S o c i j a l n a d r ž ava i s o c i j a l d e m o k rat i j a
SociJaldemokratska Čitanka 3
SociJaldemokratska Čitanka 3
Aleksander Petring
Socijalna država i
socijaldemokratija
ISBN 978-86-83767-39-7
Izdavač
Fondacija Fridrih Ebert
Socijaldemokratska čitanka 3
Socijalna država i socijaldemokratija
Beograd, 2012
Prvo izdanje (elektronsko dopunjeno izdanje na nemačkom jeziku, oktobar 2009)
Autori: Johen Dam, Tobias Gombert, Kristijan Krel, Tomas Riksen
Urednik: Aleksander Petring
Direktor Akademije za socijaldemokratiju: Dr Kristijan Krel
Koordinator projekta: Johen Dam
Recenzija: Dr Drenka Vuković
Prevod: Ivana Antić
Lektura i korektura: Marija Todorović
Štampa: Grafolik, Beograd
Dizajn i priprema: DIE PROJEKTOREN, Berlin
Fotografija na naslovnoj strani: Frédéric Cilon, PhotoAlto
Mišljenja i stavovi u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autora i ne odražavaju neophodno i zvanične stavove
Fondacije Fridrih Ebert.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
329.14
172:141.7
SOCIJALDEMOKRATSKA čitanka. 3, Socijalna
država i socijaldemokratija / [autori Johen
Dam, Tobias Gombert, Kristijan Krel, Tomas
Riksen ; prevod Ivana Antić]. - 1. izd. Beograd : Friedrich Ebert Stiftung, 2012
(Beograd : Grafolik). - 160 str. ; 22 cm
Tiraž 500. - Dvadeset najznačajnjh pojmova:
str. 157. - O autorima: str. 160-[161]. Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- Bibliografija: str. 150-154.
ISBN 978-86-83767-39-7
a) Социјалдемократија b) Социјална правда
COBISS.SR-ID 193161740
SociJaldemokratska Čitanka 3
Aleksander Petring
Socijalna država i
socijaldemokratija
Sadržaj
Predgovor4
1. Uvod
6
2. Socijalna država i socijaldemokratija
8
3. Pravda u socijalnoj državi
14
3.1. Jednakost
18
3.2. Pravedna naknada prema učinku
20
3.3. Pravedno zadovoljenje potreba
23
3.4. Princip jednakih šansi
25
3.5. Zaključak
27
3.6. Odstupanje: Erhard Epler o pojmu pravde
28
4. Građa, struktura i modeli socijalne države31
4.1. Građa i alati socijalne države
32
4.2. Modeli socijalne države
34
4.3. Posledice modela socijalne države
40
5. Izazovi za socijalnu državu
44
5.1. Globalizacija47
5.2. Strukturne promene u privredi i radu
51
5.3. Demografske promene
55
5.4. Socijalne promene
57
6. Socijalno-političke pozicije političkih stranaka 61
6.1. Načela za Nemačku – program Demohrišćanske stranke Nemačke (CDU) 62
6.2. „Vizbadenska načela“ Liberalne stranke Nemačke (FDP)
65
6.3. Hamburški program – program o načelima
Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD)
67
6.4. „Budućnost je zelena“ – program o načelima
stranke Zelenih
71
6.5. Programske okosnice stranke Levice
74
6.6. Zaključak
75
7. Centralne oblasti socijalne države
77
7.1. P orezi78
7.2. Rad
7.3. Penzije
94
105
7.4. Z dravstvo120
brazovanje134
7.5. O
8. Dalja razmatranja
148
Bibliografija150
Preporuka literature
155
O autorima
160
PREDGOVOR
Socijalna država nije samo dodatak socijaldemokratiji. Ona je preduslov demokratije
koji obezbeđuje jednaku slobodu – potpunu slobodu.
U socijalnoj državi se konkretizuje pojam slobode socijaldemokratije. On ne
obuhvata samo zaštitu od samovoljnih intervencija države ili društva – kao što je to,
na primer slučaj kod slobode savesti ili mišljenja. Potpuna sloboda podrazumeva i
oslobođenost od nemaštine i straha – ona je materijalni preduslov za određivanje
sopstvenog života.
Jednaka sloboda je formulisani zahtev kome socijalna politika socijaldemokratije
uvek iznova nastoji da udovolji. Pravac i cilj su jasni. Potrebno je ići u korak s
vremenom, te iznova odrediti konkretne poteze i uveriti se ponovo u sopstveni
put. Ova čitanka želi da pruži doprinos ovakvom uveravanju.
Socijaldemokratija opisuje osnovnu povezanost između socijalne države i
demokratije. Ona pokazuje koji pojmovi pravde određuju socijalnu državu i
objašnjava u kakvim vrstama socijalne države različite zemlje organizuju društvenu
solidarnost; bavi se popularnom kritikom socijalne države i ukazuje na stvarne
izazove, daje pregled socijalno-političkih programa stranaka i detaljno pretresa
oblasti socijalne države – rad, penzije, zdravstvo, obrazovanje i poreze. Ni ova
čitanka ne želi da pruži zauvek zapečaćene odgovore već da pozove na čitanje i
razmatranje perspektive.
Socijalna država i socijaldemokratija je treća knjiga u ediciji Čitanke socijalne
demokratije. Ona se nadovezuje na čitanku Osnove socijaldemokratije. U njoj
objašnjavamo socijaldemokratiju, upoređujemo društvene modele liberala,
konzervativaca i socijaldemokrata, te prikazujemo razlike između liberalne
demokratije i socijaldemokratije. Ova čitanka ima dodirnih tačaka i sa čitankom
Ekonomija i socijaldemokratija, u kojoj istražujemo pitanje kako može da uspe
moderna ekonomska politika koja se vezuje za vrednosti socijaldemokratije.
U oblasti socijalne politike sve važnija postaju i pitanja posmatrana na evropskom
i globalnom nivou. U središtu ove čitanke nalazi se socijalna država Nemačke.
4
Međunarodna perspektiva je stavljena u centar pažnje knjiga Evropa i
socijaldemokratija i Globalizacija i socijaldemokratija.
Na poseban način se u okviru aktuelne finansijske i ekonomske krize pojašnjava
koliko je važna socijalna država, jer se upravo tokom krize ispoljava njena snaga i
njen značaj. Ona deluje kao automatski stabilizator, podupire unutrašnju potražnju
i pomaže da se spreči siromaštvo i obezbede radna mesta.
Posebno želimo da se zahvalimo Aleksanderu Petringu, Tobijasu Gombertu i
Tomasu Riksenu. Aleksander Petring je autor glavnog dela ove čitanke, Tobijas
Gombert i Tomas Riksen su, pored sopstvenih priloga, pratili i obogatili priređivački i
didaktički rad. Pored toga, zahvalni smo i Dijani Ognjanovoj i Marijusu Buzemajeru,
autorima poglavlja Zdravstvo i Obrazovanje, kao i Mihaelu Dauderštedu i Klaudiji
Bogedan za njihove savete prilikom izrade koncepcije čitanke ali i Evi Fleken,
Knutu Lambertinu i svima koji su doprineli njenom uspehu. Njihovo angažovanje,
zalaganje i izvršna saradnja zaslužuju našu veliku zahvalnost; eventualni nedostaci
padaju na naš teret.
Simbol Akademije socijaldemokratije je kompas. Programima ove akademije
Fondacija Fridrih Ebert želi da Vam ponudi okvir unutar koga ćete lakše razjasniti
svoje stavove i orijentacije. Bilo bi nam drago ukoliko bi naši programi pomogli u
određivanju Vašeg političkog puta. Socijaldemokratija je predmet stalnog zalaganja i preispitivanja građana.
Dr Kristijan Krel
Johen Dam
Direktor
Koordinator projekta
Akademije socijaldemokratije
Čitanke socijaldemokratije
5
1. UVOD
Socijalna država je ključni element socijaldemokratije. Ona je garant odnosa
unutar koga se osnovna prava i slobode ne priznaju samo formalno, već mogu
aktivno da se primenjuju u životu.
Po pravilu, sve političke opcije sa posebnom pažnjom vode rasprave o socijalnoj
državi. To je razumljivo i pravilno, pošto se u shvatanju socijalne države, na kraju
krajeva, ogleda i shvatanje demokratije i osnovnih vrednosti. Ova čitanka želi da
pruži svoj doprinos za iznalaženje sopstvenog stava u tim debatama, za razjašnjenje
tog stava i za mogućnost da se stane iza njega.
Poglavlje 2:
Socijalna država
i socijaldemokratija
Poglavlje 3:
Pravda u socijalnoj
državi
Poglavlje 4:
Građa, struktura
i modeli socijalne
države
Poglavlje 5:
Izazovi za socijalnu
državu
6
Osnovne vrednosti socijaldemokratije glase: sloboda, pravda i solidarnost. One su
osnova za razumevanje socijalne države, kojim se rukovodi ova čitanka. Osnovna
veza između socijalne države i socijaldemokratije stoga je stavljena na početak
ovog izdanja (poglavlje 2).
Pri tome postaje jasno: ko govori o socijalnoj politici, govori o pitanjima raspodele:
reč je o tome, po kojim principima se sprovodi raspodela, na primer u obrazovanju,
u pogledu prilika za zapošljavanje i sticanje prihoda, moći, sigurnosti, prava
i obaveza. Pošto je reč o ključnim životnim pitanjima, postavljen je zahtev da
se sprovode pravedna raspodela. Ali šta je pravedno? Šta znači pravda u ovim
pojedinačnim oblastima? Da li postoji princip koji podjednako važi za uređivanje
osiguranja od nezaposlenosti kao i za obrazovni sistem i zdravstvenu politiku?
Ovim pitanjima pravde bavimo se u poglavlju 3.
U međunarodnom poređenju, razvile su se različite vrste socijalnih država. One se
sve služe istom građom i istim strukturama prilikom svog uređivanja. Međutim,
njihovi modeli i njihove posledice po stanovnike ipak se bitno razlikuju jedni od
drugih. Ovim razlikama u pogledu struktura bavićemo se u poglavlju 4.
Socijalna država često je i žrtva popularnih ili populističkih kritika. U poglavlju 5
određujemo mesto tim kritikama, pokazujemo pred kakvim stvarnim izazovima
se nalazi nemačka socijalna država i ukazujemo na to kako sa njima može da se
izađe na kraj.
Nakon razjašnjavanja pojmova i izazova, u poglavlju 6 bavićemo se pitanjem kakve
pozicije u domenu socijalne politike zauzimaju stranke zastupljene u nemačkom
Bundestagu, koji model socijalne države one zastupaju kao uzor i kakve reformske
mere predlažu.
Poglavlje 6:
Postulat socijaldemokratije glasi: obezbediti jednaku slobodu. Na taj način jasan
je i cilj. Međutim, time naravno, još uvek nije rečeno koji konkretan oblik treba
da poprime pojedine oblasti socijalne države.
Poglavlje 7:
Moguće je identifikovati pet osnovnih oblasti koje čine modernu socijalnu državu:
pošto socijalna država treba da osigura ljude od velikih životnih rizika i da obezbedi
dostojanstvo ljudi - zdravstveno osiguranje, osiguranje od nezaposlenosti i
penziono osiguranje čine elementarne sastavne delove socijalne države.
Rad, penzije i
S obzirom na to da socijalna država ima za cilj participaciju svih građana1 u
moderan pojam socijalne države spada i obrazovna politika. Jer obrazovanje je,
najpre, uslov za uživanje demokratskih prava, ali ono je isto tako i odlučujuća
stavka za raspodelu materijalnih resursa. Obrazovanje obezbeđuje participaciju
i dobijanje šanse.
Obrazovanje
Postoji još jedan element modernog pojma socijalne države – a to je poreska
politika. O njoj ne bi trebalo voditi diskusiju pod socijalno-političkim aspektima
samo zato što se preko poreza i dažbina finansiraju davanja socijalne države. Porezi
su istovremeno i ključni instrument pomoću koga se vrši uticaj na distribucija
prihoda i imovine u društvu.
Porezi
Socijalno-političke
pozicije političkih
stranaka
Centralne oblasti
socijalne države
zdravstvo
1 Ovaj tekst uglavnom sadrži nastavke za muški i ženski rod. Na onim mestima, na kojima se iz jezičkih razloga bude od toga odustalo, ipak se misli na oba pola.
7
2. S OCIJALNA DRŽAVA I
SOCIJALDEMOKRATIJA 2
U ovom poglavlju ćemo razmatrati:
•
•
•
Nemačka:
federalna socijalna
država
Uređivanje
socijalne države:
pitanje pravednosti
Šta je pravedno? –
Stari spor
odnose između socijalne države i demokratije;
shvatanje socijaldemokratije od strane države koje se temelji na osnovnim
vrednostima slobode, jednakosti i solidarnosti
i objasniti kakvu ulogu ima socijalna država prilikom obezbeđivanja političkih,
građanskih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih osnovnih prava i sloboda.
„Savezna Republika Nemačka je demokratska i socijalna federalna država” - ovako
glasi prva rečenica iz člana 20 nemačkog Ustava (koji se u Nemačkoj zove Osnovni
zakon), čiji se sadržaj odnosi na princip demokratije, princip socijalne države i
princip pravne države, a koji prema volji ustavotvoraca treba da važi zauvek.
I dok se principi demokratije i pravne države u nemačkom Ustavu na mnogim
mestima bliže obrazlažu, nedostaje konkretizacija principa socijalne države. To
ne iznenađuje preterano iz tog razloga, što najvažniji kriterijum za uređivanje
socijalne države jeste pravda.
Od početka postojanja čovečanstva vodi se spor o tome šta znači pravda. Razmišljanja o pravednoj socijalnoj državi, prednostima i nedostacima socijalne
države, kakva postoji sada, i potraga za mogućim alternativnim konstrukcijama zauzimaće najveći deo ovog
izdanja.
Socijalna država je naziv za demokratsku
Pre nego što se približimo različitim
oblastima i aspektima socijalne
politike, uputno je najpre da se
pozabavimo osnovnim odnosom
između demokratije i socijalne
države.
državu koja ne garantuje samo, u skladu sa Ustavom, osnovna prava i lične i ekonomske slobode
(pravna država), već preduzima i pravne, finansijske i materijalne mere, kako bi (u izvesnoj meri)
izjednačila socijalne suprotnosti i tenzije. Princip
socijalne države se u tom smislu nadovezuje na
cilj pravne države da postigne pravdu i utvrđen je
članovima 20 i 28 Ustava Nemačke.
(Politički leksikon 2006: 282)
2 Kod izrade ovog poglavlja korišćene su ideje Knajpa (Kneip, 2003), Projsa (Preuß, 1990), Skanlona
(Scanlon, 2005), Kaufmana (Kaufmann, 2003) i Ritera (Ritter, 1991).
8
Često se stiče utisak da je socijalna politika politička oblast koju mnogi stavljaju u
prvi plan. Da se, u najmanju ruku, razlikuje od drugih oblasti zato što u saveznom
budžetu predstavlja najveću jedinicu rashoda i što su neposredno (putem primanja
raznih davanja) ili posredno (finansiranjem putem poreza i dažbina) svi građani
pogođeni odlukama o socijalnoj politici. Da ovakva definicija očito nije dovoljno
sveobuhvatna, već se može zaključiti na osnovu same formulacije u Ustavu. Ali
u čemu se onda sastoji poseban odnos između demokratije i socijalne države?
Socijalna politika –
Demokratija znači da svi građani imaju isto pravo na slobodu i učešće u donošenju
političkih odluka. Svi ljudi imaju jednako dostojanstvo i zaslužuju podjednako
poštovanje. Ovo deluje kao opšte mesto ili kao banalnost. Aristotel, čije ideje
u mnogim pogledima i danas važe, za razliku od toga bio je čvrsto uveren da
postoje i ljudi koji ne mogu da žive slobodni: smatrao je da postoje robovi po
prirodi. A isto tako, po njegovom mišljenju, ni žene nije trebalo izjednačiti sa
muškarcima. O razvoju ideja o jednakim političkim pravima, rečit primer je pravo
glasa za žene: u Nemačkoj žene od 1919. godine imaju pravo glasa na izborima,
dok je u Švajcarskoj to pravo uvedeno 1971. godine. Ideja o političkoj jednakosti,
prema tome, ni u kom slučaj nije banalnost, a u mnogim pogledima čak je i reč
o relativno mladoj tekovini.
Demokratija nije
Jednakost dostojanstva, poštovanja i samoodređenja je, prema tome, preduslov
demokratije, ali kao što pokazuju i ovi primeri, ona ni u kom slučaju nije data
sama po sebi. Pored toga, ona mora da se dopuni i drugim instrumentima.
Samopoštovanje i samoodređenje kao preduslov zahtevaju osnovnu materijalnu
sigurnost. Bez hrane i stana, ni najveća formalna sloboda nema neki veći značaj.
Prema tome, socijalna država ima svrhu stvaranja preduslova, kako bi sloboda i
demokratija mogle da se ostvaruju.
Socijalna država:
Pored dobara poput hrane i stana, postoje i druga dobra i resursi koje je neophodno
obezbediti, kako bi se sprečilo da se demokratija svede na prazno slovo na papiru:
obrazovanje i informisanje. Osiguranje od rizika siromaštva i obezbeđivanje
obrazovanja ne smeju da se protumače kao dobrovoljna dobročinstva niti kao
vrline solidarnosti. Jer prava demokratija nije ostvarljiva bez socijalne politike.
Demokratskoj državi je potrebna socijalna država.
Demokratskoj državi
politička oblast kao
svaka druga?
banalnost
osnova za
ostvarivanje
stvarne slobode i
demokratije
je potrebna socijalna
država!
9
Socijaldemokratija:
rano povezivanje
socijalnog i političkog
pitanja
Za socijaldemokratiju od ključnog značaja je oduvek bila veza između demokratije i
socijalne sigurnosti. U tom smislu je još Konferencija nemačkih radničkih udruženja
1868. godine formulisala jezikom onog vremena da je politička sloboda [...]
neizostavan preduslov za ekonomsko oslobađanje radničke klase. Socijalno pitanje
je, prema tome, neraskidivo vezano za političko, dok je njegovo rešavanje uz
pomoć ovog drugog moguće samo u okviru demokratske države. Tokom više od
150 godina, ova povezanost je u socijalnoj demokratiji uvek iznova razmatrana, a
našla je svoje mesto i u aktuelnom programu Socijaldemokratske partije Nemačke:
„Socijalna država je veliko civilizacijsko dostignuće XX veka. Ona dopunjuje
prava građanskih sloboda socijalnim građanskim pravima. I zato su, po nama,
demokratija i socijalna država povezane. Socijalna država je oslobodila milione
ljudi iz teskoba njihovog porekla, zaštitila od oštrina tržišta i obezbedila im prilike za život u samoodređenju. Ona je odlučujuća osnova ekonomske dinamike
koja stvara naše blagostanje [...] Da bi se u naše doba obnovilo ovo obećanje
o sigurnosti i prosperitetu, mi nastojimo da razvijemo dalje socijalnu državu u
socijalnu državu koja deluje preventivno.“
(Hamburški program 2007: 55, 56)
Ideja o socijalnoj državi
koja deluje preventivno;
model socijaldemokratije u poglavlju 4
Socijalna država: više
od obezbeđivanja
egzistencije
Preduslov za aktivno
(političko) učešće
10
Navedena ideja o socijalnoj državi koja deluje preventivno nadovezuje se na uspešnu
socijalnu politiku skandinavskih država, sa njihovim tzv. socijaldemokratskim
modelom socijalne države, koji u poglavlju 4 (građa, strukture i modeli socijalne
države) detaljno objašnjavamo.
Istraživanja o demokratiji su tokom proteklih decenija uvek iznova pokazivala, da
materijalni i nematerijalni preduslovi demokratije moraju da idu dalje od pukog
obezbeđivanja egzistencije. U tom smislu su razmere učešća u politici – učešće na
izborima, angažovanje u političkim strankama i drugi oblici političkih aktivnosti
– tesno povezani sa navedenim resursima.
Onaj ko je bez posla ili ko raspolaže samo niskim prihodima ili ko je stekao nizak
stepen obrazovanja, taj u praksi u manjoj meri koristi svoja politička prava.
Jednako upražnjavanje prava slobode i političkih prava – kao osnovnog preduslova
demokratije – vezano je u najmanju ruku za uporedive socijalne i ekonomske
uslove života.
Obezbeđuje slobodu, sigurnost
i svojinu za sve i obezbeđuje
negativna prava slobode
Socijalna država
Demokratija
Omogućava praktično učešće
i participaciju i obezbeđuje
pozitivna prava slobode
Grafikon 1: Veza između socijalne države i demokratije
Brojne debate o socijalnoj državi se bave troškovima koje ona iziskuje. Ili se tvrdi
da socijalna politika ometa ekonomski rast. U svetlu nerazdvojivih veza između
demokratije i socijalne države, neki argumenti deluju gotovo apsurdno: demokratija
nije pitanje cene. Sloboda i demokratija ne mogu da se uslove ekonomskim rastom.
Da li je socijalna država
Osim toga, mnoge tačke kritike, koje se uvek iznova upućuju na račun socijalne
države, ne mogu da se održe nakon detaljnijeg preispitivanja. Tako se na primer
među najbogatijim demokratijama nalaze ujedno i one zemlje, koje su i najveće
socijalne države.
Zemlje sa jakim
„preskupa?“ Da li
demokratija može da
bude „preskupa?“
socijalnim državama:
često su ekonomski
uspešne
Ni konstatacija da glomazna socijalna država ne može solidno da se finansira i da
iz tog razloga nužno za sobom povlači visok nivo zaduživanja države, ne može da
se potkrepi dokazom. Iako postoje zemlje sa visokim nivoom zaduženosti države
i glomaznim sistemom socijalne države – isto tako postoje i primeri zemalja sa
visokim nivoom socijalnih rashoda i niskim nivoom zaduženosti države.
Pitanje finansiranja socijalne države vodi do još jedne popularne tačke kritike
socijalne države. Socijalna politika znači preraspodelu. A preraspodela znači da
oni koji imaju mnogo, nešto od toga izdvajaju i daju drugima, a oni koji imaju
Socijalna država znači
preraspodelu
11
malo dobiju nešto. Ovaj postupak neki smatraju neopravdanim aktom tutorisanja
ili čak eksproprijacijom.
Obrazloženje: tek
pravna država
garantuje svojinu
Država zaista zadire u preraspodelu prihoda građana. Međutim, relativno je
očigledno kojoj se vrednosti ovde pridaje najveći značaj. Jer svojinska prava
bez demokratske pravne države nemaju neku veću vrednost, pošto tek ona
obezbeđuje ta svojinska prava – a demokratska pravna država, opet, kao preduslov
podrazumeva dostojanstveni život građana i njihovo samoopredeljenje.
Intervenisanje posredstvom poreza i dažbina u preraspodelu dohodaka nastalu
putem tržišta je, prema tome, neophodno sredstvo kako bi se svima obezbedili
sloboda, sigurnost i vlasništvo. Pri tome se ne ukida svojinsko pravo u celini, već
samo njegov neograničeni primat.
Socijaldemokratija:
negativna i pozitivna
sloboda
Sloboda koja štiti pojedinca od intervencija zajednice (negativna prava slobode)
i sloboda da se pojedinci zalažu za ostvarenje vlastitih želja i ciljeva (pozitivna
sloboda), iz perspektive socijaldemokratije moraju u istoj meri da se postave kao
ciljevi kojima se teži i da se ostvaruju.3 A onaj ko u kontekstu socijalne politike i
preraspodele ipak govori o tutorisanju i oduzimanju svojine, taj bi makar trebalo i
da pomene, da ne mogu svi da uživaju u slobodi, koju on na taj način želi da zaštiti.
„Sloboda znači mogućnost življenja u samoodređenju. Svaki čovek je predodređen
i osposobljen za slobodu. Da li može na adekvatan način u svom životu da ostvari tu predodređenost, odlučuje se u društvu. On mora da bude oslobođen od
ponižavajućih zavisnosti, od nemaštine i straha i mora da ima priliku da razvija
svoje sposobnosti i da na odgovoran način učestvuje u društvu i politici. Samo onaj
ko je svestan da je socijalno dovoljno obezbeđen može da koristi svoju slobodu.“
(Hamburški program 2007: 15)
3 O odnosu između pozitivne i negativne slobode vidi i Čitanku 1: Osnove socijaldemokratije (2008),
str. 102-104.
12
Socijalna politika, prema tome, u demokratiji nije samo jedna politička oblast
među drugima, već je nerazdvojivo sa njom povezana. To je slučaj kada se pod
demokratijom ne podrazumeva samo formalno postojanje prava slobode, izbora i
nezavisnog sudstva, već i stvarno učešće i participacija svih građana u društvenom
i političkom životu. To je ujedno i srž socijaldemokratije. Ona prvenstveno znači
ostvarenje osnovnih prava. U čitanci O osnovama socijaldemokratije, to je opisano
na sledeći način:
Nerazdvojivo
povezane: socijalna
država i demokratija
„Da ne bi samo formalno važila negativna prava slobode, već da bi mogla da
deluju u odnosu na sve ljude, neophodno je obezbediti pozitivna prava slobode.
To međutim isto tako znači i da imućna lica u društvu moraju da se pomire sa
preraspodelom […] Bez društvene preraspodele dobara, koju po pravilu organizuje država, nije omogućeno svim ljudima da ostvaruju prava slobode.“
(Čitanka 1, Osnove socijaldemokratije: 104)
Negativna i pozitivna
prava slobode
Osnovno pitanje: koja pravila
i koji odnosi su u suprotnosti
sa slobodom liènosti?
Negativna prava slobode:
• formalna odbrambena
prava;
Osnovno pitanje: šta mora da uèini
društvo da bi svim ljudima bilo
omoguæeno da budu slobodni
ili da postanu slobodni?
Liberalistièka teza:
Uvažavanje pozitivnih prava slobode zadire
u (i poništava) negativna prava slobode.
Negativna prava slobode imaju
apsolutnu prednost.
• prava koja pojedinca štite
od intervencija od strane
društva;
• sloboda je ostvarena
ako nema (bitnih)
ogranièenja;
• formalno važenje preko
zakona je dovoljno.
Teza socijaldemokratije:
Negativna i pozitivna prava slobode
moraju se imati u vidu u istoj meri, ako za
sve treba formalno da važe i da mogu
da deluju.
Pozitivna prava slobode:
• prava koja materijalno
obezbeðuju šanse;
• prava koja pojedincu
omoguæavaju da
aktivno koriste svoja
prava slobode;
• socijalna prava;
• obezbeðeno pravo
preko socijalne države.
Veza izmeðu negativnih
i pozitivnih prava slobode
mora da se obrazloži
argumentima.
Grafikon 2: Negativna i pozitivna prava slobode
13
3. PRAVDA U SOCIJALNOJ DRŽAVI4
U ovom poglavlju ćemo:
• razmatrati četiri principa pravedne raspodele, a to su: jednakost, pravedna
naknada prema učinku, pravedno zadovoljenje potreba i princip jednakih
šansi kao i njihovi međusobni odnosi;
• osvetliti interdisciplinarne principe pravde kao što su rodna i generacijska
ravnopravnost;
• prikazati kako Erhard Epler u okviru jednog odstupanja ispituje jezičku
upotrebu izraza pravda u svakodnevnom političkom životu.
Kako vršiti pravednu
raspodelu?
Pravda je kriterijum uz čiju pomoć se opisuje i ocenjuje ponašanje prema drugima.
I socijalna pravda se takođe odnosi na ponašanje prema drugima, iako je u ovom
slučaju aktivni subjekat država to jest društvo. Reč je, dakle, o pitanju koje aršine
raspodele treba da primeni država.
Izvori koji razrađuju
ovu temu:
Čitanka 1: Osnove
socijalne demokratije
Osnova za (pre-)raspodelu od strane države već je pomenuta: ako se pođe od
jednakog dostojanstva, svi građani treba da imaju iste mogućnosti za život koji
će sami određivati a takođe i za učešće u politici.
(2008) str. 19–36.
„Pravda se zasniva na jednakom dostojanstvu svakog čoveka. Ona znači podjednaku slobodu i podjednake životne šanse, nezavisno od porekla ili pola.“
(Hamburški program 2007: 15)
Svima podjednako?
Ali kako to može da se postigne? Da li svi građani treba da dobiju isto? Ili da li svi
građani u krajnjoj liniji treba da poseduju isto vlasništvo? Ili individualne potrebe
svih građana treba da se ispune u istoj meri? Ili učinak i zasluga treba da budu
osnova za preraspodelu? Ili treba u manjoj meri da se vrši raspodela dobara a u
većoj meri raspodeli šansi?
4 Prilikom sastavljanja ovog poglavlja korišćene su ideje autora: Beker/Hauzer (Becker/Hauser, 2004), Gozepat (Gosepath, 2004), Kersting (Kersting, 2000); Petring/Henkes (2007), Dering (Döring, 1998), Kersting
(2001) i Lisenih (Lessenich, 2003).
14
U čemu se tačno sastoje ovi principi jednakosti, pravedne naknade prema učinku,
pravednog zadovoljenja potreba i principa jednakih šansi i u kojim oblastima
socijalne države je opravdana njihova primena - to će biti predmet detaljnijeg
istraživanja u daljem tekstu. Kod pomenutih pojmova pravde reč je o ključnim
principima pravedne preraspodele.
Četiri principa:
Pri tome je potrebno načelno obuhvatiti i dva principa pravde: rodnu i generacijsku
ravnopravnost. Kod pravedne raspodele načelno pitanje glasi, da li i na koji način
država treba da se ophodi prema razlikama između građana. Pri tome se u različitim
oblastima primenjuju različiti principi.
Sveobuhvatno:
jednakost, jednake
šanse, učinak i
potrebe
rodna i generacijska
ravnopravnost
Jednaka
sloboda
Jednakost
Pravedna naknada prema uèinku
Pravedno zadovoljenje potreba
Princip jednakih šansi
Grafikon 3: Četiri pojma pravde
Ravnopravnost muškarca i žene kao i princip prema kome je određen i način
postupanja u sadašnjosti treba da zaštiti životnu osnovu budućih generacija,
međutim nisu ograničeni na pojedinačne oblasti politike. One moraju da budu
osnovne ideje vodilje (socijalne) politike.
15
Izvori koji
razrađuju ovu
Rodna ravnopravnost
Autor: Eva Fleken
temu:
Friedrch-Ebert- Stiftung
Da li je pravedno da majke u manjoj meri učestvuju u radnom životu od očeva? Da li
(izdv.) (2009a), Portal
je pravedno da zaposlene žene zarađuju manje od muškaraca? Da li je pravedno, da
tema: žene-muškarci
učenici u sve većoj meri dolaze kući sa lošijim ocenama od učenica iz istih razreda?
Gender,
www.fes.de/gender
To su samo neka pitanja, koja moraju da se postave kada je reč o rodnoj ravnopravnosti. Rodna ravnopravnost znači da životne stvarnosti žena i muškaraca sistematski
Friedrich-Ebert-Stiftung
moraju da se uzmu u obzir u svim političkim oblastima. Rodna ravnopravnost se u
(2009b) (izdv.), Alter,
izvesnom smislu povezuje sa četiri ključna principa pravedne raspodele, pri čemu,
Arbeit, Armut? Sprečiti
pre svega, zadire u princip pravedne naknade prema učinku i princip jednakih šansi.
siromaštvo u starosti
kod žena!, Berlin 2009.
Iako konstatacija da rodna neravnopravnost postoji ni u kom slučaju nije ništa novo,
razlike između polova se načelno nisu promenile. U društveno-političkom smislu, ova
Christine Färber,
tema je i aktuelna iz tog razloga, jer ne treba da utihnu debate o porodiljskom odsustvu
Ulrike Spangenberg,
za očeve i o nemarnim roditeljima. Umesto toga, oni se uvek iznova podgrevaju, čak
Barbara Stiegler
i podstiču posredstvom prominentnih multiplikatora.
(2008), Umsteuern:
Dobri razlozi u
Feministički sadržaji su se tokom proteklih decenija promenili, dok su se njihova težišta
prilog Gute Gründe
pomerila. Fokus je danas stavljen na partnersku ravnopravnost, a u manjoj meri na
für ein Ende des
radikalne zahteve, kao što je to bilo neophodno još tokom sedamdesetih godina
Ehegattensplittings,
prošlog veka. Ali uprkos svim strukturnim promenama i daljeg razvoja feminizma,
Friedrich-Ebert-Stiftung
feministički zahtevi su bili i ostali važna politička tema.
(izdv.), Bonn 2009
Pri tome, ovi zahtevi su posebno opravdani u vezi sa nemačkom socijalnom državom:
u tom smislu je, na primer, siromaštvo u starosti i dalje ženska kategorija, zajedničko
oporezivanje bračnih drugova (tzv. spliting) u stvarnosti utiče pre svega negativno
na zapošljavanje žena. Mada se isto tako ispostavlja i da se menjaju predznaci rodne
neravnopravnosti: u nekim oblastima, na primer u prosveti, u međuvremenu možemo
da zateknemo i diskriminaciju muškog pola.
Prema tome, oba pola se bore protiv neravnopravnosti! Uzajamna nadoknada se u
ekonomskom i socijalno-političkom smislu ne čini uputnom, pošto jedna nepravda
ne može da se pobije drugom nepravdom. Zapravo treba imati na umu da u moder-
16
nim društvima imamo posla sa više dimenzija rodne neravnopravnosti. Samohranom ocu poznat
Izvori koji razrađuju
je problem čuvanja dece u istoj meri kao i samohranoj majci. Bolničar je u istoj meri pogođen
ovu temu:
nemoralnom platom kao i bolničarka. U tom smislu, tema rodne ravnopravnosti obuhvata više
Friedrich-Ebert-
slojeva, ali je isto tako danas aktuelnija nego ikada pre.
Stiftung (izdv.)
(2006), Generation-
Pluralistička društva ne zahtevaju samo složenije strategije pravedne raspodele, već
sgerechtigkeit.
sveukupno zahtevaju i diferenciraniji pogled na principe pravde. Isto važi i za rodnu
Tematski modul
ravnopravnost.
onlajn-akademije FES,
www.fes- onlineakademie.de.
Peter Bofinger(2009),
Generacijska ravnopravnost tematizuje raspodelu dobara između mladih i
Gerechtigkeit keit für
starih, s jedne strane, kao i sadašnjih i budućih generacija sa druge strane. Klasičnim
Generationen. Eine
slučajem nedostatka generacijske ravnopravnost smatra se, na primer, razaranje
gesamtwirtschaftliche
životne sredine. Ovaj pojam se, međutim, u sve većoj meri koristi i u pogledu na
finansiranje socijalne države i sve veće zaduživanje države. U ovom kontekstu, taj
Perspektive.
pojam nije nesporan, pre svega onda kada se pojednostavljeno koristi kao izgovor za
Friedrich-Ebert-
druge političke svrhe, kao na primer za smanjivanje rashoda u sistemu obrazovanja
Stiftung (izdv.), Bonn.
ili u socijalnom sistemu.
Björn Böhning i Kai
Hamburški program Socijaldemokratske stranke Nemačke, stoga u ovom kontekstu
Burmeister (izdv.)
formuliše jedan dalekosežniji pojam generacijske ravnopravnosti: Solidna finansijska
(2004), Generation
politika za nas znači da danas ne živimo na račun budućih generacija. Konsolidacija
& Gerechtigkeit,
javnih budžeta ne sme da dovede do toga da budućoj generaciji ostavimo u amanet
Hamburg.
propalu infrastrukturu. Naša obaveza prema budućim generacijama znači da: moramo
da smanjujemo nivo zaduženja javnih budžeta a istovremeno i da ulažemo više novca
u obrazovanje, istraživački rad i u infrastrukturu.
(Hamburški program 2007: 46).
17
3.1. Jednakost
Zahtev pravne i
političke jednakosti
u XIX veku
Jednakost, kao princip raspodele, zahteva da između članova nekog društva ne
postoje nikakve razlike u odnosu na njihov pravni, politički, socijalni i ekonomski
položaj. Za vreme Francuske revolucije 1789. godine zahtev sloboda, jednakost i
solidarnost je bila ključna ideja vodilja. Od XIX veka radnički pokret se angažovao
za pravnu i političku jednakost svih građana. Radničkom pokretu, prema tome,
nije toliko bilo stalo samo do emancipacije radnika već do jednake slobode
za sve:
„Borba za emancipaciju radničke klase nije borba za privilegije i monopol klasa, već
za podjednaka prava i obaveze.“
(Program Konferencije nemačkih udruženja radnika, Nirnberg 1868; (Dowe/Klotzbach 2004: 157–158)
Formalna jednakost
uglavnom ostvarena
Potrebno
razlikovanje
instrumenata i
rezultata
U pogledu pravne i političke jednakosti (ravnopravnosti), ostvaren je najveći
napredak. Ako se kao osnova uzme maksima po kojoj jednake stvari treba
da se tretiraju jednako a nejednake nejednako, argumentacija je jasna: svi u
jednakoj meri moraju da imaju priliku za učešće u politici i za samoodređenje.
Diferencijacija, na primer na osnovu pola, ne može da se opravda iz tog razloga,
što pol ne može da opravda razlike u pogledu dostojanstva, učešća u politici ili
samoodređenja.
Nejednak tretman kao instrument, prema tome, treba razlikovati od nejednakosti
u rezultatu. Upravo iz tog razloga može da se ispostavi kao potrebno, da se lica u
lošijem položaju tretiraju povlašćeno. Jednakost je ostvarena pre svega u pravnoj
sferi. Međutim, u stvarnosti često može da se zapazi odstupanje od ovog načela
jednakosti.
„Pravna jednakost i dalje ne znači ravnopravnost. Upravo u sferi profesije i rada i
dalje postoje stare nejednakosti. I dalje je (ne-)spojivost porodice i posla uglavnom
problem sa kojim se suočavaju majke, kada žene zarađuju manje od muškaraca,
žene lakše i gube radna mesta i češće su ugrožene siromaštvom.“
(Hamburški program 2007: 10)
18
Dakle, kada se suočimo sa nejednakošću, očekujemo opravdanje za to. Ako
pođemo od jednakog dostojanstva, istog prava na samoodređenje u životu
u slobodi i jednakom pravu na ispoljavanje svojih stavova i učešće u politici,
nejednakosti zahtevaju obrazloženje.
Nejednakost
Da li to možda ne važi samo za politička i socijalna prava već i za raspodelu dohodaka
i dobara? Uprkos, na prvi pogled, jednostavno primenljivom principu jednakosti,
ovde se ipak najpre nameću pitanja: da li bi jednakost trebalo da važi za domaćinstva
ili za pojedinačne osobe? Da li je reč o istim prihodima ili o jednakosti u pogledu
životnih situacija? I o kojoj vremenskoj dimenziji je reč prilikom uspostavljanja
jednakosti (u određenom trenutku, u određenim životnim etapama, neprekidno)?
Koje su dimenzije
zahteva opravdanje
jednakosti?
Pristup koji polazi od životne situacije
Autori: Knut Lambertin i Kristijan Krel
Pristup koji polazi od životne situacije je koncept koji zastupa, između ostalih,
Gerhard Vajser, a koji polazi od višedimenzionalnog karaktera siromaštva i bogatstva.
Gerhard Vajser (1898–1989) je bio ministar, sociolog, profesor na univerzitetu u Kelnu,
aktivni protestant i angažovani socijaldemokrata. Od 1954. do 1970. godine je bio
predsednik upravnog odbora Fondacije Fridrih Ebert.
Iskaz raspoređuju se životne situacije je okosnica njegovog pristupa politici raspodele. On je smatrao da kod razmatranja politike raspodele ne treba imati u vidu samo
materijalne veličine, već sve aspekte ljudskih potreba i prostore za delovanje, socijalne
mreže ili kulturna dostignuća. Nije mu stalo samo do socio-ekonomskih dimenzija,
već i do (sa time povezanih) prilika da se čovek oseća dobro – a one ne zavise samo
od materijalnih pitanja.
Sa njegovim pristupom koji polazi od životne situacije, Gerhardu Vajseru je pošlo za
rukom da postigne sintezu između teorijskog rada i prakse. On nije samo presudno uticao na Godenberški program SPD-a. Njegov rad je isto tako uticao i na savezni zakon
o socijalnoj pomoći kao i na način izveštavanja Savezne vlade o siromaštvu i bogatstvu.
U vidu zahteva za jednakosti kod raspodele prihoda, imovine i moći i opomene da su
participacija i jednake životne prilike neophodne, njegove ideje se osim toga javljaju
i u Hamburškom programu Socijaldemokratske partije Nemačke iz 2007. godine.
19
Materijalna
jednakost
rezultata...
... sama po sebi nije
merilo
Jedna mogućnost bi bila da se jednakost protumači kao materijalna jednakost
rezultata. Bez obzira šta i koliko je neko učinio, svi od države primaju podjednaki
materijalni iznos.
Protiv ovakvog modela govore ozbiljni protivargumenti: konsekventno ostvarivanje
cilja jednakosti ne može da se spoji sa tržišnom privredom i ono dolazi u koliziju sa
pravnim tekovinama ličnih prava, (na primer sa pravom svojine) kakva se zatiču u
modernim demokratijama. Međutim, još je važnije to da se ne smatra pravednim
da postoji samo jedan vid jednakosti kao jedini princip raspodele.
Učinak i potreba su dva druga važna principa, prema kojima može da se orijentiše
raspodela dobara i resursa. Da li su ovi kriterijumi u stanju da, prema tome,
opravdaju nejednakosti?
3.2. Pravedna naknada prema učinku
Primer: jednaka
plata za jednaki rad!
Princip pravde, koji je u očima većine ljudi najpogodniji da opravda različite vrste
raspodele, jeste princip pravedne naknade prema učinku. Pravedna naknada
prema učinku (ili princip zasluge) zahteva da se jednaki učinci tretiraju jednako, a
nejednaki učinci da se tretiraju nejednako. Tipičan primer za ovu maksimu pravde
jeste zahtev jednaka plata za jednaki rad!
„Socijaldemokratija je – kako bi demantovala upornu predrasudu, koja se uvek
iznova iznosi na njen račun – razlike u raspodeli dobara i resursa uvek smatrala
legitimnim. Sve dok su one opravdane na osnovu neke specifične potrebe ili zasluge ili dok se temelje na uočljivim, prepoznatljivim ili takvim razlikama u učinku
koje se mogu oceniti.“
(Thierse 2005: 14)
Kako se meri
učinak?
20
Međutim, često uopšte i ne može tako lako da se kaže, na koji tačno način treba
da se utvrde učinak ili zasluga. Da li oni imaju isto značenje kao i rezultat neke
aktivnosti? Ili kao napor (dakle trud i marljivost) koji su bili povezani sa datom
aktivnošću? Kakvu ulogu igraju različiti talenti prilikom ocenjivanja učinaka? Da
li posebna obdarenost – koja se stiče rođenjem, a za koju se prema tome ništa
nije učinilo – treba da se nagrađuje ili ne?
„Samo Bog koji zna kakve se tajne kriju u srcima ljudi, bio bi u stanju da sprovede
potrebne raspodele. Kada bi bilo reči o ljudskim bićima koja bi bila zadužena da
obave taj zadatak, onda bi se oruđe raspodele ubrzo zateklo u rukama gomile
aristokrata (tako bi sami sebe nazivali), koji bi tačno znali šta se podrazumeva
pod dobrim, boljim, najboljim i pod posebno zaslužnim (delima), a koji bi bili
slepi za raznovrsne kvalitete i zasluge njihovih ostalih sugrađana.“
(Valzer 2006: 56)
Ankete i eksperimenti pokazuju da većina ljudi učinak smatra kombinacijom
sledeća tri faktora: rezultata, napora i obdarenosti. Pri tome su rezultat i napor
najvažniji faktori.
Učinak rezultat,
Individualnu obdarenost, za razliku od toga, većina doživljava kao relevantnu za
ocenjivanje, ako je povezana sa ulaganjem napora.5 Međutim upravo napor, trud
i marljivost su nešto, što od spolja ne može bez daljnjeg da se proceni.
Procena učinka
Konsekventna primena principa učinka, prema tome, i nije baš tako jednostavna.
Najmanje komplikovano rešenje sastoji se u tome da se tržištu prepusti da definiše
ostvareni učinak. Međutim, ovakvo rešenje ima svoje posledice. Naime, tržište
ne nagrađuje nužno učinak u smislu individualnog ulaganja napora i spremnosti
za angažovanjem.
... orijentiše se
napor i
obdarenost?
preko tržišta...
pre svega prema
rezultatu
Umesto toga, ono se po pravilu orijentiše prema rezultatu. A to inače vodi do
toga, da su razlike u prihodima, koje građani doživljavaju kao pravedne na osnovu
učinka, znatno manje od razlika koje stvarno postoje. (Miler 2008: 112).
5 Zanimljiv pregled shvatanja pravde vidi u poglavlju 4 kod Milera (2008).
21
Problem: tržište ne
obuhvata sve vrste
učinaka
Uz to ide još jedan mnogo načelniji problem: veliki broj učinaka, posebno onih
ostvarenih u porodici, vrše se bez naknade (staranje, vaspitavanje, negovanje). I
pošto ove poslove do danas u nadproporcionalnoj razmeri obavljaju žene, iz toga
proističe istovremeno i dvostruki deficit pravde:
1. Učinci mnogih ljudi se uopšte ne nagrađuju.
2. U prvom redu je reč o ženama koje su pogođene ovim vidom nepravde.
Primena principa
učinka: osiguranje za
slučaj nezaposlenih i
penziono osiguranje
Najočiglednija je primena ovog principa pravde kod osiguranja za slučaj
nezaposlenosti i kod penzionog osiguranja. U oba slučaja, visina davanja zavisi
od visine uplaćivanih doprinosa: kod penzija reč je o doprinosima uplaćenim za
vreme trajanja profesionalne delatnosti, a kod osiguranja za slučaj nezaposlenosti,
merodavna je prosečna plata tokom poslednje godine provedene u radnom
odnosu.
U zdravstvenom sistemu, pravedna naknada prema učinku primenjuje se samo
delimično. Putem podele na zakonska i privatna osiguravajuća društva, a što opet
zavisi od plate, međutim, indirektno dolazi do raspodele zdravstvenih usluga
zavisno od učinka.6
Primena u
obrazovnom
sistemu
I u obrazovnom sistemu takođe posmatramo kako se primenjuje ovaj princip.
Ovde se ne raspodeljuju novac ili zdravstvene usluge, već obrazovanje. Nakon
obezbeđivanja osnovnog obrazovanja, međutim, pravo na dalje državno školovanje
stiču jedino oni koji ispunjavaju određene kriterijume učinka. I dok se u već
pomenutim oblastima (prethodni) prihod uzima kao indikator učinka, unutar
obrazovnog sistema reč je prevashodno o ocenama i diplomama, koje odlučuju
o daljim pravima na pristup.
6 Iscrpna diskusija o principima pravde koji se primenjuju u različitim oblastima socijalne države vodi se u
odgovarajućim odlomcima u poglavlju 7.
22
3.3. Pravedno zadovoljenje potreba
Reč je bila o pravednom zadovoljenju potreba, koje je svojevremeno zahtevao
Karl Marks u svojoj kritici programa nemačke radničke partije iz Gote: „Svako
prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama!“ On to,
međutim, nije smatrao zadatkom politike. On je smatrao da će se ovaj princip
sam ostvariti u okviru neke više faze komunističkog društva i da će pojam pravde
na taj način postati suvišan.
„Svako prema svojim
Kakvo shvatanje potrebe je sada pogodno, da bi poslužilo kao osnova za raspodelu
dobara u okviru modernog društva? To bi moglo da se protumači kao istovetno
sa individualnim željama. Potreba nekih ljudi mogla bi da bude da žive u vili koju
okružuje ogromni park. Ako se rukovodimo ovakvim poimanjem potreba, onda će
se s obzirom na oskudnost resursa veoma brzo dospeti do granica primenljivosti
ovakvog rešenja.
Individualne želje
Alternativa se sastoji u tome, da se pod potrebom podrazumevaju oni uslovi,
koji omogućavaju dostojanstven život u društvu. Ovakvo shvatanje predmeta
potrebe je, inače, zastupao još Adam Smit:
Potreba: ono što je
sposobnostima,
svakome prema
njegovim
potrebama!“
kao merilo?
potrebno za život
dostojan čoveka
„Pod dobrima neophodnim za život ne podrazumevam samo ona, koja su neophodna da bi se održao život, već i one stvari, bez kojih od cenjenih ljudi, čak i od
donjeg sloja (društva), ne bi trebalo očekivati da žive prema običajima date zemlje.”
(Smit 1978 [1776]: 747)
Cilj pravednog zadovoljenja potreba se, prema tome, pretežno dovodi u vezu sa
obezbeđivanjem primerenog, prosečnog ili minimalnog pokrića elementarnih
potreba. Međutim, iako ovakvo razgraničenje više ne uvažava pomenutu vilu
kao elementarnu potrebu, time se ipak još ne uspostavlja konkretna linija
razgraničenja.
O kojim je robama i dobrima zapravo reč, a koji su preduslov za dostojanstven
život? Očito je to pitanje koje može da se razjasni samo u kontekstu odgovarajućih
društvenih okolnosti. Danas se priključak za telefon, televiziju i internet ubraja u
elementarna dobra, a sve do šezdesetih godina prošlog veka to nije važilo ni za
priključke za telefon ni za priključke za televiziju.
Prvi problem:
materijalno
razgraničenje
23
Drugi problem:
Gde se završava
odgovornost
države?
Treći problem: kako
se dele neodeljiva
dobra?
Pravedno
zadovoljenje
potreba kao izraz
principa socijalne
države
Primena u
zdravstvenom
sistemu
„ALG II“: princip
osnovnog
finansijskog
obezbeđenja
Sporno pitanje:
granice potrebe
24
Ali ne dovode samo tehničke promene i promene životnog okruženja do problema
odnosno do potreba za prilagođavanjem. Kako stoje stvari sa pravima onih ljudi,
čija potreba nije nastupila usled nezgode, slučajnosti ili drugih okolnosti, a koje
se nalaze izvan domena za koje odgovornost snosi dotično lice? Šta je sa onim
ljudima koji su u potpunosti odgovorni za nepovoljnu situaciju u kojoj se nalaze?
Da li je država i u ovom slučaju u istoj meri odgovorna da obezbedi pomoć kao i
u onom slučaju, u kome je lice koje je upućeno na pomoć pokušalo da preduzme
sve kako bi izbeglo štetu?
