Urednik:
Aleksandar Dramićanin
Na naslovnoj strani:
Neferina nadgrobna stela
(Okolina Dendere; kraj Stare države, verovatno VIII
dinastija, oko 2160-2135. godine pre naše ere; krečnjak, visina 1,16 m /Muzej Metropoliten, Njujork/.)
Komentare i sugestije
primamo na adresu:
tajnepiramida @ hotmail.com
AVANTURA POČINJE
Bio sam u Egiptu mnogo puta. Uvek i samo zbog
piramida. Gradovi, ljudi, nadaleko poznati Bazar,
hoteli i noćni život nisu me mnogo privlačili. Ono
malo poznanstava koje sam stekao na tim putovanjima, bila su usko povezana sa piramidama. Tako sam
upoznao nekolicinu zaista veoma značajnih istraživača i pustolova.
Svaki put kad bih odlazio iz Kaira, jedva sam čekao da se vratim. Interesantno je da, bez obzira koliko znam o piramidama, uvek su na mene ostavljale
fantastičan utisak. Tako je i danas. Dvadeset godina posle mog prvog odlaska u Gizu, nadomak Kaira, gde se nalaze tri najveće piramide - Keopsova,
Kefrenova i Mikerinova, još uvek je samo pogled
na njih dovoljan da osetim beskrajno uzbuđenje i
misteriju prohujalih vekova zauvek utisnutu u ta veličanstvena i fascinantna svedočanstva ljudske umešnosti.
Čitaoci ove knjige imaju privilegiju da osete moj
zanos. Nekima on možda neće goditi, ali ja tu ne mogu ništa - to je jednostavno jače od mene.
Knjiga "Tajnepiramida " prvi put se pojavila pred
čitaocima 1980. godine. Od tada do danas, doživela
je osamnaest legalnih izdanja, bezbrojna piratska kopiranja (kojima se i sud pozabavio), prevedena je na
niski, slovački, engleski i bugarski... U rukama držite
devetnaesto (!) izdanje.
Pre više od dvadeset godina, kada sam počeo da
radim na rukopisu, bila su neka druga vremena. Literature o piramidama u domaćim knižarama nije bilo.
Nije bilo ni kompjutera niti Interneta. Kupovina knjiga u inostranstvu podrazumavala je visok stepen dovitljivosti pojedinca - morali ste da imate devize do
kojih se stizalo na raznorazne načine, jer se u bankama nisu mogle kupiti. Bilo je to vreme pre pojave
uličnih dilera deviza...
Jedan jedini časopis je, povremeno, objavljivao
tekstove o graničnim područjima nauke. Bila je to
"Galaksija ". Malo, u svakom slučaju nedovoljno za
naraštaje koji su dolazili željni znanja o stvarima
vezanim za drugu stranu prividne realnosti. U svetu
se rađala nova nauka - parapsihologija. Pisanih izvora je bilo malo, a pitanja previše. Oni srećniji među
nama, koji su imali prilike da im neko šalje literaturu
iz inostranstva, bili su u mogućnosti da pre svih čuju
za mnoge fantastične stvari. Kada se pojavilo nekoliko knjiga o piramidama, ubrzo su fotokopirane skripte sa prevodima kružile od ruke do ruke.
Na Prirodno matematičkom fakultetu u Beogradu okupila se grupa studenata zainteresovanih za
parapsihologiju i, sada to slobodno možemo reći,
postavili kamen temeljac parapsihološkim istraživanjima kod nas.
Ta neformalna druženja i nekoliko istraživačkih
projekata u kojima sam učestvovao, dali su mi ideju
da napišem knjigu o piramidama. Međutim, rukopis
je dugo stajao u fioci pisaćeg stola. Jedan beogradski izdavač ga je odbio sa obrazloženjem da obrađuje
temu za koju nema dovoljno interesovanja!? Na
kraju, razočaran izdavačima ali suviše tvrdoglav da
odustanem od svoje ideje, zadužio sam se kod zelenaša i knjigu štampao kao privatno izdanje. Za prve
Četiri godine "Tajne piramida " su premašile tiraž od
50.000 primeraka! Toliko o nedostatku interesovanja.
Mnogi stručnjaci priznali su mi kasnije, da su svoje
prve istraživačke korake napravili podstaknuti
upravo knjigom "Tajne piramida ". Možda je u tome
i tajna njene popularnosti? Kao da svaka nova generacija vapi za podsticajem i za neomeđenim prostorima nauke koja ne sputava. Jer, cilj popularne
nauke nije samo da pruža odgovore, nego i da postavlja pitanja. U njoj nema one krutosti koja mora i
treba da predstavlja osnove klasične nauke. Popularna nauka ima funkciju da zabavi, poduči i da oduševi. I pored "labavih" principa ona nije u suprotnosti sa "pravom" naukom. Pre bi se moglo reći
da joj je prethodnica, jer je dostupnija mladom čoveku kod kojeg izaziva želju za razmišljanjem i eksperimentima. A odatle do klasične nauke samo je
korak...
Pre nego što zaronite u svet antičkih tajni (na
"moderan" način) o kojima govori ova knjiga, moram vam reći, uz izvinjenje, da mnoge delove napisane pre dve decenije (o kojima sada možda ne bih
ni pisao), nisam izmenio. Uostalom, ova knjiga je i
neka vrsta vremeplova. Svedočanstvo o jednom vremenu kojeg odavno nema.
Pa, ako ste spremni, dobrodošli u vremensku mašinu...
HAJDEMO NAJPRE U KAIRO!
U kairskom muzeju se zaustavljamo kraj masivnog granitnog sarkofaga u kojem je nekada ležalo
telo Kufii-Oneka, arhitekte, koji je sagradio Veliku
piramidu... Neka nas mašta povede dalje, u vreme kada je taj sjajni arhitekta krenuo u obilazak pustinjske
ravnice iza sela Gize kraj Kaira. Ugledao je neplodnu,
pustu površinu, posutu jedino ruševinama nekoliko
manjih grobnica dalekih predaka. Najstariju kamenu
građevinu u to vreme sagradio je Kufii-Onekov pradeda. Njemu su prethodila samo tri pokolenja arhitekata... Kada je Kufii-Onek prvi put pošao neplodnom
ravnicom Gize i po planu obeležio osnove buduće
Velike piramide, verovatno da nije bilo mnogo ljudi
veštih obradi kamena, niti onih koji su znali tehniku
podizanja kamenih gradjevina.
Zamislimo samo neustrašivu odvažnost čoveka
koji je svojim saradnicima naredio da polože četvorougaonu osnovu sa stranama od 226 metara... Znao
je da će biti potrebno blizu dva i po miliona kamenih
blokova - svaki težine dve i po tone - da bi se pokrio
taj četvorougaonik veći od pedest hiljada kvadratnih
metara površine do visine od 146 metara... Velika piramida u Gizi je tako postala svojevrstan dokument u
istoriji ljudske misli, koji jasno odražava Čoveko-vo
uverenje o svojoj suverenoj moći nad materijalnim
svetom. Sebi i svom suverenu, faraonov inženjer
obezbedio je besmrtnost.
Plato u Gizi
Naučnici se uglavnom slažu da su ogromne građevine u obliku piramida, među Arapima poznate
kao "faraonove gore", nastale u periodu vladavine
treće i četvrte dinastije, dakle pre četiri i po hiljade
godina. Do danas su arheolozi otkrili stotinak piramida. Većinu piramida čine samo beznačajni ostaci,
jer su tokom vekova služile kao neiscrpni izvor građevinskog materjala.
Faraoni su piramide podizali na zapadnoj strani
Nila, u neposrednom susedstvu Memfisa - najstarije
egipatske prestonice smeštene u pograničnom delu
Gornjeg i Donjeg Egipta.
Najpoznatije su tri piramide: najstarija i najveća
je Keopsova, podignuta oko 2570. godine p. n. e, zatim Kefrenova - sagrađena oko 2530. godine p. n. e.
i Mikerinova - građena oko 1500. godine p. n. e. Sve
tri su slične po konstrukciji i međusobno se veoma
malo razlikuju. Oko njih se nalazi i nekoliko manjih
piramida i veći broj mastaba, stambenih jedinica namenjenih članovima carske porodice i državne uprave. Uz svaku piramidu sagrađen je pogrebni hram.
Ogromna sfinga isklesana u steni ispod Kefrenove piramide, možda je još upečatljivije otelovljenje božanskog carstva nego sama piramida. Ljudska
glava, koja izrasta iz lavljeg tela, dostiže visinu od
19,80 metara. Istoričari veruju da je imala Kefrenove crte lica, mada ova teorija nailazi na uverljiva
osporavanja. Njena veličanstvenost uliva strahopoštovanje. I hiljadu godina kasnije, ljudi su verovali
da likom predstavlja samog boga Sunca...
Spoljne površine piramida često su bile ukrašene
reljefima i mozaicima. Natpis u kripti kraljice Ujebtan svedoči da je vrh njene piramide bio pozlaćen.
Uglačane ploče od granita i krečnjaka kojima su
oblagane strane piramida, lokalno stanovništvo je tokom vekova iskoristilo kao građevinski materijal.
Poduhvat ovako džinovskih razmera označava vrhunski domet faraonske moći. Posle četvrte dinastije,
niko više nije pokušao da gradi tako monumentalne
piramide. Vladari su se zadovoljavali mnogo manjim posmrtnim grobnicama.
ANTIČKI GENERATOR
Prvu piramidu sagradio je, pre blizu pet hiljada
godina, Zoser (Džoser), prvi faraon treće dinastije.
Džoserova piramida
Ostalo je sačuvano i ime prvog egipatskog arhitekte
- Imhotepa. Posle Zosera, manir građenja piramida
prihvatili su i ostali vladari, ali ni jedna piramida po
veličini i obimu ne može se meriti sa Keopsovom.
Uzevši u obzir ondašnje "primitivne" metode rada,
zasnovane isključivo na čovekovoj fizičkoj snazi, istraživači su se pitali kako je bilo moguće nagomilati
toliku masu kamenih blokova u geometrijski nepogrešiv oblik piramide, i doraditi ih tako precizno, da
između njih nije mogla da se uvuče ni oštrica noža.
U istorijskim izvorima i hijeroghfskim natpisima, sačuvani su podaci na osnovu kojih se bar približno može steći predstava o toku gradnje piramida.
Kameni blokovi prevlačeni su iz obližnjeg kamenoloma Nilom, a zatim na saonicama izvlačeni duž
veštačke kosine koja je uzdizana i izduživana pralelno sa napredovanjem gradnje piramide. Da bi se smanjilo trenje, trasa je posipana vodom, pa su sanke sa
lakoćom klizile po blatu. Kameni blokovi su postavljani na specifični način. Sve do trenutka spajanja
blokova, ostavljani su uski ispusti na koje su, viseći
nad provalijom, radnici mogli da se oslanjaju nogama. Za odvaljivanje stene drevni graditelji koristili
su, po tvrđenju većine arheologa, metalne klinove. U
jednom kamenolomu blizu Asuana, pronađene su
hiljade udubljenja svih veličina, načinjena pomoću
klinova. Stena je cepana tako, što su u udubljenja postavljani drveni klinovi koje su radnici natapali vodom. Vremenom, klinovi su nabubrili i tako lomili
stenu po određenoj liniji. Nejasno je, ipak, kako su
uopšte u steni napravljena udubljenja za klinove?
Oruđe tog perioda izrađivano je uglavnom od bakra,
a poznato je da bakar teško, zapravo, nikako ne sečc
granit.
