АВГУСТ
1. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ СТАРОЗАВЕТНИХ МУЧЕНИКА:
седморо браће МАКАВЕЈА: АВИМА, АНТОНИЈА, ГУРИЈА,
ЕЛЕАЗАРА, ЕВСЕВОНА, АЛИМА (САМОНА) и МАРКЕЛА;
матере њихове СОЛОМОНИЈЕ (САЛОМИЈЕ), свештеника
ЕЛЕАЗАРА
и других са њима
Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су
имена записана на земљи у "Књигама Макавејским", а на небу - у
књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора
проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на
благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго
изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви
првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног
Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху
завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја
напуни мрзошћу.
Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши
вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о
чему се говори у житију светог пророка Јеремије[1] и у житију светог
пророка Језекиља[2]. Седамдесет година после тога Јевреји по
милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у
Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се
подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о
чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји
се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град,
веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и
наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се
налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи
незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак
поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму
Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху
и према првосвештеницима, као на пример цар македонски
Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше
изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и
у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако
поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар
Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем
и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге
Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског
на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј
Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у
Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву
једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом,
победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу
небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и
богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске.
У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и
храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами
цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2
Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше
дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху
закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон
Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније.
Невоље отпочеше на следећи начин.
У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи
Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше
Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по
имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа
над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима
који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда
противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но
не подносећи опомене и претње које му долажаху од
првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само
првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном
заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној
имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази
неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно
благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства
могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе
цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара
царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у
храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у
Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран
и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега
постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој
глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он
умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не
испунивши његово наређење.
Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи
његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по
нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха
Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и
на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста[3]. За
царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер
брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин,
оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину
злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац
пристаде на јелинство[4] и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И
тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера
од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима
место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка
безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и
училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре
младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом
Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском
обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон
одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници
остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и
друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14).
Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху
законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако
приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински
љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху
због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и
оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном,
који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу
отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и
спотицање.
Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник
Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и
присталицом јелинског незнабоштва - Менелајем, те тако и сам
доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај,
давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера
Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну
смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај
не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару
много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би
прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је
крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај
купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих,
потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара
првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50).
Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање
јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише
Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење
које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише
виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на
главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима,
војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог
мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху
стреле један на другога, - једном речју, рађаху оно што се обично
ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше
пламени блесак (2 Макав. 5, 23).
Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи
Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу
собом: Шта ће то бити? - У то време стиже у Јерусалим лажна вест
да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада
отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани
обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни
цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се
жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са
себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим.
Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка
Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске,
али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу
грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима,
нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар
својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају
не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу
људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених
изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони
цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у
храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и
све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање
храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво
злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто
опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и
испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у
Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да
злостављају Израиљце.
После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини
својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност
исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских
закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој
се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу
оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове
заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих
саветника - старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје
примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да
једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера
да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред
тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да
постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса
Олимпијског.
Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи
извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у
њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје
примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући
душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу
њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се
кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и
чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који
остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске
богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава
идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу,
биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље
Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе
Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које
било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима
предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу
би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону
своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом
воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с
градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом
мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали
изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу,
мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11).
После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник
Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен
мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних
законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два
преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу
превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима
овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када
Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско
месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за
закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и
богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он
пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме
даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали
умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити
грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога
из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци,
стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му
донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом,
и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског,
па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које
цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт.
Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако:
Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог
разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој
старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади
угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: "Гле,
Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших
отаца и прикључи се јелинима". И тако ће они због дволичења мог
одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој
пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити
јелинском
безбожју,
прелашћени
љубављу
према
овом
краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши
крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од
људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи
руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки
пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју
украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример
после себе.
После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па
и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се,
због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против
њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И
када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати
се Господу овим речима: "Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти
очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с
радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка
мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог". - Рекавши
то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само
младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31).
Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се
још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у
ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у
огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као
жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој.
После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени
седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог
рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их
примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У
то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ
одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда
припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу
Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог
свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи
његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару,
нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и
мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и
јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом
Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији
по годинама, рече цару у име свих: "Шта хоћеш да нас питаш и да
сазнаш од нас?
Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе
преступити". Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и
котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који
одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела,
пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и
који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању.
Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком
сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог
гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије
изјави у својој песми пред лицем народа: "И на слуге Своје
смиловаће се".
Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и
када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести
свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти
удове? - А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! - Стога и он
прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он
рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света
нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни.
Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише
језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке
и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не
жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. - Сам цар и они
што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше
муке.
Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти
начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које
убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе
пак неће бити васкрсења у живот.
Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити.
Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда
си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити
остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како
ће Он казнити тебе и потомство твоје.
После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт,
рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради,
сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне
ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си
устао на Бога.
У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног
спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину
у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа.
Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом,
она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја
не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и
живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је
саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и
живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона
Његових.
Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим
речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у
животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и
усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за
пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто
јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и
наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог
наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину,
подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на
матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци
носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те,
однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и
видећи све што је на њима - познај да је све то створио Бог из ничега,
и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него
буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости
Божјој, опет примила са браћом твојом.
Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви
чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење
Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих
зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за
грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и
разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на
слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не
превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању
руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд
свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше
кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш,
по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и
моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући
Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем
исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој
заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш.
Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи
што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се
уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој
име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред
себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима
њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са
сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча
мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога
Сведржитеља.[6]
Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски
народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду,
прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда
јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га
прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли
јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно
говоре Књиге Макавејске.
Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у
овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори
неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему
од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни
Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35),
признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога
кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам
није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено
покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада,
прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у
бесконачне векове. Амин.[7]
ИЗНОШЕЊЕ
ЧАСНОГ ЖИВОТВОРНОГ КРСТА ГОСПОДЊЕГ
Празник изношења Часног крста Господњег првога августа
установљен је у Грчкој од цариградског патријарха Луке[8] за владе
цара Мануила[9], а у Русији - од митрополита кијевског
Константина[10] и епископа ростовског Нестора[11] за владе великог
кнеза Андреја Јурјевича[12]. Овај празник би установљен са следећег
разлога. Цару Мануилу и кнезу Андреју, који се нахођаху у
међусобном миру и братској љубави, догоди се да у један исти дан
крену у рат: Мануил из Цариграда на Сарацене[13], а Андреј из
Ростова на Бугаре. Јер у то време велики кнез Андреј живљаше у
Ростову, а Бугарима (= Волгари) се називаху незнабошци који
живљаху на доњем току Волге, од чега и добише своје име Волгари.
И Господ Бог дарова обојици потпуну победу над непријатељима:
грчки цар победи Сарацене, а руски кнез победи Бугаре и покори их
себи, начинивши их вазалима своје државе.
Велики кнез Андреј имађаше овакав обичај: када је одлазио у
рат, носио је са собом чесну икону Пресвете Богородицо која је
држала на рукама Предвечног Младенца, и Часни Крст Господњи
који су усред војске носили два свештеника, обучени у свештене
одежде. Пред само пак ступање у битку он је узносио Христу Богу и
Пречистој Богомајци усрдне сузне молитве и причешћивао се
Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Овим непобедивим
оружјем он се наоружаваше више неголи мачевима и копљима, и
већма се надаше у помоћ Вишњега неголи у храброст и бројност
своје војске, знајући добро Давидову изреку: Не мари Господ за силу
коњску, нити Му је стало до брзине ногу људских. Мили су Господу
они који га се боје и који се уздају у милост Његову (Пс. 146, 10-11).
Поред тога благоверни кнез и војску своју побуђиваше на молитве,
једно - примером својих побожних молитава, а друто - наређењем,
те се сви, павши на колена, са сузама мољаху пред иконом Пресвете
Богородице и Часним Крстом Христовим. Гледајући на икону,
велики кнез овако говораше у својој молитви: О, Владичице, која си
Христа Бога нашег родила, неће пропасти који год се нада у Тебе; а
ја, слуга Твој, по милости Божјој, имам Тебе као бедем и заштиту, и
Крст Сина Твог, као с обе стране оштар мач против непријатеља.
Стога умоли Спаситеља света кога на рукама држиш, да сила крсна
буде као огањ који спаљује непријатеља, који хоће рат с нама, и нека
нам Твоје свемоћно посредовање помогне и победи наше
непријатеље.
После усрдне молитве сви би целивали свету икону и часни
Крст и неустрашиво ишли на непријатеља: и Господ им помагаше
крсном силом, и Пречиста Богородица им помагаше својим
посредовањем за њих пред Богом. Стално се држећи таквог обичаја,
велики кнез га не изневери ни пред битку са Бугарима: он крену
имајући испред војске Крст Господњи, као цар Константин Велики у
старо време. Изишавши на бојно поље, они се бише са Бугарима, и
победивши их натераше их у бекство, и гонећи их узеше им пет
градова, међу којима и град Брјахимов на реци Ками. А када се
после битке са незнабошцима вратише у свој логор они видеше где
од иконе Пресвете Богомајке са Богомладенцем Христом излазе
пресветли зраци, као огњени, и обасјавају сву војску. То би у први
дан месеца августа. Овај чудесни призор још више побуди у великом
кнезу храброст и наду, и он поново окрену своју војску у потеру за
Бугарима: попали многе градове огњем и опустоши сву земљу, а на
преостале градове наложи данак, па се у тријумфу врати дома.
Тако исто и грчки цар Мануил, изишавши са својом војском
против Сарацена, тог истог дана виде слично чудо: од иконе
Пресвете Богородице са Спаситељем, која се заједно са часним
Крстом налажаше усред његове војске, излажаху огњени зраци који
обасјавају сву војску. И тог дана он победи Сарацене.
Цар и кнез, одајући хвалу Богу, известише један другог о
одржаним помоћу Божјом победама над непријатељима и о
чудесном сијању што је излазило од иконе Спаситељеве. И пошто се
договорише са најстаријим епископима својим, они, у знак
благодарности Христу Спаситељу и Пречистој Богоматери,
установише празник у први дан августа. А у спомен крсне силе,
којом наоружани победише непријатеље, они наредише да се из
светог олтара износи часни Крст на средину цркве, да му се сви
хришћани поклањају и с љубављу га целивају, славећи распетог на
крсту Христа Господа. Осим тога архијереји наредише да се тога
дана врши и освећење воде. И овај празник би назван Изношење
Часнога Крста, јер се часни Крст заједно са другим светим иконама
свечано износи на реке, студенце и изворе. Стога празнујмо, браћо,
славећи и благодарећи свемилостивог Бога и Спаса нашег Исуса
Христа и Пречисту Матер Његову, Владичицу нашу Богородицу, и
побожно почитујући часни Крст Господњи. Али празнујмо с
побожношћу и богоугодно, живећи међу собом у миру и љубави,
творећи милостињу сиромасима, клонећи се свакога греха и
боравећи у страху Божјем, да бисмо се, угодивши нашем Творцу и
Господу, удостојили вечног празновања са свима светима после
онога дана у који ће се јавити на небу знак Сина Човечјега - часни
Крст Христов (Мт. 21, 30), идући испред Судије живих и мртвих који
долази са силом и славом великом, и обасјати све праведнике
светлим и радост изазивајућим лучама. А по завршетку Суда часни
Крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство
Небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне
векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви
Спас наш Христос придружи њима и нас грешне. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ ДЕВЕТ МУЧЕНИКА:
ЛЕОНТИЈА,
АТОСА,
АЛЕКСАНДРА,
КИНДЕЈА,
МНИСИТЕЈА, КИРИАКА, МИНЕОНА, КАТУНА и ЕВКЛЕЈА,
пострадалих у Перги Памфилијској
Ови свети мученици живљаху у време цара Диоклецијана[14] у
памфилијском граду Пергији, када Памфилијом[15] управљаше
игемон Флавијан, и сви беху пореклом од хришћанских предака.
Минеон беше дрводеља, а остали земљорадници. Сви они беху
једног расположења, и добровољно донеше благу одлуку: да
приступе мученичком подвигу. Стога они, оставивши све житијско,
ноћу одоше у тамошњи храм Артемидин[16] и поразбијаше све
идоле. Због тога бише ухваћени и изведени на суд. На суду захтеваху
од њих да се одрекну Христа; они одбише. Зато их немилице тукоше
и ребра им буктињама палише. Потом им железним ноктима
састругаше тела све до самих костију, и пазухе им свећама палише,
па им очи иглама избодоше. После тога их бацише у тамницу, где
им, по наређењу игемона, не даваху ни хране, ни воде, нити ишта
друго. Пошто прође много времена, свете мученике изведоше и
дадоше зверовима да их растргну, али им зверови ни најмање не
наудише, нити се уопште са својих места помакоше. Ово чудо
запрепасти све присутне и они громко повикаше: Велики је Бог
хришћански! - И тог часа настаде грмљавина и севање муња, и паде
на земљу киша заједно са огњем и градом. У то време чу се одозго
божански глас који позиваше свете мученике на небо. Чувши овај
преслатки глас, мученици се силно обрадоваше. Тада им по
наређењу игемона одсекоше главе, и они примише од Господа
венце мучеништва.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕЛЕАЗАРА
Главу му запалили огњем; и тако свети Елеазар пострадао за
Госпда.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КИРИКА
Пострадао за веру Христову мачем посечен.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТИМОТЕЈА ЧУДОТВОРЦА,
епископа Прикониског
Живео свето и богоугодно, еписковао у време цара Јустинијана
Великог у 6 веку.[17] Многе нечовечне нарави и страсти своје пастве
исправио својом кротошћу и светошћу. Молитвом својом исцелио
бесомучну кћер цареву. Царица Теодора мати подигла му зато по
престављењу храм, где су му и свете мошти положене.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОРА
Божанском љубављу ношен пострадао за Господа мачем
посечен.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МИНЕ и МИНЕЈА
и осталих с њима
Пострадали мачем у Виглетији близу Бакарних врата.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПОЛИЈЕВКТА
Бачен у нужник пострадао за веру своју у Христа.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПАПЕ НОВОГ
Завезан у врећу и стављен у котарицу, па бачен у море; и тако
пострадао за Господа.
СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ
ЕЛЕСЕ, пострадале на острву Китири.
НАПОМЕНЕ:
1. Под 1 мајем.
2. Под 21 јулом.
3. Антиох IV Епифан, цар сиријски од 176 до 164 године пре
Христа, који је захватио престо после смрти свога брата,
одликовао се претераном гордошћу (2 Макав. 5, 21; 9, 8);
називао је себе Богом и присвојио себи име Олимпијског Зевса;
наредио је да се сви поданици његови клањају само једноме
богу - Олимпијском Зевсу, са којим је он изједначио себе:
Антиох је стварно издао наређење да се клањају њему као Богу
(2 Макав. 6, 7). Међу Јеврејима било је људи, склоних
многобоштву грчком; они су сачињавали нарочиту партију у
Јерусалиму, коју је Антиох подржавао (1 Макав. 1, 11-15).
Године 175 благочестивог првосвештеника Онију свргну брат
његов Исус, који промени своје име на грчко Јасон; он купи од
Антиоха чин првосвештеника и доби дозволу да заведе грчке
игре; то још више повећа број издајника истините вере. Након
три године Јасона свргну Менелај који великим новцем купи
звање првосвештеника, и који се тог звања држаше најнижим
средствима: тако Менелај уби Онију (2 Макав. 4, 23-50). Антиох предузе поход на Египат са намером да га потпуно
покори, али би заустављен вестима о нападу Римљана, 168 год.
Између првог и другог похода на Египат Антиох опљачка храм
Јерусалимски (1 Макав. 1, 21), а при коначном повратку из
Египта он наредн да се укине поклоњење Јехови, обрезање,
празновање суботе и разлика између чистог и нечистог; нареди
да се спале свештене књиге; нареди да се подигну жртвеници и
да сваки, под претњом смрти, мора приносити жртве
Олимпијском Зевсу (1 Мак. 1, 41; 2 Мак. 5, 24); 15 Кисељева 168
године у Јерусалимском храму би постављен жртвеник
Олимпијском Зевсу (2 Макав. 6, 2; 1 Мак. 1, 54), и 25 Кисељева
би извршено прво жртвоприношење, на гори Харизин би
установљено поклоњење Зевсу Ксенију (2 Макав. 6, 2).
Међутим, многи остадоше одани својој вери, без обзира на
страховита мучења (1 Мак, 1, 51; 2 Мак. 6, 7). На челу верних
стаде свештеник Мататија. У Модини близу Јопе он уби
сиријског главешину пред незнабожачким жртвеником, и
отпоче оружани устанак Јевреја. Антиох одлучи да га угуши
војском; оскудица у новцу примора га да своју војску раздели у
два дела; са једном половином он сам крену у источне
покрајине ради скупљања данка (2 Мак. 8, 10; 1 Мак. 3, 34), а
другу половину даде под старешинство Лисанију, који би
страховито потучен Јудом Макавејским, и Јевреји завладаше
храмом. 25 Кисељева 165 године три године након извршења
првог незнабожачког жртвоприношења, храм би веома
свечано очишћен и освећен; при томе би установљено да се
сваке године обавља празновање у спомен славнога дана (1
Мак. 4, 59), који доби назив "Празник обновљења" (Јн. 10, 22).
Међутим Антиох имађаше мало успеха на Истоку; покушавао
је да опљачка богати храм Нанеје у Елимаиди, али га
становници протераше и он умре 164 године у Таби одмах
после пријема непријатних вести из Јудеје (1 Мак. 6, 4). У
Старом Завету Антиох се описује као противник Господа,
Његовог народа и Завета (1 Мак. 1, 10), у Новом - као праобраз
Антихриста (Откр. 13, 5).
4. Јелинство - грчко многобоштво, грчко незнабоштво.
5. Тојест гоњење и мучење Јевреја.
6. Ови свети мученици пострадаше око 180 године пре Христа.
7. Имена светих седам браће Макавеја су ова: Авим (или Авив),
Антонин (или Антоније), Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и
Маркел.
8. Лука Хрисоверг - патријарх цариградски од 1156 до 1169
године.
9. Мануил Комнен - грчки цар од 1143 до 1180 године.
10.Константин II, митрополит кијевски, дошао у Кијев из Грчке у
1167 год.
11.Нестор - шести епископ Ростовске епархије.
12.Андреј Богољубски - син великог кнеза Јурија Владимировича,
рођен око 1111 године.
13.Сарацени - муслимани.
14.Римски цар Диоклецијан царовао од 284 до 305 године.
15.Памфилија - римска провинција на југу Малоазијског
Полуострва на обали Средоземног Мора.
16.Артемида или Дијана, ћерка Зевса и Латоне, по веровању
идолопоклоничких Грка - девствена богиња, покровитељка
девојака и жена, и богиња месеца.
17.Службу му написао Никола Холиодромевс, издана у
Цариграду 1752 и 1844 године.
2. АВГУСТ
ОТКРИЋЕ И ПРЕНОС ЧЕСНИХ
ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА
СТЕФАНА[1]
МОШТИЈУ
СВЕТОГ
Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја,
чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два
дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се
ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни
законоучитељ јерусалимски Гамалил[2], који се спомиње у Делима
Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој
и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да
неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје
имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село
Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га
Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом.
Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу
Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана;
Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба.
Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином
Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској
побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај
Стефановог и Никодимовог гроба.
Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су
дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог
наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по
откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог
првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева:
Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог
села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи
петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац,
високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле
одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан
жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по
имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у
Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити
затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања
треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где
мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене
ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што
са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би
Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама".
- Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко
си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај
одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола
Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем
убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову;
тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех
ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној
ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати
Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је
господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој
вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем;
Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и
хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења
према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му
старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па
проклевши га, протераше га из града са многим увредама и
бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове
смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика
Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја
сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са
мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који
умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело
положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас
тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној
страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". Рекавши то, он постаде невидљив.
Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се
говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није
нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се
Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи
у молитви и никоме не казујући виђење.
Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави
презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му:
Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа
Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости
ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и
обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа
да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у
истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби,
презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију
презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти
размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога
од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он
принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а
четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа,
друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше
пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним
цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу
са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту
корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се
налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му
то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То
означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна
корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана,
обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са
белим цвећем на северној страни, означава гроб господина
Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према
западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна
миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб
мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и
душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил
постаде невидљив, исто тако и корпе.
После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још
више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и
трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега
петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру
у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да
отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је
јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у
поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева,
бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши
њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и
кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне
храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.
Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у
Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом
трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од
радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам
јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо
пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика
архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са
Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А
ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то
место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.
Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне
људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше
брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да
копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те
пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који
обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану
презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми
тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране,
тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су
нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили
плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај
брежуљчић.
Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера
Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и
исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што
јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње
нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге
Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан
улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане
у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с
јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана;
наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на
западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил
са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу
корпи.
Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о
обретењу светих моштију.[3] Архиепископ, узевши са собом два
епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија
јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у
пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб
светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по
животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и
на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав
мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани
миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви
мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше
дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се
налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи,
сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени
ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених
изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири
угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и
других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с
побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву
у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима,
Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе
свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом
Сиону.
У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са
женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на
поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу
светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово
камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог
Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној
молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се
у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са
заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да
га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то,
он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему
сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при
свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И
живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се
одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.
Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто
богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена
жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући
супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу
добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој
један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим
наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се
избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме
завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана
престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не
забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада
Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој
издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано
узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже
од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу.
Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити
и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада
Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху
оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа
Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог
првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и
желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху
упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе
из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас
анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан
мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и
крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и
бије нас".
Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе
своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови
који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег
првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина
Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите,
децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше
у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у
Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима
свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред
пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи
покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова;
но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан
и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив,
и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над
моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега
исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када
пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за
мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи,
доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду
добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и
ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја,
дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на
мору".
Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград.
Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о
моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем
упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише
велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско
пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег
из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз
псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше
тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика
чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма
каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка
стиже до места званог "Константинова купатила"[4], стадоше мазге
што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге
тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада
један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори
овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан
жели да мошти његове буду положене на овом месту.
Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише
Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту
подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна
црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој
положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса
нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом,
коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и
благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
СТЕФАНА,
папе Римског, и других са њим
Свети Стефан беше папа у Риму од 253 - 257 године. Борио се
против јеретика Новацијана. За време гоњења на хришћане под
царем Валеријаном скривао се по Риму; к њему су долазили
незнабошци, он их је учио вери Христовој и крштавао их. Од њих је
рукополагао за презвитере, ђаконе и чтеце. Неки од њих бише
ухваћени, но они смело исповедише Христа Бога, и примише венце
мучеништва. Свети Стефан се неко време и даље скриваше ради
спасења верујућих. А када његових дванаест ученика бише ухваћени
и мачем погубљени, блажени Стефан сам ступи пред епарха.
Одведен у храм Марсов[5], светитељ се помоли Богу, и цео се храм
затресе, а један део се сруши. Уплашени, војници побегоше.
Светитељ онда оде на гроб мученице Лукије, и тамо принесе
Бескрвну Жртву. Потом га војници потражише и нађоше. Пошто га
много мучише, војници му најзад одсекоше главу. И тако блажени
Стефан прими двоструки венац: и као архијереј и као мученик
Господњи.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ФОКЕ
СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МАКСИМА, ДАДЕ И КВИНТИЛИЈАНА
На данашњи дан би проналазак њихових светих моштију,
чудесно откривених преко анђела Божјих, а опширније о њиховом
страдању видети под 28 априлом.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ
ВАСИЛИЈА БЛАЖЕНОГ,
чудотворца Московског, јуродивог
Овај блажени Василије живљаше у време благоверног цара и
великог кнеза Јована Васиљевича[6] и преосвећеног Макарија,
митрополита Московског и целе Русије. Отац му се звао Јаков, а
мати Ана. Њиховим молитвама он заволе Бога, и по њиховој вери он
им би дат. Од ране младости он заволе Бога и пође за Њим:
оставивши родитељски дом и свој род, он у нади на будућа блага
замени трулежно живљење духовним, те уместо телесног оца
имађаше одсечење бремена грехова, уместо мајке - чистоту, уместо
браће - чежњиво стремљење ка небеском Јерусалиму, уместо деце уздахе срца. Ради свега тога он силно изнураваше себе разноврсним
суровим подвизима. Он беше толико сиромашан да не имађаше за
себе чак ни малену пећину, и не ношаше на телу свом одећу, него
свагда обитаваше без крова, и хођаше наг и зими и лети, зими
мрзнући се од хладноће, а лети патећи од врућине. Живећи усред
вреве и вике, али имајући душу слободну од страсти, он свагда
провођаше живот Христа ради јуродивог, лудог. Он ништа не
говораше и прављаше се као нем, желећи на тај начин да своје
врлине сакрије од људи и да буде познат само Богу. Али "не може се
град сакрити кад на гори стоји" (Мт. 5, 14), јер слава о њему због
чистоте живота његовог и јуначког трпљења његовог дође до ушију
благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича целе Русије
самодршца, коме о животу његовом исприча преосвећени
митрополит Макарије. Оба они веома се дивљаху његовом трпљењу
и хваљаху Бога што Он у њихово време дарова таког светог мужа.
На тај начин непроменљиво се подвизавајући у трудовима и
трпљењу, у гладовању и жеђовању, и сваки дан излажући себе
смртним опасностима, блажени Василије проведе свој живот.
Напослетку се разболе, и лежаше на одру. Благоверни цар и велики
кнез Јован Васиљевич, самодржац целе Русије, чувши за скори
светитељев одлазак к Богу, дође к њему заједно са својом
благочестивом царицом и великом кнегињом Анастасијом и са
својим благородним царевићима Јованом и Теодором, да га посети
и прими од њега благослов. Налазећи се на смрти и при издисају,
блажени пророчки рече царевићу Теодору: "Све што припада
твојим претцима, биће твоје: и ти ћеш бити њихов наследник".
Рекавши то, блажени предаде душу своју у руке Божије. Од тела
његовог сав сс град испуни миомиром, и мноштво грађана слеже се
на његов погреб. Призор беше дирљив: цар и кнезовн сами ношаху
тело светитељево на својим раменима до светог храма, архијереји и
свештеници са васцелим клиром слављаху блаженога појући псалме
и црквене песме, а народ са сузама вапијаше говорећи:
"Преблажени Василије, моли се усрдно Христу Богу нашем за град
наш Москву, и за све руске градове и села, за христољубивог цара
нашег, за благочестиву царицу његову и за благородну децу њихову,
а војсци његовој буди победа над непријатељима". Учествујући у
погребу блаженога, цар и царица проливаху сузе радоснице и
жалоснице: радоснице зато што у таквој кончини светитељевој они
гледаху доказ његовог савршенства и његовог увршћења у лик
светих, а жалоснице зато што се лишише таквог сјајног подвижника.
И већ тада многи добише исцељење од додира к светим моштима
блаженога. Преосвећени митрополит Макарије са свештеним
сабором, отпојавши над телом светитељевим псалме и погребне
песме, погребоше га чесно на дан другог августа 1552 године.[7]
Блажени поживе свега осамдесет и осам година, од којих седамдесет
две проведе у подвигу јуродства. Господ прослави блаженога
чудесима и после његове смрти, у 1588 години. Богу нашему слава
сада, свагда и кроза све векове.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА ДАРДАНЕЛСКОГ
Овај свети новомученик Христов пострада за веру на данашњи
дан године 1690 у Дарданелима од Турака. Његова света лобања
налази се у храму преподобне Ксеније у Никеји (предграђе између
Атине и Пиреја).
СПОМЕН СВЕТИХ
МУЧЕНИКА ИНДИЈСКИХ
пострадалих у Индији у време цара Авенира.
ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА
СВ. ЈОВАНА БОГОСЛОВА
близу Велике Цркве (у Цариграду)
Храм Светом Апостолу и Еванђелисту Јовану Богослову
подигао је у Цариграду, близу Велике цркве (Св. Софије), цар
Јустинијан I (527 - 565 год.).
НАПОМЕНЕ:
1. Његов спомен празнује се још 27 дeцембра; под тим датумом
налазн се и његово житије.
2. Гамалил - знамеиити законоучитељ јеврејски, заузимао високи
положај у Јерусалимском Синедриону, поштован од целог
народа толико да су га називали "слава закона". Предање
говори да је заједно са сином својим Авивом крштен од светих
апостола: Петра и Јована.
3. Ово обретење моштију догодило се 415 године.
4. Ова купатила су основана Константином Великим, настављена
његовим сином Констанцијем, и довршена 427 године
Теодосијем Млађим. Сала се називају Тсукур - Хамам.
5. Марс је био бог рата, по учењу идолопоклоничке вере римске.
6. Блажени Василије родио се у почетку владавине великог кнеза
Московског Јована Васиљевича III (1462-1505 год.) у селу
Елахову под Москвом, где се сада налази Елаховскаја и
Басманаја улица. У шеснаестој години својој он узе на себе
подвиг лудака, будале Христа ради и проведе у њему 72
године. Прочу се за царовања Јована IV Васиљевича Грозног,
који дознаде за њега преко мигрополита Макарија (1543-1564
год.) који је веома поштовао блаженога.
7. Тело блаженог Василија би погребено близу цркве Свете
Тројице на Рву, где 1554 године Јован Грозни нареди да се у
спомен покорења Казана подигне Покровски храм, више
познат под именом храма светог Василија Блаженог. Године
1588 мошти блаженог Василија стадоше давати многа
исцељења; и те године по наређењу цара Теодора Јовановича
би над местом погребења блаженога подигнут храм у његово
име, направљен од сребра кивот, па позлаћен и украшен
бисером и драгим камењем. Би установљено празновање
његовог спомена 2 августа. Мошти блаженога и данас почивају
у том храму.
3. АВГУСТ
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ИСАКИЈА, ДАЛМАТА И ФАВСТА
Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију
Великом[1], и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он
презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само
сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу
Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже
у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се
подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни
Исакије[2] зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва
братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе
преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би
названа Далматска.[3] Патријарх цариградски Атик рукоположи
блаженог Далмата за свештеника. Он живљаше тако испоснички, да
Једном проведе четрдесет дана без хране, и постом и молитвом
победи демонску силу. Преподобни је водио борбу и против
видљивих демона - јеретика несторијанаца, који су хулили Пречисту
Матер Божију,[4] и био велики помоћник светим оцима на Трећем
Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу за царовања Теодосија
Млађег.[5] Тиме преподобни Далмат стече љубав цара и светих
отаца, те га произведоше за архимандрита Далматске обитељи.
Угодивши Богу, он се најзад у дубокој старости престави к Њему. Тако и син његов преподобни Фавст, прошавши сваки богоугодни
подвиг и провевши строго испосничко житије, пресели се у вечне
обитељи, и у бесмртном животу би прибројан к лику преподобних
отаца.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КОЗМЕ,
шкопца отшелника
У књизи Лимонар[6] изложено је о овом преподобном оцу
Козми следеће казивање презвитера Викантијског манастира аве
Василија: За време мога боравка у Антиохији дође из Јерусалима к
свјатјејшем патријарху Григорију ава Козма, шкопац из лавре
Фаране, муж изванредан у подвижништву, ревнитељ вере, тврди
чувар догмата црквених, одличан зналац Светога Писма. Након
мало дана по свом доласку у Антиохију старац се престави.
Патријарх нареди да се чесно тело његово погребе у његовом
патријаршиском манастиру, где неки епиекоп бејаше погребен.
Једном ја одох на гроб светог старца, да се поклоним чесним
моштима његовим, и ту видех једног просјака који је просио
милостињу од оних што улажаху у цркву. Приметивши да се ја
трипут поклоних на гробу и сатворих јерејску молитву за покој
преминулог, просјак ми рече: Господине аво, велики бејаше старац
кога овде погребосте пре два месеца. - По чему знаш? упитах га ја.
Он одговри: Истину говорим, господине аво, дванаест година ја бејах
раслабљен, и преко овог старца Господ ме исцели. Када се налазим
у каквој невољи он долази и утешује ме, и даје ми олакшање. Поред
тога чуј и друго чудо о њему: откако га сахранисте, ја сваке ноћи
чујем где он говори епископу: "не дотичи ме се и не приближуј ми
се, јеретиче, јер си непријатељ свете Божије васељенске Цркве". Чувши то од исцељеног просјака, ја одох и испричах патријарху, и
молих га да оданде узме старчево тело и положи на другом месту.
Свјатјејши патријарх ми на то рече: Веруј ми, чедо, да тај јеретик не
може ни најмање нашкодити ави Козми. Међутим, то се догодило,
да би нам постала позната ревност светога старца за веру и његова
врлина, и да би се обелоданило епископово зловерје, те га не бисмо
сматрали за православног.
Исти презвнтер Василије казује о преподобном ави Козми и
ово: Ја одох к њему у лавру, и старац ми исприча о себи, да му се
једном појави жеља у души да разуме шта значе речи, упућене
Господом Његовим ученицима: "сада који има кесу нека је узме,
тако и торбу; а који нема, нека прода хаљину своју и купи нож" (Лк.
22, 36), и Његов одговор: "доста је", када Му ученици рекоше: "ево
овде два ножа" (Лк. 22, 38). Пошто је старац дуго размишљао о овим
речима, али није могао да их разуме, он у подне изиђе из келије и
крену у лавру звану Пирга к ави Теофилу, да га пита за значење ових
речи Господњих. Идући путем кроз пустињу, он у близини
Каламона угледа огромну змију где се спушта са Каламонске горе.
Змија беше толико велика, да својом тежином остављаше по земљи
дубок траг, а савијање тела њеног прављаше велике лукове, и пузаше
управо пресецајући пут старцу. Осетивши да је то лукавство ђавола
који хоће да му омете предузети пут, старац се наоружа молитвом и
неустрашиво продужи пут; чуван силом Божјом, он без икакве
повреде прође кроз лукове тела змијина као кроз врата. Дошавши к
ави Теофилу, он му постави жељено питање, и доби од њега овакав
одговор: "Два ножа означавају два вида богоугодног живота: делање
или труд и созерцавање или погружавање ума у богомислије и
молитву. Ко има ове две врлине, тај је савршен".
Осим тога презвитер Василије исприча о преподобном Козми и
ово: За време мог десетогодишњег боравка у лаври Фарани код аве
Козме ја сам се много користио његовим богонадахнутим
разговорима. Једном, говорећи о спасењу душе, он наведе нешто из
светог Атанасија Великог[7], и при томе рече ми: "Када чујеш или
нађеш какву реч из књига светог Атанасија, ако немаш хартије,
запиши је на својој хаљини".
Такво поштовање имађаше преподобни Козма према великим
оцима и учитељима Цркве, са којима и он по завршетку богоугодног
живота свог на земљи доби удео у вечном животу, по благодати
Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава
сада и увек.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АНТОНИЈА РИМЉАНИНА
Преподобни Антоније би рођен[8] и васпитан у Риму. У то
време Римска црква одвоји се од Источне Цркве. Родитељи
Антонијеви, као и многи други, тајно се држаху источног
вероисповедања. Млади Антоније би дат да учи књигу, те он научи
не само на римском него и на грчком језику читати и разумевати
Свето Писмо. Добри родитељи га измалена васпиташе у светој вери,
и он се утврди у њој веома усрдним и истрајним читањем књига.
При томе он брижљиво изучаваше предања светих отаца, који
православну веру објаснише и утврдише на Седам Васељенских
Сабора, и њих се чврсто држаше.
Када Антонијеви родитељи отидоше ка Господу, стаде млади
Антоније наслеђено имање раздавати сиромасима, желећи да
презре светске таштине и да служи Богу. Поред тога имао је намеру
да напусти Рим, пошто се у њему догађаху смутње, раздори и
велики нереди. Журећи дакле да напусти Рим, он од преостале
имовине метну у буре злато, сребро, црквене сасуде и друге
скупоцене ствари, окова буре гвозденим обручима, и баци га у море
препуштајући га Божјем промислу, а сам отиде у пустињу. И
нашавши на једном месту пустиножитељне монахе, он их умоли да
га приме. Они једва пристадоше да га приме, пошто видеше да је
млад: било му је осамнаест година. Настанивши се са тим
богоугодним монасима у пустињи, Антоније се замонаши и проведе
тамо двадесет година у сваком послушању и испосничким
подвизима.
Затим настаде завршно гоњење од стране одступника на
благочестиве; оно допре и до пустињачких обиталишта, и многи
беху ухваћени и мучени; због тога се и ови пустиножитељни монаси
разбегоше, да се скрије где ко може. Тако и преподобни Антоније
отиде одатле, и прохођаше непроходна места по пустињама.
Нашавши крај мора згодан камен, он се настани на њему, и
живљаше непрестано се дан и ноћи молећи Богу, без колибе и без
крова над главом. Од хране имађаше оно што беше донео са собом
из своје пустињске обитељи и што приморска пустиња рађаше. И од
те хране јео је врло мало, и то једаниут недељно, постећи се од
недеље до недеље. Пошто поживе на том камену четрнаест месеци,
догоди се петог септембра 1106 године страховита бура на мору, те
таласи допираху до камена на коме преподобни живљаше; и један
талас изненада налете, подиже камен са преподобним, и однесе га
на камену, као на лађи лако. И да дивна чуда: камен пловљаше
поврх воде, по наређењу Божјем; надприродно пловљаше камен по
мору ношен таласима, или боље - силом Божјом, а слуга Божји
Антоније стајаше на њему молећи се. Какво чудесно поуздање у овог
дивног мужа! како чврста нада положена на Бога! У тако страховитој
опасности он се не уплаши, нити клону духом, него сав ум
погрузивши у Богу, и предавши себе Његовој вољи, он имађаше
пред очима једино Њега и Пречисту Богоматер. И изгледаше му да
види - као што доцније сам казиваше духовним људима - горе у
облацима Пресвету Владичицу нашу Богородицу и Прионодјеву
Марију са Превечним Младенцем Господом нашим Исусом
Христом на рукама. И сав обузет духовном радошћу, он не
обраћаше пажњу на то страшно пловљење усред морских таласа,
него будући као ван тела он заборави на себе, наслађујући се
гледаним виђењем и обасјаван од њега неком божанском светлошћу.
И то његово пловљење би од Римске земље по мору, океану, и по
реци Неви, и по Ладожском Језеру, и по реци Волхови, све до
Великог Новгорода. И пристаде камен ноћу к обали где је манастир.
И преподобни чу звона ноћњег богослужења и уплаши се, мислећи
да је поново донесен у Рим, јер није знао куда га је Божји промисао
довео.
Када освану дан дођоше људи на обалу реке, и чуђаху се видећи
камен којег тамо раније не беше, и човека странца где на њему стоји,
и питаху га откуда је. А он, не знајући словенски језик, ништа им не
одговараше него им се само клањаше. И проведе на камену три дана
не силазећи с њега и молећи Бога да му открије о граду, о људима и
о језику њиховом. У четврти дан, после довољне молитве, он сиђе с
камена и пође у град са жељом да нађе човека с којим би могао
разговарати и дознати све. И по промислу Божјем он нађе човека,
кога по оделу познаде да је Грк. Обрати му се на грчком језику, и
сазнаде да овај зна не само грчки него и римски и руски језик, јер
беше трговац који је разне земље прошао и разне језике научио.
Преподобни Антоније га упита који је то град, и који су то људи, и
која вера. Трговац му каза: град се зове Велики Новгород, људи су
Руси, језик им је словенски, вера православна хришћанска, саборна
црква Свете Софије, епископ им је Никита, а градом влада
благочестиви кнез Мстислав Владимирович Мономахович. Онда
упита трговца и ово: Пријатељу, кажи ми још, колико је растојање
између овог града и Рима? - Трговац му одговори: Огромно је, и
ваља путовати које морем које сувим око пола године. - И удиви се
преподобни свемоћној сили Божјој, која учини те он за два дана и
две ноћи пређе толики пут.
Поклонивши се трговцу, преподобни оде у цркву Свете Софије
да се помоли Богу и да види великог архијереја. И видевши
благољепије црквено, и поредак, и архијереја, он се веома обрадова
духом. Затим обиђе и остале цркве, па се поново врати на своје
место на камен, не јавивши се епископу. А није му се јавио зато што
није знао руски језик. И мољаше се усрдно Богу, да му отвори ум да
разуме руски језик. И стадоше долазити к њему људи који живљаху
близу обале и доносити му храну као странцу. И он се поче од њих
учити руском језику, и Божјом помоћу убрзо га научи. А када га
људи запиткиваху о отаџбини, о месту рођења, и како се обрете
међу њима са тим каменом, он им на све то одговараше да је
грешник.
После мало времена дознаде за њега епископ Никита. А беше
свети Никита постриженик Кијевопечерског манастира, пун Духа
Божија. Он дакле позва к себи овог иностраног инока, и видевши га
распитиваше га ко је, одакле је, и на који начин дође овамо. Но он
ништа друго не одговараше, него клањајући се само говораше:
"Владико свети, прости мене грешног човека и странца." Јер
преподобни није хтео да ко сазна ко је он, да га људи неби славили.
А светитељ Божји Никита, осетивши Духом неку тајну Божију у
преподобном, издвоји се насамо са њим, па га стаде са заклетвом
распитивати да му редом каже сву истину о себи. Тада преподобни,
присиљен архијерејевим одлучним захтевом, исприча подробно о
своме рођењу и васпитању у Риму, о гоњењу на благочестиве, о
своме бекству у пустињу, и како на камену ношен водом стиже у
Велики Новгопод за два дана и две ноћи.
Причајући то, преподобни се купаше у сузама, и припадајући к
ногама епископу усрдно га мољаше да то никоме не казује, да не би
запао у сујетно поштовање од људи. А светитељ Никита, слушајући
његово казивање, обузе га велико дивљење и ужас, и држаше да то
није човек него анђео Божји. Затим устаде са свога места и стаде на
молитву, и после дуге молитве паде пред преподобним на земљу,
просећи од њега благослов и молитве. А преподобни паде пред
архијерејем молећи и просећи благослов, и називајући себе
недостозним и грешним. И лежаху обојица на земљи дуго, сузама
квасећи земљу. Епископ Никита говораше к преподобноме: Ти си се
удостојио великог дара од Бога, јер на теби се догодило чудо слично
древним чудесима. Илија огњеним колима, апостоли облацима беху
ношени по ваздуху, а тебе Господ донесе у наш град на камену по
водама, и посети и благослови тобом, угодником Својим,
новопросвећене људе Своје. - А преподобни збораше к светитељу:
Ти си архијереј Бога вишњега, тебе постави Бог да будеш пред Њим
заступник и молитвеник за цео свет, стога ти треба да се молиш како
за све тако и за мене грешног.
Тада архијереј устаде са земље, и подигавши преподобног
благослови га, и даде му целив у Христу, но не могаше престати од
суза. И дуго разговараше с њим, наслађујући се медоточивим
речима његовим. И беше му жеља да разгласи то чудо, али га
светитељева усрдна молба задржа од тога, јер се не усуђиваше
оглушити се о молбу тако великог угодника Божјег. Архијереј
жељаше да преподобни Антоније остане код њега до краја живота.
Но преподобни не пристајаше, говорећи: Господа ради, не
приморавај ме, архијереју Божји, него ме остави да живим на оном
месту где ми Бог нареди. - И отпусти га архијереј с миром. Убрзо
затим и сам архијереј оде да види камен на коме угодник Божји
доплови и место где пристаде. И видевши дивљаше се Божјем делу.
Ускоро потом он поред те обале подиже преподобноме малу дрвену
цркву у име Пречисте Богомајке, у част њеног Рождества, пошто
уочи тог празника Господ доведе угодника Свог у град њихов, и при
цркви устроји на пристаништу конак за монахе.
Након једне године у близини камена преподобног Антонија
неки рибари ловљаху рибу на реци Волхови; и пошто се сву ноћ
мучише и ништа не ухватише, они уморни и жалосни извукоше
своје мреже на обалу. Преподобни пак, по завршетку својих
јутарњих молитава, оде к рибарима и даваше им надницу, говорећи:
Баците у воду мреже своје, и ако што нађете, то нека буде за дом
Пречисте Богородице. - Они испрва не хтедоше, говорећи: Сву ноћ
смо се трудили, и ништа не ухватисмо. - Али затим на старчеву
упорну молбу они узеше надницу и бацише мреже у реку, и
извукоше на обалу реке огромно мноштво риба, да се мреже умало
не подераше; међу рибама они извукоше и велико буре, оковано
гвозденим обручима. И преподобни Антоније познаде да је то
његово буре, које он у Риму врже у море, и рече рибарима: Децо
моја, видите милост Божју, како промишља о слугама Својим! Ви
дакле узимате себи рибу, а мени Бог дарова буре, да оно што је у
њему буде за зидање манастира мог. - Но рибари не хтеше да му
даду буре, и говораху: Ми се најмисмо да ти рибу ловимо а не бурад,
зато риба нека буде теби а буре нама, пошто га ми сами вргосмо у
воду да га сачувамо. - Преподобни им на то рече: Ја нећу да се
препирем с вама, него хајдмо к судијама.
Овај се предлог допаде рибарима, и они кренуше у град возећи
и буре са собом. И када изађоше пред судије испричаше им о лову,
и рибари доказиваху да је буре њихово. Преподобни онда рече
судијама: Господо, ако је буре њихово, упитајте их нека кажу шта је у
њему. - Упитани од судија, рибари не знађаху шта да кажу. Тада
преподобни, притеран нуждом, и против своје воље откри
делимично тајну, која једино Богу беше позната. Видећи дивно
промишљање Божје о њему, и не могући сакрити чудесно дело
Божије, он рече: Ово буре припада мојој ништавности, које ја својим
грешним рукама спустих у море у Риму; у њега сам метнуо златне,
сребрне и кристалне судове црквене, путире, зделе и многе друге
свештене предмете, и на њима су натписи римским словима. Поред
тога ставих у њега посебно злато и сребро које наследих од
родитеља, па вргох буре у море, препуштајући га Божјем промислу.
А то учиних због тамошње буне и гоњења на православне. - Судије
онда наредише да се отвори буре, и нађоше све онако како старац
каза; и удивише се чудесном и свесилном дејству Божјем, и овоме
дивноме мужу, преподобном Антонију, па му наложише да све своје
узме, а рибари отидоше постиђени.
Узевши своје ствари, преподобни обавести о томе светитеља
Никиту и показа му их. Овај се удиви и овом другом чуду, као
некада оном првом, и прослави Бога. А преподобни тим златом и
сребром сагради камену цркву и устроји спочетка мали манастир, и
сабра не много братије, и купи земљу око манастира и право на
ловљење рибе ради исхране монаха. Потом се архијереј Христов
Никита[9] престави ка Господу, не казавши никоме тајну о светом
Антонију, и за њу нико не сазнаде све до престављења преподобног
Антонија.
После светог Никите архијерејски престо заузе Јован; он
пасијаше цркву двадесет година, па изнемогао од старости он се
повуче у безмолвије. За њим архијерејем новгородским постаде
преподобни Нифонт из Кијевопечерског манастира. Овај, имајупи
духовну љубав к преподобном Антонију, примора га да прими
посвећење за јереја и игуманску власт. И свети Антоније би изврстан
наставник братији и свима пример богоугодног житија. Пошто
поживе много година и зађе у добру старост, блажени се приближи
своме крају. Онда призва к себи једнога од инока своје обитељи по
имену Андреја, човека духовна, и исприча му све о себи подробно, и
откри тајну коју дотле тајаше, како на камену доплови из Рима у
Велики Новгород. Затим поучивши братију, одреди им Андреја за
игумана после себе. И пошто свима даде благослов и последњи
целив, престави се ка Господу 1147 године, у својој осамдесетој
години.
По престављењу преподобног Антонија, игуман Андреј
исприча епископу Нифонту, старешинама градским и свима људи
ма све што чу из нелажних уста угодника Божјег о његовом
натприродном путовању по мору на камену. Сви се томе веома
удивише, и узнесоше хвалу Богу и Пречистој Мајци Божјој.
Пошто од престављења преподобног Антонија прође четири
стотине педесет година, мошти његове обретоше се нетљене.
Извађене из земље 1597 године, оне све до данас почивају нетљене,
дајући исцељења онима који са вером прилазе, у славу Христу Бога
нашег, са Оцем и Сином слављеног вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТЕ
САЛОМИЈЕ МИРОНОСИЦЕ
Света Саломија беше мати светих апостола Јакова и Јована,
жена Заведејева, а кћи Јосифа обручника Пресвете Богородице.
Служила Господу за време Његовог земаљског живота и удостојила
се бити међу првовесницима васкрсења Његовог (Мр. 15, 40-41; 16, 18; Мт. 27, 56).
СПОМЕН СВЕТОГ
МУЧЕНИКА РАЖДЕНА
Родом Персијанац; обратио се Христу у Грузији за царовања
Вахтанта (446-499), који га и учинио једним од својих првих
војсковођа. У рату између Грузина и Персијанаца он би заробљен од
Персијанаца, и ови га за одступништво од многобожачке вере
распну на крст у Карталинији, 454 године. Свете мошти његове
почивају у саборној цркви града Никозе, у Горњој Каралинији.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ
ТЕОКЛИТЕ ЧУДОТВОРКЕ
У време цара Теофила[10], христомрзца и иконоборца,
живљаше ова света Теоклита, рођена у месту Оптимату, од
родитеља Константина и Анастасије. Од ране младости васпитана у
побожности, она будно мотраше на себе. Када одрасте, родитељи је
силом удадоше за човека по имену Захарија, који јој по добром
расположењу беше сличан. Као удата, ова блажена Теоклита
чињаше многе и неизмерне милостиње, много се бављаше читањем
и изучавањем Светога Писма. Али она не само читаше Свето Писмо
него и на делу испуњаваше оно што читаше, упражњавајући свако
добро и врлину. Она по цео дан рађаше ручне радове и служаше
потребама оних сиромаха који долажаху њеној кући. Поред тога она
по великој смирености својој служаше и својим сопственим слугама.
А када дође време да отиде ка Господу, блажена Теоклита сазва
своје пријатеље и унапред им каза дан у који ће умрети. И стварно
тако и би као што светитељка прорече. После њеног престављења
догодише се многобројна чудеса од светих моштију њених.
Поменућемо само једно. Родитељи преподобне Теоклите имађаху
овај обичај: сваке године они подизаху њено свечесно и свето тело,
које беше читаво и цело целцато, мењаху јој хаљине, дотериваху јој
косу која бејаше бела и резаху јој нокте на рукама и ногама, па
потом читаху Трисвето, и тако понова полагаху тело њено у кивот.
СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ
ЈОВАНА МОНАХА и ЈОВАНА НОВОГ,
митрополита Ефеских
Ова двојица светитеља беху архиепископи града Ефеса. Старији
Јован беше најпре монах па архиепископ, а после неког времена био
архиепископ овај свети Јован нови, тј. млађи.[11]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ИСПОВЕДНИКА
Игуман манастира Пателарејског,
удостојио се благодати Божје.
достојно
свог
имена
НАПОМЕНЕ:
1. Теодосије Велики царовао од 379 - 395 године.
2. О богоугодном животу преподобног Исакија и о његовој
великој ревности за веру говори се опширно у његовом Житију
под тридесетим мајем.
3. Преподобни Исакије умро 383 године.
4. Јеретици несторијанци учили су следеће: Пресвету Дјеву
Марију не треба називати Богородицом, јер је она родила не
Бога већ само човека, са којим се, мимо Ње, сјединио Логос
Божји, предвечно рођен од Оца; човек Исус, рођен од Марије,
био је само обиталиште Божанства и оруђе нашег спасења; тај
човек Исус, силаском Духа Светог на њега, постао је Христом,
тојест Помазаником, и Логос Божји боравио је с њим путем
нарочитог моралног сједињеља. - Ова јерес осуђена је на
Трећем Васељенском Сабору 431 године.
5. Дознавши да Православљу прети насиље на Ефеском сабору,
свети Далмат се стави на чело игумана, монаха и верних
Православљу хришћана, и оде пред дворац царев, и
неустрашиво говораше пред царем за истину. Међутим, до
тога времена он четрдесет осам година није излазио из
манастира, премда га је цар молио да то учини, да би
учествовао у заједнкчким молитвама за избављење од
земљотреса.
6. Лимонар (грчка реч, значи: луг) је врло распрострањен
агиографски спис Јована Мосха, грчког монаха (+622 год.).
Путујући по манастнрима Палестине, Сирије, Египта, Кипра,
Цариграда и Рима, Мосх је прикупио мноштво повести о
животу хришћанских подвижника, као и њихове изреке и
поуке, и све то изложио у своме "Лимонару".
7. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски,
знаменит по светости живота, по узвишености богомислија и
христомислија, по херувимској ревности за свету веру
православну. Празнује се 18 јануара и 2 маја.
8. Године 1086.
9. Спомен светог Никите празнује се 31 јануара.
10.Цар Теофило владао од 829 до 842 године.
11.Спомиње их Патмоски кодекс број 266 и Париски 152 Sup., као
и Синаксар Цариградске Цркве, и Димитријевски, Типици I,
100.
3. АВГУСТ
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ИСАКИЈА, ДАЛМАТА И ФАВСТА
Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију
Великом[1], и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он
презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само
сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу
Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже
у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се
подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни
Исакије[2] зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва
братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе
преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би
названа Далматска.[3] Патријарх цариградски Атик рукоположи
блаженог Далмата за свештеника. Он живљаше тако испоснички, да
Једном проведе четрдесет дана без хране, и постом и молитвом
победи демонску силу. Преподобни је водио борбу и против
видљивих демона - јеретика несторијанаца, који су хулили Пречисту
Матер Божију,[4] и био велики помоћник светим оцима на Трећем
Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу за царовања Теодосија
Млађег.[5] Тиме преподобни Далмат стече љубав цара и светих
отаца, те га произведоше за архимандрита Далматске обитељи.
Угодивши Богу, он се најзад у дубокој старости престави к Њему. Тако и син његов преподобни Фавст, прошавши сваки богоугодни
подвиг и провевши строго испосничко житије, пресели се у вечне
обитељи, и у бесмртном животу би прибројан к лику преподобних
отаца.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КОЗМЕ,
шкопца отшелника
У књизи Лимонар[6] изложено је о овом преподобном оцу
Козми следеће казивање презвитера Викантијског манастира аве
Василија: За време мога боравка у Антиохији дође из Јерусалима к
свјатјејшем патријарху Григорију ава Козма, шкопац из лавре
Фаране, муж изванредан у подвижништву, ревнитељ вере, тврди
чувар догмата црквених, одличан зналац Светога Писма. Након
мало дана по свом доласку у Антиохију старац се престави.
Патријарх нареди да се чесно тело његово погребе у његовом
патријаршиском манастиру, где неки епиекоп бејаше погребен.
Једном ја одох на гроб светог старца, да се поклоним чесним
моштима његовим, и ту видех једног просјака који је просио
милостињу од оних што улажаху у цркву. Приметивши да се ја
трипут поклоних на гробу и сатворих јерејску молитву за покој
преминулог, просјак ми рече: Господине аво, велики бејаше старац
кога овде погребосте пре два месеца. - По чему знаш? упитах га ја.
Он одговри: Истину говорим, господине аво, дванаест година ја бејах
раслабљен, и преко овог старца Господ ме исцели. Када се налазим
у каквој невољи он долази и утешује ме, и даје ми олакшање. Поред
тога чуј и друго чудо о њему: откако га сахранисте, ја сваке ноћи
чујем где он говори епископу: "не дотичи ме се и не приближуј ми
се, јеретиче, јер си непријатељ свете Божије васељенске Цркве". Чувши то од исцељеног просјака, ја одох и испричах патријарху, и
молих га да оданде узме старчево тело и положи на другом месту.
Свјатјејши патријарх ми на то рече: Веруј ми, чедо, да тај јеретик не
може ни најмање нашкодити ави Козми. Међутим, то се догодило,
да би нам постала позната ревност светога старца за веру и његова
врлина, и да би се обелоданило епископово зловерје, те га не бисмо
сматрали за православног.
Исти презвнтер Василије казује о преподобном ави Козми и
ово: Ја одох к њему у лавру, и старац ми исприча о себи, да му се
једном појави жеља у души да разуме шта значе речи, упућене
Господом Његовим ученицима: "сада који има кесу нека је узме,
тако и торбу; а који нема, нека прода хаљину своју и купи нож" (Лк.
22, 36), и Његов одговор: "доста је", када Му ученици рекоше: "ево
овде два ножа" (Лк. 22, 38). Пошто је старац дуго размишљао о овим
речима, али није могао да их разуме, он у подне изиђе из келије и
крену у лавру звану Пирга к ави Теофилу, да га пита за значење ових
речи Господњих. Идући путем кроз пустињу, он у близини
Каламона угледа огромну змију где се спушта са Каламонске горе.
Змија беше толико велика, да својом тежином остављаше по земљи
дубок траг, а савијање тела њеног прављаше велике лукове, и пузаше
управо пресецајући пут старцу. Осетивши да је то лукавство ђавола
који хоће да му омете предузети пут, старац се наоружа молитвом и
неустрашиво продужи пут; чуван силом Божјом, он без икакве
повреде прође кроз лукове тела змијина као кроз врата. Дошавши к
ави Теофилу, он му постави жељено питање, и доби од њега овакав
одговор: "Два ножа означавају два вида богоугодног живота: делање
или труд и созерцавање или погружавање ума у богомислије и
молитву. Ко има ове две врлине, тај је савршен".
Осим тога презвитер Василије исприча о преподобном Козми и
ово: За време мог десетогодишњег боравка у лаври Фарани код аве
Козме ја сам се много користио његовим богонадахнутим
разговорима. Једном, говорећи о спасењу душе, он наведе нешто из
светог Атанасија Великог[7], и при томе рече ми: "Када чујеш или
нађеш какву реч из књига светог Атанасија, ако немаш хартије,
запиши је на својој хаљини".
Такво поштовање имађаше преподобни Козма према великим
оцима и учитељима Цркве, са којима и он по завршетку богоугодног
живота свог на земљи доби удео у вечном животу, по благодати
Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава
сада и увек.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АНТОНИЈА РИМЉАНИНА
Преподобни Антоније би рођен[8] и васпитан у Риму. У то
време Римска црква одвоји се од Источне Цркве. Родитељи
Антонијеви, као и многи други, тајно се држаху источног
вероисповедања. Млади Антоније би дат да учи књигу, те он научи
не само на римском него и на грчком језику читати и разумевати
Свето Писмо. Добри родитељи га измалена васпиташе у светој вери,
и он се утврди у њој веома усрдним и истрајним читањем књига.
При томе он брижљиво изучаваше предања светих отаца, који
православну веру објаснише и утврдише на Седам Васељенских
Сабора, и њих се чврсто држаше.
Када Антонијеви родитељи отидоше ка Господу, стаде млади
Антоније наслеђено имање раздавати сиромасима, желећи да
презре светске таштине и да служи Богу. Поред тога имао је намеру
да напусти Рим, пошто се у њему догађаху смутње, раздори и
велики нереди. Журећи дакле да напусти Рим, он од преостале
имовине метну у буре злато, сребро, црквене сасуде и друге
скупоцене ствари, окова буре гвозденим обручима, и баци га у море
препуштајући га Божјем промислу, а сам отиде у пустињу. И
нашавши на једном месту пустиножитељне монахе, он их умоли да
га приме. Они једва пристадоше да га приме, пошто видеше да је
млад: било му је осамнаест година. Настанивши се са тим
богоугодним монасима у пустињи, Антоније се замонаши и проведе
тамо двадесет година у сваком послушању и испосничким
подвизима.
Затим настаде завршно гоњење од стране одступника на
благочестиве; оно допре и до пустињачких обиталишта, и многи
беху ухваћени и мучени; због тога се и ови пустиножитељни монаси
разбегоше, да се скрије где ко може. Тако и преподобни Антоније
отиде одатле, и прохођаше непроходна места по пустињама.
Нашавши крај мора згодан камен, он се настани на њему, и
живљаше непрестано се дан и ноћи молећи Богу, без колибе и без
крова над главом. Од хране имађаше оно што беше донео са собом
из своје пустињске обитељи и што приморска пустиња рађаше. И од
те хране јео је врло мало, и то једаниут недељно, постећи се од
недеље до недеље. Пошто поживе на том камену четрнаест месеци,
догоди се петог септембра 1106 године страховита бура на мору, те
таласи допираху до камена на коме преподобни живљаше; и један
талас изненада налете, подиже камен са преподобним, и однесе га
на камену, као на лађи лако. И да дивна чуда: камен пловљаше
поврх воде, по наређењу Божјем; надприродно пловљаше камен по
мору ношен таласима, или боље - силом Божјом, а слуга Божји
Антоније стајаше на њему молећи се. Какво чудесно поуздање у овог
дивног мужа! како чврста нада положена на Бога! У тако страховитој
опасности он се не уплаши, нити клону духом, него сав ум
погрузивши у Богу, и предавши себе Његовој вољи, он имађаше
пред очима једино Њега и Пречисту Богоматер. И изгледаше му да
види - као што доцније сам казиваше духовним људима - горе у
облацима Пресвету Владичицу нашу Богородицу и Прионодјеву
Марију са Превечним Младенцем Господом нашим Исусом
Христом на рукама. И сав обузет духовном радошћу, он не
обраћаше пажњу на то страшно пловљење усред морских таласа,
него будући као ван тела он заборави на себе, наслађујући се
гледаним виђењем и обасјаван од њега неком божанском светлошћу.
И то његово пловљење би од Римске земље по мору, океану, и по
реци Неви, и по Ладожском Језеру, и по реци Волхови, све до
Великог Новгорода. И пристаде камен ноћу к обали где је манастир.
И преподобни чу звона ноћњег богослужења и уплаши се, мислећи
да је поново донесен у Рим, јер није знао куда га је Божји промисао
довео.
Када освану дан дођоше људи на обалу реке, и чуђаху се видећи
камен којег тамо раније не беше, и човека странца где на њему стоји,
и питаху га откуда је. А он, не знајући словенски језик, ништа им не
одговараше него им се само клањаше. И проведе на камену три дана
не силазећи с њега и молећи Бога да му открије о граду, о људима и
о језику њиховом. У четврти дан, после довољне молитве, он сиђе с
камена и пође у град са жељом да нађе човека с којим би могао
разговарати и дознати све. И по промислу Божјем он нађе човека,
кога по оделу познаде да је Грк. Обрати му се на грчком језику, и
сазнаде да овај зна не само грчки него и римски и руски језик, јер
беше трговац који је разне земље прошао и разне језике научио.
Преподобни Антоније га упита који је то град, и који су то људи, и
која вера. Трговац му каза: град се зове Велики Новгород, људи су
Руси, језик им је словенски, вера православна хришћанска, саборна
црква Свете Софије, епископ им је Никита, а градом влада
благочестиви кнез Мстислав Владимирович Мономахович. Онда
упита трговца и ово: Пријатељу, кажи ми још, колико је растојање
између овог града и Рима? - Трговац му одговори: Огромно је, и
ваља путовати које морем које сувим око пола године. - И удиви се
преподобни свемоћној сили Божјој, која учини те он за два дана и
две ноћи пређе толики пут.
Поклонивши се трговцу, преподобни оде у цркву Свете Софије
да се помоли Богу и да види великог архијереја. И видевши
благољепије црквено, и поредак, и архијереја, он се веома обрадова
духом. Затим обиђе и остале цркве, па се поново врати на своје
место на камен, не јавивши се епископу. А није му се јавио зато што
није знао руски језик. И мољаше се усрдно Богу, да му отвори ум да
разуме руски језик. И стадоше долазити к њему људи који живљаху
близу обале и доносити му храну као странцу. И он се поче од њих
учити руском језику, и Божјом помоћу убрзо га научи. А када га
људи запиткиваху о отаџбини, о месту рођења, и како се обрете
међу њима са тим каменом, он им на све то одговараше да је
грешник.
После мало времена дознаде за њега епископ Никита. А беше
свети Никита постриженик Кијевопечерског манастира, пун Духа
Божија. Он дакле позва к себи овог иностраног инока, и видевши га
распитиваше га ко је, одакле је, и на који начин дође овамо. Но он
ништа друго не одговараше, него клањајући се само говораше:
"Владико свети, прости мене грешног човека и странца." Јер
преподобни није хтео да ко сазна ко је он, да га људи неби славили.
А светитељ Божји Никита, осетивши Духом неку тајну Божију у
преподобном, издвоји се насамо са њим, па га стаде са заклетвом
распитивати да му редом каже сву истину о себи. Тада преподобни,
присиљен архијерејевим одлучним захтевом, исприча подробно о
своме рођењу и васпитању у Риму, о гоњењу на благочестиве, о
своме бекству у пустињу, и како на камену ношен водом стиже у
Велики Новгопод за два дана и две ноћи.
Причајући то, преподобни се купаше у сузама, и припадајући к
ногама епископу усрдно га мољаше да то никоме не казује, да не би
запао у сујетно поштовање од људи. А светитељ Никита, слушајући
његово казивање, обузе га велико дивљење и ужас, и држаше да то
није човек него анђео Божји. Затим устаде са свога места и стаде на
молитву, и после дуге молитве паде пред преподобним на земљу,
просећи од њега благослов и молитве. А преподобни паде пред
архијерејем молећи и просећи благослов, и називајући себе
недостозним и грешним. И лежаху обојица на земљи дуго, сузама
квасећи земљу. Епископ Никита говораше к преподобноме: Ти си се
удостојио великог дара од Бога, јер на теби се догодило чудо слично
древним чудесима. Илија огњеним колима, апостоли облацима беху
ношени по ваздуху, а тебе Господ донесе у наш град на камену по
водама, и посети и благослови тобом, угодником Својим,
новопросвећене људе Своје. - А преподобни збораше к светитељу:
Ти си архијереј Бога вишњега, тебе постави Бог да будеш пред Њим
заступник и молитвеник за цео свет, стога ти треба да се молиш како
за све тако и за мене грешног.
Тада архијереј устаде са земље, и подигавши преподобног
благослови га, и даде му целив у Христу, но не могаше престати од
суза. И дуго разговараше с њим, наслађујући се медоточивим
речима његовим. И беше му жеља да разгласи то чудо, али га
светитељева усрдна молба задржа од тога, јер се не усуђиваше
оглушити се о молбу тако великог угодника Божјег. Архијереј
жељаше да преподобни Антоније остане код њега до краја живота.
Но преподобни не пристајаше, говорећи: Господа ради, не
приморавај ме, архијереју Божји, него ме остави да живим на оном
месту где ми Бог нареди. - И отпусти га архијереј с миром. Убрзо
затим и сам архијереј оде да види камен на коме угодник Божји
доплови и место где пристаде. И видевши дивљаше се Божјем делу.