Kao još složenija može da se ispostavi primena principa pravednog zadovoljenja
potreba kod dobara koja nisu deljiva. To je, na primer, slučaj kod zaveštanja
organa. Kako treba doneti odluku o tome kod koga će se obaviti transplantacija
koja je od životne važnosti, ako ima više osoba koje su upućene na ovu pomoć?
Očigledno je da osnovna ideja o pravednom zadovoljenju potreba na osnovu
povratne sprege sa životom u dostojanstvu, na poseban način stoji u vezi sa
idejom koja je dovela do pominjanja principa socijalne države u Ustavu. Isto tako
jasno može i da se prepozna, da konkretna primena ni ovde ne može baš uvek
da se obezbedi na jednostavan način.
Međutim, ona je ipak delotvorna u nekim centralnim oblastima nemačke socijalne
države. U zdravstvenom sistemu, ovaj princip se primenjuje u relativno jasnoj formi.
Lečenje bolesti se uglavnom vrši na osnovu potreba – iako u nekim oblastima
postoje ograničenja na osnovu principa pravedne naknade prema učinku.
Na najočigledniji način se princip pravednog zadovoljenja potreba primenjuje
kod naknade za nezaposlene (ALG II), ili nekadašnje socijalne pomoći. Ovde se
jasno prepoznaje ideja elementarnog obezbeđivanja, koja svim građanima treba
da obezbedi dostojanstveni minimalni nivo životnog standarda.
Mada se i ovde jasno prepoznaju i poteškoće u vezi sa primenom ovog rešenja.
Visina naknada ili davanja redovno predstavlja predmet usijanih debata: jedni
smatraju da je nivo suviše nizak da bi od njega moglo da se živi na dostojanstven
način, dok su drugima davanja toliko velika, da više ne može da se prepozna
podsticaj za dotične osobe da (ponovo) traže zaposlenje.
Međutim, ovo poslednje nije nikakav argument o pravdi već o efikasnosti.
Razlozima efikasnosti, međutim, bez obzira na to koje su vrste, ne može da se
relativizuje ljudsko dostojanstvo. Strogo uzevši, ovaj spor bi smeo samo da se
tiče pitanja da li su davanja dovoljna da bi obezbedila učešće u društvenom i
političkom životu.
Ljudsko
dostojanstvo
ne može da se
relativizuje
3.4. Princip jednakih šansi
Princip jednakih šansi, kao četvrti od principa pravde o kojima je ovde bilo reči, u
jednoj bitnoj tački se razlikuje od ostala tri principa: jednakost rezultata, pravedna
naknada prema učinku i pravedno zadovoljenje potreba u mnogim situacijama
se nalaze u međusobnoj suprotnosti.
Jednake šanse:
Princip jednakih šansi, za razliku od toga, ne povezuje samo pravednu naknadu
prema učinku i jednakost rezultata jednu sa drugom, već je na određeni način
čak i preduslov za primenu ova dva principa. Ali, krenimo redom.
Jednake šanse:
Najpre kod principa jednakih šansi zapada za oko, da se on za razliku od prethodnih
pojmova na određeni način dovodi u vezu sa dobrima. Kod ovog principa nije
uopšteno reč o raspodeli dobara i resursa, već eksplicitno o jednakoj raspodeli
prilika. Drugačije formulisano: reč je o jednakosti početnih uslova.
Referentna tačka:
Kada je obezbeđena ova vrsta jednakosti, onda je i nejednakost koja potom sledi,
a koja se odnosi na raspodelu prihoda, statusa i drugih stvari - pravedna. Princip
pravedne naknade prema učinku može da se primeni, jer su početni uslovi jednaki
za sve. Koji su početni uslovi za život u samoodređenju, a koji su i od čoveka do
čoveka ali i od faze do faze u životu jednog čoveka najpre raspoređeni na veoma
neujednačen način? Nejednakost šansi proističe, na primer, iz razlika u urođenim
sposobnostima, iz različitih mogućnosti roditelja, rodno specifičnih podela uloga,
različitih vidova obrazovanja ili stručnog obučavanja.
Šta utiče na početne
Kod principa jednakih šansi, čovek je, međutim, suočen sa problemom, da čak i
oni uslovi jednakih šansi, koji su u jednom trenutku obezbeđeni, relativno brzo
opet mogu da se pretvore u nejednake uslove. Moderne teorije o principu jednakih
šansi stoga upućuju na jednakosti životnih prilika. Prema ovoj koncepciji, pravda
Jednake životne
interdisciplinarni
princip
preduslov za princip
naknada
početni uslovi
uslove?
šanse
25
ne zahteva samo jednu jednokratnu intervenciju države, već su neophodne
kontinuirane ispravke, kako bi se ona uspostavila i održavala.
Razlikovanje
uzroka: individualne
namere...
.... ili „lutrija prirode“
Ali i ovde se nameće pitanje, šta je neophodno odmah raspodeliti, kako bi se
obezbedio princip jednakih šansi. Jedan predlog glasi: da se to odredi na osnovu
uzroka nejednakosti. Nejednake životne situacije, koje se temelje na individualnim
namerama, ne pravdaju nikakve državne intervencije.
Nejednakosti, koje za razliku od toga, proističu iz darovitosti i talenata, na koje
ne može da se utiče (prema lutriji prirode), trebalo bi da povuku za sobom
nadoknade od strane države. Iako ovo razgraničenje zvuči uverljivo, ipak u praksi
retko kada postoji mogućnost da se povuku jasna razgraničenja između pravednih
i nepravednih uzroka nejednakosti.
„S jedne strane, mi moramo, čak i ako pri tome kršimo princip jednakosti, da dopustimo nejednaku raspodelu resursa u okviru društva, koja proističe iz različitog stepena marljivosti, angažovanja i ambicija ljudi. Ali, sa druge strane, ni u kom slučaju
ne smemo da prihvatimo nejednaku raspodelu koja proističe iz različitog stepena
obdarenosti – onako kako je to pravilo u okviru politike „prirodnog poretka”.
(Dworkin) 1981: 311, Prevod A. P.)
Razlikovanje
„osposobljenosti“
Centralno polje
princip jednakih
šansi: obrazovna
politika
26
Zato su drugi izneli predlog da se u središte stavi raspodela sposobnosti
(engl. capabilities). Svi ljudi treba da steknu kompetencije, koje ih dovode u
položaj da zaista prate svoje životne planove. Da bi se obezbedile životne šanse
pojedinačnog građanina, socijalna politika ne treba naknadno da redukuje
nejednakost. Zapravo, opremanje građana sredstvima u cilju sprečavanja
nedobrovoljnih, trajnih socijalnih diskriminacija ili čak isključenost spadaju u
ključne zadatke socijalne države.
Ako kod ovog principa pravde pošteni početni uslovi na toliko jasan način stoje
u središtu razmatranja, onda je i jasno da je obrazovna politika jedna od ključnih
oblasti njegove primene. Javne institucije, počev od dečijih jaslica pa sve do
profesionalnog obrazovanja, jasno ilustruju da država smatra svojim zadatkom
da svima omogući pristup obrazovanju.
Rezultati, kao na primer oni koji su objavljeni u okviru PISA - studije tokom proteklih
godina, upravo pokazuju da u nemačkom obrazovnom sistemu samo u veoma
ograničenom smislu može da se govori o principu jednakih šansi. (Vidi: poglavlje
7.5. Obrazovanje).
Nemačka: nema
jednakih šansi –
vidi poglavlje 7.5.
Obrazovanje
3.5. Zaključak
Erhard Epler je to jasno formulisao: „U političkom smislu, nema smisla razbijati glavu
o apsolutnoj socijalnoj pravdi. Ona ne postoji.“ (Vidi: poglavlje 3.6. Odstupanje:
Erhard Epler o pojmu pravde) .
Epler: nema
Težnja ka jednom jedinstvenom konceptu pravde, prema kome bi se organizovale
sve društvene i političke oblasti, nije samo iluzorna. Takav poduhvat bi isto tako
u najdubljem smislu bio nedemokratičan, jer se pokazalo da se mišljenja o tome
šta je pravedno, u jednom društvu često veoma razilaze.
Politici je potreban
Diskusija o različitim principima je pokazala da se u različitim političkim oblastima
maksimama pravde pridaje različiti stepen važnosti. Međutim, uprkos tome,
politika mora da ima kompas koji će joj poslužiti za savetovanje kada donosi
svoje odluke.
Socijalna pravda:
apsolutne socijalne
pravde
kompas
ključno pitanje
politike
Šta to znači za socijaldemokratiju?
• Isto dostojanstvo i iste mogućnosti za život u samoodređenju i učešće u
politici zahtevaju pravednu raspodelu društvenih resursa.
• O pitanju pravedne raspodele može da se diskutuje na osnovu četiri principa:
jednakosti, pravednih naknada prema učinku, pravednog zadovoljenja potreba
i principa jednakih šansi.
• Ovi principi u različitim oblastima moraju da se vrednuju na različite načine.
Jednakost, pravedna naknada prema učinku i pravedno zadovoljenje potreba se uzajamno ograničavaju. Princip jednakih šansi je interdisciplinarni
princip. On je preduslov za primenu ostalih principa, ali pre svega za primenu
pravednih naknada prema učinku.
27
3.6. Odstupanje: Erhard Epler
o pojmu pravde
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Erhard Eppler
(2009), Der Politik
aufs Maul geschaut,
Izdavač J. H. W.
Dietz, Nachf., Bonn.
„Pa možda je i tačno ono što čujemo
Erhard Epler je rođen 1926. godine. Bio je,
sa mnogih katedri: pravda se ne da
između ostalog, član nemačkog parlamenta i
definisati, ne može se garantovati,
savezni ministar i predsednik komisije o osnovnim
ne da se meriti i pre svega se ne
vrednostima u SDP od 1973. do 1992. godine.
da ostvariti silom. Da li je kazna za
pokušaj ubistva iz nehata, koju je odredio sudija bila pravedna, tužilac će oceniti
drugačije od branioca. Čak i o pitanju, da li je možda ipak bilo reči o pokušaju
ubistva s umišljajem - opravdano se vodi spor. Da li će sledeća instanca doneti
pravednu presudu? Da li je neki godišnji bilans tačan, može da se proveri, da
se ponovo izračuna i da se utvrdi. Ali to ne može da se učini sa pitanjem šta je
apsolutno pravedno. Za bilans su potrebni ljudi koji umeju da računaju i znaju šta
tamo treba da stoji a šta ne, dok apsolutna pravda koja je lišena svake sumnje,
ljudima nije dostupna.
To u još većoj meri važi za ono što nazivamo socijalnom pravdom. Mi je nećemo
nikada ostvariti iz tog razloga, što nikada nećemo biti istog mišljenja o tome u
čemu se ona sastoji. Pravedna raspodela dohotka drugačije bi izgledala za stolarapreduzetnika, a drugačije za ženu koja prima socijalnu pomoć prema programu
Hartz IV, drugačije bi izgledala direktoru štedionice, a drugačije savetnici u
ministarstvu.
Da totalna jednakost, dakle ista naknada za svaki rad, verovatno ne bi bila pravedna
pa i da ne bi ni bila dobra za ekonomiju, nailazi gotovo na jedinstveni konsenzus.
Ali da li bi možda direktori koncerna ipak trebalo da zarađuju dvadeset puta, sto
puta ili samo pet puta više od stručnog radnika? Pre trideset godina uobičajen je
bio dvadeset puta veći prihod, u međuvremenu, često nije dovoljna ni sto puta
veća naknada. Kao razlog uglavnom se navodi neuporedivo veća odgovornost.
Ali zašto onda jedan savezni kancelar zarađuje samo jedan mali deo toga što
neki član upravnog odbora neke banke smatra primerenom platom koja mu
pripada? Da li je odgovornost jednog saveznog kancelara manja? Nije čudo što
nam pametni ekonomisti govore: prestanite već jednom sa vašom pričom o pravdi
i držite se onoga što tržište svakome udeli. Ako je na tržištu potreban manji broj
nekvalifikovanih radnika nego što se na njemu nudi, onda opada i visina njihove
naknade. A ako su sposobni menadžeri retki, onda raste i naknada za njihov rad.
28
Ono što odluči tržište je jasno, jednoznačno i precizno, to ne iziskuje nikakve
dugačke debate. I uostalom: tržište nagrađuje one koji su vredni i sposobni, a
kažnjava one koji su lenji i komotni.
Ovo je u najboljem slučaju uverljivo za one, za koje važi samo ono što naučno
može da se dokaže, što može da se definiše i izmeri. Ali ljudi isto tako imaju i
osećanja, nade i potrebe. A u te potrebe, pored hrane i pića, spadaju i priznanje,
pažnja, zaštićenost – i pravda. Postoji i glad za pravdom. Ona se ispoljava manje
u mudrim raspravama, o tome šta bi bilo pravedno, već više u tananom osećanju
za nepravdu. Sigurno je da je to osećanje subjektivno i kod svakog čoveka i svake
žene je donekle izraženo na drugačiji način. Ali, ono je snažno, elementarno i ne
može se potisnuti. To osećanje utiče na ljude, a kada se ono povredi - povređen
je i čovek.
Ovo se može posmatrati još u dečijem vrtiću ili u osnovnoj školi. Učiteljica, o kojoj
se pročuje da je nepravedna, zato što više pažnje poklanja jednom detetu nego
nekom drugom, rizikuje mogući gubitak autoriteta. I pri tome je njena reakcija
samo ljudska, to što joj je šarmantni, pametni a pored toga i vredni mali dečak
simpatičniji od inertnog, gojaznog a pored toga i nezainteresovanog čovečuljka
do njega.
I kako deca rastu, tako uče da na ovom svetu stvari nikada ne idu svojim potpuno
pravednim tokom, ili tačnije: nikada ne idu onako kako oni smatraju da bi bilo
pravedno. Starija sestra uvek nalazi razloge zašto mora da ostane duže budna, zašto
joj je neophodna knjiga ili bicikl i zašto nema vremena da pomogne majci u bašti.
Još kao učenica u osnovnoj školi mora da se pomiri sa time da otac njene drugarice
vozi sjajni Mercedes, dok njen otac vozi prastarog Golfa. Da njena drugarica ide
na časove jahanja, a ona ne, iako obožava konje. Ona ne smatra da je to pravedno
ali to je ne sprečava da se druži sa njom. Naljutila bi se ili bi se razbesnela, ako
bi majka njene drugarice uz to nameravala da više podigne i društvenu rampu:
„Nemoj da mi dovodiš tu drugaricu u kuću!“ Deca uče da sa određenom porcijom
nepravde mora i može da se živi. Ali samo u određenim granicama.
Na sličan način funkcioniše i društvo. Ono uči da živi sa hiljadama malih i srednjih
nepravdi. Ne ostvaruje se svima svaka želja. Naravno da milioner ima više
mogućnosti da pripremi svoju ćerku za maturu od radnika iz gradske čistoće.
29
Ovaj će se pobuniti tek ako bude bio uveren da ćerka milionera nije položila samo
iz tog razloga što profesor nije hteo da naljuti njenog moćnog oca. To bi onda
bila nepravda koja se više ne može prihvatiti.
Politički nema smisla razbijati glavu o apsolutnoj socijalnoj pravdi. Ona ne postoji.
Politički je važna granica između prihvatljive nepravde i one nepravde koja više ne
može da se prihvati. U tom smislu, gotovo se niko i nije pobunio što je menadžer
zarađivao dvadeset puta više od svojih radnika. Ali kod dvesta puta veće plate,
većina je smatrala da to nije podnošljivo, pogotovo ako još taj menadžer, da bi
povećao prihod, otpušta radnike. Sekretarica je smatrala da je u redu što njen šef
zarađuje višestruko veću platu. Ali razljutila se kada je saznala da plaća i manje
poreza od nje, pošto zna kako da iskoristi svaku rupu u propisima da bi uštedeo
na porezu.
Ako je tri četvrtine Nemaca u međuvremenu uvereno da se stvari u zemlji odvijaju
nepravedno, a većina sumnja u to da će se to ikada promeniti, onda je očigledno
prekoračena granica između prihvatljive nepravde i one koja više ne može da se
prihvati. Nije nikakva slučajnost što su istraživači javnog mnjenja to otkrili 2008.
godine, na kraju radikalno-tržišne epohe. Ako se ne žale samo siromašni ili ljudi u
nepovoljnijim položajima na nepravdu, već skoro svi, koji se ne ubrajaju u bogate,
onda je opasnost u odlaganju. To nijedno društvo ne može dugo da izdrži. I zato
socijalna pravda nije samo opšte mesto socijalnih romantičara, već ključni zadatak
politike. A uz to, to je i zadatak koji nikada nije obavljen do kraja.“
(Epler 2009: 47–50)
30
4. G
RAĐA, STRUKTURA I MODELI
SOCIJALNE DRŽAVE
U ovom poglavlju ćemo:
• opisati građu socijalne države (davanja u novcu, uslugama ili u naturi) kao i
njen značaj za različite oblasti socijalne države;
• predstaviti modele osnovnih tipova socijalne države, liberalne, konzervativne i socijaldemokratske socijalne države;
• pokazati kakve posledice proističu iz modela socijalne države za njene
stanovnike.
Centralni delovi nemačke socijalne države poput penzionog osiguranja i osiguranja
za slučaj nezaposlenosti stari su preko 100 godina. Neka pravila se od onda nisu
menjala ili su samo neznatno promenjena. To može da navede, iako to nije nužna
posledica, na zaključak da se neka pravila i specifičnosti prihvate kao nepromenljivi.
Nemačka socijalna
Pogled u susedne zemlje pokazuje da postoje i druge mogućnosti da se obezbedi
socijalna sigurnost. I to uprkos okolnostima što su raspoloživa sredstva – novac,
davanja u uslugama ili davanja u naturi – svuda ista. Da bismo ostali u analogiji
građenja kuće: ova građa, u zavisnosti od plana izgradnje, može da se koristi u
različitim kombinacijama.
Isplati se poređenje
To ne dovodi samo do toga da zgrade poprimaju različite oblike. To proizvodi
i konkretne posledice po njihove stanare. Na narednim stranama će biti najpre
predstavljene vrste građe, da bi se zatim opisali različiti modeli. Posledice, koje
proističu iz ovih, različitih oblika se potom razmatraju u poglavlju 4.3.
Ovo poglavlje
država nije
nepromenljiva
na međunarodnom
planu
pokazuje građu,
modele i posledice
31
4.1. Građa i alati
socijalne države
Prvi instrument:
novčana davanja
Drugi instrument:
usluge
Treći instrument:
davanja u naturi
Takođe u kutiji za
alat: porezi i dažbine
Klasična novčana
davanja
Pored toga razumno
rešenje usluge
– ostali detalji u
poglavlju 7.2. Rad
32
Socijalna politika razlikuje raznovrsnu građu i alate. Očigledno sredstvo državne
socijalne politike su novčana davanja. Naknada za nezaposlene, penzija ili dečiji
dodatak uplaćuju se na račune nezaposlenih, penzionera ili roditelja.
Ali pored novčanih davanja, dakle monetarnih transfernih plaćanja, socijalna
država raspolaže i drugim instrumentima. U okviru zdravstvene politike se, na
primer, stavlja na raspolaganje usluga: postavljanje dijagnoze i lečenje od strane
lekara, terapeuta ili bolničkog osoblja. Takođe i obrazovna, ali i porodična politika
poznaju instrument usluge: učitelji u školama obezbeđuju obrazovanje, dok se
deca u jaslicama ili vrtićima čuvaju.
Pored novčanih davanja i usluga, treći centralni vid građe socijalne politike
predstavljaju davanja u naturi. Primer za davanja u naturi su lekovi u okviru
zdravstvene politike.
Porezi i dažbine se takođe nalaze u socijalno-političkoj kutiji za alat. Jer oni pored
zadatka finansiranja imaju isto tako i dejstvo preraspodele kao i efekat usmeravanja.
Koji građevinski materijali se, prema tome, mogu primeniti u različitim oblastima
socijalne države?
Građa kod osiguranja nezaposlenih
Osiguranje za slučaj nezaposlenosti je klasična naknada koju nosioci socijalnog
osiguranja isplaćuju umesto plate. Ona, dakle, zamenjuje lični dohodak i zato se
u svim zemljama osiguranje uglavnom sastoji u davanju izvesne novčane svote.
Međutim, nameće se pitanje da li bi bilo razumno da se pored naknade umesto
plate ponude i neke usluge, pomoću kojih bi se povećala verovatnoća da lice,
koje je prima, ponovo pronađe posao. Ponude obrazovanja i usavršavanja u
mnogim zemljama su u međuvremenu postale sastavni deo ponude zavoda
za zapošljavanje. Kvalitet ponude i u te svrhe obezbeđena sredstva iz budžeta
osiguranja za nezaposlene veoma se razlikuju od zemlje do zemlje. Dakle, postoje
razlozi koji govore u prilog tome da se osiguranje nezaposlenih ne svodi samo na
novčana davanja, već da se integrišu i usluge u vidu obrazovanja i usavršavanja.
Dalji detalji o ovoj temi izloženi su u poglavlju 7.2. Rad.
Građa kod penzija
Penziono osiguranje je, za razliku od toga, primer za oblast socijalne države, u
kojoj davanja u novcu stoje u prvom planu. Iako u starosti raste i verovatnoća da
će osoba biti upućena na zdravstvene usluge i usluge negovanja, ipak ove usluge
nisu sastavni deo penzionog osiguranja.
Ključno pitanje kod penzionog sistema glasi, na koji način treba da se izvrši
finansiranje. Kakvu ulogu igraju individualni doprinosi u poređenju sa porezima?
Kakav značaj treba da dobije privatno materijalno osiguranje za starost? To za
sobom povlači posledice u odnosu na pitanje, koliko su velike razlike u prihodima
penzionera i u odnosu na problem siromaštva u starosti u datoj zemlji. Dalji detalji
izloženi su u poglavlju 7.3. Penzija.
Građa u okviru zdravstvene politike
U pogledu primene narednog alata, zdravstveni sistem je odraz u ogledalu
penzionog osiguranja. Ako je tamo, pre svega, reč o davanjima u novcu, kod
zdravstvene politike uglavnom se radi o obezbeđivanju usluga i vidu davanja u
naturi – zdravlje ne može da se kupi.
I zato se ovde posebno nameće pitanje, kako treba da se finansiraju ove usluge
i ko treba da ih pruža. Javni zdravstveni sistemi često moraju da se bore protiv
primedbe da su neefikasni. Podela na dve grupe, na privatno i javno zdravstveno
osiguranje, međutim, za sobom povlači opasnost od medicine podeljene na dve
klase. Dalji detalji izloženi su u poglavlju 7.4. Zdravstvo.
Građa u okviru obrazovanja
Obrazovna politika je takođe oblast u kojoj davanja u novcu ne igraju neku veću
ulogu, a umesto toga u prvom planu stoji usluga.
Ovde se pre svega nameće pitanje kako se organizuju ove usluge. Da li je
obezbeđeno javno čuvanje dece ili rad sa decom? Koliko vrsta škola postoji?
Koliko su prohodni razni putevi školovanja i stručnog obučavanja? Dalji detalji
izloženi su u poglavlju 7.5. Obrazovanje.
Klasično novčano
davanje
Ključno pitanje: kako
se vrši finansiranje?
Detalji u poglavlju
7.3. Penzija
Obezbeđivanje
davanja u stvarima
i uslugama: zdravlje
se ne može kupiti
Ključna pitanja: kako
se vrši finansiranje?
Ko šta daje? Detalji
u poglavlju 7.4.
Zdravstvo
Obezbeđivanje
usluga
Ključno pitanje:
kakva je
organizacija? Detalji
u poglavlju 7.5.
Obrazovanje
33
Finansiranje socijalne
države i efekat
raspodele – detalji u
poglavlju 7.1.
Kakvi modeli?
Kakva građa?
Građa u poreskoj politici
Preko poreza i dažbina, država ostvaruje prihode koji, između ostalog, služe
za finansiranje socijalnih sistema. Dobro razvijena socijalna država upućena je
na odgovarajući visok nivo prihoda. Nizak nivo poreza omogućava samo slabo
razvijenu socijalnu državu. Pored visine prihoda, međutim, važno distinktivno
obeležje predstavlja i način na koji se ti porezi naplaćuju: različiti poreski sistemi
postižu različite efekte raspodele. O daljim detaljima vidi: poglavlje 7.1. Porezi.
Prema tome, postoje brojne mogućnosti konkretnog uređivanja socijalne politike.
Iako se uglavnom primenjuju svi alati i sve vrste građe, ipak se, s obzirom na to da
pojedine zemlje primenjuju različite modele, neki građevinski materijali primenjuju
češće, a neki ređe. Dok se u poglavlje 7 u ovoj knjizi detaljnije bavimo pojedinim
oblastima socijalne politike i pravimo konkretna poređenja među pojedinim
zemljama, ovde nam je cilj da najpre opišemo osnovne i opšte razlike. Prema
tome, kakve vrste modela postoje?
4.2. Modeli socijalne države
Gøsta EspingAndersen: „The
Three Worlds of
Welfare Capitalism”
Nazivi potiču od
„modelara“
34
Najpoznatija i najuticajnija studija o različitim oblicima socijalne države potiče od
Geste Esping- Andersena. On je objavio knjigu pod naslovom The Three Worlds
of Welfare Capitalism 1990. godine u kojoj zapadne industrijske zemlje razvrstava
u tri različita sveta.
Ova tri sveta odnosno tri modela,
svoje nazive dobijaju od modelara
koji su izvršili odlučujući uticaj
na oblik socijalne države. To su
bile odgovarajuće dominantne
političke partije i pokreti koji su
socijalnim državama dali njihove
karakteristične oblike.
Gesta Esping-Andersen je rođen 1947.
godine u Danskoj. Studirao je u Kopenhagenu,
napisao doktorat na univerzitetu Viskonsin u
SAD, a potom predavao i bavio se istraživačkim
radom na Harvardu, u naučnom centru u Berlinu,
na univerzitetu u Firenci i na univerzitetu u Trentu.
Od 2000. godine radi na univerzitetu u Barseloni
Pored knjige The Three Worlds of Welfare
Capitalism iz 1990. g. njegova najpoznatija
ostvarenja su Social (1998) i Why We Need a New
Welfare State? (2000)
Razlika se pravi između liberalnog, konzervativnog i socijaldemokratskog sveta.
Pošto ova tri konstrukciona principa pokazuju i određene geografske podudarnosti,
paralelno sa time su se uvrežili i određeni nazivi. Liberalni svet se, prema tome,
naziva anglosaksonskim, hrišćansko-demokratski se naziva kontinentalnim, dok
se socijaldemokratski svet naziva skandinavskim. Ali, kako se mogu uporediti ova
tri različita modela?
Tri tipa socijalne
Za poređenje je potrebno imati određeni aršin. Esping-Andersen u te svrhe koristi
dva kriterijuma: stepen dekomodifikacije i razmere stratifikacije.
Koji aršin se koristi
Pojam dekomodifikacija potiče iz engleskog jezika i kao jezgro reči sadrži odrednicu
eglesku reč commodity - što znači: roba. Roba na koju se ovde upire pogled je rad.
Dekomodifikacija, u tom smislu, opisuje razmere u kojima se obezbeđuju troškovi
života nekog čoveka, a da pri tome nije upućen na tržište rada.
Dekomodifikacija:
države: liberalna,
konzervativna,
socijaldemokratska
za poređenje?
zavisnost od tržišta
rada
Ako je tržište rada jedina mogućnost da se obezbede troškovi za život, dakle, ako
mora da se prihvati svaki posao, bez obzira na to koliko je možda slabo plaćen,
onda je dekomodifikacija na veoma niskom nivou. Ako, međutim, za razliku od
toga država obezbeđuje pravo na sveobuhvatno osiguranje kojim se obezbeđuje
dostojanstven život i u onim slučajevima kada posao nije dostupan ili moguć
(na primer usled bolesti ili starosti) ili kada ga nema (npr. usled loše ekonomske
situacije), u tom slučaju je stepen dekomodifikacije visok.
Stratifikacija, za razliku od toga, opisuje socijalne slojeve u nekom društvu. Ovaj
pojam se u sociologiji koristi prilikom opisivanja i ispitivanja različitih grupa u
nekom društvu. U zavisnosti od toga šta se stavlja u prvi plan istraživanja, reč je o
slojevima (donji sloj, srednji sloj, gornji sloj), klasama (radnička klasa i kapitalisti) ili
o miljeima (liberalno-protestantski milje, socijaldemokratski milje, katolički milje).
Stratifikacija: opisuje
socijalnu slojevitost
Esping-Andersenu nije stalo u prvom redu da opiše i istraži različite socijalne
slojeve, već on, pre svega, nastoji da opiše i istraži kako se socijalna država
odnosi prema tim slojevima i da li i ona sama, na osnovu svog modela, doprinosi
uspostavljanju ovakvih slojeva u društvu. Koja su, dakle, obeležja ova tri sveta u
pogledu dekomodifikacije i stratifikacije?
35
Jaka pozicija
tržišta
Država: samo
poslednja
sigurnosna mreža
Sa strane države
nema razlike između
prihoda i profesija
– međutim česte su
dodatne privatne
ponude
Liberalna socijalna država
U liberalnim socijalnim državama, tržište igra istaknutu ulogu. Socijalna prava
i socijalna davanja razvijena su relativno slabo. A pored toga, socijalna davanja
povezana su sa relativno učestalim i intenzivnim ispitivanjima o tome da li su ona
i opravdana i da li postoji odgovarajuća potreba. To vodi do toga da se lica koja
primaju socijalna davanja često osećaju stigmatizovano i da ne uživaju dobar
ugled u društvu.
Država, prema tome, obezbeđuje samo poslednju sigurnosnu mrežu, građani su
načelno u ovom slučaju u velikoj meri upućeni na prihode sa tržišta rada. Stepen
dekomodifikacije je, prema tome, na dosta niskom nivou. Finansiranje socijalnih
davanja odvija se preko poreza. Doprinosi, preko kojih se stiču individualna prava
kod ovog tipa države mogu retko da se zapaze. Pošto ne postoje davanja koja
se vezuju za visinu uplaćivanih doprinosa, visina socijalnih davanja je relativno
ujednačena (jedinstvene stope).
Socijalna država ne pravi razlike između različitih profesija ili različitih prihoda
koje ostvaruju građani. Međutim, s obzirom na to da davanja obezbeđuju
samo minimalno izdržavanje i pošto su pre svega usmerena ka cilju izbegavanja
siromaštva, osobe koje mogu to sebi da priušte okreću se ka privatnim ponuđačima
ovih usluga (npr. privatna penziona osiguranja, privatne škole). Liberalna socijalna
država, prema tome, posredno dovodi do raslojavanja odnosno stratifikacije
između bogatih i siromašnih. Zemlje koje predstavljaju tip liberalne socijalne
države su u prvom redu SAD, Velika Britanija i Australija.
Glavna obeležja liberalne socijalne države su:
• uporedivo niske jedinstvene stope novčanih davanja;
• finansiranje preko poreza;
• nizak stepen dekomodifikacije i
• stratifikacija putem privatnih osiguranja i usluga.
36
Konzervativna socijalna država
Konzervativnu socijalnu državu, Esping-Andersen na nekim mestima naziva i
korporatističkom7 socijalnom državom: kao što se korporatizam nadovezuje na
različite slojeve i konzervativna socijalna država pravi razlike između različitih
profesionalnih grupa.
Nemački propisi o državnim službenicima sa njihovim privilegijama spadaju u
najbolje primere u tom smislu. Međutim, do danas ovaj princip može da se zabeleži
i u nekim drugim profesijama: u tom smislu, na primer, za poreske savetnike,
advokate, javne beležnike, veterinare, apotekare i revizore postoje fondovi za
pripadnike te određene struke, koji između ostalog nude i posebno penziono
osiguranje za ove profesije. Ko je član odnosne strukovne komore automatski
postaje i član strukovnog fonda.
Socijalna država
prema socijalnom
statusu
Primer: nemački
propisi o državnim
službenicima
Na taj način, ni preduzetnici niti članovi ovih grupa profesija koji imaju status
samostalnih lica ili zaposlenih lica nisu pokriveni zakonskim penzionim osiguranjem.
U drugim zemljama konzervativnog tipa socijalne države, kao što su Italija i
Francuska, takođe postoje razlike specifične za određene profesije, na primer,
kada je reč o osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
I u okviru zakonskih osiguranja, koja ne prave razlike između grupa profesija,
može da se prepozna konzervativni princip, jer se finansiranje socijalne države
velikim delom sprovodi preko doprinosa. Na osnovu principa ekvivalentnosti
(davanja moraju da se orijentišu prema individualnim doprinosima), visina mnogih
socijalnih davanja predstavlja odraz prethodnih prihoda (osiguranje za slučaj
nezaposlenosti, penzija).
Finansiranje putem
Prema tome, socijalna davanja konzervišu prethodni status. Socijalna davanja
države u konzervativnim socijalnim državama u proseku su, prema tome, viša
nego u liberalnim socijalnim državama, ali ujedno nisu jedinstvena za sve građane.
Visina davanja
Finansiranje putem doprinosa u gotovo svim konzervativnim socijalnim državama
povlači za sobom određivanje granice za obračunavanje socijalnog osiguranja
Nejednakost
doprinosa
konzervira prethodni
status
usled granice za
obračunavanje
socijalnog
7 Korporatizam vodi poreklo od latinske reči corporatio koja znači korporacija. Njime se ukratko opisuje
model društva, u kome korporativni procesi pregovaranja između različitih društvenih grupa (kao na primer
između poslodavaca i zaposlenih) igraju ključnu ulogu.
osiguranja
37
(različite visine), a to znači granicu visine prihoda do koje moraju da se plaćaju
dažbine. Ona predstavlja još jedan dalji izvor nejednakog tretmana. Jer granica
za obračunavanje socijalnog osiguranja u mnogim slučajevima prati i razdelnu
liniju zakonski i privatno osiguranih lica (ovo najjasnije može da se posmatra u
Nemačkoj kod zdravstvenog osiguranja; vidi: poglavlje 7.1. Porezi).
Usmeravanje na
muškarce koji sami
izdržavaju svoje
porodice
Posledica: nizak
stepen zaposlenosti
žena
Višestruka
stratifikacija
(raslojavanje)
I konačno postoji još jedna osobina konzervativnog modela socijalne države koja
je doduše u toku protekle decenije oslabila, ali čiji tragovi i dalje mogu jasno da se
prepoznaju. Kao ni u jednom od druga dva tipa država, konzervativna socijalna
država je usmerena na model muškaraca koji jedini ostvaruju prihode u svojim
porodicama, usled čega ih sami izdržavaju.
Poreski podsticaji (zajedničko oporezivanje bračnih drugova – tzv. spliting),
nedostatak infrastrukture za celodnevno čuvanje dece i uporedivo mali broj
radnih mesta sa skraćenim radnim vremenom (kao i slika o ulogama koja nije
podrazumevala zaposlene majke) doveli su do toga da se stopa zaposlenih
žena u konzervativnim socijalnim državama kreće bitno ispod stopa u državama
liberalnog i socijaldemokratskog tipa.
Stratifikacija (raslojavanje) na taj način je u konzervativnoj socijalnoj državi veoma
intenzivna i kreće se duž nekoliko razdelnih linija: grupe profesija, prihoda i pola. Tipični
predstavnici ovog tipa socijalne države su Nemačka, Francuska, Austrija i Belgija.
Glavna obeležja konzervativne socijalne države su:
• novčana davanja koja u velikom stepenu zavise od prethodnih prihoda;
• slabo izražene javne usluge;
• finansiranje velikim delom preko doprinosa i
• snažna stratifikacija na osnovu grupa profesija, prihoda, pola.
Takođe finansiranje
preko poreza
Veća davanja
Leistungen
38
Socijaldemokratska socijalna država
Modeli socijaldemokratske socijalne države u oblasti finansiranja ukazuje na
sličnost sa liberalnim socijalnim državama: kao i u ovim državama, socijalna država
se velikim delom finansira putem opštih poreza a ne putem doprinosa. U oblasti
davanja, međutim, mogu da se utvrde tri razlike.
Kao prvo, davanja socijaldemokratskih socijalnih država su tendencijalno veća
nego što je to slučaj u liberalnim zemljama.
Kao drugo, visina davanja, za razliku od konzervativnih socijalnih država, je približno
ista za sve ljude koji ostvaruju veoma različite prihode. To se na kraju ostvaruje
i tako što se mnoga socijalna davanja (kao na primer naknada za nezaposlene)
oporezuju.
Ravnomernija
Na trećem mestu, i to je možda trenutno najvažnija razlika, stoje univerzalne javne
usluge – dakle usluge kojima pristup imaju svi i za koje se ne plaćaju nikakvi, ili se
plaćaju samo veoma niski, doprinosi – a to je bitna okosnica socijaldemokratskog
modela. Pre svega u oblasti čuvanja dece ili negovanja lica, u njima postoji razvijena
mreža državnih (odnosno lokalnih) usluga.
Univerzalne,
To za sobom povlači dalekosežne posledice. Najpre se u prvom redu ženama
omogućava da uklope porodicu i posao, s obzirom na to da postoji pouzdana i
veoma kvalitetna infrastruktura za čuvanje dece i za negovanje lica. Visoki standardi
u domenu čuvanja dece i negovanja osoba, međutim, ne dovode samo do toga
da je stopa zaposlenih žena viša.
Bolje mogućnosti
Država, pored toga, u većoj meri istupa kao poslodavac. Zapošljavanje na javnim
poslovima je, prema tome, u zemljama socijaldemokratskog tipa, tendencionalno
češće. Na taj način, država je i u stanju da vrši neposredan uticaj na situaciju
u pogledu zapošljavanja i na kvalitet u oblasti čuvanja dece i negovanja lica.
Istovremeno, činjenica da je reč o javnim uslugama kojima svi imaju pristup, dovodi
do toga da su stope siromaštva samohranih roditelja bitno niže.
Država istupa kao
Sveobuhvatne socijalne usluge i novčani transferi dovode do toga da je stepen
dekomodifikacije u zemljama ovog tipa najveći, dok je stratifikacija, to jest socijalno
raslojavanje, prisutno samo u neznatnoj meri. Zemlje koje su pre svega primenile
ovaj princip modela su, na primer, Švedska, Danska i Norveška – dakle uglavnom
skandinavske zemlje.
Skandinavija:
raspodela visine
davanja
javne usluge
uklapanja porodice
i posla – veća stopa
zaposlenih žena
poslodavac sa
pozitivnim efektima
visok stepen
dekomodifikacije,
stratifikacija mala
Glavna obeležja socijaldemokratske socijalne države su:
• usluge kao važan deo socijalne politike;
• veoma ujednačena novčana davanja;
• finansiranje preko visokih poreza;
• visok stepen dekomodifikacije i
• visok stepen jednakosti prihoda i nizak stepen stratifikacije.
39
4.3. Posledice modela
socijalne države
Iako nijedna zemlja na svetu ne predstavlja 100% opisani tip modela socijalne
države, ipak se većina zemalja veoma jasno može podvesti pod jedan od ova tri
konstrukciona principa. Kao što je već postalo jasno na nekoliko mesta prilikom
opisa, način na koji je neka socijalna država konstruisana povlači za sobom
prepoznatljive posledice.
Obeležja tri modela socijalnih država
LIBERALNA
KONZERVATIVNA
SOCIJALDEMOKRATSKA
niska
srednja
visoka
Stratifikacija
srednja
visoka
niska
Stopa siromaštva
visoka
srednja
niska
Stopa
zaposlenosti žena
srednja
niska
visoka
Zapošljavanje u
javnom sektoru
nisko
srednje
visoko
Porezi
niski
srednji
visoki
Dažbine
niske
visoke
niske
Dekomodifikacija
Socijaldemokratska
socijalna država u
poređenju prednjači
Finansiranje
preko poreza
40
Posledice, pre svega, mogu jasno da se prepoznaju, kada se različiti tipovi
uporede jedni sa drugima. U tom smislu je stopa siromaštva u socijaldemokratski
opredeljenim, skandinavskim zemljama niža nego u liberalnim ili konzervativnim
zemljama. Stopa zaposlenih žena je u zemljama socijaldemokratskog tipa najviša.
Ovi rezultati se ostvaruju, pre svega, preko socijalnih davanja, koja se u mnogim
oblastima obezbeđuju i u obliku usluga a ne samo u vidu novčanih davanja.
U skladu sa time, udeo javnog zapošljavanja je u tim zemljama veći nego u
kontinentalnom delu Evrope.
Naravno da ovakve strukture ne mogu besplatno da se održavaju. Finansiranje se
vrši u prvom redu preko poreza, doprinosi socijalnog osiguranja igraju podređenu
ulogu. Teret poreza je, prema tome, u socijaldemokratskim zemljama veći nego u
liberalnim i konzervativnim zemljama. Međutim, veći poreski teret ne dovodi, na
primer, do nepovoljnog uticaja na ekonomsku snagu, kako poneki predstavnik
liberalnih i konzervativnih pozicija uporno tvrdi.
Štaviše, ne postoji nikakva prepoznatljiva negativna sprega između ekonomskog
rasta i stope poreskih dažbina u nekoj zemlji. U prvom redu izdvajanja za usluge
poput čuvanja dece i obrazovanja, ali i intenzivne ponude obrazovanja i usavršavanja
za nezaposlene verovatno srednjeročno i dugoročno donose bitno veću dobit od
smanjenja poreza. Na osnovu veoma kvalitetnih socijalnih usluga koje su svima
dostupne, prema tome, mnogo manji broj ljudi uopšte dolazi u situaciju u kojoj
bi bili trajno upućeni na pomoć države. Socijaldemokratska socijalna država je,
prema tome, socijalna država koja deluje preventivno.
va
zo
obezbeđuju
dugoročne dobiti
nje
Ra
d
Jednaka
sloboda
Zdrav
st v
Porezi
O
a
br
Izdaci za usluge
S.država koja
deluje preventivno:
unapred nastoji da spreči
oskudice, npr. putem
dobrog obrazovanja,
zdravstvene prevencije i
aktivne politike prema
tržištu rada.
o
S.država koja
reaguje naknadno:
ona je osiguranje od
egzistencijalne nemaštine
i dopunjuje socijalnu državu
koja deluje preventivno.
Penzije
Grafikon 4: Povezivanje socijalne države koja deluje preventivno i socijalne države
koja reaguje naknadno
41
Visok stepen
socijalne
propustljivosti
Ostvarena socijalna
država koja deluje
preventivno
Ukupno, socijaldemokratska socijalna država dovodi do toga da je propustljivost
socijalnih slojeva veća. A i time što i deca iz socijalno slabijih porodica dobijaju
mogućnost korišćenja dobrih obrazovnih ponuda, u skandinavskim zemljama se
koriste potencijali koji kod nas ostaju neiskorišćeni.
Sa time je povezana okolnost da je nizak nivo obrazovanja vezan za izuzetno
visok nivo rizika od nezaposlenosti. Za to se opet vezuju posledični troškovi u
vidu nedovoljnih prava na penzije. Prema tome, sveobuhvatna socijalna država
socijaldemokratskog tipa može da ojača ekonomsko-političku poziciju neke zemlje.
Društvo koje svakome daje šanse, koje obezbeđuje centralna dobra i usluge, koje
izbegava eklatantne razlike u prihodima i koje poseduje ekonomsku dinamiku ne
može da se ostvari bez jake uloge države.
Šta to znači za socijaldemokratiju?
• Liberalnim i konzervativnim socijalnim državama ne polazi za rukom da svojim stanovnicima u dovoljnoj meri obezbede jednaku slobodu i participaciju.
• Socijaldemokratska socijalna država ove zahteve ispunjava pre svega
zahvaljujući odlično razvijenoj javnoj infrastrukturi na bolji i pouzdaniji način.
• Javni izdaci za socijalna davanja za zemlje socijaldemokratskog socijalnog
tipa ne predstavljaju nikakav ekonomski nedostatak. Naprotiv, ove zemlje
karakteriše velika ekonomska dinamika.
Analogno različitim arhitekturama socijalne države, formirale su se i različite varijante
kapitalizma. Govori se o koordiniranom i nekoordiniranom kapitalizmu. Njih
je moguće razlikovati u pogledu finansiranja preduzeća. uređivanja radnih odnosa
i sistema školovanja i obrazovanja kao i u pogledu na odnose koje uspostavljaju
preduzeća (vidi Čitanka 2: Ekonomija i socijaldemokratija, str. 44–49)
42
Socijalna država koja deluje preventivno
Autor: Matijas Placek
„U novije vreme stara socijalna pitanja o siromaštvu ili nezaposlenosti ulaze u opasne
kombinovane odnose sa novim stranputicama razvoja: mogu se konstatovati ogromni
deficiti u obrazovanju i stručnom obučavanju; takođe su učestale i pojave pogrešne
ishrane, koje za posledicu imaju civilizacijske bolesti poput gojaznosti ili dijabetesa;
probleme zavisnosti i nepotrebno rano propadanje tela; tendencije dezintegracije kod
određenih grupa doseljenika; pad volje za napredovanjem kao i raširenu obeshrabrenost
i beznadežnost. Ovakve stranputice razvoja se pored toga i uzajamno pojačavaju. [...]
Tako nastaju začarani socijalni krugovi siromaštva, nedostatka obrazovanja, gubljenja prilika za zaradom, dužeg staža primanja socijalnih transfera, daljeg gubitka
motivacije – a time i daljeg gubitka prilika da se ikada ponovo vodi život iz vlastite
snage. Niti povremena novčana oskudica niti privremena nezaposlenost ne moraju
nužno da predstavljaju velike pretnje, kako ih mnogi ljudi u Nemačkoj doživljavaju – a
to bi važilo onda kada bi bilo jasno, da biti jednom siromašan ne znači ujedno i uvek
biti siromašan da biti jednom nezaposlen ne znači isto što i uvek biti nezaposlen. Ali
upravo je taj strah posebno rasprostranjen u Nemačkoj – sve do srži našeg društva.
Očigledno je da postojeća socijalna država koja se naknadno stara o ljudima ne može
da ih oslobodi tog straha. Upravo to potkopava njihov dobar glas. I zato socijalna
država koja deluje preventivno vodi intenzivno računa o kvalitetnom obrazovanju i o
zdravstvenoj prevenciji, od samog početka. Ona razvija sposobnost za zapošljavanje
i time sprečava siromaštvo. Ko god da u narednim decenijama u Nemačkoj želi da
dobija penziju, mora da bude zaista zainteresovan za ostvarivanje ideje vodilje socijalne
države koja deluje preventivno. Socijalna država koja deluje preventivno i funkcionalna
ekonomija su dve strane iste medalje. Ko želi prosperitetnu ekonomiju, taj mora pod
uslovima XXI veka ujedno i da se zalaže za socijalnu državu koja sistematski ulaže u
ljude i u socijalnu infrastrukturu. [...]
Ona [socijalna država koja deluje preventivno] time ne znači istovremeno i odricanje
od sigurnosti i participacije, već tek stvara preduslove da sigurnost i participacija
ubuduće opet budu obezbeđene za sve. Naravno, država koja deluje preventivno je
veoma zahtevan projekat koji neće moći da se ostvari preko noći. Odlučno se uputiti
upravo u ovom načelnom pravcu je – upravo zato – jedan od najvažnijih zadataka
socijaldemokratije u XXI veku.
(Placek) 2007: 229–232
43
5. IZAZOVI
ZA SOCIJALNU DRŽAVU
U ovom poglavlju ćemo:
• predstaviti popularnu kritiku socijalne države i odrediti njeno mesto;
• razmatrati stvarne izazove u oblastima globalizacije, strukturnih promena
ekonomije i rada, demokratije i socijalnih promena i
• pokazati da ovi izazovi zahtevaju drugačiji model ali ne i razgradnju socijalne države.
„U vremenima u kojima sukobi oko raspodele, ne mogu kao u staroj idiličnoj
Nemačkoj mirno da se reše tako što će se na kraju raspodeliti neki dobici od
ekonomskog rasta, ili gde to makar u dogledno vreme više nije izvesno, odjednom pitanja pravde i jednakosti poprimaju novu i možda drugačiju urgentnost.“
(Tirze 2005: 13)
Nova pitanja
raspodele? Šta se
promenilo?
Četiri vrste razvoja:
globalizacija,
demografske,
socijalne i strukturne
promene
Kritika socijalne
države: popularna,
ali zato…
Ako je Volfgang Tirze u pravu, onda se postavlja pitanje šta razlikuje sadašnjost
od stare idilične Nemačke. Koji je razlog tome što se pitanja raspodele više ne
vrte u prvom redu oko ekonomskog rasta? Koje okolnosti su dovele do toga da
socijalna politika danas stoji pred drugačijim zadacima nego što je to bilo slučaj
pre nekoliko decenija?
Najvažnije promene mogu da se vežu za četiri vida razvoja: za globalizaciju,
strukturne promene u ekonomiji i radu, za demografske promene kao i za
socijalne promene. Ove razvojne tendencije se ponekad koriste ne samo da bi
se na osnovu njih kritikovala pojedina pravila socijalne države, već da bi se i ona
sama podvrgla paušalnoj kritici.
U tom smislu se često tvrdi da je nemačka socijalna država prevelika i suviše
velikodušna. Bivši predsednik Nemačke, Roman Hercog, smatrao je da mora da
podrži inicijativu nove socijalne tržišne privrede koju je finansiralo udruženje8
poslodavaca industrije metala, tako što je obznanio: „Ali mnogima je udobnije da
ih država izdržava, nego da se potrude i da nešto rade. To je nečuvena nepravda
8 U vezi sa kontekstom, vidi: Špet (2004)
44
prema svima onima koji rade“ (Prilog u novinama Frankfurter algemajne cajtung,
FAS od 25. novembra 2001).
I filozof Peter Sloterdajk je smatrao da mora da podvuče neoliberalne argumente:
„Liberalnim posmatračima čudovišta koje uzima, a na čijim leđima jaše aktuelni
sistem komunalnih usluga, pripada zasluga što su skrenuli pažnju na pretnje,
koje su imanentne postojećim uslovima. Reč je o prekomernoj regulativi, koja
preduzetničkom zamahu postavlja suviše tesne granice, o prekomernom
oporezivanju, koje kažnjava uspeh, i o prezaduženosti, koja spekulativnom
lakomislenošću razlaže ozbiljnost upravljanja budžetom, kako u privatnoj oblasti
tako i u javnoj.“
... najčešće
nediferencirano…
Njegov recept protiv državne nemani je novi izum društva: „On ne bi bio ništa
manje do revolucije sektora koji daje. On bi doveo do ukidanja prinudnih poreza
i do njihovih pretvaranja u darove upućene opštosti, a da zbog toga javni sektor
ne bi morao da osiromaši“
(novine Frankfurter algemajne cajtung od 10. juna 2009).
