I
14 . G O D IN A
B R O J 3, Ju l 20
ISSN 2334-8755
S V E O S TA LO
A
Z
IN
Z
A
G
A
M
B ES P LATN O
Ukrajina:
OTVARANJE
PANDORINE KUTIJE
BiH u iščkevinju
plime novog
sveta
ŠTA TO BEŠE
PRVI MAJ
Brazil - treći svet
Da li je prošlo
zatišje
PRED
BURU
REČ REDAKCIJE
Specifičnost ovog izdanja Margine jeste da
je nastajalo u globalno veoma dramatičnim i dinamičnim društvenopolitičkim
okolnostima. Čini se da su sve dubioze
ekonomske krize kapitalističkog sistema,
o kojima smo iscrpno pisali u prethodna
dva broja i koje su određivale osnovni ton
časopisa, dostigle svoj dosadašnji vrhunac
upravo u periodu pripremanja ovog broja.
Protesti za smenu vlasti u Ukrajini, započeti krajem prošle godine, do zaključenja
ovog broja časopisa prerasli su u istočnom
delu ove zemlje u građanski rat „niskog intenziteta“, pri čemu je vrlo teško predvideti
konačni rasplet ove drame. U tom smislu treba posmatrati i članke koji se bave
ukrajinskom krizom i imati na umu da su
događaji koji su usledili nakon njihovog
nastanka dodatno zaoštrili tamošnju situaciju. No, ono u čemu dati članci ne gube na
aktuelnosti jeste teza da predatorski karakter kapitalizma jednostavno ne bira sredstva za ostvarivanje partikularnih interesa
najmoćnijih socijalnih struktura, i shodno
tome iskazuje spremnost ka pokretanju
najretrogradnijih društvenih procesa tamo
gde mu to pogoduje.
Sam završetak rada na ovom broju obeležili su, na prvi pogled, šokantni rezultati
izbora za Evropski parlament. Partije čija
se retorika bazira na antiimigracionom
populizmu, tj. partije ekstremne desnice,
osvojile su gotovo trećinu ukupnih mesta
u Evropskom parlamentu. Fašistički Nacionalni front Marine Le Pen postao je najjača partija u Francuskoj, osvojivši blizu 25%
glasova, baš kao i „nova zvezda“ na političkoj sceni Velike Britanije, antiimigracioni UKIP Najdžela Faridža koji je uzeo
gotovo 27%. Slobodarska partija je sa 27%
osvojenih glasova takođe najjača stranka u
Austriji. Fašistički Jobbik sa 15% u Mađarskoj, i „Zlatna zora“ sa blizu 10% u Grčkoj,
učvrstile su se kao druga, odnosno treća
partija po snazi u svojim zemljama. Ekstremna desnica zabeležila je značajan porast i
u Danskoj, Švedskoj, Nemačkoj, Poljskoj...
Ovaj proces jačanja ekstremne desnice u
Evropi jasno je uočen i analiziran u prethodnim brojevima Margine, i u tom smislu
ne može predstavljati veće iznenađenje za
nas. Upravo kako smo i definisali u analizama aktuelnog ekonomskog i političkog
stanja u Evropi, nedostatak radikalno leve
političke alternative kapitalističkom sistemu u stanju krize, između ostalog, dovodi
do rasta ekstremne desnice. To potvrđuje i
činjenica da je na izbore za Evropski parlament izašlo tek 43% birača, što može uputiti na zaključak da više od polovine građana Evropske unije jednostavno ne želi
da učestvuje u njenom političkom životu
ili nema za koga da se opredeli u postojećoj konstelaciji političkih snaga. Činjenica
da je jedina radikalno leva politička snaga
na ovim izborima, grčka Siriza, sa osvojenih 26,5% glasova trenutno najjača partija
u Grčkoj, govori u prilog našoj tezi. Ovaj
podatak takođe navodi na zaključak da revolucionarna levica u Evropi trenutno nije
u stanju da odgovori na svoj povesni zadatak, što, s jedne strane, nameće urgentnu
potrebu što efikasnijeg organizovanja levih
političkih snaga, a s druge strane izaziva
veliku bojazan pred spoznajom da plodove
ovakvih okolnosti u Evropi najmarljivije
ubira ekstremna desnica.
Obe prethodno opisane pojave, takođe,
ostavljaju značajne reperkusije po Srbiju.
Osnovno funkcionisanje državnog budžeta, kao i nevesela egzistencija srpske privrede, direktno su zavisni od Evropske unije,
ali i Rusije, što u njihovom aktuelnom sukobu, u čijem je središtu ukrajinska kriza,
dovodi do pritisaka na svakako obezglavljenu vlast koja vodi potpuno devastiranu državu. Nije teško predvideti da Srbija
može služiti kao „moneta za potkusurivanje“ u odnosima EU i Rusije, u čemu će
odluke ovdašnje vlasti dodatno otežavati
tendencija stalnog jačanja konzervativnih
i fašističkih snaga unutar Evropske unije
koje se protive njenom daljem proširivanju.
Sve u svemu, i ovoga puta su zaključci naših analiza upozoravajući i pesimistični u
onolikoj meri koliko je to i naša socijalna
realnost. No, ovakve spoznaje su naprosto
prvi korak u mogućem delatnom suočavanju i konkretnom pokušaju njihovog prevazilaženja. To i jeste svrha i razlog postojanja Margine.
Magazin za sve ostalo
ISSN 2334-8755
IZDAVAČ:
AKO - Alternativna Kulturna
Organizacija
GLAVNI I ODGOVORNI
UREDNIK:
Miloš Perović
REDAKCIJA:
Dario Milenković
Željko Klarić
Zoran Petakov
Petar Atanacković
Miljan Bosančić
Vojislav Martinov
Jovana Ivanović
Daško Milinović
Bojana Janjušević
Ida Boka
LEKTURA I KOREKTURA:
Bojana Janjušević
GRAFIČKI DIZAJN,
FOTO OBRADA I PRELOM:
Branka Žarković
e-mail:
[email protected]
ŠTAMPA:
Zola, Novi Sad
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови
Сад
32
MARGINA : magazin za sve ostalo
/ glavni i odgovorni urednik Miloš
Perović. – God. 1, Br. 1 (2013) –
Novi Sad : Zola štampa, 2013-. Ilustr. ; 30 cm
Tromesečno.
ISSN 2334-8755 = Margina
COBISS.SR-ID 280526343
3
UKRAJINA: OTVARANJE
PANDORINE KUTIJE
Piše: Miloš Perović
»
DOSLEDAN SVOJOJ
POLITIČKOJ DOKTRINI,
PODREĐENOJ INTERESIMA
KRUPNOG KAPITALA,
ZAPAD JE U UKRAJINSKOJ
KRIZI PODRŠKU PRUŽIO
FAŠISTIČKIM SNAGAMA, KOJE
SU SE NA ULICI NAMETNULE
KAO AUTORITET, DA BI
PO ZAVRŠETKU ULIČNIH
PROTESTA POSTALE DEO
VLASTI
4
D
ve decenije nakon krvavog rata
na prostoru bivše Jugoslavije, Evropa se ponovo suočava
s konfliktom čiji rasplet nije moguće
predvideti u ovom trenutku, a koji nesumnjivo može imati vrlo dramatične i
daleko ozbiljnije posledice od potonjih
balkanskih ratova. U pitanju je, dakako, aktuelna kriza u Ukrajini, koja
je od unutrašnjeg konflikta prerasla u
napet međudržavni sukob Ukrajine i
Rusije i stanje kao pred rat u odnosima
dve najmnogoljudnije nekadašnje sovjetske republike.
Pored dubioza prisutnih u ukrajinskom
društvu i komplikovanih rusko-ukrajinskih odnosa kroz istoriju, presudan faktor za ovako turbulentan splet događaja
sadržan je u ciničnoj političkoj doktrini
vodećih zapadnih kapitalističkih centara moći, pre svega Sjedinjenih Država i Evropske unije. Naime, vladajuća
politička doktrina Zapada u toj meri
je podređena partikularnim interesima najkrupnijih vlasnika kapitala, da
Dimitri Jaroš – vođa
Desnog sektora
spoljna politika ovih zemalja ne preza
od podrške najretrogradnijim snagama u zemljama u kojima namerava da
ostvari svoje ekonomske i političke interese. Da uprostimo, na više različitih
mesta širom planete, u kojima postoje
unutrašnji društveni konflikti, vidljiva
je podrška Zapada reakcionarnim, često
i fašističkim snagama. Najdramatičnija
manifestacija ove politike može se uočiti danas u Ukrajini, zbog činjenice da je
tu na delu sukob zapadnog imperijalizma sa, nakon kraha sovjetske imperije,
novouspostavljenim ruskim imperijalizom za kog su ovi događaji prvi ozbiljan
test od početka Putinove ere.
Ovaj sukob kod mnogih je izazvao reminiscencije na period hladnog rata
između istih aktera, no ono što aktuelnu situaciju čini bitno različitom jeste
to da je ona potpuno deideologizovana
za razliku od hladno-ratovskog sukoba.
Ono što se može uočiti u današnjem
nadgornjavanju ovih sila jeste da se za
ostvarivanje interesa koriste najradikalniji desničarski elementi u složenom
ukrajinskom društvu, što za posledicu
može imati globalno vrlo opasne političke konsekvence. Zbog toga je nužno
podrobno analizirati političke okolnosti
u Ukrajini, ali i na drugim mestima na
kojima, u većoj ili manjoj meri, tinjaju
društveni konflikti.
POLITIČKI KORENI KRIZE
Koreni aktuelne političke situacije u
Ukrajini sežu do 2004. godine i tzv. Narandžaste revolucije, tokom koje se svet
upoznao s permanentnim sukobom
unutar ukrajinskog društva, podeljenog
po etničkoj i jezičkoj osnovi na dominantno ukrajinski, zapadni deo države i
istočni, u jezičkom smislu dominantno
ruski. Ova dubioza sistematski je zaoštravana na pitanju političke budućnosti
države, tj. na ukrajinskoj dilemi da li se
politički i ekonomski vezati za Evropsku uniju ili Rusiju. „Proevropske“ snage, predvođene Viktorom Juščenkom,
naposletku su odnele pobedu nad „proruskim“ predsedničkim kandidatom
Janukovičem. Međutim, pobeda je bila
vrlo kratkog daha, pošto je šarolika,
„proevropska“ koalicija vrlo brzo ušla u
međusobne sukobe i netrpeljivost, što je
prilikom kandidature Juščenka za drugi
predsednički mandat, 2010. godine, dovelo do najgoreg rezultata jednog predsednika države u istoriji parlamentariz-
Vladajuća politička doktrina Zapada podređena je
»
u toj meri partikularnim interesima najkrupnijih vlasnika
kapitala, da spoljna politika ovih zemalja ne preza od
podrške najretrogradnijim snagama u zemljama u
kojima namerava da ostvari svoje ekonomske i političke
interese.
»
ma. Osvojio je svega 5,6% glasova. Isti
izbori promovisali su gubitnika „Narandžaste revolucije“ Viktora Janukoviča u
novog predsednika.
Juščenko je tokom svog predsedničkog mandata povukao nekoliko poteza koji su nesumnjivo uticali na porast
popularnosti ekstremno desničarske
ideologije u Ukrajini. Koalicija stranaka „Naša Ukrajina“, koju je predvodio
Juščenko, bila je vrlo bliska s radikalnim nacionalističkim i fašističkim grupama sa zapada zemlje, a sam Juščenko
predsedničkim ukazom rehabilitovao je
snage Ukrajinske ustaničke armije, koja
je u Drugom svetskom ratu bila na strani nacističke Nemačke, u sastavu njene
SS divizije „Galicija“. Stepana Banderu,
lidera Organizacije ukrajinskih nacionalista (što je bila politička organizacija
ukrajinskih fašista tokom Drugog svetskog rata), Juščenko je u javnim nastupima, s pozicije predsednika, „unapredio“ u heroja Ukrajine. Ironično, ovaj
njegov angažman izazvao je negodovanje u Poljskoj, njegovoj najbliskijoj saveznici unutar EU, zbog činjenice da je
Banderin OUN odgovoran za etničko
čišćenje1 oko 100.000 Poljaka na prostoru današnje zapadne Ukrajine. Poljski
parlament, 2013. godine, doneo je rezoluciju kojom je ovaj događaj iz Drugog
svetskog rata, na 70. godišnjicu, proglašen genocidom.
Stranke koje su činile pobedničku koaliciju „Narandžaste revolucije“ praktično su uništene nakon izbornog poraza
2010. Juščenkova „Naša Ukrajina“ gotovo je nestala s političke scene nakon
njegovog debakla na predsedničkim izborima. Druga velika partija s kojom su
delili vlast, „Otadžbina“ Julije Timošenko, bila je izuzetno uzdrmana optužbama za korupciju zbog kojih je Timošenko na kraju završila i u zatvoru, što je u
zapadnim medijima obično interpretirano kao tiranija novog predsednika
Janukoviča.
Takvo stanje na političkoj sceni Ukrajine dalo je šansu novim strankama da
1
http://www.economist.com/blogs/
easternapproaches/2013/07/polish-ukrainianrelations
5
ispune opozicioni politički prostor. U
ovim okolnostima, kao nova zvezda na
ukrajinskoj političkoj sceni, nametnuo
se višegodišnji teškaški prvak sveta u
boksu Vitalij Kličko sa svojom partijom
UDAR (Ukrajinska demokratska reformska alijansa). Ono što je zanimljivo
za Kličkovu partiju, koja je programski
na konzervativnim liberalnim pozicijama, jeste da se smatra „nemačkim projektom“ u Ukrajini, odnosno projektom
partije CDU nemačke kancelarke Angele Merkel. Vezu između ove dve partije
nedvosmisleno pokazuje činjenica da je,
od osnivanja 2010. godine, glavni finansijer UDAR-a „Fondacija Konrad Adenauer“, osnovana od strane Hrišćanske
demokratske unije (CDU) Angele Merkel. U tom smislu Kličko predstavlja po-
litičko čedo kancelarke Merkel, odnosno njenu „investiciju“ u Ukrajini.2
UZDIZANJE „SVOBODE“
Nestanak Juščenkove „Naše Ukrajine“
s političke scene otvorio je prostor za
osnaživanje onih radikalno desnih elemenata sa zapada zemlje, koje je ova
partija okupljala oko sebe. Tu, pre svega, mislimo na fašističku partiju „Svoboda“ i njenog lidera Olega Tjahnjiboga. Ova partija, čije je sedište u gradu
Lavovu u zapadnoj Ukrajini, svoje političko bitisanje počela je 1991. godine,
pod imenom Socijalno-nacionalna partija Ukrajine. Tjahnjibog je kao član ove
partije bio izabran u Regionalni savet
2
http://www.german-foreign-policy.
com/en/fulltext/58705/print
Ulazak „Svobode“ u novu ukrajinsku vladu dao
»
je fašistima pristup državnim institucijama i njenim
mehanizmima. Ovakvo stanje stvari u Ukrajini može
pružiti izvanrednu infrastrukturu i konkretan „poligon
za vežbanje” drugim neonacističkim evropskim
organizacijama.
»
Desni sektor
Pripadnici „Svobode“ nose
portret Stepana Bandere
na maršu u Kijevu
6
Lavova, gde je bio zastupnik u periodu
od 1994. do 1998. godine. Kao zastupnik desničarskog Narodnog pokreta
Ukrajine, Tjahnjibog je, 1998. godine,
ušao i u ukrajinski parlament (Verhovna Rada), nakon čega se ovaj pokret
u formiranju političkih blokova pred
„Narandžastu revoluciju“ pridružio
Juščenkovoj koaliciji „Naša Ukrajina“.
Progresivni rast Tjahnjibogove popularnosti u periodu od 2004. do 2010.
nesumnjivo je usporen činjenicom da
je bio član političke organizacije, čiji je
lider u turbulentnom periodu bio Viktor Juščenko. Na istim predsedničkim
izborima 2010. na kojima je Juščenko
doživeo debakl, Tjahnjibog je osvojio
zanemarivih 1,43% glasova.3 No, Juščenkov debakl i raspad koalicije „Naša
Ukrajina“, Tjahnjibogu je stvorio priliku
za reorganizaciju partije koja je, 2004.
godine, promenila ime u „Svoboda“,
kad je Tjahnjibog i izabran za njenog
predsednika. Debakl pobednika „Narandžaste revolucije“ na izborima 2010.
otvorio je prostor za pojavu novih snaga
na ukrajinskoj političkoj sceni, a tu priliku „Svoboda“ nije propustila.
Ova fašistička partija od početka je
igrala na nacionalistički sentiment koji
je tradicionalno prisutan u lavovskoj
oblasti zapadne Ukrajine i na simpatije dobrog dela tamošnjeg stanovništva
prema fašističkoj Organizaciji ukrajinskih nacionalista iz Drugog svetskog
rata i njenom lideru Stepanu Banderi.
Od 2005. godine, ova partija zajedno sa
„OUN-UPA bratstvom“ (Organizacija
ukrajinskih nacionalista – Ukrajinska
ustanička armija), svakog 14. oktobra,
organizuje marševe u Kijevu, povodom
godišnjice osnivanja Ukrajinske ustaničke armije 1942. Ova vojna formacija,
tokom Drugog svetskog rata, otvoreno
se stavila u službu nacističke nemačke
vojske i u okviru njene SS divizije „Galicija“ počinila je brojne zločine protiv
poljskog, jevrejskog i ruskog civilnog
stanovništva tokom ovog perioda. Ona
je pod političkim vođstvom Bandere
nastavila svoje delovanje protiv Sovjetskog Saveza i nakon rata, organizujući
gerilsku borbu protiv sovjetske države
na teritoriji Ukrajine. Činjenica da je
Bandera svoje utočište u posleratnom
periodu našao u Minhenu, dala je osnova za spekulacije da je ovaj pokret ukrajinskih fašista bio pod pokroviteljstvom
zapadnih sila nakon Drugog svetskog
rata, a s ciljem da se destabilizuje Sovjetski Savez. Konačan krah ove organizacije označen je likvidacijom Stepana
3
http://grahamwphillips.
com/2012/12/20/oleh-tyahnybok-and-the-rise-of-
svoboda/
Bandere, u Minhenu, 15. oktobra 1959,
za šta se sumnjiči sovjetska obaveštajna
služba KGB.4
Marševi, kojima se slavi ova opskurna fašistička kolaboracionistička vojna
formacija, svoj krešendo u organizaciji
„Svobode“ dostigli su 2012. godine, kad
je kijevskim ulicama prodefilovalo oko
10.000 ljubitelja Stepana Bandere. Iste
godine „Svoboda“ je zabeležila i daleko
najveći izborni rezultat u svojoj istoriji,
osvojivši 10,44% na parlamentarnim izborima, čime je uzela 38 od 450 mesta u
Radi (parlamentu). Najveći deo osvojenih glasova ove partije dolazio je iz zapadne Ukrajine, u kojoj su dobili između 30 i 40% u tri oblasti zemlje (u gradu
Lavovu preko 50%), dok su u istočnoj
Ukrajini uzeli 1% glasova, što ide u prihttp://www.politika.rs/rubrike/Svet/
Stjepan-Bandera-heroj-Ukrajine.lt.html
4
»
log tezi o političkoj podeljenosti Ukrajine na geografskim osnovama.
Ideologiju ove partije najbolje dočaravaju izjave Andreja Mohnjika, nekadašnjeg portparola „Svobode“ a danas ministra ekologije u ukrajinskoj vladi, da
se njegova partija bori „protiv oligarhije
sastavljene od bivših komunističkih aparatčika, lidera Komsomola, KGB agenata i notornih kriminalaca neukrajinskog
porekla“, te izjave Olega Tjahnjiboga,
koji je u svom govoru 2004. godine
istakao da se oni bore protiv „moskovsko-jevrejske mafije koja hoće da otme
ukrajinsku državu“.5 „Svoboda“ je i članica Evropske alijanse nacionalnih pokreta, koja okuplja evropske fašističke
partije poput mađarskog Jobbika, švedskih Nacionalnih demokrata, belgijskog
5
http://revolution-news.com/
ukrainian-euromaidan-solution-putin-justanother-fascist-political-coup/
Koreni aktuelne političke situacije u Ukrajini sežu do 2004. godine i tzv.
Narandžaste revolucije, tokom koje se svet upoznao s permanentnim sukobom
unutar ukrajinskog društva podeljenog po etničkoj i jezičkoj osnovi na dominantno
ukrajinski, zapadni deo države i istočni, u jezičkom smislu dominantno ruski.
»
7
Nedovoljno modernizovana, autoritarna i
»
kapitalistička Rusija, zahvaljujući ovakvom razvoju krize,
izašla je ne samo teritorijalno veća za poluostrvo Krim,
nego i moralno nadmoćna u odnosu na zapadni, pre
svega američki, imperijalizam.
»
Nacionalnog fronta, britanskog BNP-a,
bugarske „Atake“, „Fiama trikolore“ iz
Italije i španskog Republikanskog socijalnog pokreta, što ovu družinu čini svojevrsnom “fašističkom internacionalom”.
Pored ovih partija, „Svoboda“ održava
vrlo bliske kontakte i s nemačkom neonacističkom partijom NPD.
SISTEMSKA KORUPCIJA
KAO UZROK
„EUROMAJDANA”
Vitalij Kličko nakon
tretmana PP aparatom na
Majdanu
8
S druge strane, ono što je podstaklo političku pobunu u Ukrajini bila je sistemski korumpirana vladavina sada bivšeg
predsednika Viktora Janukoviča, koji je
pokušavao da skoncentriše društvenu
moć u rukama svoje porodice. Etničkojezičku podvojenost Ukrajine takođe je
podsticalo to što je Janukovič, kao predsednik Partije regiona koja je na vlasti
bila u koaliciji s tzv. Komunističkom
partijom (kojoj je jedino zajedničko s
ideologijom komunizma bilo ime), podršku crpeo iz istočnog dela Ukrajine,
pre svega iz rodnog mu Harkova i rudnim bogatstvima prebogatog Donjecka,
koji kontroliše jedan od najvećih ukrajinskih oligarha Rinat Ahmetov. Upravo
je grupa mlađih tajkuna iz Donjecka,
okupljena oko Janukovičevog najstarijeg sina Oleksandra, ekstremno profitirala zahvaljujući njegovoj vladavini.
Za ukrajinsko društvo, čiji najveći deo
populacije živi na ivici egzistencije, to
je znak da je porodica Janukovič, pored
političke, stekla i dominantu ekonomsku moć.
U takvoj atmosferi Janukovičeva vlada
je, novembra 2013, odbila da potpiše
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju
s Evropskom unijom, okrenuvši se tešnjoj saradnji s Rusijom koja je ponudila paket od 15 milijardi dolara pomoći
posrnuloj ukrajinskoj ekonomiji.6 Ovaj
potez vlade bio je okidač za proteste
na kijevskom Trgu nezavisnosti (Majdanu), koji su od kraja novembra do
početka decembra prerasli u masovne
i nasilne svakodnevne proteste. Janukovičev sporazum o ekonomskoj pomoći
s Rusijom, nauštrb pregovora s Evropskom unijom, okarakterisan je kao izdaja nacionalnih interesa od strane „proevropski“ opredeljenih građana Ukrajine.
Na čelo protesta, koji su po trgu na kom
su se odvijali dobili ime „Euromajdan“,
ubrzo se stavila koalicija stranaka koju
su činili Kličkov UDAR, Tjahnjibogova
„Svoboda“ i „Otadžbina“ bivše premijerke Julije Timošenko, koja je u trenutku izbijanja protesta bila u zatvoru pod
optužbama za korupciju, zbog čega je
vođstvo u stranci preuzeo mladi Arsenij
Jacenjuk (sadašnji premijer Ukrajine).
Zapadni mediji ove događaje odmah su
okarakterisali kao ukrajinsku revoluciju, no teško se možemo složiti s tim da
su događaji na „Euromajdanu” odgovarali pojmu revolucije. Revolucija podrazumeva radikalnu promenu društvenog
sistema i radikalno prevladavanje, tj.
ukidanje, postojećih društvenih odnosa.
Za razliku od toga, zahtevi demonstranata na „Euromajdanu” sastojali su se
od zalaganja za promenu vlasti unutar
istog, kapitalističkog, sistema društvenih odnosa. Pojednostavljeno rečeno,
demonstranti su tražili da se na čelo
kapitalističkih društvenih odnosa, koji
vladaju u ukrajinskom društvu, stave
snage bliske Sjedinjenim Državama i
Evropskoj uniji umesto, do tada vladajućih, snaga bliskih Rusiji. Stoga je krajnje netačno govoriti o ukrajinskim događajima kao o revoluciji, već se to pre
može okarakterisati kao sukob interesa
dveju imperijalističkih strana. Revolucije se ne odvijaju na trgovima opremljenim velikim led ekranima i ogromnim
binama na kojima se svakodnevno organizuju koncerti najpopularnijih muzičkih grupa u državi, kao što je to bio
slučaj na Majdanu.
Ono što se vrlo brzo ispostavilo kao
trend na ovim protestima, zbog čega
su i kritički nastrojeni analitičari ukrajinskih događaja upozoravali na potencijalno veoma opasan razvoj tamošnje
situacije, jeste da su u atmosferi ekstremnog nasilja, koje je mesecima vladalo
Kijevom tokom sukoba demonstranata
i policije, prve redove opozicije zauzeli
6
http://www.businessinsider.com/
ukraine-russia-gas-deal-2013-12
upravo oni ekstremno desni, fašistički elementi opozicione koalicije. Pored
pripadnika „Svobode“, najorganizovaniji u događajima na „Euromajdanu“ bili
su pripadnici paramilitarne fašističke
organizacije Desni sektor. Procenjuje se
da ova fašistička grupacija broji između
5 i 10.000 uličnih boraca, pod komandom njihovog lidera Dimitrija Jaroša
(jedan od najharizmatičnijih lidera Desnog sektora Aleksandar Muzičko nedavno je ubijen pod misterioznim okolnostima).
Očekivano je bilo, u uslovima koji su
vladali u Kijevu krajem 2013. i početkom 2014, da se dobro organizovane i
krajnje militantane organizacije kakve
su „Svoboda“ i Desni sektor nametnu za
predvodnike ovih protesta. U situaciji
u kojoj je vladao zakon jačeg, fašističke
organizacije našle su se na svom terenu.
Najbolja ilustracija toga ko je ko na kijevskim ulicama tih dana bio je snimak
na kojem ljubimac evropske birokratije
i navodni lider demonstranata s “Euromajdana” Vitalij Kličko pokušava da
smiri situaciju na jednoj od barikada u
gradu, nagovarajući demonstrante da
odustanu od nasilnih taktika, nakon
čega višestruki prvak sveta u boksu biva
iz mase poprskan smesom iz aparata za
gašenje požara. To je dovoljno govorilo
o Kličkovom autoritetu na ulici i o tome
ko zapravo kontroliše ulice Kijeva.
DVOSTRUKI STANDARDI
EUROBIROKRATA
Paralelno s događajima u Ukrajini,
Evropu je u februaru ove godine potresla i spontana pobuna naroda u Bosni
i Hercegovini, a različiti aršini EU prema ova dva događaja najbolje oslikavaju aktuelnu političku doktrinu Zapada.
Naime, radnici nekoliko bivših socijalističkih giganata u Tuzli godinama protestuju protiv kriminalne privatizacije
i pljačke njihovih fabrika, a sve vreme
su, uglavnom, bili ignorisani od strane
lokalnih vlastodržaca. Ono što je razlikovalo njihov februarski protest od pređašnjih jeste to što je policija primenila
silu u trenutku kad su radnici pokušali
da uđu u zgradu Kantonalne vlade u
Tuzli, kako bi vlastodršcima preneli
svoje zahteve. To je bio svojevrsni okidač da se ostatak građana pridruži radničkim protestima.
Dugogodišnja katastrofalna ekonomska
situacija, skandalozna stopa nezaposlenosti i odsustvo bilo kakve perspektive za omladinsku populaciju učinili su
ove proteste masovnim i vrlo nasilnim.
U roku od nekoliko dana protesti su se
rasplamsali po čitavoj državi, prilikom
čega su zauzete i spaljene sve značajnije institucije u većim bosanskim grado-
Viktor Janukovič i
Vladimir Putin
vima. Praktično, država je kapitulirala
za manje od 24 časa pred spontanom
i veoma slabo organizovanom pobunom gladnih građana. Naravno, upravo
zato što su protesti bili neorganizovani,
što iza njih nije stajala nikakva politička organizacija s jasno artikulisanim
ciljevima, vlast nije smenjena, već su
samo trenutni nosioci vlasti naterani na
ostavke i verovatno primorani da ubuduće budu nešto manje bahati.
Ono što je bilo vrlo zanimljivo u celoj toj situaciji jeste držanje EU, koja
je preko svog Visokog predstavnika u
BiH Valentina Incka poručila da će angažovati vojne trupe ukoliko situacija u
Bosni eskalira. Dakle, dok su u Kijevu
već treći mesec uglavnom ekstremno
desničarski militanti napadali policiju
ispred državnih institucija katapultovima, molotovljevim koktelima, često i
bojevom municijom, što je EU nazivala
legitimnim građanskim protestima, na
pojavu socijalno motivisanog bunta u
Bosni i Hercegovini, gde EU ima svog
izaslanika oličenog u instituciji Visokog
predstavnika koji ima mogućnost da
ukazom smeni vlast na bilo kojem nivou (čime njegova apsolutna moć prevazilazi moć predsednika Severne Koreje), ova zajednica reagovala je pretnjom
da će angažovati vojne trupe u slučaju
eskalacije socijalnog bunta.
SMENA VLASTI: FAŠISTI
KONTROLIŠU ULICE
KIJEVA
Nakon više od tri meseca neprestanih
sukoba na glavnom trgu u Kijevu, Janukovič je konačno odstupio s mesta
predsednika pobegavši u susednu Rusiju. U tom momentu ulice su već u potpunosti kontrolisali militanti „Svobode“
i Desnog sektora, koji su nasiljem neutralisali svakako minorne leve grupe,
poput anarhista ili članova Nezavisnog
radničkog sindikata. Na delu smo mogli
videti klasičan modus operandi dobro
organizovanih militantnih fašističkih
grupa u uslovima socijalne krize. Mada
je ekstremna desnica bila u manjini
među antivladinim demonstrantima
na Majdanu, dobrom organizovanošću
i militantnim opredeljenjem, koje se
ogledalo u spremnosti da budu u prvim
borbenim redovima „revolucije”, stekla
je ogroman „ulični autoritet”, a on joj je
omogućio da se u velikom broju konkretnih situacija nametne kao predvodnik i „glava” protesta u Kijevu.
U tom smislu, valja istaći da su lideri opozicije iz UDAR-a i „Otadžbine“
praktično prihvatili sporazum s Janukovičem sastavljen od strane EU ministara, ali ovaj sporazum odbijen je od strane Desnog sektora i ostalih fašističkih
militanata, koji su nakon toga pokrenuli
puni oružani napad na zgradu parla-
Američki državni sekretar
MekKejn sa liderom
„Svobode” Tjahnjabogom
9
jer je ovim dala savršen povod Rusiji za
pokretanje krize na poluostrvu Krim,
svega nekoliko dana nakon što je vlada
u Kijevu formirana.
ČIJI JE KRIM
menta, posle kog je Janukovič napustio
zemlju. Slobodno možemo konstatovati
da je za ustoličenje sadašnje vlasti u Kijevu najzaslužniji Desni sektor. Fašisti
su preuzeli i kontrolu nad obezbeđenjem najvažnijih državnih institucija u
gradu, određujući ko sme da uđe u njih.
Glavni ukrajinski rabin Moše Azman,
22. februara, javno je poručio kijevskim
Jevrejima da napuste grad i zemlju7, da
bi, 14. marta, kijevski rabin Hilel Koen
i njegova žena bili fizički napadnuti na
ulici8, uz brojne antisemitske uvrede
koje su im uputili napadači.
Mandat da formira novu vladu dobio
je lider „Otadžbine“ Arsenij Jacenjuk,
čija je partija dominantna u novoj vladi Ukrajine. Tenzije koje su se tokom
demonstracija zaoštravale između dve
najveće opozicione partije, „Otadžbine“ i UDAR-a, uticale su na to da Kličkova partija odbije da bude deo nove
vlade, čime je nemački interes i uticaj
u Ukrajini u ovom trenutku u dobroj
meri neutralisan. Umesto njih u vladu
su ušli fašisti iz „Svobode“, dobivši mesta ministra poljoprivrede i ekologije,
mesto vicepremijera (Oleksandr Sič),
kao i mesto državnog tužioca. Jedan
od prvih poteza nove ukrajinske vlade
bila je najava ograničenja jezičkih prava u ruskim govornim područjima u
zemlji, što se u potpunosti poklapalo s
partijskim programom „Svobode“. Ovo
je verovatno bio najnerazumniji mogući potez koji je ukrajinska vlada mogla
doneti u danima kad se tek formirala,
7
http://www.haaretz.com/jewishworld/jewish-world-news/1.575732
8
http://www.haaretz.com/jewishworld/jewish-world-news/1.579873
10
Naime, Krim je istorijski bio ruska teritorija u kojoj živi apsolutna ruska
većina, a koja je ukazom sovjetskog
predsednika Nikite Hruščova prebačena u sastav Ukrajine 1954. godine. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Rusija i
Ukrajina postigle su sporazum o krimskoj oblasti koji je podrazumevao da
tamo bude smeštena ruska Crnomorska
flota, praktično vodeća formacija ruske vojne mornarice. U takvoj poziciji,
Ukrajina je bila potpuno vojno nemoćna da se suprotstavi organizovanju referenduma o statusu Krima, održanog
16. marta, na kom je 96,77% građana
Krima, od ukupno 83% koji su izašli na
referendum, glasalo za pripajanje poluostrva Rusiji. Naravno, zapadne vlade
(EU i SAD) sam referendum proglasile
su nelegitimnim sa stanovišta međunarodnog prava. No, kao što su brojni
analitičari ovih zbivanja već uočili, teško da se na poštovanje međunarodnog
prava mogu pozivati zemlje koje su, u
poslednjoj deceniji, izvršile sa stanovišta međunarodnog prava ilegalne invazije na Irak, Avganistan, Somaliju, te
neskriveno organizovale nasilne smene
vlasti u Libiji i Siriji.
REZULTATI POLITIČKE
DOKTRINE ZAPADA
Kad se podvuče crta politike Evropske
unije i Sjedinjenih Država u petomesečnoj drami u Ukrajini, nesumnjive su
dve stvari: 1. da je Zapad svojom ulogom u krizi direktno uticao da u jednoj
evropskoj zemlji, prvi put nakon Drugog svetskog rata, na vlast dođe otvoreno fašistička politička partija, i 2. da je
Ukrajina iz političke krize izašla teritorijalno skraćena za poluostrvo Krim,
koje predstavlja važno strateško uporište u geopolitičkom smislu.
Perspektive ovakvog razvoja situacije
u Ukrajini ne izgledaju nimalo veselo.
Ulazak „Svobode“ u novu ukrajinsku
vladu dao je fašistima pristup državnim
institucijama i njenim mehanizmima.
Ovakvo stanje stvari u Ukrajini može
pružiti izvanrednu infrastrukturu i konkretan „poligon za vežbanje” drugim
neonacističkim evropskim organizacijama, a, pre svega, onim partijama s kojima „Svoboda“ gaji bliske, bratske odnose, poput nemačkog NPD-a, mađarskog
Jobbika ili grčke „Zlatne zore“. Posled-
njih godina, pa i decenija, prisutan je
trend formiranja tzv. Crne internacionale u Evropi, odnosno trend zbližavanja neonacističkih partija i njihovog koordinisanog delovanja. Učešće jedne od
tih partija u vlasti države koja ima preko 40 miliona stanovnika potencijalno
može biti izvor dosad nezamislivih resursa za neonacističke partije u Evropi.
No, otkako je ušla u vlast, primetna je
namera „Svobode“ da se pacifikuje pod
pritiscima EU.
Konsolidacija vlasti u Kijevu podrazumeva stavljanje velikog broja naoružanih fašističkih bandi pod kontrolu centralne vlasti, što u ovom trenutku predstavlja nimalo lak posao. Tu se posebno
misli na naoružane grupe okupljene
u Desnom sektoru, na koje postojeća vlast u Kijevu ima gotovo nikakav,
ili vrlo ograničen uticaj. Desni sektor
ideološki jednako odbacuje vezivanje
za Evropsku uniju, kao i vezivanje za
Rusiju, ostajući veran antimodernom
svetonazoru. Problem koji ukrajinske
vlasti trenutno imaju s ovom organizacijom sastoji se u tome što ona još uvek
predstavlja vrlo značajan faktor na ulici,
uživajući ugled stečen među građanima
pre samo koji mesec, kad su bili u prvim borbenim redovima na Majdanu.
Uzevši u obzir da je Desni sektor izrazito militantna organizacija, dodatno
istrenirana u ukrajinskom prevratu u
poslednjih nekoliko meseci, vlasti u Kijevu mogu imati grdne muke u kontrolisanju ove grupe.
Prvi slučaj rešavanja ovog problema
videli smo nedavno, kad je u pokušaju policije da uhapsi jednog od lidera
Desnog sektora Aleksandra Muzička,
poznatog kao Saša Bilji, veterana čečenskog rata u kom se borio protiv
Rusa, došlo do razmene vatre u kojoj je
Muzičko ubijen. On je, u protekla dva
meseca, među pripadnicima Desnog
sektora, bio najglasniji u odbijanju pacifikacije i često je upadao u različite
institucije gde je šamarao funkcionere,
i čak je zapretio i samom ministru policije da će ga „obesiti kao psa” ukoliko
pokuša da mu oduzme oružje. Reakciju Desnog sektora na ovaj događaj nije
trebalo dugo čekati, pošto je oko 2.000
desnih militanata pod njihovom kontrolom okupiralo zgrade vlade u Kijevu,
zahtevajući ostavku ministra policije
Arsena Avakova9 zbog ubistva Muzička.
Rasplet ove situacije teško je predvideti. Ovde se mogu povući paralele sa si-
tuacijom u Libiji, gde je nakon nasilne
smene Gadafijeve vlasti, organizovane
od strane Zapada, ostalo više nekontrolisanih grupa militantnih islamista koji
još uvek kontrolišu mnoge delove Libije
i za koje se ne može reći da su pod bilo
kakvom kontrolom vlasti u Tripoliju.
Očigledno je da taktika prevrata kojom
se služe zapadne sila ima problem sa
strateškom kratkovidošću.
S druge strane, i dalje nedovoljno modernizovana, autoritarna i kapitalistička
Rusija, ovakvim razvojem krize, izašla
je ne samo teritorijalno veća za poluostrvo Krim, nego i moralno nadmoćna
u odnosu na zapadni, pre svega američki, imperijalizam. Upravo zbog podrške
Zapada ekstremnoj desnici u Ukrajini,
Rusija je bila u mogućnosti da pripoji
Krim ne naišavši na ozbiljnu osudu takvog poteza van centralnih zapadnih
sila. Ono što je u bezbedonosnom smislu najbitnije jeste da je ovo najozbiljniji
konflikt Sjedinjenih Država (Zapada) i
Rusije nakon tzv. hladnog rata. On će u
budućnosti verovatno imati svoje implikacije na drugim mestima, pa i u Srbiji,
pogotovo kad se uzme u obzir stepen
involviranosti Rusije u srpsku ekonomiju, preko kontrolisanja njene naftne
industrije i početka građenja gasovoda
Južni tok, preko kojeg Rusija namerava
da doprema gas do zapadne Evrope.
Ono što je najzanimljivije u ovakvom
raspletu događaja jeste kolebanje
Evropske unije u podršci inicijativi
Sjedinjenih Država za uvođenje ekonomskih sankcija Rusiji zbog pripajanja Krima. Tek nakon krajnjeg zaoštravanja odnosa s Rusijom, vodeće zemlje
Unije došle su do spoznaje da bi uvoUkrajinski marš u Lavovu
sa jasnom nacističkom
ikonografijom
9
http://www.b92.net/info/vesti/
index.php?yyyy=2014&mm=03&dd=27&nav_
category=78&nav_id=829502
11
đenje sankcija Rusiji dovelo do dramatičnih ekonomskih posledica po njih.
