Council
of Europe
Conseil
de l´Europe
Projekat
Obrazovanja
Romske Dece
u Evropi
ROMI | Istorija
Holokaust
Holokaust
5.0
sastavljeno od strane urednika
Iideološka osnova | Kriminalna policija i ‚etnogenetička registracija cigana’ | Prva deportovanja i zatvaranje
u kolektivnim kampovima | Radnički kampovi | Masovna pogubljenja | Geto Lodz | „Auschwitz Erlass“
(aušvicki proglas) | Žrtve | Preživeli
Progon ‚Cigana’ koji je trajao vekovima kulminirao je genocidom pod NS režimom. Definisani
kao ‚problem’ ‚asocijalni’ i ‚rasno inferiorni’, Romi su hapšeni i ubijani u Nemačkom Rajhu i na
nemačko okupiranim teritorijama.
Traurigi Čerheni
Traurigi čerheni ando učo nebo.
Nan man blajbens ande mro šatno khere.
Ari man line andar mro šatno vodro,
mra džuvla muklom odoj le čavorenca.
Traurigi čerheni ando učo nebo.
Legede man andar mro šatno khere.
Ando logeri man legede,
odoj tharde man upro praho.
Tužna zvezda
Tužna zvezda na nebu
Nema života u mojoj kući o
Izvukli su me iz kreveta
Ostavljajući moju ženu i decu.
Ill. 1
Tužna zvezda na nebu
Odveli su me iz sopstvene kuće
Doveli me u logor
Gde su me spalili do pepela
Pesma Roma Burgenlanda u koncentracionim logorima, otpevala Nardai
(Hemetek, Ursula / Heinschink, Možes (1992): Lieder im Leid. Zu KZ-Liedern der Roma in Österreich. U:
Jahrbuch des Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstands: 76-93, Wien, str. 81)
ideološka osnova
Centralna terminologija i stavovi, koji
su kasnije korišćeni kao razlog za
ubijanje ‚bezvrednog života’ od nacista bili su određeni mnogo pre nego što
su isti došli na vlast. Termin ‚rasa’, na
primer, koristio se od XVII veka kako
bi se kategorisali ljudi. Obično je ovo
rađeno po geografskim kriterijumima
u kombinaciji sa spoljašnjim karakteristikama, kao što su boja kože ili
određene osobenosti. U XVIII veku
Karl fon Lin, osnivač moderne sistematologije živih bića, razlikovao je
ljude po boji kože (bela, crvena, žuta,
crna) na četiri tipa i dodao osnovne
karakteristike svakom tipu. Po njemu,
Evropljani su beli, ‚vođeni zakonima, živahni i mišićavi’, dok su Azijci svetlo žuti, ‚vođeni mišljenjima,
melanholični i kruti’. Termin ‚rasa’
je do danas nerazrešivo vezan za
prosuđivanja o vrednostima. Boja
kože kao sredstvo razlikovanja je još
uvek uobičajena, iako je potporni pojam ‚rasa’ izgubio svoje značenje.
U XIX veku nekoliko rasnih
teorija je cirkulisalo. Različite prirode od– 3 do 11, u zavisnosti od individualne teorije- rase su pretvarane u
različite vrednosti. Najveća vrednost
data je ‚kavkazkoj’, ‚beloj’ ili ‚arijevskoj rasi’. Sredinom XIX veka,
Artur de Gobino je takođe postulirao
postojanje viših i nižih ‚rasa’ u svom
“Essai sur l’inégalité des races humaines” (Esej o nejednakosti ljudkih
rasa). Po njegovom mišljenju, ‚Arijevci’, i ‚Nordijski narodi’ naročito,
pripadali su višoj rasi; stoga je reflektovao generalnu zamisao. Ono
što je bilo novo, ipak, bilo je njegovo
strogo odbijanje ‚mešanja’ ‚rasa’, što
bi dovelo do degeneracije i konačno
uništenja. Skladno tome, Belgijac
Ričard Lajbih izumeo je termin ‚bezvredni život’ nekoliko godina kasnije
(1868).
Ideološka osnova
Kriminalna policija i ‚etnogenetička registracija cigana’
Ill. 3
Pol Ansin, zvani Vaiskop, uklonjen je iz“Wehrmacht-a” jer je bio
‚Ciganin’. Ubijen je u Aušvicu- Birkenau dan nakon što je tamo
stigao, još uvek noseći svoju uniformu.
(Gilsenbach, Reimar (1993):
Oh Django, sing deinen Zorn. Sinti und Roma unter den Deutschen.
Berlin: BasisDruck Verlag, str. 70)
Ill. 2
Knjiga“Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten
Lebens” (Stvaranje načina za zatiranje bezvrednog
života) pravnika Karla Bindinga i doktora Alfreda Hohe.
Binding i Hohe, kao i drugi, bavili su se državnom negom mentalno bolesnih u pogledu finansijskog dobitnog
proračuna. Posledično, diskutovali su da svi koji su bili
breme društvu, treba da se ubiju (oni koji vode ‚balastnu
egzistenciju’).