Ускоро потом он поред те обале подиже преподобноме малу дрвену
цркву у име Пречисте Богомајке, у част њеног Рождества, пошто
уочи тог празника Господ доведе угодника Свог у град њихов, и при
цркви устроји на пристаништу конак за монахе.
Након једне године у близини камена преподобног Антонија
неки рибари ловљаху рибу на реци Волхови; и пошто се сву ноћ
мучише и ништа не ухватише, они уморни и жалосни извукоше
своје мреже на обалу. Преподобни пак, по завршетку својих
јутарњих молитава, оде к рибарима и даваше им надницу, говорећи:
Баците у воду мреже своје, и ако што нађете, то нека буде за дом
Пречисте Богородице. - Они испрва не хтедоше, говорећи: Сву ноћ
смо се трудили, и ништа не ухватисмо. - Али затим на старчеву
упорну молбу они узеше надницу и бацише мреже у реку, и
извукоше на обалу реке огромно мноштво риба, да се мреже умало
не подераше; међу рибама они извукоше и велико буре, оковано
гвозденим обручима. И преподобни Антоније познаде да је то
његово буре, које он у Риму врже у море, и рече рибарима: Децо
моја, видите милост Божју, како промишља о слугама Својим! Ви
дакле узимате себи рибу, а мени Бог дарова буре, да оно што је у
њему буде за зидање манастира мог. - Но рибари не хтеше да му
даду буре, и говораху: Ми се најмисмо да ти рибу ловимо а не бурад,
зато риба нека буде теби а буре нама, пошто га ми сами вргосмо у
воду да га сачувамо. - Преподобни им на то рече: Ја нећу да се
препирем с вама, него хајдмо к судијама.
Овај се предлог допаде рибарима, и они кренуше у град возећи
и буре са собом. И када изађоше пред судије испричаше им о лову,
и рибари доказиваху да је буре њихово. Преподобни онда рече
судијама: Господо, ако је буре њихово, упитајте их нека кажу шта је у
њему. - Упитани од судија, рибари не знађаху шта да кажу. Тада
преподобни, притеран нуждом, и против своје воље откри
делимично тајну, која једино Богу беше позната. Видећи дивно
промишљање Божје о њему, и не могући сакрити чудесно дело
Божије, он рече: Ово буре припада мојој ништавности, које ја својим
грешним рукама спустих у море у Риму; у њега сам метнуо златне,
сребрне и кристалне судове црквене, путире, зделе и многе друге
свештене предмете, и на њима су натписи римским словима. Поред
тога ставих у њега посебно злато и сребро које наследих од
родитеља, па вргох буре у море, препуштајући га Божјем промислу.
А то учиних због тамошње буне и гоњења на православне. - Судије
онда наредише да се отвори буре, и нађоше све онако како старац
каза; и удивише се чудесном и свесилном дејству Божјем, и овоме
дивноме мужу, преподобном Антонију, па му наложише да све своје
узме, а рибари отидоше постиђени.
Узевши своје ствари, преподобни обавести о томе светитеља
Никиту и показа му их. Овај се удиви и овом другом чуду, као
некада оном првом, и прослави Бога. А преподобни тим златом и
сребром сагради камену цркву и устроји спочетка мали манастир, и
сабра не много братије, и купи земљу око манастира и право на
ловљење рибе ради исхране монаха. Потом се архијереј Христов
Никита[9] престави ка Господу, не казавши никоме тајну о светом
Антонију, и за њу нико не сазнаде све до престављења преподобног
Антонија.
После светог Никите архијерејски престо заузе Јован; он
пасијаше цркву двадесет година, па изнемогао од старости он се
повуче у безмолвије. За њим архијерејем новгородским постаде
преподобни Нифонт из Кијевопечерског манастира. Овај, имајупи
духовну љубав к преподобном Антонију, примора га да прими
посвећење за јереја и игуманску власт. И свети Антоније би изврстан
наставник братији и свима пример богоугодног житија. Пошто
поживе много година и зађе у добру старост, блажени се приближи
своме крају. Онда призва к себи једнога од инока своје обитељи по
имену Андреја, човека духовна, и исприча му све о себи подробно, и
откри тајну коју дотле тајаше, како на камену доплови из Рима у
Велики Новгород. Затим поучивши братију, одреди им Андреја за
игумана после себе. И пошто свима даде благослов и последњи
целив, престави се ка Господу 1147 године, у својој осамдесетој
години.
По престављењу преподобног Антонија, игуман Андреј
исприча епископу Нифонту, старешинама градским и свима људи
ма све што чу из нелажних уста угодника Божјег о његовом
натприродном путовању по мору на камену. Сви се томе веома
удивише, и узнесоше хвалу Богу и Пречистој Мајци Божјој.
Пошто од престављења преподобног Антонија прође четири
стотине педесет година, мошти његове обретоше се нетљене.
Извађене из земље 1597 године, оне све до данас почивају нетљене,
дајући исцељења онима који са вером прилазе, у славу Христу Бога
нашег, са Оцем и Сином слављеног вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТЕ
САЛОМИЈЕ МИРОНОСИЦЕ
Света Саломија беше мати светих апостола Јакова и Јована,
жена Заведејева, а кћи Јосифа обручника Пресвете Богородице.
Служила Господу за време Његовог земаљског живота и удостојила
се бити међу првовесницима васкрсења Његовог (Мр. 15, 40-41; 16, 18; Мт. 27, 56).
СПОМЕН СВЕТОГ
МУЧЕНИКА РАЖДЕНА
Родом Персијанац; обратио се Христу у Грузији за царовања
Вахтанта (446-499), који га и учинио једним од својих првих
војсковођа. У рату између Грузина и Персијанаца он би заробљен од
Персијанаца, и ови га за одступништво од многобожачке вере
распну на крст у Карталинији, 454 године. Свете мошти његове
почивају у саборној цркви града Никозе, у Горњој Каралинији.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ
ТЕОКЛИТЕ ЧУДОТВОРКЕ
У време цара Теофила[10], христомрзца и иконоборца,
живљаше ова света Теоклита, рођена у месту Оптимату, од
родитеља Константина и Анастасије. Од ране младости васпитана у
побожности, она будно мотраше на себе. Када одрасте, родитељи је
силом удадоше за човека по имену Захарија, који јој по добром
расположењу беше сличан. Као удата, ова блажена Теоклита
чињаше многе и неизмерне милостиње, много се бављаше читањем
и изучавањем Светога Писма. Али она не само читаше Свето Писмо
него и на делу испуњаваше оно што читаше, упражњавајући свако
добро и врлину. Она по цео дан рађаше ручне радове и служаше
потребама оних сиромаха који долажаху њеној кући. Поред тога она
по великој смирености својој служаше и својим сопственим слугама.
А када дође време да отиде ка Господу, блажена Теоклита сазва
своје пријатеље и унапред им каза дан у који ће умрети. И стварно
тако и би као што светитељка прорече. После њеног престављења
догодише се многобројна чудеса од светих моштију њених.
Поменућемо само једно. Родитељи преподобне Теоклите имађаху
овај обичај: сваке године они подизаху њено свечесно и свето тело,
које беше читаво и цело целцато, мењаху јој хаљине, дотериваху јој
косу која бејаше бела и резаху јој нокте на рукама и ногама, па
потом читаху Трисвето, и тако понова полагаху тело њено у кивот.
СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ
ЈОВАНА МОНАХА и ЈОВАНА НОВОГ,
митрополита Ефеских
Ова двојица светитеља беху архиепископи града Ефеса. Старији
Јован беше најпре монах па архиепископ, а после неког времена био
архиепископ овај свети Јован нови, тј. млађи.[11]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ИСПОВЕДНИКА
Игуман манастира Пателарејског,
удостојио се благодати Божје.
достојно
НАПОМЕНЕ:
1. Теодосије Велики царовао од 379 - 395 године.
свог
имена
2. О богоугодном животу преподобног Исакија и о његовој
великој ревности за веру говори се опширно у његовом Житију
под тридесетим мајем.
3. Преподобни Исакије умро 383 године.
4. Јеретици несторијанци учили су следеће: Пресвету Дјеву
Марију не треба називати Богородицом, јер је она родила не
Бога већ само човека, са којим се, мимо Ње, сјединио Логос
Божји, предвечно рођен од Оца; човек Исус, рођен од Марије,
био је само обиталиште Божанства и оруђе нашег спасења; тај
човек Исус, силаском Духа Светог на њега, постао је Христом,
тојест Помазаником, и Логос Божји боравио је с њим путем
нарочитог моралног сједињеља. - Ова јерес осуђена је на
Трећем Васељенском Сабору 431 године.
5. Дознавши да Православљу прети насиље на Ефеском сабору,
свети Далмат се стави на чело игумана, монаха и верних
Православљу хришћана, и оде пред дворац царев, и
неустрашиво говораше пред царем за истину. Међутим, до
тога времена он четрдесет осам година није излазио из
манастира, премда га је цар молио да то учини, да би
учествовао у заједнкчким молитвама за избављење од
земљотреса.
6. Лимонар (грчка реч, значи: луг) је врло распрострањен
агиографски спис Јована Мосха, грчког монаха (+622 год.).
Путујући по манастнрима Палестине, Сирије, Египта, Кипра,
Цариграда и Рима, Мосх је прикупио мноштво повести о
животу хришћанских подвижника, као и њихове изреке и
поуке, и све то изложио у своме "Лимонару".
7. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски,
знаменит по светости живота, по узвишености богомислија и
христомислија, по херувимској ревности за свету веру
православну. Празнује се 18 јануара и 2 маја.
8. Године 1086.
9. Спомен светог Никите празнује се 31 јануара.
10.Цар Теофило владао од 829 до 842 године.
11.Спомиње их Патмоски кодекс број 266 и Париски 152 Sup., као
и Синаксар Цариградске Цркве, и Димитријевски, Типици I,
100.
5. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕВСИГНИЈА
Свети Евсигније родио се у Антиохији, и служио у војсци за
царовања римских царева: Диоклецијана, Максимијана Хлора,
Константина Великог и његових синова. Он је присуствовао
страдању светог мученика Василиска[1] у време Максимијана, и
описао то страдање. При одсечењу главе светом Василиску, свети
Евсигније се, са другим тамо присутним вернима, удостоји видети
мноштво светих анђела, који примише мученикову душу и
узнесоше је на небо где је од њих прими Господ Исус Христос који
стајаше на небу. А за царовања Константина Великог, налазећи се у
његовим пуковима, свети Евсигније виде заједно с њим изображен
звездама крст на небу, и наоружан силом крсном храбро се борио са
противницима. Прослуживши у војсци шездесет година он се при
сину Константина Великог Констанцију повуче из војне службе,
пошто беше веома стар.
Вративши се у своју постојбину Антиохију он провођаше
богоугодни живот у молитви и посту, стално посећујући храмове
Божје, и тако доживе до дана богомрског цара Јулијана
Одступника[2], гонитеља хришћана. Када овај безбожни цар дође у
Антиохију, свети Евсигније би узет на мучење са следећег разлога.
Једнога дана свети Евсигније иђаше у цркву и путем наиђе на два
незнабошца који се због неке ствари препираху и свађаху. Када
свети Евсигније пролажаше поред њих, они га зауставише и рекоше
му: Знамо, честити човече, да си дуго време био у војсци и познајеш
правосуђе, стога те молимо, саслушај наш спор па изреци праведну
пресуду.
Свети Евсигније им изађе у сусрет, пресуди њихов спор по
правди, и нађе се да је један од њих прав а други крив. Кривац се
наљути, па оде к цару и оптужи Евсигнија да је хришћанин. Цар
одмах нареди да ухвате Евсигнија и доведу преда њ на суд. Када
предстаде мучитељу, свети Евсигније га неустрашиво изобличи за
злочин: што не следова примеру Константина Великог него се
одрече Христа и поклони демонима, и служење истинитом Богу
замени служењем идолима. При томе свети Евсигније хваљаше веру
и побожност Константина Великог, причајући редом како он виде
крст на небу и његовом силом победи непријатеље, како одбаци
идолопоклонство и свима срцем се прилепи за Господа Христа, и
како вером и светим крштењем просвети не само себе него и сву
васељену. Величајући многим похвалама Константина Великог,
свети Евсигније у исто време укораваше богоодступника Јулијана за
његово безбожје и грђаше га у лице. Не желећи слушати то, Јулијан
нареди да се војнику Христовом одсече глава.[3] Тако свети мученик
Евсигније мученички сконча за Христа у својој сто десетој години
живота, и пресели се у вечни живот где времена нема.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ФАВИЈА (ФАВИЈАНА),
папе Римског
Свети Фавије беше по рођењу Римљанин а по чину свештеник у
дане незнабожних царева римских, који беху помрачени
идолођаволијом и гоњаху Цркву Христову. Најпре свети Фавије
живљаше у једном селу близу Рима, па се затим пресели у Рим, и ту
са великим усрђем сахрањиваше тела светих мученика: јер у то
време многи хришћани биваху мучени и убијани, и тела њихова
бацана изван града за храну псима, зверињу и птицама. Свети
Фавије тајно ноћу узимаше та света тела и чесно их сахрањиваше. А
када под царем Максимином[4] свјатјејши папа Антир би убијен[5]
за Христа, верни који су се крили од гоњења и тајно држали свету
веру, сабраше се заједно са епископима и презвитерима, ради
избора папе, у један храм, за који нису знали гонитељи: јер један
неупадљив дом служаше им као храм у то тешко време гоњења на
хришћане. На том скупу беше и презвитер Фавије. Када настаде
саветовање кога би достојног мужа изабрали за такав положај,
многи спомињаху многе чесне и изврсне мужеве, који би могли
добро пасти Христово стадо, а на презвитера Фавија нико и не
помисли: јер он, пошто беше недавно дошао са села, беше по
положају међу незнатним презвитерима у граду. И кад при избору
на сабору избише несугласице, изненада се појави бео као снег
голуб, који високо летећи спусти се на главу презвитера Фавија, па
се поново подиже увис и постаде невидљив. Тада сви разумеше да
сам Господ Духом Својим Светим изабра Фавија за поглавара и
пастира цркве Своје, па га с великом радошћу посадише на
патријаршиски престо.
На такав начин свети Фавије постаде папа римски. У Цркви пак
Христовој настаде спокојство, јер мучитељ Максимин би убијен од
својих војника, и после њега зацари се Гордијан[6], под којим
престаде гоњење на хришћане: овај цар, иако незнабожац, беше
кротак и добродушан, и забрани да се гоне хришћани. Свети Фавије
подиже у погребним пећинама над гробовима мученика многе
простране храмове, где се верни сабираху на молитву. А над самим
пећинама, у којима се за време гоњења верни кријаху, он устроји
молитвенице - црквице. И сваким даном растијаше Црква Христова,
благодарећи обраћању незнабожаца од идолопоклоничког безбожја
ка Христу. Но нарочити процват она достиже после Гордијанове
смрти када на царски престо римски седе Филип, са сином својим
Филипом као сацарем, који примише веру Христову, којој их
приведе неки благочестиви муж, један од најглавнијих сенатора, по
имену Понтије[7], а крсти их свјатјејши папа Фавије. Тада се
нарочито увећа број верних: следујући примеру цара и његовог сина
многи се крстише, и вера се Христова могла исповедати слободно. А
свјатјејши папа Фавије, уз помоћ истинског слуге Христовог сенатора
Понтија, зидаше храмове Божије, а рушаше идолишта и идоле. Али
се Црква Христова наслађиваше таквим миром и слободом не дуго,
једва четири године: јер глава Цркве Христос, желећи да Невеста
Његова, за коју Он проли Крв Своју, буде на земљи као злато у огњу
прекаљено и као крин усред трња, допусти опет на њу беде и
страдања, и отпоче гоњење од стране адске аждаје, која, као што
Господ откри Јовану Богослову у виђењу, гоњаше жену украшену
небеским лепотама, испуштајући за њом из поганих уста својих воду
као реку, да је утопи у реци (Откр. 12, 3-16). Јер исконски ненавидник
добра, не подносећи ширење славе Христове, нахушка потчињене
му људе, незнабожне идолопоклонике, те устадоше на примивше
хришћанство благочестиве цареве. Незнабошци дакле, ненавидници
Христа и хришћана, сабраше се и под вођством злог Декија убише
цара Филипа и њеовог сина сацара, зато што су поверовали у Христа
и допустили слободно исповедање хришћанске вере. Пошто убише
оба цара, они се окренуше и против свих хришћана, и крв се
хришћанска проливаше потоцима. Најпре би ухваћен свјатјејши
папа Фавије, јер незнабошци беху страховито кивни на њега, као на
вођу и учитеља хришћана. Трагаху они и за благочестивим
сенатором Понтијем, али га не пронађоше, јер се он као и многи
сакри, па потом побеже из Рима. А свјатјејшем папи Фавију, по
наређењу зацарившег се тада Декија[8], би одсечена глава,[9] те он,
заједно са многобројним овцама пастве своје закланим у то време,
пређе из земаљске у небеску Цркву. Свети пак Понтије би ухваћен
доцније и прими мученичку смрт за Господа нашег, коме са Оцем и
Светим Духом слава вавек. Амин.
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПОНТИЈА РИМЉАНИНА
Ко може поверовати, ако га Господ не привуче к Себи? Ко може
ући у подвиг, ако Господ не помогне? Ко се може удостојити
мученичког венца, ако га Христос не дарује? Стога се и ја недостојни,
вели писац овога житија Валерије, не удостојих такве благодати да
мученички умрем за Христа заједно са светим мучеником Понтијем,
са којим сам заједно одрастао и заједно школу учио. Али ради
његових подвига и мучеништва надам се добити милост од Господа.
Све што говорим о њему, - призивам за сведоке Христа и Његове
анђеле, - очима сам својим видео, и ушима својим чуо, па чак
делимично и трпео са њим. Због тога и ви верујте овом верном
приказивању ствари, да бисте за веру своју добили заједно са светим
мучеником награду од Господа у дан васкрсења мртвих.
У граду Риму живљаше угледни сенатор Марк; он не имађаше
деце, иако много година бејаше у браку са својом супругом Јулијом,
и обоје беху веома жалосни због тога. У двадесет другој години
брачног живота Јулија осети да је бременита, чему се обоје силно
радоваху. У петом месецу трудноће Јулија са својим мужем,
обилазећи храмове својих богова, - обоје беху идолопоклоници, - и
делећи прилоге, дођоше у храм Јупитера, кога називаху великим. Ту
Јулија погледа на жреца који са венцем на глави приношаше жртву
пред идолом; изненада се тај жрец разбесне, па скинувши са себе
венац стаде га кидати на парчад, вичући плачним гласом: Ова жена
носи у утроби онога који ће овај храм до темеља срушити и богове
његове уништити.
Ове речи демонујући жрец неколико пута громко понови, од
чега све присутне спопаде ужас; нарочито се Јулија и Марк много
уплашише, и дршћући побегоше из храма кући својој која се
налажаше у близини храма. Јулија, узевши камен, удараше се њиме
по стомаку и по бедрима, говорећи: О, да ни зачела нисам таквога,
који ће разорити храм и богове уништити! боље ће ми бити да и
сама умрем са њим него да га родим!
Потом, када Јулији наступи време да роди, и сви очекиваху да
ће родити мртво дете пошто се беше силно ударала каменом по
стомаку, она роди дете подпуно здраво и читаво. Јулија хтеде да
убије новорођенче, али се отац успротиви томе, говорећи: Ако
Јупитер усхте, он ће сам одмаздити непријатељу своме, а ми
немојмо бити убице детета свог.
Тако малишан остаде жив, и наденуше му име Понтије. А када
Понтије поодрасте, родитељи га дадоше у школу, и никада га не
вођаху са собом у храмове. И растијаше дечак не само годинама него
и умом: већ у раној младости он се показа изврстан философ; уједно
с тим он беше веома напредан у свима наукама, пошто имађаше
изванредно памћење и беше врло начитан; и све вршњаке своје он
превазилажаше знањем.
Једнога дана Понтије крену к своме учитељу врло рано изјутра,
и догоди му се да пролажаше поред једног хришћанског дома и то
баш у време када у њему беше скуп верних са свјатјејшим папом
Понтијаном[10] и појаше се јутарње псалмопјеније. Пажљиво
слушајући појање, Понтије разабра ове речи: Бог наш на небу и на
земљи, створи све што је хтео. Идоли су сребро и злато, дело руку
човечијих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а
не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге
имају, а не ходе; и не пуштају гласа из грла свога. Такви нека буду и
они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 11-16).
Чувши ове речи, Понтије стаде, и уздахнувши из дубине срца он
се замисли над смислом ових речи. Затим, под дејством благодати
Светога Духа срцем му се разли умилење, и он запласа, па
подигавши руке к небу, он кликну: Боже, коме чујем хвалу што
узносе, дај ми да Те познам! - Онда приђе к вратима ога дома и стаде
усрдно лупати на њих. Они што нагвирише одозго кроз прозор
рекоше светоме папи: Неки дечак лупа на врата. - Папа, који је све то
већ знао откривењем Светога Духа, рече: Идите, отворите му, нека
дође к нама, "јер је такових харство Божије" (Лк. 18, 16).
Чесни дечак Понтије уђе у дом само са једним својим
вршњаком и другом по школи Валеријем, писцем овога житија, а
робове своје остави на улици. Ушавши у собу и видећи да се врши
богослужење, он се повуче у угао и тамо остаде до краја
богослужења, пажљиво слушајући са умилењем у срцу. По
завршетку службе он приђе к светом папи, и павши му пред ноге,
говораше: Молим те, оче свети, откриј ми смисао речи које сте
малочас појали: Идоли незнабожаца су слепи и глуви, нити могу
мирисати, ни рукама хватати; али ме нарочито поразише речи:
Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих.
Папа с љубављу пригрли Понтија и рече му: Видим, чедо, да Бог
просвети твоје срце, да би ти Њега потражио. Размисли дакле и
погледај: нису ли сви идоли начињени или од злата, или од сребра,
или од бакра, или од неког другог материјала? Ко не зна да су
камени идоли истесани од стена у планини, и отуда на колима
довезени на тржиште ради продаје. Како могу бити богови ти
идоли, када су од земље начињени, и када ће се после нзвесног
времена распасти и поново у земљу претворити? А наш Бог, у кога
ми верујемо, на небу је, и Он се може видети не телесним очима него
очима срца, и познатим вером.
На то блажени Понтије одговори: Господине мој и оче,
сасвим је тако као што говориш. И ко не види да су идоли бездахни
и непокретни, и да их је пуно не само по тржиштима него и по
свима улицама и храмовима и Капитолу, и да их је просто немогуће
избројати? Они имају разна обличја и израђени су на висок
уметнички начин, какав само ум људски може пронаћи. Ко не види
такође да су они железом и оловом причвршћени за своја места, да
их ветар не би оборио, и они се разбили? Познаго је и то, да лопови
и разбојници често краду златне и сребрне идоле. Како онда они
могу чувати људе од зла, када њих саме треба други да чувају, да их
не би покрали?
Слушајући то, свети папа Понтијан се дивљаше таквој памети
дечаковој, и узевши га за руку хтеде да га посади поред себе, но
блажени дечак рече: Када ми не смемо да седимо код наших
учитеља који нас уче безначајним стварима, како ћу онда сести у
присуству таквога оца који ми уместо пута заблуде показује пут
правде и светлост уместо таме? - Папа одговори: Господ и Учитељ
наш Исус Христос дао нам је наук, да сви будемо једно у Њему и да
један другога поучавамо ономе што је корисно. - Потом папа упита
блаженог дечка: Имаш ли оца и мајку? - Понтије одговори: Већ је
друга година откако ми је мајка умрла, а отац ми је још жив, веома
стар, и ја сам му једина утеха. - Папа упита: Је ли твој отац
хришћанин или многобожац? - Дечак одговори: Мој отац је ватрени
многобожац, као и већина људи. - Папа на то рече: Бог који
просвети тебе без икакве поуке са стране људи, моћан је просветити
и оца твога, да он који те родио у овај смртни живот позна преко
тебе бесмртни живот. А ти, чедо моје, послушај мене: веруј у Христа
и прими свето крштење, јер оно избавља од вечних мука.
Оваквим и сличним речима свети папа три сата поучаваше
Понтија, објашњавајући му учење о Царству Божјем. И пошто
огласи за крштење Понтија и дошавшег с њим дечака Валерија, он
их отпусти с миром. А они изишавши, иђаху као јагањци нахрањени
добром пашом, радујући се и веселећи се што нађоше спасење
душама својим. Од тога времена они сваки дан одлажаху к
светитељу Божјем, и он их поучаваше.
Једнога дана сенатор Марк упита сина свог Понтија: Чедо моје,
шта си ових дана научио од својих учитеља? - Понтије одговори: За
све време мога учења, ја никада нисам чуо од њих ништа боље од
онога што научих ових дана. - И отац се радоваше мислећи да је
његов син научио нешто ново из науке које су се изучавале у
незнабожачким школама. А блажени Понтије, тражећи згодну
прилику да и оца свог приведе к вери у Христа, рече једнога дана:
Господине оче, чујем од многих да су богови којима се ми клањамо
ништавни и немају у себи ништа божанско, што и ја донекле
увиђам: они имају подобија људских удова, али потпуно
недејствених; и сваки који жели да у кући својој има богове, најми
мајстора, и према могућности прави себи богове какве хоће: од
злата, од сребра, од бакра, или од чега другог. Молим те, оче, реци
ми, јеси ли икада видео да су богови што се у нашем дому налазе
показали какву силу и дејство откако су направљени и постављени? Марк одговори: Никада они нису показали никакво дејство. - Зашто
их онда поштовати, упита Понтије, приносити им жртве,
прислуживати им тамјан, и клањати им се?
Ове речи силно разјарише Марка и он хтеде мачем ударити
сина, говорећи: Ти хулиш моје богове! - Затим, смиривши се мало,
рече: Зар ми једини у овом граду, сине мој, нећемо признавати
богове и приносити им жртве? - На то блажени Понтије примети: У
овом граду има много људи који приносе истиниту жртву
истинитоме Богу. - А где ћемо их наћи? упита Марк. - Ако хоћеш,
предложи Понтије, ја ћу ићи и довести к теби мужа који ће ти све
јасно изложити.
Отац пристаде. Понтије се обрати к Валерију и рече: Ето каква
се промена изврши десницом Вишњега. - И одмах оде к свјатјејшем
папи Понтијану и доведе га к оцу. Папа је дуто разговарао с Марком,
учећи га познању истинитога Бога и откривајући му тајне свете вере;
и Марк свим срцем поверова у Господа нашег Исуса Христа, и
заједно са папом и сином стаде разбијати идоле који се налажаху у
кући; и пошто их све поразбијаше он прими свето крштење са
сином и целим домом својим. После крштења Марк поживе не дуго,
па се престави ка Господу у дубокој старости. А блаженом Понтију у
то време беше двадесет година.
Након шест месеци по престављењу оца, Понтије би узет на
двор цара Александра и наименован за сенатора на место свога оца,
иако он то није желео. Међутим то се догоди по нарочитом
промислу Божјем, да би у своје време Понтијем били приведени
Христу не само народ него и цар. Бог дарова толику благодат
Понтију да га сви дворјани веома вољаху и поштоваху. Тих дана
славном смрћу пређе ка Господу свјатјејши папа Понтијан, убијен за
Христа по наређењу цара Максимина који се зацари после
Александра, а на престо папе дође свети Антир. Али и он једва
месец дана проведе на престолу, па мученички сконча, убијен за
Христа такође по наређењу цара Максимина. После светог Антира
за папу би изабран свети Фавије[11]; он љубљаше светог Понтија као
отац своје рођено чедо. Свети предаде светом Фавију сва своја имања
ради раздавања сиромасима, нарочито једновернима. Али већ је
време изложити на који начин истинити слуга Христов свети
Понтије обрати ка Христу цареве, и како у борби с ђаволом однесе
победу задобивши венац мучеништва.
После погибије мучитеља Максимина царем постаде Гордијан;
а после овога зацари се Филип, који себи за сацара постави сина свог
Филипа. Оба ова цара веома љубљаху светог Понтија као човека
мудра, врлинска и корисна својим саветима. У трећој години свога
царовања, која беше хиљадита од оснивања Рима, намеравајући да
иду и принесу боговима својим захвалне жртве, цареви позваше са
собом и свог љубљеног сенатора Понтија: Хајдемо да узнесемо
благодарност великим боговима што нам пружише прилику да
хиљадугодишњицу Рима празнујемо у самом граду. - Но свети
Понтије се на све могуће начине стараше да избегне одлазак са њима
у незнабожачки храм, међутим цареви упорно наваљиваху на њега
као на пријатеља свог да пође с њима. Тада свети Понтије видевши
да је наступио згодан час да царевима објави јединог истинитог Бога,
Господа нашег Исуса Христа, рече им: О, добри цареви, од Бога
постављени над људима, зашто не приклањате главе своје пред
Оним који вам даде царску част и власт, и зашто Њему, Јединоме, не
приносите жртву хвале? - На то цар Филип старији рече: Ја и хоћу
да принесем жртву великоме Јупитеру управо зато што ми је дао
власт царску. - Осмехнувши се, свети Понтије примети цару: Не
обмањуј себе Јупитером, о царе! постоји Бог на небу, који је све
Једином Речју Својом створио и благодаћу Духа Светог
оживотворио.
Ми не разумемо, рекоше на то оба цара, са каквом намером нам
ти то говориш. - Свети Понтије их упита: Постоји ли Јупитер од
увек? - Не, одговорише цареви, пре Јупитера био је отац његов
Кронос, који је царовао у Италији и добро управљао народима
Италије. - Онда их свети Понтије упита: А у време док је Кронос
царовао на Криту и пре но што, прогнан сином својим Јупитером,
беше дошао у Италију, зар у то време Италија није имала народе и
њихове управљаче? И зар Кронос створи и умножи италијанске
народе? О, добри цареви, не варајте себе лажним баснама ваших
стихотвораца. Један је Бог свих на небу: Бог Отац који са Својим
Сином и Светим Духом све што је створио држи и управља силом
Својом. А створио је Он и небо, и земљу, и море, и све што је у њима;
најпосле је створио по слици и прилици Својој бесмртног човека и
потчинио његовој власти све што је на земљи, у мору и ваздуху.
Видевши човека толиком чашћу почаствована од Бога, збачени с
неба ђаво позавиде човеку и лукаво му саветова да постане
неблагодаран и непослушан своме Творцу и Добротвору.
Послушавши лукави савет кушачев, човек лиши себе бесмрћа, и
непослушношћу својом навуче смрт на себе и на сав род људски. Но
ђаволу не би доста та превара човека, него он измисли идоле, које ви
називате боговима, да би помоћу њих још више отргнуо род људски
од Творца. Међутим, милосрдни Господ, не желећи да човек, саздан
по лику Његовом, коначно пропадне, благоизволи послати на
земљу са небеског престола Јединородну Реч Своју: ова Реч Божја
дејством Светога Духа усели се у утробу Пречисте Дјеве, оваплоти се
у њој на недокучљив начин, и роди се од Ње на неисказан начин, и
постаде човек, да обнови палог човека и да уништи власт ђавола. И
Богочовек сатвори међу људима многа чудеса: слепима је вид давао,
раслабљене и многогодишње болеснике речју исцељивао, губаве
чистио, мртве васкрсавао, четвородневног Лазара из гроба позвавши
жива извео, и безбројна друга славна чудеса као свемогући Бог
чинио.
Но Јевреји, не верујући у Њега и завидећи Му, предадоше Га
Понтијском Пилату игемону и приковаше на крст Онога који беше
дошао да их спасе. Међутим Он, будући Богом, устаде трећи дан из
мртвих, и по васкрсењу Свом у току многих дана јавља се ученицима
Својим; и смрт, нанесену људима од ђавола, Он уби Својом смрћу, и
живот нам дарова Својим васкрсењем, те ћемо и ми, попут Њега
који уставши из мртвих већ више не умире, после краткотрајног и
многострадалног овог живота, васкрснувши из наших гробова,
живети вечито с Њим. Узневши се на небо, Он показа вернима пут
спасења. Ко занемари то спасење, тај ће са ђаволом бити подвргнут
вечној осуди; а који верује и иде путем спасења, тај ће са Христом
вечито бити у Царству Небеском.
Оваквим речима свети Понтије дуго просвећиваше оба цара: и
док им он подробно причаше све о Христу, о тајнама свете вере и о
будућем животу, благодат Светога Духа која помаже спасењу
људском, дејствова кроз његове речи и отвори ум царевима да
разумеју што им говори, те се срца њихова испунише миљем и они
повероваше у Господа нашег Исуса Христа. Цареви замолише светог
Понтија да им следећег дана још јасније опширно протумачи тајну
спасења, да би они могли избећи огањ неугасиви и добити у
бесмртном животу удео са светима. И тог дана, као и касније цареви
не идоше у Каптол ради приношења жртава идолима; једино они
наредише да се хиљадугодишњица отпразнује у народним
позориштима. Свети пак Понтије оде к свјатјејшем папи Фавију и
обавести га о свему. Силно обрадован, папа паде ничице на земљу
пред Богом, говорећи: Господе Исусе Хрисе, благодарим Ти што си
благоизволео да преко слуге Свог Понтија приведеш цареве римске
к познању пресветог имена Твог!
Другога дана папа и Понтије одоше заједно к царевима и дуго
разговараше с њима о једином истинитом Богу и о целом путу
спасења. Видећи веру царева, папа их огласи ка светом крштењу, па
их после не много дана и крсти. Заједно са њима крстише се и други,
јер по угледу на цареве многи повероваше у Христа. И ко може
исказати радост ондашњих хришћана? Тада се зби оно што ђаво,
приморан силом Божјом, предсказа кроз уста ђавоиманог жреца о
светом Понтију, који се још налажаше у утроби матере, да ће
разорити Јупитеров храм: добивши дозволу од царева, свети
Понтије заједно са светим папом Фавијем оде у храм поганог
Јупитера, где беше изговорено споменуто предсказање о њему; ту
они најпре поломише идоле, затим и сам храм срушише до темеља.
Порушише они и неколико других храмова многобожачких, и место
њих подигоше свете цркве Божије. И у те дане врло многи се
обраћаху ка Христу, и крштаваху се. Али се у то време још не
просвети сав Рим, већ само један део његов, нити бише разорена сва
идолишта са идолима пошто промисао Божји прекрати то
благопријатно за Цркву Христову време. Такву слободу Црква
уживаше само четири године, јер Господ Исус Христос, желећи да
Цркву Своју прекали као злато у огњу, допусти ново гоњење на њу:
погани Декије[12], налазећи се на челу идолопоклоника, диже буну
и убише благочестиве цареве због њихове вере у Христа. И стадоше
немилице таманити све верне, међу којима и свети Фавије папа би
убијен. Тада многи од новокрштених, уплашивши се гоњења, поново
се вратише идолопоклонству; други пак разбежаше се и кријаху се
где је ко могао; Међутим они који бејаху храбри, смело иђаху на
муке и полагаху душе своје за Христа. У време тог гоњења, које
неочекивано удари на Цркву као олуја, свети Понтије се сакри негде
у самом граду Риму. Међутим незнабожачки жреци врло ревносно
трагаху за њим, јер беху страховито кивни на њега што им поруши
храмове и поразбија идоле, и жуђаху да га ставе на муке. То побуди
светог Понтија те једне ноћи побеже из Рима, повинујући се речима
самог Господа који у Еванђељу каже: Када вас гоне у једном граду,
бежите у други (Мт. 10, 23), и дође у град Кимелу[13] који се налазио
на граници Галије, близу Алпских Гора, и ту живљаше ка странац и
дошљак.
Насилник цар Декије ускоро погибе, и после краткотрајног
царовања Гала с Волузијаном на престо римског царства ступи
Валеријан[14] са сином Гелијеном. Ови цареви, желећи да потпуно
униште хришћанско име не само у Риму него и у целој царевини
римској, разаслаше игемоне на све стране да муче хришћане; и два
таква мучитеља, Клаудија и Анавија, послаше у Галијску област. Они
најпре дођоше у град Кимелу, и принесоше жртве боговима; онда
усред града устројише судиште и издадоше наређење да хришћане
хватају и доводе к њима на мучење. Тада би ухваћен свети Понтије,
као муж знаменит у угледан, и пре свих приведен на незнабожно
судиште. Погледавши на њега игемон Клаудије упита с гневом: Јеси
ли ти тај Понтије који, ко зна каквим лукавством, изазва буну у
Риму, па чак и цареве одврати од богова? - Светитељ одговори: Ја
никакве буне стварао нисам, нити сам кога звао на странпутицу, него
сам, кога сам могао, обратио од незнабожачке заблуде ка
истинитоме Богу. - Игемон рече: Цареви наши, знајући да си ти
човек знаменитог рода, наредише ти да боговима принесеш жртву;
не учиниш ли то, бићеш осуђен на разне муке заједно са људима
ниског порекла и ништима. - Свети Понтије одговори: Мој цар и
утешитељ јесте Христос, и ако се Њега ради лишим земаљске
отаџбине, постаћу наследник вечне, и уместо брзо пропадљивих
богатстава удостојићу се удела са светим анђелима у слави небеској.
- На то игемон Клаудије рече: Зашто покушаваш да се извучеш
помоћу тешко схватљивих речи? Теби предстоји једно: да боговима
принесеш жртву. Ако то не урадиш, ја ћу тело твоје растргнути
мукама. - Свети Понтије одговори: Ја ти већ рекох да сам
хришћанин, и никада нећу принети жртву демонима.
Тада игемон нареди да Понтија окују у ланце и држе у тамници,
док он не извести цареве о њему. И Клаудије упути царевима овакво
писмо: Господарима васељене и непобедивим победитељима
Валеријану и Галијену, царевима римским, слуге ваше Клаудије и
Анавије: улазећи у крајеве Галије ми пронађосмо Понтија, који
некада узбуни Рим, полупа многе богове и поруши њихове храмове,
а сада се крије од ваше власти и не повињава вашим наредбама, али
пошто је он један од најпрвих сенатора, ми се не усудисмо да га
ставимо на муке, него га оковасмо у ланце и посладисмо у тамницу,
док ви не расмотрите ту ствар и не наредите како да поступимо с
њим. - Цареви послаше овакав одговор: Господство наше наређује
вам следеће: ако Понтије не усхте принети боговима жртву, онда
имате потпуну власт над њим и можете га погубити каквим хоћете
мукама.
Добивши од царева такву наредбу, игемони Клаудије и Анавије
одоше на судиште и наредише да Христова сужња доведу пред њих.
И Клаудије рече светом Понтију: Саслушај корисну наредбу твојих
господара, којом ти они наређују да боговнма принесеш жртву. А
ако то не урадиш, онда ћеш бити мучен заједно са осуђеницима. Свети Понтије одговори: Ја немам другог господара сем јединог
Господа мог Исуса Христа, који је моћан да ме избави од оних мука
којима ми ви претите. - Игемон Клаудије рече на то: Чудим се теби,
човеку знаменитом, што си добровољно примио на себе толико
сиромаштво и срамоту, служећи таквоме господину, за кога ви сами
кажете да је био човек сиромашан и неславан и да га је, не знам због
какве кривице, убио Пилат, игемон по чину као и ми. Није ли ти
боље да будеш покоран господарима, који кротко управљају
римским царством? - На то свети Понтије узврати: И ја се чудим
теби, човеку паметном, што си постао толико безуман, да не желиш
да познаш Творца неба и земље, који ради спасења твог осиромаши,
и што се усуђујеш назвати неславним Онога кога анђели на небу
почитују, и који не по морању него добровољно благоволи ради
нашег избављења претрпети распеће од Јудејаца и Пилата. О, када
би ти узажелео да се преклониш пред тако великим у Својој
смирености Богом! одмах би се ум твој узнео к небу, и ти би увидео
да у заблуди својој лежиш у мрачном понору заједно са боговима
твојим, који су очигледно ђаволи. А господари твоји, које ти
називаш управљачима римскога царства, не само сами иду у
пропаст клањајући се дрвећу и камењу, него вуку са собом и
потчињени им народ. Знајте дакле, ако останете у своме неверју,
љутом смрћу ћете отићи из овог живота и у дан Страшнога суда
бићете заједно са вашим боговима осуђени на вечне муке.
Ове речи разјарише игемона и он повика к слугама говорећи:
Спремите гребене, железне кочеве, огањ и сва друга оруђа за
мучење, да би се пред свима обелоданило безумље његово. - Слуге
одговорише: Све је већ готово. - Игемон онда нареди: Растегните га
нага на мучилишту, да би све муке прошле по целом телу његовом,
да видимо да ли ће га Бог његов избавити из наших руку. - А свети
Понтије када га растезаху на мучилишту говораше игемону: Премда
ти по неверју свом назва Бога мог немоћним, ипак верујем да ће
Господ мој Исус Христос силом Својом уништити муке које хоћеш
да ми нанесеш, те оне неће причинити никакав бол телу мом.
И тог часа мучилишна справа паде са великом хуком и расу се у
прах; попадаше и слуге од сраха као мртви; а свети Понтије
радостан рече игемону: Бар се сада увери маловерниче, да је Господ
мој моћан побожне избављати од напасти, а вас неправеднике
предати вечноме огњу у дан суда (2 Петр. 2, 9).
Игемон Клаудије од силне јарости не знађаше шта да ради, а
друг његов Анавије рече му: Премудри човече, у време када ми
дођосмо овамо, бише одведена два огромна медведа из Далматских
гора; нареди дакле да се спреми циркус и дај Понтија тим зверовима
да га поједу. - И одмах, по наређењу игемоновом, циркус би
спремљен, и свети мученик постављен у средину; два стражара
изведоше медведе да поједу светитеља. Међутим медведи се
неочекивано бацише на своје стражаре и поједоше их, а светоме
Понтију се не усуђиваху ни прићи. Тада присутни народ
громогласно повика: Једини је Бог - Бог хришћански, у кога верује
Понтије.
Рањен у својој гордости и бесан од гнева, игемон стаде викати на
слуге да што пре донесу дрва и суварака, да сажеже мученика. А
свети Понтије рече игемону: Какву си то кривицу нашао на мени, те
хоћеш да ме предаш огњу? Међутим тебе сама погубиће неугасиви
огањ, а Бог мој је моћан да ме неповређена сачува усред огња, као
што је у старини сачувао три младића у вавилонској пећи.
Када слуге навукоше много дрва и других запаљивих
вештастава, онда светог Понтија поставише окованог у средини
циркуса и оградише га свуд унаоколо дрвима и суварцима, па их
запалише. И сви мишљаху да ће од мученика остати само пепео. Но
када сва дрва и суварци изгореше, они угледаше светог Понтија
живог и здравог и потпуно неповређеног од огња. И народ поново
повика: Велики је Бог хришћански.
Веома постиђен због оваквог пораза свог, игемон рече светом
мученику: Зашто се гордиш као да си већ победио све муке; мислиш
ли да ћеш избећи и оне најстрашније? Него ево близу је чесни храм
Аполонов, уђи у њега и принеси жртву. - Свети Понтије одговори: Ја
Господу моме Исусу Христу приносим на жртву тело моје, које
досад сачувах чисто од идолопоклоничких гадости; а вас и цареве
ваше скоро ће постићи Божја одмазда, јер неправедно гоните
невине слуге Христове. - Тада га игемон стаде лукаво наговарати,
говорећи му: Требало је да ти нама будеш судија, јер си ти један од
најпрвих сенатора, а ми не разумемо због какве то празне наде ти
лишаваш себе части и богатстава. - Свети Понтије одговори: Част
овога света и његова богатства личе на јутарњу маглу која скрива од
очију људских и земљу, и планине и море; али чим дуне ветар, магла
брзо ишчезне потпуно, као да је није ни било; Међутим, част, и
богатство, и слава, које ја желим, остају вечито.
Док свети Понтије говораше ово, Јевреји којих беше много усред
народне гомиле, стадоше викати ка игемону: Убиј, убиј што пре тог
мађионичара! - А свети мученик, подигавши руке к небу, рече:
Благодарим Ти Боже мој, што и Јевреји вичу против мене, слично
оцима својим који су викали к Пилату против Христа: Распни,
распни Га!
Тада игемон изрече светом Понтију смртну пресуду, говорећи:
Водите га ван града, и тамо на камену што је близу потока одсеците
му главу, а тело му баците у долину.
Наређење мучитељево би извршено. И тако свети Понтије
заврши своја страдања за Христа тиме што му глава би одсечена
мачем.[15] А чесно тело светитељево сахрани његов вршњак и
описатељ страдања његовог Валерије, и то на оном месту где оно по
посечењу би бачено.
Након не много времена после тога збише се пророчке речи
светог Понтија. Незнабожни цар римски Валеријан у току рата са
персијским царем Сапором би заробљен и као заробљеник
свакодневно исмеван: јер кад год је Сапор уседао на свога коња, увек
је ногом ступао на врат Валеријану као на подножје. А други цар
римски Галијен би убијен од својих војника на путу за Медиолан.
Игемон пак Клаудије и његов друг Анавије полудеше онога часа
када свети мученик би посечен: Клаудије својим властитим зубима
одгриза себи језик и испљува га из уста, а Анавију испадоше очи из
очних дупља и висијаху му на образима; и после кратких, али
страховитих мучења од бесова, они извргоше душе своје. А
незнабошци и Јевреји, видећи испуњење речи светог Понтија,
спопаде их страх, и многи стадоше указивати поштовање гробу
мучениковом. Валерије пак, описавши живот и страдање светог
Понтија, и видећи да гоњење на хришћане не престаје, седе на лађу
и отплови у Ливију, бојећи се мучитеља. А свети мученик Понтије
чесном душом својом уђе у радост Господа свог и Владара нашег
Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је част и слава,
сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЕВТИМИЈА, патријарха Цариградског
Свети Евтимије би рођен у Селевкији Исавријској око 834
године, у породици која беше пореклом из Декапоља и у сродству са
Св. Григоријем Декаполитом (који се слави 20 новембра). Врло млад
постаде монах на гори Олимпу у Витинији, затим пређе у један
манастир близу Никомидије, па онда у манастир Св. Теодора близу
Цариграда.
Због духовности и светости његове, Светог Евтимија узе цар Лав
VI Мудри (886-912 г.) за свога духовника и подиже му манастир у
самој престоници, звани Псаматија, где светитељ од тада живљаше.
Ускоро, међутим, изби сукоб између њега и цара Лава, јер светитељ
не одобраваше цареву незакониту везу са удовицом Зојом. Цар га
зато затвори у манастир Св. Диомида, где светитељ проведе две
године. После тога, на упорно наваљивање цара и по сагласности
епископа, Свети Евтимије би изабран за Цариградског патријарха
(907 године), после оставке патријарха Николаја Мистика (његов
помен 16 маја). Али, Свети Евтимије ни тада не благослови царев
незаконити брак са Зојом, него, штавише, рашчини свештеника
Тому који је извршио то недозвољено и незаконито венчање, које је,
нажалост, био благословио римски папа.
По смрти цара Лава VI (912 године) његов брат и наследник
Александар прогна Светог Евтимија и врати на престо патријарха
Николаја. Свети Евтимије би протеран у један манастирски метох,
где, измиривши се братски са патријархом Николајем, у миру и
сконча 5 августа 917 године. После три године свето му тело би
пренето у манастир Псаматија, где је светитељ раније живео као
монах. Иза себе он остави неколико беседа и песама посвећених
Пресветој Богородици. Спомен му се налази у Византијском
Еортологиону (који је издао М. Гедеон у Цариграду).
СПОМЕН СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ
НОНЕ,
мајке Св. Григорија Богослова
Света Нона је мајка светог Григорија Богослова. Као хришћанка
она је имала силну и чудотворну молитву. Тако, молитвом својом к
Богу обратила је мужа свога Григорија из незнабожачке глупости у
веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у
граду Назијанзу (његов свети спомен 1 јануара). Молитвом је света
Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Преставила
се мирно као ђакониса 374 године. Осим Светог Григорија Богослова
имала је још двоје свете деце: Свету Горгонију (која се слави 23
фебруара) и Светог Кесарија (чији је спомен 9 марта).
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕРИСА (ТИРСА), епископа Карпасијског на Кипру
Овај свети епископ града Карпасије на Кипру прославља се на
том острву, где му је сачуван древни храм крај мора.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КАТИДИЈА, КАТИДИЈАНА и СОВЕЛА
Свети мученици Катидије и Катидијан беху рођена браћа и
пострадаше за Христа у Египту убијени камењем; а свети Совел,
такође у Египту, стрелом прободен, предаде дух Богу.
НАПОМЕНЕ:
1. Његов спомен 22 маја.
2. Јулијан Одступник - братанац Константина Великог, син
његовог брата Јулија Констанција; царовао од 361 - 363 године.
3. То би 362 године.
4. Максимин I царовао од 235 - 238 године.
5. Године 236.
6. Гордијан се зацарио 238 године.
7. Житије његово такође под данашњим датумом.
8. Декије царовао од 249 - 251 г.
9. Године 250.
10.Свети Понтијан - папа римски од 230-235 г.
11.Његово житије под данашњим даном.
12.Царовао од 249 - 251 године.
13.Близу данашње Нице.
14.Валеријан - царовао од 253 до 259 године.
15.Свети Понтије посечен 257 године.
.6.AVGUST
СИНАКСАР[1] на
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус
Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради
спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи
у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара
свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то
поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га
Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога
живота (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно
ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати
Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт.
16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им
је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће
Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што
стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где
иде у царству своме (Мт. 16, 28).
Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и
мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе
Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај
да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу
Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од
ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх
Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити.
А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од
дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који
бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше
на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога
Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка:
Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку
Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и
нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше
неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине
Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху
с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа
они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се
разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући
разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време
гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове
телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико
то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је
немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство.
Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже
славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не
може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када
разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и
апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се
Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се
непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних
пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да
начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк.
9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше
донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и
однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх
горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка
Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је
Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго
апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и
страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше
ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ
пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се
говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици
никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше
силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су
видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из
гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога
што видеше.
Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само
свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у
многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они
објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну
духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те
поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао
Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво
слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном
богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се
поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових
тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду
објашњења празника онима који то желе.
Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на
гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). - Зашто
Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и
смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог,
не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима
налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети
Теофилакт мисли о томе: "Господ Христос не узе са Собом дванаест
ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима
види преображење Христово". Дивно пева и свети Дамаскин:
"Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже".
Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором,
а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било
потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и
покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност
Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом
Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је
Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда
испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима
апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју
издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. Таквог је мишљења блажени Теофилакт: "Да је Христос оставио под
гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли
говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда
Господа свог".
Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није
позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што
пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на
гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да
сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за
подвиге вере.
А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика?
Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На
речима два или три сведока да остаје свака ствар (5 Мојс. 19, 15).
Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и
два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и
мртвима о томе да је Он - Син Божји, послан од Бога Оца на спасење
света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три
апостола, када су за сведочанство довољна два човека - два пророка?
Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду,
сведочио о доласку Христа у свет; Илија, - да би казао Еноху у рају; а
три апостола - да би свима у поднебесју проповедали о слави
Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу
његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине
(Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа
нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они
који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца
част и славу кад дође к њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени,
који је по мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад
бејасмо с њим на Светој гори (2 Петр. 1, 16-18).
Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет
побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три
човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени
сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од
свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом
несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је
сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом
моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к
фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама,
Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и
тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је
Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред
царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над
три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио
осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује
над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у
васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео
да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих.
Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и
бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим
вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели
апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као
да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и
мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве
слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја
сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. - То говори и
свети Златоуст, размишљајући: "Бог васељене не стиди се називати
себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све
својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него
десетине хиљада безаконика". Три апостола бише узети на Тавор да
виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).
Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо
Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају
довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три
неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ
зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога
почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру - вера; јер он пре
свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом
му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк.
22, 32); у Јакову - нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше
приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином
Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три
света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима
(Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и
ово: "Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први
вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву".
Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина
најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати
Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и
чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце:
јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других
љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби
Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и
наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја
љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к
мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и
јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин
мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа
него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради
умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24).
Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се
бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му
долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти
свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни
борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и
страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања
искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети
Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и
духа, којима се даје нарочита благодат - да виде Бога у слави, по
речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети
(Мт. 5, 8). - Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована
на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који
жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује
гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова
у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи
подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и
свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не
проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине
тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.
Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу
гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би
приближивши их од земних низина ка небеској висини, на
тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји
небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска,
земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако
говори блажени Теофилакт: "Господ их изводи на високу гору,
показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан
видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле,
говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране
Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот
ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не
може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека
пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити
блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје
и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци
што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да
гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину,
никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу
благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од
садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за
висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је
сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш
се божанским откривењима Његовим".
Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору.
Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу.
Висина горе - слика је богомислија, а пењање на гору - указање на
труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд:
јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к
боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а
труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се
наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на
себе очи Христове: "види смирење моје и труд мој", рекао је
псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо
него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље,
неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости,
као птици крила: птица не може са једним крилом летети по
ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети
на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема
дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два
крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и
трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу
Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча
богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд,
пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И
ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем
лица Божја?
Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не
узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који
желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем,
научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање.
Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе
беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и
тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ
не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија
види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским
Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим
стојим (3 Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим
пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у
пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава
слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него
и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске
понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој
усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир.
Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и
познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим
богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан!
колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они
који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците
сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су
бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се
по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи
посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као
што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света,
непрестано чезну са Богом.[2]
Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје
на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ
подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена
ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом
красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи
ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све
научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него
да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки
запева, показујући на који начин ће се људима открити познање
божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива
божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс.
18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи
људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе
у сенци смрти. "Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије
безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су
цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од
мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске". Ево дакле
наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских
брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који
живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању,
ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и
дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине,
јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами
ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се
њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари
не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом;
једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и
оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост:
ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече,
усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и
почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све
земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага
овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај
их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи
никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага,
па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се
духовне радости од слатког боговиђења.
Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку
другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу
са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи
ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао
поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега
да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе
светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја
који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да
уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на
Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на
непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам
Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено
понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског
Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се
пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и
победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: "говораху о изласку
његову" (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да
победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека
он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем
очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и
обуче се у оклоп правде, и узме "свеоружје Божје" (Еф. 6, 13), - тада
ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са
ученицима Својим, "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Ове речи
"пред њима" еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се
Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер
просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи
и која је "сјај славе Очеве" (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас
ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у
истинске слуге Своје и из синова гњева - у синове возљубљене Богу.
Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини
децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради
тога Он узе "обличје слуге", ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7),
и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би
пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца.
Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке
твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: "руке
твоје спремише"; - не каже: руке људске по твоме наређењу
спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово
рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све
Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је
створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима;
ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво
поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он
бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему
оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели:
"Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно
весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата;
онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј.
И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за
нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје
природе". - Тако нама грешнима на разноврсне начине служи
Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му
служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра,
не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која
нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу,
преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у
богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио
о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше
понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе
Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом,
приправљеном "од постања света" (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С
њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања
лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са
Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове,
Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОКТИСТА,
епископа Черњиговског
До свога епископства свети Теоктист подвизавао се као монах у
Кијево-Печерском манастиру, и тако се прославио својим
подвизима да је, после смрти игумана Јована, 1103 године изабран
на његово место. Од свију цењен и поштован он би 1113 године
рукоположен за епископа Черњиговског. Као епископ он је много
радио, и урадио, на уређењу храмова Божјих и на духовном
просвећивању своје пастве. Преставио се у почетку дванаестог
столећа.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
АВАКУМА
Овај свети и преподобни новомученик пострада за Господа,
Христа у великом граду Солуну на славу и похвалу православним
хришћанима. Пострадао 6 августа 1628 године.[3]
НАПОМЕНЕ:
1. Синаксар је грчка реч (Συναξαριον); произлази од речи
συναξις скуп, сабор, збор (верних у цркви ради празновања) и
значи: књига празника; а даљи је смисао: збирка историјских
података о празнику или о светитељу.
2. Антифон, глас први.
3. Спомен о његовом страдању забележен је у рукопису 089, лист
155, у Великој Лаври на Светој Гори.
7. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ДОМЕНТИЈА
и два ученика његова
Свети Доментије се роди у у Персији као незнабожац, у време
цара Константина Великог (305-337 г.). Хришћанској вери га научи
неки хришћанин Авар. Доментије остави незнабоштво и сроднике и
отиде ка крајевима грчке државе, ка граду Нисивији[1]. Ту он ступи
у један манастир, прими свето крштење, замонаши се, и прохођаше
сваки подвиг испосничког живота. Али по клевети завидљивог и
лукавог демона њега омрзнуше неки монаси у том манастиру, те он
побеже одатле и оде у манастир светих мученика Сергија и Евнуха, у
граду Теодосиопољу[2]. Ту он подражаваше врлински живот
игумана и архимандрита Уврела, за кога се вели да шездесет година
није јео ништа варено, спавао је врло мало, и то не лежећи нити
седећи, него стојећи и ослоњен на свој жезал.
Архимандрит Уврел постави преподобног Доментија за ђакона,
али када га хтеде принудити и у чин свештеника, Доментије одбеже
у неку пусту гору, и тамо живљаше о Богу, трпећи летње жеге и
зимске мразеве и друге непогоде. Затим се настани у једној пештери,
чинећи многа чудеса именом Христовим: јер исцељиваше оне који
долажаху к њему, и од идолопоклоничке заблуде привођаше к вери
Христовој. А када у те крајеве наиђе цар Јулијан Богоодступник (361363 г.), он дозна све о светом Дометију и нареди да га камењем
затрпају. Послани за извршење злочина упутише се и затекоше
светог оца са два ученика где у девет сати врши одговарајуће
богослужење, нападоше на њих и побише их камењем. Тако заврши
течење богоугодног живота свог преподобни Дометије са два
ученика своја, и сва тројица добише венце мучеништва.
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
МАРИНА и АСТЕРИЈА
У дане незнабожачких царева Валеријана и сина му Галијена[3]
живљаше у Риму један угледан и врлински сенатор, по имену
Астерије, по вери хришћанин. Он беше знаменит и богат човек, и
уживаше љубав царева. И у време љутих гоњења на хришћане,
Астерије беспрекорно чуваше своју побожност и ни најмање не
скриваше своју веру у Господа Христа.
Једном, налазећи се у пределима Палестине, Астерије дође у
град Кесарију Филипову[4], називан од Феничана Панеада. У том
граду, препуном идолопоклоника, бејаше обичај светковати један
незнабожачки празник крај врела које избија из горе Панеас, одакле
и река Јордан тече. Жртва приношена на тај празник демону,
постајаше невидљива: јер демон који тамо обитаваше, узимаше
жртву и скриваше је од очију, и ослепљени заблудом незнабошци
прослављаху ту демонску обману као велико чудо. А слуга Христов
Астерије, налазећи се тамо и гледајући ово незнабожачко
празновање, сажали се срцем на слепоћу душе и заблуду обманутог
народа, па подигавши очи и руке к небу помоли се са вером Христу
Богу, да отера одатле демона који обмањује народ. И тог часа демон
би прогнан силом Божијом, и престаде варљиво чудо демонско: сви
очима својим гледаху жртву која се сада не сакри и не постаде
невидљива, као раније. А кад престаде чудо, престаде и празновање,
јер се незнабошци више не скупљаху крај врела. Тако вера и молитва
светог Астерија очистише то место од демонске прљавштине.
Страдање пак светаг Астерија за Христа догоди се, по промислу
Божјем, на следећи начин. У другој Кесарији, Палестинској[5] бејаше
неки војник Марин, угледан пореклом и богат имањем, али још
угледнији вером у Христа и богатији добрим делима. Војници
другови позваше Марина да заузме место капетана, које се упразни
смрћу дотадањег капетана. И када се Марин припремаше да заузме
то место, други неки војник, завидећи Марину и желећи да сам
добије тај положај, оде к судији који се зваше Ахеос и оптужи
Марина да је хришћанин и неће да приноси жртве боговима и
киповима царева; при томе додаде да по римским законима такав
човек не може заузимати тако угледан положај. Судија одмах позва
Марина и упита га које је вере; па кад из његових уста чу да је
хришћанин, он му даде три сата времена да размисли шта ће
изабрати: живот или смрт. Јер Марину предстајаху само два излаза:
или да принесе незнабожачку жртву и остане жив, или да умре за
исповедање вере у Христа.
У то време епископ Кесарије Палестинске Теотекн дође к
исповеднику Христовом, узе га за руку и уведе у цркву, говорећи му
душекорисне поуке. Затим га уведе у свети олтар, па показујући му
руком на Свето Еванђеље и на војнички мач којим Марин беше
опасан, рече му: Од ових двеју ствари, добри јуначе, изабери једну:
или да носиш овај мач и служиш земаљском цару привремено, па
да после смрти добијеш вечиту погибао; или да постанеш војник
Небеског Цара, и да за пресвето име Његово, написано у овој књизи,
положиш душу, па да царујеш са Њим у бесконачне векове. - Свети
Марин, одмах пружи десну руку ка Светом Еванђељу, целива га с
пламеном љубављу. и изјави да је готов на смрт за Христа. Тада му
епископ рече: Приљуби се свом душом уз Бога, па укрепљен
Његовом силом прими оно што си изабрао. - После тога епископ
отпусти свегог Марина са речима: Иди с миром!
Када свети Марин иђаше из цркве, биров већ стајаше на
вратима суда и поче громко викати, позивајући Марина по имену,
пошто беху прошла три сата. Ушавши у судницу, свети Марин
неустрашивије него пре изјави да је хришћанин, громогласно
славећи Христово име и кудећи идолопоклоничко безбожје. Зато га
судија осуди на смрт; и свети мученик Марин би изведен ван града и
тамо обезглављен. Његовој мученичкој смрти беше присутан свети
Астерије, који по промислу Божјем у то време стиже у тај град.
Видевши мученичку кончину светог Марина, он скиде са себе своју
горњу скупоцену хаљину, распростре је по земљи, положи на њу
чесно мучениково тело и главу, уви их њоме, натовари на леђа и
однесе те сахрани чесно. Због тога се он и сам удостоји мученичког
венца: јер га незнабошци ухватише и мачем му главу одсекоше.[6]
На тај начин свети Астерије предстаде заједно са светим Марином
небесноме цару Христу у лику светих мученика.
Ово се догоди за царовања Галијена, који после погибије свога
оца Валеријана цароваше сам. Јер отац његов би кажњен гневом
Божјим што проли много хришћанске крви: у рату са Персијанцима
он би заробљен од персијског цара Сапора, пошто Персијанни
победише Римљане; и би одведен у Персију, где служаше цару
Сапору као подножник када је Сапор уседао на коња. И беше
немогуће откупити Валеријана из срамнога ропства: јер Сапор није
хтео да га да ни за какве паре, задовољан славом што ступа на леђа и
врат римскоме цару. После дугог исмевања са Валеријаном,
персијски цар нареди да се пред целим народом одере кожа
Валеријану и посипа сољу. Тако зли погибе зло, још у овом животу
почевши своје вечне муке. Оваква погибија Валеријанова уплаши
његовог сина Галијена: он у томе познаде казну Божју за душманско
проливање хришћанске крви, па издаде заповест у свима областима
римског царства, да трестане гоњење на хришћане и да епископи
слободно управљају својим црквама. Међутим, пре но што та
заповест стиже у Кесарију Палестинску, свети Марин и Астерије
примише мученичку смрт за Христа и уђоше у радост Господа свог
и нашег владара Исуса Христа, који царује са Оцем и Светим Духом.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ОРА
У Тиваиди Египатској[7] на Нитријској Гори бејаше један
чудесни подвижник, по имену Ор, који основа многе манастире, у
којима бејаше до хиљаду братије, којима он беше духовни вођ и
наставник. Изглед његов беше анђелски; и када му беше деведесет
година, тело његово не беше ништа изгубило; лице његово бејаше
веома светло и свеже, од првог погледа уливаше поштовање према
њему. Руфин, који га посети, овако га описује: "У својој одећи он је
личио на агела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као
снег белом, веома пријатне спољашности. Поглед његов светлио се
нечим надчовечанским".
Најпре се преподобни Ор дуго време подвизавао сам у далекој
пустињи. Затим се, по наређењу Божјем, пресели у суседну пустињу,
и тамо основа манастир. Својим сопственим рукама он засади шуму,
пошто тамо не беше дрвећа, те тако израсте густа шума. Он то
уради, да братија, која се стаде окупљати око њега, не би далеко
ишла по дрва. Уопште, он се у сваком погледу старао за братију,
молећи се Богу и трудећи се за њихово спасење, да они не би
оскудевали ни у чему потребном, и да не би имали никаквог
изговора за лењост. А док је сам живео у далекој пустињи, ава Ор се
тамо хранио травом и слатким корењем, пио воду кад би је нашао, и
све време проводио у молитвама и славословљима. А када достиже
дубоку старост, јави му се у сну анђео Господњи и рече: "Ти ћеш
бити у многобројном људству, и многи људи биће поверени твоме
руководству; и многе хиљаде људи спашће се помоћу тебе; и које год
стекнеш овде, они ће ти се покоравати и у будућем животу. Не
сумњај нимало, помишљајући како ћеш издржавати толико
мноштво људи: ти нећеш оскудевати ни у чему потребном кад год
призовеш Бога". Када то чу, ава Ор оде у суседну пустињу и,
начинивши себи колибицу, живљаше у њој најпре сам, хранећи се
разним травама, које је често једанпут недељно јео.
Раније ава Ор је био неписмен, али, по изласку из пустиње у
насељено место, њему би дата благодат од Бога, те је напамет знао
Свето Писмо. Када му је братија доносила Библију, он ју је читао као
писмен. Он доби и другу благодат, благодат - да изгони бесове; те су
тако многи од бесомучника громко причали о његовом житију, иако
он то није желео. И многа друга исцељења чињаше он благодаћу
Христовом. Стога се око њега окупи три хиљаде монаха. Свима је он
прерадосно служио. Он им је својим сопственим рукама ноге прао, и
затим поуке давао. У Светом Писму је био веома искусан, пошто је
ову благодат примио од Бога. Пошто би братији објаснио многе
главе из Светога Писма, и предао им православно учење о вери, он
их је подстицао на молитве. Јер је обичај код великих људи да не
приступају телесној храни пре но што душу своју нахране духовном
храном; а та је храна - примање тела Христова. После Причешћа и
принесене захвалности Богу, ава Ор је одмах позивао братију за
трпезу, а сам је увек за време обеда давао братији важне савете и
говорио им о спасењу.
Ава Ор се славио међу многим Оцима и стога што је за један
дан подизао келије за многе монахе који би к њему дошли: сазивао је
сву присутну братију, те је један правио кал, други цигле, трећи је
вукао воду, четврти секао дрва. И када би келије биле готове, он их је
давао дошавшима и одмах их снабдевао свима осталим потребама.
