Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju
i sistemska rešenja Srbije i Crne Gore
GOVOR TELA
SEMINARSKI RAD
Mentor:
Vlado Ilić
Student:
Ljubinka Milanović
Beograd, maj 2010.
Sadržaj:
1. Uvod
2. Elementi govora tela
3. Kako prepoznati neautentično izražavanje
4. Zaključak
4. Literatura
Uvod
Utvrđeno je da samo dvadeset posto svojih komunikacija ljudi
saopštavaju govorom, dok preostalih osamdeset posto ižražavaju
neverbalno, preko tela. To pokazuje da je govor tela veoma
značajan i da ima vrlo veliku ulogu u komunikaciji, a da toga
uglavnom nismo svesni. Preko tela uspostavljamo kontakt sa
drugim ljudima izražavajući na taj način svoju potrebu za bliskošću
i prenoseći brojne informacije, a dva tela koja su u bliskom
kontaktu uspostavljaju veoma živu komunikaciju.
U taj intimni dodir dva tela ljudsko biće počinje da stupa još pre
rođenja, dok je u stanju fetusa, kroz kontakt sa zidom materice. Da
li zapravo u toj fazi leži koren naše porebe za intimnim telesnim
dodirom koji kasnije, tokom života, u dobroj meri gubimo, ali i
neprekidno tragamo za njim, pita se poznati engleski zoolog i
psiholog Dezmond Moris, stručnjak za govor tela, i pri tom nudi i
veoma zanimljive odgovore na to i slična pitanja.
Govor tela je jezik koji svi znamo još pre rođenja i koji, pošto se
rodimo, predstavlja prvi način komunikacije sa spoljnim svetom.
No, i kasnije, kada ovladamo verbalnom komunikacijom, govor tela
zadržava svoju važnost. Kada sa nekim razgovaramo, telo nam
pomaže da sitnim mimikama i desetinama malih gestova, migova i
promena u držanju tela i izrazu lica upotpunimo svoju verbalnu
komunikaciju. S druge strane, govor tela nam omogućuje da
značajno upotpunimo informacije primljene od sagovornika
verbalnim putem. I, mada u velikoj meri toga nismo svesni, svi mi
dobro vladamo ovim „nemuštim jezikom“ i neprekidno se njime
služimo, kako u primanju tako i u odašiljanju brojnih informacija.
Doduše, to najvećim delom činimo polusvesno ili nesvesno pa
stoga često zaboravljamo, ili to uopšte ne znamo, da je naša
komunikacija najvećim delom posredovana govorom tela, a ne
isključivo jezikom, kako su mnogi ljudi skloni da misle,
Govor tela je najvećim delom, ne samo nesvestan, već i
automatski. Naše telo prati naše unutrašnje energije i spontano
zauzima položaje i čini pokrete koji su u skladu sa njima, naročito
sa emocijama i psihološkim stanjima u kojima se nalazimo. Pri
tom treba imati u vidu da je naše telo preplavljeno informacijama,
da se naši utisci, doživljaji i osećanja neprekidno utiskuju i
skladište u njemu i da ti „memorijski zapisi“ tela u određenim
situacijama isplivavaju na površinu i izražavaju se kroz govor tela.
U govoru tela postoje mnoge razlike uslovljene psihološkim,
društvenim i kulturnim faktorima. Stoga govor tela ima brojne
specifičnosti zavisno od kulture, običaja, religije, društvenog
statusa, ali i od pola i starosti osobe.
Ali, bez obzira na sve te, katkad značajne, razlike i specifičnosti,
važnost informacija koje telo šalje svojim pokretima, položajem,
mimikom lica... je univerzalna i ogleda se u svim raznovrsnim
sferama života. Tako, recimo, čak i u sudskim procesima
informacije koje pruža govor tela mogu da budu odlučujuće.
Naime, verbalnu komunikaciju je mnogo lakše kontrolisati; osoba
može da nauči šta i kako da kaže; mnogo je teže kontrolisati govor
tela, a gotovo nemoguće naučiti telo da laže. Isto tako, uspešnost
mnogih javnih ličnosti, počev od umetnika pa do političara, često je
zasnovana na dobrom poznavanju govora tela, a u nekim
delatnostima, kao što su gluma, pevanje ili balet, uspešno
ovladavanje govorom tela ima presudan značaj.
