294
RUKOVET TRE]A
SVETI MARKO EFESKI
ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA
Povodom kwige Arhim. AMVROSIJA (POGODIN),
magist. bogosl.: Svætoy Mark Efeskiy i Florentÿskaæ uniæ, Jordanville, New York, 1963.
Za{tita vere Hristove ve}a je i cewenija i slavnija od
svih vrlina, govorio je Sv. GRIGORIJE BOGOSLOV. Jer samo
verom Hristovom, pravom i `ivom verom, mi se spasavamo.
Izmena i izdaja vere — gubitak spasewa. Zato su svi Sveti
Apostoli, i posle wih svi Sveti Oci do danas u prvom redu
bili nepokolebivi borci za istinitu veru Hristovu, za
pravoverje, za ortodoksiju = Pravoslavqe.
„Deco svetlosti Istine, be`ite od rascepa i od zlog
u~ewa — pisao je Sv. IGWATIJE BOGONOSAC. Udaqite se od
zlih biqaka, koje ne obdelava Isus Hristos, jer ih nije zasadio Otac“ (Mt. 15, 13; Posl. Filadelf. 2, 1).
Potowi Oci i U~iteqi Crkve u tom istom duhu u~ili
su, `iveli i borili se za neizmewenu bogopredanu veru Crkve. Oci nisu licemerili izme|u Istine i la`i, izme|u
istinite vere Crkve i jeresi. O tome nam svedo~o~i svo
Sveto Predawe, „Predawe Istine“, kako ga naziva Sv. IRINEJ. To Predawe Istine, zapisano i nezapisano, ~uvali su
i branili i drevni i potowi Oci od svakog jereti~kog nova~ewa i izopa~ewa. „Jedna je i ista sila Predawa“, veli
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
295
Sv. IRINEJ. Nije tu vreme ni{ta izmenilo, nije bezbo`ni
„duh vremena“ mogao pokolebati „stub i tvr|avu Istine“,
ve~ne otkrivene Istine, koju mi na na{em jeziku nazivamo
dogmatima. „A kad god je re~ o dogmatima, onda je uvek re~ o
Bogoistini“ (o. JUSTIN POPOVI]).
Istovetnost vere Crkve, istost Pravoslavqa, kroz sve
vekove ostala je kao dokaz wenog posedovawa jevan|elske
bo‘anske Istine, predavane u Crkvi kroz vekove. Ovde pravoslavni pojam predawa dobija svoje celosno, katoli~no,
blagodatno zna~ewe, i ne svodi se na uski pojam „tradicije“. „Predawe je — veli o. G. FLOROVSKI — neprekidna u
Crkvi svesnost o osnovnim doga|ajima istorije iskupqewa.
Ono predstavqa jedini na~in da se u|e ili uplovi u tok
‘ivota Crkve“.
U svetlosti ovoga, potpuno nam je pojmqiva i gigantska
borba za pravoslavnu Veru i Predawe Crkve, koju je ne tako
davno vodio Sv. MARKO EVGENIK, mitropolit Efeski. Wegova borba za o~uvawe neoskvrwene Pravoslavne vere, „koja
ni u ~emu nema nedostataka“, predstavqa produ`ewe svetoota~kog podviga ispovedawa, svedo~ewa i brawewa ortodoksije, pravoverja, Pravoslavqa. „Ni{ta ne mo`emo protiv istine, nego za istinu“, veli Apostol PAVLE (2 Kor. 13,
8). To ispovedni{tvo predstavqa i jedno novo rukovodstvo
nama kako da `ivimo i kako da pravoslavstvujemo u ovim
lukavim danima.
Zato nam je dobrodo{la novoizdana kwiga mladog ruskog bogoslova arhim. AMVROSIJA (POGODIN) o Sv. MARKU EFESKOM. Nije nam ovde ciq da donosimo svoj detaqniji sud o
kwizi i wenim vrlinama i nedostacima, koliko da, povodom we, prosledimo ‘ivot i dela Sv. MARKA. Pogotovu {to
je wen autor bogomudro postupio dav{i nam u svojoj kwizi
u ruskom prevodu sva dosada izdana dela ovog Svetog Oca.
Kwiga sadr‘i 10 poglavqa, sa predgovorom i epilogom.
(Pisac ju je posvetio mitropolitu ANASTASIJU). Pri kraju
296
RUKOVET TRE]A
kwige o. AMVROSIJE je dodao Slu‘bu Sv. MARKU (slavi se 19.
januara i 23. juna), koju je sam preveo sa gr~kog na crkvenoslovenski, uz jednu Svetiteqevu ikonu iz pro{log veka.
U predgovoru (str. 9–12) pisac polazi od karakteristike
savremenog perioda qudske istorije kao „veka moralnih
kompromisa“, da bi zatim podvukao da je ba{ u tom i takvom vremenu „nama osobito neophodno saznawe vrednosti
na{eg pravoslavnog u~ewa i dogmata, od kojih mi ni u ~emu
ne mo`emo odstupiti, ni{ta `rtvovati, ili dopustiti bilo kakav kompromis, da ne bi tim samim odstupili od Istina i ve~nog `ivota“ (str. 9). Zatim se osvr}e na savremeno
pitawe „sjediwewa crkava“, koje se naj~e{}e postavqa jednostrano. „Mi treba, pre svega, da objasnimo sebi {ta nas
odequje od Latina“. I posle re|awa mnogih mi{qewa, on
se pravilno opredequje: nas razdequje razlika u dogmatskim
pitawima. „Sjediwewe je, veli daqe, mogu}e samo na osnovu
jedne jedine dogmatike za obe Crkve, jer dogmatika — to je
osnova na kojoj se dr`i svo Telo Crkve. Oduzmite tu ~vrstu,
celosnu dogmatiku, i Crkva }e prestati biti Crkvom“ (str.
10). Na kraju ukazuje na neophodnost da mi pravoslavni sledujemo danas Sv. MARKU EFESKOM. Jer, on je svetoota~ki um,
i „sve{teni hram Duha Svetoga“, i on }e nas uputiti i nau~iti Istini Pravoslavqa (str. 11).
U 1. glavi pisac iznosi politi~ko stawe Vizantije u
epohi pred sazivom sabora za uniju sa Zapadom, a zatim,
prema do sada sakupqenim podacima, ‘ivot i rad Sv. MARKA
od wegovog ro|ewa do Florentinskog sabora. S obzirom
da je nama Srbima ‘ivot Sv. MARKA malo poznat, potrebno
je da iznesemo wegov sveti ‘ivot, prema izvorima koje pisac
koristi (Sinaksar, napisan od JOVANA EVGENIKA, brata Sv.
MARKA; Dela samog Sv. MARKA (koja nije koristio sva, jer ih
ima jo{ neizdanih u rukopisima); dve istorije Florentinskog sabora napisane od u~esnika tog sabora: SILVESTRA SIROPULA i mitrop. Mitilenskog JEROTEJA (unijata); Dela GENADIJA SHOLARIJA, u~enika Sv. MARKA, i dr.).
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
297
Sveti MARKO EVGENIK je ro|en 1391/2 g. u Carigradu od
blago~estivih roditeqa JOVANA, |akona i sakelarija Velike
Crkve (= Sv. Sofije) i profesora pri istoj crkvi, i majke
MARIJE. U~iteq blago~e{}a i nauka (retorike, matematike) mladog MANUILA (EMANUIL) bio je wegov otac, koji je
zatim umro kad je mladom MARKU bilo 13 godina. [kolovawe je posle toga nastavio kod tada znamenitih profesora,
me|u kojima se isticao GEORGIJE GEMIST PLITON (filosofija). Tako|e se Sv. MARKO u~io i kod ~uvenog teologa JOSIFA VRIJENIJA, u~enika Sv. GRIGORIJA PALAME (sr. ~lanak
prot. A. [MEMANA o Sv. MARKU u ~asopisu „GrhgÒrioj è Pallam©j“
za 1951. g., kao i „Vizantijski crkveni pisci“ (na gr~kom) DIMITRIJA BALANU, Atina 1951. g.). Zavr{iv{i Patrijar{ijsku {ko-
lu postao je profesor i stekao ime „Ritora“, tj. tuma~a Sv.
Pisma u Patrijar{ijskoj crkvi. U broju wegovih u~enika
u to vreme treba osobito spomenuti GEORGIJA SHOLARIJA i
TEODORA AGALISTA. Po svome svestranom obrazovawu i poznavawu svetoota~kog bogoslova Sv. MARKO spada u najobrazovanije qude pozne Vizantije. No ni{ta mawe savr{en
nije bio ni `ivot Sv. MARKA. Vaspitan u vekovnom predawu
pravoslavne pobo`nosti („EÙsèbeia“, koju on identifikuje
sa Pravoslavqem), provodio je `ivot u podvi`ni{tvu i bogoslu`ewu, u izu~avawu Sv. Pisma, svetih Otaca i drugih
nauka. Wegov brat JOVAN EVGENIK, pi{e za wega:
„Kad je ve} postao naslednik o~eve katedre i starawa o mlade`i,
i sam izgradio mnogo u~enih i u~iteqa, ni u to vreme nije ni
na jedan dan izostajao od Svete Ve~ere u Velikoj Crkvi, tako
da ga je i zimi i leti bilo mogu}e videti da se podvizava i
jo{ u svetskom `ivotu provodi mona{ko `ivqewe. On je bio
sav bogonosac i prosvetiteq, i u ne`noj mladosti bio je, kako
u samoj stvari tako i spoqnim oblikom, stvarno filosof.
Zatim u sveno}nim borewima sa samim sobom, izu~avaju}i dela
drevnih mudrih qudi i sla`u}i ih i ne izostavqaju}i ni{ta
iz Bo`anskog Pisma i iz Sve{tenih U~iteqa, on ni{ta nije
ostavqao a da to nije bilo savr{eno i potpuno izu~eno“ (str. 23).
Wegov pak u~enik, GEORGIJE SHOLARIJE, ka`e za wega: da je
jo{ `ive}i u gradu prevazi{ao pustiwske ot{elnike; nije
298
RUKOVET TRE]A
se zanosio sujetom ovoga sveta ni prolaznom slavom, i do
same smrti sa~uvao je plamenu qubav prema Hristu (str. 23).
Sjajni uspesi i mogu}nosti sjajne karijere pri Patrijar{iji nisu zanosili du{u Sv. MARKA. Ona je bila zaneta
drugim. U 26 godini (1418. g.) prima mona{tvo i odlazi u
manastir, ali ne u neki od mnogih u Carigradu, nego u manastir na jednom od ostrva u Nikomidijskom zalivu Mramornog Mora (Andigoni, blizu Halke). Duhovni otac mu je
bio neki „~udesni starac Simeon“. Ovde se Sv. MARKO predao podvizima kojima vekovno `ivi pravoslavno mona{tvo,
nedavno tako sjajno tavorski bqesnulo kroz podvige atonskih isihasta, na ~elu sa Sv. GRIGORIJEM PALAMOM. Osobito
se, po svedo~anstvu biografa, MARKO odao isihazmu, tako
da se nije hteo videti ni sa najbli`im srodnicima (str. 25–
6). Kako zapa`a prot. A. [MEMAN (u napred pomenutom ~lanku), Sv. MARKO je jo{ iz akademskih godina svog `ivota bio
pristalica palamizma, tj. pravoslavnog isihazma.* U~iteq
mu je bio JOSIF VRIJENIJE, li~ni u~enik Sv. PALAME, a i
sam je Sv. MARKO pisao dela o izihizmu. (Prof. [MEMAN je
u rukopisima Pariske biblioteke otkrio da kra}i napis o
molitvi Isusovoj, koji je unet u gr~ku Filokaliju (II tom)
pod naslovom: „^udesna re~ nekog nepoznatog Svetog o re~ima bo`anske molitve, tj. Gospode Isuse Hriste, Sine Bo`iji, pomiluj me“ — u stvari je delo Sv. MARKA („Grhg. Pallam©j“, za avgust 1951 g.). Ovo je vrlo va`no znati da bi se
kasnije shvatila ona silna borba Sv. MARKA ne samo sa latinima, nego i sa „latinomisle}ima“ (= latinofroni u Vizantiji): vrlo u~enim VISARIONOM NIKEJSKIM, TEODOROM GAZSKIM, GEORGIJOM TRAPEZUNTSKIM. Sveti MARKO }e istupati
u ime identiteta bogoslovsko-predawskog opita prave vere
*
O tome vidi doktorski rad, ra|en u novije vreme, jeromonaha IRINEJA
(BULOVI]A), sada episkopa Ba~kog: TÕ must»rion tÁj ™n `Agiè Tri£di diakr…sewj tÁj Qe…aj oÙs…aj kaè ™nergi£j po sv. Marku Efeskom, Solun 1983,
str. 542. — Prim. prir.