Јер Бог изобилно шиљаше Своме угоднику све што му беше
потребно. Једном дође к преподобном Ору неки страни, лажљиви
инок, који претходно сакри своје одело и појави се пред оцем
полунаг, молећи га да му да одело. Ава Ор га изружи пред свима за
лаж и изнесе на средину његово сакривено одело. Отуда нико није
смео да лаже пред њим, јер су сви знали колику благодат врлине он
има, коју је стекао својим дугим светим животом. Мноштво монаха,
када су с њим бивали у цркви, личили су на хорове анђела који славе
Бога.
Једном на поуку братији ава Ор исприча ово: Видех у пустињи
једнога мужа, који три године не окуси ништа од земне хране; анђео
Господњи доношаше му сваког трећег дана небеску храну, која му у
исто време замењиваше и воду. - Но знам међу монасима и таквог
човека, коме дођоше ђаволи у облику небеских војника и ангелских
чинова, показујући му огњена кола у којима се налазио тобож неки
цар, окружен славом. Тај цар рече иноку: "Ти си, човече, испунио све
врлине; сада још треба да се поклониш мени, па ћу те као Илију
узети на огњена кола и узнети са земље". Чувши овакве речи, инок се
питаше у себи: "Шта ово значи? Ја се стално поклањам Спаситељу
мом, који и јесте мој Цар; и када би овај кога сада видим био мој
Спаситељ, он не би тражио од мене да му се поклоним, пошто зна
да Му се ја свагда клањам". После таког размишљања инок рече: "Ја
имам свога Цара коме се непрестано клањам, а ти ниси мој цар". И
тог часа ишчезоше сви ђаволи са својим царем и огњеним колима.
Све ово свети Ор причаше братији као о неком другом;
Међутим, многи од њих знађаху добро, да се све то догодило с њим.
О преподобном оцу Ору постоји и следећа повест, која се
односи на оно доба у његовом животу када је он имао само једнога
ученика. Једне године када настаде пресветли празник Васкрсења
Христова, тај ученик рече своме учитељу: Знаш ли, оче, да је сада
Пасха, па треба да је и ми празнујемо као што је и сви празнују. - Да,
чедо, одговори старац, ја сам заборавио да је сада Пасха. - И
изишавши из келије, преподобни Ор стаде под отвореним небом, и
пруживши руке своје к небу проведе тако три дана у том положају
непомично, имајући сав ум погружен у Богу. После трећега дана он
дође к ученику и рече му: Ето, чедо, ја према својој моћи
отпразновах Пасху. - А шта си то радио, аво? упита га ученик. - Чедо,
одговори старац, за монаха је празник и Пасха да ум његов пролази
мимо вреве овога света, као Израиљ непоквашених ногу море, и да
се сједини с Богом. Инок који бежи од видљивих ствари,
приближава се невидљивом Богу; а који се везује за ствари, удаљује
се од невидљивог Бога.
Пошто преподобни отац Ор изведе на истинити пут спасења не
само многе монахе него и велико мноштво мирјана, он се престави
ка Господу[8] у небеске обитељи и придружи се лику великих
преподобних отаца, који стоје пред престолом Оца и Сина Светога
Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПИМЕНА МНОГОНАПАЋЕНОГ
Приступајући повести о блаженом Пимену, задржимо своју
пажњу на његовом великом јунаштву у страдањима, и од тога се
научимо: да патње треба подносити јуначки, и да се сила Божија
потпуно показује у немоћима (ср. 2. Кор. 12, 9). - Блажени Пимен
роди се и на свет већ болестан; он и порасте као болестан; но та
телесна болест не даде у њему места душевној болести: јер он остаде
чист од свакога порока и сачува девство од утробе материне. Много
пута се он обрађаше са молбом родитељима својим, да га даду у
манастир да се постриже у монаха, али му они из силне љубави
према њему брањаху, желећи да им он после њихове смрти буде
наследник. Једном, по промислу Божјем, блажени Пимен силно
занеможе, да не беше изгледа на оздрављење. Та невоља нагна
његове родитеље, те га они однеше у Печерски манастир[9] и
молише тамошње преподобне оце да се моле за исцељење њиховог
сина од болести. Но усрдне молитве преподобних отаца не донеше
болеснику исцељење, јер његова молитва беше јача од њихових
молитава: он себи мољаше од Бога не оздрављење него да му
погорша болест, пошто се бојао да га, ако оздрави, родитељи не
одвуку из манастира и он не оствари своју жељу о монашењу. Но
како отац и мајка непрестано сеђаху поред њега и не даваху му да се
постриже, блажени Пимен се силно растужи и стаде се усрдно
молити Богу да му испуни жељу на који било начин. И гле, једне
ноћи, кад родитељи његови и послуга спаваху, код њега уђоше
светли анђели, неки у облику дивних младића, а неки у облику
игумана и братије, носећи у рукама свеће, свето Еванђеље,
власеницу, мандију, кукуљачу и све остало што је потребно за
постриг. И упиташе га: Хоћеш ли да те ми пострижемо? - Блажени
одговори с радошћу: Да, хоћу; Господ вас посла, господо моја!
молим, испуните жељу срца мога. - Анђели одмах стадоше
постављати питања и радити све редом што је прописано у чину
монашког пострижења И тако га они постригоше у велики анђелски
образ, обукоше га у мандију и кукуљачу, и наденуше му име Пимен.
Давши му, по обичају, упаљену свећу, они му рекоше: "Нека ова
свећа не угасне у току четрдесет дана и ноћи". Још му предсказаше
да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Затим,
целивавши блаженог Пимена, они узеше у убрус власи његове, па
одоше у цркву и положише их на гроб преподобног Теодосија[10].
Иноци који беху у оближњим келијама, чувши појање,
пробудише остале, држећи да или игуман са некима од братије
постригава болника или се болник већ преставио, и сви заједно
одоше у келију где блажени лежаше. Тамо они затекоше оца, мајку
и слуге да спавају, и пробудише их; притом иноци осетише диван
мирис којим беше пуна келија, а болесника угледаше препуна
радости и весеља, и обучена у монашку одећу. И упиташе га
братија: Ко те постриже? и какво то појање ми чусмо овде, које твоји
родитељи не чуше, иако су поред тебе? - Ја држим, одговори
болесник, да ме игуман, који дође с братијом, постриже и надену
име Пимен; они су то и појали, као што чусте; они ми и ову свећу,
коју видите, дадоше рекавши да ће она непрекидно горети у току
четрдесет дана и ноћи; затим, ставивши моје власи у убрус, одоше с
њима у цркву.
Чувши то, братија одмах похиташе цркви, али је нађоше
закључану; стога пробудише црквењаке и упиташе их, да ли је ко
улазио у цркву после вечерње молитве. Они одговорише да нико
није улазио, пошто се и сами кључеви налазе код еклесијарха. Они
онда разбудише еклесијарха, узеше кључеве, које он никоме није био
давао, нити је сам с ким улазио у цркву, уђоше у цркву и тамо на
гробу преподобног Теодосија стварно нађоше власи у убрусу. После
тога обавестише игумана о свему. Игуман се веома удиви и
брижљиво истраживаше, ко би то могао пострићи блаженог
Пимена. Али не пронађе. Тада свима постаде јасно да су постриг, по
наређењу Божјем, извршили свети анђели. Дуго размишљаху
игуман и братија о чудесном постригу, да ли да га блаженоме
урачунају као постриг извршен по уставу, и по пропису. И дођоше
до закључка да над блаженим Пименом не понављају постриг,
пошто су имали јасне доказе о стварно извршеном постригу над
њим: иноци су стварно нашли, као што је блажени Пимен рекао,
његове власи на гробу преподобног Теодосија, и свећа, за коју је био
доста један дан да изгори, горела је четрдесет дана и ноћи
непрекидно. Због тога они ово рекоше: Доста ти је, брате Пимене, од
Бога даровани образ и име. - Но ипак реци нам, говораше игуман
дошавши са књигом пострига, какви изгледаху они што те
постригоше, и не изоставише ли ништа од онога што је написано у
овој књизи? - На то блажени Пимен рече игуману: Што ме кушаш,
оче? Ти сам, дошавши овде са свом братијом, обави на мени све што
је прописано у овој књизи. Притом си ми рекао још и то, да ћу целог
живота патити од болести и тек ћу се пред смрт ослободити ње, да
бих био у стању носити свој смртни одар. Него, моли се за мене,
свети оче, да ми Господ подари трпљење. - Чувши ово, они га
оставише.
Блажени Пимен је, као што предсказаше они што га
постригоше, лежао много година у врло тешкој и одвратној болести:
ње су се гнушали и они који су му прислуживали, па су га често по
два три дана остављали гладна и жедна. Но све то он с радошћу
трпљаше, и за све благодараше Богу.
Догоди се некако да један болесник, који је боловао од исте
болести од које и преподобни Пимен, би донесен у Печерски
манастир и пострижен. А братија који беху одређени за служење
болнима, унесоше овога код блаженог Пимена, да би обојици
служили заједно и подједнако. Али они, односећи се немарно према
својој дужности, често заборављаху на ову двојицу, тако да понекад
ови изнемогаваху од жеђи. Тада блажени Пимен рече болеснику
што је лежао с њим: Брате, пошто се они што нам прислужују
гнушају нас због смрада који иде од нас, би ли ти хтео да се примиш
те дужности, ако те Господ исцели? - Болесник обећа преподобноме
да би усрдно служио болесницима до саме смрти. - Онда блажени
Пимен рече њему: Ево Господ уклања од тебе болест твоју, и ти,
поставши здрав, испуни своје обећање: служи мени и сличнима
мени; а на оне који нехатно врше ову дужност Господ ће навести
љуту болест, да би се тако кажњени спасли.
Болесник одмах устаде и стаде служити преподобном; а оне
нехатнике, који нису хтели служити болнима, све их спопаде болест.
Но и исцељени брат послужи преподобноме Пимену не дуго: и
њему досади смрад, те се због тога уклони од Пимена и остави га да
се мучи гладан и жедан. Отишавши, он се настани у другој келији. И
гле, њега изненада спопаде силна ватра; и немајући снаге да се
подигне, он се три дана мучаше од жеђи, па најзад стаде запомагати:
Смилујте се на мене Бога ради, јер ево умирем од жеђи! - Чувши
његово запомагање, братија који се налажаху у најближој келији,
дођоше к њему; и видевши његову љуту болест, известише о томе
блаженог Пимена рекавши: Брат који ти служи умире. Преподобни одговори: Што човек посеје, то ће и пожњети (Гал. 6, 7):
он мене остави гладна и жедна, и сам доживе то, слагавши Богу и
презревши моју ништавност. Али ми смо научени да не враћамо зло
за зло, стога идите и реците му: зове те Пимен; устани и иди к њему.
Када братија саопштише болеснику поруку блаженога, он
одмах поста здрав, и уставши оде к блаженоме сам без ичије
помоћи. Блажени Пимен га дуго саветова, говрећи му овако:
Маловерни, ето си здрав; пази, не греши опет! Не знаш ли да ће
подједнаку награду имати болесник и онај који му служи? Трпљење
убогих неће остати без плода: они који овде трпе кратковремену
невољу и туту, њима ће радост и весеље бити удео тамо где нема ни
туге, ни жалости, ни уздисања, већ живот бесконачни. Тога ради,
брате, ја и трпим све. А Бог који мноме исцели тебе од твоје болести,
може и мене подигнути са овога одра и исцелити моју болест, али ја
нећу. Јер је Господ рекао: Који претрпи до краја, тај ће се спасти
(Мт. 10, 22). Боље ми је да у овом животу иструлим сав, да би у оном
тело моје било нетрулежно; боље ми је да овде трпим смрад, да бих
се тамо наслађивао неисказаним миомиром. Дивно је, брате,
црквено богослужење у светлом, чистом и светом месту, где је
богоугодно и слатко са невидљивим Анђелским Силама узносити
молитве Богу. Зато се црква и назива небом земним, и који стоје у
њој сматрају се да стоје на небу. А што је ова мрачна и смрдљива
келија ако не пре суда суд и пре бесконачне муке мука? Но који с
благодарношћу трпи овде, с правом може рећи: Трпећи чеках
Господа, и чу ме (Пс. 39, 2). Тешећи такве страдалце, апостол каже:
Ако трпите карање, Бог поступа с вама као са синовима. Ако ли сте
без карања, онда сте копилад, а не синови (Јевр. 12, 7.8). И сам
Господ поучава нас, брате, говорећи: Трпљењем својим спасавајте
душе своје (Лк. 21, 19).
Добро поучен овом поуком блаженога, брат му од тада
неодступно служаше. Јуначки пак страдалац и истински
подражавалац праведнога Јова, свети Пимен лежаше на
болесничком одру двадесет година, непрестано благодарећи Бога. А
када настаде време престављења његова, у Печерском манастиру
показа се знамење: над трпезаријом појавише се ноћу три огњена
стуба, који потом пређоше на врх цркве. Једини Господ зна право
значење овога знамења. Али оно сигурно значи и то, да Тројични
Бог, који анђеле Своје чини духовима и пламен огњени својим
слугом (Пс. 103, 4), већ ниспосла анђеле Своје по душу
многонапаћеног Пимена, као што беше послао по Лазареву. Јер тога
дана многонапаћени изненада оздрави, и говораше да је дошло
време одласка његова, као што предсказаше они што га постригоше.
Уставши дакле, он обиђе све келије, свима се клањајући и просећи
опроштај. А болесним монасима рече: Браћо и пријатељи моји,
устаните да ме испратите! - И одмах по речи његовој болест одступи
од њих, и они потпуно здрави пођоше за њим.
Он уђе у цркву и причести се Божанским Тајнама. После тога,
узевши свој погребни одар он га однесе, иако му нико не
показиваше пут, к пештери, у којој до тада никада није био, нити ју
је икада видео. Ушавши у пештеру, он се поклони гробу
преподобног Антонија и показа место где жели да буде сахрањен.
Затим откри чудну тајну указујући на гробове неке братије који ту
близу лежаху. Овде, рече он, ви положисте ове године два брата,
једнога без схиме[11] а другога у схими. Онога кога положисте без
схиме, наћи ћете у схими, јер је много пута желео да се постриже у
њу, али је стално одлагао; но пошто је показао дела достојна тога
образа, то му Господ после смрти дарова схиму. А другога брата,
кога положисте у схими, наћи ћете без схиме, јер је он није желео за
време живота, нити је показао дела достојна ње, него је говорио:
"Када видите да одлазим из овог живота и већ умирем, онда ме
пострижите у схиму". Он се није сећао онога који је рекао: Мртви те
неће славити, Господе, нити они који сиђу у ад, него ћемо ми живи
благосиљати Господа (Пс. 113, 25-26). Због тога и би одузета од њега
благодат схиме и дата ономе који показа дела достојна ње: јер
свакоме који има (добра дела) даће се, и претећи ће му; а од онога
који нема (добра дела), узеће се од њега и оно што мисли да има
(Мт. 25, 29; Лк. 8, 18). Трећи брат, настави свети Пимен, положен је
овде пре много година и сав је иструлео, али схима његова остала је
читава: она се чува на изобличење и осуду њему, јер је чинио дела
недостојна образа схиме, сав је живот свој провео у лењости и
грешним делима, не сећајући се речи Господњих: Коме је много
дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Пострижење у схиму
ништа не користи онима који не чине добра дела која избављују од
вечних мука.
Откривши ову тајну, преподобни отац наш Пимен рече
братији: Ево дођоше они што ме постригоше да ме узму. - И одмах
после ових речи он леже и заспа у Господу.[12] Братија га са великом
чашћу положише на указаном од њега месту у пештери. - А када
откопаше гробове, чију им тајну преподобни откри, они нађоше три
црноризца: два недавно умрла, од којих онај што је био сахрањен у
схими, сада бејаше без ње, а схима се налажаше на ономе што беше
сахрањен без ње; а трећег брата, који давно беше умро, нађоше
потпуно иструлелог, само му схима беше читава. И сви се много
дивише неисказаном суду Божијем, који даје свакоме по делима
његовим. Богу приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све
векове. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКАНОРА ЧУДОТВОРЦА
Просијао на Калистратовој гори. Победивши свет и његове
сласти, преподобни Никанор уствари однео најбољу победу.
Упокојио се мирно у Господу 1519. године.[13]
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
НАРКИСА,
патријарха Јерусалимског
Посечен у време цара Антонина 213 године у 116 години свога
живота. - Никифор Калист пише ово о светом Наркису: Једне године
на Велику суботу беше нестало зејтина у кандилима; свети Наркис
нареди те му донеше воду: помоливши се и благословивши воду,
светац је претвори у зејтин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОМЕТИЈА ЗНАМЕНОНОСЦА
Подвизавао се у Светој Гори, у атару манастира Филотејева; био
"жижа благодати" и велики чудотворац. Упокојио се у миру после
дужег подвижничког живота. За свог ученика имао је
преподобномученика Дамјана (чији спомен видети под 14
фебруаром).
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИПЕРЕХИЈА
У миру се преставио.
СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ
ПОТАМИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ
Мачем посечена пострадала за Господа.
СПОМЕН СВЕТОГ
СОЗОНТА
Из Никомидије; бачен у огањ - изашао неповређен; преставио
се у миру.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
ТЕОДОСИЈА НОВОГ,
лекара
Живео у другој половини деветога столећа; упокојио се у миру.
Житије му написао Никола Малаксос, свештеник из Навплија
(Пелопонез).[14]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ:
ДЕСЕТ ХИЉАДА ПОДВИЖНИКА ТИВЕЈСКИХ
Ове десетине хиљада светих подвижника Тивејских у миру се
упокојише.
НАПОМЕНЕ:
1. Нисивија - град у Месопотамији.
2. На источној обали Еуфрата.
3. Валеријан - царовао од 253-259 године, Галијаи од 260-268
године.
4. Сазидан Иродовим сином Филипом, који га и назвао
Кесаријом у част ћесара Тиберија.
5. Кесарија Палестинска називала се у дубокој старини Стратонов
град, Овај град био је обновљен Иродом Великим, који га је у
част цара Августа назвао Кесаријом. Он се налазио на обали
Средоземног Мора.
6. Године 260.
7. Тиваида - област чувеног у старини града Тиве; тако се због
славног града Тиве називао уопште сав Горњи (Јужни) Египат.
Тиваида: изобиловала монашким пустињама.
8. Упокоји се око 390 године у дубокој старости.
9. Кијевопечерски манастир основан преподобним Антонијем
Печерским, за владе књаза Изјаслава (1054-1068), унука св.
Владимира. Спомен преподобног Антонија празнује се 10 јула.
10.Преподобни Теодосије - најприснији саподвижник
преподобног Антонија. Спомен његов 3 маја.
11.Схима је одећа највишег степена монашког, који се назива:
Велики ангелски образ (= Велика схима). При постригу у
Велику схиму на монаха се стављају две нарочите одеће:
кукуљача и аналав. Кукуљача је одећа која покрива главу и
плећа са свих страна; врх јој донекле оштроугаон и украшеи са
пет крстова, који су црвене боје, и овако распоређени: на челу,
на грудима, на оба рамена и на леђима. Аналав је што и
параман: мало четвороугаоно платно са изображењем
страдања Христовнх; о њега привезане пантљике, које се од
платна с леђа привезују унакрст на прсима, провучене
претходно испод мишки и преко рамена. Аналав се носи
испод одеће.
12.Свети Пимен упокојио се 11 фебруара 1110 године.
13.Служба му је штампана у Венецији 1774, на Крфу 1817 и у
Цариграду 1864 године. Житије пак издао му је Зотос Молосос
у Атини 1888 и у Патрасу 1890 године.
14.Штампано у "Неон Еклогион". Служба му штампана у
Навплију 1888 и Атини 1925 године.
8. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЕМИЛИЈАНА ИСПОВЕДНИКА,
епископа Кизичког
Епископ Кизички[1] Емилијан, Исповедник Христов, пошто се
због свог аскетског живота удостоји архијерејства, претрпе многа
страдања за време опаког цара Лава III Исавријанца[2] иконоборца.
Много пута примораван да се одрекне побожног поштовања чесних
и светих икона, свети Емилијан се не хте покорити, него оста
непоколебљив веран учењу светих Отаца.[3] Због тога он претрпе од
јеретика много мука, прогонстава и заточења, све то с радошћу
подносећи у нади да ће за привремена страдања добити вечна блага.
И тако подносећи многа злостављања и понижења Христа ради,
свети Емилијан се упокоји у Господу, украшен венцем
исповедништва.[4]
Службу му је написао преподобни Теофан Начертани[5], а
штампано му службу издаде еп. Кизички Никодим 1876 године у
Цариграду.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МИРОНА ЧУДОТВОРЦА,
епископа Критског
Свети Мирон родио се и васпитао у граду Авракији на острву
Криту[6]. Најпре он беше ожењен; бављаше се земљорадњом, при
чему од зноја лица свог јеђаше хлеб свој не само он сам него и
сиротињи раздаваше од плодова земаљских, и благословени беху
Богом трудови његови: јер уколико више раздаваше од свога
берићета утолико му га Бог више даваше. Самилост и милосрдност
светог
Мирона
према
сиротињи
беше
надчовечанска
(ύπέράνθρωπον). Једном затече он на свом гумну лопове где краду
жито, и већ беху толико напунили вреће, да их не могаху подићи са
земље; а он, уместо да им подвикне и припрети казном, поможе им
својим рукама да подигну вреће на лећа, па им још и строго запрети
да никоме не причају о томе. Због таквог врлинског живота свог
свети Мирон би произведен за презвитера цркве Божије. Као
презвитер он ревносно поучаваше паству своју светом животу
хришћанском, а у време гоњења од стране незнабожног цара
Декија[7] сокољаше их на мученичке подвиге. А када погибе Декије
и гоњење престаде, свети Мирон би узведен на епископски престо и
постаде епископ Критски. Као епископ он установи празновање
светих мученика, пострадалих за Христа у време гоњења, а чињаше
и многа чудеса и друга дивна дела. Тако, између осталога, свети
епископ заустави ток реке, зване Тритон: на заповест његову река
стаде, и он пређе, и не потече река својим током док се светитељ не
врати и не пређе је поново; дошавши своме дому, он посла неке
људе са својим жезлом, наређујући реци да опет потече својим
коритом. Када послани људи стигоше до реке, они светитељевим
жезлом узмутише воду и саопштише јој светитељево наређење, и
река одмах хучно потече својим ранијим коритом. - И многа друга
таква, и већа чудеса, чињаше блажени Мирон, проводећи време
живота свог богоугодно и свето, па се престави ка Господу у
старости од сто година.[8]
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ГОРМИЗДАСА
Гормиздас беше велможа на двору персијског цара Издегерда.
Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин
и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас
убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима.
Али се царе превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше
своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да
изможди тело Христова мученика, али не и да промени дух његов.
Најзад би Гормиздас свети убијен, 418 године, одмах после страдања
светог Авде епископа.[9] Пострада на земљи, и прослави се на небу.
ПРАЗНОВАЊЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у част јављења чудотворне иконе
Њене зване
ТОЛГСКА
У години 1314, у време светог Петра[10], митрополита Кијевског
и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду
Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по
другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у
КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на
чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој
Волги до града Јарослава. Када он са пратњом беше на шест
потркалишта испред Јарослава, поче се хватати сумрак, и они ради
преноћишта пристадоше уз обалу под гором што је на истој страни
на којој и град Јарослав, попеше се на гору и разапеше шатор. Ово
преноћиште њихово налажаше се управо према ушћу притоке
Толге у Волгу; сва та страна беше под великом шумом. Ноћујући ту,
епископ се пробуди у поноћ и примети некакву светлост; уставши
брзо он извири из шатора и виде да спавају сви његови сапутници:
свештеници, клирици, слуге, па чак и стражари; међутим, велика
светлост обасјаваше сав онај крај. Окренувши се к реци епископ
угледа с оне стране реке огњени стуб који је неисказано сијао; виде и
мост преко Волге до тога стуба; и епископ се с ужасом чуђаше овој
појави. Затим, помоливши се Богу, он узе свој архијерејски жезал,
изађе из шатора и, не будећи никога, упути се ка реци и ступи на
мост који он гледаше: уствари, он иђаше по води као по дрвеном
мосту, ма да на том месту никада није било моста, него по Божјем
наређењу вода се згусну и постаде као мост под његовим ногама.
Прешавши на супротну страну реке и приближивши се огњеном
стубу, епископ угледа икону Пресвете Богородице са Младенцем,
Господом нашим Исусом Христом, на рукама: икона није стајала на
дрвету него у ваздуху, на више од пет лаката изнад земље, тако да је
човек није могао са земље дохватити рукама. И стаде се епископ
молити топло, клањајући се тој светој икони и лијући сузе. После
дуге молитве епископ се врати натраг, заборавивши свој жезал на
месту где се молио; и опет прешавши реку као по мосту, он уђе у
свој шатор, и пошто сви спаваху, то нико и не могаде сазнати за
његов одлазак на ону страну Волге; и епископ се одмори спавајући
до изјутра. А када свану и сви поустајаше, тада по обичају би
одслужено јутрење. Када пак пред полазак ка чамцима слуге
стадоше тражити жезал архијерејев и не нађоше га, они рекоше
епископу да не знају куда се денуо жезал, премда су га они синоћ
оставили у шатору. Тада се епископ опомену да је жезал заборавио с
ону страну реке, и би му јасно да Господ жели да обелодани
поменуто чудо. Али не будући у стању од суза да проговори реч, он
стаде показивати прстом на ону страну Волге. Затим, једва говорећи
од узбуђења, епископ им исприча по реду шта виде и како беше с
ону страну Волге; онда нареди да пређу на ту страну Волге и узму
отуда жезал са места које им прстом показа. Слуге пређоше на ону
страну Волге, и тражећи жезал архијерејев они нађоше ону икону
Пресвете Богородице, али не у ваздуху него стојећу између дрвећа
на земљи, и архијерејев жезал близу ње. Поклонивши се светој
икони и узевши жезал, слуге се вратише к архијереју и испричаше
му о икони Пресвете Богородице.
Тада архијереј, одложивши на неко време свој пут ка граду
Јарославу, пређе Волгу са целом својом пратњом. Угледавши икону
Пресвете Богородице он одмах познаде да је то она икона коју он
ноћу виде уваздуху, окружену пресветлим огњеним стубом.
Радујући се и веселећи се духом, архијереј се усрдно клањаше светој
икони, и топло се са сузама мољаше, и с љубављу је целиваше. И сви
што беху с њим такође се радоваху, и од радости сузе проливаху, и
многа метанија пред чесном иконом чињаху и срдачне молитве
узношаху.
Ово чудесно јављење иконе Пресвете Богородице догоди се
осмога августа, на дан светог Емилијана, епископа Кизичког.
Епископ Прохор одмах поче својим рукама крчити шуму и
рашчишћавати место где се јавила света икона, и спремати дрвену
грађу за цркву; у томе га ревносно помагаху сви што беху у његовој
пратњи. И тог дана до подне положише темељ малој цркви. Глас о
овоме дође до града Јарослава, и ка месту где се налазио епископ
поврве силан свет: духовници и мирјани, стари и млади, богати и
сироти, здрави и болесни. И видевши свету икону Пресвете
Богородице, сви се неисказано радоваху и усрдно мољаху; и сваки се
стараше да припомогне грађењу цркве, секући и тешући грађу и
помажући зидарима. Када црквица би готова, епископ је тог истог
дана предвече освети, и унесе у њу чудотворну икону; и извршивши
богослужење у њој, епископ је посвети светом Ваведењу Пресвете
Богородице, и одреди да се празновање јављења Њене иконе има
обављати у осми дан месеца августа. Том приликом сви присутни
болесници добише исцељење благодаћу Пречисте Богоматере. Тада
епископ нареди да при тој цркви буде манастир, и тог дана постави
и игумана. Од тога времена на том месту основа се обитељ, спочетка
мала, затим у току времена постаде велика и изврсна. Та обитељ,
чувана Богом, постоји и данас под именом Толгски манастир, тако
названа зато што се налази на ушћу реке Толге у Волгу.
Од дана јављења чудотворне иконе Пресвете Богородице
стадоше се збивати многа чудеса, од којих ћемо овде споменути
само нека најупадљивија. Године 1392 септембра 16, при игуману
Герману, када свештеник возгласи на јутрењу после девете песме:
"Богородицу и Матер свјета пјеснми возвеличим!"[11] изненада из
десне руке на икони Пресвете Богородице истече миро, и црква се
напуни дивним мирисом. Сви присутни у храму, посматрајући ов
чудо са дивљењем и страхом, прослављаху Бога и Пречисту Божију
Матер. После јутрења стадоше служити молебан Пресветој
Богородици, и када при крају запеваше: "Владичице, прими
молитву рабов Својих", тада из леве ноге Божанског Младенца,
држаног Пресветом Богородицом у наручју, такође истече миро. На
тај начин пред очима присутних у храму стајаху два извора мира,
чудесно точећи са једне иконе миро: из десне руке Пресвете
Богородице и из леве ноге Христове. Игуман и братија веома се
радоваху духом због преславног чуда овог, и са сузама припадаху к
пречистој икони, и помазиваху чела своја светим миром. А то миро
беше веома целебно, јер који год се болесници њиме помазиваху,
одмах здравље добијаху.
Након извесног времена после овог чудесног догађаја један
велможа, по имену Никита, би послан из Москве од стране великога
кнеза у Бјелозерски крај. Када он са женом и послугом стиже у град
Јарослав, он седе у чамац да даље путовање настави водом по реци.
Овај велможа имађаше четворогодишњег синчића, јединца. Успут се
овај његов синчић разболе и умре, и њега мртвог довезоше до
Толгског манастира Пресвете Богородице, желећи да га тамо
сахране. Отац и мати плакаху пред чудотворном иконом Пресвете
Богородице, кукајући неутешно, пошто не имађаху више деце.
Спремивши тело свог синчића за погреб, родитељи се дадоше на
припремање и осталога што је потребно за сахрану, и у томе им
прође време од подне до предвече. И када после уобичајених
молитава отпоче опело, мртво дете оживе и кликну; сви се
запрепастише и у исто време обрадоваше; нарочито се родитељи
испунише велике радости, и просто не знађаху као да достојно
захвале Господу и Пречистој Матери Његовој што поново виде своје
чедо живо и здраво.
Након неколико година, по попуштењу Божјем, једном
приликом у манастиру изби велики пожар, и пламен тако брзо
захвати и цркву, да братија не успеше отворити црквена врата и
ишта изнети из цркве, те изгоре сва црква са свима стварима што
беху у њој. Сви са великом тугом мишљаху да је и чудотворна икона
изгорела. Међутим, после пожара они нађоше свету икону у шуми
близу манастира, потпуно читаву и неповређену и светлошћу
обасјану; и сигурно не људским него анђелским рукама из великог
пламена изнесену. Братија с радошћу узеше свету икону, и одмах
приступише зидању нове цркве, и сазидаше пространију од оне
прве и дивно је украсише. И сада се може видети прекрасна
грађевина цркве од камена и манастирске зграде. А благодат
Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије не престаје ни до сада
чинити чудеса, лијући из Своје свете иконе, као из извора, исцељења
сваковрсним болесницима и изгонећи нечисте духове из људи. Та
чудеса су подробно описана у самој обитељи, а ми споменусмо
укратко нека од њих, прослављајући Бога и Његову Пречисту Матер
Дјеву Марију, и одајући побожно поклоњење чесној икони Њеној,
коју сви хришћански нараштаји треба да почитују сад и свагда и
кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕЛЕВТЕРИЈА и ЛЕОНИДА и Мале Дечице
Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа,
и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у
Цариграду).
СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА
ТРИАНДАФИЛА и СПАСЕ (АНАСТАСИЈА)
Триандафил беше родом из Загоре, по занимању морнар, а
Спаса родом из Радовишта, епархије Струмичке, по занимању
прислужник код једног трговца. Обојица Словени, обојица млади и
прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота.
Живот дадоше, но Христа не изневерише. За веру Христову
пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680 године (у
својој осамнаестој години), а Спаса у Солуну 1794 године (у својој
двадесетој години).
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОДОСИЈА,
игумана Оровског
Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по
горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и
строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у
Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији
тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
СПОМЕН СВЕТИХ
ДВА МУЧЕНИКА ТИРСКИХ
Ови свети мученици вучени по земљи пострадаше за Господа.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
СТИРАКИЈА
Мачем посечен скончао за веру Христову.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ:
ДЕСЕТ ПОДВИЖНИКА ЕГИПАТСКИХ
Свети подвижници ови у миру се преставише у Господу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА СИНАИТА[12]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА, иконописца Печерског
Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са
преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у
Антонијевој пештери.
СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
у Јерусалиму[14]
СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА СВЕТИХ
АПОСТОЛА ПЕТРА и ПАВЛА у време цара Лава Мудрог у
Цариграду
НАПОМЕНЕ:
1. Град Кизик се налазио на полуострву Мраморног Мора
Арктониси; основан у петом веку пре Христа.
2. Овај цар царовао од 717 - 741 године.
3. На скупу епископа, на челу са патријархом, у палати цара Лава
иконоборца свети Емилијан стаде први смело говорити цару,
чврсто бранећи права Цркве. Цару, који је заступао
иконоборство, он рече: "Царе, ако је ово питање, ради кога си
нас позвао, црквено питање, онда га по обичају треба
претресати у светој цркви а не у царској палати. Одувек, од
самог почетка, црквена питања се претресају у црквама, а не у
Царским палатама". - Види Житије преподобног Никите
Исповедника под 3 априлом.
4. Свети Емилијан упокојио се 820 године.
5. Његов се свети спомен слави 11 октобра.
6. Крит - највеће грчко острво у источном делу Средоземног
Мора.
7. Декије царовао од 249 - 251 године.
8. Свети Мирон упокојио се пре 350 године.
9. Његов спомен празнује се 31 марта.
10.Свети Петар живео у граду Владимиру од 1308 до 1325 године,
а од 1325 до 1326 у Москви. Спомен његов празнује се 21
децембра.
11."Богородицу и Матер светлости песмама узвеличајмо!"
12.Његов спомен врши се и 6 априла, где видети његово опширно
житије.
13.Спомен његов Црква празнује 17 августа.
14.Овај спомен забележен је у рукопису Г 74 Велике Лавре на
Светој Гори, где се на листу 100 налазе и 5 стихира Св. Јована
Дамаскина посвећених овом празнику.
9. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
МАТИЈЕ
Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена
Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у
Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија
би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи
правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус
Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована,
јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење
царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада
Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса
Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света,
следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се
гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења
Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи
Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика
него и за апостолску службу. Спочетка свети Матија припадаше
Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже:
Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два
и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања,
васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети
Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика
Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети
Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати
им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба
попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима
за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор
Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен.
"И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и
помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију,
покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове
службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и
паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола"
као дванаести (Д.А. 1, 23-26).
Овај избор ускоро би потврђен од Господа при шиљању Духа
Светог у виду огњених језика: јер Дух Свети отпочину и на светом
Матији, као и на осталим светим апостолима, дарујући му
подједнаку благодат са њима. По силаску Светога Духа апостоли
бацише коцке, на коју ће страну сваки од њих ићи ради
проповедања Еванђеља. Светоме Матији паде коцком Јудеја, да у њој
проповеда Христа Бога: и он се труди у њој обилазећи градове и
села и благовестећи јавивше се спасење свету. И као изабрани сасуд
он пронесе име Христово не само међу Јудејце него и међу
незнабошце. Јер предање нам говори да је он проповедао Еванђеље
Христово и у Етиопији, и многе муке тамо прстрпео: по земљи су га
вукли, тукли, на мучилишту мучили, ребра му гвожђем стругали и
огњем палили; но укрепљаван Христом он је сва та мучења с
радошћу примао и јуначки подносио.
По казивању неких свети Матија је проповедао Еванђеље
Христово и у Македонији. Тамо га незнабожни јелини ухватише, па
желећи да опробају силу вере проповедане од њега, дадоше му да
попије неки отрован напитак, од кога се губио очњи вид: јер ко год
би испио тај отров, одмах је постајао слеп. Међутим свети апостол
Матија, испивши у име Христово тај отров, остаде неповређен; па
још и ослепљене тим отровом, преко двеста педесет људи, исцели
метнувши руке на њих и призвавши име Христово. Не трпећи то,
ђаво се јави незнабошцима у облику малога дечка, наређујући да
убију Матију, пошто он уништава поштовање бесова. А када они
хтедоше да ухвате светог апостола, он иако хођаше посред њих,
постаде невидљив за њих, и они га три дана тражише и не могаше га
пронаћи. После тога свети апостол им се сам јави и добровољно
предаде себе у њихове руке. Они га оковаше и у тамницу затворише,
где му се ђаволи јавише, бесно шкргућући зубима на њега. Но идуће
ноћи њему се јави Господ у великој светлости, утврди га, и
ослободивши га окова отвори му врата од тамнице и пусти на
слободу. А кад свану дан свети апостол поново стаде међу народ и
проповедаше Христа неустрашиво. Но пошто неки тврдога срца, не
верујући његовој проповеди и беснећи против њега, хоћаху да га
својим рукама убију, изненада се отвори земља и прогута их; а они
што остадоше, уплашивши се, обратише се ка Христу и крстише се.
Потом се апостол Христов поново врати у свој удео - у Јудеју, и
многе од синова Израиљевих обрати ка Господу Христу,
проповедајући им реч Божију и потврђујући проповед своју
знамењима и чудесима: јер он именом Христовим слепима вид
даваше, губаве очишћаваше, ђаволе из људи изгоњаше, хромима
ход даваше, глувима слух, и самртнике у живот повраћаше.
Називајући Мојсија светим и побуђујући на држање закона даног му
од Бога на таблицама, свети Матија у исто време учаше вери у
Христа, кога Мојсије знамењима и прасликама унапред објави, кога
пророци предсказаше, кога Бог Отац посла оваплоћена од Пречисте
и Свебеспрекорне Дјеве на спасење света. При томе им свети Матија
тумачаше да су се сва пророштва о Христу већ збила на дошавшем
Месији.
У то време првосвештеником јудејским беше Анан, ненавидник
и хулитељ имена Христова, и гонитељ хришћана, по чијој наредби и
свети Јаков брат Божји би бачен са крова храма и погубљен. И када
свети Матија проходећи Галилеју проповедаше по зборницама
јеврејским Христа, Сина Божја, заслепљени неверјем и злобом
Јевреји, испунивши се јарости, ухватише светог апостола и доведоше
у Јерусалим ка споменутом првосвештенику Анану. Првосвештеник
сазва синедрион, и извевши на суд Христова апостола овако се
обрати томе скупу: Зна овај скуп, и сва васељена, какав прекор паде
на наш народ, и то не због неке наше кривице, него због
покварености неких који од нас изиђоше, и због ненаситог
лакомства, или боље - насилништва римских управљача. Недостојни
су помена оснивачи нових јереси, који толике хиљаде људи
преварише; сами знате колико их погибе од римских војника, те
изгинуше варалице и преварени, на велику срамоту рода нашег.
Такви прваци јереси беху: Јуда Галилејац и Тевда Врачар; са
њиховом погибијом погибе и спомен њихов. Но већи од свију њих
устаде јересиарх Исус Назарећанин: Он називаше себе Сином
Божјим и Богом, и многе удиви Својим мађионичарским
знамењима и чудесима, привлачећи к себи срца и одбацујући
држање закона; али прими осуду по закону који је хулио. И шта да
кажем? Знамо да светоме Мојсију закон би дат од самог Бога, да га
држаху патријарси и пророци, којима Бог даде да чине чудеса, каква
Исус није могао чинити. Ко не зна да је Мојсије разговарао с Богом
као с човеком? Ко не зна да је Илија на огњеним колима узет у рај?
Ко није чуо да је оживео мртвац, бачен на мртве кости Јелисејеве? И
други свеци Божји колика чудеса сатворише, и ни један се од њих не
дрзну да приписује себи Божанску част и оснива нови завет, као што
се дрзну Исус. Пророци, научени од Духа Светога, говораху
смирено; а Исус с гордошћу говораше Своје измишљотине, и дође
до таког безумља да и првосвештенике и кнезове кораше срамним
речима, а књижевнике и фарисеје називаше лицемерима. И који се
од пророка дрзну на тако што? Но Он по гордости Својој доживе
заслужени крај, примивши награду по делима Својим. О, камо да је
спомен Његов погинуо с Њим, и да учење Његово, умрло с њим,
нико не васкрсава! Нарочито је жалосно и болно то, што се храм
Божји, Град Свети и закони отаца налазе у римском ропству, и нема
ни сажаљења, ни самилости, ни избављења: нас без кривице вуку по
судовима, а ми трпимо; нас обмањују, а ми на то пристајемо; нас
пљачкају, а ми ћутимо; и што је најжалосније, галилејци нас предају
у руке Римљанима, бестидно окривљујући нас и народ наш за
убиство тобож невиног Исуса. Боље је да ти немногобројни
галилејци погину него да ово свето место и сав народ наш буду
уништени од Римљана, јер од два зла, ако је немогуће избећи
обадва, треба изабрати оно које се може лакше подносити. Стога и
овај ученик Исусов што пред нама стоји заслужује смрт; али нека
најпре сам у себи размисли, јер му ми не ускраћујемо време за
размишљање, нити му желимо погибао већ исправљење. Па нека од
двога изабере једно: или да следује закону датом од Бога преко
Мојсија и остане жив, или да се назове хришћанин и умре.
У одговор на то свети Матија, подигавши руке увис, рече: Људи
браћо! мени није потребно говорити много о кривици коју ви
бацате на мене, пошто хришћанин бити за мене је не кривица него
слава. Јер сам Господ говори преко пророка, да ће у последње дане
"слуге Своје назвати новим именом" (Ис. 65, 15). - Првосвештеник
Анан одврати: Како није кривица свети закон ниушта не сматрати,
Бога не поштовати, а слушати чаробњачке и бесмислене бајке? Свети Матија одговори: Ако ме саслушате, ја ћу вам објаснити да
ствари које ми проповедамо нису бајке и мађионичарство него
сушта истина, давно већ посведочена законом.
Пошто првосвештеник пристаде да га саслуша, свети Матија
отвори своја апостолска уста и стаде тумачити старозаветне
праслике и пророштва о Исусу Христу, како Бог обећа праоцима:
Аврааму, Исаку и Јакову, да ће од семена њихова подигнути таквога
Мужа, у коме ће се благословити сва племена земна, о чему и Давид
сведочи говорећи: Благословиће се у Њему сва племена земна, и сви
ће Га народи величати (Пс. 71, 17); како неопаљива купина
прасликоваше оваплоћење Христа од Пречисте Дјеве (2 Мојс. 3, 2), о
којој и Исаија прорече: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и
наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), које име значи: с нама Бог.
Мојсије такође јасно предсказа о Христу говорећи: Пророка испред
тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог;
њега слушајте (5 Мојс. 18, 15). Исти Мојсије прасликова добровољно
страдање Спасово, подигавши на дрво змију у пустињи, о чему и
Исаија говори: Као јагње Он би вођен на заклање (Ис. 53, 7); и: би
метнут међу злочинце (Ис. 53, 12). Пророк Јона који неповређен
изађе из утробе кита, постаде праобраз тридневног васкрсења
Господњег.
Ова опширна објашњења светог Матије из старозаветних књига
о Христу Исусу силно разјарише првосвештеника Анана, и он не
отрпе него љутито рече светоме Матији: Тако ли се ти усуђујеш
нападати на закон? Зар ти нису познате речи Писма: Ако устане
међу вама пророк или сновидац, и каже ти знак или чудо, па се
збуде тај знак или чудо који ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за
другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо... И тај пророк
или сањач нека се погуби"? (5 Мојс 13.1-2.5). - Свети Матија одговори:
Онај о коме ја говорим није само пророк него је и Господ пророка и
Бог и Син Божји, што посведочавају истинита чудеса Његова; због
тога ја и верујем у Њега, и надам се да ћу остати непоколебљив у
исповедању пресветог имена Његовог. - Првосвештеник га упита:
Ако ти се да време за размишљање, да ли ћеш се покајати? Светитељ одговори: Не дај Боже да одступим од истине коју сам већ
нашао. Ја срцем верујем и устима иеповедам, да од вас одбачени и
на смрт предани Исус Назарећанин јесте Син Божји, раван,
саприродан и савечан Оцу, а ја сам слуга Његов.
Тада првосвештеник, запушујући уши сврје и шкргућући
зубима, стаде викати: "Богохулствује! богохулствује!" Па додаде и
ово: "Нека саслуша закон!" И одмах отворише књигу закона и
прочиташе оно место где је написано: Ко би похулио Бога свог,
носиће грех свој; а ко би ружио име Господње, да се погуби, сав
народ Израиљски да га заспе камењем; нека га не поштеди око ваше,
да бисте уклонили зло од Израиља (ср. 3 Мојс. 24, 15-16). - Када ово
место би прочитано, првосвештеник рече Христовом апостолу: Речи
твоје сведоче против тебе; нека крв твоја буде на главу твоју.
Рекавши то, првосвештеник осуди апостола Христова на смрт:
да буде засут камењем. И светог Матију узеше и поведоше на
погубљење. Када стигоше на место, звано Ветласкила, тојест дом
камењем побијених, свети Матија рече Јудејцима који га вођаху:
Лицемери, добро је за вас говорио пророк Давид: кидишу на душу
праведникову, и крв невину осуђују (Псал. 93, 21). И пророк Језекиљ
говори за такве људе, да они убијају душе које не би требало да умру
(Језек. 13, 19).
После ових речи апостола Христова два сведока, - по
прописима закона, - положише руке своје на његову главу и
посведочише да је он хулио Бога, закон и Мојсија; и они први
бацише камење на светог Матију. При томе их свети апостол моли,
да та два прва камена бачена на њега сахране с њим, као сведоке
његовог страдања за Христа. Потом и остали стадоше бацати камење
на њега и засипати га; а он, подигавши руке своје к небу, предаде дух
свој Господу. Но безакони Јудејци додадоше још мучењу
подсмевање: мученику који већ беше мртав они, по римском
обичају, одсекоше секиром главу, улагујући се Римљанима, као да је
апостол Христов био противник ћесару.
И тако свети апостол Матија, подвизавши се добрим подвигом,
оконча своје течење. А верни, узевши тело апостолово, погребоше га
чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим
Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
ЈУЛИЈАНА, МАРКИЈАНА
и осталих, пострадалих с њима за иконе код Бакарних
врата у Цариграду
Када на престо грчког царства ступи звероимени цар Лав
Исавријанац[1], називан и Конон, он подиже гоњење на Цркву
Божију, завевши нову иконоборачку јерес називајући свете иконе
идолима, а оне који им се побожно клањају - идолопоклоницима.
Лав Исавријанац нареди да се свуда из храмова Божјих, и из домова,
и уопште из свих обиталишта људских избацују свете иконе и
уништавају, бацајући их или у огањ или у воду. Оне који нису
делили његове јеретичке заблуде он је или слао на заточење у
најудаљеније крајеве царства, или их на разне муке стављао и убијао.
У почетку гоњења он са бешчашћем и батинама отера са престола
свјатјејшег патријарха цариградског Германа[2], зато што му се
противио, а на његово место доведе свог једномишљеника јеретика
Анастасија[3].
У то време многи побожни хришћани који се противљаху
јереси постајаху мученици, као и ови о којима је реч. Њихове
страдање отпоче са следећег разлога. У Цариграду је из доба
Константина Великог постојала капија, звана Бакарна; изнад те
капије налазила се из давнина Спаситељева икона, такође бакарна.
Нечестиви цар и патријарх наредише да се та икона скине: лествице
бише прислоњене, и уз њих се поче пети један од војних старешина,
царев маченосац; то узбуди људе којих се беше тамо много сабрало,
те неки, понесени ревношћу за веру, оборише лествице заједно са
царевим маченосцем, кога и смрти предадоше. Дознавши за то, цар
изненада посла против овог православног народа наоружане војнике
са исуканим мачевима, и бише посечени мноштво људи и жена,
старих и младих, број којих зна само једини Господ. Најугледније
пак међу њима ухватише живе; њихова су имена: Јулијан, Маркијан,
Јован, Јаков, Алексије, Димитрије, Фока, Петар, Леонтије. Пошто их
бездушно избише моткама, бацише их у тамницу. Ту их држаху
осамдесет дана, жестоко их бијући: јер свакоме од њих свакодневно
удараху по пет стотина батина. Али свети мученици, крепљени
Христовом силом, трпљаху то јуначки, не губећи телесну снагу.
Видећи то, мучитељ нареди да им лица сажегу усијаним гвожћем,
па да их потом изведу на трг и мачем побију. Тако свети окончаше
своје страдање. Заједно с њима би због побожног поштовања светих
икона посечена и једна од чувених жена, по имену Марија
патриција. Тела светих мученика бише бачена на морску пучину.
Када ови свети мученици бише ухваћени, заједно с њима би
ухваћена и преподобна Теодосија монахиња, окривљена за исти
преступ: јер је и она учествовала у обарању лествица. Преподобна
Теодосија прими мученички венац пре ових светих мученика;
спомен њен празнује се двадесет деветог маја; под тим даном је и
житије њено. Сви свети мученици који пострадаше за ту чесну
Спасову икону, заједно предстадоше Господу Христу, Богу нашем,
коме слава вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АНТОНИЈА
Свети мученик Антоније беше родом из града Александрије[4].
Као хришћанин, он вођаше богоугодни живот. Изведен пред књаза
незнабожачког он неустрашиво изјави веру своју у Христа. Због тога
би мучен, бијен и струган, но Христа се не хте одрећи, Најзад би
бачен у огањ, испред кога он говораше народу: Браћо моја
возљубљена, не робујте телу, него се брините више о души, која вам
је од Бога дата и сродна је Богу и божанским силама.[5] - И тако
поучавајући народ и горећи у огњу предаде душу своју свету Богу.
Свето тело мучениково би нађено у огњу потпуно читаво и
неповређено, и ниједна длака на глави његовој не беше опаљена.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
ЈОВАНА, ЈАКОВА, АЛЕКСИЈА, ДИМИТРИЈА,
(ФОКЕ), ПЕТРА, ЛЕОНТИЈА и МАРИЈЕ[6]
ФОТИЈА
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПСОЈА
Ученик светог Пахомија Великог; подвизавао
четвртом столећу у Египту; упокојио се на молитви.
се
у
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАКАРИЈА
Ученик светог Александра Свирског и оснивач Успенског
манастира на реци Ореџи. Свете мошти његове почивају у цркви
његовог манастира.
НАПОМЕНЕ:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Царовао од 716 до 741 године.
Патријарховао од 715 до 730 године.
Патријарх од 730 до 754 године.
Велики град у Египту, на обали Средоземног Мора.
Под божанским силама разумеју се анђели.
Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих
мученика Јулијана, Маркијана и осталих.
10. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
ЛАВРЕНТИЈА архиђакона, СИКСТА папе, ИПОЛИТА и
других са њима
Епарх римски Валеријан ухвати светог папу римског Сикста са
његовим клиром и затвори их у народну тамницу у време када се
цар Декије[1] са славом врађаше у Рим после победе над
Персијанцима. Свети Сикст беше родом из Атине; и спрва философ
а потом ученик Христов. По доласку у Рим он се показа веома
користан Цркви Христовој својом мудрошћу и врлинама и
животом, и са временом добијаше разне црквене чинове. А када за
Христа би убијен свети Стефан, папа римски,[2] на његов престо, као
на сигурну смрт, би уздигнут свети Сикст; јер у то време не беше
папе кога би мимоишла чаша страдања.
Када свети папа Сикст са клирицима и другим хришћанима
сеђаше у тамници, у Риму бише мучени за Христа два персијска
кнеза, Авдон и Сенис, које Декије беше довео са собом оковане, као
заробљенике. После њихове мученичке кончине[3] цар Декије
и епарх Валеријан наредише да ноћу доведу пред њих папу Сикста у
храм зван Тељуди. А када послани дођоше по папу у тамницу, папа
рече својим сасужњима: Браћо и саборци моји, не бојте се
привремених мука, знајући какве муке претрпеше пре нас свети, да
добију венац вечнога живота. Сам Христос Бог наш пострада ради
нашег спасења, да нам остави углед. Стога се не бојте пострадати за
Христа, да бисте се зацарили с Њим.
Заједно са папом бише одведени два ђакона, Фелицисим и
Агапит, и изведени пред Декија и Валеријана. Цар Декије упита
папу: Знаш ли због чега си ухваћен и изведен пред нас? - Знам, врло
добро знам, одговори папа. - Ако знаш, узврати цар, онда поступи
онако како поступају други, да би остао у животу и повећао број
свога клира. - Стварно, ја се старам, рече папа, да се мој клир увећа. Онда принеси боговима жртву, предложи цар, и добићеш
старешинство над свима жрецима. - А блажени папа Сикст
одговори на то: Ја свагда приносим чисту и непорочну жртву
свемоћном Богу Оцу и Сину Његовом, Господу нашем Исусу
Христу, и Светоме Духу. - Ми штедимо твоју старост, настави цар; а
и ти поштеди себе сама, и постарај се о клиру свом, да би га избавио
од смрти. - Свети папа одговори: Све до сада старао сам се, и старам
се, како о себи тако и о своме клиру, да би све њих са собом отео и
избавио од вечне смрти. - Цар нареди војницима: Водите га у
Марсов храм, да тамо принесе жртву. Не учини ли то, онда га
затворите у засебну тамницу, Мамертинову.
Папу са оба ђакона одведоше у Марсов храм, и стадоше га
наговараги да принесе жртву. А он на то рече војницима: О,
кукавци, достојни сажаљења! зашто се клањате немим и глувим
идолима, који не могу помоћи ни себи ни икоме другом? Него
послушајте мене, децо моја, и покајте се, па ћете тиме душе своје
избавити од вечних мука. - Али они, извршујући царево наређење,
одведоше папу и оба ђакона у Мамертинову тамницу.
Свети архиђакон Лаврентије, угледавши где светог папу Сикста
воде у тамницу, повика к њему говорећи: Куда идеш, оче, без сина?
куда хиташ, архијереју свети, без архиђакона свога? Ти никада ниси
без мене приносио Бескрвну Жртву; а чиме то сада ја разгневих твоје
милосрђе? Еда ли сам изрод? Еда ли сам постао недостојан бити
служитељ теби? И када сам учествовао с тобом у приношењу
Божанских Тајии Христових, зашто да не учествујем с тобом и у
проливању крви своје за Христа? Оче, узми са собом мене, сина свог;
учитељу, узми са собом ученика свог, и принеси ме пре себе на
жртву Богу, као Авраам сина свога Исака, и као врховни апостол
Петар првог архиђакона Стефана, па кад видиш да сам примио
мучеништво, онда ти сам похитај ка венцу. - Свети Сикст му
одговори: Не остављам ја тебе, чедо, него те чувам за велике муке: јер
теби предстоје велики подвизи за веру Христову. Ја као стар излазим
на лакшу борбу, а ти треба да однесеш преславну победу над
мучитељем. Стога не плачи, него знај да ћеш три дана после моје
смрти ти левит поћи за својим свештеником; теби није потребно
моје присуство као нека помоћ. Илија је оставио Јелисеја, али га није
лишио чудотворне силе. Иди, искористи ово време, те по своме
нахођењу раздај црквено благо сиромашнима и невољнима.
Свети Лаврентије оде, узе све црквено благо и утвари, и хођаше
по свему граду тражећи прикривене клирике и убоге хришћане; и
које год проналажаше, помагаше их према њиховој потреби. Тако
он дође на гору Хелион; тамо нађе обиталиште једне удовице, која
после смрти свога мужа живљаше тридесет две године у удовиштву,
и зваше се Киријакија. Она у своме обиталишту скриваше многе
хришћане са презвитерима и клирицима. Свети Лаврентије однесе
тамо ноћу много сребра, одеће и других потребних ствари, и стаде
прати ноге свештенослужитељима Божјим и осталим хришћанима.
А удовица Киријакија, поклонивши му се до ногу, рече: Молим те,
слуго Христов, метни руке своје на главу моју, јер љуто патим од
главобоље. - Свети Лаврентије јој даде убрус којим отираше ноге, па
начинивши крсни знак метну руке своје на главу њену и рече: У име
Господа нашег Исуса Христа буди здрава! - И одмах удовица
оздрави од болести своје.
Те исте ноћи свети Лаврентије оде у град у улицу Канаријску, и
тамо у дому неког хришћанина Наркиса нађе сакупљене хришћане.
Он и њима опра ноге, и даде им од црквенога блага колико им беше
потребно. Ту се налажаше и један слепи хришћанин, по имену
Крискентион; он се са плачем обрати светоме: Метни руку своју на
очи моје, да бих видео лице твоје. - Свети Лаврентије рече: Господ
наш Исус Христос, који отвори очи слепорођеноме, нека те
просвети! - При овим речима он начини крсни знак на очима
слепога, и овај одмах прогледа, и виде лице светог Лаврентија, и
обрадова се.
Изишавши одатле, свети Лаврентије дознаде да се у
Непотијановим пештерама скрива мноштво хришћана. Он крену
тамо, поневши са собом сребра за њихове потребе. Тамо он нађе
седамдесет три хришћанина, људи и жена; међу њима беше и
презвитер свети Јустин. Умивши им ноге и давши им последње
новце, свети Лаврентије отиде. Чувши пак да су светог папу Сикста
са два ђакона повели на суд у храм Тељуди, свети Лаврентије похита
тамо, желећи да види шта ће бити.
Када се папа појави пред Декијем и Валеријаном, Декије му
рече: Препоручујемо твојој старости оно што је добро: послушај нас
и принеси боговима жртву. - Светитељ одговори: Боље препоручите
себи самима оно што је добро, и не хулите Бога небеснога, и покајте
се због проливене крви светих, да не бисте љуто погинули. - Ове
речи разјарише силно Декија и он рече Валеријану: Ако овога не
уништимо између живих на земљи, онда се нико неће покоравати
властима и слушати их. - На то Валеријан рече: Нека буде кажњен
смрћу! - Тада ђакони повикаше к мучитељима, говорећи: О,
бедници! када бисте послушали савете оца нашег, ви бисте избегли
вечне муке које вас очекују. - Валеријан рече на то: Докле ће ови
живети и претити нам мукама? Водите их у Марсов храм, да
принесу жртву. Ако пак то не ураде, онда им тамо одсеците главе.
Марсов храм се налазио ван градских бедема, пред Апијевом
капијом. Када свете одведоше тамо, свети Сикст рече томе храму:
Нека те сруши Христос, Син Бога живога! - Тек што присутни
хришћани рекоше "амин", настаде изненада земљотрес, и паде део
храма тог, и разби се идол који се налазио у њему. А свети
Лаврентије викну к светоме папи, говорећи: Не остављај ме, оче, јер
већ раздадох поверено ми тобом благо.
Чувши о благу, војници ухватише светог Лаврентија и
задржаше га, а светог папу са ђаконима посекоше на брежуљку пред
храмом, и тела њихова оставише непогребена. Када се спусти ноћ,
дођоше презвитери и ђакони и остали хришћани, узеше та чесна
тела, и папу положише у пештери на гробљу Каликстовом, а ђаконе
погребоше на гробљу Претекстатовом. Мученички сконча за Христа
свети папа Сикст, и с њим два ђакона Фелицисим и Агапит, у шести
дан месеца августа.
После погубљења светог папе Сикста, војници одведоше светог
Лаврентија к цару и рекоше му: Ухватисмо Сикстовог архиђакона;
он је од епископа добио благо и негде га сакрио. - Чувши за благо,
цар се обрадова, и извевши светог Лаврентија преда се, упита га: Где
је црквено благо које си сакрио? - Свети Лаврентије му не одговори
ни речи. Тада га цар Декије предаде епарху Валеријану, говорећи:
Испитај га односно црквеног блага, и приморај га да се поклони
боговима. Ако пак не прокаже благо и не поклони се боговима, онда
га мукама погуби.
Валеријан узе светог Лаврентија и предаде га војеначалнику и
надзорнику тамнице Иполиту да га држи у тамници. Иполит
затвори светог Лаврентија у тамници са осталим сужњима. Међу
њима беше неки јелин, по имену Луцилије, који се одавна налазио у
тамници и од силног плача изгубио вид и постао слеп. Њему свети
Лаврентије рече: Веруј у Сина Божјег Господа нашег Исуса Христа и
крсти се, па ће ти Он повратити вид. - Слепи одговори: Ја већ одавно
желим да се крстим у име Христово. - Свети Лаврентије га упита:
Верујеш ли свим срцем? - Слепи одговори са плачем: Верујем у
Господа Исуса Христа, а ништавних се идола одричем и пљујем на
њих.
Иполит стрпљиво слушаше разговор светог Лаврентија са
слепцем, желећи да види, да ли ће се отворити очи слепоме, и како
ће се отворити. Свети пак Лаврентије, учинивши Луцилија
оглашеним и благословивши воду, крсти га; и одмах се отворише
очи слепоме, и он ускликну громко: Благословен Господ Исус
Христос, вечни Бог, који ми дарова вид!
За ово чудо сазнадоше и други слепци, и стадоше долазити у
тамницу к светоме Лаврентију. А он, стављајући на очи њихове руку
са крсним знаком и призивајући име Христово, повраћаше им вид.
Гледајући све то, Иполит се дивљаше. Након неког времена он рече
светом Лаврентију: Покажи ми црквено благо. - Ако поверујеш,
одговори му свети Лаврентије, у свемоћног Бога Оца и у Сина
Његовог Господа Исуса Христа, биће ти показано благо и даће ти се
живот вечни. - На то Иполит рече: Ако се заиста испуни то што
говориш, ја ћу стварно урадити што налажеш. - Послушај ме,
продужи свети Лаврентије, и уради брзо што ти саветујем: одбаци
неме и глуве идоле и прими свето крштење.
Иполит пристаде, и уведе светог Лаврентија из тамнице у свој
дом. Поучивши Иполита о светој вери и огласивши га, свети
Лаврентије га крсти. После крштења Иполит рече: "Видех праведне
душе у великој радости". (То и беше благо, о коме му свети
Лаврентије говораше, да ће му бити показано: јер за време крштења
Господ му у дивом виђењу показа небеска блаженства). - Потом се
Иполит обрати светом Лаврентију са молбом: Заклињем те
Господом Исусом Христом, да сав дом мој крстиш. - И свети
Лаврентије крсти у његовом дому деветнаест душа.
У то време стиже Иполиту наредба да Лаврентија води
Валеријану. Иполит саопшти то светом Лаврентију, и светитељ му
рече: Хајдемо, јер се и мени и теби припрема мученички венац. Када дођоше пред Валеријана, рече Валеријан светом Лаврентију:
Остави упорност своју и покажи благо, за које кажу да је у тебе. - На
то светитељ рече: Дај ми време од два или три дана, па ћу ти
показати благо. - Тада се Валеријан обрати Иполиту, рекавши: "Теби
га поверавам на три дана". И отпусти светог Лаврентија. И Валеријан
извести цара о томе, да ће Лаврентије кроз три дана показати благо.
Отишавши од Валеријана, свети Лаврентије у току три дана
сабра у Иполитов дом мноштво ништих, и удовица, и сирочади, и
слепих, и хромих, и болесних. И кад истекне три дана, он их све
одведе пред Декија и Валеријана, који се тада налажаху у
Салустијевој палати, и рече им громким гласом: Ево у овима које
сада видите положена су, као у сасудима, вечна блага, и ко у ове
сасуде ставља своју имовину, примиће је са добитком у царству
небеском.
Постиђени овим поступком светог Лаврентија, цар Декије и
епарх Валеријан се силно разгневише, и више га не распитиваху о
благу, него га стадоше приморавати на идолопоклонство. И рече
Валеријан: Зашто плетеш толике замке? принеси боговима жртву,
одбацивши своје мађије у које се уздаш. - Свети Лаврентије
одговори: Зашто ви допуштате ђаволу да вас наговара да
приморавате хришћане на клањање демонима? Сами расудите, је
ли праведно поклањати се идолу који је начињен рукама људским и
у коме живи демон, а не поклањати се Богу небесноме, Саздатељу
свега видљивога и невидљивога.
Разјарен, цар нареди да Лаврентија обнаже и распрострта на
земљи бију скорпионима[4]. Док светог мученика бијаху тако
жестоко да се земља обагри крвљу његовом, сам цар Декије викаше:
Не хули богове, не хули! - А бијени мученик одговараше: Ја
благодарим Богу моме што ме удостојио удела слугу Својих, светих
мученика; а ти, бедниче, мучиш се безумљем и јарошћу својом.
Затим Декије мучитељ нареди да престану бити мученика и да
га подигну са земље. Онда издаде наређење да се донесу и поређају
пред њим гвоздени одар, даске, оловно пруће и друга оруђа за
мучење. Указујући на та оруђа, Декије говораше мученику: Свим
овим оруђима биће мучено тело твоје, ако боговима не принесеш
жртве. - На то мученик одговори: Бедниче, ја одавно желим сва та
мучења као гозбе, јер су она за вас мучења а за нас слава. - Ако су та
мучења за тебе гозба и слава, подсмеваше се мучитељ Декије, онда
нам кажи где се крију остали, слични теби, хришћани: да их
доведемо овамо, па нека заједно с тобом гозбују. - Светитељ
одговори: Погане очи ваше недостојне су да виде оне чија су имена
написана на небесима.
После тога цар нареди да мученика воде везана у Тиберијев
дворац, куда се и сам упути. Дошавши тамо, он седе у Зевсов храм и
нареди да мученика доведу преда њ. И он рече мученику: Кажи нам
где се крију безбожни хришћани, да бисмо очистили град од њих; а
ти се поклони боговима, и не уздај се у благо које скриваш. Светитељ одговори: Слуге Христове нећу ти открити; а у благо се
стварно уздам, и сигуран сам односно њега. - Мислиш ли, упита цар,
да се златом и сребром откупиш од мука? - Ја сам слуга Христов,
одговори Јчученик, и у Њега се уздам; а сигуран сам односно
небеских блага, која Христос Бог мој уготови мени и свима слугама
Својим.
Разгневљени цар нареди да мученика бију штаповима и да му
усијаним гвозденим даскама жегу слабине. У тим мукама свети
мученик се мољаше Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже од
Бога, помилуј мене слугу Твога; клеветали су ме, али се ја не одрекох
Тебе; испитивали су ме, и ја исповедах пресвето име Твоје. - Потом
Декије нареди да мученика бију оловним прућем; и свети
Лаврентије викну притом: Господе Исусе Христе, прими дух мој! Тада дође к њему глас с неба који говораше: Још много имаш
страдати! - Овај глас чуше сви. А Декије, страховито бесан, повика
громким гласом, говорећи: Римљани и народни скупе! ви чујете глас
демона који теше овог мађионичара и богохулника, који нити богове
наше поштује, нити цара слуша, нити се мука боји!
И онда нареди Декије да мученика опруже на мучилишту и
понова бију оштрим скорпионима. Међутим се свети мученик у тим
мукама смејаше, ругајући се мучитељу Декију. Затим се помоли
Богу говорећи: Благословен си Господе Боже, Оче Господа нашега
Исуса Христа! благодарим Ти што нама недостојнима јављаш
милост Своју, но подај ми још и благодат Своју, да би ови што овде
стоје и гледају на мене познали, да Ти утешаваш слуге Своје.
