvati za rame i
pridrža, nameštajući mu drugom rukom ćebe preko
ramena.
Potom ga spusti na leđa, sve dok opet nije uspeo da
sedne. Glava mu je i dalje bila oborena. Pozadi ispod
kape tekla je sveža krv, oblivajući mu ušnu školjku i cureći mu niz bradu.
„Tirni?” Blago ga je pljesnula po obrazu. „Tirni!”
Podigao je glavu, ali je i dalje žmurio. „Na trenutak
sam izgubio svest. Daj mi vremena. Užasno mi se vrti.”
Disao je duboko i teško. Posle nekoliko minuta, otvori
oči. „Bolje mi je. Da pokušamo da ustanemo?”
„Čekaj, samo polako.”
„Nemamo vremena. Stani iza mene i uhvati me ispod
pazuha.” Lili ga posluša. Oprezno ga pusti kad je bila sigurna da može sam da sedi, a zatim se uspravi iza njega.
„Uh, ovo je ranac.”„Da. Pa?”
„Kako si ukrivo ležao, mislila sam da si slomio kičmu.”
„Pao sam na njega. Verovatno mi je sačuvao glavu od
ozbiljne povrede.”
Lili mu popusti kaiševe oko ramena, kako bi ga bolje
držala. „Spremna sam.”
„Mislim da mogu da ustanem”, prostenjao je. „Samo
pazi da se ne prevrnem. U redu?”„U redu.”
Spustio je ruke na bokove i počeo da ustaje. Lili ga
podiže lako kao da je dete. Zahvaljujući njoj, ubrzo je
bio na nogama. „Hvala ti”, reče joj. „Mislim da ću biti
dobro.”
www.leo.rs | 27
Zavukao je ruku pod kaput i izvadio mobilni telefon
koji mu je očigledno bio za pojasom. Pogledao je u ekran
i namrštio se. Lili pročita psovku na njegovim usnama.
Ni on nije bio u dometu. Pokazao joj je na ulubljeni automobil. „Imaš li tamo nešto što bi trebalo da ponesemo
u tvoju kolibu?”
Iznenađeno ga je pogledala. „Znaš za moju kolibu?”
Skot Hejmer stegnu zube.
„Još malo, sinak. Možeš ti to. Hajde, još jedan.” Skotove ruke drhtale su od napora, a vene neverovatno
iskakale. Znoj je već curio sa klupe, praveći tamne fleke
po gumenoj strunjači. „Ne mogu više”, prostenja mladić.
„Možeš. Daj mi sto deset posto.”
Glas Vesa Hejmera odzvanjao je u školskoj sali za fizičko. Bili su sami. Ostali su još pre sat vremena pušteni.
Samo je Skot zamoljen da ostane nakon treninga kod
njegovog oca. „Hoću da se napregneš do krajnjih granica.” Skotu se činilo da će mu krvni sudovi popucati.
Trepnuo je ne bi li oterao znoj sa kapaka i nekoliko puta
udahnuo na usta, prskajući pljuvačku. Drhtaj od prekomernog naprezanja preplavi mu bicepse i tricepse. Imao
je utisak da će mu se grudi rasprsnuti.
Ali otac nije imao nameru da popusti sve dok Skot
ne digne dvesta kilograma, duplo više od njegove težine. Ves mu je postavljao visoke ciljeve, verujući da Skot
može da ih dostigne.
„Ne zabušavaj, Skote”, odbrusi Ves.
„Ne zabušavam.”
„Diši. Diši. Nahrani te mišiće kiseonikom. Možeš ti to.”
Skot duboko udahnu, a zatim nastavi sa kratkim izdisajima, zahtevajući nemoguće od ručnih i grudnih
mišića.
„Tako je!”, uzviknu Ves. „Podigao si za još dva centimetra. Možda i tri.”
Molim te, bože, neka budu tri.
„Hajde još jednom! Samo još jednom, Skote!”
Ludački je zaurlao dok je svu snagu usmeravao u drhtave ruke. Ali uspeo je da digne još jedan centimetar,
dovoljno da u deliću sekunde ukoči laktove pre nego što
otac preuzme tegove.
Ruke mu se mlitavo opustiše niz bokove, a ramena se
stropoštaše na klupu dok se borio za vazduh. Celo telo
mu je drhtalo od umora.
„Bravo. Sutra ćemo pokušati deset.” Ves mu pruži peškir, a zatim se okrete i zaputi u svoju kancelariju, gde je
zazvonio telefon. „Idi, istuširaj se. Samo da se javim pa
ćemo kući.”
Skot začu kako se otac, kao i inače, osorno javlja:
„Hejmer”, a potom pita: „Šta hoćeš, Dora?” Uvek se grubo
obraćao Skotovoj majci.
Mladić se uspravi na klupi i peškirom protrlja lice i
vrat. Bio je smožden, potpuno neupotrebljiv. Užasavao
28 |
ga je čak i odlazak u svlačionicu. Samo pomisao na topao
tuš može da ga pokrene.
„Tvoja majka”, doviknu Ves sa vrata kancelarije.
Bila je to neuredna prostorija u koju su ulazili samo
najhrabriji. Na radnom stolu bila je gomila papirologije,
koju je Ves smatrao gubljenjem vremena i stoga uporno
odgađao sređivanje iste. Zidovi su bili pokriveni rasporedom sportskih takmičenja. Dvomesečni kalendar bio
je ispisan hijeroglifima koje je samo Ves umeo da protumači.
Na zidu je bila i topografska mapa Klirija sa okolinom.
Lov i ribolov, Vesovi omiljeni sportovi, bili su označeni
crvenom bojom. Na uramljenim fotografijama ragbi timova iz poslednje tri sezone, glavni trener - Ves Hejmer,
stajao je ponosno u sredini prvog reda.
„Kaže da je počeo sneg”, reče Skotu. „Požuri.”
Skot se navikao na oštar vonj školske svlačionice, te
na njega nije obraćao pažnju. Njegov miris znoja utapao se u smrad prljavih trenerki, čarapa, majica i steznika, toliko jak da bi čovek pomislio kako se uvukao i
u pločice.
Skot otvori slavinu u jednoj od tuš-kabina. Dok je skidao majicu, pogleda preko ramena u ogledalo i zgrozi se
zbog još jedne bubuljice na leđima. Potom stade pod tuš
i gurnu leđa pod vodu, žustro ih trljajući antibakterijskim
sapunom.
Prao je prepone kad mu je otac doneo peškir. „U slučaju da si zaboravio.”
„Hvala.” Skot skloni ruke sa prepona i poče da se pere
ispod pazuha.
Ves okači peškir i pokaza Skotu na njegovu muškost.
„Obdaren si na oca”, naceri se. „Nemoj da se stidiš.”
Skot je mrzeo kad bi otac pokušavao da ohrabri njegov seksualni život. Kao da je to tema o kojoj bi pričao
sa rođenim ocem. Ali Ves je neizmerno uživao u svom
prostačkom humoru i namigivanju.
„S tim ćeš usrećiti mnoge devojke.”
„Tata!”
„Samo nemoj previše da ih usrećiš”, nastavi Ves uz pokvareni kikot. „Bićeš dobra prilika za jednu od lokalnih
devojaka, koje bi da se uzdignu na društvenoj lestvici. Ali
pazi da te ne navuku, sine. To su sa mnom pokušale sve
žene koje poznajem. Nikad ne veruj devojci kad ti kaže
da uzima kontracepciju”, ponovi Ves životnu lekciju koju
Skot sluša još od ranog puberteta.
Mladić zatvori slavinu i uze peškir, brzo ga omotavši oko bokova. Zatim se zaputi prema ormariću, ali ga
otac uhvati za mokro rame i okrenu prema sebi. „Čekaju te godine mukotrpnog rada ako misliš da dođeš do
rezultata. Neću da te u tome spreči neka devojčura sa
stomakom.”
„Nema teorije.”
„Ova knjiga je više nego spektakularna. Zabavna je, podsticajna, divna i duboka.“
– Kristijan Nortrop, doktor medicine, autor bestselera Žensko telo, ženska mudrost
PEM GRAUT
Devet uradi sam energetskih
eksperimenata koji dokazuju da
vaše misli kreiraju vašu realnost
www.leo.rs
www.leo.rs | 29
Uskoro novi sajt www.leo.rs
Leo Top lista
1.
Siniša Ubović
PUT PROMENE...
I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA
2.
Ester i Džeri Hiks
TRAŽI I DOBIĆEŠ
3.
Dr Erik Perl
REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe
4.
Ester i Džeri Hiks
ZAKON PRIVLAČENJA
5.
Lujza Hej
MOĆ JE U VAMA
6.
Lujza Hej
JA TO MOGU – kako da koristite
afirmacije da biste promenili
sopstveni život
7.
Nil Donald Volš
RAZGOVORI S BOGOM 1
8.
Ajrin Torn
Sajmon svetski putnik 1
– Polarna pustolovina
9.
Ester i Džeri Hiks
VRTLOG
10.
DR FRENK DŽ. KINSLOU
Tajna brzog isceljenja
30 |
UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE
NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG
ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM
IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE
Knjige sa našeg sajta možete
kupiti na više načina:
011/375-26-25
011/375-26-26
011/375-26-27
063/517-874
potrebno je da nam u sms poruci
pošaljete sledeće podatke: ime i
prezime, adresu, mesto i poštanski
broj, naziv knjige ili knjiga koje
poručujete i broj komada.
Cena sms poruke se tarifira po
standardnoj ceni sms poruke kod
vašeg operatera.
[email protected]
potrebno je da nam pošaljete
sledeće podatke: Ime i prezime,
adresu, mesto i poštanski broj,
broj mobilnog telefona, naziv
knjige ili knjiga koje poručujete i
broj komada.
www.leo.rs
Leo commerce na:
Prijavite se za
Leo Newsletter
na: www.leo.rs
www.leo.rs | 31
Džasvinder Sangera
Cena
slobode
Prolog
U telefonskoj govornici i nije bilo toliko strašno. Nije
bilo na­lik gradskim govornicama na koje sam navikla,
gde ste morali da zadržavate dah zbog smrada mokraće i cigareta. Bilo mi je drago što sam unutra, jer sam
bila upadljiva dok sam tako išla kroz selo. Bilo je tu ljudi
koji su prolazili, išli u kafanu ili ku­povali čaj u maloj prodavnici, dece koja su jurila na biciklu, ali nikog indijskog
porekla. I Džasi mi je rekao da je to primetio. On je bio
naslonjen na zid napolju, i osećala sam kako me gleda
kroz staklo. Podigla sam pogled i nasmejala mu se dok
sam se pretvarala da još uvek preturam po torbi tražeći
novčiće.
Duboko sam udahnula da se priberem. Već toliko nedelja sam htela da obavim ovaj poziv; žudela sam za zvukom poznatih glasova, za vestima, za time da me neko
uveri da je sve u redu. Tog jutra sam se probudila i shvatila da to tako žarko želim, da više ne mogu da istrpim;
nisam mogla više ni dana da izdržim da ne razgovaram s
nekim iz porodice. Želela sam da razgovaram s Mamom,
da čujem kako joj je glas zvonak od zadovoljstva i olak­
šanja kada mi izgovori ime, da znam da nedostajem njoj
i Tati.
Ovo nisam mogla da priznam Džasiju, ali sam želela
da mi Mama kaže da se vratim kući. Kada smo izlazili iz
Njukasla, zamišljala sam je kako mi govori „Ostani tu gde
si, put, dola­zimo po tebe.” Put znači ‘draga’. Tako bi me Tata
nekada zvao. Želela sam da tako može i sada da me nazove. Zamišljala sam da sedim na zadnjem sedištu Tatine
stare kortine, i da se Mama okreće da vidi kako sam, a Tata
gleda pravo na put dok se vo­zimo nazad za Darbi.
