VICINITIES – FIRST REGIONAL NEWS TALK SHOW – II
KRUŽENJE – PRVI REGIONALNI INFORMATIVNI TV ŠOU – II
KRUŽENJE
PRVI REGIONALNI INFORMATIVNI TV ŠOU – II SEZONA
CENTER FOR DEMOCRACY AND
RECONCILIATION IN SOUTHEAST EUROPE
CENTER FOR DEMOCRACY AND
RECONCILIATION IN SOUTHEAST EUROPE
FIRST REGIONAL NEWS TALK SHOW – 2ND SEASON
VICINITIES
Prvi regionalni informativni TV šou
OKRUŽENJE
UREDNIK ZVEZDANA KOVAČ
OKRUŽENJE
Prvi regionalni informativni TV šou
Urednik
ZVEZDANA KOVAČ
Izdavači
CENTAR ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI
EVROPSKI FOND ZA BALKAN
Za izdavače
HEDVIG MORVAI i NENAD ŠEBEK
Copyright © 2013. CDRSEE & EFB
Lektura
DANIJELA ĐOKIĆ
Korektura
NEVENKA ANTOVIĆ
Oblikovanje i slog
IVAN HRAŠOVEC
Fotografija
DUŠKO FILIPOVIĆ
Štampa
GAMA DIGITAL CENTER, Beograd
CIP zapis je dostupan u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije
ISBN 978-86-6371-002-3
COBISS.SR-ID 202971916
Predsjednik upravnog odbora
Upravni odbor
ERHARD BUSEK
ATJE DREXLER– Robert Bosch Stiftung;
Izvršni direktor
NENAD ŠEBEK
Projektni tim
KORINA NOAK AETOPULOS,
ANTONIS HADZIJANAKIS, SUZAN NADO,
GERRIT RAUWS, FABRICE DE KERCHOVE –
King Baudouin Foundation; KNUT NEUMAYER,
FRANZ KARL PRÜLLER – ERSTE Stiftung
Izvršna direktorka
HEDVIG MORVAI
FLORIAN SPAHIU, DANE KORUGA,
Projektni tim
MIHAELA ZERVIDU, ELENA FARINI
IGOR BANDOVIĆ, BRANKA PANIĆ,
Krispou 9 Ano Poli, 54634 Solun, Grčka
tel: +30-2310-960-820,
ELENA PETKOVSKA-GJORGJEVSKA,
NATAŠA SMILJANIĆ
fax: +30-2310-960-822
Resavska 35, Beograd, Srbija
e-mail: [email protected]
tel. +381-11-3033-662
www.cdsee.org
www.balkanfund.org
SADRŽAJ
UVOD
4
PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM
9
PRVO POGLAVLJE
S ONE STRANE IDENTITETA
12
DRUGO POGLAVLJE
EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
22
TREĆE POGLAVLJE
OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
31
ČETVRTO POGAVLJE
NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
38
PETO POGLAVLJE
NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
48
ŠESTO POGLAVLJE
SPORTSKI O SPORTU
57
SEDMO POGLAVLJE
LGBT POPULACIJA
67
OSMO POGLAVLJE
CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
76
DEVETO POGLAVLJE
RATNI ZLOČINI
86
DESETO POGLAVLJE
CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
97
JEDANAESTO POGLAVLJE
DRŽAVNA UPRAVA
106
DVANAESTO POGLAVLJE
ETNO MUZIKA
116
ZA KRAJ
UTISCI UČESNIKA
124
O SAJTU
130
MEDIJSKA PODRŠKA
132
POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA
137
O PLANOVIMA ZA NAREDNU GODINU
140
4
: UVOD
UVOD
Televizijski program koji se gotovo istovremeno emituje u svim zemljama okruženja, skrenuo je pažnju publike još prošle godine kada je emitovano
probnih pet epizoda. U ovu godinu smo zakoračili nešto ambicioznije pripremivši dvanaest epizoda, a televizijama koje su nas emitovale, pridružile su se
i Top TV iz Ljubljane i TV Kosovo iz Prištine. U publikaciji koja je pred vama,
naći ćete sve informacije o ovoj jedinstvenoj televizijskoj emisiji: od toga ko je
iza i ispred kamera i gdje ste nas sve mogli gledati, preko najzanimljivijih dijelova emisije do izjava učesnika, glodura televizija i medijskih sponzora.
Zato ću u nastavku ovog uvoda reći ponešto o ličnim utiscima. Uzbuđenje s
kojim sam kao zaposlena u CDRSEE posmatrala pripremu i realizaciju prve
serije Okruženja, preraslo je u pravi kreativni izazov i radost kada mi je
CDRSEE povjerio da vodim ovaj projekat. Rad na 12 epizoda u kojima smo
razgovarali o mnogim bolnim temama, bio je ispunjen zadovoljstvom, jer su
prije svega na jednom mjestu razgovarali ljudi iz različitih zemalja. Naravno
da, kao i svi misleći ljudi, moj kolega u studiju Nenad Šebek i ja imamo stav
na svaku temu o kojoj smo govorili. No, nikako nam nije bila namjera da ga
dokažemo ili usmjerimo sagovornike u željenom pravcu. Mogućnost da čujemo ljude iz susjedstva koji iz poznatih razloga dugo nijesu bili u prilici da
pričaju u zemljama u kojima se njihov jezik savršeno razumije, privilegija je
koju smo mogli da im pružimo i da ih, zauzvrat, zajedno sa gledaocima širom okruženja, pažljivo i s uživanjem slušamo. To je ta osobenost Okruženja
kojoj nisam mogla odoljeti.
5
: UVOD
Pokazali smo da je na teme poput identiteta, ratnih zločina, uloge crkve, istorije itd. moguće razgovarati čak i onda kada su naši gosti imali potpuno suprotne stavove. Stavovi o univerzalnim vrijednostima, međutim, svima su bili
isti, pa civilizovani dijalog nije niti jednog momenta bio u opasnosti.
Ovogodišnji ciklus, završili smo vedrom pričom iz okruženja. Govorili smo
o etno muzici. Vlatko Stefanovski, Bilja Krstić, Amira Medunjanin i Tamara
Obrovac, zajedno su u studiju otpjevali „ Jovano, Jovanke” čiji vam snimak,
zajedno sa kratkim pregledom najmarkantnijih izjava poklanjamo u dodatku
ove knjige.
„ Nakon svega, Okruženje je neka vrsta antičkog trga kome se iznova vraćamo, da razgovaramo i da se čujemo”, pročitaćete ovdje da je uz ostalo i ostale
rekao Balša Brković, jedan od četiri novinara i pisaca kojima je bila povjerena
uvodna riječ. Zaista se nadam da ćemo se još dugo godina iznova vraćati na
male ekrane vaših omiljenih televizija. To će zavisti koliko od nas, toliko i od
vas. Do gledanja.
Zvezdana Kovač
Glavna i odgovorna urednica Okruženja
6
: UVOD
U ovo vreme prošle godine pozdravio sam samu činjenicu da je privedena kraju prva sezona „Okruženja”. Bilo je nedoumica oko toga može li
televizijski tok-šou da se bavi složenim problemima pomirenja i može li da se
takmiči i bude prihvaćen kao alternativa u veoma prestižnim, udarnim terminima. Veoma sam ponosan na rad i uloženi napor urednika, gostiju, pa i gledalaca koji su bili voljni da pruže šansu toleranciji i razumevanju.
Ove godine to opet posmatram sa hvalom, ponosom i divljenjem, ali je ovoga
puta moj pogled čvrsto usmeren ka budućnosti. Vidim uticaj koji ovaj televizijski program ima i važno mesto koje je zauzeo u regionu. „Okruženje”, čija je
druga sezona uspešno na progamu, postoji, i tu je da ostane. U toku su planovi za treću sezonu, pošto ljudi zapadnog Balkana računaju na ovaj program. I
dok ova knjiga odlazi u štampu, pet članova Evropskog parlamenta organizuju
prezentaciju našeg televizijskog programa u Evropskom parlamentu. Ne samo
Balkan, već i Evropa je primetila „Okruženje”.
„Okruženje” je pokazalo ljudima, na svoj živahan i neuobičajen način, kako
slušati, čuti, razgovarati, debatovati, pa i uživati u tome. Spremni smo za
dalje!
Dr Erhard Busek,
Predsjedavajući Borda direktora CDRSEE
7
: UVOD
Posle dve uspešne sezone, “Okruženje” pokazuje kako različitost i
iskrena komunikacija mogu da predstavljaju pokretačku snagu za regionalnu
saradnju i uzajamno razumevanje. Prvi regionalni televizijski tok-šou koji se
odnosi na probleme čitavog regiona nema skrivene namere, niti upada u zamku Jugonostalgije. Na svoj dinamičan i kreativan način, ovaj program uspeva
da ponovo uspostavi veze između susednih zemalja, ne samo na osnovu i dalje zajedničkog jezika, već i na osnovu zajedničkih nevolja koje se tiču životnog standarda, ekonomske krize ili novih generacija. Postoji nada da će takav
otvoren dijalog, van uobičajenih političkih tokova, doprineti stvaranju osećaja
zajedništva i ohrabriti ljude na Balkanu da učestvuju u oblikovanju vlastite
budućnosti. Upravni odbor Evropskog fonda za Balkan ponosan je na ovu jedinstvenu prekograničnu inicijativu koja unosi nov, osvežavajući dah u televizijske programe. Želeli bismo da čestitamo timovima Evropskog fonda za Balkan i Centru
za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi na veoma inspirativnim dvema sezonama, sa nadom da će se serija nastaviti i da će postati otvoren forum
za javnu debatu u zemljama zapadnog Balkana.
Fabris de Keršov
Predsedavajući Upravnog odbora Evropskog fonda za Balkan
8
: UVOD
U našem Okruženju
razgovarali smo o ratnim zločinima, o muzici, o
pravima homoseksualaca, o Evropskoj uniji, o identitetima, o civilnom društvu, o odnosu crkve i države, o sportu, o dalekoj i bližoj istoriji, o nasilju među
mladima, o državnoj upravi..... i kroz karikature smo posmatrali realnost ovog
regiona.
Okruženje je jedinstveno po svojoj zamisli, realizaciji, širini prostiranja i načinu razmišljanja u našem okruženju. Ono promoviše ciljeve Evropskog fonda
za Balkan i Centra za demokratizaciju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi, da se
na Balkanu ostvari pomirenje i demokratizacija i da se sve države što više približe članstvu u Evropskoj uniji.
Protekla godina je donela ozbiljne pomake na putu zapadnog Balkana ka
Evropskoj uniji: Hrvatska je postala punopravna članica EU, Crna Gora je stupila u pregovore, Srbija je dobila status kandidata, a Albanija je podnela zahtev za članstvo. Ali mi koji živimo u ovom našem okruženju znamo da uprkos
pomacima, posla ima na pretek. I da je glavni zadatak ne samo izmena i usklađivanje zakona i propisa sa EU standardima, već nešto daleko više i daleko
teže od toga – primena normativnog u praksi, promena načina razmišljanja,
podizanje sopstvene svesti o nama kao građanima i o našim obavezama a ne
samo pravima. Od toga cilja još uvek smo daleko.
Na medijskom planu, jer Okruženje je medijski projekat, situacija je – usudili
bismo se da tvrdimo – gora nego ona 2012. godine. Netransparentnost vlasništva, tabloidizacija, senzacionalizam, poplava „rialiti” programa, siromaštvo
kako u pravljenju programa tako i u načinu razmišljanja i izveštavanja... ovo
nisu „dečje boginje” medija u našem delu sveta, već su na žalost hronično
stanje.
Sa 12 novih epizoda ove godine Okruženje više nije prolazna kometa na medijskom nebu našeg okruženja već planeta koja se solidno postavila i našla svoju
orbitu. Bavili smo se teškim temama i dilemama, u svakoj smo emisiji imali
goste iz četiri pa i pet različitih sredina, podelivši sa njima potragu za odgovorima. Evropski Fond za Balkan i CDRSEE su odlučni u tome da takva televizijska emisija nastavi svoj život i u 2014. a i dalje.
Hedvig Morvai, izvršna direktorka EFB
Nenad Šebek, izvršni direktor CDRSEE
9
: PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM
PRODUKCIJSKI I
UREDNIČKI TIM
Nakon prvog serijala „Okruženja”, koji je bio emitovan tokom 2012. godine i
bio veoma gledan u zemljama regiona, Centar za demokratiju i pomirenje u
jugoistočnoj Evropi i Evropski fond za Balkan uz podršku i pomoć Ministarstva inostranih poslova Njemačke, krenuli su još ambicioznije u drugu sezonu. Gosti su opet bile ugledne i osobene ličnosti u svojim sredinama. Krug
zemalja koje su učestvovale ili pratile ovaj program je proširen: Alsat – M (BJR
Makedonija) BHRT (Radio-televizija Bosne i Hercegovine), HRT (Hrvatska
radio-televizija), RTK (Radio – televizija Kosovo), RTS (Radio – televizija Srbije), RTRS (Televizija Republike Srpske), Top TV (Slovenija) i TV Vijesti (Crna
Gora).
Voditelji su bili glavna i odgovorna urednica Zvezdana Kovač, dugogodišnji radijski i televizijski novinar, sada zaposlena u CDRSEE i Nenad Šebek, direktor
CDRSEE, nekadašnji novinar Radio Beograda i BBC-ja. Umjesto stand – up komičara, emisiju su otvarali i zaključivali vrhunski novinari i satiričari iz država
okruženja. Prvih šest epizoda emitovano je od maja do prve polovine juna
2013, a ostalih šest od oktobra do sredine novembra iste godine. U emisijama
su aktivno učestvovali alumnisti Evropskog fonda za Balkan. Režija „Okruženja” je povjerena Draganu Elčiću, a izvršni producent bio je Predrag Kajganić
– Pixi.
10
: PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM
CENTAR ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE
U JUGOISTOČNOJ EVROPI
WWW.CDSEE.ORG
CDRSEE je nevladina i neprofitna organizacija
sa sjedištem u Solunu, čija je misija podsticanje
demokratskog pluralističkog društva evropskih
vrijednosti, tržišne privrede po principima vladavine prava i društvene odgovornosti i pomirenja među narodima. CDRSEE je dobitnik ovogodišnje nagrade za ljudska prava koju dodjeljuje njemačka fondacija Fridrih – Ebert Stiftung. Na kraju ove knjige, možete pročitati govor Martina Šulca, predjsednika
Evropskog parlamenta, prilikom uručivanja nagrade CDRSEE-u.
EVROPSKI FOND ZA BALKAN
EFB je nastao na inicijativu četiri
evropske fondacije (Robert Bosch
Stiftung, The King Baudouin Foundation, Compagnia di San Paolo i ERSTE Foundation), a osnovan je s ciljem da
potpomogne priključivanje zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Kao nasljednik
Međunarodne komisije na Balkanu, Fond radi na jačanju funkcionisanja državne uprave.
MINISTARSTVO INOSTRANIH
POSLOVA NJEMAČKE
WWW.AUSWAERTIGES-AMT.DE
Značaj ovog projekta prepoznalo je i finansijski
podržalo Ministarstvo inostranih poslova Republike Njemačke, kako bi podstaklo razvoj demokratskog društva u novim državama na Balkanu nastalih
nakon rata. Pomogli su realizaciju ovog projekta koji je doprinio boljem međusobnom razumijevanju i afirmaciji evropskih vrijednosti.
11
: PRODUKCIJSKI I UREDNIČKI TIM
Zvezdana Kovač
glavna i odgovorna urednica je više od 20 godina radila kao novinar. U RTV Crne Gore na novinarskim i uredničkim poslovima
provela je 15 godina i još tri godine kao novinar, potom i glavni
i odgovorni urednik televizije YU info. Trenutno je zaposlena u
CDRSEE. Diplomirala je na Fakultetu Univerziteta Crne Gore srpsko – hrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Govori engleski i
grčki jezik.
Nenad Šebek
je izvršni direktor CDRSEE. Prije toga je 16 godina radio u BBC
World Service, gdje je, između ostalog, izvještavao o ratovima na
našim prostorima i u Čečeniji, bio dopisnik sa Balkana i iz Moskve.
Prvih 10 godina u novinarstvu, proveo je u Radio Beogradu. Pisao
je, takođe, i za štampane medije, radio na televiziji i predavao novinarstvo na Američkom koledžu u Solunu. Moderator je brojnih
skupova za EU.
Predrag Kajganić – Pixi
izvršni producent, diplomirao je 1989. godine na odsjeku za filmsku
i TV produkciju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirao 2008. Radio je na gotovo svim značajnijim televizijama u Srbiji. Radio je na desetinama televizijskih projekata. Na Katedri za produkciju u umetnosti i medijima Akademije umetnosti u Beogradu,
predavao je predmet TV produkcija u zvanju vanrednog profesora.
Dragan Elčić
reditelj, rođen je u Sarajevu 1959. godine. Redovni je profesor i šef
katedre za televizijsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Režirao je više od 250 dokumentarnih i kratkometražnih filmova i
oko 600 različitih dokumentarnih emisija i tv reportaža, spotova,
dvije tv drame, četiri tv filma, sedam igranih tv serijala. Režirao je
oko 1.500 direktnih prenosa, muzičko – zabavnih, sportskih i drugih televizijskih događaja…
12
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
PRVO POGLAVLJE
S ONE STRANE IDENTITETA
Šta je identitet; individualni i kolektivni identitet; kriza identiteta; zašto se
javlja, kako se rješava; uloga nacionalnog identiteta u zemljama okruženja; da
li je moguće izgraditi regionalni identitet i da li je regionu tako nešto uopšte
potrebno? Koliko je identitet predmet zloupotreba, manipulacija i političkih
trgovina?
Ova pitanja dominirala su u prvoj emisiji drugog ciklusa „Okruženja” na koja
su odgovore tražili Slaviša Orlović (Beograd), Ivan Lovrenović (Sarajevo), Dragoljub – Duško Vuković (Podgorica) i Đorđe Obradović (Dubrovnik), dok je
uvodničar bio Enver Kazaz (Sarajevo).
13
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
UVODNA RIJEČ
ENVER KAZAZ
PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA,SARAJEVO
OČEVI IDENTITETA SU SVETI I MNOGO KRVAVI
Identitet je najskuplja južnoslovenska riječ. Naši problemi su počeli kad se
on na društvenom horizontu pojavio devedesetih godina prošlog vijeka. I to
najprije kao kulturološki, potom ideološki, politički, a bogami i vojni. I mnogi
tvrde zato što smo previše slični, neki zato što su među nama razlike premale,
a neki zato što smo gotovo isti. Identitet nije najskuplja južnoslovenska riječ
samo zato što se zbog njega ginulo i ubijalo, nego zato što se identitetom trgovalo. Postoji, reklo bi se berza identiteta: uzmemo malo svoga od drugog
identiteta, pa ga utrapimo svojima, i to s kamatama i po skupu cijenu. Identitetom se bave mnogi. Postoje elite identiteta, one su svete i nedodorljive. One
su u univerzitetima, u religijskim institucijama, u političkim partijama. One su
i kulturne elite. Postoje i očevi identiteta. Oni su sveti i mnogo krvavi. Očevi
identiteta vole da formiraju heroje identiteta, a heroji identiteta, djecu tuđeg
identiteta, naprave malo žrtava.
Očevi identiteta vole da oplode naše umove i naše nacionalne duše. Mi smo
mali, ali zato ponosni na sebe. Ugledali smo se na mnoge druge i postali jedni
drugima bijeli crnci. Zaželjeli smo da imamo sve kao veliki narodi, samo smo
se smjestili u svoje geto. Sad svoj nacionalni teritorij plijevimo, obilježavamo
simbolima, kao što to rade lavovi u savanama.Elite identiteta, kad su napravile
taj identitet, shvatile su da mogu da ga utrape masama. A mi smo u međuvremenu izgubili sebe. Jednoga dana doći ćemo do pećine identiteta. Tamo kad
se ugledamo, shvatićemo da smo u dalekoj prošlosti. Drugi će biti u budućnosti, znatno mlađi i slobodniji od nas.
14
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
IVAN LOVRENOVIĆ
KNJIŽEVNIK, SARAJEVO
NALAZILI SMO SMO SEBI
identitet naših zajdenica, grupa, naroda,
kako hoćete, on je jasan i on se ponaša
vrlo distinktivno. Naši kulturni identiteti
nisu tako distinktivni i jasni, iako bi htjeli
da budu. Oni se ponašaju kao duga. U dugi
mi prepoznajemo svaku posebnu boju, ali
ne možemo odrediti granicu između njih.
Tako je otprilike s našim kulturnim identitetom. I sad kad se to dvoje, na nepriličan
način u praksi, pogotovo političkoj, miješa
jedno s drugim, onda dolazi do problema.
Zapravo dolazi do konfuzije kod samih ljudi, zato podvlačim tu razliku.
SLIČNE, ALI PRIJE SVEGA SMO
TRAŽILI SEBI RAZLIČITE
STRANCI SU ANDRIĆA
Davno prije nas, negdje tridesetih godina
prošlog stoljeća, Žorž Devere zasnovao
je jednu disciplinu o kojoj se danas malo
zna, etno – pshioanalizu u kojoj je već tada
objasnio da, ako čovjek previše insistira na
svom nacionalnom identitetu, onda to znači da ima veliki problem sa svojim ličnim
identitetom. Nalazili smo sebi slične, ali
prije svega smo tražili sebi različite. A sebi
različite smo nalazili u onima koji su nam
najsličniji. I to je taj paradoks. I to je zapravo, osim što je paradoks i izvor svih naših
nevolja, barem jednog dobrog dijela naših
ozbiljnih nevolja.
MNOGO BOLJE SHVATILI
VAŽNA JE RAZLIKA IZMEĐU
KULTURNIH I NACIONALNIH
IDENTITETA
U našoj praksi nameće se sama od sebe
razlika između nacionalnih i kulturnih
identiteta. Vrlo često se preklapaju, naravno, čak sinonimno, ali je važna ta razlika.
Zašto? Nacionalni identitet kao politički
Pitanje je koliko mi možemo uopće govoriti
o konstituiranosti jugoslovenskog identiteta. Jugoslovenski identitet je konstruiran
sa političkog nivoa, naravno, kao nacionalistički. To zaboravljamo. Mi smo kao
Jugosloveni bili jaki nacionalisti u odnosu
na sve drugo. Ta energija nacionalizma koji
je bio emancipatorski, mogli bismo čak
reći i pozitivan u određenom smislu, iako
ne uvijek, ona se zapravo transferirala u
ove parcijalne nacionalitete i nacionalizme
koje imamo od devedesete. Ta veza kod nas
nikad nije osvijetljena kako treba, a bilo bi
jako važno da bude osvijetljena.
Ako govorimo o Ivi Andriću, ne bih o drugima, Ivo Andrić je baš paradigmatičan,
možda jedini koji je paradigmatičan. I po
književnom duhu i po jeziku, njega doista
nije moguće svrstati u bilo koju od naših
nacionalnih književnosti bez ostatka. Dakle, on pripada svim književnostima štokavskoga jezika. Ako govorimo politički,
15
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
to su današnje četiri države, iako je to književno irelevantno, ali ne pripada po nekoj
političkoj odluci, nego pripada bazično, po
svome književnom i jezičnom duhu. Jedino tako ga možemo shvatiti. To su stranci
shvatili davno ali mi još nismo.
BIH SE RAPIDNO VRAĆA UNAZAD
Mi u Bosni I Hercegovini smo u paradoksalnom položaju jer ne da kasnimo, nego
se vrlo rapidno vraćamo natrag. Zašto, zato
što Bosna i Hercegovina osim ovih problema sa parcijalnim nacionalnim identitetima i kulturama, ima jedan veliki problem
identiteta države, ne u smislu njezinog
funkcioniranja (to je katastrofa), nego baš
u smislu njezinoga samopoimanja. Ona se
uopće ne samopoima, ona se iznutra poima
na nekoliko različitih načina. I nije problem
što su različiti nego što su jedan drugom
suprotstavljeni. Dokle god je to tako, Bosna
i Hercegovina, bojim se, neće moći u suštinskom smisli imati neki benefit od globalizacije, od evropskoga puta itd.
PRERANO JE ZA REGIONALNI
IDENTITET
Vidimo da čak i u Evropi paralelno postoje
dva oprečna toka. Jedan je ovaj koji bi da
pitanje identiteta digne i univerzalizira,
evropeizira, a drugi tok je onaj koji ponovo
vraća stvari na afirmaciju, čak i pomalo
neugodnu afirmaciju parcijalnih državno –
nacionalnih identiteta.
Mi, bili Evropljani ili ne, morali bismo
sami o sebi da mislimo, sami sebe da gledamo u lice i da radimo na tome da jedni
drugima – ako već ne možemo da budemo
u ovom trenutku prijatelji – ne smetamo.
A da onda polako, malo pomalo, gradimo
neki novi regionalni identitet koji neće baštiniti ništa lošega od onoga što baštinimo
kao loše iz zadnjih 150 godina moderne
historije. Tada bismo možda mogli mi izaći
pred Evropu pa reći, govorim figurativno:
E, evo nas kao kandidata. Ali ne zato što
što ste vi nama superiorni pa mi želimi
biti kao vi, nego zato što smo sami izgradili neki boljitak, neku harmoniju i neku
sreću…
Mislim da je važno istaknuti to da mi danas još uvijek živimo na ruševinama. Ne
možemo danas, nažalost, govoriti o ovim
stvarima u nekom optimističkom, konstruktivnom, pozitivnom tonu jer nam to
ne da vrijeme. Prekratko je vrijeme od onoga što se devedesetih godina dogodilo kao
kataklizma. Historijski gledano, mi smo
još tu – u tom trenutku. I sada razmišljati o
tome da gradimo nekakav novi, regionalni
identitet je, nažalost, prerano.
16
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
ma raznih drugih vrsta itd. Na tome konstruišemo ono što mislim da je problem
ne samo našeg regiona i naših okašnjelih
nacija, ili problem sadašnjih naših tranzicionih postmodernističkih pristupa. To je
civilizacijski problem, upravo zato što je to
osnovna paradigma da se naša civilizacija
zasniva na prisvajanju onoga što je tuđe.
DRAGOLJUB – DUŠKO
VUKOVIĆ
NEZAVISNI NOVINAR, PODGORICA
DVA IDENTITETA U CRNOJ GORI
Mi u Crnoj Gori imamo problem što imamo najmanje dva nacionalna identiteta, a
čim imamo dva identiteta imamo i krizu
identiteta…
Jedan se otprilike koncipira u pozadini
nečega što je srpski nacionalni identitet,
pa onda to aforistično izraženo (mislim da
je to Mitropolit Amfilohije Radović rekao)
glasi: Ako su Srbi nebeski narod, onda su
Crnogorci munje nebeske. Druga vrsta nacionalnog identiteta pokušava da se osloni
na nešto što je autentična, crnogorska,
nacionalna istorija. Obično se prave neke
vrste mikseva. Pokušava se toj nekoj građevini nacionalnog identiteta dodati nešto
u armaturi kako bi ona bila čvršća, pa su
tako, recimo, dodata u azbuku dva nova
fonema, kako bi se jezik učinio drugačijim
od ovih ostalih…
VOLIMO DA PRISVAJAMO TUĐE
Priča o identitetu nužno podrazumijeva i
priču o pripadanju, odnosno prisvajanju.
Tako je sa piscima, tako je i sa umjetnici-
IZ EVROPE STIŽE I ŠTO NIJE
EMANCIPATORSKO
Kad govorimo iz perspektive nacionalnog
identiteta, pa onda to negdje postavljamo
u kontekst evropskog identiteta, želim da
naglasim da u svakom nacionalnom identitetu postoji nešto što je emancipatorsko i
čega se ne treba odricati, što ne treba negirati i odbacivati pošto – poto...
Nije sve što stiže iz Evrope – mislim u političkom, ekonomskom, kulturnom i bilo
kom drugom smislu, emancipatorsko.
Naprotiv, ima dosta toga što nam dolazi iz
Brisela, metaforički govorim o Briselu, što
nije emancipatorsko, što djeluje kao orobljavajuće u odnosu na neke druge identitete. Prema tome, važno je da se afirmiše
taj emancipatorski potencijal nacionalnog
identiteta, a da se onaj drugi žigoše ili na
neki način problematizuje, kako ne bi postao previše destruktivan.
SVI TREBA DA SE ULJUDIMO
Mi, nažalost imamo novi regionalni identitet – to je varvarstvo. Mi smo svi zajedno
pali u varvarstvo. Zašto ovo kažem? Zato
što koračamo unazad. U tom varvarstvu,
na ovim razvalinama o kojima je govorio
Ivan, neke druge su strukture bile itekako
17
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
povezane i doprinosile tom novom identitetu. A, to su mafijaške strukture. Mi čitavo
vrijeme rata i poslije rata imamo to da mafijaši u regionu fantastično sarađuju. Ono
što je potrebno za gradnju novog identiteta
jeste da se svi uljudimo, da se vratimo negdje, i da učinimo ono što jeste minimum, a
to je da učinimo da funkcionišu zakoni, da
funkcionišu institucije, jer nas institucije
i zakoni čine slobodnima u nekom ljudskom, višem smislu…
Kad sam bio mlađi bio sam optimista više
nego što je trebalo, bojim se da sam u ovim
godinama skloniji pesimističkim vizijama
budućnosti, jer ovo što je moje životno
iskustvo, a da ne govorim o iskustvu naše
civilizacije, više daje za pravo pesimistima
nego optimistima. Jedno su moje želje,
šta bih volio da bude, a nisam siguran da
ćemo u tako skoroj budućnosti imati baš
previše svijetlih trenutaka.
SLAVIŠA ORLOVIĆ
PROFESOR FAKULTETA POLITIČKIH
NAUKA, BEOGRAD
MITOVI SU OSNOV NAŠIH IDENTITETA
Ono što je zajedničko za sve identitete pa i
srpski, jesu mitovi (između ostalog, osnivački mit kosovske države, zatim teritorija
jer su veći problem ispale teritorije nego
ljudi), zatim zajedničko sećanje, kultura
sećanja, istorija i sve ono što nas je delilo
ovih godina u odnosu na činjenicu da postoje razlike koje mogu da obogate.
Problem regiona je što je ispalo da je dominantan taj nacionalni identitet. Jedan
od razloga je što imamo proces zakasnele
izgradnje nacija, država, ono što su savremene, moderne države završile vek ili
dva ranije. Mi ovde imamo dva modela:
jedan evropski, građanski i drugi istočno –
evropski i azijski. Recimo, imate odrednicu
nacionalni pisac, pa onda on umisli da je
otac nacije. Ako je on stvaran pisac, pravi
pisac, onda on treba da bude čitan na različitim jezicima, nezavisno od konteksta.
Pogledajmo, recimo, rok muziku – oni koji
su pokušali da nacionalno zaodenu svoje
stvaralaštvo, recimo Riblja čorba, ne mogu
danas da naprave koncert po drugim repu-
18
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
blikama, dok Đorđe Balašević ili Zdravko
Čolić mogu, od Skoplja do Ljubljane napune hale. U bici za jugoslovensko nasleđe,
što je delimično vezano i za identitet, svi
hoće da svojataju ono što je dobro, a niko
neće da se odrekne onog lošeg.
NOVAK JE KOMPENZACIJA
ZA SVE SRPSKE PORAZE
Danas bi u Srbiji verovatno svi da se identifikuju sa Novakom Đokovićem jer je on
pobednik, prvi u svetu i on je potencijalno
onaj ko kompenzuje poraze Srba i Srbije.
S druge strane, ljude poput Andrića, kao
jedinog nobelovca iz regiona, ili danas Kusturice kao osvajača palmi u Kanu, svako
bi da ih svojata. Međutim, treba da odvojimo dve stvari – jedno je kako se mi identifikujemo, a drugo je kako nas drugi vide.
Da li mi pripadamo Evropi? Geografski,
da, kulturno u značajnoj meri da. Ali, u
čemu je problem? Na zapadnom Balkanu
je izražena usitnjenost etničkih grupa i
nacija. Svuda u regionu imamo nacionalne
manjine i dijasporu. Tu je problem, jer su
one možda najugroženije po pitanju nacionalnih identiteta. S jedne strane, oni mogu
biti mostovi saradnje, a s druge strane
mostovi uvek služe da bi se gazili i da bi se
rušili, uvek stradaju.
Ukazujem na još jedan problem – postoje
oni koji neće tu identifikaciju sa Balkanom. Ja, na primer, nemam problem da se
nazivam Balkancem, iako to znači jedan
pežorativan, izvan – evropski put, iako je
demokratija nastala upravo na Balkanu,
doduše u Grčkoj.
NISMO SKLONI KOMPROMISIMA
Nacionalni identitet u sebi nosi visoke
elemente emotivnog naboja i strasti. On je
potencijalno konfliktan. Mi smo imali konflikte nacionalnih identiteta koji su onda
završili u konfliktima krvavih razmera.
Zbog nacionalnih identiteta bili smo spremni da žrvujemo mnogo – ekonomske i razne druge interese. To znači da nismo bili
skloni građenju nekog kompromisa, nekog
zajedničkog imenitelja. Mi smo lagali da
smo se dobro slagali. Hajde da se više ne
lažemo, pa da počnemo da se slažemo, da
komuniciramo i da vidimo koji je to integrativni faktor, a videli smo da ga dosta
imamo.
ZATOČENICI PROŠLOSTI
Ovde imamo jedan paradoks: Kada pogledamo šta nam je zajedničko, videćete da
ne možemo bez prošlosti i svog onog nasleđa koje imamo. S druge strane, tu leže
i problemi jer smo mi zatočenici prošlosti,
bez spremnosti da se suočimo sa prošlošću. Problem u ovom regionu je što svako
vidi problem kod onog drugog. Svi, treba
da počnemo sa čišćenjem sopstvenog dvorišta. To je pretpostavka za pomirenje, to
je pretpostavka za napredak i to je pretpostavka da se otvori perspektiva o izgradnji
regionalnog identiteta. Svako od nas će delimično ostati pri nekom svom identitetu,
ali će biti podsticaja spolja i nametanja da
možda jednoga dana budemo sazdani na
nekom novom identitetu.
19
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
ĐORĐE OBRADOVIĆ
DOCENT SVEUČILIŠTA U DUBROVNIKU
I MOSTARU, DUBROVNIK
SVI PATIMO ZA ONIM ŠTO NEMAMO
Postoji jedna teška činjenica zbog čega
slavenski narodi pate za identitetom, a to
je zbog toga što svatko pati za onim što
nema. A, ne može ga biti jer jedino na
području od Jadrana do Vladivostoka, jednom golemom području, nikad nije nastala
jedna velika kultura. U svim drugim djelovima svijeta je nastala bar po jedna velika
kultura, od kojih kineska traje već tisućama godina, a na ovom području nikad nije
nastala. Zbog toga su tu zakašnjele nacije,
zbog povjesnih okolnosti. Treba shvatiti da
je to traženje identiteta nešto sasvim prirodno. Treba pustiti vremenu da uz pomoć
tolerancije učini svoje. To je kao kad dijete
odrasta, ne može poslije druge godine doći
do punoljetnosti. Treba mu vremena.
OVDJE SE POVIJEST KONSTRUIRA
Ukoliko se identitet pokuša nametnuti odozgo, onda to nema uspjeha jer se
javljaju otpori. To je povijest pokazala
u mnogim državama. Recimo, ne mogu
danas Amerikanci nametnuti bosansko
– hercegovački identitet narodima koji
žive u Bosni i Hercegovini zato što time
stvaraju samo velike otpore. Treba pustiti
maksimalnu toleranciju da svatko uvažava
drugoga i da svatko iživi svoj identitet koji
je često predmet konstrukcije, jer se u južnoslavenskih naroda, i opće kod Slavena
povijest ne proučava nego konstruira. Kopaju se piramide u Bosni da se dokaže da
je tu živjela neka civilizacija. Slaveni u Makedoniji prave spomenike antičkoj kullturi,
u Hrvatskoj se traži iransko podrijetlo itd.
Izvlače se bogumili, čije je upitno postojanje u Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Dakle,
povijest se konstruira da bi se dokazalo
nešto danas. Zato bi bilo potrebno pustiti
da ljudi žive svoje identitete, da odrastu u
identitetima, što nije lako i neće se brzo
dogoditi. Nikome ne bi trebalo smetati što
se aerodrom u Beogradu zove Nikola Tesla,
ali nekome smeta. Ne bi trebalo smetati
nikome što netko Teslu smatra Amerikancem, netko Hrvatom, netko Srbinom iz
Hrvatske, netko Srbinom… Važno je da je
njegova vrijednost svjetska. Uostalom, ne
moramo se držati samo naših naroda. Uzmite Ruždija. Uopće nije sporno da je on i
indijski i britanski pisac, a ujedno i svjetski
pisac. Prema tome, treba kod ovih zakašnjelih nacija pustiti da vrijeme učini svoje.
EU nije idealno rješenje ali bi bila dobro
rješenje, bolje od sadašnjeg za ove južnoslavenske države. Zato što bi jedno od
ključnih pitanja, a to je pitanje granica i
pitanje kome pripadaju koji narodi i djelovi naroda bar time bili ublaženi. Znači,
nije idealno rješenje ali neko rješenje jeste.
Samo EU ne želi ubrzati taj postupak i pi-
20
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
tanje je kad će BIH ući, premda bi bilo bolje rješenje za BIH da uđe odmah. Ali, BiH
je i tako eksperiment međunarodne zajednice da se vidi šta će se zbivati u Novom
Meksiku i Teksasu kad Latinoamerikanci
postanu većina. Ljudi koji žive u BiH misle
da žive svoje živote, a, u stvari, sudjeluju
u eksperimentu na koji ne mogu utjecati. I
nitko na svijetu ne može utjecati.
NEKIMA DRUGI SVJETSKI
RAT JOŠ TRAJE
Koji je problem u ovim državama gdje se
govori srodnim jezicima? Jedno veliko
istraživanje studenata iz Zagreba, Dubrovnika, Mostara, Podgorice i Novog Sada pokazalo je da oko 85 % anonimnih komentatora na portalima u ovoj regiji još uvijek
živi u Drugom svjetskom ratu. Pa kad su u
pitanju utakmice, izbor pjesme Evrovizije
itd, onda prevladavaju izrazi kao – ustaše,
četnici, partizani, balije i slično. Dakle, još
uvijek kod mnogih ljudi na ovim područjima nije završen Drugi svjetski rat, a kamoli ovaj sadašnji, posljednji.
Još je nešto strašno, to je ovaj termin „zapadni Balkan”. To je manipulacija međunarodne zajednice. Žele pokazati – to su
primitivci, Balkanci, oni nisu Evropa. Ovo
područje treba zvati jugoistočna Evropa,
ali su ovdje ljudi prihvatili termin koji je
manipulacija – zapadni Balkan. Baš zbog
toga da se pokaže da to nije nešto. Neka
zovu jugoistočna Evropa, jer kad su u Dubrovniku postojali vodovod i kanalizacija,
Versaj je smrdio na 30 km. Zaista treba pustiti da vrijeme čini svoje i da se, ne samo
regionalni, nego i evropski integritet i identitet grade iznutra. Dakle, da ljudi počnu
osjećati evropske vrijednosti ili regionalne
vrijednosti unutar svojih identiteta koji još
nisu završeni, još nisu izgrađeni…
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
DEJAN RADIĆ – SARAJEVO: Sasvim je oči-
MILOŠ ĐINĐIĆ – BEOGRAD: Nova tema
gledno da u posljednjih dvadesetak godina
proživljavamo jednu krizu identiteta koja
se ogleda prije svega kroz mrežu različitih
elemenata identiteta kao što su religija,
nacija, teritorija, jezik, državljanstva
i ostali fenomeni. Tako da društveno – političko okruženje u kojem živimo očigledno
nameće jednu situaciju da se određeni slojevi identiteta favorizuju ili preferišu, dok
su neki drugi slojevi identiteta stavljeni na
margine i ostavljeni u određenoj sjenci.
koja se danas nametnula bila je zapravo
kolektivni versus individualni identiteti.
Kolektivni identiteti kao takvi su često
prisilno nametnuti i politički instrumentalizovani. Na prostorima kao što je naš
koji ima skorašnje konfliktno nasljeđe, ta
instrumentalizacija ide do visokih razmera
i samim tim nacionalni identiteti kao
takvi, kao kolektivni identiteti, dobijaju
svoju destruktivnu dimenziju. Ono što je
bitno reći u kontekstu stvaranja novog,
regionalnog identiteta jeste da paradigma
mora da se promeni ka više individualnom
21
PRVO POGLAVLJE : S ONE STRANE IDENTITETA
identitetu. Dakle, ono
što ste vi, nevezano
od pripadnosti nekoj
grupi, nego ono što ste
vi kao osoba, odnosno
individua.
ALEKSANDAR JOVANOVSKI – SKOPLJE:
Iako je izrečeno više
pozitivnih ocjena i
stavova o tome kako je
region napredovao u
posljednjih 20 godina,
ja sam pesimista, jer
smo – mislim na sve
u regionu – ostali zakopani u rovovima.
Naše političke kvazi-elite zloupotrebljavaju
identitet nacije i države, manipulišu nacionalnim identitetom kako bi očuvali vlast.
PRILOG 1
KRAĐA IDENTITETA
Jovo Nikolić, nezaposleni bravar iz Smedereva žrtva je krađe identiteta. Neko
je napravio kopiju njegove lične karte i
postavio ga za direktora dva preduzeća.
Napravio je višemilionske dugove i pronevere za koje je Jovan saznao tek kad ga je
pozvala policija.
Još je nezaposlen i po svemu sudeći još
dugo vremena će provesti po lavirintima
pravosuđa.
U Banja Luci je policija zabeležila oko
150 slučajeva krađe identiteta.
Na Kosovu su stotine stanova i imanja prodati uz falsifikovanje identiteta vlasnika.
PRILOG 2
„TVRDI” RUSI
Fenomen evropskog identiteta kao trajnog osećaja zajedništva prošlih, sadašnjih
i budućih generacija Evropljana, možda
najbolje odslikava komplikovan put gradnje identiteta. Zajedništvo već formiranih
nacionalnih identiteta, plus izrazit anti –
ratni stav, plus nastojanje da se izbegne
osećaj superiornosti jednih prema drugima, samo je jedna formula za građenje
evropskog identiteta. Druga je da se on
zasnuje na apstraktnom nivou visoke kulture, udaljenom od svakodnevnog života
najvećeg broja građana. Mnogi smatraju
da evropski identitet određuje geografija.
Ipak, u istraživanju Univerziteta Stratšild,
na pitanje – da li, i kada sebe smatrate
Evropljaninom, više od četvrtine Rusa je
odgovorilo nikad ili retko.