Док се светитељ мољаше тако, један од присутних војника, по
имену Роман, поверова у Христа и узвикну говорећи: Свети
Лаврентије, ја видим пресветлог младића који стоји поред тебе и
убрусом ти отире ране и сво тело. Стога те заклињем Господом
Христом, који ти посла анђела Свога, не остави ме! - Декије рече
Валеријану: Побеђени смо од овог мађионичара! - И наредивши да
мученика одреше са мучилишне справе, предаде га Иполиту под
стражу. А војник Роман донесе к светом Лаврентију пун водонос
воде, и припаде к ногама његовим молећи га са сузама да га крсти. А
када Роман би крштен, одмах га узеше други војници и одведоше к
цару. А Роман, пре но што га стадоше испитивати, клицаше:
Хришћанин сам! - Цар одмах нареди да га обезглаве. Тада изведоше
Романа из града кроз Саларијску капију и одсекоше му главу у
девети дан месеца августа. Тело његово узе ноћу гореспоменути
презвитер Јустин и чесно погребе.
Те исте ноћи цар Декије и епарх Валеријан, налазећи се у
Олимпијадским купатилима, недалеко од Салустијева дворца,
наредише да се спреми судиште, да се Лаврентије последњи пут
изведе на суд. Уједно с тим наредише да се припреме и сва оруђа за
мучење. Дознавши о томе, Иполит стаде плакати. Тешећи га, свети
Лаврентије му одговараше: Не плачи због мене, него се весели,
пошто идем ка славном венцу мученичком. - Иполит га упита:
Зашто да ја не викнем крај тебе: "хришћанин сам!" да бих заједно с
тобом умро? - Светитељ му одговори: Сакриј сада своје исповедање
Христа у срцу свом; а после кратког времена, када те ја позовем, ти
ћеш чути и доћи к мени.
Када цар заједно са епархом седе на судишту, пред њих би
изведен свети мученик Лаврентије. Цар му рече: Остави своје мађије,
и кажи нам каквога си рода. - Светитељ одговори: Рођен сам у
Шпанији, васпитан у Риму, од колевке сам хришћанин, и од
детињства научен свему закону Божјем. - Цар га упита: То ли је за
тебе закон Божји: не поштовати богове и не бојати се мука? Светитељ одговори: Закон коме сам се учио, научи ме да знам и
поштујем Бога мог, Господа Исуса Христа; крепљен Његовим
именом, ја се стварно не бојим мука, којима ми ти претиш. - Цар му
рече: Принеси боговима жртву; не учиниш ли то, сву ноћ ћеш бити
мучен. - Свети Лаврентије му на то одврати: Моја ноћ нема ничег
тамног, већ сва блиста светлошћу.
Мучитељ нареди да мученика камењем бију по устима. Но
свети мученик се још више сиљаше, ругаше се цару и благодараше
Бога. - Декије нареди слугама: Донесите гвоздени одар, да ову ноћ
проведе на њему горди Лаврентије. - Одар би донесен; он беше као
гвоздена решетка; на њега положише мученика нага пред Декијем и
Валеријаном, и подложише огањ под одром, а слуге гвозденим
вилама притискиваху мучениково тело на одру, и распириваху
ватру пекући га као печење. И рече цар мученику: Принеси
боговима жртву! - Мученик одговори: Ја себе самога скрушеним
духом принесох на жртву Богу моме као миомирисни кад.
У то време слуге све јаче ложаху огањ и све силније ужариваху
одар. И свети мученик рече цару: Знај, бедниче, да ми ова жеравица
припрема хладовину, а теби вечне муке. Јер Господ мој зна да ја,
оптужен због исповедања светог имена Његовог, не одрекох се Њега,
већ упитан изјавих да сам хришћанин, а сада печен на огњу ја Му
узносим благодарност. - А где је тај огањ којим нам претиш? упита
Валеријан светог мученика. - О, безумници и бедници! одговори
светитељ, знајте да ова жеравица на којој ме печете јесте хладовина
души мојој, а вашим душама она ће бити неугасиви огањ.
Сви присутни чуђаху се свирепости цара, који нареди да жива
човека испеку. А свети Лаврентије светла лица говораше:
Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме укрепио! - Затим
скренувши очи према Декију и Валеријану рече: Ево, бедници, ви
већ испекосте једну страну тела мога, окрените на другу, па једите
испечено месо моје. - После тога, славећи Бога, рече: Благодарим Ти,
Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да уђем на врата Твоја! Рекавши то, испусти дух.
Цар и епарх видевши да мученик умре, отидоше са стидом,
остављајући мучениково тело на одру. А Иполит пре зоре уграби
чесно и многострадално тело светог мученика, обави га платном и
мирисима, и извести о томе светог презвитера Јустина. Овај одмах
дође к Иполиту, и обојица однеше чесно тело к споменутој удовици
Киријакији, држаше га у њеном дому све до вечера; и проведоше тај
дан у посту са сузама. А касно увече однесоше чесно тело у пештеру,
на имању удовице Киријакије, где се беху сабрали многи хришћани
и много плакаху. Сатворивши ту свеноћно мољење, они чесно
погребоше мученика. А свети презвитер Јустин одслужи
божанствену литургију, и сви се причестише Пречистим Тајнама
Тела и Крви Христове.
Свети мученик Лаврентије архиђакон заврши свој страдалачки
подвиг у десети дан месеца августа. А свети Иполит са осталима
пострада у трећи дан после светог Лаврентија, о чему ће бити
опширније речено на свом месту. За све њих нека је слава Богу
нашем, у Светој Тројици слављеном, сада и увек и кроза све векове.
Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ:
ШЕСТ МУЧЕНИКА
у Визији (или у Либији)
Овој шесторици мученика размрскаше кости, и месо им на телу
покидаше; и тако ови свети јунаци душе своје положише за веру
своју у Господа Христа.
СПОМЕН СВЕТОГ
ИРОНА ФИЛОСОФА
Хришћанског философа светог Ирона спомиње свети Григорије
Богослов у својим књигама. Мирно се упокојио и преселио ка
Господу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ
ЛАВРЕНТИЈА КАЛУЖКОГ,
Христа ради сулудог
Блажени Лаврентије проходио подвиг јуродства = сулудости за
кнезовања Симеона Јовановича Калужског. На чудесан начин
блажени спасе живот кнеза при нападу Татара. Престави се
блажени 1515 године. Свете мошти његове почивају у манастиру,
названом по његовом имену Лаврентијевим, у близини града Калуге.
На гробу блаженога бивала многа чудеса.
НАПОМЕНЕ:
1.
2.
3.
4.
Декије царовао од 249 до 251 године.
Спомен његов празнује се 2 августа.
Спомен њихов 30 јула.
Скорпион - оруђе за мучење: синџир са оштрим зупцима.
11. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ЕВПЛА ђакона
За царовања Диоклецијана и Максимијана гоњење на
хришћане беше по целој васељени. У то време ови незнабожни
цареви послаше у Сицилију неког свирепог кнеза по имену
Пентагура, да проналази хришћане и погубљује их разним мукама.
Дошавши у град Катану, овај мучитељ нареди градоначелнику
Калвисијану да на приредбу сазове сав народ, не само из града него
и из околине. За ову приредбу све би спремљено на Ахилијевом
тргу, и на свирку труба и бубњева слеже се мноштво оба пола и
разнога узраста. Тамо дође и кнез Пентагур са Калвисијаном.
Видевши народ, кнез упита градоначелника Калвисијана: Да ли сви
одају нашим боговима част и поклоњење и приносе жртве? Калвисијан одговори: Да, светли кнеже, сви ови које видиш, и мало
и велико, усрдно служе великим боговима приносећи им мноштво
жртава; и међу њима нема ни једног противника. - Чувши то, кнез
Пентагур се веома обрадова, и похвали народ и градоначелника.
Затим објави наредбу царева, и пред свима даде власт Калвисијану
да мучи и убија свакога који се нађе да себе назива хришћанином.
После тога Пентагур отпутова у друге градове, а Калвисијан
сазва судске слуге и нареди им да брижљиво трагају, не би ли у
граду или у околини пронашли некога који тајно држи хришћанску
веру, па да га доведу на мучење. Тада приступи један од слугу и рече:
"Овде у граду има човек по имену Евпл; он носи са собом некакву
књигу, и обилазећи улице и куће учи народ и говори да је
хришћански Бог велики". - Свети Евпл беше ђакон и ношаше са
собом Еванђеље: читајући из њега народу о чудесима Христовим, он
га учаше да верује у Спаситеља. - Чувши то, градоначелник
Калвисијан одмах посла да ухвате Евпла и везана доведу преда њ.
Отишавши, војници тражаху Евпла по целоме граду, и најзад га
пронађоше у једној сиромашној кућици где чита свето Еванђеље и
поучава слушаоце. Војници га ухватише, везаше му руке остраг и
одведоше градоначелнику на суд, носећи и Еванђеље. Угледавши
светог Евпла, градоначелник га упита: Јеси ли ти хулитељ богова и
нарушитељ царских наређења? - Свети Евпл одговори: Ко су богови
ваши, да би их поштовао? - Наши су богови Јупитер, Асклипије и
Дијана, рече Калвисијан. - Светитељ му узврати: Ти си слеп,
незнајући Господа Исуса Христа, Јединог истинитог Бога, који је
створио небо и земљу, саздао човека од земље и нас хришћане
обукао у свескупоцену и пресветлу одећу бесмртности, која је свето
крштење. - Градоначелник рече: Ти зато говориш тако гордељиво
што још ниси искусно муке. - Светитељ одговори: Мени ће муке
бити светли венац, а теби тама и погибао.
Разгњевивши се силно, градоначелник Калвисијан нареди да
светог Евпла обесе нага на мучилишту и тело му стружу гвозденим
гребенима. За време тих мука свети мученик, подигавши очи к небу,
мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, мене, са кога сада
скидају тело као одело, обуци у бесмртност у будућем животу; а у
овом часу дај ми снаге, да ме не победе муке. - И би глас с неба који
говораше: Мушки се држи, Евпле, и буди јак! теби је већ спремљена
истинска одећа.
Пошто мученика дуго стругаху тако, градоначелник му рече:
Још ли не одустајеш од своје заблуде? Зашто нећеш да уђеш у храм
богова и принесеш им жртву, да би од њих добио опроштај грехова
својих, од царева част и богатство, и од нас пријатељство; и уопште
добио би много злата и сребра. - Свети мученик одговори: О,
пагубни човече, слуго и саучесниче ђавола! не знаш ли да ћеш на
дан Страшнога суда Божијег бити грозно кажњен за све оне које
златом и сребром прелашћујеш на идолопоклонство?
Разјаривши се још више, мучитељ нареди да мученика
гвозденим чекићима бију по вилицама и да му поломе глежњеве и
голенице. У време тог мучења свети мученик се ругаше мучитељу,
говорећи: Ослепљени злобом безумниче и неразумниче! зар не
видиш да су ове муке за мене као паучина због помоћи којом ме
крепи Бог мој? Ако можеш, пронаћи друге, љуће, јер су ове за мене
као играчке.
После тога градоначелник нареди да светог Евпла одвежу и да
му књигу Еванђеље обесе о врат, па одведу у тамницу. Притом
заповеди да тамничка врата чврсто затворе и запечате његовим
прстеном, и да поставе стражу, да се не би ко привукао к њему и дао
му хлеба и воде, него да мучен глађу и жеђу умре. Свети Евпл
проведе у тамници седам дана и ноћи, па ожедневши јако, помоли
се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, Ти
дајеш храну свакоме створу; Ти си у старини људе вођене Мојсијем
напојио у пустињи, извевши им живу воду из камена; Ти си освежио
Самсона водом изведеном из сувих костију магарећих чељусти; Ти
си нас омио водом светог крштеља; молим Те, освежи и мене који
изнемогавам од жеђи: нареди да у овој тамници потече извор воде и
угаси моју жеђ, па ће сви познати да си Ти једини Бог и да нема
другога осим Тебе. Када се свети Евпл тако помоли Богу, изненада
изби у тамници извор воде; и он, напивши се те воде, утоли не само
своју жеђ него и своју глад, као храном, и певаше славећи и
благосиљајући Бога.
По истеку седам дана градоначелник Калвисијан нареди да
мученика изведу из тамнице, ако је жив, јер рачунаше да је он,
нешто од рана и нешто од глади и жеђи, умро. А када војници
дођоше и отворише врата на тамници, они се уплашише угледавши
мноштво воде у тамници. Свети пак Евпл пружи руку на воду, као
наређујући, и вода тог часа поста невидљива. И војници рекоше
један другоме: Заиста је велики Бог коме овај човек служи! - И
узевши светог мученика, они га одведоше у градоначелников дом. И
градоначелник, видевши да свети Евпл није изнемогао телом и да је
здрав и весео, као да је био на гозби, дивљаше се, и рече му: Бар се
сада поклони боговима, пре но што ти глава буде одсечена мачем.
Светитељ одговори: Подмукли и ослепљени пријатељу ђаволов! ко је
рад да остави светлост, па да по тами ходи?
Разбесневши се, градоначелник нареди да му гвозденим
кукицама откину уши, па да га везана воде у судницу ради суђења,
куда и сам оде. Севши на своје место, мучитељ дуго присиљаваше
светитеља на приношење незнабожних жртава; па видећи да је
несавитљив, он га осуди на посечење мачем. Саслушавши своју
смртну пресуду, свети Евпл моли градоначелника да му се пред
посечење да време за молитву. Градоначелник даде свој пристанак
на то. И када војници вођаху светог мученика на посечење, за њим
иђаше огромна гомила народа, желећи да види његов крај. У тој
гомили бејаше и не мало хришћана, који тајно држаху свету веру.
Стигавши на губилиште, свети Евпл, окренувши се к народу, извади
Еванђелте које стално ношаше са собом, отвори га и стаде читати
чудеса Христова и поучавати народ познању истинитога Бога. И
многи од незнабожаца просветише се познањем истине. Затим се
свети Евпл стаде молити Богу, и к њему дође глас одозго: Блажен си
Евпле, добри и верни слуго мој, ходи и уђи у радост Господа свога, и
наслађуј се покојем са свима који су ми од памтивека угодили.
После ових речи свети мученик ђакон Евпл сагну под мач главу
своју, и пошто би посечен отиде ка Господу своме. Његово страдање
заврши се у једанаести дан месеца августа.[1] Побожни хришћани
узеше чесно тело његово и главу, и погребоше их на нарочитом
месту. И биваху многа исцељења на гробу мучениковом светим
молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме
са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
СУЗАНЕ ДЕВИЦЕ,
и других с њом
За царовања Диоклецијана[2] и Максимијана[3], званог Херкул,
живљаше у Риму презвитер Гавиније, рођени брат папе римског
Гаја[4]. Добар зналац световне философије и одличан познавалац
Светог Писма, Гавиније по савету и настојању свога брата папе
написа многе књиге противу незнабожачких заблуда. Оба они беху
високога рода, сродници цара Диоклецијана; али их се Диоклецијан
одрече као својих сродника и презре их због њихове хришћанске
вере.
Презвитер Гавиније имађаше кћер Сузану; он је васпита у
хришћанском духу, и научи је страху Божјем и световној
философији. Сузана беше веома паметна и мудра; одликоваше се и
телесном лепотом, коју превазилажаше њена душевна лепота, јер
она свим срцем љубљаше Господа Христа, и беше Његова верна и
целомудрена слушкиња. Чувши о њеној лепоти и мудрости,
Диоклецијан пожеле да је узме за жену своме сину Максимијану.
(Овај Максимијан, кога називају и Максимином, не беше рођени син
Диоклецијану већ посињен од њега. Диоклецијан га најпре ожени
својом ћерком Валеријом; а када она умре, он зажеле да га ожени
својом рођаком Сузаном. Овај Максимијан имађаше друго име
Галерије, и треба га разликовати од гореспоменутог Максимијана,
званога Херкул). Диоклецијан посла Гавинију знатног човека, свога
брата од тетке Клаудија, да поразговара са њим о томе, да он своју
кћер Сузану да за жену његовом посињенику Максимијану.
Дошавши са оваквом поруком Гавинију, Клаудије рече: Наш
пресветли цар Диоклецијан посла ме к теби са великом милошћу и
благонаклоношћу: он хоће да обнови сродство с тобом преко удадбе
твоје кћери. И какво доброчинство може бити веће за тебе, него да
се род твој прослави путем крвне везе са царским домом! - Гавиније
на то рече: Ми смо убоги и ништавни, и како се можемо називати
сродницима царевим када смо недостојни? - Клаудије одговори:
Чесни брате, зар ти и твој брат епископ Гај нисте синови сенатора
Максимина који беше рођак стрицу нашем, брату господина нашег
цара Диоклецијана? - То је тачно, примети Гавиније, али околности
последњега времена приморавају нас рећи, да нисмо достојни
називати се царевим рођацима. - Не одричи се свога сродства,
узврати Клаудије; ево, господин и цар наш наређује да ти даш за
његовог сина Максимијана кћер своју, за коју чујемо да је веома
паметна и да располаже великим познавањем наука; и правично је
да се не раздвајају гране које расту из једнога корена; то желимо и
ми, твоји сродници; држим да је то и за тебе радост. - Гавиније на то
рече: Молим, дајте ми времена да сазнам шта о томе мисли моја
кћи. - И на томе се растадоше.
По Клаудијевом одласку презвитер Гавиније замоли свога брата
папу Гаја, који је становао у близини, да дође до њега у његов дом.
Када Гај дође, Гавиније му исприча са каквом је поруком од цара
долазио к њему Клаудије. Затим они позваше к себи девицу Сузану
и рекоше јој са сузама: Цар Диоклецијан посла к нама рођака нашег
Клаудија, обавештавајући нас по њему да жели да те узме за супругу
своме сину Максимијану. - На то блажена Сузана одговори оцу и
стрицу своме: Где је сада мудрост ваша? Заиста је не видим у вас. Да
нисам онаква хришћанка, каква сам постала благодарећи вашим
поукама, онда би стварно било могуће говорити са мном о томе о
чему ви овог часа разговарате. Зашто сада скврнавите своје уши и
уста, слушајући незнабожие речи и преносећи их мени са циљем, да
бих се удала за безбожног мучитеља? Та ви сте се сами ради своје
свете вере у Христа неустрашиво одрекли сродства са њим због
његовог незнабоштва. Но хвала свемоћноме Богу који ме учини
сродницом светима Својим: јер верујем у Господа нашег Исуса
Христа да ћу се ја, одбијајући овај скверни брак са незнабошцем,
удостојити мученичког венца.
Пази, кћери моја, рече јој на то отац, да будеш постојана у вери
коју имаш, да би непосрамљена остала пред Господом, те да бисмо
се и ми обрадовали видећи плод чврсте вере твоје, приношен
Христу Господу. - Господо моја, одговори Сузана оцу своме и
стрицу, ви сте ме често поучавали да чувам девство ради Господа
Исуса Христа, и ја сам се већ у љубави према Њему и страху
Његовом тако учврстила, да ни помислити не могу на телесни брак;
и оче мој, ја ћу до последњег даха свог само Онога љубити, Ономе
служити, и у Онога се надати, коме си ме ти занавек поверио. Он,
Господ, зна искреност срца мога. - А свети папа Гај рече: Пошто си
поверена Небескоме Женику, Христу Богу, онда остани свагда у
љубави Његовој, држећи заповести Његове. - Тако ова два света
служитеља Господња, дознавши добру намеру девичанског срца
Сузаниног, радоваху се ду хом и плакаху од радости, и многим
добрим поукама утврђиваху Сузану.
Након три дана дође опет код Гавинија Клаудије, праћен
мноштвом слугу, које остави напољу, а сам уђе унутра, где затече и
папу Гаја. После уобичајеног поздрава Клаудије рече: Вама, чесни
оци, није непознат радосни разлог који ме доведе к вама. - Епископ
Гај одговори: Када и не би било таквог разлога, ми смо ради теби
као сроднику и пријатељу, да се утешимо виђењем и разговором. Ви знате, љубавна браћо, настави Клаудије, да господин наш цар
Диоклецијан силно жели да се с вама још више ороди, и ја вам
саветујем и молим вас, да учините по вољи владару васељене и тиме
утешите душу његову. - Кажи ту цареву жељу моме господину
брату, епископу Гају, одговори Гавиније. - Господин наш
најмилосрднији цар, обрати се Клаудије епископу Гају, хоће да узме
за супругу сину своме вашу кћер а моју унуку; чуо је он за њену
лепоту, и за њену памет, и за њену мудрост; а ми сродници
сматрамо да ништа није драгоценије него да се род наш не одваја од
царске крви и да се што тешње сједињује са њом; тиме ће се он још
више узвисити и прославити.
Пошто епископ ћуташе, Гавиније предложи: Да позовемо
девицу и питамо њу саму. - И света Сузана би позвана к њима. У
соби не беше никога сем њих тројице. Када Клаудије угледа Сузану
заплака од љубави и радости и хтеде да је загрли и пољуби. Но она
се успротиви томе и окренувши се од њега рече: Не оскврњуј моја
уста; зна Господ мој Исус Христос, да се устију слушкиње Његове
никада не дотакоше мушка уста. - Ја сам хтео да те пољубим као
рођак, јер си ми унука, одговори Клаудије. - На то света Сузана рече:
Ја се гадим твога пољупца не због чега другог него само због тога
што су твоја уста оскврњена идолским жртвама.
Овим речима свете Сузане Клаудије би као прстом Божјим
дарнут у срце, умилење му се разли по души, и он упита Сузану:
Шта треба да радим, да бих уста своја очистио од оскврнављености?
- Покај се и крсти се у име Оца и Сина и Светога Духа, одговори
света Сузана. - Тада се Клаудије обрати епископу са речима: Ви ме
дакле очистите, јер је бољи човек чист који верује у Христа него који
служи боговима. Ја сам много жртава принео боговима, којима се и
цареви клањају, али никакве користи не видех од њих.
Видевши чудесну и брзу промену, изазвану у Клаудију
благодаћу Божјом кроз речи чисте девице, епископ Гај с радошћу
рече: Брате, послушај ме! намеран сам да ти дам добар савет: ти си
дошао к нама да нађеш невесту за сина твога господина, а Бог иште
тебе и хоће да те спасе молитвама ове девојке, да би се и из нашега
рода нашли достојни царства Божија. Дакле веруј у Бога, кај се за
проливање крви светих мученика, и не одлажи са примањем светог
крштења. - Клаудије упита: Ако ја примим крштење, да ли ће се
очистити све греховне прљавштине срца мога? - Несумњиво ће се
очистити, одговори папа, само веруј свим срцем.
Чувши то, света девојка Сузана припаде к ногама свота стрица
светога Гаја, говорећи: Молим те, господине мој, Христа ради не
одлажи крштење Клаудијево, спаси душу његову. - Најпре морамо
видети, рече свети епископ, да ли он истински верује у Христа Бога. Ја истински верујем, ускликну Клаудије, само да би ми били
опроштени сви греси моји, као што ми ви обећавате. - У име
Господа Исуса Христа свемогућег Бога, рече свети епископ Гај,
опраштају се теби сви греси твоји! - Клаудије паде на земљу пред
ногама светитељу, и посипајући прашином главу своју викаше:
Господе Боже, светлости превечна, прости ми грехе моје, учињене у
неверју и незнању, и испуни ме благодаћу Својом, да би и жена моја
и деца моја познала да Ти једини спасаваш оне који се уздају у Тебе!
Тада свети папа Гај огласи Клаудија ка крштењу и поучи, па га
отпусти кући. Потом Клаудије дође ноћу к светоме Гају са женом и
два сина, просећи од њега свето крштење. Папа онда, не одлажући
више, крсти их; а презвитер Гавиније би им кум. Када Клаудије
изиђе из свете крстионице рече: Видех светлост јачу од сунчане која
ме обасјаваше у време крштења. - По светом крштењу и
миропомазању, епископ одслужи свету литургију, и причести
крштене Божанским Тајнама Тела и Крви Христове; и сви се
радоваху о Богу Спасу своме. Клаудијевој супрузи беше име
Препедигна, а синови му се зваху Александар и Куфије. После
крштења Клаудије стаде продавати своје имање и раздавати
сиромашнима; он тражаше хришћане који су се скривали по
разним тајним местима; одлажаше ноћу кришом у тамнице, и
свима које налажаше умиваше ноге, и целиваше их, и сваку њихову
нужду подмириваше обилним даровима, снабдевајући их с љубављу
одећом и свакодневном храном; и непрестано се кајаше за
пређашње грехе своје.
После извесног времена стаде Диоклецијан распитивати о
Клаудију, зашто му не донесе извештај о својој посети Гавинију
односно Сузане. Цара известише да је Клаудије болестан. Тада цар
посла код Клаудија његовог млађег брата великодостојника
Максима, да посети болесника и да га распита о Сузани. Дошавши,
Максим нађе свога брата где, одевен у кострет, узноси молитве к
Богу. Максима спопаде ужас и он рече: Мили брате, који си ме
васпитао од самог детињства, зашто си се толико изменио, те си
блед у лицу и тако мршав? - Клаудије одговори: Ако хоћеш да ме
саслушаш, ја ћу ти казати разлог моје промене. - Кажи ми,
господине мој, болест своју! узвикну Максим. - Ево, ја творим
покајање, стаде казивати Клаудије, што сам, слушајући цареве и
служећи им, убијао хришћане, и на тај начин проливао крв невину.
Мада сам и радио то у незнању, извршујући наредбе, ипак сада
силно тугујем због тога и кајем се. - Шта ти то говориш, брате мој?
одврати Максим. Господар наш, цар Диоклецијан слао те је к брату
нашем Гавинију да кћер његову тражиш за царева сина. Ради тога
сам и ја сада послан к теби, а ти ми говориш нешто сасвим друго. - Ја
сам ради тога и ишао, рече Клаудије, к возљубљеној унуци нашој, и
видео је: она је дивна, како телом тако и духом; она је света и мудра,
и већ невеста небескога цара Христа Бога; њоме сам и ја избављен од
грехова мојих. Но да би и ти дознао да свемилосрдни Бог хоће да се
сви спасу, хајдемо ноћас к брату нашем презвитеру Гавинију, и ти
ћеш видети светлост вечну. - Све што ми наложиш, брате мој мили,
учинићу, одговори Максим.
Те ноћи оба они одоше ка капији града, званој Саларијска,
близу Салустијевог дворца, јер се тамо налажаше кућа презвитера
Гавинија. Када Гавинија известише да браћа Клаудије и Максим
стоје пред кућом и желе да уђу к њему, он им одмах похита у сусрет
и с радошћу их уведе унутра. И пре но што поче разговор са њима,
Гавиније стаде на молитву: преклони колена и саже главу; то исто
урадише Клаудије и Максим. И презвитер Гавиније молећи се
говораше: Господе Боже, Ти сабираш расејане и погледаш на
сабране, погледај на дело руку Твојих, и просвети нас који верујемо у
Тебе, јер си Ти светлост истинита кроза све векове. - И сви рекоше:
"Амин!" па уставши са земље, они се загрлише и целиваше један
другога, а Клаудије припаде к ногама презвитеровим целивајући их.
Видевши то, Максим се чуђаше, и замоли да се види са Сузаном.
Гавиније нареди да је позову. Улазећи к њима, она се најпре
поклони Богу, затим приступивши к оцу рече: Благослови ме, оче! Презвитер се поново помоли Богу због Сузанина доласка, говорећи:
Нека нам буде дат мир од Господа нашег Исуса Христа, који живи и
царује са свемоћним Богом Оцем кроза све векове. - "Амин!"
ускликнуше сви.
Угледавши свету Сузану, пуну смерности и целомудрености,
Максим хтеде да јој пољуби руку, али му она не даде. И када они од
радости и љубави сви дуго плакаху, свети папа Гај, који је живео
недалеко од цркве њиме подигнуте, би обавештен да су се браћа
његова сабрала. Помисливши да ће их одвести на мучење и желећи
да сам буде први међу мученицима, он хитно дође Гавинијевој кући.
Угледавши га, сви се уплашише од његовог изненадног доласка и
поклонише му се до земље. - Мир вам! рече им свети Гај; држите се
јуначки у име Господа! - И опет рече: Помолимо се! - И стаде се
молити, говорећи: Господе Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа,
кога си послао на спасење свих, желећи нас избавити из таме овога
света и увести у живот вечни, утврди нас слуге Твоје у вери Твојој, јер
Ти царујеш кроза све векове. - "Амин!" рекоше присутни.
Онда поседаше, и епископ богонадахнуто говораше; сви
пажљиво слушаху речи Божије које он говораше; а света Сузана
слушаше стојећи, не желећи седети у њиховом присуству, и тајно се
мољаше Богу у себи. Затим епископ рече Максиму: Хвала ти, брате,
што си нас посетио. - Максим одговори: Ја недостојни дођох к вама
да целивам ваше свете ноге; а шта је првобитни разлог мога доласка,
то ви сами добро знате. - Боље ти нам сам кажи, предложи му свети
Гај. - Максим рече: Цар Диоклецијан моли да Сузану дате за његовог
усињеног сина Максимијана. - На то епископ одговори: Девојка већ
има Небеског Женика, Христа, даног јој од Бога Оца, и знај добро, да
се она не може удавати за другог. - Све што Бог даје вечно је, рече
Максим. - Онда прими и ти живот вечни, предложи му светитељ. - А
који је живот вечни? упита Максим. - Онај који познадох ја, умеша се
у разговор Клаудије. - То што си познао ти, и ја желим знати, рече
му Максим, но ипак не треба да се уклањамо од сродства са царем. Ми ти саветујемо, примети свети Гај, да верујеш у Господа нашег
Исуса Христа, вечног Сина Божијег, а видљива слава и част
земаљског цара привремени су, и сродство са њим ни најмање нам
не користи, јер све то брзо пролази и пропада заједно са овим
краткотрајним животом. Међутим, оно што нам обећава Небески
Цар, Христос Бог наш, вечно је и корисно и премило.
Чувши то, Максима обузе умилење, и он с радошћу пристаде
да прими свету веру. - Теби је познато, брате рече му свети епископ
Гај, да смо ми Христа ради оставили сва своја имања, и сада ништа
друго не иштемо сем Господа нашег Исуса Христа, којим живимо и
којим се хвалимо. - Не оклевајте, господо моја! узвикну Максим, него
пожурите да учините све што сматрате корисним по моје спасење. Свети епископ му наложи пост, па га отпусти његовом дому.
Отишавши, Максим спочетка скриваше у себи своју веру у
Христа, мада силно гораше љубављу према светоме Гају, Гавинију и
нарочито према самоме Господу Христу. Затим са увећавањем
љубави Божје у њему, он поче јавно исповедати име Христово,
презирући смрт. Но епископ и презвитер саветоваху му да веру
своју скрива у току пет дана, док не распрода своје имање и разда
сиротињи. Максим их послуша. А после пет дана он дође к светоме
Гају и, припавши к ногама његовим, рече: Господине мој, заклињем
те именом Христовим да ме просветиш светим крштењем као што
си просветио мога брата Клаудија, јер од онога часа када си ме
поучио о Христу Богу, срце моје обузе такво умилење, да не могу
бити миран док не примим свето крштење.
Епископ га крсти, и одслуживши свету литургију причести га
Божанским Тајнама. И борављаше Максим код својих рођака
хришћана, певајући и славећи Бога. У то време онај остатак свога
имања, који он не успе распродати и раздати у току оних пет дана,
он продаде и раздаде сиротињи преко верног пријатеља свог
Тарсона, који беше тајни хришћанин и касније описа страдања ових
светих мученика, пошто се све догађало на његове очи.
После петнаест дана од Максимове посете Клаудију
Диоклецијан сазнаде да су Клаудије са женом и децом и Максим
постали хришћани, и веома се ожалости. Но своју жалост он
спочетка скриваше, и својој супрузи царици Сирени каза само
толико, да је слао Гавинију да проси његову кћер Сузану за свога
сина Максимијана. Чувши то царица прослави Бога, јер беше тајна
хришћанка; а цару рече: "Ради како те учи Вишње Величанство"
(тојест Бог).
Не поверивши царици своју жалост, Диоклецијан дозва к себи
војеначалника Јулија, незнабошца и човека свирепа по нарави, и
откри му тугу срца свога, да су возљубљени рођаци његови, послани
да испросе невесту сину његовом Максимијану, примили
хришћанску веру, насупрот његовом наређењу којим се забрањује
хришћанока вера. - Сви који пренебрегавају царска наређења, рече
Јулије, макар она била и неправедна, треба да се казне смрћу; твоје
пак наређење беше праведно, а они су га погазили, онда заелужују
смрт.
Цар одмах нареди Јулију да пошље војнике и ухвати све сем
епископа Гаја, што и би учињено. Он нареди да презвитера Гавинија
са ћерком Сузаном држе под стражом; а Максима и Клаудија са
женом и децом посла у прогонство; потом нареди да их у граду
Остији спале и пепео њихов баце у море. Тако скончаше свети,
удостојивши се мученичког венца.
Након педесет пет дана Диоклецијан нареди својој супрузи да
узме код себе Сузану и да је приволи на брак са његовим сином.
Када света Сузана, налазећи се под стражом, угледа оне што иду по
њу, она из дубине срца уздахну к Богу, и са сузама рече: Господе, не
остави слушкињу Твоју! - И доведена би к царици. Када царица
угледа Сузану где улази к њој, она похита и поклони јој се пре но
што се Сузана поклони њој, јер поштоваше у њој благодат Христову
и целомудрено девство. А света Сузана паде пред царицом на
земљу, но царица је нежно подиже говорећи: Радује се због тебе
Христос Спаситељ наш. - Чувши из царичиних уста име Христово,
света Сузана се обрадова и рече: Благодарим Христа Бога мог, јер Он
царује на сваком месту.
И оне обе, царица Сирена и света девојка Сузана, живљаху
заједно, радујући се о Господу Богу, и с љубављу разговарајући о
Њему, и молећи Му се усрдно. Нарочито света Сузана не
престајаше ни дању ни ноћу певати и благосиљати Бога, као што
беше научена од свога оца. Међутим Диоклецијан очекиваше сваки
дан са надом да ће Сузана дати пристанак на брак. После дугог
ишчекивања он посла по царицу и упита је, да ли је приволела
Сузану на брак са његовим сином, и да ли је склона на љубав
Максимијанову. - Царица одговори: Узалуд је труд онде где се тежи
немогућој ствари, и не треба досађивати тамо где нема воље. Ја не
видим у Сузани ни трага од помисли и намере да икада пристане на
брак са твојим сином, нити очекујем да би је ико ма којим начином
могао приморати на то.
Чувши то Диоклецијан се страховито разјари и даде сину свом
Максимијану власт надСузаном, да је насилно осрамоти, али не у
царској палати, него да је одведе у кућу њенога оца Гавинија, и да је
тамо обешчасти, задовољивши своју пожуду, па да је такву остави. И
би наређено светој Сузани да напусти дворац и оде кући својој.
Отпуштајући свету Сузану, царица јој кроз плач говораше: Онај који
је у старини избавио слушкињу Своју Сузану, избавиће и тебе, јер ће
ти помоћи и подарити ти славни покој.
Опростивши се, оне се растадоше ридајући. Када света Сузана,
доведена од двеју жена, уђе у своју кућу, она паде на земљу у својој
соби, и мољаше се са плачем и ридањем Христу избавитељу своме,
да јој похита у помоћ. И ту ноћ дође к њој царев син Максимијан,
распаљен поганом пожудом. Улазећи тихо у собу где се света Сузана
мољаше, он угледа над њом анђела Божија који је веома блистао, и
Максимијана спопаде велики страх, те се он не усуди ни прићи
светој Сузани, него брзо побеже одатле дома, у дворац, и исприча
све оцу своме Диоклецијану. - То није ништа друго до мађије
хришћанске, рече Диоклецијан. И посла поверљивог дворјанина
свог Куртија, да сазна шта се ради у Сузаниној кући. Међутим и
Куртије, чим уђе тамо, одмах га обузе силан страх, и он престрављен
побеже к цару. У то време цар се препираше са својом царицом о
доласку Христовом и поштовању богова. И побеђен од царице, цар
се опомену Сузане и упита царицу: Зашто ниси усаветовала ту
дивну и мудру девојку, да пристане на брак са мојим сином? Царица одговори: Она је изабрала себи оно што је боље; и сам син
твој прича да је видео над њом неприступну светлост.
Разбесневши се силно, цар нареди неком Македонију,
незнабошцу ревносном, опаком и бездушном, да иде к Сузаниној
кући, па да је претњом и мукама примора на идолопоклонство; и да
то чини тајно, да не би осуђивали цара због тирјанства, како он чак
ни рођаке своје не штеди. Македоније дође к Сузани, доневши са
собом малог, златног идола који је изображавао бога Јупитера.
Показујући светој девојци овог идола, он јој наређиваше да му се
поклони. Међутим света Сузана дуну на идола и рече: Господе мој
Исусе Христе, нека очи моје не виде ђаволско оруђе. - И одмах идол
што га Македоније држаше у руци, постаде невидљив, као да му га
неко отрже из руке. Македоније се зачуди и мишљаше да му Сузана
на неки начин оте идола и сакри, па јој рече: Видим да си
златољубива, и украла си ми идола из руку, и ја не могу да те не
похвалим за то, јер сматрам да ти не би узела идола да га ниси
волела. - Светителжа одговори: Господ Бог мој посла анђела Свог,
који и уклони идола с мојих очију, и избаци га напоље из моје куће.
Док ово светитељка говораше, уђе Македонијев слуга и саопшти
да је идол избачен из куће на пут. То силно разјари Македонија и он
својим рукама исцепа хаљине на светој Сузани, па је стаде бездушно
тући штаповима. А света Сузана бијена говораше: Хвала Ти,
Господе! - Македоније јој рече: Принеси боговима жртву! Светитељка одговори: Ја себе саму приносим на жртву Господу Богу
моме. - Македоније онда извести цара да Сузана непоколебљиво и
чврсто стоји у хришћанској вери и да се наругала идолу. Цар нареди
да је тамо, у њеној кући, мачем убију. И невести Христовој, светој
мученици Сузани, би одсечена глава, и она радујући се и веселећи
се оде у пресветли чертог Бесмртног Женика свог.
Дознавши да је света Сузана убијена, царица оде ноћу, узе чесно
тело свете мученице, и крв њену просуту по земљи сабра и отре
повезачом главе своје; онда обави мирисавим платном тело њено и
положи у гробници светог Александра, где многа мученичка тела
беху погребена; а крв њену, коју сабра повезачом главе своје, она
метну у сребрни ковчег, који сакри у својој соби, где се она и дању и
ноћу често мољаше тајно. А свети папа Гај, дошавши у кућу свога
брата Гавинија, ону собу у којој беше проливена крв свете мученице
Сузане освети у цркву и служаше у њој божанствене службе.
Не дуго времена после тога пострада и свети презвитер
Гавиније; тако исто и свети папа Гај мученички сконча. И сви они,
као свети мученици, заједно предстадоше престолу Божију, славећи
Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас
нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове.[5] Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ТЕОДОРА и ВАСИЛИЈА Печерских
Среброљубље је корен свију зала, каже божанствени апостол
Павле (1 Тм. 6, 10). Ова се реч испуни у овом житију преподобних
Теодора и Василија: враг и виновник зла изазва у души светог
Теодора грешне мисли и намере не чим другим него среброљубљем;
преко среброљубља ђаво нанесе страдања и смрт не само
преподобном Теодору него и саветнику његовом, блаженом
Василију. О овим светим оцима казује се следеће.
Блажени Теодор за живота у свету имађаше огромно имање.
Чувши једном речи Господа у Еванђељу: Сваки од вас који се не
одрече свега што има не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), он им
следова: остави свет и раздавши своје богатство сиромашнима
постаде монах у Печерском манастиру, и добро се подвизаваше у
врлини. По налогу игумана он се настани у пештери званој
Варјажска, где проведе много година у строгом уздржању. Једном
овоме блаженоме Теодору ђаво наведе на душу велику тугу и жалост
што је имање раздао сиромашнима, приводећи му на ум старост,
изнемоглост тела и оскудну манастирску храну. Преподобни Теодор
се не досети да је то искушење, нити се опомену речи Господа Исуса:
Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити;
погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирију у
житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 25.26). И због
сиромаштва свог стаде он прелазити од туге ка очајању, с дана на
дан подајући се све више искушењу. И ову невољу своју он једном
отворено исприча пријатељима својим.
Међу црноризцима Печерског манастира бејаше неки
црноризац Василије, један од најсавршенијих по животу. Желећи да
утеши преподобног Теодора и да га извуче из рова очајања, Василије
му рече: Молим те, брате Теодоре, не упропашћуј награду своју, јер
ако жалиш што си имање своје раздао сиромашнима, ја ћу се
постарати да ти га повратим; само ти реци пред Богом, да се твоја
милостиња урачуна мени, па ћеш се одмах избавити од туге и
поново добити своје имање преко мене. Али пази, да ли ће ти
Господ допустити то: јер исто тако у Цариграду се неко покаја што је
злато раздао сиротињи, па ту своју милостињу урачуна пред Богом
другоме, од кога узе онолико новаца колико беше раздао. Но када
рече: "Нисам ја, Господе, учинио милостињу, него је то дело овога",
одмах паде усред цркве и издахну, изгубивши на тај начин обоје
заједно: и злато и живот.
Чувши то Теодор се уразуми, и стаде оплакивати свој грех,
величајући брата који га исцели од таког душевног недуга. Јер о
таквим људима Господ је рекао: Ако изведеш драгоцено од рђавога,
бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). И од тог времена настаде велика
љубав између Теодора и Василија. И после тога преподобни Теодор
лепо напредоваше у заповестима Господњим, и чињаше што је
праведно, богоугодно, свето и непорочно.
Ђаво би страховито рањен тиме што не узможе потпуно
преластиги преподобног Теодора среброљубљем. Стога се он
поново наоружа против преподобнога, кујући нове замке тог истог
искушења. Једном игуман посла преподобног Василија на неко
послушање ван манастира, ради кога се он задржа три месеца.
Сматрајући да је то време погодно за његове замке, ђаво узе на себе
обличје Василија и дође у пештеру к преподобном Теодору тобож
ради душекорисног разговора. - Теодоре, упита он, како сада
успеваш у врлинском животу? Је ли престала у тебе борба са
демонским искушењима или још траје, изазивајући у теби љубав
према стицању иметка подсећањем на имање раздато
сиромашнима?
Преподобни Теодор, не распознавши ђавола већ сматрајући да
с њим говори брат Василије, одговори: Молитвама твојим, оче, ја
добро успевам, јер утврђен тобом ја не слушам мисли које ми
набацује ђаво и сада што ми наредиш ја ћу радо учинити,
покоравајући се теби, јер у поукама твојим обретох велику корист за
душу своју. - А ђаво, тобожњи брат, доби још већу смелост, пошто
Теодор не помену име Божије, и рече му: Ево ти дајем нови савет
којим ћеш наћи покој и брзо добити од Бога награду за имање које
си раздао: ишти у Господа Бога, да ти пода мноштво злата и сребра,
и не допуштај никоме да улази к теби у пештеру, нити сам излази из
ње.
Преподобни Теодор обећа да ће све то урадити. Тада отиде од
њега лукави ђаво; и невидљиво му набацујући помисао о стицању
блага, он га подстицаше на молитву о томе. Мољаше се дакле
преподобни Теодор Господу да му пошаље благо, обећавајући да ће
га све раздати као милостињу. После молитве он заспа, и гле, виде у
сну беса, светла и украшена као анђела, који му показиваше благо у
пештери. Ово виђење би Теодору не једном већ много пута. Након
неколико дана он дође на показано му у сну место, и стаде копати, и
стварно пронађе много злата и сребра и скупоцене сасуде.
После тога бес у обличју Василија поново дође к преподобном
Теодору и рече му: Где је дано ти благо? Анђео који се теби јавио,
откри и мени, да је теби на молитве твоје дато мноштво злата и
сребра. - Но преподобни Теодор не хте му показати благо. И одмах
лукави бес стаде му и отворено саветовати и тајно помисли
убацивати, да узме благо и отиде на другу страну. Али најпре рече
преподобноме: Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш убрзо добити
од Бога награду за своје раздато имање, јер је Он сам рекао: Сваки,
који остави кућу, или имање, имена мога ради, примиће сто пута
онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). И ето, сада је већ у
твојим рукама богатство; чини с њим шта хоћеш! - Преподобни му
одговори: Ја сам га ради тога и искао од Бога, да бих га сво раздао
као милостињу; и сматрам да ми је оно ради тога и даровано. - На то
му враг рече: Пази, брате Теодоре, да те враг поново не растужи због
раздавања, као и пре; јер ово благо теби је дато у замену за оно које
си раздао сиромашнима. Ја ти саветујем: узми га и иди у друго
место, и тамо купи себи имање, јер се и тамо можеш спасти и
избећи вражије замке. А када дође време твога одласка из овога
света, ти га онда дај коме хоћеш, и на тај начин ће се сачувати
успомена на тебе. - Преподобни Теодор му одговори: Мене је стид,
јер сам оставио свет и све у свету и обећао да живот свој завршим у
овој пештери, а сада да постанем бегунац и мирски човек. Ако ти је
по вољи да живим у манастиру, ја ћу учинити све што ми рекнеш. Овде не можеш сакрити благо, убеђиваше га ђаво; сазнаће се за
њега, па ће ти га узети. Боље је, прими мој савет и брзо уради што ти
саветујем. Јер када Богу не би било по вољи да поседујеш иметак, Он
ти не би дао благо, нити би мене овластио да те упутим.
Тада преподобни Теодор, поверовавши ђаволу као брату, стаде
кришом припремати таљиге и сасуде, у које би сместио благо, да би
изашао из пештере и упутио се куда би га повео ђаво, који је хтео да
га лукавошћу својом удаљи од светог места преподобних отаца
Антонија и Теодосија, од саме Пресвете Богородице, и нарочито од
Бога. Али човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1
Тм. 2, 4), спасе и овог слугу Свога због молитава преподобних
Својих.
У то време врати се с пута блажени Василије, који раније спасе
преподобног Теодора од злих помисли, и дође к њему у пештеру
желећи да се види с њим. И упита га: Брате Теодоре, како проводиш
сада живот свој по Богу? Давно те видео нисам. - Преподобни
Теодор се зачуди оваквом поздраву и одговори: Што ти говориш да
ме дуго времена видео ниси? Јуче, и прекјуче, и раније ти стално
долазиш к мени, поучавајући ме, и ево ја сад одлазим као што си ми
наредио. - Преподобни Василије се још већма зачуди оваквом
одговору и упита: Реци ми, брате Теодоре, шта значе твоје речи, да
сам јуче и прекјуче и стално долазио к теби и поучавао те? И куда то
одлазиш? Ја сам се тек данас вратио с пута и ништа не зам. Да те
нешто није ђаво кушао? Молим те, Бога ради не скривај то од мене. Преподобни Теодор му с гњевом рече: Што ме кушаш, и зашто ми
душу смућујеш, говорећи у једно време овако а у друго другачије?
Чему треба да верујем? - Изруживши га на тај начин, он га отера од
себе.
Доживевши то, преподобни Василије оде у манастир. А бес
поново дође у облику Василија к преподобном Теодору и рече:
Брате, ја несрећник изгубио сам памет говорећи ти што не треба;
зато не памтим грдњу коју добих од тебе, и опет ти говорим: ове
ноћи иди брзо одавде, поневши добивено благо. - Рекавши то, он
оде од њега.
После тога преподобни Василије, узевши са собом неке старце,
опет дође к Теодору и рече му: Ево сведока да има три месеца
откако те видео нисам, јер сам по наређењу игумановом био на путу
манастирским послом, и данас је трећи дан како сам се вратио. А ти,
тек што уђох к теби, рече ми да сам за све време свога одсуствовања
стално долазио к теби. Због тога сматрам да је к теби долазио ђаво у
моме обличју. И ако хоћеш да се увериш, ти поступи овако: не
допусти никоме од оних што долазе к теби да отпочну с тобом
разговор, док не сатворе Исусову молитву; не хтедне ли пак то
учинити, онда ћеш познати да је то ђаво. - После тога преподобни
Василије сатвори молитву запрећења, призивајући светитеље у
помоћ, па пошто поучи Теодора отиде у манастир у своју келију.
После овога ђаво се више не усуди да се јави преподобном
Теодору, и за њега постаде јасно лукавство нечастивога. Од тога
времена преподобни је захтевао од свакога који је долазио к њему, да
најпре сатвори Исусову молитву, па је онда разговарао с њим. Тако
преподобни Теодор победи врага и Господ га избави од чељусти
лава који тражи да прождере. Слично избављење Господ је пружао
и пружа многим подвижницима који се потуцају по пустињама и
по провалијама земаљским, и побожно усамљенички тихују по
добровољним затворима; њима је потребна велика снага и Божија
помоћ, да их у борби не би победили и прогутали душегубни
зверови.
Избављен из тако страшне провалије погибли, преподобни
Теодор стаде се ревносно старати да у ту провалију упадне сам враг
рода људског. Пре свега он дубоко у земљу закопа и затрпа пагубно
по њега благо, да не би остало ни трага од њега. И блажени мољаше
непрестано Господа Бога, да му дарује да заборави и само место где
је благо закопано, и да узме од њега страст среброљубља. И Господ
услиши мољење слуге Свога: преподобни Теодор потпуно заборави
место где је закопао благо, и никада више и не помисли на стицање
иметка, а сребро и злато постадоше за њега као блато.
Затим, да беспосленошћу не би дао места лењости, од које се
рађа безбрижност, што би ђаво могао поново искористити за
нападе против њега, блажени Теодор наложи на себе велики посао:
он постави у својој пештери жрвањ, и стаде радити за братију, при
чему је не само сам млео жито него га је сам и доносио из
манастира; ноћи је проводио без сна у раду на ручном жрвњу и
молитви, а дању је односио брашно у манастир и поново доносио
жито. И таквим својим радом у току много година преподобни је не
мало олакшавао манастирским слугама, не стидећи се радити њихов
посао.
Једном манастирски келар[6], видевши преподобног Теодора у
тако тешком и мучном подвигу, би тронут; и када са манастирског
имања би донесено жито у манастир, он посла преподобноме у
пештеру петоро кола, да би га избавио од излишнога труда сталним
долажењем по жито. Преподобни Теодор, исипавши жито, стаде га
млети певајући псалме. А када се умори, он хтеде мало да се
одмори, но одједном одјекну неки глас као гром, и жрвњи стадоше
сами млети. Познавши у томе дејство ђавола, преподобни Теодор
устаде и поче се усрдно молити Богу. Затим рече громким гласом:
Запрећује ти Господ, свезли ђаволе! - Но ђаво не престајаше млети
на жрвњима. Тада преподобни поново рече: у име Оца и Сина и
Светога Духа, који те је збацио с неба и потчинио Својим
угодницима, наређујем ти ја грешни да не престанеш млети док не
самељеш сво жито, да би и ти порадио за свету братију.
Рекавши то, светитељ стаде на молитву, а ђаво се не усуди
оглушити се о наређење и те ноћи самле сво жито. Изјутра
преподобни Теодор извести келара да пошаље по брашно. Келар се
удиви тако необичном делу, како за једну ноћ би самлевено пет кола
жита, па оде сам у пештеру и извезе из ње петоро кола брашна. При
томе догоди се друго чудо: од тог истог жита доби се још пет кола
брашна. И тако се ту у делима блаженог Теодора зби реч апостола
који некада говораху Господу Исусу: Господе, и ђаволи нам се
покоравају у име Твоје (Лк. 10, 17), а тако исто и обећање самога
Господа Исуса: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије
и на сваку силу вражију (Лк. 10, 19). Јер свелукави ђаволи хоћаху да
застраше слугу Божијег преподобног Теодора и да га поробе себи,
као што га раније преластише, али уместо тога сами ставише на себе
окове ропства, те беху принуђени вапијати: Ми се нећемо више
појављивати овде.
Преподобни оци Теодор и Василије беху установили између
себе богоугодни обичај: да мисли своје никада не скривају један од
другога, него да их заједно просуђују да ли су угодне Богу. Стога,
пошто се посаветоваше међу собом, блажени Василије уђе у
пештеру да безмолствује у њој, да молитвено тихује у њој, а
преподобни Теодор изиђе из ње због старости и настани се у
древном манастиру.
У то време древни манастир би спаљен. Грађа за подизање
цркве и келија, довезена Дњепром, лежаше на обали, и таљигаши
беху најмљени да је извезу на гору. Међутим преподобни Теодор,
желећи да сам подигне себи келију, стаде сам носити грађу са обале
на гору, не дајући другима да раде за њега. А лажљиви ђаволи,
заборавивши како су не тако давно, приморани од преподобног
Теодора да му раде, обећали њему да му се никада неће
приближити, почеше понова да му чине пакости: све греде које
блажени Теодор у току дана с великом муком изношаше на гору,
ђаволи их ноћу збациваху с горе, желећи да га на тај начин отерају
одатле. Познавши пакост ђавола, преподобни им рече: У име
Господа Бога нашег Исуса Христа, који вам је наредио да уђете у
свиње, наређујем вам ја грешни слуга Његов, да сву грађу што је на
обали изнесете на гору, да се братија која служи Господу не одваја од
свога посла и да може без ваше пакости подићи храм Пресветој
Богородици и келије себи, те да сазнате да је Господ на овоме месту.
И ђаволи одмах те исте ноћи изнеше са обале на гору сву грађу,
спремљену за подизање целог манастира, а не само једне келије
Теодорове. А када најмљени таљигаши дођоше изјутра на обалу да
возе грађу на гору, они не нађоше ни једне греде. И погледајући на
све стране, они угледаше да се сва грађа већ налази на гори, и то не
на гомили него распоређена: одвојено она што је за кров, одвојено за
под, одвојено - дуги, веома тешки балвани. Све то, као ствар која
превазилази људске силе, изазиваше огромно чуђење.
Тако се прослави Господ преко угодника Свог Теодора и
саветника његовог Василија, ради чијих подвига би ово чудо. Но ове
једнодушне слуге Господње не горђаху се што им се ђаволи
покоравају, следујући речи Христа Господа: Не радујте се што вам се
духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на
небесима (Лк. 10, 20). Међутим ђаволи, тако јавно изобличавани
светим Теодором и Василијем, не могаху подносити ту своју
срамоту; јер они, некада поштовани и обожавани од незнабожаца
као богови, сада су морали од ових верних угодника Божјих трпети
презрење, понижење, срамоту, и служити им као купљени робови:
некада мељући им жито, некада носећи им грађу на гору; и поред
тога, по наређењу ових светитеља они су морали бежати од људи.
Стога за време преношења грађе они викаху, како их неки чуше: О,
зли и љути непријатељи наши, Теодоре и Василије! ми нећемо
престати да се боримо с вама док вас не предамо смрти!
И од тога времена лукави беси не знајући да ће послужити још
већем прослављењу преподобних, стадоше на све могуће начине
туткати рђаве људе против светих Теодора и Василија. Тако они
одмах по чудесном пренесењу грађе подстакоше најмљене таљигаше
на буну, те они рекоше блаженом Теодору: Дај нам нашу надницу,
јер ми нећемо да знамо каквим сте марифетлуцима ти и Василије
пренели грађу на гору, а ми смо били готови да је превеземо. Поред тога и неправедни судија, поткупљен златом, донесе пресуду
да Теодор плати најмљеним таљигашима уговорену суму; притом се
дрзну рећи преподобном Теодору: Нека ти помогну да платиш они
беси који ти помогоше у превожењу грађе.
Овај нови напад ђавољи на несреброљубивог старца Теодора и
његовог саветника Василија зададе им велику муку. Али не успевши
да преподобне оце због овога осуде на смрт, ђаво, сећајући се своје
прве победе над блаженим Теодором, подиже опет смртоносну
буру. Узевши на себе обличје преподобног Василија који у то време
побожно самоваше и молитвено тиховаше у Варјажској пештери, он
дође к једноме од кнежевих саветника бољару, човеку веома љутом и
свирепом, непобожном речју и делом, који се лично познавао са
преподобним Василијем. - Теодор који је пре мене живео у
пештери, рече кушач томе бољару, нашао је благо које се састојало
из злата, сребра и скупоцених сасуда, и хтеде да бежи са њим, али га
ја задржах. Сада се он прави јуродив и има везе с ђаволима,
наређујући им да мељу жито и да са обале носе грађу на гору;
међутим он врло брижљиво чува нађено благо, да би с њим тајно
умакао од мене када му се укаже згодна прилика за то; у том случају
кнез неће видети никакве користи од тог блага.
Чувши то, бољар одведе тобожњег Василија код кнеза
Мстислава Свјатополковича. Тобожњи Василије исприча и кнезу то
исто, али додаде и ово: Ухватите га што пре, док није побегао, и
добићете благо. Но ако не хтедне добровољно дати, ви га
подвргните батинама, па ће дати; ако пак и после батина неда,
ставите га на велике муке, и позовите мене, па ћу га ја изобличити
пред свима и показати место где је благо сакривено. - Преластивши
кнеза на такав начин, ђаво отиде са очију њихових.
Идућег јутра, кнез праћен мноштвом војника, као да иде у лов
или против непријатеља, крену у манастир, узе из манастира
блаженог Теодора и одведе га у свој дом. Ту га најпре ласкаво стаде
распитивати, говорећи: Кажи ми, оче, је ли истина да си ти, како
чујем, нашао благо? - Да, нашао сам, одговори преподобни, и оно је
сакривено сада у пештери. - Зна ли се, оче, опет упита кнез, ко сакри
то благо, и колико тамо има злата, сребра и сасуда? - Блажени
Теодор одговори: Још за живота преподобног оца нашег Антонија
казиваху да су Варјази сакрили благо у тој пештери, због чега се она
и до сада назива Варјажска пештера; ја сам га видео: оно се састоји
из мноштва злата и сребра, и сасуда латинских. - На то му кнез рече:
Зашто ми га онда, оче, не даш? Ја ћу га поделити с тобом, ти узми
колико ти треба, па ћеш због тога постати као отац и мени и оцу
мом.[7] - Блажени Теодор одговори: Мени није потребно ништа
узети од онога што ми није на корист, ја бих све дао вама, јер ви
имате такве бриге, од којих сам ја потпуно слободан, али Господ
учини те сам заборавио место где то благо закопах.
Тада кнез у гневу нареди слугама: Овога монаха окујте по
рукама и ногама, и немојте му за три дана давати ни хлеба ни воде,
пошто не цени милост моју. - Када преподобни Теодор би окован,
поново га запиташе, где је сакрио благо. - Преподобни одговори
што и раније: Рекох вам да не знам где сам га сакрио.
После оваквог одговора кнез нареди те га тако страшно тукоше,
да му се сва власеница окваси крвљу. Потом нареди да га обесе у
силном диму, вежу му остраг руке и запале под њим огањ. Многи се
дивљаху трпљењу преподобног Теодора: јер стајаше у пламену као у
роси, а огањ се не дотаче ни власенице његове. Један од присутних
видевши то каза кнезу, кога спопаде ужас, и он поново стаде
говорити старцу: Зашто убијаш себе не проказујући благо које
припада нама? - Преподобни Теодор одговори: Истину ти говорим,
да молитвама брата мога Василија и тада бих спасен од
среброљубља, и сада Господ узе од мене сећање о месту где сам
сакрио благо.
Чувши овај одговор, кнез одмах посла по блаженог Василија у
пештеру, кога силом доведоше, пошто није хтео да излази из
пештере. Тада кнез рече преподобном Василију: Све што си ми
саветовао да учиним са овим злим старцем, учинио сам, али не
постигох ништа, и сада позивам за сведока тебе, кога желим да
имам уместо оца. - А шта сам ти ја саветовао? упита у недоумици
преподобни Василије. - Кнез одговори: Иако сам га стављао на муке,
он неће да ми каже где је сакрио благо које је, као што ме ти
обавести, нашао. - На то преподобни Василије рече: Распознајем
замке лукавога беса који је преварио тебе, а налагао на мене и на
овог преподобног, јер ево петнаест година већ како не излазим из
пештере. - Ти си пред свима нама говорио кнезу, одвратише они
који су присуствовали разговору беса са кнезом. - Све је вас преварио
бес, одговори преподобни, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.
Разгневљени кнез нареди да и њега ставе на жестоке муке, као
преподобног Теодора. Не подносећи изобличење кнез се страховито
разјари, притом пијан од вина, он узе стрелу и рани блаженог
Василија. Извукавши стрелу из свога тела, преподобни Василије је
баци према кнезу говорећи: Овом стрелом ускоро ћеш сам бити
рањен, - што се и зби по пророчанству светога.
После тога кнез нареди да преподобне, једва живе од мучења,
затворе у посебну тамницу, да би их сутрадан подвргавао још
страшнијим мукама. И у ту ноћ обојица преподобних уснуше пред
Господом чесном смрћу својом,[8] и Господ изведе из тамнице душе
њихове, да прослављају свето име Његово у вечитој светлости. А
братија, дознавши за њихову смрт, дођоше и узеше чесна тела
светих страдалника, па их чесно погребоше у Варјажској пештери, у
којој се они трудољубиво и богоугодно подвизаваху. Касније они
бише пренесени у пештеру преподобног Антонија, где и до сада
леже нетљени у окрвављеним одећама и власеницама, које такође
стоје читаве.
Након не много времена посла њихове блажене кончине,
обистини се пророчанство преподобног Василија: кнез Мстислав
Свјатополкович би рањен стрелом у време битке са кнезом Давидом
Игоровичем у граду Владимиру; и познавши стрелу своју којом он
беше ранио преподобног Василија, рече: Ево умирем данас, кажњен
због преподобних Теодора и Василија.
Тако зли убица би кажњен за дела своја, а преподобни
страдалци, као победитељи ђавола који побеђује среброљубљем,
овенчани су не пропадљивим сребром и златом него вечном славом
и чашћу, и добише венац драгоценог Камена, који је Христос, коме
част и слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све
векове. Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
НИФОНТА,
патријарха Цариградског
Божанствени Нифонт роди се у Грчкој, од родитеља знаменитих
по роду, но још знаменитијих по по побожности и врлини, које
узвишују човека и пред Богом и пред људима. Отац Нифонтов звао
се Мануил, а мајка Марија. На светом крштењу он доби име Никола.
Као дечак Никола би дат у школу, где он скрену на себе нарочиту
пажњу свих својом скромношћу и избегавањем дечјих игара. Место
да се игра са децом, Никола је као мудра пчела одлазио тамо где је
могао чути старачке поуке и подражавати врлински живот. Бистар и
даровит, Никола за кратко време превазиђе у наукама све своје
вршњаке. У слободно време он је највише волео да чита животе
светих; при томе он се старао да их према својим моћима
подражава у подвижништву; ради очувања целомудрија хранио се
хлебом и водом. У тим почетцима подвижничког живота Николу је
подржавао и много помагао јеромонах Јосиф, уважаван од свих за
врлински живот. При честим разговорима о пустињачком животу,
омиљеној теми Николиној, Никола једном замоли старца Јосифа да
га он кришом одведе у неки манастир, јер је знао да би његов јавни
одлазак у манастир могао имати препреке и непријатне последице.
Старац с радошћу изађе у сусрет молби младога Николе, тајно
оставише школу и најпре одоше у Епидаврион, где је живео
отшелник Антоније, чувен у то време по светости живота.
Када се путници јавише овом светом старцу, он их с радошћу
прими. А када из старчевих уста потекоше слатке речи његове,
Никола их слушаше са одушевљењем; најзад паде к ногама
преподобног Антонија, молећи га са сузама да му дозволи да остане
код њега. Узалуд му преподобни указиваше на трудове
подвижништва и суровост монашког живота, да би младог Николу
отклонио од себе. Но уколико је он више плашио Николу
тешкоћама пустињског живота, утолико је Никола упорнији бивао у
својој намери, изјављујући да је готов на све што од њега захтевају
дужности и обавезе монаштва. Старац се удиви таквом пламеном
усрђу и непоколебљивој жељи младог Николе, прими га и даде му
келију. Онда га поучи како да се влада и ратује против тела и замки
Сатаниних. Добри Никола проведе не дуго као искушеник под
старчевим руководством: јер као истинско чедо послушања он у
свему подражаваше свога старца, и након не много времена замоли
за себе ангелски образ. - Ако је тако, рече му божанствени Антоније,
онда знај, да по пријему овога образа, ти си дужан вршити велике
подвиге и трудове, да те враг, тај подмукли завидљивац монашког
смирења, не би срушио и победио. Поред тога, сем крсног и мучног
пута нема другога ка небу. - После оваквих и сличних поука старац
Антоније постриже Николу и надену му име Нифонт.
Од тога времеиа монах Нифонт се потпуно посвети Богу и
пењаше се из силе у силу духовнога савршенства. Али и враг није
дремао: час мишљу на остављено богатство, час сећањем на
родитеље, он није престајао реметити спокојство и мир Нифонтове
душе, да би га повукао натраг. У таквим случајевима Нифонт се
одмах јављао к старцу, и са сузама припадајући к ногама његовим
откривао му помисли, помоћу којих је Сатана ратовао против њега.
И благодаћу Божјом молитве и утехе старчеве биваху тада за њега
исцељење и заштита.
Монах Нифонт се бављаше рукодељем: изврстан краснописац,
он тим радом зарађиваше себи храну. У усамљеничком животу свом
он сврх свега украшаваше себе ћутљивошћу: строго је чувао своја
уста од празнословља, и када је разговарао, то је чинио само са
благословом старца; а омиљено му занимање беше читање Светога
Писма, чије су га божанске истине увек дирале и изазивале му сузе.
Због свега тога Нифонт беше савршен у монашком животу, и на тај
начин светли узор за подражавање. Међутим, он се не дуго користио
искусним руководством и поукама свога старца Антонија. Но
препун дана, година и славе подвижничке, старац Антоније мирно
отиде ка Господу. Горко и неутешно оплакиваше Нифонт овај
незаменљиви губитак за њега; па пошто проведе још доста времена у
безмолвију, у молитвеном тиховању, он се удаљи одатле у тврђаву
звану Нарда, где тада беше чувен због врлинског живота свог старац
Захарија, досељеник из Свете Горе. Да би изучио правила и живот
атонског монаштва, Нифонт остаде код старца Захарија.
У то време Православна Црква беше узнемирена због
Флорентиског сабора: јер на том сабору византијски цар Јован
Палеолог, из политичких разлога, издајнички приђе римском папи.
Православни исток одлучно одбаци унију, а мудри Захарија и
божанствени Нифонт, желећи да буду од користи узнемиреној
Цркви, отидоше у Аскалон, где силом убедљивих проповеди учаху
православне да остану верни Православљу, одлукама светих
Апостола и Васељенских Сабора, заснованим на Непоколебљивом
Камену -
своје охолости, показа се незадовољан патријарховим
поздравом, и укори га и наружи пред целим народом, и чим стиже
у дворац издаде наређење да се патријарх пошаље на заточење у
Једрене, под строгим надзором јаничара. Само Бог зна шта је невини
страдалник претрпео од муслимана. У Једрену пак, иако је био под
нарочитим надзором турских власти, Бог му дарова ту утеху што му
боравиште би одређено уз цркву светог Првомученика Стефана, где
он неућутно слављаше Господа и слободно служаше Њему
јединоме.
