Različite su priče oko nas, i različiti ljudi. Često se prelamaju jedni kroz druge i jedni u druge, tvoreći tako
mnoštvo svetova. Neke primećujemo, neke ne, a od nekih okrećemo glavu. U ovoj publikaciji predstavljen
je jedan od njih, jedan Svet oko nas. Oko fotografa/kinje sigurno drugačije vidi, možda izoštrenije, katkad
dublje. Zato je važno da vidimo “kako to oko vidi”. U ovoj knjizi predstavljeno je 11 foto-priča koje je
uradilo 11 autora i autorki, a to je ukupno 131 fotografija. Tematska raznolikost, motivska isprepletenost
foto-priča daju ovoj knjizi specifičan ritam, vešto ukomponovanu dinamiku.
Fotografije su dokumentarne, društveno angažovane. One su, dakle, rađene sa jasnim ciljem, promišljene
su. Njihovi autori i autorke, iako svi sa različitim pozadinama, svi drugačiji jedni od drugih, sa družim
ili kraćim fotografskim stažom, vođeni su jasnom mišlju, politikom koja teži otvorenom, ponegde čak i
ogoljenom, ali sa željom da svoje okruženje, taj jedan Svet oko nas – učine boljim. To je aktivistički impuls
ove knjige. Ona predstavlja, ukazuje i poziva na prisutnost. Nema zatvaranja očiju i okretanja glave, ili
guranja glave u pesak, nema ignorisanja, Svet oko nas treba pogledati pravo u oči. Jer, toliko je priča,
ljudi. Jer nismo sami.
Bojan Krivokapić
Izdavač i produkcija:
Omladinski centar CK13
Vojvode Bojovića 13, Novi Sad,
ck13.org
Urednik:
Srđan Srđanov
Autor uvodnog teksta:
Bojan Krivokapić
Lektura i korektura:
Bojan Krivokapić
Dizajn publikacije:
Anica Stojanović
Autorka fotografije na naslovnoj strani:
Mina Delić
SVET OKO NAS
Publikacija radova polaznika edukativnih radionica
društveno angažovane fotografije „Fokusiranje demokratije“
Koordinator projekta:
Srđan Srđanov
Logistika i organizacija projekta:
Višnja Šijačić
Mentori na projektu:
Marko Risović, Nemanja Pančić (foto kolektiv „Kamerades“)
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad
77.04(100)”20” (083.824)
SVET oko nas : publikacija radova polaznika/ca radionica društveno angažovane fotografije “Fokusiranje
demokratije” / autor uvodnog teksta Bojan Krivokapić ; dizajn publikacije Anica Stojanović. - Novi Sad :
Omladinski centar CK 13, 2013 (Novi Sad : Balaton štampa). - 123 str. : ilustr. ; 23 cm
Tiraž 300. - Biografski podaci o umetnicima.
ISBN 978-86-915887-3-1
a) Fotografija - U svetu - 21. v. - Izložbeni katalozi
COBISS.SR-ID 280572679
Novi Sad, 2013.
OSLUŠKIVANJE SAMOĆE
Mitar Simikić
4
5
Bosna i Hercegovina ima
nesreću da dvije trećine
mladih ima samo jednu želju:
kako što prije otići „vani“, bilo
to u zemlje regiona, Evrope
ili na drugi kontinent. Osim
ove pogubne migracije postoji
još jedna – odlazak mladih iz
manjih opština u Sarajevo,
Banja Luku, Tuzlu i Mostar
i druge veće gradove. Kada
mladi odu na studije u jedan
od ovih gradova rijetko se
vraćaju. Ostalih 130 BiH
opština ostaju bez kvalitetnih
kadrova, a bez kvalifikovane
strukture mladih te opštine
nemaju budućnost. Ako se
ovi trendovi nastave uskoro
će ovih 130 opština postati
napuštena sela u okolici većih
bh. gradova. Ova fotopriča
dokumentuje
posljednjih
deset usamljenih godina života
osamdesetdvogodišnje Cvije
Dokić. Kao majka troje djece,
doživjela je nesreću odlaska
djece sa jednom željom: otići
iz Bosne i Hercegovine. Šta
nam onda donosi budućnost?
Budućnost je takva da će od
nasljeđa i života naših baka,
očeva i majki ostati samo
spomenici sjećanja.
6
7
8
9
10
11
Mitar Simikić je rođen 1986. godine u Bijeljini. Nakon završenih osnovnih studija Grafičkog dizajna na
SPU Univerzitetu u Bijeljini, upisuje master studije na Akademiji umjetnosti, Likovni departman, smer
Fotografija, u Novom Sadu. Učestvovao na radionici u organizaciji British Councila i Goethe Intituta u
Bosni i Hercegovini pod mentorstvom predavača i ujedno članova stručnog žirija, koji su sačinjavali Paul
Lowe (Velika Britanija) i Andry Spura (Nemačka) i osvojio pohvalu u takmičenju “Foto-priča budućnosti
BiH”. Dobitnik druge nagrade fotografskog konkursa na temu broj “40” u organizaciji Vispak, Visoko,
BiH. Trenutno radi i živi u Bijeljini.