Važnost govora tela ogleda se i u činjenici da svoja emotivna
stanja često opisujemo putem telesnih simptoma. Žalost
izražavamo sa „srce me boli“, strah i iznenađenje sa „stao mi je
dah“ ili „kosa mi se digla na glavi“.
Posmatranjem, proučavanjem i svesnim uvažavanjem ovog načina
komunikacije, uz upoznavanje njegovog vokabulara, razume se,
možemo da dobijemo mnoge važne informacije o osobinama i
karakteru sagovornika, kao i o njegovom fizičkom, emotivnom i
mentalnom zdravlju. Stoga je razumljivo da bezmalo svaki ozbiljan
dijagnostički postupak uključuje prijem i tumačenje informacija koje
klijent odašilje govorom tela. Od ordinacije lekara opšte prakse,
preko „kauča“ individualnog psihoterapeuta, pa do psiholoških i
drugih grupnih radionica koje se bave različitim vrstama terapije i
istraživanjem i poboljšavanjem psihofizičkog zdravlja, svuda se, u
manjoj ili većoj meri, koriste metode posmatranja tela i tumačenja
informacija koje ono šalje.
U psihoterapijskom metodu poredak ljubavi (ordre of love), ovaj
„nemušti jezik“, odnosno govor tela ima izuzetnu važnost, jer
zapravo predstavlja osnovno, a često i jedino sredstvo
komunikacije.
Najzad, osim komunikacije sa drugima preko tela, odvija se i
neprekidna interna razmena informacija između našeg tela i nas
samih. Naime, u telu se stalno odvijaju mnogobrojni fiziološki i
energetski procesi i ono nam stalno šalje signale o njima, pa nas iz
trenutka u trenutak obaveštava o svojim potrebama i stanjima
preko osećaja hladonoće, toplote, gladi, žeđi, umora, nelagode,
bola ili pak sitosti, prijatnosti, opuštenosti. Očito mi i sa samima
sobom komuniciramo govorom tela. Nažalost, savremeni čovek
mnoge od tih signala više ne prepoznaje, ili bar ne u dovoljnoj
meri, pa mu je komunikacija sa sopstvenim telom u velikoj meri
narušena, što se negativno odražava na sve aspekte fizičkog i
psihičkog zdravlja.
Elementi govora tela
Položaji tela
1. uspravan
2. ležeći - na leđima
- na stomaku
3. prevrtanje po podu
4. položaj fetusa
5. čučanj
Pokreti
1. hodanje - ka napred
- unazad
2. ubrzano kretanje
3. okretanje u krug
4. udaranje nogom u pod
Gestovi
1. dodir
2. zagrljaj
3. ruka na stomaku
4. prst na čelu
5. zagrljaj ruke preko grudi
6. držanje za ruku
7. pozdrav ruka-ruci
8. ruka na usta
9. poljubac
Izrazi lica
1. ukočen pogled
2. zurenje u istom pravcu
3. zurenje u istu osobu
4. topli osmrh
5. smeh
6. plač
7. kratki brzi pogledi
7. strah u očima
9. pogled na gore, dole u stranu
10. razrogačene oči
11. otvoren pogled topao pogled poziva
12. boja lica
Disanje
Položaji tela
Položaji tela su usko povezani sa unutrašnjom realnošću, sa
našim bazičnim osećanjima. Kada se osećamo jakim i sigurnim
naš prirodan stav tela je uspravan, kada smo uplašeni težimo da
se pogurimo, da skupimo telo.Klonulo telo šalje jasan signal tuge i
depresije, pomanjkanja životne snage radosti, zadovoljstva i
zdravlja. Krut stav tela pokušava da porekne unutrašnji stav
nesigurnosti. Ovaj stav tela je neprirodan na prvi pogled i prosto
ukazuje da osoba skriva neko svoje unutrašnje stanje ili osećanje.
Zaleđenost tela nastaje kada je u osobi prisutan veliki strah. Strah
ima parališući efekat na duh, on zamrzava telo, grči mišiće, ako
predugo traje telo postaje umrtvljeno /slike iz logora/, i čovek više
ne oseća strah.
Stavovi tela imaju i sociološku komponentu, od cara očekujemo da
stoji „carski“, od sluge da bude u poniznom stavu; borac, labavo
oslonjen na prednji deo stopala, pokazuje da je u svakom
momentu spreman za pokret. Sa druge strane tela sportista u toku
meča prosto trepere.