Naime, oko 5.000 nemačkih firmi i
njihovih oko 300.000 poslova direktno
je vezano za Rusiju. Oko 36% nemačkih potreba za naftom i 35% potreba
za gasom uvozi se direktno iz Rusije.
Potpuno zavisne od ruskog gasa jesu
Poljska, Finska, Bugarska i Slovačka,
dok celokupna Evropska unija trećinu svojih potreba za gasom uvozi iz
Rusije.10 Uzevši u obzir ove podatke,
postaje potpuno jasno da je zavisnost
ekonomije EU od Rusije velika, te da
je ova situacija onemogućuje u nameri
da bude bitan faktor u spoljnoj politici,
posebno u odnosima s Rusijom. Upravo zbog toga i čudi neverovatna lakoća
s kojom je EU ušla u konflikt s Rusijom, a koja pokazuje odsustvo dubljih
strateških analiza i odsustvo anticipa10
http://www.b92.net/biz/vesti/
svet.php?yyyy=2014&mm=03&dd=29&nav_
id=830166
12
cije događaja unutar vodećih zemalja
Unije.
Ono što se ispostavlja kao posledica
ukrajinske krize jeste činjenica da je
Rusija, zahvaljujući njoj, dobila ogroman „vetar u leđa” u svojoj ambiciji
da ponovo bude svetska sila na nivou
na kom je to bio Sovjetski Savez. No,
kao što smo pomenuli, današnja Rusija u velikoj meri je retrogradna i autoritarna kapitalistička zemlja, ideološki
na gotovo potpuno istim pozicijama
kao Sjedinjene Države i Evropska
unija. Shodno tome, može se očekivati da Rusija u budućnosti primeni
slične taktike u destabilizaciji Zapada
na onim mestima na kojima ima povoljnu situaciju za takav razvoj događaja. Nas u Srbiji ovo može posebno
zabrinuti, s obzirom na to da značajan
deo društva stoji na antizapadnim,
retrogradnim svetonazorskim pozicijama i baštini razne varijacije desničarske ideologije. Zaigra li Rusija na
kartu snažnije podrške ovim snagama
u srpskom društvu, želeći da destabilizuje interese EU, možemo očekivati
produbljivanje ionako ogromnih dubioza u kojima se Srbija nalazi u poslednje dve decenije.
■
UNUTRAŠNJA LEVICA
ZATVARANJE KRUGA
Piše: Dario Milenković
JE NAĆI
» LAKŠE
OPRAVDANJE ZA
NEČINJENJE NEGO STVARNO
SE ANGAŽOVATI. TEK KAD
SEBI PRIZNAMO DA SMO SE
UPLAŠILI ILI ULENJILI I USLED
TOGA POSTALI INERTNI,
MOŽEMO SE OBRAČUNATI
SA SVOJIM SLABOSTIMA. I
TEK TADA SPREMNI SMO ZA
ZAJEDNIČKU BORBU
hova subverzivnost im dozvoljava da
to budu. Ipak, čini se da je ta apriorna
nezavisnost, ili sama mogućnost da
budu nezavisne, nedovoljna, odnosno
da je sama po sebi beskorisna, ako u
praksi ovakve grupe ipak bivaju instrumentalizovane od strane „glavnog
toka”. Pitanje da li do toga dolazi (ako
dolazi) svesno ili nesvesno, planski ili
stihijski, slučajno ili namerno, manje je
bitno ako učinak izostaje ili, još gore,
ako (ne)učinak biva iskorišćen od strane pomenutog glavnog toka. Naravno,
kad se kaže da je razlog manje bitan,
misli se isključivo na bespotrebno moralisanje ili opravdavanje kad je već
akcija izostala, što nikako ne treba da
znači da razloge nije poželjno markirati preventivno. Naprotiv, to je i ključna
nit ovog teksta. U fokusu je pitanje iz
kojih razloga i po kojim mehanizmima
pripadnici pomenutih grupa često izbegavaju akciju i naravno za to iznalaze različite razloge i opravdanja.
U
nameri da trilogiju o levici
privedemo kraju po principu
„misli globalno, deluj lokalno“, u ovom poslednjem delu fokus
interesovanja usmeravamo ka pitanju
prisustva levice (leve ideje) na margini
društva – odnosno u sferi potkultura,
u grupama i pokretima koji se izdaju
za slobodarske, solidarne, alternativne, angažovane, antiautoritarne, antikapitalističke i sl.
ZAMUĆENA STVARNOST –
ŽELJENO STANJE
Eventualno prisustvo ili odsustvo levice u ovakvim krugovima (ovde mislimo i na levičarsko opredeljenje pojedinaca koji te krugove čine) danas
je, čini se, od ključne važnosti, jer su
potkulture, po svojoj prirodi, u velikoj
meri nezavisne od vladajućeg društvenog i političkog toka, odnosno nji13
Treba imati na umu da je zamućena
stvarnost ili iskrivljena slika sveta, pa
i samoga sebe, kod čoveka 21. veka željeno, odnosno proizvedeno stanje, a
da savršena banalnost svakodnevice
olako lišava smisla svaku pomisao na
akciju. Ovakva logika gotovo sigurno
vodi u rezignaciju, i treba biti potpuno svestan da onog trenutka kada
počnemo da pitamo sebe ili druge da
li ima smisla išta pokušavati, ili šta to
ovaj svet može da uradi za nas, umesto šta mi možemo da učinimo za njega, tada smo na pravom putu da kao
grupa postanemo interesna grupa, a
kao pojednici konzumenti.
PREISPITIVANJE
JE NEOPHODNO, A
PODRAZUMEVANJE LOŠE
Eventualno prisustvo ili odsustvo levice u ovakvim
»
krugovima (ovde mislimo i na levičarsko opredeljenje
pojedinaca koji te krugove čine) danas je, čini se, od
ključne važnosti, jer su potkulture po svojoj prirodi
u velikoj meri nezavisne od vladajućeg društvenog
i političkog toka, odnosno njihova subverzivnost im
dozvoljava da to budu. Ipak, čini se da je ta apriorna
nezavisnost, ili sama mogućnost da budu nezavisne,
nedovoljna, odnosno da je sama po sebi beskorisna, ako
u praksi ovakve grupe ipak bivaju instrumentalizovane od
strane „glavnog toka”.
»
14
Kao i prethodna dva teksta iz ove triologije, i ovaj gradimo s namerom da
podstaknemo i sebe i druge na preispitivanje, samokritiku ili ako hoćete,
makar na kratko, i prevrednovanje
trenutnog stanja, a nikako kao neku
suvoparnu analizu ili teorijsko nadmudrivanje. Naime, opšte je poznato
da se najteže kritički sagledava upravo ono što nas neposredno okružuje
i ono čega smo i sami deo. Odnosno
pozicija iz koje delujemo je najređe
predmet analize ili preispitivanja. Svakako da ovo zvuči logično i da se čini
normalnim da je tako, ali baš tu i leži
ona prva zamka u koju neretko i olako
upadamo, jer je prilično teško povući
granicu između onoga što nam izgle-
»
U nameri da svoj cilj ispunimo, te da najdirektnije pozovemo na,
pre svega, samoanalizu i konstruktivnu samokritiku, pa onda i na analizu i
konstruktivnu kritiku onoga čega smo deo lokalno, a na kraju i onoga čemu
pripadamo globalno (hteli to ili ne), podsećamo da svaka promena, kako
lokalna tako i globalna, počinje od pojedinca!
»
da svakodnevno, uobičajeno i samo
po sebi takvo i onog podrazumevanja i nekritičnosti koji sigurno vode u
apatičnost. Naime, ako se u ovom trenutku povučemo korak unazad i dve
prethodne rečenice sagledamo izdalje,
a ne doživimo ih kao „tamo neko filozofiranje”, shvatićemo da je u njima
reč upravo o pojedincu – o svakome
od nas. Shvatićemo, takođe, da je reč
upravo o onim trenucima koje svako
od nas gotovo svakodnevno doživljava i proživljava, o onim dilemama i
racionalizacijama koje svako za sebe
formuliše prema onome što čini ili ne
čini. Ili, ako hoćemo još jednostavnije,
reč je razlozima koje pred sebe stavljamo kad odlučimo da nešto uradimo
ili da ne uradimo. Reč je o onim momentima kad kažemo, onako u sebi,
„ma, uradiće to neko drugi”, „ipak je
ovo previše za mene” ili “biće to sve
15
Opšte je poznato da se najteže kritički sagledava
»
upravo ono što nas neposredno okružuje i ono čega smo
i sami deo, odnosno pozicija iz koje delujemo je najređe
predmet analize ili preispitivanja.
»
OK i bez mene” i tome slično.
U nameri da svoj cilj ispunimo, te da
najdirektnije pozovemo na, pre svega,
samoanalizu i konstruktivnu samokritiku, pa onda i na analizu i konstruktivnu kritiku onoga čega smo
deo lokalno, a na kraju i onoga čemu
pripadamo globalno (hteli to ili ne),
podsećamo da svaka promena, kako
lokalna tako i globalna, počinje od
pojedinca!
Na posletku, sasvim lično i uz izvinjenje što govorim i ponavljam se na
temu opštepoznatih i podrazumevajućih stvari, svima nam od srca želim
što manje podrazumevanja i savršenih opravdanja, a što više promišljenih akcija i zapitanosti nad svime što
se čini tako banalnim i uobičajenim. I
samo još ovo, ako me pitate da li mislim da sam toliko pametan pa otkrivam toplu vodu ili rupu na saksiji, reći
ću vam da nisam, jer su odavno već
neki drugi mudri ljudi rekli da se mali
čovek fascinira samo velikim stvarima, a veliki čovek se bavi i malim
stvarima. Takođe, postoji i ona mudra
izreka da onaj ko hoće nađe način, a
onaj ko neće nađe izgovor. Želim vam
svima puno uspeha u svojim borbama
sa svojim slabostima i naravno u našoj
zajedničkoj borbi.
■
16
Kratka istorija Prvog maja:
DAN OTPORA A NE
DAN ODMORA
Piše: Zoran Petakov
RADA TREBALO
» PRAZNIK
BI DA BUDE DAN
SEĆANJA NA ŠTRAJKOVE
I DEMONSTRACIJE NA
KOJIMA SU RADNICI, PRVI
PUT U ISTORIJI, TAKO
ORGANIZOVANO I MASOVNO
ZAHTEVALI SVOJA PRAVA.
BORBU ZA OSMOČASOVNO
RADNO VREME MNOGI SU
PLATILI GLAVOM, ZATO
JE NEDOPUSTIVO DA SE
DANAS, KAD SE TO OSNOVNO
RADNIČKO PRAVO NAVELIKO
KRŠI, PRVI MAJ SMATRA
PRILIKOM ZA ROŠTILJANJE,
UMESTO POVODOM ZA
NASTAVAK BORBE
I
storijat obeležavanja Prvog maja,
kao međunarodnog Praznika rada,
ima svoje korene u borbi radništva
za skraćivanje radnog dana. Ideja o
skraćenju radnog vremena, koja je bila
u osnovi delatnosti prvih sindikalnih
organizacija tridesetih godina 19. veka,
ima svoju dužu predistoriju, koja je vezana za razvoj kapitalizma od njegovih
ranih stadijuma.
Još početkom 16. veka, u Utopiji Tomasa Mora, izražena je ideja o šestočasovnom radnom danu. Tvorac
formulacije o osmočasovnom radnom vremenu bio je Deni Vera, pisac
iz prve polovine 17. veka, u čijem je
projektu dan podeljen na tri jednaka dela: prvi je namenjen radu, drugi zabavi, a treći odmoru. Docnije su
pobornici ideje tzv. tri osmice bili Robert Oven u Engleskoj i Sismonidi u
Francuskoj, a u njihovo vreme pada i
formiranje prvih sindikalnih organizacija.
Sve veće zaoštravanje socijalnih suprotnosti u kapitalizmu i porast svesti
radničke klase doveli su do stvaranja
Međunarodnog udruženja radnika,
odnosno Prve internacionale, 1864.
godine u Londonu. Internacionala se
posebno zalagala za borbeno insistiranje na skraćenju radnog dana na osam
sati, a Karl Marks je tu potrebu formulisao i kao neophodan preduslov
da radnici mogu umno da se razvijaju, međusobno komuniciraju, i organizuju društveni i politički rad.
GENEZA – ČIKAŠKI
MASAKR
Posle pada Pariske komune, rad Prve
internacionale bio je praktično onemogućen, ali njene ideje ostale su vodilje
radničkog pokreta pojedinih zemalja.
Stoga nije slučajno što je, 1884. godine,
Federacija strukovnih sindikata SAD
odlučila da sindikalne organizacije
preduzmu inicijativu, kako bi, počev
od 1. maja 1886. godine, osmočasovni
rad postao stvarnost. Ova rezolucija,
koja je bila nagoveštaj jedne nove borbe
proletarijata celog sveta, u to vreme gotovo da nije bila ni zapažena. Ni u SAD
Federacija strukovnih sindikata nije
imala širi oslonac, a van zemlje nije se
gotovo ni znalo da postoji. Pa, ipak, ta
rezolucija odigrala je značajnu istorijsku ulogu.
Kad je osvanuo Prvi maj 1886. godine, sprovedeno je, širom SAD, 5.000
štrajkova uz učešće 340.000 radnika.
U masovnim demonstracijama radnici
su nosili transparente na kojima su bile
ispisane tri osmice. Njihova parola je
bila: „Počev od danas, nijedan radnik
ne treba da radi više od osam časova: osam sati rada, osam sati odmora,
osam sati kulturnog uzdizanja“. Ove
parole o tri osmice postale su kasnije veoma popularne. Snaga radničkog
pokreta bila je toliko očigledna, da su
zastrašeni poslodavci bili prisiljeni na
popuštanje. Već tog dana oko 200.000
radnika izvojevalo je osmočasovni radni dan, krajem meseca – još 50.000, a
još oko milion radnika izborilo je skraćenje radnog vremena.
17
Posle pada Pariske komune, rad Prve internacionale
»
bio je praktično onemogućen, ali njene ideje ostale
su vodilje radničkog pokreta pojedinih zemalja. Stoga
nije slučajno što je, 1884. godine, Federacija strukovnih
sindikata SAD odlučila da sindikalne organizacije
preduzmu inicijativu, kako bi, počev od 1. maja 1886.
godine, osmočasovni rad postao stvarnost.
»
18
Istorija Prvog maja, kao međunarodnih
demonstracija radnika za osmočasovno radno vreme i ostala prava radničke
klase, počinje zapravo tek događajima
koji su se odigrali u Čikagu 3. i 4. maja
1886. U ovom američkom gradu 1. maj
je protekao relativno mirno. Oko 40.000
radnika obustavilo je rad, a sledećih
dana pridružilo im se još. Poslovna i
politička oligarhija bila je iznenađena i
nastojala je da uz pomoć policije rastera
skupove i rasturi radničke povorke.
Policija je stupila u akciju predveče 3.
maja. Na mitingu pred Fabrikom poljoprivrednih mašina, kome je prisustvovalo 8.000 radnika, govorio je jedan od
vođa anarhista Ogast Spajs. Odjednom
su se otvorile kapije fabrike i iz dvorišta
su izašli štrajkbreheri i plaćeni detektivi poslodavaca. Nastao je metež, počela
je i pucnjava. Plaćenici poslodavaca i
policajci koji su se umešali počeli su da
pucaju na radnike. Šest radnika je poginulo, a oko 50 ih je bilo ranjeno.
Sutradan su ponovo bile organizovane
manifestacije na Hejmarket skveru. U
početku mirne, one su se posle eksplozije jedne bombe pretvorile u strašno
krvoproliće. Broj mrtvih nije tačno
ustanovljen, a znatan broj demonstranata bio je uhapšen. Od njih je kasnije
pet radnika osuđeno na smrt: Ogast
Spajs, Albert Parsons, Adolf Fišer,
Džordž Engel i Luj Ling. Na taj način
buržoazija je želela da zaplaši radnike i
da osujeti njihovu borbu za svoja prava.
Ali ove prve žrtve majskih demonstracija imale su suprotno dejstvo od onog
koje je očekivala buržoazija. Usledilo je
suđenje koje je ušlo u istoriju kao jedan
od najočiglednije montiranih političkih procesa. Suđenje je privlačio pažnju
medija u celom svetu, a u njemu je bilo
više očiglednih nepravilnosti, kao što je
detalj da su u poroti sedeli rođaci nastradalih policajaca. Sud je brzo ustanovio da nijedan od uhapšenih anarhista nije odgovoran za bacanje bombe, niti je to naredio, niti pripremao
eksploziv. No, uprkos tome, svih osam
osumnjičenih proglašeni su krivim.
Sedam anarhista osuđeno je na smrt
vešanjem, a jedan na zatvor od petnaest godina. Jedan od osuđenih uspeo je
sam sebe da usmrti neposredno pred
izvršenje kazne, a ostala šestorica, uključujući i Spajsa i Parsonsa, obešeni su
11. novembra 1887. Njihova smrt izazvala je gnev i tugu širom sveta, a samo
Parsonsovoj sahrani u Čikagu prisustvovalo je 250.000 ljudi.
MEĐUNARODNI PRAZNIK
RADNIČKE KLASE
Vest o pokolju u Čikagu odjeknula je
širom sveta. Čikaške demonstracije na
kojima je istaknut zahtev „tri osmice“,
a naročito suđenje okončano vešanjem,
dobili su jak simbolički značaj u borbi
za osmočasovni radni dan.
Na Prvom kongresu Druge internacionale, čiji je rad počeo 14. jula 1889.
u Parizu, oko četiri stotine delegata,
na predlog predstavnika francuskih
sindikata Rejmona Lavinja iz Bordoa,
odlučuje da se organizuje univerzalna
obustava rada. Američki delegati traže
da se štrajkuje 1. maja 1890, a Kongres
odlučuje da to bude međunarodni dan
proleterske solidarnosti. Već te 1890.
proslave dobijaju međunarodni karakter i ohrabruju nove zahteve. Crvene
zastave vijore se u Parizu, Beču, Bu-
dimpešti, Pragu, Bukureštu, Cirihu,
Londonu. Sledeće godine, prvomajske
demonstracije šire se u Italiji, Belgiji,
Španiji, Holandiji, Nemačkoj i Engleskoj, pale se policijske stanice, a izbijaju
i oružani sukobi. Na taj način utemeljen je Prvi maj kao međunarodni praznik radnih ljudi. Prvi maj je postao
dan borbe za ostvarenje prava radničke
klase celog sveta.
PROSLAVA PRVOG MAJA
U JUGOSLOVENSKIM
ZEMLJAMA
Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava u Srbiji. Toga dana,
na ulicama Beograda, crvenele su se
trake s parolom: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“. Uz zvuke radničke
Marseljeze, pred kafanom se postrojila povorka, gde se za tren oka stvo-
Sutradan su ponovo bile organizovane manifestacije na Hejmarket skveru.
»
U početku mirne, one su se posle eksplozije jedne bombe pretvorile u strašno
krvoproliće. Broj mrtvih nije tačno ustanovljen, a znatan broj demonstranata bio je
uhapšen. Od njih je kasnije pet radnika osuđeno na smrt.
»
19
Kad je osvanuo Prvi maj 1886. godine, sprovedeno
»
je, širom SAD, 5.000 štrajkova uz učešće 340.000
radnika. U masovnim demonstracijama radnici su nosili
transparente na kojima su bile ispisane tri osmice.
»
rio gust špalir žandarmerije. Ometeni
pretnjama žandarma, svi učesnici su
se razišli, sem sedamnaestorice obućara. Ovih sedamnaest ljudi, okruženih dvostrukim redom žandarma,
krenulo je u Topčider, gde je pročitan
pozdrav socijaliste Vase Pelagića mladom srpskom proletarijatu. Zatim je
zbor bio rasteran. Iste godine, organizovane su i prve prvomajske proslave
u Sloveniji i Hrvatskoj.
Prva masovnija proslava Prvog maja
u Srbiji organizovana je 1905. godine. Ulicama Beograda, u prvomajskoj
povorci, prošlo je 6.000 učesnika, a
na zboru u Topčideru bilo ih je oko
10.000. Parole beogradskih radnika
bile su: „Osmočasovni radni dan i
zakonska zaštita radnika!”, „Rat ratu,
mir među narodima!”, „Dole s militarizmom, živela narodna vojska!”,
„Živela ruska revolucija!”, „Pravo
borbe, pravo štrajka, sloboda radničke koalicije!”.
Posle Prvog svetskog rata, usled uspeha Oktobarske revolucije u Rusiji i
revolucionarnih pokušaja u Nemačkoj i Mađarskoj, buržoazija u mnogim zemljama, pa i u tada formiranoj
jugoslovenskoj državi, prelazi u kon20
tranapad protiv radničke klase i tekovina njene borbe. Već 1919. godine,
tadašnja radikalsko-demokratska vlada zabranila je proslavu Prvog maja.
Izvršena su hapšenja brojnih komunista i sindikalnih aktivista. Već sledeće
godine režim je počeo da zavodi mere
kojima se van zakona stavljaju Komunistička partija i sindikalne organizacije, tako da je tokom čitavog perioda
postojanja Kraljevine Jugoslavije svaki
pokušaj organizovanja prvomajskih
demonstracija bio praćen policijskim
progonima i terorom. To nije sprečilo
radništvo Jugoslavije da se u okvirima
legalnih sindikata organizuje i masovno obeležava Prvi maj. Posebno masovne demonstracije organizovane su
1934. u Zagrebu i 1935. godine u Beogradu. Te demonstracije imale su antifašistiki karakter i organizovane su u
čitavoj Evropi, kao odgovor na Hitlerovo preuzimanje vlasti u Nemačkoj i
pretvaranje Prvog maja u nacionalni
praznik rada, s obaveznim učešćem
nemačke radničke klase u prvomajskoj paradi pod nacionalsocijalističkom zastavom!
OPŠTENARODNI
KARAKTER OVOG
PRAZNIKA
Na kraju Drugog svetskog rata, zahvaljujući pobedi antihitlerovske koalicije, u mnogim evropskim zemljama
Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava
»
u Srbiji. Toga dana, na ulicama Beograda, crvenele su se
trake s parolom: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“. »
Prvi maj postaje državno priznat praznik. U Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji i kasnije u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji,
posle uspeha Narodnooslobodilačke
borbe i socijalističke revolucije, Beogradom je, 1. maja 1945, povorka od
250.000 ljudi demonstrirala solidarnost sa završnim borbama protiv fašizma i spremnost radništva da svoj
rad uloži u obnovu i izgradnju ratom razorene zemlje, očekujući da će
radnička klasa imati vodeću ulogu u
stvaranju slobodnijeg društva. FNRJ,
i kasnije SFRJ, smatrala se državom
u kojoj je radnička klasa odnela istorijsku pobedu i ispunila svoj istorijski
zadatak. Samim tim proslave Prvog
maja bile su svedene na slavljenje uspeha radničke klase i kasnije samoupravne socijalističke zajednice.
Mada su se ponekad proslave Prvog
maja u SFRJ vraćale korenima, jer
je na njima izražavana solidarnost s
ugnjetenim radnicima i radnicama,
pre svega u onim državama u kojima
je povremeno ili trajno obeležavanje
Prvog maja bilo zabranjeno (Španija
i Portugal za vreme fašističkih diktatura Salazara i Franka, Grčka i Brazil
za vreme vojne hunte i države koje su
nastajale od bivših kolonija), ipak je
obeležavanje Prvog maja shvaćeno
kao slavljenje državne birokratije, a
ne kao dan borbe za prava radnika. U
većini država Zapadne Evrope, uprkos hladnoratovskoj propagandi, Prvi
maj je postao međunarodno priznat
praznik. Jedino se u SAD 1. maj ne
obeležava kao praznik, već američka
radnička klasa svoj praznik obeležava
u novembru.
Sa završetkom hladnog rata i proglašenjem globalnog neoliberalnog
i kapitalističkog sistema u kom živimo jedinim mogućim, zaoštravaju se
borbe eksploatatora i eksploatisanih
21
» FNRJ, i kasnije SFRJ, smatrala se državom u kojoj je
radnička klasa odnela istorijsku pobedu i ispunila svoj
istorijski zadatak. Samim tim proslave Prvog maja bile
su svedene na slavljenje uspeha radničke klase i kasnije
samoupravne socijalističke zajednice.
»
širom zemaljske kugle. Prvi maj, u
mnogim državama bivšeg Istočnog
bloka, pa i u državama nastalim na
prostoru bivše Jugoslavije, i dalje je
državni praznik, ali se on više ne povezuje s klasnom borbom radnika za
bolje uslove rada, prestanak eksploatacije i veće plate, već se pretvorio u
praznik na kom se slavi, umesto da se
protestuje. I dok im političari prodaju fraze o „neophodnim reformama”,
„stezanju kaiša” , „fleksibilizaciji tržišta rada” i slične neoliberalne floskule,
koje u stvari znače niže plate i penzije,
nemogućnost zapošljavanja i lečenja,
masovna otpuštanja i devastaciju industrije i privrede, radnici i radnice
bivše Jugoslavije i dalje odlaze u prirodu da jedu roštilj!
Prvi maj nije praznik odmora, zaborava i porodične zabave, već dan
borbe i sećanja. Sećajući se radnika i
radnica Čikaga, koji su položili svoje
živote u revolucionarnoj borbi, radnici
širom zemaljske kugle nastavljaju njihovu borbu za bolji svet u kom nema
bede i nepravde. Toga bi trebalo da
postanu svesni i radnici na ovim prostorima. Prvi maj nije dan opuštanja i
zahvalnosti poslodavcima što misle na
radnike, već dan borbe, štrajkova i otpora sistemu koji ih ubija!
■
22
AZILANTI U NEMAČKOJ
– STVARNO NEREŠIV
PROBLEM?
Piše: Jelena Đureinović
A
zilanti su, na neki način, zarobljenici koji su se našli na pola
puta između svojih država,
koje su napustili iz različitih razloga i
u koje ne žele da se vrate, i zemalja u
koje su pobegli, koje najčešće ne prepoznaju politički aspekt njihovog zahteva za azil i ne nude im baš mnogo
toga. Oni tako postaju predmet razmatranja pravne regulacije njihovog
statusa, dok nadležne institucije ne
donesu odluku o njihovom zahtevu
za azil, a na koju oni nemaju nikakav
uticaj. U Nemačkoj, problem azilanata
potpada pod grupu zakona o azilu koji
do detalja uređuju sve aspekte njihovog života – od stanovanja do slobode
kretanja. Iako su ovi zakoni veoma
problematični i stavljaju ljude pod
potpunu kontrolu države, pokrajine
mogu da odlučuju o primeni i izmenama zakona na regionalnom i lokalnom nivou i da kroz reforme obezbede normalan život azilantima. Ipak,
one to uglavnom ne rade.
Broj zahteva za azil u Nemačkoj raste
iz godine u godinu. Prema podacima
nemačke Savezne kancelarije za migraciju i izbeglice, između januara i
oktobra 2013. 1), podneto je 100.937
zahteva za azil. UNCHR procenjuje
da broj azilanata, izbeglica i osoba bez
državljanstva u Nemačkoj, u oktobru
2013, iznosi 279.878, potvrđujući da
su Nemačka u Francuska na vrhu liste
evropskih zemalja po broju azilanata.
JE SMISLILA
» DRŽAVA
STO I JEDAN IZGOVOR
ZAŠTO AZILANTE IZOLUJE U
KOLEKTIVNIM SMEŠTAJIMA
I NE DOZVOLJAVA IM
INTEGRACIJU U NEMAČKO
DRUŠTVO, ALI BORCI ZA
PRAVA OVIH NESREĆNIH LJUDI
TVRDE DA JE RAZLOG JEDAN
JEDINI – KONTROLA NAD
NJIHOVIM ŽIVOTIMA
1
U 2012. podneto je 77.651 zahteva,
2011: 53.347, 2010: 48.589, 2009: 33.033 i 2008:
28.018.
23
U kolektivnom smeštaju u Švebiš Gmundu, u kojem vladaju tipični uslovi za
»
azilantski život, cele porodice dele jednu sobu, dok osobe bez porodica žive u jednoj
sobi sa do sedmoro ljudi. Sobe su male, pretrpane i ne postoji nikakva privatna sfera
za one koji su primorani da žive u njima. Na svakom spratu postoje dva ili tri toaleta,
koja deli u proseku 80–90 ljudi.
Status azilanata u Nemačkoj određen
je grupom zakona o azilu, koji definišu administrativnu proceduru, uslove
života i prava izbeglica. Ovi zakoni
su na saveznom nivou, dok pokrajine
donose regionalne zakone o pitanjima imigracije i dalje uređuju primenu
saveznih zakona. Zakon o dobrobiti
azilanata (Asylbewerberleistungsgesetz) definiše najvažnije aspekte života
azilanta u celoj Nemačkoj i predmet je
mnogih kritika. Pod ovaj zakon potpadaju lica koja čekaju na odluku o
zahtevu za azil, lica kojima je dozvoljen privremeni boravak i lica koja su
odbijena i čekaju na deportaciju. Za-
24
»
kon definiše socijalnu pomoć koju oni
dobijaju, prebivalište i uslove, zdravstveno osiguranje, uslove rada itd. Između ostalog, u nemačkoj legislativi
o azilu postoje tri najbitnija pitanja
koja su najproblematičnija, posebno u
pogledu integracije, a to su: obavezno
stanovanje u kolektivnom smeštaju,
uslovi rada i obavezno prebivalište
(Residenzpflicht).
ŠTA PODRAZUMEVA
RESIDENZPFLICHT
Obavezno prebivalište podrazumeva
da su azilanti (uključujući one koji su
tek podneli zahtev, osobe koje imaju
privremenu boravišnu dozvolu i one
koji čekaju na deportaciju), obavezni
da stanuju i kreću se samo u okviru
okruga ili čak samo grada gde su prijavljeni 2). Ova odredba je predmet
kritike već godinama, jer predstavlja
kršenje slobode kretanja i putovanja.
Mnoge nemačke pokrajine su je, od
2012. godine, ublažavale, odnosno
proširivale prostor u okviru kog je
dozvoljeno kretanje. Tako su odobrile
kretanje u okviru pokrajine, a novčane kazne su ukinute. Ipak, ova odredba još uvek je doslovno na snazi u Bavarskoj i Baden Virtembergu, zajedno
s novčanim kaznama za kršenje iste.
2
Zakon o proceduri azila
(Asylverfahrensgesetz), Član 56
Pored ograničavanja slobode kretanja,
Residenzpflicht vodi ka rasnom profilisanju u javnom prevozu i uopšteno
javnim prostorima, gde policija često
automatski legitimiše ljude koji izgledaju drugačije i ne govore dobro ili
uopšte ne govore nemački, jer ne postoji drugi način da se uhvati neko ko
krši ovaj zakon. Ako je azilant legitimisan od strane policije van svog grada ili okruga boravišta, mora da plati
novčanu kaznu od 80 evra, a kad neko
biva „uhvaćen” tri puta, pored toga što
mora da plati novčanu kaznu, otvara
mu se i kriminalni dosije u policiji.
Mnogi imigranti biraju Nemačku ne
samo iz ekonomskih razloga, nego
zbog toga što već imaju rodbinu ili
prijatelje iz svoje zemlje, koji žive
Savezni zakon o zaštiti životinja u članu o psima određuje da vlasnici moraju da obezbede od 6 do 10 kvadratnih
metara prostora psima, u zavisnosti
od njihove veličine. Pored minimalne veličine životnog prostora, azilanti
moraju da dele sobe s drugim ljudima
i cele porodice smeštene su zajedno u
jednoj prostoriji. Ovi kolektivni smeštaji uglavnom se nalaze na periferijama gradova ili u industrijskim zonama
bez socijalne infrastrukture, koje nisu
dobro povezane sa školama, prodavnicama, kulturnim programima i zajednicom uopšteno. To dovodi do izolacije
izbeglica od društva i njihove nevidljivosti, te ne postoji nikakva šansa za
normalnu integraciju u lokalnu zajednicu. Još jedan od problema kolektiv-
U kolektivnim smeštajima
vladaju katastrofalni
uslovi za život
Ukidanje sistema kolektivnog smeštaja za azilante u Baden»
Virtembergu i dozvoljavanje azilantima da žive u privatnim stanovima
bilo bi od koristi i državi i azilantima. »
tamo. Ipak, kad neko podnosi zahtev
za azil u bilo kojoj pokrajini, ne može
da bira gde će biti smešten, već postoji kompjuterski sistem distribucije
azilanata po pokrajinama. Ako neko
želi da poseti prijatelje ili porodicu u
drugom okrugu ili pokrajini, može da
dobije specijalnu dozvolu od lokalne
imigracione službe koja to, naravno,
naplaćuje.
Pored Nemačke, ovo ograničenje kretanja postoji samo u Sloveniji i Austriji, ali je na snazi samo prvih nekoliko
nedelja nakon podnošenja zahteva.
Ovakav vid obavezujućeg boravišta,
koji je na snazi sve vreme dok je osoba predmet zakona o azilu, što najčešće traje godinama, jedinstven je za
Nemačku i ne važi ni u jednoj drugoj
zemlji Evropske unije. Njegovo postojanje ne može se opravdati nikakvim
institucionalnim, pravnim ili praktičnim razlozima.
KOLEKTIVNI SMEŠTAJ
Većina azilanata provede nekoliko
godina živeći u kolektivnim smeštajima koji su, uglavnom, izolovani izvan
grada i prenaseljeni. Zakon o smeštaju
izbeglica pokrajine Baden-Virtemberg
(Flüchtlingsaufnahmegesetz) određuje
da su azilanti obavezni da žive u kolektivnom smeštaju i da svaka osoba ima
pravo na 4,5 kvadratnih metara životnog prostora, isključujući zajedničke
prostorije 3). Poređenja radi, nemački
3
Član 6, http://www.landesrecht-
nih smeštaja jeste i to što su često meta
desnih ekstremista, ali i negodovanja
okoline. Svaki put kad se otvara novi
dom, izbijaju protesti, jer stanovništvo
ne želi azilante u svom komšiluku.
Posetili smo kolektivni smeštaj u Švebiš Gmundu, u kojem vladaju uslovi
tipični za život azilanata, ne samo u
Baden-Virtembergu, nego i u mnogim
delovima Nemačke. Na fotografijama
se može videti kako to izgleda. Kao što
je pomenuto, cele porodice dele jednu
sobu, dok osobe bez porodica žive u
jednoj sobi sa do sedmoro ljudi. Sobe
su male, pretrpane i ne postoji nikakva
privatna sfera za one koji su primorani da žive u njima. Na svakom spratu
postoje dva ili tri toaleta, koja deli u
proseku 80–90 ljudi. Zidovi u tuš-kabinama i u nekim sobama puni su vlage
i buđi i zgrada izgleda veoma zapušteno. Ova zgrada, koja je ranije pripadala
vojsci Sjedinjenih Američkih Država i
koja se sad koristi za smeštaj azilanata,
stara je i nije adekvatno adaptirana da
bi ljudi mogli da žive u njoj. Mnogo ljudi protestuje zbog ovako ponižavajućih
uslova života, a oni koji stanuju u smeštaju pokrenuli su inicijativu da se bore
za bolje uslove i više prava. Međutim, u
većini gradova, uslovi se bitno ne menjaju.
Parlament Baden-Virtemberga usvobw.de/jportal/;jsessionid=1F71C0B27594
D03613925F13D83F0636.jpa4?quelle=jlin
k&query=Fl%C3%BCAG+BW&psml=bsb
awueprod.psml&max=true&aiz=true#jlrFl%C3%BCAGBWpP6
25
jio je reviziju ovog Zakona, koji je na
snazi od 1. januara ove godine, i trebalo bi da poboljša životne uslove i
podstakne integraciju azilanata. Ova
revizija treba da ograniči vreme u
kolektivnom smeštaju na 24 meseca,
jer se do sada uglavnom dešavalo da
ljudi provedu i deceniju živeći tako
i čekajući na finalnu odluku o svom
statusu. Revizija predviđa i da Pokrajinsko veće za izbeglice neke azilante
oslobodi boravka u kolektivnom smeštaju, ali samo u posebnim slučajevima vezanim za porodicu i zdravlje.
Zakon određuje količinu novca koju
će država da izdvoji, po osobi, za učenje nemačkog jezika. Do sada nije bilo
nikakvih časova jezika organizovanih
ili finansiranih od strane pokrajine,
što, zajedno s izolacijom i radom na
crno, predstavlja veliku prepreku bilo
kakvoj integraciji i normalnom životu
u lokalnim zajednicama. Azilanti su
dosad imali priliku da uče nemački
jedino na časovima koje su organizovali lokalni volonteri, a koji su bili
veoma lošeg kvaliteta. Ova revizija
zakona pokazuje volju da se poveća
prostor stanovanja na 7 kvadratnih
metara po osobi, ali se ne očekuje da
će to biti moguće pre 2016. godine.
Napomenimo i to da novi zakon, donet u januaru, do danas nije počeo da
se primenjuje.
PROBLEMI U VEZI SA
ZAPOŠLJAVANJEM
Sledeći problem zakonske regulative
o azilu u Nemačkoj jesu uslovi rada.
Prema Zakonu o socijalnoj dobrobiti azilanata, azilantu je dozvoljeno da
radi za ne više od 1,05 evra po satu,
što je bar deset puta manje od prosečne plate u Nemačkoj. Oni koji se
trenutno ne školuju obavezni su da
prihvate ponuđen posao. Ako osoba
nema dobar izgovor za neprihvatanje
posla, država ukida novčanu socijalnu
pomoć. Na sreću, u praksi se poslovi ne nude često azilantima i ljudi se
pomoću raznih izgovora izvlače od
ponuđenih poslova. Rad plaćen 1,05
evra po satu predstavlja eksploataciju
azilanata. Ovaj deo Zakona nije izazvao neko posebno interesovanje nemačke javnosti sve do leta 2013, kad
su azilanti bili unajmljeni da rade kao
nosači prtljaga na železničkoj stanici
26
u Švebiš Gmundu, gradiću u BadenVirtembergu. Ovaj slučaj izazvao je
veliku pažnju i pale su brojne optužbe
na račun lokalne uprave i nemačke železnice za neokolonijalizam, ropstvo,
eksploataciju i rasizam. Nemačka železnica otkazala je ugovor posle pojavljivanja slučaja u medijima, izjavljujući da nisu bili obavešteni o tome
da azilanti rade za samo 1,05 evra po
satu. Ovo je, u stvari, bio pozitivan
primer, gde je gradonačelnik hteo da
pomogne azilantima i ponudi im posao kao vid integracije. Azilanti koji
su radili na stanici žalili su se nakon
što je ugovor raskinut, jer su hteli posao van azilantskog centra, koji bi im
omogućio i kontakt s drugim ljudima, a novac im nije bio prioritet. Ipak,
problem je u saveznom zakonu koji
ne dozvoljava gradskoj vlasti, u ovom
slučaju u Švebiš Gmundu, da plati azilantima više od propisane sume, jer
im po zakonu nije dozvoljeno da rade
za više novca ili za normalnu platu.
„Zajednički smeštaj za
izbeglice“
„Leverkusen model” je primer da se sve to
»
može sprovesti veoma lako. Veće za izbeglice u
ovom gradu, 2000. godine, prepoznalo je tri najveća
problema u 12 kolektivnih smeštaja: kritične sanitarne
uslove, nepostojanje privatne sfere i nepostojanje
infrastrukture u velikim domovima. Ovaj grad osmislio
je strategiju koja bi rešila te probleme, a koja uključuje
iseljenje azilanata iz kolektivnih smeštaja, čak i onih bez
sigurnog boravišnog statusa, kao i dozvolu za rad u
normalnim nemačkim uslovima.
DA LI JE PROBLEM
AZILANATA NEREŠIV?