12
13
ČETIRI BRATA
Nenad Karlić
14
15
Ovo je priča o četiri brata, o kovačima, nastavljanju porodičnog zanata.
Ovo je jedna moguća verzija Životne priče ljudi koji nas okružuju.
Nakon smrti oca, četiri brata odlučuju da nastave da se bave kovačkim zanatom koji je započeo njihov
deda. Gubitak oca uticao je na sve njih, četiri brata i njihovu majku. Svako na svoj način odlučuje kako
će ići dalje. Ovo je i priča o odgovornosti. I pitanje - da li je svako kovač svoje sreće?
16
17
18
19
20
21
22
23
Nenad Karlić je rođen 1987. godine u Novom Sadu. Završio je Osnovnu školu “Prva vojvođanska
brigada” i srednju elektrotehničku školu “Mihajlo Pupin” u Novom Sadu. Pošto mu je otac poznati
novosadski fotograf, otud i ljubav prema fotografiji koja datira od malih nogu. Kao fotoreporter
započinje svoju karijeru 2007. godine u dnevnim vojvođanskim novinama Dnevnik Vojvodina press,
gde je proveo pet meseci. Zatim prelazi da radi u novosadske dnevne novine Građanski list. Posle
godinu i po dana dobija ponudu da radi za beogradski list Večernje novosti. Zbog aktuelnih dešavanja
u Novom Sadu i Vojvodini, imao je priliku da mu se fotografije više puta nađu na naslovnim stranama.
U Večernjim novostima je radio godinu i po, a zatim dobija ponudu da pređe za drugu kompaniju,
Blic Ringier Axel Springer, tako da se njegove fotografije objavljuju u svim izdanjima koje pomenuta
kompanija izdaje (Alo!, NIN ,Auto Build, Blic žena, 24 sata, Blic puls…). Iz Blica prelazi u dnevni list
Kurir-info. Kao povremeni saradnik sarađivao je sa agencijama Reuters, France Press (AFP), imao
je objavljene fotografije na naslovnim stranama novina poljski Fakt, hrvatski Večernji list i Danas, a
sarađivao je i sa portalom Telegraf.
24
25
U Srbiji, zemlji od sedam do osam miliona stanovnika, živi najveći broj hrišćana, pripadnika Srpske
pravoslavne crkve, oko koje se i zasniva najveći deo verskog života Srbije. Osim islama i judaizma,
nema verskih grupa koje nemaju mnogo prilike da se istaknu i nađu svoje mesto u društvu. Jedna od
tih verskih grupa je i beogradska Hare Krišna. Koliko je Srbija povoljno mesto za život ljudi koji su se
odlučili za neku drugu versku filozofiju, kako su prihvaćeni od okoline, kako se prilagođavaju brzoj
promeni vremena u kojem živimo? Svima je jasno da je verska sloboda jedno od osnovnih ljudskih
prava, ali je uvek pitanje koliko smo spremni da to i primenimo u praksi.
HARE KRIŠNA POKRET
Boris Mirkov
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
Boris Mirkov
je
rođen
1986. godine. Završio je
osnovne studije na Fakultetu
primenjenih
umetnosti
u
Beogradu
kod
profesora
Branimira
Karanovića,
a
trenutno završava master
studije na istom fakultetu.
Fotografijom se aktivno bavi
od 2006. godine, da bi se pored
ostalih vidova fotografije najviše
zainteresovao za dokumentarnu
fotografiju. Učestvovao na
mnogim zajedničkim izložbama
i na dve samostalne.
36
37
B-BOYING
Miloš Jakšić
38
39
Na pomen reči ples, kroz glavu nam prolaze slike laganog valcera ili strastvene salse, ali ovog dečka ta
reč podseća na znoj, prašinu, padove, krv i modrice. Za razliku od svih drugih plesova ovaj se odlikuje
grubošću. Potiče sa ulice i trenira se na ulici, na hladnom i prašnjavom betonu. Povrh svega, padovi su
sastavni deo ovog plesa. Često oguljena koža na ramenima, laktovima i kolenima biva ponovo povređena
tokom novog treninga. Najuporniji svakodnevnim treninzima ne dozvoljavaju ranama da zacele
mesecima. ‘Break se ne trenira, on se živi’ kaže Novak. Od momenta kada ustane do mometa kada zaspi
prati ga hip-hop muzika. Na ulici ga možete videti u širokoj trenerci i duksu, sa slušalicama u ušima.
Vansove ili Adidasova patike sa oguljenim đonom i izvučenim pertlama. Noći provodi sa društvom na
40
platou ispred doma kulture u Smedervu gde trenira preko dana. Kasni dolasci kući rezultiraju kasnom
ustajanju i kašnjenjem u školu, gde dolazi uprkos želji da to vreme provede trenirajući. Nije retkost
videti ga kako na papirima crta grafite ili prstima pokušava da simulira pokrete iz breaka. Vrlo često
biva prozivan od strane svojih vršnjaka za stil oblačenja. Nakon škole provodi vreme trenirajući na
platou. Do kasne jeseni dok temperature ne predstavljaju problem, trenizi bivaju na otvorenom, ali kada
zahladni, snalazi se i sa ekipom iznajmljuje prostore u kojima treniraju. To su jedina mesta gde se može
reći da postoje uslovi za pravi trening. Ali uprkos tome, on bez pogovora nastavlja sa svojim treninzima
ne obraćajući pažnju na uslove.