Značaj položaja tela ogleda se i u njihovoj primeni u tradicionalnim
metodama samorazvića. Tipičan primer su tzv. asane ili telesni
položaji u jogi. Mada su na Zapadu uglavnom poznate kao deo
sistema hata-joge ili, kako se još naziva, telesne joge, one imaju
važnu primenu i u radža-jogi, vrhunskom obliku ove drevne
duhovne discipline, gde im je uloga da telo i duh pripreme za više,
meditativne stupnjeve vežbanja. Naime, hiljadugodišnja praksa
dovela je do saznanja da određeni položaji tela ne samo da imaju
veliki uticaj na tokove energije u telu, već u značajnoj meri
određuju i stanja duha.
Položaji tela imaju veliki značaj i u tehnici poredak ljubavi (order of
love). Najčešći položaji tela koje susrećemo u porodičnim
konstalacijama jesu: uspravan, ležeći na leđima ili na stomaku,
položaj fetusa, klečanje, čučanj... Mnogi položaji tela su preneti
morfološkim poljem ili potiču iz dalje geneze porodičnog sistema.
Postoje takozvani omiljeni položaji tela koje vučemo iz prošlosti ili
iz starih navika. Neki autori su primetili da se položaj tela menja
kada pričamo o roditeljima, pa čak i zavisno od toga da li je
predmet razgovora majka ili otac. Isto tako, u nastupu jakih
emocija telo počinje da zauzima razne položaje i da pravi pokrete:
grčenje, skupljanje, savijanje tela, širenje ruku, cupkanje nogama,
stezanje šake… Primećeno je, takođe, da harmonizovane grupe
imaju tzv. eho položaje: na primer, ako jedna osoba preksti ruke,
vrlo brzo to čine i ostali u grupi. Najzad, poznato je da porodice
često imaju zajedničke položaje tela, pa i neke gestove, koji su
jasno prepoznatljivi kod njenih članova. Najzad, položajem tela mi
postavljamo određene granice drugim ljudima, kao i distance u
odnosu na njih.
Svaki rad u poretku ljubavi započinje tako što učesnik, koji
postavlja svoju temu za rad, ukoliko radi na nekom porodičnom
problemu, odabira predstavnike članova svoje porodice i postavlja
ih u polju. No, nije uvek porodica tema rada, nekada su teme rada
i odnosi sa bliskim ljudima van porodičnog sistema, posao, ili
konkretni psihološki problemi klijenta: nesigurnost, osećaj nemanja
mesta u porodici, na poslu, problemi sa prartnerom, osećaj
usamljenosti i sl. I u tim situacijama, klijent bira i postavlja u
prostoru predstavnike različitih aspekata problema na kojem radi.
Pravilo, sa retkim izuzecima, jeste da predstavnici, čim stupe u
ulogu koja im je namenjena, odnosno čim ih je klijent uveo u polje,
počinju da menjaju položaj tela i mesto na koje su prvobitno
postavljeni. To i čini sadržaj prvih informacija, koje počinju da teku
ka terapeutu, o tome kakvi su zaista međusobni odnosi.
Tako, recimo, neki položaji tela, kao što je ležeći, nedvosmisleno
ukazuju da se radi ili o mrtvoj osobi ili o nedostatku životne
energije pa ako se radi o samom klijentu, koji jeste živ, to
terapeutu sugeriše da je on u životnoj u blokadi i da je veoma
čvrsto energetski povezan sa nekom umrlom sobom iz svog
porodičnog sistema. S druge strane, položaj fetusa sasvim sigurno
asocira na nerođeno ili rano umrlo dete. Naravno da se sve vreme
posmatraju svi predstavnici u konstelaciji, kao i sam klijent koji je
po pravilu do samog kraja rada pasivan. No, njegove reakcije
telom su sastvani deo rada.
Koliko telo prirodno sledi unutrašnje osećanje može se jasno videti
u situacijama kada učesnik na kraju svog rada treba da izgovori
kratku rečenicu, a često i samo jednu reč, ili samo da se pokloni
pred roditeljima ili nekim drugim važnim članom konstalacije.
Učesnik, naravno, najpre treba da oseti ono što treba da izgovori ili
uradi, pa da tek onda izvrši potrebnu radnju, pa ako rečenica nije
rečena dovoljno ubedljivo ili poklon nije bio uverljiv, terapeut traži
da učesnik ponovi reči ili gest. Tada uglavnom vidimo kako
učesnik dok se koncentriše obavezno napravi nekoliko blagih
pokreta telom, upravo kao da sebe smešta u potrebno osećanje.
