СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
1
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Са благословом Његовог преосвештенства епископа
рашко-призренског и косовско-метохијског
Г. др АРТЕМИЈА
Едиција: Следујући свешим Оцима
КЊИГА ПРВА
ISBN 86-84017-26-9
2
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Са Хрисшом
кроз живош
Зборник радова
Мисионарски
и духовни центар
АТОС
3
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
4
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
С АДР ЖАЈ
Predgovor ............................................................... 9
Bogo~ovek u istoriji
ПРОБЛЕМ НЕУСЛОВЉЕНОСТИ ИЛИ УСЛОВЉЕНОСТИ
ОВАПЛОЋЕЊА БОГА ЛОГОСА ..................................19
СВЕТА ТАЈНА БРАКА У ДОГМАТСКОМ СВЕТЛУ
........43
ТАЈНА И СМИСАО СТРАДАЊА
................................73
ЦАРСТВО НЕБЕСКО У ПРАВОСЛАВНОМ ПРЕДАЊУ... 103
У ПРАВОСЛАВНОЈ ТЕОЛОГИЈИ
Predawe i „predawaß
............................................... 135
ОТАЦ ЈУСТИН У СВЕТООТАЧКОМ ПРЕДАЊУ ......... 163
ПРЕДАЊЕ И ЦРКВА
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
И СВЕТСКИ САВЕЗ ЦРКАВА
................................... 197
СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ
И ЊЕГОВ СТАВ ПРЕМА ЕКУМЕНИЗМУ.................... 209
РЕВНОВАЊЕ ЗА ИСТИНУ ....................................... 221
КОМЕНТАРИ, ОДГОВОРИ, ОБРАЋАЊА ................... 233
5
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
^ovek u Bogo~oveku
МОНАШТВО У ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ ......................... 253
УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА ............................. 269
ТАЈНА РАВНОАПОСТОЛНОСТИ СВЕТЕ БРАЋЕ
КИРИЛА И МЕТОДИЈА ........................................... 325
ПРЕДГОВОР КЊИЗИ
СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ ............................... 343
ТАЈНА СТРАДАЊА ВИТЛЕЈЕМСКИХ МЛАДЕНАЦА ...... 351
КОСОВО
– МУЧЕНИШТВО ИЛИ САМОУБИСТВО...... 359
ХИЛАНДАР У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
И СРПСКОГ НАРОДА
6
............................................. 381
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
SLIKA
7
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
8
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ПРЕДГОВОР
red nama se nalazi kwiga ~lanaka i studija Episkopa ra{ko-prizrenskog i kosovsko-metohijskog Artemija, nastalih uglavnom kao nasu{na potreba odgovora i su~eqavawa
sa onim problemima i pitawima koja je `ivot donosio i nametao u protoku vremena, a koja su zahtevala ispravan, Pravoslavni
stav i svetoota~ki pristup wihovom re{avawu.
To je jedna od glavnih i osnovnih karakteristika ove kwige, ujedno mo`da i najvrednija, koju treba posebno ista}i i na wu obratiti pa`wu, a dakle, napisana je pod svetlom i prizmom Svetih
9
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Otaca, wihovog `ivota, wihovih dela i u~ewa, susretati sve i svakog u ovome `ivotu, bilo dobro
ili zlo, bilo radost ili tugu, bilo prijateqa
ili neprijateqa, svaki problem i svaki doga|aj,
tako da pisac ovih studija mo`e slobodno i mirne savesti sa svima, kroz dvehiqadegodi{wu istoriju Crkve Hristove ovde na zemqi prosijalima
svetlo{}u Hristovog Jevan|eqa Svetim Ocima,
u~esnicima Sedam Svetih Vaseqenskih Sabora i
svim ostalim ~uvarima i braniteqima vere Hristove, da ka`e: ,,Sleduju}i svetim Ocima ...", i sa
Svetim Ocima ^etvrtog Vaseqenskog Sabora u
Halkidonu da ponovi, ,,U svemu sleduju}i ustanovama Svetih Otaca..."1, jer se u svemu onome {to
je prenosio drugima, ~emu ih je u~io i pou~avao,
trudio da bude {to mawe wegovog, individualnog, razli~itog od Predawa Crkve, ve} pre svega
i iznad svega Hristos, onako kako nam je predat i
kako smo ga primili kroz Jevan|eqe i Predawe
Crkve. Ba{ kao {to pi{e i otac Justin, odgovaraju}i onima koji kude i optu`uju ~asopis Hri{}anski `ivot koji je on ure|ivao: ,,Sebe ne propovedamo, ve} Gospoda Hrista kroz Svete Oce, zato Hri{}anski `ivot ne vole oni koji sebe propovedaju, koji sebe name}u mesto Svetih Otaca,
koji ve~no normiraju prema vremenu... Mi ne prestajemo nagla{avati da u Crkvi najboqe misle
Sveti Oci, jer Duhom Svetim misle2".
1.
2.
10
28.
,
.
,
1980,
. 67.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Ali, da bismo mogli Svete Oce propovedati i
wihovu nauku prenositi, da bismo mogli, zapravo, Hrista propovedati, potrebno je najpre sledovati im u `ivotu, potrebno je i}i Putem kojim su
oni i{li, i tek tada }e na{a re~ i na{ primer
imati snagu i silu da i druge preporodi, da i druge probudi, da ih, zapravo, vaskrsne iz duhovne
smrti, jer se ,,samo usvajawem svetoota~ke nauke
i podvi`ni~kog shvatawa Pravoslavqa mo`e
o`iveti na{e zamrlo, na{e paralizovano ose}awe crkvenosti"3.
Sve ovo vidimo i mo`emo lako prepoznati na
primeru Episkopa Artemija, koji je, imaju}i na
umu re~i svetoga Grigorija Bogoslova: ,,Treba najpre sebe o~istiti, pa onda druge u~iti ~istoti;
treba najpre sebe u~initi mudrim, pa onda druge
u~iti mudrosti; treba najpre sam postati svetlost, pa onda druge prosve}ivati; treba se najpre
sam pribli`iti Bogu, pa onda druge privoditi Wemu; treba najpre sam postati svetim, pa onda druge
osve}ivati"4, proveo u pustiwskom, usamqenom manastiru Crna Reka punih trinaest godina, ~iste}i
sebe i u~e}i druge ~istoti, da bi ga tada Promisao
Bo`iji uzdigao na slu`bu i stepen na kojem se danas nalazi.
Mnogima je Episkop Artemije danas poznat uglavnom po svome anga`ovawu i raznovrsnoj aktivnosti koju je razvio u vezi sa, ve} dugo vremena tiwa3. t ,
4. .
. 70.
,
2,71; PG 35, 480 B.
11
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ju}om, i od nedavno naraslom do eksplozije, Kosovskom krizom, koja je, svojim razvojem i svojim
tokom, sudbine mnogih qudi uputila putevima na
kojima nikada nisu ni pomislili da }e se na}i,
me|utim skoro svi tekstovi sabrani u ovoj kwizi
nastali su pre kona~nog, krvavog raspleta Kosovske drame, i ne odnose se svojim sadr`ajem na wu,
ve} su uglavnom po preimu}stvu teolo{ke, dogmatske sadr`ine, i u vi{e navrata okrenuti savremenim zbivawima i kretawima u Crkvi.
Sada bismo se ukratko osvrnuli na neke od tema obra|enih u ovim veoma dubokim i zna~ajnim
studijama.
Brak je institucija koja je neminovno skop~ana sa sudbinom i `ivotom ve}ine qudi ovde na
zemqi, kojom se bitno mewa `ivot ~ovekov od
onoga kako je izgledao pre stupawa u brak, koja
prati ~oveka u najve}em periodu wegovog `ivota, i koja kao zemaqska ustanova, ali i kao ,,tajna velika" po re~ima apostola Pavla (Ef. 5, 32),
zbog svog zna~aja i svoje va`nosti u `ivotu svakoga ~oveka, neminovno zahteva neka znawa i neke pretpostavke, da bi ~ovek mogao saglasno voqi Bo`ijoj i Zakonu Bo`ijem `iveti u braku i
tako ispuniti wegovu svrhu.
[ta je brak? Koji je wegov ciq? Koja je wegova namena, svrha? Kako u braku treba `iveti?
Znamo li mi odgovore na sva ova pitawa? Da li
smo se dobro pripremili pre stupawa u brak, sa
sve{}u u {ta ulazimo i {ta se od nas o~ekuje?
Ako sve ovo ne znamo da li }e na{ brak uspeti,
12
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ispuniti svoju svrhu, ili }e mo`da, {to je verovatnije, do`iveti neuspeh i, s obzirom da pro`ima sve nivoe ~ovekovog `ivota, i nas same odvesti u propast?
Sa `alo{}u moramo konstatovati da veliko neznawe vlada u na{em narodu u vezi sa ovom svetom Tajnom, i da su, sledstveno tome, i posledice
toga neznawa pogubne i za ~itav narod i za sve generacije. Bilo je nekih poku{aja kod nas da se pone{to o ovoj svetoj Tajni napi{e, da se objavi i
poneka kwiga o woj (kao pre oko tri godine kada
je manastir Hilandar objavio kwigu posve}enu
svetoj Tajni Braka), ali je sve to, po na{em mi{qewu, bilo neuspe{no, i umesto da nas vodi i
usmerava na pravi put, ~e{}e nas je zavodilo i odvodilo na stranputice, ponekad uga|aju}i paloj
qudskoj prirodi i svode}i uzvi{ene zahteve koje
Crkva postavqa pred supru`nike na one mere koje }e nama odgovarati, umesto da se de{ava suprotno, a to je upravo ono {to Crkva i zahteva od nas:
da mi sebe mewamo, ,,da se preobra`avamo obnovqewem uma svoga, ne saobra`avaju}i se ovome veku" (Rm. 12, 2) i tako ,,dostignemo u meru rasta puno}e Hristove" (Ef. 4, 13).
Zato se u tekstu Sveta Tajna Braka u dogmatskom svetlu govori o braku sa dogmatske strane, o
wegovoj su{tini, a u svetlu Svetih Otaca i wihovog u~ewa, daju}i nam znawe koje nam je svima neophodno, po mogu}stvu pre stupawa u brak, jer po
re~ima oca Justina: ,,Mi smo hri{}ani, pravi
hri{}ani sve dotle dok dr`imo veru Svetih Ota13
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ca. Bez te vere nema nam spasewa, ni ve~nog `ivota. Samo se tako mo`e imati blagodatno ose}awe
Pravoslavnosti, koje se daje kroz molitveno op{tewe sa Svetiteqima".5
I u ostalim tekstovima ovoga zbornika razmatraju se u osnovi dogmatske teme i na taj na~in daju se odgovori koji mu~e i razdiru du{u svakog
Pravoslavnog hri{}anina.
Tako u studiji pod naslovom Problem uslovqenosti ili neuslovqenosti ovaplo}ewa Boga Logosa, daje se, na osnovu u~ewa svetog Maksima Ispovednika, tuma~ewe ,,tajne od ve~nosti sakrivene u
Bogu, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista" (Ef.
3, 9), ,,tajne sakrivene od vekova i pokoqewa, koja
se sada javi svetima Wegovim" (Kol. 1, 26).
Osobita vrednost ove kwige, na {ta bismo hteli posebno da skrenemo pa`wu ~italaca, jeste
osvrtawe, ili boqe re~eno, tuma~ewe na osnovu
svetoota~kog Predawa, i pru`awe pravoslavnog
odgovora ‡ a samim tim i svedo~ewe Istine, jer
,,poznajte Istinu i Istina }e vas osloboditi"
(Jn. 8, 32), govori Hristos, koji je sam Istina - na
ve} du`e vreme postoje}e u Pravoslavnoj Crkvi
u~e{}e od strane izvesnog dela jerarhije u tzv.
ekumenskom pokretu, kojega (ekumenski pokret)
autor otvoreno naziva pravim imenom ‡ jeres.
Mo`da ga na ovako smeo i neustra{iv stav prema jereticima raznih vrsta, kojih je ~itavo mno{tvo u dana{wim smutnim vremenima, navodi, iz5.
14
,
,
. 184.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
me|u ostalog, i stalno se}awe na re~i koje je izgovorio prilikom svoje hirotonije za Episkopa, a
koje izgovara svaki Episkop pri svojoj hirotoniji: ,,One pak koji druga~ije, a ne pravoslavno misle o hri{}anskoj veri, odbacujem kao tu|emisle}e Hristovoj Crkvi, kao kvariteqe Istine Bo`ije i upropastiteqe spasewa qudi... i jasno i glasno govorim: Svima jereticima anatema!"6
Iz svega onoga {to ova kwiga sadr`i i {to
nam nudi, proizilazi, smatramo, nedvosmisleno i
jasno, da je wen autor pre svega i iznad svega bogoslov, te da je bogoslovqe, koje je po re~ima svetog
Dijadoha, Episkopa Foti~kog, blagodatni dar Bo`iji, wegov `ivot, a ono ga, opet po re~ima svetog Dijadoha, pokre}e na qubav prema Wegovoj dobroti i daruje du{i prve darove7.
To bogoslovqe koje je hleb na{ nasu{ni i koje je svakodnevna potreba na{ega bi}a, nudi nam
se ovde kao {to se na jednoj izobilnoj trpezi nalazi mno{tvo |akonija prijatnih za oko i korisnih za telo, samo sa tom razlikom {to se ovde
radi o hrani duhovnoj i jelima du{ekorisnim, i
uvodi nas u tajne Pravoslavne vere i Pravoslavnoga `ivota.
Namera je i `eqa uredni{tva da ova kwiga bude prva u novopokrenutoj ediciji izdawa misionarskog centra ,,Atos", koja }e se zvati ,,Sleduju}i svetim Ocima" i u kojoj }e se, shodno postoje6.
7. .
,
t
,
, 1995, 5, . 32.
t , 67; . S. Ch. No 5, 127.
15
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
}oj zamisli i planu, objavqivati dela autora savremenih ili onih koji su nam prethodili, na razli~ite teme (Pravoslavne svakako), doma}ih ili
stranih, nezavisno od obima, ali kojima }e jedno
obele`je biti zajedni~ko: neodstupna spremnost
da se sledi put Svetih Otaca, onih koji ,,tajnu bogoslovqa jasno predado{e Crkvi"8, da se ,,na{
put odlu~no okrene ka poretku kanonskom i svetoota~kom", jer samo hode}i putem koji su oni
proputili mo`emo ,,u svetlosti Hristovoj ugledati svetlost", kao {to i sveti Kirilo Aleksandrijski u svome pismu Jovanu Antiohijskom ka`e: ,,Ni na koji na~in ne dopu{tamo da se od nekih uzdrma utvr|ena vera..." se}aju}i se onoga koji je rekao ,,ne pomeraj granice ve~ne, koje postavi{e oci tvoji" (Pri~e Sol. 22, 28); ,,jer ne behu
oni koji govorahu, nego Duh Boga i Oca, koji ishodi od Wega..."9
Sa ovim mislima predajemo kwigu u ruke ~itala~koj javnosti, koja }e, nadamo se, znati da ceni i
vrednuje kwige ovakve vrste i ovakve sadr`ine.
Protos. Simeon
8.
11.
,
,
,
.
9. J. Mansi, Sacrorum Conciliorum nova et amplissima Collectio, V, 308-309,
Florentiae et Venetiis 1757-1798, Parisiis 1899-1927;
‘Ιωάννου Καρµίρη,
Τά ∆ογµατικά καί Συµβολικά µνηµε~ια τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ‘Εκκλησίας,
‘Αθ~ηναι 1960, . 153, . 1.
16
,
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Б ОГОЧОВЕК
У ИСТОРИЈИ
17
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
18
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ПРОБЛЕМ
НЕУСЛОВЉЕНОСТИ
ИЛИ УСЛОВЉЕНОСТИ
ОВАПЛОЋЕЊА БОГА ЛОГОСА
snovni je stav svetoga Maksima Ispovednika da se tajna
,,obo`ewaß ~oveka, bazira i izgra|uje u celini na nadumnoj
tajni o~ove~ewa i ovaplo}ewa Boga. Te dve tajne u Pravoslavnoj teologiji zajedno stoje ili padaju, jer su me|usobno nerazdvojno povezane. Za razumevawe, pak, uzajamnog odnosa ovih dveju tajni, tj. tajne o~ove~ewa Boga i obo`ewa ~oveka, potrebno je da obratimo svoju pa`wu na najosnovniju temu maksimovske teologije: na temu odnosa izme|u pada ~oveka i ovaplo}ewa Boga, ili,
drugim re~ima, na temu o neuslovqenosti ili
uslovqenosti ovaplo}ewa Boga Logosa. Ovaj, ni19
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
malo lak problem, re{ava se, po svetom Maksimu,
samo u svetlu tajne obo`ewa ~oveka, uzetog u najpunijem svome izrazu kao ,,ipostasno sjediweweß
~ove~anske prirode sa Bo`anskom u Ipostasi
Isusa Hrista, kao {to }emo daqe videti.
Iako Svetiteq govori obi~no (kao, izme|u
ostalog, i svi Sveti Oci Crkve) o uslovqenosti
ovaplo}ewa Boga, primaju}i, dakle, da je ,,ovaplo}ewe bilo radi spasewa prirodeß1, ili kako pi{e
na drugom mestu: ,,Bog postaje ~ovek da spase izgubqenog ~ovekaß2, ili opet na drugom mestu: ,,Se}amo se da je po~etak i uslov Wegovog u telu ~udesnog dolaska k nama jedino na{e spaseweß3, kao, tako|e, na drugom mestu: ,,jer jedini uzrok ro|ewa
Wegovog tela ima|a{e spasewe prirodeß4, itd.,
ipak postoje u wegovim delima ne malo mest% koja
jasno govore o neuslovqenosti ovaplo}ewa Boga
Logosa. Veli, dakle, sveti otac, da bo`ansko ovaplo}ewe i o~ove~ewe Boga Logosa predstavqa prvobitnu odluku Boga o ~oveku i svetu, odluku koju
je, kao posledwu nameru i ciq celokupnog stvarawa, Bog doneo i odlu~io pre svakog stvarawa. Najglavnije od takvih mesta svetog Maksima nalazi
se u wegovom delu Odgovori Talasiju5. U wemu
sveti Maksim prvenstveno poistove}uje ,,tajnu
Hristaß sa samim ,,Hristomß, koji je ,,neizrecivo
1. Πρ`ος Θαλάσσιον 63, shol. 36, PG 90, 692B.
2. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων, PG 91, 1308I.
3. Πρ`ος ]ηγουµένην ’Επιστολή 11, PG 91, 456C.
4. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων, PG 91, 1040B.
5. Πρ`ος Θαλάσσιον 60, PG 90, 620B–625D.
20
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
i nezamislivo ipostasno sjediwewe Bo`anstva i
~ove~anstvaß, ili, kao {to veli malo ni`e, Hristos je ,,jedna od obe »prirodeõ slo`ena ipostasß
(bez umawivawa ili izmene tih dveju priroda). U
produ`etku teksta Sveti Otac, u jednom veoma sa`etom odlomku, veli da ova tajna slo`ene ipostasi Hristove, dakle Hrista kao Bogo~oveka, predstavqa ,,veliku i skrivenu tajnuß koju je doneo i
odlu~io pre svih vekova veliki Bo`ji savet: ,,To
je taj bla`eni ciq, radi koga je sve postalo. To je
bo`anski ciq, koji je predzami{qen pre stvarawa bi}%, koji ciq defini{emo ovako: predzami{qeni ciq, radi kojega je sve, a on ni radi ~ega
»tj. radi Bogo~oveka je sve, a ne On radi i~egaõ.
Gledaju}i u taj ciq, Bog je proizveo su{tine
bi}%. To je nesumwivo vrhunac samog promi{qawa i onoga o ~emu Bog promi{qa, vrhunac po kome }e biti vozglavqewe ([ανακεφαλαίωσις) u Bogu
stvorew% koja je On stvorio.ß Ovu tajnu preve~nog saveta Bo`ijeg, veli daqe Svetiteq, otkrio
je sada kao ,,vesnikß (= nosilac vesti) Logos Bo`iji, ,,postav{i ~ovek i objaviv{i najunutra{wiju
dubinu (πυθµένα) O~eve dobroteß (tj. sve {to je
Bog Otac imao da d% ~oveku) i u sebi pokazav{i
ciq (τ`ο τέλος) radi kojeg su o~igledno stvorewa
dobila po~etak postojawa. Jer radi Hrista, to
jest, radi tajne Hristove, ,,svi vekovi i ono {to je
u tim vekovima, dobili su u Hristu po~etak bi}a
i krajwi ciqß. U razvijawu svoje misli o ,,tajni
Hristaß Sveti Otac prime}uje: ,,Jer je zami{qeno pre vekova »od Boga u predve~nom savetu Wego21
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
vomõ sjediwewe ograni~ewa i neograni~enosti,
mere i bezmerja, kraja i beskraja, Tvorca i tvari,
stajawa i kretawa, koje »sjediweweõ nastade u Hristu javqenom u posledwa vremena, i ono dade sobom ispuwewe predznawa Bo`jegß, i be{e ispuwewe celokupnog Promi{qawa i pune namene ~ovekove postavqene od Svete Trojice. A ta namena
(= odre|ewe) sastoji se u ,,natprirodnomß obo`ewu. Jer upravo obo`ewe ~oveka i tvari, kao sjediwewe sa Bogom, predstavqa prvi i posledwi ciq
i odre|ewe celokupne tvari, Promi{qawa i
Ikonomije (Domostroja) Bo`ije o svetu. Otuda
Svetiteq i dodaje: ,,Zaista je trebalo da Onaj koji je po prirodi Tvorac su{tine bi}% bude i li~ni Ostvariteq blagodatnog obo`ewa postalih
bi}%, da bi se Davalac bi}a »postojawaõ pokazao i
kao Darodavac ve~nog dobrobi}a »bla`enstvaõß.
Karakteristi~na i dopuwuju}a je i primedba
prva na ovo mesto koja dodaje: ,,Tvar je ipostas »postojaweõ bi}% koja su nastala iz nebi}a. Wihovo
sjediwewe ,,po ipostasiß sa Onim od koga su ona
nastala, veli, predzami{qeno je po Promisluß6.
Pored ovog mnogozna~ajnog mesta postoje i druga mesta svetog Maksima koja isto tako jasno govore za neuslovqenost ovaplo}ewa Logosa Bo`ijeg.
U jednom od wih (opet iz dela Talasiju)7 veli Svetiteq da Bog, Koji je stvorio svu tvar, ima|a{e
pre svih vekova ,,o wima »tvarimaõ neizrazivu i
6. Πρ`ος Θαλάσσιον 60, shol. 1, PG 90, 625C.
7. Πρ`ος Θαλάσσιον 22, PG 90, 317B–321C.
22
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
preblagu odluku. Ona »odlukaõ be{e pak u tome
da, s jedne strane, Wega »Boga Logosaõ neizmenqivo u~ini imaocem ~ovekove prirode preko istinskog sjediwewa, a da, s druge strane, qudsku prirodu nepromenqivo sjedini Wemu, da bi On, postav{i ~ovek kao {to S%m zna, u~inio bogom ~oveka
kroz sjediwewe sa Sobom.ß U produ`etku teksta
dodaje Sveti Otac da je ,,Gospod na{ Isus Hristos i po~etak i sredina i kraj vekova, i pro{lih
i sada{wih i budu}ihß, i zavr{ava doti~no mesto u~ewem o obo`ewu ~oveka u Hristu. I ovde su
opet veoma karakteristi~ne prva i tre}a primedba (sholija)8, koje navode da je ,,neizrecivi ciqß
predve~nog tvora~kog Bo`anskog saveta bio ,,ipostasno sjediwewe Logosa sa telomß, da bi postalo
telo (= ceo ~ovek) ,,bo`ansko po ipostasiß, stvar
koja upravo i predstavqa najvi{u sadr`inu obo`ewa. Zato se i dodaje (u tre}oj primedbi) da je
,,o~ove~ewe Boga sigurna potvrda nade na obo`ewe prirode qudi, koje je u tolikoj meri ~oveka
u~inilo bogom, u kolikoj je On postao ~ovekß.
Ovim primedbama treba dodati i primedbu osamnaestu na pedeset ~etvrti odgovor Talasiju, koja
karakteristi~no govori: ,,Jer u logosu »principu,
ideji, pojmuõ Bo`anskog ovaplo}ewa sadr`i se
stvarawe vekova i svega onoga {to je u vekovima,
i produ`ewe `ivota bi}% po blagodati neograni~eno iznad svih vekova.ß9
8. Isto, shol. 1 i 3, PG 90, 321CD.
9. Πρ`ος Θαλάσσιον 54, shol. 18, PG 90, 532AB.
23
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Na gore ve} navedena mesta treba dodati i druga
neka, kao tekst ~uvenog tuma~ewa svetog Maksima
na slovo O siromahoqubqu 10 svetog Grigorija Bogoslova, i posebno na slede}u re~enicu ovoga slova: ,,Nas koji smo delovi Bogaß (,,Μο~ιραν η
] µ~ας ο{ ντας
Θεο~υß). U svom dubokom bogoslovskom tuma~ewu
na ovo mesto sveti Maksim izla`e tako|e neuslovqenost (τ`ο α
[ προϋπόθετον) ,,tajne Hrista, tj. savr{enog o~ove~ewa Wegovog (,,po ipostasiß = ,,καθ’ υ] πόστασινß) i na{eg vozglavqewa u Wemu kao ,,udova
tela Wegovogß, a koja tajna je ,,ciq od pre vekova
sakriven u Bogu i Ocuß. Tajna ipostasnog sjediwewa u Hristu ~ove~anske prirode sa Bo`anskom, dodaje daqe Svetiteq, ,,pokazala je da smo mi radi toga sazdani, kao i predve~ni sveblagi ciq Bo`iji
o nama. Pri tome ovaj ciq nije pretrpeo nikakvo
preina~ewe u sebi, a ispuwen je, me|utim, uvo|ewem jednog drugog novijeg na~ina.ß I zavr{ava sveti otac sa slede}om karakteristi~nom re~enicom: ,,Nema sumwe, svima je jasno da je tajna, koja se
u Hristu zbila na kraju veka, siguran i o~igledan
dokaz i ispuwewe onoga {to je u po~etku veka postavqeno (παραθέντος) u praroditequ.ß11
Mogli bi se ovde dodati jo{ i drugi tekstovi
svetoga Maksima, ali smatramo da i ovi do sada navedeni svedo~e jasno o neuslovqenosti ovaplo}ewa Boga Logosa. O ovom bogoslovskom stavu svetog Maksima bavio se mawi krug novijih istra`i10. Γρηγορίου το~υ Θεολόγου, Λόγος 14, 7, PG 35, 857‡909.
11. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων, PG 91, 1097AD.
24
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
va~a. Tako o. Georgije Florovski, na osnovu gore
navedenih mesta, izra`ava gledi{te da ,,Logos postade teloß ne samo radi iskupqewa, jer tajna ovaplo}ewa po svetom Maksimu jeste ,,tajna Bogo~oveka, tajna bo`anske qubavi, koja je {ira i dubqa
od iskupiteqskog milosr|aß12. U jednom svome
~lanku o. Florovski ponavqa i razvija svoje mi{qewe o doti~nom problemu, govore}i: ,,»Sveti
Maksimõ propovedao je da ovaplo}ewe treba da se
posmatra kao bezuslovni i prvobitni ciq Boga u
delu stvarawa. Priroda o~ove~ewa, to jest sjediwewa bo`anske veli~ine sa ~ove~anskom slabotiwom, jeste u svakom slu~aju jedna neispitqiva tajna, ali makar mo`emo da shvatimo da je smisao i
ciq ove najvi{e tajne bio, po svetom Maksimu,
ovo samo ovaplo}ewe, i zajedno sa ovim na{e utelovqewe u Telo Ovaplo}enoga. Terminologija
svetog Maksima je jasna i ~ista.ß13 Isto ovakvo tuma~ewe dao je ne{to pre Florovskog S. L. Epifanovi~, zna~ajni istra`iva~ svetog Maksima.14
Sa strane drugih novijih istra`iva~a bogoslovqa svetog Maksima ova tema nije bila predmet
12. G. Florovskih, Vizan‚iskie o‚cù V–VIII, Paris, 1933, str. 209‡10.
13. G. Florovskih, Cur Deus Homo? The motive of the Incarnation (prevod na
gr~ki od Stam. Hazistamatiju) u zborniku ,,Θέµατα [ορθοδόξου θεολογίαςß,
’Αθ~ηναι, 1973. str. 36‡37. U istom svome ~lanku o. Florovski se poziva
ukratko na one koji su se od sredweg veka do danas bavili pitawem uslovqenosti ili ne bo`anskog ovaplo}ewa, gde i upu}ujemo zainteresovane za bibliografiju o ovome, kao i na Dictionaire de Theologie Catholique
7, Per Incarnation, itd.
14. S. L. Epifanovi~Û, Preflodobniò Maksim Isflovednik i vizan‚iskoe bo”oslovie, Kiev, 1915, str. 69.
25
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
osobite pa`we i izu~avawa, nego je se doti~u samo uzgred. Jedan od wih, H. U. von Balthasar, podr`ava gledi{te da je Svetiteq bio za neuslovqenost
ovaplo}ewa Logosa. On veli da bi u jednoj diskusiji sa sholasti~arima o ovoj temi sveti Maksim
bio na strani Duns Scotus-a, ali ne bi prihvatio
uslove hipoteti~ke teologije sholastika15. Od
drugih istra`iva~a P. Sherwood16 i J. H. Dalmais17,
iako se samo uzgredno doti~u ove teme, zastupaju
isto gledi{te. A dostojno je pa`we da i N. Nisiotis, iako se nije specijalno bavio svetim Maksimom (niti na{om temom), ipak pi{e ,,da je krajwi
ciq stvarawa zajedni~arewe Qubavi u Telu ~ove~ijem sa Bogomß18, iako ne prima neuslovqenost
ovaplo}ewa Boga.
Postoje, me|utim, istra`iva~i bogoslovqa svetog Maksima koji podr`avaju suprotno gledi{te.
Tako, primera radi, V. Loski govore}i o ciqu sabirawa u Bogu razli~itih sfera (pet razdeoba)
sveta, veli: ,,Ako su ova sukcesivna sjediwewa
ili spajawa koja prevazilaze prirodne razdeobe,
ostvarena kona~no u Hristu, to se desilo zato
{to Adam nije uspeo u svojoj nameri »odre|ewuõ.
Hristos ih ostvaruje sukcesivno slede}i pore15. H. U. von Balthasar, Kosmiche Liturgie, Einsiedeln, 1961, str. 270.
16. P. Sherwood, u ,,Uvoduß wegovog prevoda ,,The Four centuries on Charityß
sv. Maksima, u Ancient Christian writers, Nr. 21, London, 1955.
17. J. H. Dalmais, Introduction u kwizi Saint Maxime Le Confesseur, Les Editions du soleit, Hamur, Belgue, 1964.
18. Νικ. Νησιώτου, Προλεγόµενα ε[ις τ`ην θεολογικ`ην γνωσιολογίαν, ’Αθ~ηναι,
1965, str. 65.
26
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
dak, koji je odre|en za prvog Adama.ß19 Isto poimawe ima i profesor atinskog Bogoslovskog fakulteta A. Teodoru, koji je nedavno pisao o svetom Maksimu. U svojoj op{irnoj studiji20 o doti~noj temi, profesor Teodoru navodi mno{tvo mesta iz tekstova svetog oca, dele}i ih na ona koja
su za neuslovqenost i ona za uslovqenost ovaplo}ewa, obja{wavaju}i op{irno svako od wih. Na
kraju svoje studije profesor A. Teodoru dolazi
do slede}eg zakqu~ka: ,,U navedenom odlomku svome ka Talasiju »pitawe 60, PG 90, 620‡621õ sveti
Maksim prihvata neuslovqeno o~ove~ewe. Karakteristi~no je da to ~ini u odgovoru na pitawe koje se odnosi na mesto iz Svetog Pisma (I Petr. 1,
19‡20; Kol. 1, 6), {to o~igledno svedo~i o biblijskoj strukturi wegove misli. Ali u Svetom Pismu nijedanput se ne posvedo~ava ideja o neuslovqenosti o~ove~ewa. Jasno je da sveti Maksim
uop{tava u konkretnom slu~aju biblijske ideje,
upotrebqavaju}i ~ak preterane sheme bogoslovskog uma. Ovo uop{tavawe isti~e jedinstvenost
bo`anskog o~ove~ewa za obo`ewe ~oveka i tvari. ,,Ovu idejuß, produ`uje profesor Teodoru,
,,Maksim svega jedanput isti~e, nijedanput ne povrativ{i se ‡ bar ne izri~ito ‡ na wu. Ostali
tok wegovih misli usmerava se veoma jasno ka
19. Vladi mir Loski, ‘Η Μυσ τ ικ` η θεολογία τ~ ης [ ανατολικ~ ης ’Εκκλησίας,
Θεσσαλονίκη, 1964, str. 152.
20. ’Ανδρέας Θεοδώρου, Cur Deus Homo? ’Απροϋπόθετον }η [εµπροϋπόθετον
[ενανθρώπησιν το~υ Θεο~υ Λόγου; y ΕΕΘΣΠΑ, tom 19, ’Αθ~ηναι, 1972, str.
297‡340.
27
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
uslovqenom o~ove~ewu. Nemogu}e je da neko u misli svetog Maksima odvoji ideju o~ove~ewa od
ideje iskupqewa i spasewa... Smatramo da je neuslovqeno o~ove~ewe, ~ak i kao gola bogoslovska
misao i teorija, odsutna u bogoslovskoj misli svetog oca. Vi{e o toj stvari ne mo`emo da ka`emoß21, zakqu~uje A. Teodoru.
Jasno je da neslagawe istra`iva~a bogoslovqa
svetog Maksima o ovoj temi pokazuje da ovde
stvarno postoji jedan problem. Utoliko vi{e
{to ~ak i po onima koji ne prihvataju ideju o neuslovqenosti ovaplo}ewa kod svetog Maksima postoji makar jedan tekst wegov u kome se ,,izra`ava jasno u~ewe wegovo »sv. Maksimaõ o apsolutnom i neuslovqenom o~ove~ewuß22. Istovremeno,
me|utim, postoje, kao {to smo videli, i mnoga
druga mesta koja ne ostavqaju nikakve sumwe o tome da je o~ove~ewe Boga Logosa bilo radi spasewa ~oveka, sledstveno, o~ove~ewe ima kao preduslov (προϋπόθεσιν) i pokreta~ pad ~oveka i samim
tim potrebu wegovog iskupqewa i spasewa. [ta
da ka`emo o ovom neslagawu tekstova jednog i istog svetog oca? Postoji li zaista su{tinsko neslagawe i opre~enost wihova? Ili se, mo`da,
problem nalazi u tome kako se tuma~i ovo ,,neslagaweß tekstova u sklopu {ireg obima bogoslovske misli ovog velikog oca Crkve?
21. Isto, str. 339‡340
22. ’Ανδρεάς Θεοδώρου, Isto, str. 301. Taj tekst je: Πρ`ος Θαλάσσιον 60, PG
90, 620B–625D.
28
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Pre svega treba da se ka`e i jako istakne ~iwenica da je sveti Maksim po preimu}stvu sotiriolo{ki bogoslov, kao uostalom i svi Sveti Oci
Pravoslavne Crkve. Spasewe ~oveka je za wega
centralna poruka (objava) Jevan|eqa Crkve Spasa Hrista, i zbog toga ovaplo}eni Logos Bo`ji,
Gospod Isus Hristos, jeste prvenstveno Spasiteq. Re~eno je od mnogih istra`iva~a ota~kog
bogoslovqa da je sveti Maksim prvenstveno hristolo{ki Bogoslov, ali je ~iwenica da za wega,
kao i za sve druge hristolo{ke Oce Istoka, sama
ova hristologija uvek se posmatra sotiriolo{ki. To biva prosto zato {to je Bogo~ovek Isus
Hristos dat nama i pojavio se u istoriji palog
sveta i u Crkvi kao Spasiteq i Iskupiteq, kao
{to uostalom pokazuje i Wegovo li~no ime Isus
= Spasiteq (Vidi: D. A. 13, 23). Iz tog razloga nepojmqivo je za svetog Maksima da ~ini ,,pretpostavkeß tipa sredwovekovnih sholastika, jer bi
one ozna~avale uklawawe sa ~vrstog terena bibliskoota~kog bogoslovqa Crkve, koje je jedino
,,bogoslovqe fakataß, dakle doga|aja sve{tene
istorije otkrovewa Troji~nog Boga u svetu radi
spasewa palog ~oveka. Zbog toga ispravno pi{e
Balthasar: ,,U svakom slu~ju Maksimu je strana
pretpostavka one sholasti~ke grupe koja polazi
od jednog ne stvarnog, ve} mogu}eg poretka bi}%
»tj. bezgre{nog stawaõ. Za wega »sv. Maksimaõ,
predpostoje}a voqa Bo`ija poistove}uje se sa
carstvom ,,idejaß i ,,mogu}nostiß. Poredak bi}% i
poredak doga|aja podudaraju se u tom najvi{em
29
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
znaku.ß23 Sledstveno, treba posebno naglasiti
~iwenicu da sveti Maksim ni u jednom tekstu ne
izra`ava hipoteti~ku misao ili ideju u vezi sa
neuslovqeno{}u ili uslovqeno{}u ovaplo}ewa, nego, naprotiv, govori podjednako pozitivno
kako o tome da se Logos Bo`iji ovaplotio radi
iskupqewa i spasewa palog Adama, tako i o tome da je bo`ansko o~ove~ewe Logosa taj ,,bla`eni ciq radi koga je sve postaloß i ,,predzami{qeni bo`anski ciq, radi kojega je sve, a on ni
radi ~egaß24.
Po na{em mi{qewu bogoslovski ,,kqu~ß za re{ewe ovog problema kod svetog Maksima jeste
upravo centralna bogoslovska misao wegova ‡
obo`ewe. Iz wegove celokupne bogoslovske vizije postaje jasno da se sve odre|uje i obja{wava iz
svoga ciqa. ,,Istra`uju}i dakle svoj ciq (τ`ο
τέλος) ~ovek dosti`e po~etak, koji se prirodno u
ciqu nalazi.ß25 Tako i celokupni plan Bo`iji o
stvarawu ~oveka i sveta, o Promislu, spasewu i
vozglavqewu svega u Wemu (Bogu), pokazuje se u
potpunosti i obja{wava se iskqu~ivo i jedino u
potpunom obo`ewu ~ove~anske prirode i celokupne tvari. [ta me|utim ozna~ava obo`ewe za
svetog Maksima? Da li ozna~ava prosto jedno
,,eti~ko obo`eweß ili bar jedno obo`ewe samo
,,po blagodatiß? Postaje jasno iz celokupnog bogo23. H. U. von Balthasar, Kosmische Liturgie, str. 270‡271.
24. Πρ`ος Θαλάσσιον 60, PG 90, 621A.
25. Isto, 59, PG 90, 613D.
30
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
slovskog svedo~ewa svetog Maksima da je obo`ewe ~oveka nezamislivo bez o~ove~ewa Boga Logosa, jer na kraju krajeva, puno obo`ewe, po wemu, jeste samo ipostasno sjediwewe ~ove~anske prirode sa Bogom. Postoje mnogobrojna mesta kod svetog Maksima koja svedo~e o poistove}ewu obo`ewa ~ove~anske prirode sa ipostasnim sjediwewem iste sa Bogom Logosom. I veoma je karakteristi~no to da se istra`iva~i svetog oca koji odri~u neuslovqeno ovaplo}ewe nisu bavili ovim
osnovnim obele`jem maksimovskog bogoslovqa,
tj. sa obo`ewem kao ipostasnim sjediwewem, dok
upravo tekstovi koji govore o neuslovqenosti
ovaplo}ewa uvek isti~u ovo poimawe. I ne samo
da se obo`ewe, po svetom Maksimu, podudara sa
ipostasnim sjediwewem, koje je ‡ suvi{no je da ka`emo ‡ mogu}e samo u o~ove~enom Logosu Bo`ijem, nego i vozglavqewe (ili: ,,zavr{etakß) po wemu ima isti smisao, ~ak i, bar u nekim mestima
wegovih dela, re~ ,,spaseweß (spasewe = obo`ewe
= ipostasno sjediwewe)26. U tom smislu ranije navedeni {ezdeseti odgovor Talasiju je jasan: ,,Tajna Hristaß je ,,ipostasno sjediwewe bo`anstva i
~ove~anstvaß27 i to je ,,natprirodno obo`eweß28
koje biva kroz ovaplo}ewe Boga Logosa, Koji ,,po
prirodi Tvorac su{tine bi}%ß pokaza se i ,,ostva-
26. Uporedi: Περ`ι θεολογίας κα`ι ο[ικονοµίας Α΄ 67: ,,Jer po blagodati, a ne
po prirodi je spasewe spasenihß, PG 90, 1108B.
27. Πρ`ος Θαλάσσιον 60, PG 90, 620S.
28. Isto, PG 90, 621D.
31
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
riteq obo`ewa postalih bi}a po blagodatiß29.
Tako|e, napred navedeno mesto svetog Maksima
na nejasna mesta svetog Grigorija Bogoslova30, govori sa istom jasno}om o obo`ewu i vozglavqewu
i ,,utelovqewuß na{em u Telo Hrista, kao o sjediwewu ,,po ipostasiß u Hristu na{e prirode ,,nerazdeqivo i nesmesivoß31. U produ`etku ovaj
tekst ka`e da je to bio ,,predve~ni ciq preblagog
Boga za nasß, ~ije ostvarewe, bez ikakve sumwe, jedino o~ove~ewe Boga Logosa obezbe|uje i privodi kraju32.
Ali fakat je da se na kraju doti~nog mesta isti~e jedno osnovno pitawe na ovaj problem, budu}i da Svetiteq ka`e da ,,tajna koja se ostvarila u
Hristu na kraju veka... dokaz je i ispuweweß onoga
{to je u po~etku veka ,,postavqenoß u praroditequ33. Koja je to bila u Adamu ,,postavqenaß tajna?
29. Isto, PG 90, 624D. Ovakvo, dakle puno obo`ewe, kao sjediwewe po
ipostasi, unapred je odlu~eno u predve~nom svetu Svete Trojice, kao
{to pravilno veli tamo u primedbi 1. (Πρ`ος Θαλάσσιον 60, shol. 1, PG
90, 625C), kao i tuma~ewe na ,,O~e na{ß (PG 90, 873CD) i glave 23. i 25.
druge sotnice Περ`ι θεολογίας κα`ι ο[ικονοµίας (PG 90, 1136AC). Jo{ jasnije
o ovome govori 22. odgovor Talasiju (PG 90, 317BC), kojeg smo naveli u
po~etku, kao i tamo{we primedbe 1. i 3. (PG 90, 321CD), od kojih 3. primedba jasno govori da je obo`ewe nemogu}e bez o~ove~ewa Boga Logosa,
budu}i da je ,,o~ove~ewe Boga sigurno uverewe nade na obo`ewe prirode qudiß (PG 90, 321D), Uporedi i: Κλήµεντος ’Αλεξανδρέως, Παιδαγωγ`ος I,
7 (ΒΕΠΕΣ t. 7, str. 126).
30. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων , PG 91, 1097AD.
31. Isto (PG 91, 1097B).
32. Upor. Πρ`ος Θαλάσσιον 63, shol. 35: ,,Promisao Bo`ji se pokazuje u
ipostasnom sjediwewu Logosa sa telomß (PG 90, 692B).
33. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων, PG 91, 1097D.
32
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Bila je svakako obo`ewe ~ove~anske prirode i u
woj sjediwewe celokupne tvari sa Bogom. Jer je
obo`ewe bilo unapred odre|eni kona~ni ciq
Bo`iji o ~oveku, kao {to smo videli. Ali pitawe koje se ovde name}e jeste slede}e: je li bio u
stawu prvozdani Adam da postigne svoj ciq, dakle, svoje obo`ewe? U produ`etku teksta sveti
Maksim postavqa jedno vrlo interesantno tuma~ewe, po kome prvi ~ovek, Adam, `ive}i ispravno ,,po prirodno datoj mu ispo~etka siliß i
kre}u}i se ,,prirodnoß ka Bogu, mogao bi da sjedini postepeno u sebi i kroz sebe postoje}ih pet deoba u svetu i na taj na~in da dostigne u obo`ewe
sebe i tvari, tj. u sjediwewe sebe sa nestvorenim
Bogom34. Kakvo bi bilo to sjediwewe? Po ovom
tekstu svetog Maksima bilo bi sjediwewe kroz
,,qubavß stvorene sa nestvorenom prirodom, koje
bi postigao ~ovek ,,sav budu}i pro`et potpuno
potpunim Bogom, postav{i sav ono {to je Bog,
bez poistove}ewa po su{tini, i primaju}i u sebe
celokupnog Boga, i zbog svoga uzlaska k Bogu, dobio bi kao jedinu nagradu samoga Bogaß35.
U ovom tekstu svetog oca kao da izgleda da bi
obo`ewe Adama, kao sjediwewe wegovo sa Bogom,
bilo ostvarqivo i dosti`no da on nije sagre{io.
Me|utim, i pored toga, imamo pravo da postavimo
ovde jo{ jedno pitawe na osnovu celokupnog bogoslovskog stava svetog Maksima: je li obo`ewe, kao
34 Isto, PG 91, 1304D –1308C.
35 Isto, PG 91, 1308B.
33
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
natprirodna blagodat, dosti`no za bilo koju stvorenu prirodu, pa makar i prirodu potpomaganu bo`anskom silom? Za svetog Maksima natprirodno
obo`ewe je jedna stvarnost, ,,koju nijedan princip
»logosõ bi}% po prirodi sasvim dosti}i ne mo`eß36. Ili, kako ka`e na drugom mestu: ~ovek mo`e
da ~ini vrline, ali ne i svoje obo`ewe, zato {to u
budu}em veku (veku obo`ewa) ,,uspokoji}emo svoje
sile u odnosu na po prirodi prolazne stvari, postav{i ono »= obo`eniõ za koje nikako ne postoji
sila po prirodi da se dostigne, budu}i da za ono
{to je iznad prirode »kao {to je obo`eweõ, priroda ne poseduje postizajnu mo}. Jer nijedno stvoreno bi}e nije po prirodi tvorac obo`ewa, po{to
ne mo`e ni Boga posti}i.ß37 A isto tako u petoj
primedbi na ovaj tekst dodaje se slede}e karakteristi~no: ,,Trpimo dakle po blagodati kao natprirodno, ali ne vr{imo obo`avawe. Jer nemamo po
prirodi prijem~ivu silu obo`ewa.ß38 Obo`ewe,
dakle, i to kao puno ,,po ipostasiß sjediwewe sa Bogom, jeste nedosti`no za stvorenu ~ove~ansku prirodu po sebi, pa makar ona bila i predpadna priroda prvog Adama. Zato }e sveti otac objaviti otvoreno da je samo tajna o~ove~ewa Boga izvr{ilac
natprirodnog obo`ewa. ,,Desno dakle, po promislu postoji tajna ovaplo}ewa Logosa, kao izvr{ilac po blagodati od pre vekova predodre|enog nat36. Πρ`ος Θαλάσσιον 63, PG 90, 684A.
37. Isto 22, PG 90, 321A.
38. Isto, shol. 5, PG 90, 324A.
34
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
prirodnog obo`ewa spasavanih.ß39 Isto }e kazati
sveti Maksim kada, tuma~e}i nejasna mesta svetog
Grigorija Bogoslova, prizna da ,,ceo ~ovek se obo`ava blagoda}u o~ove~enog Boga obogotvoravanß40.
Mo`emo, dakle, na osnovu posledweg mesta da ka`emo da Adam, da nije sagre{io, svakako bi se obo`io, ne me|utim prosto ,,Bo`anskom blagoda}uß,
nego upravo ,,blagoda}u o~ove~enog Boga obogotvoravanß, zato {to obo`ewe neizostavno pretpostavqa sjediwewe po ipostasi ~ove~anske prirode sa
Bogom Logosom koji je obo`uje, ili drugim re~ima, obo`ewe ~oveka pretpostavqa i zahteva (kao
uslov) o~ove~ewe Boga. Da bi postao, dakle, ~ovek
bog (= obo`ewe), potrebno je kao preduslov toga,
da postane najpre Bog ~ovek (= o~ove~ewe). Dakle
preduslov (προϋπό~εσις) na{eg obo`ewa jeste ovaplo}ewe Boga Logosa, koje samo po sebi nema nikakva preduslova, kao {to smo ranije pokazali. Svakako, kao {to smo videli, sveti Maksim pi{e u jednom ranije navedenom mestu, da prvi Adam napreduju}i vozglavio bi u sebi tvar i da bi se najzad i
sam sjedinio ,,kroz qubavß sa nestvorenim Bogom,
zato {to je qubav sila ,,koja obo`ava ~oveka Bo39. Isto 63, PG 90, 684A. Predaju}i pravu veru ogla{enome, u vezi sa
merom obo`ewa, sveti Grigorije Bogoslov pi{e slede}e: ,,Veruj Sina
Bo`jega... Koji je toliko »postaoõ ~ovek radi tebe, koliko }e{ ti postati kroz Wega Bogß (Λόγος 40, 45; PG 36, 424B). Uporedi mi{qewe svetog
Maksima, koji veli da se Bog Logos o~ove~io ,,da toliko nas obo`i po
blagodati, koliko je On po ikonomiji prirodom postao ~ovekß (Πρ`ος
Θαλάσσιον 64, PG 90, 725C). Uporedi Isto 22, PG 90, 320A; Πρ`ος
Θεόπεµπτον , PG 90, 1400D.
40. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων, PG 91, 1088C.
35
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
gom kroz bogoqubqeß41. Me|utim, sila istinske
qubavi, po svetom Maksimu, ne sastoji se samo u
ovom, da ka`emo, jednosmernom kretawu ~oveka ka
Bogu, zato {to qubav, kao {to ka`e sveti Otac,
ima uvek i ,,dobar zaokretß (od Boga ka ~oveku):
,,^ine}i »qubavõ ~oveka Bogom kroz obo`ewe ~oveka, a Boga ~ovekom kroz o~ove~ewe Boga. Jer ho}e
Logos Bo`ji i Bog uvek i u svemu da vr{i tajnu svoga ovaplo}ewa.ß42
Sledstveno, mo`emo ve} sa sigurno{}u da ka`emo da, po svetom Maksimu, ,,tajna koja je u po~etku
bila stavqena (παραθ`εν) u praocaß, a koje tajna Hrista predstavqa ,,dokaz i ispuweweß, ne bi se ispunila sem jedino kroz o~ove~ewe Boga Logosa, iz
prostog razloga, {to obo`ewe predstavqa ne{to
nedosti`no za svu stvorenu prirodu samu po sebi,
i {to puno istinsko obo`ewe ozna~ava sjediwewe
po ipostasi ~ove~anske prirode sa Bogom. A to
(obo`ewe) izgra|uje i izvr{ava samo o~ove~ewe
Boga kao po~etak, produ`etak i zavr{etak wegov.
Upravo radi toga je i postavio u Trojici ~ovekoqubivi Bog, u predve~nom savetu svome, obo`ewe
u Hristu ~oveka i tvari, dakle to samo sjediwewe
po ipostasi ~ove~anske prirode sa Bogom Logosom. Radi ovog ciqa (ili: kraja) upravo je i stvoren ~ovek i svet, budu}i da se na taj na~in otkriva
,,najunutra{wija dubina O~eve dobroteß43.
41. Isto, PG 91, 1084C.
42. Isto.
43. Πρ`ος Θαλάσσιον 60, PG 90, 621B.
36
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Kako se me|utim usagla{ava ova bogoslovska vizija svetog Maksima sa faktom pada ~oveka, kao i
ovaplo}ewa Boga Logosa radi iskupqewa i spasewa palog Adama? Ovde ponovo dolazimo na ve} navedeni sotiriolo{ki karakter celokupnog bogoslovqa Svetiteqevog. Ali, postavqa se pitawe:
zar ovaj sotiriolo{ki karakter ne trpi {tetu i
ne iskorewuje se bogoslovskim gledi{tem svetog
Maksima o neuslovqenosti bo`anskog ovaplo}ewa? Ve} smo rekli da sveti otac ne ~ini nikakve
,,pretpostavkeß o tome {ta bi bilo da Adam nije
pao itd. Ako mi, me|utim, tra`imo da na|emo u delima svetog Maksima pozitivan odgovor na nepostavqeno od wega pitawe, ali koje je mogu}e postaviti, tada }emo na}i wegova ni`e navedena mesta
u kojima se pokazuje jasno da bi ovaplo}ewe i o~ove~ewe Logosa bilo, nezavisno od pada ~oveka, i
to zbog toga {to je postavqeni od Boga prvobitni
i krajwi ,,predobri ciqß ~oveka i sveta bio ciq
,,Logosovog ovaplo}ewa i na{eg obo`ewaß (kao
{to bi rekao sveti Jovan Damaskin)44. On bi se
ostvario tada (bez Adamovog pada) ,,ne pretrpev{i nikakvo preina~ewe u sebi samomß45. Greh pak
Adamov nije bio nepredvi|en i iznenadan za Boga,
nije primorao Boga da promeni svoj prvobitni
plan po unutra{wem ,,smisluß svom. Predvi|awe,
po predznawu, Adamovog greha donelo je prosto jed44. Λόγος ε[ις τ`ο Γενέσιον τ~ης ‘Υπεραγίας Θεοτόκου, у ‘Η Θεοτόκος, ’Αθ~ηναι,
1970, str. 90
45. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων, PG 91, 1097C.
37
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
no ,,uvo|eweß drugog ,,novijegß na~ina ostvarewa
bo`anskog plana46, to jest ikonomi~ni ,,na~inß ovaplo}ewa i krsnog stradawa Hristovog, prvenstveno radi iskupqewa i spasewa palog ~oveka, a zatim, ili ta~nije, istovremeno, radi kona~nog obo`ewa wegovog. Ovaj ,,novi na~inß nepromenqivog
i neizmenqivog ,,samog po sebiß predve~nog plana
Bo`jeg saveta, pokazuje se jasno u slede}em tekstu
svetog oca, gde on razdvaja ,,promi{qaweß od ,,sudaß Bo`ijeg; i, s jedne strane, promi{qawe (kao
{ire) primewuje na ovaplo}ewe, kao na tajnu koja
ostvaruje i sa~iwava natprirodno obo`ewe, a, s
druge strane, sud kao tajne stradawa Gospodweg,
(uvedene) radi iskupqewa i spasewa pale prirode
Adamove. Tako ~itamo: ,,Desno, dakle po promi{qawu, postoji tajna ovaplo}ewa Logosa, kao izvr{ioca po blagodati od pre vekova predodre|enog
natprirodnog obo`ewa spasavanih, koje nijedan
princip »logosõ stvorenih bi}a sasvim dosti}i ne
mo`e; a levo, po sudu, o~igledno postoji tajna
`ivotvornih stradawa Boga koji je po`eleo da postrada po telu; kao delatna »tajnaõ, s jedne strane,
potpunog ukidawa svih neprirodnih svojstava i
kretawa uvedenih u prirodu neposlu{no{}u »Prvozdanogõ; a kao tvora~ka, s druge strane, celosnog
(= nedefektnog) vaspostavqawa svih ranije prirodnih svojstava i kretawa, po kome »vaspostavqawuõ se uop{te ne nalazi ni jedan iskrivqen princip »stvorenihõ bi}a.ß47 Ovo mesto sveti Maksim
46. Isto.
47. Πρ`ος Θαλάσσιον 63 (PG 90, 684A).
38
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
poja{wava u primedbi trideset pet i trideset
{est, pi{u}i: ,,Promisao, govori, pokazuje »seõ u
sjediwewu Logosa po ipostasi sa telom; a sud se
projavquje u pristanku da postrada telom radi
nas; kroz koja, sjediwewe i stradawe, izgra|eno je
spasewe svega. Ovaplo}ewe, veli, bilo je radi spasewa »=obo`ewaõ prirode, a stradawa ‡ radi iskupqewa svih koji su kroz greh dr`ani u smrti.ß48
Ovi zna~ajni tekstovi svetog Maksima koje smo
tek naveli, smatramo da jasno predstavqaju stvarne razmere bogoslovqa svetog Maksima o velikoj
temi ovaplo}ewa Boga Logosa, kao osnovi (i izvr{iocu) na{eg obo`ewa. Bez da pravi ,,pretpostavkeß (= hipoteze), Svetiteq otkriva neuslovqenost tajne o~ove~ewa Boga Logosa, i u Hristu obo`ewa i utelovqewa ~oveka i tvari. Sledstveno,
po ovom velikom svetom ocu, Adam (uzet bilo u
predpadnom, bilo u popadnom stawu svome) nije
,,kqu~ tuma~ewaß svega, nego je to Bogo~ovek Hristos, i jedino On.49 Ne obja{wava se ovaplo}ewe
Logosa iz Adama, nego i Adam i sve ostalo obja-
48. Isto, sholija 35‡36, PG 90, 692B. I na drugom mestu sveti Maksim
jasno pravi razliku izme|u tajne iskupqewa i (kroz wu) vaspostavqawe ~ove~anske prirode u ,,prvobitnoj lepotiß wenoj, koja (tajna iskupqewa) se izra`ava kroz voqna stradawa Isusa Hrista, i tajne obo`ewa (koja se ostvarila) kroz samo ovaplo}ewe Logosa. Tako, po wemu, Gospod Isus ,,kroz stradawa ‡ bestra{}e, i kroz bol ‡ prijatnost, i kroz
smrt - ve~ni `ivot daju}i prirodi, opet je vaspostavi;... a kroz samo ovaplo}ewe daruje prirodi natprirodnu blagodat ‡ obo`eweß, Κεφάλαια
διάφορα IV 43, PG 90, 1324 BC.
49. Upor. Arhim. Justin Popovi}, Ανθρωπ
{
ος κα`ι θεάνθρωπος, ’Αθ~ηναι,
1969. ,,Mera svega Bogo~ovekß, str. 106 i daqe.
39
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
{wavaju se iz i u ovaplo}enom Bogu Logosu. U Wemu, dakle Hristu, sastaju se po~etak (=stvarawe)
i kraj (=obo`ewe) ~oveka, ali i izme|u toga izvr{ena Ikonomija spasewa, tako da bi se otkrio i
pokazao u Vaskrslome kona~ni bo`anski ciq svega: ,,Tajna otelovqewa (=ovaplo}ewa) Logosa ima
»u sebiõ silu svih proro{tava i praobraza po Svetom Pismu, i znawe svih pojava stvorenih bi}a. I
onaj koji je upoznao tajnu krsta i groba, shvatio je
smisao prore~enoga (proro{tva). A onaj koji je
posve}en u neizrecivu silu Vaskrsewa, saznao je
ciq radi kojega je Bog iz ranije sve stvorioß50.
Otuda mo`emo iz svega napred re~enoga da zakqu~imo da, po svetom Maksimu, obo`ewe ~oveka
predstavqa drugu stranu jedne i iste tajne, ~ija je
prva strana ‡ ovaplo}ewe Logosa. Kao {to, dakle, bo`anstvo o~ove~enog Logosa ne trpi nikakvu promenu ili pretvarawe u svome sjediwewu
sa ~ove~anstvom, upravo isto tako i ~ove~anska
priroda u obo`ewu (po nekim Ocima: obogotvorewu) svome ne pretvara se u bo`ansku prirodu, u
smislu panteizma, niti trpi bilo kakvu promenu
po svojoj su{tini: ,,jer kao {to je »Onõ postao dole radi nas nepromenqivo, i ~ovek kao i mi samo
50. Περ`ι θεολογίας κα`ι ο[ικονοµίας A’ 66, PG 90, 1108AB.
51. Περ`ι διαφόφων [απορι~ων , PG 91, 1280D. Uporedi Isto, PG 91, 1280BC.
,,Oci Crkve govore neprikriveno o obogotvorewu ~ovekaß i poja{wavaju}i to ,,u~ahu da se ono razume kao obo`ewe koje biva po blagodati
i pri~e{}u »op{tewuõ, a ne kao prela`ewe u bo`ansku su{tinuß (Β. Χ
’Ιωαννίδου, ‘Ο µυστικισµ`ος το~υ [αποστόλου Παύλου, ’Αθ~ηναι 1957, str. 123).
Upor. G. Florovskiò, ,,Tvar i tvarnost", Pravoslavna® misl, Vipusk I,
Paris, 1928, str. 209.
40
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
bez greha, razre{uju}i ~udesno zakone prirode,
tako i mi po sledstvenosti postajemo gore kroz
Wega i bogovi kao {to je On tajnom blagodati, ni{ta ne mewaju}i od prirode."51.
41
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
42
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
СВЕТА ТАЈНА БРАКА
У ДОГМАТСКОМ СВЕТЛУ
i o jednoj svetoj Tajni Crkve
Bo`ije nije pisano niti izra`eno toliko mnogo i tako raznih aspekata kao o svetoj Tajni Braka i problemima u vezi
s wom. Ne postoji, takore}i,
roman, pripovetka, dramski
komad, a pogotovu film, gde nije projavqen bar
deli} ,,tajneß ove svete Tajne, a u mnogima od ,,tajneß ni{ta nije ni ostalo ‡ sve je otkriveno i javno pokazano. Mnogobrojni su ~lanci, pogotovu u
novije vreme, po raznim ~asopisima i dnevnoj
{tampi u kojima se problemi u vezi sa Tajnom
Braka posmatraju sa razli~itih strana: tu su naj-
43
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
~e{}e problemi planirawa porodice, upotrebe
kontraceptivnih sredstava, polnog vaspitawa,
ozakowewe abortusa itd. Po crkvenim ~asopisima tako|e se na|e tu i tamo poneki ~lanak na
iste ili sli~ne teme, koji poku{ava da te probleme objasni i osvetli sa ~isto teolo{ke i crkvene strane.1 No, i tamo se Tajna Braka naj~e{}e posmatra u pravnim, socijalnim, etni~kim,
ekonomskim ili, u najboqem slu~aju, moralisti~kim okvirima. Jedna pak strana Tajne Braka
‡ i to najva`nija - strana dogmatska, ostala je ne
samo neobra|ena, nego i netaknuta u novijoj crkvenoj literaturi.
Istini za voqu, treba re}i da su krajem XIX i
po~etkom XX veka veliki ruski mislioci i filosofi, kao Solovjev i Ber|ajev, pored drugih problema svoje filosofije, govorili i o pitawima
braka (qubav, polni odnosi, i dr.), no i oni vi{e
sa aspekta svoje filosofije. U svojim pogledima
na brak oni su se naj~e{}e postavqali nasuprot
crkvenom Predawu i u~ewu Svetih Otaca Crkve
pravoslavne. U tome se naro~ito odlikovao Nikolaj Ber|ajev, koji je odlu~no odbacivao svako me{awe Crkve, i pogotovu svetih Kanona, u bra~ne
1. J. Majendorf, ,,Brak u svetlosti pravoslavne teologije", otisak iz Teolo{ki pogledi, br. 3, 1974.
- Protojerej Sergije [ukin, ,,Pitawe braka i deceß. Pravoslavqe br.
233, 1. decembar 1976. (Prevod iz ,,Orthodox lifeß, br. 25).
- Ovde bi trebalo navesti, iako ne spada u ~lanke, op{irnu i poznatu
studiju o braku uva`enog Sergija Trojickog, prof. univerziteta: Hri{}anska filosofija braka, Beograd, 1934.
44
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
odnose supru`nika. Taj wihov filosofski uticaj u pogledima na Tajnu Braka i wene ,,tajneß,
preko pariske bogoslovske {kole (naro~ito P.
Evdokimova) stigao je i do pravoslavne Gr~ke,
gde je na{ao svoje sledbenike u licu nekih mla|ih atinskih bogoslova.
Godine 1965. pojavio se u Atini broj 34. poznatog ~asopisa ,,Σύνοροß (koji je izdavao mladi gr~ki bogoslov Hristo Janaras) ~itav posve}en pitawima Tajne Braka. Svi ~lanci u wemu pretenduju
na teolo{ko pristupawe i osvetqewe momenata
Tajne Braka, no svi su oni pro`eti mawe vi{e
tim novim filosofsko-bogoslovskim nazorima
koji idu u raskorak sa u~ewem Crkve. Svi ~lankopisci u navedenom broju ~asopisa polaze sa stanovi{ta da je brak sveta Tajna, baziraju se na kwizi
Postawa gde se govori o stvarawu ~oveka i blagoslovu Bo`ijem: ,,ra|ajte se i mno`ite seß (I Mojs.
1, 28), a naro~ito na re~ima Bo`jim: ,,i bi}e dvoje jedno teloß (I Mojs. 2, 24). Obilato koriste i
u~ewe sv. ap. Pavla o ,,velikoj tajniß Hrista i Crkve (Ef. 5, 32), kao i mnoga druga mesta Svetoga
Pisma koja se odnose na tu temu. Posebno se pak
isti~u ona mesta iz Svetog Pisma, pa i iz Ota~ke
literature, gde se vr{e pore|ewa qubavi ({ερως)
Bo`je i qubavi ({ερως) kod qudi.
No, ovi novi bogoslovi idu i daqe. Oni ne samo
upore|uju, ve} poistove}uju te dve qubavi ({ερως).
[tavi{e, oni uzimaju ne prosto brak, ve} konkretno polne odnose mu`a i `ene (i to ne samo u
braku) kao jedan od glavnih (ako ne i najglavni45
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
jih) puteva i na~ina bogopoznawa i bogoupodobqewa. Tako, pod blagoslovom Crkve (=Hrista)
,,prosto biolo{ko i zakonsko sjediwewe braka
preobra`ava se u op{tewe (zajedni~arewe) lica, u qubav natprirodnu, `ivo iskustvo qubavi
Bo`ijeß2. Po tim novim teolozima ,,postojawe
dvaju ~ove~anskih polova, mu`a i `ene, i ~e`wa
i qubav koje cvetaju me|u wima, pomagali su starom ~oveku da predoseti ne{to od bezgrani~ne
qubavi Bo`ije za svoju tvar, koja je pokazana sa
ovaplo}ewem Logosa Bo`jegaß3. Iako se ovde ne
vidi da li ta ,,~e`wa i qubavß izme|u ~oveka i
`ene ,,cvetajuß van braka ili u braku, ona je ipak,
po ~lankopiscu, slu`ila starim qudima kao put
bogopoznawa, iako nepotpunog (,,ne{toß su mogli
da predosete). Ali, piscu ovoga ~lanka je i to malo. On ~ak i smisao Tajne Bogovaplo}ewa vidi u
tome {to je ista otkrila smisao sjediwewa mu`a
i `ene: ,,Otkrovewe posledweg ciqa, sjediwewa
Boga i ~oveka u ,,jedno teloß, pokazalo je smisao
posebnog ciqa, qubavi i sjediwewa, ,,u jedno telo
mu`a i `eneß4. No, isto tako i ~ove~anska qubav
({ερως), i wena prirodna posledica ‡ brak, koje je
,,mudrost Bo`ija izmislilaß, ima za ciq ,,da u~ini ~oveka sposobnim da oseti qubav Bo`iju za sebe, i da udahne u srce wegovo ~e`wu za uzvra}a-
2. Τάσου Ζάνη, Τ`ο µυστήριον το~υτο..., Σύνορο 34, leto 1965, str. 97.
3. ∆ανι`ηλ Χίου, Τ`ο µυστήριον το~υ [ανδρ`ος κα`ι τ~ης γυναικός, Σύνορο 34, leto
1965, str. 104.
4. Isto, str. 109.
46
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
wem ove qubavi, i da pove}a u du{i wegovoj `equ
za sjediwewem celom du{om i celim telom sa Carem neba i zemqeß5. Tako se ~ove~anska qubav
({ερως) javqa kao izvor ~e`we za bogoupodobqewem i obo`ewem (koje se i ostvaruje u punom sjediwewu sa Bogom). Zaneseni qubavnik ide i daqe
i u toj plotskoj qubavi vidi skoro iskqu~ivi put
za poznawe bo`anske qubavi: ,,Tako mladi}
(=mlad ~ovek) koji voli jednu devojku i ~ezne da
je zagrli i da je dr`i u svome naru~ju, mo`e nekako da razume bezgrani~nu qubav Bo`iju, ~e`wu
wegovu da zagrli svoje stvorewe, i da ga dr`i u
svom ,,svedr`ila~kom naru~juß6. @ena je, me|utim, u jo{ povla{}enijem polo`aju, jer ona ,,je u
polo`aju da razume boqe od bilo koga drugog i nu`du koju ima ~ovek pomo}i Boga i neopisivo bogatstvo darova koje mu daje sjediwewe s wimß7.
No daqe i od Danila Hioskog ide Hristo Janaras u svojoj posebnoj kwizi ‘Η [ελευθερία το~υ {ηθους
(,,Sloboda moralaß)7a, gde prosto peva odu ne samo
5. Isto, str. 106.
6. Tamo.
7. Tamo.
7a. Gr~ka re~ {ηθος je te{ka za prevo|ewe jer ima mnoga zna~ewa koja se
u prevodu nikada ne mogu obuhvatiti jednom na{om re~ju. Tako ova re~
mo`e zna~iti: 1) Na~in mi{qewa i delawa neke jedinke u svome obi~nom svakodnevnom `ivotu i uobi~ajen na~in wenog opho|ewa u zajednici sa drugim qudima. (To uglavnom odgovara na{oj re~i: ,,karakterß).
2) Naviku, obi~aj (naro~ito u mno`ini: τ`α {ηθη ‡ obi~aji). 3) Moralna
kakvo}a, mi{qewe, }ud, na~elo, moralnost, moral. 4) U hri{}anskoj
pak teologiji re~ {{ηθος ozna~ava ,,zajedni~arewe sa Bogom u Hristu Duhom Svetim i osve}ewe celog ~oveka na putu obo`ewa...ß (tj. celokupnu
hri{}ansku veru i `ivot). Jerom. Atanasije Jevti}, ∆όγµα κα`ι η
{ θος, Atina, 1968, str. 11.
47
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
qubavi, niti samo braku, nego ~isto erotskim odnosima. Tako on pi{e: ,,Qubavni »erotskiõ odnos
je sam po sebi dostojan po{tovawa kao jedna faza
prirodnog `ivota ~ovekova, koja i van Crkve mo`e da sa~uva (=spase) ve}i deo istine o ~oveku
kao ikoni Bo`ijojß8. On daqe u svojoj kwizi propagira punu slobodu tih erotskih odnosa, pa veli:
,,Ako, dakle, qudi ho}e da se zadovoqe »tj. da im je
dostaõ sa prirodnim qubavnim odnosom »tj. bez
blagoslova Crkveõ, onim dobrima koja daje qubavni »erotskiõ `ivot sam po sebi, u granicama jednog ~asnog supru`ni~kog sa`ivqewa, Crkva ne
mo`e imati ni{ta protiv toga, utoliko vi{e, ne
mo`e okarakterisati ovaj odnos kao ,,nemoralanß
sa kriterijuma konvencionalnog javnog morala9ß.
Imaju}i ovakve poglede povodom braka i polnog
`ivota uop{te, razumqivo je {to se Janaras tako
drasti~no obra~unao i sa svetim Kanonima svetih Vaseqenskih Sabora, kao i sa Svetim Ocima
koji su ih doneli, trpaju}i sve to u psihopatologiju10. Po{to se silno na~udio i napostavqao ~udnih pitawa u vezi sa svetim Kanonima koji se ti~u polnog `ivota ~ovekovog, on pi{e ~itavu apologiju telesne strasti, razra~unavaju}i se sa Kanonima. Tako on ironi~no veli: ,,Qubavni »erotskiõ odnos bra~nih drugova ne mo`e se pomiriti
8. Χρήστου Γιανναρά, ‘Η [ελευθερία το~υ {ηθους, (edicija ,,Σύνοροß), Atina,
1970, str. 120‡121.
9. Isto, str. 121.
10. Isto, str. 140.
48
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sa u~estvovawem u Bo`anskom Pri~e{}u, ni pre
ni posle. Utoliko vi{e ne mo`e se pomiriti sa
u~estvovawem u Evharistiji »tj. sa pri~e{}ivawemõ bilo kakvo drugo qubavno projavqivawe,
ma koliko ~isto »koje li je to? ‡ Ep. Artemijeõ
kad nije ,,ozakowenoß sa sve{tenim ~inom crkvenog braka. Sa duhom i kriterijumima kanona qubavni »erotskiõ `ivot ‡ koji po preimu}stvu o~uvava »=spasavaõ istinu li~nosti, tj. ikonu Bo`iju
u ~oveku ‡ prqa se i zaga|uje, smatra se sam po sebi gre{nim i ne~istim...ß11 Janaras naro~ito
ustaje protiv Kanona (samim tim i protiv Svetih Otaca) koji stavqaju ne kao ciq braka, ve}
kao ciq supru`anskih (polnih) odnosa u braku ‡
ra|awe dece12, jer po wemu ,,...spu{ta se tako erotski `ivot na jednu poni`uju}u funkciju `ivotiwskog produ`avawa vrste, koju po snisho|ewu
i ,,po dopu{tewuß trpe Kanoni, i pored fakta da
je Crkva isti »tj. taj erotski `ivotõ uzvela na stepen Tajne Bogojavqewa i Bogopoznawaß13. Razume
se, Janaras ne smatra za du`nost da nam poka`e i
doka`e gde je to Crkva podigla ,,erotski `ivotß
na stepen tajne Bogojavqewa i Bogopoznawa. Mo`da on to vidi u ~inu ven~awa i blagosiqawa
braka! No o tom blagoslovu braka i wegovom ciqu i ulozi u Crkvi bi}e vi{e re~i kasnije. Jana-
11. Tamo.
12. Vidi I Poslanicu (kanonsku) svetog Atanasija Velikog, Πρ`ος ’Αµο~υν
µονάζοντα, u Πηδάλιον, ’Αθ~ηναι 1976, str. 577.
13. Χρήστου Γιανναρά, ‘Η [ελευθερία το~υ {ηθους, str. 141.
49
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ras je momentalno zauzet brigom zbog ,,mukeß koju
hri{}ani trpe zbog moralne {izofrenije, za koju su po wemu uglavnom krivi sveti Kanoni (odnosno wihovi tvorci ‡ Sveti Oci). Tako on veli:
,,Hri{}ani se mu~e jednom vrstom ,,moralne {izofrenijeß: primaju crkveni blagoslov svoga braka
i istovremeno nalaze pred sobom na svakom koraku podozrewe, opreznost, prezrewe erotskog
`ivota od strane Kanona Crkveß.14 No jo{ vi{e
od toga on `ali mladala~ku (detiwu) qubav, koja
nema razumevawe Crkve, i bori se za weno priznawe. Tako doslovce on pi{e: ,,Qubav ({ερως) mlade
i neiskvarene koristoqubqem dece, ova strast
iskrenosti i predanosti, bogatstvo `ivota i
istine koja je erotska qubav u godinama mladala~ke ~istote, najneposrednije predvku{enije istinske qubavi za Boga*, ne nalazi mesta u `ivotu Crkveß15, tj. ne odobrava se od strane Crkve.
Janaras naro~ito nastoji da poka`e kao da je
Crkva kasnije, osobito od Peto-{estog Vaseqenskog Sabora, izneverila i izmenila svoje ranije
poglede na ,,slatki `ivotß, jer veli: ,,U prvim vekovima `ivota Crkve Kanoni koji se odnose na
,,slu~ajeveß grehova bili su malobrojni... Tek od
kraja sedmog veka, i konkretno sa Trulskim Pe14. Tamo.
* Poziva se na Dionisija Areopagita (Migne PG, 3, 709S), gde on veli za
qubav Bo`ju: ,,Napade qubav Tvoja na me kao qubav `en%.ß No to pozivawe je neosnovano, jer ovde je samo pore|ewe ,,kaoß, a ne da je qubav
`ene ,,predvku{enijeß qubavi Bo`ije, kako to ho}e Janaras.
15. Χρήστου Γιανναρά, ‘Η [ελευθερία το~υ {ηθους, str. 143.
50
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
to-{estim Vaseqenskim Saborom, po~iwe jedan
primetni rast kanona koji se odnose na op{te
,,slu~ajeveß grehovaß16. Me|utim, taj poku{aj Janarasov je krajwe neosnovan, jer kao {to i sam priznaje, ve}ina tih Kanona su, u stvari, samo potvr|eni kanoni ranijih pomesnih Sabora ili Svetih Otaca. S druge strane, i Oci Trulskog Sabora su rekli: ,,Sleduju}i Svetim Ocima...ß i oni
su im uistinu sledovali kako u dogmatskom, tako
i u kanonskom pogledu. Koli~inski vi{e Kanona
koji govore o polnom `ivotu i o gresima u vezi
sa tim, samo je znak da je `ivot hri{}ana kasnijih vekova oslabio u strogosti, te se pojavila nu`da da se pomo}u Kanona nekako odr`i u pristojnim granicama. Iz tog prividnog sukoba kasnijih vekova sa prvim vekovima hri{}anstva jasno
izbija svom silinom pitawe: {ta upravo Crkva u
braku blagosiqa? Kakav je ciq braka: seksualno
i`ivqavawe, ili...?
Na sva ta pitawa, kao i o predawskoj vrednosti
i ispravnosti napred navedenih stavova novijih
bogoslova, pokaza}e se odgovori sami po sebi iz
jednog, ma i kratkog, dogmatskog osvrta na Tajnu
Braka i probleme u vezi s wom.
O braku se govori jo{ na prvim stranicama Biblije u vezi sa stvarawem ~oveka. Postoje tri
osnovna elementa u biblijskom izlagawu ustanove braka: Prvi. Najpre u samom stvarawu ~oveka,
u wemu se razlikuje ~ovek i `ena: ,,I stvori Bog
16. Isto, str. 134‡135.
51
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
~oveka, po obrazu Bo`ijem stvori ga, mu{ko i
`ensko stvori ihß (I Mojs, 1, 27; 2, 18. Upor. Mt.
19, 4); Drugi. u stvarawu `ene od rebra Adamova
(I Mojs. 2, 18‡24) koja }e mu biti pomo}nica ,,prema wemuß u ostvarewu ciqa stvarawa, i tre}i u
blagoslovu Bo`jem izlivenom na prvi par qudi
jo{ u Raju: ,,Rastite i mno`ite se i napunite zemqu i vladajte womeß (I Mojs. 1, 27‡28). Ovaj rajski brak bio je po preimu}stvu duhovnog karaktera (jer tek po izgnawu iz Raja ,,pozna Adam `enu
svojuß), i predstavqao je ne samo prirodnu ustanovu, nego ujedno i bo`ansku, pa se wen tajinski karakter posebno isti~e od strane Crkve. Ovaj elemenat pretpostavqa poistove}ewe braka sa odnosom Boga prema svome izabranom narodu u Starom Zavetu, i sa odnosom Hrista i Crkve u Novom Zavetu (Ef. 5, 32). O poimawu i dubqem razumevawu ovog ,,rajskogß (predpadnog) braka prvih
qudi bi}e govora i kasnije, prilikom izlagawa
u~ewa i stavova pojedinih Otaca Crkve Pravoslavne povodom tog pitawa.
Po pravoslavnom, pak, dogmatskom u~ewu,
Brak je jedna od Tajni Crkve, kroz koju ona (tj.
Crkva) blagosiqa, uzdi`e i osve}uje dobrovoqno supru`ansko sjediwewe mu`a i `ene, daruju}i im neophodnu bo`ansku blagodat za ispuwewe celog `ivota wihovog ,,u Gospoduß i postizawe ciqeva braka. A glavni i kona~ni ciq pravoslavnog braka jeste duhovno i moralno (savr{enstvo) supru`nika, ka kojem oni uzlaze ispuwavaju}i druge delimi~ne ciqeve, od kojih je najglav52
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
niji ra|awe i hri{}ansko vaspitawe dece16a. Radi postizawa ovih ciqeva daje se supru`nicima
kroz molitvu i blagoslov Crkve (= sve{tenika)
bo`anska blagodat koja uzdi`e, osve}uje i ~ini
moralnim i duhovnijim sjediwewe supru`nika,
osna`uju}i ih u ispuwewu uzvi{enih ciqeva
braka. Zato se upravo i moli Crkva kroz svoga
slu`iteqa, skoro u svakoj molitvi ~ina ven~awa, da Gospod podari slugama svojim najpre ,,celomudrije, ~astan brak, postequ neoskvrwenuß,
zatim ,,seme dugove~no, u deci radost, da vide decu dece svojeß, i najzad zemaqska dobra ,,od nebeske rose odozgo, i od kvaliteta zemqeß ‡ i ova,
naravno, ne prosto radi wihovog u`ivawa, nego
,,da daju i onima koji imaju nu`deß17.
Izuzetnu svetlost na Tajnu Braka bacaju ovde
tekstovi Novoga Zaveta (Apostol i Evan|eqe)
koji se ~itaju u ^inu ven~awa. Tako u poslanici
Efescima (5, 22‡23), apostol Pavle, daje s jedne
strane, prakti~ne savete o me|usobnom odnosu
mu`a i `ene u hri{}anskom braku, povla~e}i paralelu tih odnosa sa odnosom Hrista i Crkve.
Mu` glava `eni, Hristos glava Crkvi; Crkva
16a. Tako sveti Zlatoust karakteristi~no pi{e: ,,...Jer brak je uveden, ne
da bi raskala{ni bili, niti da bludni~imo, ve} da bi bili celomudreni. ^uj dakle Pavla koji ka`e: ,,Ali zbog bluda svaki da ima svoju `enu,
i svaka `ena da ima svoga mu`aß (I Kor. 7, 2). Jer postoje dva razloga,
zbog kojih je brak uveden: da budemo celomudreni i da postanemo oci. A
od ova dva va`niji je razlog celomudrijaß (Ι. Χρυσοστόµου, Ε[ις τ`ον ]ιερ`ον
θεσµον το~υ γάµου. У:| Απαντα τ~ων α
] γίων Πατέρων 1975, tom 35, str. 155).
17. Vidi: Trebnik, ^in ven~awa.
53
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
slu{a Hrista, `ena slu{a svoga mu`a ,,kao Gospodaß; Hristos je Spasiteq Crkve ‡ tela svoga,
a mu` ‡ `ene svoje kao svoga tela. Govore}i o
tim ~udesnim bogo~ove~anskim tajnama zasnovanim na qubavi, otac Justin Popovi} pi{e: ,,Na
tom bogo~ove~anskom hijerarhijskom poretku zasniva se, stoji i postoji hri{}anski brak, hri{}anska porodica. Sve se dobija od Hrista kroz
poslu{nost Hristu. Zato je sve hristoliko, sve hristo~e`wivoß17a.
Jevan|eqem, pak, koje se ~ita na Ven~awu (Jn. 2,
1‡11) o prisustvu Isusa na svadbi u Kani Galilejskoj i Wegovom prvom ~udu koje je tu u~inio pretvoriv{i vodu u vino, sveta Crkva `eli da poka`e istinitost Hristovih re~i: ,,Ne mislite da
sam ja do{ao da pokvarim zakon ili proroke; nisam do{ao da pokvarim nego da ispunimß (Mt. 5,
17). Kako u odnosu na sve ostalo {to ima ve~nu
vrednost u Starom Zavetu, tako i ovde u odnosu na
Tajnu Braka. Hristos ne uni{tava tu prvobitnu
qudsku zajednicu, nego je svojim prisustvom osve}uje, i time obnavqa i potvr|uje ono {to je Bog
jo{ u Raju blagoslovio prvim qudima. Brak dobija svoj bo`anski, besmrtni smisao tek sa blagoslovom Hristovim koji dolazi od Wegovog prisustva. Prvo ~udo svoje Spas je u~inio na svadbi, da
bi pokazao koliko je osve}ewe braka va`no za
rod qudski. Od svetog braka ‡ sveta porodica,
17a. Arhim Justin Popovi}, Tuma~ewe poslanice Efescima, Beograd,
1983, str. 140.
54
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
svet porodi~ni `ivot; blagosloven brak ‡ blagoslovena porodica, blagosloven sav bra~ni `ivot,
posebno blagosloveni i sveti plodovi wegovi ‡
deca koju Bog takvim supru`nicima daruje.