41
42
43
44
45
Miloš Jakšić, rođen u Užicu 1995.godine. Živeo je u mnogim gradovima Srbije od Priboja,
Prijepolja, Višegrada, do Smedereva, gde se skrasio 2002. godine. Od ranog školovanja
pokazuje zanimanje za vizuelne umetnosti. Aktivno se bavi fotografijom od 2007. godine
. Dodatnu motivaciju dobija nakon svojih prvih honorara koje je zaradio fotografijom.
Učestvovao je na dve grupne izložbe, a nakon radionice u Novom Sadu uobličio je svoj prvi
dokumentarni projekat.
46
47
SANDŽAČKI SKEJTER
Irfan Ličina
48
49
Sandžački skejter je naziv
projekta u kojem je opisan
život
jednog
pazarskog
srednjoškolca, koji živi život
pazarskih sokaka i mahala. On
se bavi skejtbordingom, kao i
promovisanjem te subkulture.
Politički je opredeljen za
anarhizam i velikim delom to i
živi. Roditelji su mu razvedeni.
Sa mlađom sestrom živi kod
oca, koji radi kako bi mu
obezbedio sve uslove za život,
kakve imaju i njegovi vršnjaci.
A on, skejter, on se vodi rečima
kultne pesme EKV-a: “Budi sam
na ulici”. S tim u vezi, počeo je
i da konzumira alkohol i duvan.
Pratio sam ga mesec dana kako
bih i drugima prikazao njegov
interesantni život.
50
51
52
53
54
55
Irfan Ličina je rođen 1990. godine u Novom Pazaru gde i danas živi i radi. Bavi se fotografijom već 4
godine, dokumentarnom fotografijom se bavi dve godine. Radi kao volonter za pojedine dnevne novine
i časopise koji se bave kulturom fotografije. Izlagao je na više kolektivnih izložbi, član je Foto kluba Novi
Pazar. Učestvovao je na više foto radionica i međunarodnih foto projekata.
56
57
MLADI KADAR
Srđan Srđanov
Godine 1992. Zoran Petakov Zeka prvi put prisustvuje antiratnim protestima ispred Skupštine grada u
Novom Sadu. Tada ima petnaest godina i njegova politička svest počinje da se budi.
Te 1992. raspala se SFRJ, Janko Fejdi imao je sedam godina, Željko Stanetić i Živan Kolarski šest, a Nataša
Midić tek se rodila. Iste godine počinje i rat u Bosni i Hercegovini. Usledile su godine rata, krvoprolića,
inflacije i opšte devastacije onoga, što bi se do tada, moglo nazvati normalnim životom.
Bili su na prolećnom raspustu kada je počelo bombardovanje, 1999. godine.
Sebastian Šijačić rođen je 1994. godine. Te dane, dane bombardovanja, proveo je sa porodicom u
novosadskom vikend naselju Kamenjar, igrajući sa dedom igru Pogodi šta gađaju. Samo godinu dana
kasnije, 5. oktobra 2000. godine, delovalo je kao da se društvo menja.
40 povređenih na ulicama Beograda bilans je prve Parade ponosa održane 2001. godine. Adorjan Kuruc
se javno i aktivno uključuje u borbu za prava LGBT populacije. Nakon toga zakazano je još 5 Parada
ponosa. Od toga se niti jedna nije održala u miru i bez straha.
Koncept fotografija „Politika u mladima“ bavi se istraživanjem načina artikulisanja političkog stava
i društvenih odluka omladine u Novom Sadu. Shvatajući politiku, u najopštijem smislu, kao skup
vrednosti koji počinje od individualnog, a ispoljava se u društvenom radu, ovaj koncept dovodi u
pitanje taj vrednosni sistem formiran u ovdašnjem društvenom kontekstu i način njegovog kanalisanja.
Odabirajući aktere ove priče iz redova partija, ali i grupa građana, želeo bih da predstavim dve forme
političkog angažmana. Stavljajući aktere pred fotoaparat, dajem im slobodu da sami kodiraju svoju
poruku, birajući lokaciju, govor tela i sadržaj kadra. Jedini zahtev koji sam stavio pred aktere priče
je odabir predmeta koji vezuju za svoj politički angažman. Na taj način, razmišljajući o predmetima,
objašnjavajući taj izbor, dolazi do projektovanja njihovog političkog identiteta i njegovog vizuelnog
definisanja.
58
Iako je bio na samo 60 km od moje kuće i iako sam redovno
viđao avione i konvoje, rat je za mene bio daleko, nešto
što se dešava van kontrole ljudi koji su me okruživali. Ali
kada sam saznao da su se u kafani Velika Srbija, koja je
bila tek par ulica udaljena od moje kuće, pravili spiskovi
Hrvata koje treba proterati, moje mišljenje se promenilo.
Celokupno društvo imalo je ulogu u tim ratovima i svako
ima svoju odgovornost. Nadam se da ćemo jednog dana
toga postati svesni. Tek kada se bude znalo ime svake žrtve
i sudbina svih nestalih, moći ćemo da se suočimo sa tim
periodom.
