The AIRE Centre
Advice on Individual Rights in Europe
Ljudska prava
u Evropi
Pravni bilten
Broj 3, 2011.
2012.
2012, broj 3
AIRE Centar
London
Urednici:
Biljana Braithwaite
Nuala Mole
Catharina Harby
Copyright
AIRE Centre
Novembar 2012.
Prevod sa engleskog jezika:
Alpha Team One
Tiraž:
800 primeraka
Štampa:
“KUĆA ŠTAMPE”, Zemun
Izdavanje ove publikacije pomogli su
Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i
Savet Evrope
1
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Uvod
D
obrodošli na stranice trećeg broja ovog Biltena za 2012. godinu. I dalje za vas
pripremamo sažetke slučajeva iz Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu
i slučajeva koji su se našli pred Sudom pravde Evropske unije u Luksemburgu.
Slučajevi o kojima izveštavamo mahom se tiču pitanja koja su u neposrednoj vezi sa
procesima evropskih integracija. Pored toga svaki broj Biltena, koji izlazi tromesečno,
sadrži i tekst iz pera nekog istaknutog evropskog pravnika u kome se analizira pitanje
od posebne važnosti za region.
Iskreno se nadamo da će ovaj Bilten i dalje doprinositi što boljem poznavanju
evropskih zakona i prakse u oblasti ljudskih prava, kao i standardima vladavine prava
koji se primenjuju kako u zemljama članicama Saveta Evrope, tako i u celoj Evropskoj
uniji. Pored štampanog biltena koji se svaka tri meseca izdaje i distribuira širom regiona,
naši čitaoci mogu da koriste i bazu podataka na veb sajtu Centra AIRE www.airecentre.
org kako bi pretragom po prethodnim izdanjima ove publikacije mogli da pronađu
sažetke određenih slučajeva i komentare uz njih.
U ovom broju Biltena sa velikim zadovoljstvom objavljujemo članak Adama Vajsa,
direktora pravnog odeljenja Centra AIRE, pod naslovom Sloboda okupljanja za državne
službenike i za one koji podržavaju ili ugrožavaju raznoliko, demokratsko društvo: novija
zbivanja. U tom članku autor razmatra složene situacije koje nastaju onda kada države
postave ograničenja na prava državnih službenika, kao što su ograničenja u pogledu
njihove pripadnosti političkim strankama. Autor se potom usredsređuje na ograničenja
prava pojedinaca koja se temelje na njihovoj povezanosti sa grupama koje podržavaju
diskriminaciju ili, pak, sa grupama koje se diskriminaciji protive. Način na koji države
reaguju u takvim situacijama može imati i pravne i političke posledice na domaćem
planu, a autor nastoji da osvetli najnovije takve slučajeve u Strazburu i da analizira
obrazloženja na kojim te presude počivaju.
U ovom broju izveštavamo i o nekoliko slučajeva koji su posebno važni za region.
Prvi takav slučaj predstavlja ilustraciju teme obrađene u glavnom članku: u slučaju Faber
protiv Mađarske (Faber v. Hungary) Sud je razmotrio situaciju u kojoj je podnosilac
predstavke novčano osuđen zbog toga što je u javnosti istakao kontroverznu zastavu,
u blizini demonstracija održanih protiv rasizma. U slučaju Hajnal protiv Srbije (Hajnal
v. Serbia) podnosilac predstavke se žalio na zlostavljanje u pritvoru, a Sud je razmotrio
njegovu pritužbu s tim u vezi i prihvatljivost dokaza u potonjem sudskom postupku.
Slučaj Kurić protiv Slovenije (Kuric v. Slovenia) iznet je pred Veliko veće; Sud je tom
prilikom razmatrao problem lica koja su izbrisana iz Registra lica sa stalnim boravkom
kada su izgubili taj status posle proglašenja nezavisnosti Slovenije 1991. godine. U slučaju
Jordanova i ostali protiv Bugarske (Yordanova and others v. Bulgaria), Sud je razmotrio
2
2012, broj 3
predloženo iseljenje jedne grupe od oko 250 Roma iz naselja u Sofiji. Slučaj Đorđević
protiv Hrvatske (Đorđevic v. Croatia) tiče se čoveka s mentalnim i fizičkim invaliditetom
koji je u više navrata zlostavljan, kao i na reakciju vlasti na te događaje. U slučaju Bjedov
protiv Hrvatske (Bjedov v. Croatia) Sud je razmotrio pravo na poštovanje doma u vezi s
nalogom za iseljenje izdatim u odnosu na jednu stariju gospođu koja tokom devedesetih
godina nije boravila u stanu na koji je imala stanarsko pravo. U slučaju Manušaće Puto
protiv Albanije (Manushaqe Puto v. Albania) Sud je odlučio da primeni postupak pilot
presude u odnosu na neprestano neizvršavanje odluka kojima se dodeljuje naknada za
konfiskaciju imovine. Na kraju, sažetak slučaja Hizb Ut-Tahrir protiv Nemačke (Hizb UtTahrir v. Germany) je odluka o prihvatljivosti u kojoj Sud razmatra član 17, zabranu
zloupotrebe prava, u odnosu na podnosioca predstavke, islamsku organizaciju koja
poziva na „aktivni džihad“.
Nadamo se da će vam ova publikacija i dalje biti korisno sredstvo u radu i praksi i
željno iščekujemo vaše stavove i komentare povodom ovog biltena.
London, novembar 2012.
Biljana Brejtvejt (Braithwaite)
Katarina Harbi (Catharina Harby)
Urednik i osnivačUrednik
3
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
SADRŽAJ
UVOD................................................................................................................2
SLOBODA OKUPLJANJA ZA DRŽAVNE SLUŽBENIKE
I ZA ONE KOJI PODRŽAVAJU ILI UGROŽAVAJU RAZNOLIKO,
DEMOKRATSKO DRUŠTVO: NOVIJA ZBIVANJA................................................5
PRESUDA U SLUČAJU
FABER PROTIV MAĐARSKE............................................................................10
PRESUDA U SLUČAJU
HAJNAL PROTIV SRBIJE.................................................................................14
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
KURIĆ PROTIV SLOVENIJE.............................................................................18
PRESUDA U SLUČAJU
JORDANOVA PROTIV BUGARSKE..................................................................23
PRESUDA U SLUČAJU
ĐORĐEVIĆ PROTIV HRVATSKE.......................................................................28
PRESUDA U SLUČAJU
BJEDOV PROTIV HRVATSKE...........................................................................31
PRESUDA U SLUČAJU
MANUŠAĆE PUTO PROTIV ALBANIJE............................................................35
PRESUDA U SLUČAJU
HIZB UT-TAHRIR PROTIV NEMAČKE...............................................................38
4
2012, broj 3
SLOBODA OKUPLJANJA ZA DRŽAVNE SLUŽBENIKE
I ZA ONE KOJI PODRŽAVAJU ILI UGROŽAVAJU
RAZNOLIKO, DEMOKRATSKO DRUŠTVO:
NOVIJA ZBIVANJA
U novijoj praksi Evropskog suda za ljudska prava kada je reč o slobodi udruživanja
(član 11. Konvencije), posebno se ističu dve grupe presuda. Prva takva grupa tiče se
problema koji iskrsavaju onda kada države uvode ograničenja na prava državnih
službenika, kao što je ograničavanje mogućnosti njihovog prava da pripadaju političkim
strankama. Druga grupa presuda tiče se ograničenja prava pojedinaca po osnovu njihove
povezanosti s grupama koje podržavaju diskriminaciju ili joj se, pak, protive. Obe
pomenute teme veoma su osetljive i države, sudije i udruženja svakako pomno iščekuju
smernice Suda koje, nažalost, ni iz daleka nisu jasne.
Ograničenja slobode udruživanja za državne službenike
Ključni slučaj u toj oblasti tokom protekle dve godine bio je slučaj Sima protiv
Mađarske (Szima v Hungary) (presuda od 9. oktobra 2012), gde se radilo o navodnom
kršenju člana 10. (sloboda izražavanja) pročitanom u svetlosti člana 11. Podnositeljka
predstavke je pripadnica policijskih snaga i nalazi se na čelu sindikata policajaca. Bila
je izložena progonu zbog navodnog podsticanja na neposlušnost time što je na vebsajtu sindikata objavljivala tekstove o zloupotrebi fondova u policiji i o nedopuštenim
političkim uticajima. Sud je zaključio da nije bilo kršenja Konvencije. Zapravo, Sud je
ustanovio da je podnositeljka predstavke „prekoračila mandat sindikalnog vođe” kada je
počela da se bavi pitanjima „koja uopšte nisu u vezi sa zaštitom radnih odnosa članova
sindikata”. Te izjave nisu podlegale zaštiti po članu 11. Kada je reč o ostalim izjavama
koje jesu bile zaštićene članom 11. (na primer, o finansijskim naknadama policiji), Sud
je zauzeo stanovište da je osuđujuća presuda bila opravdana, s obzirom na uticaj koji
je podnositeljka predstavke imala na kolege policajce: „Zaštita lojalnosti i poverenja u
ustavnost postupaka policijskih čelnika nije stvar upravne pogodnosti”. Sud se pozvao
na činjenicu da izrečena kazna nije bila teška (podnositeljka predstavke je osuđena da
plati novčanu kaznu i da bude smenjena).
Sličan pristup Sud je zauzeo i u predmetu Sindikat policije Republike Slovačke
i drugi protiv Slovačke (Trade Union of the Police in the Slovak Republic and others v
Slovakia) (presuda od 25. septembra 2012). U tom slučaju su na javnom mitingu, koji je
policijski sindikat organizovao povodom predloženih smanjenja prava u okviru zakona
o socijalnom osiguranju, članovi sindikata pozvali vladu da podnese ostavku, a jedan od
učesnika je nosio transparent na kome je stajala pretnja da će, ukoliko država ne bude
plaćala policiju onako kako dolikuje, mafija to svakako učiniti. Ministar unutrašnjih
poslova je kritikovao sindikat, smenio je sindikalne vođe i kazao da neće pregovarati
sa onima koji su, u njegovim očima, „izgubili poverenje”. On je takođe zapretio svima
5
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
koji pomišljaju na mogućnost da ubuduće učestvuju u sličnim događajima. Sud je,
naglašavajući „osnovnu i prevashodnu ulogu policije u obezbeđivanju unutrašnjeg
poretka” i njenu „dužnost da bude lojalna” stao na stanovište da u ministrovim izjavama
nije bilo povrede Konvencije. Slično tome, u predmetu Stšelecki protiv Poljske (Strzelecki
v Poland) (presuda od 10. aprila 2012), Sud je ustanovio da je zakon kojim se zabranjuje
pripadnicima komunalne policije da budu članovi političkih stranaka u skladu sa
članom 11. Iako su ti policajci delovali na lokalnom nivou, Sud je naglasio činjenicu da
policajci „koji nose uniformu” mogu podlegati ograničenjima. Sud je bio spreman da
uzme u obzir istoriju političkog mešanja u poslove policije u vreme kada je u Poljskoj bio
na vlasti komunizam.
U svim pomenutim trima presudama neke sudije su izdvojile mišljenje (ponekad
je izdvojeno mišljenje bilo nesaglasno). Sudija Fransoaz Tilkens je izrazila neslaganje
u slučaju Sima, optuživši Sud da je prekoračio granicu svoje uloge kada je odlučivao
o tome šta spada, a šta ne spada u legitimnu dužnost sindikalnog vođe. U slučaju
Policijski sindikat Republike Slovačke, troje od sedam sudija bilo je spremno da glasa
za to da je prekršena Konvencija (zaista, ovaj predmet još može biti iznet pred Veliko
veće): oni su ustanovili da su preteće opaske koje je izrekao ministar unutrašnjih poslova
stvarale atmosferu straha. U slučaju Stšelecki, sudija David Tor Bjergvinson (David Thor
Björgvinsson) jasno je stavio do znanja da jedino što može da opravda ograničenje u
pogledu pripadnosti političkim strankama članova komunalne policije jeste poljska
tranzicija iz komunizma.
Izuzetak u odnosu na sve pomenute slučajeve u kojima je odobreno ograničenje
prava državnih službenika po članu 11. predstavlja presuda u slučaju Šišman i ostali protiv
Turske (Şişman and others v Turkey) (presuda od 27. septembra 2011.). U tom slučaju
radilo se o državnim službenicima koji su disciplinski kažnjeni zbog toga što su na zidove
svoje kancelarije zalepili sindikalne plakate kojima je propagiran godišnji prvomajski
marš; drugi službenici koji su postavili drugačije plakate nisu bili disciplinski kažnjeni.
Ipak, čak je i ta jednostavna presuda dovela do sukoba među sudijama u sudskom
veću. Sud je ustanovio da se tu radilo o povredi Konvencije zato što mešanje u slobodu
udruživanja podnosilaca predstavke nije bilo „neophodno u demokratskom društvu”.
Sudija Šajo (Sajó) je, međutim, otišao nekoliko koraka dalje ukazujući na to da je, po
njegovom mišljenju, nedostajao pravni osnov za donete odluke (što je, ipso facto, imalo
za posledicu kršenje člana 11, budući da ograničenje nije bilo „u skladu sa zakonom”).
Sudija Šajo je takođe izrazio primedbu na analizu srazmernosti svakog pojedinačnog
od tih slučajeva u kojima se radilo o ograničenjima, zalažući se umesto toga za jednu
sveobuhvatniju osudu ograničenja slobode udruživanja na radnom mestu za državne
službenike, što bi trebalo da pošalje snažnu poruku visokim stranama ugovornicama.
Poruka koju ti slučajevi iz sudske prakse šalju državama nije ni izdaleka snažna.
U tri slučaja u kojima je zauzeo stav da Konvencija nije prekršena, Sud je veoma vodio
računa o tome da naglasi član 11. stav 2. in fine, koji dopušta posebno ograničenje slobode
udruživanja kada je reč o pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave. Iako
6
2012, broj 3
Konvencija pruža visokim stranama ugovornicama širi manevarski prostor na tom
planu, svi ti slučajevi su veoma delikatno izbalansirani, što je i izazvalo neslaganje među
sudijama u Strazburu.
