Regionalna privredna komora Kikinda
Kikinda, mart 2013. godine
1
Poštovani,
Privrednu 2012. godinu na području severnog Banata obeležili su teži uslovi
poslovanja u odnosu na prethodne i to se vidi kroz različite pokazatelje, od bilansa
spoljnotrgovinskog poslovanja do indeksa industrijske proizvodnje. Kriza, za koju smo
očekivali da će popuštati, 2012. godine održala je svoj intenzitet i to, između ostalog, zbog
nedostatka jeftinijih kredita na domaćem tržištu i velikih kamata – čak i na kredite sa
deviznom klauzulom, zatim utroška postojećih finasijskih rezervi privrednih društava,
skupljih energenata, ali iznad svega nemogućnosti naplate. Proizvođači ne mogu da naplate to
što proizvedu i prodaju i onda se stvara vrzino kolo dugovanja. Takođe, domaći privrednici
nemaju iste uslove poslovanja kao i konkurencija ( jer strani imaju mogućnost da koriste
daleko povoljnije kredite iz inostranstva ) i zbog toga naša privredna društva – u većini
slučajeva, ne mogu da budu ravnopravni takmaci u tržišnoj utakmici sa inostranim.
Analizirajući spoljnotrgovinsko poslovanje, kao jedan od bitnjih pokazatelja za
privredu našeg izvozno orijentisanog regiona, vidi se da su firme manje izvozile nego u 2011.
godini. Privrednici iz severnog Banata u prošloj godini izvezli su dobra u vrednosti od
123.503.105 evra, čime je pokrivenost uvoza izvozom dostigla nivo od 211,1 odsto.
Istovremeno uvoz je bio 58.513.685 evra, a ukupan obim spoljnotrgovinskog poslovanja
privrednih društava iz Kikinde, Čoke i Novog Kneževca 182.016.790 evra, što je za
17.464.277 evra manje nego u 2011. godini. Ukoliko analiziramo po firmama vidimo da je
Livnica „Kikinda“ je izvezla manje za 5,89 miliona evra manje nego u 2011. godini, „Le
Belier Kikinda je smanjio prodaju inostranstvu za 1,43 miliona evra, fabrika ženskih čarapa
„EMMEPI“ Kikinda za 2,96 miliona evra, „Toza Marković“ čak za 5,89 miliona evra, a
„Kikindska industrija mleka” za 357.304 evra. Najviše se oseti nedostatak ozbiljnijeg izvoza
„Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ iz Kikinde koji je, kada je radio punim kapacitetom
izvozio metanol i sirćetnu kiselinu za preko 70, što je petnaestostruko više od prošlogodišnjih
4,7 miliona evra. Izvozni minus u poređenju sa 2011. godinom zabeležen je i kod
„Kikindskog mlina“ za 1,72 miliona evra i novokneževačke „Aleve“ za 875.000 evra. Veći
izvoz su imali „Duvanska industrija Čoka“ za 3,63 miliona evra više nego u 2011, „Banini“ sa
više zarađenih 317.500 evra, proizvođač alatnih mašina brusilica „Grindex“ iz Kikinde
309.000 evra, potom Tvornica poljoprivrednih strojeva „Novi Kneževac“ sa dodatnih preko
167.000 evra, te italijanski proizvođač tonera „Gigraphix“ iz Kikinde čiji je prošlogodišnji
izvoz bio veći za 740.185 evra.
Industrijska proizvodnja na području Regionalne privredne komore Kikinda u 2012.
godini, u poređenju sa 2011. povećana je za 0,4 odsto. Indeks bi verovatno bio i niži da nije
značajnog porasta u domenu eksploatacije sirove nafte i prirodnog gasa, koja je veća za 20,7
odsto. Kikinda je tokom prošle godine ostale bez mlekare, tačnije prerada je sa „Topole“ iz
„Kikindske industrije mleka“ preseljena u „Mlekoprodukt“ u Zrenjaninu. Naš region je ove
godine pogodila i nezapamćena suša, dok smo godinu pre nje imali poplave, što je itekako
uticalo i na bilanse u poljoprivredi. I dok su prinosi hlebnog zrna, u ovakvim uslovima, bili
bolji nego u drugim delovima države, kukuruz je podbacio. Livnicu „Kikinda“, tokom cele
godine opterećivao je požar u fabričkoj hali d.o.o. „Automobilska industrija” – iz novembra
2011. godine, što je – po svemu sudeći, glavni uzrok manjem izvozu. „MSK“ čeka razrešenje
svog statusa, dok država traži adekvatnog stranog partnera, tako da proizvodnja tokom 2012.
godine proizvodnja uopšte nije ni pokrenuta. „Metanol“ je veliki potrošač gasa i u punom
kapacitetu dnevno im je potrebno 800.000 kubika, pa na na isplativost proizvodnje itekako
utiče cena ovog energenta, kao i odnos dolara i evra na svetskom bankarskom tržištu, jer se
metanol i sirćetna kiselina prodaju u evrima, a cena uvoznog gasa obračunava u američkim
dolarima. „Toza Marković“ deli sudbinu pada stanogradnje i uopšte nepovoljnih trendova u
građevinarstvu. Ozbiljnijih poslova u građevinarstvu, na ovom području, skoro da nije ni bilo,
2
a nekada najveća firma ove branše na severnobanatskim prostorima „Graditelj“ konačno izlazi
iz stečaja, mada bez ikakvih garancija da će biti velikih poslova. „Banini“, iako više nego
uspešno radi, je pod velikim pritiskom zbog otplate kredita za izgradnju nove fabrike, koja
svakako daje pozitivne efekte i opravdava svoje postojanje, ali je opšti trenutak nepovoljan
zbog pada kupovne moći stanovništva na domaćem tržištu. A to koliko je smanjena kupovna
moć građana verovatno najbolje govore podaci iz „Angroprometa“ gde je avgusta 2011.
prosečna vrednost pojedinačnog računa u supermarketima bila 750, dok je istog meseca 2012.
godine i pored brojnih poskupljenja, ona bila 575 dinara...
Samo na početku 2012. godine u opštini Kikinda je pokrenut tzv. „automatski stečaj“
u 33 privredna društva, a 15.886 zaposlenih i zvanično 5.545 nezaposlenih osoba slika su
zajednice u kojoj živimo i radimo. Prema nezvaničnim podacima u severnom Banatu radi 537
privrednih društava od kojih su 11 velika, 23 srednja i 503 mala. Ako tome dodamo
informaciju da su zaposleni u opštini Kikinda u januarau ove godine prosečno zaradili 32.686
dinara neto i da je to za 1.310 dinara manje od regionalnog proseka, ali za čak 6.511 dinara
manje od republičkog, tj. 3.984 dinara od vojvođanskog proseka, onda dobijamo pravu
ekonomsku sliku Kikinde i severnog Banata.
Očekivanja za sledeću godinu su različita. Ekonomisti i stručnjaci tvrde jedno, a
privrednici na svojoj koži osećaju drugo. Poslovnim ljudima, bez obzira kog su ranga i
finasijske moći, treba stabilan i predvidiv devizni kurs – sa što manjim skokovima i
padovima, jednocifrena inflacija, jeftiniji krediti, politička stabilnost, primena zakona kojim je
regulisano vreme plaćanja i iznad svega pravno uređena država koja sprovodi svoje zakone.
Nastavljajući ustaljenu praksu da početkom godine obilazimo najznačajnija privredna
društva, kako bi se upoznali sa godinom koja je završena i da bi čuli probleme, sugestije i
očekivanja za ovu godinu, predstavnici Regionalne privredne komore Kikinda obišli su
sledeća preduzeća i preduzetnike:
Livnicu „Kikinda” Kikinda, “Banini” Kikinda,
„Kikindski mlin” Kikinda,
„Elektrovojvodinu” pogon u Kikindi, “Le Belier Kikinda”, „Tozu Marković” Kikinda,
„Sirmatex” Bašaid, „Blik Produkt” Kikinda, „MSK” Kikinda, Pekaru „Kikinda”,
„Angropromet” Kikinda, „Primu Produkt” Kikinda, „Autoprevoz” Kikinda, NIS Gazpromneft
Pogon „Severni Banat” Kikinda, „NovUm” Kikinda, Železničku stanicu Kikinda,
„Gigraphix” Kikinda, „TIM” Kikinda, VDP „Gornji Banat” Kikinda, „Kozaru” Banatsko
Veliko Selo, „Grindex” Kikinda, „Pro Mediu” Kikinda, Poljoprivrednu stručnu službu
„Kikinda”, „Mokrin mlek” Mokrin, „Graditelj” Kikinda, „Tehnobor” Kikinda, Duvansku
industriju „Čoka”, „Staru livnicu Čoka”, “Autoflex livnicu” Čoka, Vinariju „Čoka”, „Mentu”
Padej, „Rit” Čoka, Pekaru „Arok”Čoka, „Lepenku” Novi Kneževac, “Mesnu industriju
Čoka”, „Alevu” Novi Kneževac …
Predlozi koje smo dobili u razgovoru sa privrednicima biće prosleđeni nadležnim
državnim organima i Privrednim komorama Srbije i Vojvodine.
S poštovanjem,
Regionalna privredna komora Kikinda
Saša Tanackov
Tibor Horvat
Stojan Mijatović
3
Industrijska proizvodnja – decembar 2012. godine
Industrijska proizvodnja na području koje obuhvata Regionalna privredna komora
Kikinda, u decembru 2012. godine, u odnosu na decembar 2011. godine, smanjena je za 6,6
odsto.
Tabela 1. Indeksi industrijske proizvodnje
prosek 2011.=100
XII 2012.
Ø 2011.
100,4
Index
I-XII 2012.
I-XII 2011.
100,2
Izvor podataka: RZS
U decembru 2012. godine, industrijska proizvodnja na području koje obuhvata
Regionalna privredna komora Kikinda povećana je za 0,4 odsto u odnosu na prosek 2011.,
dok je u periodu januar – decembar 2012. u odnosu na jednak period 2011. godine, povećana
za 0,2 odsto.
Tabela 2. Mesečna dinamika industrijske proizvodnje
prosek 2005./2006./2007./2008./2009./2010./2011.=100
2006
.
2007
.
2008
.
2009
.
2010
.
2011
.
2012
.
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
78,7
84
95
89,6
81,8
98,3
93,5
96,6
95,6
80,4
96,4
97,7
90,2
86,4
98,6
93,9
97,4
95,5
84,0
91,5
90,8
96,7
96,3
88,8
92,8
51,2
62,7
73,7
74,0
76,9
82,5
81,7
121,
7
132,
0
142,
6
86,1
92,4
93,0
154,
7
102,
8
93,0
94,1
100,
7
142,
9
102,
3
105,
0
145,
3
104,
6
100,
6
99,6
IX
109,
5
XI
126,
1
121,
7
116,
5
XII
109,
8
120,
6
115,
2
X
122,
1
140,
2
141,
2
74,2
99,8
78,3
79,2
84,0
150,
2
142,
2
94,0
89,5
96,8
100,
5
151,
2
124,
7
100,
9
129,
8
125,
2
109,
0
134,
7
113,
5
106,
8
137,
4
111,
4
100,
4
87,1
Izvor podataka: RZS
4
Grafik 1. Mesečna dinamika industrijske proizvodnje
180
160
140
2006.
120
2007.
100
2008.
2009.
80
2010.
60
2011.
40
2012.
20
0
I
II
III
IV
V
VI
VII VIII
IX
X
XI
XII
Tabela 3. Indeksi industrijske proizvodnje po sektorima
prosek 2011.=100
Rudarstvo
Prerađivačka industrija
Snabdevanje el. energijom, gasom i
parom
XII 2012.
Ø 2011.
120,7
82,3
XII 2012.
XII 2011.
103,5
83,4
-
-
Izvor podataka: RZS
Tabela 4. Indeksi ind. proizvodnje po sektorima u 2012. godini
prosek 2011.=100
A
B
I
114,
5
II
106,
3
III
110,
5
IV
105,
5
V
110,
9
2011./2012.
VI
VII
109, 113,
8
3
VIII
115,
4
IX
113,
6
73,8
83,2
92,0
94,4
99,8
92,5
82,0
87,3
89,7
-
-
-
C
A – Rudarstvo
B – Prerađivačka industrija
C – Snabdevanje el. energijom, gasom i parom
X
115,
2
103,
5
-
XI
117,
6
XII
120,
7
97,2
82,3
Izvor podataka: RZS
5
Grafik 2. Indeksi ind. proizvodnje po sektorima u 2012. godini
140
120
Rudarstvo
100
80
Prerađivačka industrija
60
Snabdevanje el. energijom,
gasom i parom
40
20
0
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
Podaci o industrijskoj proizvodnji po namenskim grupama u decembru 2012. godine, u
odnosu na prosek 2011. godine, ukazuju na rast u proizvodnim oblastima:
 Energija – za 20,5 odsto;
 Netrajni proizvodi za široku potrošnju – za 20,9 odsto;
dok je pad zabeležen u proizvodnim oblastima:
 Kapitalni proizvodi – za 15,9 odsto;
 Intermedijarni proizvodi, osim energije – za 32,8 odsto.
Industrijska proizvodnja u decembru 2012. godine, u odnosu na prosek 2011. godine, beleži
rast kod pet oblasti, a pad kod devet oblasti.
Rast industrijske proizvodnje je zabeležen u sledećim oblastima:
 Eksploatacija sirove nafte i prirodnog gasa – za 20,7 odsto;
 Proizvodnja pića;
 Proizvodnja odevnih predmeta;
 Proizvodnja proizvoda od gume i plastike – za 9,1 odsto;
 Proizvodnja motornih vozila i prikolica – 6 odsto;
dok je pad indeksa industrijske proizvodnje zabeležen u oblastima:
 Proizvodnja prehrambenih proizvoda – za 11,4 odsto;
 Proizvodnja duvanskih proizvoda;
 Proizvodnja papira i proizvoda od papira – za 26,4 odsto;
 Proizvodnja koksa i derivata nafte;
 Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda;
 Proizvodnja proizvoda od nemetalnih minerala;
 Proizvodnja osnovnih metala – za 17,9 odsto;
 Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina – za 17,3 odsto;
 Proizvodnja mašina i opreme na drugom mestu nepomenute.
6
Zarade
Prosečna zarada u januaru 2013. godine
Republika Srbija
Grad Beograd
AP Vojvodina
Severnobanatska oblast
Ada
Kanjiža
Kikinda
Novi Kneževac
Senta
Čoka
Bruto
54.447
67.947
51.095
47.330
41.645
49.172
45.407
45.002
57.444
44.278
Neto
39.197
48.889
36.670
33.996
29.976
34.761
32.686
32.160
41.479
31.977
Odnos zarada u opštini Kikinda prema republičkom proseku
Kikinda
dinara
Vrednost u evrima
Republički
prosek u din
Vrednost u
evrima
Januar
2013. godine
32.686
292 evra
( 1 evro = 111,6013 din )
39.197
351
Januar
2012. godine
30.976
292 evra
( 1 evro = 106,0620 din )
36.639
345,44
Januar
2011. godine
30.289
289 evra
(1 evro = 104,6051 din )
34.009
325,11
Januar
2010. godine
30.119
305,9 evra
( 1 evro = 98,4620 din )
29.929
303,96
Januar
2009. godine
25.092
266,64 evra
( 1 evro = 94,1012 din )
28.877
306,87
Januar
2008. godine
25.381
306,63 evra
( 1 evro = 82,7715 din )
28.230
341
Januar
2007. godine
21.636
273,87 evra
( 1 evro = 79,0000 din )
24.122
305,34
Januar
2006. godine
15.887
182,35 evra
( 1 evro = 87,1203 din )
18.191
208,80
Januar
2005. godine
14.250
177,48 evra
( 1 evro = 80,2868 din )
14.263
177,65
Neto plate
Napomena: Obračunato po srednjem kursu NBS poslednjeg radnog dana u januaru
7
Tržište radne snage
Broj nezaposlenih u periodu od 2005. do 2012. godine
Datum
Kikinda
Ada
8.140
2.149
01.01.2005.
7.902
2.301
30.11.2006.
7.598
1.242
31.10.2007.
7.540
1.296
07.02.2008.
7.400
1.497
28.02.2009.
6.433
1.593
31.12.2009.
7.403
1.589
30.06.2010.
6.070
1.218
31.12.2010.
6.178
1.004
31.10.2011.
6.246
1.030
31.12.2011.
5.545
965
31.12.2012.
Podaci NZS Filijala Kikinda
Čoka
1.556
1.429
1.281
1.186
1.220
2.301
1.661
1.428
1.532
1.519
1.504
Senta
2.951
2.438
2.298
2.356
2.165
1.118
2.552
2.184
2.398
2.467
2.300
Kanjiža
2.811
2.414
2.150
2.061
2.056
2.212
2.549
2.233
2.240
2.363
2.424
N.Kneževac
1.276
1.343
1.150
1.177
1.181
1.248
1.662
1.138
1.074
1.131
1.133
Okrug
18.883
17.827
15.719
15.611
15.519
14.905
17.416
14.271
14.426
14.756
13.871
Tokom 2012. godine održano je više Sajmova zapošljavanja na području Filijale
Nacionalne službe za zapošljavanje Kikinda, od kojih su bili najupečatljiviji oni u Kikindi i
Senti. Onaj proletošnji kikindski slobodno se može nazvati besomučnim traganjem za
nedostižnim, jer otprilike tako izgleda naći posao u navećem severnobanatskom gradu.
Pogotovo za one koji baš i nisu u cvetu mladosti i na vrhuncu radne snage. Vrlo zastupljenoj
kategoriji nezaposlenih, onih iznad 50 godina, ne nudi se mnogo šta, jer poslodavci radije
zapošljavaju mlađe i to one do 30 godina, a upravo vremešniji ljudi ne znaju kako da prežive
do sticanja prava na penziju.
Na proletošnjom sajmu u Kikindi 18 poslodavca su ponudili 160 radnih mesta,
većinom sezonskog karaktera, a posao je tražilo više od 1.000 nezaposlenih lica. Najtraženija
su bila proizvodna zanimanja u metalskoj i prehrambenoj industriji, a posleve su, između
ostalog, ponudile firme Livnica „Kikinda“ ( metalska industrija ), „Prima produkt“
(proizvodnja konzerviranog povrća ), „Gigraphix ( italijanski proizvođač tonera za štampače),
„Velpan – Šole“ ( fabrika za izradu komunalnih kontejnera )... Kikindskom „Prima produktu“
bilo je potrebno stotinak sezonskih radnika u periodu od početka juna pa do kraja oktobra za
rad na proizvodnji konzervisanog graška i kukuruza šećerca, odnosno na održavanju
postrojenja za rad. Firmi „SCT Cert“ trebali su izvršioci na terenu za rad na pronalaženju i
prikupljanju elektronskog otpada, a preduzeću „Velpan – Šole“ bili su neophodni zavarivači,
bravari, viljuškaristi, mašinski inženjer... pošto je reč o firmi koja se bavi proizvodnjom
komunalnih kontejnera, koje izvozi austrijskom „Werner Weberu“.Skupština opština Kikinda
u 2012. godini opredelila je 10 miliona dinara za samozapošljavanje i na taj iznos će iz i
republičkog i pokrajinskog budžeta biti pridodato još pet, na koje je tokom 2012. godine
moglo da konkuriše 120 Kikinđana.
Nasuprot tome, nešto prijatnija slika mogla se videti u Senti, naravno zbog
atraktivnijih poslodavaca koji bolje plaćaju nego njihove komšije s druge strane reke Tise, u
banatskom delu Okruga. Čak 28 poslodavca iz senćanske i čokanske opštine ponudilo je 130
slobodnih mesta za koje se interesovalo skoro hiljadu nezaposlenih iz Sente i okolnih potiskih
mesta. Najveće zanimanje bilo je za poslove u „JTI Senta“, Fabrici šećera „Te – To“ i
„Alltech Fermin Serbia“, inostranim kompanijama u kojima se dobro zarađuje.
8
Broj zaposlenih u periodu od 2005. do 2013. godine
Datum
Kikinda
Senta
Kanjiža
Ada
N.Kneževac
18.192
6.497
6.079
4.208
2.729
24.02.2005.
17.670
6.738
5.738
4.068
2.533
04.03.2006.
17.620
6.727
5.770
4.128
2.508
26.12.2006.
17.678
6.675
5.926
4.212
2.512
18.09.2007.
19.053
7.622
6.579
4.884
2.782
05.02.2008.
18.363
7.455
6.362
4.685
2.719
17.03.2009.
17.862
7.442
6.110
4.553
2.754
05.01.2010.
17.773
7.106
6.018
4.446
2.595
15.06.2010.
17.105
7.220
5.890
4.458
2.463
05.01.2011.
17.294
7.167
5.952
4.697
2.558
11.11.2011.
17.129
6.906
5.921
4.594
2.588
09.01.2012.
15.886
6.590
5.575
4.282
2.510
21.01.2013.
Prema poslednjoj prijavi poslodavaca Fondu PiO Filijala Kikinda
Čoka
2.029
1.895
1.906
1.940
2.154
2.065
2.209
2.034
2.079
1.930
1.926
1.852
Okrug
39.734
38.642
38.659
38.943
43.074
41.649
40.930
39.972
39. 215
39.598
39.064
36.695
Nezavršeni stečajevi u Trgovinskom sudu Zrenjanin
Od 61 nerešenog stečajnog postupka, koji se vode pred trgovinskim sudom Zrenjanin,
iz perioda od 01. januara 2007. do 15. januara 2013. godine, 19 je sa područja opština
Kikinda, Čoka i Novi Kneževac. U stečaju je 10 privrednih društava iz opštine Kikinda,
sedam iz novokneževačke i dva sa teritorije čokanske opštine.
Godina pokretanja stečajnog postupka 2007.
25.MAJ-DMK AD KIKINDA MILOŠA VELIKOG 85
1. Datum pokretanja stečajnog postupka: 28/02/2007
Stečajni upravnik: BOŽIĆ DRAGAN
Godina pokretanja stečajnog postupka 2010.
9. OKTOBAR DPP U LIKVIDACIJI SRPSKI KRSTUR, SVETOG
SAVE 89,
2. Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
Datum pokretanja stečajnog postupka: 12/04/2010.
Stečajni upravnik: ARSIĆ DRAGICA
SPASOJE STEJIĆ PK AD NOVI KNEŽEVAC, KRALJA PETRA
PRVOG KARAĐORĐEVIĆA 6,
3. Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
Datum pokretanja stečajnog postupka: 15/04/2010.
Stečajni upravnik: ARSIĆ DRAGICA
ORANICE-AGRAR AD MAJDAN, MARŠALA TITA 2,
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
4.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 13/10/2010
Stečajni upravnik: LAZIĆ DUŠAN
TROMEĐA AD MAJDAN, MARŠALA TITA 2
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
5.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 03/11/2010
Stečajni upravnik: PANIĆ TIHOMIR
Opština
Kikinda
Opština
Novi
Kneževac
Opština
Novi
Kneževac
Opština
Novi
Kneževac
Opština
Novi
Kneževac
9
6.
7.
8.
BANATSKO ARANĐELOVO BANATSKO ARANĐELOVO,
PARTIZANSKA 56,
Datum pokretanja stečajnog postupka: 09/07/2010
Stečajni upravnik: SUDAROV SLOBODAN
MARKO OREŠKOVIĆ ZZ NAKOVO, GLAVNA 45,
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
Datum pokretanja stečajnog postupka: 21/07/2010
Stečajni upravnik: SUDAROV SLOBODAN
CERAMICA UNICA DOO KIKINDA, PUT ZA PRISTANIŠTE BB,
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
Datum pokretanja stečajnog postupka: 30/07/2010
Stečajni upravnik: SUDAROV SLOBODAN
Godina pokretanja stečajnog postupka 2011.
KUM-PRODUKT DOO NAKOVO, ZDRAVKA ČELARA 33
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: KOCIĆ GORDANA
9.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 23/12/2011
Stečajni upravnik: BOGUNOVIĆ MILICA
GRADITELJ AD U STEČAJU KIKINDA, PUT ZA PRISTANIŠTE BB
10. Datum pokretanja stečajnog postupka: 28/09/2011
Stečajni upravnik: SAVIĆ RADOVAN
PEKARA KIKINDA AD KIKINDA, SVETOSAVSKA 59,
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
11.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 13/04/2011
Stečajni upravnik: MILICA BOGUNOVIĆ
BUČA-CO DOO KIKINDA, UGLJEŠE TERZINA 68,
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
12.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 21/06/2011
Stečajni upravnik: ARSIĆ DRAGICA
JUTRO KIKINDA, UGLJEŠE TERZINA 68,
13. Datum pokretanja stečajnog postupka: 27/05/2011
Stečajni upravnik: MIKLOŠ RUŽICA
MENTA PADEJ PADEJ, VAN NASELJA BB,
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
14.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 15/04/2011
Stečajni upravnik: VUKOLIĆ JELICA
MLIN AD NOVI KNEŽEVAC NOVI KNEŽEVAC, TOLSTOJEVA 22
Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
15.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 16/03/2011
Stečajni upravnik: NIKOLIĆ MIODRAG
Godina pokretanja stečajnog postupka 2012.
JET-COMPANY KIKINDA, MIHAJLA PUPINA 11
16. Datum pokretanja stečajnog postupka: 14/12/2012
Stečajni upravnik MIKLOŠ RUŽICA
INTER PROMET KIKINDA, SVETOSAVSKA 33
17. Datum pokretanja stečajnog postupka: 03/02/2012
SUDAROV SLOBODAN - STEČAJNI UPRAVNIK
ČOKA ZEMLJORADNIČKA ZADRUGA , MARŠALA TITA 33
18.
Datum pokretanja stečajnog postupka: 01/06/2012
Opština
Novi
Kneževac
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Čoka
Opština
Novi
Kneževac
Opština
Kikinda
Opština
Kikinda
Opština
Čoka
10
Stečajni upravnik PANIĆ TIHOMIR
GRAĐEVINAR NOVI KNEŽEVAC, KRALJA PETRA PRVOG
KARAĐORĐEVIĆA 65,
19. Sudija Trgovinskog suda Zrenjanin: RADOJČIĆ RADOMIR
Datum pokretanja stečajnog postupka: 25/04/2012.
Stečajni upravnik: PANIĆ TIHOMIR
Opština
Novi
Kneževac
Prehrambena industrija
„Banini” Kikinda
Jedan od najvećih srpskih konditora imao
je uspešnu godinu, ali ipak tešku zbog problema
sa sporijom naplatom na domaćem tržištu
uslovljenu padom kupovne moći potrošača u
Srbiji. Finasijski gledano prošla godina im je za
20 odsto bila bolja od 2011, a u količinama
proizvodnja je bila veća za 15 odsto. Nastupaju kako pod svojim imenom, ali rade i za robne
marke trgovina u regionu i celoj Evropi ( Merkator, Tesco, Auchan, Spar, Konzum...). Imaju
600 zaposlenih u fabrici „Banini” i još oko 140 – 150 u „Banini Trejdu”. Izvoz u 2012. godini
bio je 5.543.126 evra, što čini 25 – 26 odsto ukupne proizvodnje. Najveće izvozno tržište su
države bivše Jugoslavije, a potom dolazi Rusija, Italija, Švedska, Danska, Norveška...
Značajan je njihov proboj na tržište Rusije, gde su sa ruskim trgovačkim lancem „Magnitom“,
potpisali trogodošnji ugovor vredan nekoliko miliona dolara. Koliko je taj posao sa Rusima
značajan govori i podatak da imaju godišnji obrt veći od sedam milijardi dolara i da im je
lanac supermarketa prešao cifru od 4.000 objekata.
Tokom 2012. godine uradili su redizajn ambalaže i uveli nove proizvode na tržište bez
velike medijske pompe. „Kad sunce zakuca na prozor, toplo i ljubazno ... tu su „Banini“ – je
reklamna pesmica koja je ostala zapamćena kod mnogih žitelja bivše Jugoslavije i koja se,
očigledno – u nekim generacijama i danas se pamti. Na samom početku devedesetih jedna
slovenačka marketingška kuća preuzela „brigu“ o imidžu banatskih punjenih kolača iz
kikindskog „Baninija“, pa je tadašnja, još uvek jedinstvena SFRJ, naprosto „eksplodirala“ za
„Tamnim vragolanima“ i „Voćnim poljubcima“ koji su potom, nakon nekoliko godina, nestali
i sa tržišta, tada već treće Jugoslavije. Ali, upravo ta dva kolača, zajedno sa „Slatkim
oblacima“ i „Nežnim simpatijama“ ostali su toliko dobro upamćeni na ovim prostorima da se
ovaj srpski konditor godinama spremao da ih vrati u proizvodnju, što je jesenas i učinjeno.