Међутим, слава врлинског и светог живота Нифонтовог допре
до Влашке. Тадашњи кнез Влашки Радул пламено жељаше да га
види, и Бог му испуни жељу на следећи начин. Као вазал Порте кнез
Радул крену послом у Цариград; пут је водио преко Једрена; у
Једрену кнез издејствова код турских власти дозволу да види
блаженог Нифонта. Сусрет беше пун радости и за кнеза и за
патријарха; тронут и освојен патријарховом слатком беседом,
привлачним смиреноумљем и потпуном преданошћу вољи Божјој,
кнез стаде свесрдно молити светог изгнаника да пође с њим у
Влашку (Румунију) и буде тамо архипастир, а дозволу да га турске
власти пусте из Једрена он ће издејствовати од Порте. Блажени
Нифонт пристаде на кнежеву молбу. Кнез Радул, на своју велику
радост, издејствова код Порте дозволу за одлазак светог Нифонта. И
кнез Радул и блажени Нифонт стигоше заједно у Влашку, и бише од
целог народа дочекани с усхићењем, и искреном радошћу. - Од сада
ти си нам наставник и пастир, говораше кнез Радул светоме
Нифонту, представљајући га своме народу; твоје речи за нас су
закон! - Благословена је твоја жеља, одговори на то свети Нифонт.
Нека да Бог, да ти одржиш своју реч и обећање до своје смрти! Још
нешто, господару: молим те и преклињем те, ако сагрешиш у чему
било, као човек. немој избегавати моју отачку и духовну поуку; јер за
сав народ ти си пример, било врлине и побожности, било
одступања од путева Господњих. - Ти си наш отац, рече на то кнез
Радул; што је корисно по душе наше, чини без устручавања: ми омо
готови да с радошћу и безусловном покорношћу слушамо и
испуњујемо твоје поуке и савете.
Ступивши на престо архипастира, блажени Нифонт најпре
сазва помесни сабор, под председништвом самога кнеза и његових
врховних високодостојника, и на њему изложи правила хришћанске
наравствености и догмате Цркве, као темељ друштвенога мира и
залог небеског благослова, саветујући да се сви строго држе њих и
следују им неодступно. Ради бољег успеха у томе он основа две нове
епархије, рукоположи епископе и даде им за руководство правила,
по којима треба да управљају повереном им паством. На завршетку,
обраћајући се кнезу, он га моли као господара, да кажњава
неваљалце, да не гледа ко је ко, него да праведно суди, знајући да
има Бога и Страшнога суда, где ће сваки одговарати за вршење
својих светих дужности.
Исто тако свети Нифонт саветоваше и свештенике и монахе да
беспрекорно врше своје дужности, учећи их томе духу кротости и
љубави и претећи им судом Божјим. Народ, видећи овакав рад свог
новог владике, и слушајући на честим богослужењима његове слатке
беседе, пуне љубави и силе, назва светог Нифонта Златоустом, и са
нарочитим усрђем и силном жеђи стицаше се у цркву да види свога
пастира и да слуша његове васпитне поуке. Но уколико се свети
Нифонт више труђаше на исправљању своје пастве од разних
порока, утолико се непријатељ сваке истине и добра ђаво стараше
да омета блаженога и онемогући његове златоречиве поуке.
Један од велможа Молдавије, Богдан, човек покварен и рђав, би
оптужен од власти у своме отачаству за преступе. Да би избегао
заслужену казну он се сакри, и оставивши кућу, жену и децу
пребеже у Влашку. Он се тако додвори кнезу Радулу, да га овај
остави крај себе, па још, насупрот црквеним канонима и грађанским
законима, реши да уда за њега своју рођену сестру, иако је знао да је
Богдан жењен и има породицу. Када овај противзаконити брок би
склопљен, за њега чу прва Богданова жена и написа писмо светоме
Нифонту, жалећи се и доказујући да је Богдан жењен и има децу.
Ово дело огорчи кроткога архијереја Нифонта. Он позва к себи
Богдана, предаде му жалбу његове жене и саветоваше му са своје
стране да не раскида свој законити брак. Покварени Богдан сручи на
светитеља много грубости, и оде од њега претећи да ће осветити
себе и своју чает коју му Нифонт каља. Да би остварио своју претњу,
он се обрати кнезу Радулу, горко се жалећи на блаженог Нифонта.
Сам патријарх Нифонт дође кнезу, и показујући му писмо што је
добио од Богданове жене, мољаше га да не нарушава божанска
правила Цркве. Место да усвоји законити став светитељев, кнез
одврати да мирјани не могу потпуно испуњавати захтеве Цркве. Моја је дужност, рече на то свети Нифонт, да строго пазим на
наравственост пастве, и ја свето испуњујем своју обавезу. Ради чега
ме је твоја светлост и позивала овамо, ако не ради тога да, не
гледајући ко је ко, изобличавам неправду и безакоње и захтевам од
свих строго држање црквених прописа. Не проповедам ја вама своје
законе него законе божанске, за које сам готов душу своју положити.
Ако пак ви не желите да ме слушате, ја сам чист пред Богом!
После ових речи он напусти дворац, дође у цркву и нареди да се
сазове народ. Сабраном народу он изговори поуку. Затим се обуче у
архијерејско одјејање и свечано одлучи од Цркве безаконог Богдана
са његовом новом незаконитом женом и све који су суделовали у
његовом злочиначком браку. Напослетку он пророчким духом
описа нереде који ће захватити Влашку, предсказа Радулу и Богдану
несрећну смрт за безакоње њихово, па скинувши са себе знаке
првосвештеничког достојанства, сложи их на светом престолу,
целива свете иконе и удаљи се из цркве.
Дознавши за све ово кнез Радул, уместо да се покаје за свој грех,
издаде наредбу на све стране: да нико не општи и не одржава
никакве везе са Нифонтом; ко противно уради биће кажњен смрћу
и одузимањем целокупне имовине. Блажени пак Нифонт,
уступајући место гневу, тајно се настани у дому духовног сина свог,
дворјанина Неанка, родом из Бесарабије.
Међутим Радул, размишљајући о свом одлучењу од Цркве,
невољно се бојаше гњева Божија; јер, иако се љутио на светитеља,
ипак је знао да је он истински праведан и побожан. Да би умекшао
срце блаженога Нифонта, он га с много поштовања позва к себи и
стаде љубазно молити за извињење, правдајући брак Богданов
пристанком на њега Велике Цркве цариградске. Одмах затим поче
га молити, да и он са своје стране благослови Богдана и његову нову
супругу. - Радуле, Радуле! одговори на то с дубоким уздахом свети
Нифонт, ма шта ти обећао мени, и ма како ме молио да дам свој
пристанак на злочиначки брак Богданов, све је узалуд. Опомени се,
ниси ли ме ти позвао овамо; зашто ме онда гониш? Ако сам учинио
какву неправду, кажи је. Моја је дужност: изобличавати безакоње, да
бих друге сачувао од саблазни. И ја то чиним. Сети се, ти си ме
позвао овамо, но ти ме и гониш одавде. Ја ћу отићи путем који ми
Господ укаже; али знај, велико зло и безбројне невоље постићи ће
твоју област: ти сам умрећеш несрећан и на ужасан начин. Доћи ће
време: тражићете ме и нећете ме наћи.
Са овим речима блажени Нифонт се удаљи. А при растанку са
Неанком рече му: Чедо, велика ће несрећа снаћи ово место.
Међутим, тебе ће сачувати свемилосрдни Бог, ако испуниш мој
отачки завет; штавише ти ћеш бити узвеличан, и име ће твоје
постати славно; и тада се сети мене, духовног оца свог. Са своје
стране ја нећу престати да молитвено посредујем за тебе пред
Богом. - И они се растадоше. Неанка облише сузе и он горко ридаше
због растанка са божанственим пастиром његовим.
Праћен својим ученицима Макаријем и Јоасафом, свети
Нифонт дође у Македонију, а одатле отпутова у Свету Гору и
настани се у Ватопедској обитељи. Светогорци га примише са
искреном радошћу и поштовањем, славећи Бога што их је удостојио
да виде васељенског владику. Из најзабаченијих пустиња стицаху се
к њему подвижници, да приме благослов од њега и да чују његове
поуке.
Један од ученика светога Нифонта, Макарије, необично строг
подвижник и ревностан у испуњавању монашких дужности, толико
се запали божанском љубављу ка Господу, да најзад стаде искати и
желети мученички подвиг и смрт. Али, немајући поверење у тајне
жеље и побуде свога срца, он то исприча блаженом Нифонту, и
замоли га за савет, а ако се сагласи, онда и за благослов на
страдалачки подвиг ради Христа. Свети Нифонт, оградивши
Макарија знаком чесног и животворног крста, помоли се за њега и
отпусти с миром на жељени подвиг. Кратко време блажени
Макарије остаде на земљи: у Солуну он свечано исповеди Христа и
прокле Мухамеда, због чега га Турци стављаху на многе и разне
муке, па му најзад одсекоше главу. Тако он доби венац мученички.
Божанствени Нифонт провиде то Духом. - Знаш ли, чедо, рече он
свом другом ученику Јоасафу: данас страдалачки сконча твој брат
Макарије и радосно душом лети у небо.[10]
Ускоро после тога свети Нифонт, узевши са собом Јоасафа,
тајно се удаљи из Ватопеда и ступи у манастир светог Дионисија као
сељак. У овом манастиру још од ктитора бејаше овакав устав: ко дође
у манастир ради монашења, одређивати му најпре тешке послове,
наиме: чувати теглећу марву, возити дрва и вршити сва најнижа
послушања на неодређено време. Доцније, пошто искушеник прође
сва та послушања, по нахођењу настојатеља, примали су га у
манастир и прибрајали к братији. На тај начин и свети Нифонт, као
непознати дошљак, би одређен за мазгара. Док се он труђаше у овом
послушању, прикриван Богом, њега, по наредби Велике Цркве
цариградске, тражаху свуда да га, по дозволи султана, врате на
престо васељенске патријаршије. Посланици стигоше и у Свету
Гору, али блажени Нифонт остаде непознат све док је то била воља
Вишњега. Једном он би са другима одређен за стражара на суседном
брду, јер морски разбојници беху изненада напали на Свету Гору,
харајући и пљачкајући све. Када паде ноћ, блажени Нифонт стаде
на молитву. И кад се мољаше, над њим се одједном диже пламен
огњени, у виду стуба од земље до самога неба: сам блажени Нифонт
постаде светао, огњен. То приметише монаси што беху у близини на
стражи, и један који беше поред Нифонта. Преплашен од виђеног
чуда, овај монах оде у манастир и исприча свима о слави молившег
се брата. То исто потврдише и други монаси.
Запрепастише се старци и сва манастирска братија,
недоумевајући о чудном подвижнику који се појавио међу њима. И
они се заједничким молитвама обратише ка Господу, просећи да им
открије ко је тај угодник, тако прослављен с неба. И Господ им откри
тајну: игуман манастира имађаше виђење као да се налази у храму;
ту се појављује божанствени Претеча и говори му: "Сабери братство,
и изађите у сусрет патријарху Нифонту; висина смирења његова
нека буде образац за вас: он је патријарх, а спустио се дотле да је
постао један од ваших радника". - Поражен овим, игуман дуго није
могао доћи к себи. Потом, када му се мисао смири, он нареди да
ударе у клепало, и сабраној братији он исприча своје виђење. Тада
сви распознаше у своме мазгару патријарха Нифонта.
Док се то збивало, свјатјејши радник беше отишао у шуму за
дрва. А када приметише да се он враћа са свога послушања, сви
изађоше ка гробљанској цркви у сусрет њему, и поклонише му се с
пуно поштовања као патријарху. Тронут до суза неочекиваним
торжеством свога смирења, свети Нифонт паде пред ноге плачући. Свршило се огледање твога трпљења, светилниче васељене; рече му
настојатељ целивајући му десницу: доста је твога смирења за
смирење властите немоћи наше.
Блажени Нифонт плакаше, дубоко потресен збивањем; плакаху
братија, нарочито они који су га у незнању вређали, и молећи
опроштај лежаху крај ногу његових. Најзад свети Нифонт рече: Зато
је, оци и браћо моја, Господ сакрио мене од љубави ваше, што сам
Га ја молио о томе, да би ме у смирењу моме поменуо Господ. Ви
знате да нас слава људска и љубав овога света отуђују од царства
Божја, јер Господ је рекао: Каква је корист човеку ако задобије сав
свет а души својој науди? (Мк. 8, 36).
После тога он свечано уђе у манастир окружен братством, и
посвети себе свој строгости монашког живота, не престајући
обављати са братијом сваку врсту посла, мада од старости,
злопаћења и прогонстава његове телесне моћи беху изнурене и
слабе. Поред осталих послова он је посећивао болесне, тешио тужне,
и ја, вели саставитељ житија светог Нифонта, јеромонах Гаврило,
ондашњи прот Свете Горе, много пута одлазећи и остајући тамо
ради слушања његових поучних беседа, виђао сам где он или копа у
градини, или помаже у воденици, или се спушта у пристаниште
ради истоваривања и утоваривања лађа; и уопште радио је
неуморно, да други не би роптали и на тај начин губили награду за
труд свој. При свему томе Сатана није престајао ратовати против
њега. Нашло се људи који су омаловажавали све трудове и подвиге
смернога Нифонта, приписујући их лицемерју, а слатке беседе
његове називајући млаћењем празне сламе. А он, знајући да је све то
- деловање Сатане, мољаше Бога да му да помоћи и снаге за
подношење искушења до краја живота, па стога и непријатељима
својим прашташе, молећи се за њихово спасење.
Једном братија превожаху лађом манастирску пшеницу са
метоха; на мору настаде бура, и лађа на догледу обитељи налажаше
се у крајњој опасности. Приметивши то, свети Нифонт крену ка
лађи не обраћајући пажњу на буру. И чим он ступи на палубу, бура
се утиша и настаде потпуна тишина. Видевши то, братија падоше к
стопама светитељу, молећи га да умилостиви Бога и измоли у Њега
благодат, да их не снађе никаква опасност, ни невоља, ни беда, када
убудуће буду били на мору. - Бог ће вам дати по жељи вашој,
одговори блажени, под условом: ако будете свето испуњавали
прописано правило и црквене елужбе, и ако не будете
празнословили. - Потом преклони колена на котви, подиже руке и
очи к небу и мољаше се доста дуго, па благослови котву и рече:
Слушајте, браћо, чувајте ову котву на доличном месту; а када
наступи бура, спуштајте је у море, па будите спокојни.
Од тога времена стварно сваки пут када су се братија налазили
на мору, па се дизала бура, они су спуштали котву призивајући име
светог Нифонта, и настајала је тишина. Ово знамење од мртвог
метала тако је поражавало монахе, да су у време кађења икона при
вршењу правила они кадили и котву, одајући на тај начин част
светоме Нифонту. Саму пак котву назвали су "патријарх"; и када би
на мору наступила бура они су обично викали: Пустите патријарха у
море! - Ову котву чували су у Дионисијату као драгоценост и
светињу више од сто педесет година.
Напослетку за блаженог Нифонта наступи време одласка из
времена у вечност ка жељеном Господу: сем по дубокој старости он
је знао и по божанском откривењу да је то време близу, па је зато
призвао к себи братију и објавио им о својој кончини. Том
приликом он им очински саветоваше свима: да строго држе завете
монашког живота, и да се свим силама старају наследити Царство
небеско. Слушајући опроштајну реч свога оца братија плакаху
горко. - Сада ми, браћо моја, настави свети Нифонт, реците шта вам
је потребно и шта да вам измолим од Господа пре но што дух свој
предам Њему. - Пресвети владико, одговорише братија грцајући,
остави нам, као неоцењиву светињу, разрешне молитве које би се
читале над сваким умирућим братом при испраћају у вечност, са
потпуном убеђеношћу да ће ради светих молитава твојих добити на
Страшном суду помиловање и опроштај.
Тронут тако спасоносном молбом братије, свети Нифонт
заплака, помоли се Богу да Он испуни жеље отаца, па обраћајући се
своме ученику Јоасафу рече: Пиши што ти будем говорио, и то ће
бити последњи дар обитељи. - На тај начин свети Нифонт састави
разрешне молитве за умируће. Затим, обраћајући се Јоасафу, рече:
Ја одлазим ка Господу, а ти, чедо, пођи у Цариград; тамо те очекује
страдалачки подвиг и венац рајске славе.[11] После тога,
опростивши се са братијом, он се причести Божанским Тајнама, и
тихо предаде Господу дух свој једанаестог августа 1460 године, у
својих деведесет година.
Вест о кончини светог Нифонта брзо се пронесе по Светој Гори.
Мноштво инока слеже се ради одавања последње почасти
преминулом патријарху, који сав живот проведе у непрестаним
бедама и гоњењима, и би прекаљен у трпљењу као злато у огњу. И
тако, у присуству многобројних светогорских отаца бише свечано и
уз општи плач и сузе сахрањени свештени остатци блаженог
патријарха Нифонта.
По престављењу светога Нифонта његов ученик Јоасаф без
оклевања испуни предсмртно завештање његово: отпутова у
Цариград, и тамо пред Агарјанима исповеди име Христово,
проклињући лажљивог Мухамеда њиховог; због тога он претрпе од
њих мноштво разних мука, и напослетку би обезглављен, те на тај,
начин изврши свој страдалачки подвиг.
Сада да кажемо и о последицама прогонства из Влашке
божанственог Нифонта. Када се он удаљи из Влашке, пре свега
настадоше у Цркви Влашкој многе смутње и нереди од властитог
клира њеног; затим наступи страховита суша и ужасна глад; и тада
сви увидеше да су то последице злочиначког изгнанства свјатјејшег
Нифонта. Свестан своје кривице, кнез Радул се старао да сазна где се
налази блажени изгнаник, али га не пронађе, као што свети Нифонт
прорече Радулу одлазећи од њега.
Одмах по престављењу блаженог Нифонта, кнеза Радула
постиже неизлечива болест: по телу његовом отворише се ране, и
заразни смрад од њих беше толико неподношљив, да несрећном
паћенику нико не могаше прићи. У тим страховитим мукама он
умре и би погребен у манастиру светог Николе, званом Далис,
подигнутом од самог Радула. Међутим и после смрти гнев Божји не
престаде погађати свирепог гонитеља новог Златоуста: на за
препашћење народа, гроб Радулов се тресао три дана, као некад
гроб царице Евдоксије, гонитељке светог Златоуста. Тада снађоше
невоље и доброг Неанка, љубимца блаженога Нифонта: кнез Михна,
који дође после Радула, и наследник Михне кнез Владул, жестоко
угњетаваху невиног Неанка. Но, као што светитељ беше прорекао,
молитвама његовим, Неанка не би потпуно дотучен, него касније сав
га народ изабра за господара целе Угро-Влашке.
Видевши како се предсказања божанственог Нифонта верно и
дословно испунише, Неанк одлучи да неизоставно пренесе свете
мошти његове у Влашку, колико ради славе и благослова своје
земље, толико и ради несрећног Радула, еда би од присуства светог
Нифонта он добио неку корист и милост за гробом. Поступајући у
духу цара Теодосија, који преношењем из Кукуза светих моштију
Златоустових пружи својој матери Евдоксији утеху и мир, побожни
Неанк упути два игумана и два великодостојника у Свету Гору, у
манастир Дионисијат, са граматама и многим даровима, молећи да
отпусте к њему у Влашку свете мошти божанственог Нифонта. Ова
жеља Неанкина ожалости обитељ светог Дионисија. Али, не смејући
да се противе господаревој вољи и у исто време не усуђујући се да
додирну свете мошти блаженог Нифонта, старци и братија обитељи
светог Дионисија препустише самим изасланицима да откопају гроб
и да изваде свете мошти.
Тада један од великодостојника, велики логотет, узе мотику,
прекрсти се и поче: По вери господара мога узимам на себе овај
посао са потпуним поуздањем да се наш архипастир, отац и учитељ
неће љутити на наше усрђе и љубав. - И тек што логотет раскопа
гроб и указаше се чесне мошти светог Нифонта, неисказан миомир
разли се унаоколо и испуни ваздух. Свете мошти бише извађене из
гроба, положене у скупоцени ковчег и унесене у цркву. И по цркви
се разли диван мирис и миомир.
На откриће моштију блаженог Нифонта слеже се мноштво
монаха из келија, из скитова и манастира; и када се поводом тога
вршаше бденије, Бог прослави светитеља даром чудотворства. Један
неми монах приђе да се поклони и целива мошти светога Нифоита,
и кад их целиваше, њему се одреши језик и нестаде његовог немила.
Тако исто и слепац, приведен к моштима, чим их се дотаче
прогледа. И многа друга чудеса догодише се од светитељевих
моштију, која не уносим у његов животопис, вели животописац, да
не бих замарао читаоце и слушаоце, потпуно убеђен да су и ова два
наведена чуда довољна да увере у светост и велику слободу блаженог
Нифонта пред Богом.
Након три дана после овога изасланици Неанке и неколицина
од братије обитељи кренуше са светим моштима у Влашку.
Прешавши преко Дунава, они послаше извештај господару да се
приближавају. Тада се у сусрет светим моштима блаженога
Нифонта упути сабор архијереја, јереја, ђакона и монаха. А када се
изасланици приближише Букурешту, сам благочестиви господар са
мноштвом народа, са свећама и кадионицама, срете светог Нифонта
као живога, и обливајући се сузама паде на кивот; потом га узе на
своја рамена и уз припомоћ високодостојника унесе свете мошти у
манастир Далис и постави на гроб Радулов. Целу ноћ служило се
бденије: Неанк и сав народ мољаху светог Нифонта као живога, и
обливајући се сузама паде на кивог; но Неанк лако задрема, и виде у
сну ово: гроб Радулов се отвори, тело његово изгледаше црно као
угаљ, и из њега излажаше неподношљив смрад. Неанку постаде
јасан ужасан положај Радулов, растужи се и усрдно се заузимаше
пред сретим Нифонтом за несрећника. Одједном се Неанку учини
да свети Нифонт устаде из свога кивота, приђе Радуловом лешу и
оми га светом водом; тада ишчезе зловоња и смрад; Радулово тело
постаде чисто и светлост затитра на лицу његовом. Гроб се Радулов
затвори, а свети Нифонт приђе Неанку и рече му: "Видиш, чедо,
како испуних твоју молитву. Испуни и ти мој завет: управљај мирно
повереним ти народом и отпреми у мој манастир један део мојих
моштију, на утеху подвизавајућој се тамо братији". - Виђење се
заврши.
Силно узрујан осећањем радости, Неанк дође к себи и свечано
узвикну: Слава Богу који прослави слугу Свога, возљубљенога
Нифонта! - И тада он исприча свима своје виђење, и народ прослави
Бога. Сутрадан се на божанствену литургију са свих страна Влашке
слеже мноштво народа. Огроман број сваковрсних болесника, који
са сузама и вером приступаху к светим моштима блаженога
Нифонта, од самог додира добијаху исцељење молитвама његовим.
Видећи да се светитељева чудеса с дана на дан умножавају,
господар сазва помесни сабор, на коме би одлучено да се свети
Нифонт празнује једанаестог августа, на дан његовог престављења. У
том циљу њему би и служба састављена. А благочестиви Неанк
начини златни кивот, у виду многокубетне цркве, украшен драгим
камењем и емаљем; на крову његовом са унутрашње стране беше
насликан блажени Нифонт, а пред њим у молитвеном ставу на
коленима смирени Неанк. У тако направљени кивот он положи
свете мошти и отпреми их у светогорски манастир светог Дионисија,
одвојивши од њих за себе главу и руку. У замену пак за светињу коју
остави код себе он однесе овом манастиру свету главу светог Претече
и Крститеља Господњет Јована у златном ковчегу, украшеном
драгим камењем, и подиже много грађевина у манастиру о свом
трошку, због чега и би увршћен међу ктиторе ове обитељи.
Свету главу и руку божанственог Нифонта Неанк је док је год
био жив имао крај себе, на освећење и заштиту од зла и искушења, а
кад је умирао он ту светињу завешта својој прекрасној задужбини,
манастиру Арџесу, где се она и сада налази. За све нека је слава Оцу
и Сину и Светоме Духу. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
НЕОФИТА, ЗИНОНА, МАРКА,
(ГАЈИНА)
МАКАРИЈА
и
ГАЈА
Ови свети мученици скончаше у огњу за своју веру у Христа
Господа.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПАСАРИОНА
Оснивач једног од Јерусалимских манастира; хороепископ у
Палестини и наставник преподобног Јевтимија Великог; подвизавао
се у првој половини петога столећа.
СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА
АНАСТАСИЈА ПАНЕРИСА и ДИМИТРИЈА БЕЈАЗИСА
Свети новомученици Христови Анастасије (Панерис) и
Димитрије (Бејазис) бише родом са острва Митилине (Лезвос):
Анастасије из места Асоматон, а Димитрије из Агиаса. Били су
блиски по вери и занату (а можда и по телесном сродству). Плетући
корпе и котарице они од тога живљаху, а уз то неуморно
проповедаху Еванђеље Христово својој поробљеној браћи
Хришћанима. Због тога их Турци затворише у тамницу, затим дуго
мучише и најзад поубијаше за веру Христову, 11 августа 1816 (или
1819) године у месту Касамба на Митилини. Анастасије пострада у
20, а Димитрије у 18 години живота. Ту у родном месту
Димитријевом Агиасу подигнут им је величанствени храм.
ОБНАВЉАЊЕ ХРАМА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ЕЛЕУСЕ",
то јест Милостиве.
НАПОМЕНЕ:
1. Године 304. Чудотворне мошти светог Евпла леже у једном
селу близу Неапоља званом Vico della Botonia.
2.
3.
4.
5.
Диоклецијан - царовао од 284 до 305 године.
Максимијан - савладар Диоклецијана од 285 до 305 године.
Гај био папа од 283 до 22 априла 296 године.
Ови свети мученици пострадаше 295-296 године. Мошти свете
мучение Сузане са моштима њеног оца Гавинија почивају у
Риму, у храму њеног имена; а мошти светог Гаја такође су у
Риму у цркви њему посвећеној.
6. Келар - монах који води манастирско домаћинство, економ.
7. У то време отац његов кнез Свјатополк налазио се у Турови.
8. 1098 године.
9. Свети Нифонт је патријарховао први пут две године: 1488 и
1489 год.
10.Спомен његов празнује се 14 септембра.
11.Његов спомен празнује се 26 октобра.
12. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АНИКИТЕ и ФОТИЈА
и многих са њима
У граду Витинијске области[1] Никомидији незнабожни цар
Диоклецијан подиже отворено гоњење на хришћане; по његовом
наређењу усред града бише постављена многобројна оруђа за
мучење: мачеви, сечива, кочеви, железни нокти, тигањи, точкови,
котлови и друге справе, измишљене за бездушно мучење; беху ту
доведени и страшни зверови; свим тим Диоклецијан је хтео да
заплаши оне који призивају име Христово. И разасла Диоклецијан
грозна наређења у све крајеве римског царства, у којима наређиваше
да хришћане свуда гоне, муче и убијају; при томе многе хуле ригаше
на Јединородног Сина Божијег.
У то време живљаше у Никомидији један високородни и
знаменити великодостојник, по имену Аникита. Испунивши се
ревности за Господа Бога, Аникита ступи пред цара и неустрашиво
исповеди да је Господ Исус Христос истинити Син Божји и Бог, и
красноречиво изложи цару о беспочетном рођењу Сина Божијег и о
Његовом оваплоћењу, у потребно време, ради спасења нашег; у исто
време свети Аникита исмеја заблуду идолопоклоника, називајући
незнабожачке богове глувима и неосетљивима, и најзад рече: Царе,
муке које си за хришћане спремио и објавио, ни најмање нас не
плаше, јер су све муке ништа за нас, и ми се никада нећемо
поклонити бездахним идолима.
Испунивши се гњева и јарости, и не могући више слушати
богонадахнуте речи светог Аниките, цар нареди да му се одмах
одсече језик. Но свети Аникита, и када му одсекоше језик, говораше
јасно, славећи Христа Бога. Затим би воловским жилама жестоко
бијен дуго, да му и кости провирише кроз кожу. Међутим свети
Аникита, јуначки подносећи то мучење као у туђем телу, громко
проповедаше присутном народу да је Христос једини истинити Бог.
- После тога цар нареди да Аникиту предаду зверовима да га поједу.
И на светог Аникиту би пуштен страховити лав који ужасно рикаше,
но када се приближи мученику он постаде кроткији од јагњета и
умиљаваше се око светог мученика, и зној који беше избио Христу,
који је глава Цркве. А када умре Јован Палеолог, њега наследи брат
његов Константин, који свечано објави да је издајнички Флорентиски
сабор неважећ за Православну Цркву, и поништи све његове одлуке.
Међутим, наступи страшна година. Исток и његову престоницу
Цариград покорише Турци 1453 године. Нередима и бесу,
крвопролићу и насиљима од стране Турака не беше краја. Несрећни
хришћани склањаху се из места у место, да би избегли зло док се не
заведе неки поредак. Блажени Захарија с Нифонтом удаљи се у једну
од пустих гора, па потом пређоше у Охрид, у манастир Пресвете
Богородице, и у њему остадоше као сабраћа.
У то време умре митрополит охридски Николај. Сабраше се
епископи, клир и народ и свесрдно мољаху Захарију, као достојног
по врлинском животу и благодатном образовању, да заузме
епископску столицу охридску. Смирени старац се дуго одрицаше од
јерархијског достојанства, извињавајући се својим слабостима и
тежином апостолског служења Цркви Христовој. Ипак, упорне
молбе народа и клира превагнуше: Захарија би рукоположен за
архијереја. Тада блажени Нифонт смирено замоли од њега
благослов да се повуче у Свету Гору ради безмолвија. Епископ
Захарија му одговори: Сада, када је мени у овом сложеном и тешком
звању најпотребније твоје присуство и помоћ, ти хоћеш да ме
напустиш; али, на муци се познају истински пријатељи и чељад;
зашто се онда одричеш мене, чедо моје, Нифонте? - Архијереј ово
говораше обливајући се сузама. Сузе старчеве поразише и тронуше
преподобног Нифонта, и он сам заплака; немајући снаге да се
противи вољи свога владике.
Наредну ноћ они проведоше у молитви и бдењу. А када пред
зору архијереј задрема, виде анђела Господња који му наређиваше
да пусти Нифонта слободна и да га не задржава од пута. Тако се
архијереј Захарија и монах Нифонт растадоше, покоравајући се
вољи Господњој. По доласку у Свету Гору Нифонт се најпре задржа
у Ватопедској обитељи. Ту он нађе много опитних подвижника, које
усрдно подражаваше. Потом се удаљи на Кареју, где тада беше прот
Свете Горе Данило, старац строгог живота, чувен по дару
расуђивања. Обрадован доласком Нифонта, прот га с љубављу
прими и рече: Давно и од многих слушам о теби, па сам зато и
молио Бога да ме удостоји видети се с тобом у овом животу. И ето,
свеблаги Господ испуни моју смирену молбу, знајући колико си
неопходан овдашњој братији, којој су потребни мудри савети и узор
за подражавање. - Не требају здрави лекара, одговори на то смирени
Нифонт. Ја сам дошао овамо не да лечим, него да се од других
лечим. - Није ради тебе, примети божанствени Данило, дата теби од
Бога благодат и дар речи, него више ради користи других. Стога је
грех одбити, када од тебе траже реч утехе и савета.
Од тога времена божанствени Нифонт борављаше у Светој Гори
као пчела, летећи по пустињским обитељима и скитовима, колико
ради сопствене користи толико и ради користи других, и силом
речи своје утешаваше све. Келејно пак занимање његово беше као и
раније - преписивање књига, чиме он зарађиваше себи насушни
хлеб.
Иако се преподобни Нифонт одушевљавао тишином Свете
Горе као целине и сваке њене обитељи посебно, ипак му је обитељ
светог Претече, звана Дионисијат, изгледала у сваком погледу
јединствена. Због тога, посетивши манастир Пантократора и лавру
светог Атанасија, он изабра Дионисијат за своје стално боравиште. И
игуман и братија се радоваху што се свети Нифонт настанио код
њих. И мољаху га братија да прими свештенство, али он, сматрајући
себе недостојним тако високог звања, у почетку одбијаше. Но потом,
он се не могаде одупрети упорним молбама братске љубави. И тако
он би уздигнут на степен свештенства. Међутим, и ово одликовање
ни најмање не измени његово смирено расположење; напротив, оно
појача његову смиреност и подстаче га на строжије подвиге и
трпљење. По сведочанству ондашњег великог старца Петронија,
Нифонт је био светило не само за своју обитељ него и за целу Свету
Гору. Једном због манастирских потреба овај старац Петроније са
преподобним Нифонтом остаде изван обитељи. Када у поноћи
Петроније устаде на молитву, он угледа Нифонта где већ врши своје
молитвословље са рукама подигнутим увис: дивна светлост
окружаваше Нифонта, и та светлост, обасјавајући саму гору,
досезаше до неба. Уплашивши се, Петроније се онесвести и паде на
земљу. Узалуд је потом смирени Нифонт преклињао старца
Петронија да никоме не казује то виђење. Вративши се у обитељ,
старац Петроније тајно исприча о томе игуману, који му строго
запрети да никоме не говори о томе за потребно време, знајући да
то може отерати од њих Нифонта, који је својим смирењем и чистим
животом сачињавао красоту обитељи.
Тих дана сконча солунски митрополит Партеније. У Солуну
беху већ одавно познати: врлински живот Нифонтов, његова
образованост и красноречивост којима је одушевљавао слушаоце и
изазивао умилење у душама њиховим. Због тога при избору новог
митрополита солунског, и клир и народ једнодушно дадоше свој
глас за божанственог Нифонта. И два епископа, подручна Солунској
цркви, добише од клира и народа поруку, да иду у Свету Гору и
доведу жељеног Нифонта на епископски престо. Знајући смиреност
блаженога Нифонта и његову љубав према пустињском животу,
епископи, дошавши у Свету Гору и у обитељ светога Претече, не
саопштише му одмах жељу и молбу солунских грађана, него најпре
тајно обавестише о томе игумана и неке од старије братије. Но ови
нису хтели ни да чују, да се заувек растану са смиреним Нифонтом.
После многократних молби и настојавања, послани епископи и
њихови пратиоци клирици, видећи да је све то узалуд, обратише се
са топлим сузама Богу и светом Претечи, да им они помогну да
успешно сврше свој задатак.
Међутим блажени Нифонт, приметивши долазак епископа,
упита игумана због чега су дошли. Старац му не одговори ни речи.
Тада Нифонт рече игуману: Немој се жалостити, ја знам ради чега су
епископи дошли, но надам се да ме нико неће разлучити од вас и од
обитељи; ја ћу овде завршити свој живот, по обећању божанственог
Претече. Ја сам га молио за то, и молитва је моја услишена. - Нека
ти, возљубљени, буде по речи твојој! одговори игуман. Но видиш ли
епископе о којима ме питаш? Они су послани од свега клира и
народа солунског ради тога, да тебе узму и уздигну на архијерејску
столицу солунске митрополије. Ма да се ти надаш да ћеш се још
вратити овамо, - продужи игуман ронећи сузе, - али ја те више
видети нећу. - (Тако и би, јер касније, када блажени Нифонт по
други пут дође у Свету Гору у обитељ светога Претече, овог игумана
не затече међу живима). - На ове игуманове речи смирени Нифонт
заплака горко, и паде на под храма где су водили овај разговор, и
узвикну: Та ја сам нико и ништа! Зар ја грешни да примим на своја
слаба плећа бреме апостолског служења?
Док је он тако плакао горко и јецао, братија се слегоше у цркву
на његов плач, и нико не знађаше због чега плаче и јадикује. Тада
игуман обавести братство ради чега су дошли к њима епископи и
солунски клирици. При овим речима игумановим настаде општи
плач и јецање. Сва братија окружише Нифонта и грљаху га; и
праштајући се с њим сви плакаху и ридаху. Узбуђење беше тако
силно у целој обитељи, да то искористише епископи и клирици:
уђоше у храм и пред лицем Бога и братије уручише Нифонту
позивне грамате клира и народа солунског. Узалуд је смирени
Нифонт то одбијао, наводећи као разлог своју недостојност и жељу
да у пустињи заврши свој живот. И сам игуман стаде на страну
епископа, и заједно с њима убеђиваше га да се не противи позиву и
вољи Божјој. При томе игуман му рече: Прошле ноћи сам Гаспод ми
нареди да те не задржавам: стога иди куда те Бог зове, и не
заборављај нас. Што се нас тиче, ти си био и свагда ћеш бити, ма где
се налазио, чедо наше обитељи. - Рекавши то, игуман, а за њим и
братија, са сузама грлећи блаженог Нифонта опростише се с њим. Напослетку им Нифонт рече: Оци моји и браћо, нека буде воља
Господња и ваша! идем на пут, одређен ми Богом, али и велика
невоља иде за мном; молите се за мене!
По доласку у Солун блажени Нифонт би произведен за
архијереја, на неописану радост верних и на муку западних
мисионара који су свуда сејали новачења Флорентиског зборишта и
лажисабора. Да би им задао одлучни ударац и да би их сатро,
блажени Нифонт, чим ступи на архијерејски престо одмах стаде
држати проповеди на основу божанских догмата, преданих Цркви
од светих Апостола и светих Васељенских Сабора, саветујући верне
да се не заносе мудролијама Запада, него да чврсто и непоколебљиво
чувају Православље отаца, и да трпељиво носе јарам ропства
иноверној мухамеданској власти, очекујући за то небеске наградс.
При томе свети Нифонт, као прави отац и пастир, не заборављаше
невољне и сиромашне, молећи и преклињући богаташс да
ближњима удељују све што могу, пружајући им сам дирљив узор и
пример састрадања. Јер много пута он је ноћу одлазио сам код
сиромашних и болесних, тешио их и успокојавао, побуђујући их на
благодарно трпљење пред Богом. Премудри Нифонт обраћао је
Христовој Цркви и многе неверне, ослобаћајући их њихове заблуде.
Стога као сенка тело њега је пратио глас о светости његовог живота.
Најзад, по својим подвизима и по својој ревности за Православље, он
постаде познат и Великој Цркви у Цариграду.
Након две године свети Нифонт би позват у Цариград ради
расматрања извесних црквених послова. То би не без нарочитог
промисла Божјег, као што ће се видети касније. У Цариграду он би
примљен с поштовањем од патријарха и његовог Синода, исто тако
и од клира и верника. Ту га обрадова Господ сусретом и са
епископом Захаријом, бившим наставником његовим. Радост од
овог неочекиваног сусрета беше за обојицу неисказана, али и
краткотрајна. Јер после неколико дана епископ Захарија се разболе
и отиде ка Господу. Одмах затим сконча и патријарх цариградски,
блажени Максим II, и за патријарха би изабран смирени Нифонт,
против његове воље и жеље.
Својом апостолском ретвношћу свети Нифонт као патријарх
оправда наде православне пастве Христове, коју узнемираваше
западни фанатизам. Он благотворно деловаше на сабраћу који су
патили под тешким јармом мухамеданског ропства, као и на саме
Агарјане, привлачећи их силом речи и светошћу живота од таме
заблуде к светлости Еванђелске истине. Радоваше се Христова Црква
и украшаваше се таквим својим светилником, али не задуго.[9] Јер се
међу његовим клиром нађоше непријатељи којима је божанствени
Нифонт био тежак. Радећи под утицајем добромрзитеља ђавола и
власти султанске, они успеше у својој замисли против светог
патријарха: он би збачен и протеран из патријарашког дома.
Невиног страдалца није толико дирало то што је прогнан са
патријаршијског престола, јер је знао да су дотични клирици били
само оруђе тајних замки Сатаниних; за блаженог Нифонта било је
далеко болније то што је био одвојен од љубљене пастве, којој он
ништа друго није желео сем мира и спасења. Ипак, предајући се
вољи Божјој, он радосно ослободи себе патријаршијског положаја,
молећи се Господу да непријатељима његовим опрости грехе и да их
покаје, и удаљи се у Созопољ, у манастир чеснога Претече, у
очекивању да тамо нађе слатку тишину безмолвија, молитвеног
тиховања. Но, по речима Господњим, не може се град сакрити кад
на гори стоји (Мт. 5, 14): чувен због светости живота блажени
Нифонт ни ту не нађе жељени мир и тишину, јер мноштво народа
стаде се стицати к њему, да чује или бар види светог изгнаника. Тако
свети Нифонт проведе две године у прогонству. Кад минуше две
године, Богу би угодно да га поново позове на патријаршиски
престо цариградски. Међутим, ненавидник црквенога мира опет га
не остави на миру. Једном, враћајући се у патријаршију из
парохијске цркве после свете литургије, он неочекивано срете на
путу султана, и поздрави га као што доликује. Горди владар, у бесу
на челу и лицу мучениковом он обриса својом шапом као сунћером.
А свети Аникита повика говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе
Христе, што си ме избавио од зуба овога звера! Молим Те,
Господару, и у предстојећем подвигу пружи ми у помоћ десницу
Своју, да бих узмогао победити мучитељеву јарост и удостојити се
мученичког венца од Тебе.
Пошто се свети мученик помоли тако, настаде земљотрес, и
Херкулово идолиште паде са идолом његовим, и одвали се један део
градскога бедема, и многи незнабошци погинуше под њиховим
рушевинама. Тада нареди цар да мученикову главу одсеку мачем.
Но када џелат подиже мач да мученика посече, њему тог часа
клонуше руке, и сам паде на земљу, и постаде непомичан као да је
мртав. Видећи то, Диоклецијан нареди да мученика привежу за
точак који се налазио усред оштрих гвоздених полуга, да подложе
огањ и да окрећу точак, да би свети мученик умро кидан оштрим
гвожћем и паљен огњем. Но свети Аникита, привезан за точак,
овако се мољаше: "Господе Исусе Христе, ослободи ме од овог
мучилишта ради присутних, да би они који ме посматрају, видећи
Твоју брзу помоћ, могли јуначки противстати мучитељу и примити
од Тебе венац победе". - И тог часа се ланци на светом Аникити
одрешише, точак стаде као укопан, и огањ се угаси.
Тада мучитељ нареди да се котао напуни оловом, да се олово
растопи, и у врело олово баци мученик. И сви видеше где Анђео
Господњи са мучеником улази у котао, и чим се мученик дотаче
котла, одмах остину котао са оловом, и постаде као лед.
Док се свети Аникита тако подвизаваше за Христа, сродник
његов Фотије, видећи силу Христову како чудесно чува слугу Свога,
одбаци сваки страх, изађе испред присутног народа, притече к
светом мученику, и с љубављу га грљаше и целиваше, називајући га
оцем и посредником свога спасења, и тиме показујући да је готов
поднети за Христа свакојаке муке. Затим, обраћајући се цару, Фотије
рече: Застиди се, идолопоклониче! богови су твоји ништа. - Тада цар
с јарошћу викну војницима: Посеците га мачем! - Но када један од
војника замахну мачем да мученика удари њиме по врату, силом
Божјом се руке његове с мачем окренуше на њега самог, те он удари
себе по коленима, и паднувши на земљу издахну.
После тога светог Аникиту и Фотија оковаше у ланце и обојицу
заједно вргоше у тамницу. Након три дана Диоклецијан изведе
мученике преда се и рече им: Ако ме послушате и боговима се
поклоните, ја ћу вас обасути великим почастима и обогатити
имањима. - Светитељи одговорише: Почасти твоје и богатство твоје
нека остану с тобом на погибао твоју.
Разјаривши се, мучитељ нареди да их наге обесе на мучилишту
и да им тела стружу железним ноктима, жегући им ране свећама,
па да их затим камењем бију. Но све те муке светитељи подношаху с
радошћу, и благодараху Бога, јер не осећаху никакав бол: Господ их
чуваше неповређене ради славе светог имена Свог. Потом они бише
привезани за ноге дивљим коњима, који их вукоше. Али ни таквим
мучењем Диоклецијан ништа не постиже: јер их Господ опет сачува
без повреде, и свети мученици, вучени коњима, као да се вожаху на
колима, слављаху непобедиву силу Господњу и сокољаху један
другога; а дивљи коњи изненада стадоше, и ноге се светима
одрешише, и они устадоше потпуно здрави. Онда мучитељ поново
нареди да их свирепо бију, и да им ране поливају сланим сирћетом.
После тога их вргоше у тамницу. У тој тамници свети мученици
проведоше три године.
По истеку три године свети мученици бише опет изведени на
мучење. Мучитељ нареди да се народно камено купатило загрева
три дана, па у њега затворе мученици. Но свети Аникита и Фотије у
том купатилу молише се Богу, и купатило се раседе, и изби извор
воде који им ствараше свежину. А када стражари трећега дана
отворише купатило, угледаше свете мученике живе где ходе по
њему и певају хвалу Богу, па известише о томе цара. Цар пак, просто
не верујући томе, прође лично сам да то провери. А свети
мученици, угледавши цара, рекоше му: Ето, мучитељу, у свима
мукама ми се јависмо победиоци, а ти си побеђен и посрамљен.
Цар се врати дома са стидом, и нареди да мученике узму и
држе у оковима док он не смисли како да их погуби. И по његовом
наређењу би начињена огромна пећ, учвршћена на четири гвоздена
стуба; у њој је могло стати мноштво људи. И као некада
Навуходоносор, он нареди да се та пећ усија, намеравајући да у њој
спали не само ова два света мученика него и све хришћане које буде
пронашао. А хришћани, не чекајући да их незнабошци хватају и
бацају у пећ, сами заједно са женама и децом хитаху журно к пећи
громко кличући: Хришћани смо! поштујемо Бога јединога!
У пећ најпре уђоше свети мученици Аникита и Фотије; затим и
све мноштво хришћана, који се беху сабрали тамо, подигавши руке
к небу и помоливши се, улетеше у пећ. И из пламена хришаћни
клицаху: "Благодаримо Ти, свесилни Боже Оче, што си нас
Јединородним Твојим Сином, Господом нашим Исусом Христом,
сабрао на овај мученички венац; молимо Ти се, Свемилосрдни,
пружи одозго руке Своје и прими душе наше у вечни покој који си
уготовио исповедницима Твојим". - И тако молећи се скончаше. А
свети Аникита и Фотије остадоше три сата живи у тој усијаној пећи.
Затим, помоливши се, предадоше душе своје у руке Божије. А када
слуге гвозденим справама извукоше тела светих слугу Божјих,
Аниките и Фотија, они видеше да су им не само тела остала
неповређена од огња него им и коса беше потпуно нетакнута
огњем.[2] И многи од незнабожаца повероваше у Христа Бога нашег,
коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
ДВАНАЕСТ ВОЈНИКА са острва Крита
Пострадали за Господа мачем посечени.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
ПАМФИЛА и КАПИТОНА
За своју веру у Христа пострадали мачем посечени.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА,
епископа Команског
У граду Коману[3], близу Неокесарије коју тада украшаваше
свети епископ Григорије Чудотворац[4], живљаше у добровољном
сиромаштву један човек по имену Александар. Његов богоугодни
живот беше сакривен од људи, и познат само Богу јединоме. Јер
Александар бејаше изврстан философ, и могао је стећи велика
богатства и углед међу људима, али он изабра себи добровољно
сиромаштво Бога ради.
Презирући свет, он ниушта не рачунаше своја знања и
прављаше се веома прост, неук и невјежа. На тај начин од
испуњаваше на себи апостолову реч: Ако ко међу вама мисли да је
мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18).
Приводећи себе у крајње смирење и желећи да себе издржава
трудом руку својих, блажени Александар се одаде последњем занату
- постаде ћумурџија: прављаше ћумур и продаваше, и тако
зарађиваше себи насушни хлеб. Сав гарав и поцепан, свети
Александар служаше деци за забаву и задиркиваље: правећи ћумур
и доносећи га на пијацу, он беше гарав у лицу као црнац, а и одело
му беше црно од ћумура. У целом граду он беше познат као
Александар ћумурџија.
Међутим Господ, који на висинама живи и на смирене поглсда
и уздиже их, благоволи да још у овом животу прослави смиреног
слугу Свог Александра и да Цркву Своју њиме помогне и украси: Он
га уздиже на свечесни степен архијерејства. И то на следећи начин.
Епископ комански умре, и житељи овога града послаше изасланике
у Неокесарију к светом Григорију Чудотворцу са молбом, да дође у
њихов град ради постављења епископа. Свети Григорије оде к њима.
Када на сабору стадоше бирати човека који би био достојан
епископског чина, настадоше несугласице: једни су хтели лице
високог порекла, други - богато, трећи - красноречиво, четврти лепо на изглед и зрело, и све избранике они привођаху к светом
Григорију Чудотвоцу, као људе достојне похвале и епископства.
Свети пак Григорије Чудотворац не хиташе са избором и
посвећењем епископа, него очекиваше да сам Господ покаже
достојнога. И обраћајући се сабору он га подсети како Бог изабра
Давида да царује у Израиљу: јер када Јесеј приведе најстаријег сина
свог Елијава к светом Самуилу пророку, и пророк упита Господа, да
ли је овај одређен за помазаника Његовог, Господ рече Самуилу: "Не
гледај на лице његово ни на висину раста његова" (1 Цар. 16, 6.7).
Тако и ми, говораше свети Григорије, треба да изаберемо пастира
овоме граду, не гледајући на лице него иштући онога кога је Бог
припремио за то: јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце, и
достојност зависи не од спољашњег изгледа него од унутрашње
невидљиве настројености срца која је позната једино Богу.
Ове речи светог Григорија беху непријатне некима, и они с
подсмехом рекоше: Ако се при избору епископа не гледа на
спољашност и достојанство, онда нека Александар ћумурџија буде
изабран и постављен за епископа! - При овим речима наста општи
смех; а свети Григорије помисли у себи: "Тај човек коме се сви смеју,
споменут је овде не без дејства промисла Божјег". И стаде
распитивати: "Ко је тај Александар кога споменусте? хоћу да га
видим". - У то време свети Александар стајаше пред зградом у којој
се одржавао сабор и држаше мазге оних што заседаваху у сабору;
неки изиђоше и доведоше Александра у сабор. А када он стаде
усред сабора, сви уперише очи у њега, и стадоше се смејати, јер
беше сав гарав од ћумура, са оделом поцрнелим од ћумура. У време
тог свеопштег смеха он стајаше пред епископом Григоријем с
поштовањем, удубљен у себе и не обраћајући ни најмању пажњу на
оне који му се смејаху. А свети Григорије Чудотворац, имајући дар
прозорљивости, познаде Духом благодат Божију обитавајућу у
блаженом Александру, која га чињаше достојним архијерејског
престола. Уставши са свога места, он узе насамо тог гаравог човека и
стаде га питати, заклињући га именом Божјим, да му каже истину о
себи, ко је. А Александар, мада је желео да сакрије себе, ипак није
могао рећи неистину иред тако уваженим светитељем, усто се и
клетве бојао, и исприча све о животу свом: како најпре беше
философ, затим Бога ради смири себе и узе на се добровољно
сиромаштво. Из разговора с њим свети Григорије се увери да он
одлично зна не само световне науке него и Свето Писмо. Стога
светитељ нареди својима да светог Александра одведу у његов стан,
да га тамо окупају, обуку у пристојно одело, па поново доведу у
сабор. Сам пак свети Григорије, севши на своје место у сабору,
држаше за то време богонадахнуту беседу.
После мало времена у сабор би уведен свети Александар,
окупан, у светлој одећи, диван лицем, и једва га познаше они који су
га раније знали, и чуђаху се. А свети Григорије стаде разговарати с
њим, постављајући му питања из Светога Писма. Свети Александар
одговараше тако паметно, да сви присутни увидеше да је он заиста
врло учен и паметан; при томе се они нарочито чуђаху томе, што је
човек тако велике мудрости скривао своју мудрост живећи међу
њима као последњи невјежа. И они осуђиваху себе у савести својој
што су тако мудрог човека, који је Бога ради смирио себе, исмевали,
сматрајући га за луду. Тада сви на сабору с радошћу и једногласно
изабраше светог Александра за епископа, на испуњење речи
Господњих које кажу у Светом Писму: "Човек гледа на лице, а
Господ гледа на срце" (1 Цар. 16, 7).
Свети Григорије, уздижући блаженог Александра по стененима
свештенослужитељским, посвети га најпре за јереја, па затим за
епископа. По посвећењу за епископа, свети Чудотворац му нареди
да изговори народу поуку. И када свети говораше поуку, из његових
уста течаше благодат Светога Духа као река, приводећи у умилење
срца свих. И сав се град радоваше и слављаше Бога што имају таквог
учитеља и пастира.
После тога свети Григорије отпутова у Неокесарију, а свети
Александар пасијаше у Коману стадо Христово, служећи вернима за
пример својом речју и животом. При овом светитељу догоди се да се
један млади философ из Атике нађе у Коману, и чувши архијерејеву
поуку народу, он се подсмеваше простоти његове беседе, лишене
ораторских украса. Међутим свети Александар се у својим поукама
народу бринуо не о лепоти речи него о користи душа, и због
простоте слушалаца његове беседе биваху просте, али веома
душекорисне. Но једном овај млади атички философ имаде овакво
виђење: пред њим се појави јато веома лепих белих голубова, који
чудесно блистаху, као што каже псалмопевац: Крила голубија
посребрена а перје се златни (Пс. 67, 14); и при томе би глас: "Ово су
речи Александра епископа, којима си се ти подсмевао". - Пренувши
се од виђења, млади философ се застиде свога поступка, и
отишавши к архијереју моли га за опроштај.
Ускоро потом цар Диоклецијан[5] подиже гоњење на
хришћане, и свети Александар, епископ Комански би ухваћен од
безбожних многобожаца; и примораван на идолопоклонство он се
не одрече Христа. Због тога га мучише, па у огањ бацише, где свети
епископ мученички сконча за Христа Бога нашег.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПАЛАМОНА
Духовник и учитељ светог Пахомија Великог (који се слави 15
маја). Подвизавао се у почетку четвртога века у Египту; преставио се
у миру.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КАСТОРА
У миру се упокојио у Господу своме.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ:
СЕРГИЈА и СТЕФАНА, који су у Молосу
У миру се упокојили и од Господа венце добили.
НАПОМЕНЕ:
1.
2.
3.
4.
5.
У Малој Азији.
Ови свети мученици пострадаше око 305 године.
Налазио се у Понту, крај реке Ириса.
Спомен његов празнује се 17 новембра.
Царовао од 284 до 305 год.
13. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ИПОЛИТА
и оних с њим
После мученичке кончине светог архиђакона Лаврентија[1],
блажени Иполит, војеначалник и надзорник тамнице, погребе
многонапаћено тело светог мученика, који најпре беше његов
сужањ, а затим му постаде учитељ. У трећи дан после погреба
блажени Иполит се врати својој кући. Сви укућани његови, деветнаест душа на броју, - беху хришћани; они беху од светог
Лаврентија научени хришћанској вери и крштени. Пошто се са
свима укућанима заједнички помоли Богу, блажени Иполит се са
свима њима причести Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове;
а затим, после пријема духовне хране, би постављена трпеза за
поткрепљење тела. Међутим, пре но што они почеше јести, дођоше
војници и узевши блаженог Иполита одведоше га к цару Декију[2].
Угледавши га, цар се насмеја и рече: Зар си и ти постао врач, јер си
украо Лаврентијево тело? - Нисам ја врач већ хришћанин, одговори
Иполит.
Разљутивши се, цар нареди да Иполита бију камењем по
устима, па му затим свуче одећу која је сачињавала уобичајено
хришћанско одело. На то му блажени Иполит рече: Ниси ме
разденуо, него си почео да ме одеваш. - Цар га упита: Еда ли више
не поштујеш богове када тако безумно говориш и не стидиш се своје
наготе? - Блажени Иполит одговори: Мудар сам и нисам наг, јер се
обукох у Христа; ја онда бејах безуман када као и ти служах
демонима; и онда бејах наг када не имађах благодати Христове, а
сада сам хришћанин. - Цар му рече: Принеси боговима жртву, да не
би у мукама умро као што умре Лаврентије. - Одговори слуга
Христов: О, да бих се удостојио удела светог Лаврентија, чије име ти,
несрећниче, ниси достојан изговарати прљавим устима својим.
Тада нареди цар да светог Иполита протегну по земљи и
немилосрдно бију моткама. Тако бијен, свети мученик викаше
громко: "Хришћанин сам!" - Затим нареди мучитељ да престану
тући мученика, да га подигну са земље и обуку у уобичајену
војничку одећу; притом, обраћајући се светом мученику, рече: Сети
се свог војничког чина и буди нам као раније пријатељ, заједно с
нама приносећи жртве. - Свети Иполит одговори: Ја сам војник
Христа Спаситеља мог, и желим да умрем за Њега. - Тада цар Декије
рече епарху Валеријану: Узми сво имање његово, а њега самог у
мукама погуби.
Истога дана Валеријан посла те разграбише имање блаженог
Иполита. Но дознавши да сви Иполитови укућани верују у Христа,
Валеријан нареди да их доведу пред њега. Међу доведенима бејаше
и Иполитова дојкиња, по имену Конкордија. Погледавши на њих,
Валеријан рече: Поштедите свој живот, да не бисте погинули заједно
са својим господарем Иполитом. - Конкордија одговори: Ми више
желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли
бешчесно с вама незнабошцима живети. - Робовски сој се може
поправити не друкче него једино батинама, - рече Валеријан и
нареди да Конкордију бију оловним прућем. За време тог бијења
света мученица предаде дух свој Господу.
Ту се налажаше и свети Иполит под војничком стражом;
угледавши мученичку кончину своје дојкиње он с радошћу кликну:
Благодарим Ти, Господе, што си ону која ме је хранила послао
испред мене у царство Своје к светима Твојим! - А епарх му рече:
Зар се још уздаш у враџбинску вештину, и не поштујеш богове, и не
покораваш се царевом наређењу? - И испунивши се гњева,
Валеријан епарх нареди да их све са Иполитом изведу кроз
Тивуртинску капију изван града и тамо предаду смрти. Идући с
њима, свети Иполит их храбраше путем говорећи: Браћо, не бојте
се! и ја и ви имамо над собом једнога Господара.
Када стигоше на губилиште, војници их посекоше све на очи
Иполитове. Беше их осамнаест душа обадва пола и разнога узраста,
не рачунајући свету Конкордију, убијену у граду. Самог пак светог
Иполита, по наређењу епарха, привезаше бесним коњима за репове
и вукоше по каменитим местима дотле док свету душу своју не
предаде у руке Божије.
Свети мученик Иполит заједно са домаћима својим пострада за
Христа у тринаести дан месеца августа, а у трећи дан по мученичкој
кончини светог Лаврентија. Када се спусти ноћ, на место погубљења
дође са другим вернима свети Јустин презвитер, покупи тела светих
мученика и погребе их на том месту. Тело пак свете мученице
Конкордије, убијене у граду, тражише много дана, али га не могоше
наћи. То веома ожалости светога Јустина, и он плакаше. Међутим
по мучитељевом наређењу, чесно тело свете Конкордије беше
бачено у нечисто место. Тек у двадесети дан по кончини светог
Иполита један хришћанин по имену Иринеј дознаде о томе од неког
војника, па узевши са собом хришћанина Авундија извадише ноћу
из нечистог места чесно тело свете мученице, које ни најмање не
беше упрљано, и однесоше га презвитеру Јустину. Презвитер се
веома обрадова и погребе га крај тела светог Иполита и осталих
мученика. Но сутрадан дочу за то епарх Валеријан и нареди да
ухвате Иринеја и Авундија и баце их онамо одакле они извукоше
тело свете Конкордије, те да их тако живе утопе у нечистоти. И оба
ова света хришћанина умреше тамо у двадесет шести дан месеца
августа. А свети Јулијан ноћу извади одатле тела њихова и погребе
их крај моштију светог Лаврентија, славећи Христа Бога, слављеног
са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КОНКОРДИЈЕ, ИРИНЕЈА и АВУНДИЈА[3]
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТИХОНА ЗАДОНСКОГ
Велики богоугодник земље Руске, свети Тихон Задонски,
епископ Воронежски, родио се у селу Короцка у Новгородској
губернији 1724 године у простом сељачком дому. Имао је три брата
и две сестре; отац му је рано умро, и мајка је с великом муком
прехрањивала своју децу. Побожан и врло вредан, мали Тимотеј,
како се свети Тихон звао пре монашења, приљежно је учио књигу. У
своје време мајка га одведе у Новгородску семинарију, у коју он би
примљен за државиог питомца. Веома даровит и пун љубави за
науку, он показа тако велики успех у науци, да и пре завршетка
богословије би постављен при истој Новгородској богословији за
наставника грчког језика. А кад 1754 године заврши семинарију, он
би постављен за наставника реторике. Душе пуне христољубља,
Тимотеј би пострижен за монаха 10 априла 1758 године, и доби име
Тихон. Јануара месеца 1759 године он би назначен за васпитача
семинарије, а 26 августа те исте године он би као архимандрит
постављен за ректора Тверске семинарије. Иако је христочежњивог
архимандрита Тихона срце неодољиво вукло у пустињску самоћу на
пустињачке подвиге, ипак га је промисао Божји повео путем
епископства. У својој 37 години архимандрит Тихон би посвећен за
викарног епископа Новгородске епархије 13 маја 1761 године, а 3
фебруара 1763 године постављен за епископа Воронежског.
Епископствовао је непуних пет година, па се због слабог здравља
повукао и настанио у Задонском манастиру, где се строго
подвизавао у тешким подвизима попут древних отаца Цркве и
писао богомудре књиге, пуне благодатне мудрости, која богољубиве
душе одводи у царство Божије. Свети Тихон се упокојио мирно у
тринаести дан месеца августа 1783 године у Задонском манастиру,
где његове чудотворне мошти почивају.
Велики у благодатним подвизима, велики у божанској
мудрости, велики у христочежњивој светости, велики као
молитвеник и пастир, свети Тихон је уврстио себе међу свете оце
Цркве, те вечнобудне очи Цркве, које видовито воде путем спасења
све душе, гладне и жедне Господа и Његове правде. Због многих
посведочених чудеса над његовим моштима, овај дивни богоугодник
проглашен је за светитеља најпре од народа, а потом и од званичне
Цркве 1861 године.
Два келејника светога Тихона, Василије Иванович Чеботарев и
Иван Етимов, оставили су нам драгоцене белешке о њему, његовим
подвизима и светости живота. Ми ћемо се унеколико осврнути на
сведочанства тих живих сведока и очевидаца његових, да бисмо бар
донекле завирили у свету тајну његовог светог и богоугодног живота.
Сам свети Тихон казивао је свом келејнику Василију Чеботареву
о виђењу које је имао још пре ступања свог у монаштво: "Ово је било
до мог пострига у монаштво. Још као наставник ја сам имао обичај и
волео да ноћи проводим без сна, бавећи се или читањем
душекорисних књига или душекорисним размишљањима. Али ја ти
ово кажем келијски, и ти си дужан ћутати о овоме. У месецу мају
ноћ беше пријатна, тиха и светла: ја изађох на северна вратанца и
стајах размишљајући о вечном блаженству. Одједном се небеса
отворише, и тамо се показа такво блистање и светлост, да је то
апсолутно немогуће смртним језиком исказати и умом схватити.
Али то потраја кратко, па се небеса поново затворише. Од овог
необичног виђења у мени се још јаче разгоре жеља за усамљеничким
животом. И дуго после овог виђења усхићење ми је испуњавало и
срце и душу, па и сада, када се тога сетим, ја осећам у срцу неку
веселост и радост".
Сада да опишем, вели келејник светога Тихона Чеботарев, како
је светитељ проводио свој живот у Задонском манастиру,[4] и његове
богоугодне подвиге и трудове, уколико сам ја убоги био њихов
очевидац.
Прво: Светитељ је имао обичај да за време ручка слуша читање
Светог Писма Старог Завета, а ја сам читао. Но при томе падала је у
очи његова велика и пламена љубав к Богу. Он је ретко јео без суза
умилења, нарочито када се читала књига пророка Исаије. Понекад
нареди: "Читај поново ту главу", а сам остави кашику и почне
плакати. Исто тако падала је у очи и његова искрена љубав према
ближњима. Скоро сваки дан, чим би сео за сто, он је имао обичај
говорити: "Хвала Богу! ето, у мене је добра храна, а моја сабраћа:
један, јадник, седи у тамници, други нема потребну храну, трећи
нема соли. Авај, тешко мени кукавцу!" За време пак вечере ја сам му
читао Нови Завет, и то дуго. Понекад би ме упитао: "Разумеш ли
што читаш?" И кад одговорим: "Не, ја ово не могу да схватим", онда
ми је он објашњавао по читав сат, па и више. Он је имао обичај да
ноћи проводи без сна, а легао би у зору. Ноћи је проводио у
молитви с поклонима; при томе молитве његове нису биле хладне
већ веома жарке, лиле су се из скрушена срца, тако да је понекад
гласно вапијао: "Господе, помилуј! Господе, поштеди!" и још
додавао: "Хранитељу помилуј!" а сам је главом ударао о под. Све то
он је радио из великог унутрашњег жара и љубави к Богу. У саму пак
поноћ он је излазио у предњу келију, и певао свете псалме тихо и
умилно. Када је бивао у мрачним мислима, певао је псалам: "Благо
мње, јако смирил мја јеси"..., а када је бивао у ведрим мислима,
певао је псалам: "Хвалите Господа с небес"..., и остале радосне
псалме, и то свагда са умилним сузама и срдачним уздасима.
После ручка светитељ се одмарао један сат, а каткад и више.
После тога читао је житија светих отаца и друге књиге. У летње
време он се шетао по манастирској башти и позади манастира; тада
ми је наређивао: "Ако бих ти био неопходно потребан, немој ми
прилазити, него се накашљи, и ја ћу се осврнути". Ја сам тако и
поступао. Али једном приликом он беше у башти, и ја, не
прилазећи му, накашљах се много пута, Међутим он, удубљен у
мисли, није то примећивао, него је клечао према истоку са рукама
подигнутим к небу. Ја му приђох и рекох: "Ваше Преосвештенство!"
Он се толико уплаши, да га чак и зној проби, и рече ми: "Ето, срце
ми дрхти као голуб, а ја сам ти давно говорио да се накашљеш не
прилазећи ми". Ја му одговорих да сам се накашљивао, нашта ми он
рече: "ја нисам чуо". - Он никада и никуда није ходио нити путовао
без Псалтира; Псалтир је увек имао при себи, и најзад га је знао сав
напамет; њиме ме је он и благосиљао. Путем он је свагда читао
Псалтир, а понекад и наглас певао, и мени показивао, или ми неки
текст објашњавао. Он је сваки дан ишао на свету литургију, и сам
певао за певницом, и то ретко кад без суза. Може се рећи, он је имао
од Бога нарочити дар суза, и из његова два ока стално су текла два
потока. Он се ретко, врло ретко осмехивао; а осмехне ли се чему,
одмах би рекао: "Прости, Господе! ја бедник сагреших пред Тобом".
Он се веома чувао празнословља; обично је разговарао о вечним
мукама и о вечном блаженству, о пороцима и о хришћанским
врлинама. Од природе имао је одлично памћење; изврсно је знао
Свето Писмо и Старог и Новог Завета, и увек наводио текстове из
Светога Писма, и указивао из које је књиге и главе; исто тако
наводио је многа места и из житија светих отаца.
