Из књиге: Пресвета Богородице спаси нас! Живот и чуда Пресвете Богородице Светогора,
Цетиње 2001.
Живот Пресвете Владичице наше Богородице
ЖИВОТ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Далеко у Светој Земљи, Израилу, земаљској отаџбини Сина Божијег Исуса Христа Који се, као Бог и
човек уједно, родио од Духа Светога и Пречисте Дјеве Марије, на три дана хода од њеног најсвештенијег
места – Града мира, Јерусалима, налази се завичај Исуса Христа и Његове Пресвете Богомајке, Назарет.
Беше то у давнини тако забачена и неугледна насеобина у области на северу Израила, насељеној
претежно племенима која не знађаху за јеврејског Бога, у Галилеји незнабожачкој, да су се, чувши одакле
долази, многи Исусови савременици сумњичаво питали: „ Из Назарета може ли што добро бити?!“ Каснији
поклоници и путописци, пак, ово надалеко прослављено сеоце – чије име на јеврејском значи Цвет
(цветно место) – прозваше „планинском ружом“ и „рајем земаљским“.
Назарет уистину то и беше, пре свега, несравњивом душевном лепотом и побожношћу једне своје
житељке, јеврејске девојке Марије коју Бог, једину међу смртним женама, изабра да силом Његовог Духа,
а по своме пристанку, постане Родитељка Исуса – Спаситеља света и душа људских. Али, Назарет омиле
људима и због лепоте своје питоме природе: његове благе падине, опасане пашњацима, виноградима и
маслињацима, претварале би се с пролећа, после бујних зимских киша, у прекрасан врт препун анемона,
кринова и као крв црвених горских лала, а чистим и лахорним ваздухом разлегала се песма шева и грлица
и кликтај планинских пеликана...
РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ ДЈЕВЕ МАРИЈЕ
Тамо далеко, у једној од лепих белих кућица са равним кровом, какве се и данас виђају по земљама
Истока, живљаху пре много векова двоје старих, по имену Јоаким и Ана. Јоаким беше далеки изданак
лозе јеврејског цара Давида која већ одавно не владаше Израилом, а Ана кћер свештеничка. Већ их и то у
очима њихових назаретских сународника чињаше уваженим, јер су, поред пророка, као Богом изабраног
вођи и учитељи народни у у Израилу најцењенији били управо цареви и свештеници.
У животу јеврејског народа од памтивека најзначјније место имађаше вера у Једнога Бога на
небесима. У мору многобожачких племена праотац и родоначелник јеврејски Авраам беше једини који не
хте да се поклони њиховим лажним божанствима од земље и злата, званим кумири или идоли. Зато што
му је остао веран, Бог је затим са Авраамом склопио Савез или Завет узајамне верности и обећао да ће
благословити и умножити пород његов и свагда га штитити и обасипати Својим даровима. Преко
Авраамова сина Исака, Исакова сина Јакова, званог још и Израил, и многих Израилових синова Господ то
и учини те настаде народ израилски. И помагаше Бог изабраном народу Своме да победи многе невоље
под вођством највернијих слугу Божијих, пророка који му објављиваху живу реч Његову. И још му ради
срећнијег и богоугоднијег живљења, преко највећега међу њима – Мојсеја, даде заповести и верске
прописе, зване Закон. Јевреји се, пак, преко Мојсеја заветоваше да ће занавек следити Закон Божији и да
се никоме неће поклонити нити икоме служити, осим Њему, Створитељу и Животодавцу.
Али, како је време пролазило, тако су и они заборављали задату реч, а Бог их је зато – понекад
веома дуго – остављао без Своје заштите, на милост и немилост незнабошцима. Изгубивши Божији
благослов, изгубили су тако и своју моћ и државу, па и саму слободу, расејавши се из поробљене
Палестине у далеке земље. У срцима и животима њиховим беше се зацарило зло – охолост, лаж,
немилосрђе, мржња, раздор, идолопоклонство ... Дешавало се да се главар народни и многи свештеници
и чувари и тумачи свештених књига који су прост народ учили вери, па и велик део народа, толико
одметнуо од Бога, да су прогонили и убијали оне своје сународнике који Му беху остали верни. Али,
Господ ни тада није сасвим остављао неразумне, него им је увек изнова пружао руку своје помоћи преко
Својих Пророка и, као Добри Отац, карао их и позивао да се покају и престану да својим безакоњем
навлаче на себе нова страдања ... И још им је преко Својих највернијих слугу све гласније најављивао
долазак Божанског Спаситеља који ће обновити и сабрати расејани народ божији и васпоставити Његово
Царство мира, радости и благостања ... Највише благодарећи пророцима оживљавала је побожност
Израилаца и поново улазила у јеврејске домове, уносећи у њих честитост и спокој.
Један од таквих домова у којима је цветала истинска богобојажљивост, беше и дом Јоакима и Ане у
Назарету. И њих двоје трудили су се да живе са молитвом, у раду и скромности, посту и делима
1
милостиње, а светковали су верске празнике свога народа, држећи правило вере која и данас уређује
породични живот сваког побожног Јеврејина. Међу Назарећанима беху они на гласу још и због великог
богатства у стадима ситне и крупне стоке, али понајвише због своје доброте и милостивог срца: земаљско
благо које им Господ обилно обнављаше, делили би сваке године на три дела те један приносили на дар у
цркву, други раздавали сиротињи, док су се од трећега сами издржавали.
Јоакиму и Ани Бог беше даровао готово све што их је у очима људи могло чинити срећним и
поштовања достојним. Само им једно још није дао – од срца порода. Пролазила је наиме, већ и педесета
година њиховог брачног живота, а Ана је и даље остајала нероткиња! Верски прописи дозвољавали су
Јеврејину да остави жену која му не би могла рађати децу и бездетност се уопште сматрала највећом
несрећом. Али, верни Јоаким толико љубљаше своју Ану да је није могао напустити – жалост што још не
беху добили пород, подносили су заједно и свеједнако се молили Богу, не губећи наду да им Он тај дар
може подати чак и у старости.
Али, једног дана догоди се нешто што њихову несрећу учини неиздрживом.
Беше то један од оних великих празника о којима се Израилци са свију страна слежу у Јерусалим да
ту, у своме највећем светилишту – обновљеном Храму цара Соломона, принесу жртве. Када је ред да
принесе своје жртвене дарове дошао на Јоакима, врховни јеврејски свештеник (првосвештеник), по имену
Исихар, чије речи увек најдаље одјекују, осрамоти га пред свима: „ Твоје дарове не могу да примим зато
што немаш децу! Због неких тајних грехова ти немаш Божији благослов!...“ А онда га још и један земљак
поче са погрдама терати од Божијег жртвеника...
Дубоко ожалошћен, Јоаким паде у очајање и не хте да се врати кући у Назарет, но одбеже главом
без обзира у пуста места где његови пастири напасаху стада. И завапи Господу своме: „ Господе, Господе!
Удостој ме да се назовем оцем детета као шти си некада учинио милост Авраму и његовој жени Сари,
давши им у старости сина! Да ме људи не сматрају од Тебе одбаченим и да ме не презиру! Храну нећу
окусити и у дом се нећу вратити, док ме не услиши Господ Бог Израилов!
Глас о догађају у међувремену допре и до верне Ане, која паде у још дубљи очај: „Сада сам од свих
проклетија! Од људи погрђена, од мужа остављена! Не знам због чега пре да тужим, да ли због удовства
свога или бездетства, да ли због своје осиротелости или стога што нисам достојна да се назовем
мајком?!“ Тако Ана горко прерида многе дане и ноћи и не беше никога да је утеши...
А када се наврши и четрдесети дан њеног тужења, изиђе она у врт свој и, већ сва изнемогла од
жалости, седе под ловорово дрво. Поглед који јој безнадно луташе небом, заустави се једног тренутка на
вршку дрвета где спази гнездо са нежним птићима. Тај призор некако јој теже позледи рану њене душе:
„ Тешко мени! Грешнија сам од свију кћери Израилових и пониженија од свију жена! Све оне њишу на
рукама своју децу и налазе утеху у чедима својим! Само сам ја одбачена од цркве бога мога! Нисам чак ни
као птице или звери које имају младунце своје, ни као земља која рађа род свој ... Само сам ја као пустара
безводна, без живота и растиња! Господе, који си Сари у старости дао првенца, погледај сада на мене и
услиши молитву моју! Оно што родим, принећу на дар Теби!...“
И док је тако јецала, изненада до ње допре неки једва чујан шум. Обазревши се око себе, Ана
угледа крилатога гласника Божијег, арханђела Гаврила, чије име на јеврејском значи „Бог се показа
моћним“. И рече јој арханђео: „ Ана, Ана! Услишена је молитва твоја! Уздаси твоји прођоше облаке и сузе
твоје пред бога падоше! Гле, затруднећеш и родићеш преблагословену Кћер! Кроз њу ће бити
благословени сви нараштаји земаљски и даће се спасење свету! И наденућете јој име Марија! Рекавши
то, арханђео ишчезну, а Ана чије има значи „Смиловао се Бог“, оставши у чуду ускликну: „ Жив је Господ
мој! Када родим дете, даћу га Њему на служење – нека служи Господу у све године живота свога и нека се
хвали свето име Његово! А онда, сва раздрагана, похита у Јерусалим да и у Храму достојно заблагодари
Богу своме.
