ISSN 1 334-8884
www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr
ПРЕОБРАЖЕње
Година 11.
Број 29
О Васкрсу 2014.
Свештеничка исповест у Борову Насељу, 31. марта 2014. године
Свештеничка исповест у Даљу, 01. априла 2014. године
ПРЕОБРАЖЕње
Верско-поучни и информативни часопис
Српске православне Епархије осјечко-пољске и барањске са седиштем у Даљу
Излази с благословом Његовог Преосвештенства Господина Г. Лукијана,
Епископа осјечко-пољског и барањског
Уредник:
протојереј-ставрофор Слободан Блажић
Уређивачки одбор:
игуман Герман (Богојевић), протојереј Слободан Мајкић, протојереј Саша Кузмановић, протонамесник
Александар Ђурановић, ђакон Вукашин Цветојевић, ђакон Радован Арсеновић и Марко Шукунда
Контакт:
e-mail: [email protected] - тел/факс: +385 31 590 020 - моб: +385 98 270 352
Тираж:
2000 примерака
Излази:
три пута у години - о Божићу, о Васкрсу и о Великој Госпојни
Припрема и штампа:
’'Fist''- Борово
Насловна страна:
Фреска "Бели Анђео", Манастир Милешева
Садржај
Васкршња посланица Епископа Лукијана
Служба лаика у Цркви
О икони и иконописцу
Духовност
Кијевско-печерска Лавра
Зашто је људима тешко да воле?
Вести из Епархије
Веронаука за децу и омладину
4
7
10
12
18
20
22
30
ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА
ЛУКИЈАН
МИЛОШЋУ БОЖЈОМ
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКО-ПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ,
СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, ПРЕПОДОБНОМ МОНАШТВУ
И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА ПОВЕРЕНЕ
НАМ БОГОМ СПАСАВАНЕ ЕПАРХИЈЕ –
БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД
ВАСКРСЛОГ ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА
УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Боже, велики и преславни,
Ти си нас животворном смрћу Христа Твога
преселио из смртности у бесмртност...
(Литургија Пређеосвећених часних дарова)
Господе Исусе Христе,
сишавши крстом у Ад да Собом
испуниш све и сва,
покида окове смрти,
и васкрсе у трећи дан,
и свакоме телу отвори пут
у васкрсење из мртвих,
јер не беше могуће да
Господар живота
буде држан у смрти;
Он постаде Првина умрлих,
Прворођени из мртвих!
И узишавши на небеса,
седе са десне стране
Величанства Твога на висинама...
(Молитва Узношења, Литургија Св. Василија Великог)
Браћо и сестре, децо Наша духовна,
Током Великог и Часног поста, који, Богу хвала,
молитвено у покајању проведесмо и овим великим
Даном окончасмо, на недељној Литургији Светога
Василија Великога слушали смо управо прочитане
речи молитве Узношења.
Синаксар Велике суботе потврђује значај силаска
Господњег у Ад: „Узалуд чуваше гроб Христов
4 ПРЕОБРАЖЕње
римски стражари, јер је немогуће задржати у гробу
Онога Који је Сам живот и Извор живота” и „Који из
утробе Ада избави нас” (Васкршњи тропар првог гласа). А
црквена песма вели: Христовим силаском у Ад „смрт
је умртвљена, клетва уништена, Ева ослобођена, а ми
оживесмо”.
Уништивши власт смрти и пакла, ослободивши
Адама из ропских окова, и не само Адама, Спаситељ
је показао савршену силу, победу и власт над
мртвима и живима „смрћу смрт уништивши и свима
у гробовима живот даровавши”.
Спаситељевим Васкрсењем из мртвих показало
се божанско човекољубље. Христос је Својим
Васкрсењем учинио људе бесмртним. Бесмртна
човекова душа је повратила своју некадашњу красоту
и славу поставши подобије Божје. Живећи са вером и
надом у Васкрслога Христа, човеков живот постаје
осмишљен, бољи, светлији и светији.
Свети владика Николај Жички сведочи: „Јавио се
Богочовек - Бог спуштен до човека и уздигнут до
Бога - јавио се у долини плача и ридања, јавио се на
земљи међу људима, међу
изгнанима из раја, доневши
ослобођење робовима,
живот мртвима, здравље
болеснима, радост жалоснима, љубав озлобљенима;
све најкрупније дарове,
најслађе плодове са дрвета
живота. Убрусом милости
обрисао је сузе сужњима.
Божанском снагом васкрсао је ћерку Јаирову, и сина
удовичиног и четвородневног Лазара; васкрсао је
душе грешника и ум
апостолa.”
Упокојивши се са вером
у Господа Христа, Господара живота и смрти, човек
постаје бесмртан, настанивши се у Царство небеско,
Царство вечно. Верујући
хришћани поје: „Владико
Христе, више се не бојим
повратка у земљу. Јер си ме Ти заборављеног из
великог милосрђа од земље узвео Твојим
Васкрсењем на висину нераспадљивости” (Недеља
Отаца, пета песма канона, стих 5).
Браћо и сестре, децо Наша духовна,
Свакодневно се питамо: Чиме то ми можемо да
заслужимо Божје милосрђе, да будемо вазнети у
Царство Христово, царство вечности?
Вером у Бога, Сведржитеља, Творца неба и земље
и свега видљивог и невидљивог. Вером у Господа
Исуса Христа, Сина Божјег, оваплоћеног од Духа
Светога и Марије Дјеве; истинитог Бога и истинитог
Човека, Богочовека; распетог, Оног Који је васкрсао
у трећи дан по Писму. Два миленијума хришћани
славе Његово Васкрсење као највећи и најзначајнији
празник, а, ево, ове 2014. године сви хришћани
васцеле васељене у један дан заједно прослављају
овај свети и спасоносни празник - Васкрс, Ускрс,
Пасху, Велик-дан, како се где овај Празник над
празницима назива!
Царство Божје задобијамо љубављу. Вечном,
узвишеном, првенствено
према Господу Христу,
према Његовој Цркви,
према Његовим ближњима, Његовој браћи,
према нашем ближњем,
према свим људима добре
воље, деци и синовима
Божјим. И не само према
њима. Сви ми крштењем
постајемо синови Оца
небеског без обзира на то
где се рађамо, од кога се
рађамо и у ком се времену
рађамо. По речима
блаженоупокојеног патријарха Павла (стогодишњицу његовог рођења
молитвено прослављамо
ове 2014. године): „Нико
нас неће питати када ћемо
се у времену родити, од
којих родитеља, у којој
нацији, већ ће нас питати:
какав смо живот водили”, саветује нас овај свети
старац и упозорава: „Када новорођенче долази на
свет, сви се радују, а новорођенче плаче; када умремо,
други плачу, а ми треба да се радујемо!”
Апостол љубави Свети Јован Богослов бележи
Христове речи дате као заповести: „Ово је заповест
моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од
ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи
за пријатеље своје” (Јн 15, 12-13). „Љубљени, заволимо
једни друге, јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од
Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби, не познаде
ПРЕОБРАЖЕње 5
Бога, јер Бог је љубав” (1. Јн 4, 7-8). Из љубави према
свету и човеку Господ Исус је дошао у свет, био
распет ради нас и ради нашега спасења, а
Васкрсењем нас преведе из смрти у вечни живот.
Чинимо добра дела у своме овоземаљском
животу. Свети апостол Павле саветује: „Служите
драговољно као Господу, а не као људима, знајући да
ће сваки ако што добро учини, то примити од
Господа...” (Еф 6, 7-8). „Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у
Христу опростио вама” (Еф 4, 32). Нека вам се не
досади добро чинити (в. Гал 6, 9), заповеда Апостол.
Свети апостол Јаков, брат Господњи, упозорава:
„Видите ли да се у делима оправдава човек, а не само
вером” (Јак 2, 24). Вера без дела је мртва (Јак 2, 26).
Вазљубљена децо духовна!
Молите се Васкрслом Господу, молите се Оцу
Небеском: Оче наш који си на небесима... Молите се
Духу Светом: Царе Небески, Утешитељу, Душе
истине... дођи, усели се у нас и очисти нас од сваке
нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.
Помолимо се у својим молитвама Васкрслом
Христу за своју браћу овде, браћу у расејању, своје
ближње, све хришћане. Сетимо се и непријатеља
својих ... да и њих Господ уразуми, помилује и спасе.
Сетимо се многострадалне браће своје на Косову и
Метохији, као и свих пострадалих на Истоку.
Страдање хришћана наставља се и у 21. веку као што
је бивало кроз дугу историју Цркве Христове.
Молитвено се сетимо деце и нејаких родитеља
наших, болесних, утамничених, сиротих и удових.
Помолимо се за силнике овога света, да их Господ
уразуми „да зло добра донијет не може”.
Поменимо у својим молитвама у миру упокојене,
пострадале у сукобима, земљотресима, поплавама...
За све њих и за све нас распети Христос је васкрсао.
Завапимо Христу, Њему Свемогућем и Свемоћном,
да светлост Његова Васкрсења на овај данашњи
празник – Васкрс обасја у овом свету све људе
љубављу, добротом, милошћу, добрим делима и
неизмеривом радошћу.
Свакако и у оном вечном животу, са надом „да нас
се Господ сети када дође у Царству своме” (Лк 23, 42).
У овом молитвено-радосном Дану, обасјаном
светлошћу Васкрсења Христова, свима вама, браћо и
сестре у Христу Господу нашем, честитамо овај
велики Празник над празницима - Васкрс, Ускрс,
Пасху, Велик-дан, целивом љубави, радосно појући:
Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова!
И кличући и узвикујући:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Дано у Епархији осечко-пољској и барањској,
у Даљу, о Васкрсу, лета Господњег 2014.
Ваш молитвеник пред
Васкрслим Христом,
смерни † Епископ Лукијан
6 ПРЕОБРАЖЕње
БОГОСЛОВЉЕ
Служба лаика у Цркви
- теорија о посвећености - (III део)
Место верника у Евхаристијском сабрању
Нови члан Цркве који је на крштењу примио рукоположење за службу лаика, свечано
се уводи на Евхаристију. У свим древним рукописима где се излаже поредак пријема у
Цркву, одмах после крштења и миропомазања следи Евхаристија. Управо
Евхаристија и јесте видљиви знак да је новокрштени постављен на царскосвештеничку службу.
