The AIRE Centre
Advice on Individual Rights in Europe
Ljudska prava
u Evropi
Pravni bilten
Broj 3,
1, 2011.
2013.
2013, broj 1
AIRE Centar
London
Urednici:
Biljana Braithwaite
Nuala Mole
Catharina Harby
Copyright
AIRE Centre
Maj 2013.
Prevod sa engleskog jezika:
Alpha Team One
Tiraž:
3500 primeraka
Štampa:
“KUĆA ŠTAMPE”, Zemun
Izdavanje ove publikacije pomogli su
Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i
Savet Evrope
1
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Uvod
D
obro došli na stranice prvog broja ovog biltena za 2013. godinu; i dalje
objavljujemo sažetke slučajeva razmatranih pred Evropskim sudom za ljudska
prava u Strazburu i Sudom pravde Evropske unije u Luksemburgu. Slučajevi
o kojima izveštavamo odnose se na pitanja koja su u vezi sa evropskim integrativnim
procesima. Pored toga, svaki broj Biltena, koji izlazi tromesečno, sadrži i po jedan članak
iz pera nekog istaknutog evropskog pravnika, gde je u centru pažnje neko pitanje koje je
posebno relevantno za ovaj region.
Iskreno se nadamo da će ovaj bilten i dalje doprinositi jačanju svesti o evropskim
zakonima i praksi iz oblasti ljudskih prava, kao i o pravnim standardima koji se primenjuju
kako širom Saveta Evrope, tako i u Evropskoj uniji. Pored štampanog primerka Biltena,
koji se kvartalno distribuira u celom regionu, naši čitaoci takođe mogu da koriste bazu
podataka na veb-sajtu centra AIRE www.airecentre.org da bi mogli da pretražuju po
starijim izdanjima ove publikacije i konkretnim sažecima i komentarima slučajeva.
Veliko nam je zadovoljstvo što nam se pružila prilika da u ovo izdanje Biltena
uvrstimo članak ser Dejvida Kina, nekadašnjeg sudije Visokog suda i Apelacionog suda
za Englesku i Vels, kao i bivšeg predsednika Odbora za pravosudne studije. Njegov
članak objavljujemo pod naslovom Pravo životne sredine i Evropska konvencija za zaštitu
ljudskih prava, a u njemu autor objašnjava kako je Evropski sud za ljudska prava kroz
svoju sudsku praksu razvio načela koja štite pojedince od štetnog dejstva životne sredine,
čak i pored toga što u Konvenciji ne postoji konkretan član koji bi se izričito odnosio na
zaštitu životne sredine.
Takođe, u ovom broju izveštavamo o jednom broju slučajeva koji su posebno
značajni za ovaj region, među njima su dva slučaja u kojima je presudu donelo Veliko
veće. Prvi slučaj je privukao mnogo pažnje i to je jedan od onih o kojima je odlučivalo
Veliko veće: El Masri protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Tu Sud razmatra
apsolutnu zabranu mučenja i saučesništvo Države u vanrednom izručenju. U slučaju R.
R. i ostali protiv Mađarske Sud razmatra obavezu država po osnovu člana 2. Konvencije,
koji štiti pravo na život kada se pojedinci uvode u programe zaštite svedoka i isključuju
iz tih programa. U slučaju Mihajlovs protiv Letonije razmatra se položaj podnosioca
predstavke koji je bio lišen poslovne sposobnosti i primljen u psihijatrijsku bolnicu i
analizira se problem zakonitosti njegovog lišenja slobode. U slučaju Telegraf medija
Nederland landelajke B. V. i ostali protiv Holandije razmatra se zaštita novinarskih
izvora, dok u slučaju V. K. protiv Hrvatske Sud sagledava kako preterano dug postupak
može uticati na pravo na sklapanje braka po osnovu člana 12. Konvencije. U slučaju
Mišo protiv Francuske, pravo EU je poslužilo kao osnov za zakonski propis kojim se
od advokata zahteva da prijave kad god posumnjaju da su na delu transakcije u vezi s
2
2013, broj 1
pranjem novca – Evropski sud tu razmatra „pretpostavku jednake zaštite” koju pružaju
druge međunarodne organizacije i analizira kompatibilnost zahteva da se prijave sumnje
s pravom na poštovanje privatnog života i prepiske. U predmetu Sampani protiv Grčke
Sud razmatra to što vlasti nisu integrisale romsku decu u obrazovni sistem, a pritom
treba dodati da je ovo drugi slučaj koji se tiče iste oblasti u Grčkoj suočene s navedenim
problemom. Konačno, slučaj Fabris protiv Francuske je slučaj o kome je odlučivalo
Veliko veće tako što je promenilo prethodnu presudu veća i ustanovilo da je podnosilac
predstavke bio diskriminisan u odnosu na nasledstvo na osnovu toga što je bio rođen
van braka.
Nadamo se da ćete ovu publikaciju i dalje smatrati korisnim sredstvom u svome
radu i praksi i željno iščekujemo vaša mišljenja i komentare.
London, maj 2013.
Biljana Brejtvejt (Braithwaite)
Katarina Harbi (Catharina Harby)
Urednik i osnivačUrednik
3
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
SADRŽAJ
UVOD................................................................................................................2
Pravo životne sredine i Evropska konvencija
za zaštitu ljudskih prava.........................................................................5
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
EL MASRI PROTIV BIVŠE
JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE MAKEDONIJE................................................13
PRESUDA U SLUČAJU
R. R. I OSTALI PROTIV MAĐARSKE ................................................................ 17
PRESUDA U SLUČAJU
MIHAJLOVS PROTIV LETONIJE.......................................................................21
PRESUDA U SLUČAJU
TELEGRAF MEDIJA NEDERLAND LANDELAJKE MEDIA B. V.
I OSTALI PROTIV HOLANDIJE.........................................................................25
PRESUDA U SLUČAJU
V. K. PROTIV HRVATSKE.................................................................................30
PRESUDA U SLUČAJU
MIŠO PROTIV FRANCUSKE............................................................................33
PRESUDA U SLUČAJU
SAMPANI PROTIV GRČKE...............................................................................37
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
FABRIS PROTIV FRANCUSKE.........................................................................41
4
2013, broj 1
Pravo životne sredine i Evropska konvencija
za zaštitu ljudskih prava
Uvod
Kada je po završetku Drugog svetskog rata formulisana Evropska konvencija
za zaštitu ljudskih prava (u daljem tekstu: EKLJP), ideje o suštinskom značaju zaštite
životne sredine nisu bile toliko jasne kao danas. Zato u Konvenciji nema člana koji bi
bio „konkretno koncipiran tako da pruži opštu zaštitu životnoj sredini”1, niti „postoji
izričito pravo u Konvenciji na čistu i tihu životnu sredinu”2. Evropski sud za ljudska
prava je, međutim, u svojoj sudskoj praksi tokom godina priznao da se izvestan broj
članova EKLJP odnosi i na pitanja zaštite životne sredine.
Koji su članovi Konvencije relevantni za zaštitu životne sredine?
Kada je reč o najtežim ekološkim katastrofama, kao što je eksplozija metana ili
nagomilavanje otpada u Istambulu koje je prouzrokovalo odron zemljišta u kome je
život izgubilo 39 lica (Onerjildiz protiv Turske), Evropski sud je ustanovio da je reč o
kršenju člana 2, kojim je zaštićeno pravo na život3. Slično tome, u predmetu Budajeva
i drugi protiv Rusije,4 podnosioci predstavke su bili među žrtvama odrona zemljišta i
blata koje je pogodilo njihov grad, kada je najmanje osam lica izgubilo život i naneta je
velika materijalna šteta njihovoj imovini, pa je Evropski sud ponovo ustanovio da je bio
prekršen član 2. Konvencije.
Član 1. Protokola br. 1. takođe može biti relevantan za pitanja zaštite životne
sredine, ali se on često smatra relevantnim razlozima protiv interesa podnosioca
tužbe. Mešanje u pravo na imovinu može biti opravdano ako se preduzima u cilju
javnog interesa, što može obuhvatiti „prostorno i urbanističko planiranje u cilju zaštite
životne sredine”,5 ako je zadovoljen i zahtev za poštovanje srazmernosti. U predmetu
Fredin protiv Švedske,6 oduzimanje dozvole podnosiocu predstavke da vadi šljunak sa
svoje imovine uz obrazloženje koje se odnosilo na zaštitu prirode predstavljalo je izraz
srazmernog mešanja u njegova prava po članu 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju. Evropski
sud je prihvatio da „u današnjem društvu zaštita životne sredine predstavlja razlog koji
sve više dobija na važnosti”.7
1 Kyrtatos v Greece (presuda od 22. avgusta 2003) stav 52.
2 Hatton & Ors v UK (presuda od 8. jula 2003) stav 96.
3 Oneryildiz v Turkey (presuda od 30. novembra 2004).
4 Budayeva v Russia (presuda od 29. septembra 2008).
5 Matos & Silva LDA v Portugal (presuda od 16. septembra 1996) stav 88.
6 Fredin v Sweden (presuda od 18. februara 1991).
7 Fredin, stav 48.
5
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Međutim, u slučaju Keltepe protiv Turske,8 gde je podnosilac predstavke bio vlasnik
zemljišta koje je kategorizovano kao javna šuma, ustanovljeno je da je prekršen član
1. Protokola br. 1. uz Konvenciju. Posledica te kategorizacije bilo je efektivno ukidanje
prava podnosioca predstavke na zemljište, što je predstavljalo nesrazmerno mešanje.
Nema nikakve sumnje u to da je član 8, koji, između ostalog, štiti pravo na
poštovanje privatnog života i doma, upravo onaj član Konvencije za koji je ustanovljeno
da ima najviše zajedničkih tačaka s pitanjima zaštite životne sredine. Član 8. obuhvata i
pravo na „stvarni fizički prostor” i na „neometano uživanje tog prostora”, što isključuje
„buku, štetne emisije, mirise i druge vidove mešanja”.9 Da bi se svrstale u kršenje prava,
takve neintruzivne radnje koje nisu sasvim konkretne i fizičke ne moraju imati krupne
zdravstvene posledice: „Teško ekološko zagađenje može uticati na dobrobit pojedinaca
i sprečiti ih da uživaju u svome domu na način koji negativno utiče na njihov privatni
i porodični život, mada im to zagađenje istovremeno ne ugrožava zdravlje.”10 Dalje u
ovom članku razmotrićemo pristup Evropskog suda predstavkama po članu 8. u kojima
se otvaraju pitanja zaštite životne sredine.
Delovanje člana 8: Minimalni prag i „direktna i neposredna veza”
Da bi se moglo govoriti o delovanju člana 8, mora biti dosegnut izvestan minimalni
nivo buke ili zagađenja. „Procena tog minimuma je relativna i zavisi od svih okolnosti
datog slučaja, kao što je intenzitet i trajanje smetnje, odnosno njene posledice po fizičko
ili mentalno zdravlje. Opšti kontekst okruženja takođe mora biti uzet u obzir. Ne bi bilo
mogućno podneti utuživi zahtev po osnovu člana 8., ako je šteta na koju se podnosilac
predstavke žali beznačajna u poređenju sa ekološkim hazardima koji su svojstveni životu
u svakom modernom gradu.”11
U slučaju Fadejeva protiv Rusije, taj neophodni minimum je očigledno bio ispunjen.
Podnositeljka predstavke je živela na udaljenosti od 450 metara od najveće proizvodne
čeličane u Rusiji, koju je država ovlastila da posluje „usred gusto naseljenog grada” i koja
je emitovala visok nivo industrijskih zagađivača. Uprkos tome što je unutrašnje pravo
nalagalo da se iz zdravstvenih i bezbednosnih razloga oko fabrike uspostavi nenaseljena
zaštitna zona, podnositeljka predstavke i mnoga druga lica živela su upravo u toj zoni.
Podnositeljka predstavke u slučaju Grimovska protiv Ukrajine12 požalila se na
veliku buku i vibracije koje nanose štetu njenom domu, kao i na zagađenje vazduha i
tla prouzrokovano blizinom auto-puta. Uprkos tome što je izneo zabrinutost u vezi s
nedostatkom merljivih podataka i svedočenja veštaka, Evropski sud je smatrao da je u
tom slučaju primenljiv član 8, budući da je utvrdio da Država nema nijedno „alternativno
8
9
10
11
Költepe v Turkey (presuda od 22. jula 2008).
Giacomelli v Italy (presuda od 26. marta 2007) stav 76.
Lopez Ostra v Spain (presuda od 9. decembra 1994) stav 51.
Fadeyeva v Russia (presuda od 30. novembra 2005) stav 69; usledila je presuda u slučaju Hardy & Maile v UK predstavka (presuda od 14.
februara 2012) stav 188.
12 Grimkovskaya v Ukraine predstavka (presuda od 21. jula 2011).
6
2013, broj 1
prihvatljivo objašnjenje” za to što sin podnositeljke predstavke boluje od „hronične
zatrovanosti solima olova i bakra”.13
U slučaju Hardi i Mejle protiv Ujedinjenog Kraljevstva, podnositelji predstavke su se
suprotstavili izdavanju urbanističke dozvole za izgradnju dva terminala za tečni zemni
gas zbog opasnih supstanci, a kao prvi osnov za pritužbu naveli su to da nije napravljena
dovoljna procena rizika. Iako je Evropski sud prihvatio podnesak vlade Ujedinjenog
Kraljevstva, u kome je ona tvrdila da normalno funkcionisanje terminala nije bremenito
rizikom za podnosioce predstavke i životnu sredinu, zaključio je da su potencijalni rizici
dovoljni da se u tom slučaju može aktivirati član 8, ako je suditi samo na osnovu strogih
zdravstvenih i bezbednosnih zahteva koje propisuje domaće zakonodavstvo.14
Nasuprot tome, u slučaju Ivan Atanasov protiv Bugarske, 15 podnosilac predstavke
živi na udaljenosti od jednog kilometra od bare koja se isušuje nasipanjem šljake.
Ta šljaka, koja potiče iz fabrike za preradu otpadnih voda, ima sadržaj metala koji
prekoračuje zakonom propisani maksimum. Evropski sud je stao na stanovište da
pogoršanje ekoloških uslova, samo po sebi, i kršenje propisa „nije dovoljno da bi moglo
da posluži kao osnov za tvrdnju da su prekršena prava podnosioca predstavke po osnovu
člana 8.16 Član 8. se u datom slučaju može aktivirati samo onda kada „postoji direktna
i neposredna veza između osporene situacije i doma ili privatnog i porodičnog života
podnosioca predstavke”.17 Tu je zaključeno da podnosilac predstavke živi na „znatnoj
udaljenosti” od bare koja se nasipa i koja nije mesto na kome se odvijaju „aktivni procesi
proizvodnje”, i ne postoje medicinski dokazi da je zdravstveno stanje podnosioca
predstavke pogoršano usled dejstva te šljake.18
Pozitivna obaveza
Kada je zaista na delu član 8, dosledno se smatra da se on ne primenjuje samo
tamo gde je „zagađenje neposredno prouzrokovano radnjama države” već i tamo gde je
reč o propustu države da „uredi na odgovarajući način postupke privatnih industrijskih
preduzeća”.19 Evropski sud je prvo priznao da država ima pozitivnu obavezu da zaštiti
pojedince od posledica ekološkog zagađenja koje prouzrokuju privatni subjekti u
slučaju Pauel i Rajner protiv Ujedinjenog Kraljevstva, koji je pokrenut 1990. i odnosio
se na zagađenje bukom.20 Podnosioci predstavke su živeli u blizini aerodroma Hitrou
u predgrađu Londona i žalili su se na prekomernu svakodnevnu buku koju su izazivali
avioni. U tom slučaju, Evropski sud je zaključio da Ujedinjeno Kraljevstvo nije prekršilo
svoju pozitivnu obavezu.
13
14
15
16
17
18
19
20
Grimkovskaya [61].
Hardy & Maile stavovi 190–192.
Ivan Atanasov v Bulgaria (presuda od 2. decembra 2010).
Atanasov stav 75.
Atanasov stav 66.
Atanasov stav 76.
Haton stav 98.
Powell & Rayner v UK (presuda od 21. februara 1990).