59
Veoma rano sam počeo da primam informacije o društvenim događajima. Sa sedam godina gledao sam
vesti, jer sam morao da ih prevodim na znakovni jezik mojim roditeljima. Kompletna situacija 90tih
godina na mene je ostavila jak utisak. Sećam se dnevnika, sećam se lupanja u šerpe i pištaljki. Sve to je
uticalo i na moje političko opredeljenje. Skoro odmah posle osamnaestog rođendana učlanio sam se u
DS. Na poslednjim izborima glasali su klinci koji su se rodili 1994. godine. Njihovi stavovi su formirani u
znatno drugačijim društvenim okolnostima.
Ja verujem u ideju Evropske unije, zato i želim da Srbija bude deo te zajednice. Vezivanjem Srbije za EU
očekujem da se uspostavi jedan jasniji i bolji sistem vrednosti od onog u kojem danas živimo.
60
61
Prema sećanju njegove mame, Sebastian je još u petom razredu izjavio da želi da se učlani u Srpski
pokret obnove. “Jedva sam čekao da napunim osamnaest godina da mogu da glasam i da se učlanim u
SPO”, rekao je Sebastian. Bez obzira što je ona sama članica Lige socijaldemokrata Vojvodine, ideološki
dijametralno supotrotne stranke, Sebastianova mama kaže da joj je drago što je on odlučio da se posveti
politici, “bar znam da slobodno vreme provodi u stranci, a ne na ulici”. Prema Sebastianovim rečima,
upravo je sve i počelo tamo. U razgovoru sa drugovima i blejanju na “zidiću” iza banke.
62
63
2001. godine u Beogradu „održala“ se prva Parada ponosa. Posle toga je bilo još nekoliko pokušaja, ali
nijednom nismo prošetali gradom u miru i bez straha. Više od četiri decenije nakon stonewall-ske pobune
(1969. godine), Srbija i dalje tumara u mraku - sa zabranjenim prajdovima, LGBT zajednicom koja je
sve samo ne zajedno i pokretom koji tapka u mestu, ne znajući da koristi postojeće metode i alate koji su
doveli do željenih promena u razvijenijim državama.
64
65
Iako ima tek 21 godinu, ona je već
predsednica
omladine
gradskog
odbora PUPUS-a (Partije ujedinjenih
penzionera Srbije). “Mnogi misle
da je čudno što sam se učlanila u
penzionersku partiju, ali ja ne mislim
tako”, kaže Nataša. “Jesam mlada, ali
moram da mislim na svoju budućnost,
a i starost jer je ono što nas čeka. U
jednom momentu bakina penzija bila
nam je važan deo budžeta i taj penzioni
ček je donekle razlog zbog kojeg sam se
učlanila u ovu stranku.”
66
67
Sa svojih 37 godina, Zoran Petakov odavno ne spada u omladince, ali njegovo političko sazrevanje desilo
se u godinama koje će obeležiti naše društvo i ostati teg razvoja tokom narednih decenija. Godine 1992.
slučajno je prisustvovao antiratnom mitingu ispred Skupštine grada u Novom Sadu. “U rečima tih ljudi
prepoznao sam svoje ideje”, rekao je Zoran. Usledile su godine relativizacije svega onoga što se dogodilo.
Konačno, 2007. godine, dobio sam novu nadu kada se na antifašističkom mitingu pojavilo više hiljada
ljudi. Tokom protestne šetnje, kod ograde Doma Vojske Novosađani su fizički sprečili paradu neonacista.
68
Srđan Srđanov je rođen 1986. godine u Novom Sadu. Fotografijom se bavi više od deset godina.
Apsolvent je žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dokumentarnu fotografiju je otkrio
nedavno, nakon što se oprobao u mnogim drugim njenim žanrovima, od fotografije arhitekture do
portretne i komercijalne fotografije. Veruje da je neformalno obrazovanje bitan deo razvoja fotografa i
nova mogućnost da se uobliči lični stil.
Kontakt: [email protected]
69
Marija Erdelji
BABJAK
70
71
72
73
Projekat o izgubljenom i zaboravljenom selu koje se nalazi u Slavoniji nedaleko od grada Osijeka. Malo
selo po imenu Branimirovac, ili kako se zvalo pre rata devedesetih godina Babjak, čine dve ulice u
obliku ćiriličnog slova G sa otprilike sto kuća od kojih je danas možda tek petnestak naseljeno. Razlog
za to je delom zbog rata, ali i iz razloga što omladina ne vidi svoju budućnost u ovom malom mestu, već
u većem gradu. Kroz svoje fotografije predstavljam tišinu, odumiranje ovog sela: “tiho je sve, ne čuju se
ljudi, tek poneki cvrkut ptica i listić koji poleti slobodno vazduhom. U selu vlada samoća, sve je ostalo
prirodi usamljenoj. Najveći jad je ostaviti dom!”. Želim da se ljudi zapitaju da li je prava odluka otići iz
ovakvog mesta, da li selo za mlade i one koji su ostali bez posla može da bude alternativa za siromaštvo
u gradovima?
