Regionalna privredna komora Kikinda
Kikinda, februar – mart 2012. godine
Poštovani,
ustaljenom višegodišnjom praksom Regionalne privredne komore Kikinda, predsednik
Komore, sa svojim saradnicima, u periodu od 11. januara do početka februara ove godine obišao je
pedesetak firmi u severnom Banatu. Nedvosmislen je utisak da je 2011. bila složena i da smo
zakoračili u ekonomski neizvesnu godinu sa, kod većine, samo sa jednim ciljem – preživeti. Godinu
iza nas obeležila je velika nelikvidnost, pred kraj godine pad vrednosti dinara u odnosu na evro, novi
talas ekonomske krize u našem glavnom spoljnotrgovinskom partneru – EU, pad kupovne moći
stanovništva, a pre svega činjenica gde svako, svakome duguje, a ponajviše država. Ni doneta
Uredba Vlade Republike Srbije, ni zakon, koji je u pripremi i koji bi trebao da reguliše obavezu
plaćanja u roku od maksimalno 60 dana, neće kratkoročno popraviti nagomilane probleme od ranije.
Takođe, u velikom broju privrednih društava sa našeg područja, od Nove godine, pokrenut je
prethodni stečajni postupak, čak u 39, od kojih su 34 iz opštine Kikinda, što itekako govori u
kakvom je stanju naša privreda.
U postojećim uslovima privređivanja najpre propadaju mali, koji nemaju akumulaciju, pa
samim time ni mogućnost, da istrpe ekonomske udare. Kada tome dodamo i obaveze koje nameće
država, porast cene energenata i svih drugih troškova, te pad životnog standarda stanovništva ne čudi
to što je duplo više zatvorenih nego otvorenih privrednih društava na području opštine Kikinda u
prethodne dve godine. Analizirajući podatke Agencije za privredne registre vidi se da i kod novo –
otvorenih, ali i zatvaranih privrednih društava, dominiraju usluge – gde posebno mesto zauzima
trgovina, dok je proizvodnja ostala na marginama statističkih podataka. Svakako da proizvodnja
zahteva veća ulaganja, ali i sporiji obrt kapitala u odnosu na trgovinu, pa u siromašnom društvu u
kakvom živimo, ljudi otvaraju firme za koja su potrebna manja ulaganja i gde će oni nekome
dugovati za prodatu robu ili izvršenu uslugu, pre nego obrnuto. Zato su nemogućnost naplate i to što
se obaveze najpre plaćaju državi problem broj jedan i izazivač brojnih problema u privredi, te razlog
propadanja brojnih firmi.
Zakonsko regulisanje rokova plaćanja i apsolutna primena toga, spaslo bi mnoge savesne
firme, dok bi one koje to zloupotrebljavaju i bogate se na račun savesnih, nateralo da se ponašaju u
skladu sa normama razvijenih ekonomija civilizovanog sveta. Takođe, promena sistema naplate
PDVa, što je objektivno u sadašnjim prilikama malo verovatno, ojačalo bi privredu. Kada bi država
dobijala novac tek po naplati potraživanja između ugovornih strana i ona bi sama bila zainteresovana
da se taj posao odvija u predviđenim rokovima. Ovako, proizvođači teško naplaćuju svoj trud i rad,
pa često moraju da uzimaju i nepovoljne bankarske kredite samo da bi državi platili njeno. Tu se
postavlja realno pitanje, dokle će privreda izdržati tako?
Kada je reč spoljnotrgovinskom poslovanju, privrednici sa teritorije opština Kikinda, Čoka i
Novi Kneževac u 2011. godine imali su manji izvoz u odnosu na godinu pre. Takođe, u istom
periodu zabeležen je veći uvoz, ali je ostvaren značajan suficit od preko 78 miliona evra. Treba reći
da je čitava razlika nastala je smanjenim izvozom „MSK“ koji je u 2011. stranom tržištu prodao
metanol i sirćetnu kiselinu za oko 35 miliona evra manje nego 2010. godine. Razlog tome je što je
„MSK“ obustavio proizvodnju oktobra 2010, i nastavio je tek avgusta 2011. godine koja je trajala
svega nešto više od tri meseca. To pokazuje da su ostali najveći izvoznici, poput Livnice “Kikidna”,
2
“Le Beliera Kikinda”, “EMMEPI – ja”, “Toze Markovića” i drugih više prodavali na stranom tržištu
nego u 2010.
Ako posmatramo regionalnu ekonomsku perspektivu naglasićemo da u 2011. godini nije bilo
velikih investicija, niti je ijedan značajniji investitor došao na područje opština Kikinda, Čoka i Novi
Kneževac. Razloge za to, osim zbog sveukupno gledano manje investicija u Srbiji zbog novog talasa
ekonomske krize, treba potražiti i u činjenici da ove severnobanatske opštine nemaju da ponude
infrastrukturno opremljen adekvatan prostor za iole veći greenfield, dok kada je brownfield u
pitanju, većina raspoloživih objekata nalazi se u vlasništvu privatnih firmi na koje lokalne
samouprave nemaju skoro nikakvog uticaja.
U proteklom vremenu obišli smo sledeća preduzeća i preduzetnike: opština Kikinda –
Livnicu “Kikinda” “Kikindski mlin”, “Kikindsku industriju mleka”, “Elektrovojvodinu” pogon u
Kikindi, “Blik Produkt”, Pekaru “Kikinda”, “Primu Produkt”, “Jedinstvo”, “Galad”, “Sirmatex”, “Le
Belier Kikinda”, “EMMEPI”, “Atler – Fontanu”, “Autoprevoz”, NIS Gazpromneft Pogon “Severni
Banat”, “Agroseme”, “NovUm”, Železnicu Srbije – Kikinda, “Morar”, “Gi Graphix”, “MSK”,
“Šole”, “TIM”, “Grindex”, “Pro Mediu”, Poljoprivrednu stručnu službu “Kikinda”, Etno kuću
“Đeram”, “Mokrin mlek”, PDP “Gornji Banat”, “Graditelj”, “Tozu Marković”, “Zlatnu gredu”,
“Kozaru”, “Bell Chemicals”, Destileriju “Hubert 1924”, “Angropromet”, “Tehnobor”; opština Čoka
– Duvansku industriju “Čoka”, “Staru livnicu Čoka”, Vinariju “Čoka”, “Mentu”, “Dukarelija”,
“Rit”, Pekaru “Arok”; opština Novi Kneževac – “Lepenku”, TPS Novi Kneževac”, “Alevu”…
Predlozi koje smo dobili u razgovoru sa privrednicima biće prosleđeni nadležnim državnim
organima i Privrednim komorama Srbije i Vojvodine.
S poštovanjem,
Regionalna privredna komora Kikinda
Saša Tanackov
Tibor Horvat
Stojan Mijatović
3
Severnobanatska privreda
U procesu tranzicije i vlasničke transformacije u opštini Kikinda od devedesetih nestalo je
desetak bivših društvenih preduzeća koja su, svojevremeno, imala zapaženu privrednu rolu.
Nekadašmji Industrijsko – poljoprivredni kombinat „Banat“ raspao se na delove – od kojih više ne
postoje: Mesna industrija „PIK Kikinda“, „Prevoz“, „Grafika“, te zadruge „Kikinda“ i „Marko
Orešković“. Nestao je nekada jugoslovenski proizvođač hemije za domaćinstvo i kozmetike
„Hemik“, veliki kamionski prevoznik „Špedicija“, nekada značajni izvoznik tekstila za bivši SSSR
kikindska „Trikotaža“, ugostiteljsko preduzeće „Avala“, firma za inženjering i bravarske radove
„Elektron“, bioskopi „Panonija filma“, a nešto ranije i „Patar Drapšin“ – koji je za „Gorenje“
izrađivao tada čuvene kuhinje „Korona“ ... Slično je i u drugim opštinama: raspao se veliki
Poljoprivredno – industrijski kombinat “Čoka”, Mesna industrija “Čoka” – iako je dobila novog
vlasnika, nikada ozbiljno nije počela da radi, vlasnička transformacija ciglane u Čoki loše je
završena, nekada veliki novokneževački PIK “Spasoje Stejić” je nestao, kao i fabrika tepiha
“Banaćanka” i hotel “Park” – koji je poslovao u okviru preduzeća “Ugoprom”, sve firme iz iz Novog
Kneževca.
Ljudski resursi su sve oskudniji. Većina mladih koji studiraju u Beogradu ili Novom Sadu
odlučuju da tamo i ostanu nakon završetka studija. Takođe, sve je više staračkog stanovništva.
Polazeći od ljudskih resursa može se videti da od procenjenog kontigenta radno sposobnog
stanovništva u kikindskoj opštini ima nešto manje od 40.000 ( od 15 do 64 godine ). Smanjuje se I
broj zaposlenih. Najviše zaposlenih u poslednjih 15 godina bilo je 1996. godine, kada je prema
podacima Rapubličkog zavoda za statistiku, u Kikindi radilo 21.286 lica. Najmanje nezaposlenih
bilo je 1996 – 5.848, a najviše 2003. godine 11.132. I broj stanovnika je u stalnom padu, a prema
procenama Republičkog zavoda za statistiku u opštini Kikinda 1996. živelo je 70.800, a 2008.
godine 62.530 žitelja. Prema nezvaničnim podacima sa Popisa stanovništva iz 2011. godine opština
Kikinda ima 59.328 stanovinika ( bilo 67.002 prema Popisu iz 2002. godine ), opština Čoka 11.388
(bilo 13.832 ), a opština Novi Kneževac 11.232 stanovinika ( bilo 12.975 ). Broj žitelja čitavog
Severnobanatskog upravnog okruga smanjen je sa 165.881 na 146.690.
Kada je reč o pokazateljima iz poljoprivrede vidi se da je sve manje onih koji žive od te
delatnosti. Naime, 1996. godine ih je bilo 2.374, a 2008. tek 982. Drastično se, iz godine u godinu,
smanjuje i stočni fond. Tako je 1997. zabeležano da u najvećoj severnobanatskoj opštini ima 7.175
goveda, a 2006. godine 6.337. No, značajniji je pad u svinjogojstvu, a razlog tome je prestanak rada
mesnih industrija „PIK Kikinda“ i „Čoka“. Godine 1997. registrovano je 89.427 komada svinja, da
bi 2006. bilo svega 56.811. Takođe, i prinosi poljoprivrednih proizvoda, kao i ukupna proizvodnja,
bili su viši devedesetih nego u godinama posle. Kada je u pitanju hlebno zrno 1997. godine ukupno
je proizvedeno 40.750 tona, sa prosečnim rodom od 3.193 kilograma po hektaru. Posle toga sledi
pad, koji je bio najveći 2003. godine kada je proizvedeno svega 13.774 tona pšenice, sa prosečnim
prinosom od svega 1605,5 kilograma po jedinici površine. Oporavak je došao tek 2008. kada je
požnjeveno 40.274 tona, sa prosečnim prinosom od 4.249,5 kg. Ukupan prinos kukuruza 1997.
godine bio je 113.919 tona, sa prosečnim rodom od 5.415,5 kilograma po hektaru, a tek 2008.
postavljen je bolji rezultat – 133.969 tona i prosekom od 5883,5 kilograma.
Zarade
Prosečna zarada u Severnobanatskom upravnom okrugu u decembru prošle godine iznosila je
38.923 dinara što je u odnosu republički prosek od 43.887 i vojvođanski od 43.119 dinara manje za
skoro 5.000 dinara. No, ni u severnom Banatu i Potisju nije svima jednako dubok džep, pa tako
prednjače Senćani koji su prosečno neto zaradili 45.745 dinara, za njima su Kanjižani sa 43.416
dinara. Kada se uzme broj zaposlenih u ove dve potiske opštine i podatak da su plate u njihovim
4
vodećim firmama iznad proseka za srpske prilike, ne čudi toliko odstupanje u odnosu na ostatak
regiona. Preostali deo Severnobanatskog upravnog okruga je realna slika ovdašnjih ekonomskih
prilika i životnog standarda: Novi Kneževac 39.600, Ada 37.804, Kikinda 36.780 i Čoka 28.658
dinara. Plate su u odnosu na isti period čak i porasle i to najviše u Senti za 11,2 odsto, potom u
Novom Kneževcu 10,1, Adi 10, Kanjiži za 9,8, Čoki 9 i najmanje u Kikindi – za svega 6,9 odsto.
Jačanjem evra u odnosu na dinar zarade, iako formalno rastu, njihova realna platežna moć je
sve manja. Zaposleni u Severnobanatskom upravnom okrugu radio je u septembru 2011. godine za
prosečnu neto platu od 34.850 dinara. U isto vreme, samo pre tri godine prosečna neto zarada
zaposlenog u severnom Banatu i Potisju bila je 30.414 dinara, ali je ona tada vredela 397 eura, dok je
njena prošlogodišnja vrednost bila 344 evra. U sedištu okruga, Kikindi, plata je septembra 2008.
godine bila 29.548 dinara ( 385 eura ), dok je u septembra iznosila 33.148 dinara, ali je vredela 327
evra iz čega sledi zaključak da žitelji ovog dela Srbije daleko teže žive nego pre nekoliko godina.
Indeks industrijske proizvodnje
Indeks industrijske proizvodnje na teritoriji Severnobanatskog upravnog okruga u prošloj
godini, u poređenju sa 2010, veći je za 4,3 odsto. Gledano po oblastima povećanje je ostvareno u
proizvodnji sirove nafte i gasa za 18,7 odsto, prehrambenih artikala 24,6, odevnih predmeta 59,3,
nemetalnih za 7,1 a metalnih proizvoda za 72,4 odsto... Veliki pad, zbog toga što MSK nije radio
veći deo godine prošle godine, beleži hemijska industrija koja je ostvarila tek 26,7 odsto proizvodnje
u odnosu na predprošlu godinu. Manja je i proizvodnja duvanskih proizvoda za 17,7, proizvoda od
gume i plastike za 13,2, motornih vozila i prikolica za 10,3, pića za 1,7 za odsto...
Stečajni postupak
Na početku 2012. godine čak u 39 firmi sa područja opština Kikinda, Čoka i Novi Kneževac
pokrenut je prethodni stečajni postupak i prema informacijama Trgovinskog suda Zrenjanin radi se
o tzv. “automatskim stečajevima”. U skladu sa Zakonom o stečaju (“Sl. Glasnik RS” Broj 104/2009
od 16.12.2009. godine) sa izmenama u Sl. Glasniku broj 99/2011, koji je počeo da se primenjuje
dana 24.01.2010. godine, u članu 150. propisano je da organizacija koja sprovodi postupak prinudne
naplate je u obavezi je da jednom mesečno, i to poslednjeg dana u mesecu sa presekom stanja na taj
dan, svim sudovima nadležnim za sprovođenje stečajnog postupka, dostavi obaveštenje o pravnim
licima sa njihove teritorije koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od najmanje
godinu dana, s tim da se ta obaveza ne odnosi se na pravna lica koja su u postupku restrukturiranja u
skladu sa propisima kojima se uređuje postupak privatizacije. Po prijemu obaveštenja stečajni sudija,
po službenoj dužnosti, donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se
utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka. Na osnovu
toga, Privredni sud u Zrenjaninu, po službenoj dužnosti, nakon prijema obaveštenja doneo je rešenje
o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u brojnim severnobanatskim firmama.
Nerešeni stečajevi na području Trgovinskog suda Zrenjanin
Godina pokretanja 2008.
1.
2.
3.
Naziv firme
Prima Kikinda
25. maj DMK
Hemik Kikinda
Datum
10.01.2008.
23.03.2008.
24.03.2008.
Status
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Broj predmeta
ST-003/2010
ST-008/2010
ST-009/2010
5
Godina pokretanja 2010.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Naziv firme
9. oktobar Srpski Krstur
P.K. Spasoje Stejić Novi Kneževac
Terra Rustika Čoka
Z.Z. Marko Orešković Nakovo
Banatsko Aranđelovo
Ko-ja Company Kikinda
Ceramica Unica Kikinda
Oranice Agrar Majdan
Tromeđa Majdan
Datum
12.04.2010.
15.04.2010.
09.07.2010.
21.07.2010.
09.07.2010.
11.08.2010.
30.07.2010.
13.10.2010.
03.11.2010.
Status
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Broj predmeta
ST-033/2010
ST-034/2010
ST-313/2010
ST-317/2010
ST-355/2010
ST-446/2010
ST-447/2010
ST-457/2010
ST-465/2010
Datum
13.04.2011.
09.01.2011.
15.04.2011.
16.03.2011.
27.05.2011.
21.06.2011.
28.09.2011.
23.12.2011.
Status
Pokrenut stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Broj predmeta
ST-006/2011
ST-006/2012
ST-120/2011
ST-129/2011
ST-139/2011
ST-146/2011
ST-191/2011
ST-202/2011
Datum
09.01.2012.
10.02.2012.
09.01.2012.
25.01.2012.
06.02.2012.
07.02.2012.
06.02.2012.
06.02.2012.
07.02.2012.
06.02.2012.
06.02.2012.
07.02.2012.
06.02.2012.
06.02.2012.
06.02.2012.
06.02.2012.
07.02.2012.
06.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
06.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
Status
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Broj predmeta
ST-001/2012
ST-013/2012
ST-010/2012
ST-012/2012
ST-020/2012
ST-016/2012
ST-021/2012
ST-026/2012
ST-032/2012
ST-027/2012
ST-034/2012
ST-038/2012
ST-039/2012
ST-041/2012
ST-045/2012
ST-050/2012
ST-053/2012
ST-057/2012
ST-055/2012
ST-058/2012
ST-062/2012
ST-066/2012
ST-074/2012
ST-081/2012
ST-082/2012
ST-086/2012
Godina pokretanja 2011.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Naziv firme
Pekara Kikinda
Dekor Kikinda
Menta Padej
Mlin Novi Kneževac
Jutro Kikinda
Buča-Co Kikinda
Graditelj Kikinda
Kum Produkt Nakovo
Godina pokretanja 2012.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
Naziv firme
DIS Partner Kikinda
Rasadnik Kikinda
Stan Sredić Kikinda
Blue Plum Rusko Selo
Mobili Kikinda
Kami promet Kikinda
Enelec Kikinda
Gro-Hem Kikinda
Vitrus Kikinda
Građevinar Novi Kneževac
Seed Invest Novi Kneževac
Trend Trade 0230 Kikinda
Pekara 2009 Kikinda
Zlatna greda Kikinda
Tragovi Rusko Selo
Direkt auto Kikinda
Vujović Kikinda
Đurđević Luks Kikinda
Veritas Trade Kikinda
Suba Export-Import Kikinda
Demir Kikinda
Vesta 0230 Banatsko Veliko Selo
Mobil Trade Kikinda
Taxi Maxi Speed Kikinda
Rasadnik Kikinda
Oko Guard Kikinda
6
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
Kajt Paker Kikinda
Studio ZIS Kikinda
Neckov-Pro Sanad
Crna Bara
Tiveldi Kikinda
Klas Iđoš
Čoka
Krono Swiss Kikinda
Win Wind Kikinda
Pipi duga čarapa Kikinda
NID Kikinda
Lala boja Kikinda
Inter Promet Kikinda
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
07.02.2012.
03.02.2012.
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak
Pokrenut stečajni postupak
ST-084/2012
ST-087/2012
ST-090/2012
ST-091/2012
ST-093/2012
ST-092/2012
ST-105/2012
ST-101/2012
ST-108/2012
ST-110/2012
ST-114/2012
ST-116/2012
ST-214/2011
Tržište radne snage
Zaposleni – prema poslednjoj prijavi poslodavca Fondu PiO
Prvih dana ove godine radilo 39.064 lica što je u odnosu na isti period 2010. manje za 1.866,
odnosno 151 osoba manje je zaposlena u poređenju sa januarom 2011. Gledano po opštinama, u
komparaciji sa prvim mesecom prošle godine, smanjen je broj radno angažovanih u Senti za 314
(6.906) i Čoki 153 osobe (1.926), dok u ostalim lokalnim samupravama postoji i blagi porast
zaposlenosti: u Adi za njih 136 (4.594), Novom Kneževcu za 125 (2.588), Kanjiži za 31 (5.921) i
Kikindi za 24 (17.129). Prema nezvaničnim podacima Ankete o radnoj snazi stopa zaposlenosti u
Severnobanatskom upravnom okrugu je 36,1 odsto.
Datum
24.02.2005.
04.03.2006.
26.12.2006.
18.09.2007.
05.02.2008.
17.03.2009.
05.01.2010.
15.06.2010.
05.01.2011.
11.11.2011.
09.01.2012.
Kikinda
18.192
17.670
17.620
17.678
19.053
18.363
17.862
17.773
17.105
17.294
17.129
Senta
6.497
6.738
6.727
6.675
7.622
7.455
7.442
7.106
7.220
7.167
6.906
Kanjiža
6.079
5.738
5.770
5.926
6.579
6.362
6.110
6.018
5.890
5.952
5.921
Ada
4.208
4.068
4.128
4.212
4.884
4.685
4.553
4.446
4.458
4.697
4.594
N.Kneževac
2.729
2.533
2.508
2.512
2.782
2.719
2.754
2.595
2.463
2.558
2.588
Čoka
2.029
1.895
1.906
1.940
2.154
2.065
2.209
2.034
2.079
1.930
1.926
Okrug
39.734
38.642
38.659
38.943
43.074
41.649
40.930
39.972
39. 215
39.598
39.064
Nezaposleni – prema zvaničnoj evidenciji NZS Filijala Kikinda
Kada je reč o nezaposlenima i zvaničnoj statistici prvog dana ove godine bilo ih je 14.756 u
severnom Banatu i Potisju, što je za 485 osoba više nego istog datuma 2011. U opštini Kikinda ih je
više za 176 (6.246), Čoki 91 (1.519), Senti 283 (2.467), odnosno Kanjiži za 130 (2.363), dok je
nezaposlenost (zvanično) smanjena na teritoriji lokalnih samouprava Ada (1.030) za 188 i Novi
Kneževac (1.131) za sedam lica. Prema nezvaničnim podacima Ankete o radnoj snazi stepen
nezaposlenostu u Severnobanatskom upravnom okrugu je 19,8 odsto.
7
Datum
01.01.2005.
30.11.2006.
31.10.2007.
07.02.2008.
28.02.2009.
31.12.2009.
30.06.2010.
31.12.2010.
31.10.2011.
31.12.2011.
Kikinda
8.140
7.902
7.598
7.540
7.400
6.433
7.403
6.070
6.178
6.246
Ada
2.149
2.301
1.242
1.296
1.497
1.593
1.589
1.218
1.004
1.030
Čoka
1.556
1.429
1.281
1.186
1.220
2.301
1.661
1.428
1.532
1.519
Senta
2.951
2.438
2.298
2.356
2.165
1.118
2.552
2.184
2.398
2.467
Kanjiža
2.811
2.414
2.150
2.061
2.056
2.212
2.549
2.233
2.240
2.363
N.Kneževac
1.276
1.343
1.150
1.177
1.181
1.248
1.662
1.138
1.074
1.131
Okrug
18.883
17.827
15.719
15.611
15.519
14.905
17.416
14.271
14.426
14.756
Prema informacijama NZS Filijale u Kikindi prošle godine najtraženija zanimanja su bila ona
mašinske i elektro struke – od trećeg do sedmog stepena stručne spreme, zatim hemijski tehničari i
tehnolozi, krojači i konfekcionari, te vozači. Takođe, neophodni su i visokoobrazovani kadrovi:
pravnici, pedagozi, psiholozi…
Na sajmovima zapošljavanja, za svako ponuđeno radno mesto, prosečno su konkurisale po tri
osobe, a skoro svi stimulativni programi za poslodavce favorizuju mlađe od 30 godina. Podstaknuti
time oni ne razmišljaju o licima iznad tog starosnog doba, a zapošljavanje ljudi od 45 i 50 godine
više nije ni misaona imenica.
Podaci Agencije za privredne registre za opstinu Kikinda
Osnovana privredna društva i preduzetničke radnje, prema godinama:
Godina
Privredna društva
Preduzetnici
2011.
27
236
2010.
34
249
Brisana privredna društva (preduzeća) i preduzetničke radnje, prema godinama:
Godina
Privredna društva
Preduzetnici
2011.
53
252
2010.
60
256
Od počeka primene zakona o stečaju, Agencija za privredne registre je, po službenoj
dužnosti, na osnovu pravosnažnih sudskih rešenja obrisala 82 privredna društva, sa registrovanim
sedištem na teritoriji opštine Kikinda. S tim da je u 2011. godini, , po službenoj dužnosti, na osnovu
pravosnažnih sudskih rešenja obrisala 34 privredna društva iz najveće severnobanatske opštine.
TOP 10 delatnosti kod novoosnivanih privrednih drustava u 2011.
godini, za Republiku Srbiju
Broj
Šifra pretezne
Naziv pretežne delatnosti
društava
delatnosti
885
4690
Nespecijalizovana trgovina na veliko
Konsultantske aktivnosti u vezi s
368
7022
poslovanjem i ostalim upravljanjem
265
4120
Izgradnja stambenih i nestambenih zgrada
8
229
5610
202
4941
150
7112
135
6201
118
4719
114
6920
114
114
3511
5630
Delatnosti restorana i pokretnih
ugostiteljskih objekta
Drumski prevoz tereta
Inženjerske delatnosti i tehničko
savetovanje
Računarsko programiranje
Ostala trgovina na malo u
nespecijalizovanim prodavnicama
Računovodstveni, knjigovodstveni i
revizorski poslovi; poresko savetovanje
Proizvodnja električne energije
Usluge pripremanja i posluživanja pića
TOP 10 delatnosti kod novoosnivanih preduzetnickih radnji u 2011.
godini, za Republiku Srbiju
Broj
Šifra pretezne
Naziv pretežne delatnosti
radnji
delatnosti
Delatnosti restorana i pokretnih
2247
5610
ugostiteljskih objekta
2094
5630
Usluge pripremanja i posluživanja pića
Trgovina na malo u nespecijalizovanim
1660
4711
prodavnicama, pretežno hranom, pićima i
duvanom
1226
9602
Delatnost frizerskih i kozmetičkih salona
1216
4932
Taksi prevoz
987
4941
Drumski prevoz tereta
955
4520
Održavanje i popravka motornih vozila
Konsultantske aktivnosti u vezi s
869
7022
poslovanjem i ostalim upravljanjem
Trgovina na malo odećom u
803
4771
specijalizovanim prodavnicama
Računovodstveni, knjigovodstveni i
791
6920
revizorski poslovi; poresko savetovanje
TOP 10 delatnosti kod brisanih privrednih drustava u 2011. godini, za
Republiku Srbiju
Šifra pretezne
Broj društava
Naziv pretežne delatnosti
delatnosti
2713
4690
Nespecijalizovana trgovina na veliko
Konsultantske aktivnosti u vezi s
466
7022
poslovanjem i ostalim upravljanjem
Izgradnja stambenih i nestambenih
307
4120
zgrada
234
4941
Drumski prevoz tereta
223
8299
Ostale uslužne aktivnosti podrške
9
217
4673
193
4711
186
4511
181
0111
168
4649
poslovanju
Trgovina na veliko drvetom,
građevinskim materijalom i sanitarnom
opremom
Trgovina na malo u nespecijalizovanim
prodavnicama, pretežno hranom, pićima
i duvanom
Trgovina automobilima i lakim
motornim vozilima
Gajenje žita (osim pirinča), leguminoza
i uljarica
Trgovina na veliko ostalim proizvodima
za domaćinstvo
TOP 10 delatnosti kod brisanih preduzetničkih radnji u 2011. godini, za
Republiku Srbiju
Šifra pretezne
Broj radnji
Naziv pretežne delatnosti
delatnosti
Trgovina na malo u nespecijalizovanim
2393
4711
prodavnicama, pretežno hranom, pićima
i duvanom
Delatnosti restorana i pokretnih
2302
5610
ugostiteljskih objekta
2182
5630
Usluge pripremanja i posluživanja pića
1523
4932
Taksi prevoz
Delatnost frizerskih i kozmetičkih
1382
9602
salona
1147
4520
Održavanje i popravka motornih vozila
Trgovina na malo ostalom robom na
1136
4789
tezgama i pijacama
Ostala trgovina na malo novim
1006
4778
proizvodima u specijalizovanim
prodavnicama
1006
4941
Drumski prevoz tereta
Trgovina na malo odećom u
928
4771
specijalizovanim prodavnicama
Prehrambena i prerađivačka industrija
Fitosanitarna inspekcija u SBO
Proizvođači hrane sa područja Severnobanatskog upravnog okruga imaju veliki problem u
prometu robe za koje je potreban fitosanitarni nadzor, jer na području Okruga ne radi više ni jedan
fitosanitarni inspektor. Do 2010. radila su trojca, da bi nakon smanjivanja državne administracije
prvo dvojca ostala neraspoređena, a onda se nešto slično desilo i poslednjem februara 2011. godine.
Od tada je posao, sa velikim naporom i usporavanjem, nekako funkcionisao sve do početka letnjih
godišnjih odmora, kada je neadekvatno smanjenje državne administracije na terenu pokazalo svoje
10
prave efekte. Zato su sva privredna društva, kojima je bila neophodna fitosanitarna potvrda za
promet robe, imali na raspolaganju inspektore iz Srednjebanatskog ili Severnobačkog upravnog
okruga, što im je bitno usporavalo promet. Firme su pokušale da se prilagode zahtevu o najavi
inspekcije od 24 sata unapred, ali to ponekad nije bilo u praksi moguće, zbog čega su gubile kupce,
koji gledaju sve detalje – od cene, kvaliteta, uslova plaćanja, ali i brzine utovara i same isporuke,
pošto sve to spada u kvalitet ponude. Od kada više ne postoji ni jedan fito – sanitarni inspektor u
Kikindi i kada se čeka na dolazak onog iz Zrenjanina ili Subotice, isporuka robe trpi, čime ovdašnja
privredna društva gube poslove, zbog čega su se neki od njih obratili Regionalnoj privrednoj komori
Kikinda radi zaštite interesa.
U praksi je to izgledalo tako da je kupac brašna u „Kikindskom mlinu“ čekao na papire više
od 15 sati i to uveče sve do posle 21 sata, kada su uspeli da kompletiraju neophodnu dokumentaciju
sa fitosanitarcem iz Subotice. Komercijalisti ovog privrednog društva su izgubili više od pet radnih
sati do pronalaska alternativnog rešenja, a kamion je skoro puna dva radna vremena čekao na
polazak zbog jednog papira, o čemu je prošlog juna govorio komercijalni direktor Petar Nikolić:
„Čašu je prelila situacija kada smo nedavno po celoj Vojvodini jurili raspoloživog fitosanitarnog
inspektora da nam overi potvrde. Kupac je bio na utovaru tog jutra u šest sati, a zbog državne
administracije papire je dobio tek 15 sati kasnije. Takođe, zbog proletošnje zabrane izvoza pšenice
firma je izgubila 400.000 evra, plus, sada kada smo se „vratili“, cena nam je oborena, a izvoz brašna
smanjen za 40 odsto. Zalažemo se da državni organi brže reaguju. Ponekad je potrebno dobiti
potvrdu i bez prethodne dvadesetčetvoročasovne najave, jer se, ne retko, dešava da kupcu odmah
treba roba, pogotovo ako je avansno plaća, te da nam nepostojanjem inspektora u Kikindi, takvi
poslovi bukvalno propadaju, čime i firma i država gube“ – istakao je komercijalni direktor
„Kikindskog mlina“ na konferenciji za medije u Regionalnoj privrednoj komori u Kikndi.
Naša Komora se tim povodom obratila Upravi za zaštitu bilja Ministarstva poljoprivrede
Republike Srbije. Predsednik Regionalne privredne komore Kikinda Tibor Šebek ocenio je da nije u
interesu privrede da se zbog sporosti administracije gube ili otežavaju poslovi, bilo na domaćem ili
inostranom planu: „Verujemo da zavidan fizički obim prozvodnje i promet firmi poput „Kikindskog
mlina“ i drugih sa našeg područja, zaslužuje da maksimalno ažurno prati i država, te da svojim
administrativnim rešenjima ne sputava ili usporava promet robe. Na ovom području rade veliki
proizvođači hrane i poljoprivrednih proizvoda: novokneževačka „Aleva“, Duvanska industrija i
Vinarija Čoka, te svakako kikindski „Banini“, „Kikindski mlin“, „Prima produkt“ i „Kikindska
industrija mleka“... zbog čega tražimo povoljniji tretman i vraćanje fitosanitarne inspekcije u
Kikindu zbog efikasnijeg prometa robe“ – naglasio je predsednik regionalne privredne komore na
konferecniji za medije.
Na osnovu letošnje akcije Regionalne privredne komore Kikinda, zasnovane na inicijativi,
pre svega, „Kikindskog mlina“, „Blik Trejda“ Kikinda i drugih severnobanatskih firmi izvoznika i
potencijalnih izvoznika u Rumuniju, a uz podršku Privredne komore Srbije, po svemu sudeći, doći
će do realizacije ideje da i međunarodni drumski granični prelaz Srpska Crnja – Žombolj dobije
fitosanitarnog inspektora. Među severnobanatskim privrednicima zadovoljstvo je višestruko
pogotovo iz razloga što će fitosanitarni inspektor ponovo imati nedlažnost i nad međunarodnim
železničkim graničnim prelazom Kikinda – Žombolj, čime će nakon jednogodišnje pauze,
Severnobanatski upravni okrug, tj. Kikinda, ponovo imati tu, važnu inspekcijsku službu. Prema
informacijama iz decembra 2011. godine međunarodni drumski granični prelaz prema Rumuniji
posetili su zvaničnici Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Republike
Srbije, zaduženi za rad fitosanitarne inspekcije, da bi se na terenu uverili kakvi su uslovi za rad u
Srpskoj Crnji i Kikindi. Takođe, budžetom Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i
vodoprivrede Republike Srbije za 2012. godinu predviđeno je radno mesto fitosanitarnog inspektora
u Severnobanatskom upravnom okrugu. Posebno je značajno to što će fitosanitarni inspektor, kada to
bude dogovoreno sa rumunskom stranom, raditi i na drumskom graničnom prelazu Srpska Crnja –
11
Žombolj, što je od izuzetne važnosti za privredne subjekte sa područja teritorije koja je u nadležnosti
komore, čitavog Severnobanatskog upravnog okruga, ali i severozapadnih delova Vojvodine, čime
će srpska roba u susednoj Rumuniji postati jeftinija i konkurentnija, pa transport robe više neće
predstavljati ograničavajući faktor u prodaji na tržištu susedne države.