22
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
DRUGO POGLAVLJE
EVROPSKA UNIJA IZMEĐU
LAMENTA I RAPSODIJE
U najmlađoj članici evropske porodice – Hrvatskoj, ljudi su uplašeni jer su
svjesni šta su sve morali da prođu tokom dugog puta do punopravnog članstva, a još ih čeka mnogo obaveza. Građani Slovenije su davno izašli iz te faze
neizvjesnosti, ali ekonomska kriza, prije svega, pojačava euroskepticizam.
Crna Gora, koju svi vide kao sljedećeg člana EU, predstavlja dobru priču, ponajprije zbog toga što nema potencijala da izazove ozbiljnije probleme u regionu i bilo koga ugrozi. Srbija, pak, jeste dugo bila jedno od „nestašnije djece”
na zapadnom Balkanu jer je paralelno morala da se suočava sa ekonomskom
i političkom tranzicijom, ali i sa jednom specifičnom tranzicijom koja je podrazumijevala drugačiji pogled na ono što se dešavalo u nedavnoj prošlosti. U
drugoj emisiji Okruženja o temi „Evropska unija između lamenta i rapsodije”
govorili su Daliborka Uljarević (Podgorica), Vjera Šuman (Dubrovnik), Igor
Mekina (Ljubljana) i Maja Bobić (Beograd). Uvodničar je bio književnik Balša
Brković (Podgorica).
23
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
UVODNA RIJEČ
BALŠA BRKOVIĆ
KNJIŽEVNIK, PODGORICA
DOK GOD MI NE BUDEMO LIČILI NA EVROPU,
SVE NAŠE EVROPE LIČIĆE NA NAS
Ima jedna lijepa rečenica kod Danila Kiša, koji kaže: „Primijetio sam da sve
lijepe stvari kada dođu izgledaju mnogo manje lijepo nego dok smo ih čekali,
a sve ružne stvari kada dođu izgledaju mnogo ružnije nego dok smo ih zamišljali”. Možda je taj psihološki mehanizam razlog zašto lament uvijek zvuči
ubjedljivije od rapsodije. S jedne strane, dok neki prostor ne uđe u Evropsku
uniju imate naglašeno glorifikovanje, jednu vrstu beskrajno idealizovanog
diskursa. S druge strane, kada se neki prostor nađe sa one strane kapije, vrlo
često se čuju različiti tonovi pa bi se gotovo moglo zaključiti da je sa Evropom
kao sa ljubavlju iz one pjesme Desanke Maksimović, da je Evropa lepa samo
dok se čeka, dok od sebe nagoveštaj da. Na neki način, i Evropa je, dakle,
jedna od tih priča i to je razlog što vrlo često stariji žitelji našeg prostora imaju osjećaj da su sve te priče već jednom davno čuli, samo što je tada umjesto
riječi Evropa, recimo, bila riječ komunizam ili neka druga. Možda bi se prije
svih priča o Evropi trebalo prisjetiti jednog sjajnog naslova Karverovog i reći
– o čemu zapravo pričamo kada pričamo o Evropi. Ja volim da se prisjetim
činjenice da prvi evropski moderni roman, ili vjerovatno najveći roman koji
je ikad napisan – Don Kihot jeste priča takođe o tome, o jednoj vrsti razlike
između one zone utopijskog i zone realnog, što god to bilo. Možda je upravo
najizazovnija ta pozicija očekivanja, jer na koncu, bojim se, dok god mi zaista
ne budemo ličili na Evropu, sve naše Evrope ličiće na nas.
24
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
MNOGO JE POBOLJŠANJA, ALI...
Ja dajem primjer, možda najočigledniji koji
svaki građanin može da osjeti, gdje se zaista dokumenti dobiju za par dana, veoma
brzo, gdje nema redova. Imao sam priliku
da vidim kako to izgleda u Srbiji kad se
vadi pasoš i bio sam apsolutno zgrožen.
IGOR MEKINA
PUBLICISTA, LJUBLJANA
EU NEMA ČAROBNI ŠTAPIĆ
Priča svih država koje su ušle u EU na neki
način jeste priča o uspjehu. Samo, treba
znati da EU nije čarobni štapić. Ona sigurno daje neke mogućnosti, ali ne rešava sve
probleme, mnogo zavisi od samih država
članica. Recimo, na području diskriminacije u Sloveniji sa tim imamo veliki problem,
što je zaista neočekivano. Slično je i na području korupcije. Goran Klemenčić, čovjek
koji je u Sloveniji predsjednik Komisije za
borbu protiv korupcije, kaže da Srbija ima
bolje zakonodavstvo od Slovenije jer je
nama u Sloveniji potrebna macola, dakle
veliki čekić, a zakonodavstvo nam daje
šrafciger.
Slovenija je dobila mnogo više novca nakon što je postala članica EU, mislim da je
riječ od oko četiri i po milijarde eura i to
je dosta značajan novac. Taj novac treba
pametno upotrebiti. Kad postaneš neto
platiša jako teško je pripremiti dovoljno
dobre projekte da bi mogao da crpiš taj
novac. Ako nemaš projekte, kvota koja
ti je na neki način data može da ostane
neiskorištena.
Slično je i na drugim područjima, recimo
kod osnivanja firmi. Mnogo se radi na
tome da bi sve to teklo elektronski, da bi
išlo brže, da ne bilo više toliko birokratije.
I tu su pomaci evidentni ali ima još dosta
posla. U januaru je kod nas izbila velika
afera, jedan preduzetnik, Slovenac, htio je
da uloži milion i po eura u privatnu pivaru
i da pravi pivo Bevok. U Gornjoj Gradini
već je kupio zemlju i mašine. Šta se potom
desilo...Tražili su dozvole. Da bi dobio
građevinsku dozvolu bila mu je potrebna
posebna koncesija za vodu. U ministarstvu su mu rekli – „znate, to bi moglo da
traje nekoliko godina”. Čovjek je ljepo
odustao, otišao preko granice u Austriju,
razgovarao sa gradonačelnikom, napravio
projekat, za četiri nedelje su bili pozvani
na odbranu tog projekta, dobili su primjedbe. Posle dva dana su morali da isprave te
primjedbe, jedan dan posle toga su dobili
građevinsku dozvolu. Oni sada rade u Austriji, pivo ima natpis slovenački, nemački
i engleski i izvoze. Bez ikakvih problema
radnici dolaze iz Slovenije u Austriju, jer
su jeftinija radna snaga. Tamo su troškovi
interneta nešto viši, kao i neki drugi troškovi ali, sve zajedno je mnogo brže, jednostavnije, efikasnije.
25
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
Evropsku uniju, a onda će biti love, biće
svega. E, onda se shvatilo da sami moramo
najviše napraviti.
VJERA ŠUMAN
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
„DUBROVAČKOG VJESNIKA”, DUBROVNIK
Zemlje kao što je Hrvatska morat će jako
puno radit. Mi smo još u velikom procesu
restruktuiranja koje nije dovršeno. Političke elite bit će prisiljene napravit restruktuiranje, morat će se jednostavno uvesti red.
Nama EU, svima skupa, možda i ne bi trebala da smo sami uveli red puno prije. Ali,
očito da za to nismo bili sposobni.
DUBROVČANI NEĆE U KONOBARE
SAD SMO DRUGAČIJI
Puno je razloga da se veselim zbog ulaska
Hrvatske u EU, ali mislim da je generalno u
ovim prvim mjesecima stav ljudi podijeljen
u smislu da se boje. Zapravo, niko ne zna
šta će nam sve to donijeti. Mi smo imali taj
euroskepticizam koji je vjerojatno uzrok,
jer je sasvim logično mučan i dug je bio
period do ulaska, pa onda od onogda neću
više moći proizvoditi sir, rakiju... Ruralno
stanovništvo je dosta protiv Evropske unije, dok su mladi, naravno – za, i sretni su
jer imaju veću mogućnost zapošljavanja.
Ali, činjenica je da smo se počeli drukčije
ponašati. Pokazalo se da se ne može „muljat”, da se kontrolira svaki korak, da se
mora raditi javna nabava, da nema po babi
i stričevima. I to je, zapravo, jedan početak
stvaranja novog mentalnog sklopa, koji mi
se čini da je najvažniji.
Kriza koja traje već petu godinu je dovela do depresije. Takva jedna depresija se
dogodila Grčkoj, pa Španjolskoj. I onda
su strah i nezadovoljstvo veći jer u jednoj
percepciji je bilo samo to da uđemo u tu
Mladi odlaze i odlazili su svih godina. Sad
se pojavljuje strah od radnika iz Bugarske
i drugih zemalja. Evo konkretno, Dubrovčani se boje da će doći konobari iz cijelog
svijeta valjda u Dubrovnik raditi. Ali, kad
se traži konobar već unatrag sedam – osam
godina gotovo ne možete naći Dubrovčana.
Tako da mislim da su to strahovi sasvim
druge prirode. Mi imamo problem sa zakonodavstvom, radnim zakonodavstvom.
Kod nas je rad preskup i fluktuacija radnika premala. Dakle, to su neke stvari koje
ćemo mi morati urediti.
STRANKE NAJBOLJA VEZA
Generalno, svi moramo mijenjati mentalni
sklop i to je ključno. Od radnih navika do
načina na koji se borimo protiv korupcije
koja je ključan problem, i to ne samo u
hapšenju premijera u Hrvatskoj, nego, naprosto, u tome da doktoru doneseš poklon.
I da niko ne smatra uopće čudnim da sestri
nosiš bombonjeru. Mislim da je u svim zemljama mentalni sklop takav da ćeš nešto
dobiti ako nešto daš, ali u nagradi. Mlada
26
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
generacija je već savladala tu tehniku u
kojoj zoveš, tražiš vezu za posao, zapravo
ne možeš dobiti posao ako ti nije stric ili
neko sredio. Sad je najnovije uhljebljenje
preko stranke. Pazite, da se razumijemo, i
u Evropi ima korupcije, svuda ima veza, ali
to što je kod nas, to je prešlo sve moguće
granice.
DRŽAVA JE PRESKUPA
I PREGLOMAZNA
Država je preskupa, prevelika je administracija koja je navikla ne radit svoj posao.
Od socijalizma je ostalo da se vi zaposlite u
državnoj upravi i da vam je onda do mirovine sve super. I otuda je prvo što kažu na
šalteru – ne, ne može.
U Hrvatskoj godinama investicije ne ulaze.
I evo, sad su to izbezumljeno shvatili. Gle,
čuda! A, svaki projekt po sedam godina
čeka. Te ne može ovo, ne može ono. Tu su
i lokalne administracije. Svako ima neku
ideju, čak i kad prođu urbanistički planovi koji su prije bili veliki problem. Postoji
i strah od stranaca, strah od nekog ko će
doći i sve ponijeti na leđima, valjda u tu
neku Evropu.
MAJA BOBIĆ
GENERALNI SEKRETAR EVROPSKOG
POKRETA U SRBIJI, BEOGRAD
NESTAŠNO DETE
Srbija jeste jedno od nestašnije dece na
zapadnom Balkanu. Ispostavlja se da je
uzrok nekih problema i naravno da joj samim tim Evropska unija posvećuje pažnju
u smislu rešavanja problema i stabilizacije
regiona. Naravno, Srbija je u ovom procesu
koji traje već 12 – 13 godina, imala dosta
spor i težak put jer je morala da se paralelno suočava i sa ekonomskom i političkom
tranzicijom, ali i sa jednom tranzicijom
koja je podrazumevala drugačiji pogled na
ono šta se dešavalo u nedavnoj prošlosti.
Ono što svi očekujemo u Srbiji je otvaranje
pregovora sa Evropskom unijom. Srbija je
zemlja u statusu kandidata i to je prekretnica. Otvaranjem pregovora bismo zaista
ušli u jedan ozbiljan reformski proces koji
je vođen od strane Brisela i gde je veliki
deo državne administracije angažovan u
njegovom sprovođenju.
Čini mi se da već neko vreme traje, jedan
proces koji je prilično bolan, ali koji je istorijski jako važan. Ne samo za proces evropskih integracija nego za regionalno pomi-
27
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
renje i završavanje nasleđenih konflikata
i suočavanja sa prošlošću. Pokušava se
učiniti jedan ozbiljan napor da se normalizuju tzv. odnosi između Beograda i Prištine. To znači da ne pravimo jedni drugima
probleme, ni na putu evropskih integracija,
trgovine, ekonomije, kretanju ljudi itd. Da
uspostavimo mirne i dobre preduslove za
prosperitet celog regiona.
DOBRA ADMINISTRATIVNA STRUKTURA
Novac zaista jeste značajan. Nije on toliko veliki, on je važna podrška od strane Evropske unije u procesu tranzicije i
institucionalnoj izgradnji. On je dopuna
jednom ozbiljnom budžetskom planiranju,
razvojnom, usmerenom ka procesu pristupanja Evropskoj uniji. Tako da, vi ako
ne planirate dobro svoje domaće finansije
i programe strategije i razvoja, on vam ne
može mnogo pomoći.
Srbija ima taj apsorpcioni kapacitet, odnosno sva sredstva koja su nam bila na raspolaganju mi smo dobro iskoristili. Postoji
jedna dobra administrativna struktura,
znanje i kapacitet da se iskoriste ta sredstva. Naravno, ona su prilično mala, to je
200 miliona evra godišnje bespovratne podrške. Ovo što kaže kolega iz Slovenije, da
je Srbija u ovom momentu članica Evopske unije, ona bi za sedmogodišnji period
umesto 1,4 milijarde primala sigurno preko
8 milijardi, što je svakako veoma značajno,
ali je pitanje da li bismo imali dovoljno
kapaciteta uprkos dobroj administraciji da
iskoristimo ta sredstva na najbolji mogući
način.
DOSTIZANJE STANDARDA KOŠTA
Za region je važno što smo svi negde u
ovom trenutku na istom zadatku što postoji ta neka zajednička evropska vizija za
sve zemlje koje su članice regiona. S druge
strane, ovo jeste proces koji treba da pomogne da se mi sami transformišemo. Nije
proces koji će nas uvesti u jedan raj.
Članstvo u Evropskoj uniji jeste mogućnost
i šansa da vi iskoristie na najbolji mogući
način svoje resurse, što ljudske, što prirodne, što sve ostale koje imate na raspolaganju tako što ćete njima efikasno upravljati.
Ali, s druge strane, to jeste jedna jako oštra
utakmica na svakom polju. Znači, vi morate biti jako dobri da biste bili uspešni.
Mi dobijamo podršku Evropske unije za
prilagođavanje, za pripreme za članstvo
ali mnoge, dostizanje tih nekih standarda
zaista košta. Recimo, u oblasti životne sredine, da bi Srbija ispunila sve ono što jesu
standardi koji važe u Evropskoj uniji, to
košta skoro 11 milijardi eura, što je zaista
ogromna cifra za zemlju kojoj budžet nije
toliki.
Mi nismo neko ko može da napravi krucijalni skok da krene napred i izađe iz ekonomske krize. Ako Evropskoj uniji krene
bolje, krenuće naravno i nama bolje.
STRAHOVI OD EU
Kod nas postoji jedan od najvećih strahova, prvo da ćemo postati poligon za jeftinu
radnu snagu zemalja članica Evropske
unije koje su to već sada. S druge strane,
postoji strah da će veliki broj ljudi otići.
Međutim, oni mnogo više sada odlaze iz
28
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
Srbije, oni koji su školovani, u koje je ulagano i koji su uložili dosta u sebe nego oni
što će to uraditi kada Srbija bude zemlja
članica. Kod nas postoje uobičajeni strahovi koji postoje u onim zemljama koje
su pristupile ranijih godina. Veliki deo tih
predrasuda i uopšte tog nekog opreza se
tiče poljoprivrede, ruralnog razvoja, statusa seljaka, poljoprivrednika i koliko će oni
gubiti od toga...
Gubitak identiteta, jezika, religije čini mi
se, neutemeljeni su strahovi jer u Evropskoj uniji već postoje zemlje koje su pravoslavne, postoji već ćirilica u upotrebi. To
su zapravo više neki strahovi o kojima se
ne razgovara i samim tim postoji nerazumevanje toga šta zapravo znači biti članica
Evropske unije. Ima dosta manipulacija.
reći da je u proteklih par godina Crna Gora
dosta dobro prošla određene faze koje su
dominantno tehničke. Usvojili smo dosta
lijepih zakonskih tekstova, strategija, akcionih planova, ali ono što je meni kao građanki Crne Gore jako važno, to su mjerljivi
rezultati, to su prakse. Mi imamo prilično
mršav učinak i ja se nadam da će upravo
proces pristupanaja EU dovesti do toga da
naše političke elite postanu odgovorne i da
kroz tu praksu pokažu posvećenost standardima koji su ugrađeni u zakone. Najveći izazov su svakako političke elite koje još
uvijek žive u, rekla bih, prije mitskim nego
evropskim vremenima.
Mi tradicionalno njegujemo jedan pristup
gdje se institucije pokušavaju maksimalno
zaobići, zakoni se pokušavaju poštovati na
način da se pronađu rupe u njima.
EVROPA JE NAŠ PROSTOR
DALIBORKA ULJAREVIĆ
POLITIKOLOG, PODGORICA
POLITIČKE ELITE JOŠ ŽIVE
U MITSKIM VREMENIMA
U regionalnom kontekstu, Crna Gora predstavlja dobru priču, prije svega zbog toga
što nema potencijal da proizvede ozbiljan
problem i bilo koga drugog ugrozi. Treba
U Crnoj Gori ne postoji nijedna kredibilna
društvena struktura koja se opire pridruživanju Evropskoj uniji, što ne znači da
je neće biti u nekoj perspektivi. Nije loše
za jedno društvo da imamo sadržajan,
argumentovan dijalog o koristima i eventualnim štetama u onoj mjeri u kojoj je to
postavljeno na zdravim osnovama. Ali, na
drugoj strani, meni se čini da i ta priča o
krizi u EU počinje da bude pomalo opravdanje za usporavanje reformi u kući
Proces evropskih integracija nama pomaže
da učvrstimo institucije i da učvrstimo na,
kraju krajeva, čitav taj državotvorni okvir,
ali na zdravim osnovama, bez ideologizacija, bez mitologizacija.
29
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
Mi treba da počnemo da razmišljamo o
tome da su zapravo evropski poslovi domaći poslovi i to što je dio nekakve naše
evropske agende nije ništa nego dio istih
onih standarda koji nam pomažu da se kao
društvo demokratizujemo i da uspostavimo jedan ekonomski održiv sistem. U trenutku kada završimo sve to i kad uspijemo
da ispunimo takve standarde, možemo da
otvaramo i tu vrstu debate – da li je Evropska unija alternativa ili nije. Ali, u ovom
trenutku mi se čini da je ta priča samo pokušaj usporavanja određenih reformi. Ne
bih rekla da bi za region uopšte bilo dobro
da razmišljamo o alternativama, koje nas i
geografski i na neki drugi način izmještaju
iz našeg prostora. Evropa jeste naš prostor.
DRŽAVA SRASLA SA PARTIJAMA
Nadam se da ćemo se mi zapravo i u tom
identitetskom smislu mijenjati, da ćemo
biti više građani i građanke a mnogo manje vojnici različitih drugih identitetskih
stanja i da će to pomoći na kraju krajeva i
stabilizaciji regiona, da ćemo shvatiti da ne
živimo od toga koliko ćemo puta dnevno
izgovoriti to ko smo i što smo po nacinalnom opredjeljenju ili mjerenju nacionalnih
krvnih zrnaca bilo kome, nego od toga
koliko smo mi spremni da uložimo sebe
u izgradnju sopstvene države i institucija,
koliko smo spremni da radimo, da prihvatamo određene vrijednosti i standarde.
Osim tih preglomaznih administracija,
mi imamo strašan problem politiziranih
administracija. One nisu odgovorne građanima i građankama, one ne rade u javnom
interesu (samim tim nisu ni brze ni efikasne) nego su odgovorne onima koji su ih
postavili, prije svega političkim partijama.
To nije dobar sistem. U Crnoj Gori vlast je
već decenijama nesmjenjiva. To postaje
nepristojno. Nema jasne razlike između
toga gdje nestaje partijski, gdje počinje
javni interes i to je nešto što mi moramo da
mijenjamo.
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
DEJAN RADIĆ (SARAJEVO): Mislim da
će nakon ulaska Hrvatske u EU proces
proširenja i integracije na određeni period
vjerovatno zastati, ne samo zato što je
sama EU naučila određene lekcije iz prethodnih krugova proširenja, već zato što se
i sama suočava sa određenom krizom.
vrednosti čuvaju i neguju, kojima smo mi
odlučili dobrovoljno da pristupimo pre
deceniju i više. Zbog toga, mi naš diskurs
moramo promeniti i shvatiti da se mi
reformišemo prvenstveno zbog sebe a da
će samo članstvo jednom doći kao potvrda
naših napora.
TAMARA BRANKOVIĆ (BEOGRAD): Evropska
ALEKSANDAR JOVANOVSKI (SKOPLJE):
unija predstavlja jedan mehanizam koji
nas tera i pomaže nam da budemo bolji
kao prestižan klub država, koje sve te
Region Balkana je nakon ulaska Hrvatske
u Evropsku uniju u posljednjem momentu dobio na značaju. Rješavanje spora
30
DRUGO POGLAVLJE : EVROPSKA UNIJA IZMEĐU LAMENTA I RAPSODIJE
Beograda i Prištine daje novu svježinu
evropskim procesima. Region ima odgovornost da dijalogom i evropskim ponašanjem postane dio evropske porodice. Iako
i dalje postoje krupna pitanja koja treba
riješiti, političke elite regiona moraju da
uvedu svoje zemlje tamo gdje civilizacijski
i istorijski pripadaju.
PRILOG 1
PRILOG 2
HRVATIMA SKORO MILIJARDA
POLJOPRIVREDA NAJBOLJE PROŠLA
Od 2007. do 2013. godine, Hrvatska je iz
Posao u Evropskoj uniji potražilo je svega
fondova Evropske unije za predpristupnu
31.000 Čeha i 160.000 Slovaka. U prve
pomoć dobila 997 miliona evra. Makedo-
dve godine zarade su u Češkoj porasle
nija je u istom periodu dobila 614 miliona
za 11%, penzije za 14%, a cene za 4%.
evra. Evropska unija je sa svog računa u
Ubrzan je privredni rast, a izvoz za čak
Crnu Goru u poslednjih sedam godina upu-
17%. Čak su i poljoprivrednici pritisnuti
tila 235 miliona evra, a u Bosnu i Herce-
žestokom konkurencijom iz Poljske po ula-
govinu su u istom periodu stigla sredstva
sku u Evropsku uniju, zahvaljujući donaci-
u iznosu od 655 miliona evra. Srbija je u
jama iz evropskih fondova, zabeležili rast.
istom periodu dobila 1,38 milijardi evra
Poljoprivreda je izašla iz gubitaka i ostva-
iz Evropske unije na ime predpristupne
rila zaradu od 250 miliona evra.
pomoći.
31
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
TREĆE POGLAVLJE
OKRUŽENJE KROZ
KARIKATURU
Karikature najpoznatijih karikaturista u region u posljednjih 20 – 30 godina
su mala istorija regiona. Šta je u region karikaturalno, a šta samo inspirativno
za karikaturu, šta nisu napravli, a mogli su, ili šta nisu smjeli. Karikatura kao
novinarski žanr ili istorijski dokument, da li je dobrom karikaturisti potrebno
da živi u vremenu iskrivljenih vrijednosti, pitanja su na koja su dali odgovore
poznati karikaturisti iz okruženja: Davor Štambuk (Zagreb), Mirza Ibrahimpašić (Sarajevo), Dragan Popovski (Skoplje) i Marko Somborac (Smederevo) i
uvodničar – kolumnista Voja Žanetić (Beograd).
32
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
UVODNA RIJEČ
VOJA ŽANETIĆ
SCENARISTA, KOLUMNISTA I PISAC, BEOGRAD
ŽIVOT JE TUŽNA STRANA KARIKATURE, KARIKATURA
JE SMEŠNIJA STRANA ŽIVOTA
U mojoj porodici, u mom okruženju, odavno se vodi i gaji ljubav prema karikaturi. Do te mere je to izraženo da su moji mama i tata svojevremeno zajednički napravili karikaturu, koja se kasnije devet meseci i rodila. Iz tih razloga,
a i iz razloga okruženja u kome živim, ja već godinama razmišljam o karikaturi i o životu i zaključio sam da „onaj gore” nije stvarao svet, nego je stvarao
skicu za karikaturu. I da godinama, makar u mom životu, on tu karikaturu
samo docrtava. Valjda da bi mu bilo smešno. Mislim lično da on smisla za humor nema. Nacrta televiziju, a docrta rijaliti; nacrta Anđelinu Džoli, a docrta
buljuk dece i Breda Pita; nacrta ove što izgube izbore, a docrta ove koji dobiju
izbore; nacrta ljubav i seks, a docrta brak; nacrta radost posla, a docrta šefa,
kolege, platu i radno vreme.
Život je, što se mene tiče, zapravo, samo neka vrsta jedne dobro nacrtane karikature. Karikaturisti su, zapravo ljudi koji su neka vrsta bliskih rođaka Boga,
koji za razliku od njega, ono što crtaju – crtaju smešno, a on ono što crta –
crta ne baš toliko smešno i ne baš toliko duhovito.
Život je tužna strana karikature, karikatura je smešnija strana života.
33
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
DAVOR ŠTAMBUK
KARIKATURISTA, ZAGREB
jer smo po cijeli dan govorili: „ I love you
„, tako da nisam mogao ni razumjeti francusku politiku. Osim toga, iskreno da vam
kažem, politika me nije previše zanimala.
Ti prvi dani su me odredili da karikaturu
radim na sasvim drugi način i da se posvetim gegu bez riječi jer nisam znao niti
pisati. Onda sam ostao vjeran toj karikaturi
bez riječi. Ko zna koliko sam hiljada i hiljada objavio jer sam u tom Minsipariju, najvećem tabloidu u Francuskoj, imao ugovor
o pet crteža tjedno.
SEKS JE SLIČAN POLITICI
Seksi karikatura nije daleka od političke
karikature jer u seksu uvijek neko nekoga… Tako je i u politici. Ja sam svojevremeno svoju karikaturističku karijeru napravio
u Francuskoj. Počeo sam raditi tu karikaturu u vrijeme kada su padali tabui građanskog društva, kad je počela seksualna
revolucija. Tad sam bio još mlad i moram
vam priznati da sam u toj seksualnoj revoluciji bio dragovoljac od prvog dana. I tako,
onda sam se počeo izražavati karikaturom.
Ispočetka sam imao jako velikih problema,
jer kad mi gledamo Francusku, naravno,
gledamo je isključivo kroz Pariz. U Parizu
je jedno sasvim drugo mišljenje o tom,
hajde recimo, građanskom moralu, nego
što je to u provinciji. Provincija je dosta
konzervativna, pa je na stotine i stotine
pisama dolazilo u redakciju da neke svoje
seksualne probleme rješavam između svoja četiri zida.
U Francusku me dovela moja prva žena,
Francuskinja. Još nisam znao francuski,
komunicirali smo na engleskom. Ja uvijek
kažem na jednom predivnom engleskom,
LJUDI NEMAJU PREVIŠE
RAZLOGA DA SE SMIJU
Nisam baš nešto vidio da je previše humora izbilo u zadnjih dvadesetak godina,
ali sigurno je da humor može amortizirat
puno tih mržnji koje su se probudile na
ovim prostorima. Ali, ja, iskreno govoreći,
nisam našao, bar u Hrvatskoj, takvih karikaturista koji su niti njegovali tu mržnju, a
niti su je na neki način amortizirali.
Ljudi nemaju baš previše razloga da se
smiju. Kada ste u situaciji da se borite što
ćete danas jesti, sigurno da vam ne pada
previše na pamet da se smijete.
Da li su zbog nekadašnje cenzure koja je
vladala u bivšem sistemu, a malo se nastavila i u novim sistemima, današnji karikaturisti uškopljenjeni, ja ne znam. Ali,
sigurno je da nema ubojitih karikatura.
34
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
gačije ne ide. Barem je u Bosni tako, vjerujem da ni drugdje nije drugačije. Ne možete objaviti karikaturu u mediju u kojem
misle drugačije.
MIRZA F. IBRAHIMPAŠIĆ
KARIKATURISTA, SARAJEVO
ŠALA JE BUNT PROTIV
TEŠKE STVARNOSTI
U Bosni veoma često, gotovo u pravilu svakodnevno, ljudi zbijaju šale na vrlo okrutnu, skoro morbidnu stvarnost. Ja mislim
da se ta potreba da se šaljivim, ironičnim
odnosom ljudi opredjeljuju prema tekućoj
stvarnosti, prema teškom realitetu. Mislim
da je to neka vrsta otpora, neka vrsta anestetika prema stvarnosti na koju uglavnom
ne mogu uticati. U ovako turbulentnim
vremenima, vrlo teškim vremenima u cijelom regionu, čovjek se osjeća nemoćnim,
osjeća se povrijeđenim, osjeća se ugroženim, ima potrebu da nešto uradi. A, čovjek
koji nije član neke partije, nije pozicioniran, nije moćan, nije materijalno, na kraju
krajeva ni socijalno dobro pozicioniran,
faktički ne može uraditi ništa. Kod čovjeka
se budi revolt i potreba da nešto učini, to je
svuda i sa svim ljudima tako.
Karikatura je nekakav pokušaj da čovjek
vrisne, da čovjek nešto kaže, da nešto učini, da iznese svoj stav. Mnogim ljudima
se to ne posreći, meni se eto posrećilo da
imam istomišljenike u medijima. To dru-
Mene mnogi označavaju kao izdajnika
svog naroda, tako nekako. Svaka kritika
je univerzalna. Kritike žigošu neke pojave
koje su amoralne, nepoštene... Vrlo često
sam u kritici vjere, tako da su me pozicionirali na nekoj listi islamofoba na visokom
mjestu. Međutim, ne znači mi to mnogo, ja
sam ovako slobodnjak…
Karikature su od rata na ovamo, barem
koliko sam ja to upratio, više sarkastične i,
uslovno rečeno, brutalne, nego što nastoje
da budu smiješne. Upravo je to zbog stvarnosti. Stvarnost je takva da karikatura ne
može biti drugačija, ona je zapravo odraz
u ogledalu društva. I ta brutalnost politike
i društva prema građaninu, prema pojedincu, zapravo je rezultirala takvom karikaturom. Tako da je to više kritički osvrt na
političko i ekonomsko stanje u zemlji nego
što pretendira da bude smiješna. Pitanje
je imaju li političari uopšte svijest o bilo
čemu osim o vlastitom boljitku i interesu.
Pokušati promijeniti svijest građana, odnosno probuditi svijest građana da zauzmu
kritički stav prema establišmentu, prema
toj politici koja ih do te mjere ugnjetava,
kinji, dovodi do prosjačkog štapa, to ima
smisla, barem kao pokušaj.
NAJBOLJI SAM JER SAM,
NAŽALOST, JEDINI
Ja za sebe vrlo često u šali kažem da sam
najbolji karikaturista u Bosni i Hercegovini
jer sam jedini. Sasvim je sigurno, ne živi
35
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
se od karikature. Gotovo se niko više ne
bavi karikaturom. Postoje još jedan, dva
čovjeka koji su zaposleni u novinama gdje
rade neke druge poslove, plaćeni su za
nešto drugo, a usput se bave karikaturom.
Kad odu u penziju, mislim da neće nikoga više biti. To je opšti trend. Povremeno
objavljivanje donosi neki pristojan honorar
za cigarete i tako nešto, a da se može od
toga živjeti, nema govora, valjda nas zato
i nema u popisu zanimanja. Nekada smo
imali „Kerempuh”, „Čičak”, „Jež”, „Veseli svet”... Ja pamtim nekih sedam, osam
humorističkih časopisa. „Veseli svet” je
bila knjiga, na skoro stotinu strana baš ove
vesele humorističke karikature. Sve je to
izumrlo, nema više ničega.
vladaju ljudima. Ja često pominjem Ajnštajna, svejedno što je on fizičar, mislim da
je rekao da su, s njegove strane gledišta,
beskonačni vasiona i ljudska glupost. S tim
što za vasionu baš i nije sasvim siguran.
Kad se diskutira o onim drugim vremenima kad je bila diktatura proleterijata,
kako se obično kaže, sloboda štampe je
bila izraženija nego što je sada. Moram da
potenciram: Bio sam pozvan, zamoljen od
redakcije novine komunističke partije – „
Komunista „ da radim za njih karikaturu,
normalno kritički nastrojenu karikaturu,
prema svojoj sopstvenoj partiji. Danas se
ne može zamisliti da neko karikira samog
sebe. To se u Makedoniji ne može zamisliti. Koliko stičem utisak i u okruženju je
isto tako.
U VLADAMA PRVO TREBA
RAZBITI SVA OGLEDALA
Prvo što treba uraditi, rekao sam više puta,
u vladi treba porazbijati ogledala jer oni u
ogledalima ne gledaju više sebe. Kad dobiju moć, oni gledaju u ogledalima Napoleona, Voltera, Džon Vejna, možda…
DRAGAN POPOVSKI
KARIKATURISTA, SKOPLJE
U KOMUNIZMU JE BILO VIŠE SLOBODE
Ono što radim ne radim da bih zasmejavao
ljude, već da bih ismejavao ljude koji vladaju nama. Da ismeje, to je osnovna karakteristika karikature. Da se ismeje ljudska
glupost i oni koji praktikuju tu glupost da
Nekako se podrazumeva da je karikatura
nešto smešno. Opet kažem, smešno je
samo u smislu ismejavanja onih koji pretendiraju da vladaju nama. Svejedno da li
su na bini političari ili pevači koji se napajaju našom energijom dok mi aplaudiramo.
Oni sebe gledaju na toj bini i zamišljaju
sebe božanstvom. A, niko se od nas ne
pita, kad idemo na koncert, je li mi plaćamo kartu da bi vidjeli tog našeg idola ili
plaćamo idolu da nam peva. To je jedna sasvim različita pozicija. I dok on na bini ili
36
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
u politici, svejedno, na bilo kom položaju,
ne shvati da je on plaćen da nam peva ili
da nam radi, ili da nam reformu sprovede,
ili da nas uvede u EU ili gde već, on mora
tako i da se ponaša. Postoji u Makedoniji
jedna reč – „ prostun”, što znači uspravno.
On mora da stane ispred mene, ispred vas
prostun – uspravno i da nam referira za
ono što je uradio i za što je pozvan. Po pravilu, karikaturom se obuhvataju ljudi koji
su na vlasti, opozicija je karikatura sama
po sebi. U Makedoniji više ne postoji karikatura. Nije to dekret političara, nego su
gazde novina već dovoljno pametne da ne
objavljuju ono što ne treba da se objavljuje.
OD SKOPLJA PRAVE KARIKATURU
Time što kažem: „Ja živim u Skoplju”,
mogu paralelno da kažem: „Ja živim u
karikaturi”. Od Skoplja koje je nekad postojalo i od onoga što smo pokušavali da
podignemo nakon zemljotresa, mislim
arhitektonski, urbanistički, u čemu su
nam pomagali veliki svetski autoriteti urbanizma – Kenzo Tange i Borovski – ljudi
nove generacije su napravili karikaturu.
Pomešali su neoklasicizam sa barokom. U
21. veku, potenciram! Spomenici, stotinjak
njih, na konjima uglavnom. Nisu jahali
konja, što je još tužnije. Ljudima nisu interesantni Ćirilo i Metodije, oni su dosadni likovi, oni su nešto pisali, oni su opismenili
ceo slovenski svet ćirilicom, ali to je nešto
bajato, dosadno. Ali, kad čovek drži mač u
ruci, na konju, to je nešto značajno. To čini
Skoplje karikaturom.
MARKO SOMBORAC
KARIKATURISTA, SMEDEREVO
POLITIČARI SU NAM VELIKA
KONKURENCIJA
Šta je zapravo suština: imamo medije koji
su u državnom vlasništvu pa teško da ćete
tu crtati nešto protiv države, imate medije
koji su vlasništvo nekog tajkuna i teško da
ćete tu crtati tog tajkuna, a imate medije u
kojem sam ja, u stranom vlasništvu, kojima je važno samo da je čitano, pa udri…U
početku je bilo što političara, što tajkuna,
šefova kabineta koji su zvali moju redakciju, kako sam obavešten, pitali su: „Što ovo
ovako, što onako”. Oni su bili dovoljno dobri da mi to ne prenose kako bih radio na
miru. Otkaz zasad još nisam dobio, a ovi
su vremenom digli ruke.
Ovde su, uglavnom, političari glavne zvezde i glavni junaci svih dešavanja, tako da je
nekako logično da se time čovek bavi ako
se bavi karikaturom. Teško je svakodnevno
smisliti nešto duhovito, smešno, smešnije
od onoga što političari sami rade, tako da
su nam oni velika konkurencija.
Nekad budem pozvan na neko mesto, pa
tu bude i neki od tih političara, pa se tako
i upoznamo. Nemam neku preteranu želju
37
TREĆE POGLAVLJE : OKRUŽENJE KROZ KARIKATURU
da upoznam nekog političara, ali ne bih se
bunio da se upoznam sa Berluskonijem,
Obamom, šta ja znam. Nemam neku preteranu želju za tim.
Svi govorimo da mi karikaturisti moramo
da se takmičimo sa postupcima političara, nekad je neke njihove postupke teško
iskarikirati. Šta sve njima može da padne
na pamet.
RAZOČARANI NE PROTESTUJU
U Francuskoj, malo karikiram, poveća se
porez na bagete i odmah izađe dva miliona
na ulicu, u Grčkoj ukinu šesnaestu platu i
izađe pet miliona na ulice. U Srbiji nema
mleka, nema ulja, nema plata, a Srbi će:
„Pa, šta ćeš...” Ovo je mala ocena našeg
mentaliteta, s obzirom da i posle 5. oktobra nije puno bolje. Ljudi su razočarani pa
ne protestuju.
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
ADNAN OVČINA (SARAJEVO): Karikatura
SRĐAN HERCIGONJA (BEOGRAD): Smatram
se prije devedesetih godina koristila kao
odlično sredstvo protesta protiv vladajućeg
establišmenta. Nakon devedesetih godina
dolazimo u situaciju kada karikatura
više nije toliko zastupljena kao sredstvo
izražavanja. Ako pogledate izbor današnjih
gostiju, vidjećete da su svi gosti iznad
svojih pedesetih godina, što nam govori
mnogo o tome kako su generacije mladih
ostavile pečat u ovom vremenu i kako se
danas ne koristi adekvatno karikatura kao
protest protiv establišmenta. Danas mladi
prije biraju da se utope u vladajući establišment nego da protestuju protiv njega.
da svaki oblik karikature bez obzira da li
govorimo o političkoj, socijalnoj ili seksualnoj karikaturi, zapravo jeste jedan oblik
umetnosti, upravo zato što predstavlja
društvenu stvarnost na jedan inovativan
i duhovit način i pomaže građanima da
razumeju složenu stvarnost u kojoj žive. A
pre svega, zašto smatram da je karikatura
umetnost, je zato što uspeva da poveže sve
ljude bez obzira kojoj etničkoj, verskoj ili
bilo kojoj drugoj grupaciji pripadaju, da na
isti način posmatraju tu karikaturu i na isti
način je doživljavaju.
38
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
ČETVRTO POGAVLJE
NASILJE MLADIH I
NAD MLADIMA
Zašto bilježimo porast nasilja u regionu i kako se tome suprotstaviti; ratovi
i svađe u okruženju i njihove posljedice na mlade; ratovi kao vrsta i fizičkog i psihološkog nasilja nad mladima; kult autoriteta kao svojevrsno nasilje
nad mladima a istovremeno kao i model ponašanja; da li su mladi u regionu
postali kopija roditelja… Ovim pitanjima bavili su se gosti iz regiona: Tanja
Vujović (Podgorica), Beljulj Bećaj (Priština), Jasna Barjaktarević (Sarajevo) i
Jan Škoberne (Ljubljana). Uvodničar emisije bio je kolumnista Voja Žanetić
(Beograd).
39
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
UVODNA RIJEČ
VOJA ŽANETIĆ
SCENARISTA, KOLUMNISTA I PISAC, BEOGRAD
NASILJE JE U PROBLEMU SAMO UKOLIKO SMO MI U PROBLEMU S NJIM
Ja sam miroljubiv čovek i kao takav sam protiv nasilja. Do te mere sam čak
protiv nasilja da bih svakog onog ko posegne za nasiljem razvalio od batina.
Ne ja nego neko jači od mene. Problem s nasiljem je uglavnom u tome što oni
koji se bave nasiljem to rade ljudima koji nasilje pogotovo nad sobom ne žele
i nemaju mogućnosti i snage da se brane. Problem nasilja nije u njegovim metodama nego u njegovim žrtvama. Ja bih stoga nasilje tretirao tako da se nasilnici uvek moraju baviti nasiljem nad onima koji se bave nasiljem. Npr. fudbal,
fudbalski navijači i fudbaleri su na fudbalskom stadionu potpuno pogrešno
raspoređeni. Njih 22.000 što vole da se tuku na terenu, 22 bogatuna što jure
za loptom na tribine, plus još neki fini svet, pa da vidiš kakav će to divan meč
da bude i koliko će divno da legne navijačka pesma tek u tom slučaju. Borba
protiv nasilja se najbolje vodi tako što se nasilje suprostavi nasilju. Ja bih u
tom slučaju radio sljedeće: organizovao bih čitavo takmičenje u nasilju između onih koji vole da sprovode nasije nad onima koji sprovode nasilje. Pa u tom
slučaju u četvrt – finalu igraju mafijaški bosovi protiv sjeverno korejskih vođa.
Vođe navijača protiv huligana iz kraja i Brejvik protiv Al Kaide. Četvrt – finale,
polufinale, finale. Pa u finalu ko pobedi, taj ide u zatvor i kondicione pripreme
i sprema se za novi krug takmičenja.
Nasilje je u problemu samo ukoliko smo mi u problemu s njim. Onog momenta kad je ono u problemu s nama tad nasilje zapravo više nije problem.
40
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
JASNA BARJAKTAREVIĆ
PROFESOR NA FILOZOFSKOM
FAKULTETU, SARAJEVO
NASILJE I AGRESIJA SE UČE
Nasilje je u porastu, pre svega zato što mi
imamo problem definicije šta je nasilje a
šta nije. Nije svako agresivno ponašanje
nasilje. Međutim ima ono koje se ne registruje upravo zato što mi nemamo kategorizaciju. Kao što je problem s mobingom.
Isto je sa svakim nasiljem. Tolerantno ga
prihvatamo, ne znamo gde je prag i smatramo da je na ovim prostorima nasilje
uobičajeni način ponašanja. Dozvoljavamo
ga roditeljima, dozvoljavamo ga šefovima.
Deca rastu u naučenom neurotičnom konfliktu. Dakle, nasilje i agresija se uče, niko
nije agresivan rođen. I zbog toga se ta vrsta
tolerancije nasilja širi i prenosi. Ako ga
vidim u svom okruženju, ako odrastam u
takvoj porodici, to će biti način na koji ću
komunicirati sa okolinom.
