и
зво
в
о
р
ISSN 1847-4454
9 771847 445002
догађаји
2
ПОСЕТА ПОКРАЈИНСКОГ СЕКРЕТАРА ЗА МЕЂУРЕГИОНАЛНУ САРАДЊУ И ЛОКАЛНУ САМОУПРАВУ ВОЈВОДИНЕ БРАНИСЛАВА
БУГАРСКОГ ЗАЈЕДНИЧКОМ ВЕЋУ ОПШТИНА
П
окрајински секретар за међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу у влади АП Војводине, Бранислав Бугарски са сарадницима посетио је
трећег дана априла Заједничко веће општина. У једносатном разговору са председником ЗВО-а Драганом Црногорцом
било је речи о наставку сарадње АП
Војводине и ове српске мањинске институције на пољу привреде, образовања,
културе и медија.
Посебно је истакнуто да ће ова сарадња
у наредном периоду бити још интензивнија,
а као круна свега биће потписивање
споразума о сарадњи између ЗВО-а и
владе АП Војводине који је у припреми.
Влада АП Војводине планира да преко ЗВОа као посредника омогући улазак српских
привредних субјеката на хрватско тржиште.
- Као и претходних година ми ћемо
подржавати младе који желе да студирају у
Новом Саду и очување културног идентитета Срба у овом делу Хрватске, а начин
како ове активности могу да буду подржане
од стране владе Војводине биће дефинисан споразумом који је у припреми и који
ћемо ускоро потписати – рекао је Бугарски.
Млади Срби из Вуковарско-сремске и
Осјечко-барањске жупаније и даље ће моћи
да студирају на факултетима у Војводини, а
према речима покрајинског секретара
Бугарског, влада Војводине настојаће да
одржи досадашње квоте студената.
Када је реч о медијима Бугарски је
изразио уверавања да ће Војводина и даље
помагати развој ТВ продукције као једног од
стубова информисања Срба у источном
делу Хрватске.
- Данас сам се састао и са жупаном Божом
Галићем и разговарали смо на тему
прекограничних пројеката и мултилатералне сарадње која подразумева да у
сарадњу треба да укључимо и наше
комшије из Босне и Херцеговине како би је
учинили успешнијом и како би средства која
имамо на располагању ефикасније искористили – објаснио је Бугарски изразивши
наду да шенгенски режим неће пореметити
те планове.
- Мислим да је тај режим већ тихо почео са
применом и мислим да неће бити неких
драматичних промена, али мислим и да ће
утицати на привредну сарадњу између
Србије и Војводине са једне и Хрватске са
друге стране. Ми смо навикли да сарађујемо
са Европском унијом док ће хрватски привредници морати да се прилагоде чињеници да се више не налазе у режиму слободне
трговине са Србијом и да ће ту одређене
околности бити измењене. Надам се да ће
кроз дијалог ти изазови бити превазиђени и
да неће дуго трајати уигравање како би задржали и унапредили ниво економске сарадње која данас постоји – рекао је покрајински секретар.
Председник ЗВО-а Драган Црногорац
изразио је задовољство овим састанком
који је, како је рекао, потврда да институције
Србије и њене северне аутономне покрајине брину о свом народу у Хрватској.
- Овај разговор је био само наставак онога
који смо водили у Новом Саду када смо
изнели наше предлоге и очекивања. Наша
сарадња са владом Војводине била је и до
сада на врло високом нивоу и ово сада ће
бити једна круна свега што смо радили
претходних година, јер ће ЗВО и влада АП
Војводине потписати споразум о сарадњи.
Њиме ће бити дефинисана одређена поља
те сарадње и она ће њиме бити утврђена и
за будућа времена. Са наше стране ми ћемо
стајати на услузи влади АП Војводине и
Републици Србије – рекао је председник
ЗВО-а Драган Црногорац након састанка.
Разговору су присуствовали и заменици
жупана Вуковарско-сремског и Осјечкобарањског Ђорђе Ћурчић и Јован Јелић
који су уједно и потпредседници ЗВО-а.
Славко Бубало
актуелно
3
БИВШИ НОСИОЦИ СТАНАРСКИХ ПРАВА ВАН ППДС-а ДО 31. АВГУСТА МОЋИ ЋЕ ДА ПОДНЕСУ ПРИЈАВУ ЗА РЕШЕЊЕ СВОГ СТАМБЕНОГ
ПИТАЊА
Министар Грчић најавио је да су могуће
различите ситуације, па и такве да неки који
су искористили право на збрињавање желе
да замене некретнине и изаберу место где
желе да живе, истичући да је кључно да су
сви ти људи заиста и збринути.
Министарка спољних и европских послова Весна Пусић рекла је да је „Хрватска у
процесу изласка из статуса земље с
продуженим избегличким статусом, без
обзира што је на прагу уласка у ЕУ“.
Пусићева је нагласила да је циљ овог
пројекта да цео регион изађе из избегличке
ситуације. Њиме се избеглицама пружа
шанса да изаберу да ли желе да се трајно
сместе и добију помоћ у стамбеном збрињавању у земљама из којих су избегли или у
земљама у које су избегли.
Пусићева је изразила и очекивање да ће
одлука о продужетку рока пријављивања
Хрватска продужила рок за решавање
стамбених питања избеглих лица
Х
рватска влада продужила је рок за
пријаву бивших носилаца станарских
права, тако да расељени и избегли који
су у рату изгубили то право, а желе да се
врате у Хрватску, пријаву могу доставити до
31. августа. Рок за пријаву продужен је, јер је
већ неколико месеци у припреми регионални
програм о трајним решењима за избеглице и
интерно расељена лица у коме уз Хрватску
учествују и Србија, БиХ и Црна Гора и у коме
је пријављено 74.000 лица, односно 27.000
домаћинстава који би хтели да трајно реше
проблем стамбеног збрињавања.
У пројекту започетом 2011. године учествује низ међународних институција које су
на донаторској конференцији одржаној прошле године за проблем стамбеног збрињавања избеглица обезбедили 260 милиона
евра.
Министар регионалног развоја и ЕУ
фондова Бранко Грчић подсетио је да је
влада до сада неколико пута регулисала
подручје решавања стамбеног питања избеглица и расељених који су у рату изгубили
станарско право.
Захтеве за помоћ у збрињавању до сада
је затражило 5.800 носилаца домаћинстава
од којих је 1.971 предмет решен позитивно, а
1.482 носиоца тог права у међувремену је
добило решење о стамбеном збрињавању.
Негативно је решено 2.020 захтева.
Доношење одлуке за продужење пријава
потенцијалних корисника, бивших носилаца
станарског права ван подручја ППДС-а, до
31. августа везано је уз чињеницу да је Хрватска учесник у поменутом регионалном
процесу и да је у координацији с другим
земљама учесницама тог процеса.
допринети да се свим људима који су избегли
из Хрватске омогући повратак и да могу
добити помоћ у збрињавању. У исто време
цео процес омогућио би да Хрватска током
ове године коначно буде скинута са списка
земаља са продуженим избегличким статусом.
С. Б.
да разбистримо
4
пише: Славко Бубало
И два дана на Космету је доста
С
амо једном сам био на Косову и Метохији.
Било је то 1987. године када сам, заједно
са пријатељем З.И. ишао на првенство Југославије у каратеу. И то једном било ми је
довољно да увидим да се тамо спрема нешто
велико, нешто што ће кад тад да експлодира. То
искуство даје ми за право да направим једну
аналогију, али најпре да укратко испричам шта
ми се током та два дана боравка у Приштини
догодило.
У возу којим смо путовали сасвим случајно
смо упознали једног Грка који је студирао педагогију у Београду. Био је са девојком и разговарао језиком који нисмо разумели и који је
нама двојици био помало смешан. Грк је
приметио да се смејуљимо и с времена на време
нас је зачуђено посматрао. Не могавши да одоли
мој пријатељ З га је упитао: „Sprechen Sie Deutsch?“ (Говорите ли Немачки?) на шта је овај
спремно одговорио: „Мрзим“ и оставио нас у
потпуној неверици и стиду. Пријатељ се узмуцао
у чуду и онда је Грк објаснио ко је и шта је и како
то да зна наш језик. Грк је изгледао као њихов
познати певач Демис Русос. Имао је дугу црну
косу и браду. Започели смо разговор и причали
све до тренутка када су у наш вагон ушли један
полицајац и један цивил. Без имало такта тај
цивил нас је српским језиком са уочљивим
албанским акцентом упитао, не то ко смо, него
шта смо. З је одговорио да је он Русин, а овај је
подругљиво запитао: „Шта ти је то?“ Покушао
сам да му објасним да су Русини у Југославији
припадници једне националне мањине, али
овога то изгледа није занимало. Онда сам и ја
дошао на ред. „А шта си ти?“ – упитао ме.
Одговорио сам да сам Србин и тек тада ме
упитао одакле сам. Када сам рекао да сам из
Борова упитао ме: „А где ти је то?“ Одговорио
сам да је Борово место у Хрватској на шта је он
поново упитао: „А какав си ти то Србин у Хрватској?“ Нисам више могао да издржим па сам
му одговорио питањем: „А какав си ти Албанац у
Југославији?“ Цивил са полицајцем се само цинично насмејао и рекао: „Па јес´, јес´, и то је што
кажеш.“ Онда се окомио на Грка: „А ти, шта си
ти?“ Грк је одговорио: „Ја сам Грк“. „А шта ће ти
онда та брада и коса? Знаш љи ти ко је то носио?
Ћетници!“ Грк се окренуо према мени и зачуђено
ме упитао шта су или ко су „ћетници“. Док сам ја
покушавао да му објасним Албанац је опет
упитао где идемо. Када смо му одговорили
зашто идемо у Приштину нагло је постао љубазан. „Видећете како ће вам тамо бити љепо,
само немојте да верујете у оне љажи што вам
прићају на београдској тељевизији.“ Рекао сам
му да се ја у целој Југославији осећам лепо јер је
то моја земља и да не сумњам да ће нам тако
бити и у Приштини (о, како сам се варао) на шта
се он само насмејао и удаљио заједно са оним
полицајцем. Случајно или не од тада нам се
пришљамчио један Албанац кога смо се једва
решили тек у Приштини. У аутобусу од Косова
Поља до Приштине била је велика гужва. Једна
старија жена, чувши нас како разговарамо, питала нас је одакле смо и када смо јој рекли,
готово плачним гласом нам је прошаптала:
„Бјеж´те ђецо одавде. Куд сте ´вамо и долазили,
јадна ли вам мајка.“
Морам да признам да ме од тада није
напуштао некакав гадан осећај. Када смо дошли
у Приштину сместили смо се у хотел до кога нас
је допратио онај исти Албанац који нам се
пришљамчио у возу. Да не дужим причу, изговорио сам се да смо уморни и захвалио му на
друштву и тек тада је отишао рекавши нам нешто
што тада никако нисам могао да схватим. „Видим
да имате пратиоце, не бојте се.“ Све време сам
се освртао, али никога нисам видео. На вече смо
изашли у град и потражили пошту да се јавимо
својима. По изласку из поште нашли смо се на
приштинском корзоу где је било необично много
људи. Причали смо наглас и одједном приметили да сви зуре у нас двојицу. Инстинктивно смо
прешли на другу страну корзоа и одједном
схватили да све који су на тој страни улице
разумемо. Питали смо једног младића шта је
ово. Зашто су са једне стране Албанци, а са
друге сви остали. Младић, по акценту очигледно
Црногорац, је одговорио: „Тако ти је то ође
одувијек. Ми ође, они тамо.“
Сутрадан је почело првенство које ће остати
упамћено по једном инциденту. Наиме такмичар
са Косова, извесни Фатмир Сопи више пута је
покушао да удари Војвођанина Николу Лончара,
али је овај то успео да избегне. Ударци са контактом у каратеу су забрањени, али Сопи своје
технике очигледно није хтео да контролише па је
Лончар више пута на једвите јаде избегао ударац. Изнервирани Лончар је на крају нокаутирао
Сопија и у том тренутку се цела дворана стуштила на паркет. У тренутку када је враг однео
шалу са разгласа се зачуо глас на албанском. По
свему судећи било је то наређење, јер како су се
сручили са трибина тако су се и вратили на њих.
Из Приштине смо, пошто је З завршио такмичење кренули истог дана, а да нисмо ни јели.
И сада, двадесет и шест година касније, када
се сетим та два дана проведена у Приштини
прође ме нека језа. Овај дуги увод требао ми је
да бих вам дочарао како је мени, као човеку који
на Космету никада није живео, изгледао тај
кратки боравак тамо. Не знам да ли је ико икада
повлачио паралелу између догађаја овде у
Хрватској и оних на Косову и Метохији.
Албанци су у Југославији и у Србији имали
статус националне мањине. Срби су у Југославији и Хрватској имали статус конститутивног
народа. У Србији никада није кориштена синтагма српски Албанци док је у Хрватској кориштен
израз хрватски Срби. Хрватска је Крајину на-
зивала окупираним територијем, у Србији окупирано Косово још увек зову покрајином. У преговорима са Албанцима Србија као аргумент
никада није користила искуство својих сународњака из Хрватске, захваљујући томе национална мањина добила је државу, а конститутивни
народ добио је статус националне мањине. У
Србији су Албанци као национална мањина
имали своје новине, радио, телевизију, своје
универзитете, своја позоришта. У Хрватској
Срби никада нису и још увек немају ништа од
тога. Школе које имају на свом језику још нису
регистроване, а против језика којим говоре и
писма којим пишу и данас се води агресивна
кампања. Државу коју су Срби у Хрватској прогласили деведесетих нико, па ни Србија није
признао. Хрватска је Косово признала међу првима. Хрватска је питање Крајине решила
војском, Србија питање Косова решава преговорима са онима који очигледно хоће да јој га отму.