Светитељ Тихон често нам је говорио: "Ко у нераду живи, тај
непрестано греши". А сам он увек је нешто радио.
У својој келији светитељ Тихон је имао само оно што је
најпотребније. Постеља му је била: распрострт ћилимчић и два
јастука; покривач није имао већ овчију бунду; опасивао се кожним
појасом; имао је једну мантију, и то од грубе вуне; и бројанице је
имао врло просте. Он није имао ни сандука нити каквог ковчега, већ
само једну кожну торбу, и то стару; куд год је путовао, њу је носио, и
у њој књиге и чешаљ. У својој келији није имао других украса сем
светих икона.
Треба рећи нешто о милосрђу и милосрдним делима светог
Тихона, вели келејник Чеботарев. Он је радо хранио сироте и
беспомоћне, убоге и ниште; речју, он је све раздавао: и пензију коју
је добијао, и велике количине новаца које су му слали богати људи;
чак је и рубље своје раздавао, и остављао само оно што је на себи
имао; раздавао је и хлеб који су му слали добротворне спахије; усто
је и сам куповао хлеб и раздавао. Од њега су сиромаси добијали и
одећу и обућу; ради тога он је куповао бунде, кафтане, платно,
стоку, и све то раздавао сиротињи. Значајно је ово: дан у који су к
светитељу долазили многи сиромаси и он раздао много новаца и
других ствари, увече тога дана он је бивао веселији и радоснији; а
дан у који је код њега било мало сиромаха, он је тога дана бивао
тужан. Смело кажем: он је био око слепима, нога хромима; његова
су врата увек била отворена свима сиромасима, ништима и
путницима: они су код њега налазили храну, пиће и утеху.
Не једанпут, пише келејник Чеботарев, светитељ Тихон је
говорио: "Чујем од многих примедбу: због чега сам оставио епархију
и повукао се у келију? Ево тих разлога: прво, моје слабо здравље кије
ми допуштало да управљам епархијом; друго, епископски омофор,
који на раменима својим носе епископи, врло је тежак: ја га не могу
ни подићи ни носити; усто ја ни снаге такве немам; нека га јаки носе.
Ето разлога мога усамљеништва".
Други келејник светога Тихона, Иван Етимов, између осталога
пише о њему и ово: Преосвећени је имао таква својства душе да је
људе који су га грдили, ружили, вређали и клеветали, само горко
оплакивао; сажаљевајући њих, он је виновником тога сматрао
непријатеља Божјег и хришћанског - ђавола. А када би неко од
таквих људи увидео своју кривицу и замолио Преосвећенога за
опроштај, он га је са сузама радости загрлио, целивао и опростио му
од срца, препуног љубави. И тада је обично изговарао тако пријатну
поуку, да је од непријатеља и ругача правио себи пријатеља и друга.
Дешавало се: Преосвећени раздаје гомили просјака новац, свакоме
према његовој потреби; али би понекад онај који прими мање стао у
очи грдити Преосвећенога, називајући га најпогрднијим именима;
Међутим Преосвећени се не само није љутио на то него је,
смешкајући се као на малу децу, понекад одговарао овако: "Хајде,
вређај! вређај још више!" И онда би и таквоме дао још, са жељом да
и њега задовољи, да не би отишао ропћући. - Преосвећени је
нарочито био милостив и дарежљив према удовама и сирочићима.
По урођеном човекољубљу свом он је толико био сажаљив према
свакоме, да је мужика, који би се разболео на путу за град Задонск,
узимао к себи у келију и неговао га док не оздрави. Његове су келије
биле отворене не само беднима и сиротама и старима него и свима
путницима.
Отац Митрофан, пише келејник Етимов, казује ово:
Преосвећени ми је причао да је ноћу обилазио око цркве и молио
се: "Господе, покажи ми оно што си уготовио онима који Те љубе". И
кад је молећи се тако стао према олтару, он имаде овакво виђење:
отвори се сво небо, и манастир обасја силна светлост, и би глас:
"Види шта је уготовљено онима који Бога љубе".
И виде он неисказана блага, и од страха паде на земљу, и једва је
могао да допузи до своје келије.
Упокојио се у Господу кога је неизмерно љубио, свети отац наш
Тихон и сам се удостојио тих неисказаних вечних блага, благодаћу и
човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са
Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове.
Амин.
ПРЕНОС МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ
МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА
Спомен овог светог оца Цркве празнује се 21 јануара, а данас се
слави пренос његових светих моштију у Цариград. Мошти су му
положене у манастир Пресвете Богородице у Хрисопољу (данас
Скутари на азијској страни Босфора), где је он за живота био игуман.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
царице ИРИНЕ, у монаштву КСЕНИЈЕ
Још у детињству и младости својој Ирина је неговала у себи све
врлине и постала сасуд еванђелских добара. Због тога она, кћи
срећних и царских родитеља са Запада (из Мађарске), постаде
чувена и славна, јер врлина има обичај да обелодањује оне који је
упражњавају, па макар били сакривени у најзабаченијем кутку или
месту.
Поставши женом цара Кало-Јована, тј. Јована Комнена (11181143), она као царица још се више обогати врлинама: Кротост њена
беше неисказана, смиреност неизмерна, благост чудесна,
жалостивост и милостивост безгранична; она беше заштитница
удова и сирочади, хранитељка убогих и невољних, добротворка
неуморна. Свој еванђелски живот завршила је у манастиру као
монахиња Ксенија, где она усаврши све своје врлине. Осим својих
монашких подвига и многих добрих дела она је чувена и због тога
што је основала у Цариграду манастир Сведржитеља Пантократора, један од најславнијих и пајлепших манастира у
Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније свети Стефан
Дечански. Упокојила се мирно у Витинији, па су јој затим свете
мошти пренесене у овај њен славни манастир Пантократора и чесно
погребене.[5]
СПОМЕН СВЕТЕ
ЦАРИЦЕ ЕВДОКИЈЕ
Мудра и красна атињанка, супруга цара Теодосија Млађег (408450 г.). Многе цркве и манастире подигла у Јерусалиму, где се по
смрти Теодосијевој сасвим преселила да тамо живи. Упокојила се у
Палестини 460 године, и погребена у њеном храму Св. Стефана.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОРОНАТА
Пострада за Господа мачем посечен.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СЕРИДА
Чувени игуман и оснивач знамените обитељи близу Газе у
Палестини. У овој обитељи подвизивали су се славни мужеви као:
свети Варсануфије Велики и Јован (спомињу се 6 фебруара) ава
Доротеј, Доситеј (његов спомен 19 фебруара) и други. Свети Серид
сконча земаљски живот у шестом столећу, и пресели се у вечну
радост Господа свога.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОРОТЕЈА ПАЛЕСТИНСКОГ
Најпре се подвизавао у манастиру аве Серида; затим основао
свој манастир; подвизавао се тврдо и самопрегорно; имао за ученика
преподобног Доситеја (спомен његов 19 фебруара); упокојио се у
миру. Опширније о њему видети под 5 јуном.
НАПОМЕНЕ:
1. Његово житије под 10 августом.
2. Царовао од 249 - 251 године.
3. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог
мученика Иполита и оних са њим.
4. Свети Тихон је управљао Воронежком епархијом 4 године и 7
месеци, па се повукао, најпре у Толшевски, а затим у Задонски
манастир, где се подвизавао до саме кончине, више од 13
година.
5. О овом светом храму види спомен под 4 августом.
14. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА
МИХЕЈА
Свети Михеј, први пророк са овим именом, бејаше из племена
Јефремова, син Јемвлана. Живео је у дане светог пророка Илије, када
над Израиљцима у Самарији цароваше Ахав са Језавељом, а над
Јудејцима у Јерусалиму Јосафат. Јер у то време племена дванаест
синова Јаковљевих беху раздељена на два царства: једно се звало
царство Јудејско, са престоницом у Јерусалиму, сачињавала су га два
племена, Јудино и Венијаминово; а друго се звало царство
Израиљско, са престоницом у Самарији, у њега су улазила остала
племена јеврејског народа. У Израиљском царству налазило се
племе Јефремово, из кога беше и свети пророк Михеј.
Свети Михеј често изобличаваше израиљског цара Ахава за оне
грехе, за које га и свети пророк Илија изобличаваше: за његово
отпадање од Бога у идолопоклонство, и за неправде које је чинио. И
ненавиђаше цар пророка изобличитеља, али се не усуђиваше да га
убије, бојећи се Божје казне, и стидећи се невиности и светости
праведнога мужа, и плашећи се остварења његових пророчких
предсказања. Међутим пророк, дајући место неправедном гневу
царевом, удаљаваше се из престонице и живљаше много по горама,
да не би цара, често излазећи пред њега и изобличавајући га,
покренуо на убилачку јарост.
У те дане ороди се дом цара израиљскога Ахава са домом цара
јудејског Јосафата, јер Јосафат узе Ахавову кћер Аталију за сина свог
првенца Јорама. Побуђен сродничком љубављу цар Јосафат оде из
Јерусалима у Самарију у посету цару Ахаву. У току весеља Ахав
моли Јосафата, да му помогне у рату против асирског цара да узме
од њега град Рамот Галадски, који је из давнина био израиљски, а
асирски цар га беше заузео силом. Јосафат обећа Ахаву да ће заједно
с њим сам ићи у тај рат, и рече: Како ти, тако и ја, како твој народ,
тако и мој народ поћи ћемо с тобом на војску. Но најпре упитајмо
Господа Бога, хоће ли нам тај рат бити срећан. - И одмах сазва Ахав
четири стотина својих поганих и лажних пророка, на челу којих
бејаше лажни пророк Седекија, син Ханаана. И сви они храбраху
Ахава надом на успех, говорећи: Иди! Бог ће ти дати у руке не само
град Рамот него и самог цара асирског.
Међутим цар јудејски Јосафат, човек побожан и веран Богу,
видевши и разумевши да међу тим пророцима нема ни једног
истинског пророка већ све сам ласкавац и улизица, рече цару
израиљском Ахаву: Нема ли ту макар једног пророка Господњег,
кога бисмо упитали и он нам казао истину? - Ахав одговори: Има
један човек који може упитати Господа и открити нам истину; то је
Михеј, син Јемвлана; али ја га мрзим, јер ми не прориче добра него
свагда зло. - Не говори тако, рече Јосафат Ахаву, него га позови и чуј,
и не гневи се када те изобличава.
И Ахав одмах посла по пророка Михеја, који у то време дође из
пустих гора у Израиљ. Оба пак цара сеђаху на престолима својим у
красоти и слави код врата Самаријских, и сви лажни пророци
прорицаху пред њима. При томе врховни лажни пророк Седекија
начини себи гвоздене рогове, и затрубивши рече цару Ахаву: Овако
вели Господ: овим ћеш роговима уништити и истребити Сирију. Тако исто и остали лажни пророци говораху: Иди на Рамот
Галадски, и победићеш цара асирског, и предаће ти га Господ у
руке. - А посланик који отиде да дозове пророка Михеја рече Михеју:
Ето сви пророци проричу цару добро; молим те, проричи му и ти
добро, и нека твоја реч не буде супротна њиховој. - Свети Михеј
одговори: Тако да је жив Господ, говорићу цару оно што ми рече
сам Господ Бог мој.
Када свети Михеј дође и стаде пред царем израиљским Ахавом,
цар га упита: Слушај, Михеје, да ли да идем на војску на Рамот
Галадски или да се оканем? - Пророк, не одговарајући одмах на
царево питање и желећи да га привуче усрднијим питањима, рече:
Иди, и упутиће те Господ, и предаће ти у руке цара асирског. - А
цар Ахав, видећи да пророк не говори смело, рече му: Заклињем те
много пута, кажи ми истину пред Господом. - Тада свети Михеј рече
смело: Видех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце
које немају пастира.
Овим речима пророк предсказа, да ће војска Израиљева
изгубити у рату свога пастира, цара: јер ће он бити убијен, и сви ће,
као овце од вукова, бити разјурени по горама и пустињама од стране
асирских војски. И рече цар Ахав цару Јосафату. Не рекох ли ти да
ми овај неће пророковати добра него зло? - А свети Михеј рече:
Чујте реч Господњу; видех Господа где седи на престолу свом, а сва
војска небеска стајаше му с десне и с леве стране. И рече Господ: ко
ће преварити Ахава цара Израиљева да отиде и падне код Рамота
Галадског? - И од присутних једни рекоше ово други оно. Тада изиде
један дух, и ставши пред Господа рече: ја ћу га преварити. А Господ
га упита: како? Он одговори: изићу ћу, и бићу лажљив дух у устима
свију пророка његових. И Господ му рече: преварићеш га и
надвладаћеш, иди и учини тако. Знај дакле, царе, говораше пророк,
лажљиви дух је у устима свих пророка твојих, и Господ је изрекао
зло по тебе.
Када пророк говораше ово, приступи лажни пророк Седекија и
удари светог Михеја по образу рекавши: Какав ти дух Господњи каза
све то? - Свети Михеј одговори: Ти ћеш видети збивање ових речи у
онај дан када из страха од Асираца будеш бежао из собе у собу, и из
куће у кућу, желећи да се сакријеш у дому свом.
Испунивши се гнева, цар Ахав нареди да ухвате пророка Михеја
и баце у тамницу, и да му тамо дају по мало хлеба и по мало воде,
да само не умре од глади и жеђи, и остане у животу док се он не
врати, да би га ставио на муке. Цар тако и рече: Држите га док се ја
не вратим у миру. - А свети Михеј одговори цару: Ако се ти вратиш
у миру, онда није Господ говорио преко мене. - Рекавши то, свети
Михеј се обрати народу и громко рече: Чујте то сви људи!
Свети Михеј би посађен у тамницу у престоници израиљског
царства граду Самарији. А цар Ахав, отишавши у рат, би убијен,
сагласно пророчанству светога Михеја, као што о томе опширније
пише у 22 глави 3 књиге о Царевима и у 18 глави 2 књиге Дневника.
По смрти Ахава зацари се његов син Охозије.
О кончини светог пророка Михеја не говори се ништа у Светом
Писму; само се у Прологу каже као да је био убијен од Јорама, сина
Ахавова; но већ је раније речено да је Јорам био зет Ахаву а не син.
Ипак је вероватно да је пророк Божји Михеј скончао мученичком
смрћу, убијен неким од мучитеља: јер и жена Ахавова Језавеља која
остаде удовицом, и син Охозија који се зацари после оца, и зет
Јорам цар јерусалимски, сви они нису могли штедети онога који је
прорекао Ахавову погибију.
Спомен овог светог пророка Михеја у Великом Чети Минеју и у
Кијевским месецословима налази се под петим јануаром. И у Чети
Минеју говори се о њему, да је због изобличавања безакоња убијен и
бачен у провалију, а ближњи светога Михеја извадили су отуда чесно
тело његово и погребли на својој земљи, близу гроба неког
странствујућег пророка.
Након сто педесет и више година после првог светог пророка
Михеја јавио се[1] други свети пророк тог имена, чији се спомен
празнује у данашњи дан. Он беше из племена Јудина, а из села
Мораси близу града Елевтеропоља, због чега је и назван
Морасићанин. Он је пророковао у Јерусалиму у дане јудејских
царева Јоатама, Ахаза и Језекије; у које време живљаше и свети
пророк Исаија. Свети Михеј изобличаваше своје саплеменике што су
оставили истинитог Бога, пали у идолопоклонство и усвојили
погане обичаје незнабожачке, и са тугом им говораше од лица
Божија: Људи моји, шта вам учиних? чиме вас увредих? чиме вам
досадих? Одговорите ми. Што вас изведох из земље Мисирске и
избавих из ропства, зато ли мене остависте а идоле незнабожачке
себи за богове изабрасте?
Исто тако изобличавајући злостављања, неправде, грабеж и
увреде, наношене убогима и ништима од стране кнезова, судија и
старешина, свети Михеј је говорио: Чујте ово, поглавице дома
Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који мрзите на добро а љубите
зло, не треба ли вам знати и творити што је право? Но ви тако
неправедно тлачите ниште и убоге људе невине, да и кожу са њих
одрасте, и кости им поломисте, и тела им здробисте, као да ћете их
у лонац метнути и јело спремати. Чујте ово, поглавице дома
Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који се гадите на правду, и све
што је право изврћете; који градите Сион крвљу и Јерусалим
неправдом!
Тако свети пророк изобличаваше грешнике, и видећи да се не
поправљају, оплакиваше погибао њихову јецајући и вапијући:
Тешко мени! јер сам као кад се обере летина, и као кад се пабирчи
после брања винограда, нема грозда за јело (тако нема оних који
угађају Богу!). Авај, душо моја! неста побожнога са земље, нема
праведнога међу људима! сви вребају крв, сваки лови брата свога
мрежом, руке своје спремају на зло, кнез иште поклоне и судија
суди за мито.
Тако изобличавајући зле и оплакујући непокајаност њихову,
свети пророк предсказиваше гњев Божји који иде на њих: он ће
најпре казнити престоницу израиљског царства Самарију, јер се у
њој отпоче идолопоклонство и гажење закона Божија и погана дела
незнабожачка; затим ће иста таква казна постићи Јерусалим, јер је
правосуђе Божије одредило, да Самарија буде разорена од Асираца
а Јерусалим од Халдејаца. И опет ридаше пророк говорећи: Јао, јао!
одмазде Божије стигоше! - Но међу свима овим тужним
предсказивањима пророк Божји објави и радосну вест, да ће се
Пастир и Спаситељ душа наших, Господ Исус Христос родити у
Витлејему: И ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу
тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи Онај који ће бити Господар у
Израиљу (Мих. 5, 2). - Остала предсказања овог светог пророка
Божјег изложена су у пророчкој књизи његова имена.
Како је по завршетку своје пророчке службе свети Михеј
окончао свој живот, о томе нема јасних података, али се сматра да је
мученички скончао. У књизи светог пророка Јеремије пише да када
су свештеници са лажним пророцима и мноштвом народа хтели
убити светог Јеремију, онда неки од старешина усташе у његову
заштиту, говорећи свему збору народном: Сетите се Михеја
Морасићанина, он пророкова у време Језекија цара Јудина и рече
свему народу јудејском: овако вели Господ Саваот: Сион ће се
преорати као њива и град ће Јерусалим бити гомила камења, и гора
овога дома висока шума. Је ли га за то убио Језекија цар Јудин и сав
народ? није ли се побојао Господа и молио се Господу? и Господ
отклони беду коју беше изрекао на њих, а ми хоћемо да учинимо
велико зло душама својим (Јерем. 26, 18-19).
Из ових речи може се видети, да свети пророк Михеј није био
убијен, него је у миру скончао после богоугодног живота свог у свету.
Он је умро и био погребен у својој постојбини - селу Мораси. А
после много и много година, у време цара Теодосија Великог према
откривењу Божјем Зевзину, епископу елевтеропољском, бише
обретене чесне мошти његове заједно са моштима светог пророка
Авакума. Због свега тога нека је Богу нашему слава свагда, сада и
увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
МАРКЕЛА,
епископа Апамејског[2]
Свети Маркел се родио на Кипру од богатих и знаменитих
родитеља. Био високо образован, ступио је у брак и имао деце. Када
му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши
своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости
и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог
епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању
незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм
идолопоклонички, идолопоклоници ухвате Маркела и, тобож као
проузроковача тога пожара, сажежу на огњу, око 389 године.
Поучно је из живота светог Маркела још и то, што се код њега
спомиње свештање воде и употреба освештане воде.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
УРСИКИЈА (УРСИКИНА)
Свети Урсикије беше родом из града Сивента у Илирији. У
време цара Максимијана он беше војник. Као хришћанин он би
оптужен код цара Максимијана. Цар га предаде епарху Аристиду,
да му суди. Овај нареди те Урсикија силно тукоше воловским
жилама, и сва му леђа и груди у ране претворише: затим му руке
намазаше зејтином, па сумпором, па смолом, и онда метнуше на
њих жеравицу. Мучен тако, свети мученик рече да руке његове
праведно пате, јер су спасле мучитеља из смртне опасности.
Мучитељ Максимијан, прекорен од неког Тертулијана, који је ту био
присутан, да је незахвалан према светитељу који га је спасао, нареди
да излију хладну воду на мученикове руке те да угасе огањ. Но
касније, по извршној пресуди, светом Урсикију би глава одсечена од
неког Валента, који га најпре и беше оптужио као хришћанина. Три
пута овај бездушник удари мачем по врату светог мученика, и тако
блажени Урсикије прими венац мучеништва.
Свети Урсикије пострада 300 године.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЛУКИЈА ВОЈНИКА
Свети Лукије беше војник. Пострада за Господа Христа сажежен
у огњу.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
СИМЕОНА ТРАПЕЗУНТСКОГ
По занимању беше златар и живљаше у Цариграду. При једном
спору хришћана и Јевреја би оклеветан од Јевреја код турских власти
да је тукао једног турског Јеврејина. Зато буде ухваћен и бачен у
тамницу, где проведе пуних четрдесет дана. Власти му обећале да ће
га пустити ако се потурчи, иначе ће га погубити. Симеон јуначки
изјави на суду: "Макар ми хиљаде смрти нанели, ви нећете успети да
ме поколебате у мојој вери и љубави према Исусу Христу - Господу
мом и Богу мом". Због тога блажени Симеон би осуђен на смрт, и
обешен у Цариграду, 14 августа 1653 године. Његово мученичко
страдање
записао
Мартирологион").
је
Јован
Кариофилис
НАПОМЕНЕ:
1. У осмом веку пре Христа.
2. Његов спомен врши се још и 25 фебруара.
(види
"Неон
15. АВГУСТ
УСПЕНИЈЕ[1]
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
По извршењу спасења рода људског Господом Христом и
вазнесењу Његовом па небо, пречиста и преблагословена Дјева
Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе доста
дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом
духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој
васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота
свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је
сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи
свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада
још живљаше на земљи. А када се напунише дани живота њена,[2]
Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома
жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета
божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и
многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И
свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она
лијаше потоке суза из пресветих очију својих, топло се молећи
Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене
обитељи. Живећи у дому светог Јована Богослова[3], који се налазио
на Сиону[4], Она је често одлазила на Маслинску Гору, одакле се
Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила своје
усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу
Христу да је разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде
свети Архангел Гаврил[5], који јој од детињства беше служитељ, и у
Светињи над светињама њен хранитељ и благовесник оваплоћења
Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица
он јој донесе од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три
дана, преставити. Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час,
Архангео јој говораше да се она не узнемирује него да са радошћу
прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни живот да вечито
живи са Бесмртним Царем славе. "Син твој и Бог наш, говораше
Архангео, чека са архангелима и ангелима, са херувимима и
серафимима, и са свима небеским дусима и душама праведних, да
прими Тебе, Матер Своју, у небеско царство, да би Ти живела и
царовала с Њим у бесконачне векове".
У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, тојест да над
Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни
душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном,
брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као
дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни
живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, - у знак
дакле тога Архангео благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова
грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске
благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно
и свечисто тело њено буде ношено ради погребења.
Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и
усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него
живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати
гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе
свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна,
Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао
на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се
молим, Царе славе, сачувај ме од области гејне: јер када небо и
анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек
који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог
и Господ, свагда благословен вавек.
При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле
да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља
разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу
исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам
Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену
у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка
наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве
и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова
дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се
заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље,
тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од
поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху
Богородици као слуге, поштујући Богоматер.
По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и
одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше
Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице
њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице
Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада
много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати
за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника,
љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му
лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном
носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором
одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да
њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине
много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за
погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату
Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима
и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје
Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков
извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне
по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше
се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И
свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече
о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову
грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала
светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети
Архангел Гаврил.
Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о
њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом
напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као
општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их
мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она,
ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и
Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и
умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их
Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом
неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет
посећивати, надгледати, и помагати невољнима.
Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе
онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше
ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју
риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с
усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно
пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у
Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима,
јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима
и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини
Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске
Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.
Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге,
изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака
окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети
анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене
ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима
у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше
Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и
уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра
заједно? - К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са
радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку
Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их
Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују
блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу
њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике
жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети
апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног
весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа
сатворившег небо и земљу! - Мир вам, браћо, изабрани од Господа!
одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? - Свети
апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са
места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.
Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног
услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини
својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе
моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа,
јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. - А они
јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи,
Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа
и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи,
како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти
одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа
Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге
оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе,
Матер и Утешитељку нашу.
Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета
Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици
Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са
мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја
сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и
погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља.
А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.
Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже
и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к
ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста
своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети
апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не
насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре
вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да
видим Њега.
Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови:
Дионисије Ареопагит[6], Јеротеј[7] и Тимотеј[8]. Беху присутни и
остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани
Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да
својим присуством увеличају величанственост њене сахране.
Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих
апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању
Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и
мољаше се за мир целога света.
Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се
очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета
Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће;
свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева
лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она
очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада
обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи
сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они
видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле,
сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима
Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред
предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама,
приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши
приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу
кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се
Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1,
46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се
поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу
гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја,
ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.
Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје,
Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену
слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе
славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем
заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у
миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска
сила не сретне. - А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше
јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с
љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то
Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже,
готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју
некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже
на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица
премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке
љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог;
при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном.
Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола,
узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено
види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање
анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова
поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом,
благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).
И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена
пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње
обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише
гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима
праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго
запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се
поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје
Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето
лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше
чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити
језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу
целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и
освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим
превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А
даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима
слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и
свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете
Богородице.
Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије
отпоче свечан спровод свечесног тела њеног: свети Петар заједно са
светим Павлом, и са светим Јаковом братом Божијим, и са осталим
главним светим апостолима, ставши на челу поворке, узеше на
рамена одар Пресвете Богомајке, а свети Јован Богослов носаше пред
одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са
свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна
молитвословља: свети Петар почињаше, а остали складно певаху за
њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира... (Пс. 113, 1...),
додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и
друге свечане и благодарне молитве и псалми. Свечани спровод са
пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка
Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг
од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А
из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше
ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са анђелским појањем
ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места
погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може
достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који
не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан
спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође
пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују
телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и
књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и
војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама
сустигну спровод, да разјуре учеснике његове, да ученике Исусове
избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља,
наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на
домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по
ваздуху спусти на земљу и као зид окружи свете апостоле и остале
хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за
облаком. А свети анђели који невидљиво лећаху над пречистим
телом Богоматере и хришћанима, поразише слепилом злобне
гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док
други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.
У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену
Атоније, изађе на пут: видевши свете апостоле, - облак се по Божјем
промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере, - и
мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар
Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану
стара злоба према Господу нашем, и он рече: "Погледајте каква се
почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон
отаца наших!" И будући снажан телом, он у страховитом бесу
појури ка одру у намери да баци на земљу пречисто тело Владичице
наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа
невидљиви анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје
одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на
земљу вичући и вапијући: "Тешко мени!" И увидевши свој грех, он се
стаде кајати и говорити светим апостолима: Смилујте се на мене,
слуге Христове!
Свети апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и
рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ
Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо
исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш,
на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти
неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим
срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син
Божји. - Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка
Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је
Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо
отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на
смрт; Међутим Он силом Божанства Свог васкрсе у трећи дан,
посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да
поткупљивањем стражара затајимо васкрсење Његово, али ништа не
могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.
Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, свети
апостоли и сви верни радоваху се радошћу анђела за грешника који
се каје. И нареди свети апостол Петар Атонију да са вером приљуби
ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове
име Пресвете Богородице. Антоније то уради, и одмах се одсечене
руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве;
једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице
пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве
Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер
Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о
Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима:
чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим,
којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И
придруживши се светим апостолима, Атоније са осталим
хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише
исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с
покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од
водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не
само телесних него и душевних очију својих. Јер милосрдна Мати
свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост
целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити:
као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје
милостиво утеши благодаћу и добротом својом.
Када свети апостоли са свим мноштвом хришћана стигоше у
Гетсиманију и поставише одар са пресветим телом, настаде опет
плач и јаук међу хришћанима; сви ридаху што се лишише такога
блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу
Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху,
одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у
гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не
одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети
апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у
Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за
све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који
хваљаху Бога и величаху Богоматер.
Но по особитом промислу Божјем један од апостола, свети
Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте
Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети
апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као
остали свети апостоли, последњег благослова и целива Пречисте
Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не
виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време
успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети апостоли,
сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би свети Тома
видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му
се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост.
Но када свети апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих
спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела
Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван
миомир. Свети апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта
то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу
што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им
открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.
Предвече свети апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А
у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно
место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као
Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они
узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га
увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом,
говорећи: "Господе Исусе Христе, помажи нам!" И онда јећаху то
парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети апостоли не
само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у
Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и
не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто
тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли
устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба
остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада
чуше анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху
Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом анђела. Она
сијаше неисказаном славом и рече им: "Радујте се, јер сам с вама у
све дане". А свети апостоли, испунивши се радости, уместо
уобичајеног "Господе Исусе Христе, помажи нам", ускликнуше:
"Пресвета Богородице, помажи нам!"
Од тога времена свети апостоли се сами уверише, и сву Цркву
уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после
погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо.
Свети апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену
плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство
Богоматерина устанућа из гроба.
Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да
Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са
осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ
закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје; Он дакле
указа поштовање свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам
славно васкрсе у трећи дан и узнесе са пречистим телом на небо,
тако и Родитељку Своју васкрсе са славом у трећи дан и узе је к себи
у небеска насеља. О томе је предсказивао и свети Давид: Васкрсни,
Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове
пророчке речи његове збише се при васкрсењу Господа и при
васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере,
као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет
побожног поштовања од стране верних.
По нарочитом промислу Свом Господ учини да свети Тома не
стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега
отворио гроб, те да се Црква увери у васкрсење Богоматере, као што
се раније кроз неверје истога апостола уверила у васкрсење Христово
(Јн. 20, 24-31). - Тако се изврши успеније Пречисте и
Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење
свебеспрекорног тела њеног, преславно васкрсење њено и
величанствено посведочење о узећу њеном на небо са телом. А по
завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, свети
апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу
одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.
Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве
Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не
само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на
речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима,
целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом;
Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се
никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме
подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу својом;
из уста њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва
дела њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи
изглед њен беше одраз унутрашњег савршенства њеног, благости и
незлобивости.
Тако каже свети Амвросије. А код светог Епифанија и
Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег
изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана;
говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро;
свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила
одговарајући разговор, не смејући се, не узбућујући се, и не гневећи
се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна
пшеничног; коса јој била светло смећа и мало златаста; поглед жив и
проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве
повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве;
лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти
подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и
најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време
бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте,
без икаквих украса, као што то показује повезача пресвете главе
њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему њеном беше
присутна огромна благодат Божија.
Тако говоре свети Епифаније и Никифор о душевним и
телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на
земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с
десне стране престола Божија, могу говорити каква је само
Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје
Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и
гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно
говорити о њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у
Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој,
слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се
усрдно.
О посебним догађајима из живота Пресвете Богородице писано
је у остале празнике њене: Зачећа, Рођења, Ваведења, и на празник
Христова Рођења и Сретења. А овде, после повести о бесмртном
успенију њеном, изнећемо, ради допуне историје њеног живота, где
је и како живела Владичица наша по Вазнесењу Христовом.
Свети еванђелист Лука пише у Делима Апостолским да се по
одласку Господа Исуса на небо ученици Његови вратише са Горе
Маслинске у Јерусалим и попеше у собу, где је била Тајна Вечера
Христова, и ту "сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у
мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом" (Д.А. 1, 11-14),
која им по вазнесењу Господа Христа бејаше једина утеха, и радост у
тузи, и непоколебива учитељица у вери. Јер све оне речи и чудесне
догађаје, које је Мати Божија слагала у срцу свом, почевши од
радосне благовести светог Арханђела Гаврила о бесеменом зачећу и
нетљеном рођењу Христовом из девичанске утробе, па о детињству
Његовом, и о животу Његовом све до крштења од Јована, - све то
Она откри љубљеним ученицима свога Сина. Пошто је имала
изобилна откривења од Духа Светога о Исусовом Божанству и била
очевидац свих чудесних дела Његових до дана јављења Његова свету,
Мати Божија утврђиваше веру светих апостола, подробно им
причајући о Спаситељевом животу до Његовог крштења. Сви они
мољаху се неуморно у споменутој соби, чекајући силазак Светога
Духа, кога им Господ обећа послати од Оца, и припремајући се за
пријем дарова Светога Духа. И у време силаска, у једанаести дан по
вазнесењу Господњем, Светога Духа на апостоле у виду огњених
језика, ниспослан од Оца Утешитељ најпре седе на Пречистој Дјеви,
која и до тада бејаше Његов најсвечеснији и најдостојнији храм, у
коме Он обитаваше неодступно. И прими тада Преблагословена
Дјева Светога Духа више од свих апостола, јер уколико је сасуд већи
утолико више може сместити у себи воде; а пошто Света Дјева
бејаше сасуд Светога Духа већи од свих апостола, пророка и осталих
светих, као што јој се Црква и обраћа говорећи: "Ваистину си Ти,
Дјево чиста, виша од свих", зато Она и дарове Светога Духа смести у
себи више од свих.
Мати Божија живљаше у дому светог Јована Богослова на
највишем месту града Јерусалима, на Сиону, од онога часа када
Господ рече са крста Матери Својој, указујући на љубљеног ученика:
"Жено, ето ти сина!" и ученику: "Ето ти матере!" Јован узе Пресвету
Дјеву к себи и служаше јој као својој матери.
По силаску Светога Духа свети апостоли се не разиђоше одмах
по васељени са проповеђу Еванђеља, него још дуго проведоше у
Јерусалиму, као што се то види из Дела Апостолских. Тамо пише да
по погубљењу светог првомученика Стефана: настаде велико гоњење
на цркву Јерусалимску, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и
Самаријским осим главних апостола (Д.А. 8, 1), јер дванаест главних
апостола, штићени силом Божијом, проведоше у Јерусалиму око
десет година, рачунајући од Вазнесења Господња до дана када цар
Ирод подиже руке да мучи неке од цркве (Д.А. 12, 1). Истина, у том
међувремену неки свети апостоли су одлазили на неко време у друге
крајеве, као Петар и Јован заједно у Самарију (Д.А. 8, 14-15), или сам
Петар у Лиду, где исцели Енеју који осам година лежаше на одру
узет (Д.А. 9, 32-34), и у Јопу, где васкрсе умрлу Тавиту (Д.А. 9, 36-43),
и у Кесарију, где крсти капетана Корнилија (Д.А. 10, 1-48), и у
Антиохију, где основа први престо свога епископства; или као Јаков,
брат Јованов, путовао је у Шпанију; но затим се они опет враћаху у
Јерусалим. Ово стога што су у почетку своје проповеди свети
апостоли служили, углавном, спасењу Израиљског народа,
утврђујући у исто време прву цркву у Јерусалиму, која је мати свима
црквама, као што пева свети Јован Дамаскин: "Радуј се, Сионе свети,
мати цркава, Божије обиталиште, јер си ти први примио отпуштење
грехова". А још и стога што су свети апостоли желели да што чешће
виђају Матер Божију и да се уче од Ње. Јер они Њу држаху као
намесницу Христа Господа, и гледајући на свечесно и пресвето лице
њено као на лице самога Христа, и слушајући преслатке речи њене,
они се испуњаваху неисказане радости духовне и заборављаху све
горчине и невоље. Због тога многи од поверовавших у Христа
стицаху се из далеких земаља, да виде Матер Христа Бога и чују
пресвету беседу њену. Да је слава о Христу Спаситељу и о Пречистој
Матери Његовој, раширивши се у све крајеве света, многе
привлачила у Јерусалим да виде Пресвету Дјеву, јасно се види из
Посланице светог Игњатија Богоносца[9], писане из Антиохије
светом Јовану Богослову:
"Код нас, пише он, има много жена које желе да виде Матер
Исусову; оне се непрестано труде да нађу могућности да дођу к
вама, да би посетиле Њу и коснуле се груди које су млеком храниле
Господа Исуса, и да би дознале од Ње неке тајне. Код нас бруји слава
о Њој као о Матери Божјој и Дјеви, препуној сваке благодати и сваке
врлине; о Њој говоре да је радосна у невољама и гоњењима, не тугује
у сиромаштву и оскудици, не само не гњеви се на оне који јој зло
чине него им узвраћа добром; у благопријатним околностима Она је
кротка, према сиромашнима милосрдна и помаже им колико може;
непријатељима пак вере наше Она се веома супроти; Она је
Учитељица наше нове побожности и богопоштовања, и свима
вернима Наставница на свако добро дело; Она нарочито воли
смирене, и сама је смирена према свима; Њу веома хвале сви који су
је видели. И колико је Она трпељива када јој се законици јеврејски и
фарисејски подсмевају! Нама су говорили људи достојни пуног
поверења, да се у Марији, Матери Исусовој, због њене велике
светости, види сједињена природа људска са анђелском. Све то
побуђује у нама који то чујемо неизмерну жељу да видимо то
небеско дивно и пресвето чудо".
У другој посланици исти свети Игњатије Богоносац пише
светом Јовану Богослову: "Ако ми буде могуће, ја имам намеру да
дођем код тебе, да видим свете верне сабране у Јерусалиму, а
нарочито Матер Исусову. О Њој говоре да је дивна, чудесна и
предусретљива према свима, и сви желе да је виде. А и ко не би
желео видети Дјеву и разговарати с Њом која је родила Бога
истинога?"
Из ових посланица светог Игњатија Богоносца светом Јовану
Богослову лако се може схватити, како је силна била жеља у светих
да виде ту одуховљену светињу Божију, Пречисту Дјеву Марију; и
који се удостојише видети је говораху да су блажени. Јер ваистину
блажене беху очи које видеше Њу, и блажене уши које се
удостојише чути животворне речи из богоглагољивих уста њених. О,
колике се радости и благодати они испунише!
Ради тога Господ наш и остави тада на земљи Пречисту Матер
Своју, да се њеним присуством, саветом, поукама и топлим
молитвама к Сину и Богу војујућа Црква умножава, утврђује и расте
у смелости да стоји за Господа свога све до саме крви. Јер Она све
укрепљаваше, све утехом Духа Светога утешаваше, и за све се
мољаше. Када свети апостоли бише метнути у тамницу, Матер
Божија принесе за њих умилну молитву Богу, и к њима би послан
анђео Господњи, који им ноћу отвори тамничка врата, и изведе их
(Д.А. 5, 18-19). Када свети првомученик Стефан би вођен на смрт,
Мати Божија иђаше издаље за њим, и када светог Стефана засипаху
камењем у долини Јосафатовој, крај потока Кедрона, Она заједно са
светим Јованом Богословом стајаше на једном брежуљку недалеко, и
посматрајући кончину његову мољаше се усрдно Господу да га
укрепи у страдању и прими душу његову у Своје руке. Када Савле
досађиваше Цркви и гоњаше је, Мати Божија се тако топло мољаше
Богу за њега, да га претвори из крвожедног вука у кротко јагње, из
непријатеља у апостола, из гонитеља у ученика и учитеља васељене.
И каква добра не доби првенствујућа Црква од Пречисте
Богородице, као одојче од своје мајке? какве благодати не поцрпа из
тога непресушног извора? Њеним старањем и благодаћу васпитана
и одгајена, Црква достиже до зрелога узраста, и толико ојача, да јој
ни врата паклена не могу наудити; томе се и сама Богоматер
радоваше, по речи Давида, као што се мати радује деци својој (Пс.
112, 9). Она сваког дана посматраше како се деца Цркве множе: јер у
самом почетку на прву проповед светог апостола Петра обрати се
три хиљаде душа (Д.А. 2, 41), затим пет хиљада (Д.А. 4, 4), па потом
све више и више. Свети апостоли, враћајући се с проповеди
Еванђеља у Јерусалим, исто тако казиваху све Пречистој Богоматери.
Слушајући о успеху Еванђелске проповеди, Она се неисказано
радоваше духом и узношаше хвалу Сину и Богу своме.
Када Ирод подиже гоњење на Цркву, он погуби мачем
вратившег се из Шпаније Јакова, брата Јованова, затим ухвати и
Петра и баци га у тамницу са намером да и њега погуби (Д.А. 12, 14). Тада, по чудесном Петровом ослобођењу преко анђела од окова и
тамнице, настаде потреба да и сами главни апостоли напусте
Јерусалим због љутог гоњења од Јевреја; и они се разиђоше по
васељени, сваки у земљу која му паде у део коцком претходно
баченом. Али пре но што се разиђоше, свети апостоли саставише
символ вере, да би сви свуда сагласно проповедали и назиђивали
свету веру у Христа. Онда се разиђоше, сваки у земљу одређену му
коцком; у Јерусалиму остаде само брат Божји, свети Јаков, од самог
Господа постављени први епископ јерусалимски. У то време и свети
Јован Богослов са Пречистом Богомајком, којој он беше усињен,
напустише Јерусалим због гоњеља од стране завидљивих Јевреја и
склонише се на неко време, уступајући место гњеву, док не престане
љуто гоњење и насиље. Но да не би губили време узалуд, Мати
Божија и свети еванђелист Јован отпутоваше у Ефес, куда светом
Јовану паде коцка. Овај боравак Пречисте Богоматере са светим
Јованом у Ефесу се потврђује следећим. Постоји посланица
Цариградскоме клиру од отаца Трећег Васељенског Сабора,
држаног у Ефесу против Несторија; у тој посланици налазе се овакве
речи: "Оснивач злочестиве јереси Несторије, позван на суд од светих
отаца и епископа Сабора у Ефесу, где су некада боравили свети
Јован Богослов и Света Дјева Богородица Марија, не усуди се отићи
к њима, будући изобличаван од зле савести своје и сам себе
одлучујући; стога, после трикратног позивања, он би осуђен
праведним судом светога Сабора и лишен сваког свештеничког
чина".
Из ових речи о боравку Богоматере са евангелистом Јованом у
Ефесу види се да је Пресвета Дјева заједно са љубљеним учеником
Христовим, напустивши Јерусалим, неко време стварно провела у
Ефесу. И не само Ефес, него и друге градове и земље, просвећене
светлошћу Христове науке, посећиваше Пречиста Богомати.
Предање каже да је Она била и у Антиохији код светог Игњатија
Богоносца, кога пред своју посету извести писмом јављајући му:
"Доћи ћу с Јованом да видим тебе и твоју паству". Говори се исто
тако да је Пресвета Богородица била и на острву Кипру код светог
Лазара четвородневног који је тамо епископовао, и на Светој Гори
Атонској. О томе пише светогорски инок Стефан овакву повест:
По вазнесењу на небо Господа нашег Исуса Христа, свети
апостоли заједно са Мајком Божијом борављаху неразлучно на
Сиону, и очекиваху Утешитеља, као што им нареди Господ да се не
удаљују из Јерусалима него да чекају обећаног им Светога Духа (Лк.
24, 49). Ученици Христови бацише коцке, која ће земља свакоме од
њих бити дата за проповедање Еванђеља Божија; а Пресвета
Богородица рече: "И ја хоћу да узмем учешћа у проповеди Еванђеља
и желим с вама да бацим своју коцку, да бих добила земљу коју
укаже Бог". Свети апостоли са побожношћу и страхом бацише
коцку по речи Мајке Божије, и њој коцком паде Иверска земља[10].
Пречиста Богородица с радошћу прими свој удео, и одмах по
силаску Светога Духа у виду огњених језика хтеде да иде у Иверску
земљу, али јој анђео Божји рече: "Сада се не удаљуј из Јерусалима
него остани овде неко време, а земља која Ти је пала у део,
просветиће се у последње дане и твоја ће се владавина утврдити
тамо; после извесног времена Ти се имаш потрудити у земљи, у коју
ће те упутити Бог". И живљаше Пречиста Богородица у Јерусалиму
доста дуго времена.
Четвородневни Лазар живљаше на острву Кипру; јер тамо он би
рукоположен за епископа светим апостолом Варнавом. Он силно
жељаше да види Пречисту Матер Господа нашега Исуса Христа, коју
давно не беше видео, али се не усуђиваше да иде у Јерусалим из
страха од Јевреја. Дознавши за то, Мати Божија написа Лазару
посланицу, тешећи га и наређујући му да јој пошаље лађу којом би
Она дошла к њему на Кипар, а да сам не долази у Јерусалим због ње.
Прочитавши посланицу Лазар се веома обрадова и у исто време
удиви толикој смирености Божје Матере, и најхитније посла по њу
лађу са одговором на њено писмо. Преблагословена Богородица се
укрца у лађу са возљубљеним учеником Христовим, девствеником
Јованом, и са осталим побожним пратиоцима њиховим, и лађа
заплови ка Кипру. Но изненада дуну супротан ветар и утера
лађу упристаниште Атонске Горе; и то би онај кратковремени труд
који анђео предсказа Пречистој Богородици. Сва Атонска Гора[11]
беше препуна идола: тамо се налажаше велико идолиште и
светилиште Аполоново; ту се обављаху гатања, мађијања и многа
друга демонска делања. Сви незнабошци веома поштоваху то место,
као изабрано од богова. И стицаху се тамо на поклоњење из целе
васељене, и ту добијаху од гатара одговоре на своја питања. И гле,
када тамо пристаде лађа са Пресветом Богородицом, сви идоли
одмах повикаше: "Сиђите са Горе сви људи, прелашћени Аполоном,
сиђите у Климентово пристаниште и дочекајте Марију, Матер
великога Бога Исуса!" (Тако ђаволи, који се налажаху у идолима,
приморани силом Божијом, објавише истину и против своје воље,
као што некада у земљи Гергесинској завапише ка Господу: "Шта је
теби до нас, Исусе Сине Божји? дошао си амо пре времена да нас
мучиш". (Мат. 8, 29).
Чувши то народ се зачуди, па сви појурише на морску обалу у
поменуто пристаниште. Угледавши лађу и Матер Божију, они је
чесно примише, и на свом скупу је питаху: Каквог си бога родила? и
како му је име? - Пресвета Богородица, отворивши божанствена уста
своја, благовести народу подробно све о Христу Исусу. Тада сав
народ, павши на земљу, поклонише се сви Богу рођеном од Ње, и
указаше велике почасти Њој која Га је родила; и поверовавши, они
се крстише, јер и многа чудеса учини ту Мати Божија. По крштењу
пак Она постави новопросвећеним људима за старешину и учитеља
једног од својих пратилаца, и обрадовавши се духом рече: "Ово
место нека буде мој удео, дани ми од Сина и Бога Мог". - После ових
речи Пресвета Богородица благослови људе и рече им опет:
"Благодат Божија нека борави на овом месту и на житељима
овдашњим који с вером и побожношћу држе заповести Сина и Бога
мог; све што им је потребно за живот на земљи они ће имати у
изобиљу са малим трудом, и биће им припремљен живот небески;
и до скончанија века неће отступити од овог места милост Сина
мога; и ја ћу бити заштитница овога места и усрдна заступница
његова пред Богом".
Рекавши то, Мати Божија поново благослови народ, и ушавши
у лађу са Јованом и осталим пратиоцима својим отплови на Кипар.
Она затече Лазара у великој тузи због сувише дугог путовања
Пресвете Богородице, јер се бојао да се што није десило због олује и
буре; он није знао за догађаје који су се по промислу Божјем десили
на Атонској Гори. Но доласком својим Мати Божја претвори тугу
његову у радост; Она му донесе на поклон омофор и наруквице које
је сама израдила за њега; Она му такође исприча све шта се
догодило у Јерусалиму и на Атонској Гори. И за све то они узнесоше
благодарност Богу. Провевши на Кипру не много времена, и
утешивши хришћане Кипарске цркве и благословивши их, Мати
Божија седе поново на лађу и отплови у Јерусалим. (Довде оно што
Стефан, инок светогорски написа о странствовању Богородице).
Посетивши споменуте крајеве, Пречиста Дјева поново живљаше
у Јерусалиму у дому светог евангелиста Јована, штићена свемоћном
десницом Божјом од завидљиве и богоубилачке синагоге јеврејске,
која не престајаше непријатељевати против Сина Божијег и против
оних који вероваху у Њега. Нема сумње, свезлобни Јевреји не би
трпели међу живима Матер Исусову него би је свакако погубили, да
није штитило особито промишљање самога Бога о Њој, да се не би
рука неверних коснула Ње, одуховљеног Кивота Божијег. Некада
Син њен, Христос Господ наш, када Га после речи Његових
изговорених у назаретској синагоги разјарени Јевреји одведоше на
врх горе где беше њихов град сазидан, да би Га бацили доле, Он
прође између њих и отиде: јер бесни Јевреји, иако Га гледаху, не
могаху метнути руке своје на Њега, нити Га додирнути, зато што их
невидљива сила Божија спречаваше и задржаваше, пошто не беше
дошао час Његов (Лк. 4, 29-30); то исто учини Господ и за Пречисту
Матер Своју, задржавајући сковане замке Јевреја и разоравајући зле
одлуке њихове против Ње: јер често пута они покушаваху да ухвате
Матер Божију, да би је мучили и погубили, али нису могли ништа
учинити. Усред толико силне мржње и непријатељства Пречиста
Дјева живљаше у Јерусалиму кае овца усред вукова и као крин усред
трња, често понављајући речи свога праоца Давида: Господ је видело
и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог;
кога да се страшим? Ако војска навали на мене, неће се уплашити
срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати; ако
пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла (ср. Пс. 25, 1.3; 23, 4), јер
си Ти, Сине мој, са мном.
Пресвету Богородицу посети да јој се поклони и свети
Дионисије Ареопагит, обраћен Христу светим апостолом Павлом у
Атини и који је три године неодступно пратио светог апостола. Он је
силно желео да види Мајку Божију. И након три године после свога
обраћења, са благословом свога учитеља, светог апостола Павла, он
допутова у Јерусалим. Видевши Пресвету Богородицу, он се испуни
велике радости духовне. У својој Посланици светом апостолу Павлу,
свети Дионисије Ареопагит овако описује своју посету Божјој
Матери:
"Исповедам пред Богом, о славни учитељу и путовођо наш, да
ми је изгледало невероватно да сем самог Вишњег Бога може
постојати биће тако обилно испуњено божанствене силе и дивне
благодати. Па ипак ја видех не само душевним него и телесним
очима оно што никакав ум људски постићи не може. Да, да! ја
својим властитим очима видех Боголику и светију од духова
небеских Свесвету Матер Господа нашег Исуса Христа. Ја се
удостојих тога по особитој благодати Божијој, по благослову
врховног међу Апостолима и по неисказаној доброти и милосрђу
саме Пресвете Дјеве. Опет и опет исповедам пред свемогућством
Божијим, пред благодаћу Спаситеља и пред преславним
савршенством Дјеве, Матере Његове, да када Јован, врховни апостол
и највиши пророк, који у земном животу свом сија као сунце на
небу, уведе мене код Боголике и Пресвете Дјеве, мене онда обасја не
само споља него и изнутра тако велика и неизмерна светлост
божанска и разлише се тако дивни мириси и миомир, да ни тело
моје немоћно, нити дух мој могаху поднети тако чудесна знамења и
првине вечнога блаженства. Изнеможе срце моје, изнеможе дух мој
у мени од њене славе и божанствене благодати. Сведок ми је сам Бог,
рођен из њене девичанске утробе, ја бих Њу признао за истинитог
Бога и одао јој поклоњење које треба одавати једино исдинитом
Богу, да ми нису твоје божанствене поуке и закони још тако свежи у
памети и новопросвећеном уму. Човек не може постићи
блаженство, част и славу веће од оног блаженства, којег се ја
удостојих видевши Пресвету. Ја бејах тада савршено блажен и
срећан. Благодарим свевишњем и преблагом Богу, божанственој
Дјеви и преславном апостолу Јовану, и теби, врховном представнику
и начелнику Цркве, што ми учинисте тако велико добро".
Из ове Посланице светог Дионисија Ареопагита јасно се види,
каквом је божанском благодаћу сијало свечесно лице Пречисте
Владичице наше у време њеног живота на земљи, и како су се
просвећивале душе и испуњавала се превелике духовне радости
срца оних који су је видели у телу. К њој су се са свих страна стицали
огромно мноштво новопросвећених оба пола. И као права Мати
Она је све примала подједнако искрено и на све обилно изливала
даре благодати Своје: болеснима је давала исцељење, слабима
здравље, уцвељенима утеху, а свима уопште утврђење у вери,
непоколебљивост у нади, божанствену радост у љубави,
грешницима пак поправку.
Живећи у дому светог еванђелиста Јована Пресвета Дјева често
обилажаше она места која њен премили Син и Бог беше осветио
стопама Својих пресветих ногу и проливањем Своје крви. Она
посећиваше и Витлејем, где се на неисказан начин роди од Ње
Христос Бог сачувавши њено девство. Но нарочито Она обилажаше
она места где добровољно пострада Господ наш, и заливаше их
многим сузама својим, из материнске љубави плачући и говорећи:
Овде премили Син мој би шибан, овде овенчан трновим венцем,
овуда је ишао носећи крст, а овде би распет. Крај гроба пак Она се
испуњаваше неизразиве радости, и кроз сузе радоснице говораше: А
овде Он би погребен, и у трећи дан васкрсе са славом.
Као допуна томе пише се и ово: Неки ненавидници Јевреји
доставише првосвештеницима и књижевницима, да Мати Исусова
Марија сваки дан одлази на Голготу, и крај гроба у коме Син њен
Исус беше сахрањен клечи, плаче и кади тамјаном гроб. Они тада
поставише стражу, да не допушта никоме од хришћана да долазе
тамо. Из овога се види да је још у то време настао код верних
хришћана обичај: да посећују света места и да се поклањају на њима
Христу Богу, који добровољно пострада за нас. Овај обичај потече од
саме Богородице, на коју се и остале свете жене и људи угледаше.
Тако дакле, од првосвештеника и књижевника који још дисаху
претњом и убиством би постављена стража, којој би наређено да
никога не пушта на гроб Исусов, а да Матер Његову Марију убију.
Међутим, Бог заслепи стражаре, те они не могаху видети долажења
на гроб Исусов Матере Његове Марије. И кад год Преблагословена
Дјева по обичају своме долажаше на гроб, никада је стражари не
могаху видети, нити оне који беху са њом. И након дуго времена
стражари
напустише
гроб,
и
са
заклетвом
увераваху
првосвештенике и књижевнике да никога нису видели да долази на
Исусов гроб.
Пресвета Богородица такође често обилажаше Маслинску Гору,
са које се Господ наш узнесе на небо, и преклањајући колена Она
целиваше стопе Христове, одражене тамо на камену од пресветих
ногу Његових. И са многим плачем Она се мољаше Сину свом и
Богу да је узме к Себи: јер је Она неупоредиво јаче него свети Павле
желела да се разреши од тела и са Христом буде (ср. Флб. 1, 23), и
често је понављала Давидове речи: "Кад ћу доћи и показати се лицу
Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4); када ћу угледати
премилог Сина мог: када ћу отићи к Њему који седи с десне стране
Бога Оца? када ћу предстати престолу славе Његове? када ћу се
наситити гледањем лица Његова? О, преслатки Сине мој и Боже!
време је да милошћу обаспеш Сион; време је да се смилујеш на
мене, Матер Твоју, која у тужној долини овога света тугује не видећи
лица Твога; изведи већ из тела као из тамнице душу моју; јер као
што кошута стреми к потоцима, тако душа моја стреми к Теби,
Боже, да се наситим када ми се јави слава Твоја".
Пречиста Дјева се понекад доста дуго задржавала на Гори
Маслинској: у подножју Горе налазио се Гетсимански врт и мало
имање Заведеја, који по наслеђу припадаху светом Јовану Богослову.
У Гетсиманском врту Господ наш пред добровољним страдањем
Својим мољаше се до крвавог зноја, падајући на колена и на лице
Своје пред Оцем Небеским (ср. Мт. 26, 36-44). У том дакле врту
потом и Пречиста Мати Његова, на том истом месту, узношаше
своје топле молитве, такође падајући на колена и на лице и сузама
заливајући земљу. Ту Она и би утешена Господом преко анђела који
је извести о њеном брзом престављењу на небо. Према сведочанству
грчког историчара Георгија Кедрина, Пресветој Богородици се
анђео јавио два пута пред њено престављење: први пут на петнаест
дана пред успеније, а други пут на три дана; и Она доби од анђела
рајску палмову грану, коју је пред одром њеним носио свети апостол
и еванђелист Јован Богослов.
Веома свечано празновање Успенија Пресвете Богородице 15
августа установљено је у време царовања благочестивог цара грчког
Маврикија[12], мада се овај празник празновао и давно пре тога. Радосно празнујући свеславно престављење Матере Божије са земље
на небо, одајмо славу Рођеноме од ње и који ју је са славом примио
на небо, Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом слављеном
вавек. Амин.
СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ЧАЈНИЧКЕ"
У вароши Чајничу у Босни на данашњи дан Успења Пресвете
Богородице бива велики црквенонародни сабор и празник пред
чудотворном иконом Пресвете Богоматере, званом "Чајничка
Красница", тј. Предивна и Прекрасна (Лепотица), која се у чајничкој
цркви Богородичиног Успења налази још из древних времена.
Порекло ове свете и чудотворне иконе Чајничке из светог је
града Јерусалима. По народном предању и веровању и она је једна
од оних многобројних икона Богоматере што их је урадио сам свети
Апостол и Еванђелист Лука. Ова света икона има на предњој својој
страни пречасни лик Богородице са Богомладенцем Христом на
десној руци, а на задњој страни је лик Св. Јована Крститеља. У
Србију је донео ову свету икону свети краљ Српски Урош
Милутин[13] и чувао ју је на свом двору као заштитницу светог дома
Немањића, а затим је икону положио у свој манастир Бању код
Прибоја на реци Лиму, где је дуго времена било седиште епископа
Дабарског. У манастиру Бањи била је ова света икона све до времена
када су свете мошти Светога Саве од Турака однешене из
Милешева,[14] којом приликом је опљачкан и спаљен и манастир
Бања. Један побожни сељак српски из Рудог успео је чудом Божјим
да спасе свету икону из ватре (због чега је она и данас мало тамна) и
да је преко реке Лима пренесе у град Чајниче, где је смештена у
Стару чајничку цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице.[15]
Икона је у овој цркви стајала око 370 година, па је онда пренета у
новоподигнуту велику чајничку цркву са 18 већих и мањих
полулоптастих кубета. Ова нова црква освећена је 1863 године и
такође је посвећена Успењу Пресвете Богородице.[16] Освећење
цркве извршио је Босански митрополит Игњатије.
Побожни народ града Чајнича и околине толико је молитвено и
с љубављу поштовао ову чудотворну и прекрасну икону Богоматере,
ову своју "Красну" Помоћницу и Заштитницу, да када је 1868 године
обновљен манастир Бања, никако није дозвољавао да се ова светиња
однесе из Чајнича. У одбрану свете иконе устали су не само
православни Срби, него чак и чајнички муслимани, који такође, као
и римокатолици па чак и Јевреји тога краја, поштују и уважавају ову
древну хришћанску православну светињу. Из љубави према
Пресветој Богоматери и Њеној прекрасној икони стављена је на
икону (1868 године) дивна сребрна и позлаћена риза, коју је израдио
познати сарајевски кујунџија Ристо Андрић. Он је овај украс с
побожношћу радио у свом дому пуне три године.
У новој цркви чајничкој стајала је ова света икона на душевно и
телесно спасење многих верујућих, помажући им својом благодаћу.
А притицали су јој верни са свих страна, из читаве Босне,
Херцеговине, Црне Горе, Санџака и Србије, све док није дошао
страшни Други светски рат. Тада су ноћу између 11 и 12 априла 1943
године Италијани запалили у дворишту цркве велике количине
експлозива, муниције и бензина, од тога је стара црква сасвим
порушена, а нова црква добрим делом оштећена. Приликом
страховите експлозије пукао је кров цркве, бакарни покривач на
кубетима, неки зидови и кубета, али је чајничка света Красница
чудесно остала нетакнута и неповређена, као и раније приликом
турског паљења. Чак се ни кандило није угасило које је пред иконом
стално горело.
После ове експлозије наишла је одмах такозвана "Врашка
дивизија" злогласних усташа и опљачкала свету цркву. Убијајући
невини Српски народ па и безазлену дечицу, они су и цркву напали,
обили црквену касу и из ње повадили и однели све драгоцености од
злата и сребра, накит и новац. Са иконе су ови безбожни војници и
њихови официри скинули и однели неколико већих драгоцених
дијаманата. Али, благодаћу Пресвете Богородице, неки православни
младићи, жене и деца спасили су свету икону и још неке црквене
утвари и књиге. Икона је најпре пренета у једну српску кућу (код
побожне жене Милке Спремо), а по одласку споменуте усташке
дивизије осам људи пренели су икону у цркву села Стречане у
Санџаку, где је прослављен празник Успења Богородице 1943 године
и отслужена служба Божја. Један од свештеника предлагао је да се
икона пренесе у Београд до свршетка рата, али се побожни народ
томе успротивио те је ова светиња остала са својим страдалничким
народом. Из села Стречане икона је затим пренета у једну пећину,
ради веће сигурности и обезбеђења, да не би била опљачкана и
однета. У тој пећини чувана је неко време под стражом, а
стражарили су и православни и муслимани. После тога икона је
пренета у село Слатину (или Сколиште) код Фоче и смештена у
тамошњу цркву, одакле су је чајничани (из страха да је фочани не
задрже себи) пренели опет ближе Чајничу, у село Трпиње, у кућу
Михаила Поповића, одакле је тајно склоњена у једну пећину, где је и
остала до краја рата. У пећини је стално горело кандило и свеће
пред иконом, а повремено је наилазио и један свештеник и служио
службу Божју, тако да се побожни народ почео ту окупљати у не
малом броју. Како је пећина била мала и ниског отвора, у њу је
улазило по реду само по неколико људи и то на коленима,
поклањали се икони, молили и целивали своју чудотворну
Помоћницу, и онда уступали место другима.
Пошто је завршен рат и поправљена најпре стара црква (20 јула
1946 г.), икона је враћена у њу на своје некадашње старо место.[17]
Када је пак 1959 године обновљен и на Рођење Мајке Божје освећен
нови чајнички храм, икона је пренета у њега и свечано постављена на
своје место у лепо украшен сто.
Побожни народ из ближих и даљих крајева с обе стране Дрине
долази на поклоњење овој великој православној светињи током целе
године, а особито на велике празнике Богоматере: Успење, Рођење,
Покров, Ваведење и Благовести, а такође и на велике празнике
Господње. Чудотворној икони Богородице Чајничке притичу сви
невољни, ожалошћени, болесни душевно и телесно исцрпљени,
грешници и покајници, осамљени и напуштени; притичу јој
особито у данима тешких личних и свенародних невоља, беда и
искушења. И она, чудотворна и дивна Дародаватељка, свима
изобилно помаже и све теши, охрабрује верне своје и исцељује. Она
је многима ожалошћенима утеха, болеснима исцељење,
прогоњенима заштита, сиротима покров и хранитељка, очајницима
нада, грешнима покајање и спасење, заблуделима пут и истина,
убогима покровитељка и помоћница, а православнима у Босни
заштита и одбрана од свих видљивих и невидљивих непријатеља.
Многобројна су њена чуда и добротворства која побожни народ
и свештенство из давнина добро зна и памти широм Босне и
Херцеговине, Црне Горе и Србије. Из захвалности за добијена
исцељења и помоћ од свете иконе, народ је дарежљиво окитио
Богоматерине груди на икони са скупоценим даровима и украсима,
који и данас стоје као сведочанство њеног богатоблагодатног
чудотворства. Ми ћемо овде споменути само неколико од многих
чуда која су се десила од ове чудотворне иконе Пресвете Владичице.
Имала сам сестру, казује једна побожна жена из Босне,[18] која
је рано остала удовица са двоје нејаке деце. Поред тешких
материјалних прилика, много бриге и бола задавала јој је и дечија
болест. Млађе дете, синчића, од малена су болеле очи. Она га је
водила лекарима, али узалуд. Наш рођени брат, који је сестру у
њеној сиротињи помагао, позове сестру код себе да би и код
тамошњих лекара покушала наћи спаса детету. Али кад ни то не
поможе, он је посла у Сарајево специјалистима за очи. Али ни они
ништа нису помогли. Једне ноћи моја сестра зачује у сну неки
непознати глас, који јој говораше: "Води ти своје дете у Чајниче, пред
чудотворну икону Мајке Божје". Чим се пробудила сестра је овај сан
схватила као најозбиљнију заповест. Но како је Чајниче далеко и за
пут је било потребно доста трошка, а сестра новаца није имала, она
се обрати брату за помоћ. Како ни он у то време није могао да јој
помогне, он је посаветова да пут одложи за касније кад ће и он моћи
да пође заједно са њом. Сестра Међутим није имала стрпљења да
чека, него се одлучи да од црквене општине замоли зајам, мада ни
сама није знала како ће га вратити. Црквена општина јој изађе у
сусрет, и она са децом крене теретним колима у Чајниче, где после
четири дана пута стигне уочи празника Покрова Пресвете
Богородице, таман кад је започињало вечерње. То вече и сутрадан
она се топло и усрдно молила пред иконом Пресвете Богоматере, и
њена је молитва била услишена: дете јој је оздравило од болести
очију и она се сва радосна вратила кући, благодарећи и
прослављајући Пресвету Владичицу и Њену чесну чудотворну
икону.
Мој покојни отац, пише исти Јефа Трифковић, био је
свештеник. Кад се разболео и осетио да ће умрети, дозове своју
сестру која је становала у нашем комшилуку, те јој рекне да сав накит
којим се китила наша мајка пренесе својој кући (рачунао је да ће код
ње бити безбедније, а и знао је да се мајка после његове смрти неће
више китити). Том приликом он одреди шта од тога накита коме
детету треба да припадне. Међу тим накитом биле су и његове
службовне сребрне павте за појас, којим се он при служењу свете
литургије опасивао. Ове павте он одреди да се оставе мојој Млађој
сестри Перси, коју је он од свих нас шесторо деце највише волео,
ваљда зато што је вазда била слабуњава. Али таман кад је она била
дорасла да може да се кити, једне ноћи се у сну страшно преплаши
и од тога часа мало скрену с памети. Истина, била је мирна, а њена
болест највише се испољавала у томе што би је на махове спопадао
неки безразложни смех. Доводили смо јој лекара, али узалуд. Болест
је тако трајала неколико недеља. Једнога дана наша се тетка осами, и
радећи у тишини ручни рад, њој се придрема. Наједном она зачује
неки глас који јој вели да службовне павте покојног оца намени за
Персино здравље и пошаље пред чудотворну икону Мајке Божје у
Чајниче. Она се тог часа тргне и одмах одлучи да тако и учини. Узме
павте, донесе нашој кући и предложи мајци да их намене за
Персино здравље и пошаљу у Чајниче. Мајка на то одмах пристане.