“Može se zaključiti da je prosečni izdatak po osobi
i godini za negu ovih idiota 1500 maraka. Ako uzmemo
zajedno, sve idiote u Nemačkoj, koji su u domovima za
negu, vodi nas u procenu od oko 20000 do 30000. Ako
pretpostavimo, za individualni slučaj, da će osoba živeti
50 godina, lako se može videti da se enormna suma, u obliku hrane, odeće i grejanja, crpi iz nacionalnog trezora
za neproduktivne ciljeve.”
(prevedeno Binding, Karl / Hoche, Alfred (1920): Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten Lebens. Ihr Maß und ihre Form. Leipzig: Felix Meiner, str. 54)
Uprkos pozadini naučne biologije, koja je smatrala nasledne faktore presudnim za ljudski opstanak,
ideje superiornog i inferiornog, ‚čiste’
i ‚mešanih rasa’, ‚vrednog’ i ‚bezvrednog života’ našle su svoje mesto
u kriminologiji. 1876, Italijan Čezare
Lombroso, po prvi put je napravio
‚genetičku predispoziciju’ odgovornu
za ‚ciganske’ počinjene zločine u svom
delu “L’uomo delinquente” (Zločinac).
Ideja da rase mogu postati ‚superiorne’ kontrolisanjem rađanja, ideja u koju se naširoko verovalo u Evropi i Sjedinjenim Državama, bila je
udvostručena pozivom na ‚istrebljenje’
“nenaslednih (erbuntüchtige) ljudi” u
Nemačkoj nakon Prvog Svetskog Rata.
Rasni higijenistički zahtevi varirali
su od progona, preko abortusa i sterilizacije do eftanazije. 1920, Karl Binding i Alfred Hohe da se svi koji vode
‚opterećujući život’ i koji su ‚breme
društvu’ budu ubijeni. 1923, prva katedra rasne Higijene popunjena je u
Minhenu, njen predavać Fritz Lenz, napisao je tekst o “Menschliche Auslese
und Rassenhygiene” (Ljudska Selekcija i rasna Higijena), koje je kasnije
imalo nekog uticaja na Hitlerov “Mein
Kampf”. Organizacije, grupe naučnika
i pojedinci od uticaja borili su se da
prošire ideje o rasnoj higijeni, koje su
padale na plodnu zemlju u Nemačkoj u
međuratnim godinama. Političke partije, naročito Nacisti, koristile su ove
ideje da raspire vatru pojačanog neprijateljstva prema Jevrejima i ostalim
grupama stanovništva. [Il. 2]
14. jul, 1933, rasna teorija je
konačno usvojena zakonima Trećeg
rajha. Pojam ‚bezvrednog života’ imao
je značajan uticaj na nacističku rasnu
politiku. S jedne strane potomci “naslednici (erbgesund)” i “Arijevaca” su
podržavani, a sa druge strane mentalno
i fizički izazvani ljudi kao i ,asocijalni’ i ‚strane rase’ su proterivani. ‚Cigani’ čije mesto u sistemu nije bilo lako
odrediti zbog njihovog Arijevskog porekla, bili su generalno smatrani ‚asocijalnim’ i posledično smatrani ‚asocijalnom rasom’, u nedostatku boljeg
kriterijuma.
kriminalna policija i
‚etnogenetička registracija cigana’
Što se Roma tiče, Nacisti nisu mogli
da koriste samo negativne predrasude
koje su bile duboko ukorenjene kod
stanovništva, ali i decenije policijskog
eksperimenta u vezi sa ‚ciganskom zarazom’. I u Nemačkoj i u Austriji centralizacija tradicionalne policijske ‚ciganske
borbe’ počela je 1920-ih. Prvo, registra-
Savet Evrope
ROMI | Istorija
Projekat Obrazovanja Romske Dece u Evropi
Holokaust
Izvod iz cirkulara Reichsführer-a SS-a
i Komandanta nemačke policije u Ministarstvu Unutrašnjih Poslova, Hajnriha Himlera, 8. decembra, 1938, o
pobijanju ‚ciganske napasti’ .
5.0
ciganskog pitanja. (2) ‚Kako bismo
postigli svoj cilj, prvo je neophodno utvrditi rasnu pripadnost svakog Ciganina koji živi i putuje, na ciganski način,
širom nemačkog Rajha’.
“[...] 1 (1) Iskustva iz borbe
protiv ciganske napasti do sada i uvidi
rasno-biološkog istraživanja čini samo
logičnim rešenje ciganskog pitanja kroz
prirodu njihove rase. Iskustvo je pokazalo da polu-rasni izvršavaju najveći
deo ciganskog kriminala. Dodatno,
pokušaji naseljavanja Cigana su,
naročito kod čistih Cigana, zbog njihovog jakog migracionog instinkta. Stoga
je neophodno gledati odvojeno na plurasne i čiste Cigane tokom rešavanja
cija Roma od strane vlasti u cilju ‚preventivnog suzbijanja kriminala’. 1936,
“Zentralstelle zur Bekämpfung des Zigeunerunwesens” (Centralni Biro za
Borbu ‚Ciganske zaraze’) oformljen je u
Beču. U Nemačkoj “Reichsführer SS” –
postavljanjem- Hainriha Himlera na čelo
policije unutar Ministarstva Unutrašnjih
Poslova otvorio je put ‚standardizovanoj’ akciji.
