UDRUŽENJE PRUŽAOCA USLUGA ZA
PRENOS I REGISTRACIJU VOZILA "LEGES"
BEOGRAD
Cara Dušana 55 a
Telefon: + 381 11 328 61 51; 65 40 7 50 20
Matični broj: 28020864
PIB: 106729029
UDRUŽENJE PRUŽAOCA USLUGA ZA
PRENOS I REGISTRACIJU VOZILA "NS LEGES"
NOVI SAD
Temerinska 55
Telefon: + 381 21 654 66 55
Matični broj: 28035365
PIB: 106954148
REPUBLIKA SRBIJA
USTAVNOM SUDU
11 000 BEOGRAD
NEMANJINA 26
PREDMET: Inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti akta
Na temelju člana 168. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 51. Zakona o Ustavnom sudu
Udruženje pružaoca usluga za prenos i registraciju vozila „Leges“ iz Beograda i Udruženje
pružaoca usluga za prenos i registraciju vozila „NS Leges“ iz Novog Sada (u daljem tekstu:
udruženja), zastupani po punomoćniku Spremo Borivoju, advokatu iz Beograda, Jurija
Gagarina 143, podnose sledeću
INICIJATIVU
za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbe člana 9. stav 3., člana 11.
stav 3. i člana 11. stav 5. PRAVILNIKA O REGISTRACIJI MOTORNIH I PRIKLJUČNIH
VOZILA donesenog od strane ministra unutrašnjih poslova dana 24.09.2010. godine
objavljenog u službenom glasniku RS broj 69/2010, stupio na snagu 02.10.2010. godine, a
primenjuje se od 01.01.2011. godine.
3 primerka
sporna odredba člana 9. st. 3. Pravilnika glasi:
“Vozilo odjavljuje lice koje je kao vlasnik vozila upisano u
saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru
vozila.”
Odredba prema kojoj vozilo odjavljuje lice koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj
dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru vozila je odredba koja se kosi sa nekoliko
pozitivnih propisa i to iz razloga što ne priznaje vlasništvo lica nad njegovom imovinom,
1
odnosno vlasnika pokretne stvari (u konkretnom slučaju motornog ili priključnog
vozila) ograničava ili onemogućava da slobodno i u skladu sa zakonom raspolaže svojom
imovinom.
Ovakav stav se bazira na sledećem:
a) Ustav Republike Srbije u odeljku “Pravo na imovinu” članom 58.
određuje:
„Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu
zakona.
Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu
utvrdjenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.
Oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni,
dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.”
Tumačenjem ove odredbe možemo zaključiti da Ustav kao svoje načelo propisuje slobodno
raspolaganje imovinom, odnosno njeno korišćenje bez ograničenja (odnosno – kada kaže da
može biti oduzeto ili ograničeno samo .... na osnovu zakona, tada podrazumeva da je njeno
ograničenje restriktivno i da se može ustanoviti samo putem odluke zakonodavnog tela kao
što je Skupština, a ne pozakonskim aktima koje donose institucije nadležne za primenu
zakona). Kao izuzetak predviđa situaciju u kojoj ovo pravo može biti oduzeto ili ograničeno,
ali samo u slučaju kada se radi o javnom interesu i to utvrđenom na osnovu zakona. Iz toga se
može zaključiti da Ustav doslednom zaštitom vlasništva, s obzirom da se radi o osnovnom
postulatu na kome leži savremeno društvo (a to je imovina), propisuje da se samo zakonom
može ograničiti njezino korišćenje.
Spornom odredbom člana 9. stav 3. Pravilnika o registraciji motornih i
priključnih vozila se uvodi pojam “lica koje je kao vlasnik vozila upisano u
saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru vozila ”.