Udruživanje i diskriminacija
Druga grupa slučajeva odnosi se na poštovanje slobode udruživanja ljudi čije je
udruživanje povezano sa statusom zaštićenim po članu 14; radi se, dakle, ili o grupama
koje su formirane na osnovu zaštićenog statusa (npr., organizacije za prava LGBT) ili o
grupama koje se povezuju oko nekog diskriminacionog stanovišta (na primer, organizacija
koja širi i podstiče rasistički program). Ta vrsta udruženja predstavlja posebno veliki
izazov za države kada su prava grupe o kojoj je reč žestoko osporavana u samom
društvu; tako, na primer marš za jednaka prava može izazvati protiv-demonstracije i sve
to može zapretiti izbijanjem nasilnih sukoba, ili pak neka popularna politička stranka
koja propoveda rasističku ideologiju može zapretiti raspirivanjem socijalnih tenzija koje
su vlasti godinama s teškom mukom smirivale.
U najnovijoj sudskoj praksi ispoljava se manje blagosti prema grupama koje se
okupljaju oko zaštićenog statusa i zahteva od visokih strana ugovornica da ispolje mnogo
više brige kada ograničavaju prava grupa koje se udružuju u diskriminacione svrhe.
Kada je reč o pravima grupa koje su okupljaju oko zaštićenog statusa, u slučaju
Berladir i ostali protiv Rusije (Berladir and others v Russia) (presuda od 10. jula 2012) Sud
je ustanovio da nije bilo povrede prava grupe koja promoviše prava manjina. U Moskvi
je održan antiimigrantski marš, čiji su učesnici izražavali rasistička osećanja, pa su
podnosioci predstavke želeli da u odgovor organizuju „antifašistički” marš. Zatražili su
dozvolu za održavanje takvog marša koji bi se završio na jednom javnom trgu; vlasti su
im odbile zahtev i ponudile alternativnu lokaciju za tu manifestaciju. Umesto da ospore
rešenje kojim nije dozvoljeno održavanje željenog marša, organizatori su povukli prijavu
i odlučili da istog dana održe drugačiji skup, u nameri da protestuju zbog toga što im
nije dozvoljeno da demonstriraju tamo gde su želeli. I taj zahtev je odbijen (opet im je
ponuđeno alternativno mesto održavanja), ali su oni bez obzira na to što su bili odbijeni
održali skup. Neki učesnici su lišeni slobode i prekršajno kažnjeni. Sud u Strazburu nije
imao saosećanje za podnosioce predstavke budući da su „bez valjanog razloga” odbili
da prihvate alternativni predlog gradskih vlasti. U suštini, očekivalo se da podnosioci
predstavke dokažu zbog čega nisu mogli da uživaju pravo na slobodu udruživanja u
svetlosti ograničenja koja su im postavljena.
Sasvim nedavno izrečena presuda Suda u slučaju Redfern protiv Ujedinjenog
Kraljevstva (Redfearn v United Kingdom) (presuda od 6. novembra 2012) predstavlja
neobičan kontrast zato što je tu Sud stao na stanovište da je došlo do povrede [Konvencije]
u odnosu na pripadnika jednog rasističkog udruženja. Podnosilac predstavke je radio
kao vozač autobusa za lica sa invaliditetom u jednom engleskom gradu koji ima veliki
udeo pripadnika etničke manjine u ukupnom broju stanovnika; mnogi ljudi s kojima
je on svakodnevno dolazio u kontakt (uključujući tu i putnike i kolege) pripadali su
7
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
zajednicama etničkih manjina. On je izabran za gradskog odbornika kao član Britanske
nacionalne partije (BNP), koja je u to vreme bila otvoreno rasistička politička stranka
„koja se protivi svakom vidu integracije između Britanaca i pripadnika neevropskih
naroda” i posvećena je ponovnom uspostavljanju „predominantno bele većine u
britanskom stanovništvu”. Preduzeće u kome je podnosilac predstavke radio uručilo mu
je otkaz. Pošto je tu bio zaposlen manje od godinu dana, nije mogao je da računa na
ozbiljnu zaštitu za slučaj nezaposlenosti po engleskom pravu; njegovo otpuštanje je bilo
zakonito zato što je član političke stranke. Da je radio za tu kompaniju više od godinu
dana, mogao je da se pozove na nepravično otpuštanje s posla. Moglo se očekivati da
Sud u Strazburu ne pokaže posebno saosećanje prema članu političke stranke čije se
vrednosti toliko drastično razlikuju od duha Konvencije. Ipak, Sud je postupio suprotno
očekivanjima i ustanovio da je u tom slučaju bila prekršena Konvencija. To što englesko
pravo ne dopušta podnosiocu predstavke da tvrdi kako je njegovo otpuštanje bilo
nezakonito zbog povezanosti s političkom strankom nije u skladu sa Konvencijom.
Vidi, takođe Faber protiv Mađarske (Fáber v Hungary) (presuda od 12. juna 2012, o
kojoj izveštavamo u ovom izdanju Biltena), gde je ustanovljeno da je prekršen član 10.
(protumačen u svetlosti člana 11), kada je čovek lišen slobode za vreme protesta i osuđen
prekršajno zbog toga što je stajao između učesnika dveju suprotstavljenih protestnih
manifestacija i nosio zastavu kojom je pružao podršku rasističkom režimu koji je u
Mađarskoj za vreme Drugog svetskog rata bio odgovoran za ubistva Jevreja i pripadnika
drugih nacionalnosti.
Takvi slučajevi teško da mogu predstavljati dozvolu visokim stranama
ugovornicama da podržavaju ili čak da tolerišu rasistička, homofobna ili slična
udruženja, ili da stavljaju prekomerni teret na pleća onih udruženja koja se bore
protiv diskriminacije. Zaista, u jednom slučaju čiji se ishod mogao lakše predvideti,
Genderdok-M protiv Moldavije (Genderdoc-M v Moldova) (presuda od 12. juna 2012)
odbijanje da se organizaciji koja se zalaže za proširenje prava LGBT osoba omogući
da održe demonstracije ne samo da je predstavljalo kršenje člana 11. (što je moldavska
vlada i priznala pred Sudom), već je takođe bio prekršen član 14. uzet zajedno sa članom
11. Država je, braneći se od optužbe da je prekršila član 14, iznela sasvim neprihvatljiv
argument – kako je u Moldaviji u to vreme postojao sistematski problem u vezi sa
slobodom udruživanja, hoteći time da kaže da nije postojao nijedan specifičan razlog za
odbijanje prava te grupe. Sud se nije složio s tim tvrdnjama: jedan od razloga zbog kojih
su moldavske vlasti u postupku koji se vodio pred domaćim sudovima popustile i odbile
da izdaju dozvolu za održavanje demonstracija bio je u tome što se veliki broj državljana
Moldavije protivi homoseksualnosti i opravdava takvo odbijanje. Ta logika je dovoljna
kao osnov da se vlast proglasi krivom za diskriminaciju po osnovu člana 14. Konvencije.
Kakva je poruka koja se iz toga može izvući za visoke strane ugovornice i
udruženja? Pre svega, poruka glasi da je reč o veoma složenoj oblasti u kojoj će verovatno
biti neslaganja. U sva tri navedena slučaja odluke su donete većinom glasova veća;
nijedna nije doneta jednoglasno (u slučaju Berladir, sudsko veće se podelilo u odnosu 5 :
8
2012, broj 3
2; u slučaju Redfern 4 : 3, a u Genderdok-M 6 : 1). Sudije koje se nisu slagale s mišljenjem
većine iznele su vrlo ubedljive argumente. Slučajevi Berladir i Redfern se još mogu
pojaviti pred Velikim većem.
Za državne vlasti, poruka glasi da razlozi za ograničavanje prava tih grupa moraju
biti dosledni i ne smeju biti diskriminativni. U slučaju Genderok-M pogubno je bilo
upravo to što nije bilo konzistentnosti, pošto su vlasti i sudovi navodili različite razloge
za sprečavanje održavanja skupa u raznim fazama; usled toga je Sud mogao da zaključi
da je u pozadini svih tih odbijanja bilo zapravo protivljenje pravima ljudi sa LGBT
orijentacijom. U slučaju Berladir, uprkos očiglednim dokazima iz pređašnje prakse Suda
u Strazburu o tome da ruske vlasti nisu nimalo saosećajne prema udruženjima koja se
protive diskriminaciji (vidi, npr., Aleksejev protiv Rusije / Alekseyev v Russia, presuda
od 21. oktobra 2012, o kojoj smo izvestili u Biltenu za novembar 2010), ruska država je
uspela da izbegne osudu veća zahvaljujući doslednosti svog pristupa: za razliku od nekih
slučajeva u vezi s paradom ponosa (Genderdok-M, Aleksejev ili Bačkovski protiv Poljske/
Baczkowski v Poland/ presuda od 3. maja 2007), ovde ni u jednom trenutku nije bilo
nagoveštaja da se vlasti protive svrsi i cilju demonstracija; svejedno da li je to bilo istinito
ili ne, tek vlasti su uspele da se predstave kao nepristrasne.
Za udruženja koja se bave borbom protiv diskriminacije, poruka glasi da im
plemenitost njihovog cilja jemči zaštitu Suda onda kada je njihova sloboda udruživanja
ograničena. Ta udruženja će morati da donose teške, a ponekad možda i skupe odluke da
se protive odbijanjima vlasti pred domaćim sudovima – što se može pokazati kao jedini
način za to da podstaknu vlasti na to da same razotkriju nedoslednost ili diskriminaciju
u svome pristupu. Ili će možda udruženja morati da budu spremna da prihvate izvesna
ograniičenja – kao što je održavanje demonstracija na nekoj drugoj lokaciji – makar i
samo zato da bi docnije mogla da pokažu kako ograničenje koje im je nametnuto nije
bilo opravdano.
Najnovija praksa Suda u Strazburu u oblasti slobode udruživanja ne sadrži jasne
poruke, dobrim delom zbog toga što sudije nisu bile u stanju da se međusobno dogovore.
Čini se da je Sud spremniji da veruje državama, barem onda kada se potrude da pokažu
da zaslužuju poverenje. Ovo može krajnjem ishodu predstavljati povećan teret na plećima
sudija domaćih sudova. Kada se sudije u Strazburu ne slažu oko toga šta je odgovarajuća
ravnoteža koju treba uspostaviti u slučajevima po članu 11. Konvencije, izgleda da je
sasvim prirodno da se zaključi kako će se ubuduće na ta pitanja gledati kao na pitanja
koja spadaju u polje slobodne procene država. Od sudija domaćih sudova će će se onda
tražiti da procene da li su komentari nekog ministra povodom sindikalnog skupa ili
insistiranje gradonačelnika da se marš održi na nekoj drugoj lokaciji zakoniti i, ako jesu,
da li je odgovor bio postavljen tako da se njime ostvari legitiman cilj. Navedeni slučajevi
sugerišu da sudije Evropskog suda to jednostavno ne mogu da urade, baš kao što to ne
mogu da urade ni sudije domaćih sudova.
Adam Vajs (Adam Weiss), direktor pravnog odeljenja u Centru AIRE, London
U novembru 2012.
9
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Javno isticanje kontroverzne zastave nije dovoljno
da se opravda ograničenje prava iz člana 10. Konvencije
PRESUDA U SLUČAJU
FABER PROTIV MAĐARSKE1
(Predstavka br. 40721/08)
24. avgusta 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke, Karolj Faber (Károly Fáber), mađarski je državljanin (rođen
1969.) koji živi u Budimpešti.
U maju 2007. godine g. Faber je istakao prugastu zastavu Arpadovića (Árpád) koja
ima kontroverzni istorijski značaj, na manje od sto metara udaljenosti od demonstracija
održanih protiv rasizma i mržnje. Demonstracije je organizovala Mađarska socijalistička
partija na mestu na kome su 1944/45 u vreme vladavine njilaškog režima (Strelasti krst mađarski ekvivalent Nacionalsocijalističke partije) ubijeni mnogi Jevreji.
Istog dana i u isto vreme u blizini mesta na kome su održavane demonstracije na
kontrademonstracijama su se okupile pristalice jedne desničarske političke stranke,. Ima
onih koji tvrde da prugasta zastava Arpadovića ima fašističko značenje i da je Partija
strelastog krsta tokom četrdesetih godina sličan simbol koristila kao svoju zastavu.
G. Faber je u maju 2007. osuđen na novčanu kaznu, zbog toga što se nije povinovao
zahtevu policije da ukloni zastavu ili da napusti demonstracije. Bezuspešno se žalio
mađarskim sudovima, koji su njegove žalbe odbacivali uz objašnjenje u kome se pre
svega isticalo to da se ponašao provokativno. Sudovi su zaključili da nije mogao da se
pozove na pravo na slobodno izražavanje, kako bi opravdao svoje remetilačko ponašanje
koje je, budući da je za mnoge bilo uvredljivo, lako moglo da izazove nemire i na taj način
ugrozi javni red.
2. Odluka Suda
Podnosilac predstavke je, inter alia, smatrao da su bila povređena njegova prava na
slobodu izražavanja po članu 10. Konvencije i slobodu okupljanja po članu 11. Konvencije.
Država je tvrdila da je bila dužna da ukloni podnosioca predstavke s mesta događaja,
zato što je bila dužna da zaštiti prava drugih koji su organizovali mirne demonstracije i da
obezbedi javni red i bezbednost sprečavajući sukobe među demonstrantima. Za simbol je
rečeno da izaziva demonstrante i to je logično dovelo policiju do toga da očekuje nemire.
1 Ova presuda je pravosnažna.
10
2012, broj 3
Predstavnici države su takođe tvrdili da je podnosiocu predstavke izrečena kazna zbog
toga što je odbio da se povinuje policijskim uputstvima.
Podnosilac predstavke je kazao da njegovo prisustvo u blizini demonstracija nije
predstavljalo zasebno okupljanje, kao i da u njegovom izgledu ni u samoj zastavi nije
bilo ničeg provokativnog, pa stoga nije postojao pravni osnov za intervenciju. Sem toga,
reč je o zastavi koja nije bila zabranjena, a javni red nije mogao biti prekršen samo time
što on ima drugačije stavove. Nije bilo ni najmanjeg znaka agresije, već se radilo samo o
izražavanju političkog mišljenja.