7
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Međutim, četiri godine kasnije, u slučaju Lopez Ostra protiv Španije, Sud je zaključio
da španske vlasti nisu na odgovarajući način, saglasno propisima, zaštitile podnositeljku
predstavke od štetnih gasova, stalne buke i oštrog mirisa koji se širio od privatnog
pogona za preradu otpada koji se nalazio samo 12 metara od njenog doma. To što je na
kraju podnositeljki predstavke i njenoj porodici plaćen alternativni iznajmljeni smeštaj
nije bilo dovoljno da se smatra da je ispunjena pozitivna obaveza u pogledu zaštite njenog
prava na privatni život. Španske vlasti su se „usprotivile sudskim odlukama” koje su
nalagale preduzimanje zaštitnih koraka 21 i „porodica je morala da podnosi nevolje koje
je trpela usled rada tog pogona više od tri godine, pre no što se preselila, uz sve propratne
neprijatnosti.22
Široko unutrašnje polje slobodne procene
U praksi Evropskog suda dosledno se primenjuje načelo da „u slučajevima u kojima
se radi o pitanjima zaštite životne sredine državi mora biti dopušteno široko unutrašnje
polje slobodne procene”.23 U slučaju Đakomeli, podnosilac predstavke je imao nesreću
da živi na udaljenosti od 30 metara od fabrike za preradu toksičnog otpada, pa je usled
toga neprestano bio izlagan buci i emisijama štetnih supstanci. Smatralo se da je u tom
slučaju primereno to što postoji široko unutrašnje polje slobodne procene zbog toga
što su nacionalne vlasti „u načelu u boljoj poziciji od jednog međunarodnog suda da
procene zahteve koji se odnose na način tretiranja industrijskog otpada u konkretnom
lokalnom kontekstu i da utvrde najprimereniju sektorsku politiku zaštite životne sredine
i individualne mere koje treba preduzimati, u isto vreme uzimajući u obzir potrebe
lokalne zajednice”.24
Može se primetiti da je Evropski sud, uprkos tome što je prihvatio da je „poslednjih
decenija zagađenje životne sredine postalo predmet koji izaziva sve veću zabrinutost
javnosti”,25 u slučaju Fadejeva ponovo istakao da „usled složenosti pitanja koja se otvaraju
u vezi sa zaštitom životne sredine uloga Suda prvenstveno može biti supsidijarna”.26 Ako
je prihvaćen pravičan postupak odlučivanja u kome se dužna pažnja pridaje interesima
pojedinaca o kojima je u datom slučaju reč, „samo u izuzetnim okolnostima [Evropski
sud] može… razmatrati materijalne zaključke domaćih organa vlasti”.
Pravična ravnoteža
Osnovno pitanje koje Evropski sud postavlja u svakom slučaju po članu 8. koji se
odnosi na pitanja zaštite životne sredine glasi da li je uspostavljena „pravična ravnoteža
između konkurentnih interesa pojedinca i zajednice u celini”.27 U dva slučaja koji su se
21
22
23
24
25
26
27
8
Lopez Ostra, stav 56.
Lopez Ostra, stav 57.
Giacomelli, stav 80.
Giacomelli, stav 80.
Fadeyeva, stav 103.
Fadeyeva, stav 105.
Powell & Raynr, stav 41.
2013, broj 1
odnosili na aerodrom Hitrou odgovor je bio potvrdan. U slučaju Pauel i Rajner, postojanje
„velikih međunarodnih aerodroma” ocenjeno je kao „neophodno u interesu ekonomske
dobrobiti zemlje”,28 a važnost je pridata sprovođenju „mera za ublažavanje buke”.29 U
slučaju Haton, vlada Ujedinjenog Kraljevstva uvela je novu regulatornu šemu kvota na
temelju sveobuhvatne „studije sna”, zamišljenu tako da smanji buku koju avioni prave
noću. Evropski sud se uverio u važnost noćnih letova za ukupnu privredu i primetio je
da postoje „znatna ograničenja” koja se odnose na „slobodu poslovanja” vazduhoplovnih
kompanija.30 Mogućnost manjine pojedinaca koji su „posebno pogođeni” da se „presele
negde drugde, ne trpeći pritom finansijski gubitak” ocenjena je kao „važna za ukupnu
racionalnost opšte mere”.31 Nasuprot tome, u slučaju Grimovska koji se odnosio na
blizinu auto-puta, vlada nije organizovala izradu odgovarajuće studije izvodljivosti sa
stanovišta zaštite životne sredine za svoju odluku da ulici u kojoj je živela podnositeljka
predstavke promeni namenu i kategorizuje je kao deo auto-puta, niti je napravila bilo
kakav pokušaj da efektivno ublaži mešanje koje je time bilo prouzrokovano.32
Prilikom utvrđivanja pravične ravnoteže konkurentnih interesa, brizi za zaštitu
životne sredine ne pridaje se povlašćeni tretman: „Države treba da uzmu u obzir zaštitu
životne sredine kada postupaju u okviru svog unutrašnjeg polja slobodne procene, a Sud
treba da je uzme u obzir kada ocenjuje to unutrašnje polje slobodne procene, ali ne bi bilo
primereno da Sud primeni poseban pristup u tom pogledu pozivajući se na specijalni
status onih ljudskih prava koja se odnose na zaštitu životne sredine.”33 Isto tako, ni teret
koji se prebacuje državama nije pretežak: „Član 8. ne može se tumačiti kao da zahteva
[od država] da obezbede da svaki pojedinac ima takav stambeni smeštaj koji zadovoljava
određene standardne zaštite životne sredine.”34
Nepoštovanje propisa unutrašnjeg prava
Jedan činilac koji je Veliko veće smatralo važnim za test utvrđivanja pravične
ravnoteže u slučaju Haton bilo je poštovanje odredaba unutrašnjeg prava. Sud je skrenuo
pažnju na „element nepoštovanja unutrašnjopravnih odredaba” i u slučaju Lopez
Ostra (vidi gore) i u slučaju Gvera i ostali protiv Italije,35 gde je predmet predstavke bilo
ispuštanje toksičnih supstanci iz fabrike hemikalija. I u jednom i u drugom slučaju,
prema mišljenju Velikog veća, „kršenje je bilo posledica propusta nacionalnih vlasti da
poštuju određeni aspekt domaćeg pravnog režima”36; u slučaju Lopez Ostra, „fabrika za
preradu otpada koja je bila predmet predstavke poslovala je nezakonito u tom smislu
što je radila bez neophodne dozvole, pa je na kraju bila zatvorena”; u slučaju Gvera,
28
29
30
31
32
33
34
35
36
Powell & Rayner, stav 42.
Powell & Rayner, stav 45.
Hatton, stav 126.
Hatton, stav 127.
Grimkovskaya, stavovi 67–68.
Hatton, stav 122.
Grimkovskaya, stav 65.
Guerra & ors v Italy, (presuda od 19. februara 1998).
Hatton, stav 120.
9
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
„podnosioci predstavke nisu mogli da dobiju informacije koje je Država bila u zakonskoj
obavezi da im dostavi”.37 Uprkos tome što je delatnost te fabrike u slučaju Gvera od
italijanskih vlasti klasifikovana kao „visokorizična” 1988, „podnosioci predstavke su
morali da čekaju sve dok proizvodnja veštačkog đubriva nije prestala 1994. godine da bi
dobili suštinski važne informacije koje bi im omogućile da procene rizike kojima bi oni i
članovi njihovih porodica bili izloženi da su nastavili da žive u Manfredoniji, gradu koji
je bio posebno izložen opasnosti u slučaju nesreće u fabrici”.38
Drastično nepovinovanje zahtevima domaćeg zakonodavstva u vezi sa zagađenjem
životne sredine bilo je na delu i u slučaju Fadejeva (veliki pogon čeličane; vidi gore), gde
je Evropski sud ustanovio kršenje člana 8, zaključivši sledeće:
Iako je situacija oko fabrike zahtevala posebno lečenje svih onih koji žive u
zoni, Država nije podnositeljki predstavke ponudila nijedno delotvorno rešenje da
bi joj pomogla da se iseli iz opasnog područja. Štaviše, uprkos tome što je kombinat
koji je zagađivač svojim radom kršio sve domaće standarde zaštite životne sredine,
nema indicija da je Država formulisala, niti da je primenila delotvorne mere koje bi
uzele u obzir interese lokalnog stanovništva pogođenog zagađenjem i koje bi mogle
da umanje industrijsko zagađenje, svodeći ga na prihvatljive nivoe.
Procesni aspekt
Evropski sud je u slučaju Taskin protiv Turske39, na tragu slučaja Haton, „istakao
da u slučaju koji se tiče odluka Države u vezi s pitanjima zaštite životne sredine, postoje
dva aspekta ispitivanja koje je mogućno sprovesti. Prvo, Sud može da proceni suštinsku
utemeljenost odluke nacionalnih vlasti da obezbede da to bude u skladu sa članom 8.
Drugo, Sud može podvrgnuti pomnoj analizi proces odlučivanja kako bi se uverio da je
bila posvećena dužna pažnja interesima pojedinca”.40 S tih razloga je mogućna procesna
povreda člana 8, uprkos tome što sam član 8. ne sadrži nijedan eksplicitni procesni
zahtev.41 Procesni aspekt člana 8. opisan je na sledeći način:
Kada Država mora da odluči o složenim pitanjima politike zaštite životne
sredine i ekonomske politike, proces odlučivanja prvo mora obuhvatiti odgovarajuća
istraživanja i studije da bi se Državi omogućilo da predvidi i unapred proceni
posledice onih aktivnosti koje bi mogle naneti štetu životnoj sredini i povrediti
prava pojedinaca i da uspostavi pravičnu ravnotežu između različitih konkurentnih
interesa koji su tu na delu... Važnost pristupa javnosti zaključcima takvih studija i
informacijama koje bi mogle da omoguće pripadnicima javnosti da sami procene
opasnost kojoj su izloženi ne dovodi se u pitanje... Konačno, pojedinci o kojima je reč
moraju biti u mogućnosti da izjave žalbu sudu na svaku odluku, činjenje ili nečinjenje
37
38
39
40
41
Hatton, stav 120.
Guerra, stav 60.
Taskin v Turkey, (presuda od 30. marta 2005).
Taskin, stav 115.
Buckley v United Kingdom (presuda od 29. septembra 1996) stav 76.
10
2013, broj 1
za koje smatraju da u procesu donošenja odluke o njima njihovim interesima ili
njihovim primedbama nije pridat odgovarajući značaj...42
U slučaju Grimovska, Sud je naglasio da „mogućnost pojedinca da ospori zvanični
akt ili nečinjenje vlasti koje utiče na njegova prava... pred nezavisnim organom”
predstavlja „suštinski element”... „učešća javnosti u procesu odlučivanja o pitanjima
zaštite životne sredine”. Kao podršku toj tezi, Evropski sud se pozvao na Konvenciju iz
Arhusa, koja se tiče pristupa informacijama, učešća javnosti u procesima odlučivanja i
pristupa pravdi u pitanjima koja se odnose na zaštitu životne sredine43. U tom slučaju
sa auto-putem, podnositeljki predstavke nije pružena nikakva razumna mogućnost da
ospori postupak odlučivanja državnih vlasti pred domaćim sudovima. U slučaju Tatar,
podnosioci predstavke su učestvovali na jednom javnom skupu kako bi razmotrili
pitanje rudnika zlata, ali nadležni organi nisu odgovorili na njihova pitanja u vezi sa
zdravstvenim rizicima koje podrazumeva iskopavanje rude zlata.
Evropski sud je bio uveren u opravdanost postupaka vlasti Ujedinjenog Kraljevstva
u slučaju Hardi i Mejl koji se ticao terminala za zemni gas (vidi gore). Sprovedene su
detaljne studije koje su organizovane za sve vreme procesa odlučivanja, a regulatorni
okviri su pružali mnoštvo mogućnosti za to da svi relevantni razlozi budu uzeti u obzir
prilikom odlučivanja. Podnosioci predstavke su dobili dva delimično redigovana izveštaja
o zahtevima za izdavanje urbanističke dozvole i Evropski sud je stao na stanovište da
je Ujedinjeno Kraljevstvo obezbedilo „opsežan režim za unapređenje i omogućavanje
dostupnosti informacija o zaštiti životne sredine za celokupnu javnost”.44
Nasuprot tome, u slučaju Taskin, podnosioci predstavke su se žalili zbog procesa
odlučivanja čiji je krajnji ishod bilo izdavanje dozvole za rad obližnjem rudniku zlata,
što je kao posledicu imalo „kretanje ljudi i zagađenje bukom prouzrokovano radom
teških mašina i upotrebom eksploziva”. Vrhovni upravni sud je poništio odluku o
izdavanju dozvole za rad rudnika zbog opasnosti po životnu sredinu i stanovništvo i
zbog neadekvatnosti mere zaštite na radu u rudniku.45
Nije, međutim, naloženo da se rudnik zatvori sve dok nisu istekla četiri meseca
pošto je Vrhovni upravni sud dostavio vlastima svoju presudu. Po donošenju presude,
izdat je, bez ikakvog pravnog osnova, čitav niz dozvola kojima se omogućava nastavak
rada rudnika, a turski Savet ministara je doneo odluku o daljem važenju dozvole, s tim
što ta odluka nije bila namenjena javnosti. „Time što su tako postupili, organi vlasti su
lišili podnosioce predstavke svih procesnih jemstava koja bi mogla imati bilo kakvo
korisno dejstvo46 i samim tim nisu ispunili svoje obaveze prema članu 8. Konvencije.
U slučaju Đakomeli, Evropski sud je ustanovio da se italijanski organi vlasti uopšte
nisu povinovali procesnim zahtevima iz člana 8. Dodeljivanju i promeni dozvole za rad
42
43
44
45
46
Taskin, stav 119.
Grimkovskaya stav 69; vidi, takođe, Tâtar v Romania (presuda od 6. jula 2009).
Hardy & Maile, stav 248.
Taskin, stav 112.
Taskin, stav 125.
11
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
rudnika zlata nije prethodila nijedna studija, niti bilo kakvo istraživanje,47 čime su direktno
prekršene obaveze utvrđene domaćin zakonodavstvom u pogledu procene uticaja na
životnu sredinu. Kada je procena uticaja na životnu sredinu konačno sprovedena, sedam
godina pošto je pogon započeo rad, Ministarstvo zaštite životne sredine ustanovilo je da
se pogon nalazi na „nepovoljnoj geografskoj lokaciji” i da predstavlja „konkretan rizik
po zdravlje lokalnog stanovništva”.48 Taj objekat nije bi u skladu s domaćim propisima o
zaštiti životne sredine, pa je Regionalni upravni sud presudio da „nema pravnog osnova
za rad tog pogona, te on stoga mora biti bez odlaganja obustavljen”. Uprkos tome, državni
organi nisu naredili zatvaranje pogona, čime su „učinili da procesna jemstva koja su
ranije bila na raspolaganju podnosiocu predstavke postanu nefunkcionalna, prekršivši
time načelo vladavine prava.49
Zaključak
U svetlosti svega navedenog, jasno je da je Evropski sud razvio dosledan i delotvoran
niz načela primenljivih na slučajeve u kojima se otvaraju pitanja uređenja životne sredine
i njenog zagađenja, posebno u vezi sa članom 8. Konvencije. Iako se priklanja odlukama
državnih organa kada je reč o pitanjima sektorske politike zaštite životne sredine,
Evropski sud je ispoljio spremnost da interveniše tamo gde nije bila uspostavljena
pravična ravnoteža između interesa zajednice i interesa pojedinca. Uprkos tome što ne
utvrđuje zasebno ljudsko pravo na čistu i pristojnu životnu sredinu, Evropska konvencija
za zaštitu ljudskih prava se na taj način pokazala kao koristan mehanizam za ispravljanje
štete nanete pojedincima koji su pogođeni ekološkim hazardima i zagađenjem.
Ser Dejvid Kin (David Keene)
Ser Dejvid Kin je petnaest godina radio prvo kao sudija Visokog suda, a potom kao
sudija Apelacionog suda Engleske i Velsa, pokazujući posebno interesovanje za pitanja
ljudskih prava. Od 2003. do 2007. bio je predsednik Odbora za pravosudne studije, zadužen
za obuku sudija i sudija za prekršaje u Engleskoj i Velsu. Sada je zamenik predsednika
Međunarodnog suda u Kataru i poverenik Fondacije Slin (Slynn).