Тихи Божији весник, у међувремену, јави се и Јоакиму у пустињи и каза му за милост коју му Бог
учини, па га упути у Јерусалим да тамо код Златних врата сретне своју верну Ану. И обрадова се Јоаким и
похита к Златним вратима јерусалимским где затече Ану, те они падну једно другом у загрљај и испричају
шта им се догоди и оду да још једном заједно заблагодаре Богу. Потом, утешени и пуни вере у Божије
обећање обоје се вратише кући.
И процвета сасушена утроба Анина неувенивим назаретским Цветом, који ће у своје време донети
најблагословенији Плод, на спасење читавом свету! И после девет месеци роди старица Кћер која ће се
чистотом и смерношћу узвисисти над свим кћерима и женама човечијим, дјеву коју ће Бог зато узвеличати
изнад свих бића људских и удостојити је да се Сам Син Његов у њу усели и од ње роди као (Бого)човек.
2
Неописиво беше радовање родитељско, када се тако испуни реч Господња. „ ускликну Господу, сва
земљо!“, клицаху Јоаким и Ана у глас. „ Запевајте, затрубите, зарадујте се! Заиграјте горе, јер се роди
преславна гора, Гора Божија у којој изволе да живи Господ!...“ Беху то речи из песама звани псалми, које
је једном давно у својој високој кући, уз харфу, испевао славни предак Јоакимов, цар Давид, проричући
долазак Сина Божијег на земљу. И гле, читав свемир – камен, дрвеће и вода, траве, звери и цвеће, звезде
и лахори небески затреперише радошћу коју им објави рођење Јоакимове и Анине Кћери!
И дадоше родитељи својој Девојчици име Марија, што на јеврејском значи – Узвишена, Узвеличана,
Госпођа, како им и би речено. Потом Јоаким отпутова у Јерусалим да тамо у Храму принесе жртве
захвалнице, па се, примивши благослов првосвештеников, ликујући врати кући, где приреди велику
светковину...
И расташе мала Марија у топлом крилу родитељском, а родитељи се опомињаху речи арханђелових
о благословеној судбини њеној, па је васпитаваху у побожности и чуваху као зеницу ока. И љубљаху је не
само као чедо и једино благо своје, него и као Владичицу своју, са страхопоштовањем, озарени и снажни
милином којом је Господ задахњивао Своју малу изабраницу. А када Дјева напуни три године, дође време
да Јоаким и Ана одрже старо обећање.
УВОЂЕЊЕ ДЈЕВЕ МАРИЈЕ У ХРАМ – ВАВЕДЕЊЕ
Једнога дана сазову они у Назарет свије сроднике и пријатеље и назаретске девојке, да се сви
заједно припреме за одлазак у Јерусалим, где је њихово Чедо имало да буде свечано уведено у Храм и
предато на служење Богу. И одену они милолику Дјеву као царевину, у блиставе хаљине, помажу је
мирисавим уљима и оките криновима, и све друго за пут потребно узму, па се помоле и крену пешице у
Град мира у поклоничкој поворци. На челу хођаше девојке са запаљеним свећама налик на звезде, за
Њима Јоаким и Ана са Чедом својим, а њима следоваху сродници и пријатељи, сви у побожном реду.
Ходећи пред Пречистом као пред светиљком духовном, девојке са свећама и молитвеном песмом на
уснама, најављиваху зору тајанственога Дана, која ће људима засијати кад се у њу, Своју Богоневесту,
буде уселио Господ... И целим путем побожну поворку из Назарета пратили су многи Анђели Божији,
дивећи се малој слушкињи Господњој, тајну чије судбине им Бог још не беше открио...
А кад поворка стиже пред Храм јерусалимски, у сусрет јој са својом свештеничком пратњом изиђе
главом првосвештеник Захарија, рођак Анин. И док улажаху, Ана се обрати Марији: „Кћери моја, пођи к
Богу Који ми те даде, милостивом Владици! Уђи у цркву Господњу, радост и весеље света!“ Потом каза
Захарији: „Прими, Захарија, чист Ковчег и кадионицу божанског Угљена – моју богорадовану кћер! Уведи
је у одаје Светиње, у стан који јој је Господ приправио да пребива у мраку, док Сам не изврши што је
благословио!“ И, примивши јединицу своју за руку, приведе је са Јоакимом до степеништа које вођаше у
простор Храма у који њима, по јеврејском Закону, не беше дозвољено крочити. Уведоше је тако на први
степеник, а трогодишња Девојчица сама устрча уз осталих четрнаест, укрепљена силом Божијом, на
удивљење свих.
Горе, пак, на врху стајаше првосвештеник Захарија са својим свештенством. Једини од свих
разумевајући смисао Аниних тајанствених речи, испуњен и руковођен Духом Божијим, прихвати Захарија
Марију па благословивши најпре мајку њену, каза јој: „ Пођи ти која си светиљка за оне који у тами леже,
нови Божији Дару! Уђи у радост, у цркву Господа свога, данас у земаљску, сутра у небеску!...“ Тим
загонетним речима он изазва још већи трепет у душама присутних, које остави у чуду када са Пресветом
Дјевом и свештеницима крену у унутрашње просторе Храма недоступне обичним верницима.
Држећи се Захарији за руку, Марија је корачала Домом Господњим као слушкиња по кући милих
господара, смерно и смело. А онда се зби нешто за Јевреје незамисливо, што већ сасвим пренерази
њихову свештену пратњу: Пречисту Богоневесту првосвештеник јеврејски уведе у најскровитију Одају
Храма, звану Светиња над светињама, која беше од света одвојена тешком и непрозирном завесом, и
где једино врховном свештенику беше допуштено да улази, па и њему само једанпут годишње! У тој
Одаји некада се чувала највећа јеврејска светиња – златоковни Ковчег са плочама Закона које Господ
беше предао Мојсију на Синајској гори. После многих ратова и пљачки, у којима је Јерусалим тешко
страдао од незнабожаца, у време Јоакима и Ане свештених плоча више не беше, но Светиња над
светињама стајаше празна. И баш ту, где чак ниједан други свештеник није смео залазити, Захарија
уведе малу Марију! То пак учини само зато што му Господ беше открио богоизабраност Дјевину, и
наредио да Пречисту уведе у Светињу као Његов изабрани сасуд, нови и живи Ковчег у коме ће, уместо
плоча Његовог Закона, да се настани Бог Живи! И оста изабраница Божија да живи при Храму
3
јерусалимскоме. Бригу о њој Захарија повери двема старијим девојчицама, са којима јој одреди да
станује у једном од троспратних конака начичканих уз храмовне зидине.
Од првог дана највећи део времена она, по првосвештениковом благослову, провођаше у молитви
и то на месту које јој у Светињи над светињма он каза. Од рана јутра до девет пре подне би се молила,
од девет до три по подне заједно са другим девојкама у конаку пословала и учила се читању, писању и
ручном раду, а онда се поново одавала молитви. У почетку се хранила на заједничким обедима
редовно, а онда поче изостајати, задржавајући се у Светињи све дуже. Сазнавши то, њен покровитељ
Захарија се забрину како ће нежна девојчица све издржати гладујући, поготово што је молитва за човека
најтеже и најзаморније дело. И већ је хтеде опоменути, кад једног дана Господ га удостоји неописивог
виђења: док Пресвета Дјева стајаше на молитви, однекуд са неба, кроз тешки, непрозирни кров,
долепрша светлозрачни анђео и цела се Одаја испуни најсладоснијим мирисом! Беше то арханђео
Божији Гаврило дошао да, као и обично, из својих бестелесних руку нахрани малу молитвеницу
божанским јестивом и напоји је божанственим пићем! И Захарија све схвати... Ова арханђелова посета
времено постајаше све чешћа и најзад се понављаше свакодневно, али Бог своме првосвештенику још
само неколико пута дозволи да види чудо којега ретко удостојаваше и најсветије међу јеврејским светим
мужевима.
Од својих другарица Марија се мало помало научила ткању, везењу и шивењу свештених одежди
и застора, као и многим кућним пословима. Доносила је она и воду из далека, по зими и припеци, и хлеб
месила и чистила и прала, и госте услуживала и црквене старешине у свему слушала. И ништа јој не
беше тешке, све је радила и све постизала, кротка слушкиња Господња. Али, дело најмилије њеном
срцу беше молитва и она се, одрастајући, све више Богу молила, тако да се на крају, опет по
Захаријином благослову, у девојачком стану појављивала само ради мало ручног рада и кратког
починка.
И што се више Богу молила, то су се и Божији дарови у њеној души више умножавали – радост,
милина, љубав, смерност и самилост којима је зрачила, побуђивали су опште дивљење и блажили сваки
немир. Чак и лепота по којој се беше прочула – њене тамносмеђе власи са црвенкастим преливима,
лице издужено, боје пшенична зрна, очи маслинасте, бистре и проницљиве, обрве равне и црне, нос
танан и уста као медоточни цвет ружин – сва та красота била је само прозрачни вео испод кога
светљаху Дјевино чисто срце и благородни ум.
Девичански живот, сав окренут Богу, толико најзад омиле Пресветој Дјеви Марији да она пожеле
да заувек њиме поживи и не удаје се. Јоаким и Ана који је често посећиваху и сами учаху Господњем
Закону, благословише њену жељу, сећајући се свога завета Богу, премда такав животни пут за девојку у
Израилу беше нешто нечувено. Смрт Јоакима и Ане, пак, беше прва земаљска жалост коју у животу
искуси Марија. Оставши сироче, она се некако још присније приљуби Богу Који је једини могао да је
утеши... А када наврши четрнаесту годину, после једанаест пуних лета служења у Храму, позову
свештеници Марију и кажу јој да им Закон више не дозвољава да је као девојку, већ стасалу за удају, и
даље држе при Храму. Петнаеста година у коју је ступила, беше за јеврејске кћери година пунолетства,
када су њихови родитељи били дужни да им нађу заручника и обаве веридбу. По истеку времена зарука
које трајашу од једне до три године, женик и невеста могли су да ступе у брак. Премда му Маријина
изузетна судбина беше онако Богом показана, ни сам првосвештеник Захарија није се усуђивао да дира
у древне обичаје. Пут удаје стајао је сада и пред Пресветом Дјевом, а пошто није имала родитеље, о
женику је требало да се побрину јерусалимски свештеници.