Taj izuzetno naporan rad zahtevao je mnoštvo
ljudskih žrtava. Hiljade radnika decenijama je radilo
pod bičem nadzornika na ubitačnom pustinjskom suncu, da bi se zadovoljila ćud jednog jedinog čoveka božanskog vladara Gornjeg i Donjeg Egipta. U svojoj
"IstorijV\ grčki istoričar Herodot ovako opisuje
gradnju Keopsove piramide:
"Do kralja Rampsinita, bili su u Egiptu dobri
zakoni i bilo je blagostanje, ali s njegovim naslednikom Keopsom došla su teška vremena. Ovaj
je odmah zatvorio sve hramove, pa je čak zabranio Egipćanima da prinose žrtve i sve ih je
oterao na prisilni rad. Pričaju da su jedni morali
da vuku kamenje iz kamenoloma u Arabijskoj pustinji sve do Nila, a drugi su morali taj doneseni
kamen da primaju i da odvlače brodovima preko
Nila do Libijskih planina. U svakoj je smeni, koja
je trajala tri meseca, radilo uvek oko sto hiljada
ljudi. Deset godina je radio taj izmučeni narod
samo na izgradnji puta kojim je trebalo da se prevozi kamen. Deset godina je trajao rad na tom
putu i na izgradnji brežuljka na kome se nalaze
piramide, kao i na podzemnim dvoranama u koje
je sproveo jedan kanal iz Nila, pa je na jednom
ostrvu u jednoj takvoj dvorani sagradio sebi grobnicu. Na izgradnji same piramide radilo se dvadeset godina. Ona je četvorouglasta, i sa svake
strane je široka osam pletara, a visina joj je isto
tolika; sve je od tesanog kamena koji je bio izvanredno lepo složen, i ni jedan komad nije manji od
trideset stopa.
Ova piramida je izgrađena kao stepenice. Kada
su izgradili prvu stepenicu, dizali su sa zemlje
ostalo kamenje pomoću jedne sprave, načinjene
od istesanih kratkih greda, na stepenicu iznad ove.
Kada su podigli kamen na prvu stepenicu, sta-
vljali su ga na drugu spravu koja je stajala na
prvoj stepenici, i vukli ga na drugu stepenicu, pa
opet na drugu spravu, i tako redom; bilo je onoliko sprava koliko i stepenica. Najpre je bio gotov
vrh piramide, pa ispod njega srednji deo, a na kraju
je završen onaj najdonji deo, koji leži na samoj
zemlji. Na piramidi je na egipatskom jeziku bilo
napisano koliko su repe, belog i crnog luka potrošili radnici, a koliko se još sećam, rekao mije tumač
koji mi je prevodio ovaj natpis, da su troškovi
oko izgradnje iznosili hiljadu šest stotina talenata
srebra... i
Opšte je prihvaćeno mišljenje da su piramide služile kao grobnice koje će telo vladara sačuvati kroz
dugi vremenski period. U većini piramida pronađeni
su fragmenti raznih predmeta - oruđa, oružja, nameštaja, nakita... Nažalost, ni u jednoj piramidi nije
sačuvan kompletna pogrebna oprema jer je većina
opljačkana ubrzo po smrti faraona. Zanimljivo je da
jedino za Keopsovu piramidu nije dokazano da je bila
grobnica! Doduše, u centralnoj odaji piramide
arheolozi su otkrili ogroman kameni sarkofag. Sarkofag je bio prazan ali nije jasno da li je to zaista
posledica pljačke.
Poznati naučnik Džon Tejlor, uveren je da Velika
piramida nije bila grobnica faraona, već sredstvo za
aktiviranje viših nivoa energije i stvaranje izmenjenih
stanja svesti. U prilog toj teoriji idu brojni dokazi, pre
svega eksperimentalni, koji potvrđuju činjenicu daje
Velika piramida u Gizi, - generator energije. Ali, o
tome će tek biti reci...
BLAGO, ALI KAKVO?
Keopsova piramida je visoka 146 metara, iako se svi
istraživači ne slažu oko tog podatka. Zapravo, piramida je
bila, kako je već rečeno, prvobitno prekrivena oplatama
od poliranog krečnjaka, što znači da je sigurno bila viša
od 146 metara. Strana njene kvadratne osnove iznosi
preko 230 metara. Poredenja radi, napomenućemo da
svojom visinom prevazi-lazi baziliku Svetog Petra u
Rimu. Piramida Čini 2.300.000 kamenih blokova, od
kojih je svaki težak prosečno po 6.000 kilograma.
Velika piramida je vekovima posle izgradnje uporno
čuvala svoju tajnu, jer niko nije uspeo da otkrije njen
ulaz. Arapski kalif Al-Mamun je 820. godine, ponesen
pričama o ogromnom blagu skrivenom u piramidi, okupio
najpoznatije arhitekte, vajare i kame-noresce i naredio im
da pronađu ulaz.
Mesecima su najveći stručnjaci toga doba uzalud
pokušavali da otkriju tajna vrata koja vode u unutrašnjost piramide. Onda je odlučeno da se kroz sredinu
piramide prokopa tunel, ne bi li se tako naišlo na neki od
hodnika koji vode u skrivene odaje s blagom. Posle više
meseci mukotrpnog kopanja, kada je kalif već bio
spreman da napusti poduhvat, jedan od radnika je u
daljini začuo odjek. Bušenje tunela je nastavljeno u tom
smeru, i uskoro su kopači naišli na prolaz širine jednog
kvadratnog metra. Prolaz se spuštao naniže do novog
hodnika, ncuporedivo šireg, ali je na kraju čekalo
razočarenje. Bio je to slepi hodnik.
Nijedan od hodnika koje su kalifovi ljudi potom
otkrili nije ih odveo do centralne odaje. Sasvim slučajno, jednoga dana su naišli na hodnik sa niskom
tavanicom po kome su mogli da se kreću jedino na
kolenima i uskoro stigli do prostorije površine od
nekih šest metara, koja je danas poznata kao Kraljičina soba. Vraćajući se u suprotnom smeru, radnici
su stigli i do zapečaćenih Kraljevskih odaja.
O otkriću je odmah obavešten kalif Al-Mamun,
koji je zahtevao da prisustvuje otvaranju grobnice.
Pod njegovim nadzorom slomljen je veliki kraljevski pečat. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Ali, na njihovo zaprepašćenje, ogromna prostorija od poliranog
crvenog granita, bila je prazna! Razočarani kalif je
potom odustao od daljeg traganja. Nije baš naročito
jasno da li su graditelji piramide uspeli da zavaraju
trag Al-Mamunovim radnicima, ili su možda mnogo
veštiji lopovi preduhitrili upornog kalifa. Ne može
se odbaciti ni teorija da piramida uopšte i nije bila
grobnica, u kojoj su razni pljačkaši tražili pogrešno
blago.
KAMENA KNJIGA MUDROSTI
U Velikoj piramidi su do sada otkrivene: Kraljičina
odaja - prazna, Kraljeva odaja - takode prazm i podzemna
nedovršena prostorija. Pojedinci smatraju da su egipatski
arhitekti bili suviše lukavi, da b; ma kakvo blago ostavili u
pravougaonim hodnicima. Ovi hodnici su bili, navodno,
mamci za lopove.
Presek Keopsove piramide
A
B
C
D
E
Kraljeva soba
o f
Pretkomora
Velika galerija
- Horizontalni prolaz
u kraljičinu sobu
G - Kraljičina soba
J _ Minijaturna odaja
iv - Udaja ispod zemlje
F
Ipak, ima tu i nekoliko čudnih činjenica: ogromni pragovi piramide nalaze se iznad prilično malih
vrata koja vode u hodnik kojim se silazi. Tolika mera
predostrožnosti da bi se izbeglo zatrpavanje ulaza,
čini se suvišnom. Zatim, kao što se jaki potporni pragovi nalaze iznad Kraljičine i Kraljeve odaje, tako se
- samo iznad Kraljeve odaje - nalazi ogromni kameni blok od 380 tona, nazvan "soba za pražnjenje", čija
funkcija ostaje neobjašnjena. Treća misterija su brane koje se nalaze iznad velike galerije. Teoretski, brane su služile - uz pomoć sistema poluga u granitu,
da blokiraju pristup u Kraljevu odaju. Međutim, ova
trostruka zaštita ne štiti ništa značajno. Zašto? Da li
su granitne ploče uništene, ili nikada nisu ni postojale?
Postavljaju se i druga pitanja. Na primer, zašto
Kraljeva odaja nije u centru piramide? Zašto je nedovršena prostorija u suterenu? To može značiti da
Velika piramida u međuvremenu, nije opljačkana.
Dvojica francuskih arhitekata, Dormijon i Goaden, uspeli su da početkom XX veka dobiju dozvolu
za istraživanje. Ispitivanja su pokazala postojanje velikih razlika u gustini kamena. U prolazu koji vodi u
Kraljičinu odaju, Dormijon i Goaden su otkrili anomalije u slaganju kamenih blokova, koje su zasad
neobjašnjive.
Ekipa engleskih stručnjaka koja je izvršila merenja u XIX veku, došla je do zaključka da je Keopsova piramida jedna velika "kamena knjiga mudrosti". Mnogi današnji naučnici veruju, da su u njoj
skriveni brojni podaci i znanja drevnih egipatskih
mudraca.
Britanski astronom P. Smit tvrdi, da su u dimenzije Keopsove piramide ugrađeni i podaci o udaljenosti Zemlje od Sunca. Po njegovim merenjima, visina
piramide bila je 147,65 metara, a ako se taj broj po
množi sa milion, dobija se srednji radijus Zemljine
orbite oko Sunca! Smit je 1864. takođe izračunao da
je masa Keopsovog sarkofaga tačno 10 puta manja
od mase Zemlje.
Keopsov sarkofag
Vajs i Kokvord su dokazali daje piramida mogla
služiti i kao sunčani sat. Na osnovu merenja su utvrdi da je podnožje sastavljeno od kamenih ploča
smne 1,365 metara, pri čemu se senka piramide svakodnevno skraćuje za isti iznos, sve dok potpuno ne
nestane na dan jesenje ravnodnevice. Jesenja ravnodnevica je, inače, kod Egipćana predstavljala posle-dnji
danu godini!
Naš veliki matematičar i astronom Milutin Milanković, u svojoj knjizi "Tehnika u toku davnih ve-kova
1 pominje izuzetna matematička znanja koja su
Egipćanima omogućila da stvore piramide:
"O opsegu matematičkih i geometrijskih znanja
starih Egipćana obavešteni smo tek nedavno. U
Britanskom muzeju u Londonu, čuva se jedan stari
papirus koji Englezi nazivaju Rind Papers, po imenu
njegovog pronalazača Rinda koji je do njega došao
1862. godine. Kada je taj spis deši-frovan, a 1875.
godine preveden i objavljen, pokazalo se da gaje
napisao kraljev pisar Ahmes i da je matematičkog
sadržaja. Napisan je oko 1750. godine p.n.e. Prvo što
nam pri čitanju toga spisa pada u oči je starost naučne
literature, jer se pisac poziva na još starije
matematičke spise, pisane nekoliko stotina godina
ranije. O starosti egipat-I ske nauke svedoče i neki
drugi papirusi pronađeni 1885. i 1890. godine. Iz
sadržaja Ahmesovog spisa vidi se daje pisan za
praktičnu primenu, a na-menjen prvenstveno
poljoprivredi. Ahmes računa samo sa imenovanim
brojevima i primenjuje ih na određene geometrijske
probleme, na izračunavanje površina i zapremina
tačno određenih geometrijskih oblika poljskih imanja
i ambara za poljoprivredne proizvode. Neki od tih
ambara imali su oblik kružnih cilindara. Pri
izračunavanju broja pi, uzima vrednost 3,15.
Zadivljeni smo ta-čnošću, osobito kada se uzme u
obzir da su u ono doba Jevreji i drugi stari narodi
mislili daje obim kruga triput veći od njegovog
prečnika."