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
299
i `ivota Pravoslavne Crkve, ~ega je organski razvoj bio
palamizam.
Zbog opasnosti od Turaka, Sv. MARKO se posle 2 godine
vra}a u Carigrad u znameniti manastir Manganon, gde je
nastavio svoje podvige, i gde }e, posle svih nevoqa, borbi
i gowewa, i preminuti i biti pogreben. Odavde je 1437 g.
pozvan za mitropolita efeskog, prihvataju}i to, kako ka‘e, samo iz poslu{awa Crkvi. Uskoro zatim u~estvuje na
saboru u Carigradu pred polazak u Italiju, a ve} u novembru 1437. g. kre}e po pozivu imperatora JOVANA VIII PALEOLOGA na sabor u Feraru, gde po~iwe wegova ispovedni~ka
borba za pravoslavnu vaseqensku veru i Crkvu (str. 28–30).
Interesantno je da na ovom psevdo-unionisti~kom saboru
u Ferari — Firenci niko iz pravoslavne Srbije nije u~estvovao.
Zna~ajno je spomenuti, da pisawa zapadnih pisaca o tome da je Sv. MARKO jo{ pre po~etka sabora u Italiji bio
protivnik sjediwewa Crkava, ~ista je kleveta. Naprotiv,
sveti MARKO je vatreno `eleo jedinstvo Crkve, verovao je u
mogu}nost unije, tj. pravog sjediwewa, tra`io je ujediwewe
s Latinima, tj. Rimokatolicima, ali ujediwewe istinsko,
osnovano na jedinstvu vere i drevne bogoslu`bene prakse
(str. 380).*
U pozdravnom govoru, koji je wemu poveren, pri otvarawu sabora (glava II) u Ferari 9. aprila 1438. g., Sv. MARKO
je proizneo jednu zaista svetoota~ku re~. U po~etku se obra}a najpre Gospodu Hristu — Glavi Crkve, sa toplom molitvom „da sjedini razdeqene udove tela Gospodweg“, a onda
se obra}a papi EVGENIJU IV. Wegova re~ je s po~etka puna
svetlih nada, no pri kraju se Svetiteqevim o~ima otkrivaju
*
Ovo je dobro pokazano u ~lanku jeromonaha IRINEJA (BULOVI]A), Teologija dijaloga po Sv. Marku Efeskome, „Teolo{ki pogledi“ br. 8,
1975. — Prim. prir.
300
RUKOVET TRE]A
ne tako ru`i~asti vidici. On `ali zbog dugog i nehri{}anskog prezrewa Latina prema svojoj bra}i na Istoku. Ovo
}e on ponoviti i na jednoj kasnijoj sednici, rekav{i: „Gospod je ostavio Svojoj Crkvi dar qubavi i mira, i dok je
taj dar bio sa~uvan Crkva je bila jedna. No Latinska Crkva
je odstupila od Pravoslavne Crkve objaviv{i tu|e (= nepravoslavne) dogmate, i time je naru{ena qubav i mir. Latinska Crkva nije imala qubavi prema svojoj sestri — Isto~noj Crkvi“ (str. 171). (Ovu Svetiteqevu misao podvla~i}e
kasnije osobito HOMJAKOV). „Za{to, veli daqe, okrivqujemo
Oce, kada protivno wihovim zajedni~kim predawima razli~ito mislimo i govorimo? Za{to smo wihovu veru u~inili nepotpunom, a uvodimo na{u — tobo` savr{eniju?
Za{to, protivno Jevan|equ koje smo primili, propovedamo
drugo Jevan|eqe!“ (str. 41). Zatim priziva papu da „isceli
ono {to je drugi ranio“, „da ispravi kao da nije ni bilo“.
Priziva Sv. MARKO da se iz Simvola Vere izbaci Filioque i
beskvasni hleb iz Evharistije (str. 42). Ne skriva postoje}e
razlike izme|u Pavoslavnih i Rimokatolika, kao {to to
danas licemerno ~ine i na Zapadu i na Istoku, i to danas
— posle toliko novih jeresi uvedenih u Rimokatolicizmu
posle Florentinskog sabora.
„Kad mi ne govorimo jedno isto, nije li — pita daqe Sv.
MARKO — o~evidno koliko je veliko i neizle~ivo to razdeqewe izme|u nas sve do danas! … Nekada, mi smo u potpunosti
govorili jedno isto, i me|u nama nije bilo raskola, i tada
smo mi, obe strane, blizu saglasnosti sa Ocima; sada, kad ne
govorimo jedno, kako mo`emo biti zajedno? Mi (pravoslavni)
i sada govorimo ono isto {to i ranije, i saglasni smo kako
sami sa sobom tako i sa Ocima i na{im i va{im, ako vi `elite da priznate Istinu. A vi, uvev{i novine (= novotarije),
time neminovno pokazujete da ste nesaglasni pre svega sami
sa sobom, zatim sa zajedni~kim Sv. Ocima i, na kraju, sa nama.
I za{to da se ne vratimo na onu dobru saglasnost koja }e nas
pokazati da jedno ispovedamo i u odnosu prema samima sebi
i jedni prema drugima i prema svetim Ocima, i nesta}e raskola, i sabra}e se razdeqeni, i u~initi svako dobro?“
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
301
A zatim zavr{ava Sv. MARKO svoj govor jednom molbom:
„O! radi same Trojice, radi op{te Nade na koju se nadamo i
mi i vi, ne dopustite da odemo bez ploda i bez uspeha! … Ako
ushtednete da do|ete k miru i izbacite ono {to unosi sablazan, onda se ve} uzvisilo hri{}ansko delo … No ako — ne
bilo toga! — iza|e suprotno, i zla narav razdeqewa nadvlada
nad onim {to nam je na korist…, tada ja nisam vi{e u stawu
daqe govoriti … Bog, Jedini Svemogu}i, da vaspostavi Svoju
Crkvu, koju je Svojom krvqu iskupio, i voqa Wegova, kako na
nebu, tako da se vr{i i na zemqi“ (str. 43–4).
Zar nije ovaj govor Sv. MARKA najboqe uputstvo i nama danas
za „razgovore o sjediwewu“?
U III glavi (str. 44 i daqe) pisac A. POGODIN iznosi po~etak rada sabora u Ferari i prve rasprave o ~istili{tu.
Naime, bila je obrazovana komisija od pravoslavnih (Sv.
MARKO, VISARION NIKEJSKI i jo{ neki, me|u kojima je Sv.
MARKO imao prvo mesto, jer je bio i predstavnik Antiohijskog patrijarha) i od Latina (kardinal JULIO CEZARINI,
vrlo u~en i iskusan diplomata; pa znameniti {panski bogoslov JOVAN DE TORKVEMADA i dr.), koja je trebala da iznese
pitawa u kojima se razilaze dve Crkve. U stvari, vo|e dveju
strana bile su: papa EVGENIJE IV, ~ovek jake voqe i politike,
koji je znao da sprovodi svoje planove (poznata je wegova
tada{wa borba sa Bazelskim saborom), i imperator JOVAN
VIII PALEOLOG, koji je tako|e uzimao u~e{}e u diskusijama,
stavqaju}i na prvo mesto politi~ke interese. Istini za
qubav, jednom je i sam on odgovorio na pritisak papin: „Ja
nisam gospodar sabora“ (str. 221), i tako|e: da ne mo`e prinu|ivati svoje jerarhe (isto).
Na prvi govor, koji je zatim odr`ao kardinal CEZARINI, odgovorio je Sv. MARKO otvoreno izjaviv{i da je imperator zabranio svojim predstavnicima da se doti~u pitawa vere, koja i jesu uzrok razmimoila`ewa, jer to mo‘e ote‘ati stvar unije, no to je za Sv. MARKA bilo nelogi~no.
Zatim su ipak bile formulisane slede}e ~etiri ta~ke za
diskusiju: 1) o proisho|ewu Svetoga Duha (Filioque); 2) o
302
RUKOVET TRE]A
beskvasnim hlebovima u Evharistiji; 3) o ~istili{tu i 4)
o primatu Rimskog pape (str. 45–6). Po ‘eqi imperatora, a
i drugih, po~elo se prvo razgovarati o ~istili{tu kao
najlak{em pitawu. POGODIN podrobno iznosi tok tih diskusija i daje u prevodu, u kwizi, nekoliko rasprava Sv.
MARKA, koje pobijaju latinsko u~ewe podneto pismeno. Ne}emo se ovde podrobno na tome zadr‘avati, no treba ista}i
sna‘nost argumenata Sv. MARKA protiv latinskog u~ewa o
~istili{tu i uop{te o stawu du{a posle smrti. Svojim
svestranim dokazima iz Sv. Pisma i Otaca, jednom oblagoda}enom logikom, on je u prah razvejao argumente JOVANA DE
TORKVEMADE (str. 118–168). Interesantno je da je i ovde vo|ena polemika na terenu borbe pravoslavnog palamizma i zapadne sholastike (str. 154–5). Latini su pretrpeli teolo{ki poraz, jer wihovo u~ewe o neposrednoj i kona~noj nagradi ili kazni du{â odmah posle smrti, o ~istili{tu, o sozercawu same su{tine Bo‘anstva (!) bilo je temeqno opovrgnuto od pravoslavnih (sjajno je tada jo{ branio pravoslavno u~ewe ~ak i VISARION NIKEJSKI). Trebalo je biti
iskren pa priznati istinu, no do toga nije do{lo, i zato se
stalo na mrtvoj ta~ci. Do{lo je do prekida u pregovorima.
Posle vi{e meseci bez posla neki su od pravoslavnih hteli
da se vrate ve} tada, me|u wima i Sv. MARKO i ANTONIJE
IRAKLIJSKI (str. 48). Imperator ih je zadr‘ao. On je ~ekao
da do|u episkopi Bazelskog sabora i, tako|e, zapadni vladari, da bi on sa wima mogao da sklopi savez.
Tek u novembru 1438. g. produ‘eni su razgovori (glava
IV). U me|uveremenu stigao je 13. avgusta i mitropolit Kijevski ISIDOR sa delegacijom Ruske Crkve, kojoj su se pridru‘ili i neki iz Carigrada (GEMIST PLITON i dr.). Na
prvom zasedawu govorio je od pravoslavnih VISARION NIKEJSKI hvale}i uniju, zbog ~ega su ga Latini pohvalili. Tada
se pre{lo na diskusiju o Filioque, najpre kao dodatku u Simvolu Vere, a posle i sa teolo{ke strane. Jedno vreme podr‘avali su u diskusijama Svetog MARKA i VISARION NIKEJSKI
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
303
i ISIDOR KIJEVSKI, no ubrzo zatim po~iwe wihova izdajni~ka uloga prema Pravoslavqu (str. 170). Na nekoliko zasedawa Sv. MARKO je dokazivao svu neosnovanost dodavawa
izraza Filioque = „i od Sina“ Simvolu Vere od strane Latina. (O tome postoji poseban tekst svetoga MARKA na str. 177–182).
