Проф. ЛАЗО М. КОСТИЋ
CРБИ
У ОЧИМА СТРАНАЦА
КОЛЕКТАНЕЈА
I. Књига
Швајцарска 1968
Štamparija: ,ISKRA", Parkstr. 7, 8 Münchеn 12
ПРЕДГОВОР
Principibus placuisse vi ris nоn ultima laus est.
Horatius, Sermo I, 17, 35.
Стећи признање првих људи, није то мала слава.
Хорације, Епистоле.
I.
Ова je књига настала спонтано, без предомишљања. Ја нисам задуго
раније имао ни најудаљенију намеру да ове ствари бележим и даље
саопштавам. На њих сам наилазио случајно и махом прелазио преко њих.
Било ми je мило кад на њих наиђем: и за колектив вреди оно што je
Темистокле рекао за себе. Питали су га шта највише воли да чује: «Кад ме
хвале», одговорио je он.
Ho највећи део овде изнетих мишљења пронашао сам у садашњим
необично тешким временима за Српство, у тренуцима наше најниже
националне депресије, кад je изгледало да je настао сумрак Српства, кад нас
je свак издао, свак нападао и грдио, кад су се Српства одрицали они који су
имали да га репрезентују, кад су се одвојиле од Српства читаве покрајине са
замеркама које врло често нису оправдане (нарочито не од Црногораца), кад
су наша небраћа и наши највећи крвници, после физичког тамањења на
стотине хиљада, почели да нас морално дискредитују и жигошу свим
недозвољеним средствима. У одбрану нас није узимао нико. Од странаца баш
нико, од домаћих само Адам Прибићевић донекле. У земљи и не сме нико ни
да узме Србе у одбрану, јер би то била «велико-српско» истицање,
«шовинизам».
A раније као што рекох, то није било тако. Пре наше везе са Хрватима нас
су хвалили као мало који народ света. Ја сам почео онда помало и да то
тражим. У моментима очајања народа није ништа спасоносније и корисније
него наћи доказе вредности и ваљаности самога народа. To je једино у стању
да поврати посусталу веру. Резултати су били преко сваког очекивања
повољни.
Једна од најкомпетентнијих личности српске емиграције, познати
публициста, амбасадор у Москви, претседник Земљорадничке странке и
претседник Српског националног одбора у слободном свету, др Милан
Гавриловић, писао ми je у писму од 11. фебруара 1957, да он много цени моје
аргументе и доказе у корист српске ствари, пa онда наставља: «Али осим
чињеница Ви дајете и нешто више. Срби су, после ове тешке катастрофе,
почели да губе веру у себе. To je за мене било најопасније. Губитак вере у
себе води с једне стране резигнацији, с друге очајним неразборитим
поступцима. Ви ту веру у себе враћате Србима...»
Било би добро кад би се овај посао (сакупљања сличних података)
продужио и од других Срба. У моментима кад нас свак жели да ниподаштава
и грди, ови подаци могу бити драгоцени да пробију пут ка истини.
Заиста je мало који народ раније толико слављен и величан од странаца
као Српски народ. И његова стара и његова скорашња прошлост, и његово
јунаштво и његова уметност, нарочито његове народне песме, наилазили су
на речи дивљења код многих веома истакнутих странаца. Људи највећег
домета у иностранству: научници, књижевници, политичари, војсковође
изражавали су с времена на време дивљење према Српском народу и
његовим појединим особинама.
Садашње српске генерације мало и знају о томе. Ретко кад се наиђе на
неки респективни цитат, и то обично унакажен. Јер није лако доћи до извора
и утврдити праве речи наших пријатеља и поштовалаца. Нико скоро не зна
кад су и где су оне изречене.
A овде би се могле навести речи познатог слависте Павла Јосифа
Шафарика изречене у писму митрополиту Јосифу Рајачићу 26. септембра
1847.: «У културној историји Словена постоје извесне периоде светлости
(Константин и Метод, Борис, Симеон, Стефан и Сава) којих се ни садашња
генерација не би смела да стиди: на њима се може да сунча, загрева,
регенерише». (Објављено у Јагићевом Архиву за словенску филологију, год.
XVI, стр. 625).
Kao што се види, Шафарик у светле појаве Словенства наводи само
личности са православног Балкана. Срби су имали и после тога још много
светлих тачака, ништа мање светлих од средњевековних. И компетентни
странци то истичу.
Да ли je све то тачно што ови страни писци износе о Србима нити сам
испитивао нити сам био у могућности да то чиним. Они одговарају за то, a не
ja.
II.
Има још једна околност, још један разлог да се овакве ствари објављују.
Код изрицања захвалности од стране Срба својим пријатељима и
заштитницима, људима који су их задужили, треба да се зна ко су они. To
нарочито важи при дизању споменика, при именовању улица у нашим
градовима, при издавању разних споменица итд. Често се пренебрегавају
наши најзаслужнији пријатељи; у Београду напр. била je пре рата улица
«бана Јелачића» и још разних сумњивих наших «пријатеља», али ja нисам
никад наишао на улицу Таљандијеа, Ернеста Дениса, Шарла Дила, Ота
Пирха, Герхарда Геземана, Хермана Бара и многих других. Они су читаве
књиге о нама писали и огромно помогли дизању нашег престижа. Знам да
има улица Миклошича, али не знам да ли има и самог Ранкеа и Хермана
Вендела. Од Хрвата требало je истаћи Јагића, Тресића-Павичићa и још неке.
Од Срба католика нема ту никога (напр. Пуљезија). Данас међутим
доминирају називи антисрпских комунистичких «бораца», као Лоле Рибара,
Бориса Кидрича и друтих. Неко време je Дечанска улица названа била пo
Кардељу!
Ово ми даје повода да изнесем на видело још једну околност. Пошто сам
прикупио све ове податке, ja сам био у стању да напишем једну расправу о
Србима, пуну глорификација поткрепљених овим прикупљеним
мишљењима. Дело би онда и формално изгледало моје. A овако изгледа туђе:
ja сам само прикупљач, сабирач и редактор једне хрестоматије одн.
колектанеје.
Тиме деградирам своју улогу, али самој ствари користим знатно више.
Странци говоре директно a не кроз мене, кроз једног Србина, чиме би се моћ
убеђивања смањила.
Затим: овде се могу износити само повољна мишљења, док би се у
расправи морала бар донекле узимати у обзир и неповољна мишљења, и
сузбијати где je то могуће.
После тога: Овде се могу износити и мишљења двојице или више писаца
која се не подударају сасвим, која су често, мада повољна, ипак
контрадикторна, бар у деловима. У расправи писац; би морао да се изјасни
које мишљење одговара његовом схватању, које га убеђује, које он усваја. To
би морао и да образлаже. У методи коју смо изабрали, то све није потребно.
Читалац има сва мишљења пa нека сам усваја што њему изгледа
најубедљивије.
Не треба ипак овај рад, и сличне радове, сматрати неким аутоматским
послом, при коме je улога редактора чиста механичка делатност. Ни
најскромнији радник на овом пољу то не би могао да призна. Јер не само да je
потребно много стручног знања и напора да се одређена мишљења пронађу,
да се извуку, преведу итд., већ je специјалан научни задатак груписање
материјала и стварање тзв. «надпојмова», који се очитују у насловима.
Архитетоника посла, композиција дела, од које зависи успех дела, његова
практична употребљивост, то je улога редактора. И ми увек највише времена
и највише тежње посвећујемо томе проблему. Само ако се редактор
придржава неког логичног, делу и материјалу прилагођеног реда, оно ће
моћи и да се чита, да се прати, да се користи.
To ме натерало да сам овај материјал пo два пута, пo три пута, четири,
пет, десет пута, премештао из једног одељка у други, стварао нове одељке,
модифицирао започете итд. Увек притом морао се и број литературе да мења.
Разуме се да су ови послови одузели више времена него само прибирање,
превођење и прекуцавање материјала.
Запазили смо да на том пољу скоро само правници могу да пруже
задовољавајуће резултате, они који су цео живот провели у прочишћавању
појмова. Филозофи се ту просто не умеју да снађу. Нпр. «Хисторија Босне»
од Владимира Ћоровића, једно магистрално дело, нема yoпште садржаја, a по
сродности предмета не може се ништа рећи. Исто тако велико дело Јована
Радонића «Римска курија и јужнословенске земље» има поделу која се не
може схватити. Оно садржи детаљан «садржај», али je материја разбацана без
икаквог реда. Дочим се правнику сместа зна где му што стоји. A то je велики
реквизит при употреби дела.
Може неко рећи да су ове експликације сувишне и да се напослетку своде
само на истицање себе и свога рада. Можда je то и тачно. Али писац зна пред
какву публику излази. У памети му је још како га je једна група емиграната
са којом није хтео да сарађује прогласила преписивачем, плагијатором, надри
књижевником. Грчки, плагијат значи књижевна крађа, a ja могу слободно
тврдити да je у мом делу има мање него у ма каквом делу које je на српском
језику изашло. Из простог разлога што оно садржи туђе мисли означене да су
туђе.
III.
Да би рад остао на достојној висини, морала су се извршити ова
ограничења.
1) Уношени су једино странци са својим мишљењима, тј, Несрби. Има
веома лепих и интересантних мишљења самих Срба, који су своје
сународнике познавали боље од икога другог. Има ту и песнички дочараних,
али има и веома трезвених и научно поткрепљених гледишта. У прва долазе
нпр. гледишта Јована Дучића, у друга Јована Цвијића, Стојана Новаковића,
Љубе Стојановића, Слободана Јовановића и других. Али мишљења својих
сународника не убеђују. Она личе на самохвалисање појединаца, ма колико
оно било и истинито. Зато овде није наведено ниједно српско гледиште о
Србима, ни у прошлости ни у садашњости (изузев — примера ради — два
цитата старе српске књижевности: Стевана Првовенчаног и Доментијана).
Наведено je неколико Хрвата, јер су то ипак странци према Србима, и јер
су та гледишта износили баш као опреку својих или других туђих народа.
Многа би се ствар могла овде надопунити мишљењем неког српског
писца, тако да уопште празнина нема. Али се ми конзенквентно држимо
начела да само странце пуштамо да говоре. Ко буде обрађивао ствар
слободно у виду научне расправе, он ће морати да то попуњава. Јер, ако
бисмо отступили од принципа само једном, могло би се приметити зашто
нисмо и другом и трећом. To би довело до инфлације материјала и
нежељеног, чак немогућег опсега.
Па ипак у литератури која се налази иза сваког одељка видеће се покаткад
цитиран и неки српски писац. Тако je било нпр. и у IV књизи Примери
хиљадугодишње хрватске културе, из чега je рецензент, уважени г. Грљанац,
тврдио да сам ja употребио и неке српске писце.
A то није тачно: Ja сам цитирао српске писце кад су они пронашли и пре
мене навели какав навод неког српског писца. Нарочито тада, кад ja нисам
могао да дођем до тог дела страног писца. Али, и иначе je ред признати
првенство ономе који je тог писца први «открио» и употребио. To налажу
научни морал и научна акрибија. Понекад се изнесу и мишљења тог српског
писца о значају и домашају тврђења неког страног писца, али та страна
тврђења остају језгро око кога се сва писанија води.
Кад се овако поступа, онда се и одговорност правилно разграничава. За
тачан цитат страног писца који je овде употребљен индиректно, за адекватан
превод његових мисли итд. сноси одговорност оно лице које га je прво
употребило, a доцнији, посредни консумент сноси одговорност за правилно
репродуковање првог консумента.
Разуме се да он мора имати веру у тог првог консумента; научнички
инстикт и познавање писаца који се употребљују у већини случајева
омогућују да се унапред оцени веродостојност цитата. Ho, у оваком случају,
и славу и одговорност за сваки цитат треба оставити онима који су
оригинално a не репродуктивно цитат употребили.
2) Изложена су углавном мишљења истакнутих или, како би Његош
рекао, знатних странаца. Има веома интересантних изјава о Србима мање
познатих личности, али су она изостала из ове збирке. Баш су та лица
говорила у суперлативима и у звезде ковала Србе. Највећи део je био искрен
и поштен кад je то говорио. Али се њиховим изјавама углед Српског народа
нимало не диже. Старо je схватање код нас Срба да само похвала од доброг,
ваљанога, гласитога човека нешто значи. Само такве похвале дижу углед
појединаца. За цео народ то онда важи још у већој мери. Нико не добива
углед ако га непознати и непризнати хвале. Taj општи принцип српског
схватања применили смо и у књизи, баш a фориори где се ради о Српском
народу као целини.
Анонимна, непотписана, апокрифна и слична мишљења нису могла ући у
наше збирке. Јер се не зна ко стоји иза њих и да ли уопште ико озбиљан иза
њих стоји. Само ако су у питању колективи (организације, установе,
удружења) не мора се захтевати лични потпис; колектив морално једнако, ако
не и више, обавезује. Знатан колектив je, нормално више од знатна појединца
To важи и за новине великог гласа.
3) Није само довољно да je странац знатан, већ треба да je по могућности
и компетентан. Гете je био компетентан кад je хвалио српско песништво. Ко
би још могао у свету да буде компетентнији од њега? A кајзер Вилхелм могао
je само да о војсци говори, ниочему друго. Итд.
Овај постулат нисмо могли да до крајности остваримо. Јер je за то
потребно дубље познавање сваког странца који je нешто повољно о Србима
рекао, али консументи ове збирке могу и сами после да писце класифицирају
и групишу. Они могу да одбаце «некомпетентне».
4) Изнета су углавном она мишљења која су ови људи давали спонтано и
озбиљно, која еу плод њиховог уверења базираног на посматрању,
студирању, упоређивању. Не сме се овде донети оно што су неки истакнути
странци рекли при једном интервјуу, или неком пригодном напису, или некој
здравици итсл. Ту се не пази много шта се говори и ту се похвале не штеде.
Зато се морају избећи и дитирамби, и новински извештаји писани у заносу
итд. Јер je велико питање да ли би сва та лица у једном трезвеном моменту
рекла оно што су рекла у заносу, или у разговору са домаћином — пуни
куртоазије, или у једном сугестивном новинском напису итд. Треба избећи
све што je било «условљено тренутком».
Не значи то да новинске написе треба a приори избегавати и изостављати.
Има тренутака кад се само ту могу да нађу жељени подаци. Нпр. извештају
новинских репортера са фронтова: то су непосредни, најживљи и
најискренији утисци. Или извештаји новина о говору неког великог
државника итсл. To ће се морати од случаја до случаја установљавати и
опредељивати да ли je у питању фраза, емфаза, елож или оцена брижно
одмерена. Разуме се да изјаве у озбиљним часописима важе као изјаве
најтемељније одмерене. У часописима се налазе и изјаве Гетеа, Гледстона
итд.
Свакако ће се овим рестрикцијама број похвалних изјава о Српском
народу јако да смањи. Најлепше елогије су баш пригодне, изазвате
моменталним заносом. Оне су плод одушевљења, a ове опет израз момента.
Али су баш зато и «непромишљене», неконтролисане, неутврђене. Ко
гарантује да то лице, после заноса у коме се моментално налазило, није своје
мишљење променило, или да бар није напустило?
Ми нећемо да се хватамо за такве изјаве као што се нпр. хватају правници
за ма коју изјаву у корист свога клијента, да би испословали моментално
побољшање његовог положаја. Нама није циљ овде да заваравамо ни себе ни
друге. Ми ћемо навести само тврда уверења одличних странаца о нашим
националним особинама, уверења која су јасно и неизазовно изразила, и на
којима би инсистирали да су живи ван сваке сумње.
Колико се ту губи у квантитету, добија се квалитету. Карактеристике
народа остају трајне. И потомство ће лакше поднети и лакше примити
озбиљне, одмерене, пa ипак позитивне изјаве странаца о нама, дате хладно и
трезвено, него нека уздизања у суперлативима која одма остављају утисак
неодмерености и транса.
Beћ сама чињеница да о Србима има и рђавих мишљења, мада не много,
гони нас на обазривост и трезвеност.
Циљ je овога рада да подигне поколебану веру Срба у себе, у свој народ.
Али никако није циљ његов да Србе доведе до неке националне екстазе, до
ексцеса, до лудила мишљења о највећем, најбољем, најкултурнијем итд.
народу (као што je ту скоро један Хрват свој народ назвао «пракултурним и
прадржавним», a наука и публицистика света тврде баш обрнуто).
Србима то није потребно. Трезвено треба и читати и примати у се ова
мишљења. Нека понос испуни наше људе што су им стари били тако ваљани:
ни они не могу бити рђе. Јер, као што je Хорације казао (видети мото овог
предговора): Допасти се првим људима, није то мала слава, последња ствар.
To вреди за појединца, то вреди за колектив, за народ у првом реду.
5) Напоменуто je да има о Србима и негативних мишљења, и ja сам на
њих наилазио. Али признајем да их je врло мало. Оне које сам ja нашао не
износе ни десетину ових повољних и позитивних.
Ja износим овде само повољна мишљења или утлавном повољна. Друга
нека проналази и износи ко xoће. Морам само рећи да и од цитираних писаца
постоје нека мишљења утлавном повољна али и са извесним резервама или
манисањима. Такве неповољне делове појединих ставова морао сам пренети.
Јер није довољно један став као целину кидати: или пренети све што je писац
казао или ништа. Чистота научног рада то захтева.
Понегде су тачкицама обележена изостављања у појединим цитатима.
Али су то махом делови који су за карактеристику неутрални, који ништа не
кажу у правцу који се истражује. To се морало радити; иначе би књига била
превелика, a тиме се солидност дела не доводи у питање.
6) Овај рад треба да покаже шта су странци казали о cpпском народу и
његовим особинама, не о појединим племенима и крајевима. Само ако су ове
делове узимали као типичне ознаке целог народа, онда je то унето. Кад су
нпр. говорили о Црногорцима као засебном соју, то се није могло обухватити
овим радом, мада су елогије о њима веома честе. Ни похвале појединада нису
се могле узимати у обзир (нпр. о Његошу, Тесли, Цвијићу итд.), макар се они
приказивали као изданци Српског народа и његовог генија. Beћ je узето оно
што je написано о Карађорђу, јер он претставља еру једног периода опште
српске прошлости, он репрезентује цело Српство тога доба. И још два-три
претставника нације.
7) Највећим делом су унети подаци који говоре директно о Србима,
махом њима самим. Ређе ако су се они подразумевали под другим називом
(Раци, Илири итсл.). Избегавали смо, гдегод je изгледало имало сумњиво,
ошптије изразе: нпр. Словени, Словени Балкана, православни Словени итсл.
Једино где je то васпорно било да се односи на Србе, чак првенствено на
Србе, ми смо та мишљења уносили (и то не увек радо).
Пошто сам избегавао да ма шта свога мешам са мишљењима странаца
(сем редакциских упута), то je било тешко са оним отргнутим ставовима где
се Србија или Српство не спомињу директно, јер су споменути раније, већ се
каже «они», «та земља», «тај народ» итд. Ja ни ту нисам додавао ништа, већ
само у загради упозоравао на претходне изразе.
8) Сва су скоро мишљења странаца из претходног и овог века. Има их
врло мало из средњег века (можда би стручан историчар могао наћи још
понеко), a из турског вакта нема их скоро никако. Тада ми нисмо играли
историску улогу, нисмо долазили национално до изражаја, нисмо били ни
нација ни народ, ни етнос ни популус, већ само раја («стока») турска. Нешто
слично што и данас постајемо у Југославији. Једино Срби у Бечкој
ћесаревини што су били покаткад историски интересантни. Јунаштва
котарских ускока, српских хајдука итд. нису приписивана нама већ Млецима
или национално неопредељеним peбелима.
9) Cви су цитати дати у српском преводу. Било би, разуме се, адекватније
да су дати у оригиналу језика на коме су нaписани, a српски текст или да
изостане или да се да упоредо (с обзиром на циљ књиге).
Ho то се морало избећи. Упоредни страни цитати би књигу учинили
двоструком по опсегу, a купца не би уопште због тога било више. Зато je све
дато у српском преводу сем израза Хрвата који су их дали на свом језику.
Ови су репродуковани онако како су дати.
Ja сам, међутим, све исписе чинио у оригиналу по библиотекама a тек код
куће преводио, тако да за највећи део материјала имам оригиналне исписе.
Aко се не може дати изјава странца на оригиналу, онда треба да je цитат
што вернији, прецизнији и поузданији. Ha то je много полагано. Само веома
ретко није могло из исписа да се утврди сасвим пуно обележје писца и дела.
To je чињено увек на врху табака, a често je табак доцније сечен, тако да je
остала само скраћеница цитата. У највише случајева могло ce поcлe пронаћи
дело, веома ретко то није успело.
Никако не треба из цитата изводити више него они хоће да кажу. Зато сам
ja при преводу више ублажавао него оштрио поједине изразе. Заиста није
било ни потребно више казати него су ти славни странци о нама рекли.
Довољно би то било и за много већи народ.
10) Маколикогод да се ради о знатним именима писаца који се цитирају,
велики број њихов ће читаоци први пут да чују. Све не позна нико, a поједине
мало ко. Зато je требало и о писцима нешто peћи, донети бар основне
биографске податке. После дугог размишљања и разних покушаја, ja сам се
решио да у последњој књизи дам те податке по азбучном реду. Многе треба
прикупити, оне које нема у лексиконима, што je веома тешко. О некима то
неће уопште бити могуће постићи. Ho за највећи део постоји могућност да се
дозна ко су и шта су били. To ће се изнети у последњој књизи, као што je
речено. (Неки су подаци нађени случајно тамо где их нико није очекивао,
нпр. о Дори Дистирији или сасвим старим писцима).
Ho ипак није се могло избећи да се у овим књигама каже бар нешто о
писцу пре него се цитирају његове мисли, бар толико које je народности и
шта je по струци. Било би сувише празно казати просто: Гринвалд je рекао то,
Лоазо ово итд. Мора се нешто казати. Ho то се мора рећи увек ако се жели да
читалац књигу користи лако и пријатно. Баш зато што нема оригиналног
текста у првобитном језику. Тиме се врше честа понављања, али je њих
немогуће избећи ако се жели помоћи читаоцу.
Највећи део писаца цитираће се у свим књигама. Кад би се у свакој од
њих износили биографски подаци, то би значило четвороотруко понављање
истих дата са оптерећењем многих страна.
11) Литература ће морати да се понавља у свакој књизи. Зато у истој
књизи није никад једно дело више пута обележено, већ се сваки пут чини
позив на исту нумеру. To мало отежава употребу, али уштеђује многе стране
текста. Литература се наводи на крају, јер постоји не само претпоставка већ
готово сигурност да ће се књига штампати лајнотајпом. Колико би више
трошкова било кад би се увек изнова под текстом бележиле књиге — извори.
Ипак, ова моја књига, као и скоро све друге, има један естетски и
технички недостатак: Литература књиге не иде увек редом цитирања, већ се
можда у почетку књиге цитира неко дело под бројем 28, онда под бројем 5
итд. Практично то није нека сметња при употреби књиге само архитектонскотехничка мана.
Она je изазвана мојом методом рада. Ja не пишем књиге редом, од првих
страна пa даље, већ како стигнем. Некад почнем са средином, некад са
крајем; једном са петим одељком, други пут са трећим итд. Како имам
материјала и како се бавим појединим предметом. После то спајам и
повезујем. Алн цитиране бројеве задржавам, јер би иначе све требало изнова
преписати. Ко има секретара или дактилографкињу, тај може овако да
поспупа. Кад сам све и преписује, и преводи, и пише, и откуцава, онда би
прерада однела толико времена колико je потребно за израду неке нове
књиге.
Поред тога, треба и ово имати у виду. Рукопис стоји обично готов
годинама, док се нађе издавач. За то време се наиђе на понеку допуну. Она се
смести на одређено место у склопу књиге, али редни број цитирања долази на
крај. Иначе би требало због једног уметка померати све дотадашње бројеве.
Онда још једанпут, онда два пут, десет пута, «много, много раз». Врло често
ce понешто уметне и код коректуре, цитирана дела долазе сасвим на крај без
обзира где ce овај уметак налази. Молим читаоце да то све имају у виду и да
ми опросте на овај «технички недостатак». Да смо у земљи, њега не би било.
Садржајно, он ипак ништа не смањује вредност књиге.
12) Превођење je наметнуло редактору једну велику обавезу. Није то лак
посао. Језика има доста, a ниједна реч ce не сме алтерирати, па чак ни мисао
друкчије акцентуисати. Мислим да ce ту успело колико je уопште могуће
успети. Редактор свакако носи пуну одговорност за правилност превода.
Понекад je употребљен неки ређи српски израз само зато, да не би после
неовлашћена лица користила ове цитате и тобоже остављала утисак као да су
сама писце пронашла и читала у оригиналу. Ja дајем зато својим преводима
извесну личну ноту, не жртвујући ништа од верности превода.
Пошто ja енглески не знам, то сам ce обраћао знанцима који су ми
поједине ставове преводили без предомишљања. Највише др Миодраг Ал.
Пурковић, затим др Александар Перишић и Коста Ст. Павловић. Ja сам то
махом нагласио код цитирања респективног става. (У овој књизи мислим да
су само преводи дра Пурковића.).
Све друго сам превео ja сам лично ако нисам казао да je текст од другога
преузет. Плагијате које код других осуђујем не желим сам да вршим. Ja сам
специјално сам преводио са немачког, италијанског, француског, руског,
латинског итд.
Превод je понекад рогобатан, стилски неуравнотежен и немодулиран,
недовољно српски. Тако ce морало поступати да би ce остало на терену
објективности и верности превода. Читаоци су запазили да ja говорим одн.
пишем у сасвим другом стилу кад говорим од себе. Преводи мора да су пре
свега верни и од тог принципа нисам отступио никад. Боље да имају естетске
недостатке него стварне, сушествене.
13) Цитирања, било на крају књиге или под текстом, морају бити потпуна,
јасна, изворна.
Претпоставка je да je цитат прави цитат, тј. да ce дају тачне
библиографске нотице извора (име писца, назив дела, година и место
штампања). Многи то избегавају, јер су и они узели цитат из друге руке, или
из каквих новина, или из вечерњих прича. Такве «цитате» треба игнорисати.
Само je оно истински цитат, који ce може лако контролисати.
O ове принципе греше многи наши писци, нарочито ови који желе да им
текст буде што читкији и лепши. Јер стални цитати унаказују естетику
текста. Па ипак ce људи од науке не мoгу њих одрећи.
Не само да Јован Дучић «цитира» непрецизно и небулозно, него чак и
Јован Цвијић. Ja сам на неколико места нашао његове погрешке, тј.
недовољно буквалне цитате. Адам Прибићевић je нарочито грешио у том
погледу. (Њему треба опростити, јер je то чинио у оквиру журналистике).
Минуциозни научни радник неће никад отступити од овог принципа.*)
Има неких цитата, који ce стално понављају, a никакве потврде не може
да ce нађе о њима. Тако нпр. да je Наполеон казao за Карађорђа да га
надмаша. Ja сам трагао за тим сатима и сатима, али нисам могао наћи ни
помена о томе. Цитира ce на више места Лењиново мишљење о Србима, у
које верујем, али нигде није наведен извор. Ja сам напослетку нашао на
руском Сабрана дела Лењина и све верификовао.
У сваком случају, ова књига цитата базира на правим и неспорким
цитатима и у томе je несумњиво њена трајна вредност.
14) Поред све скрупулозности, a можда баш због ње, биће несумњиво
злоупотребе у будућности ове књиге.
*) У Гласнику Српске православне цркве je објавио прота Душан Он. Поповић
многа веома интересантна мишљења странаца о Србима, специјално о српској
храбрости показаној у балканским ратовима и Првом светском рату. Нажалост, ни
то није рађено «са научним апаратом», нити су у оригиналу означени извори из којих
je грађу црпео. Очигледно je она из друге руке, но опет изгледа сасвим аутентична,
па ce зато један део ње овде пренео. Пун наслов расправе гласи: Душан Он. Поповић,
протојереј: Мишљење странаца о нама. «Гласник, службени лист Српске
православне цркве». Број од фебруара 1964.
Разуме ce да ће бити крађе и пљачкања, да ће интересенти наводити
директно стране писце чије књиге нису чак ни у рукама имали, a пренебрећи
потпуно код цитата онога ко je то сакупио и први ставио на расположење
јавности. To je судбина свих радова ове врсте, нарочито у земљама и
амбијентама који нису постигли културу научног рада Запада. С тим ce
морало рачунати, то je «прорачунати ризик».
Да не говоримо још о онима који ћe просто туђе мисли саме приказати
као своје. Има и таквих међу нама. С временом ћe ce они разголитити, али
моментално постижу свој успех, пa чак и докторску титулу на основу туђег
рада.
IV.
Цео досадашњи предговор, a понешто и од следећих његових ставова,
написано je сасвим давно, пре десетак година, кад je материјала било мало и
кад je постојала намера да ce он изда у једној позамашној збирци под
приближним насловом «Тако су говорили странци о Србима». После je
сакупљено бескрајно много материјала, толико да није никако могло стати у
једној књизи, као што je испочетка постојала намера. Тако су од неких
замишљених одељака једиствене књиге настале засебне књиге. Beћ их je
неколико изашло. Једна позамашна: «Странци о српским народним песмама»
(Мелбурн, Аустралија 1964); две омање: «О српском имену» (Мелбурн, 1965)
и «О српском језику» (Хамилтон, Канада 1964). И прва и ова трећа су издате
поводом стогодишњице смрти Вука Караџића. Један велики део мишљења и
изјава странаца о српској вери и српској црквеној уметности објављен je у
књизи «Из српског верског живота» (Минхен, 1961).
To ипак није ни половина свих сакупљених гледишта странаца о Србима
и њиховим делима.
Овде je издвојена група мишљења о самим српским личностима, о
Србима «као таквим».
Ова књига чини целину за себе. Ho ипак смо je ми, из практичних и
архитектонских разлога, поделили на неколико одељака. Издвојили смо
мишљења о телесним особинама Срба, јер их има подоста и дају ce
сепарирати. Исто тако о храбрости Срба. Онда о поступању Срба према
непријатељу итд.
Кад смо били код одељка о српској срчаности (храбрости) узели смо да
прегледамо и друга дела која описују Балканске ратове и Први светски рат,
поред оних које смо били већ прегледали. Јер je то ипак најсјајније доба наше
прошлости уопште, па je морало да и код странаца наиђе на признање и
одушевљење. Зато смо тим појавама посветили много простора.
Одједном, и сама ова једна књига je испала превелика, и морали смо да je
поделимо. Остали су за другу свеску одељци: Карактерне особине Срба и
Срби у упоређењу са осталим народима. (Можда ће наслови бити мало
модификовани, али углавном тога садржаја). Евентуално би та друга свеска
имала неке допуне ове прве уколико на њих наиђем или уколико сам нешто
изоставио из моје архиве. Она ће тешко бити, по опсету, мања од ове.
Има још дела из првобитне збирке «Странци о Србима», тако можда
понајвеће од свих: Образовање и одржавање српске нације. Бог зна да ли ћу
имати још времена, снаге и новаца да то дело издам. Мислим да би оно било
круна свих досадашњих из поменуте серије.
Ми ово први пут у књизи издајемо. Раније смо по емигрантским новинама
објављивали фрагменте сакупљених података, без неког нарочитог реда и
система. Из тих публихација није ce могао увидети домашај и значај ових
колектанеја. Оне тек у књизи поређане, систематски распоређене,
инструктивно, производе жељено дејство. Ранија наша парцијелна и
разбивена објављивања нису наилазила свуда на једнак пријем, што je сасвим
разумљиво. Њима није био ни намењен дефинитиван утисак. (Објављивани
су како je што рађено, без неког нарочитог система.). У књизи ће све
изгледати друхчије; она je испочетка била циљ прикупљања, a тек сада ce то
реалише. (Није било сигурно да ли ће ce реалисати икад!). Постављене на
одговарајуће место, исте изреке делују сасвим различито. Зато тек ове наше
књиге дају могућност да ce о радовима ове врсте изрекне правилан суд.
V.
Разумљива je ствар да овај мој рад није потпун и дефинитиван, нити то
може бити. Има још много мисли странаца за које редактор не зна, a има и
таквих које слути или чак зна за њих, али до респективних дела не може доћи
(највећим делом старих часописа). И не прође недеља a да ce већ постојећој
збирци цитата не дода неки нови.
Ho крај ce мора учинити: крај je уједно и почетак, тада тек настаје
публиковање и упознавање публике са овим стварима. Сваки писац оваквих и
сличних дела може да каже оно што je казао Гете 16. марта 1787 при изради
своје Ифигеније: «Један овакав рад заправо није никад готов. Али ce мора
прогласити као готов ако je, према времену и околностима, учињено све што
ce могло учинити».
Није могуће да, после објаве првог дела, многи други Срби изнесу на
површину покоји већ сакупљени и дотада чувани податак. A исто je тако
вероватно, чак још вероватније, да иза мене неко допуни моје збирке,
поштујући свачије ауторско право.
Кад je изашла моја књига «Странци о српским народним песмама»
објавио je Панта Алексић у јубиларној едицији «Српске Мисли» чланак под
насловом «Ј. П. Рабате о српским народним песмама», где je наведен један
мој пропуст (баш именованог писца). Има тих пропуста далеко више и ja сам
захвалан уваженом г. Алексићу за његову допуну. Кад би било још више
таквих упозорења, могло би ce издати још потпуније друго издање, тим пре
што и сам имам прилично нових извода. (У земљи су ce интересовали да ли
бих дозволио прештампавање те књиге.)
VI.
Колико je мени познато, овако нешто није никад издато на српском
језику, ни нешто приближно, са далеко мањим претензијама.
Појавила ce између ратова једна збирчица гласова о нама, али само о
једном делу Срба. To je књига књижевника Трифуна Ђукића под насловом
«Мишљења о Црној Гори и Црногорцима», Београд 1937. Има 29 страна
веома малог формата (као две кутије шибица). Сразмерно свакако и мало
мишљења. Сва су, како рече, «од странаца и извањаца, тј. писаца који нису
родом из Црне Горе сем краља Александра». Он je Црногорац! Међутим,
већина je писаца Срба, a од странаца само они који су на сто места раније
објављени (Гледстон, Тенисон итд.). У предговору писац признаје да je
износио само похвална мишљења, мада има и других: «овом писцу би ce
могло наћи и наличје». Али сви који су нешто негативно рекли о Црној Гори,
то je био или «жучан напад појединаца, или нека површна тенденциозност».
Књига je сасвим малог обима, као што сам напоменуо и поред навођења
свих Срба, нарочито српских песника. Ja сам нашао бар десет пута толико
података о Црној Гори и Црногорцима, од којих су неки много
интересантнији и позитивнији од објављених. Али их нисам све преписивао,
јер ce ради о фрагменту Српства. Да ce пок. Трифун Ђукић мало помучио и
претраживао по београдским библиотекама (тада смо имали и богату
Народну библиотеку), нашао би знатно више података. Али je за то требало
утрошити неколико стотина или хиљада сати и требало je знати стране
језике. (Пок. Ђукић je студирао у Београду, и сумњам да je знао неки страни
језик.).
Чуо сам, или читао негде, да je после рата издао II издање исте књиге.
Свакако проширено. Прво je и редакцијски испод сваке критике. Нигде нема
ознаке дела одакле je податак узет. A о писцима ce нпр. овако изражава:
«Гастон Рупнел, професор универзитета, говори овако», или «Милер,
енглески историчар, прича...», «Милер, поменути енглески историчар
констатује... »
To je потпуни дилетантизам, школски пример како ове ствари не треба
приказивати.
Али о Србима, као укупном народу, износећи карактеристике целокупног
народа, не верујем да je неко сакупљао и публиковао податке. Нисам чак
наишао ни на нешто слично код других народа.
Овај je посао некако пионерски, без путоказа и без узора. Тиме посао
редактору није био олакшан.
VII.
Aко није изашла ниједна збирка са оваквим цитатима, било je у нашој
публицистиди навођења шта о нама странци мисле и објављују. To je са
поносом истицано, на разним местима, али махом успут. Kao доказ нека
послужи расправа «Срби и Хрвати» од Босанца дра Николе Стојановића
изашле први пут у Српском књижевном гласнику 1902, после прештампана у
загребачком «Србобрану», због чега су настале познате демонстрације
хрватске руље која je пљачкала и уништавала српске радње. У том
гласовитом чланку стоји на једном месту: «Ко ће побиједити у овој борби за
хегемонију? (Да ли Срби или Хрвати?ЛМК.). Ми мислимо они крајеви, гдје
ce родило највише јунака, гдје je најљепша paca, најинтелигентније
становништво, гдје су ce одиграли најзнатнији историјски догађаји, гдје ce
говори најчистији српски језик, одакле су протекле већином оне дивне
народне умотворине; они крајеви гдје живи по ријечима једнога Емилија
Кастелара народ јунака; по ријечима Чемберлена величанствен народ, по
ријечима Анђела де Губернатиса најљепши претставници словенске крви, по
ријечима једног Лероа-Болијеа најљепша paca европска...» (И онда наводи
српске земље.).
A мало напред пише Никола Стојановић да «са правом вели Холечек:
,Народ који je створио српску народну поезију добија на судилишту историје
сјајну свједоџбу да долази међу најодабраније и најспособније за културне
послове. Српска народна појезија претставља тако богати дио свеопште
људске културе да и најдубља политичка пропаст не може да угуши њен
таленат’».
Сви ce ови подаци налазе у доцније објављеној књизи: Срби и Хрвати,
Друго издање са поговором. Написао Никола Стојановић. У Новом Саду
1902.
Признајем да ниједан од ових података није ми био познат. Из навода ce
види радост и понос младог босанског Србина да je његов народ тако
таксиран. Али, нажалост, те податке није могуће верификовати нити у књигу
пренети, јер нема тачну ознаку извора. Тако ce пише у пропагандне сврхе али
не научно. Чак и начин цитирања («по ријечима једнога Кастелара, једног
Чемберлена» итд) одаје површност. Место тога би било много занимљивије
рећи по неку реч о сваком писцу кад већ њихово дело одакле je податак узет,
није цитирано.
Ja сам ипак дословце цитирао Н. Стојановића да би можда неко други
после мене (јер расправа Стојановићева не може да ce добије) ствар проверио
и адекватно употребио. Вероватно су те мисли садржане у реченим делима.
(Док ce ово слагало, ja сам набавио из Прага — преко библиотека —
скоро сва дела Јозефа Холечка. Нашао сам и респективни став, али не у
књизи «Српска народна епика», где би ce очекивао, већ у књизи «Босна и
Херцеговина за време окупације», штампаној 1901. Колико сам труда и
трошкова за то имао! Читао сам негде да je С. Књ. Задруга имала ту скоро да
изда Губернатиса и још неке писце који ce похвално о Србима изјашњавају.
Не знам да ли je књига изашла, ja je немам.
И пок. Адам Прибићевић je пред једним својим чланком у Гласу
канадских Срба био навео једну реченицу Чемберлена о лепом изгледу
босанског Србина — ако ce не варам. И Адам je то сматрао као нарочиту част
за Србе. Ja нисам могао да нађем то код Чемберлена, a Адам није навео место
где ce то налази.)
VIII.
Кад je већ сав материјал био сакупљен, кад je много тога већ било
обрађено, појавио ce најтежи проблем емигрантске српске публицистике (и
не само српске), да ce нађе издавач. Често je то далеко теже него налисати
дело.
Ова књига претставља моје приватно издање, што ja ни најмање нисам
желео. Ja бих био најсрећнији кад бих могао и њу, и све друге, да дам
издавачу без икаквих накнада и награда, да дам рукопис џабе да ce штампа и
угледа света. Али то тешко иде, и сваког дана теже. Јер књиге ce све слабије
удомљују, штампарије су све скупље, нарочито кад ce штампа мали број
примерака. Ja штампам свега 500 примерака, a то je економски неодрживо.
Зато у последње време рескирам само онда да неку књигу издам ако
нађем мецену за половину или бар трећину трошка (ова ce мора штампарији
унапред упутити). To ми je успело код неколико књига, и ja сам мецене увек
означио у тим књигама и захвалио им ce.
Код ове књиге нисам нашао ни издавача ни мецену. Али сам, срећним
стицајем околности, добио за последњу годину-две приличне помоћи од
неколико лица, која су хтела одати признање моме раду и послала ми
новчану помоћ за моје личне потребе (не условљавајући je издавањем неке
књиге). Ja већину тих лица и не знам, a ниједном једином ja помоћ нисам
тражио. Она je слата спонтано и добровољно.
Место да сам употребио те паpe на своје личне потребе, ja сам их
остављао на страну и сабрао лепу сумицу да рукопис предам у штампу. Опет
ће она изнети можда и половину укупног трошка. (Унапред ce не може знати
ни колика ће књига бити, ни какви ће све трошкови да искрсну.).
Ta лица која су омогућила излазак ове књиге су ова: Перса Зотовић из
Аустралије 200 долара (аустралиских); Јован Буљ, Гери, САД, 100 америчких
долара; Српски народни универзитет у Милвоки 100 долара (од којих je сам
Петроније Р. Тошић дао 78 долара); Фонд поч. амбасадора Константина
Фотића 100 долара; Михаило Рокић из Харбор Сити, Калифорнија, 50 долара;
Никола Ђорђевић, некадатињи учитељ из Призрена, сада у Оснабрику,
Немачка, 75 долара (одн. 300 марака); Сава Радивојевић, некадашњи трговац
из Панчева, сада у Чикагу, 2, долара; ппук. Војислав Д. Пантелић једном 50 a
друти пут 25 долара, a појединци по неколико долара, које додају дужној
суми за купљене књиге.
(Поред помоћи ових лица у току године, ja сам добио за Божић такође са
разних страна дарове у новцу. Te суме, редовно мање — али она Дамјана
Алајице из Хамилтона, Канада, износи колико и све остале, пуних 150 долара
— остављене су за други циљ: за прикушвање података о зверствима Хрвата
у последњем рату. To je исто учињено са Божићном помоћу за 1965-1966, па
и за помоћ 1966-1967. У респективним књигама ће ce то изнети.)
Укупно je сакупљено од дарова ван Божића (за ове две-три године)
између 600 и 700 долара. Сваку сам пару остављао на страну за овај циљ.
Укупна сума ће свакако покрити половину трошкова. Ja свим тим лицима од
срца захваљујем. Без њихове помоћи књига ce не би никад појавила. И кад
Србин с заносом устрепи читајући je, и кад његов непријатељ са болом и
уздахом на то реагира, нека знају сва ова лица, и свеколики Срби, да je то
њихова заслуга исто као и моја. Без њих књига никад не би светла угледала.
Ова књига ce појављује сада стицајем прилика. Могла je изаћи пре да je
било материјалне могућности; могла je изаћи и доцније да ce сад та
могућност, бар делимично, није појавила. Али, баш опет случајем околности
ова књига долази у добар час: јер ce ми налазимо у једном јубиларном
периоду, у педесетогодишњици од Балканских ратова и Првог светског рата.
Баш некако при крају те педесетогодишњице. A података највише има из тих
славних ратова. Нека пријатна коинциденцијa !
Са огромним тешкоћама, али наше књиге опет с Божјом помоћу
родољубивих Срба иду, појављују ce, врше своју улогу. Поред свега тога што
«српске» новине у изгнанству о њима ни речи не проговарају. Југоновине и
новине које уређују Црногорци понајмање.
Ha крају још једном молим читаоце да ми не замере на тако опширном
уводу одн. предговору. Они, сасвим разумљиво, желе да читају странце и
њихове похвале, a не мене. Само упозоравам да овај предговор важи и за
другу свеску ове збирке, као и за све остале књиге истог домена које смо
малопре споменули. Оне које су изашле биле су у туђој едицији, a ja нисам
хтео да издавача теретим мојим странама. Овде je моје издање, па сам решио
да ствари рашчистим једном за вазда па маколико коштало. Баш по самом
наслову ова књига изгледа најпогоднија за то.
Искрено захваљујем своме драгом колеги проф. Влајку Влаховићу, који
ми je извршио коректуру овог дела и свих осталих штампаних у Минхену,
као и иначе много помогао у питању штампања мојих последњих књига. Он
je несебично утрошио огромно времена за то, и ja му изричем моју топлу
благодарност.
15. Марта 1967. у Швајцарској
Л. М. Костић
I. СПОЉНИ ИЗГЛЕД СРБА
Festivitas caeleste dоnum mortalibus.
Ова латикска изрека, којој не знам порекло, хоће да каже да je милина,
или лепота, «божији дар смртнима». To треба да je нарочито одликовање
Богу угодних. (Реч одликовање баш значи: друкчије «личење», друкчији
изглед.) Бог и лепотом награди оне које хоће да над другима истакне.
Доста je у страној литератури писано о спољном изгледу, о телесним
особинама Срба, које су скоро увек позитивно цењене. Понекад je
изражавана и каква негативна особина, али ce она губила у мору позитивних.
Укупност je увек лепа и пријатна. Ја нисам нашао у целој светској литератури
једног писца који би Србе сматрао физички дегенерисаном или ружном
расом. A, напротив, писаца одушевљених пријатном спољашношћу и
лепотом Срба има на стотине. Овде ће ce неки од њих репродуковати.
1. Подаци о изгледу стародревних Срба
Ми имамо доста оскудне вести о изгледу Срба пре неколико векова,
нарочито у доба слободних држава. Ho понешто je ипак забележено, а
откривањем све нових фресака утврдиће наука поузданије телесни изглед бар
виших кругова тадашњег српског друштва. Уколико je то и досад учињено,
рађено je махом од Срба и ми нисмо преписивали та извођења. Задржали смо
ce на оскудним, али карактеристичним изјавама странаца.
I.
Најпре неколико података о изгледу средњевековних Срба, који су
истицани махом као леп сој људи. На основу појединачних података
синтетичан преглед je учинио и објавио најбољи историчар старе Србије, Чех
Копстантин Јиречек. У својој Историји Срба (1, II, 56) каже:
«Срби и Српкиње средњег века беху лепи људи с правилним цртама...
Противно глатко избријаним Италијанима, Грци, Срби, Бугари и остали
народи источне Европе носили су дугу браду и косу... Песнички идеал беше
жена отворено златне боје, као и у делима класичне старине...»
У књизи III исте Историје стоји на стр. 281:
«Ha старим фрескама и у описима приказују ce Срби и Српкиње као лепи
и високи људи с правилним цртама... Србин Босанац je по расту и данас
виши од Србина из других крајева— Врло мало података имамо из средњег
века о боји косе и коже. Поред смеђе и црне косе, која преовлађује, има још и
данас плавих људи, па и на јадранској обали, у Арбанији и у Маћедонији. По
казивању грчких писаца, словенски дошљаци у VI и VII веку беху претежно
светле комплексије, док су Срби данас, после дванаест векова, највише тамне
комплексије...»
Од појединих извештаја изнећемо само два-три. Тако француски витез
Бертрандон де ла Брокијер посећује деспота Ђурђа у Некудиму године 1433,
враћајући ce из Свете Земље (Јиречек II,, 129). У извештају изос. стоји (књига
«Путовања преко Мора»):
«Деспоту има око 58 до 60 година. Он je леп човек и висока стаса. Има
три сина и две кћери. Синови су му веома лепи. Најстаријем може бити до 20,
средњем 16, a најмлађем 14 година. Cвa тројица као и отац им, врло пријатне
спољашности. Којих су година деспотове кћери — не знам...
«Сутрадан, отишао сам с послаником у двор, на подворење. Дворјанство
му je прилично многобројно. Cвe су то веома лепи људи, и по грчком закону
кога ce држе, носе дугу косу и велику браду».
II.
Сад два-три податка из турског вакта, кад Србија није више постојала као
засебна држава али су остали Срби у њој.
«Српске новине» које излазе у Риму донеле су у ускршњем броју 1956
извод из једне књиге писане италијански 1618, од неког Александра
Македонца. Књига, пронађена у Млетачкој библиотеци, описује стања и
догађаје код нас два-три века”доцније (крајем 16 века). У њој стоји, према
тим истим Новинама: «У Србији живи најлепши народ на свету, људи
високог раста, јунаци, мада су засад наоружани само дугачким тојагама...
Мила им je част, поуздани су и постојани, као и пуни жудње да отерају
непријатеља...» (3).
Турски путописац Евлија Челебија у великом опису скоро свих области
Турског царства из половине XVII века дотакао ce и наших крајева. Ту скоро
je у Сарајеву изашао критичан превод његових дела (које није још ни арапски
цело изашло). По њему (2): «Евлија описује Београд са одушевљењем: то je
царски трг коме нема равна, народ je у лицу румен, и мушкарци и жене су на
гласу по љепоти; имају своје уважене и поуздане историје, трпезе су им
гостољубиво постављене a врата отворена, деца су чистог тела, девојке
светле звезде, свака je нетакнуто зрно бисера и нерасцветани пупољак».
Из друге половине XVIII века имамо податке за Славонију и Срем од
немачког писца Фридрихa Вилхелма фон Таубе. Он ту види углавном Србе,
али у ставовима који ће ce цитирати нарочито наглашава да ce ради о
Србима. Он каже (4):
«Срби су снажног и здравог тела. To долази од њиховог једноставног и
простог начина живота. Ни деца им нису разнежена. Деца ce лети по ваздан
купају, a зими по ваздан трче по снегу и леду, a притом на себи немају ништа
друго сем кошуље...»
«Срби су здрави и јаки људи, који могу лако дa поднесу сваку незгоду, a
тако су јаки, дa вола могу лако савладати, и то чине кад су им волови
непокорни...»
2. Подаци из XIX века за Србе уопште
Из XIX века имамо више и непосреднијих података о изгледу Срба, од
писаца разних народности. To су највећим делом опште импресије о спољном
изгледу Срба, мада сви писци проучавају махом поједине области.
Карактеристике су ипак канда општије и односе ce или на све Србе или на
већи део њихов, у сваком случају више него једну област.
Ми ћемо те опсервације изнети углавном по хронолошком реду не делећи
писце по нацијама (али казујући ипак за свакога којој нацији припада).
I.
У једном oд првих Географско-статистичких приручника света, изашлом
1817 у Вајмару (у доба кад je ту Гете живео и дејствовао) стоји уз реч Срби
(Србљи, Раци): «Људи ce одликују чврстом грађом тела, ватреним очима,
пријатним изразима лица и мушким држањем. Жене имају у свом држању
нешто благо, мирно, сањарско, и уз то пријатне домаће врлине. Они су са
жаром одани грчкој вери и верни њени поборници...» (5, I, 391).
Познати француски етнограф и географ Ами Буе писао je у првој
половини прошлог века (6, II, стр. 57):
«Срби и браћа њихова Босанци имају више склоности да постигну
колосалне форме него Бугари... Словени, a нарочито Срби, показују много
лепих људи, али њима недостаје елеганција Грка и Арбанаса. Њихова глава
je, уопште говорећи, крупнија и нарочито шира, њихово тело и удови дебљи,
окретност и покретљивост мањи. Они једном речју иду флагматичније него
Грци. Међу њима (Србима) Црногорци ce истичу, као брђани, својом
величином и лепим телом...»
«С друге стране, сасвим повијено и четвороугласто чело Србина и
Бошњака, исказује доброхотност и милину повезане са храброшћу,
одлучношћу, често и предострожношћу, a такође и племенитошћу ».
Познати немачки путописац Ј. Г. Кол, који je дао неколико класичних
описа наше земље и наших људи, споменуо нас je једном и у путопису Ирске
(7).
Он налази веома много тужног у тој земљи и чини упоређења са
источним крајевима Европе. Ha једном месту стоји: «Срби и Босанци
рачунају ce у сиромашне народе Европе достојне жаљења; стварно, изглед
њихових села није заводљив. Али, како су лепо обучени ти људи! Кад би
Пади (то значи Ирац, ЛKM.) једном завирио у какав српски стан и видео
Српкињу како она у својој шатри седи, и Србина у његовој опреми поред ње,
ja мислим да би он после причао својим земљацима како га je goод people
довео у једну земљу у којој су све жене краљице и сви људи изгледају као
кнежеви».
Немачки етнолог A. Лајст родом негде из Војводине, писао je негде
шездесетих година прошлог века, приказујући српске обичаје и склоности,
још и ово (8):
«Поред толиког поста који ce најстрожије одржава, заиста je чудо како je
српски сој људи тако леп и снажан. Србин ce од младости задржава на
свежем и слободном планинском ваздуху, и често врши са својим друговима
разне телесне вежбе, игре и надметања, што све снажи тело a органима пружа
виткост тако својствену Србима. Само са таквим народом су могли Црни
Ђорђе и Милош да извојују независност Србије против турске премоћи».
У београдској «Политици» сам нашао и ове податке у чију веродостојност
не сумњам, али извори нису наведени, па их не могу репродуцирати.
Француски сликар Теодор Валерио (1819-1879), ученик Шарлеов, путовао
je, средином прошлог века дуж Војне Границе у Београд, a доцније, 1864, и
по Далмацији и Црној Гори и излагао у париском Салону велики број
акварела, које je затим издавао, у више серија, као бакрорез. Песник Теофил
Готје, одушевљен изразитошћу и ношњом наших народних типова, описивао
je врло ласкаво те поносите људе и жене: граничаре, «сережане», гавазе,
гусларе, грађане и сељане, пастире и чуварке оружја и колевки пред
цетињским манастиром. Један граничарски харамбаша, «плавог,
аристократског, скоро енглеског типа» изгледа му као «какав преобучени
лорд који je себи допустио ексцентричну ћуд вишемесечног независног и
суровог живота». Неке Босанке, тужног и питомог лица, потсећају га на
властелинке моделе Мемлинга и Лукаса из Лајдена. «Немогућно je», каже,
«видети ношњу богатију и раскошнију од ношње гаваза српског кнеза».
Нарочито му ce допала једна млада удата Београђанка, у српској ношњи са
љубичасто кадивеним либадетом извезеним златним шарама, које одудара од
беле хаљине с наранџастим пругама; чији струк обавија љиљаст појас
(«бајадер») који пада до земље; са косом омотаном око феса и зеленкастоплавог «бареша» и накићеном адиђарима («гранама»). «Одевена тако, у исти
мах богато и просто, она има сетно и поносито држање, достојно какве
средњовековне краљице, и њена глава правилних и отмених црта потсећа на
тип који су готски сликари 15 века придавали Иродијади».
Познати немачки етнограф Лоренц Дифенбах налази много лепих речи за
Србе у својој Етнографији Источне Европе (9), и онда цитира ове речи другог
етнографа Teoдopa Пеше (10): Дифенбах, II, 37: «Према Пеше, чисти Срби
имају ,правилно’ лице, висок и танак струк, (за разлику од Бугара)...»
За Србе пише италијански научник Атилио Бруниалти 1880. године (11,
стр. 205):
«Уопште узевши, то су људи ваљани, храбри. Имају изразите црте; нос
правилан, понекад орловски; образе прилично извучене; коса, ретко црна,
густа je и добро посађена; око лукаво, продорно, помиче ce лено; носе дуге
брке, и у својој укупности имају нешто тако војничко што пристоји
ратоборном народу...»
Немачки научник и путописац Александар Хекш дао je 1881. опис Дунава
од извора до ушћа заједно са описом становништва тих области (12). За
физичке кондиције Срба каже:
«Црте лица Срба су лепе и правилне, носеви издужени са лаком
орловском позадином. Типично словенске широке јагодњаче и плоснат нос
не налази ce код Рашана, у које ми убрајамо Србе, Црногорце и
Далматинце...»
«Само најсиромашније Српкиње (у Банату) носе опанке, све друге нежне
ципеле са машнама и розетама у којима ce презентира њихова аристократска
нога, на које би им многе леди коje имају приступа на Двор или
северонемачке даме завиделе; ове, као што ce зна, не живе само на великој
нози него на жалост и на трапавој. Нежан ход једне Рашанке (Српкиње) може
ce упоредити према паткастом гегуцању кћери Албиона као кас штајерске
кобиле према pas mince једне даме из предграђа Сен Жермена (dеs Faubourg
St. Germain).
Завршићемо XIX век са руским Енциклопедијским речником, чији je
XXX том са статјом «Срби» изишао баш на крају тог века. Тамо стоји (13):
«Типичан Србин пре je високог него ниског раста, широких плећа и стасит. У
њега je пропорционална, красно постављена глава, са танким, правим,
неретко орловским носом и некако истакнутим јагодњачама; доста дуга шија
са повећом јабучицом; власи на глави су тамне, некад пепељасте или светле,
ређе црне... Браду носе само свештеници, остали брке дуго пуштене. Сав
изглед Србина са његовим високо уздигнутом главом и импозантним
држањем жигоше га војничким видом. Српска жена ce одликује правилним
цртама лица, стројном (хармоничном) фигуром и благородним држањем».
(Ја сам задржао руски израз гдегод сам сматрао да га Србин разуме.
ЛMK.)
3. Подаци из XX века из више покрајина.
Пренећемо и неколико података из овог века који ce односе на Србе више
него једне области. Диференцирање по областима долази доцније.
У Великом Мајеровом Конверзационом лексикону од 20 томова изашлом
почетком овог века стојало je под именом «Срби» (14, стр. 355):
«Типичан Србин, најчишћи у Херцеговини, висок je, широких плећа,
глава добро пропорционирана, чело лепо сачињено, нос често орловског
кроја, коса плава, очи светле до граорасте. Тамни, мешани типови су чести,
али и они сачувају високу прилику. Он (Србин) носи само брке; једино
свештенство чини изузетак са пуном брадом. Жене имају регуларне црте, али
нису лепе. Оне ce шминкају и бојадишу своју косу на црно...