Egipatske piramide i njihovi hramovi, položeni su
stranama svojih osnova tačno prema nebeskim znacima.
Znači li to da su Egipćani bili pažljivi posma-
traci nebeskih pojava? O tome svedoči i podatak da su
u Memfisu, Heliopolisu i Denderi imali uređene
zvezdarnice odakle su posmatrali zvezde i o tome
pravili zabeleške koje su do nas stigle samo u fragmentima. Preciznošću podataka o tom razdoblju,
egipatska hronologija je nadmašila sve ostale podatke
te vrste iz Starog veka.
Egipatski kalendar imao je, za razliku od kalendara
drugih naroda, kao osnovnu jedinicu - godinu, sa
stalnom dužinom od 365 dana. U vreme kada je
kalendar počeo da se primenjuje, nastupile su velike
poplave Nila; to je u stvari bilo vreme kada se zve-zda
Sirijus pojavila prvi put u godini na istočnom nebu, pre
izlaska Sunca. Kako su poplave Nila, od kojih su
zavisili život i napredak zemlje, bile najznačajnija
prirodna pojava za ćelu egipatsku državu, Egipćani su
odlučili da godinu broje od jednog izlaska Sirijusa do
drugog. U početku, ovakav način me-renja vremena je
funkcionisao dosta dobro, ali, kako je godina po
njihovom kalendaru bila kraća za jednu četvrtinu dana
od stvarne Sunčeve godine, to se i dan izlaska Sirijusa
pomerao u njihovom kalendaru svake četiri godine za
pun dan, da bi za 4 x 365 godina, prošetavši se kroz
kalendar, došao na svoje staro me-sto. To su Egipćani
tačno ustnovili svojim posmatra-njima. Taj interval od
1460 godina nazvali su Sotisov period, po zvezdi Sirijus
(sinonimi za Sirijus su bili Sopt i Sotis). Izmerivši
dužinu Sotisovog perioda, Egipćani su, u stvari, tačno
izmerili i dužinu godine po kojoj se upravlja tok
prirode.
Keopsova piramida je poređena i sa geometrijskim
oblicima. Na primer, poredili su je sa polovima
idealnog oktaedra, gde je svaka strana jednakostranični trougao. Englez Prajs je poredio polutrougao,
koji se dobija ako se piramida preseče vertikalnom
ravni što prolazi kroz apoteme strana, sa takozvanim
egipatskim trouglom (proporcije strana 3:4:5). O tome da su Egipćani upotrebljavali trougao, pisao je i
Plutarh.
Kada je Napoleon, u svom osvajačkom pohodu
stigao do Egipta, započelo je pod njegovim pokroviteljstvom, prvo strogo naučno premeravanje i proučavanje dimenzija Velike piramide. Stručnjacima je
već tada bilo jasno da piramida krije mnogo više od
onoga što se pretpostavlja. Naučno je dokazano daje
u dimenzije piramida ugrađeno celokupno astronomsko znanje drevnog Egipta.
y
Treba poželeti" - izjavio je svojevremeno Zak
Beržije, "da se jednoga dana u što skorijoj budućnosti - najbolje bi bilo da to bude pod okriljem
UNESKO-a - osnuju ekipe istraživača i naučnika
koje bi, neopterećene predrasudama, tragale za činjenicama i naučnim dokazima o stvarnoj praistoriji
čovečanstva."
PROTIVNO ZAKONIMA FIZIKE
Ranih sedamdesetih realizovan je obiman projekat sa ciljem da se ustanovi ima li u Kefrenovoj
pramidi odaja koje još nisu otkrivene. Ideja o "Piramida projektu | potekla je od dr Luisa Alvareza sa
Univerziteta u Kaliforniji, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku. Alvarez je verovao da ispod tri egipatske piramide i Sfinge, postoje podzemni hodnici
koji omogućavaju komunikaciju između samih piramida i ulaza u tajne odaje, u kojima bi se mogle
nalaziti arhive sa tajnim znanjima egipatskih sveštenika. Za ispitivanje piramide, Alvarez je predložio da se iskoriste kosmički zraci, koje je još 1911.
godine otkrio austrijski naučnik Hes. Potrebno je,
smatrao je Alvarez, postaviti detektor kosmičkih zraka (Spark chambers — elektronska oprema koja je
izazvala najviše pažnje 1965. godine na Svetskom
sajmu tehnike), u unutrašnjost piramide i on će registrovati različite stepene radijacije zavisno od toga
kako je usmeren.
Naučnici koji su pokušali da prodru u tajne piramide kosmičkim zracima, bili su zapanjeni misterioznim okolnostima koje su napravile haos medu
elektronskim uređajima. U nadi da će otkriti tajne komore, oni su godinu dana na magnetske trake neprekidno beležili kosmičke zrake prilikom njihovog
prodiranja kroz unutrašnjost piramide. Pretpostavljali
su da će kosmički zraci ravnomerno prodirati kroz
piramidu ako je ona masivna, bez šupljina, i da će na
detektoru kosmičkih zraka u podnožju piramide izazvati iste reakcije. Ako u piramidi postoje šupljine,
onda će kroz njih prodirati više kosmičkih zraka, nego kroz masivne delove. To bi bilo zabeleženo i na
magnetskim trakama, i putokaz ka neotkrivenim komorama biće postavljen. Više od milion dolara i hiljade radnih časova utrošeno je na projekat, računajući i rad tada novog IBM 113 kompjutera na Ein
Šams Univerzitetu u blizini Kaira.
Dr Amir Goheda, rukovodilac eksperimenta, sa
ustezanjem je bio prisiljen da prizna da rezultati protivreče svim do sada poznatim prirodnim zakonima.
Na magnetskim trakama je iz dana u dan beležen
potpuno različit intenzitet kosmičkih zračenja u unutrašnjosti Kraljevske komore. Impulsi su se mogli
prikazati i optički i akustički. Bilo je tu raznih sklopova linija, simbola, geometrijskih oblika. Ali ono
stoje sa naučnog gledišta potpuno nemoguće, bila je
činjenica da su se simboli i geometrijski oblici, mereni uvek u određeno vreme i pod određenim uslovima, uvek istim mernim instrumentima, menjali iz
dana u dan. U jednom intervjuju, dr Amir Goheda je
izjavio:
"Ovo je naučno nemoguće. Ili u geometriji piramide postoji neka bitna greška koja utiče na naša
merenja, a to je gotovo nemoguće, ili ovde imamo
posla s misterijom koja prevazilazi mogućnost objašnjenja. Nazovite to kako hoćete, okultizam, prokletstvo faraona, čarobnjaštvo, magija. U svakom slučaju,
u unutrašnjosti piramide deluje neka sila koja je u
suprotnosti sa svim zakonima nauke".
Američki novinar Džon Tanstel, koji je intervjulsao dr Gohedu, objavio je jula 1968. godine zanimljiva zapažanja u časopisu Tajms:
"Pre oko hiljadu godina, Egipćani su pisali o
pokretnim zidovima u galerijama piramide i tajnim, debelim vratima koja otvara nepoznata sila.
Postoje i zapisi, koji se odnose na prastare robote
koji čuvaju tajnu blaga, a pominju se i pojave blistavih svetlosti u dubinama egipatskih piramida.
Ukoliko to sve nisu prazne priče, i ukoliko su egipatski hroničari zabeležili istinu, možemo pretpostaviti da ispod piramida postoje instalirani generatori
velike snage, koji i dan danas proizvode čudesne
fenomene."
Istraživač Moriš Satelen, smatra, da su čuvari
znanja, možda, u dalekoj prošlosti predvideli skrnavljenje grobnica i potrage za blagom, pa su u riznicu
drevnih znanja postavili moćne odašiljače radijacije,
kako bi sprečili sve one koji pokušaju da otkriju tajne egipatskih piramida. Umesto basnoslovnog blaga,
veruje Satelen, ispod piramida se nalaze metalne ploče ispisane hijeroglifima koje sadrže sve tajne drevne
egipatske nauke i istoriju ljudskog roda od vremena
postanka na ovoj planeti. A ako se prisetimo priča o
skrivenom blagu Asteka iz vremena španskih osvajanja, posebno onih koje spominju pedeset dve zlatne ploče na kojima je zapisana celokupna istorija
ovog naroda i njihova naučna dostignuća i saznanja,
kao i činjenice daje Egipat oduvek bio meta brojnih
osvajača, onda ova teorija zvuči sasvim ligično.
Satelen čak nudi i rešenje problema - gde započeti
istraživanje. Naime, dijagonale Keopsove i Kefrenove pramide su na istoj osi, severoistok-jugozapad,
a jedna dijagonala Mikerinove piramide je paralelna.
Ako se produži druga dijagonala Mikerinove piramide
u pravcu severozapad, ona će preseći osu dijagonala
prve dve u određenoj tački X. Geometrijski centar
Sfinge, nalazi se u produženju južnog zida Kefrenove piramide.
Satelitski snimak platoa u Gizi
Ukoliko se osovina Sfinge poduži malo više prema zapadu, primetiće se da seče produžetak piramida
tačno u onoj istoj tački X. A ako uporedimo dimenzije Velike piramide sa strukturom molekula DNK, dolazimo do još frapantnije misterije koja potvrđuje
teoriju da je ova piramida zapravo riznica naučnih
saznanja drevnog Egipta. Naime, molekul DNK liči
na spiralno uvrnute stepenice od konopca, gde se bočne strane sastoje od ostataka šećera (dezoksiriboza)
i fosforne kiseline, a "prečke" od azotastih baza: timina, adenina, citozina i guanina (skraćeno T, A, C,
G). Ugao pod kojim se vezuju za lanac DNK varira:
kod timina iznosi 50 stepeni, kod adenina 51, kod citozina 52, a kod guanina 54 stepena. I evo prvog ču-
da: prosečni ugao pod kojim se vezuju azotaste baze
bio bi 51 stepen i 45 minuta, a kod Keopsove piramide ugao nagiba bočnih strana iznosi 51 stepen i 51
minut! Drugo čudo: odnos dužine veze citozin - guanin (1,08 nanometara) prema dužini timin - adenin
(1,11 nanometara), jednak je 0,973. Rub Keopsove
piramide odnosi se prema dužini strane osnove kao
0,946!.Očigledno isto!
Molekul DNK
Treća neobična podudarnost: odnos prečnika
molekula DNK (2 nm) prema dužini koraka spirale
(3,4 nm) bio bi 0,588. Ako podelimo apotemu bočne
strane Keopsove piramide dijagonalom osnove, dobijamo 0,568 - gotovo istu vrednost! Četvrto: ugao
uspona spirale DNK iznosi 26, a ugao nagiba glavne
galerije na Keopsovoj piramidi - takođe 26! Peto: u
koraku spirale DNK (34 angstrema) smešteno je 10
nukleotidnih parova, čije je međusobno rastojanje
3,4 angstrema ili 1/10 koraka. Keopsova piramida ni
tu ne zaostaje! Njena visina je 146 metara, a ulaz u
piramidu nalazi se na visini od 14 metara - takođe
jedna desetina!
JOŠ DUBLJE U PROŠLOST...
U VREME ČUDA...
Brojni su razlozi koji idu u prilog pretpostavci da
su stare kulture izuzetno dobro poznavale ne samo nauku, već i metafiziku, a to je znanje tokom vremena
izgubljeno pa je danas veoma teško argumentovano
govoriti o eventualnim visokim tehničkim dostignućima starih civilizacija. Česti ratovi neminovno su
dovodili do uništenja materjalnih ostataka raznih kultura i civilizacija. Biblioteke su gorele na svim kontinentima. Bile su uvek prve na udaru osvajača, a
drevna znanja čuvana stolećima, za nas su zauvek izgubljena.