Cigani su prvo bili, bez obzira na uveliko raširen anti ‚ciganizam’,
viđeni kao policijski problem, ali zbog
neprestanog rastućeg uticaja rasne teorije, rasistički aspekt u ideološkom pristupu ‚Ciganima’ postajao je sve važniji.
“Nürnberger Rassengesetze” (rasni
zakoni) iz 1935. vodili su do klasifikovanja ‚Cigana’ kao ‚rasno inferiornih’ i
oduzimajući im nacionalnu pripadnost i
građanska prava. Bila je uloga naučnika
da dokažu kasnije da su ove dogme bile
ispravne. Režim NS ipak nalazi još jednog ‚neprijatelja’ čije klevetanje i pos-
tepeno izumiranje bi moglo da ujedini
‚nemački narod’.
Kada je Robert Riter, doktor i psihijatar, preuzeo vodeću poziciju u “Rassenhygienische und erbbiologische Forschungsstelle” (Centar za istraživanje
rasne higijene) Odseka za Javno zdravlje
Rajha, postao je glavna figura u ‚ciganskom istraživanju’ u Rajhu. Njegov pravi
cilj bio je da dokaže da su ‚asocijalno’
i kriminalno ponašanje bili naslednici.
Dok su Jevreji bili osuđivani za intelektualno ‚iščezavanje’ strukture države,
‚Cigani’ su deklarisani ‚primitivnim,
‚siromašnim u kulturi’ i bez istorije,
da su pretili moralni red ‚mešanjem’ i
‚građenjem kriminalnog sub-proletarijata’ zbog svoje rase. Već, 1935, naredba
je data da ‚Cigani’ treba da budu proterani u radničke logore i sterilizovani
silom. Riterov glavni fokus bili su ‚Cigani polu-izrodi’, klasifikacija koja je
bila šira nego sa Jevrejima; ljudi su deklarisani ‚Ciganima polu-izrodima’ kada
je jedan od njihovih osmorice deda bio
‚Ciganin’. [Il. 9]
Kasne 1938. Hajnrih Himler proglasio je u cirkularu da bi ‚rešio cigansko pitanje kroz prirodu njihove rase’.
Teorije naci naučnika i političara ostale
su, ipak, kontradiktorne do 1942/43. sa
jedne strane, indijsko poreklo Roma klasifikovalo ih je kao ‚Arijance’ ali sa druge strane političari i naučnici su hteli da
dokažu njihovu ‚stranu rasu’ (Artfremdheit) kako bi opravdali njihov progon.
[Il. 4, 5]
Zbog ideoloških kontradikcija,
progon ‚Cigana’ je izveden na manje koordinirani način nego što je to bio slučaj
sa jevrejskim narodom. Na primer, neki
Romi su bili još uvek u vojsci 1943, iako
je ta ista vojska bila umešana u genocid
nad Romima na Istoku, i pored toga što
su hiljade već bile ubijene u koncentracionim logorima. Ovi članovi armije deportovani su direktno sa fronta u Aušvic,
nekada i sa medaljama časti. [Il. 3]
Ill. 4
(prevedeno iz : Ministerialblatt des Reichs- und Preußischen Ministers des Innern, Jg. 99, Nr. 51, 14.12.1938,
str. 2105-2110)
Prva deportovanja i zatvaranje u kolektivnim kampovima
Radnički kampovi
Masovna pogubljenja
“Gestorben”
Otprilike polovina zatvorenika u češkom ‚ciganskom
logoru’ Lety/Lettig bila su deca starosti do 14 godina.
U svojoj knjizi ‚Holokaust čeških Roma’, istoričar
Ctibor Nečas zapisuje njihovu sudbinu veoma detaljno, Jedan paragraf glasi:
Ill. 5
U naci-novinama “Rečhtsspiegel” od 24 februara, 1939:
‚U svom proglasu iz 8. decembra, 1938, Reichsfuhrer SS i Komandant Nemačke Policije izneo je linije vodilje za borbu protiv
Cigana u celom Rajhu. Ovaj proglas baziran je na iskustvima i
zaključcima dobijenim iz borbe protiv ciganske napasti do sada.
On želi, i radeći to uništava zlo, da reši cigansko pitanje kroz prirodu te rase’.
“Veoma srceparajuća i usamljena su bila siročad ili
napuštena deca čiji roditelji su preminuli ili bili preneseni u bolnice, i koja su prepuštena sebi. Kada su
pronađena mrtva, njihova smrt je unesena u lične
kare sa velikim zakašnjenjem i zapisi su nepotpuni ili
pogrešni.