AGRESIJA – MASKA ZA STRAH
Na ovim prostorima, nasilje je prisutnije kod
muškaraca i mladića nego kod žena. Upravo
zbog te kulturološki očekivane muževnosti.
Muškarci i dečaci odrastaju pod jednom
hipotekom da moraju da budu hrabri, odgovorni, da brinu o drugima... Postavljaju
im se upravo zadaci na koje oni vrlo teško
mogu da odgovore. Već sa osam, devet, deset godina suočavaju se s tim da ne smeju da
plaču, da se boje, da ne smeju da se zaljube.
Muškarac koji plače nije prihvaćen u svojoj
sredini, prvo nije prihvaćen od svoga oca. Ta
suočavanja sa zahtevima od dečaka stvaraju
osećaj borbe u njima samima. Agresivne tendencije uvek tumačimo određenom patologijom ponašanja, a ne strahom. Vrlo često u
tim dečacima i u mladim ljudima je prisutan
strah, a pošto strah nije prihvaćena osobina
maskiraju ga agresijom. S druge strane uloga
oca je izuzetno bitna. Ako imamo kod očeva
pasivno agresivno ponašanje koje se temelji
na ironiji, cinizmu, sarkazmu gde se mladić da bi se jačao, čeličio, izlaže kritikama,
prigovorima i kontroli. Time se stvara taj
osjećaj suženog identiteta i psihe koji mora
negde kao ekspres lonac da eskalira. Balkan
je zemlja krvi i meda u kojoj ako niste „muškarac”, bićete izopšteni iz društva.
DELINKVENCIJA POČINJE U ŠKOLAMA
Nama problem delinkventnog ponašanja počinje u školama. Zašto? Jer imamo ustaljene
stereotipne nastavne planove i programe sa
edukatorima koji traže odličnog đaka, traže
znanje bez mogućnosti da prepoznaju kreativnost u dečaku ili devojčici koji ne vole
matematiku ili istoriju ali sjajno crtaju. Mi
imamo stereotipe obrazovanja koji izdvaja
ono što smo naučili. Ostala deca zapravo
u tom periodu od prve godine susrećući se
sa načinima provere evaluacije na koju ne
mogu da odgovore, prelaze na drugu stranu.
41
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
Mi početak agresivnog ponašanja imamo u
osnovnoj školi samo zato što nismo u stanju
da se individualno posvetimo svakom učeniku. Ne može se nasilje rešavati na globalnom nivou. Ali upravo individualno možemo da krenemo prvo od škole. Škola može
da promeni način evaluacije pojedinačnog
deteta i to je zapravo odakle treba početi.
VEĆINA MRŽNJE JE PROJEKTOVANA
Kada bismo analizirali sve proteste u regionu unazad dvadeset godina videćemo da su
uglavnom bili rezultat dirigovanih procesa
i da smo često bili kolateralna šteta. Ideju
koju je neko plasirao mladi su prihvatali
kao odraz svog bunta. Mi imamo problem
sa revolucionarnim i agresivnim objašnjenjem situacije. Stalno se vraćamo na taj
opis mržnje, nacije, etničkog identiteta nas
samih gdje generacije koje dolaze moraju
da budu oslobođene toga. Taj deo intimnog
identiteta mora da ostane deo porodičnog
vaspitanja a ne ulične svesti po kojoj se
prepoznaje. Mi se u svojoj etnički čistoj i
zatvorenoj sredini ne upoznajemo, ne razmenjujemo iskustva, ne osećamo empatiju
i altruizam. Kada bismo više putovali, više
razmenjivali iskustva, upoznavali više jedni
druge i agresije bi bilo mnogo manje jer većina naše mržnje je projektovana teorijski.
Ona je istorijski zasnovana na nečemu iz
prošlosti, a ne na budućnosti.
NEMA VIŠE OTPORA PREMA
TERAPEUTIMA KAO NEKADA
Ono što je jako bitno to je prepoznati kvalitet u svakom čoveku. Nema nas tako puno,
svaka država u regionu može da organizu-
je sistem rada socijalnih službi, psihologa i
pedagoga individualno. Jer to je potrebno.
Naravno, zakazuje u svim segmentima,
baš u okruženju. Zašto? Zato što je potreban dobar menadžment organizacije da
svaka porodica nađe rešenje. Vrlo često mi
odgovornost tražimo u prošlosti i u ekonomskoj situaciji, to je isto na svakom delu
Zemljine kugle. Šta nije isto? Način na koji
svaka porodica rešava svoj problem.
Govorimo upravo o maloljetnom i osnovnoškolskom nasilju. Dakle, porodice koje su
u dodiru sa školama, centri za socijalni rad
mogu sa školama da naprave uvek dobru komunikaciju i u porodičnom smislu da to razviju. Nemamo mi više otpor prema terapeutima i psiholozima kao nekada. Ljudi traže
pomoć, traže način rešavanja problema.
DECA TRAŽE POMOĆ ZA RODITELJE
Pazite, deca od deset godina kada ne mogu
više da slušaju neurotični konflikt koji
postoji u kući, okreću se virtuelnoj komunikaciji, virtuelnim prijateljima, sajber
ulogama i odatle kreće. I sajber nasilje i
ostalo. Međutim, vrlo često se dešava da
deca dolaze i traže pomoć psihologa da
bi pomogli njihovim roditeljima. Često su
socijalno i intelektualno zreliji od svojih roditelja. Njihova želja da im pomognu može
do toga da dovede. Međutim, moramo da
izađemo iz kolotečine gde uvek postoji
neko iznad nas. Mora da postoji prvi korak
u nama samima i gde je ključni problem,
jačanje samopouzdanja i samopoštovanja svakog deteta. Kada uđu u vršnjačko
okruženje, tu se stvara osećaj identiteta
upravo samopouzdanja i samopoštovanja.
42
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
Ako mu date odgovarajuću ulogu, on će je
preneti i biti u stanju da pomaže mnogima
oko sebe. Deca su puno zrelija, puno intelektualnija nego što mi želimo da im damo
tu šansu, samo ukoliko prepoznamo to i
upravo mladim ljudima dajemo mogućnost
da nam pomognu.
reforme itd. Sada se dešava da nije jasan
pravac, niti jasna perspektiva mladih ljudi.
Prvi put ne bilježimo rast, nego pad. I zapravo tad se dogodilo prvo nasilje, napad
na Slovenački parlament kada su mladi
počeli da traže odgovor od onih koji treba
da budu odgovorni prema njima, da postave platformu na osnovu koje se oni mogu
školovati, tražiti posao i obezbediti stan
itd. Manjak osjećaja za perspektivu pokreće to nasilje i sad je to što se događa teže
od krize. Nasilje počinje ranije i ta politička manifestacija kod mladih biće prisutna.
NASILJE NAD UČITELJIMA
JAN ŠKOBERNE
POLITIKOLOG, LJUBLJANA
STANJE NIJE ALARMANTNO
Ja mislim da stanje nije alarmantno. Nasilje, svakako mi ga registrujemo, mi vidimo
da je u porastu kao što ste rekli. Ali zato
što radimo na sprečavanju tog nasilja, mislim da ako govorimo o političkom nasilju,
o protestima, da je to normalno da se dešava svakoj generaciji, da svaka generacija i
ostvari neko novo nasilje u nekom novom
obliku i da se to onda sprečava. Tako da ne
bih rekao da je alarmantno ali da je dobro
da se radi na tim pitanjima.
Kod nas je u Sloveniji šokantno i o tome se
puno raspravlja, o psihičkom ili fizičkom
nasilju koje provode učenici nad učiteljima. U svakom slučaju apsolutno ne sme
biti tolerisano. Sada se događa da i roditelji i učenici sprovode neku vrstu psihičkog
nasilja nad učiteljima pošto se raspao sistem vrednosti. Ja dolazim u školu da dobijem peticu. Ne da dobijem znanje, ne da
sam tamo u nekom procesu koji ja poštujem i koji mi je potreban za život, važna je
ocena. I mi sad tu imamo diskrepancu između pozicije profesora i učenika. Učenik
ne poštuje profesora, on od njega traži: daj
mi ocenu i poštuj me. Kod nas je sad veći
problem taj odnos i kako uspostaviti neku
ravnotežu vrednosti i poštovanja.
MLADI SU POD PRESIJOM
NEDOSTATAK PERSPEKTIVE
RAĐA NASILJE
Slovenija je imala do ulaska u EU jasnu
perspektivu, dobila je euro, provodila
Mi pre svega pokušavamo smanjiti tu presiju nad mladim ljudima. To što je politika
recimo EU. Ona finansira projekte koji
mladima žele da daju kompetenciju. Kažu
43
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
ti treba da budeš lider, ti si kreativan, ti možeš da budeš aktivan građanin itd, ali sve
to uz školu, uz obitelj i uz nedostatak neke
perspektive to je sad presija koju mladi ne
mogu da savladaju. Uloga društva u nekom
smislu sada i nevladinih organizacija pre
svega jeste da im tu pomažu. Da im postave
neku platformu u kojoj se oni mogu snalaziti. Da mogu da procesuiraju informacije
i mogućnosti koje su im date, i da naprave
izbor. Ako sam dobar u crtanju da me neko
i u crtanju usmeri i da ja svoju frustraciju
koju imam i od društva i od porodice ili kakve druge situacije usmerim negde gde to
nije nešto negativno, nego pozitivno.
će i onaj koji ima 15 godina moći da kaže
– evo ja verujem toj grupi koja je nova, ja
neću više verovati onima koji su izašli iz
rata, koji su doneli samostalnost ili bilo
šta. Ta politika je prošla, mogućnosti i poverenje. Sa druge strane o svim pitanjima
koja su relevantna za mlade, od toga šta
jedemo u školi pa dalje treba razgovarati,
ne svaki dan, ali barem jednom u godini da
ti procesi teku. I da to nije vođeno i dirigovano. Znači, više direktne demokratije. To
što mi danas previše radimo je presija bez
perspektive i mladima je osećaj da to rade
za nekog drugog ne za sebe i onda traže
ishod u nasilju.
PRAVO GLASA SA 15 GODINA
Mi probleme nećemo rešiti novim zakonom ili oštrim zakonom. Mi samo treba da
poštujemo zakone. Ali da ih poštujemo na
svim nivoima. Mlade ljude koji su recimo,
proteste u Mariboru inicirali tražeći i ostavku korumpiranog gradonačelnika, koji su
bili jezgro neke revolucionarne politike koja
je samo tražila pravnu državu, mi smo naterali na ulicu jer oni više nisu našli odgovor
u državi. Sad se traži promena i poštovanje
pravne države sa kontriranjem toj pravnoj
državi. Tu smo u velikom problemu.
Ja mislim da mlade ljude jednostavno treba uključiti što pre u sve procese izgradnje
i upravjanja društvom. Treba da dobiju
pravo glasa sa petnaest godina možda čak i
ranije. Ako može čovek od devedeset osam
glasati, može i mlad čovek. Mladi treba
da imaju mogućnost da se unutar sistema
čuje njihov glas. Da odlučuju i kreiraju. I
da jednostavno treba imati poverenja da
TANJA VUJOVIĆ
SOCIOLOG, PODGORICA
NASILJE U PORASTU
EVIDENCIJA NEPRECIZNA
U Crnoj Gori nasilje mladih postaje sve
učestalija i sve rasprostranjenija sociopatološka pojava. O pravim razmjerama ne
možemo govoriti zato što različite relevantne institucije vode evidencije odvojeno.
Te evidencije nisu jedinstvene, nema jedinstvenog praćenja te pojave pa ne možemo govoriti tačno koliki je to broj ali za
44
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
posljednju 2012 g, bilo je 540 prijavljenih
maloljetnih delinkvenata prema podacima
našeg Zavoda za statistiku. To je velika i
zabrinjavajuća cifra s obzirom na adolescentsku populaciju u Crnoj Gori. Veliki
broj tih prijava nije ni procesuiran, veliki
broj slučajeva nije ni prijavljen, tako da je
to samo vrh ledenog brijega.
NASILNICI SU ŽRTVE NASILJA
Ja mogu da navedem slučaj šesnaestogodišnjaka koji je ubio svoga oca na spavanju. Riječ je o maloljetniku koji je bio dugogodišnja žrtva zlostavljanja od roditelja.
Tako da nasilje nije samo prisutno među
mladima nego imamo i nasilje roditelja nad
djecom koje produkuje to nasilje među
mladima. Ja sam sprovela istraživanje na
uzorku od 270 maloljetnih delinkvenata
koji su pokazali koliko je zapravo nasilje
izraženo u samoj porodici. A to nasilje koje
je izraženo u porodici produkuje ovo nasilje među mladima. Tu je glavno težište odnosno izvorište kako bih rekla. Osamdeset
posto tih maloljetnih delinkvenata percipiraju da su bile žrtve nasilja u porodici.
NAORUŽANI ADOLESCENTI
Oružje je dostupno mladim ljudima danas
u našim porodicama. Ja ću se opet pozvati
na jedno istraživanje koje je pokazalo da
u Crnoj Gori svako peto domaćinstvo raspolaže vatrenim oružjem. Oružje se nosi i
u školu. Zbog čega? Prije svega zbog osjećaja moći, to je glavno, i nekog osjećaja
sigurnosti. Ti patrijarhalni obrasci koji još
uvijek postoje kod nas nameću obavezu da
se oružje tretira kao posebna dragocjenost.
Ostavlja se u nasljeđe muškim potomcima,
prema njemu se odnosi na jedan čisto tradicionalan način i mladima je dostupno. U
adolescentnom periodu potvrda drugih je
jako važna. Mladi često upotrebljavaju vatreno oružje ili bivaju žrtve. Odakle oružje
u našim domovima? Možemo reći da su
ratno okruženje i devedesete koje sad spominjemo samo početak tog lanca koji je
ostavio ozbiljne posljedice.
SVE POTIČE IZ PORODICE
Smatram da sve ipak ide iz porodice. Današnja porodica je u jednoj velikoj krizi,
došlo je do redukcije sadržaja porodičnog
života, došlo je do jedne egzistencijalne
nesigurnosti. Roditelji su opterećeni borbom za preživljavanje i ne pružaju dovoljno vremena, ljubavi i emocionalne topline
svojoj djeci. Djeca bivaju na neki način
zanemarena i kod njih se stvara jedan osjećaj nezadovoljstva. Jedan bijes koji dovodi
do agresije prema vani, u vršnjačkoj grupi.
To je jedan razlog. Drugi, vidimo porodice
koje su materijalno jako imućne. U takvim
porodicama danas, to je naša svakodnevica, sve potrebe mladih ljudi su zadovoljene. Kod tih mladih ljudi stvara se osjećaj
dosade, zasićenosti, nekakva egzistencija
bez smisla. Iz neke bahatosti, osjećaja dosade, ravnodušnosti, ti mladi ljudi nalaze
ventile upravo u tom asocijalnom ponašanju, pa nije ni čudo što starosna granica
ide sve niže.
45
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
još jednu tumornu situaciju koja se odnosi na nedostatak državne politike prema
mladima.
POLITIČARI VODE RAČUNA SAMO
O VLASTITOM OPSTANKU
BELUL BEQAJ
POLITIKOLOG, PRIŠTINA
OVO SU ZEMLJE MRŽNJE
Kosovska omladina, kao uostalom i sve
omladine sveta, nije predodređena za
agresiju ili nasilje. Ali, nažalost, budući da
na Kosovu živimo u nekim nenormalnim
okolnostima, navešću podatak da je od januara do prošlog meseca na severu Mitrovice bio 21 bombaški i neotkriveni napad.
Žrtve su čak i deca. Naravno, motivi i razlozi su uglavnom političke prirode. Drugi
slučaj koji je indikativan, a pretpostavljam
da se uzrok skriva negde u dubini trauma
koje imaju Mitrovčani, dogodio se nedavno
na košarkaškoj utakmici Mitrovica i Priština, kada su se potukli navijači. Nažalost,
to se prenelo i među igrače. Situacija na
Kosovu je više ili manje posljedica jednog
nasljeđa. Mislim da treba da parafraziramo Andrića koji je govorio da u zemljama
mržnje najviše se mrze oni koji ne znaju
da mrze. Mržnja se, nažalost, prenosi sa
koljena na koljeno. Međunacionalni sukobi
na Kosovu ostavili su ogromne posljedice
na mlade. Taj se uzrok ne može preko noći
prelomiti. Drugo, kao posljedicu tih teskoba u zadnjih dvadesetak godina imamo
Mislim da treba da razlučimo još jedan
problem koji je etičke prirode. Zašto to govorim? Usredsređujem se na Kosovo zbog
alarmantnosti situacije. U situaciji kad je
došlo do ruiniranja etičkih vrednosti, ja
kao Albanac mogu biti poštovan jedino
ako mrzim Srbina i obrnuto. Dakle, došli
smo dotle da je sistem vrijednosti totalno
uništen i ukoliko ne napravimo preokret u
smislu poštovanja i ljubavi imaćemo silu
i nasilje. Politika podrazumeva jednu svesnu društvenu akciju koja treba da razrešava te protivurečnosti, recimo etničke prirode. Ona, nažalost, nije u takvoj funkciji –
ona je u funkciji vlastitog opstanka. Dakle,
dokle god bude tako imaćemo regeneraciju
antivrednosti, a dok budemo imali regeneraciju antivrednosti imaćemo mržnju umesto poštovanja i ljubavi.
O VREDNOSTIMA SUDE ONI
KOJI NEMAJU VREDNOST
Ja imam ćerku i ona meni kaže: OK, imaću sve desetke ali da li mi to obezbeđuje
sigurnu budućnost? Da li mogu da se zaposlim kada 50 odsto ekonomski sposobnog
stanovništva na Kosovu nema posao. Ona
je ubeđena da jedino onaj koji sledi put
onih koji su stvorili ovakvu politiku može
imati budućnost.
Mislim da je totalni raspad moralnog sistema doveo do političke krize... Nažalost, na
46
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
Kosovu mi možda najviše kaskamo kad je
u pitanju konsolidacija države. Dok god
ne bude vladavine prava, dok god imamo
ruinirani sistem i političku elitu koja je nasledila ratne okvire i ratni mentalitet – nisam optimista da ćemo brzo prevazići ovu
situaciju jer o vrednostima daju ocene oni
koji nemaju vrednosti. Oni koji su imali
noževe a nisu kažnjeni, verovatno će sjutra
nositi kašikare. Eto to je odlika nedostatka
pravne države.
NIJE DOBRO DA ŽIVIMO POD
PRESIJOM PROŠLOSTI
Budimo realni, na ovim prostorima imamo
reprodukciju ratnih elita. Ne potenciram
bez razloga da svih ovih godina ratnici vode
politiku. Mora doći do radikalnog preispitivanja njihovog odnosa prema budućnosti jer
nije dobro da budemo pod presijom proš-
losti kako je bilo do sada, ili moramo naći
alternative koje su dostojne budućnosti.
Ja vidim veliku opasnost u tome što sistem
stvara prepreke za pojedinca, ne stvara
uslove da mu pomogne. Država, sistem i
institucije treba da budu u funkciji prava,
potreba i zahteva mladih ljudi. Nažalost,
za koga danas rade institucije sistema?
Neko je ovde predložio da mladi dobiju
pravo glasa sa 15 godina. Na Kosovu smo
imali izbore, a američki ambasador je rekao da je „izvršena industrijska krađa”.
Budimo realni – što ćemo dobiti ukoliko
uključimo mlade, a nastavimo da krademo
glasove? Kako ćemo graditi demokratiju na
takvim osnovama? Kako će funkcionisati
država? Kako će mladi obezbediti svoja
prava kada znaju da su unapred osuđeni
da budu obespravljeni i diskriminisani?
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
Adnan Ovčina (Sarajevo): Postoji danas
jedna hiper produkcija nasilja u medijima
i mislim da glorificiranje zločina koji se
dešava u svim zemljama regije jedan je od
gorućih problema i ono što bi trebalo prvo
promjeniti ako želimo iskorjeniti nasilje
među mladima i nad mladima. Takođe
složio bih se sa svim učesnicima što se
tiče uzroka nasilja a posebno bih istaknuo
obitelj kao glavni faktor sprečavanja nasilja
nad mladima i među mladima. Evica Kuč
(Beograd): Kada govorimo o temi nasilja
ono što je izuzetno važno jeste prevencija.
Veliku ulogu u preveciji nasilja pre svega bi
trebalo da imaju mediji. Tu pre svega mi-
slim na televiziju jer edukativno – zabavni
sadržaji na televiziji datiraju iz vremena
naših roditelja i trebalo bi prosto da budu
više prilagođeni potrebama, afinitetima i
interesovanjima mladih ljudi. Drugu važnu
ulogu treba da imaju društvene mreže jer
su mladi tu najviše prisutni i sve institucije, uključujući školu kao glavnu instituciju
u kojoj mladi provode najviše vremena.
Kao i omladinske organizacije, sportski
klubovi treba da budu prisutni na društvenim mrežama i da na taj način direktnije
i neposrednije komuniciraju sa mladim
ljudima.
47
ČETVRTO POGAVLJE : NASILJE MLADIH I NAD MLADIMA
PRILOG 1
U UČIONICI DVA NAPUNJENA PIŠTOLJA
je teško ozleđeno tokom nasilnih akata a
Najviše problema je bilo sa bivšim učeni-
među nasilnicima je 33% dečaka i 17%
cima. Dolazili su u dvorište škole i pravili
devojčica. Učenici koji su bili žrtve nasilja
probleme. Maltretirali učenike i profeso-
često posežu za nasilničkim ponašanjem i
re. Bilo je mnogo tuča. Nalazio sam svašta
postaju počinitelji nasilja.
od narkotika do vatrenog oružja. Jednom
sam na času našao dva napunjena pištolja.
PRILOG 3
Profesor je pisao po tabli okrenut leđima
STRAŠNI PRIMJERI NASILJA
a đaci su se zabavljali tako što su mu nišanili u potiljak. (Izjava Milorada Grujića
školskog policajca u srednjim školama).
U jednom gradu u unutrašnjosti, četiri školske drugarice su trinaestogodišnju
devojčicu punih pet sati zlostavljale, tukle,
seksualno maltretirale i snimale kame-
PRILOG 2
rom. Snimak su prosledile drugim učenici-
ŽRTVE ČESTO POSTAJU NASILNICI
ma i postavile na youtube. U tuči osnovaca
Svako peto dete u Srbiji je fizički zlo-
u Valjevu povređen je jedan učenik. Doga-
stavljeno, a emocionalno i psihičko nasilje
đaj je snimljen i emitovan na lokalnoj tele-
trpi četvrtina dece. Šezdeset četiri odsto
viziji. Tri devojčice i osam dečaka u Novom
nastavnika uzroke nasilja među mladima
Sadu tukli su učenicu osmog razreda i
vidi u porodici. U Hrvatskoj 33% slučaje-
terali je da jede travu. Devetogodišnjeg
va nasilja je isključivanje iz igre i ne obra-
D.Ž, učenika trećeg razreda u Čačku, za
ćanje pažnje, dok se četvrtina nasilnič-
vreme časa fizičkog vaspitanja u dvorištu
kih akata svodi na svakodnevne pretnje.
škole, prebila su tri vršnjaka iz razreda, na
Prema istraživanju UNICEF-a, 19% dece
samo nekoliko metara od učiteljice.
48
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
PETO POGLAVLJE
NAŠA ISTORIJA –
VAŠA ISTORIJA
Vlast uvijek utiče na pisanje programa, bira autore direktno ili indirektno, tu
je nepogrešiva, mehanizmi su nepogrešivi i uvijek se nastoji prikazati – to što
smo mi danas na vlasti, to je potpuno logična posljedica istorijskog toka, a
ciljevi za koje se zalažemo takođe logično proističu iz tog istorijskog toka. Ne
znači da ni u okviru toga istoričari ne mogu da saopšte istine. Falsifikovanje
istorije ne mora se izvršiti time što će se saopštiti netačni podaci, može se
napraviti željeni izbor podataka i onda ćemo opet imati neku drugačiju sliku.
Ove ocjene čule su se tokom rasprave o temi „Naša istorija – vaša istorija”.
Gosti su bili Slavko Burzanović (Podgorica), Jasna Babić (Zagreb), Srđan Milošević (Beograd) i Edin Radušić (Sarajevo), a uvodničar scenarista Feđa Isović
(Sarajevo).
49
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
FOTO: ANADOLIJA
UVODNA RIJEČ
FEĐA ISOVIĆ
SCENARISTA, SARAJEVO
NIJE ISTO ČITATE LI ISTORIJU, HISTORIJU ILI POVIJEST
Leže Đuro i Rene u rovu i svađaju se na temu ko je počeo rat. Đuro u rukama
ima kalašnjikov pa su naučno-istorijski argumenti na njegovoj strani. Pretpostavljam da svi prepoznajete scenu iz filma Danisa Tanovića „Ničija zemlja”. Ne znam da išta može slikovitije opisati dokumentiranje istorije nego
ova scena. Strana koja ima kalašnjikov, u ovom slučaju Đuro, ima istorijske
činjenice na svojoj strani. Onaj u koga je uperen taj isti kalašnjikov, u ovom
slučaju Rene, poklopi se ušima i nema valjan argument za raspravu. Poenta
scene je veoma jednostavna: istoriju pišu pobjednici. E sad, u tom grmu leži
zec. Ko može biti vrhovni tumač događaja iz devedesetih? Ko je pobjednik u
zadnjim balkanskim ratovima? Svi i niko. Odnosno, to zavisi koji udžbenik
čitate, zavisi da li se ta nauka zove istorija, historija ili povijest. To istoriju na
Balkanu čini čudnovatom disciplinom, potpuno različitom od ostalih nauka.
Matematika, naprimjer, ima istovjetne rezultate i u Beogradu i u Zagrebu i u
Sarajevu, a evo čuo sam da je i u Briselu dva plus dva – četiri, isto kao i kod
nas. Sa istorijom svjedočimo da nije tako, nije sve baš tako jednostavno. Ako
istorija ima više različitih rezultata, dakle ako nemamo samo jednu istinu, da
li je onda možemo uopšte smatrati naukom, jer bi nauka trebala imati jednu
završnu istinu. Ja mislim da ipak možemo smatrati istoriju naukom i na ovim
prostorima jer onog časa kad smo dopustili da se vjera izučava kao nauka – da
podsjetim da se predmet u javnim osnovnim školama zove vjeronauka – od
tog momenta nema razloga da sve naše istorije, historije i povijesti ne budu
priznate kao relevantne nauke. Svaka ponaosob i svaka u svom toru.
50
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
za to, to su radioničarski postupci, ali većina profesora nije obučena za to, nije stimulisana da to radi, a ponekad se i određeni
uslovi zahtijevaju. Sigurno je da kada postoji ta interakcija između profesora i đaka,
istorija postaje mnogo zanimljivija.
SLAVKO BURZANOVIĆ
ISTORIČAR, PODGORICA
POBJEDNICI IPAK NISU SVEMOĆNI
Negdje je neko rekao da istorija prethodnih generacija pritiska sve sadašnje generacije. Nije sporno da je pišu pobjednici,
ali ne pišu je samo pobjednici jer niko ne
ostane toliko dugo na pobjedničkoj sceni
da ne ostavi prostora za neka nova pisanja
istorije. Osim toga, ostane uvijek, bar u
savremeno doba, dovoljno svjedočanstava
da se može korigovati. U zanatu istoriji
postoji jedan princip, a to je istorijska distanca. Dakle, potrebno je da prođe malo
vremena da se stvari ohlade, da postanu
pristupačni oni najvažniji izvori koji objašnjavaju neku pojavu, neko vrijeme, onda
se da jedna odmjerenija slika onoga što se
stvarno desilo.
ISTORIJA MOŽE DA BUDE I
DOSADNA I INTERESANTNA
Ako se na istoriju gleda kao na jednu sumu
činjenica koju na neki način treba predati učeniku, a koju će on da memoriše, to
mora biti jako dosadno. Posebno ako se
radi o onim ex katedra predavanjima u kojima nema aktivnosti učenika. Postoji lijek
Često raspravljamo o sadržaju, o odabiru
sadržaja, istinitosti sadržaja i onda se zaboravlja jedan od najvažnijih ciljeva istorijske
nastave, a to je upravo da se razvije istorijsko, ne istorijsko, nego kritičko mišljenje,
sposobnost kritičkog mišljenja koja prevazlazi bavljenje tog učenika u nekoj budućoj
životnoj situaciji istorijskim sadržajima. U
bilo kojoj situaciji taj način razmišljanja je
moćan instrument koji služi životu. Onda
je istorija jako bliska životu.
PISANJE UDŽBENIKA JE
TRAUMATIČNO ISKUSTVO
U Crnoj Gori udžbenici istorije su promijenjeni 2001. godine, a u međuvremenu
su rađene neke male ispravke, dopune.
Vlast uvijek ima uticaj na to; ona utiče na
pisanje programa, bira autore (direktno ili
indirektno). Tu nema greške, mehanizmi
su nepogrešivi i uvijek se nastoji prikazati
da to što smo mi danas na vlasti jeste potpuno logična posljedica istorijskog toka, a
ciljevi za koje se zalažemo takođe logično
proističu iz tog istorijskog toka. Ne znači
da ni u okviru toga istoričari ne mogu da
saopšte istine. Falsifikovanje istorije ne
mora se izvršiti time što će se saopštiti netačni podaci, može se napraviti željeni izbor podataka i onda ćemo opet imati neku
drugačiju sliku.
51
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
Ja sam pisao udžbenik koji se bavi 20. vijekom, dakle najnezahvalnije područje, i
bilo je to traumatično iskustvo. U jednom
trenutku sam zbog različitih pritisaka bio
odlučio da odustanem od svega, onda sam
shvatio da će taj rad neko prešminkati i
napraviti možda ono što se hoće. Na kraju
sam prihvatio određene sugestije, makar
se nisam slagao s njima. Onaj ko naruči
posao ima mogućnost da napravi izmjene
u udžbeniku. Meni je izgledalo da je toga
puno, ali posle mi je bilo drago što nisam
odustao, taj udžbenik već funkcioniše deset godina.
INTERNET OTVARA VELIKE
MOGUĆNOSTI
Predavao sam u vrijeme kada internet nije
postojao i nije bio dostupan. Mislim da
upravo otvara velike mogućnosti zato što
postoji. Jedan od problema u nastavi istorije je što imate djecu različitih predznanja,
različitih interesovanja, a vi dajete jedan
tekst za sve. Dajete isto jelo svima. A, upravo internet omogućava da domaći zadaci
budu individualni, referati i različiti oblici
i da oni mogu da istražuju i da na taj način, naravno uz saradnju sa nastavnikom,
prolaze taj istraživački proces i da prošire
znanja prema vlastitom afinitetu. Dakle, ne
onako kako je uobročen u udžbeniku.
JASNA BABIĆ
NOVINARKA, ZAGREB
ISTINE SU STVAR DOGOVORA
Tko su pobjednici minulih ratova? To nisu
ljudi koji su ratovali, to su političari i oni
zauzimaju prostor u Skoplju, Zagrebu, Beogradu i u Sarajevu. Ova priča o distanci,
to je jedna prastara predrasuda, floskula.
Istine su, koliko ja vidim, što vrijeme odmiče, stvar dogovora. Naravno, svako će unijeti dio svog interesa i tu će nastati kompromis. Ali,mene kao novinara stvarno ne
zanima ta vrsta istine koja je zapravo inficirala i naše povijesti… Imamo mi tu jednu
mitološku povjest koju njeguju takozvani
državotvorni povjesničari, zajedno sa svojim sljedbenicima, nepovjesničarima...
Kao učenik, mrzila sam povijest. Leksikoni i
enciklopedije otvore se kada vam treba neka
godina, imate kratki opis toga. Nisam voljela
povijest, jer toliko su mi je napravili antipatičnom da sam stvarno mislila da je to znanost. A, zapravo sam poslije otkrila da su ti
jadni moji profesori učili na isti način i onda
su svoju muku prenosili na nas učenike. Da
je povijest zanimljiva otkrila sam osamdesetih godina čitajući francuske povijesne knjige. I onda sam shvatila da je to jedna nevje-
52
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
rovatno novinarski inspirativna situacija i da
je to zapravo jedno ogovaranje prošlosti.
MARGINALCI U UDŽBENICIMA
Početkom ove godine najavljena je promjena udžbenika za srednje škole zbog toga
što više ne odgovaraju faktičkom stanju
koje je bilo prije, recimo da je Gotovina u
bijegu, a da je premijer Ivo Sanader. Ono
što je mene užasnulo jutros dok sam to
gledala jeste da tako tričave, minorne stvari kao što je jedan premijer koji se mijenja
svake četiri godine i samim tim predstavlja
povjesnu epizodu, ulazi u udžbenike.
INTERNET PODSTIČE DEZINTEGRACIJE
Internet koji pomaže da se mi integriramo
na razini komunikacije, a ujedno proizvodi
upravo dezintegraciju. To se vidi čak na
razini jednog društva. Ljudi sjede kući,
nemaju potrebu komunicirati fizički sa
drugom osobom. Dakle, ne znaju zapravo
kako ona živi, ne uspostavljaju nikakve relacije, ali komuniciraju. I stvara se osjećaj,
kako to zovu „globalnog sela”. To dosita jeste prednost, ali samo na tehničkom nivou.
SRĐAN MILOŠEVIĆ
ISTORIČAR, BEOGRAD
ZA NEKE TEME MORA
DA PROĐE VREME
Za neke teme je neophodno da prođe neko
određeno vreme da bi vam oni najrelevantniji izvori postali dostupni. S druge strane, činjenica je da u savremenom dobu mi
mnogo lakše dolazimo do nekih saznanja,
zahvaljujući medijima, zahvaljujući tome
što su sredstva komunikacije takva da se
mnoge stvari ne mogu sakriti. Osim toga,
ranije nam je bilo potrebno da prođe puno
godina da bi se nešto saznalo, danas je, u
stvari,mnogo toga saznatljivo u trenutku
kada se događa. Oko istine s onim velikim „ I” se može dogovoriti, ali oko onoga
što je znanje, što je jedan naučni pristup
stvarima, jako teško može da se dogovora.
Prosto, to je jedan rad sa istorijskim izvorima koji će onda dati različite rezultate. Mi
smo još na prvoj godini studija učili da dva
istoričara od istih istorijskih izvora neće
napraviti istu istorijsku priču.
UČENICI MORAJU RAZMIŠLJATI
KAO ISTORIČARI
Budućnost nastave istrorije jeste u tome da
učenici nauče da razmišljaju kao istoričari.
53
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
Dakle, da im se ne prezentuju te gotove
činjenice, već prosto da se oni nauče da sučeljavaju različite istorijske izvore. Taj metod koji istoričari primenjuju zove se kritika istorijskih izvora i on po svojoj definiciji
treba da razvija kritičko mišljenje. Ukoliko
se to kroz nastavu istorije ne postigne, ona
nije postigla da kao nauka bude korisna
onima koji se njom bave, odnosno koji je
uče kao nastavni predmet u školama.
Recimo, meni je hemija bila beskrajno dosadna sve dok smo pisali formule na tabli,
ali kad smo počeli da pravimo sapun i dokazujemo kiselost ili baznost sredine, video sam da to, u stvari, može da bude jako
zanimljivo.
NEMOJTE SE NI BAVITI ISTORIJOM
AKO JE TO NEŠTO ŠTO JE NAPORNO
Početkom devedesetih za sve razrede nastali su novi udžbenici istorije. Druga velika promena bila je posle 2000, možda čak
nešto kasnije, 2002. ili 2003. godine. Usvojen je i jedan novi pristup sa većim brojem
autora i većim brojem udžbenika, tako da
sada to dobija jednu sasvim novu formu,
ali je osnovni plan i program ostao praktično isti u svim tim udžbenicima koji danas
pišu različiti autori.
Knjiga francuskog istoričara Marka Feroa
„Upotreba i zloupotreba prošlosti „, kroz
10 – 15 primera iz najrazličitijih krajeva
sveta bavi se time na koji način se istorija u
nastavi upotrebljava i zloupotrebljava. Mi
moramo imati u vidu da je udžbenik istorije
možda samo jedno, ili najintenzivnije iskustvo učenika sa istorijom, ali postoje medijska istorija, porodična istorija, ono što se od
strane političara sugeriše kao jedna poželjna
slika prošlosti u opravdavanju nekakvih političkih postupaka, tako da celu tu interakciju, u stvari, treba uzeti u obzir kada govorimo o tome šta mi o toj istoriji znamo.
Ukoliko želimo istoriju koja zaista podučava, onda je jedini put sučeljavanje različitih
istorijskih pristupa, rezultata, izvora itd.
Drugog načina nema. Nemojte se ni baviti
istorijom ako je to nešto što je naporno.
NA INTERNETU IMA DOSTA
NETAČNIH ČINJENICA
Na internetu cirkuliše gomila informacija
koje su često potpuno netačne. Tu se dešava ona situacija kada imate neograničeno veliki izbor, ali je pitanje da li je to što
je ponuđeno zaista relevantno. S nekim
usmeravanjem – da. Dobro je i to da je
dostupan mnogo veći broj informacija, ali
je pitanje kvaliteta tih informacija. E, tu je
uloga nastavnika istorije veoma važna, dakle da pravilno usmerava korišćenje onoga
što kao resurs postoji na internetu.
SVE BOLJE SARAĐUJEMO
Postoiji saradnja istoričara u regionu. Ona
je meni lično dragocena, ali to su sve relativno male zajednice naučnika, tako da se
vrlo često dogodi da se u čitavom regionu
samo jedan istoričar bavi određenom temom, pa mu je možada zanimljiviji kolega
iz nekog nemačkog instituta ili nekog drugog u svetu koji se bavi tom sličnom temom. Ali, komunikacija postoji i negde je
vrlo intenzivna. Ona je obnovljena već krajem devedesetih, početkom 2000 – tih kroz
jedan koncept sastanaka i konferencija
54
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
istoričara iz regiona koji se zvao „ Dijalog
povjesničara i istoričara”. Od tada to ide
uzlaznom putanjom. Postoje i zajednički
projekti. Tačno je da je ta saradnja uglavnom na nekom ličnom planu, ali postoje i
neki institucionalni okviri i to se sada odvija u jednom dobrom pravcu. Svakako bi
uvek bilo bolje da je intenzivnije...
dica – uvijek postoje polemike. Ključna je
stvar da imamo problem kako da se ono
što utvrdi nauka spusti među đake. Često
se dogodi da se ono što nije istina đacima
predstavi kao apsolutna istina. E, problem
je transferiranje znanja sa akademskog nivoa među đake.
PONEKAD MI SE ČINI DA SU ĐACI
PAMETNIJI OD NASTAVNIKA
EDIN RADUŠIĆ
HISTORIČAR, SARAJEVO
RAZLIČITE NACIONALNE ISTINE
U Bosni je poznata ta priča oko dvije škole
pod jednim krovom, to je neka vrsta aparthejda. S druge stane, možemo da govorimo o tri škole pod jednim krovom i to je
odraz situacije na terenu. Mislim da je to
proizvod činjenice da se historija smatra,
ne samo u Bosni i Hercegovini, kao nacionalni predmet, jer ako imate tri nacije
očekujete da imate tri nacionalne priče, tri
nacionalne istine. Problem nije kada smo
u akademskim krugovima i govorimo o različitim stavovima, različitim zaključcima,
jer se može utvrditi istina oko neke činjenice. A, izvan toga – oko motiva, uzroka,
posljedica, pogotovo dugoročnih poslje-
Ako pođemo od nas koji se bavimo istraživanjem prošlosti, znamo da je to zanimljivo. To znači da od djece treba da
napravimo istraživače. Da bismo napravili
istraživače, ne treba im ponuditi gotovu
činjenicu, jer gotova činjenica vodi gotovoj
ideologiji, skovanoj ideologiji, a to je veoma blisko želji političkih elita. Trebamo od
njih napraviti istraživače i trebamo vidjeti
perspektive drugoga i drugačijega. Na taj
način ćemo istoriju učiniti zanimljivom.
To možemo uraditi i učionici, a ključna
je stvar da to vodi rasterećenju nastavnih
sadržaja. Ponekad mi se čini da su đaci
pametniji od svojih nastavnika i to je nešto
što ohrabruje. Te mlade generacije razumiju ako se njima servira „jedna” istina. Ja
sam imao prijedlog da bi trebalo zamijeniti
udžbenike pa učenicima iz Banja Luke dati
udžbenike iz Sarajeva, onima iz Mostara
udžbenike iz Banja Luke, onima iz Sarajeva udžbenike iz Mostara… U Bosni su se
tri puta do sada mijenjali udžbenici i stvarno je vidljiv značajan napredak, pogotovo
2004. godine kada su usvojene smjernice
za pisanje udžbenika historije. Tada je više
fokusa dato društvenoj historiji u odnosu
na političku historiju. Imamo značajno bo-
55
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
lje udžbenike nego što su bili oni naslijeđeni iz rata. Samim tim što su naslijeđeni iz
rata, možete misliti kakvi su sadržaji bili.
TIPIČNO BOSANSKI
Postoji saradnja među istoričarima, ali je
kada govorimo o BIH ta saradnja, nažalost,
više lična nego institucionalna. Sarajevo
bolje sarađuje sa Beogradom i Zagrebom
nego sa Banja Lukom i Mostarom. To su
neki unutrašnji bosanski problemi, ali ova
emisija pokazuje da historičari ne treba da
se dijele na one iz BiH, Srbije, Hrvatske,
Crne Gore, Makedonije i ne znam odakle
već, nego prema njihovom pristupu podučavanju historije. Mislim da smo večeras
mogli čuti koliko su ova približavanja i lični razgovori izuzetno vrijedni.
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
NATALIJA PIŠIK (SKOPLJE): Ono što
možemo i što treba da uradimo je to da na
individualnom nivou ne izgubimo istraživački duh, da zapravo unesemo dosta
energije i da otvorenog srca pristupimo
izučavanju drugih, ličnih priča.
THEODORA MATZIROPOULOU (SOLUN):
Istorija se piše mnogo puta, interpretira se
mnogo puta. Mislim da bismo, posebno
ovdje u našem okruženju, morali da
imamo nepristrasniji pristup, kako u vezi
sa događajima iz prošlosti tako i u vezi sa
događajima koji se odnose na sadašnjost,
bez olakog reprodukovanja predrasuda i
pristrasnosti.
DEJAN TOMIĆ (BEOGRAD): Živimo na
prostorima gde se svakodnevno srećemo
sa činjenicom da je istina jedno, istorija
nešto drugo, a tumačenje istorije već nešto
sasvim treće. S jedne strane, mi se busamo
u grudi, mi volimo našu istoriju, cenimo
ono ko smo i šta smo, a opet, s druge
strane, nipodaštavamo tuđu istoriju, tuđe
viđenje.