74
75
Marija Erdelji je diplomirala fotografiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke
Ivane Tomanović, a trenutno je studentkinja na master studijama fotografije. Sa svojim fotografijama
učestvovala na više od 40 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, ali kao najbitnije izdvaja izložbe
fotografija „International meetings of photography Plovdiv, academic scene” i RE:LOCATION 2013,
Preston England. Učestvovala je na više radionica, kao i radionicama dokumentarne fotografije
organizovanih od strane “OSCE” i “World Press Photo” 2012. godine. Više puta je nagrađivana za svoj
rad iz oblasti fotografije, kao i dizajna.
Kontakt: [email protected]
76
77
78
79
HEROJI MOSTOGRADNJE
Anica Župunski
Titov Varadinski Most
Most: Titov, Varadinski most bio je prvi stalni most od čelika u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Sagrađen za 160 dana, svečano je otvoren 20. januara 1946. godine uz prisustvo Maršala Tita, čije je ime
i dobio.
Prvog aprila 1999. godine avijacija NATO pakta srušila je Varadinski most. Na mostu je u 29. godini
života poginuo Novosađanin, Oleg. M. Nasov. Nekoliko dana ranije saznao je da će postati otac.
Ljudski životi se ne mogu vratiti.
I pored NATO dejstava, ljudi su skelom stizali sa jedne na drugu stranu Dunava, da bi obavljali svoje
zadatke, da bi se sretali.
Početkom avgusta 2000. godine počela je izgradnja današnjeg Varadinskog mosta. Izvođači radova su
bili radnici sa ovog podneblja. U gradu tri porušena mosta - pontonac je zamenio skele.
80
81
Iako u krajnje teškim uslovima, sa puno entuzijazma, graditelji su tokom avgusta, septembra i dela
oktobra, premostili reku, ponovo su spojili njene dve obale.
Krajem devetog meseca 2000. godine na gradilištu su obavljani završni radovi. Radnici Mostogradnje
su još jednom pokazali stručnost i sposobnost da i u najnepovoljnijim uslovima stvaranjem pobede
razaranje.
Svitanja su postajala nežnija, mekša, izgradnja takvom brzinom lekovito je delovala na sve.
Ogradica mosta farbana je posebnom pažnjom.
Došao je i dan testiranja. Plava-bela-žuta: boje neba-savršenstva-sunca!
Završen za nepuna tri meseca, pušten je u saobraćaj oktobra 2000. godine.
Sin i otac
Slomljena krila
82
Ekološki
83
Pontonac
Zlatan prah
84
20.09.00
Svitanje
85
Heroji rada
Testiranje
Divna svetlost
86
87
Most ljubavi
Anica Župunski je rođena
u Zrenjeninu 1946. godine.
Medicinski fakultet završilaje u
Sarajevu. Članica je Foto kino i
video saveza Vojvodine. Godine
2012. Foto savez Srbije dodelio
joj je izlagačko zvanje fotografa
prve klase, i Međunarodni
savez fotografske umetnosti,
FIAP,
zvanje
umetnika
fotografa: AFIAP.
Sa porodicom živi i radi u
Novom Sadu.
Kontakt:
[email protected]
88
89
BUNJEVCI
Igor Markov
90
91
92
93
94
95
Bunjevci su etnička skupina Hrvata, poreklom uglavnom iz Hercegovine, Dalmacije i Like. U okolini
Mostara se nalazi reka Buna po kojoj su i dobili ime. Po veri su katolici, a govore ikavicom. U Vojvodinu
su se doselili tokom XVI i XVII veka i naseljavaju sever Vojvodine, najviše Suboticu i okolinu, zatim
Sombor kao i pogranične delove u Mađarskoj.
Godinama vlada mistifikacija njihove nacionalnosti i jezika. Tokom Austro-Ugarske je veliki broj učenih
Bunjevaca mađarizovan, pa čak ni dan danas Bunjevci nemaju status nacionalne manjine u Mađarskoj.
Hrvatska ih tretira kao svoju naciju, dok ih srpska statistika računa kao posebnu etničku skupinu. Na
poslednjem popisu se pola Bunjevaca izjasnilo kao Hrvati, a pola kao Bunjevci.
Zbog toga je i značaj očuvanja njihove kulture veći, jer se neguje jedinstvena bunjevačka tradicija i
96
običaji. Centralno mesto u očuvanju kulture Bunjevaca je manifestacija Dužijanca, kojom se slavi
uspešno završena žetva. Prva Dužijanca je održana kao crkvena svečanost 1911. godine, a prva gradska
1968. godine, da bi se 1993. ujedinile u jednu veliku proslavu. Dužijanca je s godinama rasla i postajala
sve veća. Danas to nije jedna manifestacija, već niz manifestacija tokom celog leta u nekoliko različitih
naselja, uključujući koncerte, izložbe, mise, smotre folklora, takmičenje risara, konjičke trke, likovne
kolonije, književne večeri, itd. Dužijancu organizuje Hrvatski Kulturni Centar „Bunjevačko kolo“
osnovan 1970. sa preko 500 aktivnih članova, uz pomoć gradskih i državnih sredstava. Sa tradicijom od
preko sto godina, izrasla je u jednu od najvrednijih manifestacija u Vojvodini.