Na primer, datumi smrti Františka Čandová,
Jan Marion Čermák-Růžička, Marie Petržilková, Jiři
Růžička, Václav František Růžička, Zdeněk Růžička,
Božena Františka Růžičková, Josefa Růžičková i Marie Růžičková su dati samo u mesecima, dok František
Florián samo godina. Lične karte Ondřej Růžička i
Růžena Růžičková su delimično označene kao ‘gestorben’ [mrtvi] i nikakav datum nije dat. Oskudnog karaktera su i karte Jan Růžička und František Procházka noseći samo zapis ‘datum smrti nepoznat.’ Neka
preminula deca nisu ni ispravno identifikovana.”
Ill. 6 (Nečas 1999, str. 91f.)
(Hancock 2002, str. 40)
prva deportovanja i zatvaranje u kolektivnim
kampovima
Nakon što su Romima oduzeta sva
njihova prava i mogućnosti prihoda,
često je trebalo da se oslanjaju na milostinju lokalnih vlasti, za koje su bili
važan pritisak. Ovaj pritisak, izazvan
od nacista, korišćen je kao izgovor za
iniciranje mera za proganjanje Roma.
Glavna briga rasista higijenista bili su
takozvani ‚polu-rasni Cigani‘. U pravcu kampanje “Arbeitsscheu Reich”
(Radničkog Rajha), koja je bila upere-
radnički kampovi
Brojni radnički kampovi su podignuti
u Nemačkoj, post-anhluskoj Austriji i
nemačko-okupiranim teritorijama cen
na protiv prosjaka, prostitutki, skitnica
i ‚Cigana‘ , izvršena su prva hapšenja.
Po nalogu Reichskriminalpolizeiamt
(Kancelarije Kriminalne Policije Rajha), 700 Nemaca Roma, većina njih
Sinti, bili su deportovani u koncetracione logore Dahau, Buhenvald,
Sačenhauzen i Lihtengurg juna 1938.
Godinu dana kasnije, 3000
nemačkih i austrijskih Roma je deporovano u koncentracione logore Dahau,
Mauthauzen, Ravenbrik i Buehnvald.
Vlasti NS i policija mogli suse osloniti
na policijske istrage međuratnih godina
po pitanju registracije Roma.
Zbog Himlerove i Hajdrihove “Festsetzungserlass” (direktiva
zaleđivanja-pokreta) (1939), Romima
nije dozvoljeno da napuštaju gradove
u kojima su živeli. Ako nisu poštovali
proglas, bili su smesta slati u sabirne
kampove. Po Himlerovim naređenjima
(“Schnellbrief”), postojao je talas zatvaranja u koncentracionim logorima
1939. Pravi cilj ovog proglasa bilo je
sakupiti sve ‚Cigane‘ u Nemačkom
Rajhu- njihov broj je procenjen na oko
30000- u logore i deportovati ih što pre
moguće u “Generalgouvernement” u
Poljskoj. Proglas nije mogao da se prenese u akciju brzo, zbog čega su privremeni ‚sabirni kampovi‘ pretvoreni u
‚radničke logore‘ slične ‚koncentracionim logorima‘. [Il. 6]
tralne i istočne Evrope. Isprva, većina
kampova je zamišljena kao kazneni
radnički kampovi za radnike Rome
muškarce isključivo, kao što su bili
mnogi kampovi u Austriji i Nemačkoj.
U Austriji, na primer, bilo je najmanje
17 kampova različite veličine.
Neki od ovih ‚radničkih kampova‘, kao što je kamp Leti u južnoj Bohemiji, ili jedan u Belzek kompleksu
u Poljskoj, pretvoreni su u ‚ciganske
kampove‘ za Rome muškarce, žene
i decu. Mnogi kampovi su zatvoreni
1943; stanovnici su ili deportovani u
Savet Evrope
Projekat Obrazovanja Romske Dece u Evropi
ROMI | Istorija
Holokaust
Rasna higijenska
kategorizacija
5.0
Ubijanja Roma u Varšavskoj regiji
Do 1944, kada je klasifikacija Roma
konačno završena, Rassenhygienische und
bevölkerungs-biologische Forschungsstelle (Istražni Biro za Rasnu Higijenu) pod
Riterom ‚kategorisao’ je oko 24000 ljudi;
mnogi od njih tada nisu bili živi.
