OBELEŽAVANJE 200 GODINA POZORIŠNE PREDSTAVE NA
SRPSKOM JEZIKU
O jednom skrajnutom jubileju
Kreštalica, prva profesionalna pozorišna predstava na srpskom jeziku
Ima jedna istina: verovatno se bez mnogih glumaca, pisaca i
pozorišnih ljudi moglo, ali bez Joakima nije, jer bez njega bi pozorišna
umetnost i kultura Srbije bila sasvim drugačija. Dvesta godina od prve
predstave Joakima Vujića na srpskom jeziku, povod je da se osvetli
Joakimov rad i da se ponovo sagleda njegova pozicija.
Napustivši Sentandreju i prešavši u Peštu, Joakim Vujić je, bez
sumnje, redovno išao u pozorište. Oslobođen svakodnevnog učiteljskog
posla, a obezbeđen ženinim imanjem, mogao je da se prihvati
spisateljskog rada. Prevod Kreštalice na srpski jezik bio je brzo gotov i
krajem juna 1813. prošao cenzuru. Srpska univerzitetska mladež 30. jula
tražila je dozvolu od Namesničkog veća u Pešti da igra tri
predstave Kreštalice u gradskom pozorištu u Pešti u korist novoosnovane
preparandije u Sent Andreji. Dozvola je dobijena i prvo izvođenje bilo je
24. avgusta u zgradi Mađarskog pozorišta, u „Rondeli“.
Najavljena je samo plakatom Mađarskog pozorišnog društva: „U
vtorak to jest 24. avgusta u Mađarskom pozorištu, po milostivom
odobrenju Visokog kraljevskog namesničkog veća, jedna racka
diletantska družina, u korist instituta sentandrejske racke preparandije
izvešće na rackom jeziku jednu pozorišnu igru u tri čina pod
naslovom Kreštalica (Papagaj).
Izbor Papagaja bio je logičan. Omiljeni pisac Joakima Vujića bio je
Avgust fon Kocebu, od koga je za svoje pozorišne prerade uzeo osam
dela. Kocebu je, sa svojih 211 dramskih dela vladao evropskim
pozornicama na početku 19. veka. Njegova popularnost se pripisuje
veštom povlađivanju ukusu široke publike, dramaturškoj umešnosti,
raznovrsnosti tema i žanrova i atraktivnosti njegove ličnosti. Nemačko i
mađarsko pozorište u Pešti je veoma često igralo Papagaja, i tamo ga je
Vujić mogao videti na sceni.
Izvođenje Kreštalice je propraćeno vešću u Novinama serbskim iz
carstvujuščega grada Viene broj 12, od subote 28. avgusta: „S velikom
radostiju soobštavamo čitateljem našim da je 24.avgusta sodružestvo
jedno učenika gimnazije peštanske veselu igru g. Joakimom Vujićem s
nemackoga prevedenu pod imenom Kreštalica u Pešti u madžarskom
pozorištu serpski predstavilo. Sodružestvo je igru ovu, s osobitom
radostiju i velikim vosklicanijem prisustvujušti ovde mnogočisleni
zritelja, tako dalo da je cela skupština veče ovo veselo i zadovoljno
provela. O da bi igra ova preteča i pretskazanije bila da će se vkus Sebalja
razviti – čuvstvovanija kojima opštej polzi da žertvuje i so tim i vnutrenje
i vnešnje dostojinstvo i cenu svoju podigne i ukrepi!“
Učesnike prve predstave Vujić je poimenično naveo u „predisloviju“,
štampajući dramu 1814: gospoža Pelagija Žeravička, gospoža Julijana
Balog, gospodin Stefan Dilber, gospodin Jeftimij Stojadinović, gospodin
Toma Feher, gospodin Petar Trifić, gospodin Stefan Balog i sam spisatelj,
Joakim Vujić. Da li je i koliko puta ponovljena ova predstava, ne može se
precizno reći. Sam Vujić nigde nije potvrdio da li su održane sve tri
predstave za koje je dobijeno odobrenje.
Vujićeva predstava Kreštalice je graničnik u istoriji srpskog
pozorišta. Do tada, a počevši od 1734. kada je Emanuel Kozačinski izveo
svoju Traedokomedijuu Sremskim Karlovcima, bilo je povremenih
predstava, ali samo u školama. Pojedini učitelji pripremali su ih sa svojim
đacima, sa decom. Publiku su činili ostali đaci, đački roditelji i pozvani
uglednici. Ulaznica nije bilo, predstave su se držale kao deo školskih
svečanosti u školskim zgradama ili na otvorenom prostoru.