Me|utim, sve i druge probleme koji su vezani
za Tajnu braka, nemogu}e je dubinski i pravilno
razumeti, sem u op{tim granicama hri{}anske
antropologije. Samo ako pravilno shvatimo u~ewe Crkve o ciqu stvarawa ~oveka, o padu i iskupqewu wegovom, mo}i }emo pravilno razumeti i
weno u~ewe o braku.
Tako, po u~ewu Crkve, izra`enom najboqe kroz
Svete i bogonosne Oce, ciq stvarawa ~oveka je
op{tewe sa Bogom u qubavi, ili, po svetom apostolu Petru: ,,zajedni~arewe u bo`anskoj prirodiß (II Petr. 1, 4). Pozivaju}i se na ovo mesto iz
poslanice ap. Petra, sveti Maksim Ispovednik
pi{e: ,,Zato nas je stvorio Bog, da postanemo zajedni~ari u bo`anskoj prirodi i u~esnici u Wegovoj ve~nosti, i da se poka`emo sli~ni Wemu po
obo`ewu od blagodati, kroz koju je nastanak i postojawe svih bi}a, i proizvo|ewe i stvarawe ‡ nepostoje}ihß18..
Ka ovom ciqu trebalo je da se kre}e ~ovek
`ive}i saglasno sa svojom prirodom, tj. sa voqom
Bo`ijom, koja je bila usa|ena u ~ovekovu prirodu
u samom stvarawu iste. Ali, prirodno kretawe
~oveka ka tom kona~nom ciqu koje je Bog posta18. Sveti Maksim Ispovednik, Κεφάλαια διάφορα, I, 22, Migne PG 90,
1193D.
55
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
vio u wega prekinuto je padom. Greh prvog ~oveka
i po~etak zla u vidqivom svetu sastoji se, po svetom Maksimu, u nepravilnom kretawu prirodnih
sila ~ovekovih, ili drugim re~ima, u zloupotrebi (neprirodnom kori{}ewu) prirodnih sila wegovih i drugih stvorewa Bo`ijih. Od tada, ~ovek
robovski slu`a{e nerazumnim kretawima ovih
sila svoje prirode, koje su ga gurale da te`i samo
ka zadovoqstvima i da izbegava, koliko je mogu}e, stradawa; jer pali ~ovek ,,ima|a{e svu te`wu
ka zadovoqstvu, i puno izbegavawe stradawa; za
prvo bore}i se svim silama, a drugo izbegavaju}i
svakim starawemß19.
Posledice pada ~ovekova u greh bile su mnoge.
Kao najglavnija posledica pada smatra se od Svetih Otaca ~iwenica da je kroz greh u{la u ~oveka (i kroz wega u svet uop{te) trule`nost i
smrt, po{to je ~ovek kroz greh otpao od ve~nog
`ivota ‡ Boga. Me|utim, po svetom Maksimu, plata ~oveku za greh ne nalazi se samo u stradalnosti i smrtnosti wegovog tela. ^ovek nije izgubio
samo netqenost svoje prirode, nego je i osu|en na
strasno ra|awe od semena, poput `ivotiwa. ,,Prvi ~ovek je s pravom osu|en od pravednosude}eg
Boga da ima iz tela nevoqno i materijalo i smrtno ra|awe, on koji je svojevoqno boqem pretpostavio gore...»tj. umestoõ sa Bogom bo`anske i ne19. Sv. Maksim Ispovednik, Πρ`ος Θαλάσσιον, Πρόλογος, PG 90, 256 A. Sveti Maksim je dao veliki zna~aj odnosu zadovoqstvo ‡ stradawe u ~oveku. O tome se op{irnije govori u mojoj disertaciji: Tajna spasewa po
svetom Maksimu Ispovedniku, Atina, 1975, str. 57‡61.
56
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
izrecive ~asti, dobio je bez~asni deo sa beslovesnim `ivotiwama.ß20 Isto tako i sveti Grigorije
Niski, pi{u}i u vezi sa posledicama pada, postepeno razvija u~ewe o osudi ~oveka na semeno ra|awe, pa ka`e: ,,A budu}i da kroz prevaru neprijateqa na{eg `ivota ~ovek voqno ima|a{e te`wu ka
onome {to je `ivotiwsko i beslovesno, nerado se
udaqava{e od gorega s jedne strane, i pod prinudom se obra}a{e na boqe, s druge strane.ß21 Na
drugom pak mestu, isti sveti otac sve posledice
pada karakteri{e kao ,,obla~ewe ko`nih haqinaß (Vidi: I Mojs. 3, 21). Pod ,,ko`nim haqinamaß
podrazumeva Svetiteq skup svih znakova trule`nosti ~ove~ije prirode, kao {to su: ,,sjediwewe
»mu`a i `eneõ, za~e}e, ro|ewe, ne~istota, dojewe,
hrawewe, ra{}ewe, postepeno uzrastawe do zrelosti, vrhunac snage, starost, bolest, smrtß22.
Greh, kao {to smo videli, uveo je u ~oveka i
tvar, smrtnost i smrt. Smrt predstavqa, kao {to
je poznato, kraj `ivota jedinke, po{to je ona razdvajawe du{e od tela. Me|utim, ~ovek je pozvan da
`ivi. Toga radi zakon greha, da bi sa~uvao ravnote`u prema zakonu smrti i da zadovoqi, makar u
malom, nagon `ivota, izrazio je sebe u najni`em
obliku sladostra{}a, {to je imalo kao posledicu
,,u gresimaß (Ps. 50, 5) ra|awe. L. Tinberg u svom
poznatom delu Microcosm and mediator, tuma~e}i
20. Sveti Maksim Περ`ι διαφόρων [απορι~ων, PG 91, 1348A.
21. Grigorije Niski, Πρ`ος το`υς πενθο`υντας, PG 521D–524A.
22. Grigorije Niski, Περ`ι ψυχ~ης κα`ι ]αναστάσεως, PG 46, 148C–149A.
57
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
svetog Maksima, veli: ,,Zakon smrti uravnote`en
je zakonom sladostra{}a, koji slu`i u prirodnom
ro|ewu svakog ~ove~ijeg bi}a.ß23. A po svetom
Maksimu upravo kroz ,,u gresimaß ra|awe od prvog
Adama predaje se svima qudima i greh voqe (sladostra{}e), kao i greh prirode (stradalnost wena,
tj. neprijatnosti), budu}i da se u svakom od semena
ro|ewu predaje celokupni prvorodni greh: ,,Adam
praotac, budu}i da je prestupio bo`ansku zapovest, uveo je drugi po~etak nastanka od sladostra{}a, u prirodu koja se bolom smrti zavr{avala.
Time je sve koji su od wegovog tela nastali kroz
nepravedni po~etak od sladostra{}a, uveo sa sobom u pravedan kraj kroz bol u ~asu smrti.ß24. Dakle, po ovome izgleda da se prvenstveno u sladostra{}u sastoji prvorodni greh, sa kojim i u kome
se ra|a svaki ~ovek, budu}i da ,,svi... koji od Adama postaju, u bezakowima se za~iwu, potpadaju}i
pod praroditeqsku osuduß25.
H. Baltasar ima utisak da, po svetom Maksimu,
,,fakt postojawa dva pola ima zna~ajno mesto u vezi sa ovim. U sebequbqu se nalazi egoizam i plotsko sladostra{}e. Kroz sladostra{}e i ra|awe
~ovek nastoji da se oslobodi stradawa i smrti. Rezultat? Jo{ jedna `rtva smrtiß26. Govore}i, me|u23. Thünberg Lars, Microcosm and mediator. The theological antropology of Maximus the Confessor, Lund, 1965, str.169–170.
24. Sveti Maksim, Πρ`ος Θαλάσσιον 61, PG 90, 632B.
25. Sveti Maksim, Πεύσεις κα`ι [αποκρίσεις 3, PG 90, 788B.
26. Hans Urs von Balthasar, Kosmische Liturgie. Das Weltbild Maximus des Bekenners, Einsiedeln, 1961, str. 194–196.
58
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
tim, o ra|awu iz sladostra{}a, Baltasar se pita:
,,Dakle, je li brak greh?ß ‡ i odgovara: ,,Ne, zato
{to kad bi brak bio greh, bio bi greh i prirodni
zakon ra|awa. Tada bi sva krivica za greh pala na
Tvorca ~ovekove prirode.ß27 Sla`u}i se i ispovedaju}i ,,sa svima Svetimaß da brak uistinu nije
greh, ve} blagoslov Bo`ji, ipak smo du`ni da spomenemo da je Baltasaru promakla ~iwenica da za
svetoga Maksima, nama poznati zakon ra|awa iz
semena nije zakon stvarawa, ve} zakon koji je uveo
greh. Zato i pi{e Svetiteq: ,,Jer treba{e, zaista
treba{e da Tvorac prirode »tj. Isus Hristosõ, obnavqaju}i u sebi prirodu, najpre uni{ti zakone
prirode, kojima je greh kroz prestup osudio qude
da uzimaju svojstva jedan od drugoga po na~inu
`ivotiwa »tj. na ra|awe od semenaõ, i tako da obnovi zakone prvog i uistinu bo`anskog stvarawa,
da ono {to je ~ovek iz nepa`we kao slab uni{tio,
to kroz ~ovekoqubqe Bog kao mo}an obnovi.ß28
Na drugom mestu sveti Maksim, upitan od nekoga {ta zna~i ono u Pismu: ,,U bezakowima se za~eh, i u gresima rodi me mati mojaß (Ps. 50, 5), odgovara ovako: ,,Prvobitni ciq Boga be{e, ne
kroz brak da se ra|amo iz trule`nosti »tj. semenaõ; nego prestup zapovesti uvede brak, po{to
Adam u~ini bezakoweß29. Ali, i pre svetog Maksima tako je u~io i sveti Jovan Zlatoust, pi{u27. Isto.
28. Sveti Maksim, Περ`ι διαφόρων [απορι~ων, PG 91, 1276B.
29. Sveti Maksim, Πεύσεις κα`ι [αποκρίσεις, PG 90, 788B. Treba primetiti
da i David i Sveti Oci govore o ro|ewu ,,u gresimaß u zakonitom bra-
59
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
}i: ,,Prvosazdani je `iveo u Raju, a o braku nije
bilo ni re~i. Zamolio je da mu se stvori pomo}nik ‡ i on se javio; i pri tome brak se jo{ nije pokazivao nu`nim. Wega ne bi bilo ni do sada, i
qudi bi ostali bez wega `ive}i u Raju kao na nebu, bave}i se razgovorom sa Bogom... Jer, s jedne
strane, dok ne behu zarobqeni »prvozdaniõ od
|avola, i poznavahu Vladiku svih »tvariõ, prebiva{e i devstvo ukra{avaju}i ih vi{e i od carske
krune i zlatnih haqina. A po{to postado{e zarobqenici »|avoqiõ svukli su ovu carsku odoru
»tj. devstvoõ i umrli za nebeski svet, a primili
su smrtnost od smrti, i prokletstvo, i stradawe
i mu~an `ivot. Tada je sa ovima zajedno proiza{ao i brak ‡ ta smrtna i robovska ode`da. Vidi{ li odakle je brak dobio svoj po~etak, i od
~ega je postao neophodan? Od neposlu{awa, od
prokletstva, od smrti. Gde je smrt, tamo je i brak.
U odsustvu prvoga i drugi nema potrebe.ß30 Ovaj
stav Svetih Otaca povezan je ~vrsto sa drugim
principom, da dakle, po prvobitnoj odluci voqe
Bo`je, ~ovek ne be{e razdeqen na mu{ko i `enku. Takvo poimawe o ra|awu susre}e se ve} u Starom Zavetu, gde Bog odre|uje specijalne `rtve ,,za grehß radi o~i{}ewa `ene posle poro|aja
(Vidi: Levit. 12, 6‡8. Uporedi: Lk, 2, 24). Ovo shvatawe izra`ava i Crkva govore}i izme|u ostalog: ,,...oprosti slu{kiwi Svojoj (ime), koja
se danas porodila...ß (Tre}a molitva `eni u prvi dan po{to rodi dete);
ili: ,,Izmij wenu telesnu i du{evnu ne~istotu po navr{ewu ~etrdeset
dana,...ß (Molitva porodiqi posle ~etrdeset dana. Molitva majci detiwoj). Vidi Trebnik.
30. Sv. Jovan Zlatoust, Περ`ι Παρθενίας 14, PG 48, 543–544. Uporedi: Sv.
Atanasije Veliki, Ε[ις Ψαλµούς, PG 27, 240 C.
60
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sko, po{to se ,,mu{ko i `ensko svojstvo niukoliko ne osniva na bo`anskoj (prvobitnoj) nameri o
stvarawu ~oveka; Bogom je bio predvi|en i drugi
na~in umno`avawa qudiß31.
Treba podvu}i ovde da po svetom Maksimu, kao
i po svim ostalim Svetim Ocima Crkve, zlo (=
greh) ne nalazi se u stvarima, zato {to je Bog
sve stvorio ,,vrlo dobroß (I Mojs. 1, 31), ve} samo
u zloupotrebi istih od strane ~oveka. Tako, karakteristi~no pi{e sveti Maksim: ,,Nisu jela
zlo, ve} ~revougodije; niti ra|awe dece, ve}
blud; niti novac, ve} srebroqubqe; ni slava, ve}
praznoslavqe (= sujeta). Ako je tako, onda ni{ta u bi}ima nije zlo, osim zloupotreba, koja
ozna~ava nemarnost uma za prirodno obra|ivaweß32 (upotrebu, dakle, po prirodi). U ~emu se
upravo sastoji ta zloupotreba pojedinih stvari
obja{wava isti sveti otac na drugom mestu, govore}i: ,,Zlo je pogre{an sud pojmova, kojeg prati
zloupotreba stvari. To jest, kao u vezi sa `enom,
pravilan sud sjediwewa, ciq je ra|awe dece.
Onaj, dakle, koji gleda samo na sladostra{}e,
gre{i u sudu nazivaju}i dobrim ono {to nije dobro. Takav, dakle, vr{i zloupotrebu sjediwuju}i se sa `enom. Sli~no je i sa ostalim stvarima
i pojmovima.ß33.
31. Sveti Maksim, Περ`ι διαφόρων [απορι~ων, PG 91, 1309A.
32. Sveti Maksim, Περ`ι [αγάπης III, 4, PG 90, 1017CD.
33. Isto II, 17, PG 90, 989AB. Dakle, kao {to se jasno vidi, kod Svetih
Otaca ne postoji ni traga od napred navedenog mi{qewa i u~ewa savremenih bogoslova (kao Janarasa i drugih sa wim).
61
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Po svetom Maksimu postoje tri uzroka koji nas
pokre}u na svako zlo: ,,strasti, demoni i zla voqa. I strasti kao kad `elimo stvari bez razloga;
kao hranu u nevreme, ili van potrebe; ili `enu
van ciqa ra|awa dece i nezakonitu..."34. Ovaj stav
svetog Maksima ‡ da, dakle, i u zakonitom braku
odnos mu`a i `ene blagosloven je i dozvoqen samo kada ima za ciq ra|awe dece ‡ nije usamqen
stav, ni ,,wegovß, niti ,,novß, nego predstavqa ~vrsti stav Crkve, koji se osniva na ontologiji stvari, od samog po~etka do danas. To svedo~e Sveti
Oci pre i posle svetog Maksima, kao i sam duh
Crkve Pravoslavne. Tako npr. Atinagora, pisac
II veka, ka`e slede}e: ,,Svaki od nas `ensku, koju
je uzeo po va{im »tj. rimskimõ zakonima, smatra
za `enu do za~e}a deteta. Jer kao zemqoradnik posle toga, kada je bacio seme u zemqu, vi{e ne baca, tako i kod nas »tj. hri{}anaõ merom za nagon
smatra se ra|awe deteta.ß35 Otuda jo{ u Apostolskim ustanovama stoji napisano: ,,Da se ne sjediwuju »hri{}aniõ sa trudnim `enama, jer ono oni
~ine ne za ra|awe dece, nego radi u`ivawa, a po34. Sveti Maksim, Περ`ι [αγάπης II, 33 PG 90, 996A. U vezi sa ovim stavom
Svetih Otaca ne mo`e ~ovek da se oslobodi utiska da Janaras i drugi
sa wim noviji bogoslovi, ~ije smo mi{qewe videli ranije, ne ~ine ni{ta drugo ve} samo pi{u teologiju svojih strasti.
35. Atinagora, Πρεσβεία περ`ι Χριστιαν~ων 33, ΒΕΠΕΣ, t. 4, str. 308. Uporedi: Kliment Aleksandrijski, Παιδαγωγο` ς II, 10, ΒΕΠΕΣ, t. 7, str. 168‡174.
Iz svega napred re~enog, a osobito iz citiranih ovde mesta, pokazuje
se jasno da posle za~e}a `ene i za sve vreme trudno}e, supru`nici, normalno, treba da se ne sastaju, po{to u tom periodu ne postoji uop{te
razlog za to, sem sladostra{}a, a to je uvek greh van braka ili u wemu.
62
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
trebno je voleti Boga, a ne u`ivawe.ß36. Sli~no i
sveti Atanasije Veliki, upitan od nekoga o upotrebi rodnih organa, odgovara: ,,Koja veli{ upotreba? Ona po Zakonu, koju je Bog dozvolio, govore}i: ,,Rastite i mno`ite se, i napunite zemquß (I
Mojs. 1, 28), i na koju je apostol ukazao, rekav{i:
,,^astan brak i posteqa neoskvrwenaß (Jevr. 13,
4)? Ili ona po javnom mnewu koja se vr{i kriju}i i prequbotvorno?... Bla`en je onaj koji u mladosti ima jaram slobodan, upotrebqavaju}i prirodu za ra|awe dece; a koji ~ini razvrat sa bludnicama i prequbo~inicama, sna}i }e ga kazna koju Apostol propisujeß (,,Prequbo~incima i bludnicima sudi}e Bogß ‡ Jevr. 13, 4)37. Sveti Nikodim Svetogorac, otac osamnaestog veka, imaju}i u
vidu sve ranije Oce Crkve, ima isto mi{qewe o
ovoj stvari, koje je izrazio op{irno u mnogobrojnim svojim spisima, a naro~ito u Tuma~ewima poslanica Apostola Pavla (posebno: I Korin}anima, 7 glava; Efescima, 5, 22‡23; I Timoteju 4, 1‡5)
i u Sholijama na svete kanone.38 (u ,,Πηδάλιονß, VIII izdawe, Atina 1976. godine).
Iz svega do sada re~enoga postaje o~igledna
istina da Crkva i bogonosni Oci weni primaju,
dopu{taju i blagosiqaju ~ovekov brak u palom
svetu, jer, s jedne strane, sada ne postoji uistinu
36. Apostolske ustanove VI, 28, PG 1, 985.
37. Sveti Atanasije Veliki, ’Επιστολ`η πρ`ος ’Αµο~υν µονάζοντα, у Πηδάλιον,
izd. VIII, Atina, 1976, str. 577. Uporedi: Sveti Grigorije Niski, Περ`ι
Παρθενίας 19, PG 46, 396C.
38. Sveti Nikodim Svetogorac, u ,,Πηδάλιονß, VIII izdawe, Atina 1976.
godine.
63
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
drugi na~in ,,razmno`avawaß sem kroz brak, a s
druge strane, postoji velika slabost ~ove~ije
prirode prema telesnom sladostra{}u, tako da
brak dolazi kao lek i pomo}nik ~oveku da pobedi
svoju nemo} i `ivi celomudreno. Ovo mi{qewe
prvi je izrazio sveti apostol Pavle, pi{u}i: ,,Radi bluda svaki da ima svoju `enu, i svaka da ima
svoga mu`aß (I Kor. 7, 2). Ovo, pak, mesto kod svetog apostola (kao i tolika druga) govori i da se
brak dozvoqava (bluda radi), i da je ciq wegov celomudrije. Bogonadahnuti tuma~ apostola Pavla,
sveti Zlatoust, u istom duhu pi{e o dopu{tewu
braka: ,,Nemoj, dakle, ono {to ti je zbog slabosti
dozvoqeno »tj. brakõ, pretpostavqati devstvenosti, {ta vi{e ne treba ih ni izjedna~avati.ß39
Isto tako sveti Nikodim Svetogorac, tuma~e}i
gore navedeno mesto apostola Pavla, ozbiqno nagla{ava: ,,Rekav{i Pavle da bluda radi treba da
se dozvoli brak, na uzdr`awe i celomudrije pokre}e o`ewene i udate... Zbog toga se i naziva
,,brak ~astanß, jer ~uva qude u celomudrenosti tela, i spre~ava ih da ~ine blud i prequbuß40. O ,,do39. Sveti Jovan Zlatoust Περ`ι Παρθενίας 15, PG 48, 545. Uporedi:
Θεοδώρου Ν. Ζήση, Тέχνη Παρθενίας, A.B. 15, Solun 1973, str. 37‡38.
40. Sveti Nikodim Svetogorac, ‘Ερµηνεία ε[ις τ`ας 14 [επιστολ`ας το~υ [αποστόλου Παύλου, izdawe II, Atina, 1971, t. I, str. 253. Po ovom Svetom Ocu
celomudrenost u braku ozna~ava to ,,da samo radi ra|awa dece treba da
biva sjediwewe bra~nika, a ne radi slastoqubqaß (Isto). Ovo nije ni{ta drugo do ponavqawe definicije celomudrenosti svetog Grigorija
Bogoslova, koji pi{e: ,,Celomudrenost je ‡ ne podavati se zadovoqstvima »telaõ; a podavawe istima ‡ ja nazivam raspusno{}uß (sveti Grigorije Bogoslov, t. II, { Επη [ηθικ`α 31, \ Οροι Παχυµερε~ις, PG 37 949A).
64
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
pu{tewuß braka, me|utim, najjasnije govori sveti
Grigorije Bogoslov: ,,Brak je dopu{ten zbog strastiß41 kao ,,zakonita telesna vezaß42. Ali i on (kao
i svi ostali Oci) zahteva u braku celomudrenost,
govore}i: ,,Dobro je vezati se brakom, samo celomudreno, udequju}i ve}i deo Bogu, a ne telesnom
savezu. Ali je boqe ostati slobodnim od veza, odaju}i sve Bogu i gorwim »stvarimaõ... Koji je stupio u brak brine o supruzi i miloj deci, a kod devstvenika je sva briga o Hristu.ß43 A sveti Grigorije Niski nesumwivo izra`ava stav cele Crkve
o ovome, kada ka`e: ,,Niko da nas ne smatra da odbacujemo ikonomiju braka; jer nama nije nepoznato da i on nije li{en blagoslova Bo`jeg.ß45 U
~emu se upravo sastoji ovaj ,,Bo`iji blagoslovß
na braku, obja{wava sveti Zlatoust, govore}i:
,,Brak je dobro, zato {to ~uva mu`a u celomudrenosti i ne dopu{ta mu da pogine idu}i na prequbu.ß45 Na drugom mestu isti sveti otac jo{ vi{e
nagla{ava ovaj smisao braka, pi{u}i: ,,Vidi{ li,
da on »tj. apostol Pavle u I Kor. 7, 9õ brak sam po
sebi nigde ne proslavqa, no radi izbegavawa preqube, isku{ewa, neuzdr`awa.ß46
41. Sveti Grigorije Bogoslov, Πρ`ος Παρθένους παραινετικός, PG 37, 634A.
42. Isti, \ Οροι Παχυµερε~ις, PG 37, 958A. Uporedi: Isti, Σύγκρισις βίων, PG
37, 651A.
43. Isti, Ε[ις σωφροσύνην, PG 37, 643A–644A.
44. Sveti Grigorije Niski, Περ`ι Παρθενίας 8, PG 46, 353A. Crkva je osudila one koji su imali suprotno mi{qewe o braku kao ,,gadostiß, kao jeretike: Markionite, Enkratite i Manihejce. Uporedi 51. Kanon svetih
Apostola, kao i kanone: 1, 9, 10 i 14. svetog Sabora u Gangri.
45. Sveti Jovan Zlatoust, Περ`ι Παρθενίας 25, PG 48, 550.
46. Tamo 39, PG 48, 562.
65
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
U ovom dogmatskom svetlu pokazuje se da niko
od Otaca ne govori o braku (utoliko mawe o ,,telesnim odnosimaß, jer brak se ne svodi samo na
wih) kao o putu ,,bogojavqewa i bogopoznawaß,
kao {to to ~ine neki noviji bogoslovi ~ija smo
mi{qewa naveli ranije. Sveti Grigorije Bogoslov navodi op{irno sve ,,uspeheß braka, koji se
svode uglavnom na civilizaciju, na zemaqske ideale47. Ovu odu braku pletu ,,oni koji se sla`u sa
svojim rebromß (tj. o`eweni), ali uop{te ne navode u ovim ,,uspesimaß braka teme duhovnog uzrastawa, tj. bogopoznawa i obo`ewa. Naprotiv, Oci govore da, s jedne strane, brak i {to je u vezi sa wim
predstavqaju smetwu za uzno{ewe gore, a s druge
strane, da je put uzno{ewa put ~istote, uzdr`a47. ,,Gledaj, {ta daje qudima savez qubavi mudri brak. Ko je nau~io »qudeõ `eqenoj mudrosti? Ko je prou~io tajanstva koja skriva u sebi i zemqa, i more, i nebo? Ko je dao gradovima zakon i pre zakona ko je osnovao gradove i sa nadahnu}em prona{ao ve{tine? Ko je napunio pijace i
domove? Ko mesta za publi~ne igre? Ko vojsku za bitku i stolove za gozbu? Ko hor pojaca u mirisnom dimu hrama? Ko je ukrotio `ivotiwe?
Ko je nau~io orati zemqu i sejati biqke? Ko je poslao u more za borbu
sa vetrom crnu la|u? Ko je, ako ne brak, sjedinio more i kopno vla`nim
putem i tajno ono {to je bilo razdeqeno jedno od drugog? To su darovi
braka u tom smislu. Ali postoji ne{to {to je jo{ vi{e uzvi{eno i boqe. Svezani vezom braka mi zamewujemo jedno drugome i ruke, i sluh, i
noge. Zahvaquju}i mu »tj. brakuõ, dobijamo dvostruku snagu na veliku radost prijateqa i jad neprijateqa. Zajedni~ke brige smawuju smetwe. Zajedni~ke radosti postaju ugodnije. Bogatstvo daje ve}u radost zbog jednodu{nosti. A kod onih koji nemaju bogatstvo, jednodu{nost daje ve}u radost, no bogatstvo. Brak je kqu~ koji otvara put prema ~isto}i i qubaviß (Sveti Grigorije Bogoslov, Παρθενίας }επαινος, PG 37, 541A–543A.).
Kao {to se iz navedenog citata vidi, cela materijalna kultura ima osnov u braku, ali ne i duhovna. Svi najve}i filosofi (Kant i dr.) i nau~nici (Tesla) sveta bili su slobodni od bra~ne veze.
66
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
wa, ili ukratko re~eno devstvenost. Tako npr.
sveti Grigorije Niski, premda be{e o`ewen48, pi{e: ,,...pokazano je da je nemogu}e druk~ije da se du{a sjedini s netrule`nim Bogom, ako i ona kao
On ne postane ~ista kroz netrule`nost, kako bi
sli~nim zadobila sli~no.ß49 Jo{ kasnije o tome
u~i sveti Grigorije Bogoslov, govore}i o prednosti devstva, i produ`uju}i: ,,Naprotiv, supru`anstvo ili sasvim udaquje od Hrista, zbog pogubnih
raspaqivawa tela i svake vrste svetskih briga,
ili se olako »jedvaõ doti~e bo`anskoga.ß50 I ovo
slabo pribli`avawe Bogu u braku mogu}e je samo
kroz celomudrenost. U protivnom ,,brak, onda naro~ito se i li{ava svake pohvale, kada se neko koristi wime do presi}enostiß51. Oni koji se sastaju ,,nenasitoß (ἀκορέστως) ne}e biti osu|eni {to
bi, mo`da, sam akt sastajawa u braku bio greh, nego zbog odsustva uzdr`awa u granicama Bogom
kroz Crkvu postavqenim, zbog nepodvizavawa za
vi{e, uzvi{enije ciqeve. Kroz to neumereno sastajawe oni postaju i ostaju za svu ve~nost ,,krv i
teloß, koja, po re~i svetog apostola, ne}e naslediti Carstva Bo`ijega. Ne reci mi: Pa oni se mogu,
mo`da, podvizavati na drugim planovima, i ipak
zadobiti Carstvo Bo`ije. Sveti Oci i istorija
48. O tome on sam svedo~i kada pi{e o devstvu i vrednosti istoga, govore}i: ,,Zato smo mi samo posmatra~i blag% tu|ih »tj. devstvenikaõ i svedoci bla`enstva drugih...ß (Περ`ι Παρθενίας 3, PG 46, 325B).
49. Tamo, 11, PG 46, 368BC.
50. Sveti Grigorije Bogoslov, Παρθενίας }επαινος, PG 37, 563A.
51. Sveti Jovan Zlatoust, Περ`ι Παρθενίας, PG 48, 557.
67
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Crkve nam svedo~e da ~ovek koji samo misli na
sladostrastna u`ivawa (u braku ili van wega, svejedno) nesposoban je za bilo kakve podvige, ~ak ni
da misli o vi{im duhovnim stvarima. Sladostrasnik i ne pomi{qa da treba da posti, da se moli,
da se smirava ‡ jer kad bi to sve ~inio du{e svoje
radi, bez sumwe pokazao bi uzdr`awe i u bra~nim
odnosima. Za takvoga va`e re~i svetog Grigorija
Niskog: ,,Koji se predaje »brakuõ ne po ovom nastojawu (shodno sa I Kor. 7.5), sav postaje telo i krv,
u kojima ne obitava Duh Bo`iji.ß52 Na drugom mestu isti sveti otac ka`e: ,,Kao {to izgleda, dakle, vaspitava nas se}awem na velike one proroke »tj. Iliju i Jovanaõ da se ne zapli}emo ni u kakve brige svetske; jedna od tih briga je brak. »On
jeõ ~ak po~etak i koren svih uzaludnih briga.ß53
Sveti Grigorije Bogoslov u pore|ewu ova dva na~ina `ivota jo{ je konkretniji, pi{u}i o devstvenosti posle Hrista: ,,... Tada je zasijalo svetlo za qude devstvo, odvojeno od sveta i koje
odvaja od sebe nemo}i sveta, toliko cewenije od
braka i zemaqskih veza koliko se du{a pretpostavqa telu, i {iroko nebo zemqi, koliko je boqi neizmenqivi `ivot bla`enih od brzoprolaznog `ivota, koliko je Bog savr{eniji od ~oveka.ß54 Zato upravo devstvo (a ne brak) ima takvu
52. Sveti Grigorije Niski, Περ`ι Παρθενίας 8, PG 46, 356D.
53. Tamo, 7, PG 46, 352D.
54. Sveti Grigorije Bogoslov, Παρθενίας ε} παινος, PG 37, 538A. O ovom preimu}stvu devstva pred brakom, govori ~itavo delo Teodora Zisi, Τέχνη
Παρθενίας, A.V. 15, Solun, 1973.
68
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
silu ,,da Boga svede do zajedni~arewa u ~ovekovom `ivotu, a ~oveka da uzvede u sebi ka `eqi nebeskih »blagaõß55.
Brak ne dose`e u takve visine, jer ,,brak, iako
~astan »v. Jevr. 13õ, mo`e dostizati samo dotle da
ne oskvrwuje onoga koji `ivi u wemu, a da jo{ predaje svetost »ili: ,,bogopoznaweß, po Janarasuõ on
sam nije u stawu ‡ to ve} nije stvar wegove mo}i,
ve} devstvaß56. Sveti Zlatoust, odgovaraju}i onima koji pitaju: ,,Kako je Avram u braku dostigao
savr{enstvo, a mnoge deve su poginuleß (vidi:
Mt. 25, 1‡13), pi{e: ,,...niti je brak u~inio takvim (tj. svetim) Avrama, niti je devstvenost pogubila one nesretne deve (Mt. 25, 12); no druge vrline du{e proslavile su Patrijarha, i drugi poroci `ivota predali su deve ogwuß57. Isto tako,
tuma~e}i re~i apostola Pavla (I Kor. 7, 16) ,,jer
{ta zna{ `eno da ako mu`a spase{ß, isti sveti
otac pi{e: ,,A {ta }emo mi, upita}e »nekoõ, re}i
Pavlu, koji govori: ,,{ta zna{, `eno da ako mu`a
spase{ß? i sledstveno priznaje wenu pomo} u duhovnim delima? I ja se s tim sla`em: ja ne udaqujem wu potpuno od pomo}i u duhovnom, ‡ Bo`e sa~uvaj! ‡ no ja govorim, da ona to ~ini onda, kada se
ne bavi bra~nim delima, ve}, ostaju}i `enom po
prirodi, dosti`e vrline bla`enih mu`eva... Na
taj na~in `ena mo`e spasti mu`a ne time, {to se
sjediwuje s wim kao `ena, no svojim evan|elskim
55. Sveti Grigorije Niski, Περ`ι Παρθενίας, II PG 46, 324B.
56. Sveti Jovan Zlatoust, Περ`ι Παρθενίας 30, PG 48, 554.
57. Isto 82, PG 48, 593.
69
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
`ivotom, {to su ~inile mnoge `ene i bez braka...
Ako se pak `ena bude neprestano bavila `enskim
stvarima, to ne samo {to mu »mu`uõ ne}e doneti
nikakve koristi, nego }e i {tetiti.ß58
Istinitost, pak, ovakvog pogleda i stava Svetih Otaca o braku i devstvenosti, i neosnovanost
pogleda novijih bogoslova potvr|uje i sam `ivot
Crkve. Najve}i svetiteqi (bogopodobnici) i poznavaoci bo`anskih tajni nisu najve}i qubavnici (eraste) (mislim na ~ove~ansku, plotsku qubav), ve}, naprotiv, najve}i uzdr`qivci u svakom
pogledu. Primer toga? Sva `itija Svetih i sve
bogoslu`bene kwige, i sva dela Svetih Otaca.
Dok bi saglasno sa Danilom Hioskim, Hristom Janarasom i drugima, trebalo da bude obratno.
Iz svega do sada re~enog mogu}e je izvu}i zakqu~ak i kratko izraziti u~ewe Crkve o braku u
slede}oj shemi:
1) Crkva, slede}i verno Gospoda Isusa Hrista,
Apostole i Svete Oce, stavqa devstvenost iznad
braka, jer ,,neo`ewen brine za Gospodwe, kako }e
ugoditi Gospodu; a `ewen brine se za svetsko, kako }e ugoditi `eni. Drugo je `ena a drugo devojka. Neudata se brine za Gospodwe, da bude sveta
telom i duhom; a udata brine se za svetsko, kako
}e ugoditi mu`uß (I Kor. 7, 32‡33).
2) Zbog slabosti na{e Gospod i Crkva dozvoqavaju i brak, blagosiqaju ga i osve}uju, i tako prirodno sjediwewe dvoga ,,u jedno teloß osve}uju i
58. Isto 47, PG 48, 568‡569.
70
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
~ine Tajnom. Telesni odnosi supru`nika u braku
blagosloveni su samo radi ra|awa dece.
3) Crkva snishodi slabosti na{oj jo{ i vi{e i
trpi i odnose ,,iz slabostiß (shodno prema I Kor.
7, 8‡9) u braku, koji nemaju kao neposredni ciq ra|awe dece, nego slu`e kao lek protiv bluda i preqube (tj. protiv odnosa van braka), ne upotrebqavaju}i pri tom nikakve smetwe, ma kakvog vida i
prirode za za~e}e deteta, ako se to desi kao posledica op{tewa. U ovom slu~aju ~ovek treba da je
svestan svoje slabosti i nemo}i i da se smirava (a
ne da o~ekuje vence ‡ ,,bogopoznawe i bogoupodobqeweß za takve odnose), nadaju}i se da ga Bog pomiluje radi smirewa wegovog.
4) Crkva daqe od ovoga ne mo`e da snishodi, smatraju}i kao greh svako sredstvo ili na~in, bilo
prirodan, bilo ve{ta~ki, kao smetwu radi izbegavawa ra|awa dece, zato {to koji tako ~ini, pokazuje jasno da on gleda samo na sladostra{}e kao na jedini ciq tih odnosa. Otuda postaje jasno za{to
Crkva takve odlu~uje od Bo`anskog Pri~e{}ivawa svetim i `ivotvornim Tajnama, kao i sve ostale koji se ne saobra`avaju odredbi apostola Pavla o uzdr`avawu u vreme posta i molitve (I Kor.
7,5) i ostalim Kanonima Crkve u vezi toga.59
59. Vidi: Kanon 69. svetih Apostola i sholiju na wega, Πηδάλιον, Atina
1967, str. 94. Uporedi: Kanone (i sholije na wih) 13. Peto-{estog Vaseqenskog Sabora (Isto, str. 230); 3. Dionisija Aleksandrijskog (Isto,
str. 549‡550); 13. Timotija Aleksandrijskog (Isto, str. 672‡673); 5. Jovana Postnika (Isto, str. 702).
71
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
72
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ТАЈНА И СМИСАО СТРАДАЊА
У ПРАВОСЛАВНОЈ ТЕОЛОГИЈИ
,,...Stradawe je atmosfera
na{e tu`ne planeteß.
(O. Justin, Dostojevski o Evropi i Slovenstvu)
ivot ~ovekov je jedna velika
tajna. Svet u kome `ivi jeste
svet tajni. ^ovek u malom i bednom qudskom telu ispuwen je i
opkoqen je bezbrojnim tajnama
i problemima. Tajna do tajne,
problem do problema, zagonetka do zagonetke, to je atmosfera u kojoj ~ovek
`ivi sa lelujavom svetiqkom uma svoga. Svetiqka
je mala i svetlost preslaba da osvetli i odgonetne
sve te probleme i zagonetke u ~oveku i oko ~oveka,
da ih shvati i razume, da im na|e uzrok i smisao. A
73
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
neka neodoqiva sila tera ~oveka tajnama i problemima koji ga okru`uju, on im prilazi sa svake strane, postavqa ih sebi i mu~i se da ih shvati i razre{i. I u tome je sva tragedija ~oveka {to on ne mo`e da se ne mu~i tim, kako ih veliki um Dostojevskoga naziva ,,ve~nim problemimaß. ^ovek se mu~i
wima od kad se ~ovek zove, re{ava ih i razre{ava,
ali nikako da im na|e kona~no re{ewe, re{ewe
koje bi ~ovekovu misao umirilo i uspokojilo. ,,I
upravih srce svoje da tra`im i razaberem mudro{}u sve {to biva pod nebom; taj mu~ni posao dade
Bog sinovima qudskim da se mu~e oko wegaß (Ekl.
1, 13), priznaje nemo}no ~ovek ustima starozavetnog Propovednika. A kao plod sve te muke i napora jeste iskreno i tu`no priznawe: ,,^udno je to za
mene te ne mogu znatiß (Jov 42, 3). No i pored tog
priznawa, ~ovek nije prestao da se mu~i tim problemima, trude}i se na ovaj ili onaj na~in da im
na|e re{ewe.
Nema toga ~oveka, koji je iole normalan, a da sebi nikada nije postavio ta ,,prokleta pitawaß.
Ali isto tako nijedan problem nije ozbiqno postavqen ako nije postavqen istinski i opasno, tako da od susreta sa wim u groznicu pada i razum
~ove~iji, i du{a, i srce. Tako su{tinski `ivotne probleme postavqaju samo ~elnici qudske misli: Jov, Solomon, apostol Pavle, [ekspir, Dostojevski i dr. Ipak, qudi mogu samo uo~iti i postaviti probleme, ali ne i dati im kona~no re{ewe, koje u krajwoj konsekvenci zavisi od apsolutnog smisla i ciqa qudske istorije.
74
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Centralni `ivotni problem, problem koji sintezira u sebi sve probleme i svu tragiku bi}a
{to se ~ovek zove, problem od ~ijeg re{ewa zavisi vrednost i smisao samog `ivota, jeste problem
stradawa i smrti. Da je to tako vidi se po tome
{to taj problem mu~i svakog ~oveka, od prvog do
posledweg. ^ak i za najmawe qudsko saznawe, o~igledna je ~iwenica: stradawe je svuda prisutno;
sve {to postoji strada; sva je vaseqena potopqena u stradawe; stradawe je prosto neka kobna neophodnost ovog trodimenzionog sveta.
U na{em srpskom rodu niko nije tako duboko
zavirio u tajnu stradawa kao sveti pustiwak
]elijski, otac Justin, svode}i sva stradawa na
smrt kao vrhunac i kulminaciju svih. Otuda, po
wemu, ,,jedna je stvarnost stvarnija od svih stvarnosti u svetu; to je: smrtß. A qudski `ivot na zemqi {ta je ako ne stalno gr~evito otimawe od
smrti, borba sa smr}u, i najzad ‡ poraz od smrti?
Ba{ zato je, po ocu Justinu, tragi~no biti ~ovek,
jer ma koliko se naprezao da prevazi|e tragiku
qudskog `ivota, ~ovek ne mo`e ne ose}ati i ne
saznavati da stalno ostaje zatvorenik u neotvorqivoj tamnici smrti, tamnici koja nema ni prozore ni vrata.
Zbog tako isuvi{e bliske i svudaprisutne svoje realnosti, problem stradawa i smrti zadavao
je najvi{e muke duhu ~ovekovom. Taj problem su
sebi postavqali mnogi mu~enici misli u rodu
qudskom, tra`e}i mu pravi smisao i re{ewe. No
ovaj problem nije mogu}e re{iti dok se ne na|e
75
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
pravi odgovor na pitawe: otkud stradawe i smrt
u ovom na{em svetu i u ~oveku?
Ovo pitawe nas vra}a na prve stranice Biblije i na sami po~etak hri{}anske antropologije.
Po biblijsko-svetoota~kom u~ewu Bog je stvorio
prvog ~oveka po ,,liku svome i po podobijuß kao
rodona~elnika ~ove~anskog sveta. Stvorio ga je
,,malo mawim od An|elaß, a mnogo ve}im od ostale tvari. Telom stvorenim od zemqe, ~ovek pripada materijalnom svetu, a du{om, koju mu je Bog
udahnuo, svetu duhovnom, te sobom predstavqa mali svet u velikome (mikrokosmos) ili ‡ veliki u
malome (makrokosmos). Stvoren po liku Bo`ijem, ~ovek je iza{ao iz ruku Tvorca neporo~an,
bestrastan, bezazlen, svet, bezgre{an, besmrtan.
No, sva ta svojstva prvozdanog ~oveka bila su koliko data, toliko i zadata, jer ~ovek je stvoren
kao bi}e pozvano na usavr{avawe do bogopodobnosti i obo`ewa. Obraz Bo`ji ~ovek je primio
pri stvarawu, a podobije je dobio kao zadatak da
ga stekne i ostvari ve`bawem sebe u podra`avawu Bogu. To i jeste bogodani ciq `ivota ~ovekovog: da svu sadr`inu, sva svojstva bi}a svoga upodobi Bogu, da postane savr{en kao {to je Bog savr{en (vidi: Mt. 5, 48), da postigne obo`ewe
(θέωσις) celokupne prirode svoje zajedni~arewem
u Bo`ijoj prirodi (II Petr. 1, 4). Otuda proizilazi jasno da je ~ovek imao misiju da, sjediniv{i se
s Bogom, privede sa sobom i u sebi celokupnu tvorevinu Bogu i da je sjedini s Wim, tako da na kraju ,,bude Bog sve u svemuß (I Kor. 15, 28).
76
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Me|utim, prvi ~ovek nije ispunio svoje nazna~ewe, nego se kroz pad u greh udaqio od wega, a samim tim i od svog Praobraza ‡ Boga. Greh je pomra~io nebesko i uzvi{eno nazna~ewe ~oveka, i
spre~io wegovo izvr{ewe u Bogu. Mogu}nost greha le`ala je u slobodnoj voqi ~ovekovoj, upravo
u onom elementu bi}a ~ovekovog koji mu je bio
dat da bi, vo|en wime, dostigao svoje puno nazna~ewe kroz prirodno kretawe svih darovanih mu
du{evnih i telesnih sila.
Po svetom Maksimu Ispovedniku, kao i u celokupnom crkveno-biblijskom svetoota~kom u~ewu,
greh prvog ~oveka i po~etak zla u vidqivom svetu
sastoji se upravo u neprirodnom kretawu prirodnih sila du{e. ^ovek, umesto neprekidnog kretawa ka svome Tvorcu, kao jedinstvenom izvoru
`ivota i obo`ewa kao ciqu svoga postojawa,
okrenuo se prema ~ulnim dobrima kao prema ne~emu ,,stvarnijemß.
Posledice pada, dakle, ovog pogre{nog kretawa du{e ~ove~ije, bile su mnogobrojne i stra{ne
za sve sile du{e i tela. Sve sile ~ove~ije, umesto
da se hrane i utvr|uju duhovnom hranom koja im je
bila odre|ena, po~ele su da tra`e oslonca u gresima i strastima, ili, kako bi rekao sveti Vladika Nikolaj: ,,^ovek je napustio jedinoga `ivoga
Boga, kao hleb `ivota, i oti{ao da tra`i sebi
hranu na wivama gladi.ß ^ovek, otpav{i od duhovne istine i znawa, potra`io je u ~ulima zadovoqewe i zamenu za izgubqeno duhovno bla`enstvo,
i wime su po~ele vladati telesne strasti.
77
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Zbog ovih strasti telo ~ove~ije, koje je trebalo
da se produhovi an|elskim na~inom `ivota, postalo je oblak i zavesa za razum (vo|u du{e); razum
pak ~oveka, prekinuv{i nit koja ga je povezivala
sa wegovim izvorom (bo`anskim Logosom) izgubio je silu moralnog upravqawa nerazumnim silama du{e (kao {to su `eqni i afektivni wen deo),
i od nekada{weg gospodara postao je rob. Otuda
razum ropski slu`i nerazumnim pokretima ovih
sila (`eqa i afekta), koje ga guraju da te`i samo
ka zadovoqstvima (sladostra{}u = η
] δον`η), a da izbegava koliko je god mogu}e neprijatnosti i stradawa ([οδύνη).
Sveti Maksim pridavao je izuzetno veliki zna~aj odnosu izme|u u`ivawa (]ηδον`η) i stradawa
([oδύνη) u ~oveku. Prvo je uzrok drugom, a drugo je
posledica prvog. Me|utim, bo`anska pravda postavila je granice te`wi ~ovekove voqe prema grehu.
Bog, iz prevelikog ~ovekoqubqa, presecaju}i neprirodno raspolo`ewe i kretawe ~ovekove voqe,
udru`io je sa nepravednim zadovoqstvom (]ηδον`η)
pravednu kaznu ‡ stradawe ([oδύνη), koje se projavquje upravo u telu, prema kome je ~ovek upravio
svu svoju gre{nu ~e`wu. To je Bog u~inio, veli sveti Maksim, ikonomi{u}i na{e spasewe.
Dostojno je pa`we mi{qewe da Sveti Oci, posebno sveti Grigorije Bogoslov i sveti Grigorije Niski, smatraju sve posledice greha koje se odnose na telo kao obla~ewe ,,ko`nih haqinaß (I
Mojs. 3, 21), daju}i svaki od wih ovom biblijskom
pojmu razli~itu sadr`inu. Me|utim, svi se sla`u
78
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
da pod ,,ko`nim haqinamaß treba razumeti sve
ono {to izra`ava i kroz {ta se projavquje stradalnost, prolaznost i smrtnost tela, tj. zbir svih
onih svojstava koje imaju nerazumne `ivotiwe.
Ali, po svetom Maksimu, plata ~oveku za greh
ne nalazi se samo u stradalnosti i smrtnosti wegovog tela. ^ovek kroz pad nije izgubio samo netqenost svoje prirode, nego je i osu|en na strastno ro|ewe od semena, poput `ivotiwa. Isto tako
i sveti Grigorije Niski, govore}i o posledicama
pada, postepeno razvija u~ewe o osudi ~oveka na
semeno ra|awe.
Greh, kao {to smo videli, uveo je u ~oveka i
tvar propadqivost i smrt. Smrt predstavqa, kao
{to je poznato, kraj `ivota jedinke. Me|utim,
~ovek je pozvan da `ivi. Toga radi zakon greha, da
bi sa~uvao ravnote`u prema zakonu smrti i da bi
zadovoqio, makar u malom, nagon `ivota, izrazio
je sebe u najni`em obliku sladostra{}a, {to je
imalo kao posledicu ,,u gresimaß ra|awe (Ps. 50,
5). Daqe, po svetom Maksimu, upravo kroz to ,,u
gresimaß ra|awe, od prvog Adama predat je svima
qudima i greh voqe (sladostra{}e = ]ηδον`η), kao
i greh prirode (stradalnost wena = [oδύνη), budu}i da se u svakom iz semena ro|ewu predaje celokupni praroditeqski greh. Adam je sve koji su od
wegovog tela nastali kroz nepravedni po~etak
sladostra{}a, uveo sa sobom u pravedan kraj kroz
bol u ~asu smrti.
Po{to svi qudi vode poreklo od Adama, to je
prvorodni greh putem nasle|a pre{ao i preneo
79
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
se na sve qude. Adam je ra|ao decu ,,po obrazu svojemuß. Samo u tom kontekstu mogu}e je razumeti
re~i mnogostradalnog Jova: ,,Ko }e biti ~ist od
prqav{tine? Niko, pa makar samo jedan dan po`iveo na zemqiß (Jov 14, 4‡5). Primaju}i od Adama qudsku prirodu, svi mi sa wom primamo i grehovnu iskvarenost. Otuda, ~ime je postradao
Adam, time smo postradali i svi mi koji proishodimo od semena Adamova. To pokazuje da je naslednost prvorodnog greha sveop{ta, pa otuda i
sveop{ta stradalnost i smrtnost. Izvor smrti
je greh, a prete~e smrti su bolest i stradawe. Telo je grehom postalo trule`no, ,,a smrt trule`no{}u caruje nad svima qudimaß, veli sveti
Atanasije Veliki.
Stav Crkve povodom pitawa sveop{tosti prvorodnog greha manifestuje se od po~etka praksom
kr{tavawa male dece, pri ~emu se kum u ime dece
odri~e Satane, {to svedo~i da se deca, koja ne
u~ini{e li~nog greha, nalaze pod teretom prvorodnog greha, jer su ro|ena sa ogrehovqenom prirodom u kojoj dejstvuje Satana (Bla`eni Avgustin). A i samo stradawe dece ne dolazi zbog wihovih grehova, nego je to projava kazne koju je pravedni Bog izrekao nad prirodom qudskom paloj u
Adamu (Isto).
Tek posle ovog ukratko izlo`enog pravoslavnog u~ewa o genealogiji greha i stradawa, mogu}e
je govoriti o poku{ajima re{avawa ve~nog problema stradawa i smrti kroz istoriju qudske misli. Budu}i da je taj problem najve}a muka duhu
80
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
~ovekovom, ~ovek nije mogao ne mu~iti se wime,
tra`e}i mu kona~no re{ewe. Problem smrti, po
ocu Justinu, jeste probni kamen na kome se probaju svi bogovi i svi qudi. Suo~eni sa problemom
smrti pali su na ispitu ne samo svi qudi kao pojedinci, nego i svi kolektivni izrazi duha ~ovekovog: nauka, filosofija, umetnost, tehnika, civilizacija, i sve takozvane prirodne religije. Svi
ti dometi duha qudskog u najboqem slu~aju prate
~oveka samo do groba, trude}i se bezuspe{no da
mu gorku tajnu `ivota koji se zavr{ava smr}u bar
malo zaslade, da bi se i oni, ranije ili kasnije,
stropo{tali u grob razjedeni i uni{teni mikrobima smrti i trule`nosti.
Problem stradawa i smrti postavqan je i re{avan i u Starom Zavetu na vi{e mesta, ali nigde dubqe i iscrpnije kao u Kwizi o Jovu. Nema
nijedne kwige ni u Bibliji, ni u svetskoj kwi`evnosti, koja bi tajni stradawa pri{la tako prosto
i tako duboko kao kwiga Jova. Sa wom se ne mo`e
meriti nijedna filosofija tuge i `alosti qudske, pa stajali iza wih [openhauer ili Hartman,
Dante ili Gete, jer ih ona sve daleko prema{a po
dubini svoje problematike.
Glavni problem ove kwige je problem stradawa
pravednika u ovom svetu. Ona ne tretira pitawe
stradawa uop{te, po{to se smatra, kao op{tepoznata istina starozavetnog zakona, da svako stradawe dolazi kao direktna posledica greha, odnosno ga`ewa zakona Bo`jeg. Stradawe, dakle, tih
prestupnika zakona je jasno, i ne predstavqa nika81
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
kav nere{iv problem za starozavetnog mislioca,
po{to oni stradaju za svoje prestupe. Ovde je pitawe: za{to stradaju oni koji nisu prestupnici zakona, koji su sav zakon ispunili i `iveli po wemu ,,besprekornoß? Na to mu~no pitawe trudi se
da dade odgovor cela ova kwiga, a da li je uspela,
i koliko, vide}e se iz daqeg izlagawa.
Glavna li~nost ove kwige je Jov, ina~e veliki
pravednik Bo`iji, jer ,,bija{e dobar i pravedan,
i boja{e se Boga, i uklawa{e se od zlaß (1, 1). O
wegovoj pravednosti govori i prorok Jezekiq, navode}i ga kao primer pravednosti sa pravednim
Nojem i prorokom Danilom (Jez. 14, 20). Za tu svoju pravednost Jov je bio izobilno obdaren od Boga ovozemaqskim dobrima. Imao je Jov ogromna
stada kamila, volova, ovaca i druge stoke. Jov je
bio vrlo sretan i u porodici. Imao je sedam sinova i tri k}eri, {to se tako|e smatralo za veliki
blagoslov Bo`iji. No, po nepoznatom uzroku za
Jova, wega iznenada snalaze velika i te{ka isku{ewa, sve jedno ve}e od drugoga. Za vrlo kratko
vreme Jov, po dopu{tewu Bo`jem, postaje puki siromah. U isto vreme kada doznaje o svojoj ekonomskoj propasti, on doznaje i za smrt sve svoje dece.
U jednom trenutku ru{i se blagoslov Bo`iji, i{~ezava potomstvo, nestaje bogatstvo.
To sve Jova snalazi iz zavisti svelukavog vraga
koji ga opada kod Boga, kao da je Jov bogobojazan
ne iz qubavi prema Gospodu, nego, veli, zato, {to
si mu Ti, Gospode, darovao zemaqska blaga, mimo
ostalih qudi. Zato on, boje}i se da ne izgubi ta
82
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
blaga, po{tuje Te. ,,Nisi li ga Ti ogradio i ku}u
wegovu i sve {to ima svuda unaokolo? Delo ruku
wegovih blagoslovio si, i stoka se wegova umno`ila na zemqi. No, pru`i ruku Tvoju, i kosni se
svega {to ima, psova}e Te u o~iß (Jov 1, 10‡11). A
Gospod, znaju}i veru i trpqewe sluge svoga Jova,
dopu{ta Satani da ga li{i svega {to ima da bi
ga na taj na~in posramio za klevetu. \avo ku{awe Jova nije mogao izvesti samo po svojoj zloj voqi, ,,jer on ne mo`e ni{ta ~initiß, ka`e sveti
Zlatoust, ,,ako ne dopusti Bogß.
Tako dakle, po dopu{tewu Bo`jem, |avo li{ava Jova svega bogatstva, i kada je, po wegovom o~ekivawu, Jov trebalo da pohuli na Boga, doga|a se
ne{to {to ga je strahovito porazilo: Jov pade na
zemqu, pokloni se i re~e: ,,Go sam iza{ao iz utrobe matere svoje, go }u se i vratiti onamo. Gospod
dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodweß (Jov 1, 20‡21). Kakva duhovna snaga i kakav divan lik pravednoga Jova! Jer, ,,uza sve to ne sagre{i Jov niti re~e bezumqa za Bogaß (Jov 1, 22).
No, zli vrag, iako je pretrpeo poraz, ipak ne odstupa. On opet tra`i povod da bi oklevetao pravednika pred sveznawem Bo`jim, i drsko istupa
pred Boga sa izjavom: ,,Sve to {to je Jov izgubio,
samo je spoqa{wa vrednost; no evo, kosni se samog wega, psova}e te u o~iß (Jov 2, 5). A Gospod re~e Satani: ,,evo ti ga u ruke samo mu du{u ~uvaj,,
(Jov 2, 6), tj. evo ti wega, radi s wim {ta ho}e{,
samo sa~uvaj mu `ivot. I zaista, |avo pokazuje
svu svoju satansku zlobu i ume{nost u pako{}ewu
83
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
qudima. On navodi na Jova opaku i te{ku bolest
gubu, zbog koje je morao biti izolovan iz naseqa.
Izba~en izvan grada, sedeo je na |ubri{tu i crepom strugao gnoj sa tela svoga, koje se `ivo raspadalo u qutim bolovima. \avo je Jova mislio pobediti stra{nom prokazom, no da bi mu pobeda bila
{to sigurnija, on navodi na Jova jo{ jedno isku{ewe koje je za wegovu bogoqubivu du{u bilo te`e od svih telesnih muka. Naime, |avo za svoje
oru|e koristi Jovovu `enu, koja, kao sa`aqevaju}i ga, govora{e mu: ,,Dokle }e{ trpeti... No reci
neku re~ Gospodu i umriß (Jov 2, 9). Ali Jov se i
ovde pokazuje kao duhovni gorostas, prozire ciq
`ene, ili boqe re}i Satane, zbog ~ega joj i odgovara: ,,Govori{ kao luda `ena; dobro smo primali od Boga, a zlo zar ne}emo primati?ß (Jov 2, 10).
Jov je ta~no uspostavio dijagnozu svoje `ene kad
tako govori ‡ ludilo. Jer svaki um qudski, ako je
posednut |avolom, grehom, zlom, on je u ludilu.
Greh nije ni{ta drugo do malo ludilo uma qudskog, du{e qudske, a biti |avoiman, nositi |avola u du{i svojoj ‡ eto potpunog ludila (Mt. 8,
28‡34). ,,I uza sve to Jov ne sagre{i usnama svojimß (Jov 2, 10). I ovoga puta Jov odnosi pobedu
nad Satanom, koji, budu}i potpuno posramqen, vi{e se ne usu|uje da kleveta pravednika.
Istina, |avo je uspeo da li{i Jova imovine, poroda i zdravqa, ali nije postigao svoj ciq. Nije
ga uspeo iznuditi da ka`e bogohulnu re~, i time
upropasti dobrodeteqi wegove du{e. U toj borbi
Jov se pokazao kao granitna stena o koju su se po84
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
lomile sve strele lukavoga. Wega niti je ranije
bogatstvo u~inilo gordim, niti ga je sada{wa beda slomila, niti je bio doveden u zabunu i o~ajawe, nego je svuda pokazao svoje juna{tvo.
No drama Jovova tu se ne zavr{ava. \ubri{te
na kojem je Jov sedeo u qutim patwama postaje naj~uvenija svetska katedra, postaje mesto gde se re{ava najte`i `ivotni problem ‡ problem stradawa. Pred jezivom stvarno{}u qudskih stradawa
~ovekov um spopada groznica i on zanemi, kao {to
nam pokazuju i ova tri prijateqa Jovqeva, koji su
do{li da ga te{e. Kad su videli u kakvom je jadu
wihov prijateq, posu{e se prahom po glavi i plakahu sedam dana, ne progovoriv{i nijedne re~i,
,,jer vi|ahu da je bol vrlo velikß (Jov 2, 12‡13).
Gledaju}i stradawe izra`eno u takvim dimenzijama, wihova se misao pokre}e i oni se trude
da re{e problem stradawa, da objasne otkuda
stradawe dolazi i za{to ~ovek uop{te strada.
Mi{qewa svih qudi do Jova ili posle Jova, sasvim svejedno, mogu se sumirati u tri vrste mi{qewa, a koja su zastupqena u Kwizi o Jovu, kao
{to }emo daqe videti. Svi u~esnici ove, u istoriji sveta jedinstvene polemike, napre`u se i
trude da re{e taj, za qudski um nere{ivi problem. Ipak, u tim razgovorima i dijalozima, oni
su problem stradawa toliko ra{~lanili i izanalizirali, da posle wih qudski um ne mo`e o tom
pitawu da ka`e ni{ta novo. Pogledi na stradawe koje daje Kwiga o Jovu, jesu jedini mogu}i pogledi sa qudske ta~ke gledi{ta.
85
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Diskusiju otvara Jov svojom jadikovkom, u kojoj
prokliwe dan svoga ro|ewa (Jov 3, 3‡4), ~ime daje
povoda svojim prijateqima da i oni progovore i
iznesu svoja mi{qewa u pogledu stradawa.
Prijateqi Jovovi: Elifas Temanac, Vildad Su{anin i Sofar Nama}anin, po dogovoru do{li su
svaki iz svoga mesta ,,da ga po`ale i pote{eß (2,
11). Oni su imali dobre namere i bili su qudi veruju}i koji su imali strahopo{tovawe pred Bogom, te im je jadikovka Jovova, koja je bila prili~no smela (vidi: Jov 3, 20‡26), izgledala pomalo i
bogohulna. Oni su qudi zakonskog poretka i starozavetne psihologije, po kojoj stradawe dolazi
kao kazna za greh u~iwen prema Bogu, naru{avawem Wegovog zakona. Wihovo je rezonovawe u saglasnosti sa re~ima Bo`jim koje Mojsije saop{tava narodu: ,,Ako uzaslu{a{ glas Gospoda Boga svojega, dr`e}i i tvore}i sve zapovesti Wegove, koje ti ja danas zapovedam, uzvisi}e te Gospod
Bog tvoj vi{e svih naroda na zemqi. I u~ini}e
Gospod da si obilan svakim dobrom, plodom utrobe svoje, i plodom stoke svoje, i plodom zemqe svojeß (V Mojs. 28, 1 i 11), dok za neizvr{ewe Wegovih zapovesti Bog preti najqu}im kaznama (V
Mojs. 28, 15 i daqe). Uz to, sigurno da su imali dosta primera na kojima su se te re~i obistinile,
zbog ~ega ih oni primewuju i na Jova, govore}i:
,,Opomeni se, ko je prav poginuo, i gde su pravedni istrebqeniß? (Jov 4, 7). Oni, ne znaju}i da je
Jov gre{an, i koji su gresi na wemu, izvode logi~ki zakqu~ak iz wegovih stradawa, analogno sta86
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
rozavetnom zakonu i tvrde da je on gre{an. Oni
znaju samo to da stradawa dolaze za grehe, znaju da
u Boga nema nepravde, a vide velikog stradalnika
pred sobom i zakqu~uju: ,,Jov je kriv, jer ina~e ne
bi stradao.ß U tom smeru oni razvijaju svoje govore i ube|uju Jova da prizna svoju gre{nost i da se
pokaje, kako bi mu Bog oprostio, jer, vele oni,
,,Bog ne odbacuje dobroga, ali ne prihvata za ruku
zlikovcaß (Jov 8, 20).
No Jova ne zadovoqava ta upro{}ena {ema wegovih prijateqa, koji nagone du{u wegovu da
}uti pred Bogom. Du{a wegova ne mo`e da }uti
dok ne shvati ono {to ne zna, i zato tra`i da se
izlije pred Bogom svojim. Jov zna i celom du{om
svojom ose}a da prijateqi wegovi govore apstraktno, teoretski. A on tra`i dokaze: ,,Pou~ite me i ja }u mu~ati; i u ~emu sam pogre{io obavestite meß (Jov 6, 24). Jer Jov, poznavaju}i sebe
dobro, bio je svestan da se o zakon Bo`iji nije
ogre{io i da ga je celog ispunio, zbog ~ega ga i
sam Bog naziva ,,dobrim i pravednim, koji se boji Boga i uklawa se od zlaß (Jov 1, 8; 2, 3). A i sam
Jov, se}aju}i se svog pre|a{weg `ivqewa, smireno ispoveda: ,,U pravdu se obla~ih i ona mi bija{e odelo, kao pla{t i kao venac bija{e mi sud
moj. Oko bijah slepcu i noga hromu. Otac bijah
ubogima...ß (Jov 29, 14‡15).
Ipak, iako Jov ovako govori, on ne smatra sebe
potpuno slobodnim od greha. Naslu}uje on, kao
kroz maglu, ono {to je kasnije u Novom Zavetu postalo jasno ,,kao u ogledaluß, da se prvorodni greh
87
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
nasle|uje, i da niko od wega nije slobodan, pa rezonuje: ,,Ko je slobodan od ne~istote? Niko, pa makar samo jedan dan po`iveo na zemqiß (Jov 14,
4‡5). Jov, dakle, ne smatra sebe bezgre{nim, ne
opravdava sebe pred Bogom, nego samo ukazuje na
nesrazmeru koja postoji izme|u wegovih stradawa i wegovih grehova. U tome i jeste su{tina Jovovog pogleda na problem stradawa, jer samo tvrdi da strada vi{e nego {to zaslu`uje. U tom pogledu i on ostaje u normama starozavetne logike,
iako ne{to druk~ije od wegovih prijateqa.
Jov poznaje svoje beskona~no ni{tavilo i prazninu svih svojih re~i, on ose}a da ~ovek ,,kao
cvet ni~e, i otsjeca se i be`i kao sjen, i ne ostajeß (Jov 14, 2), ali kao ~ovek, mu~en mnogim nedoumicama, postavqa izvesna pitawa i tra`i re{ewe istih. Wega strahovito mu~i to {to se u wegovoj du{i zarodila misao koja je dovela u pitawe
pravednost Bo`ju koja mo`e da dozvoli toliku nesrazmeru stradawa u odnosu na wegove grehe. Ta
misao je podgrevana i raspirivana time {to on
vidi i drugu stranu `ivota: blagostawa koje bezbo`nici u`ivaju (Jov 21, 7), jer pored svih zala
koje ~ine bli`wima svojim, ipak ,,mirne su kolibe lupe{ke, i bez straha su koji gweve Boga, wima
Bog daje sve u rukeß (Jov 12, 6).
I ne samo to. Jov je sede}i u gnoju i pepelu izvr{io analizu i reviziju celog upravqawa svetom,
i na{ao mnogo neskladnoga i neumesnoga. Glavno
od tih mra~nih mesta tog ,,svetskog bezporetkaß,
nema sumwe predstavqa ta puna bespomo}nost ce88
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
log ~ove~anstva pred licem smrti, kao sintezom
i vrhuncem svih stradawa kojima je izlo`en ceo
rod qudski. (Vidi: Jov 14, 7. 10. 12 i 14).
Ne vide}i u svetu, u sebi i oko sebe, nikakve
svrhe i ciqa svemu tome, Jova razdiru mu~na i te{ka pitawa. Ako zlo pobe|uje, kao {to izgleda,
i ne vidi se kraj wegovim pobedama, nije li ono
pravi zakon postojawa? Mo`da Bog i ne upravqa svetom? Mo`da sledovati zakonu Bo`jem nije boqe od zablude? Svoja li~na stradawa Jov ovde uop{te ne postavqa na prvo mesto. Nepravilnost, neprirodnost poretka stvari vi{e od svega mu~i du{u pravednika. Jov je `edan istine,
`edan je Bo`jeg odgovora na svoje du{evne patwe, jer zna, ako po|e za qudskom logikom, lako
mo`e dovesti u pitawe pravednost Bo`ju i
osnovni poredak stvari u svetu, a to zna~i pore}i Promisao Bo`ji, i priznati da ovim svetom
upravqa neka slepa sila.
Mu~en tim problemom do o~ajawa, a ne vide}i
wegovo re{ewe ni kod sebe, a jo{ mawe kod svojih prijateqa, on ose}a da odgovor mo`e dobiti
samo od Boga. On se ne zadovoqava spoqa{wim
shvatawem ,,pravdeß i ,,zakonaß kako mu izla`u
wegovi prijateqi, nego kroz maglu, nekako tamno ose}a, da wegova tajna stradawa mo`e biti re{ena samo u wegovom li~nom susretu sa Bogom ‡
Ocem. Bez toga mi ne mo`emo poznati ni tajnu
na{ih stradawa, ni dubinu na{eg `ivota. Nego
samo kada shvatimo da smo mi deca Oca Nebeskoga, kada osetimo Wega, ~ujemo Wegov glas, samo
89
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
tada ‡ predose}a Jov, mo`emo na}i odgovor na
sva na{a zemaqska pitawa. Zato pravedna i
~ista du{a Jovova `eli da iza|e na sud pred Boga, i on vapije: ,,O, kad bi ~ovek mogao imati
pravdawe s Bogom..., o kada bih ja znao gde da ga
na|em, i kada bih mogao do}i prestolu Wegovom!
Ja bih izlo`io pred Wim stvar svoju, i usta bi
moja napunio razlozima; saznao bih re~i kojima
bi mi On odgovorio, i shvatio bih {ta mi On ka`eß (Jov 23, 3‡4).
U pre`ivqavawu te posledwe gladi duha ~ove~ijeg, Jov dolazi u poluo~ajawe, koje bi se moglo
nazvati ,,protestomß, no protestom ne u tom smislu u kakvom protestuju mnogi qudi bez qubavi
prema Bogu, kada ustaju protiv Tvorca sa zlobom
protivqewa, sa gr~om mr`we. Qudi sa takvim
ose}awima nikada ne mogu da poznaju istinu. No
kada se ~isto i smireno tra`i istina, kada se
~ovek bori sa }utawem Bo`ijim, to takvu borbu,
borbu tra`ewa istine, Gospod voli vi{e nego nerazumnu i slepu mehanizovanu pokornost. Zato
Jov, iako ose}a sve svoje ni{tavilo, kao i ni{tavilo ~oveka uop{te pred Bogom, ka`e: ,,Ipak bih
govorio sa Svemogu}im, i rad sam s Bogom pravdati seß (Jov 13, 3), no ne u tom smislu da bi se on
ravnao s Bogom, nego bi samo bio rad da Ga pita,
da govori s Wim, da izlije pred Wim svu `alost
svoju, kao dete pred roditeqem svojim.
Jov ovde nije bogoborac, ateist, kako neki neosnovano `ele da ga prika`u. Jov tra`i Boga, on je
bogoiskateq, i on strada kada se oseti udaqen i
90
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ostavqen od Boga. No Jov jasno uvi|a i to da pred
Bogom, pred najvi{om sveto{}u, pred kojom su ,,i
nebesa ne~istaß (Jov 15, 14), koji ,,i u an|ela svojih nalazi nedostatakaß (Jov 4, 18), ~ovek se ne mo`e sam pravdati, i kao ~ovek ne mo`e saznati svoja stradawa. Zato, {iban neodoqivo{}u problema koji ga mu~i, Jov najzad otkriva zbog ~ega je
problem nere{iv: ,,Nema me|u nama posrednika,
koji bi stavio ruku na nas obojicuß (Jov 9, 33). Na
dve hiqade godina pre ro|ewa Hristova, pre svih
Proroka, bedni i proka`eni starac, sede}i na
|ubri{tu u arabijskoj pustiwi, predvideo je i
osetio ono, {to ~ove~anstvo tako `ivotno potrebuje i {to treba da se zbude. On je provideo da pali svet gladuje za posrednikom, koji bi, kao neka
karika, sjedinio nebo i zemqu.
Jov je tu potrebu ~ove~anstva u posredniku ne
samo osetio, nego je bio svestan da samo preko wega ~ovek mo`e dobiti re{ewe svih vekove~nih
problema, pa i problema stradawa i smrti. Taj posrednik izme|u Boga i sveta, ose}ao je Jov, mogao
bi biti samo Onaj ko bi bio svet kao Bog, i imao
u~e{}a u stradawima kao ~ovek. Jednom re~i, posrednik je mogao biti samo Bogo~ovek, {to se posle dve hiqade godina i zbilo u ~udesnom licu
Isusa Hrista, jedinog pravog Posrednika izme|u
Boga i ~oveka.
Jov takvog posrednika `eli i takvoga tra`i. A
wemu se za posrednika nudi samovoqno wegov
~etvrti prijateq Elijuj Vuzi}anin, trude}i se da
Jovu re{i problem stradawa na svoj na~in, koji
91
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
se mnogo ne razlikuje od ranija tri prijateqa Jovqeva. Ipak, on smatra da je glavni greh Jova u tome {to se pravi pravedniji nego {to jeste, i zato
ga ukoreva, govore}i: ,,Eto u tome nisi pravedanß
{to si rekao ,,~ist sam, bez grijeha, prav sam i nema bezakowa u meniß; ,,jer je Bog ve}i od ~ovekaß
(Jov, 33, 12).
Istina, Elijuj dopu{ta mogu}nost da ne mora
stradawe uvek biti kazna za greh, nego da Bog mo`e stradawe dopustiti i iz drugih razloga: da sa~uva ~oveka od moralnoga zla, od oholosti ili da
kaznama le~i duhovne rane (Jov 33, 17‡18). Na sve
dosada{we vapaje Jovqeve i na wegova pravdawa,
Elijuj gleda kao na neke buntove, te savetuje Jova
da se tako ne odnosi prema Bogu ,,u koga je ja~ina
i mudrostß (Jov 12, 16) i nagove{tava mu za to
opet sre}u (33, 23). Jov, pak, svim bi}em svojim
ose}a da je i ovaj ~etvrti prijateq sli~an onoj
trojici, te ako je on i rekao {ta boqe od wih, on
ni{ta novo nije otkrio, te nije Jova ni mogao ute{iti. Zato neute{ni stradalnik govori: ,,Ne dao
Bog da pristanem da imate pravo; dokle di{em ne}u odstupiti od svoje dobroteß (Jov 27, 5), tj. od
svoga tra`ewa odgovora na ova op{te~ove~anska
pitawa. Kroz Jova je tu progovorilo celo ~ove~anstvo koje zaista nije prestalo da tra`i re{ewe dok ga kona~no nije dobilo u osmi{qewu stradawa Hristom.
Nere{en problem stradawa, stradawe neosmi{qeno, baca ~oveka u najo~ajniji pesimizam. Istorija nam pru`a bezbroj primera. Tako na primer
92
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Buda koji je samo posmatraju}i u`ase stradawa do{ao do svoje filosofije crnog pesimizma. Otuda,
kako veli otac Justin, Budizam nije ni{ta drugo
do punoletstvo o~aja. To je ne samo filosofija nego i religija crnog pesimizma. Tajna nebi}a je za
Budu prijatnija od pregorke tajne bi}a, koja je
protkana crnom niti stradawa.
Kad je Buda, samo posmatraju}i stradawa, do{ao do ovakvih zakqu~aka, kako onda da se Jov
odr`ao da ne padne u o~ajawe i pesimizam Bude u
moru svojih stradawa? Nesumwivo, samo nadom na
Iskupiteqa. On nam sa proro~kom verom i nadom
govori ono {to je kao kroz maglu naslu}ivao:
,,Ali znam da je `iv moj Iskupiteq, i On }e u posledwi dan podi}i iz praha ovu ko`u moju koja se
raspada, i ja }u u telu mome videti Boga. Ja }u Ga
sam videti; moje o~i, ne o~i drugoga, vide}e Gaß
(Jov 19, 25‡27). Po velikoj blagodati Bo`ijoj Jov
je do{ao ne samo do saznawa ,,svedokaß, ne samo
,,posrednikaß, no i ,,Iskupiteqaß.
Ta nada u Iskupiteqa, koga je on pocrvenelim
o~ima od bola i suza nazirao, i spasla je Jova od
o~aja i samoubistva, koji se u takvim prilikama
pokazuje kao jedini i najboqi izlaz za qude bez vere i bez Boga. Jov trpeqivo podnosi svoje nesre}e
i ne otpada od Boga ne zato {to on misli o nagradi, nego prosto zato {to on veruje u Boga. Zato on,
jo{ u po~etku, u odgovoru svojoj `eni i ne pomiwe
o budu}oj nagradi, nego prosto jo{ jednom ispoveda svoju veru u Boga: ,,Dobro smo primali od Boga,
a zla zar ne}emo primati?ß (Jov 2, 10).
93
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Jov, iako nije dobio odgovor na svoja pitawa,
ipak nije ostao neute{en. Kada je ~a{a Jovqevih
stradawa ispuwena do vrha, kada su umukle sve re~i ~ove~ije, nemaju}i vi{e {ta da ka`u, Jovu se
javqa Gospod u vihoru i u buri. Gospod se ne javqa
Jovu da sada i ovde re{i problem stradawa, jer se
takvi ~vorni problemi ne ra{avaju burom, nego
se javqa da poka`e va`nost samog problema, kao
i wegovu kona~nu nere{ivost bez Boga. Bog u
ovom javqawu u vidu raznih pitawa iz ustrojstva
sveta, pokazuje Jovu svoju premudrost i svoje svemogu}stvo. Time on ukazuje Jovu da On promi{qa
o svemu, te da i na wega nije zaboravio, {to zna~i
da Jovova stradawa imaju neki smisao i zna~aj na
op{tem planu Bo`ijem. Shvativ{i iz ovog javqawa Bo`ijeg da je tra`io vi{e nego {to mo`e podneti, Jov sa smirewem govori: ,,Gle, ja sam malen,
{ta bih Ti odgovorio? Me}em ruku svoju na usta
svoja. Jednom govorih, ali ne}u odgovarati; i drugom, ali ne}u vi{eß (Jov 39, 37‡38).
Kada se dakle Gospod javqa i otkriva svoju veli~inu, Jov se baca u prah i pepeo pred svemogu}stvom Bo`ijim, i potpuno umiren, kli~e: ,,U{ima
slu{ah o Tebi, i sada Te oko moje vidi. Zato pori~em i kajem se u prahu i pepeluß (Jov 42, 5‡6). Time
je wegova vera na{la neoborivi dokaz, on sada zna
da ,,istina pobe|ujeß. O izbavqewu od stradawa
Jov vi{e i ne pomi{qa, jer wegov Bog, u samoj stvari, jeste Bog, jeste Istina, za wega je to glavno.
I tek sada se doga|a ~udo. Kada je Jov kona~no
smirio sebe i predao se u ruke Bo`ije, Bog, potvr94
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
|uju}i ispravnost Jovqevog stava u prepirci sa
wegovim prijateqima, i nagra|uju}i ga za potpuno smirewe, sada izliva na Jova sugubi blagoslov,
jer ,,umno`i Gospod Jovu dvojinom sve {to be{e
imaoß (Jov 42, 10). No nikako se ne sme uzeti da je
u ovom umno`avawu Jovqevog bogatstva re{en
problem stradawa. Ne. Ovim je samo Jov ute{en i
uveren u svoju zakonsku pravednost, dok wegovi vapaji za re{ewem problema stradawa ostaju i daqe neudovoqeni. Kwiga o Jovu taj problem nije
re{ila kona~no, nego samo pokazuje nemogu}nost
i nesposobnost starozavetnog ~oveka da re{i te
osnovne probleme `ivota.
Plod svih diskusija Jova sa wegovim prijateqima, i uop{te, plod gole misli qudske svodi se
na iskreno priznawe Jovqevo: ,,^udesno je to za
mene, te ne mogu znatiß (Jov 42, 3). Kroz ove re~i
Jovove progovorilo je celo ~ove~anstvo i kona~no priznalo svoju nemo} u re{avawu ve~nih problema. Qudska misao je isuvi{e mala da bi obuhvatila sve puteve Bo`ijeg Promisla. Zato svaki ~ovek koji zadaje sebi ovakva metafizi~ka pitawa i tra`i razumno opravdawe svoga `ivota,
du`an je, pre svega, da ra~una na slabost svih svojih ~ove~anskih sposobnosti i sila za saznawe.
Greh, kojeg je ~ovek dobrovoqno usvojio i uneo u
svoju du{u, delovao je razorno na na{e organe saznawa. On je onesposobio i unakazio qudski um
za shvatawe i usvajawe Istina. Ili, kako bi rekao otac Justin, greh je relativizirao ~oveka na
svim nivoima. Za wega su prestale da postoje ap95
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
solutne vrednosti, {to pokazuje tragi~nom sudbinom svojom ~ovek relativisti~ke filosofije.
,,Istina je transcendentna ~oveku i ve{tastvu.
Nepremostiva provalija zjapi izme|u ~oveka i
istine. ^ovek je s ove strane provalije, na ovoj
obali, i nikako da prona|e sredstvo koje bi ga
prenelo i iskrcalo na onu obalu, gde `ivi transcendentna istina. Ali, na nemo} s ove strane, odgovara svemo} Istine s one straneß (Gnoseologija svetog Isaka Sirina).
Iz ogromne qubavi prema palom ~oveku u ovom
svetu se javqa sama ovaplo}ena Istina u licu
~udesnog i ni~im zamenqivog Gospoda Isusa Hrista. ,,Ja sam Put, Istina i @ivotß (Jn. 14, 6), rekao je On. Dakle, On je ne samo Isitna, nego i
Put ka Istini i @ivot u Istini i sa Istinom.
Sa to troje ,,Jedini ^ovekoqubacß re{ava kona~no sve probleme koji mu~e ~ovekovu misao. Tek u
Hristovoj svetlosti, koju je On svojim dolaskom
izlio na svet, mo`emo sagledati i pravilno oceniti ne samo uzrok Jovqevih stradawa, nego problem stradawa i smrti uop{te.
Tek, dakle, u novozavetnoj svetlosti, obasjan
Bogo~ovekom Hristom, ceo problem stradawa,
posebno stradawa pravednika i dece, postaje potpuno jasan i re{iv. A re{ewe toga problema,
kao uostalom i svih drugih, jeste u wegovom osmi{qewu. Pitawe: za{to ja stradam? tra`i u odgovoru ne toliko uzrok, koliko svrhu, ciq, smisao
moga stradawa. Si}u{ni um qudski, uz to pomra~en grehom, mora priznati da nije u stawu osmi96
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sliti i opravdati stradawa, a posebno smrt. To
nam pokazuje kako Kwiga o Jovu, tako i celokupna istorija Starog Zaveta, ali i istorija ~ove~anstva. Stari Zavet, dakle, to nije mogao da u~ini jer je on bio samo pedagog, samo vaspita~ i
vo| ka Hristu (Gal. 3, 24). On samo vodi ~oveka
od problema do problema, kao na nekoj ~udnoj izlo`bi, a ~ovek, izmu~en i izgruvan wima, pita
svoga vo|u: {ta je ovo, a za{to je ovo ovako? Na
sva ta pitawa i zapitkivawa Stari Zavet kao da
odgovara: ,,Ja vidim te probleme kao i ti, ali za{to je tako, ja ne znam. Nego znam ko }e nam sigurno na to odgovoriti: Hristos. Idemo k Wemu
da Ga pitamo.ß I tako, Stari Zavet, dr`e}i ~oveka za ruku kao vaspita~ dete, da se ne ugruva po
urvinama strahotnih problema, vodi ga izme|u
wih, kao izme|u Scile i Haribde, ka jedinom Re{itequ svih tajni u svima svetovima ‡ Bogo~oveku Isusu Hristu.
Nasuprot starozavetnoj logici Jovqevih prijateqa, po kojoj je gre{nik uvek ka`wen, a pravednik nagra|en, stoji novozavetna Bogo~ove~anska
logika po kojoj, naprotiv, ,,svi koji pobo`no ho}e
da `ive u Hristu Isusu bi}e goweniß (II Tim. 3,
12), a to zna~i: strada}e ovde na zemqi. Ovo je nesmestivo u glavu takozvanih logi~ara, jer se ne
sla`e sa Bo`ijom pravdom. Me|utim, Bogo~ovek
Hristos koji se ne rukovodi qudskom logikom,
osvetqava ovaj problem novom bo`anskom svetlo{}u i izjavquje: ,,Blago prognanima pravde radi,
jer je wihovo Carstvo Nebeskoß (Mt. 5, 10). On
97
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
prenosi te`i{te toga problema iz ove ,,doline
pla~aß u Carstvo Nebesko na koje stavqa puni akcenat i time daje smisao stradawu, pretvaraju}i
tu pregorku realnost u neiskazanu radost: ,,Radujte se i veselite se, jer je velika plata va{a na nebesimaß (Mt. 5, 12).
Bogo~ovek Hristos je jedino sigurno i nepogre{ivo re{ewe svih ve~nih problema: problema
sveta, ~oveka, dobra, zla, `ivota, smrti, pa i stradawa. Bez Wega svi ti problemi ostaju zauvek tajne zape~a}ene sa sedam pe~ata, koje niko drugi ne
mo`e raspe~atiti.