Pogledala sam na sat. Tek što je prošlo 19 časova. Znala sam da Mama verovatno stoji u kuhinji i meša nešto na
šporetu. Gotovo da sam mogla da osetim vrućinu i miris
32 |
šafrana. Lusi verovatno gleda TV u dnevnoj sobi. Pitala
sam se da li su je učitelji u školi pitali gde sam. A Tata je
verovatno bio u livnici. Da li je rekao svojim prijateljima
da sam pobegla? Svakako bi saznali, naravno; za dva meseca otkako sam otišla od kuće, trač se sigurno pročuo
iz našeg hrama sikizma, gurdvare. Nadala sam se da ga
nisam previše povredila. Nadala sam se da mu nedostajem koliko i on meni.
Džasi je lagano kucnuo na staklo i rekao: „Hajde”.
Stresla sam se; večeri su postajale sve hladnije, a ja sam
zaboravila da ponesem jaknu. Ruke su mi se naježile, a
kap hladnog znoja mi se slivala niz leđa. Srce mi je lupalo
duplo brže i osećala sam kako me hrabrost izdaje, dok
sam uzimala slušalicu i ubaci­vala prvi novčić.
Mama se gotovo odmah javila. Rekla sam: „Mama, ja
sam...” Odmah je počela da urla i plače, a taj glas koji sam
žarko želela da čujem bio je okrutan i piskav. „Šta si nam
to uradila? Kako si mogla? Osramotila si nas. Zašto da
budemo ovako poniženi?”
Moji snovi o srećnom porodičnom ujedinjenju raspršili su se u sekundi. Kako sam samo bila glupa. Biti osramoćen i obeščašćen, to su stvari od kojih je Mama zazirala više nego od bilo čega drugog. Trebalo je da znam da
mi ovo neće oprostiti. Ipak, jedan tvrdoglavi deo mene
i dalje je bio rešen da se brani. U tom trenutku i ja sam
zaplakala, ali sam uspela da kažem: „Mama, ti znaš zašto
sam otišla.”
Ali ona nije htela ni da čuje. Po njenom viđenju, ja
sam ukaljala svoje prezime time što sam pobegla sa čamarom. Mama mi je oduvek govorila da su čamari najniža kasta, da oni kupe đubrivo u poljima; neki ih nazivaju
i nedodirljivima.
Moja porodica pripadala je džatima; u Indiji, džati su
zemljoposednici, i bez obzira na to što je jedina zemlja
koju moj tata poseduje u Darbiju mali travnjak iza naše
Doslovno sam se gušila u suzama. Džasi je ušao, zagrlio me i pokušao da me uteši, ali uprkos svim njegovim
ljubaznim rečima i poljupcima, nikada se nisam osećala
tako usamljeno. Kao da mi je neko uzeo sve uspomene
iz detinjstva i uništio ih. Narednih dana ovaj razgo­vor mi
je neprestano prolazio kroz glavu, dok nisam pomislila
da ću poludeti.
„Osramotila si nas...”
„Ti si za nas mrtva...”
„Osramotila si nas...”
„Ti si za nas mrtva...”
Da li sam zaista uradila nešto toliko strašno da bi me
se ro­ditelji odrekli? Da li me zaista više ne vole? Da li je
toliki greh što hoću da živim svoj život?
1.
kuće, jednoj u nizu međusobno spojenih zgradica, našoj
porodici bilo je jako bitno što spada u višu kastu. U svoj
toj vici i histeriji nisam mogla da razlučim da li je mama
više besna zato što sam s nekim ko je nižeg reda, ili zbog
činjenice da sam muža koji mi je namenjen - „dobru priliku, džata, kao što smo i mi” - ostavila na cedilu.
„Zahvaljujući tebi više ne mogu da prođem ulicama
Darbija; ne mogu da idem u gurdvaru jer se priča među
ljudima. Pljuju me.” Za trenutak je nastupila pauza; pomislila sam da je završila, ali samo je zastala da dođe do
daha. „Dobićeš ti šta si zaslužila zato što si upropastila
svoju porodicu. Videćeš ti. Za nekoliko meseci trunućete u bedi, i ti i taj tvoj čamar, jer drugo i ne zaslužujete.
Bićete niko i ništa, niko i ništa, da li me čuješ? Dabogda
rodila ćerku koja će da ti uradi ono što si ti meni uradila,
pa ćeš onda znati kako je to kad odgajiš kurvu.”
Bila sam toliko zapanjena žestinom njenog napada da
sam se tresla. Nisam mogla da verujem da se to dešava.
Htela sam da prestane. Više od svega želela sam da razgovor pođe u bo­ljem smeru, da mi ona kaže nešto - bilo
šta - što pokazuje da me voli, ili da joj je makar malo stalo
do mene. Želela sam da ona zna da ja nju volim. Glas mi
je bio promukao od suza.
„Vratiću se, mama. Ja želim da se vratim. Ali neću da
se udam za tog čoveka. Tek mi je šesnaest godina. Hoću
da živim svoj život. Hoću da idem na koledž.” Pričala sam
što sam brže mogla, trudeći se da objasnim svoje razloge, ali ona me je na­djačavala vikom. Glas joj je bio pun
prezira.
„Onda živi svoj život, i neka ti je sa srećom. Za nas si
mr­tva!” S tim rečima, prekinula je vezu.
Noge su me izdale. Držala sam slušalicu i zurila u nju
kao da mi je trebao vidljiv dokaz da je Mama sa mnom
završila. Skliznula sam niza zid i čučnula na pod govornice. Grudi su mi se stegnule kao da me neko mrvi.
Svako jutro u pola šest mama se molila iz sve snage. „Ik-cum-kar, ik-cum-kar...” Buka bi se orila kroz kuću,
i niste mogli nigde od nje pobeći. Mogli ste da stavite
jastuk preko glave i pomišljate u sebi ‘prestani, moooolim
te prestani’, ali i dalje bi se sve čulo.
Nas četiri spavale smo u jednom krevetu na sprat: ja,
Lusi, Robina i Jasmin, dve gore i dve dole. Kada bi došlo vreme za spavanje, mi bismo se vrpoljile i kikotale,
a onda bi bilo ‘ti si me udarila’ i ‘pomeri se’ i ‘to je moje
mesto’, sve dok se ne bi­smo smirile.
U našoj porodici bile su još tri devojke: Bačanu, moja
po­lusestra koja je ostala u Indiji kada je mama došla u
Englesku, Prakaš koja je živela u Londonu i Đinda koja
je oko deset go­dina starija od mene. Ona je spavala u
drugom krevetu u našoj sobi. Đinda je imala ogroman
uticaj na nas; gotovo se moglo reći da nas je podigla.
Čuvala nas je dok je Mama bila na poslu, a onih noći kada
bi došao red na kupanje, sve bi nas ubacila u kadu i prala nam kosu. Sve smo imale veoma dugu kosu, a posle
pranja ona bi nam stavljala jasminovo i bademovo ulje,
od kojih bi nam kosa bila masna i slepljena. Izgledala je
očajno. Mrzela sam taj osećaj, a i miris. Kad smo malo
poodrasle, više nismo mogle sve da stanemo zajedno u
kadu, i jedna bi morala da odnese posudu vruće vode i
da se opere u poljskom toaletu. Sve smo zazirale od toga
kada je bila zima.
Naša prva kuća imala je dve spavaće sobe, i moj brat
Balbir je spavao u jednoj od njih. Ponekad je i Mama tamo
spavala, a ponekad i na kauču na donjem spratu. Tek pošto
sam otišla od kuće zapitala sam se zašto ne postoji krevet
u kojem spava s Tatom. Mora da su imali fizičke odnose:
ipak imaju sedmoro dece. Ali ipak, do vremena kada sam
porasla, ništa nije uka­zivalo na to da su ga zapravo i imali;
nikada nisam videla da su se poljubili, čak ni u obraz. Nisu
mi delovali blisko; sve je izgledalo kao praktični sporazum.
Čak se ni ne sećam da su razgovarali o bilo čemu što prevazilazi pitanja i odgovore po­trebne da se pregura dan.
www.leo.rs | 33
Svu svoju pažnju Mama je poklanjala Balbiru. On je
dobijao tretman potpuno drugačiji od onog koji je bio
namenjen nama, devojkama. Mama mu je spremala hranu, nudila ga da jede, prala mu odeću, dok se od nas
očekivalo da same pe­remo svoje stvari i da spremimo
sebi odeću, kao i hranu kada smo gladne.
Nikada nismo seli da jedemo zajedno. Mama bi ostavila veliki tiganj s karijem na šporetu i jelo se tako što se
svako sam posluži i smesti se da jede ispred TV-a. Sedeli
bismo tako prekrštenih nogu i pazili da nam tanjir ne
sklizne s krila. Imali smo crno-beli televizor, ali dok smo
bili mali preko ekrana smo stavljali šarene providne omotače sa flaša soka, da dobijemo utisak da je u boji.
Imala sam oko sedam godina kada sam počela da
zapitku­jem zašto je za Balbira sve drugačije. Zašto on
može da izlazi sam, a mi ne? Zašto ja moram da učim da
kuvam, a on ne mora? Potom sam počela da postavljam
pitanja u vezi s dru­gim aspektima našeg života. Ako su u
sikizmu svi ljudi jednaki, zašto gledamo s visine na ljude
koji su pripadnici niže kaste?
Odmah pored naše kuće se nalazila gurdvara, što je
mojoj mami bilo veoma važno, jer je bila veliki vernik.
Naša stara kuća je sada srušena, ali gurdvara je i dalje
tamo, ta velika zgrada od crvene cigle, sa srebrnim kupolama i ukrasima od šljokica na ulazu.
Mama je izlazila iz kuće svakog jutra u pola sedam i
hra­nila ptice na travnjaku pored gurdvare, a onda bi ušla
unutra i pomolila se pre nego što ode na posao. Uveče bi
opet odlazila tamo i donosila svetu vodicu koju je prskala
po kući. Moje se­stre i ja bismo gledale Čarlijeve anđele, a
ona bi prskala vodicu po nama, palila mirišljave štapiće
i izgovarala molitve.
Za mene je gurdvara bila - kao što je i dalje - lokalni
centar za tračarenje. Videli biste žene koje stoje zbijene
u grupicama s marama preko glava.
„Da li znate da buduća žena Zetinog najstarijeg sina
dolazi ovamo iz Pandžaba?”
„Jeste li čuli da je Hasinina snaja rodila još jednu devojčicu? Mislim da se Hasina zaista kaje što ih je spojila.”
„Šta se desilo sa Zainab Sing? Majka ju je uhvatila
kako na stanici priča s jednim dečkom. To je bilo pre tri
nedelje, i Mira je još uvek nije pustila da izađe iz kuće.
Rekla sam joj: „Mira, možeš samo sebe da kriviš. Pustila
si je da se druži s belkinjama, i sada se i ponaša kao one.”
Najgora stvar koju možete reći Indijki jeste da se ponaša kao belkinja. Nije nam bilo dozvoljeno da se petljamo s lju­dima bele puti, jer je Mama govorila da oni
nemaju morala, niti samopoštovanja. Rekla je da su belci
bezobrazni ljudi koji se bezobrazno ponašaju. To mišljenje delile su i sve žene koje sam zvala tetkama, ali i svi
ostali u zajednici. Dok ne odraste, dečko iz Indije može
malo da se zabavi s belkinjom - „belim mesom”, kako su
govorili - ali kada dođe vreme da se skrasi, porodica bi
34 |
mu našla dobru mladu indijskog porekla. Ako se indijska
devojka viđa s belcem, to je drugačije, to je loše. Njena
braća i muški članovi porodice bi ga pronašli i pretukli, a
za­tim bi i nju pretukli zato što je stavila porodicu na stub
srama. Onda je njen život uništen; nijedan čestit čovek
indijskog po­rekla neće je poželeti. Svi u zajednici su to
znali. Ja sam toga bila svesna već s osam godina. Niko mi
nije dao knjigu s pravi­lima, ali znala sam na koji način treba da se ponašam, hodam, pričam, pa čak i dišem. Znala
sam da sa svakom pogrešnom rečju reputacija može da
mi bude uništena.
Živeli smo u Ulici Nortamberlend u Darbiju. Dok sam
bila mala, obično bih stajala na kraju ulice i gledala niz
put, koji mi je izgledao veoma dugačko. Sva vrata bi bila
otvorena i svi su nešto užurbano radili; ljudi su išli od
kuće do kuće. Sada je ceo taj deo naseljen indijskim stanovništvom, ali tada je to bila izmešana zajednica; bilo
je tu ljudi južnoazijskog porekla, Iraca i Italijana - Pakija,
Pedija i Žabara - svih ljudi koje niko drugi nije hteo.