Godine 213. pre nove ere, kineski car Ci Huang
Ti, recimo, izdao je naredbu o spaljivanju svih knjiga
klasične literature, sa izuzetkom knjiga o proročanstvima, medicini i poljoprivredi.
Aleksandrijska biblioteka je pre uništenja imala
preko 700.000 svezaka i predstavljala srediste kulture
Starog sveta. Daje kojim slučajem ostala netaknuta,
naše predstave o istoriji izgledale bi prilično drugačije
od ovih koje danas imamo. Šta tek reći o Srednjem
veku koji podseća na ogromnu lomaču na kojoj su,
pored ljudi, često gorele i knjige.
Srećom, nešto od svega toga je pošteđeno uništenja. Na osnovu sačuvanih fragmenata, iz poharanog
muzeja ljudske istorije, kako je govorio arheolog
Dragoslav Srejović, u stanju smo da bar na trenutak
zavirimo u bogatstvo zadivljujuće naučno-tehničke
riznice čovečanstva. Krenimo redom.
Postoji dosta arheoloških nalaza i zapisa koji ukazuju da su proizvodnja i upotreba električne energije
bile moguće i pre nekoliko hiljada godina! U četvrtom veku naše ere, Sveti Avgustin je pisao o "čudesnoj lampi u drevnom egipatskom hramu boginje
Izis, koju nisu mogli da ugase ni vetar ni voda."
Grčki putopisac Lukijan iz Samosate (120-180. g.)
pominje, da je u sirijskom gradu Hijeropolisu video
"blistavi dragulj na čelu boginje Here, koji je noću
osvetljavao ceo hram." U hramu Jupitera u Balbeku,
Lukijan je zapazio i "sijajuće kamenje".
U Bagdadskom muzeju čuvala se do rata u Zalivu 1991. petnaestak santimetara visoka posuda od
pečene ilovače. Poticala je iz perioda od 227. do 126.
godine pre naše ere, a pronađena je u blizini Kujut
Rabua u Iraku. Arheolozi tvrde da se takve posude
nisu nikada koristile u domaćinstvima Mesopotamije. U posudi se nalazila bakarna cev dužine 26 mm,
sa obe strane zaptivena smolom. U sredini cevi je
bio gvozdeni štapić, na vrhu prekriven olovom. Za
upućene, ovo je klasični opis jednostavne baterije i
da bi funkcionisala, potrebno je samo u posudu sipati svež elektrolit. Vilard Grej, istraživač američke
kompanije Dženeral elektrik, napravio je kopiju drevne vavilonske baterije i napunio je rastvorom plavog
kamena. Tako napravljena, baterija je davala napon
od jednog volta! Postavlja se pitanje da li je to zaista
prva baterija u istoriji civilizacije napravljena ljudskom
rukom, ili samo još jedna obredna posuda nepoznate
namene? Međutim, na istom području na kome je
pronađena ova "posuda", otkriveni su i brojni predmeti sa zlatnim i srebrnim prevlakama, što je mnoge
laike, ali i pojedine stručnjake navelo da poveruju
kako su ovi nalazi zapravo konačan dokaz o upotre-
bi struje za elektroplatiniranje i galvanizaciju pre više
hiljada godina.
Stari zapisi kriju riznice o kojima veoma malo
znamo - ovi su pronađeni na tlu današnjeg Irana
Sanskritski tekst Agestja Samhita opisuje kako se
proizvodi električna energija:
"Stavi jednu dobro očišćenu bakarnu ploču u
glinenu posudu. Sipaj u nju plavi kamen, a zatim
vlažnu strugotinu. Zatim na tu strugotinu stavi
ploču od cinka prekrivenu živom. Kontakt će proizvesti silu koja se naziva dvostrukim nazivom
Mitra-Varuna. Voda će se tada razložiti na Pranavaju i Udanavaju. Kažu da povezani lanac od
stotinu takvih posuda daje veoma snažnu silu".
"Zapanjujuće je" - pisao je fizičar Laplas "da Egipćani nisu bili voljni da na nas prenesu
svoja astronomska posmatranja i znanja. Pa ipak,
mi znamo za reputaciju njihovih sveštenika koji
su učili Talesa, Pitagoru i Platona. Upućeni su dobro čuvali svoje tajne i otkrivali su samo ono što
je bilo društveno korisno, ili ono što su mogli da
shvate neupućeni naučnici. Egipatski sveštenici su
bili optuživani da su ponekad koristili magnete,
elektricitet, parne mašine, ultrazvuk i razne druge
uređaje da bi pravili lažna čuda u cilju zasenjivanja ljudi božanskim moćima."
U svakom slučaju, ostaje činjenica da su sveštenici znali za parnu mašinu, ultrazvuk i elektricitet,
što ukazuje na postojanje nauke koja je bila gotovo
neverovatna za ono vreme. Ipak, sveštenici su poverili neka od svojih znanja, opisana u tajnim knjigama,
dvojici naučnika - Ktesibijusu i Heronu iz Aleksandrije, pod uslovom da svoj rad koriste samo za dobrobit hramova.
Valter Kiaulen opisuje čuda Heronovih uređaja:
"Svojim parnim mašinama, hramove je pretvorio u
mesta misterija. Kada su se na oltaru palile svete
vatre, kamena truba je odsvirala signal za vernike da
uđu. Oni su videli velika vrata koja se sama otvaraju,
a kada su ulazili u svetilište okrećući bronzane
točkove koji su bili u ulaznom holu, padala bi fina
kiša namirisane vodice, metalne ptice su otvarale
kljunove i iz njihovih grla izla-I zio je natprirodni
poj."
Ljudi su ostajali bez reci pred metalnim likovima
bogova koji su se lagano dizali prema tavanici, statuama koje su, teške nekoliko tona, jednostavno visile u vazduhu, teškim bronzanim vratima koja su se
"Čuda" drevnih hramova
otvarala i zatvarala na zapovest i sveštenicima koji
levitiraju.
"Po njihovoj volji" - piše Elifas Levi, "hram
je bio obavijen oblacima ili osvetljen nadljudskom svetlošću; ponekad bi mrak pao usred dana,
a ponekad bi noć sijala, lampe se same palile, bogovi zračili, čula se tutnjava groma i teško bi bilo
bezbožnima koji bi na sebe navukli kletve iniciranih."
Pre više hiljada godina, sveštenici su poznavali i
nauku i religiju; bili su hemičari, fizičari, biolozi. Bili
su inicirani i upućeni u Znanja koja se nisu odnosila
samo na metafiziku. Pa ipak, dozvolili su da Heron iz
Aleksandrije napravi nekolio uređaja za laike: par-
nu mašinu poznatu kao aeolipil - koja funkcionise na
principu potiska mlazom; motornu pumpu; klep-sidru
4 čudesnu vrstu časovnika; čak i metar za me-renje
pređene razdaljine.
I Stari zavet je pun opisa čudesnih mašina koje su
korišćene za "komunikaciju s Bogom". Mnogi opisi
neodoljivo pod^ećaju na razne električne mašine koje
su danas poznate. Jesu li, možda, u doba Avrama,
ljudi znali za elektricitet, čijim se otkrićem tako
ponosi zapadna nauka? Sve govori u prilog teoriji
daje u biblijsko vreme, elektricitet vrlo stručno
korišćen, ali i daje takvo znanje povereno na čuvanje
izabranom broju sveštenika koji su od prikazivanja
"svojih moći" sasvim ugodno živeli.
Moriš Denis-Papen veruje da je Mojsijev kovčeg,
ili kovčeg zaveta, za koji se smatra daje sadržao
tablice zakona, Aronovu palicu i vazu ispunjenu manom, neka vrsta električne komore, u stanju da proizvede moćni elektro naboj.
Ruski časopis "Nauka i religija " daje opis zavetnog kovčega, postavljajući hipotezu daje to, u stvari,
električni kondenzator:
"Dvadeset peto poglavlje Knjige izlaska govori kako je Gospod dao Mojsiju vrlo specifične
instrukcije za građenje kovčega. Bio je napravljen
od drveta zvanog sitim i obložen zlatom spolja i
iznutra (identičan princip električnog kondenzatora: dva provodnika odvojena izolacijom), sa zlatnom krunom okolo.
'I načini Veseleilo kovčeg od
drveta sitima, dva i po lakata dug
i podrug lakta širok i podrug
lakta visok. I pokova ga čistijem
zlatom iznutra i spolja; i načini
mu zlatan vijenac unaokolo.
I sali mu četiri biočuga od zlata
na četiri ugla njegova: dva
biočuga s jedne strane,
a dva s druge.
I načini poluge od drveta
sitima, i okova ih zlatom...'
(2. knjiga Mojsijeva 37/1, 2, 3, 4)"
Ruski naučnici su izračunali, da je napon između obloga takvog kondenzatora (l,25m x 0,75m x
0,75m) mogao biti oko 10 000 volti po santimetru.
Gledano u celini, takav kondenzator je mogao da proizvodi struju napona od 50 kilovolta!
Čuvarima kovčega, Levitima, bilo je dozvoljeno
da ga dotaknu, drugi nisu imali tu privilegiju. Nosili
su ga pomoću dve dugačke motke optočene zlatom.
Svaka je bila provučena kroz zlatne prstenove na uglovima kovčega, tako daje obezbeđena provodljivost u
dodiru sa zemljom.
Kondenzator ili akumulator, praznio se pri tom
bez opasnosti po nosače. Izolovan, kovčeg je ponekad zračio vatreni oreol i ako bi neko nesmotren pokušao da ga dodirne, doživeo bi snažan električni
šok. Nesrećni Uza, koji je dodirnuo kovčeg, izgleda
nije poginuo od ruke razgnevljenog boga, već od
elektriciteta.
Sedamdesetih godina, na osnovu opisa iz knjige
proroka Jezekilja (Stari zavet), Džozef Blumrih,
inženjer astronautike, tada zaposlen u NASA, projektovao je letelicu izuzetnih aerodinamičkih osobina.
Zanimljivo je da stari tekstovi obiluju opisima raznoraznih letećih mašina. U jednom sanskritskom rukopisu koji se čuva na univerzitetu u Misoreu, govori
se o čudnim letilicama koje su načinjene od "šesnaest lakih kovina, a pokretala ih je, između ostalog,
živa. Nečujno su se kretale od jednog mesta do dru-
Znanja drevnih naroda su proizvod ogromnog iskustva
generacija posmatrača i istraživača...
gog, a imale su uređaje kojima bi se mogla videti unutrašnjost neprijateljskih letilica..."
I Jevreji i Grci, nasledili su deo egipatske nauke.
Zupčasti sunčani časovnik u Antikiteri, bio je dokaz
razvijenog astronomskog znanja. U trećem veku pre
naše ere, Eratosten je izmerio kosinu ekliptike i obim
Zemlje!
Helenski astronom Hiparh (oko 190-120. godine
pre nove ere) izmerio je veličinu Meseca metodom
paralakse još u drugom veku pre Hrista. On je nacrtao i prvu kartu zvezdanog neba i stvorio metod za
utvrđivanje položaja planeta.
Vavilonski sveštenici su pre gotovo 4000 godina
zabeležili svoja prva osmatranja o kretanju Venere,
Marsa i Jupitera.
Egipatske zvezdane karte postojale su oko 3500
godina pre naše ere. Stari Egipćani su znali da su
Merkur i Venera bliži Suncu nego Zemlja, Mars, Jupiter.
Ideju da se Sunce nalazi u centru našeg sistema
prvi je saopštio Grčki astronom Aristarh sa Samosa,
280. godine pre naše ere. Međutim, ta je teorija prihvaćena tek zahvaljujući Nikoli Koperniku u 16. veku. Tunel u Samosu, dug oko 1000 metara, iskopala
su dva tima radnika počinjući svaki sa svoje strane.