Pripreme su trajale skoro dve godine i njihova želja je bila da naprave takav proizvod kakav
konkurencija nema. Kroz probnu proizvodnju je tražen najbolji odnos
kvaliteta, svežine i prilagođenog ukusa današnjim zahtevima tržišta i
banatski punjeni kolači su konačno osvanuli i u rafovima trgovina. Za
prvih sedam dana prodaje kolači su na tržištu Srbije izuzetno primljeni,
čak i bolje nego što su i sami očekivali. Isto je i u Hrvatskoj u
„Konzumu“ i „Plodini“ ( gde ranije Baninijevih proizvoda nije ni bilo ),
ali i u Sloveniji u tri najveća supermarketa: „Merkator“ „Tuš“, i „Spar“.
Proizvodnja „Tamnih vragolana“, „Voćnih poljubaca“ i „Nežnih
simpatija“ zahtevala je i povećanje broja zaposlenih, tako da je dodatno
angažovano četrdesetak osoba na ovim poslovima. Takođe, u „Baniniju“
su radili i na redijzajniranju nekih artikala, a i postojeći asortiman
11
dopunjen je novim podvrstama iz slatkog programa, pa su se, ove godine, na tržištu našli i
„Tango“ – u verziji samo kakako krema, mleveni petit beurre „Gustav keks“ ( sa maslacem i
posni ), „Njamb milk“ i „Domaćica“ bez čokoladnog preliva.
Prehrambena industrija „Aleva“ Novi Kneževac
U prošloj godini „Aleva” je ostvarila rast prodaje na domaćem tržištu za 10, a u izvozu
za sedam odsto u poređenju sa 2011. godinom. U ovoj godini planiraju da na tržište plasiraju
15 novih proizvoda iz domena supa, mikseva – dodataka jelima, pudinga, s posebnim
akcentom na natur program – bez natrijum glutaminata. Novi proizvodi će biti potpomognuti
snažnom medijskom kampanjom. Stalno povećavaju tržište na kome prodaju svoje proizvode
u Srbiji, mada su ranije bili dominantni na području Vojvodine i grada Beograda.
Prošlogodišnja suša je uticala na ukupni rod paprike, koje je
bilo manje za oko 30 – 40 odsto, ali je nedostatak premošten
zalihama iz 2011. godine. Robu prodaju više od 2.500 pravnih
lica, s tim da sa velikim trgovinama na domaćem tržištu postoji
usporena dinamika naplate. Zbog nezadovoljstva sa
distribucijom u Srbiji, osnovali su sopstvenu distribuciju i
zaposlili su u novoj službi tridesetak agenta i menadžera prodaje
i drugih ljudi. Sa svojom ponudom, i pored velike – pre svega
inostrane konkurencije, neprikosnoveni su na domaćem tržištu,
a značajno su prisutni i na prostorima bivše Jugoslavije: u
Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, pa i
Hrvatskoj. Od 2008. godine imaju predstavništvo u Rusiji, tako
da polako osvajaju i to tržište, a tokom 2009. godine potpisali su
ugovor sa Belorusijom. Izvoze čak i u države severne Afrike, a već godinama sarađuju i sa
austrijskom firmom iz oblasti proizvodnje začina „Kotany“, koja od njih kupuje začinsku
papriku. Njihovi proizvodi su stigli i u kuhinje potrošača iz Nemačke, Austrije, Švajcarske,
Mađarske, Švedske i Velike Britanije, ali i Amerike i Australije. Ove godine planiraju da se
pozicioniraju i na tržištu Albanije, Rumunije i Mađarske.
Firma u kontinuitetu postoji od 1947. godine, u početku je bila ogranak fabrike za
proizvodnju paprike iz Horgoša, da bi 1952. godine postala samostalno preduzeće. Za sve ove
godine „Aleva“ je uspešno prebrodila različite sistemske promene i ostala je i nadalje
privredni oslonac novokneževačke opštine. U sadašnjim ekonomskim prilikama možda će
zvučati i neobično, ali za ovu firmu možemo da kažemo da je je od svog osnivanja, do danas,
poslovala pozitivno i ni u najtežim uslovima poslovanja, tokom perioda ekonomskih
sankcija, nije imala blokiran račun.
Navedeno preduzeće je i primer dobre vlasničke transformacije iz radničkog u
klasičan vid akcionarstva sa jednim većinskim vlasnikom, gde je, nakon promene vlasničke
strukture, došlo do značajnijeg porasta vrednosti akcija i vrednosti samog preduzeća. To prati
i stalno povećanje broja zaposlenih, od 168 – koliko ih je bilo poslednjeg dana 2004. godine,
do 205, koliko ih danas radi u ovom akcionarskom društvu. Takođe, brojna poljoprivredna
domaćinstva iz severnog Banata su njihovi kooperanti u proizvodnji začinske paprike, crnog
luka i paštrnaka, što je od izuzetnog značaja za seoske sredine i dalji njihov ekonomski
opstanak. „Aleva“ danas otkupljuje i u svojim pogonima prerađuje 6.700 tona svežeg povrća
(paprika 5.000 tona, crni luk 1.000 tona, paštrnak 700 tona ). Celokupan proces proizvodnje,
od prijema do distribucije, potpuno je kontrolisan i u skladu sa zahtevima koje diktiraju
uvedeni
sistemi
upravljanja
kvalitetom, higijenom
i
bezbednošću
hrane
( ISO i HCCP ). Kvalitet proizvoda iz „Aleve“ vezan je za domaću sirovinu, pre svega
izuzetno aromatičnu začinsku papriku, ali i crni luk i drugo povrće.
12
Sve do 1960. godine osnovna delatnost firme bila je prerada i mlevenje začinske
paprike da bi tada bila proširena programom prerade voća i povrća. Vremenom su razvijena i
kulinarski delimično pripremljena jela, koja se mogu se svrstati u pet grupa – predjela, glavna
jela, zamene glavnim jelima, dodaci glavnim jelima i deserti. Svi proizvodi „Aleve“ su delo
domaćih stručnjaka, a godišnja proizvodnja iznosi blizu 4.000 tona različitih
proizvoda. Koliko je značajan obim ukupne ponude govori i podatak da njihov tradicionalni
proizvod, začinska paprika, učestvuje sa svega 15 odsto u celoukupnom obimu proizvodnog
asortimana.
U domenu društvene odgovornosti kompanija se ističe brojnim humanitarnim
aktivnostima, ne samo u lokalnoj sredini, već i na nivou čitave Srbije. Tako su npr. Svoje
proizvode donirali brojnim narodnim kuhinjama, specijalnoj bolnici „Sveti Vračevi“i
Crvenom krstu u Novom Kneževcu, školi za decu sa oštećenim sluhom „Stefan Dečanski“,
roditeljskoj kući pri institutu „Majka i dete“, prihvatlištu za decu u Beogradu, gradu Kraljevu
nakon zemljotresa, Raško – Prizrenskoj Eparhiji na Kosovu i Metohiji...
„Kikindski mlin” Kikinda
Prošla godina je bila izuzetno teška zbog praven nesigurnosti i finasijske nestabilnosti
i tu je najveći problem bila naplata, ali i cena gotovog proizvoda koja je previsoka za značajan
deo građana čiji je životni standard vrlo nizak. Takođe, u Srbiji je 40 odsto proizvodnje brašna
u „sivoj zoni“, kao i proizvodnja hleba sa 30 odsto. U firmi očekuju da će u ekonomskom
smislu ova godina biti slična prošloj, a što se tiče ovogodišnjeg roda i cene pšenice, a samim
tim i brašna, predpostavka je da će, ukoliko bude solidan prinos, cene biti niže od
prošlogodišnjih. U 2012. godini prodali su više nego u 2011, finasijski su ispunili plan, ali ne i
po obimu. Plan za ovu godinu je da proizvedu 55.000 – 60.000 tona brašna, tj. da ostvare
promet od 20 miliona evra. Iz godine u godine troškovi im se povećavaju, te su sada tri
miliona dinara ( dva u Kikindi i jedan u Odžacima ), dok su pre 10 godina ( u Kikindi ) bili
200.000 dinara mesečno ( struja, gas ). Za otkup pšenice treba im 10 miliona evra, zbog čega
uzimaju kredit i zato insistiraju na stabilnosti dinara prema evru, jer za kamate i kursne razlike
godišnje potroše oko milion evra. Što se tiče nekadašnje Fabrike stočne hrane „Standard“ on
je sada postao deo „Kikindskog mlina“ i nakon skorašnjeg razrešenja jednog problema
Centralni registar hartija od vrednosti i formalno će ga uknjižiti.
Prošle godine firma je obeležila jubilej 150 godina rada.
Vek ipo, na ovim prostorima, ne postoji ni većina moderno
ustanovljenih država zapadnog Balkana, ali zato, jedna firma, toliko
uspešno traje, promenivši sedam država, a da se nije pomerila iz
najvećeg severnobanatskog grada. „Kikindski mlin“ je poslednjih
dana kalendarske 2012. godine obeležio veliki jubilej rada, slaveći
od 1862. godine kvalitet brašna kao osnovni postulat svoje
proizvodne filozofije. U tih 15 decenija stigla su im i brojna
priznanja, od zlatne medalje 1878. i „Grand Prix–a“ iz Pariza 1900.
preko apsolutnog šampiona Novosadskog poljoprivrednog sajma
1999. do jubilarnih nagrada dodeljenih povodom 150 godina rada
od strane opštine Kikinda, Regionalne privredne komore Kikinda i
Privredne komore Vojvodine. Izgradnjom železnice ( Beč –
Budimpešta – Segedin – Kikinda – Temišvar ) 1857. godine stekli
su se uslovi da se podneblje, savršeno za žito, potpuno industrijalizuje u domenu proizvodnje
brašna, što je učinjeno osnivanjem preduzeća – koje je iskoračilo u carevini kvalitetom
brašna, naročito izgradnjom parnog mlina „Damfila“ 1869. godine. Banatsko žito tog
vremena bilo je vrlo cenjeno, čak za 15 odsto skuplje nego sa drugih prostora. A koliko je
„Kikindsko brašno“ bilo kvalitetno govore i arhivski zapisi da su na etiketama iz 1885. godine
13
stajale medalje sa sajmova iz Beča, Minhena, Budimpešte, Pariza i Londona. I tako je, i zato
je sve počelo...
Posebno je značajan period od prethodnih sedam godina kada je „Mlin“ postao deo
sistema „Agrokor“. Godine 2005. imali su ukupan prihod od četiri miliona evra, a 2011, kao i
2012. godine 20 miliona evra. Firme u sistemu „Agrokora“ izuzetno dobro sarađuju, vodi se
računa o svim prihodima i troškovima, nema tu prelivanja, radi se na zdravim osnovama i
sigurno je da im je prisustvo u ovom velikom sistemu pomoglo da unaprede rad. Zahvaljujući
sistemu imaju povoljnije kredite, sa daleko boljim kamatama. Npr. ranije nije bilo
jednostavno isplaćivati pšenicu, uzimali su daleko nepovoljnije kredite za to i koperanti su
duže čekali na isplatu. Danas je potpuno drugačija priča, novac za isplatu pšenice nije
problem.
U prošloj godini „Kikindski mlin“ je preradio oko 60.000 tona pšenice, a sa mlinom u
Odžacima – koji im organizaciono pripada od pre nekoliko godina, imaju oko 200 zaposlenih
( 140 Kikinda, 60 Odžaci ), čija je prosečna mesečna zarada oko 40.000 dinara. Izvoze oko 30
odsto proizvodnje na tržišta bivše Jugoslavije ( BiH, Makedonija i Crnu Gora ) i Rumunije, a
od nedavno i u Austriju.
Postoji tvrdnja kako je severnobanatsko žito posebnog kvaliteta zbog uticaja mikro
klime i da se od njega pravi veoma kvalitetno brašno, a potom drugi proizvodi. Neki zapisi
govore o tome da se na Bečkom dvoru u XIX veku koristilo upravo kikindsko brašno iz
Damfilovog parnog mlina iz Kikinde. Da li je ovo samo mit ili stvarnost, teško je precizirati,
ali činjenice govore da su na prošlogodišnjem Novosadskom poljoprivrednom sajmu zasijale
brojne zlatne medalje za proizvode „Kikindskog mlina“ dobijene za kvalitet proizvoda: brašna
i testenina napravljenih od žita uzgojenog na njivama severnog Banata. Čak sedam zlatnih
medalja ( pet velikih zlatnih i dve zlatne ) dodeljene su srpskom mlinarskom gigantu na 79.
Međunarodnom poljoprivrednom sajmu.
„Prima Produkt“ Kikinda
Firma već godinama izvozi svu proizvodnju a glavno tržište im je Rusija. Praktično
sve što proizvedu mogu i da prodaju na ruskom tržištu, ali imaju problem sa finasiranjem
proizvodnje. Naime, problem su obrtna sredstva, dosta su zaduženi i ne mogu da dođu do
kredita za finasiranje nove proizvodnje. Imaju veći kredit u „Novoj Agrobanci” koji sada
vraćaju „Poštanskoj štedionici”, ali ova banka nije zainteresovana da im plasira novi zajam, a
ni Fond za razvoj ni „Razvojna banka Vojvodine” nisu u prilici da učine isto. Prilike su takve
da ukoliko ne dobiju kredit neće moći da finasiraju ovogodišnju proizvodnju graška i
kukuruza šećerca. Sredinom februara ove godine su u blokadi zbog potraživanja „Razvojne
banke Vojvodine”. Imaju 50 stalno zaposlenih, angažuju i oko 120 sezonaca ( sredovečan
kvalitetan kadar koji radi za njih već godinama ). Sezoncima su sve isplatili, dok je sredinom
februara kasnila januarska plata stalno zaposlenim osobama.
Ni prošle godine nisu imali veliku proizvodnju – 15 miliona limenki, ali su imali
velike zalihe iz 2011. koja je bila veoma berićetna, kada je proizvedeno 45 miliona jedinica
konzervi, što je dosadašnji proizvodni maksimum.
Ovogodišnji plan zavisiće od kredita, te ako ga
blagovremeno dobiju očekuju da mogu da proizvedu 45
miliona jedinica konzervi različite gramaže. Inače, setva
sinhronizovana graška ( jer grašak ne sme da zri
odjednom na više parcela ) treba da počne 20. marta,
žetva kreće od kraja maja i traje etapno ceo jun, nakon
čega ide postrna setva kukuruza šećerca, čiji je ciklus
vegetacije od 90 do 105 dana. Setvene površine na
kojima se ugovara proizvodnja moraju da budu pod
14
zalivnim sistemima. Planiraju da proizvodnja graška bude zasnovana na 1.000, a kukuruza
šećerca na 1.250 hektara. Imaju hladnjuču od 5.000 tona od kojih je 2.000 tona u funkciji,
tako da mogu da lageruju sirovinu. Grašak je veoma je osetljiv na vrućinu i njegova žetva
mora da bude pravovremena da bi se sačuvao kvalitet zrna. Takođe, i prerada mora da bude
ažurna, jer ukoliko grašak ne bude termički obrađen, mora biti zamrznut, pošto bi došlo do
njegovog „vrenja“ i propadanja.
Tokom prošle godine delimično su rešili problem otpadnih voda. Prešišćivači su skupi,
postavili su rešetke – sita, koji sprečavaju da čvrst otpad dospe u kanalizaciju. Otpadne vode
nisu problem kada prerađuju grašak, ali jesu kada je u pitanju kukuruz šećerac zbog mlečnosti
koju sadrži, koja se pranjem taloži u vodi.
Konzervirana hrana više nije u modi u Srbiji i ex Yu i zato je ovaj sektor prehrambene
industrije u velikim problemima. Oni koji su preostali i rade „Aretol” ( rade u pogonima
„Zore” Mol ), „Buza Coop” Ada, „PIK Bečej” i „Prima produkt” nisu jedni drugima
konkurencija pošto svakako izvoze na tržište Rusije, a potražnja je tolika koliko ne mogu da
proizvedu. Razlog za smanjeno interesovanje za konzerviranim povrćem na domaćem tršištu
je niža platežna moć građana – koji češće kupuju zamrznuto povrće jer je jeftinije, ali i
smanjene potrebe vojske, policije, radničkih i studentskih menzi...
„Menta“ Padej
Firma se nalazi u stečaju od 15. aprila 2011. godine, sve vreme postupka rade, a stečaj
se bliži kraju tako da se može očekivati da će u aprilu biti oglašena prodaja stečajne imovine u
celosti, tako da će „Menta“ biti ponuđena kao pravno lice. Do sada je bilo interesenata koji su
obilazili fabriku, oni su mahom iz branše ili srodnih delatnosti. Firma je, prema nekim
informacijama procenjena na 3,3 miliona evra, s tim da će se videti koja će biti zvanična cena
kada bude oglašena prodaja. Firma ima 58 zaposlenih i to je realna cifra prema sadašnjem
obimu proizvodnje. Tokom prošle godine nije bila organizovanja proizvodnja u pogonu u
Padeju, upravo zbog ušteda. Prošlu godinu imali su poslovnu dobit od 16 miliona dinara, jer
su im rashodi manji, a prihodi isti. Godina je završena ukupnim negativnim bilansom od 8,5
miliona dinara zbog ispravke vrednosti potraživanja, zato što su imali dosta farmaceutskih
kuća – kupaca, koje su u blokadi ili su otišle u stečaj. Veliki trošak im je energent propan
butan, koji se koristi u pogonu u Padeju i on je duplo skuplji od gasa. Tako je npr. prošle
godine kubik propan butana bio 80 dinara, a gasa 40 dinara.
Zbog suše nije bilo proizvodnje mente i
kamilice, ali su imali neke zalihe ovih kultura.
Inače, menta se uvozi iz Bugarske, a kamilica iz
Hrvatske , gde je agrarna politika za ove kulture
povoljnija nego kod nas. Realno, sve manje
koperanata želi da ih uzgaja zbog potrebnog većeg
ručnog rada, ali i strožijih kontrola tretiranja
hemijskim sredstvima i stimulacija države koje
izostaju. U 2012. godini proizveli su 80.000 jedinica
čajeva i 320.000 melema. Proizvode uglavnom prodaju apotekama i farmaceutskim
snabdevačima – od kojih su mnogi došli u probleme u prošloj godini. U manjem obimu rade
sa velikim trgovinskim lancima, od kojih posluju sa CBA i KTC. Imali su ponude od Gomexa
i CBA da rade čajeve pod njihovom robnom markom, ali se nisu dogovorili u vezi sa cenom i
uslovima.
„Golija implex plus segond” Vrbas, radna jedinica Industrija mesa „Čoka“
Prema rečima Branka Miloševića u toku su razgovori o strateškom partnerstvu sa
predstavnicima kapitala iz Rusije, čime će ruski partner verovatno postati i većinski vlasnik
15
nekadašnje Mesne industrije „Čoka” koja je likvidirana a čije pogone koristi „Golija implex
plus segond” Vrbas ( firma sina Branka Miloševića ). U prošloj godini proizveli su tri
miliona jedinica konzervi pašteta: jetrena, goveđa i sa povrćem, od čega se dva miliona
komada nalazi na lageru u fabrici. Trenutno zapošljava 46 radnika, a tokom 2012. godine ih je
bilo 246, a ukoliko dogovori sa Rusima urode plodom Milošević tvrdi da će zaposliti 500
osoba. Meso za preradu stiže iz uvoza ( svinjske polutke, ćureća i pileća džigerica iz
Portugalije ), jer klanje stoke nije dozvoljeno u pogonima u Čoki. Brend paštete iz Čoke
Milošević je zaštitio u srpskom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, ali i u Briselu i
Ženevi do 2028. godine. Imaju 450 hektara zemlje u svom posedu, a na farmi svinja u Jazovu
i 350 tovljenika.
Prema rečima Miloševića isplaćeno je 80 odsto
zaostalih plata iz prošle godine, delom u robi ( zamrznuta
piletina i paštete ), a delom u novcu, zbog čega je
nekadašnji gigant ex Yu mesne industrije tokom prošle
godine dospeo je u žižu javnosti. Šta više, tvrdi da je
nekim radnicima iz proizvodnje sve isplaćeno. I dok je
vlasnik firme tvrdio da je to sindikalna pomoć, neki
zaposleni su u medijima pričali da su tako delimično
isplaćivane zaostale aprilske i majske plate. Branko
Miloševića je medijima izjavio da je na taj način
zaposlenima davao pomoć dok novac ne stigne i
proizvodnja bude pokrenuta. Šta više, on je naglasio da
na lageru ima dva miliona konzervi pašteta od 75 grama,
spremnih za izvoz u Rusku Federaciju i bivše
jugoslovenske republike: Bosnu i Hercegovinu i Crnu
Goru. Po njegovim letošnjim tvrdnjama zastoj u
proizvodnji je nastao zbog rekonstrukcije radi dobijanja
ruskog sertifikata GOST – R, te izvoznog broja za proizvodnju robe namenjene prodaje na
stranom tržištu. Prema njegovim izjavama datim i medijima rekonstrukciju je zarad prodaje
robe inostranstvu uloženo gotovo 100.000 evra. Vlasnik je takođe, letos tvrdio da mesna
industrija poseduje zavidan izvozni potencijal i zato će, u saradnji sa „Interkomercom“ iz
Beograda, zajednički uložiti u hladnjaču kapaciteta 5.500 tona zarad dobijanja licence za
carinsko skladište tipa A, nakon čega bi trebao da krene izvoz pašteta u Rusiju vredan 6,5
miliona evra.
Branko Milošević je Industriju mesa „Čoka“ u stečaju kupio za milion ipo evra jula
2005. godine ( ili tadašnjih 123 miliona dinara ). A da li će bolja budućnost konačno stići u
bivšu Mesnu industriju „Čoka“ ostaje da se vidi, pogotovo što je opterećuje ružna prošlost.
Nekadašnji gigant mesne industrije na prostorima ex Yu, bio je u stečaju je od novembra
2001. godine, kada su radnici čak blokirali sve puteve u okolini Čoke i kada je skoro 1.000
njih ostalo bez posla. Jula 2005. godine su je kupili Branko i Momčilo Milošević ( d.o.o.
„Golija Impeks“ Vrbas – firma za proizvodnju cveća i ekološkog povrća ), a potom je
najavljeno da planiraju da dnevno prerade 600 svinja i 50 goveda, da zaposle više od 500
radnika, što se, do sada, nije desilo. Ništa nije bilo ni od uslužnog tova za koji se 2006. godine
prijavilo 400 ljudi iz opštine. Mesna industrija „Čoka“ imala je i veliki broj prodavnica
(između ostalog u Beogradu, Sarajevu, Splitu ), neki kažu čak 68, a raspolagala je, u vreme
kada su kupljeni, i sa preko 1.600 ha sopstvenog i državnog zemljišta. U to vreme se baratalo
podatkom da je u kupovinu preduzeća i njegovu rekonstrukciju uloženo oko 3,5 miliona evra.
Obnovljene su proizvodne hale ( postavljeno je 8.500 kvadrata novog krova, 11.000 dužnih
metara kišnih oluka, kompletno je sređena unutrašnjost...) a samo osposobljavanje hladnjače
kapaciteta 5.500 tona, sa freonskim rashladnim sistemom, navodno je trebalo da košta oko
16
960.000 evra. Rekonstrukcija fabrike je dugo trajala, a započinjanje proizvodnje najavljivano
je mnogo puta u periodu 2006 – 2008. godina, kada se januara te godie eto čekalo samo još na
neke dozvole. I političari su se rado slikali neko vreme, od lokalnih do pokrajinskih, te je i
tadašnji – sadašnji premijer AP Vojvodine Bojan Pajtić obišao fabriku aprila 2006. godine. U
oktobru 2007. godine baratalo se cifrom od 5,5 miliona evra ulaganja, što sopstvenih
sredstava, što novca Fonda za razvoj Pokrajine i kredita banaka. Bilo je tu i policijskih
istraga, privođenje i pritvor za Branka Miloševića zbog sumnje da je nenamenski trošen novac
( 27 miliona dinara od „Poštanske štedionice” i 63 miliona dinara od Fonda za razvoj AP
Vojvodine ) za šta je vlasnik tvrdio da je bio u cilju sprečavanja otpočinjanja proizvodnje u
Čoki. Prošle godine su mediji preneli da je čak potpisan ugovor o poslovno – tehničkoj
saradnji sa američkom firmom „CoreBioID Inc“ iz Vašingtona i izvozu za SAD, a Miliošević
je i tada tvrdio da njegova firma „Golija impleks plus segond“ ima ugovor za plasman i na
tržištu Rusije.
„Vinarija Čoka”
Prošla godina je za čokanske vinare bila teška, ali ipak nešto bolje nego 2011. Osnovni
problem je teža naplata na domaćem tržištu, pošto su rokovi plaćanja ozmeđu 90 i 120 dana.
Prevashodno izvoze na području bivše Jugoslavije, od čega najviše u Bosnu i Hercegovinu,
tako da su spoljnotrgovinskim poslovanjem inkasirali oko dva miliona evra. Praktično ih
izvoz spasava zbog nepovoljnih ekonomskih dešavanja na domaćem tržištu. Imaju ukupno
oko 200 zaposlenih u svojim poslovnim delovima u Čoki, Subotici i Beogradu.
Treba reći da je prošla godina bila problematična u vinogradarstvu zbog prolećnih
mrazeva, usled čega su mnogi čokoti izmrzli. Imaju 120 hektara novih zasada vinograda.
Prošle godine su imali problem sa državnim zemljištem koje imaju u zakupu. Oni su upravo
na tom zemljištu podigli nove zasade vinograda i sada imaju određene probleme iako su
spremni da plaćaju dugoročan zakup, pošto im je to u interesu.
Kikindska industrija mleka
„Kikindska industrija mleka“ tokom prošle godine prvo je smanjila, a potom izmestila
proizvodne kapacitete iz Kikinde tako što je deo proizvodnje transferisan je u zrenjaninski
„Mlekoprodukt“. Inače, ove dve srpske mlekare imaju istog vlasnika, francuski „Bongren“
koji u svom vlasništvu ima 120 mlekara u svetu. Treba reći da su Kikinđani tipična sirarska
mlekara pa su im glavni proizvodi bili polutvrdi i krem sirevi, mlečni namazi te rikota – sir od
surutke, a zbog dalje racionalizacije proizvodnje doneta je odluka da se proizvodnja dislocira
u Zrenjanin, pošto su tamošnja postrojenja modernija, kapacitet je veliki a bio je nedovoljno
iskorišten. Zbog toga je procenjeno da bi bilo bolje da se, zbog manjih troškova, proizvodnja
polutvrdih sireva organizuje na jednom mestu i da ona bude isključivo u Zrenjaninu. Mada u
kikindskom delu mlekare postoji sertifikovam međunarodni standard ISO 22.000, koji
podrazumeva i HCCP, uvođenje novih standarda, poput IFSa, zahtevali bi veća ulaganja pošto
se objekat nalazi daleko van grada.
U prvo vreme u Kikindi je nastavljena proizvodnja
sirnih namaza i tzv. kriška i sira od surutke. Zaposleni koji su u
prvoj turi preraspoređeni da rade u Zrenjaninu imali su
organizovan prevoz iz Kikinde, a u pogonima na „Topoli“
radilo je između 45 i 50 ljudi, od nešto preko 110 koliko ih je
bilo. Racionalizacija je uslovila da je deo ljudi ostao bez posla.
„Kikindska industrija mleka“ ( prvobitni naziv bio je
„Sajanska mlekara“ ) je za nešto više od decenije postojanja od
lokalne mlekare stigla do srpskog brenda. Saša Mančić,
tadašnji vlasnik i direktor nekadašnje „Sajanske mlekare“ d.o.o.
17
pre pet – šest godina od „Delta agrara“ kupio je postrojenja bivše „Mlekare“ IPP „Banat“
Kikinda na delu ekonomije „Topola“ u najvećoj severnobanatskoj opštini i time značajno
proširio kapacitete pogona koji su već nekoliko godina radili u Sajanu, selu kikindske opštine.
U početku su na staroj lokaciji imali dnevni kapacitet otkupa i prerade mleka od 20.00 do
25.000 litara. U početku su radili sve, od svežeg mleka, preko kiselo – mlečnih proizvoda, do
polutvrdih i topljenih sireva i namaza, ali su se vremenom su se specijalizovali za proizvodnju
polutvrdih sireva i mlečnih namaza, koje su osim pod svojim imenom radili i za druge
poznate mlekare i trgovinske robne marke u Srbiji. Zbog ekonomičnosti, potom je celokupna
proizvodnja skoncentrisana na jednom mestu na „Topoli“, a onda ih je, kao već prepoznaqtljiv
srpski brend, 2008. godine kupio „Bongren“, koji je 2004. privatizovao zrenjaninski
„Mlekoprodukt“. U trenutku prodaje Francuzima kapaciteti za preradu „Kikindske industrije
mleka“ bili su 100.000 litara svežeg mleka dnevno, od čega je 60.000 u pogonu na „Topola“,
i 40.000 u Sajanu. Postepeno je krenulo sinhronizovanje proizvodnje ( brend „Vaša mlekara“)
sa daleko većom mlekarom iz Zrenjanina, pa su tako Kikinđani proizvodili mlečne namaze
(licencni „Vajkrem“ i druge iz sopstvenog asortimana ) i polutvrde sireve, dok su Zrenjaninci
pravili tzv. konzumni program: mleko, jogurt i ostale kiselo – mlečne napitke i sireve od
parenog testa... „Kikindska industrija mleka“ slovila je za najvećeg proizvođača polutvrdih
sireva u Srbiji i u prošloj godini napravili su nešto preko 1.000 tona takvih sireva. Inače,
nekadašnja „Mlekara“ IPP Banat u Kikindi u bivšoj Jugoslaviji bila je čuveni proizvođač
sireva, a svakako najprepoznatljiviji su bili okromni koturovi gaude koji su obeležili jedno
vreme...