Član 10. u svetlosti člana 11.
Na samom početku Sud je podsetio da je sloboda izražavanja, član 10, jedan
od osnovnih temelja demokratskog društva, kao i jedan od elementarnih uslova za
društveni napredak i za samoostvarenje svakog pojedinca. Ima sasvim malo prostora za
ograničenja političkog govora ili debata kada je reč o pitanjima od javnog interesa, i treba
ubedljivo dokazati potrebu za svakim takvim ograničenjem.
Kada je reč o članu 11, čak i demonstracije koje bi mogle da uznemire ili uvrede
ljude ostaju zaštićene ukoliko se ne pokaže nasilna namera, ili ukoliko nisu pogođeni
demokratski temelji društva. Osujećivanjem ovog prava bila bi ugrožena demokratija,
pa stoga samo postojanje rizika nije dovoljno: potrebne su konkretne procene nemira.
Zastavu koju je g. Faber istakao vlasti su shvatile kao provokativnu. Iako je mogućno
da su se zbog te zastave demonstranti osećali nelagodno, ona nije stvarno poremetila ceo
događaj. Iako je isticanje simbola koji je bio sveprisutan u vreme vladavine totalitarnog
režima u Mađarskoj, moglo da izazove osećaj nelagode među prošlim žrtvama i njihovim
rođacima koji su s pravom mogli da protumače takvo isticanje simbola kao nepoštovanje
žrtava, sama ta osećanja, ma koliko da su, inače, shvatljiva, nisu mogla da odrede granice
slobodi izražavanja.
Pored toga, s obzirom na nenasilno ponašanje g. Fabera i činjenicu da nije bilo
nikakvog dokazanog, opipljivog rizika za javnu bezbednost, Sud je zaključio da mađarske
vlasti nisu opravdale gonjenje i novčano kažnjavanje g. Fabera zbog odbijanja da ukloni
zastavu Arpadovića. Samim isticanjem te zastave nije bio poremećen javni red, niti je
osujećeno pravo demonstranata na okupljanje, budući da taj čin nije bio ni zastrašujući
ni kadar da izazove nasilje.
Sud nije isključio mogućnost da je isticanje kontekstualno dvosmislenog simbola
na konkretnom mestu na kome su se dogodila masovna ubistva moglo biti izraz
identifikacije sa počiniocima tih zločina, a jasno je da svako šokantno ili uznemirujuće
izražavanje, koje bi moglo biti zaštićeno u izvesnim okolnostima, nije dopušteno na svim
mestima i u svakom vremenu. Potreba da se zaštite prava ubijenih i njihove rodbine,
mogla bi biti razlog za mešanje vlasti u pravo na slobodu izražavanja. S tih razloga,
takvo mešanje bi moglo biti legitimno onda kada šokantno ili uznemirujuće izražavanje,
zbog mesta i vremena svog odvijanja, predstavlja glorifikaciju ratnih zločina, zločina
11
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
protiv čovečnosti ili genocida. Sem toga, kada pojedinci izražavaju prezir prema
žrtvama totalitarnog režima to može, shodno primeni člana 17. Konvencije, predstavljati
zloupotrebu prava po Konvenciji.
Mešutim, Sud je bio uveren da u slučaju g. Fabera nije mogućno identifikovati takav
element zloupotrebe. S tih razloga Sud je zaključio da se u ovom slučaju radilo o kršenju
člana 10. sagledanog u svetlosti člana 11. Konvencije.
Član 41
Sud je presudio da Mađarska treba da isplati g. Faberu 1.500 evra na ime
nematerijalne štete i 1.500 evra na ime sudskih i ostalih troškova.
3.Komentar
Ova presuda je važna za nacionalne vlasti koje se trude da poštuju članove 10. i
11. u kontekstu kontroverznih demonstracija i protiv-demonstracija, ali se lako može
dogoditi da ona otvara više pitanja nego što nudi odgovora. Sud je osudio Mađarsku zbog
toga što je uhapsila čoveka, koji je isticanjem provokativne zastave u prostoru između
učesnika dvaju suprotstavljenih skupova po svemu sudeći izrazio podršku rasističkom
režimu koji je vladao u vreme Drugog svetskog rata i koji je odgovoran za ubistva
Jevreja i drugih. Iako je za stav o tome da se u ovom slučaju radilo o kršenju Konvencije
glasalo šest od sedam sudija, čini se da je samo dvoje sudija svesrdno podržalo većinsko
mišljenje; ostali su ponudili izdvojene, zasebne analize ili su jednostavno kazali da su
osetili da moraju da glasaju za povredu, iz poštovanja prema prethodnoj sudskoj praksi.
Očigledno je da je ovo granični slučaj i sudijama je, po svemu sudeći, bilo neprijatno da
svojim stavovima zamenjuju stavove mađarske policije i sudova o tome da li je čovek koji
je istakao navedenu zastavu zaista bio tolika pretnja javnom redu da je bilo opravdano
njegovo hapšenje.
Ovaj slučaj je deo jedne šire tendencije u novijoj sudskoj praksi (vidi članak u ovom
izdanju Biltena) kada je Sud ustanovio da su prekršeni članovi 10. i/ili 11. Konvencije time
što su vlasti preduzele akciju protiv ljudi koji su zauzeli, kako izgleda, diskriminatorne,
antidemokratske ili na neki drugi način provokativne stavove koji verovatno mogu
izazvati napetost u demokratskom društvu (posebno kada je reč o novoj demokratiji sa
diskreditovanim prethodnim režimima).
Iz ove presude su, kako izgleda, dve stvari jasne. Prvo je to da će Sud verovatno u
nekoj tački preispitati ovaj niz predmeta, verovatno u sklopu neke presude Velikog veća
(iako su sada istekli rokovi da ovaj konkretan slučaj bude iznet pred Veliko veće). Nije
verovatno da će Sud otići onoliko daleko koliko je otišla sudija Keler (Keller) u jednom
delu svog izdvojenog, nesaglasnog mišljenja, kada je zaključila da isticanje te konkretne
zastave uopšte nije predstavljalo izražavanje zaštićeno po članu 10. Konvencije. Međutim,
neka buduća grupa sudija bi lako mogla da usvoji njen uzdržaniji pristup evropskom
nadzoru u tako osetljivim slučajevima, dozvoljavajući državnim vlastima da intervenišu
12
2012, broj 3
onda kada postupaju razumno, kako bi sprečile nemire. Umesto toga, mišljenje koje je u
ovom slučaju preovladalo glasi da je vlastima dozvoljeno da intervenišu samo u skladu sa
načelom po kome je mešanje u nečiju slobodu izražavanja dopušteno jedino ako „postoji
jasna pretnja i neposredna opasnost“.
Druga poenta ove presude jeste da, dok čekamo da se Sud ponovo pozabavi ovakvim
tipom slučajeva u sklopu svoje sudske prakse, države moraju opreznije pristupati grupama
ljudi čiji stavovi deluju inkompatibilno sa demokratijom, nediskriminacijom i drugim
načelima koja su u neposrednoj vezi sa Konvencijom. Kako zasad stoje stvari, države su
na sigurnijem pravnom terenu ako ekstremističkim grupama dopuste da prenesu svoje
poruke, čak i ako to znači da se učesnicima demonstracija i protiv-demonstracija dopusti
da se tački nasilja približe više nego što to može delovati razložno i uspokojavajuće.
13
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Policijsko zlostavljanje prilikom hapšenja
PRESUDA U SLUČAJU
HAJNAL PROTIV SRBIJE2
(predstavka br. 36937/06)
19. juna 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke je državljanin Srbije koji je rođen 1985. godine i živi u
Subotici, u Srbiji.
Podnosioca predstavke subotička policija je uhapsila 8. avgusta 2005. godine i dovela
u stanicu, zbog navodne provalne krađe. Prema zapisniku sa ispitivanja, podnosilac
predstavke je priznao jedan pokušaj provalne krađe, a potom je potpisao dokument
svojim nadimkom, uprkos tome što je prethodno u istom zapisniku konstatovano da je
„nepismen“.
Podnosilac predstavke je ponovo privođen u policijsku stanicu 17. i 18. avgusta
2005. radi ispitivanja o provalnim krađama, ali mu prethodno nije bio uručen poziv.
U oba navrata podnosilac predstavke je tvrdio da ga je policija fizički zlostavljala,
pokušavajući da iznudi njegovo priznanje. Pred prvo saslušanje pružila mu se prilika da
na kratko razgovara sa svojim advokatom, ali je drugog dana policija ignorisala takav
njegov zahtev. Umesto toga, podnosiocu predstavke je bio dodeljen advokat iz programa
pravne pomoći koji se, kako se tvrdi u predstavci, pojavio samo na kratko, da bi potpisao
zapisnik sa saslušanja i odmah potom otišao. Zapisnik o kome je reč sadržao je sledeće:
(i) navode da se podnosilac predstavke tereti za brojne provalne krađe; (ii) detaljni opis
kako je počinio ta krivična dela; (iii) izjavu podnosioca predstavke da ne želi da zadrži
svog prvobitnog branioca; i (iv) njegovu potvrdu da je izjavu dao “u odsustvu svake
fizičke ili mentalne prinude“.
Podnosilac predstavke je ponovo uhapšen 24. avgusta 2005. i tom prilikom je
zadržan 48 sati u pritvoru. Njegov prvobitni advokat je uložio žalbu koju je opštinski sud
odbacio, uz obrazloženje da je podnosilac predstavke i ranije osuđivan za krivična dela i
da je „nastavio da vrši krivična dela“, uz napomenu da je u toku šest krivičnih predmeta
protiv njega i da je on „izvršio“ nekoliko imovinskih krivičnih dela u kratkom vremenu.
Protiv podnosioca predstavke pokrenut je pretkrivični postupak, a istražni sudija
mu je produžio pritvor uz obrazloženje da bi, ukoliko bi bio pušten na slobodu, podnosilac
predstavke mogao ponovo da počini krivično delo, da pobegne ili da utiče na svedoke.
Podnosilac predstavke je odbio da odgovori na optužbe kada je to od njega zatraženo, već
2 Ova presuda je pravosnažna.
14
2012, broj 3
se pozvao na to da ga je policija zlostavljala i da su njegova procesna prava povređena.
Rešenje o produžetku pritvora potvrđeno je 30. avgusta 2005. Tokom narednih nekoliko
nedelja istražni sudija je saslušao iskaze svedoka, od kojih su dva svedoka izjavila da
im je policija ili pretila fizičkim nasiljem ili primenila fizičko nasilje nad njima, kako bi
iznudila izjavu.
Optužnica protiv podnosioca predstavke podignuta je 16. septembra 2005. godine.
Njegov advokat je podneo prigovor protiv te optužnice, ali je taj prigovor odbačen. Potom
je njegov advokat obavestio opštinski sud da je podnosilac predstavke fotografisan za
vreme boravka u pritvoru i da je tokom nekoliko njegovih poseta podnosiocu predstavke
osoblje zatvora ostalo dovoljno fizički blizu da je moglo da čuje i vidi svaki njegov
razgovor sa klijentom.
Na pretresima koji su usledili podnosilac predstavke je opisao zlostavljanje kome je
bio izložen u policijskom pritvoru i izjavio je da je bio primoran da potpiše izjavu koju je
policija pripremila bez njegovog učešća. Ostali svedoci su takođe ukazali na zlostavljanje
kome su bili izloženi u rukama policije.
Opštinski sud je 13. aprila 2006. presudio da je podnosilac predstavke kriv za 11
provalnih krađa i osudio ga na godinu i po dana zatvora. Svedočenje da je policija neke
svedoke zlostavljala da bi od njih iznudila izjavu u kojoj će inkriminisati podnosioca
predstavke bilo je ili odbijeno kao nebitno, ili je zanemareno. Sud je uzeo za otežavajuću
okolnost to što se protiv podnosioca predstavke vodi još šest krivičnih predmeta. Njegove
žalbe su odbačene.
2. Odluka Suda
Podnosilac predstavke se pozvao na član 3. i požalio na policijsko zlostavljanje
17. i 18. avgusta 2005. godine, a u predstavci je još naveo i da je tužena država potom
propustila da sprovede istragu povodom tih incidenata.
Član 3.
Naglašavajući još jednom da član 3 uživa status jedne od najelementarnijih
odredaba Konvencije, Sud je istakao da je taj član formulisan u apsolutnim, a ne u
relativnim pojmovima, bez ikakvog izuzetka, uslova ili ograda. Odgovor na pitanje da li
zlostavljanje spada u polje dejstva člana 3. zavisi od svih okolnosti datog slučaja.
Kada je reč o činjenicama koje ima pred sobom, Sud je ustanovio da je odluka
podnosioca predstavke da 18. avgusta 2005. prizna mnogobrojne provalne krađe bila
sumnjiva, s obzirom na to da je samo jedan dan pre toga odbio da da iskaz u policiji.
Drugo, Sud je ustanovio da je od značaja to što su, iako sam podnosilac predstavke
nije mogao da dobije lekarsku potvrdu o tome, njegov advokat i jedan drugi svedok
uočili njegove povrede, dok je nekoliko svedoka posvedočilo da su i sami bili predmet
policijskog zlostavljanja. Pored toga, Sud se oslonio na izveštaj Evropskog komiteta
za sprečavanje mučenja (CPT) podnet upravo u vreme spornih saslušanja u kome je
15
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
navedeno da su bezbol palice i slični predmeti pronađeni u prostorijama koje se koriste
za saslušanja u gotovo svim policijskim stanicama koje su članovi Komiteta posetili u
Beogradu. Konačno, Sud je zapazio da nema zvanične beleške u kojoj bi bilo navedeno
kada je podnosilac predstavke doveden u pritvor i koliko dugo je tamo zadržan.
Sa svih tih razloga, Sud je zaključio da je podnosilac predstavke bio podvrgnut
fizičkom nasilju 17. avgusta 2005. godine i da je u najmanju ruku bio na mentalnom
planu primoran da sutradan prizna dela koja su mu stavljena na teret. S tih razloga Sud je
ustanovio da se ovde radilo o kršenju člana 3. Konvencije. Kada je reč o tome da država
nije inicirala i sprovela temeljnu istragu uverljive tvrdnje o zlostavljanju u rukama
državnih zvaničnika, Sud je ustanovio da je prekršen proceduralni deo člana 3.