Један млади Немац, који je ратовао у Србији Првог светског рата, који je
ту неко време живео, a после je чешће походио, Др Фридрих Валиш, овако ce
изражава о српској телесној особености (15, стр. 15): «Јужни Словени су лепи
људи; мушкарци су по свом изгледу махом снажни, широких рамена и
високог стаса, црте лица су правилне, очи велике и скоро да проговоре, коса
махом црна, често лако таласаста. У Србији и Црној Гори виђа ce ванредно
велики број лепих жена. Са чуђењем наћи ћете у беди и прљавштини једне
брдске колибе жене класичне лепоте. Природа ту, не бирајући, дарива из
неког пуног изобиља, најодабраније дарове. Неупоредив je слободан, велики
поглед тамних очију између дугих трепавица, a испод оштро изразитих
обрва. Између усана лако извијених светле ce правилни, блештећи бели зуби.
Лице je обавијено тамним таласима косе која ce повија... (Сад описује једну
ванредно лепу Српкињу у најзабаченијим крајевима)... Међу женама видео
сам, као често раније у српским брдима, неке чија ме лепота савладала као
неки велики догађај...»
Немачки путописац Хајприх Хаузер прошао je 1937 или 1938 «осам
балканских држава» и у записима са тог путовања (16) овако описује изглед
чељади коју je сретао у Хердеговини (на путу из Дубровника у Mocтap):
«Главе мушкараца биле су упале, коштуњаве; зуби оштроотсечени, очи
као челик. Девојке су имале кожу као млеко и крв, косу као абонос. Прича у
Снежани у њима ce обистинила. Ha неки волшебан начин у људима ce
испољавало нешто од висине и величине њихове околине...» (стр. 256).
«Каква разлика према Грчкој. У Грчкој (не у Македонији) и природа и
њени људи били су женског карактера. Овде je био свет мушкости» 257).
Стр. 258: «Лепота овога народа беше узбудљива».
Стр. 259: «Имао сам осећање о апсолутној честитости, о пуном поверењу
ових људи; то je било осећање које ме није преварило».
Стр. 262: «Ja сам разумео речи Г. Б. Шоа о Југославији: Овде je свако село
слика, и свака девојка филмски стар. Дођите што пре. Толико je то лепо да ће
тешко дуго трајати».
(С људима ce разумевао, каже Хаузер, иако су они говорили српски a он
немачки, стр. 262).
У Београду су му ce нарочито допали гардијски војници (стр. 267): «Први
утисак: Гардисте које сам видео да кроз град маршују. Какве сјајне,
горостасне појаве!... Лица су им била поцрвенела од хладноће и од бујног
здравља, држање им je било укочено; деловали су као стабла у покрету.
Сетио сам ce речи многог војника да je српски војник био један од најбољих у
Светском рату».
У кафани на периферији Београда. Види двоје заљубљених (стр. 270):
«Она je са села, лепа je, уобличена земљом овог краја, широких кукова, јако
развијена, лепота која више одговара античком него модерном идеалу... Ко
би могао њима да ce опире, овим енергичним девојкама једног младог
народа? Оне су живот, чудесни, расејани, снажни живот, који ce прелива од
снаге, готов у свако доба да појури у галопу.
За суседним столом један православни свештеник са својом младом
женом. Ако сам икад видео праслику једног лумпаџије, једног човека
уопште, то je био он. Горостас са главом Мојсија од Михеланђела...
Наједанпут устаде. To je била планина од човека. Ja сам га проценио на бар
два метра. Келнер који му je држао калут, није стизао ни до рамена
његових...»
Стр. 269: «Југословени су можда најгостољубивији народ света. Један
Србин осуђен на смрт био je на стратишту питан да ли je икад раније био у
тако страшном положају. ,Да, једном ми je дошао гост a нисам имао чим да га
почастим’».
Тадашњи француски премијер a доцнији претседник Републике Рејмон
Поенкаре описује у својим Мемоарима (61, стр. 385) српске делегате на
Конференцији мира после балканских ратова. To су били Стојан Новаковић и
Андра Николић. И онда их описује: «Први беше човек висок («велик») и
снажан, који je сасвим добро персонифицирао праисконску солидност српске
pace...»
4. Посебно о изгледу Срба из Србије.
После општих карактеристика соматичних особина Срба разних области,
или Срба уопште, прелазимо на приказе тих особина појединих крајева које
страни писци описују. Прво на Србију у ужем смислу.
I.
Млади пруски гардиски официр Oтo Пирх, описује своје утиске са пута
по Србији 1829, казао je изос. и ово (18, I, стр. 244): «Истина je да je мушки
пол у Србији, уопште говорећи, лепши од женског. Већина мушкараца je
веома лепо саграђена... Црте жена су углавном изразите, њихова боја сунцем
опаљена; али оне имају лепе очи, лепе зубе, лепу косу. Држање и покрети
њихови су лаки и пуни пристојности...»
Стр. 260: «Три младе жене (које je Пирх срео) оповргавају својом
спољашношћу мишљење које ce често чује у самој Србији, као да нема
лепотица међу српским женама. To су биле племените физиономије, пуне
израза, у којима ce налазила мешавина поноса и добродушности».
Велики француски песник и академик Адолф де Ламартин, у низу својих
лепих запажања о Србима стеченим на походуСрбији почетком тридесетих
година прошлог века, казао je и ово (19, III књига, стр. 306):
«.. .њихова физиономија, маколикогод умилна и пријатна, има нечег
северног, енергичног, гордог, што одмах потсећа на изглед народа већ
слободног, савршено достојног да то буде...» О девојкама: «Њихова свежина,
њихова веселост, бистрина њихових лица и очију чине их сличним
лепотицама Берна или из брда око Луцерна...»
Немачки научник Унгевитер у опису Турске из 1854, каже за Србе изос.
(20, стр. 178):
«Највећим делом су дивног узраста, високог чела, ватреног ока,
орловског носа; имају црну косу и лепа уста. И жене су им лепе, усто мирне и
честите...»
Ha свом путу по Оријенту Фердинанд Ласал, један од твораца
социјализма, задржао ce у Београду (1856. г.). Описујући Србе, занели су га
њихова «класична лица, оштри извајани носеви, очи које ватру сипају,
величанствени њихови профили» (Херман Вендел, 21, стр. 198).
Румунска списатељка књегиња Гика, која je писала француски под
псеудонимом Дора дИстриа казала je за Србе и Србију 1865 године (22):
«Народ који обитава ову плодну земљу и из ње извлачи племенито вино,
снажну и довољну храну има више кршне него елегантне форме. Србин je
пре велик него лак; његова глава je широка и чврста, његово уско чело je
напред истакнуто...»
У стандардној Географији Елисеја Реклија из седамдесетих година
прошлог века стоји при опису Србије (24, I, стр. 285):
«Србија сачињава само слабу пропорцију свих Срба Источне Европе, али
ce вероватно са правом њени становници сматрају као претставници Срба
уопште. To су, уопште говорећи, људи лепог струка, кршни, широких плећа,
држећи главу поносито. Црте су изразите, нос правилан и често орловски,
јагодице су мало испупчене. Косматост je доста обилна и добро распоређена;
око природно и чврсто, и брци добро изражени дају целој фигури војнички
изглед. Њихове жене, мада нису лепе, имају отмен изглед».
Немачко-маџарски етнограф Феликс Каниц каже у своме великом делу о
Краљевини Србији (25, III књига, стр. 97 и 44) изос. и ово:
«Према мојим личним запажањима Србин има јако брахикефалну лобању,
оштро оцртан профил лица, дугачак скелет широких плећа, жилаву мишићну
грађу, са мало наклоности за гojењем. О телесној висини њима племенски
сродним Босанаца и Херцеговаца (172,6 и 175,1) знамо да растом превазилазе
најузраслије народе Европе».
«Краниум Бугара je у односу на висину профила шири него код
несумњиво чистокрвних Срба, грађа скелета je дежмекастија и кошчатија,
покрет мирнији, и у њему нема оног еластицитета којим ce одликују Срби од
Јадрана до Шумадије...»
«Овал лица Срба изгледа добро пропорционализиран, чело лепо извајано,
јабучица мало истакнута, па ипак праволиниска и понекад дивног орловског
кроја. Уста и уши су малени, очи одавају разум и енергију...»
Италијански добровољац у Рату српско-турском 1876 Ђузепе Барбанти
написао je и своје утиске о тадашњој Србији. Они су тек ту скоро преведени
и издати на српском (26). Ha стр. 183 говори о женама у Београду:
«Жене уопште нису лепе..., али су тако пријатне, симпатичне, a то je
добро за мене, јер у питању жена не уживам само у облицима.
Мале су, недовољно румене, али добро грађене и са неким изазивајућим
очима, неким повијеним обрвама и неким дахом здравља и снаге, да ce
уплашиш...
Жене из грађанског сталежа образованије су, одрешитије, чвршће од
наших. Зато je овде у погледу моралности боље него код нас...»
Ha стр. 241 описује жене западне Србије, близу Дрине:
«Лепота жена, која je почела била крешендо у Шапцу, достигла je
највиши степен. Има плавуша очију небески плавих и дугачких, стаса и
облика, које не могу ништа да позавиде Черкескињама и чувеним лепотицама
Доње Ромање...»
У Великој географској енциклопедијц издатој; у Лозани. ту скоро (27),
пише: «Србија je домена људи високог стаса, мрких очију, тамне косе,
издржљива раста.
Српски сељак не престаје да конкретизира свој идеал слободе са све
новим и новим устанцима».
(Ово je писано после II светскот рата, јамачно под утиском устанка под
воћством ђен. Михаиловића, ЛМК).
II.
За Рашку одн. Стару Србију имамо уопште мало података, овде само
један.
О физичким особинама Срба Старе Србије, у одељку који носи наслов
Срби, пише прашки лекар др Јосип Милер 1844 (на основу личних
дугогодишњих запажања) ово (28, стр. 23):
«Живљи и говорљивији него Арнаутин je Словен, који има густу тамну
косу, мрке очи, црвене образе, свеже усне, беле, лепо формиране зубе, пуно,
бујно лице, ћопав нос, насмејану црту пријатног угурслука; он je такође
одличак тркач, у гипкости тела заостаје мало за Гегима».
5. Посебно о изгледу Срба из Црне Горе.
Највише посебних података имамо о спољном изгледу Срба Црне Горе,
далеко више него што су сами Црногорци сакупили и објавили. Овде су сва
мишљења из прве руке, са самог оригинала.
Описујући Црногорце у Котору, неки дp Михахелес (канда лекар из
Баварске) писао je у првој половини XIX века (31): «Људи (мушкарци) имају,
уз висину више него осредњу, јако мускулозну телесну грађу највеће
равномерности; (имају) око које храбро светли, тамноплаво, ређе мрко,
најчешће тамне брке и сличну косу... Жене су мање, али једнако снажне...»
У истом немачком часопису посвећеном иностранству, који је излазио
цео век, писао je 1883. године неки И. Г. A., који ce иначе често сусреће у
приказивању наших прилика, о Црној Гори и њеном народу. Тамо стоји изос.
(32): «Ах, какве људе ми сусрећемо на нашим путовањима! Какве су то
прилике, отпорне времену, високе!...
Тип спољне појаве код мушкараца je исти као код свих Јужних Словена;
само je то код Хрвата видно различно: тамо je човек лешпи, a овде често
жена...
Људи су високог, снажног узраста, широких плећа, немају ни један грам
сувишне дебљине на свом телу... Са овим телесним особинама... подудара ce
и физиономски изглед; то су одреда енергичне карактерне главе, нос и
јагодице су истурени, лице више упало, око сјајно далековидно блиста
продирући, често пак стравично и као вребајући. Уопште говорећи, њихово
слободно наступање разликује ce у корист њихову од наступања осталих
Словена Балкана, којима нису четири стотине година робовања утиснуле
видљиве трагове...
Ход ових синова стена je племенит, еластичан, непојмљиво издржљив...
Сасвим je изузетна и снага њиховог гласа, која кроз чист ваздух зачудо
јасно продире проз простор...»
Немачки путописац Бернард Шварц издао je 1888. један запажени опис
Црне Горе (33). У њему истиче и физичхи тип Црногорца, за кога каже да je
то «општи српски тип», сачуван одвојеним животом од странаца. Taj ce тип,
каже Шварц, «разликује од типа северних и источних, осталих Словена,
нарочито изразитије отсеченим профилом, тамнијом бојом косе и коже, као и
виткијом и дужом статуром...» Поглед Црногорца, «то je поглед лава a не
тигра, тај кога ми налазимо...»
Немачки путопасиц Л. Пасарж (34) овако описује изглед Црногораца које
je још у Котору срео: «Гледати те људе, нераднике, који често јашу на коњу
док њихове жене, натоварене, каскају поред њих, али увек господствено
обучени наступају, то je право и велико уживање за једног уметника. Cвe су
то упадљиво високе и врло еластичне прилике, са високим раменима као што
су их имали стари Египћани, и са начином хода потпуно особеним, као да су
научени да иду на врховима нога... И заиста су они од детињства на то
привикнути, јер они углавном више скачу и трче по врховима и ивицама
свога стења.
И израз њиховог лица, нарочито очи, сасвим je особен. Ja сам увек морао
да помишљам на младе орлове. Тако су морали Грци пред Тројом да
изгледају. A сасвим супротно од тога наши младићи по градовима, са
малаксалим очима и дубоко угнутим раменима.
Црногорац има — оно што ce код нас само за коње каже, — расу!»
У официјелном географском часопису Аустрије налази ce године 1889.
опис Црне Горе (35), детаљан и свестран. Тамо стоји изос.: «По народности
ce (становништво) састоји из Срба, онда Арбанаса и Османлија. Срби
(Црногорци) су углавном високе, лепе прилике, снажне, издржљиве,
прекаљене, интелигентне, храбре. Они на тај начин сједињују обиље мушких
и ратничких врлина («чојства и јунаштва»)... «Срби су скоро сви
православни; само 1500 католика има међу њима».
«Међу Црногорцима влада велико поштење, али према имању суседа из
других држава, па били чак исте народности или не, Црногорци су ипак мање
савесни».
Говорећи о Црногорцима крајем прошлог века, француски историчар П.
Кокел je писао (36, стр. 7): «Њихов физички тип ce не разликује осетно од
оног становништва Србије. Људи су, уопште говорећи, високог стаса, снажни
a у исто време гипки и неуморни, физиономија им je правилна, чело високо, a
достојанство њихових покрета, њихова прилика, озбиљна и свечана, све то
чини дубок утисак на оне који им дођу у близину...»
Чикашка «Српска борба» пренела je у броју 246 неке податке америчког
географског магацина» од 11. новембра 1908. (за време Анексионе кризе) о
Србима (37). Тамо изос. стоји:
«Физички, Срби Црне Горе су најразвијенији и најгосподственији народ у
Eвpoпи... Они су paca ратника, увек спремни да дограбе оружје против
спољног завојевача и спремни исто тако да бране код куће оно што сматрају
својим личним правом. По томе их бије глас да су преки, свађалице и жустри,
но сваки човек, па и најсиромашнији, има понашање и достојанство
џентлемена. Крађе су непознате, a о пијанству ce скоро и не чује. По једном
недавном званичном извештају, једина лица која су била у затвору пола
године, било je пет људи који су причали приче о духовима које су биле
штетне за јавни морал. Жене су опште поштоване. Ту жена сигурно може да
ce креће свуда по целој земљи».
Велики аустриски књижевник Херман Бар описује једном
«Далматиском путовању» (38, стр. 47 ид.) Боку па каже (1909. године):
у
«Како ме мами овај (серпетински) пут, пут ка Црној Гори. Како ме нешто
вуче ка овим људима у Црним Брдима. Ja их мало знам. У Дубровнику био
сам заједно са некима. Не могу да кажем што су ми толико омилили. Морам
увек да мислим на свет Вилхелма Тела. Или на Тиролце из 1809. Ако би
Рајнхард (Јохан Кристијан, познати сликар и цртач, 1761-1847, ЛMK.) хтео да
слика Цимбелина, морао би тамо ићи: ту су Гвидерији и Арвираги на свим
путевима. Кад Беларије описује младића: «Ja седим на мојој трупици и
причам о рату и победи; његов ватрени дух намах ми ускаче у говор..., онда
проструји његова кнежевска крв у образе, он ce зноји, напиње сваки свој
млади нерв, и у мимици као да понавља сваку моју реч...» , то ми увек дође
као неки црногорски портрет, они тако овде изгледају, тако ce распаљују на
јуначке речи.
A у међувремену у Маријахилфе (бечка улица), код Бирна, удара
песницом о сто дебели кобасичар, приликом предручка (у десет сати), сав
ознојен од ратног беса, и дере ce: «Проклети Србин нема уопште културе».
Можда ће бити потребно да том народу покажемо сад своје оружје. Ми
смо спремни. Али не разумем зашто још усто непријатеља грдити, клеветати
и чинити рђавим. У свим говорима Перикла против Шпартанаца нема ни
једне мрзне речи на њих...
Ja ce тешим Версбергом; он je осетио лепоту ових људи, који су опори, па
ипак зато љупки у највишем степену, он их je описао са својом неупоредивом
мирном снагом. To je кад би неко, као ja, пењао ce серпентинама једног
поднева у Црној Гори, и имао за леђима сунце, али испред себе прилике које
силазе одозгор и обасјане пуном јаром. Изгледало je да je неки, било који,
европски музеј оживео, и све статуе Ватикана или Лувра побегле одатле и
овде допрле, и само што су ce мало више оденуле, можда преобукле и
топлије оденуле због бега, a мушкарци више окосматили ваљда због опоре
климе и камених стаза. Нигде ce као овде не може добити појам каква je
изгледала жива лепота Антике. У Црној Гори ce формално оживљују времена
Хомера и Фидије, бар с обзиром на људе, и колико нам наша фантазија
дозвољава да верујемо. Ja сам једва видео камење и пустош, и величанствену
жалост и мртвило тамошњег пејсажа, поради ових античких статуа које су из
белог мрамора пробуђене у топли и бујни живот. И пошто je то било у
висинама, a ja сам остао само кратко време, да ме ништа од осталих
стварности није могло тако снажно да обухвати, ja сам помишљао дa ходам
међу боговима!»
Ових десетак последњих реченица у којима ce Црногорци величају на
невиђен начин и упоређују са боговима канда потичу од Bapcберга a не од
Хермана Бара, који такође, иако Аустријанац душом и телом, налази за
Црногорце, као и за Србе уопште, веома лепе речи. Ja нисам могао наћи ни
једну књигу Варсберга, али сам нашао биографске податке о њему: Био je
путописац и дипломат (аустриски), a такође и песник. Рођен у Саарбургу
1836, умро 1889. у Млецима као ц. кр. генерални конзул. Дао je дивне описе
крајева око Средоземља (у првом реду Јонског и Јадранског мора), који су у
своје време много цењени. Ту je јамачно и опис Црне Горе. — У «Огледу
Библиографије о Црној Гори на страним језицима», Београд 1948. од др Пера
Шоћа нема ни помена о том писцу.
Своје прве утиске о Црногорцима које je видео на Његушима око 1910.
саопштава немачки природњак Курт Флерике (39, стр. 153) овако: «Са
дивљењем које ce не може сакрити посматра око странца ове високо израсле,
ратничке прилике у својој живописној народној ношњи. Далматинац je
такође, јамачно, снажан и жилав ђидо, али према овим марцијалним појавама
он нам изгледа као слабић, a Херцеговац и Бошњак изгледају нам према овим
џиновским приликама управо као претставници неке дегенерисане pace.
Векови крвавих борби за слободу и изразито опора брдска клима са наглим
прелазима овде су баш образовали једну сјајну људску расу. Све што je слабо
морало je да пропадне: само сасвим јаки смели су да ce радују животу. Мало
ce нађе тамо људи (мушкараца) који су мањи од шест стопа, a крај тога су
крој њиховог тела, снага и љупкост сједињени на најсрећнији начин, све у
сјајној сразмери и потпуној лепоти облика, a исто тако и лице, оживљено
ватреним очима, племенито je саздано...
Храброст и јунаштво, код овако вичног боју брдског народа, претпоставке
су које ce по себи разумеју. Али нарочито симпатично дира нас да je
гостољубивост, бар у унутрашњости Црне Горе, још сасвим неискварено
сачувана...
Колико дични изгледају мушкарци црногорски, исто су толико лепе и
љубазне њихове жеие, бар док не остаре (што ce догађа рано, под теретом
тешких кућних и пољских послова које им њихова комотна мушка господа
намећу). Питали су ме пријатељи где сам ja, на својим путовањима нашао
најлепше девојке. Тако генерално ce на једно овакво шкакљиво питање, код
којега лични укус игра пресудну улогу, једва може и одговорити, али ja ипак
смем рећи да je најлепша девојка коју сам икад видео била она кестењаста,
витка Црногорка која ми je на свежем извору иза Никшића пружила
освежавајући напитак са природном љубазношћу. Нарочито дирљиво делује
морална строгост овог непоквареног народа...»
Стр. 156: «Свакако, с друге стране су и мане Југословена баш код
Црногораца јако развијене, a нарочито je он наклоњен хвалисавом разметању.
Сваки прича о ,јунацима’ у његовој породици, a кад до краја ствар
истражујете, сво јунаштво ce састоји у томе, да je неки Турчин који о томе
ништа ни слутио није, a чије je оружје висило на зиду као поносно породично
наследство, био мучки убијен из заседе. Уосталом, јавна безбедност je у
земљи примерна, и убиства ce појављују само у вези непријатне крвне освете,
која овде сваке године одузме многобројне невине жртве. У сваком случају
путује странац кроз Црну Гору потпуно безбедно, у најмању руку једнако
безбедно као у Немачкој». (Писац je више пута путовао кроз Црну Гору, a
Немац je одан својој отаџбини.)
Аустријски путописац (из Граца) Ханс Витхалм описао je у својој књизи
«Ha капијама Балкана; Путовање по балканским границама» неколико пута
изглед Црногорца. Тако (30, стр. 49) каже за лица која je срео у Котору:
«Само људи са брда држе високо своју главу и пролазе кроз масу као
кнежеви...» Стр. 50, где описује пут ка Црној Гори: «Изнад нас леже
завијутци пута, a људи који њима силазе у тој раздаљини су лепи и
господствени». Стр. 52, већ на Његушима: «Људи су лепи. Жене повелике, са
потезима јаких костију, рад им je и преданост изрезана на лицу; људи су
марцијални, ратнички са опустелим брковима, наоружани до зуба и са
гордошћу која нама Европејцима импонира. Они су сви Словени најчистије
pace...»
И у Херцеговини налази леп сој (30, стр. 69), али додаје: «Жене су им
лешпе и пуније, клате ce куковима и имају cpeће код мушкараца...»
Немачки географ A. Штајиницер писао je између два последња рата (40,
стр. 15):
«Док су Далматинци један красан сој људи, њих ипак надмашују
дивовске прилике Црногораца, производ вековних борба против турских
угњетавања и опоре планинске климе...»
6. Посебно о изгледу Босанаца и Херцеговаца
Сад неколико посебних података о Босанцима и о Херцеговцима.
Амадеј Шолет дe Фосе, конзуларни чиновник Наполеонове владе у
Травнику, писао je сасвим у почетку прошлог века (41) дa су Босанци високи
људи, снажни, добро развијени, који дуго живе, a дa им жене имају леп стас и
дa су «засењујуће белине лица».
Понемчени Енглез, зет Рикарда Вагнера, Хустон Стјуарт Челберлен, каже
у својој великој књизи о Основима XIX века четврто издање, стр. 472 (42):
«У Босни падa у очи необична висина људи као и учесталост плаве косе.
Тако звани словенски тип који прелази у монголски, ja нисам ни један једини
пут нашао за време мога вишемесечног путовања унакрст те земље, a исто
тако ни карактеристично, кромпирско лице, чешких сељака. To такође важи и
за прекрасни сој Црногораца».
Стр. 476: «.. .У том погледу je особито значајно држање оних сасвим
истинских Словена у Босни и Херцеговини који су и данас још тако мало
фалсификовани» (хоће рећи: расно чисти).
Други један исконски Енглез, такође признати научник Eдмон Спенсер
казао je за Србе Босне и Херцеговине (23, стр. 291): «Ови ратнички чобани
често су чланови неког патријархалног племена, коме безбројни чопори и
земља кроз коју пролазе, припада. To je jeдна лепа paca, снажна, широких
плећа, јако грађена...»
Мађарски политичар Јанош Ашбот, који je првих година после Окупације
више пута обишао Босну и Херцеговину и написао о њима велику књигу,
овако описује у њој (43, стр. 251) Херцеговце:
«Исте високе, еластичне, пуне здравља појаве као у Босни; иста окорела
лица пуна мушке лепоте, исти свесни понос чак у поцепаној одећи. Па ипак
пада у очи једна снажна разлика. Ови људи су ипак јужнији, јужније je
њихово сањалачко око, црна густа коса која ce сјаји, облије форме и
покрети... И босанске жене су лепе са својом витком, еластичном фигуром, са
својим племенито урезаним цртама лица; али ако мушка линија треба да je
оштра и угласта а женска таласаста, онда Херцеговка обично превазилази
Босанку, јер код Херцеговке те таласасте линије немогу да ce превазиђу у ма
ком правцу, оне одговарају највишим прохтевима» (свакако естетике, мисли
писац, ЛMK.).
Француски историчар и публициста Анатол Леруа-Болије писао je у
својој монографији о Босни и Херцеговини негде на прекретници овог века
(44, стр. 98):
«Једна ствар нас сместа запањује: чврстина, и још више од тога, лепота
pace, човек би могао често рећи њихова финоћа и отменост. Заиста, ja сам у
Европи једва наишао на нешто лепше...
Paca je нарочито лепа у Херцеговини. Она je висока раста, танка струка,
елегантна и фина држања. Нигде, можда, ja нисам видео тако лепе људе,
осим суседних словенских области Далмације и Црне Горе. Људи су добро
саграђени и мишичави; они имају гордо држање и отворен изглед. Њихова
природна племенитост je још повећана елегантном простотом ношње, па
била то и кошуља белог платна, опшивена, коју носе хришћански сељаци у
долини Сарајева...»
Берлински географ Ото Шлитер, описујући Босну почетком овог века (45)
каже за Босанце (стр. 22):
«Народ са својим високим, витким, снажним облицима (обучен у хаљине
веселих боја)..., са својим љупким и безазленим карактером...»
За Босанце и Херцеговце пише швајцарски антрополог Питар још и ово:
«Сви путници који су пропутовали Босну и Херцеговину запањени су
физичком лепотом становника ових области...» (46).
7. О изгледу приморских Срба
Међу приморским Србима овде подразумевамо и Србе из Приморја
сасвим блиског Далматинског Загорја, или тзв. Морлаке. Раније су најчешће
тако звати далматински Срби.
О Морлацима пише немачки барон Ото фон Рајнсберг, који je познавао
више од ма кога странца наше Приморје (живео je више година у
Дубровнику, обилазио све околне пределе и проучавао их заједно са својом
женом бароницом Идом фон Дирингсфелд) у географско-етнографском
часопису «Глобус» за 1864. под насловом «Јужни Словени» (47) ово: «Kao
пратип српског народа у погледу телесног састава, карактера и начина
живота важе Морлаци у Далмацији, који насељавају целу унутрашњост
земље од предела Задра до ушћа Неретве, и сами себе зову Влах или Власи.
Највећи део њих je висока, снажна прилика, са јаким и окретним телом, са
лепим мушким цртама. Граорасто или плаво око je пуно израза, чело широко
и високо, коса плава, руса или сасвим тамна. Зуби су бљештаво бели, кожа од
сунца опржена... Чуло вида и слуха je тако оштро да они тачно разликују где
други једва виде и говоре међусобно од једног врха стене на други, у таквој
удаљености да други који уз њих стоје једва чују неке неодређене тонове.
Глас им je јак и мелодичан, телесна снага сасвим необична... Корак им je
дугачак, али одмерен и подједнак, њихово држање усправно. Никад не иду
погнути, чак ни старци, ретко са штапом... и прелазе највеће даљине једнако
мирни у врелом августу као при киши, леду и олуји, у долинама (равницама)
као у брдима...»
У приручнику Географије Јелисеја Реклија каже ce за далматиске Србе
ово (24, III, стр. 249):
«Морлачко становништво cпадa међу најлепше у Европи. Дечаци који ce
извуку из болештина и беде одликују ce крепкошћу и лепим струком.
Прошлог века, кад je отац Фридриха Великог најимао, па чак и крао лепе
људе по целој Европи да их уврсти у своју гарду, много je настојао да набави
Морлаке, али ови, поносни на своју слободу, само су у малом броју
дозволили да ce ухвате».
Француски историчар шпанског порекла Шарл Ириарт дао je
седамдесетих година прошлог века своје описе «Путовања по Далмацији». Из
немачког превода тих описа у часопису «Глобус» (48), преносимо неколико
мшпљења о становницима Далмације.
Ha стр. 66 истог часописа стоји: «Словени Далмације, блиско сродни
Србијанцима и Босанцима, леп су људски сој, високог раста, јаке кошчате
грађе, снажне мускулатуре, и пуног, звучног гласа. Тамна коса, црне ватрене
очи, и блештећи бели зуби све њих одликују, и опаљен je од сунца свак, од
детета које голо пузи наоколо, па све до одраслог човека или старца, који
лети носе одећу са отвореним грудима и вратом, и чије лице не штити од
сунца црвена капица. Далматинац je стварно необразован, али он има добар,
природан разум и брзи дар схваћања. Сирови Морлак, незналица, ипак je
далеко надмоћан у препредености, лукавости и окретности горштаку осталих
крунских земаља (Аустрије). Његово ратно јунаштво je велико, a исто тако
његова храброст и чврстина; но исто тако je велика његова лакомисленост и
безбрижност, јер он не мисли чак ни од данас за сутра».
Италијан Антонио Балдаћи je у својим Успоменама са пута по Боки и
Црној Гори 1886. дао ове «карактеристике» Бокезица (49, стр. 31): «Жене су
такве лепоте каква ce ретко сусреће у Италији, са облим образима, пуне су
живота и здравља, више тамне као тип, оријенталне...»
Аустријски официр, Хрват, Карло Врбанић, који je у пензији продужио да
живи у Боки, дао je о Боки и једну књигу, штампану у Загребу 1887, у којој
стоји (53, стр. 16): «Уопште ce запажа у Боки Которској, нарочито у брдским
пределима, један снажан, добро грађен сој људи, издржљив и веома кошчат.
Народ je јако обдарен духовно, a то je спојено са лукавством и
препреденошћу ».
Швајцарски етнолог Георг Баумбергер износи у једној својој књизи
утисака са пута по Јадрану и Црној Гори (51) изглед једне православне
процесије у Шибенику на дан Успенија Богоматере (стр. 178). Пали су му у
очи најпре свештеници «све високе, кршне прилике, са достојанственом,
побожном озбиљношћy у лицу, a у средини, под свиленим, златом окићеним
балдахином, високи црквени достојанственик, надасве поштовања вредна
прилика, са сребрном косом која ce таласала и сребрном брадом; сав обавијен
облацима тамјана који су снажно мирисали, било je нечег
високосвештеничког у тој фигури. Свештенству ce придружио дуги ред
мушкараца у народној ношњи, главе као извајане, занос за сликара или
кипара, са очима коje севају, извијеним обрвама, снажним орловским
носевима. Па и старији (мушкарци) ишли су усправно и отсечно, као
гренадири, a само сасвим стари, чије je главе покривао пар оскудних власи,
држали су ce мало погнуто... Било je то заносно: Гомила обојене одеће, ова
маса јединствених, лепих типова, окружена на ивицама од ништа мање чудне
гомиле, одежде свештеника које ce сијају златом, облаци тамјана и запаљене
свеће, уске улице са каменим кућама које личе на кастеле: побожност, дубока
побожност овде, достојанствена побожност тамо, све je то чинило моћан
утисак».
Лепоту дубровачког света Баумергер je овако описао (51, стр. 226): «..
.девојачке прилике лепе као виле у белој одећи као снег, са лицима као
љиљани, обавијене златном косом — виле које камење претварају у злато и
сребро, које су добро pacположене према свим људима добре воље и добро
им указују: међу мушкарцима нарочито ратним јунацима, песницима и
гусларима, a међу женама онима (добро указују) које ce одликују лепотом,
добротом и уметничком вештином...»
Један од највећих аустријских књижевника из почетка овог века, Херман
Бар, у својој књизи о Далматинском путовању (38) види у Дубровнику скоро
само Србе. Ha Корзу нпр. види «Младе Србе са умилним кестењастим
очима» (стр. 59)... Ha другом месту (стр. 70): «Пре четири године ja сам ишао
с једним пријатељем свуда по Страдуну. Испред нас два висока младића. Ja
рекох: Гледајте како су ови Срби изванредно лепи људи!...»
Француски путописац Пјер Марж обишао je и описао две године пред
Први светски рат западне пределе садашње Југославије (52). О
Далматинцима ce овако изражава (стр. 60):
«У рано јутро ми ce стално сусрећемо са домаћима који иду на пијац.
Какви бесни људине су ови Далматинци! Високи, лепе грађе, широких
рамена, снажних удова, еластичног хода, али глава помалена a чело нешто
уско: добра стока, како je казao маршал Мармон... Ова лепота, овај високи
раст последице су режима којему je становништво подвргнуто, режима беде
и оскудице, у коме умиру сва деца слаба или нејаке конструкциje. Тако свака
генерација добива једно обавезно чишћење (каљење) које je допринело
производству pace високе и ваљане.
Крупни брци покривају њихова тврда лица, тако да очи изгледају још
круће...
Ови лепи узори људске врсте Словени су, или још правилније peћи Срби:
Становништво Далмације пpипадa у стварности великој српској породици...»
Чувени француски путописац Ксавије Мармије, у својој књизи о Јадрану
и Црној Гори, издатој средином прошлог века, описује једну свадбу у Котору
(17, II, стр. 122): Млада je из Рисна, грчког обреда. Она je «сасвим млада,
сасвим лепа... Koja je то величанствена млада, упитах, излазећи из цркве
једног грађанина Котора. — ,То je, одговори он, обична сељанка... ».
8. Изглед Срба из осталих српских предела
Још по један кратак податак из других српских области.
За Граничаре пише немачки географ Наигебаур између осталог и ово (54,
стр 193): «Тако ce многи налазе у селима које настањују на Луизиском путу
између Ријеке и Карловца. Они, названи такође Власи, због своје вере, леп су
људски сој, воле ред и чистоћу и одликују ce својом одећом...
Словени Херцеговине потпуно личе на Морлаке код Задра и Сплита, a
Словени Црне Горе на Бокеље».
Немачки путописац Ј. Г. Ајзнер, који ce у овој књизи више пута цитира,
обишао je прошлог века и Срем, за који каже (55):
«... Овај мали и уски појас између Дунава и Војне Границе зове ce са
пуним правом вртом, јер je заиста брижно обрађен и урешен свим чарима
великог врта. И што га нарочито лепим чини, то je његово становништво,
састављено oд снажног и лепог људског poдa ...»
Затим говори о Земуну где je друштво преноћило: «Јутро нас пробуди са
новим и пријатним утисцима. Напољу зачусмо зујање и брујање; кад смо
изашли, наиђосмо на недељни вашар. Ту смо могли да нагледамо народ у
својој народној ношњи. Што сам пре чуо и читао о лепоти Српкиња, томе сам
овде нашао потврду... Иако и људи (мушкарци) важе као леп људски сој,
ипак им жене предњаче колико по форми толико по грацији.» ...
«Понашање и нарави становништва морају ce назвати узорним и свуда
где човек нешто запита добива пријатан и уљудан одговор...»
9. Неки конкретни антрополошки подаци
Досад смо изнели неколико општих мишљења о телесним особинама
Срба, a сад ћемо неколико прецизних података стручне антропологије и
антропометрије, који ће ce (први међу њима) углавном односити на Србе у
ужој Аустрији, a доцније на све Србе.
Oко осамдесетих година прошлог века почело je било у Аустрији
систематско мерење рекрута. После су ce појавиле и антрополошке,
специјално антропометриске студије. Неке смо од њих нашли директно, неке
упознали индиректно (преко рецензија). У ове последње спада студија дра
Гелерта објављена у часопису Аустријског географског друштва (56) a
приказана у немачком географском часопису Глобус за 1881 (57).
Тамо стоји да je др Гелберт дао податке о висини стаса народа АустроУгарске према њиховом етнографском разликовању... Висина стаса не
поклапа ce увек са националношћу, али ce може гросо модо ипак по том
критерију установити овај ред: на врху лествице стоје Далматинци; одма иза
њих долазе Срби (Србохрвати) и Словенци (тако писац директно пише,
ЛMK), нешто су мањи Немци, a најмањи Маџари и Пољаци.
Немачки антрополог A. Вајсбах написао je осамдесетих година прошлог
века једну студију о Србохрватима Јадранског Приморја (58).
Тамо из. oc. стоји: «По моме гледишту, најчистије јужнословенско
становништво налази ce у унутрашњости далматинског копна (Морлаци) и у
пределу Котора, нарочито у општинама Грбаљ, Брајићи, Побори,
Паштровићи, Маине, чији становници личе суседним Црногорцима толико да
ce не могу разликовати...» To пише на страни 2; на следећој страни стоји:
«Ми налазимо код Србохрвата обалских предела Јадрана достојну средњу
висину тела од 1690 милиметара, чиме они стоје на највишој висини средине
и спадају у највише народе Европе...» Виши су једино Енглези и Ирци,
нарочито Шкотланђани са 1708 мм, Финци 1713, Норвежани 1727... Мањи су:
Арбанаси са просечном висином од 1664 мм, Грци 1651, Турци 1622, Маџари
1640, Румуни 1635, Јевреји 1634, Чеси 1670, Пољаци 1622, Украјинци
галициски 1640, Словаци 1668, Руси 1660. За аустријске Немце писац наводи
просечну висину нешто већу од приморских Срба (1693), и закључује: «Међу
Словенима уопште, Србо-Хрвати су свакако највиши». Он дели средње
висине у три категорије: мали људи са висином до 1599 мм, средњи са
висином од 1600 до 1699, и високи са 1700 и више милиметара (стр. 4).
За Бокеље посебно каже: «Становници которске области, без ових који ће
ce посебно навести, имају у просеку висину од 1690 мм. Посебно Гробљани
1688, Побори, Брајићи, Маине и Спичани 1696, Паштровићи 1720». (Стр. 5).
Србохрвати, каже писац даље, спадају у категорију изнад средње. «Са 20
година постижу пун узраст; њихова висина ce смањује тек у дубокој
старости. Ha обали и острвима становништво je мање по расту него у
осталим деловима Далмације. Средња висина расте од севера ка југу;
истовремено расте број високих појединаца, a опада број кепеца».
Пре него сам нашао ову студију, ja сам био наишао на њен приказ у
најбољем немачком часопису за Географију од познатог географа Кирххофа
(59), па ћу пренети и његове опсервације, тим пре што он писцу (Вајсбаху)
замера што врда у етничком означавању лица за које он каже да су Срби.
Тамо углавном стоји (Пренето дословце):
«Срби (Србо-Хрвати) Јадранског Прибрежја одликују ce ширином лобање
и пространошћу њене унутрашњости...
Углавном су ови јадрански Срби нарочито висок слој људи. Са просечном
висином од 1690 мм равнају ce нашим Шлезвиг-Холштајнерцима; само мало
народа у Европи их превазилазе... Што ce иде даље ка југу, средња телесна
висина je све већа, a тако исто и број високих лица, док број малих лица
опада...
Међу Спичанима, мада и они српски говоре, нашао je истраживач многе
потпуно арбанашког изгледа... Најчишћи јужнословенски тип налази ce, по
мишљењу писца, код Морлака унутрашње Далмације...»
Швајцарски антрополог Евжен Питар писао je у једној својој
антрополопжој студији издатој за време Првог светског рата о народима
Балкана (44) изос. ово о Србима из Србије:
Стр. 39: «Срби су људи високог стаса. Њихов струк, који прелази просек
од 1,70 м. приближује ce оном Босанаца и Херцеговаца, који су највиши на
Балканском полуострву...» Стр. 31:
«Сразмера врло високих људи (У Босни Херцеговини) значајна je, она
том становништву даје интересантно јединство. После Шкотланђана, који су
највиши становници Земље, према данашњој нашој документацији, долазе —
на целом простору Европе — Босанци-Херцеговци. A Херцеговци су још
виши од Босанаца!» Стр. 74 о Црногорцима: «Ови врло високи људи били би
са Шкотланђанима, (на истој нози)... и неким другим већ цитираним
становништвом, лица са највишим стасом у Европи... Сећам ce на Његушима
(у отаџбини краља Николе) мога дивљења, кад сам први пут дошао у контакт
са Црногорцима, према физичкој лепоти војника које смо ту сретали...»
Ha страни 138 своје књиге даје Питар карту средњег стаса становништва
Балкана и пред тим каже: «Опазиће ce на тој карти како je према западу
концентрисано становништво Полуострва са високим стасом. Босанци и
Херцеговци, Црногорци, велики део Арбанаса, знатни делови Србијанаца и
Грка, сачињавају у том делу Балкана, једно од средишта највишег стаса
Европе.»
Словенац, др Нико Жупанић, највећи јутословенски антрополог писао je
(17):
«Упоредимо ли капацитет српско-хрватске лобање с осталим народима
Европе, Азије и Африке, видимо да Срби и Хрвати надилазе све народе
величином свога мозга». Њихов просечан лобањски капацитет je 1525 ццм
(доцније je повишен на 1542), док Словенци чине у овом погледу велики
изузетак (1406 ццм) Штета што Жупанић није издвојио Србе од Хрвата. Он
каже да су мерења извршили најугледнији европски анатоми и антрополози
(Толт, Вајсбах и други).
За целу Европу je просечан капацитет лобање 1430 ццм. Чеси посебно
имају 1415 ццм, Пољаци 1440, Мађари 1437, Немци (према покрајинама)
1460-1494, Грци 1489, Румуни 1478, Холанђани 1382 итд.
II.СРЧАНОСТ (ХРАБРОСТ) СРБА
Fortes creantur fortibus. (Horatius)
Овај Хорацијев стих гласи на српском: Храбри ce рађају од храбрих,
храбри производе храбре итсл. У српском народу има сличних изрека: И он je
добар, и стари су му добри били; Чоек од чоека, итд. Једном речју да je
храброст једна наследна особина која ce преноси с колена на колено и тешко
губи. To важи за појединце, то важи и за колективе, за народе у правом
смислу. За многе народе ce употребљава епитетон «храбар», за многе опет
супротан.
Срби су одувек таксирани као срчани људи, као јунаци: од првих
њихових историјских помена па до дана данашњега. О томе има небројено
много доказа; противних доказа: о плашљивости, о кукавичлуку, о слабим
војничким особинама Срба уопште нема. Похвале су јаче или скромније (кад
ce говори о храбрости Срба) али постоје само похвале. Пустимо странце да
говоре, мада ће овде бити изнет само један мали разломак тих похвала.
Кад смо углавном преносили само оне ставове страних писаца у којима ce
изречно истиче српска срчаност, храброст, јунаштво, за ратове у другој
деценији овог века изнели смо и неке податке из којих те похвале само
посредно проистичу. Специјално из извештаја аустријских војних власти или
писања њихових војних стручњака. Јер ниједна војска не признаје еклатантно
своје поразе и већу храброст непријатеља, бар не у официјелним и
официјозним извештајима. Због тога њихови резервисани извештаји имају за
непријатеља већу важност.
10. Древни подаци о срчаности Срба
Под древним подацима разумемо оне од првих појава на Балкану па до
Велике сеобе. Навешћемо прво опште карактеристике са понеким посебним
податком, онда специјалне податке. Где писац, поред података из старине,
наводи нешто и из новијег доба, то нисмо разбијали. Уопште ова подела има
да олакша употребу књиге, али она не претставља неке линије одвајања. Кроз
целу књигу ће ce налазити делови једног одељка у другоме, са главним
наводима писца. To не отежава, већ можда олакшава употребу књиге, a
свакако олакшава њено објављивање.
I.
Познати слависта Павле Јосиф Шафарик казао je у књизи писаној у првој
половини a издатој у другој половини прошлог века (пре сто година) ово (1,
стр. 58):
«Храброст je била, a и сад je још, једна oд главних врлина cpпске нације,
и за пропаст њихове државе није, јамачно, био крив недостатак храбрости.
Већ je Вилхелм Тиријус о њима рекао... audаces et bellicosi viri (Смели и
ратоборни људи). Српска историја пружа сувише много примера одличног
витештва и личног јунаштва. Веома многе сјајне подвиге храбрости и славног
пожртвовања за слободу, веру и отаџбину опева Качић у својим Разговорима
народа словинскога. Имена оних који су последњих векова стекли
неувенљиве ловорике под заставама Аустрије такође ће живети даље у
историји...»
Аустријски географ Јозеф Арним Кнап je такође цитирао Вилхелма
Тирског кад je износио опиce Балкана у средњем веку. Вилхелм Тирски je
био писац крсташког периода XII века и горњи податак ce налази у његовим
Хисторијама (2). Географ Кнап пише (3, стр. 374): «Истакнута храброст и
ратоборност и данас су још битно карактерно обележје тамошњег народа».
Немачки: Die beim Volke hеrvorgehobene Tapferkeit und Kriegslust ist auch
hеute nоch ein wesentlichеs Charakterzeichеn in dеm Leben dеs dоrtigen Volkes.
И проф. Константин Јиречек наводи на више места у својој Историји
Срба ове карактеристике средњовековних Срба истакнуте од Вилхелма
Тирског (4, I, стр. 107, 181 ид.). Тирски je то писао 1168.
У својој књизи «Држава и друштво Средњевековне Србије» (5) каже
професор Константин Јиречек: «Срби су важили у средњем веку код свих
суседа као ратнички и храбар народ» (стр. 74). A затим цитира савремени
извор-изјаву византиског писца Цамблака и каже да он «хвали лепоту и
величанственост српске земље, њихове побожне и мудре владаре, и својство
великог и врло славног српског народа да војном силом премаши друге
народе». (Григорије Цамблак je био пореклом из Бугарске, Цинцарин. Живео
од 1364 до средине XV века. Био je свештеномонах, напослетку кијевски
митрополит, a пре тога, око 1408, игуман манастира Дечана).
У својој Историји Срба каже даље Јиречек (4, II ,стр. 25): «Српски
ратници беху изврсна војска у домаћим планинама и шумама, али су нерадо
одлазили у далеке крајеве, како кажу Кантакузен и Кидоњ.
Ha страни 64 исте књиге стоји: «У очима суседа важили су Срби као
ратоборан и храбар народ...»
Јован Кантакузен описује у својим мемоарима борбу са Србима: «Турци,
у његовој војсци, застрашени беху множином и смелошћу Срба који им тада
још не беху довољно познати». (Јован Кантакузен je био визатниски цар и
историограф. Живео je око 1292 до 1383. Нарочито je описао Душанова
освајања.).
Једна од првих великих борба Срба на Балкану и од најдалекосежнијих
последица обављена je на Српском Приморју. Изнећемо шта о томе пише
историчар Боке, иначе Италијан по народности Јосиф Ђелчић на основу
података код Ди Канжа, Шлица, Дукљанина, Рафаелија и других (6, стр. 51
ид.): «... Византиска ce војска још једанпут сукоби са српском фалангом
недалеко од Котора, али то je било последњи пут: победа коју су Срби
извели, славна у аналима тога доба, баци прву светлост о ваљаности српске
нације. Toгa дана достојног памћења (1043) нађоше смрт 40 хиљада
Византинада, међу њима седам војсковођа.
Тако бучан успех подиже понос Срба. Которани, увидеше дa на тај начин
Царство стреми великил корацима пропасти a дa ce моћ суседних Срба cвe
више шири па њихов (византиски) рачун...»
Католички архиепископ Могиљева Станислав Сиестренчевић (свакако
Пољак) писао je на француском око 1800. године расправу о пореклу Сармата
и Словена (8). Ту има података које je савремена наука одбацила, али
карактеристике народа могу слободно да остану. Тако он у I тому стр. 115
говори о тобожњем заузимању Тесалије од стране Срба. Они ce испочетка не
осећаху довољно снажни. Кад одједном «пробуди ce код њих ратнички дух,
чију су им клицу стари (преци) предали заједно са крвљу. Они сањаху о
освајањима; прилика за то пружи им ce ускоро».
У књизи I стр. 126 пише даље арцибискуп Сиестенчевић: «Од владавине
Хераклија до заузећа од Турака, краљевина црвене Србије између Дунава и
Јадранског Мора je постојала више од 800 година. Moћ и снаге овог активног
(живог, делотворног) и радног карода стално су ce повећавале, али с друге
стране његов војнички геније, његов сувише ратнички дух, из разног разлога,
смањише његове изворе. Али изнад свега неодољиво и стално настојање
Срба за независношћу, њихови непрекидни напори, увек изнова почињани,
да збаце јарам источних царева, њихових суверена, и својих моћнијих суседа,
на чијим су земљама живели, нису могли a да осетно не подрију и не истроше
све њихове снаге».
Бечко-пештански археолог и историчар Фелик Каниц писао je у својој
великој (од три тома) књизи Кнежевина Србија и Српски народ од римског
доба до наших дана (II издање: Краљевина Србија) ово о српском јунаштву
(13) :
«Kao и данас, тако je и по византиским изворима који су увек Славене
строго оцењивали, храброст je била истакнута врлина Срба. Историја прича о
многим српским људима који су ce снагом, храброшћу и пожртвованошћу
показали достојним места поред хероја свих народа. У Марку Краљевићу,
Милошу Обилићу, Југ Богдану, Ђорђу Бранковићу, Змај деспоту Вуку,
инкорпорисано je старо српско јунаштво. Српски народ гледа са поносом на
њих и у њима налази извор оживљавајуће утакмице...»
Аустријски путописац барон Швајгер-Лерхенфелд казао je у својој књизи
«Босна» изашлој на немачком 1878, али писаној пре Окупације ово о Србима
(14):
«.. .остаје заиста значајно за индивидуалитет српског племена, да je његов
ратнички дух дошао до важности одма у почетку његове етничке
ексистенције, било утицајем аутохтоних (ту затечених, Л.M.K.) делова
становништва, или по сопственом нагону...»
Не само византијски писци, већ и арапски, чак ови пре византијских,
хвале јунаштво Срба.
Фридрих Вестберг, руски историчар, приказује у издањима Петроградске
академије 1898. године (7) извештај арапског писца Ибрахима Ибн-Јакуба из
X. века, који je саставни део књиге шпанско-арапског писца Абу-Обанд алБекриа писане 1066. у Кордови, a пронађене у XIX. веку у једној мошеји
Цариграда. Уз помоћ осталих коментатора даје Вестберг утврђен текст једног
дела тог извештаја. Оно ce односи на Балканско полуострво, како коментатор
поуздано верује. Тамо стоји на крају: «Обе обале... настањују Словени. Они
који нa западу станују, они су најхрабрији, и становници тих предела траже
њихову помоћ и боје ce њихове моћи».
Коментатор каже у примедби да ce под онима «који на западу од Бугара
станују» морају разумети «они који настањују западни део илирске обале, тј.
српско-хрватска племена...»
У истој књизи Бекрија има један запис старијег писца Масудија из прве
половине X. века (умро око 956), који према коњуктурном и пречишћеном
тексту гласи: «И Словени ce деле на више племена... У та племена спада
једно које ce Срнин зове (писац Вестберг у загради меће: Србин) и кога ce
они боје...» И сви ранији коментатори ce слажу да реч Срнин означује
Србина.
II.
Сад из нешто доцнијег времена, иза пропасти српске средњевековне
државе.
За време велике турске опсаде Београда у јулу 1456. године (Београд je
био у угарским рукама), међу његовим браниоцима било je Срба, за које
савремени писац Таљакоцо каже да су ce нарочито истакли јунаштвом.
Историчар Енгел описује бој Срба под краљем Маћашем 1481. око
Дунава (9, стр. 448). Он каже: «Трупе су, поред своје храбрости, показале
највећу издржљивост у снашању штрапаца и нису спавале у чадорима већ на
земљи под непрестаном кишом».
Неки путник кроз Турску у XVI. веку, по имену Феликс Петанциус нашао
je на источном делу наших области само Србе и Влахе (јамачно поред
турских господара). Јиречек у једној својој студији о Власима (11) цитира
његов став не говорећи одакле je. Међутим, у Историји Срба (4, III, стр. 115)
то дело je канда означено (12). Респективни став гласи (наш превод са
латинског): «Рашани, наиме, први народи ове покрајине, дивљи и ратоборни,
настањују овај предео који ce протеже од Драве, Саве и Дунава; Власи
планински (део), неотесани сој људи, богати су само стоком малом и
великом».
11. О храбрости Срба пребеглих у Угарску и под Млетке
Није српска храброст ишчезла са пропашћу Српске државе, нити ce народ
српски престао да бори. У самој Труској продужили су борбу хајдуци, о
којима ће ce говорити у некој другој нашој књизи (о факторима очувања
Српске нације). Под Маџарском и Млецима било je и организоване српске
борбе; под Млецима претежно ускочке. И о томе има низ података
компетентних странаца, у којима ce српска срчаност, српска храброст узносе
највећим епитетима. Неке од њих смо успели да прикупимо (можда и мањи
део), па их овде саопштавамо.
I.
Прво неколико општих констатација.
Бечко-пештански археолог и историчар Феликс Каниц je писао (13, III,
стр. 154): «Ексодус (излазак, сеоба) Срба у јужну Угарску коja je била скоро
пуста због турских пљачкашких похода, (тај ексодус) извршен сјајним
понудама краља Маћаша, заузе ускоро знатне димензије и доведе у земљу
изврсне убојне снаге са храбрим вођама».
Највећи немачки историчар прве половине прошлог века Лeoполд Ранке
je писао (16, стр. 21): «Они (Срби) понудише цару Лeополду помоћ своје
нације и зна ce већ колико je oна (та помоћ) допринела успеху царског
оружја».
Говорећи о Енгелсовој историји Угарске, први слависта Јосип Добровски
пише 2. маја 1811. Јернеју Копитару: «Тенденција тога историчара да
дедуцира свуда права Маџара на земље које нису никад поседовали, није ce
допала већ многим другима. Ти тобожњи спасиоци (Беча и Монархије, како
народ каже) не би ce ни сами могли дa ослободе турског ропства без српске
помоћи.(17).
Велики хрватски писац Владимир Дворниковић, филозоф и карактеролог
(рођен 1888, умро 1956) писао je мало пред последњи рат (18, стр. 549):
«Последњи отсек турског успона и продирања на север и запад преко
Угарске, Хрватске и Далмације изазвао je кретање једног дела становништва
са освојене турске територије на суседно аустријско и венецијанско
земљиште. To je становништво било отпорније, Турцима и турском начину
војевања вичније... Kao одлични, окорели ратници, они су тим државама
добро дошли..
Хрватски публициста др Иво Пилар («фон Сидланд») који je франковачки
мрзео Србе, пише ипак за њих (20, стр. 22): «Пошто су ратоборни Раци у
свим аустријским ратовима храбро судјеловали и пошто их ce бојаху cви
непријатељи, занимаху ce за њих веома много војничке области...»
Аустријски историчар Леополд Мандл je писао такође на крају Првог
светског рата који je његова Аустрија водила против Срба (21, стр. 16):
«Kao ни Арпади и после Јагелонци, нису ce ни Хабзбурзи могли увек
ослањати на укупност Маџара кад су прилике захтевале брзу одбрану од
непријатеља царства. У толико су били добродошлији Круни Св. Стефана
новонадошли Срби, један ратнички народ, који je ускоро са великим жаром
послужио четворици првих угарских краљева из Хабзбуршке куће.
Фердинанд I, Рудолф II, Матија II, изразише највећу похвалу храбрости и
пожртвованости Срба. У својој Привилегији од 15. новембра 1627. слави
Фердинанд II «Хришћанству, a нарочито угарској круни учињене услуте
Срба».
Стр. 18: «За кућу Хабзбурга били су у тадашњем озбиљном стању
Маџарске државе Срби добродошли помагачи против Турака...»
Ha стр. 20 описује екзодус Срба у Русију и каже: «Из ове жалосне епизоде
једног храброг, несрећног народа, дaje ce разазнати важност Српства за
Хабзбуршку монархију...»
За Србе који су живели под бечким ћесаром пише маџарски етнограф
Александар Сана (22):.
«У сваком ратном походу против Турака стављаху Срби добровољно на
расположење знатне помоћне трупе и, у нади да ће овоју отаџбину
ослободити од турског јарма, вршиле су српске трупе права чуда oд
јунаштва».
Средином прошлог века изашла je у Паризу на француском језику
Политичка историја маџарске револуције од два конаутора, од којих je један
јамачно Маџар a други Француз. У тој књизи (23), у којој су Срби жигосани
као непријатељи Маџарске револуције, стоји ипак следеће:
«Између Тисе и Дунава, на границама Кнежевине Србије и још даље на
истоку и на западу према Ердељу и Хрватској, настављено je, измешано са
Маџарима, Немцима, Румунима и Хрватима, становништво скроз
некултивисано, али храбро и ратоборно, Рашани или Срби маџарски».
Чешки писац Јозеф Холечек, један од најбољих познавалаца наших
прилика код Чеха, писао je у својој књизи о Босни и Херцеговини (22а, стр.
232) о прелазу Срба на територију подложну Бечу, док je други, већи део,
остао под Турцима. Борили су ce и једни и други, али увек храбро. Холечек
пише: «Срби су храбро војевали у турским армијама и у немачким
(аустријским), били ce и мрвили као гладијатори и нису давали пардона...
Ваљан јунак за чудо, српски народ сам je на себи посведочио највише сва
јунаштва, слично самоубици...»