“Mokrin mlek” Mokrin
Osim mlekarske proizvodnje u ovoj firmi su tokom prošle godine počeli da prave hleb,
pecivo i testenine u pekari koja se nalazi na njihovoj farmi u selu Iđošu. Dnevna proizvodnja
hleba i peciva im je 1.100 vekni hleba i 200 – 250 komada različitog peciva. Inače,
maksimalni kapacitet pekare je 6.000 vekni dnevno ako bi ga radili u tri smene. Ta proizvdna
linija nazvana je „Banatski hleb”, koja bi kupce trebala da asocira na na pravi tradicionalni
hleb. Testeninu, po sopstvenim rečima, prave isključivo od pšenične krupice i jaja koja se suši
u trajanju od devet sati kako se ne bi raskuvala tokom pripremanja. Kapacitet proizvodnje
testenina je 50 kilograma na sat, ali im je sušara mala i u jednoj turi suši maksimalno 200
kilograma. Osnovnom životnom namirnicom snabdevaju devet prodavnica „Angroprometa”,
markete, ali i svoje prodavnice u Novom Sadu, Kikindi i Novom Kneževcu. Planiraju da ovaj
proizvodni segment dalje razvijaju prema Senti i Kanjiži, a pokušaće da i škole snabdevaju
užinom. Ističu problem skupih analiza za svaku vrstu peciva i to po pet komada, s tim što je
analiza po komadu 2.000 dinara. Takođe, smatraju nepotrebnim i tromesečnu obavezu
kontrole vode, jer tvrde da ne koriste vodu negos surutku u proizvodnji hleba i peciva. U ovoj
firmi ističu da ih analiza hleba košta 97.000 dinara, što smatraju previše.
Kada je u pitanju mlekarska proizvodnja dnevno prerađuju 14.000 litara mleka,
sirovinska baza su im Mokrin i okolina, ali ne velike farme, već mala gazdinstva – koja imaju
do pet krava, a takvih je čak 70 odsto. Posle osam godina čekanja prošle godine su dobili i
dozvolu da mogu da osim sitnog sira za pite, rolovanog i sira kačkavalja, proizvode i jogurt,
pavlaku i maslac, a najveća zarada im je od sitnog sira.
Zapošljavaju 50 osoba, od čega je najveći deo angažovan u mlekari ( svega pet osoba
radi u pekari i manji broj je na farmi ). Na farmi imaju 120 grla sa teladima, od čega su
jesenas bile 86 krave. Poseduju i svinjogojsku farmu ( 80 prasadi, 150 tovljenika, 30 krmača),
koja prema rečima vlasnice mlekare sama sebe izdržava. Cena energenata ih značajno
opterećuje, pa im je samo račun za struju mesečno oko 300.000 dinara – za mlekaru i pekaru.
Da nisu ostvarili uštede sa energijom ( koriste otpadnu surutku za zagrevanje proizvodnih
postrojenja ) proizvodnja u mlekari bi postala neisplativa.
18
Pekara „Kikinda”
Sve dosadašnje prodaje kikindske pekare, a bilo ih je četiri, nisu urodile prodom, jer
prve tri licitacije nisu imale zainteresovanih, a četvrta – direktnom pogodbom završena je tako
što je bečejski „Trivit“ ponudio najvišu cenu od 50,11 miliona dinara, ali je stečajna
upravnica tražila da ponuda bude dopunjena i preinačena na 75 miliona dinara, što se nije
desilo. I tako, stigosmo i do pete runde u kojoj su svi pomalo već grogi i nokautirani se ljujaju
na nogama u iščekivanju hoće li Pekara „Kikinda“ dobiti novog vlasnika ili će i dalje ostati u
zakupu sa prodajama „Jovo nanovo“ svaka tri – četiri meseca. Razlozi svih dosadašnjih
neuspeha bila je cena koju stečajna upravnica traži i koja se kretala od 96,85 miliona dinara,
preko 85, pa 74,86 i poslednjom od 75 miliona dinara.
Nova prodaja metodom neposredne pogodbe
zakazana je za 19. mart i to za dve posebne celine i
dodatnu pekarsku opremu. Zainteresovani će za otkup
dokumentacije morati da izdvoje po 10.000 dinara za
celine jedan i dva, a za pekarsku i drugu opremu
1.000 dinara, s tim da će morati da plate i depozit od
28,8 miliona dinara za celinu jedan (pekara sa
pripadajućom opremom, sitnim inventarom, te
rezervnim delovima), 2,7 miliona dinara za celinu dva
(radionica, perionica i pogon za pravljenje oblatni),
dok će za pojedinačnu dodatnu pekarsku i drugu
opremu depozit biti 20 odsto njene vrednosti.
Procenjena vrednost pekarske celine je 145,36
miliona dinara, pogona za izradu oblatni 13,51, a za
pekarsku i drugu opremu ukupno 19,41 miliona
dinara.
Konačnu odluku, ako ponude budu manje od
polovine procenjene vrdnosti, doneće Odbor
poverilaca (najveći poverioci su Nova Agrobanka, Komercijalna, NLB banka, Ministarstvo
finansija Filijala Kikinda, Kikindski mlin) i stečajna upravnica Milica Bogunović. I dok se ne
dođe do nekog rešenja „Mač Don Don“ nastavlja proizvodnju kao zakupac sa 24 zaposlena,
koju je započeo jula 2011. godine, proizvodeći sada 9.000 vekni hleba dnevno, i prodajući
11.000 ( 2.000 vekni je iz njihove pekare u Zrenjaninu ). Hleb prodaju na području mesta
Senta, Ada, Mol, Bačko Petrovo Selo, Bečej, Novi Bečej, Torda, Čestereg, Banatski Dvor,
Nova Crnja, Čoka i u svim mestima opštine Kikinda. Hleb je isplativo prodavati u krugu od
40 km u jednom smeru, s tim da je uslov za to minimum pun kamion za dostavu.
Posebno je bila zanimljiva prodaja u decembru 2012. godine. Za glavni deo imovine
Pekare „Kikinda“ na licitaciji neposrednom pogodbom bila su dva takmaca, zakupac „Mač
Don Don“ – koji je pokrenuo pekarsku proizvodnju jula 2011, koja je zaustavljena oktobra
2010. štrajkom zaposlenih zbog neisplaćenih zarada, i „Trivit“ iz Bečeja, koji inače, u manjim
količinama, prodaje hleb i na tržištu najvećeg severnobanatskog grada. Slovenci su odustali
kada je „Trivit“ ponudio 50,11 miliona dinara, a Vera Šćepanović, vlasnica „Trivita“, je
nakon kupovine rekla da im je namera da prošire proizvodnju u Kikindi jer su na ovom tržištu
od 2003, ali nisu uspeli da ga razviju jer su građani verni svom, „kikindskom hlebu“, i bez
obzira koliko su prodavali svoj hleb po nižoj ceni, nisu uspevali da se nametnu. Prema rečima
vlasnice „Trivita“ žele da iskoriste kikindske i bečejske kapacitete i za proizvodnju specijalne
vrste hleba od semenki, a bez brašna „Tonusa“ – koji rade po ruskoj licenci, i da ga izvoze.
Kako je na kraju ispalo, nisu ni ovoga puta uspeli da se nametnu, ne samo kikindskom
tržištvu, već i Odboru poverilaca, koji je zatražio da „Trivit“ popravi svoju ponudu na
polovičnu sumu od procenjene (75 miliona dinara ), što potencijalni kupac ipak nije prihvatio.
19
SZTR „Ljiljina supica” Kikinda
Ljilja i Albert Kanalaš su i radnici i direktori i sve drugo
što je potrebno u sztr „Ljiljina supica“ iz Kikinde, a stara
receptura domaćih „reckavih“ rezanaca, pravljenih bez aditiva i
veštačkih boja, samo od brašna i jaja, dobila je veliko priznanje i
zlatnu medalju prošlogodišnjeg Međunarodnog poljoprivrednog
sajma u Novom Sadu. Porodičnu firmu su osnovali 2006.
godine, za sada proizvode svega 300 kilograma testenina
mesečno, isključivo za poznatog kupca, ali bi mogli mnogo više,
kako tvrde, samo da je veća sigurnost u prodaji, tj. naplati
prodatog. U velikoj konkurenciji, jedna mala zanatsko –
trgovinska radnja, proizvela je „zlatne“ domaće rezance, po
ukusu stručnog žirija, ali i kupaca iz Kikinde i okruženja. Nakon
više pokušaja ove godine uspeli su da svoju robu prodaju i u
maloprodajnim objektima kikindskog „Angroprometa”
„Pekara Arok“ Čoka
Ova porodična firma beleži složenu poslovnu godinu uslovljenu padom kupovne moći
stanovništva. Iako su do pre dve godine imali 68 zaposlenih, sada ih je 49. Tvrde da im se
broj mušterija smanjio nakon donošenje Uredbe o hlebu tipa „Sava“ gde je marža ograničena
na 8 odsto, pošto trgovci zahtevaju veću zaradu od 14 – 15 odsto. Proizvode samo 700 – 800
vekni hleba dnevno i proizvodnju osnovne životne namirnice smanjili su na minimum, iako su
im kapaciteti 5.000 – 6.000 vekni hleba dnevno. Sem proizvodnje hleba, peciva, kolača i kora
imaju i svoje picerije – restorane i prodavnice u Čoki, Senti i Kanjiži. U toku su pripreme za
otvaranje restorana sa letnjom baštom u Senti, a sem toga drže menzu u Fabrici šećera „Te –
To“ u Senti i „Keramici Kanjiža“. Takođe, spremaju užine za vrtiće u Adi i Molu, kao i za
osnovnu školu u Novom Kneževcu. U poslednjih nekoliko godina promet je sa do 100
miliona, smanjen na nešto preko 50 miliona dinara. Od većih trgovina rade sa
„Angroprometom“ i hrvatskim prodajnim lancem „KTC“. Tokom prošle godine imali su
primedbe na postupanje različitih inspekcija, koje su im i nakon otklonjenih, prema njihovim
rečima, beznačajnih nedostataka u datom roku naplatile kazne od više desetina hiljada dinara.
Imali su i problem u postupku zatvaranja svoje ortačke pekarsko – buregdžisjke radnje i
otvaranja novog privrednog društva, zato što im je u banci bio blokiran novac firme koju su
zatvorili, a koji je sukcesivno pristizao u skladu sa predviđenim rokovima naplate.
Poljoprivreda, vodoprivreda i prerada
Glavna karakteristika prošlogodišnje poljoprivredne proizvodnje je suša, koja je u
opštini Kikinda dosegla razmere elementarne nepogode, zbog čega je lokalna samouprava u
prvoj dekadi augusta 2012. godine proglasila vanrednu situaciju. Suša je na poljima severnog
Banata ostavila dubok trag i značajne ekonomske posledice, koje su u Kikindi procenjene na
3,5 milijardi dinara. Mada je slična situacija bila i u drugim severnobanatskim opštinama, gde
su čak prethodno i prinosi hlebnog zrna podbacili u poređenju sa kikindskim, u Čoki i Novom
Kneževcu nisu proglasili vanrednu situaciju.
Mnoga rešanja u poljoprivredi moraju da budu što pre sistemski rešena i to je pravac u
kome treba stvari da budu promenjene. Najnoviji problem sa mlekom i prisustvom aflatoksina
u stočnoj hrani, a pre svega kukuruzu, samo je jedan koji traži korenite promene na svim
nivoima, ali i u ponašanju samih individualnih poljoprivrednih proizvođača i njihovom
odnosu prema društvenoj odgovornosti. Zato će zbog različitih propusta izvoz poljoprivrednih
20
gotovih proizvoda ili sirovina biće smanjen u ovoj godini. Takođe, problem ukupnog dohotka
u poljoprivredi u Srbiji je što je nizak iako su nam poljoprivredni proizvodi visoko po značaju
na lestivici izvoznih artikala. Šta više, jedini suficit u poslovanju sa inostranstvom
ostvarujemo upravo izvozom poljoprivrednih proizvoda, ali je korist od poljoprivrede
nedovoljna u poređenju sa mogućnostima koje ima. Dok je ukupni dohodak u poljoprivredi u
Holandiji 18.000 evra, a Nemačkoj 15.000 evra, on je u Srbiji oko 4.000 evra, pre svega zbog
usitnjenog poseda. Ukupan dohodak nije isto što i profit u poljoprivredi, jer država ima
mnogo veću korist ako npr. 100 hekatara obrađuje poljoprivredna firma, nego individualni
proizvođač. Veliki broj manjih, a naročito malih gazdinstava ne zapošljava značajan broj ljudi
u smislu da su oni legalno upošljeni kao oni koji rade u poljoprivrednim firmama, što znači da
su prijavljeni, da su za njih plaćeni svi porezi i doprinosi, da ljudi imaju socijalno i
zdravstveno osiguranje, prava u skladu sa kolektivnim ili ugovorom o radu i slično. Toga
nema na usitnjenom privatnom sektoru, čak ni kod onih koji obrađuju i i više stotina hektara,
pa samim tim i država i društvo bivaju uskraćeni za opštu korist. Sitni proizvođači nisu
konkurentni ni u evropskim razmerama, pa zato naša poljoprivreda ne može da bude
uspešnija. Veoma je važno da konačno prevlada stav o poljoprivredi kao o strateškoj grani
srpske privrede, da država počne da dugoročno vodi računa o toj oblasti, a ne da se, kao do
sada, agrarna politika menja sa svakom promenom ministra poljoprivrede.
Poljoprivredna stručna služba „Kikinda“
U organizacionom smislu godina je bila puna različitih dešavanja u vezi sa
angažovanjem savetodavaca asistenata, kojih je bilo čak 20. Taj problem je nastavljen i posle
njihovog ukidanja pošto su ih oni isplaćivali, a država im nije istovremeno nadoknađivala
sredstva koja su im oni isplaćivali. PSS „Kikinda“ ima 16 stalno zaposlenih i firma, mada s
naporom, dobro funkcioniše. Svakog petka rade i u svojoj kancelariji u Novom Kneževcu
čime žele da budu bliže poljoprivrednicima iz te opštine. Savetodavstvo je imalo samanjen
budžet od Pokrajine, koji je bio 40 odsto manji nego onaj iz 2010. godine.
Obzirom da je prošla godina bila veoma nepovoljna za određene kulture u PSS ipak
mogu da budu vrlo zadovoljni postignutim rezultatima jer su imali jedno od najboljih
oglednih polja u Vojvodini. Značaj je veći ukoliko se zna da mnoge PSS nisu ni mogle da
održe Dane polja jer su im usevi bili potpuno uništeni sušom. Sa raziličitim semenraskim
firmama su imali dobre ugovore za ogledne parcele, kupili su nov traktor i neke priključne
mašine, tako da 95 odsto poslova na ogledima mogu sami da urade. Na oglednim poljima PSS
„Kikinda“ npr. ostvaren je prinos suncokreta i od 4,7 tona po jedinici površine i to je
fantastičan prinos, ali je tu primenjena maksimalna agrotehnika.
Nisu sasvim zadovoljni obimom koji je postigla labaratorija, pošto je opština Kikinda,
zbog izbornog procesa, tek u septembru 2012. donela odluku da će finasirati analizu zemljišta,
pa je do tog vremena labaratorija radila tek sa 50 odsto kapaciteta. Takođe, AP Vojvodina je
smanjila kvotu za besplatnu analizu zemljišta za opštine Kikinda i Novi Kneževac sa 1.000 na
500.
Voćnjak ( zasađenje dvogodišnje sadnice ) je u svojoj prvoj godini roda podbacio, a
razlog tome je aprilski mraz od – 4 stepena, koji je u trajanju od šest sati učinio da rod
namesto pet, šest tona jabuka bude svega par stotina kilograma. Zato, ukoliko ne bude sličnih
situacija u ovoj godini očekuju dva, tri vagona ( 20 – 30 tona ), a narednih godina i 50 tona
jabuka.
21
Ratarstvo
Jesenja setva
Setva pšenice u severnom Banatu protegla se, istina u sporadičnim slučajevima, čak i
do poslednje dekade novembra, iako je veći deo hlebnog zrna zasejan u oktobru u optimalnom
roku u periodu između 05. i 25. oktobra. Ono što je karakteristično za setvu ozimih kultura je
činjenica da je pšenice više nego prošle sezone i to za nekih desetak odsto, tako da je u ataru
opštine Kikinda proizvodnja ove kulture zasnovana na oko 13.000 hektara. Povoljna cena na
berzi i dobar prinos i zarada, koju su severnobanatski paori imali 2012. godine, podstakla ih
je da pšenice bude više. Ali, mada se o tome nerado govori, značajan deo zasejanih površina
nije deklarisana, semenska roba, već ona sa „tavana“, jer su ratari išli na što manja ulaganja.
Na ruku im nije baš išlo suvo vreme, pa su njive bile teške za obradu, a mnogi su jesenje
oranje zamenili tanjiranjem teškim tanjiračama i na tako pripremljenom zemljištu su zasnovali
novu proizvodnju. Inače, u oktobru i novembru 2012. godine u Kikindi i okolini palo je svega
pedesetak litara kiše.
Berba jesenjih kultura
Sve kulture na ovom području imale su neujednačen prinos, a on je toliko šarolik da se
razlikuje i u okvirima pojedine veće njive. Na augustovskim „Danima polja“ Poljoprivredne
stručne službe „Kikinda”, čulo se da je npr. suncokret rodio od 400 – 500 kilograma pa do 3,5
– 4 tone po hektaru. Suncokretu je prijalo suvo i toplo vreme i on je prosečno rodio preko tri
tone po hektaru na njivama gde je ova kultura zasnovana u optimalnom roku, s tim da je
2011. godine prosečan rod ove kulture u severnom Banatu bio 2,7 tona po hektaru.
Kukuruz ( prosečno smanjen
prinos za 50 odsto ) i soja ( prinos 2 t /
ha) su najviše podbacili, s tim da je prinos
soje bio niži i do 45 odsto čak i na
oglednim poljima. Zbog slabijeg prinosa
cena soje je sa 30 – koliko je koštala
2011. godine, krajem septembra je skočila
na 68 din / kg. Prošlog leta desilo se da se
istovremeno vadi repa, da je žetva soje i
suncokreta, kao i berba kukuruza, što nije
uobičajeno. Na oglednim poljima na
„Kinđi” najbolji prinos kukuriza imale su
strane sorte, ali je bilo i takvih njiva na
kojima je šteta na kukurizu bila 100
odsto.
Šećerna repa je većinom uspela da zadrži svoj sklop, ali je prinos bio slabiji u odnosu
na 2011. godinu. Kampanja vađenja šećerne repe počela je prvih dana septembra, slatki koren
imao je zavidnu digestiju od 18 odsto, a prosečan rod je preko šest vagona po hekatru. Repom
je na teritoriji severnobanatskih opština ( Kikinda, Čoka i Novi Kneževac ) bilo zasejano oko
1.400 hektara, što je u nivou višegodišnjeg proseka i može se reći da su ratari sa ovom
kulturom bolje prošle nego sa kukuruzom i naročito sojom.
Od marta do pa do kraja avgusta u ataru opštine Kikinda zabeležen je deficit vlage od
130 litara po kvadratu, zbog čega su bitno smanjeni prinosi kukuruza i soje. Berba semenskog
i merkantilnog kukuruza je počela i ranije nego što je to uobičajeno, a prosečan rod je bio
negde manji i za 70 odsto ( predprošlogodišnji prosečan prinos bio je osam tona po jedinici
površine ). Kiše praktično i nije bilo tokom avgusta i ovo je možda i najsušnija sezona ikada u
ovom delu Srbije, koja je ponajviše štete nanela upravo žutom zrnu. Inače, ova kultura
22
dominirala je na severnobanatskim njivama, proizvodnja je bila zasnovana na 46.437 hektara i
na njoj se ranijih godina najviše zarađivalo.
Žetva i otkup pšenice u severnom Banatu 2012. godine
Tropske vrućine doprinele su da se žetva pšenice brže odvijala nego što je to bilo
planirano, ali je žito u severnom Banatu bilo dobrog kvaliteta. Šta više, Kikinda je imala
nadprosečni prinos žita, a ona ranih sorti imala su vlagu između 12 i 13 odsto. Na području
opštine Kikinda hlebno zrno je bilo zasejano na oko 10.000 hektara, a prema informacijama iz
Poljoprivredne stručne službe „Kikinda“ prosečan rod je bio iznad 4,5 tona po hektaru. Inače,
treba reći da je tokom juna bilo za oko 70 odsto manje padavina, u poređenju sa
višegodišnjim prosekom. Situacija u severnom Banatu nije bila svugde ista, pošto je u kikindi
bilo lokalnih padavina, dok npr. u Čoki ne.
Godinama najbolji prinos hlebnog zrna u severnom Banatu ima velikoselska „Kozara“
koja je i prošle godine imala prinos od 6,5 tona po jedinici površine, i hektolitarsku masu od
84. Vrućine su uticale na onu pšenicu iz kasnijih rokova setve, gde je došlo da bržeg
sazrevanja i manjeg nalivanja zrna. Akcionarsko društvo „Kikindski mlin“ iz Kikinde, jedan
od najvećih srpskih proizvođača brašna, na početku žetve utvrdio je cenu od 22 dinara
individuanim proizvođačima, a 50 para više od te cene plaćali su organizatorima. Po prijemu i
obračunu količina proizvođače su isplaćivali odmah. Cena pšenice se tokom leta menjala,
tako da je krajem septembra bila 29 dinara za kilogram.
Duvanska industrija Čoka
Svi problemi nastali u primarnoj duvanskoj industriji, kod domaćih prerađivača – koji
nemaju proizvodnju cigareta, posledica su nerešenih sistemskih pitanja, odnosno mera koje su
bile na štetu ove branše i tako je bilo i u Čoki, sve do
prodaje duvana na stranom tržištu. Kriza je trajala više
meseci, kasnile su plate zaposlenima, kao i isplate
koperantima, ali je problem, tokom 2012. godine, više nego
uspešno prevaziđen. „Duvanska industrija Čoka“, veliki
srpski proizvođač i prerađivač duvana, isplatila je letos sve
proizvođače duvana koji su im sirovinu isporučili 2011.
godine ( oko 3,2 miliona evra ), a do početka ove godine i
sve što su otkupili iz roda 2012. Kašnjenje isplate
predprošlogodišnjeg roda odrazilo se i na ugovaranje
prošlogodišnje proizvodnje, tako da su bile dogovorene
manje površine od uobičajenih, pa je proizvodnja bila
zasnovana na nekih 480 hektara. Zbog sistemskih
problema, a naročito posle ukidanja obaveze da fabrike
cigareta u Srbiji moraju da 50 odsto u proizvodnji koriste
domaći duvan i smanjenjem premija primarnim
proizvođačima, proizvodnja je stalno smanjivana. Subvenicije za duvan, pre nekoliko godina,
bile su 0,8 evra, dok su 2011. godine spale na 34.000 dinara po hektaru (14.000 plus 20.000
dinara ), što je kada se prevede na rod po kilogramu negde oko 0,17 evra. Takođe,
nekontrolisani uvoz duvana, često i lošijeg kvaliteta od domaćeg i to bez prelemana, uništava
domaću proizvodnju. Npr. premije za duvan u okruženju su daleko veće: Makedonija daje
skoro evro po kilogramu, kao i BiH, a slično i Hrvatska ( 1,1 ), dok je u Mađarskoj subvencija
čak 4.000 evra po hektaru. Sadašnja premija od 40.000 dinara će biti još manja od
prošlogodišnje, kada bude isplaćena sledeće godine i sad ti budi konkurentan – ističu
duvandžije. Inače, Srbija godišnje proizvede 6.500 – 7.000 tona duvana, a potrebe za ovdašnje
proizvođače cigareta u jednoj sezoni su oko 20.000 tona. Zbog svega ovoga trend smanjenja
23
proizvodnje je stalan. Tako su recimo 1991. godine otkupili 1.700 tona duvana, a 2011.
godine 1.200 tona.
Duvanska industrija u Čoki imala je na početku prošle godine, zbog sporijeg plasmana
na domaćem tržištu, zalihe u vrednosti od 6,5 miliona evra, odnosno približno 2.000 tona
suvog lista i jedini spas im je bio izvoz. Kada bi još imali izvozne stimulacije od 10 odsto, kao
što imaju proizvođači cigareta, ova branša i kooperanti bi se preporodili. Takođe, od države se
traži da se zabrani izvoz neprerađenog duvana, već da to bude moguće samo kao polufabrikat
ili cigareta, što donosi veći devizni priliv i fabrikama, ali i državi. Prerađeni duvan izvezli su u
Grčku i Bugarsku, s tim da im je novo tržište i Češka u koju su prve količine izvezli ove
godine. Zahvaljujući izvozu ostvarili su ukupan prihod od 692 miliona dinara, što je za 58
odsto više nego 2011. godine. Ostvarili su dobit po završnom računu od 27 miliona dinara.
Zbog prošlogodišnje suše otkupili su manje duvana i to 624 tone Virdžinije i 230 tona Berleja,
što je svega 50 odsto u odnosu na plan. U prošloj godini koperantima su za Berlej isplatili
22,9 miliona dinara, a za isporučenu Virdžiniju 140 miliona dinara. Za ovu sezonu planirano
je ugovaranje proizvodnje Virdžinije na 600 i Berleja na 300 hektara. Obezbedili su seme i
zaštitna hemijska sredstva, a rasađivanje duvana počeće maja. Duvanska industrija ima
ukupno oko 300 koperanata, od kojih 238 proizvodi Berlej, a 62 Virdžiniju.
U fabrici su stalno zaposlene 46 osobe, dok u sezoni radi još pedesetak radnika. Prošle
sezone su radili samo u jednoj smeni sa produženim radnim vremenom od 06:00 do 16:00
sati, tako da su angažovali manje sezonaca.
„Kozara“ Banatsko Veliko Selo
Velikoselska „Kozara“ verovatno je i najbolje privredno društvo u oblasti
poljoprivrede na severnobanatskim prostorima i to godina dokazuje izvanrednim rezultatima u
ratarskoj i svinjogojskoj proizvodnji. Na njihovim poljima uvek se primenjuje maksimalna
agrotehnika i strogo se vodi se računa o
rokovima. I ništa se ne prepušta slučaju,
pošto je zemljište i pre zimske prihrane
prethodno ispitano na azot tako da je tačno
procenjeno koliko i kog sastava veštačkog
đubriva treba da bude bačeno. Sve to daje
izvanredne rezultate, čak i u godinama
kakva je bila sušna 2012. U „Kozari“
obrađuju 2.169 hektara, od čega je 967 u
njihovom vlasništvu, od kojih su 200 kupili
od privatnih vlasnika u selu u prethodnom
vremenu
od
trenutka
vlasničke
transformacije, dok ostatak čine zakupljene
njive. Imaju 75 stalno zaposlenih radnika u tri proizvodna segmenta: ratarstvo, proizvodnja
stočne hrane i svinjogojstvo. Imaju zaokružen sistem od primarne poljoprivredne proizvodnje
do stočarstva, čime ostvaruju veće prihode. Oko 60 odsto sopstvene ratarske proizvodnje se
na direktan ili indirektan način koristi kao stočna hrana na farmi svinja. Sa druge strane
kapacitet silosa im je 20.000 tona, tako da rade i uslužne poslove skladištenja i sušenja za
kooperante u selu.
Na svinjogojskoj farmi prošle godine proizveli su 17.600 tovljenika visokog procenta
mesnosti od približno 56 odsto. Tokom prošle godine osvežili su genetski materijal na
svinjogojskoj farmi što je dalo veću mesnost za pet odsto. Pošto su sada tovljenici krupniji
moraće da rekonstruišu farmu, jer im je potreban manji broj većih boksova. Sa manjim
brojem grla ostvarili su istu proizvodnju, tov je kraći za 12 do 14 dana, tovljenici su teži za
oko 10 kilograma, čime su ostvarili i uštedu na količini stočne hrane potrebne za tov.
24
Setvene površine 2011 / 12. godine:
Pšenica
Šećerna repa
Suncokret
Kukuruz
Pšenica sem.