Član 6. stav 1.
Procenjujući da li je bilo prekršeno pravo podnosioca predstavke na pravično
suđenje, Sud je primetio da je to zavisilo od toga da li je postupak u celini, uključujući i
način pribavljanja dokaza, bio pravičan. Pored toga, Sud je posebno naglasio da postoje
specifični kriterijumi koji se primenjuju u vezi sa dokazima pribavljenim kršenjem člana
3, kao i da je u dosadašnjoj sudskoj praksi po Konvenciji zauzeto stanovište da prihvatanje
iskaza dobijenih kao posledica zlostavljanja da bi se utvrdile relevantne činjenice nekog
slučaja čini da ceo postupak postane nepravičan.
S obzirom na to da je Sud već ustanovio da je prekršen član 3. u vezi sa saslušavanjem
podnosioca predstavke, kao i s obzirom na činjenicu da je njegovo potonje priznanje
iskorišćeno da bi on bio osuđen, ustanovljeno je da je postupak u celini bio nepravičan.
Prema tome, došlo je do kršenja člana 6. Konvencije
Član 6. stav 2.
Podnosilac predstavke je tvrdio da je opštinski sud time što je pominjao šest
krivičnih predmeta koji se trenutno vode protiv njega i činjenicu da je opštinski sud
upravo tu okolnost smatrao otežavajućom kod izricanja kazne, prekršio njegovo pravo
da bude smatran nevinim dok mu se krivica ne dokaže.
Sud je saopštio da se samo zvanično utvrđivanje pojedinačne krivice, to jest
krivična osuda, može smatrati otežavajućom okolnošću za izricanje kazne u budućnosti.
Prihvatanje važnosti krivičnih postupaka koji su u toku prilikom izricanja kazne u
nekom konkretnom slučaju neminovno implicira da je lice o kome je reč krivo u tom
postupku ili postupcima. S tih razloga, Sud je ustanovio da je ovde bio prekršen član 6.
stav 2.
Član 41.
Sud je presudio da Srbija treba da isplati podnosiocu predstavke 12.000 evra na ime
nematerijalne štete i 9.000 evra na ime sudskih i ostali troškova.
16
2012, broj 3
3. Komentar
Ovde vredi još jednom ukazati na značaj nekoliko važnih događaja u jurisprudenciji
Suda tokom devedesetih godina, prilikom razmatranja postupanja prema licima za
vreme saslušanja i tokom njihovog boravka u pritvoru; Sud je, naime, ustanovio da se
tu primenjuju posebna merila. Prvo, prebacivanje tereta dokazivanja u slučaju Tomazi
protiv Francuske (Tomasi v France) (presuda od 27. avgusta 1992.) znači da onda kada
je pojedinac u dobrom zdravstvenom stanju odveden u policijski pritvor, da bi se po
puštanju iz pritvora ustanovilo da je povređen, država mora da pruži prihvatljivo
objašnjenje za to kako su te povrede nastale. Ako država to ne učini, može se konstatovati
kršenje prava po članu 3. Konvencije. Drugo, u slučaju Ribič protiv Austrije (Ribitsch v.
Austria) (presuda od 4. decembra 1995.), Sud je, kako izgleda, snizio prag dokazivanja
koji je ranije bio potreban da bi se utvrdilo kršenje člana 3. u vezi sa onim slučajevima
koji se tiču napada na lica u pritvoru. U pomenutom slučaju Sud je stao na stanovište da
„svako posezanje za fizičkom silom koje nije strogo neophodno usled ponašanja samog
pojedinca u načelu predstavlja kršenje člana 3.“. Treće, u slučaju Asenov protiv Bugarske
(Assenov v Bulgaria) (presuda od 28. oktobra 1998.), Sud je prvi put utvrdio da pored
negativne obaveze da se ne pribegne postupanju koje je zabranjeno članom 3, Konvencija
potpisnicama nameće i pozitivnu obavezu, onu koja podrazumeva dužnost zaštite i
istrage. Zajedno uzev, svi ti događaji su proširili polje delovanja i delotvornost člana 3. u
pogledu sprečavanja, osude i istrage slučajeva policijske zloupotrebe položaja, kao što je
to bilo u ovom slučaju.
Slučaj Hajnal protiv Srbije osvetljava mnoga načela koja je Sud ustanovio u vezi
s postupanjem prema pritvorenicima i posebno naglašava restriktivniji pristup Suda
dokazima pribavljenim usled povrede člana 3. u slučajevima gde to još nije mučenje,
ali jeste nečovečno postupanje, posle razjašnjenja ovog pitanja koje je dalo Veliko veće
u slučaju Gefgen protiv Nemačke (Gäfgen v. Germany) (presuda od 1. jula 2010, o kojoj
smo pisali u julskom broju Biltena za 2010. godinu). Posle tog slučaja, Sud je zastupao
stanovište da onda kada informacije koje su dobijene nečovečnim postupanjem utiču
na ishod postupka protiv okrivljenog, kao što se dogodilo u ovom slučaju, pravičnost
postupka biva podrivena, što ukazuje na kršenje člana 6..
17
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Nije uređen pravni položaj „izbrisanih“ iz spiska stalno nastanjenih lica po
proglašenju nezavisnosti Slovenije
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
KURIĆ PROTIV SLOVENIJE3
(Predstavka br. 26828/06)
26. jun 2012.
1. Osnovne činjenice
Pre no što je Slovenija stekla nezavisnost u junu 1991. godine, državljani ostalih
pet republika u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) imali su pravo
slobodnog kretanja po celoj federaciji i mogli su da dobiju stalni boravak u drugoj
republici. Posle proglašenja nezavisnosti, ta lica su morala da podnesu zahtev za dobijanje
državljanstva. Ako to nisu učinili, ili ako im je zahtev odbijen, kao što je to bio slučaj
sa osmoro podnosilaca predstavke u ovom predmetu, svrstani su u kategoriju stranaca
po Zakonu o strancima iz 1992. godine i bili su „izbrisani“ iz Registra lica sa stalnim
boravkom. Zbog toga je 25.000 ljudi ostalo bez dozvole boravka; bili su apatridi, proterani
iz svojih domova, nisu mogli da pronađu posao ili da putuju, izgubili su imovinu ili
su godinama živeli u prihvatilištima i parkovima. Neki među njima su pritvarani i/ili
deportovani. Pomenuti Zakon je takođe sprečavao registraciju lica na stalnom boravku
po isteku određenog vremena, ali su stranci koji nisu bili državljani bivše SFRJ još uvek
mogli da dobiju stalni boravak.
Ustavni sud je 1999. utvrdio da je ovo automatsko brisanje (iz Registra lica sa
stalnim boravkom) bilo neustavno, i ukazao je na razliku u postupanju prema licima
koja jesu i onim licima koja nisu bila državljani bivše SFRJ. To je opisano kao „pravna
praznina“. Usvojen je novi izmenjeni i dopunjeni zakon ali je jedan deo tog zakona
takođe proglašen neustavnim presudom Ustavnog suda, budući da nisu uzeta u obzir
deportovana lica, odnosno retroaktivno dejstvo. Usled toga je gotovo 5.000 dozvola za
stalni boravak izdato u periodu od 1992. do 1997; među tim dozvolama bile su i one koje
su izdate za šest podnosilaca ove predstavke. Međutim, zahtevi za naknadu su uglavnom
odbijeni, najvećim delom po osnovu neblagovremenosti.
2. Odluka Suda
Podnosioci predstavke su se pre svega žalili zbog toga što su bili proizvoljno lišeni
pravnog statusa licima sa stalnim boravkom. Pritom su se prvenstveno pozvali na član
3 Ova presuda je pravosnažna.
18
2012, broj 3
8. (pravo na poštovanje privatnog i/ili porodičnog života); član 13. (pravo na delotvorni
pravni lek) i član 14. (zabrana diskriminacije) Konvencije.
Predstavka je podneta Evropskom sudu za ljudska prava 4. jula 2006. godine. U
presudi Veća od 13. jula 2010. Sud je ustanovio da se vlasti Republike Slovenije nisu
povinovale odlukama Ustavnog suda u vezi sa „izbrisanima“. Veće je jednoglasno
zaključilo da su u ovom slučaju bili prekršeni članovi 8. i 13. Konvencije.
Država je zatražila da ovaj slučaj bude iznet pred Veliko veće, a kolegijum Velikog
veća prihvatio je taj zahtev.
Neiscrpljavanje unutrašnjih pravnih lekova
Veće je odbacilo zahtev koji se odnosio na neiscrpljenost unutrašnjih pravnih lekova,
ali je Veliko veće podržalo taj zahtev u vezi sa dvojicom podnosilaca predstavke koji
nisu zatražili dozvolu stalnog boravka, dok ga je odbacilo za preostalih šest podnosilaca
predstavke koji su dobili dozvolu stalnog boravka. To je urađeno na osnovu toga što je
bila podrivena delotvornost, s obzirom na dužinu postupka, kao i na to da su podnosioci
predstavke bili u izuzetno osetljivoj pravnoj situaciji, odnosno u „pravnom vakuumu“.
Član 8.
Mešanje u pravo na privatni i porodični život dogodilo se kao posledica „brisanja“
i negativnih efekata i njihovih posledica po podnosioce predstavke. Oni su u Sloveniji
izgradili socijalne, kulturne i ekonomske veze.
Pravni osnov za brisanje 25.000 imena, uključujući imena podnosilaca predstavke,
koji su bili državljani ostalih republika bivše SFRJ, bili su Zakon o državljanstvu i Zakon
o strancima: set zakona o nezavisnosti”.
Iako su podnosioci predstavke mogli da predvide da će postati “stranci”, oni nisu
mogli razumno da očekuju da će taj status značiti da sada u Sloveniji borave ilegalno, kao
i da će biti podvrgnuti toj ekstremnoj meri da budu izbrisani iz Registra. Automatska
priroda brisanja i odsustvo obaveštavanja o tome - sama činjenica da nisu obavešteni
mogla je da se shvati kao da je njihov status lica sa stalnim boravkom nepromenjen - sve
je to značilo da nije postojala mogućnost da se taj čin brisanja ospori.
Veliko veće je podsetilo da je Ustavni sud 1999. presudio da nije postojao pravni
osnov za brisanje (iz Registra) kao i da činjenica da nije postojala procedura u skladu sa
kojom bi bilo mogućno podneti zahtev za dobijanje dozvole boravka svedoči o pravnom
vakuumu. S tih razloga, može se utvrditi da zakonodavstvo i upravna praksa nisu ispunili
odgovarajuće standarde predvidljivosti i dostupnosti. Uprkos tome što je donet Zakon o
pravnom statusu kako bi se uredile ovakve situacije, izvesni delovi tog zakona su i sami
bili neustavni, a prošlo je već sedam godina otkako je trebalo da budu ispunjene opšte
mere koje su tim zakonom naložene.
Sve do 2010. godine unutrašnji pravni sistem nije jasno uredio posledice brisanja,
tako da podnosioci predstavke takođe nisu mogli da predvide ni sve posledice koje će
19
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
to imati po njihov privatni i porodični život. Sa svih tih razloga, ovo mešanje nije bilo u
skladu sa zakonom.
Pored ovih sveobuhvatnih posledica mere o kojoj je reč, Sud je, mada to nije
neophodno i mada to prethodno nije ispitalo veće, razmotrio i pitanje da li je sporna mera
težila ostvarenju legiitimnog cilja: set zakona o nezavisnosti bio je prilagođen stvaranju
„korpusa“ slovenačkih državljana, kako bi se zaštitili interesi nacionalne bezbednosti,
što je legitimni cilj po članu 8. stav 2.
Potom je Veliko veće razmotrilo da li je ovo mešanje bilo neophodno u
demokratskom društvu: konkretno da li je odgovaralo nekoj akutnoj društvenoj potrebi
i da li je bilo srazmerno tom cilju. Podnosioci predstavke su bili lišeni svog pravnog
statusa usled pravnog vakuuma koji je na taj način nastao, onoga koji im je ranije
omogućio pristup širokom spektru prava kao što su, na primer, prava na zdravstvenu
zaštitu, penziono osiguranje i prava po osnovu zapošljavanja. Zakoni o kojima je reč
nisu dopustili ostalim državljanima republika bivše SFRJ da urede svoj status kako ne
bi došlo do nesrazmernih posledica po podnosioce predstavki u njihovom nastojanju
da steknu dozvolu boravka. To znači da mere nisu bile ni u skladu sa zakonom, niti
su bile neophodne u demokratskom društvu radi ostvarivanja legitimnog cilja zaštite
nacionalne bezbednosti.
Veliko veće je jednoglasno odlučilo da je bio prekršan član 8. Konvencije.
Član 13.
Veće je ustanovilo da je došlo do kršenja člana 13. i člana 8, budući da se država
nije povinovala međašnjoj odluci Ustavnog suda, kao i zbog toga što nije dokazala da je
podnosiocima predstavke stajao na raspolaganju ijedan delotvorni pravni lek. Veliko veće
je takođe ustanovilo da nije dokazano da su pravni lekovi bili „adekvatni“ i „delotvorni“,
pa je presudilo da se u ovom slučaju radilo o povredi prava po Konvenciji.
Član 14.
Uprkos tome što veće prethodno nije analiziralo taj aspekt, Veliko veće je odlučilo da
je došlo do razlike u postupanju kada je reč o pitanjima vezanim za državljanstvo između
državljana bivše SFRJ s jedne i stranaca, s druge strane, uprkos tome što su se oni nalazili
u sličnom položaju. Ostali stranci su, naime, mogli da zadrže svoje dozvole boravka, dok
su državljani bivše SFRJ izgubili svoj status. To je ocenjeno kao diskriminacija po osnovu
nacionalnosti prema članu 14. u vezi sa članom 8, što za posledicu ima nesrazmerno i
prekomerno breme na plećima državljana bivše SFRJ.
Član 46.