Говорећи о граничарима, пруски путописац Франц Маурер каже м. о. ово
(24):
«Већина предака ових граничара бејаху избеглице, највећим делом
српског племена, који су свој живот и своју слободу тако спасли, да су ce
обратили Аустрији .. Они су у најпунијем смислу речи јунаци и синови
јунака».
Аустријски пуковник Јохан Сигмунд Херберштајн, врховни командант
Славонске границе од 1894. до 1903, писао je удови ерцхерцогињи Марији
1598 (24a): «Склоност Срба да ce Аустрији приклоне није дошла из страха,
јер ce не би имали од чега бојати од ове хришћанске силе. Пре ће бити да je
на њих на то навела љубав према вери хришћанској и одвратност према
суровом турском ропству. Турци губе у њима најбољу пешадију и
заштитнике Крајине, којима има дa захвале многе успехе».
За Србе («Рашане») насељене по Славонској Крајини храјем XVII и
почетком XVIII века има један званичан податак из године 1747. (25) који су
сачували аустријски официри и послали претпостављеним властима. Тамо
стоји, према преводу Рад. Грујића (25, стр. 100):
«То су лепи људи, високи, неучени али бистра ума, храбри су јунаци као
створени за бoj, само их треба умети дисциплиновати. Нипошто им не треба
ставити за старешине млађе него старије и искусније официре, који ће с њима
уљудно поступати. Не смеју ce шибати без велике нужде; ако то ипак некад
не може да ce мимоиђе, треба прво обавестити оне који међу њима уживају
углед, да би ce они уверили о потреби казне и с њом ce сложили».
О славонским Србима je писао мало доцније у истом веку Фридрих фон
Таубе (27):
«Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности, врућину
и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то oвaj храбри и
срчани народ изгледа као створен за рат. Цео његов живот je сиров, и од
живота разнежених народа разликује ce као небо и земља. Ништа тако не
воле као оружје, којим ce марљиво вежбају oд раног детињства...»
«Онај који ce могао похвалити дугим низом глава побијених Турака и
извршеним разбојничким нападима вредео je као јунак».
II.
Посебно ћемо навести неколико података о храбрости ускока, од којих je
један део био у границама бечког ћесара, a други, можда већи, под Млецима.
Они су свакако, највише на запад били допрли.
Француски путописац Пјер Марж, који je обишао био Далмацију, Босну,
Херцеговину и Црну Гору пред Балкански рат писао je о ускоцима,
специјално сењским и том приликом je казao (28, стр. 9):
«Ускоци су били, по пореклу, мешавина Срба из Арбаније, који беху
побегли из своје земље заузете од Турака, и од пребега турских. (Ваљда из
турских земаља? — ЛMK).
Нису ce бојали ни Бога ни ђавола, храбри дo лудила...» (Ne craignаnt ni
Dieu ni diable, braves jusqu'à la folie).
Професор Сорбоне y Паризу Емил Оман (1859-1942) писао je на једном
месту (29, стр. 54): «Србима ce, уопште, признаје више жара, више
иницијативе него Хрватима: ускочке чете од којих су Млеци тако стрепили
биле су састављене највишим делом од Срба. Од Јадранског Мора па све до
Железне Капије хајдуци су ce борили, убијали и бивали убијани, док су
Хрвати, са својим пуковницима око њих, чекали заповести из Беча».
Мало пред тим пише Оман (стр. 47): «У свом новом миљеу усељеници су
сачували своје народно име, своју веру, своју славу (то каже српски), понекад
и своје наречје. Због свега овога, стари становници их нису много волели, а
понекад су их и проклињали због земаља које су им биле дате».
О српским ускоцима je писао и Jocип Мал, за кога не знам ништа
поближе сем то да није Србин (30):
«Што ce тиче значаја Ускока, скоро их cви извори описују као снажне,
дрске, дивље, спретне и устрајне људе. Валвазор их ванредно хвали као
добре војнике».
(Иван Вајкард Валвазор, рођен je у Љубљани 1641, умро je у Кршком
1693, италијанског порекла, немачки писац, рођен у Крањској. Био je
полихистор и истакнути историк. Нарочито je познато његово дело «Част
војводине Крањске» издато 1689. Ту он, поред многостраног описа Крањске,
даје и опис суседних крајева Хрватске и Истре).
III.
За своје храбро држање Срби пребегли у земље Бечке ћесаровине имали
су и признања, врло ласкава, «са највишег места». Мало пре смо цитирали
Леополда Мандла који признаје да су «прва четири угарска краља из
Хабзбуршке куће изразила највећу похвалу храбрости и пожртвованости
Срба». Он их спомиње: Фердинанд I, Рудолф II, Матија II, Фердинанд II.
Има још бечких ћесара који ce најлешим речима изражавају о храбрости и
ваљаности српске војске под њима. Тако нпр. потврђујући Привилегије дане
Српском народу од стране Леополда I, цар Јосиф I je повељом од 7. августа
1706. истакао заслуге и јунаштво Срба одн. «Рашког народа и нације»
(Populis et Nаtionis Rascianаe) против заједничког непријатеља хришћанског
имена (contra communem Christiani Nоmini hostem).
Јосиф I наглашује да je сав Српски народ «одлично заслужио те
повластице, јер je верношћу и храброшћу својом у одбрани дома аустријског
и круне Угарске, не жалећи ни имање ни крв. ни живот свој, бесмртну славу
стекао...» (cum immortali laudе, nec sanguini, nec substantiae pepercit, sed
posthabitis bonis omnibus et spretis virae periculis, cunctisque dificultatibus...).
Ове cy Привилегије објављене на много места. Ми смо горње цитате
пренели из књиге проф. Рад. Грујића (26, стр. 135).
Хрватски историчар проф. Тадија Смичиклас пише (26а, I, стр. 159) како
су аустријски генерали и војсковође хвалили јунаштво Срба при тако кобним
ратовима за Аустрију 1690. и 1691. Он вели: «Особито хвале Србе на овим
странама у Сријему. Дан нa дан долазе хвале о њиховом јуначтву».
Јунаштво наших Крајишника јавно je истицао сам Наполеон. Они су били
у његовој војсци приликом Похода на Русију, као што су и иначе имали
према Наполеону, окруженом ореолом непобедности и славе, бескрајно
дивљење. О томе саопштава Хрват Имро Ткалац, савременик тих догађаја,
ово (32, стр. 27):
«Једино у Војној Крајини... бијаше пучанство склоно француској
владавини. Слава моћног цара распалила je у ових рођених солдата прави
један ентузијазам за Француску толико, да су због тога у Наполеоновој руској
војни 1912, заборавили своју сродност с руским народом по раси и по
религији. Они су ce тукли на француској страни у свим биткама и сјајно су ce
показали. Познато je, да их je Наполеон похвалио у више својих извештаја и
одликовао на ратиштима крстом Легије Части многе часнике и војнике».
Ha обалама реке Березине, где je сам командовао (27 и 28 октобра 1812),
Наполеон je нашим војницима, после те страшне битке, рекао: «Јуче сам ce
својим очима уверио о вашој храбрости и верности. Ви сте себи стекли
неумрлу славу и част, те вас убрајам у своје прве чете. За ову вашу храброст
обећавам да ћу вам дати све што будете од мене тражили, чим ce вратимо...»
Касније ce још једном сетио тих наших крајихшшка кад je маршалу Мармону
рекао: «Још никада нисам имао храбријих и бољих војника».
Несумњиво да међу Крајишницима нису били сами Срби. Али да су они
били ту претежно, види ce из горњих речи Имра Игњатијевића Ткалца, који je
сам био из тих крајева и лично познавао многе учеснике у Наполеоновим
ратовима.
IV.
Два-три податка о изузетној храбрости појединих истакнутих српских
старешина иза пропасти српске државе. Они су канда, у очима страних
писаца, оличавали општи српски дух храбрости.
Прво о деспоту «Змај Огњеном Вуку».
Колико je био познат и гласит Змај-Огњени Вук имамо доказа у једној
изјави Млетачког сената из године 1478, ни пуних деведесет година иза
Косовске битке. Ha седници од 25. августа те године речено je за њега:
«Велико je име и велики углед код Турака српског деспота Вука, a исто тако
je велика врсноћа његовa у војним стварима (његово јунаштво)», (Превод с
латинског). О мало коме ce тако ласкаво изражавао млетачки сенат, нарочито
ретко о људима друге вере и другог језика.
Горњи податак je узет од Илариона Руварца. Превод je наш.
Сад о једном доцнијем деспоту, такође у границама угарске државе, о
деспоту Павлу Бакићу.
Маџарски историчар и пропалатин Никола Иштванфалви описао je смрт
српског деспота Павла Бакића 1537. у боју код Иванке, у околини Ђакова у
Славонији. Он je пао погођен турским танетом у главу. Иштванфалви каже
даље поводом тога: «Кад ce пронела вест о смрти Бакића, с којим ниједан oд
свих наших војсковођа није могао дa ce упореди у војној вештини и
неизмерној срчаности духа, велики страх je завладао у целом логору, јер нико
више није преостао под чијим би ce вођством и примером могла очекивати
победа под Турцима».
Ha другом месту у тој истој расправи каже Иштванфалви за Павла
Бакића: «И код свих војника, било које нације, Павле Бакић je био у великој
цени и части и због личног јунаштва и због вештине у војним стварима».
Ова веома ретка похвала странца чији су земљаци такође учествовали у
том боју, овде je преведена са латинског оригинала.
Познати хајдучки арамбаша Вук Мандушић, ускок из северне Далмације,
погинуо je у Кандијском рату 31. јула 1648. Његову смрт су бескрајно жалили
и Срби и Млечани.
Млетачки генерални проведитор у Далмацији Леонардо Фосколо написао
je о њему: «Био je заиста храбар војник, схроман и некористољубив војвода...
Кад би успео да што упљачка, све би поделио међу своје војнике, који су га
стога волели, поштовали и слушали исто онолико колико су га ce Турци
бојали. Ja сам живо осетио његов губитак због штете која ће отуда настати за
општу ствар».
To je објавио Бошко Десница у едицијама Српске академије наука.
(Историја котарских ускока, I, II, 1951.) Хрватски (далматински песник
Андрија Качић Миошић (1704-1760) у свом «Разговору угодном народа
словинскога» (Млеци, 1756.) помиње Вука Мандушића међу јунацима од
Шибеника, a у «Корабљици» (Млеци, 1760.) за њега каже да je био «силни
јунак не сало oд Далматина пиван (тј. опеван) и узвишен, дали (тј. већ) још и
oд Латина у њиовим књигама пофаљен».
V.
Срби пребегли под Беч и Млетке борили су ce, нажалост, за туђе интересе
и туђу веру, католичку, коју су претпостављали «турској». Борили су ce
храбро јер друкчије нису могли.
Једном им ce дала прилика да ce боре и за себе одн. своју веру; то je било
пре нешто више од 100 година, чувене «четрдесетосме», у тзв. Маџарској
буни. Истина да je њихова борба коинцидирала са борбом Беча против
Пеште, али да су ce они у првом реду борили за себе, за Српство и
православље, доказ су непосредне последице те борбе: избор српског
патријарха и установљење Српске војводине. Јасна je ствар да су ce они и
тада борили херојски, још живље, жешће, еклатантније него кад су ce борили
за другога. To je светска штампа тога доба довољно истакла, па су чак и у
многим књигама остали трагови тога дивљења оним Србима за које je
постојало мишљење да их je дуги миран живот дегенерисао. Међутим,
њихова ратоборност и њихова храброст су дошле и тада до пуног изражаја.
Ево неколико признања.
Описујући Маџарску буну, француски академик Сен-Рене Таљандије je
писао 20 година затим (33):
«Пре него су били избачени, учинили су они (Срби) више него једанпут
да задрхте Маџари. Цитирају ce нарочито, међу епизодама овог рата, дани 18.
и 19. август 1848. Нападнути од маџарске војске под зидинама Србобрана,
Срби одбацише непријатељa херојским јунаштвом. Сами Маџари су одали
часно признање чудној енергији ових недисциплинованих банда».
Аустријски историчар Антон Шпрингер у Историји Аустрије прве
половине прошлог века описује и «Маџарску Буну», па каже да je командант
Петроварадина генерал Храбовски ударио на Србе инсургенте свом снагом,
чак и топовима, док су они били у Карловцима, a онда дословно пише (34):
«Али кад су лудачки храбри Срби (tollkühne Serben) прешли на напад, ови
(Аустријанци) су ce повукли...»
Немачки историчар и географ Ј. Г. Наигебаур писао je средином прошлог
века једну велику студију о Јужним Словенима и њиховим земљама (35). Тад
су баш били завршени српски устанци у Угарској, који су писца јамачно били
јако импресионирали. Зато он каже на страни 370, где говори о Маџарској
буни: «У појединачном боју Србину ce тешко раван налази».
За Црногорце каже на страни 66 да су «у брдском рату јединствени у
својој врсти».
Швајцарски пуковник (ранији пруски) и професор војних наука на
Циришком Политехникуму В. Ристов каже у својој књизи «Историја
маџарског инзурекционог рата 1848-49», изашлој у Цириху 1860, између
осталога, ово (36): «Док je борба у Хрватској против Маџара била мирна,
скривенија, бирократскија и уредније организована, дотле су догађаји у
Србији били нешто бурнији» (стр. 75). (Писац назива Војводину, која je још
постојала у његово доба, конзенквентно Србија). — Cтp. 82: «Српској
организацији je првенствено користио ратнички дух који je Србима
својствен, и који je војна организација граничних дистрикта знатно
помагала...» «Национални карактер покрета није недостајао нимало,
нарочито у Србији». Итд. Писац војнички третира догађаје, налазећи увек
лепе речи за српску храброст.
У једној књизи изашлој у Немачкој 1848. године у којој ce paстправља
разрачунавање Маџара и Хрвата има доста речи и о Србима (37).
О Маџарској буни преноси ова књига један допис из Пеште у
«Аустријским Новинама» од 21. августа (свакако су те новине излазиле ван
Угарске, вероватно у Бечу) који гласи (38): «Страховито je злостављање
српских места које су Маџари запосели. Српске свештенике одвлаче из
цркве, воде на вешала и вешају на најподлији начин, куће пљачкају, људе
убијају, жене и децу натичу на копље; у Фелдвару je српска црква
профанирана, у цркви наложена ватра, тамо je кувано, путир упрљан и све
разбивено».
«Beћ сама српска слобода некако противно звучи Маџарима, само су
Срби за њих хајдучке хорде, букачи. Oви заборављају велике заслуге Срба:
кад je пре неколико векова био османски колос преплавио својим трупама
Угарску, онда су ce јуначки Срби борили са храброшћу и истрајношћу за
саму екзистенцију Маџара».
Ту говори о граничарима (38, стр. 78): «Највећи део ових војника
(граничких пукова) у високом степену су јунаци, али опори; њихово
очврснуће и њихова телесна снага изједначује их са најхрабријим војницима
света. Заиста, према дивљим Босанцима не би кукавице биле погодне» (под
«дивљим Босанцима» писац разуме муслимане. Л.М.К.).
Један Немац, одн. «немачки ловац» како себе зове, био je добровољац у
маџарским одредима и суделовао je у борбама против Срба. После две године
описао je анонимно неке детаље где каже о Србима (37а, стр. 28): «Ловци су
били откомандовани у други шанац да би својом ватром отерали српске
топџије. To није било угодно место; ми смо гледали баш у цеви српских
топова. Срби ускоро узеше ловце за циљ и умели су тако добро да бацају
своје бомбе и гранате, да je увече, кад je наређено повлачење, остало од целог
батаљона свега 28 људи, па и ови сви беху рањени. Да би ce спасили сви
потекоше главом без обзира тамо где су сматрали да je излаз, ка шуми...» У
целој књизи пуно прекора Русима, Словацима, Хрватима, Власима
(Румунима), али нигде Србима.
12. Први и други српски устанак
Српски устанци почетком XIX века: Први под Карађорђем и Други под
Милошем Обреновићем, произвели су у Европи и запрепашћење и
одушевљење. Читаве су славопојке писане о њима, на свим европским
језицима, књиге су издаване од првих историчара. Разуме ce, да ми не
можемо све то пренети. Али бар нешто треба спасити од заборава и то опште
изразе, јер појединости не спадају у ову књигу, мада оне највише
карактеришу српски јуначки дух.
Веома често ce налазе уз податке о устанцима почетком прошлог века и
ошпте карактеристике српске храбрости. To je највећим делом изложено у
овом одељку (да ce не би изјаве једног писца сувише цепкале).
Пре него пређемо на Први српски устанак навешћемо и неке податке о
борбама Срба у тзв. Кочиној Крајини, у деветој деценији XVIII века, кад су
ce ови борили у тзв. «фрајкору». (Ту je био и сам Карађорђе.) Ове борбе су
биле као нека предспрема и као први доказ ваљаности Срба у Србији, за које
су многи мислили да су учмали. Француски академик Сен Peнe Таљандије je
писао пре сто година (38а, I, стр. 116): «Ha позив цара Јосифа, нагрнуше чете
са свих страна Србије. Поред земљорадника низије и пастира са брда, верује
ce да нису недостајали ни хајдуци. Овај фрајкор учини чуда пpи опседању и
заузећу Београда 1789...»
Књига I, страна 117: «Уосталом ко je Србе (уопште) познавао, ко ce могао
да интересује за отаџбину Душанову, Лазареву, коју су тако јуначки поново
освојили фрајкорови? ... Није то тако важно што je ова борба свршила
неуспехом, није она за Србе била бесплодна, јер су ce они тада огледали са
својим тиранима и својој природној храбрости они су (caдa) додали изворе
војне дисциплине...»
Књига III, страна 83: «Ми смо већ рекли да je сваки замах француске
снаге (за време Наполеона, Л.M.K.) био фаталан за овај мали српски народ,
чија je ствар тако лепа и чији je кураж достојан пажње».
Књига IV; страна 825: «.. .Jeдноj нацији племенитој и гордој, која ce
прекалила у најхеројскијим кушњама...»
I.
Најпре ћемо ce позабавити Карађорђевим устанком и изнети у првом реду
неколико мисли највећег и најдостојнијег описивача тог устанка, немачког
историчара Леополда фон Ранке. Он je једну целу своју књигу посветио том и
другом устанку, књигу под насловом «Српска револуција». Овде ce цитира
према скупном делу «Србија и Турска» у његовим сабраним делима (40).
Да преведемо овај део, који чини целину:
Стр. 111: «Од устанка на бунтовнике и узурпаторе Срби су пошли даље
ка оружаном отпору према самом врховном главару (мисли на султана,
Л.M.K.), ка принудном истеривању Турака...»
Стр. 100: «Hиje ли то стварно изгледало као један луди подухват, дa раја
из само једне покрајине и једва наоружана, дa oна хоће дa ce опре војничкој
сили, ако не целог царства, a оно свакако тако моћних и ратоборних
команданата» (мисли на паше, Л.М.К.).
Стр. 111: «.. .У селима je постало било cвe ратнички расположено, људи
су сами себе опремали и хранили, и на тај начин као слободни људи који ce
боре за своју ствар, појављивали ce на ратишту».
Стр. 97: «Они (Срби, Л.М.К.) беху сасвим ратнички устројени. Није било
у Србији војничког плаћеног сталежа: свак je био ратник... Они су били
далеко од тога да примају неку плату или да то само желе; сваки je носио
своје сопствено оружје, у најбољој одећи пошао je у рат, a жене су им
накнадно слале храну». (Односи ce на годину 1806, Л.М.К.).
Стр. 102: «Тако je наступило оно што ce једва могло очекивати; бој
између Срба и Турака био je одлучен у корист ових првих. Стални немири у
унутрашњости царства њима су били од користи. Па ипак турске масе које су
наступале биле су увек далеко надмоћније oд борбених снага Срба; сасвим je
частан био отпор које су оне вршиле». (Односи ce на 1807. годину, Л.M.K.).
Стр. 164: «У исто време, кад су ce спремале све силе цивилизиране
Европе на највећу одсудну одлуку, каква већ вековима није наступила, и кад
су ce постављале у борбени ред једна према другој, на најближим границама
овог света, међу онима које ми називамо варвари јер им ce сасвим близу не
примичемо, међу тима je дошло до боја, који ce, истина, не може упоредити
са оним првим (мисли на борбу Наполеона и његових противника) по свом
дејству светског господарења, али за господарење хришћанског или
исламског принципа имао je (тај бој) велики значај». (Односи ce на годину
1813., Л.M.K.).
Главни руски заповедник Михелсон писао je 11. јануара 1807. писмо
Карађорђу, осталим војводама и целом српском. народу, у коме м.о. стоји:
«Српски народ je за остали свет узор јунаштва, ватрене хришћанске верске
ревности и отачествољубља»(41).
Велики француски географ и највећи балканолог свога времена Ами Буе
писао je још у првој половини прошлог века (42, IV, стр. 75):
«У тако херојској борби Срба под Црним Ђорђем, није успело Аустрији
да спречи Србима Угарске да својим несрећним сународницима шаљу сваку
врсту помоћи».
Енглески историчар Едмонд Спенсер je писао баш средином прошлог
века у опису пута кроз Европску Турску (43, стр. 282): «Како су страшни
били изгледи (на успех)! Јадна шачица чобана свиња и хајдука против
читавог царства! Грчки бој против Турака пратила je глорија класичних
успомена, која je побудила за Грке сипматије целог хришћанства; ови јадни
Срби, пак, једнако хришћани али непознати великом свету, борили су ce и
крварили без ичије помоћи, и истераше сопственом храброшћу тлачитеље из
земље, који су тако дуго времена у прах газили све што je човеку драго:
његову веру и народност».
Немачки научник Ф. Унгевитер дао je, пре сто и мало више година, опис
тадашње Турске (44). За Србе каже (стр. 178):
«Упућени сами на себе, они су ce ипак подигли против турске премоћи и
сад су, мада само у стварности, слободни од турског јарма. Срби су уопште
храбри, неустрашиви ратници и спадају у најплеменитија племена Словена...
Бошњаци или Босанци такође су храбри и одликују ce нарочито као добри
коњаници; код куће су мирни и умерени...» (Под «Бошњацима» писац
јамачно схвата муслимане, Л.M.K.).
Хрватски историчар Иван Кукуљевић Сакцински je још као млад официр
Угарске гарде у Бечу писао (око 1840.) новелу из Првог српског устанка под
насловом «Младен и Стојана». Ha једној страни Кукуљевић je историјски
окарактерисао значење тога устанка, Србе и њиховог вођу Карађорђа: «Луч
слободе распростре по свијету миле зраке своје, расвијетли тмину
славјанских народа и продре у исту ноћ до робова турских, тер растопи и
серца турских Илиро-Славјанах. Али само jeдна странка овог народа, толи
смјелога, толи поштенога била je приправна мисли слободне, мисли корисне
славјанске сјединити с духом својим; тa странка била je пук сербски под
вођењем храброг слободног Сербина Kapa Ђорђа Петровића. Он je био човјек
прост, неучен; али Сербин je био и Славјан душом и тијелом. To учини да
сваки Сербин радо слеђаше глас трубље његове, која Сербе из дубоког сна
пробуди и за слободу, за народност и домородну славу борити ce подигне. У
Сербији забијели зора, али около Сербије лежаше све јоште тмаста ноћ и
браћа славјанска почиваху у дубоку сну...»
Немачки етнограф проф. Херцбег je писао у своме делу о етничким
односима средњевековног Балкана (45), и ово:
Стр. 127: «Раније него Грци (од 1804-5) храбри Јужни Словени су
подигли оружје против Порте. Храбри сељачки народ Срба није ипак... пуну
слободу и отцепљење (целог народа) од турског царства постигао.
Тенденција je да ce границе потпуно прошире на области које je Србија при
крају 14 века била принуђена сабљом Османа да напусти. У питању je
поновно задобијање тзв. Старе Србије... и анексија Босанске земље, чији
највећи део становништва je истог народног стабла као и Срби Кнежевине,
иако мањим делом исте вере...»
Италијан добровољац у Српско-турском рату 1876 Ђузепе Барбанти
писао je у својим успоменама (46, стр. 205): «У Карађорђево време мале
српске јединице дале су заиста дела која замрачују и највише херојске
странице историје; ова мала земља имала je тада своје Термопиле и свога
Пијетра Мику...»
«Две стотине хероја на Чокешини достојни су eпопeje као и три стотине
на Термопилима...»
O Првом и Другом српском устанку заједно, одн. о њиховим
командантима Карађорђу и Милошу Обреновићу исписали смо ове податке.
Познати чешко-немачки писац половине прошлог века Јеврејин Зигфрид
Капер, који je написао о нама више књига и безброј студија, у једкој студији
из године 1858. о Карађорђу (47, стр. 245) каже за њега и Милоша
Обреновића:
«Ако ce код обојице дивимо степену личне храбрости која чак једном
народу, код кога je најдрскија храброст општа одлика народа, може служити
као светао пример, то ce ипак снага једнога очитује претежно у ратничком
таленту, нарочито у самом боју, a другога je особина паметно искоришћење
успеха...»
Напред цитирани маџарско-јеврејски историчар Феликс Kaниц, je писао
(13, ибидем):
«.. .Јунаштво je било Карађорђу исто тако урођено као и Милошу и
многим другим вођама, чија дела Ранкеова «Српска револуција» велича... Ha
Делиградском шанцу, где je војвода Добрњац извео чудо oд јунаштва, разби
ce сила Ибрахим-паше скадарског, a Синђелић рађе разнесе себе и своје у
ваздух него да ce кукавички преда Турцима. Још многа слична јуначка дела
дала би ce испричати из српских ослободилачких ратова».
Аустро-немачки писац Александар Хекш казао je ово у свом путопису
Подунавља (48, стр. 46):
«Укупност свих словенских Илира пење ce на око шест милиона душа (у
Поморављу). Ниједан словенски народ није у ново и најновије време скренуо
на себе пажњу у толикој мери као Илирци. Један њихов део (Срби у ужем
смислу) ослободио ce турског јарма низом крвавих бојева и револуција у
почетку овог века и учинио ce потпуно независним...»
Ha стр. 45 каже да су Срби «народ који воли рат и предузимљив...»
Шарл Лоазо, француски истакнути публицист и зет конта Војновића (Луја
и Ива) писао je пред крај прошлог века (49, cтp. 68): «.. .Испочетка вазал
Порте, Србија паде средином XV века на ниво пашалука... Али ни језик, ни
вера, ни националне традиције не пропадоше: после четири века оне ce
извукоше на површину из турске провалије и окитише ce пеном
независности»
«Од 1803. на позив Кара-Ђорђа и Обреновића, док je Европа била
заглушена именима Улма, Аустерлица и Ваграма, Срби ce дижу. Започиње
борба, једва чујна, продужена до модерних дана, борба чије епизоде и чији
хероизам нису познати нашем Западу...»
Говорећи о прошлости Срба, Шарл Лоазо каже (49, стр. 66) да je већ пре
најезде Турака «ова paca почела да ce организује, већ богата херојима,
традицијама, епопејама...» (dеjà richе dе héros, dе traditions, d'épopées...)
Енглез Навил Форбис je објавио прве године Првог светског рата студију
о «Јужним Словенима» (50), у којој стоји: «За време обнављања нације у XIX
веку, Срби су ce борили храбро за слободу као ниједан народ». (To je прво
објавио Миле Н. Вујновић у серији: Осам мапа Мачекове Хрватске).
13. У обновљеној Србији XIX века
После Првог и Другог српског устанка није било више много прилика да
српска храброст дође до изражаја. Тек у последњој четврти тога века дошло
je до нових ратова и то не превеликог замаха.
Па ипак из целог тог века има понеки страни извештај о српској
срчаности и јунаштву.
I.
И овде ћемо почети са највећим немачким историчаром прошлог века, са
Леополдом фон Ранке, он je писао у цитираној књизи (40):
Стр. 201: «По једној вести код Блакијера (св. II), био je план (око 1817,
кад су ce хришћани у Турској хтели дићи на устанак, Л.М.К.), да ce привуку
турске снаге према Србији, где ће њима једна снажна нација (мисли на Србе,
Л.М.К.) да ce жестоко опре, и тако олакша устанак хришћанских поданика у
осталим провинцијама».
Стр. 217: (кад су двадесетих година прошлог века и Грци започели
устанак) «Тиме je принцип еманципације хришћанских народа, за који су ce
Срби борили, добио био општију распрострањеност и важност».
Даља страна, (податак ce односи на време непосредно испред 1830.):
«били су Срби, не без муке и на њихову велику жалост, спречени да захвате
оружје» (тј. велике силе, које су спор водиле, забраниле су мешање Србије,
која je хтела да искористи прилику да даље сународнике ослободи, Л.M.K.).
Француски публициста Иполит Депре писао je још 1848, говорећи о
тадашњој Србији (51): «Срби имају регуларне трупе, резерву организовану на
искуству и онолико добровољаца колико има способних људи на овом
ратоборном земљишту».
Енглески научник Едм,. Спенсер, који je средином прошлог века по
налогу британске владе извршио једно чисто информативно-научно путовање
по Европској Турској, писао je о Србима (43).
Стр. 287: «Србин je из начела и по наклоности ратник, и сад, кад je
слободан, кити ce радо са ратничким оружјем... Ако га питате зашто не гради
неки угоднији стан кад већ има за то средстава, он одговара да je рат између
Турака и његова народа тек започео и да неће свршити док његова браћа у
Босни, Херцеговини и Старој Србији не буду исто тако слободна. Зато би
била велика глупост кад би он трошио свој новац за такву рушљиву ствар...»
Кад су Турци бомбардовали Београд 1862, и одлучан став Србије и Срба,
занели су били хрватског песника и политичара Мирка Боговића, који je у
једном писму своме пријатељу и такође Хрвату Драгојлу Кушлану дао ове
изразе тога заноса:
«Сербски догађаји узрујали су необично наш свет, те људи — наравно
сваки са свога гледишта — ствар разматрају, те сад ово сад опет оно гатају.
Наравно, да ce сва мнења поштено мислећих у једно стичу, сваки бо сцени, да
je сад хора завершити стари епос «боја на Косову» те заинтачити песмом тако
да одјекну горе и долине до Балкана, a посвећене кости цара Лазара и
Милоша Обилића да у гробу заиграју. Е вала сербски соколови! Сад je хора!
Кујте разбелело жељезо! Кујте га помоћу џефердара и јатагана ваших, док не
сакујете из преосталих турских захерђалих гвоздених карика сјајан штит од
челика младој вашој слободици. Кујте здраво, па макар искре све наоколо
зерцале и гдекојем конзулу узаврели и онако мозак озариле! Кујте до краја и
не слушајте шта дипломација — стара змија из процепа сиче. Ако имаде Бога
и његове на свету правде, a то ce сада на истоку зора, дану претходила,
рађати мора, јер са тамо на Зренику свуда небо већ рудети почима, те Уна и
Дрина на валове скачу, a с литице високог Дурмитора планинкиња кличе
вила:
Код Балкана бит ће дана!»
(To je преузето из чланка Василија Крестића «Хрватски песник Боговић о
Србији после бомбардовања 1862. године», објављеног у београдској
Политици после сто година.)
Румун из Молдавије Жорж Калилан, који je у Паризу студирао 1846,
доцнији румунски политичар и под владом кнеза Кузе префект Крајове
публиковао 1865. у Букурешту своје «прве слабе покушаје (есеје) мисли» са
насловом «Равнотежа ка Истоку или Србија и Румунија» (52). To je између
ратова освежио највећи историк Румуније Никола Јорга (53).
Ту ce говори и о «карактеристикама» Срба, па стоји изос.: «Paca je лепа и
врло талентована, такође, поштена... Срби су отпорни на тешкоће и готови дa
ce лате оружја...»
«Прва бомба бачена против Србије из турског топа 1862. избриса
најслабији траг турске доминације у Србији...» Kao последица тога «Србија
није више оно што je некад била: део турске лешине...» Она je постала
«велика нада Словена с Југа... да би обновила Душаново Царство, златни сан
Велике идеје Срба. Она je огњиште словенског национализма...»
«Срби из Аустрије, врло многобројни... имају такође тај дирљиви обзир
који изискује помоћ њихове слободне сестре...»
Француски генерал и политичар Леон Гамбета je писао својој
пријатељици гђи Жилиети Адам 1874, после дуге конференције са српским
министром спољних послова Јованом Ристићем (српским «Кавуром»):
«Канда ce припремају ови храбри Срби да играју улогу Пијемонтеза Истока и
треба им уступити Доњи Дунав...» (54).
Сад једно мишљење Хрвата бискупа Штросмајера, али објављено и као
прихваћено од Енглеза.
Енглески научник Сетон Ватсон («Скотуе Виатор») саопштава једно
писмо владике Штросмајера упућено 1. октобра 1876. британском премијеру
Гледстону (55). У њему стоји: «Српско племе je ратничко и врло
предузимљиво, једно племе пуно полетне животне радости. Правична
награда за његово крваво жртвовање за праведну ствар била би када би ce
аутономија
Босне
поверила
његовој
енергичној
зрелој
руци,
педесетогодишњим искуством увежбаној».
Опште je мишљење да je српско херојство било донекле отказало у
Српско-турском рату 1876-1878. Српска војска, за разлику од црногорске,
доживела je и неколико неуспеха у том рату; њено и раније и доцније
херојство није никако дошло било до изражаја.
Па ипак непристрасни историчари тврде да je и тада Србин био храбар и
јуначан као и увек у својој историји. Ево неколико од тих мишљења.
Сам највећи немачки историчар Леополд фон Ранке je у своме додатку
Српској револуцији писао (40, стр, 517): «Овога пута (г. 1877) Срби ce
показаше достојни своје старе славе... Србија je добила жељено
територијално повећање и више од свега своју еманципацију (независност).
To je био последњи корак на дугој стази коју joj je историја определила, али у
исто време и почетак једне нове».
Рекапитулативно и синтетично каже Ранке још у предговору:
«Истина, ослањајући ce на саму себе, али ипак под сталним утицајем
општих односа у свету, Србија je ојачала и доспела до таквог положаја, који
je мало по мало довео до њене пуне независности... Аутономија српског
народа, коју je он сам васпоставио .. (једне мале али компактне нације)...,
његова одлучност и енергија претстављају у историји XIX века једну
значајну појаву».
Белгијски научник Емил де Лавле je писао (56, V, стр. 147) неколико
година иза тог рата: «Србима ce пребацује да су ce слабо борили у последњем
рату. Кажу да ce није више код њих могло да пронађе оно херојско јунаштво
које су били развили у битци од 1805. до 1815., кад су задобили своју
независност. Овај прекор ми не изгледа оправдан. Кад су Срби водили
четничке борбе, као Црногорци, они су ce показали једнако јуначни као и
ови. Али кад су били принуђени да ce боре у голим долинама и са
регуларном техником, милиција, слабо наоружана и слабо распоређена према
старим војницима снабдевеним бољим пушкама и бољим топовима, они су
морали, то je разумљиво, да их униште».
Италијански политичар гроф Карло Сфорца налази друге разлоге
извесним неуспесима Срба у том рату. Он (57, стр. 43) налази да je
евентуални узрок томе «што je команда над српским трупама била поверена
једном руском генералу: — у сваком случају то није допринело да Срби на
бојишту развију своје урођене војничке врлине; психологија’ и командовање
руским масама не одговарају ономе што je потребно за један првенствено
ратнички народ — ратнички у најбољем смислу речи — као што je српски».
Француски научник Рене Мије писао je о Србима осамдесетих година
прошлог века, јамачно на основу њиховог држања у ратовима 1876-1878.
Између осталога je казао (58, II, стр. 349):
«Ja не држим Србе за велике тактичаре (у војсци). Али они знају да пате и
да ћуте. Ja сам их видео непомичне и ћутљиве под кишом, читавих дана, без
шињела a често и без хлеба. Ни најмањи жагор ce не подиже. После сам их
виђао у болницама, подносећи операције мирном постојаношћу, са цигаретом
у устима, док им je лице било упало и црне очи увећане; оне, једине живе,
окретаху ce према небу Истока. Ови народи су научени на дуге патње. Њима
није потребно да их после детињства литература учи вештини доброг
умирања. Њихова пасивна храброст презире надраживање таштином. Зато ce
ja клањам блоковима неотесаног камења, које je побожност њихових ближих
посејала као ивице пута...»
(Писац у почетку упоређује споменик палим Французима у Вогезима и
камене хумке српских палих бораца.)
Пишући о том рату и Берлинском конгресу као његовом следству,
француски публициста Едмон Плоши je казао (59, стр. 904): «Од данас
хоћемо да ce позабавимо са Србијом. Њена независност, призната Уговором
од 1878. мање je била званична консекрација стања већ давно задобивеног
него једно праведно пpизнање њеном народу, малом по броју, великом по
хероизму...»
Чак je гроф Лав Толстој у своме роману «Ана Карењина» на више места
истицао српске борбе и српску борбеност у том рату. Ha једном месту je
казао да je то стидно оставити сав терет Србима.
14. Српска војска у Балканским ратовима (1912-1913)
За време Балканских ратова и Првог светског рата похвале српској војсци
и српском јунаштву стизале су са свих страна. Писане су студије, књиге,
песме певане, прави крици одшевљења стизали су одсвакуда. Све то
сакупити, прелази снагу једног човека.
Читао сам да je Никола Тесла прикупљао податке из америчке штампе и
да ce они налазе у његовом Музеју у Београду. Између ратова ce нису ти
подаци систематски скупљали нити на српски преводили. После рата je могла
емиграција да тај посао савлада. Колико je само интелектуалаца било у
Лондону и Паризу, који су имали и времена и способности да то ураде. Па у
Женеви где je можда највише тих дела приступачно. Ту су живели признати
српски књижевници и ранији борци, затим омладинци школовани од СНО
итд., па нико те ствари није сакупљао. Или бар није објављивао.
Ja сам имао нешто података сакупљених узгред (не специјално за тај
период) па сам их објавио 1962. године, поводом 50-годишњице почетка
бојева, у једном шапирографираном издању Српског национално-културног
клуба у Швајцарској под насловом «Страна мишљења о Србима у борбама за
ослобођење и уједињење». Овде ће ce пренети само неки делови те збирке у
којима ce рељефно истиче само српски ратнички дух. Али ће бити и података
којих тамо нема, чак и више него оних који ce тамо налазе. Тамо су детаљи,
овде ће бити само збивене карактеристике чак и писаца који ce у збирци
налазе. Тако чистог понављања једва ће и бити.
Из техничких разлога, нарочито због обиља материјала засебно ћемо (у
посебним одељцима) третирати изјаве странаца о држању Срба у
балканскима засебно у Првом светском рату. Балкански ратови, иако два са
разном констелацијом, ипак сачињавају целину.
Биће негде свакако и «прекорачења», где писци помешано говоре о
држању Срба и српске војске у свим тим ратовима.
Јер веома велики део пронађених и изнетих мишљења даје општу
карактеристику српског војника у свим тим ратовима, који су непосредно
следовали.
I.
Почећемо са француским писцима који су Србе најбоље и најприсније
осетили.
Познати француски публициста Рене Пинон писао je још за време
незавршеног Првог балканског рата (61, стр. 588):
«.. .Победа je показала дa су не само српски војници били хероји, него да
су још и официри њихови били изучени а генерали њихови вешти. Победа
једног народа у великом рату je најеклатантнији доказ његове опште
вредности и његовог напретка, јер он са свим својим врлинама и особинама
триумфује над својим противницима...»
Стр. 589: «Срби по раси и религији су многобројни како у Далмацији,
тако и у Хрватској и у Угарској. Броје ce на око два милиона, урачунавши и
Србе Босне и Херцеговине, којих има 800.000. Природно je било да сва ова
српска срца вибрирају кад слушају о сјајним делима cвoje браће која су
обновила подвиге легендарних хероја, прослављене у народним песмама које
стари барди опевају жалосним гласом уз гусле, и која су осветила, после
толико векова, хероје умрле на Косову около краља Лaзара. Али овога пута
не беху епска приповедања песмом улепшана која су текла од уста до уста; то
су биле аутентичне вести о хероизму и о победама српским, потврђене са
триста турских топова који су поређани у Београду уздуж старе тврђаве.
Треба знати важност коју има у васпитању и у култури српској крвава
успомена са Косова поља, да би ce разумела ревност српских трупа и
уздигнуто одушевљење целе нације због једне победе, која за свагда брише
понижење пораза од 1389. Мора je притискивала расу; она je најзад ишчезла:
велики пример за народе који очекују од историје потребне репарације».
Професор Ернст Дени описује у својој књизи (62, стр. 238) борбу између
Срба и Турака на врху Присата 4. новембра 1912, где су Срби показали своју
«неукротиву жестину», да после две стране продужи: «Говори ce да je после
битке на Присату Џавид-паша телефонирао великом везиру: ,Срби су просто
непобедни, ми не можемо ништа против њих...’» Писац даје детаље о бици,
позивајући ce на француског дописника Барбија и каже: «Није никакво
претеривање кад ce тврди да би свака друга армија доживела пун неуспех код
таквог предузећа. Да би ce успело, потребна je била ова раса у свему
умерених сељака, научених на оскудицу и на патње, ношених и издигнутих
изнад самих себе сном ослобођења, који већ вековима следују и најзад руком
додирују...»
Ернст Дени je цитирао Анри Барбија, па ћемо сад и ми његове мисли
пренети.
Француз Анри Барби, ратни дописник париског «Журнаљ-а, провео je са
српском војском први део Балканског рата 1912. као новинар, a онда као
«српски добровољац, пред Једреном», како сам каже.
Барби je по повратку у Француску изнео своја запажања из Србије и
Балканских ратова у књизи «Српске победе», која je одмах и објављена (63).
Ta књига je преведена на српски, па ћемо овде пренети само збивене
опсервације и констатације. Тако Анри Барби изос. пишe:
«Четири армије српске поплавише, одиста, турско царство, да их нисмо
могли пратити...
Укупно, Србија je имала 402.200 људи под оружјем, готово 14%
целокупног становништва.
Са овом војском прешао сам Македонију до потписа примирја; доцније
кад су непријатељства поново отпочела, живео сам с њом, као српски
добровољац, пред Једреном; пошто сам je видео на делу, могу изјавити дa ce
ова војска може поредити са најбољим европским војскама.
Њена je вредност била откриће не само за Европу, већ и за саму Србију
која пре рата није ни слутила шта je кадра постићи. Довољно joj je било само
месец дана да очисти Стару Србију, Македонију и Албанију од Турака који
су пет векова држали ове крајеве под својом влашћу.
У овим пределима, страшно стрмим, где су путеви само на карти
трасирани, по киши и зими, снегу и блату, неке од ових трупа прелазиле су
просечно по двадесет и два километара дневно, прослављајући своје
маршевање које je само по себи за дивљење, и бојевима скоро свакодневним
и победама од сада славним...»
Барби износи детаљан ток свих битака. Говорећи о Битољској битци каже
за Џавид-пашу: «Чувши за резултат Прилепске битке, он je послао следећи
телеграм у Цариград: ,Срби су непобедиви, не можемо ништа против њих.
Предлажем вам да их не чекам у Битољу, него да ce са свим остатцима трупа
бацим против грчке војске».
«Трећег новембра, првог дана борбе, послао сам телеграм ,Журналу’:
Присуствовао сам изванредним стварима, често надчовечанским подвизима,
у току ових месец дана, али мислим да je немогуће замислити тако огромну
тешкоћу као што je тешкоћа која спречава пут српској војсци ка Битољу’.
«Да ли ће je данас зауставити неочекивана несрећа на прагу последње
победе? Да ли ће je укочити оно ,немогуће’ које не познаје?
«Ево једне непредвиђене и страшне одбране Битоља: поплаве!
«Киша која не престаје, наизменично са снежном олујом, напунила je
преко мере многобројне реке и потоке, и цела je долина само једно огромно
језеро».
Међутим, два дана после овог телеграма јавио сам о заузећу Битоља и
поразу 90.000 турских војника који су га бранили — дванаест непотпуних
дивизија, a то je 60.000 редовне војске, 30.000 добровољаца, са 80 топова,
међу којима три пољске батерије које je Џавид-паша отео од Грка!
Турска војска, просто десеткована, оставила je 70 топова и у арсеналима и
магацинима варошким Срби су нашли 30 милиона метака, 70.000 пушака и
огромну количину хране и материјала. Ta je победа коштала Србе 5.000
мртвих и рањених».
Барби описује детаљно кретање Срба према мору кроз врлетни и
непријатељски Арнаутлук. Он каже закључно:
«Овај херојски марш, под неописивим условима, трајао je дванаест дана, a
хране je нестало после трећег дана...»
«Колико je ових хероја платило или ће још платити својим животима ове
учињене надчовечанске напоре...»
«По свршетку рата срео сам у Скопљу ђенерала Хера, команданта
артилерије нашег IV корпуса у Шалону на Марни.
Користећи ce својим годишњим отсуством, он je био дошао, као прост
туриста, кога je привукла ова српска војска чија су непрекидна јуначка дела
испуњавала ступце листова целог света. Било je то 30. новембра, после месец
и по дана страховито тешког ратовања. Мирноћа, дисциплина и добар изглед
трупа задивили су ђенерала...
Говорећи ми о српској војсци, ђенерал закључи:
— Не могу повући ниједну од мојих похвала: то није више једна млада
војска, то je једна велика војска!
Један други виши француски официр, потпуковник Фурније, наш војни
аташе у Србији, био je одушевљен као и ђенерал Хер и сви они који су
пратили овај незаборавни рат. Он ми je овим речима поверио резултат својих
опажања:
«Ja ce враћам из македонског рата пун дивљења за српског војника:
храбар, дисциплинован, изванредно издржљив, подносећи весело сваки умор
и оскудицу у једном рату у коме су материјални услови особито били сурови
и тешки, он je извршио своју дужност са највећим самоодрицањем, надахнут
најчистијим дахом родољубља...»
Огист Говен, редактор водећег париског листа «Журнал де деба» писао je
најпре у листу и после пренео у књиге 19. новембра 1912. ово (64, IV, стр.
290):
«После серије бојева који joj чине част, српска војска je заузела Битољ, и
заробила 45-50 хиљада људи који су бранили ову велику македонску варош.
Штогод буде, Куманово и Битољ ће остати два славна имена у српској
историји. Ова славна војна од неколико недеља брише рђаве успомене
прошлости, старе и нове, и поставља солидне основе владавини Петра I у
старим покрајинама Душанова царства. Ha овој страни, српски војнички
напори су скоро довршени...»
Анри Барби je дао своје импресије и из Другог балканског рата, као и
Првог светског рата (чак у више дела, која нисмо сва могли набавити). Овде
ће ce пренети поштогод из извештаја о Другом балканском или српскобугарском рату.
Овим речима je Анри Барби обележио своје последње поглавље књиге
«Брегалница» (65): «Импресије једног војног француског лекара». Ту износи
утиске дра Леона Ревершона, мајора и доцента, који je изос., изјавио (66):
«Ви ми тражите, мој драги пријатељу, моје утиске лекара за време Друге
балканске војне. Ja ћу Вам одма изразити моје дубоко почитање према
српском војнику и официру. Ja сам их донекле упознао преко ваше књиге
Српске победе; лично сам тамо нашао храброст, издржљивост, дисциплину
које сте Ви описали, и у овој истој болници скопској, где сте Ви посетили
рањенике из Првог балканског рата, ja сам могао да оценим њихово
подношење болова, чврстину њиховог темперамента и дирљиву захвалност
за указано им старање...»
Лекар сад износи патње Срба у последњим окршајима, страдања од ватре
и од заразних болештина, што све не може да сломи српски дух. При крају
првог дела свога извештаја др Ревершон пише (66, стр. 319): «Баш у овој
другој фази рата je cpпски војник показао сву надмоћност над непријатељем.
To je био у исто време и пољски рат, и планински рат и опсадни рат, то je био
рат прса у прса. To није била битка, већ стотину борба које ce свакодневно
јављају; баш je то био српски војник којм je увек побеђивао, јер je он финији,
интелигентније дисциплинован него његов храбри противник и што има
више морала него он...»
У опису Српско-бугарског рата (45) сам Анри Барби више пута спомиње
«хероизам српски» (стр. 30), «једна херојска страна» Србије (стр. 188) итд.
Сад један посредан податак према великој немачкој Историји балканског
рата (70).
Француски дописник у Црној Гори Елсеј описује рањенике на Цетињу
(70, I, стр. 184): «Рањене доносе без завоја кући. Својој невероватној телесној
снази они захваљују мучења дуге борбе са смрћу, која подносе без икаквог
гласа бола...»
Мало даље стоји да ce рањеници поносе ранама: «Што су страшније ране,
тим више ce радује рањеник, тим гордији су његови». Јер: «У oвoj земљи, где
и најнижа породица има своје анале славе, сваки хоће дa другога надвиси у
јунаштву. Због тога смели бојеви, али непаметни и недисциплиновани, који
су безначајни за исход борбе и више сметају него користе...»
Француски историчар Жак Ансел, у књизи посвећеној Источном питању
(67), осврће ce и на ратове овога века. За Други балкански рат (стр. 250) каже:
«28. јуна (на сам Видовдан, Л.M.K.) генерал Савов je концентрисаним
трупама дао заповест за офанзиву: ,Ја вам наређујем да нападнете
непријатеља са свом могућом енергијом на целој линији... Ja вам препоручам
да започнете ноћу и завршите пре зоре’. Бугарске трупе су га послушале (ноћ
између 29. и 30. јуна). Али у борбама око Брегалнице (1. до 8. јула) Срби су
изашли као победници».
И у мемоарима Рејмона Поенкареа, доцнијег преседника Француске
републике, a тада председника Министарског савета, има података о српским
победама, Он, истина, најчешће говори о свим балканским савезницима, али
ту спадају такође Србија и Црна Гора. У II књизи свога дела «У служби
Француске» под насловом «Балкан у ватри» (68), премијер Поенкаре je
објавио да му je француски посланик у Бечу Димен телеграфисао 23. октобра
1912: «Већ први резултати рата премашују сва превиђања. Према
прорачунама и жељама владиног особља аустро-угарског, султанове армије
су морале да сасвим разбију армије балканских држава...» a Срби су већ у
Приштини и Новом Пазару (стр. 271). У другој депеши од истог дана
амбасадор Димен додаје да «аустријско јавно мнење не може поднети мисао
да победнички Срби могу уопште претендовати да диктирају своје услове».
Ha страни 278 пише Поенкаре: «Заузеће Скопља je одушевило Србе, и већ
ослобођени народи верују да су господари читавог Балканског полуострва».
Страна 315: «Турке je обузела паника». Страна 330: «Бриљантни успеси
савезника и тешке жртве коje су поднели даје им сваки дан нова права која
нико више и не помишља да оспорава».
II.
Прелазећи на немачке писце, прво ћемо навести њихове непосредне
извештаче, кореспонденте њихових новина који су ce махом налазили на
терену или при Врховној команди. Начелно, то je могуће само ако би ce
прегледали сви тадашњи листови. У даној ситуацији ми ce налазимо нешто
повољније: Један педантни Немац издао je непосредно после балканских
ратова велику «Илустровану историју балканског рата» (70), која углавном
садржи дописе из најбољих немачких листова послате од њихових
коресподената код свих ратујућих држава (чак и Турске). Овде ce морамо
ограничити само на извештаје са српског и црногорског фронта и то на
најинтересантније. Нажалост, уредник збирке не каже увек из кога je листа
податак, a ретко кад име дописника. Али je аутентичност несумњива; чланци
ce преносе дословно, a савесност издавача je неспорна.
Књига Хембергера садржи и извесне дописе страних (швајцарских и
француских) коресподената, што наводимо на одговарајућим местима. Овде
само немачки.
Тако један од њих јавља после Кумановске битке (70 ,стр. 148) да у
Србији и Бугарској само одјекују речи «победа, победа», и наставља: «Они су
заиста победили. Ta изборили су стварне, велике, знатне, пуне славе борбе,
које ће заувек у јуначкој историји њихових народа бити обележене са
железним словима. Куманово! Киркилисе! Људи и дечаци који су ce јуче ту
борили и потукли непријатеља славиће ce целог живота као јунаци; певачи
јужнословенског света ће тим младићима да предају потомству златну славу
браће кроз јуначку песму и баладу. И питање ce поставља да ли су они заиста
победили. Ha улицама Београда ce не запажа ништа од радости победе, нема
победничких узвика...» (Писац ce чуди и налази разне узроке: велики губици,
слабост непријатеља, оскудица муниције итд.) Па наставља: «Нека je све
тако, али иначе на целом свету ce народ у тим моментима друкчије понаша.
Можда није још приспео час да ce падне на колена и пева Тебе Бога хвалимо,
али ипак нешто живље учешће очекивало ce од становништва Београда...»
Један други кореспондент који je посетио болнице у Београду после
Кумановске битке пише изос. (70, стр. 151): «Како су Срби чврста paca!
Војници ни гласа не пуштају кад им лекар реже мишице или нерве. Само по
белим као снег лицима ce видело колико трпе».
Један трећи кореспондент јавља из Врховне команде у Врању (70, стр.
158): «Дринска дивизија пошла напред жестоко и бравурозно...»
Дописник познатог бечког србофобског листа «Ноје ФрајеПресе» Хуго
Бетауер, писао je по заузећу Скопља о његовом путу за Скопље (70, I, стр.
165 итд.). Најпре описује долазак у «Хотел Врања» једног четника који
говори све европске језике. To je био др Милан Гавриловић, који je био бурно
поздрављен од свих. Говори о огромним српским жртвама да би ce «испунио
сан векова брже него су најсмелији оптимисти могли да слуте». Онда каже
(стр. 168): «У Србији je овај рат постао народни рат у пуном смислу речи.
Турци морају да ce протерају из некадашњег царства Душана и Лазара и
ослобођене покрајине споје за вечна времена у јединствену Србију. A ко je
ове људе упознао, oн верује да они имају снаге дa ту намеру спроведу у
дело».
Неки страни дописници описују детаљно и борбе око Битоља. Тако један
(70, I, стр. 350): «Taj тешки терет су Срби за неколико освојили. Врхови су
били заузети од турске пешадије са неколико топова. Пошто Срби испрва
нису имали артиљерију, били су упућени на своју пешадију. Oпа освоји
врхове са великим јунаштвом, при чему напослетку прибеже јуришу
бајонетима. Турски војници нису при томе били кукавице...»
Пошто тобоже страни кореспонденти нису били пуштени да учествују у
току борбе око Битоља, то уредник едиције A. Хембергер сам даје оцену
догађаја. Он сматра српске извештаје претераним, нарочито што ce тиче
турских губитака. Али ипак признаје да «су ce оба непријатеља борила са
правим презиром смрти» (70, I, стр. 369). Ha крају каже: «Свакако je заузеће
Битоља решило задатак српске војске у овом правцу. Стара Србија и највећи
део Македоније биле су ослобођене од турских трупа и српска војска je у пет
недеља учинила напредовање које ce нико не би усудио да нада.... Српске су
трупе извршиле ваљане маршеве и бориле ce храбро каткада против
непријатеља који ce очајно бранио. Koд Куманова и код Битоља je српскa
војска постигла успехе заиста достојне признања... који довољно боказују
добар и јуначки дух у српској војсци, у којој ce од последњег рата (ваљда
1885, Л.M.K.) знатно сумњало. To je био један свеж потез у српском
напредовању, нарочито после првих победа, јер je морал трупа увек и свуда
најодлучнији...»
Немачки ратни дописник у балканским ратовима Алојз Кучбах, који je
описао у своје време, скоро 40 година раније и Херцеговачки устанак, сабрао
je своје извештаје у једну књигу издату 1913, у коме je рекапитулативно казао
за Србе и ово (83, стр. 8):
«Србин je интелигентан, радан и штедљив и јамачно би његова пређашња
висока култура показала дивотно развој да га није снашла несрећа да у борби
против поплаве османлијских хорда буде сам од њих прогутан и за више од
пет векова потлачен.
Србин je одличан војник. Требало га je лично видети како стрпљиво
подноси најтеже штрапаце и најљућу оскудицу, презирући смрт идe у сусрет
непријатељу, па чак не трепне оком кад смртоносна зрна његове другове око
њега погоде, као и то да он до последњег даха испуњава своју дужност према
отаџбини...» Писац каже како ce у Европи потцењивао српски војник: «Сада,
пак, у рату против Турака, нарочито пак у крвавом рвању са Бугарима, Србин
je показао какве војне врлине он поceдyje...»
To каже писац у уводу књиге; при крају пише (стр. 131): «Лично јунаштво
Срби врло високо цене, због чега ce догађa дa ce старешине и
претпостављени више излажу опасности него би то било у интересу трупа...
На почетку рата je недостајало поједином резервном официру
самопоуздање и одлучност, али већ при првим борбама ово je било друкчије,
и они постадоше одлични вођи трупа. Српски војник већ од куће има јасну
главу и сасвим изразиту особеност. Због тога ce већ после прве борбе могла
да запази код његa јако развијена лична иницијатива...»
О српским подвизима у Балканском рату каже немачки дописник Албрехт
Вирт у свом великом делу «Балкан» (71):
Страна 159: «Стварно je српска коњица била једина која je за време целог
Балканског рата нешто остварила, а од своје лепе залихе топова Срби су
много пута поштогод одвајали за своје савезнике, који су ову помоћ оберучке
примали...»
Страна 168: «Победа код Куманова je највећа победа коју су Срби
извојевали за скоро шесто година. Она je заиста била у стању дa трајно
подигне самопоуздање једнога нapoдa који je толико тешких yдaраца судбине
доживео... Непријатељ ce ваљано бранио; није то никако била лака ствар дa
ce он сузбије. С правом, дакле, могу Срби да бyдy поносни на овај њихов
пpви и одлучни подвиг... Заиста су последице Куманова биле огромне.