Poljski Rom, istraživač Jerzy Ficowski napisao je do danas najpotpuniji opis progona poljskih Roma od strane nemačkih trupa. Govori o
predgrađima varšavskog područja:
(prevedeno iz Krausnick, Michael (1995): Wo sind sie hin-
“Često je rezultat bio toliko totalan, da su samo ubice ostajali kao svedoci. [...]1942, Hitlerovi fašisti su ubili mnogo Cigana u varšavskim
predgrađima, uključujući 30 ljudi u Grohovu, muškarce, žene i decu
kao i neke porodice iz Targoveka. Mnogi su streljani 1943 u Bem-Fortu, u Komoravi blizu Varšave, ubijene su žene i deca, u šumama blizu Zirardova ubijena je ciganska porodica, u šumama Braka i Gazika
blizu Sohačeva, Marki; u Silecu u Varšavi spaljeno je na živo sedam
porodica u drvenoj kolibi; u Jadovu Cigani iz okoline su okupljeni i
odvedeni u obližnju sinagogu, svi muškarci su streljani. Žene su uspele da pobegnu tokom nođi u Karčevo, gde je ubrzo nemačka policija započela ubijanje Cigana, između ostalog bacajući decu sa
prozora na ulice. Mnogi Cigani su imali ručno oružje, i borili su se
protiv Žandarmerije do svog poslednjeg metka. Samo u pojedinim
slučajevima su ljudi uspevali da pobegnu. U selu pored Milosne više
od 20 ljudi, među njima više od desetine dece je streljano januara
1943. Oktobra 1944, Gestapovci su streljali 104 Cigana blizu Puške
Kampinovke; samo jedan čovek je uspeo da pobegne. Ubistva tog tipa
su se javljala sve češće [...]”
gekommen? Der unterschlagene Völkermord an den Sinti
Ill. 8
und Roma. Gerlingen: Bleicher Verlag, str. 97)
(prevedeno iz Ficowski 1992, str. 65f.)
(see Lewy 2001, p. 105)
“Riter je to radio hladno, na ulicama, na prijateljski način. Jedan nakon drugog su dovođeni i posađivani na
stolicu. Tada je upoređivao dečije oči,
postavljao nam mnoga pitanja, i Justin
je sve zapisivao. Onda je govorio, ‚Otvori usta’, i imao je neku vrstu instrumenta kojim je merio grlo, nozdrve, most,
položaj očiju, boju očiju, obrve, uši spolja i iznutra, vrat, ruke, sve što se moglo
izmeriti.”
Ill. 7
smrtne logore, u druge radničke logore
ili ubijani na mestu. Neki logori postojali su do 1944, na primer Dubnica nad
Vahom u zapadnoj Slovačkoj. Najveći
‚ciganski‘ logori, Lakenbah u Burgenlandu, koji je imao 2300 stanovnika
1941. Postojao je do kraja rata.
masovna pogubljenja
Sistematična ubijanja Roma počela
su u leto 1941, izazvana nemačkim
napadom na SSSR. Kao ‚saradnici‘
i ‚špijuni‘ ‚jevrejskog boljševizma‘
hiljade Roma su pali kao žrtve masovnih pogubljenja od SS-ovaca “Einsatzgruppen” (snaga dužnosti) koji su
ih, uz pomoć vojske, ubijali iza fronta. Za razliku od akcija preduzetih
u Nemačkoj, glavna briga policije u
većini područja bili su putujući, ‚rasno
siromašni‘ “endogamični Cigani” koji
su , kao mobilna populacija najbolje
Zatvorenici je trebalo da izvode
težak fizički rad; da kopaju dalekovode, rečne regulacije ili rezervoare,
radove na putu, radove na polju i radove u kompanijama svih vrsta. Smrtnost je bila visoka, zbog loše ishrane,
teškog rada, i bolesti. U Lakenbahu,
237 ljudi je umrlo tokom pet godina
postojanja logora, u Letiju, najmanje 326 ljudi je umrlo tokom tri godine; u Belzeku, iako ne postoji tačan
broj, cifra je, veruje se, bila slično
visoka.
odgovarali slici špijuna. 33000 Jevreja
, i stotine Roma bili su među žrtvama
ubijenim blizu Babi Jar u okolini Kijeva, ubistva su počinjena od strane
“Einsatzgruppe C” u saradnji sa “6.
Armee”. Kao i u Sovjetskom Savezu,
više Roma je ubijeno kroz masovna
pogubljenja nego u logorima u Poljskoj i na ostalim teritorijama Istočne
Evrope i Balkanu pod nacističkom
okupacijom. Ne postoji precizni broj,
ali konzervativne procene govore o
preko 100000 ljudi koji su ubijeni van
sistema logora. [Ill. 8]
U Srbiji, okupiranoj Nemcima od 1941, takozvana ‚osvetnička
pogubljenja‘, žrtve kojih su bili Jev-
reji, Srbi i Romi, bile su od jednake
važnosti za izumiranje romske nacije.
Za razliku od Istoka, “Einsatztruppen”
je birala žrtve, a vojska je izvršavala
pogubljenja. Harald Turner, direktor
nemačke vojne administracije, izjavio
je 1942. Da je Srbija bila jedina zemlja u kojoj je ‚jevrejsko i cigansko pitanje‘ bilo rešeno. “Einsatzgruppen”
i naoružane snage bile su podržavane
od lokalnih fašističkih organizacija.
U Hrvatskoj, ‚ustaška milicija‘, i u
Mađarskoj, pod nemačkom vlašću od
1944. pa nadalje, fašisti “Strelastog
Krsta ” izveli su masovna pogubljenja, organizovali deportovanja i vodili
logore.