Mada je država smislila mnogo raznih odgovora na kritike i proteste
povodom smeštaja azilanata, a svi se
svode na tvrdnju kako je nemoguće
ili skupo promeniti situaciju, rešenje
bi u stvari bilo veoma jednostavno.
Ukidanje sistema kolektivnog smeštaja za azilante u Baden-Virtembergu
i dozvoljavanje azilantima da žive u
privatnim stanovima bilo bi od koristi
i državi i azilantima. Država bi uštedela na troškovima održavanja domova i radnika u njima, kao i na porezu.
Takođe, očigledno je da bi azilanti
imali mogućnost boljih uslova života i
privatnost, a pored toga ne bi više bili
izdvojeni i obeleženi u zajednici. Čak
»
i ako ostane pravilo da azilanti, prvih
nekoliko meseci, moraju da žive u kolektivnom smeštaju, domovi više ne bi
bili pretrpani i samim tim bi uslovi u
njima bili puno bolji. Istraživanje koje
je napravljeno u Bavarskoj pokazalo je
da, ako bi se azilanti preselili u privatne stanove, pokrajina bi uštedela 1.787
evra po osobi, što znači 13,6 miliona
evra godišnje. U ovoj proceni uzet je
u obzir i uslov da pokrajina plaća sve
stanove azilantima, jer je činjenica da
je održavanje domova neverovatno
skupo. Po ovom istraživanju, svota
novca za kiriju bila bi propisana, baš
kao i veličina stana, a prosečna cena
kirije zavisila bi i od cena u određenom gradu ili okrugu.
„Leverkusen model” je primer da se
sve to može sprovesti veoma lako.
Veće za izbeglice u ovom gradu, 2000.
godine, prepoznalo je tri najveća
problema u 12 kolektivnih smeštaja:
kritične sanitarne uslove, nepostojanje privatne sfere i nepostojanje infrastrukture u velikim domovima.
Ovaj grad osmislio je strategiju koja
bi rešila te probleme, a koja uključuje iseljenje azilanata iz kolektivnih
smeštaja, čak i onih bez sigurnog boravišnog statusa, kao i dozvolu za rad
u normalnim nemačkim uslovima.
Veće za izbeglice, zajedno s lokalnim
organizacijama, pomaže pri pronalaženju stana i prijavljivanju za poslove.
Stanovi su plaćeni kroz sistem socijalne pomoći, a ipak je grad od 2000. do
2005. godine uštedeo 50% novca u odnosu na to koliko se ranije izdavalo za
troškove kolektivnog smeštaja. Ovaj
model može se, bez problema, primeniti na bilo koju pokrajinu ili grad u
Nemačkoj i neki gradovi, na primer
Berlin i Kotbus, već su ga preuzeli. To
rešava i problem uslova rada.
Ako azilanti mogu da žive u privatnim
stanovima i traže posao pod normalnim uslovima, oni su u mogućnosti da
budu finansijski nezavisni i da se brinu
o sebi kako hoće. Savezna agencija za
zapošljavanje objavljuje, svake godine,
listu profesija koje su u deficitu u Nemačkoj i takozvanu „pozitivnu listu”
poslova za koje stranci mogu da se prijave, zbog toga što ne postoji dovoljno
radne snage u nekim oblastima. Samo
na listi iz novembra 2013. nabrojano je
27
Razlika u odnosu na devedesete je velika, jer azilanti više ne ćute nego čitaju
»
zakone i razumeju da su im ljudska prava narušena, te traže poboljšanje uslova za
život i poštovanje svojih prava i bune se protiv politike države. »
56 zanimanja. Ipak, po sadašnjim zakonima, azilantima nije dozvoljeno da se
prijavljuju za poslove sa ove liste. I ovde
može da se primeni jednostavno rešenje. Agencija za zapošljavanje može da
prosledi listu imigracionim službama
koje bi podržale azilante da se prijave,
jer mnogi imaju kvalifikacije i obrazovanje potrebno za to. Kako nova revizija zakona u Baden-Virtembergu uvodi i
kvalitetne časove nemačkog, azilanti će
imati i znanje jezika i mogu da se prijave za posao, napuste kolektivni smeštaj
i budu nezavisni od države. Za Nemačku to bi značilo popunjavanje praznih
radnih mesta. A šta bi to značilo za azilante – sasvim je očigledno.
ŠTA JE ZAKLJUČAK?
Poslednjih godina sve je više protesta
azilanata i organizacija koje ih podržavaju i sve više građana Nemačke
postaje svesno uslova koji su nametnuti tim ljudima. Razlika u odnosu na
devedesete je velika, jer azilanti više
28
ne ćute, nego čitaju zakone i razumeju da su im ljudska prava narušena, te
traže poboljšanje uslova za život i poštovanje svojih prava i bune se protiv
politike države. Reforme legislative
o azilu u Baden-Virtembergu, kao i u
ostalim delovima Nemačke, neophodne su i moguće i ne postoji razlog da
se azilantima zabrani da imaju normalan život, da se slobodno kreću po
celoj državi, žive i rade gde hoće, čak
i ako većina njih na kraju bude odbijena i deportovana. Kad se pogledaju
analize koje su urađene do sada, vidi
se da poboljšanjem uslova pokrajina
može da uštedi milione evra. Postavlja se pitanje zašto onda nema većih
reformi u praksi u Bajernu i BadenVirtembergu, koje su, između ostalog,
najkonzervativnije pokrajine. Jedan
od mogućih odgovora, koji zastupa
većina azilanata i aktivista za njihova prava, jeste da na taj način, država
više ne bi imala potpunu kontrolu nad
azilantima i svim aspektima njihovog
života.
■
PROLEĆE NA
ARAPSKI NAČIN –
KRVAVO I MRAČNO
Piše: Bojana Janjušević
ŠTO JE POČELO
» ONO
KAO MANIFESTACIJA
NEZADOVOLJSTVA
SIROMAŠNIH I NAPAĆENIH
NARODA PRETVORILO SE
U GRAĐANSKE RATOVE I
PLEMENSKE I VERSKE SUKOBE,
KOJI ZEMLJE BLISKOG ISTOKA
VUKU SVE DUBLJE U HAOS I
EKONOMSKU PROPAST. U SVE
TO UMEŠALE SU SE I ZAPADNE
SILE, KOJE SU POŽURILE
DA „ZAOSTALE ARAPE“
OSLOBODE OD DIKTATORA,
ALI I OD NAFTE
A
rapsko proleće“, kako su zapadni mediji od milja nazvali
niz lančano povezanih pobuna
u zemljama Bliskog istoka, donelo je
haos i građanske ratove koji za sobom
ostavljaju pustoš. Od proleća, drugim
rečima – buđenja, koje je očekivao Zapad, zasad nema ništa. Umesto da se
narodi iz regiona severoistočne Afrike
i jugozapadne Azije „probude“ i prihvate liberalno-demokratske principe
koje im tako velikodušno nude Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici, oni su utonuli u nekontrolisani
haos i međusobne sukobe koji su odneli brojne žrtve, a mnoge stanovnike
arapskih zemalja pretvorili u izbeglice koje sada nigde nisu dobrodošle.
Budući da se haos ne stišava, ukupan
broj žrtava teško je utvrditi, ali proce-
njuje se da je samo u Siriji, od izbijanja
sukoba u martu 2011. do danas, poginulo više od 150.000 ljudi, dok je 2,6
miliona ostalo bez domova.
SITUACIJA U SIRIJI
Građanski rat u Siriji ne jenjava, a iz
te zemlje dolaze oprečni izveštaji.
Predsednik Bašar el Asad, koji je na
čelu države od 2000. godine, najavio je kandidaturu za treći mandat,
na izborima koje planira za jul. On i
njegove pristalice u javnost plasiraju
priče kako njihove trupe napreduju u
borbama protiv pobunjenika. Druga
strana takođe se hvali svojim uspesima i najavljuje pobedu. U jezivom sirijskom sukobu zaista je teško zauzeti
bilo čiju stranu. Sirijski narod El Asa29
U jezivom sirijskom sukobu zaista je teško zauzeti
»
bilo čiju stranu. Sirijski narod El Asada optužuje da je
diktator, i to jedan od najbogatijih u arapskom svetu,
a činjenica je i da njegova porodica suvereno vlada
Sirijom još od 1971, kad je na čelo države došao njegov
otac Hafez el Asad, koji je na tom mestu bio punih
29 godina. Na drugoj strani, protiv diktature, bore se
pripadnici takozvane Slobodne sirijske vojske, oružane
grupe optužene za brojne ratne zločine.
»
da optužuje da je diktator, i to jedan
od najbogatijih u arapskom svetu, a
činjenica je i da njegova porodica suvereno vlada Sirijom još od 1971, kad
je na čelo države došao njegov otac
Hafez el Asad, koji je na tom mestu
bio punih 29 godina. Na drugoj strani, protiv diktature, bore se pripadnici
takozvane „Slobodne sirijske vojske“
(Free Syrian Army), oružane grupe optužene za brojne ratne zločine.
Snimci pogubljenja zarobljenika od
strane pripadnika ove vojne formacije
obišli su svet i zgrozili sve civilizovane
ljude.
U početku, SAD su zvanično podržavale Asada, odbijajući svaku mogućnost vojnog mešanja u sirijski sukob.
Američki mediji, pre tri godine, preneli su izjavu državne sekretarke Hilari Klinton da Vašington veruje da
Vlada Sirije ima snage za demokratske
reforme i da je u tome treba podržati. Kasnije, saznalo se da SAD i Izrael
održavaju kontakte s pobunjenicima,
ali su predstavnici ovih zemalja tvrdili
da to rade kako bi pripomogli stišava30
nje sukoba. Zatim je u sirijskom građanskom ratu upotrebljeno hemijsko
oružje i Vašington je za to optužio
sirijsku vojsku, koja je na strani predsednika. Američki predsednik Barak
Obama već tada je zapretio vojnom
intervencijom u Siriji, ali je od toga,
do daljnjeg, odustao. Umesto toga,
Stejt department je Damasku postavio
ultimatum da hemijsko oružje mora
biti uništeno do 30. juna, ali američki
mediji već prenose Obamine sumnje
da Sirija neće ispoštovati rok. Međutim, poznati američki ratni izveštač
Sejmor Herš, pred kraj prošle godine,
u Londonskom književnom pregledu
(London review of books) pisao je o
tome da SAD uopšte nema dokaze da
je sirijska vojska koristila hemijsko
oružje. Balističari su našli dokaze da
je oružje upotrebljeno, ali se ne znaju
počinioci. Oni su, takođe, potvrdili da
pomenuto oružje ne pripada arsenalu
sirijskih vojnih trupa.
Mnogo je kontradiktornosti u vezi sa
sirijskim sukobom, a jedna od najinteresantnijih je i činjenica da El Asa-
da podržavaju i levičari i ekstremni
desničari širom Evrope. Levičari ga
smatraju antiimperijalistom, koji ne
dozvoljava liberalnom kapitalizmu po
američkom receptu da osvoji i Siriju.
Osim toga, levičarima se ne dopada to
što nacionalistički orijentisanim pripadnicima „Slobodne sirijske vojske“
pomažu i neke paravojne formacije
koje čine džihadisti. Isto to ne sviđa se
ni desničarima, koji su, pri tom, otvoreno islamofobno nastrojeni. A kod
El Asada sviđa im se to što se odupire Zapadu i što čuva suverenitet svoje
zemlje, te ga vide kao sirijskog nacionalistu. Smatraju ga i antisemitom, jer
se odupire Izraelu, koji je i u ovom sukobu uz SAD. Režim aktuelnog predsednika Sirije podržali su francuski
Nacionalni front, italijanska „Nova
snaga“ („Forza Nuova“), britanska Nacionalna partija, grčka „Zlatna zora“,
poljska „Falanga“ i druge profašističke organizacije. Kako prenosi francuski antifašistički informativni sajt La
Horde, evropski ekstremni desničari
išli su dotle da su poslali svoju delegaciju u Damask u, kako su oni to nazvali, „misiju traženja dokaza“. Po povratku, članovi delegacije jednoglasno
su izjavili da je u glavnom gradu Sirije
mirno i da, osim povremenih eksplozija, život teče normalno.
Kako će se dalje razvijati situacija u Siriji ostaje da se vidi, ali kraj građanskog
rata, nažalost, još se ne nazire.
UZROCI
NEZADOVOLJSTVA I
POČETAK NEMIRA NA
BLISKOM ISTOKU
Nakon Drugog svetskog rata, zemlje
Bliskog istoka, jedna po jedna, sticale
su nezavisnost i rešavale se svojih kolonijalnih gospodara. Međutim, sve
su doživele sličnu sudbinu – na vlast,
uz pomoć Istočnog ili Zapadnog bloka, dolazili su doživotni predsednici
ili apsolutni monarsi, koji su zaveli diktaturu i održali se na vlasti po
nekoliko decenija. Porodice i najbliži
saradnici tih vladara enormno su se
bogatili, dok je stanovništvo postepeno siromašilo. Za zemlje severoistočne Afrike i jugozapadne Azije
karakteristično je i da su, u prethodnih nekoliko decenija, doživele pravi
demografski bum, zahvaljujući razvoju zdravstvenog sektora, ali i tehnološkom napretku uopšte. Prema
zvaničnim podacima, u Egiptu, na
primer, 1947. godine živelo je 19 miliona stanovnika, dok se procenjuje da
ih sada ima oko 86 miliona. U Tunisu, takođe, u periodu između 1956. i
2010. broj stanovnika se utrostručio.
Tako drastično povećanje broja stanovnika, sasvim logično, značajno je
podiglo stopu nezaposlenosti, jer država ne može da otvori toliko radnih
mesta koliko mladih stasava za posao.
Prema zvaničnoj statistici, u Tunisu
stopa nezaposlenosti iznosi 70%.
Recesija, koja je 2008. zahvatila ceo
svet, najviše je pogodila najsiromašnije. U zemljama Bliskog istoka, već tada
počinje da ključa nezadovoljstvo, koje
je kulminiralo nakon naglog skoka
cena hrane u tom regionu 2010.
U decembru te godine, izbijaju demonstracije u Tunisu i time počinje
„Arapsko proleće“. Neposredan povod za demonstracije bilo je to što se
26-godišnji prodavac voća Mohamed
Buazizi zapalio, nakon što ga je policija privela, maltretirala i konfiskovala
Sirijski predsednik
Bašar el Asad
Recesija, koja je 2008. zahvatila ceo svet, najviše je pogodila najsiromašnije.
»
U zemljama Bliskog istoka, već tada počinje da ključa nezadovoljstvo, koje je
kulminiralo nakon naglog skoka cena hrane u tom regionu 2010. »
Masovne demonstracije
na Trgu Tahrir u Kairu
31
Politički analitičari, inače, procenjuju da je izuzetno
»
teška ekonomska situacija u kojoj se nalaze Tunis i
Egipat prouzrokovana upravo značajnim slabljenjem
turističkog sektora, koji je predstavljao glavni izvor
prihoda ovih zemalja.
»
mu robu, optužujući ga da je prodavao
na crno. Narod se na ulicama sukobio s policijom, a predsednik Zine El
Abidine Ben Ali, koji je vladao pune
23 godine, pobegao je u Saudijsku
Arabiju. Na njegovo mesto došao je
dotadašnji predsednik parlamenta, a
premijer Mohamed Ganuši ostao je
na vlasti. To je izazvalo novi talas nezadovoljstva i nemiri se nisu okončali
sve do formiranja privremene vlade u
decembru 2011. Tunis, u oktobru ove
godine, očekuju izbori, a zanimljiv
je podatak da u ovoj zemlji, od nešto
manje od 11 miliona stanovnika, postoji preko 100 političkih stranaka.
Može se reći da je u Tunisu situacija
još i najstabilnija, a dokaz za to je i da
su SAD najavile zajam od 500 miliona
dolara ovoj afričkoj državici. Na vlasti je trenutno koalicija u kojoj najjači
faktor predstavlja umereno islamistički Pokret Enhada.
KAKO SE ŠIRIO POŽAR
Talas nezadovoljstva prelio se iz Tunisa
u Egipat, koji je, podstaknut uspešnom
pobunom Tunižana, svrgnuo svog predsednika Hosnija Mubaraka, koji je na
čelu države bio punih 30 godina. On je
uhapšen i osuđen na doživotnu kaznu, a
suđeno mu je zbog ubistva demonstranata s kojima se njegova vojska nemi32
losrdno obračunavala sve do njegovog
povlačenja s vlasti. U avgustu prošle godine, zbog teškog zdravstvenog stanja,
ipak je oslobođen i kazna je preinačena
u uslovnu. Na čelo države, nakon Mubaraka, došao je feldmaršal Mohamed
Husein Tantavi, koga je, u junu 2012,
svrgnuo Mohamed Morsi, čija je „Partija slobode i pravde“ nastala od ogranka
islamističkog pokreta „Muslimanska
braća“, nekada radikalnog, sada nešto
umerenijeg. U puču 2013. s vlasti je oteran i Morsi, pa je na čelu države trenutno Adli Mansur, koji nije član nijedne
političke partije. Sukobi između vlasti
i Morsijevih pristalica i dalje traju, a za
niz nedavnih bombaških napada u Kairu, za koje niko nije preuzeo odgovornost, mnogi krive „Muslimansku braću“. O tome kakva je bezbednosna situacija u Egiptu najbolje svedoči i činjenica
da su turističke agencije širom sveta
suspendovale aranžmane za ovu zemlju.
Nudi se još jedino more, i to manje poznata letovališta.
Politički analitičari, inače, procenjuju
da je izuzetno teška ekonomska situacija u kojoj se nalaze Tunis i Egipat
prouzrokovana upravo značajnim slabljenjem turističkog sektora, koji je
predstavljao glavni izvor prihoda ovih
zemalja.
Sledeća zemlja u kojoj je, nakon egipatske pobune, planulo nezadovoljstvo i pretvorilo se u krvavi građanski
rat, jeste Libija. Budući da je, zahvaljujući izvorištima nafte, Libija najbogatija severnoafrička zemlja, borba za
vlast, sasvim logično, bila je mnogo
krvavija nego u Tunisu i Egiptu. Građanski rat vodio se između takozvanih klanova – pobunjeničkog istočnolibijskog, koji je na vlasti bio do 1969.
i onog okupljenog oko Moamera el
Gadafija, koji je vladao od tada. Provladine snage su izgubile, Gadafi je,
zajedno sa svojim sinom, ubijen, a njegova smrt i dalje je obavijena velom
tajne. Postoji više verzija, ali po svakoj
je pogubljen od strane pobunjeničkih
snaga. Njegovi bliski saradnici su pohapšeni i trenutno im se sudi za učešće u nasilnom gušenju pobune.
U julu 2012. u Libiji su održani izbori i otad je, praktično, vlast u rukama
Parlamenta u kom 60% poslanika ne
pripada nijednoj partiji. Zapadnim
medijima dosta je teško da objasne i
analiziraju strukturu libijske skupštine, ali neki politički analitičari tvrde
da je tako razjedinjen i razuđen Parlament, oformljen po prethodno donetom izbornom zakonu, u suštini naj-
efikasniji način da se spreči stvaranje
jake vlade, što zapadnim silama i te
kako odgovara.
Kad je reč o uplitanju stranih sila u
ovom ratu, nikakvih tajnih manevara
nije bilo – Sjedinjene Američke Države,
Velika Britanija i Francuska, od samog
početka sukoba u Libiji, pokrenule su
pravi pravcati medijski rat protiv Gadafijevog režima. Tradicionalno najzabrinutije za ljudska prava u zemljama
bogatim naftom, zapadne sile vrlo brzo
su se uključile u oružani sukob, a njihova podrška presudila je o ishodu tog
rata. U aprilu 2011. Indipendent je objavio odličan komentar analitičara Johana Harija koji upozorava američku javnost da ih Vlada uvlači u nepravedan,
osvajački rat za naftu i da najavljena intervencija nema nikakve veze s humanitarnim delovanjem i spašavanjem civila. Indipendent je preneo i izjavu Bila
Ričardsona, bivšeg američkog ministra
energetike, povodom američke intervencije u Libiji: „Postoji drugi interes, a
to je energija. Libija spada u 10 najvećih
proizvođača nafte u svetu. Cena gasa u
SAD skočila je otkako je Libija prestala da proizvodi naftu. Dakle, ono što
se dešava u toj zemlji i nas se tiče i zato
mislim da je naše mešanje opravdano“.
Talas nemira nastavio se u Bahreinu,
Jemenu, Alžiru, Jordanu, Džibutiju,
Iraku i Omanu, dok su se u Saudijskoj
Arabiji, Kuvajtu i Maroku odigrali ne
tako značajni protesti.
ŠTA JE „ARAPSKO
PROLEĆE“ STVARNO
DONELO
Kad govorimo o očekivanjima Zapada
i onome šta su previranja na Bliskom
istoku stvarno donela, najapsurdnije
je svakako to što je, umesto sekularizacije, borba za demokratiju donela
islamizaciju. Svrgnuti režimi decenijama su gušili radikalne islamističke
pokrete koji su, tokom ovih nekoliko
godina borbi, izuzetno ojačali, stekli značajan politički uticaj i čak ušli
u parlamente. Radikalni islamistički
pokret „Muslimanska braća“, na primer, očvrsnuo je u svim zemljama u
kojima ima svoje ogranke, a trenutno se pripadnici te organizacije bore
i u Siriji, na strani pobunjenika. Ovaj
pokret, koji je na listi terorističkih organizacija, propagira život po strogim
načelima Kurana, zalaže se za ukidanje ženskih prava i restrukturiranje
društva, te poziva na borbu protiv
svih neprijatelja islama – onakvog
kako ga oni tumače, pa samim tim i
protiv umerenih islamskih struja. Ako
se uzme u obzir da uticaj ovog i sličnih pokreta nisu zanemarljivi, ispada
da su sada, od silne želje za demokratizacijom, u zemljama Bliskog istoka
ugrožena ljudska prava koja su donedavno bila zagarantovana sekularnom
politikom prethodnih režima.
“Nadam se da nećemo preći sa Arapskog proleća na islamističku zimu.
Smatram, nažalost, da će se to ipak
dogoditi u mnogim delovima arapskog sveta”, izjavio je nedavno i Džejms
Filips, viši analitičar za Bliski istok u
Fondaciji “Heritidž”.
Ipak, ne možemo da se otmemo utisku da su, nimalo naivne, zapadne
sile, dobro upoznate s društveno-političkom situacijom u arapskim zemljama, u ovim sukobima igrale na kartu
razjedinjenosti unutar ovih nacija i
svoj uticaj izgradile su na principu
„zavadi pa vladaj“. Politički analitičari, koji godinama prate situaciju na
Bliskom istoku, upozoravaju da su u
tom regionu ljudi podeljeni na nezamislivo mnogo frakcija i struja. Islamisti protiv sekularista, šiiti protiv
sunita, liberali protiv konzervativaca, umereni protiv radikalnih, pa u
svakoj od tih frakcija još po nekoliko
podela – etničkih ili plemenskih – takva razjedinjenost unutar svake nacije
neminovno dovodi do haosa, krvavih
obračuna i sukoba kojima se ne nazire kraj. Građanski ratovi strahovito, u
svakom smislu, iscrpljuju te unesrećene zemlje, pa su one, slikovito rečeno,
već uveliko na kolenima pred zapadnim silama od kojih očekuju pomoć.
Britanska banka HSBC nedavno je
objavila podatak da je „Arapsko proleće“, tokom samo tri godine, koštalo
590 milijardi evra.
KO SE SVE MEŠAO I ZAŠTO
Arogancija zapadnih sila u odnosu na
arapski svet, kao i njihove imperija-
Hilari Klinton u poseti
libijskim pobunjenicima
33
lističke težnje u „Arapskom proleću“
došle su do punog izražaja. Entuzijazam koji SAD i njihove saveznice pokazuju u borbi za spas demokratije uvek
je proporcionalan konkretnoj koristi
koju one imaju od te borbe. Tako je bilo
i ovog puta.
Sjedinjene Američke Države u sukobima u većini zemalja igrale su dvostruku ulogu. Dok su javno podržavale sekularne režime kasnije svrgnutih diktatora, istovremeno su tajno naoružavale pobunjenike. Samo u Libiji njihova
je uloga bila nedvosmislena. Osloboditi
narod od diktatora i – od nafte. Tradicionalno, uz SAD je sve vreme i Velika
Britanija
Francuska, nekadašnja velika sila koja
još uvek nije prebolela svoje kolonije,
Francuska, nekadašnja velika sila koja još uvek nije
»
prebolela svoje kolonije, umešala se u ova previranja
verovatno u nadi da će, šlepajući se uz SAD, povratiti
bar deo nadmoći koju je nekad uživala u odnosu na
svoje arapske teritorije.
»
Umesto mira i
demokratije, mešanje
zapadnih sila u politiku
arapskih zemalja donelo
je krvave ulične ratove
34
umešala se u ova previranja verovatno u nadi da će, šlepajući se uz SAD,
povratiti bar deo nadmoći koju je nekad uživala u odnosu na svoje arapske
teritorije. U sukobe na Bliskom istoku
Francusku je upleo bivši predsednik
Nikola Sarkozi, ali i sadašnja Vlada
nije odustala od dušebrižničke retorike kojom opravdava svoju intervenciju
u bivšim kolonijama. Naime, zvanični
Pariz tvrdi da oni više od ostalih moraju da pokažu brigu za arapske narode, baš zbog velikog broja imigranata
poreklom iz zemalja u kojima se dešavaju previranja. Ironično, u svojoj
zemlji ne pokazuju ni blizu toliku brigu za svoje, domaće Arape. Francuski
pisac i politički analitičar Dominik
Moisi, na samom početku „Arapskog
proleća“ napisao je za Danas komentar o učešću Francuske u ovim događajima.
„Zašto Francuska navodno želi da odigra glavnu ulogu? U očima Francuza,
status njihove države u svetu ostaje
najznačajniji sastojak u formiranju nacionalnog identiteta. Način na koji nas,
Pripadnici
„Muslimanske
braće”
Francuze, doživljavaju drugi narodi
utiče na to kako mi vidimo sebe, i najviše nas brine da li će neko biti ravnodušan prema nama, ili, što je još gore,
da nas uopšte neće primetiti.
Iznenada, slučaj Libije dao nam je
šansu da kažemo sebi da sustižemo
Nemačku, čije ponašanje se tumači kao neodlučno, da pokažemo put
Sjedinjenim Državama, a francuske
(kao i britanske) zastave vijore se na
ulicama ‘oslobođene’ Libije, zajedno
sa novom zastavom te države. Zbog
Politički analitičari,
»
koji godinama prate
situaciju na Bliskom istoku,
upozoravaju da su u tom
regionu ljudi podeljeni
na nezamislivo mnogo
frakcija i struja.
»
svega toga Francuzi su ponovo ponosni zbog činjenice da su Francuzi, pokazuju ankete.“
Rusija i Kina oštro se suprotstavljaju
američkoj vojnoj intervenciji u Siriji.
Prema rečima američkog ekonomiste Pola Krejga Robertsa, Rusija u toj
bliskoistočnoj zemlji ima svoju veliku
pomorsku bazu, zahvaljujući kojoj je
obezbedila vojno prisustvo na Mediteranu, i poslednje što joj treba jeste
američki uticaj u tom regionu. Kina,
sa svoje strane, već je na gubitku, jer je
uložila ogroman novac u nalazišta na
istoku Libije, koja je opustošena građanskim ratom.
ŠTA ĆE BITI S LJUDIMA
Gde su u svemu tome obični ljudi, stanovnici nesrećnih zemalja zahvaćenih
„Arapskim prolećem“? Dobro je što
su se oslobodili diktatorskih režima,
ali nije dobro što će te apsolutističke
vlastodršce zameniti (ili su ih negde
već zamenili) islamski fundamenta-
listi koji će ljudska prava unazaditi
za ceo vek. Takođe, nije dobro ni što
su u odbranu tih njihovih prava ustali zapadnjaci, koji na njih gledaju kao
na zaostale domoroce od kojih treba
uzeti sve što se može. Idealno bi bilo
da su narodi na Bliskom istoku na tom
nivou političke svesti da ne dozvole
da budu izmanpulisani. Ali, nažalost,
nisu, kao ni mi, na primer. O njihovoj
sudbini odlučiće onaj ko pobedi u toj
ratnoj igri, u kojoj su ulozi veliki. Suviše veliki da bi se brinulo o sudbini
običnog čoveka.
■
35
Protesti i plenumi u BIH
U IŠČEKIVANJU PLIME
NOVOG SVIJETA
Piše: Đorđe Krajišnik
DRŽAVI-MONSTRUMU ZAPATILA SE JEDNA NOVA,
» UTAKOZVANA
KOMPRADORSKA ELITA KOJA, VEĆ DVIJE
DECENIJE, SISTEMATSKI RADI NA SIROMAŠENJU ZEMLJE KOJA
TAKO POSTAJE LAK PLIJEN ZA INTERESE KRUPNOG KAPITALA
PORIJEKLOM IZ MEĐUNARODNE ZAJEDNICE. IPAK, U BIH
JE KONAČNO DOŠLO DO SUBJEKTIVIZACIJE RADNIŠTVA I
GRAĐANSTVA, KOJE SE, NAKON MNOGO GODINA BORBI S
IMAGINARNIM NEPRIJATELJIMA, NAPOKON, BAR DJELIMIČNO,
HOMOGENIZIRALO I EKSPLODIRALO SVOM SVOJOM SILINOM
DIREKTNO U LICE SISTEMA
36
P
ored svih saznanja i spoznaja o
krvoločnom ratu koji se na njenoj teritoriji odigrao (genocidu,
zločinima protiv čovječnosti, etničkim
čišćenjima...), kao i svemu onome što
je taj rat za sobom ostavio – opustošenost, bedu i bezglavo lutanje kroz
tranziciju – Bosna i Hercegovina, od
potpisivanja Dejtonskog mirovnog
sporazuma do danas, ostala je u očima
svijeta ili država-žrtva (što nam potvrđuju brojna sažaljiva lamentiranja nad
našim bratoubilačkim pokoljima, tužni uzdasi i viktimizacijske mantre, pomoću kojih se ova država nastoji održati kao višedecenijska Dolina suza na
kojoj će savjest prati bjelosvjetski selebritiji, holivudizirajući taj naš usud),
ili još prije kao država-monstrum u
kojoj je apsolutno sve moguće, u kojoj
su permanentno na snazi neke krize,
previranja i opasnosti od etničkih su-
koba. To je država u kojoj se, u percepciji svekolike svjetske javnosti, nekakve tri etničke skupine već vijekovima
trvu u svojim neandertalskim, neartikulisanim sukobima, a usled urođene
krvoločnosti potkrepljene nacionalizmom i atavizmom. Ne mogu nikako
da pronađu pravi put, već, eto, neprestano gacaju u mržnji, krvi i blatu svoje nesposobnosti i jada.
KOMPRADORSKA ELITA
U jednoj takvoj BiH, državi-žrtvi,
državi-monsturumu,
državi-eksperimentu, koja je još uvijek pod protektoratom takozvane međunarodne zajednice, budući da ima visokog
predstavnika koji supervizira „sprovođenje mira“ u njoj, instaliran je jedan
od najnakaradnijih političkih sistema
u istoriji modernog svijeta. Nećemo
ovdje, dakako, zalaziti u egzegezu političke strukture BiH, jer to nije tema
našeg očitovanja, ali vrijedi istaći da je
u toj i takvoj BiH međunarodna zajednica, koja nam je „uvezla“ mir, stvorila sve moguće pretpostavke za razvoj
jednog perifernog, gramzivo-neoliberalno-kapitalističkog sistema, na čijem
čelu stoje tipični kompradorski lideri,
instalirani, dakako opet i uvijek, po
želji, namjerama i interesima iste međunarodne zajednice i njenih korporacijskih mecena.
Oni, bosanskohercegovački kompradori, zahvaljujući svojim ugodnim i
dobro branjenim pozicijama, na kojima su stvorili čitave mreže i strukutre
za pljačkanje i kriminalizaciju svega
što im dođe pod ruku, već gotovo dvadeset godina od završetka rata neprestano vode borbe za vitalne nacionalne interese svojih etničkih grupa i naroda, glože se, hrvu i larmaju sa svojih
skupštinskih govornica i stranačkih
tribina, pokušavajući nekako opravdati svoje postojanje i ubijediti nas da
je to suština svih naših problema. Čim
se, eto, riješe fantomski vitalni nacionalni interesi, BiH će nezadrživo pojuriti ka opštem progresu. No, kako je
to, jelte, jako težak i komplikovan proces (a kako bi drukčije i bilo s vitalnim
nacionalnim interesom?), još uvijek
nema indicija da će se u skorijoj budućnosti taj Gordijev čvor raspetljati
ili, jednostavno, presijeći. Svima onima koji misle nešto učiniti od svog ži-
vota, pokrenuti se s mrtve tačke, ostaje
da čekaju. Prvo nacionalni interesi, pa
onda sve drugo.
Stoga je u BiH, takvoj kakva jeste, zarobljenoj u kvazinacionalnim interesima, došlo do razvoja jednog parazitskog, kastinskog, političkog sloja čiji
je jedini stvarni interes i namjera bezočno i višedecenijsko obmanjivanje,
strašenje i ponižavanje građana pričama o stalnim prijetnjama i opasnostima od onih drugih, da bi se ispod tog
pokrova činile neprestane malverzacije i pustošenje svih onih resursa na
kojima se još uvijek može profitirati.
Uz enormno bogaćenje odabranih, si-
U jednoj takvoj BiH, državi-žrtvi, državi»
monsturumu, državi-eksperimentu, koja je još
uvijek pod protektoratom takozvane međunarodne
zajednice, budući da ima visokog predstavnika koji
supervizira „sprovođenje mira“ u njoj, instaliran je
jedan od najnakaradnijih političkih sistema u istoriji
modernog svijeta.
»
stemu bliskih i odanih, i stravično siromašenje svih kojima nije dozvoljen
ulazak u te budoare političke dekadencije. Poput karcinoma koji s množi
geometrijskom progresijom, taj sistem
zahvatio je cijelo društvo i uvukao
se u sve njegove ćelije. Isisava ga, ne
ostavljajući od njega ništa drugo do
isušenu močvaru, koja će, kako sada
stvari stoje, nakon što ekonomski
napokon kolabira, biti u potpunosti
stavljena pod kontrolu međunarodnih
finansijskih institucija, koje će, kao i
svugde, sprovoditi svoju totalitarnu
diktaturu kapitala.
SPONTANA PROVALA
BIJESA
BiH je danas, uz sve navedeno, zemlja
potpuno poniženih radnika. Zemlja
korumpiranih i u potpunosti ispolitiziranih sindikalnih organizacija. Zemlja u kojoj se nakaradno izvršenim
privatizacijama svakodnevno uništavaju nekadašnji privredni giganti, u
kojoj radnici ne primaju plate po četrnaest mjeseci i u kojoj je jedino važno
biti član neke od vladajućih stranaka,
sve ostalo je pitanje partijske vijernosti. Zemlja koja je zarobljena u be37
Već prvog dana izbijanja „požara“, kako bismo
»
mogli označiti 7. februar, krenula je brutalna medijska
kampanja diskreditovanja protesta građana i pokušaji
da se isti preusmjere na etničku ravan.
»
U BiH se dogodila spontana provala
bijesa, koja je prouzrokovala oštre
sukobe građana s policijom
38
skrajnoj birokratiji – kantonima, entitetima, ministarstvima, itd. Zemlja u
kojoj je važnije dobra veza, nego završen fakultet. I tako u nedogled.
U takvoj konfuznoj zajednici, s građanima umirenim etničkim narkozama,
koji su za borbu protiv politikantskih
ugnjetavanja i obespravljivanja postali potpuno indiferentni i naviknuti na
trpljenje, 7. februara 2014. godine, nakon gotovo dvije decenije šutnje, napokon je progovorio bijes obespravljenih i poniženih. Sve je počelo u Tuzli,
gdje je 6. februara došlo do masovnih
protesta radnika koji se već godinama
bore protiv privatizacijskog uništavanja i ruiniranja njihovih fabrika, da bi
se narednog dana, sada već istorijskog
7. februara, protesti prelili i na druge
gradove u BiH. Ovdje je važno napomenuti, imajući na umu dvoentitetsku
uređenost BiH, da su se protesti dešavali u gradovima koji se nalaze u Federaciji BiH. No, ta činjenica ni na koji
način ne umanjuje značaj onoga što se
posljednjih mjeseci u ovoj državi dešavalo, jer je samo pitanje vremena kada
će se slična stvar desiti i u Republici
Srpskoj, tačnije kada će i u njoj buknuti požar i kada će biti demistifikovano
šminkanje mrtvaca ekonomske stabilnosti.
Tome u prilog treba dodati i podršku, iako bojažljivu, koju su građani iz
RS-a pružili svojim sunarodnicima u
FBiH, ali i sve učestalije proteste de-
mobilisanih boraca koji se u ovom
entitetu odigravaju. S druge strane,
isticano je da su se protesti desili samo
u gradovima s bošnjačkom većinom,
no tu mega-lažu medijskih spinova
sami događaji opovrgnuli su odmah
nakon što su se u Mostaru, u gradu
koji je paradigmatski primjer etničke
podjeljenosti, udružili u svojoj borbi
za dostojanstveniji život svi njegovi
građani, bez obzira na etničke razlike.
Epilog tog dana bio je veliki, nezapamćen gnijev, iza kojeg su ostale spaljene
zgrade kantonalnih vlada (Federacija BiH je sastavljena iz deset kantona,
regionalnih administrativnih jedinica
većih od opštine) u Sarajevu, Tuzli,
Mostaru, Zenici, Bihaću, a gorjelo je i
državno Predsjedništvo u Sarajevu.
PRLJAVA MEDIJSKA
KAMPANJA
Već prvog dana izbijanja „požara“,
kako bismo mogli označiti 7. februar,
krenula je brutalna medijska kampanja diskreditovanja protesta građana i pokušaji da se isti preusmjere
na etničku ravan. U danima koji su
uslijedili, svi mogući politički akteri
u BiH, putem svojih medijskih poslušnika, brujali su jedino o etničkoj
ugroženosti. Optužbama da su protesti usmjereni ka rušenju Republike
Srpske (teza koju su zagovarali srpski
političari) ili da su protesti zavjera
iz RS u cilju urušavanja države BiH
(teza bošnjačkih političara) ponovo
su pokušali otupiti oštricu radničkog
i građanskog nezadovoljstva, kanalisanjem zbunjujućih informacija o
prijetećoj etničkoj ugroženosti. To je
bilo svojevrsno ispiranje mozga građana, igranje i manipulacija strahom,
kako bi se u tom procesu proizvele
nove dušegupke za efikasno usmrćivanje onoga što je nastalo kao prirodna posljedica višegodišnje alijenacije
ljudi u BiH.
No, na sreću, uz sva upiranja da se
protesti i njihov značaj usmjere u etničkom pravcu, građani su i te kako
postali svjesni značenja i važnosti
protesta koji su se desili. Nasilje je
prosto moralo da se dogodi, imamo li
na umu da su građani u svom gnijevu
napadali ne na opštine, kantonalne
vlade i zgradu Predsjedništva BiH, već
na simbole svoje dugogodišnje poni-
ženosti, prevarenosti, iznevjerenih
očekivanja. Ipak, jedina činjenica koja
je, nakon cunamija medijskih spinova ostala očita i vidljiva, jeste da je u
BiH konačno došlo do subjektivizacije
radništva i građanstva, koje se, nakon
mnogo godina borbi s imaginarnim
neprijateljima, napokon, bar djelimično, homogeniziralo i eksplodiralo
svom svojom silinom direktno u lice
sistema. Evo kako je to objasnio Borisa Buden u intervjuu za portal Lupiga,
neposredno nakon prvog i najrazornijeg vala protesta u BiH: „Ja, naprotiv,
vidim u tom nasilju racionalni čin.