56
PETO POGLAVLJE : NAŠA ISTORIJA – VAŠA ISTORIJA
PRILOG 1
DVIJE ŠKOLE POD JEDNIM KROVOM
Najveći problem u obrazovanju u Bosni I Her-
novim metodologijama predavanja, uz podatak
cegovini, prema ocjeni OSCE misije, nije u
da se čitanke u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji,
segregaciji nego u onomo šta učenici uče, kako
uz preporuku ministarsatva prosvjete, i zvanič-
oni u jednonacionalnim, tako i oni u višenacio-
no koriste u školama. Do 2014. godine ukupno
nalnim školama. Godinama je javnost zapljusnu-
tri hiljade nastavnika na Balkanu imaće koristi
ta problemom postojanja dvije škole pod jednim
od ovog projekta, a već su otpočele i aktivnosti
krovom, koji kao posljedica rata egzistira od
nove faze projekta u sklopu kojeg će do 2017.
1997. godine, u 54 škole sa 30 hiljada đaka.
godine biti objavljene dvije nove radne knjige
„Gdje su kruške da budu kruške, gdje su jabu-
na šest zapadno-balkanskih jezika.
ke da budu jabuke”. Ova čuvena izjava bivše ministrice obrazovanja u jednom kantonu
PRILOG 3
Federacije BiH, svojevremeno je uzburkala
BOLJE JE DA UČENICI ŠTO
javnost jer je jedan zvaničnik javno aludirao
na nemogućnost zajedničkog pohađanja nastave hrvatske i bošnjačke djece, dakle, na razdvajanje po etničkom principu. Djeca u istoj
zgradi i dan danas u nekim školama ulaze na
dva različita ulaza, ali razmišljaju zdravije od
svojih nastavnika. Dok u Republici Srpskoj
postoji jedinstvena baza u sferi obrazovanja,
svaki kanton u Federaciji BiH određuje standarde, uspostavlja zakonodavstvo i propisuje
sadržaje nastavnih planova. A, kamen spoticanja i dalje je grupa nacionalnih predmeta,
među kojima je i nacionalna historija.
MANJE RAZMIŠLJAJU
Još dok je praktično trajala revolucija u Libiji svrgavanjem Moamera el Gadafija počela
je revizija istorije u toj zemlji. Naime, mesec
i po dana posle ubista Gadafija u zemlji u
rasulu u kojoj je poginulo 30 hiljada ljudi, a
mnoge škole oštećene u borbama, tamošnje
Ministarstvo obrazovanja naručilo je štampanje 35 miliona udžbenika istorije, napisanih u
kratkom roku. Ministar prosvete Sulejman al
Sahli to je objasnio potrebom da libijski đaci
treba da umesto što uče izmišljenu Gadafijevu,
uče pravu istoriju libijskog naroda. Ruski predsednik Putin ocenio je da su ruskoj srednjoj
PRILOG 2
školi potrebni novi udžbenici istorije, napisani
ZAJEDNIČKA ISTORIJA U KNJIGAMA
po jedinstvenoj koncepciji na dobrom ruskom
Poznat pod nazivom zajednički historijski pro-
jeziku i ne smeju imati unutrašnjih protivureč-
jekat, četvorotomna čitanka je u opticaju na
nosti niti dvojaka tumačenja. Ruski istoričari
deset jezika, a prema mnogim pokazateljima
podržavaju ovu ideju. Važeća doktrina da tre-
dobro je prihvaćena u društvima jugoistočne
ba imati što više udžbenika a da učenici sami
Evrope, napose u zemljama nastalim na našim
biraju iz kojeg će učiti ne dopada se ni nastav-
prostorima. Hiljadu nastavnika je obučeno da
nicima. Tako imamo učenike koji znaju šta je
ih koristi a njihovim posredstvom oko 500 hilja-
to borodinski hleb, a ne znaju šta je Borodin-
da učenika imaće pristup novim materijalima i
ska bitka, jadaju se nastavnici istorije.
57
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
ŠESTO POGLAVLJE
SPORTSKI O SPORTU
Sport u službi nesportskih vrijednosti; sport kao praonica prljavog novca; važno je poniziti, a ne pobijediti; huliganstvo na sportskim terenima kao evropski
ili regionalni problem; navijači bez kontrole ili pod (čijom) kontrolom, sport
u službi nacionalizma, sport u službi promovisanja nacionalnih vrijednosti–
pitanja su na koja su odgovore tražili nekadašnji vrhunski sportisti iz regiona:
Predrag Pašić (Sarajevo), Miodrag Perunović (Podgorica), Nenad Borovčanin
(Loznica) i Hrvoje Prnjak (Split). Uvodničar emisije bio je književnik Balša Brković (Podgorica).
58
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
UVODNARIJEČ
BALŠA BRKOVIĆ
KNJIŽEVNIK, PODGORICA
RAT, IGRA, VITEŠTVO I JOŠ PONEŠTO…
Vjerovatno bi bilo nemoguće naći temu koja u sebi ujedinjuje svu onu složenost i kompleksnost stvarnog svijeta kao što je tema sporta. Čak i u organizacionom smislu, vi imate sportske organizacije, svjetske, koje gotovo imaju istu
težinu kao UN ili neke slične organizacije toga tipa. Porijeklo sporta jeste u
nekoj vrsti simboličnog transfera ratnog sukoba u nešto što nije rat, nije sukob
nego je igra. Trag toga možda je ponajprije jednostavno uočiti u retorici sportskih komentatora koja je vrlo često zapravo neka vrsta prerada ratne retorike.
Pa imate igrače koji će da poginu na terenu, jak šut je uvijek bomba, artiljerija,
itd. I čini mi se da to na neki način svjedoči o tom porijeklu sporta kao fenomena. Ali, druga stvar koja jednako je važna za porijeklo sporta jeste – viteštvo. Budući da takav transfer ratnog sukoba u igru naprosto nije bio moguć
bez momenta viteštva koji će podrazumijevati pravila, uvažavanje pravila i da
ta pravila važe za sve. Ali, kada se ispriča priča na ovaj način, onda djeluje potpuno suludo, ili opet potpuno očekivano, da gotovo sve negativne stvari koje
možete da vidite u raznim društvima možete da vidite i u sportu u tim društvima – od kriminala, pranja para do nekih manipulacija drugog tipa – ideoloških, nacionalnih i raznih drugih, čega smo mi posebno na ovom prostoru bili
svjedoci. I gotovo da bi nemoguće bilo očekivati da sudbina sporta bude drugačija od sudbine društva. A, možda nam opet i ovakva sudbina sporta govori
ponešto o tome šta sve čeka naša društva na ovom prostoru.
59
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
dobiti, dobiće tek dio, a ostali, veći uzima
neko drugi.
DRŽAVA MOŽE LAKO DA SMIRI
NAVIJAČKE GRUPE
MIODRAG PERUNOVIĆ
BIVŠI ŠAMPION U BOKSU, PODGORICA
OSTVARIO MI SE DJEČAČKI
SAN DA BUDEM VITEZ
Ja sam rastao i odrastao u ambijentu i u
vremenu kada nije bilo tehnoloških čuda
koja u savremenom životu imamo. Bili smo
prepušteni svojoj mašti, pričama starijih od
nas, nadahnjivali se pričama o viteštvu, o
junaštvu, i taj duh koji je tada u meni začet
odveo me do bokserske dvorane. Jedino
sam u boksu našao pravi ekvivalent tom
dječačkom htijenju da budem vitez.
U SPORTU JE MNOGO
PRLJAVOG NOVCA
Novac je posljedica ogromne popularnosti
sporta, posjećenosti sportskih priredbi, interesovanja velikih svjetskih firmi za reklamiranje svojih proizvoda itd. Sport pruža,
svi smo svjedoci toga, velike mogućnosti
za finansijske manipulacije i pranje novca.
Svi znamo da se kroz sport i u sportu vrte
ogromne sume i da je kroz sport najlakše
prati novac. Evo jednog primjera kako to
može vrlo lako da se izvede. Kada fudbaler potpisuje ugovor za ogromnu sumu
svjestan je da on tu ogromnu sumu neće
Smatram da postoji način i mogućnosti od
strane države, od strane društva da se preduprijede loša događanja na sportskim priredbama i da se te navijačke grupe dovedu
„poznavanju prava”. Činjenica je da sve to
može da se kontoliše i to veoma lako samo
ako neko hoće da se to svede u neke normalne okvire i da se navijači vrate onom
što treba da budu, tj. da navijaju, a ne da
se tuku i prave raznorazne nepodopštine.
Državne insitucije zadužene za sport morale bi da utiču na klubove da oni svoje navijačke grupe dovedu u okvire normalnog
sportskog ponašanja i navijanja.
Situacija u Crnoj Gori je manje-više ista
kao i u ostalim bivšim republikama, dakle
nismo mi ništa u tom smislu ni ispred, ni
iza ostalih. Dešava se to što se dešava. Ja
bih opet apelovao da se jednostavno pojačaju kontrole. Možemo mi da donosimo
pravila i propise i zakone, ali ako se to ne
bude primjenjivalo na pravi način sve će to
biti samo slovo na papiru.
Činjenica da sve navijačke grupe imaju itekako veliku finansijsku pomoć od klubova
za koje navijaju, govori o tome da ti klubovi itekako mogu, ili bi mogli da utiču na
ponašanje svojih navijača. Činjenica da navijačke grupe čak imaju svoje predstavnike
u skupštinama klubova takođe služi kao
potvrda tome. Hoću da kažem da nekome
očigledno odgovara takvo ponašanje.
60
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
Sport je bio sredstvo određenih ljudi i
struktura moći koji su ga zloupotrijebili upravo zbog toga što je sport djelatnost
koja je itekako popularna, koja se gleda,
koja je posjećena. I kroz sport su ubačene
mnoge ružne stvari i virusi koji su kasnije
metastazirali.
NIKO NAS NIŠTA NE PITA
Vi ste me na neki način potpuno opravdano prozvali zbog toga što sam išao linijom
manjeg otpora, ne želeći da upirem prstom
u određene krivce. Vjerujte da me veoma
bogato iskustvo naučilo da to nije strah
od upiranja prstom u nekog krivca, nego
jednostavno svjesnost da udaranje glavom
u zid ne bi promijenilo ništa, sem što bi se
moja glava slomila. Objektivno posmatrano, ja sam svjestan, a mislim i moje kolege, da mi veoma malo možemo uradimo,
jer nas niko ništa ne pita. Pravo da vam
kažem, mene konkretno u Crnoj Gori o tim
pitanjima niko ne pita ništa.
Volio bih da se i u Crnoj Gori i u ostalim
državama okruženja postavljaju pravi ljudi
na prava mjesta. Da se ne dešava ono što
se dešava godinama unazad u Crnoj Gori
da sportom rukovode ljudi koji nemaju
mnogo veze sa sportom. Oni treba da rješavaju pitanja sa kojima jednostavno nisu
na pravi način upoznati. Nadam se da će
se u tom smjeru stvari pokrenuti.
HRVOJE PRNJAK
UREDNIK U „SLOBODNOJ DALMACIJI”, SPLIT
ŠTO JE ULAGANJE U SPORT
Mislim da je zapravo malo ko načisto na
ovim prostorima šta je zapravo ulaganje u
sport. Je li to ulaganje u profesionalne klubove, u njihovu infrastrukturu i njihove kadrove, ili je to omasovljenje sporta? Jer, kad
pogledate broj izgrađenih dvorana, bazena,
na koncu konca novih škola, onda ćete
vidjeti da je ulaganje u sport i dalje samo
fraza na razini dobre volje. Kad naši sportski dužnosnici, funkcioneri kažu da treba
ulagati u sport, onda oni misle da im treba dati lovu da kupe nekakve dobre nove
igrače, u košarci Amerikance, u nogometu
Brazilce... Dakle, to je ta suštinska razlika
sa kojom nije raskrstila nijedna od bivših
naših republika.
VLASTI DRŽE HULIGANE
KAO PSE NA LANCU
Neću otkriti ništa novo ako kažem da su
navijačke strasti svojevrsni ispušni ventil
društvenih frustracija, prije svega besperspektivnosti mladih. Da se razumijemo,
navijači ne pristaju na onu – važno je sudjelovati, to je tako jasno, već grade svoj
61
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
identitet... Naravno da su njima loši momci uzori, da je jedna od točki navijačkog
identiteta natjecanje u huliganizmu. To je
uvezeno iz Engleske, Italije, itd. Ključno je
pitanje je li tu nogomet metafora društva,
ili je društvo metafora nogometa. To je ono
što je ključno za prepoznavanje problema,
na ovim prostorima. Kad god se dogodi nešto ovako strašno – ispadi šovinizma ili huliganizma – onda se uvijek govori o nekim
radnim grupama, o novim zakonima, ali ja
sumnjam da tu postoji istinska politička volja da se to riješi. Mogu samo špekulirati zašto. Ne bih sad neke teorije urote razvijao,
jednostavno vlasti kao da žele imati taj navijački bijes kao nekog psa na lancu kojeg
će oni puštati po potrebi... Zakon o sprečavanju nereda na sportskim borilištima je
donesen i u Hrvatskoj i u Srbiji. Međutim,
sve se to može kažnjavati po nekim drugim
točkama zakona, počev od širenja mržnje...
Kad bi stvarno postojala istinska volja da se
to riješi, to bi se riješilo – i u Hrvatskoj i u
Srbiji. Još sam skeptičniji kada je u pitanju
Ivica Dačić, ne zbog njegove osobnosti,
nego zbog njegove policijske prošlosti. Pitanje je koliko će on imati senzibiliteta da to
riješi a da ne bude samo represija. Kad spominjemo paljenje ambasade u Beogradu, to
je očigledan primjer političke zloupotrebe.
Koliko znam, to se nije dugo ni procesuiralo. To je upravo dokaz da određeni mig tu
postoji...
KAKO JE MATE PARLOV OSTAO
BEZ DVORANE U SVOM KRAJU
Neko je pomenuo Matu Parlova koji je rekao: Kako mogu biti nacionalista, ja sam
svjetski šampion. E sad, kako vratiti ove
neke vrijednosti koje trancendiraju, koje
nadilaze novo – uspostavljene, da tako
kažem, nacionalne okvire. Dajem primjer
kako to ne ide, upravo sa asocijacijom na
Matu Parlova. Naime, on je iz Imotskog
kraja i kad je prije par godina sagrađena
dvorana u jednom od mjesta, mislim da se
radilo o Proložcu, razvila se žučna rasprava
na razini lokalne vlasti treba li dvorana nositi njegovo ime, što na prvi pogled izgleda
čudno. Međutim, prevagnuo je zaključak
da je on bio Jugosloven, da je bio sve što
hrvatskom sportu očito ne treba, i to vam je
odgovor na ovo pitanje. Što, nije bio dovoljno velik za tako malo mjesto, je li?!
PREDRAG PAŠIĆ
BIVŠI REPREZENTATIVAC U
FUDBALU, SARAJEVO
KOŠEVO JE CENTAR MOG SVIJETA
Porodilište u kojem sam ja rođen nalazi se
50 metara od stadiona Koševo. Stan mojih
roditelja nalazi se isto tako 50 metara od
stadiona Koševo. Moja osnovna škola nalazi se 50 metara od stadiona Koševo. Moj život je, u stvari, proveden na stadionu Koše-
62
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
vo, moji snovi, prvi snovi dječački, vezani
su za fudbal. I tako je to počelo, sanjajući
na stadionu Koševo.
KAKO JE INTER KUPIO RONALDA
Novac se u sportu koristi na razne načine,
jer sport za to pruža jako puno mogućnosti. Ja sam recimo u kontaktu sa Interom
iz Milana. Bio sam u prilici da vidim da je
jedan od generalnih sponzora Intera – Pireli u to vrijeme imao jako puno problema
sa transakcijom novca. Pireli je brazilska
firma koja je puno novca prikupila u kruzeirosima i onda je problem bio šta da rade
sa kruzeirosima. Tada im je palo na pamet
da kupe Ronalda, brazilskog igrača kome je
transfer plaćen u kruzeirosima, a sljedeća
prodaja je bila u eurima. Tako je Pireli svoj
novac obrnuo iz jedne devize u drugu.
POLITIČARI NE VODE RAČUNA
O ZDRAVLJU NACIJE
Mislim da političari na ovim prostorima
uopšte nisu svjesni važnosti sportske kulture i vježbanja, uopšte. Dakle, na televiziji
se pojavi na glavnim vjestima vijest da je
Klinički centar kupio najsavremanije aparate koji pomažu kod infarkta ili srčanih
oboljenja. U državi u kojoj se manje od 10
% stanovništva bavi sportom, logično je
da će biti puno infarkta, srčanih udara na
koje država ne zna da odgovori, ne zna da
shvati i ne želi da shvati da je sport najbolja zdravstvena preventiva. U ukoliko imate
zdrav narod u jednoj državi, sigurno će biti
manje potrebe za klinički skupim aparatima i svom ostalom opremom.
VELIKI NOVAC TROŠIMO
NA POGREŠAN NAČIN
Priča o strategiji sporta rođena je prije 30
godina u zapadnim, savremenim zemljama. Ta strategija koju nijedna od država u
regionu nema, bila je zamišljena tako da se
u prvih 10 godina sav novac koji je predviđen za sport ulaže isključivo u infrastrukturu. Pa je prvih 10 godina u Evropi taj novac
iz budžeta zaista odvajan za gradnju stadiona, igrališta, dvorana. Sljedećih 10 godina
je zamišljeno da se sport omasovi. Tada
se ulagalo u edukaciju trenera, osnivanje
klubova i podsticanjes masovnosti, da bi
u trećoj fazi, u kojoj se sada sport nalazi
u Evropi, on postao fantastično mjesto za
ostvarivanje biznisa u kome imamo jako
puno sportista i sport koji je onakav kakav
bi trebao biti u svim državama. Nažalost, u
našim državama ne postoji nikakva strategija i novac koji se troši na ovim prostorima
troši se na sasvim pogrešan način.
MNOGO JE NACIONALIZMA NA
SPORTSKIM TERENIMA
Od nastanka BiH još nijedan slučaj huliganizma ili mržnje na sportskim borilištima
nije procesuiran. A, puno je bilo događanja
na kojima se to moglo učiniti. Dakle, sigurno je da je sport zatrovan nacionalizmom.
Političari to podstiču jer im odgovara takva
situacija. Sport je polje na kome se izražava nacionalizam i vrlo često se navijačke
grupe koriste upravo u političke svrhe.
Nije problem samo utakmice Velež – Zrinski, tu je utakmica Borac – Željezničar, pa
Sarajevo – Zrinski. Dakle, to su sve putevi
nacionalizma koji dolaze iz sve tri nacije.
63
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
Sport se koristi u svrhu širenja nacionalizma i jedno je od ljepših mjesta za tako
nešto. Ja sam izuzetno ponosan na svoju
školu fudbala jer je to upravo ovo o čemu
je bilo riječi – to je bio moj odgovor na dešavanja na ovim prostorima. Sve što sam ja
kao jedinka mogao da učinim – učinio sam
i zbog toga sam jako ponosan ali je druga
stvar što država u kojoj živim i kriteriji koji
vladaju u toj državi ne cijene moj rad. Nisam optimista sve dok ljudi koji vode državu ne budu gledali pozitivnije na svijet i ne
budu tražili i finansirali ljude koji se bave s
ovim čime sa ja bavim.
NENAD BOROVČANIN
EVROPSKI ŠAMPION U BOKSU, LOZNICA
FUNCIONERI SU, NAŽALOST, MNOGO
POZNATIJI OD SPORTISTA
Ja sam rođen u Loznici. U mojoj rodnoj
Loznici boks je jedan od vodećih sportova.
Nekada je bio vrlo popularan, bokserski
klub Loznica dovodio je mnoga imena,
gostovale su mnoge ekipe iz regiona. Mislim da su u toj jednoj divnoj atmosferi, u
sportskoj hali Lagator koja je uvijek bila
prepuna, mnogi željeli da pođu stopama
velikih šampiona kakav je bio i Miodrag
Perunović. Ali, ono što je razlika između
onog i današnjeg vremena jeste da danas
nemamo tih uzora. Danas su, nažalost,
najpoznatija imena u sportu funkcioneri ili
treneri zbog svojih sukoba, svađa i svega
onoga što ne želimo da gledamo.
POLITIČARI KORISTE SPORT
ZA VLASTITU PROMOCIJU
Novac je u 21. veku dominantan. Bez
novca se ne može ništa kvalitetno organizovati. Međutim, novac ne sme da bude
nešto što će korisiti za prljave poslove, već
novac treba da pomogne sportu. Nameštanje sportskih utakmica, doping u sportu,
menadžerske mahinacije i nasilje u sportu
svakako su četiri elementa koja ugrožavaju
integritet sporta. Neophodno je zaštititi
integritet sporta, tu svi zaista moramo da
se uključimo. Gde ima novca, tu uvijek
ima nekih ličnih interesa. Mnogi žele nezakonito da dođu do tog novca. To je jedna
pojava protiv koje moramo da se borimo
i da sport zaštitimo od te vrste kriminala,
radi budućnosti naše dece i naše omladine. Politika može da pomogne sportu, ali
sport ne treba da pomaže politici. Mnogi
političari su nekako zamenili uloge i koriste sport što materijalno, što zbog vlastitog
promovisanja...
IZGREDNICI ĆE USKORO PRAVO
SA STADIONA U ZATVOR
Srbija će u toku ove godine imati petogodišnju strategiju o razvoju sporta. Sport
ima jednu od ključnih uloga u izgradnji
kvalitetnog društva, jer, baveći se sportom,
mlad čovek ili dete gradi pre svega svoj
64
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
karakter, uči se fer-pleju koji kasnije koristi
u životu, na poslu, sa prijateljima... Zatim, zdrav način života nije samo trening
i takmičenje, već filozofija života da mlad
čovek nauči u detinjstvu i mladosti kako
da padne i da je pad samo prilika da ustane i da se bori, odnosno pomaže mu da
lakše prevazilazi prepreke u svom životu.
U tome je ključna uloga trenera. Ne mislim
na to kako će ga naučiti da dribla, da daje
koševe, golove ili nešto slično, već kako će
ga naučiti da živi, da stvara ljude od njih...
Srbija je formirala nacionalni savez za borbu protiv nasilja u sportu kojim predsedava sam premijer Ivica Dačić, što govori da
se tom problemu se ozbiljno pristupilo i da
postoji politička volja da se tim stvarima
odupremo. Formirana je i radna grupa koja
svakodnevno zaseda. Uskoro će ugledati
svetlost dana jedna nova strategija koja
predviđa da će tužioci i sudija biti praktično prisutni na terenu, izgrednici će se
odmah seliti u zatvor sa svojim kaznama...
Uključen sam u taj rad. Nisu predviđene
samo represivne mere, već i mere koje su
edukativne i preventivne. Uključivaće se
sami akteri koji će sa terena slati pozitivne
poruku. Već na narednom derbiju Zvezde
i Partizana igrači i jedne i druge ekipe će
obući majice protiv govora mržnje.
LIČNIM PRIMJEROM PROTIV
RUŽNOG U SPORTU
Kada sam boksovao neke mečeve, dok se
intonirala himna mojih protivnika publika
je zviždala. Uslovno rečeno, moja publika
je zviždala. Već za sledeći meč sam pripremio kampanju gde sam snimio video po-
ruku, a istovremeno sedam dana, na svim
konferencijama za medije pozivao sve navijače da aplauzom pozdrave himnu protivnika. Poručio sam im da tako poštuju ne
samo njega, već i mene. Ljudi su me poslušali i na to sam posebno ponosan. Dakle,
ta preventivna i edukativna mera, poruka
aktera sa terena je veoma bitna.
Na ovim prostorima sport je bio inicijalna
kapisla za razdvajanje i za sve sukobe koji
su kasnije nastupili. Šta svi mi zajedno
možemo da uradimo da sada sport počne
da povezuje ljude. Spominjali smo ružan
derbi u Mostaru, ako uprave tih klubova
daju zeleno svetlo svojim igračima da sednu zajedno i da popiju piće pre utakmice,
da razgovaraju, da prošetaju Mostarom zajedno, onda će i na tribinama biti drugačije. Kao što je Nelson Mendela rekao, sport
ima ogromnu snagu, može da razdvaja ili
spaja. Sport može da spaja ljude sa lakoćom kao nijedna druga stvar na svetu. Ali,
isto tako i da ih razdvaja. Zato je jako bitno
da se ne samo treneri edukuju nego da se
edukuju i ljudi u klubovima, da korporacije, odnosno kompanije koje finansiraju
sportske klubove kažu – ok, finansiraćemo
vas, ali pod tim i tim uslovima, želimo pozitivnu promociju. Isto tako je neophodno
da se svi ostali akteri, pre svega mislim
na državu, uključe i pošalju pozitivnu poruku. I slika koju mediji prenose jako je
važna. Ako vi na naslovnoj strani ili na dve
strane u sportskoj rubrici stavite dva trenera koji su u sukobu i ne pričaju o sportu
već šalju jedni drugima neke ružne poruke, onda to nikako ne može promovisati
sport i sportske vrednosti...
65
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
NATALIJA PIŠIK (SKOPLJE): Što se tiče situ-
acije u sportu, mislim da smo odrastali u
vremenima koja su zaista bila teška i kada
je sport bio jedini izlaz iz surove realnosti
i kada su sportisti bili nešto u šta smo se
ugledali, kada su njihovi uspesi bili, da
kažem, i naši uspesi.
DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Postavlja se
pitanje zašto je uopšte potrebno raspravljati na temu – sportski o sportu? Ono što
je nesportski jeste što se sport od strane
šire javnosti sve više percipira kroz nasilje,
politiku i novac. A zaboravimo da je na
kraju dana sport zanimanje kao i svako
drugo.
EVICA KUČ (BEOGRAD): Govor mržnje se
često sa tribina prenosio i na ulicu gdje se
multiplicirao pa evoluirao u veoma ozbiljne probleme koji su uticali na zategnutost
odnosa u regionu. Srećom, čini mi se da to
u posljednje vrijeme više nije slučaj, da su
to sada samo sporadični slučajevi i da se
više ne reflektuju na društveno – politička
zbivanja u regionu. Očito je da za sport
sa njegovim iskonskim vrijednostima još
uvijek ima nade.
DEJAN BURSAĆ (BEOGRAD): Kada se govori
o sportu, nekako kao zaključak uvek
ostaje da država treba da rešava probleme
koji se tu dešavaju, počevši od kriminala,
korupcije i nameštanja pa sve do onog
mikro nivoa, odnosno uključivanja mladih
u sport. A nekako smo svedoci da čega god
se država uhvati u našem regionu ostane
nekako nedorečeno, traljavo uređeno,
neefikasno i na koncu nekako poveća se
ta korupcija i problemi. Tako da je možda
rešenje i negde drugde.
66
ŠESTO POGLAVLJE : SPORTSKI O SPORTU
PRILOG 1
PRILOG 2
AFERE I SKANDALI RUŠE SPORT
NAVIJAČKE GRUPE PRODUŽENA
Najčešće se anomalije u sportu povezuju
RUKA POLITIKE
sa pranjem novca, preprodajom sportista,
Prvi veliki problemi na tribinama ali izvan
nameštanjem utakmica. Poslednjih godina,
sportskih borilišta, počeli su osamdese-
kažu znalci, sport na ovim prostorima tero-
tih godina prošlog stoljeća. Tada su navi-
riše kladioničarska mafija čiji kriminalni
jačke skupine prvi put postale produžena
ogranci širom sveta na čelnim mestima ima-
ruka određenih političkih struktura koji-
ju ljude upravo sa Balkana. Setimo se samo
ma su iz nekih razloga odgovarale takve
priče o nameštanju utakmice i Bohumskog
stvari. Posljednje godine su također doni-
procesa za koji su Šapina i Cvrtak prizna-
jele mnoštvo navijačkih nereda od kojih
li umešanost. Ili afere OFSAJD u Hrvatskoj
su neki, nažalost, završeni sa tragičnim
gde je uhapšeno čak 15 fudbalera, među
posljedicama. Smrt navijača Sarajeva,
kojima je najpoznatiji Nenad Pralija. Poli-
Vedrana Puljića u Širokom Brijegu, ubi-
ciji se u Italiji predao Almer Gegić i javno
stvo francuza Brisa Tatona koji je stigao
progovorio o procesima i vezama za dogo-
u Beograd da bi bodrio svoj klub, zatim
varanje utakmica. U BiH se umalo ras-
tragično stradanje simpatizera Vojvodine
pao Nogometni savez zbog dubioze nastale
Dejana Dimitrijevića u tuči sa navijačima
neplaćanjem poreza, odnosno preusmera-
Partizana itd, teme su o kojima se, naža-
vanjem novca na privatne račune. Tadašnji
lost, više pisalo i govorilo nego o uspjesi-
generalni sekretar Šapić i direktor finansija
ma i dobrim stvarima u sportu.
Kureš osuđeni su na po pet godina zatvora.
U Srbiji je uhapšen deo rukovodstva Crvene
Zvezde pod optužbom da su prodavali fudbalere. Možda najveća sportska boljka je govor
mržnje nastao i pre ratova devedesetih.
Upravo je zbog toga predsednik zagrebačkog Dinama Zdravko Mamić jedno vreme
proveo u pritvoru. Ovo su samo neki primeri
afera u sportu kojima se ne nazire kraj.
67
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
SEDMO POGLAVLJE
LGBT POPULACIJA
Kako živi i kako društvo tretira LGBT zajednicu, da li imaju slobodu izbora,
kako se bore sa predrasudama, da li su spremni da priznaju svoje opredjeljenje, koliko su upoznati sa zakonima koji ih štite, da li su parade ponosa kontraproduktivne – samo su neka od pitanja kojima će se baviti gosti Okruženja:
Jelisaveta Blagojević (Beograd), Gordan Duhaček (Zagreb), Zlatiborka Popov
Momčinović (Sarajevo) i Aleksandar Zeković (Podgorica). Uvodničar je bio Renato Baretić (Split).
68
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
UVODNA RIJEČ
RENATO BARETIĆ
PISAC I NOVINAR, SPLIT
STRAH
Ja sam bio pripremio nešto drugo za ovaj uvod, međutim jučer kad smo se
dogovarali, kolega Duhaček mi je promijenio stav jer je kazao u jednoj sasvim
usputnoj primjedbi da ne koristim termin homoseksualizam nego homoseksualnost. Homoseksualizam ostavlja jedan dojam ideologije i pokreta. Kao što
ne postoji heteroseksualizam, tako ne postoji ni homoseksualizam. Međutim,
kako ja živim od riječi, ja se bavim riječima, ja bih volio da zadržimo obje riječi
jer ta dinstinkcija među njima je meni sjajna – ljudima kojima je karakteristika
homoseksualnost se pripisuje homoseksualizam. Nije da oni ponekad ne odu,
kako bih rekao, prenaglašeno u aktivističku stranu, ali volio bih da ostanemo
pri tim pojmovima i volio bih da ćemo nešto kroz ovaj razgovor večeras naučiti.
Danas smo čuli ovdje mnogo puta spomenutu riječ STRAH. Međutim, govorilo
se isključivo o strahu LGBT ljudi. Nije se govorilo o strahu, sad moram reći,
oprostite, nas koji to nismo. Ne smije više biti Mi i Vi. Treba govoriti o strahu
ove populacije, uostalom u njenom imenu je fobija, strah. To je ono što se radi
kroz medije, ono što se mora vrlo nježno kroz školu provoditi, kroz obrazovanje, i drago mi je da je prepoznato da u Hrvatskoj stvari idu bolje. Krenuće one
i u okruženju koncentrično. Pomenut je i Split, bilo je zaista ugodno iznenađenje da već na drugom skupu nije bilo ni blizu tih prestrašenih nasilnika koji bi
napadali. I zaključiću još jednom sa strahom i citatom jedne velike američke
glumice Vupi Goldberg koja je rekla: Bojite se istospolnih brakova? Ništa lakše,
ne ulazite u njih!
69
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
te školstvo koje odgaja djecu da je Zemlja
ravna ploča, da je dva plus dva – pet.
GORDAN DUHAČEK
NOVINAR, ZAGREB
PROCES DVOSTRUKE EMANCIPACIJE
Pa postoji jedan fundamentalni problem iz
kojeg mnogo toga dalje izlazi, a to je da u
okruženju tj. na prostoru bivše države, većina heteroseksualnih ljudi misle da zbog
toga što su rođeni heteroseksualni nekako
više vrijede i zaslužuju veća prava od ljudi
koji su rođeni homoseksualnima, a zapravo bi svi trebali imati jednaka prava i prema svima bi se trebalo jednako odnositi.
A onda iz toga izlazi i problem nasilja i raznih drugih vrsta diskriminacije... Dodatni
problem je to što većina LGBT populacije
vjeruje u to da s njima nešto nije u redu i
da su bolesni, poremećeni, manje vrijedni,
tako da je to jedan proces dvostruke emancipacije i dvostrukog oslobađanja koje se
mora dogoditi.
OBRAZOVANJEM PROTIV LAŽI
Vrijedno je spomenuti da je 2009. u Hrvatskoj rađeno relevantno istraživanje i da 60
% srednjoškolaca izlazi iz srednje škole sa
uvjerenjem da je homoseksualnost bolest,
što jednostavno nije tako, bez obzira šta
neko mislio, to jednostavno nije tako. Ima-
Kad sam se ja rodio svi su mislili da sam
heteroseksualac i kad sam odrastao svi su
mislili da sam heteroseksualac. Niko ni u
jednom trenutku nije pomislio da ja možda
mogu biti gej. Naravno pitali su me kad ćes
naći curu, iako su mene zanimali dečki i
nikom nije palo na pamet da bi mene uopšte mogli zanimati dečki. I onda u jednom
trenutku kad je meni svega toga bilo dosta
i kad sam zapravo želio reći istinu u vezi
toga što jesam, onda je reakcija negativna.
Društvo želi da se laže. I laž se predstavlja
kao nešto dobro.
ZAKONI SE U HRVATSKOJ DOGAĐAJU
Što se tiče Hrvatske zakonska regulativa je
dobra i trebalo bi da postane još bolja sa
Zakonom o životnom partnerstvu koji bi
trebalo da bude usvojen do kraja godine.
Ali prava promjena se zapravo događa u
društvu. Zakoni ovako ostaju mrtvo slovo
na papiru. A u Hrvatskoj se ta društvena
promjena zapravo događa, što se najviše
vidi po velikom broju mladih gej ljudi koji
su „out”, koji znači slobodno, iskreno i
otvoreno žive svoj život. Da pojasnimo, „u
ormaru” znači skrivati da si homoseksulac
tj. gej, a „ out” znači vani, izaći iz ormara,
znači biti iskren, otvoren u vezi toga.
Mnogo toga se promijenilo na bolje, naročito u Zagrebu. Možda samo jedan ilustrativan primjer, 2007. u Zagrebu nije postojao
nijedan gej klub ili kafić, danas postoje
tri različita gej kluba, pedero-lezbijski, po
kafićima se otvoreno i slobodno ponašaju,
postoje tri gej partija koji se redovito održa-
70
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
vaju na hetero – lokacijama gdje je publika
miješana, ima različitih ljudi. To je samo
mala promjena što se tiče noćnog života
vidljiva u samo pet godina.
PARADA JE PROTEST
Iz perspektive nekoga ko je nekoliko godina
organizirao povorku u Zagrebu, apsolutno
sam za paradu. Problem je što ljudi smatraju da to jako ima veze s njima, gledaju kao
da je to nekakav prst u oko, a to je zapravo
kako smo mi to i definirali jedan protestni
marš, a ono što je najbolje u vezi njega je
upravo da se gej ljudi koji u njemu sudjeluju
osjećaju jako dobro, osnaženo, sretno.
To je taj paradoks zapravo koji se mora
nekako proći. U jednom trenutku te okružuje policija, recimo jedan par je tad prvi
put prošao centrom Zagreba držeći se za
ruke. Ali što se tiče policije, naš standardni
transparent koji smo imali mnogo godina, a
mislim da ćemo ga sad ukinuti je – policija
je tu zbog vas. Nikad niko iz povorke nije
prekršio zakon ili izvršio bilo kakav nasilan
čin, znači policija je tu zbog onih koji ih žele
napasti. S obzirom da je ove godine bilo između deset i petnaest tisuća ljudi, policije je
bilo mnogo manje, nisu se zapravo ni vidjeli, i sljedećih godina možda će sudjelovati u
paradi ali neće biti potrebe za osiguranjem.
JELISAVETA BLAGOJEVIĆ
VANREDNA PROFESORKA NA
FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE
SINGIDUNUM, BEOGRAD
DISKRIMINACIJA I U JEZIKU
Pitanje diskriminacije je naravno vrlo
kompleksno, između ostalog se čuva i u
jeziku i vrlo su značajne ove terminološke
rasprave. Problem sa terminom homoseksualizam je između ostalog zato što je to
termin koji dolazi iz medicinskog, tačnije
psihijatrijskog diskursa i koji u sebi čuva tu
diskriminatornu dimenziju, zapravo da se
mi uvek vraćamo i pitamo da li jeste bolest
ili nije, da li jeste poremećaj ili nije...
Sa problemom homoseksualnosti isto imamo problem zato što se iza tog pojma najčešće govori o muškoj homoseksualnosti i
u tom smislu unutar same LGBT zajednice
obnavlja se jedna vrsta diskriminacije.
PRIPADNICI LGBT ZAJEDNICE NE
MOGU MIJENJATI DRUŠTVO
Stvari jesu bolje, manje ili više, ali zašto
nisu još bolje mislim da je između ostalog
razlog i to što mi svi očekujemo iz nekog
čudnog meni razloga da će pripadnici i pri-
71
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
padnice LGBT populacije menjati društvo
u kome živimo. I mislim da je to jedan veliki teret koji je nametnut jednoj društvenoj
grupi. Pripadnici i pripadnice LGBT zajednice treba da se zalažu za svoje interese
ali da se suštinski stvari neće promeniti
dokle god svi oni koji misle da su građani
i građanke, govoriću sad o Srbiji, ne shvate da je to pitanje za njih važno barem
koliko i za pripadnike i pripadnice LGBT
zajednice.
POLITIZACIJA UNUTAR SRPSKE
PRAVOSLAVNE CRKVE
Religija je inače nešto što u osnovi, bez
obzira koja je, pokušava da zagovara tradicionalne vrednosti i održanje status quo­-a.
Nije religija i nisu crkve mesto gde mi, makar u prvi mah, možemo očekivati da će
voljno odgovarati na izazove sveta u kojem
živimo i da će biti spremni da preispituju svoje pretpostavke. Govorim o srpskoj
pravoslavnoj crkvi i ne želim da kažem da
su svi glasovi koji su do sada do nas došli,
da je to neki opšti stav srpske pravoslavne
crkve, ja mislim da su ipak put do medija
našli pre svega oni koji su vrlo nasilni.
To su neke struje i politizacija priče unutar
srpske pravoslavne crkve. Želim da verujem da u srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje
oni kojima je važno da žive u društvu i da
ta institucija funkcioniše u društvu koje
nije nasilno i koje nije diskriminatorno, a
ne neke potpuno metafizičke pretpostavke
o tome kakva je nečija seksualnost i čemu
ona treba ili ne treba da služi.
DODVORAVANJE EVROPSKOJ UNIJI
Preko priče o paradi se u Srbiji u poslednjih
12 godina desio jedan fenomen koji je veoma loš, to je da je tema položaja LGBT osoba u srpskom društvu zapravo politizovana
na dnevno – političkom nivou, i da sada taj
odnos prema paradi ponosa i organizaciji
parade u Srbiji više zapravo govori o tome
kako procenjujete čije ćete glasove prikupiti
i da li ćete se dodvoriti EU i biti deo procesa
evropskih integracija, nego što zaista brinemo o tome u kakvom društvu živimo i u
kakvoj zajednici želimo da živimo.
PARADA – BORBA ZA INTERESE
SVIH GRAĐANA
Ja se potpuno slažem da ima i razloga –
za, i razloga – protiv. Među razlozima ZA
vidim to kao jedno markiranje političkog
prostora i ponavljam argument od ranije –
dokle god svi u zemlji Srbiji ne prepoznaju
da je parada ponosa mesto gde se bore svi
građani i građanke za svoje interese, dotle
će dometi te parade biti limitirani i obnavljati to markiranje jedne društvene grupe.
72
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
utemeljen naučni način, mislim da nećemo
imati probleme koje imamo danas.
BEZ PODRŠKE INTELEKTUALNE ELITE
ALEKSANDAR
SAŠA ZEKOVIĆ
PREDSJEDNIK UPRAVNOG ODBORA LGBT
FORUMA „PROGRES”, PODGORICA
HOMOSEKSUALNOST NIJE BOLEST
Posljednji primjeri ističu da su manifestacije
koje su bile organizovane, a koje su imale
karakter javnog izlaska na ulice dovele do
eskalacije nasilja u gotovo svim opštinama.
Koliko je tema vidljivija u društvu, toliko se
i pritisak prema LGBT zajednici i LGBT pokretu i opšte prema toj temi povećava. Ono
što je suština problema je strah. Pripadnici
LGBT populacije osjećaju strah da iskažu
svoj identitet u takvom okruženju, a okruženje je takvo da se u njemu homoseksualnost dominantno tretira kao bolest. Mislim
da to važi za cijelu regiju, da nije dovoljno
učinjeno već par decenija da se ispravi jedno nepravilno tretiranje homoseksualnosti.
Jer više ni zvanično ne postoji nijedna naučna činjenica koja potvrđuje da je to bolest
i mislim da su zvanične politike u gotovo
svim našim zemljama zakazale. Mislim da
jedan od glavnih instrumenata u tom dijelu
mora biti obrazovanje. Znači, kada naši građani, pogotovo mlađe generacije, počnu da
uče o tome na jedan kvalitetan, korektaran,
Registrovali smo na prvoj crnogorskoj povorci ponosa u Budvi da se značajan broj javnih
radnika našao na protivnoj strani. Naravno,
jedno je da neko može imati protivan stav
o nečemu, što je u domenu slobode govora,
izražavanja, ali čim se pridružite rulji koja je
spremna da linčuje one druge koji su samo
htjeli da potvrde da žele da budu ravnopravni u društvu, e to je onda već po meni
jedna jako loša poruka. Nažalost, tu je bilo
niz univerzitetskih profesora, čak dekana sa
državnih univerziteta. Ono što bih rekao, mislim da je jedna solidarnost crnogorske intelektualne scene i elite, nažalost izostala i da
je bila selektivna u tom dijelu. Međutim, generalno mislim da se gaji jedna solidarnost
prema LGBT zajednici kao jednoj zaista diskriminisanoj, ugroženoj i marginalizovanoj
grupi. Spadam u one koji smatraju da parada
možda proizvede socijalnu distancu ali takođe mislim da ništa bolje ne podstakne razvoj
mentalitetski i sazrijevanje mentalitetsko –
institucionalno nego jedna povorka ponosa.