Reportaža želi da prikaže kulturu (nošnja, rukotvorine, zanati, verovanja, muzika, ples) i običaje ovog
jedinstvenog naroda, i da ih približi javnosti, kao i da zainteresuje posmatrače za manifestaciju Dužijanca.
97
Igor Markov je rođen je u Senti 1984. godine. Diplomirao na Departmanu za geografiju, turizam i
hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, gde i danas živi i radi.
Fotografijom se bavi od 2005. godine. Inspiraciju pronalazi u brojnim putovanjima, a najčešći motivi
njegovih fotografija su ljudi, pejzaži i arhitektura.
Učestvovao je na preko 30 grupnih izložbi na tri kontinenta. Njegovi radovi su objavljeni u knjigama,
časopisima, kalendarima i u vidu promo materijala. Od više osvojenih nagrada posebno se ističu dve
nagrade kineske folklorne fotografske asocijacije i UNESCO-a, zatim od strane NATO-a na temu života
u Jugoistočnoj Evropi, dve nagrade na konkursu „Lepo lice Srbije” za seriju najboljih fotografija Srbije i
šest nagrada Foto kino video saveza Vojvodine.
Kolekciju umetničkih fotografija možete pogledati na sajtu www.markovigor.com
98
99
VELIKA HOČA
Rat dođe nehotice i kao plima obrgli svaku pukotinu ljudskih života koji su tuda nemarno i spokojno
prolazili, baš tada, kada je plima nadošla. A kada se povuče, za sobom ostavlja ožiljke duboko i bolno
urezane u snažne stene i njihova sećanja. Krajem devedesetih godina takva plima je obrglila i Kosovo
i Metohiju. Ušuškana u pobrđu jugozapadnog dela Kosova i Metohije nalazi se Velika Hoča, naselje u
opštini Orahovac. Golema Oča, kako je mnogi i danas zovu, nekada je meštanima pružala miran suživot.
Svaki dan bi se organizovanim prevozom odlazilo na posao u okolne fabrike. Po završetku radnog
vremena vraćali bi se svojim kućama, a ostatak dana bi provodili sa svojim porodicama, okopavajući
svoje bašte ili samo sedeći pred kućnim pragom i uživajući u razgovoru sa svojim prvim komšijama. I
tako sve dok sunce ne zađe za Dečanske vinograde, koji kao čuvari sela stražare na proplanku.
Jednog dana plima je neočekivano nadošla i sa sobom odnela dotadašnji život i još neke živote.
Mina Delić
Na trenutak život je stao. Uplašio se. Snažne stene su zadrhtale, valovita brda su zatreperila, potoci su
zaćutali, nebo se sakrilo. U fabrike više niko nije išao, bašte niko nije okopavao, ceo dan je bio ostatak
dana, porodice su se mnogo volele, a komšije su se razdvojile.
Danas život nastavlja da teče. Iako se plime svi još sećaju, stare stene su ponovo snažne, a mladi potoci
razigrani. I nebo je plavo. I komšije se polako vraćaju na kućni prag. Teško je zaboraviti ono što je plima
donela i odnela. Ali život daje nadu, a nada snagu. Nijedan rat ne bi trebalo da se desi.
100
101
102
103
104
105
106
107
108
109
Mina Delić je rođena 1988. u Senti. Diplomirala
je na Odseku za medijske studije na Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu. Trenutno završava master
studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka u
Beogradu. Stipendistkinjaje Fonda za mlade talente
Ministarstva omladine i sporta. Fotografijom
se bavi od 2008. godine, a u poslednjih godinu
dana posebnu pažnju posvećuje dokumentarnoj
fotografiji. Osvojila je drugu nagradu za kolekciju
fotografiju na 41. Međunarodnom festivalu
umetničke fotografije „Žisel“ u Omoljici (2013)
i prvu nagradu na foto-konkursu „Izeš naviku“
fonda Ekotopija u Beogradu (2013). Učestvovala je u
projektu Ambasade Kraljevine Holandije povodom
Dana ljudskih prava, tokom kojeg je održana
izložba njenih fotografija u Kragujevcu (2013).
Svoje radove je izlagala u okviru projekta „SCAR
Exhibitions“ (Serbian Contemporary Artists Reveal
– Mladi srpski umetnici), u organizaciji Centra za
savremenu umetnost Strategie Art u Beogradu
(2012), kao i u Uličnoj galeriji na temu „Izazovi
trećeg životnog doba”, u organizaciji Mikroarta
u Beogradu (2012). Imala je izložbu fotografija u
okviru projekta „Ada Art“, u organizaciji udruženja
građana Interkultivator u Beogradu (2012) i
učestvovala je u projektu „Zlatno doba života“,
NVO Društvo za obrazovanje odraslih iz Beograda
(2012).
Na konkursima Foto, kino i video saveza Vojvodine
osvojila je sledeće nagrade: 1. nagradu za kolekciju
fotografija na izložbi „Žena 2013“; specijalnu
diplomu za doprinos fotografiji Vojvodine, 2012;
pohvalu za pojedinačan rad na izložbi Vojvođanske
fotografije, 2012; 2. nagradu za pojedina;an rad na
izložbi fotografije Vojvodine, 2012; 2. nagradu za
pojedinačan rad na izložbi „Horseville 2012“; 3.
nagradu za kolekciju fotografije na izložbi „Novi
Sad i Novosađani 2012“; pohvalu za pojedinačan
rad na izložbi Fotografije mladih, 2009.