Neki komentatori sami su to osjetili
i eksplicitno naglasili kreativni karakter te destrukcije. Ja bih ga radije
nazvao utemeljiteljskim nasiljem, u
čemu i jest njegova kreativnost. Riječ
Stoga je u BiH, takvoj kakva jeste, zarobljenoj u kvazinacionalnim interesima,
»
došlo do razvoja jednog parazitskog, kastinskog, političkog sloja čiji je jedini stvarni
interes i namjera bezočno i višedecenijsko obmanjivanje, strašenje i ponižavanje
građana pričama o stalnim prijetnjama i opasnostima od onih drugih, da bi se ispod
tog pokrova činile neprestane malverzacije i pustošenje svih onih resursa na kojima
se još uvijek može profitirati.
je o trenutku u kome istodobno dolazi
do dekonstrukcije jednih i konstrukcije drugih društvenih veza. Riječ je
o činu suverenosti, o simboličkoj destrukciji jednog oblika društvenosti,
koji je nametnut postojećim državnim sistemom i koji je izgubio svaku
legitimaciju, i koji je sam postao oblik
društvene samodestrukcije, materijalizirane u državnim institucijama, i s
druge strane, o uspostavi novih društvenih veza, izvan tih institucija, na
njihovim ruševinama.“ »
POKUŠAJ ARTIKULACIJE
BIJESA
Nove društvene veze, o kojima je Buden govorio, jesu plenumi građanki
i građana koji su došli kao logičan, i
čini se jedini mogući, nastavak protesta. Dakako, protesti su se uz plenume
i dalje održavali, što jeste bio veoma
bitan segment u procesu osnaživanja
zahtjeva građana koji su artikulisani
putem plenuma. Činjenica da su se u
BiH, u kojoj do sada nije postojao ni
jedan sličan vid direktnog demokratskog udruživanja, u brojnim gradovima masovno pokrenuli plenumi na
kojima su građani mogli uspostaviti
svoju političku alternativu i nametnu39
Činjenica da su se u BiH, u kojoj do sada nije
»
postojao ni jedan sličan vid direktnog demokratskog
udruživanja, u brojnim gradovima masovno pokrenuli
plenumi na kojima su građani mogli uspostaviti
svoju političku alternativu i nametnuti se kao faktor
odlučivanja i korelativ vlasti, jedan je od značajnijih
trenutaka u političkom životu ove zemlje u posljednja
dva desetljeća.
»
ljenim redom manipulacija), saznanje
da su oni postali mogući na tlu BiH
veoma je važan korak za budućnost
političkog djelovanja i udruživanja
građana.
Plenumi su, pored svog očitog psihoterapijskog efekta (građani su nakon
mnogo vremena autoentropije i autocenzure napokon osjetili slobodu da
kažu glasno sve ono što misle, što ih tišti, što ih boli, da jasno upute na krivce
i one koji su im ruinirali živote), uspostavili jedan potpuno novi obzor političkog djelovanja u BiH, pri tom osvješćujući građane o činjenici šta znači
uzimanje svog života u svoje ruke. Barem na kratko, ako ništa drugo.
U konačnici, plenumi su, opet rečeno riječima Borisa Budena, početak
društvene samokreacije, početak jednog dugog i neizvjesnog procesa za
koji trenutno ne možemo reći ništa
drugo nego da je autentično demokratski, između ostalog i zato što je u
stanju racionalno propitivati i vlastito
nasilje. Ali ne treba se zavaravati. Snage termidora, kao i uvijek, spremaju
opak odgovor. ŠTA DONOSI BUDUĆNOST
ti se kao faktor odlučivanja i korelativ
vlasti, jedan je od značajnijih trenutaka u političkom životu ove zemlje u
posljednja dva desetljeća. Iako danas,
nekoliko mjeseci nakon protesta, nije
poznata budućnost samih plenuma i
njihovih stvarnih rezultata (budući da
su vlasti nakon početnog šoka i uvažavanja institucije plenuma i njihovih
zahtjeva ponovo počele sa svojim usta40
Tačno je da su u radu samih plenuma
postojale, i još uvijek postoje, brojne
manjkavosti. Zahtjevi formulisani na
plenumskim raspravama, upućivani
nadležnim institucijama, imaju svoje
nedostatke. Ipak, uspostavljanje plenuma ostaje istorijska činjenica u BiH. A
o tome šta oni znače, svedoče i brojni
pokušaji manipulacija od strane političkih partija, koje su želele da privatizuju plenume kao svoje vlastite predizborne snage.
Bez sumnje će stanje u državi još niz
godina ostati isto. Politički djelatnici će se i dalje trviti na isti način i na
istim osnovama. Potrebno je biti previše politički naivan i vjerovati da se
ovdje, u ovakvom ozračju i uz ovakve
okolnosti na globalnom političkom
planu, bilo šta može promijeniti ad
hoc. Sve su to, ipak, mučni procesi,
višedecenijske konvulzije, iz kojih se
u budućnosti, uz ispravno koordiniranje, samoobrazbu i intelektualnu
nadgradnju, može izroditi jedan zdrav
politički pokret, koji ne mora nužno imati partijsku strukturu, ali koji
mora imati svoju političku izdiferenciranost i ideal. Važno je raditi na tome,
a sve ostalo jeste čekanje na povijesni
plimni val koji će morati dotaknuti, a
potom preplaviti, i balkansko kopno,
onog trenutka kad krene rađanje boljeg svijeta.
Okončajmo zato ovaj pokušaj tekstualnog sažimanja jednog procesa otpočetog u BiH riječima marksističkog
filozofa ili filozofa marksiste Srećka
Puliga: „Posao radnika nije da prave buržoaske države, već da se protiv
njih bore! Naš posao je da sakupljamo krhotine raspršene jugoslavenske
radničke klase. Ako 1991. nismo imali
snage da organiziramo svoju silu, protiv nastupa oružane kontrarevolucije, sada moramo oslobađati čuku po
čuku. Zato radničke i plebejske pobune u BiH, a sutra, nadajmo se, i šire,
nisu uvod u nove ratove. Upravo obrnuto, one su pokušaj, pet nakon dvanaest, da se novi ratovi spriječe. I to
klasnom borbom!“
Smrt nacionalizmu – poruka
demonstranata na fasadi
Kantonalne vlade u Tuzli
■
41
NOVA DESNICA NA
ULICAMA ITALIJE
Piše: Heiko Koch; prevod: Ivana Kecman
»
FAŠISTIČKI POKRET
„CASAPOUND ITALIA”
IZUZETNO JE OPASAN ZBOG
TOGA ŠTO SE MASKIRAO
U LEVIČARSKI, JAVNO
PROPAGIRAJUĆI NEKE CILJEVE
KARAKTERISTIČNE ZA OVU
POLITIČKU OPCIJU. SVOJE
POLJE DELOVANJA TOLIKO
SU PROŠIRILI DA SE BAVE
ČAK I ZAŠTITOM ŽIVOTINJA.
ISTOVREMENO, ZASTUPAJU
POLITIKU OČUVANJA
NACIONALNOG IDENTITETA,
U ČEMU IM POSEBNO
SMETAJU – A KO DRUGI NEGO
IMIGRANTI
G
odine 1973. italijanska neofašistička grupa „Nuova destra“
(Nova desnica) pokrenula je
izdavanje DIY (uradi sam, prim. prev.)
fanzina Glas iz kanalizacije. Odabir
ovog naslova bio je ironičan odgovor
na levičarske slogane, kojima su se
(neo)fašisti pozivali da se vrate na jedino mesto gde još uvek imaju slobodan
ulaz – u kanalizaciju. Ipak, danas,
posle 25 godina, na tragu ove grupe,
izrodio se novi fašistički pokret „CasaPound Italia”, koji svojim delovanjem i
uticajem pokazuje kako je koncept političke doktrine „Nove desnice“ uspešno
ispuzao iz kanalizacije i ušao u javnu
sferu, držeći glavu ponosno i visoko.
Naoružana novim taktikama, novim
vokabularom i istom starom fašističkom ideologijom, „CasaPound Italia”
sebe je uspešno pozicionirala između
ulice, univerziteta i raznih državnih
institucija.
Bliži pogled na taktike, ideološki prtDelegacija „Mladih nacionalista” u
poseti organizaciji „CasaPound”
Upravo zbog toga što je u fašizmu masovno,
»
organizovano nasilje osnovno sredstvo za ostvarivanje
političkih ciljeva, antifašizam mora uvek biti spreman na
fizičku konfrontaciju s njim.
»
42
ljag i na ulogu koju „CasaPound“ trenutno uživa u Italiji, kao i uticaj na
desnicu uopšte, pokušaćemo predstaviti kroz prevod teksta nemačkog autora
Heikoa Kocha, „Neue Rechte auf Italiens Straßen“. Tekst je prvobitno objavljen u nemačkim dnevnim novinama
Neues Deutschland i predstavlja sažetak obimnije studije o fenomenu „CasaPound“, pod nazivom „CasaPound
Italia“: Mussolinis Erben.
ETABLIRANJE
NEOFAŠISTIČKOG
POKRETA „CASAPOUND“
U poslednjih nekoliko godina došlo je
do znatnih promena na desnoj italijanskoj političkoj sceni. Najbolji primer
te promene predstavlja fašistički pokret „CasaPound Italia“, čiji se članovi
ponosno nazivaju „i fascisti del terzo
millennio“ (fašisti trećeg milenijuma).
Osnovana pre deset godina, „CasaPound“ uspela je da se iz mesta osnivanja
(Rima) proširi po celoj Italiji. Do 2012.
godine, „CasaPound“ smatrala se samo
još jednim u nizu desničarskih pokreta, ali je svojim delovanjem prevazišla
te okvire, i čak sa samostalnom listom
kandidata uzela učešće na parlametarnim izborima 2013. godine. Sa svojih,
navodno, 4.000 članova, „CasaPound“
u poređenju s tradicionalnim desničarskim partijama relativno je mala, ali
se u javnosti smatra nekorumpiranim
pokretom s neukaljanim i modernim
imidžom.
Ono što „CasaPound“ čini tako posebnom jeste njena uspešna kombinacija
ekstremno desničarskih supkultura sa
čvrsto vođenom hijerarhijskom organizacijom, njeno koketiranje s popkulturom, sinteza tradicionalnog fašizma
s elementima „Nouvelle droite“ (Nove
desnice), njena antikapitalistička, nacional-revolucionarna propaganda i njeno predstavljanje sebe kao jedine socijalne opozicije s desne strane.
Pokret „CasaPound“ nastao je krajem
2003. godine, kad su protagonisti različitih ekstremno desničarskih grupacija
skvotirali zgradu u rimskom delu grada Eskvilino, u blizini železničke stanice Termini. Zgradu su nazvali „Ca-
Lider „CasaPound”, Simone Di Stefano sa skinutom zastavom EU
saPound“, po američkom književniku i
antisemiti, Musolinijevom poštovaocu,
Ezri Poundu. Skvotiranje su opravdali
izgovorom da protestuju protiv vladajuće politike visokih stanarina i koncepta skupog stanovanja. Oni navode
da je načelo kamatne stope banaka i
finansijskog kapitala razlog za postojeću socijalnu bedu na tržištu nekretnina
glavnog grada Italije.
Bivši gradonačelnik socijaldemokrata
Valter Veltroni (Partito Democratico)
tolerisao je ovo desničarsko radikalsko
prilagođavanje levičarskom fenomenu
takozvanih centri sociali (društvenih
centara, prim. prev.). Međutim, kad je
fašista Đovani Alemano 2008. izabran
za gradonačelnika Rima na pet godina,
ta tolerancija prerasla je u otvorenu zaštitu ove grupacije. Alemano, koji se još
2006. javno priklonio fašizmu, obezbedio je sebi, uz pomoć prosperitetnog
fašističkog omladinskog pokreta, glasove na izborima, ali i buduće članove
partije. Pod njegovim okriljem „CasaPound“ nadalje je mogla neometano da
se razvija i širi po celom Rimu. Zaštita
koju im je pružao gradonačelnik išla je
dotle da je on otkupio glavno sedište
pokreta za 11,8 miliona evra, s namerom da ga prepiše „CasaPoundu“. Do
toga na kraju ipak nije došlo. Kad su
objavljeni planovi „CasaPounda“ da će
na izborima da istupi samostalno, propao je prenos vlasništva i pomutio ovu
crno-crnu ljubavnu aferu.
OMLADINA, NAČIN
ŽIVOTA, POP KULTURA
Kroz svoje delovanje „CasaPound“ nastoji da fašističke ideje približi mladim
ljudima i da ih predstavi kao mejnstrim
omladinsku politiku. Ona pritom cilja
na način života urbanih omladinskih
supkultura i kulturna dešavanja za
koja su oni zainteresovani. Zato „CasaPound“ koristi savremene, moderne
načine delovanja svojstvene omladinskim potkulturama, kakvi su se razvili
iz različitih oblika „kulture slobodnog
vremena“ i/ili „kulture protesta“. Sa tifo
scene fudbalskih stadiona „CasaPound“ preuzela je tipičnu ikonografiju u
vidu baklji, petardi, horskog navijanja.
Od emancipatorskih i socijalnih pokreta preuzela je npr. različite strategije
protesta, kao što su „flashmobs“, „sitins“, „go-ins“ i sl.
Osim toga, „Casa Pound“ u svom slikovitom načinu izražavanja koristi motive, elemente i simbole koji su sastavni
deo savremene pop kulture. Takvo
izražavanje često dopunjuju formom i
Kroz svoje delovanje „CasaPound“ nastoji da
»
fašističke ideje približi mladim ljudima i da ih predstavi
kao mejnstrim omladinsku politiku. Ona pritom cilja na
način života urbanih omladinskih supkultura i kulturna
dešavanja za koja su oni zainteresovani.
»
estetikom fašističkog jezika. Neretko,
„CasaPound“ koristi karaktere i figure
iz stripova i filmova, koji im se čine pogodnim za idealizovanje reakcionarnog
načina života i prenošenje fašističkih
poruka. Tako se, na primer, oko nekih filmova, kao što su Fahrenheit 451,
Fight Club i 300, razvio kult u ekstremnoj desnici.
U potrazi za dodirnim tačkama u kulturi, a u svrhu plasiranja njihovih ideja
u društvu, „CasaPound“ poseže za taktikom kamuflaže preuzete iz ideološkog fundusa „Nove desnice“ i njihove
Logo Blocco Studentesco urađen je po
uzoru na logo fašističe partije Osvalda
Moslija „British Union of Fascists”
43
Ono što „CasaPound“ čini tako posebnom jeste
»
njena uspešna kombinacija ekstremno desničarskih
supkultura sa čvrsto vođenom hijerarhijskom
organizacijom, njeno koketiranje s popkulturom,
sinteza tradicionalnog fašizma s elementima „Nouvelle
droite“ (Nove desnice), njena antikapitalistička,
nacional-revolucionarna propaganda i njeno
predstavljanje sebe kao jedine socijalne opozicije s
desne strane.
»
ideje „Kulturkampfa – borbe za kulturu sa desne strane“. Pod ovom strategijom podrazumeva se i parafraziranje
levičarske istorije. Tako je „CasaPound“, poslednjih godina, učestalo tematizovala pokojne progresivne umetnike i levičarske političare iz Italije, ali
i internacionalne borce poput Bobija
Sandsa i Če Gevare. „CasaPound“ na
sebi svojstven način njihove političke
stavove i borbu pervertirano stavlja u
nacionalistički, etnocentrički i antiamerički kontekst.
Ova vrsta tematizovanja istorije levice
trebalo bi da doprinese okončanju dihotomije između levice i desnice. „CasaPound“ hoće da se, u potpunosti prateći ideologiju „Nove desnice“, proda
kao ujedinitelj obe krajnosti političkog
spektra. „Desnica i levica dve su zastarele političke perspektive. Za nas postoji potreba za rađanjem nove sinteze“,
kaže lider ovog pokreta Đanluka Janone, u intervjuu koji je objavljen 2010.
godine, u novodesničarskom onlajn
magazinu Alternativ Right.
Još jedan ključni element „Nove desnice“, kojim se služi „CasaPound“, jeste
takozvani etnopluralizam. „CasaPound“ sebe predstavlja kao pionire i čuvare kulturne raznolikosti i „etničkih
identiteta“. Mešavina navodnih homogenih etničkih grupa za njih ne dolazi
u obzir, ona bi odgovarala genocidu.
Dakle, u kontekstu navedenog, doseljavanje stranaca u Italiju je nedopustivo. Bitnija od toga jeste neophodnost
zaštite identiteta migranata koji su već
tamo, kao i identiteta samih Italijana.
Članovi pokreta
„CasaPound” pred
anti-EU proteste u
Rimu 18. 12. 2013.
„Casa Pound” u Burmi
44
»
Zaštita koju im je pružao gradonačelnik išla je dotle da je on otkupio
glavno sedište pokreta za 11,8 miliona evra, s namerom da ga prepiše
„CasaPoundu“. Do toga na kraju ipak nije došlo. Kad su objavljeni planovi
„CasaPounda“ da će na izborima da istupi samostalno, propao je prenos
vlasništva i pomutio ovu crno-crnu ljubavnu aferu.
»
Pritom se članovi pokreta „CasaPound“ predstavljaju kao nerasistički nastrojeni, cenjeni čuvari kulture, te kao
antikapitalisti koji kao glavnog krivca
za eksploataciju vide u međunarodnom
finansijskom kapitalu i globalizaciji.
Sa ovakvom retorikom, „CasaPound“
nastoji da se uklopi u sve političke kategorije i obrasce, zamagljujući svoje
političke konture levičarskim parolama, i modernim načinom delovanja
gradi sebi imidž buntovnika. Mogli bismo zaključiti da je sa „CasaPoundom“
„Nova desnica“ iz usko univerzitetskih
krugova uspešno prešla na ulicu.
„CasaPound“ raspolaže s nekoliko
skvotiranih centara, 17 pokrajinskih
organizacija, oko 20 barova i 15 knjižara, kao i mnoštvom kulturnih i
društvenih udruženja. Njihova školska
i studentska organizacija „Blocco Studentesco“ postoji u oko 40 gradova, u
kojima inicira štrajkove, skvotiranja i
proteste. „Blocco Studentesco“ je 2009.
dobio 28% glasova na izboru za Savez
studenata u Rimu. Za njega je glasalo okruglo 11.000 glasača u 100 mesta.
Trenutno, predstavnici te organizacije
zauzimaju 40 mesta u savezima studenata širom Italije.
Sedište „CasaPounda”
u Rimu
45
Delegacija „CasaPounda” u
poseti Kosovu, avgust 2012.
protiv vivisekcije i zagađenja životne
sredine. Udruženje majki zalaže se za
plaćene godine za podizanje dece. Kroz
kampanju „Mutuo Soziale“, promoviše
politiku ekonomski pristupačnih životnih prostora. Takođe, njihov sindikat BLU paralelno propagira generalne
štrajkove i pritom se postavlja kao konkurent velikim udruženjima. „CasaPound“ obezbeđena je i po pitanju medija:
časopisi, kao i internet-novine, video
kanali i sopstveni onlajn radio šire njene desničarske poruke.
Tako organizacijski postavljena, „CasaPound“ učestalo se upliće u aktuelne
»
socijalne sukobe, vodi kampanju protiv privatizacije državnih preduzeća i masovnih
otpuštanja, protestuje protiv premeštanja preduzeća u inostranstvo i vodi polemike
protiv povećanja poreza i direktiva EU.
»
„CasaPound“ aktivna je i na međunarodnom nivou. U saradnji s francuskim
pokretom „Identitaire“, vodi nevladinu organizaciju pod nazivom „Sol.Id.“,
koja se između ostalog bavi pružanjem
podrške u takozvanom održavanju
identiteta u Mijanmaru u Burmi (saradnja sa oružanim formacijama etničke grupe Kareni, prim. prev.), u Africi,
i na Kosovu (saradnja sa srpskim organizacijama). Organizacija za civilnu
zaštitu „La Salamandra“, koja je pod
okriljem „CasaPound“, uvek je aktivna
prilikom zemljotresa i katastrofa u Italiji, uz podršku drugih medicinskih dobrovoljnih „CasaPound“ organizacija.
Njena podorganizacija za životnu sredinu i prava životinja organizuje proteste
Motivi iz popularne
kulture često se
zloupotrebljavaju
u propagandi
„CasaPound“
46
PENETRAZIONE FASCISTA
Ova široka baza organizacija ispunjava zadatke pod parolom „Penetrazione fascista“, koji se sastoje u tome da
fašističke organizacije prodru u socijalne i kulturne oblasti, kako bi ih
narod prepoznao kao korisnu i realnu
alternativu državnim i levičarskim
organizacijama.
Tako organizacijski postavljena, „CasaPound“ učestalo se upliće u aktuelne
socijalne sukobe, vodi kampanju protiv privatizacije državnih preduzeća i
masovnih otpuštanja, protestuje protiv
premeštanja preduzeća u inostranstvo i
vodi polemike protiv povećanja poreza
i direktiva EU.
Po uzoru na stav njihovog imenjaka Ezre Pounda, njihova kritika nije
usmerena na kapitalizam kao takav,
nego na banke i finansijski kapital.
„CasaPound“ nalazi rešenje u nacionalizaciji svih ekonomskih i kulturnih
sfera italijanskog društva, odnosno
nedopuštanju bilo kakvog prodiranja
inostranih uticaja. Cilj svega toga jeste stvaranje jedne „organske“ države s
korporativnim sistemom.
U odnosu na navedeno, „CasaPound“
pokušava da ostvari uticaj na nove pokrete i da stekne uporište u njima. Najnoviji primer je pokret „Forconi“, koji
je krajem prošle godine demonstracijama i zaposedanjima auto-puteva protestovao protiv birokratije Evropske unije. Prilikom jedne od demonstracija u
organizaciji ovog pokreta, potpredsednik „CasaPounda“, Simone Di Stefano,
s balkona zgrade sedišta EU u Rimu
skinuo je zastavu Evropske unije. Smisao ovih kampanja sastojao se u tome
da omalovaže briselske institucije, tako
što će da ih prikažu kao okupatorsku
vlast, koja Italijanima oduzima nacionalni suverenitet.
Deset godina nakon nastanka, „CasaPound“ važi za uzor velikom broju
organizacija ekstremne desnice u Evropi. Delegacije desničarskih radikalnih
grupa, omladinskih organizacija i partija konstantno putuju u Rim. Oni su u
potrazi za novim načinima prenošenja
i implementacije svojih političkih stavova, i nalaze u „CasaPoundu“ voljnog
davaoca ideja.
U Nemačkoj već postoje brojni poštovaoci ove organizacije – od autonomnih nacionalista preko novodesničarskog magazina Sezession i Blaue
Narzisse do „Mladih nacionaldemokrata“, omladinske organizacije NPDa. Njihovi predstavnici, poslednjih godina, više puta su putovali u Rim i o
tome izveštavali u svom časopisu Der
Aktivist. Poseban dokaz ovog divljenja
predstavlja kancelarija NPD-a u nemačkom gradu Pirna. Ona se od oktobra prošle godine zove „Haus Montag“,
u znak sećanja na dan zauzimanja „CasaPounda“ u Rimu.
(Objavljeno: 22. 03. 2014.)
Čak su i Če Gevaru proglasili za svog idejnog oca
■
47
BRAZIL – TREĆI SVET
U PRAVOM SMISLU REČI
Razgovor vodili: Ida Boka i Miloš Perović
»
U OVOJ
JUŽNOAMERIČKOJ
ZEMLJI PRAKTIČNO VLADA
DIKTATURA, KRIMINAL JE U
STALNOM PORASTU, LJUDI
NA ULICAMA PROTESTOVALI
SU MESECIMA PROTIV
RASIPANJA NOVCA ZA
ORGANIZACIJU SVETSKOG
PRVENSTVA U FUDBALU, ŠTO
JE KULMINIRALO ŽESTOKIM
OBRAČUNIMA S POLICIJOM.
U POZADINI SVEGA TOGA
ODIGRAVA SE I PRAVI ULIČNI
RAT IZMEĐU FAŠISTA I
ANTIFAŠISTA, ISPRIČALI SU
NAM ČLANOVI BRAZILSKOG
PANK BENDA JUVENTUDE
MALDITA
48
K
rajem marta u novosadskom
Društvenom centru nastupio je
brazilski pank bend Juventude
Maldita. Pre njihovog sjajnog nastupa,
koji je oduševio sve prisutne, iskoristili
smo priliku da porazgovaramo sa članovima benda Juniorom i Dementom.
Društvo u Brazilu je specifično, a Sao
Paolo grad u kom postoji ozbiljan problem sa izuzetno nasilnim fašističkim
bandama. Zbog toga smo želeli da nas
članovi benda bliže upoznaju s tamošnjom društveno-političkom situacijom,
ali i samom njihovom grupom i brazilskom pank scenom uopšte.
Pošto je Juventude Maldita prilično
nepoznat bend u ovim krajevima, za
početak recite nešto više o samom
bendu.
Počeli smo da sviramo u januaru 1997.
Ja sam (Demente, prim. ur.) jedini originalni član benda. Kad smo počeli,
svirao sam u još dva druga pank benda
u Brazilu, ali sam želeo bend koji bi bio
direktniji u borbi protiv neprijatelja.
Džoni – ubijeni
antifašista
Želeo sam i da ima samo tri člana, ali
da svi pevaju. To je, dakle, bila početna
ideja kad smo krenuli da sviramo: bend
u kom svi članovi pevaju i koji govori ono što su se drugi bendovi, u ono
vreme, ustručavali da kažu. Mislim da
smo i dan-danas na brazilskoj sceni jedan od najdirektnijih bendova.
ISTORIJAT BRAZILSKE
PANK SCENE
Ljudi su ovde slabo informisani o
brazilskom panku, iako je ta scena
osamdesetih važila za jednu od najjačih i najinteresantnijih. Možete li reći
nešto više o delovanju brazilske pank
scene za vreme vojnog režima i bendovima poput Olho Seco, Colera, Garatos Podres itd.?
Svi ovi bendovi i danas sviraju, imamo dosta jaku pank scenu. Ovi momci
počeli su da sviraju krajem 70-ih godina i u mnogome su uticali na nas. Ali
mislim da je najveća razlika između
njihove i naše generacije to što smo
mi političniji, oni su više bili fokusirani na bazičnu ideju panka. Mi smo
već stasali na anarhizmu. Mislim da
su oni bili istraumiraniji od nas, jer su
počeli da sviraju tokom vojnog režima, koji je trajao od 1964. do 1985. godine, a mi tek posle. Kad smo mi počeli da sviramo, bila je to već drugačija
država. Mi smo morali da se borimo
za neke druge stvari. Oni su se borili
za bilo koji vid slobode, a mi smo više
usmereni na borbu protiv nacista, odnosno desno orijentisanih ideja. Oni
su se borili da bi opstali, toliko su bila
teška vremena. Osamdesetih godina
policija je hapsila ljude samo zbog toga
što su pank-rokeri. To se posle ponovo
dešavalo i krajem devedesetih, a ponovo počinje da se dešava sada. U Brazilu je sada praktično diktatura. Nije
zvanično, ali se vlasti ponašaju kao da
je tako. Razlika je samo u tome što su
došli na vlast voljom naroda, koji sada
protestuje protiv njih jer su nezadovoljni, na primer zbog toga što su milioni potrošeni na Svetsko prvenstvo
u fudbalu. A policija hapsi demonstrante. Sada pokušavaju da usvoje zakon o antiterorizmu. To znači da ako
protestujete protiv Svetskog prvenstva
u fudbalu, idete u zatvor. Pitamo se
kako će sve izgledati za godinu dana i
šta čeka sledeću generaciju.
U Brazilu je sada praktično diktatura. Nije zvanično,
»
ali se vlasti ponašaju kao da je tako. Razlika je samo
u tome što su došli na vlast voljom naroda, koji
sada protestuje protiv njih jer su nezadovoljni, na
primer zbog toga što su milioni potrošeni na Svetsko
prvenstvo u fudbalu.
A policija hapsi demonstrante.
Činjenica je da je 90% bendova iz tog
perioda promenilo zvuk, najčešće završivši u thrash metal/crossover vodama. Da li je postajao neki razlog za to?
Bendovi koji su imali najviše uticaja na
nas, npr. Colera, ostali su verni svom
zvuku. Mislim da su bendovi koji su
krenuli tim pravcem bili preforsirani
tokom osamdesetih, potpisali su ugovore s velikim izdavačkim kućama,
postali su poznati, i samim tim su se i
izmenili. Ratos de Porao se dosta promenio, na primer. Takođe, mnogi su se
povukli s pank scene i uplovili u metal
scenu zbog problema s nacistima. Brazilska pank scena dosta je agresivna,
čak previše nasilna. Ima dobrih ideja,
ali i puno glupih ljudi. Mnogi bendovi
su zbog toga rekli da im je dosta svega,
da su umorni od toga da se na njihovim svirkama ljudi tuku između sebe.
Zato su se i okrenuli metalu ili nekom
pop zvuku. A i u metalu ima više para
nego u panku.
Pomenuto skretanje brazilskih pankera ka metalu dovelo je do svetske
popularnosti bendova poput Sepulture i Ratos de Porao. Kako je ta njihova popularnost uticala na brazilsku
punk/HC scenu devedesetih?
Sepultura nam je vrlo daleka. Sviraju potpuno drugačiju muziku od nas,
»
iz drugog su regiona (Belo Horizonte, prim. ur.). Jedino su možda svojom muzikom mogli pomalo da utiču
na nas. Ratos je bio pravi pank bend i
mislim da je to i dalje, što se ogleda u
mnogo čemu. Ne mislim da su puno
uticali na nas. Oni su druga generacija,
s drugom idejom. Mi smo mnogo političniji od njih. Oni nikada nisu izašli
na binu sa zastavom anarhije i glasno
rekli da u nešto veruju ili ne veruju. To
nije njihov način. Oni se više fokusiraju
na svoje lične ideje.
Izuzev nekoliko thrash HC i crust
bendova, u poslednjih petnaestak godina brazilski bendovi nisu se probijali u Severnoj Americi i Evropi, niti
49
Neki ljudi nam ni ne veruju kad pričamo o tome da
»
imamo ogroman problem s fašizmom. Sa obe strane
ima mnogo žrtava. U Sao Paolu i na jugu Brazila odigrava
se ulični rat između antifašista i desničara.
»
su ljudi dobijali previše informacija
o vašoj sceni. Možete li ukratko reći
kakvo je stanje bilo u proteklom periodu?
Mislim da su sadašnji bendovi pod velikim uticajem antifašističkih ideja.
Veliki broj ljudi nove generacije svestan
je problema koji imamo s nacizmom i
mladi su danas političniji. Mislim da je
ova generacija zapravo mešavina dve-
50
ju generacija, one iz 90-ih i prethodne.
Ima mnogo političnih bendova, ali i
onih koji su tu samo zbog muzike. Generacija iz 90-ih bila je više usmerena
na borbu. Ne usled puke borbenosti,
pričam o borbi protiv pravog neprijatelja.
TURNEJE PO BRAZILU I
EVROPI
I pored toga vi ste uspeli da ostvarite
kontakte u Evropi i da organizujete
turneju 2008. Recite nešto više o samoj turneji, uz čiju pomoć ste je realizovali?
To je bila odlična turneja, svirali smo
u Mađarskoj, Češkoj i Sloveniji. Bilo je
jako dobro, ali mislim da je ovog puta
bolje, jer smo imali više prilike da sviramo za pank-rokere i ljude koji slušaju
HC. Ovo je više naše okruženje. Prethodni put smo više svirali sa ska i modernim hard kor bendovima. A različiti
ljudi očekuju različite stvari. Tada smo
više bili zanimljivi, jer smo egzotični.
A sada pričamo s ljudima koji misle
slično kao mi. Kontakt nam je bio Fido
iz češkog benda Fast Food Orchestra.
Oni su ska bend, zato smo tada svirali
s mnogim sličnim bendovima. I ovog
puta su nam pomogli, ali smo većinu
uradili sami. Radim dosta sa češkim
bendovima u Brazilu, organizovao sam
im mnoge turneje, pa smo tako ostvarili bliskiji odnos.
Kolika je scena sada? Verovatno zavisi i o kojoj oblasti je reč, jer je Brazil
ogroman.
Teško je proceniti, jer ima 200 miliona ljudi u državi. Ali Sao Paolo važi za
grad s jakom pank scenom. Naša muzička scena puna je pankera, rokera i
metalaca, ali je isto tako grad pun desničara. U proteklih osam godina, njihov pokret prilično se razvio. Otkad
imamo ovu vlast, koja dolazi s levog
centra, ekstremno desne ideje u porastu su među mladima u Sao Paolu i na
jugu Brazila. Jug Brazila je bela kolonija – Italijani, Španci, Poljaci, Nemci...
Upravo se u Sao Paolu sudaraju naše
evropsko i afričko nasleđe.
Nedavno ste takođe imali i brazilsku
turneju sa Stivom Druitom iz britanskog benda Newtown Neurotics. Iako
se radi o sjajnom bendu, oni su prilično zapostavljeni u Evropi pa me zanima kako ste došli na ideju da organizujete zajedničku turneju i kako su
prošli koncerti.
Stiv je divan momak i vrlo inteligentan pank-roker. On je jedna skromna
osoba. Newtown Neurotics je bend koji
je u Brazilu dosta potcenjen, ali sam ja
odrastao slušajući ih. Nisam ni pretpostavljao da ću ih nekad upoznati. Dolazio je u Brazil, i zajednički prijatelj
mi je predložio da uradimo turneju s
njima. Stiv jako dobro prenosi poruku
ljudima. Mi smo anarhisti, a on je više
komunista, ali je bilo fantastično i nadam se da ćemo imati prilike ponovo
da sviramo s njim. I ranije nam je bio
idol, a sada je to još i više. On je vrlo
skromna osoba, što mi u Brazilu cenimo, jer nemamo strpljenja s ljudima
koji se ponašaju kao rok zvezde. Dešava
se to, Sepultura se recimo tako ponaša.
To na našoj sceni ne prolazi. Tu smo jer
volimo ono što radimo i u to verujemo,
a ne zbog para.
ULIČNI RAT S FAŠISTIMA
Ovde u Evropi, a posebno na Balkanu, ljudi ne percipiraju Brazil kao zemlju koja ima problem s organizovanim fašizmom. Međutim, ljudi koji su
Antifa aktivisti znaju da je problem
vrlo ozbiljan. Kako je uopšte došlo do
toga?
Neki ljudi nam ni ne veruju kad pričamo o tome da imamo ogroman problem s fašizmom. S obe strane ima
mnogo žrtava. U Sao Paolu i na jugu
Brazila odigrava se ulični rat između
antifašista i desničara. Prva desno orijentisana skinhed banda pojavila se
1980. ili 1981. u Sao Paolu. U stvari, radilo se o pankerima koji su se okrenuli
desnici. Od tada profašistička popula-
cija raste i sada se već dele u podgrupe.
U Sao Paolu trenutno imamo oko 8 velikih desničarskih bandi. Nisu izrazito politični, nisu posebno pametni, ne
čitaju knjige, nisu ljudi tog tipa. Ponašaju se kao kriminalna banda. Ubijaju
beskućnike i homoseksualce, koji su im
glavne mete, a usput, naravno, i antifašiste. Nekoliko prijatelja nam je ubijeno. Baš nedelju dana pre našeg dolaska,
jednog momka izboli su nožem, zadali
su mu deset uboda. To se stalno dešava,
Sao Paolo je grad pun nasilja.
Da li imaju neku političku organizaciju ili funkcionišu kao ulična banda?
Imaju iza sebe i političke organizacije, ali su one, uglavnom, sakrivene iza
ovih bandi. Pripadnici tih bandi previše su glupi da bi razmišljali na nivou
političke organizacije. Tako ih pravi
nacisti koriste da bi kreirali haos. Ove
bande rade sve što im desničarske
strukture narede. Postoji brazilska nacistička partija koja se zalaže za ponovno uvođenje diktature. Bande na ulicama nisu direktno povezane s partijom,
ali ih ona koristi za svoje ciljeve. Vrlo je
teško doći do bilo kakvih informacija
o pravim nacistima, jer su to bogataši,
U Sao Paolu imamo dva kluba u kojima se okuplja Antifa ekipa i mi radimo u
»
jednom od njih. To je jedan vrlo mali klub. Na njega je već bačena bomba, pucano je
na nas, taj klub je napadan već mnogo puta. »
51
Hapšenje brazilskih
nacista
Podrška je ograničena na ljude iz našeg okruženja, a
»
ostatak ljudi, najveći deo građana, ni ne mari za to. Rade
kao robovi, gradski prevoz u Sao Paolu je katastrofa,
potrebni su sati da bi se došlo do određene destinacije.
Izgubiš ceo dan dok dođeš na posao i vratiš se. Ljudi su
usmereni na preživljavanje.
»
vlasnici fabrika i drugog krupnog kapitala. Mi koji se borimo na ulici nemamo pristup tim informacijama, jer oni
svoj privatni život drže podalje od očiju
javnosti. Mi imamo posla samo s njihovim „kerovima“. A policija i mediji ih
ignorišu.
Kakva je struktura tih bandi? Iz kojih
socijalnih krugova dolaze?
Često govorimo da su oni otpadnici od
panka. To su ljudi koji su bili u panku i
koji su iz te supkulture izbačeni ili nisu
nikad ni bili prihvaćeni. To važi za 90%
njih. Pripadnici nekih bandi su i različitih rasa. Ima puno grupa s različitim
idejama. Neki od njih su nacionalisti i
tvrde da nisu nacisti, pa imaju u svojim
redovima crnce i Azijate. Ove grupe su
više od 20 godina bile odvojene: nacionalisti nisu bili u dobrim odnosima
s nacistima, zbog rasne pomešanosti
unutar svoje grupe. U Brazilu, antifašisti nemaju svoju organizaciju, imamo
samo zajedničku ideju o antifašizmu,
na supkulturnom nivou. Kad je ova supkultura počela da jača i da se bori protiv
ekstremnih desničara, oni su se ujedinili protiv nas. Sada ima crnaca koji su na
strani nacista i koji se bore protiv nas.
Da li ste u manjini? Kolike su te
grupe?
Nemoguće je to tačno reći, samo znamo da njih svakog dana ima sve više.
52
Ima dosta ljudi koji sede na dve stolice.
Mislimo da možemo da im verujemo,
a ispostavi se da oni zapravo prenose
informacije s jedne na drugu stranu.
Teško je proceniti ko je uopšte na čijoj
strani. Brazil je Treći svet u pravom
smislu reči. Vrlo zapuštena zemlja sa
zaglupljenim ljudima i to se, naravno,
odražava i na supkulture. Problem je i
to što je grad ogroman. Imamo pankere koji su, na primer, iz severnog dela
grada i nikad ne idu u južne delove ili u
centar. Pa kad se desi neki veći koncert
gde sviraju Gartos Podres ili Colera,
onda se niotkuda pojavi 20.000 pankera. Onda se zapitaš – gde su inače.
U sukobima s fašistima bilo je i mrtvih. Koliko je opasno biti antifašista
u Sao Paolu?
Vrlo je opasno, jer vlada ulični rat. U
Sao Paolu imamo dva kluba u kojima
se okuplja Antifa ekipa i mi radimo u
jednom od njih. To je jedan vrlo mali
klub. Na njega je već bačena bomba,
pucano je na nas, taj klub je napadan
već mnogo puta. Poslednji napad desio se tokom noći kad je svirao jedan
kolumbijski bend. Odjednom se ulica
napunila nacistima. Pucali smo na njih
i tad su poslednji put došli. Ali, ljudi
poput njih ne miruju dugo. Uplaše se
kad vide da imaš oružje i da pucaš, pa
se povuku da bi se ponovo organizovali. Posmatraju te, pa napadnu kad se za
to ukaže prilika. A policija je uvek protiv pankera, uvek na strani desničara.
U mnogim situacijama bili smo svedoci
toga. Od 2000. postoji specijalni odred
koji se bavi posmatranjem huliganskih
grupa, pa i naci skinheda i pankera. Ali
naci skinhede ne hapse, samo pankere i
antifašiste.
Kad je taj ulični rat tačno počeo?