47 Giacomelli, stav 86.
48 Giacomelli, stav 89.
49 Giacomelli, stav 93.
12
2013, broj 1
Saučesništvo država u vanrednom izručenju
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
EL MASRI PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE
REPUBLIKE MAKEDONIJE50
(Predstavka br. 39630/09)
13. decembar 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Haled El-Masri (Khaled El-Masri), nemački je državljanin
(rođen 1963. godine), živi u Zendenu, u Nemačkoj.
U decembru 2003. godine podnosilac predstavke je putovao autobusom u Skoplje,
sa namerom da tamo provede odmor. Na granici Srbije i Makedonije sumnju je izazvao
njegov novi nemački pasoš. Zbog toga je izvršen pretres njegovih ličnih stvari i ispitivan
je o mogućim vezama s nekoliko islamskih organizacija. Posle ispitivanja koje je trajalo
oko sedam sati, odvezen je u svoj hotel („Skopski merak”) u pratnji naoružanih ljudi u
civilnoj odeći. Po dolasku u hotel, podnosilac predstavke je držan u potpunoj izolaciji i
neprestano je ispitivan na engleskom, jeziku koji on ne govori tečno. Obavešten je da će
ga vratiti u Nemačku ako potpiše priznanje da je član Al Kaide. Posle deset dana lišenja
slobode, podnosilac predstavke je počeo štrajk glađu i prebačen je na skopski aerodrom,
s lisicama na rukama i povezom na očima.
Podnosilac predstavke je na aerodromu obavešten da će biti podvrgnut „lekarskom
pregledu”, da bi mu u tom trenutku savili ruke iza leđa i pretukli ga. Posle toga je bačen
na pod, neko ga je nogom u čizmi prikovao za taj pod, da bi mu potom u anus ugurali
čvrst predmet. Zlostavljanje se nastavilo, pa je podnosilac predstavke okovan i vezan za
bočne strane aviona. U pasošu su mu nalepili makedonsku izlaznu vizu. Prebačen je u
Avganistan preko Iraka. Tamo je držan u pritvornom centru za posebno opasne teroriste
i u martu 2004. započeo je novi štrajk glađu.
U aprilu 2004. ljudi u kapuljačama su ga na silu izvukli iz kreveta, vezali ga za stolicu
i silom ga hranili kroz cev. Posle toga su mu doneli hranu u konzervama i knjige. Usled
hranjenja na silu razboleo se, pa mu je ukazana lekarska pomoć. U maju 2004. ponovo su
mu stavili povez na oči i lisice na ruke i naložili mu da se presvuče u odeću koju je imao
na sebi onda kada je ušao u Skoplje, da bi ga potom odveli u drugi avion. Prebačen je u
Albaniju, ali mu niko nije kazao gde se nalazi. Kada je konačno oslobođen u jednoj zgradi
u Albaniji, kazali su mu gde je i u pasoš su mu zalepili albansku izlaznu vizu. Potom je
prebačen u Frankfurt, u Nemačkoj. Ispostavilo se da je u međuvremenu, do povratka u
50 Ova presuda je pravosnažna.
13
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Nemačku, izgubio 18 kilograma, da je zapušten i dijagnostikovan mu je posttraumatski
stresni poremećaj koji je verovatno bio prouzrokovan mučenjem i zlostavljanjem.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosilac predstavke je smatrao da je Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija
odgovorna za zlostavljanje kome je bio podvrgnut protivno članovima 3, 5, 8, 10. i 13. EKLJP.
Država je negirala svaku odgovornost za zlostavljanje podnosioca predstavke i
osporila je verodostojnost izveštaja veštaka o njegovom mentalnom zdravlju.
Sem toga, Država je tvrdila da se, iako krivična istraga tvrdnji koje je podnosilac
predstavke izneo nije urodila plodom, to može pripisati činjenici da je podnosilac predstavke
kasnio kod podnošenja svoje pritužbe i da je tužbu podneo protiv nepoznatog počinioca.
Treća lica koja su intervenisala tvrdila su da je pravo na istinu u slučajevima prisilnog
nestanka utkano u članove 2, 3. i 5. EKLJP i da je utvrđeno njenim članom 13. Sem toga,
treća lica u postupku tvrdila su da taktika vanrednog izručenja, kakvo je to zbog koga
se Sudu obratio podnosilac predstavke, predstavlja kršenje načela međunarodnog prava
non-refoulement.
Saglasno članu 30. EKLJP, nadležnost za taj slučaj ustupljena je Velikom veću.
Član 3.
Na samom početku Sud je podsetio na slobodu od mučenja, utvrđenom članom 3,
koja predstavlja jedno od najelementarnijih prava i nužnost u demokratskom društvu.
Zato je imperativno za države da delotvorno istraže sve navode o postupanju koje je u
suprotnosti sa članom 3. Sud je naglasio da ta pozitivna obaveza sprovođenja istrage
takvih navoda proističe iz čitanja člana 3. u vezi sa članom 1. EKLJP. Bez delotvornih
istraga u kojima je mogućno identifikovati počinioce takvih radnji, prava i slobode
utvrđene članom 3. bila bi nedelotvorna u praksi, što bi omogućilo državnim akterima
da nekažnjeno krše prava lica koja su pod njihovom kontrolom, a koja su utvrđena u
članu 3. S tih razloga istraga mora biti ažurna, temeljna i nezavisna od izvršne vlasti.
Podnosilac je u oktobru 2008. podneo krivičnu tužbu javnom tužiocu zbog saučesništva
predstavnika države u njegovom izručenju i zlostavljanju. Svoje tvrdnje je potkrepio
dokazima, kao što su pouzdani medijski izveštaji i druge strane istrage. Javni tužilac nije
učinio ništa više sem što je bio u kontaktu sa Ministarstvom unutrašnjih poslova po prijemu
tužbe tog podnosioca predstavke, te stoga nije imao pravo da odbaci njegovu tužbu pozivajući
se na nedostatak dokaza. Radi borbe protiv nekažnjene umešanosti država u teška kršenja
ljudskih prava, Sud je stao na stanovište da je podnosilac predstavke bio lišen mogućnosti da
mu se podnese primeren izveštaj o tome šta mu se dogodilo i ko mu je to uradio.
Pored toga, postupanje sa El-Masrijem ne može se opravdati razlozima nacionalne
bezbednosti, niti razlozima borbe protiv terorizma. Evropski sud je stao na stanovište
da zabrana mučenja mora i dalje biti tretirana kao apsolutno pravo. S tih razloga, Sud
je ponovio da su vlasti propustile da preduzmu razumne korake da izbegnu rizik od
14
2013, broj 1
zlostavljanja za koji je Država znala, ili je morala da zna, da bi mogao aktivirati dejstvo
člana 3. mada El-Masri nije bio podvrgnut primeni fizičke sile dok je bio lišen slobode
u hotelu u Skoplju, Sud je primetio da se član 3. ne odnosi isključivo na fizički bol.
Dugotrajno lišenje slobode tog podnosioca predstavke bilo je takvo da je moralo izazvati
njegovu emocionalnu i psihološku patnju. Podnosilac predstavke je hotimično doveden
u situaciju u kojoj ga je trajno obuzimala anksioznost zbog toga što su vlasti želele da
izvuku priznanje od njega. Vlasti za takvo ponašanje nisu mogle da navedu nikakvo
opravdanje. Zato je Evropski sud zaključio da su uslovi u tom hotelu bili dovoljno teški
da su predstavljali kršenje člana 3. EKLJP.
Zlostavljanje kome je podnosilac predstavke bio izložen na aerodromu u Skoplju
takođe je ocenjeno kao odgovornost Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Težina
zlostavljanja takođe se ničim nije mogla opravdati jer je broj pripadnika snaga bezbednosti
očigledno bio veći dok je podnosilac predstavke bio sam i on nije predstavljao nikakvu
opasnost za njih. Pored toga, Evropski sud je takođe istakao da prisilno svlačenje kome
pribegava policija do te mere ponižava čoveka da se nikako ne sme proizvoljno preduzeti.
Sem toga, istaknuto je da transfer El-Masrija obaveštajnoj agenciji CIA nije izvršen
u sklopu opravdanog zahteva za izručenje. Makedonske vlasti su znale koja je destinacija
aviona u koji je podnosilac predstavke silom smešten. Evropski sud je izrazio zabrinutost
zbog načina na koji američke vlasti postupaju prema licima osumnjičenim za terorizam,
posebno u tako poznatim pritvorskim centrima kakav je onaj u Gvantanamu. Budući
da je ta informacija u vreme kada je taj podnosilac predstavke bio predat američkim
vlastima već bila u javnom domenu, Sud je bio uveren da su makedonske vlasti znale
ili su morale da znaju koliki je rizik od mučenja ili zlostavljanja. Sa svih tih razloga,
Evropski sud je zaključio da su makedonske vlasti prekršile član 3. EKLJP.
Član 5.
Sud je još jednom naglasio slučajeve iz sudske prakse u kojima je utvrđeno da
države krše pravo na slobodu, prema članu 5. ako izvrše transfer pojedinaca u države u
kojima su ti pojedinci izloženi riziku od „flagrantnog kršenja” člana 5. U tom slučaju,
Sud je ustanovio da se makedonskim vlastima može pripisati odgovornost kako za lišenje
slobode podnosioca predstavke u hotelu u Skoplju, i na aerodromu, tako i u Avganistanu i
za njegovo potonje vraćanje preko Albanije. Makedonske vlasti su bile saučesnik u lišenju
slobode podnosioca predstavke u Avganistanu jer su ga voljno predale američkim vlastima.
Pored toga, Evropski sud je stao na stanovište da praksa vanrednih izručenja
predstavlja prisilni nestanak, što po definiciji podrazumeva lišenje slobode van
normalnog pravnog sistema.
Član 8.
Sud je stao na stanovište da su prava podnosioca predstavke na porodični i privatni
život, iz člana 8, bila prekršena, budući da su se vlasti u njih umešale na način koji „nije
u skladu sa zakonom”.
15
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Član 13.
Sud je dalje zaključio da je bilo prekršeno pravo podnosioca predstavke na
delotvoran pravni lek, iz člana 13. EKLJP. Zaključeno je da je podnosiocu predstavke
uskraćen delotvoran i praktičan pravni lek usled toga što nije bilo delotvorne istrage.
Nema dokaza da je ma na koji način preispitivana odluka o predaji podnosioca predstavke
agenciji CIA. Usled toga Sud je zaključio da je, u vezi sa članovima 3, 5. i 8, bio prekršen
član 13. EKLJP.
Član 41.
Evropski sud je zaključio da Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija mora da
plati El-Masriju 60.000 evra i sve pripadajuće iznose na ime poreza za nematerijalnu
štetu koja mu je naneta. Sud je pored toga saopštio da mora biti isplaćena zatezna kamata
po osnovnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke uvećanoj za tri procentna poena.
3. Komentar
To je prva presuda u nizu slučajeva koji su u fazi razmatranja pred Evropskim sudom
(Al Naširi /Nashiri/ protiv Poljske, Al Naširi protiv Rumunije, Abu Zubajad /Zubaydah/
protiv Litvanije i Abu Zubajad protiv Poljske) i svi se tiču vanrednih izručenja. To je
međašna presuda Velikog veća koja je važna ne samo zbog toga što je Veće jednoglasno
presudilo da je BJRM prekršila Konvenciju već i zbog toga što je u celini gledano osvetlila
celo pitanje nekažnjenosti i posebno pravo na istinu. Evropski sud je ukazao na veliki
značaj tog slučaja ne samo za tog podnosioca predstavke već i za druge žrtve sličnih
krivičnih dela i pritom je posebno ukazao na pravo šire javnosti da zna šta se događalo
u kontekstu „prava na istinu”. Sudije Tilkens (Tulkens), Špilman (Spielmann), Sicilianos
i Keler (Keller) priložili su temeljito promišljeno saglasno mišljenje kojim su odmakli
korak dalje u odnosu na prethodnu odluku Suda u slučaju Udruženje „21. decembar 1989”
i ostali protiv Rumunije (presuda od 24. maja 2011) u kojoj se o „pravu na istinu” govorilo
kao o aspektu člana 13, a ne kao o procesnom jemstvu koje inherentno, bilo članu 2,
bilo članu 3. Kao i većina sudija i oni su smatrali da je reč o pravu koje pripada kako
neposredno zainteresovanim licima, tako i široj javnosti. Sudije Kasadeval (Casadevall)
i Lopes Gera (Lopez Guerra) u svojim izdvojenim mišljenjima izneli su stav da je upravo
pravo na istinu neposredno zainteresovanih lica zaštićeno Konvencijom bez obzira na
važnost ili značaj celog slučaja za širu javnost.
Iako se ta presuda odnosi na vrlo konkretan scenario (vanredna izručenja), ona
ima znatno šire implikacije i za ponašanje istražitelja i za ponašanje tužilaca suočenih s
drugim ozbiljnim pritužbama koje su do sada nailazile na zid ćutanja vlasti, uključujući
ponekad i one vlasti čije je ponašanje bilo predmet pritužbi. Evropski sud je zauzeo
izrazito kritičan stav prema činjenici da nisu sprovedene neophodne istrage koje su
pritom morale biti nezavisne, onda kada su vlasti čije je ponašanje bilo predmet pritužbi
dekuražirale tužioca od daljeg insistiranja na gonjenju u datoj stvari.
16
2013, broj 1
Obaveza Države u skladu s programima zaštite svedoka
PRESUDA U SLUČAJU
R. R. I OSTALI PROTIV MAĐARSKE51
(Predstavka br. 19400/11)
4. decembar 2012.
1. Osnovne činjenice
Prvi podnosilac predstavke R. R. državljanin je Srbije sa stalnim boravkom u
Nemačkoj. Drugi podnosilac predstavke je gđa H. H., mađarska državljanka, njegova
supruga u građanskom braku. Preostalo troje podnosilaca predstavke su njihova
maloletna deca.
R. R. se svojevremeno bavio krijumčarenjem droge i krio se od srpske mafije i
vlasti u Mađarskoj pod lažnim identitetom. Priznao je da je počinio razna krivična dela
i pristao je da sarađuje s policijom u istrazi. Zahvaljujući njegovoj saradnji, tužioci su
mogli da pokrenu slučajeve protiv drugih pripadnika mafije u Srbiji. Uprkos njegovim
pritužbama, mađarski tužioci su spojili njegov slučaj sa slučajevima protiv drugih
pripadnika srpske mafije, o kojima je on davao podatke tužilaštvu. Usled toga od R. R. je
zahtevano da se javno pojavi na sudu i obelodani svoj identitet svedoka saradnika.
Posledica je bilo to što su u avgustu 2007. R. R. i njegova porodica postali ugroženi
zbog mogućnosti odmazde mafije u Srbiji, pa su se prijavili za Program zaštite svedoka.
Program zaštite svedoka sadrži i odredbu po kojoj bi cela porodica izgubila pravo na zaštitu
u slučaju da R. R. ne ispuni sve uslove koje mu nalaže sporazum o ulasku u program.
Podnosioci predstavke su u predstavci naveli da jednom od njihove dece, obolelom
od blažeg stepena autizma nije pružena odgovarajuća zdravstvena pomoć, kao i da
su vlasti podsticale prvo dvoje podnosilaca predstavke da se rastanu. Neko vreme po
prijemu u program za zaštitu svedoka porodica je dobijala mesečno izdržavanje. To je
bilo dovoljno za stanarinu, komunalije i školovanje dece. Prvi podnosilac predstavke
bio je u zatvoru za koji se nije tačno znalo gde se nalazi, ali su porodici bila obezbeđena
sredstva da otputuje i poseti ga. Budući da je učestvovao u programu zaštite svedoka, prvi
podnosilac predstavke je takođe dobijao određena sredstva svakog meseca, za prehranu.
Na suđenju je prvi podnosilac predstavke stavio do znanja da je njegova majka
napadnuta u svojoj kući u Srbiji. Takođe je izrazio zabrinutost da je srpska mafija
raspisala nagradu za njegov životi da su mu roditelje maltretirali i još uvek ih maltretiraju
pripadnici mafije u Srbiji i srpske vlasti. Mađarske vlasti nisu smatrale da ima dovoljno
dokaza kojima bi on potkrepio postojanje te nagrade koja je raspisana na njegovživot.