Problem stradawa, dakle, mo`e re{iti jedino
Bog koji je odbolovao sve qudske bolove, odstradao sva qudska stradawa i nije pao u o~ajawe; Bog
koji je pro{ao kroz smrt i nije se prepao; Bog koji je osmislio, opravdao, oblagovestio, zasladio
i svet, i ~oveka i smrt, i `ivot. Samo Bog koji je
bio u ~oveku, `iveo `ivotom ~oveka, odstradao
sva stradawa, prepatio sve muke, savladao sve smrti, osmislio svet i ~oveka, mogao je re{iti potpuno i Jovov problem, i od Jova buntovnika stvoriti onako smirenog i krotkog pokajnika koji posipa glavu pepelom i govori: ,,Jednom sam govorio vi{e ne}u govoritiß (Jov 39, 38).
Takav Bog bio je, jeste i bi}e samo Bogo~ovek
Isus Hristos, jedini Osmisliteq, i zato jedini
Spasiteq ovoga sveta i ~oveka. Jedino, dakle, Gospod Hristos, koji je svojim stradawem, smr}u i
Vaskrsewem osmislio stradawe, pretvorio ga u
sladost, u~inio to da qudi `ude za stradawem, je98
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ste i ima pravo da bude jedini istiniti Bog. Da
Spasiteq nije stradao i da nije umro, najmu~niji
problem qudskog `ivota ‡ stradawa i smrti,
ostao bi nere{en, i time najve}a muka neolak{ana i najve}e zlo neuni{teno. No, Hristos je i do{ao zato, ne da nas ostavi i daqe u okovima stradawa i smrti koje smo mi sami na sebe nametnuli,
nego da nas od wih oslobodi i da nas ve`e za sebe
vezom svoje slatke qubavi.
Smisao stradawa i smrti otkriva se u potpunosti tek onda kada stradawe i smrt postanu Bo`iji, kada Bogo~ovek pro|e kroz wih. Gospod je otstradao sva stradawa kojima je stradala priroda
qudska od Adama do posledweg wegovog potomka,
i to potpuno nevin, kao jedini pravi i apsolutni
Pravednik, jer ,,On greha ne u~ini, niti se na|e
prevara na ustima Wegovimß. Kroz jednoga ~oveka ‡ Adama koji je pogre{io, u{lo je stradawe i
smrt u ovaj svet; a kroz stradawe drugog nevinog
‡ Hrista, oni su isterani iz sveta.
Naravno, ne treba shvatiti da je Hristos problem stradawa i smrti re{io na taj na~in da wih
nema vi{e u ovom svetu. Ne, oni su i daqe tu, samo {to su sada dobili svoj smisao i svoju svrhu u
Hristovim stradawima. Da je Hristos stradawe
i smrt proterao iz ovoga sveta fenomenolo{ki,
to bi zna~ilo stvarawe ,,carstva zemaqskogß i
obesmr}ewe ~oveka ovakvog kakav jeste. Hristos
to nije hteo, jer je imao neuporedivo uzvi{eniji
ciq za ~oveka. On problem stradawa re{ava na
taj na~in {to daje smisao stradawu ovde na ze99
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
mqi, ako se isto podnosi u ime Hrista i za Hrista, jer ta i takva stradawa ovde na zemqi osiguravaju nam u onom svetu ve~ni i besmrtni `ivot.
Bogo~ovek problem stradawa re{ava u ovom svetu za onaj svet. Kroz svoja bogo~ove~anska stradawa Gospod Hristos vodi qudsku prirodu spasewu
najpre od greha kao uzro~nika zla i smrti, i kao
novi predstavnik celog ~ove~anstva, jer je bio
istinski Bog i istinski ~ovek, uvodi nove odnose i principe u `ivot ~oveka. Krsno stradawe
Bogo~oveka postalo je, po ~ovekoqubivom Promislu Bo`jem, sredstvo kojim se daruje qudima
`ivot ve~ni. Hristos nas spasava svojim nevinim
stradawima, kojima je obo`io ~oveka sjediniv{i
qudsko obli~je sa nebeskim. Zbog toga sveti Grigorije Bogoslov, Novi Zavet, novozavetni zakon
naziva ,,tajnom stradawaß. Na vrlo prost i jednostavan na~in tu tajnu spasewa izvr{enu Bogo~ove~anskim stradawem, sveta Pravoslavna Crkva
izra`ava kroz svoju bogoslu`benu poeziju u jednoj jedinoj re~enici: ,,Strastiju tvojeju Hriste,
ot strastej svobodihomsja...ß (Stihira na stihovwe gl. 1).
No, ni samo stradawe Hristovo, ni Wegova krsna smrt, ne bi bili nikakvo re{ewe da posle svega toga nije do{lo trijumfalno i slavno Wegovo
Vaskrsewe. Tek svetlim Vaskrsewem Hristovim
razlomqeni su tajanstveni pe~ati na problemu
stradawa i smrti, i kroz Vaskrsewe Hristovo
~ove~anstvo je ugledalo Carstvo Nebesko u kome
je `ivot ve~ni, pravda ve~na, istina ve~na, qubav
100
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ve~na. U tome je smisao i osmi{qewe svih stradawa ovde na zemqi, i to je kona~no i jedino mogu}e
ispravno re{ewe toga problema. Preneti qudsku prirodu iz ve~ne smrti u ve~ni `ivot mogao
je samo Bog, a u~initi wenim ve~ni `ivot (usvojiti ga) mogao je samo ~ovek. Otuda samo Bogo~ovek
mo`e biti i jeste na{ Spasiteq.
Svojom krsto-vaskrsnom `rtvom Gospod je osvetio qudska stradawa, zasladio ih i oradostio, te
su ona postala radost za hristonosce. Otuda ona
zadivquju}a smelost hri{}anskih Mu~enika u pogledu stradawa i smrti. Hiqade i hiqade wih su
sa pesmom na usnama odlazili i na najqu}e muke.
Za dokaz toga treba otvoriti bilo koju stranicu
@itija Svetih, pa se uveriti da su stradawe i
smrt za hri{}ane radost i dobitak. Za wih to nije vi{e onaj stra{ni qigavi pauk koji je razapeo
svoju otrovnu mre`u po svoj od greha po~a|aveloj
planeti, te lovi qude u wu kao nemo}ne muhe.
Za sledbenike Hrista raspetog i Vaskrslog,
stradawe i smrt je samo kapija kroz koju se prolazi u ve~no i bla`eno Carstvo Gospoda Hrista,
gde nas o~ekuje ono ,,{to oko ne vidi i uho ne ~u i
u srce ~oveku ne do|eß (I Kor. 2, 9).
101
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
102
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ЦАРСТВО НЕБЕСКО
У ПРАВОСЛАВНОМ ПРЕДАЊУ
zrazi: Carstvo Nebesko, Carstvo Bo`ije, Carstvo Hristovo, mawe-vi{e su sinonimi jedne i iste stvarnosti. Carstvo
Nebesko predstavqa centralni pojam Bo`anskog Otkrovewa, koji ima za ciq spasewe
sveta u Hristu, i radosni doga|aj koji je objavio
Gospod odmah u po~etku svoje propovedi, rekav{i:
,,Ispuni se vreme i pribli`i se Carstvo Bo`ijeß
(Mk. 1, 15; Mt. 4, 17).
No, ne samo u Otkrovewu, nego i u svetoota~kom Pred&wu Crkve, kao i u savremenom sistematskom bogoslovqu, najva`nije mesto zauzima isti-
103
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
na o Carstvu Bo`jem. To u~ewe pro`ima celokupno usmeno i pismeno Predawe Crkve, iako se
~esto za pojam ,,Carstvo Bo`ijeß upotrebqavaju i
drugi izrazi (kao: ve~ni `ivot, velija milost,
itd.) koji u su{tini imaju isti smisao.
Ali, kao {to je za sve o~igledne istine i vrednosti te{ko dati odre|enu i sveiscrpnu definiciju, tako i o hri{}anskoj istini o Carstvu Bo`ijem ne postoji zajedni~ka i od svih prihva}ena
definicija.
Gospod na{ Isus Hristos kroz ~udesne svoje
pri~e o Carstvu Bo`ijem, opisao je jasno prirodu, su{tinu i va`nost Carstva Bo`ijeg, kao i uslove ulaska u wega i bla`enstvo u wemu. Kasnije,
a na osnovu ovih evan|elskih opisa, stvorene su
razli~ite definicije za nagla{avawe ove ili
one strane, shodno li~nim pogledima i preduslovima svakog istra`iva~a.
Tako, po nekima, Carstvo Bo`ije ozna~ava vladavinu svete voqe Bo`ije u du{ama qudi, dok drugi stavqaju akcenat vi{e na dru{tvenu stranu i
Carstvo Bo`ije shvataju kao idealno dru{tvo u
kome se stalno ostvaruje bo`anska voqa (primer:
prva hri{}anska zajednica u Jerusalimu), kao jedinstven zakon `ivota i delawa. Neki opet poistove}uju Carstvo Bo`ije sa samim Hristom, a neki sa istorijskom Hri{}anskom Crkvom. U U~ewu dvanaestorice Apostola1, predstavqa se kao
budu}e carstvo koje se o~ekuje. Isto tako ga poi1. ∆ιδαχ`η 10, 5 ΒΕΠΕΣ, t. 2, str. 218.
104
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
maju i mnogi Oci Crkve, kao i sveti Zlatoust, koji u tuma~ewu prozbe iz molitve Gospodwe: ,,da do|e Carstvo Tvojeß, govori: ,,a da do|e Carstvo
Tvojeß zna~i ne vezati se za vidqive stvari, niti
ih smatrati za {ta veliko, nego vapiti ka Ocu i
o~ekivati budu}e.ß2 A Zigaben, u tuma~ewu iste
ove prozbe, govori: ,,Neka do|e na nas Carstvo
Tvoje, tj. caruj Ti nad nama a ne |avo.ß Origen
opet, osvr}u}i se na re~i Prete~eve: ,,Pokajte se
jer se pribli`ilo Carstvo Nebeskoß (Mt. 3, 2),
veli: ,,Prvo nalazimo Jovana da pomiwe Carstvo
Nebesko, koje je Hristos.ß Isto tako Origen, tuma~e}i tri prve prozbe molitve Gospodwe, tvrdi
da izraz: ,,kako na nebu tako i na zemqiß, mo`e da
pristoji uz svaku od te tri prozbe, jer je ,,Ime Bo`ije osve}eno na nebu, Carstvo Wegovo je utvr|eno na nebu i Wegova voqa se stalno tamo vr{i,
ali to je ono {to nedostaje nama na zemqi, a koje
mogu da se ostvare ako dostojno sebe pripremimoß3. Posebno za prozbu ,,da do|e Carstvo Tvojeß,
prime}uje: ,,Onaj koji se moli da do|e Carstvo Bo`ije, s pravom se moli da se u wemu rodi Carstvo
Bo`ije i donese plod i usavr{i se.ß4 Origen, dakle, prihvata Carstvo Bo`ije kao ostvareno u du{i ~oveka kroz iskorewewe iz we greha, s jedne
strane, ali i kao budu}u stvarnost u savr{enom
wenom obliku, posle Drugog Hristovog Dolaska.
2.\ Απαντα τ~ων ‘Αγίων Πατέρων, ’Αθ~ηναι 1974, t. 64, str. 361.
3. Περ`ι ε[υχ~ης, ΒΕΠΕΣ, t. 10, str. 276.
4. Isto.
105
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Na zapadu, bla`eni Avgustin, kao {to je poznato, dao je sna`an podsticaj izu~avawu u~ewa Gospodweg o Carstvu Bo`ijem, i mnogo je uticao
svojim idejama na kasnije hri{}ansko mi{qewe.
Svoje poglede o tome on izla`e u svome ~uvenom
delu De Civitate Dei (O dr`avi Bo`ijoj), u kome paralelno postavqa zemaqsko dru{tvo (ure|ewe),
koje sa~iwavaju nevernici i r|avi qudi i demoni, i ovaplo}uje ga istorijski u konkretnoj formi u idolopokloni~koj dr`avi, sa ,,Civitas Deiß koja obuhvata an|ele i svetiteqe svakog plemena (i
naroda) i svake epohe, i ovaplo}uje ga u konkretnoj ‡ Crkvi. Tako bla`eni Avgustin poistove}uje Carstvo Bo`ije sa Crkvom.
I kasnije, Sveti Oci, kao uostalom i savremeni bogoslovi, izla`u mawe-vi{e sli~ne poglede
o Carstvu Bo`ijem. Tako, Carstvo Bo`ije, ili
Nebesko, po P. Trembeli, poznatom gr~kom bogoslovu, ozna~ava vlast Bo`iju ,,bilo u srcu ~oveka, bilo u zajednici (dru{tvu)ß. To Carstvo ,,je
ve} po~elo, ali kao savr{ena i puna stvarnost izvr{i}e se u ve~noj budu}nostiß5. Otac Justin Popovi}, tuma~e}i prozbu: ,,Da do|e Carstvo Tvojeß, veli da to zna~i: ,,da do|e Carstvo Oca i Sina
i Svetoga Duha ‡ Carstvo Troji~nog Bo`anstva,
sa svima svojim bogatstvima i darovima, u kome
sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.ß6 U svo5. Παναγιώτης Τρεµπέλας, ‘Υπόµνηµα ε[ις τ`ο κατ`α Ματθαίον Ε[υαγγέλιον,
’Αθ~ηναι, 1958, str. 56.
6. Arhim. Justin Popovi}, Tuma~ewe Evan|eqa po Mateju, Beograd,
1979, str. 233.
106
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
jim spisima daqe, otac Justin Carstvo Bo`ije
~as poistove}uje sa samim Gospodom Hristom, naziva Ga Carem i tvrde}i: ,,Gde je Gospod Hristos
Car Neba ‡ tu je i Nebesko Carstvo sa svima svojim vrednostima i radostimaß7; ~as sa Crkvom,
jer, po wemu, ,,Gospod je i do{ao u svet da osnuje
Bogo~ove~ansko Carstvo svoje ‡ Crkvu. A to je
Carstvo: spasewe ~oveka od greha, smrti i |avola, kroz ohristovqewe = kroz obo`Awe = kroz
otroji~Aweß8; ~as opet vidi Carstvo Bo`ije u du{i ispuwenoj vrlinama, ili jo{ kao eshatolo{ku stvarnost u koju se ulazi verom u Gospoda
Hrista i `ivotom po Wegovom Evan|equ. Ovo bogatstvo pogleda i slika oca Justina Popovi}a o
Carstvu Bo`ijem bazira se na bogatstvu samoga
pojma Carstva koje je i u Svetom Pismu upotrebqavano u raznim zna~ewima, kao {to }emo jo{
ni`e videti.
a) Carstvo Bo`ije u Starom Zavetu
U~ewe o Carstvu Bo`ijem je toliko {iroko da
obuhvata celokupnu sadr`inu Evan|eqa Gospodweg. Kao i sve, otprilike, novozavetne hri{}anske istine {to se proro~anski (=senovito) nalaze i pomiwu u Starom Zavetu, tako i istina o
Carstvu Bo`ijem.
Nosilac tog u~ewa je ideja o Mesiji i Mesijinom carstvu, koja se prote`e kroz ceo Stari Za7. Isto.
8. Isto.
107
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
vet, jo{ od prvog obe}awa Mesije Praroditeqima
posle wihovog pada. Ta ideja je ponavqana i nagla{avana mnogo puta u istoriji razvoja ~ove~anstva, pogotovo u istoji jevrejskog naroda. Zato,
kad Gospod po~iwe svoju propoved sa ,,navr{i se
vreme i pribli`i se Carstvo Bo`ijeß (Mk. 1, 14),
On govori o religioznoj temi koju Wegovi slu{aoci ‡ Jevreji, razumeju i wome se zagrevaju. Za Josifa Arimatejskog se ka`e: ,,I on ~eka{e Carstvo Bo`ijeß (Lk. 17, 20; Mk. 15, 43), {to zna~i da
su Jevreji, savremenici Hristovi, o tome govorili i o~ekivali dolazak Carstva Bo`ijeg.
^udnovato je da se u celom Starom Zavetu re~
,,Carstvo Bo`ijeß ne susre}e nijednom, pa ipak,
nema stranice Starog Zaveta iz koje ne izbija
kao ne{to jasno i razumqivo samo po sebi, da je
Bog jedini Car i Gospodar Izraiqev i svih naroda, i celog vidqivog i nevidqivog sveta koji je
On stvorio iz nebi}a u bi}e. U Psalmu 102, 17, veli se: ,,Gospod je na nebu pripremio presto svoj i
Carstvo Wegovo nad svim vladaß, a u Psalmu 23, 7:
,,Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata
ve~na, i u}i }e Car slave... Ko je taj Car slave?
Gospod sila, On je Car slave.ß
Kako je Jevrejski narod izabran po~ev od Avrama i stavqen u poseban odnos prema Bogu, pa preko Mojsija i Sinajskog Zakonodavstva, i daqe preko svih proroka koji su govorili o Mesiji i Wegovom Carstvu, po~iwe se ostvarivati Carstvo
Bo`ije u jednom delu zemqe, tj. u `ivotu izraiqskog naroda, koji je postao ,,narod Bo`ijiß, teo108
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
kratski narod kojim u svemu rukovodi Bog. Dakle,
Carstvo Bo`ije u narodu izraiqskom bilo je jedna stalno prisutna stvarnost, ~ija su dobra i blagoslove u`ivali svuda u svakodnevnom `ivotu.
Eshatolo{ka ideja o Carstvu Bo`ijem bila je nepoznata u jevrejskom narodu u prvim vekovima narodne istorije, sve do vavilonskog ropstva. Taj
smisao i takvo poimawe dobija kasnije sa pojavom
apokalipti~kih pisaca poznijeg judejstva.
U dovavilonskom periodu Izraiqci su bili
gra|ani jednog teokratskog carstva, ~iji je car
bio sam Bog, zbog ~ega ih je i Gospod nazvao ,,sinovima carstvaß (Mt. 8, 12). Blagoslovi i dobra u
ovom dru{tvu sa Bogom odnosili su se na ovaj
`ivot, i zavisili su iskqu~ivo od wihove vernosti Bogu. Jer, kada je narod odstupao od Boga bivao je ka`wavan na razne na~ine, pa je ~ak dopadao u razna ropstva: asirsko, vavilonsko, gr~ko i
najzad rimsko. U ropstvu su naro~ito mnogo patili, te im je izgledalo nelogi~no i ironi~no da i
nadaqe sebe smatraju izabranim narodom Bo`ijim. Pojedini spisi Starog Zaveta prepuni su vapaja zbog odstupawa Boga od wih (neki Psalmi,
Pla~ Jeremijin i dr.). Tada se pojavquju proroci
koji sa smelo{}u objavquju da je ropstvo kazna
zbog grehova narodnih (ili wihovih stare{ina),
i ulivali su nadu govore}i, ako se obrate, da }e
Bog poslati Mesiju i da }e mesijansko vreme biti
vreme slobode, mira i blagostawa, vreme povratka staroj slavi i bla`enstvu, ali ujedno i godine
mira i pravde me|u svim narodima na zemqi.
109
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Mesija, o~ekivawe i nada izabranog naroda,
ali i celog ~ove~anstva, bi}e svetlost i spasewe
Izraiqa i svih naroda, i u~ini}e sve novo, `ele}i da izle~i sve rane ~ove~anstva od grehova svojim ranama i stradawima (Vidi: Is. 42, 6; 49, 6;
Mih. 5, 1; Amos 9, 11‡15). Kroz proroka Danila (i
druge apokalipti~ke pisce postvavilonskog perioda), imamo nove predstave Carstva Bo`ijeg i
Mesije, ili ,,Sina ~ove~ijegß kroz koga }e se
ostvariti uspostavqawe jednog ve~nog carstva. U
proro~anstvima i vi|ewima proroka Danila, Mesija se predstavqa kao nadzemaqska, nadsvetska,
predstoje}a Li~nost, koji }e do}i u slavi da sudi
svetu i da uspostavi, na mesto raznih svetskih
carstava, nepropadivo i preslavno Carstvo Bo`ije, i da donese obnovqewe i preobra`aj ~ove~ijeg `ivota.
Me|utim, u vi|ewima apokrifnih apokalipti~kih pisaca iz vremena pred dolazak Gospoda
Hrista (kao i za Wegovo vreme), preovla|uje politi~ko i evdemonisti~ko (o sre}i i blagostawu)
gledi{te na mesijansko vreme. U po~etku pravilno shvatana preslavna vladavina Mesije kao carstvo bo`ansko i duhovno, kasnije, pod uticajem
ropstva i te{kog `ivota, po~elo se zami{qati i
o~ekivati kao sre}no i slavno carstvo Izraiqa
i wegov trijumf nad svim svojim neprijateqima.
U vreme Gospoda Hrista ve}ina Jevreja je imala ovo drugo mi{qewe o Mesiji i Wegovom Carstvu. Ovo pogre{no poimawe i tuma~ewe starozavetnih proro~anstava o Mesiji, prodrlo je s kra110
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ja na kraj celog jevrejskog naroda i obuhvatilo
sve (~ak i najni`e) narodne slojeve. Na osnovu takvog poimawa i supruga Zevedejeva je molila Hrista za svoja dva sina ‡ Jovana i Jakova ‡ da ih uzvisi kada postane Car i uzme upravu nad Jevrejima.
Sa tim poimawem su se sagla{avali i ovi weni
sinovi, predube|eni wenim sujeverjem. No i ostalim Apostolima nije bilo strano ovo mi{qewe,
zbog ~ega i ,,uznegodova{eß na ova dva brata. Me|utim, negnevivi Gospod na{ Isus Hristos odmah
odseca i odbacuje od ove `ene i wenih sinova ovo
iskrivqeno tuma~ewe i poimawe (koje je ve} postalo ideal i idol za mnoge), rekav{i: ,,Ne znate
{ta i{tete; Carstvo moje nije od ovoga svetaß
(Mt. 20, 22 i Jn. 18, 36).
Istina, bilo je tada, ali mnogo mawe, i onih koji
su mesijansko doba o~ekivali u duhovnom smislu,
kao vreme mira i pravde i pot~iwavawa svetoj voqi Bo`ijoj. Takvi su bili sveti Simeon Bogoprimac, po kome }e Mesija biti Spasiteq, ,,svetlost
da obasja neznabo{ce i slava Izraiqaß (Lk. 2, 32),
kao i prvi sledbenici Hristovi, koji su, iako ranije zara`eni pogre{nim pojmovima, od silaska Svetog Duha u dan Pedesetnice, sasvim pravilno poimali ideju o Carstvu Hristovom, i Wegovo u~ewe
razneli kao buktiwu po celome svetu.
b) Carstvo Bo`ije u Novom Zavetu
Gospod Hristos, po~iwu}i svoj javni rad, odmah
je objavio da Wegova misija i iskupiteqsko delo
111
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
imaju za ciq stvarawe Carstva Bo`ijeg za sve qude. ,,I drugim gradovima treba mi propovedati
Evan|eqe o Carstvu Bo`ijem; jer sam na to poslanß (Lk. 4, 43). Kroz svoje u~ewe Gospod je isticao da qudi treba da smatraju Boga svojim Ocem,
da od Wega o~ekuju sve sa verom ,,da }e dobitiß i
da Ga vole iz sve du{e vi{e od bilo ~ega drugog.
@ivot svakog ~oveka treba da je bogocentri~an,
da se Bo`ija voqa vr{i u wemu u qubavi. Gospod
je odlu~no odbacio ovozemaqsko svetsko shvatawe o Carstvu Bo`ijem kao o zemaqskoj sre}i, blagostawu i nacionalnoj nadmo}i Judejaca nad drugim narodima.
Carstvo Bo`ije koje Gospod propoveda ima duhovni karakter. Ono je unutarwe, suprotno politi~koj mo}i i slavi carstava ovoga sveta. A i
sredstva {irewa Carstva Bo`ijeg su duhovna,
kao i ciqevi wegovi {to su duhovni, nadsvetski
i neprolazni, potpuno razli~iti od nade koju su
gajili Judejci. ,,Carstvo moje nije od ovoga svetaß (Jn. 18, 36) ~esto je nagla{avao Gospod. Zbog
ovakvog suprotstavqawa Carstvu Bo`ijem, ideji
koja je u glavi naroda bila usa|ena i iskrivqena,
bio je odba~en i gowen od Jevreja i od neznabo`aca najpre Gospod, a zatim i Wegovi novi principi u `ivotu qudi, kao i Wegovi sledbenici.
No, pored svih tih razlika, glavna karakteristika Carstva Bo`ijeg u propovedi Gospodwoj jeste to da se o wemu u~ilo i prikazivalo kao da je
ono ve} po~elo da se {iri i name}e sa samom pojavom Gospodwom. U tom smislu Nauku Gospodwu su
112
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
shvatili kako sveti Apostoli tako i Sveti Oci
i u~iteqi Crkve od samog po~etka do danas. Dovoqno je i letimice pogledati tuma~ewe Svetih
Otaca na tekstove Evan|eqa i ostalih spisa Novog Zaveta, pa se u to uveriti. Po svetom Zlatoustu, kada Jovan Prete~a govori u po~etku svoje
propovedi, da se ,,pribli`ilo Carstvo Nebeskoß, pod tim razume ,,prvi i drugi dolazak Hristovß. Tuma~e}i isto mesto iz Evan|eqa, bla`eni Teofilakt veli: ,,Pod Carstvom Nebeskim Krstiteq razume prvi i drugi dolazak Hristov i dobrodeteqni `ivot. Jer, ako mi, stranstvuju}i po
zemqi, `ivimo kao na nebu, daleko od strasti, onda imamo Carstvo Nebeskoß. A Zigaben veli da
,,Carstvom Nebeskim Krstiteq naziva Hrista,
kao Nebeskog Cara po Bo`anstvu. Carstvom Nebeskim naziva i an|eoski `ivot, koji je Hristos
uskoro imao da zavede putem evan|elskih Zapovestiß. A po najve}em savremenom Pravoslavnom
Bogoslovu, ocu Justinu Popovi}u, re~i Krstiteqa: ,,Pribli`i se Carstvo Nebeskoß, zna~e: ,,Pribli`i se Mesija, Spasiteq, Bogo~ovek, a sa Wim
i za Wim i ‡ svo Nebesko Carstvo... U stvari, Gospod ostvaruje i daje ono ~emu je sveti Krstiteq
vodio i privodio: Carstvo Nebesko.ß
Hristos je u svojim propovedima isticao da su
po~ela da se ispuwuju starozavetna obe}awa Bo`ija o budu}em Mesiji ili Spasitequ ~ove~anstva
i mesijanskom vremenu. Sam Hristos tvrdi za sebe da je Mesija u razgovoru sa Samarjankom (Jn. 4,
25), pred Pilatom (Jn. 18, 36), kao i u drugim pri113
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
likama. Carstvo Bo`ije je, dakle, po~elo dolaskom Hrista u svet i Wegovim iskupiteqskim delom, i postepeno se {iri i name}e, poput zrna goru{i~inog ili kvasca, da bi se u budu}em veku pokazalo u svoj slavi i savr{enstvu svome.
v) Carstvo Bo`ije i svet
Gospod Hristos je rekao jednom prilikom svojim u~enicima, a preko wih i svima svojim sledbenicima: ,,Vi niste od ovoga sveta, nego vas ja od
sveta izabrah, zato mrzi na vas svetß (Jn. 15, 19),
i time jasno postavio distancu izme|u Carstva
svoga i carstva ovoga sveta. I jo{: time je objasnio za{to svet neprekidno vojuje protiv Carstva Bo`ijega i goni verne sluge Hristove. Carstvo Bo`ije je novi svet u svetu ovom, `iva zajednica koja `ivi verom u Hrista i qubavqu prema
Wemu i me|usobno. @ivot i ideje i duh ove zajednice su hristocentri~ne, jer Hristos predstavqa
i izvor i silu wenog `ivota i wen ciq. Ostali
svet, nehristijaniziran i nepreporo|en duhom
Hristovim, `ivi u grehu, stran je Bogu i Wegovoj
voqi, te stoga wegov `ivot odre|uju druge vrednosti i merila neduhovna i nehri{}anska. Postoje,
dakle, dva duha: duh Bo`iji i duh ovoga sveta (I
Kor. 2, 12), dok apostol Jakov direktno veli:
,,Prijateqstvo ovoga sveta neprijateqstvo je
Boguß (Jak. 4, 4).
Treba, me|utim, znati da Sveto Pismo pod re~ju ,,svetß ne podrazumeva svet kao Bo`iju tvorevi114
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
nu, svet prirodni i materijalni (jer priroda i materija nisu izvor zla), nego ~ove~anstvo organizovano bez Boga, u kome vlada greh i koje se bori
da iskqu~ivo svojim sredstvima poboq{a i sredi svoj `ivot, i tako ,,usre}iß ~oveka. Ovaj gre{ni svet koji `ivi bez Boga, nadahwuje se svojim
idejama i principima, a sledi vrednosti i idole
i kriterijume uzete i obra|ene u `ivotu bez ikakvog dodira i veze sa Bogom i ve~nim duhovnim
vrednostima.
No, fakat je bio i jeste da vernici, iako ,,nisu
od ovoga svetaß, ipak `ive u strukturama i oblicima ovoga sveta. Sam Gospod, u svojoj arhijerejskoj molitvi, molio se za u~enike svoje Ocu svome ,,ne da ih uzme sa svijeta, nego da ih sa~uva od
zlaß (Jn. 17, 15). U Poslanici Diognetu se ka`e
da se hri{}ani ne razlikuju od drugih qudi ni jezikom, ni obi~ajima, ni odelom, ni hranom, ni ku}ama, nego sveto{}u svoga `ivota, te otuda ,,{to
je du{a u telu, to su hri{}ani u svetuß9.
Me|usobni, pak, odnos Carstva Bo`ijega, odnosno sledbenika Hristovih i ovoga sveta, regulisao je sam Gospod rekav{i da treba dati ,,caru
carevo, a Bo`ije Boguß (Mt. 22, 21). [ta to prakti~no zna~i pokazali su sami sveti Apostoli,
koji su, sigurno, najboqe shvatili svoga Gospoda, U~iteqa, kada su, primoravani od Jevreja da
prekinu propoved o Carstvu Bo`ijem (Gospodu
Hristu), odgovorili: ,,Sudite je li pravo pred
9. Πρ`ος ∆ιόγνητον [επιστολή, ΒΕΠΕΣ, t. 2, str. 253.
115
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Bogom da vas ve}ma slu{amo nego li Bogaß? (D.
A. 4. 19), a na drugom mestu: ,,Ve}ma se treba Bogu pokoravati nego li qudimaß (D. A. 5, 29). Govore}i o gorwim re~ima Spasiteqevim, sveti
Zlatoust veli: ,,Kada ~uje{ Spasovu re~: ,,podajte }esarevo }esaruß, razumi pod tim samo ono
{to ni najmawe ne {kodi pobo`nosti; a sve {to
je suprotno pobo`nosti, ve} nije porez }esaru,
nego porez i danak |avolu.ß10 Po ovom nepokolebivom principu Hristovom postupali su, posle
svetih Apostola, ~itave plejade svetih Mu~enika i Ispovednika kroz, evo, skoro dve hiqade godina. Tog principa se dr`e i danas oni koji se
trude i bore da naslede Carstvo Nebesko. ^initi suprotno, zna~i ~initi sebe nedostojnim i nepodesnim za Carstvo Bo`ije.
g) Carstvo Bo`ije i Crkva
U starini, shodno u~ewu Gospodwem, niko nije
mogao zamisliti da odrekne istovetnost Carstva Bo`ijega sa Crkvom. Sumwa, i posebno bavqewe tom temom, zapo~elo je, uglavnom, od Reformacije u {esnaestom veku, kada su od onih koji su tada napustili zajednicu sa Rimom (koji je
jo{ ranije bio otpao od jedine, svete, katoli~anske (=saborne) i apostolske Crkve Hristove)
,,nastaleß mnoge nezavisne ,,crkveß, sa razli~itom crkvenom upravom i na~inom `ivota, te se
10. Beseda na Mateja 70, 2, \Απαντα τ~ων ]αγίων Πατέρων, t. 68, s. 317.
116
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Carstvo Bo`ije nije moglo poistovetiti sa ovom
ili onom od mnogih grupa, koje su se samozadovoqno nazivale crkvama. Nasuprot tome, jedina, sveta saborna i apostolska Crkva Pravoslavna, razlikuju}i u svome nedeqivom jedinstvu crkvu vojuju}u i crkvu trijumfuju}u, poistove}uje prvu sa
Carstvom Bo`ijim u wegovom zemaqskom vidu, a
drugu sa Carstvom Bo`ijim u budu}em veku, posle posledweg Suda u wegovom savr{enom i proslavqenom vidu.
Hristos se rodio i `iveo u Crkvi starozavetnoj, priznaju}i sve{tene principe wene, praznike, `rtve i zakon wen. Crkva starozavetna obuhvatala je sve Izraiqce, zbog ~ega ih Gospod i naziva ,,sinovima carstvaß (Mt. 8, 12), a kroz koje
se svedo~i da je Crkva starozavetna poistove}ivana sa Carstvom Bo`ijim. I budu}i da se Izraiqci nisu pokazali dostojni ovog Carstva, ono je
oduzeto od wih i dato neznabo{cima koji su poverovali u Hrista (vidi: Mt. 21, 43). Judejska vera
se nalazi u tesnoj vezi sa hri{}anskom, i prva se
smatra pripremnim stadiumom za ostvarewe Gospodom Hristom iskupqewa i spasewa ~ove~anstva. I Stari Zavet i Novi Zavet potvr|eni su
krvqu. Prvi, krvqu `ivotiwa na Gori Sinaju (i
uop{te starozavetnim `rtvama), a drugi pre~istom krvqu samoga Gospoda na Golgoti (Jevr. 9,
14‡15). Jasna je, dakle, veza izme|u Crkve starozavetne i Crkve novozavetne, jer u prvoj imamo narod koji je priznavao Boga kao svoga Cara i Wegove Zapovesti kao zakon svoga `ivota, a u drugoj ‡
117
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
jednu zajednicu svetih, iskupqenih iz ropstva grehu, smrti i |avolu, `rtvom Hristovom, koji zbog
toga Wemu pripadaju i posve}uju mu se kao ,,novi
Izraiqß, kao novi ,,izabraniß narod Bo`iji.
Ali Gospod, osnovav{i Carstvo Bo`ije na zemqi, imao je, dakle ciq da to u~ini kroz osnivawe jedne vidqive i organizovane Crkve, koja bi
bila istorijska, i u prostoru i vremenu predstavqala ostvareno Carstvo Bo`ije. U Matejevom
Evan|equ (16, 18) Gospod jasno izra`ava svoju nameru da osnuje Crkvu: ,,I na ovom kamenu sazida}u
Crkvu svoju, i vrata paklena ne}e je nadvladatiß.
A u Mt. 18, 17, u~i da onaj koji se ne saobrazi savetima i odlukama Crkve, da se istera iz we, jer ne
pripada Crkvi, nije ~lan Carstva Bo`ijega.
Re~ ,,Crkvaß, sem u ovde navedenim mestima, nigde se vi{e ne navodi u Evan|equ, jer upravo wen
smisao sadr`i u~ewe o Carstvu Bo`ijem. Tako,
sve pri~e Hristove o Carstvu Bo`ijem (vidi
Mt. 13 gl.) odgovaraju hri{}anskoj Crkvi. Crkva Hristova je po~ela od malog broja ~lanova,
ali vremenom se ra{irila po celom licu zemqe,
kao malo ,,zrno goru{i~inoß koje se razvije u veliko drvo. Ona je i kao ,,mre`aß iz pri~e, jer obuhvata u svome krilu i zdrave i bolesne ~lanove;
jeste i kao ,,wivaß pri~e, u koju se sa dobrim semenom seje i kukoq od neprijateqa. Dvanaest Apostola, koji su sa~iwavali prvo jezgro Carstva Bo`ijeg na zemqi i bili prvi posve}eni u ,,tajne
Carstva Bo`ijegß (Mt. 13, 11), postali su dvanaest vo|a Crkve Hristove i poslati su od Gospoda
118
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
da ribolove i druge ~lanove u Carstvo Bo`ije, tj.
u Crkvu Hristovu.
I dok u Evan|equ preovla|uje ideja o Carstvu
Bo`ijem i retko se navodi re~ ,,Crkvaß, dotle se
u drugim kwigama Novog Zaveta, nasuprot, mesto
Carstva uzima Crkva, {to jasno pokazuje da se
Carstvo Bo`ije i Crkva poistove}uju. A ukoliko se u drugim kwigama Novog Zaveta ipak govori o Carstvu Bo`ijem, ono se, uglavnom, svuda
uzima u eshatolo{kom svome smislu. (Upor. I
Kor. 6, 10; Gal. 5, 21; Ef. 5, 5; II Sol. 1, 5; II Tim.
4, 1.18 i dr.).
Oko Crkve se koncentri{e briga i qubav prvih hri{}ana i wu smatrahu za ,,stub i tvr|avu
istineß (I Tim. 3, 15), koja nema na sebi ,,mrqe ni
mane, ili ne{to takoß (Ef. 5, 27). Crkva je misti~no telo Hristovo, koji se naziva glavom Crkve,
zbog ~ega se smatra Osniva~em i @ivotom Carstva Bo`ijega na zemqi. Ako je Hristos imao misiju da osnuje Carstvo Bo`ije na zemqi, onda, vaistinu ovo Carstvo nije ni jedna druga istorijska
i vidqiva stvarnost do hri{}anska Crkva. Razume se, Carstvo Bo`ije je {ire od Crkve po svome
sadr`aju, ako se pod wim razume vladavina Bo`ja
nad svim bi}ima i pojavama, dok je Crkva `ivi organizam (=telo) Bogo~oveka Hrista, kroz koju se
produ`uje iskupiteqsko delo Gospodwe, preko u
woj obitavaju}eg Svetog Duha i svih bo`anskih darova, kojima je ovu Spasiteq obdario.
Da je Gospod, osnivaju}i Carstvo, mislio na
istorijsku Crkvu, vidi se po tome {to je u woj po119
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
stavio najpre Apostole (Mk. 2, 14‡19), ustanovio
Tajnu Kr{tewa, kroz koju se ulazi u Crkvu i postaje wen ~lan, kao i druge tajne kroz koje se verni osve}uju i primaju darove Svetoga Duha, i najzad objavio da }e biti sa wom neprekidno do svr{etka veka. Crkva, dakle, i Carstvo Bo`ije izra`avaju istu bo`ansku stvarnost, isti bo`anski
red i stawe, zbog ~ega je onaj koji je istinski i
verni ~lan Crkve, ujedno i sin Carstva. Otuda,
isti uslovi se tra`e da bi neko bio ~lan Crkve
koji se tra`e i za ulazak u Carstvo Nebesko.
|) Carstvo Bo`ije kao prisutna i budu}a
stvarnost
Da bi ostvario svoju misiju i osnovao Crkvu svoju (=Carstvo Bo`ije), Gospod Hristos je skoro za
sve vreme svoga zemaqskog rada vodio borbu protiv zlih sila, koje su pru`ale otpor i protivile
se da zavlada sveta voqa Bo`ija na zemqi, tj. protiv zle sile u srcima qudi i svim li~nim i dru{tvenim odnosima wihovim. ,,Ako li ja Duhom
Bo`ijim izgonim |avola, dakle, do{lo je k vama
Carstvo Bo`ijeß (Mt. 12, 28). Re~ ,,do{loß pokazuje da je to ,,ne{toß {to je bilo predmet nade i
o~ekivawa po~elo da se ostvaruje. Carstvo Bo`ije, ili mesijanska epoha, bila je ve} stvarnost. Budu}i da je Wegova pojava bila odlu~na i veoma bitna za svet, ona je pra}ena raznim ~udima: ,,Slepci
progledaju, i hromi hode, gubavi ~iste se i gluhi
~uju, mrtvi ustaju i siroma{nima propoveda se
120
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Evan|eqeß (Mt. 11, 5). To je ostvarewe proro{tava starih proroka, koji su u~ili da }e se o~ekivani Mesija prepoznati i po ~udesima koja }e ~initi bo`anskom svojom blagoda}u.
Sveti Evan|elist Luka svedo~i da je Gospod
Hristos po~eo svoju propoved u nazaretskoj sinagogi, ~itaju}i kwigu proroka Isaije i tuma~e}i proro~anstvo, rekav{i: ,, Danas se izvr{i ovo pismo u
u{ima va{imß (Lk. 4, 21). Zna~ajnim izrazom: ,, Danas se izvr{iß, pokazuje Gospod da je Mesija = Carstvo Bo`ije stiglo onda kad je On po~eo da propoveda o Carstvu Bo`ijem (Mk. 1, 14). Kada bi Carstvo Bo`ije pripadalo samo dalekoj budu}nosti,
posle kraja ovoga sveta, ne bi Gospod preporu~ivao da najpre i{temo ,,Carstvo Bo`ije i pravdu
wegovuß, pa onda ono {to je za ovaj `ivot potrebno, jer u budu}em `ivotu svi }e `iveti kao an|eli
Bo`iji (Mt. 6, 33; 22, 30), te bi ,,jelo i pi}eß, kao
dodatak uz Carstvo Bo`ije, bili izli{ni. Osvr}u}i se na ovu mnogozna~aju zapovest Hristovu, otac
Justin veli da je ,,smisao ~ove~ijeg `ivota na}i
Carstvo Bo`ije i ispuniti du{u Carstvom Bo`ijim i pravdom wegovom. Sada{wa blaga su dodatak
Carstvu Bo`ijem; ona su neka vrsta miraza koji se
daje onome koji najpre i{te Carstvo Bo`ije i
pravdu Bo`iju. ^ovek je Hristov ako je Carstvo
Bo`ije krajwa meta svih wegovih `eqa, sve du{e,
sveg uma, vascelog bi}a wegovogß11.
I u izvrsnim pri~ama Hristovim o Carstvu Nebeskom (Mt. 13 gl.) ono se predstavqa kao prisut11. O. Justin Popovi}, nav. delo, str. 249.
121
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
na stvarnost. Hristos natprirodne tajne Carstva
Nebeskog nizvodi u prirodu; natprirodno obla~i
u prirodno; svu tajanstvenost neba sabija u zrno
p{eni~no. ,,Za zemqu i qude na woj Carstvo Nebesko nije neprirodno, nego prirodno kao i zrno
p{eni~noß12, veli otac Justin. Ono se predstavqa
kao prisutna stvarnost, kao prisutno najve}e blago, za koje vredi da ~ovek dade sve i da ~ini sve samo da ga dobije (pri~a o biseru). U pri~ama o mre`i i kvascu otkrivaju se va`ne crte Carstva Bo`ijeg, tj. da ono obuhvata u sada{wem vidu svome, ovde u svetu, sa dobrim i zle ~lanove, i da je u svom
po~etku neprimetno i bezna~ajno, ali vremenom
nevidqivo }e se pro{iriti svuda i obuhvatiti celu vaseqenu. O~igledno je da se u ovim pri~ama
Carstvo Bo`ije poistove}uje sa hri{}anskom Crkvom, jer sve re~eno u pri~ama za Carstvo Nebesko, apsolutno je primenqivo na Crkvu.
U Jovanovom Evan|equ re~ ,,Carstvo Bo`ijeß
retko se upotrebqava (Jn. 3, 3.5), nego umesto toga koriste se druge re~i, kao ,,`ivotß, ,,svetlostß, i dr. Tako sre}emo izraze: ,,u|ite u
`ivotß, ,,sinovi svetlostiß, umesto: ,,u|ite u
Carstvoß i ,,sinovi Carstvaß. Isto tako u Delima Apostolskim ,,posledwa vremenaß (D. A. 2,
17), o kojima govori prorok Joil (2, 28, 29) i u koji }e se izliti Duh Bo`iji na qude, stigla su ‡
to su dani osnivawa Crkve na Pedesetnicu. Verni ve} `ive u te ,,posledwe daneß, jer se na wih
12. Isto, str. 341.
122
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
izlio Sveti Duh, kao {to je prorekao Joil. U~enici Hristovi i svi vernici ve} su okusili ta
blaga mesijanske epohe u svome `ivotu sa Hristom i u Hristu. Od pojave Gospodwe nesumwivo
je po~elo Carstvo Bo`ije i bila je prisutna bo`anska stvarnost u svetu.
Ali, i drugo shvatawe o Carstvu Bo`ijem, kao
budu}em i o~ekivanom, osniva se, tako|e, na re~ima Gospodwim, kao i ono napred obja{weno. Eshatolo{ki elemenat u Hri{}anstvu je veoma jak i
neosporan. Najdubqe ~e`we vernika ne okre}u se
na blaga ovoga prolaznog sveta, nego na budu}a i
nepropadqiva blaga drugog `ivota. Jer svaki vernik, ako ne re~ima, a ono `ivotom, ponavqa re~i
svetog apostola Pavla da ,,ovde nemamo grada koji }e ostati, nego tra`imo onaj koji }e do}iß (Jevr. 31, 14) i da ,,ne gledamo na ono {to se vidi, nego na ono {to se ne vidi; jer je ono {to se vidi
za vreme, a ono {to se ne vidi ve~noß (II Kor. 4,
18)13. @itija Svetih, od prve stranice do posledwe, najre~itija su potvrda ove istine. A Svetiteqi Bo`iji i jesu pravi vernici Crkve, ili drugim re~ima, prave vernike Bog proslavqa kao svoje svetiteqe.
13. Koliko je ovaj evan|elski princip pro`eo na{u narodnu du{u, vidi se po tome, {to se wime rukovode ne samo pojedinci, kao vernici, nego ~itav narod, kao celina. Narodni genije taj svoj evan|elski stav izrazio je u narodnoj pesmi, obja{wavaju}i odluku sv. kneza Lazara i celog srpskog naroda pred odlu~nu bitku na Kosovu, da se privole ,,Carstvu Nebeskomeß, pa ma i po cenu vidqivog poraza na bojnom poqu i nebivalog stradawa kasnije u ropstvu, jer,,Zemaqsko je za malena carstvo. A nebesko uvek i dovekaß.
123
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
U bla`enstvima (Mt. 5, 3‡12), kao i u celoj Besedi na Gori, Gospod predstavqa Carstvo Bo`ije
kao budu}e dobro koje se ~uva za krotke, ~iste srcem, milostive, siroma{ne duhom, prognane u
ovom svetu radi vere i qubavi Hristove. Me|utim, najjasnije se pokazuje eshatolo{ki karakter
Carstva Bo`ijeg u dramati~nim onim opisima
kraja sveta, Drugog dolaska Gospodweg, Posledweg Suda i uspostavqawa Bo`ije vlasti nad svima. Ti opisi u Evan|equ sli~ni su onima kod Isaije, Danila, Joila, i dr. Prethodi}e ratovi, glad,
zemqotresi, bolesti, progonstva vernih, pojava
la`nih proroka, propoved Evan|eqa u svim narodima, i ,,tada }e do}i krajß (Mt. 24, 1‡45; Lk. 21,
5‡17; Mk. 13, 1‡31).
Posebno, budu}i karakter Carstva Bo`ijeg isti~e se neuporedivo u jedinoj proro~koj kwizi
Novoga Zaveta, u Otkrovewu Jovanovom. U wemu
je glavna tema, upravo pomo}u simvola i vi|ewa,
prikazivawe budu}ih doga|aja koji }e se javiti u
svetu. U ovoj kwizi se Carstvo Bo`ije prikazuje
i karakteri{e kao ,,Novi Jerusalimß, koji je sav
od dragog kamewa, obasjan slavom Bo`ijom (Otkr. gl. 21, 22).
Ovaplo}ewem Gospoda Hrista, Carstvo Bo`ije zauzima centralno mesto u `ivotu i istoriji
~ove~anstva, koje je po~elo da se preobra`ava u
jednu jaku i bo`ansku stvarnost koja se name}e
sve vi{e i vi{e u `ivotu na svim planovima wegovim. U po~etku Gospod i mala grupa u~enika
Wegovih sa~iwavali su jezgro ovog Carstva na ze124
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
mqi, jer je u krugu onih koji su poverovali u Gospoda carovao Bog i sveta voqa Wegova bila je i
voqa pravih hri{}ana. Ovaj krug vernih {irio
se sve vi{e i vi{e i tako Carstvo Bo`ije, kroz
propovedi Apostola i saradnika wihovih, {iri
se neprekidno i osvaja prostor u svetu i u du{ama vernih, preobra`avaju}i ga i osve}uju}i svojim bo`anskim silama. Ovu istinu o takvom
{irewu Carstva Bo`ijeg u svetu i wegovim svojstvima, izneo je Gospod u divnim pri~ama o seja~u i semenu, o p{enici i kukoqu, o zrnu goru{i~inom, o mre`i i kvascu (Mt. 13, 1‡9; 18, 88; Mk.
4, 30‡32; Lk. 13, 18).
Pa ipak, ovo Carstvo Bo`ije koje je po~elo
pre skoro dve hiqade godina i {iri se postepeno, nije mogu}e da dostigne u uslovima ovog sveta
savr{enu i preslavnu svoju formu. Savr{enstvo
se ovo ~uva za budu}i neprolazni `ivot, jer u
ovom `ivotu ,,vidimo ne{to kao kroz staklo u
zagonetki, a onda }emo licem u lice...ß (I Kor. 13,
12). Onaj savr{eni odblesak u budu}em Carstvu
Bo`ijem i bla`enstvo do`ivqavaju pravi vernici jo{ ovde, zbog ~ega ih sveti apostol Pavle i
naziva ,,decom svetlosti, sugra|anima svetih, i
doma}ima Boguß (Vidi: Rim. 8, 16; Ef. 2, 19; 5, 8).
e) Priroda Carstva Bo`ijeg
i uslovi stupawa u wega
Carstvo Bo`ije, kao i samo Evan|eqe ~iju sadr`inu sa~iwava, jeste duhovnog karaktera. Sve je u
125
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
tom Carstvu duhovno, unutarwe, ti~e se dubine
~ovekove prirode i najdubqih ~ovekovih te`wi i
tra`ewa. Apostol Pavle, odbacuju}i iz Carstva
Bo`ijeg sve materijalno i zemaqsko, pi{e: ,,Carstvo Bo`ije nije jelo i pi}e, nego pravda i mir i
radost u Duhu Svetomeß (Rim. 14, 17). Carstvo Bo`ije nije uspostavqeno ,,da se vidiß (Lk. 13, 20), tj.
pomo}u vidqivih sredstava i pompi, kao {to su to
o~ekivali Jevreji. Duhovnost sa~iwava glavni
znak za prepoznavawe Carstva Bo`ijeg, zato {to
je wegova sadr`ina Bog, koji je ,,duhß, te i oni koji
pripadaju tom Carstvu poznaju se po duhovnosti
svoga `ivota, kao oni koji obo`avaju duhovnog Boga, i kao oni koji su vo|eni u svemu Duhom Svetim,
koji sa~iwava `ivotvornu silu u `ivotu vernih.
Duhovno zajedni~arewe vernih sa Bogom i izme|u
sebe, uspostavqeno je na Pedesetnici silaskom
Svetog Duha na Apostole, a zatim i na druge verne
i wihove saradnike. Kao duhovno Carstvo Bo`ije,
ono se {iri i name}e duhovnim sredstvima: pomo}u re~i, qubavi, slu`ewem i samo`rtvovawem ~lanova wegovih radi Hrista.14
[to se pak ti~e uslova za stupawe u Carstvo
Nebesko, oni su u potpunosti saglasni sa prirodom Evan|eqa i Crkve Hristove. Ti uslovi uglav14. Su{ta suprotnost tome je ,,carstvo islamaß, koje budu}i svo zemqosano i pro`eto ~ulno{}u, ostvaruje se i {iri iskqu~ivo ovozemaqskim sredstvima ‡ ogwem i ma~em, kako u pro{losti tako i danas (Vidi: Kur’an ~asni, Svetlost, Zagreb 1969, Poglavqe 2, dio 24, ajet 193; poglavqe 9, dio 6, ajet 43; poglavqe 9, dio 7, ajet 53. i td.). Uostalom, nije
poznato da je muslimanska vera bilo gde pro{irena ili primqena preko misionara ‡ bez osvajawa.
126
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
nom sa~iwavaju sadr`aj hri{}anske etike, ili kako se to kod Otaca naziva ,,`ivota u Hristuß. I
sveti Prete~a, i Gospod Hristos po~iwu svoju
propoved istim re~ima: ,,Pokajte se, jer se pribli`i Carstvo Nebeskoß (Mt. 3, 2; 4, 17). To po
ocu Justinu zna~i da je ,,pokajawe vrata Hristovog Evan|eqa. Mimo wih se ne mo`e u}i u Hristovo Carstvo. Smernost ih uvek nalazi, a gordost
ih namerno obilazi. Od pokajawa po~iwe novi
~ovek, novozavetni ~ovek. To je potpuno novi
`ivot: sav ustremqen bo`anskom, besmrtnom, ve~nomß15. Iza pokajawa i sa pokajawem idu sve ostale evan|elske vrline: duboka vera, qubav, milostivost, smernost, molitve, post, itd. {to sve skupa sa~iwava ,,`ivot u Hristuß, tako da svak mo`e
re}i sa apostolom Pavlom: ,,Ne `ivim ja, nego
`ivi u meni Hristosß (Gal. 2, 20). Jer, ,,ako je ko
u Hristu nova je tvar, staro pro|e, gle sve novo
postadeß (II Kor. 5, 17).
Sveti Duh, Kojega vernik prima u svetoj Tajni
Kr{tewa i Miropomazawa, spaquje sve ne~isto i
gre{no u ~oveku, dok celog ~oveka oduhovquje i
preobra`ava, tako da i telo upija nestvorenu blagodat Duha. Konkretno, Beseda na Gori sadr`i u
veli~anstvenoj prostoti uslove stupawa u Carstvo Bo`ije. Tu je Gospod postavio ne samo principe u pozitivnom smislu, nego je istakao i smetwe za Carstvo Nebesko: ,,Ne}e svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! u}i u Carstvo Nebesko; no
15. Nav. delo, str. 93.
127
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
koji ~ini po voqi Oca moga koji je na nebesimaß
(Mt. 7, 21). To zna~i da se u Carstvo Nebesko ulazi ne samo kada ~ovek re~ima ispoveda Gospoda
Hrista, nego i delima i `ivotom. Nije dosta priznavati i hvaliti smirenost, krotost, ~istotu,
qubav, itd. kao Hristove vrline, no treba sebe
smiriti smireno{}u Hristovom, ukrotiti kroto{}u Hristovom, oqubotvoriti qubavqu Hristovom; re~ju: ovrliniti sebe svakom vrlinom Hristovom16, veli otac Justin.
Svakako, {irewu Carstva Bo`ijega re~ju i
primernim svetim `ivotom vernika, stoje na putu mnoge smetwe i prepreke i u nama samima i u
svetu oko nas. Stoga nam predstoji neprekidna
borba sa tim zlim silama, koje apostol Pavle naziva ,,duhovima zlobe ispod nebaß, jer nam ,,kroz
mnoge nevoqe vaqa u}i u Carstvo Bo`ijeß (D. A.
14, 22). Ta borba, iako je te{ka, nije beznade`na,
jer mi znamo da su bo`anske sile ja~e od zlih i
mra~nih sila. ,,Vi ste od Boga, de~iceß, govori
sveti Jovan Bogoslov, ,,i nadvladaste ih, jer je ve}i koji je u vama nego li koji je na svijetuß (I Jn.
4, 4). Samo onaj ko se dobrovoqno preda u slu`bu
tim zlim silama i slu`i im revnosno kroz grehe
i strasti, taj ih i ne mo`e pobediti. Ali, za takve i nema ulaska u Carstvo Nebesko. ,,Ne varajte seß, veli sveti apostol Pavle, ,,ni bludnici,
ni idolopoklonici, ni prequbo~inci, ni ayuvani, ni mu`elo`nici, ni lupe`i, ni lakomci, ni
16. Nav. delo, str. 259.
128
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
pijanice, ni kavgayije, ni razbojnici, Carstva
Bo`ijega ne}e nasleditiß (I Kor. 6, 9‡10; Gal. 5,
21; Ef. 5, 5). ,,I ovakvi bijaste nekiß, produ`uje
sveti apostol Pavle pi{u}i onda{wim i sada{wim hri{}anima, ,,nego se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda na{ega Isusa
Hrista i Duhom Boga na{egaß (I Kor. 6, 11).
`) Carstvo Bo`ije i hri{}anska askeza
U podvi`ni~koj asketskoj literaturi Pravoslavne Crkve, kao i u prakti~nom `ivotu Pravoslavnih vernika, Carstvo Bo`ije se poima uglavnom kao ve~ni bla`eni `ivot kojega }e naslediti pravedni i dostojni. ,,Hodite blagosloveni
Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripravqeno od postawa svetaß (Mt. 25, 34), re}i }e na
Stra{nom Sudu Gospod onima koji budu udostojeni stati s desne strane Wemu. To Carstvo se sti~e svesnim i upornim trudom u ovaplo}avawu svake evan|elske vrline u svome `ivotu. ,,[ta je
ovaj `ivot?ß ‡ pita otac Justin, i sam odgovara:
,,Ni{ta drugo do priprema za `ivot ve~ni. @ivot na zemqi je neprekidno spremawe za `ivot na
nebu. To spremawe se vr{i pomo}u nebeskih vrlina. A to su evan|elske vrline koje je qudima objavio Car Neba, Gospod Hristos si{av{i na zemqu
i postav{i ~ovek.ß17 Mnogi su primeri u Evan|equ koji potvr|uju istinitost re~i Hristovih da
17. Isto, str. 477.
129
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
se ,,Carstvo Nebesko naporom uzima i da ga podvi`nici zadobijajuß (Mt. 11, 12). Dovoqno je setiti se pri~a Spasiteqevih o deset devojaka, o talentima, o radnicima u vinogradu, svadbi carevog sina i mnogih drugih, pa videti da se bez truda niko nije uselio u Carstvo Nebesko.
Sveti Apostoli su pravilno shvatili ovu prostu evan|elsku istinu i usrdno se potrudili na
rasprostirawu i nasa|ivawu Carstva Bo`ijega
na zemqi, krunisav{i svoj trud na {irewu Evan|eqa prolivawem krvi svoje za Gospoda svoga.
Wima su sledili svi istinski veruju}i hri{}ani
iz svakog naroda i plemena na zemqi, i u svakom
vremenu od svetih Apostola pa do danas.
Ali, iako se vrlinski `ivot zahteva i pretpostavqa kao uslov za stupawe u Carstvo Nebesko,
ipak ono nije plata za na{a dela, nego dar i poklon Oca na{eg Nebeskog. ,,Kada sve izvr{ite
{to vam je zapove|eno, govorite: mi smo zaludne
slugeß (Lk. 17, 10). Vrline, podvizi i dobra dela
~ine nas samo sposobnim da taj dar primimo i
usvojimo. Jer, Carstvo Nebesko, koje se u Evan|equ upore|uje sa svadbom careva sina, pripada svima; ono je otvoreno za sve qude od najboqeg do najgoreg, od najmudrijeg do najprostijeg. Bogoliko{}u svojom svaki je ~ovek zvanica na svadbu Sina
Bo`ijeg. Dobra dela i vrline su svadbeno ruho koje nam omogu}uje pristup na svadbu.
Za sticawe Carstva Nebeskog potrebno je najpre
imati blagodat Duha Svetoga koja u srcu radi, a projavquje se kroz molitvu i dobra dela, naro~ito mi130
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
losr|a. I Gospod, otkrivaju}i ovo, rekao je: ,,Carstvo Bo`ije je unutra u vamaß (Lk. 17, 21). Po Svetim Ocima ,,Carstvo koje je unutra u namaß ozna~ava ,,blaga koja dobroqubivo oko nije videlo, i ~astoqubivo uho nije ~ulo, i u srce prazno Duha Svetoga
nije do{loß (I Kor. 2, 9), i koja su zalog budu}ih dobara koja Bog daje pravednima u budu}em Carstvu.
Stoga, ko se ne trudi u ovima, koja su plodovi Duha
(Gal. 5, 22), u u`ivawe onih ne mo`e do}i.ß
Po svetom Maksimu Ispovedniku, ,,neki govore
da je Carstvo Nebesko `ivqewe dostojnih na nebu. Drugi, pak, da je ravnoangelno stawe spasenih;
a drugi opet ‡ vrsta bo`anske lepote onih koji
su poneli na sebi obli~je nebeskog ~oveka (=Hrista) (I Kor. 15, 49). Ja pak mislim, veli sveti
Otac, ,,da se sva tri mi{qewa o ovome uistinu
sla`u. Jer, svakome }e se u Nebeskom Carstvu dati budu}a blagodat po analogiji kakv†te i koli~ine pravednosti.ß18 Potpuno, dakle, u duhu Hristovih re~i o mnogim stanovima u domu Oca Nebeskoga (Jn. 14, 2), jer pod tim je Spasiteq mislio
razli~ite stepene duhovnosti i napredovawa tamo{weg stawa. Jedno Carstvo ima u sebi mnoge
razlike, jer je ,,jedna slava suncu, a druga mesecu,
a druga slava zvezdama; jer se zvezda od zvezde razlikuje u slaviß (I Kor. 15, 41).
U tome je mudrost i neizmerna qubav Nebeskoga Cara koji time omogu}uje svakome spasewe. Potrebno je samo truditi se. Ako nismo sposobni za
18. Περ`ι θελογίας κα`ι ο[ικονοµίας κεφάλαια II, 93, PG 90, 1169AB.
131
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
najve}a dobra dela, jesmo za najmawa, ali samo neka su dobra. Jer ,,{ta je jeftinije od davawa ~a{e
hladne vode ili par~eta hleba (potrebitome), i
uklawawa od sopstvene voqe ili li~nog mi{qewa? radi kojih nama pripada Carstvo Nebesko,
blagoda}u Onoga koji je rekao: ,,Gle, Carstvo Nebesko je unutra u vamaß (Lk. 17, 24). Jer nije daleko, govori Damaskin, niti spoqa, nego ‡ unutra;
samo ushtedni da nadvlada{ strasti, i gle ima{
ga u sebi kroz bogougodan `ivot. Ako li ga ne}e{
i nema{ gaß19, veli sveti Petar Damaskin.
Sve svete Tajne i svete vrline: evan|elska istina, evan|elska pravda, evan|elska qubav, evan|elska dobrota, evan|elska milostivost, evan|elska
smernost, predstavqaju puteve koji vode i uvode u
Carstvo Nebesko. Kqu~ kojim ga otkqu~avamo jeste molitva. Ko wu ima, veli Ilija Prezviter, kako treba, posmatra blaga Carstva Nebeskog pripremqena wegovim prijateqima, a zemaqska dobra previ|a.20 Zato je Carstvo Nebesko, kao ne{to najva`nije za ~oveka, i u{lo u sastav molitve Gospodwe, koja se naj~e{}e upotrebqava. Jer
,,samo je molitvom izmolivo ono {to je zapove|eno tra`iti (Mt. 6, 33). Ako je Spasiteq zapovedio da se tra`i samo Carstvo Bo`ije i pravda
Wegova, onda je s pravom uputio one koji `ele bo`anske darove, da to i{tu molitvomß21.
19. Petar Damaskin, Περ`ι τ~ης τετάρτης θεωρίας, Φιλοκαλία III, s. 47.
20. Ilija Prezviter, ’Ανθολόγιον γνωµικ~ων 102, Φιλοκαλία II, s. 298.
21. Maksim Ispovedenik, ‘Ερµηνεία σύντοµος ε[ις τ`ο Πάτερ ]ηµ~ων, Φιλοκαλία
II, str. 198.
132
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ПРЕДАЊЕ И „ПРЕДАЊА“
133
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
134
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ПРЕДАЊЕ И ЦРКВА
,,Nemoj uzeti nigda od usta mojih
re~i istineß (Ps. 119, 43).
itawe Predawa je pitawe `ivota i smrti, ve~nog `ivota
ili ve~ne smrti, za svakog ~lana Crkve Bo`ije. Pitawe o
Predawu imalo je oduvek za Crkvu ogroman zna~aj zato {to se
i apostolat wen u svetu, a time
i samo weno postojawe, nalazi u neposrednoj zavisnosti od wenog odnosa prema Predawu. Ono je i
danas, mo`e biti, va`nije od svakog drugog pitawa, danas kada smo voqno ili nevoqno zapali u razna bespu}a razli~itih savremenih pokreta: ekumenizma, humanizma, jalovih dijaloga i drugih dru135
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
{tvenih bolesti savremene nam epohe, na koju bi
se savr{eno mogle primeniti re~i svetog Vasilija Velikog da su se u woj ,,sve granice otaca pomerile; svi temeqi i tvr|ave dogmata poquqaleß1.
Va`nost Predawa izvire iz same wegove su{tine, jer je Predawe, kao {to }emo videti kasnije,
najdragoceniji dar neba zemqi (dar koji i zemqu
~ini nebom).
Tajna Predawa beskona~na je kao i tajna bogo~ove~anskog organizma Crkve, obuhvata sve {to
obuhvata i Crkva, i ostaje neislediva do kraja
kao i Crkva. Ovo Predawe je apostolsko nasle|e
Crkve primqeno od naslednika apostolskih. Tako posmatrano, Predawe je neodvojivo od Svetog
Pisma, zato {to ~ine nerazdvojivu dvojedinu celinu, s obzirom i na poreklo, i na sadr`inu, i na
zna~aj. Moglo bi se re}i da i Sveto Pismo spada
u Predawe, kao wegov zapisani deo (a i jeste Predawe, jer je i ono predato Crkvi), a opet da je predawe nezapisano od strane Apostola Sveto Pismo. Takav wihov odnos bio je poznat i svetim
Apostolima, kao {to to svedo~i sam apostol Pavle: ,,Tako dakle, bra}o, stojte i dr`ite Predawa
kojima se nau~iste ili re~ju ili iz poslanice na{eß (II Sol. 2,15). Tim re~ima sveti apostol nas
u~i da, s jedne strane, Predawe ili ,,Predawaß sadr`e u sebi svu pismenu i usmenu nauku Apostola, a s druge strane, istovetnu va`nost oba ta na1. .
. 522.
136
, Περ`ι το~υ ‘Αγίου Πνεύµατος, 30, SC 17, Paris, 1968,
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
~ina predaje Nauke. Tako su me|usobni odnos Svetog Pisma i Predawa shvatili i svi Sveti Oci
Crkve, te uvek kada govore o pitawima vere, nerazdvojivo pomiwu uvek i Sveto Pismo i Sveto
Predawe.
Tako Origen, tuma~e}i re~i premudrog Solomona: ,,Sine, slu{aj nastavu oca svojega, i ne ostavqaj nauk matere svojeß (Pri~e 1,8) pi{e: ,,Oca ‡
slu{amo re~ pisma; a majke ‡ nepisana Predawa
Crkveß2, poru~uju}i u nastavku: ,,Nemoj `eleti da
sve ~uje{ od pisama.ß3 Sli~no u~i i ose}a i sveti
Epifanije Kiparski: ,,Treba se pak i Predawem
koristiti; jer je nemogu}e sve uzeti iz Bo`anskog Pisma. Zato {to su sveti Apostoli ne{to
predali u pismima, a ne{to u predawima.ß4 Zato
s pravom pi{e gr~ki bogoslov Macukas: ,,...Sveto
Pismo i Predawe pravoslavni smatraju za samo
`ivo telo crkvenog `ivota... Prema tome, osnovnim kriterijumom Istine Otkrivewa treba da se
smatra `ivot Crkveß5.
Otuda je Predawe vezano za veru, za dogmate, za
`ivot, i za sve Tajne Crkve. Tako, na primer, sveti Ipolit nas u~i da je Predawe istovetno sa verom, govore}i: ,,Verujem dakle, bla`ena bra}o, po
Predawu Apostola, da je Bog Logos si{ao s neba
u Svetu Devu Mariju, da, ovaplotiv{i se iz We...,
2.
, PG 17, 157A.
3. .
4.
, Κατ`α α]ιρέσεων 2, PG 41, 1048B.
5. Ν. Α. Ματσούκα, Γένεσις κα`ι ο[υσία [ορθοδόξου δόγµατος, Θεσσαλονίκη
1969, . 69–70.
137
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
spase paloga »~ovekaõ...ß6 Otuda i sama vera u ovaplo}ewe Boga Logosa jeste vera po predawu, jeste
samo to Predawe. Po svetom Grigoriju Niskom to
isto va`i i za svete Tajne Crkve, konkretno za tajnu Kr{tewa, kao zakona Gospodweg predatog u~enicima, ,,jer zakon je Predawe bo`anske mistagogijeß7. Sveti, pak, brat wegov, Vasilije Veliki, u
27-oj glavi svog znamenitog dela O Svetom Duhu
navodi mnoge primere nepisanog Predawa, koji
po wemu sa~iwavaju neodvojivi deo puno}e pisanog apostolskog Predawa (= Svetog Pisma). Tako,
na primer, u spomenutom delu sveti otac navodi
kao primqeno iz Predawa znak Krsta (Na~in kako se krstimo); okretawe prema Istoku u molitvi; re~i epikleze (u svetoj Liturgiji); blagosiqawe vode za kr{tewe i uqa za pomazivawe; trikratno pogru`avawe; odricawe od satane (u kr{tewu) i an|ela wegovih, itd. itd...8 Isto tako,
po svetom Irineju (kao uostalom, i po svim Svetim Ocima Crkve) ,,apostolsko Predawe obuhvata celokupnu Crkvu i sve u Crkvi: prezvitere ili
Episkope, istinsku veru (= Pravoslavqe), darove
Svetoga Duha, crkveni poredak i organizaciju,
istinske crkvene Tajne, tj. Evharistiju, kr{tewe,
istinski hri{}anski `ivot i sve druge elemente,
koji se nalaze svuda u pomesnim apostolskim crkvama i koje sa~iwavaju ipostas (= su{tinu) Cr6. .
7. .
8. .
138
,
. 6, 20.
, Πρ`ος Ε[υνόµιον [αντιρρητικ`ος λόγος 11, PG 45, 181.
, PG 32, 188A–192C.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
kve Bo`ije u svetuß9. Sli~no bogoslovstvuje o
Predawu i otac Justin Popovi} tuma~e}i re~i
apostola Pavla: ,,Stojte i dr`ite Predawa, kojima se nau~iste ili re~ju, ili iz poslanice na{eß
(II Sol. 2, 15), koji na pitawe: ,,ta su Predawa na{a?ß, odgovara: ,,Sve ono {to nam je Gospod Hristos Sam i preko Duha svog Svetog zapovedio da
dr`imo i da po tome `ivimo; sve ono {to je predao Crkvi svojoj, u kojoj stalno obitava On sa Duhom svojim Svetim (uporedi: Mt. 28, 19-20). ,,Predawa na{aß ‡ to je sav blagodatni `ivot na{ u
Hristu Bogu Duhom Svetim; `ivot nas hri{}ana
koji je po~eo u Crkvi Hristovoj preko Apostola
silaskom Duha Svetoga. Sav taj `ivot na{, nije
od nas ve} od Gospoda Isusa blagoda}u Svetoga Duha. Ili ta~nije: sav taj `ivot na{ je od Oca kroz
Sina u Duhu Svetom... Tu ~ovek ni{ta ne stvara,
niti mo`e stvoriti, ve} sve to mo`e usvajati, primati, u svoje pretvarati; sve se u Gospodu Hristu
i u Crkvi Wegovoj daje wemu blagoda}u Duha Svetoga, daje i predaje. Tu se od ~oveka tra`i jedno:
da ta Predawa primi i po wima `ivi. Sve {to je
Apostolima predato Gospodom Hristom i Duhom
Svetim i jeste Predawe, sveto Predawe... Sve to
predali su oni nama ,,ili re~ju ili poslanicomß.
Zato i sveti Zlatoust veli: ,,Postoji li Predawe
»Crkveõ, vi{e ni{ta ne tra`iß, jer u wemu je sve
{to je potrebno za spasewe qudi i za wihov
`ivot i u ovom i u onom svetu... Jednom re~ju, bo9.
p
,
,
, 1972/1.
,
139
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
`ansko, bogo~ove~ansko Predawe je predavawe
kroz vekove i pokolewa samog Gospoda Isusa Hrista, sa svim bo`anskim istinama i zapovestima,
blagodatima (= tajnama) i vrlinama Wegovim, kao
`ivot Boga i Spasiteqa, u Crkvi i kao Crkve. To
upravo i jeste Crkva Hristova kao bogo~ove~ansko Telo Wegovo tj. sveto Predawe koje `ivi i
produ`uje se kroz vekove, ve~no `ive}i Bogo~ovek Hristos i sve {to on ima u Sebi i {to nosi
Sobom.ß10
Pa i pored svega toga te{ko je, skoro nemogu}e,
odrediti granice Predawa, tj. definisati Predawe, s obzirom da Predawe nije jedna teorija ili
skup logi~kih zakqu~aka, nego `ivot, i to `ivot
Bogo~ove~anskog organizma Crkve. Ipak, izgleda da je definicija svetog Vikentija Lerinskog
,,Quod ubuque, quod semper, quod ab omnibus creditium
estß (,,[to su svuda, {to su svagda, {to su svi verovaliß) bila i ostala najuspelija. Obja{wavaju}i
tu svoju postavku isti sveti otac produ`uje: ,,Sveop{tost sledujemo kada ispovedamo da je samo
ono istinita vera koju ispoveda celokupna Crkva (ἡ καϑ᾽ὃλον Ἐκκλησία); drevnost pak tako {to
ni na koji na~in ne odstupamo od one vere za koju
je poznato da su je slavili sveti pretci i oci na{i; a saglasnost ‡ ako u istoj drevnosti sledimo
odredbe i u~ewa sviju ili bar skoro sviju kako
prezvitera (=Episkopa), tako i u~iteqa."11
10. .
11. .
140
, { Ανθρωπος κα`ι Θεάνθρωπος, ’Αθ~ηναι 1969, . 201−203.
, Commonitorium pro cath. fid. Aniq 1I, 2, PL 50, 640.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Da su ovaj princip sledovali svi Sveti Oci,
svedo~e oni sami u svojim spisima, gde se tako
~esto pozivaju na Predawe Apostola, na Predawe Crkve, na saglasnost sa prethodnim Ocima, isti~u}i uvek i svuda jedinstvo Predawa i jedinstvo vere, a time i kroz to jedinstvo Crkve kao
nositeqke i ~uvarke i prave vere (=Pravoslavqa) i pravog Predawa. Tako je ve} sveti Kliment Rimski pisao u svojoj poslanici Korin}anima: ,,Ne napu{taj ’zapovesti Gospodwe’, nego sa~uvaj ono {to si primio od Wega, ’niti dodaju}i’ na
wih ’niti oduzimaju}i’ od wih; ’ne dodaju}i’ pak,
’re~ima Wegovim, da te ne izobli~i i ne postane{ la`qivac’ (IV Mojs. 4, 2; 12, 32).ß12 Sli~no
u~i i sveti Kirilo Jerusalimski, govore}i: ,,Dr`ite ova Predawa bez povrede, i sa~uva}ete sebe
bez spoticawa.ß13 Uop{te uzev{i, re~i svetog Vasilija Velikog ,,ono {to su rekli dakle Oci na{i, i mi govorimoß14, mogu se pripisati s istim
pravom svakom Svetom Ocu.
To sledovawe Ocima od Otaca najjasnije se pokazalo na Vaseqenskim Saborima, ~ije skoro sve
dogmatske odluke po~iwu re~ima ,,Sleduju}i Svetim Ocima...ß. Govore}i o tome otac Georgije
Florovski isti~e da ,,Crkva zaista nagla{ava odmah iz po~etka istovetnost vere svoje kroz vekove. Istovetnost ova i ostajawe (= trajawe) od apo12. .
13. .
14. .
,
. 2, . 122.
, Μυσταγωγικα`ι Κατηχήσεις 5,
. 39, . 262.
, Περ`ι το~υ ‘Αγίου Πνεύµατος 7, PG 32, 96A.
141
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
stolskih vremena je najjasniji znak i primer prave vereß15.
Ovo jedinstvo u veri, ostvarivano u jedinstvu
Predawa, osnov je jedinstva Crkve. To jedinstvo
je jedan prvobitni fakt, jedna unapred data
stvarnost: ,,Jedan Gospod, jedna vera, jedno kr{tewe; jedan Bog i Otac sviju...ß (Ef. 4, 5‡6).
Istovremeno, ono je i ciq svih hri{}ana ,,dok
ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznawa Sina Bo`ijegaß (Ef. 4, 13). Ovaj ciq, me|utim, mogu}e je ostvariti samo kroz Predawe, ovog dakle
prvobitnog jedinstva u veri. Otac Justin Popovi}, tuma~e}i navedeno mesto apostola Pavla,
veli: ,,Do jedinstva vere i poznawa Hrista dolazi se samo u zajednici ’sa svima Svetima’, samo
sabornim (τῆς καϑοληκῆς) `ivotom ’sa svima Svetima’, pod vrhovnim rukovodstvom svih apostola, proroka, evan|elista, pastira i u~iteqa. A
wih najsvetije vodi i rukovodi Duh Sveti od Pedesetnice pa nadaqe kroza sve vekove do Stra{noga Suda. U Wemu je i od Wega je i ’jedinstvo
vere, i poznawe Sina Bo`ijega’, Gospoda na{ega
Isusa Hristaß16. Istinsko jedinstvo vere i poznavawe Sina Bo`ijega mo`e da postoji samo kada ,,pravoslavstvujemo u dogmatima i `ivimo u
qubaviß17.
15.
, Γρηγόριος ]ο Παλαµ~ας κα`ι ]η Πατερικ`η Παράδοσις,
Πανηγηρικ`ος τόµος, Θεσ/νίκη 1960, стр. 240.
16. .
,
p
,
.
, 1955, . 76–77.
17. .
, PG 124, 1008A.
142
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Ovde se radi, razume se, o pravoj, istinskoj veri u Gospoda Hrista, kao temequ jedinstva Crkve. Za same svete Apostole, kao i za sve Svete
Oce ,,Crkva Hristova osniva se na pravoj i spasonosnoj veri istine. Po ovom apostolsko-ota~kom
shvatawu prava vera se poistove}uje sa istinom,
a istina sa Hristom. Predawe prema tome nije ni{ta drugo do upravo predavawe ove ve~ne tajne
istine u Crkvi i za Crkvu.ß18 Toga radi i Crkva
je po preimu}stvu hristolo{ka stvarnost, hristolo{ka tajna, imaju}i istovremeno i neizgladivi
apostolsko-ota~ki pe~at, budu}i da je po ocu Florovskom ona ,,ispuwena propove|u apostola i dogmatima Otacaß19. A to svedo~e i re~i crkvenog pesnika:
Crkva, ~uvaju}i
Propoved apostola
i dogmate Otaca
jednu veru zape~ati
i nose}i hiton istine,
izatkan od bogoslovqa svi{e,
upravqa i slavi
veliku tajnu pobo`nosti20
Samo ta i takva Crkva Hristova, Crkva @ivota, bila je, jeste i bi}e kroza svu ve~nost stub i
tvr|a istineß (I Tim. 3,15), po bo`anstvenim re18.
.
, ‘Η ’Εκκλησιολογία το~υ ’Αποστόλου Παύλου κατ`α
τ`ον ‘Ιερ`ον Χρυσόστοµον, ’Αθ~ηναι 1967, стр. 161.
19.
, Γρηγόριος ]ο Παλαµ~ας κα`ι ]η Πατερικ`η Παράδοσις,
Πανηγηρικ`ος τόµος, Θεσσαλονίκη, 1960, стр. 241.
20. Ροµαν`ος ]ο Μελοδός.
143
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
~ima bo`anstvenog Apostola. Woj je predata od
Gospoda, preko Apostola i wihovih naslednika,
sva blagodatna riznica vere i `ivota. A da bi
sa~uvala ta poverena joj blaga, Crkva je kroz svu
svoju istoriju lila krv svojih svetih Mu~enika
i Ispovednika, i sakupqala suze i znoj svojih
svetih podvi`nika, te je otuda po re~ima jednog
pesnika-bogoslova ,,sva krvqu zalivena, i sva
slavom oki}enaß21. Predawe, budu}i apostolsko,
ota~ko i crkveno, `ivi u jednoj takvoj Crkvi i
~uva se u woj.
Da je Crkva, pak, ~uvar Predawa, govori nam
opet sveti Vikentije Lerinski, tuma~e}i re~i
apostola: ,,O Timotije, zalog (=Predawe) sa~uvajß (I Tim. 6, 20). ,,Ko je danas Timotej, veli sveti
otac, ako ne uop{te ~itava Crkva ili posebno
skup crkvenih Predstojnika?... ,,Predawe, veli,
sa~uvaj.ß [ta je to Predawe? To je ono {to ti je
povereno, a ne {to si prona{ao; {to si primio,
a ne {to si izmislio; to nije stvar darovitosti
ve} u~ewa; nije stvar privatnog sticawa, ve} op{teg predawa: stvar tebi poverena, a ne od tebe
stvorena; u kojoj ne mo`e{ biti tvorac no ~uvar;
ne u~iteq, ve} u~enik; ne vo|a, no sledbenik.
,,Predawe, veli, sa~uvaj.ß Zalog vaseqenske vere
sa~uvaj nepovre|en i neokrwen. To ti je povereno, to neka ostane kod tebe, to }e se od tebe tra`iti. Zlato si primio, zlato predaj; ne}u da mi
podmetne{ jedno mesto drugog...; ne}u izgled zla21.
144
, p
p ,
, 1961.
. 22
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ta, no wegovu priroduß22. Dr`e}i se takvog principa, Crkva je uspela da sa~uva kroz vekove svoje
Predawe neokrweno i nepovre|eno.
Ovo ostajawe Crkve u Predawu je osnovni znak
celokupne wene istorije. Evo nekoliko primera
za dokaz toga. Sveti Sava, prvi Arhiepiskop Crkve u Srbiji, izla`u}i pred Episkopima, svojim
naslednicima, pravoslavnu veru, izme|u ostalog
rekao je: ,,Primamo sve svete Sabore po Bo`ijoj
blagodati, koji su se sabirali u svako vreme i mesto radi objavqivawa blago~estija (= Pravoslavqa, prave vere, pobo`nosti) i evan|elskog `ivota, koje prima vaseqenska (= Pravoslavna) Crkva. Kojih se pak odreko{e oni Sveti Oci, odri~emo se i mi; i koje prokle{e oni, one anatemi{emo i mi...ß. To ,,duhovno u~eweß, tj. vera pravoslavna, produ`uje sveti Sava, ,,nije igra niti bezumqe misli ~ove~ijih, nego sveta vera propovedna, na kojoj bi{e osnovane sve svete istine o Hristu Isusu Gospodu na{em, o Kome proroci Svetim Duhom Bo`ijim proreko{e, Apostoli nau~i{e, Mu~enici ispovedi{e, i svi Sveti o~uva{e,
i prepodobni Oci besprekorno sa~uva{e...ß23 U
ispovedawu vere Sabora u Carigradu 1727. godine, nalazimo isto svedo~anstvo: ,,Du`nost je svakog pobo`nog hri{}anina... da ceni i prima sve
crkveno Predawe, pisano i nepisano, kao {to je
i sama Isto~na Crkva Hristova od po~etka jo{
22. .
23.
,
t
, Comm nitorium I, 22, PL 50, 667.
t
.
145
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
od samih Apostola primila i nasledila i dela i
~uva neodstupno do danas.ß24
No, zna~i li to onda da je Predawe jedan skameweni fosil, be`ivotan i nepokretan, koji Crkva
qubomorno ~uva? Da je Crkva, dakle, jedan arheolo{ki muzej? Ni u kom slu~aju. Tako ne{to tvrditi bilo bi krajwe nerazumno, jer bi se to protivilo celokupnoj stvarnosti i `ivotu Crkve. Predawe je, kao {to smo ve} videli, sama Crkva, a Crkva je `ivi bogo~ove~anski organizam, koji neprekidno `ivi i razvija se, ne mewaju}i ni u
~emu svoju su{tinu i svoju sadr`inu. Sam sveti
Vikentije, koji, kao {to smo videli, utvr|uje
Predawe, istovremeno podvla~i ideju `ivotnog
napretka i razvoja Crkve. Napredak, po wemu, dozvoqava se i to ~ak i veoma veliki, no ipak na taj
na~in ,,da to biva stvarni razvoj vere, a ne weno
mewawe. Stvarni razvoj biva kada se jedna ili
druga stvar raskriva sama u sebi, a izmena, kada
prelazi iz jednog u drugo.ß25 Nu`no je da se razvijamo i da napredujemo sa hodom vekova u sazrevawu, saznawu i mudrosti i kao osobe i kao zajednica, no uvek ukoreweni u istoj misli, u istoj veri,
u istom Predawu Crkve.