VujićevaKreštalica je sasvim druge vrste – igrala se u pravoj pozorišnoj
zgradi, sa ulaznicama, u izvođenju odraslih, među kojima je bilo i troje
profesionalaca. Zbog ove predstave i zbog svog kasnijeg pozorišnog rada
Vujić je nazvan „ocem srpskog pozorišta“.
Štampajući Kreštalicu, Vujić je na knjigu stavio moto: „Fama sicut
aquila volat, et volando cresit – Glas kako orao visoko leti i leteći
umnožava se“. Na prvi pogled ova latinska izreka nema nikakve veze sa
dramom. Međutim ako moto povežemo sa rečima iz Vujićevog
predgovora: “...veliki glas i slava serbskago roda, posredstvom ovoga
mojeg pozorišta, i kod čuždago roda pročula se“, biće jasno da Vujić ne
aludira na samu dramu, već na pozorišni čin, na prvu srpsku javnu
pozorišnu predstavu 24. avgusta 1813. u Pešti. Gledajući sa istorijske
distance, glas o predstavljanju Kreštalice nije tako orlovski visoko leteo,
ali to je najviše što se kod Srba tada moglo.
Ako bi se postavilo pitanje izbora dramskog dela, August fon Kocebu
sasvim izvesno nije ostavio značajnije drame koje bi ga nadživele na
pozornicama i učinila važnim autorom svetske dramaturgije. On je bio
plodan i uspešan pisac, ali ne i umetnik. Današnjim rečnikom govoreći,
Kocebuova dela pripadaju komercijalnom teatru, tekstovima koji se za
premijeru pripremaju svega nekoliko dana, sa vrlo malo novca i puno
očekivanja da se od prihoda predstave isplate zakup pozorišta,
scenografsko-kostimska oprema, glumački honorari i oglašavanje
predstave. Vujić je to znao i kao pozorišni praktičar racionalno birao
dramske tekstove, prevodio, adaptirao ih i postavljao na scenu prema
pozorišnim uslovima u kojima je živeo i stvarao.
U poređenju sa ostalim oblicima umetnosti, u svetskoj dramskoj
literaturi postoji mali broj remek dela. Kada se upućuju primedbe
Vujićevom izboru, zaboravlja se činjenica da je u nekom vrlo
konvencionalnom pozorištu možemo da vidimo banalan komad osrednjeg
sadržaja, koji ima ogroman uspeh i donosi mnogo novca, i da u njemu
pronađemo iskru daha i duha živog pozorišta. Istovremeno, veliki autori
kao što je Šekspir ili kao što su velika operska dela, mogu da
predstavljaju opasnost. Kvalitet ovih dela može da proizvede najbolje i
najgore. Što je delo veće, tim će i dosada biti veća – ukoliko izvođenje i
tumačenje nije na njegovom nivou. Ali, ako pogledamo pažljivije,
otkrićemo gde je slabost: veliko delo je prikazano bez onog jednog dela
koji može da ga poveže s publikom – neodoljivog prisustva života.
Vrlo je važno da ovome priđemo racionalno ukoliko želimo da
izbegnemo uticaj snobizma takozvanih kulturnih kriterijuma. U tom
svetlu čitamo i posmrtne stihove koje je o Vujiću napisao njegov
savremenik Jovan Sterija Popović. Sterija, sa žaljenjem piše o Vujiću,
ističe njegov entuzijazam i požrtvovanost, ali ne ulazi u ocenu njegovog
dela:
„Slab si, čemeran, jadan, no revnost,
Sve, što si narodu dao, dao si badava,
Crnom jošte štetom, trpeći mnogo glad i oskudnost,
Bednij Vujiću naš, zemlja ti meka budi.“
To što je Joakim Vujić organizovao prvu pozorišnu predstavu na
srpskom jeziku, značilo je da je ovaj jezik postao pozorišni jezik i da je
srpsko pozorište ušlo u istoriju pozorišne kulture sveta.
Predstava Kreštalice je na simboličan način ukazala da svet preko
pozornice može da dodje u Srbiju, ali i da Srbija može da ode u svet.
Posle dvesta godina od ove predstave, pozornice srpskog pozorišta
omogućavaju čudesni susret glumaca i gledalaca. Na te pozornice stigli
su i originalni likovi srpskog pozorišta: Kir Janje, Feme i Ružičići,
Smrdići i Šerbulići, Maksimi Crnojevići, Jovanče Micići, Ilije Čvorovići,
Bore Šnajderi... Tako se nastavilo čudo pozorišta u Srbiji.
Nebojša Bradić
Download

OBELEŽAVANJE 200 GODINA POZORIŠNE PREDSTAVE NA