Otvoren i pozivajući stav tela.
Otvoren stav tela ukazuje na otvorenost komunikacije, opuštenost i
prihvatanje. Razume se, zatvoren stav izražava sasvim suprotno.
Najuočljiviji zatvoren položaj tela jeste onaj s rukama prekrštenim
na grudima. Taj stav vrlo uspešno igra ulogu barijere između nas i
drugih ljudi i uklanja intimnost situacije. Zatvoren stav takođe
uključuje ponašanja kao što je držanje nekog predmeta, na primer
čaše s pićem, između sebe i sagovornika. Na zatvorenost ukazuje
i indirektan smer u kojem je telo postavljeno u odnosu na
sagovornika: ako su ramena, telo ili glava okrenuti u drugom
smeru, u odnosu na sagovornika, osoba time uspešno pokazuje
kako joj je pažnja zauzeta nečim drugim. Kad smo otvoreni, licem
okrenuti direktno prema sagovorniku, ruku spuštenih sa strane ili
podignutih, dlanova okrenutih prema gore, predstavljamo se
sagavorniku u najboljem svetlu.
Gestovi
Gestovi su znaci koje upućujemo drugim ljudima i tako
saopštavamo informacije o sebi ili šaljemo određene poruke
drugim ljudima ili, pak, primamo poruke od drugih. Mi činimo
gestove jer nas unutrašnji inpulsi naših emotivnih stanja nagone
na pokrete nekih delova tela. Istražujući ovaj fenomen, neki autori
su utvrdili je da mi činimo gestove i onda kada nismo u drikektnoj
komunikaciji sa drugim ljudima, recimo, dok razovaramo telefonom
ili snimamo svoj govor kasetofonom.
Postoje razne podele gestova i puno literature posvećeno je ovom
fenomenu. Dezmond Moris gestove deli na primarne i sekundarne.
Primarni su oni koji su deo komunikacije, a sekundarni su slučajni
(kijanje, kašljanje, češanje...).
Gestovi se posmatraju i proučavaju još od doba Starog Rima, a u
novije vreme utvrđeno je da gestovi u izvesnoj meri otkrivaju
psihološki profil ličnosti, pa je napravljena i njihova sistematizacija.
Tako, na primer, otvoreni, topli ljudi obično dosta gestikuliraju, dok
hladni i analitički tipovi u svom govoru znatno manje koriste
gestove.
Gestovi imaju i svoje socijalne, kulturne i običajne spekte, pa su
neki od njih praktično univerzalni, neki su zajednički ljudima u
većem delu sveta, a neki su specifični za odrđene kulturne i
socijalne sredine. Te razlike katkad idu tako daleko da izvesni
gestovi u nekim kulturama imaju jedno značenje, a u drugim
katkad i sasvim suprotno.
Koliko gestovi mogu da budu rečiti, dobro ilustruje popularna igra
pamtomime u kojoj se gestovima precizno prenose i vrlo složene
poruke.
Zanimljivo je napomenuti da u našoj kulturi mnogi ljudi, ako se
prilikom upoznavanja nisu rukovali sa drugom osobom, praktično i
ne računaju da su se upoznali, što svedoči o tome koliko nam je
važno da su nam se tela makar na tren spojila i pri tom
„progovorila“.
Česti gestovi koje viđamo u radovima poretka ljubavi su: dodir,
zagrljaj, ruka na stomaku, prst na čelu, zagrljaj ruke preko grudi,
držanje za ruke, pozdrav ruka ruci, ruka na ustima...
Bert Helinger za ljubav kaže da se u nju uvek uzda, da je ona uvek
prisutna, samo je treba potražiti.
A.Loven smatra, u orderu je bezbroj puta viđeno i lično doživljeno
da ljubav nemože da nestane ona može da promeni svoje
„agregatno“ stanje da zamrzne , prosto da ne teče. Kada ona
poteče prirodno je da naše ruke i celo telo posegne ka onom kome
je ona upućena, ako se ovo nedesi, Loven tvrdi da je ljubav ostala
na nivou ideje. Jer kada je ljubav potekla topli zagrljaji su njen
očigledan dokaz.