Mitropolit Efeski se dr‘ao poput drevnih Sv. Otaca, i
„projavio sebe kao drugi Maksim Ispovednik, i javio sebe
ustima drugog Grigorija Bogoslova“, kako veli GEORGIJE
SHOLARIJE (str. 31). No sve je bilo uzalud. Od strane Latina
osobito se isticao fra JOVAN RAGUSKI (IOANNIS DE MONTENIGRO). Posle vi{e sednica Latini nisu priznavali ~ak ni
formalnu neosnovanost povrede Sv. Simvola Vere i odluka
Vaseqenskih Sabora. Zato im je govorio Sv. MARKO: „Dakle,
ne nepravedno mi odequjemo sebe od vas, koji ni u {ta ne
smatrate tako velike Oce i Vaseqenske i mnogobrojne Sabore“, (str. 182). Kasnije je on sa bolom u du{i pisao o ovom
upornom nepriznavawu Latina svojih pogre{aka, koje su
im tako o~igledno pokazane. Na jedno su ipak bili primorani: „da blagorazumno zbace masku u diskusiji sa nama:
jer wima nije bilo stalo do Istine, i ciq im nije bio da je
pa‘qivo na|u, nego su nadgovorqivo{}u hteli da se zasedawe svede na ni{ta, da bi oni posle rekli kako su pobedili
… Govoriti wima, tim „kamenim du{ama“, ~inilo se kao
pevati gluvim u{ima, ili sejati na kamenu, ili pisati na
vodi, kako se govori u poslovici“ (str. 176). Istori~ar SIROPUL pi{e da su neki katoli~ki monasi, slu{aju}i ovu diskusiju, glasno povikali: „Grci poseduju istinitu veru i
sa~uvali su prave dogmate“ (str. 174).
Posle ovih diskusija, koje nisu davale rezultate, papa
je zatra‘io da sabor premesti u Florenciju, ukazuju}i na
oskudicu finansijskih sredstava za izdra‘avawe sabora u
Ferari, gde je vladala i epidemija, govore}i da mu Florentinci predla‘u ve}a sredstva kao pomo} (str. 175). Imperator, VISARION i jo{ neki to su prihvatili, no MARKO
EFESKI, SIROPUL (istori~ar) i GEMIST PLITON smatrali
304
RUKOVET TRE]A
su da je najboqe vratiti se u Carigrad. Patrijarh Carigradski JOSIF bio je bolestan jo{ od po~etka i nije dolazio na
sednice. Na kraju, u januaru 1439. g. bude pro~itana papina
bula o preme{tawu sabora u Florenciju (str. 175).
Me|utim, sa prelaskom u Florenciju (glava V) osetio
se nagli prelom u mnogo ~emu, kako u odnosima izme|u isto~nih i zapadnih, tako i u duhovnom stawu me|u samim Grcima.
Ferara je jo{ bila mesto dobrih odnosa i nada, bogoslovskih diskusija i zajedni~kih trapeza, no u Florenciji su
Latini izmenili stav: po~eo je brutalni pritisak politike
Vatikana s ciqem bukvalnog porobqewa Pravoslavne Crkve (str. 183). Papisti nisu ~ak prihvatili ni kompromisne
formule nekih Grka, nego su tra‘ili puno dogmatsko i jurisdikciono pod~iwewe Vatikanu, dopu{taju}i samo izvesnu samostalnost u oblasti bogoslu‘ewa i obredâ, no i
to — vrlo ograni~eno (isto). (Ne govori li se i danas to
isto iz Vatikana?). Vo|ewe pregovora na ravnim na~elima
ovde je prestalo. Pravoslavni su bili u te‘em polo‘aju,
li{avani ~ak i hrane, prite{wivani, bez sredstava da se
vrate u otaxbinu, i glavno — u bolnom saznawu u kakvom se
stra{nom polo‘aju nalazi wihova otaxbina Vizantija, a
opet sa punom odgovorno{}u za Pravoslavqe, za svoj narod,
za otaxbinu, dok su Rimqani imali sve uslove i nastojali
su da bukvalno „kupe“ Pravoslavnu Crkvu za onu svoju pomo}
koju su davali ocima sabora i koju su obe}avali poslati
Vizantiji (str. 183–4). Zato je ovde do{lo do cepawa me|u
pravoslavnima, do izdaje Pavoslavqa, ali i do ispovedni~kih stradawa Sv. MARKA od strane imperatora i od drugih: doma}i zatvor, rugawa, pretwe, vre|awa, su|ewa, nedozvoqavawe da istupi u odbranu Pravoslavqa (isto).
Sredinom februara 1439. g. nastavqen je rad sabora po
pitawu isho|ewa Svetoga Duha. Problem Filioque, i pored
svih nastojawa pravoslavnih, osobito Sv. MARKA, nije nikako vodio do saglasnosti. Naime, diskusije Sv. MARKA sa
JOVANOM RAGUSKIM oko izreka, tj. citata, pojedinih Sv. Ota-
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
305
ca, samo su ve}ma razotkrivale zabludu Latina, i ~ak wihovo falsifikovawe svetoota~kih tekstova (str. 186–7). Postoji oko 120 citata iz Sv. Pisma i Sv. Otaca sakupqenih od
strane Sv. MARKA kojima se potvr|uje pravoslavno ispovedawe vere o Sv. Duhu (str. 193–213). Sr‘ toga u~ewa da}e Sv.
MARKO u svome „Ispovedawu vere“, koje }emo malo kasnije
navesti. Napa}en bole{}u i vide}i samo golu nadgovorqivost qudsku, a tako|e „javno ga‘ewe i izrugivawe nad
Istinom“, Svetiteq MARKO je bio re{io da vi{e ne govori
(str. 188–9). Ostali pravoslavni nisu istupali zato „{to su
vlasti, veli Sv. MARKO, sudile da je tako boqe“ (str. 188), i da
se ne bi zamerili, a Latini su tada „aplaudirali sami sebi“.
U VI glavi pisac je izneo daqu istoriju tih pregovora,
i dao u prevodu dva najva‘nija spisa Sv. MARKA: „Silogisti~ke glave“: o tome da Sv. Duh ishodi jedino iz O~eve Ipostasi, i „Ispovedawe vere“ Sv. Oba je dela Efeski Svetiteq
napisao u vreme tih naj‘ivqih dogmatskih raspri. Ova dva
spisa sadr‘e su{tinu dogmatskog u~ewa Sv. MARKA EFESKOG,
tj. pravoslavno ispovedawe protiv Filioque. U wima Sv.
MARKO uglavnom ponavqa ranije svetoota~ko u~ewe, dokazuju}i svu apsurdnost rimskog u~ewa. Wegovi dokazi u mnogome ponavqaju Sv. FOTIJA (sr. Migne, PG t. 102; vidi i JUSTIN
POPOVI], Dogmatika I, 209–211). Rimski bogoslovi su, naime,
da bi izbegli otvoreno uvo|ewe dva na~ela u Svetoj Trojici,
preko JOVANA RAGUSKOG objavili da Latinska Crkva priznaje
samo jedno na~elo i jedan uzrok Svetoga Duha (str. 189). Me|utim, ta izjava nije moglo obmanuti Sv. MARKA, pa im je
dokazivao da stoga opet govore da Duh Sveti ishodi „od
Oca i Sina“, no „ne kao iz dva na~ela ili uzroka, nego kao
iz jednog“. Apsurdnost ovoga dokazuje MARKO EFESKI u 56
silogisti~kih glava, sa slede}im osnovnim mislima.
Kad bi, stvarno, Duh Sveti „ishodio od Oca i Sina“,
veli Sv. MARKO, onda bi On ishodio od Wih ili: 1) kao od
dve Ipostasi, ili: 2) kao iz Wihove zajedni~ke prirode (=
su{tine), ili: 3) iz Wihove izvoditeqske sile. Ako bi is-
306
RUKOVET TRE]A
hodio od Oca i Sina kao iz dve Ipostasti, tada je o~evidno
da su to dva na~ela i dva uzroka i dva izvoditeqa u Bo‘anskoj Trojici, a time se naru{ava jednona~alije (monarc…a) i
svetoota~ki princip da je Otac „jedini izvor nadsu{tastvenog Bo‘anstva“ (AREOPAGIT). Ako pak Sv. Duh ishodi od
Oca i Sina u smislu isho|ewa iz Wihove zajedni~ke prirode ili su{tine, onda pre svega, treba re}i da jo{ nikada
nije se ~ulo da je iko rekao da proiza{av{a iz dve Ipostasi
tre}a Ipostas nije od Wih, nego od neke „zajedni~ke prirode“ Wihove, i tako se vra}amo opet na prvu postavku. Jer
Ipostas, veli Sv. MARKO, jeste ne ne{to drugo nego priroda
koja ima li~no svojstvo, te ono {to proishodi od prirode
jedne ili dveju Ipostasi, to tako|e treba da proishodi i
od Ipostasi, ili od Ipostasî. Time se opet dolazi do dva
na~ela. Uz to, ovde se opet ru{i svetoota~ki princip: „Ono
{to je zajedni~ko Ocu i Sinu, zajedni~ko je i svojstveno i
Svetome Duhu“ (AREOPAGIT), jer je zajedni~ko Wihovoj jednoj
i jedinoj Bo`anskoj su{tini. A ako Duh ishodi iz zajedni~ke
Bo`anske su{tine, onda ishodi i od Samoga Sebe! Ako pak,
u tre}em slu~aju, Sveti Duh ishodi od Oca i Sina u smislu
isho|ewa od „izvoditeqske sile“ koja pripada Obojici, onda se opet pita: {ta je ta sila, da li je razli~ita od prirode
(= su{tine), ili je jedno isto? Ako je jedno sa su{tinom,
onda se vra}amo na prethodno. Ako je pak ona ne{to drugo
nego priroda (= su{tina), time se pripisuje Bogu ne{to razli~ito od Wegove su{tine, a to ba{ Latini u drugim stvarima osporavaju (jer su oni bili izri~ito protiv u~ewa
Sv. GRIGORIJA PALAME o Bo‘anskim energijama), te bi pre
to izbacili nego {to bi primili kao predmet veroispovedawa. Zatim, zar nije besmisleno smatrati razli~itim od
Bo‘anske prirode (= su{tine) ono {to ~ini sama Bo‘anska
priroda ili Ipostas? Tako bi opet Duh Sveti imao dva
na~ela Svoga bi}a. Sem toga, zar ta sila ne pripada i Wemu?
Ina~e, On bi bio u ne~emu mawi od Oca i Sina, i time
Latini postaju javni duhoborci. No Latini vele: kako tvar
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
307
(= tvorevina), postala od Oca, Sina i Svetoga Duha, ipak
ima jedno na~elo, jedan po~etak i uzrok, pa zar ne mo‘e i
Sveti Duh, proishode}i od Oca i Sina, ipak imati jedno
na~elo? Ba{ to upore|ewe Svetoga Duha sa tvarima daje
pravo Sv. MARKU da ih nazove duhoborcima, jer smatraju da
je Sveti Duh od Boga na na~in na koji je i tvar, te je i On
tvar (= stvorewe). Latini, opet, besmisleno govore da je isho|ewe Svetoga Duha od Oca razli~ito od isho|ewa od Sina,
tj. prvo je neposredno, a drugo posredno. No to su opet dva
na~ela, i Sveti Duh se tada mo‘e nazvati „unukom Oca“.
Ovde se pada i u tu besmislicu {to se Otac kao jedan Uzrok
javqa razli~it kao Roditeq (Sina) i kao Izvoditeq (Duha).
Jer u ra|awu Sina, On je sâm uzrok (Duh ne u~estvuje), dok u
izvo|ewu Duha nije ve} sâm uzrok, nego — On i Sin zajedno,
i eto — opet dva uzroka i dva na~ela! I Latinima je nemogu}e izbe}i dvona~alije u Bogu (= diarhiju), sve dok budu
govorili da Sveti Duh ishodi „i od Sina“. Daqe, poku{aj
Latina da se pozovu na izraz koji se susre}e kod nekih Sv.
Otaca: „Od Oca kroz Sina“, Sv. MARKO pobija ovako. Kad se
u Sv. Pismu ka‘e samo „kroz Sina“ (Jn. 1, 3 i dr.) onda tu
„kroz“ zna~i isto {to i „iz“, „od“. No tu se govori o stvarawu sveta, i pri tom se ne spomiwe Otac. Kada se pak ka‘e
za Svetoga Duha: „Od Oca kroz Sina“, uvek se spomiwe Otac,
i to razlikovawe „od“ (Oca) i „kroz“ (Sina) ozna~ava da
Duh Sveti ishodi od Oca i {aqe se od Sina u svet, tj. javqen
je svetu — kroz Hrista. Oci pak izrazom „kroz Sina“ ho}e
da ozna~e da istovremeno sa ra|awem (Sina) treba razumeti
i isho|ewe (Duha) od Oca, da bi se tako naglasila jednosu{nost Wihova. Ina~e }e se uvesti gradacija u Svetoj Trojici,
i Latini tako postaju origenisti. Sv. MARKO daje i jednu
shemu latinskog i pravoslavnog u~ewa, zato, veli, {to je
„neophodno biti na stra‘i, da oni ne pome{aju sve u jedno“.