51 Ova presuda će postati pravosnažna saglasno okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
17
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Prvi podnosilac predstavke je sugerisao da tih dokaza nema zato što je istraga slabo
vođena.
U februaru 2009. godine podnosilac predstavke je proglašen krivim i osuđen za
posedovanje narkotika, vatrenog oružja i druga krivična dela i osuđen je na devet godina
zatvora. Neki od onih koji su, po mišljenju vlasti, predstavljali pretnju za podnosioce
predstavke osuđeni su u istom postupku. Prvi podnosilac predstavke je 28. februara
2012. uhvaćen u svojoj ćeliji s laptopom i mobilnim uređajem za povezivanje na
internet, preko koga je koristio VOIP usluge. Nije utvrđeno s kim je prvi podnosilac
predstavke komunicirao, ali se moglo zaključiti da je održavao kontakte s poznanicima
u kriminalnim krugovima. Zbog teškog kršenja sporazuma o stupanju u program zaštite
svedoka, podnosilac predstavke je isključen iz tog programa. Cela porodica je isključena
iz programa 12. aprila 2012. godine, što je predstavljalo kaznu za njegovo kršenje
sporazuma. Vlasti su jasno stavile do znanja da je razlog za isključenje iz programa
njegovo kršenje sporazuma, a ne smanjenje opasnosti.
Podnosioci predstavke su prebačeni u program „zaštite ličnosti” koji se, kada je
reč o prvom podnosiocu predstavke, sastojao od toga da ga prebace u zatvor pooštrenog
režima bezbednosti, u deo zatvora koji je odvojen od ostale zatvorske populacije. Smešten
je u ćeliju od šest kvadratnih metara s prozorom s kojeg se nije pružao nikakav pogled i
imao je samo jedan sat šetnje na otvorenom tokom dana. Druga podnositeljka predstavke
i njena deca morali su da se vrate u školu i da žive pod svojim pravim imenima, s tim što
im je dat broj telefona koji bi mogli da pozovu u hitnom slučaju. Svako je mogao da sazna
gde se porodica nalazi.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosioci predstavke su naveli da su njihovi životi isključenjem iz programa
zaštite svedoka izloženi opasnosti da im se osveti srpska mafija, što je u suprotnosti sa
članovima 2. i 5. EKLJP.
Član 2.
Podnosioci predstavke su tvrdili da je odluka mađarske vlasti da oni budu isključeni
iz programa zaštite svedoka bila u suprotnosti s njihovim pravom na život, po članu 2.
EKLJP. Evropski sud je stao na stanovište da se položaj prvog podnosioca predstavke nije
u materijalnom smislu promenio, sem što je prebačen u drugačiji vid zatvorskog objekta.
S tih razloga, zaključeno je da je tvrdnja prvog podnosioca predstavke bila očigledno
neosnovana.
Međutim, što se tiče ostalih podnosilaca predstavke, Sud je stao na stanovište da
to što im je dat telefonski broj koji bi mogli da pozovu u slučaju opasnosti porodici ni u
kom vidu nije pružalo zaštitu. Sem toga, Sud je ponovio da je pravo na život u članu 2.
stav 1. formulisano na takav način na koji obavezuje države da preduzmu odgovarajuće
korake ne bi li zaštitile živote svih lica u svojoj nadležnosti. Tako je u određenim, dobro
18
2013, broj 1
definisanim situacijama, potpuno primereno da države budu u pozitivnoj obavezi da
preduzmu preventivne operativne mere radi zaštite onih čiji su životi ugroženi zbog
kriminalne aktivnosti drugih lica.
Pored toga, Sud je primetio da su vlasti, time što su u prvi mah uključile sve ostale
podnosioce te predstavke u program zaštite svedoka, priznale da postoji realna opasnost
po njihove živote, njihov fizički integritet i njihove lične slobode. Otkako su isključeni
iz programa zaštite svedoka, njihovi novi, zaštitni identiteti su oduzeti, pa je Sud stao
na stanovište da nije nerazumno pretpostaviti da svako ko želi da im nanese bol lako
može da im uđe u trag i to i učini. Sud je stao na stanovište da su odredbe sporazuma
o stupanju u program zaštite svedoka veoma važne, ali da to što se ostali podnosioci
predstavke izlažu mogućoj osveti kriminalnih krugova koji su spremni da im ugroze
život ne ispunjava standarde koje nalaže član 2. EKLJP.
Članovi 5, 6. i 8.
Sud je ustanovio da su ostali zahtevi prvog podnosioca predstavke očigledno
neosnovani, pa su samim tim i neprihvatljivi.
Član 41.
Sud je zaključio da drugom, trećem, četvrtom i petom podnosiocu treba zajednički
da pripadne 10.000 evra na ime nematerijalne štete, kao i 3.000 evra na ime sudskih i
ostalih troškova u postupku pred Sudom.
3. Komentar
U tom slučaju Evropski sud je razmotrio položaj u kome se našla porodica
pojedinca koji je sarađivao s vlastima i dao im informacije o aktivnostima mafije, dok
je i sam bio krivično gonjen za ta krivična dela. Njegovu predstavku Sud je proglasio
neprihvatljivom, budući da je utvrdio da nije bilo opasnosti za njegov život otkako su on i
njegova porodica isključeni iz programa zaštite svedoka, te je Sud stoga svu svoju pažnju
u raspravi posvetio položaju njegove porodice.
Na dan kada je obaveštenje o toj predstavci dostavljeno vladi Republike Mađarske,
Sud je odlučio da se pozove na pravilo 39. i zahteva od vlade da preduzme sve neophodne
mere kako bi jemčila ličnu bezbednost podnosilaca predstavke za vreme dok Sud
razmatra taj slučaj. Budući da je Sud zaista ustanovio da je bio prekršen član 2. u odnosu
na majku i njeno troje dece, zanimljivo je ukazati na konkretne pojedinačne mere koje
on sada zahteva da vlada preduzme saglasno članu 46. Konvencije, tj. da obezbedi mere
adekvatne zaštite za njih, uključujući odgovarajuće identitete koji će im poslužiti kao
zaštita ako bude potrebno, sve dok ne nastupi trenutak kada se bude moglo dokazati da
je opasnost prestala. Budući da je to slučaj koji se odnosi na najosnovnije ljudsko pravo,
pravo na život, Sud je morao da se postara, u meri u kojoj je to u mogućnosti da učini,
da podnosioci predstavke budu zaštićeni za sve vreme postupka po predstavci koju su
19
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
podneli, kao i da se ta zaštita nastavi pošto je utvrđeno da je u njihovom slučaju došlo do
kršenja prava po Konvenciji.
U tom slučaju, Evropski sud je ustanovio da državne vlasti nisu zaštitile majku
i njeno troje dece kada su ih isključili iz programa zaštite svedoka – tj. da su vlasti
prekršile svoje pozitivne obaveze po osnovu člana 2. Konvencije. Prilikom donošenja
te presude, Sud se delimično oslonio na Preporuku Rec (2005) 9 Komiteta ministara, u
kojoj su utvrđene smernice koje države treba da slede kada koncipiraju svoje unutrašnje
zakonodavstvo i preispituju svoju krivičnopravnu politiku i praksu, a u kojima se
poseban značaj pridaje zaštiti svedoka i svedoka saradnika, kao i licima koja su im bliska,
kao što su članovi njihovih porodica.
20
2013, broj 1
Lišenje slobode lica sa invaliditetom
PRESUDA U SLUČAJU
MIHAJLOVS PROTIV LETONIJE52
(Predstavka br. 35939/10)
22. januara 2013.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Genadijs Mihailovs je stalno nastanjeni „nedržavljanin”
Letonije. Rođen je 1947. godine i živi u državnoj ustanovi socijalne zaštite. Podnosilac
predstavke boluje od epilepsije i priznat mu je invaliditet od 1994. godine.
Podnosilac predstavke je 13. marta 2000. godine primljen u psihijatrijsku bolnicu
u Rigi. Psihijatrijski veštaci su 19. aprila 2000. zaključili da on ne pati od mentalnog
poremećaja, već su mu dijagnostikovali epilepsiju koja je „organske prirode”, što ga čini
podložnim psihotičnim sindromima i simptomima. Doživljava epileptične napade, pati
od opsesivnih misli, depresije, sumornih razmišljanja i suženja svesti. Preporučeno je
da bude proglašen poslovno nesposobnim. Primećeno je da nije u stanju da prisustvuje
ročištima niti da iznese odgovarajuća objašnjenja.
Nepoznatog datuma supruga podnosioca predstavke podnela je zahtev da on bude
proglašen poslovno nesposobnim. Radi vođenja tog postupka, domaći sud je naložio
psihijatrijsko veštačenje podnosioca predstavke. U odsustvu podnosioca predstavke
on je proglašen poslovno nesposobnim u junu 2000. godine i ubrzo potom njegova
supruga je postavljena za njegovog staratelja. Supruga podnosioca predstavke redovno
ga je posećivala u bolnici i uočila je (u nekom trenutku) da mu se zdravstveno stanje
pogoršalo. U novembru 2000. godine njegova supruga je podnela zahtev da on bude
prebačen u specijalizovanu državnu ustanovu socijalnog staranja, iako za to nije navela
nijedan razlog. Kasnije, istog meseca organi socijalne pomoći su stavili podnosioca
predstavke na listu za čekanje za „premeštaj u socijalnu ustanovu za ljude s mentalnim
poremećajima”. U januaru 2002. bolnica u kojoj se dotad nalazio podnosilac predstavke
preporučila je da on bude premešten u državnu ustanovu socijalnog staranja i on je
premešten u Centar za psihološku rehabilitaciju.
Podnosilac predstavke je 2007. godine podneo zahtev da bude proglašen
poslovno sposobnim. Objašnjeno mu je da taj slučaj mora da sasluša sud nadležan za
dodeljivanje starateljstva. Taj sud je zahtevao da mu se podnese izveštaj o zdravstvenom
stanju podnosioca predstavke. Stanje podnosioca predstavke je ocenjeno kao stabilno,
nepovratno i progredijentno. Predočeno je da pati od depresije, povremenih deliričnih
stanja i agresivnosti. U oktobru 2009. posetili su ga Petrov i Braginski, pripadnici jedne
52 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim članom 44. stav 2. Konvencije.
21
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
lokalne nevladine organizacije. Kada se Braginski raspitivao o tome kada će prestati
socijalno staranje o podnosiocu predstavke, sud je objasnio da taj zahtev treba da
podnese zakonski staratelj podnosioca predstavke.
Supruga podnosioca predstavke je 17. avgusta 2007. zatražila da se Petrovu zabrani
pristup podnosiocu predstavke, budući da se zdravstveno stanje podnosioca predstavke
navodno pogoršalo otkako je Petrov počeo da ga posećuje. Takođe je zahtevala da
bez njene pismene dozvole podnosiocu predstavke ne bude dopuštena nijedna poseta.
Potpisala je ovlašćenje socijalnom radniku u Centru u Ileu, na osnovu koga je on mogao
da otvara pisma koja stignu podnosiocu predstavke. U julu 2009. podnela je zahtev za
razvod, ali je taj zahtev povukla pošto je saznala da podnosilac predstavke želi da mu za
zakonskog staratelja bude određen Braginski. U februaru 2010. Centar za rehabilitaciju u
Ileu procenio je da je zdravlje podnosioca predstavke stabilno, ali nepovratno. Saopšteno
je da mu se ne savetuje da živi u stanu ili bez stalnog nadzora.
Braginski je u međuvremenu pokušavao da bude proglašen zakonskim starateljem
podnosioca predstavke kako bi mogao da podnese zahtev da mu se vrati poslovna
sposobnost i da ga puste iz Centra u Ileu. Sud za dodelu starateljstva je, međutim,
odbacio zahtev Braginskog i u avgustu 2010. sin podnosioca predstavke je proglašen
sustarateljem svoga oca, zajedno sa suprugom podnosioca predstavke. U septembru 2011.
vođen je još jedan postupak u kome je sud procenjivao podobnost supruge podnosioca
predstavke i njegovog sina da mu budu staratelji. Sud ih je proglasio nepodobnima zato
što podnosioca predstavke nikada nisu izveli napolje iz centra za rehabilitaciju u Ileu,
niti su mu omogućili da obiđe grobove svojih roditelja, što je odavno tražio. Sud za
dodelu starateljstva proglasio je njegovim zakonitim starateljem Petrova, saglasno želji
podnosioca predstavke.
U aprilu 2010. godine Centar je preseljen u nove objekte, u kojima je podnosilac
predstavke nastavio da boravi, odbijajući da se preseli u drugi centar uz obrazloženje da
se oseća dobro tu gde se sada nalazi. Kasnije je povremeno odlazio u kuću Petrova i tamo
boravio.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosilac predstavke je u predstavci naveo da njegov prisilni boravak u centru
za rehabilitaciju predstavlja kršenje njegovog prava na slobodu, budući da ga tamo drže
protiv njegove volje, suprotno članu 5. Konvencije. Sem toga, podnosilac predstavke je
tvrdio i da njegov trajni boravak u Centru za rehabilitaciju predstavlja kršenje njegovih
prava po osnovu člana 8.
Član 5.
Kada je reč o položaju podnosioca predstavke nakon što se Centar u aprilu 2010.
preselio na novu lokaciju, sam podnosilac je saopštio da želi da tu ostane, a slobode koje
22
2013, broj 1
uživa su takve da je Sud na osnovu toga zaključio da podnosilac predstavke nije lišen
slobode protivno članu 5. stav 1, budući da je sam dao pristanak da boravi u tom centru.
Međutim, dok je boravio u prethodnim prostorijama centra, podnosilac predstavke
nije bio u mogućnosti da napusti centar bez dozvole uprave. Budući da je u takvoj
instituciji živeo više od osam godina, osećao je puno negativno dejstvo ograničenja
koja su mu postavljena. U taj centar bio je smešten protivno svojoj volji, što znači da
je bio lišen slobode od januara 2002. do aprila 2010. godine. Za njegov boravak u tom
centru pristanak je dala njegova supruga, koja je bila njegov zakonski staratelj, tako da je
postojao izvestan pravni osnov za tu radnju. Međutim, taj boravak u centru nije se mogao
smatrati zakonitim bez postojanja dovoljnih jemstava kao zaštite od proizvoljnosti. U
lekarskom izveštaju veštaka koji je podnet u kontekstu postupka izričito je navedeno
da podnosilac predstavke ne pati od duševne bolesti, a nije postojalo drugo objektivno
lekarsko mišljenje koje bi moglo da opravda njegovo lišenje slobode. Konačno, Sud je
naglasio da nije razmotrena mogućnost primene nijedne druge, manje restriktivne mere
socijalne pomoći i staranja. Sa svih tih razloga, to lišenje slobode nije bilo opravdano i
nije bilo zakonito sa stanovišta člana 5. stav 1.
Letonski zakon ne omogućava automatsko sudsko preispitivanje zakonitosti
prijema i podnosioca predstavke u instituciju socijalnog staranja i njegovog zadržavanja u
njoj, a postupak takvog preispitivanja ne može pokrenuti ni osoba koja je lišena poslovne
sposobnosti. To znači da je podnosiocu predstavke bilo onemogućeno da ospori to što je
mimo svoje volje bio smešten u instituciju zatvorenog tipa, pa se samim tim tu radilo o
kršenju člana 5. stav 4, sve do aprila 2010. godine.
Član 8.
Evropski sud je zaključio da se u vezi sa članom 8, koji se odnosi na poštovanje
privatnog i porodičnog života u tom slučaju ne otvara nijedno zasebno pitanje.
Član 41.
Podnosiocu predstavke dosuđen je iznos od 15.000 evra na ime nematerijalne
štete. Sud je takođe presudio da na taj iznos treba da bude isplaćena zatezna kamata, za
period kašnjenja, u vidu osnovne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za
tri procentna poena.