I mislim da treba da se desi u svakom okruženju i da ih treba imati svake godine.
NEDOSTATAK SOLIDARNOSTI
Kada govorimo o podjeli odgovornosti i
tereta, na neki način je zaista previše LGBT
zajednica u cijeloj regiji prepuštena sama
sebi i čini mi se da se upravo osjeća taj
nedostak solidarnosti koji smo na nekim
drugim poljima, kad je riječ o ljudskim
pravima i borbi za neko pravednije društvo
73
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
itekako zajednički puno više dijelili. Društva u čitavoj regiji su opterećena pitanjima
organizovanog kriminala, korupcije, nedostatka dovoljne vladavine prava itd, ali prosto mora se razumjeti da ne možemo stati
i suspendovati realizaciju i unapređenje
ljudskih prava zato što društvo ima druge
prioritetne obasti. Prosto to su procesi koji
moraju teći paralelno i moraju teći zajedno
i moramo imati dovoljno kondicije i energije da sva ta pitanja zaista i riješimo.
VIŠESTRUKA DISKRIMINACIJA
Ključna je diskriminacija u porodici jer ona
sprječava saopštavanje osnovnog identiteta. Najčešće su ta da kažem našim rječnikom „ bruka i sramota” koja se može nametnuti porodici u tom okruženju, ključni
i sputavaju osobu da se oslobodi i naravno
da se u nekim teškim i dramatičnim situacijama opredjeli i na suicidan korak. U Crnoj Gori smo imali primjera da se roditelji
čak javno odreknu svoje đece zbog toga što
su kazali javno svoj seksualni identitet. I to
je nešto što se doživljava kao teška sramota
koja je učinjena za te porodice. I mislim da
LGBT osobama na Balkanu treba čestitati
koliko su mentalnu snagu pokazali, živjeti
ovih 20 godina u svom zlu i nevoljama koje
su se zadesile po svakom osnovu, a često
su LGBT osobe u poziciji višestruke diskriminacije. Kao pripadnici nekih drugih grupa, da li manjina ili osobe sa invaliditetom,
još u toj situaciji su trpjeli diskriminaciju
po osnovu svoje seksualne orjentacije i
rodnog identiteta. Kada to uporedimo sa
okruženjem mislim da tim osobama treba
čestitati na toj snazi koju su pokazali.
ZLATIBORKA POPOV
MOMČINOVIĆ
SARADNICA „SARAJEVSKOG
OTVORENOG CENTRA”, SARAJEVO
OSNAŽITI INSTITUCIJE
Najveći problem jeste zakonodavstvo koje je
doneto, koje je sad relativno povoljno kada
ga poredimo sa ranije važećim zakonima, ali
je problem što nisu institucije dovoljno osnažene i dovoljno senzibilizirane da te zakone
sprovode, a s druge strane LGBT osobe često
nisu dovoljno ni same upoznate sa svojim
pravima koje im ti zakoni pružaju. A onda
ima i taj segmet da i kad jesu upoznate, boje
se da se javno bore za svoja prava i otkriju
svoj identitet.
Legistlativa svakako doprinosi promjeni
položaja populacije LGBT, ali ukoliko samo
društvo ne iznese tu promjene u smislu da
ne pretvori u pakao život pripadniku LGBT
populacije koji se grčevito bori za svoja prava, onda zaista ne možemo računati da smo
napravili nešto veliko.
U BiH kada je bilo slučajeva napada, fizičkog
nasilja nad pripadnicima LGBT zajednice,
dešavalo se da na sudovima oni daju izjave
pred napadačima. Znači postoje te neke rupe
u samim procesima kad se nešto pokušava
74
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
rešiti i sankcionisati neko krivično delo i
onda to izaziva dodatni strah kod samih pripadnika i pripadnica LGBT zajednice.
DA LI JE PARADA PONOSA
KONTRAPRODUKTIVNA?
Parada je jedan od potpuno legitimnih načina njihove borbe, s tim što je u kontekstu
BiH i Balkana ne bih zvala paradom ponosa, pre bih je zvala protestom. Znači mi još
nismo došli do tog društvenog sazrevanja
da bi se LGBT osobe izborile za ravno-
pravnost, za svoja prava. Tamo gde jesu, to
jeste pride, one jesu ponosne na rezultate
koje su postigle, ali kod nas ja bih to pre
nazvala protestom i promenila i tu terminologiju. Ali ono što je bitno što se same
strategije tiče, postoje stajališta da to može
biti kontraproduktivno, da je možda bolje
postepeno raditi par godina na senzibilizaciji svesti, na edukaciji, na senzibilizaciji
institucija, obrazovnog sistema itd, pa
onda praviti paradu. Tako da postoji podeljenost unutar zajednice oko toga.
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
PETRA PEKICA (ZAGREB): Jako mi se svidjelo ovo što je rekao gospodin iz Crne Gore,
jer mislim da je zaista obrazovnaje nešto
što čini prevenciju iznimno bitnom u cijeloj
ovoj priči. Zato što naše nerazumijevanje
prema drugom, što god to točno značilo ili
potencijalna mržnja kao i ljubav, počinju
od najranijih dana.
NERIMANA RIFATBEGOVIĆ (SARAJEVO): Ne,
ne bojim se za produžetak ljudske vrste.
Ono čega se ja bojim su silna djeca u sirotištima. Toga se bojim. I bojim se društva
koje smatra da je u redu da imamo djecu po
sirotištima u situaciji kada mogu da dobiju
ljubav, o čemu mi u stvari danas ovdje
govorimo? Mi pričamo o ljubavi i pravu da
voli onoga koga želi i u situacijama kada
imamo djecu koja bi mogla da dobiju svu
tu ljubav, da imaju svoje roditelje, da imaju
brigu i njegu koja im treba, smatramo da
je bolje zadržati ih u sirotištima da bi na
neki način konzervirali našu predstavu o
zajednici onakvoj kakva treba da bude.
VLADICA JOVANOVIĆ (BEOGRAD) : Smatram
da postoje dva glavna problema. Prvo je
to što postoji taj neki podsvesni stav da su
75
SEDMO POGLAVLJE : LGBT POPULACIJA
mama, tata i dvoje dece koji su pravoslavci
i ne znam šta, samo to je porodica, a druga
stvar da svi ti ljudi koji su takođe deo
društva prosto ne postoje na sceni. To se
ne odnosi samo na LGBT populaciju nego
i na sve ostale manjinske grupe. Ono što
obrazovanje treba da uradi, pošto se stavovi
naših roditelja i starijih ljudi ne mogu promeniti, onda u školi mora da postoji jedna
atmosfera da smo mi svi jednaki, da svi
imamo prava i da sva ta nova deca i mladi
treba da se uče da imaju prava da iskažu
svoje mišljenje i da je ono relevantno.
PRILOG 1
14 država članica se homofobični incidenti
PORAŽAVAJUĆA STATISTIKA
prihvataju kao otežavajuća okolnost u kri-
Pema ovogodišnjem istraživanju Ipsos
vičnim delima. U samo dve države članice
Stratedžik marketinga 35% građana Srbi-
se rodni identitet i zločin na osnovu transfo-
je ne želi u susedstvu LGBT osobe, 40%
bične mržnje eksplicitno spominju zakoni-
ih ne želi za šefa, a 47,5% za prijatelja.
ma o zločinima iz mržnje. Zbog inkrimina-
Posebno je zabrinjavajuće to što je 28%
cije i progona na osnovu seksualne orjenta-
ispitanika navelo da su ljudi drugačije sek-
cije ili rodnog identiteta jedan broj pripad-
sualne orjentacije bolesne osobe i drža-
nika LGBT populacije odlučuje se za napu-
va treba da im obezbedi lečenje, dok 34%
štanje zemlje porekla. 33 države članice
smatra da nisu bolesni ali da je ta pojava
priznaju seksualnu orjentaciju kao osnov za
štetna po društvo i da država treba da je
progon u zahtjevima za azil, ali samo šest
suzbije. U Hrvatskoj je 60 % osoba izja-
država članica tu priznaje rodni identitet.
vilo da je bilo maltretirano u poslednjih
godinu dana. Negativno mišljenje o LGBT
populaciji u CG ima 47 % anketiranih, dok
42% smatra da je homoseksualizam bolest.
Zanimljivo je da 17% anketiranih smatra
da u CG ne postoji homoseksualizam.
PRILOG 2
PRILOG 3
OD POREMEĆAJA LIČNOSTI DO
NAUČNOG OBJAŠNJENJA
U XVI, XVII i XVIII veku, istopolni seks je
tretiran kao kriminalni prestup i oni koji su
ga počinili nisu bili smatrani ljudskim bićima. Odnos se promenio u XIX veku kada
je medicina, posebno psihijatrija ovu poja-
DA LI JE PODSTICANJE
vu počela da posmatra kao oblik mental-
MRŽNJE KRIVIČNO DJELO
ne bolesti. Do kraja 40-tih godina XX veka
Homofobični i transfobični incidenti ili zlo-
homoseksualnost se smatrala vidom psiho-
čini iz mržnje se u većini zemalja EU ne
patskih, paranoičnih i šizoidnih poremeća-
prikazuju u zvaničnim statističkim poda-
ja ličnosti. Homoseksualnost tretirana kao
cima o zločinima iz mržnje. Podsticanje
bolest lečena je zabranama i surovim medi-
mržnje, nasilja i diskriminacije na osnovu
cinskim tretmanima – kastracijom, ali bez
seksualne orjentacije smatra se krivičnim
efekta. Današnja nauka ne smatra homo-
delom u samo 18 država članica. U samo
seksualnost mentalnim poremećajem.
76
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
OSMO POGLAVLJE
CIVILNO DRUŠTVO U
ZEMLJAMA OKRUŽENJA
Da li nas i danas civilno društvo uči kako živjeti slobodno i kreativno, zašto
se najveći dio nevladinog sektora sada bori za puko preživljavanje, koliko
su NVO uticajne i moćne, kakav je odnos vlada, civilnog društva i nevladinog sektora – neke su od tema kojima su se bavili gosti Okruženja: Ivica Šola
(Osjek), Vanja Ćalović (Podgorica), Hedvig Morvai (Beograd) i Luan Shllaku
(Priština). Uvodničar emisije je književnik Enver Kazaz (Sarajevo).
77
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
UVODNA RIJEČ
ENVER KAZAZ
PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA, SARAJEVO
CIVILNO DRUŠTVO NAS UČI SLOBODI
Civilno društo nastaje tamo gdje postoji potreba za prostorom slobode, demokratizacije, pluralizacije i građanske akcije. Emancipatorska faza civilnog društva na južnoslavenskom prostoru bila je devedesetih godina prošloga stoljeća.
Trebalo je potkopati, dovesti u pitanje, srušiti nacionalističke režime. Tada je
civilno društvo označavano nacionalnom izdajom, petom kolonom, a radilo
se o najboljim pojedincima koji su na ovom prostoru imali viziju društvenog
razvoja, istinu povijesnog udesa i koji su znali šta žele zapravo da postignu od
društvenih vrijednosti.
Vlade su vrlo brzo shvatile koliko su opasne nevladine organizacije pa su u nevladinim formirale vladine organizacije. Tada dolazi do targetiranja, prodžektiranja, vorkšopiranja cijelog jednog praznog pojmovnog jezika kojim je neoliberalna ideologija htjela da simplementira u kvazikapitalizam, prvobitnu akumulaciju kapitala, divlja tranzicijska društva. Danas, civilno društvo uči nas kako je
moguće živjeti potpuno slobodno, kreativno i danas se civilno društvo bori za
preživljavanje. Nikad mu nije bilo teže, a, u stvari, ako ga pažljivo osluškujemo,
vidjećemo da su jedni politički klijenti vlada, a drugi ideali demokracije.
Vidjeli smo historijat civilnog društva u zemljama regije i otvorili pitanje budućnosti civilnog društva. Naime, ako rješava životne probleme ono je neuništivo. Ako je kapilarno uključeno u društvene probleme ono će se nužno
kontekstualizirati i rješavati probleme građana. Ideološke priče su završene.
Ostaju izazovi budućnosti. Ekologija, otvorene ljudske potrebe tipa zdravstvenog, socijalnog i sličnog osiguranja, školstvo, umrežavanje itd. Civilno društvo
je pobijedilo teške ideologije ali život još nudi izazova.
78
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
HEDVIG MORVAI
IZVRŠNA DIREKTORICA EVROPSKOG
FONDA ZA BALKAN, BEOGRAD
NVO NISU EKVIVALENT
CIVILNOG DRUŠTVA
Civilno društvo je stub demokratije. Ako
gledamo, civilno društvo se nalazi između
države i privatne sfere. To je tzv. treći sektor.
Civilno društvo obavezuje pravni poredak i
ono ne traži moć. Civilnim društvom dominiraju oblici organizovanja koji su pluralistički i različiti. Civilno društvo nije isto što i
nevladina organizacija. Znači, nevladine organizacije nisu ekvivalent civilnog društva.
VLASTI SATANIZUJU
CIVILNO DRUŠTVO
Ja mislim da je tretman nevladinih organizacija u svim zemljama Balkana još
uvek na nekom čudnom nivou, i od strane
građana, i od strane vlasti. Građani imaju
veliko nepoverenje u civilno društvo koje
poistovećuju sa nevladinim sektorom tako
da tu uvek dolazi do zbrke. Tu naravno
ima puno razloga zašto je to tako. Razlog
su i međunarodni donatori koji su praktično stvorili taj nevladin sektor u celom
regionu, kao što smo i čuli, što je, naravno,
doprinelo tome da se region razvije, ali je s
druge strane unelo neko nepoverenje zbog
netransparetnosti i zbog nekih procesa
koji građanima jednostavno nisu dovoljno
vidljivi, dovoljno jasni. Tome doprinose
i mediji, a naročito vlasti koje satanizuju
civilno društvo kako kad im odgovara, nekad koriste, nekad doprinose tome da se
civilno društvo tretira kao izdajničko…
UKLJUČITI GRAĐANE U
PROCES ODLUČIVANJA
Da se demokratija gradi u jednom društvu
neophodno je uključivati građane u procese odlučivanja i zato postoje NVO koje rade
na tome da utiču na donošenje raznih politika, zagovaraju određene politike i one
uspevaju da otvore razne kanale prema
vlastima. Ta komunikacija nije kvalitetna.
Ja imam pregled opet na regionalnom nivou zato što moj fond podržava tink-tenk
organizacije koje se bave istraživanjima i
zagovaranjem, i one bez obzira na kvalitet
posla, jako teško mogu da pronađu načina
kako da utiču zaista na procese odlučivanja. Često bi te organizacije mogle biti
konsultovane, često bi vlasti mogle da se
posluže znanjem, iskustvom itd. Međutim
to još nije uobičajeno, i zbog nepoverenja
i zbog nedostatka mehanizama kako to na
najbolji način da se radi.
CIVILNO DRUŠTVO KAO FAKTOR
EVRO-INTEGRACIJE
Civilno društvo je u suštini faktor evro-integracije zato što je civilno društvo stub
demokratije. Civilno društvo je, u stvari,
demonstracija koncepta građanina, zato što
79
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
se u civilnom društvu građanin angažuje.
On se aktivira i na taj način se pokazuje da
građanin razume da ima odgovornost i prava. Na taj način civilno društvo ako u svojoj
aktivnosti promoviše vrednosti koje su u
skladu sa demokratskim principima koji
su opet istovetni sa onima kojima težimo u
evropskim integracijama, na taj način ono
utiče. Opet, imamo i dio izdvojenog civilnog
društva, odnosno taj podskup nevladinih
organizacija koje i na direktan način rade u
partnerstvu sa vladom i sa vlastima kako bi
unapredili ove naše države na tom putu.
ima svoju ulogu zato što je to način organizovanja i učešća građana.
Ja mislim da je ovo vrijeme društvenih pokreta i oni se razvijaju zahvaljujući novim
tehnologijama i moglo bi se reći u nekom
idealnom svetu ako imate dovoljno osnažene društvene pokrete nije više u stvari ni
toliko važno ko je na vlasti.
NEVLADIN NE ZNAČI ANTI-VLADIN
Danas nevladine organizacije prvenstveno
teže da postanu partneri vlastima. Organizacije koje mi podržavamo u celom regionu,
pokušavaju da utiču na proces donošenja
određenih zakona, odnosno zagovaraju
određene javne politike i neke su uspešne,
a neke nisu. Ono što je meni problematično
je da u ovom slučaju, pruža se neka usluga,
neki kvalitet i te organizacije moraju jako da
se potrude i bore da uopšte dođu do nekog
stepena razmene informacija. Meni je užasno žao, zato što je jako veliki trud uložen
u taj posao, a sa druge strane jednostavno
nema dovoljno razumevanja da se to iskoristi na pravi način.
CIVILNO DRUŠTVO – NAČIN
ORGANIZOVANJA I UČEŠĆA GRAĐANA
Danas se približavamo onome što se dešava u razvijenijim demokartijama gdje
civilno društvo ima i te kako svoju ulogu. I
u najrazvijenijim državama civilno društvo
VANJA ĆALOVIĆ
IZVRŠNA DIREKTORICA MANS, PODGORICA
BORBA PROTIV KORUPCIJE I
ORGANIZOVANOG KRIMINALA
Mi se borimo protiv korupcije i organizovanog kriminala. Kad govorimo o tome
primarno se bavimo korupcijom na visokom nivou. Vi znate da je Crna Gora jedina zemlja u regionu i jedna od rijetkih u
Evropi koja nikada nije promijenila vlast. I
znate vrlo dobro da su protiv čelnika i naše
aktuelne vlasti nekoliko zemalja pokrenulo
sudske procese, upravo zbog povezanosti
s organizovanim kriminalom. Tako da to
jeste težak posao, ali to je pitanje izbora.
Svaki posao je težak ukoliko ga zaista ozboljno radite. Ono što je vrlo važno kada
je MANS u pitanju to je da mi imamo vrlo
80
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
veliku podršku građana za to što radimo i
u velikoj mjeri utičemo na javno mnjenje
i utičemo na stavove građana da oni budu
što slobodniji i da traže da vlast radi ono
što je u javnom interesu.
sarađuju sa zemljama EU, objašnjavaju da
je to otvorenost Crne Gore prema saradnji
sa međunarodnim organizacijama. A, kada
mi sarađujemo sa EU, onda oni kažu: šta
to vi radite protiv Crne Gore?
PREPOZNATI PROBLEME GRAĐANA
(NE)PARTNERSTVO NVO I VLADE
Izuzetno je značajno da organizacije budu
u kontaktu sa građanima. Znate, jedno je
pitanje kada vi radite u jednoj NVO koja
ima odličnu kancelariju i dobijate ogromnu
platu i nikad u životu niste pošli na teren
a pretendirate da znate koji su to problemi
građana. A drugo je to kada zaista pođete
na teren i razgovarate sa tim ljudima o svakodnevnim problemima sa kojima se oni
susreću i svakako pokušate da učinite sve
što je u vašoj moći. Mojim kolegama bih
sugerisala da nikada ne dođu u situaciju da
zavise od volje samo jednog donatora. Jer
onda dođu u situaciju da rade ono što taj
donator hoće.
To partnerstvo zavisi od vlade. Mi se borimo protiv korupcije i organizovanog kriminala i bilo bi prilično licemjerno da sa
pojedincima iz vlasti koji su korumpirani
i povezani sa organizovanim kriminalom
pričamo o tome kako će oni da se odvežu
od organizovanog kriminala. Međutim,
ono što je mnogo opasnije, to je ono što
vlast formira svoje nevladine organizacije
da bi dobila legitimitet za određene politike i da bi na taj način pokušala da fingira
neku demokratiju. Ali, ja zaista mislim da
će u procesu evropskih integracija, nevladin sektor imati i već ima jednu funkciju
koja će ići ka tom pravcu da se određene
stvari i određena prava koja građanima
pripadaju i određeni zakoni koji nisu fer i
pošteni promijene i u tom smislu da ćemo
imati priliku da zaista poguramo, ne mogu
reći vlast, koliko same građane da oni izvrše pritisak na tu vlast da zaista dođe do
nekih promjena.
VLAST NAS VIDI KAO
STRANE PLAĆENIKE
Mi se trudima da kada god otkrijemo konkretan slučaj organizovanog kriminala ili
korupcije da ga dokumentujemo i objavimo i tražimo neku konkretnu izjavu.
Na osnovu toga naravno, s jedne strane,
tražimo da tužilaštvo i sudstvo to procesuiraju i da te ljude pošalju u zatvor, a s
druge strane, ukoliko su to namjerne ili sistemske greške u zakonima da se ti zakoni
promjene, da do toga više ne bi dolazilo.
I onda kad imate vrh vlasti koji je korumpiran onda se oni trude da nas prikažu
recimo kao strane plaćenike. I kada oni
UKAZIVATI NA PROBLEME I
PREDLAGATI RJEŠENJA
Povjerenje se stiče samo radom i nadovezaću se na ovo što ste govorili vezano za
uticaj na izmjene određenih zakona. Mogu
vam dati primjer da smo mi na prethodnim
predsjedničkim izborima u Crnoj Gori ukazali na ogroman broj nepravilnosti i korup-
81
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
cije koja se dešavala i danas smo u situaciji
da smo u parlamentarnoj radnoj grupi i
da je gotovo 50% izmjena zakona koje su
prihvaćene i predložene upravo od strane
Mansa. Dakle, mi smo bili u stanju da ukažemo na problem i da predložimo rješenje
toga problema i to je nešto što građani
prepoznaju. Ako se vi samo pojavite i kažete – evo mi smo sad odlučili da se nečim
bavimo, vrlo teško možete da dobijete bilo
čije povjerenje, kako samih građana tako
i donatora i bilo koje političke strukture.
Veliki broj nevladinih organizacija jednostavno, iako ima neka rješenja, ne može da
uspije da ih predloži vlasti. Mislim da je to
i pitanje odgovornosti vlasti koja neće da
primijeni određena rješenja, ali mislim da
je i u velikom broju slučajeva to i problem
nevladinih organizacija koje nemaju utemeljenje u javnoj podršci, nemaju nikakva
konkretna znanja iza toga, a guraju neka
rješenja koja možda zaista i ne odgovaraju
stvarnom kontekstu zemlje nego ih prepisuju iz nekih drugih zemalja.
LUAN SHLLAKU
IZVRŠNI DIREKTOR KFOS, PRIŠTINA
NVO KAO DAMOKLOV MAČ
Mi sve više i više bivamo jedna nevladina
organizacija koja ima svoj program i koja
radi kao da je jedna obična nevladina organizacija, a ima i onaj drugi deo donatorski
gde pomažemo ostale institucije. NVO su
uletele u nešto što se zove tržište NVO. A
to tržište je u prvom redu donatorsko tržište, a ono drugo tržište koje bi trebalo da
bude normalno, gde bi vlade trebalo da
imaju određeni deo budžeta za pospešivanje rada nevladinog sektora, uglavnom
ne radi u regionu. Sama činjenica da jedan
deo nevladinih organizacija stoje kao Damoklov mač iznad vlada, da one znaju da
će napraviti veliki šou ako nešto veoma
konkretno u oblasti korupcije ispadne.
Onda je vrlo moguće da te vlade sve manje
hrabro ulaze u takve transakcije.
IZMEĐU PRESIJE I PARTNERSTAVA
Nevladine organizacije su stalno negde na
rubu. One mogu biti i grupa presije prema
vladama za sve ono što oni ne učine dobro
i sve reforme koje još ne idu nikako. Sve
to dovodi do situacije da mi jednostavno
82
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
očekujemo da ćemo u Evropi biti nakon
10 ili 15 godina. Drugim rečima, to je jedna od uloga, da ti stalno budeš ta grupa –
presija. Druga grupa je da budeš partner
vladama. Celo društvo u sebi ipak sadrži
dosta potencijala koji vladi potpuno fali.
Jednostavno ga vlada nema, pogotovu
ove naše mlade civilne administracije,
koje jednostavno nemaju potencijala da
bi same odradile nešto, pogotovu u nekim
oblastima, recimo u oblasti ljudskih prava,
očuvanja životne sredine, kulture i svega
ostalog...
ja je da će one pospešiti demokratizaciju
određenih sektora u društvima, a populisti
i ostali imaju bolju ponudu. Oni kažu mi
ćemo skinuti ove koji rade loše i koji ne
znaju, mi ćemo ih skloniti. I to je u ovom
trenutku malo bolja ponuda u odnosu na
ponudu civilnog društva.
REVOLUCIJE SA UKUSOM
CIVILNOG DRUŠTVA
Civilno društvo često ima tu ulogu da ono
informiše na neki način bolje javnost da bi
tu stvorilo kritičnu masu za malo veće promene. Kad pričamo o velikim promenama,
mislimo na one promene koje je civilno
društvo napravilo, recimo u Srbiji obaranje
Miloševića pa u Hrvatskoj Tuđmana i svih
ostalih. Na neki način su sve te obojene
revolucije imale taj ukus civilnog društva,
odnosno nevladinih organizacija koje su te
velike promene uspele da naprave. I sada
u ovom kontekstu, ja mislim da ipak nije
100% istina da su nevladine organizacije
bile samo one koje su tako velike promene
uspele da stimulišu.
IVICA ŠOLA
ŠEF KATEDRE ZA MEDIJSKU KULTURU
NA SVEUČILIŠTU U OSJEKU, OSJEK
GRAĐANSKO DRUŠTVO – PROSTOR
SLOBODNE INICIJATIVE
Najveći problem građanskog društva ovdje
je razvijati građansko društvo u plemenskoj kulturi. Tu sve počinje i završava.
Građansko društvo, to je ono područje neprisilnog, slobodnog udruživanja u svrhu
određivanja vrednota i interesa između
države i pretjerane regulacije države i pretjerane divljine tržišta. To je dakle prostor
slobodne inicijative koja je neprisilna.
BORITI SE PROTIV POPULIZMA
Nevladine organizacije će jednostavno
morati i da ojačaju u prvom redu zbog toga
što će sigurno izgubiti rat protiv populizma
i nadorastućeg nacionalizma jer ponuda
civilnog društva i nevladinih organizaci-
BAVLJENJE KONKRETNIM
PROBLEMIMA
Ja nisam investigivac niti ćemo se igrati teorija zavjere, ali najbolje su prolazile one
udruge koje su se bavile konkretnim proble-
83
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
mima ljudi tih devedesetih godina. Znači,
koje su živjele u zajednici, kojima neko iz
vana nije rekao što treba ljudima činiti, ajmo
razvijati otvoreno društvo. Gdje ćeš razvijati
otvoreno društvo kad granate padaju. Dakle,
to su, prije svega, karitativne udruge, dobrotvorne udruge, to su studentske udruge koje
su se bavile problematikom demokracije ali
tada u medijima nisu dobivale toliko prostora. Dakle, bilo je uspjeha ali paradoksalno:
najviše su uspjeli oni koji su imali najmanje
novaca, uglavnom ljudi domaći, a puno
manje udruge koje su bile iz vana i koje su
nastupale docirajući i elitistički.
NGO MAFIJA
Najgori izraz koji sam ja čuo o civilnom
društvu je NGO mafija, s obzirom da mnogi od tih ljudi vozi audi 6. Izašli su sada
podaci za Hrvatsku: od države su dobili 1,5
milijardi kuna, iz drugih izvora 3,3 milijarde, znači preko pola milijarde eura se vrti
u cijelom tom sektoru, a za znanost samo
0,7 posto proračuna, za poljoprivredu
mnogo manje. I ljudi tu stječu stereotipe –
veliki novac. I tu je nastao zraz NGO mafija. Samo pet ljudi se stalno pojavljuje, oni
od toga dobro žive, bave se isključivo onim
što ja opet naglašavam, ne problemom zajednice, nego nekom svojom ideologijom,
nekom svojom pričom. I stalno njih pet,
kao da u cijelom NGO sektoru u Hrvatskoj
ima samo pet ljudi, to je problem.
IZMEĐU INTERESA GRAĐANA
I KRUPNOG KAPITALA
Najčešći uzroci nesporazuma događaju se
upravo oko velikih investicijskih projekata.
Tu se radi o problemima okoline, urbanizma, ekologije. S jedne strane je krupni kapital koji želi da investira (slučaj Dubrovnika), a s druge strane su interesi građana
da sačuvaju okolicu kakvu oni misle da bi
trebalo. Imamo, s jedne strane, kapital i s
druge, sve veći trend u Evropi gdje se sve
veći broj tema vrti oko ekologije, održivog
razvoja itd. Trenutno u Hrvatskoj, meni je
to drago, više se ne bavimo ideologijama,
već se bavimo konkretnim problemima
koji su bitni za život zajednice. S jedne
strane kapital, s druge strane investicije,
i tu najviše nevladin sektor, od Istre do
Dubrovnika, preko Slavonije, u kontekstu
ekologije i održivoga razvoja, najviše ulazi
u sukobe i sa vlašću i sa kapitalom. Ja ću
zadržati za sebe na čijoj sam strani.
NOVAC JE KLIZAV TEREN
Mi stalno govorimo o novcu i to je loše
za nevladine udruge da se stalno priča o
nekom novcu, o finansiranju. Najveće projekte u Hrvatskoj, (ja ću spomenuti u Osijeku udrugu volontera Veronkin rubac),
najuspjelije projekte napravili su volonteri.
Često je volja građana da daju svoje znanje
i čuda se naprave. Mislim da je to jedan
od puteva, dakle put volonterizma kojim
treba ići građansko društvo jer što se tiče
novca to je uvijek klizav teren, razvijanje
teorija zavjera. S druge strane, kad neko
finansira, on traži nešto za uzvrat. Tijekom
Haškog tribunala, jedan čelnik jedne nevladine udruge je priznao da je morao naći
više žrtava što je dobijao više novca, to je
objavljeno i to nije na čast civilnog društva.
84
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
NERIMANA RIFATBEGOVIĆ (SARAJEVO): Uz
sve što smo čuli i uz sve kritike koje postoje
kao što je već rečeno i osnovano, ja mislim
da se ne smije zaboraviti uloga koju su
nevladine organizacije imale i koju i dalje
imaju. Ja bih se osvrnula samo na primjer
udruženja koje je u Crnoj Gori. U današnjim državama u regionu, gdje možemo
reći opravdano da postoji sistemska
korupcija, vi ne možete očekivati da borba
protiv korupcije dođe od samih institucija
i upravo iz tog razloga civilni sektor je taj
koji može da stavi na dnevni red one teme
koje treba da budu riješene.
PETRA PEKICA (ZAGREB): Zbog toga što
civilnom društvu nedostaje finansija to
se u Hrvatskoj odrazilo na to da su organizacije civilnog društva doživjele svoj
bum, odnosno našle izvor za konstantno
finansiranje, međutim, iz toga razloga sada,
nakon ulaska u EU, pojavljuje se jedna
potencijalna prijetnja za civilno društvo u
Hrvatskoj. Sa novim fondovima koji će biti
na raspolaganju, tim organizacijama tražiće
se mnogo veće sufinansiranje, odnosno
novac od strane organizacija koje one same
moraju uložiti u organizaciju projekta.
DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Ja bih se osvr-
nula na jedan od emitovanih priloga u kom
su iznijeti rezultati istraživanja gdje se kaže
da zapravo 1% ispitanika potvrđuje da je
dijalog između nevladinog sektora i države
zapravo vrlo opsežan i opravdano sumnjam
da su ispitanici zaposleni u javnoj upravi...
Govorim o tome da dobrim dijelom u javnoj upravi postoji inicijativa za uključivanje
civilnog sektora u proces odlučivanja samo
u smislu ispunjavanja formalnih uslova koji
su potrebni za usvajanje nekog zakona ili
akta. Ne postoji ona istinska želja i nada i
potreba da se zapravo donose rješenja koja
su u korist i na korist samog građanstva.
MILOŠ ĐINĐIĆ (BEOGRAD): Dakle, mi smo
prešli put od antiratnih, humanitarnih akcija, veće demokratizacije, ostvarivanja elementarnih ljudskih prava i došli smo danas
85
OSMO POGLAVLJE : CIVILNO DRUŠTVO U ZEMLJAMA OKRUŽENJA
do toga da se građani, sve više udruženi,
bave stvarima kao što su post – materijalne
vrednosti. Dakle, zaštita životne sredine,
rodna ravnopravnost, neki drugi korpus
ljudskih prava itd. Dakle, civilno društvo
kao jedna vibrantna fleksibilna, dinamična,
inovativna skupina građana kao takva ima
potencijala da radi još dugo nezavisno od
menjanja konteksta evropskih integracija ili
promena nekih konkretnih politika.
PRILOG 1
BROJ NIJE SRAZMERAN MOĆI
koji ne znaju da li taj dijalog uopšte posto-
Stvarna snaga civilnog društva se suštinski
ji. Većina organizacija ima jasno napisanu
ne može statistički izmeriti. Broj udruže-
misiju ali tek polovina ima napisan stra-
nja građana i NVO nije srazmerna moći
teški plan. Zanimljivo je da skoro polo-
koju poseduju u zemljama u okruženju. U
vina nije upoznata ili je samo delimično
Hrvatskoj je registrovano 46.000 udru-
upoznata sa pravnom regulativom koja se
ženja građana u Srbiji preko 19.000.
odnosi na organizacije civilnog društva.
Broj udruženja građana registrovanih u
Više od polovine organizacija sarađuje sa
BiH neznatno premašuje 12.000, dok je
državom organizovanjem vaninstitucional-
u Makedoniji evidentirano 4.000 udruže-
nog obrazovanja (seminari, treninzi) dok
nja. Najviše njih, 27% bavi se socijalnim
ostali uglavnom sprovode akcije u lokalnoj
uslugama. Kulturom i medijima se bavi
zajednici.
23%. Obrazovanjem oko 10%, a međunarodnom saradnjom, religijom, filantrop-
PRILOG 3
skim posredništvom i promocijom volonte-
OD KOGA ZAVISI OPSTANAK
ra manje od jedan odsto. Tek svaka deseta
organizacija ima više od dvadesetak aktivista. Najčešće je broj aktivnih ljudi među
njima između pet i deset.
CIVILNOG DRUŠTVA?
Opstanak i održivost civilnog društva najviše zavisi od podrške države. Čak 82%
ispitanika smatra da države ne pružaju dovoljno podrške. Glavnu prepreku u
PRILOG 2
razvoju civilnog društva 78% njih vidi u
NEMA DIJALOGA
nerazvijenosti donatorstva poslovnog sek-
O dijalogu između države i civilnog druš-
tora. Zanimljivo je da 73% ispitanika oce-
tva ankete u gotovo svim zemljama regi-
njuje da je osnovni problem u povlačenju
ona dale su slične rezultate. Odgovor:
domaćih donatora. Isti je procenat onih
dijalog ne postoji dalo je 5% ispitanika.
koji upućuju na nerazvijenu saradnju sa
Da je dijalog ograničen smatra 47% njih.
lokalnim vlastima. S druge strane, najma-
Dijalog je osrednji odgovorilo je 42%.
nje značenje za održivost civilnog druš-
Samo 1% ispitanika smatra da se izme-
tva prema mišljenju ispitanika imaju loša
đu države i civilnog sektora vodi opsežan
saradnja sa medijima i negativan stav oko-
dijalog, što je dvostruko manje od onih
line, oko 55%.
86
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
DEVETO POGLAVLJE
RATNI ZLOČINI
Cilj ove emisije nije bio ispitivanje pravičnosti Haškog tribunala nego potenciranje potrebe da se procesuiraju ratni zločini; šta se uradilo, dokle se stiglo,
šta predstoji, gdje su smetnje i koliko su se naša društva suočila sa svim onim
što je počinjeno. Gosti emisije su: Dragan Markovina (Split), Veseljko Koprivica (Podgorica), Smail Čekić (Sarajevo) i Ivan Jovanović (Beograd). Uvodničar
emisije je književnik Renato Baretić (Split).
87
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
UVODNA RIJEČ
RENATO BARETIĆ
PISAC, SPLIT
ZLOČINCI SA AUROM VITEZOVA
Ja bih volio prvo napraviti jedan mali test. Da li postoji u ovom studiju danas neko ko
misli, ko je siguran, da u njegovo ime nije počinjen baš niti jedan ratni zločin? Dobro
je...nema. Naime, ratni zločini se uvijek čine u tuđe ime. Kad bi zločinci radili to što
su radili, u svoje ime, oni bi bili jednostavno ubojice ili koljači ili silovatelji. Kad bi
radili u svoje osobno, lično ime, ne bi ih mogli napraviti toliko koliko su ih napravili.
Zato rade u tuđe ime i pozivajući se na nas, tad dobiju stanovitu auru vitezova sa čak
plemenitom misijom. Nikad nas nisu pitali da li mi to želimo. Nikad nisu doduše
pitali ni one koji se s tim na neki način i slažu, čak im i odgovara da je to napravljeno
u njihovo ime ali bez pitanja. Jer oni ne bi da zaprljaju ruke sami i oni bi htjeli čuvati
svoj miran san. Ja bih volio da ova emisija i razgovor koji će uslijediti budu usmjereni upravo prema toj drugoj grupaciji, ali nekako mi se čini da ga danas neće slušati
baš previše ljudi iz te grupacije jer oni ne gledaju ovakve emisije, oni vole nešto da
im može opustiti mozak. A ova emisija nije usmjerana opuštanju mozga.
Svešćemo se ponovo na ono – pometimo svi ispred svoga praga. Nemojmo dopuštati drugima da nam metu, nemojmo se mi praviti važni i mesti pred tuđim pragom.
Ali treba mesti dok se metla ne istroši pa onda uzeti novu i mesti dalje zbog ovih
mladih ljudi. Šta će njima neprijatelji u životu, treba imati prijatelje i stvarati nove
prijatelje. Šta će im neprijatelji? Možda je poredba neumjesna, ja silno mrzim plaćati porez i račune, a plaćam ih redovito, svakih dva mjeseca. Mene duša boli, ali kad
platim osjećam se dobro jer sam onda miran dva mjeseca. Nekako na ovom tragu
bih volio da razmišljamo svi i da to jednostavno platimo sami sa sobom, otvorenog
uma da se ne bi događalo ništa slično. A što se tiče satire koju ste spomenuli na ovu
temu, ja vam mogu svima preporučiti knjigu pjesama „Pjesme iz Lore” Borisa Dežulovića, to je jedna od tih metli koje metu naše nevolje.
88
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
„BILI SMO NAPADNUTI”
DRAGAN MARKOVINA
POVJESNIČAR, SPLIT
POSLJEDICE NERAŠČIŠĆENE
PROŠLOSTI
Mislim da je ključni problem naših društava nakon raspada zemlje ta činjenica nesuočavanja sa zločinima koji su se događali
u njihovo ime, svakog društva pojedinačno, a mislim takođe da to vuče genezu iz
Drugog svjetskog rata i činjenice da nismo
osvijestili što je taj rat zapravo bio i kako
se to zlo događalo.
Dakle, činjenica je da nismo ništa iskreno
razgovarali o onome što se događalo, da
su tada etnički čišćeni manjinski narodi
radi neke kolektivne odgovornosti Njemaca, Italijana, da se bilo normalno useliti u
tuđi privatan stan itd. Tako da je taj Drugi
svjetski rat ostavio trajne posljedice koje
smo mi sada u puno žešćem obliku, barem
u civilnim sredinama, proživjeli ponovo.
Što se tiče broja žrtava mislim da je to potpuno suludo raspravljati jer ako se u nečemu vidi sistem i sustav, vidi se neovisno
o tome koliko je ljudi ubijeno ili nije, a to
nije nikad incident.
Mislim da je nešto u Hrvatskoj ipak napravljeno. Ne postoji dakle nikava izravna
negacija da se ništa nije događalo, ali se to
uglavnom pravda činjenicama – eto, bili
smo napadnuti, to je posljedica, pa to nije
bilo planski itd. I to se moglo možda najbolje vidjeti na slučaju kada je Gotovina oslobođen svih optužbi i kada je 90 % društva
ušlo u jedan kolektivni trans u kojemu više
jednostavno nije bilo mjesta ni za žrtve ni
za ono što se događalo.
Na nekoj razini visokoj i zakonskoj, Hrvatska je svakako došla do kraja. Ali, meni je
užasno neprijatno živjeti u gradu u kojem
nije riješen slučaj Lora i to mislim da sasvim dovoljno govori.
INTELEKTULNA KLIMA NA
POSTULATIMA DEVEDESETIH
Što je ambijent u kojem se u ime nekog
nacionalnog romantizma po meni 19-stoljetnog, tu nacionalnu samostalnu državu
postavlja kao jedan apsolut koji bi trebao
biti ispred svega, zapravo nas sprječava da
izgradimo humanije društvo, i da recimo,
konkretno u Hrvatskoj, uvažimo manjine,
tako sad imamo ovaj problem Vukovara
itd. Dok se ne promijeni intelektualna
klima koja je u gro slučajeva u Hrvatskoj
ipak ultra-konzervativna ili možda malo
blaže konzervativna ali na temeljnim postulatima devedesetih, teško da će doći do
pomaka.
89
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
IZ ISTORIJSKOG NASLJEĐA
NISMO NIŠTA NAUČILI
Da sad ne ulazim u detaljnu analizu, naravno da se rat vodio iz viših interesa,
naravno da su mnogi ljudi iz idealističkih
razloga branili svoj dom, ali oni svakako
ne znaju ništa o velikoj priči koja se po
meni događala u cijelom tom procesu gdje
sam prilično uvjeren da je dobar dio toga
planski izveden i dogovoren unaprijed.
Sad nemam nikave stopostotne dokaze ali
mislim da je prilično izvjesno da je ovo što
govorim činjenica. A tom nekom negativnom povijesnom ili istorijskom nasljeđu,
naprosto ako smo mogli da imamo ljepše
pozitivno istorijsko nasljedje od oslobodilačke borbe naroda protiv fašizma, ako
se na to ne želimo oslonili, nego ćemo se
oslanjati na ovo iz 1941. sve vrste fašizma
domaćeg, onda je stvarno pitanje kakvi
smo to mi ljudi.
Nema nazad, što se na ovim prostorima
odigralo, odigralo se. Ja se bojim da nažalost nemamo lijeka za to, jer ako je bilo
moguće nakon onih strahota Drugog svjetskog rata, ne samo na prostoru bivše zemlje, nego na prostoru čitavog evropskog
kontineta pa i šire, ako nam to iskustvo i
takvo zlo u prilično nedavnom razdoblju
nije bilo dovoljno da ponovimo isto, onda
zaista ne znam što će biti…
VESELJKO KOPRIVICA
NOVINAR, PODGORICA
POSLIJE NALOGODAVCA IZVRŠIOCI
Na teritoriji Crne Gore počinjeno je pet
ratnih zločina od njih je procesuiran samo
jedan koji je dobio konačan sudski epilog.