Uljana repica
Ozimi ječam
Ukupno
Zasejano hektara
367
222
452
745
100
118
165
2.169
Prinosi u 2012. godini:
Merkantilna pšenica
Semenska pšenica
Ozimi ječam
Kukuruz
Suncokret
Uljana repica
Prinos u kilogramima
6.982
5.852
5.018
6.848
3.905
3.546
Merkantilnu pšenicu su jesenas zasejali na površini od 350 hektara, semensku na 174,
ozimi ječam na 75, ozimi stočni ječam na 90, dok u prolećnoj setvi planiraju da zasnuju
proizvodnju šećerne repe na 210, suncokreta na 510, kukuruza na 640 i uljane repice na 115
hektara.
„Rit” Čoka
Čokanska poljoprivredna firma imala je oskudniju godinu u ratarstvu zbog suše, ali su
godinu ipak završili u plusu. Npr. Kukuruz su imali na 600 hektara, a prinos im je bio svega
tonu po jedinici površine ( ranije i do osam – devet tona ) ; šećerna repa je obično rodila i do
55 tona po hektaru, a prošle jeseni svega 19. Od jesenjih kultura jedino im je suncokret
solidno rodio. „Rit “ je u stečaju kupila firma „Per Agro “ iz Crvenke, iz koga su 2010. godine
izašli. Imaju 142 zaposlenih, a povremeno angažuju i pet – šest sezonskih radnika. Na
svinjogojskoj farmi, čiji je maksimalni kapacitet 25.000 – 30.000 tovljenika, u 2012. godini
imali su preko 17.500 tovljenika. Skoro 98 odsto tovljenika plaisraju Mesnoj industriji
„Matijević “. Ovog proleća zabeležen je pad cene žive vage svinja i to sa 250 – koliko je bilo
jesenas i prošlog leta, na 155 dinara i to najverovatnije zbog uvoza svinjskog mesa. Do marta
ove godine nisu dobili subvencije za isporučene tvoljenike od 1.000 dinara po komadu stoke.
Šta više od Uprave za agrarna plaćanja – sa sedištem u Šapcu, dobili su zahtev da im
celokupnu dokumentaciju lično ponovo dostave. Inače, da bi dobili subvencije morali su
svakog tovljenika, za koji imaju broj, jer su svi umatičeni, da avansno plate po 60 dinara PSS
za overu dokumentacije, što je na godišnjem nivo značajan izdatak ( veći od milion dinara, a
na subvencije od države čekuju više meseci ). Prodali su stado od 500 ovaca, autohtone vrste
„Čokanska cigaja “, jer nije rentabilna proizvodnja zbog velikog učešća ljudske radne snage.
Kada je u pitanju jesenja setva zasejani su pšenica i ozimi ječam na oko 500 hektara,
usevi su dobro prezimeli, sklop je dobar, a završili su i zimsku prihranu. Obrađuju 1.100
hektara državnog zemljišta ( od ukupnih 1.400 hektara ), za koje su morali da plate zakup u
punom iznosu, bez obzira što je prošla sezona bila sušna.
25
VDP „Gornji Banat” Kikinda
„Gornji Banat” je i dalje firma u društvenoj svojini i već godinama se traži rešenje za
slična privredna društva koja obavljaju delatnost od državnog značaja. U Vojvodini trenutno
posluje 21 vodoprivredno preduzeće u od čega su dva privatna, ona u Senti i Bačkoj Palanci, a
nemaju vodna područja – Sombor i Sremska Mitrovica. Pokrajinski sekretar za poljoprivredu
Ješić je pokrenuo postupak prevođenja vodoprivrednih firmi iz društvenih u državna
preduzeća, savetnik na tom poslu je Nikola Bugarski, tako da u „Gornjem Banatu” veruju da
će najzad rešiti problem statusa, pošto im Agencija za privatizaciju svakih šest meseci
produževa status. To znači da će firme postati d.o.o. ili a.d. a država će biti većinski vlasnik,
što će im omogućiti da lakše ugovaraju poslova, od koji većinu finasira upravo država. Do
sada im je oko 35 odsto prihoda dolazilo od „Voda Vojvodine”, a kada dođe do podržavljenja
očekuje veća državna ulaganja u opremu, s tim da će tada osnivač imenovati direktora,
upravni i nadzorni odbor... Problem u vezi sa finasiranjem je i taj što već dve godine fizička
lica ne plaćaju nadoknadu, a njihovi posedi čine 60 odsto ukupnih obradivih površina. Imaju
110 zaposlenih, prethodne godine ih je bilo šestoro više, ali su oni stekli uslov i otišli u
penziju. Broj zaposlenih je bitno smanjen u odnosu na ranije. Npr. 1998. su imali 160
zaposlenih, a 1986. godine 230 ljudi je radilo u „Gornjem Banatu”.
Po svojoj veličini i značaju oni su drugo preduzeće u AP Vojvodini u oblasti
vodoprivrede. Imaju 21 crpnu stanicu od kojih su samo dve reverzibilne. Zalivni kapacitet
koji bi mogli da pokrivaju dodatnim radovima i preusmeravanjem pojedinih pumpi sa
ispumpavanja na upumpavanje je oko 37.000 hektara, od čega je na Mlaki oko 18.800
hektara, Topolska crpna stanica može da obslužuje od 7.000 do 10.000 hektara, a ostatak
Šećeranski kanal, koji je zaista u zapuštenom stanju. Očekuju da će ove godine crpna stanica
Mokrin 1 preći sa dve na četiri pumpe, a biće radova i na crpnoj stanici Mokrin 2 ( prema
granici sa Rumunijom ). Procenjena vrednost radova je oko 25 miliona dinara, a celokupna
ulaganja bi mogla da budu oko 200 miliona dinara. U prošloj godini imali su ukupan promet
od 300 miliona dinara s tim da im „Vode Vojvodine” duguju još 100 miliona dinara za
izvršene radove. Minimum rentabilnosti poslovanja je 270 miliona dinara sa postojećim
brojem zaposlenih, i svaki prihod ispod toga ili povećanje broja radnika, dovelo bi ih u
probleme. Za njih primena Zakona o javnim nabavkama neće biti problematična, jer je dosta
poslova spadalo u male nabavke, i to neće prouzrokovati veće probleme, zato što će moći u
nabavci da učestvuju samo oni sa licencom, koju izdaje Direkcija za vode.
Svinjogojstvo
Kikinda i čitav severni Banat nekada su bili razvijeno svinjogojsko područje sa, ali od
kada su prestale da rade velike mesne industrije – kao što su kikindski „PIK“ i Industrija mesa
„Čoka“, nestali su i brojni koperanti sa ovog područja. Sve je manji broj fizičkih lica koja
uzgajaju i „liferuju“ svinje, tako da je taj posao, kao dodatna delatnost brojnih
severnobanatskih domaćinstava, skoro iščezao. Sada ga rade samo veliki poljoprivrednici i
farme, kojih je istina manje nego pre dvadesetak godina. U privatnom sektoru, u delu manjih
gazdinstava i otkup je neorganizovan, a na tržištu dominiraju nakupci koji plaćaju odmah, ali
zato nude nižu cenu od mesnih industrija. Na području kikindske opštine brojni kapaciteti
mini farmi su prazni jer poljoprivrednici ne vide profit u svinjogojstvu, a nestankom
zemljoradničkih zadruga prekinuti su organizovana proizvodnja i otkup. Kako se nekada
radilo govori i podatak da je kikindski „PIK“ imao aranžman sa malim poljoprivrednicima na
način da bi neki član porodice bio i zaposlen putem uzgoja svinja u vlastitom domaćinstvu.
Kikindska industrija mesa obezbeđivala je nazimad i hranu, te veterinarsku zaštitu i na taj
način angažovani ljudi bi na svojim firmama uzgajali svinje i za to primali i platu. Naravno,
26
uvek se tu našlo dovoljno hrane da i neko sopstveno grlo – za potrebe domaćinstva ili čak i
prodaju utovi, tako da su mali proizvođači imali značajnu korist od takvog aranžmana.
Proizvodnja svinja u individualnom sektoru, naročito kod malih proizvođača, svake
godine opada. Recimo, pre desetak godina samo na teritoriji opštine Kikinda zabeleženo je
10.000 krmača, dok je danas ta brojka trostruko manja. Sem problema sa otkupom i
povremeno visokom cenom kukuruza, i platežna moć ljudi je daleko manja pa i smanjena
potražnja za mesom doprinosi ovakvoj situaciji. Realnost je da ljudi sve ređe pune
zamrzivače, a češće kupuje toliko svinjetine koliko je potrebno za dnevni obrok. I tako, zbog
aktuelnog stanja obnova svinjogojstva u severnom Banatu je realno nemoguća u malom
sektoru.
I dok je tov svinja za tržište u malom poljoprivrednom domaćinstvu skoro nestao,
zahvaljujući zaokruženom sistemu proizvodnje, u delu privrednih društava on je i dalje
unosan posao. Među najvećim severnobanatskim uzgajačima svinja danas su preduzeća iz
kikindske opštine „Galad“ i „Jedinstvo“ – koji pripadaju „Matijević agraru“ i velikoselska
„Kozara“ – deo grupe „Delta agrar“. Farma u Banatskom Velikom Selu projektovana je za
godišnji uzgoj 20.000 tovljenika i radi punim kapacitetom. Ona je deo dobrog
poljoprivrednog dobra, tako da uspešnom ratarskom proizvodnjom uspevaju da stvore hranu
koja je cenovno povoljna za ovakvu proizvodnju. U „Galadu“ i „Jedinstvu“ su napravili
dodatni iskorak u proizvodnji svinja time što su uložili u svinjogojske farme tako da sada na
dve lokalcije godišnje proizvodu skoro 40.000 tovljenika, sa procentom mesnosti od 54 odsto.
Pre nekoliko godina nabavkom 20 visoko kvalitetnih nerasta rasa „Veliki Jorkšir“, „Nemački
Landras“ i „Pietren“, kao i 85 suprasnih nazimica istog rasnog sastava iz Savezne Republike
Nemačke, na „Galadu“ je oplemenjen rasni sastav. Šta više, „Galad“ je postao i reprodukcioni
centar za snabdevanje nazimicama i nerastima svinjogojskih farmi „Matijevića“. O tome
kakav pristup imaju u svinjogojskoj proiuvodnji govori i činjenica da s u razvili i sopstvenu
veterinarsku službu koja pruža usluge svim farmama koje rade u sistemu „Matijević Agrara“.
Hemijska i naftna industrija
NIS Pogon „Pogon severni Banat“
Proizvodnja nafte u Pogonu „Severni Banat“ u
prošloj godini bila je uspešna i u stalnom je porastu, što
znači da je na kraju godine premašila 500.000 tona. Inače,
to je opšta karakteristika za čitav sistem, gde je 2009.
godine ( kada je NIS privatizovan ) ukupna proizvodnja
nafte bila 650.000 tona, dok je prošle godine dostigla 1,2
miliona tona. Proizvodnja gasa je takođe povećana, ali nije duplirano kao u slučaju sa
eksploatacijom nafte. Takođe, aktiviranjem starog gasnog polja, u okviru Pogona „Severni
Banat“, za 70.000 tona je povećana dnevna proizvodnja gasa, što je do kraja godine trebalo da
doprinese dnevnoj proizvodnji prirodnog gasa od milion tona. U čitavom sistemu povećena je
proizvodnja i mnogo se efikasnije radi. Na početku 2012. godine bilo je zaposleno 242 osobe,
od kojih je 39 napustilo firmu uz stimulativne otpremnine, a većina onih koji su otišli su oni
kojima je ostalo dve – tri godine do penzije. Na radnim mestima gde je to proizvodnja
zahtevala angažovani su mlađi radnici i to preko uslužnih delatnosti na određeno vreme preko
čiji se rad prati i ocenjuje, kojima će, ako se dobro pokažu, u određenom trenutku biti
ponuđen i stalan posao. Na području ovog pogona eksploatiše se oko 40 odsto domaće
proizvodnje nafte, koliko i u Pogonu „Bačka“ u Bečeju, dok se na teritoriji Pogona Srednji i
Južni Banat – sa sedištem u Zrenjeninu, izvadi preostalih 20 odsto količina. Poslovodstvo
nastavlja da investira u tehnološke procese, zaštitu na radu i u zaštitu životne sredine. Iako se
27
spekuliše sa vekom eksploatacije postojećih nalazišta, stručnjaci kažu da će ona biti isplativa i
narednih 30 – 40 godina, ali da će se vremenom smanjivati. Takođe, NIS je nastavio sa
aktivnostima u pograničnim delovima Mađarske i Rumunije prema Srbiji – granica sa
severnim Banatom, što će možda doprineti većem značaju Pogona „Severni Banat“.
U novembru 2012. godine došlo je do rotacije upravnika pogona „Bačka“ i „Severni
Banat“, gde je Branislav Šorak prešao u Bečej, a Dragan Mitić u Kikindu.
Radovi na geofizičkim istraživanjima, na području opština Kikinda i Nova Crnja,
započeli aprila 2012. godine, a svugde gde je načinjena šteta vlasnici su obeštećeni. Procenu
štete vršili su ovlašćeni predstavnici kompanije u prisustvu oštećenih, s tim da je zapisnik o
tome validan tek kada ga potpišu obe strane, a „NIS“ se obavezao da će nadoknaditi i
izgubljenu dobit. Reč je seizmičkim 3D istraživanjima na novoj opremi, vrednoj 7,5 miliona
evra koja se po prvi put koristila na ovom prostoru. NIS Gazpromneft je dobio od države sve
potrebne dozvole i saglasnosti. Seizmička istraživanja su potrajala duže od prvobitno
planiranih pet meseci, a je vrednost čitavog posla bila je oko 4,5 miliona evra. Istraživanja su
vršena na teritoriji od 350 kvadratnih kilometara, a u svakom trenutku je 35 kvadratnih
kilometara bilo zauzeto opremom za seizmička ispitivanja, koja su prvo započeta na području
Banatske Topole, a završena su na granici sa Rumunijom. Ekipe su radile na oko 200 tačaka,
a na jednom prostoru zadržavali su se otprilike sedam dana, s tim da su mašine za ispitivanje
prelazile dato područje u više navrata. Posao je bio značajan i zbog toga što je 80 radnika – sa
evidencije NZS Filijala Kikinda, bilo angažovano za rad na terenu preko uslužnih delatnosti
NISa.
Rezultati geofizičkih 3D istraživanja su u obradi i biće poznati tek za godinu dana, a
tokom samih radova bilo je problema sa vlasnicima njiva čiji su usevi oštećeni, zbog čega se
mnogo sporije radilo, a istraživanja bila i prekinuta. Razlog ovome su prvo neslaganja
meštana Ruskog Sela sa postupanjem radnika na terenu „Naftne industrije Srbije“ prilikom
izvođenja geofizičkih istraživanja i zbog visine nadoknade za pričinjenu štetu pri tome. Naime
letos, kada su mašine „NISa“ stigle u građevinski rejon sela i počele da, kako seljani kažu, bez
najave ulaze u bašte i kada su meštani videli kolike su štete nastale nakon prolaska džipova i
radnih postrojenja, organizovali su se i blokirali dalja istraživanja. I nisu to samo bile štete na
usevima, već kako tvrde i na infrastrukturi, obzirom da mašine „NISa“ – koje proizvode
velike vibracije, oštećuju kuće, pomoćne objekte, puteve, trotoare i odvodne kanale (izuzetno
bitne za ovo vodoplavno selo). Cenovnik po kvadratu oštećenih useva nije bio prihvatljiv
meštanima koji su smatrali da štete nisu samo trenutne, već i višegodišnje, nakon prolaska
„tresača“ koji ispituje ima li i koliko nafte i gasa u ataru ovog sela. Pod rukovodstvom
predsednika Mesne zajednice Rusko Selo Imrea Kaboka, došlo je do nekoliko sastanaka sa
pedstavnicima „NISa“ na terenu, ali pošto oni nisu bili ovlašćeni da pregovaraju u ime firme,
dogovor i nije mogao da bude postignut sve do dolaska zamenika generalnog direktora Rišata
Islamova i savetnika generalnog direktora Branka Radakovića. Svih tih dana mašine su
stajale, a paori su ih traktorima držali u blokadi, s tim da, za sve vreme, nije bilo nikakvih
incidenata, niti oštećenja opreme izvođača radova. Nakon određenog vremena postignut je
dogovor, tako da je primenjivan cenovnik – koji je utvrdila naftna kompanija, ali su na
utvrđenu cenu po kvadratu oštećenih useva dobijali još dva dinara po tragovima džipa. Tako
su za oštećene useve pšenice Ruskoselci dobili 12, suncokreta 12,5, a kukuruza 17,5 dinara.
Za ostale štete nastale radom „tresača“ predstavici meštana su tražili dodatna četiri dinara na
ime otežane buduće obrade njiva, tj, još 5,5 dinara za nabavljanje, donošenje i rasturanje
đubriva.
Zbog poteškoća koje su imali sa meštanima Ruskog Sela, kako bi predupredili slične
probleme i u drugim mestima, Naftna industrija Srbije u jednom periodu zaustavila je
geofizička istraživanja koja su bila obustavljena sve dok nije postignut dogovor sa svim
poljoprivrednicima na području opština Kikinda i Nova Crnja. Sa sporazum, koji su postigli
28
sa poljoprivrednicima Ruskog Sela upoznati su i meštani drugih sela u kojima su sledili
radovi. Sa ovim dogovorom su se pismeno saglasili meštani Aleksandrova, Nove Crnje i
Novih Kozarca usmenoa ali, predlog nisu prihvatili poljoprivrednici Srpske Crnje, Vojvode
Stepe i Banatskog Velikog Sela i zbog toga su geofizička istraživanja zaustavljena. Iako
Zakon daje mogućnost da se ta istraživanja urade i bez saglasnosti vlasnika parcela, koristeći
mogućnost eksproprijacije, NIS nije želo da koristi tu mogućnost već je želo da postigne
dogovor i sporazum sa svim vlasnicima poljoprivrednog zemljišta i uspostavi partnerski i
prijateljski odnos sa ljudima i lokalnim samoupravama u kojima su izvodili radove. A da li je
cena odštete useva pravična govori i podatak da su paori u Ruskom Selu dobili više novca za
pšenicu od NISa ( 25 dinara po kvadratu uništene kulture ) nego da su tada prodali mlinovima
po ceni od 18 do 21 dinara za kilogram.
U NISu tvrde da se do 2009. godine, do dolaska ruskog strateškog partnera
Gaspromnjefta, verovalo se da su naftni resursi na teritoriji Srbije iscrpljeni i da domaća
proizvodnja nafte nema perspektivu. Iako povećanje rezervi niko nije očekivao, investiranje u
reanimaciju domaćih naftnih nalazišta, uz primenu novih tehnologija i razradu složenih
ležišta, dovelo je do povećanja proizvodnje na postojećim nalazištima i rasta resursne baze.
Geološka istraživanja izvode se u skladu sa usvojenom Strategijom geoloških istražnih radova
do 2020. godine, u šta će biti uloženo 450 miliona evra. Samo na projektu seizmičkih
istraživanja 3D Kikinda, pored radnika NISa, zaposleno je bilo 250 ljudi iz opština koje su
pokrivene projektom.
U NISu ističu da je firma 2011. godine učestvovala u punjenju budžeta u iznosu od
oko 81 milijardi dinara, a da je učešće kompanije u ukupnim javnim prihodima Republike
Srbije u predprošloj godini bilo 11 odsto. Rast proizvodnje nafte i gasa sa domaćih polja
odražava se pozitivno i na budžete lokalnih samouprava kojima NIS plaća rudnu rentu. Na
osnovu rente, u 2011. godini ostvareni su prihodi u iznosu od 2,1 milijarde dinara, koji su
znatno veći od onih iz prethodnih godina (u 2010. prihodi od rente su iznosili 1,3 milijarde
dinara, 2009. godine 583 miliona, a 2008. 422 miliona dinara).
„MSK“ Kikinda
Proizvodnja u „MSK“a.d. Kikinda prekinuta je polovinom novembra 2011. godine,
nakon čega su postrojenja konzervirana, s tim da se sada vrše pripremne radnje za njen
mogući start. Razlog prekidu proizvodnje, bili su produženi efekti svetske ekonomske krize,
koji su pogodili Metanolove najveće kupce, inače velike evropske i svetske kompanije. To je
za uzrok imalo drastičan pad tražnje sirćetne kiseline, a time i istorijski minimum cena ovog
artikla, koji je kao i metanol, berzanskog karaktera. Sa druge strane cene prirodnog gasa,
osnovne proizvodne sirovine zadržale su veoma visok nivo na domaćem tržištu. Zbog ovakve
situacije na tržištu, koje se veoma sporo oporavlja, početak proizvodnje nije bio moguć.
Od početku ove godine rade se projekcije i traže rešenja za
ponovno pokretanje proizvodnje, a paralelno sa tim i rešenja za
alternativne izvore snabdevanja osnovnom sirovinom, prirodnim
gasom, koja bi trebala da dovedu do racionalnije i dugoročnije
proizvodnje u stabilnom okruženju. U cilju svođenja svih troškova
poslovanja na minimum, tokom prethodnog perioda gotovo 90 odsto
zaposlenih je bilo na odsustvu bez krivice zaposlenog, do i preko 45
radnih dana, koji su u tom periodu dobijali naknadu zarade u skladu
sa važećim pojedinačnom kolektivnom ugovoru – 65 odsto proseka zarade koju su ostvarivali
u zadnja tri meseca, koji su prethodili odlasku na plaćeno odsustvo bez krivice zaposlenog.
Firma zapošljava 530 radnika, a trenutna tržišna situacija je takva, da se sve količine
proizvedenog metanola mogu odmah prodati, dok je za sirćetnu kiselinu situacija nešto
drugačija, pošto za nju kupci traže dugoročne ugovore, koji garantuju pouzdanost. Tokom
29
2012. godine nije bilo proizvodnje, a tekuće poslovanje finansirano je prodajom zatečenih
zaliha u momentu prekida rada fabrike.
Poslovodstvo „MSK“ je na stalnoj vezi sa većinskim vlasnikom – JP “Srbijagas“
Novi Sad, resornim ministarstvima i Vladom Republike Srbije i sa njima traži najbolje rešenje
za budućnost firme.
„Lepenka“ Novi Kneževac
Firma je tokom prošle godine imala
probleme sa kvarovima na papir mašini zbog čega
je proizvedeno 12.000 od planiranih 18.000 tona
papira. Samim tim i proizvodnja kartona je bila
manja, pa je velpap mašina proizvela 15.500 tona
kartona. Ova mašina bila je uposlena samo u jednoj
ili dve smene, mada je isplativa tek ako je radi u
sve tri smene. Da bi ona mogla tako da funkcioniše
potrebno je da mašina za papir napravi dovoljno
ambalažnog papira, te se stoga čine rekonstrukcije
radi ubrzavanja njene proizvodnje. Inače, plan za
ovu godinu je 19.500 tona ambalažnog papira i
18.000 tona kartonskih ploča ( nastaje spajanjem tri sloja ambalažnog papira i valovitnog
sloja ).
„Lepenka“ ima 270 zaposlenih i zbog racionalnijeg poslovanja traži način da pređe na
jeftiniji energent za proizvodnju nego što je to gas. Trenutne godišnje potrebe za slamom –
zaproizvodnju ambalažnog papira, su im 6.000 tona, a ukoliko bi prešli na slamu kao
energent, biće im potrebno 20.000 tona, što ne veruju da mogu da obezbede na području
Vojvodine ukoliko je i drugi budu koristili kao energent. Razmišljaju i da sami proizvode deo
papira od drvene celuloze, koji im je neophodan da bi finalni proizvod – ambalažni papir od
slame, bio čvršći.
U 2012. godini smanjili su izvoz u Mađarsku zbog smanjenje konkurentnosti, s tim da
sada prodaju samo ambalažni papir, ali ne i kartonske ploče i kutije. Na domaćem tržištu
objektivan problem je naplata i njena dinamika.
Tokom februara ove godine se pojavila informacija o zagađenju reke Tise, koje potiče
iz kanala koji prolazi pored fabrike. Zbog otklanjanje sumnje da su oni zagađivači iz fabrike
su potzali nadležne inspekcije da provere, jer iako zagađenje podseća na penu od masne sode
( koja se koristi u procesu izrade ambalažnog papira ), ono, kako tvrde, nije od njih pošto u
datom periodu nisu radili zbog kvara na papir mašini ( od decembra prošle do februara ove
godine ).
„Bell Chemicals“ Banatsko Veliko Selo
Preduzeće je osnovano 1997. godine i prošle godine obeležila je 15 godina uspešnog
rada. Reč je o porodičnoj firmi porodice Bjelanović, koja se u jeku ekonomskih sankcija
prema SR Jugoslaviji odlučila na vrlo smeo potez, jer su u pograničnom selu, pored same
rumunske granice – na severu Banata, otvorili fabriku za proizvodnju ulja i maziva za
motorna vozila. Značaj ovog pionirskog poduhvata bio je time veći pošto je to i prvo
industrijsko postrojenje otvoreno u nekom selu kikindske opštine, a da ono nije
poljoprivredno – prerađivačkog karaktera. Takođe, vlasnici su se smelo upustili u proizvodnju
nadograđenog, finalnog proizvoda, zasnovanog na uvoznim komponentama, kojeg i danas u
velikoj meri izvoze. Te, početne 1997. godine su ukupno proizveli 200 tona, da bi pet godina
kasnije imali realizaciju od 1.850 tona, odnosno 2006. godine – 2.880 tona, pa sve do prošle
godine i do sada rekordnih 4.800 tona proizvoda, gde u izvoz bude plasirana skoro trećina.
30
Iako mala firma, vrlo brzo su kvalitetom privukli brojna, u Evropi i svetu, poznata
imena u oblasti naftne industrije, pa su tokom ovih 15 godina razvili saradnju sa eminentnim
ino dobavljačima kao što su „Mol“, „Clariant“, „Ethyl“, „BASF“, „Slovnaft“, „Arteco“... što
im je omogućilo da prate i primenjuju najnovija
dostignuća u oblasti proizvodnje maziva i auto
kozmetike. Deceniju ipo od nastanka imaju 400
kupaca iz oblasti tgovine, industrije,
poljoprivrede, transporta...a najpoznatiji među
njima su: „Delamx“ Stara Pazova, „Lukoil“
Beograd, „Eko Hellenic Petrol“ Beograd,
OMV, Interex Novi Sad, “Avia Petrobart“
Beograd, „Euro Gas – Euro Petrol“ Subotica,
„Intermol – Srbija“ Beograd, „Petrol“ –
Slovenija... Pored domaćeg tržišta „Bell
Chemicals“ je prisutan i u zemljama u okruženju. Izvoz čini oko 30 odsto ukupne
proizvodnje, uz stalnu težnju da se on bude i veći. Prisutni su na tržištu Crne Gore,
Makedonije, BiH, a najnovije je Slovenija, gde su 2011. godine potpisali ugovor o isporuci
proizvoda vrednih minimalno 300.000 eura na godišnjem nivou. Firma iz Banatskog Vrlikog
Sela za strateške proizvode imaju preporuke od proizvođača motora kao što su „Daimler
Craisler“, „Volvo“, „Reno“... „Bell Chemicals“ zapošljava preko trideset radnika
obrazovanih, stručnih i obučenih za kvalitetno obavljanje radnih aktivnosti. Od 01.12.2003.
imaju standard ISO kvaliteta 9001 dodeljen od RW TŰV, od 14.06.2010 godine imaju uveden
standard ISO 14000 za zaštitu čovekove sredine, a u toku je i akreditacija sopstvene
laboratorije po ISO sistemu kvaliteta 17025. Značaj ove firme za selo je izuzetan, jer
zapošljava meštane i na taj način zadržava mlade i obrazovane ljude na selu. Takođe, oni su i
dugogodišnji najveći donatori lokalnog fudbalskog kluba „Kozara“, gde se, pre svega,
baziraju na rad sa mlađim selekcija radi stvaranja sopstvenog igračkog kadra za potrebe
seniorskog tima.
„Gigraphix“ Kikinda
Tokom prošle godine preselili su se i novi objekat, koji se nalazi u okviru nekadašnje
firme „25. maj“, dok im je stari objekat – koji se nalazi u nekadašnjem „Prevozu“ namenjen
za izdavanje ili prodaju. Zapošljavaju oko 50 osoba, s tim da su tokom 2012. broj povećali sa
35, koliko ih je bilo u prvom delu godine. Svi su zaposleni na određeno vreme, a sa
prekovremenim radom zaposleni prosečno zarađuju do 25.000 dinara ( osnova je minimalac ).