Budući da nije postojala odgovarajuća uređena domaća praksa, nije bilo mogućno
ustanoviti da li je u međuvremenu uređen boravišni status podnosilaca predstavke. Ipak,
njima je i dalje uskraćivana nadoknada i bilo je malo izgleda da će je dobiti, pa je to
zahtevalo ocenu opštih posledica svega ovoga po druga pogođena lica. S tih razloga se
20
2012, broj 3
smatralo da bi u ovom slučaju bilo primereno primeniti postupak pilot presude, uprkos
tome što pred Sudom trenutno čeka svega nekoliko sličnih predstavki: očekivalo se da će
se taj broj znatno povećati.
Sud je presudio da Slovenija treba u roku od godinu dana da napravi domaći
program nadoknade, i odlučeno je da svi budući ovakvi slučajevi budu odloženi dok taj
program ne bude usvojen.
Član 41.
Sud je zaključio da Slovenija treba da isplati po 20.000 evra svakom od šest
podnosilaca predstavke na ime nematerijalne štete i ukupni iznos od 30.000 evra svima
njima zajedno na ime sudskih i ostalih troškova. Odluka o pitanju materijalne štete
odložena je za docnije.
3.Komentar
Mi smo ranije izvestili o presudi veća u ovom slučaju (presuda od 13. jula 2010, čiji
je sažetak objavljen u avgustovskom broju Biltena za 2010. godinu).
Ocena Velikog veća u nekim važnim aspektima razlikuje se od presude veća.
Ispitujući da li je mešanje u prava podnosilaca predstavke po članu 8. Konvencije bilo
opravdano shodno drugom stavu te odredbe, Sud se složio s Većem da su i sporni zakon,
sam po sebi, i činjenica da ga je Ustavni sud ocenio neustavnim, značili da se ni za
zakonodavne akte, ni za mere koje su sprovedene u skladu sa njima nije moglo reći da su
„u skladu sa zakonom“, zato što je „zakonu“ o kome je reč nedostajao „kvalitet zakona“
koji Konvencija zahteva. Već i taj zaključak, sam po sebi, mogao je biti dovoljna osnova
za utvrđivanje povrede prava po Konvenciji. Nezakonitost mešanja automatski dovodi
do zaključka o povredi prava, bez daljeg ispitivanja. S tih razloga je, tehnički gledano,
bilo nepotrebno da Veliko veće ide dalje i razmatra da li se navedenim merama „težilo
legitimnom cilju“ i da li su one bile „neophodne u demokratskom društvu“. Međutim,
Veliko veće je smatralo da je u okolnostima ovog slučaja i s obzirom na sveobuhvatne
posledice brisanja iz registra bilo neophodno razmotriti i ta dva dodatna pitanja. Sud
je primetio da je brisanje iz registra bilo posledica toga što podnosioci predstavke nisu
zatražili dobijanje slovenačkog državljanstva. Veće je, s pravom, ukazalo na to da pravo
na dobijanje određenog državljanstva ne može da se nađe u Konvenciji. Veliko veće
je napravilo vrlo opreznu distinkciju između pojma državljanstva i pojma “pojačanih
prava boravka” za one koji nisu državljani ali koji su, kao podnosioci predstavke u ovom
slučaju, dugo živeli u zemlji domaćinu. Pristup pojačanih prava odražen je u Direktivi
EU o dugoročnom boravku (2003/109) koja daje privilegovani položaj u zemljamačlanicama EU, što obuhvata i Sloveniju, onim nedržavljanima, uključujući tu i one koji
nisu državljani EU, koji dugo borave na teritoriji zemlje domaćina.
Veće je smatralo da je, s obzirom na to da je već zaključilo kako je prekršen
član 8, nije potrebno da se predstavka razmatra i sa stanovišta člana 14. - zabrana
21
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
diskriminacije. Veliko veće je, međutim, smatralo da su od trenutka kada su državljani
drugih republika SFRJ postali „stranci“ (lica koja poseduju državljanstvo druge države
ili nemaju državljanstvo) oni bili u uporedivom položaju s drugim nedržavljanima koji
su tu nastanjeni, pa je razlika u postupanju prema njima stoga zahtevala opravdanje koje
je i objektivno i razumno. Veliko veće je ustanovilo da takvo opravdanje nije dato, što
znači da je povređen član 14.
Sud je takođe naveo da u roku od godinu dana Slovenija mora napraviti ad hoc
program nadoknade svim žrtvama brisanja iz registra. Sud se pokazao voljnim da
primeni postupak za pilot presudu, iako je do sada samo mali broj „izbrisanih“ podneo
predstavke Sudu. To bi moglo da ohrabri buduće podnosioce predstavke da se pozovu
na ovaj postupak u slučajevima koji se tiču sistemskih kršenja prava, čak i u onim
situacijama kada se Sudu obratila samo nekolicina podnosilaca predstavke.
Jedan broj sudija izdvojio je mišljenja, od kojih su neka bila saglasna, a neka
delimično nesaglasna; posebno upečatljivo bilo je izdvojeno saglasno mišljenje
slovenačkog sudije Zupančića, koji je ukazao na pitanje istorijske pozadine konflikta
na Balkanu, kao i podjednako upečatljivo mišljenje crnogorskog sudije Vučinića, koji je
brisanje iz Registra opisao kao „legalističko sredstvo za sprovođenje etničkog čišćenja“.
22
2012, broj 3
Planirano iseljenje Roma iz naselja
PRESUDA U SLUČAJU
JORDANOVA PROTIV BUGARSKE4
(Predstavka br.. 25446/06)
24. aprila 2012.
1. Osnovne činjenice
Predstavku su podnela 23 državljanina Bugarske koji sebe opisuju kao stanovnike
romskog porekla; oni su izgradili zajednicu u montažnom naselju za 200-300 ljudi u
Sofiji u kome žive bez dozvole i bez odgovarajućih sanitarnih uslova. Porodice nekih
podnosilaca predstavke žive tako od šezdesetih i sedamdesetih godina, a ostale od
devedesetih godina 20. veka. Romi u Bugarskoj žive životom stalno nastanjenih
ljudi mnogo više nego u drugim evropskim zemljama. Međutim, ne mogu da steknu
vlasništvo nad zemljištem nad kome žive zbog isteka rokova za prijavljivanje za korišćenje
opštinskog zemljišta.
Zemljište pripada opštini koja je smatrala da kuće u kojima žive podnosioci
predstavke ne ispunjavaju elementarne građevinske i bezbednosne uslove, da im je
potrebna temeljna rekonstrukcija pre nego što bi mogle da budu legalizovane, a sem toga
stizale su pritužbe od suseda koji nisu Romi, na primer zbog toga što u tim kućama nema
tekuće vode i kanalizacije. Izdat je nalog za iseljenje, kako bi opština dobila to zemljište
natrag. Podnosioci predstavke su se požalili da bi naloženim iseljenjem bili prekršeni
članovi 3, 8, 13. i 14. Konvencije, kao i član 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju.
Postupci pred domaćim sudovima
Zvaničnici su 2005. godine doneli rešenje na osnovu koga je trebalo da gotovo
svi stanovnici tog naselja - 180 ljudi uključujući podnosioce predstavke - napuste
to zemljište uz obrazloženje da su na njemu nastanjeni nezakonito, shodno članu 65.
Zakona o opštinskoj imovini. Za navode podnosilaca predstavke o mogućim kršenjima
Konvencije i diskriminaciji u sudskim postupcima vođenim pred domaćim sudovima
ocenjeno je da su neosnovani, a argument o srazmernosti (kada je reč o iseljavanju lica
koja su decenijama nastanjena na nekom mestu uz saglasnost vlasti) zaključeno je da je
beznačajan po unutrašnjem pravu.
Pokušaji da se podnosioci predstavke isele učinjen je 2006. godine, ali nije sproveden
u delo zbog političkog pritiska, posebno iz Evropskog parlamenta. Drugi takav pokušaj
učinjen je 2008. godine, ali je Sud u Strazburu, shodno Pravilu 39. Poslovnika odredio
4 Ova presuda je pravosnažna.
23
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
privremenu meru kojom je obustavljeno iseljenje, i dejstvo te mere je ukinuto tek kada je
vlada dostavila garancije. Privremena mera je, međutim, suspendovana a ne i poništena.
2. Odluka Suda
Podnosioci predstavke su, inter alia, tvrdili da će, ukoliko budu iseljeni, biti
povređeni članovi 3. i 8, kao i da vlasti nisu razmotrile pitanje srazmernosti shodno
članu 13, te da bi njihovo iseljenje predstavljalo diskriminacije prema članu 14. i da bi na
taj način bio prekršen član 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju.
Podnosioci predstavke su tvrdili da su to njihovi domovi: decenijama nije bila
preduzeta nijedna radnja da oni odatle budu iseljeni. Pravi cilj je bio da se „isprazni
geto“. Pozivanje na pritužbe u vezi sa lošim sanitarnim uslovima podrazumevalo je da
oni inherentno prave nered i zagađenje i da se ne mogu redovnim putem kontrolisati,
tako da je u osnovi argumenta koji je država iznela ležala jedna rasistička pretpostavka.
Njih niko nije konsultovao niti je njihovo mišljenje uzeto u obzir pre donošenja rešenja
o iseljenju, nije razmotren čak ni teorijski test srazmernosti. Na taj način je otvoreno
i javno rečeno da oni nemaju nikakva prava, kao i da moraju biti odbranjena prava
neromskog stanovništva.
Država je tvrdila da je, uprkos tome što su prošle mnoge godine, oduvek bilo sasvim
jasno da je reč o nezakonitom zauzimanju zemljišta. Odluka je bila motivisana potrebom
da se sprovedu zakonski propisi o nezakonitim građevinskim objektima, zdravstvenim
opasnostima od takve gradnje i kvarenju gradskog pejzaža. Prema njima nije postupano
diskriminatorno - i u drugim delovima zemlje bilo je rušenja.
Član 8.
Postignut je saglasnost oko toga da su ovde u pitanju bili domovi podnosilaca
predstavke pa samo iseljenje nužno predstavlja mešanje, za koje postoji valjan osnov
u unutrašnjem pravu. Legitimni ciljevi su izvedeni iz izjava zvaničnika i podnesaka
države kao okončanje nezakonitog zauzimanja zemljišta, u svrhu razvoja i otklanjanja
zdravstvenih i bezbednosnih hazarda, kao i radi zaštite zdravlja i prava drugih. Sud je
našao da je bio neubedljiv argument po kome je pravi cilj rešenja o iseljenju bio, ni manje
ni više, nego rasistički pokušaj da se celo to područje oslobodi prisustva Roma.
Vlasti u načelu imaju pravo da isele pojedinca sa nezakonito zauzetog zemljišta.
Međutim, u odnosu na podnosioce predstavke u ovom slučaju, vlasti to nisu učinile čak
nekoliko decenija tako da su, samim tim, de facto tolerisale nezakonito naseljavanje.
Sud je primetio da po zakonu koji je u predmetnom vremenu bio na vlasti opštinske
vlasti nisu morale da razmotre srazmernost mogućeg iseljenja ljudi koji su živeli u tom
naselju, niti različitih interesa koji su u to bili umešani. Sud je ustanovio da je sam taj
pristup problematičan, budući da nije vodio računa o načelu srazmernosti. U slučaju
ovih podnosilaca predstavke, bilo je nesporno to da njihove kuće nisu zadovoljavale
osnovne sanitarne i građevinske zahteve, što podrazumeva određene uslove u pogledu
24
2012, broj 3
bezbednosti i zaštite zdravlja. Međutim, država nije dokazala da su nadležni organi
ozbiljno proučili alternativne metode za rešavanje ovih problema, kao što je legalizacija
građevinskih objekata gde god je to mogućno, izgradnja javne kanalizacije i sistema za
vodosnabdevanje, pružanje pomoći radi iznalaženja alternativnog smeštaja tamo gde je
iseljenje bilo neophodno. Pored toga, vlasti nisu razmotrile rizik od toga da podnosioci
postanu beskućnici u slučaju da budu iseljeni, već su, umesto toga, saopštile da je taj rizik
beznačajan.
U kontekstu člana 8. Konvencije morala se uzeti u obzir specifičnost podnosilaca
predstavke kao grupe koja je u nepovoljnom socijalnom položaju, kao što su morale biti
uzete u obzir i njihove specifične potrebe; sve je to trebalo uvrstiti u ocenu srazmernosti
koju su nacionalne vlasti morale da donesu, ali to nisu učinile. Stoga je rešenje o iseljenju
iz 2005. godine bilo zasnovano na zakonu i preispitano u sklopu postupka odlučivanja,
ali ni jedno ni drugo nije nalagalo da to rešenje bude srazmerno cilju kome se teži. S tih
razloga, ovde bi se, da je rešenje o iseljenju do kraja sprovedeno, svakako radilo o kršenju
člana 8.
Ostala navodna kršenja: članovi 3, 8, 13. i 14 Konvencije, kao i član 1. Protokola br. 1.
Sud je smatrao da nije neophodno razmatrati ostale pritužbe podnosilaca
predstavke.
Član 46.
Vlasti treba da donesu opšte mere kako bi izvršile ovu presudu i na taj način
izbegle slične povrede (prava po Konvenciji) u budućnosti. Te mere su morale obuhvatiti
promenu zakona i prakse kako bi se osiguralo da rešenja koja se izdaju radi vraćanja u
javno vlasništvo zemljišta ili zgrada, čak i u slučajevima kada se radi o nezakonitom
zauzimanju, moraju jasno identifikovati ciljeve kojima se teži tim vraćanjem u
posed, pojedince na koje se to odnosi i mere koje se preduzimaju radi obezbeđivanja
srazmernosti.
Pored toga, bile su potrebne individualne mere kako bi se obezbedilo da rešenje
o iseljenju iz 2005. godine bude ili opozvano ili obustavljeno od izvršenja dok ne
budu donete mere koje će garantovati da su se bugarske vlasti povinovale zahtevima
Konvencije.
Član 41.
Sud je smatrao da je donošenje zaključka o povredi Konvencije samo po sebi
dovoljno pravično zadovoljenje, a dosudio je iznos od 4.000 evra na ime sudskih i ostalih
troškova.