... ili bez utemeljenja
Kako se pokazuje u poglavlju 7.1. (Poreska politika) i u poglavlju 4 (Građa, strukture
i modeli socijalne države), ovakve izjave samo u ograničenoj meri mogu da izdrže
preispitivanje: kao prvo, nemačka socijalna i poreska država je u međunarodnom
poređenju samo srednje velika. Kao drugo, ne postoji nikakva negativna veza
između veličine socijalne države i ekonomske efikasnosti neke zemlje.
Bez negativnih veza:
Kao treće, istina je da je 2004. godine nešto više od jedne četvrtine (26,8%)
poreskih obveznika (sa godišnjim prihodima od najmanje 37.500 evra) uplatilo
79,6% poreza na platu i poreza na dohodak u Nemačkoj. Ali razlog tome je
jednostavno činjenica da je 10,1 miliona ili više od jedne četvrtine (28,8%) svih
poreskih obveznika 2004. godine ostvarilo ukupne prihode od najviše 10.000
evra. Polovina poreskih obveznika ostvarila je godišnje prihode manje od 23.000
evra i platila 4,3% poreza na dohodak (Savezni zavod za statistiku, 2008).
Nejednako
u realnosti
privreda i socijalna
država
finansiranje
proističe iz izuzetno
nejednake raspodele
45
Zaoštrila se
imovinska
nejednakost
Najbogatijih 10%
poseduje 60%
a 70% stanovništva
poseduje 9%
Signali koje valja
shvatiti ozbiljno
Ova situacija, koju Sloterdajk označava kao prekomerno oporezivanje, sada dovodi
do toga da se imovinska nejednakost u Nemačkoj poslednjih godina sve više
povećava. Nešto više od jedne četvrtine svih odraslih lica (27%), 2007. godine nije
imalo ličnu imovinu ili je bilo zaduženo, dok je najbogatija desetina stanovništva
raspolagala ukupnom neto imovinom od najmanje 222.000 evra.
Najbogatijih 10% u Nemačkoj raspolaže sa preko 60% ukupne imovine. Donjih
70% stanovništva imaju udeo u ukupnoj imovini u visini od ispod 9% (Frik i
Grabka, 2009). Ko u svetlu tih okolnosti aktuelna ugrožavanja vidi u prekomernom
oporezivanju i ko bi socijalnu politiku u budućnosti da vodi u obliku milostinje i
poklona, njemu u najmanju ruku valja priznati originalan odnos prema stvarnosti.
A možda ju je jednostavno u velikoj meri i ignorisao.
Pored ovakvih paušalnih kritika, međutim, postoje i signali koje bi trebalo shvatiti
ozbiljnije. Ta vrsta kritike odnosi se na socijalne, ekonomske i promene životnog
okruženja tokom prethodnih decenija, koje su nasleđene strukture socijalne
države zaista i stavile pred izazove. Međutim, pre nego što se iz toga brzopleto
izvuče zaključak da je neophodno razgraditi socijalnu državu, uputno je najpre
podrobnije sagledati ove promenjene okvirne uslove. Kako se pokazuje u poglavlju
7 (Centralne oblasti socijalne države), promene koje će biti opisane u daljem tekstu
ne zahtevaju paušalne već diferencirane odgovore:
Butterwegge
„Rekonstrukcija i modernizacija umesto razgrađivanja i satanizacije socijalne
države - tako glasi odgovor transformativne levice na nove izazove. Na ovoj
raskrsnici se u primernoj jasnoći vide razlike između pravaca i snaga, koje
dominiraju u debati na našim prostorima. Desnica, konzervativci i neoliberali,
žele da iskoriste trenutak kako bi na odlučujući način oslabili socijalnu državu, a
njenim advokatima oduzeli verodostojnost, da bi mogli da dopreme aparaturu
za rušenje. [...] Populističke optužbe levice koja protestuje protiv svakog pokušaja
da se socijalna država modernizuje, samo predstavljaju drugu varijantu njenog
egzistencijalnog ugrožavanja. Oni hrane iluziju da sve može da ostane onako
kako je bilo, samo ako za to postoji dobra volja.“
(2005), Krise
(Gabriel 2008: 305 f.)
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Christoph
und Zukunft des
Sozialstaates.
Vizbaden, str.
75–114.
46
5.1. Globalizacija
Izvori koji
Autor: Tomas Riksen
razrađuju ovu
temu:
U javnoj debati, ekonomska globalizacija važi kao jedan od najvažnijih izazova
za očuvanje izgrađene socijalne države. Uvek se iznova zahtevaju mere štednje
u socijalnoj politici i ukazuje se na međunarodnu kompetitivnost, a za sada se u
tome i uspeva.
Globalizacija je pojam koji obuhvata nekoliko
slojeva i koji može da se odnosi na razne procese
internacionalizacije. Reč je o kulturnoj, socijalnoj,
političkoj i pre svega o ekonomskoj globalizaciji.
Ekonomska globalizacija ima tri osnovna generatora: razgradnju trgovinskih barijera, uspon
zemalja na pragu industrijskog razvoja i tehničke
inovacije.
Ova popularizovana argumentacija
koja se na zainteresovanoj strani
često ponavlja, većini čitalaca je
sigurno poznata. Pri tome, ako
se tačnije posmatra, uopšte se
ne podrazumeva samo po sebi
da globalizacija zaista predstavlja
opasnost po socijalnu državu.
Čitanka 2:
Ekonomija i
socijaldemokratija
(2009), str. 19–36.
Marianne Beisheim
i. o. (1999 ), Im
Zeitalter der
Globalisierung?
Thesen und Daten
zur gesellschaftlichen
und poitischen
Denationalisierung ,
Baden Baden.
Postoje različite teoretske perspektive o povezanosti većeg stepena između
međunarodnih ekonomskih veza i socijalne države. Radi jednostavnijeg prikaza,
one će ovde biti podeljene na dve grupe – optimiste u vezi sa globalizacijom i
pesimiste u vezi sa globalizacijom. U daljem tekstu biće predstavljene obe grupe.
Posle toga će biti izložena kratka skica o tome kako je većina vlada do sada
reagovala na izazove globalizacije. Zaključno će se prodiskutovati o alternativnim
političkim rešenjima, a to je globalizacija ili u najmanju ruku - evropeizacija
socijalne politike.
Optimisti u vezi sa globalizacijom
Optimisti iznose argumente da socijalna država ne biva izložena pritisku usled
globalizacije. Ukazuju na to da je uređivanje socijalne države stvar nacionalne
političke odluke, koja zavisi od postojećih domaćih političkih institucija i odnosa
snaga. Čak i ako međunarodna konkurencija vrši pritisak u smislu razgradnje
socijalne države, to ne vodi nužno do toga da to zaista i mora da bude tako, sve
dok većina građana želi da ima izgrađenu socijalnu državu (vidi: Swank, 2002).
Nemački Bundestag
(2002), Završni
izveštaj anketne
komisije za
globalizaciju privrede,
štampana stvar
14/9200 od 12. juna
2002., Berlin.
Socijalna država
kao politička a ne
ekonomska odluka
47
Globalizacija
dovodi do izgradnje
socijalne države
Određene varijante
kapitalizma uzdaju
se u socijalnu državu
Socijalna
država dopušta
specijalizaciju
Socijalna politika
kao troškovni faktor
Teza kompenzacije
Neki idu čak i dalje i argumentuju da globalizacija može da podstakne izgradnju
socijalne države. Oni ukazuju na to da međunarodna trgovina dovodi do većeg
blagostanja, a da time raste i manevarski prostor za raspodelu u socijalnoj državi.
Osim toga, oni iznose i argument da je socijalna država koja dobro funkcioniše
i preduslov za mogućnost da liberalizacija tržišta uopšte može politički da se
sprovede. Samo ako građani mogu da budu sigurni da su socijalno obezbeđeni
od rizika međunarodnih tržišta, oni će stati iza političke odluke o liberalizaciji. U
tom smislu bi se proces globalizacije i širenje socijalne države uzajamno pojačavali
(vidi: Rodrik, 1998).
Socijalna država kao komparativna institucionalna prednost
Nešto drugačije argumente iznose predstavnici pristupa o podvrstama kapitalizma.9
Oni ukazuju na to da se putem međunarodne trgovine omogućava intenziviranje
međunarodne podele rada, a time i dalja specijalizacija.
Oni polaze od toga da je insti­
tucionalni sklop određene makro­
Klasičan primer komparativne prednosti
ekonomije – u koju spada i socijalna
je proizvodnja vune i vina. Na osnovu prirodnih
uslova, vino bolje uspeva u Portugalu, dok vuna
država - dobro uklopljen i da se
povoljnije može da se proizvede u Škotskoj. Ako se
one na određeni način uzajamno
obe zemlje koncentrišu na svoje proizvode i trguju
pojačavaju, čime se omogućava
njima, umesto da obe proizvode iste proizvode,
specijalizacija na odgovarajuće
trebalo bi da obe profitiraju.
komparativne prednosti. Stoga se
očekuje da se socijalna država u
okviru intenziviranja međunarodne trgovine i dalje širi u onim zemljama u
kojima je već bila dobro izgrađena. Za razliku od toga, u anglosaksonskim
državama bi moglo da dođe i do smanjenja ovih struktura. U načelu, prema
tome, globalizacija ni prema tom shvatanju ne mora da predstavlja opasnost
za socijalnu državu.
Pesimisti u vezi sa globalizacijom
Za razliku od toga, pesimisti naglašavaju da socijalno-političke mere predstavljaju
faktor troškova za preduzeća koja posluju na međunarodnom nivou. Pošto mogu
da biraju da izmeste proizvodnju u druge zemlje, ona će izabrati takve destinacije,
9 Vidi Čitanka 2: Ekonomija i socijaldemokratija (2009), str. 44–49.
48
koje im omogućavaju da minimiziraju troškove za plate, poreze i druga izdvajanja,
pomoću kojih se finansira socijalna država. Isto važi i za vlasnike kapitala koji
mogu da ulažu u zemlje sa niskim poreskim opterećenjem (vidi: Scharpf, 2000).
Pošto su preduzeća, kapital i brojna visoko kvalifikovana radna snaga pokretni na
međunarodnom planu, dolazi do takmičenja između vlada oko najnižih poreskih
stopa i socijalnih standarda. Konačno, prema pesimistima u vezi sa globalizacijom,
svuda dolazi do razgradnje socjalne države (engl. race to the bottom). Da bi nastao
ovakav pritisak utakmice, nije nužno neophodno da kapital i preduzeća zaista
napuste zemlju, već je dovoljno da samo time prete.
Socijalno-politička
Pesimisti ne veruju da je internacionalizacija ekonomije sama po sebi ta koja
stvara pritisak na utakmicu, već da je to liberalizacija prometa kapitala. I dok po
njima pozicija optimista svakako ima smisla, sve dok se ima posla sa trgovinom
robama, prema njihovom shvatanju, dinamika sistemske utakmice razvija se pre
svega putem liberalizacije prometa kapitala.
Navodi se da
Pesimisti u vezi sa globalizacijom predskazuju, da bi svakako moglo da potraje
neko vreme dok se ovi efekti stvarno ne ispolje. Na osnovu mogućnosti pokretnih
faktora, da se izbegne oporezivanje, u prvom koraku najpre dolazi do svaljivanja
troškova socijalne države na nepokretne faktore proizvodnje, naime na zaposlene.
Prihodi od kapitala se oporezuju u manjoj meri nego lični dohoci. Ali pošto bogati
uglavnom imaju veće prihode od kapitala nego što ih ostvaruju siromašni, opada
i efektivna progresivnost oporezivanja (vidi: poglavlje 7.1 Porezi). Finansiranje
postaje nepravednije, a socijalna država više ne ostvaruje svoje ciljeve. Dugoročno
ovo može da dovede do razgrađivanja socijalne države.
Svaljivanje troškova
Kako se do sada reagovalo?
U naučnoj literaturi ne postoji jedinstven stav o tome da li je globalizacija zaista
dovela do razgrađivanja socijalne države. U uporednim kvantitativnim studijama je
najpre konstatovano, da do sredine devedesetih godina nije zabeleženo smanjenje
socijalnih izdataka i poreskih prihoda. Doduše, kod ovih istraživanja je kritikovano
da nisu valjano izabrani indikatori. Na osnovu agregovanih, dakle sabranih socijalnih
izdataka, ne može da se sagleda kako su ustanovljena individualna davanja.
Svakako je moguće da ukupni izdaci ostanu stabilni, ako poraste broj primalaca
davanja, dok njihovi odnosni učinci opadaju. Kvalitativno usmerene studije potom
pronalaze i potvrde za to da je zaista u periodu ispitivanja došlo do smanjenja
utakmica smanjenja
ponuda
je odlučujuća
liberalizacija
prometa kapitala
na nepokretne
faktore
Razgradnja socijalne
države? – Nema
ujednačene slike
49
davanja i ograničavanja kruga lica koja imaju pravo na njih. Nešto slično važi i za
stranu prihoda. Visina prihoda ne daje nikakve informacije o strukturi poreskih
prihoda. I zaista mogu da se pronađu empirijske potvrde da se poresko opterećenje
sa kapitala premestilo na rad. Pored toga kritikovano je i to što period ispitivanja
u studijama seže samo do sredine devedesetih godina prošlog veka.
Izvori koji razrađuju
ovu temu:
Philipp Genschel
(2003), Globalisierung
als Problem, als
Lösung und als
Staffage, u: Gunther
Hellmann, Klaus
Dieter Wolf, Michael
Pritisak konkurencije utiče na praksu
U novijim studijama, koje ispituju duži vremenski period, pokazuje se da je u
okviru globalizacije konačno ipak došlo do smanjivanja socijalnih izdataka (vidi:
Busemeyer, 2009). Ukupno, dakle mnogo toga govori u prilog tome da su vlade
u praksi na globalizaciju reagovale sa smanjenjem socijalno- političkih davanja.
Time, međutim, nikako ne treba da se formuliše tvrdnja da je to jedina moguća
reakcija na izazove ekonomske globalizacije. Naprotiv, zamislive su alternative
u odnosu na politiku koja se do sada vodila, koje bi socijalnu državu učvrstile
u odnosu na globalizaciju. One će u daljem tekstu ukratko biti stavljene na
diskusiju.
Zürn (izdv.) Die neuen
internationalen
Beziehungen –
Forschungsstand
Izlaz: globalna i evropska socijalna politika?
U svetlu tržišne konkurencije kojoj je izložena socijalna država, nameće se pitanje,
kako bi trebalo reagovati na taj izazov.
und Perskeptiven in
Detuschland, Baden
Baden, str. 429–464.
Herbert Obinger i
Peter Starke 2007)
Sozialpolitische
Entwicklungstrends in
OECD-Ländern 1980–
2001: Konvergenz,
Divergenz und
Persistenz:
u: Politische
Vierteljahresschrift
(specijalno izdanje
38), str. 470–495.
50
Intuitivno uverljivo rešenje bi bilo, da se institucije socijalne države podignu
na međunarodni nivo. Na globalizaciju ekonomije potrebno je odgovoriti
globalizacijom socijalne politike. Kada bi to uspelo, mobilnim faktorima bi se
oduzela mogućnost da izbegnu troškove socijalne države putem izmicanja u druge
zemlje. Međutim, ovo rešenje s obzirom na velike razlike, koje postoje između
socijalnih država, za sada, politički teško da bi bile izvodljive. Osim toga je i upitno
da li bi međunarodna socijalna politika pod datim uslovima u normativnom smislu
bila poželjna. S obzirom na tesne sprege između socijalne države i demokratije,
ona bi morala da teče paralelno sa demokratizacijom međunarodnog nivoa
odlučivanja. A i to je još uvek utopija.
U Evropskoj uniji10 , stvari stoje pomalo drugačije. Iako EU nema nadležnost da
uspostavi socijalnu državu. Dok supranacionalne institucije u oblasti stvaranja
zajedničkog unutrašnjeg tržišta mogu da donose obavezujuće odluke (negativna
integracija), u oblasti pozitivne integracije, a to znači – socijalno-političkog
regulisanja tržišta, ruke su im vezane (vidi: Scharpf, 1999).
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Marius Busemeyer i
dr. (2006), Politische
Positionen zum
Ali ipak se sprovodi koordinacija različitih socijalnih politika na dobrovoljnoj bazi.
Osim toga, EU raspolaže institucionalnom strukturom koja bi ubuduće mogla tako
da se razvija dalje, što bi se utvrđivala obavezujuća pravila. Pri tome je manje bitna
potpuna harmonizacija socijalnih politika. To se, s obzirom na različite socijalnopolitičke tradicije u Evropi čini nerealnim. Pre se radi o tome da se na evropskom
nivou utvrde obavezujući minimalni standardi. Socijaldemokratska partija Nemačke
se zalaže za cilj jedne ovakve socijalne unije.
Europäischen
Wirtschafts- und
Sozialmodell - eine
Landkarte der
Interessen, FriedrichEbert-Stiftung(idzv.),
Bonn.
„Evropska unija mora da postane naš politički odgovor na globalizaciju. […]
Ekonomskoj i monetarnoj uniji mora da se pridruži i Evropska socijalna unija,
koja bi dobila isti rang. [...] Mi ne želimo da ujednačimo socijalne sisteme, već
želimo da se dogovorimo sa drugim državama članicama o jednom socijalnom
paktu za stabilnost.“
(Hamburški program 2007: 26, 28)
5.2. Strukturne promene
u privredi i radu
Jedno obeležje prvih dekada Savezne Republike Nemačke bio je stalni rast
industrijskog sektora. Sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka,
brojevi zaposlenih u toj oblasti stalno su rasli – a isto važi i za njihove plate.
Rast plata je vodio do toga da je stanovništvo manji deo svojih prihoda moralo
da izdvaja za stan i hranu i da mu je više novca stajalo na raspolaganju za robu
široke potrošnje.
Prve decenije SRN:
konstantan rast
industrijskog sektora
10 Tema Evropske socijalne politike detaljno se obrađuje u svesci 4 edicije čitanki „Evropa i socijaldemokratija“.
51
Šezdesete godine:
period nove opreme
Šezdesete godine su bile period kada su u većini nemačkih (i evropskih)
domaćinstava po put kupljeni frižideri, mašine za pranje veša, tosteri i automobili.
Rast prihoda vodio je do rasta potražnje za proizvodima iz industrijskog sektora.
Pored toga, u ovoj oblasti bilo je i moguće ostvariti velika povećanja produktivnosti,
što je opet vodilo do pada cena i ponovo do rasta potražnje. Pokrenut je proces
sticanja dobiti od proizvodnje, porasta potražnje, povećanja proizvodnje i novih
dobiti od proizvodnje koji je intenzivirao sam sebe. Broj zaposlenih u industrijskom
sektoru je i dalje rastao, a isto važi i za prihode i potražnju.
Uz to postojala je pozitivna povratna sprega između tradicionalnog sektora
(poljoprivreda, zanatstvo) i modernog industrijskog sektora: nedostatak radne
snage u modernom industrijskom sektoru mogao je da se nadoknadi preko
tradicionalnog sektora, dok je tradicionalni sektor profitirao od inovacija modernog
sektora.
Izvori koji razrađuju
80%
ovu temu:
Der kurze Traum
60%
immerwährender
50%
der industrie-
30%
kapitalistischen
20%
Entwicklung im Evropa
10%
2006
2002
1998
1994
1990
1986
1982
1978
1974
1970
New York
0%
1966
Frankfurt am Main /
1950
des 20. Jahrhunderts,
Ostale
ekonomske oblasti
usluge
(tercijarni sektor)
1962
Neuinterpretation
Proizvodne
delatnosti
(sekunarani sektor)
40%
1958
Prosperität. Eine
Poljoprivreda i
šumarstvo,
ribarstvo
(primarni sektor)
70%
1954
Burkart Lutz (1989),
Izvor: Savezni zavod za statistiku ( 2009b)
Grafikon 5: Zaposlena lica u Nemačkoj po domaćim privrednim sektorima11
Primer iz literature: Na primer 1966. godine, oko 10% svih zaposlenih bilo
je zaposleno u primarnom sektoru, nepunih 49% u sekundarnom a oko 41% u
tercijarnom sektoru.
11 Do 1990. godine vodeća savezna oblast, a od 1950. do 1959. godine bez Berlina i Zarlanda.
52
Situacija se promenila sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Faza
primarnog opremanja je prošla. Potrošači su polagali veću pažnju na kvalitet
a manje marili za kvantitet. Prema tome, potražnja je prestala da raste, iako je
usled dobiti od produktivnosti bilo moguće smanjenja cena. U skladu sa time, ni
broj zaposlenih u toj oblasti više nije rastao, već je najpre stagnirao da bi potom
lagano počeo da opada.
Od sedamdesetih
Potražnja se u pojačanoj meri okrenula ka uslugama. Ovaj sektor je od sedamdesetih
godina dobijao na značaju, što dokumentuje i porast broja zaposlenih u toj oblasti.
Prirast u toj oblasti je u Nemačkoj, međutim, zaostajao iza pada u industrijskom
sektoru. I zato je uputno malo detaljnije posmatrati tu oblast. Na kraju, i u toku
prve polovine XX veka došlo je do sličnog pomeranja: od poljoprivredne ekonomije
ka industrijskoj privredi. Šta, dakle, razlikuje ove procese promena?
Veći značaj: uslužni
Usluge mogu da budu veoma različite stvari: neke usluge se u najvećoj meri pružaju
preduzećima, dok se druge opet u prvom redu pružaju privatnim domaćinstvima.
Postoje visoko kvalifikovane usluge i postoje jednostavne usluge, koje zahtevaju
nizak stepen stručne spreme. Svim uslugama koje zahtevaju intenzivno angažovanje
osoblja je zajedničko to što imaju samo krajnje ograničen potencijal za povećanje
produktivnosti. Iako konobari, lekari i bolničari ili učitelji i profesori istovremeno
mogu da se staraju o većem broju gostiju, pacijenata ili učenika, ipak će, međutim,
veoma brzo početi da posustaje kvalitet tih usluga.
Usluge koje
godina: opadanje
broja zaposlenih
u industrijskom
sektoru
sektor
zahtevaju intenzivno
angažovanje osoblja:
produktivnost može
da se povećava
samo u ograničenoj
meri
Prema tome, usluge koje zahtevaju intenzivno angažovanje osoblja nisu u istoj
meri pogodne za povećanje produktivnosti, kao što je to slučaj kod produktivnosti
u prerađivačkom sektoru. Rast plata uz istovremeni pad cena – dakle kružni tok
zlatnih godina – nije bez daljeg moguć. Ako rastu plate kao u industrijskom
sektoru, koči se rast zapošljavanja u uslužnom sektoru koji ima manja očekivanja
u pogledu stručne spreme.
Povećanje nejednakosti ličnih dohodaka bi bila alternativa, koja tokom proteklih
godina može da se i zabeleži u povećanoj meri. Iz perspektive pravde, međutim, to
ne može tako lako da se opravda. Jer slabije mogućnosti povećanja produktivnosti
nemaju svoje obrazloženje u učinku zaposlenih, već u prirodi posla. Ni jedna od
ove dve alternative – veća nejednakost u pogledu ličnih dohodaka ili gubitak
radnih mesta – nije preterano atraktivna.
Veća nejednakost
plata; gubitak
radnog mesta?
53
Nova očekivanja
od obrazovanja i
usavršavanja
Nove „biografije
zarade“ suočavaju
se sa klasičnom
strukturom
finansiranja
Posledica: suviše
nizak stepen
socijalne zaštite
Nizak stepen
sindikalne
organizacije;
pokrivanje
kolektivnih ugovora
Strukturne promene
u prvom redu
pogađaju oblasti
obrazovanja, rada i
penzija
54
Treća alternativa bi mogla da se sastoji u tome da se izvrši koncentracija na usluge
sa višim kvalifikacijama. Jednostavni preobražaj od jednog industrijskog radnog
mesta u jedno uslužno radno mesto, međutim, često i nije tako jednostavno jer
se tamo od zaposlenih očekuje delom drugačiji, a delom i veći stepen stručne
spreme. Za sadašnjost i za budućnost, taj trend znači da obrazovanje i usavršavanje
igraju sve važniju ulogu na tržištu rada.
Ali ove promene ne predstavljaju samo izazov za obrazovnu politiku (vidi: poglavlje
7.5. Obrazovanje). I klasične oblasti socijalne politike su izložene pritisku. Jer
veliki broj radnih mesta u uslužnoj oblasti samo u krajnje ograničenom smislu
odgovara klasičnom normalnom radnom odnosu. On se temelji na ugovoru o radu
zasnovanom na duže vreme, čvrstom obrascu rada koji se orijentiše prema punom
radnom vremenu, na plati ili naknadi koja je normirana kolektivnim ugovorom, na
obavezi zaključivanja socijalnog osiguranja kao i na obavezi poštovanja instrukcija
i ličnoj zavisnosti zaposlenog od poslodavca. Zaposlenost u uslužnoj oblasti,
za razliku od toga, znatno češće znači skraćeno radno vreme, samostalnost ili
zaposlenost na određeni period.
Koliko god da je sistema socijalne zaštite usmereno na trajnu i po mogućnosti
neprekidnu radnu biografiju tokom koje se stiču lični dohoci (na primer penzija ili
osiguranje za slučaj nezaposlenosti), sve veći broj zaposlenih nema mogućnost
da prikupi dovoljno osnova da bi bio socijalno obezbeđen.
Dodatni problemi nastaju i na taj način, što je stepen sindikalne organizovanosti u
mnogim uslužnim oblastima niži, što u tim oblastima postoji uporedivo mali broj
članova radničkih saveta, a mnogi poslodavci nisu članovi udruženja poslodavaca.
U skladu sa tim, pokrivenost kolektivnim ugovorima je i manja, a provera da li se
poštuju pravila je teža.
Strukturne promene, prema tome, vode do drugačijih i, sve u svemu, većih
očekivanja od obrazovanja, do promena u odnosu na biografije rada tokom kojih
se stiču lični dohoci i utiču na razvoj nejednakih plata. Oblasti socijalne politike koje
su u posebnoj meri pogođene ovim promenama su obrazovna politika, politika
prema nezaposlenima i penziona politika.
5.3. Demografske promene
Starenje društva danas ima jedan krajnje pozitivan uzrok: ljudi danas duže žive.
Prosečni životni vek koji se može prognozirati u trenutku rađanja u saveznim
pokrajinama SRN između 1980. i 2002. godine, kod muškaraca porastao je sa
69,9 na 75,6 godina, a kod žena sa 76,6 na 81,3 godina.
Pozitivno: produžen
Drugi uzrok leži u padu priraštaja, koji je u veoma velikoj meri mogao da se zabeleži
između 1965. i 1975. godine. Nakon blagog porasta stope priraštaja do 1990.
godine, stopa priraštaja je do 2007. godine u konstantnom padu. Tokom 2007.
godine u Nemačkoj je prosečan broj dece po ženi bio oko 1,37.
Pad stope priraštaja
Ovakva kombinacija ove dve razvojne pojave uzrok je tome što će u narednim
decenijama konstantno opadati procenat osoba koje su u životnoj dobi kada je
čovek ekonomski aktivan u odnosu na osobe koje su u penziji.
Posledica:
životni vek
starosna stopa raste
55
50
45
Izvori koji
razrađuju ovu
40
temu:
35
Erika Schulz i Anke
Hannemann (2007),
30
Bevölkerungsentwicklung in
25
Deutschland bis
20
1960
1965
Nemačka
1970
1975
1980
1985
1990
1995
2000
2005
2010
2020
15 zemalja EU
Izvor: Eurostat
Grafikon 6: Razvoj starosne stope (1960–2020)
2050: Nur leichter
Rückgang der
Einwohnerzahl?,
DIW Nedeljni
izveštaj br. 47/2007,
74. godište.
Primer iz literature: Tokom 1965. godine, u Nemačkoj je na cca. 35 osoba
preko 60 godina živelo 100 osoba između 20. i 59. godine života, a 2010. godine
taj odnos se promenio na 45 osoba preko 60 godina.
Wochenbericht
Nr. 47/2007, 74.
Jahrgang.
55
Veličina merenja ovog odnosa,
takozvana starosna stopa, opisuje
odnos između zaposlenih i penzio­
nera.
Tokom 2005: 44
penzionera na 100
zaposlenih
Tokom 2020. godine
oko 53
Starosna stopa opisuje odnos između lica
preko 60 godina u odnosu na lica između 20 i
59 godina.
Ako je 2005. godine brojčano na 100 zaposlenih dolazilo 44 penzionera, 2020.
godine broj penzionera će već porasti na 53. S obzirom na penziono osiguranje
koje se finansira putem sistema preraspodele tekućih priliva, postaje jasan i
problem u vezi sa finansiranjem: na osnovu sadašnjih doprinosa zaposlenih mora
da se finansira penzija sve većeg broja penzionera. Posledice, o kojima se često
vode javne debate su ili povećanje doprinosa za zaposlene i smanjenje penzija ili
veći stepen zaduživanja.
Koliki je izazov?
Ali koliki je zapravo izazov sa kojim se suočavamo usled ovih promena? Ako se
porast starosne stope iskaže u procentima, za period od 15 godina od 2005.
do 2020. godine dobija se porast od oko 20%. Na godišnjem nivou to iznosi
1,4%. Tokom 15 godina između 1993. i 2008. godine prosečan ekonomski rast
u Nemačkoj iznosio je 1,5%.
Zaključak: potrebna
Ako pođemo od slične stope rasta u narednih 15 godina, onda bi smanjenje
penzija moglo da se spreči na taj način, što bismo ovu dobit u bogatstvu ulagali
u penziono osiguranje. Iako ova alternativa nije preterano verovatna, ovi brojčani
podaci pojašnjavaju dimenzije izazova. Bez svake sumnje neophodne su reforme,
međutim ipak se čini preteranim govoriti o neizbežnoj krizi penzije koja se finansira
putem doprinosa po osobi.
je reforma –
dramatizacija je
preterana
Izazovi u
zdravstvenom i u
sistemu negovanja
Vrhunac razvoja
2040. godine
56
Međutim, starenjem stanovništva nisu pogođeni samo državni penzioni sistemi: i
zdravstveni sistem očekuje povećanje troškova usled produžavanja trajanja penzije
– i ovde se nameće pitanje finansiranja, jer sredstva u zdravstvenom sistemu
se trenutno isto kao i kod penzionog osiguranja najvećim delom popunjavaju
doprinosima zaposlenih. Činjenica da će ubuduće i obim osiguranja za slučaj
upućenosti na negu rasti, takođe je posledica procesa starenja koja se može
predskazati.
Prema prognozama, ovakav demografski razvoj u Nemačkoj dostići će svoj vrhunac
oko 2040. godine. Dakle, tada će postojati najnepovoljniji odnos zaposlenih u
odnosu na penzionere. Smatra se da će posle toga ovaj odnos početi polako
ponovo da se poboljšava – uz istovremeno ukupno manji broj stanovnika. Dakle,
u narednim decenijama na osnovu opisanog razvoja, pre svega, će penziono i
zdravstveno osiguranje biti suočeni sa poteškoćama oko finansiranja.
Ako se jedan deo rastućeg nacionalnog dohotka ulaže u socijalne sisteme i ako
istovremeno veći deo stanovništva uplaćuje doprinose, ovi izazovi itekako mogu da
se savladaju. Poglavlje 7.3. (Penzija) i 7.4. (Zdravstvo) detaljnije govore o mogućoj
reakciji na izazove društva koje sve više stari.
Rešenje: rast
nacionalnog
dohotka ulagati u
socijalne sisteme –
detalji u poglavljima
7.3 Penzije i 7.4
Zdravstvo
5.4. Socijalne promene
Pored opisanih promena u ekonomskim i starosnim strukturama, tokom proteklih
decenija došlo je i do promene vrednosnih orijentacija. Oblici i obrasci života su
danas raznovrsniji nego što su to bili pre 50 ili 100 godina. Život sve manje određuju
društvene konvencije. Porasle su razmere individualne slobode i samoodređenja.
Ove promene su raznovrsne i uglavnom se pozdravljaju kao tekovine ostvarene
dodatne slobode.
Primera radi, promene životnih navika mogu da se prikažu na osnovu nekih
razvojnih pojava u domaćinstvima. Početkom XX veka su domaćinstva koja su
brojala pet ili više članova, bila standardna. Domaćinstva koja se sastoje od jedne
osobe su, za razliku od toga, predstavljala izuzetno redak izuzetak. Početkom
XXI veka, situacija je obrnuta - gotovo kao u ogledalu. Sada se približno 40%
svih domaćinstava sastoji od jednog člana, dok ni 4% domaćinstava više ne broji
preko četiri člana (vidi: grafikon 7).
Veće razlike kod
životnih obrazaca
- više slobode i
samoodređenja
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Ulrich Beck i
Elisabeth Beck-
Iza ovih brojčanih podataka, međutim, ni u kom slučaju se ne krije želja
da se živi u svoja četiri zida (čak je suprotno slučaj: 1972. godine oko 20%
dvadesetpetogodišnjaka je još živelo kod roditelja, 2003. godine se taj broj kretao
oko 30%, (vidi Meyer [Siegen] 2006). Razlozi za to se s jedne strane nalaze u padu
stope priraštaja, a sa druge strane i u eroziji tradicionalnih institucija poput braka.
Gernsheim (izdv.)
(1994), Riskante
Freiheiten.
Individualisierung
in modernen
Gesellschaften,
Frankfurt am Main
57
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
50%
Domaćinstva sa 1 članom
40%
Thomas Meyer
[Siegen] (1992),
Domaćinstva sa 2 člana
30%
Domaćinstva sa 3 člana
Modernisierung
der Privatheit.
Differenzierungs-
20%
Domaćinstva sa 4 člana
10%
und Individualisierungsprozesse des
Familienzusammen-
Domaćinstva sa 5
ili više članova
0%
1900
1925
1950
2000
lebens, Opladen.
2007
Izvor: Savezni zavod za statistiku (2009a); sopstveni prikaz
Grafikon 7: Veličine domaćinstava u Nemačkoj od 1900. do 2007. godine
Primer iz literature: Tokom 1900. godine, oko 45% svih Nemaca živelo
je u domaćinstvima koja su brojala pet ili više članova, oko 17% živelo je u
domaćinstvima sa četiri člana, takođe je oko 17% živelo u domaćinstvima sa tri
člana. Oko 15% domaćinstava imalo je po dva člana, a oko 7% ljudi je živelo
samo. Danas nepunih 40% ljudi živi samo.
Zaključuje se manje
brakova
U tom smislu i broj zaključenih brakova konstantno opada od 1960. godine. Sve
više parova, a to se odnosi i na one sa detetom ili decom – danas žive nevenčano:
u divljem braku, kako se ranije govorilo sa kritičkim prizvukom. Pored toga je i
broj razvoda brakova istovremeno beležio stalan rast – i to uprkos tome što se
zaključivalo sve manje brakova.
Zaključeni i razvedeni brakovi od 1960. do 2005. godine
Zaključeni brakovi
Razvedeni brakovi
na 1.000 stanovnika
na 1.000 stanovnika
1960.
9,5
1
1970.
7,4
1,3
1980.
6,3
1,8
1990.
6,5
2
1995.
5,3
2,1
2000.
5,1
2,4
2005.
4,7
2,5
Godina
Izvor: Savezni zavod za statistiku (2009 a)
58
Nemačka socijalna država, koja je u mnogim oblastima još uvek usmerena na
tradicionalni porodični model sa muškarcem koji ostvaruje glavnu zaradu, još
nije spremna za opisane promene. To se, na primer, odnosi na oblast penzionog
osiguranja. U svetlu snažne sprege između visine penzije i uplaćivanih doprinosa,
ona nije prilagođena rastu broja žena koje žive same, a koje ne ostvaruju povezani
tok staža. Pored toga je sve veći broj, pre svega, samohranih majki u izuzetno
velikoj meri ugroženo siromaštvom.
Problem: usmeravanje
na muškarca koji sam
izdržava porodicu
Tokom 1996. godine od svih porodica sa decom mlađom od 18 godina, samo 4,8%
su bili samohrani roditelji, 2007. godine ih je već bilo 7,8%. Oko 90% samohranih
roditelja su majke (Udruženje samohranih majki i očeva 2008).
Samohrani roditelji su u posebno
velikoj meri ugroženi siromaštvom.
Mada deca u Nemačkoj načelno
povećavaju rizik od siromaštva, kod
samohranih roditelja ova okolnost se
ispoljava ipak na najočigledniji način
(vidi: grafikon 8).
Rizik od siromaštva
Da bi se ova situacija poboljšala,
važna tačka pristupa je bolja spojivost bavljenja poslom i vaspitavanja dece. Ovim
pitanjem se između ostalog bavi poglavlje 7.5. Obrazovanje.
Spojivost porodice i
Socijalne promene utiču i na prihode starijih lica. I ovde je reč prvenstveno o
osobama koje žive same a koje su u poređenju sa celokupnim stanovništvom
u znatno većoj meri ugrožene siromaštvom. Od osoba u životnoj dobi od 65
do 74 godina koje žive same, 2002. godine 26,8% raspolaže sa manje od 60%
prosečnog prihoda, kod žena koje žive same, ova stopa se kreće oko 29,3%
(DIW 2004). Stare žene koje žive same, prema tome, opet ostvaruju uporedivo
manje prihode.
I starije osobe su češće
Ako stare osobe žive u domaćinstvu od dva člana, onda se njihovi prihodi kreću
u visini prosečnih vrednosti u celokupnom stanovništvu. Problem siromaštva u
starosti mogao bi da se smanji povećanjem minimalne penzije koja bi se finansirala
preko poreza. Više o ovome u poglavlju 7.3. Penzija.
Rizik od starosti u
Stopa ugroženosti od siromaštva iskazuje stopu lica koja moraju da izađu na kraj sa
manje od 60% srednjeg prihoda u stanovništvu.
Srednji prihod, u ovom slučaju nije prosek svih prihoda već medijan. To znači da je to brojčani iznos,
iznad kojeg jedna polovina stanovništva ostvaruje
prihode i ispod koga druga polovina stanovništva
ostvaruje svoje prihode.
odnosi se, pre svega, na
samohrane roditelje
profesije – detalji u poglavlju 7.5. Obrazovanje.
siromašne - posebno
žene
siromaštvu
59
45 %
40 %
35 %
30 %
25 %
20 %
15 %
10 %
5%
2 odrasla lica
samohrani roditelji
0%
1 dete
2 deteta
3 deteta
Izvor: Savezni zavod za statistiku (2008: 27)
Grafikon 8: Stopa ugroženosti od siromaštva prema obliku porodice i broju dece mlađe
od 18 godina u 2005. god.
Primer iz literature: Ako jedno dete živi u porodici sa dve odrasle osobe,
stopa njegove ugroženosti siromaštvom kreće se oko 8%. Ako, međutim, jedna
osoba podiže tri deteta, stopa ugroženosti te dece siromaštvom raste na 42%.
To znači da u takvom slučaju od 100 dece, 42 moraju da se izdržavaju sa manje
od 60% srednjih prihoda.
Šta to znači za socijaldemokratiju?
• Globalizacija, strukturne promene u privredi i radu, demografski razvoj i
socijalne promene, tradicionalnu socijalnu državu u Nemačkoj stavljaju pred
izazove koji ipak nisu nerešivi.
• Problemi proističu, pre svega, iz činjenice, da je nemačka socijalna država
i dalje usmerena na konzervativnu sliku porodice u kojoj muškarac
jedini ostvaruje prihode, a finansiranje i isplate (socijalna) davanja
uglavnom se vezuju za status koji zavisi od visine ostvarenih prihoda.
• Različiti izazovi zahtevaju odgovarajuće diferencirane odgovore, koji će
biti opisani u narednim poglavljima. Ali sve u svemu, odgovori upućuju
na pravac uspešnih socijalnih država socijaldemokratskog tipa. A to
znači jače vezivanje davanja za status građanstva nego za status ostvarivanja prihoda i jačanje finansiranja preko poreza umesto preko doprinosa.
60
6. SOCIJALNO-POLITIČKE POZICIJE
POLITIČKIH STRANAKA
Autor: Tobijas Gombert
U ovom poglavlju programi pet političkih stranaka zastupljenih u Saveznom parlamentu Nemačke se:
• upoređuju u pogledu njihovih socijalno-političkih načela;
• pozicioniraju na osnovu tri modela države blagostanja i
• ispituju u odnosu na njihovo osnovno poimanje pravde.
Programi sadrže obećanja za budućnost. Oni stavljaju u izgled određenu
budućnost, za koju se odnosna partija zalaže, koju propagira i iz koje crpi svoj
legitimitet. To može da funkcioniše samo ako je ta partija u stanju da budućnost
koju ona smatra poželjnom, na uverljiv način uspe da prikaže na osnovu analize i
prošlosti i sadašnjosti i ako ukaže na izvodljiv put ka budućnosti. Programi time –
u najboljem slučaju - mogu da daju informacije o usmerenju date stranke.
Stranački programi:
Socijalnu politiku u velikoj meri odlikuje okolnost da mora da se definiše na
osnovu određivanja preduslova. I dok je konzervativne i liberalne stranke opisuju
kao skučen politički manevarski prostor, unutar kojeg se povremeno i bez svoje
krivice zbrinjavaju oni koji su zapali u nevolje, socijalna politika za stranke koje
su pozicionirane levo od centra predstavlja opširan politički pristup, koji putem
preraspodele društvenih resursa nastoji da obezbedi dalekosežnu jednakost
(šansi). I stoga, prilikom tumačenja socijalno-političih pristupa stranaka iz vizure
Teorije socijalne demokratije (vidi: Meyer [Dortmund] 2005. i Čitanka 1), one
najpre moraju da odrede svoj instrumentarijum pojmova i svoje aršine. U tom
smislu, ovde će najpre biti ukratko reči o merilima ocenjivanja, kako bi se potom
proverilo, na koje ideje o socijalnoj državi se pozivaju odnosne stranke ili kako
žele dalje da razviju socijalnu državu.
Koje je merilo
U ovom slučaju, kao merilo se koriste tri vrste kapitalizma koje je opisao Esping Andersen sa odgovarajućim varijantama država blagostanja i pojmovima pravde
koji su za njih karakteristični:
• kontinentalno-evropski, konzervativni tip;
• anglosaksonski, liberalni tip;
• skandinavski, socijaldemokratski tip.
Aršin poređenja:
Obećanja za
budućnost
poređenja?
tipovi socijalnih
država – detalji u
poglavlju 4
61
Koji put i koja
predstava o pravdi?
Bliže objašnjenje tipova kapitalizma i predstava o pravdi na kojima se oni temelje
izloženi su u poglavlju 4 ove knjige.
U daljem razmatranju stranačkih programa, na osnovu ovog modela će biti ispitano,
u kojoj meri se stranke i dalje drže puta kontinentalno-evropske konzervativne
države blagostanja kojim se do sada kretala Nemačka, da li ga revidiraju ili možda
nastoje da ga razviju na drugačiji način i kakve ideje o socijalnoj pravdi stranke
na taj način žele da ostvare.
6.1. Načela za Nemačku –
program Demohrišćanske
stranke Nemačke (CDU)
„Socijalna tržišna
privreda“ u
interpretaciji CDU
Ključni pojam za
CDU nije socijalna
država nego
socijalna tržišna
privreda
CDU je 2007. godine usvojila novi program o načelima. U njegovom središtu se, pri
tome, „socijalna tržišna ekonomija“ vidi kao model uspeha i model budućnosti:
„CDU je stranka socijalne tržišne privrede. […] CDU odbacuje socijalističke i druge
oblike kolektivizma. Isto to važi i za neobuzdan kapitalizam, koji se uzda samo u
tržište i sam iz sebe ne crpe nikakva rešenja za socijalna pitanja našeg vremena.
Socijalna tržišna privreda i u okviru ponovo ujedinjene Nemačke i u eri globalizacije
ostaje naša ideja vodilja“ (vidi: str. 46).12
Shvatanje socijalne države se pri tome uvek izgovara u isti mah sa socijalnom
tržišnom privredom. Socijalna država je kompenzujući korektiv tržišta, pomoću
koga tržišna privreda prerasta u socijalnu privredu: „Socijalna država je ostvarila
mnogo. Ne možemo se odreći nje. Sisteme socijalne zaštite je ulgavnom uredila
Demohrišćanska stranka. Oni ljudima pružaju sigurnost, tako što ih na solidaran
način obezbeđuju od rizika. Pomoću njih se ostvaruju široko blagostanje, socijalni
mir i participacija. Ali oni ubuduće mogu da ispune svoj zadatak samo ako se budu
dalje razvijali i menjali. Cilj je socijalna država koja aktivira, koja pojedinca pojačano
motiviše i dovodi u stanje da u okvirima mogućnosti deluje samoinicijativno i
prihvati svoju sopstvenu odgovornost“ (vidi: str. 60). U tom smislu, za CDU nije
ključni pojam socijalna država, već socijalna tržišna privreda.
12 Brojevi strana u tekstu odnose se na odgovarajuće programe stranaka, osim u slučaju kada se eksplicitno
upućuje na drugu literaturu i druge autore.
62
Odbacivanje kolektivizma u tom smislu dolazi do izražaja kroz princip supsidijarnosti
(vidi: o hrišćanskom kontekstu: (Stegmann/Langhorst) 2005: 610): „Sloboda
omogućava i upućena je na uređivanje života u sopstvenoj odgovornosti. I zato
se društveni život uređuje u skladu sa principom supsidijarnosti: ono što građanin
može da ostvari na bolji način ili podjednako dobro sam, u svojoj porodici ili u
dobrovoljnoj saradnji sa drugima, to treba i da ostane njegov zadatak. Država i
jedinice teritorijalne uprave treba samo onda da preuzimaju poslove, ako građanipojedinci ili odgovarajuće manje zajednice nisu u stanju da ih ispune. Načelo
supsidijarnosti, prema tome, važi i za odnos između manjih i većih zajednica isto
kao i između slobodnih asocijacija i državnih ustanova. Supsidijarnost zahteva da
se veće zajednice, a to važi i za državni nivo, angažuju, kada društveno-političke
potrebe prevazilaze mogućnosti pojedinaca ili manjih zajednica“ (str. 7).
Princip
supsidijarnosti
Načelo supsidijarnosti se ostvaruje u okviru ideje o društvu u socijalnoj tržišnoj
ekonomiji: „Socijalna tržišna privreda je poredak kompeticije. Politika u okviru
socijalne tržišne privrede jeste regulatorna politika. Socijalna tržišna privreda
preduzećima daje prostore slobode kojima se podstiče uspeh, a stanovništvu
obezbeđuje opširnu ponudu dobara i usluga. Ona svima omogućava da se
angažuju na tržištu u sopstvenoj odgovornosti. Ona pretpostavlja državu koja
je sposobna da deluje, koja obezbeđuje preduslove za kompeticiju. U to spadaju
sloboda poslovanja i zaključivanja ugovora, zaštita od tržišnih barijera, zaštita
od zloupotrebe vlasti od strane preduzeća koja dominiraju nad tržištem kao i
obezbeđivanje transparentnosti tržišta. U socijalnim tržišnim privredama, zaštita
svojine je preduslov za mogućnost obezbeđivanja koristi za opštost, a time i za
mogućnost ispunjavanja svojih socijalnih obaveza“ (str. 49).
Socijalna tržišna privreda pri tome je usmerena na pravednost u pogledu davanja i
izričito kalkuliše sa razlikama u rezultatima kao generatoru društvenog bogatstva
(vidi: str. 20, 48). U centru pažnje, kako se navodi, stoji (i ostaje) čovek, a ne država.
Pozitivna veza sa
pravednim davanjima
Pravedna davanja i sopstvena odgovornost navode CDU na zaključak da je
potrebna rekonstrukcija sistema socijalnog osiguranja u dva pravca: s jedne strane
te sisteme treba odvojiti od statusa zaposlenosti (str. 60), a pored toga je cilj da
se, pored osnovnog obezbeđivanja, ojača i individualna odgovornost (str. 60–62).
To govori u prilog tome da zaposlene osobe, u zavisnosti od debljine svojih
novčanika, mogu da obezbede i dodatna (socijalna) davanja. Udeo poslodavaca
63
za ova davanja se gubi putem ukidanja njihove nadležnosti za plaćanja
dodataka na platu.
Na taj način, CDU pokušava da omekša put kontinentalno-evropske konzervativne
socijalne države u pravcu modela liberalne socijalne države.
Cilj reforme: liberalna
socijalna država ispred
hrišćanskog konteksta
Uloga države u odnosu prema tržišnoj privredi se time u osnovama orijentiše
prema liberalnom shvatanju, iako istovremeno ostaje pri nekim regulatornim
elementima u svetlu hrišćanskih vrednosti.
Predložene promene od strane CDU:
• rad/privreda: rasterećenje doprinosa (odnosno rasterećenje poslodavaca)
putem umanjenja doprinosa za socijalno osiguranje i dobrovoljnih dopunskih osiguranja za zaposlene;
• zdravstvo: npr. uvođenje sistema premija;
• obrazovanje: snažno usmeravanje ka pravednim davanjima;
• porezi: smanjenje opterećenosti (plata) i poreza, jače finansiranje davanja
od strane socijalne države putem opštih poreskih prihoda.
64
6.2. Vizbadenska načela
Liberalne stranke Nemačke (FDP)
Stranka slobodnih demokrata (FDP) od pet stranaka koje su zastupljene u
Nemačkom parlamentu, Bundestagu, ima najstariji program koji je i dalje na
snazi - Vizbadenska načela iz 1997. godine. FDP smatra da zauzima usamljenu
poziciju, pošto se otvoreno zalaže za liberalizam: „FDP kao stranka organizovanog
liberalizma, razlikuje se od svih drugih stranaka na osnovu svog otvorenog
zagovaranja razuma, raznovrstnosti i tržišne utakmice, dok ostale stranke žele
da ostvare napredak putem vere u državu i državnog intervencionizma“ (str. 6).
Uloga države je, u tom smislu, i predmet osnovne kritike kao i predmet političkog
pristupa za liberale FDP-a: birokratska državna ekonomija (vidi: str. 14) putem
birokratskih okorelosti sprečava slobodni i fleksibilni razvoj privrede i društva:
„Liberali umesto državne ekonomije, koja ima najbolje socijalne i ekološke namere,
žele tržišnu ekonomiju sa najboljim socijalnim i ekološkim rezultatima“ (vidi: str.
