UNIVERZITET UMETNOSTI - BEOGRAD
FAKULTET MUZIČKE UMETNOSTI
SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA
METODE UMETNIČKO ISTRAŽIVAČKOG RADA I
TEMA:
ISTRAŽIVANJE ODNOSA REKREIRANOG I ISTORIJSKOG PERFORMANSA
TOKOM RETROSPEKTIVE MARINE ABRAMOVIĆ
mentor:
prof. Zoran Todorović
student I godine
doktorskih akademskih studija:
Nikola Vetnić 177, 2012
Beograd, jun, 2013
Nikola Vetnić
2
Nikola Vetnić
Apstrakt
Performans, kao umetnička forma koja se suprotstavlja ideji umetnosti objekta i koja stavlja
umetnika u sam centar stvaralaštva, jeste pre svega vezan za umetničko "ovde i sada", kao i često
veoma snažnu personu umetnika-izvođača. Kakve promene se dešavaju u mediju performansa
kada se ranije izvedeni i priznati performansi počnu rekreirati, kao što je to slučaj u skorim
radovima Marine Abramović? U ovom radu biće reči o ideji rekreiranja istorijskih performansa,
o novim svojstvima koja ovaj medij time stiče, kao i o novom pravcu kojem, sada većinom
priznati, umetnici performansa vode sopstvenu formu.
3
Nikola Vetnić
Uvod
Performans, kao forma akcione umetnosti, odnosi se najčešće na događaj u kojem čovek ili
grupa ljudi - izvođači, izvode performans za publiku.Budući da su performansi često šokantni i
provokantni, kao i zbog toga što je granica između publike i umetnika veoma mutna, publika se,
zajedno sa svojim reakcijama, može smatrati učesnikom performansa. Čitava ideja ovog vida
umetnosti jeste suprotstavljanje ideji umetnosti objekta, negirajući time njen prodajni i prolazni
aspekt, kao i odvojenost umetničkog dela od autora, u isto vreme stavljajući umetnika, njegove
akcije, pokrete i procese, u sam centar stvaralaštva.
Tema ovog rada jeste pogled na retrospektivnu izložbu Marine Abramović u njujorškom
Muzeju savremene umetnosti (Museum of Modern Art) u proleće 2010. godine u kojoj se ona,
čini se, suprotstavila navedenim odrednicama i negirala ih. Rekreiranjem svojih istorijskih
performansa izgleda da ona želi da pobedi prolaznost svoje umetnosti i postavi je u izvođačko
"ovde i sada", dajući joj kvalitet sličan onom koji imaju dela umetnosti poput, recimo, muzike,
gde su dela izvođena i ponavljana, naravno ne identično, mnogo puta nakon originalne izvedbe.
Radeći to ona menja samu definiciju onoga što je umetnost performansa.
Međutim, šta se dešava tada? Da li je rekreirani performans identičan originalu? Ako nije,
zašto nije? Da li on to uopšte i treba da bude? Osim na ova pitanja biće dato mišljenje i viđenje i
jedinog novog performansa retrospektive, istog naziva kao i izložba. Pre svega, biće reči o tome
kako izmenjene okolnosti vezane ne samo za delo, već i samog umetnika, utiču na percepciju i
prihvatanje kako novog dela, kao i ranijih radova.
4
Nikola Vetnić
Izložba
Umetnik je prisutan naslov je kako retrospektivne izložbe Marine Abramović, tako i
centralnog performansa te izložbe. Publika je učestvovala u performansu tako što su osobe
prilazile i sedale nasuprot Abramovićeve jedna po jedna. Svaki učesnik mogao je da sedi koliko
je god dugo želeo; neki su u stolici proveli nekoliko minuta, drugi su sedeli po čitav dan, a
kasnije su, kako se izložba bližila kraju, ljudi čak stajali u redu ne bi li videli baš ovaj
performans. Kada bi napokon došli na red da sednu ispred umetnice dešavao se susret koji je
predstavljao i kulminaciju izložbe i posete Muzeju. Publika koja je okruživala prostor,
posmatrala performans i smenjivanje osoba koje su sedele nasuprot Abramovićeve naglašavala je
ritualističku prirodu performansa.