U re~ima Sv. Otaca Latini uop{te ne zapa‘aju logi~nost
i doslednost, npr. u svetoota~kom izrazu: „Od Boga svega i
On (Duh) ima bi}e, a kroz Sina javqa se“ (Sv. GRIGORIJE
308
RUKOVET TRE]A
^UDOTVORAC); ili: „Od Oca ishodi, u Sinu pak po~iva“ (Sv.
GRIGORIJE VELIKI). Zato kod Latina i dolazi do me{awa
ipostasnih svojstava u Svetoj Trojici („Savelijevo sme{ivawe“, veli Sv. MARKO): nero|enosti (Oca), ro|ewa (Sina) i
isho|ewa ili izvo|ewa (Duha). Po Sv. GRIGORIJU BOGOSLOVU
na~in bi}a (= postojawa) Svetoga Duha i Wegovo li~no svojstvo nije prosto „ishoditi“, nego „ishoditi od Oca“, saglasno Sv. Pismu (Jn. 15, 26). Ako dakle izvo|ewe Duha pripada
i Ocu i Sinu, onda to svojstvo ne poseduje i Sveti Duh, te je
li{en ne~ega {to Oni imaju i ve}ma je udaqen nego li Sin
u odnosu prema Ocu. Tako Latini Duha Svetoga umawuju, a
to je hula na Duha Svetog, i Latini su zato „novi duhoborci“. „Za{to onda krive makedonijane (= jeretike duhoborce
iz IV veka), kad su i sami javni duhoborci?“ (str. 239–277).
Posle povratka u Carigrad Sv. MARKO je u svojoj Okru`noj poslanici ovako okarakterisao shvatawa Latina i „latinomisle}ih“ pristalica unije, iz ~ega se jasno vidi wegova borba za pravoslavnu istinu o Duhu Svetom i sva besmislenost latinske zablude:
„Mi, zajedno sa Damaskinom i svim Ocima, ne govorimo da je
Duh od Sina, a oni zajedno sa Latinima govore da Duh jeste
od Sina. I mi sa bo`anstvenim Dionisijem (Areopagitom)
govorimo da je Otac jedini izvor nadsu{tastvenog Bo`anstva,
a oni sa Latinima govore da je i Sin izvor Svetoga Duha,
iskuqu~uju}i time Duha iz Bo`anstva. I mi, sa Grigorijem
Bogoslovom, razlikujemo Oca i Sina uzro~no{}u (tj. svojstvom biti uzro~nikom), a oni sa Latinima sjediwuju Ih u
jedno tom uzro~no{}u. I mi sa prepodobnim Maksimom i tada{wim Rimqanima i zapadnim Ocima ne ~inimo Sina uzro~nikom Duha, a oni Ga u odluci (tj. u aktu o uniji) nazivaju
po gr~ki uzrokom, a po latinski na~elom Duha. I mi, sa filosofom i mu~enikom Justinom, govorimo kao {to je Sin od
Oca, tako je i Duh od Oca, a oni sa Latinima govore da je Sin
od Oca neposredno, a Duh — posredno. I mi sa Damaskinom i
svim Ocima ispovedamo da ne znamo u ~emu je razlika izme|u
ro|ewa i isho|ewa, a oni sa Tomom (Akvinskim) i Latinima
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
309
govore da ro|ewe proizlazi neposredno, a isho|ewe posredno“
(str. 336–7).
No jasnije i sa‘etije izrazio je se Sveti MARKO u svom
Ispovedawu vere. Naime, posle Pashe 1439. g. i neuspelih
pregovora, papa je predlo‘io da se svi saberu i ono {to
ve}ina odobri bi}e primqeno. Pravoslavni su se snebivali
od ~uda: da se pitawa vere mogu re{avati ve}inskim glasawem!? (str. 215). Predlo‘ene formule Latina, zatim kompromisne formule VISARIONA i ISIDORA, uprkos protivqewu protiv tih formula Sv. MARKA i dva mitropolita,
nisu doveli do rezultata. Neki pravoslavni su ponovo hteli da se vrate ku}i, no imperator stupi u tajne pregovora
sa VISARIONOM, ISIDOROM i GRIGORIJEM MAMOM (potowim
unijatskim patrijarhom u Carigradu i progoniteqem Sv.
MARKA) te je govorio da „ko ne}e uniju, gori je izdajica od
Jude“. Na to je neko od pravoslavnih uzviknuo: „Da, anatema
onome, ko ne voli uniju! Samo {to ta unija (= sjediwewe)
treba da bude sveta“ (str. 222). Latini su tra‘ili da pravoslavni priznaju ve~no isho|ewe Svetoga Duha i od Sina, i
bedni VISARION i ISIDOR su to poku{ali da pravdaju izrekama Svetih Otaca. Uzalud je Sv. MARKO ukazivao da su to
falsifikovana mesta u rukopisima Svetih Otaca.
Najzad je, na tra‘ewe imperatora i ‘ele}i da pomogne
otaxbini, „patrijarh JOSIF pristao da prizna Filioque, no
da ono ne bude uneto u isto~ni Simvol vere i da Vatikan ne
zahteva nikakave izmene u pravoslavnim obredima. Interesantno je ovde pomenuti da, po svedo~anstvu Sv. MARKA i
SIROPULA, obe}ana suma novca za izdr‘avawe nije davana
Grcima, i oni su trpeli ~ak i glad (str. 233). Na te ustupke
i popu{tawe, i pored svih pritisaka, nije pristao Sv. MARKO i 3 episkopa. Tada imperator po{aqe ISIDORA papi da
pita: {ta }e Grci dobiti ako sklope uniju? Ovo je bila,
veli pisac ove studije (str. 224), direktna „prodaja“ Pravoslavne Crkve. Momenat stra{an u istoriji Pravoslavqa,
stra{an svojim cinizmom i hulom. Kao nekada Juda {to je
310
RUKOVET TRE]A
za novac prodao Hrista (Mt. 26, 15). Pritom je poznato da
su obe}awa koja je dao papa, ostala samo na papiru.
Grci se sakupe 3. juna da kona~no re{e stvar izme|u
sebe, i tada Carigradski patrijarh JOSIF i sve pristalice
unije izjave da prihvataju Filioque, tj. isho|ewe Sv. Duha „i
od Sina“, ali „kao od jednog na~ela“, no Sv. MARKO, ANTONIJE IRAKLIJSKI i jo{ 2 episkopa nisu pristali. U stvari,
Sv. MARKO je jedini energi~o istupao u ~asu kada su se ru{ile osnove pravoslavnog dogmata o isho|ewu Svetoga Duha. Tada je on napisao svoje Ispovedawe vere, koje dajemo na
kraju ovog teksta u celini.
Svoje apostolsko i svetoota~ko Ispovedawe vere napisao je Svetiteq Efeski ta~no 5 vekova posle Sv. FOTIJA,
Patrijarha carigradskog. Od Svetog MARKA do danas pro{lo je tako|e 5 vekova. Da li su savremeni „ekumenisti“ i
„unionisti“ spremni da daju ovakvo ispovedawe pravoslavne vere?*
Sveti MARKO je nazvao pristalice latinskih jeresi „izdajicama svog spasewa i Pravoslavqa, koji ne ostavi{e ni
jedan kamen neprevrnut“ (str. 225). Sva patrijarhova ube|ewa nisu pokolebala ovog „dijamantskog mu`a“ ni na kakav
kompromis u veri. U zaista te{kom polo`aju wihove otaxbine — Vizantije, govorili su mu: „Na|i nam izlaz, ikonomiju“, a on je odgovarao: „Stvari vere ne dopu{taju ikonomiju. To je kao kad bi kazao: odseci sebi glavu, pa idi kuda
ho}e{“ (str. 226). „Nikada, o! ~ove~e, ono {to je crkveno,
ne re{ava se kompromisima“ (str. 227). Prvobitna `eqa pravoslavne jerarhije da sa~uva Pravoslavqe ~isto i da ubedi
Latine na uniju putem dokazivawa nepravilnosti wihovih
shvatawa u dogmatima, pretvorila se zatim u tra`ewe kompromisnih, polovi~nih, „sredwih“ re{ewa. No, po Sv. MAR-
*
Vidi Episkopsko Ispovedawe pravoslavne vere episkopa ATANASIJA
u kwizi Zagrqaj svetova, str. 11–12, Srbiwe 1996. — Prim. prir.
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
311
„ne postoji ne{to sredwe izme|u istine i la`e“ (str.
227). Za sve to Svetiteq je podneo mnogo uvreda i stradawa.
KU
Izdajnici su ga nazivali „izdajnikom“ i obasipali ga porugama. Neko je izme|u vlasti tra`io da mu se ne daje ona
pomo} za ishranu koju su dobijali Grci od pape. Sravwivali su Sv. MARKA sa JUDOM, jer primaju}i hleb od pape,
govorili su, on se bori protiv wega. Na sve to Sv. MARKO je
ponekad odgovarao sa gotovo{}u kao nekada Sv. VASILIJE
Veliki, a nekad je nerazumni gwev wihov uti{avao blagoslovenim }utawem, po ugledu na krotkog i nezlobivog Isusa
(GENADIJE SHOLARIJE, str. 228–9).
Imperator je uspeo da sve pridobije za uniju, no papu
nije zadovoqavalo samo prihvatawe Filioque, nego je tra‘io
potpuno priznawe rimskog u~ewa, tj. i o primatu, i ~istili{tu, i pitawe „su{tine“ i „energije“ (protiv isihazma).
U to vreme (10. juna 1439) umre i patrijarh JOSIF. Na|en je
mrtav u svojoj sobi sa nekim zave{tawem na stolu, u kome
priznaje sve ono {to veruje Rimska Crkva, ~ak i neograni~eni papin primat! Arhimandrit AMVROSIJE ubedqivo dokazuje falsifikovanost ovog dokumenta, i {tavi{e wegovo
nepostojawe u to vreme, nego je kasnija tvorevina iskusnih
u tome iz davnina rimskih ruku (str. 284–6). Noviji istori~ari (VASIQEV, USPENSKI) Patrijarha Carigradskog JOSIFA ubrajaju u prikrivenog protivnika unije. Jer on je odlu~no odbio da Sv. MARKA preda na sud, kako su tra‘ile pristalice unije.
Papa EUGEN IV je tra‘io „bezuslovnu kapitulaciju“
Pravoslavne Crkve. „Hartula“ koju je on predlo‘io Grcima tra‘ila je potpuno priznawe wegovog primata („Naslednik Petrov, Vikar Isusa Hrista, Glava sve Crkve, otac i
u~iteq svih hri{}ana, koji ima primat na svom zemnom
{aru, i punu vlast pasti, sazivati sabore, carovati i upravqati svom Crkvom“, i suditi svima (str. 288). Tra`io je priznawe i svega ostaloga, ~ak i priznawe da je (dodatak) Filioque, uvek bio zakonit (str. 289)! Imperator je dva puta sa
312
RUKOVET TRE]A
gnevom hteo da prekine daqe pregovore, no papa je znao da
iskoristi wegove slabosti. Poku{aji imperatora i VISARIONA NIKEJSKOG da nekako izvuku neko ograni~ewe papine
vlasti nije uspelo. JOVAN RAGUSKI je istupao sa Psevdo–ISIDOROVIM dekretalijama i Donatio Constantini. Tako je Pravoslavna Crkva trebala da se odrekne svoje eklisiologije,
svoje istine, svoje sve{tene „Sabornosti“ i da pogazi re~i
Simvola: „Verujem … u jednu, svetu, sabornu i apostolsku
Crkvu“. I ~ak — da umesto Hrista prizna ~oveka za glavu
Crkve (str. 292). I posledwi poku{aji imperatora da za sebe
zadr‘i deo vlasti pri sazivu Vaseqenskog Sabora, kao i
to da Isto~ni Patrijarsi ne idu u Rim na sud papi, propali
su 22. juna 1439. godine (str. 294). (Ovde nam i nehotice dolaze
na pamet doga|aji na I Vatikanskom Saboru 1870 g., kao i
posledwi atak pape PAVLA VI izvr{en nedavno na II Vatikanskom koncilu na saborske oce u Rimu).