Prirodno, uskla|ivawe ova dva elementa u
`ivotu Crkve, tj. ta~no ~uvawe Predawa s jedne
strane, i usrdno razvijawe u poimawu istoga s dru24. Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης
’Εκκλησίας II, 864.
25. .
, Commonitorium I, 28–30, PL 50, 688.
146
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ge strane, predstavqa ne malu te{ko}u, pogotovu
za onoga koji poku{ava da tu prividnu antinomiju re{i svojim umom. Za takvoga uvek postoji dvojaka opasnost, opasnost Scile i Haribde ‡ ili da
zahteva ve{ta~ko presecawe i zaustavqawe tog
`ivotnog procesa i razvijawa u Crkvi, ili da se
oklizne u bezdan jereti~kog unaka`ewa Predawa
i apostolko-ota~ke vere Crkve. Za hri{}anina,
pak, sledsteno i za bogoslova, koji svoj um smireno pot~iwava umu Crkve, savesti Crkve, ta opasnost ne postoji, jer ni za Crkvu navedena antinomija ne postoji, budu}i da je i jedno i drugo (tj. i
~uvawe Predawa i wegov razvoj) prirodni izraz
wenog sopstvenog `ivota kao bogo~ove~anskog organizma. ,,Niko ne mo`e, niti je ikome dozvoqeno
da razdvaja ova dva elementa; jedino sam `ivot crkvenog organizma u novim okolnostima izla`e
isti sadr`aj vere jezikom date epohe. Svaki
`ivi organizam tako se razvija i prilago|ava; samo mrtvi organizam nema nikakve sposobnosti
prilago|avawa. U datom slu~aju ne mewa se morfologija (= spoqa{wi oblici `ivota) kao ne{to tu|e ili {to mo`e da bude odse~eno od sadr`aja vere, nego sam `ivi organizam pojavquje u
svakoj fazi svoga `ivota svoju su{tinu.ß26
Tako Crkva Bo`ija, vo|ena Duhom Svetim, koga sveti Kirilo Jerusalimski naziva ,,Velikim
U~iteqem Crkveß27, osigurana je protiv zablu26. Ν. Α. Ματσούκα, Γένεσις κα`ι ο[υσία [ορθοδόξου δόγµατος, Θεσσαλονίκη
1969, . 34.
27. .
, Κατηχήσεις 16,
. 39, . 209.
147
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
da, no samo kao celina, a ne kao bilo koji wen
~lan, ili forum, ili deo. Otuda, uop{te se ne postavqa pitawe spoqa{weg kriterijuma Predawa u Crkvi. Kriterijum je sama Crkva kao celoviti organizam, sa svojom Bogo~ove~anskom Glavom ‡ Gospodom Hristom, i Duhom Svetim koji u
woj obitava i hrani je svim blagodatnim Darovima svojim. Jer, kao {to ka`e sveti Irinej: ,,Ubi
ecclesia, ibi et Spiritus Dei; et ubi Spiritus Dei illic ecclesia et omnis gratia.ß28 (Gde je Crkva, tamo je Duh Bo`iji; a gde je Duh Bo`iji, tamo je Crkva i sva
blagodat.) U svakom posebnom slu~aju, kad se pojavi problem za re{avawe, istupa glas i sud Crkve i ukazuje re{ewe shodno sa duhom wenim.
Forme pojavqivawa wenog glasa su raznolike i
uvek u zavisnosti od datog istorijskog slu~aja.
U jednim slu~ajevima ovaj glas Crkve se izra`ava kroz odluke Sabora, u drugim pak, kroz spise
Svetih Otaca i u~iteqa, jeraraha i podvi`nika
koji su po mi{qewu Crkve dobro izrazili wenu
veru. Ponekad ‡ u kultu i liturgi~kim formama; a ponekad opet u }utqivom i pasivnom protivqewu veruju}eg naroda bilo ~emu protivnom
wegovoj predawskoj veri. Primawe ili neprimawe od strane saborne savesti puno}e crkvene,
igra odlu~uju}u ulogu u wenom `ivotu i o~uvawu istinskog Predawa.29.
28. IRAEN. III, 24, 5.
29. . .
,
...,
p Σ,
PRESS, Paris, 1937, . 34–35.
148
,
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Tu svoju istinu da je samo Telo Crkve kriterijum, nosilac i ~uvar Predawa, Crkva je izrazila
nedavno u odgovoru Pravoslavnih Patrijaraha
Istoka papi Piju IX, sa Sabora u Carigradu odr`anom 1848. godine: ,,Kod nas ni patrijarsi ni sabori nikada nisu mogli uvesti ni{ta novo, zato
{to je za{titnik vere telo Crkve, tj. sam narod
koji ho}e svoju veru ve~no neizmenivu...ß30 A kakvom cenom taj prosti narod zna da pla}a odbranu
svoje vere, neka nam poslu`i, izme|u mnogih, samo jedan primer iz pravoslavnog sela Grbqa kod
Kotora: ,,Za nerodnih godina, pod te{kim nametima Mle~i}a, ~etiri lacmanske »papisti~keõ crkve u Kotoru bejahu napuwene kruvom. I Grbqani
umirahu »od gladiõ a u crkvu ne kro~i{e, a kamo
li da uzmu hranu...ß31.
Kako pomiriti, dakle, jedno takvo ostajawe u
Predawu sa obnovqewem Crkve i sa razvojem
Predawa, o kome, videli smo, govori sveti Vikentije Lerinski? Sa tim pitawem dotakli smo jedno od najglavnijih problema `ivota Crkve. Razvoj Predawa vr{i se spontano u istoriji Crkve.
@ivot Crkve je sli~an onom evan|elskom semenu
koje baci ~ovek u zemqu... i seme ni~e i raste da
ne zna on (vidi: Mk. 4, 26‡28). Wene istorijske
forme, izuzev wenog dogmatskog u~ewa, u znatnoj
meri uslovqene su op{tim uslovima istorijskog
30. Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης
’Εκκλησίας II, 920.
31. .
, ,,
”,
,
1969 – 1970, . 52.
149
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
`ivota. Dogmatsko u~ewe ne zavisi ni u kom slu~aju od istorijskog procesa, no samo ovaplo}ewe
tog u~ewa u istorijsko tkivo podle`e izvesnim
izmenama. Crkva mewa forme svog istorijskog
`ivota ne slu~ajno i ne proizvoqno, ne zato {to
se Crkva prilago|ava savremenom `ivotu i pasivno sleduje za svakom epohom. Promena nastaje
kao odgovor Crkve na izazov svake epohe, a ovaj
odgovor izvire iznutra, saglasno sa ve~nom su{tinom wenom. Ove promene oblika `ivota Crkve kroz wenu istoriju najjasnije se zapa`aju na
wenom spoqnom ure|ewu i razvoju formi wenih
obreda. Pojava, na primer, mitropolitanskog sistema, a kasnije patrijara{kog u organizovawu
Crkve, bila je neka nova forma u odnosu na prethodno crkveno ure|ewe. No, dogmatska struktura
trostepene jerarhije ostala je neizmewiva u svim
mogu}im istorijskim formama kroz koje je Crkva
pro{la u svojoj istoriji. Te promene mo`da se
jo{ jasnije vide na razvoju spoqa{wih formi
(jer su{tina uvek ostaje ista) crkvenih obreda.
Obred je ,,slobodna poezija simvola ili re~i, kojima se Crkva (ne pojedinac) koristi da bi izrazila svoje poznawe o Bo`anskim istinama, svoju
bezgrani~nu qubav prema svome Sazdatequ i Spasitequ, i na kraju ‡ qubav koja uzajamno sjediwuje ~lanove Crkve (=hri{}ane) me|u sobom na nebu i na zemqi. Obred mo`e da se mewa (po formi
izraza), jer je u neku ruku prozra~no pokrivalo
po su{tini neizmenivog dogmata. Naime, mo`e
biti, ne postojiß, ka`e s pravom Homjakov, ,,u ce150
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
loj Crkvi nijednog obreda ~ija bi savremena forma i{la od vremena apostolskih; a nema nijednog
dogmata koji ne bi proishodio od tih vremena.ß32
No, crkveni `ivot i weni obredi ne mogu primati bilo kakve forme, ve} samo one koje odgovaraju su{tini Crkve i wenom Predawu i koje su sposobne da izraze wenu dogmatsku su{tinu i Predawe u datim istorijskim uslovima. Nema sumwe,
sve te i sli~ne spoqa{we promene u Crkvi prirodne su posledice crkvenog `ivota, a nikada i
ni u kom slu~aju posledice kancelarijskog bogoslovqa ili neke manije za ,,novimß, za ,,savremenimß, za uga|awem strastima i slabostima qudskim. Svaki poku{aj takve prinudne, ve{ta~ke,
spoqa nametnute izmene u Crkvi, vodi neminovno u zabludu, u jeres, u raskol. Sveti, pak, Oci, pored strogog osu|ivawa lakomislenih promena i
~vrstog stajawa uz Predawe, ipak sami nisu izbegavali da uvode ne{to i ,,novoß, ako je to samo izraz su{tine crkvenog `ivota.
Problem odnosa izme|u ve~noga u Predawu i
promenqivoga u formama crkvenog `ivota, postavqa se izuzetno o{tro u na{e dane. Mnogi govore da su problemi na{e epohe toliko razli~iti i toliko ,,noviß, da zahtevaju korenite izmene
u Predawu Crkve da bi se re{ili. Toga radi postavqaju pitawe: [ta da se radi? Kako da Crkva
re{i te probleme i da pomogne savremenom ~oveku? Mi odgovaramo pitawem: Koji su to ,,noviß
32. A.
,
II,
, 1900,
. 177.
151
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
problemi koji nisu postojali do danas za Crkvu?
Nije li ~ovek i danas podlo`an istim fizi~kim
i duhovnim slabostima, istim strastima i gresima, kojima je robovao i ~ovek apostolske epohe,
epohe Vaseqenskih Sabora, epohe svetog Simeona Novog Bogoslova i svetog Grigorija Palame?
Nije li za ~oveka i danas du{a skupocenija od celoga sveta? Nije li i danas Hristos jedino Spasewe svakog tela? I ne va`i li i danas za apostolstvo Crkve ono {to je re~eno Apostolima posle
Vaskrsewa Gospodweg: ,,Idite i nau~ite sve narode, krste}i ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
u~e}i ih da sve dr`e {to sam vam zapovedioß
(Mt. 28, 19‡20)? To ,,da sve dr`eß ne va`i li za
sve, kao i za Apostole? A ako je sve tako, onda koji su to ,,noviß problemi savremenog ~oveka koje
Crkva treba da re{i, sa kojima u pro{losti nije
suo~ena i koje nije uspela da re{i? Ne varajmo
se! Na{a epoha nije u su{tini ni po ~emu te`a
ni ,,novijaß od bilo koje prethodne epohe. Svaka
epoha u istoriji Crkve bila je za sebe ,,novaß i
imala je svoje probleme.
^etvrti vek, na primer, smatra se najsjajnijom
epohom Crkve. Me|utim, sveti Vasilije je slika
veoma crnim bojama, govore}i o tragi~noj ,,buri
crkava ... u kojoj ... se sve koleba i trese vise}i na
trulim temeqimaß. Izvr}e se ,,spasiteqna dogma
blago~estijaß i apostolsko Predawe uop{te.33
Ose}aju}i, dakle, tako `ivo savremene probleme
33. .
152
, Περ`ι το~υ ‘Αγίου Πνεύµατος 1, SC 17, Paris, 1968, . 522.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
svake epohe, Crkva ih je uvek re{avala i re{ila
bez obzira na mno{tvo i ozbiqnost wihovu, uvek
istim na~inom i principom: dr`e}i se Predawa
i `ive}i po wemu, pokazuju}i se istovremeno spasewem i sudom svake epohe. Primer za to su svi
Sveti Oci, koji su uvek bili najdubqe ukoreweni
u Predawu Crkve s jedne strane, i zato najboqi
tuma~i Predawa s druge stane, i time i kroz to davali najboqa re{ewa problema savremene im epohe. I danas, samo tim metodom, stoje}i ~vrsto ukorewena u Predawu, Crkva }e mo}i, ne velim da re{i sve savramene probleme (jer mnogi od wih i
ne spadaju u wenu nadle`nost), nego da ispuni svoju apostolsku misiju u svetu.
Tako, ni sveti Vasilije, niti iko od Otaca, koji su bez sumwe sagledali probleme svoje epohe
boqe nego drugi savremenici wihovi, nikada nisu postavqali pitawe: dana{wi ~ovek ne}e ovo
ili ono (recimo dogmate i `ivot po wima), nego
tra`i ne{to ,,novoß, nije li dakle Crkva du`na
da udovoqi wegovim ,,savremenimß zahtevima? Zamislite, na primer, apostola Pavla, koji propoveda svima istoga Hrista, i ,,toga raspetogaß (I
Kor. 2, 2), pa iako je On ,,Jevrejima bezumqe, a Grcima sablazanß (I Kor. 1, 23), da pita svoje slu{aoce {ta ,,ho}eß i ,,`eleß da ~uju, pa da im to i propoveda! Ili, boqe da uzmemo primer Gospoda Hrista. Kada On govora{e ,,tvrdu beseduß (Jn. 6, 60) o
davawu svoga Tela za hranu i Krvi za pi}e qudima, te zbog toga mnogi od u~enika Wegovih ,,otido{e natrag i vi{e ne i|ahu za wimß (Jn. 6, 66), On
153
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
zbog toga ne samo {to nije promenio temu, nego i
na~in objavqivawa istine ,,jer eto, qudi ne}e to
da slu{ajuß, nego je ~ak i rekao i dvanaestorici
Apostola: ,,Da ne}ete i vi oti}iß? (Jn. 6, 67) A budu}i da je Hristos ,,ju~e i danas isti i do vekaß
(Jevr. 13, 8), i da je istina Wegova neizmeniva kao
i On sam (,,Ja sam Istina" ‡ Jn. 14, 6), to i za nas
danas ne treba da postoji problem {ta i kako da
propovedamo svetu. Hristos je predao, a Apostoli i Crkva Wegova usvojili i daqe predaju ne samo istinu nego i metod propovedawa istine. A
taj je metod: ,,na|e za dobro Duh Sveti i miß (D. A.
15, 28). Prvo Duh Sveti, pa onda i mi (ne: ja), to
jest Crkva kao bogo~ove~ansko telo Hristovo,
kao saborno Predawe, jeste merilo svega i osnov
jednog istinskog metoda delawa wenog u svetu.
Ovo merilo i ovaj metod prihvatili su i ostvarili svi sveti Mu~enici, Sveti Oci i Vaseqenski
Sabori. Odstupi li se od wega, odstupa se od svetih Apostola i Mu~enika, od Otaca i Vaseqenskih Sabora; odstupa se od jedinstva, svetosti, sabornosti i apostolnosti bogo~ove~anske vere
Hristove; jednom re~ju, odstupa se od Crkve, tj. od
samog Gospoda Hrista. Pravoslavna Crkva je jedna sveta, saborna i apostolska upravo time {to
ne odstupa od ovog merila i ovog metoda. Na taj
na~in, Crkva preobra`ava epohe i vremena, a nikada se ne prilago|ava wima, budu}i verna zapovesti apostolskoj: ,,Ne vladajte se po ovome veku,
nego se preobrazite obnovqewem uma svojega...ß
(Rim. 12, 2). Evo {ta je jedino spasonosno, nu`no
154
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
i istinsko obnovqewe, obnovqewe ne Crkve, jer
je ona ve~no nova i mlada Nevesta Hristova, nego
obnovqewe sveta i qudi u woj. Hristos je mera
svih stvari i svih vrednosti, i zato se sve prema
Wemu obnavqa i normira. Zato i poruka apostola Pavla: ,,Kako dakle primiste Hrista Isusa Gospoda, onako `ivite u Wemu, ukoreweni i nazidani u Wemu i utvr|eni u veri kao {to nau~iste...ß
(Kol. 2, 6‡7), va`i za sve u~enike Hristove u
svim epohama. To je, po tuma~ewu oca Justina, zapovest nad zapovestima. ,,U Wemu `iviteß , ,,ne
prilago|avaju}i Wega sebi, nego sebe Wemu; ne
preina~avaju}i Wega prema sebi, nego sebe prema
Wemu; ne mewaju}i Wega prema sebi, nego sebe
prema Wemu; ne presazdavaju}i Wega po liku svome, nego presazdavaju}i sebe po liku Wegovom...
A pravi Gospod Hristos, u svoj puno}i evan|elske bogo~ove~anske stvarnosti, sav je u svome Bogo~ove~anskom Telu ‡ u Crkvi svojoj, kako u doba
svetih Apostola, tako i danas, tako i do veka...
@ive}i u Crkvi, mi `ivimo u Wemu...ß34
To odre|uje i normira stav Crkve prema problemima svih epoha, prema wenoj misionarskoj
slu`bi, prema zabludelim jereticima i svima koji se nalaze izvan we. Ako Crkva odbaci ovaj
princip i ovaj stav za ra~un sveta, ako pristane
da biva vo|ena a ne da vodi, ako po~ne da se bavi
pojedinim pitawima koja name}e svaka epoha (na
34.
.
, 1957,
,
p
. 103–104.
,
.
155
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
primer: socijalna, nacionalna, vojna itd.) na ra~un spasonosne propovedi i predavawa istine i
`ivota po sebi, u uverewu da time svedo~i prisustvo Duha Svetoga u sebi, tada gubi (kao {to veoma uspelo ka`e Homjakov) svako pravo na poverewe qudi.35 Otuda i jedini pravi i evan|elski
stav Crkve kako prema jereticima, tako i prema
nevernima, jeste da nastoji da ih prosveti svetlo{}u istinskog bogopoznawa, putem apostolskoota~kog na~ina predavawa istine, i da ih tako
u~ini decom svojom.
Otuda, pre svega, doprinos nas Pravoslavnih
kao pravih nosilaca veli~ine Crkve i wenog
istinskog Predawa u ovom svetu zabluda, doprinos u re{ewu mnogih savremenih problema, kao i
za ,,obnovqeweß Crkve, bi}e nastojawe da `ivimo
u Crkvi, da `ivimo u Gospodu Hristu ,,ukoreweni
i nazidani u Wemu, i utvr|eni u veri kao {to smo
nau~eniß (Kol. 2, 7). I za nas imaju punu va`nost
re~i svetog Vasilija: ,,Du`ni smo mi da se kr{tavamo kao {to smo primili, da verujemo kao {to
smo kr{teni, da proslavqamo Boga kao {to smo
uzverovali.ß36 A mi sa na{e strane dodajemo: da
u~imo druge, kao {to smo nau~eni. Jer pre}utkivati istinu pod izgovorom sentimentalnih fraza
,,o duhu vremenaß, ili o ,,duhu ekumenizmaß koji
vlada u svetu ili o ,,dijalogu qubaviß koji tobo`e zagreva srca na{ih savremenika nasuprot do35. . . .
36. .
156
,
II,
, 1900, . 83.
, LETTERS, 125, II, Paris, 1961,
. 33.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sada{wim ,,vekovima mr`weß, ili drugim sli~nim licemernim frazama, jeste, najbla`e re~eno,
izdaja istine, izdaja Predawa Crkve, izdaja, dakle, samoga Hrista. U Predawe spada, ako ho}ete
i ,,tvr|a srcaß i ,,mr`waß prema jeresima i neverju, ako se neko usu|uje da tako nazove revnost Otaca za istinu i ~istotu Predawa, ili pak smatra
za sebe da ima ve}u qubav od Svetiteqa Bo`ijih.
,,Jer, ja ne nazivam qubavqu nego ~ovekomr`womß,
veli sveti Maksim Ispovednik, ,,i otpadawem od
bo`anske qubavi, kad neko potpoma`e jereti~ku
zabludu, na ve}u propast onih koji se dr`e te zablude.ß37 A upravo to {to Svetiteq naziva ,,~ovekomr`womß rade danas, pa ~ak i u ime qubavi,
mnoga ~eda Crkve, ~ak weni velikodostojnici, sabla`weni nepravoslavnim ekumenizmom. Wih bi
trebalo upitati re~ima Homjakova: ,,Prili~i li
nama, sinovima Crkve, koji govorimo u weno ime,
ne govoriti wenim jezikom?Mo`emo li primorati Crkvu da govori tankim, u neku ruku sladuwavim glasi}em...? Da bi govorila s qudima, da bi
ih upu}ivala i ispravqala, istina nema potrebe
da smireno prosi saradwu zablude.ß38
Fakat je da danas postoji kriza u svetu na mnogim poqima `ivota, pa i kod nas Pravoslavnih.
Ova kriza, me|utim, ne re{ava se izmenom nekoliko oblika, fraza i izraza, ili ~ak i ustanova u
Crkvi, i zamewivawem wih drugim, ,,razumqivi37. .
38. A.
,
, Πρ`ος ]ηγουµένην [επιστολή, PG 91, 465.
II,
, 1900, . 251–252.
157
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
jim za dana{weg ~ovekaß. Koreni ove krize su
mnogo dubqi, i nalaze se skriveni u celokupnom
`ivotnom stavu nas ~lanova Crve prema Predawu, prema istini, prema Crkvi, i u krajwoj liniji prema spasewu na{em i onih oko nas. Danas je
jedno potrebno i spasonosno: da ispovedamo iskreno kroz usta svetog Maksima Ispovednika: ,,Te{ko nama nesre}nicima, jer napustismo put Svetih Otaca i zato smo pusti od svakog dela duhovnog.ß39 A zatim da se ispravimo i vratimo na Pravoslavni put Svetih Otaca u svakom pogledu i na
svakom popri{tu crkvenog `ivota i rada. To }e
biti i najve}i doprinos nas Pravoslavnih dana{wem svetu, kroz koji }e se re{iti i mnogi savremeni problemi, jer }e to biti pravo svedo~ewe i
predavawe istine u kojoj ~ovek ima potrebu danas
kao i uvek.
Ako, pak, nekoga i daqe opseda duh obnove i
promena u Crkvi, on neka poku{a, neka radi {to
mu savest nala`e, ne zaboravqaju}i samo da ako
ne izrazi veru po Predawu Crkve, potpada pod
stra{nu pretwu Apostola ispod koje apostol ne
izuzima ni sebe, ni an|ela s neba, jer ,,ako i mi
ili an|eo s neba javi vam Evan|eqe druga~ije nego {to vam javismo, proklet da budeß (Gal. 1, 8)
Crkva, dakle, `ivi svojim predawski `ivotom,
i ako nastane potreba, ona mo`e, vo|ena Duhom
Svetim, da izrazi taj svoj `ivot i u nekoj drugoj
formi, kao {to je to i u pro{losti ~inila, uvek,
39. .
158
, Λόγος [ασκητικός, PG 90, 932B.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
me|utim, organski spojenoj sa svojim ve~nim Predawem. To svedo~i cela wena istorija. Jer ni do
jedne promene koju je Crkva usvojila kao svoju, nije do{lo prosto iz `eqe za promenom, nego naprotiv, Crkva je uvek borbom za o~uvawe Predawa iznalazila nove na~ine za wegovo izra`avawe i
~uvawe. Sve promene u izra`avawu crkvenog `ivota imale su iskqu~ivo i uvek samo sotiriolo{ki
zna~aj. Promena pokretana i proizvo|ena sa bilo
kojim drugim ciqem nikada Crkvom nije usvajana.
Crkva ne mewa ni{ta bez velike potrebe; ali kad
zatreba, ona progovori re~ koja ostaje u nasle|e za
budu}e vekove.
Pitam se: {ta se posti`e danas ve{ta~kom
promenom bilo ~ega iz Predawa (izraza, oblika
itd.)? Ho}e li ovaj bezbo`ni svet samo zbog nekoliko druk~ijih izraza {to }e ih ~uti u Crkvi postati pobo`an i pri}i Crkvi? Li~no, veoma sumwam. Zato i promene takve vrste nisu ni{ta drugo do unaka`ewe Predawa bez ikakve pozitivne
posledice. Da navedemo jedan nedavni primer.
^uo sam za besedu jednog ,,dobrogß atinskog propovednika na re~i Hristove: ,,Pokajte se jer se
pribli`i Carstvo Nebeskoß (Mat. 4, 17), koji je
sve vreme ponavqao ,,Jer se pribli`i Carstvo
Nebeskoß, a ni jedan jedini put nije upotrebio
re~ ,,pokajte seß, jer zaboga, za{to pla{iti qude
grehom? ‡ to dana{wi ~ovek ne `eli da slu{a.
Neka to nazove obnovqewem ko ho}e, ja pak ne40. .
, Comm nitorium I, 22, PL 50, 667.
159
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
mam druge re~i sem da to nazovem krajwim bezumqem, jer se ovde svesno radi o uni{tewu Evan|eqa Bogo~oveka Hrista, Crkve; o odricawu potrebe dolaska Spasiteqa u svet, Wegovog stradawa,
Krsta, `ivonosne smrti i Vaskrsewa. [ta jedna
takva vrsta obnove koristi savremenom ~oveku,
ili ~oveku, koje epohe? [ta ja imam od toga {to
se ,,pribli`i Carstvo Nebeskoß kada, po re~ima
Hristovim, bez pokajawa ne mogu u}i u wega? A
eto, ,,novi apostoliß tu re~ izbacuju iz Evan|eqa i ne propovedaju je.
Nezavisno od svih takvih izvrtawa Predawa,
Pravoslavna katoli~anska Crkva ostaje nepokolebiva, imaju}i kao princip svoga delawa slede}a re~i svetog Vikentija Lerinskog: ,,Eadem tamen qae didicisti doce, ut cum dicas nove, non dicas novaß40 (,,U~i ono isto ~emu si bio nau~en, da, govore}i novim na~inom, ne govori{ nove stvariß).
Ni jednom pravoslavnom teologu nije dozvoqeno
da pogazi ovaj princip, ako ho}e, razume se, da
ostane pravoslavan. Ako i mi, savremeni hri{}ani, ostanemo verni ovom na~elu, kao i re~ima svetog Damaskina: ,,Ne}emo da pomeramo ve~ne granice koje su postavili Oci na{i, nego }emo se dr`ati Predawa kao {to smo primiliß41, tada }emo
imati pravo da mirne savesti ispovedamo zajedno
sa Ocima Sedmog Vaseqenskog Sabora: ,,Kao {to
su proroci videli, kao {to su apostoli nau~ili,
kao {to je Crkva primila, kao {to su u~iteqi
41. .
160
, PG 94, 1297B.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
odogmatili, kao {to se vaseqena saglasila, kako
je blagodat zablistala, kako se istina dokazala,
kako je la` prognana, kako se Premudrost smelo
javila, kako je Hristos potvrdio ‡ tako govorimo, tako propovedamo Hrista, istinitog Boga na{eg... To je vera apostolska, to je vera ota~ka, to
je vera Pravoslavna! Ta vera utvrdi vaseqenu.ß42
42. Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης
’Εκκλησίας I, 244.
161
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
162
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ОТАЦ ЈУСТИН
У СВЕТООТАЧКОМ ПРЕДАЊУ
na{e vreme do{lo je do, ranije
nebivalog, poreme}aja svih vrednosti, pa se u tom haosu izgubio i zaboravio pravi odnos i
stav ~ak i prema najve}im svetiwama Pravoslavqa, posebno
prema Svetom Predawu.
Problem nije u tome {to bi neko bogoslovski
i nau~no odbacivao i negirao Sveto Predawe
kao takvo, nego u tome {to je Sveto Predawe prestalo da igra bilo kakvu ulogu u na{em prakti~nom `ivotu i radu, {to se mi Pravoslavni, ~esto i na{i duhovni pastiri, u `ivotu pona{amo
tako kao da Svetog Predawa i nema, ili bar da je
163
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ono za nas izgubilo svaku prakti~nu i ve~nu
vrednost.
Ovo razmatrawe ima za ciq da nas preko, u na{e vreme jedinstvenog primera oca Justina, wegovog stava i odnosa prema Svetom Predawu, vrati
sa na{ih opasnih i pogubnih stranputica na koje
smo zalutali svesno ili nesvesno.
Da bi se, pak, ne{to moglo re}i o ocu Justinu u
svetoota~kom Predawu neophodno je najpre ra{~istiti i objasniti neke pojmove, kako ne bi do{lo
do nesporazuma. Pre svega, treba videti ko su Sveti Oci i {ta je svetoota~ko Predawe, kao i to kako se i kada se pravilno wemu sleduje. Bez tih poja{wewa i makar delimi~nih pogleda na to pitawe kroz istoriju pravoslavne misli, ne bismo mogli pravilno shvatiti ni odnos oca Justina prema Predawu, niti odrediti na{ stav prema istome, {to je za nas veoma va`no.
***
Re~ ,,otacß u Crkvi se veoma ~esto ~uje, ali ona
nema uvek i svuda isto zna~ewe. Pre svega, oci su
bili i nazivali se u hri{}anskoj starini duhovne vo|e i u~iteqi koji su imali va`no mesto u
`ivotu mlade Hristove Crkve, i zato u`ivali veliki ugled i po{tovawe, {to je odgovaralo visokoj vrednosti koje ima za hri{}anstvo novo duhovno ro|ewe. Sami sveti Apostoli svoje u~enike nazivahu ,,~edimaß ili ,,de~icomß, jer su ih, po
re~ima svetog apostola Pavla, ,,ra|ali u Hristu
Isusu Evan|eqemß (I Kor. 4, 15). To je svete Apo164
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
stole postavqalo u funkciju duhovnih otaca ili
roditeqa. ^edima su se nazivali i u~enici wihovih prejemnika i naslednika. Sasvim je prirodno i logi~no po{to su duhovna ro|en~ad ,,~edaß,
da se duhovni roditeqi nazivaju ocima. Tako, recimo, Aleksandar, Episkop Jerusalimski, u svojoj poslanici Origenu, izri~ito naziva ocima
wihove zajedni~ke u~iteqe Pantena i Klimenta,
osniva~e Aleksandrijske katihetske {kole.1 U
smislu, pak, duhovnog roditeqa, otac se nazivao i
svaki Episkop u svojoj eparhiji, a kasnije i svaki
sve{tenik. To se vidi iz Martirologija svetog
Polikarpa Smirnskog. Kada je sveti Polikarp
izveden na sud pred kneza, gomila neznabo`a~ka
je urlala izaziva~ki: ,,Ovo je u~iteq Azije i otac
hri{}ana.ß2
U 4-om veku naziv ,,otacß tako|e se davao s pravom mona{kim vo|ama, po{to se organizovawe
mona{kog `ivota tada postavqalo na principu
odnosa oca, ili avve, i poslu{nika, kao wegovog
duhovnog sina. Oni su vremenom postali, i kroz
vekove sve do danas, ostali vo|e ne samo svojih
u~enika u u`em smislu re~i, nego i mnogih laika
koji su dolazili k wima po duhovnu korist, savete, ispovest grehova itd. Oci pustiwe ,,Πατέρες
τῆς ἐρῆμουß bili su Oci cele Crkve, a wihove pouke, ,,Izreke Otacaß, veoma su {iroko primqene i
ukorewene u crkvenoj pliromi.
1. Vidi kod Evsevija, ’Εκκλησιαστικ`η ‘Ιστορία 6, 14, 9.
2. Μαρτύριον Πολυκάρπου, 12, 2 ΒΕΠΕΣ 3.
165
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Tek kasnije, kroz neprekidnu borbu Crkve Bo`ije sa jereticima, naro~ito antitrinitarcima,
stvoren je i istaknut naziv crkvenog Oca. Od tada ova re~ postala je definicija za razlikovawe
onih qudi koji su putem pisawa ili delatnog u~e{}a u velikim i Vaseqenskim Saborima formulisali veru i pravoslavno u~ili u Crkvi. Wih
podrazumeva sveti Vasilije Veliki, kada nagla{ava da treba da se dr`i ,,ono ~emu smo se od Otaca nau~iliß3.
Po re~ima, pak, jednog savremenog gr~kog bogoslova ,,Oci Crkve su oni veliki gorostaci blagodati, koji su produ`ili delo svetih Apostola.
Predani Hristu du{om i telom, oprobani mnogovrsno na stazi vrlina, udostojili su se velikog
prosve}ewa i pravilno su upravqali re~ju istine svojim `ivqewem, svojim propovedima i prepunim bo`anske mudrosti svojim spisimaß4. Wihovi tekstovi i `ivoti predstavqaju jedan od najdragocenijih delova duhovne zaostav{tine Crkve, i to najva`nije posle Svetog Pisma. Sve {to
su Oci napisali predstavqa jednu veli~anstvenu
struju wihovog udubqivawa u Re~ Bo`ju, i to udubqivawa koje se vr{ilo ne samo umom, nego uporedo i `ivotom. Oni su ostvarili zapovesti Bo`ije
od najve}ih do najmawih, i zato su upravo imali
toliko prosvetqenu misao, toliko prodoran umni uzlet u tajne bo`anskog otkrovewa. Visina wi3. Vasilije Veliki, ’Επιστολ`η 140, 2, PG 32.
4. Β. Μουστάκης, Πατέρες τ~ης ’Εκκλησίας, u Θρησκευτικ`η κα`ι [ηθικ`η [εγκυκλοπαιδεία, ’Αθ~ηναι, 1966, t. 10, 124.
166
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
hovih bogoslovskih uzleta, ispravnost i ta~nost
wihovih dogmatskih odluka, obja{wavaju se jedino time {to su oni ne samo izu~avali ,,dawu i no}uß Sveto Pismo, nego uglavnom time {to su
`iveli i disali wime.ß5
Me|u Ocima Crkve jasno se zapa`aju dve osnovne grupe. Prva je grupa u~enih Otaca koji su duboko poznavali ne samo hri{}ansku nauku, nego su
izu~ili mawe-vi{e i svu svetsku mudrost. Oni su
nam ostavili u nasle|e bogatstvo svojih spisa u
kojima se susre}e svedo~anstvo Pravoslavqa, i
~iji je autoritet u stawu da u~vrsti pravu veru.
Druga grupa Otaca, mnogobrojnija od one prve, su
oni koji su nepismeni u svetskoj mudrosti, ali
kao vrsni u~enici Bo`ji obiluju jakom i ~vrstom
verom. Oni nisu ostavili nikakve spise iza sebe,
ali su Re~ Bo`iju {irili i utvr|ivali usmenom
propove|u i svetlim primerom u `ivotu, a na Saborima usvajali i potpisivali saborske odluke.
Glavne, pak, odlike Otaca Crkve, bilo u~enih
ili neukih, uglavnom su dve: 1. velika svetost
`ivota i 2. pravoslavno zra~ewe u~ewem. Ovo
drugo ne podrazumeva uvek pisanu re~, a pogotovu
ne u smislu svetske kwi`evnosti. Ko su pak Oci
Crkve i koje kakvo}e poseduju, najboqe je izrazila sama Crkva ustanoviv{i odre|ene praznike
posve}ene uspomeni onih Otaca koji su u~estvovali na Vaseqenskim Saborima. Tako npr. uspomenu na trista osamnaest Nikejskih Otaca slavi
5. Isto.
167
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Crkva u sedmu Nedequ po Uskrsu (upravo na ovaj
dan kada smo se i mi ovde sabrali), koju i naziva
Nedeqom Svetih Otaca. Sva veli~anstvenost koju daje crkvena svest ovim qudima, izra`ena je
ustima bogonadahnutog crkvenog pesnika u slede}im re~ima: ,,Zbor »=Saborõ Svetih Otaca, sabrav{i se iz svih krajeva vaseqene, odogmati{e
jednu su{tinu i prirodu Oca i Sina i Duha Svetoga, i tajnu bogoslovqa jasno predado{e Crkvi.
Wih pohvaqujemo u veri, pravoslavno govore}i:
o bo`anski skupe, bogore~iti oru`nici vojske
Gospodwe, presvetle zvezde duhovnoga neba, neoborive kule tajanstvenog Siona, miomirisni cvetovi rajski, svezlatna usta Boga Re~i, Nikejska
pohvalo, ukrasi Vaseqene, usrdno se molite za du{e na{e.ß6
Oki}eni takvim osobinama i vrlinama, Sveti
Oci su oduvek bili u velikom i neoslabnom po{tovawu u Crkvi Pravoslavnoj. Zato na jednom
mestu i ka`e otac Justin: ,,Mi ne prestajemo nagla{avati da u Crkvi najboqe misle Sveti Oci,
jer oni Duhom Svetim misle.ß7 Stoga u Pravoslavnoj Crkvi Bo`ijoj nikada nije bio prihva}en zapadwa~ki, sholasti~ki pristup Svetim Ocima,
niti su usvajani wihovi spoqa{wi kriterijumi
za raspoznavawe Svetih Otaca. Naprotiv, na Istoku su odvajkada raspoznavali ota~ka svojstva
po wihovom iskustvu i zajedni~arewu sa mi{qu
6. Nedeqa 7-a po Uskrsu, Jutrewe, Slava na hvalitne stihire.
7. O. Justin Popovi}, Na Bogo~ove~anskom putu, Bgd., 1980, str. 68.
168
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
prethodnih Otaca, bez da se trude da tra`e spoqa{wa svedo~anstva.8
Skloni da po svome racionalizmu sve podvode
pod izvesne forme i kalupe, na Zapadu su, budu}i
dosledni svojoj sholasti~koj misli, po~eli da odre|uju granice ota~koj epohi u Crkvi, zaboravqaju}i na re~ Bo`iju da ,,Duh di{e gde ho}eß (Jovan
3, 8), dakle, i kad ho}e. Neki od wih su odre|ivali kao kraj ota~ke epohe 787. godinu, tj. godinu
Sedmog Vaseqenskog Sabora, neki su hteli da to
bude 451. g. pa ~ak i 313. Po Panajotu Hristu, gr~kom savremenom bogoslovu, Pravoslavna crkvena
svest, koja u svako vreme daje naziv ,,Ociß izabranim sasudima blagodati koji su `iveli u stara
vremena, pro{irila je ota~ku epohu do kraja vizantijskog perioda, a ubudu}e poma}i }e je jo{ i
daqe. To, me|utim, ne iskqu~uje da imaju prva mesta u savesti wenoj Oci prvih hri{}anskih vekova, za vreme kojih se izgradila struktura i formulisano do izvesnog stepena dogmatsko u~ewe.9 U
sr`i je, me|utim, pogre{no odre|ivati i fiksirati bilo koje granice ota~koj epohi, bilo da se
radi o zapadwa~kim ili nekim principima pojedinih pravoslavnih bogoslova. To stoga jer su
Oci nemislivi bez Crkve, kao i Crkva bez Otaca, i {to u svako vreme, pa i u na{e, ima qudi savremenika koji su po svemu ravni drevnim Ocima
8. Ti znaci su: 1. Pravoslavno u~ewe, 2. svetost `ivota, 3. potvrda Crkve, 4. starina.
9. Vidi op{irnije o tome kod Π. Χρήστου, ‘Ελληνικ`η Πατρολογία, I, 26, Solun, 1976.
169
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
i dostojni su da ponesu to uzvi{eno ime. Taj naziv s pravom bi u na{e vreme mogao da do|e uz
ime svetog Nektarija pentapoqsko-eginskog, Episkopa Nikolaja ohridsko-`i~kog, oca Justina
}elijskog, oca Georgija Florovskog i dr.
Glavni i jedinstveni, rekli bismo, predmet bogoslovqa Svetih Otaca jeste Bogo~ovek Isus
Hristos i Wegovo delo. Krajeugaoni kamen svake
wihove misli, i svih skupa, jeste potresni fakt
da ,,RE^ POSTADE TELOß (]ο Λόγος σάρξ [εγένετο,
Jn. 1, 14). Oko toga se okre}e u celosti svojoj ota~ka kwi`evnost, koja u su{tini nije ni{ta drugo
do tuma~ewe i obrada Evan|eqa Hristova. Neiscrpni izvor ove kwi`evnosti je Predawe u op{tem wegovom zna~ewu, koje predaje Bogo~oveka
Hrista i sve {to je od Wega, u Wemu i u vezi sa
Wim kasnijim generacijama.
Sveti Apostoli u svojim propovedima retko su
se pozivali na svedo~anstva kwiga Starog Zaveta, nego su propovedali uglavnom ,,ono {to vide{e, {to ~u{e, {to rukama svojim opipa{eß (I Jn.
1, 1). Sli~no postupaju i Sveti Oci u prvom veku
posle svetih Apostola. Oni se u svojim delima ne
pozivaju toliko na kwige Novog Zaveta koliko
na doga|aje Novog Zaveta, jer ,,ono {to je va`no
bilo za Crkvu bio je taj sami sotiriolo{ki fakt
ovaplo}ewa Sina Bo`jeg, a ne sredstva i na~in
wegovog predavawaß10. Nisu kwige Novog Zaveta
dale snagu i autoritet Crkvi, no obratno. Crkva
10. Π. Χρήστου, Nav. delo, str. 91.
170
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
je preko Apostola dala duh svoj kwigama Novog
Zaveta, a preko Otaca postavila pe~at svoj na kanon (=zbirku) istih. Bez Crkve Novi Zavet je nezamisliv, i bez Otaca Crkva je nezamisliva. Tako kwige Novog Zaveta nisu ne{to izvan Predawa po {emi razlikovawa Pisma i Predawa, nego
je to od Apostola zapisani deo Predawa.11
Prirodno, sa sakupqawem i formirawem Novozavetnog kanona, nije se izgubio niti bio zanemaren usmeni deo Predawa. Dugo vreme Pismo i
usmeno Predawe postoje zajedno kao dve grane jedne i iste duhovne stvarnosti ‡ Novozavetnog Otkrovewa. Kasnije, onaj deo Predawa koji nije zapisan u sve{tene kwige Novog Zaveta, unesen je u
spise Otaca i Simvole crkava, kao i u odluke Vaseqenskih Sabora, ili je utelovqen u liturgi~ke strukture Crkve. Pa i pored svega toga, usmenog Predawa nije nestalo, jer uvek ostaje jedan
neodrediv elemenat koji deluje kao sila u svagda{wem prilago|avawu oblika crkvenog `ivota.
Neprekinuti i neprekidni kontinuitet Predawa u Crkvi omogu}en je Duhom Svetim koji u Crkvi prebiva od prve Pedesetnice. Jer Gospod Hristos je obe}ao da }e posle svoga Vaznesewa poslati drugog Ute{iteqa, Duha Istine, koji }e od tada rukovoditi u~enike. I ovaj Duh nikada nije napustio Crkvu, koja po bogomudrim re~ima Grigorija Bogoslova i jeste po preimu}stvu mesto delawa Wegovog.
11. Isto, str. 92‡93.
171
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Za Pravoslavqe i za Pravoslavne oduvek je, a
pogotovu danas, problem Predawa bio problem
`ivota i smrti, ve~nog `ivota i ve~ne smrti.
Jer danas smo, voqno ili nevoqno, zapali u }orsokak raznih savremenih kretawa, kao ekumenizma, humanizma, jalovih dijaloga i drugih dru{tvenih bolesti savremene nam epohe, na koju se
u potpunosti mogu primeniti re~i svetog Vasilija Velikog da je u woj ,,pomerena svaka granica
Otaca i da se quqa temeq i zid dogmataß12.
Kad ka`emo Sveto Predawe mi razumemo skup
svih istina vere, u po~etku od Gospoda i Apostola predatih usmeno vernima u Crkvi, a zatim neokrweno od strane Crkve predavanih kroz vekove
i delimi~no autoritativno formulisanih od
strane Vaseqenskih Sabora, ili pomesnih, na
ovima potvr|enih, a delimi~no no{enih u zajedni~koj veri i savesti Crkve i obuhva}enih u kasnijim dogmatsko-simvoli~nim tekstovima, spisima Otaca i bogoslu`benim kwigama Crkve. U
{irem smislu Sveto Predawe obuhvata i sva ostala crkvena ,,predawaß, ona o~uvana u kultu, `ivotu, obi~ajima i uop{te sve ono {to se odnosi na
`ivot Crkve, a koje treba da je u istom po{tovawu od crkvene puno}e, ali i da se razlikuje od dogmatskih predawa koja se odnose na istine vere.13
Nije, dakle, iste vrednosti sve {to je primqeno
12. Περ`ι το~υ ‘Αγίου Πνεύµατος 30, SC 17, Paris, 1968, str. 522.
13. Ν. Μιτσόπουλος, ‘Ιερ`α Παράδοσις, u Θρησκευτικ`η κα`ι [ηθικ`η [εγκυκλοπαιδεία
tom 10, 24.
172
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
od pro{losti, niti je sve ono {to se prihvata iz
pro{losti neminovno pravilno. Kao {to je primetio jo{ davno jedan pravoslavni Episkop na saboru u Kartageni 257. godine: ,,Gospod je rekao:
,,Ja sam istinaß, a ne: ,,Ja sam predawe ili obi~aj’ß. Postoji razlika izme|u Svetog Predawa i
raznih predawa.14
Pojam Svetog Predawa predstavqa nerazdvojni pojam sa Svetim Pismom, jer oni sa~iwavaju
jednu nerazdeqivu dvojedinu celinu i {to se ti~e porekla i sadr`ine, i zna~aja obojega. Jo{ je
sveti apostol Pavle dao istu vrednost i svome
usmenom i pismenom u~ewu, rekav{i: ,,Stojte i dr`ite Predawe kojima se nau~iste ili re~ju ili
iz poslanice na{eß (II Sol. 2, 15). Tako razumeju
odnos Svetog Pisma i Svetog Predawa i svi Oci
Crkve, jer kada govore o stvarima vere pomiwu
uvek zajedno i Sveto Pismo i Sveto Predawe. Tako sveti Vasilije prime}uje: ,,Dogme i propovedi
koje se u Crkvi ~uvaju, jedne imamo od pisanog
predawa, a druge iz apostolskih Predawa predate nama u tajnama primamo, po{to oboje ima istu
mo} za pobo`nost.ß15 Va`nost Svetog Predawa
kao ravnosilnog sa Svetim Pismom izvora hri{}anske vere je o~igledna, kada se uzme u obzir
da je sveto Predawe pretpostojalo Svetom Pismu
kao usmena propoved Gospoda Hrista i Apostola,
14. Arhim. Kalist Ver, ,,Sveto Predawe izvor pravoslavne vereß, Pravoslavni Misionar, Bgd, br. 2/82, str. 76.
15. PG 32, 188. Upor. Origen, PG 17, 157A; Epifanije Kiparski, Κατ`α
α]ιρέσεων 2, PG 41, 1048B.
173
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
te se Sveto Pismo i predstavqa kao deo prvoga,
koje je po nadahnu}u Duha Svetog zapisano od Apostola i predato od wih vernima u Crkvi.
Sveto Predawe u odnosu na Sveto Pismo ima
izvestan dopuwuju}i karakter jer ga u ne~emu dopuwuje, posebno u~e}i ono {to je u Svetom Pismu
izneto nekako maglovito i zagonetno. Tako po
preimu}stvu iz Svetog Predawa predavane dogme
su odre|ivawe Kanona Svetog Pisma, broj svetih
Tajni, prisnodevstvo Svete Bogorodice, prizivawe Svetiteqa u molitvi, po{tovawe wihovih
ikona i mo{tiju, itd.
Tajna Predawa je {iroka koliko i tajna bogo~ove~anskog organizma Crkve, sadr`i sve {to
ima Crkva, i ostaje neistra`ivo kao i sama Crkva. Ovo Predawe je apostolsko nasle|e Crkve
koje je ona primila od naslednika svetih Apostola, i istovetno je sa verom, sa dogmatima, sa `ivotom i sa svima tajnama wenim. Tako, primera radi, sveti Ipolit nas u~i da je Predawe istovetno
sa verom, govore}i: ,,Verujemo, dakle, bla`ena
bra}o, po predawu Apostola, da je Bog Logos si{ao s neba u Svetu Djevu Mariju, da bi, ovaplotiv{i se od We... spasao palog ~oveka.ß16 Sledstveno,
i sama vera u ovaplo}ewe Boga Logosa jeste vera
po Predawu, jeste to samo Predawe. Sveti Vasilije Veliki u svome ~uvenom delu o Svetom Duhu,
navodi mnoge primere nepisanog Predawa, koji,
po wemu, sa~iwavaju nerazdvojni deo same pisane
16. ΒΕΠΕΣ 6, 20.
174
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
puno}e apostolskog Predawa. Tako na primer, on
navodi znak ^asnog Krsta, okretawe na Istok za
vreme molitve, re~i epikleze, blagosiqawe vode
za kr{tewe i uqa za miropomazawe, trikratno
pogru`ewe i odricawe od satane za vreme kr{tewa, itd.17 Tako|e i po svetom Irineju (kao uostalom i po svim Svetim Ocima Crkve) ,,apostolsko
Predawe obuhvata celokupnu Crkvu i sve {to je
u Crkvi: prezvitere ili Episkope, istinsku veru
»=Pravoslavqeõ, darove Svetoga Duha, crkveni
poredak i organizaciju, prave crkvene skupove,
tj. Evharistiju, kr{tewe, pravi crkveni `ivot i
sve druge elemente koji se nalaze svuda u pomesnim apostolskim crkvama, a koji sa~iwavaju ipostas Crkve Bo`ije u svetuß18.
Sli~no bogoslovstvuje o Svetom Predawu i
otac Justin Popovi}, tuma~e}i poznato mesto
kod apostola Pavla: ,,Stojte i dr`ite Predawa, kojima se nau~iste ili re~ju ili iz poslanice na{eß, (II Sol. 2, 15). Na pitawe: ,,[ta su predawa na{a?ß, odgovara: ,,Sve {to je Bogo~ovek Hristos Sam i preko Svetog Duha zapovedio da dr`imo i po tome da `ivimo: sve {to je predao Crkvi
Svetoj, u kojoj prebiva neprekidno Sam sa Svetim Duhom Svojim... Sve {to je predato Apostolima od Spasiteqa Hrista i Svetog Duha sa~iwava
upravo Predawe, Sveto Predawe... Jednom re~ju,
bo`ansko i bogo~ove~ansko Predawe je predava17. PG 32, 188A–192C.
18. Atanasije Jevti}, ,,Crkva, Pravoslavqe i Evharistija po Svetom
Irinejuß, Teolo{ki pogledi br. 1, 1972.
175
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
we kroz vekove i kroz generacije samog Gospoda
Isusa Hrista sa svim bo`anskim istinama i zapovestima, svim blagodatima i vrlinama Wegovim,
kao `ivog Boga i Spasiteqa, u Crkvi i kao Crkva. To upravo i jeste Crkva Hristova kao Bogo~ove~ansko telo Wegovo, dakle `ivo i protegnuto kroz vekove Sveto Predawe, ve~no `ivi Bogo~ovek Hristos i sve {to On ima u sebi i {to donosi sa sobom.ß19 Ili na drugom mestu to veli jo{
jezgrovitije: ,,Li~nost Bogo~oveka Gospoda Hrista, preobra`ena u Crkvu, potopqena u molitveno, bogoslu`beno bezobalno more blagodati, i
sva u Evharistiji, i sva u Crkvi ‡ eto, to je Sveto
Predawe.ß20
Pored svega toga, te{ko je, boqe re}i nemogu}e
je, postaviti granicu Predawu, tj. adekvatno definisati Predawe, zato {to Predawe nije prosto jedna teorija, ili jedan skup logi~kih zakqu~aka, nego `ivot, i to `ivot bogo~ove~anskog tela Crkve. Pa ipak, ~ini nam se da je definicija
Svetog Vikentija Lerinskog ,,quod ubicque, quod
semper, quod ab omnibus creditum estß (,,[to je svuda,
{to je svagda i od svih verovano biloß), bila i
ostala najuspelija. Tuma~e}i ovaj svoj stav, sam
sveti otac produ`uje: ,,Sledujemo katoli~nost
»=posvudnostõ kada ispovedamo da je samo ona vera istinita koju ispoveda Crkva u celini; drevnost ‡ ako se ni po kakvu cenu ne udaqujemo od mi19. Arhim. Justin Popovi}, { Ανθρωπος κα`ι Θεάνθρωπος, ’Αθ~ηναι, 1969, str.
201‡203.
20. Arhim. Justin, Pravoslavna Crkva i ekumenizam, Solun, 1974, str. 74.
176
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
{qewa za koje je o~igledno da su tako mislili
stari Svetiteqi i Oci na{i; a saglasnost, ako u
samoj ovoj drevnosti sledujemo termine i u~ewe
svih ili skoro svih stare{ina i u~iteqa.ß21
Da su ovaj princip sledovali svi Sveti Oci,
svedo~e oni sami u svojim spisima, gde se ~esto pozivaju na Predawe Apostola, na Predawe Crkve,
na saglasnost sa ranijim Ocima, isti~u}i svuda i
uvek jedinstvo Predawa, jedinstvo vere, a sa tim
i kroz to jedinstvo Crkve kao nosioca i ~uvara
Pravoslavqa i istinskog Predawa. Uop{te uzev{i, re~i svetog Vasilija Velikog: ,,[to su rekli,
dakle, Oci na{i i mi govorimoß22, mogu biti pripisane bilo kojem Svetom Ocu.
Otuda i sve{tena praksa Vaseqenskih Sabora
da sve svoje dogmatske odluke i odredbe po~iwu
klasi~nim izrazom: ,,Sleduju}i Svetim Ocima...ß23. Govore}i o tome, o. Georgije Florovski
podvla~i da ,,Crkva uvek isti~e od samog po~etka
21. Commonitorium pro cath. fid. Aniq 1, 2, PL 50, 640.
22. Περ`ι το~υ ‘Αγίου Πνεύµατος 7, PG 32, 96A.
23. Istini za voqu treba re}i da svi Sabori ne koriste istu definiciju, iako je smisao svih wih isti kao u gorwem navodu. Tako II Vaseqenski Sabor u svome prvom kanonu veli: ,,Sveti Oci, sabrani u Carigradu, odredili su da se ne odbacuje vera 318 Otaca sabranih u Nikeji Vitinijskoj, nego da ona ostane ~itava »=nepromenqivaõ...ß (Ι. Καρµίρη, Τ`α
δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 132).
III Vaseqenski Sabor u svome 7-om Kanonu pi{e: ,,Po pro~itawu ovoga
»dakle, Nikejskog Simvola vere i izmena od Harisija Filadelfijskog
prezviteraõ, Sveti Sabor je odlu~io da ne bude dozvoqeno nikome da
proiznosi, ili pi{e, ili sla`e drugu veru, osim odre|ene od Svetih
Otaca sabranih u gradu Nikeji sa Svetim Duhom...ß (Ι. Καρµίρη, Τ`α
δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 155).
177
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
istovetnost vere kroz vekove. Ova istovetnost i
stalnost od apostolskih vremena jeste najjasniji
znak i svedok prave vereß24. U jedinstvu Crkve
Hristove, koja je uvek bila, jeste i bi}e ,,stub i
tvr|ava istineß (I Tim. 3, 15). Woj je predata od
Gospoda, preko Apostola i wihovih naslednika,
sva riznica vere `ivota. ^uvar, dakle, Svetog
Predawa, kao i Svetog Pisma, jeste samo Crkva u
celini svojoj, a ne neka pomesna crkva, ili jo{
mawe samo wen Episkop, kao {to je na Zapadu episkop Rima uzdignut i postavqen za najvi{eg ~uvara vere. Da bi sa~uvala povereno joj blago kroz
IV Vaseqenski Sabor u Halkidonu (posle uvodnih tekstova i ~itawa
Simvola vere I i II Vaseqenskog Sabora): ,,...Sleduju}i, dakle, Svetim
Ocima, slo`no i zajedni~ki svi u~imo da se ispoveda jedan i isti Sin
Gospod na{ Isus Hristos...ß (Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α
µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 175). V Vaseqenski Sabor u
Carigradu (posle izlo`ewa dogmatske odluke veli: ,,Ispovediv{i, dakle, tako ono {to smo primili od Sv. Pisma i Svetih Otaca i odredaba o jednoj i istoj veri od prethodna ~etiri Sabora...ß (Ι. Καρµίρη, Τ`α
δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 197).
VI Vaseqenski Sabor, tako|e u Carigradu (posle ~itawa Simvola vere
I i II Vaseqenskog Sabora, i uvoda) produ`uje: ,,Sleduju}i svetih pet
Vaseqenskih Sabora i Svetim izabranim Ocima i saglasno odrediv{i... ispoveda... »sledi odlukaõß (Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α
µνηµεία τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 223). Peto-{esti Sabor u
svome 38 kanonu veli: ,,I mi ~uvamo kanon »praviloõ postavqeno od
Otaca na{ih, koje glasi...ß (Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία
τ~ης [ορθοδόξου καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 232); kanon 84: ,,Sleduju}i kanonskim odredbama Otaca, odre|ujemo...ß (234). VII Vaseqenski Sabor u Nikeji (posle pro~itawa Simvola vere I i II Vaseqenskog Sabora): ,,...sleduju}i bo`anskom u~ewu Svetih Otaca i predawu katoli~anske Crkve,
odre|ujemo...ß (Ι. Καρµίρη, Τ`α δογµατικ`α κα`ι συµβολικ`α µνηµεία τ~ης ο[ ρθοδόξου
καθολικ~ης ’Εκκλησίας I, 240).
24. Sv. Grigorije Palama i ota~ko predawe, Teolo{ki pogledi, br. 1,
1972.
178
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
svu svoju krstonosnu istoriju, Crkva je ~esto oblivana krvqu svojih svetih Mu~enika i Ispovednika od prvih vekova pa sve do danas, zbog ~ega se
woj mogu pripisati re~i bogomudrog svetog Vladike Nikolaja da je ona ,,sva krvqu zalivena, i
sva slavom oki}enaß. Predawe, budu}i apostolsko, ota~ko i crkveno, `ivi, ~uva se i mo`e biti
sa~uvano samo u jednoj takvoj Crkvi.
Da je Crkva zaista vekovni ~uvar Svetog Predawa, opet bogonadahnuto svedo~i sveti Vikentije
Lerinski, tuma~e}i re~i svetog apostola: ,,O Timoteje, predawe »παρακαταθήκηνõ sa~uvajß (I Tim.
6, 20). Ko je danas Timotej, veli sveti otac, ako ne
uglavnom katoli~anska Crkva, ili posebno celokupno telo predstojnika? ,,Predaweß, veli, ,,sa~uvaj. [ta je Predawe? To je ono {to ti je povereno, a ne ono {to si ti prona{ao; {to si primio,
a ne izmislio; ono ne zavisi od tvoje genijalnosti, nego od u~ewa; nije li~ni dobitak, nego zajedni~ko predawe; to je stvar tebi poverena, a ne od
tebe stvorena. Ne mo`e{ biti wen tvorac, nego
~uvar; ne u~iteq, nego u~enik; ne vo|a, no sledbenik. Predawe, veli, sa~uvaj. Talant katoli~anske
vere sa~uvaj neokrwen i neuprqan; ono {to ti je
povereno, neka ostane kod tebe, jer }e se to tra`iti od tebe. Zlato si primio, zlato i da preda{;
ne}u da mi poturi{ jedno umesto drugog... ne}u izgled zlata, nego wegovu prirodu.ß25 Dr`e}i se toga principa, Crkva je uspela da o~uva svoje Preda25. Comm. I, 22, PL 50, 667.
179
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
we neokrweno kroz vekove. Ona kroz Svete Oce i
Vaseqenske Sabore, od prvog do posledweg, samo
jednu svevrednost ispoveda, brani, veruje, blagovesti i svebudno ~uva: Bogo~oveka Isusa Hrista,
Koji i jeste glavno Predawe, Svepredawe Pravoslavne Crkve.
Ali Crkva nije samo stra`ar i ~uvar Svetog
Predawa, nego i jedinstveni organ predavawa
istoga ~oveku. To stoga {to van tela Crkve mogu}e je da neko izu~ava i da se divi sadr`aju Svetog
Predawa kao i Svetog Pisma, ali bez Bo`anske
blagodati koja se u Crkvi i kroz Crkvu lije ne
mo`e da primi wegov spasonosni uticaj.
I pored ovakvog tesnog i nerazdvojnog odnosa i
jedinstva Crkve i Predawa, to ni u kom slu~aju
ne zna~i da je Predawe ne{to okameweno, ne{to
bez `ivota i pokreta {to Crkva qubomorno
~uva, niti je pak Crkva neki arheolo{ki muzej,
jer sva vekovna stvarnost i `ivot Crkve pokazuju
suprotno. Pravoslavno shvatawe Predawa nije
stati~no, nego dinami~no; nije neko mrtvo prihvatawe pro{losti, nego iskustvo Duha Svetoga
u sada{wosti. Jer je ,,Isus Hristos ju~e, danas i
doveka jedan i istiß (Jevr. 13, 8). Predawe je, kao
{to smo ve} videli, sama Crkva, a Crkva je `ivi
bogo~ove~anski organizam, koji neprekidno `ivi
i razvija se ne mewaju}i ni{ta od svoje su{tine
i svoje sadr`ine. Isti sveti Vikentije, koji, videli smo, celim svojim bi}em stoji za Predawe,
istovremeno podvla~i ideju `ivog razvoja i napretka Crkve. Napredak je, po wemu, dozvoqen i
180
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
neophodan, ali kako veli, ,,da bude stvarni napredak i razvoj vere, a ne wena izmena. Stvarni napredak biva kada se ova ili ona stvar raskriva po
sebi, a promena kada se pretvori u ne{to drugoß26. Potrebno je da se razvijamo i napredujemo
tokom vekova u zrelosti, u poznawu i mudrosti i
kao pojedinci i kao zajednica, ali uvek ukoreweni u istoj misli, u istoj veri, u istom Predawu
Crkve.
Sveto Predawe, iako je u biti svojoj nepromenqivo, ipak stalno prima i prihvata nove oblike
koji dopuwuju ono ranije, dopuwuju ali ne istiskuju. Ovu ideju Predawa kao `ive stvarnosti divno
je izrazio otac Georgije Florovski re~ima: ,,Predawe je svedo~anstvo Duha Svetoga, neprekinuto
otkrivewe i propoved blagovesti Duha... Da bismo prihvatili i shvatili Predawe, treba da
`ivimo u Crkvi, treba da imamo saznawe i ose}awe blagodatnog prisustva Gospoda u woj, treba da
osetimo blagodatni dah Duha Svetoga u Crkvi...
Predawe nije samo jedan za{titni, konzervativni princip, nego je ono pre svega princip ra{}ewa i preporoda. Predawe je stalno prebivawe Duha Svetoga u Crkvi, a ne samo pam}ewe i ponavqawe re~i.ß27
Kako je, pak, mogu}e hri{}aninu na delu ostvariti harmoniju ~uvawa Predawa s jedne strane, i
wegovog razvoja s druge strane, najre~itije govo26. Comm. I, 28–30, PL. 50, 668.
27. G. Florovski, Sabornost-katoli~anskost Pravoslavne Crkve, 1961, g.
181
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ri `ivotni put i delo oca Justina, koji je bo`anski mudro i svetoota~ki verno ostvario u potpunosti oboje u svome `ivotu. Za oca Justina vernost Predawu i vernost Ocima Crkve je jedna i
ista stvar. Vernost Predawu je i stvorila Oce, a
Oci su opet sa~uvali Predawe. Jedno bez drugoga
je nemislivo i nepostoje}e.
Ovaj stav prema Predawu odredio je i pismeno
izlo`io otac Justin na po~etku svoje Dogmatike,
postaviv{i kao moto re~i svetog Jovana Damaskina: ,,Ja ne}u ni{ta svoje govoriti, nego }u ukratko izlo`iti ono {to su rekli Bo`iji mudri qudi.ß28 Za svetog Jovana Damaskina ovaj metod i
princip nije zna~io ~isto i mehani~ko ponavqawe samo gotovih fraza i izraza, nego predana i
predawska vernost istini izlo`enoj u spisima
ranijih Otaca Crkve, tih uistinu ,,Bo`ijih mudrih qudiß, ali vernost koja ne zna~i verbalno
ponavqawe, nego organski rast i uzrastawe. Isto
tako i kod oca Justina, vernost Predawu se ne sastoji samo u navo|ewu citata iz bogate svetoota~ke riznice, u koju on ne samo da je ,,zavirioß, nego
je bio kao pravi rizni~ar koji je odli~no poznavao vrednost wenih trezora, nego prvenstveno u
organskom duhovnom srastawu sa wima i urastawu u taj misti~ki organizam koji se naziva Crkva-stub i tvr|ava istine (I Tim. 3, 15). Otac Justin je `iveo Predawem i u Predawu, i zato je
28. Jerom. Dr. Justin, Dogmatika Pravoslavne Crkve, kwiga prva, Beograd, 1932, str. 9.
182
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
svetoota~ko-predawski i `iveo, i mislio, i govorio i pisao.
Ako je jedno od glavnih obele`ja Istine neizmenqivost, jer je ,,istinaß uvek i svuda ,,istaß i ravna
sama sebi, kao {to je i Bog neizmenqiv, jer je uvek
ravan samom Sebi, tako i kod oca Justina ima jedna crta koja se te{ko susre}e ~ak i kod pojedinih
velikih Svetih Otaca. Ta crta je u tome {to je
otac Justin od mladosti svoje, od prvih svojih napisanih i objavqenih redaka, pa do posledwe zapisane misli ostao uvek, kroz ceo svoj plodni spisateqski i mislila~ki `ivot, veran samom sebi,
ili boqe re}i istini kojoj je predano i predawski
slu`io, o kojoj je mislio i pisao. I stil, i jezik, i
neustra{ivi stav kad je u pitawu istina i Predawe Pravoslavne Crkve, ostali su nepromeweni
kroz ceo wegov `ivot. U tom smislu on se pred
kraj `ivota vaistinu nije imao ra{ta kajati ili
se ~ega odricati od svojih dela i misli, kao {to su
to mnogi, pa ~esto i veliki umovi, ~inili.
On je bio te retke sre}e, ili boqe re}i milosti
i Promisla Bo`ijeg, da je od samog po~etka stupio
na pravi put sledovawa Gospodu Hristu kroz sledovawe Svetim Ocima i Svetom Predawu, i da sa wega nije svrtao ni levo ni desno, ma u kakvim se
okolnostima i opasnostima na{ao. To je ono {to
osobito o~arava i privla~i ocu Justinu. On je
bio, jeste i osta}e svetli primer ispravnog i uspravnog stava kojim se u Crkvi `ivi i dela.
Mnogima je takav stav oca Justina li~io na
svojeglavost, nepokornost, separatizam i oduda183
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
rawe od op{teprihva}enih manira i normi toga
vremena. Mnogo je zbog toga postradao i gowen
bio od nemila do nedraga, ali se on svoga puta nije mogao odre}i, jer taj put nije bio wegov no Hristov, kako je negde li~no zapisao. Mnogi su ga
zbog toga osu|ivali i osu|uju, jer ih je wegov ispravan evan|elski, apostolsko-svetoota~ko-predawski stav pekao kao `eravica, jer im je svedo~io, iako ne uvek re~ima, da su oni na pogre{nom
putu, kojega se nisu hteli odre}i jer im je prijatan i udoban. Otac Justin je samo o jednom vodio
ra~una: ,,Da se Bogu ne zameri i da Wegovu Istinu ne izneveriß. [ta }e qudi misliti o wegovom
stavu i postupcima, nije ga se mnogo ticalo, jer
je bio spreman za istinu Bo`iju pretrpeti i hiqade smrti (wegov li~ni izraz), kada bi to bilo
mogu}e. Zato se kod mnogih savremenika i poznanika oca Justina stvorilo ose}awe, a neki to i
javno izra`avaju, da je otac Justin bio i ostao savest Srpske Crkve, a mi bismo dodali: i ne samo
Srpske. Jer, otac Justin je rastao, `iveo i delao
u atmosferi evan|elske bogo~ove~anske stvarnosti, a kroz to i u atmosferi celokupnog apostolsko-svetoota~kog Predawa Crkve Hristove Pravoslavne. Zato on i pripada celoj vaseqensko-katoli~anskoj Crkvi, kao uostalom i svi sveti
Oci i uop{te Svetiteqi Bo`iji. Nijedan Svetiteq ne ostaje zatvoren u uske granice jednog naroda, ili neke pomesne crkve, zato {to se on i spasava u Crkvi, u zajednici ,,sa svima Svetimaß, te
svima i pripada.
184
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Otac Justin je jedna kompletna i svestrana li~nost, {to ga ~ini bliskim i svojim svim grupama
i kategorijama u koje bi se sveti Oci mogli razvrstati po ovom ili onom kriterijumu.
U interesovawu za probleme svetske literature i filosofije, otac Justin je bio sli~an i blizak grupi u~enih Otaca Crkve, osobito svetom Justinu Mu~eniku i filosofu, ~ije je i ime na mona{tvu uzeo, kao i velikim Kapadokijcima ‡ svetom Vasiliju Velikom i Grigoriju Bogoslovu29.
Jer kao {to su oni kroz duboko i temeqno upoznavawe i prou~avawe gr~ke kwi`evnosti i filosofije osetili nemo} qudske misli da sama re{i
ve~ne probleme qudskog postojawa, pa svom du{om, svim srcem i svim umom predali se i priqubili Gospodu Hristu, tako je i otac Justin od mladosti svoje izu~avao svetsku mudrost i ,,filosofiju po ~ovekuß (Kol. 2, 8), ali je ubrzo uvideo da
ga to sve vi{e i dubqe uvodi u mra~ne lavirinte
ovoga sveta iz kojih nema izlaza, te se obratio i
svim bi}em predao jedinoj istinskoj i neprolaznoj Mudrosti ‡ Bogo~oveku Hristu. Na putu pak
,,filosofije po Bogo~ovekuß otac Justin je imao
nezamenqive u~iteqe i sjajne primere za sledovawe u licu Svetih Otaca Crkve Pravoslavne, osobito pak svetog Jovana Zlatoustog, svetog Makarija Egipatskog, svetog Atanasija i Vasilija, svetog Isaka Sirina i Simeona Novog Bogoslova, i
mnogih drugih. Na li~nom opitu upoznav{i da je
29. Na Bogo~ove~anskom putu, Beograd, 1980, str. 21.
185
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
tajna svakog Svetiteqa Gospod Hristos Koji je
sve i sva u wegovoj du{i, u wegovoj savesti, u wegovom srcu, u wegovom `ivotu i wegovom radu,
otac Justin bogomudro zakqu~uje da ,,i dana{wi
hri{}anin ‡ mo`e biti pravi hri{}anin samo
ako bude vo|en Svetiteqima iz dana u danß30.
Pored ove sli~nosti i srodnosti sa u~enim
Ocima i bogoslovima svete Crkve, otac Justin je
ne mawe bio blizak i svoj i grupi, u svetskom smislu ,,neukihß Otaca, kao {to je bio sveti Nikolaj
Mirlikijski, sveti Spiridon Trimituntski i
mnogi drugi. Kao i ovi Sveti Oci, otac Justin se
odlikovao detiwski ~istom i iskrenom verom u
Gospoda Hrista, preta~u}i ovu veru u nat~ove~anske molitveno-asketske podvige, u kojima je sav
goreo i sagorevao. Wegov podvi`ni~ki `ivot i
neprestane molitve pra}ene obiqem suza i unutarwih vapaja, i protiv wegove voqe nisu mogle
ostati sakrivene i nepoznate, privla~ile su i
odu{evqavale ne samo bogo~e`wive Pravoslavne du{e, nego i neke inoverne koji su imali priliku da oca Justina izbli`e upoznaju. Za oca Justina je celog `ivota va`ila deviza svetog Grigorija Bogoslova: ,,Treba najpre sebe o~istiti,
pa onda druge u~iti mudrosti; treba najpre sam postati svetlost, pa onda druge prosve}ivati; treba
se najpre sam pribli`iti Bogu, pa onda druge privoditi Wemu; treba najpre sam postati svetim, pa
onda druge osve}ivati.ß31 Primewuju}i taj svetoo30. Isto, str. 24.
31. Isto, str. 40.
186
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ta~ki princip, otac Justin je nepo{tednim samoodre~nim podvizima (naro~ito posta, molitve i
suza) sebe prera|ivao u velikog podvi`nika na{eg vremena, i zato se vaistinu pokazao u svemu
sli~an Svetim Ocima podvi`nicima i pravim
Hristovim bogoslovima32.
Iz ovako `ivotne bliskosti, vernosti i sli~nosti oca Justina sa Svetim Ocima, prirodno ni~e i raste i bogoslovska vernost i doslednost
ota~kom Predawu, o kome je ranije bilo re~i.
Istina, kao {to wegov podvi`ni~ko-vrlinski
`ivot nije bio slepa kopija ovog ili onog ranije
od nekog svetog Oca pro`ivqenog `ivota, nego
originalan li~ni i neponovqivi `ivot ,,sa svima Svetimaß, tako i wegovo bogoslovqe nije bilo
mehani~ko i verbalno ponavqawe bogoslovqa
Svetih Otaca, nego organsko uzrastawe i izrastawe iz wega. To nije ni{ta drugo do bogoslovskim
jezikom opisana i izra`ena, iz li~nog opita spoznata, tajna ovlaplo}ewa Bogo~oveka Hrista u
li~nom `ivotu svakog istinskog vernika. To nam
svedo~e sva dela wegova, po~ev od sa~uvanih zapisa i svezaka |a~kih i studentskih, do posledwih
objavqenih ili jo{ neobjavqenih dela wegovih.
Ova vernost svetoota~kom Predawu i ujedno
sva originalnost strukture i izraza oca Justina,
najjasnije se ogleda u pisawu Dogmatike, te Pravoslavne filosofije istine, kako je on to svoje
delo nazvao, pogotovu II i III toma, u kojem na je32. Isto, str. 41‡42.
187
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
dinstven, i od vremena Svetih Otaca do danas neponovqen i neponovqiv na~in, izla`e svesvetu
istinu Pravoslavqa: o Bogo~oveku i Wegovom delu (Hristologija i Sotiriologija, Eklisiologija, Pnevmatologija i Eshatologija).
Sva bogoslovska dela oca Justina, a Dogmatika
na prvom mestu, jasno i nepobitno svedo~e {ta su
za wega bili i zna~ili Sveti Oci i wihovo dogmatsko bogoslovqe. O tome on sam smirenoumno i
svetoota~ki ozbiqno svedo~i: ,,Pravoslavqe je
Pravoslavqe svetiteqstvom. Svetiteqstvo je
`ivot u Duhu Svetom i Duhom Svetim. Nema Pravoslavqa izvan svetiteqstva, izvan duhono{tva.
U svetu qudskih stvarnosti svetiteqstvo je merilo Pravoslavnosti. U meri svetosti je mera pravoslavnosti. Pravoslavno je samo ono {to je od duhonosnih Svetiteqa, od Svetih Otaca Crkve. Pravoslavno bogoslovqe je jedino evan|elsko bogoslovqe, jer je od Duha Svetoga, jer je od duhonosnih
Apostola i Svetih Otaca: ,,Svjatim Duhom bogoslovijeß... Da, istinsko, evan|elsko bogoslovqe,
biva samo Duhom Svetim, dobija se samo Wime i
stvara se samo Wime. Otuda su za nas pravoslavne
duhonosni Oci Crkve ‡ jedini pravi bogoslovi o
Trosun~anom Bogu. Oni su na{i vo|i, oni ‡ Pravoslavija nastavnici, oni ‡ trube Duha Svetoga,
oni ‡ tajnici Svete Trojice, oni ‡ o~i Hristove.
Zbog svega toga oni su i merilo i provera svega
pravoslavnog, svega evan|elskog. [to nije od wih,
{to nije u duhu wihovom, nije pravoslavno. Samo
ono {to se mo`e proveriti wihovim duhom, podve188
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sti pod wihovo u~ewe, jeste pravoslavno, jeste ve~ito. Izu~avawe Svetih Otaca primarni je stoga
posao pravoslavnog bogoslova. Tu se misao kr{tava u `ivoj vodi, i sva oti~e u `ivot ve~ni. Du{a
se podmla|uje, misao okriquje i kre}e po orlovski ~istim visinama. I raste kroz sve bo`anske
beskrajnosti, podsticana svojom bogo~e`wivom
logosno{}u.ß33 Ovakva iscrpna, duboka i istinita
pohvala i ocena Svetih Otaca, nije nikada, nigde
i ni od koga izre~ena. Govore}i o Svetim Ocima,
otac Justin ujedno iznosi i svoj stav prema savremenom pomodarstvu u svemu, pa i u bogoslovqu.
,,Mi ne prestajemo nagla{avatiß, veli on, ,,da u Crkvi najboqe misle Sveti Oci, jer Duhom Svetim
misle... Ima ih koji tra`e reformizam u Crkvi, a
ne ose}aju da je moderni reformizam za Pravoslavnu Crkvu isto {to i deformizam... Zato {to
smo odstupili od na{ih nezamenqivih pravoslavnih Svetih Otaca i podvi`nika, zarazili smo se
ko`nim, kornim zapadwa~kim reformizmima. Zaboravili smo zapovest: ,,Ne saobra`avajte se ovome veku, nego se preobrazite obnovqewem uma svoga, da biste mogli ku{ati koje je dobra i ugodna i
savr{ena voqa Bo`ija" (Rim. 12, 2)34. Zato otac Justin preporu~uje: ,,Molitvom i pobo`no{}u se
~uva sveto Predawe od svakog qudskog demonizma
i |avoqeg humanizma, i u wemu sav Gospod Hristos, Koji i jeste ve~no Predawe Crkve.ß35
33. Isto, str. 54.
34. Isto, str. 68.
35. Pravoslavna Crkva i ekumenizam, str. 74.
189
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Dosledan i veran Svetim Ocima u pozitivnom
u~ewu i izlagawu pravoslavnih istina vere, otac
Justin im je ne mawe dosledan u stavu i odnosu
prema jereticima svake vrste. ^esto je otac Justin, a pogotovu u posledwe vreme, ukazivao na
opasnosti kako od rimske unijatske propagande i
neprihvatqivog za pravoslavnog ~oveka papizma
i protestantizma, tako i protiv moderne svejeresi ekumenizma, kao i protiv nejevan|elskog stava
i odnosa prema wemu nekih pravoslavnih predstavnika. Jo{ 1927. godine, osvr}u}i se na jedan
tada{wi rimokatoli~ki poziv Pravoslavnima
da pri|u i pot~ine se Rimskoj crkvi i papi, otac
Justin, izme|u ostalog, pi{e: ,,...Mali je ~ovek, suvi{e mali, pa bio on i papa, da bi mogli ostaviti
Bogo~oveka i da bi pri{li ~oveku... Papopoklonstvo ‡ ~ovekopoklonstvo izaziva setan osmeh na
`alostivoj du{i pravoslavnoj i ona se danono}no moli Slad~aj{em Gospodu da sve ~ovekopoklonike povede putem Bogo~ove~anske Istine u
`ivot Bogo~ove~anski.ß36
Poznato je klasi~no stanovi{te oca Justina da
postoje tri glavna pada u istoriji roda qudskog:
Adamov, Judin, papin. Adamov pad ‡ otpad od Boga; Judin pad ‡ prodaja Boga; papin pad ‡ hteti zameniti Bogo~oveka ~ovekom, zato je i najte`i.
Dogmat rimokatoli~ke crkve o nepogre{ivosti
pape ‡ ~oveka, po ocu Justinu, nije drugo do renesans neznabo{tva i mnogobo{tva.37 Zato je papi36. ,,Hri{}anski `ivotß, 5‡9, 1927. g.
37. Pravoslavna Crkva i ekumenizam, str. 178‡179.
190
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
zam ‡ prvi protestantizam, po re~ima istinovidca Homjakova.38
Svetomaksimovski je nepo{tedan otac Justin i
prema savremenom ekumenizmu. ,,Ekumenizam je,
po ocu Justinu, ime za psevdohri{}anstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope... A sva ta psevdohri{}anstva, sve te psevdocrkve nisu drugo no jeres
do jeresi. Wima je zajedni~ko ime: svejeres. Za{to? Zato {to su u toku istorije razne jeresi negirale ili unaka`avale pojedine osobine Bogo~oveka Gospoda Hrista, a ove evropske jeresi odstrawuju vascelog Bogo~oveka, i na Wegovo mesto stavqaju evropskog ~oveka. Tu nema bitne razlike izme|u papizma, protestantizma, ekumenizma i ostalih sekti, ~ije je ime legeon.ß39 Iz ovakvog stawa
stvari svetoota~ki je logi~an zakqu~ak oca Justina da ,,bez pokajawa i stupawa u istinitu Crkvu
Hristovu neprirodno je i besmisleno je govoriti
o nekom ujediwewu ,,crkavaß, o dijalogu qubavi, o
Intercommunionß40.
Ovakav stav oca Justina prema jereticima niukom slu~aju ne zna~i mr`wu, nego krik hristo~e`wive du{e zbog zablude i propasti onih za koje
je Hristos umro na Krstu. To je izraz vernog sledovawa Svetim Ocima i bogo~ove~anskoj istini
Crkve Pravoslavne. Nema sumwe, on samo ovaplo}uje u svome `ivotu ono {to je bogonadahnuto izrazio sveti Maksim Ispovednik u re~ima: ,,Ja ne
38. Isto, str. 185.
39. Isto, str. 189.
40. Isto, str. 190.
191
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
`elim da se jeretici mu~e, niti se radujem wihovom zlu ‡ Bo`e sa~uvaj! ‡ nego se ve}ma radujem i
zajedni~ki veselim wihovom obra}Awu. Jer {ta
mo`e vernima biti milije nego da vide da se rasturena ~eda Bo`ja saberu u jedno. Ja nisam toliko
pomahnitao da savetujem da se nemilost vi{e ceni nego ~ovekoqubqe. Naprotiv, savetujem da treba sa pa`wom i iskustvom ~initi i tvoriti dobro svima qudima, i svima biti sve kako je kome
potrebno. Pritom, jedino `elim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podr{ku wihovog bezumnog verovawa, nego tu treba
biti o{tar i nepomirqiv. Jer ja ne nazivam qubavqu nego [email protected] i otpadawem od
bo`anske qubavi kad neko potpoma`e jereti~ku
zabludu, na ve}u propast onih qudi koji se dr`e
te zablude.ß41
Otac Justin, kao sumiraju}i stav i u~ewe svih
Svetih Otaca o jereticima, pi{e: ,,U~ewe Pravoslavne Bogo~ove~anske Crkve Hristove kroz
Svete Apostole, kroz svete Oce, kroz svete Sabore o jereticima, jeste ovo: jeresi nisu Crkva,
niti to mogu biti. Zato u wih ne mo`e ni biti
svetih Tajni; pogotovu svete Evharistije ‡ te
Tajne nad tajnama, jer sveta Evharistija i jeste
sve i sva u Crkvi: i sam Bogo~ovek Gospod Hristos, i sama Crkva kao telo Wegovo, i uop{te
sve Bogo~ove~ansko. Intercommunion ‡ op{tewe
sa jereticima u svetim tajnama, naro~ito u sve41. Pismo XII, PG 91, 465C.