U Brazilu su, otprilike do 2000. godine, svi skinhedi bili desničari, a svi
pankeri levičari. Pristup internetu bio
je ograničen, pa su se te zajednice razvijale same od sebe. Kako su ljudi postepeno dobijali pristup internetu, tako
su stvari polako počele da se menjaju.
Dobili smo Red and Anarchist Skinheade (RASH) i naci pankere. Stvorio se haos. Nacionalisti i nacisti su se
2009. ujedinili u Sao Paolu. Tada smo i
mi shvatili da treba da se ujedinimo u
borbi protiv njih. To su počeci pokreta
u Sao Paolu, a tome je prethodio jedan
događaj. Nas četrdesetak protestovalo je protiv vojne parade i više od 120
nacista napalo nas je na očigled svih
građana. Tada smo shvatili da ne treba
da se između sebe delimo zbog načina
oblačenja i muzike, već treba da se dr-
žimo zajedno i borimo se protiv zajedničkog neprijatelja. Mi nismo organizacija, više smo kao porodica, jer moramo biti sigurni da će sva naša braća
i sestre bezbedno stići kući posle koncerta. Nismo dobri u samoorganizovanju. Na zapadu, na primer u Češkoj,
populacija uglavnom podržava Antifa
pokret. U Brazilu nije tako. Podrška je
ograničena na ljude iz našeg okruženja,
a ostatak ljudi, najveći deo građana, ni
ne mari za to. Rade kao robovi, gradski
prevoz u Sao Paolu je katastrofa, potrebni su sati da bi se došlo do određene destinacije. Izgubiš ceo dan dok dođeš na posao i vratiš se. Ljudi su usmereni na preživljavanje. Zato mladi treba
da uzmu stvari u svoje ruke, jer stariji
ne žele ništa o svemu tome da znaju.
NEMA VIŠE
REVOLUCIONARNE LEVICE
Kako se bliži Svetsko prvenstvo u fudbalu, u Brazilu su sve žešći protesti
povodom nerazumnog trošenja para
na infrastrukturu tog velikog događaja. Da li se to nekako odražava na
aktivnosti tamošnje levice?
„Black block“ je ojačao. Vlada opšte
nezadovoljstvo među ljudima povodom
ovog prvenstva. Na primer, pevač najpoznatijeg brazilskog pank benda Colera umro je, pre dve godine, zbog toga
što je bio 10 godina na listi čekanja za
lečenje. Mi smo najbogatiji grad u Latinskoj Americi, a prijatelji nam umiru čekajući na lečenje u bolnici. Javni
prevoz je katastrofa, obrazovni sistem
je smešan i besmislen, kao da je pravljen za mentalno zaostale ljude. Sistem
nastoji da obrazuje robove i tu svoju
nameru ni ne kriju. Vlada koristi to što
Brazilci generalno imaju strast prema
fudbalu, ali je ljudima dosta svega, jer
umiru zbog nedostatka mogućnosti za
lečenje. To je bitnije od fudbala.
Koliko su naci i Antifa pokret u Brazilu vezani za fudbal, odnosno navijačku supkulturu? Kako se navijači,
ali i ostale supkulture, postavljaju u
sukobu antifašista i fašista?
Oni se više bore između sebe i nije ih
briga za politiku. Naravno, nacisti su
često u nekoj od navijačkih grupa, a i
neki antifašisti podržavaju određene
timove. Među navijačima tima italijanske zajednice, Palmeirasa, postoje i
antifašisti. To je kod nas više stvar porodičnog nasleđa. Ali ako, na primer,
odeš na meč Corinthiansa, možeš da
vidiš navijačke grupe koje su desničarske, ali postoji i grupa koja se zove Antifa Corinthians. Siguran sam da se ne
trpe međusobno.
Koliko je revolucionarna levica značajan politički faktor u Brazilu? Vladajuća stranka je levi centar, ali kakva je
situacija sa pravom levicom?
Nemamo više revolucionarnu levicu.
Ako i postoji neka levičarska stranka,
ona je toliko beznačajna da niko ne zna
za nju, a anarhistički pokret je premali
i teško mu je da se samoorganizuje. Jedina grupa koja jača je „Black block“, a
redovi su im već puni pripadnika obaveštajne službe. Ali oni nisu organizacija, niti partija. Trenutno je na vlasti Radnička partija. Osamdesetih su
pankeri verovali u to da bi ta stranka
mogla da promeni stvari, nosili su na
reveru njihov partijski simbol – crvenu
zvezdu. Međutim, ta partija uspela je
da izda samu sebe. Svi pravi revolucionari, koji su se borili protiv diktature,
kasnije su izašli iz partije, jer su se osećali izneverenima. Sadašnja predsednica države (Dilma Rusef, prim. ur.), koja
je iz te partije, bila je gerilska ratnica,
a sada je korumpirani diktator. Treba
shvatiti da postoji ogromna razlika u
politici Brazila i drugih država Latinske Amerike. Govorimo različitim jezicima, imamo različite kulture, čak ni
nemamo puno informacija o njima, i
to je namerno tako. U Argentini, Urugvaju, Čileu, Peruu, populacija je jasno
podeljena oko levice i desnice. Pre 12
godina bio sam u Čileu i ono što sam
video uverilo me je u to da ljudi tamo
zaista veruju u revolucionarnu levicu i
za to se i bore. Ne vidim da je u Brazilu
tako. Svi pravi revolucionari su ubijeni, a oni koji su ostali su korumpirani.
Nema osobe za koju bismo rekli da je
pravi revolucionar. U okolnim državama ljudi se interesuju za politiku. U
Brazilu, kad pitaš generaciju naših roditelja nešto, oni kažu „nemoj to raditi,
neko će te ubiti“. Bili su terorisani celu
svoju mladost i jednostavno se boje da
reaguju.
MESSAGE FROM DEMENT
Pitanje za Dementa: učestvovao si i u
češkom dokumentarcu Message from
Dement. Kaži nam nešto više o tome.
Taj dokumentarac radio je Tomaš Elšik
iz Češke. Bend The Spankers imao je
turneju po Brazilu i on je došao s njima da snima. Kad je saznao kakva je
situacija tamo i da je naš drug Džoni ubijen neposredno pre toga, imao
je potrebu da uradi nešto na tu temu.
Moram priznati da mi nije baš bilo lagodno pred kamerama, ali mislim da
je film odradio posao, jer smo hteli da
privučemo pažnju javnosti na to što se
Trenutno je na vlasti Radnička partija. Osamdesetih
»
su pankeri verovali u to da bi ta partija mogla da
promeni stvari, nosili su na reveru njihov partijski simbol
– crvenu zvezdu. Međutim, ta partija uspela je da izda
samu sebe.
»
53
Previše je opasno svirati u Sao Paolu i na jugu Brazila. Jedan od poslednjih
»
koncerata održao sam s pištoljem u džepu. Šta je sledeće?
»
desilo Džoniju i na to da se slične stvari stalno dešavaju a da nikog nije briga
za to. Ludo je što je ljudima iz Evrope
stalo do toga mnogo više nego ljudima
u Brazilu. Ne znam da li je film dobar,
nisam prava osoba koja bi to mogla da
proceni. U njemu se prepliću Antifa
priča, mi, Česi i ska bend, moj lični život, sve to. Cilj je bio da se pokaže šta
se desilo Džoniju i šta se uopšte dešava
u Sao Paolu.
Da li su ljudi iz Sao Paola videli film?
Ne još. Problem s tim filmom je što pokazuje detalje o mojoj porodici. Moja
baka je jedna stara Jevrejka, koja je, za
razliku od ostatka familije, preživela
koncentracioni logor i ona se vidi na
filmu. Ispoštovali smo potrebe filma,
ali je taj nivo izloženosti previše za
mene u ovom momentu. Svako sam u
opasnosti zbog toga što sam jedan od
ljudi koji vode Antifa mesto u Sao Paolu. Bojim se da bi prikazivanje filma u
Brazilu ugrozilo ne samo mene, nego i
moju porodicu.
54
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Sviramo već 17 godina i sve smo popularniji u Brazilu. Istovremeno, za
nas postaje nemoguće nastupiti u
Sao Paolu. Na sve moramo da pazimo, moramo stalno imati spremnu
ekipu u slučaju napada fašista. Jako
je teško stvarati, kad moraš da brineš
o takvim stvarima. Svi stalno moraju
da budu naoružani i da brinu o ostalima, tako da ne znamo šta će se desiti u budućnosti. Kad se vratimo iz
Evrope, imaćemo turneju po Brazilu s jednim finskim i jednim češkim
bendom, a posle toga ćemo malo da
se povučemo u studio i snimamo, a
ređe ćemo organizovati svirke. Previše je opasno svirati u Sao Paolu i
na jugu Brazila. Jedan od poslednjih
koncerata održao sam s pištoljem u
džepu. Šta je sledeće? Svirali smo na
jugu, u Curitibi, nedelju dana pre
dolaska ovde. Jedan antifašista je izboden i zavšio je u bolnici, a takođe i
trojica nacista.
■
IGRA OLIGARHA
Piše: Jerg Kronauer; s nemačkog preveo: Petar Atanacković
KRIZA
» UKRAJINSKA
DALEKO JE OD TOGA
DA PREDSTAVLJA SUKOB
PRORUSKI I PROEVROPSKI
ORIJENTISANIH GRAĐANA.
KAO I OBIČNO, KONCE VUKU
LJUDI IZ SENKE – VLASNICI
KRUPNOG KAPITALA KOJE
UKRAJINSKA VLADA NIKAD
NIJE STAVILA POD KOTROLU
U
krajina se nalazi pred raspadom, politički i etnički pocepana iznutra i izložena različitim
pritiscima spolja. Novi i stari predsednik, ova i ona vlada, jedne i druge
opozicione grupe, etničke ili jezičke zajednice i razni drugi akteri. U takvim
okolnostima državni aparati često su
u proteklim mesecima menjali strane,
donosili i povlačili odluke... Čitava dinamika ne može se razumeti bez razumevanja uloge koju u svemu tome imaju domaći tajkuni. Tekst pred vama pokušava da sagleda ukrajinsku krizu, ne
kako je to uobičajeno, na nivou dnevne
politike, aktera na mikroplanovima,
simboličkoj ravni itd. Dakle, ne onako
kako nam se ona javlja na ideološkom
planu, već iz jedne drugačije perspektive. Ključni termin ovde bi bio – blok
na vlasti, koji znamo od Pulancasa.
Znamo i kako se uspostavlja odnos dominacije unutar bloka na vlasti i šta se
događa kad se postojeći balans snaga
poremeti. Dodajmo tome i imperijalistički lanac i još neke detalje i – eto zanimljive (i poznate!) priče.
NEZAMISLIVE SCENE U
CENTRU KIJEVA
Nije to nikakva srednjovekovna pijaca
u Ajfelu, već se radi o Kijevu, glavnom
gradu Ukrajine. I ozbiljno je. Strele,
koje je neko upravo odapeo na policiju,
prave su, isto kao što je pravo i kamenje
ispaljeno iz katapulta. Neki ljudi u masi
nose drvene štitove, a ne nedostaje ni
viteških šlemova, koji su sklepani od
metalnog otpada. Jedino se činjenica
da gore autobusi, a ne konjske zaprege,
i da su barikade napravljene od zapaljenih automobilskih guma, ne uklapa
u prosečnu predstavu o srednjem veku.
Što se pak tiče grafita „1488“, koji je
ispisan na jednom zidu, o tome se još
uvek može diskutovati: da li je reč o
nacističkoj simbolici 14/88, ili se to pre
odnosi na godinu rođenja Ulriha fon
Hutena?
Da je u nekoj zapadnoevropskoj zemlji, na primer u SR Nemačkoj, došlo do
jedne orgije nasilja kakva se dogodila
u Kijevu u januaru i februaru, nema
sumnje kako bi državni aparati reago55
Zamislite samo tu scenu, kada bi neko postavio
»
drveni katapult na trg ispred Brandenburške kapije u
Berlinu i odatle gađao zapaljivim bombama Rajhstag,
ili kada bi maskirane grupe napadale policiju ručno
napravljenim bacačima plamena ispred Kancleramta.
Nezamislivo. U Ukrajini se baš to događalo. A država
jedva da je i reagovala.
»
Lider “Otadžbine” Jacjenjuk
i lider “Svobode” Tjahnjabog
s američkim senatorom
Džonom Mek Kejnom
niza nedelja puštala da razne fašističke
grupe okupiraju većnice i ministarstva,
a da je centralni gradski trg pretvoren
u neprohodnu zonu – to je sve, najblaže rečeno, vrlo neobično. Tome treba
dodati i to što su se, potpuno suvišno,
u Ukrajini pojavili i brojni strani političari – od američkih izaslanika i opunomoćenika EU, do nemačkog ministra spoljnih poslova, koji su se maltene
osećali obaveznima da se fotografišu s
opozicionim aktivistima, koje bi inače opisali kao vođe lokalnih bandi. Šta
se to, uopšte, tamo događalo? Zašto
ukrajinska država, toliko opisivana kao
represivna, nije intervenisala? Zašto
umesto jedne očekivane intervencije
represivnih aparata, predsednik države
primorava sopstvenu vladu da podnese
ostavku?
KRUPNI KAPITAL VAN
KONTROLE DRŽAVE
Pitanje delovanja države u Ukrajini je,
mnogo više nego negde drugde, određeno pitanjem interesa brojnih domaćih oligarha. Kao i u Rusiji i drugim zemljama nastalim raspadom SSSR-a, i u
Ukrajini su devedesete bile godine kad
vali. Demonstriranje ispred parlamenta ili zaposedanje gradskih većnica, pa
čak i saveznih ministarstava? U zemlji
u kojoj ispred važnih vladinih zgrada
važi zabrana zadržavanja, tako nešto
bilo bi nezamislivo. Kako, međutim,
reaguje nemačka kancelarka na vest o
tome da je ukrajinski parlament doneo
novi represivan zakon, na osnovu kojeg je trebalo da se uspostavi kontrola?
„Očekujemo (!) od ukrajinske vlade da
osigura demokratske slobode, a posebno mogućnost za održavanje mirnih
demonstracija“, izjavila je Angela Merkel na ultimativan način. I šta se dogodilo? Ukrajinski parlament povukao je
novi zakon, a tom prilikom je greškom
proglasio za ništavne i dva zakona kojima je bilo zabranjeno veličanje nacionalsocijalizma i kolaboranata iz vremena Drugog svetskog rata, te zakona
kojim je zabranjeno uništavanje spomenika žrtvama nacizma. Međutim, ta
greška je brzo primećena, pa su povučeni zakoni ponovo izglasani, čime su
56
ponovo stupili na snagu.
U Kijevu su se odigravale apsurdne
scene. Nije da ukrajinski organi represije nisu znali kako da udare po demonstrantima, jer brojne žrtve jasno
pokazuju da su udarali po njima. Nije
ni da je, u međuvremenu, Ukrajina
baš postala carstvo slobode, samo zato
što kijevska policija – u poređenju s
nemačkim standardima – gotovo ništa nije preduzela protiv brojnih bandi
koje špartaju gradom. Zamislite samo
tu scenu, kada bi neko postavio drveni
katapult na trg ispred Brandenburške
kapije u Berlinu i odatle gađao zapaljivim bombama Rajhstag, ili kada bi maskirane grupe napadale policiju ručno
napravljenim bacačima plamena ispred
Kancleramta. Nezamislivo. U Ukrajini se baš to događalo. A država jedva
da je i reagovala. Upravo je činjenica
da se ukrajinska država, pod starom
vladom, počela odricati svoje represivne funkcije (na koju ekskluzivno pravo polaže svaka država) i da je u toku
su se najizdržljiviji – delom korumpiranjem i drugim sličnim metodama,
delom oružanim nasiljem – nadmetali
u borbi za novu preraspodelu nacionalnog bogatstva. Krajem iste decenije,
već se iskristalisala jedna scena dubioznih milijardera i različitih klanova,
koja Ukrajinom dominira do danas.
Principijelno posmatrano, ukrajinski
oligarsi ne predstavljaju nikakvu istorijsku posebnost. Tako švedski ekspert
za Ukrajinu Anders Oslund smatra da
oni umnogome nalikuju američkim
magnatima iz poslednje četvrtine 19.
veka. Samo što Ukrajina još uvek čeka
na nekog svog Teodora Ruzvelta, koji
bi im nametnuo ograničenja i pravila
igre. Upravo u tome se ogleda razlika
između Ukrajine i Rusije, navodi Slavomir Matužak iz varšavskog Centra
za istočne studije (OSW), budući da je
Putin u Rusiji uspeo da podredi oligarhe državnoj vlasti. Posebno važan korak u tom smislu je bila njegova borba
protiv tajkuna Mihaila Hodorkovskog i
njegovog koncerna „Yukos“. Ukrajinski
oligarsi, s druge strane, do danas su bili
uspešni u sprečavanju ostvarenja nečeg
sličnog u svojoj zemlji.
To ima sveobuhvatne posledice za
Ukrajinu. Oligarsi ne samo da dominiraju u privredi, nego zahvaljujući svom
bogatstvu ostvaruju uticaj u svakom
segmentu društvenog života. Anders
Oslund je to vrlo plastično opisao još
2005. godine. Ustanovio je da su oligarsi u prvom redu kupovali odluke ukrajinskog predsednika. To se nije postizalo direktnim podmićivanjem samog
predsednika, nego korumpiranjem
njegove porodice i najbližih savetnika.
Osim toga, mogle su se kupiti i odluke
Vlade kao i Parlamenta, odnosno za
određene iznose novca kreirala se politika po želji, a osim toga su oligarsi
imali i svoje ljude u ovim telima vlasti.
Oslund je isto tako svojim istraživanjem ustanovio da se vrlo često pribegavalo i kupovini sudskih presuda, što
je bilo razumljivo, jer su odgovarajuća
Principijelno posmatrano, ukrajinski oligarsi ne predstavljaju nikakvu istorijsku
»
posebnost. Tako švedski ekspert za Ukrajinu Anders Oslund smatra da oni
umnogome nalikuju američkim magnatima iz poslednje četvrtine 19. veka. Samo
što Ukrajina još uvek čeka na nekog svog Teodora Ruzvelta, koji bi im nametnuo
ograničenja i pravila igre.
»
Nacisticka simbolika na
Majdanu (14/18)
57
Vitalij Kličko – nemački
igrač u Ukrajini
Potreba za balansiranjem je na posletku odvela
»
Ukrajinu u poziciju između čekića i nakovnja, kada je,
randžastom revolucijom“ i u njemu
postoji uloga jednog naročito snažnog
zaštitnika, koji je ovu revoluciju uopšte
učinio mogućom, a to je uloga Zapada.
„Kada je postalo jasno da je došlo do
lažiranja izbora, mi u poslaničkoj grupi CDU/CSU zaključili smo da na licu
mesta treba dati jasno do znanja da to
neće proći“, objasnila je, u decembru
2004, tadašnja poslanica Bundestaga
Klaudija Nolte razlog svoje posete Kijevu. Razlika između tadašnje intervencije Nemačke i današnjih akcija EU
i SAD ogleda se u tome što je tada u
Ukrajinu poslata jedna prilično nepoznata predstavnica političkih krugova,
dok je proteklih nedelja po Majdanu
prodefilovao lično ministar spoljnih
poslova. Ostalo je sve isto, pre svega to
što je i tada, kao i danas, čitav događaj
opisan kao borba za slobodu. Toliko o
legendi.
prošlog novembra, EU tražila da sporazum o pridruživanju ZAŠTO JUŠČENKO A NE
JANUKOVIČ
konačno bude potpisan, a Rusija jasno nagovestila da
A oligarsi? Budući naviknuti na sloneće tolerisati takav potez ukrajinskih vlasti.
bodan stil borbe, brzo su se uklopili u
»
Viktor Pinčuk
58
sudska rešenja mogla biti dobro sredstvo u borbi protiv konkurencije. Na
posletku, mnogi od njih pokrenuli su
sopstvene TV stanice ili dnevne novine, jer je pozitivno izveštavanje od velike koristi za dobar imidž, naročito u
reprezentaciji prema spolja. Pri tom su
se oligarsi orijentisali – u čemu, kako
navodi sam Oslund, najviše nalikuju krupnom kapitalu na Zapadu – pre
svega u odnosu na sopstvene materijalne interese: osnovno je pravilo da
se osigura i ako je moguće uveća moć
sopstvenog koncerna, a za sve ostalo,
uključujući i državnu politiku i tzv. nacionalne interese, njima je bilo sasvim
svejedno.
Pri tom su se oligarsi trudili svim silama da ne izgube kontrolu i da ne dođe
do značajnijeg poremećaja odnosa snaga. Tako su se ponašali i 2004. godine,
kada su hiljade gnevnih građana izašle
na ulice, jer je postalo jasno da su neki
ekonomski moćnici rešili pitanje izbora pre nego što su oni i održani. Samo
zahvaljujući njima je Viktor Janukovič
tada i mogao da pobedi. Na Zapadu negovana legenda, međutim, kaže da su
ogorčene mase izašle na ulice i hrabro
istrajavale na hladnoći, sve dok Vrhovni sud u Kijevu nije proglasio izbore za
nevažeće i naložio njihovo ponavljanje.
A na ponovljenim izborima je pobedu odneo heroj masa Viktor Juščenko.
Ovaj dramski komad je nazvan „Na-
nove okolnosti i sami su počeli da finansiraju dovođenje autobusa punih
demonstranata, propagandni materijal,
šatore i druge potrepštine za demonstracije. Dok su neki među njima i dalje bili na strani Janukoviča, neki drugi
su promenili stranu i prišli Juščenku i
demonstrantima. Među njima je bio i
jedan od najmoćnijih tajkuna, „kralj
čokolade“ Petro Porošenko, koji taj svoj
nadimak duguje činjenici da je vlasnik
koncerna za proizvodnju slatkiša „Rošen“, koji vredi milijarde. Koji su bili
razlozi za tu promenu? Iako su mnogi
tajkuni bili vrlo skeptični prema opozicionom vođi Juščenku, većina ih nije
bila oduševljena ni vladinim kandidatom Janukovičem. Odlazeći predsednik Leonid Kučma uspeo je da tokom
svoje desetogodišnje vlasti uspostavi
jednu vrstu ravnoteže među klanovima
i tajkunima, naveli su istraživači Ina
Meljnikovska i Rajner Švajkert u jednoj analizi za Institut za istočnu Evropu Slobodnog univerziteta Berlin. Zato
je jedini pravi naslednik Kučme bio
onaj kojem bi uspelo da taj balans održi. Međutim, takva osoba nije nađena,
a Viktor Janukovič, koga je Kučma na
kraju odabrao, stajao je suviše blizu tzv.
donjeckom klanu, okupljenom oko milijardera Rinata Ahmetova. Zbog toga
su se brojni milijarderi prosto povukli
u pozadinu s prvim znacima političke
krize, a neki među njima su otvoreno
podržali Janukovičevog protivnika Juščenka. Kada je Janukovič odbijao da
pristane na ponavljanje izbora i razmišljao o represiji radi suzbijanja demonstracija, grupa oligarha, koja je bila
suprotstavljena tajkunu Rinatu Ahmetovu, „udarila ga je po prstima“, tako
da je na kraju odustao od te ideje. Na
posletku je većina oligarha odlučila da
se prednost da Juščenku u odnosu na
Janukoviča, iako je ovaj imao izuzetno
moćnog zaštitnika.
Igra oligarha nikako nije bez rizika.
Iako su, kako Matužak izričito navodi,
„interesi i delovanja oligarha spadali u
glavne uzroke tzv. Narandžaste revolucije“, oni su svesno izabrali Juščenka
a ne Janukoviča, iako Juščenko za njih
takođe nije bio bezopasan. Naprotiv, on
je predstavljao veliku opasnost, budući
da je važio za zastupnika onih ne-toliko-bogatih-slojeva tj. interesa sloja
milionera, onih koji su bili jasno okrenuti protiv oligarha. (takoreći, radilo se
o sukobu interesa onoga što se naziva
monopolskim i nemonopolskim kapitalom, prim.prev.) Osim toga, oligarsi
su ga već poznavali: oni su ga 1998, u
vreme ruske finansijske krize koja ih je
naterala da se dobro preznoje, doveli na
mesto predsednika vlade, jer je važio za
eksperta sposobnog da osigura ukrajinske finansije od uticaja krize koja se
širila iz Rusije. Nakon što je obavio svoj
posao, ponovo su ga pustili niz vodu.
Zbog čega je Juščenko važio za opasnog, pokazalo se vrlo jasno već u junu
2005. godine, kad je sud na inicijativu
vlade doneo odluku o poništavanju
privatizacije metalskog koncerna „Krivorišstal“. Naime, godinu dana ranije,
u vreme dok je na vlasti još bio Leonid
Kučma, tajkun Rinat Ahmetov i Kučmin zet Viktor Pinčuk zajedno su kupili poznati metalski koncern za 800
miliona dolara, što su stručnjaci ocenili
kao skandalozno nisku cenu, naročito
kad se uzme u obzir kapacitet i značenje ove kompanije. Poništavanje privatizacije bio je jasan nagoveštaj opasnosti koja se sprema. Ali, Juščenkova
opasna politika na tome se i završila, ne
zato što nije bilo osnova da se ispitaju i
ostale privatizacije, nego zato što su se
nakon toga oligarsi potrudili da ga stave bar delimično pod kontrolu.
POTREBA OLIGARHA ZA
BALANSIRANJEM
Nema razloga da se misli da će ukrajinski oligarsi u aktuelnoj krizi delovati na
bilo koji drugačiji način u odnosu na
ono što su radili i u prethodnim prilikama i da se neće potruditi da zaštite
svoje interese. Mada je ovog puta situ-
59
Petro Porošenko
acija znatno ozbiljnija, a pravi razlozi
za krizu leže izvan Ukrajine. S jedne
strane nalazi se EU pod nemačkom
dominacijom, koja čini isto ono što su
i Nemci oduvek činili, kad god bi okolnosti to dopustile a trenutak bio povoljan – širi se na istok. Prvi korak širenja
EU na istok je završen pre 10 godina i
već je zaboravljen. Drugi korak nosi
naziv „Istočno partnerstvo“ i treba da
uključi šest zemalja istočne Evrope ne
u EU – to bi bilo suviše skupo – nego
u evropski privredni prostor, putem
različitih sporazuma o asocijaciji. Ova
politika se praktično i dalje vodi principom potiskivanja Rusije, a sa ciljem
da se jednom protivniku, dokle god je
ovaj slab, oduzme što je više moguće,
tako da ovaj nema više nikakvih rezervi ako se jednog dana oporavi. Rusija se
tome suprotstavlja, planirajući sopstveni savez država, tzv. Evroazijsku uniju.
60
Pri tom pokušava da u ovaj svoj savez
uključi iste one zemlje koje namerava da privuče i EU svojim programom
„Istočnog partnerstva“.
Za ukrajinske oligarhe to predstavlja
fatalan razvoj događaja. Oni su dosadašnjim stanjem tj. pozicijom Ukrajine
između Rusije i EU bili suštinski zadovoljni, iako situacija nije bila potpuno
stabilna i, s vremena na vreme, javljali
bi se problemi, bilo da se radilo o ruskom pritisku s cenama gasa ili političkom pritisku koji je dolazio iz EU. Oni
principijelno nisu zainteresovani za
uključivanje u evropski privredni prostor, koje bi ukrajinsko tržište potpuno
liberalizovalo tj. otvorilo kapitalu iz
EU, što bi brojne delove ukrajinske privrede učinilo nekonkurentnim. Osim
toga, oni nisu imali ni velikog interesa
za izvoz iz Ukrajine u EU: Poljski institut za međunarodne poslove (PISM)
naveo je, u jednoj analizi iz avgusta
2013. godine, da se glavni ukrajinski
izvozni proizvodi u EU – gvozdena
ruda i druge sirovine – već sada mogu
izvoziti samo po posebnim uslovima i
uz prethodne koncesije, što ceo posao
čini komplikovanim. S druge strane,
ukrajinski oligarsi nemaju mnogo interesa ni u jednom čvršćem povezivanju
Ukrajine s Rusijom, pošto se dugoročno ne mogu utkrivati s ruskim oligarsima, budući da se ovi bore u klasi koja
je nekoliko klasa iznad njihove. Dakle,
ukrajinski oligarsi uglavnom vrlo zadovoljni statusom quo.
Kao što nemaju interesa da se čvršće
vežu s jednom od dve strane, isto tako
nemaju ni interes da uđu u konflikte s
bilo kojom od strana. Rusija je glavni
snabdevač gasom, od koje posebno zavise teška metalna i hemijska industrija
u istočnom delu zemlje. Osim toga, Rusija i zemlje iz njene orbite najvažniji su
trgovinski partneri i uvoznici ukrajinskih proizvoda. One, koji su to zaboravili, ruska država je nedavno podsetila
na karakterističan način, uvodeći ograničenja na uvoz, strožiju kontrolu uvezenih životnih namirnica, kao i podizanjem nivoa ostalih kontrolnih mera
za ukrajinsku robu.
S druge strane, oligarsima nije u interesu ni neki sukob sa zemljama EU.
Osim toga što četvrtina ukrajinskog
izvoza odlazi u zemlje Unije, brojni
ukrajinski tajkuni počeli su da investiraju svoj novac u zapadnim zemljama.
Rinat Ahmetov, na primer, poseduje fabrike u Italiji i Britaniji, a Dmitro
Firtaš (koji je polovinom marta 2014.
uhapšen u Beču po američkoj poternici, prim.prev.) preselio je centralu svog
koncerna „DF“, pre nekog vremena, u
Beč. „Nijedan od igrača u sferi krupnog
biznisa nije zainteresovan za pogoršavanje odnosa sa EU“, konstatovao je
poljski ekspert Matušak.
Potreba za balansiranjem je na posletku odvela Ukrajinu u poziciju između
čekića i nakovnja, kada je prošlog novembra EU tražila da sporazum o pridruživanju konačno bude potpisan, a
Rusija jasno nagovestila da neće tolerisati takav potez ukrajinskih vlasti. Za
predsednika Janukoviča to je bila nerešiva situacija: dok se do tada izvlačio
pružajući neobavezujuća obećanja na
obema stranama, sada se nalazio pred
konačnim izborom za jednu od te dve
strane. To je bila odluka koju oligarsi nisu hteli da donesu, ne zato što su
bili proruski orijentisani, nego zato što
im je to remetilo planove, zbog čega su
Rinat Ahmetov
U Kijevu presudan politički uticaj imaju upravo
»
oligarsi koji se, kada stanje postane ozbiljno, rukovode
striktno svojim privatnim, a ne državnim interesima. Za
razliku od ruskih oligarha ili koncerna na Zapadu, oni
nikad nisu bili pritisnuti od strane države.
insistirali da se nađe način da se održi
dotadašnja situacija. Janukovič je tada
predložio neku vrstu solomonskog rešenja: zajednički razgovori o odnosima
između Ukrajine, Rusije i EU, što je,
međutim, u Briselu odmah odbijeno.
Umesto toga, EU je nastavila pritisak i
za to iskoristila i talas protesta koji se
tada pokrenuo u Ukrajini.
ESKALACIJA PROTESTA
Protesti u Kijevu počeli su praktično
odmah čim je Janukovič saopštio da
neće potpisati sporazum o asocijaciji
sa EU. Demonstranti su prvo zahtevali
vezivanje Ukrajine za EU, naivno smatrajući da se na taj način dugoročno
može slomiti moć omraženih oligarha. Na marginama evropskog samita
u Viljnusu, krajem novembra 2013, na
kojem je trebalo da se potpiše ugovor
sa Ukrajinom (da ga je Janukovič prihvatio), vodili su se razgovori između
evropskih političara i tri predstavnika
ukrajinske opozicije, koji su se predstavili kao „opoziciono vođstvo“: tu su
bili Vitalij Kličko, glavni čovek kon-
»
zervativne nemačke fondacije KonradAdenauer-Stiftung u Ukrajini, zatim
Arsenij Jacenjuk, predstavnik frakcije
Julije Timošenko (koja je tada još bila
u zatvoru) i Oleg Tjahnjibok, vođa zapadnoukrajinskih fašista, glorifikatora kolaboracioniste Stepana Bandere.
Nakon povratka iz Viljnusa, trojica
opozicionara dogovorila su se da njihovi zahtevi moraju ići dalje od glavnog zahteva za potpisivanjem ugovora sa EU i da moraju tražiti „političku
promenu, smenu režima i prevremene
parlamentarne izbore“, kako je o tome
izvestio list Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ). Tom prilikom su se navodno već dogovorili i o podeli resora. To
što su centri moći u Berlinu i Briselu
uključili u svoju strategiju i zapadnoukrajinske fašiste, pokazivalo je jasno
da su nameravali da iskoriste neke njihove osobenosti: mogućnost organizovanja široke mobilizacije u zapadnoj
Ukrajini i sposobnost za nasilno zaoštravanje protesta u Kijevu.
Računica je očito bila vrlo hladno proračunata. Uobičajeno je da se države
eskaliranju nasilja na protestima su61
Viktor Firtaš
balansa. Tako da se dešavanja u Kijevu
čine bizarnim, bilo da se ona gledaju iz
ruskog ili iz zapadnog ugla.
OPORTUNIZAM
OLIGARHA
Oligarsi sa kojima tajno pregovaraju Kličko
»
i predstavnici EU jesu upravo oni za koje su
demonstranti u Kijevu naivno očekivali da će biti
oslabljeni kroz potpisivanje sporazuma o asocijaciji sa
Evropskom unijom.
»
62
protstave snažnom represijom. Međutim, pošto je Zapad neprestano podržavao proteste na jedan nedvosmislen
način, ispalo bi da bi represija prema
demonstrantima ujedno predstavljala i
provokaciju prema Zapadu. A tačno to
su ukrajinski oligarsi želeli da izbegnu.
„Odnos sa Zapadom, koji bi se razvijao
po beloruskom scenariju, za ukrajinsku
privrednu elitu teško da bi bio prihvatljiv“, pisao je Slavomir Matužak još u
septembru 2012. godine. Već bi političke sankcije „proizvele dovoljno bolne
efekte“, a o ekonomskim sankcijama da
se i ne govori. Tom prilikom je Matužak zaključio da je „teško očekivati da
bi Zapad uopšte bio spreman na jedan
takav potez“. Danas stvari, međutim,
izgledaju drugačije.
Ne bi li izbegla ponavljanje „beloruskog
scenarija“, ukrajinska vlada gotovo da
nije reagovala na sve izazove tih nedelja, na eskalaciju nasilja na protestima,
zaposedanje ministarstava, napade na
policiju iz srednjevekovnih katapultova
– što je postupak koji bi bio nezamisliv
bilo gde „na slobodnom Zapadu“. A u
Kijevu presudan politički uticaj imaju upravo oligarsi koji se, kada stanje
postane ozbiljno, rukovode striktno
svojim privatnim, a ne državnim interesima. Za razliku od ruskih oligarha ili koncerna na Zapadu, oni nikad
nisu bili pritisnuti od strane države ili
primorani na uspostavljanje neke vrste
Pored svega, neki ukrajinski oligarsi,
iz straha za sopstvenu budućnost, počeli su da uzimaju stvari u svoje ruke.
Primer za to je već spomenuti „kralj
čokolade“ Petro Porošenko, koji je i
2004. godine podržao proteste protiv
Janukoviča. Kada je Janukovič ponovo
postao predsednik, Porošenko je uspeo
da se izmiri s njim i čak da 2012. postane njegov ministar privrede. To mesto
je napustio nakon 9 meseci, verovatno
zato što je opet došlo do promene situacije. Porošenko je svakako bio izuzetno nezadovoljan pooštravanjem ruske
kontrole životnih namirnica, koje su u
proizvodima iz njegovih fabrika iznenada otkrile štetnu materiju po imenu
„benspiren“, nakon čega je obustavljen
njihov uvoz u Rusiju. To je nagnalo
ovog oligarha, koji je ujedno i vlasnik
TV stanice Kanal 5, da pređe na stranu
opozicije. Cinici su to ispratili komentarima da je takav razvoj bio logičan, jer
sporazum o asocijaciji sa EU donosi tek
nekoliko beneficija ukrajinskim proizvođačima, a među njima su upravo
proizvođači slatkiša. Kada su novinari
bečkog lista Die Presse u januaru upitali Porošenka da li je bilo ispravno to što
je Kličko odbio ponudu Janukoviča da
uđe u vladu, ovaj je odgovorio „Mi (!) ne
prihvatamo da budemo namireni samo
pozicijom predsednika vlade“. Osim
toga, Porošenko se ubraja u one oligarhe
koji su učestvovali i u direktnim pregovorima sa predstavnicima EU, kao što je
to bilo prilikom njegovog susreta sa Ketrin Ešton u februaru.
Vrata prema zapadu nastoji da drži
otvorenim i Viktor Pinčuk, zet bivšeg
predsednika Kučme, koji je pod vlašću
Juščenka izgubio tek kupljeni metalski
koncern Krivorišstal. Pinčuk poseduje
jedan ogromni koncern za proizvodnju
kablova i cevi, kao i čitavu medijsku
imperiju, te važi za četvrtog po bogatstvu ukrajinskog oligarha. Poslednjih
godina, postao je prilično obazriv i
osnovao je svoju fondaciju, koja svake
godine organizuje prominentne konferencije pod nazivom „Yalta European
Strategy“, na koje dovodi pretežno poznate ličnosti zapadnoevropske politi-
ke da debatuju. On važi za jednog od
finansijera Vitalija Klička, jednako kao
i nedavno uhapšeni Dmitro Firtaš, koji
je nastojao da se osigura kako prema
Rusiji, tako i u odnosu na Zapad. Posmatračima je upalo u oči da Firtašova
TV stanica Inter izveštava naročito pozitivno o događajima u Kijevu, a što je
u jednom članku u FAZ-u bilo propraćeno komentarom da Firtaš očito ima
„podeljene interese“. Tom prilikom je
citiran i Kličko, koji je izjavio da je više
istaknutih oligarha bilo u „tajnoj poseti“ na trgu Majdan. Prema njegovim
rečima, „svi uviđaju kako se situacija
menja i da svi pri tome mogu mnogo
da izgube“. Pretnja sankcijama sa Zapada postigla je svoj cilj.
Oligarsi sa kojima tajno pregovaraju
Kličko i predstavnici EU jesu upravo
oni za koje su demonstranti u Kijevu
naivno očekivali da će biti oslabljeni
kroz potpisivanje sporazuma o asocijaciji sa Evropskom unijom. Vitalij Kličko i njegova partija UDAR (Ukrajinska
demokratska alijansa za reforme), koji
su na izborima 2012. osvojili 14% glasova, svoju popularnost duguju upravo
činjenici da su delovali nezavisno od
oligarha i njihovih odnosa moći. Međutim, saznanje o tome da je i on ušao
u pregovore sa oligarsima, od pre nekog vremena, počelo je ozbiljno da se
odražava na njegov imidž i dovelo je do
pada njegove popularnosti. Međutim,
to je bio jedini način, a isto tako će morati da deluje i EU, jer bez nekog sporazuma sa oligarsima jedva da će moći
da ostvari svoje planove u odnosu na
Ukrajinu.
To što bi takva politika eventualno mogla da naruši imidž EU, međutim, ne
igra nikakvu ulogu u kalkulacijama
političkih krugova u Briselu i Berlinu.
Njima je pre svega stalo da Ukrajinu
uključe u evropsku hegemonijalnu sferu. Imidž i socijalne posledice ove politike nikog ne interesuju. A posledica će
biti. Tako je, već u novembru prošle godine, dok se protesti još nisu ni zahuktali, u jednoj analizi Nemačkog društva
za spoljnu politiku (DGAP) izričito
navedeno, da će sprovođenje u delo
sporazuma o asocijaciji zahtevati „vrlo
oštre i u socijalnom pogledu izuzetno
bolne mere prilagođavanja“ u Ukrajini.