6). Put, koji liberali vide, jeste najpre uspostavljanje ekonomske uspešnosti (putem
ukidanja državnog intervencionizma i kartela moći od strane interesnih grupa),
da bi potom mogla da se postigne socijalna efikasnost (vidi: str. 14).
Uloga države:
To se potom reflektuje i u zahtevu, da se postulat privatizacije predvidi u i Ustavu,
a kojim treba da se propiše da kod svih poslova, kod kojih privatna privreda može
da postigne uporedive uspehe, njoj treba i da se da prednost (vidi: str. 30). Kao
sliku vodilju, FDP navodi socijalnu i ekološku tržišnu privredu. Međutim, ona je
definiše na bitno drugačiji način nego što je to slučaj s jedne strane kod CDU, a s
druge strane kod partije Zelenih. Međutim, FDP se jasno razlikuje od pripadnika
socijaldemokratije: „Liberalna socijalna država koncentriše svoju pomoć delotvorno
na one kojima je ona stvarno neophodna. Socijaldemokratska država blagostanja
svima daje po malo“ (vidi: str. 21). Na koji tačno način bi društveno mogla da se
organizuje procena upućenosti na pomoć ili kako bi izgledalo alternativno rešenje,
o tome se ne govori.
Odbacivanje
Međutim, centralziacija tržišta od strane FDP ne isključuje socijalnu državu u
potpunosti, kako pokazuje i posebno poglavlje o liberalnoj socijalnoj državi.
Pri tome se, međutim, polazi od ublažavanja situacije za ljude koji su u nevolji:
„Slobodi treba materijalna osnova. Liberali znaju da je i pored porasta građanske
Socijalna država za
Ključna kritika i
politički stav
„državnog
intervencionizma“
ublažavanje nevolje
65
svesti i porasta odgovornosti za svog bližnjeg neophodno da država obezbedi
egzistencijalni minimum“ (vidi: str. 20).
Međutim ovaj egzistencijalni minimum, kako se navodi, ostaje rezervisan samo
za one koji su zaista na njega prinuđeni“ (vidi: str. 21).
Centralni zahtev:
naknada za građane
Cilj reforme:
liberalizovana
socijalna država
Okosnica socijalno-političke koncepcije FDP je povezivanje svih socijalno-političkih
davanja države u naknadu za građane. U tu svrhu, uprava prihoda prebija sva
davanja socijalne države, koja se finansiraju putem poreza, sa porezom na dohodak,
i eventualno razliku kao negativni porez na prihode/naknadu za građane knjiži u
(njihovu) korist. Kao podsticaj da se prihvati posao, samo jedan deo nadoknade
za rad treba da se pridoda na naknadu za građane (vidi: str. 21) – čime bi država
podržala sektora niskih zarada.
Ova koncepcija povezuje ideju o pravednim davanjima sa - u velikoj meri liberalizovanom socijalnom državom, koja podstiče građane na uspeh. Orijentacija
ka angloameričkom, liberalnom tipu države blagostanja radikalnije je izražena
kod FDP nego kod CDU.
Promene koje predlaže FDP:
• rad/ekonomija: uvođenje naknade za građane, proširenje sektora niskih
zarada, smanjenje kontrole upućenosti na pomoć i administracije;
• zdravstvo: nema bližih navoda u programu;
• obrazovanje: država mora da obezbedi osnovno pravo na obrazovanje, ali
isto važi i za konkurenciju putem privatnih ponuda; smanjivanje uređivanja
propisima;
• porezi: smanjenje poreza, negativan porez na prihode, privatno starosno
osiguranje.
66
6.3. Hamburški program –
program o načelima
Socijaldemokratske partije
Nemačke (SDP)
Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) je 2007. godine usvojila Hamburški
program. Reč je o programu koji predstavlja nastavak dosadašnjih programa.
Socijalna država se u Hamburškom programu SPD-a vidi kao ključni preduslov za
participaciju ljudi: „Participacija svih ljudi u ekonomskom, kulturnom, socijalnom
i političkom razvoju je cilj socijaldemokratske politike. Od ključnog značaja za
taj cilj su dobro obrazovanje, posao kojim se obezbeđuje egzistencija i zdravlje,
ali isto tako i pravedna raspodela blagostanja. Kvalitet socijalne države se ne
meri isključivo visinom transfernih davanja, već obezbeđivanjem životnih prilika,
koje od samog početka ali i potom uvek iznova moraju da budu dostupne”
(vidi: str. 58).
Socijalna država
kao preduslov za
participaciju
Pri tome „demokratski socizalizam [...] za nas ostaje vizija slobodnog, pravednog
i solidarnog društva, čije ostvarivanje za nas predstavlja trajni zadatak. Princip
našeg delovanja je socijalna demokratija” (vidi: str. 16).
Na taj način, socijalna država je središte demokratskog društva. Ona obezbeđuje
da se svima omogući učešće. Kako bi se ispunila ova odgovornost države, potrebno
je razjasniti osnovnu podelu poslova između države, tržišta i društva građana.
Ova osnovna podela poslova predstavlja veoma jasnu razliku SPD-a u odnosu na
demohrišćane i liberale.
Socijalna država
Neophodnost i granice jedne regulatorne države temelje se na dva ključna aspekta:
s jedne strane se ispituju nedostaci neregulisanog tržišta ili tržišta koje nije u
dovoljnoj meri regulisano. S druge strane se teži ka ostvarivanju zamišljenog cilja
u vidu demokratskog socijalizma (vidi: str. 16), čiji garant može da bude samo
aktivno i demokratsko društvo sa jednom regulatornom državom. Nedostaci i
zamišljeni cilj određuju, u zajedničkom pregledu, prostor i društveno-politički
zadatak koji je SPD sebi zadao i u socijalno-političkom smislu.
Nedostaci tržišta i
kao središte
demokratskog
društva
država koja reguliše
tržište
67
Socijalna država
radi obezbeđivanja
osnovnih prava
Polazna tačka:
društveni izazovi
sadašnjice
Socijalna država je u tom slučaju instrument, pomoću koga realno treba da
se omogući svim ljudima da primenjuju sva građanska, politička i ekonomska
prava. Ali stoga ovaj instrument mora – a ova misao se u Hamburškom programu
konsekventno nastavlja – uvek da se baždari u odnosu na dalji razvoj rada i
ekonomije, s jedne strane, i uslove za sprovođenje osnovnih vrednosti, s druge
strane.
Izazovi sadašnjeg društva se u tom slučaju uzimaju kao polazna tačka: „Naše
društvo rada se nalazi u procesu dubokih promena. Raste brzina inovacija, a
raznovrsnost oblika zapošljavanja se povećava. Stručna sprema i znanje postaju
sve važniji. Nastaju novi kreativni poslovi. Tradicionalni normalni radni odnos – na
neodređeno vreme sa uređenim radnim vremenom - gubi na značaju. Radni život
mnogih ljudi određen je promenama između zavisnog radnog odnosa, sticanja
prihoda bez radnog odnosa, faza porodičnog rada i samostalnosti“ (vidi: str. 9).
„Ove promene, koje se neretko doživljavaju kao prinuda, mogu da preopterete
ljude i da ih zaplaše. Mnogi se plaše da će biti odbačeni, zapostavljeni ili čak
zaboravljeni, i to i od strane politike. Ko ima nisku stručnu spremu ili više nije mlad,
često biva isključen sa tržišta rada. Žene koje imaju čak i najbolju stručnu spremu,
ni izbliza nemaju isti pristup mogućnostima avanzovanja na poslu ili poslovima
kojima se obezbeđuje egzistencija. A onaj ko ima posao, oseća da mu je životni
kvalitet često ugrožen usled sve većeg pritiska, jače konkurencije i zahteva da
uvek stoji na raspolaganju“ (vidi: str. 9).
Socijalna država koja
deluje preventivno
68
Prinude, ali i šanse u jednoj ekonomiji koja se menja, i koja zahteva sve veću
fleksibilnost – kako to navodi Hamburški program – za pojedinca već jesu i postaju
sve veće. Ako pod ovim uslovima sloboda, jednakost i solidarnost u jednom
pravednom društvu treba da se ostvare za sve ljude, onda to znači da mora da
se menja instrumentarijum socijalne države. Ovo prilagođavanje se u programu
prenosi na termin socijalne države koja deluje preventivno:
„Socijalna država je organizovana solidarnost između jakih i slabih, mladih i starih, zdravih i bolesnih, onih koji su u radnom odnosu i onih koji nemaju posao,
neometenih u razvoju i ometenih u razvoju. Kamen temeljac socijalne države će
i u budućnosti biti - zagarantovano socijalno osiguranje, koje garantuje država,
i participacija, pravo na socijalna davanja, koje po potrebi može da se ostvari
i sudskim putem, kao i prava zaposlenih. [...] Tamo gde oblici sticanja prihoda
postaju fleksibilniji a često i škakljiviji, centralna funkcija socijalne države postaje
još važnija: obezbediti sigurnost u okviru promena. [...] Socijalna politika koja
deluje preventivno podstiče rad kojim se obezbeđuje egzistencija, pomaže oko
vaspitanja, oslanja se na zdravstvenu prevenciju. Ona uređuje demografske promene i podstiče veću stopu zaposlenosti kod žena i starijih osoba. Ona sprečava
isključivanje i olakšava integraciju na poslu. Ona nikoga ne isključuje iz odgovornosti za sopstveni život. Socijalna država koja deluje preventivno, obrazovanje
shvata kao centralni element socijalne politike. Nadređeni zadatak socijalne
politike države koja deluje preventivno je integracija svih ljudi u društvo. I zato
socijalna politika koja deluje preventivno umrežava različite zadatke poput ekonomske politike, finansijske politike, politike tržišta rada, obrazovne i zdravstvene politike, porodične politike i politike rodne ravnopravnosti ili integraciju
doseljenika.“ (vidi: str. 56)
Socijalna država koja deluje naknadno i preventivno time se ne orijentiše – kao
što to čini konzervativna nemačka socijalna država – prema očuvanju statusa,
već želi, uz finansijsko obezbeđenje koje je dostojno čoveka, svima da obezbedi
šanse i pristupe društvu. Drugim rečima: Hamburški program želi dalje da razvije
socijalnu državu u socijaldemokratsku državu blagostanja skandinavskog tipa.
Međutim, može da bude reči samo o rekonstrukciji koja zavisi od određenog
puta, koji će na koordinisan način dalje razvijati dosadašnje instrumente socijalne
države. Ukratko ćemo navesti nekoliko važnih tačaka na tu temu:
•
Reforme koje
predlaže SPD
Pored toga, SPD nastoji da obezbedi finansiranje socijalne zaštite preko socijalnog osiguranja, koje po principu pariteta finansiraju podjednako poslodavac i zaposleni (vidi: str. 58). Međutim, njega treba da dopuni finansiranje
većih dimenzija putem poreza. U tom pogledu se SPD bitno razlikuje od CDU
i FDP. Zahteva se proširenje na sve vrste prihoda, prema tome zahteva se orijentisanje prema statusu građana, a ne prema statusu prihoda (vidi: str. 58)..
69
Cilj reforme:
u pravcu
socijaldemokratske
države blagostanja
•
Za oblasti zdravstva i upućenosti na negu, SPD zahteva solidarno osiguranje
građana (vidi: str. 58), kojim se sve vrste prihoda uključuju u obračun (prema
tome, na primer, i državni službenici i preduzetnici).
•
Važno mesto se, pre svega, lokalnom obezbeđivanju potreba, u svetlu
obezbeđivanje životnog kvaliteta. Ovde je potrebno proširiti projekte integracije, ponude zabavišta i škola kao i zdravstvene i sportske ponude kao i
razvoj gradova (vidi: str. 59).
•
U oblasti porodične politike ističu se podjednaka odgovornost oba roditelja
za izdržavanje i staranje (vidi: str. 65) ali i obrazovanje kao centralni element koji treba dalje proširiti u cilju veće emancipacije, propustljivost i veća
jednakost šansi (vidi: str. 60). U tom smislu treba da se uvedu celodnevne
škole na teritoriji cele zemlje i da se uključi što je moguće veći broj aktera
građanskog društva (muzičke i umetničke škole, sportski klubovi itd), kako
bi sva deca i mladi mogli da razvijaju svoje interese (bez obzira na debljinu
novčanika njihovih roditelja).
•
SPD želi da dopuni Evropsku uniju putem jedne Evropske socijalne unije sa
čvrstim socijalnim standardima. Pri tome, socijalni standardi zemljama treba
da ostave prostor za realizaciju koji zavisi od njihovog puta i koji je u skladu
sa njihovim uslovima (vidi: str. 28).
SPD na ovaj način, sve u svemu, prezentuje socijalnu državu koja preduzima i preventivne ali i naknadne (korektivne) radnje, koja je usmerena na doživotnu jednakost prilika i socijalni balans. Kontinentalno-evropska, konzervativna socijalna
država treba dalje da se razvije u pravcu socijaldemokratske države blagostanja
skandinavskog tipa.
Promene koje predlaže SPD:
• Rrad/ekonomija: uvođenje osiguranja rada13 sa fleksibilnim obezbeđenjem
putem socijalne države, uključivanje svih u solidarni sistem osiguranja;
• zdravstvo: uvođenje osiguranja za građane, poboljšanje komunalnih usluga;
• obrazovanje: duže faze osnovnog (zajedničkog) obrazovanja, veća propustljivost, itd;
• porezi: dopunjavanje socijalnog osiguranja putem većeg udela finansiranja
preko poreza, prema učinku; obuhvatanje svih vrsta prihoda.
13 U diskusiji se javlja i kao osiguranje zapošljavanja, vidi: str. 102.
70
6.4. Budućnost je zelena
– program o načelima
stranke Zelenih
Stranka Zelenih je svoj stranački program izložila još 2002. godine. Reč je o programu koji je znatno duži od svih ostalih programa stranaka koji se ovde upoređuju.
Njegov osnovni cilj je, pri tome, rekonstrukcija društva u pravcu jedne socijalne i
ekološke tržišne privrede i u pravcu solarne ere. Pljačka ekoloških resursa se gleda
kao osnovni problem za budućnost. Neophodna rekonstrukcija se, međutim,
postavlja kao projekat koji nema samo ekološko- političke već i opširne društvenopolitičke posledice i koji zahteva i odgovarajuće preduslove.
Ključni cilj: socijalna
U društveno-političkom pogledu, stranka Zelenih želi da se razlikuje od drugih
političkih stranaka po obliku svojih liberalnih (ali ne i tržišno-liberalnih) ideja: „Stoga
dosadašnja socijalna tržišna privreda, koja je i suviše usmerena ka dobiti preduzeća,
nije u stanju da ispuni svoje zadatke i hitno mora da se razvija dalje. Socijalna oblast
ne može da se svede na jednu od administrativnih funkcija države. Bez slobode
društvenih snaga, bez samoodređenja građana i bez supsidijarnosti, socijalna
solidarnost se zamrzava i pretvara u birokratiju. Stalo nam je do podsticanja civilnog
društva uz pomoć državnih sredstava uz istovremeno ograničavanje države. Po
tome se razlikujemo od državno-socijalističkih, konzervativnih i tržišno-liberalnih
političkih modela“ (vidi: str. 43). U tom smislu stranka Zelenih zahteva regulatorni
okvir, unutar koga bi bili obezbeđeni ekološki, socijalni i kulturni interesi (vidi:
str. 46).
Liberalni ali ne i
i ekološka tržišna
privreda u solarnoj eri
tržišno liberalni ciljevi
To se potom odražava i na jednom liberalnom shvatanju socijalne države, za koje
se, međutim, snosi i društvena odgovornost: socijalna politika i samoodređenje.
Naše shvatanje socijalne države stavlja čoveka u središte politike. U jednom
poštenom i građanskom društvu, država određuje okvirne uslove, koji svima
otvaraju mogućnosti da razvijaju svoje sposobnosti i talente (vidi: str. 62).
Na taj način stranka Zelenih zauzima potpuno samostalnu poziciju: oni, s jedne
strane posežu za liberalnim idejama, za civilno-društvenim i nedržavnim akterima,
a sa druge strane se oslanjaju na podupiranje od strane države i povezuju ove
različite tradicije u jednoj širokoj predstavi o pravednoj participaciji: „Naše ideje o
socijalnoj pravdi i solidarnosti idu dalje od klasične politike preraspodele. Primarni
Opširna
„pravednost
participacije“
71
cilj naše politike je da se izbegnu siromaštvo i socijalna isključenost i da se poboljša
socijalni položaj onih osoba koje su u najslabijoj poziciji. Želimo da uspostavimo
pravednost participacije koja svim građanima otvara pristup ka najvažnijim
društvenim oblastima – obrazovanju, radu i političkoj participaciji“ (vidi: str. 61).
Predlozi Zelenih o
reformama
72
Da bi se sprovela ova zamisao pravedne participacije, u okviru stranačkog
programa Zelenih predstavlja se skup određenih mera i instrumenata. Na ovom
mestu ne možemo da damo njihov sveobuhvatan opis, već će one biti predstavljene
samo u nekoliko osnovnih tačaka:
•
Socijalna pomoć (koja je u trenutku donošenja odluke o programu još uvek
postojala) trebalo bi da se ukine u korist jedne osnovne zaštite usmerene
ka potrebama, a koja je uglavnom paušalno sumirana. Osnovna zaštita pri
tome, kako se navodi, treba da omogući dovoljno materijalno obezbeđivanje
lica koja primaju pomoć uz ponudu koja sadrži mere aktiviranja (vidi: str. 64,
66). Mere koje aktiviraju, pri tome, treba da se sprovedu u saradnji između
državnih aktera i aktera civilnog društva (udruženja, projekata gradskih
četvrti, itd).
•
Zeleni drugačije od CDU i FDP zastupaju prošireni pojam o radu: „Ekološka
socijalna tržišna privreda budućnosti mora da prizna sve oblike rada, mora
da poveća njihovu vrednost i da obezbedi uslove za ravnopravnu raspodelu između polova. Rad u kući, rad oko vaspitavanja, rad u zajednici i
pomoć suseda su osnove socijalno uređenog građanskog društva, a bez
njih ni solidarnost ni socijalne mreže ne bi imali nikakve šanse” (vidi: str.
67). Ovaj široki pojam rada ne ostaje bez posledica po socijalno-političku
poziciju: on zapravo zahteva da socijalna država aktivno uspostavi nova
društvena polja tako što dodatno treba da se obezbede javno finansirana,
socijalno i ekološki razumna radna mesta koja obezbeđuju egzistencije.
Mi nastojimo da razvijemo dalje postojeće pristupe lokalne ekonomije. I
presudno će biti da se pravedno urede mogućnosti pristupa radu i da se
razviju inteligentni modeli životnog radnog veka, da se omogući doživotno
učenje za sve, da se diskriminacija i stavljanje u nepovoljniji položaj žena
sistematski razgrade i da se integrišu stariji ljudi i migranti, umesto da se
izopštavaju (vidi: str. 68).
•
Zeleni – slično kao i SPD – zagovaraju građanska osiguranja koja se finansiraju putem doprinosa u oblastima zdravstva, nege i starosti (vidi: str. 80).
U ova građanska osiguranja, trajno treba da se uključe sve vrste prihoda
i sve osobe. Ima se u vidu kombinacija sa postupcima pokrića kapitalom i
modela zadruga, a da se pri tome ne objašnjava sistematski, kako to treba
da funkcioniše.
•
Stranački program Zelenih se u posebnoj meri odlikuje time, što ne samo da
upire pogled na sistem finansiranja, već vodi računa i o obezbeđivanju kvaliteta ponude u smislu pogođenih lica, bilo da je reč o zahtevu za ukidanjem
barijera (vidi: str. 87), bilo da je reč o propustljivom obrazovnom sistemu
(vidi: str. 72).
Sve u svemu, jasno se prepoznaje da su Zeleni orijentisani na skandinavski,
socijalno-demokratski tip države blagostanja, mada, doduše, u manjoj meri
pokazuju i shvatanja koja se podvode pod liberalni tip države blagostanja.
Cilj reforme: socijaldemokratska država
blagostanja sa liberalnim aspektima
Promene koje predlažu Zeleni:
• rad/ekonomija: uvođenje osnovne zaštite usmerene na potrebu, koja je
u velikoj meri paušalno sumirana, proširenje pojma rada i priznavanje drugih oblika rada;
• zdravstvo: uvođenje građanskog osiguranja koje se finansira preko doprinosa, dopunjavanje putem postupaka pokrića kapitalom;
• obrazovanje: jačanje sopstvene odgovornosti, celodnevna škola, širenje
mogućnosti doškolovavanja u javnoj odgovornosti;
• porezi: prema učinkovitosti; uključivanje svih vrsta prihoda.
73
6.5. Programske okosnice
stranke Levice
Programski
osnivački dokument,
ne postoji stranački
program
Ključna pitanja su
nerazjašnjena
Protivurečno
pozicioniranje
Kritički, ali u
detaljima nerešeni
odnos države i
tržišta
Interpretacija:
princip socijalne
države, radi
promene odnosa
između države,
privrede i društva
74
Stranka Levice proistekla iz Stranke demokratskog socijalizma (PDS) i Izborne
alternative za rad i socijalnu pravdu (WASG) još uvek nema pravi stranački program.
Međutim postoji programski osnivački dokument koji su usvojili zajednički
kongres WASG i stranka levice PDS u martu 2007. godine, a koji u formalnom
smislu (a to znači u smislu zakona o političkim strankama) predstavlja neophodni
program stranke. Ovaj programski osnivački dokument, međutim, nije zaokružen
u pogledu svog sadržaja, već se pre sastoji od nabrajanja namera i upućivanja na
zajednički put ka cilju.
Na programskim okosnicama se pri tome primećuje, da su proistekle iz većih
konflikata oko ciljeva i pozicija i da su ovi, kako se čini, odloženi do izrade stvarnog
programa, a da pri tome nisu rešeni. Pored brojnih pojedinačnih pitanja, izgleda se u
suštini radi o pitanju, koliki udeo u tržištu (upravljanje tržištem) se smatra pravilnim
i koliko države je razumno. Upravo uloge države (kao aktera, koordinatora,
preduzetnika i kao krčioca puta) će verovatno predstavljati sporne tačke.
Ako se posmatra socijalno-političko pozicioniranje stranke Levice, ova diskusija
ima protivrečno dejstvo. Postavlja se veliki broj socijalno-političkih zahteva, kao
što uostalom mogu da se zateknu, na primer, i kod SPD i Zelenih, ili koji bi makar
mogli da se smatraju kompatibilnim sa njima.
Ali čini se ipak da je samo nagovešteno i izgleda u nekim delovima i nerazjašnjeno,
u kojoj meri samo tržište i privreda treba da se podržave ili da li se menja njihova
osnovna struktura, kako bi se socijalni i ekološki ciljevi i ostvarili: u tu svrhu je
potrebna sveobuhvatna demokratizacija svih životnih oblasti. Demokratizacija
privrede zahteva da se moć raspolaganja nad svim oblicima svojine podvrgne
socijalnim merilima (vidi: str. 2).
U tom kontekstu, stranka Levice pravi pre svega razliku između tumačenja principa
socijalne države kod drugih stranaka: „Pojam socijalne pravne države ima za cilj
promenu odnosa između države, privrede i društva. Odlučujuća stvar u ideji o
socijalnoj državnosti je zahtev da se ekonomski i socijalni poredak iznova socijalno
urede putem jednog dinamičkog, demokratskog procesa. […] Cilj je da se princip
socijalne države konkretizuje putem utvrđivanja principa socijalne pravde i principa
obezbeđivanja najvažnijih životnih rizika od strane države. U socijalnu pravdu
spada i obezbeđivanje pravedne raspodele društvenog bogatstva. I osnovna
socijalna prava bi trebala da se uredi Ustavom sa ciljem ostvarivanja socijalne
države” (vidi: str.15).
Stranka Levice polaže pravo na to da se zalaže za sveobuhvatnu promenu politike
i perspektive. Koliko daleko treba da dosegnu te promene, ne može da se oceni
na osnovu osnivačkog dokumenta, a vreme će pokazati koje političko krilo će
uspeti da se izbori za svoje viđenje.
Promene koje predlaže stranka Levice:
• socijalni Osnovni sistem obezbeđenja usmeren ka potrebama, bez represija koji se finansira preko poreza;
• rekonstrukcija penzionog osiguranja i osiguranja zaposlenih lica;
• solidarno osiguranje građana u oblasti zdravstva, po potrebi dopuna
paritetnog finansiranja preko dela novostvorene vrednosti;
• jačanje samouprave socijalnih osiguranja;
• javni sektor zapošljavanja i izgradnja komunalnih usluga;
• ispitivanje, da li preduzeća mogu da se uvedu u društveno ili državno
vlasništvo i da li to treba da se učini.
6.6. Zaključak
Kod programa partija ovih pet stranaka koje su zastupljene u Bundestagu, reč je
o izjavama o namerama tih stranaka, u kom pravcu bi one – pod pretpostavkom
da steknu političku vlast – dalje htele da razviju sistem nemačkog društva i državu
blagostanja.
Sve u svemu – i sigurno ne bez ličnog vrednovanja – može da se izvuče sledeći
zaključak: imajući u vidu socijalno-političke pozicije stranaka, moguće je povući
iznenađujuće jasnu liniju razgraničenja između stranaka CDU i FDP, s jedne strane,
i stranaka SPD, Zelenih, i Levice, s druge strane.
Jasno razgraničenje
oko shvatanja
socijalne države
75
CDU i FDP teže ka liberalizaciji – koja mora graduelno da se razlikuje – i ka jačem
usmerenju na pravednu nagradu prema učinku, kao vodećem principu socijalne
države. Tačka na koju se nadovezuju je, pri tome, anglosaksonska, liberalna država
blagostanja. CDU se u tom smislu razlikuje, delimično, pošto se u većoj meri
koncentriše na pomoć socijalne države uz poštovanje principa supsidijarnosti.
SPD, Zeleni i stranka Levice u znatno većoj meri se orijentišu prema jednoj mešavini
pravednih potreba i jednakih šansi, koje treba da se obezbede i koje treba da
garantuje država kao osnovna prava. Međutim, oni se bitno razlikuju u pogledu
svojih predstava o ostvarivanju osnovnih zahteva:
76
•
Zeleni, pored elemenata državnog obezbeđivanja, u svoja razmatranja
uključjuju u većoj meri liberalne aspekte i elemente građanskog društva.
•
Partija Levice, pored elemenata socijalne države, razmatra i u kojoj meri
mogu da se ostvare osnovna prava kroz podruštvljavanje - kakvog god vida
i potpuno neodređenog obima - (podržavljenje, zadruge, podruštvljavanje
zaposlenih, javni sektor zapošljavanja).
•
SPD analizira izazove ekonomije koja se menja i teži ka reformi koja je usmerena ka skandinavskoj, socijaldemokratskoj državi blagostanja, koja ujedno
u okviru fleksibilizovane privrede treba da učvrsti socijalnu državu koja se
stara o građanima i naknadno i preventivno. Pri tome treba podjednako
da se imaju u vidu i da se dalje razvijaju elementi civilnog društva, porodice
kao i državni elementi.
7. CENTRALNE OBLASTI
SOCIJALNE DRŽAVE
U prethodnim poglavljima, razjašnjeni su programski aršini socijaldemokratije kao
i osnovna pitanja i pojmovi socijalne politike. Sada se nastoji da se to primeni na
konkretne oblasti socijalne države. U narednom poglavlju će stoga nemački sistem
socijalne države biti upoređen sa primerima drugih zemalja u oblastima poput
poreza, nezaposlenosti, penzija, zdravstva i obrazovanja. U središtu, pri tome,
stalno stoji pitanje, kako se nemačka socijalna država kotira u pogledu različitih
dimenzija pravde i koje pouke iz toga moraju da se izvuku.
Nivo finalne potrošnje
u domaćinstvima uključujući
indirektne poreze
U zemljama koje su bile predmet istraživanja, razlikuju se troškovi života. Da bi
navedeni brojčani podaci mogli bolje da se ocene, u tebeli 9 izložen je odgovarajući
nivo cena u datim zemljama. Nivo cena je odnos između pariteta kupovne moći
(PKM) i kursa (zamene valute) u odnosu na prosek u 27 država EU. Ako je nivo
cena veći od 100, život u datoj zemlji je srazmerno skup, ako je nivo cena niži od
100, troškovi života u toj zemlji su uporedivo niski. Svi navedeni iznosi preračunati
su u evre.
160
140
120
100
80
60
40
20
0
EU 27 = 100
Nemačka
Holandija
Velika
Britanija
Švedska
Danska
Izvor: Eurostat
Grafikon 9: Nivo cena u domaćinstvima 2006. godine
Primer iz literature: U poređenju između ove četiri države, Danska sa cca.
138% od proseka svih 27 država EU beleži najveće troškove života. To znači da
za jedan evro troškova života, koji bi se potrošio u proseku na nivou Evropske
unije, u Danskoj mora da se plati 1,38 evra, dok u Nemačkoj sa (103%) mora da
se izdvoji na primer samo 1,03 evra.
77
7.1. Porezi
Autor: Tomas Riksen
U ovom poglavlju ćemo predstaviti:
• najvažnije principi oporezivanja;
• različite vrste poreza i objasniti efekte njihove raspodele;
• poreske strukture tri modela države blagostanja
• i napravićemo poređenje između njihove privredne efikasnosti i njihovog
dejstva raspodele.
Tri svrhe
poreza: prihodi,
preraspodela i
usmeravanje
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Stefan Homburg
(2000), Allgemeine
Steuerlehre,
Minhen.
Joel Slemrod i
Porezi i doprinosi važni su za socijalnu državu iz tri razloga. S jedne strane, ona
je upućena na njih kao izvore prihoda, da bi na taj način finansirala programe
socijalne politike. Reč je o (i za druge političke oblasti ključnoj) fiskalnoj svrsi
oporezivanja. Na drugom mestu, visina dažbina i struktura poreza utiču i na raspodelu prihoda, imovine i blagostanja stanovništva (svrha preraspodele). Kao
treće, porezi mogu da se koriste kao norme za usmeravanje, kako bi se postiglo
određeno ponašanje poreskih obveznika. Primer u tom smislu je oporezivanje
duvana i alkohola, koje je često opravdano sa stanovišta zdravstvene politike.
Razlika između poreza, taksi i doprinosa
Porez u užem smislu je prinudno plaćanje bez neposredne protiv-usluge (vidi: član
3 stav 1 Zakona o porezima). Za druga plaćanja, koja u širem smislu takođe mogu
da se podvedu pod poreze, a koja se naplaćuju zarad finansiranja javnih usluga, to
ne važi. Takse su vezane za određenu svrhu, njihova korist može individualno da
se pripiše (određenoj svrsi). Primer za to su takse za odvođenje smeća. I doprinosi
su takođe vezani za određenu svrhu, iako korist od njih nije individualna, međutim
može da se dodeli određenoj grupi. U tom smislu, na primer, osiguranje za slučaj
nezaposlenosti treba da obezbedi grupu zaposlenih žena i muškaraca od rizika
nezaposlenosti. Slično važi i za druge vidove socijalnog osiguranja.
Jon Bakija (2004),
Taxing Ourselves. A
Citizen‘s Guide to
the Great Debate
over Tax Reform,
Cambridge.
.
78
Najpre se objašnjavaju najvažniji principi oporezivanja i predstavljaju razlike između
raznih vrsta poreza. Na tim osnovama se kasnije identifikuju tri tipa socijalnih
država, a pravi se i poređenje između njihovih socijalno-političkih kapaciteta.
7.1.1. Principi oporezivanja: pravda
i ekonomska efikasnost
Prilikom uređivanja poreskog sistema, država bi trebala da prati određene ciljeve.
Dva od ovih ciljeva, pravda i ekonomska efikasnost, u direktnoj su vezi sa socijalnom
državom i sa političkim sporovima oko te države.14 Oba cilja su poželjna, međutim
mogu da uđu i u koliziju jedan sa drugim. O njihovom relativnom značaju se vodi
politički spor.
Šta je pravedno oporezivanje?
Poreski sistem treba da bude pravedan. Međutim, sporno je pitanje šta je to
pravedno oporezivanje. Dva principa, o kojima politički ekonomisti i filozofi odavno
vode diskusije, su princip oporezivanja na osnovu pravedne naknade prema učinku
kao i princip ekvivalentnosti, ali oni ipak mogu da pomognu da se konstruktivno
razmišlja o poreskoj pravdi.
Osnovna pravila o dejstvu raspodele različitih
propisa oporezivanja
Kod regresivnog poreza porez opada
naspram rastućeg dohotka. Regresivni porezi
dovode do raspodele prihoda i imovine odozdo
ka gore. U svetlu aspekata pravde, oni se odbacuju. Porez se smatra proporcionalnim, ako
svako bez obzira na visinu prihoda izdvaja isti udeo
za porez. Sa povećanjem prihoda raste i apsolutno poresko opterećenje. Efekat preraspodele
je slabiji nego što je to slučaj kod progresivnog kretanja tarife. Porez važi kao progresivan, ako je
teret plaćanja za veće prihode istovremeno i procentualno veći nego za niže prihode. Sa porastom
primanja, raste i relativni poreski teret, a postiže
se i snažniji efekat preraspodele.
Oporezivanje prema
efikasnosti
Zahtev, da se poreski obveznici
oporezuju prema svojoj individualnoj
efikasnosti ili učinkovitosti, zatiče
se još kod Adama Smita. Ako
ovaj princip treba da se ostvari
kroz praktičnu politiku, odmah se
nameće pitanje, kako može da se
izmeri efikasnost (u tom smislu vidi
i diskusiju u poglavlju 3). Uglavnom
se pojednostavljeno polazi od toga,
da je individualni dohodak odraz
efikasnosti.
Iz principa efikasnosti, u tom
slučaju, proističu dve stvari. Kao prvo, poreski obveznici sa istim dohocima treba
da plaćaju iste poreske iznose (horizontalna pravda). Kao drugo, cilj je da se osobe
Dva principa
oporezivanja:
pravda i ekonomska
efikasnost
Nagrada prema
učinku i princip
ekvivalentnosti
Oporezivanje prema
efikasnosti
Vertikalna i horizontalna poreska pravda
14 Dva druga veoma važna kriterijuma poreskog sistema, na koje se na ovom mestu nećemo dalje osvrtati,
su izvodljivost, tj. administrativna sprovodljivost i jednostavnost tj. transparentnost.
79
koje ostvaruju veće prihode opterete u većoj meri nego one koje ostvaruju niže
prihode (vertikalna pravda).
Kakva pravila
oporezivanja
ispunjuju ovaj
zahtev?
Opadanje
marginalne dobiti:
obrazloženje u korist
progresije poreza
Sporno pitanje je, kakva pravila oporezivanja ispunjavaju ove zahteve. Jasno je da
je porez, koji ima regresivno dejstvo, u suprotnosti sa ovim principom. Ali moglo
bi i, kako to čine libertarijanci, da se zastupa stanovište, da je princip naplaćivanja
proporcionalnih poreza u skladu sa principom oporezivanja prema efikasnosti.
Nekadašnji sudija ustavnog suda Kirchhof, na primer, predlaže, da se primeni
jedinstvena poreska stopa od 25% na sve dohotke.
Obrazloženje progresije poreza
Međutim, mogao bi i da se iznese argument, da je to zahtev vertikalne pravde,
da i relativni poreski teret raste zajedno sa visinom dohotka. To, na primer, može
da se obrazloži tako, da izdvajanje
četvrtine prihoda predstavlja manju
Marginalna dobit je ekonomski pojam
žrtvu za poreskog obveznika koji
i označava dodatu korist ostvarenu na osnovu
ostvaruje godišnji prihod u visini od
poslednje potrošene jedinice. Kod većine dobara
će sa porastom potrošnje opadatii korist za indi100.000 evra nego za onoga koji
viduu koja vrši konzumaciju (na primer koliko više
zarađuje 20.000 evra. Onaj prvi bi
uživanja pruža deseta čaša vina u poređenju sa
možda zbog izdvajanja 25.000 evra
devetom čašom vina?)
bio primoran da proda svoj drugi
Politički leksikon 2006:128-129
automobil ili da odustane od trećeg
putovanja u daleke krajeve sveta
tokom te godine. Za onog drugog izdvajanje sume od 5.000 evra eventualno
može da znači da mora odustane od odlaska na godišnji odmor uopšteno ili
od mogućnosti da sebi priušti zdrave životne namirnice. Ako se uvaži ovakvo
razmišljanje – ekonomisti govore o opadanju marginalne dobiti u odnosu na
prihode – poreski sistem bi trebalo da bude uređen progresivno. To traži i SPD:
„U finansiranje državnih poslova moraju da se uključe i preduzeća i privatna
domaćinstva u skladu sa njihovom efikasnošću. To znači: mi se deklarišemo za
progresivni porez na dohodak kao oprobano i dokazano sredstvo.“
(Hamburški program 2007: 46)
80
Princip ekvivalentnosti
Drugi princip pravednosti oporezivanja, za koji se često smatra da je u suprotnosti
u odnosu na oporezivanje prema efikasnošću, jeste princip ekvivalentnosti.
Kod ovog principa, visina plaćanja poreza treba da se meri protivuslugom koja
se dobija od države. Iza toga stoji ideja da su porezi cena za obezbeđivanje
javnih dobara. U tom smislu, princip ekvivalentnosti zahteva neki vid pravedne
kompenzacije.
Princip
ekvivalentnosti:
jedna vrsta pravedne
kompenzacije
Međutim, često nije moguće da se za određenu uslugu koju pruža država utvrdi
tačna cena koja može individualno da se pripiše određenom elementu. Upravo
zato što dobra, koja se finansiraju putem poreza u užem smislu, imaju kvalitet
javnih dobara15, tržišni mehanizam ne funkcioniše i zato i ne može da se utvrdi
tačna cena za to odnosno dobro. Međutim, kada je reč o nekoj taksi, to jeste
moguće. Ona se utvrđuje na osnovu principa ekvivalentnosti. Isto to važi – u malo
labavijem smislu – i u slučaju doprinosa. Mada se kod osiguranja nezaposlenih ili
kod penzionog osiguranja ne uspostavlja striktna ekvivalentnost između uplaćenih
doprinosa i stvarno isplaćenih i primljenih davanja – jer zapravo i nije jasno da li
će uopšte nastupiti određeni događaj koji pokriva osiguranje i koliko dugo će on
trajati - ipak se visina predviđenih davanja orijentiše prema prethodno uplaćivanim
doprinosima.
Problem: utvrđivanje
Iako princip ekvivalentnosti kod poreza u užem smislu ne može striktno da se
primeni, on je ipak u određenom mekanom smislu koristan kada se razmatra
pravednost poreskog sistema. Iako cena, koju pojedinac mora da plati, ne
može tačno da se utvrdi, ipak je potpuno jasno, da poreski obveznici u celini na
osnovu svojih poreza dobijaju veoma konkretnu protivuslugu, a to su sva javna
dobra u celini. U to spadaju, između ostalog, uspostavljanje pravnog poretka,
obezbeđivanje unutrašnje i spoljne bezbednosti, socijalna davanja, škole, putevi
i javni prigradski i gradski prevoz putnika. Kao skraćeni rezime:
Usluga koja se
prave „cene“
dobija od poreza:
„civilizovano
društvo“
„Porezi su ono šta plaćamo zarad civilizovanog društva.“
(Oliver Wendell Holmes Jr. 1927, sudija ustavnog suda u Americi, prevod T. R.)
15 Vidi Čitanka 2: Ekonomija i Socijaldemokratija (2009), Str. 132–137.
81
Obrazloženje
poreske progresije:
ko ima više, u većoj
meri profitira od
očuvanja pravnog
poretka
Neutralnost:
bez narušavanja
ekonomskih odnosa
Obrazloženje poreske progresije na osnovu teorije ekvivalentnosti
Ako se ova misao razvije malo dalje, moguće je pokazati da princip ekvivalentnosti,
na kraju, ne mora nužno da bude u suprotnosti sa principom oporezivanja prema
efikasnosti. On može da se koristi kao argument za pravdanje progresivnog
oporezivanja: porezi su preduslov za stvaranje i očuvanje pravnog poretka, koji
garantuje zaštitu lične svojine i koji, ako se uzme precizno, zapravo tek i definiše
šta se smatra privatnom svojinom. I zato je opravdano da se od onih, koji raspolažu
većom svojinom i prihodima, i zato u većoj meri profitiraju od očuvanja pravnog i
imovinskog poretka nego što to čine osobe koje su u manjoj meri imućne, zahteva
i veće učešće u troškovima očuvanja ovakvog poretka.16
Ekonomska efikasnost
Pored ovih principa, koji se odnose na pravednost poreskog sistema, poreski
sistem bi trebalo da bude uređen na takav način, da što je manje moguće narušava
ekonomske odnose. Reč je o cilju neutralnosti. Neutralnost je važan cilj iz tog
razloga što omogućava efikasnu primenu resursa i na taj način podstiče rast.
Problem je u tome što svaki vid poreza utiče na odluke ekonomskih aktera
(narušavanje). Jedini izuzetak predstavlja takozvani porez po glavi, kod koga
svi građani moraju da plate apsolutno isti iznos poreza. Iako se porez po glavi
u stvarnosti nigde ne naplaćuje, a takođe se smatra da politički ne može da se
ostvari niti da je poželjan, pošto je u suprotnosti sa gore pomenutim razmišljanjima
o pravdi, on ipak može da posluži da bi se pojasnio koncept neutralnosti. Ovakav
vid poreza bi bio potpuno neutralan iz razloga, što nezavisno od toga kako se
čovek ponaša, da li ostvaruje prihode ili ne, uvek dospeva na plaćanje apsolutno
isti iznos. Pod tim uslovima postoji podsticaj da se ostvaruje sve dalji ekonomski
napredak, čime se doprinosi ekonomskom rastu. Drugačije je kada poresko
opterećenje raste zajedno sa rastom prihoda. U tom slučaju opada podsticaj
za jačim angažovanjem. Što je progresivnije kretanje tarifa, niži su individualni
podsticaji za napredovanjem.
Konflikt između ciljeva efikasnosti i pravednosti?
Krivulja tarife koja se smatra pravednom, pošto progresivno raspoređuje poreski
teret, prema tome mogla bi da predstavlja prepreku rastu. U ovoj perspektivi reč
je o koliziji ciljeva između efikasnosti i pravednosti. Ako se odustane od malo
pravde, može da se dobije malo rasta i obrnuto. Kakva će biti ravnoteža koja se
16 Vidi Čitanka 2: Privreda i Socijaldemokratija, str. 132–137.
82
uspostavlja između ova dva cilja, zavisi od predstava o vrednostima u društvu i
predstavlja centralni predmet sporova oko poreske politike.
Kakva je ravnoteža
između rasta i
pravde
Kao što ćemo videti dole, razne zemlje donele su različite odluke nakon ovih
razmatranja. Isto tako se postavlja i pitanje, kakav je zapravo odnos kompenzacije
efikasnosti i pravde i da li na to ne mogu da utiču i drugi faktori, tako da kolizija
između ova dva faktora možda i ne bude toliko velika kako se na prvi pogled čini.
Koliko je stvarno
velika kolizija između
ovih ciljeva?
7.1.2. Različite vrste poreza
U stvarnosti, država oporezuje različite stvari i delatnosti. Porezi mogu da se
podele na različite vrste.
Direktni porezi
Direktni porezi neposredno se nadovezuju na indikatore efikasnosti, oni se dakle
naplaćuju na osnovu dohotka i imovine. U direktne poreze spadaju npr. porez
na dohodak, porez na dobit korporacija, porez na nasleđe ili porez na imovinu.
Kod poreza na dohodak, u Nemačkoj se (isto kao i u većini drugih zemalja)
primenjuje progresivna poreska tarifa. Njega plaćaju privatna lica i preduzeća koja
su organizovana na osnovu privatnog prava. Za razliku od toga, kod poreza na
dobit korporacija, koji se naplaćuje od dobiti pravnih lica, (na primer DD i DOO),
primenjuje se proporcionalna stopa. U Nemačkoj je ta stopa upravo spuštena na
25% (uz to dolazi i porez na privrednu delatnost koji naplaćuju opštine).
Finansiranje socijalnog osiguranja putem poreza ili putem doprinosa
U širem smislu, i doprinosi za socijalno osiguranje takođe spadaju u direktne poreze.
Kod njih se primenjuje proporcionalna stopa. S obzirom na to da pored toga često
postoji određena granica za obračunavanje socijalnog osiguranja, velika primanja
se ne primenjuju za finansiranje odgovarajućih socijalnih davanja. U tom smislu,
sistem socijalnog osiguranja deluje pre regresivno. Međutim, kod penzija i kod
zdravstvenog osiguranja predviđen je dodatak od strane države, koji se finansira
putem poreza (u užem smislu te reči). Tendencionalno regresivan vid finansiranja
socijalnog osiguranja je razlog, iz kog se SPD zalaže za proširenje ovog poreskog
udela (vidi: Hamburški program 2007: 58).
Direktni porezi
nadovezuju se na
dohodak i imovinu
Socijalni doprinosi su
porezi u širem smislu
83
Indirektni porezi
odnose se na
primenu dohotka
– primer: porez na
dodatu vrednost
U kom odnosu se
oporezuju kapital
i rad?
Indirektni porezi
Kod indirektnih poreza, za razliku od toga, efikasnost privrede se možda najpre
obuhvata zaobilaznim putem. Opterećuje se primena dohotka. Najpoznatiji i
u fiskalnom smislu najvažniji indirektni porez u Nemačkoj je porez na dodatu
vrednost. Primenjuje se proporcionalna stopa od 19%, dok za neka dobra osnovne
namene važi niža stopa od 7%. Ako se pođe od toga da u prvom redu osobe
koje ostvaruju manje prihode moraju da izdvajaju veći deo svog prihoda da bi
pokrile svoje osnovne potrebe, onda se pokazuje da porez na dodatu vrednost
ima regresivno dejstvo.
Poresko opterećenje proizvodnih faktora
I na kraju može da se postavi pitanje, koji makro-ekonomski proizvodni faktor
se opterećuje porezom. U tom smislu, na primer, može da se razlikuje poresko
opterećenje faktora kapitala ili faktora rada.
7.1.3. Tri tipa poreske države
Tri tipa poreske
države – analogno
socijalnoj državi
Niske ukupne
dažbine, pre svega
direktni porezi
84
Opremljeni ovim kategorijama, mogu da se analiziraju postojeći poreski sistemi.
Razlike između različitih tipova socijalne države (vidi: poglavlje 3) ogledaju se i u
uređivanju njene poreske politike. Anglosaksonske, kontinentalne i skandinavske
socijalne države razlikuju se u pogledu celokupnog opterećenja porezima i u
pogledu razmera, u kojima primenjuju različite vrste poreza (kombinacija poreza
odnosno struktura poreza). U skladu sa time, one se razlikuju prema ostvarenom
dejstva raspodele (vidi: Wagschal: 2001).
Anglosaksonska poreska država: SAD
U Sjedinjenim Američkim Državama, koje će se ovde uzeti kao primer za
anglosaksonsku poresku državu, ukupno opterećenje dažbinama se smatra
nižim. Veliki udeo prihoda ostvaruje se putem direktnih poreza. Progresija ličnih
poreza na dohodak je uporedivo niska. Nizak je i nivo indirektnih poreza i socijalnih
doprinosa.
Kontinentalna poreska država: Nemačka
U kontinentalnoj poreskoj državi – kao primer ovde se uzima Nemačka – ukupan
teret dažbina je srednje visok. Udeo direktnih poreza u ukupnim prihodima je
nizak, dok je udeo socijalnih dažbina (doprinosi za socijalno osiguranje) visok.
U skladu sa time, stopa ukupnih dažbina i poreska kvota, kojom se meri udeo
poreza u užem smislu u bruto domaćem proizvodu, beleže izuzetno širok raspon.
Srednji nivo ukupnih
dažbina, visok udeo
socijalnih doprinosa
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Nominalne poreske stope se smatraju tradicionalno visokim; međutim one se
naplaćuju na osnovu uzane obračunske osnovice. Mada su poreske stope za porez
na dohodak i porez na dobit korporacija u okviru poreske reforme 2000. godine
smanjene (dok su obračunske osnovice, za razliku od toga, povećane). Poslednja
faza poreske reforme stupila je na snagu 2005. godine. Od onda, vrhunska stopa
poreza na dohodak iznosi 42%, dok se 1998. godine još kretala oko 53%. Imajući
to u vidu, Nemačka ni u kom slučaju nije zemlja visokih poreza, kako se često tvrdi
u okviru političkih diskusija. Međutim, opterećenje putem doprinosa za socijalno
osiguranje je u međunarodnom poređenju zaista posebno visoko, što može da
ima negativan uticaj na tržište rada.
Gerd Grözinger
Skandinavska poreska država: Danska
U skandinavskoj poreskoj državi visok je ukupan teret dažbina. Visoki su i porez na
dohodak i porez na potrošna dobra. A osim toga je kretanje tarife ličnog poreza
na dohodak u velikoj meri progresivno. S obzirom na to da se većina socijalnih
davanja finansira preko poreskog sistema, nizak je nivo socijalnih dažbina.17
Visok nivo ukupnih
(2007),
Hochsteuerland
Deutschland?
Langlebiger Mythos,
problematische
Folgen, iz:
Intervention 4 (1),
str. 28 –39.
dažbina, visok nivo
poreza na dohodak i
na potrošnju
17 U jednoj drugoj zemlji iz ove porodice socijalnih država, u Švedskoj, međutim, trend vodi ka ovoj vrsti
finansiranja.
85
SAD
Nemačka
Danska
Prosek u
zemljama
OECD
Ukupna stopa
dažbina
28%
35,6%
49,1%
35,9%
Poreska kvota
21,4%
21,8%
48%
26,8%
35%
od 265.33418
42%
od 52.15119
59%
od cca.
43.90020
10%21
15%
5,48%22
Neoporeziv dohodak
5.913 €
7.663 €
0 €23
Nominalna poreska
stopa za društva
39,88%
38,65%
29,83% (2008)
28%
Efektivna marginalna
poreska stopa za
društva kapitala
36%
27,3%
18,6%
Stopa poreza na
dodatu vrednost
n. a.25
19%
25%
Gornja stopa
poreza na dohodak
Najniža poreska
stopa na najniži
oporezivi dohodak
kapitala
24
Izvori: OECD (2008a), Savezno Ministarstvo finansija (2006), Chen/Mintz (2008)
18 19 20 21 22 23 24 25
18 Savezni porez. Uz to idu porezi na nivou pojedinih federalnih jedinica, za koje međutim postoji mogućnost
odbitka na saveznom nivou.