192
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
toj Evharistiji ‡ to je najbezo~nije izdajstvo Gospoda Hrista, izdajstvo Judinsko; i pritom izdajstvo vascele Crkve Hristove, Crkve Bogo~ove~anske, Crkve Apostolske, Crkve Svetoota~ke,
Crkve Svetopredawske, Crkve Jedine.ß42
Posle svega ovoga, sasvim je razumqiva seta i
negodovawe oca Justina protiv stava pojedinih
pravoslavnih predstavnika koji olako prelaze
preko ovako predawskog stava Otaca, Sabora,
Crkve prema jereticima, postaju}i i sami ~lanovi i ukqu~uju}i svoje Crkve u takozvani ,,Ekumenski Savet crkavaß, koji, po ocu Justinu, nije
ni{ta drugo do skup svih mogu}ih jeresi. Mo`e
li se sa jereticima zajedni~ki moliti, od wih
tajne primati i istima svete Tajne Crkve Pravoslavne razdavati, i ‡ pravoslavan ostati? Jasno
je i za komara~ku savest da je tako ne{to nemogu}e i nemislivo. Svi poku{aji da se takvi stavovi brane ili pravdaju ,,qubavquß prema jereticima, ,,dijalogom qubaviß, ,,`eqom za jedinstvomß
itd. nisu ni{ta drugo do injekcije narkotika za
uspavqivawe i umrtvqewe crkvene svesti kod
pravoslavnih vernika. Ne treba se varati: ,,Su{tina qubavi je istina; i qubav `ivi istinuju}i.ß Stoga, nema ,,dijaloga qubaviß bez dijaloga
istine. Ina~e, takav dijalog je neprirodan i la`an. Otuda i zapovest hristonosnog apostola:
,,Qubav da ne bude la`naß (Rim. 12, 9). Deqewe i
razdvajawe qubavi i istine samo je znak nedo42. Pravoslavna Crkva i ekumenizam, str. 190‡2.
193
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
statka bogo~ove~anske vere i izgubqene duhovne bogo~ove~anske ravnote`e i zdravoumqa. U
svakom slu~aju, zakqu~uje otac Justin, to nikada
nije put Svetih Otaca.43
Budu}i u svemu dosledan Svetom Predawu i
Ocima Crkve, otac Justin bogomudro predla`e jedini mogu}i izlaz iz svih bezizlaza. A to je: Apostolska Bogo~ove~anska vera ‡ svestrani povratak na Bogo~ove~anski put Svetih Apostola i
Svetih Otaca.44 To i samo to, mo`e spasti i osloboditi robovawa raznim humanisti~ko-hoministi~kim ~ovekougodni{tvima, i ~ovekoslu`ewima, i sprati sve grehe.45
Uop{te uzev{i, otac Justin i svojim `ivotom
i svojom usmenom i pisanom re~ju, na sebi svojstven i doli~an na~in blagovesti, poru~uje i u
amanet nama ostavqa ono {to su Oci Svetih Sedam Vaseqenskih Sabora ukazali i potvrdili
kao jedini pravoslavni put, put Bogo~ove~anski,
kojim treba neustra{ivo i}i kroz sve tmine i pomr~ine ovoga veka i sveta. I on mo`e s punim pravom u horu Svetih Otaca da ispovedi pred svima
an|elima i qudima:
,,Kao {to su Proroci videli, kao {to su Apostoli nau~ili, kao {to je Crkva primila, kao
{to su U~iteqi odogmatili, kao {to se vaseqena saglasila, kako je blagodat zablistala, kako se
43. Isto, str. 191‡192.
44. Isto, str. 216.
45. Isto, str. 217.
194
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Istina dokazala, kako je la` prognana, kako se
Premudrost smelo javila, kako je Hristos potvrdio ‡ tako mislimo, tako govorimo, tako propovedamo Hrista Istinitog Boga na{eg... To je vera
Apostolska, to je vera Ota~ka, to je vera Pravoslavna! Ta vera utvrdi vaseqenu.ß46
46. Ak ta Svetog VII Va se qen skog Sa bo ra, sed ni ca 4, i Si no di kon
Pravoslavqa.
195
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
196
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
И СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА
zvr{avaju}i odluku Svetog Sinoda br. 3128/Zap. 1601 od 17.
novembra 1994. godine, podnosim Svetom arhijerejskom Sinodu za SABOR ovaj kratki
pregled istorije nastanka Svetskog Saveta crkava, i odnosa
prema wemu, tj. ukqu~ewa u wega Srpske pravoslavne Crkve.
Stvarawe SSC
1. U samom nazivu ,,Svetski Savet crkavaß sadr`ana je sva jeres ove psevdo-crkvene organizacije. Jer sveti Oci II Vaseqenskog Sabora odogmati-
197
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
{e veru Pravoslavnu u JEDNU, svetu, sabornu
(katoli~ansku) i apostolsku Crkvu, a ne u ,,MNOGEß od kojih bi se mogao graditi ili stvarati nekakav ,,savetß ili ,,savezß, {to bi bila neka
,,NAD-CRKVAß.
Crkva je jedna i saborna, u woj je sabrana sva
istina, sva blagodat, sve ono {to je Bog sobom doneo na zemqu i darovao qudima, i ostavio me|u
qudima da se wime spasavaju. Ona je jedna i saborna jer sabira sve one koji `ele spasewe u jednu celinu, u Telo Hrista Bogo~oveka. Otuda i sama
ideja ,,savetaß ili ,,savezaß crkava je nemisliva,
nedopustiva i neprihvatqiva za svest i savest
pravoslavnog ~oveka.
2. Istorija Svetskog Saveta crkava ima svoju
predistoriju u modernoj jeresi ‡ svejeresi koja se
naziva EKUMENIZAM. Fenomen ekumenizma
nije danas ne{to novo i nepoznato. O wemu se decenijama dosta pi{e i govori, te se s pravom mo`e re}i da se radi o jednoj veoma slo`enoj pojavi.
Ekumenizam je, pre svega, eklisiolo{ka jeres, jer
udara na sam koren pravoslavne vere ‡ na svetu
Crkvu, nastoje}i da je pretvori u jednu ,,ekumenskuß organizaciju, li{enu svih bogo~ove~anskih
epiteta Tela Hristovog, pripremaju}i time put
samom Antihristu.
Temeqi ekumenizma udareni su jo{ krajem pro{loga veka, upravo 1897. godine na Konferenciji sto devedeset i ~etiri anglikanska biskupa u
Lambetu. Na tom skupu su formulisani osnovni
principi budu}e ekumenske unije hri{}anskih
198
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
,,crkavaß. Ova Lambetska konferencija afirmi{e dogmatski minimalizam, koji polazi od ~iwenice da jedinstvo treba tra`iti u minimumu zajedni~ke sli~nosti bogoslovskih u~ewa. Tu minimalnu zajedni~ku osnovu trebalo je da ~ine: Sveto Pismo (ali van konteksta Svetog Predawa),
Nikeocarigradski Simvol vere i samo dve svete
tajne ‡ Kr{tewe i Evharistija. Pored toga, istaknut je i tzv. princip tolerantnosti prema
u~ewu drugih ,,crkavaß i spremnost na kompromis qubavi. Tre}i izum Lambetske konferencije jeste ~uvena Teorija GRANA (Branch Theory),
koja polazi od tvrdwe da je Hristova Crkva kao
jedno razgranato drvo ~ije su grane me|usobno
ravnopravne i samo zajedni~ki predstavqaju manifestaciju jedne Crkve.
Zlo seme jednom posejano, naglo se razraslo.
Ve} po~etkom dvadesetog veka, 1910. god. u Edinburgu je, u organizaciji protestantskih ,,crkavaß
odr`ana ,,Svetska misionarska konferencijaß na
kojoj je odlu~eno da se organizuje svetski pokret
hri{}ana za pitawa vere i crkvenog ustrojstva.
Istovremeno sa ovim pokretom delovao je i pokret ,,@ivot i radß, ~iji je zadatak bio da ostvari
jedinstvo hri{}ana kroz wihovu saradwu u pitawima prakti~nog `ivota. Od ova dva, iskqu~ivo
protestantska pokreta, stvara se wihovim ujediwewem 1948. godine na Prvoj generalnoj skup{tini u Amsterdamu ,,Svetski Savet crkavaß sa sedi{tem u @enevi. Na toj skup{tini bile su prisutne, na`alost, i neke Pravoslavne Crkve, kao: Ca199
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
rigradska Patrijar{ija, Kiparska Arhiepiskopija, Gr~ka Arhiepiskopija i ruska Mitropolija u
Americi (danas Pravoslavna Crkva u Americi).
3. Pravoslavqe, na`alost, nije dugo odolevalo
ovom isku{ewu modernizma i sekularizma, nego
je brzo wime inficirano. Od strane Pravoslavnih Crkava prva je u~inila ustupak ekumenizmu
Carigradska Patrijar{ija, jo{ u januaru 1920. godine svojom Enciklikom ,,svim Crkvama Hristovimß. U woj se ne samo pomesne Pravoslavne Crkve nazivaju ,,Crkvamaß, ve} je taj naziv sasvim
ravnopravno po prvi put pridodat i raznim jereti~kim konfesijama.
Tako, na samom po~etku se ka`e: ,,...me|usobno
pribli`avawe raznih hri{}anskih Crkava i wihovo op{tewe ne mo`e biti odba~eno zbog dogmatskih razlika koje postoje me|u wima...ß Enciklika apeluje da treba raditi na ,,pripremi i
omogu}avawu potpunog jedinstvaß; razne jereti~ke grupe naziva ,,Crkvama koje nam nisu strane i
tu|e, ve} srodne i bliske u Hristuß i koje su nam
,,sanaslednici i satelesnici obe}awa Bo`ijih u
Hristuß (Ef. 3,5). Kao prvi prakti~an korak u izgradwi me|usobnog poverewa i qubavi smatra se
potreba da Pravoslavne Crkve usvoje novi (Grigorijanski) Kalendar ,,radi istovremenog proslavqawa velikih hri{}anskih praznika od strane
SVIH Crkavaß, {to je uskoro Carigradska Patrijar{ija, (a kasnije i jo{ neke Pomesne Pravoslavne Crkve) i u~inila plativ{i to skupom cenom (unutra{wim raskolom u Crkvi i narodu).
200
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Druge Pravoslavne Crkve jedno vreme su odolevale ovom opakom isku{ewu. Naro~ito je Moskovska Patrijar{ija pokazivala izvesne znake opreznosti prema ekumenizmu. O tome svedo~i i sabor
(sovje{~anije) Episkopa Pomesnih Pravoslavnih Crkava odr`an u Moskvi od 8‡18. jula 1948.
godine, a povodom petstogodi{wice progla{ewa
autokefalnosti Ruske pravoslavne Crkve. Na
tom Saboru su predstavnici Aleksandrijske, Antiohijske, Ruske, Srbske, Rumunske, Gruzijske, Bugarske, Poqske, ^ehoslova~ke i Albanske Crkve
odbacili u~e{}e u svetskom ekumenskom pokretu
i u SSC, koji je upravo bio formiran, osudiv{i
ga kao jeres.
4. Ova revnost Pravoslavnih u odstojavawu
Istine Bo`ije o Crkvi, na`alost, nije dugo trajala. Samo ~etiri godine nakon formirawa Svetskog Saveta crkava, carigradski Patrijarh Atinagora izdao je Encikliku 1952. godine kojom poziva sve poglavare Pomesnih Pravoslavnih Crkava da se pridru`e Svetskom Savetu crkava. Iako
su razlozi za takav poziv bili sasvim banalni i
necrkveni (recimo: ,,pribli`avawe naroda i nacijaß u ciqu ,,suo~avawa sa velikim problemima
sada{wiceß), pojedine Pravoslavne Crkve jo{
iste te 1952. godine hitaju da se ukqu~e u SSC.
Vaseqenska Patrijar{ija {aqe svoje stalne
predstavnike u centralu SSC u @enevi. Godine
1959. Centralni Komitet SSC sastaje se na Rodosu sa predstavnicima svih Pravoslavnih Crkava,
od kada je prakti~no ekumenizam u{ao me|u zido201
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ve Pravoslavqa i po~eo, poput raka, iznutra da
ga razjeda. Posle Rodosa, Pravoslavni se prosto
takmi~e me|usobno ko }e se pokazati ve}im ekumenistom.
Pravoslavni ekumenisti su, po~ev od 1961. godine, sazivali niz konferencija u ciqu realizovawa ekumenisti~kih ciqeva. Tako je 1964. godine
odr`ana Tre}a konferencija na Rodosu, gde je odlu~eno da se vode ,,dijaloziß sa jereticima ,,na
ravnopravnoj osnoviß, kao i da svaka Pomesna pravoslavna Crkva neguje samostalno ,,bratske odnoseß sa jereticima. Kolovo|a u svim ovim ekumenskim igrama bio je carigradski Patrijarh Atinagora, koji je zapo~eo seriju susreta sa rimskim papom, me|usobno skidawe anateme iz 1054. godine,
zajedni~ke molitve itd. a kasnije, wegovi naslednici i wihovi saradnici, kao {to su Jakovos
Ameri~ki, Stilijanos Australijski, Damaskin
@enevski i mnogi drugi.
Taj rad na ekumenskom planu prate i nekontrolisane izjave pojedinih predstavnika Pravoslavnih
Crkava, ne samo onih sa carigradskog trona, koje
nemaju ni{ta zajedni~ko sa stavovima i u~ewem
Svetih Otaca. Pomerene su me|e koje postavi{e
Oci na{i izme|u istine i la`i, svetlosti i tame,
Hrista i Velijara. Osnovni zadatak svih tih izliva sentimentalne (u su{tini obostrano licemerne) qubavi koja se u tim izjavama tobo`e projavquje, jeste da se kod pravoslavnih hri{}ana razvije
svest o tome da su sa nepravoslavnima bra}a u Hristu, i ~lanovi jedne i istinske Crkve Hristove.
202
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
To se govorilo u susretima, na konferencijama, {tampalo se u ~asopisima i kwigama, preno{eno je preko radija i televizije. I sve to trebalo je da dovede do ,,zajedni~ke ^a{eß, do zajedni~kog pri~e{}a (intercommunio), koje i jeste
osnovni ciq takozvanog ,,dijaloga qubaviß. A to
je, po ocu Justinu Popovi}u, ,,najbezo~nije izdajstvo Gospoda Hrista, izdajstvo judinsko i pritom izdajstvo vascele Crkve Hristove.ß
Pristup SPC Svetskom Savetu crkava
Po ugledu na ostale pomesne Pravoslavne Crkve, a posebno na Carigradsku Patrijar{iju, i
Srpska pravoslavna Crkva od samog po~etka trudila se da ,,uhvati korakß sa vremenom. Iako formalno jo{ nije bila ~lan SSC, ona je po~ela da
tesno i ~esto kontaktira sa tim ,,savezom jeresiß,
kako bi rekao otac Justin, da prima u zvani~ne posete predstavnike SSC, najpre lica zadu`ena za
slawe me|ucrkvene pomo}i, kao g-dina Tobijasa,
Maksvela, g-|icu Majhofer, pa do generalnog sekratara Viserta Hufta.
Istina, Srpska Crkva nije imala zvani~nog
predstavnika ‡ posmatra~a na II Konferenciji
SSC u Evanstonu u Americi,1 ali je zato na III
Skup{tini u Wu Delhiju 1961. godine imala svoju tro~lanu delegaciju (kojoj je na ~elu bio Epi1. Istina, tamo je bio prisutan Vladika Nikolaj u pratwi Protojereja
Du{ana Popovi}a, paroha crkve svetog Vaskrsewa u ^ikagu. Vladika
je na tom skupu i govorio, razume se, samo u pravoslavnom duhu.
203
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
skop Visarion). Na ovoj Skup{tini do{lo je do
su{tinskog zaokreta po pitawu u~e{}a Pravoslavnih pomesnih Crkava. Izgleda, pod pritiskom komunisti~ke sovjetske vlasti, Moskovska
Patrijar{ija, a sa wome i crkve u svim satelitskim zemqama, listom su se u~lanile u SSC. Tu
su se u~lanile: Moskovska Patrijar{ija, Gruzijska Patrijar{ija, Rumunska Patrijar{ija, Bugarska Patrijar{ija, Poqska Arhiepiskopija i
^ehoslova~ka Arhiepiskopija.
Srpska Crkva je postala ~lan na ,,mala vrataß,
pomalo ne~asno. Naime, u posetu je do{ao generalni sekretar Visert Huft i zamolio da se i
Srpska Crkva u~lani, bez obaveze na potpisivawe nekih teolo{kih dokumenata koji bi bili dogmatski i kanonski neosnovani. Tada{wi Sveti
Sinod (ne, dakle, Sabor) SPC, sa Patrijarhom
Germanom na ~elu, odlu~io je da se i Srpska Crkva u~lani. To je prihva}eno i ozvani~eno na zasedawu Centralnog Odbora SSC negde u Africi
1965. godine.
Od tada pa nadaqe Srpska Crkva je, kao i ostale pomesne Pravoslavne Crkve, postala organski
deo SSC. Uzimali smo u~e{}a preko zvani~nih
predstavnika (Episkopa ili teologa) na svim kasnijim ansamblejama, konferencijama, simposionima, sastancima, molitvenim sedminama i svemu
onom {to je SSC padalo na pamet, a na {ta smo
mi bespogovorno pristajali. Rezultat tog u~e{}a izra`ava se izvesnom materijalnom pomo}i
koju je SPC povremeno dobijala od SSC u vidu
204
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
lekova, le~ewa ili oporavka nekih lica u [vajcarskoj, studentskim stipendijama, ili izvesnim
nov~anim prilozima za neke konkretne svrhe i
potrebe SPC, kao recimo za gradwu nove zgrade
fakulteta. Te mrvice materijalnih dobara pla}ali smo gubqewem na duhovnom planu u ~istoti na{e vere, kanonske doslednosti i vernosti Svetom Predawu Crkve Pravoslavne.
Prisustvo na{ih (i uop{te pravoslavnih) predstavnika na raznoraznim ekumenskim skupovima,
nema kanonskog opravdawa. Nismo tamo i{li da
smelo, otvoreno i nepokolebivo ispovedamo ve~nu i neizmenqivu istinu pravoslavne vere i Crkve, nego da pravimo kompromise i pristajemo mawe-vi{e na sve one odluke i formulacije koje
nam nepravoslavni ponude. Tako se stiglo i do Balamanda, i do [ambezija, i do Asizija, {to sve skupa predstavqa neverstvo i izdaju svete Pravoslavne vere.
Za sve to vreme padawa i propadawa u svakom
pogledu Crkve svetoga Save, jedino se ~uo glas arhimandrita oca Justina ]elijskog, koji je bio i
ostao budna i nepromenqiva savest SPC. On, duboko ose}aju}i i liturgijski pre`ivqavaju}i
duh apostolske i svetoota~ke istine, pisao je povodom ekumenskih ,,podvigaß patrijarha Atinagore: ,,A Patrijarh carigradski? On svojim neopapisti~kim pona{awem, svojim re~ima i delima,
sabla`wava ve} decenijama pravoslavne savesti,
odri~u}i jedinstvenu i svespasonosnu istinu Pravoslavne Crkve i vere, priznavaju}i Rimskog vr205
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
hovnog prvosve{tenika sa svom wegovom demonskom gordo{}u...ß
Ove re~i jasno izra`avaju jedan zreo, iskren i
svetoota~ki stav prema Patrijarhu jeretiku, kao
i preciznu dijagnozu osnovnih namera Carigrada,
koje naslednici Patrijarha Atinagore sve do danas sprovode na o~igled i pre}utno odobravawe
zvani~nika ostalih Pravoslavnih Crkava.
[ta li bi tek danas rekao otac Justin?
Jedino {to je dobro u ~itavoj ovoj stvari to je
{to na{i zvani~ni predstavnici i u~esnici na raznim ekumenskim skupovima, po povratku otuda ni{ta ne pi{u i ne objavquju u crkvenoj {tampi,
{to bi trovalo pravoslavni narod. ^esto i mi Arhijereji na Saboru sakupqeni ostajemo uskra}eni
za zvani~ne izve{taje od bra}e Arhijereja, kao na{ih predstavnika, {to je, smatram, nedopustivo.
Imaju}i u vidu sve napred re~eno s jedne strane,
i ve~no i nepogre{ivo evan|elsko merilo ,,da se
svako drvo po plodovima svojim poznajeß s druge
strane, jasno je kao sunce {ta nam vaqa ~initi.
Jo{ na ovom Saboru doneti ODLUKU o istupawu
Srpske pravoslavne Crkve iz Svetskog Saveta crkava i svih drugih, wemu sli~nih, organizacija (kao
KEK i dr.), i shodno tome prekinuti praksu svakog
ekumenskog delovawa i prakti~nog u~estvovawa u
ekumenisti~kim bezbo`nim manifestacijama.
To u~initi iz ovih razloga:
1. Iz poslu{nosti prema svetom apostolu Pavlu, koji savetuje i nare|uje: ,,^oveka jeretika posle prvog i drugog savetovawa, kloni se.ß
206
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
2. [to je to saglasno sa svim svetim kanonima
Pravoslavne Crkve, o koje smo se do sada silno
ogre{ili.
3. [to ne postoji ni jedan jedini me|u svetim
Ocima Crkve koji bi nam svojim u~ewem, `ivotom i delima mogao poslu`iti kao primer koji
bi opravdao na{e u~lawewe i daqi ostanak u necrkvenoj organizaciji SSC i woj sli~nih.
4. Radi spasewa svojih du{a, du{a poverene nam
pastve koju smo dosada{wim ekumenisawem silno
sablaznili i duhovno o{tetili, kao i radi spasewa svih onih koji se jo{ uvek nalaze izvan Kivota spasewa ‡ Jedne, Svete, Saborne i Apostolske
Crkve Pravoslavne, kojima }e vi{e pomo}i u tra`ewu i nala`ewu istine i puta spasewa jedan takav na{ odlu~an i jasan postupak, nego bezbojno i
bezbo`no daqe na{e dru`ewe sa wima.
207
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
208
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ
И ЊЕГОВ СТАВ ПРЕМА ЕКУМЕНИЗМУ
`ivotu svetog Nektarija, a naro~ito o datumu wegovog bla`enog upokojewa 1920. godine,
vi{e puta je isticano od strane prethodnih govornika.
Isto tako, poznato je da je
,,ekumenizamß u svome dana{wem obliku i poimawu, nastao znatno docnije,
konkretno 1948. godine kao SSC (Svetski Savet
crkava). Imaju}i te dve ~iwenice u vidu, na{a tema mogla bi izgledati malo anahrona. Pa ipak nije tako. Odbor ove proslave, koji je predlo`io i
ovako formulisao ovu temu, svakako je imao razloga za to.
209
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
I zaista, ako ekumenizam, u pravom smislu te re~i, i nije postojao u vreme svetog Nektarija, postojali su wegovi koreni, wegove prete~e, prema kojima je sveti Nektarije itekako zauzimao svoj stav,
ili boqe re}i ponavqao je u sebi stav ranijih Svetih Otaca Crkve, od kojih se on ni po ~emu nije
hteo razlikovati, ~ime je i postao jedan od wih.
Taj stav svetog Nektarija prema prethodnicima
ekumenizma, pa i prema ekumenizmu na~elno, razmotri}emo docnije, po{to najpre pogledamo razvojni put ekumenizma od samih wegovih za~etaka.
Prvi oblik ekumenizma jeste onaj papski i rimokatoli~ki, koji je vekovima koristio Uniju
kao sredstvo za postizawe jedinstva hri{}ana, naravno bezuspe{no, iako je to ko{talo Pravoslavnu Crkvu mnogih stradawa i nevoqa kroz hiqadugodi{wu istoriju. Ta vrsta ekumenizma je tema za
sebe koju bi sada zaobi{li.
Drugi vid ekumenizma, mnogo opasniji i pogubniji, rodio se u krilu protestantizma, ali sa
istim ciqem ‡ sjediwewa hri{}ana i ,,crkavaß,
no bez jedinstva u veri i istini. Ovaj ekumenizam
kao SSC i jeste predmet na{eg izlagawa.
2. Pojam ekumenizma izra`ava se danas pojmom
,,Svetskog Saveta crkavaß. I samo ime wegovo pokazuje svu jereti~nost ove psevdocrkvene organizacije. U u~ewu hri{}anske vere postoje mnoge
istine koje su dobile u dogmatskim definicijama
od strane Svetih Otaca Crkve na Vaseqenskim
Saborima jedan odre|eni izraz, koji ne trpi razli~ita poimawa. Tako su Sveti Oci drugog Vase210
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
qenskog Sabora odr`anog u Carigradu 381. godine formulisali dogmu vere u JEDNU, SVETU,
SABORNU (KATOLI^ANSKU) I APOSTOLSKU CRKVU, a ne u ,,MNOGEß (crkve), od kojih
bi neki oblik ,,savetaß ili ,,jedinstvaß, ili neki
oblik ,,nad-crkveß mogao proiza}i.
Crkva je Jedna i katoli~anska i u woj je sabrana (otuda i ‡ Saborna) zajedno sva Istina, sva
blagodat, sve {to je Gospod Hristos doneo sa Sobom na zemqu, predao i ostavio qudima radi wihovog spasewa. Ona je Jedna i Saborna jer sabira
u sebi sve one koji `ele spasewe u jedno unutra{we jedinstvo, u Telo Bogo~oveka Hrista.
Tako, sama ideja jednog ,,savetaß (ili ,,savezaß),
ili ,,sjediwewaß crkava jeste nemogu}a, nedopustiva i neprihvatqiva za savest svakog pravoslavca, a kamoli za jednog Svetiteqa. Onaj ko bi
imao suprotno mi{qewe, kako bi mogao biti Svetiteq? I zaista, kojeg ,,svetiteqaß imaju od velikih ekumenista? Nijednog!
3. Istorija ekumenizma kao SSC ima svoju
predistoriju. Kao pojava, ekumenizam ne sadr`i
ni{ta novo; radi se o staroj ideji, koja je o`ivqena u posledwih, otprilike sto godina. Godinama
i decenijama qudi pi{u, diskutuju i govore o ekumenizmu, tako da mo`emo da ka`emo da se radi o
jednom veoma komplikovanom problemu.
Pre svega, ekumenizam je jedna eklisiolo{ka jeres, jer prvi wegov napad usmeren je protiv samih
temeqa pravoslavne vere, protiv svete Crkve, u
nastojawu da je promeni (Crkvu) u jednu ekumen211
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
sku organizaciju, li{enu Bogo~ove~anske blagodati Tela Hristovog, kr~e}i tako put za pojavu
Antihrista.
Temeqi savremenog ekumenizma postavqeni su
ve} krajem pro{loga veka, 1897. godine na Lambetskoj konferenciji, koja je, kao prvo, formulisala jedan dogmatski MINIMUM, koji je imao za
ciq o~ekivano ekumensko ujediwewe (uniju) ,,hri{}anskihß crkava. Ovaj dogmatski minimum dolazi od ideje da sjediwewe treba tra`iti u Svetom
Pismu (a ne i u Svetom Predawu), u Simvolu Nikeo-carigradskom, i u dve svete Tajne: Kr{tewu i
Evharistiji. Kao drugo, utvr|en je princip tolerancije u odnosu na u~ewa drugih ,,crkavaß i
spremnost za uvo|ewe ,,kompromisa qubaviß. I
kao tre}e ,,otkri}eß Lambetske konferencije bila je dobro poznata ,,teorija granaß (branch theory),
koja na neki na~in izjedna~ava sve ,,crkveß. Ovo
zlo seme, ~im je posejano, brzo je niklo i razraslo se neverovatno, kao i svaki korov.
Sa strane Pravoslavnih u razvoju ekumenskog
pokreta doprinele su mnogo dve cirkularne poslanice Vaseqenskog Patrijarha Joakima Tre}eg.
Prva, 1902. god. upu}ena poglavarima sestrinskih
Pravoslavnih Crkava, doti~e teme odnosa Pravoslavnih Crkava izme|u sebe, prema rimokatolicima i protestantima, kao i pitawe kalendara.
Odgovori na ovu poslanicu sestrinskih Pravoslavnih Crkava, i povratni odgovor Velike (Carigradske) Crkve (1902‡1904), zaokru`uju ovu
prepisku, koja predstavqa prvi zvani~ni tekst
212
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Vaseqenske Patrijar{ije u odnosima sa drugim
Pravoslavnim Crkvama.
Druga Enciklika ,,svim Crkvama Hristovimß
(dakle i nepravoslavnim) poslata 1920. god. pru`a pretpostavke za o~ekivanu saradwu ,,me|u razli~itim crkvamaß i za ,,podgrevawe hri{}anske
qubaviß, kao i projekat od jedanaest ta~aka za weno ostvarewe u praksi.
U ovom periodu (od 1904‡1920) mnogo se govorilo o promeni crkvenog kalendara, problem koji je
uznemiravao i svetog Nektarija. Na{ Svetiteq
je smatrao odnosnu promenu za jedno veliko zlo,
ali je istovremeno, pre svoga upokojewa, dao savet
igumaniji Kseniji da, ako se slu~ajno desi ova promena kalendara, wegov manastir na Egini neka
sledi zvani~nu Crkvu, {to se, zaista, i desilo.
Ovde treba jo{ jednom podvu}i da prvobitne organizacije koje su prethodile SSC, kao ,,Me|unarodna misionarska konferencijaß (Edinburg
1910), Svetsko udru`ewe za {irewe me|unarodnog
prijateqstva preko crkava (1914), pokret ,,@ivot
i deloß i dr. bile su ~isto protestantske tvorevine. Na`alost, od 1922. god. Pravoslavni po~iwu
aktivno da u~estvuju na raznim konferencijama i
skupovima ekumenskog karaktera, pripremaju}i
tako Prvu Generalnu skup{tinu SSC u Amsterdamu 1948. godine. Na tom skupu bilo je prisutno dosta predstavnika Pravoslavnih Crkava, kao Patrijar{ija: Carigradske, Aleksandrijske, Antiohijske, Jerusalimske, Arhiepiskopija Kiparske i
Gr~ke, kao i Ruske Mitropolije za Severnu Ame213
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
riku (sada poznata kao ,,Pravoslavna Crkva Amerikeß). Odbile su, me|utim, da u~estvuju na tom
skupu Crkve Isto~nih zemaqa ,,iza gvozdene zaveseß, koje su ~ak i osudile SSC kao jeres. To je bio
prvi put u istoriji ekumenskog pokreta da se Pravoslavqe u pogledu odnosa prema wemu pokazalo
podeqeno. Interesantno je pomenuti da je i rimokatoli~ka crkva imala negativan stav, zabraniv{i u~e{}e rimokatolika i kao posmatra~a. Ona
ni do danas nije postala ,,zvani~noß ~lanica ekumenskog pokreta, sa~uvav{i svoju doslednost,
iako u praksi itekako me|usobno mnogo {uruju.
Me|utim, ova revnost pojedinih Pravoslavnih
Crkava za za{titu bo`anskih istina Crkve nije
dugo trajala. Period neodlu~nosti i kolebawa
trajao je negde do 1965. godine, kada vidimo da su
sve pravoslavne Crkve postale organski delovi
SSC, pa me|u wima i Srpska pravoslavna Crkva,
iako me|u posledwima. Posebno posle zasedawa
Centralne komisije SSC 1959. g. na Rodosu, Pravoslavni izme|u sebe prosto su se takmi~ili ko
}e od wih biti ve}i ekumenista, ko }e u~initi ve}i kompromis, ustupak ili popu{tawe nepravoslavnima, sve u ime neke ,,qubaviß, koja je mnogo
~e{}e i vi{e bila licemerje i koristoqubqe,
nego istinska jevan|elska qubav.
Od 1961. god. pravoslavni ekumenisti (ako su
ta dva pojma uop{te spojiva me|usobno), po~eli
su da sazivaju ~itav niz konferencija i skupova
sa ciqem da realizuju svoje ekumenisti~ke programe i ciqeve. Tako, 1964. g. sazvana je na Rodosu
214
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
II Svepravoslavna konferencija, gde je done{ena
odluka za uspostavqawe dijaloga sa jereticima
(svih vrsta) ,,na ravnoj osnoviß, i svaka pomesna
Pravoslavna Crkva zadu`ena je da odr`ava posebne ,,sestrinske odnoseß sa jereticima. Glavni vo|a svih ovih ekumenisti~kih zamki bio je Vaseqenski Patrijarh Atinagora, koji je zapo~eo
stalne susrete sa Papom, ,,izvr{ioß uzajamno skidawe anatema iz 1054. godine, realizovao zajedni~ke molitve (nasuprot svetim Kanonima) itd.
Zatim, wegovi naslednici i pomo}nici do danas
dr`e se istoga puta, prevazilaze}i u kompromisima i snisho|ewu ~ak i samog Atinagoru.
Drugi predstavnici ostalih pomesnih Pravoslavnih Crkava deluju tako|e saglasno sa ovim
ekumenskim programom, tako da wihovi postupci
nemaju ni{ta zajedni~ko sa u~ewem i delovawem
Svetih Otaca i sa sve{tenim kanonima Hristove
Crkve. Me|e koje su postavili Oci na{i naru{ene su od strane takozvanih ,,pravoslavnih ekumenistaß; granice izme|u istine i la`i, svetlosti
i tame, Hrista i Velijara, uklowene su.
Sve ovo, po svetom Starcu ocu Justinu Popovi}u, predstavqa judinsku izdaju Pravoslavqa, stra{nu izdaju Gospoda na{eg Isusa Hrista i celokupne Crkve Wegove. Da je to zaista tako, dovoqno je
pogledati Episkopsko ispovedawe vere pred hirotoniju, i uporediti ga sa praksom savremenih pobornika ekumenizma.
U tom ispovedawu onaj koji se hirotoni{e za
Episkopa sve~ano izjavquje pred Bogom, An|eli215
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ma i qudima: ,,Primam bogonadahnute spise i u~ewa starijih i novijih svetih Otaca Crkve Hristove, koji su saglasni Jevan|equ i u~ewu svetih Apostola... One pak, koji druk~ije, a ne pravoslavno
misle o hri{}anskoj veri, odbacujem kao tu|e ‡ misle}e Hristovoj Crkvi, kao kvariteqe Istine
Bo`ije i upropastiteqe spasewa qudi... Sve jerisina~alnike, i wihove jednomi{qenike odbacujem
i anatemi{em, i jasno i glasno govorim: svima jereticima anatema!ß (sr. Gal. 1, 8). I jo{ dodaje: ,,Primam i prihvatam svetih Sedam Vaseqenskih Sabora i sve Pomesne Sabore koje sveti Oci prihvati{e i potvrdi{e... Ispovedam sve odredbe PRAVE
VERE koje su oni izlo`ili. Primam i sve sve{tene kanone koje sastavi{e sveti Oci i predado{e
ih Crkvi... Izjavqujem da sve ono {to Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva Pravoslavnih
prima i dogmatski ispoveda, to i ja primam i verujem i ispovedam; ni{ta ne dodaju}i, ni{ta ne oduzimaju}i, ni{ta ne mewaju}i ni od Dogmata ni od
Predawa... A sve {to ona osu|uje i odbacuje kao
u~ewe tu|e Jevan|equ, to i ja odbacujem...ß
Ko, dakle, od savremenih pravoslavnih ekumenista mo`e s pravom da ponovi re~i svetih Vaseqenskih Sabora, koji svoje dogmatske odluke skoro redovno po~iwu formulom: ,,Sleduju}i Svetim Ocima...ß ili: ,,po u~ewu Svetih Otaca...ß itd.? Kada je
na VII Vaseqenskom Saboru pro~itan Nikeo-carigradski Simvol vere, Oci Sabora su izjavili:
,,Svi mi tako verujemo, svi tako isto mislimo, i
svi se saglasno potpisujemo... To je vera apostol216
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ska, vera ota~ka, vera pravoslavna, vera koja utvrdi Vaseqenu... Mi sledujemo drevnoj odluci Crkve i ~uvamo odredbe svetih Otaca. Tako misliti
mi smo nau~eni i utvr|eni svetim Ocima na{im
i wihovim bogopredanim u~ewem.ß
Po svetom Maksimu Ispovedniku ,,Crkva priznaje za istinite i svete one Sabore koji pokaza{e da su weni istinski dogmati istiniti.ß Sli~no govori i sveti Kirilo Aleksandrijski: ,,Svi
koji imaju zdrav smisao »=umõ, staraju se sledovati
u~ewu svetih Otacaß, jer se po svetom apostolu ,,samo sa svima Svetima mo`e razumeti {ta je {irina i du`ina i dubina i visina Premudrosti i razuma Bo`ijeg, i poznati qubav Hristova, koja prevazilazi svako znaweß (Ef. 3, 18 ‡ 19; Rim. 11, 33).
U svim bitnim pitawima vere i pobo`nosti
potpuno se sla`u svi sveti Oci. ,,Otac ne protivure~i Ocima, jer su svi oni bili zajedni~ari jednoga Duhaß, veli sveti Jovan Damaskin.
Vaistinu, nema nijednog svetog Oca koji bi se
slo`io sa stavovima i praksom savremenih ekumenista, i koji bi blagoslovio sve ono {to se radilo u Kamberi (1991), {to se potpisalo u Balamandu (1993), {to se videlo u Rimu (1995), i gde sve
ne. Vi{e je nego o~igledno da ni sveti Nektarije,
bez obzira na svu wegovu tolerantnost i trpeqivost, niti bi tako ne{to ~inio, niti bi to blagoslovio. Naprotiv! Ma koliko da je on bio ~ovek
qubavi za sve qude, {to je nesumwivo, ipak je najpre bio ~ovek pravoslavne vere i pravoslavnog
stava. Sam on to ispoveda govore}i: ,,Episkop tre217
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ba da uvek ostane u moralnim principima Evan|eqa i nikada da ih ne napu{ta ili da ih prestupa
tobo`e zbog dogmatskih razlika.ß
[ta zna~i ovo ako ne ponavqawe, samo na drugi
na~in, onoga {to je rekao sveti Maksim Ispovednik, govore}i: ,,Ja ne `elim da se jeretici mu~e,
niti se radujem wihovom zlu ‡ Bo`e sa~uvaj! ‡ nego se ve}ma radujem i zajedni~ki veselim wihovom
obra}awu. Jer {ta mo`e vernima biti milije nego da vide da se rasturena ~eda Bo`ija saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se
nemilost vi{e ceni nego ~ovekoqubqe. Naprotiv, savetujem da treba sa pa`wom i iskustvom
~initi i tvoriti dobro svima qudima, i svima biti sve ‡ kako je kome potrebno. Pritom, jedino
`elim i savetujem da jereticima kao jereticima
ne treba pomagati na podr{ku wihovog bezumnog
verovawa, nego tu treba biti o{tar i nemilosrdan. Jer ja ne nazivam qubavqu nego ~ovekomr`wom i otpadawem od bo`anske qubavi kada neko
potpoma`e jereti~ku zabludu, na ve}u propast
onih koji se dr`e te zabludeß (PG 91, 465C).
Ovde treba podvu}i jedan momenat koji uvek
ima veliku va`nost za Crkvu, a posebno u na{e
vreme. U po~etku navedenog mesta, sveti Maksim
savetuje li~nim primerom, govore}i da se on ne
raduje mu~ewu jeretika, nego se, naprotiv, raduje
i zajedni~ki veseli wihovom obra}ewu. Nije rekao Svetiteq da se on, kao i Crkva Bo`ija, raduju napredovawu u postizawu jedinstva sa jereticima, nego se raduju wihovom obra}awu. Jer samo
218
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
obra}awe od zablude ka istini i od tame ka svetlosti, mo`e da im obezbedi ve~no spasewe. Upravo i jedino to za svetog Maksima ima jedinstvenu
i ve~nu vrednost. Sveti Otac ne poznaje kompromis sa jereticima, ne radi na ujediwewu sa wima,
nego na ponovnom prisajediwewu wih Jednoj i Jedinoj Crkvi Bo`ijoj, koja ~uva svoje jedinstvo u
jedinstvu prave i spasonosne vere.
Sli~an stav prema jereticima, dakle i prema
ekumenizmu kao svejeresi, imao je i sveti Nektarije, kao i svi Sveti Oci kroz vekove.
Savremeni ,,pravoslavni ekumenistiß, koji misle, govore ili rade suprotno Svetim Ocima,
{ta zajedni~ko imaju sa wima? Neka sami o tome
ozbiqno promisle.
219
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
220
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
РЕВНОВАЊЕ ЗА ИСТИНУ
,,Imaju revnost za Boga,
ali ne po razumuß (Rim. 10, 2).
akvih je bilo uvek u Crkvi
Bo`ijoj, jo{ iz apostolskih
vremena, pa kroz svu istoriju
Crkve do danas. Tako sveti
apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimqanima, govori o svojim sunarodnicima ‡ Jevrejima, koji su ga gonili, zlostavqali po sudovima, zasipali kamewem, iz ,,revnosti za ota~ke svoje obi~ajeß, jer se nisu slagali sa wegovom (Pavlovom)
propove|u Hrista ,,raspetog i vaskrslogß. Apostol Pavle i pored toga gori qubavqu prema wima do te mere da tvrdi da bi ,,`eleo da sam bude odlu~en od Hrista za bra}u svoju koja su mu rod po
221
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
teluß (Rim 9, 3). On na wihovu neizmernu mr`wu
prema sebi i zlostavqawe, odgovara neizmernom
qubavqu. On ih ne osu|uje {to ,,imaju revnost za
Bogaß, nego samo konstatuje da ta ,,revnost nije po
razumuß (Rim, 10, 2). Ovde se ,,razumß, (kao poznavawe stvari) odnosi na prosve}ewe razuma, koje
ga ~ini sposobnim da izbegava zabludu. Jevreji,
iako su imali revnost ,,za Bogaß, nisu imali prosve}ewe Duhom Svetim, te su i pali u zabludu da
se ,,revnosnoß bore protiv Ovaplo}ewa Istine,
koju je Pavle propovedao. Otuda im to ,,revnovaweß nije bilo na spasewe, nego na pogibao.
I danas ima mnogo onih koji revnuju ,,za Bogaß,
,,za svete kanoneß, ,,za Predawe Crkveß itd. ali,
na`alost, isto tako ,,ne po razumuß. U toj grupi
,,revniteqaß najpoznatiji su ,,Zilotiß sa Svete
Gore i ,,Starokalendarciß raznih frakcija iz
Gr~ke. Ovi zadwi u tom svom revnovawu ,,ne po razumuß stigli su u mnoge krajeve sveta, pa su se nedavno pojavili i kod nas, ma koliko to paradoksalno izgledalo. Revnuju}i za ~istotu pravoslavqa, za dr`awe svetih kanona, naro~ito onih koji su usmereni protiv teorijskog i prakti~nog
ekumenizma u dana{woj wegovoj projavi i obradi,
oni previ|aju, naru{avaju i gaze druge svete Kanone koji reguli{u crkveni red i poredak, odre|uju}i striktno do samih detaqa dokle se ~ija
vlast (jurisdikcija) u Crkvi prostire.
Ne ulaze}i ovde u analizu i istra`ivawe da li
su i koja frakcija gr~kih Starokalendaraca kanonski ili ne, `elimo da ka`emo da wihov odnos
222
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
prema drugim Pravoslavnim pomesnim Crkvama
nije nimalo kanonski. Mo`da je takva wihova revnost (ne po razumu) izazvana stavom, izjavama ili
praksom pojedinih visokih predstavnika Pravoslavne Crkve (Episkopa, pa i Patrijaraha) u pogledu odnosa, me{awa i molitvenog op{tewa sa
savremenom i veoma pro{irenom jeresi ekumenizma, ali wihovo uplitawe u `ivot pojedinih Pravoslavnih Crkava, bez saglasnosti i blagoslova
nadle`nih Episkopa (Sabora), ne mo`e biti ni~im opravdano.
Taj problem, posebno u na{oj Srpskoj pravoslavnoj Crkvi, uzima sve vi{e maha. Mi jo{ nismo dovoqno svesni wegove opasnosti i posledica koje mogu uslediti u budu}nosti. Ali, vaqa
priznati da im mi Pravoslavni na ovaj ili onaj
na~in dajemo povoda da nas napadaju za nevernost
Pravoslavnom Predawu i svetim kanonima, pa
~ak i da ,,kanonsku jerarhiju nazivaju »da li opravdano, drugo je pitaweõ jereticimaß. Kako, recimo,
shvatiti i ~ime objasniti postupak Sinoda Moskovske Patrijar{ije od 17. jula 1997. godine, koji je odobrio komentar Sinodalne bogoslovske
komisije o Balamandskom sporazumu, potvr|uju}i
nu`nost wegove ratifikacije (PravoslavnaÔ RusÛ, No. 17, 1997, str. 16)? A ta Sinodalna bogoslovska komisija Moskovske Patrijar{ije na svojim
zasedawima u 1997. godini, iskazala je i takva mi{qewa da je nedopustivo ,,obra}ati qude iz jedne
Crkve u drugu radi wihovog spasewaß, kao i da
obra}awe rimokatolika u Pravoslavqe treba da
223
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
bude zabraweno radi ,,popu{tawa napetostiß me|u religijama (Isto).
U svom intervjuu ameri~kom ~asopisu Christian
History Patrijarh Vartolomej izjavio je slede}e:
,,Misao o tome da je ~lanstvo na{e u vidqivoj Crkvi neophodno radi nasle|ivawa raja, osnovana je
na la`nom tvr|ewu da smo mi nekako analogi~ni
Carstvu Bo`jem u ovom svetu... Definicijom Pravoslavne Crkve kao Crkve koju je osnovao Gospod... preko Svojih svetih Apostola, mi bezuslovno ograni~avamo Carstvo Bo`ije, od ~ega se
treba uzdr`avati" (Isto).
U martu 1997. godine u mestu Aleppo, Sirija, odr`ana je Konferencija SSC. Od strane predstavnika Carigradske, Antiohijske, Moskovske Patrijar{ije i mnogobrojnih inoslavnih, bio je potpisan
dokument o UVO\EWU ZAJEDNI^KOG PRAZNOVAWA PASHE OD 2002. godine (Isto).
U svom intervjuu novinama Moscow News no. 28,
1997. Hrizostom, Arhiepiskop Vilnusa i Litve,
izjavio je da se on ne boji da bude optu`en za jeres, tvrde}i da je (rimo)katoli~ka crkva tako|e
spasonosna za nas kao i Pravoslavna (Isto).
Od 17. novembra do 6. decembra 1997. godine,
Wegovo Visokopreosve{tenstvo Mitropolit Nikolaj (Karpatsko-ruska Crkva pri Vaseqenskoj
Patrijar{iji u SAD) predstavqao je pravoslavne Episkope, sve{tenstvo i narod na posebnoj
Skup{tini rimokatoli~kih biskupa u Rimu, posve}enoj Crkvi u Americi. Mitropolit se najpre
obratio Papi, rekav{i:
224
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
,,Va{a Svetosti,
Svim jerarsima Rimokatoli~ke Crkve, Wihovim eminencijama, ekselencijama i uzoritostima
sakupqenim u Vatikanu na posebnoj skup{tini
posve}enoj Crkvi u Americi, qubqena bra}o u
Gospodu: donosim Vam bratske pozdrave od vernog
pravoslavnog naroda Amerike. Kada sam dobio
uputstva Wegovog Visokopreosve{tenstva, Arhiepiskopa Spiridona Ameri~kog, Naj~asnijeg egzarha Wegove Svetosti Vartolomeja, Arhiepiskopa Konstantinovog grada, Novog Rima i Vaseqenskog Patrijarha, da ovde predstavqam zajednicu
pravoslavnih Episkopa Amerike, zaradovao sam
se prilici da se iz prve ruke upoznam sa va{im sinodalnim skupom. Ovaj Sabor je zaista bla`en doga|aj za rimokatoli~ke vernike zapadne hemisfere, kao i za sve qude dobre vere i dobre voqe...
Va{i stavovi o nacionalnim i internacionalnim pitawima, po~ev{i od dru{tvene i ekonomske pravde do evangelizacije i osna`ewa duhovnog `ivota va{ih vernika su sasvim odgovaraju}i i do{li su u pravo vreme. Dok se spremamo za
slavni dan kada }emo proslaviti dva milenijuma
od Ovaplo}ewa na{eg Gospoda, Boga i Spasiteqa
Isusa Hrista, radujemo se va{oj nadahnutoj odluci da razmotrite i naglasite zna~aj Evan|eqa u
kompleksnom okru`ewu na{eg modernog doba.
Dok zapo~iwete svoju diskusiju na temu ,,Susret sa `ivim Isusom Hristom ‡ put ka obra}ewu, zajedni{tvu i solidarnosti u Americiß, molimo se da vas vodi Sveti Duh, te da va{e odluke
225
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
budu na dobrobit svih qudi koji se bore da aktualizuju u svome `ivotu autenti~nu i `ivotvornu
realnost Isusa Hrista.
Sa najlep{im `eqama za uspe{an sabor, i prenose}i bratske pozdrave pravoslavne jerarhije i
vernog naroda Amerike, molim se da qubav i mir
svemilostivog Boga Oca, Sina i Svetog Duha obitava u vama i nadahwuje vas u toku ovih svetih i
bla`enih dana va{eg sve{tenog poduhvata.ß
U toku Sabora, Mitropolit Nikolaj se obratio SINODU rimokatoli~kih biskupa pomiwu}i nedavno putovawe Wegove Svetosti Patrijarha Vartolomeja u Sjediwene Dr`ave. Tekst besede glasi:
,,Va{a Svetosti! Bra}o biskupi Bra}o i sestre! Slava Isusu Hristu! Sada vam se obra}am u
svoje li~no ime. Kada su apostoli Petar, Jakov i
Jovan opitno do`iveli i posvedo~ili Preobra`ewe na{eg Gospoda, apostol Petar je ispuwen
rado{}u zavapio:
,,Gospode, dobro nam je ovde biti!ß
@elim da vam ka`em da i ja `elim da izgovorim ove ~udesne re~i nakon {to sam ove dane proveo sa vama na Saboru koji je toliko ispuwen po{tewem, nadom, gostoqubqem i verom:
,,Gospode, dobro nam je ovde biti!ß
Kada smo mi, Episkopi Vaseqenske Patrijar{ije Carigradske, putovali sa Wegovom Svesveto{}u Patrijarhom Vartolomejem u razne Eparhije Ameri~ke Arhiepiskopije, a me|u wima i moju, sa rado{}u smo se se}ali i pamtili iskrenu,
226
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
nepatvorenu i svetu dobrodo{licu koju nem je
ukazala Wegova Eminencija Vilijam Kiler Kardinal u Baltimoru zajedno sa svojim sve{tenstvom i vernicima. Ponovo sam mogao ~uti re~i
apostola Petra:
,,Gospode, dobro nam je ovde biti!ß
Zaista je bilo dobro za nas da u|emo u velelepnu i sve{tenu baziliku Vaznesewa, ispuwenu do
posledweg mesta vernicima Pravoslavne i Rimokatoli~ke Crkve zajedno sa svima ostalim. Zaista je bilo dobro videti kako Wegova Svesvetost
Vaseqenski Patrijarh Vartolomej, Kardinal Kiler i Kardinal Hiki iz Va{ingtona, zajedno sa
svojim sve{tenstvom hode na svom putu u Emaus.
Dobro nam je bilo kada smo u strahu Bo`jem stajali pred oltarom kao pred Nesagorivom Kupinom. Svi smo ose}ali da treba da otresemo prah
sa svojih sandala i da ih izujemo. Zajedno smo stajali u svoj realnosti pred Vaskrslim Hristom.
Bilo je dobro kada smo izmenili Celiv mira
ili Sveti Celiv kojim nas apostol Pavle u~i da
pozdravqamo jedni druge. Tako|e je dobro bilo videti kako su na{i jerarsi razmenili svoje darove, kao i osetiti gostoprimstvo Kardinala Kilera u wegovoj rezidenciji.
U svoj iskrenosti moram da ka`em da je meni onde dobro bilo i da sam `eleo da podignem tri senice i mo`da da taj trenutak istorijske i svete
posete nekako u~inim ve~nim.
Jer svi smo bili preobra`eni i svetlost Preobra`ewa nas nije zaslepila, ve} nam je samo
227
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
otvorila o~i da vidimo kako je dobro `iveti u
jedinstvu.
Kako je dobro sedeti zajedno razgovaraju}i jer
}e jedinstvo do}i u Bo`je vreme. Ono je `ivo!
Ono `ivi i mi ga moramo u~initi `ivim!
Dijalog nam poma`e da se vratimo jedinstvu najranijih dana kada, iako smo bili Istok i Zapad,
bili smo jedna NERAZDEQENA Crkva i ,,jeli
smo jedan hleb i pili iz jedne ~a{eß. To je na{
ciq u sada{we vreme.
To je nada Crkve Istoka i Zapada. Molimo se
da ovaj trud donese ploda. Va{a Svetosti, zahvaqujem Vam {to ste me na ovom saboru primili
kao bratskog poslanika i kao Episkopa Vaseqenske Patrijar{ije u Americi. Neka bi Gospod blagoslovio va{ trud i trud svih biskupa sakupqenih ovde. Hvala vam.ß
Najdaqe je, izgleda, ipak oti{ao novi Patrijarh Aleksandrijski G. Petar, koji je na svome
ustoli~ewu izjavio u punom ornatu i sa amvona:
,,Svi zajedno da hodimo ka zajedni~kom Hristu i
Spasitequ na{em i da vaspostavimo staru Jednu,
Svetu, Katoli~ansku i Apostolsku Crkvuß (^asopis ,,ΠΑΝΤΑΙΝΟΣß, zvani~no glasilo Aleksandrijske Patrijar{ije, sveska januar‡mart 1997.
godine, str. 29).
Osvr}u}i se kriti~ki na gorwu izjavu, stare{ina hrama svetog Pavla u Patri, arhimandrit
Nikodim Petropulos, ka`e da se wome otvoreno
gazi dogma, potresaju se temeqi Svete Crkve ,,koju je Hristos stekao Svojom krvquß i prezire se
228
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sve{teni Simvol Vere, na koji se Wegova Svetost zakleo pred Bogom i qudima za vreme svoje
hirotonije, obe}av{i ~ak da }e ~uvati Sve{tena
Predawa.
Nasuprot obe}anome, Wegova Svetost svojom
gorwom izjavom propoveda javno, zvani~no i sa amvona, ~ak otkrivene glave, jeres, to jest protestantsku eklisiolo{ku teoriju o granama (Branch
theory). Otuda, arhimandrit Nikodim, obra}aju}i
se li~no OTVORENIM PISMOM Patrijarhu
Aleksandrijskom G. Petru, pi{e mu:
,,Van pameti je ono {to ste rekli zvani~no sa
omoforom na svome ustoli~ewu, u svojoj besedi o
vaspostavqawu stare Jedne, Svete, Katoli~anske
i Apostolske Crkve. Dakle ‡ Ona je prestala da
postoji? ‡ Uga{eno je apostolsko Prejemstvo? ‡
Izgubqena je spasonosna blagodat? I u tom slu~aju Vi i mi koju ulogu igramo? Glumca? Imitatora? Bogorugateqa? Kr~mara svetiwe? Ili ‡ varalice naroda? A tada? [ta je Pravoslavqe? Samo izgubqeni i brodolomnici mogu o veri tako
da govore. Sve{tenim patrijara{kim usnama nije dopu{teno da proiznesu takvu blasfemiju. ,,Koji pohuli na Duha Svetoga, ne}e mu se oprostiti
ni u ovom veku ni u budu}emß (Gospod Isus).ß
Na`alost, ni Srpska Crkva ne zaostaje u sli~nim primerima i podvizima prakti~nog ekumenizma. Nedostalo bi nam vremena i papira ako bismo hteli, ma i ukratko, da samo nabrojimo sve takve primere u posledwih tridesetak godina. Smatramo da je dovoqno navesti samo par primera u
229
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
najnovijem vremenu, i pored odluke Svetog Arhijerejskog Sabora SPC o istupawu iz SSC kao necrkvene i jereti~ke organizacije.
Tako je Srpska pravoslavna parohija u Be~u
(Steinergasse 3), istakla, sigurno ne bez znawa i
blagoslova svoga nadle`nog Episkopa, oglas slede}e sadr`ine:
Ekumenska slu`ba Bo`ija
Mesto: Srpska pravoslavna crkva, Be~ 17.
Vreme: petak 21. februar 1997. god. u 19 ~asova.
U~estvuju:
Vernici Srpske pravoslavne crkve, parohijski hor
,,Sv. Arsenijeß; vernici rimokatoli~ke parohije
Brajtenfeld sa parohom, kao i predstavnici evangelisti~ke, metodisti~ke i starokatoli~ke crkve.
Uprava
Iz ovog oglasa, razumqivo, ne vidi se i puna sadr`ina te ,,ekumenske slu`be Bo`ijeß, ali se po
wenim akterima i u~esnicima mo`e zakqu~iti
na {ta je to sve moralo li~iti. Da ne bismo o tome naga|ali, sasvim sigurno mo`emo zakqu~iti
kakve su to ,,ekumenske slu`beß iz priloga kojeg
objavquju Evropske novosti u slici i re~i, a pod
naslovom: ,,TRI CRKVE POD JEDNIM KROVOMß. Ispod naslova ovako pi{e:
,,Srpski pravoslavci su, u nedequ na prvi ovogodi{wi advent, bili s nema~kim evangelistima i
katolicima, u staroj crkvi iz 1726. u Bu{ofenu
kod Bona. Bilo je veoma zanimqivo i lepo, pod istim krovom videti sve{tenike tri crkve i ~uti
230
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ih kako vernike, Srbe i Nemce, oslovqavaju sa
,,draga bra}oß. Ekumensko molitveno ve~e po~elo
je re~ima Fridriha Hojpela koji je na vrlo dobrom srpskom jeziku (slavista je, a kao prevodilac
je niz godina slu`bovao u Beogradu) izrazio radost {to se ovaj advent u bu{ofenskoj crkvi obele`ava zajedno ba{ sa Srbima iz Bona i okoline.
Potom je paroh bonski Dragoqub Joji} uputio
pozdrav vernicima na srpskom, a onda i sve{tenici Ernst Edelman (evangelista) i Antoni Kojak
(katolik) na nema~kom. Jedno~asovni program je
zatim obuhvatio horska pevawa i sve{teni~ka pojawa, molitvena kazivawa i citirawa Svetoga
Pisma, da bi sve bilo zavr{eno BLAGOSLOVOM VERNIKA OD SVA TRI SVE[TENIKA
(podvukao Ep. Artemije). Na nema~ke vernike je
dubok utisak ostavilo pojawe jereja Joji}a koji je
u prepunoj crkvi izgovorio i ,,Ro`destvoß i ,,O~e
na{ß na crkvenoslovenskom...ß
Da li i}i i daqe, ili ovde prekinuti i po{tedeti ~itaoca od daqeg ,,mu~ewa duhuß? Ipak, ovde
}emo prekinuti (bar za sada), jer i ovo re~eno dovoqno je da poka`e kakav je na{ odnos prema Svetom Predawu Crkve Pravoslavne, prema svetim
kanonima i Svetim Ocima koji nam ostavi{e i
veru Pravoslavnu, ali i primer kako tu veru treba negovati i braniti od izvrtawa do kojeg dolazi ,,kroz neodgovorne kontakte i molitvene skupove sa jereticima ‡ ekumenistimaß.
Treba li se onda ~uditi {to nas pojedinci budnih savesti i jasnog ose}awa gde su ,,me|e koje Oci
231
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
na{i postavi{eß, kritikuju i izobli~avaju za ovakve na{e postupke i prestupawe tih ,,me|aß?
Problem, nema sumwe, postoji, i nije zanemarqiv. Kako ga re{iti, pitawe je sada. Sigurno je
jedno: taj problem ne}e i ne mo`e biti re{en na{om netrpeqivo{}u prema tim ,,revniteqimaß,
raznim tvrdwama kako su ,,ti neofitiß uglavnom
biv{i komunisti, koji sada ho}e da brane Pravoslavqe; da nam najve}e zlo nanose oni koji su ,,ju~e kr{teniß a preispuweni su gordo{}u; da oni
cepaju hiton Gospoda Isusa Hrista i stvaraju veliki nemir me|u vernicima; da ti izvesni monasi, umesto da se udubquju u sebe, postali su sudije
Patrijarhu i Crkvi itd. Takvim svojim stavovima i izjavama mo`emo u wima izazvati samo jo{
upornije ,,revnovaweß, jer }emo ih samo utvrditi
u uverewu da su oni u pravu, i da mi (Episkopi
SPC) nemamo ~ime da im odgovorimo i pobijemo
wihove stavove.
Stoga smatramo da }e spasonosno biti i za nas
pastire, i za pastvu Srpske Pravoslavne Crkve,
i za tu na{u qubqenu, a izgubqenu, bra}u, ako i
jedni i drugi upoznamo Istinu, jer samo nas Istina mo`e osloboditi svake zablude, izvesti iz tame na svetlost, i privesti od Velijara Bogu
@ivome i Istinitome.
232
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
КОМЕНТАРИ ,
ОДГОВОРИ , ОБРАЋАЊА 1
itawe
U posledwe vreme sve se
~e{}e ~uje od pojedinaca (naro~ito studentske omladine),
da subotom ne treba postiti
~ak ni onda kada se `elimo u
nedequ pri~estiti, jer vele da
taj post subotom zabrawuju sveti Kanoni. O ~emu
se, zapravo, tu radi i koliko su oni u pravu?
Jerej Zoran
1. Ovde su sadr`ani odgovori i komentari na razna pitawa koja su
postavqali ~itaoci ~asopisa Sveti Knez Lazar, a tako|e i obra}awa
Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC, koja su objavqivana sukcesivno, u
vi{e raznih brojeva.
233
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Odgovor
Samo delimi~no su u pravu, ili jo{ ta~nije,
gledano bukvalisti~ki, oni su u pravu. Jer, zaista
postoje kanoni koji izri~ito govore da se
subotom ne posti, pa ~ak su predvi|ene i kazne za
one koji bi to ~inili (klirik da se ra{~ini, a
laik da se odlu~i od Pri~e{}a). Ali, ako se
pogleda istorijski kontekst i neposredni povod
dono{ewa tih kanona, a osobito wihovo tuma~ewe od poznatih pravoslavnih kanonista, onda
stvar ipak stoji druk~ije.
Tako, 66. pravilo svetih Apostola, doslovno
glasi: ,,Ako se koji klirik zate~e da posti u dan
Gospodwi, ili u subotu (osim jedne jedine), neka
bude svrgnut; a ako je svetovwak, neka se odlu~i.ß
(Sli~na ovom pravilu su jo{ i 51. i 53. pravilo
svetih Apostola i 14-to Pravilo Ankirskog Sabora.)
Tuma~e}i navedeno pravilo (66), na{ poznati
kanonista Ep. Nikodim Mila{ (Kw. I, str.
136‡137), govori da je ta ,,jedna i jedinaß Subota
koja se posti, Velika Subota, kada je Telo Gospoda
Isusa Hrista le`alo u grobu, dok sve ostale
subote tokom cele godine se ne poste. Me|utim, on
odmah i tuma~i na koju vrstu posta se ova ,,zabranaß
odnosi. Ovde se prema wegovom mi{qewu (a i po
shvatawima ostalih kanonista) govori o ,,suhom
postuß (suhojadenije), kada se ~itav dan do ve~era
ne smije ni{ta jesti, a uve~er se mo`e jesti (opet)
samo strogo posno jelo (vareno so~ivo, povr}e, ali
bez uqa)... Zna~i, navedenim pravilom se dozvoqa234
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
va i u te dane (subote ili ~ak i nedeqe) bla`iji
post (recimo jesti dva-tri puta ne{to kuvano, makar i na vodi) od posta ostalih dana posnih sedmica, a zabrawuje se samo suhi post (suhojadenije).
Poznati vizantijski kanonista ZONARA (Vidi
Zbornik Rali‡Potli, II, str. 84), ka`e: ,,Post je dobra stvar; i ono {to je dobro neka biva na dobar
na~in, ... jer dobro nije dobro ako se ne ~ini na dobar na~in. Ako pak neko posti deset ili osam dana,
pa u wima bude neka subota ili nedeqa (ne gre{i),
jer su mnogi od svetih Otaca postili i do ~etrdeset
dana (zna~i: i subote i nedeqe, pa nisu ,,ra{~iweniß
zbog toga, nego su upravo time ‡ proslavqeni).
Tako se pravo u na{em narodu dr`i post za Pri~est
kada gospojinski ili bo`i}ni post po~iwe negde
sredinom sedmice, a Pri~e{}e se planira na
Preobra`ewe ili na Vavedewe, kao i tokom svih
postova (ili van wih), kada `elimo da se u nedequ
pri~estimo i sjedinimo sa Gospodom svojim.
VALSAMON (u istom Zborniku, i na istom
mestu) navodi kanon (66), tuma~i ga, pa veli: ,,Izuzmi mi svete Oce koji su radi ve`bawa u dobru (δι[
{ασκησιν) postili i u ove dane, jer oni nisu
osu|eni..."
Ovim kanonom, kao i svim ostalim (navedenim),
osu|uje se uzdr`awe od `enidbe ili nekih jela
,,kao od ne~eg zlog po sebiß, kada se to ~ini
,,gnu{aju}i seß (βδελυσσόµενος), dakle u duhu koji mu
daju jeretici (koji su i bili povod za dono{ewe
ovakvih kanona), a ne kada se to ~ini radi ve`bawa u dobru (radi nekog uzvi{enijeg ciqa).
235
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
O~igledno je, dakle, da nijedan od ovih kanona
ne zabrawuje post subotom kada se pripremamo za
sveto Pri~e{}e Pre~istim Tajnama Hristovim,
jer to je najvi{i ciq koji ~ovek mo`e dosegnuti u
ovom `ivotu. To je ujedno i ve`bawe u dobru i
sjediwewe sa apsolutnim Dobrom (niko nije dobar osim jedan Bog).
Kako onda shvatiti taj talas novih, ,,kanonistaß
koji govore da subotom treba jesti uqe, (a po
mnogima i ‡ sve ostalo), a u nedequ se pri~e{}ivati? O~igledno, radi se o velikoj zabludi i zamci
ne~astivoga. Neki, mo`da, pozivaju}i se na kanone
protiv posta subotom, svesno (ili nesvesno) slu`e
svome idolu ‡ stomaku, uga|aju}i svome ,,~revougodijuß. I jo{ ne{to ‡ ~ine}i tako, sabla`wavaju
mnoge oko sebe, kako pri~om, tako i primerom, i
unose smutwu u blago~estivi narod. A znamo {ta je
Gospod rekao za one ,,kroz koje dolazi sablazanß.
Neka nas Gospod spasi od takvih isku{ewa.
Jeromonah Simeon pita:
Nedavno na Cetiwu, na Lu~indan, u cetiwskom
manastiru, Wegova Svetost Patrijarh srpski G-n
Pavle, govore}i u svojoj besedi o stradawu naroda u Bosni i Hercegovini, rekao je da tamo podjednako stradaju Srbi, Hrvati i muslimani, te da je
mir svima potreban, ,,jer smo svi mi deca Bo`ijaß.
Da li je ova posledwa tvrdwa odr`iva sa pravoslavne ta~ke gledi{ta?
ODGOVOR: U novije vreme, kad god se govori o
toj nemiloj i tragi~noj stvarnosti izazvanoj ratom
236
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
na prostoru biv{e Jugoslavije, mogu se ~esto ~uti,
u ovoj ili onoj formi, sli~ne izjave i od drugih
na{ih Arhijereja, koje te`e nekoj ,,uravnilovkiß
~ak i pred Bogom, a o~igledno sa veoma prizemnim
ciqevima. Sve u nameri da ispadnemo ,,{irokogrudiß, ,,demokrateß, da se nekome ne zamerimo. U
su{tini, to su daleko pre politi~ke izjave, nego
ispovedawe vere. Me|utim, ~esto slu{awe ovakvih
tonova narkotizuje i nekrotizuje pravoslavno
ose}awe kod na{ih vernika, i oni su svakim danom
u sve ve}oj opasnosti da izgube ose}aj razlikovawa
Istine od la`i, prave i la`ne vere.
Na sli~ne izjave i stavove, kojih je bilo i posle II svetskog rata, evo kakav je odgovor dao sveti Vladika Nikolaj, sveta i budna savest Srpske
Crkve i srpskog naroda. Kroz wega su progovorili svi sveti Oci drevnog Pravoslavqa. On je
smelo mogao po~eti svoj odgovor ~uvenom svetoota~kom klauzulom: ,,Sleduju}i svetim Ocima...ß
A on je u svome pismu od 11. februara 1950. godine
upu}enom jednom tada srpskom Vladici, a povodom
sinodske poslanice za Bo`i}, napisao izme|u
ostalog i slede}e: ,,Ali, recite, sme li Sveti Sinod da gre{i u tuma~ewu Jevan|eqa narodu? Ja
sam ~esto imao prilike da ispravqam svoje sve{tenike kada su govorili narodu: Bog je Otac
sviju qudi! ‡ Nije tako. Bog je Tvorac sviju qudi.
A Bog je Otac samo onih qudi koji veruju u Sina
Bo`ijega i u sinovstvo. ,,Koji se god odri~e Sina,
taj ni Oca nema, a ko priznaje Sina, taj ima i
Ocaß (I Jn. 2, 23). Svi su qudi stvorewa Bo`ja i
237
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
potencijalno sinovi Bo`iji. Ali istinski su sinovi Bo`iji ,,oni koji Ga primi{e i kojima se
dade vlast da se nazovu sinovi Bo`iji, koji veruju
u Ime Wegovo, koji se ne rodi{e od krvi... nego
od Bogaß (Jov. 1, 12‡13). Ova razlika izme|u hri{}ana i nehri{}ana tj. izme|u ro|enih i stvorenih mora se naro~ito isticati u na{e vreme vulgarne propagande da su sve vere jednake, sni`uju}i
planinu u doline, a ne di`u}i doline u visinu
planine.ß
Shodno ovom odgovoru, o~igledno je da i stav
W. Svetosti Patrijarha Pavla da smo ,,svi mi deca Bo`ijaß, koji se, na`alost, ~esto ~uje, nije
odr`iv sa pravoslavne ta~ke gledi{ta.
Rade Novakovi} iz Beograda pita:
Do{lo mi je u oktobru mesecu teku}e godine do
ruku pastirsko pismo srpskog sve{tenika iz Vupertala u Nema~koj, oca Stojana Barjaktarevi}a,
koje upu}uje svojim vernicima, pravoslavnim
Srbima, a u kojem izme|u ostalog stoji: ,,Kao {to
znamo, mi danas slu`imo u evangelisti~koj crkvi
koju delimo sa doma}inima, i crkva nam pripada
nedeqom od 11,45 ~asova do 15,00 ~asova.ß
Kako ovo nije usamqen slu~aj u `ivotu na{e
Crkve u dijaspori, to Vas molim da mi odgovorite
da li je to ispravno?
ODGOVOR: Svi savremeni problemi na{e svete Pravoslavne Crkve, bilo u zemqi ili u dijaspori, odavno su pozitivno re{eni u u~ewu sve238
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
tih Otaca i kanonima svetih Sabora. Na{a tragedija danas je dvojna, i sastoji se iz nepoznavawa i
nepo{tovawa. Nepoznavawa stava i u~ewa svetih
Otaca i nepo{tovawa onoga {to znamo, jer ga se
ne dr`imo. Mnogo mudrujemo i umujemo sami, umesto da sledujemo svetim Ocima. Tra`imo ~esto
izgovor i opravdawe mnogim na{im postupcima
koji su nedopustivi za pravoslavnu svest i savest.
To naro~ito va`i za na{u dijasporu. Umesto da
ispravnim i uspravnim stavom i vernim dr`awem
svetog Predawa pravoslavne Crkve uti~emo pozitivno na nepravoslavnu okolinu i pomognemo
joj da na|e put ka Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, a time i svome spasewu ({to bi
bila jedina istinska qubav prema nepravoslavnima), mi ~esto idu}i na kompromise i popu{tawa, gubimo i svoje du{e, kao i du{e onih koji
su nam povereni na starawe.
To va`i i za konkretan slu~aj u Vupertalu (o kome mi pi{e{). Dovoqno je i letimi~no pogledati
u svete kanone Pravoslavne Crkve, pa videti koliko smo daleko zastranili takvom svojom praksom, i u kakvoj se pogubnoj opasnosti nalazimo.
,,U jereti~ku crkvu", veli sveti Nikifor Patrijarh carigradski, ,,mo`emo po nu`di u}i kao u javnu zgradu i moliti se postaviv{i krst u sredinu.
Me|utim, zabraweno je ulaziti u oltar, kaditi
ili kandila palitiß (Zbornik kanona Rali‡Potli, 4 tom, str. 431). Utoliko pre nije dozvoqeno na
wihovom oltaru svr{avati stra{nu Beskrvnu
@rtvu Evharstije.
239
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
U Velikom Trebniku, pak, postoji ~in ,,Otvarawa i o~i{}ewa crkve koju su oskrnavili bezbo`ni neznabo{ci, ili jeretici, ili otpadniciß,
sastavqen od istog svetog Nikifora carigradskog. Tamo se u uvodnoj napomeni, izme|u ostalog,
ka`e: ,,Ako jeretici ili otpadnici, ma na koji na~in uzmu crkvu od pravovernih, i u woj na svetom
Prestolu izvr{e svoje bogomrske slu`be, onda su
oskrnavqeni i crkva i sveti Presto u woj. Zbog
toga u takvoj crkvi, po{to je oskvrnavqena, nije
dopu{teno pravovernima ni da se mole, a kamoli
da Beskrvnu @rtvu prinoseß, dok se crkva ponovo
ne o~isti i ne osveti propisanim na~inom.
Ako je ve} tako, i ako su evangelisti mnogostruki jeretici, kao {to jesu, kako bi onda, za ime Bo`ije, moglo biti ispravno da pravoslavni sve{tenik (sa blagoslovom svoga nadle`nog Episkopa)
svake nedeqe prinosi Beskrvnu `rtvu u jereti~kom hramu i na jereti~nom oltaru, kojeg ne~estivi jeretici skvrnave svakodnevno svojim bogomrskim slu`bama?
Vapimo, bra}o, vapimo Gospodu, da nas pravedni
gwev Wegov ne spr`i zbog takvih nepodobnih postupaka na{ih.
PITAWE: ,,O drugom Hristovom dolasku ne}e
nastupiti op{te vaskrsewe mrtvih. Vaskrsnu}e
samo oni koji su svoju egzistenciju zasnovali na
slobodnom, qubavnom odnosu sa Bogom, dok }e oni
drugi, koji to nisu ostvarili, oti}i u (potpuno)
nebitnije. Ovo potvr|uje i izraz ,,{ολεθρονß koji
240
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
apostol Pavle koristi u II poslanici Soluwanima (1, 9), a koji upravo zna~i ,,(potpuno) uni{teweß, ,,i{~eznu}eß, a ne neku ve~nu muku u paklu. Osim toga, ap. Pavle ka`e da }e u eshatonu
Bog biti ,,sve u svemuß (I Kor. 15, 28), a to onda iskqu~uje mogu}nost postojawa nekog mesta ve~nog
mu~ewa gre{nika, tj. pakla.ß
Ovako misle i govore pojedini studenti Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Da li je wihovo
mi{qewe zasnovano na Svetom Pismu, Svetom
Predawu i u~ewu Svetih Otaca?
Rodoqub Lazi}
ODGOVOR: Na Va{e pitawe, po kome pojedini
studenti Bogoslovskog fakulteta u Beogradu pori~u ,,op{te vaskrsewe mrtvihß, veruju u ,,(potpuno) uni{tewe gre{nikaß i odri~u ,,postojawe
pakla i ve~nih mukaß, nije jednostavno odgovoriti. Iz prostog razloga {to se iz pisma ne vidi
jasno na kojim mestima Svetog Pisma, na kojim
dokazima iz Svetog Predawa i na kojim Svetim
Ocima oni baziraju takvu svoju veru, odnosno
neverovawe. Zatim, nije jasno da li su oni sami
do{li do takvih ,,nau~nihß i ,,nepobitnihß zakqu~aka? Da li je to wihovo privatno mi{qewe, ili
je to, ne daj Bo`e, sadr`aj wihove budu}e propovedi kao sve{tenika? [ta na to ka`u wihovi profesori, ako su upoznati s tim ,,otkri}imaß (ili:
novim otkrovewem) svojih studenata? Sve su to
pitawa (a mogla bi se i jo{ mnoga postaviti)
koja dolaze na gorwe pitawe, i koja tako|e o~e241
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
kuju odgovor. Ali od koga? Mo`da upravo od tih
na{ih novih ,,u~iteqaß i ,,apostolaß.
Nije li takva ,,veraß (koja pori~e Evan|eqe
Hristovo uzdu` i popreko) plod naraslog zla u
svetu, i samim tim predznak Drugog dolaska Hristovog? Ve{to maskiraju}i sebe, zlo }e u posledwe dane dejstvovati uspe{no kroz la`ne hristose
i la`ne proroke. Opisuju}i to vreme (mo`da ovo
na{e dana{we), Spasiteq govori: ,,Izi}i }e mnogi la`ni proroci, i prevari}e mnogeß (Mt. 24,
11). A sveti apostol Pavle u svojoj proro~koj
viziji, kao obja{wavaju}i ove Spasiteqeve re~i,
veli: ,,Duh Sveti izri~ito govori da }e u posledwa vremena odstupiti neki od vere slu{aju}i duhove prevare i nauke demonskeß (I Tim. 4, 1). Zalu|eni zlom, oni ,,zdrave nauke ne}e slu{ati, nego
}e po svojim `eqama nakupiti u~iteqe da ih
~e{u po u{imaß (II Tim. 4, 3).
Odgovor, pak, na Va{e konkrento pitawe: ,,Da
li je ovo wihovo mi{qewe zasnovano na Svetom
Pismu, Svetom Predawu i u~ewu Svetih Otacaß,
jasno je iz ve} do sada re~enoga, mora biti odre~an. A evo za{to.
Ni{ta u Svetom Pismu nije toliko jasno istaknuto i posvedo~eno nela`nim ustima Gospoda Hrista kao u~ewe o sveop{tem vaskrsewu mrtvih. Vaistinu, Vaskrsewe Hristovo, a zbog wega i sa wim
i vaskrsewe svih qudi, jeste ono {to Evan|eqe
~ini Evan|eqem. Otuda, propovedati Evan|eqe
bez vaskrsewa ne bi imalo pravo zvati se Evan|eqem = Blagove{}u. Zato i sveti ap. Pavle s pra242
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
vom pita sve sumwalice svoga vremena (pa i ove
na{e, dana{we): ,,Ako se Hristos propoveda da je
ustao iz mrtvih, kako neki me|u vama govore da
nema vaskrsewa mrtvihß? (I Kor. 15, 12).
O vaskrsewu pak SVIH mrtvih, sam Hristos je
govorio prisutnim Jevrejima: ,,Zaista, zaista vam
ka`em, da dolazi ~as, i ve} je nastao, kada }e mrtvi ~uti glas Sina Bo`ijega, i ~uv{i ga o`ivje}e... Dolazi ~as u koji }e SVI koji su u grobovima ~uti glas Sina Bo`ijega, i izi}i }e oni koji
su ~inili dobro u vaskrsewe `ivota, i oni koji
su ~inili zlo »dakle: gre{niciõ u vaskrsewe sudaß (Jn. 5, 25, 28‡29).
Vaskrsewe, dakle, SVIH mrtvih jeste prirodna neminovnost i logi~na posledica jedinstva
prirode roda qudskog u Li~nosti Vaskrslog Bogo~oveka Hrista, kao {to je smrt prirodna i
logi~na posledica jedinstva prirode roda qudskog u Adamu, ,,Jer kao {to u Adamu svi umiru,
tako }e i u Hristu svi o`ivetiß (I Kor. 15, 22).
Vaskrsewe Bogo~oveka Hrista iz mrtvih osigurava sveop{tu besmrtnost qudskoj prirodi, kao
sazdawu Bo`ijem. Zato }e u posledwi dan vaskrsnuti svi qudi, i dobri i zli (Sr. Jn. 5, 28‡29;
Mt. 25, 7).
Da nije tako, da li bi bilo Stra{noga Suda?
Koga bi to svepravedni Sudija razlu~ivao ,,kao
{to pastir razlu~uje ovce od jaradiß (Mt. 25, 32)?
Koga bi to On stavqao sebi ,,sa leve straneß (ako
gre{nici ne}e vaskrsnuti), a zatim im govorio:
,,Idite od mene, prokleti, u ogaw ve~ni...ß (Mt. 25,
243
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
41), da bi na kraju zakqu~io: ,,I ovi }e oti}i u muku
ve~nu, a pravednici u `ivot ve~niß (Mt. 25, 46).
Sveti Jovan Zlatoust, bogonadahnuti tuma~ apostola Pavla, u svojoj trinaestoj besedi na poslanicu Rimqanima, posebno se zadr`ava na slede}im
re~ima bo`anskog apostola: ,,Ako li `ivi u vama
Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj
koji je podigao Hrista iz mrtvih o`ivje}e i va{a
smrtna tjelesa Duhom svojim koji `ivi u vamaß
(Rim. 8, 11). Tuma~e}i to mnogozna~ajno mesto, sveti otac govori: ,,Opet »apostolõ po~iwe da govori
o vaskrsewu, zato {to nada vaskrsewa osobito
pobu|uje slu{aoce i u~vr{}uje ih primerom Hristovim. Ne pla{i se, govori, toga {to si ti obu~en
u smrtno telo; imaju}i u sebi Duha, i telo }e
nesumwivo vaskrsnuti...ß Da nas ne bi ostavio u
nedoumici da li }e ba{ svi vaskrsnuti, on nastavqa pitawima: ,,[ta dakle? Zar ne}e vaskrsnuti
tela, koja nemaju Duha?ß i sam odgovara: ,,A kako }e
onda svi predstati na Sudu Hristovom? A kako }e
biti uverqivo u~ewe o geeni? Gle, ako oni koji
nemaju Duha ne}e vaskrsnuti, onda nema ni geene.
,,Uostalom", pita se sveti Zlatoust, ,,{ta zna~e
re~i »apostolaõ: Svi }e vaskrsnuti, no ne svi za
`ivot, nego jedni za kaznu »=mukuõ, a drugi ‡ u
`ivot". Zato ovde nije rekao: ,,vaskrsnu}eß, nego
,,o`ive}eß »=o`ivotvoritiõ, {to ozna~ava vi{e
nego vaskrsewe, te se to ,,o`ivotvoreweß i daruje
samo pravednim. A ukazuju}i na uzrok tog udela, on
»apostolõ dodaje, govore}i: ,,Duhom koji `ivi u
vama.ß ,,Na taj na~in", produ`uje sveti Zlatoust,
244
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
,,ako ti, `ive}i ovde, izgubi{ blagodat Duha i umre{, ne sa~uvav{i ga u celosti, nema sumwe poginu}e{, premda }e{ i vaskrsnuti." (Ovde re~ ,,poginu}e{ß, ne zna~i: i{~eznu}e, nebitije, uni{tewe,
nego samo i jedino: ve~nost u mukama. ‡ Prim. Ep.
Artemije). Jer, evo {ta po svetom Zlatoustu o~ekuje gre{nika po smrti: ,,Li{avawe carstva, geenske muke, ve~ni okovi, tama najkrajwa, otrovni
crv, {krgut zuba, `alost, teskoba, ogwena reka,
ve~no neugasiva pe}.ß2
U~ewe, dakle, kako Svetog Pisma tako i Svetih
Otaca, izra`ava i o~igledno svedo~i stvarnost
mu~ewa gre{nih du{a za grobom, ali prirodu tih
mu~ewa pokriva izvesna tajanstvena nejasnost,
jer je tako bilo Bogu ugodno.
No sve do sada re~eno, kao i mnogobrojna druga mesta koja govore o mukama gre{nika u zagrobnom `ivotu, kao i posle Sveop{teg Suda,
rasuta po Svetom Pismu, u su{tini svojoj
ozna~avaju jedno te isto: gre{ne du{e nalaze se
u zagrobnom `ivotu u mestu osude i gweva
Bo`ijeg, mu~e se, i to u izvesnom mestu. Jer Sveto Pismo veli da je Juda posle smrti oti{ao ,,u
svoje mesto ‡ ε[ις τ`ον τόπον τ`ον {ιδιονß (D. A. 1, 25); a
gre{ni bogata{ iz ada moli Patrijarha Avraama da po{aqe Lazara ku}i oca wegova da posvedo~i wegovoj bra}i, da ne bi i oni do{li ,,u ovo
mesto mu~ewa ‡ ε[ις τ`ον τόπον το~υτον τ~ης βασάνου"
(Lk. 16, 28).