U januaru je u jednom tekstu časopisa
Internationale Politik koji izdaje DGAP
navedeno, da će prilikom „otvaranja
tržišta“ putem sporazuma o asocijaciji
„doći do ogromnih troškova prilagođavanja i da će broj nezaposlenih drastično porasti“, što će u roku od jedne godine značajno uticati na „pad podrške
procesu integracije sa EU“. Sada, dakle,
ostaje da se nastavi pritisak na političke
i privredne krugove u Ukrajini, ne bi
li oni što pre potpisali spomenuti sporazum o integraciji. Jer nakon što ovaj
proces jednom bude započeo, neće više
biti povratka, a onda prethodna laprdanja političara o „boljem sutra“ i „evropskim vrednostima“ do kojih se stiže
kroz proces tranzicije ionako više neće
imati nikakvo značenje.
■
*Tekst preuzet iz: KONKRET, 3/2014, s.
12–15.
63
HUSINSKE BUNE - UŽIVO
„CUT AND PASTE“
DRAMOLET
VODITELJKA,
» ULOGE:
DEFAULT REPORTER, JNA
ŠINJEL, MIROSLAV KRLEŽA,
DVE SELJANKE IZ HUSINA,
NAČELNIK TUZLANSKOG
OKRUGA GRUDIĆ I JEDAN
PRIMERAK ZVANIČNOG
ISTORIČARA
LOKACIJA: TELEVIZIJSKI
STUDIO
(SCENA POČINJE UVODNOM
ŠPICOM EMISIJE, DOK
SVETLA REFLEKTORA
POSTEPENO OSTVETLJAVAJU
STUDIO ISPUNJEN VELIKIM
MONITORIMA, VISOKIM
PULTOM I DUGAČKIM,
NAMACKANIM NOGAMA
VODITELJKE.)
V
oditeljka: Dobro veče, dragi
gledaoci, i dobro došli u još jedno izdanje emisije „In medias
res“. Večeras ćemo imati mnogo uključenja i zanimljive goste u studiju. Oni
će nam pomoći da sagledamo vruću
temu koja ovih dana uzbuđuje duhove u našem regionu. Kao što već znate, protesti radnika u Tuzli, motivisani
željom za poboljšanjem životnog standarda, poprimili su neslućene dimenzije. Novi protesti javljaju se i po drugim mestima širom Bosne, a poslednjih
dana dolaze nam vesti i o sukobu radnika sa državnim organima.
Za početak ćemo pogledati prilog koji
su pripremili članovi naše redakcije.
(džingl)
Prilog: „Pobuna građana“, „Počela Husinska buna“, „Građani žele promene“,
„Počinje bosansko proljeće“ – samo su
neke od poruka građana i naslova u
medijima u BiH, povodom višednevnih
demonstracija u Tuzli i sukoba s policijom... Masovno izražavanje neprijateljstva građana počelo je 5. februara, kad
su ispred Vlade Tuzlanskog kantona
64
izašli obespravljeni radnici nekoliko firmi, nezaposleni i građani. Kako javlja
RTS, protesti su već prvog dana eskalirali: demonstranti su zgradu Vlade Tuzlanskog kantona gađali kamenicama,
jajima i bakljama, a policija je koristila
suzavac... Kako pišu „Nezavisne novine“, proteste su organizovale sindikalne
organizacije nekadašnjih privrednih giganata fabrika „Dita“, „Konjuh“, „Guming“, „Polihem“ i „Poliolchem“, kao i
Facebook grupa „50.000 ljudi na ulice za
bolje sutra“, Udruženje nezaposlenih, te
brojni penzioneri, građani i druge organizacije... TV Sarajevo javlja da su se i
u Sarajevu građani sukobili s policijom,
nakon što je više njih pokušalo da uđe
u zgradu Vlade Kantona Sarajevo, koja
je zasuta jajima i kamenicama. Neredi
u Sarajevu nastavljeni su i 7. februara...
Građanski bunt protiv prilika u zemlji,
poglavito lošeg ekonomskog i socijalnog statusa radnika i građana, izbija u
Zenici, Kaknju, Mostaru, Prijedoru i
Bihaću, a najavljena su okupljanja i u
Banjoj Luci i Istočnom Sarajevu, te Donjem Vakufu, Travniku, Jajcu, Ključu,
Cazinu, Visokom, Žepču, Zavidovićima, Gračanici i Brčkom. Zapaljena je i
zgrada kantonalnih vlasti u Zenici. Demonstranti su zapalili nekoliko prostorija, a policajci i obezbeđenje napustili su
mesto događaja. U Brčkom su „zarobili“
gradonačelnika Antu Domića, kojem ne
dozvoljavaju da uđe u zgradu Vlade distrikta niti da ode s protesta. U Bihaću,
na zapadu Bosne i Hercegovine, došlo je
8. februara do sukoba policije i više od
hiljadu demonstranata koji su se okupili na centralnom gradskom trgu, gde su
nastavili dan ranije započete proteste,
zahtevajući ostavku Vlade Unsko-sanskog kantona. Demonstranti su kasnije
otišli do kuće kantonalnog premijera
Hamdije Lipovače u bihaćkoj Midžići
mahali, koju su pokušali kamenovati, a
zatim su kamenicama zasuli i pripadnike policije. U Mostaru su bili blokirani
Španski trg i Bulevar. Dan posle 7. februara neredi su se proširili po Mostaru, gde
je nekoliko hiljada demonstranata ušlo
u Gradsku većnicu koju su zapalili, a
zapaljen je i đački dom, gradska uprava
i zgrada Skupštine Hercegovačko-neretvanskog kantona. Zapaljena su i sedišta
HDZ-a i SDA i zgrada Gradske uprave u
Cernici...1
1
Tuzlanska „nova Husinjska buna“,
Vreme, 7.02.2014. (dopunjeno on-line izdanje –
9.02.2014)
„Siva zona“ je deo muzičke supkulture koja javno
»
nastoji da održi apolitični, pa čak i antidesničarski
imidž, dok je zapravo povezana s krajnjom desnicom –
društveno, strukturalno i sadržajno.
»
Voditeljka: Izvinjavam se gledaocima,
ali moramo prekinuti ovaj prilog jer
na vezi imamo našeg reportera koji se
trenutno nalazi u Husinu, mestu nadomak Tuzle, gde je protest rudara iz
Kreke prerastao u oružani sukob. Kolega, kažite nam, šta se to desilo u Husinu?
Reporter: Dana 18. decembra, zaključili su radnici (komunisti) ugljenokopa
na Kreki, da će radi odbijanja njihovog
ultimatuma stavljenog zemaljskoj Vladi stupiti u štrajk. Dana 22. decembra
... poslije podne oko 3 sata buknuo je
štrajk, te je radništvo napustilo posao.
Isti dan oko 4 sata popodne proglašeno je bilo sa strane uprave ugljenokopa
radnicima, da svi koji su stupili u štrajk
te u državnim zgradama stan imadu,
sve stanove moraju u roku od 3 dana
napustiti. Dana 24. decembra, počeli su
ti radnici te stanove ispraznjivati, te su
se sa svojim familijama i pokućstvom u
okolna sela preselili. Dana 27. decembra,. dobila je oružnička postaja u Tuzli sa strane kotarskog ureda naređenje,
da sa jednom pojačanom patrolom, sve
strance koji su svoje stanove na Kreki
napustili te se tamo preselili, predvedu
kotarskom uredu, jer da se ti radnici
imadu otpremiti u svoja zavičajna mesta, odnosno preko granice kraljevine u
koliko nisu naši državljani. Žandarska
patrola sastojeći se od 12 žandarma i 8
policajaca otišla je oko 11 prije podne u
Kreku u blizinu Husine. Rasporedio je
žandarski narednik Petar. S. Kovačević
65
patrole po susjednim selima, te je sam
sa 2 žandarma i jednim policistom otišao kneževoj kući, da ga upita u čijim
kućama se ti stranski radnici u Husinama nalaze.
... Na putu između gornjeg i donjeg sela
izletele su 3 nepoznate žene plačući
pred patrolu, te ih upozorili da ne idu
Voditeljka: Hvala kolega, čujem da
imate kraj sebe i neke svedoke ovog
nemilog događaja?
Reporter: Da. Sa nama su Bošnjak Jožefina i Julka Dvorski koje su bile očevici pucnjave u Husinu. Hoćete li reći
za našu televiziju, šta ste vas dve videle?
nisam nikog vidila. Kada se je prestalo
pucati vidila sam da seljaci vode stražara Štoklasu. Posle pucnjave vidila
sam da su seljaci odveli stražare u Ružića kuću.3
Reporter: Julka, vi ste se istog dana
iselili u Husine. Šta je potom usledilo?
Zahvaljujući apolitičnosti publike, širenju antiekstremističkih stavova,
»
izjednačavanju levice i desnice u javnosti, te percipiranju ekstremne desnice
isključivo kao grupe koja se otvoreno predstavlja kao takva, neonacisti, polako i
sigurno, uvlače se u supkulturu.
dalje, jer da će svi izginuti. Patrola je...
ipak dalje išla, kad je zatim na jednu
njivu izišla, najednoć su na tu patrolu
puške zapucale i čula se je vika, hura,
majku im j... udrite, te pojavila se je
jedna velika rulja radnika, naoružani
sa puškama i revolverima i pucala na
žandare i policajce. Žandarski narednik Kovačević dovikivao je tim napadačima neka ne pucaju, jer će ginuti
i oni, nu kad je ali vidio, da ta rulja
neprestano puca na njih, te se sve približava, bacili su se žandari i policajci
na zemlju u redove i otvorili vatru na
napadače, uzmicajući pred Tuzlu.
U toj bici pogođen je bio žandar Đorđo
Reljić od puščanog taneta napadača u
trbuh, te je na licu mesta umro, dočim
su policajci Ibrahim Nadžaković, Štoklasa i žandarski narednik Petar Kovačević po napadačima razoružani te
u jednoj seoskoj kući kao zarobljenici
odvedeni bili, gdje su im odjela skinuta
te oni sami zlostavljani bili, dok ih nije
druga nadošla žandarska četa pojačana sa dobrovoljcima nekoliko sati kasnije spasila.
Uslijed ovog nenadanog sukoba sa komunistima određene su bile odmah sa
strane administrativne vlasti najoštrije
mjere za obezbeđenje javne sigurnosti,
te ujedno svi osumnjičeni pohvaćani te
odvedeni okružnoj oblasti u Tuzli, kod
koje su se policajni izvidi vodili.
Kod uspostavljanja reda i pohvaćanja
pobunjenih komunista došlo je još jedanputa dana 27. decembra u 20 ½
časova pred selom Husine do sukoba
između radnika Blaža Kovačevića, te
žandarske čete, koju je žandarski potporučnik Miočinović predvodio, te je
Kovačević tom zgodom po patroli iz
pušaka ubijen bio. Osim toga umro je
još radnik Tunjo Grgić u noći od 1. na
2. januara u gradskoj bolnici u Tuzli,
i to navodno uslijed zlostavljanja kod
uhapšenja.2 Studio?
2
Državno nadodvjetništvo u
Sarajevu dostavlja Zemaljskoj vladi opis sukoba
sa pobunjenim rudarima kod Husina, 27. 1.
1921, iz knjige: Generalni štrajk rudara Bosne i
66
»
Bošnjak Jožefina: Dana 24. 12. iselila
sam se iz Kreke u Husine po naređenju
Pere Cvetkovića rudara. U Husinama
sam smeštena u kuću seljaka Stjepe
Keroševića sa mojim mužem zajedno.
Kad sam došla u Husine čula sam od
seljaka da se u Ružića kući sastaju seljaci. Moj muž je samo jedared otišao
u kuću Ružića. Kada se je pucalo ja
Hercegovine i Husinska buna 1920: građa, Tuzla,
1984, str. 273–4
Julka: U Husinama sam dobila stan
kod seljaka Jure kome prezimena ne
znam. Meni su rekli kad sam došla u
kuću Jurinu, da se ničeg ne bojim, da
ćemo dobiti jesti i piti. U Jurinu kuću
dolazilo je više seljaka pa su nam pri-
3
Izjave očevidaca događaja vezanih
za Husinsku bunu date organima sigurnosti od
28. decembra 1920. do 1. januara 1921. godine
u selima na području bune. Iz knjige: Generalni
štrajk rudara Bosne i Hercegovine i Husinska buna
1920: građa, Tuzla, 1984, str. 267
čali da se ne bojimo, da oni imaju dosta oružja i da će nas oni odbraniti od
vojske. U ponedeljak došli su trojica
stražara u Husine meni i pitali me gdje
su ljudi. Ja sam im rekla da kod kuće
nema nikoga, da su nekud otišli. U
tom razgovoru seljaci su trčali prema
stražarima i meni. Bilo ih je oko 500...
Seljaci su trčeći vikali hura i pucali za
stražarima, kada su stražari izmakli
seljaci su se razišli po brdima, našto su
počele pucati žandarske puške, a seljaci su bežali put brda. Kada su prestale puške pucati vidila sam gdje seljaci
vode stražara Štoklasu i jednog žandara. Poslije pucnjave vidila sam jednoga
žandara, koji je u živici ležao ranjen u
trbuh. Ja sam posle toga otišla kući i nisam vište ništa čula. 4
Reporter: Vrlo neinformativno, hvala
vam. Srećom sa nama je i žandarski
narednik Petar Kovačević koji je učestvovao u gušenju ove pobune. Naredniče, možete li nam opisati šta se zai-
Svako je važan i sve je važno – svaka borba, delo,
»
akcija, misao, sve što ima veze s aktuelnim dešavanjima,
svako ko ima ideju kako da učestvuje u promenama,
svaka misao o vrednostima i standardima koje treba
da negujemo u društvu. Svako ljudsko biće jeste
odgovorna politička ličnost, jer svako od nas je nosilac
svojih prava, ali i obaveza prema društvu.
»
sta dogodilo? Šta ste preduzeli kada su
Husinjani nasrnuli na vas?
Narednik: Videći se, da smo u velikoj
opasnosti i pogibelji jesam naredio da
se svaki brani sa pucanjem iz pušaka i
uz to da se natrag prema Tuzli povlače,
što su i učinili. Nakon kratkog vremena
jest mene velika rulja, odnosno masa
ljudi, sa puškama, revolverima, sjekirama i kocem opkolila da odložim oružje.
Videći se u opasnosti, da nikako izbeći ne mogu, ja sam oružje odložio, odnosno su sami sa ramena mi skinuli,
te su me terali prema položaju gdje je
pucanje bilo. Nakon kratkog vremena
došao je radnik Železnik sa još jednom
masom ljudi, oboružani sa puškama
i sjekirama, gdje je kleknuo preda me
na koljeno sa revolverom (brovingerom) u ruci podešenom meni u čelo, te
me je pitao kakvo je tvoje mišljenje. Ja
sam mu rekao – Okani se ti mene, gola
čovjeka i nosi mi revolver iz očiju. Ako
me misliš ubiti, ubij me odma, a nemoj
sa revolverom pod oči nositi. Isti je revolver u džep stavio, te u dogovoru sa
svojim društvom naredio da skinemo
bluzu, šajkaču, kabanicu, što smo i učinili... Oko 4 ½ sata po ponoći došao je
gosp. potporučnik Ljub. Mihočinović
sa žandarima i dobrovoljcima te je nas
oslobodio.5
Isto, str. 266
Žandarmerijska stanica Tuzle šalje
Državnom odvjetništvu u Tuzli kao prilog prijave
protiv D. Železnika, J. Keroševića i B. Ružića
4
5
67
i predala ih nadležnim vlastima na dalji zakonski postupak.6
Voditeljka: A, kažite nam, kako komentarišete najnoviju odluku Vlade o
donošenju „Obznane“, vanredne Uredbe o zaštiti države, kojom se zabranjuje svaka komunistička i druga razorna
propaganda ?
Potrebna nam je snažna levica, koja će napuniti
»
klubove ukrašene njenim sloganima i banerima a koji
promovišu progresivne vrednosti. Ta levica mora u
pravom smislu reči da živi tu svoju radikalnu kritiku i
pogled na društvo, a ne samo da se tako etiketira.
»
Reporter: Zahvaljujem se naredniku
Kovačeviću. Za sada toliko od mene.
Pozdravljam studio, a u slučaju novog
razvoja situacije čujemo se odavde, iz
Husina. Studio?
Voditeljka: Hvala kolega. Na video
linku je sa nama načelnik Tuzlanskog
okruga gospodin Grudić. Gospodine
Grudiću, kažite nam kako vi videte
aktuelna dešavanja u vašem gradu:
Načelnik Grudić: Radnici rudarski iz
Kreke, koji su štrajkovali, razišli su se
po selima Tuzlanskog sreza: Husine,
Morančani, Ljubače, Lipnica, Parselo, Pasci i Bakovići, i natutkali svoje
pristalice i prosti seoski svet protiv državnih organa, te su ovi jednu žandarmerijsku kontrolu od 20 ljudi (12 žandarma i 8 policista) dočekali vatrom
iz pušaka i jednog žandarma ubili, a
jednog žandarmerijskog narednika i
dva policista zarobili. U docnijem sukobu između pobunjenika i žandarmerije poginuo je jedan pobunjenik, jedan
žandarm i jedan pobunjenik je ranjen.
Posle ovoga sledovala je upotreba vojničke snage, koja je odmah povratila
red i pohvatala preko 200 pobunjenika
izvještaj o događajima na Husinu, Tuzla, 1. januar
1921, iz knjige: Generalni štrajk rudara Bosne i
Hercegovine i Husinska buna 1920: građa, Tuzla,
1984, str. 271–2
68
Grudić: Brza i energična upotreba vojne sile i nešto malo docnije primljena
i objavljena odluka Ministarskog Saveta protivu antidržavnih elemenata i
posebice komunista, porazilo je ove, a
obradovalo sve ostale redove građanstva, koji su pohvalili energičan postupak Vlade prema komunistima, koji
su u poslednje vreme postali jedno od
najvećih i najopasnijih zala društvenih. Vođe i ubeđeni komunisti prepali
su se ove odluke Vladine, te su se povukli, a zavedene mase izgleda da su
posle ove odluke danule dušom, jer su
se otresli terora njihovih vođa. Primio
sam nekoliko depeša od starešina dobrovoljaca iz pojedinih srezova, koje
su karakteristične za ove slučajeve, u
kojima mi javljaju da u slučaju potrebe
u borbi protiv komunista mogu dovesti
do 6.000 dobrovoljaca koji će se hrabro
boriti protivu unutrašnjih neprijatelja
– komunista. Red je u celom okrugu
potpuno povraćen i štrajk rudara, niti
koji drugi ne postoji više...7
Voditeljka: Zanimljivo je da oštre
mere protiv komunista predlaže i
predsednik HDZ-a Tomislav Karamarko, koji je, gostujući na Hrvatskom radiju Zadar, najavio da će, dođe
li njegova stranka na vlast, zabraniti
upotrebu petokrake, kao i svih drugih
simbola totalitarnih sistema.8 Zahvaljujemo se gospodinu Grudiću, a mi
nastavljamo dalje s analizom događaja u Bosni. Šta je uzrok nezadovoljstva
građana u BiH? Još nisu usaglašena
viđenja oko toga ko stoji iza čitave po-
6
Načelnik okruga Grudić podnosi
Ministarstvu unutrašnjih dela izveštaj o situaciji u
Okrugu za mjesec decembar 1920. godine, Tuzla.
10. 1. 1921. iz knjige: Generalni štrajk rudara
Bosne i Hercegovine i Husinska buna 1920: građa,
Tuzla, 1984, str. 208–9
7
Isto.
8
Karamarko: Dođemo li na vlast,
zabranit ćemo petokraku!, Slobodna Dalmacija,
19. 03. 2014.
bune. Kako list Politika u svom broju
od 23. 12. prenosi, „u parlamentarnim
krugovima se sinoć tvrdilo da rudarski
štrajk u Bosni ima i politički karakter.
Interesantno je piše Politika „ da su
pokretači ovog štrajka ljudi sa strane
koji i nisu naši podanici“9. Premijer
Dačić je, takođe, prilikom nedavne
posete SAD-u izjavio: „Jer vidite da tu
nije u pitanju samo socijalna kategorija protesta, imate i određene političke
zahteve...“10. Učesnici štrajka imaju
ipak drugačije viđenje. Na levo orijentisanom portalu Glas slobode, 29. 12,
osvanuo je tekst u kojem se, između
ostalog, kaže: „Vlada kao noj zabija
glavu u pesak i neće da vidi činjenice
koje znače život i koje se ne mogu otkloniti nikakvim policijskim merama...
Uzalud smo mi iznosili fakte, koje i slepac vidi, da je štrajk rudarskih radnika
posledica njihovog strahovitog ekonomskog stanja u Bosni. Vlada na sve to
odgovara da je štrajk političkog karaktera i da prema njemu treba postupati sa svom bezobzirnošću... Mi nismo
hteli štrajk radi štrajka. Pre svega to je i
nemoguće. Pokrenuti 18 hiljada rudara
da prekinu radne odnose i budu izloženi svim mogućim nedaćama i torturi,
ne može se učiniti zato što bi to bio ćef
vođa. Nama je isto tako najmanje stalo do toga da štrajk pođe onim putem
kuda ga Vlada gura.“11
Kao što vidimo, poštovani gledaoci,
imamo različita tumačenja događaja
u BiH. O tome, da li je štrajk i pobuna u Bosni politički motivisana ili je u
pitanju čisto socijalni bunt, sa nama u
studiju razgovara naš večerašnji gost,
gospodin Šinjel akademika Dobrice
Ćosića. Gospodine Dobričin, dobro
veče. (smešak)
Šinjel: Добро вече вама и целом
вашем гледатељству широм српског
животног простора. (iz Šinjela dopiru različiti glasovi, koji se međusobno
prepliću i dopunjuju)
Voditeljka: Evo, gospodine Dobričin,
čuli smo neka oprečna tumačenja najnovijih gibanja u BiH, koja se kreću od
izjava o socijalnom karakteru protesta,
do tvrdnji o političkoj pozadini ovog
narodnog bunta. Koje je Vaše mišlje9
1920.
10
02. 2014.
Štrajkovi u Bosni, Politika, 23. 12.
Dačić: I politički zahtevi u BiH, B92, 9.
11
Rudarski štrajk, Glas slobode, br. 282,
29. 12. 1920. iz knjige: Generalni štrajk rudara
Bosne i Hercegovine i Husinska buna 1920: građa,
Tuzla, 1984, str. 232–3
nje o događajima u BiH?
Šinjel: Нереди који се распламсавају,
и који су пре неколико дана почели
у Федерацији БиХ у Тузли, а
одатле се шире на Сарајево и у
друге градске центре у Федерацији,
обележени су од самог почетка
коришћењем крајњег насиља са
стране демонстраната... У овом
случају западни диригенти су можда
нестрпљиви да без одлагања заврше
посао... Можда су зато донели одлуку
Događaj koji je obeležen kao apolitičan, lakši je za
»
organizovanje nego otvoreno neonacistički događaj, a
i otvara vrata ka novim tržištima, što je odavno bio cilj
desnog rock-biznisa.
»
да убрзају процес инсталирања
својих марионета, док је још могуће
одржавати илузију „бољег живота“
под патронатом Запада.12
Voditeljka: Pod Zapadom mislite na
savez zbačenih Habzburgovaca i Kominterne, koji su se uortačili protiv našeg naroda?
Šinjel: Тако некако. Све је то исто.
Voditeljka: To Vas pitam upravo zato
što smo iz poverljivih izvora saznali da
su rukovodioci dešavanja u Tuzli upravo komunisti i strani elementi. Tako je,
na primer, jedan od glavnih agitatora
među rudarima iz Kreke, Franjo Rezač,
Čeh i osvedočeni komunista, što potvrđuje i njegova nedavna izjava na Tviteru – „Doći će vrijeme da ćemo gospodi
kazati hoće li ovako kako mi hoćemo,
a ako ne, mi ćemo im pokazati šta treba činiti“13 Kako nam otkriva nedavni
post na Vikiliksu policija već neko vreme motri na ovog opasnog komunistu, koji je i ranije pravio probleme. U
prepisci Odeljenja javne bezbednosti,
Zemaljske vlade u Sarajevu i Načelstva
tuzlanskog okruga o njemu se, još pre
pobune, kaže sledeće: „Ministarstvo
unutrašnjih dela ima čast dostaviti Vladi da je Ministarstvo izvešteno, da je
Franjo Rezač radnik na Kreki u rudokopu jedan od vođa komunista. Stran
je podanik – Čehoslovak i da je u maju
12
Stefan Karganović, „Obojena
revolucija“ se obrušava na Bosnu, sajt: Nova srpska
politička misao, 8. 2. 2014. (http://www.nspm.
rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/
obojena-revolucija-se-obrusava-na-bosnu.html)
13
Tuzla u radničkom pokretu i revoluciji,
I, Tuzla, 1979, str. 207
69
mesecu pr.god. zbog izgreda bio proteran iz zemlje. Kada su svi povraćeni na
rad, koji su bili izgnani i on se povratio... Ministarstvu je čast umoliti Vladu
za naređenje područnih joj organa da
podnesu izveštaj o tome zašto se ovaj
stran podanik trpi kao agitator u našoj
zemlji.“14 Kakav je Vaš komentar ? Koja
je uloga ovih stranih agenata ?
Šinjel: Поред масе незадовољних,
обично
постоји
организатор,
транспарентан или у позадини.
Постоје, претходно или накнадно,
активисти распоређени у маси
да социјални бунт политичким
паролама и говорима пребаце
на колосијек рушења власти.
Већ у старту или касније, ето
и младих фајтера истурених
на челу колоне да по команди
крену у разбијање и паљење. Тек
у финишу иза сцене излази нека
политички организована домаћа или
марионетска политичка формација,
која није спремна да мирно дочека
увијек неизвјестан исход избора, али
је спремна да, преко леђа побуњене
масе, силом преузме власт.15
Isto, str. 204.
Nenad Kecmanović, Protesti i teorije
zavere, sa sajta: Nova srpska politička misao, 4. 03.
2014. (http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonskebih-i-republika-srpska/protesti-i-teorije-zavjere.
html)
14
15
Voditeljka: Dakle, da zaključimo, vi
smatrate da se iza svega krije strani
faktor?
Šinjel: За озбиљан, организован
протест потребна је озбиљна
организација.
А
иза
озбиљне
организације мора неко озбиљан да
стоји. А у Босни не постоји нико
ко би тако нешто могао, а смео
да организује без консултације са
„страним фактором”. Читај –
колонизатором.16
Voditeljka: Hvala, gospodine Dobričin
šinjelu, idemo sada ispred zgrade suda
u Tuzli gde je upravo završeno suđenje grupi rudara, koja je učestvovala u
Husinskoj buni, prilikom koje je jedan
žandar poginuo, a više pripadnika organa reda ranjeno i povređeno. Na licu
mesta je i naš reporter. Kolega, kažite
nam kakva je odluka suda ?
Reporter: Dobar dan. Javljam se uživo
iz Tuzle, gde je sud doneo odluku da
se učesnici bune, nakon dvogodišnjeg
pritvora, osude na jednogodišnje robije, a rudar Jure Kerošević, za kojeg je
utvrđeno da je ubio žandara, osuđen je
na smrtnu kaznu vešanjem. Ova presu16
Vladimir Kecmanović, „Bosansko
proleće“ i Džejmi Oliver, Politika, 11. 02. 2014.
da izazvala je veliku buru u domaćoj i
međunarodnoj javnosti. Mnogi pripadnici radničkog pokreta su organizovali
proteste solidarnosti protiv oštre presude. Organizovani su protesti podrške rudarima u Beogradu i Beču. Tim
povodom oglasili su se Unitarna opšta
konfederacija rada iz Francuske i Opšti
sindikalni savez Bugarske, čiji je vođa
Georgi Dimitrov konstatovao da „izvršenje ove presude najosteljivije vređa
bugarske radnike kao i jugoslovenske i
radnike celog sveta, jer je ono nepobitan
dokaz o svirepoj kapitalističkoj klasnoj
osveti prema radnicima koji se bore za
hleb i pravo“.17 Sa nama je i zagrebački pisac Miroslav Krleža koji se protivi smrtnoj presudi protiv Keroševića.
Gospodine Krleža, šta imate da izjavite
za našu televiziju povodom ove presude?
Krleža: U obrani svojih štrajkačkih
prava Juro Kerošević i drugovi stali su
kao aktivni borci u falangu onih koji
se biju zato da i u našoj zemlji pobedi
pamet nad malograđanskom glupošću,
princip nad interesom, rad nad profitom, i pravda nad lažljivom prividnošću. I neka oni diletanti koji traže danas glavu Jure Keroševića ne misle, da
će u borbi tih principa, ma i za jedan
17
Brano Đukić i Slobodan Đinović,
Husinska buna, Beograd, 1958, str. 60–1
Tuzla – Husinska
buna 2014.
70
atom utvrditi pozicije svojih fiktivnih
i prolaznih interesa, time što će jednu
nesreću i jednu ispaćenu rudarsku glavu da unište.18
Šinjel (mumla poluglasno za sebe):
Због чега се овде једном страном
писцу указују почасти каквих су
недостојни великани домаће писане
речи.19 Поготово кад се зна да је
Крлежа патрон и духовни отац
великохрватства.ˆ
Voditeljka (nelagodni smešak): Eto,
dragi gledaoci, mislim da ste i vi čuli
komentar našeg gosta na izjavu Miroslava Krleže. Zahvaljujem se gospodinu Dobričinom šinjelu, a za kraj emisije pozvali smo u studio našeg zvaničnog istoričara, koji će nam pomoći
da pravilno protumačimo ovo što se
trenutno dešava u Bosni. Dobro veče.
(smešak)
Zvanični istoričar: Dobro veče. (priča
tonom večne zabrinutosti)
Desničari, i obični i ekstremni, pre svega su
poslušnici i strašljivci do srži. Kad bi se njima obratila
neka autoritarna osoba ili jedan nosilac državne
funkcije, a pogotovo neki viši državni autoritet, i
saopštio im da određene aktivnosti neće biti tolerisane,
mogao bi se verovatno uštedeti novac za tolike
državne programe za borbu protiv desnice.
»
Voditeljka: Kažite nam, kako zvanična istoriografija vidi ove događaje ? Šta
se to zapravo desilo u Husinu i širom
Bosne, i kakve zaključke treba izvući
danas ?
Zvanični istoričar: Pa, vidite, stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koje je usledilo nakon raspada
Habzburške monarhije, a pod direktnim uticajem srpske dinastije Karađorđevića i jakom dominacijom srpske vojske, koja je, to treba spomenuti,
donela oslobođenje svim južnoslovenskim narodima, predstavljalo je trn u
oku mnogim antisrpskim elementima.
Iako nema dokaza, nema ni sumnje da
su zagovornici restauracije dinastije
Habzburga našli zajednički interes sa
komunistima u nameri da sruše novu,
jugoslovensku državu. Kao povod im
18
Miroslav Krleža, Borba pricipa, Nova
Evropa, br. 10, 1. 12. 1922.
19
Vladimir Kecmanović, Pravila
„zapadnog Balkana“, Politika, 17. 05. 2012.
je poslužila teška ekonomska situacija
koja je vladala 1920. Znate, još od kraja Prvog svetskog rata trajala je velika
inflacija koja je obezvređivala plate
radnika. Umesto da se solidarišu sa
organima nove vlasti, rudari su, putem
štrajkova i protesta, iznudili od Vlade
kolektivni ugovor kojim je predviđen
porast nadnica u skladu s porastom
cena životnih namirnica. Kako je Srbija, pardon, Kraljevina SHS imala druge prioritete, kao što su održavanje velikog vojnog, birokratskog i policijskog
aparata, ona nije mogla u potpunosti
da ispoštuje dogovoreni ugovor. To su
iskoristili komunisti da politizuju situaciju i izazovu generalni štrajk rudara
u Bosni i Sloveniji. Vladi nije preostalo
ništa drugo, do li da otpusti i protera
nepouzdane rudare, i da, pomoću vojske, policije i dobrovoljačkih odreda
pacifikuje bunt.
Voditeljka: Treba ponoviti da je među
buntovnicima bilo dosta stranih ele-
menata – Slovenaca, Čeha, i drugih
ne-Srba.
Zvanični istoričar: Tačno. Najrečitije svedoči činjenica da je u rudnicima
Lauš i Maslovari kod Banja Luke, u
kojim je bilo manje stranaca i komunista, izostao ozbiljniji bunt.20 Slovenci, doduše, nisu bili stranci, ali su od
strane državnih organa tretirani kao
takvi, što je i razumljivo uzevši u obzir
njihovo nepatriotsko držanje.
Voditeljka: Vi nam sigurno možete
ispričati kako će se sve ovo završiti ?
Zvanični istoričar: Suđenje protiv rudara iz Husina izazvaće buru u mondijalističkom delu javnosti. Rudar Juro
Kerošević će izbeći smrtnu kaznu,
tako što će, prilikom konačnog potvrđivanja presude, u sudnici pokušati da
izvrši suicid improvizovanim bodežom sakrivenim u šeširu. Zbog ovog
neprikladnog gesta, pritisci mondijalista i proletera će se pojačati i izdejstvovati ukidanje smrtne presude za Keroševića, koji će izaći na slobodu 1937.
Nakon gušenja štrajka Vlada će iskoristiti momenat da donese „Obznanu“
kojom će za duže vreme onesposobiti
komuniste, stavivši ih izvan zakona.
Franjo Rezač i ostali komunisti biće
proterani. Doduše, 1943, pod krin20
Generalni štrajk rudara Bosne i
Hercegovine i Husinska buna 1920: građa, Tuzla,
1984, str. 196
71
lože „Velikog orijenta“, Vatikana i Bilderbreg grupe, koji će, nema sumnje,
opet pokrenuti imaginarnu „klasnu
borbu“ ne bi li tako razbili srpsko jedinstvo i okrenuli brata na brata. Ali,
tu je istorija, naša učiteljica, naša opomena... naša uteha.
Voditeljka (razneženo): Eto. Kao što
naš narod kaže: „Historia magistra
vita est“. Lep zaključak za kraj večerašnje emisije. Hvala našim gostima, i
hvala vama, dragi gledaoci. Vidimo se
sledeće nedelje sa nekim novim „vrućim“ temama. Laku noć i ne dajte rudarima da vas zavade.
kom borbe protiv fašizma, komunisti
će se vratiti u Tuzlu, a među njima će
biti i Jure Kerošević, ali sada u ulozi
komandanta partizanske čete. Komunisti će ovaj put uspeti da zavedu
srpski narod u Bosni i čitavoj Jugoslaviji. Podvalivši im ideologiju bratstva i
jedinstva iza koje se krio boljševičkomondijalistički socijalizam, napraviće
novu Jugoslaviju, tamnicu srpskog naroda. Na svu sreću, 90-ih godina XX
veka raspašće se ova lažna tvorevina,
a Srbi će uspeti da zbace poluvekovni
crveni jaram. Raspadom Jugoslavije,
nažalost, deo srpskog etnikuma ostaće
van domašaja Beograda i granica Srbije. Strani faktor neće dopustiti da se
Bosna i Hercegovina podeli, u skladu
sa prirodnim zahtevima nacija da žive
u celovitim, etnički čistim državama.
BiH će tako ostati poslednji zatočenik
lažnog bratstva i još lažnijeg jedinstva...
Voditeljka: Tu će doći i do nekog rata,
zar ne ?
Istoričar (nervozno trepće): Jeste. (nakašljava se) Ooovaj, u svakom slučaju, Srbi će Dejtonskim sporazumom
uspeti da očuvaju svoju autonomiju i
oforme nezavisni entitet unutar nakazne BiH. Mondijalisti i strani faktori
će 2014. godine ponovo pokušati da
iskoriste ekonomska pitanja i izazovu nerede, ne bi li tim putem dokinuli prava Srba na zasebni entitet, što
im ovaj put neće poći za rukom, jer
će vlasti u Beogradu, Zagrebu i Banja
Luci prozreti njihove namere. Da zaključim: stogodišnje iskustvo naučilo
je srpski narod da se odupre ujedinjenim pritiscima Habzburgovaca, Kominterne, CIA-e, Soroša, masonske
72
(Ide odjavna špica emisije. U pozadini se čuju stihovi pesme Zabranjenog
pušenja „Put u središte rudnika Kreka
Banovići“.)
■
Literatura:
1. Generalni štrajk rudara Bosne
i Hercegovine i Husinska buna
1920: građa, Tuzla, 1984.
2. Tuzla u radničkom pokretu i revoluciji, I, Tuzla, 1979.
3. Đukić Branko i Đinović Slobodan, Husinska buna, Beograd,
1958.
4. Vujatović Jovan, Husinska buna,
Sarajevo, 1955.
5. Četrdeset godina: zbornik sećanja
aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta (1917–
1929), I, Beograd, 1960.
6. Čolaković Rodoljub, Kazivanje o
jednom pokoljenju, Zagreb, 1964.
7. Ćosić Dobrica, Piščevi zapisi (195
–1968), Beograd, 2001.
Listovi:
Vreme, Politika, Nova Evropa, Slobodna Dalmacija
Sajtovi:
Nova srpska politička misao (www.
nspm.rs); B92 (www.b92.net)
*Svi tekstovi navedeni u kurzivu su
autentični, a izvori su navedeni u fusnotama. Autor je odgovoran za njihovu zloupotrebu u skladu sa sopstvenim malicioznim namerama.
LEGALNA DRŽAVNA SILA?
Piše: Andreas Blehšmit; s nemačkog preveo: Petar Atanacković
GRAD» NEMAČKI
POKRAJINA HAMBURG
PREDSTAVLJA JEDNU OD
GLAVNIH POZORNICA
NA KOJIMA SE MOŽE
PRATITI RAZVOJ KAKO
NEOLIBERALNOG
URBANISTIČKOG POLICYJA
(U KOJEM JE JEDNA
OD KLJUČNIH REČI
„DŽENTRIFIKACIJA“), TAKO
I NOVIH, REPRESIVNIJIH
MODELA UPRAVLJANJA.
NEOLIBERALNA AGENDA
„PREDUZETNIČKOG
GRADA“ I REPRESIJA U
LABORATORIJSKIM USLOVIMA
ZBIVAJU SE POD VLAŠĆU
JEDNE SOCIJALISTIČKE
GRADSKE UPRAVE, ŠTO JE
SAMO NA PRVI POGLED
NELOGIČNO.
N
ije jednostavno na prvi pogled
razumeti sva zbivanja proteklih
meseci u Hamburgu. U decembru 2013, jedan nezavisno organizovan protest sa 10.000 učesnika, održan
u znak podrške alternativnom levom
centru „Rote Flora“, brzo je eskalirao,
pa se grad suočio sa najnasilnijim demonstracijama u nekoliko poslednjih
godina. Rezultat toga bilo je uspostavljanje zone u kojoj važe specijalna policijska ovlašćenja („zone opasnosti“) u
čitavoj jednoj gradskoj četvrti. Nekoliko nedelja kasnije, talasi demonstracija
građanstva primorali su gradsku upravu da ukine ovu, u dotadašnjoj istoriji
Hamburga najveću „zonu opasnosti“.
Dok je gradski sekretar za unutrašnje
poslove Mihael Nojman (SPD) paušalno označio sve demonstrante kao
kriminalce, njegove kolege iz gradske
uprave nastojale su da na brzinu izmene urbanističke planove za četvrt
Šancenfirtel, ne bi li ukinuli zakonske
osnove za dalji opstanak kulturnog
centra „Rote Flora“. Istovremene pretnje investitora (koji je u međuvremenu
kupio sporni objekat) da će naložiti prisilno iseljavanje centra, prete da SPD-u
pokvare kampanju za izbore 2015. Koja
god problematična epizoda iz gradskog
života da se uzme u obzir, bilo slučaj
centra „Rote Flora“, bilo pitanje izbeglica koje stanuju u jednoj crkvi i kojima
preti deportacija, ili primer proterivanja stanara iz takozvanih Esso-kuća
u četvrti Sent Pauli (u korist gradnje
jednog luksuznog stambenog projekta),
gradska uprava u Hamburgu ponaša se
poput slona u staklarskoj radnji.