Њих две тада узму па обнесу павте око Персине главе и одмах их
пошаљу где су и намениле. Павте нису биле стигле ни на пола пута
до Чајнича, а Перси се у глави разбистрило, и она потпуно оздрави
као да никад није била болесна. После тога живела је Перса још 35
година, и за то се време удала и родила троје деце. Болест јој се
никада више није повратила. Наша тетка била је убеђена да је и
требало тако, да павте, у којима је свештеник служио свету
литургију, опет буду у цркви, а не да служе као девојачки накит.
Следеће чудо испричао је сам стари чајнички прота ставрофор
Јован Јовановић, који је чајничкој Светињи служио преко педесет
година, а записао је то чудо пред њим самим прота Мргуд Косорић
из Горажда.[19] "Давно је то било, негде на почетку овог 20 века и то
у првим данима моје свештеничке службе. Било је то на празник
Пресвете Мајке Богородице на Успење, то јест када се у највећем
броју у чајничком храму верни окупљају. Тројица нас свештеника је
тога дана служило. После богослужења, мени је као најмлађем
свештенику запало да многима читам молитве за здравље. У
тренутку кад се спремах да изађем из цркве, би ми приведен један
дечак од око 12 година, а његови родитељи приводећи га рекоше ми
да су из Рогатице, да су Јевреји, и да их је велика невоља довела овом
светом храму. Наиме: овај им је синчић од пре годину дана изненада
онемео. Рекоше ми да су га водили лекарима, и у Сарајево и чак у
Беч, и да је све било узалуд. Још ми рекоше да дечак добро чује и све
разуме што се од њега тражи.
Оно што сам чинио многим другима, учиних и њему: приведох
га пред Чудотворну Икону и прочитах му молитву за оздрављење.
Након прочитане молитве, између многих присутних лица
потражих очима дечакове родитеље, те угледавши их како
кољенопреклоно, по прописима своје вере, узносе молитве к Богу,
узех за ручицу дечака и водећи га родитељима упитах га (ни сам не
знам зашто то учиних): "Одкада си престао говорити?" Како се у том
тренутку већ приближисмо дечаковим родитељима, и ја и дечакови
родитељи и многи други који се нађоше у нашој близини чусмо ове
дечакове речи: "По мраку, код Ракитнице..." Док ми још те јасно
изговорене из уста дечакових речи одзвањаху у ушима, због
радосних узвика његове мајке, због уздрхталих загрљаја и оца и сина
и мајке, њихових суза радосница и често изговараних речи: Ох,
Боже, Боже ... хвала ... осана!, ја се од чуда осетих као изгубљеним,
збуњеним, и тако не дочух до краја све оне речи које дечак изговори,
казујући ми шта га је уплашило по мраку код реке Ракитнице.
Дванаест година после тога чудесног исцељења, то јест године
1914, за време рата који је Аустроугарска водила против Србије и
Црне Горе, одведени смо са неколицином грађана из Чајнича као
таоци на железничку пругу између Устипраче и Дуба, и то под
претњом да ако би ма са чије стране нешто омело проход возова
(тада је превлачена аустријска војска и ратни материјал ка
Вишеграду), да ћемо ми као таоци бити први стрељани. Чувала нас
је стража. Осим што смо били у великој бризи и страху и притом
изложени разним злостављањима, били смо још и гладни и жедни.
Тако проведосмо два дана. Трећег дана изненадно нам приђе једно
војно лице (по чину каплар) и обрати се мени лично питањем:
"Велечасни, јесте ли ви из Чајнича?" Кад му потврдих да јесам, саже
главу моме лицу и тихо и љубазно ми прошапута: "Не бојте се, ја
сам онај дечак, ако се сећате, који је некад занемео и у вашем храму
проговорио ... Сад ћу се вратити". По повратку он нам донесе
довољно хлеба и још неке хране и све нас таоце окрепи. Увече,
одведе нас на Устипрачу, смести нас у једну собу, и за све време
нашег таоштва, скривајући да то не буде упадљиво, указиваше нам
велику пажњу или боље рећи милосрђе. И сад жалим што га више
никад у животу не видех. Овакви случајеви надахњивали су и
црквене песнике, па су славили и опевали Пресвету Мајку
Богородицу и Њено свето житије и чудеса, и говорили: Тамо где
хоће Бог, побеђује се поредак природе!".
Блаженопочивши свети владика Жички Николај написао је
следећу Молитву пред иконом Мајке Божје Чајничке:
"Пресвета Богородице, Дародарилице, спаси нас.
Тебе славимо, Дародарилицу, која си чудесима многим
прославила Сина Својега и Себе, Дјево Богомати; освети нас славом
Твојом неизреченом, Дародарилице, и спаси душе наше.
Чајниче се радује Теби, Богорадована, као драгоценој ризници
небеских дарова; обдари и нас милошћу Својом, Дародарилице, и
испроси нам благодат Духа Светога што истином просвећује и
освећује душе наше.
Дарове дарујеш свакоме ко име Твоје са вером и надом
спомиње, и свакоме ко се пред ликом Твојим чудотворним моли:
слепима вид, раслабљенима снагу, бездетним потомство, тужнима
утеху, покајним очишћење. Стога Те у љубави прослављамо,
Дародарилице, и под Твоју заштиту душе наше стављамо.
Небеска славо и Чајничка похвало, радује се! Из Твога девичког
тела засијала је Радост свему свету; нека и из Твоје чудесне Иконе
сија радост свима нама, који се Теби вазда радујемо и из дубине
душе кличемо: Радуј се, Зоро нашега спасења! Радуј се,
Дародарилице, обрадуј све нас сваким добрим даром. Амин".
ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ МИРОТОЧИВОЈ ИКОНИ
УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
у манастиру Малеви на Пелопонезу
Манастир Пресвете Богородице звани Малеви налази се на гори
Парнону (Малевон) на југоисточној страни Пелопонеза, у области
званој Кинурија. Пореклом је још из осмог века. У близини овога
манастира, или можда и у њему самом, подвизавао се у ранија
времена Свети Нил Мироточиви (његов спомен 12 новембра) и
својим подвизима, молитвама и сузама натопио и обрадио земљу
овога краја. Данашњи пак манастир подигнут је 1616 године, и током
турског ропства више је пута био пљачкан, паљен и рушен, али је
опет био изнова обнављан. Служио је као прибежиште
православном народу овога краја у тешка времена агарјанског
ропства. Од године 1949, када је последњи пут обновљен, претворен
је у женски манастир и такав је и до данас.
У овом манастиру постоји храм Успења Пресвете
Богородице[20] и у њему чудотворна икона Успења Богоматере,
рађена на обичном дрвету, из које од 1964 године непрекидно и
изобилно тече свето миомирисно и чудотворно миро. По предању,
ово је једна од оних седамдесет светих икона Пресвете Владичице
Богородице које је урадио свети Апостол и Еванђелист Лука.[21] Још
пре године 1964 почео се осећати свети мирис од ове свете иконе, и
то су приметили и побожни хришћани и сестре монахиње из
манастира. Онда је потекло свето миро и до данас тече непрекидно у
толикој мери да често у капљицама испуни и цео дрвени стол (у
којем је смештена ова иначе невелика света икона), па се спушта и до
самог зида и до пода храма. Мирис од светог мира испуњава не само
храм кад се у њега уђе, него се дивно осећа и у целом манастирском
простору напољу. Ово свето миро сакупљају свештеници, игуманија
и монахиње у памучну вату, коју онда раздају побожним
поклоницима, који са свих страна долазе ка овој светињи и
измољавају пред иконом Богоматере благодатну помоћ себи и
својима. Уколико су поклоници побожнији и уколико бива усрднија
молитва пред овом светом иконом, утолико изобилније тече свето
миро из ње.
Од времена појаве течења светог мира из чесне иконе Мајке
Божје, многи су верни добили благодатну помоћ и чудотворно
исцељењс од помазивања њиме. Тако су се чудесно исцелиле неке
сестре из овог манастира и многобројни хришћани из ближње и
даљне околине. Навешћемо овде само нека од чуда која су се тамо
десила.
Једна сирота удовица из села Варвице код Спарте имала је
ћерчицу тешко болесну од опаке болести менингитиса. Лекари нису
могли ништа да учине за спас овог јадног детета које у страшним
мукама и боловима беше на самој ивици смрти. Побожна мајка
удовица плакаше и мољаше се дан и ноћ Пресветој Богородици за
спас свога детета. Једне ноћи изненада у собу где је дете лежало уђе
једна прекрасна непозната Жена, обучена сва у црно, и пришавши
тихо девојчици помаза је крстолико по глави, па се окрете и пође
натраг ка вратима. Мајка изненађена скочи и зграби овог чудног
Посетиоца за хаљину, па је упита: Која си ти? Жена јој на то
одговори: "Ја сам Панагија (тј. Пресвета) Малеви, да дођеш мојој
кући". И рекавши то, Ње одједном нестаде. Сутрадан рано дођоше
кући удовичиној свештеник и лекар да виде шта је са девојчицом.
Али они бише веома изненађени када видеше девојчицу да је
потпуно оздравила, и зачуђено упиташе удовицу о томе. Она им
онда исприча о чудесној посети Пресвете Богомајке Малеви. Али
како сама не знађаше где је то место Малеви, она мољаше
свештеника да јој каже где је то да одмах иде тамо. Дознавши од
свештеника где се налази тај манастир, она затим отиде и поклони
се чудотворној икони Пресвете Владичице, топло јој из све душе
благодарећи за чудесно исцељење своје ћерчице.
Други један човек по имену Циропулос, из места Долиана,
боловаше у болници "Евангелизмос" (= Благовести) у Атини од једне
неизлечиве болести. По предвиђању лекара, његова се смрт
очекиваше са часа на час. Када за то дознаде побожна жена једнога
од лекара, она одмах дође овоме болеснику и са ватом натопљеном
светим миром из иконе Богомајке Малевиске закрсти болесника и
помаза га. Од светог мира он одмах оздрави и од све душе
благодарно прослави Пресвету Спаситељку своју.
Жена једна по имену Метаксија Фуртуни, из села Свети Петар
на Пелопонезу, беше обузета ђаволом и доведена њиме до врло
очајног стања. Мучена тако ђаволом, она се једнога дана некако нађе
пред манастиром Богородице Малеви. Када је ту видеше
манастирске сестре ухватише је и некако је уведоше у манастир.
Када затим из свете иконе јаче потече миомирисно и чудотворно
миро, игуманија њиме помаза ову јадницу Метаксију и она, о! чуда,
кроз неколико дана сасвим се ослободи демона и постаде потпуно
здрава. После тога она је из захвалности долазила у манастир
Богоматере Малевиске и бесплатно служила у њему пуне две
године.[22]
СПОМЕН ЧУДА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
на извору (водици) у Бачком Петровом Селу
У Бачком Петровом Селу постоји из давнина један чудотворни
извор (тј. бунар са водом), назван од народа "Водица Пресвете
Богородице". Од ове свете водице десило се током времена више
чудесних исцељења, особито од болести очију. Једно такво чудо
десило се 1926 године, када се исцелио један слеп човек, пошто се са
вером и побожношћу умио овом светом водицом. Најскорије
чудесно исцељење десило се 1975 године, на празник Покрова
Пресвете Богородице, када се исцелио на том месту
дванаестогодишњи дечак Милош из Новог Сада, који је боловао од
болести кривљења кичме. Године 1969 подигнута је крај ове свете
водице мала али лепа црквица посвећена Успењу Пресвете
Богородице. На празник Успења Богоматере на овом чудотворном
месту бива велики народни молитвени сабор.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕРАСИМА КЕФАЛОНИЈСКОГ
Ово је дан његовог блаженог престављења, али је због празника
Успенија Пресвете Богородице његов главни спомен пренесен на 20
октобар (дан преноса његових светих моштију), где видети
опширније о њему. У његовом манастиру на Кефалонији спомен му
се слави и други дан Успења (16 август) и 20 октобра.
СПОМЕН ПРАЗНОВАЊА УСПЕНСКИХ ИКОНА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Псковопечерске,
Кримске,
Далматске,
Влахернске,
Витлејемске, Овиновске и других.
НАПОМЕНЕ:
1. Успеније, грчки κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак;
спавање; смрт; од глагола κοιμαω заспати; успавати; умирити;
спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће тела, то је
благовест и стварност, коју је једино Богочовек Гопод Христос
донео свету (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)
2. Апологет другога века Мелитон, епископ Сардијски, сматра да
се успеније Пресвете Богородице догодило у шездесет деветој
години њена живота, а у педесет петој од Рођења Христова и у
двадесет другој од вазнесења Господа. Иполит, епископ Римски
(трећи век), годином успенија Божје Матере сматра 43 од
Рођења Христова, а 57 од њеног рођења. "Отац црквене
историје" Јевсевије Памфил, епископ Кесарије Палестинске,
пише да се Пресвета Богомајка упокојила у 63 години свога
живота, а у 48 години од Рођења Христова и у 15 од вазнесења
Спасова. Епископ Кипарски свети Епифаније (+403 год.) држи
да је Пречиста Богородица живела 72 године, и да се њено
успеније збило у 57 години од Христова Рођења. То исто каже
и Георгије Кедрин, византијски писац крајем једанаестог и
почетком дванаестог века. Црквени историчар 14 века
Никифор Калист наводи речи светог Евода, једног од
Седамдесеторице апостола, који као годину успенија Пресвете
Богородице сматра педесет девету годину њеног живота, а
четрдесет четврту од Рођења Христова. Свети Андреј Критски
(+712 год.) и свети Симеон Метафраст (десети век) не одређују
тачно број година живота Мајке Божје и кажу само да се Она
представила "у довољној старости". - На основу свега овога
може се сматрати, да је Пресвета Богородица у време свога
престављења имала преко 60 година свога земног века.
3. Пресвета Богомајка настанила се у дому св. Јована Богослова од
дана крсног страдања Господа Исуса, као што о томе казује
возљубљени ученик Господа Христа (Јн. 19, 25-25).
4. Сион је јеврејска реч и значи, према једнима: отворено, сунчано
место; а према другима: високо знаменито место или тврђава.
Сион је југозападна гора у Јерусалиму, на којој се уздиже
јерусалимска тврђава. Она је са свих страна окружена
долинама: са запада долином Хион, са југа долином Хинон, са
севера и истока долином Тиропеон. До времена Давида Сион
се налазно под влашћу Јевусеја, и они су ту имали своју
тврђаву. Давид је заузе, прошири, уреди и украси, и од тога
доба Сион постаде град Давидов и престоница Јудеје (2 Цар. 5,
7-9; 6, 12.16; 3 Цар. 8, 1; 1 Днев. 14, 4-8). Давид ту подиже
тврђаву (3 Цар. 9, 19.24; 11, 27). У стенама Сиона беху гробнице
Давида и других царева. У Светом Писму се назива просто
Сионом, градом Давидовим, гором светом, обиталиштем и
домом Божјим, царским градом Божјим, сматра се за сам
Јерусалим, за племе Јудино и царство Јудино, за сву Јудеју и за
сав народ јудејски.
Код светих пророка Сион често означава царство Божје у свој
пуноћи његовој, на земљи и на небу. Најзад, у праобразном
смислу Сион се претставља као обиталиште Божје на небу, као
место најузвишенијег откривања славе Божје (Јевр. 12, 22); тамо
је Бог поставио за цара Сина Свог (Пс. 2, 6); отуда долази
спасење Израиљу (Пс. 8, 7; 52, 7); отуда се јавља Бог у слави
Својој (Пс. 49, 2-4); тамо ће отићи искупљени Господом и
радост Божја биће на њима (Ис. 35, 10).
5. Архангел (=Αρχαγγελος) - начелник ангела (1 Сол. 4, 16; Јуд. 1,
9). Свето Писмо разликује међу ангелима разне чинове или
редове, којих има девет: Серафими, Херувими, Престоли,
Господства, Силе, Власти, Начала, Архангели и Ангели (1 Мојс.
3, 24; Ис. 6, 2; Кол. 1, 16; Еф. 1, 20-21; Рм. 8, 38; 1 Сол. 4, 16; Јуд. 4).
Из Светога Писма позната су нам имена неких Архангела:
Михаил, значи: "ко је као Бог" (Дан. 10, 13; Јуд. 10; Апок. 12.7);
Гаврил - човек Божји, сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 26); Рафаил помоћ, исцељење Божје (Тов. 3, 16; 11, 1); Урил - огањ и
светлост Божја (3 Јездр. 4, 1; 5, 20); Салатил - молитва к Богу (3
Јездр. 5, 16); Јеремил - високи, или висина Божја (3 Јездр. 4, 36).
У Архангеле се убрајају још: Јегудил - хвала Божја, и Варахил благослов Божији; њихових имена нема у Светом Писму.
6. Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3 октобра.
7. Свети Јеротеј празнује се 4 октобра.
8. Свети апостол Тимотеј празнује се 22 јануара.
9. Спомен светог Игњатија Богоносца празнује се 20 децембра и
29 јануара.
10.Садашња Грузија.
11.Атонска Гора, Атон, по грчки Αγιον ορος = Света Гора, јесте
уско планинско полуострво, које залази у Јегејско Море,
познато као средиште монашког живота за православне.
Монаштво се тамо појавило у старо време, ма да нешто касније
него у Сирији и Палестини.
12.Царовао од 582 до 602 године.
13.Владао Српским земљама од 1282 до 1321 године; његов свети
спомен слави се 30 октобра.
14.Овај догађај десио се 1594 године; о томе видети опширније
под 27 априлом.
15.Ова чајничка црква, у којој је тада служио један јеромонах из
манастира Милешева, заиста је врло стара. У њој постоји
древна рукописна књига Пролог, која садржи кратка Житија
Светих, и на чијим корицама стоји запис из 1492 године у коме
се спомиње ова црква Успења као већ одавно постојећа. (в. Љ.
Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 373).
16.Црква је грађена за време свештеника Танасије из породице
Комадиновића, из које су непрекидно били свештеници током
300 година, а градио ју је неимар Петар Тодоровић из Велеса са
својим мајсторима. који су је затим украсили и дивним
иконостасом у резбарији и светим иконама и осталим
украсима.
17.То су учинили свештеници: прота Јован Јовановић, парох
Чајничке цркве преко 50 година, и прота Мргуд Косорић из
Горажда.
18.Ово и следеће чудо записао је Јефа Трифковић у "Мисионару"
за новембар н децембар 1938 године, стр. 305 и 336.
19.Објављено у "Мисионару" број 1 за 1937 годину, стр. 16-19.
20.Постоји у манастиру и други дивни храм посвећен светом
Нилу Мироточивом, који се, као што рекосмо, овде подвизавао
пре но што је прешао на Свету Гору, где се и уиокојио 12
новембра 1651 г. и затим прославио мироточивошћу. Део
његовпх светнх моштпју налази се у овом манастпру од 1970
године.
21.Сребрна украсна риза преко свете иконе носи на себи датум
1362 г.
22.Остала многобројна чуда ове свете н мироточиве Иконе налазе
се описана у књизи Д. Панагопулоса. Јера мони Малевис, треће
издање, Атина 1973.
16. АВГУСТ
ПОВЕСТ
О НЕРУКОТВОРЕНОЈ ИКОНИ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА
ХРИСТА
и о њеном преносу у Цариград[1]
У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи
међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља
проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на
људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке
Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе:
споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху
кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу[2]
и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу,
раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља
да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам
добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам
иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к
њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему,
Авгар упути у Палестину искусног живопиеца Ананију да
живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи
болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу,
изазвана оним што он беше чуо о Њему.
Писмо кнеза Авгара Господу Исусу гласило је овако: "Авгар кнез
Едески Исусу, благоме Спаситељу који се у телу јавио у
Јерусалимским покрајинама, радовати се! До мене је допро глас о
Теби и о преславним чудесима Твојим, да Ти без лекова и биља
исцељујеш болести: слепима дајеш вид, хромима ход, губаве
очишћујеш, из људи нечисте духове изгониш, раслабљене који
годинама леже на одру исцељујеш речју, и мртве васкрсаваш.
Слушајући то о Теби, ја сам дошао до двојаког закључка о Теби: Ти,
или си Бог, који је сишао с неба, или си Син Божји, пошто таква
дивна чудеса чиниш. Стога Ти и упућујем ову смирену молбу моју,
да се потрудиш доћи к мени и исцелити неизлечиву болест моју, од
које већ много година патим. Такође чујем и то, да те Јевреји мрзе и
хоће да Ти учине неко зло. Ја пак имам град, иако не веома велик,
али леп и изобилан сваким благом. Дођи дакле код мене и живи са
мном у моме граду, у коме ће се наћи за нас обојицу оно што нам је
потребно".
Са овим Авгаревим писмом живописац Ананија стиже у
Јерусалим. У Јерусалиму он виде Господа Исуса усред мноштва
народа где на равном месту говори поуку народу, али Му се не
могаше приближити од силне тескобе и тискања. Очекујући да се
народ разиђе, Ананија стаде на један повећи камен и пажљиво
посматрајући Спаситељево лице покушаваше да га живопише. Али
му то беше немогуће, јер Свевидац, ненаклољен живопишчсвој
намери, мењаше пресвето лице Своје божанском, непостижном и
неизобразивом славом и благодаћу. Дуго се Ананија труђаше, али
без икаквог успеха. Господ пак нареди апостолу Томи да иде и
доведе му тог човека који, стојећи на камену, живопише Његово
лице. Када га доведоше, и док он још не беше ни проговорио,
Господ га позва к себи по имену и по занимању, назваши га
Ананијем живописцем и откривши му разлог због кога је дошао, и
упита га: "Где је писмо кнеза твога Авгара, које си ми донео из
Едесе?"
Ананија, удивљен и запањен овом прозорљивошћу Господа
Исуса, брзо извади писмо из недара и с трепетом га предаде у руке
Спаситељу. Прочитавши писмо, Господ отписа Авгару овако:
"Блажен си, Авгаре, што си поверовао у мене не видевши ме. Јер је
писано о мени: да они који ме виде неће веровати, а који ме не виде
повероваће у мене и наследиће живот вечни. Ти ми пишеш да
дођем к теби, али мени ваља извршити оно ради чега сам послан, и
по извршењу вратити се к Оцу који ме посла. Када будем узнесен к
Оцу, ја ћу ти послати једног од мојих ученика, који ће те потпуно
исцелити од твоје болести, и кроз крштење подарити живот вечни
теби и онима што су с тобом".
Написавши такво писмо Авгару, Господ Христос га запечати
печатом, на коме је јеврејским словима стајало написано: Божије
виђење, Божанствено чудо. - Затим Господ, испуњујући другу жељу
Авгареву и живопишчеву, нареди да се донесе вода, те Он уми
пресветло лице Своје, и убриса га поданим Му четвртастим
убрусом. И, о чуда! проста вода претвори се у боју, и на убрусу се
уписа савршено пречист лик Његов. Предајући тај убрус са Својим
ликом Ананији и писмо, Господ рече: "Носи и предај ономе који те
посла". (Ово се догоди у последње дане живота Спаситељева на
земљи, пред Његово страдање).
И врати се Ананија у Едесу к своме кнезу, и предаде му
нерукотворену икону лица Христова на убрусу и писмо. Примивши
их, Авгар се испуни великом радошћу и с љубављу их целива; и
поклонивши се лику Христовом, он се одмах исцели од болести,
само један мали део губе остаде на лицу његовом, до онога времена
када је имао доћи к њему послани од Господа ученик.
После добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господњег
на небо, у Едесу дође послат Божанском благодаћу свети Тадеј, један
од седамдесеторице апостола. Пошто довољно поучи Авгара светој
вери у Христа, свети Тадеј приведе кнеза крштењу; и када се Авгар,
ушавши у купељ, крсти, тог часа нестаде преостали део губе, и он
изиђе из купељи потпуно чист, и здрав телом и душом. Заједно са
Авгаром крсти се и сав дом његов, затим и сав град, и слављаше се у
Едеси име Господа нашег Исуса Христа, јединога истинитог Бога.
На капији града Едесе бејаше идол неког незнабожачког
божанства, коме је сваки улазник у град дужан био поклонити се.
Тог идола Авгар збаци и уништи, па изнад капије начини у каменом
зиду округло удубљење, да киша не допире до њега, намести убрус
са нерукотвореном иконом Христовом на дасци од нетрулежног
дрвета, окружи га и украси златом и драгим камењем, па постави на
том месту удубљеном, изнад капије. Поред тога он написа златним
словима испод иконе ово: "Христе Боже, нико се неће постидети, ко
се у Тебе нада".
И нареди Авгар свима, да који год улази у град и излази из њега
има се поклонити божанственој икони Христовој; и издаде закон да
се такво поштовање неизоставно указује икони Господњој кроз
векове. Ова побожна наредба Авгарова, потврђена законом, држала
се у току много година, како за живота његова и његовог сина који је
после њега кнезовао у Едеси, тако и за владавине његова унука.
Затим, за кнезовања у Едеси једнога од праунука Авгарових, обнови
се у граду древно незнабоштво: јер тај кнез покваривши се одступи
од Христа и скрену у идолопоклонство. Угледавши на градској
капији Христов лик, поштован од свију улазника и излазника, кнез
као непријатељ Христов узнегодова, и донесе одлуку да ту
божанствену икону скине одатле и место ње постави идола.
Дознавши о томе нарочитим откривењем од Господа, епископ града
Едесе дође са својим клирицима ноћу код градске капије, попе се уз
лествице, постави пред светом иконом Христовом упаљено кандило,
огради то ћерамидом, па зазида циглом, премаза малтером и
кречом, и изравна са зидом, - јер тако беше наређено епископу
божанским откривењем. Када нерукотворна икона Христова поста
невидљива, незнабожни кнез одустаде од своје намере. После много
времена код људи ишчезе сећање на свету нерукотворну икону, и
заборављено би место где она беше зазидана. И нико не знађаше о
њој све до чудесног јављења њеног које се после врло много година
догоди на следећи начин.
У дане благочестивог цара Ираклија (610-641 г.) персијски цар
Хозрој са силном војском дође под Едесу, опколи је, и дуго је
држаше под тешком опсадом. И када се грађани, изнемогавајући у
недоумици и великом страху, мољаху Богу са сузама, једне ноћи јави
се епископу едеском Евлавију нека пресветла у великој слави
невеста, и указујући прстом на градску капију и место у зиду она
рече: "Изнад ове капије сакривена је божанствена нерукотворна
икона Спаса Христа; извади је из зазиданости, и добро ћеш
учинити".
Епископ хитно оде ка капији града, попе се до показаног му у
зиду места, и нађе све као што му би речено у откривењу: познаде
зазидано место, разида цигле, уклони ћерамиду и нађе пречисти и
пресветли лик Христов читав и неповређен, и кандило где после
толико година још гори и пуно зејтина; а на самој ћерамиди, којом је
био покривен лик, бејаше нерукотворно одсликан тај исти лик
Христов. Епископ узе свети убрус са ликом Спасовим и показа
грађанима, и сви се веома обрадоваше и охрабрише уздајући се у
Господа. Епископ у литији обнесе по бедемима градским лик
Спасов, показујући га војницима персијским који опседаху град; и
одмах се сва персијска војска помете у великом страху, и даде се у
бекство гоњена силом Божијом. Тако град Едеса би избављен од
непријатеља својих милосрђем Христа Бога нашег и јављењем
нерукотворног лика Његовог пресветог.
Затим, после много и много година, када у Грчкој цароваше
Роман II звани Лекапин (920-944. г.) са својим зетом Константином,
сином Лава Мудрог, би свети убрус нерукотворног лика Христовог
пренесен у Цариград из Едесе, држане од стране Сарацена, јер у то
време сва Сирија, и у њој град Едеса, беху под влашћу Сарацена. То
пренесење би на овај начин: грчки цар Роман, желећи да има у
Цариграду то неизмерно благо - нерукотворни лик Спасов, слао је
много пута молбу Сараценском емиру да му да нерукотворни лик
Христов. А емир, мољен од едеских хришћана, није хтео да да лик
Христов, и настаде рат: цар Роман посла своју војску на град Едесу и
опколи га, пустошећи околину. Тада Едешани послаше молбу
грчкоме цару, да прекине рат и не пустоши њихову земљу; али цар
захтеваше од њих Христов нерукотворни лик. Међутим емир
сараценски, под чијом влашћу бејаше Едеса, не хте га дати забадава.
Тада цар хришћански, обузет силном жељом да има код себе
нерукотворни лик Христов, даде емиру дванаест хиљада сребрника,
и врати му двеста угледних Сарацена који су били грчки
заробљеници; поред тога даде му своје царско написмено са
златним печатом, да никада неће ићи у рат на Едесу и на њену
околину. Добивши на тај начин оно што жели, цар узе
нерукотворни лик Христов, а са њим заједно и оно писмо које, као
што је раније речено, Господ наш Исус Христос написа кнезу
едеском Авгару, и пренесе их свечано у Цариград рукама архијереја
и осталих уважених људи духовнога чина. Путем и у самом
Цариграду биваху многа чудеса од свечесног лика Спасовог:
исцељиваху се сваковрсни недузи, - слепи прогледаху, глуви слух
добијаху, хроми хођаху и ђаволи се изгоњаху. Један ђавоимани
човек викаше говорећи: "Прими, Цариграде, славу и весеље твоје, а
ти, Порфирородни, част царства твога". Тако вичући, човек се тај
исцели од бесомучности.
Празновање пренесења[3] нерукотворног лика Христовог
одређено је на шеснаести дан месеца августа, када га управо веома
свечано прими царска град и постави најпре у Цркву Пресвете
Богородице у Влахерни, а затим у цркву Пресвете Богородице
Фароске[4] на заштиту града, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и
Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.
Неколико година касније цар Никифор Фока (963-969. г.)
пренесе из града Едесе у Цариград и ону свету ћерамиду на којој
беше одсликан нерукотворни лик Христов и постави је у царском
граду 967 године.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОАКИМА ОСОГОВСКОГ
Преподобни Јоаким беше Словен по пореклу, родом из
западнијих крајева (вероватно негде око данашњег Врања).
Подвизавао се у другој половини једанаестог века у планини
Осоговској код Криве Планине, на месту званом Сарандапор, због
чега се још назива и Сарандапорски.
Подвизавао се у временима када су се у овим словенским
крајевима подвизавали и чувени велики словенски подвижници:
Јован Рилски, Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски.[5]
Желећи још из младости строжији подвижнички живот у
самоћи, преподобни Јоаким крете из свог краја према пустињи горе
Осоговске. Вођен анђелом Божјим, он стиже једне вечери у дом
неког бољара у селу Градцу. У малој црквици тога села он се најпре
топло помоли Богу, па онда седе пред цркву да се одмори од дугог
пешачења. Видећи га на том месту бољари му приђоше и он их
замоли да му укажу неко место у планини погодно за подвиге и
усамљеништво. Домаћин бољар му тада указа на подкриље горе
Осоговске при реци Скупици, где се крај потока званог Бабин Дол
налази згодна и усамљена пећина погодна за живот који он жели.
Чувши за такво место светитељ заблагодари Богу и Пресветој
Владичици, па крете на пут ка том месту. Стигавши до места званог
Сарандапор, он се настани у тамошњој пећини, у којој од тада
остаде до краја свога живота.
У овој пећини преподобни се подвизавао веома усрдно и
строго, проводећи дане и ноћи своје у непрестаним молитвама,
бдењима, коленопреклоњењима и топлим сузама. Пред крај земног
живота њега посетише неки ловци, које светитељ благослови те тога
дана уловише веома богат лов. Тада их преподобни замоли да га и
опет посете, што они и учинише. Али када поново дођоше, нађоше
га да се мирно упокојио у Господу. Они га онда чесно погребоше, и
потом му опет на гроб долазише. Упокоји се преподобни Јоаким
крајем 11 века (или почетком дванаестога, око године 1105).
У време византијског цара Манојла I Комнена (1143-1180 г.)
веома је прослављан преподобни Јоаким, па му је тада и његово
место подвига обновљено. На место његових подвига дође удови
свештеник Теодор из Овчег Поља, који се ту и замонаши и доби име
Теофан. Он сакупи око себе велики број братије и са њима подигну
цркву и манастир преподобном Јоакиму, у коме Теофан поста први
игуман. Тада се њему јави у сну свети отац Јоаким и рече му да он
жели да се назива ктитор тога манастира. Затим светитељ откри
Теофану место где се налажаху скривене његове свете мошти, па му
показа и дрво у шуми од кога да му начини ковчег и у њему пренесе
свете мошти у манастир. Све ово игуман Теофан изврши са
потпуном послушношћу, и тако са братијом свечано у литији
пренесе мошти преподобног Јоакима у манастир. Мошти бише
положене у цркви њему посвећеној, и од њих се дешаваху многа
чудеса, како у самом том времену тако и касније, све до наших дана.
Манастир светог Јоакима Осоговског више је пута посећиван,
помаган и обнављан од Српских владара Немањића, особито од
светог краља Милутина и његовог сина Св. Стефана Дечанског. У
овом манастиру се замонашио и чувени подвижник српски и
светогорски старац Исаија (око 1350 године). Свети лик преподобног
Јоакима Осоговског сликан је по многим нашим старим
манастирима и црквама, а такође му је врло рано написано и житије
и служба.[6]
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЕВСТАТИЈА II,
архиепископа Српског
Овај свети Евстатије II[7] беше архиепископ Српске
Православне Цркве после архиепископа Јакова, то јест од године
1292 до 1309 године. Како вели за њега његов животописац
архиепископ Данило, он "стече достојно име због трудова својих,
бринући се за Богом поверено му стадо разумних оваца истинитог
пастира Христа, свагда верујући да се у Богу уподобљава у духовном
и бесмртном делу, и то на обе стране: с једне стране радећи на
корист своје душе, а с друге стране бринући се неослабљено за свету
Цркву, и стално гледајући на подвиг који му предстоји и на венац
дарова од Христа".
Свети архиепископ Евстатије беше велики подвижник у личном
животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време
Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и
скопску. Звечанска се још звала и бањска (са седиштем у манастиру
Бањи) или липљанска. Седиште пак лимске епископије било је у
манастиру светих Апостола Петра и Павла на реци Лиму, а скопске
у Скопљу.
Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно,
свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16 августа 1309 године.
Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје
светости. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и
спасе. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ДИОМИДА ЛЕКАРА
Свети Диомид беше родом из Тарса киликијског[8], од
знаменитог рода; по занимању беше лекар а по вери хришћанин, и
лечаше не само тела него и душе људске, јер учаше јелине да верују у
Христа и привођаше их светом крштењу. У време цара
Диоклецијана[9] свети Диомид остави Тарс и оде у град Никеју у
Витинији[10]. И тамо се свети Диомид по обичају свом бављаше
лечењем, при чему лечаше не толико лековима колико призивањем
свемоћног и исцељујућег имена Господа нашег Исуса Христа и
знамењем часног крста. И тако исцељиваше он од сваке болести и
привођаше вери Христовој неверне; и многе идолопоклонике он
обрати вери у Господа Христа својим лекарством и учењем.
Када цар Диоклецијан, који се у то време налазио у источним
покрајинама, дознаде о томе, он посла војнике да му доведу
Диомида. Када војници стигоше к светом Диомиду, нађоше га где је
већ скончао у Госпду; но они му ипак и мртвоме одсекоше главу, да
је носе цару. Али чим одсекоше главу светом Диомиду, војници
одмах изгубише вид и ослепише, те их други одведоше цару, при
чему они ношаху одсечену главу светог Диомида. Када цар угледа
главу и слепе војнике, он нареди да главу носе натраг и приложе је к
телу на њено место. Чим то војници учинише, они одмах
прогледаше и повероваше у Христа - истинитог Бога, коме славе
вавек. Амин.[11]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ХЕРИМОНА
Преподобни Херимон спомиње се у Паладијевом "Лавсаику" и у
"Отачком азбучнику". Његова пештера у пустињи била је удаљена
дванаест потркалишта од воде. По престављењу свом он би нађен
мртав на столици, са радом у рукама, јер је скончао бавећи се
рукодељем. Светог Херимона спомиње и свети Теодор Студит у
Посном Триоду, у канону Сирне суботе, у шестој песми.[12]
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ТИМОТЕЈА, ЕПИСКОПА ЕВРИПСКОГ,
ктитора манастира Пентели код Атине
Овај свети отац Тимотеј рођен је године 1510 у селу Каламос у
Атици. Отац му је био свештеник и он га је научио хришћанској
науци. Тимотеј се од детињства одликовао врлинским животом и
побожношћу, а такође и чврстином карактера. Због тога га
заволеше и истакнути црквени људи. Епископ Оропоса толико га
заволе да га о свом трошку посла у Атину да учи даље школу, јер
провиде у дечку пастира Цркве Христове. По завршетку науке
Тимотеј се врати у Оропос и би од епископа рукоположен најпре за
ђакона а потом и за свештеника.
Уз овог епископа се и даље учаше свети Тимотеј свакој врлини и
мудрости пастирског руковођења верним душама, тако да по смрти
овог епископа он би изабран за његовог наследника. Поставши
епископ Оропоса, Тимотеј и даље напредоваше у подвизима и
врлинама, те зато ускоро би изабран за архиепископа Еврипског (у
месту Халкиди на острву Евији). Но злобни ђаво не остави светитеља
на миру, него праведник би оклеветан код турских власти да је
државни непријатељ, те светитељ мораде напустити свој положај
епископа и вратити се у своје село Каламос у Атици. Ово би 1575
године.
Свети Тимотеј се потом удаљи у оближњу гору Пентели, где се
налажаху и други богоугодни подвижници онога времена. Ускоро
затим светитељ основа у подножју те планине диван манастир и
посвети га Успењу Пресвете Богородице (1578 године). Овај
манастир и до данас постоји и припада сада архиепископији
Атинској.
У манастир се убрзо окупи доста братије, и светитељ их мудро
руковођаше путем спасења ка Царству Небеском. Но желећи веће
подвиге у тишини и усамљености, он се повуче у самоћу у место
Гаргато и Враону, где се одаде строгим подвизима који су само
Господу познати. Али лукави враг ни овде не остави светитеља на
миру, него против њега подиже неке људе, те свети Тимотеј напусти
Атику и пређе чудесним начином преко мора на острво Кеју (око
1590 године). Поживевши тамо још неко време у благоугодним
подвизима, најзад у миру предаде дух свој у руке Господа свога и
пређе у Царство Његово бесконачно. У његовом манастиру Пентели
и данас се налази његова света лобања, која одише светим
миомиром и чини дивна чудеса онима који светитеља призивају са
топлом вером и молитвом.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
РОМАНА
Велики чудотворац; свеге мошти му почивају у манастиру
светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и
Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година
пре Немањића.[13] Велики светитељ и просветитељ тога Српскога
краја. Народ се куне у том крају: "Светога ми Романа". И дандањи
тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и
бесомучници. Манастир Св. Романа код Ђуниса подигао је свети
кнез Лазар (који се слави 15 јуна).
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
РАФАИЛА БАНАТСКОГ
Преподобни отац Рафаило живљаше у 16 и 17 веку.
Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару
на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по
Српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и
један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина[14].
Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време
Српског деспота Стефана Високог (Лазаревића)[15], који је био
добио место звано Бечкерек у лични посед од угарског краља
Сигисмунда.[16]
У овај дакле манастирски метох би послан од Хиландарског
братства преподобни отац Рафаило ради неког манастирског
послушања. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за
неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете
Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у
Зрењанину као манастир). Овде се свети Рафаило строго
подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског
послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког
живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој
колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у
Господу.
Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина,
Господ га посетио благодатним даром чудотворства, које се особито
пројавило по престављењу преподобнога.
Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном
месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, тојест на
југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину.
На том месту је ускоро по престављењу преподобног Рафаила била
подигнута најпре мала капелица, па је касније услед рушења она
поправљана и проширивана.[17]
Одмах по престављењу светог Рафаила побожни народ овога
краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу
бројнијег Српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690 године).
Верници и данас долазе у црквицу светог Рафаила и ту доводе своје
болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова
молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења.
У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се
једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој
страни налази овај натпис: "Овај Свети Рафаил, родом Србин,
свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско
послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог
чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са
вером".
Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског,
светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАКАРИЈА АРХИЕПИСКОПА
Помиње се на данашњи дан у Јерусалимском Канонарију.
Вероватно је био један од архиепископа Јерусалимског
првопрестола - мајке свих Цркава.
СПОМЕН СВЕТИХ
ТРИДЕСЕТ МУЧЕНИКА ПАЛЕСТИНСКИХ
Мачем посечени пострадали за Господа. Били родом из
Палестине.
СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА:
СЕРАФИМА,
ДОРОТЕЈА,
ЈАКОВА,
ДИМИТРИЈА,
ВАСИЛИЈА
и САРАНТИСА у Мегари Атичкој (Грчка)
Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града
Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти
ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише
ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа
и дивна чуда.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕТ
НИЛА ЕРИКУСИЈСКОГ
Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора
(1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у
Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261
године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила
Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у
манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10
година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и
пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа)
основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови
манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру
и пређе у Царство Небеско.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АЛКИБИЈАДА
Пострадао за Господа сагорен у огњу.
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
НИКОДИМА МЕТЕОРСКОГ
Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао
мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
АПОСТОЛА НОВОГ
Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте
Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у
Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој
народ пред турским властима, због неправди које су му наношене,
изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за
веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.[18]
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
СТАМАТИЈА
Свети мученик Стаматије беше сељак, родом из села Светог
Георгија код Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше
од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стаматије
с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим
оштрим оптужбама аге Стаматије се замери великашима
султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити
обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну:
"Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци
мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 године. Тако
се овај војник Христов увенча венцем мученичким. (Његово
страдање описа Јован Кариофилис, и оно се налази у "Новом
Мартирологиу").
НАПОМЕНЕ:
1. У неким Синаксарима овај спомен бива 10 или 11 августа.
2. Прво казивање о односу Господа Христа са Авгаром налази се
код оца црквене историје Јевсевија Памфила (+340 год.); по
његовим речима он је ово казивање унео у своју Историју,
ослањајући се не само на предање него и на писмена
документа која је он пронашао у архивама Едеским. После
Јевсевија повест о томе налазимо у четвртом веку код Св.
Јефрема Сирина, у петом код јерменског историчара Мојсија
Хоренског и у шестом код Прокопија. Јерменски историчар
Мојсије Хоренски овако описује то: Авгар је сазнао о Христу од
својих посланика, које је он упутио био римскоме трибуну који
је управљао Финикијом, Палестином, Сиријом и
Месопотамијом. При повратку посланици се задрже у
Јерусалиму и тамо виде чудеса Спаситељева. - Писац десетог
века Константин Порфирородни (+950 год.), који најподробније
говори о пореклу Нерукотворене иконе, вели да је Авгару
донео вести о Христу његов слуга Ананија, по повратку са пута
у Египат.
3. Пренесење нерукотворног лика Христовог и писма Христовог
Авгару из Едесе у Цариград било је 944 године.
4. Ту цркву подигао цар Михаил (856-867 год.).
5. Њихов спомен врши се: преп. Јована Рилског 18 августа и 19
октобра; преп. Прохора Пчињског такође 19 октобра, и преп.
Гаврила Лесновског 15 јануара.
6. Види Стојан Новаковић, Прилози к историји Српске
књижевности, "Гласник СУД", 22, Београд 1967, стр. 242-264;
Иванов, Блгарски старини, 1931, 404-418; Светозар Душанић,
Јоаким Осоговски - Сарандапорски и његов манастир,
"Хришћанско дело", 1910 бр. 6 и 1.
7. Спомен пак Светог Евстатија I, архиепископа Српског, слави се
4 јануара.
8. Киликија - област у Малој Азији.
9. Цар Диоклецијан владао од 284 до 305 године.
10.Витинија - област у Малој Азији.
11.Свети Диомид скончао 298 године.
12.Преподобни Херимон преставио се крајем четвртог или у
самом почетку петога века.
13.По некима је овај преподобни Роман био ученик Св. Климента
и Наума Охридских, а по другима и он се зове Синаит, па је
према томе из нешто каснијег времена.
14.Зрењанин се раније звао Бечкерек и Велики Бечкерек, а једно
време Петровград.
15.Владао Српском земљом од 1393 до 1427 године. Његов свети
спомен 19 јула.
16.И данас се једно предграђе Зрењанина зове "Деспотовац", а
постоје и рушевине једног утврђења из доба деспота Стефана.
17.Данашња шестоугаона црквица над гробом преподобног
Рафаила, подигнута је 1826 године, а грађена је на темељима
старе капелице.
18.Неки поистовећују овог светог новомученика са напред
споменутим Стаматијем.
17. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МИРОНА
Свети Мирон беше свештеник у Ахаји[1] за царовања
незнабожног цара Декија[2] када поглавар те области беше
Антипатр. Свети Мирон беше угледна и богата рода, по нарави благ
и кротак, богољубив и човекољубив, и вођаше богоугодан живот.
Једном на сам дан Рождества Христова поглавар Антипатр уђе у
цркву, да похвата хришћане скупљене на молитву и да их мучи.
Видећи то, свети Мирон се испуни ревности божанске и изружи
поглавара и исмеја га. Зато би ухваћен од поглавара и љуто мучен:
најпре га обесише на дрвету и стругаше гвозденим гребенима и
огњем жегоше; затим га бацише у силно ужарену и страховито
разбуктану пећ, из које сукну пламен и сагоре сто педесет
поглаваревих слугу који стајаху у близини, а светитељ, чуван
благодаћу Христовом, стајаше усред пећи жив и нетакнут и
благосиљаше Бога. У то време видни беху у пећи свети анђели који
окружаваху светитеља и огањ у хладовину претвараху. А када се пећ
угаси и светитељ изиђе из ње неповређен, поглавар га стаде
приморавати да се поклони идолима. Пошто светитељ не пристаде
на то; мучитељ нареди да му секу кожу на кајише, од главе до ногу.
Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари
мучитеља у лице. Онда му поново стругаше тело гвозденим
гребенима, па га потом бацише зверовима да га поједу. Али га ни
зверови не дарнуше. Тада поглавар Антипатр, видевши себе
посрамљена од страдалца Христова Мирона, испуни се јарости и
беса, те својим рукама уби себе. И тако погибе са хуком, предавши
своју гадну душу ђаволима у пакао на вечито мучење. Свети пак
мученик би одведен у град Кизик[3], и тамо му одсекоше главу, и он
сконча предавши свету душу своју у руке Божје.[4] Примивши на тај
начин мученички венац, он уђе у радост Господа свога.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПАТРОКЛА
У време Аврелијана[5] настаде велико гоњење на хришћане у
Галији, као и свуда. У то време живљаше у граду Трикасини честит
човек по имену Патрокле. Он становаше у предграђу града у кући
која му беше остала од родитеља, имађаше велико имање и беше
веома богат. Он служаше Богу дан и ноћ, љубећи свети закон Његов
и водећи побожан хришћански живот. Добро упознат са наукама,
он са великим усрђем стално читаше Свето Писмо, и сваког часа
преклањаше колена своја на молитву. Храну је узимао једанпут
дневно, у шест сати после подне, пошто би претходно обавио
славословља и молитве Богу. А богатства која имађаше, он
раздаваше невољнима, удовицама и сирочади, и нарочито
сиромашним хришћанима који свим срцем љубљаху Господа.
Милосрђе његово беше тако велико, да сиромаси мишљаху да он
раздаје из небеских ризница, јер он не сабираше себи ризнице на
земљи него на небу, и избегаваше задовољства овога света чекајући
царство Божије. Овом светом човеку који провођаше живот у страху
Божјем, у посту и молитви, и у сваком богоугодништву, Господ даде
власт над ђаволима и дарова му благодат исцељења, те он силом
Христовом изгоњаше нечисте духове и исцељиваше сваку болест по
људима.
У то време незнабожни цар Аврелијан, свирепи гонитељ
хришћана допутова из града Сенониска у Трикасин. Чувши за
светог Патрокла, Аврелијан нареди да га ухвате и доведу к њему.
Угледавши Патрокла, он му рече: Чух за твоје безумље: држиш
ништавну веру и клањаш се ономе кога људи шамараше. - Светитељ
не одговори ништа на ове безумне речи. Тада га Аврелијан упита:
Како ти је име? - Светитељ одговори: Име ми је Патрокле. Аврелијан опет упита: Које си вере, и коме се богу клањаш? - Свети
Патрокле одговори: Клањам се Богу живоме и истинитоме, који
живи на небесима и на смирене гледа, и који зна све пре но што се
догоди. - Аврелијан рече: Мани се тог безумља и поклони се нашим
боговима, па ћемо те наградити чешћу и богатством, и твоје ће име
бити славно. - Светитељ одговори: Ја не знам другога Бога осим
Онога истинога, који створи небо и земљу и море, и све видљиво и
невидљиво. - Аврелијан на то рече: Докажи нам, да ли је истина то
што говориш? - Патрокле одговори: Зацело је истина то што
говорим; али пошто је код вас преовладала лаж, то и нећете да
верујете истини, јер лаж ненавиди истину. - Аврелијан рече:
Предаћу те огњу, ако боговима не принесеш жртву. - Светитељ
одговори: Ја приносим жртву хвале, а и себе приносим на жртву
Богу моме, који благоволи призвати ме на мучеништво за свето име
Његово.
Испунивши се гњевом, цар Аврелијан нареди да усијане
железне окове ставе на ноге мученику, и да му исто тако усијаним
железним веригама вежу руке наопако, па да га баце у тамницу и
држе тамо док он не смисли на који ће га начин погубити. Налазећи
се у оковима, свети се мољаше Богу говорећи: Нека буде милост
твоја утеха моја, да утеши, по речи твојој, мене слугу твога (Пс. 118,
76); и још: Обрадоваћу се и узвеселићу се о милости твојој, јер си
погледао на смиреност моју (Пс. 30, 8).
Након три дана цар Аврелијан заседе на јавном судишту пред
народом и нареди да мученика доведу из тамнице преда њ на суд.
Кад светог мученика доведоше, цар му рече: Хајде, хулитељу, спаси
себе од смрти и принеси боговима жртву. - Мученик одговори:
Господ наш спасао је вечне смрти душе слугу Својих, и неће
оставити оне који се уздају у Њега. Ако желиш, царе, нешто од
мојих блага, даћу ти, јер те видим убога. - Аврелијан рече на то: Како
ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага? - Свети
Патрокле одговори: Ти имаш само земаљска, пролазна блага, али си
убог, јер ни самога себе немаш, пошто ниси стекао у срцу свом свету
веру у Господа нашег Исуса Христа. Зато ћеш од Праведног Судије,
Бога, бити осуђен са оцем својим, ђаволом. - Аврелијан рече: Ти ме
много вређаш и зато не могу бити милостив према теби. - Мученик
рече: Милостив је према мени Бог мој, коме од младости служим.
Но тешко биће теби, када будеш одведен на оно место где мучен
борави ђаво коме ти сада служиш; тамо ћеш угледати вечне муке
које те очекују. - Цар на то рече: Ја не разумем шта ти говориш;
разумем само то, да си ти у мојим рукама и нема никога који би те
могао спасти из мојих руку. - Светитељ рече: У твојој власти налази
се само тело моје, али се душе моје дотаћи не можеш, јер нико нема
власти над њом осим Бога јединога који ју је саздао, и који је нама
слугама својим рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не
могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у
паклу огњеном (Мт. 10, 28).
Цар Аврелијан рече на то: Зар богови наши немају такву исту
власт? Они су истинити за нас, јер они дају одговоре о свему што их
питају; они и теби, непријатељу и хулитељу њиховом, допуштају те
живиш до сада. - Светитељ упита: А ко су богови ваши? - Аврелијан
одговори: Наши су богови: изврони Аполон[6], и велики Зевс[7], и
мати богова Дијана[8], јер они нелажно предсказују будућност
људима. - Свети Патрокле рече на то: Што се тиче Аполона, кога ти
називаш богом, ми смо слушали од предака наших да је он био
чобанин код цара тесалијског Адмета; о Зевсу, коме се ти клањаш
као богу, ми знамо да је он био гладан и покварен човек, блудник,
прељубочинац, отмичар, и измишљач свакога зла; он је међу
људима сејао непријатељства и буне, вршио убиства и отимао туђе,
па и умро најсрамнијом смрћу, те му и земља не прими мртво тело.
А односно Дијане, такозване мајке ваших богова, ко не зна да је она
подневна мора. О, кукавног безумља људи, ослепљених неверјем и
клањајућих се ништавном и лажном! - Цар рече: Велико је моје
трпљење, јер досада слушам твоје хуле. Но ево, последњи пут ти
кажем: ако се не поклониш и не принесеш жртве Аполону, Зевсу и
Дијани, ја ћу те овог часа предати на смрт. - Мученик одговори:
Погани мучитељу, ти личиш на разбојника који убија невиног
човека, а тело његово не може да једе. Тако и ти, премда се хвалиш
да ћеш тело моје предати на смрт, али га нећеш појести. Но, ако би
и појео тело моје, ипак души мојој не можеш нашкодити.
Ове речи светог мученика силно разбеснеше Аврелијана, и он
одмах изрече пресуду: да Патрокле буде посечен мачем. При томе
Аврелијан нареди војницима да мученика не посеку на сухој земљи
него у неком мочварном месту, да не би био удостојен ни људске
сахране, те да би био поједен од гмизаваца, птица и звериња.
Војници узеше мученика Христова и поведоше ка обали реке
зване Секвана, да га тамо посеку у баруштини покрај обале. А свети
мученик, весело идући на смрт, мољаше се говорећи: Господе Исусе
Христе, не допусти да тело моје буде погубљено у тој баруштини,
него узвеличај пресвето име Своје, да би постало славно пред очима
непријатеља Твојих, те да незнабошци не би рекли: где је Бог њихов?
Услиши, Владико, молитву моју, као што си услишио Мојсија и
Арона који су се молили за људе Твоје, и раздвојио им море и
превео их по суву; тако нареди и мени да пређем ову реку на ону
страну на место немочварно, да би на сувој земљи била проливена за
Тебе крв моја и да тело моје не би почивало у блату. Спаси ме од
глиба, да не пропаднем (Пс. 68, 15); избави ме од мучитеља мојих!
Тек што се светитељ помоли тако, мрак паде на очи војницима
који га вођаху те они престадоше видети мученика. А свети
Патрокле, ушавши у реку, иђаше по води до испод колена, мада
река бијаше велика и дубока; поред тога она беше тада и од киша
набујала, но вода не досеже мученику ни до колена; и прешавши на
другу обалу, суву, мученик узиђе на тамошњу гору и рече: Господ
чува душе преподобних својих и избавља их из руку грешника.
Војници пак, не видећи мученика кога вођаху, чуђаху се и
спопаде их ужас, јер се бојаху да цар не помисли да су они по својој
вољи пустили осуђеника, те да их због тога казни. И говораху
војници међу собом: "Како је велики Бог тога човека, јер га
невидљиво избави из руку наших!" А неки од њих говораху: "То не
беше човек него, неко привиђење, јер ишчезе из очију наших". - Док
се војници дуго време препираху тако, не смејући да се врате к цару,
нека жена незнабошкиња која чамцем дође с оне стране реке чу
њихову препирку и виде њихову муку, па им рече: Човека
хришћанина кога ви тражите ја видех на оној страни реке где
ничице лежи и моли се своме Богу.
Војници онда, имајући ноге брзе на проливање невине крви,
одмах чамцем пређоше реку, попеше се на гору и нађоше светог
мученика, као што им каза жена. Тада најстарији војник љутито рече
светитељу: Заиста заслужујеш смрт, јер си побегао од нас; али, ето си
опет у нашим рукама, и сада нам нећеш умаћи и бићеш погубљен;
него ако хоћеш да останеш жив, ти принеси жртву боговима нашим.
- Светитељ им одговори: Ја се нећу поклонити нечистим демонима,
јер се клањам само јединоме истиноме Богу. - Војници га упиташе:
Какав је тај бог твој, је ли рођен или створен? - О, луде заблуде! рече
светитељ; о, неверја, безумног! о, речи бесмислених! Ко од људи
може шта рећи о Богу беспочетном? јер порекло Његово ко ће
исказати? Он рече, и све постаде; Он нареди, и саздаде се све,
видљиво и невидљиво. Он посла Избавитеља роду људском, Сина
Свог Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, који проли за нас
свету крв Своју, да нас избави од погибли и вечне смрти; но Господ
васкрсе у трећи дан из мртвих, узнесе се на небо у присуству
ученика и посла им, као што обећа, Светога Духа. И треба веровати
онако како учи Дух Свети кроз уста светих апостола, јер је то учење
право и истинито; онај пак који не верује у то учење, неће угледати
вечнога живота, него ће гнев Божји вавек бити на њему. Ми
хришћани непоколебљиво верујемо и надамо се добити живот
вечни од Христа Бога нашег; стога ми и страдамо за Њега с љубављу
и умиремо с радошћу, знајући да ми, живели или умирали,
Господњи смо. Сви пак који се клањају демонима, као ви, заједно ће
са демонима бити бачени у огањ паклени.
Када светитељ говораше ово војници се још више разјарише, па
назвавши га хулитељем богова њихових исукаше мачеве да га.
посеку. А мученик, обраћајући се Богу, рече: "У руке Твоје, Господе,
предајем дух свој, јер Ти знаш да за пресвето име Твоје умирем". -И
би одсечена глава светом мученику Патроклу.[9] И војници узеше
главу мученикову и бацише је далеко од тела, па отидоше.
У то време у близини тог места на гори налажаху се два
остарела просјака који раније добијаху милостињу из светитељевих
руку, а и сами беху хришћани. Они видеше кончину мученикову и
чуше последње речи његове. Када војници отидоше, они узеше
мучениково тело и главу са великим страхом, бојећи се да их не
примете незнабошци, па их сакрише до вечера, и тајно обавестише
о томе протопрезвитера тога града, по имену Јевсевија. А када паде
ноћ, протопрезвитер са ђаконом Аиверијем оде на то место где
беше сакривено мучениково тело, и обавивши чистом плаштаницом
то свето тело они га погребоше те ноћи, тихо појући потребно
псалмопјеније и са не много свећа, из страха од незнабожаца.
Свети мученик Христов Патрокле сконча за царовања у Риму
Аврелијана, док међу нама хришћанима влада Господ наш Исус
Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и
кроза све векове. Амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АЛИМПИЈА,
иконописца Печерског
Преподобни отац наш Алимпије Печерски показа се
подражавалац светог еванђелиста Луке, јер Господу који нас је
створио по слици и прилици Својој тако исто служаше, не само
чудотворно изображавајући ликове светитеља на иконама, него и
врлине њихове оваплоћавајући у својој души. Поред тога он беше и
диван лекар. Његово побожно живљење показује нам се у следећем
виду.
У време благовреног кнеза кијевеког Всеволода Јарославича[10],
при игуману преподобном Никону, по промислу Божјем и по
савету преподобних отаца Антонија и Теодосија[11] који се десет
година након свога престављења чудесно јавише у Цариграду,
дођоше грчки иконописци ради украшавања свете печерске цркве;
овим иконописцима би дат овај блажени Алимпије од стране
његових родитеља да изучи иконописну уметност. И Алимпије би
очевидац оног дивног чуда о коме се пише у повести о цркви
печерској, наиме: када иконописци украшаваху живописом олтар, у
њему се сама од себе живописа икона Пресвете Богородице; при
томе она засија и сијаше јаче од сунца; онда излете голуб из уста
Пресвете Богородице, и после дугог летења по цркви улете у уста
иконе Спаситељеве, живописане у горњем делу Цркве. Тада се овај
блажени Алимпије учаше, помажући својим учитељима, и добро
уписа у души својој да благодат Пресветога Духа борави у тој светој
печерској цркви.
Када поменути иконописци завршише свој посао и украсише
свету цркве иконама, украшен би и Алимпије врлинским ликом
ангелског монашког чина од стране преподобног игумана Никона. И
стаде се блажени Алимпије учити да изображава у души својој
врлине светих, добро већ знајући да вештаствено изображава
њихове ликове на иконама. И он беше тако вичан и мудар у својој
уметности, да је могао, благодаћу Божјом, на вештаственим,
видљивим иконама изобразити духовне ликове врлине. Јер он изучи
иконописну уметност не ради стицања богатства него ради стицања
врлина. И он се непрестано труђаше, живопишући иконе за
игумана, за братију и за све којима су биле потребне, не узимајући
ништа за свој труд. Нарочито пак блажени Алимпије мољаше све да
га извештавају ако у којој цркви виде остареле иконе; у таквим
случајевима он је, не тражећи никакве награде за свој рад,
украшавао такве цркве иконама. А када је светитељ бивао слободан
од таквих послова, он је онда радио иконе које је давао онима, од
којих је узимао на зајам злато и сребро ради украшавања икона.
Тако је поступао блажени Алимпије, да не би био незапослен; у
томе се он угледао на древне оце, који су се стално бавили
рукодељем, и на самог врховног апостола Павла који каже о себи:
Знате да потреби мојој и оних који су са мном послужише ове моје
руке (Д.А. 20, 34). А када би се десило да он својим рукодељем
заради извесну суму новаца, он је онда тај новац делио на три дела:
један део је употребљавао на куповање материјала за иконе, други на
милостињу сиротињи, трећи је давао на манастирске потребе. Тако
дакле радећи сваке године, блажени не даваше себи одмора ни дању
ни ноћу. Јер ноћу се подвизаваше у молитвеном бдењу и
поклонима, а дању се са сваким смирењем, некористољубљем,
чистотом, трпљењем, постом, љубављу, богомислију ревносно
бављаше рукодељем. Њега нико никада не виде без посла. При
свему томе он никада не пропушташе црквена богослужења ради
својих послова.
Видећи код преподобног Алимпија тако велику иконописну
уметност и толику врлину, игуман га уздиже на степен свештенства,
јер сматраше да је преподобни достојан, поред анђелског монашког
лика, носити на себи и свештенички чин, по угледу на Сина Божија
Исуса, свештеника по чину Мелхиседекову (ср. Јевр. 6, 20-7, 28). Тада
преподобни би стављен као свећа на светњак, или боље рећи, као
образац за угледање на високо место, сијајући двоструком лепотом
врлина монашких и свештеничких. И показа се блажени Алимпије
образац не прост него чудотворан, и ми ћемо од многих чудеса
његових споменути овде нека.
Неко од богаташа града Кијева бејаше губав, и дуго тражаше
себи помоћ од многих лекара, врачара и иновераца, али му од тога
не само не би боље, него му се стање погорша. Тада му један од
пријатеља посаветова да иде у Печерски манастир и моли оце да се
помоле за њега, на шта он једва пристаде. Када затим овај губавац би
одведен у манастир, игуман нареди да га напоје водом са студенца
преподобног Теодосија и да му том водом умију лице. И одмах цело
тело његово тако узавре гнојем због неверства његова, да сви бежаху
од њега због неподношљивог смрада. Губавац се онда врати кући
својој плачући и тугујући, и не излажаше из куће много дана од
стида због смрада, и говораше пријатељима својим: Срамота попаде
лице моје; туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере
моје (Пс. 68, 8-9), јер не отидох са вером к преподобним оцима:
Антонију и Теодосију. - И сваки дан очекиваше смрт. Међутим,
дошавши к себи, он одлучи да исповеди све грехе своје. Стога оде
поново у Печерски манастир к преподобном Алимпију и исповеди
се пред њим. Преподобни му рече: Добро си урадио, чедо, што си
исповедио Богу грехе своје пред мојом недостојношћу; јер тако
сведочи и пророк о себи, говорећи ка Господу: Рекох: исповедићу
Господу безакоње своје; и ти скиде с мене кривицу срца мога (Пс. 31,
5). - Потом преподобни Алимпије даде болеснику многе поуке о
спасењу душе; затим узе иконописне боје, помаза му њима лице и
гнојна места, па га уведе у цркву, причести га Божанским Тајнама и
нареди му да се умије оном водом којом се свештеник обично умива
после светог Причешћа, и одмах му спадоше красте са рана, и
постаде здрав као што је био пре болести.
Тако се у овом чуду преподобни отац наш Алимпије показа
подражатељ самог Господа Христа: јер као што Христос, исцељујући
губавог, нареди му да се покаже свештенику и принесе дар за своје
очишћење (Мт. 8, 4), тако и овај преподобни нареди своме губавцу
да се покаже њему, свештенику, и принесе онај дар о коме говори
пророк: Шта ћу узвратити Господу за сва добра што ми је учинио?
Узећу чашу спасења (Пс. 115, 3-). Да споменемо овде и тај дар, јер
праунук овог губавца, у знак благодарности за очишћење његово,
окова златом кивот над светим престолом у цркви печерској.
Осим тога, преподобни Алимпије исцели и слепог од рођења,
слично Христу: јер као што Христос, исцелуујући слепог од рођења,
помаза му најпре очи калом, па му онда нареди да се умије у бањи
Силоамској (Јн. 9, 6.7), тако и овај преподобни најпре помаза
иконописним бојама ране губавог, па му после тога нареди да се
умије водом којом се обично после Причешћа умивају посланици
Божји, свештеници. На тај начин светитељ исцели болесника како од
телесне губе тако и од слепила греховног. И сви који заједно са
болесником беху дошли из града, веома се удивише тако брзом
исцељењу његовом. Но преподобни Алимпије рече им: "Браћо,
обратите пажњу на Еванђелске речи: Нико не може два господара
служити (Мт. 6, 24). Јер овај човек најпре зароби себе ђаволу грехом
враџбина; а кад после дође овамо к Богу, он по савету вражијем
посумња у своје исцељење и не верова Господу који га једини и
могаше спасти, те због неверја његовог губа још јаче спопаде тело
његово. Господ је рекао: Иштите, и не просто иштите, него иштите
са вером, и даће вам се (Мт. 7, 7). Но када се он сада по други пут
обрати к Богу с покајањем, у моме присуству, онда га Бог, увек богат
милошћу, исцели". - Чувши то, присутни људи се поклонише
светитељу и вратише се својим кућама са исцељеним, славећи Бога,
Пресвету Богородицу, преподобне оце Антонија и Теодосија, и
њиховог ученика преподобног оца нашег Алимпија; и говораху за
њега да је нови Јелисеј, јер исцели од губе овога човека као што
пророк Јелисеј исцели од губе Немана Сирјанина (4 Цар, 5, 14).
Бејаше још неки из истог града Кијева, човек христољубив, који
сазида цркву и зажеле да је украси са седам великих икона. Са том
намером овај човек даде сребро са даскама за иконе двојици
познатих му монаха из Печерског манастира, замоливши их да се
договоре са преподобним Алимпијем односно израде икона. Но ти
монаси ништа не рекоше Алимпију, а сребро присвојише себи.
После неког времена онај човек посла и упита монаха, да ли су
његове иконе израђене. Они му одговорише да Алимпије тражи још
сребра. Човек посла сребро, а они и то сребро узеше себи. Затим ова
два бестидна монаха поново послаше к томе човеку и рекоше,
клевећући светитеља, да Алимпије тражи још онолико сребра
колико је примио. А христољубиви човек даде сребро и трећи пут,
говорећи: Веома желим молитву и благослов од дела руку његових. Међутим преподобни Алимпије ништа знао није шта ти монаси
раде.