Хрватска улази у ЕУ, Србија неће никада јер је
још увек превелика.
Шта год да уради, призна или не призна,
Србија губи. Сви знају да Срби у Хрватској
никада нису били агресивни, да пре него што су
им права одузета за себе нису тражили ништа.
Права која су имали чинила су им се довољна.
Корзои у Хрватској нису били подељени, није
било отворене антипатије између два народа,
није било вишегодишње психозе, није било
шовинизма, али је овде пукло пре него тамо. О
измишљеној Великој Србији свима су пуна уста,
док данас на очигледно стварање Велике Албаније сви жмуре. Како то?
Не кажем и не тврдим да српска политика на
Космету није чинила грешке па и неправду према
Албанцима, не кажем и не тврдим да садашње
стање на Космету не одговара и неким српским
криминогеним елементима, али шта радити са
оном јадном сиротињом која се сваког дана бори
да очува бар живу главу? На то питање нека ми
неко одговори.
Докле ће ићи тако да је једнима дозвољено
све, а другима ништа видећемо. Данашњим
светским па и домаћим политичарима највећи
узор је Макијавели. У политици више нема
морала па превладава макијавелистичко схватање да циљ оправдава средства. Одговор на то
који је циљ и да ли су само Срби мета мислим да
нећемо још дуго морати да чекамо. У међувремену ћемо се још наслушати бајки о томе како
Европа нема алтернативу, а та алтернатива већ
је успела све да нас подјарми и уназади.
Уосталом, да су нам мислили добро примили би
нас све заједно под своје окриље, али циљ није
био да будемо јаки, напротив. Словенија је у
Унију ушла као најбољестојећа република
бивше СФРЈ. Шта од тога има данас? Европа, та
велика банка, полако од нас отима све што
вреди и то свим средствима.
догађаји
НАКОН ЈОШ ЈЕДНОГ ПРОТЕСТА ПРОТИВ УВОЂЕЊА ЋИРИЛИЦЕ И СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ВУКОВАРУ
А
ко је неко до сада имао ту дилему, од
последњег, загребачког, протеста и
догађаја неколико дана пре, јасно je о
чему се ради када је реч о увођењу ћирилице у
Вуковару и ко стоји иза људи окупљених у тзв.
Стожер за одбрану хрватског Вуковара. Дан
пре протеста на Тргу бана Јосипа Јелачића на
интернету се појавила слика са састанка
представника Стожера и најистакнутијих
чланова вуковарских огранака ХДЗ-а и ХСП
АС, иначе коалиционих партнера пред
предстојеће локалне изборе. Са председником Стожера Томиславом Јосићем и
другим функционерима овог удружења
састали су се ХСП-ови градски већници Игор
Гаврић и Роберт Рапан, ХДЗ-ов већник
Покушај опозиције да преузме власт
Пилип Караула, председник вуковарског огранка ХДЗ-а Дамир Барна као и заједнички
кандидат за градоначелника Вуковара Иван
Пенава. О чему се на састанку причало није
познато јавности, али је врло лако да се
претпостави да су договарани детаљи о надолазећем протесту који је према проценама
загребачких медија окупио 50.000 људи.
Од ове слике касније је настао и плакат
којим је дан након протеста облепљен
Вуковар, а из Стожера су се правдали како су
на састанак били позвани сви градски
већници, иако су тај позив демантовали и из
СДП-а и из СДСС-а. Теза да иза Стожера не
стоји ни једна политичка странка пала је у воду
већ на прошлој седници вуковарског градског
већа када су већници ХСП-а дошли у пропагандним мајицама које су ратни ветерани
продавали испред зграде градског поглаварства и када су у име Стожера артикулисали амандман на промену градског
Статута. Сви ови догађаји, као и вишемесечно
мрцварење јавности са „случајем ћирилица“,
потврдили су да се ради о репризи „сплитске
риве“ из 2001. године. Да подсетимо, тада се
на митингу у Сплиту под називом „Сви смо ми
Мирко Норац“ окупило 150.000 људи као
подршка оптуженом генералу Норцу и као
протест против хапшења оптужених Готовине,
Бобетка, Маркача и Чермака. По истом
шаблону и тада је основан „Стожер за заштиту
дигнитета Домовинског рата“, а протест се
неколико недеља касније преселио у Загреб
где је доживео потпуни дебакл када је дошло
тек десетак хиљада грађана. И тада је, као и
данас, на власти био СДП, а главни спонзор
скупа, чини се као и данас, био је опозициони
ХДЗ. Данас је свима јасно да главни циљ
„сплитске риве“ није била никаква заштита
генерална, већ искључиво рушење власти,
ако треба и војним ударом. Две године
касније, исти тај ХДЗ ухапсио је и испоручио
генерала Готовину у Хаг. Вишегодишње сме- требног буђења „духова прошлости“ је напад
не на власти између две најјаче странке у на богослове у Кистањама и напад на сина
Хрватској показале су да у њиховим поли- православног свештеника у Борову. Непотикама готово да више и нема разлике када су средни извршиоци ових напада можда ће и
у питању економско и привредно вођење одговарати, али извесно је да они који су их на
државе или радничка и људска права. Испада такво понашање инспирисали неће никад.
да је најважније питање које ће их од сада
Према проценама политичких аналитираздвајати, ово о примени Уставног закона о чара главни циљ коалиције Томислава Караправима националних мањина.
марка и Руже Томашић пред предстојеће
Спречавање увођења двојезичности није, локалне изборе је повратак под своју власт
дакле, крајни циљ Стожера, већ је ћирилица и Шибеника, Дубровника и Вуковара. То су
антисрпско расположење само инструмент у градови који су највише страдали у прошлом
покушају опозиције да дође на власт. Зани- рату и где је ХДЗ годинама владао јефтино самљиво је да је на протесту у Загребу за Мирка купљајући гласове управо на патњама њихоНорца и генерале међу којима је и Анте вих становника, све до прошлих локалних
Готовина који ужива митски статус међу избора када су грађани своје поверење дали
грађанима, било 10.000 људи, а на протесту углавном СДП-у и на тај начин показали шта
седмог априла против ћирилице 50.000. Или је мисле владавини ХДЗ-а. Да ће главни предћирилица већи окидач за уједињење народа изборни програм ове десничарско-национаод Готовине, или су људи данас подложнији листичке коалиције бити бесомучно враћање
манипулацијама него пре више од десет у прошлост сведоче и недавни говор мржње
година? Пре или касније, српски језик ће бити Руже Томашић, као и Карамаркова изјава да је
званичан у местима која испуњавају услове за повратак у прошлост, повратак истини и да се
то, међутим велика иронија би била да ХДЗ људи поново окупљају као и деведесетих.
заиста дође на власт, како у Вуковару, тако и у Чини се како се наредних месец дана неће
држави и да се то тек тада деси. Велико је бирати средства у покушају да се ојача конпитање да ли би изманипулисани народ и тада зервативна десница која је последњих година
схватио и у будућности знао да препозна добрано пољуљана услед многобројних суђејефтино политиканство од стварних и правих ња, корупцијских афера и скандала. Да се
интереса свих грађана Републике Хрватске?
оваква политика ипак исплати показују и
Било како било, можда су Срби и њихова недељни избори за Европски парламент.
Уставом загарантована права у целој овој
Никола Милојевић
причи заиста споредна ствар и
„колатерална штета“ у обрачуну
политичких „елита“ Хрватске, али је
неоспорно да је већина људи која је
дошла на вуковарски и загребачки
протест заиста убеђена да је
ћирилица тренутно највећи проблем
у држави. Директан резултат истиСастанак Стожера са представницима ХДЗ-а и
цања ове по многима небитне теме
ХСП АС-а пре протеста у Загребу
као главног проблема и беспо-
5
актуелно
6
У СУСРЕТ ЛОКАЛНИМ ИЗБОРИМА 19. МАЈА
И
збори, били они локални
или на нивоу државе па
чак и за Европски парламент, грађанима више нису
толико занимљиви као претходних година. У ствари, занимање
за изборе као начин да се у
држави или локалној заједници
нешто битније промени из године у годину драстично опада.
Због чега је поверење грађана у
политичаре и цео демократски
процес одлучивања толико ослабило је питање на које има више
одговора. Тиме би се међутим,
више требале бавити политичке
странке које су директно заинтересоване да
у изборној трци задобију поверење
најширег слоја бирачког тела. Поверење је,
то знају сви, релативно лако задобити, али
га је још лакше и изгубити.
Последња истраживања јавног мнења
показују да грађани радије апстинирају од
избора него што на њих излазе. Управо за
тај део бирачког тела боре се све политичке
странке. У Хрватској су се на власти
изредале готово све политичке опције и
разне коалиције и чини се како грађани
више немају кога да бирају. Ако и изађу на
изборе не излазе на њих са питањем за кога,
него против кога гласати, односно коме не
дати свој глас. Без обзира на ту чињеницу
избори су у једном демократском друштву
ипак једини прихватљив начин да грађани
преко својих изабраних представника
искажу своје ставове или дођу до решења
која ће задовољити њихова очекивања.
Предстојећи локални избори заказани
за 19. мај показаће да ли ће се тренд
опадања занимања за њих наставити или
ће грађани на њих изаћи масовније него на
оне претходне. Какав би могао бити ток
избора у целој Хрватској могла би одредити
дешавања око увођења ћирилице у Вуковару. Од објаве резултата пописа становништва који је показао да Срби у овом граду
имају право на испуњавање неких одредби
из Устава Хрватске трају напори деснице да
се хомогенизује па се може очекивати да ће,
не само у овом делу државе, на локалним
изборима одазив бити врло добар.
Да ли ће притисак који врше припадници
фамозног СЗОХВ (Стожера за одбрану
хрватског Вуковара) бити довољан мотив и
Србима у Вуковару, али и у осталим деловима Хрватске да изађу на локалне
изборе видећемо. По логици ствари то би
требало да буде тако, али логика је нешто
на шта се одавно више не може рачунати.
Узмемо ли у обзир и поменуто неповерење
у цео изборни систем тешко је било шта
прогнозирати. Међутим, Срби имају и
других мотива за излазак на локалне изборе
од поменутог. Локални избори су за обичног
грађанина ипак важнији од оних на државном нивоу, јер ако у својој средини
имате више изабраних представника већа
је и могућност да учествујете у одлучивању.
На изабраним представницима је да у току
свог мандата добију кредит за нове изборе.
Срби већ неко време имају могућност да
и унутар својих редова бирају између
неколико странака са српским предзнаком.
Тешко је међутим, очекивати да све оне на
локалне изборе изађу са јединственом
листом. У Градском већу Вуковара на
пример, српска заједница има право на 7
представника и било би добро да делују као
јединствена снага ма из које странке да
долазе. Како је јединство, бар када су у
питању општи национални интереси, изгледа немогуће, на грађанима је да одлуче
да ли ће поверење дати једној од политичких странака или ће гласове поделити на
више њих чиме ће свима умањити и шансе
за улазак у ово тело.
Распршивање српских гласача омогућава странкама попут СДП-а, ХДЗ-а па чак и
таквих странака каква је она Руже Томашић
да квоту од 7 српских заступника у градском
већу Вуковара попуне са својих листа. Не
треба посебно ни објашњавати да такви
заступници пре свега проводе политику
својих странака, а интереси српске заједнице су нешто о чему уопште и не размишљају.
Наиме, није забележено да је било који
Србин са листе СДП-а или ХДЗ-а, а има их, у
градском већу на дневни ред поставио
макар и једно питање које се тиче
искључиво српске заједнице. Пренесемо ли
искуство из Вуковара на остале крајеве у
којима у већем броју живе Срби оно
упозорава управо на такав исход.
Десница у Хрватској покушава да на
питању ћирилице профитира користећи
реторику врло сличну оној у последњој
деценији прошлог века.
Преко својих сателита оличених у
разним ад-хок оформљеним удружењима
жели да хомогенизује своје бирачко тело и
на тај начин смени постојећу коалициону
власт.
Међутим, бар је тако било до сада,
хомогенизација има две стране. Физички
напади на српске богослове, сина православног свештеника у Борову, упад хулигана у Бијело Брдо након утакмице Хрватске
и Србије и изјаве попут оне Томислава
Јосића, председника СЗОХВ како су „Срби
у Вуковару остали јер ту није било Олује” и
како су у њему “живели као штакори или
пацови“ или Руже Томашић, председнице
ХСП-АС како је „Хрватска за Хрвате, а сви
остали су само гости“ ће за српску заједницу
сигурно бити мотив више да масовније
изађе на предстојеће локалне изборе и
гласа за своје представнике.