Bila je tu i jedna Poljakinja koju smo zvali gospođa
Smešna i još jedna komšinica koju smo zvali gospođa
Radoznalica, jer je neprestano krišom špijunirala kroz
prozor šta ko radi u komšiluku. Stalno smo joj zvonili na
vrata, a onda bežali. Posto­jala je i jedna prazna kuća na
kraju ulice za koju smo mislili da je ukleta; trčkarali bismo
oko nje dok se ne prestravimo od straha. Kola su retko
prolazila ulicom, pa smo igrali smo školice ili preskakali
lastiš na trotoaru i bežali od narogušenog psa koji kao da
je uvek sedeo nasred puta. U jedan se oglašavala sirena
iz livnice koja je značila da je vreme večere za radnike
dnevne smene.
Moj tata je radio noćne smene u livnici. Posao je dobio na dan mog rođenja, i tu je ostao sve dok nije otišao
u penziju. Vikendom sam mu kuvala čaj ujutru kada dođe
kući; od moje osme ili devete godine to mi je bilo zaduženje, kao i čišćenje stepenica u kući. Svi smo imali svoja
zaduženja, osim Balbira, naravno. Posle podne, kada dođem iz škole, probudila bih Tatu i spakovala mu ručak u
metalnu posudu koja je bila nalik nekoj kuli. Imala je tri
pregrade poređane jedna na drugu; u svaku se stavljala
različita hrana - kari u jednu, salata u drugu i ne­koliko
čapati tortilja u treću. Mama je pravila kari, ali sam ja morala da napravim čapati.
Obično mi je trebalo oko sat vremena da Tati spremim
ru­čak i termos sa čajem. Sve to sam radila zato što sam ga
neizmerno volela, i to je bilo najmanje što sam mogla da
učinim za njega. Volela sam da sedim s njim dok pije čaj;
ponekad bih mu pričala šta sam doživela toga dana, ali
obično smo samo sedeli i pravili društvo jedno drugom.
Kada popije čaj, Tata bi otišao na posao, a ja bih stajala
na pragu čekajući da se okrene i da mi mahne. I uvek bi
mi mahnuo.
Mama se vraćala nešto kasnije. Radila je sve poslove
koje je mogla da dobije, uglavnom u fabrikama tekstila.
Uvek je sa sobom nosila veliku plastičnu pletenu torbu
koja je bila prekri­vena cvetovima, i kada bi se vratila kući
ja i moje sestre bismo naskočile na tu torbu jer je unutra
uvek bilo nešto fino, poput nekog slatkiša ili čokolade.
Ona bi se smejala i govorila: „Sače­kajte prvo da uđem,
strpite se da skinem kaput...”, a mi bismo se kikotale i
laktale. Kada bih se dokopala te torbe, istraživala bih je
prilično temeljno. Nisam želela da mi slučajno proma­kne
neka čokolada. Jednom sam našla jednu malenu bočicu,
sasvim na dnu torbe, i onda kada sam skinula zatvarač
i pomirisala, zamalo se nisam onesvestila. U bočici su
bile aroma­tične soli i miris je bio grozan, išao je pravo
na nepce i oči su suzile od njega. Mami i sestrama je to
bilo urnebesno smešno.
Ta torba je najsrećnija uspomena iz detinjstva koju
imam na Mamu. Ne sećam se da smo bile posebno bliske. Barem ne onoliko koliko su ona i moj brat bili bliski.
Za mene, ona je bila osoba koja te stavlja na tvoje mesto
i koja te prekoreva. Nije volela izmotavanje i preveliku
buku ili smejanje, to ju je nerviralo. „Ne bi trebalo toliko
da se smejete, prekinite. Ako se previše smejete, posle
ćete plakati.” Tako je govorila.
Od svih nas devojaka, ja sam bila ta koja je bila muškarača; obožavala sam da trčim po ulici i da se penjem po
zidovima, ali ako bi me mama nekad videla da to radim,
iz istih stopa bi me pozvala unutra, a meni nije padalo na
pamet da je ignorišem, odmah sam ulazila u kuću. „Zar
te nije briga šta drugi ljudi misle o tebi? Jel’ hoćeš da nas
osramotiš?”, govorila bi ona držeći me previše jako za
ramena i zureći pravo u mene. „Da odgajim sedam kćeri...
to je moja sudbina. Jel’ hoćeš još više da mi otežaš? Zar
moraš večito da budeš drugačija?”
Ja sam bila jedino Mamino dete koje se rodilo u bolnici, jer sam umesto glavom krenula nogama. U porodilištu
je provela šest dana i mrzela je to. „Rodila se na noge,
pih!” rekla bi mi kada je ljuta na mene. „Bila si teška još
na početku.”
Njena osnovna briga oduvek je bila ta da se ne ukalja
čast porodice, i da izrastemo u dobre snaje, koje su učtive, pokorne i koje znaju da kuvaju. „Dođite ovde pored
šporeta, stanite po­red mene i učite”, rekla bi vadeći posuđe za kuvanje, a to mi je odmah kvarilo raspoloženje.
I dan-danas se sećam tih recepata, ali te lekcije iz kuvanja su ostavile još neka, jednako jasna sećanja: kako me
noge bole od stajanja pored nje, kako mi je lice vrelo i
zajapureno od pare i kako me ruka peče na mestu gde bi
me udarila ako bih dopustila da mi pogled odluta. „Nijedna moja ćerka neće otići u svekrvinu kuću nespremna.”
Mama je bila dominantna figura u našoj porodici. Tata
je bio veoma tih i slušao je šta ona kaže. Provodio je celu
nedelju radeći da obezbedi porodicu, a vikendom je išao
u „Bajron”, lokalnu kafanu, i napijao se. Ponekad bi se vratio kući srećan, seo u dnevnu sobu i tražio da mu trebimo
vaške. Sve bismo se zbile oko nje­gove stolice, a on bi
sedeo pričajući nam viceve i priče dok smo mi provlačile
prste kroz njegovu zamašćenu crnu kosu i zacičale kad
god bi neka od nas uhvatila vašku i smrvila je noktima.
Kada završimo, svima nam je davao po jedan novčić vredan oko de­vetnaest centi, za džeparac, što ne zvuči kao
puno novca, ali za nas je to bilo mnogo. Uprkos vaškama,
volela sam te trenutke, jer smo svi bili na okupu, i čak bi i
Mama bila popustljivija. Ona se nije pridruživala, nego je
samo sedela gledajući nas sve sa Tatom. Tada je izgledalo
kao da je samo naša porodica bitna, jer su inače veći deo
vremena kod nas bili drugi ljudi, tetke i teče, a Mama bi
se brinula da se pred njima pristojno ponašamo.
Održavanje dobrog ugleda u zajednici za Mamu je
bila ve­lika stvar. Još otkad smo bili mali, ona nas je učila
da bez obzira na to šta ti se dešava u životu, glavu treba
držati gore i delovati savršeno. Poveriti se jednoj osobi
isto je kao da se poveriš svakoj tračari u gurdvari, tako je
Mama govorila. Bolje je držati stvari za sebe i tako te niko
ne može osuđivati, niti ćeš biti posramljen.
Ponekad sam subotom odlazila s tatom do njegove
bašte. Išli bismo samo nas dvoje jer drugi nisu bili zainteresovani. Na ulasku je bila ogromna zarđala kapija, i ja
bih iskočila iz kola i gurnula vratnice da tata može da se
parkira unutra. Gajio je paradajz, crni luk, beli luk, tikvice, i
pokazivao mi je kako da ih zalivam i podvezujem. Gledala
sam ga kako rukama rasitnjava zemlju, s odsutnim pogledom u očima, a ponekad bi počeo i da pevuši lagano sebi
u bradu. Kada završi, seo bi u svoju stolicu na rasklapanje i
zapalio cigaretu. Obično bi u džepu kaputa imao limenku
piva. Od njega je postajao pričljiv. Ja bih sedela pored njega na travi i on bi mi govorio o svojoj farmi u Pandžabu i
o tom drvetu velike krošnje usred sela koje se zvalo Kang
Sabu, gde bi bi na kraju dana sedeo s ostalim muškarcima.
„Da li bih i ja mogla da sedim tamo s vama, kao što
i ovde sedim?”, rekla sam. Odgovor sam znala, ovaj razgovor smo vodili mnogo puta pre toga, ali uživala sam
u tom trenutku kada je Tata samo moj. Naslonila sam
glavu na njegova kolena i pustila da me njegov mekan,
tih glas odnese, i ispuni mi um egzotičnim slikama života
koji sam mogla da vodim.
„Ne, zaboga. Po danu, kada obaviš poslove, mogla bi
da se igraš ispod drveta. U stvari, sećam se da je tamo na
grani visila jedna ljuljaška od kanapa; ako me pamćenje
ne vara, na drvo se popeo Dalbirov sin, Govind, i okačio
ju je gore, a pentrao se taj mali kao majmunče. Mališani
su mogli da se igraju tamo tokom dana, ali uveče je to
mesto rezervisano za muškarce, tu smo se opuštali ili,
ako je potrebno, pričali o događajima iz sela. Tada bi tebi
bilo mesto kod žena. Ti bi se starala o Lusi, ili pomagala
majci da melje pšenicu. Sećam se Bačanu kada je imala
samo pet ili šest godina, kako vuče drveni tronožac do
silosa sa pšenicom koji je bio duplo viši od nje, i saginje
se pokušavajući da zahvati žito lopaticom. Htela je da
bude kao velike devojčice, da pomaže mami.”
www.leo.rs | 35
„Ali nije mogla da pomaže oko vode, zar ne, Tata?”
„Nije, put. Korito koje je tvoja mama nosila na bunar
bilo je preteško za male devojčice, bilo je bronzano, znaš.
Da smo ostali tamo, Đinda i Jasmin bi to mogle da rade
sada, možda i Robina, ali moraš da budeš dovoljno visoka da ga nosiš kako treba, da ga podigneš na glavu, a da
ne prospeš nijednu kap.
„Voda je tamo bila od neprocenjive vrednosti. Nije
kao ovde, gde odvrneš česmu i nikoga nije briga što teče
bez po­trebe. Tamo si morao da doneseš svaku kap vode
koju ćeš da iskoristiš, čak se ni usevi nisu navodnjavali kao što se sad na­vodnjavaju njive tvog strica. Sistem
navodnjavanja su uveli dve godine pošto sam ja otišao i
pazi šta ti kažem, razlika se oseća. Pročitao sam da je proizvodnja skočila do neba od tog silnog navodnjavanja.”
Glas mu je postao pun sanjarenja, i mada sam i dalje
osećala njegovu ruku na glavi, znala sam da je u mislima
kilome­trima daleko od mene. Vratio se u hlad tog velikog
drveta, i sedeo sa svojim drugarima.
„Znaš, mislim da jedan od tvojih stričeva sada ima
trak­tor. Pravi traktor, jel’ možeš da poveruješ? Mi smo
imali plug koji vuku volovi. Svojevremeno sam imao
sjajne volove, ali je­dan od njih - dragi bože - bio je najtvrdoglavije, najupornije stvorenje što se ikada rodilo, i
umalo nisam kičmu polomio vodeći ga.”
„Voleo si da živiš tamo, Tata, zar ne? Zašto nisi ostao?”
Sledeći deo priče uvek bi me pomalo rastužio. Mogla sam da zamislim ogroman brod koji je Tatu doveo iz
Pandžaba za Liverpul. On i drugi muškarci iz okolnih sela
otisnuli su se u svo­jim nagužvanim pamučnim košuljama
i tankim pantalonama nalik pidžamama, mršteći se zbog
prodorne svetlosti sunca, dok su mahali svojim porodicama koje su stajale na doku. Brod nestao u izmaglici, i
s vremenom je Indija postala samo sećanje izgubljeno
iza horizonta, a Tata se budio u hladnoći i svaki dan mu
je bivao sumorniji od onog prethodnog.