25
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
3.Komentar
U suštini, pritužba ovih podnosilaca predstavke odnosila se na sistemski rasizam,
koji se manifestovao na način na koji su se vlasti postavile prema pokušajima njihovog
iseljenja iz „divljeg“ naselja u kome su živeli. Sud je pronašao dva načina za smanjenje
emocionalnog naboja tog argumenta. Prvi je to što je samo pitanja sasvim suzio na
okvire potencijalne povrede prava po Konvenciji: da li bi izvršenje rešenja o iseljenju iz
2005. godine predstavljalo kršenje člana 8. Konvencije ako bi se dogodilo nekog datuma
u budućnosti (što je izgledalo kao nešto za šta ne postoji mogućnost da se ikada dogodi).
Drugi način bio je to što je to usko protumačeno pitanje pretvorio u procesno pitanje.
Unutrašnji pravni okvir u to vreme dopuštao je da rešenje o iseljenju bude doneto
isključivo na osnovu činjenice da je zemljište nezakonito zaposednuto, bez obzira na
lične posledice koje bi stanari koji ga nastanjuju u slučaju iseljenja pretrpeli; unutrašnje
pravo je takođe sprečavalo bugarske sudove da uzmu u obzir da li bi takvo rešenje (o
iseljenju) bilo srazmerno. Sud je ustanovio da član 8. zahteva fleksibilniji okvir, tako da
u svim fazama obuhvata i srazmernost. Uski fokus na potencijalno kršenje omogućio je
Sudu da izbegne pitanje o tome da li je iseljenje bilo rasističko, tako što je konstatovao da,
budući da iseljenje još nije sprovedeno, to predstavlja spekulativno pitanje.
Sud, dakle, nije osudio rasističko ponašanje, nego je osudio „manjkavo rešenje“
(stav 152. presude). Zaista, Sud je u više navrata odbacio tvrdnje podnosilaca predstavke
da je samo rešenje o iseljenju predstavljalo rezultat diskriminacije (stavovi 113, 142.),
uprkos činjenici da je država, braneći svoj stav u ovom slučaju, dostavila Sudu i rasističke
komentare bugarskih državljana koji nisu Romi (stav 93.), uprkos jasnim dokazima da
su lokalne vlasti postupale pod pritiskom tih rasističkih neroma. To što Sud nije uzeo u
obzir navode o rasističkim motivima u izrazitoj je suprotnosti sa robusnim pristupom
koji je isti ovaj Sud prihvatio u odnosu na diskriminaciju u slučaju Bačkovski protiv
Poljske (Baczkowski v Poland) (presuda od 3. maja 2007) - gde je naglasio potrebu da
politički zvaničnici paze da se na osnovu njihovog ponašanja ne može steći utisak da
imaju predrasude kada obavljaju svoje funkcije - kao i u predmetu Sampanis protiv Grčke
(Sampanis v Greece) (presuda od 5. juna 2008) - kada je Sud prepoznao da su rasistički
postupci neromske prema romskoj deci uticali na pristup koji su vlasti zauzele u odnosu
na integrisanje Roma u školski sistem.
Na kraju, pristup za koji se Sud ovde opredelio mogao bi se opisati kao utilitarni.
Sud se nije tek tako pridružio horu glasova koji su osudili zaprećeno iseljenje Roma iz
naselja. On je pretpostavio da su bugarske vlasti postupale u dobroj nameri pa je, time
što je zahtevao konkretne promene bugarskog zakonodavstva, pokušao da aktivira
mehanizam zaštite na unutrašnjepravnom nivou, zahtevajući od vlasti da opravdaju
rešenja o iseljenju sa stanovišta Konvencije. Činjenica da je težište u ovom slučaju
stavljeno na proceduralni aspekt omogućilo je Sudu da iznese vrlo konkretne smernice
u pogledu opštih i pojedinačnih mera koje bugarske vlasti moraju da preduzmu: domaći
zakoni moraju biti izmenjeni i dopunjeni tako da se vlasti primoraju da uzmu u obzir
26
2012, broj 3
srazmernost, a konkretan nalog za iseljenje koji preti ovim podnosiocima predstavke
mora biti ukinut. Ono čime se Sud nije bavio jeste šta će se dogoditi ako podnosioci
predstavke - i još mnogo hiljada Roma poput njih širom Evrope - budu jednostavno
ostavljeni u nehigijenskim i često opasnim „divljim“ naseljima. Nalog za iseljenje u ovom
slučaju biće stavljen van snage, ali verovatno ništa neće biti učinjeno da se poboljšaju
životi podnosilaca predstavke, koji zaista žive u bedi. Nažalost, Sud je izabrao da se ne
bavi teškim pitanjem na koje u nekom trenutku mora biti dat odgovor: da li je dopuštanje
daljeg trajanja tog statusa quo u skladu sa Konvencijom.
27
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Hrvatska nije zaštitila invalida
od ponovljenog i nasilnog zlostavljanja: povreda člana 3. i člana 8.
PRESUDA U SLUČAJU
ĐORĐEVIĆ PROTIV HRVATSKE5
(Predstavka br. 41526/10)
24. jul 2012.
1. Osnovne činjenice
Prvi podnosilac predstavke je državljanin Hrvatske Dalibor Đorđević, rođen 1977,
dok je druga podnositeljka predstavke njegova majka Radmila Đorđević, rođena 1956.
godine. O Daliboru koji je mentalno i fizički invalid stara se njegova majka. Deca iz
obližnje škole u više navrata su ga fizički i verbalno zlostavljala u periodu od jula 2008. do
februara 2011. zbog invalidnosti i srpskog porekla. To zlostavljanje se odvijalo u obliku
uvreda, povika, pljuvanja, udaranja i guranja, a jednom prilikom mu je na ruci ugašena
cigareta. Deca su se takođe izrugivala drugoj podnositeljki predstavke na srpskom
narečju. Dom podnosilaca predstavke je vandalizovan, na vrata su im često zvonili u
kasnim satima, a oko njihovog ulaza ispisivali su uvredljive grafite.
Zbog svega toga Dalibor je bio duboko uznemiren, uplašen i anksiozan, što je
zabeleženo u nekoliko lekarskih izveštaja. Iz lekarskih izveštaja takođe se vidi da je
grizao usne i pesnice, da je imao tikove i da su se usled stresa pojavili znaci psorijaze, pa
mu je bilo potrebno mirno i prijateljsko okruženje.
O incidentima su u nekoliko navrata obavešteni razni organi vlasti, uključujući i
nadležne u školi koja se nalazila sedamdeset metara od njihove kuće i koju je pohađala
većina dece o kojoj je reč, kao i socijalnu službu i zaštitnika građana sa invaliditetom, kao
i policiju, koja bi dolazila, mada ne uvek blagovremeno, i uklanjala decu ne postavljajući
im nikakva pitanja i ne uzimajući im podatke za identifikaciju. Deca su u razgovorima
s policijom priznavala da su vršila nasilje nad Daliborom, ali su bila isuviše mlada da bi
mogla podlegati krivičnoj odgovornosti.
U oktobru 2009. i maju 2010. godine advokatica podnosilaca predstavke pisao
je opštinskom javnom tužilaštvu o dugom i trajnom zlostavljanju, posebno se žaleći
zbog toga što hrvatsko pravo ne predviđa nijedan delotvoran pravni lek za zaštitu
lica od nasilnih akata čiji su počinioci deca. Ona se takođe požalila zaštitnici lica sa
invaliditetom i zatražila je njen savet; a ova je odgovorila da nije nadležna kada je o tom
pitanju reč. Socijalne službe su obavestile majku da bi morala da podnese privatnu tužbu.
Policija je odgovorila da istraga neće uroditi plodom. Državno tužilaštvo je kazalo da
nije nadležno u ovoj stvari.
5 Ova presuda je pravosnažna.
28
2012, broj 3
2. Odluka Suda
Podnosioci predstavke su se, inter alia, žalili da im država nije pružila
odgovarajuću zaštitu od zlostavljanja te da se stoga ovde radilo o kršenjima članova 2, 3.
i 8, 13. i 14.
Član 3.
Sud je odlučio da sve incidente sagleda kao jednu trajnu situaciju. Incidenti su bili
dobro evidentirani i imali su uticaja na psihičko i fizičko zdravlje prvog podnosioca
predstavke, koji je opisan kao miroljubiva osoba koja nije kadra da se brani. Sud
je razmotrio posledice kontinuiranog verbalnog i fizičkog zlostavljanja - osećanja
bespomoćnosti i straha koji je u više navrata dugo trajao, a bio je i dovoljno ozbiljan da
je ispunjavao zahteve koji se postavljaju u pogledu praga težine (zlostavljanja) potrebnog
da bi se mogao primeniti član 3.
Da bi imale pozitivnu obavezu zaštite prvog podnosioca predstavke, vlasti su
morale da znaju ili je trebalo da znaju za postojanje takvog zlostavljanja od strane trećeg
lica, a nisu preduzele razumne mere da bi se taj rizik otklonio. Nasilni postupci koji
spadaju u polje dejstva člana 3. u načelu zahtevaju preduzimanje krivičnopravnih mera
protiv počinilaca. Međutim, s obzirom na mladost lica koja su zlostavljala Dalibora, nije
bilo mogućno preduzeti krivične sankcije protiv njih. Sem toga, iako njihovi postupci,
sagledani pojedinačno, možda nisu svaki za sebe predstavljali krivično delo, sagledani
kao celina oni su se mogli pokazati u suprotnosti sa članom 3.
Međutim, od jula 2008. Daliborova majka je obavestila policiju o tom kontinuiranom
postupanju, a obavestila je i zaštitnicu građana i socijalne službe. Prema tome, vlasti su
bile upoznate sa situacijom.
Iako je policija saslušala nekoliko dece u vezi s ovim incidentima, ona nije učinila
nijedan ozbiljan pokušaj da proceni šta se stvarno događa, a podnetim izveštajima i nije
usledila nikakva konkretna radnja: nisu donete odluke u domenu sektorske politike i
nisu uspostavljeni nikakvi mehanizmi za praćenje kako bi se priznalo i sprečilo dalje
maltretiranje. Sud je posebno zapanjen nepostojanjem bilo kakvog istinskog angažovanja
socijalnih službi i psihološkog savetovanja za Dalibora. Osim odgovora na konkretne
incidente, nadležne vlasti nisu, uprkos tome što su znale da je prvi podnosilac predstavke
sistematski na meti i da će verovatno uslediti dalje zlostavljanje, preduzele nikakvu
relevantnu opštu radnju.
S tih razloga, ovde se radilo o kršenju prava po članu 3. u odnosu na Dalibora.
Član 8.
Shodno članu 8. države ne samo da su dužne da se uzdrže od nanošenja štete
pojedincu, već su istovremeno i dužne da deluju tako da zaštite pojedinca od drugih. Na
privatni i porodični život Radmile Đorđević negativno su uticali navedeni incidenti, i isto
onako kao što vlasti nisu preduzele odgovarajuće mere za sprečavanje daljeg zlostavljanja
Dalibora, one nisu zaštitile ni nju, čime je prekršen član 8.
29
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Član 14.
Na osnovu hrvatskog Zakona o zabrani diskriminacije koji sadrži posebne odredbe
o etničkom poreklu i invalidnosti, bilo je moguće pokrenuti postupak pred domaćim
sudovima. Diskriminacija je zabranjena i Ustavom i Evropskom konvencijom. Smatra se
da je to sve to pružalo čitav niz delotvornih pravnih lekova, i budući da ti pravni lekovi
nisu bili iscrpljeni, taj deo predstavke je odbačen kao neprihvatljiv.
Član 13.
Budući da nije bilo mogućno žaliti se zbog zlostavljanja, zaključeno je da je to pravo
bilo povređeno u vezi sa članovima 3. i 8. Konvencije.
Član 41.
Sud je dosudio podnosiocima predstavke, zajednički, iznos od 11.500 evra na ime
nematerijalne štete. Takođe im je zajednički dodelio iznos od 1.206 evra na ime sudskih
i ostalih troškova u domaćem postupku i 3.500 evra za sudske i ostale troškove pred
Sudom u Strazburu, umanjen za 850 evra koliko su već dobili na ime pravne pomoći od
Saveta Evrope.
3.Komentar
Zakon ne može učiniti ljude ljubaznima. Ne može ih učiniti ni učtivima. Međutim,
tamo gde su neljubaznost i grubost na potpuno neprihvatljivom nivou kao što je ovaj
dosegnut u datom slučaju, Država je dužna da interveniše kako bi zabranila, sprečila,
istražila i, tamo gde je to potrebno, pokrenula gonjenje, kako bi ispunila svoju obavezu u
pogledu zaštite ljudskog dostojanstva. Sud je u ovom slučaju ustanovio da su napadi na
ljudsko dostojanstvo kada je reč o ovom mladom čoveku sa invaliditetom dosegli dovoljno
visok nivo težine da je prekoračen „prag ozbiljnosti“ koji je potreban da bi se aktivirala
apsolutna zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja zajemčena članom 3. Patnja
koja je naneta njegovoj majci spada u polje dejstva prava na poštovanje „moralnog i
fizičkog integriteta“ zaštićenog rubrikom o privatnom životu u članu 8. Ta zaštita nije
apsolutna, ali na sličan način aktivira pozitivne obaveze države. Sud je ustanovio da je
država imala na raspolaganju pravni lek za diskriminatorni aspekt izvesnih radnji, ali
ne i za same suštinske radnje. Stoga je važno napomenuti da iako je pritužba po članu
14. odbačena zbog toga što nisu bili iscrpljeni svi unutrašnji pravni lekovi, pritužbe po
članovima 3. i 8. nisu bile odbačene.
Hrvatska će 2013. godine postati članica EU. EU je, što je inače neuobičajeno,
ratifikovala Konvenciju UN o pravima lica s invaliditetom, pa će situacije poput ove
ubuduće biti regulisane i pravom EU, pored EKLJP.
30
2012, broj 3
Rešenje o iseljenju starijeg državljanke Hrvatske
ocenjeno je kao povreda „prava na dom“ po članu 8. EKLJP
PRESUDA U SLUČAJU
BJEDOV PROTIV HRVATSKE6
(Predstavka br. 42150/09)
29. maj 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnositeljka predstavke, Stana Bjedov (državljanka Hrvatske, rođena 1933.) živela
je u stanu sa specijalno zaštićenim stanarskim pravom 36 godina počev od 1975, sa
izvesnim prekidima. U stanu nije boravila od 1991. do 2001. godine, budući da su treća
lica provalila u stan i uselila se u njega. Godine 1995. zatražila je od lokalnih vlasti da
otkupi stan i, budući da nije dobila odgovor na taj zahtev, pokrenula je parnični postupak.