Retrospektivna izložba Marine Abramović mešavina je osvrta na prošlost i pogleda u
budućnost. Čitav jedan sprat bio je posvećen tridesetogodišnjoj karijeri umetnice gde su prošla
dela, isprva izvedena od strane umetnice, predstavljeni na izložbi različitim vrstama
dokumentacije (fotografije, video snimci, itd). Ipak, to nije bilo sve: samostalni, kao i
performansi izvedeni sa njenim tadašnjim partnerom Ulajem (Ulay), bili su rekreirani od strane
mladih umetnika koje je za to spremala Abramovićeva lično. Budući da rekreiranja prošlih
performansa nisu uobičajena, ova praksa, iako retrospektivna u osnovi, može se protumačiti i kao
pogled u budućnost rekreiranih dela.
Odlukom da se ne samo prikaže dokumentacija već i da se prošli performansi rekreiraju od
strane drugih umetnika umesto nje same, Abramovićeva je dala svoje viđenje unutrašnje
problematike umetnosti performansa. Pitanja poput prolaznosti i ličnosti autora nisu ignorisana
već postaju deo izlaganja izložbe. Moguće je da umetnica budućnost umetnosti performansa vidi
sličnom umetnostima poput, recimo, muzike, pokazujući da delo opstaje i nakon svoje prve
izvedbe, kao i da je nezavisno od izvornog autora. Uklanjanjem autora iz procesa izvođenja i
(konstantnim) rekreiranjem, čini se da kao osnovno u umetnosti performansa ostaje, ne
performans umetnika, već ideja umetnika.
Ipak, postoje problemi. Upoređujući scene iz Ejkersovog filma sa istorijskom
dokumentacijom, rekreirani performansi nesumnjivo se doimaju manje smelim i šokantnim, te
samim tim i manje impresivnim. Pođimo od prvog parametra, a to je sam izvođač. Da li je uzrok
ovih problema izvođač? Svi performansi su osmišljeni od strane Abramovićeve, koja ih je ujedno
i prva izvela: njena ličnost i energija, a pre svega velika fizička izdržljivost (oko koje se čini da
5
Nikola Vetnić
su i izgrađeni performansi), koji deluju toliko zanosno, emotivno i napeto na videima, u
rekreiranim performansima deluju kao da nisu tu. Ovo pitanje ne izbija na površinu nigde toliko
snažno kao u rekreiranju performansa Imponderabilia iz 1977. godine. Abramovićeva je ovaj
performans isprva izvela sa dugogodišnjim partnerom Ulajem: nagi, ona i Ulaj stojali su jedno
naspram drugog u tesnom prolazu, primoravajući publiku da se progura između njih birajući
pritom da se okrenu ka njoj ili njemu. Da li je ova rekreacija verna originalnom delu ukoliko ga
izvode dvoje izvođača koji nisu Marina i Ulaj? Da li je odnos dvoje izvođača uopšte bitan? Da li
je lokacija bitna? Možda je bolje pitanje: šta je cilj ove rekreacije?
Mogu se naslutiti tri opcije. Ukoliko je cilj rekreacije replika istorijskog performansa, može
se primetiti da intenzitet izvedbe nije u potpunosti veran originalu. Pre bi se moglo reći da je
rekreacija šema, ili skica originalnog performansa - svi činioci su tu, ali ipak, njihova
povezanost, a samim tim i učinak su drugačiji.
Druga opcija jeste stvaranje novog dela inspirisanog performansom. Ovo bi samo po sebi
bilo interesantna ideja, međutim odsustvo nekakve dodatne namerne intervencije koja bi ovaj
performans učinila namerno različitim nagoveštava da ovo ipak nije bila ideja. S druge strane,
možda je upravo odsustvo namerne intervencije zapravo namerna intervencija.
Treća opcija meni se čini najverovatnijom, a to je da fizičke rekreacije performansa imaju za
cilj dopuniti dokumentaciju. Iako se na videima može videti autentičan istorijski odnos Marine i
Ulaja kao i svi mogući (snimljeni) detalji originalne izvedbe, ne može se adekvatno
rekonstruisati fizička, a samim tim i psihička interakcija sa publikom na licu mesta, a to je,
budući da je bilo neumitno da se osobe iz publike i izvođači fizički dodirnu, jedan od bitnih
parametara performansa. U ovom slučaju, sve komponente originalne izvedbe su tu, međutim,
sada problem predstavlja njihovo mentalno povezivanje. Dok su u originalnom performansu svi
ovi delovi bili jedinstveni i simultani, sada je na publici zadatak da koristeći se ponuđenom
arhivskom građom i rekonstrukcijama taj isti performans mentalno rekonstruišu. Interesantno je
to da se prema ovom viđenju rekonstrukcija zapravo sa (re-)izvođača premešta na samu publiku.