Rade u jednoj smeni, a 70 odsto čini ženska radna snaga. U jednoj smeni može da radi do 80
lica i taj optimum planiraju da postignu tokom godine. Dnevno proizvedu 800 recikliranih
tonera i 99 odsto ukupne proizvodnje izvoze uglavnom za Italiju ( odakle neke manje
isporuke budu plasirane u Tunis, Sloveniju, Mađarsku, Hrvatsku, Španiju ). Praktično, dva
šlepera mesečno prodaju na stranom tržištu. Planiraju da izvoze i na tržište bivše Jugoslavije i
zbog toga će formirati odeljenje za prodaju u Kikindi. Rade isključivo sa veletrgovinama. Do
sada je celokupna investicija bila iz sopstvenih sredstava, bez kreditne podrške. Firma ima
dozvolu za sakupljanje tonera u Srbiji i EU i verovatno će kompletna proizvodnja iz Italije biti
preseljena u Kikindu. Takođe, imaju planove i za proširenje asortimana jer u fabrici imaju
dovoljno prostora. Od lokalne zajednice traže da im napravi prilazni put pošto je sadašnji
uništen, a tokom jeseni i zime blatnjav i pun bara. Tokom prošle godine imali su dosta
problema sa neovlašđenim upadom na njihov posed i krađama, ali je to sada smanjeno i
kontrolisano.
31
„Blik Produkt“ Kikinda
Promet u ovoj firmi neznatno je povećan u
2012. godini i to zahvaljujući dodatnim naporima
poslovodstva u smeru pronalaženja novih kupaca i
naplate potraživanja kod starih. Značajnijih Tokom
prošle godine smanjili su broj zaposlenih na 30,
time što je jedan radnik otišao u penziju, trojci je
zbog nediscipline otkazan ugovor o radu, s tim da
su jednog novog radnika i zaposlili. Proizvodnja im
je uvozno zavisna i to iz Evropske unije, gde su
pooštreni, tačnije skraćeni rokovi plaćanja i zbog
toga više nemaju prostora da tolerišu neplaćanje na domaćem tržištu. Izvoze u BiH ( od
jesenas ih zastupa firma iz Zvornika ), Makedoniju i Crnu Goru, s tim da im prodaja
inostranstvu čini 16 odsto ukupne prodaje. Rade sa 30 odsto kapaciteta, godinu su završili u
plusu, s tim da osim vošeslojnih folija, zbog zahteva tržišta rade i one jeftinije, ali samo po
cenama koje njima odgovaraju. Imaju veće nenaplaćeno potraživanje od mesne industrije
„Lijanović“ iz BiH, odnosno ukupno nenaplaćenih 15 – 16 miliona dinara na domaćem tržištu
i u izvozu za period od prethodne četiri godine. Ukupna nenaplaćena potraživanja im čine oko
tri odsto prodatog. Kako više prodaju u Srbiji, odgovara im stabilan kurs i jak dinar.
Zainteresovani su za prodor na ruskom tržištu, ali još više u Belorusiju i Ukrajinu.
Metalska industrija i inženjering
Livnica „Kikinda“
Najveća severnobanatska firma Livnica „Kikinda“ ima za sobom relativno uspešno
izvoznu, ali sveukupno gledano, složenu poslovnu godinu.
Orijentacija Livnice je da radi za automobilsku industriju koja je i
dalje u krizi i koja, zbog toga, proizvodi jeftinije automobile, što
znači da i delovi koji se u njih ugrađuju moraju da budu niže
cene. U 2012. godini imali su ukupan prihod od 5,145 milijardi
dinara, što je nešto manje od 2011. kada je on bio 5,183 milijardi
dinara. Zahtevi kupaca iz automobilske industrije su takvi da se
traži niža cena, a da su im zatevi složeniji.
Razvili su dobru sardnju sa Fordom, poseduju njihov
sertifikat Q1, tako da praktično snabdevaju sve njihove fabrike u
Evropi i Indiji. Praktično, svaki disk u Fordu „Fiesta” napravljen
je u „Automobilskoj industriji Livnica Kikinda”. Proteklih godina
uložili su velika sredstva u razvoj, jer bez toga nema uspeha, tako
da su osvojili proizvodnju kućišta turbine za benzinske motere od 1.300 kubika italijanskog
Fiata ( prodaja ide preko Honeywella ). Za izradu ovih turbina traži se velika preciznost –
odlivak je vrlo zahtevan, kvalitet i stalna kontrola, pošto je dozvoljen škart u isporuci 25 – 30
komada na milion isporučenih turbina. Nedeljno isporuče 4.000 turbina. „Automobilska
industrija” izvozi 98 – 99 odsto svoje proizvodnje, a za cilj ima masovnu proizvodnju velikih
serija. Kada je u pitanju mašinogradnja osvojili su izradu presa za livenje pod visokim
pritiskom
U sistemu „Cimos Srbija” zaposleno je 2.350 lica, od kojih je oko 1.900 u Livnici
„Kikiknda”, zatim 314 u „FAMu” u Sečnju i Jaši Tomiću, 140 u Mionici u „Krušiku” i 53 u
„TPS Novi Kneževac”. U kikindi je organizovan četvorobrigadni sistem rada. Tokom prošle
godine započeto je finasijsko restruktuiranje „Cimos grupe” sa bankama u Sloveniji, koje su
32
im odobrile desetogodišnji reprogram zajmova. Po istom modelu vode se razgovori i sa
slovenačkim i drugim bankama u Srbiji za reprogram Livnici „Kikinda”, što su već delimično
uspeli, postigavši dogovor sa „Bancom Intesa”.
Tokom 2012. godine, prema informacijama Sekretarijata lokalne poreske
administracije, Livnica „Kikinda” je dugovala za porez na imovinu fabrike 20,37 miliona
dinara, ali je prema informacijama iz najveće severnobanatske fabrike problem rešen.
„Le Belier Kikinda” Kikinda
Proizvođač livenih aluminijumskih delova za automobilsku industriju uspešno je radio
u 2012. godini, ali još nisu uspeli da dođu do rešenja za proširenje svojih proizvodnih
kapaciteta u Kikindi. Dok ne budu imali dodatni prostor u postojećem se trude da što boljom
organizacijom posla nađu privremena međurešenja. Izgradnjom dodatne hale u okviru
postojeće će biti samo livenje, dok će ostalo biti u novom prostoru.
Tokom ovog marta stići će i novi livački karusel – vredan milion evra, a za ovu godinu
planiraju i kupovinu dodatnih mašina u vrednosti od milion evra. Imaju 460 zaposlenih ( 80 –
90 na određeno vreme ), što je nešto više u poređenju sa 2011. godinom. Planiraju i novo
zapošljavanje u ovoj godini i to za oko 30 ljudi, ali je to uslovljeno novim karuselom,
praktično novom linijom. Imaju dobar, sada daleko obrazovaniji kadar, uvek su im potrebni
mašinski inženjeri, a za druga radna mesta imaju veliku mogućnost odabira.
Nove radne mašine će zapravo biti spektromašina, rentgen za utvrđivanje mikro
pukotina na odlivku, viljuškari, a paralelno sa tim odvijaće se i zaštita radnika za rad na
postojećom mašinama. Uvode i novo – led osvetljenje koje će dovesti do uštede električne
energije. Dosadašnja proizvodnja bila je 400 tona odlivaka mesečno, a plan je da će sa
novinama i unapređenjem biti 450 tona.
Prošle godine proizveli su 4.415, a
prodali 4.220 tona, ukupna prodaja bila
je 2.974.601.233 dinara, od čega na
domaćem tržištu 37.026.834 dinara. Stekli su uslove za „kućno” carinjenje i sada su u
postupku da ga dobiju i za uvoz, ali i izvoz. Do sada nisu koristili podsticajna sredstva države
( NSZ ili SIEPA ), ali su ovoga puta za to zainteresovani. Izvršenim radovima na krovu
postojeće hale imaju bolju ventilaciju i osvetljenje.
Imaju primedbe na rad pojedinih inspekcijskih službi, stalno im šalju prekršajne
prijave za nedostatke koje su oni već otklonili. Tako su po otklanjanju jednog nedostatka –
koji nije proizveo nikakve štetne posledice, u vezi sa bezbednošću na radu, platili i kaznu od
800.000 dinara, iako su je otklonili u datom roku. Inače cilj čitave Grupe „Le Belier” je da
uopšte nemaju povrede na radu, mnogo ulažu u bezbednost i tokom prošle godine zabeležena
je samo jedna.
Tokom prošle godine prošli su resertifikaciju standarda ISO / TS 16049 i sada rade na
uvođenju informatičkog standarda ISO 27002 ( bezbednost informacionog sistema ) i na
standardu CQI – 9 ( termičaka obrada ). Dosta su povezani sa svojom fabrikom u Mađarskoj,
gde se u Solnoku obavlja mašinska obrada kikindskih odlivaka. Dugovanja prema
dobavljačima su u roku prema valuti plaćanja. Prosečna neto zarada, sa svim dodacima, je oko
35.000 dinara, s tim da ima dosta prekovremenog rada i on se redovno plaća u celosti.
Nastavljaju sa finasiranjem društvenih aktivnosti u gradu, pre svega onih u vezi sa
decom: Crveni krst, Dani ludaje, dečji hor „Čuperak”...
„Grindex“ Kikinda
Ovaj proizvođač alatnih mašina imao je u prošloj solidnu godinu prodajući ih na
tržištu Rusije, Ukrajine i Belorusije, s tim da je druga polovina 2012. bila uspešnija od preve.
Sem izrade novih spremni su da rade i remont starih brusilica i u ovoj godini očekuju da
33
započnu i prodaju na domaćem tržištu. Najveći razlog zbog koga,
za sada, nema prodaje na srpskom tržištu su ekonomske
mogućnosti domaće metalske branše. Naime, izrada alatnih
mašina i njihova nabavka spada u investicije, kojih je malo u
srpskom metalskom sektoru. Takođe, planiraju da se okušaju i na
tržištima Rumunije i Turske, s tim da će pokušati i u Kini i Indiji.
Imaju 42 zaposlena, razmišljaju o izgradnji nove proizvodne hale,
s tim da prikupljanje dokumentacije ide sporo. Planiraju nastup na
najvećem ruskom sajmu „Metaloobrabotka“ gde će izložiti svoju
CNC brusilicu. Inače, CNC brusilice su tehnički veoma zahtevan
proizvod, za čiju izradu je, u zavisnosti od modela, potrebno od
tri do osam meseci za izradu, ali će u svoju ponudu, izgradnjom
nove fabričke hale, uvrstiti i nove alatne mašine. Pojedinačna
vrednost brusilica je od 100.000 do 400.000 evra, a za one CNC
koriste Simenskove upravljačke jedinice. Pojedine delove brusilica ne izrađauju sami, pre
svega odlivke i njihovu mehaničku obradu većih dimenzija. U spoljnotrgovinskom poslovanju
nemaju značajnijih problema sa naplatom.
Imaju potrebe za angažovanjem mašinskog inženjera konstruktora i programera. Što se
tiče stare hale na putu za Nakovo, ona im služi kao skladište. Kada je u pitanju lokacija u
gradu tu imaju problema sa visokim podzemnim vodama i potrebom da se priključe na
kanalizaciju, koja je dovedena samo do zgrade „Elektrovojvodine“.
„Novum“ Kikinda
U ovom preduzeću je i dalje najveći problem naplata, jer je prosečno vreme čekanja da
naplate svoja potraživanja od tri do petnaest meseci. Zbog problema sa naplatom prinuđeni su
da uzimaju kredite da bi mogli da normalno funkcionišu, pa tako i sada imaju jedan od tri
miliona dinrara. Najveće potraživanje imaju od najznačajnijeg partnera „Goše“ iz
Smederevske Palanke sa kojima rade za rusko tržište ( softver za kranove ). Do sada su uradili
30 – 40 softvera za velike kranove i tu traže i nove partnere. Svaki kran ili punilica rade se po
zahtevu i potrebama kupca.
Zapošljavaju 17 osoba, s tim da se broj lagano
povećava. U 2012. godini zabeležili su dobit u poslovanju,
u suštini firma dobro radi, a zaposleni bi mogli da imaju i
do 50 odsto veće plate kada bi mogli redovno da naplate to
što prodaju i urade za druge. Šta više, imaju toliko ponuda
za posao da neke moraju i da odbiju ili daju duže rokove,
jer sa ovakvom naplatom ne mogu da zaposle još ljudi. Veoma su traženi i da, kao firma, rade
za druge, što za sada odbijaju, jer će, u tom slučaju, morati da prekinu sopstvenu proizvodnju.
Osim u Rusiju, u koju izvoze preko „Goše“, samostalno prodaju opremu u BiH i Hrvatskoj.
Za ovu godinu imaju obezbeđenje poslove.
Razvijaju sopstvenu tehnologiju i opremu, ne uvoze kinesku, koja najčešće nema ni
servisnu podršku. Nedostaje im inženjerski kadar.
„TIM“ Kikinda
Firma čija je osnovna delatnost inženjering i proizvodnja opreme za industriju
građevinskog materijala ni do kraja prošle godine nije uspela da reši problem sa nenaplaćenim
potraživanjem iz Makedonije, koje je na početku bilo 100.000 evra, da bi uz pomoć
komorskog sistema Srbije i Stopanske komore Makedonije, makedonski partner smanjio dug,
ali još uvek nije platio u celosti, jer je ostalo 18.000 evra koje sada pokušavaju da naplate
putem suda. Takođe, imaju i velikog dužmika u Srbiji, firmu iz Kraljeva, koja im duguje pune
34
dve godine, i to potraživanje je veće od 150.000 evra, gde bi kamate mogle da budu i do
50.000 evra i zbog toga su i ovu firmu tužili. Zbog krize u građevinarstvu nema ni investicija
u industriji građevinskog materijala na području Srbije i bivše Jugoslavije i zato će pokušati
da traže poslove u sličnim industrijama gde je potrebna izrada procesne opreme.
„Stara livnica“ Čoka
Iako su, u poslovnom smislu, prvi meseci 2012. bili dobri, gledano u celosti godina je
bila neizvesna do samog njenog završetka, s tim da se u poslednjem kvartalu osetio boljitak u
poređenju sa periodom maj – spetembar. Na osnovu samog početka godine biznis planom su
predvideli povećanje fizičkog obima za oko 20 odsto, ali je na kraju to bilo svega 1,5 odsto
više u poređenju sa 2011. godinom. Ipak, zadovoljni su prošlom godinom u kojoj su imali
više investicija iz sopstvenih sredstava u vrednosti od preko 80.000 evra. Osposobili su
sopstvenu labaratoriju i nabavili različitui
opremu: mahaničku kidalicu, mikroskop,
kvantometar... čime su stekli pravo na sertifikat
ISO 9001 i 14001. Zbog standardizacije
proizvodnja je preseljena u novi pogon, gde su
uveli savremenije grejanje (ranije su imali peći
bubnjare ), instalirali su mešalicu i silos za pesak.
Od početka ove godine, u januaru i februaru, imaju problema sa naplatom, s tim da proizvode
za domaće i strane kupce. Zapošljavaju 30 radnika, s tendencijom da će do kraja godine radno
angažovati do 40. Izvoze direktno u Sloveniju i Austriju, odnosno Francusku i Nemačku
indirektno. Rade isključivo po narudžbi kupca, jer mogu da se brzo prilagode zahtevu i
potrebnoj dinamici. Svoju šansu ubuduće vide i u odlivcima za zalivne sisteme, jer su do sada
radili hidrantske glave, a sada su počeli da prave i hidrantske ključeve. Najveći deo
repromaterijala od sivog, sirovog gvožđa, čak 60 – 70 odsto, uvoze, s tim da je razlika u ceni
velika. Kod nas je tona sivog gvožđa 570 evra, a u Turskoj 370 i naši otpadi više i nemaju
staro gvožđe.
„Autflex livnica“ Čoka
Ovo privredno društvo na neodređeno vreme zapošljava 116, a privremeno radno
angažuje još 28 osoba i spada u red solidnijih firmi u opštini Čoka. Njihov najveći problem je
zastarela tehnika koju poseduju, tako da je kod njih, u tehnološkom smislu, vreme stalo u ’80.
– te. Da bi to promenili vlasnik dosta ulaže u reparaciju. Tako su predprošle godine postavili u
nekadašnjem skladištu mašinsku obradu, nabavivši CNC mašine i univerzalne strugove i
brusilice. Sem toga u postupku su nabavke linije za kalupiranje (sada imaju stare format
mašine za polu – ručni rad ), što će im omogućiti serijsku proizvodnju odlivaka od nodularnog
liva. Uradili su izvesna poboljšanja u pripremi livačkog peska stavljanjem cevi sa
automatskim doziranjem i kontrolom kvaliteta mešavine. Tokom prošle godine imali su
značajnu investiciju jer su kupili dve livačke peći, nakon čega su počeli da proizvode i
nodularni liv. Realizovana investicija imala je i podršku AP Vojvodine, koja je uložila 24,5
miliona dinara preko Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj. Značajan
doprinos boljoj poziciji firme i efikasnijem i kvalitetnijem načinu rada dala je i nabavka
mašine za sačmarenje i ugradnja dva filtera za prečišćavanje vazduha. Zajedno sa firmom
„Autoflex Yug” iz Bečeja ( istog vlasnika ) izvoze za Sloveniju, Italiju, Mađarsku, Grčku,
Tursku, Finski, Francusku ... „Autoflex livnica” je značajan indirektni izvoznik delova za
autoprikolice, hidrante, doboša, kućišta za menjače i elektromotore... Proizvode za vlasnika –
grupu „Knott” iz Nemačke i Mađardske, kao i za „Sever” iz Subotice. Prošle godine su
proizveli oko 3.700 tona odlivaka, rade u tri smene šest dana sedmično, plate zaposlenima su
35
redovne i isplaćuju sve što zakon nalaže. Ove godine planiraju da će ukupna proizvodnja biti
oko 4.000 tona odlivaka.
Jedan od važnijih problema im je prilaz fabrici zbog čega su se preko RPK Kikinda
obratili za pomoć široj društvenoj zajednici. Pošto je zvanični prilaz toliko ruiniran vozači
kamiona češće koriste onaj kraći pravac što drastično povećeva nebezbednost na dosta
frekventnom i nepreglednom delu puta M 24 od Čoke ka Senti, odmah nakon spuštanja sa
nadvožnjaka i iza nedovoljno pregledne krivine. Za rešenje ovog problema predloženo je da
se iznađe način da zvanični prilazni put, dužine od približno 600 metara, gde postoji urađena
podloga i deo nekadašnjeg asfalta, bude presvučen novim slojem asfalta, te da se naprave
ivičnjaci radi sprečavanja odrona kolovoza i nanošenja spranog blata sa njiva koje ga
okružuju. Sada je taj put sasvim uništen, pun je rupa i nakon kiša napunjen vodom i blatom.
Taj put je potpuno bezbedan i logičan prilaz teretnih i putničkih vozila fabrici.
Industrija građevinskog materijala
„Toza Marković” Kikinda
Kriza u građevinarstvu bitno je uticala i na poslovanje u „Tozi”, što ne čudi obzirom
na stanje u kompletnoj industriji gradjevinskog materijala. U nekada najvećoj jugoslovenskoj
fabrici crepa sada radi približno 800 zaposlenih ( ukupno stalno i zaposlenih na određeno
vreme ), a firma u vansezoni – kao i do sada radi smanjenim kapacitetom u segmentu grube
keramike ( prizvodnji crepa ), dok u segmentu fine kramike ( proizvodnji keramičkih pločica )
radi u planiranom obimu.
Kompletna proizvodnja fine keramike usmerena je na dva kupca “Keramiku
Jovanović” i „Enemon”. Inače, 2012. godina je po proizvodnji i realizaciji bila manja u
odnosu na pretdprošlu godinu, što je najvećim delom uzrokovano lošim uslovima
privredjivanja, nedostatkom finansijskih sredstava, nepovoljnim kreditima i manjim delom
nedovoljno brzom reakcijom menadžmenta u smislu smanjenja uticaja negativnih efekata na
poslovanje kompanije. Takođe, izvoz „Toze” prošle godine bio je manji za 5,89 miliona evra
nego u 2011. godini.
Na zahtev a.d. „Toza
Marković“ iz Kikinde, krajem
novembra,
Stručna
služba
Regionalne
privredne
komore
Kikinda pokrenula je akciju
preispitivanja odluke o kontroli
jonizujućeg zračenja na određene
sirovine koji ova firma uvozi. Tim povodom poslat je zahtev Agenciji za zaštitu od
jonizujućeg zračenja u vezi sa radiološkim pregledom sirove gline koju „Toza“ već godinama
uvozi iz BiH, a koja se koristi u proizvodnji keramičkih pločica. Zbog problema u
građevinarstvu uopšte ta firma, ove godine, ima ozbiljne poteškoće sa poslovanjem, a trošak
na 500 kamiona – na godišnjem nivou – koji plaćaju za dozimetriju, od približno 1.950.000
dinara, sada predstavlja značajno opterećenje i trošak. Shvatajući značaj kontrola, koje
inspektori obavljaju na graničnom prelazu, u cilju zaštite života i zdravlja građana, RPK
Kikinda je zatražila od Agencije da nađe način da troškovi budu smanjeni, jer je to najveći
doprinos koji država može da pruži srpskoj privredi u ovom trenutku. Tokom februara i
početkom marta zahtevu su se pridružile i „Keramika Kanjiža” i novobečejski „Polet”.
Tokom dosadašnjih petaestak godina nije zabeležen ni jedan slučaj da je u glini
registrovana povećana radioaktivnost, te smo predložili Agenciji da pronađe način da te
kontrole budu, na drugačiji način, ubuduće regulisane. Zato smo ponudili više rešenja, od
izmene spiska roba sa obaveznim radiološkim pregledom – sa koje će biti „skinuta” glina koju
36
uvoze, preko smanjenja takse za postupak dozimetrije, zatim eventualno način da ne bude
pregledan svaki kamion – s tim da uvoznik ne zna koja će isporuka biti kontrolisana, ili nešto
drugo što je prihvatljivo državnoj administraciji, posebno sa aspekta bezbednosti života i
zdravlja građana.
Podrška za ovu inicijativu zatražena je i od Privredne komore Srbije i to od Udruženja za
hemijsku, farmaceutsku, gumarsku industriju i industriju nemetala koja se aktivno uključila u
lobiranje za rešavanje ovog problema. Rešavanje ovoga neće biti jednostavno i brzo pošto bi
„skidanje“ gline sa liste kontrolisanih roba podrazumevalo izmenu Pravilnika o kontroli
jonizujućeg zračenja, što nije baš lako, ali se zato traže drugi i brži načini da privreda bude
rasterećena ovog troška.
Zbog kašnjenja zarada prošle godine u „Tozi” je bio najavljen štrajk za 11. jun i to u
organizaciji Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“, ali je posle dogovora sa
poslovodstvom o isplati prvog dela zarade za april, odložen. Prošlog leta je bilo veoma
dinamično na relaciji sindikat – vlasnik firme, pa su se tako vodeći ljudi Granskog sindikata
građevinarstva i industrije građevinskog materijala „Nezavisnost“ i poslovodstvo firme, na
čelu sa predsednikom Upravnog odbora Dejanom Babićem, sastali u Beogradu radi dogovora
o boljem položaju zaposlenih u ovom privrednom društvu. Tih dana pre sastanka bilo je
protestnih skupova zaposlenih – koje je organizovao sindikat „Nezavisnost“, a u avgustu je
formiran čak i Štrajkački odbor, ali su nakon isplate zaostale junske plate, konačno započeli i
pregovori između dve strane. Posle sastanka, saopštenjem za javnost i zaposlenima, obratio se
sindikat „Nezavisnost“ u kome se između ostalog navodi da je „poslodavac učinio napore da
u skladu sa finasijskim mogućnostima i obezbeđenim prilivom sredstava izvrši uplatu
zaostalih zarada...“ čime je, kažu sindikalci, bio otklonjen ključni razlog za otpočinjanje
štrajka. Kada su u pitanju buduće isplate plata, one će, prema dogovoru zavisiti, pre svega, od
produktivnosti za koju poslovodstvo „Toze“ kaže da je na niskom nivou. Sindikat je zato
pozvao i zaposlene i poslovodstvo da zajedno rade na povećanju obima i poboljšanju kvaliteta
proizvodnje. Dogovoreno je i da materijalni i socijalni položaj zaposlenih ubuduće bude
regulisan odredbama Kolektivnog ugovora, čiji će pregovori o zaključivanju početi najkasnije
do 03. septembra.
Građevinarstvo i stanogradnja
Betonske konstrukcije i debele armature, koje od 2000. godine vire iz temelja u
kikindskom stambenom bloku Mikronaselje, mogle bi da, barem prema izjavama ministra
građevine i urbanizma Velimira Ilića, postanu neprijatna prošlost i da na tom mestu ove
godine nikne stambena zgrada sa 40 stanova.
Mada je u više navrata najavljivano da je
Kikinda jedna od gradova u kojima će biti
građeni socijalni stanovi, do konkretnijih
dešavanja nije došlo. Šta više, govorilo se i o
drugoj lokaciji ( Ulica Pere Segedinca ), da bi,
izgleda, sada odluka konačno pala, a za mesto
izabrano
gradilište
započeto
posle
bobardovanja SR Jugoslavije, gde je
svojevremeno trebalo da bude izgrađeno 65
stanova za mlade bračne parove.
Ministar Ilić je na sastanku sa
načelnikom Severnobanatskog upravnog
okruga i predsednicima opština, koje ga čine, februara 2013. godine najavio da će uskoro
37
svim šest opština biti uplaćeno 30 miliona dinara radi završetka započetih građevinskih
objekata, poput sportskih hala i škola, a u vezi sa stanogradnjom naglasio je da na lokaciji u
Mikronaselju već postoje temelji i kompletna infrastruktura pa je moguće odmah početi
gradnju 20 stanova, s tim da će do kraja godine biti izgrađeno još toliko. Takođe, rečeno je da
pošto je započeti građevinski objekat u vlasništvu Građevinske direkcije Srbije, on besplatno
biti ustupljen opštini Kikinda.
Prema informacijama iz Opštinske stambene agencije za navedenu lokaciju postoje
građevinska dozvola i projekat kojim je predviđeno da bude izgrađena stambena zgrada sa
dve lamele, visine do četiri sprata, a površina stanova biće između 35 i 60 kvadrata. Izgradnja
jedne lamele koštaće oko 400.000 evra, stanovi su projektovani da budu jednostavniji, a
zgrada bez lifta. Iz Agencije najavljuju i početak izgradnje 60 stanova na drugoj lokaciji
(Ulica Pere Segedinca ) u dvospratnim zgradama sa potkrovljem za koje će moći da konkurišu
porodice sa nižim primanjima, a ovih dana treba da bude usvojen i pravilnik kojim će biti
definisana dodela ovih stanova.
„Graditelj“ Kikinda
Najveća severnobanatska firma iz oblasti građevinarstva, Kompanija „Graditelj“ iz
Kikinde, tokom proleća će izaći iz stečaja u kome se nalazila od 28. septembra 2011. godine.
Inače, stečajni postupak je svojevremeno pokrenula „Komercijalna banka“ zbog duga od 15
miliona dinara. I dok većina firmi u stečaju
biva likvidirana, „Graditelj“ iz njega izlazi
reorganizacijom.
Naime,
poverioci
su
prihvatili da tokom narednih pet godina
njihova potraživanja budu nadoknađena iz
tekućeg
poslovanja,
zatim
prodajom
nepotrebne imovine, ali i iz nenaplaćenih
sredstva kikindskih građevinara koja su u
ovom trenutku veća od 200 miliona dinara.
Najveći dužnik „Graditelju“ je kikindska firma
„Jet Company“ sa 60 miliona dinara bez
kamata ( tužili su ih, ali ne mogu da naplate ).
Tu je i subotički „Vojput“ – gde je u toku njihov sudski spor sa opštinom Novi Kneževac i
posredno glavnim finasijerom Fondom za kapitalna ulaganja AP Vojvodine ( 50 miliona ), ali
i zrenjaninski „Vojvodinaput“ ( 40 miliona za obavljene poslove u opštini Novi Bečej ).
Iako su najveća severnobanatska firma u oblasti visoko i nisko gradnje dobijali su
malo poslova od lokalne samouprave u proteklom njenom sazivu, i to svega jedan odsto,
mada je pre desetak i više godina postotak bio i 40 odsto. Razlog su bili, kao se to u čaršiji
priča zapravo politički i neki drugi razlozi, a poslove su dobijale, često i manje firme, koje bi
onda uzimale „Graditelj“ da im bude podizvođač radova. Tako je najveća severnobanatska
građevinska firma, sa višedecenijskom tradicijom, novom mehanizacijom i bogatim
iskustvom, došla u stečaj. Prema nekim informacijama, kada je pokrenut stečajni postupak
firma je potraživala 396 miliona dinara, a dugovanja su im bila oko 380 miliona dinara – sve
sa kreditima koji dospevaju za naplatu i u 2014. godini. Treba reći da je finasijer većine
nenaplaćenih radova Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, a problem naplate je uvek
prebacivan na višu instancu tako što je npr. opštinska direkcija za izgradnju upućivala na
Fond za kapitalna ulaganja, a oni na Ministarstvo... i tako dalje. Sve do stečaja „Graditelja“
kome se više dugovalo nego što su oni nekome bili dužni. Kompaniju „Graditelj“ čine
preduzeća za visokogradnju kikindski „Severni Banat“, novokneževački „Građevinar“
(takođe, u stečaju i biće likvidiran) , te dva projektna biroa iz Kikinde. Sa ulaskom
„Graditelja“ u stečaj, sve povezane firme su došel u problem.