Вардарска армија ce није више никада опоравила од овог пораза. У
неиздржљивој паници она ce распршала и Скопље, стародревна и сјајна
престоница Срба, било je освојено 26. октобра од наследника једног Немање
и Душана, без борбе. Дан Куманова означава почетак распада турског
господства на Западном Балкану».
Познати немачки публициста и политичар Херман Вендел, који je као
члан берлинског Рајхстага бранио Србе од клевета званичне Немачке, писао
je 1922. поводом десетогодишњице Кумановске битке (72): «Стратешки
значај Кумановске битке који српска Врховна команда није одма спознала,
био je силовит. Разуме ce да je још већи био морални значај. Први пут je овде
Османлијско царство, које je још увек пружало корење на три континента,
потучено до ногу од једне до тада преко рамена гледане мале балканске
државе. Уображени турски официри, хвалисави ученици фон дер Голц-паше,
који су дрско и смејући ce усудили да тврде да ће непријатеља гонити код
Београда ударом ноге у Дунав, гледали су шкргућући зубима како je довољно
било да падну неколико метака из сопствених редова, да ce све сакупљене
трупе у Скопљу распрште у безумном страху. Али српски народ je ликовао у
звуку имена Куманова више нешто него само побeдy Давида над Голијатом:
са Кумановом било je освећено Косово, на коме je судбоносног дана 1389.
српска војска која ce храбро борила подлегла турској превласти...»
Сад ћемо изнети оцене војних стручњака без обзира да ли су били «на
лицу места» или су накнадно ствари процењивали.
Један немачки ђштб. официр, потпуковник Имануел (канда je то презиме,
док крштено име није навео), дао je детаљан опис балканских ратова у више
свезака (73). II и III свеска описују Кумановску и Битољску битку од стране
Срба (ту ce говори и о борбама Бугара и Грка). Књига je чисто стручна и пуна
војних детаља који ce овде не могу репродуковати. Могу ce само пренети
општи закључци.
Тако за Кумановску битку (стр. 81) каже: «Српска пешадија борила ce
добро, и 24. (октобра) показала свеж дух напада и самосталност. Великог
дејства je била српска артиљерија 24. Па и српска коњичка дивизија, иако je
извиђање на брдској земљи показало само мале резултате, корисно je
дејствовала као бочна заштитница и покриће полеђине.
Кумановска битка je велики успех српског оружја, не само у моралном
погледу, већ и због тога што je потучена главна група турске западне војске.
26. je пало Скопље, некада тако славна престоница Старе Србије... догађај
који je у целој Србији произвео радосно одушевљење».
Страна 87: «Тродневна битка под Битоља je пажње достојон подвиг
српске војске, која ce овде врло добро показала. Радило ce о томе да ce
непријатељ способан за отпор избаци из јаких добро припремљених
положаја, и да ce преброде тешке сметње земљишта. И Турци су ce добро
борили, али су они подлегли не само премоћној снази него и бољем воћству и
умешности храбре српске војске, која je овде заиста показала најбољи подвиг
целог балканског рата...» (To значи свих војска у том рату, Л.M. K.).
Ha крају књиге (стр. 121) пише ппуковник Имануел: «Успешнији су били
(од Бугара) Срби и Грци... Код Куманова и Битоља разбише и распршише
Срби турску Вардарску армију, док су остали делови српске војске запосели
Новопазарски санџак и Јадранско приморје код Драча, a две дивизије су
могли да уступе у помоћ бугарској опсадној армији код Једрена...»
Немачки ђштб. мајор Алфред Majep, дао je детаљан опис Балканског рата
у пет «делова» и то «културно-историјски и војнички» са «употребом
веродостојних извора» (74). У последњем «делу» (IV-V) један одељак je
посветио битци код Скадра («критичка посматрања о Скадру»). Ту он говори
доста опширно o црногорској војсци, и закључује: «По нашим појмовима, то
je једна сувише лабава организација. Приближно таква какву би нам
социалдемократи дали кад би могли. За нас би та организација била
непосредна пропаст, јер нашој резерви недостаје оно што Црногорац од
давнина приноси ратној служби: очвршћење, веома мале потребе, вежбање у
употреби оружја већ у младости (детињству), велика љубав према Отаџбини,
света мржња на диндушманина и безгранично самопожртвовање. To je заиста
био народни рат, који je све одушевио и где су чак и жене узеле учешћа. Не
само нега болесника у лазаретима, већ и старање о рањеним на самом бојном
пољу, па и другу службу, нпр. на етапним везама, тамо су жене вршиле. Иако
ce можда десило штогод у Црној Гори што би било кадро да умањи симпатије
за земљу, ипак онај смисао за опште добро, она готовост на жртве су
примерни (узорни). И кад ми Немци видимо тај призор да један сирови,
храбри, горди народ жртвује cвe за националну ствар, ми ce морамо стидети
до дна душе. Јер код нас нема више тога...»
Писац налази и војничке грешке, и код старешина и код војника:
«Ватрена дисциплина била je рђава: пуцати без наредбе била je обична
појава...» Хвали затим народну дисциплину која je губитак већ освојеног
Скадра примила без роптања и пребацивања влади: «То je био добар знак
политичке зрелости Црногораца, да није, упркос губитка Скадра, упркос те
повреде народног поноса Црногораца, дошло до кризе династије».
Немачки генерал-лојтнант Лицлап je писао фебруара 1913. (75) поводом
борби код Скадра да «црногорска војска, поред свих одличних војних
настројености народа, није била слободна од извесних слабости које су
неминовне код милицијског система...»
Пуковник Гедке писао je у једном војном делу још 1913. следеће (76):
«Свуда, међу такозваним стручњацима Европе, војни успеси Бугара су
прецењени, a успеси Грка и Срба потцењени. У стварности, пак, Бугари су
пре трком пресекли неспремну турску војску, него што су je заправо потукли.
Положај код Чаталџе, који фортификацијски није био богзна шта, нису могли
да освоје. С друге стране су ce Срби и код Куманова и код Битоља ваљано
борили, док су Грци, који су, искрено говорећи, наишли на лакше задатке,
бар били стратешки врло добро вођени».
Немачки генералмајор фон Глајх описује догађаје на грчком фронту, где
je био посматрач. Ha страни 40 реепективне књиге (77) пише ипак и ово: «28.
новембра упућени су војни аташеи у Битољ. Ja добих бар површан поглед и у
српску војску, чија je коњичка дивизија код Флорине учинила на мене добар
утисак. To што сам видео није било сасвим рђаво, него потпуно друкчије него
што смо ми до тада у Немачкој веровали. Српски официри коje сам упознао
били су у свом бићу пријатни, у своме држању спретни и поуздани, тако да
су чинили пријатан утисак. Са мојим тако добивеним повољним судом ja
нисам после у Немачкој никога могао да нађем да то поверује... Предрасуда
према свему што je српско беше код нас неискорењива».
Начелник аустро-угарског ђенералштаба, ђенерал (доцнији маршал
Конрад фон Хецендорф издао je пет опсежних књига својих мемоара. О
Балканским ратовима ту има мало података сем што кроз цело дело тиња
непрекривена мржња на Србе и Србију (78). Ha страни 395 II књиге
проглашује Србију као «за сада главног непријатеља Монархије».
Ипак у II књизи говори о «неочекиваном исходу Балканског рата»,
спомиње ужасне губитке Србије и Бугарске па додаје претресајући питање
потребних кредита за те земље: «Људи који су показали шта могу и да су они
заиста вредни, увек су имали кредит». To каже на страни 348, a на страни 381
признаје «еклатантне успехе Србије у I балканском рату».
Кад je стигао до иза балканских ратова (успехе Србије над Бугарском je
прећутао), пише у III књизи стр. 506: «Србија, агресивни, огорчени
непријатељ Монархије, постала je велика и моћна. Не само повећањем њених
материјалних и личних средстава (добила je прираштај од 39 хиљада
квадратних километара и око милион и по становника) већ сасвим нарочито
угледом и улогом коју je задобила на моралном сектору словенског света».
Јосиф Бенрајтер наводи један свој разговор са немачким царем Вилхемом
одмах после Балканског рата и каже, између осталог (79):
«Цар ce изражавао о бугарском краљу и бугарском народу врло
неповољно... Онда смо прешли на српску војску. Он je хвалио официрски кор
и артиљерију, високо je уздигао српску војску и приметио да су Срби били
они који су у Једрене први ставили своју ногу».
Писац je познати аустријски политичар, који je играо велику улогу у
бечком друштву и био нарочити пријатељ надвојводе Франца Фердинанда.
Многи
страни
дописници
су
нарочито
истакли
храброст
Престолонаследника. Тако код Куманова (70, стр. 145): «Престолонаследник
ce понашао са крајњом неустрашивошћу; он je соколио војнике док су метци
свирали...»
25. октобра 1914. пише други немачки кореспондент говорећи о јунаштву
краљева балканских (70, стр. 148): «Ко je у целом свету икад сањао да највећа
кнежевска врлина, јунаштво, дремa у срцима, ових суверена?»
Један трећи кореспондент пише из Врховне команде у Врању (70. стр.
158): «Престолонаследник Александар ce одликовао бравуром, више пута ce
експонирао и јахао je у град који су Турци ватром обасипали. Краљ je био цео
дан на попришту, и кнез Алексије je стајао као прост војник на фронту».
III.
Немцима надовезујемо Швајцарце, који су, у овом случају, сви немачки
писали. Први je податак узет директно од писца, други из Историје
балканских ратова од Хембергера.
Швајцарски млади официр, доцнији велики војни стручњак и професор
војних наука Карл Егли био je при швајцарској војној мисији код опсаде
Скадра. У својој књизи утисака издатој непосредно затим, каже (80, стр. 162):
«Moje бављење пред Скадром довело ме je до једног народа који поседује сва
ратничка својства која je Тацит приписивао старим Германима: Црногорци су
јаки, издржљиви, храбри дo дрскости и без нарочитих прохтева (са малим
задовољни). Они су извели неколико лепих успеха, али да победе свога
непријатеља оружаном силом, то им није успело и поред њиховог
пожртвовања и бројне премоћи. Турске трупе које су ce извукле из Скадра
нису биле побеђене.
Узрок je лако наћи: данашњим Црногорцима недостаје васпитање ка
дисциплини, ка реду и целисходном раду. To су храбри људи, пуни горућег
родољубља, али нису војници који заједно образују војску дораслу
прохтевима модерног рата».
Швајцарски лекар др Франкино Руска хвалио je дописницима страних
листова Србе и њихову војску у суперлативима (70, I, стр. 353): «Он има
најлепше мишљење о српској армији и српском јунаштву... Српска војска je
на дра Руска учинила врло добар утисак: она je одлично обучена и
наоружана, официри су интелигентни и енергични...»
И други швајцарски лекар, др Штирлин je веома лепо говорио и писао о
Србима. Тако у чувеном листу «Франкфуртер Цајтунг» (70,1, стр. 356): «Пре
рата су код нас владале сасвим нетачне претставе о српској војсци. Уопште je
она била не само квантитативно него и квалитативно потцењивана. Ja сам са
својим швајцарским колегама дром Фишером и Сосеном имао прилику да
скоро од почетка рата до његовог провизорног краја битком код Битоља
посматрам српског војника у болницама, лазаретима и на бојном пољу. Нас
тројица смо били једини инострани лекари које je српска Врховна команда
пустила на фронт. (У Моравској дивизији.) .. .За успех српске војске била су,
по моме мишљењу, два фактора од највећег значаја: опште патриотско
одушевљење и физичка отпорност њихових војника... (Haводи примере
родољубља и навалу добровољаца...)
«Рат сматрају Срби као ослободилачку војну њихове већ 500 година
подјармљене браће. Увек смо скоро исте речи слушали. У томе je цео српски
народ јединствен... Основни услов ратничког успеха Срба беше њихова
физичка отпорност. Они су уопштe снажно грађени и изгледа здравог као
дрен. У Србији нема пролетаријата са својим физичким оронулим масама.
Социјалдемократска и антимилитаристичка струјања овде су сасвим
непозната. Српски војник je сељак, научен на тежак посао при сваком
времену... Највећег je значаја у рату његова умереност у јелу: он ce недељама
задовољава једним лебом на дан... Снажна, неистрошена конструкција
српских сељака сачињава снагу Србије... Истог састава као обичан војник
јесте и српски официр. Махом настао из сељачког сталежа он ce са својим
потчињенима осећа као сродан у суштини... Физичка отпорност Срба сасвим
им je добро дошла у рату, јер су захтеви које je постављао били превелики.
Са жестином гура српска војска напред тако да ce прелази дневно просечно
око 20 километара, понекад веома рђавог марштерена. После улаза у Скопље
заузет je Велес, пређен брдски кланац Присат висок 1046 метара, и освојен
Прилеп. Ми смо и сами прешли цео тај пут и уверили ce шта то значи. (Лекар
описује детаљно те подвиге...) Највећи штрапаци су заиста били при
тродневној борби око Битоља. Један део војске je морао под ватром турских
батерија да гази речно корито Черне у облику делте, при чему je многима
вода досизала до средине тела. Било je осетно хладно и киша je падала...»
Писац износи детаље о примитивном транспорту рањеника на волујским
колима и о њиховој издржљивости, па онда наставља (70, I, стр. 159) «Често
нас je запањивала необична отпорна снага српских војника и мирна
резигнација којом примају оно што мора бити...» (Спомиње да су пред
операцију па чак и за време саме операције пушили, да неки нису хтели
наркозу итд. Турски војници су много осетљивији, a Арбанаси као и Срби.)
IV.
Располажемо срећом са два-три руска одушевљена приказа српских
подвига у Балканским ратовима. Оба су из француских књига, док стотине,
можда и хиљаде чланака у руским новинама тога доба, као несумњиво и
знатан број књига на руском језику нама није доступан (не због језика, кога
редактор ове збирке добро познаје, већ због немогућности набавке руских
дела).
Познати руски новинар Табурко, описујући држање и подвиге Срба у
Балканском рату, где je био дописник најважнијих руских листова, писао je
поводом освајања Прилепа: «Легендарна сена Краљевића Марка може бити
горда. Прилеп je отаџбина Краљевића Марка. Једна српска легенда вели да ce
Краљ испавао и да ће ce пробудити у тренутку слободе Србије.
За време битке код Прилепа он ce мора пробудити бар за неколико
тренутака и гледајући ове јуначке Србе како ce боре, осмехнуо им ce срећним
осмехом и понова ce успавао, говорећи: ,Још није час, моје je дело у
будућности’» (81).
Описује затим марш на Битољ и заузеће Битоља. Он пише: «Просечно,
армија Престолонаследника Александра прелазила је 22 километара на дан,
урачунавши ту и битке. To je већ таква брзина марша којој нема равне. Beћ
сама ова чињеница ставља српску војску изванредно високо».
Каже за Александра да je «подносио све оскудице са истом храброшћу
као и његови војници...»
И битку код Куманова описао je пун дивљења. Посматрајући јуриш једне
српске пешадијске јединице у подне 11. Октобра 1912, већ y тренутку
завршне фазе битке, на једну турску батерију која je тукла српске војнике са
отстојања од неколико стотина метара картечом, Табурно вели:
«Никад нисам видео величанственијег призора и Бог зна да ли ћу таквог
још икада видети».
Његови чланци у водећим новинама Москве и Петрограда објављени су и
на франдуском у Паризу 1912. под насловом «Од Куманова до Битоља» (81).
Руски ђенералштабни пуковник Дрејер, који je био војни кореспондент у
Другом балканском рату (не каже где, да ли код Бугара или Срба) дао je
несумњиво војнички најбољи и најстручнији приказ тога рата (82). Он прави
многе замерке вођству и једне и друге стране, али, кад чини критике српским
војним старешинама, најпре наглашава (стр. 52) да то чини «одајући
страхопоштовање јунаштву српских трупа, a посебно Тимочкој дивизији...»
Руски ђенералштабни пуковник Дрејер у свом детаљном опису Другог
балканског рата, при коме je учествовао као војни дописник, посветио je
једно цело поглавље (VIII) «Црногорцима и њиховом учешћу у II балканском
рату» (82, стр. 74 и даље). Он овако почиње тај капител: «Херојска борба коју
je oвaj мали народ, у току Првог балканског paтa, извео против Турака,
завршена заузећем Скадра, испунила je била поносом и радошћу сва
словенска срца. Црногорци су, још једанпут доказали делима дa њихова
репутација храбрих ратника, који не знају за пораз, није незаслужена...»
Говорећи о њиховим борбама код Брегалнице пук. Дрејер пишe (82, стр.
82): «Потпуно супротно Србима, који поучени искуством, напредоваху корак
по корак, методично, потпомагани својим топовима, Црногорци, и не водећи
рачуна да им недостаје артиљерија, бацаху ce смело (јуначки) на бугарску
одбрану...» Писац каже да нису водили рачуна ни о даљинама, да су питали
треба ли да пођу на јуриш и ако je непријатељ био удаљен два километра.
«Стварно, Црногорац треба да ce занесе за рат: ако ce не налази пред
непријатељем кога може захватити, он убрзо постаје инертан; он не зна да ce
тоциља (према непријатељу), да напредује користећи терен, сматрајући да je
то малодушно приближавати ce непријатељу методично; треба да он напада
,на лет’ такорећи. Ако то није могуће, ове отпада. Aко добије удар при
нападу, он не уме да ce бори сталожено и да ce повлачи: он напушта сав
задобијени терен и бежи, не гледајући за собом, више километара. Треба му
онда више сати, да не кажемо дана док дође себи, a онда, са смелошћу и
јунаштвом скочи и удара свом снагом напред.
Одличан стрелац, срчани ратник, он би био најбољи војник на свету када
би добио образовање сагласно свом темпераменту. Нажалост, у његовој
земљи уопште и у војсци народне милиције посебно, образовање и васпитање
нису много цењени. Официри који имају средње образовање и они, ређи, који
имају више образовање, држани су по страни и у запећку: тамо ce сматра да
je довољно лично јунаштво за доброг војника. Уосталом, врло храбри и врло
способни командант армије, сердар Јанко Вукотић лично није имао више
него подофицирско васпитање...»
V.
Разуме ce да су у публикацијама осталих народа такође, за време
балканских ратова, одзвањали гласови дивљења и признања српском војнику.
Ми их нажалост немамо. Свега два, па чак за први (преузет из расправе проте
Душана Он. Поповића) не знамо ни којој народности припада. Ово je ипак
корисно пренети, јер није немогуће да доцније неко наиђе на тог писца и
пружи библиографски податак.
Аленд Пенрум, пишући о српско-бугарском рату 1913. године каже:
«Неоспорна je ствар дa je српски војник у преимућству над бугарским
војником и у погледу интелекта и у погледу срца и морала. Српска je
пешадија снажна, храбра, отпорна, боља oд свију што сам на Балкану видео и
уопште нашао».
И шпански писци су ce веома похвално изражавали о српској војсци и
њеним успесима. О томе имамо један посредан податак у расправи
професора Стјепана Роце «Српска војска на Јадрану», Алманах «Јадранска
стража» за 1926., стр. 25. Тамо стоји:
«Гроф од Картагене, маркиз де ла Пуерта и његов сапутник Франћеско
Екажије, инжињерски пуковник и ађутант шпањолског краља, враћајући ce са
српског бојишта, написао je у мадридској «Лa Трибуна» дa je српска војска
oд најбољих на cвијету и да je српски народ приликом осветничког рата дао
узорити и узвишени примјер свога образовања, своје дисциплине, своје
социјалности, своје културе и свога жарког родољубља... Српска војска нас je
водила — каже Маркиз — из изненађењо у изненађење, из побједе у побједу.
Али оно што je нас Шпањолце највише задивило, то je необична скромност и
одсуство сваке сујете код генерала — старешина и официра српске војске.
Победилац на Куманову и освајач Битоља тако су скромни и ћутљиви да нам
je памет стала. Они нерадо примају честитке и не придају им никакве
важности...»
VI.
Неоспорно je највећа част и највећи понос за једну војску да je похвали
компетентан и храбар непријатељ. To je био случај са српском војском у
балканским ратовима.
Објављено je више похвалних речи турских команданата у Првом
балканском рату, које ћемо пренети (прве три из поменуте расправе проте
Душана Он. Поповића, који на жалост не каже одакле их je узео).
Али Риза пашa, командант македонске турске војске у Балканском рату,
бивши војни турски аташе у Београду, рекао je, дa je српски војник најбољи
војник на свету.
Галиб пашa, који je ратовао код Куманова, јавио je Цариграду: «Не могу
да отмем ни стопу земље од српских војника».
Џавид пашa телеграфише из Битоља у Цариград: «Српски војник je
непобедив, не можемо ништа противу Срба. Српски сељак je без порока,
нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што je
финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала».
Сам заробљени турски командант Једрена Шукри пашa казао je српском
мајору Миловану Гавриловићу који га je заробио (83, стр. 93): «Ја сам знао
још раније — одговорио je Шукри паша са неутученим гласом — да су Срби
добар и храбар народ. У току овога рата ја сам ce и лично у то уверио».
У једном интервјуу који je дао бранилац Једрена Шукри пашa страним
новинарима у Софији (као бугарски заробљеник) казао je (70, II, стр. 327): «Ja
знам дa су тамо где су ce Срби борили они били храбри».
Немачки ратни дописник у балканским ратовима A. Кучбах навео je у
својој доцније састављеној књизи неколико похвалних речи српској војсци од
стране тадашњих савезника, доцнијих српских непријатеља, Бугара. Тако je
бугарски коландант опсаде Једрена генерал Иванов преко свога ађутанта
ђштб. мајора Шкојинова, упутио српском ђенералу Степановићу честитку
«на храбром и енергичном поступању српских трупа, које je омогућило
продор и заузеће источног сектора...»
Затим продужује Кучбах (83, стр. 93): «Ни краљ Фердинанд није оклевао
у признању успешне помоћи при заузећу Једрена, кад je изјавио делегату
српске војне команде Лешјанину честитке и, ceoje дивљење о вредности и
јунаштву које су Срби показали...»
15. Држање Срба у Првом светском рату
Несумњиво највише података и највише похвала о Србима из целе његове
историје односе ce на Први светски рат. Ту су, рачунајући и новине, хиљаде и
десетине хиљада. Овде ће бити изнет веома мали део тих изјава, али смо
настојали да бар буде ренрезентативан.
I.
Прво ћемо изнети мишљења непријатеља, с оне стране фронта. Сама
непријатељска војна команда одн. њени војни старешине одавали су чешће
признање српској војсци и њеним успесима. Понекипут су признања таква да
човек једва може поверовати да потичу из непријатељског извора. Нажалост
немам те изјаве у оригиналу, али извори из којих податке црпим, чак и
српски, изгледају потпуно веродостојни.
Тако je југословенски пуковник (Титов) З. С. Мусић (вероватно
муслиман) изнео неке податке у «Политици» од 7. новембра 1954, под
насловом «После 50 година». Тамо дословно стоји:
«Победа српске војске у Колубарској бици изненађујуће je брзо одјекнула
у читавом свету — поражавајуће за непријатеље, a радосно за савезнике.
Аустроутарска je признала пораз свог aгpecopcкoг похода на Србију и,
због тога пораза, губљење поверења у свету у своју војну моћ и способносг
царевине. У аустријској званичној дoкументацији, поводом овог пораза, каже
ce:
Свакако да je овим подухватом дунавској монархији, управо њеном
угледу и важности, нанесена велика политичка штета и да je упркос свим
подвизима и жртвама које су поднеле трупе у отаџбини и изван њених
граница, нанет тежак удар поверењу које je постојало према војној моћи и
способности царевине».
Генерал Краус, начелник штаба врховне команде аустро-угарске
балканске војске, рекао je:
«Ja сам сматрао и сада сматрам као војнички најјаче oд наших
непријатеља Србе. Малим задовољни, вешти да ce снађу, изванредно
покретљиви...»
Аустријско министарство војске: «Национално јединствена, десетогодишњом пропагандом припремана за рат против Аустроугарске, охрабрена
успесима у оба балканска рата, богата ратним искуствима, ослоњена на
изванредне ратничке особине највећим делом земљорадничког народа,
српска армија je била изванредан ратни инструмент».
Дакле, признање оних, који су организовали поход са циљем да
«шетајући ce до Ниша» разбију српску војску и униште Србију као слободну
и независну словенску државу на Балкану.
Аустроугарски начелник ђенералштаба и доцнији маршал Ф. Конрад фон
Хецендорф je издао после Рата пет великих књига под насловом «Из мога
времена службе 1906-1918» (85). Иако свака књига обухвата преко хиљаду
великих страна, свих пет изашлих односе ce само на 1914. годину. Joш док je
пети том био у штампи, фелдмаршал je умро. Тако су отпале даље књиге. И
ових пет имају више војнички него политичко-историјски значај. Ту ce
налазе сви најдетаљнији акти и наредбе, чак и писма врховних команданата.
Конрад je био апсолутно највећи непријатељ Срба, што то он не крије. Он je
од свих најжешће тражио «казнену експедицију» против Србије. Кад je она
испала сасвим друкчије него je он замишљао, покушао je да, кадгод je
могуће, прећути српске победе. Он хвали храброст своје војске a не српске.
Ипак из горњих књига, које смо, све, иако површно прегледали, избија
ужасно запрепашћење, и његово и осталих главара Аустрије.
Тако у IV књизи, страна 501, под датумом 24. августа 1914, пише: «Није
само министар спољних послова (гроф Берхтолд) био фасциниран догађајима
на српском фронту, већ и угарски министар претседник гроф Tиca. Он ce
бојао српског упада у Мађарску и у тој бризи послао je Његовом величанству
телеграм...»
Под 23. септембра 1914. описује детаљно ток догађаја и закључује:
«Укупни утисак je био да Срби супротстављају офанзиви жилав и упоран
отпор» (85, IV, стр. 845).
Ha страни 851 исте књиге каже да непријатељи износе увек у јавности
фризиране извештаје, док ce они, Аустро-Угари, држе «скучених али верних
извештаја». У Бечу нису задовољни: «бар за српско ратиште треба овде
учинити измену». Тиме признаје да су отсад (23. септембра 1914.) званични
војни извештаји о ратовању са Србима неверни! Није им било ни лако
званично признавати онако еклатантне поразе! Тако пети, последњи изашли
том, садржи извештаје писане за умирење јавности. Па ипак избија понекад
из њих и запрепашћење и бол. Ми ћемо пренети неке карактеристичне
ставове (85, V).
У извештају од 1. октобра 1914. стоји да je «V армија, услед жестоког
непријатељског отпора, могла само лагано да гура (85, V, стр. 34).
16. октобра: «Офанзива против Србије запела je» (стр. 168).
17. октобра: «Напад у Мачви напредује само лагано» (стр. 179).
Ha страни 658 ликује Конрад на «велики успех над Србима» (1.
децембра), a већ после три дана болно саопштава да су «стигли извештаји да
су Срби заподели офанзиву против VI армије» (стр. 675). И сад су све
болније вести.
Сутрадан (5. децембра) пише: «12 дивизија V и VI армије, коje су у
тешким борбама јако исцрпљене, биле су на простору фронта од 100
километара развучене, у пределу брдском, који искључује брзу узајамну
помоћ. Кад би ce радило о гоњењу неког сасвим потученог непријатеља не би
то било нешто подозриво, али противнапад непријатеља који je започео
показао je дa ce Срби још не сматрају потученим» (стр. 683).
Опет сутрадан (6. децембра) пише Конрад: «Обележје дана, то су
неочекиване неповољне вести, које су надошле попут изненадног грома са
српског ратишта (све je то подвукао Конрад); оне су моје бојазни које су
иначе постојале далеко превазишле и о рђавом исходу досадашње успешне
офанзиве балканских борбених снага није ce више могло сумњати. Још ce
нису могле потпуно прегледати димензије неуспеха...» (стр. 685).
Ha страни 690 ce чуди маршал Конрад да Поћорек тражи још једну
дивизију, које нема на располагању a «прва офанзива je и онако била
пропала».
7. децембра коментарише Конрад војни извештај и каже (стр. 699): «Увод
у тај извештај није могао да ме обмањује да не видим неуспех, који je
очитовао у пуном успеху српске противофанзиве...»
После војног извештаја од 10. децембра коментарише Конрад: «Тако je
завршено српско војевање, вођено утицајем Министарства спољних послова,
и услед овог утицаја су истрошене трупе које су биле одређене за руско
ратиште и ту су осетно недостајале. Оне су сад потучене лежале на Сави...
Кад би Срби имали још довољно снаге, могло би да доведе до рђавих
последица...»
13. децембра саопштава ђен. Конрад да ce «ситуација на северу (према
Русији, Л.М.К.) развија и даље повољно; њој насупрот je стајао нажалост
неуспех у Србији, о коме je недостајала пуна јасност».
Због тога je «Војна канцеларија» још 10. децембра упутила ђенералу
Поћореку шифровани телеграм овог садржаја: «Изненадни, неочекивани
преокрет у операцијама у Србији не може да ce објасни према досадашњим
извештајима. Њ. ц. к. величанство очекује подробан извештај који ће све
објаснити».
13. децембра je поновио шеф «Војне канцеларије» ђенерал Болфрас тај
захтев. Фелдцогмајстер (артиљеријски армијски ђенерал) Поћорек посла
један «запетљани комунике» a у писму ђенералу Болфрасу каже да ce «морао
повући али да су трупе биле несломљене храбрости». Ha то изјављује ђенерал
Конрад: «Ja нисам могао своје незадовољство да сакријем и приметих: Ha ту
,несломљену храброст’ не дајем ништа, али не пуштам да ce иједан човек
(војник) тамо пошаље, пре одлазим ja сам (напуштам службу, Л.М.К.). Како
бисмо ми могли бити мирнп дa тамо доле није тако гнусно (око Србије,
Л.М.К.); овде горе (према Русији, Л.М.К.) могао би да ce постигне леп успех
a cpпски народ ће постати већи и препотентнији него што je био».
Ha страни 748 објављује ђенерал Конрад опширну «Оцену ситуације»
коју je он као шеф ђенералштаба послао ерцхерцогу Фридриху 14. децембра
1914. У почетку каже каква су све наређења и упутства дата ђенералу
Поћореку (нарочито да пази да непријатељ не продире у правцу Будимпеште
и Беча). У ствари: «Пета и шеста армија су доживеле пораз који ce не може
спорити...» И опет само страховање да сад непријатељ не пође према Бечу и
Пешти. Ha крају мало наде: «Ако пак cpпскa војска, упркос високог моралног
полета, који je бесумње постигла услед повлачења цк. трупа, не би била
оспособљена за тај подухват, с обзиром на физичко стање и на оскудицу
материјала, особито оружја и муниције, пре него би ce ретаблирала...» (то ce
цкр. трупе имају према томе управљати...). Конрад наводи шта je све било
предвиђено да ce спречи српски упад у Маџарску (да ce трупама да отпор
између Блатног језера и Драве одн. пред утврђењима Будимпеште!). Ако би
Срби преко Кањиже гурали према Бечу, онда... «Срећом није до свега тога
дошло, али сам ja био начисто шта у сваком даном случају може да ce деси...
и нисам могао ничим да ce изненадим».
Толико су ce били уплашили на врховима аустроугарске војске у то доба.
И маџарски претседник владе гроф Тиса Иштван више се пута обраћао
војним властима и бринуо да Срби не пођу на Пешту или у Ердељ, где би ce
састали са Румунима. Друго га, канда, није интересовало, бар у то време, него
да спаси Маџарску од српских упада. Толико je све меродавне у АустроУгарској био захватио страх после српских победа. Генерал Конрад на више
места доноси писма, меморандуме и опомене грофа Тисе, a и грофа Буријана,
такође Маџара, заједничког министра финансија. To не спада сасвим овде да
би ce преносило.
Ђенерал барон Болфрас, шеф царске Војне канцеларије пише ђенералу
Конраду 18. децембра 1914: «Колико ce истински радујем добрим вестима са
Североистока, — oд бола који су нам Срби задали не могу ce још никако дa
опоравим».
Министар спољних послова гроф Берхтолд je тражио од начелника
ђенералштаба Конрада да га обавести о војном положају. To je учинио
писмом од 19. децембра, при чему сам каже (85, V, стр. 849): «Наша je
ситуација знатно различита него Немачке. Не само да Русија држи окупиран
један сасвим знатан део наше територије... већ смо ми, услед пораза у Србији,
далеко удаљени oд тога дa постигнемо минимум онога што ce у рату против
Русије морало дa избори...»
Генерал Конрад шаље 21. децембра министру спољних послова грофу
Берхтолду опширан извештај, у коме ce јада на «неуспехе у Србији» стр.
853)! Детаљно потом каже (следећа страна): «Прелазим на Србију: После
успеле офанзиве на Колубари и иза ње, односи су за нас били врло повољни и
војнички и политички. Балканске државе су биле уплашене, Србија je била
пред сломом, Бугарска ближа прикључењу нама него сада, престиж
Монархије био je васпостављен; са неуспехом je све то пошло сместа
изгубљено и преобрати ce у супротно. — У војном погледу су наше трупе
ослабљене у самопоуздању и у стању (броју), надошли су материјални
губици, Босна je отворена српско-црногорском упаду: наша je армија
одбачена на сопствено подручје иза јаких речних линија, што отежава
поновљену офанзиву, коју ипак треба желети чим околности то дозволе...»
Аустроугарски генерал, доцнији фелдмаршал и најпрослављенији војник
цкр. Монархије Боројевић, писао je новембра 1915. године:
«Срби ce боре дo бесвести, они су чудни борци; агресивнији, дивљачнији
и енергичнији oд Руса; имају више иницијативе и самосталности. Они хватају
непријатеља ноктима и зубима».
(Податак je саопштио прота Душан Он Поповић у Гласнику Српске
православне цркве, али ce ja још живо сећам те изјаве Светозара Боројевића
фон Бојна, коју сам са одушевљењем прочитао у аустријским новинама
крајем 1915 године.)
Септембра 1915. године, пред улазак Немачке у рат противу Србије,
генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен саопштио je својим војницима
следеће:
«Ви не полазите ни на италијански ни на руски, ни на француски фронт.
Ви полазите у борбу против jeдног новог непријатеља, опасног, жилавог,
храброг и оштрог.
Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли
слободу и који ce бори и жртвује до последњег.
Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује
досадашње успехе...»
Јован Дучић je у својим «Сабраним делима» (књига VII-IX), Чикаго 1951.
саопштио изјаву једног аустријског принца и генерала (стр. 101): Ерцхерцог
Јосиф oд Хабсбурга, маршал Маџарске, казао je једном приликом Јовану
Дучићу пред мноштвом гостију: «Српска војска je прва и најхрабрија војска у
Европи. Ja то знам из сопственог искуства, јер сам с њом пошао да ратујем на
Дунаву. Господо, рече принц, шта сте ми учинили тога дана: после борбе која
je трајала свега пола сата ви сте уништили моју дивизију. Ja сам од тог
момента постао излишан... Моји батаљони су били потпуно збрисани вашом
ужасном ватром. Верујте дa не претерујем кад кажем дa je српсхи војска прва
нa свету».
Не сме ce мимоићи ни једна посредна изјава немачког цара Вилхелма с
краја рата. To je често спомињани телеграм, упућен бугарској Врховној
команди, као израз свога гнушања према њиховом поступку: «Шесдесет и
две хиљаде српских војника одлучили су рат. Срамота»! (Податак je узет од
пуковника Милана К. Стојановића из «Српске борбе» од 23. децембра 1965.)
Познати наш пријатељ, социјалистички посланик у берлинском Рајхстагу,
доктор Београдског универзитета хонорис кауза, Херман Вендел, пренео je у
збивеној форми мишљења највиших немачких војних кругова о држању Срба
у Првом светском рату. Он je то учинио у својој расправи «Македонија и
мир», Минхен 1919. Тамо je писао на страни 21-22 (87).
«Већ после рђавих искустава Поћорека у српским брдима назвао je
«Данцерски армијски лист» (службени орган пруске војске, Л.M.K.) Србе као
непријатеља, «који по жилавости и непопустљивој енергији jeдвa може дa ce
премаши»; после ратног похода у Србији 1915. говорило je врховно немачко
воћство о «жилавом отпору непријатеља навикнутог на рат, који ce храбро
бори»; цар je у својој честитки фелдмаршалу Макензену говорио о
«непријатељу који ce храбро бори са жилавом упорношћу»; a један извештај
Немачког главног војног стана (Врховне команде) све je то сабрао уједно
овим речима «Kao храбар борац Србин ce морао сматрати (нама)
једнакородним (paвним)».
У једној другој својој књизи, Херман Вендел ce рекапулативно осврће
понова на ова промењена мишљења Немачке врховне команде. Он пише (86):
«1915. не само што ce немачка Врховна команда поклонила пред жилавим
отпором непријатеља привикнутог на рат, који ce храбро бије’ и назвала га
као храброг борца себи равним, него су стотине хиљада Немаца добили сад
могућност да својим очима виде највише клеветани народ и земљу у целом
свету, и они су ce чудили како велика разлика постоји између њихових
претстава потхрањиваним црно-жутим лажима и стварности коja не може да
ce оспори».
Немачки публициста Хенрих Хаузер, који je пре Другог светског рата
обишао «осам балканских држава» казао je у опису тога пута (88, стр. 267) да
je, гледајући марцијалне прилике краљевих гардиста у Београду «сетио ce
речи многог војника (учесника у I светском рату) да je српски војник био
један од најбољих у том рату».
II.
Сад долазе посматрања војних непријатељских стручњака, постериорна
али зато проверена.
Непосредно после Првог светеког рата који су изгубили, Немци су,
својом чувеном методичношћу, почели да га описују, и то са свих страна.
Најтемељнији војни опис у десет великих томова изашао je у редакцији М.
Швартеа (89). Пети том je био посвећен војевању Аустро-Угарском. Њега су
обрадили виши официри аустро-угарске армије.
Први je прилог фелдмаршаллојтнанта (дивизијског ђенерала) Макса Хена
о аустро-угарској војсци уошпте (90). Ha страни 14 стоји: «Убрзо je изгорела
лепа армија у борбено побеснелим данима касног лета и јесени 1914. и
постала охлађена шљака, a тада тек поче тежак рат који je пао био на занат
дана...»
Писац има јамачно у виду и српску и руску војску, које су аустро-угарску
армију учиниле да ce била «истрошила ватром, охладила».
У четвртом прилогу пуковника Роберта витеза Пола описује ce посебно
«Ратни поход 1914. против Србије и Црне Горе» (91). Ha страни 60 стоји:
«Морао je увек изнова да ce избацује из утврђења храбри, жилави
непријатељ». Страна 72: «Срби су бранили храбро сваки корак свога
земљишта» (односи ce на крај 1914.). 9. новембра су Срби «XVI корпусу који
je напредовао, показали моћан отпор и он je омогућио њиховој армији да ce
несметано повуче и осујетио пуно коришћење аустро-угарске победе».
Даље код Дрине: «Поћореков жељени успех да непријатеља погоди
уништењем нападом у виду кљешта није био постигнут. Делом зато што je
српско воћство спречило жељено разбијање оба крила, ослоњено на трупе у
које ce могло поуздати...» Стр. 79, код Колубаре и Љига био je «јак отпор
непријатеља».
Све je ово пуковник Пол написао покушавајући шхак да спасе гдегод je то
било могуће част аустро-угарске армије.
У последњем прилогу je писао потпуковник Глаизе фон Хорстешу
(доцнији генерал-оберст код «владе» «НДХ») (92, стр. 597):
«Слом Бугарске je начинио опасну брешу у одбрандбеном систему
Савезника ка једном преважном месту». Завршава (стр. 606): «Балканска
политика царских сила беше срушена».
Тамо баш где je била српска војска и где je њена улога била меродавна.
У велиом немачком делу «Рат 1914-1918», које je почело излазити за
време самог рата a завршено после рата, у редакцији Дитриха Шефера,
јамачно војног лица, a у коме су сарађивали немачки и аустро-утарски војни
стручњаци, нема нигде у прве две књиге изашле за време рата помена о
поразу у Србији. Тек у трећој књизи, коja ce није односила на војску у борби,
промрмљано je ово (93, III, стр. 51) за «зиму 1914.»:
«Срби ce повукоше на линију Пожаревац-Ваљево-Ужице, седиште владе
je пренесено у Ниш. Али преокрет настаде сасвим ускоро. Развој догађаја...
дозволи Србима да опет пређу у напад и да победе Аустријанце у битци код
Аранђеловца. Већ 15. децембра су морали Аустријанци да испразне српско
земљиште укључивши и Београд услед навале непријатеља који су силовито
гурали напред од Ваљева...»
Ha крају тог трећег (последњег) тома налази ce «Лексиконски део», у
коме под речју Аранђеловац стоји: «Варошица у српском округу Крагујевац,
око 60 км јужно од Београда. У битци код Аранђеловца од 3. до 9. децембра
1914, победиле су 1. и 3. српска армија 5. (под Франком) и 6. (под
Поћореком) аустроугарске армије. Поћорек je био потиснут до иза Ваљева и
натеран, под врло знатним губицима, на повлачеше преко Саве, после чега je
и Франк био побуђен (!) да ce повуче ка Београду и напослетку да сам град
напусти...»
У чланку «Јужнословенска држава» (сидславишес рајх) говори ce о
тежњама Срба, о плими и осеки њиховог национализма према спољним
догађајима итсл. Једна реченица гласи (93, III, стр. 347): «Већ слом
аустријске офанзиве у Србији децембра 1914. шкодио je ствари Аустрије
огромно (страховито, чудовишно: унгехојер)».
Један учесник похода на Србију 1915, несумљиво пруски официр, објавио
je десет година иза тога Похода, као јубиларно сећање, књижицу под
насловом: «Прелаз Дунава и упад у Србију Четвртог резервног корпуса у
јесен 1915». Писац ce зове Фридрих Волтерс; писао je лепо, књижевно, на
основу непосредних осматрања и доцнијег угледа у акта. Има ту доста лепих
појединости, које ми не можемо овде користити. Али нека нам je дозвољено
пренети бар неке његове опсервације општег карактера (94).
Десети одељак књиге носи натпис: «Претставке о непријатељу». Ha две
пуне стране износи како je непријатељ (тј. Србин и српска војска),
претстављан у свим грозотама и у најгорим бојама, и онда каже: «Али не
водећи рачуна о тим опречним претпоставкама, храброст српске војске била
je, према дотадашњим искуствима, ван сваке сумње. Њени војници су
припадали у далеко већем делу сељачком сталежу, беху телесно нарочито
способни за акције, крајње задовољни са малим, према напорима веома
отпорни, мирни и хладнокрвни. Они су у већини већ четири године били у
рату, и у тој дугој и опорој школи добили, су, уз добру обуку и строгу
дисциплину, војничку изврсност, коja je још била потпаљивана фанатичним
одушевљењем за своју земљу и непоколебивом вером у победу њихових
великих савезника...»
Прелазећи на поједине родове војске, писац каже (увек на страни 34):
«Њихова пешадија лако оружана, веома способна за марширање, добро
стрељајућа, беше жилава и издржљива у нападу, иако без полета да
искористи задобијене предносги. Њена главна снага je постојала у
тврдоглавој (упорној) одбрани, коja je активно вођена и умела je да ce ослања
на пољска утврђења брзо и умесно изграђена. За ноћне нападе у већим
формацијама и мање ноћне испаде беху пешадијске трупе нарочито добро
извежбане, a исто тако да ce неприметно удаље од непријатеља. Лака и тешка
артиљерија je важила као одлична трупа, била je добро снабдевена са
модерним топовима и према аустријским извештајима je пуцала веома
прецизно и штедећи употребу муниције. Коњица, напротив, и техничке
трупе, уколико ce нису састојале од француских и руских минера, нису много
значиле. Терен je био врло мали и тиме je знатно олакшавао лако покретање
снага. Српски официри су ce свуда добро показали, иако je њихов сталеж,
после великих губитака у балканским ратовима, био упућен на врло
мешовиту допуну. У дугој школи рата, победама над Турцима, Бугарима и
Аустро-Маџарима, подигнуто je њихово самопоуздање и свест да су они
носиоци велике српске ствари и углавном политички вође своје земље. To je
јако подигло њихову свест о одговорности за судбину војске и њиховој
енергији дало полет и ичдржљивост такође у тешким ситуацијама...»
«О вишем воћству добијен je био утисак да оно, истина, није у стању да
изврши веће офанзивне радње, али у постављању и извршењу дефанзивних
мера и противнапада врло je спретно, са великим разумевањем за
искоришћење утврђених положаја у својој земљи; оно ce одликовало преко
нормалне мере у упорној издржљивости у критичким ситуацијама...»
Аустријски генералмајор Хуго Керхнаве објавио je две-три године иза
Првог светског рата књигу под насловом «Слом аустро-угарске одбранбене
силе у јесен 1918.», a са поднасловом «Претстављено према актима Врховне
команде и осталих званичних извора» (95). У првом, општем делу каже ка
страни 15: «Главни напад антантиних армија код Добропоља, вођен од
српских и француских трупа, био je утлавном управљен против оних
бугарских дивизија које су биле потчињене 11. немачкој армији, a које je
бугарски председник владе Милинов био пре тога посетио.
Ове ce дивизије распршташе ускоро пошто je отворена артиљеријска
паљба антантиних армија и сви покушаји да ce задрже били су узалудни...»
Долази до сепаратног мира (25. септембра), најпре Бугарске, a после и
Турске. Генерал Верхнаве продужује (стр. 16): «.. .Упад у Македонију није
могао више да ce задржи и са приближавањем антантиних снага Дунаву дође
издаја Карољија и отпадништво Маџарске.
Споредно ратиште постаде на тај начин одлучујуће главно ратиште,
догађаји на њему, ма колико релативно били по себи војнички безначајни,
били су довољни да политички у склоп Четворног савеза ударе одлучну
брешу».
19. октобра je писао један од водећих листова Пеште «Аз Ешт» (Вечер) да
маџарски војници има да ce врате кућама. «У време кад je непријатељ
умарширао у Србију, ми немамо ниједног сувишног војника кога би другде
запослили. Ми не можемо да бранимо Украјину, јер морамо бранити сами
себе...» (95, стр. 52).
Писац при крају наводи и пун извештај италијанске Врховне команде о
последњим фазама борбе. Тамо стоји изос. (95, стр. 187): «Средином
септембра започе на Балканском фронту победоносни упад Савезника са
нашом 35. дивизијом, и већ je првих дана имала Врховна команда осећај да je
дефинитивни успех ту. Бугарски фронт je нестао, и велики пролом (бреша)
отвори ce на слабини Монархије...»
Доцент Ратне историје на Универзитету у Бону Паул Кирх казао je у свом
приказу Окупационе управе Србије, још и ово (96):
«Аустријска армија je под генералом Поћореком морала крајем 1914. да
напусти Србију са знатним гобицима и да постави линију Дунав-Сава између
себе и Срба који су своју земљу храбро бранили...»
Један немачки војни стручњак, ђенералштабни потпуковник Oто Ландрид
описао je у серији стручних војних трактата «Крајњу битку у Македонији», и
то по налогу «некадашње врховне команде војске» (сувоземне). Ta ce
расправа мора сматрати за најофицијелније мишљење немачког војног
воћства у Првом светском рату. У њој стоји (60, стр. 32):
«Крајем октобра je непријатељ стајао пред Београдом. Србима пpипадe
награда за њихов трогодишњи јуначки рат, један светао пример и за њихове
непријатеље да je могуће поново уздизање из најнижег пада народу који ce
сам не преда».
Мало пред тим стоји за Аустро-Угарску: «Питање наионалности тражило
je да ce што пре реши, јер je оно паралисало унутрашњу снагу Монархије;
јужнословенско становништво граничних предела поче, под утиском српске
победе, да буде тешко».
III.
Посебно ћемо навести два-три немачка научника која такође
ретроспективно посматрају борбу Срба у I светском рату и њихове подвиге.
Можда су чак и они војни стручњаци, али немамо поузданих доказа о томе.
У једном скорашњем компендију о Југославији, на коме су сарађивали
најбољи немачки стручњаци (97) професор Јохан Албрехт фон Раисвиц са
универзитета Минхен говорио je о политичком развитку Југославије између
два рата, па ce осврнуо и на Први светски рат (98, стр. 69), тамо je казао:
«Могло ce претпоставити да ће Србија убрзо бити окупирана од АустроУгарске, чак и ако ce локални конфликт развије за неколико дана у светски
рат. Али, прво je један такав покушај у августу одбивен. Други упад у
септембру застаде, у децембру достаже чак Београд али ce заврши са тешким
поpазом Аустро-Угарске, чије трупе су морале крајем године да ce опет
повуку иза Дунава, Саве и Дрине. Пола милиона (војника) je било
употребљено против Србије, више oд половине тога броја je пропало
(273.804). Ово пола милиона je недостајало на источном фронту, несрећни
старт ратног воћства у потцењивању српског отпора, један моћни пораст
престижа Србије...»
Даље говори писац о Солунском фронту где ce «сакупило 114 хиљада
српских војника; они су у пуном лету образовали две дивизије» (свакако
1916, Л.M.K). «Те су српске трупе биле које су 30. септембра 1916. јуришем
освојиле веома јако утврђено упориште и тиме припремиле земљиште за...
прву борбу пред Битољем у којој су сам Битољ и један крајичак српског
земљишта били ослободили, доцнији символ одлучних српских жртава за
ослобођење свих јужних Словена...»
Пренећемо мишљење и једног другог Немца, једног цивилног лица и
научника, али, врло вероватно, учесника у Походу на Србију 1915. У сваком
случају он пише са ванредним познавањем ствари.
Писац je Франц Тирфелдер, секретар «Академије за научно испитивање и
старање о Немству», у исто време уредник часописа те Академије која je
постојала између два рата. Ово je писао и објавио за време Хитлерове
владавине, чиме његове изјаве добивају појачан значај. Наслов студије гласи
«Немци и Словени»; ту ce излажу односи ових великих племена у
прошлости. Писац долази и до, тада јединог, Великог рата, где су ce сукобиле
војске немачке и словенске. Писац дословно каже (99):
«Ha Истоку и Југоистоку (за разлику од Западног фронта, Л. М.К.),
немачки војник није само патио већ и учио. Са чуђењем je установио како
баш може лако да ce приближи свом словенском непријатељу који je често
разумевао његов језик, који je био добар, чак и одличан борац на фронту и
такав војник из кога je оно људско (хумано) cвe више и више избијало. Ja сам
срећан што смем peћи да je у овом погледу од свих словенских племена
српско племе задобило високо поштовање Немаца на безуслован начин.
Много пута су ми учесници у тамошњем рату саопштили колико су их
дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према
победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање.
Њихов патриотизам, њихово херојско држање ми смо већ и за време самог
рата са уживањем пратили: у сваком случају, за време целог рата није
извршено никакво повлачење војске које би показало тако мало карактер
пораза као што je био марш српске војске на Јадран; у том потресном
догађају осећа ce хероизам старине, и ми смо тада помишљали на повлачење
Гота после битке код Везува.
Да ли je овај догађај већ нашао своје песнике код тако обдарених његових
брдских племена, ja то не знам...»
Ту треба придодати и аустро-угарске «цивилисте», који су ce такође, и то
у првим редовима, налазили с оне стране фронта. Први je иначе био Маџар,
други Хрват.
Гроф Андраши Ђула, последњи аустро-угарски министар спољних
послова (од неколико дана) говори у својим доцнијим мемоарима и о
Поћорековој офанзиви (101, стр. 215). Истиче његове грешке више него
српске успехе, па ипак завршава: «Овим поступцима задоби мала Србија
велику победу над својим моћним суседом».
Последњи аустро-угарски посланик у Берну, Хрват барон Мусулин, који
je био редактор ултиматума Србији из 1914., пише (104) како су у Берну «као
што je сасвим разумљиво, осећали симпатије за неупоредиви херојски отпор
Српског народа..(у I рату). Сам барон Мусулин признаје да je тај отпор био
«неупоредиво јуначки» (стр. 12).
Мусулин je био последњи аустро-угарски посланик у Берну, па зато
износи расположење «Берна» одн. Швајцарске. Ha књизи нема његовог
крштеног имена; и он, као и многи виши официри, наводи само презиме.
Има још кукњаве и у цивилних водећих личности Аустро-угарске
монархије, у којима ce не скрива признање ваљаности српске војске.
Тако сам француски професор и публициста Ернест Дени саопштава да je
после битке на Колубари (62) аустријски министар унутрашњих послова
Хајнолд изјавио у самом Министарском савету: «То je највећа несрећа коју је
икад Монархија претрпела; то није само војнички пораз, то je у исто време
политички пораз Аустрије».
Бивши аустро-угарски посланик на Српском двору (a раније на другим
европским дворовима) барон Владимир Гизл фон Гизлинген, који je предао
онај ултиматум Српској влади после Сарајевског атентата, писао у својим
Мемоарима издатим 1927. (69) и ово:
«Мали, храбри народ je после доказао своју ударну снагу, a његове
политичке тежње, које су ишле за тим да задобије своје сународнике у
граничним земљама, угрожаваху царство (аустро-угарско) до сржи».
IV.
Опет ћемо ce обратити савременицима, чак у извесном смислу
посматрачима тога рата, али у штампи ефемерној, једнодневној. Ипак таквој
штампи која ce највише читала и на којој je формирано јавно мишљење. Ови
су скоро ови подаци посредно пренети.
У Гласнику Српске православне цркве je објавио прота Душан Он.
Поповић многа веома интересантна мишљења странаца о Србима, специјално
о српској храбрости показаној у балканским ратовима и Првом светском
рату. Нажалост, то није рађено «са научним апаратом», нити су у оригиналу
означени извори из којих je грађу црпео. Очигледно je она из друге руке, но
опет изгледа сасвим аутентична, па ће ce зато један део ње овде пренети. To
je тим пре дозвољено, што су означени датуми листова, које je лако
верификовати. Ништа теже него пронаћи неки податак у старим листовима;
ништа лакше него га верифицирати ако су листови прецизно означени. To je
довољан разлог да ce сви ови дивни написи пренесу. Овде, у овом одељку,
само гласови немачке журналистике (у коју спада и аустријска на немачком
језику). Ти написи, осим последња два, налазе ce у студији: Душан Он.
Поповић, протојереј: Мишљење странаца о нама. «Гласник, службени лист
Српске православне цркве». Број од фебруара 1964.
«Моргенпост» je 1915. године писао: «Одважност Срба превазилази сваку
меру. Јуначка борба Срба поражава. Срби су у борби са бајонетом
непобедиви».
«Дер Таг», 21. новембра 1915. године, о борбама код Мале Крсне, пише:
«Срби су ce борили, као и свуда, дo последњег минута, па и рукама, чега
нема на другим фронтовима ван Србије».
Берлински «Локаланцајгер» исте године пише: «Срби су ce показали као
народ јунака, које треба сажаљевати; они су страдали као руско оруђе».
«Ноје фраје Пресе» je 1915. године писала: «Остаће загонетка како су
остаци српске војске, који су ce спасли испред Макензена, могли икада
доцније постати опет способни за борбу. Тиме je дат доказ, дa српски војник
спада у најжилавије ратнике, које je видео светски пожар».
«Теглихе Рундшау» од 6. децембра 1917. године, пише:
«Војска мале Краљевине Србије представљала je у почетку paтa нешто
најболе штo je икада jeдна мала и културно у многоме назадна држава
створила на војничком пољу. Одлично организована, сјајно и најмодерније
наоружана, озбиљно и темељно обучена, са великим и скорашњим ратним
искуством, једноставна и одушевљена за народну идеју Велике Србије;
храбра дo пожртвовања и пуна поуздања у победу, таква je српска убојна
сила ушла у рат. Oна ce борила са беспримерним пожртвовањем и силном
упорношћу, па чак и при пропадању окитила славом своје заставе. Српски
војник je био достојаи противник и српска ce војска у повољним приликама
могла више пyта показати и надмоћна. Правичност, чак и према иначе
мрском непријатељу, захтева да ce то призна јавно и утврди».
Дописник «Франкфуртер цајтунга» Кестер издао je за време Првог рата
1916, у Минхену књигу под насловом «Са Бугарима. Ратни извештаји из
Србије и Македоније», у којој, између осталог, стоји о окупираној Србији:
«Чудновато je то са овом земљом. Oд генерала дo коморџије (немачког) —
cвe je изненађено. Ова земља «вашљиваца» je богата стоком и плодном
земљом. Села чине утисак уређености; наилази ce на школе такве величине
каква ce не може увек наћи у Западној Европи. Али оно што највише
изненађује, то су људи! Предусретљиви, пријазни, готови на сваку помоћ која
може да ce очекује, али уздржљиви и хладни ако национални такт то захтева»
(100).
Немац Карло Новак, у чланку «Психологија повлачења» у «Келнише
Цајтунгу», 1918. године писао je: «Мало војника тукло ce онако, како ce
тукао српски војник. Он je умирао тамо где му je наређено да ce држи».
V.
После онога што су рекли тадашњи непријатељи Србије о њеном држању
у I светском рату, навешћемо сад неутралце, да тек после пређемо на
савезнике. Међу неутралцима у првом реду «класичне неутралце»
Швајцарце.
Швајцарски пуковник Секретан (тако ce и потписује не наводећи крштено
име) био je за време I светског рата војни дописник Газет д Лозан. Своје
чланке за прве три године рата je прикупио и издао. Ту има свега један
чланак посвећен Србији, и то из доба њене «калварије». Он носи наслов «У
Србији» и има датум 24. новембра 1915. Његови делови гласе:
«Заштићена својим планинама, борећи ce на свим брдима и свим
долинама којима приступа непријатељ који je гони, српска војска држи сад
фронт Митровица-Приштина и Косово које са југа затвара кланац Качаника.
Она трпи нападе трију војски: Аустро-Маџари, Немци и Бугари су ce
острвили на њу. Она одолева. Нико joj не долази у помоћ. Она ce опире иако
сама. Mи je сматрамо дивном, достојном сваког поштовања...