Но, Богоневеста Марија не могаде да погази завет који је родитељским благословом учинила, него
јавно призна да се заветовала на доживотно служење Богу у девствености. Свештеници се тада нађу на
грдној муци јер да је оставе у Храму, мимо Закона, нипошто нису смели, али исто тако нису смели ни да
на силу удају девојку над којом је још у утробини материној лебдео нарочити благослов Божији, чудесно
потврђиван толико пута. И узму они да већају шта ће и како ће, па на крају реше да се сви усрдно
помоле Богу да им Он помогне. И јави Господ Захарији да сазове дванаест праведних удоваца из дома
и племена Давидова, па да положи њихове древне палице на Божији жртвеник, а онда да се сви заједно
помоле Богу, па на којој се палици сутрадан покаже знамење, нек њеном власнику повери Пресвету
Дјеву. Тако и буде. А када сутра дођоше жртвенику, имадоше шта видети – палица праведнога Јосифа,
сиромашног дрводеље из Назарета, процветала најлепшим цветом! И док они још беху у чуду, на њу
процветалу спусти се с неба прелепа голубица, постаја неколико часака и – нестаде!... Пошто им Господ
тако потврди прво знамење, испричају свештеници Јосифу шта је и како је, а он има као побожан човек
4
и честит домаћин обећа да ће поштовати завет Маријин и да ће јој бити само старатељ и заштитник, а
не и муж. Ускоро се они вере, па Јосиф одведе Дјеву Марију у свој убоги дом у ком живљаше са кћерима
и синовима из првог брака.
СТАРИ АДАМ И СТАРА ЕВА, НОВИ АДАМ И НОВА ЕВА
Живот у дому дрводеље беше сиротињски и протицаше у раду и молитви. Јосиф се вредно бавио
својим занатом и прехрањивао је многочлану породицу. Дјева Марија је по кући пословала, свештене
књиге читала и Богу се као у Храму молила, не излазећи готово никуд, осим на извор по воду или неким
другим наручитим послом. Поред заручника Јосифа, једино друштво беху јој његове две кћери са којима
је волела да разговара. Али, ни са заручником ни са својим дружбеницама Марија никако није могла да
дели најскровитије мисли и жеље које су јој све стремиле Богу и крепиле се Његовом речју и силом.
Једна од таквих будила би се увек када би у Светом Писму читала загонетне речи пророка Исаије:
„ И девојка ће затрудњети и роди ће сина и наденуће Му име Емануил што значи – с нама Бог!“ Дрхтећи
пред чудом којима ће девица без мужа постати мајка божанског Детета, Дјева Марија је прижељкивала
да је упозна и постане њена слушкиња, не би ли још боље послужила Господу своме. Њена смерна
душа није могла ни да наслути да је Господ управо њој, кћери Јоакимовој и Аниној, наменио да постане
Звезда што најављује Његово Сунце, после векова и векова таме у којој живљаше род људски откада се
његови прародитељи Адам и Ева одметнуше од Бога.
Јер, када Бог створи небо, то јест Анђеле и остале бестелесне небеске силе, и земљу, воде, биље
и дрвета, красна за гледање и добра за јело, и животиње и птице небеске у едемском врту који натапаху
четири блиставе реке, Он као круну творевине од праха земаљског начини човека, удахнувши му Свој
животни дух, и надену му име Адам што значи Земљанин. И даде Бог Адаму да поживи у свој тој лепоти
као цар њен, служећи Творцу и Господу своме у све већој љубави и благодарности. Дозволи му притом
да једе сваки плод у врту, само му са дрвета знања које са дрвотом вечног живота стајаше усред њега,
још не благослови да једе. Штавише, то му изричито забрани, рекавши му да ће, ако без благослова
окуси тај плод, сместа умрети. Видевши, пак, да није добро да је човек сам на свету, без друга свога, Бог
на њега пусти тврд сан и узе му једно ребро, па од кости костију његових начини му сапутницу и
помоћницу у господарењу Божијом творевином и служењу Богу – жену, прозвану човечица. Њој, пак,
која је по својој природи истоветна са човеком својим и пред Богом једнако драгоцена, сам Адам касније
даде име – Ева, што значи Мати свих живих. И стану њих двоје да живе по речи Божијој, у слози и
љубави и богопослушности, молећи се непрестано Господу и захваљујући Му на свему.
Али, то би криво злом анђелу, непријатељу Богу и људима, званом ђаво што значи клеветник,
лажљивац или сатана, што значи противник. У жељи да постане као Бог, он својевремено са још неким
богопротивним анђелима устаде против Створитеља свога и Његових верних анђелских војски и због
тога би збачен с небеса на земљу и у ваздух над њом, којим и данас са својом злом дружином блуди,
ловећи душе људске. Пун зависти и злобе, он не могаде да поднеси љубав и оданост наших
прародитеља Господу и, будући „оцем лажи“, смисли кобну обамну.
Једнога дана претвори се он у змију и дође Еви, па је узе наговарати да упркос заповести
Створитељевој, окуси плод са дрвета знања – све клевећући Бога као да Он људима тај плод не даје
еда не би и они постали богови! И гле, царица којој служаху сва створења земаљска, лакомислено
посумња у истину Божију, а лаж сатанину прими за истину, и више се не обрати Богу но се предаде огњу
похлепе, па отрже тај једини јој још недоступан Његов дар и окуси, и похита да га пружи цару и мужу
своме. А, Адам уместо да се помоли Богу и заиште помоћ и заштиту од сатаниног кушања у Његовом
Очинском крилу, и сам подлеже те окуси неблагословено. И чим, после Еве, и он то учини, у обома се
одједантпут све неповратно измени: уместо некадашњег поверења у свога Оца и Творца и љубави
према Њему, у њиховим срцима, рањеним страшћу, јавише се неповерљивост, себељубље и страх.
Зато, када их Господ потом потражи у врту, они у стиду јурнуше да се сакрију иза једног жбуна, мислећи
да се у греху пред Њим могу сакрити. Богу, пак, не беше потребно да Му ишта кажу, Он ионако знађаше
све – и шта им се зби у души и шта учинише и како се сада крију. И када затим упита Адама – „ Где си?“,
Господ га заправо упита је ли свестан свога огрешења и да ли се каје, прижељкујући бар његово
покајање, па да им обома опрости и поново их прими у свој Очински загрљај. Али, уместо да се покају, и
једно и друго се стадоше оправдавати – Адам окривљујући за свој грех жену коју му Бог даде, а Ева
оптужујући змију. Змија се, пак, само злобно смејаше њиховој несрећи...
5
Онда Господ пусти прародитеље рода људског да окусе и плод саме своје непослушности, да се
испуни реч коју каза Адаму да ће, ако окуси онај плод, сместа умрети. Од тога часа Адам и Ева и
свеколико њихово потомство којима Бог беше наменио вечни живот, посташе бића смртна и понесоше у
својој природи тешко наслеђе саможивости и богопротивљења, којим их задоји ђаво и из којих ће се
њиме распиривано зло све погубније ширити међу људима. Адам и Ева нађоше се изгнани из рајског
врта, далеко од Бога, у свету у коме све пролази и умире и у који их Бог тужно испрати речима: „ Ти ћеш,
Ево, у мукама рађати и вољом морати да будеш потчињена мужу своме! А ти, Адаме, с муком ћеш се од
земље хранити до века свога. Са знојем лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу од које
си узет, јер си прах и у прах ћеш се вратити!“ А када их испрати у свет, Господ на улазу у рај постави
многооког херувима са пламеним мачем да им брани да у њ опет уђу, да отворивши срце за зло не би
окусили и плод са дрвета вечног живота, како зло семе сатанино у њима не би постало вечно. Сатану,
пак, у змијском обличју Господ прокле стављајући непријатељство између Порода Жениног и порода
змијињег, све до истребљења сатанског накота. Овом клетвом Свевидећи Господ хиљадама година
унапред обећа нашим прародитељима и читавом роду људском да ће њихово тужиновање далеко од
Бога а под влашћу ђавола, греха и смрти, једнога дана ипак престати – онда када се од смртни жене
буде родио Свемоћни Син Божији. То женско биће, пак, узмоћи ће да у себе прими Господа, ако буде
сушта супротност прамајци Еви – срца неоскврнутог злом и просветљеног љубављу према Богу толико
да ће у савршеној послушности и преданости одговарати на сваки Његов зов и сваку заповест. Та ће
слушкиња Господња постати нова Ева и Царица небеска преко Сина свога – Сина Божијег савршено
послушног Оцу небескоме, који ће као Богочовек и нови Адам, тј. Нови човек, сопственом смрћу и
васкрсењем из мртвих занавек победити ђавола, грех и смрт. Са новим Адамом и новом Евом и васцели
род људски, ако само захте, узмоћи ће да се обнови за вечни живот у обновљеном рају.