С. Бубало
догађаји
7
НАКОН ЗАВРШЕТКА РАДОВА НА ФАСАДИ РАДНИЧКОГ ДОМА, У ВУКОВАРУ ЈЕ У ТУ ЧАСТ ПРИРЕЂЕНА СВЕЧАНОСТ
Раднички дом поново на разгледницама Вуковара
О
бнова вањског дела Гранд хотела,
потоњег Радничког дома, некадашње
разгледнице Вуковара, који је у
последњем рату знатно оштећен, трајала је
две године. На самој свечаности поводом
завршетка радова на фасади, присуствовали
су многобројни гости од председника Хрватске Иве Јосиповића, представника Владе
и Сабора, до представника делегације
Европске уније у Хрватској.
Такође, на свечаности је присуствовао и
амбасадор Републике Србије у Хрватској
Станимир Вукићевић, као и посланик у Сабору РХ и председник ЗВО-а Драган Црногорац. Председник Хрватске Иво Јосиповић
у књигу утисака између осталог је уписао:
„Симболика овог дома говори о раду, љубави,
миру и помирењу“, док је на скупу изразио да
ће Вуковар бити град просперитета и мултикултуралности.
– Вуковар, сем што је био и што ће бити, у то
сам уверен, јунак и шампион привреде,
културе, науке и образовања, мора бити и
шампион реконцилијације, помирења, заједничког живота и сарадње међу људима. Ако
то не направи сасвим сигурно неће бити ни
оно прво. И зато је велика одговорност нас
који имамо задатак по природи ствари да
заједно са људима градимо ново заједништво
да градимо не само Вуковар, него и целу
Хрватску као добар дом за сваког свог човека
без обзира којим језиком говори, којим
писмом пише или којем се Богу моли,
нагласио је Јосиповић.
У досадашњу обнову Радничког дома
уложено је преко милион и 600 хиљада евра
које су обезбедили Европски парламент и
Министарство регионалног развоја као и град
Вуковар. Пројекат је провео Програм Уједињених нација за развој (УНДП), а ангажовано
је преко 30 искусних рестауратора.
Обнова спољашности Радничког
дома почела је у
мају 2011. године,
а завршена је за
нешто мање од
две године. Према процени трошкови за обнову
унутрашњости
ове импозантне
зграде износиће
око 2 милиона и
750 хиљада евра.
У њој ће бити
заступљени комерцијални садржаји, део градске
управе, али и простор за разна удружења и
друштвене организације.
– Већ смо потписали један уговор и истакнуто
је да је град Вуковар међу седам највећих
пројеката који ће се аплицирати из европских
фондова. Познато је да је то износ од 40
милиона евра, али у сваком случају очекујемо
да ће и ова средства, за наставак завршне
фазе Радничког дома бити из европских
фондова, напоменуо је градоначелник Вуковара Жељко Сабо.
У свечаном програму поред Јосиповића и
Сабоа присутнима су се обратили и Вуковарско-сремски жупан Божо Галић, координаторка УН-а Луиса Винтон, председник
Делегације ЕУ у Хрватској Пол Вандорен,
министар у Влади РХ Предраг Матић, председник Сабора Јосип Леко и потпредседник
Европског парламента Мигуел Ангел Мартинез. Такође, приказан је и десетоминутни
документарни филм о Радничком дому под
називом „Добри дух Вуковара – Од хотела
Гранд до Радничког дома“, који је присутне
повео кроз историју, обнову и значај овог
здања.
Споменик културе
Гранд хотел изграђен је 1897. године, а
подигао га је угледни српски привредник
Алекса Пауновић који је својевремено имао
на десетине кућа у Вуковару. Рађен је по
пројекту Владимира Николића, а поред
угоститељских и комерцијалних садржаја
имао је и позоришну дворану, као и 30 соба за
госте. Након Првог светског рата зграда је
продана једној од првих радничких задруга и
од тада носи име Раднички дом који је 1969.
године постао заштићени споменик културе,
да би решењем Министарства културе 2003.
године добио највиши статус „А“ споменичке
категорије.
У њему је 1920. године одржан Други
конгрес Социјалистичке радничке партије
Југославије на којем је победила револуционарна фракција, усвојен нови Програм
партије, а име промењено у КПЈ, чији је рад
крајем те године забрањен одлуком, тзв.
Обзнаном, Владе Краљевине СХС.
Од изграде па до почетка деведесетих
Раднички дом је постао центар културних и
друштвених окупљања. Овде је у готово 100
година залазио друштвени и политички крем
овог града.
Обновом његове спољашности као и
обновом још неколико зграда, везаним за неке
друге пројекте, које су с временом подигле и
биле у власништву породица Пауновић,
Михајловић, Бингулац, Емсмингер и друге,
али и Српске православне цркве, ужи центар
Вуковара полако враћа стари сјај.
Срђан Секулић
цивилно друштво
8
ДОКУМЕНТА ОРГАНИЗОВАЛА ТРОДНЕВНИ ФОРУМ О КУЛТУРИ СЕЋАЊА И МЕМОРИЈАЛИЗАЦИЈИ
ово добра прилика да се почне са решавањем тог проблема.
На тродневном форуму на којем је било
учесника и из Србије и Босне и Херцеговине
закључено је да на културу сећања у свакој
држави настале распадом Југославије
углавном утиче већина или „победници“ у
ратовима. Народи који су остали у мањини
врло тешко могу да се изборе да добију
своја места сећања и њихове цивилне
жртве се не памте. Един Рамулић из удружења „Извор“ из Приједора указао је на
немогућност муслиманских породица цивилних жртава да обележе своја места
страдања у Републици Српској и да локална
власт подиже споменике искључиво палим
српским борцима.
- Ту смо како би једни друге саслушали и
Сећање на ратове или ратовање сећањима
У
организацији невладиног удружења
Документа – центра за суочавање са
прошлошћу у Вуковару је од 11. до 13.
априла одржан „Форум културе сећања“ који
се састојао из неколико радионица, дебата
и посета постојећим местима страдања у
овом граду. Уз учешће многобројних
представника невладиних организација из
региона првог дана форума говорило се о
култури сећања кроз призму уметности
односно у којој мери филм и позориште могу
да утичу на процес суочавања са прошлошћу? Други дан је био резервисан за
посету вуковарској болници, спомен дому
Овчара и меморијалном гробљу, док је
трећег дана конференције тема била меморијализација и иницијативе за необележена
и заборављена места страдања у последњем рату.
- Целокупан форум је протекао у знаку
питања да ли се сећамо рата или ратујемо
сећањима? Постоји јако пуно жртава које су
„невидљиве“ и за које не постоји адекватно
место сећања, а цели терет сећања остаје
на њиховим породицама и слама се на
њиховим леђима. Највеће питање је како да
осигурамо сећање шире заједнице на оне
којих више нема? Приликом посета постојећим местима сећања у Вуковару сазнали
смо више о стварима које су се ту догодиле,
али смо установили да овде још увек нема
места за сећање на цивилне жртве које су
српске националности, каже водитељка
Документе Весна Тершелич.
Управо из тог разлога трећег дана
форума учествовали су и чланови удруже-
ња српских породица цивилних жртава
„Против заборава“ Марица Шеатовић и
Слободан Јаковљевић. Они су се у обраћању окупљенима осврнули на то колико су
жртве Срби у последњем рату у Хрватској
поптуно заборављене, а у великом броју
случајева негира се и да је било таквих
жртава. Једина спомен обележја која
постоје су у Вариводама и Голубићу.
Слободан Јаковљевић представио је и
иницијативу удружења да се означе два
места страдања вуковарских Срба у
Вуковару и Борову Насељу коју је градоначелник Жељко Сабо одбио уз образложење да могу да полажу венце на
постојећим споменицима.
- Спомници о којима говори градоначелник и
на које нас упућује да полажемо венце нису
ни у најмањој мери намењени да ми ту
полажемо венце и палимо свеће нашим
најмилијима. Да јесу, бар би неко за све ове
године поменуо невине жртве српске
националности, а то нико до сада није
урадио. Управо због тога наше удружење не
може да прихвати градоначелников „добронамерни“ предлог па ћемо и даље наставити са тражењем дозволе за изградњу
та два спомен обележја код вртића у Борову
насељу и код Веслачког клуба у Вуковару,
рекао је председник вуковарског огранка
удружења „Против заборава“ Слободан
Јаковљевић.
Он је изразио задовољство што је имао
прилику да изнесе да српске цивилне жртве
у Вуковару нико од званичника још увек није
јавно поменуо. Јаковљевић се нада да је
како би проширили заједнице сећања и
важно је да видимо како заједно да створимо мрежу сећања у којима ћемо једни
друге подржавати у борбама које су неминовне. Битно је да знамо једни за друге и да
на свим аутентичним местима страдања
буде неки знак који ће новим генерацијама,
које имају право да уче историју засновану
на чињеницама, оставити јасну поруку да је
злочин почињен и да се сваки такав злочин
осуди како се не би поновио, закључује
Весна Тершелич.
Према Борки Павићевић из београдског Центра за културну деконтаминацију
Вуковар је место рођења целокупне трагедије и она сматра да у њему треба да се
праве споменици у складу са тим. Прича о
споменицима за њу је више прича о онима
који их подижу, него о самим жртвама.
- Оно што сам видела у постојећим вуковарским споменицима је однос државе
према политици, односно шта је политика
сећања једне државе и чиме се она поноси.
Болница и Овчара имају највише колективитета у Вуковару, а обележавање се формира тако што индивидуално сећање постаје колективно. Врло добро знам шта се
десило на Овчари јер сам пратила суђење и
сматрам да треба целу ствар изанализирати и записати. Тек када имате записану
историју онда добијате споменик као резултат. Када одредимо тачно ко смо и каква
је била природа рата који смо водили онда
ће целокупна заједница имати капацитет да
сазида своје споменике, сматра Борка Павићевић.
Никола Милојевић
догађаји
9
ОБЕЛЕЖЕНО 68 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА ВУКОВАРА
Угрожене тековине антифашизма
У
дружење антифашистичких бораца и
антифашиста града Вуковара обележило је 12. априла годишњицу ослобођења Вуковара и Борова насеља. Венци
припадницима Југословенске и Црвене армије који су погинули 1944. и 1945. у борбама за
ослобођење положени су код Споменика
ослободиоцима у Борову насељу и код спо-
мен костурнице на Тргу жртава фашизма у
Вуковару. Пре 68 година на овај датум је почео
пробој Сремског фронта, а један од првих
ослобођених градова био је Вуковар. Борба за
Борово Насеље била је нешто раније, односно у децембру 1944. године када је страдао велики број пролетера и црвеноармејаца
у покушају да направе мостобран преко Ду-
СКУПШТИНА СКУД-а ЈОВАН ЛАЗИЋ ИЗ БЕЛОГ МАНАСТИРА
У
суботу 13. априла у Српском културном
центру у Белом Манастиру СКУД „Јован
Лазић“ одржао је своју Изборну годишњу скупштину. Након уобичајеног избора
радних тела, и подношења финансијског и
извештаја о раду за 2012. годину, које је
поднео сада већ бивши председник Боривој
Белић, те једногласног усвајања истих, присутни чланови скупштине јавним су гласањем
са дванаест гласова за и три суздржана гласа
за нову председницу у четверогодишњем
мандату изабрали др Светлану Пешић.
Почетак скупштине обележило је по
статуту полусатно чекање чланова скупштине, а пошто се чак две трећине није
одазвало позиву, једна трећина присутних
изабрала је ново руководство. Непосредно
пре почетка и у току скупштине могло се чути
да је један од разлога за недолазак већине
чланова глас који се
пронео о одлагању
скупштине, али и то
да је недолазак већине заправо свесно
темпиран како би се
скупштина опструисала што се ипак није
догодило захваљујући својевремено измењеном статуту по којем и мањина присутних
чланова скупштине може доносити потпуно
легитимне одлуке. Било како било ново
руководство је, након што је бивши председник одбио да прихвати нови мандат
изабрано, и пред њима је тежак и трновит пут
очувања јединог српског културно уметничког
друштва у Белом Манастиру јер проблема је
заиста пуно, а ти проблеми нису само, како је
то уобичајено у овом и другим друштвима,
финансијске природе.
Захваљујући се на избору новоизабрана
председница обећала је да ће се као и у
претходних шест година ангажмана у друшту
максимално трудити.
- Ја мислим да ме по понашању сада сви јако
добро познају и знају да је тета Светлана мало
нава.
- Период од 68 година је време у коме су се
издогађале разноразне ствари на овим
просторима, а чини ми се да је идеја антифашизма данас потребнија него икад. То су
вечне тековине, а најпре се ради о толеранцији и миру међу људима. Залажемо се за
свет који тежи националној, верској и расној
толеранцији, за свет који живи у хармонији, а
не за свет који тежи разарању које и данас
заговарају одређене силе, говори председник
УАБА-е града Вуковара Лазо Ђокић.
Венце су ове године положили представници антифашиста Вуковара, града Вуковара, конзулата Републике Србије, Заједничког већа општина, Самосталне демократске српске странке, Већа српске националне мањине града Вуковара, као и припадници антифашиста из Борова и Трпиње.
Вуковарско удружење антифашиста постоји од 1998. године и залажу се за очување
антифашистичког наслеђа и споменичке
баштине као доказа великих страдања у
борби против окупатора. Један од већих
проблема је и девастирани споменик на
стратишту Дудик који никако да дође на ред за
обнављање, а притом је узурпиран и један део
некадашњег спомен парка на којем се сада
налази фудбалско игралиште.
- То су проблеми које удружење не може да
реши без помоћи града и Републике Хрватске.