Напослетку онај човек посла још једном да тачно дозна, јесу ли
иконе већ израђене. Но они монаси, не знајући шта да одговоре,
рекоше да је Алимпије узео сво сребро, трипут послано, али неће да
ради иконе. Тада христољубиви муж тај дође у Печерски манастир
са својом дружином к преподобном игуману Никону и исприча му
какву му је жалост нанео Алимпије. Игуман позва Алимпија и рече
му: Зашто, брате, учини такву неправду овом сину нашем који те је
много молио да му израдиш иконе и дао ти сребра колико си
тражио? Ти си узео толико сребро и обећао да израдиш иконе, и
ниси их израдио, мада ти у другим случајевима забадава радиш
иконе. - Блажени Алимпије му одговори: Чесни оче, твоја светост
зна да никада нисам био лењ у овом послу, но сада не разумем о
чему говориш. - Тада му игуман поново рече: Ти си трипут узео
новац за израду седам икона, и још их ниси израдио. - И желећи да
изобличи преподобног, он одмах нареди да се донесу даске одређне
за иконе. А те даске дан раније беху видели у једној манастирској
одаји где стоје потпуно празне. Игуман исто тако нареди да се
позову и они монаси преко којих човек шиљаше сребро
преподобном Алимпију, да би га и они изобличили.
Они што беху послани по даске нађоше на даскама веома
уметнички живописане иконе, и донесоше их пред игумана и оне
што с њим беху. Када то они видеше, сви се удивише и препадоше,
па падоше на земљу ничице и поклонише се тим нерукотворним
иконама Господа, Пречисте Богоматере и других светитеља Божјих.
Затим дођоше и она два монаха што беху оклеветали Алимпија, па
не знајући за догодивше се чудо, стадоше нападати светитеља
говорећи: Трипут си узео новца, а иконе нећеш да живопишеш. Чувши то, присутни показаше тој двојици монаха иконе, рекавши:
Ево ове иконе сада, живописане самим Богом, посведочавају
Алимпијеву невиност. - Видевши иконе, монахе спопаде ужас од
тако великог чуда. А игуман их одмах изобличи за крађу и лаж, и
истера их из манастира не давши им ништа од њихових ствари.
Међутим, ови се монаси не мануше своје злобе: они стадоше
ширити по граду клевету на преподобног Алимпија, тврдећи како
су, тобож, они сами живописали те иконе; - старешина пак наш,
говораху они, не желећи да нас награди за наш труд, намерно слага
да су иконе кобајаги живописане самим Богом, да би оправдао
Алимпија. - Ове њихове речи учинише те многи од грађана који су
намеравали отићи у манастир и поклонити се тим иконама, не
одоше. Али Бог који прославља светитеље Своје, као што рече у
светом Еванђељу: "Не може се град сакрити кад на гори стоји; нити
се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима"
(Мт. 5, 14-15), не утаји врлинске подвиге овог праведног мужа. Јер
глас о овоме чуду са светим иконама, које учини Господ ради светог
Алимпија, дође до самог кнеза Владимира Мономаха[12]. Ово чудо
би потврђено још и на следећи начин.
По попуштењу Божјем, у Кијеву се догоди пожар, од кога
изгоре скоро цео Подол[13], где изгоре и црква у којој беху
споменуте иконе; међутим после пожара нађоше све те иконе
читаве и неповређене. Када кнез чу за то, он сам лично оде на место
пожара, желећи да види тамошње чудо. Видевши иконе, остале
неповређене од огња, кнез поуздано сазнаде да су оне живописане у
току једне ноћи по промислу Божјем, који је желео да преподобног
Алимпија избави од напасти. Тада кнез Владимир Мономах веома
усрдно прослави Творца свих Бога, који учини толика чудеса ради
врлина преподобног Алимпија. Потом, узевши једну од тих икона, и
то икону Пресвете Богородице, посла је у град Ростов, у тамошњу
камену цркву, коју он сам беше подигао. Но догоди се једном да се и
ова црква сруши, али та икона остаде потпуно неповређена. Онда
икону однеше у дрвену цркву. Но накои извесног времена пожар
уништи и ту цркву, али икона опет остаде потпуно читава, без
иједне огреботине од пожара.
Све то са сигурношћу посведочаваше врлински живот
преподобног оца нашег Алимпија, ради кога се те иконе
нерукотворно живописаше.
Сада ћемо прећи на чудо које се догоди пред престављење
светитељево, да би се видело како овај човек, чудотворни
иконописац, пређе из овог временог живота у вечни живот.
Неки благочестив човек замоли преподобног оца нашег
Алимпија да му изради икону Успенија Пресвете Богородице, и то
да икона буде готова за празник Успенија. Но не много дана после
тога преподобни се разболе, и већ се приближаваше својој смрти, а
икона, међутим, још не беше израђена. А онај човек туговаше због
тога, и узнемираваше светитеља. Но блажени Алимпије му рече:
Чедо, немој ме узнемиравати, већ тугу своју баци на Господа, и Он
ће учинити како хоће: икона ће о свом празнику бити на свом месту.
Човек поверова речима светитељевим, и оде кући својој
радујући се. Потом он поново дође к преподобном Алимпију уочи
самог празника Успенија Пресвете Богородице. Видевши да икона
још није живописана и да је преподобни Алимпије још болеснији,
он стаде корити блаженога, говорећи: Зашто ме ниси обавестио да
си тешко болестан, па бих ја поручио икону код другог иконописца,
који би је израдио до празника, те би ми празник био радостан и
свечан, а сада си ме посрамио. - Преподобни му одговори кротко: О
чедо! зар сам ја то учинио из лењости? Ипак Бог може једном речју
живописати икону Своје Матере; а ја ево одлазим из овог света, као
што ми откри Господ, но тебе нећу оставити тужна.
Човек онда оде тугујући силно. И гле, чим он оде, к
преподобном Алимпију уђе неки светли јуноша, и стаде
живописати икону за оног човека. Алимпије помисли да је онај
човек, наљутивши се на њега, послао другог иконописца, и спочетка
сматраше јуношу за човека; но брзина и красота његовог рада
показиваху да је то анђео: јер у току три сата он изради необично
дивну икону, час мећући злато на икону, час размазујући разне боје
на камену и живопишући њима. Затим рече преподобноме: Оче,
можда овде што недостаје, или сам у чему погрешио? - Преподобни
одговори: Све си дивно урадио; сам ти је Бог помогао да израдиш
икону такве лепоте; сам је Он то израдио преко тебе. - А када
наступи вече, јуноша иконописац заједно са иконом постаде
невидљив.
Међутим наручитељ иконе не могаше сву ноћ заспати од туге,
што му икона не би готова за празник, и сматраше себе недостојним
такве милости и великим грешником. Стога, уставши ујутру, отиде у
цркву да тамо исплаче своје грехе. Но тек што отвори врата цркве,
он угледа икону где стоји на своме месту и блиста. Од страха он паде
на земљу, мислећи да је то неко привиђење. Затим, подигавши се
мало са земље и пажљиво се загледавши у икону, он познаде да је то
његова икона. Од тога га спопаде трепет и ужас, и он се опомену
речи преподобнога Алимпија да ће икона бити готова за празник,
па отрча и пробуди своје укућане. Сви с радошћу похиташе за њим
у цркву са свећама и кадионицама, и кад видеше икону где сија као
сунце, сви падоше ничице на земљу, поклонише се икони и
целиваше је радосне душе.
После тога овај благочестиви човек упути се игуману и исприча
му о чуду са иконом. Онда они заједно одоше к преподобном
Алимпију и нађоше га већ где одлази из овога света. Без обзира на
то, игуман га упита: Ко и на који начин изради икону овоме човеку?
- Преподобни им исприча све што виде, и рече: Ту икону изради
анђео, и ево га стоји овде са намером да ме узме. - Рекавши то,
блажени предаде дух свој у руке Господу, у седамнаести дан месеца
августа.[14] Братија припремише тело његово и однесоше у цркву.
Затим га по пропису опојаше, па тело светитељево положише у
пештери преподобног Антонија.
Тако овај свети чудотворни иконописац украси небо и земљу:
оставши телом на земљи, а врлинском душом узишавши на небо на
прослављење Начелника иконописаца, Бога Оца, који је рекао: "Да
створимо човека по слици и прилици нашој" (1 Мојс. 1, 26), а тако
исто и "по слици бића његова" (Јевр. 1, 3), Бога Сина, који се по
обличју нађе као човек (Флб. 2, 7), заједно са Светим Духом који је
силазио с неба у виду голуба (Мт. 3, 16) и у виду огњених језика (Д.А.
2, 3). Све Њих, Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светога, који
постоје у једном бићу, хвалимо заједно са преподобним оцем
нашим Алимпијем и прослављамо кроз бесконачне векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
МАКАРИЈА
Монаховао на гори преподобног Авксентија; пострадао
мученички за свете иконе у време безбожног цара Копронима 768
године. Спомен му данас према Византијском Еортологину
Гедеоновом.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИЛИЈЕ КАЛАБРИЈСКОГ
Преподобни Илија беше Грк по пореклу, и настојатељ
манастира Меликука у Калабрији, у јужној Италији. У време
иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама
у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот
монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом
ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много
било православних манастира и монаха у Калабрији, да су
Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија
је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа
Охридских. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903 године.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
СТРАТОНА, ФИЛИПА, ЕВТИХИЈАНА и КИПРИЈАНА
Ови свети мученици беху знатни људи. Боравећи у
Никомидији[15] они посећиваху народно позориште, и тамо
сабране незнабошце учаху да напуштају идолопоклонство и
обраћају се вери у Христа. Једном градоначелник Никомидије,
видећи да је позориште празно, без гледалаца, упита због чега је то,
и дознаде ово: народ, научен од светих мученика, напусти
позоришна уживања и води неки нови живот, презирући отачке и
праотачке обичаје. Градоначелник одмах нареди да доведу преда њ
те учитеље. Ступивши пред градоначелника светитељи изјавише да
држе веру Христову и да друге уче њој. Тада их доведоше у
позориште и бацише пред зверове да их растргну, али их зверови не
дарнуше. Онда их стављаху на разне тешке муке, па их напослетку
бацише у огањ. И тако свети мученици, извршивши подвиг
мучеништва за Христа, примише од Њега нетрулежне венце.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ПАВЛА, ЈУЛИЈАНЕ СЕСТРЕ, и СТРАТОНИКА[16]
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТИРСА, ЛЕВКИЈА и КОРОНАТА и дружине њихове
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЕГЛОНА ОТШЕЛНИКА[17]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ФИЛИПА ЈАНКОВСКОГ
Подвизавао се као отшелник па Јанковској гори, у близини
града Устјуга. Побожни житељи града Устјуга, ценећи његове
подвиге, основаше на месту његовог обитавања манастир у име
Знаменија Пресвете Богородице. Но преподобни Филип по дубокој
смирености својој не прими се игуманског звања у манастиру и
подвизаваше се као прост монах. Престави се преподобни отац око
1662 године.
НАПОМЕНЕ:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Ахаја - старогрчка област на полуострву Пелопонезу.
Декије царствовао од 249 до 251 године.
Град Кизик налазио се на полуострву Арктониси.
Свети мученик Мирон пострадао 250 године.
Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
Аполон је код старих Грка био бог светлости и просвете:
нарочито му се приписивало предсказивање будућности.
7. Зевс - врховнн бог стародревне многобожачке вере грчке;
сматран је за родоначелника осталих богова.
8. Дијана је сматрана за богињу светлости и живота; раскошни
живот природе долазио је од ње.
9. Свети Патрокле пострадао око 270 године.
10.Всеволод Јарославич кнезовао први пут од 1075 до 1076 године,
шест месеци, и други пут од 1078 до 1093 године.
11.Преподобни Антоније и Теодосије - оснивачи Кијевопечерске
лавре. Спомен светог Антонија празнује се 10 јула, а светог
Теодосија 3 маја.
12.Владимир Мономах владао је 1114 до 1125 године.
13.Један крај града Кијева.
14.Преподобни Алимпије упокојио се 1114 год.
15.Никомидија - престоница источног дела римске царевине,
боравиште цара Диоклецијана, знаменити град у малоазијској
римској провинцији Витинији, у северозападном крају Мале
Азије.
16.Њихово страдање видети под 4 мартом.
17.Спомиње се у Синаксару Цариградске Цркве (издање
H.Delehaye, стр. 905 и 895) под 16 и 17 августом.
18. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ФЛОРА и ЛАВРА
Свети мученици Флор и Лавр беху браћа не само по телу него и
по духу, јер оба једнодушно вероваху у Христа и угађаху Му добрим
делима. По занату они беху каменоресци. Учитељи им у занату беху
свети људи: Прокло и Максим; од њих се они научише не само
занату него и богоугодном животу по правилима хришћанске вере.
И најпре учитељи њихови бише убијени за Христа, а затим и они
попут својих учитеља постадоше наследници мученичког венца,
пострадавши од намесника Илирије[1] Ликиона. Повод за његово
страдање беше следећи случај.
Неки кнез суседне покрајине обрати се намеснику Илирије
молбом, да му пошаље веште каменаре ради зидања велелепног
храма незнабожачким боговима. А пошто највичнији у том послу
беху свети Флор и Лавр, Ликион их упути овоме кнезу. Зидајући
храм по кнежевом плану, света браћа сву плату што добијаху за свој
рад раздаваху сиромасима, и при томе их учаху светој вери у Христа.
Сами пак они провођаху време у пошћењу, молитви и раду: јер
ноћу се мољаху, а дању обављаху своје послове; храну узимаху у
малој количини, но зато изобилно храњаху гладне и убоге. Радећи
тако, они приведоше Христовој вери не само сиромахе које
надгледаху него и једног незнабожачког жреца са сином његовим. А
догоди се то на овај начин.
Једнога дана када света браћа тесаху камен, к њима дође жречев
син млад јуноша и изблиза посматраше њихов рад. Утом изненада
одскочи парче од камена, удари јуношу у око и изби му га. Од бола
јуноша зајаука; на његов јаук дотрча отац његов, незнабожачки
жрец, и видевши окрвављено лице синовље и истерано око, он
раздра хаљине своје од туге и полете на свете посленике да их бије,
али га други радници задржаше, и објаснише му да света браћа
нису крива већ сам јуноша, јер је сувише изблиза посматрао њихов
рад и није се пазио. А свети угодници Божији Флор и Лавр, тешећи
жреца, обећаше да ће ускоро исцелити око сину његовом и да ће
њиме видети као и раније.
После тога они увече одведоше јуношу у свој стан и стадоше га
учити познању јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и говораху му:
Ако свим срцем поверујеш у Бога кога ти ми проповедамо, твоје ће
око ускоро бити здраво. - Јуноша одговори на то: Ако око моје
постане онакво какво беше раније, ја ћу поверовати у вашег Бога и
Њему ћу се клањати. Заиста пре треба веровати у онога Бога који
исцељује болесне и враћа вид слепима, неголи у оне богове који не
само болесне не исцељују него и здраве праве болеснима. - При томе
јуноша исприча светима ову ствар: Има међу нашим жрецима један
жрец који се зове Ерм. Када пре неколико година хтедоше да га
поставе за жреца, одведоше га к идолу Зевса, да руку идолову
положе на главу његову: јер је такав обред у нас при постављењу за
жреца. Он се састоји у томе што руку идола, причвршћену к
раменима идола и покретну, жреци помоћу сребрног ланца
подигну увис, па онда спусте на главу постављанога. Када ту руку
жреци спуштаху на главу Ерма, њима случајно исклизну из руку
сребрни ланац, те рука идола паде на Ермино лице, одра му
ноктима сво лице до самих костију, тако да му се и данас виде зуби
издалека. И ни један му бог не поможе; напротив, њему је све горе и
горе.
Када јуноша исприча то, устадоше свети Флор и Лавр и стадоше
се са сузама молити Богу да исцели јуношу и просвети не само
његово телесно око него и душевне очи његове. И после довољне
молитве они осенише крсним знаком болесно око његово, и оно тог
часа постаде читаво и потпуно здраво, и одлично виђаше њиме као
и раније. Због тога поверова у Христа не само исцељени јуноша него
и његов отац, незнабожачки жрец, коме беше име Мемертин. И од
служитеља демона Мемертин заједно са својим сином постаде слуга
Господа нашега Исуса Христа.
После тога свети делатељи Флор и Лавр, помагани у своме раду
од анђела Божија, за кратко време довршише зидање храма, али га
не оставише за обиталиште идолима већ га осветише за
прослављање пресветог имена Исуса Христа: јер они поставише у
њему према истоку часни крст и, сабравши до триста убогих људи,
браћу своју по вери, извршише свеноћну молитву, славословећи
Христа Бога, и сиђе одозго неисказана светлост небеске славе и
испуни храм дивним сјајем. По завршетку свеноћног славословља
сви се они упутише у недалеку зграду, у којој се налажаху
спремљени за нови храм идоли, појасима својим везаше те идоле за
вратове, па их стадоше вући по земљи, ударати и ломити, док их не
поразбијаше у парампарче.
Дознавши за све то, кнез нареди те ухватише Флора и Лавра и
све оне што беху с њима, међу којима и Мамертина са сином. Све
ове што беху са светом браћом кнез осуди на сажежење, а свету
браћу Флора и Лавра жестоко изби, па их везане одасла к намеснику
Илирије Ликиону. Ликион их подробно испита о свему, па видевши
да су непоколебљиви у хришћанској вери, баци их у дубок бунар, и
бунар засу земљом.[2] А након много година бише нађене њихове
свете мошти које исцељују од сваке болести, и чесно пренесене у
Цариград, у славу Христа Бога нашега.
По народном веровању свети мученици Флор и Лавр особито
помажу од животиња коњима.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ЕМИЛИЈАНА ЕПИСКОПА
и осталих са њим
Свети Емилијан се роди у азијској земљи Јерменији. Родитељи
његови беху хришћани, људи високога рода и богати. Они га дадоше
једном врлинском човеку, неком свештеномонаху Илариону, да се у
њега учи књизи и књижној науци. Темељно изучивши књижну
науку и поставши пунолетан, Емилијан вођаше целомудрен,
богоугодан и свети жевот, у усрдном посту, молитви и читању
књига, чувајући своју девствену чистоту беспрекорно. А када до
Јерменије допреше гласови да су незнабожни цареви римски
Диоклецијан и Максимијан дигли у Европи велико гоњење на
хришћане, Емилијаи се запали силном ревношћу за веру, па горећи
љубављу ка Христу и желећи умрети за Њега, он намисли да иде у
европске земље, да тамо незнабошцима проповеда име Христово и
да положи душу своју за Господа свога. Емилијан имађаше два
брата, Дионисија и Ермипа. Својим богонадахнутим разлозима он и
њих одушеви да поћу са њим. Тада браћа, - родитељи им већ беху
отишли ка Господу, - једнодушни и сложни: из љубави према
Христу оставише кућу, отаџбину, наследство и сва блага овога света,
па кренуше из Азије у Европу. Они поведоше са собом и учитеља
свог, свештеноинока Илариона, и стигоше у Италију у град
Сполитон[3]. У томе граду међу незнабошцима они нађоше много
хришћана који вођаху побожни и богоугодни живот, и на њихову
молбу они остадоше код њих. Блажени Емилијан бејаше свима
пример светости, јер дан и ноћ он провођаше у молитви и
проповедању речи Божије.
После извесног времена у суседном граду, званом Требија[4]
умре епископ. Тада хришћани тога града, који живљаху усред
идолопоклоника као пшеница усред кукоља и крин усред трња,
дознавши за живот и мудрост светог Емилијана, изабраше га за свог
епископа, иако беше млад по годинама, али разумом и врлинама
превазилажаше старце. И узевши Емилијана они га одведоше у Рим
к свјатјејшем папи Маркелину ради посвећења. Добивши од папе
архијерејско посвећење, свети Емилијан са својим учитељем
Иларионом и браћом Дионисијем и Ермипом пресели се у Требију,
престони град своје епархије. Ступивши на управу, он изврсно
управљаше својом паством, руководећи стадо Христово делом и
речју; притом чудесно исцељујући болести, и благодаћу Христовом
лечећи тела и душе људске, он многе незнабошце привођаше у
свету веру Христову.
У то време намесник у тим покрајинама беше Максимијан,
човек сурове нарави, постављен од нечестивих царева над Етруријом
и Умбријом. Чувши за хришћанског епископа Емилијана да он
многе обраћа од идолослужења ка Христу и испражњује
незнабожачке храмове, Максимијан хитно дође у Требију, нареди те
светитеља Божјег доведоше пред њега на суд, и рече му: Шта то
чујем о теби, Емилијане? Зашто безумљем својим хоћеш да
добровољно гурнеш себе у смрт? Ако се боговима нашим не
поклониш, бићеш љуто мучен па предан горкој смрти. - Свети
епископ одговори потпуно неустрашиво: Нећу се поклонити
демонима, јер су сви богови незнабожаца демони, као што се каже у
Светим Књигама, и ко им се клања, тај ће наследити вечне муке у
паклу.
Ове речи разјарише намесника и он нареди да светитеља бију
без милости. Пошто светитеља бише, намесник га стаде исмевати,
хулећи Христа Бога и говорећи да хришћански Бог нема силе, а да
су богови које он поштује свемоћни. Тада му светитељ Божји рече:
Испитај, ако хоћеш, и познај чија је сила већа, Христова или твојих
богова? Нареди да овде донесу неког раслабљеног или ма каквог
болесника, па наложи жречевима вашим нека се помоле боговима
за исцељење болесника; а и ја ћу се помолити Богу моме, па чији Бог
силом својом исцели болесника, нека тај Бог буде признат од свих за
истинитог Бога и нека се сви поклоне Њему.
Овај се предлог допаде намеснику Максимијану и он одмах
посла да нађу болесника. И убрзо донеше једног узетог човека који
одавно лежаше непомичан на одру, пошто му сви делови тела беху
одузети. На овај призор стече се мноштво народа, желећи да види
чудо које се имало догодити. И стадоше се жреци, по наређењу
намесниковом, молити боговима својим и призивати Аполона,
Зевса, Меркурија и остале ништавне и лажне богове своје, да исцеле
раслабљенога. Они се врло дуго молише, али без икаквог успеха.
Свети пак Емилијан, стојећи и посматрајући их, подсмеваше се и
њима и боговима њиховим. Најзад намесник нареди жречевима
својим да престану са молитвом, па се обрати хришћанском
епископу Емилијану и рече му: Сада се ти помоли Богу своме, ако
очекујеш добити што од Њега.
Тада архијереј преклони колена на молитву, полиже руке и очи
к небу, па се стаде молити говорећи: Господе, услиши молитву моју,
и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене;
у дан кад те призивам, похитај, услиши ме (Пс. 101, 1.2). Покажи,
Господе, свима што овде стоје да си Ти једини истинити Бог, и спаси
оне који верују у Тебе. - Помоливши се тако, светитељ приђе
раслабљеноме и, узевши га за руку, рече: У име Господа нашега
Исуса Христа устани и буди здрав. - Раслабљени уста, здрав целим
телом, и на очиглед свију стаде ходити, радујући се и славећи Бога, и
показујући себе свима да је потпуно исцељен, па весео оде кући
својој.
Ово чудо удиви све који су га посматрали, и многи повероваше
у Христа, па и сам намесник Максимијан стаде у души нагињати ка
вери, но нечестиви жреци га одвраћаху од тога, говорећи да то чудо
није учињено силом Божијом него мађионичком вештином
Емилијановом, и викаху к намеснику: Истреби тога мађионичара са
земље, да се не би потпуно уништило поштовање богова.
Слушајући нечестиве жреце и више верујући лажним речима
њиховим него очигледној сили Божијој, Максимијан поче поново
наговарати светог Емилијана да се поклони идолима, и говораше:
Принеси боговима жртву, јер ти је познато да многи, који не
послушаше мој савет, изгинуше прошлих дана у љутим мукама. Одговори светитељ: Они који не принеше жртве поганим боговима
твојим него волеше умрети за Христа сада се наслађују с Њим вечног
блаженства. - На то намесник рече: Не спомињи више име Христово,
већ поштеди младост своју, јер те очекују страшне муке. - Светитељ
одговори: Ја сам слуга Христов, и нећу престати јавно исповедати и
прослављати име Исуса Христа; за Њега сам готов поднети све муке
и саму смрт.
Тада намесник нареди да светитеља нага обесе на мучилишту и
да му буктињама жегу тело. Јуначки подносећи то, мученик се
мољаше Господу да га укрепи у страдању. И јави му се Христос
говорећи: "Не бој се, Емилијане, ја сам с тобом!" - И тог тренутка се
буктиње угасише и џелатима се руке згрчише. Видећи то, намесник
нареди да мученика скину са мучилишта и рече му: Каквом
вештином ти то дејствујеш, те буктиње погаси и руке слугу мојих
унакази? Али ја имам на расположењу још страшније муке за тебе,
које нећеш моћи савладати. - Мученик одговори: Вештина је моја
Христос мој; и ако ме подвргнеш већим мукама, Он ће ми дати и
веће трпљење, и показаће на мени још већу силу Своју.
Тада намесник нареди да се у казану растопи олово и у њега
баци мученик. Но Христос се опет јави слузи Своме, узе га за руку и
заједно с њим уђе у казан, и одмах се угаси огањ, и казан се распуче,
и олово истече, а светитељ остаде неповређен. Ово чудо запрепасти
намесника и оне са њим, али ипак они не признаше у њему силу
Божију. Намесник онда нареди да се велики камен привеже о врату
мученика, па да га баце у оближњу реку Клитумну, и потопе. Али и
тамо се јави Христос светом Емилијану, и као некада апостола Петра
ухвати за руку и изведе из дубине водне и постави на обалу. Војници
опет узеше светог епископа и одведоше к намеснику, и испричаше
му догодивше се чудо. Тада намесник баци светог мученика
зверовима да га поједу. Али ни зверови му не нашкодише, јер сам
Господ, јавивши се поново угоднику Своме, беше тамо, и рече му:
"Буди храбар, Емилијане, добри и верни мој слуго!" - И зверови се
укротише: лавови и леопарди постадоше као јагањци, и једни му
лизаху ноге а други руке.
Видећи таква чудеса, народ повика: Велики је хришћанскм Бог!
Нека слуга Његов буде пуштен на слободу! - И тог дана верова у
Христа хиљаду душа. То страховито разјари намесника против
народа, те он изведе наоружане војнике и нареди им да убијају оне
који прослављаху Христа. На тај начин бише убијени хиљаду њих
који беху поверовали у Христа, мушкиње и женскиње разнога
узраста. Поред тога, разјарени намесник нареди те побише и
зверове који не нашкодише мученику. Видећи погибију зверова,
свети Емилијан узвикну: Слава Ти, Христе Боже, јер за Тебе умиру
не само људи него и зверови!
Тада мучитељ Максимијан, не знајући шта више да ради
мученику, баци га у тамницу. После тога, по савету својих слугу,
Максимијан нареди те се начини точак за мучење, сав начичкан
оштрим гвозденим зупцима. Но када, по наређењу намесниковом,
изведоше мученика из тамнице и за тај точак привезаше, па
отиснуше точак низбрдо, светом мученику се јави Господ, одвеза га и
скиде са точка, а точак се откотрља и израњави и поби многе од
незнабожаца који се налажаху под брдом.
После тога свети мученик би поново бачен у тамницу. А
намесник Максимијан, дознавши за два брата светог Емилијана,
Дионисија и Ермипа, и за учитеља њиховог Илариона, посла војнике
да их пронађу, пошто се они кријаху од страха. Када их војници
пронађоше и доведоше к намеснику, он их врже у тамницу код
Емилијана. Угледавши свога учитеља и браћу, светитељ се Божји
веома обрадова. И сви се заједно радоваху што се удостојише
страдати за име Христово. Те ноћи би блаженом старцу Илариону
откривено од Бога, да ће они ускоро примити мученичке венце. И
убрзо после тога изведени бише на суд пред намесника старац
Иларион, Дионисије и Ермип. А када им намесник, приморавајући
их да се поклоне идолима, прећаше мукама, њима се јави Христос
Господ крепећи их, и би земљотрес, од кога попадаше идоли са
својих места и разбише се у прах. Због тога свети мученици, по
наређењу намесника, бише љуто мучени и најзад им главе одсече. И
тако они примише венце мученичке, обећане им од Господа.
Сутрадан изјутра намесник Максимијан изведе преда се на суд
светитеља Божјег Емилијана и рече му: Браћа твоја и учитељ твој
одрекоше се Христа, и ја их послах у други град да тамо приме
почасти. - Али свети Емилијан, знајући по откривењу од Бога за
мученичку кончину светих, одговори намеснику: Лажеш, мучитељу,
они се не одрекоше Христа, него душе своје положише за Њега; а
истину говориш, рекавши да си их послао у други град, јер убивши
их ти си их стварно послао у небески град да приме почасти од Цара
славе, Христа, за кога пострадаше.
Ове речи још више разјарише намесника Максимијана и он
осуди светог Емилијана на посечење мачем. После ове пресуде
светитељ, праћен огромном гомилом народа, би ради погубљења
изведен из града на место звано Карпианово, удаљено од града једно
потркалиште. Идући на губилиште, мученик певаше славећи Бога и
мољаше се за људе. Када џелат мачем удари светитеља по врату, мач
се сави као восак и не начини му никакву рану на врату. Тада
војници, припавши к ногама светитељу, мољаху га за опроштај, и
исповедише да је Христос једини истинити Бог, и мољаху светог
мученика да се помоли Христу Богу за њих. И када се мученик,
преклонивши колена, стаде молити не само за њих него и за све
људе, к њему дође глас с неба који га обавештаваше да му је молитва
примљена, а њега самог позиваше у небеске обитељи. Чувши тај
глас, свети мученик се испуни неисказане радости. Но иако жељаше
да се што пре разреши од тела и са Христом живи, ипак он жељаше
да се разреши од тела не просто него кроз мученичку смрт. Стога се
он помоли Господу, да му допусти умрети од мача. И дође неки
други џелат, и одсече му чесну главу. И тако се свети епископ
Емилијан увенча венцем мучеништва. Из рана његових уместо крви
истече млеко, и многи од незнабожаца, видевши таква чудеса,
повероваше у Христа. И они чесно тело светог мученика увише у
чисте плаштанице, умирисане мирисима, и на томе месту
погребоше.
Касније, када гоњење на хришћане преста, верни веома свечано
пренеше чесне мошти светог мученика у град и положише их у
свештеном месту, славећи Христа Бога, коме и од нас нека је слава,
са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА РИЛСКОГ[5]
Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио
се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.).
Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из
младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде
сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља,
замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти
свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини
почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од
људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у
планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само
травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем
промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по
Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим
изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи
му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи
су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су
добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ
неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову
пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске
пустиње, он паде на земљу и стаде викати: "Не могу да идем даље,
пече ме огањ". Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к
преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им
преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега
само Бог може исцелити. - Но они га неодступно мољаху, и
пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде
здрав, и сви прославише Бога.
Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али
смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде
потребан савет.
Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским
животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног
пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши
дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог
августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти
јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у
Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а
отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем
султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су
најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су
обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је
кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе
духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка
времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована
Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на
словенском Трновски патријарх Јефтимије.[6]
СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ
ЈОВАНА и ГЕОРГИЈА,
патријараха Цариградских
Јован V патријарховао у Цариграду од 669 до 674 године, а
Георгије I од 678 до 686 године; обојица за царовања Константина
Погоната; преставили се у миру. Свети патријарх Јован био најпре
хартофилакс и скевофилакс Велике Цркве, а затим као патријарх
богоугодно управљао Црквом и мирно се упокојио 674 године. Свети
патријарх Георгије најпре је био синђел и скевофилакс Велике Цркве
у Цариграду (Свете Софије), па после патријарховања Теодора I би
позван и изабран за патријарха васељенског. За његово време би
одржан у Цариграду Свети Шести Васељенски Сабор 680 - 681
године, на коме би осуђена нечестива монотелитска јерес.
Благочестив и строг у подвизима, он у побожности управљаше
Црквом до свог престављења, које би 686 године.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
УБОГИХ МНОШТВО
Ови свети убоги људи (њих око 300) мученички пострадаше за
Христа огњем спаљени. О њима видети опширније у опису (напред)
страдања св. мученика Флора и Лавра.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕРМА, СЕРАПИОНА и ПОЛИЕНА
Ови свети мученици беху из Рима. Њих незнабошци оптужише
градоначелнику Рима, да обожавају Христа а мрзе идоле и
ниподаштавају их. Изведени пред градоначелника, они смело
исповедише своју веру у Христа. Зато их најпре затворише у мрачну
и смрдљиву тамницу. Затим, када их изведоше из ње, они не
хтедоше принети идолима жртву. Стога их стадоше вући по
каменитим и непроходним местима, и они, ломећи се о камење, у
мукама предадоше Богу чесне душе своје, и примише од Њега
неувенљиве венце мучеништва.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ДИМИТРИЈА НОВОГ,
из Самарине у Епиру
Рођен крајем осамнаестог века у селу Самарини под планином
Пиндом у Епиру. Постао монах у једном манастиру свога краја, где
се усрдно подвизавао. Када Алипаша 1808 године угуши у крви
устанак у Грчкој, који беше дигао на Турке поп Евтимије Влахавас,
Димитрије тада из ревности изиђе из манастира и проповедаше
веру хришћанску по селима Тесалије, говорећи народу о потреби
трпљења у невољама и искушењима. Оклеветан, он би ухваћен од
Турака и приведен пред Алипашу, пред којим сведочаше да му циљ
проповедања није био други него учвршћивање вере у народу и
поучавање да слушају власти и законе.
Али му Алипаша не поверова и баци га у тамницу, а затим
нареди његово мучење. Џелати најпре удараху мученику гвоздене
клинце под нокте руку и ногу, а онда му клинцима прободоше и
врат. Приликом тог мучења Алипаша спази на мучениковим
грудима икону Пресвете Богородице и затражи од Димитрија да му
је преда. Но свети мученик одби да то изврши, да је не би неверни
Турчин оскврнио и опоганио. У даљем расправљању са пашом
храбри мученик Христов показа велику непоколебљивост у вери и
ни на који начин не пристаде да се одрекне Христа Бога и свог
хришћанског имена.
Ово разбесни веома Алипашу и он нареди џелатима да
мученику стежу главу гвозденим обручем, настојећи притом да
испитивањима дознају од мученика ко су му били наводни
сарадници. На таква испитивања свети мученик не одговараше, већ
само молитвено призиваше име Господа свога и Пресвете
Владичице Богородице. И тако издржа док не пуче онај гвоздени
обруч око главе. Тада га Турци поново бацише у тамницу, па га
сутрадан опет ставише на још љуће муке. Обесише га за ноге изнад
ватре, али пошто се мученик ни тако не угуши, мада га огањ
опаљиваше, Турци га скидоше и положише на земљу па му ставише
даску преко груди и онда по њој скакаху и играху еда би мученику
поломили грудни кош и смрскали утробу. Али непобедиви јунак
Христов и те муке храбро издржа, тако да својим трпљењем ули
такву веру присутним хришћанима, да један очевидац Турчин из
Касторије одмах поверова у Христа, крсти се и би затим погубљен
од безбожног тиранина Алипаше.
Најзад Алипаша нареди да мученика живог зазидају до главе у
један зид где свети нови страдалник Димитрије проведе тако
зазидан десет дана, непрестано се молећи Господу своме и
Спаситељу. Потом предаде дух свој у руке Господа свога за Кога је
тако јуначки и храбро страдао. Пострада свети новомученик
Димитрије 18 августа 1808 године. Његовом мученичком страдању
би присутан француски конзул из Јањине Е. Пукевил, који
сведочаше да су се многа чуда дешавала простим призивањем имена
светог новомученика Димитрија. Његовим светим молитвама нека
би Господ помиловао и спасао све страдајуће за веру хришћанску, а
и нас грешне. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АРСЕНИЈА ПАРОСКОГ
Преподобни отац наш Арсеније,[7] који засија у ова последња
времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у
Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На
крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче,
али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч
псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати
Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије
допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика
познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који
беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и
учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености,
смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше
међу првима, и по учењу и по врлини.
Последњих година његовог боравка у школи, дође у Кидонију
ради вршења исповести познати духовник из Загоре Димитријадске
старац Данило, један од најистакнутијих Духовника онога времена.
Упознавши се са њим и исповедивши код њега, мали Атанасије
заволе овог светог Старца и постаде његов послушник, оставши му
веран до саме смрти. После не дуго времена старац Данило реши да
иде у Свету Гору ради молитвеног тиховања и подвига. То много
ожалости дечака, па га са сузама мољаше говорећи: "Молим те,
Старче, не остави ме сиротог него ме узми са собом. Жеља ми је да и
ја идем у Свету Гору, у тај врт Богородичин, да постанем монах. Не
желим да останем у овом сујетном и трулежном свету; Христа
тражим, за Христом жудим, за Христом желим да пођем".
Понављаше и речи пророка Јелисеја које овај упути своме учитељу
пророку Илији: "Жив је Господ, жива је и душа моја, нећу те
оставити" (4 Цар. 2, 1).
Старац,
не
могавши
одолети
наваљивањима
овог
петнаестогодишњег дечака, на крају пристаде и поведе га са собом у
Свету Гору. Ту живљаше са својим Старцем, учећи се од њега
истинској мудрости монашког живљења, које се назива "уметност
над уметностима и наука над наукама". Младић се радовао што му
Бог даде таквог мудрог учитеља који га учаше делом и речју
отсецању воље, смирењу и послушању, тој троједној врлини
истинске философије. Старац опет, гледајући духовни напредак
свога послушника, захваљиваше Богу што његов труд доноси богатог
плода. Испробавши га тако и сазнавши да је достојан да постане
монах, обуче га у велики и анђелски лик, давши му име Арсеније.
Преподобни Арсеније остаде шест година у Светој Гори са
својим старцем Данилом. У то време беху избиле распре међу
светогорским монасима око кољива и око питања честог
причешћивања пречистих Христових Тајни. Неки неразумни
монаси беху устали против оних мудрих, врлинских и светих
мужева, који су подржавали схватање да хришћанин, поготово
монах, да би победио грех и ђавола и да би се приближио Богу,
треба што чешће да се искрено исповеда, моли и достојно припрема
за што чешће примање светих Тајни Христових, као што то
прописују апостолски и светоотачки канони. Њихови пак
противници говораху у свом незнању, да је забрањено чешће се
причешћивати, јер је то тобож јеретички обичај. То би повод
великих немира, саблазни и клевета на горе речене свете мужеве
пред Цариградским патријархом. Патријарх, поверовавши у
почетку њиховим тужбама, и не испитавши ствар подробније,
наложи епитимију на горе речене свете подвижнике. Њихови
противници то искористише и покренуше гоњење против њих: неке
од њих протераше из Свете Горе, друге злостављаху а неке опет
клеветаху. То примора многе од њих, да би се избавили од сталних
оптуживања, немира и саблазни, да напусте Свету Гору и разиђу се
по разним крајевима Грчке, сејући семе истине и упућујући многе
душе на пут спасења.[8]
Међу овим врлинским и изабраним оцима беше и преподобни
Данило са својим послушником Арсенијем. И они напустише Свету
Гору, и дошавши, настанише се у почетку у манастир Пендели код
Атине. После краћег времена бише приморани да потраже
прибежиште на Кикладска острва, будући да у Грчкој изби устанак
против Турака и обузе је ратни вихор. Најпре дођоше у манастир
звани "Лонговарда" код познатог им из Свете Горе игумана
Филотеја. Али пошто је манастир био у тешком стању, игуман их
посла у манастир Светог Антонија, у коме је живео познати
мисионар Кирило Пападопулос са једном групом светогораца
кољивара, који су ту нашли прибежиште. Но пошто после неког
времена бура у Светој Гори у вези кољива и честог причешћивања
поче да се стишава, дотични монаси врате се на Атонску Гору, а ова
двојица благочетивих подвижника пређу прво на острво Сикинос а
потом на Фолегандрос, где борављаху не мало година. Ту Арсеније,
по благослову свога Старца, би рукоположен за ђакона и постављен
за учитеља, по жељи и наваљивању народа оног места.
Блажени Арсеније овај учаше децу Фолегандрана не само
писмености него и врлинском живљењу, јер је знао да писменост без
врлине и моралне просвећености доноси више штете него користи.
Учаше их да чувају заповести Божје, да воле Бога свим срцем својим,
да поштују родитеље своје и воле браћу, рођаке и сваког човека; да
не лажу, да не осуђују и не псују, да се моле, исповедају, посте и
причешћују пречистих Тајни, да посећују болеснике и теше
уцвељене, да помажу сиромашне. Тако за кратко време, с једне
стране старац Данило преко исповести и духовних поука за одрасле,
а с друге стране ђакон Арсеније преко школе и моралног васпитања
деце, - постигоше помоћу Божјом, да приведу побожности и Богу
све становнике овог острва, богате и сиромашне, велике и мале, људе
и жене, да их повежу везама узајамне љубави, тако да је сво острво
било као једна породица. Овде је важило слово пророка Давида:
"Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!" (Пс. 133, 1). И
оно Еванђелско: "Где су двојица или тројица сабрани у моје име,
онде сам и ја међу њима" (Мат. 18, 20).
На крају дође време растанка учитеља и ученика. Старац
Данило прозревши крај свога живота на земљи, позва свога
послушника Арсенија да се опросте, и заповеди му да после две
године сакупи кости његове и понесе их са собом у Свету Гору или
на неко друго место где му Бог одреди да проживи остатак свога
живота. Опростивши се и од све своје духовне деце, и причестивши
се Светих Тајни, блажени Старац Данило предаде своју душу Богу,
кога заволе од младости и коме даноноћно служаше целог живота
свог.
Две године после старчевог уснућа, Арсеније извади по
послушању његове мошти и крену се за Свету Гору, уз велико
противљење и жалост становништва острва. У пролазу поред острва
Пароса, наврати се у манастир Лонговарду да се опрости са старцем
Филотејем и Кирилом, који се последњих година подвизавао у
манастирчићу Светог Георгија што га сам основа. Но старац Кирило
се беше упокојио, а његов наследник и духовни син Илија Епирски,
веома мудар и пун учености и врлина муж, проповедник на
Кикладским острвима, чувши за Арсенијеву намеру, рече му: "Брате
Арсеније, знај да није воља Божја да идеш у Свету Гору. Воља Божја
је да останеш овде са нама. Овамо те посла Бог молитвама старца
Данила и Кирила". Тако на крају и би: Арсеније прими речи његове
као вољу Божју, јер му и Старац беше прорекао да се може десити
да и на неком другом месту, а не само у Светој Гори, проведе остатак
свога живота.
Манастир Светог Георгија је био метох манастира Фанеромене.
И у једном и у другом живљаху тада мужеви одабрани, мудри и
образовани, и по врлини и по труду. Живећи са њима и
подвизавајући се, Арсеније их све претече по труду и врлини. Бдео је
по целу ноћ, спавајући дневно не више од 3-4 часа, и са сузама се
молио за себе и за сву своју духовну децу коју остави на Фолегандру,
као и за цео свет. Јео је само једном у току дана и то врло скромно.
Духовна храна му беше читање божанских Писама и дела Светих
Отаца, и њу сматраше много важнијом од телесне, јер сладост
духовне хране често храни и душу и тело. Често се дешава да
духовна храна, кад се једе са апетитом и благодарношћу, окрепљује
и тело, које њоме заслађивано толико се радује, да губи потребу и
жељу за телесном храном. О томе сведоче житија многих пророка и
светитеља.
Пророк Мојсије и пророк Илија са храном за један дан,
постише четрдесет дана. Ко их је хранио? Реч Божја, духовна храна.
Хранили су се оном храном за коју је Господ рекао: "Човек не живи
само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божјих" (Мат. 4,
4). Претеча Гоеподњи и Крститељ Јован хранио се влаћем жбуња
пустињског и дивљим медом, преподобна Марија Египатска, Света
Теоктиста, многи пустињаци, подвижници, хранили су се годинама
травом и водом. Зар је могуће да човек живи само о некуваној трави
и води? Како су живели? Храњени сладошћу слова Божјег и духовне
хране, сећањем на Бога, небеским добрима. Неки су чак живели
само од Светог Причешћа. Свети Антоније је често док је јео са
својим ученицима, падао у духовно усхићење и престајао да једе.
Понекад опет престајао је да једе и почињао да плаче. Кад би га
ученици његови упитали: "Зашто плачеш, оче?" - одговарао би:
"Плачем, чеда моја, зато што, будући човек разумни, храним се
храном неразумних животиња".
Тако и отац Арсеније: кад би га звоно за трпезу затекло у
читању Светог Писма или на молитви, врло се жалостио, што је
напуштао сладосну духовну храну, да би је заменио телесном и
трулежном. Видевши манастирска братија његово врлинско
живљење и смирење, богољубље и братољубље, предложише га
епископу те против своје воље би рукоположен за презвитера од
стране Кикладског митрополита Данила. Од тада још више се
стараше на духовном усавршавању, јер је знао какав треба да буде
свештеник, особито кад је и духовни отац. Служио је службу Божју
са страхом и трепетом, и изгледало је као да стоји пред лицем
свудаприсутног Бога, служећи му.
Осећајући да је служити Богу велика и страшна ствар, чак и за
саме небеске силе, лице му постаде светло као анђелско, а из очију
му се изливаху сузе умилне. Често се дешавало да су присутни на
служби коју је он служио, чули његов плач и ридање из олтара, плач
духовни кога задобијају само они који су отсекли своју вољу, кроз
истинско послушање и смирење.
Свети Арсеније, као и многи други свети пре њега, скриваше
своје врлине, колико год му је то било могуће, избегавајући људску
славу. Али Бог који испитује срца и утробе, видећи његове тајне
трудове у славу имена Свога, јавно га прослави. Његово име се
прочу, те многи долажаху на исповест код њега и за духовни савет,
не само са Пароса, него и са других острва, из Атине, Пиреја, Свете
Горе и других манастира Грчких. Бог га беше обдарио даром
расуђивања и љубави, тако да све примаше са очинском љубављу и
свима даваше са разборитошћу, оно што им је потребно и корисно
за духовни живот и покајање. Од свих лекова највише је нудио ова
два: лек покајања и лек милосрђа и љубави Божје.
Деси се тако једном, дође једна девојка са острва Сироса у
посету својој сестри монахињи, која је живела у женском манастиру
Преображења Господњег. Ова беше обавештена да јој је сестра
скренула са правог пута, па кад чу да је дошла пред манастир и да је
тражи, поче да виче и да говори: "Бежи, бежи од манастира, грехом
си загађена, па хоћеш да упрљаш и манастир са сестрама". И уместо
да има сажаљења према њој, да је загрли и спасе од моралне
низбрдице, она је претуче са другим сестрама, и сву искрвављену
отера од манастира. "Бежи, говорила јој је, прљава блуднице, дошла
си да обесветиш ову светињу. Бежи, иначе ћу те убити, да оперем
образ наше порорице". "Погрешила сам, опрости", одговарала је
блудница. "Зар немаш сажаљења у срцу свом за сестру твоју?" - "Не",
одговарала је, "ти си блудница а не сестра моја". "Куда онда да
идем?" - "Одлази, скочи у море, уби се".
Када се ова сирота девојка удаљи, сва изранављена, на око 800
метара од манастира, седе поред пута уплакана и очајна. "Шта да
радим несрећница?" говорила је. "Где сад да идем, кад ме и ова
сестра, која је била моја последња нада, одбаци и протера? Ништа
друго ми не преостаје него да идем да скочим у море и да се удавим.
Боже мој, смилуј ми се несрећници!"
У том моменту наиђе онуда по Божјем промислу старац
Арсеније и видевши је како плаче и сву у ранама, сажали му се,
приступи јој и упита је: "Шта ти је, чедо, зашто плачеш и зашто си
тако изранављена?" - "Претукла ме моја сестра, оче, са још неким
калуђерицама". "Зашто?" - "Зато што ме неки покварени људи и
жене увукоше у грех и постах блудница. Но увидевши да не радим
добро, дођох у манастир да затражим заштиту и помоћ од моје
сестре, и ево, оче, шта су ми урадиле калуђерице... Зар тако раде
калуђерице, које напустише свет да спасу душу своју? Шта да радим,
шта ми ти, оче, саветујеш? Да скочим у море или да се обесим?" - "Ја,
чедо, не дао Бог да те тако нешто саветујем. Волим те као своје дете,
и ако хоћеш узећу те са собом, да ти исцелим и душевне и телесне
ране". - "Куд да ме водиш, оче?" - "У манастир да те предам Христу",
одговори Старац. И утешивши је, поведе је са собом, рекавши јој да
се не плаши калуђерица; а пошто се она исповеди и покаја, обуче је
у хаљину покајања. Калуђерице пак сабра у храм и оштро их укори
за њихов грех, особито њену немилосрдну сестру. Запрети им, да ако
се не покају, да ће их све казнити. "Без милости сте и без љубави",
рече им, "исто сте што и убице, и ако не признате свој грех пред
Богом и сестрама које нису у њему учествовале, одлучићу вас три
године од светог Причешћа".
Будући да се монахиње покајаше, смањи им канон, сестри ове
девојке забрани да се причести за годину дана, а осталим
монахињама као саучесницима, шест месеци. А ова бивша
блудница, која прими монашки чин, толико се предаде
подвижничком живљењу, посту, уздржању, бдењу, молитви,
целомудрију, и вршењу других врлина и заповести Божјих, да је
ускоро претекла све остале сестре по врлини, тако да се и на њој
испуни реч Апостола Павла: "Где се умножи грех, онде се још већма
умножи благодат". (Рим. 5, 20).
Овај блажени отац Арсеније беше строги чувар отачких
предања. Према покајницима беше необично милостив, а према
упорнима у неверју и греху - непопустљив. Трудио се да све приведе
покајању, стрпљењем, смерношћу, љубављу. Зато многи, чувши о
његовом врлинском живљењу и владању, долажаху да се исповеде и
потраже духовни савет, благодарећи и славећи Бога, што им посла
таквог Духовника и исцелитеља срца и душе.
Када се упокоји отац Илија, настојатељ манастира Св. Георгија,
братија изабра једнодушно за његовог наследника овог блаженог
Арсенија. Но због великог народа, који се скупљао са свих страна,
ради исповести, после неког времена он препусти управу другоме, а
сам се предаде подвигу и духовном крепљењу и лечењу других.
Често док је јахао на магарету, идући у посету манастиру
Лонговарда или манастиру Св. Преображења или неком другом
месту на острву, ради исповести, покривао би панакалимавком лицс
своје, да не би видео ништа друго и ум му се расејавао: то ради тога
да би само са Богом непрестано разговарао. Исповедајући друге, и
сам се често исповедао код светог оног старца у манастиру
Лонговарди, духовника Јеротеја Восиниота првог. "Причао ми је",
каже отац Филотеј, писац Арсенијевог житија и данашњи игуман
манастира Лонговарде, старац Игњатије Рагусис следеће: "Кад сам
дошао као млад послушник у манастир, служио сам старца Јеротеја.
Често сам отварао врата његове ћелије без куцања и затицао некад
старца Јеротеја на коленима пред старцем Арсенијем на исповести,
некад опет старца Арсенија пред Јеротејем. Кад год ми је то причао
са простотом која га је красила, плакао би од умилења".
Ево шта каже песник оног времена, духовно чедо ових двојице
стараца:
"Имали смо оних година два Старца на Паросу који беху савили
гнездо на брдима острва нашег. Седи обадва и бели као јануарски
снегови скривени на главици св. Георгија и на Бахни. Хиташе к
овима народ на исповест и добијаше опроштај грехова својих..."
"Где су нам данас" пита се старац Филотеј, њихов достојни
наследник, "такви духовни Оци, такви свети Старци? Таквих данас
више нема не само на Паросу, него ни у целој Грчкој, ни у Светој
Гори, ни у Јерусалиму, ни на Синајској Гори, ни у пустињама
Египатској, Тиваидској, Нитријској, Европи, Азији, Африци. Авај,
душо моја, плачи и наричи горко, јер исчезе преподобни са земље
..."
Такви беху ови двојица стараца духовника, Арсеније и Јеротеј:
пуни смирења и сваке врлине. Видевши Бог њихово смирење,
обдари их небеским даровима, даровима мудрости и страха Божија,
расуђивања и чудотворства.
Овај блажени Арсеније, поред драговољних трудова, постова,
бдења и злострадања, патио је и од неразумног понашања према
њему неких од старешина острва и од њиховог оговарања, па чак и
од сопственог митрополита, који је дотле ишао да му је једно време
забранио и да служи. Често су га жалостиле и монахиње манастира
Преображења Господњег, о којима се духовно старао, својим
свађама и непослушношћу и сталним немирима. Једном, будући да
не хтеше да се измире и послушају његове молбе, реши се да их
коначно напусти и да се врати у манастир св. Георгија. Стигавши до
близу манастира, јави му се у виду младића, на месту званом
"Лангада", св. Георгије, и упита га: "Куда идеш, Арсеније?" - "У
манастир св. Георгија", одговори старац. - "Зашто си напустио
калуђерице?" - "Напустио сам их јер нисам више могао да подносим
њихове испаде и свађе". - "Како ти не дође на ум, да Господ трпи
недостатке милиона људи, чак и оних који не верују у Њега, него Га
псују, руже, презиру; претрпео је и оне који су Га разапели, молећи
се за њих са Крста: "Опрости им, Оче, не знају шта чине". Зар ти да
не потрпиш недостатке 40 калуђерица, које су као жене слабе по
природи. Оне те истина ожалостише али су се већ за то и покајале".
Старац још увек не схватајући о коме се ради, рече: "Немогуће је да
се оне покају, много пута ми то обећаше, али не одржаше обећање.
Сад сам већ и ја остарао, идем да се мало постарам о својој души".
Тада му рече св. Георгије: "Окрени се, Старче, на десну страну и реци
ми шта видиш?" - Старац окренувши се, виде пресјајну и сладосну
светлост, па ће рећи тобожњем младићу: "Видим једну чудесну
светлост, пресјајну, предивну и свесладосну, али не знам о каквој
светлости се ради". - "Погледај, рече му, на лево". А он окренувши се,
виде густу таму и осети смрад који се из ње ширио и рече ономе који
му се јавио: "Видим мрак густи из кога се шири неподношљиви
смрад". - "Слушај, Старче, рече му он, ако ме послушаш и вратиш се
да утешиш монахиње које се покајаше, и плачу што су те
ожалостиле, светлост коју си видео, пратиће те до краја живота и
увести у вечност Царства Божјег. А ако се не вратиш да утешиш,
посаветујеш и потрпиш недостатке њихове, тама коју си видео, биће
твоје вечно наслеђе". Рекавши ово, лице тобожњег младића засија
као муња, и јављени намах исчезе. Старац задивљен схвати да је овај
младић био уствари великомученик Георгије, и на место да
продужи куд је кренуо, врати се натраг у св. Преображење и нађе све
монахиње сабране у цркви, како плачу и моле се Христу да им
поврати њиховог духовника, како би их разрешио од греха. Оне када
ги видеше, затражише опроштај, претворивши сузе туге у сузе
радоснице.
И тако старац Арсеније добар рат ратова са видљивим и
невидљивим непријатељима до последњег даха свога живота. Своју
пак блажену кончину прорече на месец дана пред смрт. Последњу
литургију отслужи на Богојављење 1877 године. После великог
водоосвећења наслони се на кревет и говораше сакупљеним
монахињама: "Ово је била, чеда моја, моја последња литургија.
Благодарим Свеблагоме Богу који ми даде снаге да завршим
литургију и водоосвећење. Свом душом захваљујем Творцу моме и
Даваоцу безбројних дарова, благослова и добара, којих ме удостоји.
Ништа друго не тражим него да ми опрости многе моје грехе и да
прими дух мој". Вест да је Старац на умору, пронесе се муњевитом
брзином по целом острву. Хитали су са свих крајева острва људи и
жене, деца и старци, богати и сиромашни, да се опросте са њим и да
приме његов последњи благослов. Уочи блажене своје кончине, сазва
он монахиње и рече им: "Знајте, чеда моја, сутра напуштам овај
привремени живот и отаџбину и прелазим у вечни живот и Небеску
Отаџбину, јер у овој овде смо туђинци и пролазници". Монахиње
спопаде плач и ридање велико, а Старац их тешаше говорећи: "Не
плачите, децо, не очајавајте и душе не грешите. Ја одлазим али вас
остављам бољем Оцу од себе, Господу Христу и Његовом старању и
заштити. У Њега верујте, у Њега се уздајте, Њега волите свом душом
и свим срцем својим, и све што од Њега затражите даће вам. А
изнад свега и пре свега иштите Царства Божија. Знајте и тврдо
верујте, ако Га будете волеле и извршавале заповести Његове, и Он
ће вас заволети. А кад Њега имате са собом, све имате и нико други
вам неће требати. "Бог је љубав и који у љубави борави, у Богу
борави и Бог у њему". Ово је, чеда моја, мој последњи савет вама и
заповест: имајте мир међу собом, имајте смирења, сећајте се Христа,
Његовог смирења и послушања и према свима љубави. Без такве
љубави нема вам спасења, све друге врлине без ње су бескорнсне.
Никад не заборављајте разлог вашег напуштања света, родитеља и
браће, пријатеља и рођака: да се са Христом венчате и да добијете
небеске дарове. Да би пак Христа задобиле, треба колико је год
могуће да Му подражавате, да будете као мудре Девојке, да
напуните светиљке душа својих уљем, тј. са љубављу. Ако то
постигнете, ући ћете са Жеником Христом у небеске дворе, за време
Његовог другог доласка; без тога двери ће се пред вама затворити
као пред лудим девојкама. А и ја од свих последњи, ако задобијем
смелост пред Богом, молићу се небеском Оцу, од свих зала да вас
храни и брани, и да вас удостоји свога Небеског Царства. Амин".
Посаветовавши тако своја духовна чеда, замоли да му се изврши
св. тајна Јелеосвећења; следећи дан се причести светих и
животворних Тајни Христових, помоли се Богу за све, заблагодари
Му, па подигавши руке и ум небу рече: "Господе, у руке твоје
предајем ово мало стадо које си ми поверио и дух свој кога си ми
даровао. Твој сам, Господе, спаси ме јер заповести Твоје тражих".
Рекавши ово, затвори очи своје и предаде дух свој Богу, 31 јануара
1877 године, у старости од 77 година.
Сво острво Парос оплакивало је свога светог Старца, чувши за
његово пресељење у вечност. Хитали су велики и мали са свих страна
да дају последњи целив његовим светим моштима. Три дана стајале
су свете мошти његове у храму, да би могли сви да се опросте од
њега. Потом бише погребене са песмама и сузама, на место које он
сам одреди још за живота свога.
Бројна су чудеса којима Бог прослави овог верног слугу Свог и
за живота и после смрти. На његову молитву два пута посла Бог
кишу за време велике суше, исцели двадесетогодишњу девојку звану
Јелену, сестру монахиње Марије Сифнеу, умножи хлебове дате за
милостињу, и учини многа друга чудеса. Поред дара чудотворства и
лечења душевних и телесних болести и недуга, преподобни
Арсеније доби од Бога и дар прозорљивости. Ево неколико примера
за то. Чувени атински проповедник Макракис Апостолос, дође
једном на острво Парос и остаде неколико дана у ман. Лонговарди.
По савету братије оде у ман. Преображења да се исповеди код
Старца. Али на место да исповеда своје грехе, са смирењем и
скрушеношћу срца, он поче да прича нашироко о својим
подвизима: како изобличује у проповеди оне који греше, особито
архијереје и јереје, представнике власти, и са смелошћу износи на
јавност њихове преступе. Старац Арсеније му рече смирено и благо:
"Послушај ме, чедо. Треба да знаш да на исповести људи исповедају
своје грехе а не своје врлине и подвиге. То што проповедаш слово
Божје, добро радиш и угодно је Богу, али пази да проповедаш са
смирењем а не са гордошћу. То што критикујеш и износиш у јавност
грехе других, особито свештених лица, не само да није од користи
него је од штете, како теби тако и твојим слушаоцима. Зато пази на
ссбе, и ако хоћеш да се окористиш и да другима будеш од духовне
користи, обрати пажњу и на своје грехе, не само на грехе других.
Господ нам је заповедио да не судимо, да не бисмо били осуђени.
Такође и апостол Павле поручује: "Ко си ти да судиш туђему слузи?"
Моли се са смиреношћу, а уз молитвено правило придодај и понеко
коленопреклоњење". Макракис, међутим, не само што не прими
његове савете и ово лако правило које му даде преподобни, него још
и одговори са иронијом и презиром: "Метаније су за калуђере. Мој
посао је много виши и узвишенији: да проповедам слово Божје и да
изобличавам оне који греше". Његов одговор дубоко ожалости о.
Арсенија, због гордости и презрења које показа за време свете Тајне
исповести, па му рече: "Требало је, човече, да се смириш и да
послушаш, да те не би смирио Бог који се противи гордима, а
смиренима даје благодат. Знај да колено које се не приклања (пред
Богом), биће сломљено и сатрвено". Макракис ни овим речима
Старца не поклони много пажње. Но одлазећи из манастира, на
малом одстојању од њега, паде с мазге и повреди ногу, као што о.
Арсеније прозре. Међутим, ни то га не уразуми и не побуди на
смирење. У својој самоуверености, он не хтеде ни лекара да тражи,
те му на крају цела нога би отсечена због гангрене. Када је пак
одлазио из манастира, старац Арсеније рече онима који су били са
њим: "Да знате, овај човек страда од демонске гордости, пашће у
заблуде и бити узрочник раздора и штете по Цркву". То се заиста
доцније и обистини, тако да Макракис би чак и осуђен од Цркве.
Деси се једном друтом приликом да на литији, коју је вршио
светитељ против заразне болести, буде присутан и један Јерменин.
После литије приступаху хришћани да целивају крст кога је Старац
држао у руци. Приступи и Јерменин али са страхом. Видевши га,
светитељ му рече: "Приђи, чедо, не бој се, иако ниси православан
ипак си и ти дете Христово". Јерменин се задиви откуд зна да није
православан, будући да се раније уопште нису видели.
Приступивши часном крсту, целива га заједно са старчевом
десницом, и оде благодарећи Богу што га удостоји да види једног
таквог светог човека.
Светитељ учини многа чудеса и после смрти, од којих наводимо
само ово, примера ради: Нека жена из Агерја Пароскога имађаше
парализовано дете. И узевши га, понесе га са вером на гроб
светитељев, чувши за чудеса која он чини силом Божјом. После
свршеног молебна на гробу, дете устаде потпуно здраво и поче да
хода, на запрепашћење и дивљење свих присутних, а у славу Бога,
који дарује такву славу светима својима. Слична чудеса и данас се
догађају над свима онима који са вером у Бога приступају гробу овог
Његовог угодника. Његовим молитвама нека би благи Господ и
нама подарио обострано здравље. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ВАРНАВЕ и СОФРОНИЈА
Родом Атињани; рођаци; спасавали се на гори Мела, близу
Трапезунта у Малој Азији, у петом веку. Ту основали манастир
Сумела, и у миру Господа свога се упокојили.[9]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ХРИСТОФОРА
Обновитељ и настојатељ манастира Сумела на гори Мела;
родом био из Трапезунтеког местанца Газари; подвизавао се у
седмом веку, и у миру се упокојио у Господу.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ЈУЛИЈАНЕ
близу Стровила[10]
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЛЕОНТА (ЛАВА)
Пострадао за Господа Христа бачен у море, у близини Мире
Ликијске (у Малој Азији).
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ЧЕТВОРИЦЕ СВЕТИХ ПОДВИЖНИКА
У миру се упокојили у Господу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СОФРОНИЈА,
из скита Свете Ане у Светој Гори
Родом из Епира; побегао од брака у Свету Гору, где се у скиту
Свете Ане богоугодно подвизавао и у миру скончао, у 18. веку.
НАПОМЕНЕ:
1. Илирија - пространа област у северозападном делу Балканског
Полуострва.
2. Ова дивна браћа пострадаше у другом столећу у граду
Улпијани (Липљани на Косову).
3. Сада Сполето, у Умбрији, лежи на једној од притока реке
Тибар; та се притока у старини звала Клитумна.
4. Требија, доста знатан град у старини: налазио се, као и
Сполитон, на великом путу који је спајао престоницу Рим са
једним пристаништем на Јадранском Мору; данас не постоји;
лежао је северније од Сполитона и недалеко од њега.
5. Његов спомен врши се још и 19 октобра.
6. Ово Житије издао је код нас Стојан Новаковић у "Гласнику
Српског Ученог Друштва", 22, 1867, стр. 265-302.
7. Ово житије преподобног Арсенија је написано на основу
житија које је издао архим. Филотеос Зервакос, игуман ман.
Лонговарде на Паросу, 1960 године. Житије је штампано
заједно са Службом преподобног, коју написа о. Герасим
Микроагиананитис из Свете Горе.
8. О покрету Кољивара види и у житију св. Макарија Коринтског
(Житија светих за Април, стр. 253-257) као и у житију преп.
Никодима Светогорца (Житија Светих за Јули, стр. 321-345).
9. Житије им се налази у "Неон Лимонарион", а Служба им је
издана у Букурешту 1769 г. и у Лајпцигу 1775 г. од Неофита
Капсокаливита.
10.Можда је ово иста света Мученица са опом која се слави 21
децембра.
19. АВГУСТ
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АНДРЕЈА СТРАТИЛАТА
Нечестиви Максимијан[1], управљајући источним делом
римске царевине, подиже свуда гоњење на хришћане. У то време у
Сирији бејаше неки војвода Антиох, човек зле нарави и
најревноснији служитељ идола; он дисаше претњом и убиством на
слуге Христове. Њему беше дата од цара власт над свом Сиријом и
наређено да мучи и убија хришћане; у том циљу беху му стављени
на расположење многи трибуни, тисућници, са подложном им
римском војском. Међу тим трибунима, као цвет миомирисног
крина усред трња, бејаше под влашћу Антиоха следбеник Христов
Андреј, који с почетка тајно држаше свету веру у Христа, а потом,
када наступи време, он је објави целоме свету, јавно пред свима
исповедајући име Христово. Иако још не беше крштен, он са тврдом
вером у срцу имађаше и топлу љубав према Христу Богу, и служаше
му дан и ноћ у молитви и посту, клонећи се сваког дела неугодног
Богу и ревносно испуњујући све што је угодно Богу. За такву
побожност Бог му дарова необично јунаштво и храброст у биткама,
те му по јунаштву и храбрости нико не беше сличан у римској
војсци. И он одношаше сјајне победе над непријатељима, и беше
слављен и поштован међу војницима више него остале војсковође.
Једном приликом не мала војна сила персијска крену у рат
против Антиоха и изненада удари на Сирију. Усред неочекиваног
напада Персијанаца Антиох се силно узнемири. Али сетивши се
храброг трибуна Андреја, он га хитно позва к себи и повери му
врховно заповедништво над војском. Том приликом он произведе
Андреја за стратилата, тојест за врховног команданта над
војсковођама, и нареди му да са војском крене против напавших
непријатеља и да их заустави. При томе Антиох му рече: Твоје
јунаштво и твоја храброст у ратовима познати су не само мени, него
за њих добро зна и сам цар;