2. TvoreniÔ svÔtago Òoanna Zlatousta, t. 9, kw. III, str. 650‡656.
245
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
A kako }e onda u eshatonu Bog biti ,,sve u svemuß? (I Kor. 15, 28), pitaju se novope~eni ,,teoloziß i, po svojoj evklidovskoj logici, tvrde ,,da
to onda iskqu~uje mogu}nost nekog mesta ve~nog
mu~ewa gre{nika, tj. paklaß. Ali bo`anska i
bogo~ove~anska logika ipak veli druk~ije. Wu je,
nema sumwe, najboqe shvatio i izrazio duboki bogoslovski um svetog Maksima Ispovednika, kada
govori o obo`ewu ~oveka, kao wegovom posledwem ciqu.
Za svetog Maksima obo`ewe predstavqa, pre
svega, glavni sadr`aj eshatolo{kih zbivawa, zato
{to puno i savr{eno sjediwewe sa Bogom i obo`ewe, kako ~oveka, tako i celokupne tvari, desi}e
se posle op{teg vaskrsewa, kada }e Bog biti ,,sve
u svemuß. Svoj pogled o budu}em vaspostavqawu
svega (apokatastazi), koje }e se zbiti u budu}em
`ivotu, izla`e sveti Maksim u jednom veoma zna~ajnom odeqku svoga dela Odgovori Talasiju.3
Na tom mestu sveti otac pi{e da }e na kraju
biti puno vaspostavqawe celokupne stvorene
prirode, jer }e Bog ,,po neograni~enoj mo}i svoje
dobrote sve obuhvatiti u sebi, i an|ele i qude;
dobre i zleß. Ali ovo se ni u kom slu~aju ne podudara sa origenisti~kom apokatastazom (~ija se
apokatastaza povezuje sa wegovim u~ewem o preegzistenciji du{a), jer po svetom Maksimu, premda
}e Bog obuhvatiti u sebi sve, ipak ne}e imati svi
isti odnos sa Bogom, niti }e prebivawe u Bogu
3. G.Florovski, Vizan‚iskie o‚cù V–VIII, Paris, 1933, str. 226.
246
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
biti za sve izvor ve~nog bla`enstva. Dakle, svi
qudi ,,ne}e na isti na~in zajedni~ariti sa Bogomß, nego ,,svaki analogno sebiß. Ova analogija
zavisi od upotrebe od strane svakoga wegovih prirodnih sila. Sudija sva~ije upotrebe (ili zloupotrebe) ovih prirodnih sila, bi}e ,,prirodni smisao ‡ ]ο τ~ης φύσεως λόγοςß koji }e ispitati kretawe
voqe prema ,,zlu ili dobru ‡ πρ`ος τ`ο φε~υ η
} τ`ο [email protected]ß, po
kojoj postajemo zajedni~ari ili otu|enici bo`anskog `ivota.
Odavde postaje jasno da sveti otac ne govori o
,,apokatastaziß svega, kao origenisti, jer po wemu
,,po bi}u, i ve~nom bi}u ‡ κατ`α τ`ο [email protected] κα`ι τ`ο α
[ ε`ι [email protected]ß sve }e obuhvatiti prisutni Bog, ali ne}e svi
imati isto stawe ve~nog `ivota, budu}i da }e
,,po... ve~nom blagobitiju ‡ τ`ο [αε`ι [email protected] [email protected] »Bog
sadr`avati u sebiõ samo sli~ne sebi svete an|ele
i qude; a po zlobitiju ‡ τ`ο` α
[ ε`ι φε~υ [email protected], one koji nisu takvi bili po nastrojewu voqe svojeß. Iz ovoga
izlazi da }e na kraju, kada se zavr{e ,,vremena i
vekoviß, Bog kao ,,po~etak i kraj svih bi}aß, kao
{to je darovao svim stvorewima postojawe (bi}e
‡ τ`ο [email protected]) po dobroti svojoj, darova}e im i ve~no
bitije ‡ τ`ο α
[ ε`ι [email protected] (vaskrsnu}e, dakle, i gre{nici).
Jer je potrebno da cela tvar dobije netqenost ,,u
vaskrsewu telaß.
Osvr}u}i se, o~igledno, na ova i sli~na mesta
svetog Maksima, otac Georgije Florovski zakqu~uje da }e Bog dati i povratiti i gre{nicima sve
{to su izgubili kroz greh, vaspostavi}e, dakle,
wihove du{e u puno}i prirodnih sila i mo}i wi247
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
hovih. Primi}e oni mogu}nost duhovnog znawa i
moralnog rasu|ivawa i pozna}e Boga, mo`da }e
~ak izgubiti i se}awe greha i pribli`iti se Wemu ,,znawem ‡ τ?~η [επιγνώσειß. Ali ne}e imati zajedni~arewe (op{tewe) Wegovih blaga ‡ (ο[υ τ?~η
µεθέξει τ~ων [αγαθ~ων)4. Tako }e i gre{nici imati
,,ve~nostß (ve~no bitije ‡ [αε`ι [email protected]), ali ne}e imati blagobitije ([email protected] [email protected]), jer to nije mogu}e da
bude darovano spoqa nikome, ~ak ni od samoga Boga. Za primawe wega (blagobitija) i wegovo usvajawe, potrebna je saglasnost slobodne voqe svakog ~oveka, izra`ene u podvigu qubavi u zemaqskom `ivotu.
Pitawe, dakle, budu}eg obo`ewa, sveti Maksim
razre{ava razlikuju}i na~ine sjediwewa Boga sa
qudima. Jer, po wemu, Bog sa svetima bi}e sjediwen ,,po blagodati ‡ κατ`α τ`ην χάρινß a sa nedostojnima ‡ neblagodatno (παρ`α τ`ην χάριν)5. To sjediwewe za prve }e biti izvor ve~nog bla`enstva, a za
druge ‡ izvor mu~ewa. Bog budu}i Svetlost, za
prve }e biti svetlost koja svetli, a za druge ‡
4. Πρ`ος Θαλάσσιον 59,PG 90, 609 BC.
5. Po svetom Maksimu ova razlika po~iwe od zemaqskog `ivota i
produ`uje se u ve~nosti. ,,Bog je Sunce pravde, kao {to je pisano (Mal.
4, 2), i sve obasjava zracima svoje dobrote. A du{a je po svojoj voqi ili
vosak kao bogoqubiva, ili blato kao zemqoqubiva. Kao {to se, dakle,
blato po prirodi od sunca su{i, a vosak se, po prirodi razmek{ava,
tako i svaka du{a zemqoqubiva i svetoqubiva od Boga savetovana, i
ostaju}i kao blato po svojoj voqi odbojna, skoreva se, i sama sebe vodi
u pogibao, kao Faraon. A svaka du{a bogoqubiva, kao vosak se
omek{ava i primaju}i u sebe bo`anske otpe~atke »otiskeõ, postaje
obitali{te Bo`ije u duhuß (Bogoslovske glave A, 12, PG 90, 1088B).
248
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ogaw koji opaquje, ali ne sagoreva6. Ovaj na~in
sjediwewa Boga sa qudima u ve~nom `ivotu, sa
svim posledicama wegovim (ve~no blagobitije,
ili ve~no zlobitije), ne}e zavisiti od Boga, nego
}e biti plod upotrebe ili zloupotrebe na{e slobodne voqe u ovom zemaqskom `ivotu, koji nam je
dat da bismo wime zadobili ve~nost, kao {to
pi{e i bo`anski Pavle: ,,Pazite dobro kako
`ivite... iskupquju}i vremeß (Ef. 5, 15‡16). Tako, po mi{qewu svetog Maksima, ne Bog, nego sam
~ovek priprema sebi ili ve~no bla`enstvo ili
ve~no mu~ewe u dan Suda. Jer bla`enstvo i radost
sti~u se samo dragovoqnim sagla{avawem voqe
~ovekove sa voqom Bo`ijom, po primeru koji nam
je dao Spasiteq i Gospod na{ Isus Hristos.
Sveti Maksim, premda u~i o vaspostavqawu
,,prirodeß, ipak paralelno podvla~i kako budu}i
sud, tako i ve~no mu~ewe gre{nika. Posledwi
Sud bi}e ne samo ,,stra{anß, nego i ,,pravedanß, na
kome }e svaki dobiti saglasno prema zemaqskim
delima wegovim.
Previ|ati sve ovo re~eno, i mno{tvo takvih
mesta ovde nenavedenih, kako iz Svetog Pisma,
tako iz dela Svetih Otaca (jer je i nepotrebno
daqe pro{irivati i dokazivati ono {to je o~igledno), i zasnivati svoju veru ,,u potpuno uni{tewe gre{nikaß na osnovu jednog izraza ({ολεθρον) kod svetog apostola Pavla, koji je bogat u
zna~ewima (kao i mnogi drugi gr~ki izrazi), iz6. Marinu monahu Poslanica 20, PG 91, 597 B.
249
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
me|u kojih ima i zna~ewe: ,,uni{teweß i ,,is~eznu}eß, i tako suprotstavqati apostola Pavla
kako Gospodu Hristu, tako i samom sebi, najbla`e
re~eno, krajwe je neozbiqno i ne zaslu`uje daqe
komentare.
250
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Ч ОВЕК
У
Б ОГОЧОВЕКУ
251
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
252
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
МОНАШТВО У ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ
,,Mona{ki `ivot je pohvala Crkve Hristoveß
(Isak Sirin)
ona{tvo u Crkvi Bo`joj bilo
je i ostalo kroz vekove (od samog po~etka hri{}anstva, pa
do danas) najzreliji i najboqi
plod hri{}anskog savr{enstva. Mona{tvo je za Crkvu
kroz vekove bilo od neprocewivog zna~aja. Od broja i kvaliteta monaha zavisila je snaga crkve, i svetost jednog naroda. Crkva bez mona{tva bila bi {to i neplodna smokovnica kraj puta. Monasi su bili najboqi revniteqi i ~uvari ne samo uzvi{enosti i ~istote hri{}anskog `ivota, nego i najhrabriji borci za
253
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
~istotu i nepovredivost pravoslavne vere. Krvqu mona{kom uglavnom je zape~a}ena i izvojevana svaka pobeda pravoslavne vere nad zloslavnim
jeresima. I danas mona{tvo ni{ta nije izgubilo
od svoga zna~aja za Crkvu Pravoslavnu, niti od
svoga ugleda u Crkvi Bo`joj.
Po~etak i poreklo mona{kog `ivota
Uglavnom u IV veku pojavio se u krilu Crkve jedan veliki i jak pokret udaqavawa od organizovanih qudskih zajednica (naseqa) prema pustiwama,
pe{terima i jamama (raselinama) zemaqskim (V.
Jevr. 11, 38). Ova pojava iznenadnog pokreta veruju}ih prema pustiwama stvorila je kod istra`iva~a
nastanka mona{kog `ivota mnoge pretpostavke
od kojih su najva`nije dve: po prvoj teoriji, mona{ki `ivot predstavqa pojavu u istoriji hri{}anstva koja je nastala od III–IV veka pod uticajem isto~wa~kih religija, gde je asketski `ivot bio
prisutan od same wihove pojave. Po drugoj, pak,
pretpostavci, mona{ki `ivot bio je izraz otpora koji se pojavio zbog sve te{weg odnosa hri{}anstva i sveta (Crkve i Dr`ave, naro~ito od
Konstantina Velikog), {to je dovelo do slabqewa i pada moralnog kriterijuma u hri{}anstvu.
Me|utim, nijedna od ovih teorija nije osnovana. [to se prve teorije ti~e, nemogu}e je utvrditi istorijsku vezu izme|u isto~wa~kog asketizma i hri{}anskog `ivota. Ako bi ~ak i bilo nekog uticaja sa strane, bilo bi prirodnije da je to
254
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
bio uticaj zajednica Esena (jedne od jevrejskih
sekti), premda je i to neprihvatqivo, jer su Eseni nestali pre pojave mona{tva. I jo{, Eseni su
`iveli u svojim zajednicama porodi~no, {to je
bitna razlika u odnosu na mona{tvo.
[to se druge teorije ti~e i ona je neodr`iva,
jer je i pre davawa slobode hri{}anima (Milanski Edikt, 313. g.) postojao na Istoku veliki broj
monaha.
Danas verujemo da je mona{ki `ivot kao sistem oblikovan spontano u krilu Crkve, telo od
tela i kost od kostiju wenih. Mona{ki `ivot zvani~no se pojavquje u IV veku, iako koreni wegovi
dose`u do apostolske epohe.
Opisan na~in hri{}anskog `ivota u svetim spisima Novoga Zaveta predstavqa prvi asketski tipik, kako po ciqu tako i po metodama. ,,Budite vi
savr{eni kao {to je savr{en Otac va{ Nebeskiß
(Mt. 5, 48); ,,Koji qubi oca ili mater, sina ili
k}er, ve}ma nego mene, nije mene dostojanß (Mt.
10, 37); ,,Ko ho}e za mnom da ide, neka se odrekne sebe, uzme krst svoj i za mnom ideß (Mt. 16, 24). Ve}
sami Apostoli svojim `ivotom ispuwavaju mona{ke zavete, iako se oni kao takvi formuli{u mnogo kasnije. Isto to va`i i za svetog Prete~u Gospodweg Jovana, kao i za Presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvi{eniji primer poslu{nosti i devstvenosti za koji svet zna.1
1. Jo{ u Starom Zavetu mogu se tu i tamo nazreti neki elementi kao
daleke praslike mona{kog `ivota: 1. Nazoreji (posve}uju sebe Bogu na
255
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Isto tako, jo{ za vreme svetih Apostola postojale su devojke posve}ene Bogu koje, iako su `ivele u domu roditeqa svojih, predstavqaju za~etke
mona{kog `ivota (I Kor. 7, 36‡38).
Prvi pak apologeti hri{}anstva (Justin mu~enik i filosof, Atinagora, a naro~ito Origen) govore o `ivotu pojedinih hri{}ana, nazivaju}i ih ,,asketeß i ,,uzdr`qivciß, koji `ivot provode u uzdr`avawu i neprekidnoj molitvi, {to
nije ni{ta drugo do opisivawe `ivota prvih monaha. Origen ih ~ak naziva i ,,duhovnimaß.
Oblikovawe mona{kog `ivota
‡ mona{ki sistemi
Prvobitni asketski `ivot pojedinih hri{}ana
bio je po~etna }elija obrazovawa kasnijeg mona{kog `ivota. ,,Uzdr`qivciß su radi svoga na~ina
`ivota vrlo brzo po~eli da smatraju neophodnim
i prostorno udaqavawe od sveta. U prvom stadijumu uzdr`qivci su `iveli usamqeno, ali ne u pustiwama, nego u blizini gradova i svog zavi~aja.
Dok je samo ovo izdvajawe iz naseqa predstavqalo
novi elemant koji se pridodaje po~etnom hri{}anskom `ivotu. Tako je nastao asketski `ivot iz
kojeg se zatim razvio mona{ki `ivot.
^ak su i gowewa u vreme rimskih careva doprinosila razvoju i napretku mona{kog `ivota, jer
izvesno vreme); 2. Jeftajeva k}i (data Bogu na slu`bu); 3. Prorok Samuilo (dat na slu`bu pri hramu jo{ kao dete, i ostao celog `ivota).
256
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
su mnogi hri{}ani, da bi izbegli ne~uvena mu~ewa, ili odricawe od svoje vere, be`ali u pustiwu. S obzirom da su mnoga gowewa trajala dugo,
boravak u pustiwi se produ`avao i mnogi su se
privikli na takav na~in `ivota, te i posle
prestanka gowewa, nisu se vra}ali u naseqena
mesta, nego su ostajali da `ive na~inom kako su
navikli u pustiwi. Kad je prestajalo spoqa{we gowewe, mnogu su postajali ,,goniteqiß samih sebe u asketskom `ivotu. I kad je prestajalo mu~eni{tvo od strane goniteqa, mnogi su postajali i ostajali dragovoqni ,,mu~enici savestiß, koji po slobodnoj voqi, iz qubavi prinose
sebe Bogu na `rtvu celog svog `ivota, kao {to
se govori za monahe.
Prvi poznatiji pustiwak-asketa bio je Pavle
Tivaidski u Gorwem Egiptu, ali stvarni gospodar pustiwe i otac mona{tva bio je Antonije
Veliki (+357. g.), tako|e Egip}anin, ~iji je `ivot
opisao sveti Atanasije Veliki. Ovo wegovo `itije je postalo osnov i prototip svih kasnijih `ivotopisa pojedinih monaha ‡ Svetiteqa. Tako se
sveti Antonije uzima kao osniva~ pustiwskog
mona{tva.
Vidovi ili oblici mona{kog `ivota
1. Anahoretski
Prvi i po nastanku i po strogosti `ivota bio
je anahoretski ili pustiwski oblik mona{kog
`ivota. Anahoreta (ot{elnik) je onaj koji se
257
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
udaqava iz mesta svoga `ivqewa. A po{to su takvi odlazili u pustiwu, zovu se erimiti ili pustiwaci. Ovaj na~in `ivota nastao je u Egiptu
i naglo se umno`io. U vreme svetog Antonija, ka`u, bilo je pet hiqada anahoreta u Nitrijskoj
(egipatskoj) pustiwi. Po ovom na~inu, svaki je
`iveo za sebe i podvizavao se kako zna i ume pred
Bogom i svojom save{}u, pose}uju}i povremeno poznate starce ‡ duhovnike radi ispovesti, primawa duhovnih saveta i pri~e{}ivawa svetim tajnama Hristovim.
2. Lavriotski
Drugi oblik mona{kog `ivota bio bi lavriotski. Lavra je prvobitno ozna~avala vizantijsku
mona{ku organizaciju. Prepodobni Ilarion, u~enik svetog Antonija Velikog, doneo je ot{elni~ki na~in `ivota u Palestinu, gde se isti pro{irio i stvorio razli~ite mona{ke kolonije koje
su dobile ime ,, LAVRAß. Prva takva lavra je bila u Faranu u judejskoj pustiwi, osnovana oko
323‡330 g. od prepodobnog Haritona. Lavra se
bitno razlikuje od op{te`i}a, tj. manastira u
pravom smislu re~i, gde su mona{ke kelije ogra|ene jednim zidom, jer Lavra se sastoji od mnogih
samostalnih kelija, mawe ili vi{e udaqenih jedne od druge, a koje imaju zajedni~ki hram gde sve{tenik, ili duhovnik, deli svete Tajne monasima
i tako ih ~ini pri~asnicima crkvenog `ivota.
U kinoviji monasi `ive zajedno i sve im je zajedni~ko, a u Lavri, naprotiv, prevladava polupu258
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
stiwski ili anahoretski na~in `ivota, gde je
,,svaki iguman u svojoj kelijiß. U V veku ovaj na~in
`ivota veoma su nagla{avali prepodobni Eftimije i sv. Sava Osve}eni.
Kasnije, naziv ,,lavraß daje se i velikim manastirima sa velikim brojem monaha, iako se u wima `ivelo kinovijski. (Velika Lavra u Svetoj Gori, Sveta Lavra na Peloponezu, Studeni~ka Lavra itd.).
Veoma sli~an na~in ustrojstva mona{kog `ivota sa starom Lavrom je dana{wi (i nekada{wi)
skitski na~in `ivota. Skit je u stvari ,,mona{ko seloß sa ve}im ili mawim brojem zasebnih
kelija, u kojima `ive po jedan, dva, ili najvi{e
tri monaha, sa sabornom crkvom u sredini skita,
gde monasi dolaze nedeqama i prazinicima na bogoslu`ewe. Svakodnevna pak bogoslu`ewa obavqaju po svojim kelijama. Poznati su stari ,,Skitoviß u Egiptu kao nitrijska pustiwa i Skit,
gde je `ivelo i nekoliko hiqada monaha. Danas su
poznati Skitovi u Svetoj Gori (Novi Skit,
Skit svete Ane, i Skit male sv. Ane).
3. Kinovijski ili op{te`iteqni sistem
Za~etnik ili tvorac ovog na~ina `ivota bio je
u Egiptu u IV v. sveti Pahomije. On je sabrao monahe u jedno zdawe (manastir) i dao mona{kom
`ivotu kanonski oblik. Sve im je bilo zajedni~ko: stan, ode}a, ishrana i rukodeqe.
Prvu op{te`iteqnu zajednicu je osnovao sv.
Pahomije oko 320. godine na isto~noj obali reke
259
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Nila. Za `ivota Pahomijevog snaga ovog op{te`i}a je narasla na tri hiqade monaha i bila je
razdeqena na dvadest ~etiri grupe (manastira)
od kojih je svaka imala svoga nastojateqa. Ovaj na~in `ivota se brzo preneo iz Egipta u Malu Aziju i Palestinu, i ostale oblasti Istoka, kao i
na Zapad.
Osniva~ op{te`iteqnog `ivota u Palestini
bio je sveti Teodosije Veliki. Na~in `ivota je
bio kao i kod sv. Pahomija. Kasnije je sv. Vasilije Veliki taj na~in `ivota oblikovao u Pravilima mona{kog `ivota, {to je ostalo temeq pravoslavnog mona{tva do danas. Op{te`iteqni sistem mona{kog `ivota se vremenom razvio i postao najuzvi{eniji oblik mona{kog `ivota, jer
je monah stavqan u te{wi odnos i kontakt sa ostalima. Kod Otaca se od prvog momenta osnivawa
op{te`i}a formira mi{qewe da bli`wi predstavqa temeq spasewa i za monahe. U toj li~noj
zajednici koja je i evharistijska zajednica ili
Crkva u malome, monah temeqi svoj eklisijalni
identitet.
Ovaj na~in mona{kog `ivota pro{irio se me|u sve Pravoslavne narode (Ruse, Srbe, Bugare
itd.), i u istom vidu se odr`ao do danas, premda i
danas ima, iako u izuzecima, svih vidova mona{kog `ivota.
Poku{aji preure|ewa kinovijskog mona{kog
`ivota od strane sv. Teodora Studita (VIII. vek)
i Atanasija Atonskog (X vek) uglavnom su bili
bazirani na terminima i u granicama Pravila
260
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sv. Vasilija Velikog, te do bitnijih promena nije
do{lo.
4. Idioritmijski sistem (osob{tina)
Op{te`i}e nije bilo posledwi oblik razvoja i
oblikovawa mona{kog `ivota. Vremenom, kod pojedinih monaha preovladala je te`wa za stro`ijim `ivotom (lavriotski na~in), pa je i op{te`i}e vremenom dobilo stro`ije forme. Zbog ove nedoslednosti kinovijskom na~inu `ivota, a i usled
drugih odstupawa, naro~ito od vremena Justinijana, a osobito za vreme cara Lava Mudrog (IX vek)
prime}uje se raslabqavawe mona{kog `ivota i
discipline, {to se zavr{ilo stvarawem jednog novog (u stvari dekadentnog) mona{kog sistema ‡
Idioritmije (ruski: osob{tine). Ovaj sistem je
plod ne razvoja, nego opadawa mona{kog `ivota.
U idioritmijskim manastirima zadr`ano je zajedni~ko stanovawe, molitva Nedeqama i velikim praznicima, i donekle rad i odevawe, a li~no ili osobno ostala je ishrana, {to je i dovelo
do velikih odstupawa i zloupotreba u tom pogledu. Do skora se veliki broj svetogorskih manastira vladao po ovom sistemu, pa i na{ Hilandar, {to je bio uzrok opadawa mona{tva kako
broj~ano, tako i po kvalitetu.
5. Mona{tvo na Zapadu
Prva semena isto~nog mona{tva ba~ena su na
Zapad od svetog Atanasija Velikog, u vreme wegovog boravka tamo kao izgnanika, posebno wegovim
261
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
`itijem svetog Antonija, koje je ubrzo prevedeno na latinski jezik. Doprinos ve}em {irewu mona{tva na Zapadu dali su bla`eni Jeronim i istori~ar Rufim, kao i drugi. Najzna~ajniji, pak, za
wegovo utvr|ivawe i oblikovawe bili su, nema
sumwe sv. Amvrosije Milanski, bl. Avgustin,
Martin Turski, a naro~ito prep. Jovan Kasijan.
Me|utim, nailazak germanskih plemena na Zapad u V veku donelo je nestanak i ga{ewe mona{kog `ivota na Zapadu. Tek sveti Benedikt Nursijski (VI vek) obnovio je mona{ki `ivot tamo,
stvoriv{i svoj manastir. Mona{ki `ivot na Zapadu naro~ito se razvijao u sredwem veku, ali potpuno razli~ito od isto~nog mona{tva, jer su na zapadu stvoreni mnogi mona{ki redovi, svaki sa nekim svojim posebnim ciqem. Poznati su: Benediktinci, Dominikanci, Frawevci, Jezuiti, itd.
Ideal mona{kog `ivota
Mona{ki `ivot je neraskidivo vezan sa ustrojstvom Pravoslavne Crkve. On je ostvarewe ideala hri{}anskog `ivota, zato {to monah te`i
da ostvari u potpunosti hri{}anske istine.
On nije pla{qivac koji be`i od `ivota, nego,
naprotiv, heroj i hrabri borac koji neprekidno
ratuje sa zlom u svetu, trudi se danono}no za uzvi{eniji `ivot i spasewe svoje du{e. Otuda, s
pravom je mona{ki `ivot opevan kroz vekove
kao najuzvi{enija filosofija `ivota. Monah,
da bi izgradio sebe i zadobio vrline, kida veze
262
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sa materijalnim svetom i `ivi stranim `ivotom, druk~ijim od ostalih po svemu: po mestu boravka, po ode}i, po ishrani, po pona{awu. (Otuda: INOK, inakovij, druk~iji.) Bekstvom u pustiwu on odbacuje otaybinu, srodnike, imovinu.
Posebni i po preimu}stvu najve}i izraz toga odbacivawa zemaqskih stvari, pokazuje se u tome
{to `ivi u devstvenosti i siroma{tvu, dva
principa koji prevazilaze du`nosti ~oveka prema Bogu, nisu Zapovest Bo`ija, nego izuzetak,
dok od strane monaha predstavqaju darove koje
on prinosi Bogu.
Filosofija mona{kog `ivota
Mona{ki `ivot se naziva an|elskim `ivotom
ovde na zemqi. Osnov i izvor toga `ivota je Sveta Evharistija, koja je ikona budu}eg carstva.
Otuda, mona{tvo kao filosofija `ivota, staro
je koliko i hri{}anstvo ({to smo videli i ranije, na primeru Sv. Apostola).
Mi{qewa nekih da su prvobitne mona{ke zajednice osnovane po ugledu na rimske logore, nije
ispravno. Po o. Georgiju Florovskom, mona{tvo
je organizovano po prototipu evharistijske zajednice. Jedna mona{ka zajednica bila je jedna crkva, koja je imala jednog igumana, odnosno jednog
Episkopa na ~elu.
Mona{ki rad u zajednici ne bazira se po ugledu na rad vojnika u rimskom logoru, nego na Zapovesti Bo`joj prvom ~oveku ,,da obra|uje vrtß,
263
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
kao i na uputstvu apostola Pavla: ,,Ko ne radi,
da i ne jedeß (II Sol. 3, 10). Otuda je u mona{tvu
lenstvovawe veliki greh.
Isto tako tretirawe mona{tva kao posebnog
reda van Crkvene zajednice je neispravno. Mona{ke zajednice su uvek priznavale vlast Episkopa, {to svedo~i i sv. Vasilije Veliki kao pisac
Pravila mona{kog `ivota. Mona{tvo je u stvari projava Carstva Nebeskog na zemqi. Taj an|elski `ivot je izra`en kroz tri mona{ka zaveta;
1. BEZBRA^NOST ‡ Kada neko ostavi porodicu, on ulazi u novu zajednicu sa Hristom, postavqa svoje bi}e na eshatolo{kim doga|ajima, projavquje sebe u carstvu nebeskom, jer on svoj
`ivot zida na SLOBODI kao osnovnoj dimenziji mona{tva. Monah ne bazira svoj identitet na
vidqivim stvarima, ve} na stvarima koje }e do}i
(kao uostalom i svi hri{}ani). Ve}ina qudi i posle kr{tewa ostaju u sferi prirodnog identiteta i vezuju se za prirodni poredak stvari (ra|awe
dece, sticawe bogatstva, itd.). A monah svoj identitet postavqa na zajednici koja nije prirodna ve} ontolo{ka. Monasi se me|usobno nazivaju
bra}om, a svoga duhovnika zovu ocem. I ovde je izraz slobode me|usobna qubav, ali koja nije uslovqena prirodnim poretkom stvari (kao roditeqa prema deci, i sl.).
2. POSLU[AWE ‡ U hri{}anstvu je sve paradoks: treba da umre{ da bi `iveo; da se odrekne{
264
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sebe da bi bio slobodan; da se smiri{ da bi te
Bog uzvisio, itd. Sloboda u mona{tvu, koje je izraz ostavqawa sveta, ostavqawa prirodnog na~ina postojawa, nije sloboda izbora (sem u samom odlu~ivawu za mona{tvo), nego je sloboda bazirana
na zajedni{tvu. Voqa kod monaha je najja~a kad
se dragovoqno i slobodno odri~e svoje voqe. Otuda, monah }e uvek da ka`e na zapovest ili primedbu duhovnika (igumana): ,,Neka je blagoslovenoß,
{to izra`ava apsolutnu poslu{nost. Apsolutno
poslu{awe je u zajednici i izraz zajednice, dok je
neposlu{awe ‡ prekid zajednice. (Stoga, neposlu{an monah ne mo`e da ostane u zajednici ‡ manastiru). Tu se izra`ava ontolo{ka sloboda koju i
Hristos izra`ava u ~asu svoga stradawa: ,,Ako je
mogu}e da me mimoi|e ova ~a{a, ali ne kako ja ho}u, nego kako TIß (Mt. 26, 39).
^ovek je stvoren kao slobodno bi}e da bi slobodno u{ao u zajednicu poslu{nosti, jer je jedini
izraz ontolo{ke slobode ‡ zajednica. Kad bi
Bog Otac raskinuo zajednicu sa Sinom, i Wega ne
bi bilo, jer nema Oca bez Sina. U ra|awu Sina,
Otac postoji time {to ho}e da ima zajednicu, a zajednica se bazira na qubavi. Otuda ,,Bog je qubavß (I Jn. 4, 8).
Taj na~in postojawa u Crkvi i mona{tvu osniva se na svetoj Liturgiji. Sveta Liturgija je zajednica qudi sa Bogom kroz Hrista, ali i zajednica
sa bli`wima. Zato ka`e ap. Pavle: ,,Kad jedan
hleb jedemo i jednu ~a{u pijemo, jedno smo telo
mnogiß (Rim. 12, 5). Taj liturgijski na~in postoja265
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
wa je ikona Carstva Bo`ijeg na zemqi, jer Liturgija je ‡ eshatologija. Tako je eshatologija ve}
prisutna u svetu i temeq je hri{}anskog `ivota.
Jo{ jedan paradoks: Hri{}anstvo koren ima u eshatologiji, a grane u istoriji. Svako odbijawe
evharistijske zajednice je bazirawe `ivota na sebi, a to zna~i ‡ smrt, jer stvorena priroda
(~ovek) mo`e imati `ivot jedino u zajednici sa
nestvorenom prirodom (sa Bogom).
3. SIROMA[TVO ‡ Biti bogat u zemaqskom
smislu zna~i osnivati na stvarima svoj identitet, svoju li~nost. Otuda, svaki gubitak ili li{ewe tih stvari, ugro`ava i nas li~no: ,,Gde je blago va{e, onde je i srce va{eß (Mt. 6, 21). I jo{,
osnovna je poruka Evan|elska da zemaqska blaga
ne mogu dati `ivot: ,,Bezumni~e, jo{ ovu no} uze}u du{u tvoju od tebeß (Lk. 12, 20).
Bogatstvo ne zna~i prosto imawe, posedovawe stvari, nego zasnivawe svoga bi}a na stvarima, ili na prirodi. Gr~ka re~ ,,ο[υσίαß ‡ ozna~ava
prirodu, a «περιουσία» ‡ imetak, bogatstvo.
Monah, dr`e}i se ova tri osnovna zaveta i praktikuju}i i sve ostale mona{ke ,,trudoveß (post,
molitvu, smirewe, trpqewe itd.) trudi se celog
`ivota da sa sebe svu~e ,,starogß i obu~e se u ,,novogß ~oveka; da u sebi pobedi grehe i strasti i da
zadobije vrline. Osnov ovog mona{kog `ivqewa
je SMIREWE, a vrhunac ‡ QUBAV prema svim
qudima podjednako.
266
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Dakle, mona{tvo nije ni{ta drugo do prakti~no ostvarivawe zaloga svetog Kr{tewa u
celom svom `ivotu. Sve {to mu je u Kr{tewu dato (umirawe sa Hristom, vaskrsavawe sa Hristom, obla~ewe u Hrista) u mona{tvu ~ovek prakti~no ostvaruje. Tamo su koreni, ovde su plodovi.
Tamo je blagodat Svetoga Duha, ovde slobodna saradwa ~ovekove voqe.
U stvari, ono {to se u Kr{tewu daje, zadato je
svima hri{}anima kao ciq koji treba da ostvare,
a monah je samo aktivni borac na ostvarewu toga.
I najzad, monah nije ni{ta drugo do ~ovek koji se
trudi da u `ivotu i po `ivotu bude hri{}anin.
Time je jasno da monah nije ni{ta drugo od hri{}anina, niti mona{tvo ne{to drugo od Crkve.
267
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
268
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
УЧЕЊЕ О МЕТЕМПСИХОЗИ
И РЕИНКАРНАЦИЈИ
СА ХРИШЋАНСКОГ ГЛЕДИШТА
UVOD
storiju ~oveka na zemqi, od samog wegovog po~etka, prate
mnoge ~udne pojave, koje su nere{ive ne samo za obi~an razum starog primitivca, nego i
za najvi{e filosofske umove
u istoriji ~ove~anstva. Prvi
problem koji se name}e umu ~ove~ijem jeste o~igledno prisustvo stradawa u svetu, i uporedo s
tim jasno izraæena nejednakost u sudbama qudi.
Od po~etka je bilo qudi, premda su svi podloæni
stradawima, koji su u æivotu izgledali sre}niji
ili nesre}niji nego ostali. Oduvek je bilo lepih
i ruænih, bolesnih i zdravih, umno razvijenih i
269
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
du{evno zaostalih, i tome sli~no. Pored stradawa i nevoqa koje su qudi poku{avali da otklone
od sebe i donekle uspevali u tome, ma i privremeno, da ih ~ime oradoste i ublaæe, postojala je jedna univerzalna pojava kojoj se niko od qudi nije
mogao odupreti, premda nikada nisu prestajali
da se bore sa wom najraznovrsnijim sredstvima.
Taj nepobedivi i najja~i neprijateq ~oveka bila
je ‡ smrt. Protiv we qudi su oduvek bili nemo}ni, jer nisu shvatali wenu su{tinu kao ni su{tinu samog æivota i postojawa uop{te. Smrt je toliko univerzalna da se prostire ne samo na sve
qude, nego i na sva bi}a na zemqi, pa ~ak, kako kaæe jedan poznati nau~nik, i na nebeska tela, jer i
,,zvezde nastaju, razvijaju se i propadaju, ba{ kao
i æiva bi}aß1. Problem stradawa i smrti pripada svima qudima, te i wihovo re{ewe mu~i sve
qude. Interesantno je primetiti da ta pitawa o
æivotu, stradawu i smrti, o smislu postojawa
uop{te, su{tinom svojom nalaze se u oblasti religije, a tek kasnije i filosofije.
Na svetu postoji i postojalo je mnogo raznovrsnih oblika religije, po~ev od najprimitivnijeg
(iako ne prvobitnog) feti{izma i totemizma,
preko isto~nih raznih politeisti~kih religija,
do najsavr{enije monoteisti~ke Bogootkrivene
hri{}anske vere. Iako po svojoj sadræini toliko razli~ite, ipak sve se one mu~e da dadu odgovore na ta mnogobrojna pitawa koja se sa neodoqivo1. Yems Yins: Kretawe zvezda...
270
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
{}u name}u ~oveku, a pogotovu da re{e i opravdaju postoje}u nejednakost me|u qudima. Ti odgovori na postavqena pitawa toliko su razli~iti me|u sobom, kao {to su raznovrsni i oblici religija koje ih nude.
Ako bi sve te odgovore poku{ali samo da nabrojimo, bez da ih detaqnije razgledamo, mislim
da bi nam nedostalo i vremena i prostora za jedan
rad ovakve prirode. Uostalom, to i ne spada u
okvir na{eg rada, koji od nas zahteva da pobliæe
pogledamo istorijski razvoj jednog od najinteresantnijih tih re{ewa koje je svojstveno ve}em
broju religija, filosofa, kao i nekih okultisti~kih i spiritisti~kih dru{tava, i da to osvetlimo sa hri{}anskog aspekta. To re{ewe je sadræano u ideji METEMPSIHOZE I REINKARNACIJE, kojom mnoge religije, naro~ito indijske, poku{avaju da re{e najteæa pitawa qudskog
postojawa, ne samo ovde na zemqi, nego i u drugim
svetovima.
Pojam metempsihoze i reinkarnacije
Pojmovi metempsihoze i reinkarnacije su vrlo
bliski jedan drugome, kako po svome poreklu, tako i po sadræaju, premda se ipak u ne~emu i razlikuju. Reinkarnacija (lat. reincarnatio) jeste veoma
staro u~ewe po kome du{a ~ovekova posle smrti
doti~nog tela, ovaplo}ava se u druga qudska tela
sa ciqem daqeg usavr{avawa. Metempsihoza (gr~ki: µετεµψύχωσις) pak, ozna~ava tako|e u~ewe o
271
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
preseqewu du{a posle smrti, kao i reinkarnacija, samo s tom razlikom {to metempsihoza dopu{ta mogu}nost da se du{a ovaplo}ava ne samo u
qudska tela, nego i u æivotiwska, biqna, pa ~ak
i u minerale. To je i osnovna bitna razlika izme|u metempsihoze i reinkarnacije, premda se obe u
osnovi svode na jedno isto. Metempsihoza je samo
{iri pojam od reinkarnacije, jer se ova ograni~ava na prelaz du{a samo u druga qudska tela.
Nastanak ovog u~ewa vrlo je nejasan i obavijen maglovitim misterijama, tako da mu je vrlo
te{ko odrediti po~etak. Poznato je da je jo{
kod najstarijih naroda o kojima imamo istorijske i druge podatke bila izgra|ena teorija da
~ove~ija du{a, ono {to ~ini su{tinu bi}a, prolazi kroz mnogobrojne faze egzistencije u svome ve~itom kruæewu i hrqewu kroz vasionu. To
je takozvana transmigracija ili metempsihoza,
seqewe du{a iz jednog æivota u drugi2. Iz ovakvog u~ewa o metempsihozi, prirodnim putem do{lo se do u~ewa o reinkarnaciji, kao o ponovnom ovaplo}ewu du{a, ali samo u qudska tela
(mawe ili vi{e savr{ena). Ovo u~ewe je kasnije
preovladalo, premda se i daqe odræalo i u~ewe
o metempsihozi.
Kolevka tog u~ewa jeste Indija, gde se ono najvi{e ukorenilo i do danas odræalo. Postepeno sa
razvojem indijskog duha, ideja transmigracije (samsara) ‡ na{la je svog izraza u ideji karme, op{teg
2. Dr. Pavle Jevti}: Indija riznica mudrosti, Beograd, 1937 g. str. 71-72.
272
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
vasionskog zakona za sva bi}a3. Po tome zakonu koji vaæi ne samo za sva æiva bi}a, nego i za celu vasionu, sve se odigrava u ~ovekovom æivotu po neumitnoj uzro~noj nuænosti, jer sada{wa moja egzistencija, u svim deteqima, kao i u celini, je uslovqena mojom preegzistencijom, odnosno mojim pro{lim æivotom. Otuda u~ewe o preseqewu du{a,
kaæe Ber|ajev, jeste vrlo upro{}eno. Ono racionalizuje tajnu ~ove~ije sudbine. To u~ewe primiruje ~oveka s nepravednim i s neshvatqivim stradawima æivota, s bole{}u, smr}u bliskih, neuspehom u æivotu, razo~arewima, promenama itd.4
U~ewe o reinkarnaciji (pod kojim }emo od sada
razumeti i metempsihozu, da ne bi stalno nagla{avali i delili, po{to minimalna postoje}a razlika to i ne iziskuje) za svoju pojavu i opstanak
nuæno pretpostavqa kao svoj postulat u~ewe o
ve~nosti svega postoje}eg, u koje se ukqu~uje i
u~ewe o preegzistenciji qudskih du{a. Polaze}i
od te pretpostavke da sve {to postoji ‡ postoji
od ve~nosti, a vide}i da je svet sav u promenama,
do{lo se do zakqu~ka da se sve kre}e u krug, po
3. Re~ ,,samsaraß javqa se u kasnijim Upani{adama kao oznaka za egzistencijalni tok uop{te, to jest za kretawe ~oveka kroz reinkarnacije
(Du{an Pajin, Filosofija Upani{ada, Nolit, Beograd, 1980, str. 170.)
Pojam, pak, ,,karmaß predstavqa jednu od osnovnih postavki indijske filosofske misli. Su{tina toga pojma je u tome da zbir r|avih i dobrih
dela svakog ~oveka (wegova karma) odre|uje oblik wegove kasnije reinkarnacije. Moæe{ se u budu}em æivotu roditi kao otpadnik, rob, pa
~ak i kao æivotiwa, crv, komarac ili bedna mu{ica (L. S. Vasiqev,
Istorija religija Istoka, Novo delo, Beograd, 1987, str. 163.
4. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. N. BerdÔev: U~enie o pereseleniò i problema ~eloveka, Ymca press, Paris, 1935 g., str. 66.
273
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
onom Heraklitovom ,,Πάντα ρε~ιß ‡ sve te~e, te i
~ovek kad umre, u stvari, ne propada, nego produæava svoju egzistenciju, da bi se posle izvesnog
vremena opet pojavio u ovom zemaqskom æivotu.
Ovo u~ewe i vera u reinkarnirawe qudskih du{a
nije svojina samo jedne religije ili naroda. Ona
je bila ra{irena u religiji Indusa, Egip}ana,
ona sa~iwava sastavni deo budisti~ke orfejske i
pitagorejske filosofije, zatim Platonove, Plotinove, Empedoklove, Heraklitove i drugih. Danas su pristalice ovog u~ewa razna okultisti~ka
du{tva, a naro~ito teosofi i antroposofi. Zato, da bi nam ideja reinkarnacije bila {to jasnije prikazana, moramo je pogledati u istorijskom
razvoju od wenog za~etka do danas.
Istorijski pregled razvoja
u~ewa o reinkarnaciji
a) U Bramanizmu
Kao {to smo videli, u~ewe o reinkarnaciji pojavilo se u Indiji ‡ kolevci stare kulture, na
blizu hiqadu godina pre Hrista. Wegovoj pojavi
prethodio je dugi period razvitka indijske filosofske misli, koja je izgradila svoj specijalni
pogled na svet, a koji je kasnije posluæio kao baza za razvijawe u~ewa o reinkarnaciji. Taj pogled se odlikuje isto~wa~kom tajanstveno{}u i
misti~no{}u, {to je uvek privla~ilo paæwu nau~nika koji se bave ispitivawima starih naroda
i religija. U razvoju indijske misli ima vi{e
274
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
etapa ili perioda, od kojih svaki ima ne{to specifi~no svoje. Nesumwivo da je najvaæniji i ujedno najmisti~niji period vedanske religije. To je
najstarija faza indijskih religija, ~ije je u~ewe
izloæeno u Vedama ‡ najstarijim spomenicima
sanskritske kwiæevnosti. Najstariji deo Veda je
svakako Rigveda, koja je ve}inom religiozne sadræine, te se ~esto, kad se pomene ime Veda, misli
samo na Rigvedu.
U Vedama (kojih ima ~etiri dela), Rigvedi i u
tzv. Vedantama, izloæeno je religiozno u~ewe
bramanske religije, koja je svoj naziv dobila po vrhovnom indijskom boæanstvu Brami (sskr. Brahma), koje je opisano u indijskoj filosofiji Veda.
Koliko se uspelo pozitivno utvrditi od strane nau~nika, najstarija religiozna vera u Indusa,
kako se ona susre}e u religioznim himnama Rigveda, imala je teisti~ki karakter. To je bila vera
ako ne u jedino, ono u najvi{e boæanstvo ‡ tvorca, promisliteqa i sudiju sveta (Asura, Varuna,
istovetnog s Ahura-Mazda starih Iranaca ‡ ,,gospodara sve{tenog zakonaß) ‡ i, u vezi s tim, vera
u li~nu besmrtnost na nebesima, u boæanstvenom
svetu umrlih otaca.5 Ovakvo u~ewe najstarije indijske religioznosti jasno je da je nespojivo sa kasnijom verom u preseqewe du{a.
Ovakvo u~ewe kod Indusa ostalo je neizmeweno
do prvog naleta arijskih plemena i wihovog me{a5. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 10.
275
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
wa sa starim Semitima ‡ starosedeocima Indije.
Istina, ni stari Arijci nisu imali jo{ ideju reinkarnacije u svome religioznom u~ewu. Oni su,
naprotiv, priznavali postojawe blaæenog æivota u nebu ‡ u carstvu Jama i mu~ewe u adu. ,,Nebesa
za pravedne i ad za gre{ne ‡ to je pravilo. Pravednike o~ekuje nagrada, a gre{nike kazna.ß6 No, i pored toga, kod starih Arijaca nije bilo nekog naro~itog u~ewa o zagrobnom æivotu, premda neke mutne predstave o nebesima i adu, kao {to smo videli, nisu mogle ne biti u misle}im umovima. Pojam
o preseqewu du{a ponikao je ne mnogo vremena posle toga. Arijci su u vreme Veda bili ube|eni da
smrt ne zna~i kraj uop{te. Posle no}i dan, posle
smrti æivot. Bi}a jednom iznikav{i, nikada ne}e
zavr{iti svoje postojawe.7 U Rigvedi, istina, ima
jedan odeqak (IV, 27, 1) koji kao da pravi izvesnu
aluziju na ideju o preseqewu du{a, {to je vi{e puta od nepoznavaoca tog perioda shvatano pogre{no da i u Rigvedi postoji za~etak u~ewa o reinkarnaciji. Po tome odeqku ~ovek koji je zavr{io
sva svoja dela i ostario odlazi odavde i odlaze}i
odavde, on se ra|a ponovi: to je, kako tamo pi{e,
,,tre}e ro|eweß. Takvo u~ewe je saglasno sa vedanskom teorijom, po kojoj se svaki ~ovek ra|a tri puta: prvi put kao dete, drugi put ‡ blagodare}i duhovnom vaspitawu i tre}i put ‡ posle smrti... Sve
6. S. Radhakri{nanÛ, IndiòskaÔ filosofiÔ, perevodÛ sÛ angliòskago,
t. I, Moskva, 1956 g., str. 93.
7. Isto, str. 92.
276
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
to ipak ne zna~i da je Arijcima epohe Veda bilo
poznato shvatawe o preseqewu du{a.8
[ta je, dakle, posluæilo kao povod ili temeq
za ra|awe teorije o reinkarnaciji, te{ko je re}i. Ipak, neki istori~ari smatraju da je jedan od
prvih izvora tog kasnijeg u~ewa o preseqewu du{a bilo usvajawe od Arijskih zavojeva~a Indije
totemisti~kih predstava tamnih oborigenovih
krajeva, tj. uticaj prirodnog elementa prvobitne
indijske religioznosti9.
Takvo u~ewe pojavquje se u jednom prelaznom
periodu od Rigveda k Upani{adama. Taj period je
me{awe pojmova starih i ra|awe novih. Plod tog
kretawa qudske misli bilo je i u~ewe o reinkarnaciji. Stari Indijci nisu mogli da shvate da }e
kazne i nagrade trajati ve~no. Pretpostavqa se
da kroz neko vreme posle toga kako smo mi dobili svoju nagradu ili kaznu, umiremo za taj æivot
i ponova se ra|amo na zemqi. Prirodni ritam
prirode kada æivot ra|a smrt, a smrt ‡ æivot,
privodi nas koncepciji bespo~etnog i beskona~nog krugoobraznog razvi}a.10
Prve ideje o reinkarnaciji posmatrane su kao
ne{to dobro, a ne kao zlo, koje treba izbegavati.
Ono je obe}avano kao nagrada za znawe nekih boæanskih tajni.11 Po tome bi izlazilo da se rein8. Isto, str. 93‡94.
9. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 13.
10. Brut, III, 44; S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 110.
11. Sat. Brath. I, 5,3. 1,4. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 109.
277
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
karniraju samo oni qudi koji su postigli izvestan stepen savr{enstva, prodrev{i u boæanske
tajne, a svi ostali da ne podleæu zakonu reinkarnacije. Kasnije, pak, u~ewe o reinkarnaciji postaje u stvari su{ta suprotnost ovom shvatawu.
Jer pod reinkarnacijom (u ta~nom specifi~nom
smislu toga zna~ewa) razume se vera da normalna
i neophodna forma posmrtnog bitisawa du{e jeste wen prelaz u drugo æivo telo ‡ u telo drugog
~oveka, æivotiwe ili rastiwa, vera u stranstvovawe, ,,bluædenijeß (takav je smisao indijske re~i ,,samsaraß) du{e ‡ od jedne telesne smrti k
drugoj - kroz razna organska tela. Vera takve vrste sa~iwava u istoriji religioznih predstava
pre izuzetak nego op{te pravilo.12 U kakvo }e se
telo du{a ovaplotiti i da li }e se uop{te ovaplotiti, zavisi od wenog æivota u prethodnom
ovaplo}ewu.
U~ewe o preseqewu du{a u doba prelaza k Upani{adama je duboko pesimisti~ko, tako uostalom
kao i u celom starom svetu. Ako je po~etna, izvorna ta~ka bio, kako smo videli, strah od smrti (jer
je ponovni æivot smatran kao nagrada), koji vodi
ka ko{maru ponovqenih smrti, to klasi~no indijsko u~ewe o preseqewu du{a je, naprotiv, izraz
straha od æivota (koji je pun stradawa i bola).13
Zato se s pravom smatra da je klasi~no indijsko
12. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 9‡10.
13. Isto str. 17.
278
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
u~ewe o preseqewu du{a produkt odvra}awa i
umornosti od æivota i æe|i za zavr{nim uspokojewem u smrti.14 Otuda pravi ideal ~ovekov ovde
na zemqi postaje izbavqewe od zavisnosti æivota i smrti, ili oslobo|ewe od ,,samsareß. To se postizalo blago~estivim æivotom, posle koga se du{a ~ovekova, wegovo ,,jaß, sjediwuje sa apsolutnim. Taj blago~estivi æivot se imao sastojati u
prino{ewu ærtava bogovima i u ~itawu Veda.
Jer ,,onaj ko ~ini velika ærtvoprino{ewa, postiæe veliki mirß, a ,,onaj ko ~ita Vede, izbegava
smrti, i postiæe istovetnost svoje prirode s
Brahmanom,ß15 bez opasnosti novog preseqewa.
Tek kasnije pojavquje se predstava da oni koji samo svr{uju obrede, bez znawa wihove istinske
prirode, ra|aju se ponova i opet postaju hrana
smrti.16
Mogu}nost reinkarnacije zasnovana je, kao
{to smo videli, na poimawu ve~nosti svega {to
postoji, pa i qudske du{e. Ono je povezano ovde ‡
kao kasnije kod pitagorejaca ‡ s u~ewem o ve~nom
ponovqewu svetskog bi}a. Pa ipak, qudski duh je
tada smatran kao ne{to sasvim drugo od obi~ne
empirije. Jer, ako duh moæe da produæuje svoje postojawe u raznim ovaplo}ewima, ‡ to ozna~ava toliko, pak, nezavisnost i unutra{wu odeqenost duha od wegove empirije koliko i udaqenost empi14. Isto, str. 13.
15. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 110.
16. Isto.
279
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
rije od duha. Ovde leæi koren u~ewa, zajedni~kog
za sve doktrine preovaplo}ewa, o bitnoj raznoprirodnosti i odeqenosti raznih delova u ~oveku.17 Ono {to je ve~no u ~oveku, {to se upravo i
preseqava, jeste na{e ,,jaß kao centar na{eg bi}a.
Ono nikada ne umire i nikada se ne ra|a. Nero|eno, netruleæno, ve~no, ono se ne uni{tava zajedno s uni{tewem tela.18
b) U Upani{adama
Ba~eno seme o reinkarnaciji na pogodno tle indijske misli, nastavilo je da se razvija i da dobija nove forme, koje su se mewale uporedo s tim kako se mewao i pogled na svet. Filosofska misao
koja je uvek nagiwala u Indiji ka panteizmu, izgradila je teoriju obrazovawa sveta putem izlivawa iz Brame. ,,Kao nit iz pauka, drvo iz semena,
valovi iz mora, ogaw iz ugqa, tako svet izlazi iz
Brame...ß19 Brama zna~i univerzalni princip u vasioni, manifestovan, dok Atman ozna~uje svetski
duh. Brama je apsolutni duh u stawu evolucije, Atman je apsolutno bi}e u procesu involucije.20 Ove
nove misli u indijskoj filosofiji sadræane su
u Upani{adama, koje se sastoje iz mnogobrojnih
17. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. Prot. V. Zenkovskiò, Edins‚vo li~nos‚i i flroblema flerevofllo{eniÔ, str. 100.
18. Katha Up. II, 18–19; B. II, 19–20; S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 22.
19. LopuhinÛ, PravoslavnaÔ bogoslovskaÔ encikloflediÔ, t. II, PetrogradÛ, 1903. g., str. 1074.
20. Dr Pavle Jevti}, Osnovne ideje u indijskoj filosofiji, u Misao,
Beograd, Juni 1928, str. 432.
280
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
indijskih rasprava filosofske i ritualne sadræine. Upani{ade su poku{aj da sadræinu Veda
filosofski obrazloæi i pribliæi kasnijim pogledima na svet. Celokupna misao Upani{ada je
usredsre|ena na jedno pitawe: su{tina bi}a i
ciq wegove evolucije. Brama je su{ta realnost,
kosmi~ki duh, iz koga izvire i u koga uvire celokupan æivot. On sam ostaje ve~no identi~an sam
sebi.21
Upani{ade se pokazuju kao zavr{ni deo Veda i
zato se ~esto nazivaju ,,Vedantamaß, ili zavr{etak Veda ‡ naziv koji navodi na misao da je u Upani{adama izraæena su{tina vedanskog u~ewa.22
I zaista, misli o reinkarnaciji u prelaznom dobu od Rigveda k Upani{adama bile su razbacane,
bez neke naro~ite sisteme. Otuda, kada se posmatra razvoj tih misli, izgleda da je sistematizaciju misli tog prelaznog doba, provi|ewe stavilo u
duænost Upani{adama. U to vreme koncepciju
karme i preseqewa (plod, nesumwivo, arijskog
uma), nemogu}e je poricati, kao i to da su prve
mutne predstave o wima mogle pote}i od Aborigenovaca, koji su verovali da posle smrti wihove
du{e produæuju da æive u telima æivotiwa.23 Sada se toj ideji daju odre|enije forme i sadræaj.
Sve se vi{e dovodi u vezu reinkarnacija sa posledicama ranijih æivqewa. Dok stara u~ewa Brama21. Isto.
22. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 112, 113.
23. Isto, str. 111.
281
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
na priznaju ro|ewe i smrt samo u budu}em svetu,
dotle u Upani{adama takva verovawa se preobra}aju u doktrinu preovaplo}ewa u ovom svetu24. Sada se ve} odre|eno govori da se ~ovek ponovo ovaplo}ava zbog svojih prestupa koje u~ini u æivotu. A uz to je vi{e izdiferenciran i pojam greha.
Greh ‡ to je rezultat povr{nog shvatawa koje ra|a egoizam, koji se zadovoqava sopstvenom uskogrudo{}u i izbegava svaku ærtvu. Upani{ade ne
govore da je zlo iluzija ili da je zlo permanentno... Zlo nije realno u tom smislu {to je ono vezano s mogu}no{}u preobra}awa wega u dobro. Ono
je realno po razmerama onih sila, koje su potrebne za wegovo preobra}awe.25
U vezi sa takvim poimawem greha i zla, Upani{ade daju i drugi metod za wegovo uni{tavawe, odnosno za poboæan æivot. One se ne zadovoqavaju
vi{e spoqa{wom poboæno{}u, i obra}aju paæwu
sa ærtvoprino{ewa (Rigveda), sa formalizma, na
pravi duhovni religiozni æivot. Savr{enstvo se
javqa unutra{wim i duhovnim, a ne spoqa{wim i
mehani~kim. Mi ne moæemo u~initi ~oveka
~istim, kaæe se u Upani{adama, oprav{i wegovu
ko{uqu.26 Problem zla pokazuje se kamenom spoticawa svih monoteisti~kih sistema. U vedanskim
himnama vrlina se odre|uje kao pot~iwewe vedanskim propisima, a porok kao nepot~iwewe wima.
U Upani{adama, pak, vrlinsko se pokazuje znawe
24. Isto, str. 208.
25. Isto, str. 202.
26. Isto, str. 121.
282
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
æivota ve~nog, a porokom odricawe wega.27 Upani{ade i na ovaj æivot gledaju kao na sredstvo za postizawe jedinstva sa apsolutnim. U samoj stvari,
u wima ima malo napomena o ni{tavnosti æivota, zatvorenog u okove neprekidnog obrtawa u
krug smrti i ro|ewa. Samo formirawe teorije
samsare, ili preovaplo}ewa, ne pokazuje se kao
jak dokaz pesimizma Upani{ada. Æivot na zemqi
‡ to je sredstvo samousavr{avawa. Æivot ‡ to je
stepen u duhovnom usavr{avawu, stepen u prelazu
ka beskona~nom. To je vreme za pripremawe du{e
za ve~nost. Æivot ‡ nije prazan san, i svet ‡ nije
bunilo duha.28 To se ogleda i u tome {to trud ~ovekov ovde na zemqi nije uzaludan, jer oni koji su bili dobri brzo dostiæu dobroro|ewe ‡ ro|ewe
Brahmanom, k{atrijem ili vaj{em. No, oni koji
su bili r|avi, vrlo brzo se ra|aju u vidu sviwe,
psa ili neke druge æivotiwe.29 To se jo{ boqe vidi u nekim mestima Upani{ada, gde se govori da
individ postaje jedno s vi{im, odnosno ima taj
ciq. Tu se pokazuje Pranava (individ) kao luk, Atman ‡ strela, a Brahman se pokazuje kao ciq. On
treba da bude dostignut onim ko je neuzbudqiv, a
to {to postiæe postaje sli~no streli, kojoj se
kao ciq pokazuje Brahman.30 Oslobo|ena du{a toiko intenzivno ose}a svoje jedinstvo s Bogom da
ona naziva sebe tvorcem sveta: ,,Ja sam ‡ hrana, ja
27. Isto, str. 202.
28. Isto, str. 120‡121.
29. Isto, str. 209.
30. Isto, str. 199.
283
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
‡ onaj koji jede, ja subjekt, ja objekt, ja ‡ oba zajedno. Ja ‡ sam prvoro|eni, a tako|e razru{iteq sveta. ja ‡ sli~an sun~anoj svetlosti. Ja ‡ centar sveta, centar besmrtnih bogova."31
v) U budizmu
No, iako je indijska filosofska misao napravila veliki korak u Upani{adama u odnosu na Rigvedu o pitawu reinkarnacije, ipak ona ni izdaleka nije dovela stvari do wihovog punog razvoja. S
obzirom na bujnost isto~wa~ke ma{te, u~ewe o
reinkarnaciji dostiæe svu {irinu svojih srazmera i bogatstvo detaqa u idu}em periodu. Ovaj procvat ono dostiæe u V veku pre Hrista, a unapredio ga je i razvio, dodu{e u sasvim novom pravcu
Buda (sskr. Budha) ,,probu|eni, prosve}eniß, ina~e osniva~, po wemu poznate religije (budizma).
Buda je bez svake sumwe najmarkantnija figura
u istoriji indijske filosofije i religije. On
~ini prekretnicu u indijskoj misli i upu}uje je
novim tokom. Otuda nije ni ~udo {to je wegova
li~nost obavijena mitovima i legendama, pa je iz
onoga {to se pisalo o Budi vrlo te{ko, skoro nemogu}e, izdvojiti objektivne istorijske ~iwenice od legendarnog materijala.
Ono {to se zna sigurno o wemu to je da je ro|en
u V ili polovinom VI veka pre Hrista u arijskoj
plemi}koj porodici, u gradu Kapilovastu. Otac
mu je bio poglavica arijskog plemena Sakija, bo31. Isto.
284
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
gat i ugledan ~ovek, koji je svome sinu zvanom Sidarta, (ina~e Gautama ili Sakijamuni, i najposle
poznat pod imenom Bude tj. ,,ozarenogß), stvorio
udobne uslove za æivot. Iako je bio oæewen u dvadeset devetoj godini æivota i imao ~ak sina, on
nekako u to vreme, po svedo~anstvu svih predawa,
duboko pogo|en veli~inom i op{to{}u qudskih
beda, re{io se da napusti miran i udoban doma}i
æivot i da postavi sebi ciq, ako je mogu}e, da re{i tajnu qudskih stradawa i da otkrije put za wihovo oslabqewe i potpuno uni{tewe. U tom ciqu on se povukao u pustiwu, gde se predao najstroæijim podvizima askeze. Æive}i takvim æivotom uspeo je da otkrije svoje ,,~etiri znamenite
istineß, ~ije razra|ivawe je stvorilu celu sistemu budisti~kog u~ewa. Te istine su: 1. fakt stradawa je neodeqiv od postojawa; 2. uzrok stradawa
‡ ,,æe|ß ili ,,æeqaß (postojawa); 3. uni{tewe
stradawa dostiæe se uni{tewem te æeqe; 4. put
ka tome ‡ to je ,,osmokraki sveti putß; on vodi ka
prekra}ewu stradawa.32
Na{av{i na taj na~in pravo, kako je mislio Buda, re{ewe zagonetke æivota, on se pretvorio u
revnosnog misionara, propovedaju}i to novo u~ewe i drugima. Ne}emo ovde iznositi pregled cele
sisteme budisti~kog u~ewa, nego samo wegovo u~ewe koje se odnosi na na{ problem reinkarnacije,
jer sistematski pregled celog budisti~kog u~ewa
jeste pitawe posebne studije.
32. S. G. Kelloga, BudizmÛ i hris‚iÔns‚vo, perevodÛ sÛ angliòskago
Q. S. Ornatski, KievÛ, 1894, str. 43‡46.
285
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Pre svega, da bi nam u~ewe o reinkarnaciji bilo {to jasnije, pogleda}emo prvo jedno pitawe,
koje je u organskoj vezi sa pitawem reinkarnacije, te se jedno bez drugog ne da ni zamisliti ni objasniti. Naime, sva indijska filosofija, kako
ona iz prethodnih perioda, tako i ova u budizmu,
u~ila je da postoji kao osnovni zakon bivawa u
svetu (moralnom): KARMA ‡ zakon kauzaliteta,
i iz wega izveden zakon reinkarnacije.33 Pod zakonom karme razume se sudba ~ove~ije du{e u novom zemaqskom æivotu, opredeqene wenim delima u pre|a{wem æivotu ‡ odgovaraju}u platu ‡
nagradu ili kaznu ‡ koje }e trpeti du{a u novom
ovaplo}ewu, pod rezultatom onoga {to je ona
u~inila u pro{lom æivotu.34 Zakon karme je, u
stvari, proces moralne evolucije, kojeg mi ne moæemo zadræati, upravo onako kao {to ne moæemo zaustaviti delovawe nuænih prirodnih zakona. Na taj na~in zakon karme u moralnom svetu,
analogan je fizi~kom zakonu jedinoobrazija. To
je zakon ~uvawa moralne energije. Saglasno principu karme, nema ni~ega nepoznatog ili slu~ajnog u moralnom svetu.35
Zakon karme je op{ti zakon i on se primewuje
na qude i na bogove, na æivotiwe i na biqke.36
Karma je, pre svega, indijska forma teodicije, jer
33. Dr Pavle Jevti}, Bhagavad-gita, u Misao, Beograd, Juni 1928. g., str. 220.
34. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 19.
35. S. Radhakri{nanÛ, Navedeno delo, str. 204.
36. Isto, str. 205.
286
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
bez we ne moæe se shvatiti i opravdati raznolikost qudskih sudbi ovde na zemqi. Karma to jednostavno re{ava, jer i stradawe i radost su uvek
zasluæeni u pro{lom æivotu. Dobro i zlo svakog
~oveka, ostvareni u jednom wegovom æivotu, ~uvaju se i produæuju da delaju i opredequju wegovu
sudbu u slede}em wegovom æivotu.37 No, kao {to
karma uti~e na æivot ~oveka, tako i ~ovek svojim
æivotom stvara svoju karmu. Jer zakon karme ne
name}e se spoqa, on je poloæen u samoj na{oj prirodi. Kao takav, on je princip koji ustanovquje
pravednost u qudskim odnosima.38
Zakon karme je neumitan. Po sili tog zakona,
duhu ~ovekovom je neizbeæno posle smrti da se
ponova ovaplo}ava u empirijski omota~, no potpuno nov: pro{lo ostaje u vidu plodova svojih samo u duhu. Empirijski omota~ nije ,,vaskrsliß
pre|a{wi, nego potpuno nov.39 Ovakvo u~ewe i
jeste osnov za mogu}nost razvijawa u~ewa o reinkarnaciji, jer bez prvoga ne moæe se zamisliti
ni ovo drugo.
Tek kada smo ovo videli i odredili me|usobni
odnos karme i reinkarnacije, moæemo se vratiti
na budisti~ko u~ewe o reinkarnaciji. Ovo u~ewe, kao {to je bilo i u prethodnim periodima, u
organskoj je zavisnosti od op{teg pogleda na
37. S. FrankÛ, Nav. delo, str. 14.
38 S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 374.
39 Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. Prot. V. Zenkovskiò, Edins‚vo li~nosfli i flroblema flerevoflloÈeniÔ, str. 99.
287
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
svet, i od pogleda na smisao ~ovekovog æivota. A
taj budisti~ki pogled na svet u mnogo ~emu se razlikuje od pogleda Rigveda i Upani{ada. Zato je
razumqivo {to i u~ewe o reinkarnaciji dobija
nove vidove.
Osnovne postavke budizma su vrlo proste. On
ne priznaje ni tvorca ni tvar. Svet je ve~an jer je
oduvek postojao i uvek }e postojati.40 Budizam nema nikakvog pojma o li~nom Bogu, pa ~ak izgleda
ni o Bogu uop{te, te se na tom pitawu skoro izjedna~uje s ateizmom. Nekim nau~nicima to izgleda
isuvi{e smeo zakqu~ak, i radije bi da budizmu
pripi{u agnosticizam u pogledu Boga. No, re~i
Budine koje je upotrebio u razgovoru sa jednim
braminom, hteli mi ili ne, o~igledno ukazuju na
odricawe bi}a Boæjeg. On je rekao tom prilikom: ,,Ja nikoga ne vidim ni u nebeskim svetovima, ni u svetu Mare (zlog duha ‡ carstvo zla), ni
me|u stanovnicima Brame, ni me|u bogovima i qudima, koga bi trebalo da po{tujem.ß41 Zato nije
preteran zakqu~ak ve}ine nau~nika, da ,,nema Bogaß ‡ jeste osnovna postavka budizma.42 U svakom
slu~aju, jedno je sigurno ‡ da budizam, makar i
imao nekog panteisti~kog Boga, ni{ta nije znao
o bilo kakvom bi}u koje bi makar malo odgovaralo teisti~kom predstavqawu boæanstva43 ‡ nije
40. LopuhinÛ, PravoslavnaÔ bo”oslovskaÔ encikloflediÔ, t. II, PetrogradÛ, 1902. g. str. 1147‡48.
41. S. G. Kelloga, Nav. delo, str. 134.
42. Isto, str. 135.
43. Isto, str. 137.
288
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
imao li~nog Boga. Za Budu ta pitawa ~ak nemaju
nikakvog prakti~nog zna~aja za spasewe od patwi
i stradawa ovog æivota. Zato on najradije o wima
}uti i ni{ta ne govori.
Kada ga je wegov u~enik Malunka jednom zapitao da li je ve~an svet koji postoji ili ne, on mu
nije dao nikakvog odgovora, jer je to pitawe u~iteq smatrao potpuno beskorisnim.44 Drugom jednom prilikom Buda je govorio svojim u~enicima
ovako: ,,U~enici! Ne mislite o svetu: da li je
svet ve~an ili ne; da li je kona~an ili beskona~an. Ako vi mislite, u~enici, to treba da mislite ovako: to je stradawe; vi treba da mislite: to
je uni{tewe stradawa; vi treba da mislite: to je
put za uni{tewe stradawa.ß45 To stradawe je elemenat izvan koga Buda ne}e i ne moæe da misli.
Wemu je jedini ciq da prvo u sebi ostvari, a zatim i druge da nau~i oslobo|ewu od stradawa i
utapawu u nirvanu46. To se postiæe æivqewem po
wegove ~etiri istine i upraæwavaju}i osmokraki sveti put. Ko æivi takvim æivotom osloba|a
se æeqe za æivotom, a samim tim ‡ i stradawa.
No, æivot ~ovekov je vrlo kratak ovde na zemqi, da bi se za vreme samo jednog æivota mogao
44. Isto, str. 135.
45. Isto, str. 135 ‡ 136.
46. NIRVANA je kona~ni ciq budizma. Patwa (stradawe) nastaje od
æudwe za æivotom, za nasladom, za vla{}u, za ve~itim æivotom i sl.
Treba uni{titi tu nezajaæqivu æudwu, odre}i se æeqa, osloboditi se
zemaqske ta{tine ‡ to je put za uni{tewe patwi. Upravo iza tog puta,
nalazi se potpuno oslobo|ewe, NIRVANA. ^. Veqa~i}, Budizam, Beograd, 1990. str., 179.
289
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
osloboditi te æeqe za æivotom. Zato je neophodno reinkarnirawe ~oveka vi{e puta, {to mu je
neophodno za postizawe tog ciqa. Samo stradawe
se pokazuje kao uslov progresa. Borba ‡ to je zakon postojawa, a ærtva ‡ uzrok evolucije. [to ve}a borba i ærtva, tim vi{a radost i sloboda...
Stradawe se pokazuje iskupqewem kojim ~ovek
pla}a za dostignu}e svoga venca.47
Saglasno u~ewu o bogu, budizam se pokazao dosledan i u svome u~ewu o ~oveku i wegovoj du{i,
pori~u}i weno ontolo{ko postojawe, kao neke
posebne substancije. Skoro svi autoritativni nau~nici, bez izuzetka, saglasni su u tome da budizam, saglasno u~ewu samoga Bude, kako nam je ono
poznato iz Pitaka (Pitake - budisti~ke kanonske kwige, poznate pod imenom ,,Tri Pitakeß, od
kojih svaka nosi svoje naro~ito ime: Vinaya, Sutta,
i Abhidhamma) nije priznavao postojawe du{e
~ove~ije.48 Neki, istina, sumwaju u to, kao Maks
Miler, koji poku{ava da dokaæe da u~ewe o nepostojawu du{e koje se nalazi u tre}oj Pitaki, ne
pripada Budi, nego da je to kasnija interpolacija, jer, navodno, protivre~i u~ewu (nekim mestima) iz prve dve Pitake, gde se govori o postojawu
du{e. Me|utim, taj wegov poku{aj pravdawa pobio je i obesnaæio R. Devids, koji navodi dva duæa mesta iz druge Pitake u kojima se upravo govori da ~ovek nema du{u, i da izme|u u~ewa druge i
47. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 205.
48. Dr Pavle Jevti}, Indija riznica mudros‚i, Bgd. 1937, str. 82.
290
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
tre}e Pitake nema protivre~nosti, kako to tvrdi profesor Miler. Tako u drugoj Pitaki SuttaNipat-e, kazano je izme|u ostalog: ,,Jedno samo ime
ostaje nerazru{ivo od li~nosti onoga ko se udaqio iz ovoga sveta.ß49 R. Devids ukazuje i na druga
mesta Sutta-Pitake, gde se Buda predstavqa da nabraja {esnaest jeresi, po u~ewu kojih du{a postoji
svesno posle smrti tela, zatim osam jeresi, po
u~ewu kojih du{a postoji posle smrti bez svesti,
i na kraju vi{e od osam jeresi, po u~ewu kojih du{a postoji posle smrti u ravnodu{nom stawu: ni
u stawu svesnom, ni u stawu besvesnom. Iz tog mesta u~ewe budisti~ko o nepostojawu du{e otkriva se jasno kao dan.50
Posle svega ovoga jasno nam je da u budizmu ne
postoji li~nost, odnosno ne{to {to je nosilac
li~nosti. Odricawe od vere u postojawe individualne du{e, odnosno shvatawe du{e kao bezli~nog kompleksa odvojenih wenih elemenata i procesa, pokazuje se kao uslov za spasewe du{e od budu}ih preseqewa, zavr{nog wenog uspokojewa u
blaæenstvu ,,nirvaneß. Pravo poreklo u~ewa o
preseqewu du{a sastoji se u spajawu prirodnog
pogleda na svet s originalnom idejom koja ~ini
49. S. G. Kelloga, Nav. delo, str. 146‡147.
50. Isto, str. 46‡47. Pa ipak ima i suprotnih mi{qewa o tom pitawu
od ovog kojeg navodi Keloga. To novo gledi{te smatra da je po budizmu
du{a besmrtna i potpuno razli~na od onog ve{tastva s kojim æivi u sjediwewu. Uvu~ena u vihor æivota, du{a prelazi seriju naizmeni~nih postojawa preseqavaju}i se iz jednog tela u drugo, æive}i u uslovima vi{e ili mawe udobnim, vi{e ili mawe sre}nim. LopuhinÛ, PravoslavnaÔ bo”oslovskaÔ encikloflediÔ, t. II, PetrogradÛ, 1902. g., str. 1148.
291
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
originalno dostojanstvo indijske religioznosti,
s idejom karme.51 Ipak, to preseqewe o kome govori budizam mora se razlikovati od preseqewa Rigveda i Upani{ada, koji priznaju du{u. U budizmu ~ak nema ni{ta {to bi li~ilo na preseqewe
du{a ili prelaz individua iz jednog æivota u drugi. Kada ~ovek umire, wegov fizi~ki organizam osnova wegove psihike ‡ raspada se, i na taj na~in psihi~ki æivot prilazi kraju. Ponovo se,
pak, ra|a ne taj isti mrtav ~ovek, no drugi. Nema
nikakve du{e koja bi se mogla preseqavati. Produæava da postoji samo karakter.52 Jedino {to je
zaista besmrtno u ~oveku jesu wegova dela. Po budizmu, nesumwivo sa smr}u zavr{ava se sve. ^ovek
je samo nomarupa tj. ,,ime i formaß; u wemu posle
smrti ne ostaje ni{ta {to bi supstancijalno moglo da produæi svoje postojawe. Nas preæivqavaju samo na{a dela i ni{ta vi{e.53
Pa i pored svega toga {to budizam odri~e individualnost i du{u kao wenog nosioca, to mu ni{ta ne smeta ne samo da u~i o stvarnosti reinkarnacije, nego postavqa i ciq iste ‡ utapawe u nirvanu. Nirvana (sskr. nirwvana) je novi pojam u budisti~koj religiji i filosofiji, a zna~i upravo
,,ugasnu}eß, stawe ve~itog i blaæenog mira koji
se nalazi s one strane sveta, savesti i individualnog æivqewa. Do ovoga stawa, za kojim prosve}e51. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 13‡14.
52. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 378.
53. S. G. Kelloga, Nav. delo, str. 187‡188.
292
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ni budist teæi kao za najvi{om i krajwom svrhom, dolazi se potpunim ugasnu}em svoga ,,Jaß i voqe za æivotom, tj. potpunim oslobo|ewem duha od
materije.
Re~ ,,nirvanaß, obja{wava najboqi poznavalac
indijske filosofije Radhakri{nan, bukvalno
ozna~ava ,,ga{eweß, ili ,,hla|eweß. ,,Ga{eweß napomiwe kraj. ,,Hla|eweß se pokazuje ne punim uni{tewem, no samo umirawem strasti. U svakom slu~aju, nirvana, saglasno budizmu, nije blaæeno jedinstvo s Bogom, jer takvo jedinstvo jeste samo
produæewe æeqe da se æivi.54 Dostignuti, pak,
nirvanu, zna~i osloboditi se od stradawa i æalosnih uslova postojawa. Onaj ko je dostigao nirvanu ne moæe se ra|ati vi{e, on je slobodan od zla
zauvek. Tako shvatawe nirvane prirodno pokazuje
poistove}ewe weno s nebi}em.55
O samoj prirodi nirvane ne moæe se pozitivno
re}i {ta je. Po nekima to je potpuno nebi}e, i
utapawe u nirvanu zna~ilo bi isto {to i prestajawe svake egzistencije, ili u najboqem slu~aju
saznawa o egzistenciji. Sam Buda nije postavio
otvoreno pitawe o prirodi nirvane. On je smatrao da se wegova misija sastoji ne toliko u tome
da bi raskrio tajne boæanstva, koliko u tome da
bi privukao qude ka wegovom postizawu.56 No
ipak, izgleda da nije smatrao nirvanu potpunim
54. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 381.
55. LopuhinÛ, PravoslavnaÔ bo”oslovskaÔ encikloflediÔ, t. II, PetrogradÛ, 1902. g., str. 1149.
56. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 380
293
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
uni{tewem, nego samo prekra}ewem postojawa u
svesnom stawu. O stawu u nirvani nalazimo divan opis u pomenutom delu Radhakri{nana gde se
kaæe: ,,Onaj koji je oslobo|en »stupio u nirvanuõ
nije ni veliki ni mali, ni crn ni plav, ni gorak
ni sladak, ni hladan ni vru}... Bez tela, bez preseqewa... On prima, on poznaje, no wegovo bi}e nema forme; nema uslovnosti za neuslovqeno...ß
Energija pro{le karme se gasi, a duh, makar jo{ i
da postoji, nema mogu}nosti da se ponovo rodi.57
U vi{em stawu nirvane mi smo slobodni od karme i sva se tuga prekra}uje kada se li~nost raspada. Karma podræava æivotni proces, a kada se
ona iscrpe, individualno postojawe prilazi kraju.58 Sledstveno tome, nirvana predstavqa zavr{etak duhovne borbe i ozna~ava sama sobom pozitivno blaæenstvo. To je ‡ ciq savr{enstva, a ne
bezdan uni{tewa. Putem razru{ewa svega {to
imamo individualnog u sebi, mi stupamo u zajednicu sa celom vaseqenom i postajemo neodvojivim
delom wenog velikog procesa. U tom slu~aju savr{enstvo je ose}awe jedinstva sa svim {to postoji, {to je bilo kada postojalo i {to }e bilo kada
postojati.59 No, ovakvi pogledi na nirvanu ve} ne
pripadaju vremenu Bude, nego kasnijem periodu
Mahabharate, dok docniji budizam ‡ neobudizam
pod nirvanom zami{qa blaæeni æivot u nekom
Budinom svetu punom sjaja i velelepnosti. No, ta57. Isto, str. 282.
58. Isto, str. 380.
59. Isto, str. 381.
294
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
kvi pogledi su nesumwivo jeresi u odnosu na ortodoksni budizam, i nastali su, svakako, po analogiji sa hri{}anskim rajem, do kojih su pojmova do{li preko ranih hri{}anskih misionara.
Filosofska misao u Indiji posle Budinih nadzora nije prestala da se razvija, nego je dostigla
takore}i svoju kulminaciju u ~uvenom religiozno-filosofskom epu Mahabharate. Mahabharata
je delo indijske misli nastalo izme|u VI do III veka pre Hrista, a neki delovi moæda i kasnije.60
Najznatniji i najlep{i deo ne samo Mahabharate, nego i cele stare indijske kwiæevnosti, nesumwivo je poema Bhagavad-gita, koja ima istorijsku
podlogu, a ina~e je religiozno-filosofske sadræine. Ona sadræi tradicionalno u~ewe o bogu
Kri{nu, koji se ~esto inkarnirao u pojedine qude u periodima moralnog pada qudi, da im pomogne i da ih izbavi iz tog moralnog pada. U toj poemi, koja predstavqa intelektualni odblesak borbe s jedne strane bramanizma kao kulturno-religioznog sistema, i s druge strane raznih sekta{kih
pokreta na ~elu sa budizmom61, iznose se u dijalogu izme|u boga Kri{ne i Aryuna (jednog vojskovo|e), ve} do sada poznata mi{qewa sa nekim finesama o reinkarnaciji, karmi, nirvani, i uop{te o
60. Tako za Bha”avad-”itu, poemu koja sa~iwava jedan deo Mahabharate
‡ i ako ne wen najstariji deo, postoji mi{qewe da se pojavila daleko
posle Evan|eqa, Vidi: LopuhinÛ, PravoslavnaÔ bo”oslovskaÔ encikloflediÔ, t. II, PetrogradÛ, 1902. g., str. 1074.
61. Bha”avad-”ita, preveo sa sanskrta dr Pavle Jevti}, Beograd, 1929.,
g.. Predgovor, str. 14.
295
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
pogledu na svet. Na taj na~in Bhagavad-gita je prelaæewe ideja Upani{ada ka novoj situaciji koja
je ponikla u epohi Mahabharate.62
Kroz daqi tok istorije indijske misli pojavquju se mnogobrojni pravci koji u su{tini zadræavaju ono staro ‡ pojam reinkarnacije, karme i
nirvane, ali u detaqima oti{li su tako daleko
da ~esto predstavqaju pravu suprotnost jedan drugom, te ih je te{ko, a i nepotrebno, pratiti u wihovom razvoju.
g) Kod gr~kih filosofa
Indijsko u~ewe o reinkarnaciji nije moglo biti zadræano samo na tlu Indije gde je i poniklo.
Ono je vrlo brzo prekora~ilo nacionalne granice i na{lo pristalica i kod drugih naroda, a naro~ito kod starih Grka. Misli se da su {irewu
tih misli me|u Grcima mnogo doprineli ratni
pohodi Grka na Istok prema Indiji, kad je dolazilo i do kulturnih veza ‡ a naro~ito za vreme
Aleksandra Makedonskog. Jednom une{ena spoqa, ideja reinkarnacije na{la je mesta u glavama
mnogih gr~kih filosofa, kao kod Pitagore, Empedokla, u sistemu Orfizma, kod Platona i nekih drugih. Iako se svi oni u osnovi slaæu u pitawu reinkarnacije, ipak se u ne~emu i razlikuju
me|usobno, {to dolazi od wihovog op{teg pogleda na svet. Ve}ina od wih smatrali su materiju
kao zlo na~elo, a telo qudsko ‡ kao tamnicu du62. S. Radhakri{nanÛ, Nav. delo, str. 452
296
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
{e, gde se du{a nalazi u izgnanstvu, te su i ponovno ovaplo}ewe smatrali velikim zlom, nastoje}i
da ga izbegnu ovim ili onim na~inom æivota,
ovom ili onom metodom. Dok ono u ~emu se bitno
razlikuje u~ewe gr~kih filosofa o preseqewu
du{a od indijskih predstava, jeste sam ideal postojawa du{e posle wenog spasewa od ciklusa ra|awa; jer po wima on se sastoji ne u ga{ewu du{e
u nirvani, nego u wenoj blaæenoj besmrtnosti u
boæanskom nebeskom svetu.63
U~ewe o preseqewu du{a kod orfika i pitagorejaca prikazuje nam te{ko}u, skoro do nemogu}nosti, za du{u da se izbavi od stradawa ovoga veka.
Ono je upravo izraz tog tragi~nog saznawa te{ko}e za du{u da se kona~no otrgne iz telesne tamnice, jer posle smrti du{a se ponovo ovaplo}ava u novo telo, upada u novu tamnicu.64 Interesantno je da
je ovako u~ewe pitagorejaca o preseqewu du{a,
kao i u Indiji, povezano sa u~ewem o povra}awu
svega {to postoji. Naime, i Pitagorejci su smatrali da po isteku nekog svetskog perioda (u Indiji
je to kalpa), sve u svetu se ponavqa bezbrojno mnogo puta u apsolutno istovetnom vidu.65 Pitagora je
bio blizak indijskom u~ewu ne samo u tome, nego i
u pitawu metoda za oslobo|ewe du{e od reinkarnacije, zastupaju}i strogi asketizam. Asketski i pitagorejski na~in æivota imali su za ciq da spasu
63. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 21.