За сада су нас само чули док смо говорили који
су проблеми, али изгледа да су нас слабо
слушали. Очекујем да ће се клима променити
и да ћемо успети да средимо неке просторе,
међу којима је и Дудик, као што смо уредили и
ове на које данас полажемо венце, каже
Ђокић.
Никола Милојевић
експлозивна, али да се иза те вике ништа
лоше не мисли, и да смо после тога на доброј
таласној дужини, рекла је Пешић.
Према мишљењу неких чланова који су се
одазвали изборној скупштини, а још више оних
који се нису одазвали управо је новоизабрана
председница главни камен спотицања за
несметан рад друштва.
Зоран Поповић
привреда
10
ЈАВНО КОМУНАЛНО ПРЕДУЗЕЋЕ ЧВОРКОВАЦ ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА УСПЕШНО РЕАЛИЗУЈЕ СВЕ ПОТРЕБЕ И ЦИЉЕВЕ
ОПШТИНЕ
еља за квалитетнијим комуналним оџачарска служба има
и инфраструктурним уређењем могућност да потреопштине, те самозапошљавањем бне интервенције на
становника исте, резултирало је оснивањем самим оџацима изЈавног комуналног предузећа "Чворковац". врше одмах по приОпштина Ердут је 1999. године основала јави проблема, на што
овај пословни субјекат чији је основни циљ се раније чекало и по
био брига о водоснабдевању и одржавање неколико дана. На
погреба на територији општине. Међутим, исти начин функциуспешним пословањем, а пре свега ослу- онише и зимска служшкујући потребе становништва из сваког ба, која с обзиром да
места општине, делокруг овог предузећа општину чине четири
знатно се проширио. Тако сем основне места, води рачуна о
делатности везане за водовод, "Чворковац" око 150 км неразврданас обавља низ других послова, од станих цеста, које и у
оџачарских услуга, одржавања гробаља, тешким зимским услообављања погреба, бриге о комуналном вима настоје одржати
отпаду, одржавања зелених површина и чистим и проходним.
неразврстаних цеста, до веома значајне Највећа одговорност и
зимске службе и грађевинских радова. Овај обавеза је везана за
низ делатности није коначан јер је у водоснабдевање, јер
припреми још неколико пројеката чијом ће "Чворковац" сем дисе реализацијом и само комунално пре- стрибуције врши и
дузеће проширивати. Управљачка функ- производњу питке воција „Чворковца" од његовог оснивања пре де те одржавање во14 година па све до данас, поверена је доцрпилишта.
- Сва четири места
Анђелки Томашевић.
- У шали знам рећи да је, због послова које општине укључујући и
обављамо, предузеће Чворковац мали викенд насеља имају
холдинг. До 2008. године то је било пре- могућност кориштења
Ж
Чворковац као пример успешног пословања
Дистрибуција и производња питке воде
су највећа одговорност и обавеза
Највећа предност овакве организације
вршења комуналних услуга под палицом
општинске власти је што крајњи циљ није
остваривање профита него усклађивање са
потребама становништва, односно корисницима одређених услуга. Тако и
воде. Покривеност по питању прикључења
је 100%, прикљученост је нешто нижа, али
када је у питању домицилно становништво
“
дузеће са мањим бројем запослених који су
водили бригу о водоснабдевању, гробљима
и нешто мало о зеленим површинама. Тада
се десио узмак, јер су руководство општине
и данашњи начелник Југослав Весић имали
исту визију везану за ово предузеће као и ја,
а то је све комуналне делатности, све концесије преузети како би запослили становнике наше општине. Наравно то није био
посао од једног дана, него је трајало пуних
пет година како би тај циљ и остварили рекла је директорка Јавног комуналног
предузећа "Чворковац" Анђелка Томашевић.
Највећа предност
овакве организације
вршења комуналних
услуга под палицом
општинске власти је
што крајњи циљ није
остваривање профита
него усклађивање са
потребама
становништва, односно
корисницима
одређених услуга.
скоро 90% је прикључено на водоснабдевање. Наравно да је то велика одговорност, јер нашу воду користи и беба која
је стара 4 дана и можда старица која дође са
хемотерапије. То захтева тачност и прецизност у раду јер ми ту воду и производимо, а не само дистрибуишемо. На
водоцрпилишту, због тога, 24 сата раде
изучени и компетентни људи - објашњава
директорка Томашевић.
Одвоз кућног отпада од 1. јуна под
концесијом Чворковца
Када су у питању пешачке стазе, паркинзи,
игралишта и грађевински објекти на територији општине све поправке и изградњу
обавља "Чворковац". На овом пољу остварена је добра сарадња са Министарством
регионалног развоја. Захваљујући аутономији која је дозвољена од стране општине, Чворковац не само да изводи
теренске радове него и сам креира
потребне пројекте које сматра неопходним
за сигурност и бољи квалитет живота у
општини Ердут. Захваљујући дугогодишњем раду и сарадњи са Фондом за зашти-
11
заштиту околине реализован је још један
пројекат који сем квалитетније услуге
одвоза комуналног отпада доноси још три
радна места за становнике општине. Од 1.
јуна ове године предузеће "Чворковац"
започиње одвоз кућног отпада из свих места
општине, по старој цени.
- На предлог начелника Весића усвојена је
идеја да преузмемо концесију за одвоз
кућног отпада. Након упорног тражења
средстава за возило којим би се вршила та
услуга, односно након 2 године Фонд нам је
та средства и одобрио. Јавним конкурсима
који су по том питању одржани успели смо
добити нешто невероватно, потпуно нови
камион са новом надоградњом купили смо
за мало више од пола милиона куна. Иначе
то су средства која су довољна за куповину
половног камиона - задовољно истиче Анђелка Томашевић.
Сарадња општинске власти, ПОРЦ-а и
Чворковца = успех
Планова за будућност има још много,
већина нових пројеката везана је за водоснабдевање и њихова реализација почиње већ 2014. године. У припреми је
документација потребна за конкурс изградње канализацијског система општине
Ердут, те пројекат за формирање рециклажног дворишта. Тако би ако се планови
остваре, у Даљу ван зоне становања,
ускоро требао са радом започети погон за
рециклажу који ће омогућити додатне приходе од продаје отпада и наравно нова
радна места. Права је реткост да у време
када су главна тема стечаји и нестајања
некада најуспешнијих предузећа Хрватске,
када из дан у дан стотине радника остаје без
посла, неко као Јавно
комунално предузеће
општине Ердут запошљава људе и проширује своје пословање. Тајна успеха
лежи, сматра директорка Томашевић, у
јасно дефинисаном и
усклађеном односу
општинске власти и
"Чворковца". Циљеви
су везани за потребе
оснивача, чије идеје и
планови за "Чворковац" представљају
радне задатке које
треба извршити.
- Општинска власт и начелник размишљају
и воде рачуна о 8000 становника општине, а
ја сам ту да кроз политику запошљавања и
пословања предузећа омогућим да се све
потребно и оствари. То нам ствара
могућности успешног пословања те да кроз
реализацију пројекта и теренски рад уочимо
све потребе становника и да их постепено
испунимо. То је својеврсна симбиоза
општинске власти, ПОРЦ-а и на крају "Чворковаца" који кроз теренски рад пројекте
претвара у стварност. И морам признати да
сматрам да ми највише уживамо - каже
Анђелка Томашевић.
Чворковац тренутно запошљава 40
радника, а две особе су, преко Завода за
запошљавање, на стручном оспособљавању. Број радних места варира јер по
потреби често се отвара могућност нових
запошљавања, па је тако прошле године
број запослених у сезони јавних радова
прелазио бројку 100. Визија "Чворковца”,
према речима директорке Томашевић, је
испунити све радне задатке и проширити
пословање како би обезбедили сигурна
радна места и плате за што већи број људи.
Јадранка Јаћимовић-Иван
ЧВОРКОВАЦ - ДОБАР ПОТЕЗ
Н
ачелник општине Ердут
Југослав Весић сматра да је
оснивање комуналног
предузећа био јако добар потез, јер
осим развоја „Чворковца“ остварило
се и оно најбитније, сваке године
повећава се број радника и на тај
начин смањује незапосленост у
општини.
- Иако је основано да задовољи
основне потребе везане за
водоснабдевање и одржавање
гробаља "Чворковац" је из године у
годину постајао све стабилније и јаче
предузеће. Поносни смо због тога.
Све послове које они могу да обаве
ми им препуштамо, јер то значи
запошљавање наших становника, а
до сада због тога нисмо пожалили рекао је начелник општине Југослав
Весић.
Он истиче да је данас то потпуно
другачије предузеће, 1999. године
било је запослено само шест
радника, а данас преко четрдесет.
Обављају све захтевније радове и
бројни су планови за наредни
период.
- Све задатке и замисли које смо
ставили пред њих они су
реализовали, а најбитније је да су
почели да остварују и пословне
контакте мимо општине. То је и био
циљ, да стекну искуство и поверење
корисника, да буду присутни на
тржишту и препознатљиви по свом
раду. Ја са њима сарађујем већ
десет година и знам да је, у
поређењу са почецима, данас
постигнут сасвим солидан ниво истиче начелник Весић.
12
Далмација
НАСТАВАК ОБНОВЕ МАНАСТИРА СВ.НЕДЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ
а првим данима пролећа и доласком
лепшег времена у Далмацију, настављени су и радови на обнови
манастира Св. Великомученице Недеље у
селу Оћестово. Том приликом, Владика
далматински Г.Г.Фотије заједно са јеромонахом Херувимом из манастира Крка,
обишао је почетак радова, истакнувши још
једном значај манастира за овај крај и
пожелевши да у што краћем року храм
поново заживи.
- Обнова овог манастира значајна је не само
за Оћестово, већ и за читаву православну
Далмацију. Сваке године сведоци смо
доласка великог броја људи који се клањају
икони Св. Недеље, и то не само нашег
народа, већ и великог броја оних који
припадају другим верама. Ова заветна
С
Владика далматински Фотије:
“Манастир ће бити отворен свима!”
црква Епархије далматинске, кроз своју
историју већ је постала место ходочашћа и
поколења како православних, тако и римокатолика и представника других вероисповести. То је још један од разлога зашто
манастир треба да живи током читаве
године, не само за време сабора једном
годишње. Ако Бог да, каже владика Фотије,
и уз помоћ хуманих људи који су вољни да
помогну изградњу, план је да јеромонах
Херувим дође овде, и да манастирска врата
увек буду отворена за све оне којима је
потребна вера, молитва и спасење.
Изградња заветне цркве Епархије далматинске, Свете Великомученице Недеље
у Оћестову почела је 1928. године јер су
православни Далматинци, а посебно становници Оћестова, желели да подигну
цркву у месту рођења великога Епископа
далматинског Стефана Кнежевића (18531890).
До свог освећења 1960. године, црква
Свете Недеље припадала је пађенској
епархији, а од 1960. постаје самостална
парохијска црква. Сви верници, из различитих крајева, сакупљају се на сабору у
Оћестову прве недеље после Петровдана,
када се у овој заветној цркви свечано
прославља празник Св. Великомученице
Недеље. Због поменутог великог значаја,
својом одлуком од 13. јула 2005. године,
Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије
цркву Св. Недеље
прогласио је манастиром.
За време ратних
дешавања и овај
храм је претрпео
разарања, која су
годинама, захваљујући настојањима и вољи хуманих
људи, успешно
санирана. Ове године манастир би
требао да заживи и
добије своје братство, те уз сада
постојеће Крку,
Крупу, Драговић, Лазарицу и Св. Василија
Острошког, остане чврст стуб православља свих генерација Срба у Хрватској.
Васка Радуловић
КАКО ПОМОЋИ?
Изградњу манастира људи добре
воље могу да помогну и уплатом
новчаних средстава на:
СПЦ МАНАСТИР СВЕТА НЕДЕЉА
Кунски рачун: 24020061100648908
IBAN:HR8824020061100648908
ERSTE AND STEIERMARKISCHE
BANK D.D.
SWIFT:ESBCHR22
13
У КАШТЕЛУ ЖЕГАРСКОМ ОБНОВЉЕН ТРГ ПОСВЕЋЕН ВЕЛИКОМ СРПСКОМ ПРОСВЕТИТЕЉУ ГЕРАСИМУ ЗЕЛИЋУ
бити традиционална, и не само на нивоу културе
већ и на осталим нивоима, привредним, туристичким, итд. - рекао је Веселиновић.
У културно-уметничком програму учествовали су КУД „Жегар“ из Богатника, изворна певачка
група „Момци Буковице“, те гостујући КУД „Крила
Буковице“ из Риђице. Задовољство посетом Жегару, као и великом помаку у помирењу култура и
обичаја два народа, исказао је и председник
хрватске заједнице у Војводини, Мата Матарић.
- Мени је посебно драго да се народи на културном пољу посећују и обогаћују своја сазнања,
да виде да међу њима нема толиких разлика
коликим их други представљају. Улога националних савета и јесте да спајају заједнице на
путу до помирења - рекао је Матарић.
У општини Обровац успешно коалирају једна
српска и једна хрватска странка на власти. На
овом подручју нема већих међуетничких провокација ни проблема. Велики корак у обнови
културног, верског и инфраструктурног наслеђа
буковичког краја је направљен, остаје још да се
види хоће ли значити само онима који живе тамо,
или ће уједно бити и знак охрабрења на повратак
онима који се на то још увек тешко одлучују.