О овоме нам сведочи Свети Јустин Мученик у
својој Апологији речима: Пошто се онај који је
поверовао и дао своју сагласност омије, водимо га
браћи на заједничко сабрање да бисмо се са свом
усрдношћу заједнички помолили како за себе, тако
и за просвећеног, као и за све друге који се свуда
налазе... По завршетку молитава поздра-вљамо
једни друге целивом. Затим се предстојатељу браће
приноси хлеб и чаша воде и вина: Он, узевши то,
узноси именом Сина и Духа Светога хвалу и славу
Оцу свега и подробно врши благодарење за то што
нас је Он удостојио тога. Након што учини молитве
и благодарење, сав народ одговара: Амин... После
благодарења предстојатеља и одговарања од
стране свег народа, такозвани код нас ђакони дају
свакоме од присутних да се причести хлебом над
којим је извршено благодарење и вином и водом, и
1
носе онима који су одсутни. Евхаристија коју врши
сабрање Народа Божијег у Цркви ради
приношења „духовних жртава“ јесте „служба вере
наше“ (Фил 2, 17). Евхаристијско сабрање чине
само чланови Народа Божијег који су примили
крштење и који су постављени на службу царског
свештенства: И после овога они се моле заједно са
свим народом, јер се пре тога нису молили са
2
верујућима зато што нису били примили све ово.
Катихумени и свако ко није крштен морао је да
напусти сабрање после првог дела литургије,
односно после читања Светог Писма и
проповеди. После тога је почињала литургија
верних, оних који су се обукли у Христа и који
заједно приносе молитве Богу Оцу. Бити у Христу
значи свештенодејствовати Оцу као што у Старом
Завету сваки свештеник стоји свакодневно служећи
1
2
3
(Јев 10, 11), тако сад у Новом Завету сваки верник у
Евхаристији стоји пред Богом као свештенослужитељ.
Пријем у Цркву се завршавао увођењем
новокрштеног на Евхаристијско сабрање и то
показује праву природу службе лаика у коју се
рукополаже сваки члан Цркве. Према Апостолском Предању, после рукоположења епископа
следи његово началствовање на Евхаристијском
сабрању, зато што је добио дарове Духа да служи
као предстојатељ сабрања. Исто ово важи и за
презвитера и ђакона. Након рукоположења
презвитера он заузима место међу другим
презвитерима да би имао удела у презвитеријуму.3
Свети Јустин Мученик, цит. дело, 41 стр.
Свети Иполит Римски, цит. дело, 443 стр.
Исто, 432 стр.
ПРЕОБРАЖЕње 7
БОГОСЛОВЉЕ
Такође, ђакон заузима место међу ђаконима као
епископов помоћник приликом служења.
Царско-свештеничка служба није идентична са
службама које смо малочас споменули.
Новокрштени се рукополаже и уводи у сабрање,
односно поставља се на службу царског
свештенства. Евхаристија је дело Цркве коју врши
сабрање Народа Божијег на челу са својим
предстојатељем и као што се епископ рукополаже
да би служио тако се и верник рукополаже да би
учествовао у служби царског свештенства.
Апостол Петар и Јован нам о овоме јасно сведоче:
Ви сте род изабрани, царско свештенство; И учини
нас царевима и свештеницима Богу и Оцу својему
(1 Пт 2, 9; Отк 1, 6). Цркву сачињавају „многи“ који
су „један у Христу“ и обраћање сабрању јесте
обраћање читавој Цркви Христовој. Царско
свештенство припада Народу Божијем и сваки
верник служи као литург на Евхаристијском
сабрању, не сам по себи, него као члан заједнице.
Ова служба престаје оног момента када престане
бити заједничка. Управо из овог разлога тамо где
нема Евхаристијског сабрања, нема ни царскосвештеничког служења верника. Не постоји
појединачно вршење свештенодејстава од стране
верника, сваки верник је свештеник, али не сам по
себи, него у заједници Цркве. Природа Евхаристијског сабрања је таква да захтева једног
предстојатеља и њему саслужује читав народ. У
том заједничком саслуживању народ се пројављује као царско свештенство верника у Цркви.
Из овог разлога царско свештенство не само да не
искључује посебну службу предстојатеља, него без
ње не може ни да постоји. Исто важи и обратно,
служба предстојатеља не може да постоји без
сабрања Народа Божијег. Ове чињенице нам
указују да је Евхаристијско сабрање заједница
предстојатеља и царског свештенства у коме
сваки верник има своје посебно место, јер је оно
израз службе коју он врши.
Ко је вршилац свештенодејства у Цркви?
Још једно кључно питање које се надовезује на
тему из поднаслова јесте, да ли епископ или
презвитер може да врши свештенодејства без
Народа Божијег? Одговарајући на ова питања
можемо добити једини исправан одговор на
питање ко врши Свете Тајне у Цркви. Схоластичко богословље је лако дало одговор, на тај
начин што су вршиоци Светих Тајни чланови
клира, јер су они у Светој Тајни посвећења
постављени на ту службу. Царско свештенство,
односно лаици, не могу вршити Свете Тајне јер
нису посвећени. Чињеница стоји да епископ као
први и презвитери као његови представници,
врше свештенодејства и Свете Тајне у Цркви и да
се без њих не може извршити ниједна Света Тајна.
Али, треба имати у виду да је сваки лаик члан
Народа Божијег и да има свештеничко
достојанство. Овај проблем се јавља зато што је
схоластичко богословље поделило Цркву на два
неједнака дела: на црквену јерархију и мирјане.
Ова подела је потпуно неисправна, јер се мирјани,
за које се сматра да су непосвећени, стављају
насупрот посвећенима из црквене јерархије.
Међутим, треба имати у виду да је Црква сабрање
које се не може разделити. Никада не може
4
5
постојати Црква лаика или Црква клирика, Црква
је Једна, јер је једно Тело Христово и у њој су сви
цареви и свештеници.
Свете Тајне су дело Цркве и управо Црква врши
Тајне и свештенодејства на црквеном сабрању
које у себи подразумева и лаике и црквену
јерархију. Оба ова дела сабрања су јединствена и
неопходна да би Црква могла функционисати и
постојати. Свети Игњатије Антиохијски нам ову
мисао посебно истиче у својим Посланицама,
тамо где је епископ тамо је и Црква и Народ
4
Божији. За древну Цркву била је неоспорна
истина да не може бити Цркве без епископа, а ни
епископа без Цркве. Свете Тајне и свештенодејства не врше одређени делови Тела Христовог,
него целокупно сабрање Народа Божијег, да се
свештенодејства врше на било који други начин,
то би нарушило природу Цркве. Ако би само
епископ вршио свештенодејства онда би то
значило да он може бити без Цркве, а ако би само
лаици вршили то би значило да Црква може бити
без епископа. Свети Игњатије јасно сведочи да
ништа што је у вези са Црквом не сме да се чини
без знања епископа.5 Разлог овоме није то што он
једини може да врши свештенодејства, него зато
Свети Игњатије Богоносац, Посланица Смирњанима, Дела Апостолских ученика, превео и уредио Атанасије Јевтић, Манастир Хиландар: Света Гора, 1999., 262 стр.
Исто
8 ПРЕОБРАЖЕње
6
7
појединих њених чланова. Зато су свештенодејства у Цркви увек благодатна, јер недостојност
појединих чланова не чини недостојним
свештенодејства која се врше од стране Цркве.
Када би свештенодејства вршили поједини
чланови Цркве онда би се недостојност одразила
и на сама свештенодејства. Црква се одувек
одлучно противила тој идеји о чему нам сведочи 4.
канон Гангријског сабора: Ако ко прави разлику,
односно ожењеног презвитера: да не треба, кад он
врши литургију, примати причешће од њега, нека је
анатема. 6 Питање достојности одређеног
свештенодејства у зависности од личне достојности епископа или презвитера покренуто је
7
веома рано и сабори Цркве су то осудили.
Говорећи о достојности свих свештенодејстава
Црква исповеда своје учење о њиховом
заједничком вршењу од стране читавог Народа
Божијег. Такође, оштро одбацује учење о вршењу
свештенодејстава само од стране клира, јер то
Светим Тајнама придаје магијску силу. Из свега
овога видимо да се свештенодејства врше у Цркви
од стране читавог Евхаристијског сабрања.
БОГОСЛОВЉЕ
што без њега нема Цркве. Схоластичко
богословље сматрајући епископа, односно све
клирике за самостале вршиоце Светих Тајни,
изводи их из Цркве и самим тим и лишава службе.
Одговор на питање ко је вршилац свештенодејства у Цркви даје нам решење за питање лаичке
службе у области свештенодејства. Предстојатељ
црквеног сабрања служи Богу, али и сваки верник
као свештеник врши службу Богу. Ово су
различите службе, јер предстојатељ као и клирици
има посебну службу коју верници немају. Међутим, иако су ове службе различите оне крећу од
исте основе, а то је царско-свештеничка служба
која је заједничка читавом Народу Божијем.
Верници су епископови саслужитељи, зато што су
они узети у целини као Народ Божији, заиста
вршиоци свештенодејства и само уз њихово
саслуживање и епископ свештенодејствује. Лаик
као члан Народа Божијег свештенодејствује са
својим предстојатељем, само што не свештенодејствује на исти начин. Народ Божији не
присуствује само вршењу Светих Тајни, него и
активно учествује у њима.
Свештенство Народа Божијег има реални
карактер, а не само символички и оно се огледа у
вршењу свештенодејстава у Цркви кроз саслуживање предстојатељу. Сам Бог је изабрао свој
Народ и Црква је Света независно од грешности
Марко Шукунда
(Последњи наставак у следећем броју)
Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд, 2005., 244 стр.
Исто
ПРЕОБРАЖЕње 9
БОГОСЛОВЉЕ
О икони и иконописцу
Једном за увек Васељенски сабор утврдио је
учење о поштовању Светих икона, као и молитвеном обраћању истим. У правилима Светих
отаца јасно је наглашено, да се част и поштовање
које се указује Светим иконама, не односи на саму
материју на којој је изображен лик светитеља, већ
управо на сам лик; јер молитвено поклоњење
припада једино првообразу. Клањањем Светој
икони, ми се клањамо томе небеском заступнику
и молитвенику, који је изображен на њој, односно
Господу Богу који их је прославио.
Учење о Светим иконама, била је завршна фаза
формулисања православног, хришћанског веровања, заснованог на Божанском откровењу, учењу
Светих апостола и предању Светих отаца.