„Banini“ Kikinda
Ova konditorska firma i 2011. godine bila je u samom vrhu
branše u Srbiji i njihovo poslovno čudo bazirano je osloncem na
sopstvene snage i poslovnu filozofiju većinskog vlasnika da su im
proizvodi takvi da ih jedu i njihova deca. Zato su prema
prošlogodišnjim marketinškim istraživanjima srpskog tržišta slatkih i slanih proizvoda njihovi artikli
većinom među prva tri. Takođe, u “Baniniju” stalno prate nove trendove, pa su tokom prošle godine
na tržište plasirali novi proizvod, vafl kocke „Njamb“ sa ukusom lešnika, čime su obogatili svoju
raznovrsnu ponudu slatkiša.
Prema marketingškim istraživanja u kategoriji proizvođača vafl keksa u Srbiji zauzimaju
prvo mesto sa pokrivenošću od 27 odsto domaćeg tržišta, što je za skoro devet odsto više od
drugoplasiranog konditora. U kategoriji keksa zauzimaju četvrto mesto sa 13,2 odsto domaćeg
tržišta, ali je njihov sendvič keks „Noblice“ – u kategoriji punjenog keksa, najprodavaniji artikl te
vrste u Srbiji, sa pokrivenošću tržišta od 30,2 odsto. Isti status ima i njihova „Domaćica“, koja u
konkurenciji čajnih peciva sa prelivom „drži“ lidersku poziciju sa 16,8 odsto srpskog tržišta. Kada je
u pitanju krem njihov se „Tango“, sa 11,5 odsto, kotira na trećem mestu u ukupnoj potrošnji od
5.500 do 6.000 tona, koliko se godišnje ovom poslasticom zaslade u Srbiji. Takođe, njihov slani
program zauzima dobro rangirano treće mesto sa pokrivenošću od 9,9 odsto domaćeg tržišta.
„Banini“ radi od 1984. godine, osnovan je pod nazivom „Kiko“ ( Kikindska kolačara ) i za
skoro tri decenije postojanja stigao je od, na početku nerentabilnog preduzeća, do samog vrha srpske
konditorske industrije. U startu su pravili kolače, nekoliko godina kasnije i industrijske kekse, da bi
se prekretnica u proizvodnji desila 1997. godina kada su se okrenuli sendvič keksu i čajnim
kolutićima sa kakao prelivom. Sa novom fabrikom ( investicija vredna
28 miliona evra ), koja je počela da radi 2010. godine, duplirani su
kapaciteti, tako da sada, na deset proizvodnih linija, mogu godišnje da
proizvedu 40.000 tona slatkih i slanih proizvoda. Izvoze u preko 20
država, robu plasiraju na svim kontinentima pod svojim, ali i pod
imenima velikih trgovinskih lanaca u svetu, a prošlogodišnja prodaja na
inostranom tržištu bila je 5.225.603 evra ( 2010. godine bio je 3.319.723
evra ). „Banini“zapošljava otprilike 550 lica, imaju sopstvenu trgovačku
mrežu sa pet distributivnih centara u Kikindi, Novom Sadu, Beogradu,
Čačku i Nišu. Značajan je njihov proboj na tržište Rusije, gde su sa
ruskim trgovačkim lancem „Magnitom“ potpisali trogodošnji ugovor
vredan nekoliko miliona dolara. Godišnji obrt Rusa je preko sedam
milijardi dolara, a imaju oko 4.000 supermarketa.
Sredinom februara u najvećem severnobanatskom gradu potpisan je sporazum o saradnji
akcionarskog društva „Banini“ iz Kikinde i Ekonomskog fakulteta iz Subotice, a paraf na temelj
buduće saradnje stavili su generalni direktor kikindskih kolačara Radojko Stanić i dekan fakulteta
prof. dr Nenad Vunjak. Cilj sporazuma je međusobna saradnja koja će se bazirati na potrebama
fakulteta i jednog od najznačajnijih srpskih konditora. Prema rečima dekana Fakulteta profesora
Vunjaka reč je o uključivanju zainteresovanih partnera u programe koji mogu biti obostrano korisni,
poput konkurisanja za kredite iz pretpristupnih fondova, gde Ekonomski fakultet može da pomogne.
Direktor i većinski vlasnik “Baninija” Radojsko Stanić istakao je da će za svaki pojedinačni projekat
potpisivati zasebne ugovore sa fakultetom i da je Sporazum proistekao iz zajedničkog pristupa
12
rešavanju problema. Neki od zajedničkih poduhvata ne koštaju ni jednu od strana, poput obavljanja
prakse studenata u „Baniniju”, ili angažovanje profesora subotičkog ekonomskog fakulteta, kada je
potrebno napraviti neki projekat za “Banini”. Fakultet je slične sporazume već je ranije potpisao,
između ostalih, sa “Merkatorom – S”, “Srbijagasom”, srpskom podružnicom “Dilojta” a trend će
nastaviti i sa drugim velikim privrednim društvima u Vojvodini, bankama i osiguravajućim
društvima.
“Aleva” Novi Kneževac
Prehrambena industrija iz Novog Kneževca ima 188 stalno
zaposlenih, odnosno ukupno 250 radnika, ne računajući sezonske – kojih
bude i 100. U 2011. godine imali su pet odsto veći fizički obim
proizvodnje, a povećanje u finasijskom smislu bilo je 10 odsto, u
poređenju sa 2010. Od ukupnog prometa 40 odsto plasiraju na stranom
tržištu i to na području bivše Jugoslavije, ali sad i Rusije, Ukrajine i
Belorusije, pošto imaju značajnog kupca koji pokriva navedeno tržište.
Praksa im je da na isnostranim tržištima imaju distributera koji od njih kupuje robu, s tim da posle
distributer prodaje dalje. Začinska paprika učestvuje sa 20 – 30 odsto proizvodnog asortimana, mada
je nekada zauzimala i više od polovine. Sada u strukturi prodaje dominiraju novi proizvodi.
Ugovorili su proizvodnju za ovu godinu i to paprike ( očekivanja su da će kupiti 5.000 tona ), tj.
paštrnaka i crnog luka po 1.000 tona. Cena sirovine je 30 din / kg za papriku, paštrnak 9 din / kg, a
crni luk 14 din / kg plus PDV. Tokom prošle godine prerađeno je 3.900 tona paprike, 690 tona
paštrnaka i 950 tona crnog luka.
Na tržište su plasirali dva nova proizvoda i to po dve nove supe i dodatke jelima za ćevape i
svadbarski kupus. Naplata im je veliki problem, plasman robe na domaćem tržištu je sve rizičniji, jer
su neki veći kupci propali, a mali su još rizičniji. U strukturi domaće prodaje tržište Vojvodine i
Beogarada im je najznačajnije. Prisutni su u svim velikim trgovinskim lancima, s tim da je
ulistavanje proizvoda u neki trgovački lanac veoma skupo.
Pekara „Kikinda“
Pekaru „Kikinda“, po svemu sudeći, očekuje trajnije
rešenje od sadašnjeg zakupa i takav zaključak proizilazi iz
činjenice da će se imovina ovog kolektiva do proleća naći na
javnoj licitaciji. Naime, Milica Bogunović – stečajna
upravnica, obelodanila je da se očekuje stečajna prodaja
imovine najvećeg severnobanatskog proizvođača hleba Pekare „Kikinda“, a odluka je saopštena
javnosti nakon što ju je doneo Odbor poverilaca. Prema tim informacijama procenjena vrednost
imovine je 193 miliona dinara, a po aktuelnim zakonskim odredbama početna cena ove pekarske
industrije biće polovina navedene sume. Ukoliko se dogodi da pekara bude prodata baš po toj ceni
od 96,5 miliona dinara, onda svi poverioci neće biti podmireni. To znači da prihodovana sredstva
neće biti dovoljna niti da ni „Agrobanka“, kao najveći poverilac, ne podmiri svoja potraživanja, kao
ni „Srbijagas“ ili bivši zaposleni, koje ipak čeka sedam minimalnih zarada koje će biti isplaćene iz
Fonda solidarnosti. Inače, ukupan broj prijavljenih poverilaca je oko 300. Istovremeno i Pekara
„Kikinda“ ima određena potraživanja kod približno 1.300 kupaca iz čitave Srbije, ali je objektivno
da to neće sve biti naplaćeno.
Pekara radi i to zahvaljujući zakupcu „Mač Don Donu“, koji je jula 2011. godine obnovio
proizvodnju. U proizvodnim halama dnevno se proizvede između 7.000 i 8.000 vekni hleba i to sa
20 radnika. Zanimljivo da je nekada 116 zaposlenih, koliko ih je bilo u trenutku stečaja, proizvodilo
tek nešto više hleba i to oko 9.000 – 10.000 vekni dnevno, mada je kapacitet linija za proizvodnju
osnovne životne namirnice i do 20.000 komada. Kada je letos obnovljen rad u kikindskoj pekari,
13
započeli su sa skromnih 2.900 vekni, da bi vrlo brzo dosegli sadašnji fizički obim proizvodnje.
Zakupac namerava da pokrene i proizvodnju čuvenih kikindskih štrudli, dobro poznatog brenda
najveće severnobanatske pekare. Kikinđani su polako vratili i tržište, na koje su „utrčale“ lokalne
pekare, ali i one iz susedstva, čak iz Bečeja ili Srpskog Itebeja. Nasuprot tome sada vozila Pekare
„Kikinda“, osim u najvećoj severnobanatskoj opštini, hleb dostavljaju i prodavnicama u Čoki, Senti,
pa sve do Banatskog Karađorđeva, preciznije u mestima gde pre nisu radili. Manji deo pekare je u
zakupu od drugog pravnog lica iz Kikinde, koji se bavi proizvodnjom oblatni, ali prodaja neće biti u
delovima, već će biti ponuđena kao jedinstvena celina. Sasvim je sigurno da je zakupac „Mač Don –
Don“ zainteresovan za nastavak proizvodnje u Kikindi.
Pekara „Kikinda“ je obnovila proizvodnju jula 2011.
godine nakon pauze od devet meseci. O novom početku Aleš
Mozetič – predstavnik slovenačkog preduzeća rekao je da je „Mač
Don – Don“ strateški investitor, da nisu tu u prolazu i da su
zaintereovani da razvijaju proizvodnju. Inače, ova slovenačka
firma ima sedam pekara u Srbiji: „PDM“ Pudarcima, pekare u
Leskovcu, Jakovu, a za sada u zakupu su im one u Kikindi, Zrenjaninu i Subotici...
Stečaj je bio idealno rešenje za posrnulu firmu, ali se njemu protivio sindikat. Pokrajinski
sekretar za rad, socijalna pitanja i rodnu ravnopravnost Miroslav Vasin inicirao je uvođenje firme u
stečaj kao jedino rešenje za Pekaru „Kikinda“, pošto su dugovi toliki da se ne isplati ništa drugo. On
je u proleće 2011. godine u razgovoru sa predstavnicima firme, opštine i najvećih poverilaca –
banaka rekao da su verovatno banke smatrale da postoji mogućnost obnove proizvodnje čime bi
kvalitetnije podmirile svoja potraživanja, ali da su i one shvatile kakva je dubioza i da ne postoji
drugi način da se problem reši. Pekari treba 100.000 dinara dnevno za proizvodnju 5.000 vekni hleba
i Pokrajina bi preko Razvojne banke Vojvodine to podstakla da nisu toliko velika dugovanja. Takav
stav su sa olakšanjem prihvatili u opštini Kikinda, verovatno i deo radnika, pogotovo oni najstariji,
ali ne i sindikalna organizacija. Predsednik Sindikata Slobodan Kikić javno je negodovao povodom
tog predloga smatrajući da će time ljudi će ostati bez svojih hartija od vrednosti i da će njihove
akcije će propasti. Smatrao je da će većina zaposlenih ostati i bez posla, jer ako i budu radili u
stečaju, neće svi moći da rade. On je pitao nadležne zašto nisu reagovali i zašto su dopustili da se
zaposlenima ne upaćuju porezi i doprinosi 20 meseci.
Radnici su više očekivali i smatrali da će pokrajinska administracija i na njih primeniti ono
što je već uradila zrenjaninskom „Žitoproduktu“. Ali, kako je to istakao Vasin, to nije bilo moguće,
pošto je u slučaju Zrenjaninaca država privremeno oduzela upravljanje nad vlasništvom zbog sumnji
da je bilo nedozvoljenih radnji tokom privatizacije, što kod Pekare „Kikinda“ nije bio slučaj.
Sve je započelo štrajkom od 25. oktobra 2010. godine zbog neisplaćenih zarada i
neregulisanog radnog staža u trajanju od 20 meseci. Ukupan dug firme prevazilazio je 150 miliona
dinara i to bez potraživanja radnika za zarade ( pet – šest plata iz prošle i predprošle godine ), te
poreza i doprinosa. Pokretanje tri sopstvena prodajna centra i povećanje broja zaposlenih sa 120 na
240, otplata kredita sa deviznom klauzulom sa evrom u rasponu od početnih 78 do kasnijih 105
dinara, ali i veći broj zaposlenih od potrebnog, doprineli su propasti i činjenici da se 116 ljudi našlo
na ulici. Inače, većinski paket akcija imali su „Banini Trejd“ 24,91 odsto; Miodrag Psodorov 19,68
odsto; i „Žitopromet mlin“ Senta 8,47 odsto. Nakon ostavke dugogodišnjeg generalnog direktora
Čedomira Rodića do stečaja je firmu vodio Branko Dimitrić. Predstečajni postupak pokrenula je
„Agrobanka“ uplativši 300.000 dinara, jer je ona i najveći poverilac, a stečajni postupak je pokrenut
13. aprila 2011. godine.
„Mokrin mlek“ Mokrin
Firma radi dobro, svakodnevno u tri smene i proizvodi 1.200 kilograma polutvrdog i 300
kilograma mekog sira dnevno. Tokom prošle godine napravili su značajne uštede novim energetskim
14
rešenjem, čime štede i do 10.000 evra mesečno. Čitavo
postrojenje, kao i susednu porodičnu kuću, zagrevaju uz
pomoć surutke – čija je temperatura nakon proizvodnje
90 stepeni. Topla surutka služi da se sveže mleko
zagreva, ona ga ravomernije greje i zbog toga, prema
tvrdnjama vlasnice Bojke Plavšić, dobijaju i do 200 kg
sitnog sira više. Imaju dozvoljeni kapacitet od 15.000
litara svežeg mleka dnevne prerade, ali traže povećanje
na 20.000. Zapošljava između 25 i 30 ljudi, imaju
prodavnicu u selu Mokrinu, a od nedavno i u pijaci u
Kikindi. Uskoro planiraju da započnu i proizvodnju
jogurta, a na svom imanju u Iđošu otvorili su i pekaru. Za
sada je to mala proizvodnja, od nekih 550 vekni hleba
dnevno, ali planiraju da će realizovati između 2.000 i
3.000 vekni. Zbog inspekcija imali su dodatna ulaganja u
mlekari, radi usklađivanja tehničkih uslova. Poseduju i
farmu svnjinja ( 130 – 150 komada ) koja se nalazi na
njihovom salašu u ataru sela Mokrina, kao i farmu krava
(100 ) i bikova ( 20 ) u Iđošu.
Tokom proteklih godina izgrađena je mlekara opremljena savremenim mašinama i opremom
– koji zadovoljavaju HCCP standarde, ali je način priozvodnje ostao tradicionalan, čime je postignut
spoj domaće recepture porodice Bojke Plavšić i moderne tehnologije. Mleko otkupljuju iz Mokrina,
Crne Bare, Sanada, Sajana i još nekih susednih mesta i trenutno imaju oko 400 dobavljača, od kojih
svakodnevno preuzimaju mleko i proizvode šest vrsta sireva. Najpoznatiji su oni rolovani sa
šunkom. Sireve plasiraju na tržištu čitave Srbije, značajan su preduzetnički subjekt u opštini
Kikinda, jedan od retkih u proizvodnji, pošto je u našoj sredini manji broj preduzetnika koji se bave
proizvodnjom, a dominiraju oni iz sektora usluga.
Kikindska industrija mleka
U ovom privrednom društvu ispunjen je plan za 2011. godinu, a količine otkupljenog mleka
su veće u poređenju sa 2010. godinom za 700.000 litara ( 2011. godine otkupljeno 12.766.000 litara
svežeg mleka ). Sirovinsko područje im se proteže na severu do Horgoša i Čantavira, a na jugu do
Bečeja, sa brojem otkupnih mesta jednakim kao i ranijih godina. „Kikindska industrija mleka“ slovi
za najvećeg proizvođača polutvrdih sireva u Srbiji i u 2011. godini napravili su nešto preko 1.000
tona takvih sireva. U prošloj godini prodali su 1.009 tona polutvrdih sireva od čega je izvezeno oko
30 odsto na područje bivše SFRJ i to najviše u Crnu Goru i Makedoniju. Takođe, plasirali su i oko
560 tona sira od surutke – rikote ( dnevna proizvodnja je 200 – 300 kg ) kao i 750 tona „Vajkrema“
(3 – 3,5 tona nedeljna proizvodnja ), odnosno 399 tona drugih krem sireva. Redovno isplaćuju
mleko, do 15. u mesecu, a zbog redovnosti isplate plačaju ga 0,5 dinara manje po litru. Daju podršku
snabdevačima na različite načine, poput nabavke hrane i slično, što im onda kasnije otplaćuju
mlekom. Do prebacivanja dela proizvodnje u Zrenjanin, imali su 112 zaposlenih u Kikindi. Rade
pod sopstevnom, ali i za druge robne marke velikih trgovinskih lanaca u Srbiji: „Metro“, „Idea“,
„Maxi“. Takođe, usložno su radili za „Somboled“ i neke druge mlekare ( 1,1 miliona litara mleka ).
Dnevno snabdevaju kupce i nemaju problema sa naplatom. Treba reći da je „Kikindska industrija
mleka“ tipična sirarska mlekara pa su im glavni proizvodi sirevi: polutvrdi i krem sirevi, mlečni
namazi te rikota – sir od surutke. Inače, za kilogram polutvrdog sira potrebno oko 9,5 litara mleka.U
ovoj godini „izbaciće“ na tržište najmanje dva nova krem sir proizvoda i papriku u pavlaci, čime će
povećati proizvodnju ove grupe proizvoda za oko 100 tona.
15
„Kikindska industrija mleka“ početkom godine smanjila je proizvodne kapacitete u Kikindi
tako što je proizvodnja dela programa sireva prebačena u „Mlekoprodukt“ u Zrenjaninu zbog dalje
racionalizacije proizvodnje, pošto su tamošnja postrojenja modernija, kapacitet je veliki, a bio je
nedovoljno iskorišten ( svega 30 odsto, dok je u Kikindi bio 90 odsto ). Zbog toga je procenjeno da
bi bilo bolje da se, zbog manjih troškova, proizvodnja polutvrdih sireva organizuje na jednom mestu
i da ona bude isključivo u Zrenjaninu ( gde će sada iskorištenost kapaciteta biti 80 odsto ), dok će se
u pogonima u Kikindi i nadalje proizvoditi sirne namaze, tzv. kriška i sir od surutke. Praktično, time
su postali tzv. „suva mlekara“ koja će imati samo otpadnu vodu od pranja, ali ne i surutku, čime više
neće biti zagađenja vode u kanalu. Inače, prema tvrdnjama upravnika, godinama su imali problem sa
„Vodama Vojvodine“ zbog naplate i povećanja taksi za izbacivanje otpadnih voda u kanale, pa je
tako 2010. taksa bila 8,6, a prošle godine 10,3 miliona dinara.
Zaposleni koji su preraspoređeni da rade u
Zrenjaninu imaju organizovan prevoz iz Kikinde, a u
pogonima na „Topoli“ radiće između 45 i 50 ljudi.
Ova racionalizacija usloviće da jedan manji deo
zaposlenih ostane bez posla. Francuski „Bongren“ je
inače vlasnik obe mlekare, koji u svom posedu ima
oko 120 mlekara u svetu. Mada u kikindskom delu
mlekare postoji sertifikovam međunarodni standard
ISO 22.000, koji podrazumeva i HCCP, uvođenje
novih standarda, poput IFSa, zahtevali bi veća
ulaganja pošto se objekat nalazi daleko van grada,
energetski je neefikasna, sa lošim prilaznim putem i
povremenim problemima zbog ispuštanja otpadnih voda u kanal. Na „Topoli“ zastupljena je stara
tehnologija sa otvorenim sudovima, pa će ubuduće postrojenja u Kikindi služiti i kao ogledna za
isprobavanje novih proizvoda koji će se kasnije praviti u Zrenjaninu.
„Kikindska industrija mleka“ ( prvobitni naziv bio je „Sajanska mlekara“ ) je za nešto više od
decenije postojanja od lokalne mlekare stigla do srpskog brenda. Saša Mančić, tadašnji vlasnik i
direktor nekadašnje „Sajanske mlekare“ d.o.o. pre pet – šest godina od „Delta agrara“ kupio je
postrojenja bivše „Mlekare“ IPP „Banat“ Kikinda na delu ekonomije „Topola“ u najvećoj
severnobanatskoj opštini i time značajno proširio kapacitete pogona koji su već nekoliko godina
radili u Sajanu, selu kikindske opštine. U početku su na staroj lokaciji imali dnevni kapacitet otkupa
i prerade mleka od 20.00 do 25.000 litara. U početku su radili sve, od svežeg mleka, preko kiselo –
mlečnih proizvoda, do polutvrdih i topljenih sireva i namaza, ali su se vremenom specijalizovali za
proizvodnju polutvrdih sireva i mlečnih namaza, koje su osim pod svojim imenom radili i za druge
poznate mlekare i trgovinske robne marke u Srbiji. Zbog ekonomičnosti, potom je celokupna
proizvodnja skoncentrisana na jednom mestu na „Topoli“, a onda ih je, kao već prepoznatljiv srpski
brend, 2008. godine kupio „Bongren“, koji je 2004. privatizovao zrenjaninski „Mlekoprodukt“. U
trenutku prodaje Francuzima kapaciteti za preradu „Kikindske industrije mleka“ bili su 100.000
litara svežeg mleka dnevno, od čega je 60.000 u pogonu na „Topola“, i 40.000 u Sajanu. Radi
uštede postepeno je krenulo sinhronizovanje proizvodnje ( brend „Vaša mlekara“ ) sa daleko većom
mlekarom iz Zrenjanina, pa su tako Kikinđani proizvodili mlečne namaze ( licencni „Vajkrem“ i
druge iz sopstvenog asortimana ) i polutvrde sireve, dok su Zrenjaninci pravili tzv. konzumni
program: mleko, jogurt i ostale kiselo – mlečne napitke i sireve od parenog testa...
Kikindski mlin
Prošla godina bila je jedna od najboljihza njih, jer su na vreme otkupili žito kada je ono
koštalo 13 dinara, dok je kasnije poskupelo na 26, čime su sanirali prethodne slabije godine.
Povremena kretanja cene pšenice nisu bila dobra za mlinsku industriju, a paritet između cene žita i
16
brašna mora da bude minimalno 1 x 1,5 da bi posao bio isplativ. Npr. kada je u jednom trenutku cena
pšenice bila 19,5 din / kg, a brašno je koštalo 24 din / kg, ta cena nija stvarala nikakvu zaradu, već
čak i gubitak. Srbija godišnje ima oko 2 miliona tona pšenice, od čega se 55 odsto proizvede na
teritoriji Vojvodine, a naše godišnje potrebe su oko 1,3 miliona tona.
U mlinarstvu u Srbiji i dalje je 40 odsto meljave pšenice u sivoj zoni, dok u pekarstvu taj
procenat doseže 70 odsto. Veliki problem ove branše je i ogroman broj mlinova u Srbiji. Tako ih
sada ima 300, nekada ih je bilo 600, a najveći problem je to što mnogi rade u sivoj zoni. Praktično
10 najvećih srpskih mlinova „drži“ 30 odsto srpskog tržišta, dok je udeo Kikinđana negde oko 6
odsto. Brojni mlinovi nastali su uvozom jeftine polovne italijanske opreme koju su njihovi mlinovi
izbacili, pa je sada moguće napraviti mlin za samo 100.000 evra.
Drugi veliki problem je neplaćanje, zbog čega su u prošloj godini imali podbačaj u prodaji,
jer ne postoji sigurnost naplate. Tome bi trebalo dodati i pravnu nesigurnost, firme se otvaraju i
zatvaraju bez ikakvih posledica po one koji ih zloupotrebljavaju, sporovi traju i po nekoliko godina,
a mnogi poslovi ostaju nenaplaćeni. Zbog takve situacije na tržištu onim kupcima koji plaćaju
avanso daju veliki rabat, onim većim i do 16 odsto.
U protekloj godini imali su investiciju vrednu 25
miliona dinara kojom su neutralisali prašinu zbog koje su ih
stanari u susedstvu više puta tužili sudiji za prekršaje.
Obzirom na stanje u privredi, za sada, neće započinjati
veliku investiciju izgradnje novog mlina. Od ukupne
proizvodnje izvezu 40 odsto i to najviše u BiH, Makedoniju i Crnu Goru. Tokom prošle godine
političkim dešavanjima bili su uskraćeni za veći plasman na tršitu KiM, a i Makedonija je donela
određena pravila kojom dodatno štiti domaću proizvodnju. Reč je o Pravilniku o minimalnom
kvalitetu brašna koje skoro niko ne može da ispuni, što svim mlinaraima u Srbiji otežava prodaju u
Makedoniji. „Kikindski mlin“ ima oko 200 zaposlenih, od čega je u Kikindi 140, dok ih je u
Odžacima 60. U silosima u Kikindi godišnje lageruju oko 30 – 35.000 tona otkupljene pšenice, dok
je u Odžacima to između 25 – 30.000 tona. Ukupan prihod ima je porastao i prošle godine i svake
godine beleže trend povećanja:
∗ 2005. godine, 100 zaposlenih, 4 miliona evra
∗ 2010. godine, 200 zaposlenih, 12 – 13 miliona evra
∗ 2011. godine, 200 zaposlenih, 20 miliona evra
Jedan od pet najvećih proizvođača stočne hrane u velikoj Jugoslaviji kikindski „Standard“,
sa, u to vreme, preko 40 maloprodajnih objekata, u tranzicionom periodu našao se u nezavidnom
položaju i posle nekoliko godina u stečaju, ulaganjima i sporazumom o tehničko – poslovnoj
saradnji, sa „Kikindskim mlinom“, dobio je novog vlasnika. Firma sa tradicijom dužom od četiri
decenije, koja je u svoje zlatno doba osamdesetih zapošljavala preko 130 stalno i sezonski
angažovanih radnika, zbog veće rentabilnosti postala je deo mlina, sa kojim na izvestan način i čini
jednu celinu, pošto su, svojevremeno i bili deo zajedničkog Industrijsko – poljoprivrednog preduzeća
„Banat“ iz Kikinde. Propadanjem velikih društvenih mesnih industrija i stočarskih farmi i
smanjivanjem stočnog fonda kod individualnih proizvođača, suženo im je i tržište, pa su u trenutku
pokretanja stečaja proizvodili svega 100 tona koncentrata, iako je isplativi minimum zahtevao deset
puta veće količine. To je ukratko siže epiloga od posrtanja do izbavljenja proizvođača stočne hrane
iz najvećeg severnobanatskog grada. Inicijativa za stečaj je data još 2003, postupak je pokrenut tek
2005, godinu dana nakon toga stečajni sudija donosi odluku o bankroststvu, nakon čega je donet
plan reorganizacije od strane mlina.
„Standard“ je sada radna jedinica „Kikindskog mlina“. Svu poverioci su izmireni
stoprocentno, a „Kikindski mlin“, kao najveći poverilac, je svoja potraživanja pretvorio u akcije,
17
čime su postali vlasnici oko 80 odsto kapitala „Standarda“. U početku je bio na snazi ugovor o
zakupu, prema kome je najveći broj radnika prebačen u „Kikindski mlin“. Očekivanja su da će
"Standard" povratiti deo nekadašnjeg tržišta, pogotovo stoga što im je većinski vlasnik hrvatski
"Agrokor", jedno od najvećih preduzeća sa prostora bivše zajedničke države.
“Atler – Fontana” Kikinda
Firma je dobro radila prošle godine, ostvarila je
nešto veći ukupan prihod nego 2010, ali je to rezultat
povećanje cena od 7 – 8 odsto. Realno, zbog pada
životnog standarda i smanjenja platežne moći
stanovništva, fizički obim proizvodnje je smanjen za oko
dva odsto. Tokom 2011. godine povećali su broj kupaca, užinom snabdevaju više škola, ali je pad
životnog standarda evidentan. Imali su značajnu investiciju u vidu nove opreme koja može da
poveća kapacitet i za deset puta. Ta nova linije smanjuje količinu ručnog rada, a to je praktično
središnji deo jedne velike linije. Mesečna proizvodnja im je preko 100 tona. Sada rade u jednoj
smeni, ali po tehničkim mogućnostima postrojenja mogli bi da rade u tri smene i da proizvedu 300
tona mesečno. Zapošljavaju oko 100 lica, od kojih je 40 u proizvodnji. Od ukupnog broja radno
angažovanih 78 čine stalno zaposleni. Imaju sopstvene maloprodajne objekte u Kikindi i Zrenjaninu,
dok zajedničke – sa različitim partnerima, imaju u Šapcu, Banatskom Karlovcu, Čurugu, Subotici i
Požarevcu ( partneri od njih kupuju smrznute proizvode koje u svojim objektima peku i prodaju ).
Snabdevaju 130 škola u Srbiji užinom, a robu prodaju i preko trgovinskih lanaca u Srbiji, koji su,
kako kažu, nužno zlo zbog rokova i uslova plaćanja. Veoma često naplata ide putem kompenzacija
(u vidu njima potrebnih sirovina ) koje nisu za njih povoljne.
I kada bi se odlučili za proširenje kapaciteta na postojećoj lokaciji to nije moguće, gde je
prostor maksimalno dobro iskorišten. Potreban im je silos za brašno, ali nemaju gde da ga izgrade.
Imali su problem sa JKP „6. oktobar “ zbog zaračunavanja količine otpadnih voda.
“Prima produkt” Kikinda
Tokom 2011. godine došlo je i do
promene u vlasništvu nad ovim kikindskim
proizvođačem hrane pa sada 51 odsto kapitala ima
FMP iz Železnika, a 49 odsto Stojan Ždrnja i
njegova subotička firma “Euroexport”. Sedište
firme sada se nalazi u Kikindi, dok je prethodno
to bio samo pogon. Tokom 2011. godine imali su
velike kooperante sve do Beograda, pa su
poslovali sa beogradskim PKB, te firmama iz
Gajdobre, Temerina, Žablja ali i “Kinđa
Almexom” iz Kikinde. Prošla godina je bila
uspešna, ostvarena je najveća produkcija do sada
time što su napravili ukupno 45 miliona jedinica proizvoda, od čega je polovina bila unapred
dogovorena za rusko tržište. U lanjskoj sezoni proizvodnja je bila zasnovana na 3.050 ha, od čega je
grašak bio na 1.100, boranija na 350 dok se kukuruz šećerac našao na 1.600 ha. Firma robu plasira
na tržište Rusije, tako da je plasman za polovinu količina obezbeđen, s tim da kupci nisu u
mogućnosti da odmah povuku svu količinu. Rade isključivo konzervirano povrće, jer se ono više
traži od smrznutog u Rusiji. Imaju 51 stalno zaposlenog radnika, dok ih je u sezoni ukupno između
120 i 150. Nisu imali problem sa naplatom, ali je bilo teško finasirati proizvodnju. U prošloj godini
18
veliku hladnjaču – kapaciteta 5.000 tona, koristili su isključivo za smeštaj dnevnih viškova graška i
kukuruza šećerca. Godišnji promet im je bio 15 miliona evra.
Njihov najveći problem su otpadne vode, jer sa velikom produkcijom imaju više vode
organskog sadržaja, naročito kod graška i kukuruza šećerca, zbog pranja sirovine. Zbog toga će
morati da urade drenažu i prelivne sisteme. Obnovili su i dva orunula bunara, tako da ih je sada četiri
u funkciji ( investicija po bunaru je bila 80.000 evra ). Smatraju da ekološki propisi moraju da budu
poštovani, ali da država mora da pomogne firmama u tome. Po njihovoj tvrdnji, otpadna voda je na
granici parametara propisanih odlukom SO Kikinda, ali je problem taj što JKP “6. oktobar” ne može
da preradi mlečnu kiselinu iz nje, zbog čega je voda beličasta. Njihov veći problem je suvi otpad koji
nastaje preradom biljaka. Deo takvog otpada – graška, se vraća na njivu i zaorava se, ali je sa
kukuruzom to komplikovanije. Istina, za tu vrstu otpada postoji interesovanje farmi za silažu, oni su
ga, do sada, davali besplatno pod uslovom da se efikasno vuče iz fabrike, jer bi za samo sat vremena
neizbacivanja, mogao da napuni fabrički krug. Sadržinski gledano, 30 odsto tog otpada je zrno
kukuruza, dok ostatak čine drugi delovi biljke.