19 Od 2007. godine primenjuje se tzv. porez za bogate. Prema tome marginalna poreska stopa raste kada
se dostignu primanja od 250.001 evra na 45%.
20 Prag dohotka varira donekle u zavisti od strukture dohotka.
21 Savezni porez. Uz to idu porezi na nivou federalnih jedinica.
22 Centralna država. Uz to dolaze porezi u opštinama.
23 Predviđen je iznos koji se može odbiti od poreski odbitak u visini od 283 evra.
24 Sadrži porez na dobit korporacija, porez na dobit od privredne delatnosti i uporedive druge poreze centralne države i jedinica teritorijalne uprave.
25 Na nivou saveznih država varirajuće, relativno niske stope poreza na dodatu vrednost.
86
Koja značenja imaju različite šifre i poreske stope?
Kvota dažbina je udeo svih poreza i doprinosa u bruto domaćem proizvodu.
Poreska kvota je udeo svih poreza u užem smislu u bruto domaćem proizvodu.
Gornja stopa poreza na dohodak je maksimalna poreska stopa, plativa od određene visine
oporezivog dohotka. Najniža poreska stopa iznad oslobođenog iznosa je poreska
stopa, koja je plativa na dohodak, a koji prelazi neoporezivi iznos. Reč je o odgovarajućim
marginalnim poreskim stopama koje navode poresku stopu za svaki dodatno zarađeni
evro, a to znači da se samo onaj deo ostvarenog prihoda podvrgava ovoj stopi koji se kreće
iznad pomenute visine. Na ostale delove dohotka primenjuju se odgovarajuće niže stope
odnosno oni ostaju neoporezovani u slučaju najniže poreske stope iznad oslobođenog
iznosa. Od marginalne poreske stope se razlikuje prosečna poreska stopa. To je ona
stopa koja se primenjuje u proseku. Ako je kretanje tarife progresivno, prosečna poreska
stopa će se kretati ispod marginalne poreske stope.
Nominalna poreska stopa je ona stopa koja se obračunava na određenu obračunsku
osnovicu. Ona se razlikuje od efektivne poreske stope koja navodi koji deo prihoda se
zaista izdvaja, ako je obračunska osnovica uža od dohotka. To je, na primer, slučaj onda,
kada su predviđeni neoporezivi iznosi ili mogućnosti otpisa.
Za diskusiju
U Nemačkoj se kod supružnika zajedno oporezuje porez na dohodak, a to
znači da se njihova primanja sabiraju, dele se na dva, a potom se primenjuje
odgovarajuća poreska stopa. Šta to znači u odnosu na efekat raspodele? Kakvi
se podsticaji time postižu u odnosu na osobu koja je u braku, a koja ostvaruje
nižu platu da zasnuje radni odnos? Da li je zajedničko oporezivanje supružnika
pravedno rešenje?
87
Sledeći grafikon ilustruje razlike u kombinaciji poreza između federalnih jedinica. On
nam daje sliku o tome, koji deo odgovarajućih ukupnih prihoda države se naplaćuje
direktnim i indirektnim porezima preko socijalnih dažbina. Porez na imovinu, koji
takođe spada u direktne poreze, na ovom grafikonu je prikazan posebno.
100%
11,1
38,4
2,5
3,8
33,2
2,1
5,7
25,3
23,8
80%
32,2
60%
16,8
28,4
60,5
43,8
40%
36,6
30,4
Porez na imovinu
Socijalno osiguranje
20%
Indirektni porezi
Direktni porezi
0%
SAD
Nemačka
Danska
OECDprosek u zemljama
Izvor: OECD (2008 a))
Prikaz 10: Poreska struktura za 2006. godinu
Nemačka: Izuzetno
neujednačeno
oporezivanje
88
Opterećenje kapitala i rada
Kada se sagleda na koji način je raspoređeno poresko opterećenje između makro
- ekonomskih proizvodnih faktora, ispostavlja se da su faktor kapital i dva druga
faktora - rad i potrošnja - u anglosaksonskoj socijalnoj državi otprilike podjednako
opterećeni. Drugačije izgledaju stvari u skandinavskom modelu, ovde je opterećenje
rada i potrošnje gotovo 50% veće od onog na prihode od kapitala. Prema
tome, u troškovima dobro uređene socijalne države, faktor kapitala učestvuje u
neproporcionalno niskom odnosu. I u kontinentalnoj socijalnoj državi, opterećenje
faktora rada je na visokom nivou. U većini kontinentalnih socijalnih država,
međutim, razlika između poreskog tretmana prihoda od kapitala i od rada, manje
je izražena nego u Nemačkoj.
60%
50%
40%
30%
20%
10%
Kapital
Rad i potrošnja
0%
SAD
Nemačka
Danska
OECDProsek u zemljama
Izvor: Carey / Rabesona (2002 : 172))
Grafikon 11: Kvote poteza na kapital i rad plus potrošnja
(prosečne vrednosti za period 1990–2000)
7.1.4. Koliko su uspešne tri poreske države?
Kakve efekte imaju različiti poreski sistemi po ostvarivanje socijalno - političkih
ciljeva? Najpre posmatramo dejstvo raspodele, a potom ćemo pogledati i uspeh
u pogledu rasta.
Dejstvo raspodele u socijalnoj državi anglosaksonskog tipa
Poreska država anglosaksonskog tipa doduše, stavlja težište na direktne poreze,
koji su uređeni progresivno to jest kada je reč o porezu na dobit korporacija,
makar proporcionalno. Mada se tarifa kod poreza na dohodak kreće uporedivo
ravnomerno, ipak se opterećenje prihoda od kapitala i od imovine opet kreće na
visokom nivou. To najpre deluje iznenađujuće, mada se na kraju dobro uklapa u
liberalnu ideologiju, koja daje prednost individualnom učinku, a ne statusu. Pored
toga treba imati na umu da je ukupna kvota dažbina niska, da prema tome državi
ne stoji na raspolaganju mnogo sredstava za socijalno - političke mere. Očekuje
se da se u poreskoj državi anglosaksonskog tipa ostvaruje uporedivo nejednak
nivo raspodele.
Očekivanja: relativno
visok stepen
nejednake raspodele
89
Očekivanje: relativno
ujednačena
raspodela
Očekivanje: srednji
nivo neravnomerne
raspodele
Dejstvo raspodele u socijalnoj državi skandinavskog tipa
Poreska država skandinavskog tipa u velikoj meri se oslanja na direktne poreze, koji
su uređeni veoma progresivno i stoga treba da postignu efekat jasne preraspodele.
Ovde je opterećenje faktora kapitala u odnosu na prihode od rada niže nego u
drugim državama. Danska predviđa takozvani dualni porez na dohodak kod
koga se prihodi od kapitala oporezuju proporcionalnom i nižom stopom nego
prihodi od rada. Oni su uglavnom izuzeti od progresivnog poreza na dohodak.
I udeo indirektnih poreza sa regresivnim dejstvom je visok. Porezi na imovinu
su na srednjem nivou. Kvota ukupnih dažbina je visoka, tako da su obezbeđene
mogućnosti finansiranja odlično uređene socijalne države, koja na strani rashoda
stavlja naglasak na programe kojima se postiže dejstvo preraspodele (vidi: poglavlje
4). Sve u svemu očekuje se visok nivo ujednačenosti u pogledu dohodaka.
Efekti raspodele u socijalnoj državi kontinentalnog tipa
Socijalna država kontinentalnog tipa se u relativno jednakim razmerama oslanja
na direktne i indirektne poreze. Tarifa poreza na dohodak se kreće progresivno,
pa bi prema tome trebalo da obezbedi i dejstvo preraspodele. Indirektni porezi
deluju tendenciozno regresivno, mada ne bi u potpunosti trebalo da poništavaju
ovaj efekat, podjednako kao ni proporcijalne socijalne dažbine. Mada su porezi
na imovinu u međunarodnom poređenju na veoma niskom nivou, isto tako je i
opterećenje faktora kapitala u poređenju sa opterećenjem faktora rada na niskom
nivou. Kvota ukupnih dažbina je na srednjem nivou, a tim sredstvima se finansira
socijalna država koja u većoj meri nastoji da razvije programe kojima se održava
status nego programe usmerene na preraspodelu. Prema tome, očekuje se da je
mera nejednakosti na srednjem nivou i da se kreće između SAD i Danske.
Ako pogledamo stvarne rezultate raspodele u ove tri zemlje, dolazimo do zaključka
da su oni u skladu sa očekivanjima.
90
0,500
0,450
0,400
18%
0,350
25,2%
30,7%
0,300
0,250
40,7%
0,200
0,150
Redukcija
0,100
Primarna raspodela
0,050
0,000
SAD
Nemačka
Danska
OECDProsek u zemljama
Posle poreza
i transfera
Izvor: OECD (2008 b: 109 i d )
Grafikon 12: Dejstvo raspodele sredinom 2000-ih godina26
Primer iz literature: U Danskoj se nejednakost u pogledu prihoda najpre
kreće u visini vrednosti Gini koeficijenta od 0,39. Imajući u vidu poreze i transfere, ona opada na vrednost od 0,23. Prema tome se još na početku manji stepen nejednakosti smanjuje za dodatnih 40,7%.
Raspodela prihoda u Danskoj ne postiže samo veći stepen jednakosti nego ona u
Nemačkoj, već se još i na osnovu poreskog i tarifnog sistema u većoj meri smanjuje
nego u druge dve zemlje. I dok Gini koeficijent kod primarne raspodele, a to znači
kod raspodele ostvarenih prihoda na tržištu pre oporezivanja i plaćanja transfera,
pada za oko 40% transfera u poređenju sa onim od raspoloživog prihoda nakon
oporezivanja i transfera u Danskoj, taj odnos u Nemačkoj opada za oko 30%, a
u SAD čak za cca. 18% (vidi: OECD 2008b, str. 109 i d.).
Očekivanja se
potvrđuju: Danska
postiže najbolju
raspodelu
To znači da poreska politika, koja se oslanja na visoku kvotu dažbina, svoj poreski
sistem uređuje progresivno i vodi politiku rashoda sa efektom preraspodele koja
zaista i ostvaruje ciljeve raspodele zacrtane tom politikom.
26 Gini - koeficijent je merilo jednakosti. Vrednosti Gini-koeficijenta kreću se između 0 u slučaju potpune
jednakosti i 1 kod potpune nejednakosti (to znači da ceo prihod odlazi jednoj osobi).
91
Da li veći stepen jednakosti ide na račun ekonomskog rasta?
Ovim se, međutim, nameće pitanje, da li vlade zaista moraju da se odreknu
ekonomskog rasta da bi ostvarile uspeh prilikom sprovođenja svojih ciljeva
raspodele, kako to nalaže teorije kolizije ciljeva između pravde i efikasnosti.
8
7
Irska
6
Koreja
5
Poljska
Slovačka
Turska
4
Meksiko
3
Luksemburg
Island
Novi Zeland
SAD
Australija
Grčka
Španija
Uganda
Holandija
Prosek u OECD
2
Austrija
Belgija
Francuska
Italija
Portugal
Švajcarska
Nemačka
Japan
1
Finska
Norveška
Češka
Švedska
Danska
0
15
20
25
30
35
40
45
50
55
Kvota dažbina 1993– 2006
Izvori: OECD (2008 a), OECD (2008c))
Grafikon 13: Kvota dažbina i ekonomski rast (1993–2006)
Primer iz literature: Švedska je u periodu 1993–2006 kod prosečne
kvote dažbina od cca 49% ostvarila ekonomski rast od cca 2,8%, Japan
sa kvotom dažbina od oko 27% ostvario je ekonomski rast od 1,2%.
Studije pokazuju:
nema direktne
povezanosti
Faktor koji utiče: na
šta se troši novac?
92
Odnos kvote dažbina i ekonomskog rasta
Kao što može da se prepozna na grafikonu 13, ne postoji veza između visine kvote
dažbina i ekonomskog rasta. I kod država sa niskim porezima postoje one zemlje
koje ostvaruju nizak i one koje ostvaruju visok rast, a isto važi i za države sa visokim
nivoom poreza. Prema tome, ne može empirijski da se potvrdi jednostavna kolizija
ciljeva između efikasnosti pravde.
Iz toga međutim ne može da se izvuče zaključak da porezi nemaju uticaj na
ekonomski rast. Međutim, verovatno je da pored visine dažbina treba povesti
računa i o drugim faktorima. S jedne strane bi efekat rasta poreskog i socijalnog
sistema mogao da zavisi i od toga na šta se troši prihod od poreza i da li sa time
povezana socijalna davanja dovode do sporednih produktivnih efekata (vidi:
poglavlje 4). Jedno drugo objašnjenje za relativno visoke stope rasta skandinavskih
zemalja i ujedno visok nivo poreza moglo bi da bude i to da je njima pošlo za
rukom da rasterete faktor kapitala u odnosu na faktor rada i da time obezbede
investicionu klimu koja podstiče rast.
Literatura koja
dalje razrađuje
ovu temu:
Steffen Ganghof
(2004), Wer regiert
Dualni porez na dohodak
i međunarodna poreska utakmica
Postoje dva razloga iz kojih nekoj državi može da se isplati da naplaćuje nizak porez
na prihode od kapitala, na primer na dobit preduzeća. Najpre, na taj način može da
se obezbedi bolja investiciona klima, što ima pozitivne efekte za rast. Drugi razlog je
poreska utakmica: putem niskog poreskog optrećenja, moguće je privući pokretni
kapital iz drugih zemalja.
Iz tih razloga, skandinavske zemlje su uvele dualne poreze na dohodak prema
kojima se kapital opterećuje nižom stopom nego prihodi od rada. Mada mnogi smatraju
da je ovakav nejednak tretman različitih vrsta prihoda nepravedan, pošto navodno krši
princip oporezivanja u skladu sa efikasnošću. I prihodi od kapitala su, na kraju, indikator individualne efikasnosti. I zato je neophodno da se poreska utakmica reguliše
na međunarodnom nivou, ako je cilj da se sačuva socijalna država i da se istovremeno
postigne primerenije učešće primalaca prihoda od kapitala u troškovima (vidi: poglavlje 5.1 Globalizacija).
in der Steuerpolitik?
Einkommensteuerreform zwischen
internationalem
Wettbewerb und
nationalen Verteilungskonflikten,
Frankfurt am Main.
Suanne Uhl i
Thomas Rixen
(2007), Unternehmensbesteuerung
europäisch gestalten – mitgliedstaatliche Hand-
Šta to znači za socijaldemokratiju?
• Finansiranje društvenih poslova mora da se drži principa, da snažna pleća
mogu da ponesu više od slabih.
• Progresivan porez na dohodak i oporezivanje imovine u skladu su sa ovim
principom. Indirektni porezi (kao na primer porez na dodatu vrednost) i
sistemi doprinosa, za razliku od toga često imaju regresivno dejstvo. Oni
nadproporcionalno snažno opterećuju one koji su slabi.
• Mada kod dejstva raspodele nije važna samo progresivnost na strani prihoda,
već je važno pitanje i na šta se troše ta sredstva i u kojoj meri.
• Države socijaldemokratskog tipa sa svojim poreskim i socijalnim sistemima
postižu srazmerno jednaku raspodelu prihoda, a da pri tome ne gube na
ekonomskoj dinamici.
• Učešće faktora kapitala u finansiranju socijalnih sistema može da se
poboljša, ako se putem međunarodne kooperacije spreči škodljiva poreska
utakmica.
lungsspielräume
gewinnen. Gutachten für die FriedrichEbert- Stiftung, Bonn.
93
7.2. Rad
U ovom poglavlju ćemo:
• opisati sistem osiguranja za slučaj nezaposlenosti u Nemačkoj i napraviti
poređenje sa danskim i britanskim modelom;
• oceniti tri sistema osiguranja u pogledu različitih dimenzija pravednosti i
• objasniti reformske mere poput ideje osiguranja zaposlenja.
Nezaposlenost
je više od gubitka
prihoda
Industrijalizacija
zaoštrava probleme
nezaposlenosti
Pritisak radničke
klase doveo je do
socijalnih osiguranja
Prvo osiguranje
za slučaj
nezaposlenosti
1919. godine
94
Nezaposlenost ne znači samo izostanak prihoda od rada a time i materijalni
gubitak. Nezaposlenost često prate i čovekove sumnje u samog sebe i strahovi
u vezi sa budućnošću. Ako nezaposlenost potraje duže, nedostatak socijalnog
priznanja može da izazove i zdravstvene i psihološke posledice.
Koreni osiguranja za slučaj nezaposlenosti
Siromaštvo i nemaština kao posledica nezaposlenosti u XIX veku postajali su sve
urgentniji problem. Nagli porast stanovništva, doseljavanje u gradove i sa time
povezano slabljenje seoskih rodbinskih i susedskih veza doveli su do toga da se
gubitak prihoda u mnogo snažnijoj meri vezuje za bedu nego što je to bilo slučaj u
predindustrijskom periodu. U svetlu liberalnog duha vremena u XIX veku, ljudi koji
bi ipak zapali u nevolje smatrali su se lenjima i nezainteresovanima za rad, kojima
se pomagalo samo uz diskriminaciju i uz sankcije u domovima za siromašne. Ako
bi se čovek prihvatio pomoći za siromašne, čak bi izgubio svoja građanska prava
i ne bi više imao pravo da glasa na izborima.
U mnogim evropskim zemljama pred kraj XIX veka je došlo do udruživanja radnika
u strankama. Formiranje socijalnih osiguranja, koja su postepeno stupala na mesto
tradicionalne pomoći za siromašne, u većini zemalja predstavljalo je reakciju na
društveni i politički pritisak koji je potekao od radničke klase.
Uvođenje prvog osiguranja za nezaposlene u Velikoj Britaniji
I tako je došlo do uvođenja prvog državnog osiguranja za nezaposlene. Tokom
1911. godine, Velika Britanija je bila prva zemlja koja je uvela obavezno osiguranje
na celoj svojoj teritoriji. Efekti ovog osiguranja su se, međutim, na početku
kretali samo na nivou obezbeđivanja egzistencijalnog minimuma. Visina davanja,
ograničavanje perioda tokom kojeg se prima ova naknada, rok čekanja i obaveza
da se traži novi posao, trebalo je da spreče zloupotrebu ovih davanja.
Nemačka
I dok je Nemačka bila u celom svetu prva koja je osnovala državno zdravstveno
i osiguranje za slučaj nesreće (1883. i 1884. godine) osiguranje za slučaj
nezaposlenosti uvedeno je kao obavezno tek 1927. godine. Do tada su samo
u većim gradovima postojala lokalna osiguranja koja su organizovali sindikati, a
koja su gradovi finansijski dotirali.
Nemačka:
osiguravanje od
nezaposlenosti
relativno kasno
(1927)
Odustajanjem od starog sistema zbrinjavanja siromašnih i uvođenjem osiguranja
za nezaposlene na teritoriji cele zemlje, lica bez posla više nisu bila prinuđena da
prihvate svaki posao. Poslodavci u Nemačkoj nisu imali interes za osiguranjem za
slučaj nezaposlenosti na teritoriji cele zemlje kojim bi upravljali sindikati, i konačno su
se založili za osiguranje od nezaposlenosti kojim upravljaju i poslodavci i zaposleni,
a koje je uvedeno 1927. godine. Uprava nad novoformiranim osiguranjem sada
je bila u nadležnosti države, sindikata i poslodavaca.
Danska
Ovaj model državnog obaveznog osiguranja se, međutim, nije ostvario u svim
zemljama. U Danskoj osiguranje za slučaj nezaposlenosti do današnjeg dana nije
obavezno osiguranje. Sindikati upravljaju osiguranjem za slučaj nezaposlenosti ,
u skladu sa time je neophodno članstvo u jednom od osiguranja za nezaposlene
organizovanog od strane sindikata, da bi se steklo pravo na naknadu za
nezaposlene. Između 75% i 80% zaposlenih u Danskoj je zaključilo osiguranje
za slučaj nezaposlenosti – a otprilike isto toliko ih je učlanjeno u neki sindikat.
Danska: osiguranje
dobrovoljno preko
sindikata
Od 75% do 80%
su članovi sindikata,
dakle osigurani
Međutim, osiguranja za slučaj nezaposlenosti se ne razlikuju samo u odnosu
na svoje nosioce. I u odnosu na druga svojstva postoje delom značajne razlike
između industrijskih zemalja, koje se mogu dobro ilustrovati na osnovu poređenja
Nemačke, Danske i Velike Britanije.
Visina naknade za nezaposlene
Najčešće poređenje koje se pravi odnosi se na visinu i na trajanje naknade za
nezaposlene. U Nemačkoj visina naknade za nezaposlene koji imaju decu iznosi
67%, a za sve ostale 60% prethodnog neto dohotka. Međutim to važi samo
do visine granice za obračunavanje socijalnog osiguranja (bruto mesečno 5.300
odnosno 4.500 evra u Zapadnoj odnosno Istočnoj Nemačkoj godišnje /2008).
Naknada za nezaposlene, u skladu sa time, može da iznosi najviše cca 1.600 evra
za lica bez dece i van bračnog stanja, odnosno cca 1.800 evra za lica u bračnom
Visina varira: Danska
90%, SRN 65–67%
95
stanju sa jednim detetom. Za razliku od toga, naknada za nezaposlene u Danskoj
iznosi 90% prethodne bruto - plate – mada je predviđena gornja granica od
trenutnih cca 1.700 evra mesečno, dok se pored toga naknada za nezaposlene u
Danskoj oporezuje. Nezaposlena lica sa niskim prihodima, prema tome, u Danskoj
primaju veće naknade nego u Nemačkoj, dok lica koja ostvaruju veća primanja
prolaze lošije.
Velika Britanija:
60,50 funti nedeljno
Velike razlike u
pogledu trajanja
naknade
Velike razlike kod
finansiranja
Za razliku od toga, u Velikoj Britaniji postoji jedinstvena stopa od trenutno 60,50
funti nedeljno. U zavisnosti od deviznog kursa, to iznosi između 60 i 90 evra
nedeljno (za osobe mlađe od 25 godina ova jedinstvena stopa je niža). Za troškove
zakupa (stana) može da se podnese zahtev za poseban dodatak. Visina naknade
za nezaposlene u Velikoj Britaniji, prema tome, odgovara donekle visini osnovnog
socijalnog osiguranja u Nemačkoj („ALG II“, „Hartz IV“).
Dužina plaćanja naknade za nezaposlene
Veće razlike nego u pogledu visine davanja su one u pogledu dužine plaćanja
naknade za nezaposlene. U Nemačkoj ovaj rok zavisi od starosne dobi: za sva lica
mlađa od 50 godina, rok plaćanja ove naknade maksimalno traje godinu dana.
Za lica stara 50 godina, taj rok traje 15 meseci, za lica od 55 godina - 18 meseci
i maksimalno dve godine za lica od 58 godina. U Velikoj Britaniji, naknada za
nezaposlene plaća se najduže 26 nedelja, a posle toga predviđeno je pravo na
pomoć za nezaposlene u istom iznosu, ali uz strože kriterijume. U Danskoj se, za
razliku od toga, naknada za nezaposlene plaća u trajanju do četiri godine.
Finansiranje
I kod finansiranja naknade za nezaposlene, ove tri zemlje koriste različite pristupe.
U Nemačkoj se 3%27 ličnog dohotka uplaćuje - po pola od strane zaposlenog i
od strane poslodavca - u fond za nezaposlene – međutim samo do visine granice
za obračunavanje socijalnog osiguranja u iznosu od 5.300 odnosno 4.500 evra.
U Danskoj, međutim, 8% bruto plate mora da uplati sam zaposleni u fond za
nezaposlene, a da pri tome ne postoji gornja granica. U Velikoj Britaniji nisu
predviđene posebne uplate u fond za nezaposlene. Ovde se 23,8% (11% zaposleni,
12,8% poslodavci) bruto ličnog dohotka izdvajaju u vidu paušalnih doprinosa za
socijalno osiguranje. Iz tih sredstava se osim naknade za nezaposlene finansiraju
i državna penzija, zdravstveni sistem, naknada za porodilje kao i davanja za slučaj
27 u periodu od 1. januara 2009. do 30. juna 2010. odstupanja samo 2,8 %.
96
radne nesposobnosti. I u Velikoj Britaniji postoji maksimalan iznos (cca 4.500 evra),
a iznad toga se naplaćuje niža stopa doprinosa u visini od 13,8% (1% zaposleni,
12,8% poslodavac).
Visina, trajanje i pravednost
I u Nemačkoj i u Danskoj su davanja u pogledu naknade za nezaposlene, prema
tome, vezana za visinu prethodnog dohotka. U ovoj konstrukciji se ogleda
princip pravednosti davanja: ako je neko više uplatio u fond osiguranja za slučaj
nezaposlenosti, onda njemu više i sleduje. Međutim, ovaj princip u Danskoj važi
samo za ona lica čiji prethodni dohodak nije bio viši od cca 70% prosečnog
dohotka. Ljudima koji su ostvarivali prihode veće od prosečnih, priznaje se samo
jedinstvena stopa. Oni međutim istovremeno bitno više uplaćuju u taj sistem, jer
ne postoji nikakva granica za obračunavanje socijalnog osiguranja kao što je to
slučaj u Nemačkoj. Prema tome, preraspodela se u Nemačkoj vrši u znatno manjoj
meri nego što je to slučaj u Danskoj.
80%
Princip učinka:
Danska, Nemačka
Neto stopa naknade za
lica sa prosečnim prihodima,
slobodnog bračnog
stanja koja su upravo
izgubila posao.
70%
Neto stopa naknade za
lica sa prosečnim prihodima
slobodnog bračnog stanja
posle 60 meseci
nezaposlenosti.
60%
50%
Neto stopa naknade za
lica u braku koja sama zarađuju,
dvoje dece, koja pred gubitka posla
ostvaruju prosečne prihode,
a koja su upravo izgubila
posao.
40%
30%
ka
ns
Da
ka
ač
m
Ne
D
EC
ija
an
O
a
ik
l
Ve
it
Br
Neto stopa naknade za lica u
braku koja sama zarađuju, dvoje dece,
pred gubitka posla ostvaruju
prosečne prihode, nakon 60 meseci
nezaposlenosti.
Grafikon 14: Neto stope naknade u poređenju na međunarodnom nivou
97
Princip jednakosti:
Velika Britanija
(nizak nivo)
Dužina uplaćivanja
nije kriterijum
Stiče se utisak da je visina naknade u Velikoj Britaniji na prvi pogled niža nego u
dve druge zemlje. To međutim ne važi nužno za lica koja ostvaruju niske prihode.
Jer za nezaposlene koji su primali prihode manje od prosečne plate, jedinstvena
stopa otprilike odgovara davanjima, koje prima nezaposleno lice u Nemačkoj koje
je takođe zarađivalo manje od prosečne plate. Zaposleni koji ostvaruju prosečnu
platu ili više od toga, za razliku od toga u Velikoj Britaniji primaju znatno manje nego
u Danskoj ili u Nemačkoj. Ovde dolazi do još snažnije preraspodele, a pravednost
davanja u okviru naknade za nezaposlene ne dolazi do izražaja. Umesto toga je
dominantan princip ove konstrukcije jednakost (iako na niskom nivou).
To onda dovodi do pitanja, prema kom principu pravednosti se u tom slučaju
određuju visina i trajanje isplate naknade za nezaposlene. Kako je pokazala debata
u svetlu takozvane reforme „Hartz“, mnogi smatraju da: ko duže uplaćuje, taj
treba više i da dobije. To međutim nema nikakve veze sa logikom osiguranja: Ako
puni elana oblačite mantil i tom prilikom razbijete skupu vazu u hodniku Vaše
komšinice, ni obavezno osiguranje neće isplatiti veću svotu zato što ste izuzetno
dugo uplaćivali doprinose. Skupa vaza će biti nadoknađena isto kao i jeftina,
nezavisno od pitanja koliko dugo ste uplaćivali u taj fond. Da bi se prema tome
nadoknadio gubitak prihoda, bilo bi pravedno ono pravilo, koje nadoknađuje
određeni procenat prethodnih primanja. Kod dužine trajanja isplate ovog vida
naknade za prihode, najpre ne postoji ni jedan razlog da se preduzme grupisanje
prema dužini ostvarenog staža.
U Nemačkoj je nivo prihoda od samostalnog i nesamostalnog rada u slučaju
nezaposlenosti dugo vremena bio obezbeđen za ceo život do visine granice za
obračunavanje. Spajanje pomoći za nezaposlene i socijalne pomoći u naknadu za
nezaposlene (ALG II) dovelo je do toga, da se nakon isteka perioda od dvanaest
meseci nastavlja samo još sa isplatom osnovnih davanja („ALG II“ ili „Hartz IV“).
Starija lica su od februara 2006. godine imala i dodatni rok od osam meseci, koji
je za različite starosne grupe diferencirano prolongiran tokom 2007. godine za 12
meseci (dakle ukupno do 24 meseca). Iako to nije u skladu sa principom jednakosti,
ipak se može obrazložiti jednakošću u pogledu dobijanja šansi. Jer šanse starijih
nezaposlenih su na tržištu rada i dalje znatno slabije. Da bi se kompenzovale manje
šanse starijih nezaposlenih, za koje oni ne snose krivicu, prema tome je opravdan
duži rok primanja naknade.
98
Ako se sada uporede davanja, koja se plaćaju nakon više od godinu dana
nezaposlenosti, ne zatiču se veće razlike u njihovoj visini u Nemačkoj i u Velikoj
Britaniji, samo su u Danskoj novčana davanja veća, jer se tamo naknada za
nezaposlene plaća u periodu do četiri godine (vidi: grafikon 14).
Prava i obaveze
Ako neko, dakle, može da dokaže dovoljno staža sa plaćenim doprinosima, u
Velikoj Britaniji dobija pola godine (a posle toga pomoć za nezaposlene u istoj
visini), a u Nemačkoj godinu dana (ako je lice mlađe od 50 godina), a u Danskoj
četiri godine prima naknadu za nezaposlene. Ovi brojčani podaci, međutim,
previđaju da je primanje naknade za nezaposlene u svim zemljama vezano za
određene uslove, o kojima se od pre nekoliko godina vodi diskusija pod devizom
prava i obaveze ili aktivirajuća politika tržišta rada. Osnovni preduslov za primanje
naknade za nezaposlene u svim zemljama jeste aktivna potraga za poslom. Ako
ta potraga ostane bezuspešna, nezaposlena lica u različitim trenucima mogu da
se obavežu na dalje mere. U Danskoj, to je slučaj nakon godinu dana, u Velikoj
Britaniji nakon 18 meseci (za mlade nezaposlene takođe posle godinu dana). U
Nemačkoj ne postoji utvrđeni rok, mada najkasnije sa istekom roka primanja
naknade za nezaposlene (a to znači posle godinu dana) može da se konstatuje
zaoštravanje uslova.
Reintegracija na tržištu rada
U sve tri zemlje, nezaposlena lica nakon 12 do 18 meseci mogu da se obavežu
na učešće u specijalnim programima, koji nastoje da potpomognu reintegraciju
na tržištu rada. Period tokom kojeg nezaposleni bez neposrednog pritiska mogu
da traže novo zaposlenje je, prema tome, određen veoma slično. Ako potraga za
poslom, međutim, nije uspešna, zavod za zapošljavanje može da obaveže osobe
koje traže posao da učestvuju u programima koji treba da povećaju šanse za
njihovo pronalaženje radnog mesta (aktiviranje). Međutim, sadržaji ovih programa
bitno se razlikuju u ove tri zemlje.
U Novoj Britaniji, ovi programi se označavaju kao nova pogodba (eng. New Deal).
Ovi programi se sastoje od šestomesečnog zapošljavanja u nekom preduzeću,
za koje to preduzeće prima dotacije, zatim od učešća u nekoj meri obuke ili
usavršavanja u trajanju od najviše dvanaest meseci ili od rada u nekoj neprofitnoj
organizaciji u trajanju od šest meseci. Ako nezaposleni ne prihvate ni jednu od
ovih ponuda, smanjuje se iznos pomoći za nezaposlene.
Visina naknade
nakon pet godina
Uslovi isplate
Različito
usmeravanje
programa
„Novi dogovori ili
nove pogodbe“ u
Velikoj Britaniji
99
Danska: U
centru pažnje je
obrazovanje
Nemačka: dogovori
o reintegraciji
U Danskoj se obrazovanje nalazi u središtu ovih programa. Iako je reč o dugotrajnim
ponudama koje zahtevaju dosta vremena: u tom smislu nisu moguće samo
kratkotrajne ponude obuke, već država podržava i obrazovanje u okviru redovnog
obrazovnog sistema. Mada i ovde postoji opcija subvencionisanog zapošljavanja,
ono ovde takođe mora da bude povezano sa nekom merom usavršavanja.
Moguće su i rotacije posla sa zaposlenima, koji (na primer) koriste mogućnost
privremenog odsustva zbog (jevrejskog praznika) sabata. Međutim, izričito je
odbačena mogućnost specijalnog podsticanja sektora niskih zarada u okviru
programa tržišta rada. Individualni izbor programa se vrši u okviru obavezujućih
planova aktiviranja. Učešće u ovim programima aktiviranja, međutim, nije na
dobrovoljnoj bazi, već je to uslov za dalje primanje naknade za nezaposlene.
Ovakvi ugovori između agencije za rad i osoba koje traže posao postoje i u
Nemačkoj. I u okviru reformi „Hartz“ je preduzet pokušaj redefinisanja prava i
obaveza nezaposlenih. U tom smislu je proširena ponuda, a time i prava, dok je
istovremeno trebalo pojačati i pritisak kako bi se te ponude u većoj meri i koristile.
Razni treninzi i kursevi usavršavanja su mogući i ovde, međutim oni se ne nalaze u
središtu aktivne politike na tržištu rada. Važniji su instrumenti poput bespovratnih
sredstava za stvaranje novih radnih mesta, bespovratna sredstva za osnivanje
samostalnih preduzeća ili takozvani poslovi za 1 evro za osobe koje dugi period
nisu bile zaposlene, a to su prilike za rad, čiji je sadržaj u javnom interesu i putem
kojeg nezaposleni ponovo treba da se približe tržištu rada (za ovu delatnost uz
naknadu za nezaposlene II plaća se i naknada za dodatno angažovanje, iz koje
se razvio naziv posao za jedan evro.
Rashodi za aktivnu politiku prema tržištu rada
Rashodi za
obrazovanje/
trening
po zaposlenom
(u evrima)
Danska
(2004*)
Nemačka
(2006)
Velika
Britanija
(2006)
EU-15
(2006)
6.649,12
1.859,47
228,06
1.650,09
Ne raspolažemo aktuelnim podacima za Dansku. / / Izvor: Eurostat; vlastite kalkulacije
Posebno dobro
rešenje: Danska
100
Rashodi za obrazovanje i usavršavanje
Iako se Nemačka u pogledu rashoda za obrazovanje i usavršavanje kreće nešto
iznad proseka 15 zemalja Evropske unije, i još znatnije iznad sredstava koja izdvaja
Velika Britanija za obrazovanje i usavršavanje nezaposlenih, razlika u odnosu na
Dansku je ipak jasno uočljiva. Ove konstatacije na prvi pogled najpre deluju kao
da nisu povezane sa pitanjem pravednosti. Ako se, međutim, pogled usmeri na
raspoređenost nezaposlenosti u odnosu na stepen obrazovanja, problematika
pravednosti postaje očigledna. Ni u jednoj drugoj zemlji Zapadne Evrope rizik
gubitka posla nije u tolikoj meri vezan za obrazovanje kao što je to slučaj u
Nemačkoj.
Stope nezaposlenosti 2007. godine prema stepenu obrazovanja
Osnovna škola I
Srednja škola II
Visoka škola
Nemačka
17,7
8,2
3,7
Danska
4,2
2,5
2,9
6
3,6
2,1
8,8
5,8
3,7
Velika Britanija
EU-15
Izvor: Eurostat
Rizik od nezaposlenosti je u Nemačkoj raspoređen na izrazito nejednak način.
Pošto nizak stepen obrazovanja trajno povećava rizik da se upadne u kategoriju
nezaposlenih, a pošto nezaposlenost opet povećava i rizik, da se u starosti ne
raspolaže dovoljnim prihodima, ovakva situacija fundamentalno je u neskladu
sa principom jednakih šansi. I zato bi državni programi za reintegraciju na tržištu
rada trebalo da poboljšavaju pre svega obrazovnu situaciju kod nezaposlenih. Jer
i upućivanje u novo radno mesto za lica sa niskim stepenom obrazovanja vezano
je za znatno veći rizik da ponovo izgube zaposlenje. Trajna podrška bi, međutim,
zahtevala i da se ispitaju uzroci.
Nemačka: Rizik
Princip jednakih šansi, dakle, zahteva da se posebno podstiču upravo ona
nezaposlena lica, čije su šanse na tržištu rada najmanje. To što društvo nastoji da
obezbedi da se plaćanje pomoći ne zloupotrebljava, pri tome je jasno i u skladu
sa principom podsticanja i zahtevanja. Međutim, odnos između podsticanja i
zahtevanja može da ispadne veoma različit, kao što opet može da se pokaže na
primerima pomenute tri zemlje.
„Podsticanje i
od nezaposlenosti
izrazito nejednako
raspoređen
zahtevanje“ – više
mogućnosti
101
U Velikoj Britaniji, težište je jasno stavljeno na zahtevanje, u Danskoj obavezujući
karakter i preteće smanjenje visine davanja nisu ništa manje neprijatni, iako se
ponude odlikuju bitno većim kvalitetom. Putem stavljanja težišta na obrazovanje,
trajno se poboljšavaju šanse nezaposlenih na tržištu rada. U Nemačkoj je putem
reformi tokom proteklih godina zahtevanje postalo bitno intenzivnije. Ali preduzet
je i pokušaj da se proširi podsticanje. Međutim, odlučujuće trasiranje puta u
pogledu na obrazovnu situaciju nezaposlenih nije postignuto - iako je ono u
Nemačkoj u većoj meri potrebno nego u svim ostalim evropskim zemljama.
Preventivno:
Ideja osiguranja
zaposlenja
Treba da se isplati,
ne samo rad već i
promene poslova –
tri elementa
Prvo univerzalno
osnovno osiguranje
Drugo osiguranje
dohotka od zarade
Treće usmeravanje
životnog toka
102
Obrazovanje i usavršavanje bi, međutim, trebalo da igraju određenu ulogu još
za vreme trajanja radnog odnosa, a ne tek nakon njegovog gubitka, da bi se na
taj način očuvala sposobnost da se zaposlenje sačuva i da bi se sprečio nastanak
nezaposlenosti. Dalji razvoj osiguranja za slučaj nezaposlenosti ka osiguranju
zaposlenja bi bio važan korak u tom pravcu.
Ideja o osiguranju zaposlenja
Potrebno je osigurati ne samo rizik od neostvarivanja prihoda u slučaju
nezaposlenosti, već i rizike u odnosu na prihod kod riskantnih promena poslova.
Ne treba samo da se isplati rad, već i promene posla. Slično kao što se kod starosnog
osiguranja kao primeren pokazao princip trodelnosti sistema osiguranja, proširenje
osiguranja za slučaj nezaposlenosti u smislu trodelnog osiguranja zaposlenja
moglo bi da pokrije rizike modernog sveta rada:
Prvo, iz univerzalnog osnovnog osiguranja (vidi o tome dalje dole), koje uglavnom
odgovara naknadi za nezaposlene II, ali koje bi trebalo urediti da bude još otpornije
na siromaštvo; ono je univerzalno u tom smislu, što bez ikakvih uslova (izuzev
upućenosti na pomoć) važi za sva zaposlena lica, obezbeđuje jedinstven standard
davanja i stoga treba da se finansira iz poreza.
Drugo, osiguranje dohotka vezanog za zaradu u slučaju nedobrovoljne
nezaposlenosti , koje je uglavnom u skladu sa naknadom za nezaposlene, bi s
jedne strane trebalo da se svede na svoju glavnu funkciju, a sa druge strane bi
trebalo da obuhvati sva zaposlena lica nezavisno od njihovog statusa zaposlenosti.
Treće, iz politike prema tržištu rada koja je usmerena na životni tok, a koja bi pored
današnje aktivne politike prema tržištu rada trebalo da ispuni još tri funkcije:
prvo javna ili javno podsticana dopuna tržišta rada, koja pored posredovanja oko
pronalaženja radnih mesta obezbeđuje i usluge na tržištu rada, koje ne pronalazi
samo radna mesta već i na strani ponude razvija i održivost profesionalnih
karijera, dok na strani potražnje podstiče personalnu politiku, a posebno u
pogledu malih i srednjih preduzeća; drugo podsticanje zapošljavanja, koje putem
usavršavanja, subvencionisanja zarada ili različitih oblika prelaznog zapošljavanja
podupire politiku zapošljavanja a kojom se stvaraju nova radna mesta ili održava
makroekonomska politika zapošljavanja; Treće, politike radnog veka, koja na
osnovu ličnih razvojnih računa i dopunskih privatnih ili kolektivno ugovornih
dodatnih osiguranja (kao što je fond za usavršavanje, dugoročni računi i računi za
učenje) osigurava rizične prelaske u okviru sveta rada ali i između sveta rada i života.
Ideja o osnovnom dohotku
Jedan predlog koji se često nalazi u okviru političke debate odnosi se na različite
ideje o osnovnom dohotku. Osnovni dohodak predstavlja određeni oblik
obezbeđivanja minimalnog dohotka. Drugačije nego kod socijalne pomoći, svi
građani, bez obzira na to da li ostvaruju dohodak od samostalnog ili nesamostalnog
rada ili po osnovu drugih izvora prihoda treba da primaju osnovni dohodak. On
se, prema tome, ne vezuje za uslove poput učinka u radu ili spremnosti za rad.
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Günther Schmid
(2008), Von der
Arbeitslosen- zur
Beschäftigungsversicherung, Friedrich
Ebert-Stiftung
(Izdv.), Bonn.
Čest predmet
diskusija: osnovni
dohodak
Postoji čitav niz predloga o tome kako bi tačno trebalo da bude uređen osnovni
dohodak. Oni se, između ostalog, razlikuju u pogledu visine osnovnog dohotka,
vrste njegovog finansiranja, u kojoj meri se tim putem zamenjuju druga socijalna
davanja i po pitanju mnogih drugih detalja.
Zajedno sa različitim predlozima, razlikuju se i odgovarajuće intencije. U tom smislu,
neoliberalni predlozi pre svega ciljaju na to da putem niskog nivoa osnovnog
dohotka ispod egzistencijalnog minimuma ili putem negativnog poreza na
dohodak povećaju podsticaj za rad u oblasti niskih ličnih dohodaka i da se smanje
doprinosi na zarade.
Drugi predlozi ciljaju na znatno veći osnovni dohodak koji pre svega treba da
poveća nezavisnost zaposlenih i da prerasporedi rad. U tom modelu zaista postoji
mogućnost da se ne obavlja nikakav ni samostalni ni zavisni rad. Model skraćenog
radnog vremena za celokupno društvo sa snažnim pravima zaposlenih treba da
dovede do emancipacije društva od snaga tržišta. Između ovih ekstrema se kreću
još mnoge druge varijante.
103
Prema tome, na pitanje: „Šta misliš o konceptu osnovnog dohotka?“ najpre bi
trebalo odgovoriti: „Na koji od brojnih koncepata misliš?“ U svakom slučaju bi
osnovni dohodak koji je veći od egzistencijalnog minimuma, imao dalekosežne
posledice po ostale socijalno-političke programe, a to se odnosi isto tako i na
poreski sistem.
Poslednje ali ne i manje važno je i to da treba očekivati bitne efekte na tržištu rada.
Drugim rečima: centralne oblasti našeg ekonomskog i socijalnog sistema, a time
i našeg društvenog poretka, bi tim putem verovatno bile podvrgnute krupnim
promenama. Da bi se došlo do takvih promena, bio bi potreban široki društveni
konsenzus. Ali sama raznolikost predloga o osnovnom dohotku već pokazuje da
takav konsenzus za sada nije na vidiku.
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Björn Wagner
(2009) Das
Grundeinkommen,
in der deutschen
Debatte.
Leitbilder, Motive
und Interessen,
Friedrich-EbertStiftung (Izdv),Bonn.
Stephan Lessenich
(2009), Das Grundeinkommen in
der gesellschaftspolitischen Debatte,
Friedrich-EbertStiftung (Izdv.),
Bonn.
104
U odnosu na socijaldemokratiju to znači:
• Jačanje aktivne politike prema tržištu rada.
• Finansijsko i kvalitativno podizanje vrednosti obrazovanja i usavršavanja.
• Dalji razvoj osiguranja za slučaj nezaposlenosti u pravcu osiguranja zaposlenja.
7.3. Penzije
U ovom poglavlju ćemo:
• opisati sistem nemačkog penzionog osiguranja i napraviti poređenje između
njega i danskog, švedskog odnosno modela Velike Britanije;
• oceniti četiri sistema osiguranja u pogledu različitih dimenzija pravednosti;
• objasniti mere reforme poput pokrića kapitalom;
• prodiskutovati o predlozima reforme u pravcu penzije koja se finansira putem
sistema preraspodele tekućih priliva.
Poput osiguranja za slučaj nezaposlenosti, i penziono osiguranje spada u osnovne
elemente državne socijalne politike. Ono u većini industrijskih zemalja zauzima
najveći deo rashoda kada je reč o socijalnim davanjima. I ono je u većini zemalja
uvedeno još pre osiguranja za slučaj nezaposlenosti.
Koreni penzionog osiguranja
Nemačka je 1889. godine bila zemlja-pionir prilikom uvođenja državnog penzionog
osiguranja. Do dvadesetih godina prošlog veka većina industrijskih zemalja je
uvela državno penziono osiguranje. Tadašnje starosno osiguranje u Nemačkoj,
međutim, ne može da se uporedi sa današnjim.
Nemačka: prvo
penziono osiguranje
(1889)
Prva velika razlika ogleda se u razlici između starosne granice za primanje penzije
i prosečnog životnog veka. Starosna granica za primanje penzije iznosila je 70
godina. Od 100 lica, rođenih između 1871. i 1880. godine, ni 18 nije doživeo
starost od 70 godina. Prosečni očekivani životni vek petnaestogodišnjaka u to doba
iznosio je 42,3 godine. Reč je, prema tome, bila o samo malom delu zaposlenih
lica, koja su zaista imala koristi od tadašnjeg penzionog sistema.
Velika razlika u
Druga razlika je ta da je tadašnji penzioni sistem bio sistem koji se ne finansira
kao danas putem preraspodele tekućih priliva, već je to pre svega bio sistem
pokriven kapitalom. Ova razlika je dovela do toga da je penzioni sistem u fazi
visoke inflacije tokom dvadesetih godina prošlog veka praktično kolabirao. A i
nakon Drugog svetskog rata, rezerve kapitala po drugi put tokom još uvek mlade
istorije nemačkog penzionog osiguranja bile su uništene.
Penzija najpre
odnosu na danas:
prosečan životni vek
pokrivena
kapitalom: kolapsi
tokom 20-ih godina
dvadesetog veka
i nakon Drugog
svetskog rata
105
Od 1957. godine
sistem preraspodele
(Ugovor generacija)
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Ellen M. Immergut,
Karen M. Anderson,
Isabelle Schulze
(Izdv.) (2007), The
Handbook of West
European Pension
Politics, Oxford.
Postepeno širenje
zakonskog
penzionog
osiguranja
Od 2001. dodatna
„Rister“- penzija
Reforma sprovedena 1957. godine u Nemačkoj
Do 1957. godine ostala je još očuvana formalna osnovna struktura starog
penzionog sistema, pri čemu je nakon rata veliki deo penzija morao da se finansira
iz saveznog budžeta. Putem penzione reforme, 1957. godine, uveden je postupak
preraspodele tekućih priliva koji se primenjuje do današnjeg dana. Aktuelna
prava penzionera na isplatu penzije se prema tome plaćaju iz aktuelnih doprinosa
zaposlenih (ugovor generacija).
Još jedna ključna oblast reforme iz
1957. godine bilo je prilagođavanje
isplaćenih penzija opštem kretanju
prihoda. Visina primanja bila je
povezana sa kretanjem ličnih
dohodaka: najpre za bruto plate,
a od 1992. godine usled povećanja
troškova, samo još za neto plate.
Penzioneri su na taj način profitirali
od ekonomskog rasta, koji je tada
doveo do porasta ličnih dohodaka.
Ugovor između generacija: Politički naziv
za osnovni princip zakonskog penzionog osiguranja u Nemačkoj, prema kome onaj deo stanovnika koji je upravo u radnom odnosu (po pravilu u
nesamostalnom odnosu) pokriva isplate penzija
za onaj deo stanovništva koji više nije u radnom
odnosu. To znači da se tokom radnog veka uplaćeni
penzioni doprinosi ne sabiraju u fond kapitala, iz
koga se isplaćuje kasnija penzija, već se zapravo
putem plaćenih penzionih doprinosa samo stiče
pravo na isplatu penzija.28
(Politički leksikon 2006: 119)
Do kraja šezdesetih godina prošlog veka, opšte penziono osiguranje postepeno
je prošireno i na službenike i samostalne zanatlije, a od 1972. godine, i domaćice
i lica u samostalnom radnom odnosu mogli su da plaćaju dobrovoljne doprinose
i steknu pravo na penziju. Tokom proteklih godina sprovedene su dalje mere
rekonstruisanja. Od 2003. godine postoji osnovno obezbeđenje u starosti za
lica koja ne ostvaruju dovoljne prihode od penzije, osnovno obezbeđenje u tim
slučajevima zamenjuje socijalnu pomoć koja se ranije isplaćivala.
Ono od 1. jula 2009. godine iznosi 359 evra mesečno. Uvođenjem „Rister“privatne penzije koju dotira država, od 2001. godine, postoji i privatnim kapitalom
pokriveni stub starosnog osiguranja, koji država supsidira. Do 2009. godine
zaključeno je oko 12 miliona ugovora „Rister“. Državno penziono osiguranje koje
se finansira putem preraspodele tekućih priliva, za većinu ljudi do danas predstavlja
osnovu starosnog osiguranja u Nemačkoj.28
28 Zahvaljujemo se izdavačkoj kući J. H. W. Dietz, iz Bona, za mogućnost korišćenja različitih pojmova iz
Političkog leksikona (Klein/Schubert 2006).