Икона, сматра Црква, може да буде урађена
црквено, само са „чистим рукама“, па зато
Помесни Стоглави Сабор Руске Цркве налаже
иконописцу да сачува морална правила: он мора
да буде смирен, благе нарави, да уважава дело
којим се бави, не сме да буде празноречив,
подсмешљив, наметљив, завидљив, пијаница и
отимач; мора посебно и с пуном опрезношћу да
чува душевну и телесну чистоту, и како приличи
иконописцима, да често одлази духовним оцима и
да се у свему с њима саветује, да се исповеда, и по
њиховом савету и учењу да живи у посту, молитви
и смерном одрицању. „Нека је проклет човек, који
твори дело Господње с небрижљивошћу“, каже
свети пророк Јеремија (Јер.48,10). Пожељно је да
иконописац почетник ради само „по узорима“.
Стара икона је у додиру са светом иним, нама
невидљивим, божанским. Да га поима правилно,
далеко да може свако, а још мање је оних који могу
да га на одговарјући начин уметнички обликују.
Ипак, постојали су, а и данас постоје људи који су
својим чистим срцем, способним да уочи
скривену истину, стекли још и дар да стваралачки
оваплоте кроз јасне начине оно што је недоступно
чулној перцепцији.
Вера, смерност и непорочност битне су
особине иконописца. Сталним молитвеним подвигом он у себи умножава те особине, што га води
све већем просветљењу и, на крају, ка светости.
Таленат за иконописање он не сматра својим, већ,
10 ПРЕОБРАЖЕње
без личне заслуге, од Бога добијеним, и Бога ради
је осећао обавезу да га однегује, да принесе плод
Господу и смерно узврати Животодавцу живота,
ништа за себе не остављајући (чак ни потпис на
икони), како не би добио похвале, које могу да
буду само штетне и да одвраћају од слављења
Јединога и Вечнога. Смерност - то није поништавање личности, већ њено богаћење, одгајање,
сабраност и уздизање. Хришћанско смирење - то
је радост, обнављање и суделовање у подвигу
Христовом.
Московски Сабор 1551. године упутио је свим
иконописцима следећу поруку: „Сељани и
незналци који су до сада сликали иконе, не учивши
да разумеју свети садржај образа иконе и свети
карактер тог посла, него то чине самовољно и
незналачки, немају благослов за сликање икона.
Ипак, треба им дозволити да уче код добрих
мајстора, па коме Бог да ту премудрост, тај и нека
слика, а ономе коме не да, нека се потпуно тог
посла окане, како се име Божије због лошег
сликања не би ружило. Таквима Бог нека опрости,
јер не знају шта чине“!
Црква преко иконе изражава своје учење, своју
историју, догмате вере, тј. богословље, молитву,
као дах живота духовног, духовно искуство отаца
и учитеља Васељенске Цркве. Изопачења се у
икону уносе због неумећа, незнања или
недозвољене самовољности иконописца, који без
страхопоштовања одступа од предања и који
дрско уноси у црквени образ „мудровање своје,
мудровање плоти“.
“Свет не види светитеље, као што слеп не види
светлост“. Виђење Цркве у томе разликује се од
обичног, световног, који све види, али уско и
једнострано. Она пак види оно што је невидљиво;
у привременој бујици живота она уочава струју
вечности. И управо оно, што измиче обичном
погледу, Црква показује у иконописном образу.
Како да се ликовно изрази „благодат“ или
„обожени“ човек? Очигледно је да су за испуњење
тог задатка људске могућности недовољне. Због
тога црквена уметност, која је вековима
изграђивала свој образ, даје у њему само
наговештај, символичну назнаку онога што је
се многи неуки иконописци и, тако неуки,
изображења светих икона сликају, не држећи се
древних образаца, и такво њихово лоше сликање
многи следе и од њих уче“. Од ранијих пак
сликара, који су искусни и који имају обрасце, не
прихватају да уче, већ раде самовољно, стварајући
безуман и неутемељен у искуству обичај. Потом се
наводи, како мештани извесног села Холуј, зато
што не схватају Свето писмо, „усуђују се да сликају
свете иконе без имало страха и размишљања о
томе да првообразна светост икона извире из
Светог писма. Затим је донет указ у име великог
цара и свјатјејшег патријарха који гласи:
„У Москви и осталим градовима изображење
светих икона могу да сликају само најискуснији
иконописци, који поседују древне преводе, и то уз
потврду изабраних иконописаца, како нико ко је
неискусан, иконско изображење не би сликао. За
давање потврде у
Москви и другим
градовима треба изабрати искусне иконописце који су том послу
изузетно признати, а они
који су неискусни у
осликавању икона не
смеју да изображавају
ликове светитеља. Исто тако да се одлучно
изврши наредба, по којој ће у продавницама да
буду присутни чиновници високог угледа који ће
преузимати од иконописаца свете иконе с
потврдом о високом мајсторству. Без те потврде
никако не смеју да иконе прихватају. Налажемо да
добар човек високих духовних вредности и
искусан уметник иконописцима буде руководилац, како се незналице својим ружним и
неукусним сликањем не би изругивале и исмевале
иконама Христа, Мајке Божије и божијих
угодника. Дакле, нека се прекине са сваким
неистинитим својемудријем, јер је неприхватљиво да свако по своме нахођењу слика без
писмене потврде и одобрења“ (одлуке сабора
1667. године).
БОГОСЛОВЉЕ
невидљиво; даје кроз особене форме, посебним
бојама и линијама, јединственим, само од стране
Цркве прихваћеним језиком такво изображење,
које се, када му се дубоко и пажљиво приступи,
показује као савршено подударно с оним што су
Свето Оци описали речима. Наравно, да такав
образ не може да буде насликан било како и било
чиме. Очигледно је, да овде не може да буде ништа
што је случајно, индивидуално, произвољно,
хировито. Разум Цркве, народи и историја,
градили су језик иконе под благодатним вођењем
Светога Духа, који је увек у Цркви. Дакле, икона
изражава јединствену, једном и заувек установљену истину, која не подлеже промени.
Онај који жели да постане истински иконописац мора пре свега да разуме свети карактер те
уметности, њено највише
назначење и најблискију
везу са животом Цркве.
Иконопис јесте уметност, али и више - то је
уметност црквена. Икона
- то је књига о вери.
Језиком линија и боја она
открива догматско, морално и литургијско
учење Цркве. И што је
чистији и узвишенији
живот хришћанина,
утолико је његовој души приступачнији језик
иконе. Зато иконописац мора да буде прожет
дубоким поштовањем према иконописању и да га
прихвати као свето дело. Икона је и молитва,
ликовно изражена, која је намењена само
верујућем који јој молитвено прилази. Њено
назначење је да подржава молитву, и зато
иконописац, бавећи се тим делом, не сме да
заборави на молитву.
Греши онај ко у икони тражи спољашњу
допадљивост. Црквено стваралаштво се одликује
делимично другачијим поимањем лепоте. Лепота
духовна је изнад лепоте телесне, и циљ хришћанског живота је управо у успињању ка Првоисточнику лепоте - Богу. У 17. веку, према сведочанству из једног документа тог времена, у Москви и
другим градовима, „у приградским насељима, у
сеоским центрима и у мањим селима појавили су
Протонамесник Александар Ђурановић
ПРЕОБРАЖЕње 11
духовност
Од атеисте до верника
Постоји само један научник у историји који је био назван „икона атеизма“ и „шампион
атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, професору философије на најпознатијим светским
универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија
„Бог и филозофија“ - књига која је имала бројна издања.
Једна вест је својевремено шокирала велики део научне заједнице: пред бројним камерама
др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао
религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да
прихватим да Бог постоји“.
Наиме, Професор Флу је био идол свим
светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм
атеистима широм света. Велики успон атеизма у
савременом свету довео је до формирања бројних
клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова
био је проф др Ентони Флу. А онда се десило
нешто неочекивано, шокантно…
На дебати са једним религиозним научником
др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а
онда му је супротна страна упутила два питања:
(Прво питање): „Господине Флу, ја у руцим
држим Библију. Где је настала ова књига?“
Др Флу је одговорио: „Настала је у штампарији,
наравно.“
Онда му је религиозни научник приговорио: „У
овој књизи се налази информација, што значи да је
књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да
ли се слажете?“
Др Флу се сложио: „Да, у праву сте, та књига је
настала у уму писца.“
А онда је уследило питање на које др Флу није знао
да одговори:
(Друго питање): „Господине Флу, пошто сви живи
организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала
та информација?“
Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за
његове атеистичке симпатизере, па је разговор
скренут на другу тему, а поменуто питање остало
је неодговорено.
12 ПРЕОБРАЖЕње
Током девет месеци након дебате др Флу је
размишљао о питању на које није знао одговор.
Његов мото, којим је учио студенте током више
година, гласио је: „Треба следити чињенице без
обзира на то куда те оне одведу.“
И тако су чињенице одвеле најпознатијег
светског атеисту до закључка који је изнео на
конференцији за штампу која ће изазвати прави
земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред
бројним камерама др Флу је изјавио:
„Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао
сам ову конференцију за штампу да вас обавестим
да сам постао религиозан. Под притиском јасних и
недвосмислених научних чињеница морао сам да
прихватим да Бог постоји. У најновијем издању
моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја
досадашња дела превазиђена.„
Шок је био потпун. Неверица није силазила са
лица и усана армије светских атеиста.
Када је ова вест одјекнула у светским медијима,
у исто време кренула је лавина коментара атеиста
да др Ентони Флу „није тако мислио“, да су медији
„лоше пренели његову изјаву“ итд. Онда је др Флу
поново изашао пред камере и поново потврдио
своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то
научна чињеница која је јасна и необорива.
Али, као што смо сведоци да у овом свету
постоји она страна која агресивно приказује
светлост као таму, црно као бело, а слатко горко,
тако је настављена агресивна кампања у бројним
медијима да др Флу није изјавио да је постао
религиозан, да га „религиозни фанатици
погрешно интерпретирају“ и да је атеизам једини
прави пут у животу.
Др Флу је онда сео и написао аутобиографску
књигу „Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најорто-
духовност
др Ентони Флу
докснији светски атеиста променио свој став“. У
тој књизи он описује своје одрастање у
религиозној породици, своје скретање у атеизам
под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на
бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је
преокрет под утицајем јасних научних чињеница.