Plan za ovu godinu je nešto manji iz razloga što imaju značajne prošlogodišnje zalihe, pa će
ugovoriti proizvodnju na 1.000 ha graška, odnosno isto toliko kukuruza šećerca. Izvozne stimulacije,
od 10 odsto, nisu redovne i praktično, od aprila 2011. pa do januara 2012. godine ih nisu dobili.
Pekara “Arok” Čoka
Teška poslovna godina, pre svega zbog pada životnog
standarda stanovništva i teškoćama u naplati, pogotovo od malih
marketa. Cene inputa su se stalno menjale i povećavale: brašno,
gorivo, energenti, dok se istovremeno cena proizvoda nije bitnije
menjala. Sem toga i ograničenje marže na hleb od devet odsto
predstavlja značajan problem, a najviše nelojalna konkurencija sa
drugim, manjim pekarama u kojima se ne poštuje sve što zakon
nalaže. U prošloj godini beleže promet manji za 20 odsto, a i dalje, za
hleb od prethodnog dana, koji prodaju upola cene, vlada ogromno
interesovanje. I pored svega toga u decembru 2011. godine zaposlili
su dodatnih 11 radnika i od države za to dobili podsticajna sredstva u
visini od 2,2 miliona dinara. Problem im je i taj što više ne mogu da
prodaju užinu u Gimnaziji u Senti, a to im je bio prihod od 20.000
dinara svakog radnog dana. Zbog Uredbe o proizvodnji hleba smanjili su količine te, osnovne
životne namirnice u korist peciva i testenina. Kao primedbu navode i to što SOKOJu plaćaju
mesečno 5.000 dinara za maloprodajne objekte koje imaju u Čoki, Kanjiži i Senti.
Majstor i vlasnik pekare Jožef Arok čitav svoj radni vek proveo je u pekarstvu. I sada, kada
je na zalasku poslovne karijere, kada je duboko zagazio u sedmu deceniju života i dalje se bavi ovim
poslom, a višedecenijsko znanje i iskustvo preneo je na svoje potomstvo. Njegov sin – po zanimanju
pekar, i kćer – poslastičar, uključili su se u porodični posao, tako da će i nakon povlačenja Jožefa i
njegove supruge Jolanke posao biti nastavljen. On je izuzetan primer, gde se iz ličnog rada i
porodične firme razvilo malo preduzeće, značajno za privredu jedne ekonomski nerazvijene sredine
kakva je opština Čoka. Treba reći da je njegova pekara jedna od najstarijih aktivnih preduzetničkih
radnji u Čoki, u kojoj je preduzetništvo uvek bilo u senci velike privrede, tako da je njegov rad i
ekonomski doprinos od posebnog značaja za datu sredinu.
Jožef Arok se ovim poslom bavi od 1968. godine zajedno sa suprugom Jolankom, kada je po
završetku pekarskog zanata i ženidbe uzeo pekaru u zakup. Ta pekara u selu Crna Bara nije imala
nikakvu modernu opremu, već samo drvene naćve od pet metara, zidanu peć za pečenje hleba i
kazan za grejanje vode. Jožef i Jolanka bi noću hleb mesili i pekli, a potom bi ga ujutro prodavali. To
je bilo vreme kada su hleb čak i trampili za brašno, različite poljoprivredne proizvode i
19
kukuruzovinu – koja im je služila za zagrevanje pekarske peći i pečenje hleba. Nakon četiri godine
pekarskog rada u iznajmljenoj pekari, zbog promene zakona, gde više nije bilo moguće praviti hleb
na starinski način i u datim uslovima, zatvara pekaru i odlazi u Švajcarsku da bi zaradio novac,
potreban za moderne pekarske mašine i objekat koji zadovoljava neophodne sanitarne uslove. Posle
izvesnog vremena u Švajcarskoj nalazi posao u jednoj pekari, gde stiče nova znanja i iskustva, da bi
se nakon deset godina rada vratio u Čoku, u kojoj je 1983. godine sa suprugom ponovo otvara
pekaru. Ta pekara je i na svom početku solidno radila, ali je pratila i uspune i padove u kome se
društvo nalazilo u protekle dve ipo decenije. Prateći tražnju, a na osnovu bogatog iskustva stečenog
u inostranstvu, među prvima – u sektoru privatnog pekarstva u severnom Banatu, uvodi nove
proizvode: kore za gibanicu, domaću testeninu sa jajima, kolače, domaće štrudle ... da bi nakon
izvesnog vremena proširio asortiman otvoranjem poslastičarnice i mini picerija, kojih sada ima tri u
Čoki, Senti i Kanjiži.
Njegov rad verifikovan je i raznim priznanjima za kvalitet proizvoda, a najznačajnije je ono
iz 2008. godine kada je Pekara „Arok“ na Međunarodnom festivalu hleba u Novom Sadu osvojila
prvu nagradu za najbolju vojođansku cipovku. Jožefova pekara je poznata i po tome što su iste
godine napravili i najveće lecidersko srce na svetu (tradicionalni starinski slatkiš poznat na ovim
prostorima). Pekara Jožefa Aroka sada ima 68 zaposlenih, proizvodi širok asortiman pekarskih
proizvoda, kolača i testenina, prateći moderne trendove, ali čuvajući i stare i pomalo već
zaboravljene recepture. On je prevalio dug put od zakupljene pekare i ručnog mešenja hleba u
drvenim naćvama, do moderne pekarske industrije koja svoje proizvode uglavnom plasira na
području AP Vojvodine, ali i u susednoj Mađarskoj gde izvoze kore za pitu i gibanicu.
“Morar” Kikinda
Ova firma ima nekoliko proizvodnih segmenata: od proizvodnje i održavanja opreme za
prehrambenu industriju, do pekarskih i kondistorskih proizvoda. Za sada je reč o manjoj proizvodnji
konditorskih proizvoda u skladu sa HCCP standardom, pa tako npr. dnevno proizvedu 100 kg
čokolade sa pirindžom, iako bi mogli 600 kg. Ideja vlasnika firme Aleksandra Pandurova je
stvaranje više malih porodičnih konditorskih preduzeća koja bi se specijalozovala za određenu
proizvodnju tako da jedni drugima ne bi bili konkurenti, već da bi nadopunjavali proizvodni
asortiman slatkiša, s tim da bi zajednički nastupali prema trećim licima. U oba svoja proizvodna
segmenta zapošljava dvadesetak lica, a prošlogodišnji prihod mu je bio između 200.000 i 300.000
evra. Naplativost je solidna, ima svoj
maloprodajni objekt, posluje sa malim i
srednjim marketima, a od većih trgovina
jedino radi sa “Angroprometom”. Godišnje
proizvede oko 200 t konditorskih proizvoda i
najveći deo prihoda firma ostvaruje od
konditorskog programa. Što se tiče hleba i
peciva, radi ih samo za sopstvenu
prodavnicu. Ima određenih planova za eventualno proširenje u proizvodnji medenjaka, s tim da neće
menjati asortiman, već će povećati količine. U ovoj godini očekuje dva, tri puta veći promet od
lanjskog.
Iako su mu rashladna tehnika, toplotne pumpe i procesna oprema za prehrambenu industriju
pre bile osnovna delatnost, kada je u pitanju taj segment proizvodnje, tokom prošle godine smanjeno
je interesovanje za kupovinu procesne opreme za prehrambenu industriju ( tuneli za prehrambenu
industriju, čokoladirke i druge mašine ), jer nema investicija.
20
Proizvodnja alkoholnih pića i vina
Destilerija “Hubert 1924” Banatsko Veliko Selo
Najnovija je destilerija u opštini Kikinda, ali je za kratko vreme uspela da osvoji brojna
značajna priznanja za kvalitet proizvoda u Srbiji ( šampionski pehar na Novosadskom sajmu,
nagrada za dobar dizajn, barik dunja im je dobila nagradu za naj srpsku dunju na izboru za najbolju
srpsku destileriju po izboru novinara i ugostitelja Beograda, te su na Rakija festu u Beogradu – sa
uzorcima iz maloprodaje, dobili nekoliko zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja ). Proizvode, kako
tvrde, autentičnu vojvođansku vrhunsku rakiju. Njena specifičnost u odnosu na druge krajeve Srbije
je ta što se ovde snažno
insistira na jasnom, čistom i
izraženom mirisu koji na
najbolji način mora da
predstavi voćnu sortu. Slično
je i sa ukusom, koji nikako ne
sme da bude „maskiran“
ljutinom ili bilo kojim
drugim
ukusom,
nespecifičnom za određeno
voće. Rakije su im umereno
blaže ( od 40 – 45% Alk. 16
– 18 grad stepeni ) i najčešće
bezbojne. Kod nas inače, ne postoji običaj starenja rakija u buradima. Predprošla godina za
proizvodnju voća bila je loša, tako da su u 2011. ušli sa malo zaliha, ali je zato prošla godina bila
dobra za voće, koje je bilo veoma kvalitetno. Godine 2011. su proizveli oko 10.000 litara različitih
voćnih rakija, od kojih su i one nesvakidašnje, poput rakije od maline. Takođe, prave rakiju od
grožđa, a ne komine, dok su šljivovicu prestali da proizvode. Važno je istaći da podižu sopstvene
voćnjake, pa sada imaju na jednom katastarskom jutru voćnjak jabuka, prošle godine su podigli
voćnjake od pet katastarskih jutara dunje i dva kajsije, a u toku je priprema za podizanje novih
zasada na površini od 11 katastarskih jutara. Novi voćnjaci će davati rod u periodu od tri ( kasjsija ),
tj. četiri – pet godina ostalo voće. Imali su problem krađe sadnica, pa su voćnjak bliži gradu morali
da ograde. Zbog potreba veće proizvodnje ugovaraju kupovinu voća.
“Vinarija Čoka”
Protekla godina bila je solidna, ali sa
problemima u vezi sa naplatom. Ipak, ukupna
proizvodnja bila je slabija u odnosu na 2010, ali su ipak
ostvarili dobitak u poslovanju. Najveći izvoz im je na
tržištu BiH, a sa novim partnerom će pokušati da se
probiju i na tržištu Rusije. Očekivanja za ovu godinu
im se svode na preživljavanje zbog slabije platežne
moći stanovništva. Situacija je utoliko ipak povoljnija
jer su vratili kredite. Imaju 170 zaposlenih, kako u
proizvodnju u Čoki, tako i u ostalim delovima firme u
Subotici i Beogradu. Vino uglavnom uvoze iz svoje
vinarije u Ohridu, gde grožđe kupuju direktno od
vinogradara i tamo nemaju svoje vinograde. U vinariju
u Ohridu su, do sada, uložili nekoliko miliona evra.
21
Tokom prošle godine nije bilo velikih investicija, ali su kupili deo novih prohromskih buradi,
počeli su da sređuju podrum ( stavljaju drenažu, beton pa kiselo – otporne pločice ) investirali su u
parking... Tokom 2011. godine nisu imali nove zasade vinograda u Čoki, a od ranije zasađenih na
pet hektara – koliko je bilo pod vodom, četiri se osušilo.
Semenska proizvodnja
„Agroseme“ Kikinda
Ovaj kikindski prerađivač semenske robe u 2011. godini je poslovao dobro i biće ostvaren
pozitivni saldo od približno 10 miliona dinara. Imaju 68 zaposlenih, od kojih je 44 u Kikindi, a 24 u
Šapcu. Prihod u prošloj godini bio je 880 miliona dinara. U ovoj godini planiraju da prerade i tržištu
obezbede 15.000 tona strnih žita ( pšenice 12.000 t, ječma 2.000 t i tritikale 1.000 t ) i 4.000 tona
semenskog kukuruza. Iz prošle godine imaju još 4.000 tona zaliha, do, sredine januara su ugovorili
proizvodju strnih žita na površini od 3.000 ha, tako da očekuju povećanje za oko 2.000 tona. Pošto
su samo doradni centar tu više nema zarade kao pre. Naime, od
ukupne cene semena njihova zarada je oko 4,5 dinara po
kilogramu, koliko je i autosko pravo semenarskih kuća.
Prošlogodišnja cena pšenice u žetvi bila je oko 17 – 18 din / kg s
tim da je vrednost semenske robe za oko 10 – 15 odsto veća, tako
da se može videti kolika je njihova zarada u ovom poslu sada.
Kada je u pitanju semenski kukuruz, ovogodišnji plan je
minimalan, poput nekoliko prethodinih godina. Naime, 2010.
godine proizveli su 3.000 tona semenskog kukuruza, prošle svega
1.800 tona, tako da je lanjska proizvodnja semenskog kukuruza
bila na svega polovini kapaciteta. U smislu proizvodnje i dorade
semenskih strnih žita prvi su u Srbiji i ujedno su najveći dileri
semena marke NS i ZP.
U 2011. godini 3.000 tona semenske robe uzvezli su na tržište BiH, a na području KiM
takođe, su prodali robu u navedenoj količini. Na drugim tržištima robu prodaju pod svojim imenom,
ali su uslužno radili i za druge: pivski ječam za Maltinex, različite sorte žita i kukuruza za
poljoprivredne institute Zemun Polje i Novi Sad, te pšenicu sorte „Apache“ za „Agroglobe“. Kada je
u pitanju izvoz van područja bivše Jugoslavije, to ne mogu sami, već zajedno sa Zemun Poljem za
istočna, odnosno Novosadskim poljoprivrednim institutom za arapska tržišta. U ovoj godini
planiraju investicije u visini od četvrt miliona evra, ali na postrojenjima za doradu semena u Šapcu.
Duvanska industrija
„Duvanska industrija Čoka“
Prošla godina je bila dobra u proizvodnom smislu, ali je problem zapravo plasman duvana,
zbog čega nisu isplatili duvan berbe 2011. godine što predstavlja dug od dva miliona evra. Izvoz je
potpuno stao, a fabrike cigareta u Srbiji ne kupuju srpski duvan, već ga uvoze i to je veliki problem.
Zbog cene našeg duvana izvoz je potpuno stao. Objektivno, čitav problem izazvala je država, jer bez
premija naš duvan je najskuplji u regionu, skuplji je čak za evro po kilogramu, za toliko koliko
iznose premije u inostranstvu njihovim domaćim proizvođačima. Sa druge strane, duvan se u Srbiju
uvozi slobodno, a fabrike cigareta nemaju baš nikakvu obavezu da kupuju domaći duvan. Naša
država je, pod izgovorm zaštite zdravlja stanovništva, prestala da finasira proizvodnju duvana, čak
pre i od EU u kojoj premija iznosi 2,93 evra za kilogram suvog lista ( premiju ukidaju 2013. godine).
Takođe, u Hrvatskoj je premija 1,1 evra / kg, dok u npr. Mađarskoj država plaća 4.000 evra po
22
hektaru duvana. Recimo, nekada je država finasirala proizvodnju duvana sa 0,8 evra, dok danas to
čini sa 0,17 evra po kilogramu.
Zbog svega navedenog 60 zaposlenih nije dobilo plate do početka februara, čak pet meseci, a
do sada, najstabilnija firma u opštini Čoka, u kampanji je zapošljavala i davala solidnu platu još za
150 sezonaca. Takođe, postoji realna opasnost da se ugasi proizvodnja duvana na ovom području i
zato u firmi traže da država otkupi velike zalihe, kako bi platili dobavljačima i zasnovali novu
proizvodnju. Oni traže od države da vrati premije za duvan i da one budu na snazi dok Srbija ne
postane članica Evropske unije, jer sadašnje dotacije od 20.000 dinara po hektaru, plus onih 14.000
za bilo koju ratarsku proizvodnju, nisu dovoljne da bi naš duvan bio konkurentan. Prošlogodišnja
cena duvana bila je 2 evra / kg za „virdžiniju“ i 1,6 evra / kg za „berlej“. Kao izlaz iz ove situacije
vide i da država da subvenicuju od 0,35 – 0, 4 evra / kg za obradu duvana ( takvi prerađivači su
Čoka i Ljubovija ), jer je takav skuplji kada se izvozi, a i firme zapošljavaju više ljudi. Jedno od
mogućih rešenja je i uvođenje prelemana na uvoz duvana. Država štiti proizvodnju cigareta
značajnim carinama, ali ne i domaću proizvodnju duvana. Inače, godišnja proizvodnja cigareta u
Srbiji je 20.000 tona, tako da kada bi samo po jedan dinar bio dodatni namet na paklicu cigareta, to
bi bilo dovoljno da proizvođačima duvana budu isplaćene premije sa kojima će njihov proizvod biti
konkurentan.
Duvanska industrija u Čoki ima zalihe u
vrednosti od 6,5 miliona evra, odnosno približno 2.000
tona suvog lista. Prošle godine otkupili su 1.000 tona
„virdžinije“ i 420 tona „berleja“ i to je u nivou
višegodišnjeg proseka koji je od 1.400 do 2.000 tona. U
2011. godini izvezli su duvan vredan dva miliona evra,
mahom u Grčku, ali je izvoz stao nekoliko meseci, da
bi sredinom marta napravili nove izvozne aranžmane sa
Grčkom i Bugarskom.
Svi domaći prerađivači duvana smanjili su proizvodnju ( Copex, Tabex, Ljubovija, Alijansa
čak za 50 odsto ), tako da i oni planiraju da ove godine organizuju proizvodnju na maksimalno 800
hektara. Inače, iz godine u godinu proizvodnja duvana opada. Postojeće stanje ozbiljno ugrožava
budućnost firme koja postoji već 135 godina i koja je, osim za sopstvene potrebe, oko 1.000 tona
usložno radila i za „Alijansu“. Inače, 90 odsto srpske proizvodnje „virdžinije“ i „berleja“ je u
Vojvodini, gde se godišnje preradi oko 9.000 tona ovih sorti duvana. Proizvodnja duvana je veoma
značajan za ekonomski siromašnu opštinu kakava je Čoka, a procena je da je najmanje jedna osoba
zaposlena po hekatru u proizvodnji ove kulture. Njihova je procena da stranci nisu unapredili
proizvodnju duvana u Srbiji.
Prerada lekovitog bilja
„Menta“ Padej
Osnovana je 1978. godine sa ciljem da se na organizovan način bavi proizvodnjom,
preradom i plasmanom lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja. Firma je zbog dugovanja nastalih
od njihovog osnivača – Poljoprivrednog kombinata „Čoka“ u radnom stečaju od 15. aprila 2011.
godine. Firma trenutno ima 58 zaposlenih, od kojih su 37 u radnom odnosu, dok su ostali angažovani
ugovorom o delu. Stečaj se vodi pred Trgovinskim sudom Zrenjanin, (broj predmeta je ST – 120 /
2011 ) s tim da firma radi. Najveći problem u većoj rentabilnosti ovog preduzeća je skupi energent –
propan butan. „Menta“ je brend još iz vremena bivše Jugoslavije, kako kao proizvođač čajeva, tako i
različitih melema i druge kozmetike bazirane na lekovitom bilju. Firma je solidno radila do hapšenja
nekadašnjeg većinskog vlasnika Jovice Stefanovića – Ninija iz Niša, te blokade zbog duga iz
vremena Kombinata „Čoka“. Dospeli su u stečaj zbog kredita od iz 1998. godine kada su dobili
23
kredit od Fonda za razvoj Republike Srbije u iznosu od 1.625.000 DEM sa grejs periodom od 36
meseci. Deo kredita „Menta“ je usmerila vlasniku kapitala PK „Čoka“ (1.000.000 DEM),
obezbeđujući na taj način sirovine u narednom periodu za preradu i finalizaciju gotovih proizvoda
namenjenih izvozu, a deo kredita je uložen u proizvodnju
lekovitog, začinskog i aromatičnog bilja. Već naredne
godine je PK „Čoka“ otišla u stečaj, te je „Menta“
izgubila izvor nabavke sirovina koja je unapred plaćena.
Otplata kredita Fondu za razvoj RS počela je 2006. i do
2009. godine je vraćeno 20.671.639,29 dinara.
Kako je firma u stečaju, namera stečajnog
upravnika je da je proda u celosti, što podrazumeva i pravo na celokupni proizvodni asortiman.
Naziru se dva moguća zainteresovana kupca, “Avis Univerzal” iz Beograda, koji je vlasnik dela
bivšeg kombinata u Padeju i proizvođač čajeva “Macval” čiji je vlasnik prvi direktor “Mente” Lazar
Oluški. Firmi sledi procena vrednosti kapitala, pošto je doneto rešenje o bankrotu. Novi vlasnik neće
imati bilo kakve stare finasijske obaveze. Poverioci su prijavili potraživanja u visini od 600 miliona
dinara i ona će potpuno ili delimično biti naplaćena iz stečajne mase, tako da budući vlasnik neće
imati te obaveze.
Preduzeće radi i prošlogodišnja proizvodnja bila je na nivou od 2010. godine ( vrednost 80
miliona dinara ). Za 2012. godinu nisu zaključili nove ugovore, rade sa postojećim firmama, s tim da
je dosta firmi, iz oblasti farmaceutske industrije, propalo. Tokom prošle godine otkupili su tridesetak
tona kamilice, ali nisu otupljivali mentu jer su je imali na zalihama. Od trenutka od kada je pokrenit
stečaj, poslovali su pozitivno i ostvarili prihod od 12 miliona dinara.
Metalski sektor
Obuka varilaca
Varioci su jedno od najdeficitarnijih zanimanja u Srbiji, a pogotovo je nedovoljno onih
sertifikovanih sa međunarodno priznatim normativima. Zbog toga je Visoka tehnička škola
strukovnih studija iz Zrenjanina konkurisala na programu Regionalnog društveno – ekonomskog
razvoja (RSDEP 2) iz koga su dobili bespovratna sredstva Evropske unije u visini od 138.858 eura
sa ciljem da postanu akreditovani centar za obuku varilaca. Tim povodom februara je održana
promocija u Kikindi u organizaciji jednog od partnera na projektu – Regionalne privredne komore
gde su zainteresovanim firmama i institucijama ponuđene usluge koje će proizići iz ovog poduhvata.
U projekat su, kao partneri, osim kikindske, uključene i ostale banatske regionalne privredne komore
Zrenjanin i Pančevo, on traje 18 meseci, a njegov cilj je povećanje konkurentnosti banatskih firmi iz
oblasti metalske industrije i građevinarstva i stvaranje sertifikovanih varilaca.Na promociji je bilo
reči o značaju sertifikacije varilaca i privrednih društava u skladu sa EN ISO 3834, kao i o zahtevima
kvaliteta pri zavarivanju metalnih materijala topljenjem EN ISO 14731 : 2011 čime firme dokazuju
stranim partnerima da rade u skladu sa zahtevanim kvalitetom i da time omogućuju sledljivost i
ponovljivost procesa, pošto je zavarivanje specijalan postupak u okviru gradnje ili proizvodnje
nekog proizvoda.
Iz sredstava projekta nabavljen je i simulator za zavarivanje „C–S Wave“ koji omogućuje
jeftiniju, bržu, kvalitetniju i bezbedniju obuku varilaca postupkom REL (111) suočenih i ugaonih
spojeva u svim položajima. Simulator je mobilan i na njemu se može obučavati, kako na Visokoj
tehničkoj školi u Zrenjaninu, tako i u bilo kojoj firmi, s tim da se preko kontrolonog centra nadgleda
rad osobe koja se obučava i u realnom vremenu ukazuje na kvalitet zavarenog predmeta. Ovim
projektom će biti besplatno obučen i sertifikovan određeni broj lica sa područja Banata, s tim da će i
drugim firmama i ostalim zainteresovanima biti omogućeno da pod komercijalnim uslovima obuče
ljude za posao varioca. U zavisnosti od toga za koju vrstu poslova će biti osposobljavani varioci
24
praktična i teorijska nastava će trajati od minimalnih 100 radnih sati pa naviše, cena po danu obuke
po variocu je od 20 do 25 eura, a prosečna cena čitave obuke postupkom REL (111) je oko 1.000
eura.
Metalski klaster Vojvodine
Radnom osnivačkom skupštinom održanom 14. oktobra 2011. godine u Novom Sadu i onom
svečanom u Temerinu, sedam dana kasnije i zvanično je stvoren Metalski klaster Vojvodine
(Vojvodine Metal Cluster – VMC) nastao iz istoimenog projekta koji finasira Evropska unija
(program RSEDP 2) sa preko 749,6 hiljada eura bespovratnih sredstava. Od ukupno 75 prijavljenih
za osnivanje , na novosadskoj skupštini je prisustvovalo njih 55, ) kada su izabrani i predsednik
skupštine i Upravni odbor klastera. Utemeljivači VMCa su 60 privrednih društava i 15 tzv.
institucija za podršku (među kojima su regionalne privredne komore Kikinda, Sombor i Novi Sad,
Regionalni centar za razvoj Banata, Fakultet tehničkih nauka iz Novog Sada i druge. Iako je
formalinim činom posao zaokružen, on nije ni završen niti je system zatvoren, jer i dalje, svi koji to
žele mogu da se priključe ovoj poslovno – interesnoj zajednici. Danom osnivanja ranije osnovani
Metalski klaster Srema ( Memos ) prestao je da postoji postavši integralni deo Metalskog klastera
Vojvodine, a njegov predsednik Ljubiša Radenović prvi je predsednik Skupštine vojvođanskih
metalaca. Formalni nosilac ovog projekta je opština Temerin, pa otuda je za sedište klastera izabrano
ovo malo bačko mesto, a project menadžer je Zoran Pekez iz Agencije za razvoj opštine Temerin.
Stvaranje klastera je bio polazni cilj istoimenog projekta – koji traje do kraja marta 2013. godine, ali
kako su to osnivači naglasili, to je, pre svega, inicijalna finasijska kapisla za nešto što bi trebalo da
samoodrživo traje decenijama. Odlučeno je da osnivači i članovi klastera, dok traje projekat ne
plaćaju članarinu, a da se po njegovom završetku dogovore o načinu finasiranja. U postupku
osnivanja predstavnici Tima za sprovođenje projekta prošli su preko 20.000 kilometara u Vojvodini,
obišli su preko 300 firimi i institucija sa ovog područja i održali više od 40 prezentacija o ideji
stvaranja Metalskog klastera
Vojvodine.
Govoreći na svečanosti,
među brojnim zvanicama,
među kojima je bio i šef
kancelarije Evropske unije u
Srbiji Vensan Dežer, project
menadžer Zoran Pekez da su
brojni problemi u metalskoj
industriji u Pokrajini bili razlog
za
pokretanje
navedenog
projekta. Naglasivši da je
udruživanje stvarna potreba, al
ii civilizacijska tekovina Pekez je o budućim aktivnostime rekao da će VMC videti sa svim
preduzećima vojvođanskog metalskog sektora sa čime raspolažu. Za određeni broj članica
omogućiće uvođenje različitih međunarodnih standarda neophodnih za pozicioniranje na inostranim
tržištima, a zatim sledi ulaganje u znanje, jer je ono važna konkurentska predost. Planiraju
zapošljavanje pripravnika i mladih stručnjaka, al ii za prekvalifikaciju i obuke zaposlenih u
metalskom sektoru. Radiće i istraživanje tržišta, pre svega EU, Rusije i bivših država SSSRa, te
severne Afrike, a u planu su i privredni susreti i zajednički nastupi na sajmovima.
Firme osnivači zapošljavaju oko 4.300 ljudi, a prošle godine one su imale prihod od 240
miliona eura. Jedan od ciljeva Metalskog klastera Vojvodine je brendiranje VMC, a to je da se zna
da članice klastera garantuju cenu, kvalitet i da poštuju rokove isporuke domaćim i stranim
partnerima.
25
„Le Belier Kikinda“
Le Belier Kikinda“ d.o.o. iz Kikinde je livnica aluminijumskih odlivaka namenjenih
automobilskoj industriji i čine deo velike francuske grupacije iz Veraka koja posluje u Francuskoj,
Madjarskoj ( gde imaju dve fabrike ), Meksiku, Srbiji i Kini, s tim da u ovoj godini otvaraju fabrike
u Brazilu i Indiji. Grupa “Le Belier” je danas poznata kao najveći snabdevač aluminijumskih auto
delova u Evropi. Osnovali su je Jeaques Galland ( Žak Galan ) i Jack Pineaud ( Žak Pino ) u mestu
Verac ( Verak ) u Francuskoj 1961. godine. Bila je to livnica legura baziranih na aluminijumu i
bakru. Firma je dobila naziv po svom prvom odlivenom odlivku, pumpi za vodu. Inace, izraz “Le
Belier” u prevodu znaci ovan.
Proizvodnja u „Le Belieru Kikinda“ započeta je u januaru 2004. godine sa 40 radnika. Iste
godine imali su realizaciju vrednu 5 miliona evra, odnosno 1.000 tona odlivaka. U 2005. godini
napravili su 2.600 tona odlivaka vrednih 10,5 miliona evra i svake godine dalje beležili su porast,
tako da im je ukupan promet u 2006. bio 15
miliona evra sa povećanim fizičkim obimom
proizvodnje za čak 30 odsto. Trend je nastavljen
i u 2007. godini kada su imali obrt od 21 milion
evra i još većim obimom fizičke proizvodnje za 40 odsto u odnosu na 2006. godinu. Firma je
potpuno izvozno orijentisana, i sve što naprave bude isporučeno inostranstvu, a prošle godine
prodaja na stranom tržištu bila je 28.904.272 evra. Francuski proizvođač livenih aluminijumskih
delova za automobilsku industriju u 2010. godini imao je mesečnu proizvodnju od 300 tona
odlivaka, a sada rade 100 tona sedmično. Od marta 2010. godine imaju sertifikovan međunarodni
standard ISO 14.001 – za zaštitu životne sredine, aposeduju još i sertifikat ISO TS 16949, u planu
za sledeću godinu je uvođenje ISO 27002. U 2010. godini povećan je fizički obim proizvodnje za
20, a ove godine 25 odsto. Samo u ovoj godini investirali su u nove projekte ukupno 2,5 miliona
eura, uvezli su još dva karusela – automatske linije za livenje, i sada ih ukupno imaju šest. Preduzece
“Le Belier” u Kikindi lije metodom gravitacionog livenja za korisnike poput: Borg Warnera,
Kongsberga, Valeo, Mitsubishi, Honeywell, Eaton, Delphi, PSA, Peugeot, Citroen, Jaguar, Daimler,
Renault Nissan... Zapošljavaju 450 radnika, a u planu je primanje dodatnih posle otvaranja novog
pogona ove godine. Imaju značajan stepen automatizovane proizvodnje, u skladu sa najmodernijim
livačkim tehnologijama. Od trenutka dolaska u ovu sredinu svake godine imaju značajne investicije
koje do sada ukupno iznose preko 11,5 miliona evra.
Planiraju da ove godine izgrade ili kupe neku postojeću adekvatnu halu kako bi na postojećoj
lokalciji imali samo livenje, dok bi u novoj bila kontrola i obrada. Dilema im je da li im je
jednostavnije, brže i ekonomičnije da objekat izgrade ili neki kupe, pošto žele da što pre rade sa
većim kapacitetima. Čim dođe do realizacije navedenog plana verovatno će kupiti novi livački
karusel. U ovoj godini očekuju proizvodnju veću za 20 – 30 odsto i zapošljavanje još 50 do 60 novih
radnika. Inače, 2011. godine fizički obim proizvodnje bio je veći za 30 odsto u odnosu na predprošlu
godinu. Rad je organizovan u tri smene, nema osipanja radne snage, a najmanje mesečne zarade su
između 25.000 i 30.000 dinara neto. Prethodna godina je u finasijskom smislu bila najbolja od svih
dosadašnjih i od kada je na čelu firme sadašnji direktor Didier Monšan firma beleži isključivo profit,
što pre njega nije bio slučaj. Nameravaju da ove godine uvedu i standard iz oblasti informacionog
sistem ISO 27002.
„Le Belier Kikinda“ odličan je primer društvene odgovornosti prema lokalnoj zajednici,
pogotovo u aspektu davanja materijalne podrške institucijama i organizacijama koje okupljaju i rade
sa decom. Tako su jesenas livci aluminijumskih delova za automobilsku industriju odlučili da
pomognu Dečjem odeljenju bolinice u Kikindi nabavkom računara, pomogali su i održavanje
pojedinih koncerata gradskog dečijeg hora „Čuperak”, a najmlađoj muškoj selekciji košarkaškog
kluba "Kikinda" su kupili garnituru od tridesetak dresova, kako bi mali kikindski košarkaši nastupali
jednobrazno na turnirima mini – basket lige. Takođe, zaposlenima, čija deca pohađaju školu,
26
odobravaju izvesnu sumu novca za kupovinu školskog pribora i udžbenika čime delimično pomažu u
njihovom školovanju.
Na različite načine stimučišu i svoje zaposlene. Biraju radnika meseca – koga novčano
nagrađuju u bruto iznosu od 7.000 dinara, kao i tim meseca – proizvodnu liniju koja ima najbolje
radne rezultate ( čine ga 15 ljudi koje nagrade sa po 4.000 dinara bruto dodatkom na platu ). Takođe,
daju beskamatne kredite zaposlenima do 300.000 dinara mesečno, nagrađuju svakog ko inovacijama
ostvari uštedu na poslu, a za stalnost na poslu daju stimulaciju dva puta godišnje: u junu 10.000
dinara, i u decembru 15.000 dinara. Plate su redovne, i isplaćuju se jednom mesečno do 07. u
mesecu. Imaju povoljnu starosnu strukturu zaposlenih, a prosečna starost u firmi je 30 godina.
Osnovna primedba im je da je, u odnosu na rad firme u Mađarskoj, u Srbiji veoma spora
državna administracija i da kada bi to bilo drugačije, poslovanje ovde bi bilo još zanimljivije za
strane investitore.