В. Радуловић
П
оследњег дана марта, становници буковичког краја имали су ретку прилику да из
свог завичаја пошаљу једну ведру, оптимистичну слику. Многи, који данас живе негде
далеко, сложили би се да то и није (народски
речено) Бог зна шта, међутим, за оне које је
живот вратио у родни крај, за оне који иоле
познају историју овдашњег народа, па и за све
упућеније у недавна дешавања у Далмацији,
сваки овакав искорак је велика ствар.
Наиме, у месту Каштел Жегарски, у центру
Жегара, отворен је реконструисани трг посвећен
лику и делу Герасима Зелића. Симболичном
пресецању свечане врпце и отварању Трга присуствовали су градоначелник града Обровца, др
Анте Жупан, његов заменик, Станко Мијић,
представници СНВ-а из Обровца, гостујућа
делегација Војводине предвођена послаником у
влади Србије др Јанком Веселиновићем,
градоначелник Сомбора, Немања Делић,
Игуман манастира Крка Гаврило Стевановић,
протонамесник Саша Дрча, и готово сви повратници Жегара и околине.
Главни мотив за реконструкцију некадашњег
трга био је првенствено његов велики значај за
мултикултуралност целог буковичког краја. Самим тим што се радови на обнови и инфраструктурној изградњи, целог овог подручја, већ годинама у назад јако споро одвијају, и најмања улагања вишеструко су значајна. Поред српског
Националног Већа општине Обровац и месног
одбора Жегар, помоћ у организацији стигла је и
из Војводине.
Jедан од чланова војвођанске делегације, др
Јанко Веселиновић, изразио је задовољство
због поновног сусрета са овим крајем, оценивши
га као још један од корака будуће сарадње на
више нивоа.
- Новоизграђени трг у центру Жегара, места у којем је пре рата живело највише Срба на овом
подручју, веома је значајан за овај крај, али
значајна је и чињеница да носи име великог
српског просветитеља Герасима Зелића, човека
који је путовао широм света да би донео иконе,
књиге, и поклонио их манастиру Крупи и Далматинској епархији. Оваквим чином овај се крај
одужио Герасиму Зелићу и у будуће ово ће место
са поносом носити његово име. Велика је ово
ствар за ово место, пре свега што су неки људи
данас, први пут након колонизације, дошли у крај
из којег потичу, неки су дошли да посете место
порекла својих предака.
Са нама је овде и КУД из
Риђице, који чува изворне звуке, изворну песму
овога краја. Они су данас имали прилику да се
сретну са КУД-ом који
овде живи и ствара, и
свакако су пуна срца и
оних који су дошли као и
оних код којих су дошли.
Нажалост, у овим крајевима нема пуно дана
током којих се слави, али
ово за све нас јесте
један такав дан. Јуче је
договорена и културноуметничка сарадња, која
би у будућности могла
ГЕРАСИМ ЗЕЛИЋ је рођен 11. јуна
1752 у Жегару, Далмацији. Био је монах
и архимандрит у манастру Крупа, епископски викар у Далмацији и Боки Которској. Био је два пута заточен, једном
у Бечу, други пут у Будиму. Пре смрти је
основао две задужбине. Прву 1825. године са циљем школовања свештеничких кандидата из Далмације у гимназији и богословији карловачкој, а другу
за српске “нормалне школе у Далмацији“. Упокојио се 26. марта 1828 год. у
Будиму. Четрдесет година након Зелићеве смрти, епископ бококоторски Герасим Петрановић пренео је његове кости
у манастир Крупу где и данас почивају.
култура
14
СРПСКО КУЛТУРНО ДРУШТВО ПРОСВЈЕТА ОБЕЛЕЖИЛО 20 ГОДИНА ОД ОБНАВЉАЊА РАДА ДРУШТВА
Највећа српска организација у Хрватској
П
рве априлске суботе у Загребу је
одржана свечаност поводом 20
година од обнављања Српског
културног друштва Просвјета. Друштво је
обновљено 1993. године, у ратно време,
када је за председника изабран Велимир
Секулић, док је генерални секретар постао
Душан Радаковић.
Управо су њих двојица од стране
актуелног председника друштва Чедомира
Вишњића, а по одлуци Главног одбора,
одликовани златном значком друштва. На
самој свечаности окупили су се чланови
садашњег Главног
одбора, али и пријашњи чланови овог
тела.
По речима генералног секретара
СКД Просвјета Срђана Татића ово
друштво је највећа
мањинска организација у Хрватској.
- Просвјета данас
делује на подручју
готово целе Хрватске
кроз своја 53 пододбора. Броји око две и
по хиљаде чланова
са врло квалитетном
издавачком делатношћу, разгранатим културним аматеризмом, управља регистром
културне баштине, реализује програм образовања по моделу „Ц“, издаје два часописа:
Просвјета и Бијела пчела. Такође, под
окриљем Просвјете делује и Централна
библиотека Срба у Хрватској, као и Централни фолклорни ансамбл са седиштем у
Вуковару, истакао је Татић.
Српско културно друштво Просвјета
основано је 1944. године у Глини са циљем
да српски народ у Хрватској има своју
кровну институцију за очување културног
ДРАМСКА СЕКЦИЈА ИЗ ПАЧЕТИНА ИЗВЕЛА ПРЕДСТАВУ МОРНАР ПОПАЈ У
ТРПИЊСКОМ ДОМУ КУЛТУРЕ
Попаја воле и стари и млади
П
редстава Морнар Попај у изведби
драмске секције пачетинског КУД-а
Бранко Радичевић, одржана је у
суботу у Дому културе у Трпињи. Аутор и
режисер ове савремене комедије апсурда
је дипломирани луткар из Шида Цветин
Аничић који је уједно и водитељ драмске
секције.
- Ову представу сам урадио како би
направио један цртани филм за одрасле
јер сматрам да они и јесу за њих. Деца то
више гледају визуелно док је њихов
садржај заправо намењен одраслима како
би им омогућио да се пронађу између тог
имагинарног и стварног света – објашњава Аничић и наглашава рад на новој
пресдстави француске серије Ало Ало.
Иако за одрасле, представу је гледао и
велик број деце, а њихов смех је показао да
им је било веома занимљиво. Представу су
организовали матуранти вуковарске Гимназије, а прикупљен приход од продаје
улазница искористиће се за одржавање њихове матурске забаве.
Ружица Докмановић
ДОБИТНИЦИ ПРИЗНАЊА
Н
а свечаности, Златне значке
друштва добили су Велимир
Секулић и Душан Радаковић.
Пре њих двојице исту награду
добили су: Бранко Куруцић, Татјана
Олујић Мусић, Бранислав Ћелап и
Милан Зјалић које су додељене
поводом 65 година Просвјете 2009.
године.
Добитници споменице поводом 20
година од обнављања друштва су:
Синиша Таталовић, Драго
Кекановић, Лазо Мамула, Миодраг
Милошевић, Бранислав Ћелап,
Наташа Десница, Бранка
Фулановић, Веселин Голубовић,
Драган Хинић, Светозар Ливада,
Милорад Новаковић, Миленко
Поповић, Милорад Пуповац и
Чедомир Вишњић.
идентитета. Оснивању друштва претходило је оснивање Српског клуба већника
ЗАВНОХ-а, покретање листа Српска ријеч и
оснивање Српског певачког друштва
Обилић.
Први председник друштва постао је др
Дане Медаковић, док су за његове заменике изабрани генерал-мајор Петар Драпшин и адвокат др Бошко Десница. Након
тзв. хрватског прољећа 1971. године рад
друштва је изједначен са радом Матице хрватске, затим заустављен, а потом и забрањен, 1980. године. Сва имовина Просвјете припала је држави. Ипак, обновом
рада друштва, већи део имовине је враћен,
а међу њима и зграда друштва у Бериславићевој улици бр. 10 у којој се налази
седиште Просвјете, као и зграда у Прерадовићевој 21, такође у Загребу.
Наредне године Просвјета ће обележити 70 година од оснивања друштва.
Срђан Секулић
друштво
15
ТРИНАЕСТОРО ДЕЦЕ ИЗ ДЕЧИЈЕ ФОЛКЛОРНЕ ГРУПЕ БРШАДИНСКОГ КУД-а ВАСО ЂУРЂЕВИЋ БОРАВИЛИ У ЕТНО КАМПУ
У СЕЛУ МИОНИЦА ГДЕ СУ СЕ УПОЗНАЛИ СА ОБИЧАЈИМА И СТАРИМ ЗАНАТИМА ТОГА КРАЈА
Пет незаборавних дана у дружењу са природом
П
открај марта ове године тринаест
чланова дечје фолклорне групе
бршадинског КУД-а Васо Ђурђевић,
заједно са својим уметничким руководиоцем
Бојаном Лазићем, боравило је на етно кампу
у селу Мионица у српској општини Косјерић.
Организатор овог кампа је удружење грађана
„НС култус“, a водитељ активности била je
Тања Богојевић. Mлади бршадински фолклораши били су гости сеоског домаћинства
„Милогошће“ које води млади брачни пар
Ивана и Миле Пантовић, који се већ дужи низ
година, као и многа домаћинства у овом и
околним селима, врло успешно бави сеоским
туризмом.
Концепт овог етно кампа осмислио је тим
удружења „НС култус“ састављен од младих
људи који за собом имају вишегодишње
искуство у бављењу фолклором, али и
вођењу дечјих фолклорних група и школица
фолклора у новосадским основним школама.
Основна идеја кампа јесте дружење деце,
продубљивање знања, али и развијање љубави према народној традицији и фолклору,
те популаризација овог вида слободних активности међу децом, путем циљано осмишљених радионица и предавања за учеснике
кампа.
Бршадински млади фолклораши су током
петодневног боравка на кампу присуствовали
на два предавања, једном о етнокореолошким
целинама Србије и народној ношњи са подручја Србије, те другом о народним обичајима
у годишњем циклусу, са нагласком на обичајне поворке. За њих су биле реализоване и
три радионице: добијање млечних производа,
добијање производа од вуне и добијање
производа од житарица. Током радионице
добијања млечних производа деца су имала
прилику да се опробају у мужи крава, те су
Деца су учила и како се шишају овце
помужено млеко након термичке обраде
имали прилику и да пробају, а потом и да
науче како се од помуженог млека добија сир,
који су такође имали прилику да конзумирају.
Шишали овце, прели вуну, ткали и
крунили кукуруз
волови, када су се упутили према воденици.
По доласку, воденичар је самлео кукуруз и
притом објаснио на који начин функционише
воденица. У предвечерњим сатима деца су од
брашна добијеног млевењем кукуруза месила
проју, коју су након печења и пробали.
Фарбање јаја, рођендан и пиџама парти
Најзанимљивија радионица свима је била
радионица добијања производа од вуне, где
су бршадински дечаци и девојчице најпре
научили како се шиша овца, затим како се
ошишана вуна пере, суши, чешља, преде, те
на крају и тка како би се добили различити
производе од вуне. Свако дете је имало
могућност да се опроба и на правом ткалачком разбоју, а исто тако сви су добили и
минијатурне разбоје у виду рамова на којима
су сами могли да ткају
вунени узорак по избору. Ткање је посебно привукло сву децу,
па су сваку прилику и
сваки тренутак слободног времена користили да би се бавили
ткањем.
Претпоследњег дана боравка деца су се
окупила у дворишту,
где им је домаћин
донео неколико клипова кукуруза које су
сви заједно потом
окрунили. Окруњени
кукуруз натоварили су
на кола која су вукли
Поред наведених, једна од радних
активности била је и реконструкција обичаја, а
пошто се ближи Васкрс, домаћица је приредила јаја која су деца украшавала травом,
затим фарбала кувањем у луковици, а потом и
извела обичај туцања јајима. Међутим, да не
буде да се у Мионици само радило, морамо да
истакнемо да су деца имала и доста слободног времена које је такође реализовано у
виду активног одмора. Док су се током дана
забављали јурећи за лоптом, спуштајући се
низ тобоган, љуљајући се на љуљашкама или
шетајући природом, вечерњи одмори су били
тематски: диско вече, маскембал, пиџама
парти, квиз знања… Догађај који ће свима
остати у посебном сећању јесте и прослава
једног рођендана, за чију организацију су
знали, наравно, сви сем слављенице, а
домаћица Ивана се потрудила да и припреми
торту.
Ипак, као што и свему дође крај, тако је и
ових пет дана протекло брже него што су
учесници кампа приметили. Препуни позитивних утисака вратили су се кући са само
једном идејом – да већ првом приликом
понове ово исто.
Бојан Лазић
непознато о познатом
16
ПЕСМА БИЈЕЛОГ ДУГМЕТА ЂУРЂЕВДАН, ПРЕ ПОСЛЕДЊЕГ РАТА ПОСТАЛА ЈЕ МЕГА ПОПУЛАРАН ХИТ, АЛИ МАЛО ЉУДИ ЗНА ДА
ЈЕ НАСТАЛА 1942. ГОДИНЕ ИЗ ГРЛА ЈЕДНОГ ОД ЧЛАНОВА САРАЈЕВСКЕ „СЛОГЕ“ У ВОЗУ ЗА ЛОГОР СМРТИ ЈАСЕНОВАЦ
http://commons.wikimedia.org
ИСКУСТВО ЛОГОРАША
П
рофесор Жарко Видовић је
у затворима био до 1942.