Ma koja od opcija tumačenja bila prihvaćena, činjenica je da je svaka legitimna. Na ovaj
način Abramovićeva proširuje ideju umetnosti performansa izvan prolaznosti "ovde i sada"
postojanošću rekreiranih performansa, što je nešto čime se bavila i u seriji performansa Sedam
lakih komada. Promenljivost umetničkog dela, u ovom slučaju performansa nije nepoželjna, već
upravo suprotno: drugačiji kontekst izlaganja ili posmatranja dodaje nove dimenzije delu koje je
6
Nikola Vetnić
se izvodi nanovo. Dakle, umesto da postoji jedna kanonska "istina", svakim izvođenjem dolazi
do novih interakcija te se tako stvara umetnička "polivalentna istina". Performans se menja jer se
njegovo nastajanje, postavka, predstavljanje, kao i percepcija menja svaki put kada se rekreira,
što zavisi kako od stvaraoca i njegovog dela, tako onoga koji mu prisustvuje. Performans koji se
rekreira često je izmenjen u mnogim parametrima: svest o performansu je promenjena budući da
to sada nije novo delo već "klasik" spašen od zaborava, društveni i politički konteksti su
drugačiji, ambijent (nijedan rekreirani performansi izložbe Umetnik je prisutan isprva nije bio
zamišljen za muzejsko postavljanje), itd.
Jedna zajednička nit koja povezuje sve rekreirane performanse jeste jedini novi performans
izložbe. Sam naslov The Artist Is Present svakako se prevodi kao Umetnik je prisutan, s tim da
reč present u engleskom jeziku označava i sadašnje vreme. Na taj način se pre svega daje
legitimitet rekreiranim performansima koji ne samo da su prikazani dokumentacijom i živim
izvođačima, već je tu i autorka koja svojim prisustvom garantuje autentičnost, ali isto tako
prikazuje nameru Abramovićeve da zadrži svoj rad u sadašnjost, ne dozvoljavajući mu da bude
progutan u opskurnosti prošlosti. Na taj način rekreirani performansi su, na neki način, možda i
"ažurirane verzije" originalnih.
Iako je očito da umetnica veruje da njen, kao i uopšte rad performans umetnika, može biti
održan u sadašnjosti i uspešno rekreiran, najviše pažnje privlačio je upravo njen novi
performans. Na taj način vidimo još jednu novinu u kontekstu rekreiranih performansa: dok su
nekada oni sami bili centralno dešavanje danas su, slučajno ili namerno, oni tek neki vid uvoda u
ono što je zaista bitno i novo u tom trenutku. Dok su pored ostalih izvođača prolazili bez dužeg
zadržavanja, posmatranje Abramovićeve i osobe nasuprot nje je nesumnjivo bilo nešto što je
zaokupiralo publiku u potpunosti. Jedino između posetilaca i Marine lično postojala je ta lična
povezanost koja je nedostajala u rekreiranim performansima.
Međutim, i ovde postoji aspekt promene u vremenu, ali ovoga puta ne performansa, već
samog autora. Od underground umetnika Abramovićeva je došla do retrospekcije u MoMA - ona
je sada superzvezda. Postoji opasnost da njeno prisustvo i značaj koji joj osobe iz publike pridaju
značajno utiče na intenzitet, ali moguće i na prirodu reakcije kada se nađu nasuprot nje. Štaviše,
medijski cirkus i pomama oko izložbe i centralnog performansa, koji su rasli kako se polako
približavao kraj, su možda doprineli i smanjivanju interesovanja, a samim tim možda i
7
Nikola Vetnić
obezvređivanju rekreiranih performansa, nauštrb iracionalne želje da se vidi ne umetnica, ne
autor, već superzvezda.