Geto Lodz
„Auschwitz Erlass“ (aušvicki proglas)
Žrtve
Preživeli
Rad Dr. Mengele
Mengelove selekcije na železničkoj rampi
u Birkenau, gde je radio eksperimente na
gvinejskim svinjama, su dobro poznate.
Vršio je svoje eksperimente u baraci br.
32 Odseka Ciganske Porodice, sakateći i
ubijajući stotine ljudi u ime nauke. Helmut Clemens, osamnaestogodišnjak u to
vreme, morao je da radi u bolesničkom
odeljenju kao potrčko za Mengelea. Time
je bio i očevidac zločina Mengelea:
“Uveče je trebalo da izvlačim tela sakupljena na gomilu, da zapišem brojeve sa
njihovih ramena, i da ih odvučem kod Dr.
Mengele. On ih je onda sekao na različite
načine. Na policama su bile staklene posude u kojima je bilo organa srca, mozgova, očiju i ostalih delova tela.”
Ill. 9
(Fings 1997, str. 104)
Ill. 10
Lekarski dokument sa zahtevom da se histološki ispita glava Roma deteta, datira iz
29. juna, 1944, i potpisan od strane Jozefa Mengele.
(from Hancock 2002, p. 49)
Geto Lodz
Kao što je već ranije spomenuto, namera je bila Rome isprva zatvoriti u “Generalgouvernement Polen”
“sabirne
kampove” kako bi ‚čekali svoje konačno
deportovanje‘ (Himlerov “Schnellbrief”
iz 1938). U jevrejskom getu Lodz (“Litzmannstadt”) “ciganski kamp” je podig-
„Auschwitz Erlass“
(aušvicki proglas)
16 decembra, 1942, Hajnrih Himler izdao je direktivu da svi ‚Cigani‘
koji još uvek žive u ‚Nemačkom Rajhu‘ treba da se deportuju u Aušvic.
‚Aušvicki proglas‘ je bilo poslednje
otkrivanje plana koji je postojao de
facto od 1938. i bio je već delimično
izveden,tj. potpuno zatiranje ‚Cigana‘. Himlerovo naređenje deportovanja bilo je upereno protiv svih ‚poluCigana‘, Roma-Cigana, i balkanskih
Cigana‘, ‚i stepen polu-roda ‚ više
nije bio važan. Izuzetak male grupe
nut 1941 pod Himlerovim naređenjima.
SS-ovci, “Jüdische Ordnungsdienst”
(jevrejske bezbedne snage) i “ciganska
policija” stvoreni specijalno za taj zadatak, trebalo je da blokiraju četvrtinu
od ostatka geta i spoljašnjeg sveta. Nijedna informacija o logorima nije trebal
da stigne izvan istih. Između petog i
devetog novembra, 1941. 5 transportacija sa ukupno 5007 Roma iz Austrije
je stiglo u geto Lodz. Članovi SS-a i
“Reichsarbeitsdienstes-a” (Radne snage
Rajha) čuvale su logor i prisiljavali neke
od zatvorenika na prinudni rad. Romi
su trebali da spavaju na podu i nisu dobijali ni lekove ni dovoljno hrane. Nakon kratkog vremena izbio je tifus. 4400
ljudi koji su još uvek bili živi januara
1942 bili su dovedeni kamionima u logor za istrebljenje Helmno-Kulhof i ubijeni u gasnim komorama. Niko od 5007
Roma nije preživeo.
‚rasno čistih Cigana‘, koji je trebalo
da se koriste kao ‚izložbeni predmeti‘
u Himlerovom muzeju na otvorenom,
postojao je samo na papiru.
U takozvanom ‚Ciganskom
porodičnom kampu‘ Aušvicu, više od
20000 Roma, koji su, uglavnom, dolazili iz ‚sabirnih kampova‘ u Nemačkoj,
Austriji, Poljskoj, Bohemiji i Moravskoj, bili su ugurani zajedno na
najmanjem mestu. 32 drvene barake,
svaka od kojih je trebalo isprva da se
koristi za 52 konja, korišćene su kao
smeštaj. Do 600 Roma je smeštano u
takve barake. Skladno tome, sanitarni
uslovi su bili užasni. Već nakon nekoliko meseci stotine Roma je umrlo
od loše ishrane, epidemije i prinudnog
rada.
Romi su korišćeni za najteži
građevinski posao unutar kampa.
Sem toga, logorski sistem je označen
unutrašnjom strukturom moći. Politički
zatvorenici su bili na vrhu, Jevreji i
Romi na dnu hijerarhije. Stereotipi i
predrasude su bili preuzeti od logorske
zajednice. Identifikacije postavljene od
strane SS-ovaca su omogućavale brzo
prepoznavanje. Romi su nosili crne ili
braon trouglove, sa brojem zatvorenika i slovom ‚Z‘ (za “Zigeuner”) koje je
bilo tetovirano na ramenu.