Navedena odredba propisuje da u slučaju kupoprodaje motornog vozila, iako kupac
postaje njegov nesporni vlasnik (naravno – pod uslovom da je u svemu podmirio svoje
obaveze u smislu plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava), za organ unutrašnjih poslova
nije vlasnik (jer kao takav nije upisan u saobraćajnoj dozvoli) i zato ne može izvršiti odjavu
svog vlastitog vozila (jer nije evidentiran u jedinstvenom registru vozila MUP-a). Upravo
suprotno, zanemarujući elementarne odredbe zakona organ unutrašnjih poslova i dalje
vlasnikom vozila smatra lice koje sa vlasništvom više nema nikakve veze, i to samo zato što
je ono upisano u njegovoj evidenciji. Time se očigledno bez osnova osporava pravo
vlasništva i ograničava Ustavom zagarantovano pravo raspolaganja vlastitom
imovinom.
Da se radi i o zakonu ovakva odredba bi (čak i uz naznaku odgovarajućeg javnog
interesa) izazvala sumnju i opravdan oprez u primeni, ali pošto se radi o podzakonskom aktu,
smatramo da je njena protivustavnost očigledna.
b) ZAKON O OSNOVAMA SVOJINSKOPRAVNIH ODNOSA ("Sl. list
SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005
u odredbi Člana 3. određuje:
„Vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama
određenim zakonom.
Svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica.“
2
Član 34. istog Zakona kaže:
„Na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče se predajom te
stvari u državinu sticaoca.
Predaja pokretne stvari smatra se izvršenom i predajom isprave na
osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari, kao i uručenjem nekog dela stvari
ili izdvajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari.
Kada se pokretna stvar nalazi u državini sticaoca po nekom pravnom osnovu,
on stiče pravo svojine na nju u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari
na osnovu koga se stiče pravo svojine.
Ako sticalac prava svojine na pokretnu stvar ostavi tu stvar i dalje u državini
prenosioca po nekom drugom osnovu, on stiče pravo svojine na nju u trenutku
zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine.
Pravo svojine na pokretnu stvar koju drži treće lice prelazi na sticaoca u
trenutku zaključenja pravnog posla kojim mu je prenosilac preneo pravo da zahteva
povraćaj te stvari. Treće lice ima pravo da prema novom vlasniku istakne sve
prigovore koje je imao prema ranijem vlasniku.
Predaja pokretne stvari smatra se izvršenom i kada iz konkretnih okolnosti
proizlazi da je izvršena predaja stvari.“
Propisujući u osnovnim načelima da “vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je
koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom” Zakon nedvosmisleno
određuje kojim propisom vlasništvo može biti ograničeno. Ako kaže da je to zakon, onda
svakako nije dopustivo da se te ingerencije prenose na podzakonski akt.
Dalje, član 34. Zakona predviđa “na osnovu pravnog posla pravo svojine na
pokretnu stvar stiče se predajom te stvari u državinu sticaoca”. To znači da osim pravnog
posla i fizičkog preuzimanja stvari ne postoji nikakav dodatni formalni uslov kojeg treba
zadovoljiti da bi pravo vlasništva bilo preneseno sa jednog lica na drugo.
Sve dalje navedene varijante sticanja vlasništva prema navedenom članu Zakona nad
pokretnom stvari samo potvrđuju svaku dalju neformalnost odnosa nakon zaključenja pravnog
posla.
Uzimajući u obzir prethodno navedene odredbe Ustava, jsano je da ove zakonske
odredbe svojom regulativom precizno određuju maksimalni opseg formalnih radnji koje
uslovljavaju čime se stiče vlasništvo nad pokretnim stvarima, kao i da ne predviđaju bilo
kakva druga ograničenja u tom pogledu. Svako dodatno ograničenje je, stoga, protivzakonito.
Naročito ako se ono nameće podzakonskim aktom.
Konačno, ali ne i manje bitno, po pitanju prava na raspolaganje imovinom koju
predstavlja motorno vozilo postoji i kontradiktornost u samom članu 9. pravilnika. Naime,
stav 1. glasi: “Vlasnik vozila upisanog u jedinstveni registar može kod organa kod koga se
vozilo vodi u evidenciji da odjavi vozilo i pre isteka važenja registracije.” Na ovom mestu se
vlasnik pokretne stvari precizira kao nosilac prava, koje mu se odmah potom stavom 3.
oduzima jer nije “...evidentiran u jedinstvenom registru vozila”.