Mainstream prihvaćenost nosi sa sobom i druge probleme. Ništa ne ilustruje sistemsku
potrebu za kontrolom i moderacijom bolje od u muzeju sveprisutnog obezbeđenja. Od
usmeravanja gostiju i lakih intervencija na sam performans, kao što je određivanje vremena koje
je dozvoljeno provesti sa Marinom u kasnijim fazama performansa, do pokušaja težih uplitanja,
poput negodovanja oko umetničine odluke da se sto između nje i osobe naspram nje odnese - sve
to prikazuje želju za kontrolom tipičnu za svaki organizovani sistem, a mainstream nije izuzetak.
Sve se to, kao i uvek, pravda potrebom za sigurnošću. Očito je kolika je besmislica moderirati
performans autorke koja se više puta stavljala u smrtnu opasnost tokom realizacije ranijih
radova. Sistem ovde zauzima ulogu klasičnog gospodara koji prima zaslužne u svoj krug, ali isto
tako od njih traži i nešto zauzvrat. Zanimljivo je primetiti da se Abramovićeva tome ne
suprotstavlja. Na jednom mestu u filmu čak kaže i da je prestara i da više ne želi da bude
underground. Podela na underground i mainstream je takođe nešto svojstveno sistemu. Za
umetnika postoji samo delo, samo umetnost.
Ipak, ovaj proces institucionalizacije je nešto prirodno, očekivano i, na neki način, zasluženo.
Nijedna revolucija nema impetus da traje večno. Postavši institucionalizovana umetnička praksa,
umetnost performansa se sa revolucionarne margine istorije umetnosti pomerila ka središtu šire
intelektualne rasprave i brojnih teorija. Takođe, u ovom svetlu se mogu posmatrati rekreirani
performansi, ali i kontrolisano okruženje jedinog originalnog na ovoj izložbi: ovo je novo,
institucionalizovano i od strane šireg društva prihvaćeno lice umetnosti performansa. Energija
koju je ranije crpela iz šokantne prakse i provociranja publike, sada, mnogo bezbednije i
bezopasnije, crpi iz kolektivne pomame nastale afirmacijom i prihvatanjem ovog vida umetnosti
kao legitimnog i vrednog.
8
Nikola Vetnić
Zaključak
Iako se rekreiranjem performansa mnogo toga promenilo, ovaj rad nije pokušaj niti kritike,
niti tumačenja postupaka umetnice. Nije bilo pokušaja uspostavljanja vrednosne skale kojom bi
se "ocenili" novi postupci, rezultati i okolnosti - oni su samo konstatovani i, što je bilo moguće
bolje opisani. Upravo to je njihovo pravo značenje i njihova prava vrednost: obogaćivanje i
proširivanje osnovnog koncepta i ideje novim osobinama, sadržajem i značenjima. Na kraju
krajeva, umetnost performansa započela je kao eksperiment i kao radikalno odstupanje od ideja
dotadašnje umetnosti - zašto bi se sada sa time prestalo? Upravo afirmacija i smeštanje u
muzejski kontekst koji u nekoj varijanti deluju toliko odbojni predstavljaju rezultat identičan
"osvećivanju" umetnosti performansa kao anti-establišmentske delatnosti, samo suprotnog
polariteta.
Jedino konstantno preispitivanje, eksperiment i samokritika donose umetnosti vitalnost i
snagu da traži novi izraz i konstantno se rekreira. U tom smislu rekreiranje performansa daje
jedan novi pogled na značajne tačke stvaralaštva autora čiji se performansi rekreiraju, time ga
proširujući i obogaćujući.
9
Nikola Vetnić
Bibliografija
Aleksandra Jovićević i Ana Vujanović. Uvod u studije performansa. Beograd, Fabrika knjiga,
2007.
Christopher Bourne - Review: MARINA ABRAMOVIC THE ARTIST IS PRESENT (2012)
[Online] Available from: http://twitchfilm.com/2012/06/review-marina-abramovic-theartist-is-present.html, [Accessed 12th June 2013].
Jerry Saltz - In the end, it was all about you (2012) [Online]
http://www.artnet.com/magazineus/features/saltz/marina-
Available
from:
abramovic-it-was-all-about-
you6-1-10.asp [Accessed 12th June 2013].
Marina Abramović - The Artist Is Present (2012). Film. Matthew Akers. USA: Show of Force,
AVRO Television (co-production), Dakota Group.
10
Download

Nikola Vetnić Istraživanje odnosa rekreiranog i istorijskog