Livnica “Kikinda”
Požar koji je 14. novembra uveče izbio u fabričkoj hali
d.o.o. “Automobilska industrija” – koja radi u sastavu Livnice
“Kikinda” uticao je na stanje u ovom privrednom društvu. Havarija
je nastala usled pucanja hidraulične instalacije i nekontrolisanog
isticanja ulja u hidrauličnoj pumpnoj stanici. Ulje, pod pritiskom od
110 bara, se raspršilo i upalilo nakon kontakta sa usijanim
odlivcima u kalupima na trasportnoj liniji. Naime, pod tolikim
pritiskom ono se ponaša kao benzin i zato se lako upalilo i to je
razlog požara. Nezvanično, materijalna šteta procenjena je na
nekoliko desetina miliona dinara, a u požaru je izgoreo deo linije
nekadašnje livnice „IDA“, kao i krov iznad nje, srećom sve je
prošlo bez ljudskih žrtava. Zbog toga je deo proizvodnje prebačen
iz te u druge proizvodne celine ( „ Topli delovi “ i ostale ). Inače,
“Automobilska industrija” je posebno važna jer se u njoj rade odlivci za “Ford”, a zaposleni u tom
delu preraspoređeni su da rade na druga radna mesta ili su na prinudnom odmoru.
I pored toga 2011. godina je bila zadovoljavajuća, sačuvani su kupci, zarade su isplaćene a
proizvodnja je povećana za 10 – 15 odsto. U sistemu “Cimosa” u Srbiji ( Livnica “Kikinda”, te
fabrike u Sečnju, Mionici i Novom Kneževcu ) radi 2.550 ljudi, od čega ih je oko 2.000 u Kikindi.
Većinski vlasnik “Cimosa” je država Slovenija, što se do sada pokazao kao dobar model za najveća
slovenačka preduzeća. Treba reći da je u sistemu u Srbiji neproizvodni deo sveden na minimum
ispod 10 odsto ukupnog broja zaposlenih. Fizički obim proizvodnje u Livnici “Kikinda” je oko 3,8 –
4 miliona evra mesečno. Očekuju da će 2012. godina biti teža, ali planiraju i povećanje fizičkog
obima proizvodnje u drugoj polovini ove godine, s tim da se nadaju da će, najkasnije do leta,
osposobiti u požaru uništenu liniju, te da će zaposliti dodatnih 150 – 200 ljudi. Deo pozicija, koje se
sada rade u okviru sistema van Kikinde, bi trebao da bude vraćen ovde.
Kao osnovnu primedbu uslovim privređivnja ukazuju na dug rok za povraćaj sredstava za
izvezenu robu inostranstvu ( zakonski rok je 45 dana ) i predlažu stimulacije koje ne moraju direktno
da budu u novcu, već mogu da se ogledaju kroz smanjenje poreza i doprinosa, PDVa ili carnina.
Takođe, oko 40 odsto repromaterijala nabavljaju u Srbiji i to se cena stalno menja, za razliku od
insotrane – koja je u evrima i fiksna je. Npr. kada bi svo gvožđe uvozili iz Rumunije ono bi im bilo i
do 15 odsto jeftinije, ali to nije moguće zbog uvoznih limita i dozvola.
“TPS Novi Kneževac”
U ovom preduzeću, koja je deo “Cimos Grupe”, su se više okrenuli poljoprivrednom
programu nego uslugama, koje su dominirale protekle dve godine. Prodaja im dobro ide, a od juna
27
prošle godine su pojačali tempo poljoprivrednog programa bez pravljenja zaliha. Imaju 53
zaposlena, što je za 10 osoba manje, ali za postojeći broj ljudi ima dovoljno posla. Imaju velika
očekivanja za 2012. godinu, dobre su narudžbine, a proširili su u poljoprivredni proizvodni program
za dve vrste plugova za motokultivatore ( planiraju da rade sedam vrsta ) i prikolicu od tri tone za
traktor “Tuber 40”. Planiraju da osvoje proizvodnju utovarivača i priključke za ovaj traktor, s tim da
neke priključke već rade za motokultivatore. Proizvodnja se u fazama transferiše iz Labina u Novi
Kneževaac, ali se, već sada, puno toga radi ovde.
Sa dobavljačima imaju korektan odnos, s tim da imaju i bolje
cene materijala koji nabavljaju. Rade u dve smene, a u decembru, zbog
narudžbina, radili su i subotom. Ukoliko bude nastavljena dinamika
poslova biće dodatnog zapošljavanja. Prodaja ide 50 odsto preko TPS
Labin, dok ostatak plasiraju oni direktno na tržište BiH, Makedonije,
Slovenije, Rumunije, Nemačke, Španije i Maroka. Od ukupne
proizvodnje 75 odsto je namenjeno izvozu. Planiraju da nabave
plazmu za sečenje, da više ne bi morali uslužno da im drugi to rade.
Motokultivatorski program je u datim prostornim uslovima realniji od
traktorskog. Radiće i prikolice od četiri i pet tona, kao i one uže (širine
od 1,5 metara ) za vinograde. Problem im da nađu mašinskog inženjera u Novom Kneževcu. I dalje,
ali manje, rade bravarske poslove na održavanju u Livnici “Kikinda”.
“Grindex”
„Grindex“ d.o.o. iz Kikinde je privatno proizvodno privredno društvo čiji je osnivač i vlasnik
Jovan Bulatović iz Kikinde, dugogodišnji privrednik i nekadašnji predstavnik Livnice „Kikinda“ u
Ruskoj Federaciji. Nakon promene orijentacije u proizvodnji Livnice, a usled vlasničke
transformacije najvećeg severnobanatskog preduzeća, Bulatović je 2003. godine osnovao firmu za
proizvodnju alatnih mašina sa ciljem da radi na tržištu Rusije i bivšeg Sovjetskog Saveza gde je
nekada prodato mnogo alatnih mašina iz Srbije. Iskustvo stečeno na tom tržištu, a s obzirom da je
postojalo značajno interesovanje partnera iz Rusije za alatne mašine, pre svega brusilice, Jovan
Bulatović je iskoristio da svoju firmu pozicionira na tom za našu privredu, velikom i nedovoljno
iskorištenom tržištu. Od preduzeća koje je u početku radilo u prostorijama nekadašnje „Jugokože“
sa nekoliko zaposlenih, do respektabilnog izvoznika sa sopstvenim prostorom, koji pruža mogućnost
daljeg proširivanja kapaciteta, prošlo je sveka nekoliko godina tako da „Grindex“ danas zapošljava
35 osoba različitog profila metalske i drugih struka, od čega su i dva mašinska inženjera. Godišnje
proizvedu do 20 alatnih mašina, zavisno od složenosti, ukupne vrednosti do 2.000.000 evra.
Firma je izvozno orijentisana, a njeno glavno tržište je Ruska Federacija, u kojoj su u
proteklih nekoliko godina prodali alatne mašine u vrednosti od nekoliko miliona evra ( 2009. godine
2.015.00 €; 2010. godine 670.000 €; 2011. godine 811.000 € ).
Inače, „Grindex“ pravi različite vrste hidrauličnih i CNC brusilica za unutrašnje i spoljno
brušenje, kao i brusilice za specijalne namene koje odlikuje visok stepen preciznosti brušenja
tačnosti do pet mikrona (i do 0,05 µm). Oni su jedna od pet svetskih firmi koje se bave
proizvodnjom ovakvih mašina alatki. Brusilice izrađuju nadgradnjom otkupljenih korišćenih mašina
alatki, gde postolja bez unutrašnjih naprezanja predstavljaju potrebnu osnovu za postizanje
projektovane visoke tačnosti obrade. Kod njih se obavlja laka mašinska obrada, a upravljački sistem
(CNC) proizvedenih mašina alatki čine Siemensove jedinice.
Ovo kikindsko privredno društvo smatramo važnim za metalski kompleks severnog Banata,
pa i šire, jer su se pozicionirali i zadržali na tržištu Rusije u vremenu kada je srpska proizvodnja
alatnih mašina skoro u potpunosti bila potisnuta sa tih prostora usled jeftinijih mašina sa Dalekog
Istoka. Prodaju na tržištu Rusija, Belorusija. Razmatraju tržište Kine, za koje su potrebna određena
partnerstva i dodatni stručni kadrovi...
28
Poseduju poslovni prostor na dve lokacije, jedna je prema Nakovu ( bivša “Jugokoža” ) i to
hala površine 900 kvadrata, a druga je na prostoru nekadašnjeg “Agroservisa”. Prostor je ukupne
površine od 3,6 ha, od čega 2.000 m2 čine hale. U planu je izgradnja započete hale od 675 metara
kvadratnih i za to je potrebno ulaganje od približno 100.000 evra.
“Šole” Kikinda
Jedan od najznačajnijih srpskih proizvođača komunalnih
kontejnera u prošloj godini imao je veću produkciju, a vlasnici firme
zadovoljni su i kako je ona završena u poslovnom smislu, jer im je
prihod bio između 350 i 380 miliona dinara. Proizvode kontejnere
različitih dimenzija pa i one kapaciteta od 35 – 40 m3. Osim za izvoz za
poznatog austrijskog partnera, uspostavili su i saradnju sa domaćim
komunalnim preduzećima da za njihove potrebe rade manje kontejnere
za kolektivno stanovanje. Preko jedne francuske firme u Srbiji rade za
austrijskog “Werner Webera” i to ne samo velike, nego i manje kontejnere. Isplativije im je da rade
preko te firme, nego direkto da izvoze zbog toga što ne gube na kursnim razlikama i što ne plaćajum
inače skupe, špediterske troškove. Za ovu godinu imaju 10 odsto više ugovorenog posla i to ne samo
za stranog partnera već i za NIS, a očekuju i posao za izradu “ekoloških tacni” za EPS. Očekuju da
će prihod u ovoj godini biti oko 500 miliona dinara.
Tokom prošle godine povećali su svoj radni prostor kupivši zemljište od lokalne samouprave,
gde su napravili farbaru i magacin. Jedna od značajnijih investicija im je bila i nabavka mašine za
savijanje lima, velike makaze, dva viljuškara, deset aparata za varenje i njihova vrednost je 150.000
evra. Ukupna investicija sa place mi izgrađenom halom vredna je 400.000 evra. Planiraju da kupe i
mašinski park susednog “Jedinstva” kako bi imali mogućnost za još veću produkciju.
Svake godine povećavaju fizički obim proizvodnje i isporuku Austrijancima:
Godina
Broj isporučenih šlepera
2009.
170
2010.
208
2011.
259
2012. Plan
300
Zapošljavaju 57 osoba i najveći problem su im varioci. Plate su od 2007. godine redovne,
oko Nove godine isplatili su i polovinu tzv. trinaeste plate, a od 01. februara zarade su povećane za
15 odsto. I pre ovog povećanja recimo varilac je zarađivao oko 40.000 dinara mesečno, dok npr.
spremačica ima zagarantovanu minimalnu zaradu. Potrebno im je još 15 radnika, jer sa postojećim
brojem ne mogu da postignu sve narudžbine. Imaju četvorobrigadno radno vreme, tako da se radi po
12 sati.
„Stara livnica Čoka“
Protekla godina je bila dobra u poslovnom smislu
za ovo metalsko preduzeće, jer su ostvarili sve što su
planirali. Imali su rast proizvodnje, a povećali su i
kapacitete, s tim da su veoma oprezni sa investicijama,
iako planiraju određenu modernizaciju. Tako su recimo
2010. proizveli otprilike 195 tona odlivaka, dok su prošle napravili 300 tona. Liju nodularni ( 80
odsto ) i sivi ( 15 odsto ) liv, a pet odsto čini silumin ( obojeni metali ). Cene odlivaka nodularnog
liva su niske 1,78 – 1,8 evra / kg i rade ga za brojne partenere u Srbiji: Rudnap, Metalogradnju, BM
Inđija ... Proizvode odlivke nodularnog liva finoće od 600 do 1.000. Firma radi u jednoj smeni,
odnosno i sa polovinom druge koja zapravo priprema materijale za rad prve. Što se tiče obojenog
liva jedini kupac im je „ATB Sever“ iz Subotice, čiju su maticu firmu (ATB ) kupili Kinezi. U
29
livnici smatraju da će dešavanja sa US Steelom u Smederevu odraziti na čitav srpski metalski
kompleks. Inače, poskupljenja energenata i drugih inputa imali su značajnog uticaja tokom prošle
godine na njihovo poslovanje.
Proizvode male serije, do 2.000 – 3.000 komada i nemaju konkurenciju u Vojvodini. Imaju
30 zaposlenih, što je za 20 više nego kada su počeli 2006. godine. Nemaju velikih kredita, sem
jednog od Fonda za razvoj u visini od 10 miliona dinara, od kojih je šest već plaćeno. Tokom ove
godine planiraju da reše problem sa grejanjem u pogonima i to će biti investicija od 40.000 evra.
Takođe, pokušače i da pronađu bolje plaćene narudžbine i da ostvare blagi rast fizičkog obima
proizvodnje do 10 odsto u poređenju sa prošlom godinom.
Inženjering
„NovUm“ Kikinda
Firma je imala dosta posla u 2011. godini, ali je veliki problem naplata. Godišnji promet im
je bio oko 350.000 evra, a sredinom januara ove godine imali su potraživanja od blizu 150.000 evra.
Npr. samo „Goša“ im duguje oko 100.000 evra. Postoje dužnici od kojih ne mogu da naplate već dve
godine, tako da su više zainteresovani za poslove sa strancima zbog sigurnije i lakše naplate. Kako je
reč o skupim postrojenjima i opremom, ne mogu odjednom da fakturišu sve pošto naplata kasni, a
opterećeni su time da PDV moraju odmah da plate. Tokom prošle godine nisu imali probleme sa
inspekcijom zbog postavljanja kontejenera sa opremom ispred njihove poslovne zgrade na ulici,
mada je to ranije bio slučaj. Pošto nemaju dovoljno prostora moraju tako da rade, jer veoma skupa
oprema, koja se nalazi u kontejnerima, uvek mora da bude pod ljudskim i video nadzorom.
Imaju 15 zaposlenih od kojih su petoro inženjeri i jedan sa
višom tehničkom školom. Tokom prošle godine zabeležena je veća
potražnja za opremom koju proizvode, dok je 2010. bila sa velikim
padom. Ove godine, za sada, je opet manje interesovanje za
nabavku opreme koju proizvode, jer je manje investicija. U
inostranstvu rade preko „Goše“ iz Smederevske Palanke, a
samostalno imaju potpisan ugovor sa firmom iz Hrvatske, ali realizacija tog posla još nije započela.
Zanima ih tržište Rumunije, ex Jugoslavije i bivšeg SSSRa.
„TIM“ Kikinda
Veliki prošlogodišnji problem u vezi sa naplatom potraživanja iz Makedonije rešili su uz
pomoć predstavništva Privredne komore Srbije u Skoplju, a posredstvom Regionalne privredne
komore Kikinda. Ostalo je da naplate još 23.000 evra, ali je utvrđena dinamika naplate koju sada
makedonska strana poštuje. „TIM“ ima osam zaposlenih, bave se inženjeringom i održavanjem
kapaciteta za ciglarsku industriju. Mada imaju pozitivan bilans nisu zadovoljni prošlom godinom.
Npr. 2010. su imali petoro zaposlenih i prihod od pet miliona dinara, a prošle godine su sa osmoro
zaposlenih zaradili upola manje. Jednostavno, kriza je, nema investicija, nikome ne duguju, osim
sebi, jer su morali da smanje plate zbog nemogućnosti naplate izvršenih poslova, ali i obaveze
plaćanje PDVa po fakturisanju. O tome koliko je malo investicija govori primer da kada su 1990.
godine počeli da rade nisu mogli da postignu sve ni na području Vojvodine, a da danas nema posla
ni na teritoriji bivše Jugoslavije. Inače, tvrde da u Srbiji nemaju konkurenciju u proizvodnji
opekarske procesne opreme.
Trenutno rade veći posao u Vlastonicu gde fabrika crepa „Mladost“ iz Leskovca gradi
fabriku u kojoj instaliraju novu liniju. Na području Kraljeva imaju veliko nenaplaćeno potraživanje i
neplaćanje ističu kao veliki problem naše privrede, te predlažu da se zakonski reši da oni koji ne
plaćaju svoje obaveze nemaju pravo na bilo kakvo poresko oslobađenje. Kredit od 3,5 miliona
dinara, uzet januara prošle godine zbog PDVa, vratili su u potpunosti. Vrlo obazrivo pristupaju
30
novim poslovima iz bojazni od mogućnosti da izvršeni posao i naplate. Trenutno, inženjering nije taj
koji donosi kontinuirane prihode, jer tu je proces investiranja sopstvenih sredstava i njegovog
povraćaja sa akumulacijom dugotrajan, pa razmišljaju o dopunskom poslu koji donosi brži obrt.
„Dukareli“ Čoka
Tokom prošle godine uspeli su da se izvuku iz krize u koju su dospeli jer nisu mogli da
naplate svoja potraživanja. Radnicima je ukinut minimalac, a vlasnik je isplatio pet zarada koje su
kasnile. Zapošljavaju 32 osobe. Inače, proizvode opremu za prehrambenu industriju, rade za mnoge
konditorske firme u Srbiji, a najbolju saradnju su imali sa kikindskim „Baninijem“ za koga tvrde da
je najzaslužniji za razvoj njihove firme.
Zbog nedostatka investicija na srpskom tržištu, očekuju
tešku poslovnu godinu, koja će biti za preživljavanje, ukoliko
ne bude nekih izvoznih poslova. Nešto su već počeli da izvoze
za Italiju i Austriju, a pregovaraju i sa Amerikancima.
Ciklus proizvodnje linija za prehrambeni ili neku drugu
industriju je dug i traje i do pet meseci. Problem nastaje
plaćanjem PDVa odmah po ispostavljanju fakture, jer naplata
ne ide tom dinamikom. Da bi to premostili morali bi da uzmu
kredit, čime automatski gube 10 odsto zarade. Sem toga,
akumulacija je inače mala, jer ih država stalno tera da se
zadužuju kod poslovnih banaka. Takođe, prošle godine poskupeli su energenti, gorivo...
SZTR „Pavlov“ Kikinda
Ovaj značajni severnobanatski proizvođač plastenika u prošloj godini imao je mnogo
problema ne sa plasmanom i naplatom, već sa krađama. Vlasnik, Mihajlo Pavlov – koji se u
preduzetničke vode otisnuo početkom devedesetih, je čak razmišljao da izmesti proizvodnju iz Srbije
u Bosnu ili Rumuniju, jer su krađe bile stalne, a počiniocu su ostajali nekažnjeni. U prethodne dve –
tri godine čak šest puta su ga pokrali, a vrhunac je bila ona proletošnja, koja se desila uoči isporuke
plastenika za kupca iz rumunske luke Konstanca.
Mihajlo Pavlov je proizvođač plastenika, preduzetnik iz Kikinde, koji je uspeo da se dobro
snađe ma tržištu Rumunije i Bosne i Hercegovine. On nije veliki komercijalista, niti znalac
ekonomskih nauka ni marketinga, već dobar majstor sa višedecenijskim iskustvom stečenim radom,
tako da njegove plastenike zapravo prodaju cena i kvalitet. Njegova radionica se nalazi na dve
lokacije, u okviru porodične kuće u Kikindi, ali i van grada na vikendici, koja je stalno meta pljačke,
s tim da je ona najveća bila ta koja je prelila čašu upropastivši mu već dogovoren posao vredan
20.000 evra. Prema njegovim rečima policija je dolazila i ranije, napravili bi uviđaj, sačinili
zapisnik, i time se najčešće završavalo, a radionica je najčešće bila meta onih koji kradu gvožđe da
bi ga kasnije prodali kao sekundarnu sirovinu. U nekim prethodnim situacijama, kada bi i policija
našla to što je kod njega ukradeno, savetovano mu je da sam podnese krivičnu prijavu i tuži
počinioca, jer je procenjeno da je krađa bila male vrednosti.
Proletod je ukradeno je sve što je moglo da se odnese: delovi plastenika, navodnjavanje za
plastenike, sto kilograma zateznih žica, butanske lampe i boce, kablovi, kompresor za farbanje, čak
su mi počupali instalacije i odneli trimer kosačice. Ukradeni su gotovi segmenti koje je trebao da
odnese u Konstancu i da ih tamo montira ( šest plastenika ).
31
Hemijska i naftna industrija
MSK“ Kikinda
Tokom 2011. godine u „MSK“ proizvodnja je bila aktivna u periodu od 01. avgusta do negde
sredine novembra. Inače, prethodno je proizvodnja zaustavljena 03. oktobra 2010. godine. U toku je
finasijsko restruktuiranje „MSK“, pošto je donet zaključak da se uđe u konverziju obaveza i da se po
Zakonu o privatizaciji firma proda po modelu javnog tendera ili da joj se nađe dobar strateški
partner. Tokom drugog kvartala trebalo bi da se izvrši izbor konsultanta i predpostavke su da bi
proces vlasničke transformacije mogao da bude završen do kraja ove godine. Inače, do 31. marta bi
trebao da bude završen postupak konverzije duga u kapital u vlasništvu JP „Srbijagas“ i Republike
Srbije. Kada je reč i strateškom partneru, najbolji bi bio onaj koji može da obezbedi kontinuitet u
snabdevanju prirodnim gasom i nameru da nastavi proizvodnju, a država će voditi računa da ovog
velikog izvoznika proda upravo takvima. Boraveći prošle godine u „MSK“ direktor „Srbijagasa“
Dušan Bajatović je izjavio da investicioni ciklus u „MSK“ nije tako velik.
On može da se kreće u pravcu veće energetske efikasnosti, ali i da se naš
domaći gas uglavnom preusmerava na „MSK“. To bi rešilo i neke tehničke
probleme koje ima „Srbijagas“ i on je takvog sastava da bi količina
proizvoda, koju sa svojom tehnologijom mogu da proizvedu u Kikindi, bila
veća od komponente iz ruskog gasa.
„MSK“ ima 530 zaposlenih, zarade nisu znatnije povećavane već pet
godina i postotak troškova zarada u ukupnim troškovima je zanemarljiv.
Kada rade punim kapacitetom mogu da ostvare prihod od 100 miliona evra i da proizvedu 120.000
tona metanola namenjenog prodaji i 95.000 tona sirćetne kiseline najveće finoće. Prošle godine
proizveli su 29.155 tona metanola i 17.467 tona sirćetne kiseline.
„MSK“ je veliki potrošač gasa i u punom kapacitetu dnevno im je potrebno cca 800.000
kubika. Osim cene gasa, na isplativost proizvodnje utiče i odnos dolara i evra na svetskom
bankarskom tržištu, jer se metanol i sirćetna kiselina prodaju u evrima, a cena uvoznog gasa
obračunava u američkim dolarima.
NIS Gazpromneft pogon „Severni Banat“ Kikinda
U pogonu NISa u Kikindi zadovoljni su prošlom
godinom, jer su povećali proizvodnju, a firma je počela da
ostvaruje svoje ciljeve da proširuje proizvodnju na
pogranične delove Rumunije i Mađarske. Naime, upravo je
NIS počeo da otkupljuje koncesije za eksploataciju nafte i gasa u susedstvu i to radi ova srpska
kompanija u većinskom ruskom vlasništvu. Vlasnik ima velike planove kada je prostor severnog
Banata u pitanju. Tako planiraju i već o tome razgovaraju sa Vladom Srbije o preuzimanju „MSK“,
ali razmatraju i mogućnost pravljenja velikog podzemnog skladišta gasa u Mokrinu, daleko većeg od
postojećeg u Banatskom Dvoru. To potencijalno skladište moglo bi da pokriva značajan deo srednje
Evrope i zbog toga je to veoma značajan projekat. To bi značilo da bi se gas dopremao iz Rusije i
skladištio u Mokrinu, odakle bi ga dalje prodavali. Takođe, vode se i razgovori i o kupovini
„Srbijagasa“ od strane NIS Gazpromefta. NIS vrši istraživanja u Ruskom Selu i Banatskom Velikom
Selu na bušotinama koje su ranije pronađene, ali, do sada, nisu eksploatisane. Planovi za
eksploataciju koncesionih nalazišta u Rumuniji podrazumevaju da bi takve bušotine bile povezane
cevima, i da bi se ta nafta, preko Kikinde, transportovala u Srbiju, dok bi se nađeni gas ( zbog toga
što je transport gasa teži ) prodavao odma tamo. Kada bude otpočela zajednička eksploatacija nafte u
pograničnim delovima Rumunije najveći severnobanatski grad bi, zbog svog položaja i značaja,
ponovo mogao da bude jedan od upravnih centara i sabirni centar NISa. Kada je reč o interesovanju
za „MSK“ ono potiče odatle zato što je procenjeno da na teritoriji Pogona „Severni Banat“ ima
32
dovoljno gasa potrebnog za rad ovog proizvođača metanola i sirćetne kiseline i da bi takva
proizvodnja bila najrentabilnija, pod uslovom da je isti vlasnik gasa i fabrike za njegovu preradu.
Koliko je delovanje naftaša važno za opštinu Kikinda govori i podataka da oni pune opštinski
budžet sa trećinom prihoda. Istina, rudna renta u Srbiji je mala, svega tri odsto ( pola ide državi, a
pola lokalnoj administraciji ), dok je u državama u okruženju i do 12 odsto, ali i takva predstavlja
značajan izvod prihoda lokalne samouprave. Pogon „Severni Banat“ je u 2011. godini ostvario
prihod od 300 miliona evra. Praktično 41 – 42 odsto srpske proizvodnje nafte i oko 40 odsto domaće
proizvodnje gasa realizuje sa na ovom području. Praktično Pogon „Severni Banat“ donosi najveću
zaradu NIS Gazpromeftu.
Struktura eksploatcije nafte i gasa u Srbiji po regionima:
Region
Procenat eksploatacije
Severni Banat
40 %
Bačka
40 %
Ostali
20 %
U pogonu radi 252 stalno zaposlene osobe, dok ih je 11 preko uslužnih delatnosti. Plate
zaposlenih su iznad republičkog proseka, zaposleni imaju stimulacije za prekovremeni rad i ostale
beneficije koje ovakav fizički rad, na otvorenom, donosi. Praktično, najviše inženjera u NISu radi u
pogonu u Kikindi. U proteklih šest godina iz firme je otišlo 200 ljudi, a oni koji su postali tehnološki
višak dobili su otpremninu u visini od 750 evra po godini staža. U ovoj godini planiraju da fizički
obim proizvodnje bude veći za minimalno pet odsto.
„Blik Produkt“ Kikinda
Ova uspešna kikindska privatna firma po prvi put je imala pad u proizvodnji, što je odraz
pada životnog standarda stanovništva i smanjene potrošnje suhomesnatih proizvoda. Ranijih godina
imali su porast u visini između 20 i 30 odsto, da bi prošle godine pad bio 6,5 odsto. Ukupan prihod
im je 2011. godine bio 130 miliona dinara, dok je godinu pre toga on iznosio 144 miliona dinara.
Imaju 37 zaposlenih, od kojih je petoro na određeno vreme.
Tokom cele godine smanjene su
porudžbine od starih velikih kupaca iz mesne
industrije u Srbiji ( IM „Topola“ Bačka
Topola, „Carnex“ Vrbas...) i okruženju
(„Lijanović“ – BiH, koji je bio zastupljen čak sa devet odsto u sveukupnoj prodaji ). Sa druge strane
pojavili su se problemi u naplati sa novim kupcima, što je bio dodatni problem. Da bi se izborili u
ovakvoj situaciji novim kupcima daju i nižu cenu ukoliko plaćaju avansno ili u kraćem vremenskom
periodu. Takođe, pošto „Blik Produkt“ uvozi sirovine za proizvodnju, cena njihove ambalaže menja
se zbog slabljenja dinara prema evru, ali je problem taj što neki domaći kupci ne žele da se „vezuju“
za cenu u evrima, pa samim tim imaju dodatni problem. Firma je završili investicioni ciklus, tako da
sem održavanja nemaju većih ulaganja, a trenutna iskorišćenost kapaciteta je oko 30 odsto. Na
tržištu se pojavila i određena količina jeftine troslojne ambalaže, neproverenog kvaliteta, tako da je
deo njihovih kupaca pokušao i sa tom robom, ali su im se vrlo brzo vratili jer ne mogu da dobiju
sertifikat o zdravstvenoj ispravnosti robe ukoliko je spakuju u takvu ambalažu.
Zbog postojećeg stanja krenuli su i sa novim proizvodima: dupleks folijom za testenine i
ambalažu za zrnasta pakovanja. Ona je nešto jeftinija, ali u firmi smatraju da je važno da su im
kapaciteti što više uposleni i da to što proizvedu mogu i da prodaju i naplate. Planiraju da mesečno
proizvedu oko 10 tona ove ambalaže. Kada je reč o proizvodnji lekovitog bilja, taj pogon malo radi i
to samo „anđeliku“ i „kleku“, zato što je smanjeno interesovanje iz inostranstva. Inače kvalitet ulja
proizveden u tom pogonu je prvoklasan, a da bi se omasovila proizvodnja, neophodno je i da se
ugovori proizvodnja lekovitog bilja na ovom području.
33
„Gi Grapix“ Kikinda
Ova italijanska firma deo je „SEA Group“ i u Kikindu su došli u decembru 2006. godine,
kupivši tada nekretnine bivšeg DP „Prevoz“ iz Kikinde. Sve potrebne dozvole su dobili tek maja
2011, da bi započeli proizvodnju juna prošle godine. Posle nekoliko godinja sporog rešavanja
problema sa dozvolom za rad, opština Kikinda im je mnogo pomogla, tako da su, ne samo započeli
proizvodnju, već i kupili novi, veći objekat – nekretnine bivšeg „25. maja DMK“ gde nameravaju da
dislociraju proizvodnju do juna ove godine. Bave se reparacijom toner kaseta i kertridža, a imaju u
planu i da štampače i tonere ubuduće recikliraju. Iz toga razloga su im postojeći objekti nedovoljni i
zato su kupili nekadašnji „25. maj“. Takođe, imaju nameru da, u zavisnosti od zakonske regulative u
Srbiji, pokušaju da budu centar za sakupljanje elektronskog i toner otpada i to su im srednjeročni
planovi. Dosadašnje investicije vredne su milion evra. Takođe, planiraju i da investiraju u separaciju
delova kertridža, upravo da bi mogli da rade i reciklažu.
Njihov najveći problem do sada, kako tvrde, bila je sporost administracije u dobijanju
potrebnih dozvola. Smatraju da je to veliki problem za sve investitore, pogotovo strane i da bi država
morala da otkloni te birokratske prepreke. Takođe, imaju problem i sa krađom na lokalitetu bivšeg
„25. maja“ gde ljudi iz okruženja, bez obzira na prisustvo fizičko – tehničkog obezbeđenja, stalno
kradu sekundarne sirovine koje se nalaze u fabričkom krugu.
Proizvode isključivo za izvoz i za sada, zapošljavaju 47 radnika, sa tendencijom da ih na
novoj lokalciji sledeće godine, kada budu poslovali sa većim kapacitetoma, ukupno bude 200.
Sugerišu da bi u opštini trebao da postoji sektor za investitore koji bi privrednicima omogućavao da
brže dođu do potrebnih saglasnosti i dozvola. Novac koji ulažu nisu bankarski krediti od banaka iz
Srbije, već direktno finasiraju iz Italije. Kako tvrde, za Kikindu su se odlučili zbog blizine granice sa
EU, ali i zahvaljujući privatnom poznanstvu sa njihovim sadašnjim direktorom, inače Kikinđaninom,
Milanom Ristićem, a za Srbiju uopšte zbog niže cene energenata i jeftinije radne snage. Sadašnja
proizvodnja je 6.000 kertridža, a plan im je da proizvode 30.000 mesečno. Robu plasiraju u Italiji i
na tržišti severne Afrike, ali planiraju i tržište bivše Jugoslavije, kao i Nemačke, Francuske i Rusije.
Za efikasniji izvoz potrebna im je bolja infrastruktura, a zanima ih i prevoz železnicom i to
kontejnerski prevoz, radi daljeg transporta brodom.
„Bell Chemicals“ Banatsko Veliko Selo
Firma postoji od 1989.
godine, kada je osnovana trgovinska
firma, da bi proizvodnju započeli
1995. godine. Imali su solidnu
poslovnu godinu, ali im je problem
sa nabavkom sirovina iz Kine, koje
su platili, ali ih nisu dobili, ugrozio
njihovo poslovanje, zbog čega su
morali da uzmu i kredit. Naime, reč
je o uvozu sirovine za antifriz i kada
su im burad isporučena u njima je
bila obična voda. Inače, vrednost
ovog posla bila je 250.000 $. Planiraju i proširenje kapaciteta i zato su kupili zemljište ispred
fabrike, koje opštine plaćaju 16.000 evra po hektaru. Zapošljavaju oko 30 radnika.
Ovaj proizvođač motornih ulja, antifriza i tečnosti za vetrobranska stakla izvozi, osim na
tržišta bivše Jugoslavije – gde najviše izvoze ( Slovenija 230.000 evra, BiH 200.000 evra,
Makedonija 270.000 evra, Crna Gora ), i u Italiju i Austriju ( preko Slovenije ) i to je šleper mesečno
što je 300 tona, odnosno vrednost te robe na godišnjem nivou je 300.000 – 400.000 evra. Takođe, u
BiH imaju svoju firmu, a prodaju i preko jednog distributera. Od celokupnog asortimana najviše
34
proizvode tečnost za vetrobranska stakla, s tim da su prošle godine uradili više antifriza nego godinu
pre, dok su maziva radili manje i to za svega 60.000 – 70.000 evra. Bazna ulja i dalje uvoze iz
Mađarske i to najčešće autocisternom. Moraju da koriste usluge prevoza drugih, jer teško dolaze do
transportnih dozvola za Mađarsku. Godišnje im je za sirovinu za antifriz potrebno između 600.000 i
700.000 $.
Nemaju problem sa naplatom, odnos prodaje na domaćem tržištu prema izvozu je 65 : 35
odsto u korist domaćeg. Rade za benzinske pumpe u Srbiji: Eco Helenic, Lukoil, OMV, Europetrol,
kao i za trgovinski lanac Metro. Do skoro su radili i sa Molom, koji sada uvozi sve iz Mađarske.