On to nikada nije rekao, ali mislim da mu je bilo teško da sačuva nadu dok je stajao drhteći na palubi usred
okeana. Ra­nije mi je rekao da su, da bi se oraspoložili, on
i ostali muškarci igrali bangru, neobuzdani tradicionalni
ples u svrhu slavljenja žetve. Nisam mogla da ga zamislim kako igra. U svojoj odr­panoj smeđoj odeći delovao
mi je previše tiho i ozbiljno. Ni­sam mogla da ga zamislim
ni da nosi minđuše, a ipak je imao rupice na ušima.
„Zašto si se doselio ovde, Tata?” Udarala sam dlanom
po vrhu njegovih cipela, izazivajući ga da mi ispriča sledeći deo priče.
„To su bile pedesete, stvari su se menjale, uvek je bitno da budeš u toku. Nisam želeo da moj sin vodi plug s
volovima celog svog života; sanjao sam o tome da moje
kćerke neće morati da se muče noseći vodu na glavi.
Osim toga, britanska vlada nas je zvala da dođemo, bila
im je potrebna radna snaga, nudili su povoljne uslove.
36 |
Obećavali su nam da ćemo imati divan život.”
Ali ono što je mog tatu dočekalo kada je stigao ovde
i nije bilo toliko divno. U početku je delio kuću s ostalima Indij­cima, ponekad ih je bilo i do dvanaest napakovanih u jednu sobu. Bilo im je teško da nađu mesto za
stanovanje, jer vlasnici nisu hteli njima da iznajmljuju;
postojali su natpisi na kojima je pisalo „NE IZDAJEMO
IRCIMA I CRNCIMA”. Došli su očekujući dobrodošlicu, a
umesto toga su naišli na negostoprimstvo. Ljudi bi prestali da pričaju i buljili bi u njih kada ulaze u kafane ili
prodavnice. Jednom je neko mom Tati rekao da izađe iz
autobusa zato što je Paki. Nije ni čudo što su se svi oni
držali zajedno.
Mnogo njih je živelo blizu nas u Darbiju. Tu je i moja
mama došla, gotovo sedam godina posle Tate. Za njega se udala s petnaest godina; rekli su joj da to mora
da uradi kada je nje­gova prva žena, njena starija sestra,
umrla od ujeda zmije. Bio je to običaj u mestu u kojem
su živeli. Ona se udala za muža svoje sestre i prihvatila
Bačanu, njeno dete.
Bačanu je već bila udata kada je Mama došla u Englesku,
pa je zato ostala tamo. Kako li je Mami izgledao dolazak
čak u Darbi? Nikada nije pričala o tome kao što je to Tata
činio, ali ja sam iz njegove priče shvatila da je pre nego što je
došla u En­glesku, živela u istom seocetu celog svog života.
Nikada se nije udaljila od tog sela više nego što je mogla
pešice da pređe; nikada nije bila u gradu. Pre nego što je
napustila farmu na kojoj je živela, Mama nikada nije videla
normalan toalet; jedina kuhinja za koju je znala bila je pod
vedrim nebom. Nikada se nije stvarno privikla na engleski
nameštaj; kada sada pomislim na Mamu zamišljam je kako
sedi na podu u turskom sedu i ljušti luk.
Mora da je bila usamljena kada je došla ovde. Na farmi su oko nje bili pripadnici najšire familije, ostale žene u
kući, njihova deca. Kada je Tata opisivao to imanje puno
ljudi, zvučalo je kao da je to neko zabavno mesto, ali
sada shvatam da je osim toga, tamo postojao i osećaj
sigurnosti. Mama mora da je znala svoje mesto i svoja
zaduženja; mora da je znala koja je njena uloga.
Pretpostavljam da joj je to nedostajalo. Nije nikoga
pozna­vala u Engleskoj. Nije govorila engleski. Ni do
kraja života ga nije naučila. Tata je znao dovoljno da se
sporazume s ljudima, ali kod kuće smo uvek pričali na
pandžabiju. Jeli smo pandžapsku hranu, imali prijatelje iz
Pandžaba, i mada smo u školi nosili uniforme, od nas se
očekivalo da čim stignemo kući obučemo svoju indijsku
nošnju. Kao da uđete u svoj stan i zatvorite vrata za Darbi
i za sve belce sa svim njihovim poganim smicalicama.
Tata i ja bismo obično sedeli u bašti sve do sumraka,
i dok bismo se vozili kući pod žućkastim nebom iznad
grada, on bi mi pričao kako je u Indiji nebo tamno, a zvezde sjajne.
***
Zakoračite na svoj PUT PROMENE!
Od 24. oktobra konačno i u Beogradu!
NOVA i revolucionarna metoda ličnog razvoja namenjena svima koji
žele da unaprede svoje zdravlje i zauvek se oslobode viška kilograma
Radionica ‘’Promenite misli-IZGUBITE KILOGRAME’’
-Svesni pristup mršavljenjuGotovo da ne postoji odrasla osoba na planeti koja se nije
bar jednom pogledala u ogledalo i poželela da izgleda drugačije.
A jedan od najčešćih uzroka nezadovoljstva sobom jeste višak
kilograma. Tada na scenu stupaju razne dijete, iscrpljujuće vežbe,
odricanja od hrane, ispijanje šejkova i raznih «čudotvornih
napitaka ili gutanje tableta koje će nas «trajno» rešiti problema.
Međutim, koliko god brze i naizgled efektne bile razne dijete, posle
izvesnog vremena kilogrami se vraćaju i mi opet zapadamo u svoj
krug patnje, očaja, malodušnosti i nezadovoljstva.
Ovaj jedinstveni program mršavljenja će vas upravo naučiti
mentalnim veštinama koje su vam potrebne za trajno postizanje
ali i održavanje vaše idealne težine, dobrog zdravlja i sveukupnog
blagostanja.
Uzmite stvar u svoje ruke i dosegnite konačno svoju idealnu
i vitku liniju! Zavolite svoje telo i oslobodite se zauvek ‘’loše’’
slike koju imate o sebi i svom telu!
Prvi korak na putu ka postizanju trajnog uspeha i konačnog
zadovoljstva po pitanju sebe i svog izgleda dolazi kad pored
težine koje je izgubilo naše telo, isto tako oslobodimo i svoj um i
svoja osećanja od težine koja ih pritiska. Naš um, telo i emocije su
u neraskidivoj vezi i nikada ne idu jedni bez drugih. Da bismo se
oslobodili viška kilograma važno je da pokažemo spremnost da
se oslobodimo i svih starih načina razmišljanja koji su nas doveli
u situaciju da oko sebe postavimo zid, štit sačinjen od kilograma,
koji će nas štititi od daljih povreda koje smo kroz život svesno
ili nesvesno zadobijali. Vreme je da se vratite sebi, da se setite
istine koja kaže da ste divni, lepi i čudesni i da lagano ali sigurno
krenete na svoj novi put - put do svoje savršene figure i put do svog
unutrašnjeg mira. Tu ćete otkriti lepotu svoje duše i shvatićete da
možete biti upravo onakvi kakvi želite da budete.
Naučite mentalne veštine za uspešno i trajno mršavljenje
Setite se, mi svi u sebi već posedujemo svoju savršenu figuru.
Potrebno je samo da skinemo razne slojeve uverenja, stavova,
navika i obrazaca koje smo godinama skupljali i taložili, da ih se
oslobodimo i zamenimo novim, kako bismo dospeli do sebe i
konačno postali zadovoljni sobom i onim što vidimo u ogledalu.
Kad promenimo misli promenićemo i život! I to je tako!
Aleksandra Ubović, HYL trener
Više o samom programu možete pročitati na našem sajtu
www.putpromene.com
www.leo.rs | 37
Master Čoa Kok Sui
Čudotvorno isceljivanje
životnom energijom
– Pranom –
U drevnoj kineskoj medicini, postoji pet nivoa veština lečenja. Prvi je tuena gde iscelitelj koristi ruke za
masažu. Ovo se takođe naziva akupresura. Ovo je prvi
nivo. U drugom nivou, medicinski iscelitelj koristi biljke, ponekad životinjske proizvode i minerale da izleči
pacijenta. U trećem nivou, iscelitelj koristi akupunkturu
i tretman toplotom. U četvrtom nivou, iscelitelj praktikuje akupunkturu sa projekcijom či energije u meridijane igle i unutrašnje organe. To je viši nivo lečenja koji
zahteva dodatne godine obuke i prakse u drevnoj Kini.
Peti nivo zahteva najvišu veštinu lečenja, što je projekcija či energije, bez upotrebe igala ili fizičkog kontakta.
Či energija je projektovana iz neposredne blizine ili na
velikoj udaljenosti, npr. sa jednog kontinenta na drugi.
U drevnoj Kini i Indiji, tehnika projektovanja či energije
iz neposredne blizine ili daljine, bez iscrpljivanja je bila
strogo čuvana tajna.
Projekcija či energije bez fizičkog kontakta naziva
Medicinski či kung, i podeljen je u dve škole, unutrašnju
i spoljašnju. Medicinska škola unutrašnjeg či kunga je
popularanija. Potreban je dugi niz godina prakse da bi se
dostigao značajniji nivo či energije. Korišćenje sopstvenog unutrašnjeg či-ja u cilju izlečenja pacijenta je iscrpljujuće, što je razlog zašto kineski lekari mogu da leče
samo dva do tri pacijenta dnevno koristeći ovaj metod.
38 |
Medicinska škola spoljašnjeg či kunga je manje popularna i skoro da nije poznata u javnosti. Ova škola koristi
či energiju iz vazduha i zemlje i usmerava je na pacijenta
za lečenje. Medicinska škola spoljašnjeg či kunga je superiornija u odnosu na internu školu. Korišćenje spoljnog či kunga nije iscrpljujuće ni zamorno za terapeuta.
Dobar spoljni či kung učitelj može da izleči čak 20-30
pacijenata dnevno.
Prema mišljenju Master Choa Kok Suia, medicinske
unutrašnje či kung škole i medicinske spoljne či kung
škole su zapravo dve strane istog novčića. Da bi ste postali dobar iscelitelj korišćenjem spoljnog či-ja, morate
imati određenu količinu unutrašnje energije, koja na
sreću većina ljudi poseduje. Što je veći nečiji unutrašnji
či-ja, veća je i sposobnost da se apsorbuje i projektuje
či energija na pacijenta. Unutrašnja či energija može da
se razvija kroz meditaciju. Aktiviranje krunske čakre ili
Bai Hui (sastajalište za 100 puteva) je veoma važno. Zato
se preporučuje vežbanje meditacije Bliskih srca, jer je to
jedan od najbržih načina da se aktivira krunska čakra. Bai
Hui je ulazna tačka duhovne energije bez nje nije moguće razviti jak unutrašnju či. Dakle, veoma je preporučljivo
da se redovno praktikuje meditacija Bliskih srca.
Vežbanje joga fizičkih vežbi i disanja je veoma korisno jer ćete povećati svoju moć isceljenja. Da bi ste po-
sedam čakri. Neki savremeni autori su takođe pisali o
sedam čakri. Master Choa Kok Sui je učio da postoji 11
glavnih čakri. Koja je tačna? Zapravo, oba su ispravna,
jer u ovim drevnim knjigama, nikada nije pominjano
da postoji samo sedam čakri. Ključna reč je samo.
Problem je što studenti ili čitaoci pretpostavljaju da
postoji samo sedam čakri. Ovo je pretpostavka bez
ikakvih osnova.
U Bhagavad Giti, Gospod Krišna govori o gradu sa
devet kapija. One odgovaraju devet glavnih sistema čakri. Upanishads pominje gradu sa jedanaest kapija. Oni
odgovaraju jedanaest glavnih sistema čakri. Kabalistički
sistem ima deset energetskih centara plus jedan skriveni
centar: ukupno jedanaest. Student mora da zapamti da
je istina dinamična, a ne statičkna. Ovo je osnova napretka. Morate da budete spremni da odbacite manju istinu
za veću istinu.
stali još moćniji, preporučljivo je da vežbate Arhatic jogu
ili meditacije višeg nivoa.