110
111
NOVOROĐENI
Nemanja Zdravković
112
113
Ova reportaža posvećena je ljudima koji su ostali bez svojih domova i svojih najbližih, izbeglicama koji
žive u Srbiji nakon izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
a 2010. oko 800, i od tada je broj povratnika značajno opao. Ove godine vratilo se 54 povratnika, a
prošlog meseca, po prvi put, na Kosovo se nije vratio niko.
U Srbiji trenutno živi 57.000 izbeglih i 210.000 interno raseljenih lica, što je čini prvom državom u
Evropi po broju izbeglih, i jednom od prvih pet zemalja u svetu sa produženom izbegličkom krizom.
Ni u godinama nakon rata, 90% izbeglica se nije vratilo svojim domovima. Manji procenat se vratio u
zemlje iz kojih su izbegli, ili su otišli u treće zemlje.
Većina onih koji su ostali vremenom je uspela da se integriše u društvo Srbije (dobijajući i ržavljanstvo
Srbije), što je jedan od načina za trajno rešavanje izbegličkog statusa.
Nakon završetka sukoba i relativne normalizacije odnosa među državama, pokreće se pitanje povratka
izbeglih. Većina njih se odlučuje da ostane u Srbiji iz više razloga. Najčešći problemi sa kojima se
povratnici sreću jesu u vezi sa ostvarivanjem stanarskih prava.
Značajan broj povratnika u Hrvatsku, prema važećim propisima nema hrvatsko državljanstvo, već se
prilikom povratka tretiraju kao strani državljani koji podležu strogoj, komplikovanoj i skupoj proceduri
za priznavanja statusa stranca, sa privremenim ili stalnim boravkom.
Problemi sa povratnicima nisu prisutni samo u Hrvatskoj. 2009. na Kosovo se vratilo više od 700 osoba,
114
Danas je njihov najveći problem stambeno pitanje. 40 % izbeglica žive kao podstanari, ili su pronašli
utočište kod rođaka i prijatelja. Međutim, mnogi i dalje žive u “divljim”, neregistrovanim kolektivnim
centrima. U jeku krize, 1996. godine, u Srbiji je bilo između 650 i 700 kolektivnih centara, dok ih danas
ima 29, od kojih 11 na Kosovu i Metohiji i 2 u Beogradu (Krnjača i Kaluđerica).
Osim nerešenog stambenog pitanja, izbeglice se suočavaju i sa natprosečnom nezaposlenošću koja
iznosi 30%.
Posle više od 15 godina izbegličke krize na Balkanu, primetan je odlazak donatora, što sa sobom povlači
i sve manje novca i volje za rešavanje problema sa kojima se suočavaju izbegla i interno raseljena lica.
115
116
117
Nemanja Zdravković je dokumentarni fotograf rođen 1984. godine u Beogradu. Završio je Visoku školu
elektrotehnike i računarstva, IT akademiju, smer Print design, a osim toga učestvovao je na mnogim
radionicama fotografije, od kojih izdvaja radionicu dokumentarne fotografije Imre Szabo u Beogradu
2010. godine i radionicu World Press Photo, pod pokroviteljstvom holandske ambasade i OSCE-a,
održanu u Beogradu 2012. godine. Fotografijom je počeo da se bavi 2007. godine. Sarađivao je sa dnevnim
novinama Blic (Alo novine). Njegovi radovi izdavani su u ReFoto časopisu sa kojim je i učestvovao
na grupnoj izložbi “Beograd u Fokusu/Putujuća galerija”. Osim ove grupne izložbe, učestvovao je na
118
još nekoliko, prilikom saradnje sa magazinom Lice Ulice, tj. njegvom promocijom u Ustanovi kulture
Parobrod u Beogradu, gde je u istom magazinu objavio neke od svojih radova, grupna izložba sa
fotografijama i slikama, sa studentima likovnih umetnosti u Beogradu i grupna izložba posvećena
evropskim prestonicama kulture za 2011. Turku (Finska) i Talin (Estonija) kao projektu Opštine Stari
grad, Beograd 2020. Trenutno radi kao fotograf u Ustanovi kulture Parobrod i New Concept studiju.
119
120
121
MENTORI PROJEKTA
Nemanja Pančić je dokumentarni fotograf iz Srbije. Posle obrazovanja u filmskoj školi zainteresovao se
za fotografiju i fotožurnalizam. Uticaj filmske kulture i snažnog vizuelnog izraza može lako da se prepozna
na njegovim fotografijama. Radio je za nekoliko novinskih kuća i izdanja od 2006. do 2010. godine, kada
je odabran da učestvuje u masterclass radionicama “SEE New Perspectives” za profesionalne fotografe
jugoistočne Evrope, u organizaciji World Press Photo i saradnji sa Robert Bosh fondacijom. Odmah
nakon radionica biva nominovan ra prestižnu “Joop Swart Masterclass”.