Sreli su se u sredini sa savršenom preciznošću - tunel je apsolutno pravolinijski sagrađen. Kada je u naše vreme kopan tunel ispod Mon Blana, italijanski i
francuski inženjeri koristili su radare, magnetske detektore i ultrazvuk. A u vreme gradnje tunela na Samosu, kompas još nije bio pronađen!
Aristotel je pisao metalnim perom. Platon je napravio klepsidru koja je fiinkcionisala kao budilnik.
U svojoj palati, Neron je imao lift koji se dizao u vis
oko 40 metara.
Prema Pliniju, Petroniju, Diokasijusu i Isidoru iz
Sevilje, nelomljivo staklo (plastika), bilo je poznato
Rimljanima. Postalo je toliko popularno, da je Tiberije naredio da se fabrika uništi, bojeći se da bi novi
pronalazak smanjio vrednost zlatu i srebru.
Pre nego stoje izabran za Papu pod imenom Silvester II, francuski monah Gerbert je iniciran u Sevilji i Kordobi od strane arapskih učitelja. Oko 970.
godine, on je pronašao parne orgulje, prvi časovnik
koji su pokretali tegovi - uređaj koji se sastojao od
tri sfere sa kojima je opisivao kretanje planeta, i sistem računanja sa celim brojevima i razlomcima sličan onome koji koristimo i danas. Gerbertov genije
je toliko prevazilazio kapacitete njegovih savremenika, da je on odustao od toga da ih nauči tajnama
mehanike, matematike i astronomije (posebno o okruglim Zemlje, koju je dokazao pomoću svojih sfera).
Nekolicinu istina koje je otkrio, ljudi su zaboravili
čim su Čuli. Mada je poznavao tajnu gromobrana, Gerbert se ograničio na to da kaže da se grom može otkloniti dugim motkama sa oštrim metalnim vrhovima,
zabodenim u zemlju. Ljudi desetog veka jednostavno nisu bili zainteresovani za nauku.
Slično je bilo i u 13 veku, kada je Rodžer Bejkon
prelistavajući stare arapske rukopise, otkrio za to
vreme, nezamislive tajne. Bejkon, rođen u Engleskoj
1214. godine, prvi je predložio da se izvrši reforma
julijanskog kalendara. U optici se smatra pretečom
Galileja i Njutna. Nema jasnog dokaza da je ikada
napravio instrument sličan teleskopu, ali je sigurno
da bi praktična primena njegovog znanja direktno
dovela do refraktujućeg teleskopa koji je u Kini poznat od pamtiveka, a kojeg je napravio Holandanin
Metijus 1609. godine, a zatim i do mikroskopa čiji se
pronalazak pripisuje Zaharijasu Jansenu 1590. godine. Isto znanje se moglo upotrebiti za pravljenje
refraktujućeg teleskopa, četiri stoleća pre Njutna, da
su ljudi iole bili zainteresovani. U Bejkonovim spisima se nalazi i formula za pravljenje baruta. Kada je
umro, kaluđeri iz njegovog manastira su zakucali
njegove knjige i rukopise za zid - kako se činilo sa
ozloglašenim delima iz oblasti magije.
Nekoliko hroničara iz XIII veka govore o Ješielu, francuskom rabinu čiju je erudiciju hvalio Luj
IX, a koji je znao tajnu "zaslepljujuće lampe koja se
sama palila". Ovu lampu bez ulja i fitilja, JeŠicl je
ponekad noću stavljao na prozor, snažno fascinirajući svoje savremenike. Mada je bio akreditovan na
dvoru i povremeno služio i kao kraljev savetnik, Ješiel nikada nije otkrio tajnu svoje lampe.
Hroničari tvrde da je imao i specijalan način za
teranje neželjenih posetilaca koji bi se približili njegovim vratima. On bi "dodirnuo ekser ukucan u zid
njegove radne sobe, na šta bi puckajuća, plavičasta
varnica odmah prskala. Teško svakome ko tada dodirne zvekir: on bi se presamitio, urlajući, pa bi zatim
potrčao koliko ga noge nose."
"Jednog dana" - - piše Elifas Levi, "preteča i
ne-prijateljska gomila se skupila ispred njegovih
vrata. Ljudi su držali jedno drugo za ruke da bi se
suprotstavili onome što su nazivali 'zemljotresom'. Najhra-briji je zvekirom zakucao na vrata.
Ješiel je dodirnuo svoj ekser. Napadači su trenutno odbačeni unazad, padajući jedan preko drugog. Pobegli su vrišteći, kao da su opečeni. Na
ovaj način, užasom koji je u njima izazvao, Ješiel
je uspevao da bude ostavljen na miru."
Sve ovo jasno ukazuje na to daje Ješiel izumeo, ili
ponovo izumeo električnu svetiljku i daje, pritiskanjem dugmeta, mogao da šalje električnu struju u
gvozdeni zvekir na vratima. Ješiel je bio iniciran u
naučnu tajnu za koju nije smatrao da treba da je otkrije ljudima XIII veka.
Regiomontanus, nemački matematičar i astronom
iz 15 veka čije je pravo ime bilo Johan Miler, imao je
jednu neverovatnu igračku: metalnu muvu koja je,
kažu, zaista letela. Za vreme banketa muva bi letela
visoko u krugovima iznad glava gostiju a da ni jednom nije udarila u zidove, a onda bi se vratila na
njegovu ruku. Još neobičniji pronalazak je bio mehanički orao u prirodnoj veličini koji je imao specijalnu ulogu prilikom ulaska cara Maksimilijana I u
Nirnberg: orao je lansiran prema caru sa vrha zidina,
dok je car još bio daleko. Kada bi došao do njega,
okrenuo bi se i poleteo ispred cara lepršajući krilima,
sve do gradskih kapija.
Godine 1485, blizu Via Apia u Rimu, otkrivenje
grob mlade devojke koja je ležala u nekoj neidentifikovanoj tečnosti. Liceje bilo savršeno očuvano, pa
je izgledalo kao da spava. Pored nogu joj je bila upa-
Antičke lampe - mogu li davati svetlost
nekoliko hiljada godina?
Ijena lampa. Jedan natpis ukazivao je daje umrla pre
više od 1500 godina i da joj je ime Tilija, Ciceronova
kći!? Ubrzo po otvaranju groba, lampa se ugasila. Niko nije mogao da objasni kako je mogla da gori tako
dugo.
U prastarim epovima i legendama često se mogu
naći opisi "tehnoloških čuda". U Ramajani, drevnom
indijskom epu starom 3000 godina, pominje se oružje razarajuće moći:
"Tada Rama pusti strelu neodbranjive moći
Užasnu, smrtonosnu... I ta dalekometna
strela
Zapalila je moćnog Rakšasa.
I kočije s konjskom zapregom,
Potpuno zahvaćene plamenom
raspadoše se na pet prirodnih elemenata...
Njegov skelet, meso i krv ne izdržaše.
Spalilo ih je oružje...
Ni pepeo ne ostade od njih."
Drevne slike pune su letećih ''kočija "
Da li je sastavljač epa, kako mnogi današnji naučnici tvrde, zaista prisustvovao nuklearnoj eksploziji, ili je sve samo plod pesničke mašte? A ako je
mašta u pitanju, kako onda objasniti detaljne opise
nuklearne eksplozije sa svim propratnim pojavama,
koje su tek krajem četrdesetih godina XX veka zabeležili naučnici? Gotovo je nemoguće odgovoriti
na ovo pitanje.
Tradicija i drevni tekstovi Tibeta i Indije obiluju
izveštajima o praistorijskim letećim mašinama koje
su imale pozadi pogon na vazduh, vatru i živu.
Grad Mohendžodaro, arheološki lokalitet u donjem toku reke Ind, imao je kanalizaciju i kupaonice
u najvećem delu kuća još pre 4000 godina. Kada je
Versaj izgrađen, u palati nije bilo kupatila ni toaleta.
Mohendžodaro - kanalizacija pre četiri mileniji
prvi planski izgrađen grad na svetu
U Briselskom muzeju postoji slika Hijeronimusa
Bosa koja predstavlja iskušenje sv. Antonija, onakvo
kakvim su ga zamišljali ljudi petnaestog veka. Đavo
je na slici proizveo čitav niz iskušenja, ne bi li sveca
skrenuo sa božijeg puta. Ali ono što je posebno zanimljivo su prikazi letećih mašina. Jedna od njih je
vazdušni brod u obliku ptice, sa palubom, jarbolom i
jedrima, po uzoru na jedrilice. Međutim, na jarbolu se
jasno vidi antena, a postoji i uređaj za merenje uglova
koji može biti samo goniometar - uređaj koji će tri
veka kasnije izumeti fizičar Karanzo. Da li je Boš još
1516. godine zamislio i naslikao mogućnost prijema i
prenosa elektromagnetskih talasa?
Putujući po Bliskom Istoku 1867, Mark Tven
opisuje ostatke Vavilonske kule:
Vavilon iz slavnih dana
"Bilo je osam kula, od kojih dve i danas stoje džinovske građevine od opeka presečene napola od
zemljotresa, opaljene i napola istopljene munjama
razgnevljenog boga..."
Mark Tven je izgleda pisao o ostacima kule u
Borsipu, nedaleko od Vavilona, koja - po nekim podacima istopljena ne samo spolja, već i iznutra - predstavlja još jednu zagonetku bez odgovora. Pitanje
ostaje - kako je u to vreme, proizvedena temperatura dovoljno visoka da istopi opeke?
Spektroskopske analize metalnog pojasa pronađe
nog u grobnici jednog kineskog velikaša staroj više
od 1500 godina, pokazale su da metal u svom sa
stavu najvećim delom sadrži aluminijum! Zapadna
nauka je prvi put izdvojila aluminijum tek 1925.
godine i to hemijskim putem. Danas se aluminijum
izdvaja elektrolizom - uz pomoć električne energije.
Da li je tajna elektrolize bila poznata ljudima pre
1500 godina?
I
Američki arheolog DŽ. Mejson je u peruanskim
Andima otkrio ukrasne predmete izrađene od plati-
Cudesna tehnologija u drevnoj obradi metala...
ne! Nejasno je kako su prastari metalurzi uspeli da
proizvedu temperaturu od 1800 stepeni Celzijusa da
bi obrađivali platinu. Na osnovu testiranja nekih arheoloških nalaza, Uprava za standarde Sjedinjenih
Američkih Država je ustanovila, da su prastanovnici
Amerike bili u stanju da pre sedam hiljada godina,
proizvedu temperature više od 8000 stepeni! Naučnici jedino nisu uspeli da dokuče kako im je to polazilo za rukom.
Evo još jedne zagonetke drevnih civilizacija. Američki arheolog F. A. Mičel Hedžis, pronašao je 1927.
godine u džunglama Britanskog Hondurasa lobanju
od poliranog providnog kvarca tešku oko pet kilograma, zapanjujuće precizne izrade. Frenk Dorland,
umetnički restaurator starina koji je punih šest godina ispitivao neobičnu lobanju mikroskopom i rendgenskim metodama, dokazao je daje lobanja isečena
od jednog komada kvarcnog kristala, ali bez primene
metalnog oruđa, a zatim polirana - najverovatnije finim kvarcnim peskom, izrađenim u vidu paste. Taj
juvelirski posao morao je trajati decenijama. Zanimljivo je da je donja vilica lobanje pokretna. Ako se
lobanja konopcem pričvrsti da slobodno visi u vazduhu, donja vilica se čak i pri najmanjem dodiru
pokreće, stvarajući utisak da govori. Dorlandova je
zasluga što je zahvaljujući "lobanji sudbine", pronašao dokaze o gotovo fantastičnim naučno-tehničkim sposobnostima drevnih Maja ili čak nekog još
starijeg naroda. To zapravo znači da su vekovima pre
pojave savremene vlaknaste optike i fizike provodnika svetlosti, drevni majstori znali kako da ostvare slične optičke efekte pomoću složenih sistema prizmi,
sočiva i šupljih kanala.