У својој књизи др Флу, као маестрални
филозоф и логичар, показује како је најпознатији
светски еволуциониста, Др Ричард Докинс,
потпуно погрешно објаснио феномене у природи,
и злоупотребио свој утицај као професор
биологије на Оксфордском универзитету. Књига
даље обрађује и друга питања у вези с односом
науке и религије, и науке и атеизма, и представља
прави уџбеник здраве логике и једноставног
научног резоновања.
Као религиозан човек, др Флу цитира библи-
јски текст и каже: „Тешко онима који зло зову
добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а
од светлости мрак, који праве од горког слатко а
од слатког горко.“
Развој науке бацио је ново светло на безбројна
чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет
створен и да није могао настати случајно, како
тврди савремена теорија еволуције. Археологија,
геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад
између савремених научних открића и извештаја
датих у Библији. Творац не само да је створио овај
свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан
и успешан живот, записана у Библији.
Чињеница је да не постоји штета коју човек
може да изазове а коју Творац не може да исправи.
Истински религиозни људи, као др Ентони Флу,
свесни су те чињенице и храбро наступају у
одбрани онога што је истинито и животно важно.
Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне
који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене
у позитивном смеру, као што Творац каже:
„Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати.“
Приредио: ђакон Вукашин Цветојевић
ПРЕОБРАЖЕње 13
духовност
Мирјана Булатовић
''ЂАВО У ПРАХУ''
исповести наркомана
БОРБА ЗА ДУШУ
Јован из Београда има тридесет седам година, а пуних тринаест година, од своје двадесете, био
је на хероину, на игли. Заправо је живео у складу са дијагнозом "политоксикоман", са дрогом и
алкохолом наизменично. Спасао се у манастиру. Једино ту, три године, није узео ништа, чак ни
таблету за умирење.
Читао сам Свето писмо, ја сад поуздано знам
шта је хероин! - каже Јован. Хероин је сам сатана
направио у својој лабораторији! Најпре нуди
задовољства, лажна, која човек прихвата, из
самољубља и егоизма. Порив да се узме дрога
долази из гордости. Мислиш како људи око тебе
не схватају твоју величину. Наркомани су обично
даровити, интелигентни, осетљиви. Испуњење
свог дара нису остварили тежим путем, на тежи
начин (напорним учењем, школовањем, животном борбом) него хватају пречицу, попут
сатаниста. Камо среће да ме је мајка, као дечака,
уместо психијатру, одвела у цркву...
- Помоћу лажног осећања среће, хероин
поробљава човека. Кроз године мучења, узме му
све: здравље, породицу, новац, а најзад и душу. То
је циљ - да узме душу! Дрогирање је поклоњење
сатани! Ујутру, у постељи, пре отварања очију,
прва мисао је увек иста: хероин. Како га се
домоћи? Кога данас преварити за новац? Потом,
треба поћи у неко предграђе, у полузамрачени
запуштени стан, код поспаног и срдитог дилера
(љутог што је морао да устане у три по подне), који
ће ми надмено, дрско и скупо продати мало праха
за спас живота... Дилери обично имају робове,
младиће који перу шољице од кафе и празне
пиксле, ублажујући вечити неред. Зар то није
предслика пакла?
- Био сам узнемирен, осећао нелагоду, хтео сам
напоље. Сестра ме је замолила да се притрпим...
Јован сада зна зашто је то било тако. Полагано
се "припитомио", постао део Цркве. Ишао је на
вечерњу молитву и на катихизис за одрасле у
цркву Светог Александра Невског, крај које је
његова Прва београдска гимназија...
- Ми треба себе да оспособимо да примимо Божију
љубав. Многи не могу овде да остану. Смета им
устројство доброте, Божији ред, као да нису још у
стању да приме Божију љубав...
Јован је крштен у мају 1998. године.
Јован је покушавао да се спасе у београдском
Заводу за болести зависности у Улици Теодора
Драјзера, у Заводу за ментално здравље у
Палмотићевој, чак је доспео и у болницу "Лаза
Лазаревић". Десете године дрогирања, старија
сестра од тетке одводи га у цркву на вечерњу
службу...
14 ПРЕОБРАЖЕње
- Осакатио нас је наш борбени атеизам... Тражећи
љубав, доброту, срећу, млад човек налети на дрогу.
Или на секте. Секте имају исти циљ као хероин воде право у пакао. Почетак је такође леп, умилан:
"Видимо да имаш неких проблема, дођи да ти
помогнемо."
- Које је ропство теже, шта је горе: бити роб дроге,
или роб секте?
- То је под једнак ужас!
Јован тврди да многи лекари који се баве
лечењем наркомана не знају тачно какву болест
лече.
- Не знају колико је то тешка болест, неизлечива.
Медицина сматра да је наркоман излечен након
пет година апстиненције, а ја мислим да пет година
није довољно. Потребно је много више времена,
можда онолико колико се човек дрогирао! Потребан
је дуг период рехабилитације и, сада то знам,
молитвени и литургијски начин живота - како би се
та болест, нећу да кажем победила, него да би се, с
Божијом помоћи, успоставила и одржала
доживотна апстиненција!
- Наркоману је јако потребна љубав, чак можда и
више него нормалном човеку, јер је код њега
појачано осећање самољубља. Међутим, и он сам
мора да уложи велики труд, бар део огромног труда
који је улагао у свакодневну набавку хероина, дакле
мора да уложи труд у свој црквени живот, у своје
спасење. Православна црква никог ни на шта не
сили, само показује правац спасења. Уз то, потребно
је стрпљење и вера. Лечење мора да буде
дугогодишње, са смирењем и расуђивањем.
На почетку друге године боравка у манастиру
одолео сам блиском искушењу. Један болесни
монах, по препоруци лекара, користио је валорон,
тако да сам једног дана спазио две флашице у
приручној манастирској апотеци. Раније бих то
напросто зграбио... А сада, замолио сам монаха да
склони валорон с мојих очију у своју келију. Знао сам
да га нећу узети, али толико сам престрашен
дрогама, да не желим ни најмању могућност
искушења... Знам човека који се шест и по година
није дрогирао, па је опет наставио. Тешко је то.
Сећам се себе. Одлучим, нећу више. Истрајавам
неко време. Одем до киоска по новине, и наједном
ме дилер тапне по рамену: "Где си, бре, ти?"...
У манастиру сам осетио благодат. Сваког дана
захваљујем Богу на оваквом животу. Учим
иконописање. Одувек сам жудео за таквим
испуњењем. Имам љубав за то, трудим се, и верујем
да ће ми Бог дати да то радим...
ПРЕОБРАЖЕње 15
духовност
Старац Пајсије Светогорац - ''Поуке''
Старче, какав је пакао?
Испричаћу ти једну причу коју сам чуо. Једном
је један прост човек молио Бога да му покаже
какав је Рај, а какав је пакао. И тако, једне вечери,
зачу у сну један глас који му говори: "Дођи,
показаћу ти пакао." Тада се он обре у једној
просторији, у којој је много људи седело око једног
стола, на којем је у средини стајала шерпа пуна
јела. Али сви су ти људи били гладни, јер нису
могли да једу. У рукама су држали неке кашике са
веома дугачком дршком; захватали би јело из
серпе, али нису могли да принесу кашику устима.
Због тога су једни од њих роптали, други су
викали, трећи плакали... Затим он чу исти глас
како му говори: "Хајде сада, показаћу ти Рај." Тада
се нађе у некој другој просторији, у којој је много
људи седело око стола, који је био исти као и онај
претходни; опет је на средини стола стајала серпа
пуна јела, и људи су имали онакве исте дугачке
кашике. Међутим, сви су они били сити и радосни,
јер је свако својом кашиком захватао јело из шерпе
и хранио другога. Схваташ ли сада и ти како
можеш још у овоме животу да живиш као у Рају?
Архимандрит Рафаил Карелин – ''Са Христом ка висотама обожења''
Шта значи бити горд?
Горд човек никада не може да буде ни миран ни
срећан. Горди човек се налази у конфликту са
целим светом који га окружује, јер сматра да је
управо он центар света, а пошто је немогуће да
натера друге да верују у то, он се изнутра осећа
увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на
извесно време везује нека
заједничка идеја, то је свеједно
лабав савез. То је савез који ће се
распасти и завршити непријатељством свих против свакога и
свакога против свих. Надмен
човек не може имати ни мира ни
спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен,
никад није задовољан.
Горд човек није у стању да
поштује другог човека, јер је
гордост лажна свест о свом
умишљеном превасходству. Горд човек у дубини
душе сматра да сви остали могу да буду само
његови робови и да врше његову вољу. Горди људи
су увек насилни према другима. Ово насиље може
да се испољава у различитим облицима и
различитим размерама. Веома често поприште
16 ПРЕОБРАЖЕње
таквог насиља постају односи измећу супружника.
И у томе је један од разлога лабавости савремене
породице: уместо савеза љубави она се претвара у
непрестану борбу за власт измећу својих чланова,
од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у
својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити
религиозан, али то је само наизглед,
зато што срце гордог човека никада
неће моћи ватрено и покајнички да
се моли. Горд човек личи на
болесника који је убеђен да је здрав.
Такав човек ће се дубоко увре-дити
ако му кажу да му прети смртна
опасност од болести, иако ће се
истовремено жив распадати од неке
унутрашње гнојне ране или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако
зло су од ђавола. Али је гордост
најстрашније од свих зала за духовни живот,
највеће уподобљење демону. Горди човек, чак, и
своје способности претвара у зло. Зато је за гордог
добро да нема никаквог талента. И Господ их
често одузима од гордог управо ради његовог
спасења...
духовност
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА
Припремио: Протојереј Слободан Мајкић
Човече, немој да даш свој унутрашњи
мир ни за шта на овом свету. По сваку
цену сачувај свој унутрашњи мир.
Помири се сам са собом, па ће се са
тобом помирити и Небо и Земља.
(Св. Исак Сирин)
Тело је слуга, душа царица, и зато је
милост Господња када се тело изнурава
болешћу, јер од тога слабе страсти и
човек долази к себи. И сама телесна
болест се понекад рађа од страсти.
Одбаци грех и болести ће те оставити.
Јер, оне настају од греха, како тврди
Свети Василије Велики. Откуда болести, откуда телесне повреде? Господ је
створио тело, а не болест, душу, а не
грех. Шта је од свега корисније и
потребније? Сједињење са Богом и
општење са Њим помоћу љубави.
Губећи ту љубав, ми отпадамо од Бога, а
отпадајући од Њега, подвргавамо се
различним и многобројним болестима.