Nagrade: “World Press Photo” prva nagrada, kategorija: primećeni portreti, foto: “Little Survivor”,
“Status Magazine” foto konkurs, druga nagrada, foto: “Little Survivor” (2013), “Serbian Press Photo”
specijalna nagrada, kategorija: životna foto priča: “Najdan Circles” (2011), “Serbian Press Photo” nagrada,
kategorija: portret, foto: “Disconsolate Mother”, “Serbian Press Photo” nagrada, kategorija: sportska foto
priča: “Fighting Spirit”, UNS (Udruženje novinara Srbije) “Laza Kostić”, Godišnja nagrada za fotografiju,
foto priča: “Baba Mondi (Onaj koji otvara vrata)” (2010).
Marko Risović bio je privučen magijom fotografije još u ranoj mladosti. Posle višegodišnjeg
eksperimentisanja fotografskim tehnikama u okviru različitih oblasti, otkrio je narativnu snagu
fotografije i mogućnost njenog korišćenja kao jezika društveno angažovane komunikacije.
Nakon rada u mnogobrojnim medijskim kućama u Srbiji, Marko je napravio zaokret ka dugoročnim
projektima koji se tiču društveno angažovanih tema. Kreirao je više opusa koji u formi foto eseja istražuju
različite društvene pojave i marginalne grupe. Marko se izražava kroz tradicionalnu dokumentarnu
fotografiju, sa željom da u neizmenjenom obliku, uz snažan autorski pristup, predstavi fenomene prema
kojima razvija lični stav i formira kritičko mišljenje.
SADRŽAJ
Polaznici/ce radionica i autori/ke priča:
Mitar Simikić “Osluškivanje samoće”
Nenad Karlić “Četiri brata”
Boris Mirkov “Hare Krišna pokret”
Miloš Jakšić “B-boying”
Irfan Ličina “Sandžački skejter”
Srđan Srđanov “Mladi kadar”
Marija Erdelji “Babjak”
Anica Župunski “Heroji mostogradnje”
Igor Markov “Bunjevci”
Mina Delić “Velika Hoča”
Nemanja Zdravković (učesnik po pozivu) “Novorođeni”
Biografije mentora projekta: Nemanja Pančić, Marko Risović
6
15
27
39
49
59
71
81
91
101
113
123
Markov rad je prepoznat od strane uglednih organizacija, i nagrađivan više puta. Neke od značajnijih
nagrada su: Nagrada za najbolju fotografiju u medijima od strane Press Photo Srbija 2012. godine, četiri
Press Photo Srbija nagrade u različitim kategorijama, u periodu 2010 – 2012, nagrada magazina Status za
najbolju medijsku fotografiju 2010, nagrada agencije Beta za sportsku fotografiju, kao i tri prve nagrade
za seriju fotografija na Republičkoj izložbi fotografija u Čačku. Ugledna organizacija World Press Photo
izabrala ga je 2010. godine kao jednog od učesnika masterklas radionice za mlade fotografe iz jugoistočne
Evrope.
Markov rad objavljivan je u mnogobrojnim domaćim i međunarodnim štampanim medijima i web
izdanjima. Redovan je saradnik časopisa National Geographic Srbija, u kojem je do sada objavio deset
reportaža. Imao je dve samostalne izložbe i bio učesnik preko pedeset grupnih. Član je sekcije umetničke
122
123
Fotografije koje su predstavljene u ovoj publikaciji nastale su na radionicama, u okviru projekta “Fokusiranje demokratije”.
Radionice su održane u Omladinskom centru CK13 u julu 2013. godine.
Ovih 11 foto-priča 11 autora i autorki prikazuju stvarnost u kojoj smo, priče i probleme konteksta koji nas okružuje.
Namera projekta „Fokusiranje demokratije“ bila je da ohrabri iskusne fotografe/kinje koji žele da se bave dugoročnim foto
projektima, a koji za cilj imaju stvaranje kolekcije fotografija ili foto priču o društveno-angažovanim temama. Ideja projekta je
da motiviše reportere/ke i fotografe/kinje da razmišljaju o društvenim problemima, marginalizovanim grupama, političkim
procesima i ljudskim pravima, i svojim fotografijama sačine jedinstvene analize društva u kojem živimo.
Omladinski centar CK13 je mesto susreta, razmene, upoznavanja, učenja, deljenja, davanja, mesto dijaloga različitih
generacija. Nakon godina razvoja i transformacija, CK13 je danas otvoreni prostor u kojem se kontinuirano osmišljavaju i
ostvaruju različiti programi i aktivnosti iz oblasti kulture, umetnosti i politike: muzički, filmski, književni programi, različite
umetničke i aktivističke radionice, tribine, predavanja i diskusije. Vodeći se politikama uključivanja, CK13 biva mestom
za osnaživanje kritičke misli i kreativnih procesa. CK13 čine Klub, Infoteka, Besplatna radnja, Otvorena kuhinja, Letnja
pozornica i Bazarica.
Organizacija i realizacija projekta “Focusing Democracy”:
omladinski centar
Projekat “Focusing Democracy” realizovan je uz podršku:
Partneri na realizaciji izložbe “Svet oko nas”:
124
124
Download

Svet oko nas