Poslovanje im otežavaju i novi saobraćajni propisi, zbog čega npr. da bi poslali kamion robe u
Beograd moraju da šalju dva vozača.
„Lepenka“ Novi Kneževac
U fabrici ambalažnog papira i kartonske ambalaže kažu da su
imali tešku 2011. poslovnu godinu. Proizvodnja ambalaže i valovitog
kartona se odvija skoro u potpunosti tokom cele godine, dok
ambalažni papir rade sedam, osam meseci godišnje zbog problema sa
plasmanom i nedostatka stare hartije, kao sirovine. Tokom prošle
godine proizveli su 5.800 – 5.900 tona kutija, 13.500 tona valovitog
kartona i oko 10.000 – 11.000 tona ambalažnog papira ( „šrenc“ i
„fluting“ ). U poređenju sa 2010. prošle godine je ostvaren blagi rast
proizvodnje. Da bi imali više sirovine za preradu traže ograničavanje
izvoza starog papira koji u izradi šrenca učestvuje sa 70 – 80 pa i do
100 odsto. Papir distribuiraju u radijusu od 300 km jer je to jedino rentabilno, pošto je cena
transporta velika. Recimo, vrednost kamiona ambalažnog papira za prodaju u Nemačkoj je 6.000
evra, a prevoz do te države košta 1.200 evra. Zbog toga izvoze samo u Mađarsku, tako da mali
procenat od ukupne proizvodnje i prodaju na inostranom tržištu. Imaju 25 – 260 zaposlenih, od čega
je večina na neodređeno vreme. Kao i u većini srpskih preduzeća naplata je problem, tako da su
rokovi plaćanja i do 120 dana, a procenat naplate je 50 – 60 odsto. Zbog čitave situacije mnoge
fabrike ove vrste ambalaže u Srbiji su prestale da rade ( npr. ona u Vladičinom Hanu ) ili su smanjile
kapacitete ( fabrike u Čačku, „Mladost“ u Odžacima ... ). „Lepenka“ ima zaokružen proizvodni
ciklus, od ambalažnog papira do kutija.
Industrija građevinskog materijala
„Toza Marković“ Kikinda
Prethodna im je bila veoma teška
poslovna godina, koja je ostavila posledice
na poslovanje, tako da već 10 godina
zaposlenima nisu povećavali zarade, koje
su već mesecima na nivou minimalca.
Ipak, pozitivno su poslovali, a ukupan
finasijski obim im je bio 27 – 28 miliona
dinara. No, prema njihovim procenama
ova godina će biti još teža u finasijskom smislu, pošto je gradnja u Srbiji skoro potpuno stala. Prošle
godine proizveli su oko 55 – 60 miliona komada crepa, odnosno 2,7 miliona kvadrata pločica. Imali
su oko 700 zaposlenih, ali su povećali na blizu 800 kroz program zapošljavanja „Prva šansa“.
Naglašavaju da imaju dosta starijih radnika. Pločice rade za poznatog kupca i sa njima imaju čak i
višegodišnje ugovore ( „Keramika Jovanović“ iz Zrenjanina i „Enmon“ iz Beograda ). Sa ovim
firmama imaju čvrste ugovore i fiksirane cene u evrima, mada naglašavaju da povremeno to nije
35
idealno rešenje jer su im se inputi više puta tokom godine povećavali. Instalirali su novu liniju za
keramičke pločice.
Najveće izvozno tržište im je Rumunija, dobro rade u BiH i Hrvatskoj, a pomalo i u
Bugarskoj i Albaniji. Problem su im veliki inputi u proizvodnji ( gas poskupeo za 18 odsto ), kao i
potezi državne administracije: prema njihovim rečima AP Vojvodina je uvela takse za podizanje
šuma. Tokom leta su se pojavile i poteškoće u trgovanju sa KiM zbog čega im roba nije prolazila
preko administrativne granice. Tržište KiM je za njih veoma značajno jer kupci plaćaju avansno, ali
ga zbog političke situacije gube i letos su mesec ipo stali sa prodajom tamo. Zbog nesigurnosti u
naplati, kada rade sa novim kupcima u inostranstvu, traže bankarske garancije, odnosno na domaćem
tržištu menice.
„Tozu“ je pratila i loša medijska reputacija. Letos je grupa radnika, zaposlenih preko
studentske zadruge „Metalac“, pokušala, da štrajkuje zbog kašnjenja zarada. Zatim, skoro 80 radnika
privremeno angažovanih preko omladinske zadruge, u dva navrata u junu i julu, dobili su otkaze i
oni su većinom radili na težim poslovima, a kako su to javnosti predočili, ispali su zbog onih, mlađih
od 30 godina, zaposlenih preko programa „Prva šansa“. Ovog proleća su se, opet, medijski oglasili
privremeno zaposleni u „Tozi“, sada jedna trudnica, koja je bila radno angažovana kroz „Prvu
šansu“ i kojoj ugovor nije produžen zbog toga što, kako je izjavila medijima, u drugom stanju. Kako
god, da li je zakon na strani poslodavca ili ne, prošle godine se u javnosti o „Tozi“ pričalo više o
tome nego o jubileju od 145 godina rada nekada najveće jugoslovenske fabrike crepa.
Trgovina
Spoljnotrgovinsko poslovanje u 2011. godini
Privrednici sa teritorije opština Kikinda, Čoka i Novi Kneževac u 2011. godine izvezli su
dobra vredna 140.967.382 evra, što je za 18.323.768 evra manja prodaja na inostranom tržištu u
odnosu na godinu pre. U istom periodu zabeležen je uvoz veći za 9.565.953 evra tako da je,
zaključno sa poslednjim danom prošle godine on bio 62.476.899 evra. Nastavljajući višegodišnju
uspešnu praksu firme iz severnog Banata ostvarila su suficit od 78.490.483 evra. Čitava razlika
nastala je smanjenim izvozom „MSK“ koji je u 2011. stranom tržištu prodao metanol i sirćetnu
kiselinu za nešto više od 7,4 miliona evra što je za oko 35 miliona evra manje nego 2010. godine.
Razlog tome je što je „MSK“ obustavio proizvodnju oktobra 2010, i nastavio je tek avgusta 2011.
godine koja je trajala nešto više od tri meseca. To dokazuje da su ostali najveći izvoznici bolje radili
i više prodavali na stranom tržištu nego u 2010.
Najveći severnobanatski izvoznik je Livnica „Kikinda“, gde, u zbiru njihove dve privredne
celine ( Automobilska industrija i Mašinogradnja ), imaju zarađenih 50.042.999 evra. Potom slede
takođe, iz sektora automobilske industrije, „Le Belier Kikinda“ sa realizovanih 30.861.425 evra, a
zatim proizvođači crepa i keramičkih pločica „Toza Marković“ iz Kikinde sa prihodom od
13.052.481 evra. U samom izvozničkom vrhu nalaze se još i fabrika čarapa „EMMEPI“ sa
12.660.755, „MSK“ sa 7.448.363, „Aleva“ sa 5.923.505; „Kikindski mlin“ sa 5.617.616, „Banini“ sa
5.225.603, „Duvanska undustrija Čoka“ 1.831.133, „Kikindska industrija mleka“ sa 1.095.749 i
„Bell Chemicals“ sa 1.047.745 evra... Čak 64 severnobanatska preduzeća su u tom periodu u 37
zemalja prodavali različita dobra i usluge, a najviše državama Evropske unije: Rumuniji 30.784.947
evra, Sloveniji 23.979.946, Nemačkoj 21.238.477, Mađarskoj 11.197.104, Francuskoj 7.554.794,
Italiji 4.950.534 evra... Drugi po značaju spoljnotrgovinski partner severnobanatskih privrednih
društava je CEFTA region, pa je Bosni i Hercegovini prodata roba vredna 16.052.804, Crnoj Gori
5.280.984, Hrvatskoj 3.820.797, Makedoniji 2.275.798 miliona evra.
36
NAJVEĆI SEVERNOBANATSKI IZVOZNICI
NAZIV PREDUZEĆA
LIVNICA KIKINDA AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA
LE BELIER DOO, KIKINDA
TOZA MARKOVIĆ AD, KIKINDA
EMMEPI DOO, KIKINDA
METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS AD, KIKINDA
ALEVA AD, NOVI KNEŽEVAC
KIKINDSKI MLIN AD SA PO, KIKINDA
BANINI AD, KIKINDA
LIVNICA MAŠINOGRADNJA DOO, KIKINDA
DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA AD, ČOKA
KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA DOO, SAJAN
BELL CHEMICALS DOO, BANATSKO VELIKO SELO
GRINDEX DOO, KIKINDA
BOŽUR DOO, BANATSKO VELIKO SELO
↑
↑
↑
↑
↓
↑
↑
↑
↑
↓
↑
↑
↑
↓
2011.
47.873.278
30.861.425
13.052.481
12.660.755
7.448.363
5.923.505
5.617.616
5.225.603
2.169.721
1.831.133
1.095.749
1.047.745
815.874
654.818
2010.
47.132.763
28.904.272
11.087.903
8.676.138
42.474.938
4.859.637
2.961.918
3.319.723
1.215.359
2.146.383
913.447
689.562
610.396
768.753
Najveći izvozni rast imao je „EMMEPI“ koji je u odnosu na godinu pre zaradio više čak
3.984.617 evra, kao i fabrika crepa i keramičkih pločica „Toza Marković“ koja je nadmašila svoj
izvozni poslovni bilans za 1.964.578 evra više u odnosu na predprošlu godinu. „Le Belier Kikinda“
je takođe prihodovao 1.957.153 evra više nego 2010, a Livnica „Kikinda“ je i, pored prošlogodišnjeg
požara i štete nastale u proizvodnji, zaradila 1.694.877 evra više u odnosu na predprošlu godinu.
Severnobanatska prehrambena industrija takođe je prodala više svojih artikala inostranstvu, pa je
„Kikindski mlin“ zaradio 2.655.698 evra više, „Banini“ 1.905.880, novokneževačka „Aleva“
1.063.868, a „Kikindska industrija mleka“ 182.302 evra više. Povećanje izvoza beleži i proizvođač
motornih ulja i različitih tečnosti za motorna vozila „Bell Chemicals“ za 358.183 evra više.
Najviše deviza zarađeno je prodajom delova za klipne motore 24.859.288 evra, ostalih
delova i pribora za motorna vozila 24.351.126, crepa 12.627.600, ženskih čarapa 11.764.663, delova
za servo i disk kočnice 8.740.406, delova karoserije 5.625.276, metanola 5.271.144, delova menjača
4.724.483, ostalih delova za motore 4.653.496, kukuruza 2.329.974, biskvita i drugih konditorski
proizvoda 2.283.627, začinske paprike 2.182.919, sirćetne kiseline 2.151.306, duvana 1.667.487,
ostalih livenih proizvoda 1.650.039 evra...
Rumunija je najveći spoljnotrgovinski partner severnog Banata u domenu uvoza, pošto je u
ovoj susednoj državi kupljena roba vredna 12.759.828 evra. Za ovom članicom Evropske unije slede
i druge: Italija 5.160.987, Slovenija 4.942.250, Mađarska 4.630.285, Nemačka 3.987.276, Slovačka
2.972.918, Poljska 2.485.289 evra... Od država van evropske dvadesetsedmorice među većim, iz
kojih se uvozilo, su Ruska Federacija – iz koje pazareno za 4.142.449 evra, Makedonija 2.231.916,
Kina 2.035.657, Hrvatska 1.688.072 evra. Ukupno je kupovano u 63 države sveta.
Najveći pojedinačni uvoznici su Livnica „Kikinda“ sa 21.084.584 evra, „Le Belier Kikinda“
sa 12.785.540, „EMMEPI“ 11.781.022, „Aleva“ 2.383.270, „Toza Marković“ 2.174.185,
„Vinoprodukt Čoka“ 2.386.018, „Promedia“ 2.124.400, „Bellchemicals“ 1.861.614, „MSK“
1.389.984 miliona evra... Najzastupljenija robe uvoza su ženske čarape ( poluproizvod ) 11.052.699
evra, legure alumunijuma 9.895.975, nikl 2.712.080, ferohrom 2.360.340, vino u rinfuzu 1.621.054
evra...
37
Izvoz
Uvoz
Ukupn €
o
Saldo
Index
Period - 2011. godina
2009.
2010.
2007.
2008.
2011.
155.169.169
88.237.346
164.259.202
60.753.297
104.430.367
42.170.147
159.291.150
52.910.946
140.967.382
62.476.899
243.406.515
225.012.499
146.600.514
212.202.096
203.444.281
66.931.823
175,9
103.505.905
270,4
62.260.220
247,6
106.380.204
301,1
78.490.483
225,6
88.237.346
60.753.297
250.000.000
200.000.000
52.910.946
62.476.899
150.000.000
42.170.147
Uvoz
Izvoz
100.000.000
155.169.169
164.259.202
159.291.150
140.967.382
104.430.367
50.000.000
0
2007.
2008.
2009.
2010.
2011.
U izvozu je učestvovalo ukupno 64 preduzeća...
Preduzeća izvoza - 2011. godina
Naziv preduzeća
LIVNICA KIKINDA AUTOMOBILSKA INDUSTRIJA
DOO, KIKINDA
LE BELIER DOO, KIKINDA
TOZA MARKOVIĆ AD, KIKINDA
EMMEPI DOO, KIKINDA
METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS AD, KIKINDA
ALEVA AD, NOVI KNEŽEVAC
KIKINDSKI MLIN AD SA PO, KIKINDA
BANINI AD, KIKINDA
LIVNICA MAŠINOGRADNJA DOO, KIKINDA
DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA AD, ČOKA
KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA DOO, SAJAN
BELL CHEMICALS DOO, BANATSKO VELIKO SELO
GRINDEX DOO, KIKINDA
BOŽUR DOO, BANATSKO VELIKO SELO
TPS DOO, NOVI KNEŽEVAC
Ostala preduzeća
Iznos (EUR)
%
47.873.278
34,0
30.861.425
13.052.481
12.660.755
7.448.363
5.923.505
5.617.616
5.225.603
2.169.721
1.831.133
1.095.749
1.047.745
815.874
654.818
632.949
4.056.367
21,9
9,3
9,0
5,3
4,2
4,0
3,7
1,5
1,3
0,8
0,7
0,6
0,5
0,4
2,9
38
U uvozu je učestvovalo ukupno 84 preduzeća...
Preduzeća uvoza - 2011. godina
Naziv preduzeća
LIVNICA KIKINDA AI DOO, KIKINDA
LE BELIER DOO, KIKINDA
EMMEPI DOO, KIKINDA
VINOPRODUKT-ČOKA DOO, ČOKA
ALEVA AD, NOVI KNEŽEVAC
TOZA MARKOVIĆ AD, KIKINDA
PROMEDIA DOO, KIKINDA
BELL CHEMICALS DOO, BANATSKO VELIKO SELO
LIVNICA MAŠINOGRADNJA DOO, KIKINDA
METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS AD, KIKINDA
BANINI AD, KIKINDA
WOOD-MIZER BALKAN DOO, KIKINDA
LEPENKA AD, NOVI KNEŽEVAC
CO. MARKOV, KIKINDA
KMM DOO, NOVI KNEŽEVAC
Ostala preduzeća
Iznos (EUR)
19.652.738
12.785.540
11.781.022
2.386.018
2.383.270
2.174.185
2.124.400
1.861.614
1.431.846
1.389.984
853.299
388.724
311.635
197.700
191.724
2.563.200
%
31,5
20,5
18,9
3,8
3,8
3,5
3,4
3,0
2,3
2,2
1,4
0,6
0,5
0,3
0,3
4,1
Izvoz je realizovan sa preduzećima iz 37 zemalja...
Naziv zemlje
Rumunija
Slovenija
Nemačka
Bosna i Hercegovina
Mađarska
Francuska
Crna Gora
Italija
Hrvatska
Norveška
Republika Makedonija
Kosovo
Bugarska
Ruska federacija
Grčka
Ostale zemlje
Zemlje izvoza - 2011. godina
Iznos (EUR)
30.784.947
23.979.946
21.238.477
16.052.804
11.197.104
7.554.794
5.280.984
4.950.534
3.820.797
2.487.538
2.275.798
1.968.068
1.668.585
1.657.275
1.573.855
4.475.876
%
21,8
17,0
15,1
11,4
7,9
5,4
3,7
3,5
2,7
1,8
1,6
1,4
1,2
1,2
1,1
3,2
39
Uvoz je realizovan sa preduzećima iz 63 zemlje...
Naziv zemlje
Rumunija
Italija
Slovenija
Mađarska
Ruska federacija
Nemačka
Slovačka
Poljska
Republika Makedonija
Kina
Češka Republika
Hrvatska
Velika Britanija
Španija
Francuska
Ostale zemlje
Zemlje uvoza - 2011. godina
Iznos (EUR)
12.759.828
5.160.987
4.942.250
4.630.285
4.142.449
3.987.276
2.972.918
2.485.289
2.231.916
2.035.657
1.831.812
1.688.072
1.414.095
1.308.531
1.293.783
9.591.751
Roba izvoza (prema carinskoj tarifi) - 2011. godina
Naziv robe
Iznos (EUR)
Delovi za klipne motore na paljenje pomoću svećice
24.859.288
Ostali delovi i pribor za motorna vozila, za ind. montažu
24.351.126
(sklapanje)...
Crepovi (krovni) od keramike
12.627.600
Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja, od sintetičkih
11.764.663
vlakana...
Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi za disk-kočnice
8.740.406
Delovi karoserija, ostali
5.625.276
Metanol (metilalkohol)
5.271.144
Delovi menjača, ostali
4.724.483
Delovi za motore, ostalo
4.653.496
Kukuruz, žuti
2.329.974
Biskviti, slatki, čokoladni, ostali
2.283.627
Paprika, drobljena ili mlevena, suva
2.182.919
Kiselina sirćetna
2.151.306
Duvan, delimično ili potpuno ižiljen, duvan sušen u sušari (flue1.667.487
cured)
Ostali liveni proizvodi od gvožđa ili čelika...
1.650.039
Ostala roba
26.084.548
%
20,4
8,3
7,9
7,4
6,6
6,4
4,8
4,0
3,6
3,3
2,9
2,7
2,3
2,1
2,1
15,4
%
17,6
17,3
9,0
8,3
6,2
4,0
3,7
3,4
3,3
1,7
1,6
1,5
1,5
1,2
1,2
18,5
40
Roba uvoza (prema carinskoj tarifi) - 2011. godina
Naziv robe
Iznos (EUR)
Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja, od sintetičkih
11.052.699
vlakana...
Aluminijum, sirovi, legure aluminijuma, sekundarne
7.058.613
Legure aluminijuma, primarne
2.837.362
Nikl nelegirani sirovi
2.712.080
Ferohrom sa 0,05% do 0,5% ugljenika
2.360.340
2.070.699
Vino ostalo od 18% do 22% vol, madeira, sherry i setubal
1.621.054
muscatel
Feroniobijum
1.310.059
Ferovolfram i fero-siliko-volfram
1.304.079
Delovi za motore, ostalo
1.051.475
Reagensi dijagnostički i laboratorijski složeni
1.020.143
Proizvodi sporedni za livenje
949.450
Štapići, vrhovi i sl. za alat od kermeta pločice
938.894
Ostali delovi i pribor za motorna vozila iz tar. br. 8701 do 8705,
885.626
ostali
Ulja teška i ostala ulja za podmazivanje
846.687
Ostala roba
24.457.639
%
17,7
11,3
4,5
4,3
3,8
3,3
2,6
2,1
2,1
1,7
1,6
1,5
1,5
1,4
1,4
39,1
Nastojanja severnobanatske privrede za izvoz na tržište Rusije, Belorusije i Kazahstana
Kada bi čovek posmatrao sa strane
ponudu bilo kom privredniku da njegova roba
može u startu da bude povoljnija od
konkurentske za 20 odsto, verujem da bi se
svako razuman zapitao: pa zašto to neiskoristiti?
Tako verovatno izgleda banalan zaključak donet
nakon sastanka severnobanatskih privrednika sa
trgovinskim predsatvnicima Rusije i Belorusije,
koji je održan u Regionalnoj privrednoj komori
Kikinda aprila prošle godine, jer baš toliko
iznosi razlika na carini za srpsku robu
namenjenu ruskom tržištu u odnosu na onu iz
Evropske unije. Cilj niza ovakvih sastanaka po
Srbiji je pronalazak novih izvoznika, odnosno
partnera na drugoj strani, čime bi se izbalansirao spoljnotrgovinski bilans sa navedenim državama.
Miroslav Mitković, savetnik predsednika Privredne komore Srbije za Rusiju; Jevgenij Kudinov,
direktor Trgovinskog predstavništva Ruske Federacije u Srbiji; Vladimir Grišin, predstavnik
Trgovinsko – industrijske komore Ruske Federacije; Sergej Čičuk – otpravnik poslova Ambasade
Belorusije u Beogradu i predstavnik Privredne komore Belorusije u Srbiji Miloš Vučinić sa
domaćinima obišli su kikindska privredna društva: proizvođača višeslojne ambalaže za prehrambenu
industriju „Blik Produkt“, proizvođača crepa i keramičkih pločica „Tozu Marković“, srpskog
konditorskog giganta „Banini“ i Livnicu „Kikinda“, gde su u razgovoru sa menadžerima ovih
41
preduzeća mogli i lično da se uvere kakvim potencijalima raspolažu neka od najznačajnijih
severnobanatskih preduzeća za potencijalni izvoz na tržište Carinske unije Rusije, Belorusije i
Kazahstana. Na sastanku u Komori sa ostalim privrednicima iz Severnobanatskog upravnog okruga
izneta su iskustva i uputstva kako poslovati sa ovim tržištem, a neke firme, poput „Baninija“ iz
Kikinde su upravo uz pomoć srpskog komorskog sistema uspele da se pozicioniraju na tržištu Ruske
Federacije, gde su sa ruskim trgovačkim lancem „Magnitom“ potpisali trogodošnji ugovor vredan
nekoliko miliona dolara. A koliko je navedeni ruski partner značajan govori i podatak da im je
godišnji obrt preko sedam milijardi dolara i da imaju oko 4000 supermarketa. Takođe, dobar primer
je i novokneževačka „Aleva “ koja se isto okreće prema carinskoj uniji ove tri države. Sergej Čičuk
– otpravnik poslova Ambasade Belorusije u Beogradu naveo je da su Belorusima iz Srbije su
zanimljivi građevinski materijal, boje, lakovi, akumulatori, odeća i obuća.
Za sada je ipak skromno prisustvo severnobanatskih firmi na tržištu Rusije, ali se u ovoj
godini očekuje više pogotovo zbog „Baninija“ koji čak planira da u Moskvi otvori skladište, odakle
će snabdevati i druge okolne države konditorskim proizvodima. U priču se uključuje i Livnica
„Kikinda“ koja je u nekadašnjem Sovjetskom Savezu prodala na hiljade alatnih mašina brusilica, a
sada ima nameru da plasira kompletne livačke linije za proizvodnju auto delova od aluminijuma i
alatnih mašina za obradu livenih delova. Tamo je već godinama prisutan i „Grindex “ upravo sa
alatnim mašinama.
Neformalna trgovina sa susedima
Vreme uoči novogodišnjih i
božićnih praznika sigurno je premija za
trgovce, a potrošnja tih dana, svakako je
odraz kupovne sposobnosti građana i
ukupnog ekonomskog stanja društva. Ali,
ni odloženo plaćanje u domaćim
trgovinama na period od 120 do 150 dana,
različiti popusti, niti akcije za penzionere
često ne mogu da budu dovoljna
konkurencija supermarketima u Segedinu
u Mađarskoj, barem kada je hrana u
pitanju. I prošle godine, uoči Božića po
Gregorijanskom kalendaru, veliki broj
građana Srbije, ne samo iz pograničnih
delova, već i onih iz Novog Sada i
Beograda, kupovao u Tescu, Metrou ili Cori. Automobili subotičkih, kikindskih, bačkotopolskih,
senćanskih i tablica iz Kanjiže, svakako su dominirali na parkinzima velikih tržnih centara, a naše
građane nije mogla da zaustavi čak ni gužva i višesatno čekanje na graničnom prelazu Horgoš –
Reske, da dođu do što jeftinijih prehrambenih i konditorskih proizvoda. Tome svakako doprinosi i
slabljenje mađarske valute – forinte prema evru, jer se, oko Nove godine, za jedan evro dobijalo
između 290 i 310 forinti. Ako tome dodamo i vraćanje tzv. Afe ( PDVa), koja uz sve odbitke bude
još nekih približno 20 odsto u odnosu na vrednost kupljene robe, onda postaje jasno zašto toliko
naših državljana i dalje toliko „preko“ kupuje i pored solidnih uslova kupovine u Srbiji.
Odnos cene i kvaliteta, je na strani naših komšija jer kod nas, ni sa svim mogućim popustima,
nećete kupiti sveži pileći batak i karabatak ( sa leđnim delom ) za 449 forinti ili približno 160 dinara
za kilogram koliko je to u dinarima bilo uoči Nove godine. Takođe, ni sir trapist po ceni od 390
dinara / kg ( 1099 Ft ), ćureći batak za 191 dinar ( 537 Ft ) odnosno karabatak za približno 351 dinar
( 987 Ft ), a kamoli dimljenu svinjsku šunku za nešto manje od 1200 forinti ( skoro 430 dinara ) ili
suvi vrat za 435 dinara ( 1224 Ft ). I nije samo hrana jeftinija, tu su i konditorski proizvodi, ali je kod
42
ove grupe proizvoda zabeležen blagi porast cene. Ipak, kvalitetna čokolada sa krupnim lešnikom od
100 grama teško da može da se pazari kod nas za 72 dinara, a u Mađarskoj ona je toliko i na akciji za
Božić i Novu godinu je koštala 199 forinti.
Sada, s proleća, uoči Uskrsa ponovo su veliki popusti na hranu, slatkiše i sezonsku garderobu
u supermarketima Metro, Tesco i Cora u Segedinu, s tim da je forinta ojačala u odnosu na evro – za
koji se dobija 285 Ft, ali je dinar značajno oslabio prema evropskoj valuti ( preko 111 dinara za
evro), pa se uz stalno povećanje cena goriva i slabljenje dinara snabdevanje iz Mađarske i dalje
isplati, ali ne toliko koliko je to bilo pre.
Kada je u pitanju šoping u supermarketima Metro, Real i Auchan, odnosno u trgovinskom
cntru Iulius Mall u Temišvaru, treba reći da su tamo cene hrane približno iste našim, da je hrana
značajno poskupela u odnosu na pre godinu dana, ali da je i dalje isplativo na akcijama, koje budu i
do 70 odsto, pazariti kvalitetnu obuću i garderobu. Takođe, u Rumuniji je i gorivo nešto jeftinije, ali
i neuporedivo kvalitetnije.
Trgovine u Kikindi
Iako kupovna moć žitelja Kikinde nije baš na idealnom nivou trgovine poštuju kupce i
žiteljima, ovog grada i susednih mesta, izlaze u susret novom ponudom, čestim sniženjima i sa
novootvorenim maloprodajnim objektima. Letos je „Idea“ otvorila još jednu samoposlugu, a
najznačajnija prošlogodišnja trgovačka investicija stigle je pred Novu godinu kada je
„Angropromet“, otvorio novu prodavnicu formata supermarketa u Banatskom Velikom Selu.
Nemački investitor Rudolf Valter izjavio je, prilikom otvaranja novog objekta, da na području
Vojvodine u ovoj kikindskoj i drugim firmama ( „Phiwa“ i „Lurdy“ – novi ime za “Valdi” )
zapošljava preko 600 osoba i da ima u planu da gradi nove supermarkete po Vojvodini. Inače, do
sada, nemački investitor je u „Angropromet“ uložio preko dva miliona evra. Supermarketi van
opštine Kikinda rade pod imenom „Lurdy“ i između ostalog postoje u Subotici, Kanjiži, Senti, Molu,
Temerinu, Zrenjaninu ...
Prema najvama u Kikindi će se, tokom ove godine, navedenim trgovačkim kućama
„Angroprpmet“ i „Idea“, pored „Maxi Delhaizea“ i pridružiti i supermarket „Merkatora“ i to u
prizemlju nekadašnje beogradske robne kuće. Treba reći da je za dvadesetak radnih mesta u
slovenačkoj trgovini konkurisalo čak oko 600 zainteresovanih, što svakako govori o ekonomskim
prilikama u najvećem severnobanatskom gradu. Početkom ove godine zatvoren je trgovinski objekat
„TS Stork Grupe“ koji je radio u nekadašnjem bioskopu „Zvezda “.
„Angropromet “ Kikinda
Ova trgovina na veliko i malo,
prehrambenim artiklima, tekstilom,
obućom, kožom, odećom, te belom
tehnikom postoji od 1956. godine i u
svom sastavu ima četiri supermarketa,
19 marketa ( po modelu većih
komšijskih prodavnica ) i tržni centar u kojoj se prodaje tekstilna galanterija, obuća, bebi oprema i
kozmetika. Imaju ukupno 26 prodavnica, uključujući i tržni centar, na području severnog Banata.
„Angrorpomet“ je prošle godine dobro poslovao, ali je evidentan pad kupovne moći
stanovništva svega, pa čak i cigareta i alkohola, tako da se skoro sve svelo na kupovinu hleba i
mleka. Prosečna vrednost računa po jednom potrošaču bila je svega 3,89 evra, što govori o kupovnoj
moći u našoj opštini. Tako je recimo prosečna vrednost računa u supermarketima „Angroprometa“
bila 5,21 evro, u malim prodavnicama 2,48 evra, dok je u prodavnicama bele tehnike i tekstila
vredela 18,29 evra. Da je siromaštvo veliko kazuje i podatak da su kraže u objektima velike.
43
I pored svega u 2011. su imali rast od 7,6 odsto u prihodu iz maloprodaje, odnosno 1,1 odstu
u veleprodaji. Da je novca manje pokazuje i pad iz davanja prodavnica u zakup od 30 odsto u prošloj
godini. Maksimalno štede i u prošloj godini nisu povećavali zarade, ali su isplatili svima trinaestu
platu. Ostvariće dobit od približno 25 miliona dinara, ali su imali udar od Pekare „Kikinda“ i njihove
ćerka firme „Pekara 2009“ kojima su brašnom plaćali za isporučeni hleb, s tim da kada je „Pekara“
zauszavila proizvodnju hleb im više nisu isporučivali, a ostali su im dužni dosta novca i to neće moći
da naplate.
Da bi zadržali kupce imaju mnogo više akcija, više ih reklamiraju i više je roba na kacijskim
prodajama. Maksimalno su elastični u cenovnoj ponudi, ali se sve više traži jeftini proizvodi. U
supermarketima u Kikindi počeli su da prodaju i upakovano sveže meso, zaštićeno inertnim gasom,
sa rokom trajanj od sedam dana.
U preduzeću navode da je Uredba o maržama izazvala haos i da je deo predizbornog
marketinga, a ne mere koja štiti socijalnu stabilnost kupaca. Tokom cele prošle godine beleže rast
inputa. Poskupela je energija za 15,5 odsto, transport je značajno poskupeo zbog stalnog povećanja
cene goriva, a i nabavna vrednost robe je porasla za 8,4 odsto. Imaju 248 zaposlenih, od kojih je 167
direktno zaposleno u prodaji, zarade su im redovne i veće od proseka onih koje se isplaćuju
zaposlenima u oblasti trgovine u severnom Banatu.
Decembra prošle godine otvoren je i supermarket u Banatskom Velikom Selu, koji je
izgrađen i opremljen za 78 dana i to sopstevnim sredstvima i bez zaduživanja. U novom
supermarketu u ponudi više od 4.500 artikala i je cilj im je da dobrim cenama privuku i kupce iz
susednih naselja. Ukupna vrednost investicije bila je 320.000 evra, od čega je 262.000 evra vrednost
izgradnje objekta koji raspolaže sa ukupno 630 kvadrata prodajnog i magacinskog prostora. Tokom
prošle godine kupili su i novi kamion nosivosti 14,5 tona, sanirali su krov na upravnoj zgradi,
betonirali tri velika platoa i otvorili i prodavnicu u naselju „Strelište“ – market „Srem“ koji
godinama nije radio, sređivali ostale prodavnice, nabavljali rashladne vitrine... i sve je to vredelo
dodatnih još pola miliona evra. Uveli su i standard ISO 22.000 koji integriše i HCCP i to bi trebalo
da uvede red u trgovačko poslovanje, mada ima i ekstremnih zahteva koji su teško primenljivi –
recimo sečenje hleba na polovinu vekne nije dozvoljeno na dosadašnji način već za nož mora da
postoji kuhinjski sterilizator i slično.
Prema njihovoj proceni ni ova godina neće biti dobra za trgovinu. U ovoj godini planiraju
izgradnju centralnog magacina, jer u postojećem nije moguće organizovati savremeni rad zbog
stubova, a u podrumu često bude i vode. To, novo skladište bi trebalo da bude podno i regalno.
Vlasnik najvećeg severnobanatskog trgovinskog društva je Rudolf Walter iz Nemačke, koji
je u trgovini je od 1960. godine, kada je otvorio firmu za trgovinu električnim aparatima i
nameštajem. Mala nemačka trgovačka firma vremenom je postalo značajno akcionarsko društvo koje
je 1991. godine zapošljavalo 430 osoba. Na srpskom tržištu Walter se pojavljuje 2002. godine kada
je kupio, do devedesetih godina prošlog veka, jedno od najznačajnijih trgovinskih preduzeća u AP
Vojvodina „Angropromet“ iz Kikinde. Posle hiperinflacije ovaj trgovinski gigant je sasvim posrnuo,
a od 1996. godine bio je u stečaju. Walter ih privatizuje i polako stavlja na noge, i od njih ponovo
stvara respektabilnu trgovačku firmu. U trenutku kada ih je kupio u „Angroprometu“ je radilo 127
osoba, plate su bile neredovne, objekti poluprazni, i uglavnom izdati u zakup. Deset godina kasnije
„Angropromet“ je ponovo uzorna firma, koja u opštini Kikindi ima 19 komšijskih prodavnica ( lanac
„AngroHit“ ), a pored toga ima više supermarketa u Kikindi, Banatskom Velikom Selu, Mokrinu.