године, и то прво у
немачком, па у усташком. У
“Великом транспорту” пребачен
је у Јасеновац, одакле је
депортован у логор код Нарвика у
Норвешкој.
У једна вагон усташе су утеривале и по
две стотине људи, а на сваком је писало
„Седам коња или четрдесет војника“. Тог
истог дана, на Ђурђевдан, воз смрти је из
Сарајева кренуо за Јасеновац.
Песма немоћи и пркоса
В
ероватно да нема човека са ових
простора који није чуо за песму
Ђурђевдан коју је на једном од
албума групе Бијело Дугме објавио Горан
Бреговић. Песма је за кратко време постала мега хит захваљујући и чињеници да
је била једна од главних музичких тема у
филму Емира Кустурице “Дом за вешање”
ЂУРЂЕВДАН
Прољеће на моје раме слијеће
Ђурђевак зелени
Ђурђевак зелени
Свима осим мени
Друмови одоше а ја оста
Нема звијезде Данице
Нема звијезде Данице
Моје сапутнице
Еј коме сада моја драга
На ђурђевак мирише
На ђурђевак мирише
Мени никад више
Ево зоре ево зоре
Богу да се помолим
Ево зоре ево зоре
Еј Ђурђевдан је
А ја нисам с оном коју волим
под називом “Едерлези”. Међутим, сигурно
већина људи не зна да је песма Ђурђевдан
настала у једном од вагона воза који је
превозио 3.000 људи у усташки логор смрти
Јасеновац.
Тог 6. маја 1942. године на Ђурђевдан,
усташке власти у Сарајеву наредиле су да
се заробљеници из касарне Јајце са брда
изнад Бембаше, махом Срби, дотерају у
град. Ту су им придружили и друге из логора
Еледије, Ћемалуше, из Централног и Градског затвора и из касарне Војвода Степа. Те
две колоне, према сведочењу историчара
уметности из Сарајева, професора Жарка
Видовића, који је и сам био у злогласном
логору, сусреле су се на Обали Кулина бана
где су дочекали воз за Јасеновац. У колони
је било 3.000 махом младих људи међу
којима је било и домаћина утамничених
заједно са њиховим синовима. Било је међу
њима и муслимана који су Србе штитили
или су се и сами изјашњавали као Срби.
Према сведочењу професора Видовића
воз се из Брода по наредби усташких власти
спустио у град трамвајском пругом, што је
било могуће, јер је и железница по којој се он
кретао била ускотрачна. Пред очима
заробљених Срба појавила се композиција
теретних вагона дуга колико и колона
утамничених сужања све од Већнице до
Електроцентрале. Пред колоном, један усташа је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац.”
Натискани у вагонима, без хране и воде
заточеници су били у страху и неизвесности. Један од њих, за кога се тврди да је био
члан сарајевске Слоге, извежбаним баритоном, у грчу и немоћи, из поноса и пркоса, из
срца и душе запевао је: „Прољеће на моје
раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим
мени – Ђурђевдан је!“
По сведочењима, усташе су због песме
затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха, збијени једни до
других. Од три хиљаде, колико их је кренуло
из Сарајева, у Јасеновац је стигло две, од
којих је свега две стотине преживело рат.
Захваљујући њима, ми данас знамо за тај
догађај.
Како то обично бива наш народ пева
неке песме, али о њима не зна готово ништа. Ђурђевдан је песма коју певају
навијачи Црвене Звезде, која се изводи на
свакој српској прослави, свадби или весељу, али то да је настала у возу смрти
мало ко зна.
Захваљујући преживелим логорашима,
историчару Жарку Видовићу и новинару
Вукашину Беатовићу који је сазнао информацију и објавио у ауторском тексту на
интернет сајту Фронтал. Истина о овој песми полако се шири, а њени стихови тек сад
добијају прави смисао и проговарају о трагедији која је задесила њеног аутора и људе
који су заједно са њим отишли на пут без
повратка.
Славко Бубало
хобији
17
БОРОВЧАНКА У СВОЈОЈ КУЋИ ПРОИЗВОДИ ПРИРОДНЕ САПУНЕ
какао и чоколаде.
- Ништа у животу
не треба да буде
обично и свему
треба да удахнемо
дашак неке чаролије. Онда све другачије и лепше изгледа. Не мора то
да буде нешто скупо или спектакуларно. Све што
нас окружује можемо да променимо
да буде примамљивије својим изгледом. Било да је
то неки цветни
аранжман или ови
моји сапуни. Сваки
од њих ми прође
кроз руке неколико
пута и заиста се
К
олико је за здравље битно шта једемо,
толико је битно и шта наносимо на
своју кожу. То је пре неколико година
схватила и Мирјана Чупић из Борова након
што се изненада сусрела са тешком
болести у својој блиској породици. Мирјана
је тада одлучила да промени животне
навике у прехрани и да пази шта наноси на
своје тело. Убрзо почиње и са производњом
домаћих сапуна на природној бази.
Иако се и раније занимала за здрав
живот, сапуне је почела да прави тек пре
неколико година када је отишла у пензију и
када јој је остало више времена које може
посветити себи и својој породици. Читањем
разних књига и интернет форума схватила
је колике штетности изазивају хемијске
супстанце које се налазе у свим хигијенским
средствима.
- Када сам отишла у пензију добила сам сво
време овог света да се посветим овом
послу, иако не гледам на то као посао, него
као љубав. У сваки мој сапунић удахнем
један делић себе, јер их радим са пуно
пажње и још више задовољства. За мене је
то једна чаролија боја и мириса у којима
бескрајно уживам, почиње Мирјана своју
мирисну причу.
Оно што на први поглед привлачи код
њених сапуна сапуна је њихов изглед.
Декорације су то које изгледају као колачи, а
за боје су задужене сушене биљке као и
потрудим да изгледају што лепше и
необичније, прича Мирјана.
За здраве сапуне треба пуно стрпљења
и посвећености
Она је прво проучила традиционални
начин прављења сапуна па га затим и
прилагодила својим потребама. Сапуни се
углавном производе у топлом и хладном
поступку, а постоји и трећи начин који подразумева ручно брушење и то је посао који
захтева највише ангажовања и посвећености.
- За почетак је потребно направити једну
сапунску базу и оставити је 40 дана док не
буде потпуно зрела. Након тога она постаје
врло нежна и блага са изузетно добром ПХ
вредношћу. Онда је рибам и отапам у парној
купељи уз додатак дестиловане воде или
козјег млека. Тек након тога додајем природна етерична уља и биљке. Захваљујући
таквом поступку сва природна лужина
остаје неуништена, објашњава нам Мирјана
Чупић.
Основа за сапуне су маслиново, кокосово, бадемово и рицинусово уље. Ове
базе хране кожу и привлаче влагу. Сви
остали додаци су искључиво они који се
могу наћи у свакој башти или свакој кухињи.
У својој колекцији Мирјана има и сапуне
направљене од врло лековитог козјег
млека.
Њена породица данас користи само
природне сапуне због велике штетности
које изазивају индустријски препарати.
Ниједан Мирјанин сапун не може да изазове
алергију или исуши кожу јер се праве без
конзерванса и разних штетних емулгатора.
Савремени начин живота натерао је људе
да све чешће окрећу леђа природи.
- Људи су све болеснији и данас се све више
враћају природи. Трујемо се храном,
трујемо се свим тим силним хемикалијама
које уносимо преко коже. Она је највећи
човеков орган и велика је код одраслог
човека скоро два квадратна метра. Све што
ставимо на кожу улази нам у крвоток и
таложи се на јетру и бубреге. Све то
доприноси тим болестима које нас нападају
па се свест о важности природних средстава последњих година ипак подиже. Нажалост још увек већина људи ову важност
схвати када нека болест притисне, или нас
или неког нама блиског, каже Мирјана.
Домаћа производња сапуна је занат који
се све ћешће враћа у модерни живот. Људи
који га праве углавном раде са куповним
базама, а врло га ретко, као Мирјана, праве
самостално од почетне до завршне фазе. У
њеном мирисном царству се, сем сапуна
налазе и природне купке као и освежавајуће
кесице за ормаре.
Никола Милојевић
ЈЕДНОСТАВАН РЕЦЕПТ
ЗА ЗДРАВИЈИ ЖИВОТ
- Моји сапуни нису лекови. То су
средства за одржавање хигијене
који годе кожи, али исто тако и
души. Материјална ситуација је све
тежа, али је добро, колико год
можемо, да направимо неку
превентиву што се здравља тиче.
Потребно је да живимо у складу са
природом, најпре сами са собом, а
затим и у складу са природом. Ако
тако живимо брзо ћемо препознати
проблем и могућу болест. Тело нам
увек даје сигнале, само је питање
да ли ћемо ми то препознати или не.
Врло често немамо времена да
слушамо своје тело, јер се тако
живи. Људи су стално у журби, треба
им новаца, немају времена, на
брзину једу. Времена су таква
каква јесу, и не можемо да их
променимо, али можемо мале
ситнице у нашим животима
захваљујући којима ћемо бити мало
здравији, саветује нам
произвођачица домаћег сапуна из
Борова Мирјана Чупић.
култура
18
СНИМЦИ ВОКАЛНОГ СОЛИСТЕ РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈЕ ВОЈВОДИНА ЖИВОЈИНА ЈЕРГИЋА НАЦИОНАЛНО БЛАГО
В
окални солиста Радио-телевизије
Војводине, Живојин Јергић, прославио је четири деценије рада на
покрајинском сервису. Том приликом је 2.
априла са тамбурашким оркестром војвођанске телевизије одржао концерт у Новом
Саду, а како каже, планира концерт и у
Вуковару.
Овај певач, рођен у Бођанима 1952.
године прича како су у кући сви волели да
певају. Мајка му је била Рускиња и како
говори, веома је лепо певала, док је отац
био у хору па због тога сматра да је у
његовом случају генетика била та која је
одлучила. Живојин је врло млад почео да
учествује на музичким фестивалима и радо
се сећа првих музичких корака који су га
касније одвели у Нови Сад.
- Са двадесет три године одселио сам се у
Вуковар и одмах сам се придружио КУД-у
Максим Горки о ком ми је брат од стрица
много причао јер је и сам тамо свирао. Тада
сам већ имао две музичке победе на нивоу
Војводине, а као аматер певач био сам и
када сам чуо неке кандидате испред себе
знао сам да имам нешто што они немају - тај
војвођански стил - и тада сам осетио да
имам шансу. Тако је и било. Након што сам
отпевао четири песме, вратио сам се кући у
Вуковар и од жене сам сазнао да сам
примљен. Њој је радосну вест саопштио
Јово Перајлић – прича солиста. После тога
Јергић је снимио шест пробних снимака, а
након што их је комисија преслушала
званично је примљен на новосадску
телевизију. На почетку рада највише су
му,како говори, помогли Исидор Харнађев
који је са њим радио технику дисања и Сава
Koсаљев који му је давао текстове и
говорио му о историји песама.
Живојин Јергић
- Све песме морају имати своје порекло,
а чика Саво ме је научио колико је битно
знати њихову историју, како би знао о
чему певам и тако боље доживим и
изведем сваку нумеру – објашњава
вокални солиста.
Први пут је песмом представљао
радио Нови Сад на такмичењу певача из
радио станица које се одржавало у
Маглају. Тада је освојио прву награду
стручног жирија, прву награду новинара
и другу награду публике. Та признања су
му много значила, јер како говори, када
се из Маглаја вратио у Нови Сад сви су
се почели другачије опходити према
првак Србије на фестивалу Сунчано лето
које се одржавало у склопу ТВ ревије, тако
да сам у Горки дошао са неким искуством и
лепо сам примљен – сећа се Јергић који је у
вуковарском Културно уметничком друштву
певао шеснаест година.
На позив певача Јована Перајлића из
Трпиње, који је тада већ две године радио у
тадашњој Радио-телевизији Нови Сад,
Живојин Јергић долази 1976. године на
аудицију, на коју се пријавило 370 кандидата.
- Када сам видео колико их има био сам
уплашен, помислио сам да одустанем. Али
њему. Живојин је упоредно радио и у
Максиму Горком све до рата када је КУД
престао да делује. Тада је престао да ради и
у Новом Саду, али се након неколико година
враћа и остаје до дана данашњег, а како
каже, певаће још четрдесет година. Ових
дана размишља о предлогу да сними још
десетак војвођанских песама, па би са
њима имао око сто снимака. По њему, број
није битан јер је боље имати и мање песама
али да су квалитетне.
- Имам дванаест снимака у Радио Београду
који се чувају као национално благо док се у
Новом Саду све чувају и једном када ме не
буде неко ће их чути и рећи како сам оставио
нешто иза себе. Музика је била и данас је
моја велика љубав, никада је нисам материјално користио. Сигуран сам да сам
изабрао прави пут јер тамбурашка музика
тече мојим венама, та народна музика је
нешто што никада не пролази – закључује
вокални солиста Радио-телевизије Војводине Живојин Јергић. Четири деценије
успешне каријере описује у следећим стиховима :
- Пролетело је као сан. Изузетно је лепо
било, али било је и напорно и мучно. Сећам
се само лепих тренутака. Пуно сам тога доживео уз музику, пуно ми је узела, али пуно
више дала – њојзи хвала.