3. Komentar
Slučaj Mihajlovs se može uporediti i sapostaviti sa slučajem Plešo protiv Mađarske
(presuda od 2. oktobra 2012, o kojoj smo izvestili u Biltenu br. 4 za 2012. godinu). Reč je o
lišenju slobode pojedinca koji je (za razliku od podnosioca predstavke u slučaju Plešo) bio
lišen i poslovne sposobnosti – u slučaju Plešo konstatovano je da je odsustvo takve mere
bilo važno. U navedenom slučaju, lišenje poslovne sposobnosti naređeno je u ime supruge
podnosioca predstavke čiji je zahtev bio potkrepljen preporukom psihijatra-veštaka koji
23
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
ga je pregledao i zaključio da on ne pati ni od kakvog duševnog poremećaja, već je reč o
epilepsiji. Potom je smešten u ustanovu socijalnog staranja i u nekoliko navrata je priman
u psihijatrijske bolnice. Evropski sud je pre svega primetio da „objektivna potreba za
smeštajem i socijalnom pomoći ne sme automatski voditi ka preduzimanju mera koje
obuhvataju lišenje slobode”. Sud je bio zabrinut zbog neprecizne, neadekvatne i zastarele
prirode psihijatrijskih procena na kojima je bila bazirana odluka da se taj podnosilac
predstavke liši slobode, kao i zato što doneta odluka nije redovno preispitivana, što
je trebalo da bude izričito posvećeno tome da se utvrdi treba li to lice i dalje da bude
podvrgnuto nedobrovoljnom lišenju slobode. Sud je doneo unekoliko kontroverzan
zaključak da docniji smeštaj podnosioca predstavke u drugu ustanovu s manje strogim
režimom nije predstavljao lišenje slobode. Član 12. Konvencije UN o pravima lica sa
invaliditetom (UNCRPD) uređuje pitanje poslovne sposobnosti i pripisuje ključnu
ulogu staratelju koji je imenovan da govori u ime lica lišenih poslovne sposobnosti,
kao i potrebu da se obezbedi da to lice koje je određeno za staratelja bude nezavisno
i da na odgovarajući način valjano zastupa interese lica lišenog poslovne sposobnosti
(a ne druge interese); Evropski sud je ukazao upravo na taj član. Sem toga, u članu 14.
stav 1. tačka (b) UNCRPD navodi se da „postojanje invaliditeta ni u kom slučaju ne
može opravdati lišenje slobode”. Komitet Evropske konvencije o biomedicini i ljudskim
pravima trenutno je u procesu izrade nacrta protokola koji će se izričito baviti pitanjem
prisilnog lečenja i prisilne institucionalizacije lica s fizičkim i mentalnim invaliditetom.
24
2013, broj 1
Zaštita novinarskih izvora
PRESUDA U SLUČAJU
TELEGRAF MEDIJA NEDERLAND LANDELAJKE MEDIA
B. V. I OSTALI PROTIV HOLANDIJE53
(Predstavka br. 39315/06)
22. novembar 2012.
1. Osnovne činjenice
Prvi podnosilac predstavke je preduzeće sa ograničenom odgovornošću koja je
izdavač dnevnog lista masovnog tiraža De Telegraf (Telegraaf), pod nazivom Telegraaf
Media Nederland Landelajke Media B. V. Drugi i treći podnosilac predstavke Jost de Has
(Joost de Haas) i Bart Mos zaposleni su kao novinari u tom listu.
U januaru 2006. godine Telegraf je na naslovnoj strani objavio članak u kome je
obelodanio tajnu informaciju do koje je došla Holandska tajna služba (AIVD), a koja
je inače kružila u kriminalnim krugovima Amsterdama. Drugi i treći podnosilac
predstavke su u tom članku tvrdili da postoji velika mogućnost korupcije među
pripadnicima holandske policije u Amsterdamu. Sutradan je u tim novinama objavljen
još jedan članak pripisan toj dvojici novinara u kojima je navedeno da su neke
krajnje osetljive informacije stavljene na uvid izuzetno opasnim kriminalcima koji su
identifikovani u prvom članku. Narednog dana AIVD je uložila krivičnu tužbu zbog
nezakonitog obelodanjivanja državnih tajni, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi za
podmićivanje ili za curenje informacija iz AIVD. Tokom narednih nekoliko dana list
je sve vreme objavljivao navode o tome da su kriminalci mogli da se sastaju s vladinim
ministrima, mada je to kasnije negirao.
Pošto je od odeljenja za interne istrage Nacionalne policije dobilo naredbu da
preda dokumenta koja poseduje, preduzeće-podnosilac predstavke uložilo je prigovor
Regionalnom sudu i pozvalo se na to da, budući da se bavi novinarstvom, ima pravo
na zaštitu, odnosno na to da ne obelodani izvore. Preduzeće je tvrdilo da bi ispitivanje
otisaka prstiju na dokumentima moglo da omogući identifikaciju novinarskog izvora
informacija. Regionalni sud nije smatrao da su u slučaju novinara povređena prava
zaštićena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, budući da se od njih
nije zahtevalo da aktivno sarađuju u identifikovanju izvora. Taj sud je kasnije stao na
stanovište da je zaštita državnih tajni mogla da posluži kao opravdanje za mešanje u pravo
na zaštitu izvora. Žalba kompanije koja je podnela predstavku bila je iz procesnopravnih
razloga odbačena na Vrhovnom sudu.
53 Ova presuda je pravosnažna.
25
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
U junu 2006. godine podnosioci predstavke su pokrenuli građansku parnicu protiv
države, tvrdeći da je De Hasu i Mosu prisluškivan telefon i da su praćeni, najverovatnije
od agenta AIVD. Država je odbila da potvrdi ili da porekne primenu takvih ovlašćenja
za nadzor i praćenje. Podnosioci predstavke su, međutim, tvrdili da su te mere bile
nezakonito primenjene budući da im je, u suštini, cilj bio otkrivanje novinarskih izvora.
Vrhovni sud je na kraju stao na stanovište da zaštita novinarskih izvora nije apsolutna i
da se ne može u načelu odbaciti mogućnost primene specijalnih ovlašćenja. U novembru
2006. godine De Has i Mos su se pojavili pred Regionalnim sudom, gde su ispitivani u
svojstvu svedoka u krivičnom postupku protiv troje pojedinaca osumnjičenih da su odali
poverljive informacije AIVD. Novinari su odbili da odgovaraju na pitanja koja bi mogla
otkriti identitet lica od koga su dobili tajne dokumente AIVD. Pritvoreni su zbog toga što
se nisu povinovali sudskoj naredbi, ali su posle nekoliko dana pušteni na slobodu, budući
da je Regionalni sud priznao važnost zaštite novinarskih izvora. Regionalni sud je, sem
toga, zaključio da se tu ne radi o pitanju državne bezbednosti, zato što su dokumenti
dostupni i van AIVD i opšte su poznati medijima. Od tri pojedinca jedan je osuđen; u
presudi je pomenuto da su dokumenti koji su zaplenjeni od preduzeća-prvog podnosioca
predstavke bili predmet ispitivanja holandskog forenzičkog instituta, ali da na njima
nisu pronađeni otisci prstiju.
2. Odluka Suda
Podnosioci predstavke su tvrdili da upotreba mera praćenja i nadzora može imati
parališuće dejstvo na novinarske izvore, te da ona predstavlja nesrazmerno kršenje
njihovih prava zajemčenih članovima 8. i 10. Konvencije. Holandske vlasti su tvrdile da
je cilj mera o kojima je reč to da se osigura da državne tajne i bezbednost ni na koji način
ne budu dovedeni u pitanje.
Članovi 8. i 10.
Iako se pitanja koja se otvaraju zbog primene mera praćenja i nadzora obično
razmatraju samo sa stanovišta člana 8. Konvencije, ona su u ovom slučaju bila toliko
tesno povezana s pitanjima koja se otvaraju po članu 10. da je Sud razmatrao sva ta
pitanja istovremeno sa stanovišta i jednog i drugog člana. Iako niko nije osporio da je
došlo do „mešanja” u prava De Hasa i Mosa po članovima 8. i 10, stranke se nisu slagale
kada je reč o preciznoj prirodi tog mešanja.
Sud je prihvatio da je cilj AIVD bilo otkrivanje i potom zatvaranje izvora
povreljivih informacija, a koji se nalazi u redovima AIVD, tako što će identifikovati lice
(ili lica) koja su podnosiocima predstavke dostavila poverljive dokumente. Međutim,
Sud je podsetio na to da „informacije koje identifikuju izvor” obuhvataju, u meri u kojoj
postoji verovatnoća da dovedu do identifikacije izvora i „činjenične okolnosti pod kojima
su novinari pribavili informacije iz izvora” i „neobjavljeni sadržaj informacija koji je
izvor dostavio novinaru”. Stoga je Sud zaključio da je AIVD upotrebio svoja specijalna
ovlašćenja da bi premostio i tako izbegao zaštitu novinarskog izvora.
26
2013, broj 1
Da bi mešanje bilo „propisano zakonom”, Sud je još jednom naglasio da je
neophodno da postoji zaštita od proizvoljnog mešanja, naročito tamo gde su očigledni
rizici od proizvoljnosti zato što se ovlašćenja izvršne vlasti ostvaruju tajno. Sud je,
međutim, utvrdio da je to mešanje bilo predvidljivo budući da je bilo utemeljeno na
unutrašnjem pravu, kao i zbog toga što su podnosioci predstavke o kojima je reč pribavili
i objavili autentičnu informaciju koja je kategorizovana kao tajna, i što su tu informaciju
pribavili nezakonito od AIVD. Bilo je verovatno da će to prouzrokovati neku radnju
AIVD u nastojanju da otkrije izvor.
Sud je potom razmatrao pitanje da li je novinarski status podnosilaca predstavke
zahtevao specijalne mehanizme zaštite da bi se na adekvatan način zaštitili njihovi izvori.
Karakteristiku tog slučaja predstavljalo je ciljano nadziranje i praćenje novinara da bi se
utvrdilo poreklo njihovih informacija. U oblasti u kojoj je zloupotrebu potencijalno tako
jednostavno sprovesti u individualnim slučajevima i u kojoj ta zloupotreba pritom može
imati toliko štetne posledice po demokratsko društvo u celini, nadzor i kontrola treba da
budu povereni sudiji ili odgovarajućem nezavisnom organu. Međutim, u ovom slučaju,
dopušteno je korišćenje specijalnih ovlašćenja iako se time nije prethodno bavio neki
nezavisni organ koji bi imao pravo da spreči ili obustavi takvu radnju. Štaviše, potonjim
razmatranjem činjenica nije bilo mogućno ponovo izgraditi poverljivost novinarskih
izvora, kad je ta poverljivost već bila uništena. S tih razloga, Sud je zaključio da je u ovom
slučaju došlo do povrede članova 8. i 10. budući da zakon nije obezbedio odgovarajuće
mehanizme zaštite u odnosu na ovlašćenje za praćenje i nadzor koje je upotrebljeno
protiv De Hasa i Mosa, kako bi se otkrili njihovi novinarski izvori.
Kada je reč o naredbi za predaju dokumenata, nije sporno da je ta naredba
predstavljala „mešanje” u slobodu kompanije koja je prvi podnosilac predstavke da prima
i saopštava informacije, kao ni da je za to mešanje postojao zakonski osnov. Štaviše,
dokumenti koji su uzeti od AIVD čuvani su neotvoreni u sefu za sve vreme sudskog
postupka, saglasno proceduri koja ima zakonski osnov i s kojom su se podnosioci
predstavke saglasili. Mešanje na koje su se oni u predstavci požalili samim tim je bilo
„propisano zakonom”. Stranke su se takođe saglasile da je cilj kome se težilo, u najmanju
ruku, bila zaštita „nacionalne bezbednosti” i „sprečavanje kriminala”, što znači da je reč
o opravdanim ciljevima.
Sud je potom ispitivao da li je to mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu,
tj. da li je odgovaralo „akutnoj društvenoj potrebi”, da li je bilo srazmerno opravdanom
cilju kome se težilo, kao i da li su razlozi koje su nacionalne vlasti navele da bi to mešanje
opravdale zaista bili relevantni i dovoljni.
Bez zaštite novinarskih izvora, mogla bi biti podrivena vitalno važna uloga štampe
kao čuvara demokratije i to bi moglo negativno uticati na sposobnost medija da pruže
tačne i pouzdane informacije. Imajući na umu važnost zaštite novinarskih izvora
za slobodu štampe u demokratskom društvu i potencijalno zastrašujući i parališuće
dejstvokoji bi naredba za obelodanjivanje izvora mogla imati na ostvarivanje te slobode,
27
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
takva mera nije u skladu sa članom 10, sem ako je opravdana pretežnim zahtevom javnog
interesa.
Sud je utvrdio da potreba za identifikacijom zvaničnika (jednog ili više njih) AIVD
koji su podnosiocima predstavke dostavili poverljivedokumente nije opravdala naredbu
za predaju tih dokumenata. Zaista, lice (lica) o kojima je reč mogla su biti pronađena već
i tako što bi se proučio sadržaj dokumenata i što bi se identifikovali svi oni zvaničnici
koji su imali pristup tim spisima. Sem toga, iako je za AIVD bilo opravdano da proveri
da li su svi dokumenti koji su uzeti bili povučeni iz opticaja, to nije bilo dovoljno da
opravda obelodanjivanje novinarskih izvora podnosilaca predstavke. To povlačenje više
u svakom slučaju nije moglo da spreči da informacija koju su ti dokumenti sadržali dospe
u pogrešne ruke, budući da je ona verovatno već odavno bila poznata licima koja su
stranke opisale kao kriminalce.
Konačno, Sud je primetio da stvarna, fizička predaja dokumenata nije bila
neophodna jer se i samo pregledom moglo proveriti da su dokumenti kompletni, posle
čega ih je bilo mogućno uništiti i to bi bilo dovoljno.
Sa svih tih razloga Sud je zaključio da država Holandija nije navela „relevantne i
dovoljne” razloge za naredbu za predaju dokumenata, te da je stoga u tom slučaju bio
povređen član 10. Konvencije.
Član 41.
Podnosiocima predstavke dosuđen je iznos od 60.000 evra uz dodatak pripadajućih
poreza, na ime sudskih i ostalih troškova. Sud je takođe saopštio da se mora isplatiti
zatezna kamata u vidu najniže kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za tri
procentna poena, za period u kome je zabeleženo kašnjenje u isplati.
3. Komentar
U praksi Evropskog suda jasno je utvrđeno da zaštita novinarskih izvora predstavlja
jedan od osnovnih uslova slobode štampe. Za takvu zaštitu založio se i Komitet
ministara u svojoj Preporuci br. R (2000) 7, koja je usvojena 8. marta 2000. godine o
pravu novinara da ne obelodanjuju svoje izvore informisanja. Razlog zbog koga se to
smatra toliko važnim jeste u tome što bi svaki propis u zaštiti novinarskih izvora mogao
delovati kao faktor odvraćanja za pojedince koji razmišljaju o tome da li da pomognu
štampi u ostvarivanju njene vitalno značajne uloge čuvara demokratije.
Međutim, zaštita poverljivosti novinarskih izvora nije apsolutno pravo. Ovaj
slučaj ukazuje na neka zanimljiva pitanja u vezi s potencijalnim granicama tog prava
u kontekstu procurelih informacija tajnih službi. (Na primer: u kakvim okolnostima,
ako takve okolnosti uopšte postoje, treba dovesti u pitanje tu poverljivost da bi se
identifikovao izvor koji je odao poverljive i osetljive informacije ili da bi se učinio pokušaj
da se ograniči promet takve informacije?)
28
2013, broj 1
U izdvojenom nesaglasnom mišljenju u ovom slučaju, dvoje sudija je tvrdilo da
je trebalo dopustiti službi AIVD da oduzme dokumente koje su novinari imali u svom
posedu. Te sudije su posebno ukazale na kriminalni kontekst curenja informacija i na
važnost obaveze zvaničnika tajnih službi da čuvaju tajnost informacija koje poseduju.