И баш такво чудесно биће узрастало је у кћери Јоакима и Ане и заручници праведног Јосифа,
Марији, у тишини Јосифовог дома. Далеко од људске славе и земаљских сласти, сјајних палата и
раскоши незнабожачких градова, далеко и од светога града Јерусалима, на самотном јеврејском
острвцету усред реке незнабожачке сиротиње у Назарету, припремаше се у тајности, у души и телу
Маријином свештено место, у коме ће се настанити Бог Сведржитељ.
ЈАВЉАЊЕ АРХАНЂЕЛОВЕ РАДОСНЕ ВЕСТИ ОД БОГА ДЈЕВИ МАРИЈИ
- БЛАГОВЕСТИ
А када се испуни време и закуца Богом назначени час, неки веле, баш када је на назаретском
извору захватала воду, Пречистој Дјеви јави се арханђео Гаврило и прозбори усхићено: „ Радуј се,
Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!“ А она, видевши га, уплаши се од
речи његове и мишљаше какав би то био поздрав. А анђео јој рече: „ Не бој се, Марија! Јер си нашла
благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики и
назваће се Син Свевишњега, и даће му Господ Бог престо Давида, претка његовог. И цареваће над
домом Јаковљевим, и царству његовом неће бити краја!“ На то Марија бојажљиво запита: „ Како ће ми
то бити кад ја не знам за мужа?“ И одговарајући јој анђео рече: „ Дух Свети доћиће на тебе и сила
Свевишњег осениће те: зато и оно што ће се родити, биће свето и назваће се Син Божији. И ето,
Јелисавета, твоја рођака, и она заче у старости својој, и ово је већ шести месец њој коју зову
нероткиња. Јер је у Бога све могуће што рече!“ А Марија каза: „Ево, слушкиње Господње! Нека ми буде
по речи твојој!“ И анђео који на земљу би послан не само да би казао реч Божију, него да би чуо
слободну реч људску, похита да на небесима огласи радосну вест о Дјевином пристанку. Баш као што
Дјеви Марији, а преко ње и целом роду човечијем огласи благовест о блиском рађању Спаситељевом,
тако он и небеским житељима јави радост савршене послушности и вере слушкиње Господње која је
пристала на чудо непојмиво људском разуму. Безусловно приставши на такво чудо, крај све своје
смртне немоћи, Пресвета Дјева отворила је врата спасења за цео род људски; јер, Бог наш није Бог
силе но Бог љубави. Свемоћни и Свеблаги, па зато Он ни Сина Свога и Спаситеља света не хте да на
земљу пошаље без слободног пристанка и сарадње Свога људског створења које ће Га заволети изнад
свега, као што Га је заволела сирота назаретска Девојка... Радошћу од ових двоструких Благовести
трептаху тада и земља и небеса, јер се спасење људима беше приближило.
После овог догађаја, Дјева Марија отиде к Јелисавети, својој сродници по мајци, удатој за
првосвештеника Захарију, за коју знађаше да није могла имати децу, како јој и каза арханђео Божији.
6
Кад тамо, а Јелисавета стварно бременита, и то већ шести месец. И тек што Марија прекорачи праг
ње, Јелисавета јој у божанском надахнућу ускликну:
„Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје! И откуд ово да дође мати
Господа мога к мени? Јер, гле, када глас поздрава твога дође у уши моје, заигра дете од радости у
утроби мојој! И благо оној која верова да ће се извршити што јој обећа Господ!“ Дете, пак, што заигра у
њеној утроби беше предходник или Претеча Спаситељев, који ће Га најављивати пре но што се Он
Сам буде свету открио, по имену Јован Крститељ.
А из груди Пресвете Дјеве изви се на то ка Господу чувена песма благодарности:
„Велича душа моја Господа
И обрадова се дух мој Богу, Спасу моме,
Што погледа на смерност слушкиње своје,
Јер, гле, одсада ће ме звати блаженом
Сви нараштаји,
Што ми учини величину Силни
И свето Име Његово!
И милост је Његова од колена до колена
Онима који Га се боје !...“
И остаде Марија код Јелисавете три пуна месеца, а онда се врати дому своме. Ускоро, пак,
заручник Јосиф примети на њој прве знаке бременитости и силно се узнемири: ђаво, који је „лажа и
отац лажи“, свагда љубоморан на истинску љубав и спреман да је разори сумњом и клеветом, поче
дошаптавати Јосифу да је Марија јамачно учинила прељубу, за шта ју је, по јеврејском Закону, могла
стићи смртна казна. Марија се, пак, од његових сумњичења нимало не брањаше, препуштајући бригу о
себи у потпуности Господу. И баш када Јосиф науми да заручницу тајно отпусти, не хотећи је, по
милостивом срцу своме, јавно осрамотити, пошаље му Господ у сну анђела који му рече: „Јосифе, оно
што је у њој зачело се од Духа Светога, па ће родити сина и надени му име Исус, што значи Спаситељ,
јер ће он спасти народ свој од грехова његових!“ И Јосиф учини како му би речено те остави Марију у
дому своме.
РОЂЕЊЕ ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖИЈЕГ
А када се већ приближи време да Марија роди, деси се да римски цар, под чијом се влашћу
налазио и јеврејски народ, нареди да се изврши попис становништва у целој царевини. Тога ради сви,
па и Јевреји, који беху раштркани по свету, имали су да дођу свак у свој град из кога беху пореклом.
Тако и Дјева Марија и праведни Јосиф, обоје из лозе цара Давида, кренуше у град Давидов Витлејем
да се запишу.
И тек што приспеше тамо, куцну час да Дјева роди. Али, гле, ни у једном људском дому и ни у
једној гостионици витлејемској не беше за њих придошлице места, те уточиште нађоше у једној пећини
у коју пастири у време непогоде затвараху стоку. И роди Дјева Марија прекрасно Чедо и пови Га у
ланене повоје, положи у јасле на сено, па му се узе клањати и благодарити Господу своме. Онда се и
Јосиф поклони Плоду девичанске утробе, па заједно утонуше у молитву. Тако их ухвати ноћ.
А у ноћи неки пастири недалеко од Витлејема, заноћивши под ведрим небом у пољу, чуваху
стражу код оваца својих. Све беше тихо, мрак мркли, кад изненада стражаре обасја нека јарка светлост
и пред њих стаде гласник Божији који им каза: „ Не бојте се, јер вам ево јављам радост велику која ће
бити свему народу. И ово вам је знак: наћи ћете дете где лежи повијено у јаслама!“ И тек што то изусти,
пред њиховим запрепашћеним очима указа се у блеску силесија анђелских војски које хваљаху
Господа: „ Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ А онда опет завлада
тама, анђели ишчезоше, а пастири потекоше у Витлејем да виде шта им анђео рече. И пронађу они
пећину у којој почиваше Света Породица и поклоне се Новорођеноме, па испричају Јосифу и Марији о
свему, трептећи од чуда, те оду. А Пресвета Дјева и Богомајка у смерном ћутању сложи њихове речи у
срце своје.
Истовремено, у Јерусалиму, на двору краља Ирода, беше настала силна узбуна. Три
незнабожачка мудраца звездознанца пристигавши са Истока, узрујаше све о рођењу новог јеврејског
цара које се имало збити тих дана негде у Израилу. Новорођеноме за кога од звезда да ће бити Цар
над царевима, они беху пошли да се поклоне из своје далеке земље, вођени чудесном звездом која се
све време креташе пред њима у висини, казујући им пут. Али, кад стигоше у Јерусалим звезда нестаде,
7
па пошто им се никако више није јављала, мудраци се почеше распитивати код краља постоји ли у
светим књигама пророчанство о рођењу таквога човека. Краљ Ирод, знајући да његов народ већ
вековима очекује Помазаника Божијег, који се на јеврејском каже Машиах (Месија) а на грчком Христос,
помазаног Духом Божијим да буде нови Цар и Спаситељ Израила, сабра свештенике и књигознанце, па
их упита шта веле књиге одакле ће доћи Месија. А кад им они рекоше да Месија или Христос има доћи
из града Давидова Витлејема, Ирод онамо упути мудраце с Истока, заповедивши им да се добро
распитају, па када нађу Новорођенога, да и њему јаве. Јер, побојавши се за свој престо, он већ беше
одлучио да Дете убије.
И тек што звездознанци кренуше пут Витлејема, гле пред њима се опет јави чудесна звезда и
проведе их право до пећине Христовог Рођења. И задрхташе незнабошци пред Силом Господњом
утајеном у немоћи Новорођенчета које им се осмехиваше из јасала, и поклонише се Цару славе Који,
ето, за своје рођење не изабра царске двори, па чак ни обичан стан људски, него – у неизрецивој
смерности и самопожртвовању – просту пећину овчарску. А ни пећину не изабра најсветлију и
најпријатнију него баш доста мрачну и тескобну – на опомену људској сујети која о величини човековој
погрешно суди по слави и сјају који се виде, а не по скривеној ризници смерне и кротке душе која се не
види. И принесу мудраци на дар Богодетету злато, тамјан и измирну и још једном Му се поклоне, па
оду на починак. А у сну Бог им шаље анђела и преко њега нареди да се нипошто не врате кући истим
путем, како би известили Ирода, пошто овај тражаше живот детињи да га униште. Звездознанци зато
оду у своју земљу другим путем, а Ирода оставе у неизвесности.
Кажу, пак, да се ово зби у истој пећини у којој цар Давид много векова раније, док још беше прост
витлејемски пастир, би на чудноват начин спасен сигурне смрти.