Главобоља настаје од неспокојног и
непримереног рада наших мисли.
(Свети Серафим Саровски)
Ми смо дужни да се повинујемо Богу, а
не људима. Ми смо дужни да неизмењено пребивамо у Православној вери,
која је Божанска, а не да слушамо
рационалистичке доказе овосветских
људи, који желе само да угађају један
другоме и да веру прилагођавају
хуманистичком духу времена.
(Свети Серафим Роуз)
Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош
не лежи на њему. Тако ни човек добро
чинити ако га не загреје Божија
благодат.
(Свети Симеон Дајбабски)
"Запамти, чедо моје, наша гробља су
најсветлији белези нашег народа и
најсветије границе наше отаџбине. Ако
ти нико жив не може казати докле
допире земља и твоја баштина, потражи
кости и гробове, мртви ће ти истину
казати".
(Свети Симеон Мироточиви)
Ђаво не спава - молите се стално. Смрт
увек изненади, па се не сме живети без
молитве. Ђаво нам је на левом рамену, а
анђео на десном. И свако од њих своју
књигу има: у једну се бележе наши
греси, а у другу добра дела. Крстите се
што чешће! Крст је као брава на
вратима. И храну треба прекрстити.
Снагом Часног Животворног Крста
браните се и спасавајте.
(Св. блажена Матрона Московска)
Мала знања добијају се учењем, велика
знања добијају се вером и поштењем.
(Свети Николај Српски)
Боже, ја те не молим да ме ослободиш
од животних патњи, него те молим да
ме у патњама не напустиш.
(Српски Патријарх Павле)
Не кажњава Бог људе. Они сами себе
кажњавају грешним животом.
(Старац Пајсије Светогорац)
ПРЕОБРАЖЕње 17
бисери православља
КИЈЕВСКО-ПЕЧ
По много чему Кијевско-Печерска Лавра
једна је од најзначајнијих светиња у целом
Православљу (у руском језику манастир „на
печерах“ означава манастир у пећини а реч лавра
означава манастир који се састоји од низа
повезаних келија). Овај манастирски комплекс
налази се на јужним падинама Кијева у Украјини.
Кијевско- Печерска лавра сматра се једним од
првих манастира који су основани на територији
древне Кијевске Русије. Основао га је, 1051.
године, Преподобни Антоније Печерски, а већ
1159. године стекла је епитет „Лавра“, и врло брзо
постала је духовни центар руског Православља.
Током векова, Лавра је постала јединствени
архитектонски комплекс, који нема еквиваленте
у свету. У време Другог светског рата, у новембру
18 ПРЕОБРАЖЕње
1941. године, Немци су манастир бомбардовали
и скоро потпуно уништили. Рестаурација је
почела тек 1995. године, чак 10 година након што
је био враћен духовни живот у манастир. Након
што је завршен рад на рестаурацији, 2000.године
манастир је освештан.
Данас, у склопу овог манастира делују духовна
Семинарија (Богословија) и Духовна академија.
У оквиру Лавре постоји 15 цркава и сабора,
неколико заштитних кула и мноштво других
здања, а испод постоје "Ближње" пећине, укупне
дужине око 400 метара. Унутар пећина, смештена
су три подземн храма: Ваведења Пресвете
Богородице, Преподобног Антонија Печерског и
Преподобног Варлаама игумана Печерског. У
пећинама се налазе нетрулежне мошти 73
ЧЕРСКА ЛАВРА
канонизована светитеља, монаха, ученика и
следбеника Преподобног Антонија, који су се у
њима подвизавали. Изнад самог улаза у пећине,
саграђен је храм Воздвижења Часног Крста, из
кога постоје три улаза у пећине. Саме "Ближње"
пећине, подељене су на три главна пролаза (или
улице) које су међусобно повезане са више мањих
пролаза. Са страна тих "ходника", налазе се мале
келије, уклесане у стену, у којима су се некада
подвизавали ови Божији угодници, а у којима су
данас смештене њихове мошти. Монаси који су
се одлучивали на овакав подвиг, сами су копали
келије и ту се затварали, остављајући само мали
прозор у зиду кроз који су примали храну. Када
подвижник више не би примао храну, био је то
знак да се упокојио и тада би затварали и тај
једини прозор на одређени период. Када би
сотворили келију, често би пронашли нетрулежно свето миомирисно тело Осим ових
"Ближњих" пећина постоје и тзв. "Даље", чија
дужина износи око 300 метара и којима се чувају
мошти 49 канонизованих светих подвижника.
Кијевско-Печерска лавра позната је не само у
Украјини и Русији. Сваке године, десетине
хиљада ходочасника из целог света долазе овде
како би осетили истинско руско Православљо.
Тренутно у Лаври се подвизава 121 монах. Почев
од 1999. године цео манастирски архитектонски
комплекс је под заштитом Унеска као светско
културно добро.
Протојереј-ставрофор Слободан Блажић
ПРЕОБРАЖЕње 19
психологија
Др Владета Јеротић
Зашто је људима тешко да воле?
Није претерано сматрати
да је највећа несрећа за људе
и ову планету на којој они
живе - каткад потпуна,
каткад делимична неспособност једног великог броја
људи да воле. Исто тако не
изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво
човечанство и земља под
њим одржавају пре свега
захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се
једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива
на тридесет шест праведника и да губитком само
једног од њих патње света би постале тако тешке и
сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није
ли се овај број праведника у свету већ почео да
смањује?
Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени
када би чули да је само мали број људи заиста способан
да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар
нису пружили толико доказа своје љубави према
родитељима, према својој деци, сиромашнијој
родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар
нису показали љубав према отаџбини онда када су је
бранили?
Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним
потенцијалима који из несвесне психе делују и у
основи управљају људским поступцима у приличној су
мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи
створио и за коју је веровао да је може трајно да одржи.
Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног
питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету
када је већина људи уверена у исправност својих
поступака, часност својих намера и искреност своје
љубави?
Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам
љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у
крајност па да љубав подижемо на недоступан престо,
"чисте, идеалне, платонске љубави", или да љубав
сведемо на лепши израз за задовољавање основних
нагонских потреба, или само на "маскирану
себичност", биће довољно да се послужимо речима
управо једног врсног психоаналитичара какав је био
Ото Фенихел: "О љубави се може говорити тек кад
размишљање о објекту достигне толики степен да је
20 ПРЕОБРАЖЕње
властито задовољење немогућно ако се и објект не
задовољи." Ако ове Фенихелове речи не схватимо
дословно, онда смо на добром путу да стварно
разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више
изгледати као тренутак инспирације или случајна
спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд.
Не улазећи у сложено порекло наше потребе за
љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од
других, већ и оне значајније, иако изведене и
секундарне, да се љубав другима пружи (и то без
свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити
узвраћена или било на који начин и када "наплаћена"),
желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега
људи нису у стању да воле, или, као што смо то у
наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама
вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и
сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно
се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај
проблем осмотримо и са неких других, сигурно
значајних и оправданих становишта.
1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако
није био вољен. Или - на други начин речено - колико
смо и с каквом снагом у детињству били вољени,
толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге.
Родитељи који нису желели дете или су га желели, али
одмах после рођења, било из кога трагичног разлога
који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово
дете нису стварно прихватили нити га заволели,
стварају, често и без своје воље, услове патолошког
развоја детета. Мада се с правом истиче да је за
правилан психички раст детета неопходна љубав оба
родитеља, има доста примера у животу који показују да
је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се
избегне претеран, па и болесни вид љубави према
детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности
да и само некога заволи.
2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од
родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу
и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да
постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у
стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у
неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у
дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи
једну исту особу или ствар. Није било мало примера у
животу, нарочито у односима родитељ-деца или у
љубавним односима, да се нека "велика љубав"
претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да
је мржња преточена у љубав. Управо због ове
превртљивости људске природе, која долази од
иманентне присутности "доброг" и "злог" у човеку (коју
је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла
од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово
бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано
стекне велику несигурност с обзиром на однос према
љубави.
Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у
току само једног дана доживи наглу промену
расположења једног од родитеља (а оно доживљава
афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се
љубав и мржња мењају брзином промена пролећног
неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко
страха доживело ову смену, или себе даље развија
реактивно се идентификујући са родитељима (дакле,
развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући
постепено као родитељи, или постаје неповерљиво
према сваком испољавању љубави, било да она долази
из околине или као импулс из сопствене душе.
3) "Љуби ближњег свога као самог себе" - каже стара
мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи
не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле
сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној
заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је
обрнута. Познати француски писац Монтерлан с
правом је писао: "Убеђен сам да је највећи непријатељ
човеков у њему самом". Зашто је то тако?
Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине,
запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће
несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање
прихватања себе многобројни су. Да поменемо само
неке: разочарање које су једном приредили својим
родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о
својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих
саме; доживљено разочарање у идеализирану слику,
физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а
која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи,
другим речима, не воле себе зато што су се у животу
показали онаквим какве себе нису замислили, или
како их други нису замислили.
Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно.
Ако је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно
неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као
велика препрека и њему самом за односе са другим
људима, посебно у односима других људи према њему.
Познато нам је да овакав тип људи тешко може да
заволи зато што су имали родитеље који су им
поклањали претерано много пажње; зато што су
доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи
нису довољно волели или зато што су и сами имали
нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима
исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих
људи последица је недовољне индивидуације, немања
прилике да се постане индивидуа. Треба овом
приликом напоменути да у току "индивидуационог
процеса" постоји једна фаза када је себичност
нормална појава, јер је појачано бављење собом и
појачана наклоност према себи израз борбе за
самосталност и независност, борба за своје Ја.
Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.
4) Вештачки одељујући еротику од сексуалитета,
због погрешне или претеране идентификације у
детињству, најчешће са родитељима супротног пола,
одрасли човек је у еротично-сексуалном расцепу, па
или "воли" партнера, при чему је у интимним односима
импотентан, односно фригидан, или "не воли"
партнера, при чему је са њим сексуално успешан. Није
тешко у оваквом расцепу препознати трагове
неразрешеног Едиповог комплекса.
Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе
непоменуте варијације теме "не моћи волети" имају
корен у грешкама васпитања у раном детињству.
Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових
грешака, које су изгледа неизбежне, "лепе" за поједине
црте људског карактера у којима има нешто од
"примордијалне природе", нечега што је урођено. На
срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и
ова изложена, живот често демантује и превазилази,
иако се један добар део човечанства влада по њима.
Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је
скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити.
Природној тежњи према љубави потребни су повољни
услови за развој. Јер волети другог човека значи и
разумети га, а свакако и - опраштати му. Није, додуше,
лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако
будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га
заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га
да постане онакав какав може да буде.
ПРЕОБРАЖЕње 21
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Венчање у Сотину
Радосни је дан био у Сотину 15. фебруар, празник
Сретења Господњег, јер, између осталог, обављено је
венчање у сеоском храму Преноса моштију Светог оца
Николаја након 2008. године. Над младенцима
Дејаном Ферићем и Дарником Сивч из Миклушеваца
Свету тајну брака извршили су јереј Милош
Кузмановић, парох оролићки и јереј Бојан
Мајсторовић, надлежни парох сотински.
Јереј Бојан Мајсторовић
Крштење у Тењи
У недељу 16. фебруара, на дан Светог Симеона
Богопримца - Крсне славе протонамесника Горана
Горановића из Тења, у тењском храму Светог оца
Николаја служена је Света литургија. Затим, извршено
је крштење шестог, најмлађег детета оца Горана, сина
Данила. На Светој литургији богослужили су: јереј
Драгослав Шалајић парох из Горњих Петроваца, као
началствујушчи, јереј Ненад Лазић, други парох
тењски, јереј Зоран Гојић парох из Ердута и као
домаћин - протонамесник Горан Горановић. Након
Свете литургије приступило се послужењу у црквеној
сали. По доласку високопречасног протојерејаставрофора Ратомира Петровића, архијерејског
намесника осјечког, као и кума - јереја Драге
Пајкановића, пароха из Бањалуке, приступило се
Светој тајни крштења. Уз присуство многих узваника
наша Црква обогатила се за још једног слугу Христа
Бога у личности малог Данила. После Свете тајне
крштења притупило се обреду освећења кољива и
резању славског колача у дому слављеника.
Јереј Ненад Лазић
22 ПРЕОБРАЖЕње
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Покладе у Белом Манастиру
Постала је традиција да се у Парохији беломанастирској обележавају беле покладе и почетак
Часног и Великог поста. Ова година биће запамћена
по томе што је био изузетно велики одзив верника у
покладној молитвеној свечаности. Вечерње богослужење, 02. марта, служили су протојереј-ставрофор
Владо Кљајић и протонамесник Драган Вукадиновић.
По завршеном вечерњем богослужењу прочитана је
праштајна молитва, у којој се Господа моли да нам да
снаге да опростимо својим ближњима како би нама
Он опростио грехе наше.
На крају светога богослужења, све присутне
поздравио прота Владо, пожелелевши срећан почетак
Часног и Великог поста. Пост, покајање, исповест и
причешће, то је прави и једини пут који нам открива и
показује Царство Божије, казао је прота верницима.
Као и сваке године до сада, чланице беломанастирског Кола Српских сестара припремиле су
покладне крофне. Сви присутни били су угошћени и,
уз лепе речи захвале, честитали једни другима почетак
Свете четрдесетнице.
Протонамесник Драган Вукадиновић
Теодорова субота и Недеља Православља у Борову
У суботу прве недеље Часнога поста, 08. марта, на
празник Теодорова субота, велики број Православних
хришћана из Борова приступио је Светој тајни
Причешћа. Велики или Часни пост је време у којем се
покајањем, постом и усрдном молитвом припремамо
за највећи хришћански празник - Васкрсење Господа
нашег Исуса Христа. То је време телесног и духовног
очишћења и обновљења, искрене жеље да будемо
бољи људи те да својим животом сведочимо да смо
достојни имена Христовог. Са овим мислима и са
искреном молитвом у срцу, у Литургијском слављу
учествовао је и велики број ученика који похађају
православну веронауку. На крају Свете Литургије
освећено је кувано жито - кољиво, које се спрема на
овај дан.
Свету Литургију служили су боровски
свештеници: протојереј-ставрофор Чедо Лукић,
протојереј Миленко Гребић, протојереј Миладин
Спасојевић и протођакон Драган Сердар.
И ове године, овим поводом у боровском храму
Светог првомученика и архиђакона Стефана окупио
се велики број верника да узнесе молитве Троједином
Богу и Његовим светим угодницима. Празничну
беседу изговорио је старешина храма, високопречасни протојереј-ставрофор Чедо Лукић, који је
подсетио да је после многих и великих страдања
Црква Христова остала верна православном
поштовању икона. „Православна икона указује на
могућност сједињења са Богом. Она помаже да
узвисимо свој дух према небу... Нека нас овај дан
прославе Недеље Православља и овога пута подсети
да је вера наша победа која победи свет“, истакао је
отац Чедо.
Ова два дана у Борову се причестило 535
Православних душа.
Протођакон Драган Сердар
Прва недеља Великог поста - Чиста - Недеља
Православља
Недеља Православља подсећа нас на догађај из 843.
године, када је у време благочестиве и свете царице
Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Отаца
Седмог васељенског Сабора (Никеја, 787.г.),
прослављена победа Цркве над јеретицима –
иконоборцима. Овог дана широм православне
васељене обележена је успомена на ову велику и
значајну победу истине и вере.
ПРЕОБРАЖЕње 23
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Недеља православља у Белом Манастиру
Архијерејско намесништво барањско, на челу са
намесником протојерејом-ставрофором Милајлом
Маријанцем, у заједници са свим свештеницима,
организовано прослављају сваке године Недељу
Православља, али увек у другој парохији. Ове године
ова прослава уприличена је у Белом Манастиру, у
цркви Светог Архангела Михаила. Након вечерње са
малим повечерјем, протојереј Слободан Мајкић,
парох из Јагодњака, произнео је проповед у којој је
поучио присутне о Недељи Православља, Часном
посту, икони и њеном значај у нашој Светој цркви.
Ипак, највише је било речи о икони, која зна бити,
благословом Божјим, мироточива и чудотворна. Отац
Слободан говорио је о многим иконама кроз које се
пројављивала сила и слава Божја, а изнео је и лично
искуство из цркве Светог оца Николаја у Јагодњаку у
којој служи. Наиме, прошле године, тамошње иконе
Светог оца Николаја и Светог Нектарија Егинског, у
једном моменту, на очиглед многих, почеле су
мироточити! Цела проповед је била снажна и поучна,
на задовољство свих присутних. У продужетку,
протонамесник Драган Вукадиновић, парох Друге
парохије у Белом Манастиру, презентовао је
припремљен програм са децом веронауке, у славу и
част победе Православља. Сва деца припремљене
текстове износила су са радошћу и богатим садржајем,
због чега су изазвали одушевљење код присутних. На
крају, архијерејски намесник, протојереј-ставрофор
Михајло Маријанац, свима је пожелео да у миру и
молитвеној радости проведу Часни пост. Захвалио је
свештеницима, захвалио проповеднику на добро
осмишљеној проповеди и честитао деци на
припремљеном и добро изведеном програму.
После ове лепе свечаности у Светом храму, у
парохијској кући одржана је трпеза љубави.
Протонамесник Драган Вукадиновић
Духовна академија у Даљу
Прослава Недеље Православља
Свечаном духовном академијом за архијерејска
намесништва осјечко и вуковарско, у саборном храму
Светог великомученика Димитрија у Даљу, 9. марта,
обележена је Недеља Православља. У програму под
називом „Икона - прозор у вечност“ учествовали су
свештенички хор епархије Осјечкопољске и
барањске, са композицијом „Стихира Србима
светитељима“, Етно група Ђурђевак из Боботе
представила се публици песмама „Симонида сан
уснила“, „Вера наша“ и „Све што дише нека хвали
Господа“, а КУД „Ловор“ из Трњана код Славонског
Брода извео је композиције „Ој главо богословна“,
„Сва Јудеја“ и „Хвалите Господа“.
Наступ гостију из Славонског Брода била је
својеврсна промоција њиховог првог музичког CD-a
православне духовне музике. Академију у Даљу
отворио је пригодним говором Епископ
24 ПРЕОБРАЖЕње
осјечкопољски и барањски г. Лукијан, који је нагласио
важност празника и иконе на путу спасења људског
рода. Поред богатог програма, јереј Зоран Мајкић
одржао је празничну беседу, а присутнима се кроз
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
видео пројекцију обратио и протонамесник
Александар Ђурановић, идејни покретач манифестације. Професор Тајана Брајило из Боботе
прочитала је текст Московског сабора из 1551. године,
који се односи на иконописање и изображавање
светих. Програм је водила Јована Ковачевић, ученица
вуковарске гимназије. Посетиоци академије имали су
прилику након програма да погледају и уживају у
првој самосталној изложби православних икона Маје
Митровић из Борова, која је свој дар за сликање на
посебан начин исказала осликавањем икона у
византијском и барокном стилу.
Дружење је након програма и разгледања изложбе
настављено у Дому културе, где је Црквена општина
Даљ, потпомогнута „Мартама и Маријама“ нашег
времена, припремила посно послужење за све госте.
Циљ овогодишњег програма био је да се на
достојанствен начин прослави овај велики празник
установљен још у 9. веку, дан победе и тријумфа светих
икона, после дугог гоњења, од стране не само јеретика,
већ и иконоборачких императора. Била је то прилика
да се укаже и на све чешћу појаву самоуких, недовољно
образованих и талентованих иконописаца, у
последњих неколико година, који својим аматерским
и нестручним изображавањем ликова светих, без
благослова надлежног епископа, наносе штету
црквеној уметности, а пре свега верницима који такве
иконе држе у својим домовима.
Протонамесник Александар Ђурановић
Парастос у Тењи
У недељу Крстопоклону, 23.марта, у храму Светог
Николаја у Тењу служена је Света литургија.
Литургију су служили тењски пароси, протонамесник
Горан Горановић и јереј Ненад Лазић. Сећајући се
покојних Душана и Катице Милекић, служен је
парастос овим благочестивим хришћанима из Тења.
Наиме, честити Православци Душан и Катица, 08. јуна
1974. године, били су кумови при освећењу и полагању
камена темељца данашњег тењског храма Преноса
моштију Светог оца Николаја. Освећење је обавио
блажене успомене Његово Преосвештенство епископ
сремски Макарије, у време пароха тењског
протонамесника Душана Парабака. Овим чином
почело је подизање новог храма на месту срушеног у
време Другог светског рата. У овим данима ми
православни Срби молитвено се сећамо бомбардовања Матице Србије од стране НАТО-а 1999.