Takođe, ćerka firma „Lurdy“ ( do skoro se zvala „Valdi“ ) ima supermarkete u Molu, Kanjiži,
Zrenjaninu, Subotici, Temerinu, Apatinu, Vrbasu, Kuli i sve one se snabdevaju iz „Angroprometa“
iz Kikinde. Sve prodavnice su moderno opremljene, nabavljena su nova dostavna vozila, a o
zaposlenima se vodi posebna briga. Inače, promena naziva ćerka firme „Valdi “ u „Lurdy “ došlo je
na zahtev nemačkog trgovačkog lanca „Aldi “ koji je došao u Srbiju. Mada ime „Valdi “ nije
44
stvoreno sa namerom da asocira na mnogo poznatiju trovinu i znači „Valterovi diskonti “ promenuli
su ime u ono koje nose trgovine u njegovom vlasništvu u Mađarskoj „Lurdy “.
„Pro Media“ Kikinda
U godini u kojoj su stagnirali i zabeležili blagi pad u
prometu najveći problem bila je naplata. Npr. u 2010. promet im je
bio 550, a prošle godine oko 400 miliona dinara. Inače, do sada su,
od kada su osnovani 1996. godine, stalno imali rast. Nikada do sada
nisu bili u blokadi, a tokom prošle godine, dozvoljeni minus u banci ih je spasavao toga. Zbog toga
što na domaćem tržištu nisu uspeli da naplate određena potraživanja duže od 90 dana, izgubili su
dva, tri inostrana zastupništva od pedesetak – koliko imaju. Takođe, još uvek imaju nenaplaćena
potraživanja iz 2010. godine i sve one koji im nisu platili tuže i na taj način naplate potraživanja.
Takvi sudski postupci traju osam, devet meseci. Imaju 48 zaposlenih i očekuju da će nastaviti dobro
da posluju ukoliko održe postojeći nivo kupaca i dobavljača. Uzdaju se u najavljeni zakon koji će
regulisati plaćanje. Prošle godine izvezli su robu vrednu 200.000 evra i u tome imaju dobru podršku
AOFI – ja. Kada bi imali bolju naplatu otvorili bi svoja
predstavništva u Crnoj Gori i BiH.
Njihov poslovni centar „Metrocert“ – labaratorija koja se
bavi etaloniranjem, radi već dve godine i ima akreditaciju ATC.
Rade uslužno, a prevashodno za sopstvene potrebe, za intrumente
koje prodaju.
Granični prelazi
Srpska Crnja – Jimbolia
Od sredine decembra 2011.
godine promet robe između Srbije i
Rumunije preko drumskog graničnog
prelaza Srpska Crnja – Žombolj daleko
je kvalitetniji pošto je otvoren dugo
očekivani carinski terminal sa srpske
strane. Investicija vredna nešto preko
68,1 miliona dinara pomoći će da ne
bude više gužve i čekanja kamiona na
ovom prelazu između dve susedne
države, koji je zapravo prolazna kapija
i za transport robe prema Rusiji.
Terminal za teretni saobraćaj prostire
sa na površini od jednog hektara, ima
devet kamionskih parking mesta, magacinski prostor od preko 300 kvadrata, kancelarija za rad
carinika i druge učesnike u carinskom postupku i kamionsku vagu čime će promet biti daleko brži.
Direktor Uprave carina Republike Srbije Predrag Petronijević, obilazeći novi objekat,
zajedno sa vojvođanskim premijerom Bojanom Pajtićem i predsednikom opštine Nova Crnja Perom
Milankovim, istakao je važnost carinskog materijala navodeći da će time korisnici imati značajno
brži carinski postupak čime će Carina moći bolje da ispuni osnovnu carinsku misiju, a to je brz i
bezbedan protok robe i putnika. Takođe, Petronijević je rekao da ima i drugih ideja u vezi sa
otvaranjem drugih graničnih prelaza sa Rumunijom te da je Uprava Carine spremna za tako nešto
ukoliko Vlada bude donela takvu odluku. Opšte je mišljenje da između Srbije i Rumunije, na granici
45
dugoj 544 kilometra ( to je najduža granica koju imamo sa bilo kojim od suseda ), nema dovoljno
graničnih prelaza. U poslednjoj dekadi u
decembru prošle godine otvoren je
drumski granični prelaz Đerdap 2, na
koji se čekalo 25 godina, pošto su
rumunske vlasti njegovo otvaranje
predložile 1985, savezna Vlada SCG je
to prihvatila 2005, a do realizacije je
došlo šest godina kasnije. Za žitelje
severnog Banata, a posebno najvećeg
srpskog grada duž granične linije –
Kikinde, od posebnog je interesa
ponovno
otvaranje
nekadašnjeg
malograničnog prelaza Nakovo – Lunga,
za šta je zahtev prvi zahtev prosleđen još
2008. godine, ali ni tu nema, za sada,
nikakvih pomaka.
Prilikom otvaranja je najavljena mogućnost proširenja usluga na međunarodnom drumskom
graničnom prelazu Srpska Crnja – Žombolj uvođenjem fitosanitarne inspekcije, što je od izuzetne
važnosti za centralne i severozapadne delove Vojvodine, ali i kamione u tranzitu iz Hrvatske, Italije,
Slovenije...
Promet na graničnom prelazus Srpska Crnja – uporedni podaci 2010, 2011 i do 22.02.2012.
Ulaz
Vrsta
Puni
2010.
4.614
Izlaz
Ukupno
2011. 22.02.2012. 2010. 2011. 22.02.2012.
5.711
722
15.229 15.863
1315
Kamioni Prazni 9.902 11.208
815
Ukupno 24.374 16.919 1.537
Putnička vozila 50.686 29.566 2.511
174
265
11
Autobusi
181.087 133.862 11.891
Putnici
2.580
2.917
379
17.809 18.780
1694
49.073 29.004
198
256
177.856 135.674
2.552
10
12.274
2010.
2011. 22.02.2012.
32.325
35.699
3.231
99.759 58.570
372
521
358.943 269.536
5.063
21
24.165
Promet na železničkom graničnom prelazu Kikinda / Srbija – Jimbolia / Rumunija
Broj putnika
2011. godina
2010. godina
Ulaz
Domaći
Strani
262
1.092
255
1.258
Izlaz
Domaći
245
265
Strani
1.095
1.185
Ukupno
2.694
2.963
Promet na graničnom prelazu Horgoš / Srbija – Reszke / Mađarska u 2011. godini
Vrsta
Kamioni
Putnička vozila
Autobusi
Putnici
Ulaz
150.360
573.598
27.055
2.647.335
Izlaz
148.468
585.530
26.594
2.676.272
Ukupno
298.828
1.159.128
53.649
5.323.607
46
Promet na graničnom prelazu Horgoš / Srbija – Reszke / Mađarska u 2009. i 2010. godini
Vrsta
Kamioni
Putnička vozila
Autobusi
Putnici
Ulaz
260.210
1.211.702
48.784
5.217.613
Izlaz
266.420
1.112.755
44.415
4.670.217
Ukupno
526.630
2.324.457
93.199
9.887.830
Promet na graničnom prelazu Đala / Srbija – Tiszasziget / Mađarska u 2011. godini
Vrsta
Putnička vozila
Putnici
Ulaz
38.828
101.721
Izlaz
57.362
147.822
Ukupno
96.190
249.543
Promet na graničnom prelazu Đala / Srbija – Tiszasziget / Mađarska u 2009. i 2010. godini
Vrsta
Putnička vozila
Putnici
Ulaz
70.475
171.605
Izlaz
96.052
232.328
Ukupno
166.527
403.933
Saobraćaj
Drumski saobraćaj
„Autoprevoz“ Kikinda
Protekla godina biča je veoma
teška za ovo privredno društvo zbog
poskupljenja dizela i rezervnih delova za
25 – 30 odsto. Recimo, početkom godine
dizel za autobuse je koštao oko 100 dinara, da bi krajem godine bio 134 dinara po litru, a da su
autobuske karte za to vreme poskupele za svega četiri, pet odsto. Najisplativiji posao tokom cele
godine im je prevoz učenika ( plaća optina Kikinda ) i radnika (Livnica „Kikinda“, „Naftagas“,
„MSK“, „Le Belier Kikinda“). Zapošljavaju 192 osobe, osam manje nego na početkiu 2011. godine.
Imaju ukupno 43 autobusa, od kojih je pet namenjeno za turizam, plus šest iz rasporeda za prigradski
saobraćaj – kada je to potrebno. Od ukupnog broja autobusa 37 su vlasnici, dva su u vlasništvu
opštine Kikinda, dok su četiri kupljena na lizing. Zbog toga što uz kašnjenja naplaćuju pružene
usluge i zbog ukupnog stanja i porasta cena navedenih inputa, teško plaćaju lizing za autobuse
kupljene 2008. godine, tako da je sada objektivno nemoguće kupiti dodatna nova vozila. Zato ih
repariraju, gde cena kompletne rekonstrukcije košta između 15.000 i 20.000 evra i ako je takvom
autobusu dobar motor, on može dodatno da bude u pogonu još osam do deset godina. Reparaciju
autobusa rade sopstvenim sredstvima, do sada su reperirali pet, šest takvih iz 1990. godine i upravo
rade na jednom takvom. Na tim autobusima iz 2008. godine, koji su uglavnom proizvedeni u
Turskoj, dešavaju se česti elektronski kvarovi, jer ta vozila nisu predviđena za naše podneblje, već za
toplije predele.
Opština Kikinda sufinansira sve te popuste koje oni daju studentima, učenicima,
penzionerima, invalidima i ratnim vojnim invalidima i drugim kategorijama lica, pa tako za studente
dobijaju mesečne subvenicije od 700.000 – 800.000 dinara, srednjoškolce za prevo iz sela u grad od
47
1,3 do 1,6 miliona dinara mesečno ... Takođe, „Autoprevoz“ je pružio mogućnost besplatnog
prevoza za novozaposlena lica koja žive u selima kikindske opštine, a posao su dobili u gradu. Te
pogodnosti sada koristi 80 stalnozaposlenih osoba i za tu namenu je izdvojeno 1,3 miliona dinara od
jula do kraja decembra 2011. godine.
Ukupno, prošle godine su prešli 2.860.300 km, a plan za ovu godinu je 2.927.350 km. Tokom
prošle godine, u trajanju od mesec dana, obnovili su rad lokalnog gradskog prevoza, koji se pokazao
totalno nerentabilnim, pa su ga ukinuli. Kada je u pitanju rentabilnost postojećih linija, postoje one
koje su manje rentabilne ili čak na granici isplativosti, ali ih voze kako ne bi izgubilikasnije pravo na
njih. Tako, linija prema Adi trenutno ne funkcioniše, ali nije ukinuta i biće aktivirana nakon
završetka puta do novog mosta preko Tise. Što se tiče linije Kikinda – Temišvar sve je stalo na
rumunskoj strani, u njihovom nadležnom ministarstvu. Iako su Rumuni potpisali dokumenta, oni
nisu validni, te im se čini da je to interes rumunskog partnera „Autotima“ iz Temišvara.
Veliki problem u međumesnom saobraćaju im prave taksisiti, koji voze po ceni autobuske
karte „Autoprevoza“, a da za to nisu registrovani. Šta više, oni koriste i njihova stajališta, a, prema
njihovim rečima, nadležna opštinska inspekcija ne preduzima ništa da bi to zabranila.
Kada je u pitanju turistički program, koji radi njihova turistička agencija „Turist biro“, on
donosi 10 odsto ukupnog prihoda celokupne firme. Van glavne turističke sezone rade produžene
vikende u Beču, Pragu, Budimpešti, odnosno šoping ture u Segedinu i Temišvaru. Pokušali su da
rade i zimovanje, ali za taj vid turizma, u Kikindi, ne postoji šitoko interesovanje poput onog za
odmor na moru tokom leta. Tako im je i dalje najbitnija turistička ponuda letovanje u Grčkoj, i ove
godine u Nei Poriju i Leptokariji. „Autoprevoz“ zakupljuje objekte podno Olimpa u trajanju od 120
dana, od kraja maja, do početka oktobra, a prošle godine su prodali skoro sve aranžmane. Iz tog
razloga i za ovo sezonu već vlada veliko interesovanje. Turistički aspekt poslovanja „Autoprevoza“
podrazumeva i ekskurzije koje rade za škole u Zrenjaninu, Adi, Molu i naravno Kikindi. Takođe,
usluge prevoza za učeničke ekskurzije rade i za različite turističke agencije iz Vojvodine, pa i za
one u Novom Sadu.
Infrastruktura
Rekonstrukcija puta M 24
Deonica magistralnog puta M
24, u dužini od približno osam
kilometara u pravcu iz Bašaida prema
Kikindi ( to je zapravo državni put
prvog reda ), u rekonstrukciji je od
prošle godine, a završetak radova se
najavljuje za ovo proleće. Izvođač
radova
je
zrenjaninski
„Vojvodinaput“, a otprilike koliko je
bilo para, toliko su građevinci
radili. Putari su asfaltirali i kada vreme
nije bilo za to pa su novembra mašine
„Vojvodinaputa“ iz Zrenjenina radile u
danu kada je bila vrlo gusta magla na
temperaturi od svega nekoliko stepeni,
verovatno na donjoj granici tehničke
izvodljivosti ovakvog posla. Ukupna cena rekonstrukcije – od Kikinde do Bašaida prošle godine je
bila procenjena na 570 miliona dinara
48
Kolovoz je značajnim delom je proširen, nanet je završni sloj asfalta, ali je bio i neobeležen,
kao i ostatak druma na kome se još uvek radi. Zbog radova na putu bezbednost nije bila na visokom
nivou, posebno kada je magla. Nije bilo središnje bele linije niti obeleživača sa strane sve do
decembra. Rekonstruisan je i gradski deo istog magistralnog puta, koji je započet još decembra.
2010. godine, a posao je završen krajem jeseni i početkom zime. A koliko je kvalitetno urađen i
govori i podatak da su se već pojavile udarne rupe na asfaltu starom četiri meseca.
Polovinom marta nastavljeni su radovi u Svetosavskoj ulici ( gradskom delu puta M 24 ) gde
sada treba urediti parkirališta. Rekonstrukcija 1,5 kilometara puta M24 kroz grad i uređenje starih i
izgradnja novih parkinga koštaće 50 miliona dinara, a finansijeri su „Direkcija za izgradnju grada“
Kikinda i „Putevi Srbije“. Pored dela puta M24 kroz sam grad uređeni su i trotoari ( u dužini od 800
metara, investicija vredna 10 miliona dinara ), tako da veći deo Svetosavske ulice, kroz koju prolazi
ovaj državni put prvog reda, poprima izgled bulevara.
Jesenas je predstavljen i projekat obilaznice oko Kikinde, istina sa naznakom da za to para
još uvek nema. Investitor će biti „Putevi Srbije“ a projektant je Saobraćajni institut „CIP“ iz
Beograda. To bi trebao da bude prsten od sadašnjeg puta Zrenjanin – Kikinda, preko trase za Nakovo
(prema Rumuniji), pa sve do puta za Mokrin. Ovim je predviđena izgradnja saobraćajnice u dužini
od 15 kilometara sa dve trake, širine od po tri i po metra sa dva nadvožnjaka preko železničke pruge.
Izgradnja puta koštala bi 18 miliona evra, obilaznica će biti namenjena svim vozilima, i biće sastavni
deo mreže magistralnih puteva Srbije, tako da će funkcionisati kao nekomercijalna saobraćajnica.
Železnički saobraćaj
Stanje železnice u Vojvodini
Najstarija aktivna pruga u Srbiji je ona koja se nalazi u Kikindi i vodi do Temišvara. Kada je
izgrađena, 1857. godine, njome se brže putovalo nego danas, mada je i sada u vrlo dobrom stanju,
možda i najboljem u celom srpskom delu Banata. Da apsurd bude i veći ima deonica u Banatu i
Potisju gde teretni vozovi idu svega 20 – 30 kilometara na sat. Statistika kaže da u proseku dnevno, u
Vojvodini, nedostaje oko 300 teretnih kola, a u sezoni i do 500. Zbog manjka voznih sredstava
svakog dana se otkaže i do 40 vozova, a potrebe putnika, zbog kažnjenja i nepouzdanosti,
zadovoljene su sa svega 30 – 35 odsto.
Mada je železnička infrastruktura najrasprostranjenija baš u severnoj Pokrajini, ona je
nedovoljno iskorištena, pa se time ozbiljno pozabavio i Pokrajinski sekretarijat za privredu izradom
Elaborata o modelu železničkog sistema i Strategijom razvoja železničkog saobraćaja. O
problemima i mogućim rešenjima juna 2011. godine, u Novom Sadu, govorili su Milan Vučinić – iz
Železnica Srbije i profesor Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada dr Ilija Tanackov koji su opisali
postojeće stanje i dali preporuke šta bi to trebalo uraditi.
Podaci kažu da je na severu Srbije najgušća mreža, da se čak 45 odsto ili 1.735 kilometara
nalazi se ovde. Dvokolosečnih pruga ima 97, a ukupno je elektrificirano 245 kilometara pruga. Samo
41 odsto deonica ima međunarodno dozvoljeno osovinsko opterećenje od 20 i 22,5 tona. Na mnogim
pravcima, kao što su Novo Miloševo – Kumane; Elemir – Zrenjanin; i Zrenjanin – Kovačica
maksimalna dozvoljena brzina je 30 kilometara za sve vozove. Od Sente ka Subotici posebno je u
lošem stanju deo Orom – Subotica gde putnički vozovi smeju da voze maksimalnom brzinom od 30,
a teretni svega 20 kilometara na sat. Ima aktivnih pruga na kojima je dozvoljena osovinska nosivost
svega od 12 do 14 tona, koliko nije bilo ni u vreme izgradnje pre više od 100 godina. Punih 228
kilometara pruga u Pokrajini je van upotrebe, a još 258 kilometara je demontirano.
Praktično, funkcioniše samo i u njega se koliko – toliko ulaže, železnički Panevropski
koridor 10 i 10 b (Budimpešta – Novi Sad – Beograd; tj. Šid – Beograd), dok su pomoćni
49
transvezalni koridori: Pančevo – Zrenjanin – Kikinda pa dalje ka Temišvaru i Segedinu, odnosno
Novi Sad – Senta – Horgoš – granica; i Bogojevo – Sombor – Subotica, potpuno zapostavljeni.
Da bi se stanje poboljšalo stručnjaci predlažu dva modela upravljanja i to kao „Model
nezavisnih pravnih subjekata“ (ako AP Vojvodina utvrdi interes za upravljanjem i organizovanjem
putničkog saobraćaja u Pokrajini) ili „Model čistog holdinga“ (ako se pokrajinska administracija
odluči da formira operatera za prevoz robe). Po Elaboratu, mogući izvori finasiranja rekonstrukcije
sistema su budžetska sredstva Republike, Pokrajine i opština na teritoriji Vojvodine, međunarodni
zajmovi, IPA i drugi EU fondovi, ali i od prodaje nekretnina koje su u vlasništvu železnice.
Pošto je reč o velikim ciframa preuzimanje bi se odvijalo u više etapa. Prvo bi trebala da
bude preuzeta infrastrukture i organizacija prevoza na pruzi Novi Sad – Bogojevo – Sombor, što bi
koštalo ukupno 12,25 miliona evra. U sledećoj fazi bi isto bilo urađeno na trasama Sombor – Vrbas i
Sombor – Subotica, što bi koštalo još 9,15 miliona evra, a potom bi isti model bio primenjen i za
preuzimanje ostatka železničke infrastrukture u Vojvodini. Prema „Studiji revitalizacije železničkih
pruga, putničkog i robnog saobraćaja zapadne Bačke“ na trasi Novi Sad – Bogojevo – Sombor
dnevno bi putovalo od 1.000 do 1.500 putnika, od čega bi železnica ostvarila prihod od 1,518
miliona evra godišnje. Tanackov i Vučinić su istakli da bi time i privreda i društvo ostvarili uštede,
jer bi imali jeftiniji, ekološki čistiji i bezbedniji prevoz od drumskog. Takođe, naglasili su i
interesovanje i rumunske i italijanske strane da se otvori Koridor XI na pravcu Bari – Bar – Beograd
– Vršac – Temišvar – siže je najznačajnijih predloga za revitalizaciju železničkog saobraćaja u
Pokrajini.
Stanje železničke mreže u severnom Banatu i Potisju
Zbog toga što se u dokumenatu Pokrajinskog sekretarijata za privredu – koji se bavi izradom
projektne dokumentacije za potrebe rekonstrukcije železničke infrastrukture u Vojvodini, ne nalazi
revitalizacija pruga u severnom i Banatu uopšte reagovale su i politika, ali i privreda
Severnobanatskog upravnog okruga dopisom
poslatom Ištvanu Pastoru – pokrajinskom sekretaru
za privredu kojim protestuju zbog marginalizacije
železničkih pravaca na ovom području. U dopisu
koji su potpisali načelnik Severnobanatskog
upravnog okruga Vladimir Ilić, predsednik opštine
Kikinda Ilija Vojinović, predsednik regionalne
privredne komore Kikinda Tibor Šebek i generalni
direktor „Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ Sava
Lazić izražava se nezadovoljstvo što se potpuno
ignoriše železnički pravac Segedin – Banatsko
Aranđelovo – Kikinda – Žombolj – Temišvar, za
koji je mnogo železničkih stručnjaka iz Evropske
unije naglasilo da smatraju da je to jedan od najracionalnijih železničkih pravaca na starom
kontinentu, kojim je nekada, kao deo trase, išao i „Orijent Ekspres“. Oni naglašavaju da je teško
prihvatiti da je ova trasa, nastala 1857. godine, proizvod neznanja i nestručnosti i pozivajući se na
„Program strateškog razvoja plana Euroregije Dunav – Karaš – Moriš – Tisa“ iz 2005. godine, koji
je uvrstio „Elaborat o opravdanosti projekta revitalizacije pruge Segedin – Kikinda – Temišvar“ –
koga je sačinio Saobraćajni institut CIP iz Beograda, u saradnji sa predstavnicima Rumunije i
Mađarske. Takođe, interesovanje za obnovu navedenog železničkog pravca i banatske železničke
magistrale iskazano je i Protokolom o saradnji banatskih pograničnih regija iz Srbije ( južni –
Pančevo, srednji – Zrenjanin i severni Banat – Kikinda ) i Rumunije ( županije Timiš – Temišvar i
Karaš Severin – Rešica ) od 26.02.2010. godine, te Zahtevom opština Kikinda, Novi Kneževac,
Čoka, Ada i Nova Crnja od 15.01.2010, kao i u razgovorima velikog korisnika železničkog
50
transporta „MSK“ iz Kikinde sa Železnicama Srbije od 08.07.2011. godine. Predstavnici političkog i
privrednog života severnog Banata podsećaju da je za privredu ovog dela Srbije intezivan železnički
transport u prekidu još od 1999. godine pošto npr. cisterne „MSK“ do Beograda ne idu trasom
Kikinda – Zrenjanin – Pančevo – Beograd, već moraju preko Subotice i Novog Sada, čime je
Beograd udaljeniji od Kikinde za oko 150 kilometara. Najveću štetu za to trpi veliki srpski izvoznik i
proizvođač metanola i sirćetne kiseline iz Kikinde, koji zbog loših pruga i smanjene osovinske
nosivosti sa 20 na 16 tona plaća tzv. „preteg“ u visini od evra po toni što je više desetina hiljada evra
godišnje.
Tabela ukupnog rada stanice Kikinda ( Kikinda, Čoka i Novo Miloševo )
2011. godina
Putnički vozovi
Teretni vozovi
Januar
Februar
Mart
April
Maj
Juni
Juli
Avgust
Septembar
Oktobar
Novembar
Decembar
Ukupno:
426
382
448
452
448
442
492
488
396
406
404
488
5.272
28
27
36
27
22
48
23
21
36
39
33
43
383
2010. godina
Putnički vozovi
Teretni vozovi
Januar
Februar
Mart
April
Maj
Juni
Juli
Avgust
Septembar
Oktobar
Novembar
Decembar
336
302
359
356
367
337
357
352
348
357
340
382
45
63
84
72
74
65
68
65
66
34
44
23
Utovar
Kola
Tona
81
3.142
114
4.630
43
5.456
68
1.959
79
3.048
17
655
3
21
48
1.698
128
6.505
176
9.290
249
11.793
174
8.492
1.180 56.689
Istovar
Kola
Tona
36
881
45
1.529
44
1.040
12
288
10
258
2
78
2
60
3
70
50
1.430
193
4.820
175
4.202
153
3.909
725
18.565
Utovar
Kola
Tona
263
14.551
323
17.318
518
26.264
529
26.642
366
19.098
321
16.103
307
15.836
348
17.333
258
13.308
115
5.435
95
4.130
73
2.348
Istovar
Kola
Tona
280
6.691
243
5.811
452
10.809
337
8.007
365
8.883
276
7.062
327
8.307
361
9.153
280
6.543
181
4.343
97
2.536
58
1.410
Tokom prošle sezone intezivnije su povremeno radili „MSK “, „Mlin Čoka “ („Agroglob “
Novi Sad) i Mlin u Novom Miloševu, odakle je vožen kukuruz. Neki industrijski koloseci, poput
onog u „Tozi Markoviću “, više nisu u upotrebi, jer su izvađeni, što je šteta za privredu. U čitavom
železničkom čvoru ( Kikinda, Čoka i Novo Miloševo ) zaposleno je 200 ljudi, dok je sredinom
osamdesetih bilo 800. Najveći problem je taj što se železnička mreža i vozovi ne održavaju. Stanje je
takvo, da kada bi bilo više posla, ne bi imali čime da prevezu teret i putnike. Npr. 1958. godine od
51
Kikinde do glavne železničke stanice u Beogradu putovalo se dva sata i pedeset osam minuta, dok se
danas ide četiri sata i deset minuta i to od Kikinde do Pančeva šinobusom, gde se preseda u drugi
voz koji saobraća od grada na Tamišu do Pančevačkog mosta, a odatle se onda nastavlja kroz
Beograd čuvenim „Beovozom “ ( koji jedini perfektno saobraća i gde je kašnjenje ispod jednog
minuta ). Iz Kikinde svakodnevno saobraćaju dva šinobusa prema Subotici, tri prema Beogradu i dva
za Rumuniju za Žombolj. Za razliku od ranijih godina tokom 2011. godine Kikinda je preuzela vuču
za Suboticu, tako da je šinobus za najveći severnobački grad bio daleko redovniji ne go pre kada su
vozili Subotičani. Navedena trasa se pređe za dva sata i dvadeset minuta, s tim da se prvih 60 km do
Sente brže pređe, neko preostalih nešto više od 30 km od Sente do Subotice, gde je pruga lošija. Voz
za Žombolj je i krajem prošle godine bio pod znakom pitanja i ugovor sa opštinom Kikinda je
potpisan u poslednjem trenutku, iako je lokalna samuprave redovno izmirivala svoju ugovornu
obavezu prema Železnicama Srbije. Evidento je da će u budućnosti, ukoliko ih opština ne bude
finasirala, mnoge putničke linije biti ukinute. Kada su u pitanju teretni vozovi prema Rumuniji,
1985. godine je prevoženo dva puta 4.000 tona robe, a u čitavoj 2011. godini 64 voza su otišla u
susednu državu, od čega su mnogi bili prazni i saobraćali su u jednom smeru. Iako Kikinda ima
odličnu vezu sa Rumunijom, iz vrha železnice se forsira Vršac, a tako se postavlja i rumunska strana.
Npr. od kada je Rumunija postala deo EU, preko Kikinde se više ne vozi so iveštačko đubrivo, iako
je to moguće zbog postojanja fitosanitarne inspekcije na međunarodnom železničkom graničnom
prelazu Kikinda.
Tekstilna industrija
„ Sirmatex “ Bašaid
U finasisjkom smislu u ovom preduzeću godina nije bila lošija, ali je sveukupni privredni
ambijent složeniji, pošto se od 2006. godine beleži nestabilnost u tekstilnoj industriji. Objektivna
linjenica je da je 90 odsto tekstilaca u Srbiji
propalo, te smatraju da nije realno da u ovoj, inače,
niskoakumulativnoj grani privrede, budu tolika
fiskalna opterećenja. Čak 90 odsto zaposlenih u
tekstilnoj industriji su žene, a među mladima skoro
da više ne postoji nikakvo interesovanje za
obrazovanje za bilo koju od tekstilnih struka.
„ Sirmatex “ zapošljava 84 osobe, mahom su
to žene, a prosečna zarada je 21.000 dinara. Istina,
letos su imali i više zaposlenih, bilo ih je 105. Od
jula 2011. godine ne rade više sa italijanskim
partnerom, a novi partner im je nemački „Habotex“,
s tim da naglašavaju da nije dobro vezati se samo za
jednog kupca i da žele da povećaju broj onih za koje će šiti. U firmi smatraju da je treniranje
inspekcijske strogoće u opštini Kikinda najveće u odnosu na okruženje u Bečeju i Novom Bečeju, tj.
Zrenjaninu. Tokom prošle godine, kada je dinar bio „ jak “ prema evru, to im je nanosilo štetu jer su
im prodajne cene ugovorene u evrima, dok su istovremeno dinarski troškovi stalno bili u porastu.
Izrađuju oko 3.000 komada ženskih odevnih predmeta mesečno i do kraja februara su imali
ugovorene poslove, dok se o novim angažmanima tek razgovaralo.
Suvlasnik firme i dugogodišnji privrednik Bogomir Bojić dao je nekoliko konkretnih
predloga čijom bi realizacijom došlo do poboljšanja u oblasti tekstilne industrije:
∗ Plaćanje doprinosa za zaposlene u tekstilnoj industriji treba da bude umanjeno za 50 odsto,
jer je neto zarada tekstilaca najniža od svih privrednih grana u Srbiji
52
∗ Socijalna davanja zameniti radnim mestima – Zarade novozaposlenih osoba, koji su
preuzeti sa evidencije NSZ, u prvoj godini rada treba u potpunosti osloboditi plaćanja
doprinosa i poreza. Naime, po njegovim rečima, novac koji nezaposleni dobijaju dok na to
imaju pravo od NSZa isti je ili veći od doprinosa koji se plaćaju na minimalne zarade
zaposlenih u tekstilnoj industriji. Zapošljavanjem tih ljudi država bi se oslobidola plaćanja
nadoknade za nezaposlene, a ljudi bi dobili posao. Socijalna davanja, po Bojiću, treba da
budu isključivo za one kojima je prestala radna sposobnost.
∗ Pojednostaviti i ubrzati proces dobijanja podsticajnih finasijskih sredstava od države
∗ Kod izgradnje novih pogona ili nabavke nove proizvodne opreme uz pomoć Fonda za
razvoj omogućiti da predmet hipotekarne zaloge budu ti objekti ili oprema
∗ Ograničiti nekontrolisani uvoz nekvalitetne tekstilne robe iz Turske, Kine i drugih zemalja
gde je očigledno da za to imaju velike državne podsticacje
∗ Uvesti veće stimulacije za srpske tekstilne izvoznike
„ EMMEPI “ Kikinda
U ovom proizvođaču čarapa, koji radi u
najvećem severnobanatskom gradu već pet godina,
zaposleno je 155 osoba i uglavnom su to žene koje
rade na neodređeno vreme. Prošle godine započeli su
saradnju i sa domaćim proizvođačima čarapa
uspostavljanjem saradnje sa „Matexom “ iz Subotice i
„Lematexom “ iz Gornjeg Milanovca. Firma u
Kikindi zanimljiva je stoga što imaju šivaće mašine
sa četiri igle, pa tako dnevno mogu da urade više
čarapa od npr. Subotičana. Ovde se čarape samo
dorađuju, kako one namenjene izvozu, tako i ove za
domaćeg partnera. Praktično, rade samo uslužne
poslove : sečenje, šivenje i peglanje. Taj posao za
domaće čarapare je njima zanimljiv naročito u
periodu kada su narudžbine iz Italije manje, a to je
tokom zime, kada posle Nove godine često rade samo
jednosmenski. Inače, uobičajeno je da zaposleni rade
u dve smene, u periodu od ponedeljka do petka, da
imaju godišnji odmor dva puta godišnje u trajanju od
po 14 dana i da je nedelja uvek slobodan dan.
Zapošljavaju radnice do 30 i preko 45 godina starosti,
kako bi ostvarili pogodnosti koje za tu kategoriju lica daje NSZ. Neto zarada sa dodacima ( nagrade
za kvalitet rada, prebačaj norme, prekovremeni rad, dužinu radnog staža ) je od 22.000 do 25.000
dinara. Nedeljno prosečno naprave oko 200.000 čarapa, a norma je, po zaposlenom, za šivenje 80
čarapa dnevno, odnosno sečenje – 200 čarapa dnevno.
Rade za italijanske marke „Gizeta “ ( najveći kupac ), „Futura “ i „Levante “. Na postojećoj
lokaciji fabrike „EMMEPI “ nema više mesta za proširenje kapaciteta, te imaju realni nedostatak
prostora. Tokom prošle godine napravili su montažni objekat u dvorištu, investirali su u sređivanju
krova, industrijske struje. Nema posebnih planova za budućnost, jer su vezani količinama narudžba
iz Italije. Vlasnice, sestre Orlandi, Laura i Lućijana, imaju primedbe na česte promene zakona i
drugih akata u Srbiji, čega nema u EU, ali je ovde radna snaga daleko jeftinija, čak i u poređenju sa
Rumunijom.