Зби се то једног врелог летњег дана. Бежећи од припеке, овце Давидове беху полегале у
оближњи маслинов хлад, а Давид се склони у прохладну пећину и задрема. Изненада, он у сну осети
како га притисну нешто хладно и склиско. И пробуди се, кад оно – на његовим грудима скотурила се
змија, па му се још око руку обавила и љуто палаца језиком. Давид се ужасну и укочи од страха и не
знађаше шта би. Једино што могаде беше да завапи Господу Богу своме: „ Не остави ме, Боже мој! Не
одступи од мене! Похитај ми у помоћ, Избавитељу мој од толиких невоља!“ Само што то рече у души, у
једном углу пећине блесну неземаљска светлост и разли се пред његовим очима у велики златокруг
висине човекове. Усред тога круга он угледа прелепу Девојку у златотканим хаљинама. Блага и
озбиљна, она је седела мало погнута и држала на рукама Детенце какво он у животу још не беше
видео... Одједном, Дете се усправи у мајчином крилу и продорно погледа змију блиставим очима као
двема муњама, па испружи прстић ка отвору пећинском и нареди змији да сместа изиђе. И, гле, змија
покорно ослободи Давидове руке, па шмугну напоље. Давид поскочи од среће и до земље се захвално
поклони чудесним приликама у светлости. Али, када хтеде да им заблагодари речима те подиже
поглед, од Девојке и Детета ни трага! Само се целом пећином ширио миомир тамјанова и измирнина
када...
Овај свој диживљај Давид није заборавио до краја свога живота, па и кад је постао цар јеврејски
није престао да га се сећа и да пева о Најлепшим од синова човечијих и Царици у ризама позлаћеним.
Зацело, та Царица и божански Син беху нико други до мали Исус и Његова Богомајка Дјева, чији
долазак пре толико векова Бог овако објави њиховом побожном претку.
СРЕТЕЊЕ У ЈЕРУСАЛИМСКОМ ХРАМУ, БЕКСТВО У ЕГИПАТ
Праведни Јосиф и Пресвета Богомајка осташе у Витлејему после одласка мудраца још неко
време и испунише јеврејски закон обрезања мушког детета у осми дан. Четрдесетога дана, пак, нађоше
се у Јерусалиму да, по обичају, принесу захвалнице у Храму и да се тамо мајци и детету очитају
прописане молитве. И баш када стигоше у Храм, срете их на улазу човек по имену Симеон, побожан и
праведан старац коме Бог беше открио да ће умрети тек када буде видео Његовог Помазаника, Месију
или Христа Божијег Који ће спасти цели Израил. Препознавши Га, Симеон у усхићењу узе Дете у
наручје и рече му: „Сада отпушташ са миром слугу Свога, Господе, по речи Својој! Јер видеше очи моје
спасење Твоје, Светлост да просвећује незнабошце и славу народа Твога Израила!“ тиме свети човек,
насупрот гордим јеврејским вероучитељима, предсказа да ће Христос бити Спаситељ не само Јевреја
него и свих других народа, незнабожаца који поверују у Њега, Сина Божијег, и Његовог Бога Оца и
Духа Светога на небесима.
8
Јосиф и Пресвета Богомајка дивљаху се тим речима, а онда Симеон обрати се њима: „ Гле, овај
кога у рукама држите, лежи да многе обори и подигне у Израилу, и да буде знак против кога ће се
говорити. А и теби самој, Марија, пробошће нож душу, да се открију мисли многих срца! Тиме даље
старац пророкова да ће мали Исус, када одрасте и почне да проповеда науку свог небеског Оца, многе
привући али и многе горде и обесне међу Израилцима одбити, те да ће, најзад, од свих непријатеља и
опадача претрпети саму смрт, што ће Пресвету Богомајку најдубље ожалостити, док је не огреје радост
Његовог Васкрсења из мртвих.
Потом малог Исуса поче благосиљати и једна старица, која беше удовица већ више од
осамдесет година и не одлажаше из Цркве Божије но служаше дан и ноћ Господу, постом и молитвом,
по имену Ана. И стаде хвалити Бога и говорити о Новорођеноме свима који чекаху спасење у
Јерусалиму.
У међувремену, пак краљ Ирод видевши да мудраци звездознанци никако не долазе, разјари се и
изда наредбу да се имају побити у Витлејему и околини сва деца млађа од две године, јер не знађаше
када се заправо и где родио његов будући супарник. И тако поче покољ четрнаест хиљада деце
витлејемске и плач и нарицање ојађених мајки разлегаше се Давидовим градом задуго.
Јосифу, пак, Бог у сну пошање анђела и овај му каза: „Устани и узми матер Дететову, па бежи у
Египат и буди онде док ти не кажем, јер Ирод тражи Дете да га погуби!“ он онда најпре похита у
Назарет да се поздрави са синовима и кћерима и уреди домаће ствари, па узевши са собом сина
Јакова, одбеже са Дјевом Маријом и Новорођеним у египатску земљу.
Прича се да су њихово путовање и боравак у Египту пратила многа чуда и знамења: бесплодна
пустиња пружала им је најслађу храну и камен је провирао студеном водом, срца разбојника која су их
на пут пресретали смекшавала су пред умилним погледом прекрасног Богодетета и Његове кротке
Богомајке. У граду Каиру и данас постоји пећина у којој је живела Света Породица, а у једном селу
надомак овог данас претежно мухамеданског, а некада чисто хришћанског града, мештани још увек
показују дрво под којим се одмарала Пресвета Богородица са Сином, као и чудотворан студенац под
њим.
А када умре краљ Ирод, анђео Господњи поново посети Јосифа и каза му да слободно пође у
земљу Израилову, јер изумреше они који траже душу детињу. Тако се они живи и здрави после три
године врате у Назарет.
ОД ПОВРАТКА У НАЗАРЕТ ДО СТРАДАЊА И ВАСКРСЕЊА
СИНА БОЖИЈЕГ ИСУСА ХРИСТА
Од тада до тридесете године Исусове живот Свете Породице протицаше у најдубљој
повучености. Јосиф и даље беше онај прости и побожни занатлија који издржаваше породицу од
вредног рада руку својих. Богородица и даље смерна и све смернија Дјева којој најмилије беше Богу се
молити и над својим Јединцем и Господом бдети. Мали Исус растијаше и јачаше у духу, препун
благодати Божије, под будним оком и срцем Мајчиним које се опомињало свих оних речи о Његовом
божанском задатку на земљи. Беше послушан својим милим родитељима, помажући им у кући и учећи
се поочиновом занату и чувајући стада са пастирима у уколини Назарета. Сваке године би одлазио са
родитељима на верске светковине у Јерусалим и, на њиховоу велику радост, напредовао у расту и
милости код Бога и код људи.
А када се испуни време, Јосиф беше већ тада умро, пође Исус из Назарета да широм Израила
проповеда Радосну Вест о људском спасењу и доласку Царства Божијег, Јеванђеље Свога Оца
небеског. И учаше он тако људе да то Царство треба да настане најпре у њима, у њиховим срцима која
ваља да се очисте и постану опет савршено послушна Богу и Његовим двема јавећим заповестима –
да Њега љубе свим силама својим и ближње као себе саме. И говораше им да човекова предност пред
Богом није у спољашњем испуњавању верских прописа, памети и богатству, макар човек тиме
задивљавао сав свет, него у милостивом и смерном срцу, спремном да опрашта и помаже ближњима.
И још – да истинска храна људског бића није у овом или оном јелу или пићу или благу земаљском већ у
томе да твори спасоносну вољу Створитеља и Оца свога Који је на небесима, испуњавајући се миром и
радошћу у Духу Светоме. Око Исуса се највише окупљаше убоги, понижени и презрени, а горди
богаташи, свештеници и књигознанци јеврејски, који једино себе сматраху умним и праведним, охолећи
се пред непросвећенима, због тога су га још више презирали и унижавали. А Исус беше на њиховом
примеру показавши како уважени међу људима могу бити грешни због охолости и лицемерја са којим
9
добро говоре, зло чинећи, због немилосрђа, частољубља и среброљубља скривених под маском
скрушености и јавне праведности.
Исусову проповед, пак, пратила су и многа чуда, на утеху несрећницима – не само Јеврејима
него и незнабошцима, што посебно разгневљиваше израилске вероучитеље који са овима, гнушајући
их се, избегаваху свако општење. Од Исусове речи и самог додира Његових руку слепи прогледаваху,
хроми и згрчени се исправљаху, губави очишћаваху, ђаволом опседнути уразумљиваху, мртви се у
живот враћаху. Али, што је Исус више добра чинио, то су Га Његови противници, по злоби ђаволској,
више мрзели и клеветали, па су најзад све предузели и да га убију. Исус се као човек због тога
жалостио, али као Син Свога Оца небеског и Богочовек Он на земљу и беше дошао да Своју
безграничну љубав према људима потврди Својом Смрћу за њих, а моћ њену Васкрсењем Својим из
мртвих трећег дана по Смрти.
Зле стреле које Његови непријатељи нештедимице одапињаху, много болније рањаваху срце
Пресвете Богомајке, која је пратила Сина на свим Његовим путешествијама, ненаметљива и смерна,
као и увек, бивајући притом више негде у Исусовој близини него пред Њега, јер поред Њега биваху они
којима Он беше најпотребнији... Живела је Богородица и тада такорећи у Синовљевој сенци, све се
дубље повлачећи у ћутање, али будном мајчинском оку и срцу није измицало ништа. Премда је знала
да њеном Сину ваља претрпети не само сву мржњу, и лаж незахвалних него и саму смрт од њихове
руке, Пресвета Богомајка није могла да не одболује сваку рану коју би му они задавали, али ни о своме
болу ни о радостима, када би Христос помагао невољницима, ништа му није причала, јер прича људска
не беше потребна Богородици и Богу њеном... И уопште, Пресвета се ретко јавно обраћала Сину.