године, које је трајало 78 дана и у којем је погинуло
више од 1250 људи, а међу њима доста жена и деце.
ПРЕОБРАЖЕње 25
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Након парастоса пригодну беседу произнео је јереј
Ненад Лазић, говорећи о неопходности помињања
свих упокојених из рода нашега, како родбине тако и
ктитора, приложника као и свих невино пострадалих
у свим ратовима до данас. Нагласио је да сви ми
чинимо једну Цркву и сви смо позвани од стране
Господа да понесемо крст свој и пођемо за Њим.
Након послужења у црквеној сали обављен је и помен
на гробовима покојних кумова темеља храма,
господина Душана и госпође Катице Милекић.
Јереј Ненад Лазић
Блажене успомене Епископ сремски Макарије, са
протонамесником Душаном Парабаком и Душаном и
Катицом Милекић, у Тењу 08. јуна 1974. године.
Акатист у Јагодњаку
Традиционално, последње суботе у месецу, 29.
марта, у древном храму Светог оца Николаја
мирликијског у Јагодњаку служен је акатист пред
иконом Светог Нектарија Егинског. И овај пут на
молитвословљу исцелитељу и најтежих болести
присуствовао је велики број верника са простора
Епархије осјечкопољске и барањске, а организовано,
са својим паросима, дошли су верници из Борова
Насеља и из Петрове Слатине. Поред надлежног
пароха јагодњачког, протојереја Слободана Мајкића,
акатист су служили протојереј-ставрофор Слободан
Блажић, парох боровонасељски и протонамесник
Миљен Илић, парох петровослатински. Након
молитве, присутни су приступили трпези љубави, коју
је приредила Црквена општина Јагодњак.
Протојереј Слободан Мајкић
Поклоничко путовање у Манастир Лепавину
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа
осjечкопољског и барањског Г. Лукијана, а у
организацији Црквених општина из Борова и Горњих
Петроваца, у Средопосну недељу Часнога поста, 30.
марта, група ходочасника из Борова, Горњих
Петроваца и Старих и Нових Јанковаца посетила ја
манастир Лепавину. Поклоничку групу чинило је 106
поклоника, а предводили су је њихови духовни
пастири, протојереј Миладин Спасојевић из Борова,
јереј Драгослав Шалајић из Гоњих Петроваца и
протођакон Драган Сердар из Борова.
26 ПРЕОБРАЖЕње
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Манастир Лепавина - древна светиња, духовна
оаза и место поклоњења бројних Православних
хришћана, али и многих других добронамерних и
верујућих људи, по казивању једног старог
лепавинског хроничара, подигнут је око 1550. године.
Половином 18. века саграђена је данашња
манастирска црква која је посвећена Ваведењу
Пресвете Богородице.
За историју манастира Лепавине нераскидиво је
везана чудотворна икона Пресвете Богородице
Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16.
века и дело је непознатог аутора. Икони се с разлогом
приписују чудотворне исцелитељске моћи. На Светој
Литургији, којој је началствовао настојатељ
манастира архимандрит Гаврило (Вучковић), уз
саслужење оца Миладина, оца Драгослава и ђакона
Драгана, причестило се више стотина причасника.
После Литургије, пред чудотворном иконом
Пресвете Богородице Лепавинске, читане су молитве
за здравље свих присутних као и њихових најмилијих
којима је потребна помоћ, утеха и укрепљење.
Протођакон Драган Сердар
Исповест свештенства у Борову Насељу
У понедељак пете недеље Васкршњег поста, 31.
марта, у боровонасељскох храму Светог краља
Стефана Дечанског одржана је исповест свештенства
Архијерејског намесништва вуковарског. Од
настанка Борова Насеља до данас ово је прво овакво
молитвено собрање. Свештенство је исповедао
протојереј-ставрофор Јован Клајић, духовних
свештенослужитеља Епархије осјечкопољске и
барањске, иначе пензионисани парох ердутски.
Након јутрења, часова и изобразитељне, у присуству
Његовог Преосвештенства Господина Г. Лукијана,
епископа осјечкопољског и барањског, Свету
литургију пређеосвећених дарова служили су
протојереји-ставрофори Чедо Лукић из Борова и
Милован Влаовић из Боботе, те ђакон Вукашин
Цветојевић из Вуковара. Беседу о циљу и значају поста
и покајања, одржао је јереј Милош Кузмановић из
Оролика. На крају, у парохијском дому, уприличена је
свечана трпеза љубави.
Протојереј-ставрофор Слободан Блажић
ПРЕОБРАЖЕње 27
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Свештеничка исповест у Даљу
Свештенство и монаштво архијерејских намесништава осјечког и барањског, на челу са Епископом
Осјечкопољским и барањским г. Лукијаном, окупило
се у саборном храму светог великомученика
Димитрија у Даљу, у раним јутарњим часовима 1.
априла, како би приступило редовној свештеничкој
исповести, која се традиционално заједнички врши
током великог васкршњег поста. Након много година,
част да буде домаћин овом великом духовном
окупљању припала је Даљу. Свесни да грехе не говоре
човеку, већ самом Богу, који већ и онако зна чак и
помисли њихове, један по један свештенослужитељ
улазио је у олтар и у молитвеном расположењу
прилазио исповеднику протојереју-ставрофору
Јовану Клајићу, дугогодишњем духовнику епархије
Осјечкопољске и барањске. Знајући добро слабост
људску и наклоност човека према греху, духовни отац
на исповести није био њихов страшни судија, већ онај
који им жели помоћи у савладавању греха и постизању
духовног савршенства. Видећи искрену и отворену
исповест њихову, прота Јован свакоме је упутио речи
утехе и савета, као свештеник са великим духовним и
животним искуством.
Паралелно са исповешћу вршила су се
богослужења: јутрење, часови, изобразитељна и
Литургија пређеосвећених дарова, на којој су се сви
присутни причестили. Литургију су служили
протојереј-ставрофор Ратомир Петровић - парох
осјечки, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац –
парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из
Маркушице. Беседу на тему „Покајте се и верујте у
Јеванђеље“ произнео је јереј Синиша Мићановић,
парох допсински. На крају богослужења Епископ и
свештенство прешли су у малу салу дома културе где је
Црквена општина Даљ припремила посну трпезу.
Свештеничка исповест на најбољи начин показује
да је сваки човек грешан, несавршен, и да потребу за
покајањем имају и свештенослужитељи олтара
Божијег. Ипак, најважније је да свога греха човек буде
свестан и да се после сваке исповести и причешћа
степеницу по степеницу уздиже на духовној лествици
врлина, те да се труди да исповеђене грехе више не
понавља. Само они који исповеде грехе своје и који
замене стари начин живота свога животом у Христу,
задобијају живот вечни и Царство небеско. Примере
истинског покајања и преображаја личности пружају
нам многи светитељи Христове Цркве као што су
свети апостол Павле, преподобна Марија Египћанка и
многи други преподобни подвижници и блажени
мученици.
Протонамесник Александар Ђурановић
28 ПРЕОБРАЖЕње
ВЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Промоција књиге
Кад je Бог на првом месту, све је на свом месту!
У Канцеларији за дијаспору и сарадњу са Србима у
региону у Београду представљена је 20.фебруара 2014.
године књига текстова (објављених од 2007. до 2012. г.
у епархијском часопису "Преображење") протојерејаставрофора Предрага Азапа из Винковаца.
Сами наслови текстова (23 текста) представљају поуке
или поруке, или су пак одговори на питања, као на
пример: Ослушкујући изазове свакодневице, Волим
бити у близини људи који зраче миром, Тако је мало
потребно кад не љубимо себе, како ћемо љубити
друге... Својим избором текстова прота Предраг
одговара на питања како постати нов човек, одгонета
младима о љубави и упућује их на стазу Божје љубави.
Посебно су надахнути текстови којима се обележавају
божићни и васкршњи празници.
„Живети с Богом на првом месту не значи да ће нам
бити лепо и добро, него да ће нам бити благословено.
Имаћемо тешке крстове, али ћемо их знати носити.
Имаћемо тешкоћа, али ће нам нада бити окрепљена.
Примаћемо погрде и изругивања, али ћемо знати с
ким рачунамо. Можда све ово звучи једноставно, али
за почетак стави у сваком свом дану Бога на прво
место, прекрсти се и предај Му дан који је пред тобом,
јер када је Бог на првом месту, све је на свом месту!“
пише протојереј-ставрофор Предраг Азап. Једноставним језиком речено, са пуно топлине и љубави за
сваког човека, за своје парохијане, прота Азап се
потрудио да пишући из срца, допре у свачије срце.
Епископ липљански Јован је служио божићну
Литургију лета Господњег 2014. у Винковцима и у
радости са свештенством и благочестивим народом
града Винковаца дочекао Божић. Са задовољством је
видео прегалаштво нашег свештенства на овом
подручју, посебно протојереја-ставрофора Предрага
Азапа који је с великим трудом и залагањем свих
својих парохијана подигао порушени храм Силаска
Светог Духа.
Преосвећени Владика Јован је, приказујући књигу
проте Азапа, указао да ће се поуке и поруке изложене у
књизи Када је Бог на првом месту, све је на свом месту
наћи своје место као духовна литература верника и
тек ће се ишчитавати. Преосвећени Јован је истакао и
неопходност неопходног узајамног духовно
исправљања без обзира на то где живимо и какве нас
физичке границе деле.
Протојереј-ставрофор Предраг Азап је захвалио
Српској Православној Цркви и Канцеларији за
дијаспору и сарадњу са Србима у региону, која је „наша
кућа, српска кућа“.
Организатор промоције и сабрања је био портал
Српска дијаспора, а молитвеним песмама све
пристуне укрепио је етно-музички састав Обновимо
себе - Подигнимо Ступове.
Зорица Зец
Изложба икона иконописца Маје Митровић
Након изложбе у Даљу која је одржана 09. марта,
маредних недеља Часног поста, уприличена је
изложба икона иконописца Маје Митровић из Борова
у Борову Насељу, Борову, Бршадину и Јагодњаку.
Верници ових парохија имали су прилику да се диве
како лепоти православних икона тако и овом
раскошном иконописачком таленту са простора
Осјечкопољске и барањске епархије. Иначе, ово је
била прва самостална изложба Маје Митровић, која
иконе ради уз благослов надлежног епископа Преосвећеног Лукијана.