Ipak, u većinskoj presudi sudija jasno se ističe da nacionalni sudovi pre svega ne treba
da žure s pretpostavkom – u odsustvu uverljivih dokaza – da je izvor postupao u zloj
nameri ili sa željom da nanese štetu. Drugo, čak i tamo gde je ustanovljeno da je takva zla
namera postojala, to ponašanje se ne može smatrati odlučujućim, već se mora sagledavati
samo kao jedan od činilaca koje valja uzeti u obzir prilikom analize. Prema tome, takva
namera sama po sebi, izolovana, nije dovoljan razlog da se na osnovu nje zaključi kako je
naredba za obelodanjivanje srazmerna i da se tom naredbom ne krši član 10. Konačno, u
odnosu na naredbu za predaju dokumenata u ovom slučaju, ključno pitanje se verovatno
odnosilo na neadekvatne razloge koje su vlasti navele kao obrazloženje za naredbu. I
bez te naredbe, izvor curenja informacija trebalo je da bude mogućno u svakom slučaju
identifikovati. Isto tako, sadržaj dokumenata je već bio opšte poznat u raznim oblastima,
tako da predaja dokumenata ne bi ni u kom slučaju sprečila da njihov sadržaj dospe u
pogrešne ruke. Sve u svemu: nisu bili navedeni relevantni i dovoljni razlozi.
Kada je reč o korišćenju specijalnih ovlašćenja, presretanje telefonskih razgovora
koje sprovodi javna vlast predstavlja temu o kojoj se, koliko znamo, vode polemike u
jednom broju zemalja-članica Saveta Evrope. U tom kontekstu, očigledno je da je
potencijalno važan naglasak koji je Evropski sud stavio na valjan i nezavisan nadzor
nad primenom takvih ovlašćenja. U ovom slučaju, primena specijalnih ovlašćenja
(uključujući ovlašćenje za presretanje i snimanje telekomunikacija) očigledno je odobrio
ministar, ako ne i načelnik AIVD ili čak možda neki podređeni zvaničnik AIVD, ali
je to u svakom slučaju učinjeno pre no što je to pitanje razmatralo nezavisno telo koje
bi imalo zakonsko ovlašćenje da spreči ili obustavi takvu radnju. Sud je zaključio da
nisu postojali dovoljni mehanizmi zaštite od takve potencijalne zloupotrebe jer nije bio
obezbeđen prethodni nadzor koji bi sproveo neki nezavisni organ.
29
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Prekomerna dužina postupka pred domaćim sudovima
PRESUDA U SLUČAJU
V. K. PROTIV HRVATSKE54
(Predstavka br. 38380/08)
27. novembar 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke, V. K. je hrvatski državljanin, rođen 1964. godine. Stupio je
u brak sa M. 30. novembra 2002, a u septembru 2003. godine u braku im se rodilo dete K.
U aprilu 2004. podnosilac predstavke je podneo zahtev za razvod. Na ročištu održanom
u decembru 2004. stranke su se saglasile da razvedu brak. M. se, međutim, nije saglasila s
predlogom za naknadu za izdržavanje deteta koji je izneo V. K. i zatražila je od opštinskog
suda da utvrdi odgovarajući iznos alimentacije. Godine 2006. podnosilac predstavke je
zatražio od opštinskog suda da spoji postupak za razvod braka s postupkom u kojem on
osporava očinstvo nad K. Taj zahtev je usvojen, ali je dalji postupak prekinut do odluke
Vrhovnog suda o podnosiočevom zahtevu za premeštanje postupka pred drugi sud.
Godine 2007, podnosiocu predstavke je naloženo da uplati određeni iznos za DNK
test i on je to delimično otplatio u ratama. Podnosilac predstavke je uložio žalbu zbog
dužine postupka, uključujući odbijanje da se donese delimična presuda kojom bi njegov
brak bio razveden. Podnosilac predstavke je naveo da je tolika dužina postupka negativno
uticala na njegov privatni život i dostojanstvo, budući da on želi da se oženi drugom
ženom, a to mu je kao hrišćanskom verniku koji redovno upražnjava sve verske obrede
i običaje veoma važno. U međuvremenu, opštinski sud je odložio ročište u postupku za
utvrđivanje očinstva zato što je utvrdio da podnosilac predstavke nije uplatio celokupan
iznos potreban za DNK test.
Konačno, u januaru 2010. godine, pošto je podnosilac predstavke povukao zahtev
za utvrđivanje očinstva, stranke su mogle da se sporazumeju u vezi sa izdržavanjem
deteta i kontaktima između oca i deteta, pa je presuda na taj način postala pravosnažna.
U septembru 2010. godine podnosilac predstavke je stupio u brak sa J. V.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosilac predstavke je u predstavci naveo da je nerazumna dužina postupka u
suprotnosti s njegovim pravom na pravično suđenje u razumnom roku, prema članu
6. stav 1, kao i s njegovim pravom na ponovno stupanje u brak, saglasno članu 12,
njegovim pravom na sigurnost u pogledu očinstva, saglasno članu 8. i njegovim pravom
54 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima propisanim u članu 44. stav 2. Konvencije.
30
2013, broj 1
na delotvoran pravni lek, koje je predviđeno članom 13. Vlasti Republike Hrvatske su
smatrale i navele da je osnovni uzrok tolike dužine postupka bilo ponašanje samog
podnosioca predstavke.
Član 6.
Sud je naglasio da se razumnost dužine postupka mora razmatrati u svetlosti
činjenica i okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, kao i da je potrebna posebna budnost
i pažnja u slučajevima koji se tiču bračnog statusa i sposobnosti za sklapanje braka.
Postupak od pet godina i osam meseci na jednom nivou nadležnosti, kao što se to ovde
dogodilo, mogao bi se opravdati samo u izuzetnim okolnostima. Kašnjenja u postupku
ne mogu se pripisati podnosiocu predstavke – on je više nego jednom tražio ubrzanje
postupka. Što se tiče povlačenja njegovog zahteva za utvrđivanje očinstva, to treba
sagledati u kontekstu svih okolnosti tog predmeta, posebno činjenice da je podnosilac
predstavke želeo da se postupak pred opštinskim sudom što je pre moguće zaključi jer
je hteo da dobije razvod zbog svojih planova za sklapanje novog braka. S tih razloga Sud
nije mogao da nađe ništa što bi opravdalo ukupnu dužinu postupka u tom slučaju, pa je
ustanovio da je bio prekršen član 6. stav 1.
Član 8.
Podnosilac predstavke je tvrdio da je dugotrajna neizvesnost s kojom je bio suočen u
pogledu svog očinstva nad K. predstavljala kršenje njegovog prava na poštovanje privatnog
i porodičnog života utvrđenog članom 8. EKLJP. Sud je prihvatio da se taj postupak tiče
privatnog života podnosioca predstavke. Međutim, Sud je primetio da je podnosilac
predstavke odustao od nastojanja da se do kraja sprovede postupak koji je sam pokrenuo
za utvrđivanje očinstva nad detetom. Iako je razlog koji je on za to naveo bila želja da se
ubrza postupak, važnost pravnih i bioloških odnosa između roditelja i deteta je toliko
velika da je zahtevala od podnosioca predstavke da do kraja sprovede postupak po tužbi
za utvrđivanje očinstva. S tih razloga, Sud je taj deo predstavke proglasio neprihvatljivim.
Član 12.
Podnosilac predstavke je tvrdio da ga je dužina postupka po zahtevu za razvod
braka sprečila da ostvari svoje pravo da ponovo stupi u brak, saglasno članu 12. EKLJP.
Sud se saglasio da član 12. ne pruža pravo na razvod; međutim, ako unutrašnje pravo
zemlje-članice dopušta razvod, time se obezbeđuje pravo lica da ponovo stupi u brak bez
neopravdanih ograničenja.
Sud je ustanovio da je podnosilac predstavke, barem u dva navrata kada se
žalio zbog dužine postupka, obavestio domaće sudove o svojim planovima da ponovo
stupi u brak, kao i o tome da ga predugačak brakorazvodni postupak sprečava da to
učini. Obavestio je sud o svom predstojećem venčanju 2008. godine i naglasio da bi
se osetio poniženim ako bi morao da odgodi svoje planove za ženidbu zbog toga što
u međuvremenu nije uspeo da obezbedi razvod. Sem toga, Evropski sud je ukazao na
31
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
činjenicu da je podnosilac predstavke nadležnim organima takođe objasnio koliki
on značaj pridaje braku kao katolički hrišćanin koji poštuje i redovno upražnjava sve
verske obrede i običaje. Evropski sud smatra da su te tvrdnje podnosioca predstavke
potkrepljene i činjenicom da je ubrzo pošto je konačno dobio razvod ponovo stupio
u brak. Imajući na umu zaključke po osnovu člana 6. i uzimajući u obzir konkretne
okolnosti tog slučaja, Evropski sud je ustanovio da je podnosilac predstavke bio u stanju
produžene neizvesnosti, što je predstavljalo nerazumno ograničenje njegovog prava na
stupanje u brak i čime je bio povređen član 12. EKLJP.
Član 13.
Evropski sud je primetio da je u tom slučaju županijski sud odredio rok opštinskom
sudu u kome je on trebalo da dovrši parnični postupak o kome je reč. Međutim, opštinski
sud nije poštovao rok koji mu je odredio županijski sud, pa se stoga ne može prihvatiti
da su pravni lekovi za dužinu postupka koje predviđa unutrašnje pravo bili efikasni u
tom konkretnom slučaju. Taj zaključak, međutim, ne dovodi u pitanje opštu efikasnost
pravnog leka kao takvog. Evropski sud je na osnovu svega zaključio da je došlo do
povrede člana 13. EKLJP u tom slučaju.
Član 41.
Podnosiocu predstavke dosuđen je iznos od 4.000 evra na ime nematerijalne štete,
uz sav porez koji bi na taj iznos mogao da bude zaračunat. Sud je takođe presudio da
podnosiocu predstavke treba isplatiti zateznu kamatu na osnovu najniže kamatne stope
Evropske centralne banke uvećane za tri procentna poena.
3. Komentar
Iako je Evropski sud, kao što je naglasio u svojoj presudi, već ranije ukazao na to da
neopravdana dužina brakorazvodnog postupka može otvoriti pitanja po članu 12. (pravo
na stupanje u brak) ako se podnosiocu predstavke neopravdano dugo onemogućava da
ponovo stekne pravo na sklapanje braka, to je prvi put da je u konkretnim okolnostima
utvrđeno da je prekršen član 12. Predsednica sudskog veća priložila je oštro formulisano
izdvojeno nesaglasno mišljenje, u tom smislu da okolnosti u kojima se nalazio taj podnosilac
predstavke nisu bile takve da zavređuju da se prevelika dužina postupka smatra povredom
člana 12, kao i u tom smislu da je sasvim dovoljno da se utvrdi da je u datom slučaju povređen
član 6. Predsednica veća je, sem toga, istakla da je u ranijim slučajevima zabeleženim u
praksi Suda naglašeno da je, da bi došlo do povrede člana 12, potrebno da „bude povređena
sama suština datog prava”, što se, po njenom mišljenju, tu nije dogodilo. U presudi u tom
slučaju ne pominje se presuda u slučaju O’Donahju i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva
(O’Donoghue and others v. the United Kingdom) (presuda od 14. decembra 2010), u kojoj
je utvrđeno da je bio prekršen član 12. zbog toga što podnosiocima predstavke dve godine
nije bilo omogućeno da se venčaju – ne zbog dužine brakorazvodnog postupka, već zbog
toga što su im bila nametnuta nedopustiva administrativna ograničenja.
32
2013, broj 1
Primena prava advokata na poverljivu komunikaciju s klijentom
PRESUDA U SLUČAJU
MIŠO PROTIV FRANCUSKE55
(Predstavka br. 12323/11)
6. decembra 2012.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Patrik Mišo (Patrick Michaud) francuski je državljanin,
rođen 1947. godine. On je član Pariske advokatske komore i Saveta komore. U francusko
unutrašnje pravo transponovan je jedan broj direktiva Evropske unije koje su donete u
nastojanju da se spreči pranje novca. Na temelju tih odredaba, od francuskih advokata
se sada traži da podnesu prijavu ako imaju izvesne sumnje u odnosu na poslovanje
svojih klijenata, kada, u kontekstu svojih profesionalnih aktivnosti pomažu klijentima
da pripreme transakcije u vezi sa izvesnim utvrđenim operacijama, kada učestvuju u
finansijskim ili imovinskim prenosima ili kada postupaju u svojstvu poverenika. Od
advokata se ne traži da poštuju tu obavezu onda kada se aktivnost o kojoj je reč odnosi na
sudski postupak i onda kada, u načelu, pružaju pravni savet. Oni moraju da dostave svoje
izveštaje predsedniku Advokatske komore Državnog saveta (Conseil d’Etat) i Kasacionog
suda ili predsedniku komore čiji su članovi, a predsednik je potom dužan da tu prijavu
dostavi „nacionalnoj finansijskoobaveštajnoj jedinici”.
U julu 2007. godine, Nacionalni savet advokatske komore doneo je odluku da
usvoji profesionalni pravilnik u kome je, pre svega, naglašena pomenuta obaveza i
advokatima naloženo da počnu da primenjuju interne procedure u vezi s koracima koje
treba preduzeti tamo gde određena radnja, kako izgleda, zahteva „podnošenje prijave
o sumnjivoj transakciji”. Nepoštovanje tih obaveza moglo bi dovesti do disciplinskih
kazni. U oktobru 2007. godine podnosilac predstavke se obratio Državnom savetu tražeći
da se ta odluka poništi, uz obrazloženje da ona zadire u slobodu obavljanja advokatske
profesije i pravila koja vladaju u toj profesiji. Naglašavajući da nije definisan pojam
„sumnje”, podnosilac predstavke je u tom svom obraćanju Državnom savetu tvrdio da
nije ispunjen zahtev za preciznošću koji je inherentan poštovanju člana 7. (kažnjavanje
samo na osnovu zakona) EKLJP. Takođe, naveo je da je tim propisom prekršeno pravo na
poverljivu komunikaciju s klijentom i na ukupnu poverljivost odnosa između advokata i
klijenta, što je zaštićeno članom 8. (poštovanje privatnog života). Podnosilac predstavke
je takođe zahtevao da se od Suda pravde Evropske unije zatraži prethodna presuda da
bi taj sud utvrdio da li je obaveza o „podnošenju izveštaja o sopstvenim sumnjama” u
skladu sa članom 6. Ugovora o Evropskoj uniji i sa članom 8. EKLJP. Državni savet je
55 Ova presuda je pravosnažna.
33
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
odbacio njegove tvrdnje i zahtev za obraćanje Sudu EU, uz obrazloženje da se obaveza o
kojoj je reč ne meša preterano u pravo advokata na poverljivu komunikaciju s klijentom.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosilac predstavke je naveo da će predložene mere kršiti prava advokata i
njihovih klijenata na poštovanje njihove prepiske, što je protivno članu 8. Francuske
vlasti su smatrale da su mere o kojima je reč „u skladu sa zakonom”, da su neophodne
radi borbe protiv pranja novca i da nisu nesrazmerne.
Član 8.
Evropski sud je još jednom naglasio da je članom 8, koji pre svega jemči pravo
svakog pojedinca na poštovanje njegove prepiske, zaštićena poverljivost svake razmene
u kojoj pojedinci mogu učestvovati u smislu ostvarivanja komunikacije. Iz toga sledi
da obaveza nametnuta advokatima da upravnom organu prenesu informaciju do koje
dođu tokom razmene, odnosno komunikacije s klijentima, predstavlja mešanje u njihovo
pravo na poštovanje njihove prepiske. To isto tako predstavlja mešanje u njihovo pravo
na poštovanje „privatnog života”, zato što taj pojam obuhvata i aktivnosti profesionalne
ili poslovne prirode.