Чинила је то само када би га за нешто молила, вазда заступајући другога, како нам сведоче
хришћанске свете књиге – Јеванђеља, које нам оставише Христови ученици.
Једном тако, веле књиге, деси се да се у Кани Галилејској, у дому у коме се тада некако нађе и
Пресвета Богомајка, славила свадба на коју би позван и Исус са Својим ученицима. Баш када
светковина беше у пуном јеку, изненада нестаде вина и то запрети да сасвим поквари весеље. Тада
Пресвета каза Сину: „Немају вина!“ Тако штуро рече и ништа не додаде, а Исус, као нећкајући се
одговори: „...Још није дошао час мој!“ Схвативши у души да је Син нипошто није одбио, Богомајка онда
спокојно каза слугама које прислуживаху: „Све што вам каже учините!“ Ту, пак, у близини стајаше шест
великих крчага за воду и Исус им нареди да ове до врха испуне водом, па онда, на њихово чуђење
каза: „Захватите сада и носите пехарнику!“ Они тако и учине. А када пехарник окуси, примети да је то
најбоље вино које је икад пио, па не знајући одакле је, позове женика и упита зашто је, мимо обичаја,
до сада пред госте износио лошије вино, а тек сада најбоље...
Тако се зби чудо које Исус учини људима, и то по молби Своје Премиле Мајке којој беше жао да
се највећа радост женика и невесте претвори пред сватовима у жалост и срамоту. Ни тада у Кани, нити
икада касније Исус људима чуда не чињаше тога ради да их зачара и подвласти неким опсенарским
моћима, како одвајкада раде исцелитељи и мађионичари, врачаре и читачи судбине и призивачи
духова умрлих све до дана дањашњег, делујући под утицајем сатане и његових помоћника којима
продадоше душу своју. Исус Христос чуда твораше, као и сви хришћани чудотворци, светитељи
Божији, из сведаривајуће љубави која је и за најмању, Богу угодну људску радост спремна да учини
највише – чак и највеће чудо... Од онда, пак, до данашњег дана Пресвета Богомајка не престаје да се
заузима пред Сином Својим за све невољне, неутешне и болесне, и да им као најмоћнија заступница
доноси утеху и исцелење, саветујући их свеједнако, као онда у Кани слуге домаћинове, да чини све
што им каже Син Њен и Господ, па ће сваку милост од Њега примити...
А када мину и трећа година откада се Исус јави људима као Христос – Помазаник Божији,
проповедајући им Јеванђеље Свога Бога Оца, безумне старешине јеврејске толико Га већ омрзоше да
одлучише да Га предају смрти. Исус се, пак нимало не штиђаше и не брањаше, јер зато и беше дошао
на земљу да невин пострада за грешнике и донесе им спас Својим Васкрсењем.
И ухвате Спаситеља непријатељи Његови, на челу са тадашњим првосвештеником јеврејским, уз
помоћ издајника Јуде, и предају намеснику римског цара у Јерусалиму, Понтију Пилату. И оптуже Га
пред римским владарем, под чијом се влашћу и сами налажаху, да се гради новим царем јеврејским и
да руши веру народну, правећи се усто и Сином Бога живога. На своју страну, притом, старешине
јеврејске привуку и највећи део својих сународника у Јерусалим, који се листом окретоше против својег
до јучерашњег Добротвора и тражаху да Га за тај најтежи грех стигну и најтеже муке – да буде разапет
на крст. Заслепљеност незахвалних беше толика да не хтедоше да се Исус пусти на слободу, чак ни
10
када им Понтије Пилат то понуди, не налезећи на њему стварне кривице. Штавише, они тада још
помамније викаху само: „Распни га, распни!...“ Исус, пак, све то подношаше кротко, и даље се не
бранећи, и све им прашташе, јер не знађаху шта чине. И приковаше тако Спаситеља за велики дрвени
крст гвозденим клиновима, на брежуљку званом Голгота што значи место лобање, између два
разбојника, као да и Сам беше последњи разбојник. И он умираше понижен и остављен од свих својих,
осим од ученика Јована Богослова и Пресвете Богомајке, који Га се једини не одрекоше у страху од
јеврејских моћника, но до последњег часа осташе са њим, да Га оплакују под крстом...
Премда је веровала речи Синовљевој да ће као бесмртни Бог победити смрт и као Свемогући
Творац после три дана устати из мртвих, Богородица неутешно вапијаше: „Својом вољом Сине и
Творче мој, Ти смрт љуту претрпе на крсту. Авај мени, мајци Твојој жалосној, авај мени, крај крста
неутешној! Погледај на мене и на љубљеног ученика Свога! Какве сам се милости удостојила када сам
Те родила! А сада се на крсту утроба моја с Тобом распела! Нож је срце моје распорио и горке стреле
прострелиле су га и утроба моја гори од страдања Твога, слатко Чедо!...“
А Исус, гледајући тужно Мајку Своју и верног ученика, рече најпре Пресветој: „ мајко, ево Ти
сина!“ А онда ученику: „ Ево ти мајке!“ И оног часа ученик Јован узе Богомајку у дом свој на
јерусалимском брду Сиону...
А када Исус издахну два његова тајна ученика, Јосиф из Ариматеје и Никодим, по одобрењу
Пилатовом, скидоше Његово тело са крста и сузним очима поцеловаше и мирисавим уљем помазаше
и као Бога опојаше. Примивши пак Мртвога Сина у своје мајчинско наручје, Пречиста Дјева још горче
заридаше: „Љубљени Сине мој, зашто ме остави у претешком болу и жалости? Једина нада моја и
живот једини Ти си, Сине и Боже мој! .. Ти Који све држиш моћном руком Својом, сада лежиш без даха
крај гроба! Ох, бар да умрем с Тобом, да не гледа Тебе мајка мртвога!...“ И пошто припремише тело
Исусово за укоп, по верским обичајима, заједно са Пресветом Богомајком, учеником Јованом, неколико
побожних жена, Јосиф и Никодим положише Га у нову гробницу, у врту близу Голготе. Мајчине груди
раздирала је жалост: „Тебе Који мртве заповешћу Својом подижеш, у гроб хладни полажу, Сине! О, зар
може овај гроб ништавни држати Тебе, Сведржитеља? Од гроба Твојега Сине, не уста мајка Твоја и
плач мој до смрти не престаје!...“ Али, њена вера у коначну Победу Синовљеву остајаше
непоклебљива: „Исцели ране моје, Господе! Зна мајка Твоја да све можеш учинити, Владико! О
свемоћни Сине Божији, Ти за нас пострада драговољно и у гроб леже! Васкрсни из мртвих, Боже мој!...
Васкрсни у слави, Спасе наш и помилуј нас!...“
А када се у зору трећега дана то и зби, кад Исус васкрсе из мртвих, Пресвета Богородица беше
међу последњима којима се јавио – да не би непријатељи Његови казали да је вест о Васкрсењу
Исусовом објавила свету она која Га је највише волела и којој се то могло само причинити... Штавише,
Васкрсли Христос прво се откри онима који су у Њега најмање веровали – стражарима које старешине
јеврејске беху поставиле да чувају Његов гроб, да не би тобоже дошли ученици и однели тело, па онда
пустили глас да је Учитељ њихов васкрсао из мртвих. Тек пошто су Га стражари Васкрслог угледали и
пренеражени побегли да о томе известе старешине, Христос се јавио и ученицима Својим и побожним
женама које су Га следиле, а међу њима и Својој Премилој Мајци.
После Васкрсења Свога, пак, јављао се Христос тако својима на разним местима, дајући им
последње поуке и шаљући их у свет да проповедају јеванђеље свим народима. И обећаваше им да ће
има, као што каза, послати Духа Свога утешитеља с неба, Који ће занавек пребивати с њима, када Сам
Он оде коначно к Оцу небесном, помажући им у свему. А када се наврши четрдести дан од Светлог
Христовог Васкрсења, Он се пред ученицима и Мајком Својом са горе Маслинске вазнесе у небо, где и
сада са људским телом, које је тако прославио да је постало непропадљиво и ушло у вечни живот,
седи с десне стране Оца Свога на небеском престолу, као јемац васкрсења и узнесења у небо и свих
оних који поверују у Њега и Његовог Бога Оца и Духа Светога – Пресвету Тројицу...
Педесетог дана, пак, од Васкрсења Свога Христос, по речи Својој, пошаље духа Светога на Своје
ученике у виду огњених језика, док сеђаху заједно на молитви, а посебно Га изобилно изли на
Пресвету Богомајку. Тако настаде Црква Христова, чији је главни стуб на земљи за преосталог свога
живота имала да буде Пресвета Богородица, због чега она и беше добила толику духовну силу од
љубљеног Сина. Ученици Његови, пак, звани апостоли што на грчком значи изасланици, као гласници
Његовог Јеванђеља изаслани међу све народе, да их приведу Истинитом Богу, проношаху међу
Јеврејима и незнабошцима листом, до у најдубље крајеве света, наук Спаситељев, ширећи Цркву
Његову на целу васељену.