U odgovor na tu tužbu usledio je nalog za iseljenje 2006. godine, uz obrazloženje da je
njeno odsustvo iz stana bilo neopravdano, i započet je postupak za izvršenje tog rešenja.
Postupci pred domaćim sudovima
Podnositeljka predstavke je u parničnom postupku uložila žalbu i navela da njen
predmet otvara pravna pitanja koja su važna za jednoobraznu primenu prava i jednakosti
građana. Grad Zadar je, međutim, pokrenuo izvršni postupak pred opštinskim sudom.
Uložena je žalba na pokretanje izvršnog postupka i traženo je njegovo odlaganje.
Zahtev za odlaganje je odobren zato što bi podnositeljka predstavke kao starija osoba
iseljenjem pretrpela nenadoknadivu štetu i postala bi beskućnik, dok izvršni poverilac
ne bi pretrpeo nikakvu štetu. Žalba je odbačena i 2011. godine doneta je odluka o
nastavljanju izvršnog postupka, mada je i to odloženo do daljnjeg, dok se ne donese
odluka po zahtevu za obnavljanje parničnog postupka. Odlaganje ja zatraženo i 2012.
godine (u svetlosti žalbe koju je podnositeljka predstavke podnela Ustavnom sudu) i taj
zahtev je odbijen. Tada je obnovljen izvršni postupak.
2. Odluka Suda
Podnositeljka predstavke je, inter alia, tvrdila bi njeno iseljenje predstavljalo
povredu njenog prava na dom prema članu 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava.
6 Ova presuda je pravosnažna.
31
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Član 8.
Država je tvrdila da stan o kome je reč nije dom podnositeljke predstavke jer je ona
neopravdano izbivala iz njega između 1991. i 2001. godine. Sem toga, službe za socijalno
staranje mogle bi da joj ponude pomoć u vezi sa smeštajem.
Podnositeljka predstavke je tvrdila da je bilo povređeno njeno pravo na dom. Ona
je zakonito živela u tom stanu. Iseljenje bi je pretvorilo u beskućnika, i predstavljalo bi
nesrazmernu meru s obzirom na njenu poodmaklu životnu dob i loše zdravstveno stanje.
Vlasti nemaju obavezu da joj pomognu oko smeštaja i nisu je kontaktirale nudeći joj tu
vrstu pomoći.
Sud je stao na stanovište da je pojam „doma“ u članu 8. autonomni pojam, koji ne
zavisi od opisa u unutrašnjem pravu, i on nije nužno ograničen na prostor koji je zakonito
nastanjen. Da li se neko mesto može ili ne može smatrati „domom“ u smislu člana 8.
zavisi od postojanja dovoljnih i stalnih veza s tim mestom. Podnositeljka predstavke je
u stanu o kome je reč živela nekoliko godina, ona nema nikakav drugi dom, i to je njeno
stvarno prebivalište. Sud je zaključio da podnositeljka predstavke ima dovoljne i trajne
veze s tim stanom, te da je on stoga njen „dom“.
Nalog za iseljenje predstavlja mešanje u prava podnositeljke predstavke, za koje
postoji opravdani cilj, budući da se tim otkazivanjem stanarskog prava pojedincima želi
da se omogući preraspodela drugima kojima su ti stanovi potrebni, što služi ekonomskoj
i socijalnoj svrsi. Ključno je pitanje da li je ovo mešanje bilo srazmerno cilju kome se teži
i da li je bilo neophodno u demokratskom društvu.
Sud je stao na stanovište da se ovde radi istovremeno o procesnom i o supstancijalnom
pitanju. On je još jednom naglasio da, načelno gledano, svakom licu kome preti rizik od
mešanja u njegovo pravo na dom, treba omogućiti da nezavisni sud oceni srazmernost i
razumnost te mere s obzirom na relevantna načela sadržana u članu 8. To važi bez obzira
na to da li lice o kome je reč ima ili nema pravo da stanuje u spornom stanu na osnovu
unutrašnjeg prava.
U ovom slučaju, podnositeljka predstavke se pozvala na svoje pravo poštovanja
doma u postupku pred domaćim sudovima, ali domaći sudovi nisu prihvatili da
se bave time, već su naložili njeno iseljenje ne utvrđujući srazmernost te mere. Ovde
je važno ukazati na lekarsko mišljenje iz 2009. godine u kome je jasno rečeno da
podnositeljku predstavke treba poštedeti preseljenja, kao i na jednu docniju odluku u
kojoj je ustanovljeno da bi podnositeljke predstavke bila naneta nenadoknadiva šteta
ukoliko iseljenje ne bi bilo odloženo. Pored toga, primećeno je da lokalne vlasti zbog
njenog neiseljavanja neće pretrpeti nikakvu štetu, s obzirom na to da ona redovno plaća
stanarinu. Pored toga Sud je imao na umu i poodmakle godine podnositeljke predstavke
(78) i njeno loše zdravstveno stanje, kao i dugogodišnji period koji je provela u tom stanu.
Uprkos tome što su socijalne službe već neko vreme bile upoznate s ovim slučajem i što je
iseljenje postalo pitanje trenutka, te službe nisu inicirale pružanje pomoći podnositeljki
predstavke.
32
2012, broj 3
Sem toga, u okolnostima u kojima nacionalne vlasti nisu iznele nijedan jedini
argument koji bi dokazao da je potrebno iseljenje podnositeljke predstavke, legitimni
interes države da može da kontroliše svoje vlasništvo dolazi na drugo mesto u odnosu
na pravo podnositeljke predstavke na poštovanje njenog doma. U zaključku, izvršni
postupak, koji je po svojoj prirodi vanparnični i čija je osnovna svrha da se obezbedi
delotvorno izvršenje presude i naplate duga, nije, za razliku od redovnog parničnog
postupka, nije osmišljen niti na odgovarajući način proceduralno opremljen niti su mu
obezbeđene odgovarajuće garantije da bi se njime temeljito i u protivnom postupku
razmotrila ovako složena pravna pitanja.
Sa svih tih razloga, utvrđeno je da je u ovom slučaju bio povređen član 8.
Član 41.
Sud je dosudio podnositeljki predstavke iznos od 2.000 evra na ime nematerijalne
štete i 6.150 evra na ime sudskih i ostalih troškova.
3.Komentar
U presudi Velikog veća u slučaju Kurić protiv Slovenije (presuda od 26. juna 2012,
o kojoj takođe izveštavamo u ovom broju Biltena), identifikovan je dugogodišnji boravak
u državi kao nešto što predstavlja važan interes privatnog života koji zaslužuje posebno
priznanje. Ovaj slučaj se odnosi na privrženost jedne starije dame njenom domu, što je
drugi interes zaštićen po članu 8. Konvencije. Kao i odluka Velikog veća u kontroverznom
slučaju Blečić protiv Hrvatske (presuda od 8. marta 2006, o kojoj smo izvestili u aprilskom
broju Biltena za 2006.) i ova se presuda odnosi na pojedinca koji je napustio Zadar u vreme
kada je (kako je primećeno u slučaju Blečić) „krajem avgusta 1991. došlo do eskalacije
oružanih sukoba u Dalmaciji, što je prouzrokovalo velike teškoće u vezi s putovanjem u
tom području, uključujući i grad Zadar. Od 15. septembra 1991. grad Zadar je bio izložen
neprestanom granatiranju i preko sto dana je bilo poremećeno snabdevanje električnom
energijom i vodom. Podnositeljka predstavke u ovom slučaju je, kao i gđa Blečić, napustila
Zadar u avgustu 1991. i otišla da boravi sa rođacima svog obolelog muža, na bezbednom.
Potom su ustanovili da su treća lica provalila u njihov stan u Zadru i zauzela ga, pa je gđa
Bjedov odlučila da ostane s mužem na selu. Posle smrti njenog muža 6. septembra 1994.
godine, podnositeljka predstavke je otišla u Švajcarsku gde je živela kod ćerke. Potom se
u oktobru 1998. vratila u Zadar i živela u stanu jedne prijateljice sve do 15. jula 2001, kada
su se treća lica iselila iz njenog stana i on ase u njega vratila. Taj sled događaja ju je na
kraju lišio prava da kupi stan u kome je imala stanarsko pravo od 1975. i u kome je živela
sve vreme sem onda kada su treća lica neovlašćeno zaposela njen stan (squatters) da bi
na kraju, u uzrastu od 78 godina, dobila nalog za iseljenje kojim je njen dalji boravak u
stanu proglašen nezakonitim.
Lica koja žele da podnesu pritužbu po osnovu člana 1. protokola br. 1. uz
Konvenciju (neometano uživanje imovine) dužna su da dokažu kako imaju zakonsko
pravo ili ostvarljivo zakonsko pravo na imovinu o kojoj je reč. Ključno pitanje glasi da li
33
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
je to de iure imovina. Poštovanje doma odnosi se na to da li je dom o kome je reč de facto
dom podnositelja predstavke (ili bi to bio da nema činjenice da je podnosilac predstavke
sprečen da živi u njemu mešanjem koje je predmet njegove tužbe). Važna stvar koja je
u ovom slučaju naglašena jeste to da svakom licu kome preti opasnost od mešanja u
njegovo pravo na dom načelno treba da bude omogućeno da neki nezavisni sud oceni
srazmernost i razumnost mere s obzirom na relevantna načela sadržana u članu 8.
Konvencije, bez obzira na to što, prema unutrašnjem pravu, podnosilac predstavke nema
pravo da stanuje u stanu o kome je reč.
34
2012, broj 3
Neizvršenje upravnih odluka o isplati naknade
za konfiskovanu imovinu predstavlja kršenje Konvencije
PRESUDA U SLUČAJU
MANUŠAĆE PUTO PROTIV ALBANIJE7
(Predstavke br. 604/07, 43628/07, 46684/07, 34770/09)
31. jul 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnosioci predstavke su dvadeset albanskih državljana koji žive u Albaniji.
Zakonom o imovini iz 2004. godine formirane su lokalne komisije koje su donosile
upravne odluke na koje je bilo mogućno uložiti žalbu; tim odlukama je priznavano da
su podnosioci predstavke nasledili vlasnička prava na posede u rasponu od 600 do 5.000
kvadratnih metara. Svim podnosiocima predstavke rečeno je da će im naknada biti
isplaćena na jedan od nekoliko zakonom predviđenih načina.
Među prvih pet podnosilaca predstavke nalazio se i Manušaće Puto (Manushaqe
Puto). Svi oni su izjavili da su od 1995. do 2002. godine podnosili žalbe Komisiji zbog
neizvršenja odluke. Zvanični odgovor na njihove žalbe nikada nije stigao. Godine 2006.
lokalne komisije zamenjene su Agencijom, čiji je direktor onda odlučio da proveri zakonitost
odluka Komisije. Otada nije bila preduzeta nikakva radnja i odluka je ostala neizvršena.
Druga grupa predstavki takođe se odnosi na problem neizvršenja, kao i odbacivanje
pritužbi ukoliko je izvršena delimična nadoknada.
Pravila po kojima izvorna (konfiskovana) imovina nije mogla biti vraćena u posed
propisana su Zakonom o imovini iz 2004. godine. Od 2004. do 2010. godine taj zakon
je sedam puta menjan i dopunjavan, a rokovi su neprestano produžavani. Ustavni sud
je presudio da je jedan broj odredaba tog Zakona u neskladu sa Ustavom, kao što je
odredba po kojoj direktor Agencije ima pravo da preinači ili poništi odluke Komisije.
2. Odluka Suda
Podnosioci predstavke su tvrdili da su neizvršenjem upravnih odluka po kojima im
je dosuđena naknada prekršeni članovi 6. stav 1, i 13. Konvencije, kao i član 1. Protokola
br. 1. uz nju.
Član 13.
Sud je prvi put ispitivao delotvornost izvršenja upravnih odluka u Albaniji u
slučaju Ramadi i ostali (Rahmadi and others), gde su ustanovljena kršenja članova 13. i
7 Ova presuda postaje pravosnažna shodno članu 44. stav 2. Konvencije.
35
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
6. stav 1. U tom slučaju, vlasti nisu preduzele neophodne mere da bi obezbedile sredstva
za izvršenje odluka u korist podnosilaca predstavke, pa su podnosioci predstavke iz tog
razloga bili lišeni prava na delotvorni pravni lek.
Sud je primetio da je od vremena tog slučaja albanska vlada donela znatan broj
zakona, pre svega u vezi sa dodelom finansijske naknade. Međutim, usled jednog broja
nedostataka, ta dodela finansijske naknade nije delotvorno sredstvo izvršenja. Na
primer, ako je podnosilac zahteva dobio delimičnu restituciju imovine ili neke druge
vidove naknade, on više nema pravo na dobijanje dalje finansijske naknade. Pored toga,
na osnovu odluka vlasti maksimalni iznos finansijske naknade propisan je u vrednosti
površine od 200 kvadratnih metara. Podnosioci zahteva se suočavaju i s mnogobrojnim
procesnim preprekama u svome nastojanju da dobiju finansijsku naknadu. Konačno Sud
nije mogao da sagleda na koji način se odlukama vlasti može obuhvatiti i izračunati
nematerijalna šteta.
Imajući na umu nedelotvornost ostalih, zakonom propisanih, vidova kompenzacije,
kao što je naturalna naknada, kompenzacija u vidu akcija preduzeća u državnom
vlasništvu i prihoda od procesa privatizacije, pa čak i kroz državne obveznice, jasno
je da još uvek ne postoji delotvoran unutrašnji pravni lek koji bi omogućio adekvatnu
i dovoljnu pravičnu naknadu za dugotrajno neizvršenje upravnih odluka o odobrenju
kompenzacije. Prema tome, u ovom slučaju je prekršen član 13.
Član 6. stav 1. Konvencije i član 1. Protokola br. 1.