Hjulit Pakard, jedan od naučnika koji su ispitivali "lobanju sudbine", tvrdio je: "Ta stvarčica ne bi
uopšte trebalo da postoji. Osoba koja je lobanju ise-
cala iz kamena, nije imala pojma o kristalografiji i
potpuno je ignorisala ose simetrije. Pa ipak, lobanja
se pri obradi nije razletela na komadiće."
Koliko još čuda kriju arheologija i istorija, a koliko ih je zauvek izgubljeno? Danas se sve više spekuliše o tome šta drevne "nerazvijene" civilizacije
mogu pružiti našoj. Sta možemo naučiti od čoveka
stare ere, čije društvo i sveukupna tehnologija, ipak,
nisu bili razvijeni poput današnjih. Činjenica je da
postoji čitav niz začuđujućih dokaza o izuzetno razvijenom naučnom znanju ako ne celih kultura, a
ono bar odabranih pojedinaca, ovekovečenom u impozantnim spomenicima od kojih su neki očuvani sve
do današnjih dana. Pomenimo južnoameričke piramide, megalite rasprostranjene širom Zapadne Evrope, Stounhendž - biser megalitske kulture, drevni sunčev kalendar neolitskog čoveka...
Stounhendž,
astro-kalendar iz neolita
Podaci sačuvani u drevnim tekstovima se, ipak,
ne mogu bukvalno shvatiti i tumačiti, pa se na osnovu njih ne može ni dati odgovor gde su granice mašte, a gde počinju stvarni događaji. Lako je dokazati
ovu tvrdnju.
Primitivna plemena koja su susret sa današnjom
civilizacijom dozi vela tek polovinom prošlog veka,
nisu mogla da nadu odgovarajuća objašnjenja za
tehničke predmete koji su im pokazani. Zapravo, nisu ni pokušavali da ih objasne onako kako to mi - na
osnovu iskustva činimo, već su pokušali da ih protumače na nivou dostupnom plemenskom znanju i
načinu poimanja. Sličan efekat bi se ponovio kada
bi, recimo, danas pokazali jednom nestručnjaku određeno naučno otkriće i zamolili ga da napiše izveštaj o njemu. Na osnovu tog izveštaja teško da bi i
jedan stručnjak, a nestručnjake da i ne pominjemo,
mogao da stekne bilo kakvu informaciju o izvedenom eksperimentu. U sličnoj situaciji se često nalaze
i istraživači, koji godinama pokušavaju da proniknu
u tajne drevnih rukopisa. Jer, tekstovi su često bivali
opterećeni danas nerazumljivom terminologijom, ili
su čak namemo pisani simboličnim jezikom čiji smisao može razumeti samo dobro upućeni Čitalac.
FILOZOFIJA SMRTI
u DREVNOM EGIPTU
Sve životinje na višem stupnju emotivnog razvoja, pre svega sisari, imaju specifičan psihoemocionalni odnos prema smrti i umiranju drugih živih bića.
Džoj Adamson, u naučnim krugovima poznata po dugogodišnjem proučavanju afričkih lavova, u svojoj
knjizi "Ziveti slobodno" opisuje slona "koji je očigledno bio visoko cenjen kod svojih drugova. Kada
je uginuo prirodnom smrću, tri slona mužjaka stajala
su nekoliko dana pored njegovog tela, a tada su mu
izvukli kljove i stavili ih na malu udaljenost od tela.
Drugi čudan događaj desio se kada je Džordž (suprug Džoj Adamson - prim. autora) morao ubiti jednog slona koji je postao opasan. Ustrelio gaje noću
u jednom vrtu kod Isiola. Idućeg dana les je bio uklonjen zbog smrada. Sledećeg jutra primećeno je da
je lopatica ubijene životinje bila vraćena natrag. Doneli su je njegovi drugovi i postavili tačno tamo gde
je slon ubijen. Isto tako, nekoliko puta smo primetili
da su slonovi ispoljili radoznalost za smrt ljudskih
bića. Najednom od naših safarija, ljudi iz tamošnjeg
plemena ispričali su nam da je jedan slon ubio čoveka i da od tada svako poslepodne dolazi i stoji sat ili
dva na mestu gde se odigrala tragedija. Proverili smo
i ustanovili daje to istina." - piše Džoj Adamson.
Ako životinje imaju određenu misaonu (etičku?!)
predstavu i odnos prema smrti, onda je sličan odnos
za Čoveka tim pre razumljiviji. Paleontološka istra-
živanja potvrđuju da su ljudi i pre više desetina hiljada godina, u samo praskozorje razvoja ljudske svesti,
imali već izgrađen složeni odnos verovanja i ritualnih
postupaka vezanih za sahranjivanje, tačnije, čuvanje
posmrtnih ostataka svojih saplemenika. Sedamdesetih godina XX veka, u jednoj pećini u Iraku, američki arheolozi Dejl Stjuart i Ralf Solecki otkrili su
četiri neandertalska skeleta - jednog muškarca, dve
žene i jedno dete. Sve okolnosti su ukazivale da su
tela tih ljudi, koji su živeli pre 60 000 godina, bila
namemo pokopana! Ali time senzacija nije bila okončana. Jedan sloj zemlje iz grobnice poslat je na analizu čuvenom francuskom geohemičaru A. L. Guranu
koji je otkrio daje veći deo analizirane materije sastavljen od cvetnog praha! Prisustvo cveća u tako velikim
količinama se nije moglo objasniti prirodnim uslovima. Da li je to značilo da su možda saplemenici, za vreme sahrane, cvećem zasipali svoje pokojnike?
O čemu je razmišljao preistorijski čovek?
Odgovor stručnjaka je bio negativan. Po njihovom mišljenju, neandertalski čovek tog vremena još
nije dostigao određeni stepen razvoja da bi svesno
učinio tako nešto. Ralf Solecki je predočio ''jedino"
moguće rešenje ovog problema. Napravivši spisak
biljaka čije je prisustvo putem analize zemlje A. L.
Gi ran ustanovio, krenuo je u potragu po iračkim selima, sa namerom da utvrdi da li se neke od njih još
mogu naći. Njegovo istraživanje donelo je značajne
rezultate. Naime, sedam od osam vrsta biljaka koliko ih je bilo na spisku, još se i danas smatra lekovitim u Iraku. Cveće iz groba neandertalaca je, možda,
imalo praktičan značaj, a ne estetsku ili Čak sentimentalnu namenu. Naučnici koji su ispitivali lokalitet pretpostavljaju da je to bio grob plemenskog
vrača i njegove porodice, a da su saplemenici snabdeli svog iscelitelja svim neophodnim lekovima za
obavljanje prakse u zagrobnom životu.
Stručnjaci se, dakle, slažu da je još praistorijski
čovek verovao u zagrobni život. To verovanje u kult
mrtvih, duboko utkano u religiozni i svakodnevni život, jedna je od najprepoznatljivijih karakteristika
kulture drevnog Egipta. Egipćani, oni isti koji su gradili piramide kao most ka večnom životu na onom
svetu, bili su svesni svoje fizičke prolaznosti i ništavnosti. Taj problem mogao je biti ublažen stvaranjem adekvatnog religijsko-magijskog kulta, koji
je počivao na strogo preciziranom i kanonizovanom
odnosu prema smrti i verovanju u zagrobni život kao
produžetak svesnog postojanja. f
Zenon Kosidovski, autor brojnih naučno-popularnih knjiga i eseja, razmišljajući o religiji i kulturi
starih Egipćana, kaže: "Ako želimo tačno da razumemo motive koji su faraone navodili na građenje
piramida, moramo se podsetiti na neke karakteristične odlike egipatske religije. Među plejadom bogo-
va najvećim kultom bio je okružen bog sunca Ra, a
zatim bog zemlje Oziris koji je vladao pravedno, i uz
to ljude naučio svim umetnostima i zanatima. Njegov
brat, bog Set, bio je oličenje zla. Zavideći Ozirisu na
popularnosti među ljudima, ubio gaje, a njegovo telo stavio u škrinju i bacio u more. Ona je isplovila na
obalu u blizini grada Biblosa.
Ozirisova žena, boginja Izida, vaskrsla ga je u
novi život. Vaskrsli Oziris istupa otada kao gospodar
sveta mrtvih. Ozirisov sin Horus, osvetio je očevu
smrt ubijajući Seta. Od tog trenutka, on je postao
oličenje sinovljeve ljubavi, a postoje u borbi sa protivnikom izgubio jedno oko, postao je i simbol posvećenja."
Egipćani su verovali da izlazak i zalazak Sunca
označavaju smrt i vaskrsenje boga Ra. Iz tih mitova
crpli su sigurnost da i njih čeka vaskrsenje i srećan
posmrtni život na drugom svetu. Po njihovom verovanju, čovek se sastojao iz triju elemenata: iz fizičkog tela Hat i iz delova Ka i Ba.
ulaz u grobnicu
kraljice Nefertari u Tebi
Kaje bio čovekov dvojnik i njegov anđeo čuvar.
Predstavljen je kao bradat čovek s krunom na glavi.
Bio je i predvodnik umrlog po onom svetu, snabdevajući ga hranom i vodeći ga pred lice boga Ra.
Prava čovekova duša bila je Ba, predstavljena kao
ptica s ljudskom glavom, sa uljanom svetiljkom koja
gori ispred nje.
Hijeroglifski simboli:
1. "Ba " - posvećena duša pokojnika
2. "Ka" - "dvojnik", apstraktna ličnost
koja preživljava fizičku smrt
1 Osiguravanje zagrobnog života za dušu zavisilo je
od dva načelna uslova. Mrtvo telo moralo je biti
osigurano i balsamovano da se ne raspadne i da ga ne
opljačkaju lopovi, a sem toga trebalo ga je sna-bdeti
hranom i svim predmetima domaće upotrebe, kako bi
se zadovoljile njegove posmrtne potrebe. Faraoni su,
možda zbog toga, gradili piramide pune komplikovanih kružnih hodnika i galerija, slepih komora i
zamki, čiji je zadatak bio da lopovima onemoguće da
stignu do mumija i blaga u grobovima.
Kao božanska bića, faraoni su se posle smrti koristili istim povlasticama kao i na zemlji. Pošto se
zamišljalo da bog Ra prevaljuje svakodnevno puto-
vanje preko neba u
zlatnom brodu, u početku je faraonova
duša preuzimala dužnost njegovog veslača, potom čak i
kimanoša broda. Onako
kako
su
kraljevi
Egipta postajali sve
snažniji vladari, proširivali su se i njihovi
posmrtni zahtevi. U
početku su preuzimali
dužnosti
ličnog
sekretara boga, potom
su i sami sedali na
Keopsov brod
presto kao bogovi sunca. U
vezi sa tim verovanjem, stavljali su u grob vesla,
potom i čitave lađe, koje su arheolozi nazivali
"sunčanim lađama". Godine 1955. otkrivenje,
Mesto gde je pronađen brod za prevoz
preminulog kralja
u podnožju Keopsove piramide, u uzidanom skrovištu izuzetno dobro očuvan čun sa asurama na sedištima i veslima. Piramide i grobnice velikaša odražavaju
klasne razlike kakve su se oblikovale još u davnim
vremenima egipatskog društva.