Klimanje glavom
Klimanje glavom osnažuje komunikaciju. Na taj način doslovno
pospešujemo željeno ponašanje i dodatno potvrđujemo naše
iskaze. Pokušajte da napravite mali eksperiment: slušajte osobu
koja vam govori i nemojte klimati glavom. Zatim počnite da klimate
i videćete kako će osoba da „živne“ i da postane govorljivija i puna
entuzijazma. Klimanje glave kao znak negodovanja bukvalno
podvlači naše neslaganje sa sagovorinikovim predlozima ili
iskazima.
Približavanje
Približavanje smanjuje i stvarnu i psihološku udaljenost među
ljudima i stvara osećaj bliskosti i zainteresovanosti za osobu ka
kojoj idemo. Ono je takođe znak da i mi sami tražimo pažnju osobe
kojoj se približavamo. Ukoliko se držimo predaleko ili se okrećemo
u suprotnom smeru od te osobe, pokazujemo da nismo previše
zainteresovani za kontakt ili čak nismo uopšte i da bismo radije bili
na nekom drugom mestu U konstelaciji poretka ljubavi pojedini
predstavnik koji se kreće ka drugoj osobi nedvosmisleno pokazuje
da mu ta osoba zaokuplja pažnju više nego drugi predstavnici.
Snaga dodira
Ako se izvodi na prikladan način, dodirivanje izaziva trenutan,
gotovo magičan uticaj na drugu osobu. Kada je neko tužan, jedan
nežan dodir često mu pruža više utehe neko desetine izgovorenih
reči.
Dodirom se takođe pružaju podrška i podsticaj i on se po izražajnoj
snazi izjednačava sa kontaktom očima pa možda i sa osmehom. U
našoj kulturi, mnogi ljudi doslovno žude za dodirom. Stoga
povremeni, prijateljski dodir može da donese mnogo uspeha. Kod
dodira je od izuzetne važnosti njegova prikladnost. Neke osobe će
reagovati vrlo negativno ako ih prerano ili previše dodirujemo. Isto
tako, bitan momenat je da „pročitamo“ odgovor na dodir, da
zapazimo da li se raspoloženje dotaknute osobe menja, da li je
naš dodir uzvraćen dodirom ili je, suprotno tome, pojačao
negativna osećanja prema nama. Stoga je osoba koja prva
dodirne drugu osobu odgovorna za ishod dodira i shodno tome
treba da „pročita“ odgovor na svoj dodir. Ako se dodirnuta osoba
nasmeši, nagne prema nama, uzvrati nam dodir, znaćemo da je
naš dodir prihvaćen. No, ako mam se učini da je osoba zbog
dodira napeta, savija se prema natrag ili uzmiče, očigledno je da je
za nju to prejak kontakt.
Dodir igra važnu ulogu i u konstelacijama poretka ljubavi gde
terapeutu može da pruži dragocene informacije o istinskim
odnosima predstavljenih osoba.
Izrazi lica
Izrazi lica se inače najlakše kontrolišu.Takozvani prolazni izrazi
lica ili mikro-izrazi prelete licem za manje od jedne petine sekunde
i njima, na primer, osmeh na trenutak može da se zameni izrazom
tuge ili besa. Mi takve promene registrujemo uglavnom nesvesno
pa to objašnjava zašto ponekad imamo neprijatno osećanje da nas
neko ne voli ili mu nismo simpatični, iako je vrlo ljubazan sa nama,
ili nam, iako spolja izgleda da je u našem odnosu sa nekom
osobom sve u redu, nešto ipak „ne da mira“. U takvim situacijama,
mi smo zapravo na nesvesnom nivou registrovali autentična
osećanja druge osobe koja nisu u skladu sa njenim svesnim
ponašanjem i onim što govori.
Potisnuti izrazi predstavljaju autentična osećanja koja počinju da
se izražavaju, sve dok osoba ne shvati šta se dešava pa ih brzo
zameni izrazima koje želi da prezentuje drugima. Ovi izrazi se
javljaju mnogo češće i duže traju nego mikroizrazi, pa ih je lakše
uočiti.
Neki autori ističu da se u prvih pet minuta kontakta formira naša
opšta slika o drugim ljudima i da se ona teško menja. Stoga
ljudima s prijatnim licem dodajemo atribute koje oni možda i ne
poseduju, jer oni u nama automatski aktiviraju naklonost. Mali
smešak na prijatnom licu otvara mnoga vrata, pri čemu nedostaci
crta lica bivaju zanemareni ili neretko čak i neopaženi.