Ostala su još četiri, maratonski sudski procesi su u toku, još niko nije osuđen i po
meni je najbitnije da primjereno i zaslužno
prvo budu kažnjeni nalogodavci i aspiratori, a onda neposredni izvršioci.
Uglavnom se znaju imena ubijenih, a
ubica, oni i dalje imaju status osumnjičenih. Još niko nije zvanično punosnažno
osuđen, tako da mislim da je vrlo teško i
utvrditi imena počinalaca tih zločina, zato
što je bio veliki broj učesnika, sve je manje
svjedoka, uništena je dokumentacija i sve
je manje interesovanja čak i od sudova.
Manipuliše se i u medijima i u javnosti,
tako da je iluzorno očekivati da se zna precizan podatak.
ZLOČINI BEZ ZLOČINACA
Niko ne negira da nisu zločini počinjeni,
ali imamo zločine bez zločinaca, sporu
pravdu, gotovo nepravdu. Sudovi odugovlače, sve ide na to da se stvar zataška,
90
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
u stvari suština je kad se govori o ratnim
zločinima u Crnoj Gori da se ne dođe do
nalogodavaca, da se oni ne izvedu pred
lice pravde, a to su i u devedesetim skoro
isti ljudi koji su na vlasti i danas, naravno
tu nijedna vlast neće protiv sebe da radi i
onda je krivica svaljena na neposredne izvršioce, čak na svjedoke koji su se usudili
da svjedoče o ratnim zločinima, kao što je
Slobodan Pejović svjedočio protiv deportacije BH izbjeglica. Tako da se sve tu pomiješalo i traje...
Apsurd je, kod nas se sudi pripadnicima
vojske i policije za ratne zločine, uglavnom njima i zato se oni brane da su dobili
naloge od vrhova vojske i policije i da su
poštovali zakon. I niko nije priznao da je
počinio zločin.
Politička elita, odnosno aktuelna vlast je
bila involvirana u sve te zločine koji su se
desili tokom devedesetih i sve radi da spasi
sebe, da krivicu svali na neposredne izvršioce i to one najnižeg ranga. Dalje, čak
i opozicija nije zainteresovana, makar se
javno ne eksponira kao takva, da se istraže
ti ratni zločini.
NEDOSTAJE JAVNA OSUDA
Što se tiče intelektualne elite, mislim da
se ne može govoriti o nekom većem broju
intelektualaca. I oni koji nisu bili na vlasti
početkom 90-tih, oni su prešli na stranu
vlasti, uhljebili se, udomili, kao poslanici
ili kao novinari, urednici, po raznim udruženjima. Tako da je vrlo mali broj ostao
i zato nemamo snage. Okupljeni su oko
nekoliko medija i nevladinih organizacija
i nemaju snage da se izbore sa političkom
elitom koja kontroliše i sudstvo i medije i
policiju.
Ono što je zanimljivo, posebno nama koji
to osuđujemo je da nema moralne osude u
javnosti. Sudske će možda i biti, nekoga će
zakačiti, ali javnost ne osuđuje nego čak i
opravdava.
HIPOTEKE PROŠLOSTI
Da ne zaboravimo, mi živimo na području
gdje imamo višak istorije i nažalost manjak
razuma i pameti, tako da uvijek to može da
se ponovi i nisam optimista da neće opet iz
naftalina iskopati neki događaj, sve dok sudovi ne kažu svoje, istoričari svoje, dok se
potpuno ne rasvijetle svi zločini i da nema
tabu tema, uvijek će to ove mlade generacije nositi kao hipoteku, kao i mi. Tako da
bez rasvjetljavanja svakog ratnog zločina
uvijek postoji potencijalna opasnost da se
jave ratni zločini i ratni zločinci.
91
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
SMAIL ČEKIĆ
PROFESOR UNIVERZITETA U
SARAJEVU, SARAJEVO
PRIČA O RATNIM ZLOČINIMA
NIJE ZAVRŠENA
U Bosni i Hercegovini priča o ratnim zločinima, o genocidima i drugim oblicima
zločina protiv čovječnosti i međunarodnog
prava još uvijek nije završena i bojimo se
da je pitanje kada će zapravo biti završena.
Zadataka je još mnogo, postavlja se pitanje zašto je to tako, prije svega treba imati
u vidu činjenicu da su u BiH za razliku
od ostalih bivših republika, članica bivše
države, izvršeni najmasovniji, najmonstruozniji zločini, uključujući genocid nad
Bošnjacima u ambijentu jednog međunarodnog oružanog sukoba. I zapravo na tom
planu do sada značajni pomaci su učinjeni
u pravcu naučnog istraživanja svih tih oblika zločina...
NEGIRANJE GENOCIDA JE
POSLJEDNJA FAZA GENOCIDA
U Bosni i Hercegovini genocid i drugi oblici zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava se i dalje prikrivaju, minimiziraju, relativiziraju, osporavaju i negiraju. Kad
govorimo samo o tom procesu, ja ću vas
podsjetiti da svi poznati istraživači iz oblasti holokausta i genocida smatraju da je
negiranje genocida zadnja faza genocida.
To drugim riječima znači da genocid, nažalost, u BiH još uvijek traje, ne samo kada
je u pitanju ova faza o kojoj mi govorimo,
nego postoje i akti genocida u skladu sa
konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju
genocida koji potvrđuju ovu činjenicu – da
genocid, naglašavam posebno nad Bošnjacima, i dalje traje.
Suštinski je problem utvrditi broj žrtava.
Treba naglasiti da se tu radi o jednom
veoma teškom, izuzetno složenom, osjetljivom, odgovornom i zaista velikom istraživačkom poduhvatu. I ono što je između
ostalog najznačajnije jeste utvrditi suštinske pojmove kao što je pojam žrtva, odnosno žrtava. Šta je žrtva? A onda na osnovu
toga utvrditi kategorizaciju svih tih žrtava,
kategoriju žrtava i posebno jedno ključno
pitanje utvrditi status tih žrtava.
PRIHVATANJE ČINJENICA JE
PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI
Većina zločinaca se pred ratnim sudom
brane da nisu krivu, da su samo izvršavali
naređenje i najveći broj istraživanja govori
o tome. Ja sam imao priliku da 2007. godine na jednoj međunarodnoj konferenciji
o tom pitanju sa svojim saradnicima razgovaram sa gospođom Karlom del Ponte.
Njen odgovor je bio da je to pokušaj svakog optuženog da dobije uvažavanje kazne, odnosno krivice.
Dolazimo do jednog ključnog pitanja koje
se zove javno izvinjenje. Za žrtve genocida
92
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
bez obzira da li je riječ o žrtvama genocida ili ratnih zločina to je ključno pitanje,
a koje u sebi sadrži dva ključna, bitna
elementa međusobno povezana ili što bi
klasici marksizma rekli, koja se nalaze
u dijalektičkom jedinstvu. Riječ je o elementu koji se zove priznavanje činjenica.
Prihvatanje dakle da je počinjen genocid
ili ratni zločin je u isto vrijeme prihvatanje
odgovornosti za učinjeni zločin, i u skladu
sa tim ključni proces jeste da nakon takvog
javnog izvinjenja dođe do procesa projekta
ispravljanja nepravdi koje su učinjene.
IVAN JOVANOVIĆ
PRAVNI SAVJETNIK U OEBS-U, BEOGRAD
NEMAMO POČINIOCE SREDNJEG
NIVOA ODGOVORNOSTI
POSTOJI SAMO JEDNA ISTINA
Postoji jedan problem kada su mediji u
pitanju, a taj problem se zove uticaj političkih elita, političkih partija i njihovih vođa.
Kada je u pitanju proces obrazovanja, svakako obrazovanje ima ključnu ulogu, međutim i tu se postavljaju problemi. Tačno
je, postoje presude, postoje naučna djela,
ali postoje ljudi koji ne vjeruju niti prihvataju relevantne činjenice presuda, ne prihvataju relevantna naučna djela, i u tome
je onda problem, pojavljuju se različite istine, a u suštini postoji samo jedna istina.
Neophodno je pravično, adekvatno obrazovanje gdje će se govoriti, proučavati
istina i samo istina, i ona biti jedina mjera
i mjerilo u tom društvu. Bez istine neće
biti ni pravog obrazovanja, ni nauke, niti
novinarstva.
Suđenja za ratne zločine su obaveza i po međunarodnom i po domaćem pravu za svaku
od zemalja u regionu, a to je i jedna velika
moralna obaveza. Osim suđenja isto tako je
važno govoriti o zločinima i pomirenje u regionu ne može biti dok svaka neprijateljska
strana ne kaže onoj strani sa koje su žrtve
– žao nam je što su zločini počinjeni, verujemo vam, ne poričemo, izvinjavamo se. Mi
imamo imena počinilaca u velikom broju, i
to onih neposrednih izvršilaca i onih koji su
sa vrha komandnog lanca, jer su ti sa vrha
u Hagu. Ali nemamo imena i odgovornost
onih na srednjim nivoima odgovornosti, to je
recimo onaj deo koji do sada recimo nije ni
dodirnut na suđenjima u Srbiji.
UMJESTO PORICANJA RELATIVIZACIJA
U Srbiji je započet taj proces suočavanja i
dobrano je odmakao, naročito u odnosu
na ono što smo imali 90 – tih godina. Pre
svega nije tabu priča o ratnim zločinima,
političari, uključujujući i vladajuće političke strukture, sa mnogo više otvorenosti se
93
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
odnose prema tome. Imamo i veliki broj suđenja pred domaćim sudovaima što je jako
pozitivno, nemamo sad poricanje, ali sad
imamo relativizaciju, naročito u pogledu
Srebrenice gde imamo ono čuveno pitanje –
„šta su oni nama radili”. Međutim i dalje veliki broj ljudi, naročito iz intelektualne elite
doživljava to kao zadatak koji nam nameće
neko spolja, EU, međunarodna zajednica.
Danas lokalna pravosuđa rade mnogo bolje
nego što su devedesetih godina ili početkom 2000 – te, veliki napredak je napravljen, međutim i dalje postoje mnogi problemi počevši od tehničkih, poput zaštite
svedoka. To je najčešći problem u lokalnim
sudovima u BiH, problem na Kosovu, zatim
problem vođenja istraga kad imate zavere
ćutanja u strukturama policije, vojske, državnim strukturama. I opet pravosuđa često
pribegavaju i samocenzuri, nema nekada
ni direktnog političkog pritiska nego sami
neće da talasaju ili se zameraju nekome
moćnom, bilo u političkim strukturama ili
nekom moćnom ko još uvek ima snagu u
policiji ili vojsci. Naravno, postoje i politički
pritisci. Ja sam skeptičan u odnosu na to da
li će ikada moći neko sa viših komandnih
nivoa da bude procesuiran pred domaćim
sudovima bilo gde u bivšim republikama.
ZLOČIN JE ZLOČIN BEZ
OBZIRA NA BROJKE
Mnogo je komfornije s moralne pozicije
biti žrtva nego biti optužen i imati ulogu
zločinca. Kod nas na Balkanu razvijen je
taj kult žrtve, međutim on se koristi za
neke političke i kolektivne narative, istorijske obračune, a poštovanje pojedinca žrtve
često nedostaje. Odnos prema žrtvama
rata, barem u Srbiji je često neljudski. Mislim da je tu Srbija možda najmanje uradila prema svojim žrtvama i seti ih se samo
kada treba da se konfrontira sa onom drugom stranom ili da osporava zločine koji
se pripisuju srpskoj strani. Zaista tu brojke
nisu bitne da bi se utvrdilo da je nešto bilo
zločin, recimo primer Srebrenice da li sedam hiljada, osam hiljada ili „samo” dve
hiljade, očigledno je da je ubijeno onoliko
ljudi, Bošnjaka, koliko ih je vojska Republike Srpske uhvatila, da ih je zarobila deset
hiljada, bilo bi ih deset hiljada. Ako je ubijeno „samo” tri hiljade, onda znači da ih
je toliko zarobila. Ali je opet bitno popisati
žrtve i pobrojati žrtve baš zbog toga da bi
se sprečile manipulacije. Ali mi taj zadatak
nismo uradili ni od Drugog svetskog rata
na ovamo, ali sad bar imamo uslove da to
uradimo, imamo i više podataka, i ono što
je Haški tribunal uradio je dragocena arhiva za takav neki poduhvat.
MUNICIJU POLITIČARIMA
DODAJU INTELEKTUALCI
Političari imaju najveću odgovornost zbog
toga što oni svojim odlukama mogu najbrže da donesu promenu, ali nisu oni jedino
odgovorni i mislim da se njihova odgovornost i precenjuje. Recimo samo ako mi
dozvolite jedan primer istraživanja empirijskih koje su sprovodili OEBS i Centar za
ljudska prava svake druge godine, gde se
pokazalo da najveći uticaj na javno mnenje
o Haškom tribunalu i ratnim zločinima,
generalno o ovoj temi, imaju prvo tzv. analitičari ili intelektualci, zatim novinari, a
94
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
onda su debelo iza njih političari koji imaju samo jedan procenat uticaja više nego
nevladine organizacije. Kad političari javno
govore, oni koji im dodaju municiju već 20
godina i prave za njih municiju i oružje su
intelektualci.
KAD ZLOČINCI POSTANU HEROJI
Ja malo drugačije vidim razloge zašto ljudi
gledaju neke ratne zločince kao heroje i
ubeđen sam da ih ne gledaju kao heroje
zbog toga što su svesni da su oni počinili ratni zločin i ratni genocid, pa se s tim
slažu. Ne slave ljudi Mladića kao heroja
zato što misle, odnosno veruju, da je on
ubio sedam hiljada Bošnjaka u Srebrenici i
kažu neka je, i zbog toga je heroj. Nego oni
uzimaju samo, kao što smo svi skloni da
o svojim ljudima, o svojoj familiji, o svojoj
braći, svom narodu, mislimo uglavnom
samo ono pozitivno, a negativno stavljamo
sa strane. Ono što je negativno pripisuju
manipulaciji, lažima, pogrešnom uverenju,
međunarodnoj zaveri i u tome su u Srbiji,
a verujem i drugde, konstantno od devedesetih, od početka ratova, ubeđivani u to.
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
ADNAN OVČINA (SARAJEVO): Kako se
suočavaju različite zemlje, to je ono što
je pitanje. Recimo u republici Hrvatskoj
nakon ulaska u EU to pitanje je počelo da
se rješava. Međutim pristup međunarodne
zajednice rješavanju ratnih zločina za
svaku zemlju je različit i on je sam po sebi
problematičan. Međunarodna zajednica je
posebice fokusirana na ekonomska pitanja
što na neki način baca u sjenu pitanje ratnih
zločina i kreira probleme. Ako gledamo
praksu Haškog tribunala, ona je jedan korak
naprijed pa tri koraka nazad, najčešće.
Mislim da smo se u ovom trenutku vratili
toliko koraka unazad da sada počinjemo
ispočetka.
EMIR KALAČ (PODGORICA): Ja bih rekao da
se države nisu sočile na pravi način do sad,
pored te deklarativne osude zločina i deklarativne volje da se država na pravi način
suoči sa ratnim zločinima. Izostalo je ono
što je suštinsko, a to su konkretni rezultati,
procesi sudski i procesi prije svega koji će
da vode do onih koji su bili nalogodavci, a
ne samo do onih koji su bili počinioci ratnih
zločina.
DEJAN RADIĆ (BANJA LUKA): Pa evo tokom
emisije nametnulo se jedno vrlo interesantno pitanje, a to je – u čije ime su zapravo
ratni zločini počinjeni. S tim u vezi smo
nedavno u medijima imali priliku da pročitamo oproštajno pismo američkog vojnog
veterana Danijela Somersa, dakle vojnika
koji je počinio samoubistvo upravo zbog
ratnih zločina, i u tom pismu on je otvoreno
progovorio ne samo o ratnim strahotama i
zataškavanju države u vezi sa tim strahotama, i uopšte o slabostima sistema vezano za
zdravstvene posljedice prema veteranima,
odnosno učesnicima u tom ratu. Pa evo i
ovo bi bilo jedno vrlo interesantno pitanje
o kojem bi u budućnosti trebali otvoreno
progovoriti, pa možda i u nekoj od narednih
emisija „Okruženja”.
95
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
IGOR NOVAKOVIĆ (BEOGRAD: Na nivou
pojedinca postoji svest da projekti koji su
započeti početkom devedestetih godina,
izgradnje naciona, nisu završeni i da će se
potencijalnim suočavanjem kako na kolek-
tivnom tako i na ličnom nivou na neki način taj projekat koji postoji kod svih država
u regionu, na neki način biti delegitimizovan. U tom smislu pojedinci a i ceo kolektiv
ne žele da se sa tim zločinima suoče.
PRILOG 1
KATEGORIJE RATNIH ZLOČINACA
zločinaca, to su indirektni izvršioci – direk-
Direktni ratni zločinac ubija iživljavanjem,
tni i indirektni naredbodavci. Direktni
nagomilanih strast, ideoloških ili šovinistič-
naredbodavac pripada srednjem i visokom
kih, i najčešće uživa u svireposti. Psiho-
komandnom kadru i određuje destrukciju
lozi tvrde da u ratu ubijaju i ratnik i ratni
koju sprovode direktni i indirektni izvršioci.
zločinac, ali da su razlike ogromne. Borac
ubija naoružanog neprijatelja koji dejstvuje u jeku borbe, i ne ubija žene, decu, stare,
nemoćne, ranjenike i ratne zarobljenike.
Direktni zločinac se razlikuje od zločinca
po tome koga ubija ali i zašto ubija, ko ubija i šta oseća dok ubija. Ništa manje nisu
destruktivne ni ostale kategorije ratnih
PRILOG 2
RATNOG ZLOČINCA
STVARAJU OKOLNOSTI
Nauka tvrdi da se ratni zločinac ne rađa već
nastaje, te da se većina ratnih zločinaca svrstava u normalne ličnosti. Sudski psiholog
96
DEVETO POGLAVLJE : RATNI ZLOČINI
Gilbert testirao je inteligenciju ratnih zloči-
PRILOG 3
naca kojima je suđeno u Nirnbergu, rezultati
RAZLIČITA IMENA JEDNOG RATA
su pokazali da većina ima natprosječnu inteligenciju. Fon Širah 130, Frank 130, Denic
138, Gering 138, Šaht 143. Presudan uticaj
imaju ideologija, organizacija i socijalna sredina kao i individualne psihološke karakteristike. Erih From u detaljnim karakterološkim studijama Kernhofa, Staljina, Himlera i
Hitlera, zaključuju da su ljudi sa manje ili više
izraženom neprofilnom, sadističkom, autoritarnom i konformističkom crtom u karakteru
potencijalni teroristi, zločinci i mučitelji. I da
se ratni zločinci regrutuju iz redova izrazito sugestibilnih i frustiranih pojedinaca, bez
obzira na sklop crta ličnosti, kao i iz redova
ličnih osvetnika.
Na prostorima nekadašnje države čak je
i opis rata diskutabilan. Hrvati ga zovu
domovinski rat i proslavljaju kao dan borbe za nezavisnost, u BiH to najviše zavisi
od toga kome je pitanje upućeno. U RS
prema zvaničnom narativu u pitanju je bio
građanski rat, dok u Federaciji preovlađuje mišljenje da je to bila strana agresija.
Mada ima i onih koji će dodati kako su se
brojni okršaji vodili na religijskim osnovama. Predstavnici vlasti i države Srbije i Crne Gore su godinama tvrdili kako
zemlja nije uključena ni u kakav rat. I
na tome su insistirali sve dok nisu počele
da padaju bombe, kada se zvanični jezik
promenio i Srbija objavila da je u ratu sa
NATO snagama. U isto vreme kosovski
Albanci su tvrdili da vode rat za oslobođenje, dok su pripadnici alijanse o bombardovanju Srbije i Kosova uglavnom pričali kao
humanitarnoj intervenciji i na taj način
stavljali u drugi plan destruktivnu komponentu rata.
97
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
DESETO POGLAVLJE
CRKVA – KOLIKO JE
ODVOJENA OD DRŽAVE
Zašto je sekularizam toliko važan, zašto još nema otvorenog dijaloga o položaju religije u društvu i o odnosu crkava i vjerskih zajednica i države, da li su
u zemljama regiona sve crkve zaista ravnopravne, da li je moć vjerskih zajednica u našim društvima tolika da može da usmjerava vlade i političare u ovom
ili onom smjeru, da li su crkve kompanije koje okreću veliki novac – neka su
od pitanja kojima su se bavili gosti desete emisije Okruženja: Aleksej Kišjuhas
(Novi Sad), Branko Baletić (Podgorica), Ivan Ugrin (Split), Dževad Hodžić (Sarajevo) i uvodničar emisije književnik Balša Brković (Podgorica).
98
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
UVODNA RIJEČ
BALŠA BRKOVIĆ
KNJIŽEVNIK, PODGORICA
CRKVE PRETVORENE U NACIONALNE FETIŠE
Sama tema religije na neki način dejstvuje na ljude, čak i na one koji nisu vjernici, tako da suspenduje kompletan razumski aparat. Na neki način, osjeća se neka
vrsta pijeteta koji često rezultira naprosto odnosom koji ne da da se to kritički
preispituje. Neko će reći da je to fenomen vjere, dakle, ne može podlijegati kritičkom preispitivanju. Ali, s druge strane, crkva nije fenomen vjere. Crkva je organizacija koja kada to analizirate djeluje spektakularno, budući da zastupa organizovano sve one koji vjeruju u fiktivnog lika a iz čega proističe kompletna moć
te organizacije. Dakle, ako pogledate veličanstveno kulturološko nasljeđe koje
su ostavile u ovih nekoliko hiljada godina sve organizovane religije, od islamske
umjetnosti preko renesanse, evropske, prekogotičke arhitekture, Bahove muzike
– to su vjerovatno zaista najveći dometi. Ali, opet možda možemo reći i ovako:
ok, s druge strane stajala je najveća moguća moć koncentrisana u ovih 2000 godina. Da je to bilo, recimo, udruženje poljoprivrednika, možda bi Bah ili Direr, ili
najveći slikari opisivali samo zemljodjelce i stočare. Naprosto, živimo u prostoru
gdje smo imali jednu potpuno suludu situaciju, crkve su pretvorene u nacionalne
fetiše i kao takve one više, s jedne strane, nisu mogle odgovarati svojoj univerzalističkoj prirodi i misiji, a, sa druge strane, pristale su da budu mehanizam u jednom velikom zlu. Crkve imaju kafiće i kafane, ali ne plaćaju poreze. Dakle, imaju vrlo profitabilne djelatnosti, a to je opet u vezi sa onim momentom sa početka.
Već sama ta tema kao da suspenduje na neki način jedan kritički racionalni aparat. Na koncu, kad god vidim da je neki, kako se to zove dobrotvor, ktitor sagradio crkvu koju je platio pet miliona eura ili dolara, moram da pomislim koliko bi
radnih mjesta bilo otvoreno za taj novac, koliko bi nekih drugih stvari moglo da
se učini tim novcem. A, ovdje imate jednu vrstu služenja jednoj povjesnoj utvari.
I ne vjerujem da je to dobar put.
99
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
ALEKSEJ KIŠJUHAS
ASISTENT NA ODSJEKU ZA SOCIOLOGIJU
FILOZOFSKOG FAKULTETA, NOVI SAD
iritantna činjenica da uvek govorimo o
pet, šest, sedam verskih zajednica i onda
merimo njihovu međusobnu jednakost. Ja
ne znam gde se stavlja ta vrsta tačke. Ukoliko su to verovanja u natprirodno, a jesu,
ukoliko nema dokaza za njihova uverenja,
a nema, kako pravite razliku između tradicionalnih i netradicionalnih. Koja je razlika
u verovanjima u relativno – tradicionalne
figure sporne istoričnosti kao što su Mojsije, Isus ili, na kraju, Alah i sve ostalo, i nečijeg verovanja u ružičastog jednoroga koji
živi na nekoj vrsti oblaka?
BOLJE SE OKUPITI POD KROVOM
UNIVERZITETA NEGO CRKVE
INDIREKTAN I JAK POLITIČKI
Ono što je u vezi sa religijama najvažnije
zapravo je sekularizam. U pitanju je ne
samo prosta odvojenost od države, već i
pravo ljudi da budu slobodni od verskih
ideja, verskih autoriteta, normi itd. Samo
nas sekularizam može izbaviti od zla.
UTICAJ VERSKIH ZAJEDNICA
Ja bih se složio sa činjenicom da je religija
zaista i društvena. Činjenica je da je važno
da ljudi otplešu ritual pod nekim krovom.
Ali, bih zadržao jednu skeptičku ali i ateističku zamisao o tome da je bolje da se
ljudi okupe pod krovom univerziteta nego
crkve.
ODVOJENOST CRKVE OD
DRŽAVE JE FIKCIJA
Odvojenost crkve od države češće je fikcija
nego realnost, uprkos ustavima i svemu
ostalom – od markica za hram Svetog Save,
što je banalan primer, pa do veronauke
u školama, što smatram zastrašujućim.
Kada govorimo o jednakosti među verskim
zajednicama, meni je na određeni način
Mislim da naši donosioci odluka nemaju
neke svoje pastore, poput Džordža Buša
mlađeg, sa kojim se savetuju pre donošenja tih odluka. Ali, s druge strane, oni
ispipavaju puls, oni nedozvoljeno komuniciraju. Oni to rade prije svega zbog uticaja
koji crkva ima u velikom delu stanovništva. Ja to posmatram nalik na paralelu sa
Volterom s kojim je na samrti razgovarao
sveštenik. Upitao ga je: Da li ste spremni
da se sada odreknete satane? Volter je navodno odgovorio da baš sad nije vreme da
na samrti stiče nove neprijatelje. Na isti način ponašaju se naši političari, samo što su
konstantno na samrti zbog kratkoročnosti
njihovih politika, a ne žele sebi da stvaraju
neprijatelje među klerom.
CRKVE TRGUJU LJUDSKIM
STRAHOM OD SMRTI
Moguće je posmatrati verske zajednice kao
kompanije koje se bave obrtanjem velikog
100
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
novca, uz već pomenutu činjenicu da za tu
vrstu obrta najčešće ne plaćaju porez pa bi
ih nazvao ne samo profitnim nego i ekstra
profitnim preduzećima. Međutim, nije sve
do te mere jednostavno. Njihova funkcija,
naravno, nije jedino ekonomska, iako imamo veoma očigledne slučajeve pojedinih
pripadnika klera koje samo ta dimenzija
interesuje. Ali, generalizacije u tom smislu
nisu posebno korisne. Verujem, kako da
kažem, da mnogi od njih iskreno veruju
da čine uslugu svima nama i da se odriču
određenog zemaljskog. Njihova je funkcija
šira ali postoji i ta ekonomska dimenzija,
prva upada u oči, pogotovo u osiromašenim društvima kao što je naše.
a ne na argumentu vere, na argumentima razuma a ne tradicije ili otkrovenja...
Ali, mislim da nije sve u novcu, niti vrtićima, bolnicama o kojima govorimo. Mislim
da crkve prodaju utehu i trguju ljudskim
strahom od smrti. Prodaju im svoj ugled.
Mislim da je ta cena previsoka. Ona je kontrola nad našim telima u ovom životu, u
ovom svetu, jednom jedinom koji imamo
zarad jednog sveta koji nikada neće doći.
Ja mislim da je to strašna trampa.
U praksi to nije slučaj, kao što se u Crnoj
Gori može govoriti i o tome da je crkva veoma povezana sa državom. Naravno, za to
ne treba optuživati samo crkvu. Vi ste me
pitali za mene vrlo važno pitanje. Nisu ravnopravne, jer Srpska pravoslavna crkva negira postojanje Crnogorske pravoslavne crkve koja je ukinuta dekretom u junu 1920.
godine od regenta Aleksandra. Ono što je
za mene čudno jeste da nema dijaloga: SPC
to odbija tvrdeći da je Crnogorska crkva
NVO, a sama nije registrovana u Crnoj Gori
i deluje van pravnog sistema Crne Gore.
IDEJE ZASNOVATI NA
ARGUMENTIMA, A NE VERI
Nažalost, malo smo govorili o sekularizmu ili
je bio interpretiran kao neka babaroga. Dakle, ideja o odvojenosti javnih stvari i religije
je jedna od najvećih ideja modernog doba
i preduslov same modernizacije kao takve.
Bez obzira na to da li smo vernici privatno ili
ne, ne radi se tu samo o toj banalnoj politici, ustavu itd – radi se o pravu građanina da
bude slobodan od religijskih ideja, da javne
ideje budu zasnovane na argumentu dokaza,
BRANKO BALETIĆ
REDITELJ, PODGORICA
SPC NEGIRA POSTOJANJE CPC
NACIONALNA RELIGIJA
KAO IDEOLOGIJA
Kada je reč o pravoslavnoj crkvi, ona nije
imala snage i volje da prođe kroz pakao
reformacije. Ona kaska za stvarnošću nekoliko vekova i što je najvažnije kaska za
sopstvenim vernicima. Crkva ima svoje
konstantne planove, a vlast se smenjuje.
101
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
Oni ostvaruju svoje planove, a vlast ih
samo iskoristi u svom mandatu ne brinući
šta će biti kasnije. I po mom uverenju, u
Crnoj Gori SPC apsolutno ostvaruje tokom
vremena svoje planove, a vlast izbegava razrešenje tog konflikta, gura taj problem ispod tepiha. Čak su političari prihvatili nacionalnu religiju kao ideologiju. U crkvi, koja
je mnogo utemeljenija u mnogim stvarima,
imate izuzetan broj obrazovanih ljudi i oni
vešto koriste sve gafove vlasti koja okleva
sa stvarnim dijalogom.
EPARHIJSKE GRANICE
VAŽNIJE OD DRŽAVNIH
Crkva je van pravnog sistema. Po nekim
nedavno objavljenim podacima, SPC samo
od manastira Ostrog uzima godišnje 50 miliona eura. Možda je ta cifra prevelika, ali
ona nije demantovana od crkve a ne može
se tačno utvrditi upravo zato što je ona van
poreskog sistema. Normalno, ne možete crkvi tražiti da za obavljanje njenih osnovnih
delatnosti plaća PDV, ali možete za sve ono
što zarađuje od prodaje raznih predmeta,
kafane, objekata. Evo sad gradi hotel u
Budvi, „ na pjenu od mora”. Vi ste postavili
potpuno ispravno pitanje. U zemljama u
kojima u polovini osnovnih škola nemate
toalet izdvajaju se ogromna sredstva za građenje verskih objekata. Crkva i dalje insistira na tome da su epahijske granice važnije
od državnih granica i da ona ima pravo da
radi u okviru svojih eparhija što hoće.
CRKVA NIJE SMIRIVALA STRASTI
Na ovom području žive narodi nedovršenog identiteta. Jedan od načina kako bi
se taj identitet konačno dovršio, iako je to
proces koji traje, bile su verske zajednice
koje su trebale da deluju u tom smislu smirivanja strasti. A, dogodilo se upravo suprotno – ako pogledate šta se dešavalo 20
godina unazad, videćete da one nisu bile u
toj nego u obrnutoj funkciji.
PUSTITE ME DA NE VERUJEM
Visoke ličnosti SPC u Crnoj Gori vrlo često
uvredljivo govore o agnosticima i ateistima. Moje uverenje kao čoveka koji se bori
za građanska prava je da ja uvek kažem
pustio bih ja njih da veruju, neka oni mene
puste da ne verujem.
IVAN UGRIN
NOVINAR I PUBLICISTA, SPLIT
ODNOS DRŽAVE I CRKVE
Imamo velikih prijepora u posljednje vrijeme. Vlada Zorana Milanovića ima baš
veliki problem da uopće nema dijalog sa
crkvom. Dapače, potencira neka pitanja
koja izazivaju povremeno i sukobe. S druge strane, predsjednik države, iako agnostik, trudi se, uistinu se trudi, imati dobre
odnose sa crkvom. Kada je bila inaugura-
102
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
ciona misa pape Franja u Rimu, 19. ožujka
ove godine, bio je tamo, kao i predsjednik
Srbije Tomislav Nikolić i mnogi drugi. Uistinu je mnogima bilo stalo da se nađu na
tom događaju.
RJEŠAVATI SPOROVE U
DUHU KRŠĆANSTVA
Sedmog svibnja 1991. kardinal Kuharić i
tadašnji episkop German su u Sremskim
Karlovcima pozvali sve odgovorne političare, vjernike i ljude dobre volje da se
nesporazumi i sporovi u interesu mira
i sigurnosti svih rješavaju pravedno i u
duhu kršćanske ljubavi. Isto su ponovili
u kolovozu. Kuharić je govorio, sjećam se
kao sad:,,Ako meni neprijatelj uništi kuću,
crkvu, ja njegovu neću. Ako mi ubije brata,
ja se osvećivati neću”. Problem je kada se
spustimo na jednu nižu razinu. Naravno,
sa viših razina se pozivalo na mir. Problem
je uvijek to što smo mi kao ljudi uvijek
spremni gledati crno – bijelo. Teže nam je
reći oprostite nego ajmo pokušajmo iznova, idemo dalje. Dakle,” hvala” i „oprosti”
su dvije najvažnije riječi u životu.
ODNOS PREMA DRUGIM
VJERSKIM ZAJEDNICAMA
SPC sasvim uredno djeluje u Hrvatskoj, kao
i druge vjerske zajednice. Osim četiri ugovora koja je Vatikan potpisao sa hrvatskom
državom, postoje i ugovori sa drugim vjerskim zajednicama koje imaju jednaku slobodu i jednaka prava kao i svi drugi vjernici. Kažem, oni jesu u manjini, nisu toliko
dominantni ali nisu obespravljeni, zakonski
su. U životu to manje-više funkcionira, ne
uvijek idealno ali se ne bih složio sa vama
da su građani drugog reda. Nisu…
Otac nacije u Hrvatskoj se naziva Ante
Starčević. On je bio žestoki antiklerik. Isto i
Stjepan Radić koji je govorio puno žestokih
kritika na račun crkve. Postoji u Hrvatskoj
uvijek ta jedna relacija kritičnosti prema crkvi. Ne bih rekao da se doživljava isključivo
teza da je biti Hrvat jednako biti katolik.
Dakle, nisu subverzivni elementi, sigurno.
Nesporazumi postoje na nekim drugim relacijama, a na ovim vjerskim ne, nikako.
MNOGI OBJEKTI NISU VRAĆENI
KATOLIČKOJ CRKVI
I u Hrvatskoj ima slučaj da Katolička crkva prima određena sredstva iz budžeta.
Međutim, te dotacije, kao što su i dotacije
nevladinim organizacijama, ne podliježu
oporezivanju. Druga bi stvar bila ako crkva,
na primjer, razvija kongresni turizam ili
nešto slično, onda bi svakako trebao ići porez na te stvari, kao što se sad priprema u
Italiji, kao što će vjerojatno i mnogim drugim zemljama to doći na red. Druga stvar je
transparentnost tih sredstava. I u Hrvatskoj
mnogi objekti nisu vraćeni Katoličkoj crkvi.
U Zagrebu je npr. puno toga, čitav jedan
mali kapitol tzv. građevinski blok. Ipak je
crkva za dvije tisuće godina stekla mnogo
toga. Bazilika Sv. Petra u Rimu nije nastala
odjednom, gradila se stoljećima.
103
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
DŽEVAD HODŽIĆ
PROFESOR ETIKE NA FAKULTETU
ISLAMSKIH NAUKA, SARAJEVO
DIJALOG VJERSKIH ZAJEDNICA
I DRŽAVE TEK PREDSTOJI
Naša društva u cijelom regionu trebalo bi
tek da otvore dijalog o položaju religije u
društvu i o odnosu crkava i vjerskih zajednica i države, kako bismo išli dalje od dosadašnjih modela koje smo imali na djelu.
Kada je rječ o BiH, rekao bih da su u formalno-pravnom smislu crkva i država
odvojene. Ali, u stvarnosti često nisu. Pogotovo to nije slučaj u jednom od entiteta.
Mislim na Republiku Srpsku koja ima svoj
krsni dan. Na taj način i u formalno – pravnom i simbiličkom smislu, vezuje se za
jednu, u ovom slučaju, pravoslavnu crkvu
čime pokazuje povezanost države, odnosno državnih organa i institucija i jedne
crkve, a sa druge strane na taj način diskriminira i dovodi u neravnopravan položaj
sve građane koji ne pripadaju toj crkvi.
tvenog dijaloga koji bi išao za tim da prevaziđemo dosadašnje modele i da se krećemo u jednom u kojem bi sudjelovanje religije u političkom životu bilo demokratski
legitimno, na način da u političkom životu
imaju pravo da sudjeluju i građani koji su
vjernici i da se u artikuliranju svojih motiva, zahtjeva, očekivanja, ciljeva, rukovode
i svojim vjerskim opredjeljenjima, odnosno osjećanjima i vrjednosnim sistemima.
S tim da nosioci javnih mandata ne smiju
političke programe, ciljeve i motive artikulirati u religijskom jeziku, odnosno, moraju ih artikulirati i opravdati na općerazumskoj osnovi prihvatljivoj za sve.
„PROMIJENITI GRAĐANE”
Građani mogu imati primjedbe i imaju
na sljedećim izborima mogućnost da to
isprave. Ja na to aludiram ili ciljam. Sve
dotle dokle postoje višestranački fer izbori,
građani svaku vladu koja u vidu pomoći
nevladinim organizacijama, vjerskim zajednicama, crkvama za očuvanje kulturno
– istorijskih spomenika, čime se prepliće to
područje sa vjerskim zajednicama i crkvama – tu političku opciju mogu smijeniti.
U našim, kako bih rekao oštrim nastupima
prema političarima koji idu blisko sa crkvama i vjerskim zajednicama, ili u našim
kritikama tih odnosa – meni se čini da je
jedino rješenje da promjenimo građane.
NE SMIJEMO DOPUSTITI
OMOGUĆITI VJERNICIMA UČEŠĆE
VJERSKO PRIVILEGIRANJE
U POLITIČKOM ŽIVOTU
Budući da dolazim iz perspektive Islamske
zajednice kao Musliman, ja bih htio da kažem nešto, moglo bi se reći samokritički. S
Ja mislim da nama tek predstoji otvaranje
jednog ozbiljnog, strpljivog i širokog druš-
104
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
jedne strane, mislim da se pretjeruje s tim
eksponiranjem zapostavljenosti, isključenosti ateista i agnostika. Ali, s druge strane, takođe sam duboko uvjeren da svako
privilegiranje u našim društvima (a toga
ima) građana u društvenom životu, u pro-
fesionalnom smislu, političkom i svakom
drugom, na osnovu vjerske identifikacije
ne bi smjelo biti dopušteno, i šteti vjerodostojnosti samih religijskih života, opredjeljenja i tradicije.
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
ADNAN OVČINA (SARAJEVO): Razlika između BiH i ostalih zemalja regije je u tome
što tamo imate tri konstitutivna naroda i
praktično tri konstitutivne vjerske zajednice, što slijedi jedno iz drugog, tako da one
koegzistiraju savršeno – svaka kontroliše
svoju etničku cjelinu iz koje dolazi. Ali,
dobar primjer kako je situacija prilično
komplikovana kad su u pitanju etničke
i vjerske zajednice je popis koji sada
predstoji u BiH gdje je jedno od najvećih
pitanja pitanje kojoj etničkoj skupini pripadate, a promotivna kampanja ide tako da
ako pripadate određenoj etničkoj skupini
morate i određenoj vjerskoj zajednici. Ako
ne pripadate vjerskoj zajednici, onda ne
pripadate ni etničkoj skupini.
EMIR KALAČ (PODGORICA): Jezikom brojki,
po svim istraživanjima javnog mnjenja
crkva je u vrhu ljestvice institucija kojoj
se najviše vjeruje. Taj podatak predstavlja
oslonac crkvi, odnosno svim vjerskim
105
DESETO POGLAVLJE : CRKVA – KOLIKO JE ODVOJENA OD DRŽAVE
zajednicama da nerijetko imaju te izlete u
ono što se smatra sferom svjetovne vlasti,
a na drugoj strani imamo političare koji
su i te kako oprezni u vezi te osjetljive
teme, pogotovo u Crnoj Gori gdje postoji
kontinuitet jedne vlasti. Osjetljiva pitanja
se guraju pod tepih, naravno ona će prije
ili kasnije da isplivaju na površinu. Ne
pokušavam da stvarnost predstavim kao
crno-bijelu, ali kad sve stvari stavimo na
papir, mnogo je pokazatelja moći crkve,
odnosno vjerskih organizacija u odnosu na
nemoć države.
PRILOG 1
PRILOG 2
UTICAJ NA VLADE NESUMNJIV
MILIJARDE ZA VJERSKE ZAJEDNICE
Deklarativno, verske zajednice su odvoje-
Raskoš u verskim zajednicama u zemljama
ne od države, ali je njihov uticaj na vlade
okruženja je česta tema u medijima. Dži-
nesumnjiv. SPC ima ugovore o saradnji
povi muftije Zukorlića, audiji srpskih vla-
sa Vojskom Srbije, Ministarstvom zdrav-
dika i dom vladike Kačavende, najčešći su
lja, Ministarstvom obrazovanja… Imala
primeri kojima se ilustruje raskoš supro-
je na neki način i svoje ministarstvo u više
tan crkvenom učenju o skromnosti. Već na
mandata. Rapublika Hrvatska ima četi-
samom početku pontifikata, papa Franjo
ri ugovora sa Svetom stolicom o pravnim
je pozvao na skromnost pa su i hrvatski
pitanjima, o suradnji na području odgoja I
biskupi skinuli križeve od zlata. Iz državne
kulture, o dušebrižništvu katoličkih vjerni-
kase, prema tvrdnji hrvatskih medija, po
ka, pripadnika oružanih snaga i redarstve-
ugovoru Hrvatske i Svete stolice katolič-
nih službi Republike Hrvatske, kao i gos-
ka crkva godišnje dobije desetine miliona
podarskim pitanjima.
evra. Srpska vlada godišnje na račun SPC
prebaci oko šest miliona evra. Daleko veći
novac zarade verske zajednice naplaćujući
svoje usluge, kao i od donacija. U Nemačkoj godišnje katolička crkva dobije iz
budžeta 10 milijardi evra, a u Italiji devet
milijardi evra. Vrednost crkvenih nekretnina u Italiji je 1.200 milijardi evra.
106
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
JEDANAESTO POGLAVLJE
DRŽAVNA UPRAVA
Kakva je državna uprava u zemljama regiona, postoji li potreba za njenom modernizacijom i profesionalizacijom, kako stvoriti upravu koja će biti partner
građana, kakva je naša administrativna kultura, reforma uprave na putu evropskih integracija, neke su od tema kojima su se bavili gosti Okruženja: Đorđije
Blažić (Podgorica), Ana Babović (Beograd), Dejan Buha (Sarajevo) i Anže Božić (Ljubljana). Uvodničar emisije je književnik Voja Žanetić (Beograd).