Sud je primetio da je to mešanje „u skladu sa zakonom” saglasno članu 8. Pored
toga, borba protiv pranja novca spada u opravdane ciljeve pobrojane u članu 8. stav 2,
onaj deo koji se odnosi na sprečavanje nereda ili kriminala. Francuska vlada je tvrdila da
ti zahtevi proističu iz prava Evropske unije. Pozivajući se na presudu u slučaju Bosforus
Ervejz protiv Irske (Bosphorus Airways v. Ireland) i navodeći „pretpostavku podjednake
zaštite”, predstavnici francuske države su naveli kako, po njihovom mišljenju, treba
pretpostaviti da se Francuska povinovala zahtevima Konvencije, s obzirom na to da je
samo izvršila obaveze koje proističu iz njenog članstva u Evropskoj uniji, telu koje za
osnovna ljudska prava predviđa zaštitu jednaku onoj koju im jemči Konvencija. Evropski
sud se saglasio da bi se mera preduzeta radi izvršenja međunarodnih pravnih obaveza
mogla opravdati onda kada međunarodna organizacija o kojoj je reč pruža jednaku
zaštitu ljudskim pravima. U takvom slučaju, pretpostavilo bi se da država nije odustala
od svojih obaveza po Konvenciji. Evropski sud je ponovo naglasio da je zaštita ljudskih
prava koju pruža Evropska unija, načelno gledano, ekvivalentna sistemu Konvencije.
Međutim, budući da Državni savet Francuske nije dozvolio da Sud pravde EU presudi
o tom pitanju, ta međunarodna organizacija koja poseduje relevantan mehanizam za
pružanje ekvivalentne zaštite nije mogla da donese odgovarajuću presudu. S tih razloga,
Evropski sud za ljudska prava stao je na stanovište da se u tom slučaju ne može primeniti
pretpostavka jednake zaštite, kao i da on mora da odlučuje o meritumu samog slučaja.
Sud je još jednom naglasio da član 8, koji pruža zaštitu svih vidova „prepiske”
između pojedinaca, istovremeno pruža pojačanu zaštitu razmeni informacija koja se
odvija između advokata i njihovih klijenata. To je opravdano činjenicom da je advokatu
poverena suštinski važna uloga u demokratskom društvu, uloga branitelja lica koje
34
2013, broj 1
učestvuje u parnici, tako da je pravo na poverljivu komunikaciju s klijentom izričito
zaštićeno gore navedenom odredbom. To pravo, međutim, nije nepovredivo. U tom
slučaju, potrebno je odmeriti značaj tog prava u odnosu na značaj borbe protiv pranja
prihoda od nezakonitih aktivnosti, imajući na umu da će taj prihod verovatno biti
korišćen za finansiranje kriminalnih aktivnosti.
Evropski sud je primetio da su advokati podvrgnuti obavezi da izveštavaju o
sumnjivim transakcijama samo u dva slučaja te da se, na taj način, obaveza o dojavljivanju
sumnjivih transakcija odnosi samo na one aktivnosti koje nisu bliske ulozi odbrane
poverenoj advokatima, već podsećaju na aktivnosti koje obavljaju druga stručna lica, za
koja navedena obaveza takođe važi. Pored toga, u zakonu se precizira da advokati nisu
podvrgnuti navedenoj obavezi onda kada se aktivnost o kojoj je reč odnosi na sudski
postupak i kada oni, u načelu, pružaju pravne savete. Obaveza o prijavljivanju sumnjivih
aktivnosti, prema tome, ne zadire u samu suštinu uloge odbrane u čijoj osnovi leži pravo
na poverljivu komunikaciju s klijentom.
S tih razloga, Sud je zaključio da u tom slučaju nije bio prekršen član 8.
3. Komentar
Ovu presudu će sa zanimanjem pročitati advokati širom Evropske unije koji pružaju
takvu vrstu finansijskih usluga svojim klijentima jer bi mogli da dođu u situaciju da
budu primorani da vlastima podnesu izveštaj o svojim sumnjama u odnosu na klijente.
Nije iznenađujuće to što Evropski sud nije bio voljan da poništi pravila o pranju novca o
kojima se dogovorilo 27 zemalja-članica EU i koje slede standarde Saveta Evrope.
Ovaj slučaj će takođe s velikim zanimanjem čitati svi oni koji su zabrinuti zbog
odnosa između prava EU i Konvencije, a posebno oni koji su uključeni u pregovore čiji bi
ishod trebalo da bude to da EU postane visoka strana učesnica Konvencije. (Pristupanje
EU Konvenciji zahteva se članom 6. stav 2. Ugovora o Evropskoj uniji i dopušteno je
članom 59. stav 2. EKLJP.) Postoje dve vrste slučajeva u kojima će pojedinci moći da vode
parnicu protiv EU pred Evropskim sudom za ljudska prava: jednu vrstu čine slučajevi
kada institucije EU navodno prekrše nečija prava; tu su i slučajevi u kojima zemljačlanica EU navodno prekrši nečija prava primenjujući u odnosu na tog pojedinca pravo
EU. Ovaj slučaj spada u drugu navedenu vrstu: podnosilac predstavke je u predstavci
naveo da francuska država krši njegova ljudska prava time što mu nameće pravila o
pranju novca koja važe u EU. EU nije morala da se brani pred Evropskim sudom zato što
EU još nije visoka strana ugovornica Konvencije, ali će jednog dana morati da se brani
u takvoj vrsti slučajeva.
Kada EU jednog dana bude u obavezi da se pojavi pred Sudom (to će biti pošto se
priključi sistemu Konvencije), ona će verovatno nastojati da se pozove na „pretpostavku
jednake zaštite”. Saglasno toj doktrini, Evropski sud za ljudska prava pretpostavlja
da pravni poredak Evropske unije obezbeđuje isti standard zaštite koji obezbeđuje i
Konvencija. Ova presuda razjašnjava kako ta doktrina funkcioniše. Kada je Sud pravde
35
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
EU (sa sedištem u Luksemburgu) presudio o kompatibilnosti jedne mere prava EU s
nekom konkretnom odredbom Konvencije, ta pretpostavka se primenjuje i Evropski sud
za ljudska prava (sa sedištem u Strazburu) obično neće ustanoviti povredu te odredbe
Konvencije. Kada Luksemburški sud ne donese takvu presudu, znamo da se pretpostavka
ne mora nužno primeniti. Zbog načina na koji funkcioniše pravni sistem EU, mnogi
pravni slučajevi EU nikada i ne stignu pred Sud u Luksemburgu zato što ne postoji pravo
na pojedinačnu predstavku tom sudu. Sud u Strazburu nije odbacio mogućnost primene
pretpostavke jednake zaštite na slučajeve iz oblasti prava EU, čak ni u onim predmetima
u kojima Luksemburški sud nije presuđivao o datoj stvari. Međutim, ova presuda
ukazuje na to da će Sud u Strazburu i dalje pomno pratiti zakonodavstvo EU onako kako
ga primenjuju zemlje-članice kad god to zadire u prava koja su zaštićena Konvencijom.
Ovo nije idealna situacija: Sud pravde u Luksemburgu je poslednja sudska instanca
EU, ali Sud za ljudska prava u Strazburu ima poslednju reč kada se radi o pitanjima prava
EU. Oni koji pregovaraju o pristupanju Evropske unije Evropskoj konvenciji za zaštitu
ljudskih prava predložili su takvu situaciju: postupak koji dopušta Sudu u Luksemburgu
da presuđuje o onim stvarima iz prava EU o kojima se vodi postupak u Strazburu. S
obzirom na ograničen pristup koji pojedinci imaju Sudu pravde EU, sve dotle dok EU
ne pristupi Konvenciji i dok je na delu ta procedura prethodne presude, Sud u Strazburu
se može naći u položaju da češće mora da presuđuje o pravu EU, a da pritom nije u
mogućnosti da sasluša argumentaciju institucija EU.
36
2013, broj 1
Propust u integrisanju romske dece u obrazovni sistem
PRESUDA U SLUČAJU
SAMPANI PROTIV GRČKE56
(Predstavka br. 59608/09)
11. decembar 2012.
1. Osnovne činjenice
Predstavku je podnelo 140 državljana Grčke koji su svi romskog porekla i
nastanjeni su u naselju Psari u opštini Aspropirgos. Među podnosiocima predstavke ima
devedeset osmoro dece uzrasta od pet i po do petnaest godina, a preostalo četrdeset dvoje
podnosilaca predstavke su njihovi roditelji/staratelji. Neki od njih bili su podnosioci
predstavke i u slučaju Sampanis i ostali protiv Grčke, u kome je Evropski sud doneo
presudu 2008. godine.
U septembru 2008. godine u Aspropirgosu je otvorena Dvanaesta osnovna škola,
umesto dotadašnjeg aneksa školske zgrade, u kome su nastavu pohađali mahom mališani
pripadnici romske populacije; nova osnovna škola bila je namenjena i romskoj deci i deci
drugih nacionalnosti. Nova škola je pokrivala istu oblast koju je pokrivala i stara škola;
međutim, pre no što je otvorena, roditelji dece koja nisu Romi ponovo su se usprotivili
mogućnosti da romska deca pohađaju redovnu nastavu. Grčki ombdusman je pokušao
da posreduje između dveju strana, ali njegovi napori nisu urodili plodom, a u leto 2008.
godine školske prostorije su oštećene i ukradena je oprema iz učionica.
Ministarstvo obrazovanja je nastojalo da sjedini Dvanaestu i Jedanaestu osnovnu
školu, ali nadležni prefekt je to odbio, uz obrazloženje da ne želi da izazove socijalne,
kulturne i obrazovne probleme u svojoj prefekturi. Ombudsman je istakao da je
posledica svega toga bilo osnivanje „geto škole”, budući da su u nju upisana samo romska
deca. Ombudsman je otvorio to pitanje u razgovorima s ministarstvom obrazovanja,
napominjući da regionalni načelnik ignoriše probleme i aktivno se suprotstavlja
integraciji romske dece u školski sistem. U maju i julu 2009. godine podnosioci predstavke
su se pismom obratili ministarstvu obrazovanja tražeći da romska deca budu prebačena
u Desetu i Jedanaestu školu i zahtevajući da se napravi takav plan i program nastave koji
će voditi računa o njihovim obrazovnim potrebama.
Direktor škole je takođe u više navrata obavestio vlasti o problemima koji se pre svega
tiču putanje kojom vozi školski autobus, izgradnje igrališta, postavljanja sistema za grejanje
i dodatnih toaleta, udžbenika koji nisu prilagođeni Romima, čiji maternji jezik nije grčki,
kao i činjenice da su neki đaci od aprila 2009. nadalje prestali da pohađaju nastavu.
56 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
37
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
2. Odluka Evropskog suda
Pozivajući se na član 14. (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 2. Protokola br.
1. uz Konvenciju (pravo na obrazovanje) podnosioci predstavke su se žalili da su njihova
deca upisana u Dvanaestu osnovnu školu koju isključivo pohađaju deca pripadnici
njihove zajednice i koja pruža niži standard obrazovanja od ostalih škola. Pored toga, oni
su se požalili, na osnovu člana 13. Konvencije, da nisu imali na raspolaganju delotvoran
pravni lek. Konačno, pozivajući se na član 46. Konvencije (obaveznost i izvršenje presuda)
podnosioci predstavke su se požalili da su vlasti odbile da se povinuju presudi u slučaju
Sampanis i ostali protiv Grčke, izrečenoj 2008. godine.
Član 14. Konvencije i član 2. Protokola br. 1. uz Konvenciju
Evropski sud je u svojoj presudi u slučaju Sampanis i ostali protiv Grčke zaključio da
postoji snažna pretpostavka diskriminacije prema podnosiocima predstavke na osnovu
činjenice da se romska deca smeštaju u posebna odeljenja u aneksu glavne zgrade Desete
osnovne škole, što je bilo dodatno propraćeno izvesnim brojem rasističkih incidenata
koje su provocirali roditelji dece drugih nacionalnosti. Bilo je očigledno da otada nije
došlo ni do kakvih značajnijih promena u ukupnoj situaciji. Iako je osnovana Dvanaesta
osnovna škola da bi se romski đaci iz naselja Psari integrisali u sistem redovnog
obrazovanja, problemi koji su u tom pogledu iskrsavali svedočili su o tome da su deca i
dalje trpela zbog različitog postupanja prema njima. Prema tome, postojali su dokazi o
praksi diskriminacije.
Evropski sud je potom razmatrao da li postoji objektivno i razumno opravdanje
za tu razliku u postupanju. Kada se razlika u postupanju zasniva na rasi, boji kože ili
etničkom poreklu, onda se pojam objektivnog i razumnog opravdanja mora tumačiti
najstrože moguće. Primećeno je da se jedan broj evropskih država suočava sa ozbiljnim
teškoćama u obezbeđivanju adekvatnog školovanja za romsku decu, kao i da ovaj
slučaj podrazumeva složeno uspostavljanje ravnoteže između konkurentnih interesa –
nije nimalo lako naći pogodne nastavne metode kada deca koja pohađaju nastavu ne
govore dovoljno tečno jezik na kome se ta nastava odvija. Međutim, Evropski sud je
stao na stanovište da Grčka, u ostvarivanju svog unutrašnjeg polja slobodne procene u
obrazovnoj sferi, nije uzela u obzir posebne potrebe romske dece u Psariju kao pripadnika
ugrožene grupe.
Evropski sud je primetio da, iako Deveta, Deseta i Dvanaesta osnovna škola dele
zajedničko područje iz koga upisuju đake, Dvanaestu osnovnu školu pohađaju samo
romska deca. Ta škola se takođe nalazi u teškom materijalnom položaju, na šta je direktor
skrenuo pažnju vlastima. Evropski sud je sem toga primetio da su prefekt i gradonačelnik
odbacili plan o sjedinjavanju Jedanaeste i Dvanaeste osnovne škole. Potonji je u pismu u
ministarstvu obrazovanja naveo da „budući da su Cigani57* [još ranije] odabrali da žive
na đubrištima koja su sami stvorili” i da se „bave nezakonitim poslovima”, oni ne mogu
57 * Tako u izvorniku (Gypsies); na ostalim mestima u tekstu upotrebljava se izraz Romi (Roma) – prim. prev.
38
2013, broj 1
očekivati da „dele iste učionice s drugim đacima u Aspropirgosu”. Svi pozivi ombudsmana,
koji je tu instituciju opisao kao „geto školu” ostali su bez odjeka i podnosioci predstavke
nisu dobili odgovor na pisma koja su uputili ministarstvu obrazovanja. Evropski sud
je na kraju primetio da je veliki broj dece među podnosiocima predstavke prestao da
pohađa nastavu, što je sigurno u vezi s činjenicom da nisu preduzete nikakve mere za
poboljšanje odvijanja nastave u toj školi.
Saglasno svemu tome, Evropski sud je ustanovio da je način na koji je škola radila
između 2008. i 2010. dodatno pooštrio diskriminaciju podnosilaca predstavke. Prema
tome, tu se radilo o kršenju člana 2. Protokola br. 1. u vezi sa članom 14. Sud nije našao
za potrebno da posebno ispita pritužbe podnosilaca predstavke po osnovu člana 13.
Član 46.
Sud je odbacio pritužbu koju su podnosioci predstavke podneli po osnovu člana
46. Primetio je da je Komitet ministara, izvršni organ Saveta Evrope zadužen za nadzor
nad izvršenjem presuda Evropskog suda, odlučio da zaključi ispitivanje slučaja Sampanis
i ostali pošto je ustanovio da su skoro sva deca podnosilaca predstavke upisana u
Dvanaestu osnovnu školu i da je Država preduzela zadovoljavajuće opšte mere u vezi
s prijemom romske dece u škole i obrazovanjem koje ta deca dobijaju. Evropski sud je,
međutim, ispitao postojeću situaciju sa stanovišta člana 46. i još jednom naglasio da,
iako je tužena država dužna da odabere, pod nadzorom Komiteta ministara, sredstva
koja će upotrebiti da bi ispunila svoje obaveze po osnovu člana 46, on i sam može da
ukaže na tip mera koje bi se mogle korisno preduzeti da bi se stalo na kraj situaciji koju
je utvrdio. Baveći se potom novim pitanjima koja je ovaj slučaj otvorio, Evropski sud je
preporučio da oni podnosioci predstavke koji su još u školskom uzrastu budu upisani
u drugu državnu školu, kao i da oni koji su u međuvremenu postali punoletni budu
upisani u ustanove za obrazovanje odraslih ili „škole koje pružaju drugu šansu”.
Član 41.
Podnosiocima predstavke, svakom ponaosob, dosuđen je iznos od 1.000 evra
uz eventualne poreze koji mogu biti zaračunati na ime nematerijalne štete, kao i još
2.000 evra na ime sudskih i ostalih troškova. Sud je takođe saopštio da podnosiocima
predstavke treba da bude isplaćena zatezna kamata po najnižoj kamatnoj stopi Evropske
centralne banke uvećanoj za tri procentna poena, za odgovarajući period.