Balsamovanje posmrtnih ostataka i građenje specijalnih grobnica, bilo je skup poduhvat, nedostižan
za obične smrtnike. Seljaci, zanatlije i činovnici, sahranjivali su svoje mrtve u
pustinjski pesak. I eto,
čudnim sticajem okolnosti,
dok
su
veličanstvene
grobnice u većini slučajeva
bile
žrtve
pljačkaša,
mumificirani ostaci prostih
ljudi izbegli su njihovu
sudbinu i usled nedostatka
vlage u pustinjskom pe-sku,
očuvani u savršenom stanju.
Po dolasku u kraljev
stvo smrti, čovekova duša
nije imala lak život. Obe
ćanu zemlju okruživale su
velike vode a ulaz u nju
čuvalo je čudovište zvano
"izokrenuto
lice",
pušta
jući samo one koji su na
zemlji vodili pravedan ži
vot. Rojevi demona i vam
pira kao i najrazličitijih
drugih nečistih duhova vre
bali su putujuće duše. Lju
di su imali mogućnost da
mrtvima pomognu magijskim formulama iz ritual-
Mumija kralja
Tutankamona
ne Knjige mrtvih. Faraoni su pored svojih grobnica
podizali hramove i dodeljivali im sveštenike, određujući
za njihovo izdržavanje prihode sa kraljevskih imanja.
Sveštenici su svakodnevno čitali molitve i izvodili
komplikovane rituale, umrlome potrebne kao živome
voda - kako su verovali.
Među najunosnije poslove drevnog Egipta ubrajalo
se balsamovanje posmrtnih ostataka. Još u najranijim
periodima egipatske kulture primećuje se, kao dosledno
poštovanje posmrtnih rituala, nastojanje da se sačuvaju
posmrtni ostaci pomoću hemikalija koje sprečavaju
truljenje. Tehnike balsamovanja su se vremenom toliko
usavršile, da su egipatski majstori balsamovanja već u
srednjem carstvu bili u stanju da obrade mumiju tako
dobro, da su su mnoge ostale sačuvane do današnjih
dana.
O mumificiranju piše i Herodot:
"Postoje naročiti ljudi koji se razumeju u taj posao. Ovi, kad im se donese mrtvac, pokazuju onima koji su ga doneli drevne kipove kao mustre,
koje su izrađene i obojadisane kao prave lešine,
zatim im pokazuju drugu klasu koja je prostija i
jeftinija a najzad i treću, najjeftiniju. Tada ih pitaju
prema kojoj mustri žele da im balsamuju mrtvaca. Kada se dogovore i pogode, rođaci odmah
odlaze kući, a oni ostaju u radionicama i smesta
se prihvataju posla. Ako leš treba da se balsamuje po prvoj klasi, izvuku mu najpre pomoću jednog krivog gvozda mozak kroz nozdrve, i to
samo jedan deo, a u drugi uliju u šupljinu neku
jaku tečnost. Posle toga raseku oštrim nožem napravljenim od etiopskog kamena mišiće na trbuhu
i izvade želudac, očiste ga, isperu vinom od palme
i pospu istucanim mirisima. Kad trbušnu duplju
napune čistom istucanom izmirnom, cimetom i
svim drugim mirisima osim tamjana, onda je
ponovo zašiju. Kada to sve završe, stave leš u
so i ostave ga u njoj sedamdeset dana. Ne smeju .
ga nipošto ostaviti duže vremena u njoj. Kada
prođe sedamdeset dana, operu leš i umotaju ga
celog finim lanenim trakama, zalepivši ih gumom
koju su Egipćani upotrebljavali umesto tutkala.
Iza toga, rođaci ponovo odnose leš i poručuju jedan kip ljudskog oblika, u koji stavljaju mrtvaca,
pa ga tada sahranjuju u grobnicu, gde ga ostavljaju
u stojećem stavu pored zida. Tako postupaju kod
najskupljeg balsamovanja.
A ako su izabrali drugi, jeftiniji način, onda se
balsamovanje vrši ovako: uliju kedrovo ulje u štrcaljke i njime napune trbuh lešine, te ne seku niti
vade iz nje želudac, nego ubrizgavaju tečnost kroz
stražnjicu i u nju stavljaju čep, da ne bi tečnost
iscurila, a zatim je ostavljaju u soli onoliko dana
koliko je bilo napred određeno. Poslednjeg dana
izvuku ubrizgano kedrovo ulje napolje. Ulje je
pak tako jako, da rastvori sva creva i želudac i
izbaci ih sa sobom napolje. Mesnate delove rastopi natrijumova ceđ, tako da od celog tela ostanu
samo koža i kosti. Kad to urade, daju leš rodbini
i ne rade nad njim više ništa.
Treći način balsamovanja koji vrše oni najsiromašniji, sastoji se u ovome: stavljaju leš u so, pošto su ga prethodno isprali uljem od neke repe, i
drže ga sedamdeset dana, pa ga potom daju rodU Egiptu je pored ljudi, balsamovan (mumificiran) i
ogromni broj životinja. U najvećem broju slučajeva
radilo se o mačkama (svetim životinjama Egipćana).
Godine 1898. otkrivena je nekropola sa 300.000
mumificiranih mačaka. Uz mačke, balsamo-vani su i
krokodili - takode svete životinje Egipta.
Francuski egiptolog Zan Zak Barloa navodi daje
obožavanje krokodila išlo toliko daleko da je čitav jedan
grad dobio ime Krokodilopolis, a više desetina hramova
posvećeno je krokodilu.
Krokodili su balsamovani na više načina. Pošto
im je najpre izvađena utroba a lešina oprana u slanoj
vodi i osušena na suncu, posvećeni krokodili su potapani u bitumen a zatim zaštićeni tankim palmovim
daščicama. Drugi su
konzervirani u natronu
(natrijumov
oksid), a potom uvijani u platno.
Čast da budu balsamovane, imale su i
ptice. Naročiti grabljivice i ibisi. Sokolovi, jastrebovi i
orlovi, mumificirani
su pojedinačno, ili u
gomilama od dvadest
do četrdeset komada.
Potopljene u bitumen,
ove ptice su do da-
našnjih dana sačuvale
čak i perje.
U Dolini kraljeva
nađeni su izvrsno očuvani pavijani, uspravljeni, čudnog pogleda,
ponekad ukrašeni, a
smešteni u posebne sarkofage.
Rovčice su poslednja i najmanje očekivana kategorija sisara u
egipatskim grobnicama. To su sisari upola
manji od domaćeg misa, a njihovo balsamovanje zahtevalo je
izuzetnu veštinu. Namočene u bitumen i uvijene u platnene krpice,
sahranjivane su uvek u
društvu ptica - čak su i
smeštene u njihovim
lobanjama. U Tebi su
za ove bubojede izrađivani i minijaturni
sarkofazi od smokvinog drveta. Nije razjašnjeno čime je rovčica
zaslužila ovakvo poštovanje, pogotovo što
je zasigurno nema na
popisu državnih božanstava.
IMA NEKA TAJNA VEZA
Vratimo se verovanju u zagrobni život. Covekovo fizičko telo Hat, obeležava nešto, sa čime je logički povezano truljenje i propadanje. Sa telom je
povezan Ka, koji predstavlja zapravo misaonu individualnost ili deo ličnosti koja je imala sve psihičke
karakteristike umrlog. Ka se, za razliku od fizičkog
tela, može kretati sa jednog mesta na drugo, potpuno
nezavisno, pa čak i na nebu razgovara sa bogovima.
Pokloni koji su ostavljani u grobovima iz svih perioda, namenjeni su Ka, jer se smatralo da on oseća
mirise, pije i jede. U najranija vremena, odvaja se
deo groba, da bi ga Ka mogao koristiti. Unutar Ka
boravila je duša - Ba, koja je imala moć da po volji
postaje telesna ili bestelesna. Smatralo se da je Ba
eterična i da je mogla da izađe iz groba i ode u nebo
gde je uživala u večnom životu i slavi. Ba je mogla
da posećuje telo u grobnici, da ga oživi i razgovara
sa njim. Baš kao i srce, Ba je bila središte čovekovog
života.
Savremeni ezoteristi tvrde da Ka zaista postoji i
to kao čovekov bestelesni dvojnik. Ima, međutim, i
naučnika koji iznose ozbiljne dokaze u prilog teoriji
da fizičko telo nije jedino koje čovek poseduje.
U Velikoj Britaniji je 1929. godine objavljena knjiga Silvana Maldona "The Projection of the Astral
Body" - Projekcija astralnog tela, u kojoj autor navodi daje u dvanaestoj godini, sasvim slučajno, do-
živeo odvajanje svoje svesti (Ka!) od tela. Maldon
tvrdi da se to odvajanje događa svakome od nas tokom sna ali je u pitanju nesvesni proces koji se, posle
buđenja, zaboravlja. Uz posebne vežbe, moguće je
postići svesno buđenje astralnog tela, i što je najvažnije, kontrolisati njegovo kretanje.
U tome je verovatno najdalje otišao okultista Majki
Dorfman, koji u knjizi "Astralna projekcija " kaže:
"Astralni svet je višeslojan, a po gruboj podeli,
možemo ga deliti na viši i niži. Niži sloj se ponekad teško može razgraničiti od materijalnog sveta
jer ima osobine i astrala i materije. Niži Astral prelazi u eterični sloj čija je funkcija da održi molekule
fizičkog plana u organizacionom redu. Pronašao
sam da postoje neka ulazna mesta koja se nalaze
na prvom, unutrašnjem planu i namenjena su upravo umrlim licima. Tu je okolina veoma slična materjalnim uslovima na površini Zemlje."
Egipćani su verovali da je Ka, čovekova slobodna
svest povezana sa fizičkim telom. Maldon, Dorfman i
druge pristalice astralne projekcije, tvrde to isto.
Samo se u današnjim ezoterijskim školama promenio naziv, pa je Ka poznatiji kao Astralno telo, ili
astralni dvojnik. Astralno i fizičko telo povezuje specifična, nematerjalna tvorevina koja se naziva "srebrno uže", a izlazi iz Čela, tačnije trećeg oka ili Adna
čakre fizičkog tela, da bi u astralno ušlo u predelu temena. Srebrno uže je rastegljivo i omogućava astralnom telu neograničenu slobodu kretanja. Za razliku
od starih Egipćana koji su verovali da Ka posećuje
mumiju svoga tela sve dok ona postoji, savremeni
ezoteristi smatraju da se srebrno uže prekida u trenutku smrti pa se astralno telo više ne može vratiti u
fizičko. To objašnjava i ogromnu pažnju koja je posvećena balsamovanju posmrtnih ostataka.
Astralna projekcija, kako je opisuju mistici
Mumificiranje posmrtnih ostataka nije izum starih Egipćana. Bilo je prisutno i u mnogim velikim
kulturama starog sveta. Danas, pogotovo na zapadu,
taj običaj u modifikovanom obliku ponovo oživljava. Hiljade bogatih Amerikanaca i Evropljana plaća
ogromne svote novca specijalizovanim institucijama
za kriogenizaciju. A sve zbog toga da bi im telo
posle smrti bilo zamrznuto na izuzetno niskim temperaturama i sačuvano, u nadi, da će neka buduća
nauka uspeti da ih jednoga dana ponovo vrati u
život. Očigledno da rajska uživanja, o kojima
propoveda hrišćanska religija, mnogima nisu dovoljna garancija za život posle života.
PROKLETSTVO FARAONA
Priča se daje sedmi lord od Karnarvona gotovo
dobio infarkt kada mu je sluga saopštio da se u tajnim
skrovistima njegovog zamka, iza porodičnih dokumenata, nalazi oko tri stotine vrednih predmeta iz
Tutankamonove grobnice.