POLITIKA GRADSKE VLADE
Ukratko rečeno, SPD, koji sam ima većinu u gradskoj skupštini, nema nikakav koncept, posebno ne za prevazilaženje postojećih konflikata, nego, umesto toga, u jednom procesu političke
autoagresije nanosi pre svega štetu samom sebi. Da se kojim slučajem gradska politika pametnije koncipirala, gradonačelnik Olaf Šolc i njegov sekretar
za unutrašnje poslove Nojman naposletku bi mogli da očekuju dobre rezultate. Međutim, ne pomažu ni politički
saveti ni apeli za racionalnost. Može se
zaključiti, zapravo, da je socijaldemokratska gradska uprava očito kao svoj
kredo prihvatila logiku državno upravljane neoliberalne deregulacije, koja se
nalazi u osnovi obrasca tzv. gradske
preduzetničke politike. Ovaj proces
73
Johanes Anjoli je u svojoj knjizi Transformacija
»
demokratije ukazao na to da ideološka formula
„socijalnog mira“ treba da umiri različite društvene
grupe obećavanjem materijalne sigurnosti i učešća u
distribuciji materijalne dobiti.
»
grad Hamburg deluje gotovo kao laboratorija za proučavanje takvih i sličnih
bezbednosnih strategija.
USPOSTAVLJANJE „ZONA
OPASNOSTI“
Odlazak SPD-a s vlasti u Hamburgu,
2001. godine, nakon više od 40 godina neprekidne vladavine, desio se pre
svega zbog manjka poverenja vodećih
ekonomskih krugova i gradske elite u
sposobnost SPD-a da će na pravi način (represijom) moći da odgovori na
socijalne izazove koji su postajali sve
očigledniji i tek predstojali u gradu na
Elbi. Sledećih deset godina na vlasti su
se smenjivale različite koalicije u kojima su dominirali demohrišćani, da bi
se 2011. SPD vratio na vlast u velikom
stilu, samostalno osvojivši apsolutnu
većinu. Nova vlast je dobila u nasledstvo i 2005. usvojeni zakon o mogućnosti uspostavljanja tzv. zona opasnosti, gde god se za time pokaže potreba i
bez većih proceduralnih komplikacija.
Drugim rečima, policiji je omogućeno
da uspostavlja posebne zone, u kojima
su važila pravila strožije kontrole bez
ikakvih povoda. Osim toga, policija je
prati stvaranje jedne atmosfere u kojoj se kao ciljevi ističu ne borba protiv
nezaposlenosti, siromaštva i beskućništva, nego protiv nezaposlenih, siromašnih, beskućnika i izbeglica. Ujedno se
nastavlja sve intenzivnija privatizacija
javnog prostora u cilju kreiranja zona
pogodnih za investiranje i konzumiranje, iz kojih se nastoje isključiti svi oni
koji se smatraju nepoželjnim i remetilačkim faktorima. To se postiže, pre
svega, pooštravanjem bezbednosnih
mera i režima koji okružuju takve projekte, a u čemu učestvuju kako policija
i komunalna policija, tako i brojne privatne firme za obezbeđenje.
Johanes Anjoli je u svojoj knjizi Transformacija demokratije ukazao na to
da ideološka formula „socijalnog mira“
treba da umiri različite društvene grupe obećavanjem materijalne sigurnosti
i učešća u distribuciji materijalne dobiti. Svi oni koji se suprotstavljaju nejednakosti i procesu osiromašenja, treba
da budu disciplinovani, potisnuti i,
74
kako navodi Anjoli, „prepušteni gnevu
javnosti“. Posmatrano iz ove perspektive, gradskoj upravi u Hamburgu se
može prebaciti jedino da nije sposobna
da „dobro vozi“ kroz društvene protivrečnosti koje nastaju u nameri da se
kapitalu osiguraju profiti i privilegije.
Ovaj proces disciplinovanja „remetilačkih faktora“ Anjoli opisuje kao „involuciju“. Pod tim pojmom se misli na
jednu autoritarnu vrstu vlasti, koja uz
pomoć preventivnih bezbednosnih
sredstava osigurava svoju vlast i kriminalizuje političke protivnike. Jedno od
njenih osnovnih obeležja jeste tvrdnja
da se primenom novih i posebnih sigurnosnih mera, zapravo, imaju zaštititi osnovna ustavna prava. Ukoliko
je tom prilikom potrebno ograničiti
ta ista prava, to se opravdava činjenicom da je u pitanju neprijatna, ali neophodna mera, koja će biti vremenski
ograničena i koja predstavlja nešto kao
„manje zlo“ u odnosu na ono što bi njena ne-primena izazvala. U tom smislu
imala pravo da izriče ograničenja slobode kretanja, zabrane boravka ili čak
da praktikuje preventivna hapšenja. Na
taj način je uspostavljeno pravo na uvođenje vanrednog stanja, u čijem slučaju
su policijska ovlašćenja prevazilazila sva postojeća ograničenja. Naime,
pravna ograničenja policijskih ovlašćenja baziraju je na premisi da za delovanje policije mora postojati konkretna
sumnja u to da je (negde i od strane
nekog) počinjeno određeno krivično
delo tj. da postoji konkretna opasnost
od toga da delo bude počinjeno, što je
osnova na kojoj policija može da deluje. Bez te pretpostavke nema ni osnova
za policijsko delovanje. A spomenuta
pretpostavka se sama zasniva na maksimi da ustav treba da štiti kako državu, tako i pojedinca od samovolje države i njenih aparata represije.
Odanost ustavnim principima očito
nije bila prva stvar na pameti gradskoj
upravi pod vlašću CDU, koja je 2005.
donela ovaj, kako su ga krstili, „naj-
oštriji zakon o policiji u Nemačkoj“.
U tom smislu se hamburška gradska
uprava samo nalazila na tragu onoga što je tako dobro ranije sažeo bivši
ministar unutrašnjih poslova (i sadašnji ministar finansija) Volfgang Šojble,
kada je naveo da je „ustav sve manje
put na kojem se slobodno može razvijati demokratski legitimisana politika,
a sve više lanac koji ograničava prostor
za njeno delovanje“. Takve vrste lanca
hamburška policija se, 2005. godine,
konačno oslobodila. Jer uspostavljanje
„zona opasnosti“ nije zavisilo više od
sudskih odluka ili procena gradskih
vlasti, nego je sama policijska uprava donosila odluke o tome gde će biti
uspostavljene i koliko dugo će važiti. Za to su bile dovoljne njene interne
procene stanja u određenim delovima
grada, koje ona nije morala detaljno da
opravdava. Šta je to proizvelo, vidi se iz
podatka da je, u poslednjih 6 godina, u
čak 40 navrata došlo do uspostavljanja
ovih „zona opasnosti“ u različitim de-
U decembru 2013, jedan nezavisno organizovan protest sa 10.000 učesnika,
»
održan u znak podrške alternativnom levom centru „Rote Flora“, brzo je eskalirao,
pa se grad suočio sa najnasilnijim demonstracijama u nekoliko poslednjih godina.
Rezultat toga bilo je uspostavljanje zone u kojoj važe specijalna policijska ovlašćenja
(„zone opasnosti“) u čitavoj jednoj gradskoj četvrti.
»
75
Nova vlast je dobila u nasledstvo i 2005. usvojeni
»
zakon o mogućnosti uspostavljanja tzv. zona opasnosti,
»
gde god se za time pokaže potreba i bez većih
proceduralnih komplikacija.
lovima Hamburga.
Uloga policije u disciplinovanju socijalnih protesta ima pri tom posebnu
važnost. Uobičajeno se policijske prakse u odnosu na proteste razmatraju u
kontekstu pitanja o tome da li je policija samostalni politički akter ili deluje
kao instrument politike. Nezavisnost
policije od politike u idealnom slučaju značila bi policijski rad oslobođen
od uticaja politike, rad koji se oslanja
isključivo na neke jasno definisane državno-pravne norme. U slučaju hamburške policije to izgleda nešto drugačije, jer nezavisnost od politike se razume kao nezavisnost policije da sprovodi
sopstvenu politiku i sledi sopstvene političke ciljeve, ne dajući se pri tom državnoj kontroli njenog delovanja.
Samo jedan pogled na poslednja dešavanja u gradu dovoljan je da se ilustruje nezavisan politički život hamburške
policije. U toku prošle godine, u četvrti
Altona, često je dolazilo do sukoba iz76
među policije i lokalnih stanovnika, ne
samo mladih već i njihovih roditelja.
Od leta je policija pojačala svoje fizičko
prisustvo u ovom delu grada i ciljano je
intenzivno kontrolisala one omladince
kojima je pripisivala „migrantsku pozadinu“ (tj. emigrantsko poreklo). Ovakva praksa je naposletku izazvala otpor i tri noći za redom je u ovom delu
grada dolazilo do sukoba s policijom.
Policijska uprava očito nije računala s
ovakvom vrstom otpora, zbog čega je
pokrenula pravu medijsku kampanju,
šireći lažne informacije da u četvrti deluje opasna omladinska banda. Tome
se priključila i lokalna štampa, koja je
pisala besmislice o „noćima nereda“ i
čitavu četvrt Altona opisala kao „opasni kvart“, gde se čak i policija nerado
kreće. Sve je to trebalo da doprinese
etabliranju utiska o jednom strašnom
delu grada, čije su javne prostore zaposele grupe opasnih migranata.
Motive za delovanje policije najbolje je
opisao Gerhard Kirš, iz sindikata policije, navodeći: „Moje kolege i koleginice ovde treba da se izbore sa onim što
je proizvela jedna neuspešna politika
integracije“. Tako je predstavnik policijskog sindikata opravdao nove represivne mere, uopšte se ne osvrćući na
pravne aspekte stvari, čime se policija
nije potrudila da stvori čak ni privid
pravne utemeljenosti za svoje mere.
A ni gradska uprava Hamburga, niti
opštinska vlast u Altoni pri tome nisu
igrali nikakvu ulogu, jer policija nastupa kao samostalni politički činilac.
Intenziviranje protesta u četvrti protiv
ovih policijskih mera na kraju je primoralo gradsku upravu da izvrši pritisak na policiju radi opoziva ovih mera,
kojima političari nisu hteli da daju naknadni legitimitet.
DISCIPLINOVANJE
SOCIJALNIH PROTESTA
Međutim, time nije učinjen kraj ovom
procesu, jer se samostalno delovanje
policije, u cilju disciplinovanja političkih protesta i demonstracija, nastavlja
na neizmenjeni način. Osnova njenog
koncepta delovanja jeste sistematsko
ograničavanje i umanjivanje prava na
okupljanje i izražavanje protesta za leve
grupe. Slično se dogodilo i 21. decembra 2013. godine. Policija je tada donela
odluku o zabrani već dopuštenih demonstracija, a kao povod je poslužila
eskalacija nasilja, koju je izazvala sama
policija, svojim ničim izazvanim napadom na demonstrante, i to vodenim
topovima, suzavcem i palicama. Pravnu logiku koja se nalazi iza policijskog
delovanja objasnio je, početkom januara, šef gradske policijske uprave Peter
Born, na specijalnoj sednici gradske
uprave za unutrašnje poslove. Tom prilikom je objasnio da u slučaju prijavljivanja demonstracija neke leve grupe,
policija prvo razmatra mogućnosti za
njihovu zabranu. Ukoliko to nije mo-
Sledeći ovu logiku, nije čudo što se
operativni šef hamburške policije Hartmut Dude oglušio o sve odluke upravnog suda u Hamburgu, prema kojem
su sve mere preduzete za ograničenje
ili onemogućavanje demonstracija proglašene suprotne zakonu. Jer upravo je
spomenuti Dude, zajedno sa svojim šefom Peterom Bornom, bio najodgovorniji za odluku o razbijanju demonstracija 21. decembra. Međutim, to sve nije
uzbudilo nikoga u gradskoj vlasti, tako
da direktno kršenje zakona nije proizvelo nikakve posledice za odgovorne.
Nakon što je došlo do raspuštanja demonstracija, počeli su višednevni neredi u Hamburgu, a zatim je došlo do
uvođenja „najveće zone opasnosti u
istoriji grada“. Samo uspostavljanje ove
zone poslednja je u nizu potvrda o sa-
guće, tada se ispituju mogućnosti za
ograničavanje demonstracija. Pravni
imperativ koji važi u Nemačkoj, da policija treba pre svega da omogući, a ne
da onemogući održavanje skupova i
demonstracija, očigledno nije poznat
hamburškoj gradskoj upravi.
mostalnom i samovoljnom delovanju
policije. Uvođenje vanrednog stanja
opravdano je napadom demonstranata
na policijsku stanicu i povređivanjem
velikog broja policajaca. Međutim,
uskoro su istraživanja novinara i advokata pokazala da se ovaj napad nikad
Simbol protesta postala je četka za WC, koju su demonstranti počeli da nose
»
stoga što se ovaj predmet, iz nekog razloga, našao na listi opasnih predmeta koje je
policija imala da zapleni ako ih pronađe prilikom pretresa sumnjivih lica. »
77
Nakon što je došlo do raspuštanja demonstracija,
»
počeli su višednevni neredi u Hamburgu, a zatim je došlo
do uvođenja „najveće zone opasnosti u istoriji grada“. »
nije stvarno dogodio, nego da je insceniran od strane policije. Devet dana
kasnije vanredno stanje je ukinuto, a
njegovo ukidanje, ipak, nije predstavljalo poraz državnih organa. Istina,
policija se malo zanela uvođenjem velike zone opasnosti, jer je ona prvi put
obuhvatila ne samo one četvrti i stanovnike koji su spadali u marginalizovane grupe, nego i deo naselja u kojima
živi bela nemačka srednja klasa, koja se
ubraja u dobitnike procesa džentrifikacije iz poslednjih godina.
Praktično od prvog dana uvođenja
vanrednog stanja, dešavale su se demonstracije „običnih građana“ protiv
daljeg opstanka „zone opasnosti“. Simbol tih protesta postala je četka za WC,
koju su demonstranti počeli da nose
78
stoga što se ovaj predmet, iz nekog razloga, našao na listi opasnih predmeta
koje je policija imala da zapleni ako ih
pronađe prilikom pretresa sumnjivih
lica. Zapravo, nije ni čudo što su mediji
uspeli da ovaj predmet stilizuju u neku
vrstu simbola demonstracija. Na taj način mogao se ispuniti jedan od osnovnih uslova onoga što Anjoli opisuje kao
involuciju, a to je depolitizacija masa.
Na posletku su ovi protesti ubrzali ukidanje „zona opasnosti“, a imidž policije
u Hamburgu ipak je bio pomalo narušen. Međutim, osim toga nije došlo
ni do kakvih promena. Jer i policija je
shvatila da dokle god bude fokusirana isključivo na strance (imigrante),
levičare i džankije, njena uloga samodovoljnog aktera autoritarnog disciplinovanja neće biti ozbiljno dovedena u
pitanje.
■
*Tekst preuzet iz: KONKRET, 2/2014,
12–13.
ŽENSKI JUGOSLOVENSKI
EKSPERIMENT
DRUGOG
» NAKON
SVETSKOG RATA
Piše: Maja Solar
Ž
enske organizacije na jugoslovenskom prostoru pojavljuju se u
drugoj polovini XIX, a množe se
početkom XX veka. Zauzimajući širok
političko-ideološki spektar (od onih
koje su bile vezane za socijaldemokratiju, preko građanskih, do onih koje su
bile vezane za crkvu), ove organizacije
imale su i različite pristupe problemu
položaja žena u društvu. Dok su građanske organizacije svoje emancipatorske zahteve prvenstveno temeljile na
pravnoj regulaciji (zahtevima za izjednačavanje žena u pravnom smislu),
dotle su konzervativne ženske skupine
(paradigmatični primeri su razna kola
sestara) fokus stavljale na karitativnohumanitarni rad.
ŽENSKE ORGANIZACIJE
PRE DRUGOG SVETSKOG
RATA
Građanske feminističke opcije zahtevale su ravnopravnost muškaraca
i žena u jurističkom aspektu – pravo
glasa i izbora, pravo na obrazovanje,
jednaki moral za oba pola itd., ali nisu
ih zanimale promene u odnosima proizvodnje i društvenog poretka uopšte.
Feministkinje iz građanskog miljea
nisu videle kapitalizam kao problem,
već su se borile za jednake šanse za
žene u karijeri i sferi rada, ne razmišljajući pri tom o eventualnim promenama u klasnoj strukturi društva.
Konzervativne ženske grupe, pak, ne
samo da se nisu zanimale za promenu
društvenih odnosa – ni u političkom
niti u ekonomskom smislu – već su
svoj rad ugrađivale u nepromenjenu
patrijarhalnu strukturu, videći ulogu
žene upravo tako kako joj je i bila nametnuta. Ove organizacije bavile su se
humanitarnim radom, naročito su pomagale majkama i bile su stub očuvanja ideologije crkve.
S razvojem kapitalističkog načina
proizvodnje na jugoslovenskom pro-
storu, razvija se i radnički pokret, a s
njim i socijalističke ženske organizacije. Prvi svetski rat bio je prvi prekid
u radu ovih organizacija, ali i eksces
koji je omogućio izvesnu transformaciju tradicionalnih polnih uloga –
žene su morale preuzimati one uloge
koje su tradicionalno bile namenjene
muškom polu. Nakon rata i stvaranja
jugoslovenske države, ženske organizacije još više se umnožavaju i objedinjuju na osnovu regionalnih kriterijuma. Posebna pozicija levih ženskih
organizacija bila je uslovljena agresivnom antikomunističkom politikom:
zabranom rada Komunističke partije
1920. godine, putem dekreta pod nazivom Obznana, Zakonom o zaštiti
države koji je donet 1921, te otvorenom diktaturom kralja Aleksandra
1929. i zabranom političkih partija
uopšte. Kako je Komunistička partija mogla da radi samo u ilegali, tako
su i ženske organizacije levog spektra
pronalazile nove oblike organizacije rada. Jedna od taktika rada u tako
teškim uslovima bila je i rad u nekomunističkim organizacijama. Naime,
partija je koristila mnoge ženske organizacije za regrutovanje članica, preko
kojih je pokušavala da deluje. Primera
radi: preko Društva za prosvetu žena,
preko Ženske nabavljačke zadruge, a
naročito preko Omladinskih sekcija u
Ženskom pokretu itd.1) Ženske organizacije vezane za radnički pokret u
međuratnom periodu bile su i te kako
aktivne. No, tek tokom Drugog svetskog rata (drugog prekida u ovoj istoriji ženskog organizovanja), nastaje do
tada najmasovnija ženska organizacija
na jugoslovenskom prostoru, koja je
uspela da okupi i mobiliše najveći broj
žena – Antifašistički front žena.
ANTIFAŠISTIČKI FRONT ŽENA
UČINIO JE VELIKE NAPORE DA
SE ŽENE ŠIROM JUGOSLAVIJE
OPISMENE, OBRAZUJU I
OBUČE ZA POSLOVE KOJI
SU DOTAD BILI REZERVISANI
SAMO ZA MUŠKARCE. U
SVOJOJ KNJIZI RODNA
PERSPEKTIVA U NOVINAMA
ANTIFAŠISTIČKOG FRONTA
ŽENA (1945–1953) GORDANA
STOJAKOVIĆ ANALIZIRA OVAJ
JEDINSTVENI DRUŠTVENI
EKSPERIMENT, KOJI JE
ODIGRAO VEOMA ZNAČAJNU
ULOGU U EMANCIPACIJI
ŽENA, ALI JE, NAŽALOST, IMAO
I SVOJA OGRANIČENJA
1
O delovanju ženskih organizacija
u sprezi s radničkim pokretom u međuratnom
periodu videti u: Kecman Jovanka, Žene Jugoslavije
u radničkom pokretu i ženskim organizacijama
1918 – 1941, Narodna knjiga, Beograd, 1978.
79
AKTIVNOSTI
ANTIFAŠISTIČKOG FRONTA
ŽENA U ŠTAMPI
Zagorka
Arnautović
Oformljen još za vreme rata (1942, u
Bosanskom Petrovcu), AFŽ je i nakon
Tokom Drugog svetkog rata nastaje do tada
»
najmasovnija ženska organizacija na jugoslovenskom
prostoru, koja je uspela da okupi i mobiliše najveći broj
žena – Antifašistički front žena.
»
rata razvijao najveći deo svojih aktivnosti, sve do 1953, kad je zvanično
ukinut. Ono što je zanimljivo u daljnoj
istoriji ženskog organizovanja jeste zaborav i brisanje povesti AFŽ-a (osobito nakon 1990-ih) kao čvornog mesta
transformacije polnih/rodnih uloga i
odnosa. U sklopu (neo)liberalne ideologije, prema kojoj su demokratske slobode nastale nakon sloma socijalizama,
nema mesta za istoriju jugoslovenskog
emancipatorskog eksperimenta. Priča o
AFŽ-u je ili sasvim nestala ili se pojavljivala kao neka tačkica u istoriografiji,
uglavnom vezana za naraciju o jugoslovenstvu kao totalitarnom projektu, pri
čemu je akcenat na ovu priču uvek bio
na negativnom. Iako je iskustvo AFŽ80
a zaista jedno ambivalentno iskustvo,
zaboravljanje snažne emancipatorske
dimenzije ove ženske prošlosti (kao i
jugoslovenske prošlosti uopšte) predstavlja ne samo nekritički manevar u
službi pojednostavljenja, već i jasno političko-ideološko opredeljenje savremenih istorija.
Knjiga Gordane Stojaković Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog
fronta žena (1945–1953) predstavlja
iskorak iz preovlađujućeg antijugoslovenskog narativa. Dugogodišnjim
istraživanjem jednog dela zaboravljene istorije, koje je rezultiralo ovom
knjigom, nije samo skinuta prašina s
arhivskih dokumenata, već se u političko-ideološkoj borbi pisanja prošlosti
zauzima određena pozicija, naročito u
borbi protiv aktuelnih revizionističkih
pisanja prošlosti.2) Stoga istraživanje
povesnog iskustva antifašističke prakse nikada nije samo stvar sećanja, već
odnošenje snaga u borbi za kulturnu i
ideološku hegemoniju.
Istražujući istoriju AFŽ-a, autorka je
rodnu analizu sprovodila fokusirajući
se na medij koji je imao ključnu ulogu
u organizovanju žena – medij štampe.
Smeštajući AFŽ štampu u kontekst razvoja štampe koja bi mogla nositi predznak „ženska“ (u različitim ideološkim
razumevanjima oznake „žensko“),
Gordana Stojaković posebnu pažnju
posvetila je sadržaju nekoliko važnih
AFŽ glasila, kao i društvenom kontekstu u kojem je taj sadržaj moguće
analizirati. Iako je mapirana šira istorijsko-društvena konstelacija razvoja
novinarstva i časopisa namenjenih ženama, akcenat je stavljen na ona glasila
koja su se najviše distribuirala u Vojvodini. Ova regionalna odrednica važna
je u rekonstrukciji istorije, jer su regionalne razlike u povesnim iskustvima
AFŽ-a u praksi bile velike. Autorka na
nekoliko mesta u knjizi to i naznačava,
uvek imajući u vidu da se vojvođanska
situacija ne može preslikati na druge
jugoslovenske regione.
Odabravši za analizu časopise koji su
2
“Radi se temi koja je potpuno izbačena
iz zvanične istorije što je posledica savremenog
istorijskog revizionizma. Moje uverenje je da
je u sistemu koji teži da okleveta socijalizam
naročito nepodesan onaj deo koji najviše govori
o svakodnevnom životu. Kako se mi sećamo
socijalizma? Uglavnom kroz predstave svakodnevnog
života a tu odjednom izniču sećanja na sigurnost
(ličnu i u odnosu na radnu sferu), besplatno
obrazovanje, kvalitetno i zagarantovano zdravstvo,
pravo na porođajno odsustvo i dostupne vrtiće,
jednake šanse za svu decu koja žele da se obrazuju...”
u: Ekonomija njege i brige izgradila je zemlju, intervju
sa Gordanom Stojaković koji je vodila Iva Marčetić
http://www.kulturpunkt.hr/content/ekonomijanjege-i-brige-izgradila-je-zemlju
imali najveći uticaj u razvoju feminizma, čak i ako se sami nisu definisali
kao feministički časopisi, knjiga prevashodno predstavlja uporednu analizu
časopisa Glas žena (list Pokrajinskog
odbora Antifašističkog fronta žena Srbije za Vojvodinu, Novi Sad) i Zora (list
Glavnog odbora AFŽ Srbije, Beograd).
Pored fokusa na pomenute časopise,
analiziraju se i sadržaji nekoliko brojeva Žene danas (časopis koji je izlazio
i pre Drugog svetskog rata, a od 1945.
postao je glasilo AFŽ Jugoslavije) i Slobodne Vojvodine (dnevni list Narodnooslobodilačkog fronta Vojvodine, potom Narodnog fronta Vojvodine, a od
1953. preimenovan u Dnevnik). Analiza je dopunjena i svedočenjem Gizele
Sabo, jedne od urednica lista Pokrajinskog odbora AFŽ Vojvodine na mađarskom jeziku Dolgozó Nő (a napominje se i značaj još jednog AFŽ časopisa
namenjenog manjinskim zajednicama
u Vojvodini – Femeia Nouă, list na rumunskom jeziku).
Za osnovne parametre autorkine analize uzimaju se: društveni kontekst,
dominatne uloge namenjene ženama
i dominantne teme listova. To je okvir
u kojem se ova analiza strukturira, to
su teme kroz koje nas autorka u analizi AFŽ štampe provodi. Zašto su za
analizu izabrane baš novine, a ne samo
arhivska građa, kao što su rezolucije,
proglasi, zapisnici i izveštaji sa sastanaka, konferencija i kongresa AFŽ-a, kao
i teorijski tekstovi o AFŽ-u? Baš zato
što su autorku, pored oficijelnog AFŽ
materijala koji su osmislile liderke organizacije, zanimali svakodnevni iskazi žena, kojih je bilo upravo u štampi,
najčešće u izveštajima i reportažama.
U knjizi se upoređuje zastupljenost tekstova u odnosu na pol autora, ali i njihovu poziciju na hijerarhijskoj lestvici
(koliko autora i autorki je pisalo tekstove, ko su oni bili i kakve su pozicije
zauzimali u društvenim organizacijama). Jasno je da je jedan od ključnih
zadataka AFŽ pokreta bilo angažovanje žena na svim razinama, a u tu svrhu štampa je prenosila i one tekstove
koji su opisivali svakodnevni život žena
koje nisu bile u vrhovima organizacije,
ali su bile uzor restrukturiranja društvenih odnosa u socijalizmu. Tako su
priče „običnih“ žena, radnica, seljanki,
zadrugarki, udarnica... bile paradigma
novog života i novih polnih uloga u
društvu.
Promena tradicionalnih polnih uloga
Tokom Drugog svetskog rata događa
se presudna promena tradicionalno
definisanih polnih uloga. Žene postaju
deo Narodnooslobodilačke borbe, kao
partizanke i učesnice u ratnim aktiv-
U sklopu (neo)liberalne ideologije, prema
»
kojoj su demokratske slobode nastale nakon sloma
socijalizama, nema mesta za istoriju jugoslovenskog
emancipatorskog eksperimenta
nostima. Nakon rata, razdoblje obnove
i izgradnje zemlje iziskuje angažovanost celokupne radne snage, stoga i
žene postaju učesnice u važnom delu
posleratnih aktivnosti. Ravnopravan
ulazak žena u privredu, u političku sferu, u javnu sferu uopšte, ne samo da je
potvrđen ustavnim odredbama (Ustav
FNRJ iz 1946.), već se ova masovna
mobilizacija žena odigrava i na terenu.
Uloga AFŽ-a u ovom procesu bila je
neizmerna. Povezujući se mrežno širom jugoslovenskog prostora, AFŽ je
imao krucijalni značaj u promenama
ženske situacije i u njihovom uključivanju u sve segmente života. Od samih
vrhova organizacije (povezanih sa KPJ
i Narodnim frontom) do nižih nivoa
koji su imali zadatak da direktnim pristupom dopru do što većeg broja žena,
rad ženskog antifašističkog fronta manifestovao se na nekoliko ravni: rad na
ulasku žena u privredu, edukacija, opismenjavanje putem analfabetskih tečajeva i „kulturno uzdizanje“ žena, rad
na promeni polja rada (kućni posao,
briga o porodici, nega dece i starijih)
itd. Uključivanje žena u privredu značilo je transformaciju tradicionalnih
ženskih uloga, a shodno socijalističkoj
platformi emancipacije ova promena
se i finansijski i ideološki podsticala.
„Naročito je ohrabrivano radno angažovanje žena u zanimanjima koja su
do tada bila rezervisana za muškarce:
kovač, mehaničar, motorista, elektrozavarivač... AFŽ štampa donosila je i reportaže o ženama koje su bile uspešne
industrijske radnice.“3)
»
3
Stojaković Gordana, Rodna perspektiva
u novinama Antifašističkog fronta žena (1945–
81
Radmila Anđelković
Tokom Drugog svetskog rata događa se presudna
»
promena tradicionalno definisanih polnih uloga »
Vida Tomšić
Zagorka Špičanović
Žene su se bavile novim zanimanjima, prvi put postajale su ekonomski
samostalne, a radni elan podstican je i
sistemom udarništva. „Biti udarnica/
udarnik značilo je prednjačiti u ispunjavanju norme, koja je bila izračunata za svaki posao. Višestruki udarnici/
udarnice dobijali bi i mesto brigadira – predvodnika/predvodnica smene
ili jednog organizacionog dela proizvodnje. Udarnički i brigadirski status
značio je ne samo priznanje, koje se
sa ponosom nosilo, već i materijalnu
nagradu.“4) Važno je razumeti kako je
takmičarski karakter u sistemu udarništva drugačiji od idelogije konkurentskih odnosa između individua koje
se takmiče samo radi vlastitog interesa.
Svrha takmičenje za titulu udarnika/
udarnice uvek ima podlogu u onom
kolektivnom, jer svaki doprinos u sferi privrede značio je boljitak za kolektiv, a ne samo za individuu. Akcenat
na aktivnim ženskim ulogama uočljiv
je i putem vizuelnog sadržaja u AFŽ
štampi, tako se u prvim posleratnim
godinama u ovim glasilima najčešće
pojavljuju slike na kojima su žene različitih generacija prikazane kao radnice,
udarnice, brigadirke, zadrugarke, aktivistkinje (a uočljiva je i promena ovih
vizuelnih poruka onda kad fotografije
žena-majki i dece ponovo postaju dominantne).
Kako su se žene sve masovnije uključivale u privredu, tako se nužno morala
promeniti i sfera porodice i reproduk1953), Zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad,
2012. g., str. 69.
4
Isto, str. 75.
82
tivnog rada. Problem dvostruke preopterećenosti zaposlenih žena (one koje
su zaposlene, ali pored toga i opterećene ‘nevidljivim’ i neplaćenim radom u
privatnoj sferi) bio je meta feminističkih organizacija i ranije, no u novom
socijalističkom društvu u prvom periodu se zaista eksperimentisalo promenama u ovim sferama. Mnogi su primeri rada na podruštvljavanju funkcija
porodice i stvaranju mreže društvenih
institucija koje pomažu da se žena oslobodi reproduktivnog rada: izgradnja
obdaništa, jaslica i dojilišta u okviru
fabrika, izgradnja radničkih restorana
društvene ishrane, organizovanje aktiva za čuvanje dece, aktiva za finansijsku podršku zaposlenim majkama...
Dakle, briga o deci i drugima nije više
bila prepuštena individuama ili dobrostojećim humanitaristima koji imaju
mogućnosti da pomažu, već je postala
briga celog kolektiva, društvena stvar.
Ovaj eksperiment u sferi promene porodičnih odnosa, nažalost, imao je svoje granice i tradicionalne uloge žene
kao majke, domaćice i negovateljice
opet su prevagnule, pogotovo s povećanjem dečjih dodataka nakon 50-ih godina, čime su se žene zapravo podsticale na vraćanje u kuće. Ipak, ne možemo
prenebregnuti ogromne korake koji su
učinjeni na ovom planu podruštvljavanja. Posleratni angažman antifašistkinja naročito se ogledao i u edukativnoj
sferi. Intenzivan rad na opismenjavanju
žena (veliki broj besplatnih analfabetskih kurseva na kojima su se žene opismenjavale), organizovanje različitih
okupljanja žena – od čitalačkih grupa
i političkih kurseva (učestalo je bilo
okupljanje žena na kojima su se naglas
čitale novine i zajedno se komentarisali
tekstovi) do kolektivnog odlaska u bioskope i pozorišta, te prosvećivanje žena
u oblasti prava, zdravstva i higijene,
samo su neki od modusa edukativnog
rada.
Analiza rada AFŽ-a putem štampe,
koja se najviše distribuirala u Vojvodini, dopunjena je i tabelarnim prikazima časopisa u kojima Gordana
Stojaković daje sistematičan pregled
tekstova shodno naslovima, autorima/
autorkama, dominatnim sadržajima
i temama. Sistematizacija, dakako,
olakšava rad budućim istraživačima i
istraživačicama ove prošlosti. A da rekonstrukcija AFŽ prošlosti nije samo
Marija Miljanić petostruka
udarnica i učenice Novkabela
za strugom-Glas žena br. 2
unutrašnja strana korica
Knjiga Gordane Stojaković Rodna perspektiva
»
u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-
1953) predstavlja iskorak iz preovlađujućeg
antijugoslovenskog narativa
stvar sećanja, već i nastavljanja ovog
jugoslovenskog ženskog eksperimenta, osobito je važno danas. U vremenu
kad se reproduktivni rad žena podrazumeva i ideološki opravdava, kad se
ne preduzimaju koraci u pravcu ko-
»
lektivnog organizovanja privatne sfere
na način da se žene oslobode kućnih i
porodičnih poslova i da im se omogući
ravnopravno učešće u drugim sferama,
AFŽ iskustvo ostaje feministički uzor i
inspiracija.
■
83
GIPSY MAFIA WINTER TOUR
MUZIČKA PODLOGA
ZA PRIČU O IMIGRACIJI
Piše: Milan Čekrdžin
»
ZRENJANINSKI REP
SASTAV ODRŽAO JE
FANTASTIČNE SVIRKE PO
NEMAČKOJ I HRVATSKOJ,
ALI SU, U OKVIRU TURNEJE,
ORGANIZOVALI I TRIBINE O
SUDBINI IMIGRANATA KOJI, U
POTRAZI ZA BOLJIM ŽIVOTOM,
DOSPEVAJU NA ZAPAD,
KOJI IH OPET PROTERUJE I
NAJČEŠĆE VRAĆA ODAKLE SU
DOŠLI
P
očetkom prošle godine, zrenjaninski rep sastav Gipsy Mafia
objavio je album Ciganska posla. Momci su album snimili i objavili
sami, uz pomoć prijatelja. Diskovi su
štampani po sistemu „uradi sam”, a
omogućeno je i besplatno preuzimanje muzike na internetu. To se pokazalo kao vrlo efikasno, bend je iskočio iz potpunog mraka i postao prava
mala andergraund atrakcija. Ubrzo
nakon toga, usledio je niz koncerata
po Srbiji i regionu, a na „live“ nastupima Skill, Buddy i K. O. dobili su pojačanje – pridružili su im se BHC Sound
System, DJ Bonjah i Selecta Podstrekivač. Sasvim prirodno, usledila je i saradnja s drugim muzičarima iz zemlje
i inostranstva, a nakon prvog nastupa
s celim bendom, Braćom Blekvutrićima, došao je i poziv na turneju po Nemačkoj.
ORGANIZACIJA TURNEJE
Bend je informaciju primio s oduševljenjem, ali vrlo brzo se ispostavilo da
je veoma teško uskladiti obaveze devetorice ljudi koji se, da bi preživeli,
bave najrazličitijim poslovima, te je na
kraju odluka pala da se na turneju ode
u čisto hip-hop varijanti, bez benda,
sa di-džejem i selektorom.
Taj inicijalni poziv stigao je od kolektiva „Solidarnost“. Ekipa iz Berlina osmislila je i organizovala glavni
okvir turneje, a ostali datumi popunjeni su kasnije. Plan je bio da se od
3. do 11. januara ove godine nastupi u
Hamburgu, Berlinu, Potsdamu, Lajpcigu, Švabiš Gmundu, Minhenu, Štutgartu, Rijeci i Zagrebu.
Oko datuma turneje nije bilo mnogo dileme. Dva em-sija, Skill i Buddy,
zaposleni su na traci, u, može se slobodno reći, robovlasničkoj firmi na
periferiji Zrenjanina i bave se proizvodnjom delova za jednu marku
84
luksuznih automobila. Slobodni dani
se ne dobijaju baš lako, pa je jedina
opcija bila da se na turneju ode usred
zime, kad je u firmi kolektivni godišnji odmor. DJ Bonjah takođe je bio zaposlen, doduše u drugom preduzeću,
ali koje je funkcionisalo na sličan način. Ni on nije mogao da se izbori za
slobodne dane, pa je poslu, jednostavno, okrenuo leđa i pošao na turneju
svestan da će dobiti otkaz. I naravno
– dobio ga je.
Nekoliko dana pre polaska, kompletan sastav ekipe još nije bio poznat.
„Tour manager” i „selektor” vodio je
borbu za dobijanje privremenog pasoša, jer mu je onaj pravi oduzet zbog
problema sa zakonom. Pevač K. O.
naprasno se, nekoliko dana pred polazak, s porodicom preselio u inostranstvo, pa se ispostavilo da u kombiju
ima viška mesta. Brže-bolje, ubacili su
se prijatelj i saradnik benda, breakcore
DJ Segregator X, i Gricko, predstavnik
beogradskog vrtića za marginalizovane grupe dece „Mali prijatelji”. Ekipu
su činili još i vozač, gostujući muzičar,
tata i mama, te iskusni Jole Fa.
DEPORTACIJA IZ UGLA
GIPSY MAFIJE
Braća Skill i Buddy rođeni su u Srbiji,
ali su se kao deca s porodicom preselili u Nemačku. Tamo su odrastali i
školovali se, pa nemački jezik govore
kao maternji. Iznenada, u životu njihove porodice dogodio se totalni obrt.
Naime, nemačka država njihovim roditeljima postavila je ultimatum – ili
dobrovoljno napustite državu, pa ćete
moći da ponesete deo imovine sa sobom ili ćete, ako to odbijete, uskoro
biti deportovani nazad u Srbiju – bez
imovine. Mladi reperi su u gradu
Marl proveli 12 godina i onda su se
2003. našli u Zrenjaninu. Žive na periferiji grada, u trošnoj kući, u ulici koja
je asfaltirana do pola. Asfalt prestaje
baš kod prve kuće u kojoj žive Romi.
Zbog svega toga, u okviru muzičke
turneje, osmišljen je i prateći program
– nekoliko tribina, debata i razgovora,
koji su prethodili koncertima. Može
se reći da je vreme na turneji valjano
iskorišćeno, jer su Skill i Buddy, od-
ne u okviru turneje vladalo je veliko
interesovanje. Održano ih je ukupno
pet, bile su veoma dobro posećene, a
zanimljivo je to da su publiku dobrim
delom činili ljudi koji inače nisu tipični posetioci hip-hop manifestacija.
Svakako da je veliki plus bilo i to što
glavni akteri tribina odlično govore
jer, iako smo imali tu neku, kakvu-takvu, materijalnu sigurnost, mi smo u
toj Nemačkoj ipak bili stranci. Ali kad
smo došli, ispostavilo se da smo to i u
Srbiji“, ispričao je Skill, jedan od članova Gipsy Mafije.
Kad se porodica odselila u Nemačku,
Buddy je bio beba, pa se Srbije nije ni
Oko datuma turneje nije bilo mnogo dileme. Dva em-sija, Skill i Buddy zaposleni
»
su na traci, u, može se slobodno reći, robovlasničkoj firmi na periferiji Zrenjanina i
bave se proizvodnjom delova za jednu marku luksuznih automobila. Slobodni dani
se ne dobijaju baš lako, pa je jedina opcija bila da se na turneju ode usred zime, kad
je u firmi kolektivni godišnji odmor.
mah nakon tonskih proba a neposredno pred muzičke nastupe, s publikom
razgovarali o svojim iskustvima, kako
u Nemačkoj, tako i u Srbiji.