38
Izlaskom iz stečajnog postupka Kompanija „Graditelj“ će ponovo biti u mogućnosti da
konkuriše na tenderima, a u firmi se nadaju i da će kod sadašnje opštinske administracije
imati bolji status. Direktor Tintar je naglasio da će, ukoliko bude poslova, angažovati između
100 i 120 ljudi. Inače, u trenutku započinjanja stečaja u firmi je radilo 150 osoba, a u boljim
vremenima 330.
„Građevinar“ Novi Kneževac
Novokneževačka firma iz oblasti visokogradnje, koja je u stečaju, biće likvidirana,
iako su u Kompaniji „Graditelj“ smatrali da i ova firma može da bude reorganizovana i da
imaju realne izglede za to, jer bi i izlaskom „Graditelja“ i „Građevinar“ pistao odblokiran.
Prema informacijama od strane vlasnika firme u stečajnom postupku su priznata potraživanja
Poreskoj upravi, koja su oni smatrali nepostojećim. Takođe, pojavila su se još neka
potraživanja iz perioda pre privatizacije koja nisu bila prijavljena, gde su taj sudski spor
izgubili, čime se akumuliralo 25 – 30 miliona dinara zbog čega konsolidacija „Građevinara“
više nije bila isplativa.
„Tehnobor“ Kikinda
Prošla godina za ovu građevinsku firmu je relativno dobro završena u poređenju sa
situacijom u građevinskom sektoru uopšte. Tako, beleže i bolje poslovne rezultate za 10 odsto
u odnosu na 2010. i 2011. godinu. I za prošlu godinu važilo je da nije bilo značajnijih poslova
već samo „krpljenje“. Završili su planirane spoljašnje radove na katoličkom samostanu u
Kikindi, s tim da će ove godine, verovatno, nastaviti sa unutrašnjim radovima. Sa
Opštinskom stambenom agencijom imaju ugovor za održavanje njihovih objekata, rade i sa
Direkcijom za izgradnju grada Kikinde, kao i sa VDP „Gornji Banat“ ( vodoprivredna firma
radi na čišćenju kanala, a „Tehnobor“ im radi tehničku dokumentaciju ). Imali su poroblema
sa nenaplaćenim potraživanjima, zbog koga su čak morali i da uzmu kredit. U ovoj godini još
nemaju dogovorenih poslova, s tim da postoji mogućnost izgradnje stanova za socijalno
stanovanje u Mikronaselju. Firma ima 19 zaposlenih, nije bila u blokadi – koja je jako opasna
za građevinare pošto ne mogu da, u tom slučaju, učestvuju na tenderima.
Trgovina
Spoljnotrgovinsko poslovanje u 2012. godini
Poslovna godina – koja je većim svojim delom bila puna nestabilnosti i političkih
nepoznanica koje donose izbori, gde je u prvom njenom delu devizni kurs pretio da mu se
neće znati koje će visine da dosegne, ipak je za severnobanatske privrednike, u
spoljnotrgovinskom smislu, bila solidna, mada ne i berićetna. Barem ne toliko na koliko su
ovde poslovni ljudi navikli. Ostvaren je suficit od 64.989.420 evra, pokrivenost uvoza
izvozom bila je 211,1 odsto, a ukupan obim spoljnotrgovinskog poslovanja sa inostranstvom
bio je 182.016.790 evra. I dok je prošlogodišnji izvoz bio 123.503.105 evra, uvoz je dostigao
58.513.685 evra. Sve u svemu izvoz je bio manji nego 2011. godini za 17.464.277 evra.
Manje je izvozila većina najznačajnijih izvoznika, ali je ukupni broj onih koji su
prodavali u inostranstvu u prošloj smanjen sa 64 na 59. „Livnica Kikinda“ izvezla je delove
za automobilsku industriju i alatne mašine u vrednosti od 44,15 miliona evra, što je za 5,89
miliona evra manje nego u 2011. godini. Proizvođač livenih delova od aluminijuma
namenjenih automobilskoj industriji „Le Belier Kikinda je smanjio prodaju inostranstvu za
1,43 miliona evra (29,4 miliona evra), fabrika ženskih čarapa „EMMEPI“ Kikinda za 2,96
miliona evra (9,69 miliona evra), a fabrika crepa i keramičkih pločica „Toza Marković“ čak
za 5,89 miliona evra (7,15 miliona evra). Najviše se oseti nedostatak ozbiljnijeg izvoza
39
„Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ iz Kikinde koji je, za razliku od prošle godine – kada
uopšte nije bilo proizvodnje, kada je radio punim kapacitetom izvozio metanol i sirćetnu
kiselinu za preko 70, što je petnaestostruko više od prošlogodišnjih 4,7 miliona evra. Izvozni
minus u poređenju sa 2011. godinom zabeležen je i kod „Kikindskog mlina“ za 1,72 miliona
evra (3,89 miliona evra) i novokneževačke „Aleve“ za 875.000 evra (5,04 miliona evra).
Svetle tačke prošlogodišnje eksportne priče su „Duvanska industrija Čoka“ koja je povećala
izvoz obrađenog duvana na 5,46 miliona evra, što je za 3,63 miliona evra više nego u 2011,
sroski konditorski gigant iz Kikinde „Banini“ (5,54 miliona evra) sa više zarađenih 317.500
evra u inostranstvu, proizvođač alatnih mašina brusilica „Grindex“ iz Kikinde (1,12 miliona
evra) sa viškom od 309.000 evra, potom Tvornica poljoprivrednih strojeva „Novi Kneževac“
(800.835 evra) sa dodatnih preko 167.000 evra, te italijanski proizvođač tonera „Gigraphix“ iz
Kikinde čiji je ovogodišnji izvoz za preko 139.000 premašio milion evra. Spoljnotrgovinski
partner broj jedan privrednika iz Kikinde, Čoke i Novog Kneževca je Evropska unija sa oko
89 miliona evra, na drugom mestu su države CEFTE sa 24,5 miliona evra dok svima ostalima
je prodata roba u vrednosti od 10 miliona evra.
Među 76 uvoznika, koji su u 2012. godini u inostranstvu potrošili 58,5 miliona evra
vodeći su metalci Livnica „Kikinda“ sa 23,08 i „Le Belier Kikinda“ sa 11,33 miliona evra
(uvoz sirovina), zatim slede čarapari „EMMEPI“ 9,84 (sirovine), pa firma koja se bavi
prodajom labaratorijske opreme i reagenasa „Pro Media“ iz Kikinde sa 2,76, te prehrambena
industrija „Aleva“ iz Novog Kneževca sa 1,98 i proizvođač ulja i maziva koji uvozi bazna ulja
„Bell Chemicals“ iz Banatskog Velikog Sela sa 1,72 miliona evra.
250.000.000
200.000.000
60.753.297
52.910.946
62.476.899
58.513.685
150.000.000
42.170.147
100.000.000
Uvoz
Izvoz
164.259.202
159.291.150
140.967.382
104.430.367
50.000.000
123.503.105
0
2008.
2009.
2010.
2011.
Spoljnotrgovinski bilans opština u 2012. godini
Izvoz
Uvoz
Naziv
[EUR]
%
[EUR]
%
opštine:
111.038.066
89,9%
55.573.587
95,0%
Kikinda
6.598.590
5,3%
192.736
0,3%
N. Kneževac
5.866.449
4,8%
2.747.362
4,7%
Čoka
123.503.105 100,00%
58.513.685 100,00%
Ukupno
2012.
Ukupno
Saldo
[EUR]
[EUR]
166.611.653
6.791.326
8.613.811
182.016.790
55.464.479
6.405.854
3.119.087
64.989.420
Upoređujući prošlogodišnje spoljnotrgovinsko poslovanje (182 miliona evra) sa onim
iz ranijih godina, sve su bile daleko bolje (2008 – 225 miliona evra; 2010 – 212 miliona evra;
203 – 140,9 miliona evra), osim 2009. kada je ono bilo svega 146 miliona evra, što ide u
prilog tvrdnji da je ekonomska kriza održala je svoj intenzitet i to, između ostalog, zbog
40
nedostatka jeftinijih kredita i velikih kamata – čak i na one sa deviznom klauzulom i utroška
postojećih finasijskih rezervi privrednih društava.
Izvoz
Uvoz
Ukupno
Saldo
Index
€
2008.
164.259.202
60.753.297
225.012.499
103.505.905
270,4
Spoljnotrgovinsko poslovanje
2009.
2010.
2011.
104.430.367
159.291.150
140.967.382
42.170.147
52.910.946
62.476.899
146.600.514
212.202.096
203.444.281
62.260.220
106.380.204
78.490.483
247,6
301,1
225,6
2012.
123.503.105
58.513.685
182.016.790
64.989.420
211,1
Najveći severnobanatski izvoznici
2011. godina (EUR)
64 preduzeća
2012. godina (EUR)
59 preduzeća
DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA
47.873.278
41.250.595
DOO LE BELIER, KIKINDA
30.861.425
29.428.707
DOO EMMEPI, KIKINDA
12.660.755
9.697.402
AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA
13.052.481
7.159.106
AD BANINI, KIKINDA
5.225.603
5.543.126
AD DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA,
ČOKA
1.831.133
5.468.978
AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC
5.923.505
5.047.764
AD METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS,
KIKINDA
7.448.363
4.705.165
AD KIKINDSKI MLIN, KIKINDA
5.617.616
3.891.712
2.169.721
2.901.452
1.047.745
1.175.702
DOO GIGRAPHIX, KIKINDA
399.599
1.139.784
DOO GRINDEX, KIKINDA
815.874
1.125.502
DOO TPS, NOVI KNEŽEVAC
632.949
800.835
DOO KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA,
SAJAN
1.095.749
738.445
Ostala preduzeća
4.056.367
3.428.830
Naziv preduzeća
DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA,
KIKINDA
DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO
VELIKO SELO
41
U izvozu je učestvovalo ukupno 59 preduzeća...
Preduzeća izvoza - 2012. godina
Naziv preduzeća
Iznos (EUR)
DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA
41.250.595
DOO LE BELIER, KIKINDA
29.428.707
DOO EMMEPI, KIKINDA
9.697.402
AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA
7.159.106
AD BANINI, KIKINDA
5.543.126
AD DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA, ČOKA
5.468.978
AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC
5.047.764
AD METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS,
4.705.165
KIKINDA
AD KIKINDSKI MLIN, KIKINDA
3.891.712
DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA
2.901.452
DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO
1.175.702
SELO
DOO GIGRAPHIX, KIKINDA
1.139.784
DOO GRINDEX, KIKINDA
1.125.502
DOO TPS, NOVI KNEŽEVAC
800.835
DOO KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA, SAJAN
738.445
Ostala preduzeća
3.428.830
Procentualna zastupljenost preduzeća u izvoznom bilansu - 2012. godina
DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA
DOO LE BELIER, KIKINDA
1% 3%
1%1%1%
2%1%
DOO EMMEPI, KIKINDA
3%
AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA
4%
33%
4%
AD BANINI, KIKINDA
AD DUVANSKA INDUSTRIJA ČOKA, ČOKA
AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC
4%
AD METANOLSKO-SIRĆETNI KOMPLEKS, KIKINDA
AD KIKINDSKI MLIN, KIKINDA
4%
DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA
DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO SELO
6%
DOO GIGRAPHIX, KIKINDA
DOO GRINDEX, KIKINDA
8%
DOO TPS, NOVI KNEŽEVAC
24%
DOO KIKINDSKA INDUSTRIJA MLEKA, SAJAN
Ostala preduzeća
42
U uvozu je učestvovalo ukupno 76 preduzeća...
Preduzeća uvoza - 2012. godina
Naziv preduzeća
Iznos (EUR)
DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA
23.046.775
DOO LE BELIER, KIKINDA
11.333.732
DOO EMMEPI, KIKINDA
9.849.438
DOO PROMEDIA, KIKINDA
2.765.107
AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC
1.981.069
DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO
1.728.941
SELO
AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA
1.216.082
DOO KEYING, KIKINDA
849.485
DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA
760.777
DOO VINOPRODUKT-ČOKA, ČOKA
570.355
DOO TURBO GAS, KIKINDA
449.522
DOO WOOD-MIZER BALKAN, KIKINDA
320.980
AD BANINI, KIKINDA
314.612
DOO KALDARICA, KIKINDA
310.449
DOO LIRA, KIKINDA
283.730
Ostala preduzeća
2.732.631
Procentualna zastupljenost preduzeća u uvoznom bilansu - 2012. godina
DOO LIVNICA KIKINDA AI, KIKINDA
0%
1%
1%
1%
1%
1%
1%
1%
2%
5%
DOO LE BELIER, KIKINDA
DOO EMMEPI, KIKINDA
DOO PROMEDIA, KIKINDA
3%
AD ALEVA, NOVI KNEŽEVAC
3%
39%
DOO BELL CHEMICALS, BANATSKO VELIKO SELO
AD TOZA MARKOVIĆ, KIKINDA
5%
DOO KEYING, KIKINDA
DOO LIVNICA MAŠINOGRADNJA, KIKINDA
DOO VINOPRODUKT-ČOKA, ČOKA
DOO TURBO GAS, KIKINDA
17%
DOO WOOD-MIZER BALKAN, KIKINDA
AD BANINI, KIKINDA
DOO KALDARICA, KIKINDA
19%
DOO LIRA, KIKINDA
Ostala preduzeća
43
Izvoz je realizovan sa preduzećima iz 38 zemalja...
Zemlje izvoza - 2012. godina
Naziv zemlje
Iznos (EUR)
Slovenija
Rumunija
Nemačka
Bosna i Hercegovina
Mađarska
Francuska
Hrvatska
Crna Gora
Grčka
Italija
Španija
Bugarska
Norveška
Kosovo
Ruska federacija
Ostale zemlje
22.140.410
20.784.709
16.603.582
13.777.292
11.660.192
6.060.991
4.763.097
3.736.268
3.267.428
2.951.420
2.743.933
2.403.823
2.390.485
2.226.520
1.859.631
6.133.324
Procentualna zastupljenost zemalja u izvoznom bilansu - 2012. godina
Slovenija
2%
2%
2%
2%
2%
5%
Rumunija
18%
Nemačka
Bosna i Hercegovina
2%
Mađarska
3%
Francuska
3%
Hrvatska
Crna Gora
4%
17%
Grčka
Italija
5%
Španija
Bugarska
9%
Norveška
Kosovo
13%
11%
Ruska federacija
Ostale zemlje
44
Uvoz je realizovan sa preduzećima iz 60 zemalja...
Zemlje uvoza - 2012. godina
Naziv zemlje
Iznos (EUR)
Rumunija
Slovenija
Nemačka
Slovačka
Italija
Ruska federacija
Češka Republika
Poljska
Velika Britanija
Kina
SAD
Mađarska
Hrvatska
Bosna i Hercegovina
Brazil
Ostale zemlje
12.454.168
9.892.722
4.652.844
3.703.482
2.794.910
2.578.787
2.329.786
2.055.598
2.035.536
1.785.151
1.445.933
1.396.467
1.389.038
1.078.241
811.272
8.109.750
Procentualna zastupljenost zemalja u uvoznom bilansu - 2012. godina
Rumunija
Slovenija
14%
Nemačka
22%
1%
Slovačka
2%
Italija
2%
Ruska federacija
2%
Češka Republika
2%
Poljska
3%
Velika Britanija
Kina
3%
18%
4%
SAD
Mađarska
Hrvatska
4%
Bosna i Hercegovina
4%
8%
5%
6%
Brazil
Ostale zemlje
45
Roba izvoza (prema carinskoj tarifi) - 2012. godina
Naziv robe
Delovi za klipne motore na paljenje pomoću svećice
Ostali delovi i pribor za motorna vozila, za industrijsku montažu
(sklapanje)...
Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja, od sintetičkih vlakana...
Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi za disk-kočnice
Crepovi (krovni) od keramike
Delovi karoserija ostali
Kiselina sirćetna
Duvan, delimično ili potpuno ižiljen, duvan sušen u sušari (flue-cured)
Delovi za motore, ostalo
Biskviti, slatki,čokoladni, ostali
Duvan, ižiljen, svetli, sušen na vazduhu (light air-cured)
Ostali liveni proizvodi od gvožđa ili čelika, za kanalizacionu,
vodovodnu i dr. mrežu
Ostali delovi pogonskih osovina
Brašno, od tvrde pšenice
Paprika roda Capsicum ili roda Pimenta drobljena ili mlevena
Ostala roba
Iznos (EUR)
24.183.183
22.166.246
9.414.023
8.940.460
7.115.862
5.081.435
4.689.195
3.522.262
3.009.133
2.659.630
1.923.686
1.553.297
1.459.925
1.407.516
1.317.886
25.059.366
Procentualna zastupljenost robe u izvoznom bilansu - 2012. godina
Delovi za klipne motore...
Ostali delovi i pribor za motorna vozila...
20%
20%
Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja...
Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi...
Crepovi (krovni) od keramike
1%
Delovi karoserija ostali
1%
Kiselina sirćetna
1%
Duvan, delimično ili potpuno ižiljen...
1%
Delovi za motore, ostalo
2%
2%
18%
2%
Biskviti, slatki,čokoladni, ostali
Duvan, ižiljen, svetli, sušen na vazduhu...
3%
Ostali liveni proizvodi od gvožđa ili čelika...
4%
Ostali delovi pogonskih osovina
Brašno, od tvrde pšenice
4%
8%
6%
7%
Paprika roda Capsicum ili roda Pimenta...
Ostala roba
46
Roba uvoza (prema carinskoj tarifi) - 2012. godina
Naziv robe
Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja, od sintetičkih vlakana...
Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi za disk-kočnice
Aluminijum, sirovi, legure aluminijuma, sekundarne u ingotima ili u
tečnom stanju
Legure aluminijuma primarne
Nikl nelegirani sirovi
Delovi za motore, ostalo
Štapići, vrhovi i sl. za alat od kermeta pločice
Ferohrom sa 0,05% do 0,5% ugljenika
Reagensi dijagnostički i laboratorijski složeni
Ostali delovi i pribor za motorna vozila, za industrijsku montažu
(sklapanje)...
Proizvodi sporedni za livenje
Ferovolfram i fero-siliko-volfram
Feroniobijum
Ulja teška i ostala ulja za podmazivanje
Cementi, malteri, betoni i slične mase vatrostalne
Ostala roba
Iznos (EUR)
9.439.973
5.638.583
5.428.592
3.623.549
2.107.811
1.931.268
1.708.118
1.512.591
1.469.259
1.247.513
945.131
901.533
840.932
657.660
492.499
20.568.673
Procentualna zastupljenost robe u uvoznom bilansu - 2012. godina
Ostale čarape koje imaju funkciju stezanja...
Kočnice i servo-kočnice i njihovi delovi...
16%
Aluminijum, sirovi, legure aluminijuma...
Legure aluminijuma primarne
Nikl nelegirani sirovi
34%
Delovi za motore, ostalo
10%
Štapići, vrhovi i sl. za alat od kermeta pločice
Ferohrom sa 0,05% do 0,5% ugljenika
Reagensi dijagnostički i laboratorijski složeni
Ostali delovi i pribor za motorna vozila...
9%
Proizvodi sporedni za livenje
Ferovolfram i fero-siliko-volfram
1%
1%
1%
2%
2%
Feroniobijum
6%
2%
3%
3%
3%
3%
4%
Ulja teška i ostala ulja za podmazivanje
Cementi, malteri, betoni i slične mase...
Ostala roba
47
Saradnja Srbije i Mađarske
Na marginama jesenas održane poslovne manifestacije srpskih i mađarskih
privrednika u najvećem severnobanatskom gradu, u organizaciji Regionalne privredne
komore Kikinda, Mađarsko – srpske privredne komore i Poslovne mreže karpatskog regiona,
a u prisustvu skoro 50 mađarskih i više od 100 srpskih privrednika, ostala su ključna
zapažanja Duška Vučićevića – generalnog sekretara Privredne komore Vojvodine i Duška
Karagića – šefa Ekonomske kancelarije Ambasade Mađarske u Beogradu, a sve u vezi sa
aktuelnim ekonomskim trenutkom između Srbije i Mađarske.
Zajedničko viđenje obojce je da je poslovna saradnja još uvek skromna u poređenju sa
mogućnostima: „Iako je prethodnih deset godina ona u stalnom usponu i dalje je skromna.
Prošle godine privredna saradnja je, u oba smera, između AP Vojvodine i Mađarske iznosila
svega 450 miliona američkih dolara, a na državnom nivou sa čitavom Srbijom ukupno, nešto
manje od 1,3 milijarde dolara. Smatramo da su mogućnosti daleko veće od do sada
iskorištenih. Naša međusobna sardanja, pogotovo kada je izvoz iz Srbije, se bazira na prodaji
sirovina i poluproizvoda i to treba promeniti“ ocenio je Dušan Vučićević – generalni sekretar
pokrijinske asocijacije privrednika.
I Karagićeva ocena je vrlo slična, praktično može više: „Saradnja između Mađarske i
Srbije ima potencijal koji nije dovoljno iskorišten. Iz godine u godinu robna razmena se
povećava, mada je od početka ekonomske krize bilo i padova. Mađarska tri puta više izvozi u
Srbiju, nego obrnuto. Većima srspkog izvoza se sastoji od roba primarne obrade i to je razlog
ovakvom debalansu. U Srbiji su u toku velika ulaganja poznatih svetskih kompanija čiji
proizvodi imaju dodatu vrednost i oni će se sigurno naći na našem tržištu. Naš cilj je da se što
pre uspostavi ravnoteža u spoljnotrgovinskoj razmeni. Mi firmama iz Mađarske objašnjavamo
kakve su mogućnosti za dolazak u Srbiju, a isto to radimo i u suprotnom pravcu. Kada je u
pitanju struktura robne razmene, mi, ekonomske diplomate, ne možemo mnogo da utičemo, to
je na firmama, ali, kada je reč o ulaganjima tu je prostor za naš uticaj daleko širi. Svakako bih
tu izdvojio oblast energetike i to obnovljivih izvora energije, kao i oblast komunalnih poslova
u kojima imamo veliko iskustvo iz vremena pristupanja Evropskoj Uniji“, istakao je šef
ekonomske misije Mađarske u Beogradu.
On je naglasio i značaj sporazuma o slobodnoj trgovini koje ima Srbija, kao nešto što
je zanimljivo mađarskim privrednicima: „Ugovori koje Srbija ima o slobodnoj trgovini mogu
da budu značajni za partnere iz Mađarske. To je ogroman potencijal za naša preduzeća, jer
kooperantskim radom u Srbiji otvaraju nam se vrata za bescarinsku uniju Rusije, Belorusije i
Kazahstana. Početkom decembra sledi i sastanak mešovite komisije Srbije i Mađarske na
kome će biti reči o zajedničkom nastupu na trećim tržištima i to ne samo Rusije, već i Turske.
Do sada nije bilo previše takvih poslova, ali je to za nas, jedna od najvažnijih tema“ zaključio
je Duško Karagić.
Radi većeg protoka ljudi i dobara u planu je otvaranje više novih graničnih prelaza na
teritoriji Severnobanatskog i Severnobačkog upravnog okruga, a prvi na redu je onaj između
Bačkog Vinograda i Ašothaloma (Ásotthalom). Sledeći u nizu je stari granični prelaz Horgoš
– Reske (Röszke). Cilj je da dodatni granični prelazi budu samo za državljane Srbije i
Mađarske kako bi se izbegle velike gužve i beskrajna čekanja na međunarodnom graničnom
drumskom prelazu na autoputu, naročito tokom sezone letnjih godišnjih odmora i velikih
međunarodnih i verskih praznika. Uslov za to je bila ratifikacija Sporazuma o graničnom
saobraćaju i kontroli, koji je jesenas usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a koji je
mađarska strana u svom parlamentu ozakonila još početkom godine.
48
Promet na graničnom prelazu Horgoš, Srbija – Reszke, Mađarska u 2012. godini
Vrsta
Kamioni
Putnička vozila
Autobusi
Putnici
Ulaz
156.238
672.212
28.306
3.021.753
Izlaz
143.945
685.439
27.049
3.011.516
Ukupno
300.183
1.357.651
55.355
6.033.269
Promet na graničnom prelazu Đala, Srbija – Tiszasziget, Mađarska u 2012. godini
Vrsta
Putnička vozila
Putnici
Ulaz
44.437
122.665
Izlaz
69.462
187.300
Ukupno
113.899
309.965
Saradnja Srbije i Rumunije
Zbog ekonomske krize i smanjenja primanja budžetskih korisnika u Rumuniji granični
prelaz Srpska Crnja – Žombolj letos je podsećao na već neko davno zaboravljeno vreme, na
za nas dobre osamdesete, kada smo mi, tada bogati građani Jugoslavije, odlazili u
Čaušeskuovu Rumuniju da trgujemo, onako, više iz hira, nego iz potrebe. Zaista su podsetili
ti letošnji pešaci i biciklisti koji prelaze granicu zbog cigareta, na ono vreme kada su u
Rumuniji prodavnice bile prazne, a državljani SFRJ su im na pijaci prodavali vegetu, oblande,
najjeftinije cigarete, žvake, čokoladne bananice... Tako smo bahato i bez velikog rada
zarađivali njihovu jednomesečnu platu za jedan dan. A tek za jedne farmerice ili digitalni sat,
dobijali smo pravo bogatstvo za tadašnje rumunske pojmove. Svi ti biciklisti i pešaci su
podsetili i na naše devedesete i naše prelaske za gorivo ( koje nam je uzgred osamdesetih
smrdelo ) ili odlazak u njihov nekadašnji free – shoop za cigarete, kada su naši automobili
hrlili preko, a putnice su skrivale kutije su duvanom...svugde. I tako, statistika kaže da su
prosečno 742 putnika dnevno prelazila granicu kod Srpske Crnje od januara do kraja juna
2012. godine. Broj putnika na graničnom prelazu Srpska Crnja je povećan za oko 10 odsto u
poređenju sa predprošlom godinom. Do kraja juna 2011. godine ih je bilo 124.570, a letos
135.122. Uglavnom su to putnici u međunarodnom transportu, ali je veliki broj i rumunskih
državljana iz pograničnog dela koji uglavnom kupuju akciznu robu ( cigarete i alkohol ),
međutim i onih koji pazare osnovne životne namirnice. Sa druge strane rumunska carina
dozvoljava da se u ovu državu unese najviše dve paklice cigarete, po osobi i kontrole su
uglavnom vrlo revnosne i stroge. Pregledaju svaki automobil ili drugo vozilo, odnosno
pešake. Bicikl šoping putnici i po više puta dnevno prelaze u Srpsku Crnju. Najčešće dva
puta, svaki put u različitoj smeni, ujutro i uveče – posle 19:00 sati, kada dolazi do smene na
granici.
Na srpskoj strani granice većinom kamioni, pokušavaju da uđu u EU i prođu sporiju
carinsko – pasošku kontrolu nego kada ulazite u Šengenski deo Evrope, jer Rumuni sve čine
da bi ih primili u Šengen zonu, ali ih na svkih šest meseci, već dve godine, odbijaju. Jednom
ih spreče Nemci, potom, Francuzi, pa onda Holanđani i tako redom, uvek neko iz „stare“ EU.
Sa druge strane u Srbiju će kamioni, automobili a ponajviše biciklisti. Ovi poslednje navedeni
dolaze u Srpsku Crnju po cigarete. Po onoj narodnoj „Dok jednom ne smrkne, drugom ne
svane“ tako i Crnjani profitiraju na štednji koju je primenila rumunska Vlada još pre nekoliko
godina smanjivanjem plata i svih davanja iz budžeta, odnosno povećanjem PDVa. Ispada
ekonomska kriza dobra za Crnjane i njihove marketaše. Svugde su skoro propali, samo su
tamo procvetali. Svakodnevno, veliki broj stanovnika Žombolja i susednih mesta uz granicu,
dolazi preko u prvo srpsko mesto sa ove strane države linije. Socijalno ugroženi građani ove
49
članice Evropske unije prelaze i u mini marketima „Gomexa“, „Per Sua“ i drugih pazare, a
granicu prelaze i više puta dnevno.