Spoljni medicinski či kung po učenju Master Choa
Kok Suija je veoma revolucionaran. Lako ga je naučiti
i vežbati. On takođe koristi akupunkturne tačke, ali ne i
obični akupunkturne tačke. Koristi 11 glavnih akupunkturnih tačaka koje se zovu Ta Xue Lun (Ta je prevedeno
kao “veliki”; Xue kao “akupunkturne tačke “; i Lun, “točak
koji se okreće”). On takođe koristi polu-glavne akupunkturne tačke zvane Xiao Xue Lun (Xiao je prevedeno kao
“mali”).
Pošto studenti Spoljnog medicinskog či kunga ne
moraju da uče stotine akupunkturnih tačaka, već naprotiv, samo nekoliko velikih i polu-glavnih, učenje je
brže i lakše.
U drevnim vremenima je došlo do velikih naučnih
i kulturnih razmena između Kine i Indije. U Indiji, Spoljašnji medicinski či kung se sada zove lečenje pranom.
Glavne akupunkturne tačke se nazivaju čakre, a poluglavne akupunkturne tačke se nazivaju minorne čakre.
Master Choa Kok Sui je podučavao Spoljnu medicinsku
či kung školu lečenja na Zapadu i drugim delovima sveta, pod imenom lečenje pranom. Lečenje pranom je u
svom postojećem obliku bilo mukotrpno, sistematski i
naučno razvijeno, otkriveno, i globalno ga je podučavao
Master Choa Kok Sui. Stotine hiljada studenata je naučilo
da rade isceljenje pranom, i milioni pacijenata su izlečeni
i oslobođeni.
Postoji određeni stepen diskusije da li postoji sedam čakri ili više. Neke drevne indijske knjige pominju
Pranic lečenje je podeljeno na različite nivoe. U prvom
nivou, studenti uče kako da apsorbuju pranu iz vazduha
ili či energiju i kako da je projektuju na pacijenta. Takođe
uče kako da njihove ruke postanu osetljivije i kako da
skeniraju ili osetite energetsko telo pacijenta. Uče kako
da očiste, energizuju, stabilizuju i projektuju či energiju,
otpuste projektovanu energiju, i preseku energetsku nit.
Isto tako, uče kako da pacijent postane prijemčiviji kako
bi se ubrzao proces izlečenja. Ostale lekcije obuhvataju
samolečenje, božansko lečenje i lečenje na daljinu, a posebno kako da se projektuje energija prane ili či energije
na velike udaljenosti.
U drugom nivou, studenti uče kako da koriste različite
obojene prane i či energiju u toku čišćenja i energizovanja pacijenta. Ova tehnika je veoma moćna.
U trećem nivou, studenti uče kako da koriste obojenu
pranu ili či energiju na psihološka oboljenja. Tretiranje
psiholoških oboljenja zahteva više vremena i truda, kao
i veću veštinu.
U četvrtom nivou, studenti uče kako da koriste kristale da bi se fokusirala či energija ili energija prane na
pacijenta.
Drugi viši nivoi lečenja pranom nisu dostupni javnosti, već samo na uzak krug autorovih starijih studenata.
Lečenje pranom je jednostavno, lako ga je naučiti,
i vrlo je efikasano. Proširilo se širom sveta: SAD, Kanada, Centralna i Južna Amerika, Azija, Zapadna i Istočna
Evropa, poput Nemačke, Italije, Švajcarske, Rusije i druge
zemlje. Do danas, postoji 11 Pranic Healing fondacija u
Indiji.
Neka lečenje pranom otvori Vaš um za svet suptilne
energije. Dozvolite da se lečenje pranom proširi širom
sveta i pomogne da se ublaži patnja čovečanstva. Neka
tako da bude!
Master Čoa Kok Sui
www.leo.rs | 39
40 |
LAVOVSKI
AJVAR
Sastojci:
10kg crvenih mesnatih paprika
2 kašike soli
2 kašike šećera
2-3 kašike sirćeta
½ litre ulja
Priprema:
Dobro oprane paprike obrišite i ispecite na plotni.
Stavite u kese dok se ne ohlade i ne omekšaju. Nakon
toga ih oljuštite i dobro očistite od semenki. Ostavite
ih preko noći (najmanje 5-6 sati) na rešetki da se dobro
ocede. Kada se ocede sameljite ih u mašini za meso.
Pržite ih na malo ulja dok ne krenu da se lepe za dno
posude (mešajte drvenom varjačom da se ne zalepi)
dodajte ostatak ulja koje ste malo ugrejali, šećer, so i
sirće i pržite neprestano mešajući dok smesa ne počne
da se odvaja. Stavite u zagrejane tegle, pospite sa
malo konzervansa, zatvorite dobro i uvijte ih u novine i
pokrijte starim ćebetom da se polako ohlade.
Kesten – zdrava i ukusna jesenja poslastica
Stigla je sezona kestenja!, koji su mnogima omiljena poslastica u svim oblicima – od onih vrućih, kod kestenjara
na ulici, do kesten pirea ili kolača.
Kesten je inače jedna od prvih namirnica koju je čovek jeo, a za to postoje i arheološki dokazi.
Kesten pomaže kod anemije, iscrpljenosti, pospešuje cirkulaciju
Sadrži mnogo vitamina A i C te većinu vitamina B grupe. Osim toga, bogat je i kalijumom, kalcijumom, gvožđem i
fosforom koji su neophodni za funkcionisanje našeg organizma. Lako se vari a ima i mnoga lekovita svojstva. Kestenov
med je vrlo zdrav,pospešuje cirkulaciju, štiti jetru, pomaže kod gastritisa, anemije te fizičke i intelektualne iscrpljenosti.
Domaći puding od kestena
Sastojci:
200g šećera, 5 žumanaca, 200g pasiranog kestenja
(350g sirovih), sneg od 5 belanaca, 50g čokolade za
kuvanje, 2,5dl slatkog mleka.
Priprema:
U čvrst sneg od belanaca umešajte šećer. Na pari
rastopite čokoladu i pomešajte s malo hladne vode, a
zatim umešajte žumanca i pasirano kuvano kestenje.
Smešu ulijte u namašćeni i pošećereni kalup za puding
pa kuvajte na pari 1 sat. Poslužite s tučenim slatkim
mlekom.
Uživajte!
www.leo.rs | 41
G. I. Gurđijev
Susreti sa
izuzetnim
ljudima
Gurđijev je rođen 1887. u Aleksandropolju blizu rusko-persijske granice, od oca Grka i majke Jermenke.
Njegov otac je bio narodni pripovedač i nastavljač kontinuiteta pripovedanja epa o Gilgamešu i drugih priča iz
starine. Rastao je u uslovima ohrabrujućim za studije u
oblasti interesovanja koja su se u njemu razvijala. Napustio je kuću još dok je bio veoma mlad i nije se vraćao 20
godina. Za to vreme putovao je Azijom, Evropom i Afrikom u potrazi za ezoteričnim znanjima. U knjizi „Susreti
sa izuzetnim ljudima“, koju ne treba shvatiti samo kao
njegovu autobiografiju, mada njen narativni sloj govori upravo o ovom njegovom periodu života, on preko
parabola, metafora i simbola iznosi sistem koji se može
dešifrovati pažljivim dekodiranjem. U tom periodu boravio je na Tibetu, u Centralnoj Aziji, u Indiji, Arabiji i na
Bliskom istoku, u Egiptu i verovatno drugim delovima
Afrike. Sretao se sa fakirima, dervišima, proučavao hipnozu i jogu. U Moskvi je 1912. osnovao grupu koja je radila
po njegovom sistemu, ali zbog oktobarskog prevrata su
on i još neki učenici, među kojima i P. D. Uspenski, napustili Moskvu i bili prinuđeni da preduzimaju mnoga putovanja - Tiflis, Konstantinopolj, Nemačka, Pariz u koji stiže
krajem 1922. Najintezivniji deo njegovog rada se odvijao
u Francuskoj, u zamku Prijer u Fontemblou. Umro je u
Parizu 1949. U međuvremenu je odlazio u Ameriku i u
London gde je demostrirao svoje tehnike.
42 |
Otkako sam dovršio svoju prvu knjigu prošlo je tačno
mesec dana — vremenski period koji sam nameravao
da posvetim isključivo odmoru sastavnih delova svoga
opšteg sklopa, potčinjenog mom čistom umu. Kao što
sam u poslednjem poglavlju prve serije napisao, sebi
sam dao reč da tokom čitavog ovog perioda neću pisati
ništa, već da ću samo, na polju najzaslužnijih među ovim
potčinjenim delovima, pažljivo i polako ispiti sve boce
starog kalvadosa koje su mi se voljom sudbine našle
na raspolaganju u vinskom podrumu u Prijeu (Prieure),
a koje su pre više od sto godina pripremili ljudi koji su
shvatali pravi smisao života.
Danas sam odlučio i sada želim — uopšte se ne sileći, već naprotiv sa najvećim zadovoljstvom — da opet
prionem na svoj spisateljski posao, naravno uz pomoć
odgovarajućih sila, a ovog puta takođe i uz pomoć saobraznih kosmičkih rezultata koji mi sa svih strana pritiču
od dobrih želja čitalaca prve knjige. Nameravam da u
oblik koji bi bio svakom razumljiv pretočim sve što sam
pripremio za drugu seriju, u nadi da bi ove ideje mogle
da posluže kao pripremna građeva za uspostavljanje
novog sveta u svesti meni sličnih stvorenja, sveta koji
je po mom mišljenju stvaran, ili bar takvog koji se bez i
najmanjeg traga sumnje može percipirati kao stvaran na
svim stupnjevima ljudskog mišljenja — umesto nestvarnih svetova koje savremeni ljudi sebi dočaravaju.
Istina je da um savremenog čoveka, bez obzira na
nivo njegove intelektualnosti, svet može da spozna
samo uz pomoć informacija koje, bilo da su slučajno ili
namerno pobuđene, u njemu pokreću najraznovrsnije
fantastične impulse. A ovi impulsi, koji neprestano utiču
na tempo svih asocijacija koje kroz savremenog čoveka teku, na ovaj način postepeno čine disharmoničnim
čitavo njegovo funkcionisanje, sa posledicama koje su
tako žalosne da svako, ako je samo u stanju da se bar
malo izoluje od uticaja abnormalnih uslova koji su uspostavljeni u našem uobičajenom životu i ako je voljan
da o tome ozbiljno razmisli, mora da se uplaši — kao što
bi se, recimo, uplašio od toga da ljudski život sa svakom
decenijom biva sve kraći.
Radi „zamaha misli“, odnosno kako bih uspostavio odgovarajući ritam svog i vašeg mišljenja, želim pre svega
da u izvesnoj meri sledim primer Velikog Belzebuba i da
oponašam oblik mišljenja jedne osobe koju veoma poštujemo i on i ja, a možda i vi, hrabri čitaoče mojih spisa,
ukoliko ste se odvažili da prvu knjigu pročitate do kraja.
Drugim rečima, želim da već na samome početku ovog
mog pisanija pokrenem nešto što bi naš svima dragi
mula Nasr Edin nazvao „suptilnim filozofskim pitanjem.“
A ovo hoću da učinim na samome početku, jer nameravam da i sad i u svom daljem izlaganju slobodno
koristim mudrost ovog mudraca, koji je priznat gotovo
svuda i kome će, kako se priča, odgovarajuća osoba i
zvanično dodeliti naziv „Jednog i Jedinog“.
To suptilno filozofsko pitanje se u svesti svakoga ko
je pročitao makar i prve pasuse ovoga poglavlja možda
već i nagoveštava, sa onom vrstom strepnje koja u njemu mora da se javi ako mnogobrojne podatke na kojima
je zasnovano njegovo nepokolebljivo mišljenje o medicinskim pitanjima sravni sa činjenicom da sam ja, autor
Belzebubovih priča svome unuku, nakon nesreće koja
gotovo da me je koštala života i dok se funkcionisanje
mog organizma još uvek nije potpuno obnovilo, čemu
je uzrok neprestani aktivni napor da svoje misli sredim
kako bi ih drugima preneo koliko god je tačnije moguće, svoj odmor tokom ovog vremenskog perioda proveo
mahom u konzumiranju neumerenih količina alkohola,
u vidu gorespomenutog starog kalvadosa i raznih njegovih žestokih rođaka.