Ostajao je samo glas Sv. MARKA, „glas vapiju}eg u pustiwi“. Wegov stav u ovome bio je: „Za nas papa predstavqa
jednog izme|u patrijaraha, i to — ako bi on bio pravoslavan“ (Okru‘na poslanica, str. 303). Sveti MARKO je napisao
i jednu raspravu da doka‘e pravilnost pravoslavnog prizivawa (= epikleze) Svetoga Duha pri osve}ewu Svetih Darova
na Liturgiji (donete u prevodu, na str. 295–301), no VISARION
NIKEJSKI i drugi prihvatili su, na tra‘ewe pape, i u ovome
rimsko u~ewe: da u Liturgiji nije potrebna epikleza.
Formula unije (glava VIII) sastavqena je 4. jula i potpisana 5. jula 1439. g. Tekst unije, mada napisan diplomatski,
u stvari predstavqa potpunu kapitulaciju Pravoslavne Crkve. Priznato je, npr., i odobreno Filioque u Simvolu vere,
ne samo za budu}e nego i za pro{lo vreme! Time je pqunuto
na sve odluke Vaseqenskih Sabora. Prihva}eno je u~ewe o
~istili{tu i uop{te latinsko u~ewe o zagrobnom stawu
du{a; tako|e, neograni~eni primat papin sa svim terminima potpuno suprotnim pravoslavnoj eklisiologiji (str.
302–7). Uniju su potpisala 33 lica (~ak i raniji protivnici,
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
313
izuzev Episkopa Stavropoqskog koji je pobegao), no jedan
Jerarh nije potpisao, jedan revnosniji od svih — jer pravoslavan. Bio je to Sveti MARKO EFESKI. Zato je dovoqno
inteligentni EVGENIJE IV uzviknuo, kad je video da nema
MARKOVOG potpisa: „Dakle, ni{ta nismo u~inili!“ (str. 309).
„Takvi qudi, rekao je posle u nadgrobnoj besedi Sv. MARKU
GEORGIJE SHOLARIJE, javqaju se samo po osobitim odlukama
Bo`ijim“. Zaista, Pravoslavna Crkva, nepoklebqiva u svojoj Veri, u Istini, uvek }e davati Maksime Ispovednike i
Marke Evgenike.
I posle potpisa unije poni‘avawe pravoslavnih i, bukvalno, teror pape nad wima — nastavili su se. Papa je
tra‘io odgovor od isto~nih za mnoge stvari iz Sv. Liturgije i crkvenog ‘ivota, i tra‘io je da „patrijarha izaberu
jo{ u Florenciji“. On je 14. juna — „kao va{a glava“ —
tra‘io da se sudi Sv. MARKU (str. 311), no i strpqewe Grka
bilo je ve} iscrpqeno. Ipak, po savetu imperatora, Sv.
MARKO iza|e pred papu. Po kazivawu SIROPULA, papa je govorio da Sv. MARKO, ako ne potpi{e uniju onda podle‘e
kazni koju su ranije Vaseqenski Sabori nalagali na uporne
i na jeretike. No Svetiteq Efeski je odgovorio:
„Sabori Crkve osu|ivali su kao buntovnike one koji su naru{avali neki dogmat i to zatim propovedali…, i Crkva je osu|ivala najpre tu jeres a zatim i jeresena~alnika i wene pobornike. No ja uop{te nisam propovedao moje u~ewe i nisam uvodio ni{ta novo u Crkvi, i nisam branio nikakvo tu|e i la‘no
u~ewe, nego se samo dr‘ao onog u~ewa koje je Crkva u nepovre|enom obliku primila od Spasiteqa na{eg i u tom u~ewu neotstupno prebivala do na{eg vremena, a koje je i Sv. Rimska Crkva dr‘ala do nastupawa raskola … Treba pre svega osuditi to
u~ewe kojega se ja dr‘im, a ako ga vi ne priznajete pobo‘nim
i pravoslavnim, po ~emu sam ja onda dostojan kazne?“ (str. 313).
Imperator se 26. avgusta 1439. godine, zajedno sa Sv.
MARKOM (prema kojem mu je po{tovawe ulio jo{ wegov otac
MANUIL II PALEOLOG), vratio preko Venecije u Carigrad.
Izgledalo je da je Pravoslavna Crkva bila svedena na ni-
314
RUKOVET TRE]A
{ta. No, Pravoslavna Crkva nije ono {to qudi misle o
woj, ili {to rade „vo|i“, makar to bili imperatori, pape,
patrijarsi, nego ono {to o woj misli wena Glava, Gospod
Hristos, i {to u woj ~ini Duh Sveti. Sveti MARKO }e jo{
jednom dokazati bogomdanu istinu re~enu od Sv. MAKSIMA
ISPOVEDNIKA da „Katoli~anska Crkva jeste pravo ispovedawe vere“. On }e „silom Istine“ (G. SHOLARIJE, str. 314) pobediti i postati „vo| i prorok i svetiteq Pravoslavne
Crkve“ (prot. [MEMAN).
Sa povratkom u Carigrad (glava IX) po~iwe posledwi
i najte‘i period ‘ivota Svetiteqevog, period gowewa i
stradawa, ali i ponovnog trijumfa wegovog i na{eg Svetog
Pravoslavqa. Pravoslavni klir i pobo‘ni narod u Vizantiji, kad je ~uo za izdaju Pravoslavqa, nije hteo, kako pi{e
istori~ar DUKA, ni da u~estvuje u bogoslu‘ewima sa odstupnicima, zbog ~ega su se mnogi od wih pokajali, priznaju}i da su iz straha potpisali (str. 308 i 321). Narod se okupqao oko Sv. MARKA, osobito monasi sa Atona. Odluka o uniji, kako pi{e vizantolog OSTROGORSKI, nije imala nikakvo
zna~ewe za narod, odu{evqen plamenim propovedima MARKA
EVGENIKA (str. 323). No u Carigradu je ipak sprovo|ena unija,
uz prismotru papinih delegata, jer je to bio uslov za slawe
obe}ane pomo}i. Episkopat u ve}ini, i novopostavqeni patrijarh MITROFAN, a i potowi patijarh GRIGORIJE MAMA,
bili su u rukama unijata.
Uskoro po povratku, Svveti MARKO tajno napu{ta Carigrad i odlazi u svoj, ve} pod Turcima, Efes. Me|u svojom
porobqenom pastvom on je ispoqio ogromnu pastirsku qubav i, mada sve vi{e bolestan, u~inio je vrlo mnogo: obra}ao zabludele, poha|ao crkve, rukopolagao, posredovao kod
Turaka za hri{}ane, {titio udovice i sirote (str. 325). @eqa je Sv. MARKA bila da zavr{i svoj ‘ivot na Svetoj Gori
Atonskoj, jer ga je bolest iznurila, kao i stalna stradawa
od Turaka. Na jednoj la|ici krenuo je za Svetu Goru, no kod
ostrva Limnosa uhvate ga imperatorove vlasti i Svetiteq
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
315
bude zatvoren u tamnicu, gde provede oko 2 godine (1440–
1442). Jedno neo~ekivano spasewe od turske opsade tog ostrva, pravoslavni narod je pripisao molitvama Svetog MARKA, koji je stradao tu u zatvoru.
Za te dve godine on je nastavio borbu za Pravoslavqe
svojim pismima, kao nekada Sv. ATANASIJE VELIKI. (Ova pisma su prevedena na str. 331–359). On je znao da je Crkva sagra|ena na krvi Svetih Mu~enikâ, i gotov je bio dati svoj ‘ivot za Istinu. U jednom svom pismu tada pisao je: „Kad ne
bi bilo gowewa, ni Mu~enici ne bi prosijali, ni Ispovednici ne bi dobili vence pobede od Hrista i ne bi svojim
podvizima u~vrstili i obradovali Pravoslavnu Crkvu“
(str. 227).
Posle dve godine, po odluci imperatora, Sv. MARKO
bude oslobo|en, i ne mogu}i oti}i u Svetu Goru, vrati se u
Carigrad u Manganski manastir, gde je proveo zadwe dve
godine svog ‘ivota kao ve} proslavqeni borac i Ispovednik Pravoslavqa. No jo{ je imao mnogo nevoqa od unijata,
ali je i mnoge povratio Pravoslavnoj Crkvi. Radost wegova
porasla je kad je doznao da su na Jerusalimskom saboru 1442
g. pravoslavni patrijarsi Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima, ~iji su poslati u Florenciju predstavnici (osim
Sv. MARKA) pod pritiskom potpisali uniju, energi~no osudili uniju i nazvali Florentiski sabor, gordo nazvan „vaseqenskim“: „gnusnim, antikanonskim i tiranskim saborom“ (str. 363). Tako|e nisu priznali unijatskog patrijarha
u Carigradu MITROFANA i najavili imperatoru da }e ga,
ako se ne odre~e „tu|ih dogmata“, odlu~iti od Crkve. U Rusiji tako|e mitropolit kijevski ISIDOR bude osu|en i proteran. Proro~ki je Sv. MARKO jo{ tada govorio: „blagoda}u
i silom Bo‘ijom psevdo-unija se evo raspada“ (str. 363). Ne{to kasnije, u hramu Svete Sofije (1450. g.), navodi pisac
ove studije, za vreme posledweg imperatora KONSTANTINA
IX, u prisustvu tri isto~na patrijarha svrgnut je patrijarh
GRIGORIJE MAMA, a VISARION i ostali nazvani izdajicama,
316
RUKOVET TRE]A
dok je Sv. MARKO proslavqen. Florentinski sabor bude anatemisan. Ovde se osobito istakao u~enik Sv. MARKA, SHOLARIJE, sada monah GENADIJE, koji je ranije donekle bio pristalica unije. Tako je Vizantija, pre svoga kona~nog pada,
ipak odbacila sramnu uniju, sa~uvala vernost Pravoslavqu, i odala po{tovawe Sv. MARKU (str. 363). (No ovaj sabor
u Sv. Sofiji osporavaju neki drugi istori~ari smatraju}i
da je to bilo samo sabrawe naroda i klirika).
Sv. MARKO EFESKI preselio se Gospodu 1444. godine u
52. godini ‘ivota, iznuren te{kom bole{}u, koja je jo{ u
Florenciji bila uzela maha zbog mnogih Svetiteqevih patwi, i telesnih i du{evnih, a pre svega zbog wegovog gorewa
i ‘alosti za Crkvu, poput Sv. Ap. PAVLA. No nikada nije
klonuo duhom ni srcem ovaj nepokolebqivi dijamant. „Kad
bi se, veli GENADIJE SHOLARIJE, i svod nebeski sru{io i
tada se pravednost toga mu‘a ne bi pokolebala, wena mo}
ne bi iznemogla, wegova du{a ne bi se izmenila i misao
wegova ne bi oslabila ni pri kakvim isku{ewima“ (str.
366). Umro je sa re~ima: „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga
@ivoga, u ruke Tvoje predajem duh moj“. Sahrawen je u Manganskoj obiteqi Sv. Georgija. Proslavqen od Boga i Crkve
Wegove slavi se 19. januara i 23. juna (zvani~no je kanonizovan 1734. godine).
Na samrtnom odru Sv. MARKO EFESKI je izgovorio posledwi zavet svome u~eniku GENADIJU (potowem patrijarhu),
u kome Svetiteq, nalaze}i se ve} u predvorju Neba, jo{ jednom ispoveda pravu veru i predupre|uje, govore}i da „razru{ewe Katoli~anske (= Saborne, Vaseqenske) Vere jeste op{ta
propast“ (str. 370). On savetuje svome u~eniku strogo i pravilno dr`awe pravih dogmata Crkve i revnovawe za wih, a
sa izdajnicima Pravoslavqa on ne}e op{tewe ni u ovom
`ivotu ni posle smrti. „Ukoliko se udaqujem od wih, utoliko se sjediwujem sa Istinom i sa Svetim Ocima, bogoslovima Crkve; a koji sebe pribrajaju wima, daleko stoje
od Istine i od bla`enih U~iteqa Crkve“ (str. 363).