64. Isto.
65. Isto, str. 24.
297
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
du{u od daqih preovaplo}avawa i da joj pomognu
da se vrati u wenu nebesku otaybinu.66 Sli~no u~ewe kakvo je imao Pitagora, imali su i pesnik Pidora, kao i gr~ki tragi~ari Eshil i Sofokle. Po
wima sila, kao neka supstancija jednom u~iwenog
greha, produæava ponova da æivi u sudbama potomaka i kaæwava se u wima sve novim zlo~inima i nesre}ama. I s tim se podudara pesimisti~ka predstava o æivotu kao o produæenoj ,,smrti du{aß.67
Empedokle, pak, smatra da se reinkarnacija
{iri i na bogove, te opisuje s religioznim patosom gorku sudbu bogova, koji su pali za svoje grehe
na zemqu i odre|enih na kruæna preovaplo}ewa.
On ~ak i sebe smatra za jednog od bogova, pa opisuju}i svoju sudbu kaæe:
,,...Sad sam i ja takav begunac od bogova, koji je
zabludeo,
Ja sam pak nekada bio mladi}, i devojka i ptica,
i æbun, i nema riba koja u vodi obitava...ß68
Kao po Pitagori, isto tako i po Empedoklu,
kroz o~i{}ewe i askezu qudi se u novim ro|ewima mogu podizati na vi{i stepen postojawa ‡ ra|aju}i se kao jasnovidci, pesnici, lekari, vo|e i
najzad postaju opet bogovima.69 To i jeste ciq
66. Isto, str. 22.
67. Isto, str. 25.
68. Isto.
69. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o flereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 24.
298
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
,,posve}ewa i ~istog æivotaß, da bi nau~ili du{u da se istrgne iz kruga ro|ewa i da odahne od
nevoqa.70
No najve}i um koji je primio i filosofski razvio u~ewe o preseqewu du{a, bio je, nema sumwe,
Platon. Temeq za to wegovo u~ewe posluæila je
wegova teza o preegzistenciji du{a u svetu ideja.
Pored toga, on se pojavquje u istoriji qudske misli kao prvi propovednik u~ewa o duhovnoj, bestelesnoj i nezemaqkoj prirodi du{e i o wenoj besmrtnosti. Otuda slobodno moæemo re}i da vera
u li~nu besmrtnost du{e stoji u vezi sa verom u
wenu bogopodobnost i, kao takva, u~vrstila se u
saznawu ~ove~anstva u znatnoj meri pod uticajem
platonizma. Sama po sebi ta vera nikako ne odgovara u~ewu o preseqewu du{a, a u nekim odnosima ~ak joj je i protivna. U mawoj meri, indijsko i
orfijsko-pitagorejska predstava o mogu}nosti
ovaplo}ewa ~ove~ijih du{a u æivotiwe, pa ~ak i
u biqke, o~igledno je nespojiva s Platonovim
ube|ewem da kao osnov du{e i wene besmrtnosti
jeste na~elo ~iste duhovnosti, nad~ulnog intelektualnog sozercawa, i uop{te osnovni pravi
put du{e koji odgovara wenoj pravoj prirodi jeste ,,put goreß, u nebeski svet.71
Pa i pored svega toga, Platon nije mogao da izbegne sablaæwivu misao o preseqewu du{a i da
joj se odupre. Wegov izraziti dualizam me|u nebe70. Isto, str. 21.
71. Isto, str. 25‡26.
299
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
skim i zemaqskim svetom, predstava o zemaqskom
æivotu kao mestu izgnawa du{e, kao teretu wenog grehopada na nebesima (u svetu ideja), i op{ti pesimizam Platona koji iz toga proizlazi,
zbliæuju ga s orfi~ko-pitagorejskim krugom ideja (ili ih je uzeo otuda), i u tom kontekstu on prima i u~ewe o reinkarnaciji.72
Premda govori o preseqewu du{a, kao i mnogi
drugi, Platon ima neke svoje koncepcije o tom pitawu kojih kod drugih filosofa nema. Wegovo u~ewe o preseqewu du{a razlikuje se od pitagorejskog u dva slu~aja: 1. Platon nigde ne pomiwe mogu}nost ovaplo}ewa ~ove~ije du{e u rastiwe ‡
granica ovaplo}ewa ostaje æivotiwski svet, a
pritom prvenstveno u vidu vi{ih wegovih vrsta:
grabqivih zverova, orla, labuda, ptica peva~ica
(no i to su kao izuzeci), dok po op{tem pravilu
preseqewe du{a ograni~eno je na svet qudskih bi}a; 2. Druga, vi{e principijelna odlika Platonovog u~ewa, sastoji se u tome, da se bitno ograni~ava beznadeæno u~ewe o predodre|enosti budu}ih
sudbi du{e ,,karmomß. U desetoj kwizi Dræava du{e umrlih, prolaze}i o~i{}uju}e kazne u podzemnom svetu, same izabiraju sebi budu}u zemaqsku
sudbu, tj. rod svoga ovaplo}ewa, rukovode}i se
pritom opitom pro{log æivota. Jednom izabrav{i sebi sudbu, du{e daqe potpadaju pod vlast sudbine, neophodnosti, no sam izbor je slobodan.73 Iz
72. Isto, str. 26.
73. Isto, str. 27.
300
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
toga izlazi da po Platonu pro{li æivot ne uti~e
na daqu sudbu du{e, kao indijska neumoqiva karma, ne odre|uje je s bezizlaznom neophodno{}u na
zlo i stradawe u slede}em æivotu. Platon jasno govori da bi to bilo nespojivo ni sa sveblago{}u boga, ni sa slobodom ~oveka.74
No ta vera u preseqewe du{a nije bila prihva}ena od kasnijih filosofa, tako da je ve} Aristotel, u~enik Platonov, otvoreno bio protiv toga,
jer je za wega bila nedopustiva ideja o preseqewu
du{e, po{to svako telo ima svoju sopstvenu du{u, svoj ,,oblikß i ,,formuß.75 Vera u preseqewe
du{a nije se sa~uvala u kasnijoj epohi gr~ke religioznosti, ni u gr~koj filosofiji ‡ gde je ona bila potpuno prite{wena i drugom aristotelovskom koncepcijom du{e; i panteizmom stojika za
koje je du{a ~estica boæanskog ogwa, koja ima da
se slije sa svojim izvorom; i materijalizmom {kole Epikura, koji je postavio svoj osnovni zadatak,
naime, da spase qude od straha misli o bilo kakvom zagrobnom postojawu, te je propovedao potpuno i{~ezavawe du{a sa smr}u; ni u narodnim
religioznim verovawima.76 Tek kasnije, za vreme
neoplatonizma, izbija kao iskra iz pepela vera u
preseqewe du{e. Bila je naro~ito zastupqena
kod ~uvenog neoplatonika Plotina, premda i kod
74. Isto.
75. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. G. Florovskiò, O voskresenii,
str. 146.
76. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. S. FrankÛ: U~enie o pereselenii du{Û, Pariz, 1935 g., str. 28.
301
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
wega u dosta blaæoj formi nego {to je bila, recimo, kod Pitagore i Empedokla. Plotin se otvoreno koleba da prizna ovaplo}ewe qudskih du{a u
æivotiwe, i samo uslovno to smatra mogu}nim, i
vi{e je sklon misli o krajwoj protivnosti me|u
qudskim i æivotiwskim du{ama.77
Na osnovu ovoga {to smo rekli, bilo bi isuvi{e nepromi{qeno zakqu~iti da je ideja preseqewa du{a bila op{teprihva}ena u starom anti~kom svetu. Pristalice wene bile su usamqene i
pojedina~ne pojave, ve}inom ograni~ene na filosofske i pesni~ke duhove.
d) U okultizmu, teosofiji i antroposofiji
Jo{ u anti~kom svetu poquqana vera u preseqewe du{a, potpuno je razru{ena u sukobu sa hri{}anskim u~ewem o li~noj besmrtnosti du{e i
vaskrsewu iz mrtvih. U vezi sa ovakvim hri{}anskim u~ewem u svesti qudi koji su ga prihvatili,
izbledeo je i nestao svaki pojam u vezi sa reinkarnacijom. Takvo je prirodno i normalno stawe stvari da pred Hristovom ve~nom svetlo{}u i{~ezavaju sve qudske svetiqke. No nije uvek tako bilo.
Kad god je religioznost slabila, u istoriji ~ove~anstva imamo slu~ajeve da su se pojavqivala razna
okultna dru{tva, spiritizam i dr. koji su svojim sistemima i magijskim trikovima poku{avali da kod
qudi zamene i nadoknade ohladnelu ili izgubqenu
veru. Prvi slu~aj burnog naleta okultizma imamo
77. Isto.
302
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
jo{ u starom anti~kom svetu, kada je pod udarcima
filosofa i ismejavawem od strane pesnika, vera u
gr~ke bogove kod prostog naroda bila poquqana.
Drugi, sli~an nalet okultizma, bio je u sredwem veku, naro~ito na Zapadu, gde je vera u narodu bila
oslabila pod uticajem renesansa. A tako se ne{to
sli~no desilo, moæda samo u ja~oj formi, u pro{lom veku sinhronizovano sa pojavom materijalizma i slabqewa vere u {irokim narodnim masama
{irom sveta, pa i me|u pravoslavnim narodima.
Zajedno sa tim misti~nim i okultnim dru{tvima, kao ptica feniks, vaskrsla je iz svoga pepela i
stara ideja reinkarnacije i karme, koja je prili~no dugo vremena bila zaboravqena, bar u hri{}anskom delu sveta. Tih okultnih dru{tava, koji su takore}i preplavili i Evropu i Ameriku, ima mnogo i pod raznim nazivima. Najpoznatiji i za na{u
temu najvaæniji su, bez sumwe, dru{tva teosofa i
antroposofa. Sva ta dru{tva imaju me|usobno
mnogo sli~noga, ali i razli~noga u svojim u~ewima. No ono {to bi se moglo uzeti kao zajedni~ko
svima okultistima, iako ne bez izuzetka, to je wihova panteisti~ka osnova pogleda na svet. Neki,
kao na primer Jog Rama~araka, zatim teosofi i antroposofi, to otvoreno nagla{avaju upu{taju}i
se u detaqnija obja{wewa. Neki pak tu osnovnu
panteisti~ku crtu pre}utkuju, skoro prikrivaju,
pa govore o Bogu kao svesno li~nom bi}u, dakle
usvajaju teizam, kao {to ~ini na primer Findlej.78
78. Dr Lazar Milin, Lekcije iz apologetike, str. 166.
303
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Mi ovde ne}emo uzimati u obzir sva ta mnogobrojna dru{tva, wihov nastanak i istorijski razvoj, a
jo{ mawe svu okultisti~ku literaturu, koja je zaista ogromna, nego }emo se ukratko zadræati na teosofiji i antroposofiji.
Teosofsko dru{tvo je osnovala Jelena Blavacka, koja je imala buran æivot (bila nesretna u braku), a po prirodi je bila sklona avanturama svake
vrste. Ona je proputovala ceo Zapad, upoznala se
sa u~ewima raznih tajanstvenih dru{tava, i u Wujorku u dru{tvu sa Amerikancem Olkotom 1875.
godine osnovala prvo teosofsko dru{tvo. Kasnije je sedi{te dru{tva prenela u Bombaj, a zatim u
Adjor kod Madrasa u Indiji. Wu je posle smrti nasledila Ana Bezant, tako|e duh svoje vrste, ina~e
pomo}nica Jelene Blavacke. ^uveni teosof u to
vreme bio je i Rudolf [tajner, koji se 1909. god.
razi{ao sa Anom Bezant, i osnovao posebno dru{tvo antroposofa, u Dornahu kod Bazela.
Oba ova dru{tva imaju skoro iste poglede kako
na svet, tako i na ~oveka i wegovu sudbu. Pogled na
svet, pak, kako teosofije, tako i antroposofije, jeste pre svega ‡ ,,panteisti~ki naturalizam ili spiritualisti~ki hilozoizamß, koji se sastoji u tome
da nema Boga i sveta, kao Tvorca i tvari, no postoji svet, koji predstavqa sobom æivu lestvicu boæanstvenih potencija ili stvarnost ,,jerarhijaß.
,,To je originalno neznaboæa~ko oboæewe sveta,
koje ne zna boga nad svetom no samo u svetuß79. Na
79. SvÔ{~. G. Lotockiò, Pereselenie du{Û, prikaz, VestnikÛ bratstva
prav. bogoslovovÛ v PolÛ{e, Var{ava, 1936. g., kw. I, str. 24.
304
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
osnovu takvog pogleda na svet, svi su oni dosledni
kada tvrde da se svet razvija sam po sebi i od sebe.
Otuda jo{ jedna zajedni~ka crta, kako teosofskog
tako i antroposofskog pogleda na svet, jeste univerzalni evolucionizam: svet je evolucija Boga u
svetu, teokosmosa, koja se opredequje naro~itim
planetarnim stawima. Taj op{ti zakon evolucije
samim tim obuhvata i ~oveka, u odnosu na kojeg
ostvaruje se kao zakon preovaplo}ewa, koje ima
najsveop{tije antropokosmi~ko zna~ewe. Preovaplo}ewe je univerzalni zakon evolucije sveta i
~oveka. Pojedina~no nastaje i evoluira Bog, kao i
svet, kao i ~ovek, i ne postoji ni{ta zavr{eno,
stalno i ve~no.80 Na osnovu ovoga, u su{tini svojoj
trebalo bi i teosofiju i antroposofiju nazvati
kosmosofija. Antroposofija je tako|e kosmocentri~na kao i teosofija. Uprkos svoga naziva ona
ipak nije antropocentri~na.81
[to se ti~e u~ewa o ~oveku, tu se oni uglavnom
svi slaæu i sa Jelenom Blavackom priznaju da se
~ovek sastoji iz fizi~kog tela, astralnog tela ili
du{e, i vi{eg neizmenqivog ~ove~ijeg duha. To je
antropolo{ka doktrina op{ta za sve teosofske
pokrete, iako odri~e celosnost ~ove~ije li~nosti,
kako u wenom postanku tako i u wenoj kona~noj sudbini.82 Neki teosofi na ova tri dela ~oveka dodaju
80. Isto.
81. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. N. BerdÔjev, U~enie o flereselenii i flroblema ~eloveka, str. 68.
82. Isto, str. 72; sr. N. MorlendÛ, Du{a i flerevofllo{~enie du{i,
str. 14, 16.
305
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
i ~etvrti deo ‡ ,,JAß ‡ kao poseban deo, a neki opet
broje sedam, pa ~ak i deset delova iz kojih se ~ovek
sastoji83. Za okultiste ~ovekovo ,,jaß je od bitnog
zna~aja, a R. [tajner za wega otvoreno govori da je
kapqa u okeanu boæanskog æivota.84 Ipak im to ni{ta ne smeta da u~ewe o reinkarnaciji bude osnovni stoæer celog teo-antroposofskog sistema.
U~ewe o preseqewu qudskih du{a, kao {to smo
napred videli, pripada starim u~ewima ~ove~anstva. Ono je bilo u religioznoj filosofiji Indije, u Egiptu, u Gr~koj ‡ u pitagorejstvu, orfizmu i
kod Platona. No, teosofija i antroposofija XIX i
XX veka, iako ga propagira, nije mu time ni{ta doprinela, nego ga je samo vulgarizovala i uprostila. To staro u~ewe, kako u Indiji tako i u Gr~koj,
naro~ito u orfizmu, bilo je pesimisti~ko. Ciq je
bio da se izbegne preseqewe, da se iza|e iz wihovog kruga i da se u|e u drugi duhovni poredak. Teosofsko, pak, u~ewe o preseqewu, kako se ono
formiralo u drugoj polovini XIX veka, postalo
je optimisti~kim85, uprkos toga {to i oni smatraju da je ovaj æivot samo patwa i stradawe. Upravo
ideja preseqewa najvi{e i sablaæwava u tim u~ewima. Oni se trude da dadu odgovor o nepravednim stradawima æivota. Popularnost teosofije
i antroposofije vezana je upravo sa u~ewem o preseqewu86.
83. Isto, str. 24.
84. Isto, str. 70.
85. Isto, str. 66‡67.
86. Isto, str. 65.
306
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Duhovna (tj. okultna) nauka u~i o tome da ~ovekov æivot ne po~iwe ro|ewem i da se ne svr{ava
smr}u. Ro|ewe je neka vrsta zemaqskog bu|ewa, a
umreti zna~i zaspati za zemaqski na~in æivota.
Kada ~ovekovo telo postane nesposobno da evoluira i da sluæi evoluciji duha, ~ovek ga napu{ta i
ulazi u druge na~ine æivota, u kojima }e preraditi zemaqska iskustva i primiti nove impulse da
bi se jednom opet vratio zemaqskom æivotu, u wemu delao i daqe evoluirao.87 Kao i u starim u~ewima, i ovde kasnija ovaplo}ewa zavise od ranijeg
æivota. To je sadræina zakona karme, koji glasi:
sve {to ja u svom dana{wem æivotu znam i ~inim,
kaæe Rudolf [tajner, ne stoji odeqeno za sebe
kao ~udo, nego je u vezi kao posledica s ranijim oblicima bitka moje du{e i kao uzrok s kasnijim oblicima moje du{e.88 Svaka du{a upu}uje se onuda
kuda je ona teæila u svome postojawu. Ona ne ide
za proizvoqnim naredbama bilo kakvog bi}a na nebu, ili na zemqi; samo bezuslovno pravedan i bespristrasan zakon karme pokazuje se u svakom odvojenom slu~aju.89 Oni koji se ponovo javqaju na zemqi, ne ra|aju se protiv svoje voqe i svojih æeqa.
Naprotiv, oni se reinkarni{u zato {to stvarno
to æele... Æeqa se uvek pokazuje glavnom i osnovnom silom du{e, koja je pobu|uje k preseqewu.90
87. Nikola Krsti}, ,,Misija zemqeß; Upoznaj sebe, ~asopis za antroposofiju i umetnost, Beograd, 1931, br. 12, str. 209.
88. Dr Rudolf [tajner, Reinkarnacija i karma, Beograd, 1928. g., str.
22‡23.
89. J. Rama~araka, ÆiznÛ za flredelami smerti, str. 86.
90. Isto, str. 88‡89.
307
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
U u~ewu o reinkarnaciji kod teosofa i antroposofa, vaæno je primetiti da ~ovek posle fizi~ke smrti produæuje da æivi na vi{im planovima
‡ astralnom i efirnom, gde prera|uje iskustva dobijena na zemqi. Za vreme prebivawa na astralu
du{a se odmara, osveæava i ukrepquje. Ona je zaboravila æivotne nezgode podnete u vreme pro{log
preovaplo}ewa. Ona je opet mlada, puna nade, snage i ~astoqubqa. Ona ponovo stremi ka delatnosti, ka ispuwewu jo{ neostvarenih æeqa, stremqewa i ~astoqubivih zamisli ‡ i ona rado upada u potok koji unosi wu u poqe delovawa, gde se
te æeqe mogu projaviti.91 Tako u ponovnom ovaplo}ewu ~ovek donosi sobom plodove pro{lih æivota, koji su postali osobinama wegovog bi}a.92
Tako se taj put usavr{avawa razvija kroz mnogobrojna ovaplo}ewa, jer u svakom ovaplo}ewu on
obogati ne~im svoje iskustvo. Sa ~im ~ovek umire
(s kakvom duhovnom sadræinom), time on i po~iwe novi æivot.93 U dana{wem æivotu mi æawemo
plodove pro{log æivota i sejemo seme za budu}i
æivot. Ciq svega toga jeste beskona~no usavr{avawe, kaæu antroposofi, dok se ne postigne smisao ~ovekovog æivota koji je nagove{ten u Jn.
10,34 ‡ Ja rekoh: bogovi ste. ‡ ^ovek ima da postane stvaralac. To je smisao ~ovekovog æivota ako
ispuni namewenu mu misiju. Od stvora da postane
stvaralac. Naravno, kaæu oni, to treba da se ostva91. Isto, str. 90.
92. Dr Rudolf [tajner, Reinkarnacija i karma, Beograd, 1928. g., str. 37.
93. N. MorlendÛ, Du{a i perevoplo{~enie du{i, 1938., str. 81.
308
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ri u dalekoj budu}nosti, iza prelaza kroz mnoge i
mnoge zemaqske æivote, iza prelaza kroz patwe,
bolove i muke na zemqi.94 Sredstvo za postizawe
toga ciqa ‡ savr{enstva i izbegavawa stradawa,
jeste znawe. Treba samo poznati istinsku prirodu
stvari, kaæe Jog Rama~araka, da bismo izgubili
æequ da ovladamo wima, te se na taj na~in znawe
pokazuje kao oslobodilac.95
†
†
†
Takav je uglavnom istorijski put i razvoj u~ewa o reinkarnaciji, koje je toboæe trebalo da objasni æivot ~ovekov i mnoga pitawa u vezi sa æivotom, te da na taj na~in dade ~oveku moralne podr{ke i snage da svoju sudbu smireno i trpeqivo
podnosi. Ne}emo ulaziti u to da li je ono i koliko wih u~inila blaæenim i zasladilo im gorku
~a{u æivota, nego da li je to ono uop{te moglo
da u~ini, i da zadovoqi ~oveka svojim postavkama
i svojim metodama. Odgovor na to pitawe bi}e jasan ako pitawe o reinkarnaciji pogledamo u svetlosti Bogo~ove~anske Nauke Gospoda Hrista, i
Wegovog re{ewa problema ~oveka.
Reinkarnacija i op{te vaskrsewe
Budu}i da u~ewe o reinkarnaciji, kako smo ve}
videli, ima za osnovnu postavku i krajwi ciq
94. Upoznaj sebe, ^asopis za antroposofiju i umetnost, Beograd, 1931,
br. 9, str. 149.
95. J. Rama~araka, ÆiznÛ za predelami smerti, str. 95.
309
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
spasewe ~oveka od ovog i ovakvog æivota, i wegovo usre}ewe na nekom drugom planu (bilo to u
slivawu sa Bramom, bilo u nirvani kao potpunom nebi}u, ili u nirvani kao blaæenom stawu
van bola i patwe, ili pak u nekoj vrsti raja), a
isti ciq spasewa ~oveka, dodu{e od greha, smrti
i |avola, i osigurawe wemu vaskrsewa i blaæenstva tamo ,,odakle odbeæe bol, tuga i uzdisaweß
ima i hri{}anstvo, to su mnogi pisci i nau~nici
pravili upore|ewa me|u wima i davali prevagu
jednom ili drugom. Nije redak slu~aj da su mnogi
vi{e cenili reinkarnaciju od hri{}anskog eshatolo{kog u~ewa o vaskrsewu. No, treba znati da
to nije rezultat nekog objektivnog i strogo nau~nog izu~avawa, nego je u pitawu ili plod nedovoqnog poznavawa su{tine hri{}anstva, ili subjektivni momenat, ili pak neka vrsta avanturizma i æeqe za ne~im novim i tajanstvenim. Takav slu~aj imamo sa gospodinom dr Petrom Stankovi}em, koji se u svome delu Medicina divina, na
hri{}anstvo baca najprqavijim blatom, izgleda,
samo zato da bi istakao u~ewe o reinkarnaciji
na prvo mesto i ,,dokazaoß kako se ,,logi~kim putem jedino pomo}u reinkarnacije moæe na}i re{ewe gore postavqenim pitawimaß96. Koliko je
opravdano jedno takvo mi{qewe i mnoga sli~na,
pokaza}e nam upore|ewe i objektivno posmatrawe cele stvari.
96. Dr Petar J. Stankovi}, Medicina divina, Beograd, 1941, str. 134. Vidi
i str. 150‡152.
310
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Da bi ideju reinkarnacije uop{te udostojili
paæwe i upore|ewa sa natprirodnim Bogootkrivenim u~ewem hri{}anskim, na predstavnicima
u~ewa o reinkarnaciji leæi, pre svega, teæina
dokaza da reinkarnacija stvarno i postoji. A to
je ono {to je za wih najteæe ‡ u stvari, nemogu}e
dokazati. Jer za sada moramo i moæemo konstatovati samo ~iwenicu da jo{ ne postoje nikakvi vaqani dokazi za stvarnost seobe du{a, odnosno reinkarnacije.97 Istina, mnogi poku{avaju da to dokaæu nekim primerima koji su problemati~ni,
kao slu~aj sa malom Aleksandrinom koja je umrla
i ponova se rodila od istih roditeqa najaviv{i
jo{ pre svoga ro|ewa svojoj mami da }e joj opet do}i.98 Pored toga, u teoriji reinkarnacije nije
nam jasno ko se to reinkarni{e, da li du{a kao zasebna supstancija, li~nost, dela na{a ili karakter, ili ne{to, pak, nama nepoznato. Zato sva teorija reinkarnacije u potpunosti zavisi od odgovora {ta se u stvari preovaplo}ava? Ako kaæemo:
preovaplo}ava se individualnost, odre|ena imenom i prezimenom, to ovakav odgovor je besmislen, jer individualnost je ta, ovde i ovako ovaplo}ena li~nost. Lepota neovaplo}ena, ideja lepote, nije individualnost: jer samo ta i takva konkretna lepota jeste individualnost. Zato se individualno moæe ovaplotiti, preobraæavati se, moæe ~ak i vaskrsnuti, no ne moæe pre}i u drugu in97. Dr Lazar Milin, Lekcije iz apolo”e‚ike, str. 174.
98. Dr Petar Stankovi}, Nav. delo, str. 138‡141.
311
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
dividualnost ostaju}i sama sobom, ne moæe biti
zamewena drugom individualno{}u, jer su{tina
individualnosti se u tome i sastoji da je ona nezamenqiva. Ona ne moæe postaviti sebe potpuno na
mesto druge individualnosti, jer bi to zna~ilo
zameniti sebe drugim, a individualnost je nezamenqiva... Individualnost ili monada, moæe se
izmeniti, no ne do tog stepena da bi pre{la u drugu individualnost. Ona, kako govori Lajbnic, dopu{ta metamorfozu, no ne i metempsihozu.99 Li~nost ~ovekova je ono {to je razbijeno u svim teorijama o reinkarnaciji, a bez li~nosti, koja bi
bila nosilac duhovnog æivota, ne moæe se opravdati ni reinkarnacija. Li~nost nije samo suma
odeqenih centara ili sfera, nije wihovo hemijsko ili organsko sjediwewe, nego je upravo jedinstveno i neponovqivo jedinstvo, jedan æivot ukorewen u svom duhovnom na~elu i jerarhijski celostan... Telo ~oveka nije samo organ ili instrument li~nosti, (koga bi se po teoriji reinkarnacije trebalo osloboditi da bi dostigli blaæenstvo), nego je æiva strana li~nosti, ono je tako|e
li~nostno (logosno), ono sau~estvuje u æivotu
li~nosti.100 Tek u hri{}anstvu li~nost dobija
svoje odgovaraju}e mesto po{to je li~nost neponovqiva. Po hri{}anskom u~ewu, ba{ ono {to je
trajno u ~oveku i {to nasle|uje ve~nost jeste li~99. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka. B. Vi{eslavcevÛ, Besmer‚ie,
flerevofllo{~enie, voskresenie, str. 122‡123.
100. Isto, Prot. V. Zenkovskiò, Edins‚vo li~nos‚i i flroblema flerevofllo{~eniÔ, str. 107.
312
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
nost. Li~nost je stvorena od Boga i nosi na sebi
obraz i podobije Boæije. Li~nost nije nikakav
produkt kosmi~ke evolucije; ona se ne stvara u kosmi~kom stvarawu i ne podleæe kosmi~kom raspadawu. Li~nost je duhovno-religiozna kategorija.101 U teorijama, pak, reinkarnacije bezli~an je
i Bog (ukoliko ga priznaju), i ~ovek, te je wihov
pogled na svet neprijateqski nastrojen prema
li~nosti i samim tim i prema ~oveku.
Naro~ito kod teosofa i antroposofa, posebno
kod [tajnera, ~ovek je razbijen na deli}e i podeqen na razlomke, tako da kod wih nemamo celosnost li~nosti, po{to svaki taj deo ~oveka moæe
da æivi samostalno i bez ostalih. Zato je neusvojivo u~ewe [tajnera koje ustanovqava takvu mnogobrojnost raznovrsnih na~ela (fizi~kog, efirnog, astralnog tela i ,,jaß) u ~oveku, jer jedinstvo
li~nosti je ne fakti~ka svezanost raznih æivotnih procesa u tim razli~itim na~elima, nego pre
svega jedan i jedinstveni istinski æivot celostnog organizma.102 Zbog takve, navodno, razdvojenosti u ~oveku, predstavnici reinkarnacije nisu u
saglasnosti {ta se u stvari preseqava u drugi æivot. Istina, ve}ina wih dræe da je to na{e ,,jaß,
no to nisu ni~im dokazali.
Ali, ako im i dopustimo tu mogu}nost da ~ovek
moæe da se reinkarni{e, ~ime }e nam objasniti
101. Isto, N. BerdÔjev, U~enie o flereselenii i flroblema ~eloveka, str. 74.
102. Isto, Prot. V. Zenkovskiò, Edins‚vo li~nos‚i i flroblema flerevofllo{~eniÔ, str. 107.
313
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
~iwenicu da se qudi ne se}aju svojih ranijih ovaplo}ewa? To pitawe se temeqi na istini da duhovnu su{tinu ~oveka sa~iwava wegova li~na svest i
samosvest. Kad bi toga nestalo, onda bi nestala i
ta doti~na li~nost. Me|utim, niko se od æivih qudi ne se}a svoje preegzistencije.103 Dodu{e, tu i tamo navode se primeri gde su i pojedini nau~nici,
kao Ro{e i Buve, uspeli da putem hipnoze stave pacijente u takve uslove da se ovi se}aju svojih ranijih ovaplo}ewa; ~ak do detaqa.104 No sve ono {to
se govori pod hipnozom i u nesvesnom stawu, nije
nikakav dokaz za istinitost reinkarnacije. Normalno bi bilo, kada bi postojala reinkarnacija,
da se svi qudi se}aju svih svojih ranijih ovaplo}ewa, jer bi samo to zaista bio pravi i neoborivi dokaz da jedna te ista li~nost prolazi kroz razna tela. Me|utim, toga nema. A prekidawe li~ne samosvesti prilikom reinkarnacije, to je psiholo{ki
nemogu}e zamisliti niti dokazati. Ja sam ,,jaß samo dotle, dok postoji moja samovest o sebi, dok postoji moja du{a kao nosilac te svesti. Ja ne}u biti ,,jaß samo u dva slu~aja: ako me potpuno nestane,
(kao {to u~i materijalizam, da }e me posle smrti
sasvim nestati), ili ‡ ako se ja pretvorim u jednu
sasvim drugu li~nost, neko drugo bi}e, neko drugo
,,jaß, kao {to sledi iz u~ewa o reinkarnaciji.105
Ako reinkarnacija ne postoji kao seqewe li~nosti iz jednog tela u druga, a videli smo da ne po103. Dr Lazar Milin, Lekcije iz aflolo”e‚ike, str. 174.
104. N. MorlendÛ, Du{a i flerevofllo{~enie du{i, 1938. s‚r. 87‡95.
105. Dr Lazar Milin, Lekcije iz apolo”etike, str. 175.
314
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
stoji, da li se onda moæe dopustiti mogu}nost da
se reinkarnacija sadræi u preseqewu karaktera,106 kako to ispada po budizmu? Jedinstveno {to,
po budizmu, produæava da postoji po smrti ~oveka
to je - karma, tj. posledice wegovih re~i, misli i
postupaka; i ta zanimqiva teorija da se posledice ili rezultat delawa jedne li~nosti (ili individue) koncentri{u u novoj individualnosti, stoje u neposrednoj zavisnosti od najstarijih teorija
budizma o du{i.107 To je, pak, nemogu}e dopustiti,
jer bi do{li u sukob sa uro|enom idejom pravde u
~oveku, po kojoj kaznu ili nagradu treba da iskusi
onaj koji je u~inio dobro ili zlo. A kako se moæe
sloæiti sa pravdom misao da za moje misli, re~i
ili postupke ispa{ta neko tamo nevino bi}e, svejedno da li to bio ~ovek ili æivotiwa. O~igledno, tako ne{to tvrditi zna~ilo bi i}i protiv
zdravog smisla i osnovnih postavki logike.
Pristalice teorije o reinkarnaciji, da bi joj
koliko-toliko dali ~iweni~nog osnova, traæe podr{ku kod mnogih tajnih dru{tava, a naro~ito spiritista, koriste}i se toboæe nau~nim rezultatima sa wihovih seansi. Oni te dokaze mahom koriste u borbi protiv materijalizma, iznose}i ~iwenice i dokaze pojava duhova i du{a umrlih, sa kojim oni dolaze u dodir preko naro~itih li~nosti
zvanih medijuma. ^ak su mnogi nau~nici, u ciqu nau~nih ispitivawa, izvodili eksperimente sa po106. S. G. Kelloga, Nav. delo, str. 149.
107. Isto, str. 152‡153.
315
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
znatim medijumima i dolazili su do novih prakti~nih rezultata. No, ti rezultati nisu i{li u prilog teoriji reinkarnacije, a jo{ mawe da su je potvr|ivali, dokazivali i dokazali. Moæemo ~ak
tvrditi da su joj jo{ i {tetili.
Tako na primer, Artur Findlej, poznati nau~nik koji se bavio tim ispitivawima, imao je medijuma Sloua, preko kojeg je razgovarao sa duhovima. On u svojoj kwizi Na pragu eteri~kog sveta
iznosi pitawa i odgovore koje mu je duh davao. Izme|u mnogobrojnih pitawa i odgovora koje on navodi, ima i: PITAWE: ,,Da li se mi na zemqi reinkarniramo?ß ODGOVOR: ,,Dakle, to je pitawe", odgovara duh, ,,kod kojega nailazim na te{ko}e u odgovoru. Ne bih znao ni za koga ko bi se bio
reinkarnirao. Ja sam pro{ao ovamo pre mnogo godina, i oko mene ima mnogo qudi koji su æiveli
na zemqi pre vi{e hiqada godina. To je sve {to
mogu re}i, jer mi moje znawe ne dopu{ta da vi{e
kaæemß108, zavr{ava duh. No i to je sasvim dovoqno da se vidi da i sam spiritizam potkopava teoriju reinkarnacije na koju se weni propagatori
tako rado pozivaju.
Kao {to smo videli teorija reinkarnacije nema nigde sigurne temeqe na kojima bi se u~vrstila i odræala. Ona je ve{to sa~iwen opijum koji
uspavquje qude i zavodi ih stranputicama, obe}avaju}i im da }e tim na~inom bræe i lak{e do}i
108. J. Artur Findlej, Na pragu eteri~kog svijeta, Zagreb, 1935.
g. str. 84.
316
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
do æeqenog ciqa, nego ako idu utabanim putem
hri{}anstva, kojim su za skoro dve hiqade godina
pro{li mnogobrojni Svetiteqi Boæiji i ostavili nam sigurne putokaze za Carstvo Boæije. Neki teosofi, a naro~ito dr Rudolf [tajner, ose}aju da udaquju}i se od hri{}anstva gube siguran temeq pod nogama, pa æele da se masama hri{}anskim prikaæu kao dobri hri{}ani, pa ~ak i Pravoslavci. U tom ciqu oni se pozivaju na neka mesta iz Evan|eqa (Mt. 11, 14; 16, 14) kao da se toboæe i tamo nalazi u~ewe o reinkarnaciji. No, od
teosofa rado navo|ena mesta iz Evan|eqa, samo u
spoqa{woj formi sadræe sli~nost sa tim u~ewem, po su{tini pak imaju sasvim drugi smisao.
Ako narod smatra Isusa za vaskrslog Iliju, Jeremiju ili drugog proroka; ili Irod pretpostavqa
da je On vaskrsli Jovan Krstiteq; onda se ovde
podrazumeva ne vera u reinkarnaciju (kao {to bi
teosofi i antroposofi hteli), nego vera u originalno vaskrsewe na zemqi umrlog ‡ od strane qudi koji nisu znali i umeli da objasne kako se pojavila ~udesna, i posve neobi~na, li~nost Hristova me|u wima. Re~i pak samog Isusa Hrista o Jovanu Krstitequ, kao o do{av{em na zemqu Iliji, imaju o~igledno, druk~iji smisao: koriste}i
se narodnom verom u novi dolazak Ilije (koji je
uzet æiv na nebo), Hristos u terminima te vere
ukazuje da je Jovan ve} ispunio funkciju koja je
prednazna~ena Iliji: ,,Ako ho}ete verovati, on je
Ilija {to }e do}iß (Mt. 11, 14). Prema tome, ni
teosofija ni {tajnerijanstvo nisu nikakvo ,,pro317
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
dubqivawe hri{}anstvaß za koje se izdaju, ~ak ni
jeres, niti naro~iti pravac u hri{}anstvu, nego
oni prosto ni{ta zajedni~kog sa hri{}anstvom
nemaju. U {tajnerijanstvu naprosto nema mesta
nijednoj od najdraæih bisera vere hri{}anske: nema nadsvetskog Boga u Svetoj Trojici, nema Nebeskog Oca i Svetog Duha, nema Boga Slova, koji se
ovaplotio i primio ~ove~iju prirodu, nema slad~aj{eg Gospoda Isusa (nego ima neko bi}e Christus Jesus, koje je sastavqeno iz sun~anog duha Bude, Zoroastre, dva mladenca i tome sli~no), nema
Presvete Bogorodice i besemenog za~e}a (mesto
toga oni imaju pri~u o dve Marije i dva Josifa),
nema Evharistije i Golgotske iskupiteqske ærtve, nema Vaskrsewa Hristova, Pedesetnice, sveop{teg vaskrsewa mrtvih, nema bogolikih li~nosti koje ~ekaju vaskrsewe, sud i ve~ni æivot (a
ima ve~no kruæewe i obnavqawe), nema Evan|eqa i Otkrovewa (a ima Aka{a hronika i raznih
u~iteqa), nema Svetih, nema Crkve, nema qubavi
i vere (a ima drski i qubopitqivi intelektualni racionalistiki gnosis).109
Dakle, teosofima i antroposofima nije uspeo ni posledwi poku{aj da pod imenom hri{}anstva proture svoje novostvorene ideje reinkarnacije, spiritualizma, crne i bele magije,
i da na taj na~in varaju mnoge neupu}ene du{e.
I dok ovo mnogobrojno {arenilo ideja i pojmo109. Pereselenie du{Û, Zbornik ~lanaka, S. BulgakovÛ, Hris‚iÔns‚vo
i {‚aòneriÔns‚vo, str. 59‡60.
318
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
va koje se probijaju i guraju za materijalizmom,
kao morski psi za brodovima, nestaje i kopni
pod zracima hri{}anstva kao sneg pod toplotom sun~anih zrakova, dotle hri{}anstvo pobedonosno stoji i ostaje nepoquqano usred mnogobrojnih oluja i bura, kao tvrda granitna stena,
jer je utvr|eno na nepokolebivom kamenu ‡ Bogo~oveku Hristu. Sa Wim i Wime hri{}anstvo
boæanski mudro i celishodno re{ava sva ona pitawa koja su u teoriji reinkarnacije ostala nere{ena. U hri{}anstvu tajna æivota se re{ava
samo u tajni smrti, a tajna smrti ima svoje re{ewe u sveop{tem vaskrsewu. To op{te vaskrsewe
se temeqi na nepobitnom faktu Hristovog Vaskrsewa, koje je bez sumwe najvaæniji doga|aj ne
samo u istoriji hri{}anstva, nego u istoriji
~ove~anstva uop{te, pa i cele vasione. Jer, tek
Vaskrsewem Hristovim razlomqeni su tajanstveni pe~ati na svima tajnama koje mu~e ~oveka pa i na tajni smrti, i kroz Vaskrsewe Hristovo ~ove~anstvo je ugledalo Carstvo Nebesko, i
sebe u tome Carstvu vaskrsla i preobraæena.
Samo Vaskrsewe Hristovo ponovo oæivotvorava ~ovekovu prirodu i ~ini sveop{te vaskrsewe mogu}im.110
U~ewe o vaskrsewu i u~ewe o preseqewu du{a
ishode iz one metafizi~ke ideje da se telo javqa
kao neophodni organ du{e, da razorewe tela pri
smrti treba da se smeni uspostavqawem tela u sa110. Isto, G. Florovskiò, O voskresenii, str. 156.
319
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
stavu ~oveka.111 Za{titnici teorije reinkarnacije s pravom nam prebacuju da je po prirodnim zakonima (po{to oni ne priznaju intervenciju Boæiju u svetu), vaskrsewe tela nemogu}e. No sva je
sre}a {to to niko od nas i ne tvrdi, pa i samo u~ewe o vaskrsewu priznaje da je u poretku ,,prirodeß uspostavqawe ve} razru{enog tela nemogu}e,
i da je to ustanovqewe mislimo samo kao naro~ito dejstvo voqe Boæije, kao produæene one pobede nad smr}u koju je Isus Hristos izvr{io u svome Vaskrsewu, otkriv{i time mogu}nost i nuænost vaskrsewa svih umrlih. U hri{}anskom u~ewu sjediwuju se na taj na~in dva principa ‡ nemogu}nost prirodnog ustanovqewa tela i priznawe
neophodnosti tog ustanovqewa za puno}u æivota.112 Æivot du{a usop{ih od smrti do vaskrsewa
jeste æivot, no nepotpun, jer za potpun æivot potreban je integritet li~nosti koji se postiæe ne
u nekakvim ponovnim ovaplo}ewima u drugim telima, nego u spajawu du{e sa istim svojim vaskrslim telom, ,,jer }e sam Gospod sa zapove{}u, sa
glasom Arhangelovim i s trubom Boæijom si}i s
neba i mrtvi u Hristu vaskrsnu}e najprijeß (I
Sol. 4, 16).
U~ewem hri{}anskim o tome da se Hristos po
svome Vaskrsewu uzneo u telu, da On, pravi Bog,
sada prebiva na nebu u proslavqenom svome telu, utvr|uje se sa izuzetnom snagom princip tele111. Isto, Prot. V. Zenkovskiò, Edinstvo li~nosti i problema perevoplo{~eniÔ, str. 96.
320
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
snosti, kao neodoqivo, ontolo{ki neodstrawive funkcije li~nosti iz prirode ~oveka. Bez tela nema puno}e æivota, nema celosnosti li~nosti. Jedinstvenost i neponovqivost li~nosti odnosi se na taj na~in u hri{}anstvu i na telo: ne}e se novo telo stvarati pri ,,vaskrsewuß, nego
}e vaskrsnuti pre|a{we.113 To je neophodno nuæno u pojmu vaskrsewa, jer ne bi bila zastupqena
Pravda Boæija ako bi se s mojom du{om sjedinilo neko drugo telo, koje bi moralo da ispa{ta za
ono {to samo nije u~inilo. Zato je vrlo vaæno
to da u vaskrsewu ustaje ,,to istoß telo, kako je
bilo u ~oveku ‡ ne u smislu materijalnog sastava (jer i pri æivotu ~oveka materijalni sastav
ne ostaje uvek isti), nego u smislu te jedinstvene i neponovqive veze date du{e i datog tela.
Kako je bilo u æivotu, tako i pri vaskrsewu tela, ~ovek }e ose}ati svoje vaskrslo telo kao
upravo ,,svoje ponovo na|enoß114.
No, to vaskrslo telo, iako }e biti ovo isto na{e sada{we telo, ne}e imati svojstvo dana{wih
tela, nego }e biti sa novim svojstvima koja su potrebna za æivot na novom nebu i novoj zemqi ,,gde
pravda æiviß. Jer, vaskrsewe je u isto vreme i preobraæewe ‡ ,,jer ne}emo da se svu~emo nego da se
preobu~emo; da æivot proædere smrtnoß (I Kor.
15, 51‡54), ne, dakle, samo povratak ili uspostavqawe, no i uzvi{ewe, prelazak boqem i savr{e112. Isto.
113. Isto, str. 97.
114. Isto, str. 97‡98.
321
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
nijem.115 To preobraæewe tela je, po re~ima apostola Pavla, neophodniji zakon ~ak i od smrti,
iako mnogi smatraju da je smrt najnuænija neophodnost, jer kaæe: ,,Evo vam kazujem tajnu: jer svi
ne}emo pomreti, a svi }emo se promijenitiß (I
Kor. 15, 51). Hri{}anin u to veruje, u to se nada i
za tu veru i nadu proliva krv svoju ,,jer zna kome
verovaß (vidi II Tim. 1, 12). Ve~ni zalog i podr{ku nada hri{}anska ima za sebe u pashalnoj blagovesti. To je blaga vest o razru{ewu smrti: ,,Gde
ti je smrti æalac? Gde ti je pakle pobedaß? (I
Kor. 15,55). Van vaskrslog nadawa obesmi{qava
se i obesnaæuje svaka propoved o Hristu. I sama
vera u Wega gubi smisao, postaje prazna i uzaludna (I Kor. 15, 17). Van vaskrsnog nadawa, verovati
u Hrista bilo bi uzalud i badava, bilo bi samo sujeverje116, ali ,,Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umrije{eß (I Kor. 15, 20).
Sa takvom verom u srcu hri{}anin sa rado{}u
podnosi sve {to ga sna|e u æivotu, jer u wegovim
u{ima stalno bruje re~i Hristove: ,,Hodite meni
svi koji ste umorni i natovareni i ja }u vas odmoritiß (Mt. 11, 28), kao i ,,nijedan koji æivi i veruje u mene ne}e umreti vavekß (Jn. 11, 26).
Beskrajna veli~ina hri{}anske eshatologije,
sadræane u vaskrsewu i ve~nom æivotu, bi}e
nam jo{ jasnija ako na kraju pogledamo u kakvom
stawu i neizvesnosti ostaje ~ovek koji se uzda u
teoriju reinkarnacije, koja je nerazdvojno veza115. Isto, G. Florovskiò, O voskresenii, str. 149.
322
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
na sa budizmom, a {to nam je pokazao misionar
Gardi istinitim re~ima o budisti~koj eshatologiji: ,,Te{ko pusto{no ose}awe proizvodi sistema Bude. Ona osaka}uje ~oveka, ugu{uje duh. Ona
govori meni da ja nisam stvarnost, nisam realno
bi}e, da ja nemam du{e; da ni ovde ni u kakvom
drugom vi{em svetu ni za koga nema nepomu}ene
sre}e, pune radosti, nenaru{ivog mira. Ona mi
saop{tava da ja mogu æiveti milijardu miliona
vekova, i da ni u jednom od wih i ni u kakvom delu veka ja ne mogu biti slobodan od strahovawa
za budu}e dok ne dostignem stawe nesvesnosti;
da radi dostizawa tog stawa ja se moram udaqiti
od svega prijatnog, dragog, uzvi{enog, blagorodnog. Ono uporno ponavqa meni da ja, dok postojim, uvek }u biti podvrgavan tuzi, nepostojanosti, pusto{i, pa ipak ne mogu prestati da postojim ni sada, ni u mnogobrojnim idu}im vekovima,
dok ne dostignem nirvanu. I u svem tolikom nesre}nom stawu, ja se nuædavam i traæim spasewa
od strane premudrog, svemogu}eg, i sveblagog bi}a... No, umesto toga meni daju, kao u podsmehu, samo sli~ne utehe; mene u~e da upirem svoj pogled
na Budu koji je ve} prestao da postoji, na Dharmmu (zakon Bude), koji nije bio nikakvo bi}e, i na
Sanghu (odred budisti~kih monaha), ~iji ~lanovi, makar da i postoje stvarno, no sli~no meni
podvrgnuti su stradawu i grehu.ß117
116. Isto, str. 135‡136.
117. S. G. Kelloga, Nav. delo, str. 191‡192.
323
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
A kad je tako, a sigurno je tako, jer takvi zakqu~ci su nuæni iz samog sistema budizma i ostalih isto~wa~kih u~ewa, kao {to smo videli, onda nam reinkarnacija ni{ta ne obja{wava na{u
zemaqsku sudbinu, nego nas samo uvla~i u ko{mar
nere{ivih problema i tamo nas ostavqa u potpunom mraku bez i zraka svetlosti. Da ~ove~anstvu
Hristos nije doneo boæansku svetlost i blagodatne æivotne sokove za æivot ve~ni, ono bi jo{ i
danas bespomo}no lutalo po mraku raznih teorija, hipoteza i pretpostavki, kao {to lutaju oni
koji Hrista nisu prihvatili.
324
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ТАЈНА РАВНОАПОСТОЛНОСТИ
СВЕТЕ БРАЋЕ KИРИЛА И МЕТОДИЈА
veta solunska bra}a Kirilo i
Metodije poznata su u celom
pravoslavnom svetu pod nazivom: ,,Sveti ravnoapostolni Kirilo i Metodijeß. Uz taj epitet
,,ravnoapostolniß kod svih pravoslavnih slovenskih naroda,
wima se pridodaje i epitet: ,,u~iteqi slovenskiß.
Kada god ih pomenemo u molitvi ili na otpustu
sa tim epitetima, mi se za trenutak mislima prenosimo u drugu polovinu devetog veka, kada su oni blagoda}u Bo`jom pozvani i izvedeni na ,,veliku
`etvu Gospodwuß u mnogoqudni slovenski rod. Vrlo ~esto kroz istoriju Crkve su odjekivale re~i
325
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Spasiteqeve: ,,@etve je mnogo, a poslenika je maloß, kao i zapovest: ,,Molite se dakle gospodaru od
`etve da izvedete poslenike na `etvu svojuß (9, 37.
38). @itno klasje slovenskog naroda po~elo je da rudi pod zracima Sunca Pravde od onog momenta, kada su na{i preci do{li u dana{wu svoju postojbinu i od prvih dodira sa ve} tada hri{}anskim narodima, pogotovo, pak, sa pravoslavnom Vizantijom.
Vekovima je `ito sazrevalo (od VI – IX veka, dok najzad u IX veku nije postalo spremno za `etvu; i samo
se ~ekalo da se pojave dostojni i spremni poslenici da tu `etvu obave, i jedro `ito svezu u `itnice
Nebeskog Doma}ina. Ve} su se uznosile i tople molitve ,,Gospodaru `etveß da izvede poslenike na
`etvu svoju. Jedna takva molitva koja se izlila iz
srca i grudi Moravskog kneza Rastislava na{la je
svoga odjeka u srcu vizantijskog vasilevsa Mihajla
III i vaseqenskog Patrijarha svetog Fotija.
Bilo je to leta Gospodweg 862. kada su poslanici kneza Rastislava zakucali alkom na carigradska vrata i uru~ili caru i Patrijarhu poziv i molbu svoga gospodara, a koja glasi: ,,Na{i su se qudi
odrekli paganstva i pridr`avaju se hri{}anskoga
zakona, ali mi nemamo takvoih u~iteqa koji bi
nam na na{em jeziku pravu hri{}ansku veru objasnili, da bi i druge zemqe (slovenske), vide}i to,
nas sledile. Za to po{aqite nam, gospodaru, takvog Episkopa i u~iteqa; jer od vas u sve zemqe dobri zakon ishodi.ß1
1.
1964,
326
t
. 100.
,
t
–
–
–
p
,
,
,
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Bog je u~inio da se ove re~i kosnu srca carevog
i Patrijarhovog, i oni odmah izaberu za tu misiju ve} oprobane misionare, svetu bra}u Konstantina i Metodija, koji su se slavili sjajnim uspesima u sli~nim misijama kod Saracena i kod Hazara. Oni pak, budu}i uvek poslu{ni voqi Bo`joj,
a imaju}i bogato iskustvo u takvim misionarskim poduhvatima, najpre su se dobro pripremili, oko godinu dana, da bi ,,tr~ali kao na sigurno,
a ne kao oni koji biju vetarß (Sr. II Kor. 9,26), kako veli sveti apostol Pavle.
O svetoj bra}i Kirilu i Metodiju, o stvarawu
slovenske azbuke, prevo|ewu svetih kwiga na slovenski jezik, wihovom napornom putu u Moravsku
i mnogim isku{ewima i preprekama sa kojima su
se oni borili i pobedili, pisano je i govoreno veoma mnogo, te je i svima nama mawe-vi{e to poznato. Poznat nam je i pe~alni ishod ove wihove misije u Moravskoj. Dok su bili u `ivotu, oni su se
hrabro borili protiv silnih vukova frana~konema~kog klira, koji su se ogor~eno protivili
wihovoj prosvetiteqskoj misiji, a naro~ito slu`bi Bo`joj na slovenskom jeziku, {titili su svoje slovesno stado da ne bude raspu|eno. No, kada
su pastiri usnuli u Gospodu, najpre Kirilo 869, a
kasnije i Metodije 885. godine, vuci su uspeli u
svojim bogobornim namerama.
Po zavisti |avolskoj, a po dopu{tewu Bo`jem,
u~enici svete bra}e bili su nemilosrdno proterani iz Moravske i Panonije, bogoslu`ewe na
slovenskom jeziku je zabraweno, a slovenske kwi327
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ge, ukoliko su na|ene, zverski su uni{tavane. No,
kako re~e jedan svetogorski savremeni pustiwak,
|avo da bi se osvetio Bogu, ~esto lupa Bo`je kamewe. Bog ga u tome ne ometa, nego posle od tih
sitnih kamen~i}a pravi divan mozaik. Sli~no je
bilo i sa delom svete bra}e. Poku{aj da se ono
uni{ti i iskoreni samo je poslu`ilo kao sredstvo da se wihovo delo jo{ vi{e ra{iri, da pusti
duboko korene i da svoje grane ra{iri po celom
svetu. Samo seme koje su posejali sveta bra}a nije
moglo istrunuti. Mlada biqka ima tu ~arobnu
sposobnost da se primi i na drugom mestu kada se
sa jednog i{~upa.
Neprijateq spasewa qudi ‡ |avo, `ele}i da
upropasti delo svete Bra}e, da ugasi razbuktali
po`ar Hristove qubavi u slovenskim srcima, nahu{kao je nema~ko-frana~ko duhovni{tvo na wihove u~enike. Ali, {ta se desilo? Isto ono {to
se dogodi kada jak vetar dune na malu vatru: vatra
se razbukta i dobije neslu}ene razmere. Tako
isto, proterani iz Moravske, u~enici svete Bra}e se razi|o{e po okolnim slovenskim zemqama,
raznose}i lu~ evan|elske blagovesti na poznatom i svima razumqivom slovenskom jeziku.
Dok su jo{ bra}a svojom ravnoapostolskom revno{}u {irili svetlost Evan|eqa Hristova na
slovenskom jeziku u Moravskoj i Panoniji, dotle
se Gospod pobrinuo da ista ta svetlost obasja i
sve ju`ne Slovene najpre Bugare, koji se prosveti{e svetim kr{tewem za vreme cara Borisa 864. godine, a zatim i Srbe u wihovoj postojbini Ra{koj,
328
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
koji primi{e Hristovu Nauku i krsti{e se za
vreme kneza Mutimira 868. godine. To je sve bilo
po Promislu Bo`ijem, jer kada su u~enici svete
Bra}e proterani iz Moravske posle smrti Metodija, najpoznatiji od wih: Kliment, Naum, Gorazd,
Angelar i Sava, na|o{e uto~i{te i plodno tle za
svoj misionarski rad najpre u Bugarskoj, a zatim u
Makedoniji u okolini Ohrida. Iako su ovi krajevi ve} bili hristijanizirani, kao {to smo videli, ipak je hri{}anstvo u wima jo{ bilo anemi~no, budu}i da su bogoslu`ewe i propoved bili na
narodu nerazumqivom gr~kom jeziku. Dolaskom,
pak, u~enika svete Bra}e u ove krajeve sa slovenskim bogoslu`ewem i propove|u na narodnom jeziku, misionarsko delo Vizantije je oplo|eno, i hri{}anstvo je po~elo naglo da buja i da se razvija.
To je bila transfuzija zdrave krvi u anemi~an organizam koji je zatim po~eo naglo da ja~a. Tome napretku i razvoju hri{}anstva veoma su pomogle
{kole u Ohridu (osnovao sveti Kliment) i u Prespi (osnovao sveti Naum) u kojima se spremalo narodno sve{tenstvo. Iz tih centara hri{}anstvo
je prihva}eno ne samo od svih ju`nih Slovena, nego je stiglo ~ak i do Poqske za vreme Ma~islava,
a u XI veku poslu`ilo je kao osnovni preduslov za
uspeh misionarskog dela u Rusiji za vreme mo}nog
cara Igora.
Imaju}i sve to u vidu, razumqivo je samo po sebi da naziv dvojice bra}e Kirila i Metodija,
,,apostoli Slovena", predstavqa neoborivu
stvarnost.
329
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Polaze}i od re~i Spasiteqeve da se ,,svako drvo po rodovima svojim poznajeß (v. Mt. 7. 16–20),
i imaju}i u vidu plodove rada svete Bra}e, koji
ni po ~emu ne zaostaju iza plodova rada svetih
Apostola, razumqivo je za{to su sveti Kirilo i
Metodije u celoj Crkvi Bo`ijoj po~astvovani nazivom ,,ravnoapostolniß.
Postavqa se pitawe: ^emu treba zahvaliti na
ovakvom izuzetnom uspehu wihovog misionarskog
rada, ili drugim re~ima ‡ u ~emu je tajna ovog wihovog uspeha, wihove ravnoapostolnosti? Na ovo
pitawe istori~ari i svi oni koji posmatraju
svet samo kroz istorijske nao~ari, obi~no nam govore da su tome uspehu pogodovale politi~ke prilike i, uop{te, onda{we stawe stvari u svetu: politi~ko, kulturno, prosvetno itd.
Tako po Gregoriju Ostrogorskom, ,,pored svih
li~nih kvaliteta svete bra}e, za uspeh i neslu}ene rezultate wihove misije u Moravskoj, umnogome je doprinela i op{ta svetska situacija koja se
formirala kroz ceo VII i VIII vek. Polovinom IX
veka imamo ,,unutra{we snala`ewe Vizantijske
dr`ave i porast wene vojne mo}i i preokret u wenu korist u vizantijsko-arabqanskim borbama, i
reokupacija primorskih oblasti Balkanskog poluostrva u jurisdikciju Carigradske Patrijar{ije, porast ugleda i uticaja Carigrada u hri{}anskoj Crkvi ‡ sve je to pripremilo izvanredne uspehe vizantijskog carstva i vizantijske Crkve i sna`nu ekspanziju vizantijskog vojnog i kulturnog uticaja u slavnim godinama aktivnosti pa330
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
trijarha Fotija, cezara Varde i slovenskih prosvetiteqa Konstantina i Metodijaß2.
S druge strane, podvla~i se tako|e od istori~ara, te`ak polo`aj moravskog kneza Rastislava koji, prite{wen od Franaka i Nemaca koji poku{avaju da preko sve{tenstva i crkve pokore Slovene i na politi~kom planu, biva primoravan da se
obrati dalekoj Vizantiji, tra`e}i misionare koji }e propovedati na slovenskom jeziku, ra~unaju}i da time otkloni i politi~ku opasnost sa zapada. Zato pojedini istori~ari otvoreno tvrde da
je obra}awe Rastislava carigradskom dvoru imalo vi{e politi~ki nego verski karakter.
Dopustimo neka je sve tako. Slo`imo se sa istori~arima da je to politi~ko, kulturno i ekonomsko stawe, kako Vizantije s jedne strane, tako i
slovenskih naroda s druge strane, igralo zna~ajnu ulogu za misionarski uspeh svete Bra}e, no nikako se ne smemo zaustaviti samo na tim ~iwenicama, a jo{ mawe wima pripisati bitnu i presudnu ulogu u celom tom pitawu. Pogotovo se ne mo`emo slo`iti sa onima koji pored tih istorijskih faktora poku{avaju da objasne neobja{wivi uspeh svete Bra}e bez Boga i mimo Boga, navode}i sve i sva{ta kao presudne faktore, pa ~ak i
oportunizam i ne~iste pobude. Tako po mi{qewu
jednog na{eg kulturnog radnika: ,,U me|uvremenu
»tj. od poziva do polaska u Moravskuõ je filosof
sastavio azbuku za Slovene, glagoqicu, koja sko2. .
,
t
,
,
, 1970,
. 74.
331
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ro da ne li~i na gr~ko pismo‡pretpostavqamo iz
razloga oportunizma, da bi oduzeo mogu}nost zlonamernog tuma~ewa wihove misije.ß3 No na{ narod je iz svog prebogatog iskustva rekao da ,,boj
ne bije svijetlo oru`je, ve} boj bije srce u junakaß. Primeweno na na{ slu~aj, moglo bi se re}i:
ma koliko zna~ajni bili spoqa{wi ‡ istorijski
faktori (to svijetlo oru`je), ipak je za uspeh ove
misije (borbe) presudna bila unutra{wa duhovna
i moralna snaga nosilaca ove misije, svetih Kirila i Metodija. Istinitost na{eg zakqu~ka bi}e
o~igledna ako ma i ukratko obratimo pa`wu na
te unutra{we kvalitete svete Bra}e.
Kada se govori o svetoj Bra}i, obi~no se najpre
podvla~i wihovo visokorodno poreklo, wihova
bliskost carskom dvoru, wihova svestrana obrazovanost, pogotovo svetog Konstantina, koji se u~io
zajedno sa mladim carem Mihajlom III na najvi{oj
{koli u Carigradu, i koji je imao za u~iteqa, pored ostalih, i tada naj~uvenijeg ~oveka, kasnijeg
Patrijarha carigradskog svetog Fotija. Za svetog Konstantina istori~ari tvrde da je bio ,,jedna od najmarkantnijih li~nosti ovog kulturnog
poleta vizantijskog carstva. Filosof i teolog,
naoru`an svim znawem tada{we svetske i duhovne naukeß4. On kao takav, sa svojim bratom Metodijem koji je stekao bogato iskustvo u upravqawu
jednom slovenskom obla{}u u okolini Soluna, bi3.
.
–p
4.
332
.
,
:
, ,
, 1964, .13–14.
, . , . 74–75.
t
,
t
–
–
-
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
li su Bogom odre|eni za velike poduhvate. Tim
wihovim sposobnostima obi~no se pridodaje, kao
veoma zna~ajna ~iwenica za wihov uspeh, wihovo
odli~no poznavawe slovenskog jezika, jer su bili
rodom iz Soluna, gde je, prema svedo~anstvu Konstantinovog `itija, ,,svako govorio slovenskiß.
To je svakako stoga jer je Solun bio u pograni~noj
zoni Vizantije prema Slovenima, te je stanovni{tvo prakti~no bilo dvojezi~no.5
I zaista, da nisu sveta Bra}a propovedala slu`bu na slovenskom jeziku, da nisu stvorili slovensku azbuku i preveli Sveto Pismo i liturgijske
kwige na slovenski jezik, wihov rad u Moravskoj
ostao bi epizoda bez {ireg zna~aja6, veli Ostrogorski. Ovako je wihova misija, pored glavnog svog
ciqa koji je u potpunosti postigla ‡ prosve}ivawe slovenskih naroda (ne samo u Moravskoj) svetlo{}u Evan|eqa Hristova, postala temeq i nekim, iako drugostepenim no ipak veoma zna~ajnim
faktorima: slovenskoj pismenosti, kwi`evnosti
i kulturi uop{te. Prosve}ivawe jednog naroda
Evan|eqem uvek je pra}eno i ovim op{te~ove~anskim vrednostima, po re~i Gospodwoj: ,,I{tite najpre Carstvo Bo`je i pravde Wegove i ovo »tj. sve
potrebno za ovozemaqski `ivotõ }e vam se sve dodati" (Mt. 6, 33). Koliko je god to istina, isto je
toliko pogre{aka onih pisaca i istori~ara koji u
misionarskoj misiji svete Bra}e vide, ili `ele da
5. t ,
6. t .
. 75.
333
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
vide kao glavne, ako ne i jedine, ciqeve upravo
{irewe me|u Slovenima pismenosti, kwi`evnosti i kulture. A neki, zlonamerniji, idu jo{ i daqe i u celom tom poduhvatu vide uglavnom te`wu
svete Bra}e da {to daqe pro{ire zemaqsku prevlast svoje otaybine ‡ Vizantije. Vera, preporod
slovenskog naroda verom, po wima je u najboqem
slu~aju veoma korisno i mo}no sredstvo u wihovim
rukama za postizawe gore navedenih ciqeva. Istina je upravo obrnuta. Slovenska pismenost (najpre
azbuka), kwi`evnost i kultura, bar po zamisli svete Bra}e, imale su da poslu`e samo {to boqem razumevawu, {to {irem usvajawu i {to dubqem do`ivqavawu spasonosne Nauke Evan|eqa Hristova.
Nikada se ne sme zaboraviti da su sveta Bra}a najpre i prvenstveno bili misionari, blagovesnici,
ravnoapostolski propovednici i sluge Re~i Bo`ije. U tome su oni veliki, radi toga ih cenimo, radi toga ih proslavqamo i, evo, posle hiqadu i sto
godina. Wihova zasluga je trajna i nesumwiva, oni
su savremeni i sveve~ni kao i Evan|eqe Spasovo
za koje su oni `iveli, radili, i umrli, a za koje je
sam Gospod rekao: ,,Nebo i zemqa }e pro}i, ali re~i moje ne}e pro}iß (Mt. 24, 35).
No i svi dosad navedeni kvaliteti svete Bra}e,
ma koliko zna~ajni bili, ipak predstavqaju samo
jednu vrstu ,,ubojnog oru`jaß u ostvarewu onoga
{to su ostvarili. Postoje i druge duhovne osobine svete Bra}e daleko presudnije za uspeh wihovog poduhvata, a na koje se retko ko, naro~ito od
istori~ara, osvr}e.
334
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Glavna i osnovna misionarska snaga svete Bra}e je, nema sumwe, pravilno poimawe i prihvatawe apostolske slu`be, izra`ene u zapovestima
Gospoda Hrista u desetoj glavi Matejevog Evan|eqa, a dr`awe kojih je osnovni preduslov za svaki
apostolski rad i uspeh. Su{tina tih Hristovih
zapovesti je asketsko-podvi`ni~ki pogled na
svet i spremnost na svaku `rtvu iz qubavi prema
bli`wem i wegovom ve~nom spasewu, na `rtvu samoodricawa i samozaborava. Sveta solunska bra}a su doslovno ispunili sve te zapovesti bo`anskog Pastirena~elnika, te su se zato i na wima
ispunila i sva predskazawa koja je Gospod najavio svojim u~enicima, predskazawa o progawawu
iz grada u grad, o izvo|ewu pred sudove, o zlostavqawu i stradawu, ali i obe}awe bla`enstva onima koji pretrpe do kraja (Mt. 10, 22).
Tu Nauku Gospoda Hrista sveta Bra}a su u~ila
izmalena i trudila se da po woj `ive. Tako, po sigurnim izvorima, kada je Konstantin zavr{io najvi{e {kole u Carigradu i postao ,,filosofß u svojoj dvadeset i nekoj godini, i kada su se pred wim
otvarale {iroke mogu}nosti `ivota i uspona u karijeri, on je sve to prezreo i odbacio. Wegov pokroviteq (jer je ostao mlad bez oca), carski logotet Teoktist ,,ponudio je Konstantinu da se o`eni
wegovom duhovnom k}eri kum~etom, ali ovaj to odbija jer je ,,`iveo u ~istoti, ... te`e}i samo jednome
‡ da sve {to je zemaqsko zameni nebeskim, da izi|e iz ovoga tela, da `ivi sa Bogom...ß Na obe}awe
da }e tom `enidbom od cara primiti veliku ~ast i
335
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
kne`evstvo, i da }e uskoro postati i vojskovo|a,
,,filosofß (tj. Konstantin) odgovara: ,,Dar je zaista velik za one koji ga `ele, ali za mene nema ni{ta ve}e od nauke, kojom obogativ{i svoj um,
`elim posti}i pradedovsku* ~ast i bogatstvo.ß7.
^uv{i takav odgovor, Teoktist predla`e carici da mladog filosofa ,,postriguß (zamona{e), rukopolo`e za sve{tenika i postave za patrijar{ijskog bibliotekara, kako ga ne bi izgubili iz
svoje sredine, {to su i u~inili. No ni taj polo`aj za hristo~e`wivu i bogoqubivu du{u mladog
filosofa nije odgovarao. Jer ,,u to vreme u Patrijar{iji Velike crkve carigradske vodi se jak crkveno-politi~ki `ivot. Borba za presti` ekumenske Patrijar{ije i za vode}u ulogu u Crkvi
ve} se odavno vodila sa rimskim Episkopom. Ikonobora~ke borbe koje su godinama trajale i potresale Crkvu i dr`avu, sem ~isto politi~kih i
strana~kih trzavica i nemira u carstvu, stvorili su od Patrijar{ije ne duhovnu, nego ~isto politi~ko-birokratsku ustanovu. @ivot u tome dru{tvu bio je bu~an, prazan. Carigradsko sve{tenstvo se birokratizovalo. Wegova karijera zavisi
od ve{tine da se orijenti{e u politi~kim borbama; ono stremi vlasti i bogatstvu. Carigradsko
*
“
”
–
.
7.
,
XII–1,
.
336
,
, t
,,
“,
1974,
. 228.
:
t
,
, 1974, . 247.
tt,
,
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
mona{tvo je tesno povezano sa svetskim mete`om;
nije se otrglo od wegovih interesa. Intrige i
skandali prodiru i u wegove manastire, a buka velikosvetskog `ivota odjekivala je mnogo glasno.ß8 Razume se, ,,sav taj mete` u Patrijar{iji sa
praznim `ivotom punim intriga i la`i, nikako
nije odgovarao strogo moralnom, duhovnom i studioznom monahu-prezviteru Konstantinu. Uba~en
u centar crkvenih intriga, i da uga|a ,,sujetnim i
oholim despotskim praznoglavcima na vrhovima
crkveß, Konstantin nije mogao biti zadovoqan.
Wegovom karakteru, duhovnom stremqewu i raspolo`ewu to nikako nije odgovaralo... Zbog svega
toga Konstantin nije mogao dugo da izdr`i na mestu Patrijarhovog sekretara. On be`i i skriva
se u jedan manastir na ,,uskom moruß ‡ Bosforu.ß9
Sli~nih duhovnih stremqewa je i wegov stariji brat Metodije. I on, napustiv{i pravni~ku
slu`bu, otide na goru Olimp, koja se slavila u to
vreme ~uvenim manastirima, i tamo ,,postrigav{i se obu~e crnu rizuß10. ,,Osobine koje navodi
`ivotopisac predstavqaju istinite unutra{we
~inioce Metodijevog portreta: ,,tvrdost, tihost,
qubav, stradawe i strpqeweß11.
No Bogu nije bilo ugodno da dragoceni duhovni
biser zarije u zemqu. Stoga Konstantina pronala8.
, . , . 238.
9. t , . 239.
10. t .
11.
, ,,
–
–
–p , ,
, 1964,
”,
. 37.
.
t
,
t-
337
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ze u manastiru posle {est meseci, ali on odbija da
se vrati na du`nost hartofilaksa, ve} prima ponu|eno mu nastavni~ko mesto u crkvenoj Visokoj {koli na katedri filosofije, mesto svoga u~iteqa, sada Patrijarha Fotija. Na tom mestu koje je potpuno
odgovaralo wegovoj prirodi i duhovnom raspolo`ewu, dolazi do najve}eg ugleda i priznawa.12
Sa tog polo`aja bude poslan u misiju kod Saracena 851. godine, iako mu je tada bilo tek dvadeset ~etiri-dvadeset pet godina. Oda{iqu}i ga u
misiju, car i Patrijarh mu reko{e: ,,^uje{ li filosofe, {ta pogani Agarjani govore protiv na{e
vere? Ako si sluga i u~enik Svete Trojice, idi i
izobli~i ih..." ^uv{i ovakve re~i, filosof
(Konstantin) odgovori: ,,Gotov sam da idem za veru hri{}ansku. [ta za mene mo`e biti boqe nego
umreti za Svetu Trojicu, ili ostati i `iveti radi Svete Trojice.ß13
Posle uspe{no obavqene ove misije, gde je vodio spor o Svetoj Trojici, Konstantin ponovo napu{ta `ivotni mete` i nastavni~ki polo`aj i
be`i od sveta kao anahoret, mo`da u nekom malom i siroma{nom manastiru. Pokraj sebe ima
poslu{nika, a `ivi strogo isposni~ki. Kako se u
to vreme i wegov brat Metodije zakalu|erio i povukao na Olimp, Konstantin i sam odlazi svome
bratu, usavr{avaju}i se ,,razgovaraju}i samo sa
kwigama i neprestano se mole}iß14.
12.
13.
14.
338
,
.
,
.
. 239.
, t
t
. , . 241.
,
, 1974,
. 249.
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Nakon nekog vremena (upravo 860. godine) i Konstantin i wegov brat budu pozvani od cara i Patrijarha na delo Bo`je me|u Hazarima. Poslan u
misiju Hazarima, Konstantin je rekao caru: ,,Ako
naredi{, gospodaru, ja }u sa rado{}u po}i tamo pe{ke, bos i bez i~ega do onoga {to Gospod naredi
u~enicima svojim da ponesu {aqu}i ih na propovedß (Mt. 10, 10)15. Zavr{iv{i i ovu misiju sa
uspehom, po povratku u Carigrad samo ,,videv{i
se sa caremß, Konstantin ponovo `ivi daleko od
buke mole}i se Bogu, borave}i pri crkvi Svetih
Apostola, vesele}i se u Boguß16, dok wegov brat
Metodije postaje iguman manastira Polihronija
na Olimpu koji je imao oko sedamdeset otacaß17.
Prekaqeni u takvim podvizima i misijama, duhovno sazreli i o~vrsli, sveta bra}a kre}u na
posledwu, no i najva`niju svoju misiju ‡ na misionarski rad me|u Slovenima. I zahvaquju}i tim
duhovnim kvalitetima koje su priqe`no izgra|ivali u sebi, kao {to smo videli, celog svog `ivota, potpomagani obilato blagoda}u Bo`ijom, oni
su i tu svoju misiju uspe{no okon~ali. I upravo
u takvom duhovnom sklopu i nastrojewu svete Bra}e i krije se glavni i osnovni uslov za neprocewivi wihov uspeh me|u Slovenima. U tome i jeste
sva tajna wihove ravnoapostolnosti. Uzalud bi
bile sve spoqa{we okolnosti i uslovi da oni ni15.
.
16.
17. t ,
, . , . 256.
, . , . 242.
. 244.
339
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
su goreli ogwem Hristove qubavi i apostolske
revnosti za spasewe qudskih du{a. Samo upaqena
sve}a mo`e upaliti drugu sve}u. Samo oni kao
`ive buktiwe Evan|eqa Hristovog mogli su upaliti u slovenskim narodima onaj ogaw kojega je
Hristos do{ao da baci u svet (Lk. 12, 49).
Zahvaquju}i samo svetosti wihovog `ivota i
wihovoj duhovnosti, drvo wihovog misionarskog
rada donelo je mnogobrojne i predivne plodove u
riznici Nebeskog Cara. Po~ev{i od prvih wihovih u~enika ‡ svetih Peto~islenika, pa preko
svetog Save, svetog Sergija Radowe{kog, svetog
Jovana Rilskog, pa sve do svetog prepodobnomu~enika |akona Avakuma, Serafima Sarovskog, Jovana Kron{tatskog, i hiqada i miliona svetih novomu~enika slovenskih u posledwih pedeset godina, ko bi uspeo izbrojati sve svete plodove wihovog rada, koji se ni`u kao preslatki grozdovi u
svakom narodu i plemenu velikog slovenskog naroda, evo ve} punih jedanaest vekova. Wihov broj
i wihova imena poznata su samo svevide}em Bogu,
od koga ni{ta utajeno nije.
I pre svete solunske Bra}e, i u wihovo vreme,
i danas, i do kraja sveta i veka, va`i}e svuda i
uvek isto pravilo i isti principi za uspe{an misionarski, apostolski i prosvetiteqski rad, bilo u drugim, jo{ neprosve}enim narodima, bilo u
svome u veri oslabelom i u indiferentizmu i neverju potopqenom narodu. To je pravilo ono koje
su izgovorila pre~ista usta Spasova svojim u~enicima, prilikom prvog wihovog slawa na propo340
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ved. Van toga metoda ne postoji drugi apostolski
ili ravnoapostolski metod. Van puta Hristovog,
apostolskog, ne postoji drugi put koji vodi u
`ivot. Postoje samo razne stranputice koje vode
i uvode u ve~nu propast, kako vo|e, tako i vo|ene
po tim stranputicama.
Prizrenska Bogoslovija nije slu~ajno uzela
kao svoje za{titnike svetu bra}u Kirila i Metodija, vi{e od sto godina trudi se da u svoje pitomce ulije duh svete Bra}e, da u du{ama wihovim zapali isti onaj ogaw Hristove revnosti apostolske, kako bi i oni sutra sa istim `arom i istim
uspehom pronosili svetost Evan|eqa Hristova u
na{em, nekada hristoqubivom, a danas prema Hristu ohladnelom narodu. Na nama, duhovnim pastirima i vo|ama narodnim, le`i te{ka i puna odgovornost pred Bogom, pred svetom ravnoapostolnom bra}om, pred narodom i istorijom, ako na{
narod skrene sa puta koji su nam pre jedanaest vekova ukazala sveta Bra}a, sa puta kojim je i{ao i
na{ sveti Sava i stotine hiqada na{ih svetih
predaka, iz svakog stale`a i nara{taja na{eg naroda, iz stole}a u stole}e.
341
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
342
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ПРЕДГОВОР КЊИЗИ
„СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ“
wiga koja je pred nama pokazuje na jedinstven na~in kako je
,,divan Bog u Svetima Svojimß.
Ona nam govori o novom svetitequ Crkve Bo`ije, svetome
ocu Jovanu Kron{tatskom, koji je bio retka pojava ne samo
me|u qudima, nego i me|u Svetiteqima. Svaki
Svetiteq Bo`ji je na sebi svojstven na~in veliki i ,,divanß, jer su svi oni postali ono {to jesu
jedino ~udesnim i predivnim Gospodom Hristom.
Otac Jovan, pak, u svome `ivotu, koji je sav u Hristu Bogu, sjediwuje u sebi odlike mnogih Svetite343
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
qa. On je pravi duhovni gorostas, sasud pun izobilne blagodati Bo`je, koja se preko wega izliva
na sve qude. U wegovom karakteru zapa`aju se
mnoge izuzetne crte koje ga ~ine sli~nim mnogim
Svetiteqima.
Otac Jovan ima veru apostolski svetu, silnu i
svemo}nu, kojom on i ~ini apostolska ~udesa.
Ima molitvenost svetog Jefrema Sirina, kojom
obuhvata svu {iroku zemqu rusku, i jo{ mnogo vi{e oko we; ima milostivost svetog Nikolaja
^udotvorca koji zna samo za potrebe svojih bli`wih ma ko bili; ima siroma{tvo svetog Spiridona Trimituntskog, jer, iako su kroz wegove ruke prolazili milioni rubaqa, on ni{ta svoje nije imao; ima asketizam velikih Pustiwaka, jer je
bio umeren i uzdr`qiv u svemu; ima devstvenost
svetog Grigorija Bogoslova, iako je ,,zvani~noß
o`ewen; ima smirewe jevan|elskog carinika, jer
su ga svi slavili i divili mu se, on se nije gordio
i preuznosio, jer je znao da je samo ,,zaludan slugaß koji ~ini ono {to je du`an ~initi; ima qubav
bo`anski neizmernu koja ga pribli`ava svima i
svakome, te ~itavim bi}em svojim sastradava sa
svima stradalnicima i sva~iji bol i muku ose}a
kao svoju.
Sveti otac Jovan je, dakle, sve to skupa i jo{ ne{to mnogo {ire i mnogo vi{e od svega toga, ne{to {to je mislima neuhvatqivo i re~ima neizrazivo. Ma {ta i ma koliko rekli o wemu, uvek ostaje mnogo nedore~enog i nedorecivog. On je izuzetno jedinstven, i, usu|ujem se re}i, neponovqiv, u
344
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
liku Svetiteqa Bo`jih. On predstavqa izuzetak,
kako po raznovrsnosti svoga delawa i {irini zamaha, tako i po istrajnosti i energiji ulo`enoj u
sve svoje aktivnosti, kao i po rezultatu i posledicama svoga rada. ,,Svako se drvo po plodovima
svojim poznaje.ß
Ovu izuzetnu kwigu o ocu Jovanu Kron{tatskom preveo je sa nema~kog, ~itaocima ve} izranije poznati, otac M. Hilendarac. On, pored mnogih
obaveza i poslu{awa koja u manastiru ima, svaki
minut slobodnog vremena koristi na pripremawe
duhovne hrane za na{ duhovno izgladneli i osiroma{eni rod srpski. Plod takvog wegovog rada i
qubavi jeste i ova kwiga koja se sada predaje u ruke bogoqubivih ~italaca.
Namena ove kwige je najpre da nas upozna sa izuzetnim svetilom Crkve Pravoslavne koje je zasijalo na slovenskom nebu u, takore}i, na{e vreme,
a zatim da zapali i razgori ogaw vere i qubavi i
u nama samima kako bismo mu postali podra`ateqi i sledbenici. Ovo naro~ito va`i za na{e pravoslavno sve{tenstvo, koje kao da jo{ uvek nije
na{lo svoje pravo mesto i na~in delawa u savremenim uslovima.
Rad i na~in rada oca Jovana apsolutno je prihvatqiv i primenqiv u svim uslovima i svim vremenima, jer je sav evan|elski. A Evan|eqe Gospoda Hrista je svevremeno i sveve~no. Potrebno je
samo ste}i delotvornu veru, sastradalnu qubav
oca Jovana, pa da se poqe rada svakog sve{tenika
u~ini {irokim i plodonosnim. Otac Jovan kao
345
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
u~iteq (=verou~iteq), kao pomaga~ i zbriniteq
nevoqnih i prezrenih, kao sve{tenoslu`iteq ‡
predstavqa idealan primer za ugled i podra`avawe svakom sve{teniku, monahu i hri{}aninu.
Wegov primer pokazuje {ta je najva`nije u sve{teni~kom pozivu i radu: spasewe poverenih mu
du{a. A qubav naroda sa svim blagotvornim posledicama svojim (dakle, i ekonomskom sigurno{}u za `ivot sve{tenika i wegove porodice) ne}e izostati. Samo treba istrajati i biti dosledan evan|elskim principima koje sa~iwavaju potku i osnovu sve{teni~kog delawa. Ako me|u sve{tenicima postoji neki sumwalica u ove re~i,
neka opet i opet ~ita ovu kwigu o ocu Jovanu, nek
poku{a da ga sledi, i uveri}e se.
Kao {to je pisao nekada Isidor Pelusiot za
poznate kwige Svetog Jovana Zlatoustog o sve{tenstvu: ,,Nema srca koje bi ~italo ove spise, a
da ne bude raweno bo`anskom qubavquß, tako bi
se moglo re}i i za oca Jovana Kron{tatskog, da
nema ~oveka hri{}anina, a pogotovu sve{tenika,
koji bi ~itao ovu kwigu a da srce wegovo ostane
indiferentno prema qubavi Bo`joj kojom je otac
Jovan bio ispuwen. Sve ono {to je sveti Jovan
Zlatoust pisao o sve{tenstvu, sve je to sveti Jovan Kron{tatski `ivotom posvedo~io i potvrdio kao ve~nu evan|elsku istinu. Kada se ~ita
ova kwiga postaje jasno za{to je sve{teni~ka slu`ba iznad slu`be carske i an|elske. Ono {to sve{teni~ku slu`bu ~ini toliko uzvi{enom jeste
sama blagodat sve{tenstva.
346
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Sve{tenik ima bo`anske vlasti nad rajem i paklom, nad smr}u i `ivotom, nad besmrtno{}u i ve~no{}u. ,,Sve{tenstva blagodat? Ogromna, nadangelskaß, veli otac Justin. ,,Svaki sve{tenik po
pozivu ~udotvorac. Najve}e ~udo u zemaqskom svetu: sveta Liturgija; wu sve{tenodejstvuje, ~inodejstvuje sve{tenik Pravoslavni: Bog se ponovo
ovaplo}uje; pri~esnici primaju vascelog Boga. A
sve{tenik, {ta tu daje od sebe? ^istu du{u, du{u
o~i{}enu od grehova i strasti, svete podvige
evan|elskih vrlina: vere, molitve, posta, qubavi, milosr|a... Razume se, u svemu tome vera vodi
i rukovodi: ona je srce svake evan|elske vrline.