Da bi se na to suptilno filozofsko pitanje, koje je zasad tek provizorno izloženo, dao potpuno tačan i iscrpan
odgovor neophodno je, zapravo, da se najpre pravedno
presudi o mojoj ličnoj krivici, koju sam na sebe navukao
time što nisam uspeo da tačno ispunim obavezu koju
sam preuzeo, a koja se sastojala u tome da ispijem sve
preostale boce starog kalvadosa.
Stvar je u tome što tokom vremena namenjenog
odmoru, uprkos svojoj automatskoj želji, nisam mogao
da se ograničim na petnaest preostalih boca koje sam
u poslednjem poglavlju prve serije spomenuo, već sam
veličanstveni sadržaj ovih boca morao da kombinujem
sa sadržajem dve stotine drugih boca — čarobnih čak
i za gledanje — ništa manje veličanstvene tečnosti po
imenu stari armanjak, tako da bi ukupna količina ovih
kosmičkih supstanci bila dovoljna ne samo za mene lično, već i za čitavo pleme onih koji su poslednjih godina
postali moji neizbežni pomoćnici, prvenstveno u „svetim
obredima“ ove vrste.
Pre nego što se donese presuda o mojoj krivici mora
se, konačno, u obzir uzeti i to da sam već od prvog dana
promenio svoj običaj da armanjak pijem iz takozvanih
likerskih čašica i da sam počeo da ga pijem iz takozvanih čaša za vodu. A to sam, čini mi se, započeo da činim
instinktivno, očigledno zbog toga da bi pravda i u ovom
slučaju pobedila.
Ne znam kako stvar stoji sa tobom, hrabri čitaoče, ali
ritam mojih misli je sada uspostavljen i opet sasvim lagodno mogu da počnem da mudrujem sve u šesnaest.
U ovoj drugoj seriji nameravam da, između ostalog,
iznesem i razjasnim sedam izreka koje su do naših dana
stigle iz vrlo drevnih vremena, preko natpisa na raznim
spomenicima koje sam imao prilike da nalazim i dešifrujem tokom svojih putovanja — izreka u kojima su naši
daleki preci formulisali izvesne vidove objektivne istine,
jasno dostupne i opažanju savremenog ljudskog uma.
Stoga ću početi samo jednom od njih koja će, pored toga
što služi kao dobro polazište za dalje izlaganje, biti i veza
sa poslednjim poglavljem prve serije.
Ova drevna izreka koju sam izabrao za početak glasi:
„Ime čoveka zaslužuje, i na ma šta od onoga što mu
je odozgo namenjeno može da računa, samo onaj ko je
već u stanju da i vuka i ovcu, poverene njegovoj brizi,
sačuva cele.“
„Psihoasocijativna filološka analiza“ ove izreke naših predaka koju su napravili izvesni učeni ljudi našeg
doba — naravno ne od onih koji uspevaju na evropskom
kontinentu — jasno pokazuje da reč „vuk“ simbolizuje
celokupno elementarno i refleksno funkcionisanje ljudskog organizma, a reč „ovca“ celokupno funkcionisanje
ljudskih osećanja. što se tiče funkcionisanja ljudskog
uma, ono je predstavljeno samim čovekom, to jest čovekom koji je tokom procesa svog odgovornog života,
zahvaljujući svesnom radu i dobrovoljnoj patnji, u svome
telesnom obličju stekao svojstva koja mu omogućavaju da uvek bude u stanju da stvori takve uslove koji će
obezbediti zajedničko postojanje ova dva heterogena i
međusobno neprijateljska oblika života. Samo na takvog
čoveka može da se računa i samo on može biti dostojan
da raspolaže onim što mu je, kako i ova izreka potvrđuje,
odozgo namenjeno i što je zapravo, uopšte uzevši, predodređeno za čoveka.
Zanimljivo je da se primeti da među mnogobrojnim
poslovicama i pravim rešenjima nezgodnih problema,
kojima imaju običaj da se služe raznorazna azijatska ple-
www.leo.rs | 43
mena, ima i jedno — u kome vuk takođe igra svoju ulogu, dok ovcu zamenjuje koza — koje po mom mišljenju
veoma dobro odgovara suštini drevne izreke koju sam
naveo.
Pitanje koje se u ovom problemu postavlja jeste kako
da čovek koji ima vuka, kozu, a ovoga puta još i kupus,
sve to preveze sa jedne obale na drugu ako se u vidu
ima, sa jedne strane, to da njegov čamac može istovremeno da primi samo njega i jedno od ova tri stvorenja,
a sa druge da bez njegove direktne pažnje i uticaja vuk
može da pojede kozu, a koza kupus.
Ispravno rešenje ove popularne zagonetke jasno pokazuje da se to ne može postići samo uz pomoć bistrine
kojom bi svako normalan trebalo da raspolaže, već da
čovek sem toga ne sme biti ni lenj, ni štedeti svoju snagu,
i da cilj može da ostvari samo ako još jedan, dodatni put
pređe reku.
Ako se vratimo značenju izreke koju sam odabrao i
ako imamo na umu rešenje popularne zagonetke, te ako
se o tome razmisli bez svih onih predubeđenja koja se
uvek javljaju kao posledica dokonih misli svojstvenih savremenom čoveku, nemoguće je umom ne priznati i osećanjima se ne složiti da svako ko sebe naziva čovekom
ne sme nikada da bude lenj, već da stalno pronalazeći
svakojake kompromise mora da se bori sa slabostima
koje u sebi prepoznaje, kako bi postigao cilj kome teži:
da sačuva čitave ove dve posebne životinje poverene
brizi njegovog uma, a po samoj svojoj suštini suprotne
jedna drugoj.
***
Pošto sam juče završio ovo što zovem „Mudrovanjem radi zamaha misli“, jutros sam sa sobom poneo
rukopis koncepta koji sam napisao tokom prve dve
godine svoje spisateljske aktivnosti i koji sam nameravao da iskoristim kao materijal za početak ove druge
knjige, te sam otišao u park da radim u senci istorijskog
drvoreda. Nakon što sam pročitao prve dve od ukupno
tri strane duboko sam se zamislio, zaboravivši sve oko
sebe i mozgajući kako da nastavim. Tako sam ne napisavši ni reči presedeo do kasno uveče. U ove misli
sam se udubio toliko da nisam ni primetio da je moj
najmladi nećak, kome je jedan od zadataka bio da se
u šolji nikad ne ohladi arapska kafa koju obično pijem,
naročito kad radim nekakav intenzivan fizički ili umni
posao, sadržaj šolje, kako sam kasnije saznao, promenio
dvadeset i tri puta.
Da biste razumeli ozbiljnost ove moje ogromne zamišljenosti i da biste sebi, makar i samo približno, predstavili težinu moje situacije, moram vam reći da mi je, pošto
sam pročitao ove stranice i pošto sam se asocijativnim
putem prisetio celokupnog sadržaja rukopisa koji sam
nameravao da iskoristim kao uvod, postalo sasvim jasno
da sve ovo nad čime sam, se što bi se reklo, znojio toliko besanih noći sada, nakon izmena i dopuna koje sam
44 |
napravio u konačnom izdanju prve serije, neće vredeti
ni prebijene pare.
Kada sam ovo shvatio, oko pola sata sam bio u stanju
koje Nasradin Hodža definiše rečima „do nosa se zagnjuriti u opanke“. Isprva sam bio spreman da se pomirim sa
sudbinom i odlučio sam da celo ovo poglavlje, od početka do kraja, ponovo napišem. Kasnije sam se, međutim,
dok su mi razne rečenice iz rukopisa automatski padale
na um, setio da sam se, između ostalog, na mestu gde
sam morao da objasnim zbog čega sam prema savremenoj literaturi zauzeo bespoštedan kritički stav, poslužio
rečima jednog pametnog Persijanca koje sam čuo u ranoj mladosti i koje, po mom mišljenju, na najbolji mogući način opisuju karakter savremene civilizacije. Mislim
da čitaoca ne mogu da lišim ničega što je tada rečeno o
tom pitanju, kao ni drugih misli koje su, da tako kažem,
lukavo uklopljene u ovaj odlomak, a koje za onog ko je
u stanju da ih protumači mogu predstavljati izuzetno
važan materijal za pravilno razumevanje onoga što sam
u svoje dve najnovije knjige naumio da izložim u obliku
dostupnom svakome ko traga za istinom.
Ova razmišljanja su me prinudila da razmotrim kako
bi bilo moguće da se čitalac svega toga ne liši i da se
oblik izlaganja koji sam prvobitno koristio prilagodi tako
da odgovara obliku koji je potreban sada, nakon velikih
izmena načinjenih u prvoj seriji.
Ono što sam napisao tokom dve godine bavljenja
ovom svojom novom profesijom — u koju sam bio
prinuđen da se upustim — sada više nije odgovaralo,
jer sam u vreme kad sam prvu verziju zabeležio u vidu
koncepta razumljivog jedino meni samom nameravao
da sav ovaj materijal razvijem u trideset šest knjiga, pri
čemu bih svaku knjigu posvetio nekom posebnom pitanju.
Tokom treće godine sam ovom konceptu započeo da
dajem oblik izlaganja koje bi moglo biti razumljivo i drugima, to jest bar onima koji su posebno obučeni u takozvanom apstraktnom mišljenju. Otada sam se, međutim,
malo po malo izveštio u tome da ozbiljne misli prikrijem
privlačnom, lako shvatljivom spoljnom formom, kao i u
tome da one misli koje nazivam osobitim tek postepeno izvodim iz drugih, uobičajenih za većinu savremenih
ljudi. Stoga sam izmenio princip koga sam se do tada
držao, i umesto da cilj koji sam sebi postavio postignem
kvantitetom, nastojao sam da to ostvarim samim kvalitetom. Počeo sam da od početka pregledam sve što sam
zapisao u konceptu, sa namerom da sve to sada podelim
u tri serije, pri čemu bi se svaka od njih u krajnjoj verziji
sastojala od nekoliko knjiga.
A danas sam se tako duboko zamislio možda i stoga,
što mi je upravo juče na um pala stara i mudra izreka koja
kaže da uvek treba da je „i vuk sit i sve koze na broju“.
Najzad, kada je veče smenila noć i kad je čuvena magla Fontenbloa počela da mi se uvlači kroz đonove i da
utiče na moj misaoni proces, dok su odozgo razna draga
i sićušna božja stvorenja, zvana malene ptičice, sve češće izazivala osećaj svežine na mom potpuno ćelavom
temenu, u mojoj opštoj strukturi je nastala hrabra odluka
da se ne obazirem ni na koga i ni na šta, već da naprosto u ovo poglavlje druge serije, kao ono što bi današnji
profesionalni pisci nazvali digresijom, ubacim izvesne
doterane odlomke onoga rukopisa kojima sam ja lično
zadovoljan, te da se kasnije, u nastavku, strogo držim
principa za koji sam se odlučio.
To rešenje će biti najbolje i za mene i za čitaoca, jer
ću ja na taj način biti pošteđen novog i dodatnog naprezanja svog već i tako premorenog mozga, dok će
čitalac, naročito ako je već pročitao sve što sam prethodno napisao, zahvaljujući ovoj digresiji biti u stanju
da sebi predstavi kakva se objektivno nepristrasna mišljenja o rezultatima postupaka ljudi savremene civilizacije formiraju u psihi izvesnih osoba koje su igrom
slučaja stekle manje-više ispravno obrazovanje.
U vreme kada sam planirao da ovaj uvod bude deo
tridesete knjige, namenio sam mu naslov „Zašto sam
postao pisac“, te sam u njemu opisao utiske koji su se u
meni tokom života sakupili i koji predstavljaju osnovu
mog ne baš laskavog mišljenja o savremenoj literaturi.
U tom kontekstu sam, kao što sam već rekao, ubacio i
razgovor koji sam čuo davno u mladosti, kada sam prvi
put bio u Persiji i kada sam se jednog dana slučajno zatekao na nekom skupu persijskih intelektualaca na kome
je bilo reči o savremenoj literaturi.