Sa rumunske strane sijaset parkiranih automobila srpskih i drugih tablica, zbog sumnje
da su ukradeni. Imali su i naši carinici dobar „ulov“, pa su 2012. godine zaplenili kamion
temišvarskih tablica koji je švercovao cigarete. U građevinskim elementima vozač kamiona je
pokušao da prenese cigarete. I to nije bio prvi put pošto su carinici i ranije pronalazili sličnu,
akciznu i drugu robu. Npr. 2011. godine carinici su sprečili jednog kamiondžiju da iz Srbije u
Rumuniju prenese 25.000 bokoseva cigareta, a vrednost te zaplene bila je 50.000 evra.
Naizmenično na Srpskoj Crnji i na Vatinu bude skener, tako pa je carinska kontrola sasvim
uspešna.
Promet na graničnom prelazu Srpska Crnja, Srbija – Jimbolia, Rumunija u 2012.
godini
Vrsta
Kamioni
Putnička vozila
Autobusi
Putnici
Ulaz
16.032
26.029
264
148.336
Izlaz
17.984
26.819
301
155.176
Ukupno
34.016
52.848
565
303.512
„Angropromet” Kikinda
Trgovinska firma „Angropromet“ iz Kikinde od 2002. godine, od momenta vlasničke
transformacije, prešla je put od urušene do vrlo uspešne firme. Privatizacijom od strane
nemačkog državljanina Valtera Rudolfa firma je vraćena u sazvežđe uspešnih i kada bi hteli
da crtamo model prema kome bi želeli da su se desile sve privatizacije u Kikindi, onda bi to
bilo prema Angroprometovom.
„Angropromet“ inače, postoji od
1954. godine, ali su posle hiperinflacije i
ne baš domaćinskog poslovanja, završili
u stečaju 1996. godine. Za nekadašnji
Dan Republike 2002. godine Valter
Rudolf je za 12.179.000 dinara kupio
propalu trgovinsku firmu, tek izašlu iz
stečaja, opterećenu velikim dugovanjima,
neisplaćenim zaradama za 127 zaposlenih
i prodavnicama koje su bile poluprazne
ili zatvorene. U prethodnoj deceniji
nakon vlasničke transformacije Kikinđani
su ponovo razvili široku mrežu
maloprodajnih
objekata.
Kikindski
trgovci danas imaju 27 prodavnica sa pretežno prehrambenim asortimanom, koje posluju pod
zajedničkim imenom „Angrohit“, od čega su pet supermarketi, 16 mini marketa, dve klasične
prodavnice sa pretežno prehrambenim asortimanom i po jedna specijalizovana prodavnica
zdrave hrane i supereta. U svom sastavu poseduju i Trgovački centar – za prodaju tekstila i
kozmetike, ali i specijalizovanu prodavnicu tehničke robe. Da bi dosegli sadašnji nivo bile su
potrebe značajne investicije, od kojih su samo 2,5 miliona evra sredstva vlasnika, ne
računajući ono što je uloženo iz uspešnog poslovanja samog preduzeća. Danas raditi u
„Angroprometu“ je privilegija u odnosu na mnoga kikindska preduzeća, što 245 zaposlenih
itekako ceni. Prosečna neto zarada je 32.000 dinara.
50
Druga strana ove uspešne privatizacije je društveno odgovorno ponašanje Rudolfa
Valtera, ali i preduzeća čiji je vlasnik. Još 2003. godine, firma i njen vlasnik poklonili su
prodavnicu u blizini kikindske bolnice Zdravstvenom centru, sa ciljem da mesečni prihod, od
izdavanja lokala, ide zdravstvenoj ustanovi. Valter je ličnim sredstvima 2008. godine je kupio
sanitetsko vozilo za potrebe kikindske bolnice, a iste godine je, zajedno sa opštinskom
administracijom, osnovao fond za prikupljanje sredstava potrebnih za popravku sanitetskih
vozila Hitne službe, u koji je su on i „Angropromet“ uplatili 600.000 dinara. Takođe, Bolnici
je donirao sredstva za kupovinu komore za mamograf, za opremanje Gerijatrijskog odelenja u
bolnici, a nedavno im je poklonio i 200 jastuka, pošto ih ova zdravstvena ustanova nema
dobvoljno. Valter i „Angropromet“ su finasirali troškove operacija u inostranstvu mladoj
Kikinđanki, pomgli su zidanje urušene kuće jednoj od svojih zaposlenih, kao i izgradnju
pravoslavnog hrama Svetih Kozme i Damjana u Kikindi. Valter je iz ličnih sredstava, pre
nekoliko godina, lokalnoj samoupravi darivao 10.000 evra za uređenje grada, a ovih dana još
5.000 evra za socijalno ugroženu decu. Takođe, „Angropromet“ godinama finasijski podržava
„Trku za srećnije detinjstvo” Crvenog krsta Kikinda pomaže vrtiće i zabavišta u okviru
gradske predškolske ustanove, ugroženoj deci najvećeg severnobanatskog grada svake godine
daruju hiljade božićnih i novogodišnjih paketića i donacije u garderobi, pa su tako i za ovu
godinu pripremili novih 1.200 darova.
Ukupni prihodi „Angroprometa“ u 2012. godini bili su 1,768 mld dinara, što je za 1,3
odsto manje nego u 2011. Porastao je prihod iz maloprodaje, dok je u padu onaj iz
veleprodaje, kao i od zakupa prostora za 8,4 odsto. Izuzev otvaranja prodavnice zdrave hrane
prošle godine nisu širili mrežu, a plan za proširenje, kao i radovi na magacinu, odgođeni su na
neodređeno vreme. Kupovna moć stanovnika opštine Kikinda opada i da bi održali promet idu
na odložena plaćanja sa odloženim rokom plaćanja i do 180 dana. Takođe, uveli su i
potrošačke kartice sa kojima se plaća u roku od 60 dana od dana fakturisanja, sa ostvarenim
popustom od tri odsto. Inače, prosečan račun u prošloj godini bio je 418,63 dinara, s tim da je
u prodavnici tehničke robe on 4.400 dinara, u najbolje pozicioniranom supermarketu
(supermarket broj 2 u Miloša Velikog u Kikindi ) 1.204 dinara, dok je najmanji u Corner
shopu u okviru Trgovinskog centra, svega 153 dinara. Besparica je uticala da sve veći broj
građana kupuje u mini, a ne u supermarketima. Zabeležili su rast prodaje u prodavnici
„Tehnika“ za 16 odsto, jer imaju najbolje cene u gradu. Prošlogodišnja Uredba o limitiranju
cena nekih proizvoda ( osnovne životne namirnice ) donela im je gubitak dela zarade.
Prelazak na višu stopu PDVa od 01. oktobra sa 18 na 20 odsto sami su amortizovali. Takođe,
„Angopromet“ je poznat i po tome što svojim dobavljačima sve plaća u roku, ali neki od njih
su na početku ove godine postali vrlo zahtevni, ne vodeći računa o padu standarda
stanovništva, jer očekuju veću prodaju za oko 20 do 30 odsto, što nije realno. „Angropromet“
će u svakoj od kategorija osnovnih proizvoda svojim kupcima ponuditi i one nešto jeftinije, to
neće biti firmirane robne marke, ali shvataju da je platežna moć niska i da moraju i tome da se
prilagode. Za ovu godinu planiraju neto dobitak od 12 miliona dinara, porast u maloprodaji za
šest a u veleprodaji četiri odsto u poređenju sa 2012. Veleprodaju smatraju rizičnijom zbog
nesigurnosti u naplati, a vrlo često i sam prevoz bude skuplji od samih artikala koje
dostavljaju.
Kakvo je stanje u trgovini govori i podatak da se najviše kupuje vikendom zbog
popusta, kada se prodaja artikala na akciji poveća i do sedam puta u poređenju sa ostalim
danima. Sve manje je i „lojalnosti“ prema robnim markama i određenim proizvodima, jer se
pazari to što je jeftinije. Građani kupuju češće, ali je vrednost računa manja i mahom
nabavljaju samo nužne artikle, u skladu sa debljinom novčanika.
51
Supermarket „Roda“
Dugo najavljevani, a još duže očekivani, supermakret „Roda“ firme „Merkator S“
ponovo je počeo da radi sredinom oktobra u Kikindi i to u prostoru nekdašnje Robne kuće
„Beograd“, gde je i poslovao do 02. maja 2008. godine, istina pod starim imenom „M Rodić“.
Svakodnevni rad u periodu od 07 do 22 sata trebao bi da privuče Kikinđane u jednu od nekada
najpopularnijih samoposluga u gradu. To svakako neće biti nimalo lako pošto je sada
konkurencija daleko žešća, pošto su se u trku za
potrošačima dali lokalni „Angropromet“, zatim
„Maxi Delhaize“, „Idea“, „Univerexport“,
„Gomex“... Supermarket „Roda“ ima prednost
što jedini od supermarketa radi i nedeljom i to
kao i svakog drugog radnog dana, a trogovačka
kartica „Pika“ i medijska kampanja za artikle na
akciji znaju da privuku dodatne kupce. U
kikindskom supermarketu „Roda“ zaposleno je
25 osoba, a na površini od 500 kvadrata
ponuđeno je nešto preko 6.000 artikala.
„Pro Media” Kikinda
Nova pravila koje je donelo Ministartvo zdravlja Republike Srbije, kojim sva
potraživanja od zdravstvenih ustanova postaju javni dug, nanela su im značajan problem u
poslovanju, zbog teškoća da sva nastala pre 30. septembar 2012. godine naplate prema
važećem ugovoru. To je izazvalo haos pošto su poslove dobijali na tenderima pod drugačijim
uslovima a sada mogu da ih naplaćuju samo sukcesivno, s tim da ne znaju kada će ih u
potpunosti i naplatiti. Do sada su nenaplaćena potraživanja utuživali i dobijali sporove, ali je
to sada problem jer je javni dug definisan sa rokom plaćanja od 36 meseci. Kao najsvetliju
tačku državne administracije ističu samo Carinu.
Takođe, Zakon o porezu na dobit firme je povećan
na 15 odsto, a osnov za poresko oslobađanje je smanjen sa
80 na 33 odsto, što im takođe ne ide u prilog. Firma je ipak
poslovala uspešno, ali na uštrb dobiti. U prošloj godini su
ipak povećali ukupan promet i to na račun snabdevanja
potrošnim materijalom. Zbog nemogućnosti da imaju
jednaku kreditnu podršku kao slične firme iz okruženja, izgubili su velika zastupnoštva kod
dve firme za region bivše Jugoslavije ( preuzele im firme iz Hrvatske i Crne Gore ). Do
februara ove godine imali su 128 miliona nenaplaćenih potraživanja, a zapošljavaju 50 osoba,
od kojih je 30 u Kikindi, dok ostali rade u Zrenjaninu, Baogradu i Nišu. Zbog sveukupne
situacije razmišljaju da zatvore poslovni centar „Metrocert“ – labaratorija koja se bavi
etaloniranjem, koja radi već tri godine i ima akreditaciju ATC. Radili su i uslužno
etaloniranje, ali prevashodno za sopstvene potrebe, za intrumente koje prodaju. Takođe,
razmatraju i mogućnost da smanje ukupan broj radno angažovanih.
Tekstilna industrija
„Sirmatex” Bašaid
Ova tekstilna firma u prošloj godini imala je ozbiljnih problema u poslovanju zbog
čega je došlo i do promene direktora ( firmu je napustio Bogomir Bojić, a novi rukovodilac je
postao Ivan Predojev ). Raditi lohn poslove može da bude isplativo za 80 zaposlenih, koliko
ih je bilo u „Sirmatexu” samo ako ostvare mesečni prihod od 35.000 evra, što se uglavnom
nije dešavalo. Učešće plata za ovakvu vrstu poslova je čak 75 odsto i stoga mora da se rade
52
velike količine da bi bilo isplativo. Takođe, kako je značajan broj ljudi dolazio u Bašaid iz
Novog Bečeja ( iz nekadašnjeg pogona „Kluza” ) i za putne troškove mesečno je trebalo
izdvajati 600.000 dinara, što je bilo veliko opterećenje. Lokalna radna snaga ipak nije mogla
da pruži traženi kvalitet u izvršavanju obima posla, te su zbog toga morali da radno angažuju
veći broj ljudi od realno potrebnih. Da bi, prema sadašnjim cenama odevnih predmeta koje
šiju ( odelo im plaćaju 480 dinara ), rad bio isplativ svaki radnik mora da napravi četiri odela
tokom za osam sati rada, što je teško izvodljivo. Kada se sagleda i to da su plate kasnile, da su
se dugovi gomilali i za poreze i doprinose i da je dug veći od 20 miliona dinara, onda je posve
jasno u kakvim je „Sirmatex” problemima.
Radi poboljšanja efikasnosti rada celokupna proizvodnja je sada u jednoj hali, ona je
sada linijska, a tokom ovog proleća vode se razgovori sa jednom firmom iz Holandije koja
ima nameru da izmesti svoju proizvodnju iz Slovačke negde van granice EU, ali što bliže
državama Unije. Zbog nesigurnosti i neredovnog plaćanja izbegavaju da rade za domaće
tekstilne firme, gde su čak i date menice nenaplative. U pogonima u Bašaidu sada radi 25, od
nekadašnjih 80 radnika i to praktično za novu firmu „Habifas” – koja ima sedište u Novom
Bečeju, koja nije opterećena dugovanjima.
Komunalna delatnost
„Gradsko zelenilo i pijace“
Ova firma dospela je u žižu javnosti u jesen 2012. godine posle zabrane prodaje izvan
za to predviđenog i ograđenog prostora u delu ulice Branka Vujina. Na jednoj strani našli su
se neregistrovani prodavci koji su prodavajući voće, tekstil, robu iz Mađarske, proizvode od
plastike i drugu mešovitu robu, a na drugoj pravila i namera nove pijačne uprave da se
celokupna prodaja stavi u ograđeni prostor i potpuno izmesti iz dela ulice gde je bila
decenijama.
Mada su u početku to činili, posle
nekog vremena prodavci se više nisu protivili
obavezi da budu registrovani, ali su tražili da
uslovi za prodaju na gradskoj pijaci budu
daleko bolji od sadašnjih. Pijačari tvrde da
sem silom sklonjenih pijačnih tezgi u
novembru
prošle
godine,
njihovog
postavljanja u ograđeni deo pijace, nema
poboljšanja. Oni su tvrdili da je smešno
otvoritanje samostalne trgovinske radnje na
betonu sa tezgama sa čijih nastrešnica – kada
pada kiša, curi na sve strane.
Šta više prodavci su i mirno protestovali isped zgrade Opštine, ali lokalna samouprava
nije bila u mogućnosti da ukine Odluku kojom treba ukloniti tezge sa ulice kod pijace, jer je
ona u nadležnosti Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine. Takođe, na sastanku sa
nezadovoljnim prodavcima iz „Gradskog zelenila i pijace“ im je rečeno da mesta u
ograđenom delu pijace ima za sve, a da će prostor vremenom biti uređen. Nezadovoljni
prodavci su tvrdili da neće regitrovati samostalne trgovinske radnje dok god ne budu imali
valjane uslove za to, što se realno nije desilo. Rok za uklanjanje tezgi, koje su se nalazile van
ograđenog prostora, istekao je 31. januara, komunalna i druge inspekcije naložile su
uklanjanje preostalih, jer su se nalazile na prostoru koji ( zvanično ) nije za to namenjen, pa
nije u skladu sa opštinskom Odlukom o zauzimanju javnih površina.
Prema nekim procenama na kikindskoj pijaci radilo je pre stupanja na snagu navedene
odluke, istina ne svakodnevno, oko 500 prodavaca, od kojih 40 odsto nisu registrovani po bilo
53
kom osnovu. Iz pijačne uprave je naglašeno da bez obzira što su neregistrovani prodavci
tvrdili suprotno ima dovoljno slobodnih tezgi za prodaju u ograđenom delu pijace, i to oko 90,
od ukupno raspoloživih 357.
„Kompanija ASA“
Naime, već neko vreme se u javnosti govori da se na kikindskoj deponiji odlaže
sumnjivi otpad, a nedavno je obelodanjeno da je krajem prošle godine odloženo 2.876 tona
naftne isplake. Na osnovu pitanja u kikindskom parlamentu o istinitosti te informacije i
uticaja na okolinu, opštinska inspekcija za zaštitu životne sredine oglasila se nenadležnom, a
onda je iz Pokrajine stigla vest da je „ASA” skolopila ugovor sa jednom beogradskom firmom
za odlaganje „dehidratizovane, kompaktizovane i stabilizovane naftne isplake ( izvučene su
nafta i voda ) sa područja Srbobran – Turija”. Navedeni otpad je okarakterisan kao neopasan i
neinertan, mada čudi da je isplaka stigla na deponiju komunalnog otpada, kada se u ataru
kikindske i novobečejske opštine, između sela Bašaid i Novo Miloševo, nalazi deponija
naftne isplake Naftne industrije Srbije. Ova austrijska kompanija je prošlog leta od
Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine dobila dozvolu
za sakupljanje i transport neopasnog industrijskog otpada na teritoriji Vojvodine i njegovo
odlaganje na deponijama „ASE”. Pokrajinski inspektor je utvrdio da nije urađeno ništa što je
u suprotnosti sa propisima.
Zbog zabrinosti građana najvećeg severnobanatskog
grada lokalnoj javnosti saopštenjem se obratila i Naftna
industrija Srbije u kome se između ostalog kaže da je ova
kompanija započela projekat čiji je cilj saniranje zemljišta
na kome se eksploatiše nafta. Za taj proces NIS je izdvojio
preko 750 miliona dinara, a do kraja 2012. godine sanirane su 102 isplačne jame. Uklanjanje
ugljovodonika iz otpadne isplake izvedeno je i u Turiji, odakle je otpad donet u Kikindu. Taj
posao su dobile firme „Modeko” iz Beograda, kao i podizvođač „Brem group” koji je i
sklopio ugovor sa kompanijom „ASA” o deponovanju u najvećem severnobanatskom gradu.
Oni tvrde da je izdvajanjem nafte opasan pretvoren u neopasan otpad, te da je na ostatku
mulja rađen hemijsko – biološki tretman, čime je neutralisana zauljenost.
Iz „ASE” negiraju da rade bilo šta što nije u skladu sa zakonom i prema rečima
predstvanika kompanije Ljubiše Nikšića, izrečenim na konferenciji za medije početkom
marta, prošle godine na deponiji u Kikindi odloženo je 29.000 tona otpada, od čega je 637
industrijskog, uključujući i 35 tona onog koji sadrži azbest. Sav otpad na bazi azbesta i gipsa i
neke vrste kamenih i staklenih vuna zbrinuti su u skladu sa Pravilnikom o kategorizaciji
otpada. Takav otpad je, prema rečima iz Kompanije „ASA” dozvoljen u skladu sa dozvolom
koju su dobili od nadležnog pokrajinskog organa. Inače, u „ASI” kažu da planiraju da
promene i Plan detaljne regulacije, čime će podići nivo deponije sa šest na trideset i pet
metara, kako ne bi išli u širinu i to je bio planirano na samom startu ulaska u posao. Takva
deponija će trajati 25 – 30 godina.
Zbog svega ovog i pritužbi velikog broja građana opštine Kikinda koji su tuženi za
dvomesečno neplaćene račune, uz mnogostruko veće sudske i advkotske troškove koje potom
treba da plate, o pitanju nastavka dalje saradnje sa kompanijom „ASA” oglasio i predsednik
opštine Kikinda Savo Dobranić tvrdeći da će lokalna samouprava preispitati tu odluku.
Takođe, iz opštine je istaknuto da je deponija prepuna, da se još uek ne radi odvajanje smeća i
da se odlažu materije sumnjivog porekla – bez obzira što imaju potvrde da on nije štetan.
54
„Toplana” Kikinda
Žitelji Kikinde od 01. februara plaćaju za šest odsto skuplje daljinsko grejanje, pa sada
ono po kvadratnom metru košta 94,89, umesto prethodnih 89,52 dinara bez obračunatog
poreza na dodatnu vrednost. Takođe, korisnici daljinskog grejanja najvećeg severnobanatskog
grada, već sa računima od januara, imaju drugačiji način obračuna plaćanja. Naime, do sada je
naplata bila ravnomerna u svih dvanaest meseci, dok se po novom u grejnoj sezoni
obračunava 152 dinara po metru kvadratnom, a van sezone po 38 dinara ( bez PDVa ).
Građani, korisnici daljinskog grejanja, tako po novom plaćaju 190 dinara ( bez PDVa ) po
kvadratu grejne površine.
Novi direktor „Toplane“ Kikinda, ekonomista Bela Šamu poskupljenje je objasnio da
je ono bilo uslovljeno promenom cene gasa, a model plaćanja dinamikom koju „Toplana” ima
prema „Srbijagasu“, kao i da poskupljenje od šest odsto nije dovoljno, jer ovo povećanje cene
ne prati i povećanje cene gasa. Prema računici iz „Toplane” da bi bili na nuli kvadrat grejnog
prostora bi trebao da bude 114 dinara. „Srbijagas“ im fakturiše na svakih 15 dana – sa rokom
plaćanja od osam dana, a sa druge strane oni korisnicima daljinskog grejanja dostavljaju
račune jednom mesečno uz rok plaćanja od 15 dana i zbog toga je bilo neophodno da menjaju
model po kome će građani izmirivati svoje obaveze za isporučenu toplotnu energiju.
Ono što „Toplanu” opterećuje su gubici i dugovanja prema „Srbijagasu”. Gubitak u
2011. godini bio je 59 miliona dinara, dok prema prvim procenama za prošlu godinu on iznosi
80 miliona dinara. Oktobra 2012. „Toplana” je počela da plaća tarifnu cenu gasa koja je sada
34 dinara po kubiku, a sa povećanjem će biti 38,18 dinara. U januaru ove godine dug
kikindske „Toplane” prema „Srbijagasu” bio je oko 250 miliona dinara.
Fabrika vode u Kikindi
O vodi, tačnije fabrici vode u Kikindi, do sada se godinama unazad govorilo samo u
kontekstu predizbornih kampanja, pa je i sadašnja retorika pokrenuta, krajem 2011. godine,
mnogima ličila kao već viđeno. Ali, na sreću žitelja najvećeg severnobanatskog grada, ova
inicijativa ima stvarni smisao i traženje realnog načina za rešavanje problema zdrave pijaće
vode u Kikindi.
U lokalnim krugovima stoji priča da je Svetska banka, još početkom ’90 – tih godina
prošlog veka, trebala da odobri zajam Kikindi, ali su raspad Jugoslavije i uvođenje sankcija to
sprečili. Izazov je veliki, ulog još veći, ali je korist od zdrave pijaće vode ipak najveća.
Agilnost rukovodstva opštine da zaista reši problem vode za piće, koja je inače problematična
u čitavom Banatu, skrenula je pažnju na sebe, pa se i delagacije Nemačke tehničke pomoći u
Srbiji (GIZ) uključila u inicijativu. Tako, projektom MSP IPA 2007 (januara ove godine)
Kikinda dobija, besplatno, da joj grupa stručnjaka radi na iznalaženju najboljeg rešenja za
finansiranje buduće fabrike vode... I dok se u drugim, banatskim sredinama, govori o
potrebnim investicijama za fabriku vode, vrednim i preko 20 miliona evra, ovde su cifre
verovatno realnije i u skladu sa finasijskim trenutkom društva u kome živimo.
Odluka da opština Kikinda izda municipalne obveznice, kojima bi bila sakupljena
sredstva za izgradnju fabrike vode, bila pokretač mnogim potencijalnim finasijerima,
Evropskoj banci za obnovu i razvoj, Svetskoj banci tj. njenom delu – Međunarodnoj svetskoj
korporacija (IFC) i Nemačkoj razvojnoj banci (Kfw), da ponude svoje usluge. Skupstinska
odluka doneta je 18. septembra 2012. godine, a do reakcije na finansijskom tržištu došlo je
veoma brzo. Razvojna banka Nemačke – Kfw je bila već 26 septembra da prezentuje svoju
ponudu kredita od šest miliona evra, sa rokom vraćanja od 15 godina, grejs periodom od dve
– tri godine i kamatom od tri odsto. Jesenas su predstavnici opštine Kikinda imali sastanak i
sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i takođe, od njih su dobili vrlo dobru ponudu, a
zatim je usledio i sasatanak sa predstavnicima Svetske banke u Srbiji.
55
Inače, prema zamisli, projekat će imati i svoj nastavak i to zamenom dotrajale
vodovodne mreže i poboljšavanjem vodosnabdevanja i u selima najveće severnobanatske
opštine. Kikinda će izgleda zaista dobiti česmovaču bez ukusa, boje i mirisa, što je
nezamislivo već decenijama.
Brownfield lokacije u Kikindi
U okviru
prvog
ovogodišnjeg
sastanka
Mađarsko – srpske privredne komore, na kome se
dogovaraju aktivnosti u godini koja započinje,
Regionalna privredna komora Kikinda imala je
promociju mogućnosti ulaganja u opštinu Kikinda s
posebnim naglaskom na brownfield lokacije u
najvećem severnobanatskom gradu. Promocija je
održana u Segedinu i njoj su, osim članova Mađarsko –
srpske privredne komore, učestvovali brojni zvaničnici
Vlade Republike Mađarske, Ministarstva privrede,
Agencije za promociju izvoza i strana ulaganja –
HITA, kao i Biznis mreže karpatskog regiona. Sa
srpske strane, osim predstavnika, pre svega,
lokalnih samouprava sa severa Bačke i iz Potisja,
učestvovale su regionalne privredne komore iz
Subotice i Kikinde, s tim da su Kikinđani jedini, uz
Pokrajinski sekretarijat za privredu, držali
prezentaciju od svih prisutnih institucija iz Srbije.
Delagacija iz Kikinde, koju su predvodili
Tibor Šebek – predsednik RPK Kikinda i Nenad
Grbić - član Opštinskog veća Kikinde, zadužen za
privredu, obavila je više razgovora sa poslovnim ljudima iz Mađarske i predstavnicima
Ministarstva privrede, rukovodstvom Biznis mreže
karpatskog regiona i Mađarske agencije za
promociju izvoza i investiranje, te sa vodećim
ljudima Trgovinsko – industrijske komore našeg
suseda. Inače, promocija brownfield lokacija
Kikinde u Segedinu bazirala se na mogućnost
kupovine ili dugoročnog iznajmljivanja objekata
nekadašnjeg „Hemika“ ( ukupno 72.000 kvadrata
placa sa postojećim objektima ), „Grafike“
(ukupno 9.670 kvadrata ), „Auto kuće Kikinda“
(3.810 kvadrata ), „PIKa“ ( 93.683 kvadrata ),
bivše kasarne „Servo Mihalj“ (24.300 metara
kvadratnih ), prostora starog „Graditelja“ ( oko
6.000 kvadrata), ali i potencijala za greenfield
investicije na Starom jezeru ( 43.000 kvadrata
slobodnog eksproprisanog od ukupno 96.000
metara kvadratnih rezervisanog prostora ), tj. u
Novoj industrijskoj zoni – blok 41 i 43 ( koja
zauzima površinu od 18.000 metara kvadratnih ).
Sve navedene brownfield lokacije potpuno su infrastrukturno opremljene strujom, vodom,
56
kanalizacijom, gasom, telefonskom i internet mrežom, neke od njih ( „Hemik“ i „PIK“ ) imaju
prečistače otpadnih voda. Posebno je važno da je na svim lokacijama rešeno pitanje
vlasništva: „Grafika“, „Hemik“, „Auto kuća“ i „Graditelj“ su privatno vlasništvo, preciznije
vlasništvo privatnih firmi, „PIK“ je na prodaju od strane novosadskog Trgovinskog suda, a
kasarna je u posedu opštine Kikinda.
Energetski sektor
„Eketrodistribucija” pogon Kikinda
Na području „Elektrodistribucije Zrenjan” pogon Kikinda najveći dužnici su budžetski
korisnici, ali je ukupno gledano naplata dobra, i veća od 100 odsto – ako se uračuna i naplata
zaostalih dugovanja. Najveći potošač iz domena privrede je Livnica „Kikinda” čija je
potrošnja bukvalno polovina od utrošene leketrične energije za privredu. Od državnih
institucija Policija je najveći dužnik, a škole zaostaju u plačanju jednog do dve fakture ( ranije
je bilo tri – četiri ), a sportski centar „Jezero” i Direkcija za izgradnju grada solidno izmiruju
dugovanja. Privreda manje – više redovno plaća račune, mada je i u tom delu potrošača bilo
isključenja.
U pogonu Kikinda imaju problem sa nedostatkom radne snage, pre svega montera, što
utiče na brzinu otklanjanja kvarova. Tokom ove godine petorica radnika odlazi u penziju, od
čega su četvorica monteri i na njihovo mesto neće biti primljeni novi. Isto, nije bilo
obnavljanja voznog parka, što im otežava efikasniji rad. Postoji zacrtan plan investicija, ali se
ne zna da li će i kada biti realizovan jer je Uprava – koja se nalazi van Kikinde, ta koja
odlučuje.Ranije planirana zajednička ulaganja sa opštinom Kikinda nisu realizovana jer
lokalna samouprava nije ispunila svoj deo preuzetih obaveza ( finasiranje je bilo dogovoreno
50 : 50 odsto ).