Od svih logora Aušvica, ‚Ciganski logor‘ je imao najvišu stopu
Savet Evrope
Projekat Obrazovanja Romske Dece u Evropi
ROMI | Istorija
Holokaust
5.0
Ill. 11
“Plač / moj brat Osi Z 5743 u Birkenau
1943 umro je od gladi i tifusne groznice”.
Slika Stojka.
(Stojka, Karl (1990): Ein Kind in Birkenau. Wien:
samoizdanje, naslovna strana)
Austrijski slikar, Karl Stojka, bio je 12godišnji dečak kada je bio deportovan
u Aušvic-Birkenau sa svojom porodicom
1943. Seća se smrti svog mlađeg brata:
“Moj mlađi brat Osi umro je od gladi.
Bio je u krevetu iznad, sedam godina
star, i trebalo je da odlazimo da radimo
i bio je sam! I kad su mu drugi davali
više hleba, tada su stariji krali hleb i čaj
i supu od njega. I tako je umro od gladi.
Gde je bio Bog?”
Ill. 12
(Cech / Fennesz-Juhasz / Heinschink 1999, str. 117)
mortaliteta 19300 ljudi je tamo izgubilo život, 5600 gasom, 13700 je
umrlo od gladi, bolesti, epidemija i
medicinskih eksperimenata. Poslednji su korišćeni kako bi se dokazao
sudbonosni uticaj ‚rase‘ na nasledstvo. Mašta doktora zaduženih za ovaj
zadatak, najviše Jozefa Mengele, nije
poznavala granice. Romima su ubriz-
žrtve
Još uvek je nepoznato koliko je Roma
palo kao žrtve nacističkog proganjanja. Romi se nisu uvek registrovali
kao isti, i pojavljivali se u statističkim
podacima o žrtvama kao članovi
većinske populacije, kao ‚ostali‘ ili
uopšte. Dokumentacija iz logora zatiranja i deportovanja je izgubljena,
rasejana po arhivama ili još uvek nije
analizirana. Sačuvana dokumentacija oružanih snaga i SS-a ( (“Schutzstaffel”, zaštitnički eskadron) koji
su ubijali iza Istočnog Fronta, često
na svoju inicijativu, je nepotpuna i ,
naročito što se Roma tiče, pogrešna.
gavane injekcije sa slanim rastvorima
i bacilima tifusa, doktori su isprobavali bojne pigmente i srčane injekcije
kako bi ispitali oči blizanaca. Na taj
način, doktori, članovi SS-a i vojske
delovali su sa pogleda nauke širom
opšte populacije. [Il. 9-12]
Aušvic je samo jedan od koncentracionih logora u kojima su pogubljeni
Romi, delom pre a sistematično nakon ‚Aušvickog Proglasa‘. Pored toga,
druga komponenta politike zatiranja je
primenjivana, uglavnom prisilna sterilizacija, i unutar logora i u bolnicama.
Hiljade Roma, uglavnom žena i devojaka, su morale da se podvrgnu ovoj
operaciji, često bez anestezije. Mnoge
su umrle tokom operacije.
Ubijanja nebrojenih žrtava, u masovnim pogubljenjima kao što su gasne
komore, nisu uopšte dokumentovana. Istraživanje treba da se osloni na
procene; šta god da su iskazi svedoka,
broj od najmanje 250000 žrtava smatra se veoma mogućim.
Javne diskusije na tu temu,
ako se uopšte započne, često se zasniva više na ličnim motivima nego na
činjenicama. S jedne strane, romske organizacije, sa jasnim motivima, nastoje
da procene broj žrtava veoma visokim
ciframa. Na primer, aktivisti manjina
bili su mišljenja u nemačkoj javnosti
da je genocid izvršen nad 500000 ili
čak 750000 žrtava – brojevi koji nisu
potvrđeni od strane istražitelja. S druge strane, rasno motivisani istoričari
stavili su pod pitanje sva istraživanja
na tu temu, i posledično, i sam genocid
nad Romima. Čak šta više, ozbiljno istorijsko istraživanje takođe nastoji da
negira progon Roma sa rasističkim karakterom. Razlog za ovo je često motiv
da se sudbini Jevreja da njena tragična
jedinstvenost.
Jedno je jasno: Kao i jevrejsko stanovništvo, Romima su oduzeta
prava, proganjani su i pogubljeni u
Nemačkom Rajhu. Dokumentovani
nastavak progona i broj zločina preuzet iz dokumentacije ne može dovesti do drugog zaključka već da su bila
rasistički motivisana masovna ubistva.