Među onima koji su tog dana puno govorili bio je
i pametni stari Persijanac koga sam već spomenuo —
pametan ne u evropskom smislu reči, već onako kako
se to shvata na azijskom kontinentu, to jest ne samo u
pogledu znanja, već i u pogledu bića.
Bio je veoma obrazovan, a naročito je dobro poznavao evropsku kulturu.
Ovom prilikom je, između ostalog, rekao:
„Velika je šteta što sadašnji kulturni period, koji mi
nazivamo i koji će ljudi narednih generacija, naravno, takođe nazivati ‚evropskom civilizacijom‘, u celokupnom
procesu usavršavanja čovečanstva predstavlja jedan, da
tako kažemo, prazan i neuspešan period. A to je stoga
što u pogledu razvoja uma, tog glavnog pokretača samousavršavanja, ljudi naše civilizacije ne mogu svojim
potomcima u nasleđe da ostave ništa vredno.“
Jedno od glavnih sredstava za razvoj čovekovog uma
pre­dstavlja, recimo, literatura.
Ali šta literatura savremene civilizacije može da pruži? Ništa osim razvoja, da je tako nazovemo, ‚prostitucije
reči‘.
Osnovni uzrok iskvarenosti današnje literature predstavlja, po mom mišljenju, to što je celokupna pažnja pri
pisanju postepeno, sama od sebe, prestala da se koncen-
triše na kvalitet misli i na tačnost s kojom se ona prenosi
i počela da se usredsreduje samo na težnju za spoljnim
sjajem, odnosno kako se to drugačije kaže, lepotom stila
— zahvaljujući čemu je konačno nastalo ono što nazivam prostitucijom reči.
Činjenica je, takođe, da možete da provedete čitav
dan čitajući debelu knjigu a da ne znate šta je pisac hteo
da kaže, i da tek kad ste već gotovo dovršili i nakon što
ste straćili toliko vremena — ionako nedovoljnog za ispunjavanje životnih obaveza — otkrijete da je čitava ta
galama zasnovana na nekoj sićušnoj, gotovo nepostojećoj ideji.
Celokupna savremena literatura može po svome sadržaju da se podeli u tri kategorije: prva obuhvata ono
što se naziva naučnim poljem, druga se sastoji od pripovedne proze, a treća od opisa i svedočanstava.
Naučne knjige obično sadrže zbir svakojakih starih hipoteza koje su već svima očigledne, ali iskombinovanih
na razne načine i primenjenih na razne nove predmete.
U pripovednoj prozi, ili kako se to drugačije zove,
romanima, kojima su takođe posvećene debele knjižurine, najvećim delom se, ne libeći se nikakvih detalja,
opisuje kako su nekakav Džon Džons i neka Meri Smit
ostvarili svoju „ljubav“, to sveto osećanje koje se u ljudima zahvaljujući njihovoj slabosti i nedostatku volje
postepeno degenerisalo, da bi se sada u savremenom
čoveku sasvim izrodilo u porok, dok nam je Tvorac
mogućnost njegove prirodne manifestacije dao radi
spasenja naših duša i radi uzajamne moralne podrške,
neophodne za manje ili više srećan zajednički život.
Treća kategorija daje opise putovanja, avantura, i
biljnog i životinjskog sveta različitih zemalja. Dela te vrste u principu pišu ljudi koji nikada nigde nisu bili i koji
zapravo nikada ništa nisu videli, ljudi koji, kao što sam
već rekao, nikada nisu prekoračili sopstveni prag. Oni,
uz vrlo retke izuzetke, naprosto puštaju svojoj mašti na
volju ili prepisuju razne odlomke iz tuđih knjiga, čiji su
autori ranije fantazirali baš kao i oni sami.
Sa ovako manjkavim razumevanjem odgovornosti i
značaja literarnog rada današnji pisci, koji sve vise teže
lepoti stila, nekad izmišljaju čak i neverovatne akrobacije
u stihovima kako bi dobili nešto što po njihovom mišljenju predstavlja lepotu sazvučja i time još više uništavaju
već ionako slabašan smisao svega što pišu.
Ma kako vam to moglo izgledati čudno, smatram da
su savremenoj literaturi veliki deo zla nanele gramatike,
to jest gramatike jezika svih onih naroda koji učestvuju
u nečem što bih nazvao „zajedničkim nemilozvučnim
koncertom“ savremene ci­vilizacije.
Gramatike njihovih jezika su u većini slučajeva veštački iskonstruisane, i stvarala ih je, a i danas ih menja jedna
kategorija ljudi koji su u pogledu razumevanja stvarnog
života i jezika koji se iz njega razvio radi međusobnog
sporazumevanja potpuno „nepismeni“.
www.leo.rs | 45
Sa druge strane, gramatiku je kod svih naroda ranijih
epoha, što nam drevna istorija vrlo jasno pokazuje, postepeno formirao sam život, u skladu sa različitim nivoima njihovog razvoja, sa klimatskim prilikama njihovog
glavnog prebivališta i glavnim načinima pribavljanja
hrane.
Gramatike izvesnih jezika u savremenoj civilizaciji
toliko iskrivljuju značenje svega što pisac želi da prenese da je čitalac, naročito ako je stranac, lišen i najmanje
mogućnosti da shvati čak i ono nekoliko preciznih misli
koje bi, da su drugačije izražene, možda još uvek mogle
da budu shvaćene.
Da bih bliže objasnio to što sam upravo rekao, „nastavio je ovaj pametni Persijanac,“ kao primer ću navesti
događaj iz sopstvenog života.
Od svih mojih rođaka je, kao što vam je poznato, još
uvek u životu samo moj nećak sa očeve strane, koji je pre
nekoliko godina, pošto je nasledio izvor nafte u okolini
Bakua, bio prinuđen da se u ovaj grad i sam preseli.
Budući da je moj nećak, koji je uvek veoma zauzet
svojim trgovačkim poslovima, retko kada u stanju da
dođe i da mene, svog starog ujaka,poseti ovde u našem
rodnom mestu, ja povremeno odlazim u Baku.
Oblast u kojoj se ovi izvori nafte nalaze danas, kao i
sam grad Baku,pripada Rusiji, koja kao jedna od velikih
nacija savremene civilizacije proizvodi obilje literature.
Gotovo svi stanovnici grada Bakua i njegove okoline
su različitih rasa i narodnosti, koje sa Rusima nemaju ničeg zajedničkog, i svi oni kod svojih kuća govore svojim
maternjim jezicima, dok su van kuće prinuđeni da se
služe ruskim.
Tokom svojih poseta ovom gradu dolazio sam u kontakt sa svakakvim ljudima, a pošto sam zbog raznih ličnih
potreba morao da razgovaram sa njima, odlučio sam da
i sam naučim ovaj jezik.
Tokom života sam morao da naučim toliko jezika da
mi učenje ruskog nije predstavljalo neki veliki problem.
Ubrzo sam bio u stanju da ga govorim prilično tečno,
ali naravno, kao i drugi meštani, sa naglaskom i ne baš
naročito dobro.
Smatram da ovde, kao neko ko je u izvesnoj meri
postao „lingvista“, treba da napomenem da na stranom
jeziku nikada ne može da se misli, čak ni kada ga znate
savršeno, ako istovremeno nastavite da govorite i svoj
maternji jezik, ili pak neki drugi jezik na kom ste navikli
da mislite.
Stoga sam, pošto sam počeo da govorim ruski i pri
tom nastavio da razmišljam na persijskom, u ruskom
jeziku sve vreme tražio reči koje bi odgovarale mojim
persijskim mislima.
Tada sam postao svestan mnogih, meni isprva sasvim
neobjašnjivih, neadekvatnosti ovog savremenog civilizovanog jezika, zbog kojih je ponekad bilo nemoguće
46 |
da se tačno prenesu čak i najprostiji i najobičniji izrazi
naših misli.
Pošto sam se za ovo zainteresovao i budući da sam
slobodan od svih životnih obaveza, počeo sam da proučavam rusku gramatiku, a zatim i gramatiku još nekoliko
savremenih jezika. Tada sam shvatio da uzrok svih neadekvatnosti koje sam zapazio leži upravo u tim njihovim
veštački uređenim gramatikama, i tom prilikom je u meni
počelo da se formira čvrsto uverenje koje sam vam upravo izneo. Gramatike jezika na kojima se piše savremena
književnost izmislili su ljudi koji se u pogledu istinskog
znanja nalaze na nivou nižem od nivoa običnih, prostih
ljudi.
Kao konkretnu ilustraciju ovoga što sam upravo rekao
istaćiću jednu od mnogih neadekvatnosti ruskog jezika
koju sam uočio od samog početka, i koja me je upravo i
navela da detaljnije proučim ovo pitanje.
Prilikom jednog razgovora na ruskom, kada sam kao
i obično prevodio svoje misli koje su se uobličavale na
persijski način, učinilo mi se neophodno da upotrebim
jedan izraz koji mi, Persijanci, u razgovoru često koristimo, myan-dyaram, što na francuskom znači je dis, a na
engleskom I say (kažem). Ali koliko god da sam se trudio
da u svom pamćenju pronađem odgovarajuću reč na ruskom, nisam mogao da je nađem, mada sam do tada već
znao gotovo sve reči ovog jezika koje su u upotrebi, bilo
u literaturi, bilo u međusobnom saobraćanju ljudi svih
intelektualnih nivoa.
Pošto za ovaj jednostavni izraz koji se kod nas tako
često koristi nisam našao odgovarajuću reč, prirodno je
da sam najpre zaključio da je još uvek ne znam i da sam
počeo da je tražim u svojim mnogobrojnim rečnicima i
da se kod nekih ljudi koji se smatraju autoritetima raspitujem za ruski izraz koji bi odgovarao značenju ovog
mog persijskog pojma.
Ispostavilo se, međutim, da takva reč u savremenom
ruskom uopšte ne postoji, već da se umesto nje koristi druga, ja govorju, što na persijskom znači myan-solyaram, na francuskom je parte, a na engleskom I speak
(govorim).
Pošto svi vi, Persijanci, kada se radi o usvajanju značenja koje prenose reči imate iste misaone sposbnosti kao i
ja, pitam vas: da li bih ja, ili ma koji drugi Persijanac, pročitavši u ruskoj literaturi reč čije značenje odgovara reči
soil-yaram mogao bez instinktivnog osećaja da tu nešto
nije u redu da prihvatim da ova reč ima isto značenje kao
i reč diaram? Naravno da ne: soil yaram i diaram, odnosno govorim i kažem, su dve sasvim različite „doživljene
aktivnosti“.
Ovaj sasvim sitan primer karakterističan je i za hiljadu
drugih neadekvatnosti, kakve se mogu naći u jezicima
svih naroda koji predstav­ljaju takozvani cvet savremene
civilizacije. A te neadek­vatnosti jesu ono što savremenu
litaraturu sprečava da posluži kao osnovno sredstvo za
razvoj umova onih naroda koji se smatraju predstavnicima ove civilizacije, kao i naroda koji su trenutno — očigledno iz razloga u koje svako ko ima zdravog razuma
već sumnja — nekako lišeni te sreće da ih smatraju civilizovanim, te se stoga, kako istorijske činjenice svedoče,
obično nazivaju zaostalim.
Zahvaljujući ovoj neadekvatnosti jezika koja postoji
u savremenoj literaturi, razumljivo je da će svako — a
naročito pripadnik neke od rasa koje ne spadaju u predstavnike savremene civilizacije — ko je obdaren manje
ili više normalnom moći rasuđivanja i u stanju da rečima
prida njihovo pravo značenje, kada čuje ili pročita ma
koju reč upotrebljenu u pogrešnom smislu, kao u primeru koji sam upravo naveo, misao čitave rečenice razumeti
u skladu sa ovom netačno upotrebljenom reči, što će
dovesti dotle da shvati nešto potpuno različito od onog
što je rečenica trebalo da izrazi.
Mada je sposobnost da se shvati značenje reči kod
različitih rasa različita, svojstva koja omogućavaju da se
osete ponovljene i doživljene aktivnosti koje su već dobro utvrđene u procesu života naroda u svima njima, na
sličan način formira sam život.