106
U penzionu formulu je 2004. godine integrisan faktor održivosti koji vodi računa
o broju penzionera i o broju lica koja uplaćuju doprinose, a koji u zavisnosti od
datog demografskog razvoja dovodi do manjih povećanja penzije ili, ako se u
odnosnom slučaju faktor održivosti ne potvrdi, do smanjenja penzija. Penzioner
koji ispunjava standardne uslove, koji je 45 godina primao dohodak u visini
prosečnog ličnog dohotka i koji je 1. jula 2007. godine otišao u penziju, dobijao je
1.068,52 evra u Zapadnoj Nemačkoj i 941,77 evra u Istočnoj Nemačkoj. Prosečni
iznos isplaćene penzije po osnovu zakonske starosne penzije, 2007. godine u
Zapadnoj Nemačkoj iznosio je 970,27 evra a u Istočnoj Nemačkoj 1.044,50 evra.
Veća prosečna penzija u Istočnoj Nemačkoj je rezultat dužeg radnog staža koji su
ostvarivali ljudi u NDR. Pošto u Zapadnoj Nemačkoj mnogi zaposleni raspolažu
penzijama privatnih preduzeća u kojima su radili, nivo penzija je u celini ipak veći
u Zapadnoj nego u Istočnoj Nemačkoj.
Faktor održivosti
Prvi element penzionog osiguranja je, prema tome, u Nemačkoj jedno osnovno
državno obezbeđeje, zatim postoji obavezno i državno penziono osiguranje koje
se vezuje za ostvarene dohotke. Treći stub se sastoji od dobrovoljnih privatnih
penzionih osiguranja i penzija preduzeća. Starosno osiguranje se u većini zemalja
temelji na ova tri stuba, mada na njih može da se raspodeli težina na veoma
različite načine.
Tri stuba starosnog
Narodna penzija i penzija preduzeća u Danskoj
U Danskoj je prvi izvor primanja za penzionere takozvana narodna penzija (nem.
folkepension). Tokom 2008. godine, osnovna penzija je iznosila oko 660 evra
mesečno i ona se u potpunosti finansira putem poreza. Pravo na narodnu penziju
ima svaki državljanin Danske, koji je u životnoj dobi između 15. i 67. godine imao
prebivalište u Danskoj u trajanju od najmanje tri godine. Stranci moraju da imaju
najmanje deset godina dužinu prebivališta u Danskoj, a od toga poslednjih pet
godina pre primanja penzije. Po jednoj godini stiče se pravo na četrdeseti deo
osnovne penzije, pa se dakle posle 40 godina sa prebivalištem u Danskoj stiče
pravo na punu narodnu penziju. Za penzionere koji nemaju nikakve dalje prihode
od penzija, postoji dodatak uz narodnu penziju uz proveru da li su na nju upućeni,
a koji je 2008. godine iznosio maksimalno 660 dodatnih evra.
Drugi element državnog penzionog osiguranja je takozvana penzija „ATP“.
Maksimalan iznos penzije ATP, 2008. godine je iznosio cca. 250 evra mesečno
i određuje se prema godinama radnog staža i nedeljnih radnih sati. Doprinose
do 2004. godine
osiguranja
Prvi element:
osnovna prava
finansirana preko
poreza
Drugi element:
penzija „ATP“
(pokrivena kapitalom)
107
(uređene takođe prema nedeljnom radnom vremenu, mesečno cca 35 evra za lica
sa punim radnim vremenom) snosi u visini od jedne trećine poslodavac, dok dve
trećine plaća zaposleni. Ovi doprinosi se ulivaju u fond kojim upravljaju socijalni
partneri. Penzija ATP je, prema tome, kapitalom pokriven sistem.
Treći element:
penzije preduzeća
(90% zaposlenih)
Prvi element:
finansiranje
osnovnih prava
putem poreza
Drugi element:
sistem preraspodele
na osnovu
ostvarenog dohotka
Treći element:
pokriven kapitalom
(obavezno)
108
Stub penzije koji se odnosi na dohotke u Danskoj sastoji se od penzija preduzeća
a koje obuhvataju cca 90% svih zaposlenih. Pošto su u međuvremenu sastavni
deo gotovo svih kolektivnih ugovora, približavaju se tipu obaveznog osiguranja.
Doprinosi (jedna trećina poslodavci, dve trećine zaposleni, u proseku zajedno
oko 15% bruto plate) ulažu se u kapitalne fondove pod državnom kontrolom.
Švedski penzioni sistem
I u Švedskoj postoji osnovna penzija koja se finansira iz opštih poreskih sredstava
a za koju je preduslov prebivalište u Švedskoj. Ako se živelo najmanje 40 godina
u Švedskoj i ako se ne stiče pravo na isplatu penzija iz drugih državnih penzionih
grana (vidi dole), 2007. godine se sticalo pravo na punu zagarantovanu penziju u
visini od oko 670 evra mesečno (uz to se plaća i naknada za stanovanje). Primanja
po osnovu privatnih ili penzionih osiguranja preduzeća ne umanjuju pravo na
zagarantovanu penziju, iako se zagarantovana penzija oporezuje.
Drugi element švedskog penzionog sistema je penzija koja se finansira putem
preraspodele koja se vezuje za ostvarene dohotke. U pogledu penzionih doprinosa
u visini od 18,5%, poslodavci plaćaju 7% dok ostatak u penzioni fond uplaćuju
zaposleni. Predviđena je granica za obračunavanje socijalnog osiguranja (2007.
cca. 37.500 evra godišnje), posle čijeg prelaženja zaposleni ne plaća nikakve, dok
poslodavac uplaćuje samo 50% doprinosa za penziju. Za prihode koji su veći od
granice za obračunavanje socijalnog osiguranja, međutim, ne stiču se dodatni
penzioni osnovi. Kasnije pravo na penziju proističe iz uplata, koje se prilagođavaju
kretanjima ličnih dohodaka i inflacije. Pored toga, u penzionoj formuli sadržan je
odnos uplatilaca doprinosa prema primaocima penzije. Sve veći broj penzionera
prema tome – kao i u Nemačkoj preko faktora održivosti – automatski dovodi do
smanjenja visine penzija.
Treći element zakonskog penzionog osiguranja u Švedskoj je takozvana penzija
premije. Od 2,5% od 18,5% penzionih doprinosa ulivaju se u kapitalom pokrivene
penzione fondove koje reguliše država. Zaposleni su slobodni u izboru fondova.
Za razliku od penzije „Rister“ u Nemačkoj, zaposleni u Švedskoj su prema tome
obavezni, da ulože (mali) deo u stub penzije pokriven kapitalom.
Penzije u Velikoj Britaniji
U britanskom penzionom sistemu, prvi stub je podeljen na dva dela. Prvi deo
osnovnog osiguranja sastoji se od osnovne državne penzije (engl. basic state
pension). Pravo na nju imaju svi britanski državljani, koji su najmanje deset godina
uplaćivali doprinose. Pun iznos osnovne penzije u visini od 90,70 funti nedeljno (za
godine 2008/2009 prema tome cca 435 evra mesečno) će međutim primati samo
muškarac koji je navršio 44 i žena koja je navršila 39 godina staža sa odgovarajućim
uplatama doprinosa. Od 2010. godine smanjuje se broj potrebne dužine staža za
punu osnovnu penziju i za žene i za muškarce na 30 godina. Ko nema dovoljno
radnog staža,upućen je na socijalnu pomoć za penzionere uz proveru imovinskog
stanja. Ovaj drugi deo osnovnog osiguranja zove se penzioni kredit (engl. pension
credit) i penzionerima obezbeđuje nedeljni prihod od 124,05 funti za osobe koje
žive same i 189,35 funti za supružnike u godinama 2008/2009. To odgovara
iznosu od cca 595 funti odnosno evra mesečno.
Penzija koja se vezuje za ostvarene dohotke, prema tome drugi stub, sastoji se ili
od državne penzije koja se finansira putem preraspodele ili od privatnih odnosno
penzija preduzeća. Državna penzija (eng. state second pension, u prevodu otprilike
druga državna penzija), finansira se putem doprinosa socijalnog osiguranja od
iznosa godišnjih primanja od 4.524 funti naviše (cca 5.400 evra) u 2008. godini.
Visina se utvrđuje na osnovu dohodaka tokom kompletne profesionalne karijere
(49 godina). Do visine prihoda od 13.000 funti godišnje (cca 15.600 evra), stiče
se pravo na jedinstvenu stopu u visini od 3.390 funti godišnje (cca 4.000 evra).
Za segmente primanja između 13.000 i 29.952 funti (cca 15.600 i 35.900 evra),
stiču se dodatna prava u visini od 10%, za prihode između 13.000 funti i gornje
granice od 34.840 funti (dakle između 15.600 i 41.800 evra) stiče se dodatnih
između 10% i 20%. Za godine koje nedostaju da bi se navršilo 49 godina kao
mogućeg radnog staža, analogno se umanjuje i penzija.
Prvi stub: osnovna
državna penzija
Drugi stub:
postupak
preraspodele
(dobrovoljan)
Pre svega lica koja ostvaruju niske prihode manje od 13.000 funti imaju koristi
od jedinstvene stope ove druge zakonske penzije, za ljude sa većim primanjima,
državna penzija je manje atraktivna.
109
Alternativa: privatna
ili penzija preduzeća
Prvi stub: pravedno
zadovoljenje
potreba
Mada ovaj drugi stub državnog penzionog osiguranja nije obavezan: postoji
mogućnost da se umesto toga zaključi privatno ili penziono osiguranje kod
preduzeća (eng. contracting out). U tom slučaju se plaćaju niži doprinosi socijalnog
osiguranja, a država to rešenje dotira putem daljih poreskih olakšica. Omogućava
se uređivanje samo takvih penzionih fondova, kojima se garantuje penzija, koja je
najmanje u onoj visini u kojoj se kreće druga zakonska penzija. Trenutno cca. 56%
zaposlenih u Velikoj Britaniji imaju zaključeno privatno ili penziono osiguranje u
preduzeću umesto zakonske penzije.
Penzioni sistemi i principi pravednosti
Prvi stub penzionog osiguranja, kao osnovno osiguranje, u skladu je sa principom
pravednog zadovoljenja potreba. U tom pogledu, razlike između zemalja ogledaju
se pre svega u pitanju, da li plaćaju univerzalnu jedinstvenu stopu svim primaocima
penzije (Danska) ili osnovno osiguranje predviđa proveru materijalnog stanja, te
se prema tome u vidu imaju samo
Stopa rizika od siromaštva jeste udeo
penzioneri čiji su drugi osnovi za
lica koji raspolažu prihodima manjim od 60%
isplatu penzije suviše niski (Velika
prosečnog nacionalnog primanja.
Britanija, Nemačka i Švedska). A
pored toga razlikuje se i nivo osnovnog osiguranja: u Danskoj i Švedskoj mesečno
se predviđa oko 300 evra više nego u Nemačkoj. Ako se imaju u vidu veći troškovi
života, osnovno osiguranje se pre svega u Švedskoj nalazi na višem nivou. To se
odražava i kroz manji broj penzionera, koji raspolažu sa manje od 60% prosečnog
dohotka. Ovaj broj je u Nemačkoj i u Danskoj veći nego u Švedskoj. U Velikoj Britaniji
čak 30% lica preko 65 godine starosti živi u relativnom siromaštvu.
Stope ugroženosti siromaštvom u 2007. godini za osobe starije od 65 god.
EU (25 zemalja)
19%*
Danska
18%
Nemačka
17%*
Švedska
11%
Velika Britanija
30%
preliminarni podaci / / Izvor: Eurostat
110
Finansiranje osnovnog obezbeđenja se u svim zemljama odvija putem opštih
poreskih sredstava. Time osnovno obezbeđenje dobija relativno snažan
karakter preraspodele, jer ljudi koji ostvaruju veće prihode plaćaju i veći porez,
ali za uzvrat ne primaju davanja (Nemačka i Švedska) ili dobijaju podjednako
(Danska) kao penzioneri sa niskim nivoom dohotka. Pored toga, ovde može da
se zapazi preraspodela između generacija: iz poreza, koji pretežno plaćaju lica u
samostalnom ili nesamostalnom radnom odnosu, plaća se osnovno obezbeđivanje
penzionera.
Drugi stub penzionog osiguranja je penzija koja zavisi od ostvarenog dohotka.
Time se u okviru ovog stuba penzionog sistema pre svega poštuje princip pravedne
naknade prema učinku. Davanja se određuju pre svega na osnovu dužine rada i
visine ostvarenih primanja. U Nemačkoj i Švedskoj je ovaj deo starosnog osiguranja
organizovan od strane države, u Danskoj na tom mestu se nalaze penzije preduzeća
koje su obavezujuće u skladu sa kolektivnim ugovorom. Dok je u Velikoj Britaniji
predviđen izbor između državnog i penzionog osiguranja preduzeća.
Drugi stub: Pravedna
naknada prema
učinku
Preraspodela između različitih grupa dohotka u ovom penzionom stubu se odvija
u znatno manjoj meri nego kod osnovnog obezbeđenja. Mada u okviru državnih
penzionih osiguranja mogu da se odobre prava na penziju i za faze bez ostvarenog
dohotka od rada, ako se ti periodi smatraju društveno poželjnim. U tom smislu su
u Nemačkoj do 2005. godine priznavane godine školovanja u školama i visokim
školama od 17. godine života. Do danas se periodi odgoja dece u trajanju do 36
meseci uračunavaju prema visini prosečne zarade svih osiguranih lica u individualni
penzioni staž. I za periode upućenosti na negu, fond za obezbeđivanje nege pod
određenim uslovima uplaćuje doprinose u fond državnog penzionog osiguranja.
Na taj način, državno penziono osiguranje je u stanju da uvažava i delatnosti,
za koje nije predviđena naknada na tržištu rada. Pored toga se putem penzije
na osnovu umanjene radne sposobnosti i porodičnih penzija obezbeđuju drugi
vidovi rizika preko zakonskog penzionog osiguranja.
Efekti, koje imaju različite verzije prvog i drugog stuba na visinu penzije u poređenju
sa prethodno ostvarivanim dohocima od rada u ove četiri zemlje, prikazani su
na grafikonu 15.
Poređenje visine
penzija
111
Neto penzije u procentima u odnosu na prosecne neto zarade
140%
120%
100%
80%
Danska
Švedska
60%
Nemačka
Velika
Britanija
40%
20%
0%
Pola
prosečne plate
Prosečna
plata
Dve
prosečne plate
Izvor: sopstveni prikaz na osnovu podataka OECD (2007a: 39)
Grafikon 15: visina penzije u poređenju sa prihodom od delatnosti
Primer iz literature: U Danskoj (zeleni stub) penzioneri, koji su prethodno
primali polovinu prosečne plate, primaju neto penziju u visini od cca 132% svoje
poslednje neto plate. Ako su primali platu prosečne visine, dobiće oko 86%, a ako
su primali duplu prosečnu platu, dobiće oko 72% od svoje odnosne poslednje
neto plate kao neto penziju.
Visine penzija: lica
sa nižim prihodima
u Nemačkoj u
uporedivo lošijem
položaju
112
U Danskoj i Švedskoj je kod sve tri grupe dohotka nivo penzija najveći u odnosu
na dohodak od rada. Međutim, upadljivo je da samo u Nemačkoj penzija za lica
koja ostvaruju polovinu prosečne zarade u poređenju sa prethodno ostvarivanim
dohotkom, penzija ispada niža nego kod osoba koje ostvaruju prosečni dohodak.
Odnos između penzija i prethodne zarade čak je u Velikoj Britaniji povoljniji za
osobe sa niskim dohotkom nego u Nemačkoj. Kada bi se primenjivao isključivo
princip pravedne naknade prema učinku u smislu prihoda na tržištu, za sve grupe
dohotka bi ovaj odnos morao da bude podjednak.
Međutim, princip pravednog zadovoljenja potreba govori u prilog tome, da se
osobama sa niskim prihodima u starosti nadoknađuje veći deo dohotka koji
su ostvarili nego osobama koje ostvaruju prosečna ili bolja primanja. Teško
je konkretno odrediti, koliko daleko bi trebalo da ide ova vrsta preraspodele.
Međutim, poboljšanje položaja osobama koje ostvaruju niske prihode čini
se uputno u okviru nemačkog penzionog sistema, kako bi se izbegao porast
siromaštva u starosti. To se međutim pre može ostvariti preko minimalne penzije
nego preko komponente koja se vezuje za ostvarene zarade, a finansira putem
preraspodele.
Veća minimalna
Debate iz prethodnih godina, međutim, vrte se oko uređivanja drugog penzionog
stuba. Ovde je, pre svega bilo reči o pitanju, da li i u kojoj meri kapitalom
pokrivena penzija treba da zameni ili dopuni penziju koja se finansira putem
preraspodele.
Debata: koliki deo se
penzija može da
spreči siromaštvo u
starosti
pokriva kapitalom?
Prednosti i nedostaci
kapitalom pokrivenog penzionog sistema
„Sada važi jednostavna i jasna formula, da svi socijalni rashodi moraju uvek da se pokriju
iz nacionalnog dohotka tekućeg perioda. Ne postoji nikakav drugi izvor i nikada nije ni
postojao neki drugi izvor, iz koga bi socijalna davanja mogla da proisteknu, ne postoji
nikakav zbir fondova, nikakav prenos delova prihoda sa perioda na period, nema
,štednje’ u smislu privatne ekonomije, jednostavno ne postoji ništa drugo do tekućeg
nacionalnog dohotka kao izvora socijalnih izdataka. […] Postupci prikupljanja kapitala
i postupci preraspodele, prema tome u biti uopšte nisu tako različiti.“
(Mackenroth 1952: 41)
Ovaj citat koji je postao poznat kao „Makenrotova teza“ ostao je sporan
do današnjeg dana. On govori o tome da se potrošnja penzionera omogućava samo
putem odricanja od potrošnje na strani zaposlenih, nezavisno od odnosnog modela
finansiranja. I kod penzije koja je pokrivena kapitalom, kasniji penzioneri konačno
su upućeni na to da neka mlađa generacija otkupi njihove hartije od vrednosti, da
bi penzioneri mogli da žive od prihoda od te prodaje. Jer u suprotnom ove hartije
od vrednosti (akcije, pozajmice, itd.) ne bi imale nikakve kupce i ne bi imale nikakvu
vrednost. Prema tome, i visina kapitalom pokrivene penzije zavisi od toga, kako izgleda
odgovarajuća demografska i ekonomska situacija zaposlenih u datom sistemu. Ista
situacija je kod sistema preraspodele. Ovde visina isplata zavisi od ostvarenih prihoda.
113
Kada opada ili broj ili se smanjuju plate onih koji plaćaju doprinose (ili i jedno i drugo),
smanjuju se i prihodi penzionog osiguranja koje se finansira putem preraspodele, a
usled toga moraju da se smanjuju i penzije.
Neke ekonomske teorije pokazuju, da je ipak moguće, da se putem štednje (dakle
formiranja agregatne dugotrajne imovine) izvrši pozitivan uticaj na budući ekonomski rast. Na taj način bi i hartije pomenute od vrednosti dobile veću vrednost. Ovo
među zagovornicima kapitalom pokrivenog starosnog osiguranja važi kao argument
za uspostavljanje pokrića kapitalom. Jer, kod finansiranja putem preraspodele ne
štedi se ništa, samo se doprinosi mlađih direktno isplaćuju starijima u vidu transfera.
Međutim, druge analize ukazuju na to da prirast na osnovu agregatne dugotrajne
imovine, koji se stvara i ide u korist narednih generacija, nastaje usled izdvajanja
od zarada one generacije koja je uspostavila tu dugotrajnu imovinu. A pored toga
treba očekivati da pored međunarodnog trenda u pravcu kapitalom pokrivene penzije i sa njime povezanog rasta penzionog fonda, koji je tokom prethodnih godina
zabeležen, mogućnosti razumnog ulaganja postaju sve ređe. Dakle, sve u svemu
vlada nesigurnost o tome, da li je i u kom obimu kapitalom pokriveno penziono
osiguranje od prednosti.
Voditi računa o
individualnim
rizicima
Penzija u sistemu
preraspodele
114
Pored razilaženja stavova o efektima po celokupnu privredu, koji polaze od
kapitalom pokrivenog penzionog osiguranja, međutim, postoje jasni individualni
rizici koji su sa njime povezani. Pošto sve u svemu samo uporedivo mali deo
ušteđevina može da se uloži u sigurne državne obveznice, osim u slučaju da
se za uzvrat prihvati snažan porast zaduženja države, daleko veći deo akcija ili
obveznica mora da se ulaže. A u toj oblasti nužno postoje razni rizici: pad kursa
(kursni rizik), dužnik ne može da izvrši plaćanja (rizik neplaćanja), rast inflacije,
usled čega opada realna vrednost novčanog uloga (rizik inflacije), a kod investicija
u inostranstvu, uz to dolazi i rizik kursa zamene.
Rendita od penzije koja se finansira putem preraspodele odgovara kretanju
opšte sume zarađenih plata. To proističe iz okolnosti, što se penzije finansiraju
doprinosima zaposlenih. Ako poraste broj zaposlenih osoba ili ako rastu plate,
može da se isplati bitno više od onoga što su penzioneri uplatili za vreme svog
radnog veka. Ako broj zaposlenih opada, opada i realna plata; ako raste broj
penzionera, visina penzije mora da se smanji. Kalkulacije Nemačkog penzionog
osiguranja pokazuju, da se uobičajena rendita po osnovu povećanja broja penzija
u 2008. godini za neoženjene muškarce kretala oko 3,5% a za žene i oženjene
muškarce kretala se oko 4,1% (kod 45 godina staža sa prosečnom zaradom
i ako se uzme prosečan životni
vek). Na osnovu povećanje broja
penzionera u godinama 2020.,
2030. i 2040. dobijaju se manje
rendite za 2,8% za neoženjene
u obzir (ako bi se to učinilo, reč bi bilo o realnoj ili
muškarce i 3,3% za žene odnosno
efektivnoj renditi). Kada se obračunavaju rendite
za oženjene muškarce. U poređenju
od uloženog kapitala, uobičajen je postupak da
se navedu nominalne rendite.
sa time, međunarodni fondovi
akcija tokom proteklih 20 godina
donosili su nominalnu renditu od prosečnih 6,5% (Breyer 2000, Deutsche
Rentenversicherung 2009).
Nominalna rendita Suma plaćenih doprinosa
stavlja se naspram sume isplaćenih penzija. Rendita
od 4,1% prema tome znači da lice koje je izvršilo
uplatu za 100 uplaćenih evra dobija penziju u visini
od 104,10 evra. Pri tome se kretanje cena ne uzima
To znači, da je veoma verovatno da je rendita od kapitalom pokrivene penzije
veća od penzije koja se finansira putem preraspodele. Pošto je reč o verovatnoći,
međutim, preti i opasnost da penzija ispadne manja. Tržišta akcija, ako se posmatra
na duže periode, imaju uvek iznova i faze sa negativnim renditama. U najgorem
slučaju, ušteđevina čak može potpuno da izgubi vrednost. Naravno da mogu da se
zaključe osiguranja protiv takvih slučajeva, međutim premije za ta osiguranja opet
u značajnoj meri umanjuju korist od rendite zbog pokrića kapitalom. Alternativno
bi bile moguće državne garancije – međutim to bi faktički značilo finansiranje
putem preraspodele, jer bi državna pomoć za penzionere uglavnom morala da
se finansira iz poreskih sredstava zaposlenih.
Rendita kapitalom
Prema tome, postavlja se pitanje, da li nada da će se ostvariti prednost od rendite
može da opravda ulaženje u rizik koji je za to vezan. Odgovor na ovo pitanje
bez sumnje zavisi od odnosa ili mere u kojoj kapitalom pokrivena penzija treba
da dopuni ukupnu penziju. U Švedskoj se 2,5% penzionih doprinosa ulažu
u kapitalom pokrivenu penziju. Ovaj udeo je prema tome uporedivo nizak, a
pored toga postoji minimalna penzija koja je u poređenju sa pandanima na
međunarodnom planu relativno visoka. I u Nemačkoj, gde 4% bruto zarade
mora da se uloži da bi se stekle prednosti državnih subvencija, ovaj odnos na
prvi pogled deluje razumno.
Koliko je pokriće
pokrivene penzije
kapitalom?
115
Problematično:
dobrovoljnost
Međutim, problematičan je dobrovoljni karakter stuba koji je pokriven kapitalom.
Jer, dodatne uštede po pravilu će izdvajati pre oni koji ostvaruju veću zaradu, koji
prema tome lakše mogu da se odreknu ovih 4% od bruto zarade.
U načelu reč je o dodatnom doprinosu za penziono osiguranje koji dotira država i
koji se izdvaja na dobrovoljnoj bazi u visini od 4%, od koga profitiraju pre svega ona
lica, kojima smanjenje zarade ne predstavlja problem i koja su svesna dugoročnog
pada nivoa svog državnog penzionog osiguranja. Od državnih dotacija faktički
prema tome imaju prednost osobe koje ostvaruju prosečne ili bolje zarade.
Zaključak: ograničiti
kapitalom pokrivenu
penziju; ako se
uvodi, onda kao
obavezna
Kako može da
se ojača sistem
preraspodele?
116
Cilj kapitalom pokrivene penzije „Rister“ je da kompenzuje pad nivoa državnog,
zakonski obaveznog penzionog osiguranja. Jer zbog sve nepovoljnijeg odnosa
između broja lica koja uplaćuju doprinose i penzionera koji će se zaoštriti u
narednim decenijama, veoma je verovatno da će doći i do pada visine penzija. U
duhu principa podjednakog tretmana, čini se da je potrebno da se i ovom stubu
da obavezujući karakter i da se ne obuhvati samo jedan deo stanovništva. Ako se
razmatraju rizici, takođe se čini uputnim, da se udeo pokrića kapitalom poveća
iznad aktuelnih 4%. Ovaj argument je pre svega vezan za pravedan odnos između
generacija. Jer posledice krize penzije koja je pokrivena kapitalom u solidarnim
društvima moraju da ponesu i poreski obveznici, usled čega se generacija koja
uplaćuje doprinose izlaže dvostrukom opterećenju.
Ako se ostane kod penzije finansirane putem preraspodele kao centralnog sistema
osiguranja u starosti, postavlja se pitanje, koje mere postoje kao reakcija na opisani
demografski razvoj (vidi: poglavlje 5.3 demografske promene). Podizanjem
starosne granice za penziju od 2012. do 2029. godine na 67 godina i putem
implementacije faktora održivosti, već su preduzete određene mere.
Stvarna i zakonska starosna granica za penziju 2002–2007
Muškarci
Žene
Stvarno
Zakonski
Stvarno
Zakonski
Švedska
65,7
65
62,9
65
Danska
63,5
65
61,3
65
Velika Britanija
63,2
65
61,9
60
Nemačka
62,1
65
61
65
Prosek u OECD
63,6
65
61,8
63,8
Izvor: OECD (2009))
Dalje mere koje mogu da dovedu do toga da se raskorak između visine penzije i
poslednjeg ostvarenog dohotka smanji, trebalo bi da se kreću pre svega u pravcu
povećanja opšte sume zarađenih plata na makro-ekonomskom planu. Pri tome
su moguća dva pristupa: s jedne strane povećanje broja platilaca doprinosa a sa
druge strane povećanje plata.
Kod stope zaposlenosti, tokom proteklih godina su ostvareni bitni pomaci koji
su posledice sve češćeg zapošljavanja žena. Međutim, proširenje broja lica koja
uplaćuju doprinose može da se postigne i na drugi način. Putem uključivanja svih
osoba u radnom odnosu (prema tome i osoba koje obavljaju samostalnu delatnost,
državnih činovnika i političara), takođe može da se poboljša finansijska osnova
penzionog osiguranja. Tim putem doduše i veći krug ljudi stiče pravo na penziju.
Međutim, vrhunac demografskog opterećenja oko 2040. godine na taj način
može da se rasporedi na duži period i da se na taj način amortizuje.
Prvo: više lica koja
uplaćuju doprinose
„Nastojimo da zakonsko penziono osiguranje dugoročno proširimo na sva lica u
radnom odnosu. Pri tome ostajemo pri ostvarenom dohotku od radnog odnosa
i pri dužini trajanja radnog odnosa kao merilima za određivanje visine penzije.“
(Hamburški program 2007: 59)
117
Drugo:
povećanje plata
Drugi pristup je vezan za povećanje plata. S jedne strane, to se može postići
postizanjem napretka u oblasti proizvodnje. Iz te perspektive i ulaganje u
obrazovanje, stručno obučavanje i usavršavanje predstavlja važan instrument
pomoću koga će se amortizovati efekti demografskih promena. Međutim, od
2000. godine je procentualni odnos između bruto dohotka od nesamostalnog
rada i nacionalnog dohotka u Nemačkoj (kvota plata) opadao uprkos rasta
produktivnosti. Razlog tome nije možda okolnost da se opterećenje u vidu dažbina
povećalo kako se sa nekih strana stalno tvrdi. Udeo neto plata u bruto platama
(neto kvota) iznosio je cca 65%, udeo poreza i dažbina kretao se oko 35%. Udeo
prihoda od preduzeća i imovine je, međutim, konstantno rastao.
82%
80%
78%
76%
74%
72%
70%
68%
66%
64%
62%
Neto-kvota
2006
2005
2004
2003
2002
2001
2000
1999
1998
1997
1996
1995
60%
kvota plata
Izvor: Savezno ministarstvo za rad i socijalna pitanja (2007))
Grafikon 16: Kvota plata i neto kvota plata u Nemačkoj
Primer iz literature: Tokom 1999. godine neto kvota se kretala oko
64%, do 2006. godine, neto kvota je porasla na cca. 65%. U istom periodu
opao je udeo plata u nacionalnom dohotku sa 72% na 66%. Dok je teret
dažbina, prema tome, ostao otprilike na istom nivou, plate su opale u odnosu
na kretanje drugih vrsta primanja (prihodi od imovine, prihodi od preduzeća).
118
Prema tome, bilo bi potrebno da porastu plate, kako bi se ojačao nemački sistem
finansiran putem preraspodele. U poređenju sa Evropom pokazuje se, da su pre
svega u uslužnom sektoru plate niske. Minimalne plate, prema tome, takođe
mogu da budu sredstvo, da se spreči dalje razilaženje kretanja plata u različitim
sektorima i da doprinesu obezbeđivanju budućih penzija.
Postoji jedna alternativa da se rastući prihodi od preduzeća odnosno od imovine
u većoj meri uključe u finansiranje zakonskog penzionog osiguranja, s obzirom na
to da su tokom proteklih deset godina znatno porasli. Takav vid finansiranja putem
poreza mogao bi pre svega da posluži za podizanje nivoa minimalne penzije, čime
bi se kompenzovao deo penzije koji se vezuje za ostvarena primanja a koji beleži
pad, pre svega za osobe koje ostvaruju prosečne i niže zarade.
Uključiti i prihode
Sa podizanjem starosne granice za penziju, pored toga su potrebne i mere koje
zaposlenima omogućavaju da zaista i popune duži radni vek. Uslovi rada u mnogim
oblastima moraju da se prilagode pomerenoj zakonskoj starosnoj dobi za odlazak
u penziju (humanizacija sveta rada).
Humanizacija sveta
od imovine i dobit
preduzeća
rada
Za socijaldemokratiju to znači:
• Podizanje minimalne penzije putem poreskog finansiranja u cilju osiguranja
u starosti (na primer na osnovu oporezivanja preduzeća i imovine).
• Proširenje kruga lica, koja uplaćuju doprinose u zakonsko penziono osiguranje finansirano putem preraspodele.
• Obavezni stub pokriven kapitalom (obaveza „Rister“) bez povećavanja
dosadašnjeg udela.
• Podsticanje zapošljavanja kod žena, između ostalog putem boljeg spajanja
porodice i zanimanja.
• Podsticanje produktivnosti putem podsticanja obrazovanja i usavršavanja,
istraživačkog i naučnog rada.
• Humanizacija sveta rada.
119
7.4. Zdravstvo
Autori: Diana Ognjanova i Aleksander Petring
U ovom poglavlju ćemo:
• izložiti osnove nemačkog, holandskog i britanskog
zdravstvenog sistema;
• prikazati prednosti i nedostatke ova tri zdravstvena sistema;
• razmatrati opcije za reformisanje nemačkog sistema zdravstva, pre svega
u pogledu njegovog finansiranja.
Dva modela: pod
državnom upravom
i preko socijalnog
osiguranja
U Evropi su se kroz istoriju razvili različiti modeli zdravstva. U načelu razlikuju se
zdravstveni sistemi kojima upravlja država i koji se finansiraju putem poreza, kao
što je to Nacionalna zdravstvena služba „National Health Service” (NHS) u Velikoj
Britaniji, od sistema koji se temelje na socijalnom osiguranju – kao što je to slučaj
u Nemačkoj i Holandiji.29
Oblici organizacije i obeležja modela zdravstvenih sistema
Nacionalna
zdravstvena
služba
Model socijalnog
osiguranja
„Zakon o
zdravstvenom
osiguranju radnika“
•
•
•
•
•
•
•
Besplatan pristup medicinskim ustanovama pod
državnom kontrolom za celo stanovništvo;
Finansira se uglavnom iz poreza;
Uglavnom javni pružaoci usluga.
Široko obavezno osiguranje;
Uglavnom finansiranje putem doprinosa poslodavaca i
zaposlenih koji zavise od visine ostvarenog dohotka;
Privatne ili javne ustanove zdravstvenog osiguranja;
Javni i privatni pružaoci usluga.
Nemački zdravstveni sistem
Nastanak nemačkog modela zdravstvenog sistema datira iz 1883. godine. Zakon
o zdravstvenom osiguranju radnika uveo je jedinstvenu obavezu zaključivanja
zdravstvenog osiguranja za radnike do određene visine dohotka.
iz 1883. godine
29 U nekim zemljama u Evropi postoje i kombinovani oblici, kao što je na primer finansiranje i preko poreza
i preko doprinosa za socijalno osiguranje.
120
Svako lice, obavezno da zaključi ovaj vid osiguranja, postajalo bi član zdravstvenog
osiguranja, koje je bilo uređeno za onu granu delatnosti kojoj je to lice pripadalo.
Sadašnji sistem socijalnog zdravstvenog osiguranja je postavljen i decentralno i
federalno. Karakterističan je snažan položaj različitih nedržavnih (korporatističkih)
institucija. U tom smislu, na primer, na strani pružalaca usluga, u glavne aktere
sistema zdravstvenog osiguranja spadaju udruženja lekara i zubara registrovanih
za ambulantno lečenje korisnika zakonskog zdravstvenog osiguranja, dok na strani
nosilaca izdataka u njih spadaju fondovi zdravstvenog osiguranja i njihovi savezi.
Struktura:
Ambulantno medicinsko zbrinjavanje je sektor u okviru koga najveći uticaj imaju
korporatističke institucije (Busse/Riesberg 2005). Udruženja registrovanih lekara
ugovaraju sa osiguranjima, koja posluju u njihovoj zemlji, ukupnu naknadu koju
dele među svojim članovima u skladu sa pravilima koja važe jedinstveno za celu
državu, ali koja se prilagođavaju i regionalnim okolnostima. Uopšteno se naknada
za rad opštih i specijalizovanih lekara vrši nakon obavljanja zdravstvene usluge.
Predviđena je gornja granica za naknadu određenog obima usluge.
Ambulantno
U stacionarnoj oblasti primenjuje se dualno finansiranje: Savezne pokrajine
planiraju investicije, u čijem finansiranju kasnije učestvuju zajedno sa saveznim
nivoom države, dok zdravstvena osiguranja snose tekuće i troškove održavanja.
Otkad je Nemačka 2004. godine preuzela australijski sistem dijagnostičkih grupa
(DRG), kalkulacije tekućih rashoda bolnica se uglavnom vrše uz pomoć tog sistema
(Svetska zdravstvena organizacija, 2006).
Stacionarna
Zakonsko zdravstveno osiguranje
Nemački sistem zdravstvenog osiguranja karakteriše podela na zakonske i privatne
kompanije za zdravstveno osiguranje. Zakonska osiguravajuća društva (kase) se
uglavnom finansiraju preko doprinosa za osiguranja. Do 2005. godine doprinose su
snosili poslodavci i zaposleni na bazi pariteta. Tokom 2005. godine za zaposlene
i penzionere uveden je dodatni doprinos u visini od 0,9%. Deca i bračni drugovi
koji ne ostvaruju prihode od rada pokriveni su takođe osiguranjem bez plaćanja
doprinosa, što dovodi do preraspodele u okviru zakonskog zdravstvenog osiguranja
u korist porodica.
decentralna i
federalna – snažne
nedržavne institucije
zbrinjavanje
oblast
Podela na dva dela
kod zdravstvenih
fondova
121
Oko 85%
stanovništva je
zakonski osigurano
Sloboda izbora
zdravstvenih
osiguranja
„Morbi-RSA“
Oko 85% stanovništva osigurano je putem zakonskog zdravstvenog osiguranja.
Članstvo u kompanijama za zdravstveno osiguranje obavezno je za radnike i
službenike, čiji godišnji dohoci ne prelaze određeni iznos (granica obaveznog
zaključivanja zakonskog osiguranja), a 2009. godine, granica obaveznog osiguranja
kreće se oko mesečne bruto zarade u visini od 4.050 evra.
Trenutno postoji oko 200 kompanija za zakonsko zdravstveno osiguranje (stanje:
jul 2009). Od 1996. gotovo svi osiguranici imaju pravo da se opredele za određenu
kompaniju. Struktura članova pojedinih kompanija je veoma heterogena, imajući
u vidu različite prihode od doprinosa i različite strukture morbiditeta.
Da bi se nadoknadile ovakve razlike,
Poravnanje strukture rizika zavisnih od
nakon različitih prethodnih faza,
morbiditeta treba da smanji negativne efekte
po ona zdravstvena osiguranja koja imaju posebno
konačno je 1. januara 2009. godine
mnogo osiguranika sa bolestima koje zahtevaju skupo
uvedeno poravnanje strukture rizika
lečenje. Morbiditet je reč latinskog porekla (morbikoji zavise od morbiditeta („Morbidus) i označava bolest. Stari princip poravnanja (do
RSA“). Prema tome, kompanije za
2002. godine) između zdravstvenih osiguranja uzizdravstveno osiguranje za svako
mao je u obzir starost, pol i nesposobnost za rad.
osigurano lice dobijaju osnovni
Od 2002. godine uključeno je i učešće u specijalnim
programima za lica sa hroničnim oboljenjima. Novi
paušalni iznos u visini prosečnih
vid poravnanja strukture rizika sada obuhvata 80
rashoda po glavi osiguranika. Ova
izabranih, skupih hroničnih i teških bolesti, za koje
paušala se povećava ili umanjuje
zdravstvena osiguranja dobijaju bespovratna sredstva.
putem dodataka ili odbitaka na
osnovu starosne dobi i pola. Uz to
dolaze dodatna sredstva za osiguranike sa određenim hroničnim odnosno teškim
bolestima, koji su znatno skuplji od proseka.
Reformisano poravnanje strukture rizika ima za cilj bolju preraspodelu sredstava
u okviru ciljanog poravnanja strukture rizika i umanjuje motivaciju da se izaberu
posebno dobri rizici. Ako njihova bolest spada u 80 definisanih bolesti, hronično
obolela lica za zdravstvena osiguranja više ne predstavljaju nužno i velike finansijske
rizike.
Od 2009. godine obavezno osiguranje
122
Zaposleni, čija primanja tokom uzastopne tri kalendarske godine prelaze granicu
zaključivanja obaveznog zakonskog osiguranja, i lica koja obavljaju samostalnu
delatnost ne podležu obavezi zaključivanja zakonskog zdravstvenog osiguranja.
Ona mogu dobrovoljno da zaključe državno ili privatno zdravstveno osiguranje.
U okviru zdravstvene reforme 2007. godine, od januara 2009. sva lica sa
prebivalištem u Nemačkoj dužna su da zaključe zdravstveno osiguranje.
Koalicija CDU/CSU i SPD 2007. godine je usvojila Zakon o jačanju konkurencije
u oblasti zakonskog zdravstvenog osiguranja, koji u vidu zdravstvenog fonda
predviđa kompromisno rešenje između ideje građanskog osiguranja, koje zagovara
SPD, i koncepcije zdravstvene premije, koja je poznata i kao paušala po glavi, a
za koju se zalaže CDU.30
U novom zdravstvenom fondu, sažimaju se doprinosi glavne grupe zaposlenih
osiguranika, zaposlenih i njihovih poslodavaca. Pored toga su predviđene i dotacije
od poreskih sredstava, koje treba da se povećaju na iznos od 14 milijardi evra
godišnje. Pošto poreski sistem za razliku od naplate doprinosa ima progresivno
dejstvo, dotacije od poreza utiču povoljno
na pravednu raspodelu i finansiranje
Predlog socijaldemokrata o građan­
skom osiguranju predviđa da se
zdravstvenih osiguranja stavljaju na širu
zadrži finansiranje zdravstvenog sistema
osnovu (Gres/Vasem (Greß/Wasem)
putem preraspodele i da se postavi na
2008, vidi: poglavlje 7.1. Porezi).
Zdravstveni
fond
Poreske dotacije:
pravednija
raspodela
znatno šire finansijske osnove. Obaveza zaključivanja zakonskog zdravst-
venog osiguranja treba da se proširi na
sve građane, a to znači da treba da se
uključe i one grupe stanovništva, kao na
primer osobe koje obavljaju samostalnu
delatnost i državni službenici, koje do sada
nisu bile obuhvaćene. Granica obaveze
zaključivanja osiguranja bi trebalo da se
ukine. Osnova doprinosa treba da se proširi
putem uključivanja drugih vrsta prihoda
kao na primer prihoda od izdavanja, dodatnih prihoda i prihoda od kapitala. Postojeća
granica za obračunavanje socijalnog osiguranja treba da se poveća. Građansko
osiguranje nude kako zakonska tako i
privatna zdravstvena osiguranja, između
kojih može slobodno da se bira. Razlike u
pogledu strukture osiguranika kompenzuju se putem poravnanja strukture rizika.
Model zdravstvene premije koji
predviđa CDU/CSU, polazi od zadržavanja
razlikovanja između zakonskih i privatnih
osiguranika. Promene se predviđaju samo
kod zakonskih zdravstvenih osiguranja.
Ovde ubuduće svi osiguranici treba da
plaćaju svojim zdravstvenim osiguranjima jedinstveni paušal. Lica sa niskim
zaradama dobijaju pomoć za finansiranje
zdravstvene premije iz poreskih sredstava.
Ovaj model ima za cilj odvajanje doprinosa
za zdravstveno osiguranje od troškova
rada, a socijalno poravnanje prenosi na
državni poreski i sistem transfera.
30 Vidi Poglavlje 6 (Socijalno-političke pozicije stranaka) i Čitanka 1: Osnove socijaldemokratije (2008)
123
Do 2009. godine kompanije za zdravstveno osiguranje su svoje doprinose
naplaćivale direktno od osiguranika odnosno poslodavaca. Zdravstveni fond
treba da prikupi na jednom mestu doprinose zakonskog zdravstvenog osiguranja.31
Zakonske kompanije za zdravstveno osiguranje za svakog osiguranika iz
zdravstvenog fonda dobijaju paušalne dotacije uz dodatke ili odbitke na osnovu
starosti, pola i stepena rizika. Na taj način se 1994. godine uvedeno poravnanje
na osnovu strukture rizika integriše u zdravstveni fond i razvija dalje.
Stopa doprinosa
određuje se na
centralnom nivou
Dodatni doprinosi
mogući u
ograničenoj meri
ZKZO: isto pravo na
davanja
Oko 9% je privatno
osigurano
Stopu doprinosa svake godine utvrđuje savezna vlada, a od jula 2009. godine
ona se kreće oko 14,9% od (dela) dohotka koji podleže obavezi osiguranja.
Postoji i granica za obračunavanje socijalnog osiguranja u visini od 3.675 evra
bruto mesečno (2009). Ako je naknada za rad osiguranika veća od ovog iznosa,
deo naknade koji prelazi ovaj iznos se ne uzima u obzir prilikom kalkulacije visine
doprinosa.
Ako zakonskim kompanijama za zdravstveno osiguranje (ZKZO) nisu dovoljna
sredstva koja su im dodeljena, ona imaju pravo da naplaćuju dodatne doprinose
od svojih osiguranika. Dodatni doprinos do visine od osam evra mesečno može
da se naplati bez provere dohotka članova. Dodatni iznosi koji su viši od ove svote
podležu ograničenju do visine od 1% dohotka na koji se obavezno plaća doprinos.
Zdravstvena osiguranja koja dobro posluju mogu da vrate deo doprinosa.
Nezavisno od statusa osiguranja, visine doprinosa ili dužine trajanja osiguranja,
članovi ZKZO i članovi njihovih porodica koji ne ostvaruju zaradu od samostalnog
ili nesamostalnog rada, po potrebi imaju podjednako pravo na zdravstvene usluge.
Privatne kompanije za zdravstveno osiguranje (PKZO)
Oko 9% stanovništva je zaključilo privatno zdravstveno osiguranje. Kod kompanije
za privatno zdravstveno osiguranje (PZO), premija osiguranja se obračunava na
osnovu ugovorenog obima usluga, opšteg zdravstvenog stanja, pola i životne
dobi. U skladu sa gore navedenim diferenciranjem, PZO može da ponudi određene
tarife, imajući u vidu individualni rizik osiguranja.
Za razliku od ZKZO, koje posluju na osnovu principa preraspodele (to znači da se
usluge osiguranja finansiraju tekućim prihodima od doprinosa tokom iste godine),
31 Tokom prelazne faze se, međutim, iznosi i dalje plaćaju zdravstvenim osiguranjima, koje ih potom
prosleđuju zdravstvenom fondu.
124
PKZO imaju obavezu da formiraju rezerve za starost (pokriće kapitalom), koje
osiguranici od 2009. godine mogu da ponesu sa sobom u slučaju da pređu u
neku novu PKZO do iznosa osnovne tarife.
Tarife PKZO su u poređenju sa ZKZO pored veće ponude usluga često – a to
posebno važi za mlađe i zdravije osiguranike, kao i za lica koja žive sama, a ostvaruju
dobru zaradu – povoljnije od doprinosa za ZKZO. Glavni razlog za to je nejednaka
socijalna raspodela u pogledu strukture osiguranika u okviru zakonskog odnosno
privatnog zdravstvenog osiguranja.
Pošto lica sa privatnim zdravstvenim osiguranjem uglavnom imaju visoka primanja
i nizak zdravstveni rizik, PKZO od zakonskog zdravstvenog osiguranja koje se
finansira solidarno, odvlače prihode i dobre rizike. Privatno osigurana lica –
državni službenici, lica koja obavljaju samostalnu delatnost i koja ostvaruju velike
prihode – za PKZO su ekonomski toliko povoljna, da su ova u stanju da nadoknade
medicinske usluge ne samo po normalnoj ceni već i sa doplatom. Time se kod
vršilaca usluga stvaraju podsticaji da prioritetno zbrinjavaju privatne pacijente
(Walendzik: 2009).
Bolje ponude:
posledice boljih
„rizika“
\
Članovi porodice koji ne ostvaruju sopstvenu zaradu, kod ZKZO su načelno
pokriveni osiguranjem bez plaćanja doprinosa. Kod PKZO se za svako osigurano
lice plaća posebna premija osiguranja. Osiguranici PKZO ne mogu u bilo koje
doba da se vrate na ZKZO. Potrebno je da budu mlađi od 55 godina i da se njihov
dohodak ponovo spusti ispod granice za obračunavanje socijalnog osiguranja.
Članovi porodice
Privatni osiguravači su od 2009. godine zakonski obavezni da ponude jednu
osnovnu tarifu, koja pokriva paletu usluga koja je takođe u skladu i sa ponudom
ZKZO i koja ne sme da bude veća od prosečnog doprinosa ZKZO (cca 570 evra
mesečno 2009. godine). Osiguranici PZO i oni koji su dobrovoljno zaključili ZZO,
međutim, samo pod određenim uslovima mogu da pređu na osnovnu tarifu.
Početni doprinos se određuje samo prema starosti i polu osiguranika.
Od 2009: obavezna
Zdravstveni sistem u Holandiji
Holandski zdravstveni sistem veoma liči na nemački. U oba slučaja reč je o sistemima
socijalnog osiguranja koji se temelje na doprinosima - uglavnom vezanim za visinu
ostvarenih dohodaka - na slobodnom izboru osiguranika, uglavnom privatno
organizovanim pružaocima zdravstvenih usluga i opširnom, mada delimično
moraju da se
osiguraju posebno
osnovna tarifa
Sličnost sa
nemačkim sistemom
125
nejasno definisanom, paketu usluga. Sličnost između ova dva sistema može
jednostavno da se objasni: tokom 1941. godine uvedeni holandski zdravstveni
sistem je uglavnom bio inspirisan nemačkim sistemom (Greß: 2006). Taj sistem
je poslednji put podvrgnut temeljnoj reformi 2006. godine.
Zdravstveni sistem:
tri stuba
Od 1996: sistem
zdravstvenih
osiguranja jedinstven
Jedan konkurentski
okvir za socijalna i
privatna osiguranja
Finansiranje pre svega
putem doprinosa
Snažan efekat
reforme: petina
promenila
zdravstveno
osiguranje
Uzor reforme za
Nemačku?
126
Holandski sistem zdravstvenih osiguranja sastoji se od tri stuba. Prvi stub (osiguranje
za potrebe (doživotne) nege i dugoročno osiguranje) i treći stub (privatno dodatno
osiguranje) u principu nisu menjani putem načelne reforme zdravstvenog osiguranja
2006. godine. Ova reforma se gotovo isključivo odnosila na drugi stub. Pre ove
reforme, drugi stub je obuhvatao obavezno socijalno osiguranje i puno privatno
osiguranje. Zaposleni i lica sa samostalnom delatnošću koja ostvaruju dohodak
iznad određene granice morala su da napuste obavezno socijalno osiguranje i da
pređu na puno privatno osiguranje.
Od ove reforme postoji jedinstven sistem zdravstvenog osiguranja. Prethodno
socijalna odnosno prethodno privatna zdravstvena osiguranja međusobno
konkurišu u okviru jedinstvenog sistema osiguranja (Van Ginneken: 2006).