Usklađenost govora i gestova sa unutrašnjim stanjem odaje utisak
uravnotežene osobe pa za takve ljude kažemo da iz njih nešto
lepo zrači.
Sa lica prikupljamo mnoštvo informacija o emotivnim stanjima
drugih ljudi, a sopstvenim izrazima odražavamo naša osećanja
prema drugima. Određene izraze lica koristimo pri pozdravu, a isto
tako izrazom lica često automatski reagujemo na vesti koje
dobijamo iz spoljnjeg sveta, kako verbalne, tako i na prizore koje
vidimo.
U radovim u okviru poretka ljubavi lice je veoma važan izvor
informacija, preko boje kože, grimasa, tikova, boranja…
Osmeh
Osmeh je najjednostavniji, najuočljiviji i najsnažniji elemenat
čitavog arsenala govora tela, a ujedno i njegova najuniverzalnija
kategorija. Osmeh o nama otkriva prekrasne stvari. Osmeh je
pokazatelj samopouzdanja, pozitivnog stava, dobre volje i ostavlja
utisak da ste neko s kim je verovatno zabavno i koga je teško
ignorisati. Osmeh takođe govori da imamo dobre namere.
Deca dok još ne umeju da govore osmehom šalju poruku majci:
„ostani još sa mnom“.
Osmehom takođe iskazujemo svoje zadovoljstvo, njime
pozdravljamo druge i šaljemo im jasnu poruku prepoznavanja,
dobronamernosti, odobravanja, kao i poziv na kontakt. No, osmeh
može da odašilje i drugačije poruke i da odražava i osećanja
suprotna od pomenutih, kao što su ironija, poruga pa i
negodovanje, pri kojem se nasmejemo „gorko“.
Nekada, pak, smešak koristimo da bismo sakrili neka naša stanja i
osećanja, koja ne želimo da dopru do drugih.
Kada se dobro nasmejemo nekoj šali, u razgovoru sa drugima,
pročitanom štivu ili pozorišnom komadu, to nas opušta, osećamo
se rasterećeno i relaksirano, pa nije slučajno što mnogi tvrde da je
smeh lek za dušu i telo.
Oči
Oči su, posle reči, najmoćnije sredstvo komunikacije koje imamo.
Oči su ogledalo duše, one odaju našu zainteresovanost, tugu,
radost, uplašenost, bes, ravnodušnost. Svi mi koristimo izraz
„pogled govori više od reči“. Kontaktom očima tražimo informacije,
pokazujemo pažnju, kontrolišemo interakciju sgovornika, možemo
da utičemo na druge, dajemo različita ododbrenja i iskazujemo
negodovanja, otkrivamo stavove...
Direktan kontakt očima pokazuje samopouzdanje; verovatno smo
svi primetili kako osobe s niskim samopouzdanjem često
izbegavaju direktno gledanje u oči. Gledanje osobe u oči pokazuje
našu zainteresovanost za tu osobu i za ono što ona govori. Osim
toga, na taj način nas je teško ignorisati.
Dugim posmatranjem nekog mi procenjujemo tu osobu. Isto tako, i
sami osećamo da nas druga osoba procenjuje ako neprestano pilji
u nas. Ako nas na javnom mestu uporno gleda nepoznata osoba
mi ćemo najčešće osetiti neprijatnost koja ide sve do osećanja
ugroženosti, jer je dug neprekidni pogled vrlo iritirajući i
provokativan, naročito ako nam ga upućuje nepoznata osoba.
Dugo i uporno piljenje dozvoljeno je samo deci kod koje se takvo
ponašanje tumači kao zdrava radoznalost i otvorenost ka svetu.
Brojni eksperimenti su potvrdili da ljudi više vole šire zenice, što je
i razumljivo ako se zna da se naše zenice šire na osećanja radosti,
dopadanja, prijatnih iznenađenja…
Tuga se često iskazuje i plačem. Plač je dok smo u predverbalnoj
fazi poziv da se na nas obrati pažnja, beba koja plače jasno kazuje
da joj nešto treba, hrana žedna je ili joj treba samo kontakt sa
majkom, pažnja okoline.
Večna inspiracija mnogih pesnika, najopevaniji organ, da se
prisetimo koliko besanih noći zbog upućenog pogleda ili ne
upućenog..??!