11
ЖИВОТ БОГОРОДИЧИН
ПОСЛЕ ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ ДО ПРЕД СМРТ ЊЕНУ
И поче Пресвета Богомајка да живи у дому Јована апостола, званог Богослов, по речи
Синовљевој. Кажу да је та кућа на Сиону јерусалимском брежуљку постала права кошница, у којој се
око Богородице као око матице ројили Хришћани, како стотинама година пре тога предсказа свети
пророк Исаија: „биће у потоња времена гора дома Господњега утврђена уврх гора и узвишена изнад
хумова, и стицаће се к њој сви народи. И ићи ће многи говорећи, ходите да идемо на гору Господњу, у
дом Бога Јаковљева, и учиће нас путевима Својим, јер ће из Сиона изићи закон и реч Господња из
Јерусалима!“ И заиста, из сионске Кошнице са Богородичиним благословом и праћени њеним
молитвама излетаху у свет ради проповеди Христове апостоли као вредне пчеле. И ту се враћаху са
својих похода да Пресветој Богомајци испричају шта учинише и шта све проживеше од непријатеља
хришћанских, који постајаху све бројнији и суровији, као и да од ње приме савет, и утеху и снагу за
нове подвиге. Глас о сили речи и молитава њених и милини њеног лика, која је блажила људске душе и
без речи, ширио се незадрживо хришћанском васељеном. И многи новокрштени из далеких крајева
слегаху се у Јерусалим да виде Мајку Христа Господа, и сада Намесницу Његову на земљи, и да чују
њену премудру беседу.
Господ Исус Христос; пак Пресвету Дјеву и беше оставио на земљи да се њеним присуством и
поукама, и, изнад свега, њеним топлим молитвама умножава и снажи Црква Његова. И колико се само
срце Богомајчино веселило када би јој апостоли доносили вести да су овде Господу привели три
хиљаде, тамо пет хиљада, а онде и после стотине хиљада душа људских!...
С времена на време и сама Богородица, упркос опасностима које су Хришћане од старешина
јеврејских и власти римских вребале већ на сваком кораку, одлажаше међу новопросвећене у далеке
земље.
Једном тако, намисли Пресвета, у јеку прогона Хришћана у Јерусалиму, да отпутује на острво
Кипар к Исусовом ученику и пријатељу Лазару, кога Исус беше као четвородневног мртваца васкрсао
из мртвих. Лазар беше старешина кипарских Хришћана и силно жељаше да види Богородицу, али се
због прогона у Јерусалиму никако не одлучиваше да дође. Пресвета Богомајка, желећи да испуни
жељу срца његовог, напише му писмо и каже нека он само њој пошаље лађу, па ће му са апостолом
Јованом и пратњом она већ доћи. Лазар то и учини.
Заплове они тако на Кипар, кад изненада – дуну противан ветар и занесе их далеко на север, у
море Егејско, до шумовитог крака грчког полуострва Халкидики, званог Атос. И приставши уз обалу,
виде она да су стигли у подножје неке необичне планине. Како се убрзо показа, беше то шумовити
забран једног незнабожачког божанства званог Аполон, препун његових кипова, док се на самом врху
планине налажаше Аполонов храм надалеко познат по гатању, и разним другим ђаволским начинима
прорицања и утицања на људску судбину. Ту се са свих страна незнабожачког света стицаху људи да
потраже помоћ и савет од Аполонових жречева за све што им у животу беше важно, па их и сада беше
много... У тренутку, пак, кад Пресвета Богомајка крочи на обалу, деси се невиђено чудо које пренерази
незнабошце раштркане по Аполоновом светилишту. Истог тог тренутка заори се читава гора од
неописивог клика – то кипови идолски као живи прогледаше и у глас викнуше: „Сиђите с планине сви
које Аполон превари, отидите у пристаниште Климентово и дочекајте Марију, мајку Великог Бога
Исуса!“
И настаде по планини велика трка и узбуна, сви потрчаше да виде шта се то зби у Климентовом
пристаништу. Кад тамо, а оно Жена неземаљске лепоте и стоји на обали, окружена странцима
издалека, и помало зачуђено али с неописивим миром гледа вратоломну јурњаву њихову, насмешена...
И гле, под њеним кротким погледом умири се затим све и утихну граја, па први прибрани међу
придошлима позову необичне путнике да их угосте. Испричавши им шта се у гори зби, како мртви
идоли проговорише и шта рекоше, замоле оне Прекрасну да им каже како је то родила Бога и ко је
уопште тај Бог Исус. А када речи о Њему потекоше као најдивнија песма из њене душе, толико се сви
нађоше очарани да јој се почеше клањати и молити је да се крсте, па да пођу с њоме куда год нареди...
Крштење од апостола који беху у Богородичиној пратњи заиста ту и приме, а онда им она рече да
остану где су се затекли и за старешину и учитеља постави им једнога од својих пратилаца, па
благосиљајући их још каза: „ Ово место биће мој омиљени Врт дарован ми од Бога и Сина мог.
Благодат Божија нека остане на њему и на онима који бораве с побожношћу и који чувају заповести
Сина Мога и моле Му се. Неће оскудевати у милости Његовој на месту овоме до свршетка света. Јер
12
бићу заступница за ово место и топла посредница његова пред Сином и Господом Мојим!“ То рекавши,
Пресвета опет благослови новокрштени народ, па уђе у лађу и отплови за Кипар, где је Лазар
забринуто ишчекиваше... Над Атосом, пак, од тада до дана данашњег лебди Богородичин благослов и
са свих страна православног света доводи побожне људе да се баш на томе месту потруде да чувају
заповести Божије и сав живот свој као монаси проведу у молитви, посту, ручном раду, по манастирима
и пећинама атонским већ вековима... Хиљаде и хиљаде њих који се до сада тамо подвизаваху,
шумовите брегове Богородичине, препуне птица и студенаца и оивичене пешчаним жалима, окитише и
безбројним црквама и крстовима и осветише својм животом и гробовима. Због тога православни
народи Атос данас и називају Светом Гором или Перивојем Пресвете Богомајке у коме цветају
најлепши цветови хришћанске побожности.
СМРТ ПРЕСВЕТЕ БОГОМАЈКЕ
КОЈА СЕ ЈОШ ЗОВЕ УСНУЋЕ ИЛИ УСПЕЊЕ
Одлазећи, пак, на Свети Гроб, и гору Маслинску са које се њен Син беше вазнео к Оцу, Пресвета
Богомајка Му се почела све чешће молити да и њу што пре преведе к Себи у прекрасну Обитељ Своје
небеске Цркве: „ Када ћу стићи пред Лице Божије? Када стати пред престо славе Његове? Време је да
одликујеш Сион, време да се смилијуеш Мајци Својој у овој долини плача, која веома тугује што не
гледа Пресветло Твоје Лице!“ И веле да су, док се она тако на коленима молила, сва дрвета маслинова
на Гори, покретана силом њене молитве и љубави, постајала као жива и до земље повијала вршкове
своје, клањајући се Господу и Пресветој Богомајци као слуге њене! И колико год је она пута челом
дотицала земљу и усправљала се, толико се пута дрвеће повијало и клањало, исправљало и
устајало...
Са Горе Маслинске спуштала се Богомајка у село звано Гетсиманија у чијем подножју лежи онај
чувени врт, у коме се Исус у навечерје Своје крсне Смрти, молио Оцу небескоме. И као што се Он тада
молио да Га, ако је могуће мимоиђе предстојећа чаша страдања, али опет да не буде како Он хоће
него да се воља Очева изврши, тако се и Пресвета Богомајка молила Сину да што пре оконча њено
странствовање на земљи и привије је к Себи, али опет само онда када Он Сам као Господ Бог изволи...
Једном, пак, док се тако молила, сва у сузама, Пресвета зачу поред себе познати глас – то се
пред њом створио крилати гласник Божији, арханђео Гаврило. „ Радуј се благодатна“, поздрави је он,
„Тебе Божију Невесту призива у божанску Одају Женик небески, у бесконачну Своју радост!“ И
пружајући јој рајску гранчицу од палмова дрвета, сјактаву од небеске благодати, још јој рече: „ За три
дана, када се преселиш Господу своме, нека они који буду сахрањивали пречасно твоје тело, понесу
пред погребном поворком ово знамење мира и радости!“ устрептавши од благодарности, Пресвета
Дјева сину лицем као најсјајнија звезда, пошто се у истом часу са неба на њу изли велика светлост, и
све испуни њеном радошћу...
И поче се Пресвета Дјева спремати за одлазак. Најпре о њему извести свог посинка, апостола
Јована, и предаде му светлозрачну гранчицу да је он понесе кад буде требало. Затим то саопшти и
другима, па нареди да се кућа украси и окади, па да се приправи одар и набави доста свећа, а сама
запости и погрузи се у молитву. Глас о њеној блиској смрти муњевито проструји међу сродницима
њеним и свим јерусалимским Хришћанима, и још даље по селима и градовима... И они почну да се
окупљају у дому сионском, испуњавајући га сузама и јецајима због растанка са Дјевом која беше
свеопшта Мајка... Пресвета Богородица, пак, иако тужна што их као сирочад оставља на земљи, беше
несравњиво радоснија због сусрета са љубљеним Сином, па их одвраћаше од туге говорећи да ће она
по смрти угледати прежељно Лице Бога свога и стати ближе престолу Његовом, и да од тога веће
радости на свету за њу не може бити. И још их тешаше да их по свом одласку неће оставити осиротеле
него ће наставити да им помаже, као њихова заступница пред Сином својим занавек. И мољаше их да
њено тело сахране у гетсиманијском врту, близу гробова њених родитеља и заручника Јосифа, између
града Јерусалима и Маслинске горе, у долини где се сахрањиваше сиротиња.