Заиста je штета да наш ђенералштаб није у своје време тражио од српске
Врховне команде да неколико швајцарских официра присуствују овом лепом
отпору; они би видели како ce мала војска бори у планинама против
непријатеља бројно три пута јачег. Они би научили како ce умире кад ce нe
може победити. Они би добили лекцију хероизма ових наоружаних сељака,
целог овог нapoдa који смрт претпоставља бешчашћу.
Слава српској војсци. Све наше симпатије, ово наше поклоњење пуно
поштовања она je задобила. Мала војска белгијска, мала војска српска! То je
освежење видети их како високо држе главу према моћним завојевачима и
како супротстављају тешким хаубицама царева своју вољу да живе независни
и слободни. Јуначки наpoди!...»
Писац замера Савезницима што нису пружили никакву помоћ Србији и
њеној војсци, нарочито Грцима за чије држање каже: «То није више питање
хероизма, већ рачуна».
Швајцарски (женевски) политичар (члан Парламента и судски пуковник)
Албер Монуар, издао je 1929. једну огромну књигу «Сећања и утисци о
Европском рату» (103). To су његове брижљиве белешке и запажања у току
самог рата, које je после прикупио, прерадио и повезао. Јасно je да ce Србија
и њени подвизи ту више пута спомињу. Из овлаш читане књиге ево неколико
података.
Тако на страни 195, под датумом 14. децембра 1914., пише Монуар:
«Срби које су пре мало дана сматрали готове да ce предаду, брзо
подвостручише енергију и храброст, избацише Аустријанце са положаја тек
освојених, заробивши много људи и запленивши много топова, децимирајући
више њихових армијских корпуса и баш данас улазећи у Београд, свој главни
град...»
У тешким данима јесени 1915. пише пуковник Монуар (103, стр. 438) 13.
октобра: «Србија није још згњечена. Њој су упућене све лепе жеље малих
народа, као што je Швајцарска, које осећају сву неправду и грозоте чија je
она жртва, у исто време храброст коју доказује».
26. октобра пише пук. Монуар: «Срби су стешњени изблиза од АустроНемаца с једне стране, од Бугара с друге. Ван сумње, ови Срби ce херојски
бране, они чине да скупо дође непријатељима освајање њихове територије...»
Забелешка под бројем 129, има наслов «Агонија Србије». Она je једна од
најдужих. Ту он пребацује Савезницима што Србији нису указали помоћ.
Завршава овако:
«Што ce тиче нас Швајцараца, ми смо сад баш прославили 600
годишњицу битке код Моргартена, која пружа аналогију, са извесне стране,
биткама које води Србија да одбрани своју независност. Сличност ових
подвига може само да повећа симпатију коју je Швајцарска дужна да докаже
малим народима, као што су Белгија и Србија, збрисане моћним царствима. A
како неће бол и жал у овом херојском отпору...»
16. јануара 1916. спомиње национални саветник (народни посланик)
Монуар «храбру малу војску Црне Горе, у јачини од неколико десетина
хиљада људи, која je бранила стопу по стопу својих брда против страшне
армије непријатеља од 15 до 17 дивизија...»
6. децембра 1916. пише швајцарски народни посланик Мануар: «Крајем
новембра стиже једна нова вест да обрадује Савезнике: Источној армији je
пошло за руком да, после многих напора, уђе у Битољ 19. ујутро (истог дана
кад су тај град освојили Срби 1912.)... (Говори о борбама и победама
француско-српских одреда у области Черне и количини заплењеног
материјала у заробљених непријатеља, пошто су они били тако утврдили
положаје да ce «морало питати да ли ће ce икад стићи мети»), «Радост Срба je
била утолико већа што су напослетку видели у ослобођењу једног града који
би могао постати њихова привремена престоница залогу васкрснућа њихове
отаџбине».
Ha страни 864. износи Албер Монуар губитке Савезника пpeма процени
агенције «Волф». Тамо стоји: «Србија je платила учешће у рату са губитком
готово целог свог одраслог мушког становништва ».
Под 28. новембра 1918. пише Монуар: «А ево да слом почиње са
отпадништвом Бугарске... 26. су британске трупе заузеле бугарски град
Струмицу: Срби нападају према Велесу и напредују према Скопљу...»
Страна 881: «Потпун пораз аустро-немачки у Старој Србији доприноси да
изазове жељу за што бржим миром...»
Страна 884: «Истог дана када je скоро цела Србија ослобођена и кад je
Београд заузет, примирје je потписано између Италије и Аустрије...»
Пред ове две швајцарске оцене добивене такорећи на текућим изворима,
сад једна ретроспективна изречена ту скоро, пре годину дана, али зато оцена
учесника која базира на непосредном извору иако давном.
Водећи лист Швајцараца француског језика Трибун д Женев донео je у
додатку «Трибин-магацин» опис српског повлачења 1915. из пера још
преживелог саучесника тог повлачења, угледног швајцарског публицисте
Пол ди Бошеа. Ту стоји изос. (105):
«Судбина je хтела да будем једини странац који je све то преживео и да
боље одам признање неукротивој храбрости, патриотизму и прадедовским
врлинама једне мале нације, која je претпоставила капитулацији пред
непријатељем да види целу своју војску, a то ће рећи све своје способне људе
да иду путем изгнанства да би ce спремили за час ослобођења Отаџбине.
Срби су били ти који су, на страни Антанте, однели први велику победу у
децембру 1914., уништивши аустро-угарску армију ђенерала Поћорека...»
Неће ваљда бити сувишно ни да ce наведу две реченице познатог
швајцарског историчара Едуарда Фуетера професора у Цириху, који у овојој
«Историји за последњих 100 година» пишe ово у одељку о I светском рату
(122, стр. 587): «Док Аустријанци нису успели били дa ce одбране oд Срба,
него су у три маха из земље истеривани, успело je било Немцима да навалу
Руca победоносно одбију...» Страна 600: «Аустријанци ce до сада (јесен
1915.) нису показали способним да бар донекле изађу на крај ca Србима».
VI.
После непријатеља и неутралаца долазе на ред и савезници Срба. Они су
свакако били још обилатији у признањима и похвалама Срба. Али смо ту
мали део материјала сакупили. Ипак има репрезентативног. Најпре оног од
војних старешина Француске, којој посвећујемо овај одељак. Пре свих
осталих, француског генералисима маршала Жофра.
После рата професор на Вишој ратној школи у Паризу, француски
пуковник Демаз објавио je књигу «Српске победе 1914. године», за коју je
предговор написао познати француски маршал Жофр, који поред осталога
каже:
«Осветљавајући вешто вођење ових операција, ово дело отвориће нам
ново поље за плодна размишљања. Деликатни маневри на Церу и Колубари,
вођени ca сигурним просуђивањем, ca слободом духа и снагом која испољава
мајсторство српског командовања, заслужују да заузму сјајно место у нашим
стратешким студијама...»
Француски генерал Сарај, који je неко време командовао армијама
Савезника на Солунском фронту издао je 1920. књигу под насловом «Moje
командовање на Истоку». Ja књигу нисам имао, већ само извод у торонтском
«Братству» (број 137-138) с краја 1966. Ту нема тачног цитата дела, нема чак
ни потписа лица који врши ексцерпт. У једном часопису то не би смело да
недостаје, нарочито код оваквих приказа где писац прима на себе
одговорност за тачан навод и превод. Уредништво листа мисли сасвим
друкчије, па je ту недавно, на моје питање ко je приказивач француског писца
Шомет де Фосе, одговорило да je то тајна!
Ипак ћемо неке реченице из тог написа пренети. Сарај описује освајање
Битоља крајем 1916. после заузећа Кајмакчалана. У својој општој наредби
савезничким армијама 19. Новембра 1916. генерал Сарај каже Србима:
«Срби, ви сте први отворили пут, ви сте први најзад видели своје
непријатеље у бекству и ваши продужени напори су дозволили заузеће
Битоља...»
У књизи пише ђенерал Сарај: «Заузеће Битоља била je несумњива победа,
и од времена оног што je названо битком на Марни ниједан стварни успех
није забележен од стране наших армија».
Цитираћемо овде маршала француског a српског војводу Фрашеа
д’Eпepea, под чијом су командом Срби ослободили 1918. целокупно Српство.
Ha жалост, ja његове изјаве нисам нашао у оригиналу, већ их преносим из
једног написа Љубе Марковића-Грљанца у чикашкој «Слободи» од 10.
новембра 1958. под насловом «Прослава пробоја Солунског фронта у
Чикагу». Тамо стоји:
«У предговору књиге Витези слободе, маршал Франше д’Епере написао
je и ово: ,Ко су ти јунаци који могу дa ce подиче дa су заслужили једно oд
највећих одликовања у свету? To су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на
муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју
расу, и господари својих њива. Окупљени око свога краља и своје заставе за
слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су ce у војнике
најхрабрије, најистрајније, најбоље oд свих’».
Кад смо већ код маршала и војводе Франше д’Епереа, нека нам je
слободно пренети неколихо навода из монографије о том великом
француском војнику, који je у пуном пијетету налисао генерал Азан (књига
наведена у литератури под (106) ми je ставио на расположење пуковник г. Ст.
Т. Миленковић и ja му усрдно захваљујем.
Ha страни 194 те књиге, која описује догађаје из средине септембра 1918.
стоји: «Српска војска војводе Мишића чека, ca узбуђењем и ватром у срцу,
тренутак да кидише, да би понова заузела своју земљу и повратила
напуштена огњишта... Доцније, ноћу, сва Мишићева војска наваљује ca
неописивим заносом према рођеној земљи...»
«Главни напад напредује идућих дана. Српски војници, који собом нису
носили храну, већ само муницију, овуда пролазе и појединачно (изолирано)
туку бугарска и немачка појачања коja стижу убрзаним маршевима. Заузеће
Градског пресеца на две стране групу армија Шолца, одвајајући XI немачку
армију од I бугарске армије...»
Ha страни 221 даје писац «један брз преглед војних збивања месеца
октобра на српском фронту, који дозвољава да ce положи рачун о ваљаности
шефа и војника», и онда наставља:
«Ослобођење Србије и поход на Аустро-Угарску поверени су групи
армија, која ce састоји из I и II српске армије под командом генерала Мишића
и Источне француске армије под командом Анриа.
Српска војска, чији су људи наелектрисани доласком у своју домовину,
општа je претходница савезничких армија према северу...»
Француски пуковник Ф. Феилер дао je у неколико дела опис борба
Србије. У једном описује борбе 1914. и 1915. (107). Описи су сасвим детаљни
и чисто војне природе; општих констатација има веома мало. Па ипак ћемо
неколико њих да извучемо.
Ha страни 126 (књига je великог, кварт формата) каже за битку код
Рудника: «Види ce да дејствује једна војска солидно вођена од њених
старешина, где свак, свестан алтернативе победа или смрт, баца одлучно
своје последње карте да би добили партију».
Ha страни 98 описује пуковник јесен 1915. и крај борбе (23. новембра):
«Овог дана, српска војска je била у последњим данима свога отпора. Она je
исцрпла ударну снагу свога хероизма мада je није била испила до дна».
Сасвим на крају књиге пуковник Феилер расправља питање благовремене
помоћи Савезника Србији, која je, као што ce зна, сасвим изостала. Он
закључује (последња реченица у књизи): «Било што било у тој контраверзи,
једна ствар остаје, вансумње, непрепорна, пуна највеће поуке: сјајан
(величанствен, мањифик) пример жилавости (отпорности) и родољубља
(патриотизма) које су показали и војска и народ српски».
Ha страни 38 дотиче ce и црногорских операција према Фочи и
Вишеграду и каже да би оне изложиле аустро-угарску војску великој
опасности «кад би, код Црногораца, тактична дисциплина била на висини
(њихове) храбрости». Он храброст (кураж) Црногораца узима чак као мерило
других вредности, као ствар ноторну коју не треба ни истицати.
У часопису «Братство» број 134 за август 1966. пренета су запажања
команданта француске флоте на Јадрану адмирала Лаказа о Србима
измученим бекством преко Арбаније које je помогао спасити. Он ту каже:
«Србија ce ставила међу највеће нације, и за мене je част у моме животу
морнара да сам могао да прикушш на обалама Јадрана ту дивну војску за коју
je непријатељ веровао да je уништио за увек, и да сам joj тако могао да
помогнем да ce реорганизује ca каквом изненађујућом брзином да би je довео
на Солунски фронт где je она славно допринела да ce рат заврши».
«То je сама Душа српског народа која ce манифестовала у вољи да не
ишчезне, заслужујући тако велику славу дa баш она зада одлучни ударац
источном бастиону непријатељских армија и дa тиме повуче рушење целе
зграде».
Павле Маринковић, тадашњи посланик Србије у Румунији, објавио je
чланак у «Словенском југу» (број 15 из 1917.) о одјеку добровољачких борби
на Добруџи. Маринковић пише:
«Војвода oд Линиа (Дик ди Лијне), једно од највећих и најславнијих
француских имена, био je француски официр при штабу руске армије, сведок
јунаштва наше дивизије у Добруџи и у највећем ентузијазму говори о нашим
официрима и војницима. Маркиз де Флер (Роберт дe ла Флер, књижевник,
аутор .Зеленог фрака’ и других драмских дела, учествовао и у каснијим
борбама на Солунском фронту), директор чувеног париског листа ,Фигаро’,
био je такође тада у Добруџи као француски резервни официр и писао са
највећом похвалом о херојству наше дивизије. Он ми jeдном приликом рече
дa oд нашег војника нема бољега. Кад на то ја, из скромности, одговорих са
извесном резервом, он узвикну: ,Не, не, знам ја шта Ви хоћете да кажете, и
кога прво да метнете. Али, ja Вам кажем, ja који сам видeo другe дa oд Вашег
бољег нема’».
Бивши борац са Солунског фронта, паришки професор и књижевник Луј
Kopдиje, одржао je, поводом 50-годишњице Првог светског рата, предавање
5. марта 1966. у коме je величао српску војску. Из тог великог предавања
(108) преносимо само ове ставове:
«Јер, није било нити ће постојати и дандани јаче узбуђење за једног
старог суборца са Солунског фронта него оно о сећању на храбру Србију
када нам je било двадесет година, а и учешће у прослави педесетогодишњице
њене бесмртне епопеје у зиму 1915-1916. Јер су Срби, са својим младим и
витешким господаром Александром, чинили част Источној војсци. Стари
борци, искључиво они са француског војишта, нису могли тада тачно да
схвате шта су остварили ти људи, ни углед и дивљење, које смо за њих гајили
ми, који смо их гледали како ce боре и који смо били сведоци њихове дуге
патње као изгнаника и њиховог чудесног васкрснућа. Сматрам за изванредну
част, која ми ce била указала, да ово исто изјавим и као сведок приликом
суђења усташима, злогласног завршетка бестидног атентата у Марсељу. Том
приликом, сви они стари борци ca Битоља, ca Црног Врха, ca Доброг Поља
говорили су кроз моја уста.
Међутим, какво je било оскудно, почетком Првог светског рата, наше:
опште познавање тога малог народа храбрих војника. Ово изгледа смешно и
више но неупутно када ce уочи промена тона, који je употребљен годину дана
доцније, у дневној Кајзеровој наредби својим војницима, који су били
одређени за војишта на Сави и Дунаву: «Јунаци! Шаљем вас у нови рат
противу једног маленог али веома храброг народа. To су Срби, који су за
време три недавна и врло тешка окршаја ca Турском, Бугарском и Аустроугарском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним
војничким способностима и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу,
уписали токoм четири године само ненадмашне и славне победе».
Да, рат 1914, одмах у почетку открио je свету храброст тих Срба, које су
прилично рђаво познавали чак и они, који су били одређени да ce заједно ca
њима боре за општу победу.. »
Писац детаљно описује победе Срба 1914, њихово повлачење 1915,
крајње победе 1918. итд. Свуда Србе назива јунацима и херојима!
VII.
Поред француских војних стручњака и француски политичари,
државници и вођи нације изражавали су ce ca највећим одушевљењем о
Србима, a тако исто и научници.
Тако напр. Пол Дешанел, од кога су забележене следеће изјаве о Србима.
Ова прва изјава je у књизи «Србија и Југословени» од Милана Ђорђевића,
коме су стављене биле на расположење све званичне подлоге. Тамо стоји:
Пол Дешанел отварајући свечану седницу француског Парламента прве
речи je упутио Србији: «После Бугарске Турска. После Турске Аустрија.
Срби су у Београду. Цела Француска je ca њима. Mи ce поносимо што смо
били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства!»
Други податак je саопштио новинар Љуба Марковић-Грљанац у чикашкој
«Слободи» од 14. септембра 1955. Он je овим речима, као председник
Француског парламента, поздравио Србе: «Поздрављам ca узбуђењем велики
народ и великога владара, чија ће имена остати у историји човечанства
синонили хероизма и части».
Још један податак из књиге Милана П. Ђорђевића:
Министар спољних послова Пишон, после бурне овације Србији поновио
je речи Франше д’Епереа: «Армија српска учествовала je у свима биткама,
маршовала je без одмора, без заустављања, увек у тесном контакту ca
непријатељем којега je држала за гушу, врло често без хране, непознавајући
ни умора ни глади, гоњена увек напред вољом да победи пошто пото» (стр.
189).
Ми ћемо поново да цитирамо историчара Ернеста Дениа, који je славио и
српске подвиге у Светском рату, и то у више дела. Овде ће ce навести његове
изјаве у два главна дела о нама. Прво у раније цитираном «Велика Србија»
(62).
Ha страни 234-235 пише Дени: «Нема у рату ништа лепше — како je казао
Босије — него сагласност међу старешинама и једнодушност целе државе.
Ова једнодушност ове државе, та истоветност посебних воља које ce губе у
неукротивој одлуци да ce победи, у том споју свих душа, које постају
једнодушни дах Отаџбине, ми смо имали, бар у августу последње године
(1914, Л.M.K.) доказ њихове несавладљиве снаге, и она je надокнадила
огромну надмоћност непријатељских припрема. Она није била ништа мања у
Србији oд 1912. дo 1914.».
Под Босиеом писац je јамачно мислио на француског филозофа и
политичара Жак Бени Босиеа који je живео у XVII веку (од 1627-1704.). По
занимању je био католички прелат (епископ).
У истом делу на страни 298, писац говори о стању у Србији 1915, и каже:
«Ретки и смели путници који су обишли Србију последњих месеци
фрапирани су ведром енергијом којом су становници подносили патње које
су биле такве природе, дa су изгледале неподношљиве за људске снаге».
У овом другом делу Дени je казао ово о српским победама над
Аустријанцима 1914. (Од Вардара до Соче, 109, стр. 56 и 68):
«Без отпора српског 1914. и победе на Руднику, аустроугарске снаге би
пре стигле у Солун него би Енглеска успела да организује своју војску, и
њихово претицање повукло би собом најтеже опасности за Египат и Суец.
Према томе, улога cpпскиx пукова, једнако морална као и материјална, била
je одлучна за битку на Балкану...»
Исти професор Ернст Дени казао je у свом предавању «Србија која
тријумфује» одржаном у великом амфитеатру Сорбоне 25. марта 1915. о
Србији и Србима, између осталог, ово (109, стр. 18):
«У овој ствари je природно, праведно, потребно да наша мисао резервише
једно место, поред наших војника, пријатељима који с нама војују, и да она
полети према оном младом народу који je као што je Давид надвладао
Голијата, имао срећу и славу дa зада Аустрији смртан ударац, — ударац oд
кога ce неће више опоравити.
Ви ce сећате једне дивне скулптуре Роденове ,Божја рука’ — једна
огромна рука која меси масу из које ce рађа свет. — Србија je један од пет
прстију ове божанске руке која обликује будућност».
Француски историчар Рене Ристелхибер, у свом приказу Историје
балканских народа, 15 издање (!) пише о почетку Првог светског рата (l23,
стр. 300): «Више него материјалне снаге, Србија супротстави своме
непријатељу, сасвим поуздано, хероизам једне мале нације целе
припремљене против вечног непријатеља, вољу старог владара одлучног да
води до крајњег циља борбу без милосрђа, и војне таленте официра испуњене
искуством два победоносна рата... Аустро-угарски ђенералштаб je био
претерано потценио ваљаност непријатеља... Галванизиране краљем
Петром... његове трупе, занете неодољивим еланом, разбише Аустријанце на
подножју рудничког масива и потпуно га уништише. 60 хиљада лица
изгубљено у редовима непријатеља, више од 40 хиљада заробљеника и
стотина топова, то беше биланс победе. Херојска српска војска беше славом
овенчана... Бес царевине која je била уобразила даће малој Србији нашкодити
брзом казном морала je бити окрутно ублажена...»
Ha страни 321 говори писац о пробоју Солунског фронта, о офанзиви која
je за 12 дана «постигла свој циљ, тражење примирје од стране Бугара. To je
било прво примирје у циљу завршења конфликта...» «Победоносно
напредовање Источне војске дозволило je српским трупама да 1. новембра
уђу у Београд, три године окупиран од стране непријатеља, триумф који ниje
био друго него праведна надокнада за претрпљене патње подношене ca
толико издржљивости и храбрости...»
Сад je на реду трећи Француз који je ca заносом пиcao о Србима, и то
веома много. To je Едуард Шире. Он ce означује као књижевник (ом де летр)!
Рођен у Штрасбургу 1842, још 1924. био je жив. Годину смрти не знамо.
У току Првог светског рата (1917.) објавио je француски публициста
Едуард Шире једну студију о Српској епопеји (111), у којој je, између
осталог, казао:
Страна 256: «Не може ce ништа друго него дивити ce храбрости ca којом
je овај народ реаговао против своје судбине и завршио триумфујући
енергијом своје воље и снагом успомене».
Ha претходној страни каже Шире: «Својим хероизмом у последњем рату,
својим чудним одржањем дате речи, својим узвишеним мучеништвом, који je
потврдио њену неразрушиву моралну снагу и своју скору ренесансу, Србија
je скоком ушла у први ранг солидарности народа који ce боре против
тевтонске хегемоније a за слободу света. Племенитошћу свога држања и
стојичком храброшћу у патњи, oпа привлачи, као и Белгија, општу симпатију
и дивљење. Отуда, човек ce пита каквим je чудом унутрашњег живота ова
нација, увек гоњена и тлачена од својих суседа, умела да одржи интегритет
своје савести и да проследи свој идеал упркос противних околности. To je
један проблем народне психологије јединственог карактера. Уосталом велики
генији су образовали нације за њихове специјалне мисије, ca
најразноврснијим етничким елементима. Ми овде видимо како потсвесно
народна душа следује без увијања свом идеалу ca етничким елементима
хомогеним и да натерује целу нацију, као своје хероје, да то реалише...»
Ha страни 852 и даље, каже Шире: «Улазак Србије у Светски рат под
муњевитим ударом рата од 1914. обележава последњу фазу њеног народног
развоја, главну фазу у исто време трагичну и узвишену и која ће несумњиво
бити најплоднија од свих других за будућност, упркос свих несрећа које je
проузроковала овој нацији херојскoj и верној. Први претекст (изговор
непријатеља) и прво увлачење у велики рат Србија дели ca Белгијом част да
je прва нападнута од два отимачка царства. Тим самим она je ушла одједном
у први ранг новог савеза слободних држава Европе који je спонтано настао;
државе које ce боре заједно за правду и за права свих других. Тако ce њена
национална савест проширила у европску савест. Њене пароле су биле;
хероизам дo мучеништва и верност дате речи. Слави овога народног устанка
извршеног у XIX веку, она je морала у XX веку додати светлу круну чисте
хуманости, али — авај! уз цену каквих патњи! Цео свет зна ca каквом je
величанственом енергијом она издржала два прва удара Аустрије све до
чудне победе на Колубари; како je после бугарска издаја изложи гнусној
освети Аустро-Немаца све до грозног ексодуза (повлачења) целог народа
преко снегова Арбаније; како je напослетку неукротива храброст овог
избеглог нapoдa, уз помоћ савезника, a нарочито Француза, извела поновно
оживљење његове војске, улазак у заједничку борбу и почетак ослобођења
заузећем Битоља...»
Страна 851: «Нове борбе, искушења страшнија од других очекиваху још
овај ваљани народ...»
Остајући и даље код француских писаца, прелазимо на још једног о коме
нисмо могли да нађемо никакве податке, па чак ни крштено име (јер га сам
није навео). Поред свега тога ради ce о једном француском нотабилитету
(племићу) изванредне писмености.
Још за време Првог светског рата, марта 1918, писао je француски барон
Бејан (112, стр. 281 и 285):
«Ево једног малог нapoдa који je велика нација, гледајући само његове
херојске особине и његову снажну индивидуалност, не водећи рачуна о броју
његовог становништва и пространству његове територије...
Да ли има ичег мучнијег и трагичнијег од историје овог ваљаног народа,
коме судбина хоће канда да одбије слободу, тако потребну његовом
постојању као ваздух његовим брдима? Овом народу два пута угушеном
услед инвазија муслиманских или хришћанских a који неће да умре? После
много напора, он ce ослободио једног четворовековног ропства,
најсрамотнијег, због чега je тадашња Европа имала да црвени».
Професор Жак Ансел у свом познатом Историјском приручнику
Источног питања (113) говори такође и о српским борбама кроз векове.
Говори специјално о «бежанији» крајем 1915. (тако je српски назив поред
интернационалног израза ексодус) војске од 400 хиљада људи, међу којима
20 хиљада дечака од 16-17 година. Сви «беже од нападача мучитеља» (стр.
274)... «Они су више него месец дана стално ишли, готово без одеће, без
обуће: ,пуни гамади, ca хиљадама вашију... ноге смрзнуте, крваве и рањене...
заогрнути крпама од врећа..како каже један сведок очигледац, холандски
лекар ван Тиенховен (114). Једва je више од 150 хиљада Срба, једва 50
хиљада пушака допрло до Медове (24. новембра до 27. децембра)...»
Француски публицист Жан Дорни писао je 1918. о тек преминулом
сриском песнику Милутину Бојићу у најпризнатијој француској ревији и том
приликом казао о Србима ово (110, стр. 409):
«Љубав за правду која живи у нашим латинским душама била je
индигнирана видевши како једна брутална сила притискује малу област
славну у историји. Њен упоран сан о слободи ми смо имали прилику да
упознамо; толико јунаштво које ce одржало услед толиких несрећа, толико
поносне беде и несаломљиве вере одржане у току векова непрестаног јарма,
нама je изгледало да заслужује остварење народног јединства тако јуначки
жељеног...»
Страна 413: «И данас, као и тада, да ли Срби пустише да њихове тековине
падну у руке нецивилизованих варвара? Земља сасвим мала засад, a тиме и
држава, као отаџбина, да ли ће она бити изручена? Не! Србија оружа своје
срце и своју мишицу за победу. Њени ваљани људи излазе из својих
боравишта, напуштају презрени одмор, градови су опустели. Душе уздигнуте
лепотом ce испуњују, чиста чела ce осветљавају благодарношћу. И гле!
рођено небо ce шири као чврста заштита над српском нацијом; .. .хармоније
река, брда, поља прате цео народ који стреми својој судбини, бацајући ce у
наручја смрти не окрећући ниједан поглед уназад...»
Францускиња Мадлен де Беноа-Сигоаје издала je у Паризу за време
Првог еветског рата књигу под насловом «Српска отаџбина» (115), у којој ce
у детаљима описује «Албанска Голгота» одн. повлачење Срба 1915. ка
Арбанији. Ту ce налазе многи веома интересантни детаљи, који ce не могу
преносити. Само неколико општих напомена:
«Kao што смо казали, војници су испољили неупоредиво јунаштво да
спасу своје топове. Напор je био титански. Кад ce дошло у Скадар, остало je
само неколико батерија, авај, само неколико батерија. До краја су били
употребили сву снагу да би извели тај подухват. Официри су наредили да ce
сачувају топови; људи су ce убијали, али су слушали...
За време док су ce Срби борили ca Аустро-Немцима храбро као богови,
без икакве објаве рата Бугари су их напали 12. октобра. Очекивала ce та
издаја; али они су за дванаест дана напредовали свега два километра...»
VIII.
Журналисте ћемо и овде, као и код Немаца, обашка пренети и тиме
њиховим, понекад ванредним опсервацијама загарантовати трајност (бар код
Срба). Подаци су из друге руке, махом из књига у којима су били
прештампани њихови дневни извештаји. Ови су некад ca терена, некад из
новинских редакција. И у једном и у другом случају одавају најнепосреднији
одјек догађаја у народу, овога пута француском одн. француског језика.
Дописник француског «Журнала» у свим српским ратовима Анри Барби
који je овде једном цитиран, написао je четири књиге о српским подвизима:
три о српским победама и једну о српској несрећи при повлачењу 1915.
(«Епопеја Срба», у литератури 115а).
Ha страни 142 писац описује долазак једног дела збега у Скадар: «данас
после толико прохујалих векова, после толико победа и слава старих и нових,
Скадар, колевка једне од највећих epa моћи Србије, пружа заштиту збегу ове
нације хероја».
Страна 144: «Сви су опсенути истом мишљу која господује њиховим
очајем и цепа њихово срце: успомена на изгубљену отаџбину».
Ha крају књиге ce налази одељак под насловом: «Српско самопоуздање»,
у коме ce писац осврће на скору прошлост и успехе српске војске у борбама
ca аустријском: «Срби их (Аустријанце) избацише ca народног тла у августу
1914. услед њиховог сјајног успеха на Церу и Јадру, и у децембру 1914.,
сјајном победом нa Колубари, која je запањила сав свет. — Ja сам
присуствовао овим борбама и при овим победама. Ja сам проживео ca
српском војском и српским народом ове дане незаборавне славе. После, авај,
ja сам присуствовао сатирању овог народног хероја и његовој болној
агонији».
Страна 207: «Још и данас, у моменту кад непријатељ заузима његово сво
земљиште, српски народ подноси у ћутању све патње. Он не оптужује (мисли
на савезнике, Л.M.K.), он не грди, он очекује и нада ce...»
Раул Нарси, један од редактора најпознатијег француског листа Журнал
де Деба скупио je своје чланке изашле у почетку рата у листу у једну
књижицу издату 1915. (116). Ту има на страни 115 напис о евентуалном
прилазу Румуније Антанти. Чланак je од 6. септембра 1914, па ипак у њему
стоји: «Што ce тиче тамишког Баната, његово становништво je делом српско
и његово додељивање херојској Србији изгледаће још праведније». Србима
би источни Банат припао и на основу начела народности и, још више, начела
јуначких подвига у рату и жртава ту учињених.
Још ћемо дати неколихо извода из тада најчитанијег француског листа
Журнал де Деба, a из пера познатог уводничара Огиста Говена, који je после
све своје боље уводнике отштампао у девет књига (64).
18. августа 1914. пише Говен (VII, стр. 123): «Јуче, у понедељак, у
северозападном углу Србије, између Саве и Дрине, на линији која води од
Шапца ка Лозници, српска војска je аметом потукла аустро-угарску
нападачку армију... To je био први сусрет између армија Петра I и царакраља. Какав одговор на онако увредљив ултиматум од 23. јула! Срби, према
којима су људи Беча и Пеште показивали само презир пун омаловажења, ови
ништавни људи (Срби), за које су ce спремали дa их у прах и пепео разнесу,
учинише дa беже пред њима заставе Франца Јосифа I... После више векова,
час дефинитивног ослобођења je закуцао на Истоку. Године 1806, на истом
јучерашњем разбојишту, код Мишара, Карађорђеви Срби, предвођени Антом
Богићевићем и Милошем Поцерцем, однели су велику победу над Турцима
дошавши из Босне. To je био почетак српске независности у муслиманском
свету. После размака од сто година, ми присуствујемо ускрснућу Велике
Србије на хришћанском Истоку...»
Говорећи о поновном заузећу Београда, у броју од 15. децембра 1914.
(књига VII, стр. 391), Говен пише изос.: «Ово je већ други пут да су аустроугарске армије потучене у једној великој бици oд неустрашиве војске једног
малог херојског нapoдa по броју више од десет пута мањег него што je
дуалистичка монархија. Не ради ce овде о герили, о заседи, о партизанима, о
препадима, о случајностима. Ради ce о великом модерном рату између више
стотина хиљада наоружаних људи, снабдевених справама и оруђем према
последњим прописима војне науке. Само што су нападачи имали иза себе
људски резервоар и материјалне изворе једног пространог царства које ce
брижљиво спремало за рат, док су ce Срби, исцрпљени у два узастопна рата,
нашли још изложени непријатељској инвазији и пљачки. Кад ce утврди да су
Срби умели да ce снађу оним бедним што су имали, готово ce не може више
сумњати да би они окупирали Босну и Хердеговину да су у погодно време
добили материјал и муницију у којима су оскудевали... И један други
закључак проистаче из српске победе. Српски пример показује како један
народ одан својој независности и истински свестан своје националне мисије
може учинити да његова ствар триумфује... Сви Срби аустро-угарске Славије
захвални су њиховој сад ослобођеној браћи и поносе ce својом расом.
Поводом проглашења општет «српског школског дана» у Француској 26.
марта 1915, писао je у листу «Журнал де Деба» a после пренео и у књигу (64,
VIII, стр. 99) познати политички писац Француске и члан Института Огист
Говен многе заносне речи о Србији. Између осталога je казао: «Треба знати
такође да ce мала краљевина Србија, прокушана у два претходна славна али
исцрпљујућа рата, победничхм бори већ осам месецп против велике суседне
Монархије, и дa она заслужује наше заносно дивљење и нашу пуну помоћ.
Баш je добро дошао овај моменат дa ce нашој деци исприча српска
епопеја. Јер je то заиста епопеја. Понављаће ce из покољења у покољење
историјa старог краља Петра I, исковитланог реуматизмом, како одбацује
сваку бригу о својој болести и о лекарима, да би ce исправио у шанцима
лицем према разбојишту који ce спуштао ca високих долина Мораве према
Вардару. При његовој појави запуцаше пушке, кураж ce распламти,
галванизирала ce војска која je већ била стигла до крајње границе људских
напора. Појава краља-војника произведе чудо. За неколико дана безбројна
војска Франца Јосифа избачена je из средине земље ван њених граница.
Престоница, где ce генералисим аустро-угарски био сместио као за вечност,
била je евакуисана у највећој брзини после једва 12 дана окупације, и Петар I,
уз стопу генерала Франка, свечано уђе у Саборну цркву, где ce одма разлегла
песма слободе Тебе Бога хвалим, Тебе Господа исповједујем. Стара историја
не пружа нам већих примера... Ништа не може деци боље показати да у
тренутку кад je изгледало све пропало све je могло да ce спаси, да ce никад не
треба сасвим напустити, и да само смрт обележава последњу границу
могућег напора. Оно што ce у политичкој историји назива чудом, то je просто
триумф више воље... Ми (Французи) имамо да прођемо кроз многа
искушења. Народна воља за победом не сме ни једног тренутка да олабави;
српски пример ће je учинити још јачом и сигурнијом него што je».
У истом листу пише Говен 20. марта 1916. поводом посете принцарегента Александра Паризу (књ. IX, стр. 316): «Србија je величанствено
играла улогу која ју je допала у општем метежу. Она ce дигла дo врхунца
хероизма. Она je бранила капију Истока ca нечувеном неустрашивошћу. Она
ce сама опирала до последњег тренутка, и ван људских моћи, против
германске премоћи. Aко je пала, то ce догодило зато, што није благовремено
подигнута од оних од којих je имала право да очекује помоћ... Сутра ће у
акламацијама Парижана све од Лионске станице па до Тиљерија кнез, регент
и његови министри чути нашe дивљење, нашу захвалност, наше прекоре себи
самима, и наше наде. Клици «Живела Србија» попримиће цело то значење.
Да, Србија, моментално побеђена, живи заувек. Она je сигурна да ће оживети,
повећана...»
Француз Г. дe Мезиер у чланку «Страдања српске војске» изашлом у Пти
Паризијан 3. јануара 1916. (31) je закључио: «Србија je била, у овом рату без
икаквог праштања (милосрђа), изабрани народ јупаштва и мучеништва».
Кад су Аустро-Немци започели своју офанзиву у јесен 1915. Срби су
испочетка давали очајан отпор. Један интересантан детаљ херојске одбране
Београда описао je Фери Пизани, француски ратни дописник: «6. (октобра) у
11 часова непријатељ коjи мисли да je својим бомбардовањем уништио све,
ризикује један свој батаљон на савској обали; ту je Ада Циганлија, мирна,
нема, скоро пуста. Аустријанци приступају, али једна српска чета, скривена у
трскама и рогози, скаче. Србин je страховит: јуриш уништавајући! И за
летнаест минута хиљаду непријатељских војника je убијено, подављено,
поробљено. A Сава носи собом остатке лешева...»
Др Бранко Миљуш je у «Гласу канадских Срба» (чланак «Солунски
фронт») саопштио ово:
Велики париски дневник Тан (Le Temps) од 13. децембра 1914. пише:
«Срби могу да ce поносе. Они су сами, сопственим средствима, учинили
одлучан потез за оријентацију европских ствари. Србија доказује још
једанпут да je достојна велике улоге коју joj je судбина доделила. Србија je
показала шта cвe може да учини jeдан мали народ који нe дa да га сатру...
Српска војска je разбила непријатеља, заробила му у људима и материјалу
половину једног корпуса и повратила раније напуштене положаје. На томе
делу српског земљишта, између Дрине и Саве, на коме су Аустријанци
нагомилали злочине и свирепства, које из поштовања према нашим
читаоцима не можемо да опишемо, српски војници подигли су величанствене
и вечне споменике хероизма... Запречавајући немачким царствима пут на
Исток, Србија je у исто време храбри чувар Балкана. Колика je важност
савеза са Србијом, најбоље показује пример да je Аустро-Угарска пpe три
месеца понудила Србији извесне користи ако засебно закључи мир и одвоји
ce од Тројног споразума. Ту je понуду Србија са презрењем одбила...»
IX.
Французи су и у стиховима овековечили српске војничке врлине. Више je
песама издато са том темом. Ми смо неке (три-четири) објавили у преводу у
збирци «Страна мишљења о Србима у борбама за ослобођење и уједињење
1912-1918», Специјално издање Билтена Српског национално-културног
клуба у Швајцарској, Берн 1. октобра 1962. (стр. 14 и 15). Овде ћемо само
неке стихове одн. реченице пренети.
Један од њих, Пјер де Сенлис, позива легије Цезара, Александра Великог,
Бонапарте и Жофра, све хероје, да ce «капом у руци дубокo поклоне кад
yглeдаjy Србе».
Жан Ришпен поздравља Србију као «земљу чудностворну» а Србе као
«расу изабрану» коју «поздравља цело човечанство». Сама песма носи наслов
«Поздрав Србији».
Велики песник Eдмон Ростан je спевао познату песму «Краљ Петрова
четири вола», где велича и владаоца и народ на чијем челу стоји: «Србина,
песникa, paдникa што створи да земља пева и барут збори».
Највећи италијански песник Данунцио спевао je песму «Србија», коју на
жалост још не добих (мада има наде да je ускоpo добијем). Јован Дучић у
својим Сабраним делима, књига VII-IX (Чихаго 1951.) каже да je «после
српског пробијања Солунског фронта Морис Метерлинк написао познате
речи: да треба направити пиралиду до неба, и на њен врх ставити једнога
вojника краља Петра».
X.
Било je током Првог светског рата веома много сасвим повољних, чак
екзалтираних гледишта о Србима и српској војсци, о српској храбрости, од
стране Енглеза, и то Енглеза свих фела и положаја. Ми смо сакупили
приличан број тих гледишта, али сва посредно, преко других српских писаца,
који су само по изузетку навели одакле су податак узели. И овде, као свуда
иначе, предузети су само они подаци у чију ce аутентичност не може
сумњати.
Прво ћемо изнети изјаве Лојда Џорџа, тада председника Енглеске владе и
ратног вође Енглеске.
У овојим Успоменама Лојд Џорџ je ca највећим репшектом говорио о
српској војсци. Према једном предавању A. Обрадовића у Њујорку «50годишњица српских победа 1914.», делимично објављеном у «Српској
борби» од 17. децембра 1964. стоји:
Тако Лojd Џорџ у својим Ратним Мемоарима (књига I, страна 214) каже:
«Србија кма војску од 300.000 људи, врло храбрих, под врло способном
командом. To je посведочила прошлогодишња победа над Аустријанцима.
Они ce боре у земљи коју потпуно разумеју и жестином с којом мали
планински народ брани своју родну груду». Исти писац на страни 514 каже:
«До јесени 1915. године капију Балкана држала нам je отворену српска
војско, jeдна од најбољих борачких јединица на бојном пољу». A у књизи II
говорећи о српској војсци и Солунском фронту, Лојд Џорџ каже: «Србе je
предводио један од најспособнијих ђенерала овога рата» (војвода Мишић).
Према цитираној расправи проте Душана Он. Поповића: Лojd Џорџ, јула
1917. говори: «Српски паpод, који je опевао своје раније поразе, неумрли je
наpод, и никад није губио ваде на своје ослобођење».
У раније цитираној расправи Милана П. Ђорђевића «Србија и
Југословени» налазе ce ове даље изјаве Лојда Џорџа, које je он јамачно
забележио из непосредних извора:
Лojd Џорџ, поред осталог, овако je захвалио Пашићу на поздрав у депеши
од 27. VII. 1918. године: «Ниједна земља није показала већу издржљивост и
храброст од Србије. Безпримерно пожртвовање Вашег народа указује на
крајњу победу наше ствари» (cтp. 180).
Кад je потписано примирје (11. X. 1918. године) савезници су поново
истакли велике заслуге Србије и њене војске за победу над општим
непријатељем. Ha Пашићеву честитку Лojd Џорџ je одговорио: «Срећан сам
што ми ce дала прилика да још једном изјавим своју радост за херојску
издржљивост Ваше Владе и наpoда. Ценећи слободу више од живота, Србија
je показала веру, која je добила рат» (стр. 181).
A. Обрадовић, у своме малопре цитираном предавању наводи и неке
ставове из Успомена лорда Адмиралитета Велике Британије у Првом
светском рату, нама нимало наклоњеног Винстона Черчила, који je у својој
књизи «Светски рат» (на страни 174) пише: «Што ce тиче Србије, она ce
заиста борила очајно и славно не узимајући у обзир никакве друге интересе
осим своје властите и ca страшким последицама по себе». Исти Черчил на
страни 178 каже даље: «Савезничка дипломатија, крећући ce споро напред,
била je досегла до те тачке да Србији запрети ускраћивање сваког даљег
снабдевања ратним потребама и новцем, кад започне непријатељска најезда,
ако ce не буде покорила непопустљивом захтеву савезника».
Сад још један низ Енглеза чије je енунцијације сакупио и објавио прота
Душан Он. Поповић.
Министар Балфур, 18. августа 1917. године: «Диви ce бритакска влaда
одвaжнocти, нeyпоpeдивoj храбрости Срба у њиховој великој несрећи, и да ће
ce Српска Краљевина успоставити под погодбама које ће народу учинити
будућност успешнијом и славнијом. Ми хоћемо да видимо српску
целокупност под великом, напредном и уједињеном силом».
Д. М. Сјтуарт, председник америчког удружења за промет ca
иностранством, после два месеца бављења у Србији, пише: «Срби су
побожни, високоморалан народ, мирољубив и идеалиста, наpод који ce
жртвује, али ce нe жали. У рат су ступали само за какав идеал, или ради
самоодбране».
Леди Пеџет, у своме извештају Енглеском комитету за помоћ Србији,
овако пише о Србима 1916. године: «Може бити да je рано да процењујемо
какво ће место Србија имати у будућности. За сада je далеко крај и свршетак.
Србија има права да поврати све што je изгубила. Патње које она преживљује
превазишле су сву величину коју je у ратовима извојевала, хероизам којим ce
издвајала. Поред Срба сам била шест година, али могу рећи да сам их тек сад
упознала (1916., маја). Посматрала сам њихово самопрегорење и отпорност
кроз сва искушења кoja су их снашла, али нисам наслућивала тајанствену
силу срца српског сељака-војника; мучеништво његова тела ceћaће ме на
душу која увек тријумфално ликује. Ни смрт, ни мучеништво, ни разочарење
у савезника који на време не дође преко Солуна, не беху у стању да скрхају
онај неполомиви хероизам у души српскога војника. У повлачењу остало je
сто педесет хиљада мученика Срба само у Албанији.Колона сломљених
хероја корачала je из пораза у пораз, но њен војник не прима поразе, уздиже
ce изнад бола, не жали ce, трпељив je. Kao борац, коме нема равна, он верује
и пева, зато поштујем и дивим ce српском војнику. Многе земље могу имати
добре војнике, али сумњам да ce могу похвалити борцем који би ратовао
задовољан једним хлебом недељно! Савезници и сами увиђају да je таквом
народу суђено да на Балкану игра већу улогу, но што je имао у прошлости».
(Леди Пеџет je била супруга амбасадора Енглеске у Србији од 1910. до 1919.
године).
Енглез Едвард Фрисан за Србе каже: «Срби нису освајачи, они су
шампиони Запада против агресије Исгока. Штитећи интересе своје штитили
су интересе Запада, борећи ce против Турака, Византије и других освајача и
нападача на Балкану. Јер ce ни једно османлијско копље није дотакло
заладнога борда, док ce најпре није дубоко зарило у храбре груди српскога
ратника».
Алфонс Магру, који добро познаје Србе, пише: «Срби су вojнички народ.
Они су ce једини сами ослободили на Балкану. Ниједна земља не може да
изнесе популарну и националну поезију тако као Србија. Срби у свакој
прилици радо играју и певају обично уз гусле».
Један виши енглески официр овако о Србима говори:
«Српски народ у моментима највећег искушења показао je толику
издржљивост, хладнокрвност и толико присуство духа, да ми Енглези не
бисмо могли ништа бољи бити. Срби су први војнички народ нa Балкану».
Један енглески дипломата говори: «Српски народ je психолошки јак, он
има толико сјајних особина, да невероватном брзином осваја. Има
изванредне асимилаторске моћи. Он je демократа у најширем смислу. Он je
слободоуман на јединствено паметан начин. Не суров као победилац, већ
коректан као гocподар; више друг но заповедник, који успева да улије
респект према себи чак и код горских дивљака, што су Арнаути. Страшан кад
ce свети, Србин je миран и љубазан кад je пријатељ. Он први пружа руку,
постаје брзо интиман, бива искрен и предусретљив на интиман начин».
Сви ови последњи подаци су преузети из наведене расправе проте
Душана Он. Поповића. Сад један из «Американског Србобрана» од 8. јула
1963.
Приликом освећења Споменика генерала Михаиловића у Чикагу на дан
31. маја 1963. одржао je амерички публициста г. Давид Мартин, писац
познате књиге о Дражи Михаиловићу «Издани савезник», говор у коме je
изос. казао:
«Експерти у Форињ Офису имали су антисрпске предрасуде. Један од
таквих био je г. Робин Лафан, шеф југословенског отсека за време Другог
светског рата. За време Првог светског рата г. Лафан je служио заједно ca
српском војском на Солунском фронту. Његово дивљење за Србе у то време
не зна за границе. У 1918. написао je књигу «Браниоци пролаза — Срби»,
одакле бих хтео да цитирам један пасус: «Ако je икада један народ искупио
своје уједињење и слободу крвљу и сузама, то су Срби платили ову цену. За
пет стотина година они пикад нису били склони да ce предају ропству, али су
ce борили беспрекидно према светлости... Они су веровали у нас до крајности
и прихватили су пре губитак свега него предају. Запитајмо боље нас саме:
како je то дошло да они буду препуштени њиховој судбини и објаснимо сада,
да они, због недостатка симпатија и помоћи Велике Британије, никада неће
премашити у постизавању њихове националне слободе». To су биле речи
написане 1918. године...»
Ђенерал Милорад Радовић je у Билтену Српског клуба Берн објавио, као
допуну мојих излагања о држању Срба за време ратова друге деценије овог
века према судовима странаца, расправу под насловом «Енглески писци о
нашој војсци и народу у I светском рату» (Билтен од јануара 1963.). У тој
расправи он наводи књигу професора историје на Универзитету у Оксфорду
Сирила Фелса под насловом «Први светски рат», издату у Лондону 1960.
Нажалост не даје њен наслов у оригиналу, али наводи у преводу неколико
ставова из књиге, међу осталим и о Пробоју Солунског фронта. Тамо стоји:
И сад Цирил Фалс вели: «ову генијалну победу могао je да изведе само
ђен. Франше Д’Епере ca српском групом армија. Само je српски војник могао
да изведе ово ратно чудо: слабо храњен али високо моралан и пун осећања
дужности, храбар и ретко истрајан у непрекидним маршевима и борбама,
надиpao je пун поуздања у успех».
Лудендорф je услед ових успеха известио Канцелара да треба тражити
примирје и избећи даље жртве немачког војника.
Имамо такође и нешто мало новинарских извештаја из тог времена. Тако
je «Политика» 23. децембра 1914. донела вест из Лондона (а приликом 50годишњице je објавила) која je гласила:
«Пел Мел Газета» говорећи о српским победама каже:
«Отпорна снага малих народа у овом рату један je од најзначајнијих
подвига. Многи су мислили да je са Белгијанцима завршено кад je пао
Анверс. У ствари они ce боре и бориће ce још и са успехом и са храброшћу.
Пре неколико дана, у опште ce држало, да je српски отпор најзад
сломљен, и да ће Аустро-Угарска доћи до једног јефтиног триумфа. Али су ce
пророци опет преварили.
Људи који ce туку за cвoje домове и своју слободу остали су непобедиви».
Енглески лист «Опсервер» 1915. године пише: «Ниједно племе у целој
историји света није дало ни јуначнијих ни очајнијих жртава за слободу и
јединство, од српског племена».
(Податак узет од проте Душана Он. Поповића у цитираном «Гласнику
Српске православне цркве»). Ту такође стоји:
A. Барлет, енглески дописник, пише: «Ратна слава пpипада српскоме
сељаку. Он je сјајан војни материјал, којим би ce cвaка земља могла
поносити. Он може да издржи невероватан штрапац о хлебу и води, и никад
ce не тужи на своју тешку судбину. Код рањеника нема јаука ни лелека».
Док су досадашње енунцијације из времена српских подвига, ево
неколико постериозних, из најновијег времена, али ипак у односу на Први
светски рат. Тако je члан Доњег дома, Маршал, на банкету који му je
приредило Председништво Југословенске владе у Београду 1952. године,
рекао: «Користим ову прилику да српском народу пренесем поруку једног
мог пријатеља, који je био учесник на Солунском фронту, и видећи како ce
одушевљено и херојски боре српски војници, рекао je: «Од тога момента реч
Србин постала je за мене и моје војнике синоним за реч храброст, и као таква
остала je до данас’».
У једној скорашњој енглеској књизи под насловом «Солунски
баштовани» има такође веома повољних израза о Србима на Солунском
фронту. To je саопштио лублициста Драги Р. Аћимовић у «Гласу канадских
Срба» 21. алрила 1966. према свим правилима цитације (118). Он пише:
Сад долази један Енглез, Ален Палмер, историчар и син једног бившег
ратника ca Солунског фронта, који на основу масивне документације
доказује велику улогу коју су играли маршал Франше Депере и његова
Источна војска, састављена од Француза, Срба, Енглеза, Италијана и Грка.
Поред похвала које Палмер чини појединим војскама на овом фронту,
највећа припада српској. «Срби су», вели он, «били најупорнији војници у
Европи: били су чврсти и мало захтевали, марширали су данима без редовног
следовања, живећи од онога што нађу на територији»... Посебно признање
одаје Палмер војводи (тада генералу) Мишићу. Када je Мишић изабрао место
за пробој фронта, на Јелаку, пише Палмер: «Ниједан генерал који je
школован у западним војним академијама не би захтевао од једне војске да
нападне на терену какав je тамо, сем ако je безуман...
Пошто je тиме Источна војска осуђена на чекање и утврђивање,
опозиционар Жорж Клемансо назвао je источне ратнике «Солунским
баштованима». Отуд и наслов ове књиге. У Енглеској, нарочито после пораза
код Галипоља, Империјални генералштаб био je против сваког фронта на
Балкану...
XI.
Имамо нешто података и из руских извора. Нажалост веома мало. A њих
je морало бити на стотине и хиљаде но засад су блокирани у «Совјетском
сојузу». Доћи ће свакако дани кад ће ce и они ишчепркати. Засад ово мало
чиме располажемо, да и оно не пређе у заборав.
Пре свега изјаве о борбама Срба у Добруџи, које су Руси најбрижљивије
пратили и мериторно оценили. Најпре похвале ca «највишег места».
Руски цар je више пута похвалио српску добровољачку дивизију у
Добруџи. Наилазио сам на те похвале, али их нисам бележио. Свега једну
саопштену последњих дана. Ђенерал Павле Гр. Павловић je у својим
написима «Из мога ратног дневника, Ha путу за Русију», објавио у
«Канадском Србобрану» 15. децембра 1966. Један пасус гласи: «За време
затишја саопштише нам похвалну наредбу руског цара: Ура, див-јунаци
Срби! био je њен завршетак...»
Компетентнијег и јаснијег признања ca руске стране тешко je могло бити!
Командант руског 47 корпуса у Добруџи, генерал Зајчиновски, дао je
изјаву поводом победе Прве српске добровољачке дивизије 1916, у којој je
стајало: «Нисам очекивао такву храброст од стране Срба. Нисам ни видеo ни
чуо икад да ce тако јуначки борила некa војска као српска... Навала je за Србе
права слава. Вест о навали изазвала je међу Србима такву радост као да je
била вест о миру. Заповест ,напред, на јуриш’ делује на Србе као електрична
струја и изазива међу њима неописано одушевљење. Жеља сукоба ca
непријатељем тако je јака, да они врло често не обраћају никакву пажњу на
команду својих официра ,лези’, него настављају гоњење непријатеља, пуцају
стојећи или настоје да бајонетом њега достигну. У српској војсци нема
несталих, већ само рањених или убијених». Ово je било објављено у
«Словенском Југу» који je излазио у Одеси, број 27 од 1916, a репродуковао
га je Хрват Анте Ковач (канда учесник у борбама) у београдској «Републици»
4. септембра 1956. (поводом 40-годишњице борба).
Априла 1915. шаље Српска влада у Петроград два научника и позната
русофила, академике Љубу Стојановића и Александра Белића. Хрватски
савремени историк Анте Мандић саопштава у једној сасвим скорој књизи
одговор руског министра иностраних послова Созонова (119). Он je изос.
дословце рекао:
«Срби који су показали јунаштво којем ce диви цео свет, немају разлога
да буду песимисти. Ствари за њих не стоje нимало неповољно. Србијине ће
заслуге бити стоструко награђене.
После рата она ће неколико пута бити већа него што je данас...»
Велики руски новинар и књижевник Леонид Њикалајевич Андрејев
упутио je руској јавности апел новембра 1916. за помоћ Србима. Он носи
наслов «Реч о Србији» и великим делом je објављен у нашој збирци «Страна
мишљења о Србима...» (стр. 19-20), где je изнето и како смо до њега дошли.
Овде кратак извод. Апел почиње:
«.. .Рат je започео у Србији: прве жртве ове велике борбе народа били су
Срби; то историја неће заборавити, то ће она забележити... Beћ четири месеца
бори ce тај мали, усамљени, јуначки народ... Нечувено... Помозите Србину
који немо пролива своју крв...»
Руски публицист Е. Д. Мјагков, који je био дуже времена кореспондент
једног од највећих руских журнала «Рускоје Слово» описао je у засебној
књизи српско повлачење крајем 1915. Ja имам францусжо издање из године
1916 (120). У њима има много потресних детаља који овде и не спадају. Ha
крају књиге je и код њега «Закључак», одакле преносимо следеће редове (стр.
84-85):
«Ja сам живео у Србији више од две године, ja сам проникао њихове
осећаје и њихове наде. Ja сам их видео у најстрашније доба тифусне
епидемије у зиму 1914-1915. Ja сам их посматрао код првог повлачења кад су
Аустријанци били заузели Београд и допрли до Сувобора и Рудника и,
напослетку, видео сам их на калварији пративши их до Јадрана.
Какав je херојизам, какво стојичко пожртвовање у овим несрећама
показао овај дивни народ који je, после балканских ратова, ушао изненадно и
бриљантно на историјску сцену при крајње забезекнутим очима Eвpoпe!... »
Сад, после свих тих подвигa легендарне храбрости и дубоког
патриотизма, после бескрајне вере у себе и своју будућност, морао je да
напусти отаџбину, да остави породицу, имање, и да лута по страној земљи.
Не, ништа ce у природи не губи, најмање људско страдање. Сва та
испаштања која je претрпео мученички народ налажу Савезницима свету
дужност: да васпоставе независност Србије пошто сједини, на темељу права
и правде, у јединствену националну државу све Србе подељене читавим
вековима агресивном политиком Хабзбурга.
Србија je збрисана, али ће избити час најзад и као фекикс из пепела, она
ће ce подићи на непоколебиво подножје претрпљених патња, јер je морална
снага чак у поразу победоносна...» (Ове последње речи je подвукао сам
писац; чак их je ставио као мото на врху наслова књиге и на корицама испод
српске заставе.)
Познате су речи похвале које je изрекао вођа Руске Октобарске
револуције и први руководилац совјетски Влађимир Иљич ЈБењин. Он ту
каже да су Срби «лавовски бранили своју слободу». Te његове речи je
поновио и потврдио велики руски писац белетриста Максим Горки. Он je
тридесетих година боравио у Врњачкој Бањи ради лечења и одмора. Одатле
je написао једно писмо своме пријатељу Алексјеју Ивановичу Бабочкину,
коje je ту скоро (почетком 1962.) објавила «Украјинска Мисл» и одатле
пренела београдска «Политика» од 8. априла 1962. У писму Горки много
хвали Србе и Србију, па између осталога каже: «Сећам ce да je једном Лењин
рекао да je то једини народ који xoће да ce бори за своју слободу. Заиста
замјечаћељни народ!»