Za sva zdravstvena osiguranja važe isti uslovi: ona su obavezna da zasnuju ugovorni
odnos, dakle ne mogu da odbiju aplikante, ne smeju da naplaćuju premije u
zavisnosti od rizika i uključena su u sistem poravnanja struktura rizika koji zavise
od bolesti. Zdravstvena osiguranja mogu da ponude različite tarife osiguranicima,
a predviđena je opšta obaveza osiguranja.
Sistem se finansira putem doprinosa koji se vezuju za ostvarena primanja i doprinosa
koji se ne vezuju za primanja. Jedan deo snosi država, tako što finansira doprinose
za decu i omladinu ili zdravstveni dodatak za osobe sa niskim primanjima.
Reforma je najpre izvršila snažan uticaj na spremnost osiguranika da promene
osiguranje. Oko jedne petine svih osiguranika u Holandiji je usled reforme promenila
osiguranje. Kod svog izbora, osiguranici u Holandiji pokazali su veliku potrebu za
sigurnošću. Osiguranici su se retko odlučivali za tarife sa većim delom participacije
– a oko 95% svih osiguranika zaključilo je dodatno privatno osiguranje.
Konkurentski sistem zdravstvenog osiguranja, koji prevazilazi granice između
zakonskog i privatnog zdravstvenog osiguranja je predmet diskusije kao uzor za
srednjoročni i dugoročni razvoj nemačkog zdravstvenog sistema.
Velika Britanija
Zdravstveno staranje o stanovništvu u Velikoj Britaniji je tradicionalno posao
javnog sektora. Većinu poslova u okviru zdravstvenog sistema planira, usmerava i
reguliše Nacionalna zdravstvena služba (National Health Service, NHS) koja postoji
od 1948. godine NHS se najvećim delom finansira preko poreza, a država njome
upravlja. Članstvo u NHS obavezno je za sve građane.
Pravo na usluge zdravstvenog sistema ima celokupno stanovništvo koje stanuje
na teritoriji Velike Britanije, nezavisno od nacionalnosti ili prihoda. Osnovno
zbrinjavanje, kome svi imaju pristup, obuhvata lečenje od strane lekara opšte
prakse i lekara specijalista, ambulantno i stacionarno lečenje kao i smeštanje u
ustanove za zbrinjavanje.
Centralna uprava
putem „National
Health Service“(NHS)
Pravo ima celokupno
stanovništvo
Zdravstveni sistem se velikim delom finansira putem poreskih sredstava, a osim
toga i putem privatnih doplata uglavnom za lekove i usluge zubara, kao i iz
doprinosa za nacionalno osiguranje NHS-a, u koje sredstva uplaćuju lica koja
obavljaju samostalnu delatnost i nesamostalno zaposlena lica kao i poslodavci.
Lečenje se za pacijente po pravilu obavlja besplatno.
Ključnu ulogu kod organizacije usluga igraju poverenici za primarno zbrinjavanje
(„Primary Care Trusts“ ili PCT). Reč je o mreži od nekih 50 ordinacija kućnih lekara,
koji su zaduženi za teritoriju od 5.000 do 250.000 osoba koje pokrivaju. PCT su
zaduženi za planiranje potrebnih zdravstvenih usluga u svom regionu kao i za
obezbeđivanje odgovarajućeg zbrinjavanja. Oni primaju preko 75% budžeta za
zdravstvene usluge, a pri tome imaju mogućnost da sa lokalnim ustanovama za
zbrinjavanje, NHS poverenicima, ali i sa ustanovama iz susednih distrikata ili sa
privatnim ili neprofitnim ponuđačima zaključe ugovore o zbrinjavanju.
Mreža ordinacija
Osnovno zbrinjavanje obezbeđuju kućni lekari. Kućni lekari, koji uglavnom obavljaju
svoj posao u vidu samostalne delatnosti, po pravilu imaju važnu ulogu čuvara
pristupa32 u odnosu na šire specijalističke usluge u okviru zdravstvenog sistema.
Bolnice se plaćaju kako na osnovu usluge koju vrše ali i paušalno na osnovu
ugovora. Ukupan budžet je obezbeđen i podvrgnut je centralnom upravljanju
preko birokratije ministerijala na nivou centralne države i ministarstava zdravlja
Kućni lekari:
kućnih lekara
osnovno
zbrinjavanje i
upućivanje
32 Engleski izraz gatekeeper. Kućni lekar je prvi kome se obraćaju pacijenti i odgovoran je za upućivanje
pacijenata specijalistima.
127
Ograničena sloboda
izbora za pacijente
Velika Britanija:
uporedivo mali
izdaci za zdravstvo
Plan reforme treba
da reši nedostatke
Ključni ciljevi:
efikasnost, jednake
šanse i pravedno
zadovoljenje
potreba
Pitanje efikasnosti
i mogućnosti
finansiranja
128
Engleske, Velsa, Škotske i Severne Irske.Die Wahlfreiheit für Patienten ist begrenzt.
Eine freie Arztwahl ist partiell im Rahmen der Zugehörigkeit zu einem regionalen Distrikt möglich. So können Patienten in Absprache mit ihrem Hausarzt für eine nachstehende Behandlung aus mehreren in einer Liste geführten Krankenhäusern wählen.
Die erweiterte Möglichkeit bei der Auswahl von Krankenhäusern beabsichtigt neben
Wahlfreiheit die Reduzierung von Wartezeiten.
Jedan od najvećih problema britanskog zdravstvenog sistema predstavljaju
nedovoljno finansiranje i dugi rokovi za čekanje koji proističu iz toga. U odnosu
na bruto domaći proizvod (BDP), Velika Britanija izdvaja uporedivo malo sredstava
za zdravstveno zbrinjavanje. Dok je 2007. godine Nemačka uložila oko 10,4%
BDP u zdravstvo, Velika Britanija sa 8,4% se kreće čak ispod proseka u zemljama
OECD, gde iznosi oko 8,9% (OECD 2008: 1). Kao posledice stroge budžetske
politike i regulisanja pristupa uslugama, dolazi do nedovoljne pokrivenosti u
oblasti stacionarnog lečenja.
Uvođenjem plana „The NHS Plan – A Plan for Investment. A Plan for Reform“
2000. godine je stoga pokrenut ogroman projekat reforme. Cilj je da se taj
plan sprovede do 2010. godine a predviđa se, između ostalog, povećanje broja
kreveta u bolnicama, povećanje broja upravnika u bolnicama i kućnih lekara kao
i mesta za studente medicine. Pored toga, program za prevenciju raka treba da
se proširi i da se omogući kvalitetnije socijalno obezbeđenje za starije ljude putem
zdravstvenih pregleda NHS.
Poređenje zdravstvenih sistema
Da bi se ocenile prednosti i nedostaci različitih sistema, često se uzimaju u obzir
definicije zdravstveno-političkih ciljeva. Pored načelne efikaskasnosti određenog
zdravstvenog sistema, u prvom redu su jednake šanse (u pristupu zdravstvenim
uslugama) i pravedno zadovoljenje potreba oni elementi, na koje bi zdravstveni
sistem trebalo da bude usmeren. Dugo se smatralo jednim od velikih dostignuća
socijalne politike XX veka, što zdravstveno obezbeđenje nije pitanje dohotka ili
nekog određenog socijalnog sloja. Zdravlje je osnova za život dostojan čoveka i
mora u podjednakoj meri da bude dostupno svim građanima.
Zahvaljujući medicinsko-tehničkom napretku, danas uspešno može da se
izleči znatno veći broj bolesti nego pre nekoliko decenija. To se vezuje za sve
veće troškove. Na taj način nužno se nameću pitanja efikasnosti i mogućnosti
finansiranja zdravstvenog sistema.
Evropski indeks potrošača u zdravstvu
Godišnje poređenje evropskih zdravstvenih sistema, koje posebno na političkom
nivou nailazi na značajnu percepciju, od 2005. godine sprovodi konsultantsko
preduzeće „Health Consumer Powerhouse” (HCP) na osnovu indeksa potrošača
u zdravstvu širom Evrope (EHCI) koji je samo razvilo. Na osnovu javno dostupnih
statistika (zemalja, Svetske zdravstvene organizacije i OECD), zakonskih tekstova,
dokumenata i anketa utvrđeni indeks ima za cilj da prikaže koliko je zdravstveni
sistem predusretljiv prema svojim korisnicima, a to znači da se viđenje potrošača
nalazi u središtu ispitivanja.
Rangiranje zdravstvenih sistema u Evropi na osnovu Evropskog indeksa potrošača
u zdravstvu sprovedeno je 2008. godine u šest ključnih oblasti: prava pacijenata
i informisanje pacijenata, elektronsko zdravstvo,33 rokovi čekanja na lečenje,
medicinski rezultati, obim i doseg zdravstvenih usluga, lekovi. A one opet
obuhvataju 34 indikatora efikasnosti.
„Health Consumer
Powerhouse“(HCP)
Šest ključnih oblasti
Evropski indeks potrošača u zdravstvu 2008. godine
Nemačka
Holandija
Velika Britanija
Maks. br. poena
Prava i
informisanje
pacijenata
100
125
94
150
Elektronsko
zdravstvo
50
92
92
100
Rokovi čekanja
na lečenje
187
133
93
200
Medicinski
rezultat
190
214
155
250
Obim i doseg
zdravstvenih
usluga
100
150
117
150
Lekovi
113
125
100
150
Ukupan br. poena
740
839
651
1.000
6
1
13
Rang
Izvor: Health Consumer Powerhouse (2008)
33 U oblasti elektronskog zdravstva istražuje se, u kojoj meri zemlje u svojim zdravstvenim sistemima koriste
elektronsku obradu podataka i komunikaciju u cilju obezbeđivanja boljeg pristupa i brze i sigurne obrade
zdravstvenih informacija.
129
Nemačka:
na 6. mestu,
od ukupno 31
Pozitivno: pristup i
spektar usluga
Negativno: prava
pacijenata i njihovo
informisanje
Na prvom mestu:
Holandija
Velika Britanija:
srednji rang
Prema Evropskom indeksu potrošača u zdravstvu iz 2008. godine, Nemačka
se nalazi na šestom mestu od 31 ispitanih zdravstvenih sistema u Evropi. Time
Nemačka beleži blagi pad, s obzirom na to da se 2007. godine nalazila na petom
mestu, a 2005. još na trećem mestu.
Kao veliku prednost nemačkog sistema, 2008. godine HCP je ocenio što praktično
ne postoje rokovi čekanja, što se bez problema dobija pristup lečenju od strane
specijalista kao i obuhvat spektra usluga. Kao pozitivan utisak zabeleženo
je da pacijenti u Nemačkoj u svako doba mogu da pribave drugo mišljenje.
Uporedivo dobar rezultat Nemačka je zabeležila i 2007. godine i u pogledu
kvaliteta medicinskih usluga. Orijentacione vrednosti u tom smislu bile su na
primer smrtnost dece, stopa preživljavanja pete godine kod oboljenja raka ili
stopa smrtnosti nakon srčanog udara.
Kod teme prava i informisanje pacijenata, Nemačka za razliku od toga zauzima
uporedivo slabo mesto. Nepostojanje zakona o zaštiti pacijenata dovelo je isto tako
do oduzimanja poena kao i činjenica, da se nemački lekari i klinike ne podvrgavaju
transparentnom poređenju kvaliteta.
U okviru EHCI, Holandija konsekventno dobija ocenu zdravstvenog sistema koji
je najpredustretljiviji prema potrošačima. Tokom 2006. i 2007, ova zemlja je stigla
do drugog mesta. 2008. godine, Holandija se nalazila na prvom mestu ove rang
liste, praćena od strane Danske, Austrije, Luksemburga i Švedske.
Velika Britanija se i dalje rangira u srednjem polju. Tokom 2006. godine je zauzimala
15 mesto, a 2007. godine 17. mesto. Tokom 2008. godine stavljena je na 13. mesto.
Merodavni kriterijum za to su pre svega dugi rokovi čekanja kod Nacionalne zdravstvene
službe i značajne razlike u kvalitetu kod državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja,
dok u pogledu elektronskog zdravstva zajedno sa Holandijom zauzima prvo mesto.
Nije sporno da je diskutabilno da li je spektar odabranih indikatora reprezentativan
za davanje ukupne ocene i poređenje zdravstvenih sistema.34 Pored toga postavlja
se i pitanje da li bi stavljanje dinamičkog načina posmatranja u centar pažnje kod
pitanja o promeni odnosno poboljšanju zdravstvenog sistema, možda imalo više
smisla od sačinjavanja rang liste, koja se ne upušta u različite polazne situacije
evropskih zemalja.
34 Najopširnije uporedne studije sprovele su Svetska zdravstvena organizacija (Svetski zdravstveni izveštaj
2000) i EU (u okviru Otvorene metode koordinacije).
130
Ipak i ove i druge studije (Schneider : 2007) ukazuju na to da načelna efikasnost
nemačkog zdravstvenog sistema ne predstavlja odlučujući problem, iako se u
pojedinim oblastima može prepoznati i potencijal za poboljšanje situacije. U tom
smislu, na primer, posebno u oblasti investiranja u zdravstvenu prevenciju i dalje
postoji potreba da se nadoknadi propušteno. To je pitanje koje je tesno vezano
za ideju socijalne države koja obezbeđuje prevenciju i koja uređuje zdravstvenu
infrastrukturu, ali i za pitanja obrazovanja (vidi: poglavlje 7.5).
Nemačka: načelno
Pitanje finansiranja je u Nemačkoj u sve većoj meri istupalo u prvi plan debate.
Razlog tome je sve veći pritisak u vezi sa finansiranjem, koji ima svoje razloge i
na strani prihoda i na strani rashoda. U porastu rashoda odražava se napredak
medicine, potreba stanovništva koje sve više stari za većim obimom i boljim
zdravstvenim uslugama, ali i nedostaci u pogledu efikasnosti prilikom pružanja
ovih usluga (žik (Walendzik, 2009). U međunarodnom poređenju, Nemačka troši
uporedivo mnogo novca za zdravstvenu prevenciju.
Debata: pitanja
Zdravstveni rashodi 2007. godine
Literatura:
Nemačka
Holandija
Velika Britanija
Izdaci za zdravstvo
u procentima
od BDP
10,6
9,8
8,4
Izdaci za zdravstvo
po osobi*
3.371
visok stepen
efikasnosti –
potrebno sustići
propušteno kod
prevencije
finansiranja
Friedrich-EbertStiftung (izdavač)
(2009c), Zukunft des
Gesundheitssystems
Solidarisch
3.527
2.992
*U američkim dolarima korigovano za uticaje različitih nivoa cena (pariteti kupovne moći) // Izvor: OECD (2008:1)
finanzierte
Versorgungssysteme
für eine alternde
Gesellschaft, Bonn.
U tom kontekstu često je pominjana eksplozija troškova u zdravstvu. Kada se
posmatra kretanje stope doprinosa, može da se konstatuje možda pre ograničeni
porast sa 12,4% u 1991. godini na 14,9% u 2009. godini (vidi grafikon 17).
Ako se posmatra kretanje (javnih) izdataka za zdravstvo kao procenat BDP, onda
može da se primeti da je on opao pre svega od 2003. godine. To je bilo vezano
za veliki broj reformi koje su uticale na smanjenje troškova, a koje su dovele do
politike rashoda koja se orijentiše prema prihodima (Busse/Riesberg 2005).
Vermeintliche
Kostenexplosion
131
20%
18%
16%
14%
12%
10%
8%
6%
4%
1998
1999
2000
2001
2002
2003
2004
2005
2006
2007
2008
Prosečna stopa doprinosa ZZO
Javni rashodi za zdravstvo, u procentima u odnosu na bruto domaći proizvod
Izvori: Savezno ministarstvo zdravlja (2009:1), OECD (2008e))
Grafikon 17 : Kretanje troškova za zdravstvo 1998–2008
Problemi
u pogledu prihoda
Izrazito veliki problemi ocrtavaju se na strani prihoda nemačkog zdravstvenog
sistema. Granica za obračunavanje socijalnog osiguranja beleži konstantan pad:
osobe koje ostvaruju bolje prihode i koje su zdravije mogu da izbegnu zajednicu
solidarnosti (solidarno snošenje rizika i solidarnost u odnosu na dohodak) u okviru
ZKZO tako što se opredeljuju za PKZO.
Prihodi na koje se plaćaju doprinosi beleže samo blag porast. I udeo lica sa radnim
odnosom u odnosu na broj stanovnika i udeo lica u zavisnom radnom odnosu u
poređenju sa ukupnim brojem lica sa radnim odnosom od 1992. godine beleže
pad (Busse/Riesberg: 2005). Istovremeno raste značaj drugih vrsta prihoda izuzev
onih od zavisne zaposlenosti (npr. prihodi od kapitala). Na taj način granica za
obračunavanje socijalnog osiguranja ZKZO ostvaruje nesrazmeran profit od porasta
svih vrsta prihoda. Granica za obračunavanje socijalnog osiguranja u okviru ZKZO
pored toga dovodi do regresivnog efekta raspodele, a to znači članovi ZKZO sa
većim prihodima moraju da izdvoje manji procenat svog dohotka.
Ako usluge zdravstva ubuduće treba da budu dostupne svim građanima i ako je
to moguće u istoj meri, onda mora da se cilja na što je moguće šire i na solidarno
finansiranje. Teoretski to može da se ostvari i putem povećanja poreskog dodatka
za finansiranje, kao u modelu zdravstvene premije, i putem građanskog osiguranja.
132
Stvarni efekat raspodele kod oba modela na kraju zavisi od uređivanja sistema
dotiranja, odnosno od visine granice za obračunavanje socijalnog osiguranja. Ali
pošto se sistem dotiranja odnosi samo na primaoce niskih primanja, kod modela
zdravstvene premije za razliku od građanskog osiguranja treba očekivati veće
opterećenje za domaćinstva sa srednjim prihodima, a u korist domaćinstava koja
ostvaruju veće prihode.
„Osobe koje su bolesne nezavisno od njihovog porekla, starosne dobi ili pola
imaju isto pravo na zbrinjavanje i podjednako učestvuju u medicinskom napretku. Ne želimo medicinu za dve klase. I zato se zalažemo za solidarno osiguranje
građana, koje obuhvata sve ljude.“
(Hamburški program 2007: 58)
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Hagen Kühn i
Sebastian Klinke
(2007), Perspektiven
einer solidarischen
Krankenversicherung
Robert Paquet
i Wolfgang
Schroeder (2009),
Im Haifischbecken.
Die Zukunft des
„experimentellen
Za pravedno i solidarno finansiranje nemačkog zdravstvenog sistema isto tako
je bitno da se ukine trenutna podvojenost zdravstvenog osiguranja (zakonsko
i privatno). Primer Holandije pokazuje da spajanje socijalnog i privatnog
zdravstvenog osiguranja može da podstakne utakmicu među osiguravajućim
društvima u korist osiguranika. Osnova za razumnu reformu trebalo bi da
bude široka baza finansiranja i obavezno osiguranje za sve građane u okviru
jedinstvenog tržišta zdravstvenog osiguranja, koje karakteriše obaveza neodbijanja
korisnika, doprinosi koji se ne vezuju za stepen rizika i sistem-RSA u zavisnosti
od morbiditeta.
Regierens“:
das Beispiel der
Gesundheitsreform
2007, u: Berliner
Republik 2/2009, str.
56–63.
Stefan Greß (2009),
Mit gleichen
Rahmenbedingungen
zu einem fairen
Wettbewerb im
Za socijaldemokratiju to znači:
• Principi kojima se rukovodi socijaldemokratija u oblasti zdravstva su efikasnost, pravedno zadovoljenje potreba i solidarnost (solidarnost u pogledu
rizika i dohotka).
• Veće poresko dotiranje ili uvođenje građanskog osiguranja omogućavaju
široko postavljeno i pravedno finansiranje zdravstvenog sistema.
• Poštena utakmica između zdravstvenih osiguranja (zakonskih i privatnih)
zahteva poravnanje različitih rizika, ukidanje granice do koje postoji obaveza
zaključivanja zdravstvenog osiguranja i zabranu odbijanja (rizičnih) korisnika.
• Potrebno je proširiti preventivne ponude i mere.
Gesundheitssystem:
zur Notwendigkeit
einer einheitlichen
Wettbewerbsordnung
auf dem
deutschen kranversicherungsmarkt,
WISO direkt,
Friedrich-EbertStiftung (Izdv.), Bonn
133
7.5. Obrazovanje
Autor: Marijus Buzemajer
U ovom poglavlju ćemo :
• napraviti poređenje nemačkog obrazovnog sistema sa švedskim i obrazovnim sistemom SAD;
• oceniti ova tri obrazovna sistema u pogledu različitih dimenzija pravednosti
i uspeha u obrazovanju;
• prodiskutovati o uzrocima za slabo kotiranje Nemačke i mogućim reformama i
• tematizovati fundamentalne osnove veza između obrazovanja kao osnove
za jednake šanse i socijaldemokratiju.
Nemačka: socijalna
i obrazovna politika
dugo bile odvojene
Međunarodni nivo:
jedinstvena socijalna
i obrazovna politika
Počela debata u
Nemačkoj
134
O obrazovnoj i socijalnoj politici u Nemačkoj se već dugo vode odvojene diskusije.
Ovo razgraničenje je posledica političkog nasleđa jedne konzervativne države
blagostanja, ali isto tako i različitog institucionalnog utemeljenja ove dve političke
oblasti. U nemačkom obrazovnom federalizmu, za obrazovanje su zadužene
pre svega federalne jedinice i jedinice lokalnih vlasti. Saveznom nivou preostaje
samo nadležnost u oblastima visokoškolske politike, profesionalnog obrazovanja
u firmama (u okviru dualnog sistema) i podsticanja profesionalnog obučavanja.
Odgovornost za socijalnu politiku, za razliku od toga, gotovo u potpunosti snose
savezni nivo i socijalni partneri. Stoga se obrazovanje u Nemačkoj u prošlosti često
nije smatralo sastavnim delom socijalne države – za razliku od drugih zemalja.
U anglosaksonskim zemljama, poput SAD, obrazovni sistem je silom okolnosti
rano preuzimao socijalno-političke funkcije. Slaba socijalna država u tim zemljama
gotovo da nije pružala druge mogućnosti za socijalni uspon (Busemeyer 2006,
2007). Sveobuhvatna socijalna politika skandinavskih država blagostanja takođe
obuhvata i oblast obrazovanja.
Od nedavno se i u Nemačkoj postavlja pitanje, u kojoj meri obrazovanje kao
socijalna politika može i treba da doprinese jačanju pravednog odnosa između
životnih i šansi pravednih naknada prema učinku. Upravo perspektiva socijalne
države koja deluje preventivno (vidi: poglavlja 4 i 6) obrazovna pitanja postavlja
u centar razmatranja socijalne države.
„Socijalna država koja deluje preventivno obrazovanje shvata kao centralni element socijalne politike.“ (Hamburški program 2007: 56)
Nemački obrazovni sistem – počeci
Nemačka – ili tačnije rečeno: Pruska – je prilikom uvođenja socijalnog osiguranja i
u obrazovnoj politici igrala ulogu pionira. Tokom 1717. godine Pruska je kao prva
zemlja uvela opštu obavezu pohađanja škole. I razgranata struktura nemačkog
školskog sistema, koja u poređenju na međunarodnom planu deluje specifično,
potiče iz tog doba.
Specijalni slučaj – raščlanjeni školski sistem
U zavisnosti od date federalne jedinice, učenici se u Nemačkoj nakon četvrtog
odnosno šestog razreda (Berlin i Brandenburg) usmeravaju u različite škole u cilju
daljeg obrazovanja. Prelazak iz tzv. glavne srednje škole u tzv. realnu srednju školu
ili čak u gimnaziju uglavnom je moguć samo u ograničenoj meri. Osim Austrije i
Švajcarske, u krugu 30 država OECD ne postoji ni jedna druga zemlja u kojoj se
tok obrazovanja učenika usmerava u tako ranoj fazi školovanja. Zanimljivo je pri
tome, da su nakon Drugog svetskog rata i u drugim zemljama svakako postojali
razgraničeni školski sistemi, koji su međutim pre ili kasnije zamenjeni jedinstvenim
školskim sistemom ili zajedničkim školskim sistemom (kao na primer u Švedskoj
1958. godine).
Poludnevna nastava
Nastava se u Nemačkoj uglavnom odvija poludnevno. Samo 20,9% svih učenika je
2007. godine u odnosu na prosek u saveznoj državi pohađalo celodnevnu nastavu.
Pri tome postoje značajne razlike između federalnih jedinica, kao na primer između
Bavarske (4%) i Saksonije (54,3%). Pozitivni pomaci su u oblasti celodnevnih škola
uglavnom ostvareni tokom proteklih godina. Tokom 2003. godine, pre pokretanja
celodnevnog školskog programa od strane socijaldemokrata i stranke Zelenih,
ovaj postotak se kretao samo oko 10,8% (KMK 2009: 11).
Dualno obrazovanje u privredi
Nemački model dualnog obrazovanja u privredi dugo je važio za uzoran model.
Na taj način obezbeđivao se jednostavan prelazak iz škole na profesionalnu obuku
i zanimanje, nizak procenat nezaposlenosti među mladima i integracija praktično
nadarenih mladih sa slabom obrazovnom spremom u sistemu zapošljavanja. Skoro
Godina 1717:
obavezno školovanje
u Pruskoj – struktura
ostala očuvana do
danas
Specijalni slučaj:
rano razdvajanje po
vrstama škola
Nastava se održava
pretežno tokom
polovine dana
Dualno obrazovanje
u privredi – dugo
uzorni model
135
ni u nijednoj zemlji se firme nisu toliko intenzivno uključivale u prvo profesionalno
obučavanje mladih ljudi.
Brojne kritike
U novije vreme, sve je jači pritisak na dualno stručno obrazovanje u privredi.
Sindikati kritikuju pre svega strukturne nedostatke mesta za dualno stručno
obrazovanje na tržištu obrazovanja, dok se poslodavci žale zbog manjka zrelosti
za stručno obrazovanje kod mladih.
Problem
Za veliki deo mladih, dualno stručno obrazovanje ostaje obrazovna alternativa za
koju se radije opredeljuju. To ima i negativne posledice. Kao prvo to dovodi do
toga da manji broj mladih otpočne sa studijama na univerzitetima. To samo po
sebi i ne mora da bude problem, ako ti mladi ljudi nakon stručnog obučavanja
uspeju da dobiju kvalifikovan posao. Međutim, prelasci iz stručnog obučavanja
na tržište rada postaju sve teži. Osim toga, ograničena prohodnost između
stručnog obrazovanja i visokoškolskog obrazovanja otežava nadarenim mladim
adolescentima da otpočnu sa studijama nakon okončanja stručnog obrazovanja.
prohodnosti
Zavisnost od
promena u privredi
Druga negativna konsekvenca jake pozicije dualnog stručnog obrazovanja je
zavisnost obrazovne ponude od konjukturnih oscilacija i strukturnih promena u
privredi. Zavisnost tržišta obrazovanja od konjukturnog razvoja je odavno poznata
slaba tačka modela dualnog stručnog obrazovanja.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, taj nedostatak je mogao
makar delimično da se nadoknadi uz pomoć funkcije upijanja zanata, to znači,
kod pada konjukture, zanatstvo bi zaposlilo veći broj učenika koji se obrazuju
u sistemu dualnog stručnog obrazovanja, dok bi kod poboljšanja situacije oni
mogli da pređu u sektor industrije ili usluga. Međutim, usled strukturnih promena
u privredi (promena u pravcu uslužnog i društva znanja, internacionalizacije i
sve većeg troškovnog pritiska), ovaj mehanizam danas više ne funkcioniše tako
dobro kao u prethodnim vremenima (Jaudas: 2004). To znači da su strukturne
promene u privredi dovele do toga da šanse za dobijanje mogućnosti stručnog
obrazovanja i sticanje stručne spreme mladih ljudi u još većoj meri nego ranije
zavise od odgovarajuće ponude stručnog obrazovanja.
136
Visokoškolski sistem
Nemački visokoškolski sistem karakteriše sistem javnih univerziteta i visokih
stručnih škola. Samo otprilike 2% svih studenata pohađaju privatne visoke škole
(Savezni zavod za statistiku 2005: 10).35 U saveznim pokrajinama Bavarska, Baden
Virtenberg, Hamburg, Severna Rajna Vestfalija, Zarland i Donja Saksonija naplaćuje
se školarina za studije u visini od ulgavnom 500 evra po semestru. Gotovo 18%
svih studenata u visokim školama u Nemačkoj primaju pomoć u vidu BAFÖG (17.
izveštaj BAFÖG 2007:8).36 Odnos studenata prema vršnjacima koji ne pohađaju
studije u Nemačkoj se kreće oko nepunih 36%. Cilj koji se često ističe jeste da se
stopa studenata koji započinju studije poveća na 40%, međutim tokom proteklih
godina, ovaj procenat je umesto toga opao (Savezni zavod za statistiku, 2008c).
Obrazovanje u ranom detinjstvu
Tek tokom prethodnih godina došlo se do saznanja, da upravo i podsticanje
u predškolskom periodu udara važne temelje za kasniji uspeh u obrazovanju.
Međutim, u oblasti obrazovanja u ranom detinjstvu, Nemačka beleži značajne
nedostatke. U tom smislu, Nemačka u pogledu stepena raširenosti celodnevnih i
predškolskih ustanova u poređenju sa drugim zemljama dosta zaostaje, posebno
kada je reč o maloj deci uzrasta ispod tri godine. Kod starosne grupe dece uzrasta
od pet godina, Nemačka zahvaljujući tradiciji zabavišta u poređenju sa drugim
zemljama, na osnovu visokog stepena pokrivenosti zauzima odlično mesto.
Međutim, sve u svemu oblast obrazovanja u ranom detinjstvu se i dalje uglavnom
ne procenjuje kao preterano važna. To se na primer ogleda u tome što vaspitači
u poređenju sa drugim zemljama primaju znatno lošije plate i što u toj oblasti,
za razliku od uobičajenih rešenja na međunarodnom planu, gotovo i nemaju
mogućnosti da pohađaju studije.
Usavršavanje
Opšti i svima dostupan sistem usavršavanja u Nemačkoj je nedovoljno razvijen.
To se prepoznaje na okolnosti, da u Nemačkoj u toku jedne godine (2003.)
samo 12% lica između 25 i 64 godine života učestvuju u merama usavršavanja.
Prosek u zemljama OECD ipak dostiže 18%. U skandinavskim državama poput
Finske i Švedske, ovaj broj se na primer kreće oko 36% i 40% (OECD 2008: 407).
Dugo je vladalo shvatanje da solidno dualno stručno obrazovanje kompenzuje
nedostatke Nemačke u domenu usavršavanja. Ali verovatno je postalo jasno da
to za danas više ne može da se tvrdi bez ograničenja.
Izvori koji dalje
razrađuju ovu
temu:
Christoph Heine
i dr. (2008),
Studiengebšhren
aus Sicht von
Studienberechtigten,
HIS, Hanover.
Obrazovanje u
ranom detinjstvu još
uvek u početnoj fazi
Nedostaci
usavršavanja
35 Koji se, međutim, najvećim delom takođe finansiraju iz javnih sredstava.
36 Ovde je naveden udeo svih osoba koje primaju subvencije u odnosu na ukupan broj studenata.
137
„Za društvo koje uči, usavršavanje želimo da razvijemo tako da postane četvrti
stub našeg obrazovnog sistema. I za njega je odgovoran javni sektor. Želimo
da obezbedimo opcije daljeg obrazovanja i finansijski i putem dobijanja prava
na oslobađanje od posla. Pri tome želimo da uključimo kolektivne partnere i
preduzeća.“ (Hamburški program: 2007: 66)
Poređenje sa SAD i
Finskom
Jako obrazovanje u
ranom detinjstvu
Devet godina
zajedničkog učenja
Integracija škole
i profesionalnog
obrazovanja
138
Nemačka u poređenju sa drugim zemljama
Šok izazvan studijom PISA senzibilisao je javnost za perspektivu međunarodnog
poređenja. Stoga će u daljem tekstu da se napravi poređenje na osnovu nekih
važnih pokazatelja između nemačkog obrazovnog sistema i dva druga obrazovna
sistema, koja se u debatama oko reformi često navode kao uzori: a to su SAD i
prvak u okviru studije PISA - Finska.
Obrazovni sistem u Finskoj
Obrazovanje u ranom detinjstvu u Finskoj je posebno snažno izgrađeno. Svako
dete koje još nije obavezno da pohađa školu ima pravo na celodnevno staranje.
27,5% dece između prve i druge godine života pa sve do 73% dece između pet
i šest godina, i gotovo sva deca između šest i sedam godina u okviru različitih
ponuda se zbrinjava i podstiče. Kod najmlađe dece, jedno stručno lice zaduženo
je za staranje o četvoro dece, a u predškolskoj oblasti jedan nastavnik i asistent
zaduženi su za 13 učenika (OECD 2006: 318).
U uzrastu od sedam godina počinje zajedničko osnovno školovanje koje traje devet
godina. Po okončanju ove škole prestaje i obavezno školstvo. Posle toga data je
mogućnost pohađanja daljeg školskog smera koji traje tri godine, a koji može da
bude ili opšte-obrazovni ili stručno-obrazovni. Završetak i jednog i drugog smera
kvalifikuje za pohađanje visokoškolskih studija (Eurydice, 2008:4 f).
U Finskoj je profesionalno obrazovanje u većoj meri integrisano u opšti školski
sistem. Učenici mogu da biraju između velikog broja profesionalnih zanimanja, a
škole prilikom stručnog obrazovanja održavaju tesnu saradnju sa preduzećima.
I prohodnost između visokih škola i profesionalnog obrazovanja, s jedne strane,
i osnovnog i srednjeg školstva s druge strane, mnogo je jače izražena nego u
Nemačkoj.
Profesionalno usavršavanje u Finskoj, kao i u drugim skandinavskim zemljama,
važan sastavni deo aktivne politike prema tržištu rada. Iako u ovim zemljama
institucije stručnih škola igraju važnu ulogu, u Finskoj se obezbeđuje njihovo
povezivanje sa preduzećima kao mestima za učenje putem dualnog obrazovnog
programa u okviru obrazovanja za odrasle. U Finskoj su, isto kao i u Nemačkoj,
visoke škole javne institucije i stoga se finansiraju putem državnih sredstava.
Obrazovni sistem SAD
Obrazovni sistem SAD je u velikoj meri decentralizovan, a pored toga ga odlikuje
i veliki postotak privatnih nosilaca obrazovanja. To u celini dovodi do paralelnog
postojanja veoma različitih obrazovnih mogućnosti. U oblasti obrazovanja u ranom
detinjstvu, u okviru različitih ponuda, ukupno je zbrinuto 64% dece između tri
i pet godina, a gotovo polovina od njih celodnevno. U uzrastu od pet godina,
većina dece pohađa slobodne javne vrtiće.
Usavršavanje:
sastavni deo aktivne
politike prema
tržištu rada
Obrazovni sistem:
jako privatizovan i
decentralizovan
Školovanje u SAD po pravilu obuhvata period od dvanaest godina. U zavisnosti od
federalne države i školskog distrikta, osnovna škola pri tome traje od šest do osam
godina, dok srednje škole potom traju četiri do šest godina. Poslednje četiri godine
u fazi srednjeg školstva se po pravili označavaju kao high school (srednja škola).
Vreme školovanja
High school se po pravilu završava u dobi od 17 ili 18 godina. U većini federalnih
država, u tom uzrastu se završava i obaveza pohađanja škole. Kao nadogradnja
na to postoje različite praktično usmerene mogućnosti obrazovanja, opcija
dvogodišnje akademije Community ili Junior College i na kraju studije u trajanju
od četiri godine na nekom koledžu ili univerzitetu (U.S. Department of Education
2005:13). Privatne škole čine oko 24% svih osnovnih i srednjih škola, njih pohađa
10% svih učenika a u njima je zaposleno 12% čitavog nastavnog kadra (U.S.
Department of Education 2005: 18).
Veliki procenat
po pravilu traje
dvanaest godina
privatnih škola
Srednje škole (High schools) u Americi doduše predviđaju različite smerove (tracks)
za opšte i stručno obrazovanje. Međutim, na kraju školovanja svaki apsolvent koji
je uspešno pohađao školu stiče istu diplomu.
Visoke škole u Americi se u diskusijama o reformama rado navode kao uzorne.
Pri tome međutim valja imati na umu da postoje velike razlike između kvaliteta
i opremljenosti i među samim visokim školama u Americi. U tom smislu su
takozvani Community Colleges, na primer, zapravo institucije za profesionalno
Američke visoke
škole kao uzori?
– Poređenje često
problematično
139
obrazovanje i usavršavanje. Samo neznatan broj studenata uspeva da se upiše
na skupe privatne univerzitete.
Usavršavanje preko
slobodnog tržišta
Radnički pokret:
obrazovanje je ključ
za demokratiju i
emancipaciju
Slična podela poslova između javnog i privatnog sektora zatiče se u oblasti
usavršavanja. Ono u SAD prati model slobodnog tržišta obrazovanja, a to znači da
ne postoji sveobuhvatan, integrisani, zakonom uređeni sistem usavršavanja, već
profesionalna obuka kroz rad (eng. training on the job) i selektivno usavršavanje
na koledžima, koje često zaposleni finansiraju sami.
Obrazovanje i principi pravednosti
Sada se postavlja pitanje, na osnovu kojih principa pravednosti mogu da se
uporede ova tri obrazovna sistema. U tu svrhu, isplati se baciti pogled na istoriju. Iz
perspektive socijaldemokratije, obrazovanje je oduvek imalo veoma veliki značaj.
Radnički pokret iz XIX i XX veka je obrazovanje smatrao odlučujućim faktorom
za emancipaciju pojedinaca i za demokratizaciju društva u celini. „Obrazovanje
naroda je oslobađanje naroda“ - tako je glasila jedna važna prosvetiteljska parola.
Obrazovanje ne bi trebalo više da bude samo privilegija pojedinih slojeva.
Ovaj postulat je i danas ostao aktuelan kao i ranije. Pristup obrazovanju ne sme
da zavisi od porekla ili od visine dohotka.
Tri principa: jednake
šanse, učinak i
potreba
Jednakost šansi
140
Da bi se ocenili različiti obrazovni sistemi, sa aspekta socijaldemokratije, moraju
da se uzmu tri principa pravednosti kao merilo: princip jednakih šansi, princip
pravedne naknade prema učinku i princip pravednog zadovoljenja potreba.
Jednakost šansi sa stanovišta socijaldemokratije predstavlja centralnu kategoriju
za procenu nekog obrazovnog sistema. Za razliku od klasične socijalne politike,
koja se angažuje tek naknadno da bi se kompenzovale već postojeće nejednakosti
u odnosu na prihode, obrazovanju se prilikom obezbeđivanja jednakih šansi
pridaje posebna važnost. Ostaje otvoreno pitanje da li bi neki idealni obrazovni
sistem bio u stanju da u potpunosti kompenzuje sve razlike u odnosu na početne
uslove, koje na primer nastaju usled nejednake raspodele talenata. Međutim,
dobra obrazovna politika bi trebalo stalno da nastoji da se približi tom idealu.
Za diskusiju
Socijaldemokratija zahteva podjednake obrazovne šanse. Međutim, postojeći
obrazovni sistem koji imamo mnogim ljudima nikada nije pružio šansu. Oni
stoga ne povezuju obrazovanje sa iskustvom napredovanja i emancipacije,
već sa ličnim porazima i sopstvenim neuspesima. Tamo gde se pružaju prilike
i onako uvek postoji i opasnost da neki ljudi ne mogu da iskoriste te prilike –
to je teza koju zastupa pre svega prominentni politikolog iz Getingena, Franc
Valter (Franz Walter). Postavlja se pitanje, kako ti ljudi mogu da se integrišu
u društvo koje se u većoj meri koncentriše na obrazovanje. Koje ideje biste Vi
formulisali?
Kada je reč o pravednim naknadama prema učinku potrebno je da u okviru
obrazovnog sistema bude obezbeđeno da isti obrazovni uspesi obezbeđuju
uporedive ocene i diplome. Na prvi pogled se čini da se to podrazumeva, iako to
često nije obezbeđeno.
Pravedna
Konačno, u okviru obrazovne politike mora da se vodi računa o principu pravednog
zadovoljenja potreba. Dobra obrazovna politika mora da obezbedi primerenu
osnovnu ponudu sa obrazovanjem kao dobrom za sve građane. To na primer može
da znači da se posebno podstiče razvoj mladih sa slabom školskom spremom.
Deviza Svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama!
važi i za obrazovnu politiku.
Opravdane potrebe
Koliko je dobar i pravedan nemački obrazovni sistem?
Međunarodno poređenje nemačkom obrazovnom sistemu daje nedovoljne ocene.
Kako u odnosu na uspeh u obrazovanju tako i u odnosu na dimenziju pravednosti
Nemačka zauzima znatno slabije mesto od drugih zemalja.
Nemački obrazovni
davanja
sistem: slab i
nepravedan
141
Osnovne informacije o uspehu u obrazovanju – međunarodno poređenje
Nemačka
Finska
SAD
PISA – rezultat čitanje,
2006
495
547
495
Disperzija PISA-rezultat
čitanje, 2006
112
81
101
PISA-rezultat
matematika, 2006
504
548
474
Disperzija PISA-rezultat
matematika, 2006
99
81
90
Izvor: OECD ( 2007b )
Uspeh u
obrazovanju: prosek
OECD
Velika disperzija
uspeha
Izražena obrazovna
nejednakost
142
Uspesi u obrazovanju
U pogledu uspeha u obrazovanju, Nemačka se nalazi otprilike na istom nivou
kao SAD, negde oko proseka u zemljama OECD (500 poena). Učenice i učenici
u obrazovnom sistemu Finske pokazuju znatno bolji uspeh u oblastima čitanja i
matematike. Međutim, zapravo upečatljiv nalaz odnosi se na disperziju, a to znači
raspon razlika u obrazovnom uspehu kod učenica i učenika. Ona može da se
uzme kao prvi indikator za to, u kojoj meri obrazovni sistem poravnava odnosno
dopušta razlike u obrazovanju. I ovde se Nemačka sa 112 (čitanje) odnosno 99
poena (matematika) kreće znatno iznad vrednosti koje postiže Finska (81 poena).
Pored toga je upečatljivo, da je disperzija uspeha u obrazovanju, a to je znači
raspon različitih rezultata, čak još izraženija nego u SAD, iako tamo obrazovni
sistem koji je u velikoj meri decentralizovan dovodi do velike neujednačenosti
kvaliteta i opremljenosti između pojedinih školskih distrikata, pa stoga mora
da se računa sa posebno visokim stepenom heterogenosti kod uspeha u
obrazovanju.
Jednakost šansi u obrazovnom sistemu
OECD je razvila jedan indikator, pomoću koga mogu tačnije da se izmere
nejednakosti u domenu obrazovanja nego što je to moguće pomoću mere
disperzije. Taj indikator meri jačinu veze između obrazovnog uspeha učenice ili
učenika i ekonomski, socijalni i kulturni kontekst u kome živi ta osoba. On dakle
pokazuje, u kojoj meri je obrazovni sistem u stanju da nadoknadi individualne
nepovoljne okolnosti koje utiču na obrazovanje. Što je veća ova vrednost, utoliko
je veća i pomenuta veza i utoliko je veća obrazovna nejednakost. Ovaj indikator
upućuje na to koju meru jednakih šansi obezbeđuje određeni obrazovni sistem.
Nemačka se u tom domenu sa 46 poena kreće otprilike na istom nivou kao i SAD
(49 poena), mada ostvaruje znatno slabiji rezultat od Finske (31 poen).
Osnovne informacije o nejednakosti u obrazovanju –
međunarodno poređenje
Indikator OECD
o nejednakosti
u obrazovanju, 2003
Nemačka
Finska
SAD
46
31
49
Izvor: OECD 2007c :
Uzrok: raščlanjen školski sistem
Bitan uzrok koji dovodi do ovog sistema leži u institucionalnoj strukturi obrazovnog
sistema. Nauka je u više navrata dokazala da rano razdvajanje učenica i učenika i
njihovo usmeravanje u različite vrste obrazovnih ustanova (glavna srednja škola,
realna srednja škola i gimnazija) pojačava nejednakosti u pogledu obrazovanja
(Solga: 2008). I dok su u prethodnim periodima učenici koji apsolviraju glavnu
srednju školu imali dobre izglede da steknu stručno obrazovanje u nekom zanatu
ili u industriji, glavna srednja škola je danas postala slepa ulica u obrazovnom
smislu (to je i poruka novog izveštaja o obrazovanju, grupe autora iz izveštaja o
obrazovanju 2008). Ispod crte, nejednakosti u pogledu obrazovanja postaju sve
veće i za sobom povlače povećanje socijalne nejednakosti.
Uzrok: nedostatak celodnevne ponude
Ovaj efekat se pojačava usled poludnevne nastave koja je uobičajena u Nemačkoj.
Nedostaje vreme provedeno u školi, dok organizovanje slobodnog vremena u
zavisnosti od porodičnog konteksta izgleda veoma različito.
Rano raslojavanje
štetno
Poludnevna
nastava propušta
mogućnosti
„Pisanje domaćih zadataka i priprema za školske radove prepušteni su porodicama; na organizaciju slobodnog vremena tokom popodneva utiče porodično
okruženje. Deca, doduše, ne mogu da biraju svoje roditelje, a roditelji nemaju
uvek vremena, novca ili potrebno znanje da bi na optimalan način, podržali svoju
decu.“ (Solga 2008: 3)
143
Osnovne informacije o učešću u obrazovanju – međunarodno poređenje
Kapaciteti za smeštaj u okviru obrazovanja u ranom
detinjstvu (do 3 godine), u
procentu starosne grupe
Stopa studenata,
brucoši, 2006
Nemačka
Finska
SAD
14,2*
43,9**
38
35
76
64
Izvori: OECD (2006: 320, 334, 427 ), OECD ( 2008: 60 )
*U federalnim jedinicama bivše SRN, ova vrednost se kreće oko 2,8%, u bivšoj NDR 37%.
**Ova vrednost se odnosi na grupu uzrasta 2–3 godine, za uzrast 1–2 godine, ona se kreće oko 27,5%
Javne obrazovne
ponude se ne
finansiraju u
dovoljnoj meri
Uzrok: Nedovoljna ponuda od strane javnog obrazovnog sistema
I konačno, situacija se zaoštrava usled nedovoljne ponude javnog obrazovnog
sistema u različitim oblastima obrazovanja: kod vaspitavanja dece u ranom
detinjstvu i kod obrazovanja u osnovnim školama nedostaje celodnevna
ponuda. Potencijali profesionalnog obrazovanja samo u školama bez programa
u preduzećima, ostaju neiskorišćeni, pošto stručne škole kao deo prelaznog
sistema u ekspanziji (Baethge: 2007) sve više prerastaju u radionice za ispravke
obrazovnih deficita. Visoke škole su preopterećene i nedovoljno opremljene.
Posledica ove nedovoljne ponude je ta da imućni roditelju u sve većoj meri posežu
za privatnim alternativama, npr. u obliku privatnog čuvanja dece, privatnih škola
ili skupih studija u inostranstvu.
„Tokom 2007/08 školske godine, u Nemačkoj je postojalo 4.946 opšteobrazovnih
i stručnih privatnih škola, to je 53% više nego školske 1992/93. I dok je na teritoriji nekadašnje Savezne Republike Nemačke zabeležen porast od 21,7%, broj
privatnih škola se u takozvanim novim saveznim pokrajinama upetostručio.“
(Savezni zavod za statistiku 2009c)
Privatizacijom se
problem zaoštrava
144
Time se obrazovna nejednakost zaoštrava, jer nije mnogo onih koji mogu sebi da
priušte ove privatne alternative. Delimična privatizacija obrazovanja dugoročno
dovodi i do opadanja spremnosti da se javni obrazovni sistem dalje podržava iz
poreskih sredstava.
Pravedan tretman uspeha
U nemačkom obrazovnom sistemu isto tako nije obezbeđen ni pravedan tretman
uspeha, a to znači da je čak i u slučaju da imaju isti uspeh u obrazovanju, za decu
iz porodica sa slabijim prihodima teže da nakon osnovne škole dobiju preporuku
da pohađaju gimnaziju. Istraživanja oblasti obrazovanja pokazala su da se prilikom
donošenja odluka o pohađanju srednjih škola od strane nastavnog kadra, i u
slučaju istog uspeha u obrazovanju deca iz slabijih socioekonomskih okruženja
nepravedno tretiraju, da se ne upućuju u gimnazije nego često dospeju u glavne
srednje škole ili čak u specijalne škole (za decu sa posebnim potrebama).
Uprkos istom
uspehu u
obrazovanju: slabije
šanse
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Heike Solga (2008),
„Deca iz viših slojeva pet puta češće dobijaju preporuke da upišu gimnaziju od
dece čije su porodice iz socijalno slabijih slojeva – čak i pored istog uspeha.“
(Solga 2008: 1)
Wie das deutsche
Schulsystem Bildungsungleichheiten
verursacht, WZBrief
Osnovni podaci o obrazovnom statusu – međunarodno poređenje
Udeo stanovništva
starosti od 25 do
64 godine sa najmanje završenom
srednjom školom,
2006
Nemačka
Finska
SAD
83
80
88
Bildung 01, Berlin.
Izvor: OECD ( 2008f : 43)
Opravdane potrebe
Opšti obrazovni nivo – meren na osnovu udela u stanovništvu onih osoba, koje
imaju najmanje diplomu srednje škole (matura ili stručna škola) – u Nemačkoj, u SAD
i u Finskoj iznosi preko 80% i time je veoma visok. U poređenju sa zemljama Južne
Evrope ili čak sa zemljama u razvoju ili zemljama na pragu industrijskog razvoja,
ove zemlje, prema tome, karakteriše solidan nivo obezbeđivanja obrazovanja
kao dobra.
Međutim, ipak su vidljivo upadljive razlike. Tako na primer, Finskoj odlično polazi
za rukom da putem individualnog podsticanja mladih bitno poveća šanse za
obrazovanjem onih koji su stekli slabu školsku spremu. Nemački obrazovni
sistem u toj oblasti, međutim, ispoljava posebne slabosti. To se ogleda posebno
jasno kod integracije ljudi sa migracionim poreklom (Grupa autora Izveštaja o
obrazovanju 2008: 11).