3. Komentar
Ova presuda predstavlja jasnu osudu trajne diskriminacije Grčke prema romskoj
deci u pogledu obezbeđivanja njihovog prava na obrazovanje. Presuda se takođe
može protumačiti kao posredno neodobravanje neefikasnog nadzora nad izvršenjem
prethodne presude Evropskog suda u istoj stvari.
39
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Kada je reč o propustima Grčke, oni su očigledni i onespokojavajući. Grčka je
2008. godine osuđena zbog diskriminacije prema romskoj deci u određenom području:
pokušaji da se ta deca uključe u školski sistem bili su neadekvatni, a njihovo upisivanje
u odeljenja namenjena isključivo Romima („pripremna odeljenja” u zasebnoj zgradi,
do čega je došlo posle snažne reakcije lokalnih roditelja koji nisu Romi) predstavljalo
je segregaciju. Na osnovu presude iz 2008. godine (slučaj Sampanis protiv Grčke),
ukinuta su pripremna odeljenja namenjena isključivo Romima i otvorena je nova škola
namenjena i romskoj i svoj drugoj deci deci da bi se povećao kapacitet za prijem đaka
u tom lokalnom području. U stvarnosti, međutim, „nova” škola je koristila ruiniranu
i sada, posle vandalskih napada, oštećenu zgradu u kojoj je ranije držana nastava u
pripremnim odeljenjima namenjenim samo Romima, koju je Evropski sud osudio u
prethodnoj presudi. Vlasti su mogle da traže da se đaci koji nisu Romi (a mnogi od njih
žive upravo u tom području) prepišu u novu školu. Ipak, učenici u toj novoj školi bili su
stoprocentno Romi. Onaj mali broj đaka za koji se smatralo da može da bude prepisan u
redovnu nastavu sprečen je u tome zbog otvorenog rasizma. Pravni sistem Grčke se nije
promenio – uprkos tome što je još ranije zaključeno da on ne predviđa delotvorne pravne
lekove – tako da podnosiocima predstavke nije bilo omogućeno da podnesu upravnu
tužbu kojom bi osporili to što su podvrgnuti diskriminaciji. Ista ona stara ruinirana
zgrada, ista stara segregacija, isti zakoni: grčko nepovinovanje presudi nije moglo biti
očiglednije.
Podnosioce predstavke izneverio je i sistem (organa) Konvencije. Komitet ministara
Saveta Evrope, koji je zadužen za nadgledanje izvršenja presuda, zaključio je 2011. godine
da je Grčka preduzela mere da bi se povinovala toj presudi. Komitet ministara je zdravo
za gotovo prihvatio tvrdnje grčke vlade da stvari sada stoje bolje: pripremna odeljenja
su ukinuta i formirana je nova, mešovita škola, a nizak postotak upisa u školu đaka iz
romske zajednice može se pripisati oklevanju roditelja i načinu života koji nije pogodan
za redovno pohađanje škole. Ova presuda, koja sadrži i izveštaj Komiteta ministara pun
poverenja u predočene podatke iz 2011. godine ozbiljno podriva poverenje u mehanizam
nadgledanja izvršenja presuda. Sud je pomno vodio računa da u načinu na koji je presuda
formulisana razdvoji svoju funkciju od funkcije Komiteta ministara: zaključak o novom
kršenju (Konvencije) koje je posledica načina na koji su grčke vlasti izvršile staru presudu
razlikuje se (kako tvrdi Evropski sud) od izricanja presude o izvršenju stare presude.
Ono prvo, međutim, mora implicirati ovo drugo: utvrđivanje kršenja (Konvencije) koje
je posledica načina na koji je Država izvršila presudu mora značiti da ta Država nije
valjano izvršila presudu. Ako je Komitet ministara ipak bio spreman da zatvori taj slučaj,
to znači da je da je njegovo nadgledanje moralo biti bilo neadekvatno.
Ova presuda, na kraju, pokazuje da Evropski sud može biti slab kada se treba
uhvatiti u koštac sa široko rasprostranjenim problemom diskriminacije Roma u oblasti
obrazovanja, ali on ipak nije spreman da posmatra kako se njegove presude ne izvršavaju,
niti ga je onako lako uveriti kako bi neki želeli u to da se položaj Roma popravio.
40
2013, broj 1
Prava nasleđivanja između zakonite i nezakonite braće i sestara
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
FABRIS PROTIV FRANCUSKE58
(Predstavka br. 16574/08)
21. jul 2011.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Anri Fabris (Henry Fabris) rođen je 1943. godine. U vreme
kada je začet, njegova majka je bila udata za M. s kojim je već imala dvoje dece. Godine
1970. g. i gđa M. su potpisali inter vivos ugovor o podeli imovine (to je pravni instrument
kojim neko lice deli svoju imovinu među svim svojim naslednicima) kojim su podelili
imovinu između dvoje svoje zakonite dece.
Godine 1983, kada mu je bilo 40 godina, Fabris je sudski proglašen „nezakonitim”
detetom svoje majke M. Posle majčine smrti 1994. godine, on je tražio ukidanje
prethodnog inter vivos ugovora, polažući pravo na nužni deo imanja jednak onom delu
koji pripada zakonitoj deci njegove majke. (T)ribunal de grande instance presudio je
u njegovu korist 2004. godine na osnovu članova 8. (pravo na poštovanje privatnog i
porodičnog života) i 14. (zabrana diskriminacije) EKLJP.
Apelacioni sud je 14. februara 2006, postupajući po zahtevu dece rođene u braku
gđe M., stavio van snage tu presudu uz obrazloženje da, prema Zakonu iz 1972, ugovori
o poklonu inter vivos potpisani pre no što je stupio na snagu taj zakon ne mogu biti
osporeni, a upravo je to ovde slučaj s obzirom na to da je ugovor o poklonu i podeli
imanja inter vivos bio potpisan 1970. godine. Po mišljenju apelacionog suda, postojalo
je objektivno i razumno opravdanje za taj propis u svetlosti opravdanog cilja kome se
težilo, što konkretno znači u svetlosti težnje ka obezbeđivanju nepomućenih porodičnih
odnosa obezbeđivanjem prava stečenih u tom kontekstu – ponekad su to i dugoročna
prava. Podnosilac predstavke je uložio žalbu pozivajući se na procesno formalne razloge,
ali je tu žalbu 2007. odbacio Kasacioni sud, koji je konstatovao da je, prema prelaznim
odredbama Zakona od 3. decembra 2001. godine, novo pravo na nasleđivanje dece
„rođene iz preljube” primenljivo samo u odnosu na ostavine koje su već bile otvorene, a
još nije bila izvršena njihova podela pre 4. decembra 2001. godine. Sud je ustanovio da
je, u ovom slučaju, pitanje podele imovine otvoreno smrću majke podnosioca predstavke
1994, što znači pre 4. decembra 2001. godine.
58 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
41
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
2. Odluka Evropskog suda
U presudi Veća od 21. jula 2011. godine, Evropski sud je stao na stanovište da nije
bio prekršen član 14. sagledan u vezi sa članom 1. Protokola br. 1. Podnosilac predstavke
je pred Velikim većem zastupao stav da je razlika u pravima koja je zasnovana na rođenju
u bračnoj zajednici ili van nje predstavljala kršenje njegovog prava na jednakost, bila
suprotna članu 14, kao i njegovom pravu na uživanje svoje imovine, čime je prekršen
član 1. Protokola br. 1.
Član 14. u vezi sa članom 1. Protokola br. 1.
Sud je još jednom naglasio da su potrebni veoma ubedljivi razlozi da bi razlikovanje
u postupanju zasnovano na tome da li je neko rođen van braka moglo da se smatra
saglasnim s Konvencijom. Zakon na kome se postupanje prema podnosiocu predstavke
temelji ograničava nasledna prava onih koji su „rođeni iz preljube”. To znači da je jedini
razlog za takvu razliku u postupanju to što je podnosilac predstavke rođen van braka.
Analizirajući u kojoj je meri razlika u postupanju kojoj je bio izložen ovaj podnosilac
predstavke težila ostvarenju opravdanog cilja, Sud je primetio da je Francuska usaglasila
svoje zakone sa načelom nediskriminacije po osnovu rođenja koje je sadržano u Konvenciji
i pozdravio je tu meru. Sud je takođe primetio da zaštita stečenih prava može služiti
interesima pravne sigurnosti. Vlada je zaista tvrdila da je briga da se ne podriju prava
koja su stekli naslednici (u ovom slučaju, polubrat i polusestra g. Fabrisa) opravdanje za
ograničenje retroaktivnog dejstva zakona iz 2001. godine na ona nasledstva čije pitanje
nije bilo otvoreno do tog dana. Po mišljenju Evropskog suda, to je bio opravdani cilj
kojim je mogućno opravdati razliku u postupanju u datom slučaju.
Evropski sud je potom razmatrao srazmernost mera o kojima je reč. Zaključio je da
su polubrat i polusestra podnosioca predstavke znali – ili je trebalo da znaju – da postoji
mogućnost da njihova prava budu osporena. Trebalo je da znaju da je njihov polubrat
do 1999. mogao da zatraži svoj udeo u imanju. Podnosilac predstavke nije potomak za
čije postojanje oni nisu znali, budući da je priznat kao „nezakoniti” sin njihove majke
u presudi izrečenoj 1983. godine. Shodno tome, Sud je stao na stanovište da opravdani
cilj zaštite naslednih prava polubrata i polusestre podnosioca predstavke nije dovoljno
značajan da nadjača zahtev podnosioca predstavke da mu se prizna pravo na učešće u
ostavštini njegove majke.
Evropski sud je, sem toga, primetio da, čak ni u očima domaćih vlasti, očekivanja
naslednika koji su određeni kao uživaoci ugovora o poklonu za života ne bi mogla da
budu zaštićena u svim okolnostima, budući da, saglasno francuskom unutrašnjem
pravu, ako bi zakonito dete rođeno posle potpisivanja ugovora o poklonu za života ili
dete koje bi takvim ugovorom bilo isključeno iz podele imanja podnelo zahtev da mu se
prizna nasledstvo, taj zahtev ne bi bio odbačen kao neprihvatljiv.
42
2013, broj 1
Evropski sud nije mogao da ustanovi da su mere o kojima je reč srazmerne
opravdanom cilju kome se težilo. S tih razloga, Sud je ustanovio da se u ovom slučaju
radilo o kršenju člana 14. Konvencije sagledanog u vezi sa članom 1. Protokola br. 1. uz
nju. Sud nije našao za shodno da zasebno razmatra deo podnosiočeve predstavke po
osnovu člana 8.
Član 41.
Sud je zaključio da pitanje pravičnog zadovoljenja nije spremno za odluku i, shodno
tome, zadržao je postupak za odlučivanje u nekoj kasnijoj fazi.
3. Komentar
Ovaj slučaj, u kome je Veliko veće izmenilo presudu veća izrečenu 2011. godine
zanimljiv je zbog toga što se odnosi na obavezu država da izvrše presude Evropskog
suda za ljudska prava. Veliko veće je utvrdilo da je prekršen član 14. u vezi sa članom
1. Protokola br. 1, zato što je, iako je vlada Republike Francuske na osnovu presude u
slučaju Mazurek protiv Francuske, izrečene 1. februara 2001. godine unela promenu u
svoje zakonodavstvo u vezi s naslednim pravima „nezakonite” dece, primena prelaznih
zakonskih odredaba koje su isključile podnosioca predstavke iz reda onih koji su mogli
da koriste nove zakonske propise bila nesrazmerna u odnosu na cilj obezbeđivanja
pravne sigurnosti kome se težilo, posebno s obzirom na imperativ jednakog postupanja
prema „zakonitoj” i „nezakonitoj” deci.
Veliko veće je saopštilo da njegovi zaključci ne dovode u pitanje pravo država da
donose prelazne odredbe per se, ali države, međutim, moraju s dužnom pažnjom da vode
računa i spreče dalja kršenja slična onima koja su već utvrđena u presudama Evropskog
suda. Kao što je saopštilo Veliko veće, time se obavezuju domaći sudovi da, u skladu sa
unutrašnjim ustavnim poretkom i vodeći računa o načelu pravne sigurnosti, obezbede
puno dejstvo standarda Konvencije.
U svom izdvojenom saglasnom mišljenju sudija Pinto de Albukerk (De
Albuquerque) otišao je i korak dalje i podrobno razmotrio pitanje obavezujuće snage
presuda Evropskog suda, jednim delom kritikujući pristup većine sudija. Pošao je od
toga da presude Evropskog suda imaju neposredno i erga omnes dejstvo i služe da osvetle,
zaštite i razrade pravila ustanovljena Konvencijom. Kao što je navedeno u Brajtonskoj
deklaraciji, nastaloj u procesu reformisanja rada Evropskog suda kako bi se obezbedilo
da on može da se uhvati u koštac sa sve većim brojem predstavki, visoke strane
ugovornice Konvencije koje nisu neposredno involvirane u određeni postupak koji se
vodi pred Sudom ne smeju zatvoriti oči pred autoritativnim tumačenjem Konvencije
koje daje Sud, kao poslednja instanca koja ima to ovlašćenje. Puna primena Konvencije
na nacionalnom nivou nalaže visokim stranama ugovornicama ne samo da isprave već
nastala kršenja Konvencije nego i da spreče nova kršenja, a jedan od načina da se to
učini jeste da se poštuju standardi utvrđeni u onim slučajevima u koja te države nisu bile
neposredno umešane.
43
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Potom je sudija Pinto de Albukerk naveo da je potpuno jasno kako presude Evropskog
suda više nisu samo deklarativne već su i preskriptivne, s obzirom na mogućnost Suda da
donese pojedinačne i opšte mere saglasno članu 46. i njegova primena te mogućnosti. Sud
ne samo da pomaže u procesu izvršenja vlastitih presuda na čitav niz načina, na primer
tako što daje uputstva u pogledu valjanog izvršenja mera, već on istovremeno snosi i
konačnu odgovornost za dugoročnu delotvornost celokupnog sistema zaštite ljudskih
prava u Evropi kroz nadgledanje povinovanja tom postupku izvršenja. Ta nadležnost
Suda pretežna je u odnosu na suprotnu odluku Komiteta ministara. Zato je u ovom slučaju
Sud trebalo da se distancira od rezolucija Komiteta ministara u kojima je ocenjeno da je
Francuska valjano izvršila presudu u predmetu Mazurek. Ipak, kako tvrdi sudija Pinto
de Albukerk, presuda u predmetu Fabris još jednom potvrđuje konstitucionalnu snagu
presuda Evropskog suda i nadležnost Evropskog suda da verifikuje da je neka visoka
strana ugovornica ispunila obaveze koje su joj nametnute prethodnom presudom.
Z a da lje in f o r macije mo ž e t e s e o br a t i t i na sle de ć e adr e s e:
AIRE Centre
(for Biljana Braithwaite)
17 Red Lion Square
London WC1R 4QH
tel: +44 207 831 4276
advice line: +44 207 831 3850
fax: +44 207 404 7760
e-mail: [email protected]
website: www.airecentre.org
44
KUĆA ŠTAMPE
(za Bilten “Ljudska prava u
Evropi”)
Bačka 15
11080 Zemun
Srbija
AIRE CENTAR
AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi unapređenjem znanja o evropskim pravnim standardima
na polju ljudskih prava, i pružanjem pomoći licima čija su prava ugrožena da ih ostvare u praksi. Tim
međunarodnih pravnika Centra pruža obaveštenja, savete i zastupanje u oblasti prava Evropske unije i
Saveta Evrope. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska
prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 120 slučajeva. U toku poslednjih petnaest godina AIRE
centar je takođe organizovao i učestvovao u nizu seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih
pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je posebno
aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, gde sprovodi niz dugoročnih projekata usmerenih ka poštovanju
vladavine prava i punog uvažavanja ljudskih prava u ovim državama.
SAVET EVROPE
Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47
zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su
zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se
standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno je
više od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna
prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava,
saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju
odbrane.
Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina
Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi,
ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje
obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti
prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od država ugovornica ili ne.
Download

Ljudska prava u Evropi