XII.
Свакако има и хрватских признања српским победама и српској
храбрости у ратовима друге деценије овог века. Има њих доста, али смо то
најмање сакупљали. Реда ради, навешће ce нека од њихових важнијих
личности.
Тако навећи хрватски научник свих времена Ватрослав Јагић пише у
својим мемоарима (123а, стр. 341): «Политичко уједињење донео нам je
срећно свршени европски рат, у којем ce нечувеном храброшћу одликовала
српска војска».
Други, такође велики научник хрватски, Владимир Дворниковић писао je
пред Други светски рат (123б, стр. 317) да су ce Срби нашег доба «развили у
ратнике и војнике првог peда, па чак стекли и светски ореол херојизма».
Мало даље (стр. 331) каже: «Показало ce да Шумадинац није само ратник,
четник и војвода, ca личном иницијативом и даром хитног сналажења у
ситуацији — дакле ca старим епским врлинама у модерном облику, као у
примеру Војводе Вука, Boje Танкосића и толиких других — него и
првокласан војник у стратегијским покретаима великих размера. Од
сељачких синова прве генерације постадоше одлични официри, војници и
модерни стратези.
Безброј примера сведочи о свесној привржености српског војника, о
жилавој упорности његовог борбеног духа, који ни у најтежим тренутцима,
ни усред неуспеха, неће клонути. Колико je само борбено моралне снаге,
моралне више него војничке, требало за албански екзодус! Пример je уистини
јединствен у српској историји: цело преостало језгро војске и народа
емигрира и води борбу даље, и после пропасти државе, без државне
територије.
И онда када ce на српском војнику показала нека привидна апатија, или у
неком гесту или речи тобожња недисциплина, у души je он остајао
непоколебљив и спреман на борбу до последњег даха...»
Политичари су ce такође ca заносом изражавали о српској храбрости.
Тако председник избегличког Југословенског одбора и вођа Хрвата у
емиграцији Првог светског рата др Анте Трумбић. Он je у једној депеши
престолонаследнику Александру после инвазије Србије 1915. упутио ове
речи (према саопштењу Француза Шервена (124, стр. 7): «Средњевековна
Србија je имала своје Косово које je тиштало Србе пуних пет векова.
Данашња Србија, пошто je славно осветила своје Косово, претрпела je ту
скоро друго, још страшније. Али... данашња Србија, велика по универзалном
моралном престижу, који je стекла јунаштвом и надчовечанским жртвама
својих синова помогнута je и од савезника. Она хоће и мора да освети друто
Косово...»
Кад je српска војска стигла у Сплит, поздравио ју je вођ далматинских
Хрвата др Јосип Смодлака ca овим речима (125, стр. 29): «Добро нам дошли,
непобједиви соколови наши, неумрли соколови српски!... Јуначки синови
јуначке земље, који послије тешких шест година ратовања, долазите на ово
кићено Приморје, ви већ давно прекорачисте међе мале и велике Србије...»
Још много пута ce др Јосип Смодлака најласкавије изразио о српској
војсци, и за време Балканских ратова и после Првог светског рата. Ми
приморски Срби много смо држали до њихових изјава и будно их пратили.
Moj отац нарочито који je био школски друг Смодлаке у гимназији. Ho
несумњиво најзаносније ce изразио пок. Смодлака у Првом привременом
народном представништву кад je постао његов члан (накнадно, као заменик
не знам кога). To je дивотно што je он тада изрекао. Ja сам био присутан у
новинарској ложи, a ово пишем само зато да упозорим друге да овај говор
претраже у Стенографским белешкама и евентуално објаве.
Сличним речима je поздравио долазак српске војске у Дубровник, његов
градоначелник, вођа месних Хрвата дp Пepo Чингрија. Он je (125)
«поздравио српску војску и захвалио joj на све њезине муке, патње и
јунаштва за наше ослобођење. Изразио je своје весеље и одушевљење што je,
послије толиких тежња и чекања, побједоносно сишла на море...»
Хрватски познати јавни радник, политичар и првак дp Франко Поточњак
објавио je један заносни чланак поводом победе српске дивизије 1916, чији
део гласи (121): «Благо њима што су ce у сретан час родили да у највећем
моменту наше pace изврше највеличанственију задаћу што смртнима игда
може да западне. Хероји, јер само хероји врше и могу да врше овакве задаће,
хероји наши, од нас вам само слаби израз хвале, a будућа поколења и векови
тек ће достојно да оцене ваш paд и херојске подвиге, тек векови и поколења
славиће вас и дичити по заслузи...»
Далматински, некад прослављени песник др Анте Тресић Павичић
написао je једну повећу песму под насловом «Поздрав Дивовима», песму од
преко 60 стихова (126). Овде само три стиха:
Здраво да сте избраници Провидности од векова
Да ce зида вашом крвљу надхеројска доба ова...
Надхероји свих векова!
Поводом балканских ратова Тресић-Павичић je издао био читаву збирку
похвала српској војсци под насловом «Ко не дође на бој на Косово». У славу
српских победа певали су и други, као Јаков Лукић, Драгутин Домјанић,
Рикард Николић и остали, a Иво Војновић je својој трилогији «Мајка
Југовића» додао четврто певање посвећено «српској војсци осветитељици», и
тиме направио тетрологију. И Тин Ујевић je давао специјалне знаке свога
одушевљења, тврдећи да су српским победама «све наше енергије ненадано
пробуђене једним наглим ударом».
Чак je и познати србождер, највећи хрватски књижевник данашњице
(можда и целе историје) Мирослав Крлежа заносним речима обележио
«Српске побједе 1914». To je он учинио канда 1960, jep je та година
обележена испод следећих ставова оштампаних у његовој збирци «Српске
теме». Ти ставови гласе:
«Док ce иза херојских кулиса Великих Сила игра опасна партија за
Јадран, грме топови од Београда до Ловћена; Аустрија ce, послије неуспјеле
офензиве на Дрини, ca више од 200.000 пушака и неколико стотина топова
оборила по други пут на Србију да je сломи концентричном навалом од
Сријема до Дрине.
Послије слома аустријског маневра од Шапца до Вишеграда, одмах за
првих дана рата, послије првих хисторијских српских побједа на Дрини, у
Мачви и на Церу августа 1914, борбе на Црном Врху, на Гучеву, на
Мачковом Камену, у оквиру друге јесенске аустријске операције, ca крвавом
србијанском колубарском протуофанзивом, која свршава славним
ослобођењем Београда 1914, то су биле достојне побједе оних најславнијих
побједа у данима Првога Устанка. Имена српских планинских висова и
потока од Дрине до Ваљева остат ће у хисторији Првог свјетског рата
класични датуми, који симболизују прве побједе савезничког оружја у већем
стилу.
Пожњевши патетична признања свих европских војничких и политичких
форума, барјаци српски, који су ce послије смионог налета поново завијорили
над Београдом, поздрављени су као тријумф западноевропске цивилизације
над барбарством једне велике силе.
Сељачка војска у крпама, у опанцима, боса и гладна, у блату и снијегу,
изнурена пјегавцем и епидемијама, крвава и изубијана петомјесечним
даноноћним биткама, без мунидије и без топова, тако рећи без опреме и без
оружја, извршила je надљудски напор када je голорука одбранила свој горући
кров, свијесна опасности штo значи када точкови туђинских топова газе
преко властите убоге и гладне њиве».
XIII.
Ha крају неколико «преосталих», припадника нација и држава које нису
раније наведене и од којих има само по један, редак, податак. Не значи то да
их у стварности нема више, али ми нисмо до више њих могли доћи. Тако ce
овде налази само један кратак став председника Чехословачке републике
Томе Масарика, a Чеха који су величали Српство, и у прошлосги и у
тадашњости, било je тушта и тма.
Председник Чехословачке републике Тома Масарик je у свом опису
Првог светског рата (137, стр. 21) да je «Србија имала одличне војнике, али
их je било мало». Ha стр. 429 признаје руске заслуге у том рату и каже
дословно: «Ja при томе мислим да je Русија у почетку рата, онда 1916.
(Брусилов), после 1917, својим армијама помогла Савезницима a тиме и нама.
Али су то учинили и Срби, чија заслуга за Словенство није мања, иако je
њена армија, као армија једне мале земље, била мала».
Масарик не признаје да je Русија уопште имала више заслуга у Првом
светсжом рату него Србија за Словене уопште.
После победа Србије у Балканским ратовима писао je норвешки пуковник
Ангел (податак преузет из једног написа Божидара Пурића, у чикашкој
Слободи од 3. децембра 1952. под насловом «Надионална политика Николе
Пашића»): «Дошли смо с мало поштовања за њих, a враћамо ce пуни
дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо
најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољно
жртвујући живот за земљу и националну идеју».
У часопису «Братство» који излази у Торонту, Канада, изнето je више
података из дела пуковника Ангела (број 100 за новембар 1962.). Он je био
прво на свом језику (норвешком) издао књигу под насловом «Како ce један
мали народ бори за свој живот». Ова je преведена на француски и издана у
Паризу 1916. под насловом «Српски војник».
Тамо ce, на крају, цитира и овај став: «Са новом Србијом појавио ce на
прагу историје jeдан нови српски народ, пречишћен и оличен крвљу и
жртвама».
Један грчки писац je такође, ca вајвећим речима похвале, поздравио
Србију. Он je остао анониман, јер у то доба Константинове Грчке није добро
примана похвала Савезника уопште. Србије понајмање. Па ипак je у листу
«Патрис» (Отаџбина) од 7. новембра 1916, негде после Кајмакчалана и
поновног заузећа Битоља, изашао велики чланак под насловом Хаире Сербија
(«Здраво Србијо»), Чланак je био преведен и објављен у «Српским
Новинама» које су излазиле на Крфу. To je велики чланак, за којим свакако
стоји цела редакција тога великог листа, па га морамо само у деловима
пренети. Најпре апострофира овим речима: «Србијо, Србијо, кћери
Термопила! Највећи народни песник грчке ренесансе Симонидес, устаје из
гроба да понова живи за тебе, о земљо страшна као коб, непобедна као
Богови и вечна као слобода! О земљо натопљена крвљу јаче но кишом,
ударена својом судбином јаче но својим громовима. Лeгендо, урезана у
мишице деце своје, у мишице које су осећале бол али нису задрхтале; у
мишице руку осветничких и часних у страшним, праведним ратовима. Пред
твојим стиховима силнога полета, као морски таласи, епска песма оставља
Омира. О, свети храме, освештан најузвишенијом жртвом која je дотајила
смрт, тврдим костима које нагриза земља. Стари векови завидеће твојој
слави, a нови биће твоји свештеници!...
Кад ce варварска најезда спуштала на тебе, бржа од муње и страшнија од
буре, ти си нам озарена Правдом, Самопоуздањем и Одушевљењем,
изгледала силно узвишена и сви смо те видели, Србијо, као што гледамо
звезде на небу. И стајала си тако усправно, високо и гордо, с извученим
мачем, опуштеном косoм и страшним погледом. Узвишенија од једног
народа, као символ; узвишенија од символа као божанство. — Груди су ти,
Србијо, пламтеле новим силним полетом и кипеле смрћу и ратом. A твоји
погледи у таму твојих планина сипали су муње. Глас, тишином твојих поља,
личио je на оркан. И твој ход по нестрпљивој твојој земљи био je земљотрес!»
(Цео на српском објављени текст пренет je и у цитирану збирку «Страна
мишљења о Србима..али ja имам и грчки текст који ми изгледа знатно пунији
и још je потписан ca Г. Фтерис.)
Павле Маринковић, тадашњи посланик Србије у Румунији, објавио je
чланак у «Словенском југу» (број 15 из 1917.) о одјеку добровољачких борби
на Добруџи. Он прича, како су пуковнику Хаџићу, који je после повлачења ca
Добруџе, постао српски војни изасланик при румунској војсци, сви присутни
на једном ручку у румунском двору одушевљено и ca дивљењем говорили о
Првој српској добровољачкој дивизији (краљ Фердинанд, руски генерал
Сахаров, француски генерал Бертло, румунски генерал Пресан, министри
Братјано, Јонеску, Костинеску и др). Углавном су то били Румуни,
најугледнији њихови државници и војници, на челу ca краљем Фердинандом.
Нажалост немамо текстове њихових похвала.
Обашка ћемо навести опсервације страних лекара и болничког персонала
који су ординирали при српској војсци. Њих има разне провенијенције и
разног значаја, мушких и женских, војних и цивилних лица итд. Али они увек
посматрају и залажају нарочитим њухом санитета. Прва три навода преузета
су из расправе проте Душана Он. Поповића цитиране више пута у овој
књизи. Остале смо непосредно пронашли и правилно навели извор.
Др Драгански, професор Медицинског факултета у Халу, 1913. године
сузбијао колеру у Србији, на предавању у Халу овако говори о Србима:
«Српски војник je чист, с природно јаком дисциплином, с одличним војним
држањем, увек трезан, свеж и у највећој невољи стрпљив, издржљив, врло
љубазан и захвалан. Пада у очи лепо домаће васпитање и најпростијег
војника, као и природна интелигенција; слободно резоновање. Српски народ
je вредан, интелигентан и чист, и уопште трезвен. Жене вредне и умешне,
нарочито на селу. Мирни темпераменат доводи Србе до немарности, али они
су врло часни и поузданији су од многих других великих народа.
Интересантно je како ce српски народ и за време прославе славне победе
понашао хладно, умерено и достојанствено. Он није ни по својој природи
склон на злочинства. Интересујте ce за тај славни и узвишени народ, и нека
он свима буде за пример».
Др Аван Танховер, лекар из Хага, који je лечио наше рањенике у
Балканском и I светском рату, држао je предавање у Берлину и рекао:
«Српски je војник храбар, послушан, навикнут на најтеже штрапаце, и с
малим je задовољан. У српским болницама никада ce није чула кукњава ни
јаукање, већ je увек насмејан и пријатно расположен.
Једна белгијска лекарка, која je ca санитетском мисијом била у Бутарској
за време рата, негујући бугарске и српске војнике ca Једрена, рекла je:
«Најбоље и најплеменитије што смо у Бугарскј нашли то су Срби».
Члан француске војне мисије у Србији Раул Лабри (официр ca
административном функцијом) повлачио ce заједно ca српском војском у
јесен 1915. Он je то повлачење веома детаљно и веома живо описао у једној
књизи издатој у Паризу 1916 (130). Ми те детаље не можемо преносити.
Ограничићемо ce на последњи капител књиге који носи наслов «Закључак»
(конклузион). Одатле ћемо нешто пренети. Ту он каже (стр. 197): «Србија je
претрпела најужаснију олују која je развејала цео jeдан народ, као мртво
лишће на ветру. Она je сва била у несрећи прогутана. Изгубила je своју
земљу, своју славу, своју војску, чак и саму наду. Ja не знам ништа
трагичније него две сцене у Љум Кули и Пећи, кад су Срби, сабијени у
беспутним планинама, запалили своје последње аутомобиле и разломили
своје последње топове, ствараоце лепих победа на Куманову, на Брегалници,
на Руднику и на Церу...
Ми учествујемо ca Србима у њиховом болу над изгубљеном отаџбином, у
њиховим надама на заслужени реванш; ми, њихови другови у беди. A те наде
су основане. Ja сам видео из близине српску војску пре повлачења. Ja хоћу да
кажем шта je она била, тако ћемо боље разумети оно што ће бити кад пређе
кроз сито нечувене несреће. To што од ње преостане, не може бити друго
него елита. Српски војник на Крфу остаје оно што je био у Куманову и на
Руднику.
Врло je лепа била ова војска пре напада у октобру. Празнине коje су
ископале три узастопна рата и страшна епидемија тифусна у њеним редовима
беху испуњене рекрутима који не изгледаху гори од њихових предака...
(Писац описује изглед и држање тих регрута). Ови млади људи беху достојни
старих чета које су победиле Бугаре и Аустријанце. Они су то показали
октобра у Београду.
Они то дугују својим официрима, војницима који су унапређени услед
јунаштва, или ђацима војних школа Француске и Русије, cви једнаки у
ратним врлинама, ca културом која запањује... (Писац наводи неколико њему
познатих официра).
Човек из трупе, незнатан, који ce мучи и умире без роптања, достојан je
таквих официра. To je сељак и брђанин: плуг му je створио јаке мишице,
чување стоке у увалама и на обронцима (планина) учинило га je снажним
пешаком. Он рукује оружјем ca умешношћу; његова пушка му je веран друг.
Он je лако покретан, јер од своје младости je навикао на маршеве и на коња...
Затим, српски војник ce задовољава ca малим: он je умерен и одмерен...
Код њега ce налази и понешто оријенталног фатализма и оне резигнације
која у свим земљама обухвата сељаке: они живе тако близу природе да они
знају колико je бескорисно борити ce против њених снага (стихија). Сем тога,
има и стоицизам који je за дивљење... Он je индиферентан према ранама и
према смрти. Ja сам их видео како умиру од пегавца без жалбе, напињући ce
да сузбију (прикрију) ропац који их je тресао. У снеговима Кара-Дага и
Чахора они који нису могли да иду даље, удаљивали су ce у клисуре и ту,
мирни, умирали.
Све ове врлине су војничке врлине, али ce оне могу наћи по целој
земљи...»
Страна 208: «Многи од тих несрећника су пропали у снеговима Косова и
Штимља, у заседама (препадима) Арбанаса. Заиста je мало њих могло да
стигне до Мора. Али ће они бити освећени од ових који преосташе и који су,
под маслинама Крфа, понова нашли наду заједно ca животом...»
Има, разуме ce, и у главном тексту спомена о српском јунаштву, чак и у
Предговору. Тако стоји тамо (стр. XVI) где говори о болеснима у лазарету:
«Ja сам видео међу креветима болесне орлове, како чуче дижући ca напором
главу да би могли удахнути мало ваздуха, очекујући крај, без револта и без
жалбе...»
Ha страни 87 каже Раул Лабри да су му «јуначки српски војници пружили
потребну снагу». Итд.
Др A. Шервен, француски лекар, казао je на једној конференцији 1916.
године (24, стр. 16): «Некад, Срби су затварали путеве инвазијама Истока
према Немачкој; данас су улоге обрнуте: они затварају прилазе Немцима у
њиховом продору према Истоку».
Један швајцарски лекар, који je издао своје успомене 30 година после
Српско-турског рата, у коме je вршио лекарску службу у српским болницама,
писао je изос. (128, стр. 120):
«У сваком рату и у свакој армији има забушаната, a у част српске армије
морам рећи да у њој кукавичлук и дизертација нa фронту пред непријатељем
беху потпуно непознати».
Једна лекарка која je два пута прискочила у помоћ болесним и рањеним у
Србији па и сама оболела од трбушног тифуса, дp Марија де Ружијечка,
пољског порекла али канда настањена у Швајцарској (преци су joj 1864.
побегли из Пољске), описала je повлачење Срба крајем 1915. кратко али
узбудљиво (129).
Она у тој својој брошури описује углавном страдања Срба при том
повлачењу и њихове надчовечанске патње. (Унутрашњи наслов књиге гласи:
«Трагично оступање Срба према Арбанији»). Па ипак падне код ње и понека
оштрија изрека признања. Тако на страни 5: «Ово je била само предигра
трагедије српског народа и његове храбре војске». Страна 7: «Поред
надчовечанских напора ми нисмо више били у стању да осигурамо довољно
брзу службу за наше несрећне и јуначке војнике...» Страна 10: «Ове измучене
трупе, слабо снабдевене, али готове на све жртве да би спасиле отаџбину,
веровали су још да ће понова заузети Скопље...» «Једног истог духа, сва ce
нација дигла против инвазора: од старца до дечака, од краља до последњег
овчара...» Страна 17: «Српски народ, који je провео пет векова ропства,
познаје добро цену слободе, тако да га ништа не би могло застрашити, улити
му страх, или му учинити да повуче своју одлуку. Ни препреке дивље
природе, ни глад, ни непријатељство становника ових планина које смо
присиљени да пребродимо, ништа га није могло да поколеба.
Сви су кренули, од краља до последњег сељака, сви анимирани истом
непоколебивом вером да победе све препреке и да ce поврате у ту драгу
отаџбину као победиоци и ослободиоци...» Страна 26 (завршне речи): «Ja
закључујем ове редове, чији je једини циљ дa укаже дубоко поштовање
српској нацији, њеном херојском краљу, њеној јуначкој војсци, у којој сам
имала част да служим, затим свим њеним рањеницима који су били тако
велики у победи и који су још вeћи данас у патњи».
Швајцарска социјална радница и књижевница Катарина Штурценегер (у
књизи ce потписује као «журналисткиња») која je у свим ратовима Србије
овога века била изасланик Швајцарског црвеног крста, писала je у својој
последњој репортажи (131, стр. 4):
«Упркос лавовског хрвања морале су српске чете, танко разасуте на
огромном фронту, да устукну пред премоћи непријатеља четири силе до
последње периферије њихове материнске земље, где данас, притисњени на
туђу земљу, борећи ce смрћу глади, очекују своју нову судбину».
Страна 17: «Срби су ce упорно бранили и долазило je до очајних гушања
(прса у прса), из којих ce само мали број храбрих бранилаца спасао».
Страна 21: «Скоро угушен, опкољен и опасан, остатак српске војске —
око 100 хиљада људи — спасао ce у непроходним арбанашким брдима,
изложен смртоносној глади и дивљем очајању без суза.
Ипак: њима слава и част. Преко два месеца морали су четвороструко јачи
непријатељи да ce боре и да ратују ca малим јуначким Давидом’, док су га
најзад избацили ca домовинске груде...»
16. О борбама Срба у Другом светском рату
Друти светски рат je неславно прошао за све нас, али je Српски народ
дигао устанке у разним крајевима земље и опет показао своју ненадмашну
храброст. И то су потврдили многи страни писци. Нарочито je у годинама
1942. и 1943. возвеличаван ђен.штаб. пуковник Дража Михаиловић и његови
храбри следбеници. Највећи део тих похвала су објавили Радоје Л. Кнежевић
и Коста Ст. Павловић, па ће вероватно једном и књигу тиме да испуне. Зато
ове податке не преносимо, тим пре што су највећим делом из новина. Али
ћемо зато навести неке изјаве сасвим компетентних писаца књига, који су
великим делом лично посматрали српске устаничке борбе широм
Јутославије.
Виђени ранији немачки комуниста Франц Боркенау, у својој необично
студиозној и објективној књизи «Светски комунизам», дотакао ce и држања
Срба за време Другог светског рата, нарочито je говорио о подвизима пок.
ђенерала Михаиловића и његових четника (132).
Описујући 27. март 1941., на страни 325 немачког издања, писац каже:
«Југославија je нашла своју душу, рекао je Черчил у Доњем дому. Ипак, то je
била Србија, a не Југославија, која je била нашла своју душу. Хрватски
сељачки вођа Мачек једва je ca најстрожијим претњама склоњен да заузме
место у револуционарној влади генерала Симовића. Цела Хрватска je сад
очекивала грозничави дан ,ослобођења. Шестог априла удари Хитлер и
Београд беше бомбардовањем уништен. Војни одреди мањина одрекоше да
војују, a српске јединице, изоловане и неприправне, западоше у катастрофу
која je чинила жалостан контраст према дуготрајном отпору српске војске
1914-1915. године».
(После капитулације): «Само једна гомилица Срба успротивила ce да
прихвати готове чињенице. Под вођством пуковника Михаиловића подигоше
на висовима Равне Горе (у средњој Србији), средином маја месеца, барјак
устанка».
Страна 329: «Ипак неколико дана затим започе Српски устанак. Kao што
je речено, то je био 10. мај. Kad je Михаиловић на Равној Гори развио барјак
отпора. Он je тиме пpocледио дело српске револуције од 27. марта, и ускоро
полетеше српски сељаци под његове заставе... Невероватно брз развој
српског устанка почивао je на његовој темељној припреми у миру.
Михаиловић није био творац четничког покрета, који га je прогласио
војводом». (Писац наводи податке о традицији четништва код Срба).
На страни 339 каже за генерала Михаиловића: «Дража, у целом свету
славни, први вођа европске гериле». На страни 358 признаје да су Дражи
недостајале политичке способности, али je он «те недостатке трагично
повезао са безграничном преданошћу своме народу и високом војничком
обдареношћу».
Италијански (сардински) професор Салваторе Лoj, који je, као
потпоручник дивизије Сасари, провео прву годину рата на тромеђи
Далмације, Лике и Босне дао je заносну и одличну књигу описа збивања
којима je био очевидац, под насловом Југославија 1941. Он ту даје и
карактеристичне описе српских устаника на терористички и злочиначки
режим Хрвата. Један мали део тога ce може пренети. Осмо поглавље носи
натпис «Грађански рат» и почиње овим речима (133):
«Срби којима ce није пружала никаква перспектива ceм смрти у
најкраћем року, припремаху ce да падну борећи ce. Само на један начин
мишљаху они, могли су да уђу у гроб са релативним изравнањем: ако их
испрати визија неког закланог Хрвата. Оружје није недостајало, јер je било
сакривено у великом броју при слому југословенске армије».
«Иницијатива je, обележена духом очувања Срба и њиховом разумљивом
жељом да своју кожу скупо продаду. Они су правилно схватали: да су
продужене за још један или два месеца ствари које су ce десиле маја-јуна, они
су били радикално (потпуно) уништени...»
«Ноћи 27. јула, која je била виргилски свечана, многи Хрвати су одмарали
душу и тело од свакидашњих напора. Заиста бедних напора!
Можда су многи, пруживши ce у кревет, начинили ужасни (макабри)
биланс прво извршених дела: колико су Срба убили тога дана, и
превентивни: колико ће их бити идућих дана, и интимно задовољни,
предадоше ce сну. За многе од њих, оне срећније, спавање беше без буђења:
умрли су у задовољству, коje их je у сну пратило, ради освете чињене
свакодневно над вечним смртним непријатељима». Писац детаљно описује
ток борбе. Резултат:
«.. .Сви мостови порушени, железничке пруге буквално разорене на
стотине километара, путеви блокирани на невралгичним тачкама, велики део
посада усташких уништен на препад: то je био биланс прве ноћи револуције.
Хрвати ce нађоше у озбиљној кризи због претрпљених губитака и због
напуштања толико места, али надасве што су Срби, заузевши тачке
стратешки и тактички најважнијих путева, учинили сасвим проблематичним
долазак појачања из северне Хрватске, која није устанком била погођена».
Сад писац сам описује неповољни биланс за Хрвате a повољан за Србе,
чији успеси «још у почетку имаху значај војних операција најширег значаја».
«Најважније војне операције су биле: опсада ca три стране града Грачаца
на северу, на југу пак напад на Книн и напредовање ка Доњем Лапцу и Кулен
Вакуфу». И сад писац говори ca таквим одушевљењем о српским борцима да
ce то једва да веровати. Он каже: «Покрет je постајао све гушћи (све чешћи):
она невидљива завера која je учинила да ce повежу Срби, иначе предмет
хрватске мржње, они, брижно изаткани слојеви између разних центара
конспирације, учинише да ce, пре него ce и појавио час устанка, претстави нa
попришту борбе, као чаролија, једна организована и способна војска, пре
свега један наоружан народ бораше ce у рату за своју егзистенцију ca
одлучном упорношћу. Срби су заиста имали у погледу организације искуство
више него вековно. Често у својој историји, нарочито у епоси дивљег турског
господарења били су принуђени да напусте своја скромна пребивалишта да
би образовали оружане чете». (Ову последњу реч писац даје на српском.)
«Али што je нарочито пало у очи, још од првих дана новог грађанског
рата, савршена организација, cпоjeна ca урођеним даром ваљаних ратника,
учинише да су устаници могли постићи громовите почетне успехе. Успеси
који су им омогућили да после продуже скоро једнаким оружјем рат против
усташа...»
«Једна мала држава беше, дакле, изникла у унутрашњости нове Хрватске.
Мала али чврста духом, и таква које ce требало пре много бојати
(темибилисима) ради фанатизма који je одржавао борбу за свој прост
опстанак.
A сузбити га (тај дух) није ce могло сматрати као једна обична полицијска
операција».
У другом делу књиге (од стране 85) наводе ce појединосги, описују
поједини српски борци и команданти, њихово наоружање итд. Ha једном
месту, одмах у почетку, стоји: «Срби претстављаху војничку стварност која
ce не може игнорисати, јер су крајње наоружани и одлучни да ce боре до
последњег метка и до последње капи крви, подржавани у борби мржњом на
Хрвате и очајних духом самоодржања».
Професор Салваторе Лој, описује поједине четничке старешине или
функционере, признаје им све најлепше квалитете. Мајсторски, литерарно,
описује њихов изглед, њихов карактер, њихове интенције.
Ha једном месту он описује «српске ребеле», како их он зове: «Не виђаху
ce униформе, већ само грађанска одела, и сва некако похабана и поцепана.
Оружје ка грађанској одећи одавало je изглед бриганата, па ипак у српским
ратницима (тако баш стоји: неи гаериљери серби) беше нечег можда мање
сугестивног, али ван сваке сумње више племенитог.Без униформе и
наоружани до зуба, ипак су имали војнички израз; овај je потицао из сазнања
да су борци ангажовани у правом рату, можда у инфериорној кондидији, па
ипак горди да ce понова осећају као војници, да могу да ce боре на отвореном
пољу против оних истих непријатеља за које су још пре неки дан
претстављали ништа друго него непокретни циљ хладног убоја (ударца)...»
«Сви су изгледали као нивелисани околностима; црте, формално
понашање које разликује господина од простака беху ишчезли из изгледа
ових ратника, који претстављаху само jeдаn изглед, онај српског нapoда, само
jeдно осећање, гopдоcт штo ce заједнички боре за заједничкo спасење. Борба
на коју je српски pод, који je вековима трпео тешки турски јарам, био
нарочито навикнут...»
Италијански официр (Лој) описује и женски одред, нарочито њиховог
команданта «Хијелу» К. (свакако Јелу), студенткињу од 19 година, која je
морала гледати покољ све своје породице: родитеља и три брата, a онда
одведена у концентрациони логор и после одбегла (страна 116).
Одред српских бунтовних жена које су узеле оружје да бране своју част и
част српског народа овако описује италијански официр Салваторе Лoj (133,
стр. 115): «Борци попут људи, од њих окрутније и немилосрдније,
најподобније шпијунке, ненадмашиви организатори, њихово главно оружје
поседују у снази духа и физичкој лепоти...»
Салваторе Лој описује и један бој између Срба и Хрвата, српских
устаника и хрватске регуларне војске, која je у снази једног батаљона под
командом ђенерала Лукића отишла у казнену експедицију Резултат (стр.
123): «Кампања за уништење пројектована од ђенерала Лукића доживе
бродолом у 48 сати, ca билансом просто страховитим за наоружане снаге
хрватске: скоро 90% губитака, огроман плен оружја остављеног у руке
ратника чији морал je наравно скочио до звезде».
Док je Салваторе Лoj описивао личке устанике на злочиначку власт
Хрвата, јер je он ту служио као потпоручник, један други италијански
официр, Маурицио Баси описује херцеговачке четнике (134). Према Лоју, он
je био пуковник италијанске војске (а можда и фашистичких формација, тек
високи војни достојанственик). Није нимало расположен према Србима, а
говори и «хрватски», бар понешто, тако да су му запажања првобитна.
Он детаљно објављује своје утиске о херцеговачким четницима и
њиховим командантима, што смо ми поближе пренели у листу «Канадски
Србобран» 31, 25. августа 1966. (Чланак носи наслов «Један италијански
официр о српских четницима и Србима».) Из тог приказа пренећемо овде
само ове ставове књиге пуковника Басиа.
«Ипак je нека духовна мистериозна снага држала заједно ове људе, више
него команда; снага која je зрачила од старешина, и још једна идеja: идеja
Српске отаџбине, српске крви, српског народа».
Описује четнике како заједно, стар са младим «чучи», како једу,
манипулишу ножевима итд. Али су били јако мирни, без живости, нису ни
речи проговарали, сем ретког шапутања. «Изгледало je да ce овај свет
сакупио на какав погреб а не за битку. Али je сасвим друкчији био њихов
изглед кад су позвани да ce закуну и да вичу њихово Живео Краљ. Изгледаше
то рикање, више него неки глас из моћних груди.
Било их je око 600; беху образовали два батаљона, сваки ca око 300 људи.
Ми смо их називали банде, али кад ce покренуше, сви поређани по
серпентинама путева, уверио сам ce да то нису банде, него мали батаљони, ca
једним духом и једним програмом».
Ha страни 93 наводи како су родитељи донели у италијанску болницу
једно дете рањено бомбом. Оно je плакало и јаукало. Лекар ce досети и рече:
«Србин не јауче и не жали се!» — «Дечак исколачи очи, стеже зубе, и
напињући ce преста да ce жали. Ова реч je имала мађијски утицај на дечка од
мало година. To ми je показало како je био јак дух pace и осећај националности чак и код најмањих».
17. Општи изрази (временски неопредељени)
Овде ће ce навести писци који истичу српски јуначки дух уошпте, без
обзира на конкретне подвиге. Неки пут имају у виду све Србе, понекад само
поједине делове или поједине крајеве Српства.
I.
Почећемо прво ca француским писцима, којих има из свих епоха прошлог
и овог века.
Познати француски балканолог Ами Вуе, који je описао у четири велика
тома Европску Турску прве половине прошлог века, под коју je подразумевао
и Србију и Црну Гору, казао je изос. и ово (135, II, стр. 154):
«Храброст je општа врлина у Турској, a нарочито међу Турцима, Србима,
Црногорцима и Арбанасима... У Црној Гори, то je срамота ако ce не може
више учествовати у ратним походима. Ни старци, као ни дечаци од 12
година, ту не мањкају... Најопорији приговор који ce може учинити једном
Црногорцу, то je, да познаје и њега и његову породицу, јер су сви они умрли
на постељи заједно ca женама...»
Велики француски путописац Ксавије Марлије, који je средином прошлог
века међу 20 и више својих путописних књига посветио две Јадрану и Црној
Гори (136) много je страна у првој књизи посветио Морлацима, које сматра
Србима. За њих je казао (I, стр. 285): «Снажни и кршни (робустни), они су
оплеменили своју снагу борбама које су вођене ca Турцима. У дутим
бојевима против босанских пашa, Млетачка република није имала јуначкије
помоћнике (савезнике). Сиромашни, они своје сиромаштво покривају својим
наследним врлинама».
У II књизи Мармије говори веома много о Црногорцима, па и о њиховој
храбрости. Ту ce позива на више места на «руског официра Броњевског,
ађутанта при експедицији адмирала Сењавина у заливу Которском» (I, стр.
315): «Црногорац je — кажe г. Броњевски — увек наоружан па чак и код
најмирнијег занимања носи пушку, пиштољ, јатаган и фишеклију. Он своје
време доконице употребљава да нишани. Од детињства je заузет тим
занимањем... и постаје врло способан стрелац. Очвршћен мукама, научен на
оскудицу, он може да поднесе лако тешкоће дугог и мучног марша...» (Писац
наводи њихову слособност прескакања литица, верање по брдима итд.) «Кад
следе непријатеља који бежи, они га гоне на тај начин да брзином замењују
коњицу, неприкладну у овим планинским пределима...» (Каже како све
разоре и спале ако непријатељ уђе, како ce тада и непријатељи домаћи сложе
итд. Писац критикује «барбарске обичаје» отсецања главе, одузимање
непријатељске имовине итд) «У својој крвожедној борби они ce бране до
крајних граница и никад не траже захвалност...» «Надмоћнији у својој
ратничкој природи од cвиx народа који их окружују, они без страха
продужују своје уцене не обзирући ce на претње Дивана и около себе шире
страх. Оружје, парче хлеба ca којим струком лука, мало ракије, старо одело и
два паpa трапавих опанака, то je све што им треба да уђу у бој. Они не траже
никакву заштиту ни против леда ни против кише, и каква год била
атмосфера, они мирно леже на земљи, огрнути својом струком. Три или
четири часа одмора довољно им je; остало време вежбају...» (Писац говори о
њиховој «тактици» ратовања и о снабдевању храном од непријатеља.)
Писац ce диви способности Црногораца да голим oкom определе
раздаљину, да пуцају у повлачењу, да заваравају непријатеља итд., па каже
како су његови Французи страдали због тога (јамачно у походу Петра I кроз
Боку и Конавле). «Њихова ванредна неустрашивост je често тријулфовала
над чврстином старих батаљона Француске. Они су их нападали с лица, ca
бокова, и успеваху да их разбију препуштајући ce жестини њихове куражи,
ови — Црногорци — ce нису ни најмање плашили страшне пешадије» коју су
им Французи насупрот поставили. «Двојица између њих беху заробљени;
ђенерал Лористон их je хтео послати у Париз, али један од њих разломи своју
главу о зид, a други je пустио да умре од глади».
«Ван својих брда — додаје г. Броњевски — Црногорци су пак врло
непријатни помоћници редовним трупама. Како они имају обичај да све
разруше огњем и гвожђем, они не могу дуго остати у борби. Својом
неуредношћу они су нам (Русима) одузимали успех који су својом храброшћу
допринели да ce постигне...» (Каже како иду кући кад им ce досади, па ce
опет враћају и боре ce «неколико дана ca ванредном жестином» да ce опет
врате кад им падне на памет).
У великом трактату Опште географије Елисеја Реклија (137), у I тому
изашлом 1876, стоји:
«Срби ce врло часно разликују међу осталим народима Истока
племенитошћу њихова карактера, достојанством њиховог владања и својом
неспорном храброшћу... Србин je срчан, он je увек наоружан, али je он
миротворан, он не пита уопште за цену крви».
Један од највећих француских и светских литерата Виктор Иго, писао je
29. августа 1876. чланак «За Србију» у коме оштрим прекорима напада
званичну политику европских силап рема Србији. Taj je чланак отштампан у
II свесци свога дела «После изгнанства». Он завршава овим значајним
речима: «Када ће ce окончати мучеништво ове мале херојске нације?»
Француски публицист и правник Жил Поте написао je у једној својој
студији издатој 1877 под насловом «Србија и Источно питање» (138, стр. 31 и
сл.) ове речи:
«Срби, по превасходству енергични и ратници, позвани за ову улогу
провиђења (да буду језгро балканске конфедерације) јер су ce први дигли
против турске доминације и, после пола века крвавих битака, очистили своју
земљу од присуства странаца, прокламујући тако праведну максиму, да
Европа, a нарочито хришћанско друштво, не сме ни у једном делу своје
територије бити владано по Корану.
Није то нека мала ствар описати њихову историју, праву песму која ce
још изводи пред нама и која заслужује да скрене на себе пажњу Европе. Ова
може бар ценити, према њиховој (српској) славној прошлости, каква би
солидна подршка била за поредак на Истоку овај народ, кад би га хтели
искористити.
Његови анали могли би послужити као тема рапсодима из доба Омира ...
Њихови старешине, све су изгинуле: краљеви, кнежеви, народни главари.
Али, подржаван својим старим успоменама, брањен овојим моралом, својом
религијом, својим обичајима првобитним и снажним, који ce одржавају из
породице у породицу, из села у село, осећајем заједнице, народ ce диже
једног дана на позив неколицине људи, у моменту кад je мислио да je
избрисан за увек из књиге живота...
Он није познавао самог себе, борба му откри његову снагу. Час побеђен a
час победилац, он je знао да му je осигуран коначан триумф.
Још више, једанпут господар на своме земљишту, отсад већ двапут
освештаном, он налази у свом сопственом генију подршку за своје право
уређење...»
Ha крају своје студије о Српском народу, пуне похвала, налазе ce ове речи
(стр. 72 и даље):
«Он je умео да после пет стотина година страховитог ропства нађе
средства да својим сопственим снагама изађе из сенке гроба и да ce за кратко
време подигне не само из смрти у живот, из ропства у независност, него, што
je још теже, из херојског варварства у либералну цивилизацију.
Њему, дакле, припада и приличи да око своје заставе, толико пута
наквашене крвљу хероја, групише сестринско становништво велике
словенске породице, као оно Босне, Херцеговине... чак и Црне Горе...»
Професор Сорбоне Ернст Дени писао je у почетку Првог светског рата
(139, стр. 8):
«У бици коју Србија свакодневно већ вековима пружа, paca je профињена
a у исто време и очеличена. Њеним херојским врлинама и неукротивој
истрајности требало je додати изоштрену интелигенцију и смишљену
гипкост. Око уперено на непријатеље бескрајно веће по броју, она je (та paca)
научила да презире смрт и да осујећује својом суптилном будношћу сталан
комплот својих непријатеља; она je челичила своје нерве и умела je да споји
стојичку резигнацију која трпи без слабости и без жалбе најтеже патње ca
смотреном опрезношћу, која осујећује замке и искоришћује прилике. Хероји
су на тај начин толико разборити у савету колико неустрашиви у бици, и ови
ратници су у исто време и дипломати...
Професор Сорбоне Ернест Дени je казао у свом предавању о Србији и
Србима у великом амфитеатру Сорбоне, a после и објавио (139) мишљење
генерала Хера (јамачно Фредерик Жорж Хер, дивизијски ђенерал француски,
рођен 1855.) који je рекао: «српски војник je један од првих војника нa
свету... У херојизму ове војске три главне црте ме фрапирају: постојаност,
вера и радост; тиме ce ова војска много приближује војсци наше Републике».
Говорећи о будућности малих држава после Првог светског рата, мало
пред крај тога рата je писао француски барон Бејан да међу свима њима
«фигурира у пуној светлости херојска Србија» (parmi еux figure en pieine
lumière l'héroique Serbie) (140).
У «Гласнику Српске православне цркве» дао je прота Душан Он. Поповић
повећу колектанеу повољних мишљења о Србима, која ce овде чешће цитира.
Нажалост, примаран извор он није навео. Тако и у овим, иначе веома
карактеристичним редовима:
Анри Баби, ратни дописник, пише: «Српска војска није више млада
војска, то je једна велика војска. Српско јунаштво има у себи меланхолије,
као и словенско јунаштво уопште. Али у Срба има више живости, више
витешке племенитости, љупкости и хероизма. Овај племенити дух влада у
народној маси; он je можда наслеђен од хероја из песама, а можда и од
хришћанства. Српска војска може ce поредити са најбољом војском
европском».
II.
Сад ћемо прећи на немачке писце, којих такође има у скоро свим
периодима прошлог и овог века.
У првом немачком, можда и европском Приручпику географско
статистичком описују ce сви становници наших земаља. За Бошњака каже:
«Смео, храбар, крвожедан у рату, иначе миран, спокојан и скоро без икаквих
прохтева за луксузом, живећи за себе. Припадају грчкој религији, али су
многи међу њима примили Коран и са Османлијама, господарима земље,
амалгамирали ce» (141, I, стр. 110).
За Црногорце стоји у истој књизи (141, II, стр. 112) да je то «јаки али
дивљи и сирови сој људи... који пркоси свим опасностима, неосетљив и
варварски...»
Познати немачки етнограф из средине прошлог века Ј. Г. Кол, који je
неколико пута обишао и опиcao наше земље, казао je у свом општем опису
Европских народа ово о Србима (142, стр. 72 и даље):
«Осетно различити у духу и бићу од Бугара, то су њихова браћа и суседи
на западу, које називају Илиро-Србима. Ови су, за разлику од стрпљивих и
радних Бугара, произвели неколико најратоборнијих и најпредузимљивијих
племена Турског царства, у коме су они једновремено најгори земљорадници
и баштовани.
Од Словена овог народа проистекли су прво становници Кнежевине
Србије, који су у ново време низом крвавих ратова извојевали своју
независност, — храбри Босанци, који су некад давали најбоље рекруте кору
јаничара, — несаломљиви Црногорци, једна гомилица брђана, који од вајкада
пркосе снази Османлија. — Такође и Морлаци и Далматинци, који су
понекад као гусари били страх и трепет Јадрана a обично најбољи морнари
млетачког дужда, припадају овом исконски честитом словенском племену,
најзад Славонци и Србима врло блиски Хрвати, који нису сасвим Срби, и
чије су ce регименте под маџарским и аустријским заставама показале
довољно грозне у страним земљама ...»
У једној другој књизи пише етнограф и путописац Ј. Г. Кол (142): «Срби
су један ратоборан и предузимљив народ».
Бечко-пештански историчар и архиолог Феликс Каниц писао je
шезедесетих година прошлог века (143):
«Kao и данас, тако и по византијским изворима који су увек Словене
строго оцењивали, храброст je била истакнута врлина Срба. Историја прича о
многим српским људима који су ce снагом, храброшћу и пожртвованошћу
показали достојни да стоје поред хероја свих народа. У Марку Краљевићу,
Милошу Обилићу, Југ Богдану, Ђорђу Бранковићу, Змај деспоту Вуку,
инкорпорисано je старо српско јунаштво. Српски народ гледа ca поносом на
њих и у њима налази извор оживљавајуће утакмице... Јунанштво je било
Карађорђу исто тако урођено као и Милошу и многим другим вођама , чија
дела Ранкеова «Српска Револуција» велича... Ha Делиградском шанцу, где je
војвода Добрњац извео чудо од јунаштва, разби ce сила Ибрахим-паше
скадарског, a Синђелић рађе разноси себе и своје у ваздух него да ce
кукавички преда Турцима. Још многа слична јуначка дела дала би ce
испричати из српских ослободилачких ратова».
Аустријски путописац барон Швајгер-Лерхенфелд писао je баш у време
окупације Босне (144):
«.. .Остаје заиста значајно за индивидуалитет српског племенa, да je
његов ратпички дух дошао до важности одмах у почетку његове
егзистенције, било утицајем аутохтоних (ту затечених, Л.M.K.) делова
становништва, или по сопственом нагону...»
Из Првог светског рата има маса похвала, па и «начелног карактера»
(општих израза), што je све напред пренето. Овде само неколико општих
оцена Црногораца тога доба.
Немачки кореспонденти називају Црногорце «јунацима Црних Брда»,
«гордим јунацима» итд. (70, I, стр. 377, 380). Даље стоји: «Син Црних Брда je
научен да одмери непријатеља очи у очи, a мало му задовољства чини да у
неком склоњеном положају избаци с времена на време по који метак у
непознатом правцу немогући утврдити да ли je граната заиста постигла свој
циљ».
Аустро-угарски министар спољних послова од децембра 1916. до априла
1918. Отокар Черпин приказује у својим мемоарима покушаје сепаратног
мира, по чему je остао познат. Он зна (145, стр. 234) да међу државницима
Антанте има лица наклоњених таквом миру. Али истиче њихов тежак
положај, јер сепаратни мир претпоставља status quo ante. A он каже: «Италија
je само на основу Лондонског обећања ушла у рат. Румунија je такође добила
чврста обезбеђења а ,херојска Србија’ би морала да ce обештети ca Босном и
Херцеговином». Дакле, нема од сепаратног мира ништа, јер ове три државе
морају да добију делове Аустро-Угарске. Италија и Румунија према датим
обећањима. Србија зато што je «херојска», како гроф Черни у наводницима
истиче, чиме хоће да каже да ce као таква од Савезника обележава. Она
добива Босну и Херцеговину на основу своје херојске борбе.
Немачки научник Фридрих Валиш, који je дао једну студију о
«балканском човеку» између два рата, казао je у књизи (146) и ово:
Страна 53: «Иако je обичај ношења оружја био распрострањен по целом
Балкану, не показује ce свуда исти ратничхи дух и једнака војничка
способност. Зна ce како je пожртвован и храбар борац Југословен... Срби из
Краљевине доказали су своје ратничке способности у безбројним бојевима;
Црногорци, повлашћени планинским положајем своје мале земље, нису
вековима Турског земана никад трајно били од Османа подјармљени... Што je
мање народни карактер искварен туђом крвљу, тим већа je његова снага и у
ратној и у мирној утакмици... Грчка измешана нација претставља заиста
најслабији народ у војничком погледу на Балканском полуострву. И Арбанас,
као војник, мора ce мање ценити него његови северни и источни суседи...»
Професор Геземан je писао још последњег рата (147, стр. 107) да су
«српска и арбанашка племена сачувала праснагу кроз много векова...» (a она
je после употребљавана «за више циљеве», и од ње, према Геземану,
проистиче «идеја херојског човека», који je тако изразито изграђен у Црној
Гори...)
Немачки етнограф Герхард Волфрум из Франкфурта на Мајни дао je у
првом страном приручнику Југославије иза Другог светског рата
карактеркстике разних народа који ову земљу обитавају (148, 149), па je за
Србе казао и ово: «Срби су бројно најјачи народ Југославије и у исто време, у
пуном смислу, народ који државу носи. Иако су регионално јако
диференцирани, језгро Срба сачињава изразиту типолошку и карактерну
народну индивидуалиост, која ce издваја из масе јужнословенског
становништва и за чије je образовање динарски елеменат био, како изгледа,
од нарочитог значаја. Њему својствен херојско-ратнички став оспособио га je
да буде носилац борбе за ослобођење против Турака, и он све до данас
опредељује осећај премоћности и самопоуздања Срба и, из тога изведени,
прохтев за воћством...»
«Кад je у XIV веку турско напредовање зауставило покрете Српства
према југу, окренуше ce Срби према северу и насељавању Шумадије. Она je
следствено постала право језгро Српства, које je тек у овом пространом
колонизационом пределу извајало карактерне црте, које обележавају његову
посебност, његов национални осећај и државну мисао».
III.
Неколико података из немачких пера само о Бокељима. Te смо податке
нарочито прикупљали за друга дела, па ce извесне «карактеристике» могу и
овде, сасвим кратко, пренети.
Немачки научник X. Редлих пиcao je још 1811. у књизи која ce бави
«физичко-моралним стањем Далмације и Боке Которске» (150) ово:
Страна 65: «Сама нација има ратничке склоности, много правог
трговачког духа; Бокељи су добри, смели поморци».
Кад каже да Бокељи имају ратнички дух, Редлих у аднотацији додаје и
ово:
«Међу разним племенима, која настањују провинцију, одликују ce својом
јуначком одлучношћу и својом колосалном висином Ришњани, Паштровићи
и Грбљани.
Од првих племена (рисанских, Л.M.K.), два су села: Убли и Кривошије, на
граници Херцеговине, нарочито озлоглашена ca лудачки храбрим подвизима
њихових становника...» (спомиње неколико подвига у Никшићу).
Ha страни 67 говори Редлих о «варварским обичајима» Бокеља, нарочито
о убиству и крвној освети, али одмах додаје (стр. 68): «Због тога производи
наше још веће чуђење кад ce ипак код ових људи, поред варварства у коме
живе, наиђе на осећања, чувства и појмове које ћете узалуд тражити код
образованих нација, и то не код појединих (Бокеља), већ готово код свих».
Немачки писац барон Раинсберг-Дирингсфелд, који je дуго ca супругом
живео у Дубровнику и Србе много задужио својим написима, објавио je 1869.
једну кратку монографију о Паштровићима (151) где стоји:
«Становници Паштровића су јаки и снажно грађени, познати као храбри и
ратоборни, и скоро у свему једнаки Црногорцима, на које они ипак, као и
Бокељи, гледају ca потцењивањем...»
Аустријски статистичар и професор Бечког универзитета В. Клун даје у
полузваничној публикацији Статистике Аустро-Угарске г. 1876. ове
карактеристике Бокеља (152):
«То су природни људи које je тешко кротити, пресмели, лудачки храбри,
готово у целости недирнути европским обичајима и културом... (у сталној
вези ca суседним и пријатељским саплеменицима Црних Брда...)»
Треба упозорити да je то Клун пиcao недуго иза Првог бокељског устанка
и несумњиво под његовом импресијом.
IV.
Долазе два англосаксонска писца, управо један енглески, други амерички,
оба реномирана професора.
Признати енглески историчар Харолд Темперлеј писао je у својој
Историји Србије одмах иза Првог светског рата (153) ово:
«Нема народа који je показао већу јуначку жељу за слободом од Срба,
или који ју je остварио уз мању туђу помоћ или уз веће сопствене жртве».
Још за време последњег рата написао je један амерички пpoфесор
географије на универзитету (154, стр. 250-251), говорећи о етничким
односима Југославије и разлици између Срба и Хрвата, и ово:
«Срби су брђани и своје време су провели, и своју енергију утрошили у
последњем веку у непрекидној борби за слободу... Рат je био њихова
специјалност, и у Светском рату (свакако Првом, Л.M.K.) показали су своје
јуначке наследне особине. Kao већина Хришћана на Балкану припадају
Православној цркви... Срби који су живели ван предратних граница Србије, у
Босни и Херцеговини, били су исти као они у Отаџбини иако су многи међу
њима били Мухамеданци, a владавина аустро-угарска била je сувише кратка
да би њихове обичаје изменила...»
V.
Два мишљења италијанских писаца најновијег времена издана после
наших сукоба ca Италијом.
Италијански писац најновијег времена О. Ронди у својој монографији о
Југославији (155) осврће ce нарочито на српску одлику храбрости док их
претходно приказује као миран народ, па каже: «Питаће неко како може да ce
објасни заиста војничкм дух Србина ca оним мирним, нежним,
меланхоличним духом народа. Специјалан je разлог овај: сељак и пастир
српски постали су ваљани војници због очајања у крвавој борби против
муслиманског фанатизма. Па и у скорашњем великом рату судбина je
присилила становништво Србије да напусти родну груду и да бежи испред
аустријског нападача. Сељаци ce преобратише у војнике и брањаху ce бесом
лава. Радило ce дакле о једном анималном хероизму, сасвим различитом од
хероизма народа потребног у стадијуму развијене цивилизације...»
Италијански професор Салваторе Лoj, хоји je био ca италијанским
трупама на окупираној територији «НДХ» издао je једну књигу својих
утисака (156), па на почетку ce осврће и на историју народа који су државу
сачињавали (стр. 19). За Србе каже: «Историја Срба види овај горди народ
како образује независну државу 1190. — Рашко жупанство — и (види га како
ce) увек бори тврдокорно и смеоно, снагом потхрањиваном аутентичним
фанатизмом, против сила којима je био потчињен дуже или краће време, као
што су нпр. царства Турско и Хабзбуршке Аустрије».
Говори о династији Карађорђевића као «потомцима хероја Српског
устанка»... Итд.
VI.
Сад два руска гледишта разне провенијенције.
Руски слависта В. И. Григорович у својој веома успелој студији о Србији
XIV и XV века (157) казао je за ту исту Србију (стр. 35):
«Њена историја нам приказује народ увек храбар, народ који je, готов на
великодушне задатке, жртвовао себе у заштиту других, и постигао сопствену
самосталност у одушевљењу ка обавезама. Како није било ограничено
поприште његових подвига, оно ce увек јављало достојно најбољег учешћа...»
У руском «Журналу министарства народне просвете» дао je занимљив
опис Херцеговине неки писац Рајевски, и то још гoдине 1850. To je скоро
дословно пренео немачки часопис «Иностранство» исте године (158).
«Херцеговац je храбар... ; он само мисли на то како ће на попришту да
покаже своју храброст, на његовим уснама само су песме о славним
подвизима српских јунака...»
У руском Енциклопедијском речнику изашлом 1900. године даје ce ова
општа карактеристика Срба (159):
«Уопште ce Србин одликује умереношћу и отпорношћу, храброшћу и
неустрашивошћу. Србин je отресит и паметан, жељан науке...»
Одушевљење Руса ca српском храброшћу у борбама ca Турчином
изражавано je на безброј места. Чак их je и гроф Лав Толстој величао у своме
роману «Ана Карењина». Руски емигрант A. Верешчагин, познати артиста,
писао je у чикашкој «Слободи» у првим годинама њеног издања чланак под
насловом «Србија и Худежествени театр» (мој исечак нема датума), у коме
изос. стоји:
«Још одавно, после слома на Косову српског царства, не само српски
гуслари, него и руски кобзари, преносили су широм своје земље јунаштво и
бол српског народа. Велики песник Пушкин преводио je српски еп и песме о
легендарном народу. У једној песми Пушкин, између осталог, каже:
,Црногорци, шта je то?’
Наполеон je запитао.
,То су јунаци који ce не боје
Наше снаге,
Наше силе’ итд.
После историчара Карамзина, песници Жуковски и Љермонтов славе
јунаштво српског народа. Срца свих културних елемената руског друштвеног
живота испуњена су љубављу према јуначком српском народу и осуђује
погрешну политику својих влада, a нарочито политику министарства
спољних послова.
У Москви на једној проби трагедије ,Цар Фјодор’, ствараоц и вођа МХТа, Станиславски, рекао je једном глумцу: ,Ви играте јунака! Узмите за пример
Србе. To je јуначки народ..
Кад je букнуо Балкански, a затим Први светски рат, славна борба српског
народа постала je толико популарна, да je иницијативом Московског
Художественог Позоришта почело скупљање прилога за помоћ Србији.
Чланови МХТ-а Качалов, Чехова-Книпер, Германова и др., за време једне
приредбе, почели су скупљати новчане прилоге за Србију ca речима: ,Ми
морамо помоћи легендарном јуначком народу’. Ja сам био сведок, кад су
жене богатих трговаца у Москви скидале своје скупоцене наките и ca
одушевљењем их давале као помоћ српском народу...»
И два-три хрватска писца могу ce предњима надодати, да би слика била
потпунија.