Kako prepoznati neautentično izražavanje
Govor tela čoveka koji laže često je kontradiktoran u odnosu na
njegovu unutrašnju realnost, ali ne postoji specificno ponašanje
koje kaže: "Ja lažem". Ipak, telo čoveka koji laže odašilje
informacije o tome. Motorička ekspresija je kruta, ograničena na
pokrete malih amplituda. Pokreti šaka, ruku i nogu, usmereni su ka
sopstvenom telu. Takođe, ako čovek želi da pokaže da je srećan,
iznenađen ili tužan njegova telesna ekspresija će biti ograničena
na pokrete usana, za razliku od prirodne koja uključuje celo lice i
telo. Albert Mehrabian, jedan od istraživača koji je proučavao kako
se ljudi ponašaju kada prenose istinite poruke, a kako kada lažu,
utvrdio je da oni koji lažu govore manje i sporije i da prave više
grešaka u govoru.
I pravac pogleda može da otkrije skrivena osećanja ili zadržanu
infomaciju. Osobe koje lažu izbegavaju kontakt očima, naročito u
trenutku dok govore.
Većina poznatih autora iz oblasti neverbalne komunikacije, kao što
su Dezmond Moris, Pol Ekman ili Alan Piz, smatra da se odavanje
češće dešava u donjem delu tela. Ljudi koji lažu ili zadržavaju
Informaciju vrpoIje se u stolicama, naslanjajući se prvo na jednu
pa na drugu stranu, i često prekrštaju noge, kao da žele da
pobegnu iz situacije.
Pažnju treba obratiti i na različite radnje samododirivanja, kao što
su povlačenje usne školjke, trljanje poleđine uha, trljanje ili
češkanje zadnjeg dela vrata, pokrivanje usta šakom, prekrštanje
ruku na grudima ili zatvaranje oka i trljanje kapka da bi se izbegao
kontakt očima. Alan Piz napominje da muškarci obično snažno
trljaju oko gledajući u pod, dok žene nežno masiraju kožu ispod
oka i gledaju u vis. Uz to idu crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa,
gutanje pljuvačke, igranje olovkom ili naočarima kao neke od
očiglednih aktivnosti na koje treba paziti kada sumnjamo da
razgovaramo sa osobom koja ne govore istinu.
Najzad, ljudi kojima je dosadno, a pretvaraju se da su
zainteresovani, obično se odaju zgrčenim pozama. Naravno da
ono nije uvek smišljeno sa određenim ciljem, a često je potpuno
nesvesno.
Zaključak
Na kraju valja istaći da je govor tela skoro uvek bolji vodič do istine
nego reči, ali da je nezahvalno razmatrati neverbainu komunikaciju
nezavisno od konteksta i da prvenstveno treba tražiti nesklad
između verbalnih i neverbalnih poruka.
Najpouzdaniji „svedoci“ koji otkrivaju prava osećanja jesu mišići
tela, jer ih je praktično nemoguće kontrolisati. Na primer, osoba
namesti osmeh da bi izrazila zadovoljstvo ili radost, a unutrašnji
uglovi obrva se dižu i na sredini čela se javljaju bore odajuć tugu.
Naši motivi da krenemo sa radom na svom duhovnom biću su
višeslojni, a želja da živimo autentično u skladu sa svojim bićem
pa samim tim i sa kosmosom zauzima visoko mesto.
Mudrac vrlo jasno čita ličnu istoriju kroz to kako izgledaš, kako
hoćeš, i kako se ponašaš.
U ekspresiji je čitava ekonomija prirode.
Telo govori sve jezike. Ljudi su kao švajcarski satovi, sa kristalnim
licem koje izražava ceo pokret
Ralf Valdo Emerson
LITERATURA:
Dezmond Moris, Otkrivanje čoveka, i.z. Jugoslavije,1979
Dezmond Moris, Intimno ponašanje, D.Despotović, Niš, 2005
Aleksandar Loven, Zadovoljstvo, „Bata“, Beograd, 1991
Aleksandar Loven, Spiritualnost tela, IP Esother ia, 1998
Govor tela, Gordon R. Veinrajt
Bert Hellinger, Gabrijela ten Havel, "Priznati ono što jeste",
PAIDEA, Beograd, 2005
Download

GOVOR TELA – Ljubinka Milanović