53
Primarna poljoprivredna proizvodnja
Jesenja setva 2011. godine
Protekle jeseni u severnom Banatu najveći deo pšenice zasejan je van optimalnih, pa čak i
tolerantnih agrotehničkih rokova, što je postalo uobičajeno i to postaje standardna praksa godinama
unazad. Iako je optimalni rok do 25. oktobra, žito je sejano sve do kraja novembra. Razlog tome je,
pre svega, nedostatak sredstava kod paora i podsticajnih sredstava od strane države za gajenje ove
kulture. Svaka nova setva je skuplja od prethodne, a zarada ratara je sve manja. Stručnjaci ukazuju
na dva ogromna problema u setvi pšenice, a to je da je sve češće opredeljenje da se hlebno zrno seje
isključivo zbog plodoreda, jer se na njemu, pogotovo na manjim posedima, sve manje zarađuje i da
se sve više seje nedeklarisano, tzv. seme „sa tavana“. Ako tome dodamo i atmosferske prilike, te
nedostatak vlage na njivama i to da skoro uopšte nije bilo padavina u novembru, izvlačimo zaključak
da stanje hlebnog zrna na severnobanatskim njivama, naročito onog zasejanog van rokova, nije bilo
idealno. Vetar je bukvalno isušio oranice, a žito koje je niklo ponegde je i požutelo. Samo trećina
pšenice, znači oko 4.000 hektara, zasejana je u optimalnom roku na teritoriji opštine Kikinda. Ratari
očigledno nisu iskoristili najbolje vreme za setvu hlebnog zrna, a tome je delimično i doprinela kiša
u jednom delu idealnog perioda, jer je za pet dana u ataru najveće severnobanataske opštine palo
dvadesetak litara vodenog taloga. Pre toga, već uobičajeno, bilo je sušno. Ako tome dodamo da ni u
novembru kukuruz nije obran sa svih njiva, te da je nova setva za oko 30 odsto bila skuplja od
lanjske i da će mnogi opet koristiti žito sa „tavana“ za setvu, dolazimo do zaključka da će opet bitna
agrtotehnička mera biti nebo.
PSS Kikinda
Jesenja setva 2011. godine
Pšenica
Ječam
Ostala strna žita
Uljana repica
Krmno bilje i ostalo
∗
∗
∗
∗
∗
∗
Zasnovano u hektarima
plan
zasejano
14.500
14.500
1.500
1.500
750
750
400
400
750 plus 200 750 plus 200
%
100
100
100
100
100
Kukuruz je prošle godine zasejan na 35.000 hektara, a prosečan rod je bio 8 t / ha
Šećerna repa je prošle godine zasejan na 950 hektara, a prosečan rod je bio 60 t / ha
Suncokret je prošle godine zasejan na 15.500 hektara, a prosečan rod je bio 2,7 t / ha
Pšenica je prošle godine zauzela na 14.000 hektara, a prosečan rod je bio 4,5 t / ha
Soja je prošle godine zasejan na 2.200 hektara, a prosečan rod je bio 3,1 t / ha
Ječam je prošle godine zauzo na 1.250 hektara, a prosečan rod je bio 4,4 t / ha
Paori bili nezadovoljni cenom suncokreta
Prosečan rod suncokreta bio je oko 2,7 t / ha, s tim da su najbolji prinos uljarice imali u
akcionarskom društvu „Kozara“ iz Banatskog Velikog Sela gde se prinos kretao iznad tri tone po
hektaru. Rezultat dobrih prinosa najčešće bude niža cena, što je bio slučaj prošle jeseni, čime nisu
bili zadovoljni paori. Jedan od njih, Šandor Lenđel iz Padeja je na jesenas održanim „Danima polja“
u Kikindi rekao da je ponuđena cena od 31,5 dinara neisplativa i da su veoma smo iznenađeni
ponudom „Viktorija Grupe“ i „Vojvodina agrara“, navodeći da bi cena od 35 dinara bila
odgovarajuća.
54
Žetva 2011. godine
Najbolji rezultati ostvareni su tamo gde je primenjivana puna agrotehnika, što u praksi znači
da su na pojedinim njivama dostignuti prinosi od preko devet tona po jedinici površine. I na poljima
u Bašaidu je rodilo skoro baš toliko, gde je pšenica na njivama „Ćorić agrara“ zauzimala oko 360
hektara. Tehnološki kvalitet žita bio je inzvaredan, a prinos na pojedinim njihovim poljima bio je
oko 8,5 tona. Godinama jedni od lidera u ratarskoj proizvodnji u severnom Banatu „Kozara“ iz
Banatskog Velikog Sela, takođe je prošle sezone zabeležila nadprosečne prinose. Oni su imali
pšenicu na oko 600 hektara, a prosečan rod im je, pre velike kiše od 20 litara po metru kvadratnom –
koja je pala tokom žetve, bio između šest i po i sedam tona po hektaru, sa ostvarenom
hektolitarskom masom zrna oko 84 – 85.
Barikade ratara na putevima u Vojvodini
Tokom dela juna i jula 2011. godine
Kiknđani su se nalazili u getu, zbog blokade
saobraćajnica koja je bila izazvana
protestima
različitih
udruženja
poljoprivrednika, čime su privreda i građani
trpeli značajnu štetu. Tako su npr. otkazani
svi polasci autobusa JP „Autoprevoz“
Kikinda prema Beogradu, Subotici i
Novom Sadu, a direktor ovog preduzeća
Mićo Stojanović je medijima izjavio da
firma dnevno gubila između 350.000 i
400.000 dinara zbog toga. Postojali su i
problemi u snabdevanju, u jutarnjim satima
kasnio hleb – koji je stizao iz Srpskog
Itebeja i Subotice, pa je kasnila isporuka
mleka i mlečnih proizvoda... Skoro da je bilo nemoguće otpremiti robu iz kikindskih privrednih
društava. Iako je blokada povremeno otvarana, sve je to izazivalo velika kašnjenja u isporuci.
Kikinda je bila blokirana na osam tačaka : pravac ka Beogradu i Novom Sadu na dva mesta ( kod
Bašaida, Melenaca i drugim pravcem kod Novog Miloševa na mostu ), prema Subotici ( u oba
pravca preko sela Iđoša i Mokrina) – a samim tim i ka autoputu E 75, ali i prema Rumuniji ( Srpska
Crnja ). Kolona kamiona, natovarenih crepom i drugom robom, stajala je ispred graničnog prelaza
Srpska Crnja, ona se pružala kroz čitavo selo i bila je duža od dva kilometra.
Prolećna setva 2011. godine
Prilike u poljoprivredi severnog Banata, s proleća 2011, izgledale su veoma složeno zbog
velike prevlaženosti zemljišta, koje je bilo još i veće nego predprošle godine. Ovakvo stanje nije
globalna bilo pojava na teritoriji celog Banata, ali je ono veoma izraženo u severnobanatskim
mestima: u opštinama Kikinda, Čoka, Novi Kneževac i Nova Crnja, kao i u Melencima – selu
zrenjaninske opštine. Situacija na teritoriji Poljoprivredne stručne službe „Kikinda“ je takva da se, s
proleća 2011. godine, oko 20 odsto parcela pod pšenicom, i drugim ozimim usevima, nalazilo pod
vodom.
Kada je u reč o prolećnoj setvi i pripremama za nju, duboko oranje s jeseni 2010, a ni
tokom zime, nije urađeno na značajnim površinama ( 30 odsto ) zbog prisustva visokih podzemnih i
nadzemnih voda. Takođe, proletos je bilo njiva sa kojih nije obran kukuruz, odnosno suncokret koji
nije požnjeven. Retko se dešavalo da u martu nije izvađena šećerna repa, da istovremeno nova setva
repe treba da počne, ali je, s proleća 2011. godine, situacija bila takva.
55
Svinjogojstvo
Kikinda i čitav severni Banat nekada su bili razvijeno svinjogojsko područje sa, ali od kada
su prestale da rade velike mesne industrije – kao što su kikindski „PIK“ i Industrija mesa „Čoka“,
nestali su i brojni koperanti sa ovog područja. Sve je manji broj fizičkih lica koja uzgajaju i
„liferuju“ svinje, tako da je taj posao, kao dodatna delatnost brojnih severnobanatskih domaćinstava,
skoro iščezao. Sada ga rade samo veliki poljoprivrednici i farme, kojih je istina manje nego pre
dvadesetak godina. U privatnom sektoru, u delu manjih gazdinstava i otkup je neorganizovan, a na
tržištu dominiraju nakupci koji plaćaju odmah, ali zato nude nižu cenu od mesnih industrija. Na
području kikindske opštine brojni kapaciteti mini farmi su prazni jer poljoprivrednici ne vide profit u
svinjogojstvu, a nestankom zemljoradničkih zadruga prekinuti su organizovana proizvodnja i otkup.
Kako se nekada radilo govori i podatak da je kikindski „PIK“ imao aranžman sa malim
poljoprivrednicima na način da bi neki član porodice bio i zaposlen putem uzgoja svinja u vlastitom
domaćinstvu. Kikindska industrija mesa obezbeđivala je nazimad i hranu, te veterinarsku zaštitu i na
taj način angažovani ljudi bi na svojim firmama uzgajali svinje i za to primali i platu. Naravno, uvek
se tu našlo dovoljno hrane da i neko sopstveno grlo – za potrebe domaćinstva ili čak i prodaju utovi,
tako da su mali proizvođači imali značajnu korist od takvog aranžmana.
Proizvodnja svinja u individualnom sektoru, naročito kod malih proizvođača, svake godine
opada. Recimo, pre desetak godina samo na teritoriji opštine Kikinda zabeleženo je 10.000 krmača,
dok je danas ta brojka trostruko manja. Sem problema sa otkupom i povremeno visokom cenom
kukuruza, i platežna moć ljudi je daleko manja pa i smanjena potražnja za mesom doprinosi ovakvoj
situaciji. Realnost je da ljudi sve ređe pune zamrzivače, a češće kupuju toliko svinjetine koliko je
potrebno za dnevni obrok. I tako, zbog aktuelnog stanja obnova svinjogojstva u severnom Banatu je
realno nemoguća u malom sektoru.
I dok je tov svinja za tržište u malom
poljoprivrednom domaćinstvu skoro nestao,
zahvaljujući
zaokruženom
sistemu
proizvodnje, u delu privrednih društava on
je i dalje unosan posao. Među najvećim
severnobanatskim uzgajačima svinja danas
su preduzeća iz kikindske opštine „Galad“ i
„Jedinstvo“ – koji pripadaju „Matijević
agraru“ i velikoselska „Kozara“ – deo grupe
„Delta agrar“. Farma u Banatskom Velikom
Selu projektovana je za godišnji uzgoj
20.000 tovljenika i radi punim kapacitetom.
Ona je deo dobrog poljoprivrednog dobra, tako da uspešnom ratarskom proizvodnjom uspevaju da
stvore hranu koja je cenovno povoljna za ovakvu proizvodnju. U „Galadu“ i „Jedinstvu“ su napravili
dodatni iskorak u proizvodnji svinja time što su uložili u svinjogojske farme tako da sada na dve
lokalcije godišnje proizvodu skoro 40.000 tovljenika, sa procentom mesnosti od 54 odsto. Pre
nekoliko godina nabavkom 20 visoko kvalitetnih nerasta rasa „Veliki Jorkšir“, „Nemački Landras“ i
„Pietren“, kao i 85 suprasnih nazimica istog rasnog sastava iz Savezne Republike Nemačke, na
„Galadu“ je oplemenjen rasni sastav. Šta više, „Galad“ je postao i reprodukcioni centar za
snabdevanje nazimicama i nerastima svinjogojskih farmi „Matijevića“. O tome kakav pristup imaju
u svinjogojskoj proiuvodnji govori i činjenica da su razvili i sopstvenu veterinarsku službu koja
pruža usluge svim farmama koje rade u sistemu „Matijević Agrara“.
56
„Kinđa“ Kikinda
Bivše poljoprivredno društveno preduzeće „Kinđa“ iz Kikinde rekorder je po broju promene
vlasnika nakon izvršene prvobitne vlasničke transformacije od 15. novembra 2004. godine. Prvo je
ovo akcionarsko društvo kupio bečejski „Soja protein“ ( za nešto više od 74 miliona dinara ), da bi ih
nešto kasnije prodao tako da „Kinđa“ postaje „Elixir agrar Kinđa“. Zatim sledi nova promena u
„Lučić agrar Kinđa“, da bi firma dospela u žižu javnosti kada je prošle godine, sada kao „Kinđa
agrar“, postala vlasnik 71,6 odsto kapitala somborske „Panonke“. Jesenas je rukovodstvo „Lučić
grupe“ prodalo je „Kinđu“ kompaniji „Almex“ iz Pančeva, koja se bavi poljoprivrednom
proizvodnjom, ali i prodajom poljoprivrednih mašina. Pančevci su kupili zemlju i objekte, ali i
otpustili neke zaposlene. Posle transakcije 25 zaposlenih „Kinđe Almex“ dobilo su rešenje o
prestanku radnog odnosa, po osnovu tehnološkog viška, ali sa umanjenim iznosom otpremnine zbog
čega su pravdu tražili putem sindikata, a najavili su da će to učiniti i na sudu. Jednog od bivših
radnika Janoš Todor – koji je o tome govorio u javnosti, u obrazloženju stoji da otkaz dobijaju zbog
smanjenog obima posla, a da je problem zapravo u visini otpremnine. Po njemu, nije bio ispoštovan
granski kolektivni ugovor vezan za poljoprivredu. Visina otpremnine nije trebala da bude manja od
50 odsto bruto plate na dan isplate u Republici, ona je tog dana bila 24.815 dinara po godini staža, a
on je dobio 10.771 dinara. Međupštinsko veće Samostalnog sindikata u najvećem severnobanatskom
gradu stalo je uz bivše zaposlene „Kinđe“, a njihov pravni zastupnik Milovan Gatarić, takođe, je
smatrao da su ljudi oštećeni jer su radnici dobili samo trećinu otpremnine i ona se određuje po
zakonu koji važi na dan isplate, a ne na osnovu Zakona o radu. U sindikatu smatraju da nema dileme
da li su otpušteni radnici u pravu, jer je Vlada Srbije donela odluku o proširenom dejstvu Posebnog
kolektivnog ugovora Unije poslodavaca i sindikata, u kojoj je decidno navedeno da taj ugovor važi
za sve u poljoprivrednoj delatnosti, tako da se odnosi i na pančevački „Almex“ bez obzira što oni
nisu članovi Unije poslodavaca Srbije.
Matijević Agrar – “Galad“ i “Jedinstvo” Kikinda
Prošla ratarska godina je bila teška, kao posledica visokih nadzemnih voda i polava koje su
se dogodile tokom jeseni, zime i s početka proleća, jer recimo čak 80 odsto useva 2010. godine nije
skinuto sa njima, te na 400 ha nije bilo moguće zasnovati bilo kakvu proizvodnju. Zahvaljujući
dobroj ranijoj proizvodnji, imali su dovoljno zaliha hrane, čime nije bilo problema za stočarsku
proizvodnju. Takođe, dobre cene ratzarskih proizvoda doprinele su da obe firme imaju dobit od
približno 160 miliona dinara. U ove dve poljoprivredne firme zaposleno je ukupno 115 lica, kojima
se plate isplaćuju redovno ( čak je isplaćena trinaesta plata ), s tim da su one iznad republičkog
proseka. Imaju sopstvenu veterinarsku službu, a u protekloj godini investirali su po 500.000 evra u
nove radne mašine i silose.
Matična firma je kupila u stečaju poljoprivredno dobro u Majdan – Rabeu i cilj im je da kupe
još njiva, preciznije još oko 15.000 hektara. Iz tog razloga je u planu da kupe zemljište u Srpskoj
Crnji, Radijevu, te posed nekadašnjeg Banatovog „ 29. novembra “ – sadašnja „ AgroItalija “.
Problem sa mostom traje nekoliko godina. Opština Kikinda je sebe smatrala nenadležnom za
to, ali su od “Voda Vojvodine” dobili informaciju da je most ipak u nadležnosti lokala, a ne
Pokrajine. Sporni most se nalazi na poljoprivrednom dobru na nekategorisanom putu koji vodi od
dela magistralnog puta M – 24, na deonici Kikinda – Bašaid, ka lokalnom drumu za susednu
Banatsku Topolu. Oštećeni most je opasnost za sve koji pokušavaju njime da pređu, a najviše štete, u
ekonomskom smislu, stvara „Galadu“ pošto oni moraju da prelaze i više desetima kilometara okolo,
da bi mogli da dođu do svih njiva koje se nalaze u okviru njihovog preduzeća. Most su krajem 2008
godine oštetili kamioni koji su, da bi zaobilazili grad, zbog trgovine i sličnog, išli tuda, a srušeni deo
mosta je moguće videti tek kada se dođe na njegovu ivicu, tako da predstavlja veliku opasnost za
sve, pogotovo noću za one koji ne znaju za ovaj problem. Istina, postoji saobraćajni znak koji
upozorava da je zabranjen saobraćaj osim za vozila a.d. „Galad“, ali ga mnogi, na svoj rizik, i dalje
57
koriste jer im bitno skraćuje putovanje između sela kikindske opštine (Banatske Topole i Ruskog
Sela, prema Bašaidu i dalje ka Zrenjaninu, Novom Sadu ili Beogradu ).
Smatraju da država ne vodi računa o velikim poljoprivrednim kompleksima, naročito zato što
su isključeni iz podsticaja. Takođe, od lokalne samouprave traže da budu popravljeni i održavani
lokalni putevi, kao i most na kanalu, koji je i dalje problem zbog koga velike radne mašine moraju
da idu okolnim putem. Imaju primedbu i da država na različite načine uzima novac u vidu
obaveznih, a po njima nepotrebnih, različitih elaborata i da ih takve dažbine koštaju od 100.000 pa
do dva miliona dinara. Smatraju da inspekcijske službe insistiraju i na standardima kakvih nema ni u
EU, uz obrazloženje da tako zakon nalaže, a kao primer za to navode standard za prevoz svinja i
druge stoke. U 2011. godini platili su državi 22 miliona dinara za zakup zemljišta i još osam miliona
dinara za navodnjavanje. Ističu da je problem sa podzemnim i nadzemnim vodama bio uslovljen
time što kanali nisu dobro održavani.
Prinos
Jedinstvo
Galad
Zasejano ha
Prinos u 2011.
Zasejano ha
Prinos u 2011.
kg/ha
kg/ha
Pšenica
397
6.520
483
6.973
Ozimi ječam
80
5.105
35
5.016
Suncokret
194
2.249
258
2.941
Kukuruz
873
7.605
963
6.940
Soja
401
2.811
388
2.516
Setvene površine 2011 / 12. godine: zasejano i plan
Jedinstvo
Pšenica
588
Ozimi ječam
148
Šećerna repa
232
Suncokret
178
Kukuruz
1094
Soja
310
SVEGA:
2.550
Galad
594
188
247
241
1.100
374
2.744
Površine zemljišta
Galad
Jedinstvo
Spostveno
1.527
1.543
Državno u zakupu
1.217
1.007
Ukupno
2.744
2.550
Farma „Oluš”
Krmače
Prasad
Tovljenici
2011. godina
1.250
31.000
26.000
Plan za 2012. godinu
1.150
31.200
26.000
Farma „Galad”
Krmače
Prasad
Tovljenici
2011. godina
750
16.100
13.460
Plan za 2012. godinu
750
18.300
15.200
Procenat mesnosti svinja im je 54 odsto.
58
„Kozara“ Banatsko Veliko Selo
Velikoselska firma je jedna od najboljih u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji u severnom
Banatu, i u nju je “Delta agrar” uložio tri miliona evra, što je više nego što je firma svojevremeno
plaćena. Nabavljena je nova mehanizacija, na farmi je izgrađeno prasilište i uzgajalište ( samo ta
investicija je bila oko 1,5 miliona evra ), silos je takođe održavan, pa se može slobodno reći da je
proizvodnja unapređena. Njihova procena je da dobro rade, ali da mogu i bolje i cilj im je da ostvare
još bolje rezultate i u ratarskoj proizvodnji, ali i na svinjogojskoj farmi. Zimsko prihranjivanje useva
započeli su pre većeg ovosezonskog snega 30. januara, s tim da su prethodno uradili analizu
zemljišta na azot. Poseduju veliki rasturivač đubriva kojim uspevaju da za kratko vreme prihrane
velike površine.Kupili su dodatnih 130 hektara zemlje u selu.
Inače, prošla godina nije previše obećavala, ali su u mnogim segmentima postigli rekordne
prinose, tako da im je semenska pšenica rodila 8.002 kg / ha, a merkantilna 7.200 kg / ha ( to je bio
rekordan prinos od 1974. godine ). To su uspeli da postignu maksimalnom primenom agrotehnike.
Takođe i šećerna repa im je najbolje rodila od 1974. godine. Imali su problem sa vodom na njivama,
koje je bila na preko 100 hektara, ali su i na tim površinama, na kojima je bio zasejan kukuruz, imali
prinos od 5,5 t / ha. U “Kozari” smatraju da bi nastavak izgradnje kanala za navodnjavanje, preko
Nakova, dodatnih nekoliko hiljada hektara dobilo vodu za navodnjavanje, a za to je potrebno
napraviti još propust i crpnu stanicu.
Prinos 2011. godine
Zasejano ha (Požnjeveno)
482(451)
238(238)
356(336)
564(564)
118(118)
102(102)
1860(1809)
Pšenica
Šećerna repa
Suncokret
Kukuruz
Pšenica sem.
Uljana repica
Ukupno
Prinos u 2011.
7.118 kg
66.123 kg
3.349 kg
8.422 kg
7.413 kg
4.116 kg
Setvene površine 2011 / 12. godine: zasejano i plan
Zasejano ha
367
222
452
745
100
118
165
2.169
Pšenica
Šećerna repa
Suncokret
Kukuruz
Pšenica sem.
Uljana repica
Ozimi ječam
Ukupno
Planirani prinos u 2012.
5.700 kg
55.000 kg
3.300 kg
9.500 kg
6.000 kg
3.500 kg
6.000 kg
Površine zemljišta 2011. godine
Privatni zakup
51
Privatni zakup
51
Spostveno
967
Spostveno
obradivo
962
Državno u zakupu
897
Državno u zakupu
obradivo
847
Pod vodom
51
Pod vodom
51
Ukupno ha
1915
Ukupno ha
obradivo
1860
59
Površine zemljišta 2012. godine
Privatni zakup
49
Privatni zakup
48
Spostveno
972
Spostveno
obradivo
967
Državno u zakupu
1178
Državno u zakupu
obradivo
1154
Ukupno ha
2199
Ukupno ha
obradivo
2169
Svinjogojska farma
Krmače
Prasad
Tovljenici
2011. godina
482
1.535
18.829
Plan za 2012. godinu
500
2.500
18.000
“Rit” Čoka
Ova poljoprivredna firma imala je dobru godinu u ratarstvu, ali je stočarstvo bilo na granici
rentabilnosti, ali su godinu završili u plusu. „Rit “ je u stečaju kupila firma iz Crvenke „Per Agro “,
tako da sada poseduju 76 odsto kapitala u svom vlasništvu, dok 24 odsto pripada državi. „Per Agro “
je praktično otkupio sva potraživanja i pretvorio ih u svoj kapital, tako da su 2010. godine izašli iz
stečaja reorganizacijom, a svi poverioci su isplaćeni. Imaju 48 zaposlenih ( 2002. godine ih je bilo
400, a 2004. 275 ). Obrađuju 1.400 hektara zemlje, od čega je 1.200 državna, uzeta u trogodišnji
zakup, na osnovu prečeg zakupa jer se bave uzgojem stoke. Na farmi imaju 11.000 grla. Kapacitet
svinjogojske farme je 25.000 – 30.000 tovljenika i svinje, skoro 98 odsto, plaisraju Mesnoj industriji
„Matijević “. Zadržali su i stado od 500 ovaca, autohtone vrste „Čokanska cigaja “, ali razmišljaju o
prodaji, jer nije rentabilna proizvodnja zbog velikog učešća ljudske radne snage (angaživano je
ukupno osmoro ljudi, po četvorica u proizvodnji i obezbeđenju ). Kada je u pitanju ratarska
proizvodnja ostvaruju zavidne rezultate, imaju novu mehanizaiju koja, kada je to potrebno, dolazi iz
Crvenke.
Poljoprivredna stručna služba „Kikinda“
Severnobanatska poljoprivreda je prošlu godinu započela poplavama, a završila sušom.
Prošlog proleća nije se moglu u poplavljene njive ući sve do marta, a neka polja su obrađena tek
maja. Sa druge strane, protekla jesen je bila nezapamćeno sušna sa svega 20 litara padavina po
kvadratu u periodu od 60 dana. Kvalitetno rade na oglednim poljima, tu postižu dobre prinose, te se
zato veliki broj semenskih kuća i poljoprivrednih instituta opredeljuje da im oni rade oglede. Tako su
npr. na oglednim poljima imali prinos od 10 tona pšenice po hektaru dok je uobičajeni bio 4,5 t / ha i
to sve sa zalivanjem i punom agrotehnikom. Zbog toga će povećati obim rada na oglednim poljima.
Od većih investicija bila je kupovina „Belarus“ traktora preko Fonda za razvoj poljoprivrede, kao i
sadnja voćnjaka, koji nameravaju da prošire. Osim sopstvenih rade još i na 100 ha državnog
zemljišta. U PSS „Kikinda“ zaposleno je 17 osoba, a dve su otišle u penziju, s tim da povremeno
angažuju osobe i na određeno vreme.
Tokom 2011. godine PSS „Kikinda“ uradili su veliki broj analiza zemljišta, značajno više
nego pre. Npr. samo do kraja avgusta PSS je uradila onaj broj analiza zemljišta koji obično ima za
celu godinu, iz čega proizilazi zaključak da poljoprivrednici sve više koriste navedenu stručnu
pomoć. Inače višegodišnji prosek analiza u ovoj instituciji je između 2.300 – 2.500. Značajan deo
čini i analiza državnog zemljišta koje se daje u zakup, što inače plaća opština Kikinda. Takođe,
stručnim radom sa poljoprivrednicima uspeli su da objasne da ratari vrlo često, po svom nahođenju,
bez mnogo konsultovanja struke, sami bacaju stajsko i veštačko đubrivo ne vodeći računa o stvarnim
potrebama njiva koje obrađuju. To često rade i na štetu svojih novčanika jer bacaju nečega više čega
60
možda već ima dovoljno, tako da zemljištu ne daju potreban dodatak minerala. Šta više dešavalo se i
da veštačko đubrivo ne odgovara kvalitetu i sastavu koji stoji na deklaraciji tako da su analiza
oranica i „veštaka“ idealno minimalno ulaganje gde paori štede i vreme i novac. Na primer cena
analize veštačkog đubriva je oko 2.500 dinara sa porezom, a imali su slučajeve da ljudi koji uzimaju
i po vagon „veštaka“ za svoj novac dobijaju đubrivo slabijeg kvaliteta, čime ne postižu očekivane
efekte navedenom agrotehničkom merom, a da cena njihove usluge jedva dostiže jedan odsto
vrednosti kupljene robe. Za ovu godinu, u saradnji sa opštinom Kikinda, planirano je analiziranje
zemljišta još u četri sela.
Dok za zemljište i đubrivo postoji
navika za analizom paori to vrlo retko čine
sa semenom i to su vrlo male količine,
iako se na tržištu pojavljuju falsifikati
semenske robe. To se objašnjava time da
se za setvu često koristi nedeklarisano
seme i ono „sa tavana“ – iz sopstvene
proizvodnje, tako da zato ne postoji interes
da se proverava i kvalitet semenske robe.
Poljoprivreda se generalno nalazi u
velikoj besparici i sve je manje
registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.
I
dok ih je nekada bilo skor 4.000, prošle
godine ih je u opštini Kikinda bilo 2.107,
dok je u Novom Kneževcu bilo 817. Takođe, smanjen je i broj zaposlenih u poljoprivredi zbog
tehnološkog napretka mehanizacije.
Vodoprivreda
PDP „Gornji Banat“ Kikinda
Prošla godina im je bila dobra, imali su dosta posla, ali to je ujedno bila i najteža godina za
vodoprivredu u proteklih nekoliko decenija. Osim toga, bilo je promena i na zakonodavnom planu,
jer je novim Zakonom o vodama, donetim maja 2011. godine, određeno da vodni doprinos ne bude
više prihod javnih preduzeća većrepubličkog i pokrajinskog Fonda za vode. Međutim, kako je Vlada
srbije tek u oktobru prošle godine donela Uredbu o visini naplate, to je značajan problem za
finasiranje, pošto vodoprivreda uglavnom živi od toga. Za razliku od drugih „Gornji Banat“ nije
imao problema sa finasiranjem pošto su novac dobijali za rad na ugroženim područjima. Nekada su
od „Voda Vojvodine“ dobijali 80 odsto sredstava ( od ukupnog budžeta potrebnog za rad ) za
redovno održavanje nasipa i kanala, dok je to danas svega 40 odsto, tako da moraju da obezbeđuju
posao i kod nekog drugog investitora. Takođe, značajno je reći da je u prošloj godini naplata tzv.
„vodnog doprinosa“ – na nivou Pokrajine, bila niža za čak 30 odsto, ali očekuju da će to ove godine
biti popravljeno. Određena sredstva redovno dobijaju od lokalne samouprave na osnovu održavanja
kanala, a iz sredstava dobijenih od zakupa državnog zemljišta.
Tokom prošle godine, između ostalog, uradili su i jedan veliki posao sa vodoprivrednom
firmom iz Sente, sa kojom su zajedno dobili posao sanacije glavnog kanala DTD kod Kikinde, koji
je finasirala Svetska banka. I dalje imaju problem sa svojim statusom, pošto su društveno preduzeće
sa 97 odsto državnog vlasništva. Sedmi put im je produžen status društvenog preduzeća, a postupak
transformacije spor. Smatraju da bi najbolje za njih i slična vodoprivredna preduzeća bilo da budu
transformisana po modelu kako je to učinjeno sa Institutom „Jaroslav Černi“, odnosno da budu a.d.
ili d.o.o. u državnoj svojini ( da država imenuje direktora i Upravni odbor ). Zapošljavaju 116 lica, a
po normativima bi trebalo da imaju oko 130.
61
Energetika
„ Elektrovojvodina “ Kikinda
Kikindski pogon „ Elektrodistribucije “ Zrenjanin ima oko 70 zaposlenih sa manjkom
montera koji će pogotvo eskalirirati narednih godina odlascima dela postojećih u penziju ( već pet
godina nisu zaposlili ni jednog montera ). Tokom prošle godine preduzete su različite mere radi
smanjenja gubitaka, naplata je solidna, veći dužnici bivaju isključeni sa mreže i nadležens službe se
trude da ne dozvoli zastarivanje potraživanja. Zabeležena je veća krađa struje u sektoru male
privrede, i polovina od ukupnih krađa električne energije zabeležena je kod njih. Velika privreda
uglavnom redovno plaća utrošenu struju, kašnjenja su u visini jednog do jednog ipo računa, pa je
procenat naplativosti oko 97 %. Livnica „ Kikinda “, kao najveći distributivni potrošač u Srbiji,
redovno izmiruje svoje obaveze. Veći problem sa naplatom postoji kod budžetskih korisnika i to i
republičkih i lokalnih, kao što su policija, vojska, Direkcija za izgradnju grada... Naplata u
domaćinstvima je skoro 100 odsto, s tim da postoje kašnjenja do tri računa. Potreban je veći rad na
terenu, prošle godine su kontrolisali u 4.500 domaćinstava merne uređaje, ali nemaju dovoljno ljudi
za to. Ostvareni promet u 2011. godini bio je 700 miliona dinara u domaćinstvima i 1,3 milijarde u
privredi.
Tokom prošle godine bilo je malo investicija, završili su dalekovod prema Ban. Topoli čime
su podigli kapacitet za duplo više. Dok je postojala samostalna „ Elektrodistribucija Kikinda “,
tokom 2006. i 2007. godine zamenili su 600 drvenih stubova betonskim, ali je ostalo još 300 i ne zna
se kada će to uspeti da završe.
Građevinarstvo
„Tehnobor“ Kikinda
Složena poslovna godina, ali bolja od 2010, jer su prošle godine imali dva velika posla –
izgradnja supermarketa u B.V.Selu za „Angropromet“ i dom za stara lica za Rimokatoličku crkvu u
Kikindi ( taj projekat je u toku ). Bili su zaduženi, ali su sve kredite i novac suizvođačima isplatili.
Imaju problem sa naplatom nekih potraživanja, poput onog sa Livnicom „Kikinda“ sa kojom vode
spor već četiri godine. Takođe, imaju i jedan spor koji vode 12 godina i to samo pokazuju sporost
pravosuđa u rešavanju sporova u privredi. U 2011. godini su naplatili sve što su radili, ali imaju
potraživanje od milion dinara iz 2009. i 2010. prema državi za radove na zdravstvenoj stanici u
Hetinu. Imaju 19 stalno zaposlenih i evidentan problem sa nedostatkom stručne radne snage.
Maksimalan broj zaposlenih imali su 2007. godine kada su angažovali 38 sopstvenih radnika, a sa
kooperantima ih je bilo 100.
Da je stanje u građevinarstvu nepovoljno govori i podatak da je „Tehnobor“ nekada radio
samo velike poslove, a da sada prihvata sve, čak i one male vrednosti. Smatraju da bi trebalo
promeniti Zakon o PDVu i da država može da ga naplati tek kada budu naplaćena potraživanja, a ne
odmah po fakturisanju. Država je veliki dužnik građevinarima, a ugovori koje ona zaključuje sa
izvođačima radova su takvi da se njoj omogućuje da plati za izvedene radove onda kada bude novca
u budžetu, što je mnoge firme dovelo do propasti. Takođe, izražavaju sumnju kako će obaveze
plaćanj biti regulisane najavljenim zakonom.