Најпознатији хрватски политички писац др Иво Пилар, писао je за време
Првог светског рата под псеудошшом књигу коју je «НДХ» издала и на
оригиналном, немачком језику, и у хрватском преводу. У том преводу (160)
стоји изос.:
Ca страни 44: «Нова домовина Срба (на Балкану) бијаше опора и
горовита, на западу мочварна, на изтоку шумовита и мало плодна. У oсим
непролазним горским крајевима одрастао je кршан и ратнички сој сеоских
горштака... Тешки, дјеломице управо јадни увјети живота, одгојили су
скромно, отпорно, свим тегобама дорасло горско становништво...»
Страна 63: «Читаво подизање србске власти заправо je резултанта трију
састојака: a) безувјетни моменти снаге, који ce налажаху у државнотворном
србском народу, a то бијаху: јака животна снага, необична обћенита
надареност и безувјетно јака војничка способност и храброст...»
Страна 298: «Турци ce служаху Србима од 1557. до 1689., a упpaвo Срби
зададоше од 1804. до 1912. године смртни ударац турској владавини у
Европи».
Један простосрдачан Хрват, хоји je пре 120 година обишао Босну, каже на
крају приказа свога путовања (161):
«Покли сам већ од Босне свашта казао, ваљало би, да и о Србији коју реч
изустим... Србија je лако лепа, по свом наравском лежају већом страном je
обучена прекрасном шумом, одкуда je и зову Турци Шумадијом...
У Србији влада силни јуначки дух, и штоно je пословица нашa: ,Старац
приповеда о боју и крајини, a млад уж њега пламти као на огњу’, то je тако
данашњи дан у Србији...»
Хрватски политички првак, оснивалац Хрватсхе сељачке странке (брат
Стјепана Радића) др Антун Радић je једном пиcao:
«Ja сам био прошле јесени у Босни и Херцеговини, па сам разговарао ca
простим хришћанским или српским свијетом, и један ми рече: «Кад би тко
позвао народ у БиХ хоће ли у сватове или у бој, више би свијета с весељем
запалило све надглавом и кренуло у бој — па што било’. Ето, сада ви
просудите што може бити од народа који би запалио све над главом па
кренуо у бој, a не зна зашто».
VIII.
Још два преостала писца осталих нација.
Румунска књегиња Гика која je своја дела објавила под псеудонимом
Дора д’Истриа говорила je о Србину уопште (163, стр. 346):
«Солидност његових нерава не дозвољава му да позна страх. Пошто je
његова храброст резултат саме његове конструкције a не једног пролазног
узрујања, он никако није пријемчив за суровост коју средоземно
становништво тако често испољава у борбама. Васпитан за рат и пастирски
живот, он није уопште, до данашњег дана, обелоданио наклоност за науку
или трговину...»
«Ja ce сећам да сам у Србији срела извесне физиономије изразито
марцијалне, извесне примитивне обичаје у исто време просте и опоре које
изгледаху из другог доба: могло ce помислити да ce налазе код хероја
Илијаде или код ратника који су песме (ову реч српски каже) певали и чија je
успомена још жива на обалама Дунава...» (стр. 345).
Дугогодишњи маџарски вршилац краљевске власти, ранији ау адмирал и
командант морнарице Миклош Хорти оставио je своје Мемоаре, које су Руси
залленили и после (1959.) предали комунистичкој Маџарској. Ова их je
објавила ту скоро под насловом «Тајни списи Миклоша Хортија».
Југословенски маџарски поблициста Арпад Лебл je саопштио податке које ce
нас тичу у «Југословенском историјском часопису». У њима има доста
похвалних речи о Србима Напр. «Срби су храбри народ, јер су ce отворено и
добро борили против нас у самом рату». (Мисли на Први светски рат, Л.М.
K.). Даље: «Срби су, истина, најбољи војници Мале Антанте, али су
политички њена најслабиja тачка, јер Југословени нису сложни и
јединствени. Ma у ком рату, Хрвати би устали против Срба...»
III. ПОСТУПЦИ ПРЕМА ПОБЕЂЕНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА
Parcere subjectis et dеbellare superbos.
Vergil. Aeneis. VI. 853.
Овај савет најбољег песника Рима својим суграђанима који су у то доба
били освојили половину познатог света гласи на српском: Опраштати
потчињеним (побеђеним), а обуздавати бесне. Први део реченице, који нас
овде једини интересује, скоро ce редовно тако преводи (и јамачно то значи),
док ce други део преводи и овим речима: побеђивати охоле (упорне),
савлађивати надмене итд. Te савете даје кобајаги Енеји његов отац Анхиз,
кад je овај сишао био у подземни свет, а мало пред тим стоји познати стих
«Сећај ce Римљанине да je теби дато (суђено) да владаш народима!»
Србима то није предложио нити саветовао нико, али je канда то у
њиховом духу, јер су стално тако поступали, нарочито према непријатељима
побеђеним у рату. Они су ce далеко више држали тога начела него Римљани.
Има доказа кроз целу историју да они са непријатељима и у рату и у миру
поступају коректно, хумано, у сваком случају без дивљине, да су им и освете
чак одмерене, прилагођене циљу, скоро без ексцеса. Да ce у том погледу
битно разликују од својих суседа, а и многих других народа који претендују
на цивилизацију. Да у том погледу не изостају можда ни за којим народом
света: може их бити хуманих као и они али не и хуманијих.
Овде су прикупљени неки докази за ту тврдњу. Разуме ce да их има још
мноштво. Ми нисмо могли до свих доћи.
Мада цела ова књига, па и овај одељак, садрже само наводе страних
писаца, имаће овде и понеки податак из домаћих нарочито древних извора
кад je такорећн непосредан (кад описује догађаје који су ce тек збили и писац
ce појављује скоро као очигледни сведок).
Уколико српски неки историограф наводи стране изворе и даје о њима
свој коментар, то остају претежно страни извори.
28. Подаци из првих векова Срба на Балкану
I.
При првој појави нашој на Балкану византијски писци су истакли хумано
наше држање према непријатељима. За прве Словене на Балкану (a то су
углавном Срби) пише византијски историчар Маврикије да они
заробљеницима остављају на вољу хоће ли да ce врате кућама уз откуп или да
остану ca њима у слободи. Вероватно они нису били из своје прадомовине
донели собом институцију ропства.
Подади о поступању старих Словена ca својим заробљеницима налази ce
у делу «Стратегикон» византијског цара ca краја VI и почетка VII века,
Псеудо-Маврикија. Овај писац о томе каже: «Своје заробљенике не
задржавају у ропству неограничено, као остали народи, него им, после тачно
одређеног рока, остављају на вољу да ce, уз известан откуп, врате у своју
земљу или да остану тамо као слободни људи и пријатељи». Из ових редова
види ce да je поступак ca заробљеницима код старих Словена био другачији
него код других народа оног времена.
Деда по мајци професора Константина Јиречка, познати слависта и
историчар Павле Јосиф Шафарик пише у својој књизи о Српској писмености
(1, стр. 58) говорећи о Србима у старини:
«Изгледа да већ у најстарије време нису водили рат на варварски начин,
него према извесним ратним правилима у погледу заробљеника, оних који не
могу да ce бране, цркава итд. Никефор Грегора примећује око године 1271:
«Ово je установљено од старих и стално прослеђено и чувано од потомака да
ce не само од Ромеја и Тесалаца, већ и Илираца, чак и Трибалаца и Бугара,
због заједнице вере, само плен узме a људи пак да ce нити у ропство воде
нити ван боја убијају».
Шафарик je Никефора Грегора цитирао на латинском (мада je он у
оригиналу грчки писао); ja сам и то превео, јер би ретко који читалац
латински разумео. Али ce није могла избећи рогобатност превода ca једног
мртвог језика.
Нарочито су били обазриви према заробљеницима исте вере чак и
неколико векова доцније. Јиречек пише (литература под 2, III књига, стр. 129)
да je био обичај Срба «у ратовима између хришћана исте вере на Полуострву:
Византинаца, Епираца, Бугapa и Срба задржавати у ропству само војсковође,
и то обично у железним оковима на ногама: ниже редове брзо би
обезоружали и слали кући. Изван битке није био нико убијан, a и
заробљеници нису ce продавали у робље». При томе ce Јиречек позива на
византијске писце Акрополитеса, Никефора Грегору и Кантакузена.
У II књизи Историје Срба (2, II, стр. 25) то исто тврди професор Јиречек
овим речима: «У ратовима између балканских хришћана, Грка, Бугара и
Срба, обично ce, у XIII и XIV веку, задржавали у ропству само војне
старешине, док су обични војници разоружани и слати кућама. Изван битке
нико није био убијен».
Специјално je забележено да су Срби после битке код Велбужда (1330.)
задржали само заробљене племиће и то неко време, a остали ратници су
разоужани и сместа пуштени кућама.
Академик Никола Радојчић пише о томе следеће (3, стр. 381):
«У великом je чуду био византијски цар Јован Кантакузен када je писао о
знаменитој бици код Велбужда и кад je морао признати како су ce Срби
држали према побеђеним Бугарима. По свом осећању и по историјским
стилским правилима требало je да пише како су Срби победили Бугаре и
онда побеђене клали или у робље одвлачили. A морао je друкчије писати:
Срби су убијали Бугаре једино за време борбе, a заробљенима су само
одузели оружје па их пустили: у гар екзестин аутус алелус андраподизеин
онтас хомофилус. За варварски средњи век то je једна епизода која задивљује
својом човечношћу...»
Иначе у Средњем веку ca заробљеницима ce поступало врло свирепо. Пре
него што су примили хришћанство, Бугари су убијали своје заробљенике.
Кад су Маџари дошли у панонске равнице, клали су заробљенике, верујући
да ће их због тога ови служити на другом свету. Ово ce веровање дуго
одржало и код Турака. Ослепљивање заробљеника била je обична појава.
Године 1014. византијски цар Василије II ослепио je 15.000 заробљених
Бугара.
II.
У старим нашим биографијама има такође доказа о оваквом за тадашње
време генерозном поступању Срба. Илустрације ради, навешћемо два
податка.
Тако Стеван Првовенчани пише у животопису свога оца Немање (на крају
главе седме) да je овај, освојивши Приморје, порушио све градове осим
Котора (кога je учинио престоницом), истребио грчко име итд., али «народ
свој у њима неповређен оставио» (4). Никога није убио зато што припада
другом и противном народу; никога није убио кад je рат био завршен.
Сасвим сличне изразе налазимо и у «Животу Светог Симеона» од
Доментијана. У преводу професора Лазара Марковића тај пасус гласи (5, стр.
240): «И додаде ка земљи отачества свога многе земље од области грчког
царства, и силом Божијом и поспешенијем светога Духа победи непријатеље
своје, истиниту дедовину своју, које су трпеле насиље од грчког реда, и
градове сазидане од њих разруши... a народ свој који je у њима сачува
неповређен,...» У оригиналу Доментијана (6, стр. 23) респективан став гласи
«а људи своје јеже в них неврједими схрани...»
У животопису деспота Стевана Лазаревића од Константина Филозофа
(Бугарина) има један одељак посвећен оцу Стефановом кнезу Лазару.
хвалећи га, нарочито истиче његово «пуштање заробљеника» (7, стр. 60).
Доказ више да je он то чинио противно обичајима и пракси тога времена.
19. За време турско
За време петстогодишњег ропства ми нисмо имали своје државе чије би
власти показивале генерозност према непријатељу. Али су ce борбе водиле
вазда, углавном борбе одметника и хајдука. Хајдуци су стављени ван закона,
живели су чемерним и бедним животом по шумама и неприступним избама.
Па ипак, то нису били обични пљачкаши и разбојници, како хоће да их
претставе данашњи Хрвати (нарочито др Динко Томашић).
Напротив, то су били племићи по духовном устројству, џентелмени,
браниоци сиротиње од насиља. Па ипак, кад су мисију извршили умели су и
да опраштају Турцима, да им животе штеде.
Многи страни писци, чак и најпризнатији међу њима, најбоље упознати
ca њиховом делатношћу, делили су им одличне моралне оцене, баш и у
погледу поступка ca побеђеним непријатељем. Тако Герхард Геземан
професор Славистике на Немачком универзитету у Прагу пише једном
приликом баш о српским хајдуцима (8): «Овај хајдук je увек више витез и
ребел него разбојник... Кодекс части ових трупа потсећа на јаке остатке
витешког духа... Овај живот одговара уосталом, целом народном карактеру
Срба...»
Највећи немачки историчар свога доба Леополд фон Ранке хвалио je
много хајдуке, који су били квасац Првом српском устанку, коме je Ранке
посветио своју заносну књигу (9). Ha крају каже: «Стварно ce они морају
похвалити због (cвoje) верности, честитости, великодушности».
У водећем немачком часопису «Дас Аусланд» (Иностранство) за 1841.
налази ce један чланак о Обичајима итд. народа Европске Турске (10). Изглед
да je то пренето из руског часописа «Сјевернаја Пчела» од 26. маја 1841.
Тамо изос. стоји: «Хајдучки старешина (харамбаша) пазио je на мир
свештеника, као и на част жена које би пале у његове руке, и није никако
трпео никакве ексцесе својих потчињених...»
Чешко-немачки етнолог Сигфрид Kaпep написао je 1867. једну велику
студију о Хајдучији и објавио у познатом немачком часопису Глобусу. Он
тамо изос. пише (11):
«Дисциплина je од хајдука захтевала савесну честитост и непомућену
моралну чистоту. Ниједан хајдук не сме нешто сам на своју руку да предузме,
не сме само себи неку корист да стекне. Добро и имовина својих верских и
народних другова, то су за њега светиња. Обична крађа, извршена чак према
Турцима, чини га нечасним и као последицу доноси његово искључење из
дружине. Дата реч, под заклетвом или иначе, неповредна je, и он je тако
чврсто држи, да ce ни Турчин не устручава не ослонити ce на дату хајдучку
реч. Надасве je за хајдука неповредна част и безбедност жена. Он je у том
погледу прави витез. Aко повреди те принципе, убиће га уколико он сам себи
не пресуди...»
И Хрвати су глорификовали хајдуковање ако ce радило о њиховим
људима. Тако Никола Матијевић у збирци Лички Грудобран (12) каже на стр.
88: «Извршитељи царских система погазише неписане законе земље,
повриједише увријежени лички ocjeћaj за правду, обешчастише понос народа
тако, да народу не преоста друго него да тражи заклона у својим планинама с
којима je срастао, па хајдуковање поста синоним пркоса и отпоpa против
турске управе». Ha страни 95 описује хајдуковање у Лици према приповиести
Јуре Турића «Под кабаницом», 1884, где изос. стоји: «Одврнуше ce у хајдуке
они који су теже подносили туђу самовољу него своју и туђу муку...
Додијаше им људи који су зло чинили у име закона...» И Матијевић
закључује: «Ми о личким хајдуцима добивамо из Турићевих приповјести
посве другу слику; они нису обични пљачкаши и разбојници, они су плод
тадашњих прилика, народни осветници, често карактери који много држе до
свог образа, поштења и хајдучке вере».
20. У обновљеној Србији XIX века
Обновљена Србија XIX века продужила je праксу своје старе
претходнице, средњовековне Србије: хумано поступање ca непријатељем
који ce не бори. О томе je остало много података. Тако још у почетку Првог
српског устанка Карађорђе je 1. маja 1805. писао: «Добре и мирне Турке који
међу нама живе као браћу своју ћемо чувати». И 4. јуна 1806. он je поновио
ове речи. И заиста je под српском управом мирно живело турско цивилно
становништво у Смедереву, Руднику, Градишту, Београду, и имало je сва
права («Нико вам не сме peћи ни очи да су вам црне у глави!»). Доситеј je у
лето 1806. писао устаницима; «Мирне Турке оставите у својим домовима
живити». И поред неких инцидената, турски живаљ имао je у Београду своју
џамију, имања, a српска влада организовала je чак интернат за турску ратну
сирочад. Један питомац овог интерната служио je као српски дипломатски
тумач још и под кнезом Михаилом. Године 1808. било je у Београду неколико
стотина Турака. Случај младог писара српске владе, каснијег песника Симе
Милутиновића, карактеристичан je за положај турског становништва у
Србији. Сима je био заљубљен у једну девојку из турске мањине и певао joj,
усред рата, ватрене стихове:
Ах, Фатимо, јединице мајке,
Београдко, само себи равна!
Многи страни писци то истичу ca нарочитим дивљењем. Износе примере
из ратовања Кара-Ђорђевог и Милоша Обреновића, као и из владавине
Милошеве. Неке ћемо од њих дословно цитирати.
Прво ћемо навести највећег немачког историка Леополда фон Ранке, који
у својој монументалној књизи «Српска револуциja» изводи овај податак о
понашању српске устаничке војске 1807. године, после освојења Београда
(13):
«Забрану пљачкања тако je строго схватио Карађорђе кад je Београд био
заузет, да je двојицу која су ce ограшила о ту забрану убио и после њихове
лешеве обесио на градским капијама. Гостопримљиво je примио оне који су
ce из тврђаве упутили под његову заштиту».
Руски историчар Нил Попов прича «да су ce за време опседања Београда,
маја 1806, 2.000 Срба најсиромашније класе понудили да на јуриш заузму
градске шанце ако им по успеху дозволи пљачка, али војводе нису хтеле да ce
упуштају у те услове» (14).
Треба само имати у виду да ce радило о једном одсудном моменту у
Српском устанку, да ce Београд није могао лако заузети, да би његово
заузимање значило пун успех подухвата и српску слободу. Па ипак нису
устаничке старешине дозволиле да ce то изврши по цену пљачке самих
Турака. У историји су ови примери ретки.
Велики француски научник и књижевник Алфонс Ламартин, дао je ове
податке и о држању Карађорђа и о држању Милоша Обреновића у погледу
ратне части (16):
«Неумољиви бранилац правде и реда, Карађорђе je даo обесити свога
рођеног брата који je био насрнуо нa част једне девојке».
«Али-паша je био заробљен и вратио je пун стог дарова великом везиру.
Срби су ce већ тада показали, својом великодушношћу, достојни
цивилизације у чије су име ратовали, и Милош je унапред третирао своје
непријатеље као будуће пријатеље. Он je осећао да пуна независност није још
допала његову отаџбину и он ce држао уговора, место да обешчасти своју
отаџбину покољима».
Пруски гардијски официр Oтo фон Пирх, који je крајем двадесетих
година прошлог века обишао Србију, казао je за тадашњег владајућег кнеза
Милоша Обреновића (15, I, стр. 21): «Три ствари су допринеле његовој
победи: јединство воћства, чврстоћа воље и човечност према побеђеним».
Највећи румунски историчар Никола Јорга, који je у истој збирци написао
и издао Историју Османлијског царства у коjoj je Јиречек издао Историју
Срба, упозорио ce баш у тој Историји на овакво држање Милошево (17, стр.
215): «Противно ранијем обичају да ce побеђени покољу без поштеде, мирни
и разумни Милош je даo потуни опроштај свима који више нису носили
оружје».
Француски лекар Кунибер, који je највећи део свог зрелог живота провео
у Србији и дирљиво описао Милошеву владавину, и сам наводи те примере
великодушности и државничке мудрости Милошеве (18, I, стр 108). Према
првим турским заробљеницима он je великодушно поступао. Кунибер пише:
«Милош нареди истог дана да ce њему, под претњом смрти, имају предати
сви Турци заробљени у бици. Он их сабра на једном месту под заштитом
страже... Заузе ce за рањене, и све ове заробљенике je третирао, једнако као и
њихове жене, ca пуно обзира. Сутрадан рано он натовари на кола рањенике,
жене и децу, којима су следовали здрави заробљеници пешке, и нареди да ce
одведу у Ужице, где их остави турском команданту, давши им слободу» (И
писац даље приповеда како je та великодушност примљена ca чуђењем и
захвалношћу међу Турцима).
Велики француски географ и етнограф, познати балканолог Aми Буе,
писао je 15 година пре него je Кунибер издао своју књигу ово о Милошевој
генерозности (19, IV, стр. 152):
«Ja сам чак у Турској наилазио на Отомане који ce нису устручавали да
признају, у присуству њихових сународника, умереност коју je Милош
показивао према побеђенима. Један богати муслиман из Горње Мезије рече
ми у присуству великог броја својих сународника: «Изразите Великом
Господару (ове речи Буе пише српски) моје поштовање и моје жеље да његов
барјак буде увек победнички».
Ha страни 311, књиге IV: «Окупивши све заробљенике, Милош нареди да
ce рањеницима завију ране, да ce метну на носила, жене и децу мету у кола, a
мушкарце на коње, и већ сутрадан их преда Турцима у Ужицу. Туркиње
воздигоше до неба генерозност Милошеву, упоређујући je ca држањем
Турака према српским заробљеницима. Оне су говориле: «Срби су нас
третирали као сестре и чували су нашу част. Њихова вера, то je права вера.
Бог ће им сигурно помоћи». Оне су испричале у Сјеници Рушид-паши своје
доживљаје, кад je овај био дошао да дозна нешто о збивањима».
У истој књизи, на страни 380, Ами Буе наводи неке сличне догађаје, из
којих закључује о «добром и религиозном карактеру Срба».
Француски писац Сен-Мар Жирарден je писао 1836, такође као део овојих
путописа: « .. .Тако мржња на Турке постаје у Србији сваки дан мање жива;
уствари Срби и не мрзе Турке већ тиранију. Уосталом, у простим и
ратничхим обичајима Турака има понешто што ce допада карактеру Срба...»
«Турска царевина има у Србији и у храбрости тога народа најмоћнији
бастион против Аустрије... Предати Београд Србији, то значи повећати снагу
тог бастиона...» (20).
21. У доцнијим ратовима Срба XIX века
Имамо још неколико података о племенитом поступању Срба ca
непријатељима у доцнијем XIX веку, и то Срба из Србије и Срба из Црне
Горе у ратовима ca Турском 1876-1878, и Срба из Војводине у њиховим
борбама ca Маџарима 1848. (познатој «Четрдесетосмој»).
Француски правник и политичар Жил Поте писао je још у току Српскотурског рата 1877, после многих похвала Србији и ово (као неки закључак
својих излагања) (21):
«Који je народ после битке постао озбиљнији, умеренији, обазривији; који
je показао више смисла за управљање и више наклоности цивилизацији? ...»
Београдска «Политика» je објавила крајем 1966. (22) историјску
репортажу из пера једног херцеговачког муслимана о животу свог
заробљеног земљака и саветника Осман-паше у току Црногорско-турског
рата 1876-1878, кад су га Црногорци заробили. Он ту изос. пише:
«Ово je једна од најкраћих прича коју je испричао Осман Паша. Последње
године свога живота паша ce све чешће враћао на Црну Гору, на битку код
Вучјег дола и нарочито на пријатне дане проведенe у црногорском
заробљеништву...
Причу je настављао описивањем Цетиња, нарочито елеганције и
беспрекорне чистоће цетињског хотела у коме je добио једну од најлепших
соба. Посебно je истицао да je све то урађено по изричитом наређењу самога
кнеза који je још ca бојишта јавио књегињи да ce побрине за што бољи
смештај високога турског официра. Тако je паша добио собу број 6 на првом
спрату, између руског племића Веселицког-Божидревича и српског генерала
Белимарковића. Насуттрот његовим вратима била je соба уображеног
аустријског пуковника Темела. Књаз je joш поручио књегињи да ce Осман
паши исплаћује 1.500 форинти месечно и да ce паша може слободно кретати
по Цетињу и припасивати своју сабљу...»
И у рату Српске Војводине средином прошлог века, у тзв. Маџарској
буни, где су дивљаштва била огромна, и где су Маџари палили српска села и
требили цело становништво које би затекли, Срби су ce релативно хумано и
цивилизовано понашали, у сваком случају далеко боље од Маџара, који су
кроз свет пустили били фаму о српским свирепостима. Један значајни
аустријски историчар барон фон Хелферт, то je истакао у својој Историји
Аустрије у средини прошлог века (23). Он пише да ce у Буни много замерало
и Србима, као и осталим учасницима на свирепостима, што je разумљиво и
таквим устанцима. «Напротив — продужује он дословно, — случајеве
хладнокрвних свирепости после боја, случајеве мрцварења заробљеника, о
намерним мучењима као што су нажалост често практиковна у њиховој
суседној земљи, Србима ће ce једва моћи нешто да докаже».
У свом говору у Скупштини 27. септембра (9. октобра), рекао je патријарх
Рајачић између осталога: «О овом боју ja могу високославну Скушптину да
известим ca задовољством, да исто онако како су га наши непријатељи
водили највећом чак нечувеном дивљином, у истој мери je ca наше стране
практикована хуманост, тако да нам наши непријатељи не могу ни на који
начин пребацити, да смо само једног јединог њиховог заробљеника
злостављали a камо ли да смо га усмртили. Отуда je све што je у новинама о
нама писано и што не престају да пишу, очигледна и груба лаж».
Овај говор патријарха Рајачића, мада потиче од једног Србина, преноси ce
из књиге аустријског Немца фон Хелферта. Он тај говор цитира јер ce, као
историчар, с њим потпуно слаже.
Злодела Маџара према Србима писац детаљно наводи на више места,
нарочито у III књизи, стране 96 исл., 473 итд.
И у једној анонимној књизи изашлој ускоро после буне и писаној од
једног аустријског вишег официра (24) признаје ce истинитост ових навода
тадашњег вође пречанских Срба, патријарха Јосифа Рајачића. Писац изречно
каже: «Ни једна једина смртна казна није изречена под његовим воћством над
једним идејним противником нити извршена, па чак ни онда ако je
непријатељ стотине Срба тако нехумано осудио крвавим судовима и тиме дао
прави повод за одмазду...»
22. У Балканским ратовима (1912-1913)
Из борба Србије у другој деценији овога века, из Балканских ратова и
Првог светског рата, остали су такође докази хуманости, благости,
хришћанског духа према њеним непријатељима. To су српској војсци
признавали странци и истицали као пример достојан дивљења.
Пошто има ових података сразмерно највише, то ћемо, да би одржали
извесну равнотежу, засебно говорити о држању Срба према побеђеном
непријатељу у Балканским ратовима a посебно у Првом светском рату (где je
то могуће, a у већини случајева je могуће). При томе нећемо засебно одвајати
податке о Црној Гори, већ под истим бројним отсецима ће ce говорити о
њеној војсци и војсци Србије. Одвајање ће бити на материјалној бази (разним
облицима хуманости).
I.
Прво ћемо говорити о рату ca Турцима и изнети неке податке из турских
извора (мада посредно). Тако од познатог немачког политичара и писца
Хермана Вендела.
О држању српске војске за време Балканског рата каже Херман Вендел
(25):
«Црно-жута штампа, потстакнута ca званичног места износила je за време
Балканског рата клевете од којих ce кожа јежи о српској војсци, тако да je —
овo je реткост у читавој историји света — један непријатељски лист,
цариградски «Икдам» одбацио ове измишљотине и даo сведочанство о
хуманости српског војног воћства».
(Затим Вендел износи онај познати случај ca тобожњим малтретирањем
аустријског конзула у Призрену Прохаске, што ce такође показало као
аустријска измишљотина).
Прота Душан Он. Поповић саопштава, не наводећи одакле je то црпео:
«Један турски заробљени пуковник причао je да je после месец дана ропства
заборавио да je заробљеник. Сви су га поздрвљали ca поштовањем и искрено.
Он je рекао: «,Србин, колико je страшнији као противник, толико je дивнији и
величнственији као пријатељ’».
Немачки ратни дописник и познати публициста Албрехт Вирт говори о
првим окршајима Црногораца у Балканском рату код Тузија и каже изос.
(25):
«Око 1.200 Турака било je заробљено... Уосталом, с њима су Црногорци
поступали сасвим пристојно...»
У огромној «Илустрованој историји Балканског рата 1912/13», коју је
саставио A. Хембергер (27) на основу извештаја ратних дописника разних
светских листова и издао непосредно после рата у два велика тома, има
разних детаља веома инструктивних. Између осталих и о понашању Срба ca
побеђеним непријатељима.
Најпре су већ и хронолошки заробљени Турци код Тузија од стране
Црногораца (I, стр. 63). Beћ прву партију заробљеника je лично ословио
престолонаследник Данило и «похвалио њихово јунаштво». После наилази
цела колона: «Ha челу командант Тузија. Престолонаследник га je чекао ca
својом пратњом. Командант сађе ca коња око 50 корачаја пре него je дошао
до престолонаследника. Музика je свирала турску химну. (Свакако
црногорска музика, Л.M.K.).
Командант ce приближи принцу и предаде му своју сабљу. Музика
засвира на то црногорску химну. Пошто су тонови ишчезли, предаде
престолонаследник команданту натраг сабљу ca речима: ,Узмите je опет. Ви
сте je ca чашћу носили. Ja могу само да Вам честитам на храбрости Ваших
војника...»
Кореспондент једног немачког листа у свом допису из Врања 24. октобра
1912. описује долазак првог транспорта турских заробљеника у Ниш, који су
очајно изгледали. Дописник наставља: «Заиста je у тој слици ужаса деловало
умирујући држање Нишлија. Они јесу ca свих страна довикивали: ,Ево
Турака’ и трчали су да их виде, али ниједан није заробљеницима добацио
неку реч псовке, нико није песницу стиснуо према њима, на чијим je рукама
можда била прилепљена српска крв. Чак и припадници последње одбране,
који су водили заробљенике, ишли су мирно и озбиљно, нису гурали
непријатеље, нису их псовали, ништа им нису нажао чинили. Bиди ce да
помало човечности може и у рату да цвета...»
Кореспондент каже да je међу заробљеницима било и Нетурака
(«принудних Турака»), тј. хришћана, па и самих Срба. «И према овим
људима je краљ Петар заузео врло фино, врло нобл (племенито), и врло
паметно држање. Он je, свакако, наредио да им ce одузму пушке, a онда да ce
пусте из општинске куће у Врању и пошаљу директно у Куманово одакле
потичу и да ce ту пусте у слободу...» (27).
Опет немачки кореспондент (вероватно тај исти) пише из Врховне
команде у Врању 26. октобра (27, I, стр. 162): «Прича ce колико ce (краљ
Петар) интересовао за заробљенике и да je заповедио да ce безобзирно казни
сваки који би неког заробљеника псовао, исмејавао или чак злостављао.
Заиста ce догодило да неки српски рањени војник избљује своју горчину, свој
бол над неким рањеним Арбанасом. Али сместа наиђу официри или лекари
који делују добростиво и умирујући и томе човеку ставе до знања да ce
заробљеник мора да жали као и он сам, мoжда и још више, јер je српски
војник тачно знао зашто ce бори, a то je Арнаутину било сасвим нејасно.
После Молебна ja сам лично видео у општини Врање која je постала
сместиште заробљеника, како je један чувар затвора пружио дуван сасвим
црномањастом арбанашком ђиди и како je стража с њим сасвим другарски
разговарала...»
Иначе сви заробљеници говоре о невитешком понашању Арбанаса према
Србима. Сам кореспондент «Ноје Фраје Пресе», најжешћег антисрпсхог
листа у Бечу, пише (27, I, стр. 171): «Међу болеснима имамо известан број
Арбанаса. Они уживају код Срба врло слаб глас. Многе су страшне епизоде
нама причане, које показују нечувено, управо бестијално дивљаштво тзв.
Арнаута. Тако je напр. један заробљени Арнаут отсекао лекару, други
болничарки прст...»
О самим Турцима и Срби и страни дописници друкчије пишу. Али, ипак,
како један међу њима додаје (27, I, стр. 307): «Према Србима и Грцима
стојале су трупе које међу народима Балкана важе као инкорпорисани
ђаволи...»
Ha страни 82 описује проф. Кучбах држање Срба према побуњеним
Арнаутима који су их препадом и у заседи нападали Кучбах пише (31):
«Злодела Арбанаса нису наилазила ка одмазду према библијском рецепту
,око за око, зуб за зуб’. У случају да су ce Арбанаси борили на страни Турака,
сматрани су као саборци и третирани као такви...»
Aко су Срби од мањих одреда из заседе нападани, кажњавани су
четовође. Ако би ce после, код њихове одбране, заробили неки Арбанаси
«само je главним кривцима вршен процес, остали су отпуштени пошто им je
одузето оружје».
Ha страни 443 I књиге налази ce цртеж, очигледно начињен према
фотографији «Принц Мирко у раговору ca заробљеним Арбанасима». Седе
скоро и разговарају као равиоправни, a около Црногорци стоје на ногама!
После заузећа Пећи «лекари и хирурзи (турски) добише заповест да
остану код амбуланте у Пећи, где су мало затим допрли у црногорско
заробљеништво, али где су добро третирани...»
II.
Довде je углавном изнето о поступању Срба ca ратним заробљеницима.
Овде неколико навода о поступању ca цивилним становништвом у освојеним
територијама.
Један страни дописник описује улазак краља Петра у Скопље (2.
новембра 1912.) изос. (27, I, стр. 340): «Град je био окићен српским
заставама... Ранији градоначелник Решад беј je поздравио Краља, истичући
како су Турци добили Скопље на мачу од Срба, на мачу га изгубили». «Краљ
одговори да ће под његовом владом турско становништво живети у слободи
и, као српско, моћи да ce посвети мирном напретку... У исто време изрази
очекивање да ће у граду владати ред и да ће становништво моћи да обавља
своје послове...»
У велом аустро-немачком полузваничном приказу Балканских ратова
стоји да ce после заузећа Скадра (27, II, стр. 384): «Са црногорске стране
војницима строгом војном наредбом наредило да покажу највећу
уздржљивост. У њихову похвалу може ce утврдити да ce никакав
(непријатан) случај није десио. Побеђеии, опседнути и победиоци разумели
су ce одлично. Тим рађе треба констатовати ову пријатну чињеницу.. »
Швајцарски поручник Карл Егли на два места описује заштиту приватне
својине у освојеном Скадру (29, стр. 123, 138); «Црногорска жандармерија
која je сместа довучена спречила je у заједници ca турском полицијом која ce
ту нашла сваку пљачку града; .. .Црногорска жандармерија, помогнута од
тypске, која je била заостала, патролирала je ревносно тамо и овамо да би
сместа спречила све изгреде. Нигде није дошло до пљачкања од стране
Црногораца и трговина je могла свуда да ce преузме у пуној мери».
Један швајцарски лекар, др Адолф Фишер, који je био у српској
санитетној служби за време Првог балканског рата, писао je у својим
успоменама изашлим у Базелу 1913. (28), и ово:
«Српски војници су ce у освојеној земљи понашали углавном веома
добро. Па и у варошима, као напр. Скопљу a после Битољу, ми нисмо никад
видели једног накресаног a камоли пијаног ратника».
Кад je у светској штампи настала повика над зверствима балканских
савезника у Македонији, образована je једна европска комисија да то
истражује. Она je, иpe дефинитивног извештаја, јавила да су ce најодвратније
понели Грци, после њих Бугари « a на треће (последње) место долазе Срби»
(27, II, стр. 573).
Кад je сер Едвард Греј, тадашњи државни секретар, говорио у Доњем
дому о «зверствима на Балкану», он je споменуо само недела Турака, Бугара
и Грка. Ниједном речју неко недело Срба (27, II, стр. 604).
III.
Два-три примера витешког третирања непријатељских команданата који
ce предају. И овде ce ради о српској и црногорској војсци. Ми наводимо
хронолошким редом.
Немачки ратни дописник у балканским ратовима A. Кучбах који је пре
скоро 40 година био извештач о херцеговачком устанку, a кога Анри Барби
назива професором и доктором (30), изнео je у својој накнадно написаној
књизи «Срби и Балкански рат» (31) више примера српске генерозности у том
рату.
Тамо ону толико познату и потресну епизоду заробљавања врховног
команданта Једрена Шукри-паше. Ja сам то читао у српским новинама
аустро-угарске кад ce догађај збио. Сад га потврђује немачки ратни дописник
у пуној садржини. Српски официр, кад je дознао да ce у једном форту налази
врховни командант тако дуго опседаних Једрена, пришао му je «поздравио га
војнички» и рекао му: «Екселенцијо, мајору српске војске Миловану
Гавриловићу je част саопштити Вам да ce од овог момента налазите под
заштитом српске војске». Он je објаснио: «Ja сам намерно изабрао ту форму
да бих избегао израз ,заробљеник’. У исто време сам га замолио да он
испоручи овима својим официрима и војницима комплименте целе српске
војске поводом њихове јуначке одбране Једрена». «Ja сам још раније —
одговорио je Шукри-паша ca неутученим гласом — да су Срби добар и
храбар народ. У току овога рата ja сам ce и лично у то уверио». Официр
његове пратње Азиз беј «изјави своју захвалност на часним речима упућеним
турској војсци и додаде да он мени као војнику никад не жели жалосну
судбину која je њему сад допала...» To саопштава Кучбах на страни 93 своје
књиге. Једну сличну епизоду, свакако далеко мањег значаја, описује писац на
страни 62 и сл. исте књиге. У одсудној битци код Облакова je резервни
капетан Милан Вл. Ђорђевић, син бившег председника Владе Владана,
заробио команданта тога сектора капетана I класе Хуршид беја Сулејмана,
који му je понудио сабљу. Капетан Ђорђевић одговори: «Од једног тако
храброг непријатеља, као што сте Ви, ja нећу да узмем сабљу... Дозволите да
Вам стегнем руку и тако почаствујем јунака». Капетан Ђорђевић je послао
рапорт команданту пуковнику Васићу. Овај «прегледа на брзину извештај,
сиђе ca коња и топлим речима поздрави заробљеног јунака, кога још усто
претстави свим официрима из своје пратње. И пуковник Васић није хтео да
прими сабљу Хуршид беја, већ му je чак хтео да поклони слободу, што одби
бег, желећи да дели судбину својих другова...» Тражио je само лечење ране,
што му je сместа услишано.
Млади швајцарски официр, доцније један од највећих војних стручњака
Швајцарске, Карл Егли био je у мисији своје земље три последња месеца
опсаде Скадра. Он то описује у непосредно изашлој књизи (29). Тамо стоји
како je дошло до предаје Скадра (стр. 126 ид.)Град je предат лично
престолонаследнику Данилу: «Престолонаследник ca пратњом сјаше (пред
горњом капијом) и пође пешке горе ка кашћелу, праћен музиком,
перјаницима и осталом четом. Горе на једном слободном месту сеђаше под
липом доскорашњи командант утврђења Скадра Есад-паша у турској
генералској униформи, уз њега два ђенералштабна мајора... Чим ce
приближио краљевски конвој, подиже ce Есад-паша и пође покорно у сусрет
престолонаследнику. Овај му пак пружи благонаклоно руку и одмах започе с
њим разговор... Пратња престолонаследника je образовала густ круг око њих.
Оба турска ђенералштабна официра стајаху скромно мало подаље, али je
министар војни Мартиновић одмах почео разговор ca њима... (После
разговора) пружи престолонаследник руку своме некадашњем противнику и
испрати га под звуцима турске националне химне неколико корака: оба
турска официра следоваху гесту команданта. Онда преузе генерал Јанко
Вукотић, који je у међувремену стигао, пратњу Турака до подножја каштела:
одакле су они појахали до турске војске код Бакчелика...»
IV.
Ово ce све односило на тзв. Први балкански рат, на рат ca Турцима. Само
од једног страног дописника имамо и респективне податке из тзв. Другог
балканског рата, где су Срби били умешани у бој ca Бугарима, дотадашњим
њиховим савезницима. (Поред њих и други балкански народи.)
Француски војни дописник при српској војсци Андри Барби опиcao je у
једном одељку своје књиге «Брегалница» (30) «бугарске свирепости» (стр.
269 ид.). Он тамо каже: «Ja не знам какво je било држање Грка за време овога
рата, али могу јамчити да ни ja, ни моја браћа која су пратила операције
српске војске, нисмo видели неке свирепости од ње почињене.
Бугари су пљачкали, палили српска и грчка села ca истом ревношћу,
истом кивношћу као и турска села. Они су ca истим бесом злостављали
хришћане и муслимане, они су ca истим садизмом обешчашћавали
хришћанке и муслиманке...»
(Ha страни 36 каже како су Бугари убијали заробљене Србе, a на страни
263 и даље, наводи извештај комисије о зверствима Бугара у околини
Књажевца.)
У једној глави која носи наслов «Поступци Срба» Анри Барби каже и ово
(30, стр. 289):
«Ja мислим да на земаљској кугли нема два суседна народа ca тако
различитим менталитетом као што га имају Срби и Бугари.
Противно од ових последњих, код којих бес рата разбуђује атавистичке
инстикте, још слабо успаване, бруталности и перверзности, српски војник
разуме да има момената кад непријатељ кога je имао да бије није више него
само немоћан човек вредан сажаљења. Његов занос опада ca температуром
борбе. Онда, кад напусти своју више некорисну пушку, он прихвата на
реверсу овога шињела своје сопствено индивидуално мишљење и брине ce о
свом непријатељу кога je имао да сузбија (да бије)...
Што ce тиче заробљеника и рањеника Бугара, oви, лепо третирани, нису
крили своје чуђење и запањивало их je поступање Срба према њима. Ризо
Георгев, рањеник, писао je својим родитељима у селу Вучи у Бугарској:
«Лепо ме пазе. Не брините ce: ja ce налазим међу браћом a не код
непријатеља». Подофицир Георгиј Васиљев написао je дугачко писмо, у коме
изос. стоји: «Наши болничари су ме оставили на бојишту. Ту су били српски
болничари који ме пробудише. Они ме превише, и потом пренеше у болницу
скопску, где имам све што желим. И паpa имам. Нико ме не претреса...»
Заробљеник Димитриј Алексов саопштава својим родитељима у Сковено
да je заробљеник: «Срби су предобри и врло гостољубиви; веома ме добро
хране...»
Барби додаје ca своје стране (30, стр. 289): «Ja бих могао да цитирам
стотине сличних писама. .»
Он износи и друге примере српске великодушности према непријатељима
који су престали да ce боре. Тако у Кривој Паланци пролазе поред њега кола
ca два тешка рањеника, један je Србин, други Бугарин. Кола ce задржаше код
једног храстовог стабла. Србин рањеник замоли Барбија да му откине
неколико гранчица да ce брани од врућине. Он ce захвали, a онда показа на
Бугарина рањеног у обе ноге и рече: «Отсеците и за мога друга...»
«Несрећник уздахну. To je можебит била захвалност. И два рањеника ce
удаљише на њиховим (волујским) колима према Куманову».
Варби пише даље (30, стр. 290): «Ha путу за Куманово ja ce потсетих на
једну другу слику коју сам запазио у једној амбуланти. У једном углу, српски
војник, рањен у леву руку, сече десном руком хлеб и спушта у чорбу другог
рањеника, свог суседа. Ja ce приближих. Овај последњи je био бугарски
војник. Српски рањеник, видевши моје чуђење, рече ми: ,Ја сам то исто
чинио и ca Турцима и Бог нам je помогао. Ja ce надам да ће нам опет помоћи
кад добро поступамо ca Бугарима’».
Уз страну 76 има слика како српски војници разговарају ca бугарским
рањеницима, «без икаквог зазора».
Ha страни 85 своје књиге «Брегалница» (30) пише Анри Барби како су
дошли парламентарци бугарски у српски око, али пре него што су ce вратили,
Бугари започеше ватру. Бугарски парламентарци, запањени, повикаше: «Ми
смо обешчашћени. To што они чине, то je издаја!» Писац додаје: «И црвени
од стида, они скинуше своје официрске значке вичући: .Стрељајте нас’. Срби
не употребише своје право. Два виша бугарска официра постадоше просто
заробљеници».
Ha страни 120 пише Барби да je «дух толеранције и љупкости» занео био
побеђене Турке, па су ce многи јавили у српску војску. Барби je питao
поручника Џефера Ђуре, који je одликован медаљом за храброст, зашто ce
боре за Србију. Овај одговори: «Јер су Срби праведни, поштени и једнако
искрени као и храбри, док су Бугари неискрени, лукави и лупежи. Срби су
нам свуда поштовали личност и имовину, Бугари су пљачкали и убијали. Шта
би било од нас да Срби нису победили? За мало година нестали бисмо и ми
Турци и Срби. Ja сам ce борио за своју слободу, за нашу општу слободу».
V.
Најдетаљнији приказивач Балканских ратова Немац A. Хембергер каже у
првој књизи свога великог дела (27, стр. 359): «Још једну епизоду која
показује да ce српска нација уме и витешки да понаша и да, под извесним
условима, попушта навалама племенитости. После заузећа Скопља
постављена je српска почасна стража на Косову пољу. Један кореспондент
пише о томе:
«Српске почасне страже стоје на Косову пољу на гробовима освајача
Мурата и српског кнеза Лазара. Где ce 28. јуна 1389 велико српско царство
претворило у прашину, веру ce први пут српске заставе...
Срби су ce домогли и града Скопља, главног града Косовског вилајета и
некадашњег центра великосрпског царства. Почасна стража на гробу
Лазаревом сања о васпостављању великосрпског царства у пређашњем
опсегу. Њиховим људима je то символ за повезивање данашњице ca славном
прошлошћу. Престолонаследник Србије борави сада у Скопљу...»
23. За време Првог светског рата
И у Првом светском рату, кад je непријатељ починио толико злочина у
самој земљи Србији, великодушност српског народа није престајала. И о
томе има довољно доказа у самим изјавама странаца од ранга и имена.
I.
Још за време Хитлерове власти у Немачкој, 1935. године, један немачки
научник je издао студију под насловом «Немци и Словени». To je дp Франц
Тирфелдер (32). Он износи много неповољних мишљења о Словенима, али не
може a да српској војсци и српском народу у борбама 1912-1918. не ода
највеће признање. Нарочито у одељку који говори о «Великом рату» (Првом
светском рату). Тирфелдер je био секретар «Академије за научно испитивање
и старање о Немству», и уредник часописа те Академије која je објавила
поменуту студију. Ту писац хвали у суперлативима јунаштво српске војске,
али такође и њену великодушност, због чега та излагања овде преносимо.
Писац дословно каже:
«Ha Истоку и Југоистоку (за разлику од западног фронта, Л.M.K.)
немачки војник није само патио већ и учио. Ca чуђењем je установио како
баш може лако да ce приближи свом словенском непријатељу који je често
разумевао његов језик, који je био добар, чак и одличан борац на фронту, и
такав војник из кога je оно људско (хумано) све више и више избијало. Ja сам
срећан што смем рећи да je у овом погледу од свих словенских племена
српско племе задобило високо поштовање Немаца на безуслован начин.
Много пута су ми учесници у тамошњем рату саопштили колико су их
дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према
победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање.
Њихов патриотизам, њихово патриостко држање ми смо већ и за време самог
рата ca удивљењем пратили: у сваком случају, за време целог рата није
извршено никакво повлачење војске које би показало тако мало карактер
пораза као што je био марш српске војске на Јадран; у том потресном
догађају њуши ce херојизам старине, и ми смо тада помишљали на повлачење
Гота после битке код Везува.
Да ли je овај догађај већ нашао своје песнике код тако обдарених његових
брдских племена, ja то не знам, али знам да je један Немац, Герхард Геземан,
и сам учесник тога Повлачења, написао дневник, који спада у најлепше
споменике ратних спевова уопште. Кад Немачка академија следеће године
изда ту књигу наши ће народи имати литерарни споменик који њима припада
у једнаким деловима...»
Говорећи о пожртвоваљу српских жена у Балканским ратовима,
швајцарска списатељка Катарина Штурценегер завршава један свој спис
овим речима (33):
«Тако je цела држава, одозго па надоле, формално натопљена идејама
љубави и милосрђа. Заиста, једна држава ca таквим општим духом и таквим
патриотизмом заслужила je боље поштовање (мисли од онога које joj указује
бечка штампа, Л.M.K.), a држава где чак и жене стављају отаџбину изнад
својих личних интереса и интереса своје породице, не може тако лако да
пропадне како то желе њени опаки суседи».
Списатељка je била тада изасланица Швајцарског црвеног крста у Србији.
Сад ћемо навести једног Аустријанца, како ce изразио српском песнику
Јовану Дучићу (и овде, разуме ce, није важно ко то објављује, већ ко je први
рекао, од кога судови потичу).
Дучић посећује у Бечу Капуцински манастир где je сахрањена целокупна
царска породица. Вратар, рањен за време рата у Србији, каже му изос.:
«Верујте, то je један изванредан народ... Ти су ме људи могли да дотуку кад
сам пао тешко контузован, јер ми смо онамо свака безакоња починили... Али,
Срби су изванредпи и људи и војници. Kaд су ме нашли рањеног, узели су ме
и одвезли заједно ca својим рањеницима негде у унутрашњост своје земље. И
лечили ме, и тешили, и храбрили у живот као и своје болеснике... To су
ванредни људи, ти Срби...» (29).
Раније цитирани немачки публициста и члан Рајхстага (савезног
парламента) у Берлину Херман Вендел, писao je у једној књизи где ce то није
морало да очекује (25):
«1915. не само што ce немачка Врховна команда поклонила пред
«жилавим отпором непријатеља привикнутог на рат, који ce храбро бије» и
назвала га као храброг борца себи равним, него су стотине хиљада Немаца
добили сад могућност да својим очима виде највише клеветани народ и
земљу у целом свету, и они су ce чудили како велика разлика постоји између
њихових претстава потхрањиваним црно-жутим лажима и стварности која не
може да ce оспори».
Чувени слависта и професор (неко време и ректор) немачког Карловог
универзитета у Прагу Герхард Геземан, који je, иако немачки држављанин
био професор Друге мушке гимназије у Београду где га je рат затекао, није
био ни принуђен да ступи у српску војску нити je био интерниран. По
слободној вољи радио je у болницама. У опису својих доживљаја за време
Првог светског рата, у књизи углавном посвећеном «Бежању» (то je, свакако,
његов «Дневник» који малопре цитирани Франц Тирфелдер, унапред
обележава као један «од најлешпих ратних споменика уопште), има и ова
анегдота (35, стр. 63):
«Кад сам био болничар у ратном лазарету Крагујевца и мени била
поверена једна соба ca 30 рањеника, све самих српских сељака, обичавао je
један од њих да свако вече купи новину и чита je друговима. To je било првих
недеља рата. Ja сам баш мерио температуру једном од тих мојих људи и
видим како ce један сељак нагиње преко леђа читача, показује прстом на
једно место у новини и каже: ,Не читај сад то, чекај док овај отиде; то je
његова отаџбина, па би га то могло да растужи’. Ja ce правих да нисам ништа
чуо ни разумео. Кад сам отишао кући, купио сам новине. У њима je масним
словима стајало да су Руси освојили Кенигсберг».
Пре овога каже Геземан у истој књизи да износи тај догађај «нa вечну
успомену витештва једног народа» (folgendе Geschichte soll hier stehеn zum
ewigen Andеnken an die Ritterlichkeit eines Volkes).
II.
Неколико посебних података o поступању са заробљеницима.
Швајцарска списатељка Катарина Штурценегер, која je била добровољна
болничарка у Србији говори о логору аустријских официра у Нишу 1914. и
борбама на Ади Циганлији ово (36):
I. «Мени je то изгледало као један велики санаторијум, и бриљантан
изглед логорских становника то je потврђивао. Стварно ја мислим да нигде у
свету немају заробљеници тако лепо као овде».
II. «Аустријски официри, потпуковник Август Шмид, мајор Баји Кемењ и
поручник Лајош јуначки погибоше, и Срби су их на самом острву где су пали
свечано сахранили, један крст реси њихов заједнички гроб».
За време повлачења из Србије крајем 1915., несумњиво су аустро-угарски
заробљеници били изложени разним мукама повлачења и оскудице, али не
више него сама српска војска и српски народ у бежанији. Непријатељска
штампа je износила њихове јаде и муке (али не српске!). Ha то je одговорила
швајцарска публицисткиња и изасланица Швајцарског црвеног крста у
Србији Катарина Штурценегер (37, стр. 27): «Што ce тиче ратних
заробљеника, Србија je била предложила централним силама да своје
заробљенике замене. Пошто није на ту понуду добила никакав одговор,
морала их je, хтела не хтела, да собом поведе. За беду коју су морали, заједно
ca Србима, (она caмa то подвлачи) да подносе у арбанашким брдима, не може
ce учинити одговорном Србија.
Уосталом, изгледа ипак да je гро заробљеника успешно поднео бескрајне
штрапаце, јер je њих 22 хиљаде, према званичним подацима, достигло
јадранску обалу, више од 700 официра, што значи практично сви, јер више од
700 није уопште ни било заробљено, a што ce војника тиче, то je из Берлина
квитирано ca 30.000:30.000 заробљених Аустријанаца ослобођено у Србији.
По другом телеграму из Рима, сви аустријски ратни заробљеници који су
прошли Арбанију смештени су у Италији; официри ce засад налазе на острву
Елба».
Уз ову швајцарску јавну радницу (по занимању учитељицу), која je у
Србији вршила акте милосрђа, навешћемо још једну страну жену чије изјаве
имају карактер «класичног сведочења».
Једна лекарка која je два пута прискочила у помоћ болесним и рањеним у
Србији па и сама оболела од трбушног тифуса, др Марија де Ружијечка,
пољског порекла али канда настањена у Швајцарској (преци су joj још 1864.
побегли из Пољске), описала je повлачење Срба крајем 1915. кратко али
узбудљиво (38).
Описујући страшне колоне болесних и небораца (стараца, жена и деце),
које су у свему оскудевале каже на страни 6: «Најлагодније су
транспортовани аустријски официри, заробљени у Србији. (Досад, они су у
Нишу заузели једну кућу за смештај, за коју je српска влада утрошила 200
хиљада франака да би их сместила што угодније.)
У моменту кад je њихов конвој прошао поред наше болнице, један од
наших (српских) официра упита ту господу да ли им je потребно мењати
завоје. Пошто je већина одговорила афирмативно, ja сам ce пожурила да им
пружим потребну негу.
Они су изгледали врло добро расположени, нарочито кад им наш официр
понуди цигарете.
Они ми рекоше да су већ десет дана на путу из Hиша и да ce њима не
допада да тај пут чине на воловским колима. Ja ce нисам могла уздржати a да
им не приметим да je то био неспорни знак куртоазије ca стране српске владе,
кад им je ставила на расположење кола, док наши рањеници, па и ми сами,
морамо пешачити.
Ja мислим да су они делили моје мишљење и да су размишљали о
судбини српских заробљеника у Аустрији, која није могла да ce упореди ca
овом. Заиста je било немогуће замислити да у једној тако цивилизованој
земљи, као што je Аустрија, да српски ратни заробљеници уживају
транспортно средство пријатније (пригодније) него своји сопствени
рањеници и лекари.
To ce могло десити само у сиромашној Србији...»
Kao аустро-угарски заробљеник налазио ce у Србији и доцнији хрватскоусташки министар просвете и књижевник, Mиле Будак. И он ce, кажу, веома
лепо изразио о поступању Срба ca заробљеницима. Ja не знам у коме делу,
нити желим да читам његове саставе. Koгa интересује, наћи ће и то.
III.
Ma да то строго узевши овде не спада, поводом примедбе дра Марије де
Ружијечка да ce српски заробљеници не третирају тако добро у Аустрији као
њихови у Србији, ми ћемо и то покушати да докажемо.
Сам Тома Масарик, шеф избеглих Чеха у иностранству и доцнији први
председник Чехословачке републике писао je у свом осврту на Први светски
рат (39, стр. 13): »Аустрија ce понашала према заробљеним Русима као и
Русима које je рат напољу изненадио нарочито опоро, још горе према
Србима».
Један Швајцарац који je за време рата обишао Босну и окупирану Црну
Гору, дp К. Вебер (можда и послат од Црвеног крста) описује изглед
заробљеника разних нација у Котору и каже (40): «Србе хвале због њихове
одличне дисциплине... Понос забрањује Србима да ce жале ако им нешто
пункто јела или иначе не прија...» Они трпе и ћуте! (О заробљеницима других
нација, писац ce изражава много мање повољно.)
IV.
Довде je изнето како су ce Срби према побеђеним непријатељима
понашали у својој земљи. У «туђој» одн. освојеној није било ништа горе ако
не и боље. И то ћемо доказима поткрепити, изјавама најмеродавнијих
личности.
Хрватски писац др Иво Пилар, познати србождер, који je пpe Првог
светског рата живео у Тузли написао je пред крај Првог светског рата на
немачком, једну књигу пуну грдња на Србе. Она je 1943 преведена на
хрватски, под насловом: «Јужнословенско питање» (41). Ипак, говорећи о
држању српске војске при упаду у Босну 1914. и 1915. каже «Сидланд»: «Не
могу завршити a да не упозорим на привидно протурјечје које сам запазио,
наиме на околност да ce србска редовита војска пониела неочекивано
пристојно кад je провалила у Босну. Признајем да то нисам очекивао...
Изпитао сам ту појаву и прилично сам поуздано дознао да су србски часници
утувили војницима у главу: Ви сте културан народ, морате ce пристојно
владати и не смијете ни пљачкати ни убијати... Горња крилатица није заправо
ништа друго него ,борба за уљудбу и културу’ под којом лозинком je Антанта
повела рат против средишњих сила. Ту мисао изкористише Срби из
слиедећег особитом разлога: изправним владањем хтједоше Срби стећи још
један наслов више на посјед жељених јужнословенских земаља...»
Онај податак je необично значајан. Писац кога хрватки мегаломани
цитирају више од иједног другог на свету, кога су превели и издали у
«Матици Хрватској» за време Другог светског рата, на основу кога стварају
своје националне «наслове», говори ca пуним поштовањем о држању српске
војске за време краткотрајне инвазије пограничних босанских крајева 1914.
По њему, то je заслуга «часника» (т.ј. официра), који су војнике успели да
убеде да буду цивилизовани. Рецимо да je тако (a није баш тако, јер су српски
војници свуда једнако поступали), зашто нису и хрватски часници 1941-1945.
својим војницима «утувили у главу да су културни народ?» Зато што су ce и
часници и војници утркивали ко ће бити дивљи. Што je то народна
карактеристика.