Ispostavilo se da je ovaj način predstavljanja situacije, uz navođenje ličnog primera, te primera iz najbližeg
okruženja, ljudima koji žive u Nemačkoj veoma zanimljiv. Za te tribi-
»
nemački. To je znatno olakšalo komunikaciju sa „domaćima“.
„Ljudima smo pričali o tome kako
smo odrasli u jednom svetu, kako smo
onda, protiv svoje volje, odjednom
prebačeni u neki potpuno drugi. Bili
smo mali i naivni, ja sam se čak jedno
vreme radovao povratku kući, mislio
sam da ćemo tamo biti svoji na svome,
sećao. Na ovoj turneji shvatio je koliko prosečan čovek u Nemačkoj zapravo nema pojma šta se sve u toj državi
događa.
„Ljudi su nas slušali i primetio sam
da je sve ono što smo mi govorili na
njih ostavilo zaista jak utisak. Mnogi
od njih znali su da je veliki broj Roma
iz Nemačke bukvalno proteran, ali,
85
Glavni utisak turneje
»
jeste da su domaćini
u svakom gradu bili
izuzetno gostoljubivi. Ljudi
su na nastupima dobro
reagovali, iako Gipsy
Mafia repuje na srpskom.
Ispostavilo se da ljudi
znaju refrene pojedinih
pesama, što je za bend
bilo pravo iznenađenje.
»
kako mi se čini, od nas su prvi put
dobili informaciju iz prve ruke. Prvi
put su zaista slušali o tome kako je sve
to izgledalo, šta se nama i mnogim
drugima događalo i gde smo završili, samo zato što nismo bili ‘legalni’.
Nije da smo mi sad tamo nešto kukali,
nego smo jednostavno ispričali svoju
priču, a tako smo zapravo preneli priče mnogih drugih ljudi. Naravno da
smo govorili i o našoj muzici i muzici
generalno, jer je to naš ventil, reakcija na sve što nam se događa. To je naš
način da govorimo o onome što nas
zanima, muči, ali i inspiriše“, kaže
Buddy.
U Švabiš Gmundu, na tribini su, pored Skilla i Buddyja, o svojoj situaciji
govorili i ilegalni imigranti i azilanti –
ljudi koji su se Evrope dokopali bežeći iz raznih delova Afrike, od ratova,
kriznih situacija i teškog života.
MUZIKA NE POZNAJE
GRANICE
Kad je Gipsy Mafia u priči, ništa ne
ide glatko, pa ni odlazak na turneju.
„Nešto novca zaradili smo pred polazak, na benefit koncertima odsviranim s Braćom Blekvutrićima u Zre86
njaninu i Novom Sadu, a ostatak para
i opreme, neophodne za odlazak na
dalek put, jednostavno smo pozajmili od prijatelja. Pokazalo se da smo se
opravdano pribojavali granice, ali smo
je, nakon dosta ponižavanja i uvreda od strane srpskih policajaca, ipak,
prešli“, ispričali su članovi benda.
U okviru muzičke turneje, osmišljen je i prateći
»
program – nekoliko tribina, debata i razgovora, koji
su prethodili koncertima. Može se reći da je vreme na
turneji valjano iskorišćeno, jer su Skill i Buddy, odmah
nakon tonskih proba a neposredno pred muzičke
nastupe, s publikom razgovarali o svojim iskustvima,
kako u Nemačkoj, tako i u Srbiji.
»
Teško bi bilo izdvojiti neki od koncerata kao poseban. Sviralo se dan
za danom, u većim i manjim, bolje i
lošije opremljenim prostorima. Bilo
je grupnih, ali i solo svirki. Glavni
utisak turneje jeste da su domaćini
u svakom gradu bili izuzetno gostoljubivi. Ljudi su na nastupima dobro
reagovali, iako Gipsy Mafia repuje na
srpskom. Ispostavilo se da ljudi znaju refrene pojedinih pesama, što je za
bend bilo pravo iznenađenje. Gipsy
Mafia delila je binu s veoma zanimljivim ljudima s našeg govornog područja. Bili su to uglavnom nepoznati
izvođači, poput Refpolka, LSD-a, itd.
BHC Sound System i DJ Segregator X
bili su, uglavnom, zaduženi za afterpartije, nakon nastupa Gipsy Mafije.
Ekipa iz kolektiva „Solidarnost“ definitivno je odradila valjan posao, te su
dugovi vraćeni, a svi troškovi turneje
pokriveni, što nije čest slučaj u andergraund svetu. Naravno, jednako
dobro je bilo i na koncertima koje su
organizovale druge ekipe. Poslednji koncert odsviran je u Zagrebu, u
„Medici“, a od svih prethodnih na
ovoj turneji, razlikovao se po tome što
je tamo nastupio kompletan bend – na
svirku su došli i Braća Blekvutrići.
■
87
FUDBALSKA
RAZGLEDNICA
IZ SVETE ZEMLJE
Piše: Holger Raške; prevod: Petar Atanacković
»
NA FUDBALSKOM
STADIONU „TEDI KOLEK“
U JERUSALIMU VIJORE SE
ANTIFAŠISTIČKE ZASTAVE.
SA SVOJIH 33.500 MESTA,
ON PREDSTAVLJA NAJVEĆE
FUDBALSKO BORILIŠTE U
IZRAELU I DOMAĆI TEREN
ZA FK HAPOEL KATAMON
JERUSALIM
88
P
osetioci, tesno pribijeni jedni uz
druge, nestrpljivo čekaju u redu.
Kako se red približava ovom
posebnom i mitskom mestu, uzbuđenje postepeno raste. Kakofonija glasova odaje različito poreklo posetilaca.
Može se čuti i srpski jezik, zapravo
čuje se više glasova koji govore srpski,
a dolaze iz pravca jednog od brojnih
turističkih autobusa. Oni se ovde zadržavaju neko vreme, ne bi li putnici
mogli da obiđu još jednu od obaveznih svetinja na svojoj listi turističkih destinacija. Jedan srpski sveštenik
zadužen je za organizovanje ulaska i
izlaska iz prostorije. Vreme je novac.
U međuvremenu se uklanjaju, malo
pre toga zapaljene, sveće, da bi se napravilo mesta za nove.
U unutrašnjosti svetinje, uzbuđeni posetioci ljube kamenu ploču koja se nalazi pred njima. Nakon izlaska napolje,
odaju zadovoljstvo i osećaj olakšanja.
Ili pokušavaju da savladaju osećanja,
ubrzano dišu i tako prenose svoje uzbuđenje i na druge koji još uvek čekaju
u redu. A sve se događa na mestu gde
je navodno bio sahranjen Isus Hrist, u
Crkvi Svetog groba u Jerusalimu. Ovde
leži kolevka civilizacije. Dobrodošli u
Izrael.
Moderni Izrael, naravno, ima da ponudi mnogo više od bezbrojnih svetilišta
tri velike religije – judaizma, hrišćanstva i islama. Pri tom se ne misli na
konflikte koji postoje među ovim religijama, na izraelsko-palestinski sukob
ili na stalnu, latentnu opasnost od rata,
već na jednu prilično interesantnu fudbalsku scenu.
HAPOEL KATAMON – KLUB
NARODA
Dok se na Isusovom grobu ljudi krste
i ljube kamenu ploču, istovremeno se
na fudbalskom stadionu „Tedi Kolek“
vijore antifašističke zastave. Ovaj stadion, sa svojih 33.500 mesta, najveće
Moderni Izrael, naravno, ima da ponudi mnogo
»
više od bezbrojnih svetilišta tri velike religije – judaizma,
hrišćanstva i islama. Pri tom se ne misli na konflikte koji
postoje među ovim religijama, na izraelsko-palestinski
sukob ili na stalnu, latentnu opasnost od rata, već na
jednu prilično interesantnu fudbalsku scenu.
»
je fudbalsko borilište u Izraelu i predstavlja domaći teren za FK Hapoel Katamon Jerusalim. Kao ni drugi slični
objekti na kojima dominiraju mesta
za sedenje, ni ovaj stadion ne ostavlja
naročito lep utisak. Zato se za utisak
stara oko 200 navijača Katamona, poznatih kao „Brigada Malcha“, koji čine
okosnicu kluba osnovanog 2007. godine. Hapoel Katamon nije specifičan
samo po tome što su njegovi navijači
deklarisani antifašisti, nego i po tome
što oni upravljaju klubom. Katamon je
nastao odvajanjem jednog dela navijača
od kluba Hapoel Jerusalim, a razlog za
to bilo je njihovo nezadovoljstvo načinom na koji se uprava odnosila prema
klubu, to jest potpunom komercijalizacijom starog kluba. U toku dvadesetih
godina 20. veka Hapoel (što na hebrejskom znači „radnik“) osnovan je od
strane izraelskog sindikalnog saveza
„Histadrut“, tako da klub ima jasno socijalističko poreklo. Danas, međutim,
ima dva istoimena kluba u Jerusalimu.
Ipak, navijači ova dva kluba zajednički
podržavaju istoimeni, u međunarodnim takmičenjima vrlo uspešan, košarkaški klub.
Katamon se zasniva na multinacionalnom i integrativnom konceptu. I
među igračima i među navijačima zastupljeni su pojedinci i iz jevrejskog i
iz arapskog dela stanovništva. Navijači
Katamona, uprkos teškim okolnostima, problematičnim odnosima između Izraelaca i Palestinaca, te prilično
zatrovanoj društvenoj klimi, pokušavaju da bar budućim generacijama približe jedan model zajedničkog života.
Primera radi, oni organizuju „kvartovsku fudbalsku ligu“, u kojoj učestvuju učenici šest škola iz Jerusalima,
među njima i deca iz škola iz arapskog
dela grada. Osim toga, nude školskoj
deci i podršku prilikom izrade domaćih zadataka.
NEPRIJATAN KOMŠILUK
Stadion „Tedi Kolek“ FK Hapoel Katamon deli s još jednim klubom, a to je
Bejtar Jerusalim. Ono što organizuju
navijači Katamona, među navijačima
Bejtara je nezamislivo, jer su oni ekstremno desničarski orijentisani. U
izraelskom kontekstu to znači da su navijači izrazito nacionalistički i rasistički opredeljeni. Primera radi, za njih je
neprihvatljivo da jedan musliman nosi
dres kluba. Jasan desničarski karakter
očigledan je u čitavoj istoriji ovog kluba, budući da su sami njegovi osnivači
bili pripadnici desničarskog i revizionističkog pokreta „Bejtar“. Zato sukobi
s navijačima Hapoela, bliskim socijalističkoj partiji, imaju dugu tradiciju.
Kad je vlasnik kluba, oligarh ruskog
porekla Arkadij Gajdamak, 2013. godine, kao dva nova igrača predstavio
dvojicu fudbalera iz Čečenije (koji su
bili muslimani), navijači Bejtara organizovali su velike proteste i tako osujetili pokušaj da se ublaži rasistička politika kluba u pogledu kupovine fudbalera. Iste godine, na svojoj tribini, imali su i transparente s porukama „70
godina principa“ i „Bejtar uvek čist“.
Ipak, najveće neprijateljstvo navijači Bejtara ispoljavaju prema jednom
drugom klubu iz, takoreći, „Hapoel
familije“, a to je Hapoel Tel Aviv, koji
ima ne na stotine, nego na hiljade antirasistički orijentisanih navijača. Kao
i drugi klubovi istog imena, i Hapoel
Tel Aviv ima levičarsku tradiciju, što je
vidljivo već i u samom grbu kluba, na
kojem su predstavljeni srp i čekić.
Mediteranska metropola Tel Aviv
najliberalniji je grad u čitavom regi-
89
onu. On je jednako udaljen i od brojnih verskih fundamentalista i od zida
koji razdvaja Izrael i Palestinu. Dok u
Jerusalimu tradicionalna odeća verskih konzervativaca i fundamentalista predstavlja nezaobilazni deo slike
grada, u Tel Avivu je atmosfera znatno drugačija, sekularnija i slobodnija.
Zato i ne čudi da ovaj grad privlači
brojne marginalizovane društvene
grupe, kojima bi, u drugim mestima,
sasvim sigurno život bio ugrožen. To
je, na primer, slučaj s arapskom gej populacijom.
FUDBALSKI PODELJENI
TEL AVIV
FK Hapoel Tel Aviv prisutan je na međunarodnim fudbalskim takmičenjima, a njegovi navijači deo su internacionalne mreže antifa-ultrasa „Alerta“.
Kao i u Jerusalimu, tako i u Tel Avivu
dva kluba dele jedan stadion, a njihove
navijače povezuje jedino snažna me-
Katamon se zasniva
»
na multinacionalnom i
integrativnom konceptu.
I među igračima i među
navijačima zastupljeni su
pojedinci i iz jevrejskog
i iz arapskog dela
stanovništva.
»
Derbi Tel
Aviva – pogled
iz Hapoelovog
kopa
90
đusobna averzija. Naime, drugi klub u
Tel Avivu jeste Makabi, osnovan 1909.
godine, koji vodi poreklo od sportskogimnastičkog pokreta „Makabi“. On je
nalikovao na mnoge pokrete iz drugih
zemalja, iz tog vremena, jer je za svoj
cilj imao širenje religijskih, kulturnih
i nacionalnih vrednosti među jevrejskom omladinom. U tom smislu, navijači Makabija, bliski su desničarskom,
konzervativnom mejnstrimu izraelskog društva. Danas je Makabi najveći
i najuspešniji sportski klub u zemlji, a
posebno uspešan jeste košarkaški tim
ovog kluba, koji se ubraja među vrhunske u Evropi.
U martu 2014, u toku samo jedne nedelje, u Tel Avivu su odigrana dva velika
derbija, što je rezultat neobično koncipiranog izraelskog sistema takmičenja.
Na prvoj utakmici navijači Hapoela
provocirali su navijače Makabija velikim transparentom na kom je pisalo:
„Super jevrejsko veće“, što je bio odgovor na jednu prethodnu Makabijevu
koreografiju s natpisom „Super Jevreji“.
Radi objašnjenja treba reći da su jevrejska veća predstavljala upravne organe
u jevrejskim getoima u nacističkoj Nemačkoj, a postavljao ih je sam nacistički aparat. Tako da je poruka, zapravo,
glasila da su navijači Makabija, kao i
članovi nekadašnjih jevrejskih veća u
getoima, korumpirani i beskrupulozni
tipovi. Zato i ne iznenađuje da ovakva
vrsta humora nije naišla na oduševljenje. Nekoliko minuta kasnije, policija je
uklonila transparent, a zatim i intervenisala na tribini „Ultras Hapoela“.
Ni na samom terenu nije bilo mnogo
bolje, jer je to, u pravom smislu reči,
bio crni dan za Hapoel. Bilo je jasno i
pre same utakmice da Hapoel nema nikakve šanse, pošto Makabi ima mnogo
bolji tim. Tako da je ubrzo nakon početka već bilo 1:0 za Makabi. Međutim,
pola sata kasnije, jedan igrač ovog tima
je isključen, što je Hapoelu donelo neočekivanu prednost, koju su uspeli da
iskoriste i da izjednače rezultat kratko
pre poluvremena. To je bio tek početak uzbuđenja. Naime, nekoliko minuta pred kraj utakmice, jedan od igrača
Hapoela pao je u šesnaestercu Makabija i dosuđen je penal za Hapoel, što je
izazvalo ogromno oduševljenje na stadionu, iako niko nije verovao da će njihovi igrači zaista i iskoristiti ovu sjajnu
priliku. Ipak, čudo se dogodilo i Hapoel je od 87. minuta vodio sa 2:1, a stadion „Bloomfield“ je „eksplodirao“. Ipak
je moguće da David pobedi Golijata!
Međutim, u nastavku igre dosuđen je
kazneni udarac za Makabi, koji je ovu
priliku dobro iskoristio i izjednačio,
Derbi Tel Aviva
– Hapoel –
Makabi
FK Hapoel Tel Aviv prisutan je na međunarodnim
»
fudbalskim takmičenjima, a njegovi navijači deo su
internacionalne mreže antifa-ultrasa „Alerta“. »
tako da je oduševljenje brzo splasnulo.
Ali, to još uvek nije bio kraj. U toku sudijske nadoknade, igrači Makabija uspeli su još jednom da nadigraju Hapoel
i utakmica je završena rezultatom 3:2
za Makabi. Dok je jedan deo stadiona
slavio, na drugom delu vladao je muk.
Bog fudbala danas je jasno dao do znanja na čijoj je strani. Opet se odlučio za
pogrešne.
■
91
NOVOSADSKA PUNK
VERZIJA – LO SPIRITO
CONTINUA...
Piše: Miloš Perović
IZDANJE OVE
» ČETVRTO
HRONIKE NOVOSADSKE
PANK SCENE BAVI SE
PERIODOM OD POSLEDNJIH
OSAM GODINA, KOJI JE BIO
TOLIKO BOGAT DOGAĐAJIMA
DA JE PRVOBITNO IZDANJE
KNJIGE OBOGAĆENO ZA JOŠ
OSAMDESET STRANA
K
njiga Novosadska punk verzija,
autora Save Savića i Igora Todorovića Zgroa, doživela je u
maju 2014. godine i svoje treće izdanje,
u produkciji Studentskog kulturnog
centra. Kao što je bio slučaj i s drugim
izdanjem, autori nisu dopustili da treće bude samo puko doštampavanje
prethodne verzije, već su se potrudili
da prvobitnu Verziju, objavljenu 2006.
godine, dopune svim onim detaljima
koji su činili žilavu novosadsku pank
scenu u proteklih osam godina. Kao
što je na samoj promociji knjige, održanoj u klubu „Fabrika“, istakao jedan
od autora Igor Todorović, samo period
od poslednjih osam godina pank scene
Novog Sada svojim obimom i frekventnošću događaja verovatno zaslužuje zasebnu knjigu. Upravo zbog toga,
treće izdanje ove knjige, koja se bavi
celokupnom istorijom jednog izuzetno zanimljivog lokalnog supkulturnog
fenomena od 1978. godine na ovamo,
bogatije je za novih osamdeset strana.
92
Za ovu činjenicu možemo pre svega
zahvaliti Todorovićevom opsesivnom
hroničarstvu, jer svako ko malo bolje
poznaje ovog gospodina zna za njegove
čuvene „sveske“ u koje zapisuje datume
i zanimljivosti sa svakog koncerta koji
je posetio u izuzetno respektabilnoj,
sada već dvadesetosmogodišnjoj pank
„karijeri“.
Ono što se retko spominje u recenzentskim osvrtima na Novosadsku punk
verziju jeste nepobitna činjenica da je
pojava ove knjige 2006. bila jedna od
nekoliko najvažnijih okolnosti koje su
na nivou grada podstakle revitalizaciju ove supkulture i muzičke scene koja
je prati. Situacija na polju alternativne
kulture Novog Sada, kao i uostalom i
čitave zemlje, nakon „demokratskih
promena“ 2000. godine bila je, najblaže
rečeno, nevesela i depresivna. Društvene vrednosti kreirane tokom devedesetih konačno su se ustoličile kao dominantan vrednosni i kulturni model
nakon pseudo revolucionarne promene
režima. Na prvi pogled ovo može izgledati apsurdno, no uzmemo li u obzir da
je nacionalizam kao zvanična ideologija vlasti u Srbiji nadživeo puku promenu režima, ovakav zaključak je logičan.
Nacionalizam u poziciji zvanične državne ideologije podrazumeva društvenu uniformnost, koja zatim indukuje
i odsustvo svake različitosti u kulturi,
što potom proizvodi odsustvo svake omladinske supkulture ili kontrakulture. To je u Novom Sadu posebno
bilo vidljivo upravo u periodu od 2000.
do 2006. godine, kada je na delu bilo
potpuno odsustvo bilo kakve „infrastrukture“ za bavljenje alternativnom
kulturom koja podrazumeva postojanje koncertnih i izložbenih prostora,
interesovanja medija za ovu delatnost
itd. Ipak, baš u tom periodu je lokalna
pank scena pokazala svu svoju žilavost
opstajući doslovno na marginama kulturnog života grada, dovijajući se na
najkreativnije moguće načine da bi opstala, pronalazeći najneverovatnije prostore za nastavak svoje egzistencije. Iz
ovakvih okolnosti nastajali su „džepovi
otpora“ takvom stanju, koji su opstajanjem u ovakvim apatičnim društvenim
okolnostima prosto bili terani na konkretnije delanje kako ne bi u potpunosti bili uništeni.
Jedan od rezultata ovih okolnosti je-
Kao što je na samoj promociji knjige, održanoj u
»
klubu „Fabrika“, istakao jedan od autora Igor Todorović,
samo period od poslednjih osam godina pank scene
Novog Sada svojim obimom i frekventnošću događaja
verovatno zaslužuje zasebnu knjigu. Upravo zbog toga,
treće izdanje ove knjige, koja se bavi celokupnom
istorijom jednog izuzetno zanimljivog lokalnog
supkulturnog fenomena od 1978. godine na ovamo,
bogatije je za novih osamdeset strana.
ste i Savićeva i Todorovićeva knjiga,
kojom su autori, s jedne strane, namirili svoju unutrašnju potrebu da konkretizuju svedočanstvo o jednoj podzemnoj, alternativnoj istoriji Novog
Sada u kojoj su i sami učestvovali, a, s
druge strane, i da ukažu na kulturnu
vrednost ovakvog jednog nasleđa kojeg oni koji o kulturi u gradu odlučuju
po pravilu nisu svesni niti ih dotiče.
No, Novosadska punk verzija nije bila
jedini izraz nezadovoljstva koje se go-
»
dinama skupljalo u lokalnim „džepovima otpora“. Godine 2006. objavljen
je i dokumentarni film Jovana Đerića
slikovitog naziva Bilo jednom... koji se
pozabavio vrlo produktivnom novosadskom punk-rock scenom devedesetih i ukazao na svu bedu trenutka u
kom je pravljen. Odmah potom, 2007.
godine, grupa aktivista uspela je da
ostvari svoj dugogodišnji naum o pokretanju autonomnog društvenog centra otvaranjem kluba „Crna Kuća 13“,
93
koji je barem u prve dve-tri godine postojanja uspeo da pruži svu potrebnu
„infrastrukturu“ novosadskoj muzičkoj, kulturnoj i političkoj alternativnoj
sceni. Upravo ovaj splet događaja uspeo
je da oslobodi ogromnu energiju lokalne alternativne scene za koju se mislilo
da je nepovratno izgubljena, kao i da
skih urednika) u dobroj meri doprineo
je pomenutoj institucionalizaciji pank
supkulture. Nakon dugogodišnjeg podstanarstva u raznim prostorima, SKC je
konačno dobio na korišćenje napušteni
fabrički prostor u mračnom kutku Limana, poznatom kao Kineska četvrt,
gde je otvoren klub logičnog naziva
lokalne vlasti „zavrtanjem“ fonda za izdavačku delatnost SKC-a.
Kao šlag na tortu institucionalizovanja
panka u gradu kroz delovanje SKC-a
došli su i festivali „Dan Evrope“ (kojim se na centralnom gradskom Trgu
Slobode obeležava 9. maj – dan oslobođenja Evrope od fašizma), kao i „To
Nacionalizam u poziciji zvanične državne ideologije podrazumeva društvenu
»
uniformnost, koja zatim indukuje i odsustvo svake različitosti u kulturi, što potom
proizvodi odsustvo svake omladinske supkulture ili kontrakulture. To je u Novom
Sadu posebno bilo vidljivo upravo u periodu od 2000. do 2006. godine, kada je na
delu bilo potpuno odsustvo bilo kakve „infrastrukture“ za bavljenje alternativnom
kulturom koja podrazumeva postojanje koncertnih i izložbenih prostora,
interesovanja medija za ovu delatnost itd.
»
pokrene pravu lavinu događaja na sceni u proteklih osam godina, zahvaljujući kojima je Novosadska punk verzija
bogatija za novih osamdeset strana u
svom trećem izdanju.
Pomenuti događaji, odnosno ogromna
energija i posvećenost grupa i pojedinaca aktivnih na gradskoj pank sceni,
na nju se odrazila dvojako – s jedne
strane pank je u izvesnoj meri institucionalizovan kao kulturno nasleđe
i sadašnjost Novog Sada, dok s druge
strane on i dalje izražava svoju prvobitnu nameru beskompromisnog kritičara svih društvenih negativnosti
i nepravdi. Angažman novosadskog
Studentskog kulturnog centra (u kom
je Igor Todorović jedan od program-
94
„Fabrika“, koji danas predstavlja jedno
od centralnih mesta lokalne alternativne kulture. SKC je godinama obavljao ulogu i jedinog izdavača muzike
lokalnih alternativnih bendova, no da
to više ne bude slučaj pobrinule su se
Be Punk“ festival koji se svake godine
u junu održava u „Fabrici“. S druge
strane, novosadska pank scena deluje i uprkos, ili nasuprot, bilo kakvoj
institucionalizaciji, u svom radikalnom obliku, pre svega kroz delovanje
Lazarath –
prva svirka
Promocija 3. izdanja
u “Fabrici”
Savićeva i Todorovićeva knjiga je, pored toga što
»
je izuzetan dokument o jednom živom supkulturnom
fenomenu i ljudima koji su doprineli da on živi već
punih trideset i šest godina, najbolji pokazatelj da samo
konkretno delanje i konkretizovanje neobaveznih priča
u neformalnim krugovima panka može učiniti stvari
boljim nego što su bile.
„Društvenog centra“ koji se takođe
nalazi u Kineskoj četvrti na Limanu.
Postojanje ove raznovrsnosti na alternativnoj sceni grada čini je veoma
živom, sa frekvencijom dešavanja kakva nikada ranije nije postojala. Stoga,
slobodno možemo reći da je lokalna
pank scena, tj. sve ono što je u muzičkom, kulturnom i poltičkom smislu
čini, danas jača nego ikad pre u svojoj
istoriji.
Savićeva i Todorovićeva knjiga je, po-
»
red toga što je izuzetan dokument o
jednom živom supkulturnom fenomenu i ljudima koji su doprineli da on živi
već punih trideset i šest godina, najbolji
pokazatelj da samo konkretno delanje
i konkretizovanje neobaveznih priča u
neformalnim krugovima panka može
učiniti stvari boljim nego što su bile.
Prikaz Novosadske pank verzije mora se
završiti željom da njeno četvrto izdanje
bude bogatije za još mnogo novih stranica i poglavlja.
Savić i
Todorović
■
Promocija četvrtog
izdanja Novosadske punk
verzije u novosadskom
klubu „Fabrika“
2 minuta mržnje
95
NOVOSTI SA EVROPSKE
PANK SCENE
Piše: Miljan Bosančić
ACCIDENTE: AMISTAD Y
REBELION (LA AGONÍA DE
VIVIR) LP
Španci su uvek imali jednu od jačih
pank scena u Evropi, ali definitivno
odavno nije vladala tako pozitivna
atmosfera na istoj. Van svih modernih
tokova muzičke industrije ili sponzorstava velikih firmi, oslanjajući se samo
na brojne skvotove, piratske radio stanice, nezavisne izdavačke kuće, po
potpuno „do it yourself“ principu, uspevaju da organizuju brojne koncerte,
besplatne festivale, ali i da uzmu udela
u direktnim aktivističkim akcijama.
Na video-snimcima na Youtubeu da se
primetiti da je poseta od preko tri stotine ljudi sasvim normalna za španske
„manje“ bendove, baš kao što je karakteristična i atmosfera u kojoj cela sala
peva s bendom – od početka do kraja.
Dok sam gledao jedan takav snimak sa
sjajnog festivala na ulicama Barselone,
„Chaos e Gracia“, za oko i uvo mi je zapao bend Accidente, kako zbog energične muzike, tako i zbog atmosfere koju
prave na koncertima. A s obzirom na
to da je u izdavanju ovog, njima drugog
po redu, albuma učestovalo čak deset
izdavača, definitivno nisu probudili
samo moju pažnju. Bend dolazi iz rad96
ničkog dela Madrida, Hetafea. Muzički
bi ih mogli svrstati u melodičan pankrok. Ima i uticaja starog hardkor-panka, ali ipak, melodije vode glavnu reč.
Neki ih nazivaju i pop-pank bendom,
ali mislim da bi moglo doći do zabune,
jer bi mnogi pomislili da se radi o još
jednoj kopiji kalifornijskih bendova.
Ovde je više u pitanju melanholična
melodija, čemu doprinosi i vokal pevačice Blanke. Definitivno su po zvuku
bliži evropskoj pank sceni, pa me tako
podsećaju na bend iz Luksemburga
Petrograd, a neki ih porede i s francuskim La Fraction, što je takođe na mestu. Pesme su pevljive, verovatno i zbog
toga jer su, izuzev jedne, otpevane na
španskom jeziku. Upravo su i tekstovi
razlog zbog kojih bend prima pohvale
s raznih strana. Jasno daju do znanja
da su po ubeđenju anarhisti, ali pišući
ličnije tekstove u kojima sa slušaocem
dele svoje doživljaje, razočaranja, nadanja. Ipak mi se čini da u studiju nisu
mogli da uhvate energiju koju prenose
na svojim koncertima, ali ovo je i dalje
odličan album, a o Accidenteu će tek da
se priča.
AUTONOMADS: ONE DAY
THIS WILL ALL BE GONE...
EVERYTHING NOW!
(REDSTAR 73) CD
Mada se činilo da je engleska scena još
uvek uspavana, i da nema da ponudi
ništa više osim nostalgičnih festivala i
nekoliko, sada već veteranskih, imena
poput Hard Skin ili Restarts, izgleda da
je trenutna situacija znatno bolja. Po
običaju, Englezi u vreme najvećih socijalnih i političkih trvenja izbace talas
dobrih pank bendova. Među njima su i
Autonomads iz Mančestera. Ovo im je
drugi album po redu, a iza sebe imaju
čak pet stotina odsviranih koncerata.
A kako zvuče? Zamislite šta bi ispalo
kad bi okupili članove Rutsa, Conflicta
i Specialsa, strpali ih u neki skvot, dali
im instrumente i opskrbili ih malo jačim ciderom. Dakle, Autonomads jesu
mladi panksi- skvoteri koji vešto kombinuju pank, ska, rege i dab, tako da
tradiciju ostrvskih bendova poput Citizen Fish i Inner Terrestrials ima ko da
nastavi. Na ruku im ide i to što odlično
barataju instrumentima, kao i dobra
produkcija.
Moram posebno istaći članicu koja je
stigla kao pojačanje nedugo po izlasku prethodnog albuma: Perki, koja
već ima nekoliko muzičkih projekata,
u ovom bendu dohvatila se klavijatura
i preuzela ulogu drugog vokala, a svoj
posao odradila je odlično. Bend daje do
znanja da je odrastao na „old school“
zvuku, ali uspevaju da zvuče sveže i da
na slušaoca prenesu svoju mladalačku
energiju. Ni s tekstualne strane nema
im se šta zameriti: angažovani do koske, ali uz izbegavanje „prežvakanih“
parola. Dotiču se tema poput radničkih
prava, nasilne evikcije skvotova, kraljevske porodice, policijske represije itd.
Sam podatak da uz LP dolazi i buklet
od 20 strana govori da bend ima štošta
da kaže o aktuelnim dešavanjima. U
svakom slučaju, ovo je bend koji dokazuje da je pank najkompletniji kada je
besan i angažovan i dok se osvrće na
relevantne probleme. U julu će održati
nekoliko koncerata u Hrvatskoj, Sloveniji, ali i u Novom Sadu, pa ih nemojte
propustiti ako budete u blizini.
DUBAMIX: POUR QUI
SONNE LE DUB CD
Nisam dovoljno upućen u pravac koji
izvode francuski Dubamix, ali mislim
da im definitivno treba posvetiti neko-
liko redova, iz bar dva razloga. Prvo,
imali su odličan nastup u Nirnbergu na
koncertu u okviru prvomajskih demonstracija, a još bitnije, u pitanju je žestoko angažovan bend. Sada većina vas
misli da se radi o napušenim dab rastama koji, s vremena na vreme, uzviknu
neku parolu o miru i ljubavi, ali ovde
se u pitanju ljudi kojima aktivizam ne
počinje niti se završava na samoj muzici. Npr. veoma su aktivni u pariskom
ogranku CNT sindikata. Naravno, svoje stavove prenose i putem svoje muzike, što se lako da primetiti iako su tekstovi na francuskom, pa ostaju nerazumljivi onima koji taj jezik ne znaju.
Zanimljiva stvar na koncertima je i video-bim koji imaju iza sebe, a za koji
brine njihov VJ član emitujući razne
video-snimke i fotografije koje samo
dopunjuju ono što bend želi da poruči
svojim tekstovima o aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji. Muzički ovo
nije izvorni, već elektro-dab, uz uticaje
„world music“-a i hip-hopa. Na albumu
imaju i brojne goste, od kojih valja izdvojiti odličnog pariskog repera Skalpela, kao i njihove zemljake dobro znane na ovim prostorima, po imenu Joke.
Ne sumnjam da ovakva muzika ima
publiku i na ovim prostorima, te bi ljubitelji daba trebalo da obrate pažnju na
njih. Za druge ovo može da legne dobro na nekom laganom afteru ili za popodnevno odmaranje. Ceo album stavili su za besplatno skidanje na svom
sajtu www.dubamix.net pa proverite u
koju grupu spadate.
liko godina uspelo da izazove pravu
pometnju, kako u svojoj zemlji, tako i
nešto zapadnije, ali reklo bi se da tada
nisu najbolje iskoristili trenutak. Zabeležili su samo nekoliko svirki po Rusiji,
vrlo verovatno iz razloga jer se radi o
ljudima koji sviraju i u drugim bendovima. Da, ekipa iz MDB dolazi s moscovske hardkor-pank scene, i vrzmali
su se oko bendova kao što su Razor
Bois, GxHx, What We Feel, a trenutno
dele člana sa Siberian Meat Grinder. I
definitivno je angažovanje pevača Vove
u Siberianu uticalo na novi materijal MDB-a. Na prethodnim snimcima
imali su klasične hip hop matrice, dok
su svojim repovanjem na neki način
uspeli da unesu oi-hardkor energiju u
pesme, ali, opet, radilo se o čistom hiphopu.
Autentičnost je davao i ruski jezik na
kojem je bila većina pesama. A sada je
priča dosta drugačija. Matrice su u furioznom hardcore stilu, i zvuče kao skromniji snimci Siberian Meat Grindera
(slabija produkcija, nakucan bubanj i
sl.), a tekstovi za svih pet pesama su na
engleskom. Tekstovi su i dalje angažo-
vani, ali uz prepoznatljiv agresivni pristup. Npr. mislim da ovakvi stihovi trenutno mogu doći samo sa ruske scene:
„I’m not the finest rapper I might lose
the easiest battle
So many kids on the streets whose flow
is way better
Rhymes fatter Why be something that
you’re not?
But our music’s making kids bash Nazis on the parking lot
It makes’em start training, it makes’em
go to gym
And when they come for you, son,
you’re done, you better scream
It makes’em start bands It makes’em
kill trains
It puts the chemical of freedom straight
in their veins“
Ima i tekstova o ozbiljnijim političkim
temama, ali ni u tom slučaju ne menjaju obračunavajući pristup. Kako god,
ovo jeste dobro, iako mislim da su izgubili na autentičnosti, ali na energiji
definitivno nisu. Sada imammo jedan
rep-kor projekat, što na kraju i nije
tako loše. Dobra vest je da su članovi
benda konačno postali svesni intereso-
MOSCOW DEATH BRIGADE:
HOOD UP CD
Moscow Death Brigade jesu ruski politički hip-hop bend kojem je pre neko97
vanja koje vlada za Moscow Death Brigadeom, te su se koncertno angažovali,
a u Novom Sadu ćemo imati priliku da
ih vidimo ovog septembra.
OI POLLOI: MULTIPLE OIGASM (ROTTEN TO THE
CORE) EP
Osim činjenice da su jedan od najdoslednijih bendova na sceni, gledajući
sa ove distance, za Oi Polloi slobodno
možemo reći da sa svojim albumom
Unite And Win iz ’87. spadaju u pionire kombinovanja oi! i hardkor zvuka. Krajem osamdesetih i kroz devedesete bili su više posvećeni žešćem i
malo mračnijem hardkor-panku, ali
su i tada znali da se na trenutke vrate
svojoj staroj ljubavi, oi i stritpanku,
što dokazuje fenomenalna numera
When the boots do the talking. Posle
2000. sve češće su ubacivali solaže u
Cockney Rejects maniru, kao i horske refrene, a Mind The Bollocks EP
iz 2007. kompletno je u oi! maniru.
Iako i dalje imaju pesme u klasičnom anarho-krasti pank stilu, na
radost većeg dela redakcije Margine,
ne prestaju sa izletima u oi!, a tako je
i na ovom EP sa tri pesme, namenski
objavljenom u svrhu promovisanja
američke turneje koju je bend održavao ovog maja.
Posebno je pohvalno što su sve pesme
nove i neobjavljene, za razliku od većine izdanja koja se objavljuju za turneju. Prva pesma na singlici je odlična
himna srednjeg tempa pod nazivom
Skinheads Of Tomorrow. Ostale dve
pesme su na galskom jeziku, koji je još
uvek u upotrebi kod manjeg dela stanovništva u Škotskoj. Iako pesme na
galskom prave već neko vreme, pojedinim krugovima u Nemačkoj je to počelo da prestavlja problem, ali o tome
nekom drugom prilikom. Naravno, i
te dve pesme su u oi-pank stilu, ali su
malo žešće, stilski bliže izdanjima benda iz osamdesetih, ali uz veštije muzi98
ciranje i bolju produkciju. Dok ne snime novi album, i ovo je više nego dovoljno za zagrevanje!
STAGE BOTTLES: FAIR
ENOUGH (MAD BUTCHER)
CD/LP
Frankfurtski Stage Bottles jedno su
od najznačajnijih imena nemačke, a
samim tim i evropske, antifašističke
skinhed scene. Nastali ranih devedesetih, kada su sa svojim stavovima
predstavljali pravi tabu na tamošnjoj
oi! sceni, oko 2000. činili su okosnicu
SHARP scene, koja je tada bila u punom zenitu i uživala svu pažnju. Tu su
i sada kad ta scena stagnira, na istim
pozicijama, i uglavnom im uspeva da
objave novi album svake 3-4 godine.
Nesumnjivo je da će najveći hit benda
zauvek ostati pesma Sometimes anti social, always antifascist, ali ipak je bend
sa prethodna tri albuma (računajući i
ovaj) dosta odskočio po kvalitetu, tako
da se slobodno može reći da su danas
jedan od najboljih pank bendova u Nemačkoj.
Nije da im je pre falilo mnogo toga, ali
da se primetiti da su poslednjih godina
npr. deonice na saksofonu (koji svira
pevač Olaf) znatno kraće nego ranije kada je gotovo svaka pesma trajala
duže od četiri minuta. Nikad nisu imali lošu produkciju, ali na poslednjim
albumima ona je gotovo perfektna. I
definitivno sada više pažnje posvećuju
gitarskim aranžmanima, te neke pesme zvuče dosta melodično. Ali i pored toga, nisu puno odmakli od starog
zvuka. I dalje je to himnični stritpank
po uzoru na stare bendove poput Angelic Upstarts, ali uz malo savremeniji
pristup, najviše u pomenutoj produkciji. Fair Enough je možda i najkompletniji album benda do sada. Za tri
pesme se može reći da su ultra hitovi
(Heart And Soul, Sailing Close To The
Win i naslovna), dok ostale variraju od
dobrih do odličnih. Tekstualno i dalje
imaju isti pristup: malo više o globalnoj situaciji u društvu, malo o pojavama na sceni koje ih iritiraju, malo
nestašluka i poroka, jedna subculture
himna... Uprkos godinama, momci dokazuju da im ne fali ni snage ni motiva,
tako da nestrpljivo očekujemo njihov
nastup na ovogodišnjem festivalu „Ulice protiv fašizma“.
■
Download

OTVARANJE PANDORINE KUTIJE ŠTA TO BEŠE PRVI MAJ BiH u