Ружица Докмановић
култура
19
У КУЛТУРНО-НАУЧНОМ ЦЕНТРУ МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ У ДАЉУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА МИКА АЛАС, ПОСВЕЋЕНА ВЕЛИКОМ
СРПСКОМ МАТЕМАТИЧАРУ МИХАИЛУ ПЕТРОВИЋУ
је пао у заборав највише због властите
скромности. О њему постоји веома мало
записа па је књига коју су о њему написали
његови савременици Милутин Миланковић
и Јеленко Михаиловић тим значајнија. Као
Петровићев пријатељ и брат по науци Миланковић је са пуно љубави написао седамдесетак страница на којима је покушао да кроз
кратке згоде и анегдоте опише живот човека
који је први научни рад написао и објавио у
својој шеснаестој години.
О књизи је, поред домаћина директора
КНЦ М. Миланковић, Ђорђа Нешића говорио
редовни провесор математичког факултета у
Београду проф. Др Жарко Мијајловић.
- Данас људи немају много времена за књиге,
поготово људи попут мене, који раде на факултетима. Међутим, мене је ова књига просто
опчинила па сам је у даху прочитао јер је, и то
морам посебно да истакнем, Милутин Миланковић јако лепо писао – биле су прве речи
професора Мијајловића о књизи Мика Алас.
ихаило Петровић био је математичар, универзитетски професор, члан
Српске краљевске академије, алас,
музичар, морепловац, истраживач, светски
путник и авантуриста. Докторирао је на
Сорбони 1894. године, објавио 250 научних
радова и 12 посебних научних дела од којих је
најпознатија „Математичка феноменологија“.
Својевремено један од најзначајнијих светских математичара Михаило Петровић био је
дописни члан Српске краљевске академије и
Југословенске академије знаности и уметности до 1897. године и редовни члан Српске
краљевске академије од 1899. године. Конструисао је хидрогенератор којим је освојио
златну медаљу на изложби у Паризу 1900.
године.
Иако је био врло познат за живота касније
М
М. Петровић као алас
М
ихаило Петровић 1882. године
постао је рибарски шегрт, а
шест године касније и калфа.
Рибарски мајстор – Алас – постаоје
1895. Учествовао је у доношењу првог
Закона о слатководном рибарству.
Аутор је романа „јегуље“ и „Ђердапски
риболови у прошлости и садашњости“.
1911. године на међународној изложби
у Торину осваја златну медаљу за
изложене експонате из рибарства, а
1913. године остварио је свој рекодан
улов – сома тешког 124. кг.
Књига је у ствари компилација сећања о
Михаилу Петровићу коју су заједнички написали Миланковић и Петровићев најбољи
пријатељ и најпознатији српски сеизмолог
Јеленко Михаиловић који је заједно са јунаком
ове књиге свирао у музичкој групи СУЗ коју су
заједно основали. Први део под називом
“Личност Михаила Петровића” написао је Миланковић, док је “Анегдоте из живота М. Петровића” написао Михаиловић.
Миланковића и Петровића повезивало је
много тога, али су се по много чему међусобно
и разликовали.
- Њихова заједничка црта била је љубав
према науци. Кад то кажем онда мислим на
љубав према истини и то оној универзалној
истини. Њихово пријатељство је настало из
тога, без обзира што је Миланковић био 12
година млађи од Михаила Петровића. Мика је
без обзира на своје господство живео живот
једног врло обичног
човека. Умео је да се
спусти на раван рибара. У исто време у
обичном животу један
другом Миланковић и
Петровић били су прави антипод. Миланковић је одлазио на починак у јутро, а Петровић је тада устајао.
Миланковић се држао
ужег простора, а Петровић је био светски
М. Петровић као музичар
М
ихаило Петровић завршио је
музичку школу код виолинисте
Арсе Јовановића. Није свирао
по нотама, него „цигански“, на слух.
Био је велики љубитељ ромске музике
па је основао Музичко друштво „СУЗ“
(Ц-дур) са којим је свирао по кафанама
и свадбама, чаки у Бугарској. Знао је
преко 1000 ретких и старих народних
песама, од којих је неколико стотина
снимио за радио Београд 1940. На
жалост све је уништено током Другог
светског рата.
путник. Док се Петровић бавио чистом,
теоријском математиком, Миланковић се
бавио примењеном – објашњава проф.
Мијајловић.
Читајући одломке из књиге Ђорђе Нешић
је присутној публици у КНЦ-у М. Миланковић
приближио личност Михаила Петровића и
заинтригирао их да прочитају ову занимљиву
књигу коју су заједнички издали господин
Владо Милићевић и Удружење М. Миланковић из Београда. Прво издање ове књиге
појавило се у Београду априла 1946. године у
тиражу од 3.000 примерака, а њено поновљено и скраћено издање 1997. године у
оквиру Изабраних дела Милутина Миланковића. Десетак примерака ове вредне књиге
КНЦ-у М. Миланковић и његовом председнику
Ђорђу Нешићу поклонио је председник истоименог удружења из Београда, Славко
Максимовић.
Представљању књиге о Михаилу Петровић поред осталих присуствовали су и конзул
Републике Србије у Вуковару Владо Марјановић, заменик осјечко-барањског жупана
Јован Јелић и начелник општине Ердут
Југослав Весић.
С. Бубало
20
фељтон
ПАВЛЕ ПАЈА ЈОВАНОВИЋ БИО ЈЕ ОСНИВАЧ И ПРВИ УРЕДНИК ЛИСТА СРБОБРАН, ЈЕДНОГ ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ И НАЈБОЉИХ
СРПСКИХ ЛИСТОВА У АУСТРОУГАРСКОЈ МОНАРХИЈИ.
Н
а крају фељтона у којем смо писали
о познатим Србима који су рођени на
простору данашње Хрватске и били
активни на друштвено политичкој сцени
Аустроугарске монархије током 19. и
почетком 20. века, поменућемо и једну
изузетну личност, значајну за српску
историју. Реч је о Павлу Паји Јовановићу,
једином од десет личности које смо
поменули, а који није рођен на простору
данашње Хрватске, али је зато и те како био
активан на овом простору.
Овде није реч о познатом српском сликару и његовом имењаку који је рођен десет
година касније, него о новинару, штампару
и политичару Павлу Паји Јовановићу који је
рођен 9. фебруара 1849. године у Земуну. У
овом граду се и школовао, као и у Београду,
Сремским Карловцима, Загребу и Осијеку.
Након гимназије завршио је филозофију на
факултету у Цириху.
Први посао добио је у родном Земуну
где се запослио као наставник 1873. године
и овде је остао шест година. Судбина га је
потом одвела у Петрињу где је радио две
године, затим добија посао у сарајевској
гимназији где је покренуо лист Требевић, а
онда се поново враћа у Петрињу из које се
1884. године сели за Загреб.
Управо те године, у октобру, почиње да
излази један од најзначајнијих листова
Срба пречана из тог времена, Србобран.
дневна новина. У првом броју, у његовом
уводнику, уредник Јовановић између осталог је истакао: „Залажемо нашу часну
ријеч, да ћемо крвљу
наших прадједова
очувано, а царскијем
повељама зајамчено:
српско име, српски језик, српску цркву и
школу бранити и чувати од непријатељских насртаја.“
С временом, Србобран ће неколико
пута бити забрањен, а
од 1902. до 1907. године излазио је под
именом Нови Србобран. Сам Јовановић
новчано је кажњаван и
затваран. Оптуживан
је да је примао новац
од српских радикала,
митрополита дабробосанског Саве Косановића, па чак и од сарајевске владе Бењамина Калаја која никако није била накло-
пише: Срђан Секулић
Овај лист за политику, народну просвету и привреду био је гласило српских
самосталаца, а његов оснивач и први
уредник, био је Павле Јовановић. Лист је
излазио у Загребу све до почетка Првог
светског рата, иако је у својој готово
тридесетогодишњој историји често био
забрањиван и на удару многих којима је
сметао српски језик и ћирилица којим је
писано у Србобрану.
Србобран је покренут великим новчаним улозима угледних српских грађана
попут трговца Николе Гавеле, барона
Јована Живковића, поседника Милана
Станковића и других. Такође, лист су помагали привредник Владимир Матијевић,
др Богдан Медаковић, трговац Петар
Николић, поседници Душан Поповић и Васа
Муачевић, а на почетку је штампан у
штампарији Ф. Фишера и К. Албрехта.
Најпре је излазио једном недељно, потом
три пута у седам дана, да би касније постао
њена Србима, као и од пештанског министарства. Због прекршаја у штампи,
Јовановић се 1890. године нашао у затвору,
међутим Србобран су спасили српски
радикали који су у Загреб послали Симу
Лукина Лазића као новог уредника и знатну
количину новца како би на ноге подигли овај
лист.
Што се самог начина финансирања
листа тиче, гласине су биле донекле тачне.
Помоћ у његовом излажењу стизала је
готово из свих крајева где су Срби живели и
имали своју државу или неку врсту
аутономије. Тако је поред радикала овај
лист помагао и црногорски књаз Никола
Петровић, али и Срби из Босне. Сам
Јовановић био је у добрим и блиским
односима са Николом Пашићем, а приврженост радикалима како онима у Србији,
тако и у Аустроугарској исказао је и 1887.
године када се са својим сарадницима
придружио њима након расцепа унутар
Српске народне слободноумне странке.
Политичар и штампар
У политици, Јовановић је био противник
владе Куена Хедерварија који га је неколико
пута на разне начине кажњавао. Такође, био
је велики противник бискупа Штросмајера за
којег је тврдио „да хоће да нас одведе
унијатима и да нас сједини у једном имену –
хрватском, који хоће да нас сједини у једној
азбуци – азбуци латинској“. Као политичар
истицао се као посланик на Српском
црквено-народном сабору у Карловцима и
на Земаљском сабору у Хрватској у који је
ушао испред хртковачког среза.
Ипак, поред оснивања и покретања
Србобрана и активног бављења политиком,
многи сматрају да је његово највеће дело
оснивање српске штампарије у Загребу која
је са радом почела 25. маја 1892. године.
Иако Јовановић није имао неке велике
знаменити Срби из Хрватске
ПРОБЛЕМИ СРБОБРАНА
П
оред бројних потешкоћа на
које је наилазио као
гласило Срба, Србобран је
имао проблем и око
дистрибуције. У Јовановићево
време он је штампан у 1600
примерака, а о проблему
дистрибуције писао је и један од
његових уредника Сима Лукин
Лазић који је једном приликом
истакао: „за продају појединих
бројева овдашњи Срби трговци
нити су вољни, нити су
доспјешни, нити смију. Не смију
од својих муштерија Хрвата.
Таман би им лијепо ишла радња,
да им Хрвати виде на тезги
српске новине! Та ми смо овдје
грађани другог реда, па још у
изнимном стању“.
материјалне користи ни од Србобрана нити
од штампарије, њихов значај превазилази
све потешкоће које су они имали. Због
финансијских разлога, Јовановић је био
приморан да прода штампарију загреба-
чком трговцу Петру Николићу да би је с
временом преузео Привредник који је у њој
имао највише акција и основао деоничарско
друштво „Привредникова књижара и штампарија д.д.“ у Загребу.
Као најзначајније дело које је изашло из
ове штампарије представљају три књиге
које садрже 216 портрета знаменитих Срба
19. века и које представља најскупље и
највеће издање српске књижевности тог
времена. Ове три књиге изашле су у
редакцији београдског професора Андре
Николића у периоду од 1901. до 1904. године, а садржале су комплетне биографије
личности о којима је писано. Познати српски
историчар Василије Ђ. Крестић истакао је
да је „са овим књигама начињена нека врста
рекапитулације свега онога што су Срби у
целини, где год их је било, учинили у разним
гранама живота, просвети, добротворству,
у црквеним и војним пословима или у некој
другој делатности“.
У самој штампарији где се налазило
уредништво Србобрана и где је овај лист
штампан, штампани су, такође, и други
српски листови који су излазили у Загребу:
Невен, Врач погађач, Привредник, Српски
задругар, Српско коло, Српски календар.
Просторије штампарије освећене су 1898.
године, а након антисрпских демонстрацијa 1914. потпуно су
демолиране. Поред
листа Србобран, штампан је и истоимени
годишњи календар у
чак 40 хиљада примерака, на чијем је
уређивању радила
иста екипа људи као и
у новинама.
Павле Паја Јовановић умро је 22. маја
1897. године. У некрологу листа Србобран, којем је посветио добар део
свог живота је речено
да: „душа је народна
дихала назнано српском мишљу, али она
није била облагорођена познавањем
елемената српске народности“, као и следеће: „четрнаест година новинарског рада Павла Јовановића
било је четрнаест година најтежега тамновања за српски
народ“.
Након једне у низу
21
ЗНАЧАЈ ЧАСОПИСА
У
једном писму из 1887.
године барон Јован
Живковић је прваку српских
либерала Миши Димитријевићу
написао: „Ви не поњате шта то
значи овдје угледати ускрснуће
српског листа, гди се до мало ни
српско име није смело чути. Па
да је ма како писао, само да је
ту! Сад нам је већ лакше, сада
више нема опасности, ако
постане и седмични лист, или ма
престао.“
забрана, 1902. године Србобран мења име
у Нови Србобран, а његов уредник постаје
Светозар Прибићевић који ће на том месту
остати све до 1911. године.
Извори:
1. Василије Крестић, Историја Срба у
Хрватској и Славонији 1848-1914,
Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1995.