A Срби ce нису друкчије владали ни на крају Првог светског рата, кад су
као дефинитивни победници ушли у Босну. Никога чак казнили нису за
злочине према Србима, ни шуцкоре, ни Хрвате, ни стране колонисте. Никога
нису протерали, никоме нису пензију обуставили. Задржали су на челу
католичке јерархије прозелиту и србождера Штадлера, духовног оца и
Шарића и Павелића, док je српски митрополит Евгеније Летица свргнут и
послат у манастир, јер je био мало више наклоњен Аустрији него што то
српски епископ сме да буде!
У Првом светском рату je муслиманска руља у Босни, под воћством
«Хрвата» муслиманина Адемаге Мешића била образовала терористичке
банде, под именом «шуцкор», против Срба.
Taj шуцкор je оставио жалосног трага и, кад су Срби ушли у Босну, свак
je очекивао реванш или бар казну за кривце. Ништа од тога: чак ни вођа
Адемага није ни дана затворен, ни на одговорност позват. О томе пише
Мустафа Мулалић, муслимански првак Босне, алудирајући на јесен 1918.
после доласка српске војске (42, стр. 172):
«Дани пролазе у одушевљењу. Ha све стране тресе коло и ори песма, a
нико не мисли на какво освећивање. Живот ce нормализује, државна ce
организација помало формира, али репресалија ниоткуд... Али све то није
довољно да разувери маce, које као дужник носе на души обавезе дуга, па
макар их њихов веровник и не питао за дуг...»
Ha последњој страни je слика зликовца Адемаге Мешића.
И други један муслимански публицист, чак хрватске оријентације, Адил
Зулфикарпашић потврђује то исто и то у једном емигрантском часопису који
сам издаје. Часопис ce зове «Босански погледи» и у једном броју, чини ми ce
из 1965, уредник je нагласио да су Срби, кад би желели да ce свете, имали за
то јединствену прилику 1918, и да их нико за то не би узео на одговорност.
Они то нису учинили и писац, непријатељ Срба, то им јавно признаје.
Нажалост немам сам лист да га непосредно цитирам.
Слично потврђују и други писци, потпуно нама страни, то потврђују и за
друге области Југославије. Тако je 1960. изашла у Минхену књига о Срему
написана од једног ранијег Немца из Срема (43) у којој овај писац каже да ce
победоносна српска војска, кад je с јесени 1918. ушла у Славонију и Срем «и
у немачким насељима, уопште узевши, држала дисциплиновано, и уједињење
Југославије извршено je без икаквих већих преступа и нељудских
семрепости».
О мало коме тако непријатељски говоре. И то онај који je видео својим
очима и свирепости Немаца, и, још горе, свирепости Хрвата над Србима у
последњем рату.
Још много интресантније и драгоценије je признање аустроугарске војске
иако за један мали сектор одн. град. Али ни такви извештаји нису чести у
историји ако их уопште има.
Кад су српске трупе средином септембра 1914. биле заузеле Земун, у
званичном извештају стоји: «Регуларне српске трупе су ce канда беспрекорно
понеле...» To саопштава Команда аустро-угарске Дунавске флоте ca
потписом фрегателајтанта Хајнриха Презаизена, a то објављује дословно
ранији начелних ђенералштаба маршал Конрад фон Хецендорф (44, IV, стр.
782) највећи србождер у Бечу.
24. Други светски рат
Па ни после Другог светског рата, у коме су страдали више него у целој
својој историји, нису ce Срби светили никоме. Није после рата забележе« у
земљи случај једне једине освете према Хрватима, a камо ли према
Арбанасима, Маџарима итд. Ни у емиграцији ce није никад тако нешто
десило.
Тамо где су Срби провели као заробљеници, у Немачкој и Италији, нису,
кад су били ослобођени извршили ниједан акт освете, док je то напр. код
Пољака био веома чест случај. To Србима признају и сами ови народи. Ама
баш ниједан случај да, као изузетак, «потврди правило».
Генерозност српска je општа особина, ca којом су они дошли на Балкан и
који су одржали кроз све векове и све перипетије.
Чак у грађанском рату између српских устаника и хрватских мародера
често су Срби показали примере крајње племенитости према заробљеницима.
О томе има и неолико сведочанстава. Тако напр. у књизи италијанског
потпоручника, иначе професора Салваторе Лoj, који je сам то видео и уверио
ce «на лицу места». Једну епизоду саопштава у својој књизи «Југославија
1941.» (45), која ce не сме ни овде изоставити.
Он описује велику битку између српских устаника у Лици и хрватских
угњетача негде августа 1941. тзв. «Битку код Мазине» (?). Говори о победи
Срба (тако их баш назива) и о плену.
Сад настаје најинтересантније, што показује српско великодушје и
каваљерство (45, стр. 123): «Ухапшено je око сто ухваћених усташа, који, на
њихово највеће запрепашћење, беху поштеђени; не само то, рањенима je
пружена лекарска помоћ. Обично заробљавање непријатеља претстављало je
први, и рецимо једини изузетак строгог закона који je важио код странака у
борби: ,нема заробљеника’...
У следећем одељку (XVIII) под насловом Пајо Омчикус, старешна
устаника, саопштава Лoj свој разговор ca командантом Пајом: «Команданте,
Хрвати заробљени данас имају ce схватити као спашени, ако сам добро
разумео’. ,Природно. Дао сам своју реч. To je реч Паја Омчикуса’ — додаде
Србин ca неком свечаношћу — ти Хрвати ce могу сматрати спашени. Биће
лечени и третирани људски’».
Официр италијански Лoj ce сам у то уверио и износи имена (стр. 126)
тројице заробљених Хрвата који су «третирани на каваљерски начин».
A истоме италијанском официру je казао «смејући ce саркастички,
хрватски пуковник Шулетић, кад га je питао о размени заробљеника (45, стр.
76): «Кажете заробљеници? Не, не, међу нама заробљеници остају таквима
само мало сати» и том приликом помилова свој пиштољ!»
To дословце потврђује и командант 6. берсаљерског пука, коме je
припадао потпоручник Лoj, пуковник Умберто Салваторес. У својој књизи
«Берсаљери на Дону» чије треће издаље изашло ту скоро, 1966 (44) пуковник
Салваторес посвећује један одељак «хрватској операцији на Мазину» где
стоји (стр. 25): «Око сто заробљених усташа беху, на њихово запрепашћење
поштеђени. Рањеницима беше пружена брза санитетска помоћ. To беше прво,
можда и једино отступање од строгог закон који je важио између две стране у
борби, укратко означеног формулом ,нема заробљеника’». У примедби истог
текста пуковних Салваторес, пише: «Може ce заиста потврдити да су у Србу,
четничком главном стану, заробљеници третирани ca хуманошћу. Три
највише рањена предати су Италијанима да би их склонили у најближи
хируршки центар наше војске...» Пуковник наводи њихова имена.
За команданта који je то одредио каже: «Овај Пајо Омчикус, човек
племенит, лојалан и претерани јунак, постаде у скоро време херој свога
народа, ангажованог у очајној борби за самоодржаше».
Ни после завршеног Другог оветског рата у коме су Срби претрпели
нечувене патње и стављени били ван закона, није било освете нигде, па чак
ни према Хрватима. Заробљени Срби у Немачкој нису извршили ниједан акт
освете, што je јако зачудило и саме Немде. Видљив и компетентан доказ тога
запрепашћења и тога признања имамо у проповеди једног евангеличког
пастора у Еверсбургу код Оснабрика, у чијој ce парохији налазио логор
српских заробљених официра. To je пастор Фридрих Грисендорф, (умро
1958.), који je у својој опроштајној беседи у цркви Етерсбурга 1945. године
посветио многе ставове Србима. Он je казао том приликом и ово:
«.. .Наша Отаџбина je изгубила рат. Победили су Енглези, Американци,
Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље вођство. Али то je
уствари изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али има овде
међу нама један народ који je код нас извојевао другу и много лепшу победу,
победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. To
су Срби. Ми смо их раније познавали, неко мало a неко недовољно. Али смо
знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба, који
су бранили земљу, за једног нашег војника, који je претстављао власт
окупатора — насилника. Па не само то да смо чинили ми, него смо
благонаклоно гледали када су на Србе пуцали ca свих страна: и Хрвати, и
Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Мађари. A знали смо да ce овде, међу
нама, у заробљеничком логору, налази 5.000 официра Срба који су некада
били друштвена елита, a сада су личили на живе костуре, малаксале и
изнемогле од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко ce не освети,
тај ce не посвети! И ми смо ce заиста плашили од освете ових српских
мученика.
Бојали смо ce да ће они, по нашој капитулацији, радити оио што смо ми
ca њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како
пливају каналом, или ce пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање
људи, пљачку, силовање, рушења и разарања наших домова. Међутим, како
je било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад ce 5.000 живих српских
костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу
децу! Давали им бомбоне! Разговарали ca нама! Срби су миловали децу оних
који су њихову Отаџбину у црно завили! — Сад тек разумемо зашто je наш
највећи песник, Гете, учио српски језик! Сад тек схватамо зашто je Бизмарку
последња реч на самртној постељи била: Србија!
Ta победа je већа и узвишенија од материјалне победе! Такву победу,
чини ми ce, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом
Светосављу и јуначким песмама, које je наш Гете тако волео.
Ова победа вековима ће живети у душама Немаца, a тој победи и Србима,
који су je однели, желео сам да посветим моју последњу свештеничку
проповед!»
ЛИТЕРАТУРА (За I главу)
1) Константин Јиречек, Историја Срба, превео Јован Радокић. Књ. I-IV.
Београд 1922-1925.
2) Хазим Шабановић, Путопис
«Свјетлост» Сарајево, 1958.
Евлије
Челебије.
Ново
издање.
3) Scritture do Alessanro Macedonio. Venezia 1618.
4) Friedrich Wilhelm von Taube, Historische und geographische Beschreibung
des Koenigreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien. I u. II Band, Leipzig
1777, III Band 1778.
5) Dr. G. Hassel, Geographisch-statistisches Handwörterbuch nach den neusten
Quellen und HQlfsmitteln in zwei Bänden bearbeitet. I-Il Weimar 1817.
6) Ami Boué, La Turquie de l'Europe. I-IV tomes. Paris 1840.
7) J. G. Kohl, Reisen in Irland. Dresden und Leipzig 1843.
8) A. Leist, Schilderungen aus dem serbischen Volksleben. Globus, illustierte
Zeitschrift für Länderund Völkerkunde, XII Band, 1347, S. 148.
9) Lorenz Diefenbach. Völkerkunde Osteuropas insbesondere der
Hämushalbinsel und der unteren Donaugebiete. I Band 1880, II Band 1880,
Darmstadt.
10) Th. Pösche, Die Arier, Jena 1878.
11) Attilio Brunialti, GH eredi della Turchla. Studi di geografia politica ed
economica sulla questione d'Oriente. Milano, ottobre 1880.
12) Alexander F. Heksch, Die Donau vcn ihrem Ursprung bis an di Mündung.
Eine Schil¬derung von Land und Leuten des Donaugebietes. Wien 1881.
13) СЕРБЫ. Энциклопедический Словарь. Томъ XXIX. С. Петерсбург
1900.
14) Meyers Grosses Konversations-Lexikon. VI Auflage, XVIII Band. Leipzig
und Wien 1909.
15) Friedrich Wallisch, Der Atem des Balkans. Von Leben und Sterben des
Balkanmenschen. Leipzig 1928.
16) Heinrich Hauser, Süd-Ost-Europa ist eiwacht. Im Auto durch acht
Balkanländer. Berlin 1938.
17) X. Marmier, Lettres sur L'Adriatique et le Monténégro. Tomes I et 11.
Paris 1853.
18) Otto von Pirch. Reise in Serbien im Spätherbst 1829. I und II Theil, Berlin
1930.
19) Adolphe de Lamartine, Souvenirs, Impressions, Pensées et Paysages
pendant un voyage en Orient ((1832-1833». Tome III Paris, 1835.
20) F. H. Ungewitter, Die Türkei in der Gegenwart, Zukunft und
Vergangenheit, oder ausführliche geographisch-ethnographisch-statistischhistorische Darstellung des Türkischen Reiches. .. Erlangen 1854.
21) Hermann Wendel, Lassalles Orientfart. Im Buche: Aus der Welt der
SOdslawen. Berlin 1926, S. 198.
22) Dora D'lstria. La nationalité Serbe d'après les chants populaires. Revue des
deux Mon¬des, tome 55. 1865.
23) Edm. Spencer, Travels in the European Turkey. Nemaiki prevod: Reisen in
der europä sehen Türkei. »Das Ausland*. 1852.
24) Elisée Reclus, Nouvelle Géographie universelle. I Tome L'Europe
Méridionale, Paris 1876.
25) Felix Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der
Römerzeit bis zur Ge¬genwart. I-Ill Band. Leipzig 1904-1914.
26) Ћузепе Брабанти-Бродано, Гарибалдинци на Дрини 1876. Превод.
СКЗ. Београд 1958.
27) Le Monde. Pays, contrées et peuples de la terre. Grande encyclopédie
géeografique. Lausanne 1951.
28) Dr. Joseph Müller, Albanien, Rumelien in die österreichischmontenegrinische Grenze. Prag 1844. Mit einer Vorrede von P. J. Schafarik.
30) Hanns Withalm, An den Toren zum Balkan. Eine Reise an den
Balkangrenzen. Zürich 1913.
31) Dr. Michachelles in Nürnberg, Ausflüge nach lllyrien und Dalmatien. 5.
Die Bocche. .Das Ausland', 1832, S. «94 ff.
32)I. G. A. Südslawisches Land und Volk, III. Montenegro. .. Das Volk. .Das
Ausland' 1883.
33) Bernhard Schwarz, Montenegro, Leipzig 1888.
34) L. Passarge, Dalmatien und Montenegro. Reiseund Kulturbilder. Leipzig, s.
anno.
35) Karl Kandesdorfer, Montenegro. Mitteilungen der k.k. Geographischen
Gesellschaft. Wien 1889. S. 501.
36) P. Coquelle, Histo're du Monténégro et la Bosnie depuis les origines. Paris
1895.
37) The National Géographie Magazine. 1908.
38) Hermann Bahr, Dalmatinische Reise. Berlin 1909.
39) Dr Kurt Floerike, Dalmatien und Montenegro. Blicke ins .Kulissenland*.
Berlin 1911.
40) A. Steinitzer, Dalmatien. Das kroatische und Montenegrinische
KOstenland. BielefeldLeipzig 1930.
41) Amédée Choumette-des-Fossés, Voyage en Bosnie dans les années 1807 et
1808. Paris 1816.
42) Houston Stewort Chamberlain, Die Grundlagen des Nuenzehnten
Jahrhunderts. IV Auf¬lage, München 1903.
43) Johann von Asbоth, Bosnien und die Herzegowina. Reisebilder und
Studien. Wien 1888.
44) Anatole Leroy-Beaulieu, Les races, les réligions, la nationalité en BosnieHerzègovine. U knjizi: La Bosnie et ('Herzégovine, s. anno (oko 1900).
45) Otto Schlüter, Das österrechisch-unga rische Okkupationsgebiet und sein
Küstenland. Eine geographische Skizze. Geographische Zeitschrift, Leipzig 1905.
46) Eugène Pittard, Les Peuples des Balkans. Esquisses anthropologiques. S.
Anno.
47) Frhr. v. Reinsberg-Düringsfeld, Die SOdslaven. »Globus”. Illustrierte
Zeitschrift für Länderund Völkerkunde, Fünfter Band 1864, S 97-105.
48) Ch. Yriarte's Wanderungen in Dalmatien. Globus, XXX Band, 1876.
49) Antonio Baldacci, Le Bocche di Cattaro ed i Montenegrini. Impressioni di
viaggio e notizie. Bologna 1886.
51) Georg Baumberger, Blaues Meer und Schwarze Berge. Volksund
Landschaftsbiilder aus Krain, Istrien, Dalmatien, Montenegro. 1905.
52) Pierre Marge, Voyage en Dalmatie, Bosnie-Herzégovine et Montenegro.
Paris 1912.
53) Carl Vrbanić, k. k. Hauptmann. Geschichte der Bocche di Cattaro... Agram
1887.
54) I. G. Neigebam, Die Südslawen und ihre Länder. . . Leipzig 1851.
55) Reise die Donau hincb von Pre-s'burg nach Sen.lin und von da noch
Temesvar. Von J. G. Eisner. -.Das Ausland 1848. S. 991 ff.
56) Dr V. Goehlert in den Mitteilungen der k. k. Geographischen Gesellschaft
in Wien 1881. 571 .Globus*, XL Band, 1881, S. 222.
58) A. Weisbach. Die Serbokroaten der adriatischen Küstenländer.
Anthropologische Studie. Berlin 1884.
59) A. Weisbach: Die Serbokroaten der adriatischen Küstenländer, Berlin
1884. Rezension in Petermcnns Geographischen Mitteilungen 1885. S. Г5 von A.
Kir r.hoff.
60) Niko Zupanič, Etnogeneza Juznih Slavena. Rad Jugoslovenske akademije u
Zagrebu 222, str. 278.
61) Raymond Poincaré. Au service de la France. Neuf années de Souvenir. Il
Les Balkans en feu. Paris 1926.
ЛИТЕРАТУРА (За II. главу)
1) P. J. Sofarik, Geschichte der serbischen Schrifttums. Herausgegeben von J.
Jiriiek, Prag 1865.
2) Willermi Tyrensis Historiae lib. XX, caput IV.
3) Joseph Arnim Knapp, Reisen durch die Balkanhalbinsel während des
Mittelalters. Mit¬teilungen der k. k. Geographischen Gesellschaft, XXIII Bond.
Wien 1880.
4) Константин Јиречек, Историја Срба. превео Јован Радонић, rt свеска,
Београд 1923.
5) Konstantin ЈireSek, Staat und Gesellschaft im Mittelalterlichen Serbien.
Studien tur Kultur¬geschichte des XIII-XV Jahrhunderts. Wien 1712.
6) Giuseppe Gelcich, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro (fino al 1492)
Zara. 1880.
7) Friedrich Westberg: Ibrachims-Ibn-Jakubs Reisebericht Ober die
Slawenlande aus dem Jahre 965. Записки ИмператорскоИ АкадемШ Наук, Ст.
Петерсбург 1898.
8) Stanislave Siestreneewicz de Bohusz, Récherches historiques sur I' origine
des Sarmates, des Esclavons et des Slaves. Edition populaire. Sine anno (oko
1800), St. Petersbourgh-iondres.
9) Johann Christian von Engel, Geschichte des Ungarischen Reiches. V Theile.
Wien 1834 (III Auflage).
11) Constantin Jireček, Die Wlachen und Maurowlachen in den Denkmälern
von Ragusa.
12) Petantii Dissertatio de itineribus aggrediendi Turcam. Schwandters
Scriptores rer. hung. I, 868.
13) Felix Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der
Römerzeit bis zur Gegenwart. I-Ill Band. 1904-1909.
14) Amand Freih. v. Schweiegr-Lerchenfeld, Bosnien. Das Land und seine
Bewohne, Wien 1878.
16) Leopold Ranke, Die Serbische Revolution. Hamburg 1829.
17) Im Archiv fOr slawische Philologie, Jahrgang XXII, S. 629.
18) Владимир Дворниковић, КарактерологиЈа Југословена. Веоград 1939.
«Космос».
20) L. von SOdland, Južnoslovensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja.
Preveo Fedor Pucek. Zagreb 1943.
21) Leopold Mandl, Die Habsburger und die serbische Frage. Geschichte des
staatlichen Gegensatzes Serbiens zu Oesterreich-Ungarn. Wien 1918.
22) Dr Alexander Szana, Länderund Völkerkunde Jugoslawiens. Land und
Leute. Geschichte. Geographie. Kultur und Wirtschaft. Heidelberg 1921.
22a) Josef Holeček, Bosna a Hercegovina za okupace. V Praze 1901.
23) Daniel Iranyi et Charles Chassin, Histoire politique de la révolution de
Hongrie. Paris, l-er tome p. 237.
24) Franz Maurer, Reise durch Bosnien, die Saveländer und Ungarn, Berlin
1870, S. 88.
24a) Dr H. J. Bidermann, Die Serben-Ansiedlungen in Steiermark und in
Warasdiner GrenzGeneralate Graz 1883.
25) Relation Ober die Slavonischen Festungen. HausHofund Staatsarchiv in
Wien ex 1747.
26) Радослав M. Грујић, Апологија Српског народа y Хрватскоj и
Славонији, Нови Сад 1909.
26a) Tadija Smičiklas, DvijestogodiSnjica oslobođenja Slavonije. Zagreb 1891.
27) Friedrich Wilhelm von Taube, Historische und geographische
Beschreibung des Königreichs Slavonien und des Herzogtums Syrmien. 3 Bände
Leipzig 1777.
28) Pierre Marge, Voyage en Dalmatie, Bosnie-Herzégovine et Montenegro.
Serie: L'Europe en Automobile. Paris 1912.
29) Emile Haumant, La nationalité serbo-croate. Annales de Géographie, No
127, 15 janvier 1914.
30) Jосип Мал, Ускочке сеобе и словенске покраjине. Насеља српских
земаља, XVIII, стр. 185.
31) G. de Maiziére, Les souffrances de l'armée serbe. Petit Parisien di 3 janvier
1916.
32) Имро Игњатијевић Ткалац, Успомене из младости y Хрватској.
Београд 1925. СКњЗ.
33) Saint René Taillandier, La Serbie au XX siècle, VI partie. Les révolutions
de 1842-1858. Revue des deux Mondes 1869.
34) Anton Springer, Geschichte Oesterreichs seit dem Wiener Frieden 1809. I
u. II Theil, Leipzig 1863, 1865.
35) I. G. Neigebaur, Die SOd-Slawen und ihre Länder in Beziehung auf
Geschichte, Cultur und Verfassug. Leipzig 1851.
36) W. Rüstow, Geschichte des ungarischen Insurrektionskrieges. I Band.
1860.
37) Der Völkerprozess der Magyaren und Kroaten. Weimar 1848.
37a) Die letzten Wochen Ungarns. Erinnerungen aus der Campagne eines
deutschen Jägers. Leipzig 1850.
38) Oesterreichische Zeitung vom 21. August 1848.
38a) Saint René Taillandier, La Serbie au Dix-neuvième side. I partie: Origines
de la guerre de l'indépendance. Revue des deux Mondes, 1 nov. 1868, p. 82-121.
40) Leopold von Ranke, Gesammelte Werke, Band Serbien und die TOrkei im
XIX Jahrhun¬dert, Leipzig 1879.
41) Према књизи Нил попов: РасиЈа и СерОија, y почетку другог главног
дела. — Саооггено према: Georg Rosen, Die Beziehungen des Serbenvolkes zu
Russland, Historisches Wörterbuch, V, 8, 1878.
42) Ami Boué, La Turquie de l'Europe. I—IV. Paris 1840.
43) Edm. Sprencer, Travels in the European Turkey. Nemački prevod: Reisen
in der europäischen TOrkei. .Das Ausland*. 1852.
44) F. H. Ungewitter, Die TOrkei in der Gegenwart, Zukunft und
Vergangenheit, oder ausführliche geographisch-statistisch-historische Darstellung
des TOrkischen Reiches. . . Erlangen 1854.
45) G. Hertzberg, Die Ethnographie der Balkanhalbinsel im 14. und 15.
Jahrhundert. Petermanns Geographische Mitteilungen. 24 Band. 1878.
46) Ћузепе Барбанти-Бродано, Гарибалдинци на Дрини 1876. Превод.
СКЗ. Београд 1958.
47) Siegfried Kapper, Kara-Djordje. Westermanns Jahrbuch der Illustrierten
Deutschen Mo¬natshefte. III. Band, 1858, S. 245.
48) Alexander F. Heksch, Die Donau von ihrem Ursprung bis an die
MOndung. Eine Schilderung von Land und Leuten des Donaugebietes. Wien 1881.
49) Charles Loiseau, Le Conflit Serbo-Croate. Revue des deux Mondes. 1
septembre 1896.
50)Nevill Forbes, The Southern Slavs, Oxford 1914-1915.
51) Hippolyte Desprez. La Révolution dans l'Europe Orientale. Les
Roumaines, le Protectorat Russe et la Turquie. Ravue des deux Mondes, 15
décembre 1848. P. 896.
52) Gerge T. Callimann (Caliman). L'équilibre en Orient ou la Serbie et la
Roumanie. 1865. Bucarest.
53) N. Jorga, Un vieux livre roumain sur la Serbie (1865) Revue historique du
Sud-ost européen. IV année 1927. No 1-3.
54) Lettre de Léon Gambetta A madame Juliette Adam. Paul Labbé, L'effort
Serbe. Paris 1916. P. 30.
55) R. W. Seton Watson, Die sOdslawische Frage im Habsburger Reich. S.
595.
56) Emile de Laveley: En deca et au delà du Danube. Revue des deux Mondes,
1885.
57) Карло Сфорца, Никола пашић и уједињење Југословена. Ратне и
дипломатске успомене. Београд, «Космос», 1937.
58) René Milet, Du Danube à l'Adriatique... II. Les Races. Revue des deux
Mondes 15 mai 1889.
59) Edmond Plaushut, La Nouvelle Serbie Revue des deux Mondes, 15
decémbre 1881.
60) Obstlt. Otto Landried, Der Endkampf in Mazedonien 1918 und
Vorgeschichte. Dar¬gestellt im Aufträge des ehemaligen Oberkommandos der
Heeresgruppe Scholtz. Berlin 1932.
61) René Pinon, L'Autoriche et la querre Balkanique. Revue des deux Mondes,
1 février 1913.
62) E. Denis, La Grande Serbie, Paris 1915.
63) Henry Barby, Les Victories Serbes, Paris 1913.
64) Auguste Gauvain, L'Europe au jour le jour. Tomes l-IX. Paris 1917-1920.
65) Henry Barby, La guerre serbo-bulgare-Brégalnitza. Paris 1914.
66) Docteur Leon Reverchon, médecin-major de II classe, professeur agrégé au
Val-de-Grace dans les Archives de médecine militaire.
67) Jacques Ancel, Manuel historique de la Question d'Orient (1792-1923).
Bibliothèque d'Histoire et de Politique. Paris 1923.
68) Raymond Poincaré. Au service de la France. Neuf années de Souvenir. Il
Balkans en feu. Paris 1926.
69) Baron Wladimir Giesl, Zwei Jahrzehnte im neuen Osten. 1927.
70) A. Hemberger, Illustrierte Geschichte des Balkankrieges 1912/13. Wien
und Leipzig s. a. (Ca 1913.
71) Dr Albert Wirth, Der Balkan. Seine Länder und Völker in Geschichte,
Kultur, Politik, Volkswitschaft und Weltverkehr. 1914.
72) Hermann Wendel, Kumanovo. Im Buche: Aus der Welt der SOdslawen.
Berlin 1926. S. 121.
73) Immanuel, Der Balkankrieg 1912/13. II und III Heft: Der Krieg bis zum
Beginn des Waffenstillstandes im Dezember 1912. Berlin 1913.
74) Alfred Meyer. Der Balkankrieg 1912/13. Berlin 1914. Teile l-V.
75) Generalleutnant Litzmann, Ein Ausflug in das kriegsführende Montenegro.
.Tägliche Rundschau' vom 27. Februar 1913.
76) Oberst Gädke, Die Sünden Bulgariens. Friedens-Warte Berlin-WienLeipzig 1913.
77) Generalmayor z. D. von Gleich. Vom Balkan nach Bagdad. Berlin 1921.
78) Feldmarscholl Conrad, Aus meiner Dienstzeit. I-V Band. 1922-1925.
79) Joseph Bärnreiter, Fragmente eines politischen Tagebuchs. 1928.
80) Karl Egli, Drei Monate vor Skutari. Bern 1913.
81) Tabourno, De Koumanovo à Monastir. Paris 1912.
82) Colonel de Dreyer, La Débâcle Bulgare. Deuxième Guerre Balkanique de
1913. Paris 1916. (Pétrograd 1914).
83) A. Kutschbach, Die Serben im Balkankrieg 1912-1913 und im Kriege
gegen die Bul¬garen. Stuttgart 1913.
84) Eduard Fueter, Weltgeschichte der letzten 100 Jahre. 1815-1920. ZOrich
1921.
85) Feldmarschall Conrad, Aus meiner Dienstzeit 1906-1918. V Band.
Oktober-Dezember 1914. Wien-Leipzig-München 1925.
86) Hermann Wendel, Der Kampf der Südslaven um Freiheit und Einheit.
Frankfurt/Main 1925.
87) Hermann Wendel, Mazedonien und Friede. 1919.
88) Heinrich Hauser, Söd-Ost-Europa ist erwacht. Im Auto durch acht
Balkanländer Berlin 1938.
89) M. Schwarte, Der grosse Krieg 1914-1918 im 10 Bänden V Der
österreichisch-ungarische Krieg. Leipzig 1922.
90) Feldmarschalleutnant Max Hoen, Oesterreichisch-ungorische Wehrmacht.
91) Oberst Robert Ritter von Pohl, Der Feldzug 1914. gegen Serbien und
Montenegro.
92) Oberstleutnant Edmund Glaise von Horstanau (Staatearchivar).
93) Dietrich Schäfer, Unter Mitwirkung hervorragender Fachmänner. DER
KRIEG 1914-1918. Werden und Wesen des Weltkrieges. III Teil. Leipzig und
Wien 1920.
94) Friedrich Wolters, Der DonauObergang und der Einbruch in Serbien durch
das IV. Reservekorps in Herbst 1915. Breslau 1925.
95) Generalmayor der R. Hugo Kerchnowe, Der Zusammenbruch der österr.ungar. Wehrmacht im Herbst 1918. München 1921.
96) Paul Kirch, Krieg und Verwaltung in Serbien und Mazedonien 1916-1918.
Stuttgart 1928.
97) Werner Markert herausgegeben:
JUGOSLAWIEN. Köln Graz 1954.
Osteuropa
Handbuch,
Band
98) Prof. Dr. Johann Albrecht von Reiswitz, Univ. MOnchen: Die politische
Entwiklung Ju goslawiens zwischen den Weltkriegen.
99) Franz Thierfelder (München): Deutsche und Slawen. Mitteilungen der
Akademie zur wissenschaftlichen Erforschunng und zur Pflege des Deutschtums
(Deutsche Akademie). Mün¬chen. März 1935, S. 36.
100) Köster: Mit den Bulgaren. Kriegsberichte aus Serbien und Mazedonien.
München 1916.
101) Graf Julius Androssy, Diplomatie und Weltkrieg. Berlin und Wien 1920.
102) Colonel Secretan, Articles et Diskours. 1er août 1914-ler août 1917.
Lausanne 1918.
103) Albert Maunoir, Souvenirs et Impressions de la Guerre Européenne,
Genève 1929.
104) Freiherr von Musulin, Das Haus am Ballplatz. Erinnerungen eines
österreichisch-ungari sehen Diplomaten. München 1924.
105) Paul du Bochet. Il y a cinquante ans. La retraite de Serbie. La Tribune de
Genève. 8 janv. 1966.
106) Général Paul Azan, Franchet d'Esperey. Paris s. anno.
107) Colonel F. Feyler, Les campagnes de Serbie 1914 et 1915. Paris s. a.
108) Louit Cordier, L’ épopée Serbe de l'hiver 1915/lé. Conference faite au
Palais de Charllot le 5 mara 1966. Bulletin du Club culturel national serbe en
Suisse. No. 43.
109) Ernest Denis, Du Vardar d Sotscha. Paris 1925.
110) Jean Dornis, Un poète serbe Miloutine Boitch. Revue des deux Mondes,
15 mars 1918.
111) Edouard Schuré, L'Epopée Serbe dant les chants héroiques. Revue des
deux Mondes, mars-avril 1917.
112) Baron Beyens, L’avenir des petits états... IlI Serbie. Revue des deux
Mondes, 15 mars 1918.
113) Jacques Ancel, Manuel Historique de la Question d'Orient (1792-1923).
Bibliothèque d'Histoire et de Politique. Paris 1923.
114) Van Tienhoven, Avec les Serbes en Serbie et en Albanie. S. d. (1918?)
Paris, im¬primerie Richard.
115) Madeleine de Benoit-Sigoyer, La Patrie Serbe, Paris 1917.
115a) Henry Barby, L'Epopée Serbe. L'agonie d'une Peuple. Paris 1916.
116) Raoul Narsy, Pages actuelles. La presse et la guerre. Paris 1915.
118) Alan Palmeri .The Gardeners of Salonika, The Macedonian Campaign
1915-1918*. Andre Detsch, London, 1965.
119) Dr Ante Mandić, Fragmenti za historiju ujedinjenja povodom
fetrdesetogodišnjice osni¬vanja Jugoslovenskog odbora. Zagreb 1956. Str. 96.
120) E. D. Miagkoff, Le Calvaire du Peuple Serbe. Tableaux et impressions
personelles recueillies sur la route de Nich â l’Adriatique. Lausanne 1916.
121) Анте Ковач, Пре 40 тодина. Незаборавни хероји са Добруџе.
«Република», Веоград, 4. септ. 1956.
122) Eduard Fueter, Weltgeschichte der letzten 100 Jahre: 1815-1920. ZOrich
1921.
123) René Ristelhueber, Histoire des Peuples Balkaniques. Serie: Les Grandes
Etudes Hi¬storiques. 15. édition. Paris 1950.
123а) Ватрослав Јатић, Спомени мојега живота, Веотрад 1931. Издање
САН. 1236) Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Веоград
1939, «Космос».
124) Dr A. Chervin, Les Yougo-Slaves (Serbes, Croates, Slovenes) au point de
vie ethnique. Leur union national. Conférence faite en 1916.
125) Стjепан Роца, Српска војска на Јадрану, успомене и биљешке.
Алманах Јадранске страхе за 1928.
126) Анте Тресић-Павичић, Поздрав Дивовима. Алманах Јадранске
страже за 1926. Стр. 33 ид.
127) Thoma G. Masaryk, Die Weltrevolution. Deutsche Uebersetzung. Berlin
1925.
128) Dr Med. Hans Vogel, Valjewo. Erinnerungen eines Schweizerarztes an
den serbischtOrkischen Krieg. Rorschach (Schweiz) s. a. (um 1942 ?).
129) Docteur Maria de Rusiecka, La Vaillante Serbie. D'Uskub à St-Jean-deMédua. Genève (?) 1916.
130) Raoul Labry, Avec L'armée serbe en retraite. A travers l'Albanie et le
Monténégro. Paris 1916.
131) C. Sturzzenegger, Zorich: SERBIEN 1915/16. Dunkle Tage II. Auflage.
Zurich 1917/1918.
132) Franz Borkenau, Der europäische Kommunismus. Seine Geschichte von
1917 bis zur Gegenwart. Bern 1952.
133) Salvatore Loi, Jugoslavia 1941. Torino 1953. Edizioni .11 Nostro
Azzuro*.
134) Maurizio Bassi, Due anni fra le bande di Tito. Bologna 1950. (Testimoni
per la storia del .nostro tempo*. Collana di memoire, diari e document!. XI.)
135) Ami Boué, La Turquie de I Europe. I—IV tomes. Paris 1840.
136) X. Marmier, Lettres sur L'Adriatique et le Monténégro, Tomes I et II.
Paris 1853.
137) Elisé Reclus, Nouvelle Geographie universelle. La terre et les hommes. I.
tome: L'Europe Méridionale. Paris 1876. P. 285.
138) Jules Pothé, avocat, ancien magistrati La Serbie et la Quéstion d'Orient.
Solution, Paris 1877.
139) E. Denis, La Grand* Serbie, Paris 1915.
140) Baron Beyens, L'avenir des petits états. III. la Serbie. Revue des deux
Mondes. 15 mars 1918.
141) Dr. G. Hassel, Geographisch-statistisches Handwörterbuch nach den
neusten Quellen und HOIfsmitteln in zwei Bünden bearbeitet. I-Il Weimar 1817.
142) J. G. Kohl, Die Völker Europas. Culturund Charakterskizzen der
europäischen Völker. II Auflage. Hamburg 1872.
142) J. G. Kohl, Skizzen aus Naturund Völkerleben. I Theil, Dresden 1851. S.
378.
143) F. Könitz, Serbien, historisch-ethnographische Reisestudien aus den
Jahren 1859-1868, Leipzig, 1868.
144) Amand Freih. v. Schweiger-Lerchenfeld, Bosnien, Wien 1878, S. 7.
145) Ottokar Czernin, Im Weltkriege, 1919.
146) Friedrich Wallisch, Der Atem des Balkans. Vom leben und Sterben des
Balkanmen¬schen. Lepzig 1928.
147) Gerhard Gesemann. Heroische Lebensformen. Berlin 1943.
148) OSTEUROPA-HANDBUCH. JUGOSLAWIEN. In Zusammenhang mit
zahlreichen Fachgelehrten herausgegeben von Werner Markert. Köln-Graz 1954.
149) Gerhart
.Jugoslawien*.
Wolfrum,
Die
Völker
und
Nationalitäten.
Handbuch
150) H. F. Rödlich, Skizzen des physisch-moralischen Zustände Dalmatiens
und der Buchten von Cattaro. Berlin 1811. S. 44.
151) O. Freiherr v. Reinsberg-DOringsfeld, Paltrovićs in Dalmatien. .Das
Ausland’ 1869, S. 1124.
152) V. F. Klun, Statistik von Oesterreich-Ungarn. Wien 1876. S. 316.
153) Harold W. V. Temperley, .History of Serbia", Second Impression, G. Bell
and Sons Ltd., London, 1919.
154) Samuel von Valkenburg, Professor of Geography Clark University.
Elements of Political Geography. New York 1942.
155) O. Rondi, La Jjgoslavia. Roma 1962. P. 14.
156) Salvatore Loi, Jugoslavia 1941. Torino 1953.
157) В. Григорович, О Себии в её отношениях к соседним державам,
лреимуществено в XIV и XV столетиях, Казан 1869.
158) Kurze Skizze der Herzegowina. Aus dem Russischen Journal des
Ministeriums fOr Volks¬aufklärung. Julius. .Das Ausland', Oktober 1850.
159) СЕРБЫ. Энциклопедический Словарь. Томъ XXIX. С. Петерсбург
1900.
160) L. von Südland, Južnoslovensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja.
Preveo Fedor Pucek. Zagreb 1943.
161) Matija Mažuranić: Pogled u Bosnu ili Kratak put u onu krajinu uiinjen
1829-40. Po Domorodcu. U Zagrebu 1842.
162) Antun Radić, Sabrana djela. II. 182.
163) Dora D'lstria. La nationalité Serbe d'a preis les chants populaires. Revue
des deux Mondes tome 55 1865.
ЛИТЕРАТУРА (За III главу)
1) P. J. Safarik, Geschichte des serbischen Schrifttums, herausgegeben von J.
Jirecek, Prag 1865.
2) Константин Јиречек, историја Срба. превео и допунио Јован Радонић.
Ili свеска, 1923.
3) Викола Радојчић, Матица српска и словенска узаjамност. — збирка
«Матица Српска» 1826-1926». Нови Сад 1927.
4) Краљ Стефан Првовенчани. Живот Стефана Немање. Превео на
савреыени српски Језик Миливоје Башић. збирка Старе српске биографиЈе.
СКЗ броЈ 180 Beo град 1924.
5) Доментиjан, Живота Св. Саве и Св. Симеона, Превео др Лазар
Мирковић. Српска књижевна задруга, кн.. 282. Београд 1938.
6) Доментијан, Живот Светог Симеуна и Светог Саве. Ha свијет издао Ђ.
Даничић. У Биограду 1885.
7) Константин (Философ), живот деспота Стефаиа Лазаревића, превео
Лазар Мирковић: Старе српске биографиЈе XV века. СКЗ, књ. 265.
8) Gerhard Gesemann, Heroisch* Lebensformen.
Wesenltund* der Balkanischen Patriarchalität. Berlin 1943.
Zur
Literatur
und
9) Leopold Ranke, Die Serbische Revolution. Hamburg 1829.
10) Sitten, Traditionen und Gewohnheiten der Völker der Europäischen Türkei.
Das Ausland von 28 Junius 1841.
11) Sigefried Kapper, Das Hoidukcentum. .Globus*, Illustrierte Zeitschrift für
Länder und Völkerkunde. XI Band. 1867. S. 313.
12) Lički Grudobran. Zagreb 1940.
13) Leopold von Ranke. Serbien und die Türkei. Gesamelte Werke, 1879. S.
107.
14) Цитирано према: Georg Rosen, Die Beziehungen des Serbenvolkes zu
Russland, Historisches Taschenbuch V, 8, Lepzig 1878, S. 121. — Нил Попов je
то писао y књизи Расија и Сербија. Страна није наведена.
15) Otto von Pirch, Reise in Serbien in Spätherbst 1829. 1, II, Berlin 1930.
16) M. Alphonse de Lamartine, Notes d'un voyager, Paris 1835, p. 12, 22.
17) Nicola Jorga, Geschichte des Osmanischen Reiches, 1913, V Band.
18) Barthüemy-Sylvestre Cunibert, Essai Historique sur Révolutions et
l'indépendance de la Serbie depuis 1804 jusqu'à 1850. Leipzig Tome i et II, 1855.
19) Ami Boué, La Turquie de l'Europe. I—IV. Paris 1840.
20) M. Saint-Marc Girardin, Souvenirs de voyages. I et II. 1836.
21) Jules Pothé, avocat, ancien magistrat: La Serbie et la Quéstion d'Orient.
Solution. Paris 1877.
22) Зуко Цумхур, Сужан. са Цетиња. «Политика» од 29. новембра 1966.
23) Joseph Alexander Freiherr v. Helfert, Geschichte Oesterreichs vom
Ausgange des Wiener Oktober-Aufstandes 1848. II Band, S. 409. Prag 8170.
24) Erlebnisse eines kaiserlichen Offiziers. S. 65.
25) Hermann Wendel, Der Kampf der SOdslawen um Freiheit und Einheit,
1925, S. 645 i 653.
26) Dr Albert Wirth, Der Balkan. Seine Länder und Völker. . . 1914.
27) A. Hemberger, Illustrierte Geschichte des Balkankrieges 1912/13. Wien
und Leipzig s. a (1913 oder 1914).
28) Dr Adolf L. Vischer, An der Serbischen Front. Erlebnisse eines Arztes auf
dem serbisch-türkischen Kriegsschauplatz 1912. Basel 1913.
29) Karl Egli, Drei Monate vor Skutari. Bern 1913.
30) Henry Barby, La guerre serbo-bulgare-Brégalnitza. Paris 1914.
31) A. Kutschbach, Die Serben im Balkankrieg 1912-1913 und im Kriege
gegen die Bulgaren. Stuttgart 1913.
32) Franz Thierfelder, Deutsche und Slawen. München März 1935. Deutsche
Akademie.
33) C Sturzenegger, Serbien 1912-1913. Serbisches und Internationales Rotes
Kreuz während der Balkankriege. ZOrich, 1914. S. 111.
34) Јован Дучић, Сабрана дела, VII-IX, Чикаго 1951. Стр. 99.
35) Gerhard Gesemann, Die Flucht. Aus einem serbischen Tagebuch 1915 und
1916. München 1935.
36) C. Sturzenegger, Serbien im europäischen Kriege 1914/1915. II Auflage.
Zürich 1916. S. 69 u. 62.
37) C. Sturzenbergger, Zürich: SERBIEN 1915/16. Dunkle Tage. II Auflage.
ZOrich 1917/1918.
38) Docteur Maria de Rusiecka, La Vaillante Serbie. D'Usküb à St-Jean-deMédua. (Genive ?) 1916.
39) Thoma G. Masaryk, Die Weltrevolution. Deutsche Uebersetzung. 1925.
40) Dr K. Weber, Bosnien, Montenegro und Albanien im Kriege. Reisebriefe
eines Neutralen. Liestal 1917.
41) L. von Südland, Južnoslovensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja.
Preveo Fedor Pucek. Zagreb 1943.
42) Мустафа A. Мулалић, ОриЈент на Западу. Савремени културни и
социјални проблеми муслимана Југословена. Београд 1936. Стр. 471.
43) Dr Josef MOller, SYRMIEN, Donauschwabische Beiträge. Pannonia
Verlag Freilassing Bayern, 1960.
44) Feldmarschall Conrad, Aus meiner Dienstzeit 1906-1918. IV Band. 24.
Juni 1914 bis 30 September 1914. Wien-Leipzig-MOnchen 1923.
45) Salvatore Loi, Jugoslavia 1941. Torino 1953. Collana dei libri azzuri. N. 1.
46) Umberto Salvatores, Bersaglieri sul Don. 3-a ed. Bologna 1965.
CAДPЖAJ
Предговор
3
I. СПОЉНИ ИЗГЛЕД СРБА
1. Подаци о изгледу стародревних Срба
25
2. Подаци из XIX века за Србе уопште
27
3. Подаци из XX века за више покрајина
30
4. Посебно о изгледу Срба из Србије
33
5. Посебно о изгледу Срба из Црне Горе
35
6. Посебно о изгледу Босанаца и Херцегосваца
7. О изгледу приморских Срба
41
43
8. Изглед Срба из осталих српских предела
46
9. Неки конкретни атрополошки подаци
47
II. СРЧАНОСТ (ХРАБРОСТ) СРБА
10.
Древни подаци о срчаности Срба
50
11.
О храбрости Срба пребеглих у Угарску и под Млетке 54
12.
Први и други српски устанак
13.
У обновљеној Србији XIX века
14.
Српска војска у балканским ратовима
73
15.
Држање Срба у Првом светском рату
73
16.
О борбама Срба у II светском рату 145
17.
Општи изрази (временски неопредељени) 150
III.
ПОСТУПЦИ СРБА ПРЕМА ПОБЕЂЕНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА
18.
Подаци из првих векова Срба на Балкану 165
64
69
19.
Подаци за време турско
20.
У обновљеној Србији XIX века
21.
У доцнијим ратовима Срба XIX века
172
22.
У балканским ратовима (1912-1913)
174
23.
За време првог еветског рата 182
24.
Други светски рат
Литература
Литература I главе
Литература II главе 195
Литература III главе 200
194
167
190
169
ЗАСЕБНА ДЕЛА ПРОФЕСОРА Л. М. КОСТИЋА ОБЈАВЉЕНА У
ЕМИГРАЦИЈИ ДО КРАЈА 1967. ГОДИНЕ
I. Дела из српске културне историје.
1. ИЗ ЊЕГОШЕВИХ ДЕЈ1А. Анализе и интерпретације. Поводом
стогодишњице Песникове смрти. Чикаго 1952. Издање Паландачића
књижаре. Укоричено у платно. Cip. 220 осмине.
2. ПРАВНИ ИНСТИТУТИ У ЊЕГОШЕВИМ ПЕСМАМА. Издање
библиотеке «Српска Мисао» у Аустралији, св. 4., Мелбурп. 1958. Стр. 160
осмине.
3. РЕЛИГИОЗНО-ФОЛКЛОРНИ СТАВ ПЕСНИКА ЊЕГОША. Поводом
150-годишњице рођења Песниковог. Библиотека «СВЕЧАНИК» свеска 37.
Минхен 1963. Стр. 240 осмине.
4. ЊЕГОШ
И
ЦРНОГОРЦИ.
Поводом
стопедесетогодишњице
Песниковог рођења. Просветна библиотека Српске народне одбране у
Канади. III. књига. Хамилтон 1963. Стр. 72 велике осмине.
5. ИЗ СРПСКОГ ВЕРСКОГ ЖИВОТА. Збирка расправа. Библиотека
«Свечаник», Немачка. Св. 32. Минхен 1961. Стр. 198 осм.
6. ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ У КАНАДИ И АМЕРИЦИ 1958. године.
Хамилтон 1958. Издање «Канадског Србобрана». Стр. 46 велике осмине.
II.Дела из националне историје Срба.
7. СРПСКА ИСТОРИЈА И СРПСКО МОРЕ. Збирка расправа. Издање
библиотеке «Српска Мисао» у Аустралији, св. 15. Мелбурн 1963. Стр. 153
осмине.
8. СТРАНА МИШЉЕЊА О СРБИМА УБОРБАМАЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И
УЈЕДИЊЕЊЕ 1912-1918. Специјално издање Билтена Српског НационалноКултурног Клуба у Швајцарској. Број 28 Билтена. Књига прва засебних
монографија. Берн 1962. Шапирографирано издање, стр. 37 ин фолио. _
9. КРИВОШИЈСКИ УСТАНАК 1869. ГОДИНЕ. Хамилтон, Канада 1959.
Приватно издање Милоша Ковача из Кривошија, стр. 56 велике осмине.
III. Заштита српских духовних вредности.
10.О СРПСКОМ ИМЕНУ. Мишљења странада (Конјектанеа) Издање
Српске народне одбране у Аустралији, Месни одбор — Мелбурн, св. 2.
Мелбурн 1965 Стр. 52 осмине.
11.О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Изјаве странаца. Ha успомену Вуку Ст.
Караџићу поводом стогодишњице његове смрти. Просветна библиотека
Српске народне одбране у Канади. Хамилтон 1964.
IV.књига. Стр. 60 велике осмине.
12.КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА. Културно-историј ска студија. Издање
пишчево. Баден (Швајцарска) 1964. Стр. 100 осмине.
13.ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО. Културно-историјска студија Свеска I:
Повезаност ћирилице и Српства. Издање Америчког института за балканска
питања. Књига 8. Чикаго 1963. Стр. 80 осмине.
14.ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО. Културно-политичка студија Свеска II:
Угрожавање ћирилице и њена одбрана. Издање Америчког института за
Балканска питања. Чикаго 1960. (Штампано у Мелбурну, Аустралија). Стр.
260 шеснаестине.
15.СИСТЕМАТСКО РАСРБЉАВАЊЕ СВЕТОСАВСКЕ ЦРКВЕ. Правна
и политичка разматрања. Издање Српског културног клуба «Св. Сава».
Чикаго 1963. Стр. 124 велике осмине.
16.О ЗАСТАВАМА КОД СРБА. Историјска разматрања. Минхен 1960.
Издање пишчево. Стр. 100 велике осмине.
17.СТРАНЦИ О СРПСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА. Колектанеа.
Издање библиотеке «Српска Мисао» у Аустралији, св. 17. Мелбурн 1964.
Стр. 207 осмине.
18.СРБИ У ОЧИМА СТРАНАЦА. Колектанеја. I књига. Швајцарска 1968.
Страна 208 осмине.
19.У ОДБРАНУ КРАЉЕВИЋА МАРКА. Одбијање хрватских напада.
Специјално издање Бшггена Српског Национално-културног клуба у
Швајцарској. Књига друга. Берн 1963. Шапирографско издање. Стр. 38 ин
фолио.
20.НАЦИОНАЛНИ
СТАВ
СРПСКЕ
ЕМИГРАЦИЈЕ.
емигрантски списи» св. I. Мелбурн, Аустралија 1959.
Шапирографирано.
«Српски
Стр. 82.
IV.Одбрана српске националне територије.
21.ПРОСТОРНИ
РАЗМЕШТАЈ
СРБА
У
ПРОШЛОСТИ
И
САДАШЊОСТИ. — Збирка: Обим Срба и Хрвата, I књига. Минхен 1965.
Страна 184 осмине.
22.СПОРНИ ПРЕДЕЛИ СРБА И ХРВАТА. Чикаго 1957. Издање
Америчког института за балканска питања, књ. I. Стр. 520 осм. укоричено.
23.ЧИЈА JE БОСНА. Мишљења страних научника и политичара о
етничкој припадности Босне и Херцеговине. Торонто (Канада) 1955. Издање
часописа «Братство». Стр. 88 вел. осмине.
24.ШТА СУ СРБИ МИСЛИЛИ О БОСНИ. Политичко-историјска студија.
Национални проблеми Босне и Херцеговине. Књига V. Издање пишчево,
Торонто 1965. Стр. 128 осмине.
25. ВЕРСКИ ОДНОСИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ. Демографскоисторијска студија. Национални проблеми Босне и Херцеговине. Књига I.
Издање пишчево. Минхен 1965. Стр. 176 осмине.
26. ЕТНИЧКИ ОДНОСИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ. Историјска и
етнополитичка студија. Трошком пишчевим уз обилату помоћ Михаила Д.
Милановића. Швајцарска 1967. Страна 256 осмине.
27. НАУКА УТВРЂУЈЕ НАРОДНОСТ Б-Х МУСЛИМАНА. Етнографска
студија. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ», Серија националних списа. V свеска.
Издаје Српски културни клуб «Св. Сава» за Канаду. Торонто 1967. Страна
128 осмине.
28.О СРПСКОМ КАРАКТЕРУ БОКЕ КОТОРСКЕ. Цирих 1961. Издање
пишчево. Стр. 160 осмине.
29.НАЦИОНАЛНЕ
МАЊИНЕ
У
СРПСКИМ
ПРЕДЕЛИМА.
Демографско-етнографска студија. Торонто 1961. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ»,
Серија националних списа. 1. свеска. Издаје Српски културни клуб «Св.
Сава», Канада. Стр. 80 осмине.
30.СРПСКА ВОЈВОДИНА И ЊЕНЕ МАЊИНЕ. Демографскоетнографска
студија. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ». Серија националних списа. 2. свеска.
Издаје Српски културни клуб «Св. Сава», Канада. Торонто 1962. Стр. 112
осмине.
31.НОВЕ
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ
«НАРОДНОСТИ».
Демографскоетнографска студија. «СРПСКИ ПРОБЛЕМИ», Серија националних списа. 4.
свеска. Издаје Српски културни клуб «Св. Сава» за Канаду. Торонто 1965.
Страна 112 осмине
32.КАТОЛИЧКИ СРБИ. Политичко-историјска расправа. «СРПСКИ
ПРОБЛЕМИ», Серија националних списа. Издаје Српски културни клуб
«Свети Сава» Канада. Торонто 1965. Страна 120 осмине.
V. Државни проблеми Срба.
33.СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књига I: Начелна
разматраша и Етнички и територијални проблеми. Хамилтон (Канада) 1957.
Издање пишчево. Стр. 160 вел. осмине.
34.СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књига II:
Државно-правни моменти. Хамилтон 1959. Издање гшшчево. Стр. 208 велике
осмине.
35.СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књига III: Спољнополитички и војни аспекти. Хамилтон 1961. Издање пишчево. Стр. 170
велике осмине.
36.KAKO БИ ИЗГЛЕДАЛА ВЕЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА. Планови
самозваних државника. Приватно издање Милутина П. Бајчетића и Лазара Ђ.
Стојшића. Хамилтон 1965. Стр. 92 велике осмине.
VI.Српско-Хрв отскм односи.
37.ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА. Издање Српске
народне одбране у Аустралији, Месни одбор — Мелбурн 1964. Стр. 82 мале
осмине.
38.КОЈИ СУ ГЛАВНИ И ОСНОВНИ СРПСКИ ЗЛОТВОРИ. Српскохрватски односи последњих година. Свеска прва Торонто 1953. Издање
Српске народне одбране у Канади. Библиотека «Српска књига». Стр. 87.
39.МЕГАЛОМАНИЈА ЈЕДНОГ МАЛОГ И НЕСКРУПУЛОЗНОГ
НАРОДА. Српско-хрватски односи последших година. Свеска друга.
Хамилтон 1955. Издање СНО у Канади. Библиотека «Српска књига». Стр. 87.
Обе ове последње књиге — 15 и 16 — изишле су под псеудонимом Др. Л.
П. Поповић.
40.ОБМАНЕ И ИЗВРТАЊА KAO ПОДЛОГА НАРОДНОСТИ. Српскохрватски односи последњих година. Свеска трећа. Хамилтон 1960. Издање
СНО у Канади. Библиотека «Српска књига». Стр. 152.
41.О ОДГОВОРНОСТИ ЗА УБИЈАЊЕ СРБА У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ.
Српско-хрватски односи последњих година. Свеска четврта. Библиотека
«Српска књига» СНО у Канади. Хамилтон 1963. Стр. 72 велике осмине.
VII.Хрватски историјски подвизи.
42.ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. I. књига.
Подвизи Хрвата у 17. веку (Тридесетогодишњи рат). Чикаго 1953. Издање
Српске народне одбране у САД. Стр. 61 осмине.
43.ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. II. књига.
Подвизи Хрвата у 18. веку: Шлески ратови и Седмогодишњи рат. Чикаго
1955. Издање СНО у САД. Стр. 45 осмине.
44.ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. III. књига.
Четрдесет и осма. Хамилтон 1956. Издање СНО у Канади. Стр. 104 велике
осмине.
45.ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. IV књига.
Подвизи Хрвата кроз векове. Хамилтон 1958. Издање СНО у Канади. Стр. 88
велике осмине.
46.ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. V. књига.
Подвизи Хрвата у Другом светском рату изнети од њихових савезника.
Издање СНО у Канади. Хамилтон 1967. Стр. 190 велике осмине.
47.ИСТИНА О ХРВАТСКОЈ ТИСУЋЛЕТНОЈ ДРЖАВНОСТИ.
Историјско-политичка студија. Чихаго 1967. Издање Америчког института за
балканска питања. Стр. 148 осмине.
VIII.Разни списи.
48.DIE WAHLBETEILIGИNG IN ДЕN VOLKSДЕMOKRATIEN. Estratto
даi „Stиdi in oпоre di Corraдо Gini" (voi. 2). Иniversità де¬gli stиdi di Roma.
Institиto di Statistica деlla Facoltà di scienze stati¬sticће, деmograficће ed
attиariali. P. 31.
49.ИЗЈАВЕ ПРИЗНАЊА ПРОФЕСОРУ ЛАЗИ M. КОСТИЋУ. Изводи из
писама. Минхен 1966. Стр .164 осмине.
Download

Srbi u ocima stranaca I