Konačno, zbog ove nametnute terminološke zbrke dolazimo do apsurdne situacije
prema kojoj u najvećem broju slučajeva vozilo neće moći biti odjavljeno, odnosno
odjavljivaće ga lice koje:
1. ili nije vlasnik vozila,
2. ili nije evidentirano u jedinstvenom registru vozila.
Naime, vozila se odjavljuju u situacijama kada zbog kupoprodaje menjaju svoje
registarsko područje. Ako je kupoprodaja izvršena i po njoj izmirene sve poreske obaveze,
3
sadašnji (i jedini zakonski) vlasnik vozila ne može odjaviti takvo vozilo jer nije
evidentiran u jedinstvenom registru vozila.
Isto tako lice koje je evidentirano u jedinstvenom registru vozila ne može odjaviti
to isto vozilo jer više nije njegov vlasnik.
Znači da će organ koji je takav kontradiktoran propis doneo, ako ne želi da zaustavi
pravni promet motornim vozilima, morati neprestano da ga krši (i to sudeći po intenciji ove
odredbe najverovatnije u korist nevlasnika, tj. lica koje je evidentirano u jedinstvenom
registru vozila. Ova tvrdnja se iznosi i zbog činjenice da nadležni organi unutrašnjih poslova u
sadašnjem momentu isključivo na taj način primenjuju sporni propis i nedozvoljavaju
stvarnim vlasnicima da ostvaruju svoje pravo).
Ostaje da se vidi da li ćemo po već oprobanom balkanskom receptu takvu odredbu
ostaviti na papiru, a u praksi je koristiti onako kako u pojedinom momentu odgovara organu
koji je nadležan za njezino sprovođenje ili ćemo kao civilizovan svet shvatiti njenu apsurdnost
i uskladiti je sa zakonom.
Član 11. stav 3. Pravilnika glasi: “Kada se promena
vlasništva vozila dokazuje ugovorom zaključenim između fizičkih
lica, potpis tih lica overava sud ili drugi nadležni organ”, a
Član 11. stav 5. Pravilnika glasi: “Ako je ugovor o prodaji
vozila zaključen između fizičkog lica kao prodavca i pravnog lica
kao kupca, potpis prodavca vozila overava sud ili drugi nadležni
organ.”
što takođe po mišljenju udruženja – podnosioca inicijative nije u skladu sa zakonom.
Ovde je sporna obaveza koja se u formalnom smislu nameće kontrahentima da bi
ugovor bio pravovaljan, odnosno pravovaljanost ugovora o kupoprodaji pokretne stvari se
čini ovisnom o overi potpisa ugovarača.
Smatramo da je ova odredba takođe protivna zakonu uzimajući u obzir sledeće:
ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85,
45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003) što se tiče
forme u članu 67. stav 1. propisuje:
„Zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom
drukčije određeno.”
To znači da kada se radi o kupoprodaji ugovor postaje pravovaljan onog momenta
kada kupac prodavcu za određeni predmet ili robu isplati kupoprodajnu cenu bez
ispunjavanja bilo kakvih procedura ili formulara.
Kada se radi o ugovoru koji za valjano iskazanu volju ugovarača podrazumeva izradu
posebne isprave zakon u odeljku sastavljanje isprave članom 72. propisuje sledeći postupak:
“(1) Kad je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je
zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju.
(2) Ugovarač koji ne zna pisati staviće na ispravu rukoznak overen od dva
svedoka ili od suda, odnosno drugog organa.
(3) Za zaključenje dvostranog ugovora dovoljno je da obe strane potpišu jednu
ispravu ili da svaka od strana potpiše primerak isprave namenjen drugoj strani.
(4) Zahtev pismene forme je ispunjen ako strane izmenjaju pisma ili se
sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa
izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave.“
Ovakav stav zakonodavca unatoč propisanoj obavezi sačinjavanja pismene isprave
ukazuje na priznanje održivosti iskazane volje neformalnim putem. Samo u slučaju kada se
4
radi o nepismenom ugovaraču (stav 2.) radi zaštite njegovih interesa zakon nalaže overu
takvog ugovora (gotovo na identičan način, samo u procesnom smislu, pitanje obaveznosti
overe punomoćja tretira Zakon o opštem upravnom postupku u odredbi člana 49. st. 2.