2. Дејан Медаковић, Срби у Загребу,
Прометеј, Нови Сад, 2004.
Позивамо
читаоце Извора
да нам се јаве
са питањима,
предлозима и
евентуалним
проблемима
о којима
би желели да
пишемо.
Телефон редакције:
032/ 416 - 667
Мејл:
[email protected]
Адреса:
Еугена Кватерника 1
32000 Вуковар
22
спорт
КАРАТЕ КЛУБ “БИЈЕЛО БРДО” ЈЕДИНИ ЈЕ СЕОСКИ КЛУБ У ХРВАТСКОЈ КОЈИ КАРАТЕ НЕГУЈЕ ВЕЋ 30 ГОДИНА
мноштву регистрованих удружења и
клубова општине Ердут налази се и
један борилачки клуб, реч је о Карате
клубу “Бијело Брдо”. Карате је у овом месту
заживео још осамдесетих година прошлог
века, а 1984. године основан је и клуб.
Оснивачи су били мештани, ентузијасти
који су своју љубав према овој борилачкој
дисциплини желели да пренесу на друге и
тако оживе карате традицију у свом месту.
Клуб је успешно деловао све до рата када
престаје са радом, али 2003. године поново
постаје активан. Председник Драгослав
Мијачевић и тренер Бранислав Бојанић у
клубу су од самог почетка, а некадашњи
ученици сада своје знање и вештину
преносе на неке нове клинце.
- Клуб је основало нас неколико заљубљеника који смо се и сами бавили каратеом, међу њима је и данашњи тренер
Бранислав Бојанић који ову функцију оба-
У
вља од поновног оснивања 2003. године.
Сврха свега овога је да младе склонимо са
улице и из кафића, од дроге и алкохола,
наравно пре свега да их упознамо са овим
спортом, који је здрав, који код деце ствара
здраву навику и учи их многим вештинама.
На овај начин их склањамо од целодневног
седења испред рачунара, јер када сваки
други дан проведу у сали и тренирају то је
велика ствар за њих – каже председник
клуба Драгослав Мијачевић.
Клуб данас броји 17 чланова, све су
деца у узрасту од 6 до 16 година. Захваљујући доброј сарадњи са осталим клубовима у регији, честа су међусобна гостовања и заједнички тренинзи па технике
каратеа чланови овог клуба не уче само од
свог тренера. Стручно оцењивање полазника односно њиховог стеченог знања
врше лиценцирани испитивачи Хрватског
карате савеза, а они најбољи чланови клуба
своју вештину доказују на такмичењима.
- Нажалoст због финансијских могућности
углавном се такмичимо на територији
регије, иако покушавамо отићи на сва
такмичења на која нас позову препрека су
новчана средства. То су у главном околна
места као што су Ђаково, Винковци,
Вуковар, Славонски Брод, Бели Манастир,
Дарда. Иако нас позивају у Чачак и Београд,
једино даље такмичење ван државе на које
редовно идемо је у Сомбору, где смо били у
фебруару ове године – прича председник
Мијачевић.
Он тврди да осим што су једини борилачки клуб на подручју општине Ердут да су
и једини сеоски карате клуб у Хрватској. Док
по селима углавном делују секције неких
већих клубова, овај у Бијелом Брду је једини
самостални клуб са дугогодишњом традицијом. Проблема ипак има, поред
недостатка простора ту су и опште присутне
финансијске потешкоће.
- Знамо да је тешка ситуација у целој земљи, тешко се долази до спонзора и материјалних средстава. Једини озбиљан спонзор су општина Ердут и Вуковић компани,
али све донације ми смо оправдали постигнутим резултатима. Ни са једног такмичења нисмо се вратили без медаље. Из
Сомбора где се такмичило 29 клубова и
преко 300 такмичара вратили смо се са 6
медаља - каже Драгослав Мијачевић.
Због недостатка простора клуб тренинге
одржава три пута недељно у спортској сали
Основне школе „Бијело Брдо“. Поред
такмичарског успеха за тренера Бранислава Бојанића највеће задовољство је сам
рад са децом, јер поред каратеа они стичу и
многе друге вештине .
- Ово су деца у узрасту од 7 до 8 година, а
понекад и много млађи, учимо их не само
каратеу него и спортском понашању, они
први пут у животу сем родитеља морају да
слушају и некога другог. Иако сам ја доста
благ тренер ипак ме слушају, а да би се
постигли неки резултати мораш да се спустиш на њихов ниво. Овде долазе деца која
не знају да направе ни колут напред, решавамо и проблеме моторике. На тренинзима уче све, од основних до компликованијих ствари, дисање, кате, борбе. Једно
време имали смо и курсеве самоодбране –
истиче тренер Бојанић.
Иако је некада клуб имао много више
чланова тренер је задовољан тренутним
стањем, јер у клубу остају само најбољи и
они који воле карате.
- Сматрам да би интерес за карате могао
бити и већи, али овај спорт зна деци често
да досади јер подразумева честа понављања и враћања уназад. Они бољи и
упорнији остају, а неки који нас напусте
после извесног времена поново се враћају у
нашу салу. Планови су везани за путовања
на даља такмичења, али наравно остварићемо их једино ако пронађемо потребна
средства. Мислим да смо ми једини клуб у
Хрватској који својој деци плаћа котизацију,
уколико немамо за то ми нећемо ни ићи на
такмичење – каже Бранислав Бојанић.
Клуб је у такмичарском смислу до рата
био веома успешан и познат у Хрватској и
Југославији, број чланова достизао је и
неколико стотина. Изнедрио је и прваке
Хрватске као што је била Жељка Павловић
и још неколико веома успешних каратиста.
Некада успешни каратисти и оснивачи
клуба били су сада покојни Љубомир
Мудринић, Растко Ковачевић и Славко
Павић из Бијелог Брда.
Јадранка Јаћимовић - Иван
шах
БРОЈ 65
23
ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊАК ЂОРЂЕ КОВАЧЕВИЋ ИЗ ТРПИЊЕ ОСВОЈИО СРЕБРНУ МЕДАЉУ У ШАХУ
ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА
ОПШТИНА
04/2013
ГОДИНА VII
Лист Заједничког Већа Општина
ИМПРЕСУМ
Број 65
ГОДИНА VII
Вуковар, Април 2013.
Издавач:
Заједничко веће општина, Вуковар
За издавача:
Драган Црногорац, проф.
Главни уредник:
Славко Бубало
Редакција:
Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола
Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир;
Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка
Радуловић
Фотографија:
Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић
Обрада фотографија:
Небојша Војновић
Графичка припрема:
Славко Бубало
Штампа:
“Glas Slavonije” d.d. Osijek
Ulica Hrvatske Republike 20
Адреса редакције:
Еугена Кватерника 1, Вуковар
Тел: 032/416-667
е-mail: [email protected]
web: www.tvprodukcija-zvo.com
Лист финансира Савет за националне
мањине Владе Републике Хрватске
Излази два пута месечно
Тираж:
8000
Фото на насловној страни:
Обновљена фасада
Радничког дома у Вуковару
Прво такмичење и први успеси
Д
руга кадетска шаховска лига, регионa
Исток, завшена је прве недеље
априла. Након девет кола, једини
српски шаховски клуб у лиги, Трпиња
Триглав осигурање, заузео је осмо место од
укупно четрнаест екипа. Тренер кадета
трпињског клуба Никола Маширевић сматра да је ово одличан резултат.
- Шаховска секција за основце почела је са
радом у децембру и с обзиром на кратак
период рада ово су изузетни резултати.
Други кадети који су се такмичили тренирају
више од две године, а наша деца само пар
месеци. Веома сам задовољан јер смо се
такмичили са клубовима већих градова
источне регије, као што су Осијек, Пожега,
Бели Манастир и Жупања и остварили смо
знатан успех – каже Никола Маширевић,
који следеће године очекује још бољи
пласман. На кадетском првенству учествовало је шест шахиста из трпињског
клуба од укупно двадесет млађих чланова.
- Нису могли сви учествовати па је изабрано
шест најбоље пласираних на клупском
првенству које се одржало пре почетка
кадетске лиге. Играли су Алексеј Вујић,
Петар Ристанић, Зорана Вукајловић,
Ђорђе Ковачевић, Небојша Дугић и
Вељко Јовановић – говори Маширевић.
На такмичењу се играло на четири
табле, а гледао се и појединачан резултат.
Најбољи међу Трпињцима био је четрнаестогодишњи Ђорђе Ковачевић који је на
другој табли имао учинак од 78,6 одсто и
тиме освојио сребрну медаљу. Ђорђе каже
да га је тата још као малог научио да игра
шах, али да је највише о њему ипак сазнао у
клубу.
- Када сам чуо да почиње секција шаха
дошао сам да видим како је. Свидело ми се
и остао сам, а за кратко време сам много
научио. Сребрна медаља ме је изненадила,
осећај је прелеп и овај успех ме само
додатно мотивише да будем још бољи –
прича ученик осмог разреда, Ђорђе Ковачевић. Он каже да му је прво коло првенства
у Белишћу где је остварио две победе и
један пораз ипак најдраже, због тога што је
екипа тада остварила најбољи резултат.
Четрнаестогодишњак из Трпиње планира и
након основне школе да тренира шах и
сматра да му он помаже да буде стрпљив,
да не жури али и да тиме развија мозак.
Ружица Докмановић
24
спорт
У ОКВИРУ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА ХАЈДУК МИРКО ИЗ МИРКОВАЦА АКТИВНА ЈЕ И ПИОНИРСКА СЕКЦИЈА КОЈА ОКУПЉА БУДУЋЕ
ФУДБАЛСКЕ НАДЕ ОВОГ КЛУБА
Милан Рашула
Ново фудбалско пролеће
Б
рој Срба у Мирковцима у последњих
петнаестак година готово да је
преполовљен. Они који су остали у
овом месту које је данас саставни део
Винковаца, успели су колико толико да се
организују и окупе око разних удружења.
Тако данас у овом месту постоји неколико
организација у којима су активни Срби, а
свакако највећи број њих активан је и
окупљен око фудбалског клуба Хајдук Мирко.
Овај клуб, основан 1928. године под именом Хајдук, да би неколико година касније
променио име у ово које и данас носи.
Tренутно окупља три селекције: сениорску
која се такмичи у Другој жупанијској фудбалској лиги група Винковци, ветеранску
активну у Лиги ветерана Заједничког већа
општина и ону најмлађу, пионирску, у
омладинској лиги винковачког савеза.
Од првог до осмог разреда Основне
школе Никола Тесла у Мирковцима, 25
дечака тренира фудбал у свом матичном
клубу. Сви они равноправно конкуришу за
првих 11 играча, а коначну одлуку о томе ко
ће бити на терену доноси тренер Ненад
Алексић.
- Наша пионирска екипа такмичи се у омладинској лиги винковачког савеза где смо на
крају јесењег дела првенства, у конкурен-
цији са тимовима из Комлетинаца, Нових
Микановаца, Церића, Нових Јанковаца,
Прковаца, Ретковаца и Ђелетоваца, заузели треће место са скором од 5 победа и 2
пораза, истиче Алексић.
У овој лиги то је једина екипа у којој
играју српска деца. По речима њиховог
тренера то су махом добри ученици који
успешно ускладе своје школске обавезе и
тренинге који се одржавају неколико пута
недељно.
Најстарији међу њима су Радивој Гуњ и
Срђан Јовичић. Радивој игра на позицији
задњег играча док је Срђан класичан
нападач задужен за голове. Обојица активно играју фудбал више од седам година и
надају се да ће једног дана заиграти за први
тим Хајдук Мирка, а можда и у неком реномираном клубу.
Паре нису проблем, пара нема
Због недостатка финансија у самом клубу,
родитељи ових младих фудбалера пристали су да месечно плаћају чланарину од 50
куна како би се успеле подмирити све обавезе према судијама, савезу и друго. Као
илустрација лошег финансијског стања најбољи је доказ да је овај клуб прошле године
из буџета града Винковаца добио мизерних
7.900 куна који нису довољни ни за основне
потребе сениорске екипе. Са друге стране,
клуб Хрватски Соко, такође из Мирковаца,
основан крајем деведесетих година и који
се такмичи у истој лиги као и Хајдук Мирко,
од града је добио 29.000 куна.
Међутим, и у таквим условима, управа и
симпатизери Хајдук Мирка, успевају да
одоле многим искушењима на која наилазе.
Добри резултати све три категорије које су
активне у клубу најбоље говоре о томе.
Како би услови за рад пионирске секције
били што бољи и квалитетнији мирковачком
клубу у сусрет је изашла Самостална демократска српска странка. Крајем прошле
године Хајдук Мирко је за потребе свог
подмлатка од СДСС-а добио неколико
лопти, али и комплет дресова и тренерки.
У самом клубу размишљали су и о
формирању јуниорске екипе, али у овим
тренуцима нема услова за то. Углавном,
рад са младим играчима је јако важан, с
обзиром да ће они једног дана постати
окосница сениорске екипе и ко зна, можда
вратити клуб на стазе старе славе. Некада
се Хајдук Мирко такмичио у Регионалној
фудбалској лиги, док су пионири овог клуба
1976. године били прваци Славоније и
Барање.
фото:www.znsvs.info
Срђан Секулић
Следећи број Извора излази у среду 01.маја
Download

broj 65 - TV produkcija ZVO