Saobraćaj i putna infrastruktura
Železnica
Ekonomska komisija UN za Evropu (UNECE), u okviru 32. sesije Upravnog odbora
Projekta „Transevropske železnice“ (TER) – koji je organizovan u Temišvaru, Rumunija, od
10. do 14. septembra, održala je 12. septembra sastanak i u Kikindi povodom iznalaženja
mogućnosti i finasijskih rešenja za obnovu železničkog pravca Segedin – Kikinda – Temišvar.
Najvažnija tema ove sesije bio je Master plan za pruge velikih brzina u Centralnoj i Istočnoj
Evropi, gde bi mogla da se nađe i ona koja je do 1952. godine povezivala navedena tri
susedna grada.
Već godinama različiti nivoi gradske vlasti, severnobanatska privreda i privredna
komora, te železničari Kikinde ukazuju na važnost železničkog pravca Segedin – Kikinda –
Temišvar za koji je Saobraćajni institut „CIP“ iz Beograda još septembra 2001. godine izradio
Elaborat o modernizaciji pruge i opravdanosti projekta. Ideja je postala i sastavni deo
„Strategije razvoja evro regije DKMT“, ali novca očigledno i posebnog interesovanja sa
srpske strane, do sada, nije bilo da se ovakak projekat i realizuje. Zaista je misoana imenica za
srpske železnice, a „CIP“ je to predvideo, da ovim pravcem saobraćaju elektromotorni vozovi
brzinom od 160 kilometara na sat. Dugo vremena samo jedno veliko razmišljanje, počelo je
da postaje realnije dolaskom dr Helmuta Meelicha iz centralnoevropske kancelarije UNECEa
iz Bratislave u najveći severnobanatski grad, u poslednjoj dekadi avgusta, koji se tu obreo
preko kontakata trgovinskog savetnika Ambasade Srbije u prestonici Slovačke Marka
Nikolića i njegovih kontakata sa Regionalnom privrednom komorom Kikinda i opštinom
Kikinda. Meelich, koji je inače projekt menadžer Projekta „Transevropske železnice“ smatra
57
da je realnost da bude obnovljena i, šta više, izgrađena dvokolosečna pruga na ovom pravcu,
na kojoj će vozovi saobraćati brzinom od 200 kilometara na sat. On je takođe, ubeđen da
postoji interes među potencijalnim ulagačima da investiraju u ovaj železnički pravac koji će
biti ekonomski veoma isplativ.
Na sastanku u Kikindi 12. septembra bilo je reči o novom vozu Orijent Ekspres koji bi
saobraćao između Budimpešte i Bukurešta, trasom preko Segedina, Kikinde i Temišvara,
zatim o interesima mađarske i rumunske železnice za obnovu pruge, o mogućnostima da
železnička stanica u Kikindi postane zajednička granično – carinska kontrolna tačka na ovom
pravcu, kao i o mogućnostima da stanica u najvećem severnobanatskom gradu bude ne samo
putnički koridor već da bude preuređena i u trgovinski centar po ugledu na brojne evropske
šoping molove koji se nalaze u sklopu tranzitnih železničkih stanica... Takođe, Rumunska
(CFR) i Mađarska železnica (MAV) potpisale su i bileterarni sporazum o regulisanju situacija
u slučaju proklizavanja vozova.
Inače, prema CIPovom Elaboratu pruga je trebala da bude obnovljena i puštena u
saobraćaj još 2005. godine, s tim da bi investicija bila vredna preko 216 miliona evra, od čega
bi Mađarska železnica uložila (MAV) 82, Železnice Srbije 75, a Rumunske železnice (CFR)
oko 59 miliona evra. Ukupna dužina pruge je 114 kilometara, od čega je 17 u Mađarskoj, 54 u
Srbiji i 43 u Rumuniji. Sem elektrifikacije pruge, najskuplja je izgradnja mosta na Tisi kod
Segedina, koji je tu postojao do savezničkog bombardovanja 1944. godine. Treba reći i da je
deonica od Kikinde do Temišvara u funkciji i njome svakodnevno saobraćaju putnički i
teretni vozovi.
Zbog toga što se u
dokumentu
Pokrajinskog
sekretarijata za privredu –
koji se bavi izradom projektne
dokumentacije za potrebe
rekonstrukcije
železničke
infrastrukture u Vojvodini,
nije našla revitalizacija pruga
u
severnom
i
Banatu
reagovale su i politika, ali i
privreda
Severnobanatskog
upravnog okruga dopisom
poslatim u prvom delu prošle
godine Ištvanu Pastoru –
pokrajinskom sekretaru za
privredu kojim protestuju
zbog marginalizacije železničkih pravaca na ovom području. U dopisu koji su potpisali
načelnik Severnobanatskog upravnog okruga Vladimir Ilić, predsednik opštine Kikinda Ilija
Vojinović, predsednik regionalne privredne komore Kikinda Tibor Šebek i generalni direktor
„Metanolsko – sirćetnog kompleksa“ Sava Lazić izražava se nezadovoljstvo što se potpuno
ignoriše železnički pravac Segedin – Banatsko Aranđelovo – Kikinda – Žombolj – Temišvar,
za koji je mnogo železničkih stručnjaka iz Evropske unije naglasilo da smatraju da je to jedan
od najracionalnijih železničkih pravaca na starom kontinentu, kojim je nekada, kao deo trase,
išao i „Orijent Ekspres“. Oni naglašavaju da je teško prihvatiti da je ova trasa, nastala 1857.
godine, proizvod neznanja i nestručnosti i pozivajući se na „Program strateškog razvoja plana
Euroregije Dunav – Karaš – Moriš – Tisa“ iz 2005. godine, koji je uvrstio „Elaborat o
opravdanosti projekta revitalizacije pruge Segedin – Kikinda – Temišvar“ – koga je sačinio
Saobraćajni institut CIP iz Beograda, u saradnji sa predstavnicima Rumunije i Mađarske.
Takođe, interesovanje za obnovu navedenog železničkog pravca i banatske železničke
58
magistrale iskazano je i Protokolom o saradnji banatskih pograničnih regija iz Srbije ( južni –
Pančevo, srednji – Zrenjanin i severni Banat – Kikinda ) i Rumunije ( županije Timiš –
Temišvar i Karaš Severin – Rešica ) od 26.02.2010. godine, te Zahtevom opština Kikinda,
Novi Kneževac, Čoka, Ada i Nova Crnja od 15.01.2010, kao i u razgovorima velikog
korisnika železničkog transporta „MSK“ iz Kikinde sa Železnicama Srbije od 08.07.2011.
godine.
Predstavnici političkog i privrednog života severnog Banata podsećaju da je za
privredu ovog dela Srbije intezivan železnički transport u prekidu još od 1999. godine pošto
npr. cisterne „MSK“ do Beograda ne idu trasom Kikinda – Zrenjanin – Pančevo – Beograd,
već moraju preko Subotice i Novog Sada,
čime je Beograd udaljeniji od Kikinde za
oko 150 kilometara. Najveću štetu za to trpi
veliki srpski izvoznik i proizvođač metanola
i sirćetne kiseline iz Kikinde, koji zbog
loših pruga i smanjene osovinske nosivosti
sa 20 na 16 tona plaća tzv. „preteg“ u visini
od više desetina hiljada evra godišnje. Na
mnogim pravcima, kao što su Novo
Miloševo – Kumane; Elemir – Zrenjanin; i
Zrenjanin
–
Kovačica
maksimalna
dozvoljena brzina je 30 kilometara za sve
vozove. Od Sente ka Subotici posebno je u
lošem stanju deo Orom – Subotica gde putnički vozovi smeju da voze maksimalnom brzinom
od 30, a teretni svega 20 kilometara na sat, te je to razlog opravdane primedbe iz severnog
Banata.
Početkom ove godine nije došlo do normalizacije železničkog putničkog saobraćaja iz
Kikinde, jer i dalje nema dovoljno putničkih garnitura, pa tako dnevno iz najvećeg
severnobanatskog grada saobraća sedam putničkih vozova, ukoliko neki voz ne bude povučen
u Zrenjanin – kada njima zafali zbog kvara ili nekog drugog problema. Takođe, na železnici
imaju velike probleme i sa krađama, od bandera i električnih kablova, pa sve do šina, čak i na
aktivnim prugama. Kradljivci najčešće budu uhapšeni, ali potom oslobođeni zbog nedostatka
dokaza. Na kikindskoj železničkoj stanici sada radi 44 osobe, s tim da dva radnika idu u
penziju, a na području celog železničkog čvora Kikinda ( sa Čokom, Padejom i Banatskim
Velikim Selom ) radno je angažovano svega 240 osoba. U okviru „Kolske radionice”
angažovano je oko 50 osoba koji poprave ili remontuju oko 100 železničkih kola mesečno. U
rasporedu transporta iz Rumunije za Srbiju postoje velike nelogičnosti, čak i za destinacije iz
Kikinde ili njene okoline. Tako npr. Roba za jednu firmu iz Sente uvozi se preko Vršca, a ne
Kikinde, a dešavalo se i da pošiljke za Kikindu i Novo Miloševu uđu u Srbiju dužim putem, a
ne preko železničke stanice Kikinda prugom od Žombolja, iako je još 80 – tih godina prošlog
veka sav izvoz železnicom iz Rumunije prema zapadnoj Evropi išao preko Kikinde. Sada je
situacija da se svi međunarodni transportni ugovori zaključuju u Beogradu, da u Železnici
Srbije postoji takav lobi koji forsira da transport u iz Rumunije ide preko Vršca, čime se ovaj
bliži i ekonomičniji pravac namerno zapostavlja. Formalno obrazloženje za to je da preko
Kikinde može da se vozi samo do 16 tona nosivosti po osovini, a da ovamo može i do 20
tona. Svakako to postaje apsurd, jer se zna da je deonica pruge od Kikinde do Žombolja i od
najvećeg severnobanatskog grada prema Novom Miloševu, pa i Senti, u dobrom stanju,
takvom da je moguće razviti i brzinu od 100 km na sat ( naročito Kikinda – Žombolj ). Zbog
takvih odredbi npr. MSK iz Kikinde svaka tri meseca traži odobrenje da voze ovim prugama,
iako imaju preteg i to plaćaju, nezvanično, evro po toni pretega.
59
Tabela ukupnog rada stanice Kikinda ( Kikinda, Čoka i Novo Miloševo )
2012. godina
Putnički vozovi
Teretni vozovi
Januar
Februar
Mart
April
Maj
Juni
Juli
Avgust
Septembar
Oktobar
Novembar
Decembar
Ukupno:
431
198
336
410
454
400
426
269
384
428
365
259
4.360
25
25
31
25
28
24
18
18
13
24
23
17
271
Utovar
Kola
Tona
89
3.815
79
3.832
175
8.428
122
6.096
143
5.892
45
2.001
1
9
6
272
10
316
5
108
15
590
6
244
696
31.603
Istovar
Kola
Tona
157
3.340
35
736
97
2.452
124
3.190
43
1.870
9
216
3
74
7
684
2
72
6
241
4
125
1
5
488
13.005
Drumski saobrađaj
Pitanje svih pitanje je ipak deonica državnog puta I reda broj 24 i njegova
rekonstrukcija. Žiteljima severnog Banata je u više navrata obećavana rekosntrukcija od
Kikinde do Bašaida, najčešće uoči izbora 2008. i ove godine, ali posao eto nikako da bude
priveden kraju. Šta više, i onaj deo koji je rekonstruisan jednim delom 2007. godine od
Melenaca do Zrenjanina, zreo je za
rekonstrukciju zbog kolotraga, a o
deonici ka Kikindi suvišno je trošiti reči,
pošto je asfalt izgreban radi asfaltiranja.
Tome još treba dodati i kolotrage i
udarne rupe, tako da je kulturnim
jezikom teško opisati kako izgleda ovaj
kolovoz.
Istina, mogu se primetiti
mašine „Vojvodinaputa“ kako nešto
rade, ali ostaje sumnja, da li će
preostalih 18 kilometara biti asfaltirano,
ili ćemo još jednu zimu voziti ovakvim
drumom? S jeseni, u novembru 2011.
godine,, sa prvim maglama, završeno je
asfaltiranje šest kilometara, počev od
ulaska u grad ka Bašaidu – do sportskog
aerodroma, ali se tu stalo sve do posle
leta 2012. Toliko puta pričana priča o
„Banatskoj
magistrali“,
obećavana
bezbroj puta, od pokrajinskih do
lokalnih političara različitih opcija,
ostala je, za sada, tek želja pusta i još
veći politički marketing, još od doba kada je NIS prodat Rusima i kada je obećeno da će
procenat od toga otići na izgradnju magistrale koja prati trasu državnog puta I reda broj 24.
60
„Autoprevoz” Kikinda
Najveći severnobanatski autobuski prevoznik imao je složenu godinu, opterećenu
kreditima i lizingom, poskupljenjem goriva i rezervnih delova i smanjenjem broja putnika
zbog pada životnog standarda. „Autoprevoz” zapošljava 197 osoba, prosečna zarada je 28.000
dinara, a u voznom parku imaju 42 autobusa. Tokom prošle godine značajno su ih
opterećivale kursne razlike, na kojima su u 2012. godini izgubili 12,7 miliona dinara. Takođe,
problemi u privredi uslovili su i manji prihod od prevoza radnika, zbog smanjenog obima
rada, gde su od septembra prošle godine prestali da voze za „MSK”, a radnike „NISa” su
prevozili samo četiri ipo meseca. Kada je „NIS” u pitanju nije sigurno da će dobiti posao na
tenderu i u ovoj godini, jer ne mogu da se nadmeću sa prevozničkim firmama koje, kako kažu,
rade na ivici zakona. U „Autoprevozu” naglašavaju da imaju problem i sa naplatom
potraživanja od firmi i da u kašnjenu uplata prednjači Livnica „Kikinda”.
Ove godine je u planu da tri autobusa budu reparirana i sve se to radi u skladu sa
mogućnostima, s tim da kupovina novih autobusa nije u planu. Lizing za autobuse ističe
septembra 2014. godine, za nabavljena tri velika i jedan mini bus.
I ove godine očekuju uspešnu turističku sezonu, gde će preko svoje turističke agencije
„Turist Biro” ponuditi letovanje u Grčkoj u Leptokariji i Olimpik Biču kod Paralije Katerini.
Za crnogorsko primorje će voziti i narednog leta, s tim da razmišljaju da možda i sami
organizuju smeštaj u nekim objektima. Planiraju nastavak povremenih vikend izleta za
Temišvar i etno selo Stanišić, a češće za Morahalom i akvapark u Segedinu. Takođe, sa
turističkom agencijom „Cepelin” radiće višednevne ekskurzije za Beč, Prag i Bratislavu.
Planiraju da na proleće, a nešto manje i na jesen, voze učeničke ekskurzije u Srbiji i to će
organizovati sa kikindskim osnovnim i srednjim školama i turističkom agencijom „Marcos
travel” iz Zrenjanina.
Kada je reč i prevozu đaka sa sela od jeseni će napraviti tri kategorije subvencija, gde
će se voditi o socijalnom položaju učenika, s tim da će oni učenici, koji se školuju van
Kikinde, biti najviše pogođeni takvom odlukom. Što se tiče prevoza učenika osnovnih škola
to će biti nastavljeno do aprila i prvih toplijih dana.
„Autoprevoz“ je, da bi se suprotstavio
daljoj nelojalnoj konkurenciji divljih taksista koji
voze prema selima, zbog kojih imaju značajne
finasijske gubitke, od lokalne samoupave dobio
odobrenje za komercijalni popust na kartama u
prigradskom saobraćaju, pa su tako nove cene od
90 dinara počele da važe 01. marta. Poslednjih
dana januara „Autoprevoz“ je skoro prepolovio
cenu karte za Mokrin, s tim da je posle protesta
registrovanih taksi prevoznika i sastanka u
lokalnoj samoupravi, „Autoprevoz“, početkom
februara, vratio staru, višu cenu, ali je
istovremeno Upravni odbor preduzeća dostavio zahtev opštini da odobri sniženje cene karata
na svim prigradskim linijama, što je Opštinsko veće i učinilo. Cena autobuske karte prema
svim selima kikindske opštine je jedinstvena, iznosi 90 dinara za sve relacije u prigradskom
saobraćaju i to u periodu od 06:00 do 14:00 sati, s tim da popust važi samo za polaske sa
autobuske stanice. Jeftinije karte važe i za polaske iz svih sela sa „Autoprevozovih” stajališta
prema Kikindi. Za polaske iz grada jeftinije karte prodaju se i na šalterima i u autobusu, s tim
da popusta nema na linijama između sela, jer su na tim relacijama već zadržane stare cene od
40 do 50 dinara. Komercijalni popust im je odobren sa vremenskim ograničenjem do kraja
juna, a tim da će, ako se pokaže ekonomičnim, tražiti nastavak primene. Za sada su efekti
zadovoljavajući jer je značajno povećan broj putnika, a od 06. marta cene karata su niže i
61
prema susednim selima novobečejske opštine: Bočar i Novo Miloševo, odnosno Padeju u
opštini Čoka, gde je autobuski prevoz, do sada, koštao između 170 i 190, a po novom je 120
dinara.
Turizam
Sove ušare
Kikinda sigurno ne spada u mesta koja imaju neke značajne prirodne lepote koje same
po sebi privlače brojne turiste, ali zato ima detalje, značajne i bitne kakve samo, kao najfiniji
začini, daju poseban utisak. Zato su turistički pregaoci u najvećem gradu severnog Banata,
između ostalog, rešili da razvijaju eko turizam. Uostalom i sama svetkovina „Dana ludaje”
zasnovana je na ekologiji i tradiciji, a tu je, sada i u evropskim razmerama, priznat i poznat
„Kikindski mamut”. No, ono po čemu ova varoš postaje znana u svetskim krugovima
ornitologa je ptica sova ušara ( lat. Asio otus ). Turistička organizacija i Centar za stručno
usavršavanje Kikinda, tokom novembra 2012. godine organizovali su manifestaciju
„Novembar – mesec sova u Kikindi“ u cilju promocije centra severnog Banata kao najvećeg
evropskog staništa sova ušara. Održana su brojna naučno popularna savetovanja i projekcije
filmova, a Turistička organizacija Kikinde odlučila je da dodatno afirmiše sove ušare kao već
prepoznatljiv zaštitni znak grada, sa ciljem da to vremenom postane turistička manifestacija
znana i van ovog regiona.
Strogi centar grada Kikinde najveće je
zimovalište sova ušara u Evropi i samo na ovoj
lokaciji ih je izbrojano preko 740. Tim povodom je
prošlog novembra organizovana i međunarodna
konferenacija o praćenju i zaštiti sova ušara.
Inostrani stručnjaci, koji su boravili u Kikindi,
smatraju da je reč o neobičnom fenomenu jer nigde,
do sada, nisu zapazili toliko masovno zimovanje
sova ušara u samom gradu. Tokom dana one spavaju na granama drveća na gradskom trgu,
najviše pored zdanja Srpske pravoslavne crkve i Narodnog muzeja. Stručnjaci tvrde da sove
ušare, koje zimuju u Kikindi, dolaze čak sa krajnjeg severa Evrope, iz Skandinavije i Finske,
te iz Češke i Slovačke. Pretpostavlja se da ih, između ostalog, privlače i brojni glodari u ataru,
te da tako imaju siguran i dovoljan izbor hrane da provedu zimu. Takođe, sove se „vezuju” za
stabla, pa tako, ako neko poseče drvo na kome one zimuju najčešće, trajno napuštaju to mesto.
Koliko je ovo bogatstvo veliko govori podatak da u zapadnoj Evropi jata sova broje tek
desetak komada.
Inače, sove ušare žive u Severnoj Americi, na severu Afrike i u najvećem delu Evrope
i Azije. Nastanjuju se u parovima, a iz hladnijih predela sele se u toplije u oktobru, gde žive
na starim i visokim stablima do aprila. Ušara spada u red sova srednje veličine. Dužina tela im
je između 31 i 40 santimetara, raspon krila od 85 do 100 santimetar, a teže do 350 grama, s
tim da su ženke malo veće od mužijaka. Na vrhu glave imaju uzdignuto perje koje podseća na
uši, po čemu su i dobile ime. Kljun im je crn, oči narandžasto – crvenkaste boje, a noge
prekrivene paperjem. Ne grade svoja gnezda već ih preotimaju od drugih ptica.
Rezervat prirode „Pašnjaci velike droplje”
Jedino stanište velike droplje (Otis tarda) u Srbiji, koje nalazi se na severu Banata
južno od reke Zlatice i u atarima sela Mokrin, Sajan i Jazovo postaje ugroženo ljudskim
nemarom i pohlepom zbog što veće težnje da svaki pedalj njiva bude obrađen ili na drugi
način iskorišten u poljoprivredne svrhe. Ta pohlepa je uslovila padu broja jedinki sa 39 na
izleda manje od polovine. Velika droplja je najkrupnija ptica naše faune i da je uvrštena na
62
svetsku Crvenu listu ugroženih vrsta kojima preti izumiranje, zbog čega je zakonom zaštićena
u Srbiji.
Na problem je prvi javno ukazao salašar Joca Jančić, koji je i alarmirao medije, tvrdeći
da se broj jedinki velike droplje u rezervatu blizu Mokrina smanjuje i da tome doprinose paori
koji oru pašnjake, inače prirodno stanište ove retke ptice. On smatra da upravljač rezervatom
Udruženje lovaca „Perjanica“ ne preduzima mere koje su potrebne za očuvanje staništa, jer se
pašnjaci zaoravaju uz konstantnu upotrebu agrotehničkih postupaka i primenu pesticida radi
poboljšanja kvaliteta zemljišta, zbog čega ga velika droplja napušta. Jančić je čak i tvrdio da
je u januaru ove godine centar rezervata preoravan na četiri lokacije ( površina središta
rezervata je 400 hektara, a čitav rezervat ima 6.775 hektara ).
U ime upravljača sekretar Udruženja
Bogica Božin tvrdio je da preoravanja nema,
zapravo da ga je bilo prošle godine nešto malo,
te da je nadležna inspekcija naložila saniranje
uzoranih površina, te da nema nikakvih
problema sa meštanima i salašarima. O
pašnjaku navodno brinu tri čuvara i dva stručna
lica iz Zavoda za zaštitu prirode iz Novog Sada,
a vlasnici zemljišta moraju da se obrate Zavodu
da bi dobili uslove za korišćenje zemlje, tačnije
šta mogu da seju ili kako da ga koriste. Prema
rečima iz „Perjanice” upotreba pesticida na
zaštićenom području je u slučajeva 90 odsto
zabranjena, ali se ipak nisu zvanično izjasnili o broju droplji uz objašnjenjeda ih broje u
martu, pa će potom znati broj jedinki.
Sa druge strane mokrinski seoski knez Goran Dumitrov, smatra da je u pitanju sukob
interesa između ratara i stočara, jer i jedni i drugi bespravno koriste stotine hektara koje niko
nije uzeo u zakup. On ističe da lovačko udruženje, kao staraoc rezervata, nema mesecima
sredstva kojima bi finasirali čuvare, a sem toga nikada nisu imali stručno lice koje bi trebalo
da se bavi nadgledanjem. Po njegovom mišljenju, od svojevremeno je izbrojanih 39 droplji,
danas ih možda ima tek 20 i da on kao seoski knez nije toliko moćan da spreči dalje
smanjnenje broja jedinki.
Iako je najavljivan kao potencijal eko turizma, od čega bi mnogi mogli da imaju
koristi u selu, kada bi turisti dolazili u novoizgrađeni vizitorski centrar, čime bi možda
rezervat mogao da postane samoodrživ, prema rečima predsenika Mesne zajednice Mokrin,
još ni jedan turista nije zvančno bio u rezervatu, niti je iko platio ulaznicu za to.
Gusanijada
I dok je u prethodnih 26. finala
bukvalno letelo perje na 27. „Gusanijadi“, u
selu Mokrinu, pobednik je odlučen bez
borbe, što je po prvi put od kada se održava
svojevrsna bela korida na severu Banata.
Akteri su trebali da budu četvorogodišnji
gusan Lav i devetogodišnji gusan Dik, ali su
ljudi, tačnije Dikov vlasnik Milan Mirčić,
rešili da borbe ne bude jer, prema njegovoj
proceni ne bi bila regularna. Da li su u
pitanju bili metri ili šta već, tek nije bitno,
jer, prema rečima Mirčića, nije ispoštovano
63
pravilo da se gusani nadmeću na pola puta između njihovih dvorišta. Viteštvo gusana uz
bodrenje jata gusaka izostalo je zbog ljudskog inata ili nepravde, što će pokazati vreme.
Tek, razočarenje prisutnih navijača je bilo veliko jer se očekivala dobra borba, pošto je
gusan Lav u četvrtfinalu oborio rekord u njenom trajanju, kada je njegov duel trajao 17
minuta i 22 sekunde. Gusan Lav se već okitio jednom titulom i to 2011. u kategoriji
dvogodišnjih gusana, dok je iskusni Dik bio svetski šampion u glavnoj konkurenciji 2009.
godine. U revijalnom i u nadmetanju gusana jednogodišnjaka i dvogodišnjaka finala su
održana, ali matine ipak nije mogao da zameni veliko finale. Među jednogodišnjim gusan
Makoto Nagano Miroslava Čeleketića pobedio je Perspektivu Miloša Kovačića, dok je u
takmičenju dvogodišnjaka gusan Miloša Kovačića Bata Saler bio bolji od gusana Mali
Batona Milana Kljajića.
Inače, u polufinalnim borbama, koje su trajale prethodna dva meseca, borilo se 107
gusana, sve potpomognuti grajom i podrškom njihovih jata gusaka, bez kojih ne idu u boj. Da
će još po nečemu 27. „Gusanijada“ biti obeležena pobrinuo se i Živica Terzića objavljivanjem
knjige „Belo pere“ u kojoj su opisane sve dosadašnje manifestacije. Prva zvanična
„Gusanijada“ ili kako je u severnom Banatu nazivaju „Borbe guskova“, održana je 1986.
godine, a kao spontano takmičenje dešavala se od perioda između dva svetska rata.
XXVII Dani ludaje
Kikinda je po 27. put, od 11. do 14. oktobra, bila srednjoevropska prestonica bundeve,
a prošlogodišnji „Dani ludaje“ biće upamćeni po „mršavim“ tikvama, koje su bile daleko od
rekorda od pre nekoliko godina, kada je pobednička težila 288,3 kilograma. Prošle godine u
foto finišu laskavu titulu najteže ponela je šampionska ludaja od „svega“ 148 kilograma. I
zaista je bio foto finiš pošto su drugoplasirana i trećeplasirana bila za po dva kilograma lakše,
jer su imale 146 odnosno 144 kilograma. A titula se ove godine, po prvi put, seli u malo
banatsko mesto Uljma, odakle je njen uzgajivač Dejan Jovanov. U onoj drugoj, kategoriji
najdužih, pobedio je prošlogodišnji šampion Jožef Varga iz Temerina uzgojivši tikvu dugu
186,5 santimetara, s tim da je i njegova lanjska bila duža za 31,5 santimetara. Šampioni jesu
bundeve zalivali, ali su tropske vrućine ipak učinile svoje, pa ludaje nisu dosegle veće
dimenzije.
Ono što „Dane ludaje“ razlikuje od
brojnih turističkih „ijada“ je različit i bogat
sadržaj, namenjen, ne samo širokim narodnim
masama – sa elementima vašarskog, već je to
mnoštvo
turističkih,
etnoloških,
gastronomskih, kulturnih i prvrednih zbivanja.
Zato „Dani ludaje“ nisu samo svetkovina
posvećena u čast tog zdepastog i pomalo
nezgrapnog ploda – koga samo ovde nazivaju
ludajom i po tome se bitno razlikuju od
drugih, za šta su zaslužni organizatori –
Turistička organizacija Kikinde. Tih dana
gosti Kikinđana bile su brojne privredne,
administrativne i kulturne delegacije iz Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Mađarske, Slovačke,
oba entiteta Bosne i Hercegovine ( Republike Srpske i Federacije ), ali i mnogi turisti iz čitave
Srbije i susedne rumunske Županije Timiš. Posebnu zanimljivost predstavljao je ovogodišnji,
VI po redu, Mini sajam preduzetništva koji je okupio 42 izlačača iz Srbije ( Kikinde, Bačkog
Petrovca, Subotice, Pirota, Sombora, Čoke... ) i inostranstva ( Hrvatska gospodarska komora
– Županijska komora Virovitica i Privredna komora Republike Srpske – područna komora
Doboj promovisale su svoje male privrednike ).
64
Download

150 godina „Kikindskog mlina“ - Regionalna privredna komora Kikinda