На дан уочи упокојења Пресвете Богомајке, пак, деси се, чудесан догађај. Док је Богородица, са
самртничке постеље давала последње поуке својој деци духовној, одједном се над кућом сионском
проломи страховит прасак и ова се нађе окружена силним облацима. А онда, на опште запрепашћење,
са облака један по један почеше силазити апостоли Христови, сабрани са свих страна земног шара, и
сами у чуду што се то са њима збива! И стадоше они једни другом причати како их је, ето, у њиховим
далеким боравиштима нека сила изненада подигла у ваздух и преко непрегледних пространстава, за
13
трен ока, пренела на облаку, овамо на Сион, а да они још не знају зашто. А када се сабраше, по
Божијој вољи, ту беху сви осим апостола Томе, уђу они у дом Јованов и имадоше шта видети –
Пресвета Богомајка и Покровитељица лежи на умору, а око ње сирочићи њени.... И сви горко заплачу.
А Пресвета када виде чеда своја, благо им се насмеши и каза: „Дечице Сина и Господа мога, радост
мога одласка не претварајте у плач сузама својим! Гле, ја одлазима изнад овог света као Ваша
заступница пред Богом. Тако ћу и ја са вама у свету бити свагда! А ви погребите тело моје у
гетсиманском врту!“ А онда ускликну Господу: „Сине и Боже мој, оне које си ми дао, сачувај у векове!“
А када наступи назначени час, апостоли и многи јерусалимски хришћани стајаху у молитвеном
ћутању, погнутих глава око одра Богородичиног... Њено лице беше божански озарено, а мир њене
душе као уље мирисно изливаше се на све, блажећи бол растанка. А онда, одједном, као да се кров
кућни некако раскри под неподносивим зрацима Светлости која се проли као киша са неба... Пред
Одром Пречисте појави се у то Сам Господ и Син њен, у пратњи миријада анђела и других небеских
сила и душа преминулих праведника, од Аврама до мученика Христових. Угледавши Љубљенога,
Пресвета се мало подиже и испружи руке к Њему, па затим од слабости клону, пригну главу и нечујно
изусти: „Славим те, Сине мој! Шта Теби да подам ја, слушкиња Твоја?! Шта да Ти принесем ако не
душу и тело?“ А Господ је мило гледаше и одврати: „ Дођи, Ближња моја! Дођи, Прекрасна моја! Приђи,
најлепша међу цветовима и уђи у дворе вечнога Живота! Мајко моја, закорачи у божанствену радост, у
Царство у коме су заједно обожавани Отац, Син и Дух Свети!“ А она још нечујније прошапта: „ Спремно
је срце моје, Боже, спремно је срце моје! Нека ми буде по речи Твојој!“ И испусти душу. Господ тада
прими душу Мајчину на пресветле дланове Своје и с анђелским војскама узлете к престолу Своме да је
као најмириснију ружу земаљску принесе Оцу небеском...
Богородичино тело, пак, оста да лежи на одру као уснуло, лица светла као сунце и васцело
мирисаво од небеског миомира, којим га беше натопила њена пресвета душа. Апостоли и сви други
прилажаху побожно да се последњим целивом опросте са њим, тужећи: „Отвори, Пресвета, своја уста
и подај благослов! Како да умреш Ти која обожи природу смртних људи? Ти си уснула, а не умрла, јер
си се у бољем животу пробудила! Богородице Дјево, при прегледу на тело твоје без душе слаби дух
наш! Где, сада стојиш, оставивши птиће своје на земљи? Пречиста, сети се у небеском Царству нас
који славимо уснуће Твоје!“
Затим узевши да припремају пречасно тело за погреб. А када све би готово, понеше апостоли
одар на раменима а испред њих Јован хођаше са светлозрачном гранчицом мира и радости у рукама,
за њима пак – мноштво народа са свећама, певајући заупокојене песме. И пренеше тако пресвето тело
Дјевино кроз цео Јерусалим на путу за Гетсиманију. У једном трену, над одром у висини појави се круг
од облака као венац, веома велик и сјајан, и из њега забруја анђелска песма. И иђаше тај сладосни
облак над погребном поворком до саме гробнице. А када поворка стиже до ње, апостоли положе одар у
гробницу и навале на њу камен, па остану ту још три дана, даноноћно се молећи и певајући са умилним
анђелским хоровима у висини.
Пред крај трећега дана, пак, када се већ спремаху да се врате, деси се да пристигне и онај њихов
преостали брат у Господу, апостол Тома, кога Божија сила беше пренела на сам гроб Пресвете са
закашњењем. Али, то закашњење зби се вољом Божијом тога ради да се пред апостолима и народом
Хришћанским још више прослави Пресвета Богомајка. Јер да, дошавши тада, апостол Тома не захте да
и сам последњи пут целива пречасно њено тело, апостоли можда не би сазнали за чудо које се у
гробници збило.
Наиме, када одвалише гробни камен да Тома уђе, они уместо пречасног тела Дјевиног на одру
видеше само погребне покриваче и појас њен! И схватише да је Господ, као што је и Сам васкрсао, и
Своју Пресвету богомајку трећег дана по смрти њеној васкрснуо за живот на небесима у телу! И
апостоли, силно обрадовани, вратише се кући Јовановој, да ту приреде задушну трпезу...
Када тамо све уготове, положе као и обично у чело стола посебан хлеб, у част и спомен свога
Учитеља и Господа и Његове последње Вечере, коју Он јеђаше са њима уочи Свога страдања, помоле
се и узму да обедују. По завршетку обеда, пак, по обичају, подигоше тај хлеб и затражише благослов,
говорећи: „ Господе, Исусе Христе, помози нам!...“ Онда се деси још једно чудо. У ваздуху пред
њиховим очима јави се Пречиста Дјева и Богомајка у телу, у својој небеској слави, окружена
безбројним анђелима и светима! „Радујте се!“ , каза Она, „ја сам с вама у све дане!“ Онда апостоли
падоше ничице и радосно ускликнуше: „Пресвета Богородице, помози нам!“ А Пресвета се као некада
Син њен са горе Маслинске пред њиховим очима вазнесе у небо у вечни живот на небесима,
14
сведочећи да ћемо и ми, само ако верујемо у Сина Њеног и чинимо оно што нам је рекао, у Дан општег
васкрснућа узнети у телу у вечни загрљај Господа нашег Животодавца и свемилостивог Оца.
И отада до данас Хришћани непрестано ишту помоћ од Пресвете Богомајке, а Богомајка не
престаје да над њима шири свој моћни покров и да им силом Сина свога помаже у свим невољама.
Богородичина безусловна преданост вољи Божијој, непрестана молитва и састрадална љубав према
ближњима који су је красили од детињства, узвисили су је не само изнад свих људи, него и изнад
свеколиких сила. Јер, сви анђели, арханђели, шестокрили херувими и сви други са страхом и трепетом,
у муку, стоје пред престолом свемоћног Бога и Творца свога, не усуђујући се ни да погледају, само
Пресвета Богомајка са материнском смелошћу непрестано моли Сина свога за жалосне и болне на
земљи, и гледа Његово Пресвето Лице са љубављу бескрајном и неодољивом.
Додатак:
Повест о Јеврејину који је ослепео, и коме беху одсечене руке, али,
чим је поверовао у Христа, излечила га је Пресвета Богородица
У време када је Господ наш Исус Христос зажелео да одведе Своју предрагу Мајку из овог света
у небески и вечни живот, да царује са Њим до века, сабраше се сви апостоли, који се вратише са свих
страна света, да би присуствовали Њеном упокојењу. Свети Апостоли који су видели Мајку Божију
много су се обрадовали. А Она им рече да одлази Свом љубљеном Сину. И кад се помолила,
благословила је све присутне, мирно легла на свој одар и предала душу Своју Сину Своме и Богу.
По Њеној заповести, Апостоли су узели Божанствени ковчег и са највећим страхопоштовањем га
носили до гробнице, певајући погребне песме. Исто тако су и свети ангели певали, пратећи је. Већина
присутних Јевреја, заслепљених завишћу, хтели су да преврну ковчег Пресвете Богородице, али их је
Бог казнио тако што их је све ослепео у истом трнутку. Један од ових Јевреја, без икаквог страха,
рукама је дограбио ковчег. Али од великог чуда Божијег и Пресвете Богородице! Ангео Божији му је
одсекао обе руке и оне су остале да висе на ковчегу. Тај призор је био страшан за присутне. Када је то
видео Свети апостол Петар, рекао је ономе који је пострадао: „Веруј, чедо, да је она ваистину Мајка
Божја, и бићеш исцељен“. Тада је овај са сузама у очима поверовао, пришао ковчегу и пружио
подлактице са шакама које су висиле. Оне су се спојиле са телом и Јеврејин је оздравио.
Кад су за то чули остали Јевреји, који су ослепели, поверовали су и одмах прогледали. Затим су
и они отишли до гроба, пратећи ковчег са страхом и побожношћу. Од часа када су сахранили Пресвету
Богородицу, три дана после тога изнад Њеног гроба чуло се анђеоско појање, које је трајало до њеног
васкрсења и одласка до небеса, Сину Њеном и Богу. И као што је Њен Син Исус Христос претрпео
смрт и погребење, исто тако је и Она претрпела смрт, била положена у гроб, а одатле отишла на небо.
И ми треба да верујемо да ће и нас Бог, кад усхтедне, оживети у гробовима. Али ми морамо да
претрпимо распадање, да телесно сатрулимо у гробовима, да би нам се душа очистила од
грехова. Свето Тело Пречисте Дјеве од почетка је било освештано Духом Светим, и нити га је
повредило Рођење, нити је доживео распадање у гробу. Зато да просимо њену помоћ и молитву
и да нас однесе у Царство Небеско. Амин.
15
Download

ОВДЕ