Ako, kao što je često istaknuto, jedinstven, istorijski nov i nikad ranije
ponovljen element jevrejskog zatiranja
Savet Evrope
ROMI | Istorija
Projekat Obrazovanja Romske Dece u Evropi
Holokaust
“Njihove duše su
bile bolesne”
Austrijski Rom Ceija Stojka iz grupe
Lovara, preživeli logora u Aušvicu
i poznati pisac slikar, opisuje kako
su deca preživelih patila takođe od
traume Holokausta:
“Kad smo izašli, bili smo bolesni,
potpuno! Srce je bilo povređeno,
naše glave, duše su bile bolesne. I u
to vreme na ovom svetu država- ne
Romi ili obični smrtnici, već država
je trebalo da dopusti, kao što je danas dopušteno da se govori o onom
što bi bilo neophodno. Svi ovi ljudi je
bio mašinski precizan i sa industrijskom dimenzijom, onda je jedinstveni
element ubijanja Roma bila prirod-
preživeli
Nakon rata, preživeli Romi je trebalo da se suoče sa istim predrasudama
koje je trebalo da trpe već pre 1933.
u celoj Evropi. Nakon 1945, nije bilo
javnog interesa o njihovoj sudbi-
trebalo da budu lečeni. Nije trebalo
da imaju decu pet ili šest godina, ovih
nekoliko ljudi koji su izašli, koji su još
bili tamo, dok ne bi imali dovoljno
snage da budu zdravi, da se ponovo
smeju, dok se nisu osećali dovoljno
dobro da vide da svet nije loš i da se
usude da donesu na svet zdravu decu.
U to vreme, priroda je pratila svoj pravac: svet je lep, cveće niče. I postoji
ljubav na svetu, priroda je pridodala
tome. Ali naša deca, što je sasvim normalno, i ja verujemo da svaka osoba
koja misli pomalo slično, da su ta
deca preterano osetljiva, sve u njima,
njihovo srce drhti, plače istovremeno.
Jer njihovo srce, i njihove duše su bo-
5.0
lesne. I mi smo posadili bolest u njih.
Taj strah, uvek taj strah, deca rastu s
tim. I zbog toga stalno gledaju i okreću
se kada hodaju ulicama, razumete li,
oni se okreću!
Kada se neko iz logora razboli, i boli ga glava i njegova duša
krvari zbog oca, sestre, brata koji je
tamo ostao, ova osoba može samo
imati dete koje je povređeno u duši.
Dolazi na svet, možete videti kako je
slatko, kako je lepo, podižete ga, volite
ga i ljubite, grlite. Ono raste, ali taj
strah koji je bio u vama, prenosite ga,
majčinim mlekom.”
Ill. 13
(Cech / Fennesz-Juhasz / Heinschink 1999, str. 77)
nost s kojom su primani u krug žrtava
i uobičajenost kojom su nastavljena
ubijanja, iako do kraja možda i nije
bilo formulisane izričitosti, razumljivog plana za njihovo proganjanje.
ni uopšte. Tek u kasnim 1970-im je
većina populacije razvila osećaj nepravde, uz inicijativu romskih organizacija koje su mogle da se uspostave
od tada pa nadalje. Nastavljene predrasude imale su uticaj na takozvane
‚reparacije’. Samo manjina preživelih
nemačkih i austrijskih Roma i Sinti bila je u stanju da podnese tužbe.
Austrijanci i Nemci zločinci uglavnom su odlazili bez zatvaranja ili im
je garantovana amnestija na kratko
vreme. Neki Romi koji nisu podlegli pritisku i nastavili sa optužbama,
bili su u većini slučajeva diskreditovani ponovo ili prozivani lažovima.
[Il. 13]
Bibliografija
Cech, Petra / Fennesz-Juhasz, Christiane / Heinschink, Mozes F. (eds.) (1999) Lovarenge paramiči taj textura anda Österreich,
kotor II. Wien: Romano Centro | Ficowski, Jerzy (1992) Wieviel Trauer und Wege. Zigeuner in Polen. Frankfurt/Main: Peter Lang
| Fings, Karola (1997) Romanies and Sinti in the concentration camps. In: Fings, Karola / Heuss, Herbert / Sparing, Frank (eds.)
From “Race Science” to the Camps. The Gypsies during the Second World War 1. Hatfield: University of Hertfordshire Press, pp.
72-109 | Hancock, Ian (2002) We are the Romani people. Ame sam o Rromane džene. Hatfield: University of Hertfordshire Press |
Kenrick, Donald / Puxon, Grattan (1995) Gypsies under the Swastika. Hatfield: University of Hertfordshire Press | Lewy, Guenter
(2000) The Nazi Persecution of the Gypsies. Oxford: Oxford University Press | Nečas, Ctibor (1999) The Holocaust of Czech Roma.
Prague: Prostor
Council
of Europe
Conseil
de l´Europe
© Savet Evrope. Sva prava zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može
se prevesti, reprodukovati ili prenositi na bilo koji način ili bilo kojim sredstvima, elektronskim (CD-Rom, Internet, itd.) ili mehaničkim, uključujući fotokopiranje, snimanje ili čuvanje bilo koje informacije ili sistema učitavanja,
bez prethodne pismene dozvole od strane Odseka za izdavanje, Direkcije
za Komunikacije (F-67075, Strasbourg cedex or [email protected]).
Projekat Obrazovanja
Romske Dece u Evropi
http://www.coe.int/education/roma
http://romani.uni-graz.at/romani
Download

Holokaust