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
317
„Do|oh da bacim ogaw na zemqu, i kako bih hteo da se
ve} zapalio“ (Lk. 12, 49), veli Gospod. Da li je na{e apokalipti~ko doba sposobno da zapali taj plameni ogaw vere?
Ili je na{a epoha sposobna samo za to da kultivi{e onu od
Gospoda jo{ u po~etku prokletu mlakost? Da li „epoha mira“, „ekumenizma“ i „kompromisa“ (u prvom redu sa sopstvenom save{}u) mo`e da shvati revnost i beskompromisnost Sv. MARKA EFESKOG? Ili su licemerje i „vera u la`“
ugasili evan|elsko ~ulo vere i svetoota~ki ose}aj Saborne
Vaseqenske Crkve?
Da ne dâ Bog da se Florencija ikada ponovi! Ali je
upravo Florencija pokazala da su ba{ ti unijatski poku{aji, vi{e nego sve ostalo, u~vrstili razdeqewe, hri{}anskog Istoka i Zapada, jer se sámo pitawe o jedinstvu
Crkve nadugo sme{alo sa la‘ju, sa ra~unom, sa necrkveno{}u. Crkva zna samo za jedinstvo i zato nezna za „uniju“.
Unija, u kona~nom rezultatu, jeste neverje u jedinstvo, odricawe onog o~i{}uju}eg ogwa blagodati, koji sve „prirodno“, sve istorijske uvrede, pregrade, podele, mo‘e u~initi
nepostoje}im, preodoleti silom jedinstva (prot. A. [MEMAN,
Istorijski Put Pravoslavqa).
No jedinstvo nikada nije mogu}e pretpostaviti Istini, jedinstvo odeliti od Istine, a to je greh tolikih savremenih propovednika jedinstva. Ko ne}e jedinstvo Crkve zaista nije hri{}anin, niti poima Jevan|eqe, no jedinstvo
mo‘e biti samo u Istini, u Hristu, u Crkvi, u „Jedinstvu
vere i poznawa Sina Bo‘ijeg“, tj. „jedinstvu Duha u svezi
mira“ (Ef. 4, 3 i 13). To se jedinstvo u istoriji Crkve Hristove uvek realizovalo kao „jedinstvo u dogmatima“, po vekovno
ponavqanoj misli Svetih Otaca i Sv. Vaseqenskih Sabora.
„Do sada, veli Sv. MARKO, mi smo imali veru koja ni u ~emu
nema nedostataka, i mi nemamo potrebu u saboru ili aktu
unije za to da bi se nau~ili bilo ~emu novijem, mi koji smo
sinovi i u~enici Vaseqenskih Sabora i na wima i posle wih
318
RUKOVET TRE]A
proslavqenih Otaca. To je hvala na{a, vera na{a, dobro nasle|e Otaca na{ih. Sa wom se mi nadamo iza}i pred Boga i
dobiti otpu{tewe grehova, a bez we ja ne znam kakava }e nas
pravednost osloboditi od ve~nog mu~ewa. Onaj koji poku{ava
da mi odbacimo ovu i uvedemo drugu, noviju veru, makar on
bio an|eo s neba — da bude anatema (Gal. 1, 8–9), i da i{~ezne
svaki spomen o wemu pred Bogom i pred qudima. Neka niko
ne gospodari u na{oj veri: ni car, ni arhijerej, na la`ni
sabor, niti iko drugi, nego samo jedini Bog, Koji nam je i
Sam i kroz Svoje U~enike predao tu veru“ (Poslanica igumanu
vatopedskom, str. 354).
1964
Prilog:
Svetoga Mitropolita Efeskoga Marka Evgenika
Ispovedawe prave vere
koje je izlo`io u Florenciji na saboru sa Latinima*
„1. Ja blagoda}u Bo`ijom, nau~en blago~estivim dogmatima i u svemu sleduju}i Svetoj i Katoli~anskoj Crkvi,
verujem i ispovedam da je Bog i Otac jedini bespo~etan i
bezuzro~an, i izvor i uzrok Sina i Duha: jer od Wega se
ra|a Sin i od Wega ishodi Duh, i Sin ni{ta ne pridodaje
isho|ewu, kao ni Duh ro|ewu, ili (drugim re~ima) jer su
oba proisho|ewa zajedno (§ma toèj proÕdouj) i jedan sa drugim, kako u~e bogoslovi Oci. Jer zato se i govori da Duh
*
Prevod je po gr~kom tekstu, jer nam se ~ini da A. POGODIN, radi jasno}e ina~e vrlo te{kog teksta, prevodi donekle op{irnije. (Ina~e, POGODIN, sve tekstove Sv. MARKA koristi po izdawu Mgr. L. Petit
y Patrologia Orientalis, t. 17, 435–442, Paris 1923. Vidi gr~ki tekst i u:
J. KARMIRIS, Tè dogmatikè kaè sumbolikè mnhme…a tÁj O
' rqodÒxou KaqolikÁj
'Ekklhs…aj, 'Aq»na 1960, I, 422–425).
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
319
Sveti ishodi kroz Sina, to jest sa Sinom, i kao Sin, mada i
ne na na~in ro|ewa kao On. A za Sina ne govori se da je
ro|en kroz Duha, da bi ime Sina pokazivalo svoj shodni
odnos (prema Ocu), da se ne pomisli da je On sin Duha. Za
Duha se govori da je (Duh) Sina zato {to Mu je svojstven po
prirodi i {to se kroz Wega javqa i daje qudima, a Sin
niti jeste niti se naziva (Sinom) Duha, po Grigoriju Niskom. Ako pak izraz: kroz Sina ishodi objavquje uzrok (bi}a
Sv. Duha), kako to govore novi (= novatori) bogoslovi, a ne
to da On kroz Wega prosijava i javqa se i uop{te saproishodi, i saputstvuje (sumparomarte‹n = kao saputnik) sa Wim,
po bogoglagoqivom Damaskinu, onda ne bi svi po redu bogoslovi izri~ito izuzimali od Sina uzrok: jedan govore}i:
„Jedini izvor, to jest uzrok, nadsu{tastvenog Bo`anstva
jeste Otac, i time se razlikuje od Sina i Duha“ (Sv. AREOPAGIT); a drugi: „Jedini nero|eni i jedini izvor Bo`anstva
je Otac“ (Sv. ATANASIJE), to jest jedini je uzrok kao {to je i
jedini bezuzro~an; tre}i pak govori: „Sve {to ima Otac
ima i Sin, osim uzroka“ (tj. svojstva biti uzro~nik — Sv.
GRIGORIJE BOGOSLOV); a ~etvrti ka`e da i Rimqani „ne ~ine
Sina uzrokom Duha“ (Sv. MAKSIM); a peti opet da „Jedini
uzro~nik je Otac“ (Sv. DAMASKIN), i na drugom mestu: „Sina
ne nazivamo uzro~nikom, ni Ocem“, i opet na drugom mestu:
„Ono {to je svojstveno izvoru, uzroku, roditequ — to pripada jedino Ocu“. I ovaj najbogoslovskiji Damaskin, stavqaju}i „kroz“ (diè) u odnosu Sina, ne bi iskqu~ivao ono
„od (™k = iz), kad govori u 8. glavi svog Bogoslovqa: „Ne
govorimo da je Duh od (™k) Sina, no nazivamo Ga Duhom Sina
i ispovedamo da se kroz (diè) Sina javqa i daje nama“; i u
13. glavi on isti govori: „(Naziva se) Duh Sina ne kao da je
od (™k = iz) Wega, nego kroz Wega od Oca ishodi, jer je Otac
jedini uzro~nik“. Pri kraju pak svoje Poslanice Jordanu
on ka`e: „Duh voipostasni (™nupÒstaton = koji ipostasno postoji), Koji je proisho|en i proiza{ao od Oca (™kpÒreuma
kaè prÒblhma toè PatrÕj), kroz Sina pak, no ne od Sina, jer
je Duh usta Bo`ijih, Koji objavquje Re~ (Logosa)“. U besedi
320
RUKOVET TRE]A
pak na bogotelesni pogreb Gospodwi on veli: „Duh Sveti
je Boga i Oca, kao od Wega ishode}i, Koji se naziva da je i
(Duh) Sina, kao kroz Wega javqen i davan tvari, ali ne od
Wega imaju}i bi}e“. O~evidno da predlog „kroz“ (diè), tamo
gde On pokazuje uzro~no posredni{tvo i bli`i uzrok, kako
`ele Latini, svakako je tada jednak po zna~ewu sa predlogom
„od“ (™k = iz), i jedno drugo zamewuje u upotrebi, kao npr.:
„Dobismo ~oveka kroz Boga“ (1 Mojs. 4, 1), to jest „od Boga“;
ili: „mu` kroz `enu“ (Gal. 4, 4), to jest: „od `ene“. Otuda,
kad se (kod Otaca) iskqu~uje predlog „od“ (™k = iz), jasno je
da se time iskqu~uje i uzrok. Ostaje dakle da se, prema
na~inu sa`etog bogoslovqa, govori u tom smislu da Duh
Sveti ishodi od Oca kroz Sina, zato {to, ishode}i od Oca,
kroz Sina se projavquje ili poznaje ili prosijava ili saznaje kao javqen. „Jer On (= Duh), veli VASILIJE VELIKI (38.
Pismo), ima tu karakteristi~nu oznaku svog ipostasnog svojstva da se poznaje posle Sina i zajedno sa Sinom i da od
Oca ima bi}e“. Time, dakle, on ho}e da ka`e da „kroz Sina“
zna~i „sa Sinom“ se poznaje, jer ne pripisuje se ovde nikakvo
drugo svojstvo Duha u odnosu prema Sinu nego da se zajedno
s Wim poznaje, i ne neko drugo (svojstvo) u odnosu prema
Ocu nego to da od (™x = iz) Wega ima bi}e. Ako, dakle, li~no
svojstvo treba da odra`ava ono ~ije jeste li~no svojstvo,
onda Duh Sveti nema neki drugi odnos prema Sinu nego to
da se poznaje zajedno sa Sinom, kao {to u odnosu prema Ocu
— da od Wega ima bi}e. Tako, dakle, Duh Sveti od Sina
nije postao niti ima bi}e, jer {ta bi spre~avalo govoriti
da Duh Sveti ishodi kroz Sina, kao {to se govori: „sve
kroz Sina postade“ (Jn. 1, 3). No ovo (posledwe) stvarno se i
govori, te predlog „kroz“ stoji umesto predloga „od (iz)“.
Ono pak (za Sv. Duha) uop{te nema, niti bi ko mogao negde
na}i tekst da se ka`e tako (da Duh ishodi kroz Sina) bez
Oca, nego se govori „od Oca kroz Sina“. No ovo ne sadr`i
neophodnost da se Sinu pripisuje uzrok, i zato izraz „od
Sina“ nigde se savr{eno ne nalazi i jasno je nedopustiv
(¢phgÒreutai = zabrawen je).
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
321
2. [to se ti~e izreka zapadnih Otaca i U~iteqa, koje
pripisuju Sinu uzrok Duha, ja niti ih znam — jer i nisu
bile nikada prevedene na na{ jezik, niti su bile odobrene
od Vaseqenskih Sabora — niti ih primam, ~vrsto ube|en
da su izvrnute i falsifikovane i imaju mnogo dodataka,
kako svuda u mnogim drugim kwigama, tako i u onoj Sedmog
Vaseqenskog Sabora, koju su ju~e i nedavno izneli Latini,
u kojoj je u Simvolu, koji se nalazio u saborskoj Odluci,
bio dodatak (tj. Filioque). Kad je to ~itano kakav je stid obuzeo
wih, znaju oni koji su prisustvovali tada. No oni (= zapadni)
Oci nisu pisali ni{ta suprotno Vaseqenskim Saborima
i wihovim zajedni~kim dogmatima, niti uop{te nesaglasno
Isto~nim U~iteqima, niti wima neshodno (¢nakÒlouqa =
nedosledno), kao {to se dokazuje mnogim drugim wihovim izrekama. Zato takve opasne izreke o isho|ewu Svetoga Duha
ja odbacujem, i sagla{avaju}i se sa Sv. Damaskinom ne govorim da je Duh od Sina, ako bi bilo ko drugi to i govorio.