A Gospod? ,,Gospod ~ini sve {to ho}e veraß, veli
sveti Isak Sirin. Vera razra|ena i umno`ena
kroz ostale svete vrline ‡ to je ono {to mi moramo dati od sebe, ako `elimo spasewa du{i svojoj.
Zato je sve{teniku uvek neophodno: stra`iti nad
sobom, ~iste}i sebe stalno od svake strasti, od
svake ne~iste pomisli, od svakog nepristojnog
ose}awa.ß
Sve{tenik koji tako izgradi sebe ,,na temequ
Hristuß, radosno otkriva da blagodat {to je u wemu nije uzalud. Ona mu oblagoda}uje svu voqu wegovu, sav um, sve misli, sva dela, i on se pokazuje
kao sluga Bo`ji: u trpqewu mnogom, u nevoqama,
u bedama, u teskobama, u trudovima u nespavawu, u
postu, u ~istoti, u podno{ewu, u dobroti, u Duhu
Svetom, u qubavi neizmernoj, kao siroma{an, a
koji mnoge oboga}uje, kao onaj koji ni{ta nema, a
sve ima.
347
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Sve{tenik s pravom mo`e da se poredi sa pastirima, sa lekarima, sa vojskovo|ama, sa carevima u pogledu wegove slu`be i metoda delovawa,
pa se ~esto i naziva tim imenima. No, istovremeno {to se ti~e vrednosti slu`be, on neuporedivo
prevazilazi sve wih u tolikoj meri koliko je du{a prete`nija od tela. ^im neko stupi na ovu uzvi{enu slu`bu, on prestaje (=treba da prestane)
da `ivi za sebe, nego `ivi za Crkvu Bo`ju i za
verne koji su povereni wegovom duhovnom starawu. Ve} samo to pokazuje da ova slu`ba, iako toliko ~asna, nije nimalo laka. Poznato je kako je te{ko postavqati dijagnoze du{evnih bolesti
(=grehova i strasti), i jo{ te`e le~iti ih. Koliko je tu potrebno qubavi, koliko strpqewa, koliko dobrote! ^ovek sam, vaistinu, ne poseduje i takve sile koje su mu neophodne za tako uzvi{enu
slu`bu. Zato upravo, svaki sve{tenik svestan
svoje nemo}i, smerno priznaje ,,da bez Hrista ne
mo`e ~initi ni{taß, ali je i pun nade da ,,sve mo`e u Hristu Isusu koji mu mo}i dajeß.
Ta~no takav je bio kao sve{tenik sveti otac Jovan Kron{tatski, ovaplotiv{i u svome `ivotu i
svome radu sve ono {to je najuzvi{enije mogu}e
spojiti sa sve{teni~kim pozivom. Stoga ova kwiga koliko predstavqa `itije jednog Svetiteqa,
toliko i ,,`itijeß jednog poziva (sve{teni~kog).
U tom i jeste izuzetnost wena u odnosu na ostala
`itija. Zato ona zaslu`uje da u biblioteci svakog sve{tenika zauzme po~asno mesto i da bude
wegova ,,nastoqnaja kwigaß. Svetli, pak, lik sve348
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
tog Jovana Kron{tatskog ovde opisan, nadahnu}e
je i putokaz ne samo sve{tenicima nego i svakoj
du{i `ednoj i gladnoj Boga i @ivota ve~noga.
349
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
350
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ТАЈНА ВИТЛЕЈЕМСКИХ МЛАДЕНАЦА
,,Tada se Irod, kada vide da su ga mudraci prevarili, razgwevi vrlo i posla te pobi{e svu decu po
Vitlejemu i po svoj okolini od dvije godine i
ni`e, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca"
(Mt. 2, 16)
vima je poznat, ko iole ima
kontakta sa Crkvom, taj gnusni zlo~in izveden pre oko
dve hiqade godina. Od tada do
danas mnogi su se zgra`avali
nad wim. Mnogi su o wemu komentarisali tra`e}i glavnoga krivca za nevino prolivenu krv. Mnogi su
pritom vrlo nerazumno sudili o pogubqewu dece
i, uzbu|uju}i se nepravdom prema wima u~iwe-
351
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
nom, postavqali mawe ili vi{e skepti~na, pa i
drska pitawa. Mnogi su govorili da je potpuno razumqivo {to se Irod re{io na takav zlo~in, sude}i po wegovom vlastoqubqu i karakteru koji
se ni pred ~im nije zaustavqao. No, u ~emu su kriva pobijena deca, i kako je sve pravedni Bog dopustio Irodu da izvr{i taj zlo~in? To su pitawa
koja i do danas uzbu|uju mnoge u ove dane. Nepravednost Iroda u ovom postupku svakome je jasna, no
sam zlo~in nije, jer se buni unutra{wi ose}aj
pravde tra`e}i da shvati za{to da nevina deca
postradaju. Ako je Irod bio prevaren od mudraca,
za{to on svoj gwev iskazuje na mladencima? Zar
su mladenci uputili mudrace da idu drugim putem
u svoju zemqu?
Nema sumwe, Irod se re{ava na ovaj zlo~in ne
zato {to smatra vitlejemske mladence krivim za
prevaru mudraca, ve} zato {to je opsednut demonom vlastoqubqa i zavisti, ili jo{ ta~nije, iz
straha da mu ,,novoro|eni Carß ne preotme presto. On preduzima pokoq ne iz osvete i mr`we
prema deci, nego iz prevelike qubavi prema sebi
i jo{ ve}e mr`we prema Onome na koga je zvezda
ukazivala, prema Onome radi koga su mudraci toliki put prevalili, prema Onome koga su an|eli
pozdravili pesmom: ,,Slava Bogu na visini, a na
zemqi mir, me|u qudima dobra voqaß (Lk.1,14).
Neposredno posle te pesme umesto dobre voqe i
mira, pojavquje se svirepa i |avoimana voqa Irodova, koja ne ostavqa na miru ni nevinu de~icu
,,od dve godine i ni`eß, ni wihove majke i srodni352
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ke, pa ni pramater Rahilu, koja ,,pla~e za svojom
decom i ne}e da se ute{i jer ih nemaß (Mt.2,18).
Gospod Hristos je samim svojim Ro|ewem pokazao, a tek posle trideset godina izrekao onu poznatu istinu: ,,Nisam do{ao da donesem mir nego
ma~ß (Mt. 10,34).
Nemaju li, onda, pravo oni koji vole da ka`u da
su vitlejemski mladenci pogubqeni zbog Gospoda
Hrista, ili da je sam Hristos uzrok wihovog pogubqewa? Ne, Bo`e sa~uvaj! Iako je Irod gonio
Isusa od kolevke, i gone}i Wega pogubio sve vitlejemske mladence, ipak ta deca nisu pogubqena
zbog Hrista, nego zbog Irodovog zlog srca, zbog
Irodove zlobe i surovosti. Ta deca nisu, dakle,
postradala zbog Hrista, ali su vaistinu postradala za Hrista, kao prvi nevini `rtveni jagawci,
kao prvi mu~enici Hristovi, premda i nesvesni
te svoje `rtve. Gospod je wihovu `rtvu primio
kao blagouhani miris, a Crkva wihov sveti spomen slavi 29. decembra (po starom kalendaru) svake godine.
Takav odgovor, iako ta~an, jo{ uvek mnoge ne zadovoqava. Wima jo{ uvek ostaje nejasno za{to je
Bog dopustio Irodu da izvr{i takav zlo~in. Da
bi se i na to pitawe dobio zadovoqavaju}i odgovor, potrebno je najpre razjasniti neke pojmove.
Pre svega, ako bi se nazna~ewe ~oveka ograni~avalo wegovim `ivotom na zemqi, i, sledstveno,
zavr{avalo se wegovom smr}u, tj. ako bi za svoje
dobre i r|ave postupke qudi dobijali platu samo
ovde na zemqi, tada bi svaki koji na pravdi stra353
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
da, svaki nevino osu|eni, svaki nepravedno unesre}eni bio u pravu da smatra sebe o{te}enim i
uvre|enim, u pravu da govori ,,Gde je pravi~nost?
I kako Bog dopu{ta da mi stradamo u isto vreme,
dok qudi poro~ni u`ivaju?ß Tako su stvarno i rasu|ivali neznabo{ci nemaju}i veru u ve~ni
`ivot i nemaju}i pojma o vaskrsewu; tako rasu|uju i danas svi oni koji nisu upoznati sa su{tinom
hri{}anstva.
Pravi hri{}ani rasu|uju druga~ije. Oni znaju
da je Gospod Isus Hristos govorio i u~io o besmrtnosti du{e u predstoje}em vaskrsewu svih
qudi, o kratkovremenosti zemaqskog i ve~nosti
budu}eg `ivota, o plati u budu}em `ivotu za sve
u~iweno ovde na zemqi, o nemo}i zemaqskog bogatstva, veli~ini i slavi pred sudom Bo`ijim.
Oni znaju da je Hristos o~iglednim primerom, tj.
svojim stradawem, smr}u i Vaskrsewem, dokazao
qudima da }e i oni vaskrsnuti. Zato, pravi hri{}ani ~ekaju u budu}em `ivotu platu za dobro
ili zlo koje su u~inili na zemqi, ne okrivquju}i
Boga za nanetu im nepravdu, tj. ako se ovde podvrgavaju nezaslu`enim stradawima i nesre}ama, jer
znaju da se te neda}e {aqu odozgo kao ispitivawe
na{e vere (primer ‡ mnogostradalni Jov), i da, u
svakom slu~aju, bez roptawa podnesenim nevoqama mi ili zagla|ujemo na{e grehe ili, ako wih nemamo, dobijamo blistave vence kao nagradu.
No, ni ovo re{ewe ne smiruje sve. Neki sa ~u|ewem pitaju: ,,Kakve grehe su imali mladenci koje
je trebalo da operu svojom krvqu? To {to je na354
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
pred re~eno s pravom se mo`e primeniti na odrasle qude koji su imali prilike da u~ine greh ili
kakvo dobro u `ivotu.ß Pored toga {to je ve} re~eno, da tamo gde nema greha, pretrpqene nepravde i stradawa u ovom `ivotu donose nagradu u budu}em, sveti Zlatoust odgovara na sli~ne nedoumice pitawem: ,,[ta je smrt?ß on odgovara: ,,To je
isto {to i svla~ewe odela. Telo, sli~no odelu,
obla~i du{u, i mi ga skidamo se sebe na kratko
vreme, da bismo ga opet dobili u svetlijem vidu.ß
Zato on smelo i uzvikuje: ,,Daj mi samo tvrdu veru
u Carstvo Nebesko, i ‡ ubij me, ako ho}e{, ve} danas! Ja }u ti zablagodariti za smrt, zato {to }e{
me kroz wu brzo preseliti ka tim »nebeskimõ dobrima.ß Uz to treba naglasiti da problem stradawa kako male dece, tako i pravednika uopp{te,
treba posmatrati i re{avati u okvirima op{te
grehovnosti i stradalnosti qudske prirode kao
posledice prvorodnog greha. Deca, bez sumwe, nisu mogla stradati zbog nekih svojih ,,li~nihß grehova, ali nisu bila ni izuzeta iz te op{te grehovnosti, zbog koje Jov vaqda i veli: ,,Ko je slobodan
od ne~istote? Niko pa makar jedan dan pro`iveo
na zemqiß (Jov. 14, 45).
Tajna vitlejemskih mladenaca dobija svoje re{ewe i svoj smisao jedino u tom svetlu. Jedino sa
tog aspekta mo`e se sa smelo{}u i sa sigurno{}u
tvrditi da vitlejemska deca nisu pretrpela nikakvu {tetu {to su prerano li{ena ovozemaqskog
`ivota. Ali je zato ve~nu {tetu pretrpeo wihov
yelat zlo~esti Irod, kojega je pravedni sud Bo`i355
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ji ubrzo postigao, i on je zavr{io svoj `ivot te`om i sramnijom smr}u nego mladenci koje je on
pogubio.
Ovaj zlo~in Irodov nad nevinom decom nije se
desio bez predznawa i dopu{tewa Bo`ijeg. Jer
Bog zna sve, premda ne ~ini sve. Dokaz za to je proro{tvo proroka Jeremije koje se odnosi na ovaj doga|aj: ,,Glas u Rami ~u se, pla~ i ridawe i jaukawe
mnogo: Rahila pla~e za svojom decom, i ne}e da se
ute{i jer ih nema" (Jerem. 13. 15; Mt. 2, 18). Kada
je Bog, dakle, predvideo i prorekao preko proroka ovaj doga|aj, to je garancija da se on nije desio
izvan Promisla Bo`ijega i da nije li{en svoga
smisla .,,Ti ka`e{ »govori sveti Zlatoustõ da bi
deca u~inila mnogo, mo`e biti i velika dela, ako
bi se produ`io wihov `ivot. No, Bog tada ne bi
dopustio wihovu ranu smrt ako bi ona imala da postanu velikimß, tj. ve}im nego {to su postala svojom smr}u. ,,Naprotiv »govori Arhiepiskop Inokentije Hersonskiõ ona bi lako mogla biti u broju onih koji su vikali Pilatu: ,,Raspni Ga, raspni!
Krv wegova na nas i na decu na{u.ß Mo`e biti na
wih bi se sru~ile one nevoqe i bede o kojima je
Gospod govorio pred svoja stradawa: ,,Dolaze dani
u koje }e kazati: blago nerotkiwama i utrobi koja
nije nosila i sisama koje nisu dojile.ß I eto, to
bla`enstvo je sada i dopalo vitlejemskim materama. Wima je lak{e bilo izgubiti decu u nevinom
uzrastu, nego videti wihovu nesre}nu smrt ili
u`asne nevoqe docnije kada bi ta deca postala
oslonac wihovoj nemo}noj starosti.ß
356
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Nevoqe prate svakog ~oveka na wegovom `ivotnom putu. I vitlejemski mladenci, da su produ`ili da `ive, bez sumwe bi imali izobiqe nevoqa
u `ivotu. Pitawe je, me|utim, da li bi im te nevoqe koristile u zadobijawu Carstva Nebeskoga,
koliko im je koristila ova prerana smrt. Jer, nevoqe koriste ~oveku samo onda ako ih on smireno
i trpeqivo podnosi Boga radi. U tom slu~aju nevoqe i stradawa nas ~iste od grehova i probavqaju nagradu. No, da li bi ta deca tako herojski podnela te `ivotne nevoqe, kao {to su podnela ovu
smrt, veliko je pitawe i veliki je rizik. Ona su
svojim stradawem ulo`ila minimum (iako ipak
najve}e {to se u ovom svetu ima ‡ `ivot) da bi dobila sve ‡ besmrtnost i `ivot ve~ni u Carstvu
Nebeskom. Zato ona, vaistinu, nisu {tetovala.
Na kraju, kada mnoge nedoumice i pitawa navale na nas sa svih strana, kada vidimo bede, naizgled nevine, a mi ne mo`emo da vidimo smisao i
re{ewe tih pitawa i nedoumica, onda se smirewem treba setiti re~i Isusa Hrista upu}enih
apostolu Petru: ,,[ta ja radim sada, ti ne zna{,
ali }e{ razumeti kasnijeß (Jn. 13, 7). Mnogo neshvatqivoga nekada postaje nam shvatqivo i po
isteku vremena; kona~no, pak, mi }emo sve razumeti na posledwem Sudu Hristovom nad rodom
^ove~ijim.
357
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
358
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
КОСОВО
–
– МУЧЕНИШТВО ИЛИ САМОУБИСТВО
ek je pro{lo tri godine od veli~anstvene proslave {est stotina godina od Kosovske bitke,
pa nije na odmet da se svega toga malo prisetimo i ponovo
progovorimo koju re~ na temu
Kosova. Pogotovu stoga {to se
za ove tri godine mnogo toga izmenilo, mnoge nade
su nas napustile, mnoga obe}awa su se ponovo pokazala kao {arena la`a za decu. Neka i ovaj tekst nakon tri godine, bude jedna mala vo{tanica upaqena pred svetim Kosovskim `rtvenikom, ali i novi
zra~ak svetlosti u mra~nom tunelu u koji je voz na{e istorije ponovo uleteo.
359
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
O Kosovu se jo{ u godini pripreme mnogo pisalo i govorilo. Nije bilo lista ni ~asopisa, kako
dru{tvenog tako i crkvenog, koji se nije bavio
tom tematikom. Nije bilo skupa ni proslave na
kojoj se nije govorilo o Kosovu. Objavqene su i
mnoge publikacije ‡ nau~ne i popularne posve}ene ovoj nesvakida{woj proslavi. Ceo narod srpski na ovaj ili onaj na~in ukqu~en je bio u ovu
proslavu. Bilo li~nim prisustvom u Gra~anici i
na Gazimestanu na ovaj {estoti Vidovdan, u Kninu i Dalmatinskom Kosovu, u Kne`ini ili Drvaru i na drugim mestima na kojima se sve~ano i masovno obele`avao ovaj spomen, bilo ~itawem ~lanaka i kwiga posve}enih ovom jubileju, bilo pak
pra}ewem navedenih manifestacija preko masmedija ‡ radija i televizije. Tek, sigurno je da je te{ko na}i Srbina, ma gde on `iveo, a da wegove
glavne misli i ose}awa u onoj godini nisu bila
vezana za Kosovo.
To je, slobodno mo`emo re}i, drugi put u istoriji svojoj da su Srbi bili slo`ni i jedinstveni:
prvi put ‡ onog prvog Vidovdana 1389. godine, i
drugi put ovog {estotog Vidovdana.
Pa ipak, kako onog prvog Vidovdana, iako su
svi Srbi bili na Kosovu, ipak nisu svi bili iste
misli i opredeqewa, tako i ovog Vidovdana (kao
uostalom i kroz celu na{u istoriju), iako svi misle i govore o Kosovu, ipak Kosovo vide i do`ivqavaju razli~ito.
Kosovo je od po~etka, pa sve do danas ,,kamen
spoticawa i stena sablazniß u srpskom narodu.
360
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Ono je sudbonosna vododelnica u na{oj istoriji.
Doga|aji u na{oj istoriji ra~unaju se ,,od Kosovaß i ,,posle Kosovaß, ta~no onako kao {to se doga|aji u svetskoj istoriji dele na ove ,,do Hristaß i
one ,,posle Hristaß.
Od Kosova i oko Kosova qudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi ‡ kao pobedu. Jedni kao doga|aj zbog koga smo pali u mra~no petvekovno tursko ropstvo, drugi ‡ kao doga|aj zahvaquju}i kome smo to ropstvo izdr`ali i
pre`iveli. Jedni kao ,,grobnicuß u kojoj su ,,sva
na{a nadawa zakovanaß, drugi ‡ kao izvor svih uzvi{enih stremqewa i pregnu}a u na{em narodu.
Najzad, jedni Kosovo vide kao mesto na kome je
~itav jedan narod izvr{io masovno samoubistvo,
drugi ‡ kao `rtvenik na kome je ~itav jedan narod
masovno prineo sebe na `rtvu ,,Carstva radi Nebeskogaß, i tako postao jedan mu~eni~ki narod.
Otkud tako opre~ni i dijametralno razli~iti
stavovi o Kosovu i na{em narodu? Na to pitawe
sam narod odgovara: oni su nasle|eni od onog prvog Vidovdana od pre {esto godina. Tako je bilo
i onda: jedni su bili uz Vuka Brankovi}a, drugi
uz ~estitog kneza Lazara. Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadr`ine svake du{e. Je li du{a ispuwena zemqom i ~e`wom za ,,zemaqskim
carstvomß, ona Kosovo do`ivqava kao poraz; je
li, pak, ispuwena ve~nim vrednostima i naklowena ,,Carstvu Nebeskomß ‡ ona ga do`ivqava kao
pobedu. Za prve je Kosovo ,,ne~uvena tragedijaß,
jer, kako veli Vladika Nikolaj, oni govore: ,,Ko361
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
sovo je zaustavilo to~ak na{e istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod.ß1 Po svetom pak Vladiki ,,ba{
nas je Kosovo u~inilo velikim narodom. Ono je
na{a narodna Golgota ali, u isto vreme, na{e narodno vaskrsewe, duhovno i moralno.ß2
Ko je u pravu i gde je istina? Nepogre{iv odgovor je dat jo{ onog prvog Vidovdana. Jer ,,ako je ko
na Kosovu pretrpeo poraz, veli opet vladika Nikolaj, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Brankovi}, a ne knez Lazar. Ko `rtvuje svoj `ivot u jednoj borbi za istinu i pravdu Bo`ju, `rtvovao je
najve}e {to je imao i mogao, i ‡ pobedio je. Makar
bitka tehni~ki bila izgubqena, on ostaje pobedilac. A po{to je sva srpska vojska na Kosovu poqu
pala ‡ i to dragovoqno ‡ za istinu i pravdu Bo`ju, to je i ona pobedila.3 To je mera i merilo za sve
one navedene razli~ite vizije i stavove o Kosovu.
Jedni se svrstavaju pod izdajni~ki barjak Vuka
Brankovi}a, drugi ‡ pod Krsta{ barjak Bo{ka Jugovi}a i kneza Lazara. Jedni Kosovo posmatraju
samo telesnim o~ima i mere materijalnim vrednostima, drugi ‡ probu|enim o~ima du{e i mere ve~nim vrednostima.
Koliko je du{a prete`nija od tela i telo od
odela4, toliko je stav ovih drugih prema Kosovu
uzvi{eniji od stava onih prvih. Na kneza Lazara
1. Ep. Nikolaj, Kosovo i Vidovdan, str. 69.
2. Isto.
3. Isto.
4. Mt. 6, 25.
362
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
i wegovu vojsku {est stotina godina lije se blagoslov celog naroda, a na Vuka Brankovi}a i wegove sledbenike ‡ pada narodna kletva. Primer kneza Lazara budi u nama ponos i odu{evqewe za
iste ideale za koje je on mu~eni~ki postradao, a
primer Vuka ‡ izaziva ose}aj stida i srama {to
se u na{em rodu na{ao i takav izrod.
Sve }e to biti daleko jasnije ako svetog kneza
Lazara i wegove vitezove posmatramo u svetlosti Evan|eqa Hristovog, porede}i ih sa mu~enicima Crkve Hristove iz prva tri veka hri{}anstva. Kosovo je osvetqavano i do sada sa raznih
aspekata, ali, ~ini se, sa ovog nedovoqno.
Poznato je iz istorije Crkve Bo`ije da smrt
~oveka naj~e{}e li~i na wegov `ivot. To naro~ito va`i kako za velike pravednike, tako i za velike gre{nike. Pravednici ,,usnivajuß u Gospodu
(,,zaspao je snom pravedni~kimß), dok je ,,smrt gre{nika qutaß, jer ,,ko se ma{a za no` od no`a }e i
poginutiß5.
@ivot kneza Lazara u mnogome je li~io `ivotu
najve}ih Svetiteqa Bo`ijih. Po wegovim biografima, kao i po bogoslu`benim pesmama ispevanim kasnije u wegovu ~ast, on je bio ,,blag, krotak,
ukra{en nezlobivo{}u, istinom i pravdomß. Bio
je ,,oko slepima, noga hromima, potpora starimaß.
Bio je, kako veli wegov savremenik Patrijarh Danilo III, ,,od detiwstva mnogo u svim dobrim delima ukra{en, i svim vrlinama pokaziva{e se ple5. Mt. 26, 52.
363
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
menit, veleuman i mu`astvenß. Bio je pravi~an i
mudar vladar, ne`an i ~edoqubiv otac, plemenit
i veran suprug. Na svim poqima `ivota `iveo je
i delao Jevan|elski.
On je podjednako brigu vodio i o dr`avi i o Crkvi. Prvu da osna`i i odbrani od spoqnih neprijateqa i unutra{wih razdora, drugu ‡ da ukrasi i
uzvisi kao dostojnu nevestu Hristovu. U tom ciqu je mirio mo}ne velika{e i sklapao saveze sa
okolnim vladarima; podizao je mnoge i velelepne
zadu`bine ‡ crkve i manastire, poput slavnih
prethodnika, svetih Nemawi}a, i snabdevao ih
svim {to im je neophodno za vr{ewe svete i uzvi{ene misije u narodu. Naro~ito je bio bole}iv,
milostiv i predusretqiv prema mnogim monasima ‡ Sinaitima, koji su sa Svete Gore i sa Istoka
be`ali pred navalom bezbo`nih Ismail}ana i nalazili uto~i{ta u slobodnoj Lazarevoj Srbiji.
Jednom re~ju, on je u svome `ivotu ispunio u celini Evan|eqe Hristovo. Onda, nikakvo ~udo
{to se u datom momentu dono{ewa sudbonosne odluke privoleo ,,Carstvu Nebeskomeß. Jer samo
onaj ko je u stawu da `ivi Carstva radi Nebeskoga, mo`e i umreti za ,,Carstvo Nebeskoß.
Ovakav `ivot i ovakav izbor kneza Lazara da
se, zajedno sa wegovom vojskom i narodom opredeli za ,,Nebesko Carstvoß u kome caruje Hristos,
~iju }e zemaqsku mu~eni~ku smrt ponoviti, svesno je podra`avaju}i, ~ini ga sli~nim sa svima ranijim mu~enicima Hristovim. Ta sli~nost bi}e
nam jo{ o~iglednija ako pogledamo neke osnovne
364
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
crte i karakteristike svojstvene za sve hri{}anske mu~enike, kao i za mu~eni{tvo uop{te.
Uzor i ishodi{te svih hri{}anskih mu~enika
svih vremena, bio je, jeste i bi}e sam Podvigopolo`nik Gospod Isus Hristos svojim stradawem i
mu~eni~kom smr}u na Krstu, kojom je osvetio i
osmislio svako stradawe ,,pravde radiß6. Svaki
mu~enik i stradalnik ,,Boga radi i pravde Bo`ije radiß nalazio je sebi utehu i olak{awe imaju}i vazda pred o~ima Krst Hristov i Wega na wemu raspeta, a u u{ima svojim re~i Hristove: ,,Koji god prizna »ispovediõ mene pred qudima prizna}e i Sin ^ove~iji wega pred an|elima Bo`ijim;
a koji se odre~e mene pred qudima toga }u se odre}i pred an|elima Bo`ijim.ß7 To pokazuje da je svako mu~eni{tvo po prirodi svojoj bilo javno.
U gr~kom jeziku ista se re~ koristi za mu~enika i za svedoka (µάρτυς), za mu~eni{tvo i za svedo~ewe (µαρτύριον), jer nema boqeg ni vernijeg svedoka od onoga koji svoje svedo~ewe (ovde: ispovedawe Gospoda Hrista) zape~ati i posvedo~i prolivawem krvi svoje i `rtvovawem `ivota svoga.
Dovoqno je otvoriti bilo koju stranicu @itija
Svetih pa se uveriti da su mu~eni{tva uvek bila
javna: na sudi{tima, u amfiteatrima, na trgovima, gde je uvek bila prisutna ogromna masa sveta,
te se i moglo de{avati da mnogi, gledaju}i juna~ko podno{ewe muka pojedinih mu~enika, i sami
6. Tj. Wega radi, V. Jn. 15, 20‡21.
7. Lk. 12, 8‡9.
365
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
poveruju u Hrista, ispovede ga javno za istinitog
Boga, i to svoje ispovedawe plate glavom.
Ta~no tako je i sveti knez Lazar i sva wegova
vojska javno, pred o~ima celoga sveta, na {irokom Kosovu poqu, prinela sebe na `rtvu, polo`iv{i glave svoje za ,,Krst ^asniß i Onoga koji
je na Krstu raspet.
Iz ovoga sledi druga osobina svakog mu~enika.
Naime, da bi se neko udostojio toga dara (mu~eni~kog venca), treba da je propatio i postradao
zbog prave i istinite vere, tj. da je pripadao telu
Hristovom ‡ Crkvi. Ima qudi koji svoj `ivot pola`u i krv prolivaju i zbog drugih razloga i ciqeva (ideolo{kih, partijskih, zemaqskih), ali
ne dobijaju epitet ,,mu~enikaß, jer, kako je ~esto
govorio Avva Justin }elijski ,,Bogu ne trebaju nesveti mu~eniciß. Oni se mogu nazivati: junacima,
herojima, vitezovima, ali ne i mu~enicima.
Kod svetog kneza Lazara, pak, nema sumwe da je
celog `ivota bio verno ~edo Crkve pravoslavne,
{to je potvrdio i uo~i same Kosovske bitke pri~estiv{i i sebe i svu vojsku svoju Pre~istim Tajnama Hristovim, pripremiv{i se i na taj na~in
za prelazak iz zemaqskog u ,,Nebesko Carstvoß.
Ovo nedvosmisleno svedo~i da je osnovna crta
svakog mu~enika da svesno i dobrovoqno prinosi
sebe na `rtvu Hrista radi, jer samo svesna i dobrovoqna `rtva ima ve~nu neprocewivu vrednost. Svaki je od wih mogao da izbegne stradawe
i smrt, da se odrekne Hrista i pokloni idolima
({to je redovno od mu~enika iznu|avano), no tada
366
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
se ve} ne bi zvao ,,mu~enikß, nego ,,otpadnikß ili
,,izdajnikß.
Na Kosovu poqu vidimo primer i jednih i drugih. Iako su svi do{li na Kosovo svesno i dragovoqno
Za Krst ^asni krvcu proqevati
I za veru s bra}om umrijeti,
ipak nisu svi do kraja istrajali u toj odluci. Dok
su knez Lazar i wegova vojska ostali verni svome
zavetu i opredeqewu i
Svi ostali listom na Kosovu,
dotle je Vuk Brankovi} sa svojim pristalicama
izneverio i sebe i kneza. Time je li{io sebe naziva ,,mu~enikaß, a stekao pridev ,,izdajnikaß.
Iz ovoga sledi da se smrt mu~enika bitno razlikuje od smrti obi~nog vojnika. Vojnik se bori,
strada i gine zbog jednog ~oveka (cara ili kraqa), ili radi ~isto qudskih i zemaqskih interesa, dok mu~enik strada radi ,,Sina ^ove~ijegaß.
Mu~eni{tvo mu~enika pretpostavqa mu~eni{tvo ‡ svedo~anstvo Onoga koji je ,,zato ro|en i
zato do{ao na svet da svedo~i istinuß8. Ovde u~enik strada kao i U~iteq, boqe re}i sa U~iteqem, jer se nalazi u istom eshatolo{kom vremenu
u kome re~ ,,istinaß ozna~ava upravo otkrivawe
samoga Boga koji je uvek ,,istiß.
U pogledu na ovu razliku, a po svetom vladiki
Nikolaju, koji je od na{eg roda najdubqe pojmio
8. Jn. 18, 37.
367
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
smisao i veli~inu Kosova, ,,Kosovo je unikum u
dvadesetovekovnoj istoriji hri{}anskog svetaß9.
Da bi to i dokazao, sveti Vladika se upiwe da u
istoriji bilo srpskog, bilo drugih hri{}anskih
naroda, na|e ne{to sli~no sa Kosovom, i ne nalazi. Po wemu ,,Kosovo se izdvaja od svih srpskih pobeda i poraza dvema odlikama:
1. Jedinstveno{}u motiva borbe i
2. re{eno{}u na mu~eni~ku smrt.
[ta ozna~avaju ove odlike pita on, i svoj odgovor sa`ima u ovoj konstataciji: ,,Sve druge borbe
i ratovi (bilo da su pobede ili porazi) vo|eni su
sa dvojnim motivima i podeqenim srcem: u ime
hri{}anstva, ali i u ime srpske dr`ave, tj. za veru i za dr`avu, za du{u, ali i za telo. ,,I jo{ß, veli vladika Nikolaj, ,,u svim ovim ratovima (do
Kosova i posle Kosova) nigde se nije ispoqila
naro~ita voqa, ni vojskovo|a ni vojnika, da poginu, da `eqno i dragovoqno prime smrt i mu~eni~ki venac... Oni su i{li u rat sa dvojnom mi{qu:
pobediti ili poginuti, no sa `eqom da pobede, a
ne da poginu.ß10
,,Druk~ije je sa Kosovomß, produ`uje sveti Vladika, ,,tu je potpuno jedinstvo motiva i ciqa borbe, i potpuna re{enost na smrt.ß Borba je za ,,Carstvo Nebeskoß, a ne za dr`avu, za narod, ili za
kneza, ili za ma {ta zemaqsko i prolazno. Borba
je za ,,Krst ^asniß, simbol Carstva Hristovoga.
9. Ep. Nikolaj, Nav. delo, str. 69.
10. Isto, str. 64.
368
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
I ~estiti knez, i vojvode velike i male, i svi tabori wihovi, kre}u na Kosovo s odlu~nom voqom
da `rtvuju svoje `ivote za Carstvo Nebesko ,,za
Krst ^asni i vjeru hri{}anskuß, ,,za lijepo ime
Isusovoß.
Ako voli{ Carstvu nebeskome
A ti sakroj na Kosovu crkvu
Ne vodi joj temeq od mermera
Ve} od ~iste svile i skerleta,
Pa pri~esti i naredi vojsku;
Sva }e tvoja izginuti vojska,
Ti }e{, kne`e, s wome poginuti...
Car voqede Carstvu Nebeskome
A negoli carstvu zemaqskome.
Tako se vladar posle dugog kolebawa i getsimanskog znojewa u Kru{evcu, odlu~io za smrt i carstvo ve~nih vrednosti, a odbacio sve privremeno,
prolazno i varqivo... Tome Carstvu ,,ne od ovoga
svetaß11 privoleo se Lazar, u punom saznawu da je
put ka tome Carstvu krst, stradawe i smrt. I u punom saznawu on se saglasio sa svojom Golgotom kao
kapijom ka Carstvu Nebeskom.
I ne samo Lazar. Sa istom vizijom nebesne
stvarnosti i sa istim saznawem o predstoje}oj
smrti polaze na Kosovo i bra}a carice Milice,
devet Jugovi}a... Svaki od wih odgovara uplakanoj sestri, koja sa odobrewem kneza sve redom moli da bar jedan ostane sa wom u Kru{evcu, ,,da
11. Jn. 18, 36.
369
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
imade brata od zakletveß, bez naro~ite bratske
ne`nosti:
Ne bih ti se, sestro, povratio,
Da mi care pokloni Kru{evac.
Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za Krst ^asni krvcu proqevati
I za vjeru s bra}om umrijeti.
I ne samo Jugovi}i. Svesni su da idu u smrt i
sve velike i male vojvode srpske. Pre sviju ona
trojica {to su i poginuli pre sviju: Milo{ Obili}, Kosan~i} Ivan i Toplica Milan. Tako su mislile i male vojvode, polkovo|e i ~etovo|e. Pa i
najprostiji qudi, ~ak do sluge Golubana, hrlili
su na Kosovo poqe sa istom neodoqivom `udwom:
Za ri{}ansku vjeru poginuti.
Dakle, u svesti ili podsvesti celog naroda brujala je jedna tajanstvena nota, da na Kosovu Hristos deli mu~eni~ke vence slave, i da se treba
grabiti za te vence, da se jedno carstvo gubi a
drugo dobija; i da je kucnuo sudbonosni ~as da se
za Krst ^asni `rtvuje sve.
Sa tom notom u du{i, srpska vojska u~inila je
i sve predsmrtne pripreme. Oprostila se na domu, pri~estila na Kosovu, pa po{la pod krstatim
barjacima na krst, na dan svetoga Vida i svetoga
Amosa, Krsne Slave ~estitoga Kneza.
I pogibe srpski knez Lazare,
I wegova sva izgibe vojska,
Sedamdeset i sedam hiqada.
Sve je sveto i ~estito bilo
I milome Bogu pristupa~no.
370
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Sveti vladika Nikolaj tra`i paralelu Kosovu
i kod drugih naroda, najpre kod pravoslavnih Grka, a ne nalazi. Zato on daqe smelo tvrdi:
,,Nijedan hri{}anski narod nema u istoriji
svojoj ono {to ima srpski narod, nema Kosovo.
[ezdeset i nekoliko godina posle Kosovske bitke pao je Carigrad, prestonica Isto~nog hri{}anstva. Pose~en je hri{}anski car Konstantin, srpske krvi i porekla po jednom roditequ.
Rekao bi ~ovek: to je sli~no Kosovu. Rekao bi
opet: doga|aj ve}i od Kosova. Bo`e sa~uvaj! Na
Kosovo je mar{irala hri{}anska vojska u susret
smrti, u Carigradu je vojska stajala unutra u gradu, nadaju}i se do posledweg ~asa da }e se smrt nekako okrenuti od we nalevokrug. Kad su |ulad, iz
prvih topova u istoriji, probila zidove gradske,
u`as je zavladao i panika se zacarila u vojsci i
gra|anstvu. Svi hramovi bili su ispuweni vapajem i molitvom Bogu za spasewe grada, tj. za spasewe tela, za spasewe dr`ave i carstva zemaqskoga.
Otuda je pad Carigrada zabele`en kod Grka kao
no} a ne kao dan, kao propast a ne kao pobeda.
Istina, i tu je bitka Krsta i polumeseca, no bez
epopeje i bez nadahnu}a za budu}a pokolewa. Jer
poraz shva}en samo kao poraz ne mo`e nikoga odu{eviti. Niti sama Golgota bez Vaskrsewa mo`e
nekoga nadahnuti i osna`iti.
Sasvim je obrnuto sa srpskim Kosovom. Kao
{to se samrtnik obla~i u novo i skupoceno odelo, tako je vojska srpska bila odevena u najboqe
ruho svoje. Blistava i sjajna povorka hitala je sa
371
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
svih granica carstva u `i`u ~asti i slave, na
Kosovo poqe. Osewena krstatim barjacima i
ikonama Krsnih Slava, sa pesmom i klicawem,
sa pesmom i svirkom, sa pesmom i rado{}u, hitala je ona svome kosovskom ‡ gubili{tu. Zar nas
ne podse}a ovo na grupe prvih hri{}ana, koji su
sa takvim raspolo`ewem i{li pod ma~, ili u
ogaw, ili pred zverove? Ne zna se ni za jednog
hri{}anskog mu~enika da se moli Bogu da ga spase od bliske smrti, a zna se za hiqade i hiqade
wih da su se molili da ih mu~eni~ka smrt ne mimoi|e. Ni krstonosna vojska Lazareva nije odr`ala molenstvije za spasewe od smrti. Naprotiv ‡ ispovedila se i pri~estila za smrt. Jedan
ceo oru`an narod kao jedan hri{}anski mu~enik, pokoran promisaonoj voqi Svevide}eg, prima gor~inu smrti, i to ne kao gor~inu nego kao
`ivotvorni lek. I zar nije Kosovo do dana{weg
dana slu`ilo dvaestini pokolewa uistini kao
`ivotvorni lek? U istoriji hri{}anskih naroda nema poznatog slu~aja da cela jedna vojska,
ceo jedan oru`an narod, bude zapojen voqom za
smr}u i da ode u smrt za veru svoju. Ne u smrt samoubila~ku, nego u smrt herojsku.12
Nikolajevski smelo i bogomudro, kosovsku `rtvu sagledava i na{ mladi, savremeni kwi`evnik
Milan Komneni}. On veli: ,,Nije se knez Lazar odrekao `ivota nego je sve zalo`io za `ivot... Pri~estiv{i sebe i narod za nebesnu `rtvu, Lazar Ko12. Ep. Nikolaj, Nav. delo, str. 68‡69.
372
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
sovski nije pustolov, kockar, ni gubitnik, nego je
dalekovid usmerilac...ß Za wega ,,stradawe nije puko skapavawe nego je put kojim pojedinac, ili narod, ide za Gospodomß13.
U istom duhu sa Vladikom Nikolajem, Kosovo
ose}a i do`ivqava i prepodobni pustiwak }elijski, otac Justin. On preosve}enim i bogonadahnutim umom jasno sagledava i vidi da su ,,Kosovski
mu~enici, na ~elu sa ~estitim knezom, svojim svetim mu~eni{tvom poveli na{ narod putem stradawa za nebesku pravdu. I vodili ga stole}ima
kroz sve bure i oluje na{e potresne istorije. Svaki pravi sin roda na{ega davao je ono {to je najdragocenije na zemqi ‡ `ivot, radi onoga {to je
najdragocenije na nebu ‡ radi Pravde.ß14
I kasnije u svakoj prilici, kroz svoje ogwene i
gromoglasne besede, otac Justin je stalno podvla~io i isticao ,,Kosovsko Evan|eqeß, koje je on sa`imao u jednu jedinu re~enicu: ,,Sve za Hrista,
Hrista ni za {ta!ß Tim Kosovskim Evan|eqem napajan, na{ narod je u svakom vremenu prinosio na
oltar ,,nebeske pravdeß ono {to je najboqe u sebi
imao. Svako pokolewe srpsko davalo je ne samo
,,desetakß, nego ~esto i ,,tre}inuß, pa i ,,polovinuß sebe na kosovski `rtvenik. I to ‡ od onog prvog Vidovdana, pa sve do danas.
Kako se mu~enici u `ivotu, a osobito u smrti
razlikuju od ostalih qudi ‡ heroja i junaka, tako
13. M. Komneni}, Obra}awa, Vaqevo, 1989. g, str. 67, 87.
14. Kosovo Zemqa `ivih, str. 158.
373
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
razlika ostaje i posle smrti. Obitavawe Duha
Svetoga u mu~eniku za `ivota (koji mu uostalom
i daje snage za `rtvenu smrt) daje i telu mu~enikovom jednu posebnu vrednost ‡ pretvara ga u ,,svete mo{tiß. Na mo{tima i krvi mu~enika utvr|ena je Crkva Hristova na zemqi. Ona ih sabira i
~uva kao svoje najve}e besceno blago, i odaje im
liturgijsko molitveno po{tovawe. Otuda je i sveti knez Lazar za `ivota nabavqao svete mo{ti
po Istoku i donosio ih u svoju Srbiju, u~vr{}uju}i tako wene duhovne temeqe. A po mu~eni~koj
kon~ini svojoj na Kosovu, pridodao je i svoje sveto telo u riznicu Crkve Hristove, koje ona bri`no ~uva evo punih {est stotina godina. Dirqiva je ta briga Srpske Crkve i srpskog naroda prema mo{tima Kosovskog mu~enika. Ona ga nikada
ne napu{ta, nego i sama vitlana istorijskim burama i olujama, nosi ga i prenosi od Kosova preko Ravanice do Sent Andreje, sremskih manastira i prestonog Beograda ponovo do Ravanice. Naro~ito je dirqiv wegov hod po srpskim svetiwama i srpskom narodu od Vidovdana 1988. do 9. septembra 1989. godine, kada je ponovo na{ao mir i
po~inak u svojoj predivnoj zadu`bini manastiru
Ravanici kod ]uprije. Na tom putu ~estiti knez
je, s jedne strane, vr{io smotru nad svojim narodom nekad raduju}i se, a nekad ridaju}i, jer nas nije uvek i svuda nalazio kakve je `eleo. ^esto smo
se pred wim pokazivali ,,lo{ije nego pred Kosovomß sa na{om neslogom, neverom i nemarom za
one ve~ne vrednosti za koje je on mu~eni~ki stra374
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
dao. S druge, pak, strane, na tome ponovnom putu
na svoje i na{e Kosovo, da bi se tamo na{ao na
ovaj {estoti Vidovdan, sveti knez je {irio iz
svojih svetih mo{tiju nebeski mir i blagodat na
svoje potomstvo, budio uspavane du{e i savesti u
svome narodu, pozivaju}i ga, ne kao nekada ,,listom kwige bijeleß, nego sada li~no, da se Srbi
vrate sebi i Kosovu, Kosovskom zavetu i Kosovskom Evan|equ.
No, po svetom Vladiki Nikolaju, nije samo Lazarevo telo ostalo neizgubqeno, nego nisu izgubqena ni tela ostalih vitezova Krsta, iako su
ostala na boji{tu. Od wihovih svetih du{a osve{ena su tela wihova, a od svetih tela wihovih
osve}ena je sva Kosovska zemqa. Otuda je Kosovo
postalo sveto poqe. Zbog toga Srbi i Srpkiwe sa
svih strana ‡ ~ak i oni iz Amerike ‡ dolaze i uzimaju sa svetoga poqa Kosova {aku ili torbu svete zemqe, da je kao svetiwu nose i dr`e u svojim
hramovima i domovima. Kao iz grobnice svetoga
Dimitrija u Solunu, ili sa grobova drugih hri{}anskih mu~enika. Kosovo je najve}a grobnica
hri{}anskih mu~enika, poginulih za jedan dan.15
Tako je krstonosna vojska na Kosovu spasila du{u i sa~uvala telo. A izdajnici su najpre izgubili du{u na Kosovu, da bi posle Kosova i tela wihova bila izgubqena. Ne zna se grob ni Vuka Brankovi}a, ni kasnijih izdajnika kroz na{u mu~eni~ku
istoriju.
15. Isto, str. 70.
375
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
I kao {to Crkva Hristova, kao i srpski doma}ini, slave dan smrti pojedinih Svetaca i Mu~enika kao wihov duhovni ro|endan (oni su tada ro|eni za Carstvo Nebesko), tako ceo srpski narod
svetkuje i proslavqa Vidovdan. Ko slavi svete
mu~enike (Georgija, Dimitrija i druge), taj ne
slavi pobe|enoga, nego pobednika, niti slavi mrtvoga no `ivoga. Tako i mi svi, proslavqaju}i veliku plejadu Kosovskih Mu~enika, ne proslavqamo pobe|ene nego pobedioce, niti mrtve no `ive.
Jer Bog otaca na{ih, Bog Nemawin i Savin, Bog
Lazarev i Milo{ev, Bog |akona Avakuma i Vuka{ina iz Klepaca, nije Bog mrtvih no Bog `ivih.
Ovim smo se upravo dotakli najtananije niti
na{e teme, teme mu~enika ‡ pobednika. Kako shvatiti Mu~enika, bilo kojeg, kao pobedioca, a mu~iteqa kao pobe|enog, kada je prvi uslov da neko bude mu~enik da je u mukama li{en `ivota? Ta~an
odgovor na tu, reklo bi se, antinomiju, dobija se
samo pri jasnom sagledawu ciqa koji ima Mu~enik i wegov mu~iteq. Mu~enik, svaki bez razlike, ima za ciq ne da spasava svoj `ivot (telesni),
nego svoju veru u Gospoda Hrista; i mu~iteq ima
za ciq ne da Mu~enika li{i `ivota nego da ga
prinudi ‡ milom ili silom ‡ da se odrekne Hrista i pokloni idolima. Ni kod jednog Mu~enika
mu~iteqi taj ciq nisu postigli, te su, budu}i pora`eni ~vrstinom stava Mu~enika, li{avali ove
`ivota iz zlobe i zavisti. A mu~enici, iako su
trpeli strahovita mu~ewa (podsetimo se samo Jasenova~kih Mu~enika) i li{avani na kraju `ivo376
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ta, postizali su svoj ciq i postajali nepobedivi
pobednici, o~uvav{i veru i u dobrom ispovedawu
prelazili svome Gospodu u Carstvo Nebesko, da
tamo ve~no `ive i caruju sa Wim. ^ak neki od mu~enika, kao sveti velikomu~enik Georgije, nosi i
zvani~no epitet ,,Pobedonosacß. A svaki mu~enik bez izuzetka, mogao bi s punim pravom ponoviti re~i svetoga apostola Pavla: ,,Dobar rat ratovah, trku svr{ih, veru odr`ah.ß16
I na svakom drugom planu u obi~nom `ivotu,
pobednik je onaj ko postigne svoj ciq, a pora`en
je onaj koji svoj ciq proma{i i ne ostvari ga. Crkvene slu`be Mu~enika predstavqaju prekrasni
mozaik ~udesnih i divnih primera kako su Mu~enici pobe|ivali svoje mu~iteqe i radosno hitali u naru~je `ivoga Gospoda, da bi i oni sa Wim
`iveli u vekove vekova. ,,O~e! ho}u da i oni koje
si mi dao budu sa mnom gde sam jaß.17
Slave}i Vidovdan i Kosovske Mu~enike, na
~elu sa svetim knezom Lazarom, mi iskazujemo svoju qubav prema na{im slavnim i svetim precima,
i tajanstveno se ukqu~ujemo u one koji su se privoleli ,,Carstvu Nebeskomeß. Na{i pak sveti preci, kao uostalom i svi ostali Mu~enici i Svetiteqi Bo`iji, na na{u qubav odgovaraju svojom qubavqu i postaju na{i zastupnici i molitvenici
pred Prestolom Svevi{wega, da se i mi udostojimo sti}i tamo gde su oni ‡ u Carstvo Nebesko. Taj
16. Tim. II, 4, 7.
17. Jn. 17, 24.
377
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
me|usobni odnos i duhovno jedinstvo svetih predaka i vernih potomaka, najboqe je izra`en u bogoslu`benim pesmama i himnama. Tamo se, takore}i,
svaka pesma, svaka stihira zavr{ava refrenom:
,,Moli se za nas »ili: oneõ koji s qubavqu po{tuju
sve~asni spomen tvoj.ß
Zbog svega ovde re~enoga, ili samo ovla{ dotaknutoga, postaje vi{e nego o~igledno da se Kosovo i Vidovdan toliko upilo u du{u i svest srpskoga naroda, da bi prekidawe te vidovdanske niti zna~ilo najpre gubqewe duhovnog identiteta
na{eg naroda, ~emu bi ubrzo usledio i wegov biolo{ki kraj i silazak sa istorijske pozornice. Zato je u pravu Sima ]irkovi}, koji, govore}i o Kosovskoj bici na osnovu istorijskih podataka, zakqu~uje da je tu ipak ,,najbitnije upravo trajawe,
neprekinuto se}awe, zbog koga Kosovska bitka
predstavqa jednu od osovina istorijske svesti,
koja je pomagala da se narod o~uva u vekovima turske vlasti bez dr`ave, bez institucije, samo sa
Crkvom i kulturom koju je bilo sve te`e odr`avatiß18. Na Kosovu smo izgubili kneza koji bi nas
vodio jo{ koju desetinu godina, ali smo dobili
Sveca (i Svetiteqa) koji nas vodi pravim putem
evo {est stotina godina, i koji ne}e prestati da
nas vodi dok mi ne prestanemo da ga sledimo. No,
to bi tada bio na{ kraj i poraz, a ne wegov. Izgubili smo zemaqsku dr`avu, a osnovali Nebesku
18. S. ]irkovi}, ,,[est stotina godina docnijeß, Kosovska narodna
~itanka 1989, Dalmatinsko Kosovo, str. 11.
378
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Srbiju u koju se vekovima seli sve {to je u na{em
narodu ,,sveto i ~estito i milome Bogu pristupa~noß. Tu misao je divno izrazio jedan na{ savremeni pesnik, koji za na{ narod veli:
Sleduju}i Bogu i precima,
Naselismo nebo sa svecima.
No, te{ko je dogledati i domisliti {ta bi bilo
da Kosova nije bilo. Nema sumwe, govori Milan
Komneni}, ,,bez vite{kog gesta na Kosovu druk~ije
bi danas izgledala Evropa, druk~ija bi bila sudbina hri{}anstva, druk~ija bi bila duhovna ba{tina
neprosve}enog sveta. Druk~iji bi, naposletku bili
i Srbi. Vekovi wihovog `ivota mo`da bi bili
sre}niji, ali ne i osmi{qeniji, s vi{e lagodnosti,
a s mawe dostojanstva, bli`i vrednostima zemqe,
ali daqi od Boga. Kosovski ~in je epohalno odredio karakter srpskog ~oveka za sva vremena.ß19
Samo u svetlu Vidovdana i Kosovske etike, koja se sastoji u saznawu da ,,dobro nema cenu, a zlo
nema izgleda na pobeduß20, srpski narod je smogao
snage ne samo da bezbroj puta u svojoj istoriji ponovi ,,Kosovki martirijumß, i to od Kosova do Jadovna, do Jasenovca i bezbroj jama bezdanica ispuwenih telima srpskih novomu~enika, nego i snage, da po ugledu na svoga Gospoda, oprosti svojim
mu~iteqima. Vaspitani u Kosovskom duhu, Srbi
su postali ,,narod pra{tawa a ne odmazde, blagorodnosti a ne bratoistrebnosti, narod izrana19. Obra}awa, str. 68.
20. Isto, str. 68.
379
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
vqenog (i ~esto ~ere~enog) tela ali celcate du{e. Time taj narod sija u zra~ewu Hristove blagodati kao redak me|u retkima koji je patwu podneo
jer joj je znao smisao, koji je pobe|ivao greh jer je
znao u ime ~ega ga pobe|uje, koji je zlotvoru pra{tao jer je u wemu uvek prepoznao brata.ß21 Postradavawe srpskog naroda kroz vekove svelo bi
se, istorijski posmatrano, samo na beslovesan pokoq da se taj narod nije stradawem digao me|u izabrane Hristonosne narode.22 A to je postigao jer
je za svoga duhovnog vo|u neprekidno imao ~itavu
plejadu svetih i slavnih predaka, na ~elu kojih su
uvek bili sveti Sava i sveti velikomu~enik Kosovski knez Lazar.
21. Isto, 94.
22. Isto.
380
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ХИЛАНДАР
У ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
И СРПСКОГ НАРОДА
du}e 1998. godine na{a carska
Lavra, manastir Hilandar do~ekuje i proslavqa osamstogodi{wicu svoga postojawa i aktivnog delovawa u istoriji
Srpske Pravoslavne Crkve i
srpskog naroda. To i jeste razlog da se ove godine na Saboru oca Justina osvrnemo u na{em predavawu na taj zna~ajan i redak jubilej. Retki su doga|aji, ne samo u istoriji srpskog
naroda nego i ~itave Evrope, koji zavre|uju obele`avawe osamstogodi{wice svoga postojawa. Pre
dvadeset pet godina skromno je proslavqena osamstogodi{wica ro|ewa svetoga Save; pre desetak i
381
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ne{to godina u Srbiji smo sve~ano obele`ili
proslavu osamstogodi{wice podizawa i postojawa manastira Studenice ‡ majke srpskih manastira. Sada obele`avamo osamstogodi{wicu manastira Hilandara, i verovatno }emo po~ekati podu`e
neki slede}i doga|aj iz na{e crkvene ili nacionalne istorije koji zavre|uje jedan takav jubilej.
Govoriti pak o slavqeniku koji postoji osamsto godina nije nimalo lako. Pogotovu o manastiru Hilandaru, ~ija je duga istorija mnogoplodna u
svim segmentima duhovnog, kulturnog i politi~kog `ivota, ~iji je `ivot uzajamno pro`iman sa
`ivotom ~itavog srpskog naroda, dele}i istu sudbinu kako u uzdizawu i procvatu, tako i u vremenima stradawa, kojih nije bilo malo. Manastir
Hilandar i srpski narod postoje vekovima na
principu spojenih sudova. Politi~ko, versko i
duhovno stawe u Srbiji odra`ava se i na `ivot
manastira Hilandara, i obratno ‡ duhovno i kulturno stawe u Hilandaru uti~e i doprinosi duhovnom stawu u samoj Srbiji. Tako je bilo od po~etka, tako je i danas. Pritom nije lako odrediti
{ta od ~ega zavisi: da li stawe u Hilandaru zavisi od stawa na{eg naroda u Srbiji, ili obratno.
Taj uzajamni uticaj Srbije na Hilandar i Hilandara na Srbiju i jeste predmet na{eg izlagawa. Ali o~ekivati od jednog ~lanka ili jednog
predavawa da ono u sebi sadr`i sve bitno o bogatoj hilandarskoj istoriji, misli, umetnosti, o hilandarskom mona{tvu, i svemu ostalom {to je u
vezi sa manastirom Hilandarom, skoro da je uzalu382
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
dan zahtev. To prevazilazi okvire ne samo jednog
predavawa nego i obim bilo koje kwige. Za to je
potrebna ~itava jedna biblioteka. Ona i postoji,
jer u na{oj novijoj nauci o Hilandaru dali su svoj
doprinos najblistaviji umovi iz na{eg naroda,
po~ev od Jovana Raji}a, preko Nikifora Du~i}a,
Vladimira ]orovi}a, Radoslava Gruji}a, pa sve
do akademika Svetozara Radoj~i}a, na{eg savremenika.
Ali, po~nimo redom.
Istorija manastira Hilandara, wegova izgradwa i po~etak vezan je za osniva~e i tvorce prve srpske dr`ave u Ra{koj, svetog Stefana Nemawu, u mona{tvu nare~enog Simeona i wegovog najmla|eg sina Rastka, docnije svetoga Savu. Rastko je, kao {to
je poznato, napustio o~ev dom i odbegao u Svetu Goru oko 1191. godine. Mona{ki postrig primio je u
starom Rusiku od strane ruskih monaha, ali ubrzo
prelazi u gr~ki manastir Vatoped. Wemu se posle
nekoliko godina pridru`uje i wegov otac po telu,
koji se odrekao prestola i zamona{io u svojoj zadu`bini, manastiru Studenici. Na Svetu Goru je do{ao kao velikoshimnik Simeon.
Na{av{i se zajedno, a vo|eni qubavqu prema
svome ota~astvu, otac i sin, Simeon i Sava, preduzimaju sve {to je potrebno da zasnuju srpsku obiteq na Svetoj Gori. Najpre, jo{ po~etkom 1198.
godine Sava uspeva da u Carigradu dobije od cara
Aleksija III An|ela, Hrisovuqu za obnovu malog
i zapustelog manastira Hilandara, koji se sa svima svetim mestima u Milejama stavqa pod upravu
383
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Simeona i Save kao potpuno samoupravni manastir, ,,da bude Srbima na poklon ve~niß. Odmah zatim, u toku druge polovine 1198. godine, i Simeon
Nemawa izdaje zlatope~atnu povequ Hilandaru,
kojom je Hilandar konstituisan kao srpski manastir i ktitorsko nasle|e porodice Nemawi}a.
Nemawin sredwi sin i naslednik na prestolu
velikog `upana Stefan (docnije nazvan Prvoven~ani), bogatim prilozima u zlatu i drugom materijalu poma`e ocu i bratu da Hilandar {to pre
podignu. Opisuju}i sam na~in podizawa Hilandara, otac Justin Popovi} u `itiju svetoga Save
ovako pi{e: ,,Uzev{i blagoslov od igumana i od
oca svog, hristo~e`wivi Sava sakupi vrlo mnogo
radnika, odvede ih u Hilandar, i za kratko vreme
uradi vrlo mnogo. On zate~e u Hilandaru sve zapustelo sem crkve, pa i ona be{e u ru{evinama. I
odmah po~e zidati manastir, i okolo manastira
sazida grad i veliki pirg u wemu; podi`e i trpezariju iz osnova, i sagradi dovoqno kelija bratiji; obnovi i crkvu, i zlatom je ispisa, i ukrasi je
ikonama, zavesama i svetim sasudima.ß Sve to,
Bo`jom pomo}u i bogatom rukom, on svr{i brzo,
i Hilandar bi dovr{en u junu 1199. godine i u wega se preseli{e iz Vatopeda Simeon i Sava sa
jo{ petnaestak monaha, uglavnom srpskog porekla. Starac Simeon, ispuwen rado{}u i blagodarno{}u Bogu zbog zavr{enog dela oko obnove Hilandara, nije u wemu dugo po`iveo. Ve} 13. februara 1200. godine prestavio se u Gospodu i bio sahrawen u samoj crkvi manastira Hilandara.
384
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Iako je manastir imao svoga igumana (prvi je
bio iguman Metodije), o Hilandaru je i daqe celoga svoga `ivota, a naro~ito kao Arhiepiskop
Srpske Crkve, glavnu brigu vodio Sava. Brigu o
Hilandaru vodili su i svi potowi Nemawi}i; svaki je po ne{to u Hilandaru dogradio i uradio, i
ostavio spomen sebi u toj jedinstvenoj riznici
srpskoga naroda. Me|u wima se naro~ito istakao
kraq Uro{ I, i posebno kraq Milutin, koji je izme|u ostalog na mestu malene Savine crkve podigao dana{wi velelepni hram u Hilandaru i bogato ga ukrasio `ivopisom i ostalim dragocenostima. Posle Milutina, u sredwem veku, najve}eg traga je ostavio srpski knez Lazar, dozidav{i na Milutinovu crkvu spoqnu pripratu.
Vladari iz ku}e Nemawi}a, kao i iz ostalih
vladarskih ku}a sredwovekovne Srbije, brinuli
su i o ekonomskoj osnovi za egzistenciju i `ivot
manastira. Tako je jo{ Stevan Nemawa ktitorskom poveqom 1198. godine darovao u vlastelinstvo manastiru Hilandaru devet sela u okolini
Prizrena. Wegov primer su sledili i wegovi naslednici, tako da je opseg i ekonomski potencijal
hilandarskih imawa u sredwem veku bio narastao
u najve}i kompleks crkvenog manastirskog poseda
sredwovekovne Srbije, obuhvataju}i ogromne teritorije u Pe}koj i Hvostanskoj oblasti, u Pomoravqu, u Solunskoj i Strumskoj oblasti, a posebno na Halkidici.
Ovakva materijalna baza, veliki broj monaha u
Hilandaru, wegova povezanost sa Carigradom i
385
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
Vizantijom, sa vizantijskom duhovno{}u i kulturom, stvorilo je od Hilandara jedan mo}ni duhovni, kulturni pa i politi~ki centar sredwovekovne Srbije. Hilandar je, dakle, ne samo dobijao iz
Srbije bogate poklone i vlastelinstva, nego i
podmladak u mona{tvu. A zauzvrat je davao Srbiji sposobne i {kolovane qude za najvi{a mesta
kako u crkvenoj jerarhiji, mnogobrojne Episkope,
Arhiepiskope i Patrijarhe, tako i za ugledna i
uticajna mesta na vladarskim dvorovima.
Kada je sveti Sava 1219. godine izdejstvovao u
Nikeji samostalost Srpske Crkve i postao wen
prvi Arhiepiskop, on je na povratku u Srbiju preko Hilandara nosio sa sobom ne samo kwige na kojima }e graditi novu crkvenu i dr`avnu organizaciju (Krm~ija), nego vodio i qude koje }e hirotonisti za prve Episkope i sa wima tu organizaciju
sprovesti u `ivot.
I docnije su mnogi Hilandarci i hilandarski
igumani postajali Episkopi i Arhiepiskopi u Srbiji. Od jedanaest Arhiepiskopa Srpske Pravoslane Crkve od svetoga Save sve do progla{ewa
Patrijar{ije 1347. g. za sedmoricu se zna sigurno
da su bili vaspitanici manastira Hilandara. Tako je Sava II, najmla|i sin Stefana Prvoven~anog
(Predislav), kao Hilandarac izabran za Tre}eg
Arhiepiskopa srpskog, naslediv{i svetog Arsenija Sremca. Pomenu}emo ovde samo jo{ neka imena, kao: Joanikija, Evstatija, a naro~ito Nikodima i Danila II, koji su zauzimali Arhijerejski presto u vreme kraqa Milutina. Nikodim je jo{ kao
386
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
hilandarski iguman odlazio u Carigrad u diplomatsku misiju kod vizantijskog cara Andronika
II. Nikodim je 6. januara 1321. godine krunisao Stevana De~anskog za kraqa. Nikodim je ina~e ocewen kao neobi~na pojava u po~etku XIV veka, kako
u Crkvi, tako i u dr`avi srpskoj.
Ipak, vi{e poznat i hvaqen bio je Danilo II,
u~iteq i naslednik Nikodima. Danilo II je, posle svetog Save, kod nas najpoznatiji crkveni velikodostojnik sredwega veka, kako u istoriji Hilandara, tako i ~itave Srpske Crkve. U neposrednom dodiru s maticom duhovnog `ivota Svete Gore prvih decenija XIV veka, savremenik i poznanik velikih gr~kih duhovnika, teologa i crkvenih poglavara koji su `iveli ili prolazili
kroz Svetu Goru, on je veoma mnogo doprineo da
proces vizantinizacije sredwovekovne Srbije
dobije potrebnu dubinu i trajnost. Sa Danilom
upravo po~iwe niz hilandarskih igumana ‡ dr`avnika i diplomata, i predanih radnika na kulturnom i prosvetnom poqu u Srbiji.
Hilandar naro~iti procvat i napredak u svakom pogledu do`ivqava za vreme kraqa i cara Du{ana (1331‡1355), koji na jedno vreme ~itavu Svetu Goru ukqu~uje u sastav svoje dr`ave. Tada je
iguman i duhovnik hilandarski ujedno bio i duhovnik samog Du{ana. Du{an je Hilandar uzdigao
na najvi{i stupaw u ~itavoj wegovoj sredwovekovnoj istoriji. Hilandar je u zenitu svoga razvoja. Deset Du{anovih poveqa oblikovalo je glavnu
masu hilandarskog vlastelinstva.
387
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
^ak i docnije, krajem XIV i po~etkom XV veka
za vreme Srpske kne`evine i despotovine, Hilandar i Srbija su tesno povezani, naro~ito za vreme kneza Lazara.Tu se naro~ito isti~e Hilandarac i Srbin starac Isaija, koji 1375. godine posreduje izme|u Srpske crkve i Carigradske Patrijar{ije radi ukidawa anateme (ekskomunikacije) ba~ene na Srpsku Crkvu, uspostavqawa crkvenog jedinstva i priznawa Srpske autokefalne
Patrijar{ije. To je ujedno i posledwa, izuzetno
va`na i uspe{na diplomatska misija hilandarskih i svetogorskih Srba izme|u Srbije i Vizantije, pred potpadawe ovih pod tursku okupaciju.
Hilandar je, kao {to smo videli, kroz ceo sredwi vek bio du{a razvoja i napredovawa u Srbiji
svega {to je dobro, sveto i ~estito bilo. Hilandar je bio prvi srpski univerzitet, prvi kulturni i kwi`evni centar iz koga su duhovnost, kultura i pismenost zra~ili prema Srbiji. Prvi kwi`evnik hilandarski i srpski bio je, nema sumwe,
sam sveti Sava. Za vreme u kome je `iveo i okolnosti pod kojima je radio, sveti Sava je istovremeno i prevodilac, ali i samosvojan i plodan pisac. Sve {to je sveti Sava uradio na ovom poqu,
bilo je izazvano prakti~nom potrebom slu`be koju je vr{io.
Prvi kwi`evni sastav svetoga Save bio je Karejski tipik, napisan 1199. godine. To je, u stvari, skitski mona{ki ustav, koji propisuje na~in
`ivota i molitve monaha u Karejskoj isposnici
(mu~alnici) u koju se i sam Sveti Sava rado po388
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
vla~io na podvig. Iste godine on je napisao i Hilandarski tipik, predvi|en za `ivot manastirskog op{te`i}a. To je upravo preveden i potrebama Hilandara prilago|en Evergetidski tipik
iz Carigrada. Docnije, kada je sveti Sava postao
iguman studeni~ki, napisao je i Studeni~ki tipik, koji je veoma sli~an hilandarskom.
Ovi prvi kwi`evni radovi svetoga Save imali
su ogroman zna~aj za formirawe i oblikovawe
srpskog mona{tva, kako u Hilandaru, tako i po
manastirima u Srbiji, koji su podizani kao zadu`bine od svih vladara iz porodice Nemawi}a
ili wihove vlastele, pa i kasnije. Duhovnost, prosveta i kultura iz Hilandara, preko ovih manastira u Srbiji, preno{eni su i u sam narod koji je
svoje manastire rado pose}ivao, u wima se molio
i utehu sebi nalazio.
Pored Tipika, prevoda Krm~ije za organizovawe samostalne Srpske Crkve, sveti Sava je napisao jo{ i @ivot svetog Simeona, koji je sme{ten u po~etku Studeni~kog tipika, kao i Slu`bu svetom Simeonu za bogoslu`benu upotrebu.
Ostala je od wega i ~uvena Beseda o pravoj veri,
koju je izgovorio na svom ustoli~ewu u @i~i.
Posle svetog Save javio se niz pisaca koji su
pisali `ivotopise na{ih vladara i najvi{ih crkvenih predstavnika. Tu su pored kraqa Stefana
Prvoven~anog, koji je tako|e napisao @ivot svetog Simeona, najpoznatija imena hilandarskih
monaha i biografa svetoga Save Domentijana i
Teodosija. Ali, najzna~ajniji pisac i kwi`evnik
389
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
srpski sredwega veka jeste, nema sumwe, Arhiepiskop Danilo II, pisac @ivota kraqeva i Arhiepiskopa srpskih. Na doradi ovoga kwi`evnog dela
radili su i Danilovi nastavqa~i, iako se ne znaju po imenu. Prvi od wih, zna se, napisao je @ivot kraqa Stevana De~anskog i @ivot Arhiepiskopa Danila II. Krajem XIV i po~etkom XV veka
vidno se isti~u na kwi`evnom poqu imena Grigorija Camblaka i Konstantina Filosofa, kao i
ime Despota Stevana Lazarevi}a koji nam je ostavio Slovo qubve i Mudrost i proro~anstvo.
Hilandar je pored pismenosti i kwi`evnosti
bio centar gde se negovala i razvijala i crkvena
umetnost, posebno ikonopis i duborez. Prema nekim izvorima prava istorija srpske crkvene umetnosti sredweg veka po~iwe od vremena kada je Nemawa po~eo vladati, izgra|ivati sredwovekovnu
Srbiju i zidati u woj svoje zadu`bine. U arhitektonskom smislu, na stil crkvenih zadu`bina u Srbiji tokom sredwega veka vr{eni su razni uticaji
iz Vizantije, Svete Gore, Istoka (preko Sicilije
i ju`ne Italije), ali i uticaj Zapada preko na{eg
Primorja, naro~ito preko Kotora. U `ivopisawu
crkava i u ikonopisu u Srbiji, uticaj Vizantije i
Svete Gore bio je dominantan. Hilandarski `ivopis i ikonopis nalazili su se tokom ~itavog XIII
veka u sredi{tu najnaprednijih umetni~kih strujawa u vizantijskom svetu i u srpskoj dr`avi. To,
svakako, stoga, {to su slikari bili najve}im delom monasi, koji su u svome umetni~kom radu imali da respektuju propise i crkve i svoga ~ina.
390
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Ipak, kad su u pitawu srpski majstori, mo`e se
re}i da su oni, u tra`ewu jednog novog izraza, postali eklekti~ari, {to je dokaz elasti~nosti wihovog talenta. Podjednako bliski vizantijskim i
romanskim kulturnim centrima, oni su (Srbi)
neobi~no brzo umetni~ki sazreli i stvorili vi{e stilova crkvene umetnosti na prostorima
sredwevekovne Srbije (ra{ki, moravski). Carigradski uticaji na srpsko slikarstvo ranog XIV
veka bili su jaki, ali su umetni~ke tradicije u
sredwovekovnoj Srbiji bile toliko razvijene, da
se i u godinama najja~eg talasa vizantinizma sa~uvao osnovni karakter stare srpske umetnosti, koja se razvijala po zakonima svoje sredine.
Ovakav mnogostran i mnogoplodan razvoj manastira Hilandara i wegov blagotvoran uticaj na
duhovni, kulturni i umetni~ki `ivot srpskog naroda, koji je trajao oko dvesta godina za vreme Nemawi}a, prekinuli su i pomutili doga|aji nastali dolaskom Turaka na Balkan i padom pod tursko ropstvo kako cele Svete Gore, pa i manastira
Hilandara, tako i svih pravoslavnih zemaqa na
Balkanu, pa i cele Srbije.
Ubrzo posle Mari~ke bitke (1371), Sveta Gora
je padala pod Turke vi{e puta, najpre 1387, a kona~no 1430. godine. Tako se Hilandar i pre Kosovske bitke na{ao u oblasti turskog zavojevawa, a
obreo se pod turskom vla{}u punih trideset godina pre kona~nog pada Srbije (1459). Istina, Turci nisu dirali u autonomiju Svete Gore, pa ni u
samostalnost svetogorskih manastira, ali se
391
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
ipak uslovi za opstanak i `ivot manastira bitno
mewaju. Izgubqen je raniji pouzdan oslonac u pravoslavnim hri{}anskim dr`avama Balkana, pa su
i ekonomske prilike postale te`e. Taj proces,
istina, nije tekao tako naglo, ve} postupno i lagano, prate}i sudbinu mati~nih balkanskih zemaqa, a kad je re~ o Hilandaru, sudbinu srpske zemqe. Tek se sa kona~nim padom Srbije (1459) gubi
nekada{wa veza izme|u Hilandara i Srbije.
Za vreme turske vlasti, ve} u drugoj polovini
XV veka, Hilandar je izgubio ve}i deo svoga ogromnog vlastelinstva, a i ono imawa {to mu je ostalo
biva optere}eno velikim da`binama novoj vlasti.
To je prinudilo hilandarske monahe (kao uostalom i ostale manastire na Svetoj Gori) da tra`e
nove politi~ke i ekonomske oslonce. Za Hilandar veoma bitan izvor pomo}i postaje pravoslavna, slobodna i mo}na Rusija, kuda se hilandarski
monasi upu}uju za sakupqawe priloga, odakle se
vra}aju sa bogatim prilozima i poklonima ne samo pobo`nog naroda, nego i samih ruskih careva.
Ugled hilandarskih monaha, pre svega kao duhovnika, u Rusiji je veliki. Ta putovawa Hilandaraca u
Rusiju, koja su zapo~ela ve} po~etkom XVI veka, nastavi}e se kontinuirano sve do IX veka.
Hilandarci su za sakupqawe pomo}i odlazili
ne smo u Rusiju, nego i {irom balkanskih zemaqa,
pa razumqivo i u Srbiju. To je sada novi vid uzajamnog uticaja, kada Hilandar nastavqa svoju plodotvornu duhovnu misiju u srpskom narodu, a srpski
narod, umesto nekada bogatih darovnica vladar392
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
skih ku}a, poma`e svoj Hilandar skromnim prilozima, odvajaju}i ~esto i od svojih usta. U Hilandaru su sa~uvane kwige prilo`nika, takozvane ,,parusijeß ili ,,proskomidijeß, po{to su se imena prilo`nika imala pomiwati na proskomidiji, za vreme
svete Liturgije. Odlazak monaha u ,,pisanijuß nije
bila nikakva ,,pro{waß u onom poni`avaju}em
smislu, kako se dosta dugo pogre{no shvatalo. Na
tim putovawima Hilandarci su u neposrednom kontaktu sa narodom preko propovedi i ispovesti,
~uvali i o`ivqavali istorijsku svest u narodu. I
kao {to je u sredwem veku Hilandar bio stvarni
predstavnik srpske dr`avnosti, na jednoj stranoj
vizantijskoj teritoriji, tako je u tursko doba sav
srpski narod gledao u wemu pouzdano i neuni{tivo svedo~anstvo svoga slobodnog `ivota, svoje dr`ave, Crkve i kulture.
S druge strane, nije se ugasila ni briga srpskih Patrijaraha, Episkopa i sve{tenstva za Hilandar. Mnoge kwige i sakralni predmeti u Hilandaru svedo~e o tome sa koliko su se brige starali o svom manastiru srpski Pe}ki Patrijarsi.
Mnogi od wih su i pose}ivali Hilandar, te ona
nit ,,spojenih sudovaß nikada nije prekidana.
I u ovom turskom periodu prilike su se postepeno ustalile i `ivot manastira je kako-tako
normalno funkcionisao. Iako smawenog intenziteta i originalnosti, u Hilandaru se i sada neguje kako prepisiva~ka i prevodila~ka delatnost
u~enih monaha, tako umetni~ko stvarala{tvo, pa
i gra|evinska delatnost. Prilago|avawe mana393
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
stira otomanskom dr`avno-pravnom sistemu trajalo je dosta dugo, pa je o`ivqavawe ovih aktivnosti usledilo tek posle nekih stotinu godina od
turske najezde.
Ipak, manastir Hilandar je tek u XVIII veku do`iveo svoju veliku obnovu, najve}u posle one u
sredwem veku. Tome je doprinela materijalna i
duhovna povezanost sa glavnim podunavskim centrima srpskog naroda. Te veze su doprinele ne samo materijalnoj obnovi manastira, nego i bu|ewu
saznawa u svim slojevima dru{tva o velikoj istorijskoj ulozi i kultnom zna~ewu Hilandara za
ceo srpski narod.
Istovremeno u tim burnim vremenima sve vi{e dolazi do izra`aja za{titni~ka uloga Pe}ke
Patrijar{ije prema manastiru Hilandaru, {to u
XVIII veku preuzima Karlova~ka Mitropolija, koja je objediwavala sve Srbe u Austrijskoj carevini. Veze manastira Hilandara sa Karlova~kom
Mitropolijom bile su za Srbe u Austriji od velikog kulturnog, duhovnog i politi~kog zna~aja. Hilandarci se brzo prilago|avaju izmewenim dru{tvenim i politi~kim prilikama Srba u Austriji, gde nailaze na podr{ku i ktitorstvo {irih
gra|anskih krugova. Umesto nekada dare`qivih
pojedinaca, sada brigu o odr`avawu starih manastira vode {iri slojevi dru{tva.
U takvim duhovnim kretawima XVIII veka, iskusni hilandarski monasi na{li su svoje mesto.
Oni su postali ~vrsta spona izme|u izbeglih Srba u Austriji sa wihovim mati~nim delovima,
394
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
kao i sa duhovnim korenima na Svetoj Gori, koje
su usadili jo{ sveti Sava i sveti Simeon. Ovi
Hilandarci, {tavi{e, prenosili su u nove krajeve i duh svetogorskog, internacionalnog pravoslavqa, povezuju}i upravo tim sponama i sve pravoslavne hri{}ane na Balkanu, ~ime su, i ne budu}i toga svesni, postavqali temeq pokreta balkanskih hri{}ana za oslobo|ewe od turskog iga.
Sa ~itavim svojim okru`ewem, i istorija manastira Hilandara u XIX veku puna je dramati~nih
i velikih potresa. Celo podru~je Atosa bilo je
najaktivnije ukqu~eno u oslobodila~ke borbe
gr~kog naroda, {to je odmah izazvalo i turske represalije. U manastiru Hilandaru bila je sme{tena jedna turska posada, od koje je bratstvo trpelo veliko nasiqe. O tom te{kom stawu svedo~i pismo manastirske Uprave, od 5. oktobra 1828.
godine, upu}eno arhimandritu kir Isaiji, u kojem monasi opisuju svoje te{ko stawe, jer je svako
zlo koje je tada pretrpela Sveta Gora pro{lo
kroz wihov manastir, tako da je u wemu tada `ivelo samo dvadeset bolesnih monaha.
Ne{to ranije, jo{ 1820. godine, hilandarski
monasi obratli su se srpskom knezu Milo{u molbom da im on bude ktitor, {to je ovaj sa rado{}u
prihvatio. Te svoje prve veze s manastirom Hilandarom knez Milo{ je brzo pro{irio i na ostale svetogorske manastire, a osobito na Veliku
Lavru. Ve} 20. oktobra 1835. godine, predstavnici svih svetogorskih manastira {aqu knezu Milo{u svoju zahvalnicu, povodom wegovog velikog
395
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
dara svim manastirima u iznosu od sto hiqada
gro{a. Taj prvi ve}i dar Kne`evina Srbija je kasnije pretvorila u neku vrstu svoje stalne godi{we pomo}i. Posebno je Srbija pru`ala pomo}
Hilandaru tokom XIX veka u vezi sa re{avawem
sporova oko manastirskih zemqi{nih me|a. Tome su doprinosili i veliki napori srpskih poslanika u Carigradu da preko najvi{ih turskih vlasti spre~e zloupotrebe lokalnih ~inovnika.
Od {ezdesetih godina XIX veka za manastir Hilandar se posebno zala`e i beogradski Mitropolit Mihailo, poku{avaju}i da sredi prilike u samom manastiru, gde su otpo~ele raspre me|u bugarsko-srpskom bratijom. Tom ciqu poslu`ila je
i poseta kraqa Aleksandra I Obrenovi}a, posle
koje je do{lo do kona~nog preokreta u bugarskosrpskim odnosima. Tek tada su stvoreni preduslovi i za punu unutra{wu konsolidaciju me|u manastirskom bratijom. U takvom sre|enom stawu, manastir Hilandar je do~ekao i nove, izmewene prilike posle Prvog svetskog rata, kada je Atos kona~no postao sastavni deo Gr~ke. Od tada u wegovoj dugoj istoriji po~iwe nova era.
U najnovijem periodu, po~ev od zavr{etka
Drugog svetskog rata, Hilandar ponovo zadobija
centralni zna~aj u duhovnom i kulturnom `ivotu
srpskog naroda {irom sveta. Tome sigurno doprinose na svoj na~in savremena sredstva prevoza kojima se do Hilandara mo`e sti}i za veoma kratko
vreme, ma iz kog dela sveta. Posete Hilandaru su
naro~ito ~este i brojne iz Srbije. Ti poklonici
396
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
u stawu su da za par dana upoznaju na jednom mestu
svu veli~inu i slavu srpskog naroda kroz istoriju, i da se istovremeno duhovno preporode.
Uticaj Hilandara je i u drugom smeru. Duhovnici manastira Hilandara (starac Nikanor) ~esto
pose}uju Srbiju, uspostavqaju kontakt sa mona{tvom i vernicima u Srbiji, ali i daleko {ire
po ~itavom svetu. Na jednoj takvoj misiji izvan
Hilandara, ~ak u dalekoj Australiji, starca Nikanora je i smrt zadesila. Preko wegovog groba
tamo, Hilandar je sve prisutniji kod na{eg naroda u toj dalekoj zemqi.
Pojedini monasi, koji su u Hilandar do{li iz
srpske Dijaspore, odr`avaju `ive veze s svojim
prijateqima i poznanicima iz tih zemaqa gde su
ranije `iveli. Povremeno odlaze u svet i dr`e
zapa`ena predavawa ne samo iz istorije manastira Hilandara, nego iz oblasti pravoslavne duhovnosti i teologije. Prepiska hilandarskih monaha s mnogobrojnim posetiocima i prijateqima je
koliko obimna, toliko i zna~ajna, kao i izdavawe
~asopisa Hilandar koji sti`e u sve krajeve sveta, preko ,,Hilandaraca van Hilandaraß.
U posledwih nekoliko godina, pripremaju}i se
i sami za do~ek i proslavu velikog jubileja ‡
osamstogodi{wice Hilandara, u Hilandaru je
o`ivela prevodila~ka i izdava~ka delatnost
kwiga duhovno-pou~ne sadr`ine, sa ciqem da se
pripomogne duhovnom bu|ewu i preporodu srpskog naroda, u dobroj meri obezbo`enom za vreme
pedesetogodi{we komunisti~ko-ateisti~ke tira397
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
nije. Do sada je iza{lo preko dvadeset naslova, i
sve se one mogu na}i kako u manastiru Hilandaru,
tako i u kwi`arama {irom Srbije.
Nadamo se da }e i sama proslava osamstogodi{wice manastira Hilandara, sve manifestacije
koje povodom toga budu organizovane bilo u Hilandaru, Srbiji ili drugde u svetu, imati veliki
zna~aj ne samo za Hilandar nego i za ceo srpski
narod. To }e probuditi i osve`iti narodno pam}ewe na svoje slavne i svete pretke, tvorce srpske dr`ave, ktitore manastira Hilandara svetog
Savu i svetog Simeona, ali i na sav onaj zna~aj koji je Hilandar imao u srpskom narodu za proteklih osam stotina godina. A to }e biti zalog i garancija da }e istu misiju Hilandar vr{iti u srpskom narodu i u vekovima koji dolaze, a da }e srpski narod voleti i ~uvati svoj Hilandar.
398
СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
Издаје:
ATOC
Мисионарски и духовни центар
Нушићева 5, Београд, тел. 011 - 32 24 234
e-mail: [email protected]
www.atos.org.yu
Главни уредник:
Протосинђел Симеон
Технички уредник:
Владимир Виловски
Графичко обликовање
и припрема за штампу:
ATOC
Штампа:
Флеш, Земун
Тираж:
1000
Београд 2005.
399
ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ
cip
400
Download

Са Христом кроз живот у ПДФ-у