Naime, njime se na istovetan način štite interesi lica koja nisu pismena ili nisu u stanju da se
potpišu). Pa čak i tada zakon takav dokumenat priznaje i potvrđuje njegovu pravnu snagu ako
su ga potpisala dva svedoka, a ne i neki od državnih organa kao što je sud ili opštinski organ
uprave nadležan za overu. Tek na kraju, ako u tako izuzetnim slučajevima pri ugovaranju ne
prisustvuju dva svedoka koja volju ugovarača mogu potvrditi svojim potpisima, proipsuje se
obaveza overe dokumenta.
Iz navedenog zaključujemo da je (osim u slučaju navedenom u stavu 2. člana 72.
ZOO) za pravovaljanost kupoprodajnog ugovora dovoljan potpis ugovornih strana bez
ikakve daljnje procedure ili overe, što a contrario znači da je nepriznavanje takvog
ugovora sačinjenog od strane ugovarača – fizičkih lica bez overe od strane suda ili
drugog nadležnog organa suprotno zakonu.
Organ koji sprovodi zakonitu volju ugovarača dužan je da postupi po zakonu i po
mišljenju udruženja nema pravo da svojim aktom, bilo suštinski, bilo formalno menja
(povećava ili smanjuje) prava i obaveze propisane zakonom. Osim toga propisivanje takve
obaveze ugovarače kupoprodaje motornih i priključnih vozila stavlja u neravnopravan
položaj u odnosu na ugovarače koji zaključuju ugovore o kupoprodaji drugih pokretnih stvari,
što je, osim protivnosti zakonu, takođe protivno i Ustavu Republike Srbije (član 84. st. 1.
Ustava glasi: “Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.”).
Osim toga, činjenica da Pravilnik u svom članu 11. ne propisuje jednako i obavezu
overe potpisa kupca u slučaju da se radi o kupoprodaji vozila u kojoj se na strani kupca nalazi
fizička osoba, a na strani prodavca pravno lice, govori u prilog nedoslednosti Pravilnika,
odnosno u prilog činjenici da čin overe poptisa ugovarača nema suštinski nikakvog značaja
niti za samog kreatora Pravilnika, već se radi o sasvim drugim namerama.
Pretpostavljano da se radi o nameri sprečavanja protivzakonitih radnji prilikom
kupoprodaje motornih vozila, što u svakom slučaju pozdravljamo, međutim to ne daje pravo
bilo kom državnom organu ili instituciji da menja osnovne zakonske postulate i postavlja
pravila koja se direktno kose sa samom suštinom zakona.
Protivzakonite radnje su sankcionisane drugim zakonima kojima su precizno propisani
organi i postupci za njihovo sprovođenje. Zato umesto posezanja za propisima koja su
očigledno u suprotnosti sa Ustavom i pozitivnim zakonima Republike Srbije treba koristiti
ovlašćenja koja iz takvih zakona proističu. Tim više što se svi trudimo da svoje propise
prilagodimo zahtevima i potrebama Evropske Unije.
Zbog svega navedenog smatramo da je ova inicijativa osnovana i predlažemo
Ustavnom sudu da u skladu sa odredbom člana 53. stav 1. donese rešenje kojim se pokreće
postupak ocene ustavnosti i zakonitosti PRAVILNIKA O REGISTRACIJI MOTORNIH I
PRIKLJUČNIH VOZILA, ta da po sprovedenom postupku donese odluku prema kojoj su
njegove odredbe propisane članom 9. stav 3., članom 11. stav 3. i članom 11. stav 5. protivne
Ustavu Republike Srbije, Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakonu o
obligacionim odnosima, te da iste ukine, odnosno da naloži nadležnom organu da ih uskladi
sa navedenim zakonima.
U Beogradu, 25.02.2011.
Za udruženje „Leges“ i „NS Leges“
Advokat Spremo Borivoje
Prilog: - punomoćja za zastupanje
5
Download

Pogledajte kompletan tekst