Niti govorim da je Sin uzro~nik i izvoditeq (probolèa)
Duha, da ne bi uvodio drugog uzro~nika u Trojici, i otuda
bi se razumevala (= shvatala) dva uzro~nika i dva na~ela.
Jer ovde biti uzro~nikom nije svojstveno su{tini, da bi
bilo zajedni~ko za (sva) Tri Lica, i zato Latini nikako i
nikakvim na~inom ne mogu izbe}i dva na~ela sve dok budu
Sina nazivali na~elom Duha. Na~elo pak jeste li~no (proswpikÒn = personalno svojstvo) i wime se razlikuju Lica (me|u
Sobom u Svetoj Trojici).
3. U svemu, dakle, sleduju}i iza Svetih i Vaseqenskih Sedam Sabora i (sleduju}i) na wima prosijav{im bogomudrim
Ocima, ja „Verujem…“ (i daqe navodi ceo Nikeocarigradski Simvol vere).*
*
Naravno, bez dodatka „i od Sina“ u 8. ~lanu tog Simvola vere. Me|utim, u jednom od rukopisa (prepisa) tog MARKOVOG Ispovedawa Nikejsko-carigradske Prave vere u Svetoga Duha, neki je Latin ili latinomisle}i drsko dodao „i od Sina“, tj. Filioque! — iz ~ega se vidi
koliko su glupi bili ti falsifikatori!
322
RUKOVET TRE]A
4. Svom du{om primaju}i i ~uvaju}i ovo sve{teno u~ewe (m£qhma) vere i Simvol, izlo‘eno I i II Saborom i utvr|eno i potvr|eno od ostalih Sabora, primam i ~uvam, prihvatam i celivam uz re~enih Sedam Sabora i onaj Sabor
koji je bio sabran posle wih za vreme blago~estivog cara
Vasilija Romejskog i svjatjej{eg Patrijarha Fotija, i koji
je bio nazvan Osmim Vaseqenskim,* koji je u prisustvu legata
bla‘enog pape Staroga Rima Jovana (VIII) Pavla i Evgenija
episkopa i Petra prezvitera i kardinala — sankcionisao
i potvrdio Sedmi Vaseqenski Sabor i odredio da se isti
pribroji Saborima biv{im pre wega, zatim vaspostavio
svjatjej{eg Fotija na wegov presto, i osudio i anatemisao,
kao i pre wega Vaseqenski Sabori, one koji se drznu novotvoriti neko dodavawe ili oduzimawe ili uop{te promenu
u napred re~enome Simvolu. „Jer ako neko, ka‘e se, mimo
ovog sve{tenog Simvola drzne se pisati drugi ili dodavati
ili oduzimati, i drzne se nazvati to orosom (Óron = definicojom vere), neka bude osu|en i izvrgnut iz celokupne hri{}anske zajednice“. To isto odnosno ovog dodatka u Simvolu
govori jo{ op{irnije i jasnije i papa Jovan u poslanici
svjatjej{em FOTIJU. Taj Sabor je izdao tako|e kanone, koji
se nalaze u svim kanonskim kwigama (= zbornicima).
5. Prema odlukama, dakle, ovoga i pre wega biv{ih Sabora, sude}i da treba sa~uvati sve{teni Simvol vere nenaru{en, onako kako je izdan (æj ™xedÒqh), i primaju}i ono
{to su oni primili a odbacuju}i ono {to oni odbacuju,
nikada ne}u primiti u op{tewe one koji su se drznuli da
dodaju u Simvol nova~ewe o isho|ewu Duha Svetoga, sve
dok oni ostaju pri takvom nova~ewu. „Jer koji op{ti sa
odlu~enim od op{tewa, ka`e se, neka i sam bude odlu~en“
*
Re~ je o velikom FOTIJEVOM Saboru odr`anom 880. godine u Sv. Sofiji, koji osu|uje Filioque i zabrawuje svaki dodatak Simvolu vere.
Srpski kanonista episkop NIKODIM MILA[ tako|e smatra ovaj Sabor
za Osmi Vaseqenski (vidi wegov ~lanak u „Hri{. `ivotu“ — 1925. g.)
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
323
(kanon II Antiohijskog sabora). I bo`anstveni Zlatoust,
tuma~e}i re~i: „Ako vam ko propoveda Evan|eqe druk~ije
nego {to primiste, neka bude anatema“ (Gal. 1, 9), govori:
„Nije rekao (Apostol): ako bi vam objavili ne{to suprotno
ili sve izvratali, nego: ako vam blagoveste i ne{to maleno
mimo onoga {to ste primili, ili bi ne{to (slu~ajno) izmenili, — anatema da bude“. I isti (Svetiteq) govori: „Potrebna je ikonomija, tamo gde se ne prestupa zakon“ (O„konomhtèon œnqa mè paranomhtèon). I Vasilije Veliki u Podvi`ni~kim (pravilima) govori: „Javno otpadawe od vere i znak
gordosti jeste: ili odricati ne{to iz napisanoga, ili uvoditi ne{to iz nenapisanoga. Jer Gospod na{ Isus Hristos
govori: „Ovce moje glas moj slu{aju“, i pre toga veli: „a za
tu|inom ne idu, nego be`e od wega, jer ne poznaju glasa tu|ega“ (Jn. 10, 3–4). I u Poslanici monasima pi{e (Sv. VASILIJE): „Ako se neki ~ine kao da ispovedaju zdravu veru, no op{te sa druga~ije misle}ima (= sa jereticima), takve ako posle
opomene ne prestanu, ne samo da ih ne treba imati u op{tewu, nego ih ni bra}om ne nazivati.“ I pre wih Bogonosac
Igwatije u Poslanici bo`anstvenom Polikarpu Smirnskom veli: „Svaki koji govori mimo onoga {to je ustanovqeno, makar bio i verodostojan, makar i postio, makar i
bio devstvenik, makar i ~uda ~inio, makar i prorokovao,
neka ti bude kao vuk u ov~ijoj ko`i, po{to radi na propasti ovaca“. I {ta treba mnogo govoriti? Svi U~iteqi Crkve, svi Sabori i sva Bo`anska Pisma savetuju nas da be`imo od druga~ije misle}ih (toèj èterÒfronaj = jeretika) i da
izbegavamo op{tewe sa wima. Zar ja, dakle, prezrev{i sve
wih, da po|em za onima koji pod maskom la`nog mira prizivaju da se ujedinimo sa onima koji su iskvarili sve{teni i
bo`anski Simvol, i Sina uvode kao drugog uzro~nika Svetoga Duha? Ostale pak wihove zablude, od kojih je i jedna
samo dovoqna da nas udaqi od wih, ostavqam za sada.
Da mi se ne desi to nikada, o Ute{itequ Blagi, da ne
otstupim toliko od sebe i od zdravih misli, nego da dr`e}i
324
RUKOVET TRE]A
se Tvoga u~ewa i Tobom nadahnutih Bla`enih Mu`eva (=
Sv. Otaca), prisajednim se Ocima mojim, odnose}i odavde,
ako ni{ta drugo, onda — Pravoslavqe (tèn eÙsèbeian)!“
(Patrologia Orientalis, t. 17, str. 435–442;
arhimandrit AMVROSIJE, str. 278–83)
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
325
Najpre bih hteo da naglasim da sebe ne ubrajam ni u sledbenike
konzervativnog „talmudizma“, ni u sledbenike progresisti~kog
„ekumenizma“, jer mi se ovakva klasifikacija ~ini spornom. Ovakav na~in katalogizovawa qudi predstavqa svojevrsni snobizam.
Izrazi kao {to su „hiqadugodi{wa mr`wa“ s jedne, i „dijalog u
qubavi“ s druge strane, ozbiqnim pravoslavnim qudima ~ine se
da ne odgovaraju stvarnosti, nego su pre kli{irani slogani. Meni
ovde vi{e odgovaraju re~i Svetog FOTIJA VELIKOG: „Tr…a mise‹n
o•da kaè toèj ¥llouj mise‹n parainè: yeèdoj kaè dÒlouj kaè ¢g£phj
diafqorèn = Tri stvari znam da treba mrzeti i drugima preporu~ujem
Dodatak: Jedno pismo o Sv. Marku Efeskom
Gospodinu profesoru Oliviju Klemanu,*
11, rue Boyer 75 — Paris 20°
Pravoslavni teolo{ki institut Svetog Sergija,
ponedeqak Pete nedeqe Velikog posta, 1972. g.
Dragi u Hristu Brate,
Gospod da Vam da Svoju spasonosnu blagodat u ovim danima
Svetoga Posta koji nas uvode u Pashu Krsta i Vaskrsewa Gospodweg.
Pi{em Vam ovo pismo da bih Vam izlo`io ono {to Vam `elim re}i.
Naime, tek pre nekoliko dana imao sam priliku da pro~itam
Va{ ~lanak objavqen u „Messager de l’Exarchat du Patriarchat de
Moscou“ (br. 73–74), kao i pismo monaha ILARIONA i Va{ odgovor
na isto (br. 75–76). Dozvolite mi da iznesem izvesne primedbe na
tu temu, ne doti~u}i se li~nih aspekata Va{eg dijaloga sa monahom
ILARIONOM.
*
Do{la nam je do ruke jedna kopija pisma tada{weg jeromonaha ATANASIJA upu}enog profesoru OLIVIJU KLEMANU, a odnosi se tako|e na
Sv. MARKA EFESKOG, pa ga, s dozvolom pisca, prila`emo u post scriptum-u. — Prim. prir.
da mrze: la` i lukavosti i kvarewe istinske qubavi“.
To je razlog za{to me izvesna napetost u „dijalogu“ o problemima istorijsko-teolo{kim koji postoje izme|u Istoka i Zapada
ne poga|a, sve dok se ne odnosi na istorijsku i teolo{ku istinu o
veri. Tako|e ne bih reagovao ni na Va{e slabo ili samo delimi~no
poznavawe doga|awa u sada{wem pravoslavnom svetu, obja{wivo
verovatno izvesnom pristrasno{}u; konkretno mislim na ~lanak
GARIGA (GARRIGUES) kako je primqen u Gr~koj.
Pi{em Vam, dakle, iz slede}eg razloga: Ne mogu, pre svega,
zaobi}i na~in na koji Vi, u Va{em ~lanku i pogotovu u Va{oj
apologiji, posmatrate Svetog MARKA EFESKOG. Po Vama, „sa wime
po~iwe ono „vavilonsko ropstvo“ pravoslavne teologije koje je
prevazi{ao Sv. NIKODOM SVETOGORAC „jednim pristupom … integracije“! Izgleda, dakle, po Vama, da je Sv. MARKO bio teolog stare
{kole, od onih koji se „dr`e slova vi{e nego li svedo~ewa Duha“;
i ~ini se da prihvataju}i wegovu teologiju treba onda smatrati
kao jeretike veliki broj Otaca, me|u kojima su GRIGORIJE (GEORGIJE) KIPARSKI i GRIGORIJE PALAMA! Vi tvrdite da je to obja{wivo
~iwenicom da je Sv. MARKO bio „tomista“ i da on nije shvatio
razliku izme|u „processio“ i „™kpÒreusij“, itd. (to je upravo ono
{to podvla~i GARIGESOV ~lanak). (Ne mislim da ste Vi pod wegovim uticajem, ali mi se ~ini da kod Vas vidim uticaj misli SERGIJA
BULGAKOVA preko PAVLA EVDOKIMOVA, pre svega kada govorite o
„odnosima uvek troji~nim“ i o „reciprocitetu“ ro|ewa i isho|ewa,
to jest o neophodnosti dodavawa izrazu Filioque izraza Spirituque
(u La Pensée Orthodoxe, br. 2/13) — {to je potpuno strano svetoota~kom predawu.