Visok opšti
obrazovni nivo
Nedostatak kod
podsticanja slabih
učenika
145
Osnovne informacije o finansiranju obrazovanja –
međunarodno poređenje
Nemačka
Finska
SAD
Javni rashodi za
obrazovanje, 2005,
procentualno od BDP
4,2
5,9
4,8
Privatni izdaci za
obrazovanje, 2005, procentualno od BDP
0,9
0,1
2,3
Javni rashodi za visokoškolsko obrazovanje, 2005,
procentualno od BDP
0,9
1,7
1
Izvor OECD (2008 f : 240)
Javni rashodi za
obrazovanje: SRN
4,3% od BDP, SAD
5,1%, Finska 6%
Veća koordinacija za
više pravde
Obrazovanje:
neophodnost u
demokratiji
146
Nedovoljno sredstava se izdvaja za obrazovanje
Nemačku odlikuje i uporedivo nizak nivo investicija u obrazovanje. Javni rashodi
koji su opredeljeni za obrazovanje kao procenat od bruto domaćeg proizvoda u
ovoj zemlji iznose samo 4,2%, dok SAD izdvajaju 4,8% a Finska čak 5,9%. Razlika
u nivou rashoda od 1,5% koja se beleži između Nemačke i Finske, iznosi više od
ukupnih izdataka koji se usmeravaju na visoke škole u Nemačkoj. Delimično se
nizak nivo javnih izdataka za obrazovanje doduše kompenzuje natprosečno visokim
izdacima za privatno obrazovanje – reč je pre svega o izdacima preduzeća u okviru
dualnog sistema profesionalnog obrazovanja – (0,9% od BDP). Ali i kod ovog
indikatora, SAD sa 2,3% od BDP beleže značajnu prednost. Oskudno finansiranje
obrazovanja ogleda se pre svega u oblasti visokog školstva. Tu se Nemačka sa
(0,9% od BDP) nalazi znatno iza SAD (1%) i Finske (1,7%).
Povećanje rashoda u oblasti obrazovanja svakako nije lek kojim se sve leči,
međutim neophodno uspostavljanje obrazovnih institucija u oblasti vaspitavanja
u ranom detinjstvu, profesionalnog obrazovanja samo u školama, bez programa u
preduzećima i visokih škola neće biti mogući bez povećanja investicija u obrazovanje.
Perspektive
Bilans je otrežnjavajući. Nemački obrazovni sistem beleži slabe rezultate u pogledu
uspeha u obrazovanju, a ne obezbeđuje ni jednake šanse, niti pravednu naknadu
prema učinku niti pravedno zadovoljenje potreba. To je nalaz koji nije alarmantan
samo za obrazovni sistem već ukupno i za demokratiju.
Obrazovanje nudi priliku za učešćem u društvu, kulturi i privredi. Ako neki politički
sistem nekome trajno uskraćuje ovakve šanse, onda će se taj neko trajno okrenuti
od takvog sistema. Samo kome se putem obrazovanja da odgovarajuća prilika,
taj će da učestvuje u demokratskom životu i u uređivanju demokratije. Pravedan
obrazovni sistem, prema tome, nije sam sebi svrha, već je to neophodnost za
demokratiju i ključ za ekonomsku dinamiku.
„Obrazovanje odlučuje o našoj budućnosti, ono je veliko socijalno pitanje našeg
doba. Tek ono omogućava čoveku da u samoodređenju sebi zadaje ciljeve, da
ostvaruje snove. Ono mu otvara pristup ka svetu promena. Ono ga osposobljava za demokratiju i socijalnu odgovornost. Ono mu obezbeđje šansu za rad,
uvek iznova obezbeđuje participaciju i perspektivu socijalnog uspona. Ono je
ekonomska produktivna snaga od značaja koji se ubrzano povećava.”
(Hamburški program 2007: 60)
Izvori koji
razrađuju ovu
temu:
Serge Embacher
(2009), Demokratie!
Nein danke?
Demokratieverdruss
in Deutschland,
Friedrich-Ebert-
Obrazovne reforme u Nemačkoj ne mogu da se sprovedu u vidu velike reforme
sistema, iako se u sve većoj meri pokazuje potreba za tim. Snažno izraženi
obrazovni federalizam ograničava manevarski prostor za centralistička rešenja,
pri čemu makar u okviru profesionalnog obrazovanja i delom, u oblasti visokih
škola, saveznom nivou ostaju bitne nadležnosti. Koordinirani postupak prilikom
uspostavljanja celodnevnih ponuda i prilikom uvođenja dužih zajedničkih faza
školovanja kao i mere za izgradnju obrazovnih budžeta na nivou federalnih jedinica
bili bi važni koraci ka ostvarivanju veće pravde u oblasti obrazovne politike.
Stiftung (Izdv.),
Bonn.
Za socijaldemokratiju to znači::
• Pridavanje većeg značaja obrazovanju u ranom detinjstvu.
• Duže zajedničke faze školovanja i bolje individualno podsticanje.
• Šira celodnevna ponuda u fazi ranog detinjstva i školovanja.
• Bolja prohodnost u pravcu prema i iz dualnog profesionalnog obrazovanja.
• Bolja prohodnost između pojedinih obrazovnih faza.
• Jačanje usavršavanja.
• Ukupno bolje finansiranje obrazovnog sistema.
147
8. DALJA RAZMATRANJA
„Ono što je nama potrebno jeste sinteza praktičnog razmišljanja i idealističkog
stremljenja.“ (Willy Brandt 1960: 378)
Čitanke socijaldemokratije mogu da posluže kao kompas u odnosu na osnovna
pitanja socijaldemokratije i kao orijentacione tačke u različitim političkim
oblastima. Ali one niti mogu niti žele da diktiraju zauvek važeće odgovore. Put
socijaldemokratije – kao ideja i kao političko delovanje – mora uvek iznova da se
preispituje, da se prilagođava i da se ponovo osmišlja, ako želimo uspešno njime
da se krećemo.
Ovaj zaključak se nadovezuje na ovaj stav i želi da podstakne pre svega na dalja
razmatranja. Razmatranja o tome kako socijalna politika socijalne demokratije
može i treba da se uređuje uvek na visini svoga vremena. Ova čitanka je jasno
istakla da se nemačka socijalna država nalazi pred velikim izazovima. Ali isto tako
je jasno pokazala i da ti izazovi mogu da se savladaju.
Možda se najveći izazov krije u nastojanju da se socijalna država zaštiti od
neprijatelja i od lažnih prijatelja. Od onih koji žele da razgrade i oslabe socijalnu
državu i od onih koji je slabe time što zahtevaju jednostavan nastavak dosadašnjeg
puta.
Osnovne strukture nemačke socijalne države stare su preko 120 godina. Njihova
arhitektura mora da se prilagodi našem vremenu. Možda put ka tom cilju i nije
uvek lak, ipak ova čitanka je pokazala, da socijaldemokratski model skandinavske
socijalne države predstavlja cilj za koji se vredi zalagati.
Povezivanje socijalnog i političkog pitanja – socijalnih odnosa i demokratije – bilo
je jedno od najranijih dostignuća radničkog pokreta. Uspostavljanje veze između
socijalne države i demokratije je srž identiteta socijaldemokratije.
Samo onda kada se osnovne vrednosti i osnovna prava ne iskazuju samo u
teoriji već kada se ona i praktično primenjuju, dolazi do stvarnog ostvarivanja
demokratije, tek tada je moguće obezbediti participaciju i jednaku slobodu ne
148
samo za malobrojne, već i za sve ljude. Konkretna politika uvek iznova mora da se
usklađuje sa ovim zahtevom i uz pomoć ovog jasnog kompasa, ona mora stalno
da preispituje političke instrumente i rezultate.
Želimo da Vas pozovemo da učestvujete u diskusiji o socijalnoj demokratiji.
Akademija socijaldemokratije Fondacije Fridrih Ebert nudi prostor u te svrhe.
Osam modula seminara bavi se osnovnim vrednostima i oblastima iz prakse
socijaldemokratije:
O snove so c ijal d e m okrat ije
Eko no mija i so c ijal d e mokratija
S o c ijalna dr ž ava i so c ijal d e mokratija
G lo b aliz a c ija i so c ijal d e mokratija
Evro p a i so c ijal d e m okrat ija
Integracija, imigracija i socijaldemokratija
Država, civilno društvo i socijaldemokratija
Mir i socijaldemokratija
www.fes-soziale-demokratie.de
149
BIBLIOGRAFIJA
Autorengruppe Bildungsberichterstattung (2008), Bildung in Deutschland 2008: ein indikatorengestützter
Bericht mit einer Analyse zu Übergängen im Anschluss
an den Sekundarbereich I, Bielefeld.
Bündnis 90/Die Grünen (2002), Die Zukunft ist Grün,
Grundsatzprogramm von BÜNDNIS 90/DIE GRÜNEN,
beschlossen auf der Bundesdelegiertenkonferenz am
15.–17. März 2002 in Berlin.
Martin Baethge, Heike Solga, Markus Wieck (2007),
Berufsbildung im Umbruch: Signale eines überfälligen Aufbruchs, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Berlin.
Marius R. Busemeyer (2006), Die Bildungsausgaben der
USA im internationalen Vergleich. Politische Geschichte,
Debatten und Erklärungsansätze, Wiesbaden.
17. BAföG-Bericht (2007), Siebzehnter Bericht nach
§ 35 des Bundesausbildungsförderungsgesetzes zur
Überprüfung der Bedarfssätze, Freibeträge sowie Vomhundertsätze und Höchstbeträge nach § 21 Abs. 2,
Drucksache 16/4123, Berlin.
Marius R. Busemeyer (2007), Bildungspolitik in den
USA: eine historisch-institutionalistische Perspektive
auf das Verhältnis von öffentlichen und privaten Bildungsinstitutionen, in: Zeitschrift für Sozialreform
53 (1), S. 57–78.
Ulrich Beck und Elisabeth Beck-Gernsheim (Hg.)
(1994), Riskante Freiheiten. Individualisierung in
modernen Gesellschaften, Frankfurt am Main.
Marius R. Busemeyer (2009), From Myth to Reality:
Globalization and Public Spending in OECD Countries
Revisited, in: European Journal of Political Research
48 (4), S. 455–482.
Irene Becker und Richard Hauser (2004), Soziale
Gerechtigkeit – eine Standortbestimmung, Berlin.
Marianne Beisheim, Sabine Dreher, Gregor Walter,
Bernhard Zangl, Michael Zürn (1999), Im Zeitalter der
Globalisierung? Thesen und Daten zur gesellschaftlichen und politischen Denationalisierung, BadenBaden.
Peter Bofinger (2009), Gerechtigkeit für Generationen.
Eine gesamtwirtschaftliche Perspektive, FriedrichEbert-Stiftung (Hg.), Bonn.
Reinhard Busse und Anette Riesberg (2005), Gesundheitssysteme im Wandel: Deutschland, WHO Regionalbüro für Europa im Auftrag des Europäischen
Observatoriums für Gesundheitssysteme und Gesundheitspolitik, Kopenhagen.
Björn Böhning und Kai Burmeister (Hg.) (2004), Generation & Gerechtigkeit, Hamburg.
Christoph Butterwegge (2005), Krise und Zukunft des
Sozialstaates, Wiesbaden.
Friedhelm Boll und Anja Kruke (Hg.) 2008, Der Sozialstaat in der Krise. Deutschland im internationalen
Vergleich, Verlag J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.
David Carey und Josette Rabesona (2002), Tax Ratios
on Labour and Capital Income and on Consumption,
in: OECD Economic Studies 35 (2), S. 129–174.
Willy Brandt (1960), Mein Weg nach Berlin, aufgezeichnet von Leo Lania, München.
CDU (2007), Freiheit und Sicherheit. Grundsätze für
Deutschland, Grundsatzprogramm der CDU, beschlossen auf dem 21. Parteitag am 3.–4. Dezember 2007
in Hannover.
Friedrich Breyer (2000), Kapitaldeckungs- versus Umlageverfahren, in: Perspektiven der Wirtschaftspolitik 1
(4), S. 383–405.
Bundesministerium der Finanzen (BMF) (2006), Die
wichtigsten Steuern im internationalen Vergleich, Berlin.
Bundesministerium für Arbeit und Soziales (BMAS)
(2007), Statistisches Taschenbuch, Berlin.
Bundesministerium für Gesundheit (2009), Gesetzliche
Krankenversicherung. Allgemeiner Beitragssatz 1991
bis 2007. Ergebnisse der GKV-Statistik KM1, Berlin.
150
Marius Busemeyer, Christian Kellermann, Alexander
Petring, Andrej Stuchlik (2006), Politische Positionen
zum Europäischen Wirtschafts- und Sozialmodell –
eine Landkarte der Interessen, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.
Duanjie Chen und Jack Mintz (2008), Still a Wallflower: The 2008 Report on Canada’s International Tax
Competitiveness, C. D. Howe Institute, http://www.
cdhowe.org/pdf/ebrief_63.pdf (zuletzt abgerufen
am 1. Juli 2009).
Deutsche Rentenversicherung (2009), Rendite der
gesetzlichen Rentenversicherung, Deutsche Rentenversicherung Bund, Nr. 107, 1/2009, Berlin.
Deutscher Bundestag (2002), Schlussbericht der
Enquete-Kommission Globalisierung der Weltwirtschaft – Herausforderungen und Antworten, Drucksache 14/9200 vom 12. Juni 2002, Berlin.
Die Linke (2007), Programmatische Eckpunkte. Programmatisches Gründungsdokument der Partei Die
Linke, beschlossen durch die Parteitage von WASG und
Linkspartei.PDS am 24. und 25. Mai 2007 in Dortmund.
DIW (Markus M. Grabka) (2004), Einkommen, Sparen
und intrafamiliale Transfers von älteren Menschen,
DIW Wochenbericht Nr. 6/2004, Berlin.
Diether Döring (1998), Leitvorstellungen der Politik
der sozialen Sicherung unter besonderer Berücksichtigung der Geschichte der Rentenversicherung, in:
Siegfried Blasche und Diether Döring (Hg.), Sozialpolitik und Gerechtigkeit, Frankfurt am Main/New
York, S. 214–257.
Dieter Dowe und Kurt Klotzbach (Hg.) (2004), Programmatische Dokumente der deutschen Sozialdemokratie. Mit den aktuellen Programmentwürfen
im Anhang, 4., überarb. u. aktualisierte Aufl., Verlag
J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.
Ronald Dworkin (1981), What is Equality? Part 2: Equality of Resources, in: Philosophy and Public Affairs, vol.
10, no. 4 (Autumn), S. 283–345.
Serge Embacher (2009), Demokratie! Nein danke?
Demokratieverdruss in Deutschland, Friedrich-EbertStiftung (Hg.), Bonn.
Erhard Eppler (2009), Der Politik aufs Maul geschaut,
Verlag J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.
Eurostat, Statistische Datenbank der Europäischen
Kommission, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/
page/portal/statistics/search_database.
Eurydice (2008), Eurybase. The Infomation Database
on Education Systems in Europa. The Education System in Finland 2007/2008, http://eacea.ec.europa.eu/
ressources/eurydice/eurybase/pdf/0_integral/FI_EN.pdf
(zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).
Gøsta Esping-Andersen (1990), The Three Worlds of
Welfare Capitalism, Princeton.
Gøsta Esping-Andersen (1998), Social Foundations of
Postindustrial Economies, Oxford.
Gøsta Esping-Andersen (2002), Why We Need a New
Welfare State, Oxford.
Christine Färber, Ulrike Spangenberg, Barbara Stiegler (2008), Umsteuern: gute Gründe für ein Ende des
Ehegattensplittings, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.),
Bonn 2009.
FDP (1997), Wiesbadener Grundsätze. Für die liberale
Bürgergesellschaft, beschlossen auf dem Bundesparteitag der F.D.P. am 24. Mai 1997 in Wiesbaden.
Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.) (2009a), Themenportal
Frauen-Männer-Gender, www.fes.de/gender.
Friedrich-Ebert-Stiftung (2009b) (Hg.), Alter, Arbeit,
Armut? Altersarmut von Frauen verhindern!, Berlin 2009.
Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.) (2009c), Zukunft des
Gesundheitssystems. Solidarisch finanzierte Versorgungssysteme für eine alternde Gesellschaft, Bonn.
Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.) (2006), Generationengerechtigkeit, Themenmodul der OnlineAkademie der
FES, www.fes-online-akademie.de.
Sigmar Gabriel (2008), Links neu denken. Politik für
die Mehrheit, München.
Steffen Ganghof (2004), Wer regiert in der Steuerpolitik? Einkommensteuerreform zwischen internationalem Wettbewerb und nationalen Verteilungskonflikten, Frankfurt am Main.
Philipp Genschel (2003), Globalisierung als Problem,
als Lösung und als Staffage, in: Gunther Hellmann,
Klaus Dieter Wolf, Michael Zürn (Hg.), Die neuen internationalen Beziehungen – Forschungsstand und Perspektiven in Deutschland, Baden-Baden, S. 429–464.
Ewout van Ginneken, Reinhard Busse, Christian A.
Gericke (2006), Das neue Krankenversicherungssystem in den Niederlanden: erste Erfahrungen mit der
Mischung aus Kopfpauschalen, Bürgerversicherung
und einem zentralen Fonds, in: Gesundheits- und
Sozialpolitik 60 (7/8), S. 10–18.
Stefan Gosepath (2004), Gleiche Gerechtigkeit, Frankfurt am Main.
Stefan Greß (2009), Mit gleichen Rahmenbedingungen zu einem fairen Wettbewerb im Gesundheitssystem: zur Notwendigkeit einer einheitlichen
Wettbewerbsordnung auf dem deutschen Krankenversicherungsmarkt, WISO direkt, Friedrich-EbertStiftung (Hg.), Bonn.
Stefan Greß und Jürgen Wasem (2008), Auswirkungen des Gesundheitsfonds und Optionen zur Weiterentwicklung, Policy Paper für die Hans-BöcklerStiftung, Fulda/Essen.
Stefan Greß, Maral Manouguian, Jürgen Wasem (2006),
151
Krankenversicherungsreform in den Niederlanden: Vorbild für einen Kompromiss zwischen Bürgerversicherung
und Pauschalprämie in Deutschland?, Studie im Auftrag
der Hans-Böckler-Stiftung, Düsseldorf.
Gerd Grözinger (2007), Hochsteuerland Deutschland?
Langlebiger Mythos, problematische Folgen, in: Intervention 4 (1), S. 28–39.
Hamburger Programm (2007), Grundsatzprogramm
der Sozialdemokratischen Partei Deutschland,
beschlossen auf dem Hamburger Bundesparteitag
der SPD am 28. Oktober 2009.
Health Consumer Powerhouse/Frontier Centre for
Public Policy (Hg.) (2008), Euro-Canada Health Consumer Index 2008, FC Policy Series No. 38, Brüssel.
Christoph Heine, Heiko Quast, Heike Spangenberg
(2008), Studiengebühren aus der Sicht von Studienberechtigten. Finanzierung und Auswirkungen auf
Studienpläne und -strategien, HIS: Forum Hochschule
15/2008, Hannover.
Stephen Holmes und Cass R. Sunstein (1999), The Cost
of Rights. Why Liberty Depends on Taxes, New York.
Stefan Homburg (2000), Allgemeine Steuerlehre,
München.
Ellen M. Immergut, Karen M. Anderson, Isabelle
Schulze (Hg.) (2007), The Handbook of West European Pension Politics, Oxford.
152
Hagen Kühn und Sebastian Klinke (2006), Perspektiven einer solidarischen Krankenversicherung, in:
Jürgen Kocka (Hg.), Zukunftsfähigkeit Deutschlands.
Sozialwissenschaftliche Essays, WZB-Jahrbuch 2006,
Berlin, S. 179–202.
Lesebuch 1: Grundlagen der Sozialen Demokratie,
Tobias Gombert u. a. (2008), Lesebücher der Sozialen
Demokratie, Band 1, Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn.
Lesebuch 2: Wirtschaft und Soziale Demokratie, Simon
Vaut u. a. (2009), Lesebücher der Sozialen Demokratie,
Band 2, Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn.
Stephan Lessenich (Hg.) (2003), Wohlfahrtsstaatliche
Grundbegriffe, Frankfurt am Main/New York.
Stephan Lessenich (2009), Das Grundeinkommen in
der gesellschaftspolitischen Debatte, Friedrich-EbertStiftung (Hg.), Bonn.
Burkart Lutz (1989), Der kurze Traum immerwährender Prosperität. Eine Neuinterpretation der industriellkapitalistischen Entwicklung im Europa des 20. Jahrhunderts, Frankfurt am Main/New York.
Gerhard Mackenroth (1952), Die Reform der Sozialpolitik durch einen deutschen Sozialplan, in: Schriften des
Vereins für Socialpolitik NF, Band 4, Berlin, S. 39–48.
Thomas Meyer [Siegen] (1992), Modernisierung der
Privatheit: Differenzierungs- und Individualisierungsprozesse des Famillienzusammenlebens, Opladen.
Joachim Jaudas, Hans Gerhard Mendius, Petra Schütt,
Manfred Deiß, Judit Miklos (2004), Handwerk – nicht
mehr Ausbilder der Nation? Übergangsprobleme von
der handwerklichen Ausbildung ins Beschäftigungssystem, München.
Thomas Meyer [Siegen] (2006), Private Lebensformen
im Wandel, in: Rainer Geißler (Hg.), Die Sozialstruktur
Deutschlands. Zur gesellschaftlichen Entwicklung mit
einer Bilanz zur Vereinigung, Wiesbaden, S. 331–357.
Franz-Xaver Kaufmann (2003), Sozialpolitisches Denken, Frankfurt am Main.
Thomas Meyer [Dortmund] (2005), Theorie der Sozialen Demokratie, 1. Aufl., Wiesbaden.
Wolfgang Kersting (2000), Politische Philosophie des
Sozialstaats, Weilerswist.
Thomas Meyer [Dortmund] (2006), Praxis der Sozialen
Demokratie, 1. Aufl., Wiesbaden.
Wolfgang Kersting (2001), Suffizienz, Ermöglichung,
Kompensation. Ziele der Verteilungsgerechtigkeit, in:
Peter Koller (Hg.), Gerechtigkeit im politischen Diskurs,
Wien. S. 89-122.
Thomas Meyer [Dortmund] (2009), Soziale Demokratie: eine Einführung, Wiesbaden.
Thomas Meyer [Dortmund] und Nicole Breyer (Mitarbeit)
(2005), Die Zukunft der Sozialen Demokratie, Bonn.
Martina Klein und Klaus Schubert (2006), Das Politiklexikon, 4., aktualisierte Aufl., Verlag J. H. W. Dietz
Nachf., Bonn.
David Miller (2008), Soziale Gerechtigkeit, Frankfurt
am Main/New York.
Sascha Kneip (2003), Die sozialphilosophischen
Grundlagen des demokratischen Wohlfahrtsstaats,
in: Welttrends 39, S. 11–29.
Liam Murphy und Thomas Nagel (2002), The Myth of
Ownership: Taxes and Justice, Oxford.
National Health Service (2009): About the NHS
http://www.nhs.uk/nhsengland/aboutnhs/pages/
About.aspx (zuletzt abgerufen am 22. April 2009).
Herbert Obinger und Peter Starke (2007), Sozialpolitische Entwicklungstrends in OECD-Ländern 1980–
2001: Konvergenz, Divergenz und Persistenz, in: Politische Vierteljahresschrift (Sonderheft 38), S. 470–495.
OECD (2006), Starting Strong II: Early Childhood Education and Care, Paris.
OECD (2007a), Pension at a Glance. Public Policies
across OECD Countries, Paris.
OECD (2007b), PISA-2006-Datenband, Tabelle
6.1c (Tabelle 6.2c), Mean score, variation and gender differences in student performance on the reading (mathematics), scale, http://www.oecd.org/
dataoecd/31/0/39704446.xls (zuletzt abgerufen am
1. Juli 2009).
OECD (2007c), PISA-2006-Datenband, Tabelle 4.4c,
Relationship between student performance in science
and the PISA index of economic, social and cultural
status (ESCS) for PISA 2000, PISA 2003 and PISA 2006,
http://www.oecd.org/dataoecd/30/62/39704344.xls
(zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).
Alexander Petring und Christian Henkes (2007), Die
Zukunftsfähigkeit des deutschen Sozialstaats, in: Jürgen Kocka (Hg.), Die Zukunftsfähigkeit Deutschlands,
WZB-Jahrbuch 2006, Berlin, S. 47–70.
Mathias Platzeck (2007), Das Leitbild des Vorsorgenden Sozialstaats, in: Kurt Beck und Hubertus Heil (Hg.),
Soziale Demokratie im 21. Jahrhundert, Lesebuch
zur Programmdebatte der SPD, Berlin, S. 228–232.
Ulrich K. Preuß (1990), Verfassungstheoretische Überlegungen zur normativen Begründung des Wohlfahrtsstaates, in: Christoph Sachße und H. Tristram
Engelhardt (Hg.), Sicherheit und Freiheit. Zur Ethik des
Wohlfahrtsstaates, Frankfurt am Main, S. 106–132.
Gerhard Ritter (1991), Der Sozialstaat, München.
Thomas Rixen (2008), The Political Economy of International Tax Governance, Basingstoke.
Robert Koch-Institut (Hg.) (2005), Gesundheit im Alter,
Gesundheitsberichterstattung des Bundes, Heft 10,
Berlin.
Dani Rodrik (1998), Why Do More Open Economies
Have Bigger Governments?, in: Journal of Political
Economy 106, S. 997–1032.
OECD (2008a), Revenue Statistics 1965–2007, Paris.
OECD (2008b), Growing Unequal? Income Distribution
and Poverty in OECD Countries, Paris.
OECD (2008c), Factbook. Economic, Environmental
and Social Statistics, Paris.
OECD (2008d), Health Data 2008. How Does the
United Kingdom Compare?, http://www.oecd.org/
dataoecd/46/4/38980557.pdf (zuletzt abgerufen am
1. Juli 2009).
OECD (2008e), OECD HEALTH DATA, Version December 08, Public Expenditure on Health Care in % of
GDP, http://www.ecosante.org/index2.php?base=
OCDE&langs=ENG&langh=ENG (zuletzt abgerufen
am 1. Juli 2009).
OECD (2008f), Education at a Glance, OECD Indicators, Paris.
OECD (2009), Society at a Glance 2009: OECD Social
Indicators, Tabelle SS6.2, Age of labour force exit, Paris,
http://dx.doi.org/10.1787/550222773834.
Robert Paquet und Wolfgang Schroeder (2009), Im
Haifischbecken. Die Zukunft des „experimentellen
Regierens“: das Beispiel der Gesundheitsreform 2007,
in: Berliner Republik 2/2009, S. 56–63.
Thomas M. Scanlon (2005), Political Equality/Politische
Gleichheit, Essen.
Fritz W. Scharpf (1999), Regieren in Europa: Effektiv
und demokratisch?, Frankfurt am Main.
Fritz W. Scharpf (2000), The Viability of Advanced Welfare States in the International Economy, in: Journal
of European Public Policy 7, S. 190–228.
Günther Schmid (2008), Von der Arbeitslosen- zur
Beschäftigungsversicherung. Wege zu einer neuen
Balance von individueller Verantwortung und Solidarität durch eine lebenslauforientierte Arbeitsmarktpolitik, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn
Markus Schneider, Uwe Hofmann, Aynur Köse, Peter
Biene, Thomas Krauss (2007), Indikatoren der OMK im
Gesundheitswesen und der Langzeitpflege. Gutachten
für das Bundesministerium für Gesundheit, Kempten.
Erika Schulz und Anke Hannemann (2007), Bevölkerungsentwicklung in Deutschland bis 2050: Nur
leichter Rückgang der Einwohnerzahl?, DIW Wochenbericht Nr. 47/2007, Berlin.
Sekretariat der Ständigen Konferenz der Kultusminister
der Länder in der Bundesrepublik Deutschland (KMK)
(Hg.) (2009), Allgemeinbildende Schulen in Ganztags-
153
form in den Ländern der Bundesrepublik Deutschland.
Statistik 2003–2007, Bonn.
Joel Slemrod und Jon Bakija (2004), Taxing Ourselves. A Citizen‘s Guide to the Great Debate over Tax
Reform, Cambridge.
Adam Smith (1978 [1776]), Der Wohlstand der Nationen, München.
Heike Solga (2008), Wie das deutsche Schulsystem
Bildungsungleichheiten verursacht, WZBrief Bildung
01, http://www.wzb.eu/publikation/pdf/WZbriefBildung200801_solga.pdf (zuletzt abgerufen am 1.
Juli 2009).
Rudolf Speth (2004), Die politischen Strategien der Initiative Neue Soziale Marktwirtschaft, Studie im Auftrag
der Hans-Böckler-Stiftung, Düsseldorf.
Statistisches Bundesamt (2005), Hochschul-Standort
Deutschland 2005, Wiesbaden.
Statistisches Bundesamt (2008a), Pressemitteilung des
Statistischen Bundesamtes Nr. 305 vom 25. August
2008, Wiesbaden.
Statistisches Bundesamt (2008b), Familienland
Deutschland. Tabellenanhang zur Pressekonferenz
vom 22. Juli 2008, http://www.destatis.de/jetspeed/
portal/cms/Sites/destatis/Internet/DE/Presse/pk/2008/
Familienland/Familienland__Uebersicht,templateId=re
nderPrint.psml#Wechsel%20zur%20Pressekonferenz
Statistisches Bundesamt (2008c), Hochschulen auf
einen Blick. Ausgabe 2008, Wiesbaden.
Statistisches Bundesamt (2009a), Genesis-OnlineDatenbank, https://www-genesis.destatis.de/genesis/online/.
Statistisches Bundesamt (2009b), Arbeitsmark.
Erwerbstätige im Inland nach Wirtschaftssektoren.
Deutschland, http://www.destatis.de/jetspeed/portal/
cms/Sites/destatis/Internet/DE/Content/Statistiken/
Zeitreihen/LangeReihen/Arbeitsmarkt/Content75/
lrerw13a,templateId=renderPrint.psml (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).
Statistisches Bundesamt (2009c), Private Schulen
– Schuljahr 2007/2008, Fachserie 11, Reihe 1.1,
2007/2008, Wiesbaden.
Franz-Josef Stegmann und Peter Langhorst (2005),
Geschichte der sozialen Ideen im deutschen Katholizismus, in: Helga Grebing (Hg.), Geschichte der sozialen
Ideen in Deutschland. Sozialismus – Katholische Soziallehre – Protestantische Sozialethik. Ein Handbuch,
2. Aufl., Wiesbaden, S. 599–862.
154
Duane Swank (2002), Global Capital, Political Institutions, and Policy Change in Developed Welfare
States, Cambridge.
Wolfgang Thierse (2005), Zur Begrüßung: Gleichheit
und soziale Gerechtigkeit, in: Thomas M. Scanlon
(Hg.), Politische Gleichheit, Essen, S. 11–16.
Suanne Uhl und Thomas Rixen (2007), Unternehmensbesteuerung europäisch gestalten – mitgliedstaatliche
Handlungsspielräume gewinnen, Gutachten für die
Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn.
U.S. Department of Education (Hg.) (2005), Education
in the United States. A Brief Overview, www.ed.gov/
about/offices/list/ous/international/edus/overview.doc
(zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).
Verband Alleinerziehender Mütter und Väter (2008),
Statistische Informationen. Allgemeine Entwicklung,
07/08, Berlin.
Björn Wagner (2009), Das Grundeinkommen in der
deutschen Debatte. Leitbilder, Motive und Interessen,
Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.
Uwe Wagschal (2001), Deutschlands Steuerstaat
und die vier Welten der Besteuerung, in: Manfred
G. Schmidt (Hg.), Wohlfahrtsstaatliche Politik. Institutionen, politischer Prozess und Leistungsprofil,
Opladen. S. 124-160.
Anke Walendzik (2009), Finanzierungsalternativen im
Gesundheitswesen. Kurzgutachten, Friedrich-EbertStiftung (Hg.), Bonn.
Michael Walzer (2006), Sphären der Gerechtigkeit.
Ein Plädoyer für Pluralität und Gleichheit, Frankfurt
am Main/New York.
Oliver Wendell Holmes Jr (1927), Compañia General
de Tabacos de Filipinas v. Collector of Internal Revenue, 275 U.S. 87, 100 (1927), (Holmes, J., dissenting),
opinion published November 21, 1927.
WHO (2006), Gesundheit im Schlaglicht, Deutschland
2004, Kopenhagen.
PREPORUKA LITERATURE
Narednu preporuku literature upućujemo svima koji žele da se bave temama
socijalne države i socijaldemokratije i mimo ove čitanke.
Čitanke socijaldemokratije
W ir t s c h af t u n d S oz i a l e D e m o k ra t i e
LESEBUCH DER SOZIALEN DEMOKRATIE 2
G r u n d l a g e n d e r S oz i a l e n D e m o k rat i e
LESEBUCH DER SOZIALEN DEMOKRATIE 1
__________________________________________________________
Gombert, Tobias:
Čitanka 1: Osnove socijaldemokratije
Grundlagen der
Sozialen Demokratie
2008.
Politička akademija Fondacije Fridrih Ebert.
(ISBN: 978-3-89892-951-6)
Čime može i treba da se odlikuje politika XXI veka koja se
obavezala na socijaldemokratiju? Na kojim vrednostima
se temelji socijaldemokratija, koji su njeni ciljevi i kako ona
može praktično da se ostvaruje? Odgovorima na ova pitanja približava se čitanka
Osnove socijaldemokratije u teoretskom, u praktičnom smislu i na kraju i putem
poređenja između različitih modela zemalja i društava. U njoj se neće pronaći
jednostavni i nepromenljivi odgovori, ali ona zato nudi kompas i orijentaciju u
odnosu na neke odgovore i na nova pitanja.
LESEBUCH DER SOZIALEN DEMOKRATIE 1
Tobias Gombert u .a.
Vaut, Simon:
Čitanka 2: Ekonomija i socijalna demokratija
Wirtschaft und
Soziale Demokratie
2009.
Politička akademija fondacije Fridrih Ebert.
(ISBN: 978-3-86872-040-2)
Kako može da izgleda uspešna moderna ekonomska
politika socijaldemokratije koja uvažava određene
vrednosti? Na koje teorije može da se poziva ekonomska
politika, a koje se oslanjaju na vrednosti poput slobode, pravde i solidarnosti?
Na kojim principima ona počiva? I pre svega: kako može praktično da se ostvari?
Čitanka Ekonomija i socijalna demokratija ulazi u trag ovim pitanjima. Važnu
ulogu, pri tome, igra učenje britanskog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnza (John
Maynard Keynes). U ekonomski mutnim vremenima, u kojima se mnogi kreću
samo onom brzinom koju im dopušta daljina do koje seže njihov pogled, utoliko
je važnije uveriti se u sopstveni (ekonomsko-) politički kurs.
LESEBUCH DER SOZIALEN DEMOKRATIE 2
Simon Vaut u. a.
155
Osnove
__________________________________________________________
Modul „Socijalna
demokratija“
onlajn-akademije
Koji su koreni i
vred­osti socijalne
demokratije?
Koje su bile njene
Mejer, Tomas:
Teorija socijaldemokratije. 2005.
Izdavač: VS Verlag für Sozialwissenschaften. (ISBN: 978-3-531-14612-6)
U današnjem globalizovanom svetu, dve snage se bore za uticaj: liberalistička
demokratija i socijaldemokratija. Tomas Mejer ovde utvrđuje teoretske osnove
jedne politike socijaldemokratije, u kojoj se ne shvataju ozbiljno samo građanska
i politička osnovna prava i slobode već i osnovna socijalna i ekonomska prava
svakog čoveka.
karakteristike ranije,
a koje su danas?
Kako može da
izgleda praktična
politika, koja je
sprovodiva s obzirom
na nove izazove
poput globalizacije
Mejer, Tomas:
Praksa socijaldemokratije. 2005.
Izdavač: VS Verlag für Sozialwissenschaften. (ISBN: 978-3-531-15179-3)
Ovo izdanje prezentuje aktuelne kvalitetne studije o zemljama od strane vodećih
stručnjaka iz te oblasti iz vizure teorije socijaldemokratije, koje izlaže Tomas Mejer.
Ispituju se Švedska, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Holandija i SAD. Predstavlja
se i novi indeks za merenje socijaldemokratije.
i demografskih
promena? Tako glase
pitanja kojima se bavi
modul „Socijalne
demokratije“ onlajnakademije Fondacije
Mejer, Tomas (u saradnji sa Nikol Brejer):
Budućnost socijaldemokratije. 2005.
Politička akademija Fondacije Fridrih Ebert. (ISBN: 3-89892-315-0)
U ovoj publikaciji sažimaju se najvažniji podaci iz „Teorije socijalne demokratije“
i „Prakse socijaldemokratije“.
Fridrih Ebert. Pored
brojnih, između
ostalih, o osnovama,
oblastima delovanja
i akterima socijalne
demokratije, ona
nudi i opširan glosar
kao i materijale za
učenje.
 w ww.fes-onlineakademie.de
156
Socijaldemokratija u Nemačkoj
__________________________________________________________
Albers, Detlev / Nahles, Andrea:
Levičarski moduli programa. Podsticaji za razmišljanje Hamburškog
programa partije SPD. 2007.
Izdavač: Vorwärts Verlag. (ISBN: 978-3866020207)
Članovi programske komisije SPD i SPD iz federalnih jedinica, u ovoj knjizi objavljuju
priloge o temama poput politike prema tržištu rada, socijalne politika i sve do
energetske politike, politike prema Evropi i međunarodne politike. Zamišljeni kao
doprinosi debati o novom programu o načelima, ovi tekstovi i nakon usvajanja
Hamburškog programa otkrivaju još uvek zanimljive uvide.
Placek, Matias / Štajnbrik, Per / Štajnmajer, Frank-Valter (Izdv):
Na visini vremena.
Socijaldemokratija i napredak XXI veku. 2007.
Izdavač: Vorwärts Verlag. (ISBN: 978-3-86602-629-2)
Vili Brant je opominjao svoju stranku da treba da bude na visini vremena ako želi
da postigne nešto što je dobro. Ovom knjigom, izdavači žele ponovo da pokrenu
debatu o pitanju, na koji način SPD može da pretoči svoje vrednosti poput slobode,
pravde i solidarnosti u novu progresivnu politiku koja se zalaže za socijalni uspon,
za veće životne šanse i za socijalnu državu koja deluje preventivno. Ova zbirka
nastala je za vreme trajanja debate o novom programu o načelima.
Bek, Kurt / Heil, Hubertus (Izdv.):
Socijaldemokratija u XXI veku.
Čitanka uz debatu o programu SPD. 2007.
Izdavač: Vorwärts Verlag. (ISBN: 978-3-86602-525-7)
I izdavači ove publikacije zajedno sa drugim autorkama i autorima u okviru
debate o programu posvetili su se važnim zadacima za budućnost: Kako i sa
kime uređujemo globalizaciju? Kuda ide Evropa? Kako ćemo ostati demokratija?
Kako naša ekonomija može da raste, a da pri tome rešava i socijalne i ekološke
probleme budućnosti? Gde se stvaraju novi poslovi i šta može da učini socijalna
država koja deluje preventivno? Da li će nam uspeti energetski zaokret? Kako
izgleda politički savez za socijaldemokratiju našeg doba?
Gabriel, Sigmar:
Novi način razmišljanja levice. Politika za većinu. 2008.
Izdavač: Piper Verlag. (ISBN: 978-3-492-05212-2)
Zigmar Gabrijel izlaže politički nacrt, koji prikazuje novi način razmišljanja levice i
pruža izlaz iz fatalne zamke: ili da se omekša do te mere da izgubi prepoznatljivost,
ili da ponovo zapadne u prevaziđene obrasce stare levice. Po njemu, većine
proističu iz političkih sadržaja, a ne iz puke aritmetike moći i beskrajnih debata
unutar koalicije. On traži povratak ka politici, koja predstavlja nešto drugo od
beskonačnih igara moći i debata o personalnim rešenjima.
157
Epler, Erhard:
Odmeriti svaku reč politike. Mali rečnik za javnu upotrebu jezika. 2009.
Izdavač: Verlag J. H. W. Dietz Nachf. (ISBN 978-3-8012-0397-9)
U političkim debatama, jezik se često štrapacira, iskrivljuje, a često i zloupotrebljava.
Sa preciznošću koja to razotkriva i uspešnim poentama, Erhard Epler piše o
pojmovima koje koriste politika i javnost, da bi nametnule određena mišljenja,
da bi maskirale određene činjenice i razotkrile protivnike. Ko ih čuje trebalo bi
da bude kritičan! Elite, eksperti, pravda, faktori uspeha, mera, zavist, savest ili
ideologija spadaju u stalni repertoar nedeljnih govora, intervjua, govora pred
parlamentom ili glavnih članaka u medijima. Ali, kakve namere ili shvatanja stoje
iza takvih reči? Bivši savezni ministar, poslanik u saveznom parlamentu iz redova
SPD, germanista i profesor Erhard Epler dugi niz godina je skupljao iskustva sa
političkom upotrebom jezika. On vešto razotkriva njihov prvobitni sadržaj i uzima
na zub njegove promene.
Socijalna država
__________________________________________________________
Merkel, Wolfgang / Egle, Christoph / Henkes, Christian / Ostheim, Tobias / Petring,
Alexander:
Mogućnosti reformisanja socijaldemokratije. Izazovi i bilansi politika
vlada u Zapadnoj Evropi. 2005.
Izdavač: VS Verlag für Sozialwissenschaften. (ISBN: 978-3-531-14750-5)
Krajem devedesetih godina prošlog veka, socijaldemokratske vlade učestvovale
su u vlasti u većini zemalja Evropske unije. Koliko su te različite stranke bile
uspešne u pogledu reformskih politika koje su vodile? Da li su sledile jedinstveni
treći put? Na osnovu iscrpnih studija o zemljama, analiziraju se i ocenjuju politike
socijaldemokratije u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj
i Danskoj.
Bol, Fridhelm / Kruke, Anja (Izdv):
Socijalna država u krizi. Nemačka u međunarodnom poređenju. 2008.
Izdavač: Verlag J. H. W. Dietz Nachf. (ISBN 978-3-8012-4185-8)
Ova knjiga pruža uvid u istorijski razvoj socijalne države u Nemačkoj u svetlu
današnjih problema. U poređenju sa drugim državama u Evropi, posmatra se
manevarski prostor za delovanje socijalne države u celini, a analiziraju se i njeni
158
pojavni oblici u specifičnim oblastima kao što je zdravstvo, obrazovna politika
i penziono osiguranje, dok se osvetljavaju i nadređena pitanja, kao na primer
semantika krize.
Kocka, Jirgen (Izdv):
Opstanak Nemačke u budućnosti. Socijalno-naučni eseji. WZB-godišnjak.
2006.
Izdavač: Edition Sigma. (ISBN 978-3-89404-086-4)
Strukturne prepreke, reformske šanse i mogući scenariji budućnosti nalaze se u
centru pažnje godišnjaka 2006 Naučnog centra u Berlinu za socijalna istraživanja.
Prilozi se između ostalogbave demografijom, sistemima socijalnog obezbeđenja,
nejednakošću, radom, migracijom, spoljnom politikom, razvojem demokratije,
industrijom i inovacijama kao i potencijalom fiskalnog delovanja. Iako se Nemačka
nalazi u centru pažnje ovog interesovanja, ipak se ni u jednom prilogu ne izostavlja
pogled na druga moderna društva. I putem ovih poređenja daju se odgovori na
pitanje, u kojoj su meri sadašnje teškoće i one koje se očekuju vezane za započeti
put i koji specifični istorijski razvoj je doprineo postojanju današnje situacije.
Butervage, Kristof:
Kriza i budućnost socijalne države. 3., prošireni tiraž. 2006.
Izdavač: VS Verlag für Sozialwissenschaften. (ISBN: 978-3-531-44848-0)
Često se govori o krizi socijalne države, ali, da li je zaista reč o krizi socijalne države,
ili samo ona postaje glavni element koji snosi posledice jednog razvoja, čiji uzroci
se kriju na sasvim drugim mestima? Ova knjiga razjašnjava o kojim činjenicama
i kontroverzama je reč kada se vodi ova diskusija. Ova knjiga nudi široki fond
materijala i argumenata svima koji traže dobre socijalne i ekonomske razloge
protiv razgradnje socijalne države.
159
O AUTORIMA
Dr Marijus R. Buzemajer (*1978) od 2006. godine je naučni saradnik u institutu
za istraživanje socijalnih nauka Max Planck u Kelnu. Prethodno je studirao političke,
ekonomske, pravne i upravne nauke na univerzitetima u Harvardu i Hajdelbergu. U
okviru svog istraživačkog rada bavi se pitanjima obrazovne, ekonomske i socijalne
politike u zapadnim industrijskim zemljama.
Johen Dam (*1981) je referent u Političkoj akademiji Fondacije Fridrih Ebert. On
je u Minsteru i Malagi studirao političke nauke, komunikologiju i javno pravo.
Eva Fleken (*1983) je referentkinja za unutrašnju politiku poslanika u Bundestagu
Zigmunda Ermana, a u okviru svoje doktorske disertacije radi na komunikološkoj
kritici teorije feminizma. U Minsteru i Beču je studirala komunikologiju, sociologiju
i ekonomiju.
Tobias Gombert (*1975) radi na organizaciji seminara za savete zaposlenih. Pored
toga se angažuje i kao predavač na seminarima i radionicama o komunikacijama i
teoriji. Od 2003 do 2005 bio je zamenik Saveznog predsednika Mladih socijalista,
od 2005–2007. godine član je saveznog predsedništva Mladih socijalista. U tom
periodu učestvovao je u uređivanju škole Mladih socijalista. Od 2007. godine
predavač je u Akademiji socijaldemokratije. Glavni je autor izdanja „Osnove
socijalne demokratije“. Dosadašnji naučni radovi pisani su na teme Žan-Žak Ruso
o marksističkoj teoriji i o filozofiji morala.
Dr Kristijan Krel (*1977) je saradnik Fondacije Fridrih Ebert i u njoj je zadužen za
Akademiju socijaldemokratije. Studirao je politikologiju, istoriju, ekonomske nauke
i sociologiju na univerziteta u Zigenu i na University of York. Doktorirao je 2007.
godine iz političkih nauka na temu politike prema Evropi u SPD, u laburističkoj
stranci i u stranci „Parti Socialiste“.
Knut Lambertin je dipl. politikolog (*1970) i politički sekretar pri Saveznom pred­
sedništvu Nemačkog udruženja sindikata. Studirao je politikologiju, uporedne
nauke o religiji, nauke o vaspitanju kao i javno pravo na Univerzitetu u Bonu i Slo­
bodnom univerzitetu u Berlinu.
160
Diana Ognjanova (*1981) je naučna saradnica u oblasti menadžmenta u
zdravstvu na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Studirala je Public Policy u Hertie
School of Governance u Berlinu i pohađala studije jezika, ekonomije i kulture na
Univerzitetu u Pasauu.
Aleksander Petring (*1976) je naučni saradnik u Naučnom centru za socijalna
istraživanja u Berlinu (WZB). Studirao je u Hajdelbergu politikologiju, ekonomiju
i filozofiju. Doktorirao je na Humboltovom univerzitetu u Berlinu 2007. godine
na temu reformskih aktivnosti država blagostanja. Kao predavač na Akademiji
socijaldemokratije rukovodi seminarima na temu socijalne države.
Dr Tomas Riksen (*1974) je naučni saradnik u Naučnom centru za socijalna
istraživanja u Berlinu (WZB) i predaje na univerzitetima u Berlinu, Potsdamu
i Lucernu. Studirao je u Bonu, Hamburgu, Parizu i An Arboru politikologiju i
ekonomiju i bio je naučni saradnik u posebnoj istraživačkoj oblasti promene
državnosti na Univerzitetu Jacobs University u Bremenu, gde je 2007. godine
doktorirao. Od 2006. do 2007. godine bio je referent jedne poslanice u nemačkom
Saveznom parlamentu. Težište njegovog istraživačkog rada je međunarodna i
uporedna politička ekonomija.
Dvadeset važnih pojmova:
1. Osiguranje zaposlenja
(str. 70, str. 102)
8. Pravda između polova
(str. 16, str. 18, str. 22)
2. Osiguranje građana
(str. 70, str. 73, str. 75, str. 123,
str. 133)
9. Globalizacija
(str. 47)
16.Strukturne promene u
privredi i radu
(str. 51)
10.Pristup životnih situacija
(Gerhard Vajser)
(str. 19)
17.Participacija
(str. 7, str. 10, str. 18,
str. 42, str. 67, str. 71,
str. 133, str. 147)
11.Solidarnost
(str. 6, str. 69)
18.Princip preraspodele
(str. 56, str. 105 f., str. 124)
5. Sloboda i pravo na nju
(str. 4, str. 11, str. 15 )
12.Socijaldemokratija
(str. 8, str. 27, str. 42, str. 60,
str. 67, str. 93, str. 104, str. 119,
str. 133, str. 147)
19.Preraspodela
(str. 11, str. 14, str. 32, str. 61,
str. 78, str. 90, str. 97, str. 111,
str. 133)
6. P
ravda između generacija
(str. 17)
13.Socijalne promene
(str. 57)
7. Pravda
(str. 14, str. 28, str. 79,
str. 97, str. 110,
str. 128, str. 141)
14.Oblici socijalnih država
(str. 31)
20.Socijalna država koja
deluje preventivno
(str. 10, str. 43, str. 69, str. 134)
3. Princip jednakih šansi
(str. 14, str. 25, str. 70,
str. 76, str. 98, str. 101,
str. 128, str. 140)
4. Demografske promene
(str. 55, str. 105)
15.Princip socijalne države
(str. 8, str. 24)
Politici je potrebna jasna orijentacija. Samo onaj ko je u stanju da jasno navede
ciljeve svog delanja, može da ih ostvari i da oduševi njima i druge. I zato ova čitanka
Socijalna država i socijaldemokratija postavlja pitanja: kakva veza postoji između socijalne države i socijaldemokratije? Šta znači pravda u socijalnoj politici? Kakvu ulogu
igraju osnovne vrednosti i osnovna prava u konkretnim političkim oblastima?
Teme ove čitanke orijentišu se prema seminarima Akademije za socijaldemokratiju.
Seminari Akademije Fondacije Fridrih Ebert namenjeni su svima koji su zainteresovani
da se društveno angažuju i aktivno učestvuju u svetu politike.
Dodatne informacije o Akademiji: www.fes-soziale-demokratie.de
ISBN 978-86-83767-39-7
Download

Socijaldemokratska citanka 3 – Socijalna drzava i socijaldemokratija