Kompanija „Graditelj “ Kikinda
Najveće severnobanatsko građevinsko preduzeće nalazi se u stečaju od 28. septembra 2011.
godine, firma radi, biće reorganizovana, ali ne u skorije vreme sa velikim brojem radnika ( nekada su
imali i 330 zaposlenih ). U trenutku započinjanja stečaja u „Graditelju “ je radilo 150 ljudi koji su
ostali bez posla. Imaju podršku većine poverilaca, a potraživanja ( 396 miliona dinara ) su im veća
62
nego dugovanja ( oko 380 miliona dinara sve sa kreditima koji dospevaju za naplatu i u 2014.
godini), od kojih neka dospevaju i do 2014. godine. Od SO Kikinda naplatili su 15, od 30 miliona
dinara, čemu treba dodati još sedam, osam miliona na ime kamata. Zbog duga od 30 miliona dinara,
koji je Direkcija za izgradnju grada Kikinde trebala da isplati kikindskom „Graditelju“ za radove na
kišnoj i fekalnoj kanalizaciji u najvećem severnobanatskom gradu tužili su Direkciju, sa kojom su
postigli sudsko poravnanje ( koje opština nije ispunila ), a dug je bio star skoro tri godine. Tokom
prošle godine najveći dužnici su im bili Direkcija za izgradnju grada Kikinde, ali i opštine Čoka i
Novi Kneževac. Finasijer većine tih nenaplaćenih radova je Fond za kapitalna ulaganja AP
Vojvodine. Problem naplate je prebacivan uvek na višu instancu tako što npr. opštinska direkcija za
izgradnju upućuje na Fond za kapitalna ulaganja, a oni na Ministarstvo za prostorno planiranje... i
tako svako prebacuju odgovornost na višu instancu, mada je po ugovorima investitor na lokalu.
Godinu dana 70 – 80 odsto radnika je sedelo na radnom mestu, jer nije bilo poslova za firmu i to ih
je dodatno zadužilo sa oko 70 – 80 miliona dinara.
Preduzeće i u stečaju radi i za obavljanje poslova angažuje
bivše zaposlene, ali privremeno. Tokom stečaja ( kao podizvođači )
radili su asfaltiranje benzinske pumpe slovanačkog “Petrola” u
Kikindi, zatim 1,5 kilometara puta za firmu “Macval”, ali i za
“Altech Fermin” i “JTI Senta”.
U “Graditelji” ističu da su od Direkcije proteklih godina
dobijali vrlo malo poslova, a pošto se bave i visokogradnjom,
naglašavaju da je tržište nekretnina skoro potpuno “stalo”. Imaju nameru da prodaju stare objekte
“Graditelja” koji se nalaze u sklopu JKP “6. oktobar “. Za stanje u kome su se našli, kao jednu od
najodgovornijih strana, označavaju aktuelnu lokalnu samoupravu Kikinde.
Kada je u pitanju stečaj plan za reorganizaciju ističe marta i ukoliko ga više od 50 odsto
poverilaca bude prihvatilo, dobijaju zvanično status da su firma u reorganizaciji čime im se vraćaju
upravljačka prava, te onda mogu da se vrate na tržište.
“Zlatna greda” Kikinda
Reč je o firmi iz oblasti niskogradnje, koja radi većinom poslove sezonskog karaktera za
državnog investitora. Prošla godina im je bila dobra, pa ukoliko i ova bude takva, biće zadovoljni.
Osnovna delatnost im je građevinarstvo, a dodatno rade i održavanje vertikalne saobraćajne
signalizacije, letnje ( košenje trave ) i zimsko održavanje puteva ( čišćenje ). Ne rade poslove tipa
krpljenja udarnih rupa na putevima, jer nemaju asfaltnu bazu. Sebe vide kao manju firmu koja ima
nameru da radi isključivo na teritoriji opštine Kikinda. Najviše radili za SO Kikinda, ali i sa “Le
Belierom Kikinda” imaju dugogodišnju saradnju.
Smatraju da na javnim nabavkama prednost treba da imaju firme iz određene sredine, jer
ovako poslove dobijaju firme sa strane, koje često, nemaju unapred angažovane radnike. Imaju 30
stalno zaposlenih, plus sedam, osam privremeno angažovanih u građevinskoj sezoni. Protekle sezone
uveli su polovne radne mašine da bi mogli efikasnije da rade, pogotovo na poslovima održavanja
lokalnih ulica i puteva u okviru zimske službe. Takođe, kupili su i bager, a ukupna vrednost
investicija bila je između 60.000 i 80.000 evra. Planiraju da se tržištu ponude i kao podizvođači
većoj firmi na poslovima izgradnje kanalizacije, jer za to imaju stručne ljude, ali ne i reference.
Ističu da je problem sa naplatom stalan i da često zbog toga moraju da uzimaju kredite, zbog čega su
2010. godine samo za kamate platili 1.000.080 dinara. Recimo, do januara još nisu naplatili pet
miliona dinara od izvršenih radova na zgardi noovog internata. Obavljali su i poslove za “Delta
Agrar” na farmi na Topoli, kao i sa Livnicom “Kikinda” sa kojom su prekinuli saradnju. Smatraju da
bi građevinci PDV trebalo da plaćaju kada naplate posao, s tim da od izvršenog posla i izdavanja
fakture ne bi trebalo da prođe duže od sedam dana.
63
Potencijalne investicije
Staro jezero
Potencijal Starog jezera u komercijalne svrhe je značajan, ali je apsolutno je neiskorišten, a
jesenas se, prema navodima lokalne samouprave, pojavio poslovni čovek iz Kazahstana koji je
zaintereosvan da tu investira i napravi mini akva park. On je, kako je javnost informisana,
zainetersovan za pet hektara zemljišta na levoj strani Starog jezera, a vrednost te investicije bila bi
milion ipo evra. Ukoliko dođe do izgradnje novog kompleksa u njemu će naći zaposlenje pedesetak
žitelja najvećeg severnobanatskog grada, a mini akva park bi trebao da ima nekoliko bazena, terena
za tenis, mini golf, odbojku, košarku, ali i ugostiteljski deo sačinjen od restorana, picerije i diskoteke
pored samog jezera. Opština Kikinda i lokalni parlament će, ukoliko potencijalni investitor ostane u
nameri da realizuje ideju, raspisati javni poziv za prodaju zemljišta u okviru kompleksa Starog
jezera, što je i preduslov za formalni početak radova. U narednom periodu biće izrađen i detaljan
urbanistički plan i plan detaljne regulacije lokacije.
Izgradnjom zatvorenih i otvorenih bazena Sportskog centra „Jezero“ 1979. godine ovaj
prirodni biser, koji se prostire na oko 90 hektara i koji se nalazi na svega 500 metara od strogog
centra najvećeg severnobanatskog grada, postajao je zapušten i devastiran. Pre nekoliko godina,
prethodna opštinska administracija, uradila je značajan posao time što je Staro jezero dovela u skoro
približno stanje od pre nekoliko decenija, s tim da posao nije završen, jer voda još uvek nije takva da
bi u njoj bilo dozvoljeno kupanje. Jezero je ispražnjeno i izmuljeno, u okolnom kanalu – koji se kao
prsten nalazi okolo njega, posečena je trska i on je postao plovan za čamce, uređene su zelene
površine, započete ali nisu završene trim i dodatne staze za šetanje, obnovljena je rasveta, dečje
igralište, postavljeni su kamperski stolovi, napravljen je teren za mini golf – koji uzgred ne radi... U
okviru kompleksa nalaze se i bušotine sa termalnom vodom, ali su one u vlasništvu Naftne industrije
Srbije.
Italijanska fabrika cipela
Posle fabrike čarapa „TimiOr Colant“ i “Gi Graphix” još jedna italijanska firma iz Rumunije
nagovestila je proletos svoj dolazak u Kikindu, s tim da je, ovoga puta reč o fabrici cipela „Stile
Italiano“. Inače, do sada su italijanski privrednici u više navrata pokazali interesovanje za transfer
sopstvene proizvodnje iz zapadnih rumunskih županija u Kikindu iz razloga blizine granice i
Temišvara odakle prema Italiji imaju i odlične avionske veze, ali je glavni motiv ipak cena radne
snage u severnom Banatu. Zbog planova i snimanja situacije u prethodnih godinu dana u najvećem
severnobanatskom gradu boravilo je više delegacija Udruženja italijanskih privrednika Rumunije –
Unimpresa i Komore italijansko – srpskih privrednika.
Eugenio De Poli – predsednik Italijankog kulturnog centra u Temišvaru, inače posrednik u
transferu i kontaktima sa Kikinđanima, prve razgovore obavio je sa Regionalnom privrednom
komorom i opštinom marta prošle godine kada su mu ponuđene lokacije za otvaranje pogona cipela.
Puna tri meseca je rađeno na pronalaženju adekvatnog radnog prostora, registraciju firme i
pronalaženje radnika obučenih za izradu cipela. „Stile Italiano“ je trebala da počne da radi tokom
prošle godine u manjem pogonu u susednom Ruskom Selu gde bi, na početku biti angažovano 50, a
potom – sa uhodavanjem proizvodnje, još 50 ljudi. Veći pogon, koji je trebao da bude u nekadašnjoj
“Auto kući” u Kikindi, prema rečima Italijana trebao bi da započne proizvodnju nešto kasnije, a
fazno bi bilo angažovano između 200 i 300 radnika.
Italijani su najveće primedbe imali na, prema njihovoj tvrdnji, sporost administracije jer su
imali problem sa atestima, pošto su sve mašine koje su uvezli iz Evropske unije morale da budu
atestirane u Nišu. Njihov zastupnik Eugenio de Poli je smatrao da je to nepotrebno pošto je reč o
mašinama iz Evrope. Iz kog razloga tačno nije došlo do realizacije projekta nemamo saznanja, ali sa
ove distance deluje neozbiljno i izaziva sumnju u stvarne namere takvih investitora.
64
Kasarna
Odbornici skupštine opštine Kikinda proletos su usvojili informaciju o postupku prenosa
prava na nepokretnosti bivše kasarne sa Vojske Srbije na lokalnu samoupravu najvećeg
severnobanatskog grada. Tako će opština Kikinda za 830.000 evra postati vlasnik kasarene, a za
9.000 evra i zemljišta na ulazu u strelište (takođe, objekat u vojnom vlasništvu). Inače, planirano je
da na tom zemljištu kod strelišta budu građeni stanovi za socijalno stanovanje. Kada je reč o zgradi
Doma vojske – čija je vrednost procenjena na 400 hiljada evra, ona je ipak bila preskupa za
Kikinđane, tako da će ovaj, nekada elitni objekat, biti ponuđen tržištu na javnoj licitaciji.
Prema najavama iz opštine Kikinda deo kasarne (bivši manjež) je predviđen da bude
adaptiran za potrebe muzeja međunarodnog vajarskog simpozijuma Terra, dok će ostatak biti
ponuđen investitorima. Prema nezvaničnim informacijama, koje je medijima izneo predsednik
Skupštine opštine Šandor Talpai, za deo zemljišta, u okviru kompleksa, zainteresovan je investitor iz
Mađarske. Ovde je zapravo reč o francusko – američkoj firmi WGB Global koju zanima izgradnja
trgovinskog i industrijskog objekta. Iz lokalne samouprave su se na sednici skupštine pohvalili da je
procenjena vrednost kasarne bila 1,1 miliona evra, ali da je usled oštećenja na objektima, nastalim u
prošlogodišnjim poplavama od visokih podzemnih voda, cena smanjena na prihvaćenih 830 hiljada
evra.
Komunalna delatnost
JP „Gradsko zelenilo i pijace“
Sa prvim danom ove godine zvanično je počelo da radi novo javno preduzeće u najvećem
severnobanatskom gradu, a reč je o „Gradskom zelenilu i pijacama“. Ovo je drugi pokušaj da
ovakvo preduzeće zaživi, jer je slično osnovano pre osam – devet godina i bilo je zaduženo za
parking i pijacu, ali je promenom vlasti 2004. godine potom i „likvidirano“. Odlukom Skupštine
opštine Kikinda od 30. maja prošle godine ustanovljeno je preduzeće koje će se prevashodno baviti
održavanjem gradskog zelenila i ono je, u izvesnom smislu, naslednik nekadašnjeg propalog
društvenog preduzeća „Rasadnik“. Novo javno preduzeće, za sada, ima 26 radnika, od kojih je
desetoro iz javnog komunalnog preduzeća – koje je do sada bilo nadležno za pijacu, dok ostatak čine
bivši zaposleni iz „Rasadnika“, preduzeća koje je doživelo privredni brodolom nakon privatizacije
02. novembra 2007. godine kada ga je na aukciji u Novom Sadu kupila Marijana Burić iz Beograda.
Posle niza problema, neuspešnog poslovanja firme i obustave rada zaposlenih nezadovoljnih
statusom i neisplaćenim zaradama privatizacija je raskinuta maja 2010. godine, a opština Kikinda se
tada javno obavezala da će preuzeti zaposlene. „Rasadnik“ je u blokadi više od godinu dana i veći
deo imovine nalazi se pod hipotekom. Nekadašnja privatizovana firma vraćena je u status da joj je
država većinski vlasnik, a februara je pokrenut i prethodni stečajni postupak.
Planom poslovanja za ovu godinu planirano je da novo javno preduzeće zaradi najmanje
26,81 miliona dinara i oni su usklađeni sa prihodima koje je ostvarivala gradska pijaca i novcem –
koji je plaćan, za održavanje javnih zelenih površina. Od pijačnih usluga očekivan je prihod od 9,46
miliona dinara ( od zakupa tezgi i pijačne takse ), dok će od sređivanja zelenih površina zaraditi
17,35 miliona dinara.
Iako je svojevremeno najavljivano iz lokalne samouprave, šta više to je bio i jedan od
argumenata pri osnivanju novog javnog preduzeća, „Gradsko zelenilo i pijaca“ neće raspolagati
imovinom „Rasadnika“. Značajno je to što „Rasadnik“ ima pravo korišćenja 128 hektara državnog
zemljišta, onog za koje je isticano da je važno da budu pod javnom upravom i nadzorom lokalne
društvene zajednice, a ne privatog lica, ali njome i zgradom u stoletnom gradskom parku „Blandašu“
65
novo javno preduzeće, za sada, neće upravljati. Lokalna samouprava je i pre Nove godine
angažovala bivše radnike iz „Rasadnika“ za određene poslove, ali ugovorom o delu, a oni imaju
bogato iskustvo na održavanju zelenih površina jer su taj posao, neki i decenijama, uspešno radili.
Projekat fabrike vode u Kikindi
Izgradnja fabrike vode u Kikindi
Voda za piće u Vojvodini, a posebno u srednjem i severnom Banatu, od vajkada je problem, i
ona se u Kikindi, od nedavno, našla u centru svih zbivanja idejom o izgradnji fabrike vode. O tome
kakva je pijaća voda na severu Srbije govori podatak da od preko 650 ispitanih bunara u Vojvodini,
u više od polovine pronađen je arsen iznad dozvoljene granice. Takođe, u Pokrajini je samo 12
postrojenja za preradu vode na oko 300 vodovoda.
Da namere opštinske adminsitracije idu u pravcu izgradnje fabrike vode govori i naučni skup
na tu temu, gde je pozvana struka da da svoj sud o neophodnosti takve ideje. Tim povodom, nedavno
je održan seminar o pronalaženju rešenja za probleme povećanog sadržaja arsena i amonijaka u vodi
u organizaciji Prirodno – matematčkog fakulteta iz Novog Sada koji sa mađarskom Bajom sprovodi
projekat iz oblasti prekogranične saradnje Srbije i Rumunije na temu pijaće vode. Među brojnim
prisutnim stručnjacima profesor dr Božo Dalmacija je podržao ideju kikindske opštine smatrajući da
je za Kikindu izabrana dobra tehnologija, ali da treba naći način kako isfinansirati vrednost radova
od sedam, osam miliona evra. On je istakao da se najkvalitetnija voda u Banatu nalazi na području
Banatske Dubice kod Sečnja i Radojeva pored Srpske Crnje, pa bi možda trebalo raditi, po modelu
EU, na ukrupnjavanju vodovoda, tj. da se deo vode dovede sa tih lokacija i da se na zajedničkom
poduhvatu udruže opštine Sečanj, Žitište, Nova Crnja i Kikinda
A da bi ideju pravljenje fabrike vode sproveli u delo nedavno je Odsek za javne nabavke
raspisao, po nalogu Opštinskog veća Kikinde, prethodni raspis za projektovanje i izgradnju fabrike
vode za piće, da bi marta usledio i javni poziv na kome bi posao trebala da dobije ona kompanija
koja ponudi najprihvatljiviju cenu opreme i fabrike, ali i cenu vode za široku potrošnju. Ideja opštine
Kikinda je da posao dobije firma sa dobrim referencama, a da fabrika vode ostane u vlasništu
lokalne samouprave i građana najvećeg severnobanatskog grada. Fabrika vode bi trebala da ima
kapacitet od 200 litara u sekundi, rezervoar vode zapreminu od 5.000 kubika, a sve bi trebalo da
bude finasirano izdavanjem municipalnih obveznica. Emitovala bi ih optina Kikinda, koja će odrediti
kamatu i rokove dospeća i već su tim povodom kontaktirana preduzeća iz Slovačke, Češke, Poljske,
Nemačke i Italije. Po toj ideji, rok za završetak radova na izgradnji fabrike vode je godinu ipo dana.
Politički oponenti aktuelnoj lokalnoj vlasti kažu da nije sad vreme za to i da treba sačekati da
prođu izbori pa da to uradi ona vlast koja će dobiti mandat na izborima ( stav LDP ) ili čak smatraju
da postojeća vlast čak nema legitimitet da da grad zaduži sa 7,5 miliona evra ( DSS ). Ipak, stalni
kritičar postojeće situacije u vezi sa česmovačom je “Udruženje potrošača opštine Kikinda” čiji je
predsednik Aleksandar Korać zatražio da se voda iz gradskog vodovoda proglasi tehničkom,
pozivajući se na nezavisnu ekspertizu iz Subotice.
Rast cena komunalnih usluga
Tokom prošle godine zabeležen je i rast cena komunalnih usluga na teritoriji opštine Kikinda.
Tako su od početka februara 2011. godine Kikinđani počeli da plaćaju skuplje daljinsko grejanje,
vodu, kanalizaciju i iznošenje smeća, i to je bio novi udar na novčanike žitelja najvećeg
severnobanatskog grada, ali i privrede. Cena daljinskog grejanja povećana je za 19,92 odsto, ali i
sistem plaćanja. Ranije je oko 3.500 korisnika jednu cenu plaćalo u grejnoj sezoni, a drugu van nje,
a od februara prošle godine svi korisnici plaćaju istu cenu čitave godine. U praksi znači da za stan,
grejne površine 50 kvadrata, fizička lica – na godišnjem nivou sada plaćaju oko 49.000 umesto
dosadašnjih 42.000 dinara. Inače, nova cena grejanja za stembeni prostor košta 74,95 dinara, za
66
poslovni je 112,43 dinara, a za povlašćene korisnike 89,94 dinara po kvadratnom metru ( cene bez
PDVa ).
Preduzeće „ASA“ takođe je poskupelo svoje usluge i to dva puta tokom prošle godine. Ova
firma je već od početka februara podigla cenu za devet odsto, pa su Kikinđani od februara do aprila
za odnošenje komunalnog otpada plaćali 80,04 ( bez PDVa ) po članu domaćinstva, a od 01. aprila ih
ta usluga košta 125 dinara. Povod za novo poskupljenje, i to samo dva meseca od prethodnog, su
bile, kako je to objašnjeno – nove usluge: sakupljanje kabastog otpada i primarna selekcija. Nova
cena i nove usluge, posledice su potpisivanja Aneksa ugovora koji je parafiran u Kikindi, i to pred
ministrom Dulićem, početkom marta prošle godine. Tada je istaknuto da će građani Kikinde imati
višestruke koristi od potpisivanja Aneksa jer će: „U narednom periodu „ASA“ ponuditi nove i
unaprediti svoje postojeće usluge, što znači da će korisnicima omogućiti da odvajaju otpad na
samom mestu nastanka“. To u praksi znači da Kikinđani i žitelji sela najvećeg severnobanatskog
grada imaju mogućnost da sami razvrstavaju otpad bacajući ga u kante posebno određene za papir,
staklo i limenke, da će „ASA“ tako selektovan otpad prodavati kao sekundarnu sirovinu – i tako
stvarati dodatni prihod, a da građani Kikinde za to što sami rade plaćaju više. „ASA“ d.o.o. Kikinda
je zajednička firma ove austrijske kompanije i lokalne samouprave najvećeg severnobanatskog, i u
kikindsku deponiju „ASA“ je do sada uložila 3,5 miliona evra. Da bi deponija bila rentabilnije
potrebno je da se na njoj odlaže smeće oko 130.000 stanovnika i zbog toga se godinama vode
razgovori da se i susedne opštine priključe da tu odlažu komunalni otpad. Načelnu saglasnost dale su
već lokalne samouprave Bečeja i Ade ( koje zajedno imaju oko 46.000 stanovnika ), a pregovori se
vode i sa Novim Bečejom, Novom Crnjom, Čokom i Žitištem.
Takođe i Javno komunalno preduzeće „6. oktobar“ je „podiglo“ cene tako da za kubik
potrošene vode fizička lica plaćaju 26,10 dinara, školama i zdravstvenom ustanovama 22,60, a
ostalim pravnim licima 76,50 dinara ( bez PDV a ). Usluge komunalnog preduzeća su poskupele u
proseku za 6,94 odsto.
Drvoprerada
„Kum “ Kikinda
Ova kikindska firma bila je jula prošle godine u žiži javnosti zbog njihovog višemilionskog
spora opštine Kikinda (Direkcije za izgradnju grada Kikinde) čiji je epilog vansudsko poravnanje
vredno 44 miliona dinara u korist navedenog kikindskog preduzeća. Tako je po izvršnoj presudi
Privrednog apelacionog suda lokalna samouprava bila dužna da plati za radove na izgradnji
deponije, gde je „Kum“ bio podizvođač radova hrvatskoj firmi „Euroko“, koja ima sedište u Novoj
Pazovi. Nakon raskida ugovora tadašnje lokalne samouprave sa kikindskom firmom, ostala je sporna
naplata isporučenih 20.000 kubika gline. Zbog toga je privredno društvo „Kum“ tužilo Direkciju,
iako nije postojao nikakav pismeni ugovor, ali je dokazano da su radili po usmenom nalogu bivšeg
direktora Direkcije Miroslava Kresoje, koji im je naložio da nastave sa isporukom gline. Četiri
godine nakon prvog ročišta spor je okončan time što se „Kum“ odrekao 10 miliona dinara (ukupno
potraživanje bilo je 54 miliona dinara), i što je prihvatio da Kikinda plati u ratama, da bi zauzvrat
račun Direkcije za izgradnju grada bio deblokiran, što je bio interes najveće severnobanatske
opštine. Praktično, dogovoreno je da 30 miliona dinara bude odmah uplaćeno nakon potpisivanja
sporazuma, dok će ostatak biti isplaćen u tri jednake rate do 28. februara 2011 godine. Nakon prve
tranše „Kum“ je povukao predlog za izvršenje i na taj način odblokirao račun Direkcije za izgradnju
grada Kikinde.
Kako je reč o značajnoj sumi novca zasedao je i lokalni parlament koji je dao saglasnost na
potpisivanje vansudskog poravnjanja, koje se desilo jula prošle godine u Privrednom sudu u
Zrenjaninu. Vlasnik d.o.o. „Kum“ Zoran Jakovljević je medijima rekao da se odrekao 10 miliona
dinara kako bi što pre dobio novac. Njegova firma je radove završila još 2006. godine, a opština je,
67
sve vreme, odbijala da plati. Sada će morati da isplate i dug i kamatu nastalu od 1. februara 2007.
godine, uključujući i sve troškove sudskog postupka. Razlog čitave zavrzlame, naravno, je politika.
Vlasnik firme Zoran Jakovljević, govoreći o celom slučaju naveo je da je bio od početka spreman na
dogovor, još na prvom ročištu 2007. godine, ali to nije htela opština Kikinda. Pristao je i na
poravnanje, jer se ta situacija loše odrazila na poslovanje njegove firme. Banke su blokirale „Kum“
zbog 15 miliona dinara, a pretila mu je i lančana blokada i da se to dogodilo, onda bi i njegova
privatna i kompletna imovina preduzeća bili ugroženi. Tvrdi da je bio sam primoran da uzme kredite
da bi mogao da servisira sve obaveze. Sa druge strane, opštinari su prethodnike na vlasti optužili da
su krivi za to i da su napravili više nepovoljnih ugovora.
Turizam
„Dani ludaje“
XXVI „Dani ludaje“ u Kikindi ostaće zapamćeni po tome što su i organizatori i gosti danima
gledali u nebo zbog najavljenog zahlađenja i kiše, ali je sve ipak nekako prošlo zadovoljavajući,
obzirom da se većina stvari odvija na Trgu, na otvorenom prostoru. Prošlogodišnja šampionka stigla
je od istog uzgajivača, kao i ona predprošlogodišnja, ali je bila skoro za 100 kilograma lakša. Milan
Desnica iz Savinog Sela je pre toga pobedio u Temerinu na njihovom bundeva matineu sa ludajom
teškom 167 kilograma, a ova kikindska je težila 190,5 kilograma. Desnica se i ranije nalazio na
pobedničkom postolju, prvi put još 2008. kada je
Milanova bundeva imala 121,8 kilograma, tako da se
ovaj mladić pretplatio na titule u Kikindi. I u drugoj,
kategoriji za najdužu tikvu nije oboren rekord od 266
santimetara, jer je Jožef Varga uzgojio tikvu dugu,
nimalo skromnih, 218 santimetara.
Mnoštvo događanja i programa smestilo se u
četiri dana, od četvrtka do nedelje: koncerti poznatih
sa rok i narodne estradne scene, odbojkaški turnir,
plivački miting, promocije knjiga i kuvara jela od
ludaje, etno nastupi domaćih, ali i gostujućih
folklornih grupa iz susednih država, koncert klasinčne
muzike, promocije najboljih literarnih i likovnih
radova, V privredna izložba u organizaciji kikindskih
preduzetnika, samo su neki su od sadžaja koji su
privlačili brojne goste i same Kikinđane. I najmlađi su
imali svojih pet minuta tokom karnevala. Odore
napravljene od džakova od jute, ukrašeni žirovima,
semenkama
kukuruza,
pasuljem
i
ostalim
„draguljima“ prodefilovale su gradom. Subota je, kao
i obično, glavni dan manifestacije za takmičarske ludaje i gostujuće programe, kada su u„Banatskom
fruštuku“ i „Evropskom kutku“ promovisani etno i turistički sadržaji, ne samo srpskog i mađarskog
življa severnog Banata, već i znamenitosti prijatelja iz Bihaća (BiH), Šentjura (Slovenija), Halvera
(Nemačka), Dunaharstija (Mađarska)... Bilo je tu na „Seoskom roglju“, u režiji žena iz mesnih
zajednica kikindske opštine, svega od bundeve, slanih i slatkih jela, soka, kolača, slatkog, kompota,
pa tek onih, pečenenih muskatnih tikvi koje se baš slažu uz „krompir u čakširama“ i banatske
suhomesnate specijalitete: mokrinski lisnati sir, belolučne kobasice i suvu domaću suvu šunku...
„Dane ludaje“ su i svojevrsni balkanski šampionat sa koga su rezultati o najtežim ludejama i
najdužim tikvama šalju u Svetsku konfederaciju bundeve (World Pumpkin Confederation) u Ontario
(Kanada) i Kolins (SAD).
68
Sportski turizam
Evropsko prvenstvo u klasičnim padobranskim disciplinama
Nakon
proletos
uspešno
organizovanog 57. otvorenog državnog
prvenstva u klasičnim disciplinama, koje
je bilo generalna proba velikog
evropskog nadmetanja, aero – klub
„Kikinda“ i lokalna samouprava
organizovali su od 20 do 27. avgusta
2011. godine i Evropsko prvenstvo u
klasičnom padobranstvu. U najvećem
severnobanatskom gradu nadmetali su se
najbolji padobranci Evrope, njih oko 200
iz 19 država starog kontinenta u
preciznom skakanju sa 1.000 i
slobodnim
figurama sa 2.200 metara. Reč je o
seniorskom i juniorskom takmičenju u
muškoj i ženskoj konkurenciji, a Srbija je, po prvi put, domaćin ovakvog nadmetanja. Inače, Kikinda
je dobila nadmetanje u konkurenciji 45 gradova Evrope. Grad je ugostio oko 1.000 ljudi, a pre
takmičenja uređen je sportski aerodrom, koji bi uskoro trebao da dobije i ogradu, čime će se steći
uslovi za njegovo korištenje i u komercijalne svrhe.
Domaćin, Aeroklub „Kikinda“ osnovan je 1935. godine i obuhvata tri sekcije: motorno
letenje, padobranstvo i raketno modelarstvo. Inače, budžet Evropskog prvenstva u poadobranstvu
iznosio je 534 hiljade evra, a sem lokalne samouprave, takmičenje su podržali i Ministarstvo
omladine i sporta, Pokrajinski sekretarijat za sport, MUP Republike Srbije, Srbijagas, NIS Gasprom
Neft, Agencija za kontrolu letenja Republike Srbije, Jumco, ali i Vojska Slovenije.
Novi studentski dom i za sportski turizam
Izgradnja novog studentskog doma započeta je 1990. godine da bi 21 godinu kasnije, objekat
novog studentskog doma, površine 4.000
kvadrata, u koji je uloženo je 310 miliona
dinara, bio konačno otvoren aprila 2011.
godine. Zgradu su svečano predali
srednjoškolcima i studentima na upotrebu
ministar prosvete i nauke Žarko Obradović i
predsednik Vlade AP Vojvodine Bojan
Pajtić.
Dugo godina u Gradskom parku
„Blandaš“ u Kikindi, gde se novi studentski
dom nalazi, betonski stubovi su ružili
stoletni park, da bi 2006. nastavljena
izgradnja, koja je napokon završena.
Studentski dom u Kikindi ima 68 konfrornih
soba, objekat može da primi 150 osoba, u
rangu je hotela sa četiri zvezdice, sagrađen je zajedničkim sredistvima republičkog, pokrajinskog i
opštinskog budžeta. Svaka od soba ima kupatilo, priključak za fiksnu telefoniju, internet, kablovsku
televiziju, a u zgradi postoji i biblioteka, kafe – bar i restoran. Tokom letnjeg raspusta, obzirom da se
69
studentski dom nalazi u okviru Sportskog centra „Jezero“ – gde postoje otvoreni i zatvoreni bazeni,
tereni za male sportove, tenis, sportska dvorana, stvorene su dodatni mogućnostu za razvoj sportskog
turizma i pripremu ekipa, kao i održavanje letnjih sportskih kampova, tako da će objekat biti korišten
i u tu svrhu.
Etno kuća „Đeram“ Mokrin
To je jedini objekat seoskog turizma u severnom Banatu, kategorisani su i imaju tri zvezdice.
Prošla godina u turističkom smislu bila im je veoma skromna, pa sa prihodom od turizma ne bi
mogli da otplaćuju kredit dobijen 2007. godine, uložen u izgradnju novih smeštajnih kapaciteta. Iako
je kredit povoljan sa kamatom od jedan odsto, ima valutnu klauzulu, a evro se stalno povećava. Kada
su počeli da ga otplaćuju evro je bio 76 dinara, a sada je skoro 112. Poseduju tri sobe sa šest
ležajeva, objekat radi samo po najavi, tako da opstaju zahvaljujući proizvodnji sapuna od kozijeg
mleka.
Proizvodnja sapuna je ručna
(spada u kategoriju starih zanata ), prave
ih samo od prirodnih sirovina i veliku
količinu izvoze u Rumuniju. Takođe,
izvoze ih u BiH, Makedoniju i Crnu
Goru, a u pregovorima su sa
Francuskom, Švedskom i Poljskom. U
Srbiji ih prodaju u saradnji sa
farmaceutskim kućama i prodavnicama
zdrave hrane. Imaju devet vrsta sapuna i
planiraju da ove godine uvrste još dve.
Dodatni posao u turizmu im je
turistička agencija „Blue Travel“ preko
koje organizuju letovanje za slovačke
turiste u Crnoj Gori i taj posao uspešno
rade već 10 godina. Prošle godine su imali problem sa turističkom inspekcijom koja smatra da ne
mogu da pružaju ugostiteljske usluge onima koji nisu kod njih na pansionu.
Preduzetništvo
Opšte udruženje preduzetnika opštine Kikinda tokom 2011. godine podnelo je zahtev
opštinskoj administraciji da za polovinu smanji komunalne takse za isticanje firme, koja je iznosila
od 500 do 12.000 dinara. Namet se formira u zavisnosti od veličine preduzetničke radnje, a za neke
on, u postojećim uslovima poslovanja, zaista predstavlja značajno opterećenje – bio je stav
Udruženja. Preduzetnici su naglasili da je samo tokom jedne godine smanjen broj preduzetnika u
najvećoj severnobanatskoj opštini za oko 10 odsto. Udruženje okuplja približno 1.000 članova,
zapošljava oko 4.000 radnika, ali svake godine imaju sve manji obim poslovanja. Udruženje je
tokom godine ponudilo različitu pomoć novim preduzetnicima, jer su novi prepušteni sami sebi i da
zbog neznanja greše, zbog čega su često pod udarom represivnih mera i novčanih kazni. Opšte
udruženje preduzetnika opštine Kikinda organizovalo je i Savetovalište za preduzetnike kako bi
svojim članovima omogućili što bolje, različite, besplatne usluge.
70
Download

Stanje privrede u 2011. godini - Regionalna privredna komora Kikinda