107
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
UVODNA RIJEČ
VOJA ŽANETIĆ
KNJIŽEVNIK, BEOGRAD
RED JE DA IMA REDA
Kad je reč o ovakvoj temi onda je red da kažem nešto o redovima, a ja mrzim redove. Kad su bili redovi za cigarete svojevremeno, ja sam zamalo prestao da pušim,
kad su bili redovi za kafu ja sam prešao na čaj. Svoju ušteđevinu imam zahvaljujući
tome što nisam čekao u redovima za piramidalnu štednju. I kad god vidim da je
negde neki red, ja mislim da je reč o nekom foliranju, varanju ili jednostavno nefunkcionisanju. Najviše me nervira kada vidim red ispred nečega što je državno, jer
onda kada ljudi stoje u redu za državu, znači da nešto u državi baš nije u redu. A
kad nije u redu, onda znači da može i preko reda, i mimo reda, u principu tu i nema
reda. A zna se šta je red, red je da ne stojim u redu zbog onih kojima plaćam porez i
doprinos da ne bi stajao u redu. Red je da za jednu stvar nemam petsto papira. Red
je da generalno ima reda i da sve bude u redu. Red je da ima slobode. Red je da ima
demokratije. Red je da ima šansi, red je da ima blagostanja, ali nije red da ima redova. Kad je ispred mene red, onda to znači da nešto sa državom nije u redu. I molim
državnu upravu da mi kaže kako ja nisam u pravu.
Što se mene tiče, država je nešto što se tiče mene. I što se mene tiče, najbolju studiju o državi i njenoj upravi napisao je Franc Kafka, i najbolje se i zove – „Proces”. Jer
upravljanje jednom državom je proces, koji je dobar ukoliko ja ne ličim na Kafkinog
junaka Jozefa K, a loš je ako ja postanem on. Što se mene tiče, ja bih na jedno mesto skupio državne i partijske i ostale funkcionere i ostale dužnosnike, one najveće,
ogradio bi ih lepo i dao im da čitaju Kafku, i da ga potom jedno vreme sami na sebi
i jedni na drugima primenjuju. Pa, ako nešto nauče iz toga, ako shvate kakva država ne treba da bude, možda ih pustimo. A što da ih pustimo kad su već tu? Što se
mene tiče, država je nešto što se tiče mene, i što se mene tiče, treba polako da spremamo gomilu Kafkinih knjiga, jer nikad se ne zna kada će taj lepi dan da dođe.
108
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
Crna Gora ima sada drugu reformu, reformišemo prvu reformu, sad smo u aurumu
2011–2016. godina, tako da ćemo vidjeti
rezultate 2016. godine.
PROBLEM IMPLEMENTACIJE
ĐORĐIJE BLAŽIĆ
DEKAN FDS-A, PODGORICA
REFORMA IMA SVOJ POČETAK
ALI NEMA KRAJ
Od klasične autoritativne i represivne uprave
ka upravi koja je na usluzi građanima nužne
su reforme. Međutim, te reforme ne može da
sprovodi uprava jer ona po prirodi stvari nije
sposobna sama sebe da reformiše tako da je
nužno da je neko drugi spolja reformiše ako
želimo da imamo upravu koja je partner građanima, a ne građani podanici uprave.
Kako koja vlast dođe, ona kaže – znate, mi
ćemo sad u reforme, to traje četiri godine
i onda ćemo završiti. U suštini ono što se
nažalost ne shvata, da reforma ima svoj početak ali nema svoj kraj. Naravno da je to
jedan težak proces, apsolutno proces koji
nosi sa sobom jako puno promjena i ono
što čini suštinu priče je pitanje ko je nosilac tih promjena.
Ima jedan interesantan podatak, za Crnu
Goru koja je poslije 90 – te godine, znači
od prvog zakona 1991. godine do danas,
mijenjala svoju organizaciju uprave ni manje ni više nego 45 puta. Znači za dvadeset
i dvije godina 45 puta je promijenjena organizaciju državne uprave.
Ono što su manje-više sve zemlje u okruženju uradile, uvele su mjere sistema
službeničkih odnosa, sistem profesionalne
službe. To je fino napisano u zakonu, sve
je to sređeno, ali imate onu drugu dimenziju koja je problematična, pogotovo za Crnu
Goru i za zemlje u okruženju, koje ulaze
u proces Evropske unije, a to je problem
implementacije. Dakle, nije to pitanje da li
postoji depolitizacija normativne prirode,
ona postoji u smislu legislative.
Zakon o državnim službenicima je poređan po standardima dužničkog odnosa i sa
tog aspekta je sve u redu. Međutim, imate
drugu dimenziju, koja je jako problematična, koja je kontradiktorna, gdje u faktičkom stanju imate sistem plijena, sistem
političke podobnosti, a u normativnom
stanju imate potpuno drugu koncepciju.
Dakle, to je suština problema.
DRŽAVNOJ UPRAVI JE POTREBAN
ŠKOLOVAN KADAR
Kad pogledate naše zemlje u okruženju,
nijedna država ne vodi računa o svom
kadru. Mi nemamo školovane ljude za
državu. Prema tome, ono što rade moje
kolege u državnoj administraciji u kojoj
sam ja proveo deceniju i po u crnogorskoj
Vladi, za to trebaju školovani ljudi. Dakle,
ne možemo mi da govorimo o opštim pravnicima, o opštim ekonomistima. Državna
109
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
uprava je multidisciplinarna. Ona ima jako
puno inžinjera, tehničara i mnogo drugih
struka, koji nisu pravnici.
Svi smo mi u okruženju promijenili sisteme, prešli smo iz klasične Veberovske državne uprave u taj treći model New public
managementa, savremene uprave, ali šta je
problem? Mi možemo promijeniti stotine
zakona, ali suština nije u tome hoćemo li
mi promijeniti zakone, suština je u mnogo
težoj stvari, a to je promijeniti navike ljudi koji decenijama rade jedan isti posao.
Kada ih pitate na osnovu čega radite, kažu
na osnovu zakona. Izvinite, ali mislim da
nije tako. Radite na osnovu navika. E, to je
jedan ozbiljan problem, to je problem mentalnog profila ljudi. Mislim da će generacije
biti potrebne da se to promijeni.
DRŽAVNA UPRAVA –
SIGURNO UTOČIŠTE
Politička volja je determinisana nekakvom
borbom za vlast kao prioritetnim ciljem, s
druge strane, ono čemu državna uprava služi u dobroj mjeri je kupovina socijalog mira.
Jer, taj socijalni mir se obezbjeđuje u stvari
kroz državnu upravu, u ovoj ekonomskoj
situaciji u kojoj se nalaze manje-više sve zemlje u regionu, kada je privreda u kolapsu
ili blizu kolapsa, vi nemate, ne možete da
obezbijedite stabilnost, socijalni minimum
egzistencije, osim u javnom sektoru.
DEJAN BUHA
SAVJETNIK ZA REFORMU JAVNE
UPRAVE, SARAJEVO
DUG PUT OD STRATEGIJE
DO PRIMJENE
Reforma javne uprave je jedan od ključnih
društvenih procesa u svakoj državi i ono
čemu težimo svi da bi dobili efikasniju i
efektivniju javnu upravu, moje mišljenje je
da moramo uključiti sve segmente društva,
jer uprava ne postoji u vakuumu, sama sebe
ne može reformisati i s toga smatram da je
neopodno uključiti sve segmente društva,
neophodno je uspostaviti dijalog sa svim
sektorima društva i istovremeno neophodno
je raditi na jačanju administrativne kulture.
Reforma htjeli mi ili ne, ona se dešava, ona
je neminovna. I mislim zaista da je veliki
problem to što mi svi imamo strategije. I
mi u Bosni imamo jako dobru strategiju ali
kad dođe do same implementacije, do provođena tih stvari, tu nam škripi.
DRŽAVNA UPRAVA PLODNO
TLO ZA KORUPCIJU
Sam sistem kao što je državna uprava, gdje
su zaista velika prava iz socijalnog, ekonomskog i bilo kog drugog sektora data
110
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
nekome na raspolaganje, plodno je tlo za
korupciju. A sigurno da je jedan od velikih
problema, a ja bih rekao da je veći problem
u ovim nekim izvedenim sektorima kao što
je obrazovanje, kao što je zdravstvo, znači
te neke nadležnosti države. U samoj državnoj službi možda je korupcija najzastupljenija u prijemu u državnu službu i u tom
nekom sistemu napredovanja... Ali, mislim
da je korupcija veći problem u ovim sektorima, generalno u javnom sektoru.
GLOMAZAN DRŽAVNI APARAT
Mi u Bosni i Hercegovini imamo 13 vlada,
plus Vijeće ministara i zamislite koliko je tu
ministarstava. Ja bih rekao, što se tiče ovog
uhljebljavanja političkih kadrova, u BiH mi
imamo i taj čuveni nacionalni ključ pri zapošljavanju, gdje mora biti određenih konstitutivnih naroda, po popisu iz devedesetih
godina. Ono što je kod nas simptomatično,
rekli bismo da stalno raste taj politički nivo
zapošljavanja, ti savjetnici ministara, koji ne
dolaze javnim konkursom, neko koje ministri, u većoj ili manjoj mjeri imaju diskreciono pravo da imenuju. I ono što je takođe
simptomatično kad pričamo o rastu državne
službe je strašan trend rasta namještenika,
znači ljudi koji nisu državni službenici, koji
nisu, da kažem profesionalci sa visokom
stručnom spremom, a koji suže kao neka
tehnička podrška raznim agencijama. Recimo, čuo sam nedavno podatak u Federaciji
BiH, od ukupnog broja zaposlenih u vladi,
preko 60 odsto su namještenici.
DRŽAVA JE NAJVEĆI POSLODAVAC
Sve zemlje, pogotovo razvijene zemlje
idu ka smanjenju uprave. Ja mislim da
mi još nismo u fazi da će nam samo smanjenje aparata donijeti neko dobro. Nama
predstoji niz koraka, kao što su mjerenje
učinka, kao što je profesionalizacija u smislu razvoja kompetencija i jednostavno
preusmjeravanje – jako je bitno, pogotovo
u državi kao što je BiH, gdje imate faktički
četiri odvojena upravna nivoa, mobilnost
kadrova, znači dovoditi i slati ljude. Nedavno sam u Britaniji imao priliku da vidim
šta je kod njih trend. Oni su se pomakli
od New public managementa ka ovom nekom, tzv. neoveberijanskom modelu, gdje
znači pokušava uprava da razvije kompetencije, tako da ne mora angažovati privatni sektor, nego se sve dešava „in house”.
I jako je bitno kada bi državni službenici
u tom smjeru išli, znači, da mogu te neke
procese sami da rade, da postoji to neko
liderstvo.U državama koje su, recimo, još
uvijek u tranziciji, kao što su naše, i sa
jako tankim, klimavim realnim sektorom,
moramo uvijek imati u vidu da je država
najveći poslodavac u čitavom društvu, i
da bi zaista to moglo tektonske potrese
izazvati ukoliko bi se krenulo radikalno.
Mislim, mi uvozimo jako puno tih ideja
sa zapada, počevši baš od New public
managementa... Ne može se nešto samo
tako prekopirati, jer mora se imati stalno u
vidu kontekst države, i pogotovo to da smo
mi društvo u razvoju i demokratije i ekonomije… U Bosni i Hercegovini, a siguran
sam i u zemljama okruženja, malo možda
i paradoksalno, više nije parametar da li su
111
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
visoke plate ili nisu visoke, državna služba
se posmatra kao siguran posao. S obzirom
da su nam realni sektori jako loši da faktički
ne postoji ekonomija, tako da ta teza pada,
nebitno je da li ste kvalifikovani ili nekvalifikovani, svi bi u državnu upravu, više radi
stabilnosti plate...
Napravimo strategiju, onda je sprovodimo
par godina, onda vidimo gdje smo grešili,
a znali smo na početku gde ćemo grešiti,
pa smo to i uradili, onda radimo sledeću.
Sada je nova strategija u pripremi do 2016.
i ne bih stvarno mogla da dam procenu
za koliko će se vremena popraviti, mislim
da kada pravi ljudi dođu na pravo mesto,
definitivno.
PROFESIONALIZACIJA
DRŽAVNE UPRAVE
ANA BABOVIĆ
IZVRŠNA DIREKTORICA „SRBIJA
U POKRETU”, BEOGRAD
REFORME SU DEFINISANE
IZBORNIM MANDATOM
Državna uprava Srbije je pre svega glomazna,
jednim delom spora i može se reći lenja, što
utiče negde na njenu efektivnost i efikasnost,
međutim postoji jedan deo od 300, 400 ljudi
koji predstavljaju lokomotivu državne uprave i koji zapravo čine da Srbija dobije uvek
dobre ocene kada je reč o administrativnom
kapacitetu u izveštajima EU komisije.
Reforme su definisane zapravo izbornim
mandatom. I kada dođemo na vlast pričamo o reformama koje vrlo često zaboravimo i onda one traju mnogo duže nego što
bi morale i mogle da traju.
Depolitizacija je jako popularan pojam ali
ja ne mislim da je suštinski stvar u tome.
Mislim da je jako bitna profesionalizacija. Ako vi imate nekoga ko je zaista profesionalac u onoj oblasti kojom se bavi,
ja nemam ništa protiv ako bude politički
angažovan.
U jednom trenutku je pokušano sprovođenje profesionalizacije tako što su se trenutni kadrovi zaposlili i zaštićeni su kao beli
medvedi, aIi nemam utisak da je prošao
neki proces selekcije i odvajanja onog što
je dobro od onog što je loše. U tom smislu
imam utisak da postoji jako veliki broj ljudi
koji nisu dovoljno profesionalni da bi se
bavili tim poslom i mislim da bi skraćenje
državne uprave dalo rezultate.
Ono što sam se ja šalila svojevremeno, za
neke ljude u državnoj upravi je i ta plata
velika u odnosu na to koliko rade, možda
ni to nisu zaslužili. Hajde da otklonimo
ono što ne treba, pa onaj deo koji je kvalitetan i ostane, treba da ima veću platu, ja
se uvek za to zalažem, mi možda treba da
kopiramo poslovni svet.
112
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
JAVNE NABAVKE NAJVEĆI
PROSTOR ZA KORUPCIJU
Sve dokle ne postoji red, ima prostora da
se ide preko reda i mi najčešće dajemo novac ili bilo šta da bismo ubrzali proceduru.
Ali, ono gde je centralizacija problem je
mislim oko javne nabavke i nekih takvih
stvari gde vi zapravo ne znate kada tu
nema profesionalizma, nego znate koja je
osoba zadužena za to i onda možete da dogovorite, to jeste najveće tle za korupciju u
državnoj upravi.
Javna preduzeća igraju jako veliku ulogu
u tome ko će koji deo dobiti jer znamo na
kraju krajeva kako koja preduzeća rade i
zarađuju, i odatle se najčešće finansiraju
njihove stranke.
praunučiće, ali time nećemo postići ništa.
Dakle, hajde da probamo da dignemo realni sektor i da onda možemo te ljude da
zaposlimo tamo.
ANŽE BOŽIČ
NOVINAR, LJUBLJANA
KORUPCIJA STVAR PERCEPCIJE
RJEŠENJE JE U REALNOM SEKTORU
Elektronizacijom bi veliki broj ljudi ostao
bez posla. S jedne strane je to pitanje političke volje, za koju ja mislim da mora da
postoji interes zato što, ako se svi građani
žale na državnu upravu, onda ćete smanjenjem dobiti političke poene. S druge
strane, smanjenjem, odnosno otpuštanjem
velikog broja ljudi što bi se sigurno desilo
u slučaju elektronizacije svega, imali bi
veliki broj socijalnih slučajeva, koje treba
ponovo negde da zaposlite, pošto realni
sektor nemate, nemate ih gde, i onda imate
problem.
Ali, zato možda fokus treba da bude na
otvaranju realnog sektora jer vi ako nemate
ljude koji doprinose budžetu, možete iz
tog budžeta da vadite stalno, i da stalno
dižete nove kredite koji će zadužiti naše
Javna uprava u principu jeste depolitizovana, ali uvijek se događa, kad se neki
mandat okončava, onda političari, neka
politička opcija zapošljava svoje ljude. Kao
novinar sam veoma kritičan prema tome i
uvijek kad se to dogodi u medijima treba
o tome pisati, treba o tome govoriti, na to
upozoriti i ponekad ima efekta.
A što se tiče korupcije, mislim da je to
malo više stvar percepcije. Čitao sam jednu
anketu od Transparency International, to
je bilo globalno istraživanje i pokazao je
da je svaki četvrti čovek na zemlji u zadnje
dvije godine platio mito. U Sloveniji, hvala
bogu, toga je bilo samo 6%. Šest odsto ljudi je znači priznalo da je platilo mito, ali
percepcija toga je mnogo veća. Ljudi imaju
strašno slabo mišljenje o političkim stran-
113
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
kama, o parlamentu, pa i o pravosuđu i mislim da četvrti je bio baš javni sektor.
problem su onda i manje službe, direktorati, pa ministrove potporne službe, to je i
kod nas strašno.
IZMEĐU PROFESIONALIZMA
I PODOBNOSTI
JAVNO – PRIVATNO PARTNERSTVO
Ako vi imate previše centraliziranu vlast,
dobijate neku vladajuću elitu i to je katastrofa. U drugom smeru, ako je previše decentralizovano, onda dobijete neke lokalne
šerife koji vladaju. Ništa od tog nije dobro,
to su ekstremi.
Javno – privatno partnerstvo smo u Sloveniji probali na primjeru zdravstva. Država
je podijelila ogromne koncesije doktorima
ali nije bio baš dobar efekat. Znači, redovi
su još isti kakvi su bili, a doktori koji su
dobili te koncesije su zaradili velike pare.
Do dva radi u javnoj bolnici, posle ima svoje, za njega to je vrlo dobro. A za građane,
ne bih baš rekao.
Što se tiče profesionalizacije, ima ljudi
koji su stvarno kvalifikovani i onih koji su,
kako smo rekli, podobni, partijski ljudi.
Uvek imate ministra koji je politička figura,
onda zavisi od njega, kako on to organizira, kako on to dozvoli kako da se stvori
takva praksa. Ja bih rekao ovako, pola-pola, ima profesionalnih ljudi kod nas, ima
nažalost i onih drugih.
Kod nas se barem broj ministarstava malo
smanjio, tako da mislim da imamo 12, 13,
ali smo isto prije imali oko dvadeset. Ali,
Elektronizacija je ključ za budućnost. Mi
smo napravili neke korake u tom smjeru.
Imamo e – upravu, i možete tamo nešto
urediti, ali, ne možete recimo lične karte
dobiti, dozvole za voziti auto. Naš ministar
razmišlja i o elektronskim izborima, to je
meni jako interesantna stvar, za sada to u
Evropi ima samo Estonija.
114
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
ALUMNISTI EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN
JELENA MILJANIĆ (PODGORICA): Jedna
stvar koju sam htjela dodati kratko jeste
ta percepcija koja mora ići u korak sa
reformama legislativnim i strateškim, jeste
ta percepcija građana prema državnoj
upravi i uslugama i programima koje
državna uprava pruža, a to je da građanin,
kad dođe na šalter ili u redove o kojima
smo govorili, on nije samo klijent, on
je i šef onom službeniku koji mu pruža
uslugu. Znači da i tu moramo promijeniti
tu percepciju kao građani, da mi u stvari
plaćamo da dobijemo tu uslugu. Tako da
možda, samo da imamo i tu dimenziju
dvostruke odgovornosti o ulogama, i
onoga koji pruža uslugu, i onoga koji je
prima.
DUNJA PEJIĆ (BANJA LUKA): Možemo mi
da pričamo koliko god o tome kako državna uprava nije efikasna, o tome koliko je
preobimna, i koliko treba da se smanji,
koliko treba da se smanji broj radnika koji
su zaposleni u javnoj upravi, u javnom sektoru uopšte i slično, ali, ukoliko ne postoji
politička volja da se uhvatimo u koštac sa
svim tim, ništa od toga se zapravo neće ni
desiti.
ANA ANGELOVSKA (SKOPLJE): Mislim da
bi u ovoj fazi sve zemje regiona trebalo da
iskoriste ovaj proces evropskih integracija,
zato što sada ima ko da nas kontrolira, ko
da nas ocenjuje i ko da nam ukazuje gde
grešimo. Verujem da ćemo kasnije kad
već uđemo u EU, moći sami da radimo
sve to. Zato, do tada, treba da promenimo
mentalitet.
AZRA BEĆIROVIĆ (SARAJEVO): Ono što se
može uraditi je da novi zaposleni u javnoj
upravi se ne zapošljavaju sa stalnim ugovorima, nego na neke određene periode od
4–5 godina, u tom smislu bi stalno radili na
sebi, i pokušavali da se tu održe. Dalje ono
što je potrebno jeste promijeniti mentalitet
ljudi, jer, ja ću morati da citiram poznatog
ekonomistu i nobelovca koji je reko da
je sa nagomilavanjem javnih funkcija u
oblasti javne uprave postalo nejasno ko je
gospodar, a ko sluga.
115
JEDANAESTO POGLAVLJE : DRŽAVNA UPRAVA
PRILOG 1
PRILOG 2
NAJLOŠIJE OCIJENJEN RAD
NAJMANJA DRŽAVA – NAJVIŠE
DRŽAVNE UPRAVE
ZAPOSLENIH U DRŽAVNOJ UPRAVI
Sve ankete ukazuju na to da građani ima-
U javnom sektoru u zemljama u regionu
ju najviše primedaba na neefikasnost
prema procenama ekonomista zaposleno
državne uprave. Nezadovoljni su kvalite-
je tri puta više radnika od evropskog pro-
tom usluga, nedovoljnom stručnošću služ-
seka. U Srbiji je u javnom sektoru zapo-
benika, a pre svega neljubaznošću radnika
sleno oko 550 hiljada ljudi, a u admini-
u državnoj upravi. Traženje mita je jedan
straciji 63 hiljade. U Hrvatskoj, u javnom
od posljednjih razloga nezadovoljstva gra-
sektoru radi oko 400 hiljada, od toga 52
đana. Ankete u svim državama okruženja
hiljade državnih službenika i nameštenika.
pokazuju da oko 50 odsto ispitanika veru-
U BiH zaposlenost u javnom sektoru raste
je da su korumpirani političari. Oko 30
i prešla je broj od 115 hiljada zaposle-
odsto smatra da su sudije korumpirane. A
nih, od toga, preko 50 hiljada u organima
oko 20 odsto ocenjuje da su korumpirani
uprave i lokalne samouprave. U Sloveniji
policajci. Zanimljivo je da je oko 35 odsto
je u javnom sektoru zaposleno 160 hilja-
ispitanika izjavilo da je dalo mito u svrhu
da radnika. Nema pouzdanih podataka o
ubrzanja postupka. 18 odsto radi osigura-
zaposlenima u javnom sektoru u Makedo-
nja boljeg tretmana, a čak 13 odsto dalo
niji. Procene se kreću između devedeset
je mito da bi dobilo željenu informaciju od
i sto osamdeset hiljada. Najviše zaposle-
radnika u državnoj upravi.
nih u državnoj upravi na hiljadu stanovnika ima Crna Gora – 34,2. Dok od Srbije
23,1 više imaju Hrvatska – 24,5 i Slovenija – 24,1.
Od zarada u državnoj upravi, najviše je po
stanovniku isplaćeno u Sloveniji – 27,7
eura, a najmanje u Makedoniji – 8,7 eura.
Dok su Srbija i BiH imale jednako skupu
državu, koja je koštala po 11,4 eura svakog stanovnika ove dve države.
116
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
DVANAESTO POGLAVLJE
ETNO MUZIKA
Etno muzika kao dio zajedničkog kulturnog nasljeđa, da li je isto što i narodna
muzika, koliko se njeguje i čuva, koliko se promoviše, zašto bavljenje ovom
vrstom muzike naši gosti doživljavaju kao „kopanje po sopstvenom DNK-u,
po sopstvenoj tajni ili formuli postojanja”, saznaćete od Vlatka Stefanovskog
(Skoplje), Biljane Krstić (Beograd), Amire Medunjanin (Sarajevo) i Tamare
Obrovac (Pula). Uvodničar je književnik Renato Baretić (Split).
117
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
UVODNA RIJEČ
RENATO BARETIĆ
KNJIŽEVNIK, SPLIT
TRI DIMENZIJE ETNO MUZIKE: LJUBAV, SEKS I PROSTITUCIJA
Kao sve stvari na ovom svijetu i etno muzika ima tri dimenzije. Jedna je ljubav, druga je seks, a treća prostitucija. Ljubav je ono kad shvatiš da su toliki
divni ljudi prije tebe, premda potpuno muzički nepismeni, stvarali i čuvali predivne melodije i pjesme tamo u nekim gudurama, vrletima i uvalama. Seks,
to se dogodi kad i ti poželiš nadograditi nešto svoje na tim temeljima, malo
izglobiti, dotjerati, dopisati. Tako da i tvoj trag ostane na putu tih vječnih pjesama. A možda i ostaviti novu svoju. To je ono čime se danas bave naši gosti.
A prostitucija, to je ono čime se bave neki kojih danas ovdje nema na našu
sreću. To je čisto cipelarenje one ljubavi i ljubavničke strasti u seksu. To je krađa ritmova i harmonija uz koje se može plesati jedino po grobovima predaka.
Tako kaže prijatelj, stručnjak, ozbiljna osoba, obrazovana. Ja bih samo volio
ako bude prilike da probamo da napravimo ove razdjelnice između tih triju dimenzija danas u razgovoru sa ljudima koji, kako bih kazao uglavnom se bave
ovom drugom dimenzijom. Ja sam započeo sa seksom pa ću bože me oprosti
tako i svršiti. Nakon ove pjesme, nakon ovoga seksa koji nam je ovo četvoro
krasnih ljudi priredilo ja bih samo šutio, smješkao se u plafon i pušio. Ostao
sam bez riječi. Nešto ipak moram reći. Ja sam iz Splita, ovaj mladi gospodin
ovdje surađuje sa Splićaninom Džibonijem godinama a niko nije spomenuo
dalmatinsku pismu. Čekam sljedeći poziv u istom sastavu i uvježbajte vas četvero jedan dalmatinski seks.
118
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
VLATKO STEFANOVSKI
SKOPLJE
PREISPITIVANJE SOPSTVENOG
IDENTITETA
Bavljenje muzikom, sviranje i stvaranje
muzike je jedan poseban osećaj, poniranje
duboko u sebe, preispitivanje sopstvenog
identiteta. A bavljenje muzikom koja te
okružuje ili ako hoćete nazovimo je etno
muzikom, liči na kopanje po sopstvenom DNK, po sopstvenoj tajni ili formuli
postojanja.
Meni je drago što sam pre 35 godina jednu
kategoriju potpuno zaboravljenu, od kojih
su se mladi ljudi na neki način stideli u to
vreme jer su bili opsednuti pop, rok muzikom, drago mi je da smo ja i moji drugovi
posegnuli za tim blagom i veoma uspešno
na nekom nesvesnom nivou napravili veoma dobre aranžmane, veoma dobre izvedbe tih starih tradicionalnih stvari.
MUZIKA JE OSVAJANJE SLOBODE
To je dodirivanje DNK, postojanja, suština dodirivanja pitanja identiteta. Ko smo?
Zašto smo? Odakle smo? Kad te stvari krenamo da sviramo ljudi polude jer smo ih
dotakli verovatno u najosetljiviju tačku u
tom trenutku. Kod mene je pitanje osvajanja slobode. Mene u muzici zanima sloboda i koja je to teritorija koju moram i koju
mogu osvojiti. Kod mene kući je postojala
jedna kultna ploča Kirila Mančevskog. On
je izvodio uglavnom pesme zapadne Makedonije. Nažalost nije živ i nisam stigao da
ga upoznam. Ja sam u mojoj kući pronašao tu ploču i u istom trenu sam uporedio
sa najboljim Rej Čarls bluzom, recimo. On
je dotakao bluz makedonske muzike. To
ima jednu fantastičnu melanholiju, fantastičnu setu i sa jednim neviđenim baršunastim glasom. I onda sam ja počeo da kompariram jer sam preko Hendriksa nekako
stigao do svoje tradicionalne muzike. Prvo
sam bio fasciniran Rolingstounsima, Bitlsima, Hendriksom, Dilanom da bih kasnije
otkrio da ovo isto ne da nije manje vredno,
možda je i vrednije.
PUBLIKA U LONDONU JE
POLUDJELA ZA NAŠOM MUZIKOM
Dozvolite da se malo pohvalim da sam u
januaru ove godine u Londonu imao to
zadovoljstvo i čast da nastupim sa Londonskim simfonijskim orkestrom u Barbikan
centru koji je bio rasprodat, imali smo četri
bisa, tri dana probe. Sve sam snimio na
svom rikorderu a pritom ja sam bio solista
a London sinfo iza mene i svirali su „Jovka
Kumanovka” i svirali su „ Eleno kerko „.
Znači na neki način sam direktno ili indirektno isprovocirao taj orkestar da nauči
sedam osmina. Na prvim probama su pitali kako se ovo broji? Da li brojiš jedan,
dva,tri, četiri...sedam, ili brojiš jedan-dva,
jedan-dva ili jedan-dva-tri. Znači na neki
119
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
način sam bio ponosan i sretan što mi se
to desilo. Nije bio samo taj orkestar, svirali
smo prije toga u Monte Karlu i Lajpcigu
gdje je dirigovao Kristijan Jarvič, čuveni
evropski dirigent. Publika u Londonu je
poludela, četri bisa smo imali, znači primili su tu našu priču fantastično.
NIKO NEMA AUTORSKA PRAVA
Prvo ja nemam sva ta autorska prava. Ali
imam jednog prijatelja slovenca iz Celja
koji je obišao ceo svet Polineziju, Maleziju,
Indiju, Nepal, Englesku, Ameriku, u potrazi za muzikom. Čovek je prirodni etno-muzikolog samo traži lepotu, traži muziku.
Još nije bio u Makedoniji. Ja mu kažem:
Bošjan vreme je da dođeš u Makedoniju,
da piješ sa izvora bistru vodu. Niko nema
autorska prava na tradicionalnu muziku.
Ali to je fantastično, ko je taj nepoznati
autor koji je tako lepe stvari uradio. Meni
je to uvek jedan veliki znak pitanja, jedna
velika fascinacija. Kako je moguće da neko
napiše „Eleno kerko” ili kako je moguće da
neko napiše čak južno-srpske vranjanske
pesme koje su za mene fantastične. Ja se
ne držim ko slep za makedonsku muziku.
Ja sviram bluz koji ne pripada našoj tradiciji, ja sviram gipson gitare, uključujem se
u glasna pojačala. Ja imam rok bend, mogu
da mi Britanci kažu – „alo, ti ne smeš da
sviraš rok end roll, ti nisi iz Britanije ili nisi
iz Amerike”.
ČUVATI TRADICIJU OD
NAPASTI GLOBALIZACIJE
Važno je reći odakle je svaka pesma, međutim ne do te mere da bismo krenuli da
se takmičimo koja je muzika bolja, manje
ili više vredna. Čovek koji je kulturan i
obrazovan, mora da poštuje sve kulture
koje žive oko njega i još dalje. Neka to
bude i eskimska kultura, koju nisam doživeo lično, ali imam respekt zato što neki
ljudi jedu samo ribe i žive u igloima. Sa
druge strane, moramo da čuvamo sve te
tradicije od jedne strašne napasti koja se
zove globalizacija.
AMIRA MEDUNJANIN
SARAJEVO
PJESME KOJE SU ME NAUČILE
UNIVERZALNIM VRIJEDNOSTIMA
Pa muzika za mene, posebno tradicionalna
muzika sa ovih prostora je u stvari jedno
lijepo mjesto gdje pobjegnem kada mi je
teško i kada pokušavam da se sastavim
sa sobom. Mjesto koje mi pruža i radost i
tugu i dotaknem se svih tih nekakvih dubokih osjećanja koje svako ljudsko biće u
nekom trenutku svog života osjeti.
Ta moja fascinacija tim pjesmama koje su
nastale ko zna gdje u kom selu, gradu, mjestu i opstale toliki niz godina su ono nešto
što je mene, koliko god to zvučalo smiješno,
vodile kroz život i učile nekim dobrim stva-
120
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
rima. Sve te pjesme imaju neke poruke koje
su me kroz te stihove, metafore, naučile
nekim univerzalnim vrijednostima u životu i
zaista sam se trudila živjeti po tim načelima.
PJESMU „EMINA” ČUJEM
GLASOM I TIŠINOM
Ja jesam odrastala uz tradicionalnu muziku ali sam istovremeno slušala neke
potpuno netradicionalne bendove, autore.
Ali, su mi nekako u to vrijeme smetali ti
stari aranžmani, to nekakvo presviravanje.
Jednostavno riječ nije dolazila do izražaja, barem se meni to tako činilo. I onda se
pojavi taj čuveni „ Mostar sevdah” 1990.
godine, od prijatelja iz Kanade dobijem album, uopće nisam znala da ljudi postoje, i
meni se to svidi. Meni je sevdah konkretno
fantastična muzička forma, sloboda koja je
sjajna za improvizaciju.
Slušala sam Himza Polovinu i on mi je
jedan od najdražih pripovjedača tih priča
sevdalinskih, zbog njegovog senzibiliteta, i
ta pjesma „Emina” je generalno himna kod
nas. Nju je izvodio po meni na najljepši
mogući način. Svakoj emociji koja se govorila tekstom je posvećivao posebnu pažnju
i dahom i samom svojom interpretacijom,
stvarno je uticao na mene. Ibrica Jusić,
opet, način na koji je on doživljava je samo
njegov, sve je to individualno. Ja recimo ne
čujem „Eminu” sa bilo kakvim instrumentom osim glasom i tišinom, to je to...
SNAGA MUZIKE KOJU TREBA
POKAZATI OSTATKU SVIJETA
Imala sam jednu super ekipu, nas deset
muzičara iz deset zemalja Balkana, zajedno na sceni po prvi put i tri dana prije toga
se sreli. Imali smo koncert na Trafalgar
trgu, u centru Londona. Nelson nas gleda
odozgo a mi pjevamo „Jovano, Jovanke”,
„Zapjevala sojka ptica”. Trg je bio pun
Engleza i apsolutno reakcije u onim momentima gdje mene damar pokrene, gdje
se i ja sva naježim u pjesmi, a ljudi su tako
reagovali i u publici. To je samo pokazatelj
kolika je ta emocija, taj fluid, taj ljubavni
121
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
odnos koji je prisutan u tom trenutku. To
je snaga te muzike koju treba pokazati
ostatku svijeta.
sam da pevam, u mojoj kući se puno pevalo.
Tradicionalna muzika i ovo čime se ja bavim
ipak je negde mene pronašla.
BEZ PODRŠKE DRŽAVE
RAZLIKA IZMEĐU ETNO I
Kod nas je trenutno situacija takva da je to
segment na koji se najmanje obraća pažnja
pored svih tih silnih problema koji postoje
u državi. Nažalost, nije posvećeno dovoljno prostora održanju, očuvanju, njegovanju tradicije odnosno promovisanju iste.
Sve se svelo na nekoliko nas entuzijasta,
individualaca koji to rade sami, uz malu ili
nikakvu podršku.
NARODNE MUZIKE
U samom naslovu etnos jeste narod i to
jeste tradicionalna muzika, više se vezuje,
kako bih to rekla, za narod. Ja to tako gledam. Možda se razlikuje zato što je to skup
svih stilova i tradicija, a ove isključivo vazane za samo jedan narod. Upravo to, kroz
tradiciju zaista živimo i to i jeste osnovna
baza mnogim žanrovima. Od umetničke
muzike do džeza, nije bitno. Samo je važno
da se to negde nastavlja i da se to prenosi.
ONO ŠTO JE SEVDALINKA ZA
BOSNU, ZA VRANJE JE MERAK
BILJANA KRSTIĆ
BEOGRAD
TRADICIONALNA MUZIKA
JE MENE PRONAŠLA
Pesma koju je nekada neko poslao sa nekog
izvora, pravljena sa dušom, instinktom i srcem, one stižu do nas, one nas spajaju, mire
vremena i razlike i vraćaju izvoru. Za mene
je muzika sve. Ja ne znam čime bih se u životu bavila da se ne bavim muzikom. Radim
u Radio Beogradu već punih 30 godina kao
muzički urednik. Otkad znam za sebe volela
Ja ne pevam pesme dalekih tradicija Indije, Japana i ne znam, niti bih umela to ali,
vlašku muziku pevam zato što sam radila
godinu dana u Negotinu u muzičkoj školi
i tamo sam se upoznala sa vlaškom muzikom. Ono što je sevdalinka za Bosnu to
je za Vranje merak. Makedonija isto ima
fenomenalne, to su sve u stvari sevdalinke,
to su sve ljubavne pesme, prelepe ljubavne
pesme koje su se svuda pevale na Balkanu.
Pričam o tome zato što o istarskoj muzici
malo znam ali znam za istarske sekunde
itd. Dakle, uvek su bile te podele, ali prava
ljubavna pesma upravo izaziva sve te emocije o kojima pričamo, i Kiril Mančevski je
moj omiljeni izvođač. Zahvaljujući njemu
snimila sam pesmu „Jano sevdalino” i moram da priznam, svaki put upravo ja budem ta koja zaplače kad njega slušam.
122
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
HILJADU STRANA ISTE PJESME
Čuvena sevdalinka „Niz polje idu babo
sejmeni”, ne zna se koja je starija varijanta
da li je „Od polit idu babo sejmani” makedonska pesma koju je pevala i Mara Đorđević, čak sa Kosova ili ova koja je praktično
poznatija pesma. I jedna i druga su prelepe
pesme. Dakle, pesma se tako prenosi. U
bosanskoj verziji je recimo sina Marka, u
makedonskoj sina Stojana, ima neke male
razlike u melodiji, kitnjastija je makedonska pesma, a ova bosanska opet ima neki
drugi izraz. Dakle, sve je negde obeležilo
svoje podneblje i ja to tako vidim. Jedna
pesma stvarno može da se nađe na hiljadu
nekih strana.
KOLIKO DRŽAVA BRINE O
MUZIČKOM ETNO NASLJEĐU
Ja nekako imam utisak, ne znam možda
nisam u pravu, ali mi se čini da nekako
Makedonija najviše vodi računa o svojim
muzičarima. Zašto to kažem? Imam utisak
da je dok je još Toše bio živ, da je čitava
zemlja stajala iza toga i imam utisak da je
tako i s tobom, Vlatko. Možda se varam.
Ja bih volela kada bi isto Srbija mogla da
stane iza pravih umetnika i prosto da se
ono što je dobro promoviše, i da se pomognu ti ljudi. Pored svih ovih problema koji
su nam se desili prosto se nema vremena
niti za umetnost, niti za kulturu, niti za
ove neke stvari koje su nama bitne a koje u
stvari jesu prave stvari. Jedine stvari da se
pokažu barem u ovom trenutku jer muzika
ako ništa drugo bar je univerzalna umetnost. Mnogo bi nam bilo lakše samo da nas
malo poguraju, da ne radimo sve sami.
TAMARA OBROVAC
PULA
OBAVEZA ČUVANJA TRADICIJE
U IZVORNOM OBLIKU
Kod nas ima jedna dobra izreka: ko pjeva
zlo ne misli. Ja dodam, ne misli uopće.
Moja je priča malo drukčija, ja sam djete
džeza, ja sam se fascinirala tom slobodom
improvizacije. Nakon završene muzičke
škole u Puli, flaute, ja sam otišla u Zagreb,
vidjela uživo kako to izgleda, zaljubila se,
počela vježbat na sve strane, hoću sve znati i usput sam shvatila da nisam Amerikanka, nego Istrijanka. Ne dijelim muziku na
žanrove. Dijelim na lošu i dobru, a dobra
je jednako istinita ili ona koja ide iz duše.
Loša je ona koja laže na bilo kom nivou
ili koja nije stvarana nekakvom istinskom
emocijom iznutra. A što se samog etničkog
principa tiče ja na to gledam nekako ovako: za mene postoji obaveza očuvanja tradicije u izvornom obliku. To je neophodno
ne bi li se prenijelo novim generacijama u
izvornoj formi.
UNIVERZALNA ENERGIJA EMOCIJA
Što se vanjskog svijeta tiče ja mislim da je
to u krajnjoj liniji nebitno, kao što je nebitna i verbalna komponenta. Devedeset po-
123
DVANAESTO POGLAVLJE : ETNO MUZIKA
sto energije ide kroz nekakvu emociju koja
se stvara između ljudi koji su na sceni pa
imaji jedan ljubavni odnos ili da ne kažem,
oprostite, seksualni odnos, i isti taj odnos
se događa sa publikom. Tako da mi gdje
god smo bili, od Finske gdje niko ništa ne
razumije i Japana, do susjednih zemalja,
reakcija je bila otprilike jednaka.
mom per se, koji gubi, gubi tu emotivnu
potku i gubi smisao u kontekstu glazbenog
dijela. Kako sam to,,ljepo” kazala. Nekako
pokušavam pomiriti s tim što je meni glazba. Ja bih voljela reći glazba je sve. Ti ujutro ustaneš pa si tužan, pa si za pet minuta
sretan, pa prođu faze životne razne koje
nose različite osjećaje. Meni se čini da bi
glazba na određeni način to trebala.
ODNOS TRADICIONALNE
GLAZBE I DŽEZA
PORIJEKLO PJESME
Ja bih jednu svoju dilemu iznijela, dva
mala problema koja vidim u odnosu tradicionalne glazbe i džeza. Kod tradicionalne
glazbe u jednom trenutku ja je osjećam
prerepetitivnom, ima jedan svoj melodski
slijed koji se uglavnom ponavlja koji treba
na neki način oplemeniti, nešto mu treba
dodati. Harmonijski ili neki interlud između. Kod džeza se recimo često susrećem sa
nekim larpurlartizmom i nekim virtuoziz-
Znaš kako ja to doživljavam, ja mislim da to
nije nikako jedan autor, to je neki trenutak
u kojem se rodila ta neka melodija, a onda
su posle generacije i generacije to polirale.
Nekako, kao ono kad izbaciš sve nebitno
i ostane nekakva suština. Ja to kao pjevač
doživljavam prvenstveno u melodiji. Meni
se čini da su te melodije toliko arhetipske,
toliko čiste jer su kroz generacije kao kroz
sito prosijane i ostalo je ono najfinije.
GOSTI OKRUŽENJA
GABOR GALANTAI – DRUGI SEKRETAR
MARKO ČADEŽ – AMBASADA SAVEZNE
MAĐARSKE AMBASADE U BEOGRADU: Sviđa
mi se veoma muzika južnih suseda jer nije
komercijalna i mislim da se radi o stvarnim
ljudskim emocijam, ja sam oduševljen. Ja
mislim da je muzička kultura zapadnog
Balkana od izuzetne vrijednosti u Evropi.