Već i samo odsustvo reči koja bi u savremenom ruskom jeziku tačno izražavala značenje persijske reči
diaram, što sam uzeo kao primer, može da posluži kao
potvrda moje prividno neosnovane tvrdnje da su nepismeni skorojevići našeg doba, koji sebe nazivaju gramatičarima i koje, što je još gore, za to smatra i njihova
okolina, već uspeli čak i da jezik koji je razvio sam život
transformišu u ono što Nemci nazivaju ersatz.
Tu moram da vam kažem da sam u vreme kada sam
počeo da proučavam rusku gramatiku i gramatike još
nekoliko savremenih jezika kako bih našao uzrok već
spomenutih brojnih neadekvat­nosti odlučio, budući da
me zanima filologija uopšte, da se takođe upoznam i sa
istorijom porekla i razvoja ruskog jezika.
Proučavanje te istorije mi je dalo dokaza da su u
ovom jeziku ranije postojale tačno odgovarajuće reči za
sve doživljene aktiv­nosti koje su se ustalile u Životu naroda. I tek kada je ovaj jezik, pošto je tokom stoleća već
dostigao relativno visok nivo razvoja, postao predmet
dokonog cepidlačenja, to jest predmet za mudrovanje
raznih literarnih skorojevića, mnoge reči su iskrivljene ili
su potpuno izašle iz upotrebe, pre svega stoga što njihov
zvuk nije odgovarao zahtevima civilizovane gramatike.
među njima je bila i reč koju sam tražio, koja je tačno
odgovarala našem diaram, a glasila je skazivaju.
Zanimljivo je da se primeti da se ta reč sačuvala čak i
u današnje vreme, ali da je u smislu koji tačno odgovara
njenom značenju koriste samo ljudi koji su, iako pripadaju ruskoj naciji, igrom slučaja ostali izolovani od savremene civilizacije, odnosno ljudi u onim delovima zemlje
koji su daleko od svih kulturnih centara.
Ova veštački smišljena gramatika današnjih jezika
koju je mlada generacija sada svuda prinuđena da uči
predstavlja, po mom mišljenju, jedan od glavnih uzroka
što se među savremenim evropskim narodima razvilo
samo jedno od tri nezavisna svojstva neophodna za nastanak zdravog ljudskog uma, to jest takozvana misao,
koja pokazuje tendenciju da zauzme dominantan položaj u njihovoj individualnosti. Pri tom svako ko normalno rasuđuje mora da zna da istinsko razumevanje
koje je dostupno čoveku ne može nastati bez instinkta
i osećanja.
Ako bih rezimirao sve ovo što je rečeno o literaturi
našeg doba, ne mogu naći boljih reči da je opišem od
izraza da ova literatura „nema duše“.
Savremena civilizacija je uništila dušu literature, kao
i svega drugog čemu je milostivo poklonila svoju pažnju.
Razloga da nemilosrdno kritikujem ovaj rezultat savremene civilizacije imam utoliko više što, prema najpouzdanijim podacima koji su do nas dospeli iz drevnih
vremena, raspolažemo konkretnom informacijom da je
književnost ranijih civilizacija zaista u velikoj meri doprinela razvoju ljudskog uma; a rezultati ovog razvoja,
koji su se prenosili sa generacije na generaciju, mogu se
osetiti još uvek, čak i nakon više vekova.
Mislim da suština neke ideje drugima može ponekad
veoma dobro da se prenese pomoću izvesnih anegdota
i poslovica koje je stvorio sam život.
Tako bih i ja u ovom slučaju, da bih vam pokazao razliku između knji­ževnosti ranijih vremena i savremene
književnosti, želeo da se poslužim jednom šaljivom pričicom koja je kod nas u Persiji široko poznata, a zove se
„Razgovor vrabaca“.
U njoj se kaže da su jednom na zabatu visoke kuće
sedela dva vrapca, stari i mladi.
Razgovarali su o događaju koji je među vrapcima
postao „tema dana“, a sastojao se u tome da je mulina
domaćica pre izvesnog vremena kroz prozor, na mesto
gde se vrapci okupljaju da bi se igrali, izbacila nešto
što je izgledalo kao ostaci kaše, ali zašta se kasnije ispostavilo da je izmrvljena pluta; nekoliko mladih i još
neiskusnih vrabaca je ovo pokljucalo, i samo što se nisu
raspukli.
Dok je o tome pričao, stari vrabac se iznenada nakostrešio, napravio bolnu grimasu i započeo ispod krila
da trebi buve koje su ga mučile, a koje se obično legu
na nedovoljno uhranjenim vrapcima. Pošto je uhvatio
jednu, duboko je uzdahnuo i rekao:
„Vremena su se mnogo promenila. Nema više pravog
života našem rodu. U staro vreme smo imali običaj da
sedimo na krovu, baš kao i sad, mirno smo dremali, a
onda bi se dole na ulici začula buka, kloparanje i štropot, a uskoro bi se raširio i smrad na koji je sve u nama
www.leo.rs | 47
počinjalo da se veseli; osećali smo, naime, sa potpunom
sigurnošću da ćemo kada sletimo dole i kada potražimo
na mestu na kome se sve to dogodilo, biti u stanju da
zadovoljimo svoje osnovne potrebe.
Danas, međutim, buke ima i previše, pa i tandrkanja
svake vrste, a neprestano se širi i smrad, ali takav da ga je
gotovo nemoguće podneti. A kad ponekad, po staroj navici, sletimo dole da potražimo nešto od svojih životnih
potrepština, ne nalazimo ništa sem nekoliko odvratnih
kapi sagorelog mašinskog ulja.“
Ova priča se, kao što vam je verovatno jasno, odnosi
na stara kola sa konjskom zapregom i na moderne automobile; i mada ovi poslednji, kao što vrabac kaže, prave
više buke, vise tandrču, kloparaju i smrde, oni uprkos
tome nemaju nikakav značaj za ishranu vrabaca.
A bez hrane je, kao što i sami razumete, čak i vrapcima
teško da izvedu zdravo potomstvo.
Ova pričica mi izgleda kao idealna ilustracija za ono
što sam želeo da istaknem kada je reč o razlici između
savremene civi­lizacije i civilizacije ranijih epoha.
U savremenoj civilizaciji, kao i u svim ranijim, literatura postoji radi opšteg usavršavanja čovečanstva, ali i na
tom planu — kao i u svim drugim savremenim stvarima
— nema ničeg neophodnog za naš suštinski cilj. Sve je
samo na površini. Sve je, kao u priči staroga vrapca, samo
buka, tandrkanje i smrad.
Svako ko je nepristrasan može ovaj moj stav i konačno da potvrdi, ako obrati pažnju na razliku u stepenu
razvijenosti osećanja kod ljudi koji su rođeni i čitav život proveli na azijskom kontinentu i onih koji su rođeni
i obrazovani u uslovima civi­lizacije u Evropi.
Činjenica koju su mnogi primetili jeste da su među
svim sada­šnjim stanovnicima azijskog kontinenta koji su,
iz geografskih i drugih razloga, izolovani od uticaja savremene civiliza­cije, osećanja dostigla znatno viši nivo razvoja nego među ma kojim od stanovnika Evrope. A pošto
osećanja predstavljaju osnovu zdravog razuma, ovi azijski
narodi, up­rkos tome što imaju manje opšteg znanja, svaki
objekt svoga posmatra­nja opažaju ispravnije od onih koji
pripadaju samom jezgru sav­remene civilizacije.
Evropljaninovo razumevanje nekog predmeta koji
posmatra formira se isključivo pomoću izvesne opšte, da
je tako nazovemo, „matematičke informisanosti“ o njemu, dok većina Azijaca suštinu predmeta koji posmatra
shvata ponekad samo osećanjima, a ponekad čak i samim
instinktom.”
Na ovom mestu svoje priče o savremenoj literaturi
ovaj pametni stari Persijanac je, između ostalog, dotakao
i jedno pitanje koje u naše vreme zanima mnoge evropske, da ih tako nazovemo, „propagatore kulture“.
Tom prilikom je rekao:
„U Aziji su se ljudi neko vreme jako zanimali za evropsku literaturu; ali pošto su ubrzo osetili ispraznost njenog
48 |
sadržaja, izgubili su interesovanje za nju, i sad se ona
tamo gotovo uopšte više ne čita.
U slabljenju njihovog interesovanja za evropsku literaturu glavnu ulogu je, po mom mišljenju, odigrao onaj
savremeni književni rod koji se zove roman.
Ti njihovi čuveni romani se, kao što sam već rekao,
sastoje mahom od dugih opisa raznih oblika toka bolesti koja je zavladala među savremenim ljudima i koja,
zahvaljujući njihovoj slabosti i nedostatku volje, traje
prilično dugo.
Ljudi iz Azije, koji još uvek nisu toliko udaljeni od majke prirode, spoznaju svojom svešću da ovo psihičko stanje, koje se javlja kako u muškarcu tako i u ženi, uopšte
nije dostojno ljudskog bića, a da je naročito ponižavajuće za muškarca, i prema takvim ljudima instinktivno
zauzimaju prezriv stav.
Kada je reč o drugim vidovima evropske literature,
kao što je recimo naučna, putopisna, i drugi oblici poučnog izlaganja, Azijac, budući da je u manjoj meri izgubio
sposobnost da oseća, to jest budući da je bliži prirodi,
napola svesno oseća i instinktiv­no sluti piščevo potpuno
nerazumevanje stvarnosti i njegov nedostatak istinskog
razumevanja predmeta o kome piše.
Tako su ljudi u Aziji, nakon što su najpre pokazali veliko interesova­nje za evropsku literaturu, postepeno prestali da na nju obraćaju pažnju, te je sada u potpunosti
zanemaruju; u Evropi, naprotiv, police javnih i privatnih
biblioteka stenju pod teretom novih knjiga.
Nema sumnje da u mnogima od vas mora da se rodi
pitanje kako ovo što sam upravo rekao može da se pomiri sa činjenicom da je u Aziji velika većina ljudi bukvalno
nepismena.
Na ovo ću da vam odgovorim da pravi uzrok nezainteresovanosti za savremenu literaturu, uprkos tome, leži
u njenim sopstvenim nedostacima. Lično sam video kako
se stotine nepismenih okupljaju oko jednog pismenog
čoveka da bi čuli čitanje svetih knjiga ili priča poznatih
kao „Hiljadu i jedna noć“. Odgovorićete, naravno, da su
događaji koji se tu opisuju, a naročito oni iz „Hiljadu i jedne noći“, uzeti iz njihovog sopstvenog života i da su im
zbog toga razumljivi i interesantni. Stvar, međutim, nije
u tome. Ovi tekstovi, pri tom govorim naročito o „Hiljadu i jednoj noći“, predstavljaju književna dela u pravom
smislu te reči. Svako ko ovu knjigu pročita ili sluša oseća
da je sve u njoj mašta, ali mašta koja odgovara istini, čak
i ako se radnja sastoji od epizoda koje su u običnom ljudskom životu potpuno neverovatne.
Zanimanje čitaoca, odnosno slušaoca se budi i on,
opčinjen autorovim finim poznavanjem psihe ljudi koji
ga okružuju, radoznalo prati kako se, malo-pomalo, čitava priča ispreda od ovih sitnih događaja stvarnog
života.
Ana Bešlić i Olja Mićković Nikolić
Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:
Kikinda
Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”
Trg srpskih dobrovoljaca 19
0230/29-917, 063/517-874
Zrenjanin
Zrenjanin
Zrenjanin
Beograd
Subotićeva br.1 lok. 2
023/512-812, 063/517-874
TC Bagljaš
Bulevar Veljka Vlahovića bb;
063/517-874
Gimnazijska 17
023/510-783, 063/517-874
U holu Doma sindikata
Tržni centar bb, kod hotela „Konak”
Dečanska 14, lokal br. 30
031/846-296, 063/517-874
011/3235-221, 063/517-874
www.leo.rs | 49
Knjižara „Riznica knjiga”
Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”
Knjižara „Riznica knjiga br. 6”
Knjižara „Riznica knjiga br. 4”
Zlatibor
Knjižara „Riznica knjiga br. 1”
50 |
Download

Preuzmi časopis