Протојереј Љубенко Јовић
ПРЕОБРАЖЕње 29
veronauka
za decu i omladinu
Уређују вероучитељи:
Ђакон Вукашин Цветојевић и Ђакон Радован Арсеновић
Зашто ТРАЖИТЕ ЖИВОГА међу мртвима?
У рано недељно јутро, неколико жена је кренуло
ка гробу човека, који је за њих много значио. Само
неколико речи прекида дуго и напето ћутање. и те
речи су израз жалости. Иначе, свака је заокупљена
својим мислима. покушајмо да пратимо ове жене и
да докучимо о чему оне то размишљају.
"Зашто је само морало све то да се деси, та ужасна
смрт на крсту? Он је мој живот испунио радошћу,
поново му је дао један нови смисао, учинио ме опет
срећном. И треба ли све то сада да нестане? Ја у то
уопште не могу да верујем! Шта је Он то њима учино,
да су га осудили као неког злочинца?"
Тако су, отприлике, могле да размишљају ове
жене, на путу ка гробу. Имале су намеру да мртво
тело помажу скупоценим мирисним уљем,
справљеним од мирисног биља, пошто то нису могле
да учине у суботу. Ко је ноког изгубио, а ко му је до
тада био значајан, губи истовремено и један део
сопственог живота. Шта јача живот, шта му даје
срећу и сигурност? То су, на првом месту добри
односи са другим људима, са људима у чијој се
близини осећамо срећни, са којима се радујемо и
којима можемо веровати. Све: срећа и сигурност,
радост и поверење, умире истовремено са вољеним
човеком. Тако би могли да схватимо мрачна
размишљања ових жена, које су у рано недељно јутро
ишле ка гробу.
Стигле су пред гроб, пред једну пећину у стени.
Иако изненађене што је тешки камен одваљен од
гроба, оне се полако и бојажљиво спуштају у саму
гробницу. Међутим, унутра нема никога. Гроб је
празан! И још нису савладале тај први страх, а већ
наилази нови шок: као са сјајног неба појавише се
пред њима два човека, у блештаво светлој одећи и
упиташе их: "Зашто тражите живога међу мртвима?
Он није овде, васкрсао је!"
Сасвим полако схватале су оне речи, које су у
ужасу Христове смрти биле сасвим заборавиле. Да,
оне су се сећале како је сам Христос говорио о свом
васкрсењу. Али, пошто оне нису могле схватити и
поверовати у Његову смрт, остале су и Христове
речи о васкрсењу за њих стране, неразумљиве. Сада
тек оне схватају шта је Христос тиме хтео да каже.
Одједном у њих улази живот. Оне морају ову
радосну вестда пренесу апостолима. Знале су где су
апостоли били скривени. Жене просто улећу у кућу,
где су апостоли, узвикујући још са врата радосну вест
о васкрсењу Христовом: "Христос, наш Спаситељ је
жив! Он није у гробу! Бог га је васкрсао!"
Без даха су оне стајале пред укоченим апостолима,
који су то, у трену, примили као обичну женску
брбљивост, као бајку. Али, после првог узбуђења,
апостоли Петар и Јован трче ка гробу, без страха од
Јудеја и завирују унутра. Били су изненађени, али у
исто време и радосни, јер Њихов Спаситељ, Учитељ
и Господ васкрсао је!
(Јеванђеље по Луки 24, 1-12)
30 ПРЕОБРАЖЕње
za decu i omladinu
Vaskr[wa osmosmerka
АНЂЕО, АНТИМИНС, АНТИФОНИ, АПОСТОЛИ, БОГОРОДИЦА, ВАРАВА, ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО,
ВЕЛИКИ ПЕТАК, ГОЛГОТА, ГРОБ, ЕВХАРИСТИЈА, ЈАЈА, ЈЕВАНЂЕЉЕ, ЈОВАН БОГОСЛОВ,
ЈУДА ИСКАРИОТСКИ, КРСТ, ЉУБАВ, НЕДЕЉА, НОВИ ЖИВОТ, ПАСХА, ПОНТИЈЕ ПИЛАТ,
РАСПЕЋЕ, РАДОСТ, СТРАЖАРИ, СПАСЕЊЕ, ТАЈНА ВЕЧЕРА, ТРНОВ ВЕНАЦ, ХРИСТОС ВАСКРСЕ
ИСАК ЊУТН О ВАСКРСЕЊУ
ПРЕОБРАЖЕње 31
veronauka
Једном су запитали физичара Исака Њутна:
-“Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”
На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји
из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”
Одговор није добио.
Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели
су се хватати за магнет и једни за друге.
У прашини није остао ни молекул гвожђа.
Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати
такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”
za decu i omladinu
СТРАСНА СЕДМИЦА
Седмица пред Васкрс назива се СТРАСНА, због страдања и смрти Христове и ВЕЛИКА, због знаменитих и
великих догађаја, који су се у те дане збили, акоји за наше спасење имају најдалекосежније последице. Када почне
Страсна седмица Црква води верне стопама Христовим, Који иде у смрт на крсту. Црквено богослужење у те
дане исто је као и у дане Великог поста али, да би одговорило јеванђелској историји, која сведочи да је Христос
све дане уочи мука проводио у храму учећи народ, Црква обележава те дане нарочито дугим богослужењима.
Нарочити облик даје му читање јеванђеља, које обухвата цео земаљски живот Спаситељев, од рођења до
страдања. Цело четверојеванђеље прочита се у току прва три дана Страсне седмице.
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
На Велики Четвртак нарушава се поредак великопосних богослужења. Тога дана ми се сећамо како је
Христос установио Свету тајну причешћа. Служи се Литургија Светог василија Великог, а раније се у саборним
храмовима вршио "Чин умивања ногу", по Христовом примеру. Данас се тај чин врши у Јерусалиму. Увече се
вежу звона, па се уз звукове клепала служи велико бденије, на коме се износи јеванђелска повест страдања и
смрти Господа Исуса Христа. Верници у току бденија држе у рукама упаљене свеће.
ВЕЛИКИ ПЕТАК
veronauka
На Велики Петак Господ Исус Христос је умро, сахрањен и сишао у Ад ( место где су пребивале душе умрлих).
Све ове догађаје Црква је обележила богослужењима (јутрење,часови,вечерње). На вечерњу износи се
ПЛАШТАНИЦА (слика полагања Христа у гроб) на средину храма, на припремљени гроб, ради поклоњења и
целивања. После вечерња, на малом повечерју, певају се песме о распећу Господа, у којима се изражава жалост
Цркве и плач Пресвете Богородице за распетим Сином. На Велики Петак Црква прописује најстрожи пост,
потпуно уздржавање од јела и пића и не служи се никаква литургија.
32 ПРЕОБРАЖЕње
На Велику Суботу Православна црква се сећа погреба Христовог. Сахранили су Га Јосиф и Никодим, у
присуству неколико жена, Пресвете Богородице и апостола Јована. Богослужење Велике Суботе је побожно
бдење пред гробом Христовим. Литургија на Велику Суботу служи се касније него у остале дане и представља
почетак васкрсења Христовог.
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО ВАСКРС
Васкрсење Христово је празник целог
хришћанског света, али се он нигде не слави
тако свечано као у Православљу. Пасхална
ноћ, са њеном радошћу, преноси нас у живот
будућег века, у радост над радостима. Убрзо
после поноћи почиње свечана литија око
храма, уз звоњење звона и упаљене свеће пева
се песма: "Васкрсење твоје Христе Спаситељу
анђели певају на небесима и нас на земљи
удостој, да те чистим срцем славимо". Јутрење
почиње пред затвореним вратима храма, као
пред затвореним гробом, а када се објави:
"Христос је Васкрсао". отварају се врата и сви
радосноулазе у осветљен храм, понављајући стално песму: "Христос васкрсе из мртвих"...
О Васкрсу и целе Светле седмице поздрављамо се радосним поздравом: "ХРИСТОС ВАСКРСЕ", а
отпоздрављамо са :" ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ"! То је права радост, коју сви људи овог света треба да доживе.
za decu i omladinu
ВЕЛИКА СУБОТА
КАКО СЕ ОДРЕЂУЈЕ ДАТУМ СЛАВЉЕЊА ВАСКРСА
Васкрс је покретни празник и сваке године пада у други датум. Зашто је тако? Господ Исус Христос је распет
уочи јеврејског празника Пасхе, а васкрсао је у први дан недеље, сутрадан по Пасхи. утврђујући дан празновања
Христовог васкрсења, Црква је одредила да овај празник над празницима не сме бити пре јеврејске Пасхе.
Христос је васкрсао у недељу и да би празник Васкрсења био увек у недељу, донесено је следеће правило:
ВАСКРС МОРА ДА СЕ СЛАВИ У ПРВУ НЕДЕЉУ ИЗА ПРВОГ ПУНОГ МЕСЕЦА, КОЈИ ДОЂЕ ПОСЛЕ
ПРОЛЕТЊЕ РАВНОДНЕВНИЦЕ. Пролетња равнодневница је 21.3., што значи да Васкрс може да буде
најраније22.3, а најкасније 25.4., по старом календару.
ЗАШТО СЕ ФАРБАЈУ ЈАЈА
ЗА ВАСКРС?
veronauka
О томе има више црквених предања.
Углавном су сва везана за Марију
Магдалену. По једном предању Марија је
понела у град котарицу јаја. Пролазећи
поред Пилатовог двора, угледала је
намесника и поздравила га са "Христос
васкрсе"! Пилат се изненади, али не
поверова. Марија понови поздрав, а
Пилат гледајући у она јаја, рече: "Ако ова
јаја постану црвена- повероваћу". Тек што
је изрекао, виде и он и Марија да су сва јаја
у котарици црвена. Јаја се обично фарбају
на Велики Петак, освећују се на Васкрс, а
деца се њима куцају. Како владика Његош
рече: "Јаје цело, носи сломљено".
ПРЕОБРАЖЕње 33
фоторепортаже
Богојављење у Даљу
Епархијска Светосавска академија у Вуковару
34 ПРЕОБРАЖЕње
Борово
Силаш
Бели Манастир
фоторепортаже
Прослава Савиндана
Сотин
Петрова Слатина
Маркушица
Манастир Светог Георгија Хозевита у Светој Земљи Јудејска пустиња, испод пећине Светог Пророка Илије
Download

Preobrazenje 29