REPUBLIKE NJEMAČKE: Naravno da znam
za ovu vrstu muzike, pa ja mislim da su
skoro svi gosti koji su danas govorili imali
velike koncerte i nastupe u Nemačkoj, i
mislim da se u Nemačkoj tradicionalna
balkanska muzika ili muzika ovog regiona
veoma poštuje, postoji i tržište i slušaoci.
124
ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA
ZA KRAJ
UTISCI UČESNIKA
BALŠA BRKOVIĆ
„OKRUŽENJE” JE NEKA VRSTA ANTIČKOG TRGA
Ovakva emisija djeluje ljekovito. Nakon svega, „Okruženje” je neka vrsta antičkog trga kome se iznova vraćamo, da razgovaramo i da se čujemo. „Ljudi
smo od kada jesmo za razgovor i od kada možemo čuti jedni druge”, pjevao
je Helderlin. A, ako ne vjerujemo istinskim pjesnicima, kome ćemo vjerovati?
„Okruženje” je važno jer, dovodeći nas na trg, pokazuje kako su nam problemi slični. Ovakvi pokušaji uspostavljanja dijaloških mostova zaslužni su za
novu kulturu razumijevanja i tolerancije koja se ukazuje čak i među nama,
ovakvima. I jedan detalj koji nije nevažan: ljudi koji prave ovu emisiju ličnim
stavom i profesionalizmom pokazuju koliko je jednostavno i prirodno razgovarati. A, nakon svakog razgovora, znaćemo više jedni o drugima. To, na ovakvim prostorima, nije mala stvar...
VJERA ŠUMAN
VEOMA JE VAŽNO DA OTVORENO
O SVEMU RAZGOVARAMO
Bilo je lijepo družiti se sa sjajnom ekipom „Okruženja”, jednako kao i s ljudima iz okruženja koje muče iste dileme, isti problemi tranzicije, pretvorbe,
tržišta, demokratizacije i europske budućnosti. Ove emisije, njihova gledanost
i prihvaćanje u regiji, pokazuju koliko je važno o svemu otvoreno razgovarati,
jer jedino tako bolje razumijemo i sami sebe i svoje susjede. Puno je tema o
kojima i trebamo i možemo razgovarati i baš zato se nadam da će „Okruženje”
nastaviti i otvarati sva pitanja koja pritišću ljude na ovim prostorima, sva pitanja koja su često bolna i teška ali su potrebna kako bi se i kao ljudi i kao narodi i kao susjedi bolje razumjeli, i na koncu konca, bili tu jedni za druge kao svi
dobri susjedi. Ekipi „Okruženja” želim još puno, puno, dobrih emisija, dobrih
sugovornika i ugodnog druženja. Od srca, sve najbolje!
MAJA BOBIĆ
RIJETKO RAZGOVARAMO SA SUSJEDIMA
Bilo je izuzetno zadovoljstvo učestvovati u emisiji „Okruženje”. Nemamo,
nažalost, često priliku da u regionalnom okviru i sa susedima razgovaramo o
temama koje se tiču svih nas i budućnosti celog regiona, kakav nesumnjivo
125
ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA
proces evropske integracije jeste. Mislim da je, pored odličnog koncepta, znanja i stručnosti voditelja i kreatora emisije, to doprinelo boljoj informisanosti
naših građana, sagledavanju prave mere svih izazova sa kojima su naše zemlje
i društva suočeni, sličnosti problema i mogućih zajedničkih rešenja. Čini mi se
da su ovakva forma, pristup ali i stepen profesionalnosti u razmatranju često
složenih i bolnih tema ponajmanje zastupljeni u javnom diskursu i da je u tom
smislu „Okruženje” – pravo osveženje.
SLAVIŠA ORLOVIĆ
KREATIVNO I EURO-AKTIVNO
„Okruženje” je pravo osveženje u odnosu na duhovnu pustoš i medijsku kontaminaciju kojima smo izloženi. Nakon dužeg vremena zatvaranja unutar sebe
i naših razdvajanja „Okruženje” nas otvara i ponovo spaja, premošćuje razlike
i uklanja barijere. Od ideje do realizacije, od emisije do emisije, sve je veoma
inspirativno i sasvim uspešno. Teme, gosti, susreti, debate, poente i profesionalna ekipa, uzdignuti iznad i izvan parohijalne svesti i duha, promovišu i brane univerzalne vrednosti. Učesnici i ekipa „Okruženja” deluju vrlo kreativno i
euro-aktivno. Samo napred!
TANJA VUJOVIĆ
OZBILJAN PROJEKAT
Sve pohvale za organizaciju i realizaciju cjelokupnog projekta „Okruženje”.
Što se tiče emisije „Nasilje mladih i nasilje nad mladima”, sigurna sam da su
vaspitno – obrazovni karakter i kreativnost samo neke crte koje ovu emisiju
čine posebnom. Emisija je skrenula pažnju na značajne probleme koji su sve
učestaliji u našem društvu. Iz neformalnih razgovora sam saznala da je emisija veoma gledana što potvrđuju i statistike. Ovo ukazuje na njenu ozbiljnost i
prave vrijednosti.
MIRZA IBRAHIMPAŠIĆ
GRAĐENJE MOSTOVA RAZUMIJEVANJA
Ideja koju pokušavate ostvariti jeste originalna, vjerujem i jedinstvena u regionu i svakako predstavlja važan pokušaj civiliziranog dijaloga i građenja mostova razumijevanja na ovim prostorima. Izostanak dijaloga uzrokuje nedovoljno
uzajamno poznavanje, proizvodi nerazumijevanje, a ono generira tenzije pa
u konačnici, i u pravilu apsurdne, sukobe. Svježa su nam sjećanja na ovaj
fenomen.
126
ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA
MARKO SOMBORAC
ZATVORITE NAS U SOBU I DAJTE NAM PAPIR
Što se tiče ideje projekta o sagledavanju istih problema u našem regionu tj.
okruženju, emisija u kojoj sam učestvovao je bila možda jedina prilika da se
upoznam na jednom mestu sa tako renomiranim kolegama iz okruženja i da
razmenimo naše stavove o pitanjima koja muče našu profesiju. Ako bih morao
da nađem neku manu, to je svakako nezahvalna tema o karikaturi i smehu
gde sam uvek mišljenja da je bolje preskočiti teoriju, nego nas lepo zatvoriti
u sobu, dati nam temu i papir, pa posle da snimamo šta smo nacrtali. Ko zna,
možda za sledeći serijal?
JASNA BAJRAKTAREVIĆ
AUTENTIČNA IDEJA
Sve teme su bile zanimljive, aplikativne, gosti kompetentni i čitava ideja, autentično edukativna. Dinamizam je postignut rezultatima istraživanja, uvodnom i završnom reči koja je uvek davala specifičan pečat. Posebno ističem ljubaznost svih direktnih i indirektnih aktera projekta, što je dalo jedan prirodan
i opuštajući ton svakome od nas. Drago mi je što sam bila deo ovog projekta,
zahvaljujem se na pozivu uz iskrene čestitke i želju da svaki vaš naredni projekat bude obojen uspehom i trajanjem u njemu.
SRĐAN MILOŠEVIĆ
OTVARATE ZNAČAJNE TEME
Emisija „Okruženje” smisleno i na adekvatan način otvara značajne teme koje
prevazilaze okvire dnevnog i tiču se nekih sistemskih pitanja koja u društvima
regiona zahtevaju kreativne i efikasne odgovore i rešenja. Odabir sagovornika
je pažljiv i promišljen. Format emisije u kojem u kratkim odgovorima treba
izreći suštinu donekle je zahtevan za sagovornike, ali isto tako efikasno doprinosi dinamici razgovora. Nadam se da je i tema koja se ticala istorije bila podsticajna makar za one koji su za nju zainteresovani.
MIODRAG PERUNOVIĆ
EMISIJA BI MOGLA DUŽE DA TRAJE
Tokom svoje dugogodišnje sportske karijere dao sam mnogo intervjua i bio
gost u brojnim emisijama, ali iskustvo koje sam imao sa gostovanjem u „Okruženju” spada u sam vrh najprijatnijih. Bez pretjerivanja mogu reći da je sve
bilo na visokom profesionalnom nivou: organizacija, voditelji koji su znalački
usmjeravali tok same emisije, njihova neposrednost, odabir tema, poznavanje
127
ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA
problematike o kojoj se govori... Zaista, sve je bilo vrhunski. E, sad... mislim
da bi emisija, s obzirom na broj gostiju i teme koje se obrađuju, mogla da
traje malo duže, ali ne bih da tražim dlaku u jajetu. Uvijek se može nešto korigovati, a to će ljudi iz produkcije znati najbolje da urade kad bude trebalo.
Veliko mi je zadovoljstvo što sam bio učesnik „Okruženja”, želim vam jos više
uspjeha.
BELUL BEQAJ
SAMO SMO DELIMIČNO USPELI
Smisao projekta „Okruženja” može da se ispuni ukoliko doprinosimo stvaranju poštovanja, međusobnog razumevanja, a ne pokazivanjem moći. Primera
radi, rasprava o nasilju, danas nije samo pitanje i stvar naučnog opisivanja i
objašnjenja u sociologiji, socijalnoj psihologiji, kriminologiji Albanaca, Slovenaca, Bošnjaka, Srba, Hrvata... Ono je, pre svega, ravopravna, zajednička
briga i bol okruženja... Da li postoji neki uzvišeni cilj mladih za čiju realizaciju
može da se opravda svako sredstvo, odnosno primena nasilja? Odnosno, da
li postoji neki uzvišeni cilj moćnika kojim bi opravdali primenu nasilja nad
mladima? Mislim da smo u emisiji o nasilju mladih i nad mladima samo delimično ispunili cilj, jer nismo uspeli da ubedljivo pošaljemo poruku javnosti da
sila ne sme da se pretvori u pravo moćnika!
DUŠKO VUKOVIĆ
PROTIV DUHA PALANKE
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pobijedio je onaj duh koji je
genijalni Radomir Konstantinović precizno označio kao duh palanke, čija je
jedna od odlika da okruženje doživljava kao strano i neprijateljsko i da se prema njemu tako postavlja. Taj duh palanke je i dalje i te kako snažan i idu mu
na ruku brojne okolnosti, a i obilato ga podstiču i hrane subjektivne slabosti
osiromašene i u tmušama tranzicije zagubljene balkanske čeljadi. Svako ko
radi protiv ovoga pogubnog duha, pa makar to bio i neki najmanji napor, čini
veliko djelo. Iz ove perspektive gledam i na projekat emisija pod zajedničkim
nazivom „Okruženje”.
EDIN RADUŠIĆ
SUOČAVANJE SA BREMENOM
PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI
Dijalog i otvoreno suočavanje s problemima i nedoumicama koje pritiskaju
svaku zajednicu/e nemaju alternativu. Ovakva konstatacija se posebno odnosi
128
ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA
na postkonfliktna društva, kakva su savremena post – jugoslovenska društva.
Nepristrasan, neopterećen, dobronamjeran i otvoren dijalog koji nudi serijal
„Okruženje”, po mom ubjeđenju, predstavlja dobar primjer kako se suočavati
s bremenom prošlosti i sadašnjosti, koji su se na prostoru na kojem je egzistirala zajednička država, stopili u jedno.
DŽEVAD HODŽIĆ
ZADOVOLJAN KAKO SAM ZASTUPLJEN
Ja sam zadovoljan načinom kako sam zastupljen u emisiji. Nadam se da sam
i sam tome doprinio tako što sam se trudio odgovarati kratko i koncizno i
što sam se držao teme. Inače, mislim da smo se u emisiji, u tom smislu sam i
izravno reagirao, na momente udaljavali od teme. I, ako smijem biti otvoren,
jedna kritička opaska: i ja držim da nije dobro unaprijed, apriorno preferirati
ovaj ili onaj koncept, stavove i teze. Pa ipak, emisiju ocjenjujem vrlodobrom.
Još jednom zahvaljujem.
ALEKSANDAR SAŠA ZEKOVIĆ
VRIJEME NAS JE UDALJILO
Ovaj projekat, sa aspekta svih obrađenih tema, pomogao je da se region bolje
upozna i čuje. Čini se da je ranije vrijeme nekako udaljilo društva u regionu.
Više smo se posvetili evropskom putu, pri čemu smo zapostavili i zaboravili
da taj put podrazumijeva bolju međusobnu saradnju, kao i to da ne smijemo
zaboraviti na susjede. Tematske emisije pomogle su da bolje pratimo stanje u
svim regionalnim društvima, da održavamo sebe informisanim, da podstaknemo dijalog i saradnju, a projekat je omogućio i međusobno upoznavanje ljudi.
Projekti ove vrste i te kako su potrebni da bi se cijela regija držala intelektualno, građanski, demokratski, stručno na okupu.
DEJAN BUHA
NASTAVITE DA RUŠITE PREDRASUDE
„Okruženje”, po konceptu i fokusu, predstavlja nešto sasvim novo i pozitivno
u regionalnom medijskom, ali i društvenom prostoru. Odlična sinergija voditelja, koji ne teže da budu zvijezde programa, učesnika koji daju sliku iz „neuobičajenog” ugla, te publike sačinjene od mladih ljudi sa vlastitim mišljenjima,
zaista izdvaja ovaj program iz mora sličnih sadržaja. „Okruženje” definitivno
postavlja put ka regionalnom dijalogu i saradnji, sa jako bitnim fokusom na
mlade i uspješne ljude koji treba da budu nosioci sutrašnjih promjena. Kroz
rušenje predrasuda i prikazivanje realnosti u zemljama okruženja, projekat
129
ZA KRAJ : UTISCI UČESNIKA
se definitivno pokazuje i kao uspješan i kao potreban. Mislim da to dokazuju
i reakcije iz svih zemalja u kojima se emituje. Nakon „bolnih” tema, naredni
ciklus bi se mogao orjentisati na pozitivne priče i primjere, kako u pojedinačnim zemljama, tako i inter-regionalno.
RENATO BARETIĆ
RADITE SIZIFOVSKI POSAO
„Okruženje” nije ispunilo svoju funkciju, ono je – ispunjava. To je sizifovski
posao, ali je sjajno da ga netko od svoje volje, a ne po kazni, obavlja. Pa, još
toliko profesionalno. Mnogo sam puta u zadnjih dvadesetak godina gostovao,
ili autorski surađivao u raznim TV emisijama, ali nigdje se još nisam susreo
s tolikom razinom opuštene ozbiljnosti kojom se pristupa tako zahtjevnom
poslu.
Komunikacija među nekadašnjim sunarodnjacima ili samo sudržavljanima,
kako već tko na to gleda, potrebna je svakoj strani. Dosad se događala u pojedinačnim slučajevima, da ne kažem ekscesima, a s „Okruženjem” je postala
redovita. I zato mislim da je ovaj projekt ne samo koristan, nego i ljekovit. Učinak se, kao i kod svake ljekarije, ne može vidjeti istog trena, ali s vremenom
sigurno hoće.
VESELJKO KOPRIVICA
IMATE SE ČIME POHVALITI
Mislim da je „Okruženje” jedna od najboljih televizijskih emisija koje se emituju na prostoru na kojem se govori S/H/B/C jezikom. Teme su aktuelne, nisu
lokalnog karaktera, zanimljive, o njima govore kompetentni sagovornici iz
raznih sredina, neistomišljenici itd. Lako je uočiti da je svaka emisija temeljno
pripremljena i profesionalno urađena. Emisija je kvalitetna i zbog toga što, za
razliku od mnogih drugih, ne traje dugo, što se sagovornici drže teme, ne upadaju jedni drugima u riječ...
NENAD BOROVČANIN
VRLO DINAMIČNO I PROFESIONALNO
Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo da učestvujem u „Okruženju”. Vrlo dinamična, dobro organizovana i profesionalna ekipa.
130
ZA KRAJ : O SAJTU
O SAJTU
Od maja 2013. godine „Okruženju” je podrška pokrenuti sajt CDRSEE-a
www.okruzenje.net koji prvi informiše o temama emisija, učesnicima i
tizerima sa najzanimljivijim akcentima, najavljuje emisije koje slijede. Nakon
premijernog emitovanja na televizijama, emisije su dostupne u video arhivi
sajta. Na sajtu je moguće jednostavno i pregledno pronaći sve informacije o
do sada realizovanim emisijama, biografije učesnika, njihove komentare, a u
rubrici „Iz mog ugla” koja je svojevrsna kolumna sajta, pročitati tekstove naših
uvodničara.
131
ZA KRAJ : O SAJTU
Osim sugestija koje dobijamo od posjetilaca sajta, sud o emisijama moguće je
dati i kroz ankete koje su stalno postavljene na naslovnoj strani. Ovo su neki
od rezultata:
DA LI BISTE VOLJELI DA GLEDATE „OKRUŽENJE” I SLJEDEĆE GODINE?
da 83.3%
ne 13.3%
možda 1.7%
DA LI JE DOBAR IZBOR GOSTIJU U OKUŽENJU?
da 63.6%
ne 18.2%
možda 18.2%
DA LI „OKRUŽENJE” UTIČE DA BOLJE RAZUMIJEMO JEDNI DRUGE?
da 78.4%
ne 2.7%
možda 18.9%
DA LI SU TEME OKRUŽENJA ZANIMLJIVE I AKTUELNE?
da 87.5%
ne 3.1%
možda 9.4%
132
ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA
MEDIJSKA PODRŠKA
Dvanaest emisija okruženja od maja do novembra 2013. godine emitovali su: Alsat – M
(BJR Makedonija) BHRT (Radio-televizija Bosne i Hercegovine), HRT (Hrvatska radio-televizija), RTK (Radio – televizija Kosovo), RTS (Radio – televizija Srbije), RTRS (Televizija
Republike Srpske), Top TV (Slovenija) i TV Vijesti (Crna Gora).
Medijski partneri Okruženja bili su nedjeljnici „Monitor” iz Podgorice i „Dani” iz Sarajeva.
Sanja Gvozdenović
Vladan Mićunović
GLAVNA UREDNICA INFORMATIVNOG
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK
KANALA HTV4, HRT
TV VIJESTI (CRNA GORA)
Emitiranjem regionalnog političkog talk
showa „Okruženje” gledateljima programa
Hrvatske radio televizije omogućeno je čuti
stajališta o temama od zajedničkoga interesa, na veoma dinamičan i polemičan način.
Obradom ponekad I osjetljivih tema, izborom različitih ali za određenu temu relevantnih gostiju iz regije, ističe se nepristranost,
profesionalnost i otvorenost. Nažalost,
zasad HTV 4 nema pokazatelje gledanosti,
stoga vam ne mogu dati pouzdanu informaciju o dosegu i ocjeni sadržaja među
gledateljima. U tijeku je instalacija tehničke
opreme koja će, nadam se, u skorije vrijeme
omogućiti mjerenje gledanosti programa
HTV 4. Prema osobnim, pojedinačnim informacijama, emisija se ocjenjuje kvalitetnom i zanimljivom. Kako se program HTV
4 emitira Free-to-Air, emisija „Okruženje” je
vidljiva i gledateljima u Europi.
Odlukom da emituje i drugu sezonu (u
prajm tajmu), uredništvo Televizije Vijesti
se sasvim jasno odredilo o tome što misli o
„Okruženju”. Ove emisije neće obariti rekorde gledanosti, ali će sigurno imati svoju
publiku koja ne pristaje da joj se umjesto
realnog života punog briga, agresivno i bezočno serviraju razne farme, grand parade.
To je bio snažan razlog što smo se mi, iako
komercijalna televizija, opredijelili da emitujemo „Okruženje”.
Dosad realizirane emisije potiču interes za
nastavkom suradnje, te ovom prigodom to
i potvrđujem. Program HTV 4 je otvoren
za projekte od javnoga interesa, stoga su i
novi prijedlozi i više nego dobro došli.
Da se razumijemo: „Okruženje” je mnogo
bolje, otvorenije i kvalitetnije od okruženja
i tzv. „bratske ljubavi” čiju smo najgoru
stranu, nažalost, svi bili u prilici da gledamo dvadeset i više minulih godina. Ove
emisije ne doživljamo kao žal za minulim
vremenima, ili kao jedan od instrumenata za obnovu nečega što je vjerovatno
zauvijek propalo, već kao priliku da kroz
iskustva umnih ljudi pomognemo gledaocima da se bolje razumiju i iskrenije žive i
sarađuju.
Pohvalio bih i napore autora da ove godine
tehnički i sadržajno poboljšaju „Okruže-
133
ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA
nje” i gledaocima ga učine sadržajnijim i
dinamičnijim, samim tim i zanimljivijim.
Urednici i voditelji su pokazali visoku
profesionalnost i objektivnost. Odlično su
usmjeravali raspravu, uspijevali su da „razigraju” goste i od njih izvuku maksimum.
I ove godine su teme pažljivo, znalački
odabrane. Izbor gostiju je odličan. Vidjelo
se da su fokusirani, da se dobro osjećaju i
da im je stalo da cio projekat bude na zaista visokom nivou.
ANAMARI REPIĆ
ZAMJENICA GENERALNOG DIREKTORA
RTK (RADIO TELEVIZIJA KOSOVO)
Radio – televizija Kosovo, javni servis Kosova je odmah sa zadovoljstvom pristala
da na jednom od svojih TV kanala emituje
„Okruženje”. Odlučeno je da to bude novoformirani TV kanal na srpskom jeziku,
RTK2 – nova emisija na Kosovu, na novoj
televiziji. Razmišljali smo da je to šansa da
na početku gledaocima pokažemo novu
perspektivu televizijskog novinarstva, koje
ne znači samo predstavljanje informacija,
intervjuisanje, reportaže. To je novi pristup, koji ruši granice lokalnog, razvijajući
priče kroz dijalog, debate, regionalni pristup temama koje nas okružuju.
Nezaposlenost, uticaj religije, nekažnjeni
zločini, život mladih u jednoj zemlji, u regionu, ne mogu a da se ne prožimaju, da
ne utiču na naše živote bilo gde da smo.
Poznate teme, probleme, upoznajemo i uočavamo na jedan nov način, identifikujemo
se i uključeni smo.
U ovom okruženju postoji društvo koje
deli zajedničku istoriju, ne tako slavnu, ali
i koje zajedno treba da radi na boljoj budućnosti. Uzajamno povezani različitostima, koje ne dele, već obogaćuju. Pa zato se
i zove „Okruženje”, zar ne?
Serija televizijskih talk-show emisija o aktuelnostima iz našeg regiona je i te kako
dobrodošla, dobro je prihvaćena. Nama
je posebno bilo važno da neki od gostiju
budu i ličnosti sa Kosova, kako bi naši gledaoci uvideli da povodom političkih, društvenih i dugih tema, koje sve nas podjednako interesuju i pogađaju, mišljenje mogu
dati svi, pa i ljudi sa Kosova.
Promovisati multietničku i multikulturalnu
debatu, kada je mišljenje pripadnika bilo
kog naroda važno i jednako cenjeno, ali i
otvoreno za kritike, je od izuzetne važnosti
za Kosovo u kome živi najmanje šest različitih zajednica.
Hvala „Okruženju”, koje nam je pokazalo
da naše okruženje ima zajedničke probleme, zabrinutosti, izazove, ali i nadanja.
Nenad Lj. Stefanović
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK
INFORMATIVNOG PROGRAMA RTS-a
(RADIO – TELEVIZJA SRBIJE)
RTS je najveća medijska kuća u okruženju a sem sopstvenog obimnog programa,
prikazuje i emisije nezavisnih produkcija.
„Okruženje” je na RTS dospelo putem
javnog konkursa na kojem se izdvojilo svojom svežinom, inovativnošću, pristupom
i temama. Nakon 12 emitovanih epizoda,
134
ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA
mogu da kažem da su očekivanja RTS-a u
potpunosti ispunjena i da su naši gledaoci obogaćeni za jedan novi vid starog TV
žanra, tzv. talk show. „Okruženje” je našim gledaocima omogućilo da čuju glasove
i mišljenja iz čitavog regiona, da ono što
svakodnevno čuju, vide i pročitaju u svojoj sredini obogate i za mišljenja sa „one
strane”, da nešto novo saznaju, da neke
predrasude razbiju, da neki svoj uobičajeni rakurs pomere. Da su saglasni ili ne sa
izrečenim ali u svakom slučaju da budu
drukčije i sveobuhvatnije informisani. Sa
po četiri gosta iz četiri sredine u svakoj
emisiji i satiričnim uvodom, „Okruženje”
jeste jedinstven televizijski poduhvat i RTS
se nada da ćemo i ubuduće sarađivati.
Draško Ignjatić
DIREKTOR SEKTORA PROGRAMA
TELEVIZIJE REPUBLIKE SRPSKE
Kultura dijaloga je osnovna konstanta u
serijalu „Okruženje”. Time je omogućena
afirmacija argumentovanog, profesionalnog i kritičkog razmišljanja o temama koje
su toliko bliske svim zemljama nastalim
raspadom Jugoslavije. Značaj ovakvog pristupa je i u činjenici da su iskustva učesnika u emisijama gotovo identična u susretu
s fobijama, korupcijom ili potragom za
istinom i pravdom u vlastitim sredinama.
Suočavanje sa dilemama, nepristajanje na
kompromis i povlačenje, ukazivanje na
neprihvatljive obrasce i predrasude su katarzičan izbor kojim se bavi serijal. Bez obzira što neće u potpunosti promijeniti svijest – direktno ukazivanje na opštepoznate
tabue može doprinijeti promjeni ambijenta
i formiranju prihvatljivijeg stava mlađe publike. Ponekad u emisiji možda nedostaje
polemičnijeg tona ili oprečnijih stavova što
bi uticalo na percepciju gledatelja i na interakciju učesnika.
Tematski „Okruženje” je vješto postavljeno
kao vid preispitivanja etičkih kriterija u našim društvima, ali i kao test funkcioniranja
najvažnijih aparata državne uprave i realnog nivoa ostvarenih ljudskih prava.
Sudeći prema iskustvima učesnika i analizi
civilnog sektora nitko se ne može pohvaliti
velikim postignućima u tom smislu, ali je
jasno da su primjetno bolji rezultati u zemljama bližim Europskoj uniji bez obzira i
na njihove primjere kršenja prava manjina.
Za nadati se da ukazivanjem na neugodne,
ali prisutne i precizno detektirane probleme može postići krajnji cilj : pravednije,
humanije i poštenije društvu u kome su
nepovredivi – čovjek i njegovo pravo!
Hamdi Rašiti
PROGRAMSKI DIREKTOR ALSAT
– M TELEVIZIJA, SKOPLJE
„Okruženje” je realna slika o regiji i serijal
koji je izrađen na vrlo dobar način i koji
se bavi pitanjima koja svakodnevno utiču
na nas. Takođe „Okruženje” je dokaz da
svi narodi koje žive u ovom regionu, imaju
iste socijalne i političke probleme.
Ljepota ove emisije je to što uključuje sagovornike iz čitavog regiona, koji mogu razmijeniti svoja iskustva i mišljenja o određenim pitanjima koja utiču na sve nas.
135
ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA
Takođe, u pogledu tehničke realizacije
„Okruženje” izgleda vrlo lijepo i po svim
europskim standardima. Imamo vrlo pozitivnih reakcija od gledalaca koji prate
ovaj serijal, a završetak svake sezone je
s pitanjem „Da li će se opet emitovati
„Okruženje”?
Olivera Dodig,
V.D. DIREKTORICA BHT1 , TV
BOSNE I HERCEGOVINE
Javni servis Bosne i Hercegovine, tačnije
BHT1, ulazi od samog početka u ovaj projekat, smatrajući ga vrijednim sa aspekta
približavanja onih koji su se pogubili,
negdje usput, kroz ružnu zbilju. Prihvatili
smo ga sa aspekta pomirenja, upoznavanja
drugih i drugačijih, da bi smo pokazali našim gledateljima da i oni drugi imaju iste ili
slične probleme, koji su riješivi upravo baš
kroz njihova iskustva.
„Okruženje” je vrijedan projekat koji spaja ljude sa dobrom energijom i voljom da
na konstruktivan način rasprave i potaknu nužne promjene. Promjene u načinu
shvaćanja drugih, razbijanja predrasuda,
a po načelu da se ne plašimo onoga što
smo upoznali. Ovo je prostor bez jezičnih
barijera, kulturološki jednak ili sličan, sa
socijalno ekonomskim uvjetima koji ne
idu naruku „malim” ljudima opterećenim
borbom za goli opstanak, i politike koja
još uvijek više razdvaja, nego spaja. Zato je
više nego logično otvarati prostor, gledati
preko tuđe ograde, prepisivati i primjenjivati dobru praksu, da bismo kročili, dalje u
Europu kojoj težimo, i koja treba biti naša
budućnost.
Stoga Okruženje, da se okružimo onima
koji već imaju recept za promjene na bolje,
ili će ga skupa sa nama naći. Stoga „Okruženje” da u dijalogu licem u lice, kažemo
sve dobro, ali i loše i tako prevladamo nepovjerenje, koje još postoji. Stoga „Okruženje” da i mediji daju svoj doprinos, u
spajanju bogatstva različitosti i stvaranju
međusobnog povjerenja i konačno zaokruže ovu priču, na dobro svojih građana, jer
oni su to zavrjedili.
Vladimir Vodušek
DIREKTOR TOP TV, SLOVENIJA
Suradnja na projektu „Okruženje” je bila
za TOP TV pozitivno iskustvo, jer su teme
iz regiona u Sloveniji, unatoč njenom devetogodišnjem članstvu u EU, još uvek zanimljive za gledaoce. Odabir gostiju i tema,
profesionalizam voditelja i produkcije za
nas su bili pozitivno iznenađenje i dokaz
da vrhunska televizijska produkcija i novinarstvo još uvijek žive na ovim prostorima.
VESELJKO KOPRIVICA
ZAMJENIK GLAVNOG I ODGOVORNOG
UREDNIKA „MONITORA” (CRNA GORA)
Aktuelno, zanimljivo, civilizovano. Rječju
– profesionalno. Zašto se ovakve pohvale
mogu izreći emisijama „Okruženja”? Prije
svega zato što se emisije „Okruženja” izdvajaju od poplave svakojakih televizijskih
emisija, kojima se bombarduju gledaoci
propagandom, primitivizmom, nezna-
136
ZA KRAJ : MEDIJSKA PODRŠKA
njem, maratonskim pričama radi ličnih
promocija – voditelja i učesnika... „Okruženje” je na sve to imuno. Lako je uočiti
da su emisije brižljivo pripremljene, počev
od odabira aktulenih i zanimljivih tema,
preko sagovornika, pa do toga da je sve to
vješto upakovano u 45 minuta. Dakle – sve
s mjerom. Prijatno sam se iznenadio kada
sam saznao da su te emisije u Crnoj Gori
vrlo gledane i još ni od koga nisam čuo da
na njihov sadržaj ima primjedbi. Saradnja
„Okruženja” sa „Monitorom” je primjer,
možda i rijedak na ovim prostorima,
uspješne saradnje između elektronskih i
printanih medija. Koliko mi je poznato u
Crnoj Gori samo naš nedjeljnik objavljuje
izvode iz tih emisija. Što se tiče „Monitora” – saradnju možemo da nastavimo.
Njegove stranice i dalje su otvorene za
„Okruženje”.
Dženana Karup-Druško
V.D. GLAVNE UREDNICE NEDELJNIKA
„DANI”, BOSNA I HERCEGOVINA
Kao prvo, važnost projekta „Okruženje” je
u tome što je regionalni i što su u svakoj
emisiji bili relevantni gosti iz regiona koji
su svojim izjavama nekad potvrđivali koliko su isti problemi u zemljama nastalim
raspadom nekadašnje SFRJ, a nekad govorili o njihovim različitostima ukazujući i na
eventualna rješenja.
Drugo, sam odabir tema je bio dobar jer je
ukazivao na probleme se kojima se, uglavnom iz sličnih razloga susreću društva
država nekadašnje SFRJ, kao što su javna
uprava ili pitanja vjerskih zajednica.
Treće, posljednja emisija o etno muzici je
tema kojih bi više trebalo biti na javnim
servisima u okruženju, jer ona govori o
zajedničkoj prošlosti, govori o onome pozitivnom što je nekad spajalo narode u Jugoslaviji. Jer, toliko se govori o onom što je
bilo loše, što je razdvajalo i dovelo do raspada države da se potpuno zaboravlja na
ono što je bilo pozitivno i što je te narode i
navelo da se organiziraju u jednoj državi.
Ovakve emisije su stoga bitne kao veoma
važne u procesu suočavanja s prošlošću, o
čemu se zadnjih godina govori uglavnom
u kontekstu ratnih zločina, odnosno ratova
vođenih na području nekadašnje SFRJ, pri
čemu se zaboravlja da je u toj prošlosti bilo
i vrijednih stvari koje još uvijek postoje u
ovim društvima. S druge strane, problemi
koje je donijela tranzicija uglavnom su isti,
a u emisijama je bilo govora i o tome kako
se oni mogu prevazići, i kako se protiv njih
može i treba boriti. Ukratko, mislim da se
projektom „Okruženje” te razlike bar malo
smanjuju.
137
ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA
ZA KRAJ OVE KNJIGE, PRENOSIMO POČASNI GOVOR GOSPODINA MARTINA
ŠULCA, PREDSJEDNIKA EVROPSKOG PARLAMENTA, PRILIKOM DODJELE
NAGRADE FRIDRIH-EBERT-STIFTUNG ZA LJUDSKA PRAVA ZA 2013. GODINU
CENTRU ZA DEMOKRATIJU I POMIRENJE U JUGOISTOČNOJ EVROPI.
„Poštovani gospodine Šebek, poštovani gospodine Karas, poštovane ekselencije i kolege, poštovani Kurt, poštovani Rolane, poštovani gosti, izvinjavam se zbog kašnjenja i molim Vas da prihvatite moje izvinjenje što ću morati
ranije da napustim ovaj skup, ali moram Vam reći da sam usred koalicionih
pregovora sa HDU. Prekinuo sam ove koalicione pregovore, bar kada je reč o
„evropskom” delu pregovora za šta sam ja zaduzen. , zbog ceremonije dodele
nagrade, jer verujem da je nagrada za ljudska prava isto toliko važna koliko i
koalicioni pregovori. Moja želja je bila da budem sa vama ovde danas, i čast
mi je da mogu da održim ovaj počasni govor. Kako je Kurt Bek rekao, nagrađujemo jednu posebnu organizaciju, Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi. Čestitam vam.
Već 15 godina svojim radom dajete ogroman doprinos izmirenju civilnog
društva na Balkanu. Vaši ciljevi su jačanje demokratije, pluralizma i vladavina
prava, a posvetili ste se izmirenju naroda u jugoistočnoj Evropi. Izuzetan doprinos ste dali i u oblasti revizije istorije Balkana. Mene su lično posebno impresionirala vaša dva projekta. Prvi je Projekat zajedničke istorije. Kako je to
Kurt Bek istakao, 14 godina ste ohrabrivali nastavnike i učenike da se kritički
osvrnu na svoju istoriju. Vaš rad je izuzetno vredan. Filozof Džordž Santajana
je jednom prilikom rekao: „Oni koji ne mogu da se sete prošlosti osuđeni su
da je ponove”. Niko od nas nije zaboravio strahote ratova na prostorima bivše
Jugoslavije, i nećemo zaboraviti njihove tragične posledice. Porodice su rasturene, domovi uništeni, ljudi raseljeni.
Dvadeset godina je kratak period i rane još uvek nisu zarasle. Mi sada znamo,
posebno mi ovde, koliko je važno očuvati sećanja o prošlosti i kako da se pomirimo sa njom. Centar za Demokratiju i pomirenje jugioistočne Evrope upravo to i radi. Novi nastavni metodi i revidirani nastavni programi su usvojeni
u mnogim zemljama regiona zahvaljujući velikom trudu i radu ovog Centra.
Knjige istorije koje je ovaj Centar objavio prevedene su na deset jezika.
Dame i gospodo, kako bi pravo izmirenje bilo moguće, moraju se podneti žrtve i mora se prihvatiti odgovornost za nepravdu u prošlosti. Danas, i Srbija i
Hrvatska sarađuju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivišu Jugoslaviju. Ovo je veoma važan korak jer pravo izmirenje nije moguće bez pravde.
138
ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA
Ova tako lako izrečena rečenica je u stvari iznenađenje. Činjenica da ove dve
zemlje u potpunosti sarađuju sa Međunarodnim sudom pravde je, po momo
mišljenju, jedno od najvećih dostignuća u regionu. Ovaj centar je značajno
doprineo suočavanju sa istorijom i izmirenju među narodima. Nastavnici, naučnici, saradnici, studenti i prevodioci iz svih zemalja regiona su učestvovali u
ovom višenacionalnom projektu. Želeo bih da se zahvalim svima koji su svoje
vreme posvetili kritičkom i transnacionalnom podučavanju istorije i savremene istorije. Projekat zajedničkih istorijskih čitanki namenjen je suočavanju sa
prošlošću.
Još jedan projekat koji je na mene ostavio veliki utisak i koji bih želeo da pomenem jeste projekat„ Zaposlen, osnažen”. Ovaj projekat je jedan od najboljih
projekata Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi u Srbiji
sa ciljem da se izbegla lica i povratnici integrišu u društvo. U sedam gradova
uspostavljena je mreža informacionih pultova sa ciljem da okupi izbegla lica
i povratnike kako bi im pomogli da se što lakše integrišu u društvo. Kroz ovaj
projekat u 2008.godini osam hiljada ljudi je dobilo pomoć, a u 2009.godini
sedam hiljada. Ukoliko je vaš cilj održanje mira, dame i gospodo, onda morate
ljudima pokazati svetliju budućnost. Nevladina organizacija kojoj danas dodeljujemo nagradu je to uradila.
Evropska unija je osnovana na premisi „ nikada više rat”. Njene članice su se
zaklele da će učiniti sve što je u njihovoj moći da spreče rat u Evropi. Izmirenje istorijskih neprijatelja je najsigurniji način da se obezbedi mir. To je ono
što su osnivački očevi Evropske unije shvatili. Takođe su shvatili da nije dovoljna samo volja. Kako bi izgradili imuni sistem u Evropi protiv rata, uspostavili su institucije u kojima je moguće rešiti sukobe interesa.
Neophodno je da se podsetimo, a pogotovu danas, u 2013. godini, da nije dovoljno da postoji ekonomska povezanost, saradnja između vlada, dobra volja
i međukulturna saradnja da bi se obezbedio trajni mir. Postojao je slično povezan svet, nalik na naš globalni svet 2013.godine. Bila je to Evropa pre Prvog
svetskog rata. Preporučujem vam da pročitate odličnu knjigu „1913” autora
Florijana Iliesa. U ovoj knjizi sam, dame i gospodo, pronašao citat koji me je
podstakao na razmišljanje. 1913. godine engleski pisac, a kasnije i dobitnik
Nobelove nagrade za mir, Norman Ejndžel napisao je otvoreno pismo nemačkim studentima. U pismu je napisao da je Evropa na početku XX veka povezana i isprepletana do te mere da su pojedine zemlje finansijski i ekonomski
međuzavisne da je nemoguć veliki rat u Evropi. Ministar inostranih poslova
Britanije je uputio dopis tadašnjem premijeru koji glasi:„Nemačka ekonomija
će pasti u ruke Wilhejma II, jer međunarodno povezana nemačka ekonomija
139
ZA KRAJ : POČASNI GOVOR MARTINA ŠULCA
neće biti u stanju da se suoči sa pratećim troškovima rata” To je bilo 1913 godine. Godinu dana kasnije izbio je svetski rat. Ubrzo nakon toga Evropa je razrušena i u pepelu.
Ne, nije to ekonomska povezanost. Zajedničke institucije su te koje garantuju
mir u Evropi. To je dobra volja država i naroda da zajedno rade na uspostavljanju zajedničkih organa, koja su okvir za izmirenja. To je premisa integrisane
Evrope. Evropska perspektiva, naime perspektiva pripadanja ovoj alijansi i
njenim telima i institucijama, dala je neprocenjiv doprinos stabilizaciji u jugositočnoj Evropi. Ove godine sam 1.jula bio u glavnom gradu Hrvatske i srećan
sam što sam bio svedok trenutka kada je ova zemlja postala članica Evropske
unije. Uveren sam da će i Srbija postati članica Evropske unije.
Da, zajedničkim institucijama smo uspeli da u drugoj polovini XX veka iz
Evrope oteramo destruktivne demone iz prve polovine XX veka. Demoni mržnje, netolerancije, rasizma i superiorne retorike su se ponovo pojavili pre
dvadeset godina sa željom da ubijaju ljude zato što se ne uklapaju u određene
koncepte. Ovi demoni su zabranjeni, ali ne smemo se zavaravati da oni ne postoje. Oni su ponovo podigli glavu u Evropi XXI veka. Manifestuju se kroz mržnju prema Romima, uopšteno prema navodno lenjim južnjacima, i zadržao
se u antiislamističkim uverenjima. Ideologija žrtvenog jarca ponovo privlači
velik broj glasača ka ekstremističkim partijama.
Dame i gospodo, potrebno je da se svaki dan borimo za demokratiju i slobodu. Često citirana fraza britanskog filozofa Edmunda Berka to lepo kaže:„ Sve
što je potrebno da zlo pobedi jeste da dobri ljudi ništa ne rade”. Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi je taj koji čini dobro svakog dana.
Zalažete se da se rat ne zaboravi i da dođe do izmirenja među narodima. Svaki
dan se borite za demokratiju, vladavinu prava i ljudska prava. Svakog dana
dajete neophodan doprinos živopisnom i aktivnom civilnom društvu, a time
i miru u jugoistočnoj Evropi. Želeo bih da vam se, kao predsednik Evropskog
parlamenta i kao gost Fridrih Ebart Fondacije, zahvalim za vašu posvećenost i
rad u prethodnih 15 godina. Želeo bih da vam lično, i u ime Fridrih Ebart donacije, čestitam svim srcem na ovoj nagradi za Ljudska prava koju dodeljuje
fondacija Fridrih Ebert i koju ste zaista zaslužili. Hvala vam.”
140
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA ZVEZDANA KOVAČ
O PLANOVIMA ZA
NAREDNU GODINU
„Okruženje” je, sudeći po reakcijama i gledalaca i uređivačkih timova televizija u okruženju, naišlo na lijep prijem i naklonost i ove godine. CDRSEE i EFB
će, stoga, nastojati da obezbijede nastavak emitovanja i u 2014. Pratite novosti
na našem vebsajtu: www.okruzenje.net i nadajte se dobrim vijestima, poput:
„Okruženje” će se emitovati i duće godine. Serijal će pratiti i nove emisije
našeg produkcijskog tima. No, kako smo i u ranijem izdanju ove publikacije
rekli, obećanjima se ne valja razmetati. Ostajmo u kontaktu, svijet moderne
komunikacije nam to bez teškoća omogućava.
Download

Okruženje, 2013 - Center for Democracy in South East Europe