U ovom slučaju, pravosnažne i izvršne odluke ostale su neizvršene od pet do 17
godina, i Sud je, sledeći zaključke koje je doneo i u prethodnim slučajevima, ustanovio
da su ovde prekršeni član 6. stav 1. i član 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju.
Član 46.
Sud je u ovom slučaju odlučio da primeni postupak donošenja pilot presude, budući
da su kršenja o kojima je reč proizvela široko rasprostranjeni problem koji pogađa veliki
broj ljudi, zbog regulatornih nedostataka i/ili ponašanja vlasti u izvršenju pravosnažnih
odluka o kompenzaciji, na šta je već ukazano u slučaju Ramadi i ostali. Sud je takođe
primetio da trenutno na spisku ima još 80 sličnih predstavki i da postoji opasnost
da će se broj osnovanih predstavki u vezi s ovim problemom u budućnosti povećati.
Sud je zabrinut zbog toga što je ustanovio da je došlo do kršenja uprkos tome što je u
prethodnim presudama ukazao na potrebu za donošenjem opštih mera, i zaključio je da
Albanija stoga treba da hitno preduzme opšte mere kako bi obezbedila pravo na naknadu.
Sud je odlučio da privremeno obustavi postupke u vezi sa svim novim predstavkama
protiv Albanije ukoliko su one podnete po izricanju presude u ovom slučaju, a njihovi
podnosioci iznose osnovane pritužbe isključivo u vezi sa dugotrajnim neizvršenjem
pravosnažnih imovinskih odluka. Ta obustava postupaka biće na snazi 18 meseci po
stupanju na pravnu snagu presude u ovom slučaju.
36
2012, broj 3
Član 41.
S obzirom na nedelotvornu prirodu postojećeg sistema naknada i imajući pre
svega na umu činjenicu da je prošlo više od 15 godina otkako je prvi put dosuđena
kompenzacija, Sud je, ne prejudicirajući buduće događaje u vezi sa mehanizmom
kompenzacije, našao da je razumno da podnosiocima predstavki u ovom slučaju dosudi
iznos koji predstavlja konačno i iscrpno rešenje njihovih predstavki. Svaki od četvorice
podnosilaca predstavke dobio je iznose u rasponu od 280.000 do 1.360.000 evra na ime
materijalne i nematerijalne štete.
3.Komentar
U obrazloženju odluke donete u ovom slučaju Sud se pozvao na odluku u slučaju
Ramadi i ostali protiv Albanije (presuda od 13. novembra 2007, o kojoj smo izvestili u
biltenu za decembar 2007.). U toj presudi, koja je izrečena pre gotovo pet godina, Sud
je već identifikovao nedostatke u albanskom pravnom sistemu, čija je posledica to što
je cela jedna kategorija ljudi lišena prava na poštovanje imovine i u odnosu na te ljude
prekršeni su članovi 6. i 13. U slučaju Ramadi i ostali, Sud je stoga dao uputstvo vladi
Republike Albanije da uvede pravni lek koji će omogućiti pravično zadovoljenje za
ustanovljena kršenja i da ukloni sve prepreke koje stoje na putu davanja naknade tako
što će obezbediti da budu preduzete odgovarajuće zakonske, upravne i budžetske mere.
Sud je dodao da te mere treba doneti po hitnom postupku.
Pošto je u ovom slučaju ustanovio da ti problemi i dalje postoje, Sud je odlučio
da je od imperativnog značaja da primeni postupak izricanja pilot presude. Shodno
članu 46. Sud je dao detaljna uputstva Vladi Republike Albanije o pitanjima kojima ona
treba hitno da se pozabavi i o odgovarajućim merama koje treba da preduzme da njeno
zakonodavstvo i praksa bili u skladu sa Konvencijom.
Zanimljivo je da je Sud primetio kako je od donošenja presude u slučaju Ramadi i
ostali država donela znatan broj zakonskih akata u vezi sa finansijskom naknadom, da je
usvojila mape za vrednovanje imovine, formirala Fond za naturalnu naknadu i donela
Akcioni plan. U suštini, u periodu između 2004. i 2010. godine imovinski zakoni su bar
sedam puta menjani i dopunjavani. Mada je Sud priznao da izmene i dopune zakona
mogu biti odraz razvoja pravnog okruženja, tako česte promene imaju za posledicu
nedoslednu pravosudnu praksu i doprinose opštem pomankanju pravne sigurnosti (što
je samo po sebi povreda Konvencije). Stoga je Sud pozvao Vladu Republike Albanije da
izbegne tako česte promene i da pažljivo razmotri sve pravne i finansijske implikacije
daljih promena, pre no što ih uvede.
Ovo je važno pitanje za opštu primenu - Konvencija štiti prava koja su praktična
i delotvorna, a ne teorijska i iluzorna. Prekomerni broj novih zakona i smernica neće
pružiti takvu zaštitu; nju može da donese samo delotvorno sprovođenje zakona. (Više
o ovom pitanju vidi u slučaju Vjasu protiv Rumunije/Viasu v. Romania, presuda od 9.
decembra 2008, o kojoj smo izvestili u Biltenu za januar 2009.)
37
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Predstavka čiji su se podnosioci žalili
na zabranu aktivnosti jednog islamskog udruženja proglašena neprihvatljivom
PRESUDA U SLUČAJU
HIZB UT-TAHRIR PROTIV NEMAČKE
(Predstavka br. 31098/08)
12. jun 2012.
1. Osnovne činjenice
Prvi podnosilac predstavke, Hizb Ut-Tahrir, predstavlja se kao globalno islamsko
političko i/ili versko udruženje osnovano 1953. godine u Jerusalimu. Pored malog broja
predanih pristalica na Bliskom istoku, to udruženje ima i oko 200 sledbenika u Nemačkoj,
gde je prisutno od šezdesetih godina 20. veka. Drugi podnosilac predstavke, austrijski
državljanin koji živi u Nemačkoj, bio je zastupnik u postupku pred domaćim sudovima.
Preostalih 15 podnosilaca predstavke su članovi ili pristalice navedenog udruženja.
U januaru 2003. godine nemačko Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova
zabranilo je aktivnosti tog udruženja, ocenivši da su oni usmereni protiv načela
međunarodnog razumevanja u tom smislu što se po svojim osnivačkim aktima i statutu
zalažu za nasilje kao sredstvo za ostvarenje svojih političkih ciljeva. Publikacije navedenog
udruženja, posebno članci objavljeni u jednom časopisu i na veb sajtu udruženja,
pozivaju na „aktivni džihad“, uništenje države Izrael i ubijanje Jevreja, svrgavanje
neislamskih vlada i ponovno uspostavljanje islamskog kalifata. Ministarstvo je takođe
naložilo konfiskaciju imovine koja je povezana s takvim aktivnostima. Ministarstvo je
stalo na stanovište da ovo udruženje nije politička stranka, niti se ima nameru da se
kandiduje na izborima u Nemačkoj, ali ono teži političkim a ne verskim ciljevima i nije
verska zajednica.
Postupci pred domaćim sudovima
Uložena je žalba Saveznom upravnom sudu u vezi s pravom na slobodu veroispovesti
po Osnovnom zakonu (Ustavu) SR Nemačke). Predstavka prvog podnosioca predstavke
ocenjena je prihvatljivom, ali su tužbe pojedinačnih članova zabranjenog udruženja
bile neprihvatljive: oni su povukli svoju tužbu. U januaru 2006. to je odbačeno kao
neosnovano.
Uložena je ustavna žalba uz pozivanje na pravo slobodnog formiranja verske
zajednice. U decembru 2007. godine Savezni ustavni sud je stao na stanovište da udruženje
nema pravnu kvalifikaciju da podnese takvu žalbu budući da nema registrovanu adresu
u Nemačkoj.
38
2012, broj 3
2. Odluka Suda
Podnosilac predstavke je, inter alia, smatrao da je zabranom njegove aktivnosti
i konfiskacijom imovine povređeno njegovo pravo po članovima 11. i da je vođen
nepravičan postupak pred domaćim sudovima po članu 6/ili 13. i 14. Konvencije.
Član 11.
Sud je ukazao na znatan broj javnih izjava u kojima je bio sadržan poziv na nasilno
uništenje države Izrael, kao i na progon i ubistvo svih koji u toj državi žive. Posebno su
samoubilački napadi opravdavani u više navrata i te ocene nisu povučene ni za vreme
postupaka pred sudovima.
Sud se pozvao na član 17, čija je svrha da se onemogući korišćenje prava po
Konvenciji da bi se obavila neka radnja ili počinio bilo kakav akt u svrhu uništenja
nekog prava ili slobode po Konvenciji. Sud je ocenio da udruženje izvitoperuje pravi
cilj člana 11, u svrhe koje su očigledno suprotne vrednostima po Konvenciji, kao što je
opredeljenost za mirno rešavanje međunarodnih sukoba i pravo na život.
S tih razloga, nije mogućno pozvati se na član 11. radi ulaganja žalbe na zabranu
udruženja. Ta inkompatibilnost rationae materiae sa načelima Konvencije bila je
glavni osnov na temelju koga je predstavka proglađena neprihvatljivom, i ta odluka je
pravosnažna.
Ostali članovi
Članovi 9, 10, 13. i 14. takođe su inkompatibilni sa stanovišta člana 17, kao i
član 1. Protokola br. 1, koji nije pomenut u postupku pred domaćim sudovima (i tu je
reč o inkompatibilnosti), a pozivanje na njega je očigledno neosnovano. Član 17. ne
brani podnosiocu predstavke korišćenje procesnih prava po članu 6, ali ta prava štite
građanska, a ne politička prava, te je stoga ovaj član neprimenjiv, što isključuje i primenu
člana 14. zajedno sa njim.
3.Komentar
Kao što je sam Sud istakao u ovom slučaju, član 17. je primenjiv samo u izuzetnim
slučajevima i na izuzetnoj osnovi - zaista, to sredstvo je ono kome se poslednjem
pribegava. Samim tim, nema mnogo jurisprudencije u vezi s tim pitanjem i ovo je prvi
put da mi u ovom Biltenu izveštavamo o nekom slučaju u kome je glavni argument
upravo primenjivost člana 17.
Funkcija člana 17. jeste zaštita prava po Konvenciji time što se obezbeđuje
slobodno funkcionisanje demokratskih institucija, a jedan od glavnih ciljeva tog člana
jeste sprečavanje totalitarnih ili ekstremističkih grupa da svoje aktivnosti pravdaju
pozivanjem na Konvenciju.
Sud je u ovom slučaju našao da udruženje koje je podnosilac predstavke, Hizb UtTahrir ne može da se pozove na član 11, (koji jemči) pravo na udruživanje, zato što je cilj
39
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
podnosioca predstavke očigledno suprotan osnovnim načelima Konvencije, budući da to
udruženje poziva na nasilno uništenje države Izrael i njenih stanovnika. Međutim, čak i
da je Sud odlučio da predstavku proglasi prihvatljivom, on najverovatnije ne bi našao da
je tu na delu povreda člana 11, već bi umesto toga zaključio da su mere koje je preduzela
nemačka država u pogledu zabrane te organizacije bile opravdane. Time što je o slučaju
odlučio sa stanovišta člana 17. Sud šalje jasnu poruku da organizacije kao što je navedena
ne mogu i neće moći da se pozivaju na prava po Konvenciji budući da nastoje da ta prava
koriste na subverzivan način.
Važno je, međutim, ukazati na dve stvari: prvo, član 17. je primenjiv samo onda
kada podnosilac nastoji da se pozove na Konvenciju ne bi li na taj način uništio prava
koja Konvencija stvarno štiti, kao što je pravo na život, a ne druge interese ili vrednosti.
Stoga je Sud u prošlosti odbijao argumente turske vlade koja je pokušavala da se pozove
na član 17. u vezi sa zabranom stranaka iz razloga delovanja tih stranaka suprotno
„jedinstvu turske nacije“ (vidi, npr., slučaj Ujedinjena komunistička partija Turske i ostali
protiv Turske/United Communist Party of Turkey and others v. Turkey/, presuda od 30.
januara 1998.).
Drugo, član 17. ne dopušta državi da liši bilo kog podnosioca svih prava po
Konvenciji. On u osnovi obuhvata sva prava koja podnosilac predstavke nastoji da
koristi n adestruktivan način. S tih razloga je u ovom slučaju, dok je Sud proglasio
pritužbe podnosioca predstavke po osnovu članova 9, 10. i 11. neprihvatljivima uz
pozivanje na član 17, on doneo drugačiju ocenu sa stanovišta člana 6. - ta pritužba je
proglašena neprihvatljivom budući da je spor oko prava poliitčke stranke da nastavi
političke aktivnosti zapravo spor oko političkog prava (što je načelo koje je primenjivo i
na podnosioca predstavke) a ne oko građanskog prava, što je potrebno da bi mogao biti
primenjiv član 6.
Z a da lje in f o r macije mo ž e t e s e o br a t i t i na sle de ć e adr e s e:
AIRE Centre
(for Biljana Braithwaite)
17 Red Lion Square
London WC1R 4QH
tel: +44 207 831 4276
advice line: +44 207 831 3850
fax: +44 207 404 7760
e-mail: [email protected]
website: www.airecentre.org
40
KUĆA ŠTAMPE
(za Bilten “Ljudska prava u
Evropi”)
Bačka 15
11080 Zemun
Srbija
AIRE CENTAR
AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi unapređenjem znanja o evropskim pravnim standardima
na polju ljudskih prava, i pružanjem pomoći licima čija su prava ugrožena da ih ostvare u praksi. Tim
međunarodnih pravnika Centra pruža obaveštenja, savete i zastupanje u oblasti prava Evropske unije i
Saveta Evrope. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska
prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 120 slučajeva. U toku poslednjih petnaest godina AIRE
centar je takođe organizovao i učestvovao u nizu seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih
pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je posebno
aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, gde sprovodi niz dugoročnih projekata usmerenih ka poštovanju
vladavine prava i punog uvažavanja ljudskih prava u ovim državama.
SAVET EVROPE
Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47
zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su
zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se
standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno je
više od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna
prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava,
saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju
odbrane.
Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina
Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi,
ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje
obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti
prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od država ugovornica ili ne.
Download

Ljudska prava u Evropi