Nikola Kolja Božović TRANSFORMERSI: Post‐pop art automotive fetiš Aktuelni ciklus umetnika Nikole Kolje Božovića pod nazivom Transformersi, izložen u beogradskoj galeriji Zvono predstavlja očekivano dosledan kreativni pomak od prethodnih serija koje tematizuju svet robota, a na koji se idejno oslanja. Inicijalno najavljeni u radnoj verziji 2011. godine u katalogu izložbe Izgradimo kuću za robote!, a ovom prilikom dopunjeni novim radovima, Transformersi su po prvi put javno predstavljeni u okviru istoimene izložbe. Serija Transformersi aludira na poznatu franšizu igračaka i (animiranih) filmova multinacionalne kompanije Hezbro (Hasbro), iako njihovi glavni junaci nisu tema rada Nikole Kolje Božovića; sličnost leži u nazivu, odnosno u promeni fizičkog svojstva. Istovremeno, oni se vezuju i za prethodne umetnikove serije u kojima su prikazi robota dominantna tema: Invazija robota 2007. (slike od kolaža i akrila, skulpture od poliranog nerđajućeg čelika‐inoksa), Grejno telo 2008. (skulpture od poliranog nerđajućeg čelika‐inoksa, slike na aluminijumu), Izgradimo kuću za robote! 2011. (skulpture od poliranog nerđajućeg čelika‐inoksa, slike na aluminijumu, projekat „kuće“ za robote, „robotoalet“). U ovoj seriji napravljen je pomak sa robota, anđela novog svetskog poretka (Danijela Purešević), simbola visokotehnološke civilizacije Novog Doba (Branimir Gajić), koji svojim obličjem i facijalnim ekspresijama asociraju na ljude (ili u krajnjem slučaju na humanoide). Fokus ovih radova je drugi tip mašina, dominantan i sveprisutan u našoj svakodnevici – automobil. Iako deluju kao mašine, Transformersi, za razliku od svojih imenjaka iz sveta industrije zabave, predstavljaju likovno estetizovane objekte – skulpture, nastale transformisanjem nekih markantnijih delova automobila – prvenstveno svetlosnih grupa spreda i pozadi (farovi, stop svetla, migavci) i točkova, odnosno guma. Izuzimanjem asocijacija na ljudske aktivnosti, ove skulpture nas ne imitiraju svojim svedenim i antropomorfnim izgledom, niti, poput dečijih igračaka, imaju u sebi npr. mesto za vozača. Čovek je ovde izlišan, osim kao uživalac/korisnik i vlasnik automobila. Automobili (gr. αὐτός – sebe, samostalno i lat. mobilis – pokretati), mašine koje su prvenstveno zamišljene da nas prevezu od tačke a do tačke b, preko jednog veka od svog nastanka postali su multifunkacionalni: primeri tehnološkog progresa i profita, estetski predmeti, dostojni divljenja, dostignuća savremenog dizajna, sredstva uživanja koliko i premošćavanja daljina. Pri vizuelnom dodiru sa Transformersima, stiče se utisak nečeg lako prepoznatljivog u svojoj taktilnosti, predmeta koji se „gutaju“ očima; na snazi je amblematska, statusna karakteristika uspešno zaživljenog, ovog vrhunskog zadatka industrijskog dizajna. Automobil skoro uvek teži da istakne neku ljudsku osobinu koje je vrlo svestan vlasnik. Baš ovaj ego momenat (koji podseća na stih grupe Obojeni program Da li je to čovek ili je mašina?) je verovatno i najmoćniji adut visokoprofitabilnog i uspešno pozicioniranog predmeta industrijskog dizajna Transformersi i materijalom podražavaju automobile: površina je napravljena od lima, gita i plastike, ofarbana auto lakom jasnih, čistih osnovnih boja, ispolirana do sjaja. U procesu izrade umetnik angažuje profesionalnog auto‐limara kao „izvođača radova“, tako da ceo stvaralački proces odudara od industrijske proizvodnje (čiji su delovi inkorporirani u skulpture). Farovi i gume koje su početna tačka za dalji kreativni razvoj skulptura su mahom uzeti od marke automobila Fiat. Za razliku od intervencija na automobilima koje su inspirisane grafiti ili uličnom NFS (Need For Speed), geto kulturom ili pak konstruisanjem eksperimentalnih vozila od otpada, čini se da se Transformersi Nikole Kolje Božovića kreću u drugačijem smeru. Posmatrani kao umetnički predmeti, oni se oslanjaju na automobil kao osnovu i trodimenzionalni objekat, interpretirajući ga kao višeslojnu pop‐art skulpturu sa više mogućih tumačenja, menjajući mu pojavnost i fizičke karakteristike. Instinktivno se oslanjajujući na „original“, čini se da u dodiru sa skulpturama posetilac stiče utisak začuđenosti, zbog drugačijeg, neočekivanog razvojnog puta predmeta. Pojedini radovi savremenih umetnika (poput Krega Fišera (Craig Fisher) i Margarite Kabrere (Margarita Cabrera)) referišu na mekane skulpture Klasa Oldenburga, praveći trodimenzionalne automobile u prirodnoj veličini od tkanina. Eho tih ideja se može videti u iskrivljenom semaforu koji nadopunjuje, zajedno sa apstraktnim slikama na aluminijumu, ambijent Transformersa. Oslanjajući se takođe na nasleđe pop‐arta, austrijski umetnik Ervin Vurm (Erwin Wurm) koristi kao svoje skulpture motorizovani čamac, kombi i automobil. Sličnost sa Transformersima leži u tretmanu „predložaka“. Međutim, dok Ervin Vurm menja pojavnost mašina koje su predstavljene u prirodnoj veličini, destabilizujući njihovu formu (radovi Fat Car, Telekinetically bent VW‐Van, Renault 25/1991, UFO), Nikola Kolja Božović koristi deo celine automobila koji zatim, transformacijom strukture i oblika, postaje kompozicija za sebe. I kod jednog i kod drugog umetnika, četvorotočkaši su polazna tačka za postizanje efekta neobičnosti i nadrealnog (umetničkog) predmeta iz svakodnevnog života. U skladu sa nasleđem (neo‐, post‐) pop‐arta, predmeti materijalne potrošačke kulture su dvojaka osnova Transformersa: kao predmeta od kojih su napravljeni i kao umetničkih dela. Transformacija – promena i/ili evolucija, u ovom ciklusu prevashodno upotrebne vrednosti izvornog predmeta, je istaknuta osobina ovog umetnika, bilo da je reč o mediju (slikarstvo, kolaž, performans, fotografija, skulptura) ili o robotima kao temi ili objektu rada, koji su se od slika na akrilu i kolaža transformisali u trodimenzionalne predmete. Možda će naredni korak biti upravo – njihov. Srđan Tunić Istoričar umetnosti ‐ kustos Jul 2012. 
Download

Трансформерси - Nikola Kolja Bozovic