Po{to se Va{ nau~ni rad odnosi na istoriju vizantijske teologije, za~u|uju}e je da Vi Sv. MARKA EFESKOG smatrate „tomistom“.
326
RUKOVET TRE]A
On nikada nije bio tomista, kako to vrlo dobro pokazuje, uz ostalo, i nedavno odbrawena doktorska teza STILIJANA PAPADOPULOSA: Vizantijski filotomisti i antitomisti (na gr~kom), i
kao {to je ve} poodavno to pokazao otac A. [MEMAN. Tako|e je
nemogu}e poistovetiti Sv. MARKA EFESKOG i GENADIJA SHOLARIJA,
mada je ovaj posledwi bio wegov u~enik, no tako|e i unionista u
po~etku. I {to je jo{ va`nije: nemogu}e je odvajati Sv. MARKA
EFESKOG od Sv. GRIGORIJA PALAME i ostalih ranijih Otaca, jer,
kako pokazuju i wegov `ivot i wegova dela, on je bio verni u~enik
palamitske i patristi~ke tradicije, kako u svom bogoslovqu tako
i u svome `ivotu ({to, tako|e, ubedqivo dokazuje u svom ~lanku
otac A. [MEMAN).
[to se ti~e problemâ bogoslovqa o Svetome Duhu, kojih se
Vi doti~ete, ja bih se slo`io sa Vama da ste ustvrdili da je Sv.
MARKO odbacio pnevmatolo{ku teologiju patrijarha JOVANA VEKOSA (poznati su napadi ovoga posledweg protiv Sv. FOTIJA i drugih Otaca koji odbacuju Filioque; na`alost, ti napadi su ovih dana
ponovqeni u Carigradu) — kada bi, me|utim, takva teologija postojala … (VEKOS je bio vrlo slab teolog). Tako|e bih se slo`io
sa Vama da ste rekli da je sa VEKOSOM i wemu sli~nima po~elo
„vavilonsko ropstvo“ isto~nog ({kolskog) bogoslovqa, o ~emu
govori o. G. FLOROVSKI, a ne sa Svetim MARKOM, velikim Bogoslovom i Ispovednikom Pravoslavqa. No Vi ste ba{ za to napali
Sv. MARKA zaboravqaju}i da bi onda ta ista optu`ba trebala biti
primewena i na Sv. JOVANA DAMASKINA, koji doslovno odbacuje
isho|ewe Svetoga Duha „od Sina“ i upotrebqava svetoota~ki izraz
di’ Uƒoè = kroz Sina, suprotstavqaju}i ga izrazu Filioque (kako je
to ve} zapazio i o. G. FLOROVSKI). Ali, Vi ni{ta ne ka`ete za Sv.
DAMASKINA, mada je tokom Sabora u vreme GEORGIJA KIPARSKOG u
Carigradu (1285) nepresetano nagla{avan i potvr|ivan autoritet
Sv. JOVANA DAMASKINA po pitawu pravilne vere u Duha Svetoga.
Tako|e i Sv. GRIGORIJE PALAMA ~esto navodi JOVANA DAMASKINA,
dok Sv. MARKO EFESKI uzima wegova dela kao osnovu za svoje ispovedawe pravoslavne vere o Duhu Svetome (npr: „ako bi izraz
isho|ewe kroz Sina pokazivao i uzrok, kao {to to novi (= novatori)
teolozi govore, a ne to da kroz Wega prosijava, i javqa se, i uop{te
saproishodi i prati ga (sumparomarte‹n), po bogore~ivom DAMASKINU, ne bi onda nadaqe svi bogoslovi izri~ito oduzimali uzrok
(tèn a„ti£n) od Sina“… itd. (Patrologia Orientalis, t. 17, 436).
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
327
Teolo{ko delo Sv. JOVANA DAMASKINA ovde je posebno va`no,
jer ono predstavqa sintezu celokupnog predawa svetoota~ke Trijadologije, verno sleduju}i teologiju Velikih Kapadokijaca, ~ija
je Trijadologija prihva}ena od cele Katoli~anske (= Saborne) Crkve kao mera i kriterijum pravoslavne vere u Svetu Trojicu. Smatram da je ovo i za Vas neosporno. Vra}ati se latinskim prenikejskim ocima kada se ima na raspolagawu teologija Kapadokijaca,
zna~i vra}ati se na teolo{ke slabosti davno prevazi|ene i na
pogre{ke i zablude monarhijanizma (Filioque i jeste polusavelijanizam, kako je zapazio jo{ Sv. FOTIJE). Na`alost, Sv. AVGUSTIN
izgleda da nije poznavao rezultate kapadokijske teologije i po{ao
je „jednim drugim putem“ kako je pravilno primetio G. FLOROVSKI,
a pre wega je to tako|e znao jo{ Sv. FOTIJE. [to se ti~e Trijadolo{ke terminologije (i, naravno, i one hristolo{ke) Sv. KIRILA
ALEKSANDRIJSKOG, ona je morala ustupiti mesto potpunijoj i razra|enijoj teolo{koj terminologiji Kapadokijaca, i to jo{ za `ivota Sv. KIRILA, a pogotovu posle wegove smrti. Ovaj „proces“
preciznije bogoslovske artikulacije prave vere kulminira u teologiji Sv. MAKSIMA ISPOVEDNIKA i Sv. JOVANA DAMASKINA. Sveti
FOTIJE, odbacuju}i jasno i izri~ito, no ne mawe s pravom, Filioque
kao jeres, pozivao se direktno na Trijadologiju Kapadokijaca.
GEORGIJE KIPARSKI, NIL KAVASILA, GRIGORIJE PALAMA, MARKO EFESKI, u svojoj teologiji temeqe se na istim Kapadokijcima, velikim
i neospornim Ocima Saborno-katoli~anske Crkve, {to smatram
da ste i Vi u tome saglasni.
Vi formuli{ete ovu zajedni~ku liniju Otaca ovako: „Predawe u svojoj puno}i, Predawe katoli~ansko, jeste: Duh Koji ishodi
od Oca i manifestuje se kroz Sina“. Ovde sam ja saglasan s Vama.
Ali, problem koji Vi izbegavate, upravo se i sadr`i ovde. Taj
problem, koji je potpuno shvatio Sv. MARKO EFESKI, sastoji se u
na~inu tuma~ewa izraza di’ Uƒoè = kroz Sina. Naime, ako se taj
izraz shvati na na~in JOVANA VEKOSA, to }e onda neizbe`no voditi
u jeres Filioque koja u Sinu vidi uzrok Duha Svetoga (bilo zajedno
sa Ocem, ili bez Wega, ili „recipro~no“ sa Duhom). No ako se
izraz di’ Uƒoè shvata, kako ga je i shvatio (suprotno VEKOSU) GEORGIJE KIPARSKI, oslawaju}i se na svetoota~ku tradiciju, onda je
o~evidno da nema nikakvog mesta za Filioque, jer izraz di’ Uƒoè ni
malo ne sadr`i pojam uzro~nosti sa strane Sina za li~no bi}e
Duha Svetoga (ponavqam: bilo zajedno sa Ocem ili ne), dok Latini
328
RUKOVET TRE]A
upravo vide Sina kao uzrok Duha Svetoga. (Ovo se jasno vidi u
odbijawu Latina da prihvate tuma~ewe Sv. MAKSIMA predlagano
od Grka na saboru u Firenci, a to tuma~ewe upravo negira ovu
uzro~nost.) [to se ti~e tvrdwe da zapadni izraz „processio“ ne
zna~i isto {to i gr~ki „™kpÒreusij“ ta tvrdwa nije iz domena
teologije, nego iz domena `eqa.
Zaista, kako se mo`e posmatrati ~itav period sve do 15. veka
kao jedan prosti nesporazum, znaju}i dobro da je Rimokatoli~ka
crkva toliko puta anatemisala sve one koji ne prihvataju „processio ex Patre et Filio“ (ili: ex Patre Filioque) u smislu ipostasnog
™kpÒreusij (jer ina~e: kako oni na latinskom ka`u ™kpÒreusij?).
No, svakako, poznato mi je da bi u na{e vreme mnogi rimokatolici
bili verovatno saglasni da se sa pravoslavnima na|e neki kompromis po pitawu Filioque, pod uslovom da im se ipak prizna primat papin…
Dragi u Hristu Brate, mislite li Vi zaista da Sveti MARKO
nije znao latinsku problmetiku oko Filioque ve}ma nego li mi danas? Zar ne mislite da je Sveti MARKO imao na svojim ple}ima
povi{enu crkvenopastirsku i teolo{ku odgovornost, daleko ve}u
no {to je danas mo`emo osetiti mi koji se „bavimo teologijom“
(en „fesant de la théologie“)? Smatram da sveti MARKO nije hteo i
nije trebao da ulazi u detaqe avgustinovskog psihologizma u teologiji, pogotovu ne u Trijadologiji, jer crkvena, pravoslavna bogoslovska tradicija nije poznavala niti priznavala nego je odbacivala takav psihologizam i subjektivizam (kao {to ne poznaje i
ne priznaje tzv. „kenotizam“ u bogoslovqu o Svetoj Trojici, koji
se pojavquje kod S. BULGAKOVA. P. EVDOKIMOVA i kod Vas). [to se
pak ti~e Va{eg pozivawa na Poglavqa… 36 Sv. GRIGORIJA PALAME,
tu treba da naglasimo najpre da u svojim kqu~nim delima protiv
Filioque — Dve apodikti~ke re~i o isho|ewu Svetoga Duha, i Antep…grafa protiv VEKOSA — Sveti PALAMA uop{te ne spomiwe takvu
misao, a i u 36. Poglavqu ta misao je uzgred izneta (mo`da samo da
pru`i povod i {ansu za dijalog s latinomisle}ima wegovog doba),
ali ta misao kod Sv. PALAME nije re~ena u prilog Filioque; naprotiv, iskqu~uje isho|ewe Duha „i od Sina“, {to jasno svedo~i nastavak PALAMINOG teksta. Kako biste Vi hteli da se Sveti MARKO
bavi nekim sumwivim teolo{kim psihologizmom na jednom Saboru
Crkava, tako presudnom? Ali je zato Sveti MARKO {iroko i slobodno, no uvek bogoslovski i crkveno odgovorno, upotrebqavao
SV. MARKO EFESKI: ISPOVEDNIK PRAVOSLAVQA (294–329)
329
izraze GEORGIJA KIPARSKOG i GRIGORIJA PALAME (mada ih poimenice
ne spomiwe, jer on po imenu spomiwe samo drevne Svete Oce), kao
{to su ™kl£mpein, pefhnènai, pro•ènai itd. Bio je to ne „uski fanatik“, kako Vi mislite, nego bogoslov zaista svetoota~kih razmera
i uzleta, no bogoslov Episkop, odgovorni crkveni Arhipastir.
Nije ovde momenat da govorimo o tezama V. BOLOTOVA o Filioque
(recimo samo da je Va{ u~iteq V. LOSKI tim povodom kriti~ki
govorio „o nekoj vrsti cezaropapizma kod nau~nikâ“); niti da
govorimo o „dve polovine Crkve“, Isto~noj i Zapadnoj, niti jo{
mawe o pitawu u kojoj meri odluka sada{weg Moskovskog Sinoda
1969. g. (ja ne ka`em i Ruske Pravoslavne Crkve) mo`e biti smatrana
kao „jedna bogata u qubavi i mudrosti ekonomija“ (= snishodqivost), jer ova pitawa pokre}u ~itavu seriju drugih problema, za
koje nije dovoqno jedno pismo.
Ako Bog da, vide}emo se u Svetom Sergiju i mo`emo tada razgovarati o ovome, i o budu}em Velikom Saboru, kao {to to `ele
na{i zajedni~ki studenti.
@ele}i Vam da u radosti do~ekate `ivotvornu Pashu Gospoda
na{eg, pozdravqam Vas re~ima pobede `ivota nad smr}u: Hristos
Vaskrse!
jeromonah ATANASIJE (Jevti})
prof. Patrologije na Institutu Sv. Sergija
1972
Download

документ