Faraoni su za Karnarvone uvek bili od posebnog
značaja. Deda sedmog lorda od Karnarvona ušao je
1922. godine u istoriju, kao jedan od pronalazača
Tutankamonove grobnice. Peti lord nije bio arheolog po
profesiji, već su ga zdravstvene prilike odvele u
Egipat. Kao i mnogi drugi Britanci i on je bio fasciniran otkrićima arheologa i avanturista u egipatskim
pustinjama. Jer, piramide su posebno dvadesetih godina
XX veka bile u "modi". Iz radoznalosti, lord Kar-narvon
je fmansirao nekoliko ovakvih ekspedicija, a 1914. je
dobio i dozvolu za iskopavanja u Dolini kraljeva,
zajedno sa Britancem Hauardom Karterom, koji je od
1890. vršio iskopavanja u Egiptu.
Četvrtog novembra 1922. godine započelo je to
uzbudljivo istraživanje koje je svetu donelo čitav niz
senzacionalnih otkrića ali i nekoliko, do danas, nerazjašnjenih misterija. Tutankamonova grobnica je
jedina do sada otkrivena sa celokupnim i nedirnutim
sadržajem. Na neki čudan način pošteđena je pohlepe
pljačkaša grobova. Takvo otkriće izazvalo je euforiju
širom sveta. Na naslovnim stranama svih svetskih novina,
pominjala su se dva imena - Tutankamon i
Hauard Karter. O otkriću je odmah obavešten i finansijer poduhvata lord Karnarvon, koji je na lokalitet
stigao već sutradan.
Hauard Karter će u svojim memoarima zabeležiti:
"Prema dogovoru, oko dva sata sakupili su se
svi koji su imali privilegiju da prisustvuju otvaranju grobnice. Medu njima bili su: Karnarvon,
Evelin Herbert, ministar javnih radova ekselencija Abu el Halim Paša Sulejman, zatim generalni
direktor Uprave za starine Lakau, Viljem Garstin,
Carls Tast, upravnik egipatskog odeljenja Metropoliten muzeja u Njujorku, Litgou, profesor Berstid, dr Alen Gardiner, Vinlok, Marvin Herbert, Ričard Betel, generalni inspektor Uprave za starine
Engelbah, trojica egipatskih inspektora Uprave za
starine, predstavnik vladine štampe i članovi našeg Štaba - ukupno dvadeset dve osobe."
Hauard Karter
Međutim, u pozadini velikog događaja zbivala se
neverovatna drama i niz misterioznih događanja je pokrenut. Ubrzo po otvaranju Tutankamonove grobnice,
lord Karnarvon se razboleo. Patio je od malaksalosti,
groznice i visoke tamperature, koja je dostizala i 40
stepeni. Lekari su ustanovili daje lord prilikom brijanja rasekao ubod nekog insekta i povredio se. Međutim, po njihovom mišljenju, to nije moglo uzrokovati tako visoku temperaturu. Jedne noći, oko dva
časa posle ponoći, u čitavom Kairu je došlo do prekida struje iz neobjašnjivih razloga. Iz hotelske sobe
u kojoj se nalazio lord Kamarvon začuo se čudan šum
koji je probudio njegovog sina. Našao je oca u bunilu, oblivenog znojem. Peti lord Karnarvon je bio na
samrti. U bujici nerazumljivih reci koje je izgovarao
na kraju, njegov sin i sestra su uspeli da čuju samo
poslednju rečenicu: "Poslušao sam njegov zov, odla-
Lord Karnarvon
zim za njim." Istoga trenutka, u Engleskoj, hiljadama kilometara daleko od Kaira, uginuo je njegov
omiljeni terijer. Iz kairske električne centrale su javili da nema tehničkog razloga za iznenadni nestanak struje.
Tako započinje legenda o prokletstvu faraona.
Među kopačima i radnicima na lokalitetu Tutankamonove grobnice, posle smrti lorda Karnarvona zavladala
je prava panika. Uzrok tome je bila mala glinena pločica koju je Karter našao u pretkomori. Posle dešifrovanja, ustanovljeno je da natpis glasi: "Smrt će
svojim krilima prekriti svakog ko naruši mir faraona". Ova pločica je kasnije nestala i iz popisa
pronađenih predmeta i iz fundusa, a da niko nije uspeo da odgonetne kako i gde.
Zanimljivo je da se i na jednoj od figura, koje su
se u drevnom Egiptu koristile isključivo u magijske
svrhe, postoji sličan zapis: "Ja sam onaj koji plamenom pustinje proteruje razbojnike prodrle u
grobnicu. Ja sam onaj koji čuva Tutankamonov
grob."
Pečat kojim je zatvorena Tutankamonova grobnica
Hauard Karter probija vrata fotografija koja je obišla svet 1922. godine
Tutankamonova zlatna maska
Prvo proučavanje Tutankamonove mumije —
mnoge sa ove fotografije ubrzo će stići "prokletstvo K
Smrt lorda Karnarvona je, naravno, mogla biti i
čista slučajnost, bez ikakve veze sa grobnicom egipatskog faraona, da se sve završilo na tome.
Međutim, nekoliko godina posle otkrića Tutankamonove grobnice, dvadeset dve osobe iz ekipe
Hauarda Kartera umrle su na čudan i neobjašnjiv način. Trinaestorica su direktno prisustvovala otvaranju
grobnice, poput Artura Mejsa. Ubrzo posle Karnarvonove smrti, Mejs je počeo da se žali na premorenost. Njegova agonija je trajala kratko. Umro je od
posledica "nedefmisane" bolesti. Prokletstvo faraona
je delovalo.
Engleski industrijalac Džoel Vulf, posle posete
Tutankamonovoj grobnici, umro je na brodu kojim
se vraćao u Britaniju od posledica teške groznice.
Udovica lorda Karnarvona umrla je 1929. godine.
Po mišljenju lekara, uzrok smrti bio je ujed insekta.
Iste godine umro je i Karterov sekretar Ričard Betel.
Profesor Strazburškog univerziteta Dimihen, doputovao je u Egipat u jesen 1922. godine da bi kopirao tekstove iz grobnica faraona. Radio je nedeljama
duboko u podzemnim hodnicima piramida. A onda
je počeo da ispoljava prepoznatljive simptome šizofrenije. Satima je pričao neverovatne događaje koje
je, kako je sam naglašavao, doživeo boraveći u grobnicama. Umro je u nastupu nervne rastrojenosti.
Nemački egiptolog Georg Maler, rukovodilac iskopavanja u tebanskom gradu mrtvih kod Deir elMedine, umro je u četrdeset četvrtoj godini. Uzrok
smrti - temperatura praćena jakom groznicom. Malerova specijalnost bila je, između ostalog, proučavanje načina sahranjivanja u starom Egiptu. Zbog
toga je i provodio dosta vremena u grobnicama faraona.
Džejms Berstid, američki arheolog koji je prisustvovao otvaranju Tutankamonove grobnice i sarkofaga, iznenada je dobio paralizu usred ekspedicije u
dolini Nila. Mesec i po dana bio je prikovan za postelju. Uprkos tome, zahtevao je da ga svakog dana
nose u Dolinu kraljeva, da bi video kako Karter napreduje u svom radu oko grobnice. Bolest je bila praćena visokom temperaturom i strašnom groznicom.
Uzrok bolesti - nepoznat. Iste simptome koji su ubrzo doveli do smrti, imao je i profesor engleske književnosti La Fler, koji je putujući Istokom, posetio
Berstida i Hauarda Kartera, ali i Tutankamonovu grobnicu neposredno posle otvaranja.
Američki arheolog Volter Brajan Emeri, rukovodio je iskopavanjima u Sahari od 1935. do 1971.
godine. Od 1964. njegova opsesija i životni cilj je
pronalaženje grobnice prvog velikog egipatskog lekara - Imhotepa. Imhotep je bio lekar, graditelj piramide farona Zosera, njegov savetnik, ali i tvorac
egipatskog pisma i kalendara. Već prilikom prvih probnih iskopavanja, Emeri nailazi na čitav splet podzemnih hodnika i tunela. Daje na pravom putu, ubedio
ga je pronalazak dvadesetak santimetara visoke statue Ozirisa, boga smrti, koja datira iz Zoserovog
perioda. Nekoliko sati kasnije, kola hitne pomoći
odvezla su Emerija u kairsku bolnicu. Lekari su dijagnosticirali paralizu desne strane tela i gubitak moći govora. Sledećeg dana Volter B. Emeri je umro.
Kairski list "AlAhram 1 objavio je sutradan: "Taj neobični događaj navodi nas na pomisao da legendarno
prokletstvo farona ponovo deluje."
Postoje podaci koji svedoče daje Titanik na svom
tragičnom putu prevozio mumiju neke egipatske vra-
Da lije Titanik potonuo zbog prokletstva?
care koja je bila, radi što bolje zaštite tako vrednog
eksponata, smeštena na komandnom mostu broda. Neki od preživelih potvrdili su daje tokom celog puta,
sve do trenutka brodoloma, posada Titanika pokazivala čudne znake mentalne rasejanosti.
Grupa Japanskih naučnika je sedamdesetih godina XX veka pokušala da u blizini Gize napravi devetnaest metara visoku kopiju Velike piramide. Ubrzo
su neki članovi ekipe oboleli a u štampi su se ponovo pojavile priče o prokletstvu faraona.
Poznat je i slučaj jedne američke filmske ekipe
koja je pedesetih godina XX veka u Egipat stigla sa
namerom da snimi biografski film o Ehnatonu, faronu rođenom oko 1409. godine p.n.e. Ehnaton je zapravo bio Amenofis IV, koji je još na početku svoje
vladavine u egipatsku religiju uveo jednu prevratničku novinu - obožavanje Atona kao vrhovnog božanstva. Aton je zamenio starog egipatskog boga Sunca
-Amon Ra. Amenofis IV je novom bogu sagradio i
novu prestonicu - Ahetaton. Svoje ime je promenio
u Ehnaton, zatvorio hramove drugih bogova, naročito hramove Amonovog kulta, konfiskovao sveštenicima imanja i prihode i pokušao da stvori novi verski
i politički sistem. I to sve u prvih šest godina svoje
vladavine.
Bes Amonovih sveštenika i njihove osvetničke
težnje lako je razumeti. Ehnaton se uskoro sukobio i
sa mržnjom i otporom ostalih klasa. Posle njegove
smrti 1369. godine, na presto dolazi devetogodišnji
Tutankamon. Vraća se stari verski sistem, a svi tragovi Ehnatonove vladavine se uništavaju. Ehnatonov
grob je razoren, a reljefi u njemu uništeni. Grobovi
njegovih plemića bili su oskrnavljeni na isti način.
Kada je u pravnim postupcima bilo neophodno da se
navedu dokazi iz vremena njegove vladavine, Ehnaton je pominjan samo kao zločinac iz Ahefatona.
Ehnaton i Nefretiti pod zracima Atona
Brisanjem njegovog imena sa svih mesta na kojima
je bilo zapisano, sveštenici su ga osudili na večno lutanje po beskraju i gubitak duše. Oni su prokleli i
svakog ko u budućnosti prizove njegovo ime.
Ljudima iz Holivuda priča je bila više nego primamljiva. Na glasine o prokletstvu niko nije obraćao
pažnju. Pa ipak, već prvog dana snimanja, dok su
dve glavne glumice pred kamerama izgovarale rečenicu: "Mi prizivamo Ehnatona, mi prizivamo Ehnatona..." podigla se iznenada strašna peščana oluja
pa je snimanje moralo da bude prekinuto. Te noći, obe
glumice su sanjale Ehnatona. Obe su imale isti san:
da se nalaze u hramu ispred Ehnatonovog kipa koji
oživljava. Jedna glumica je sanjala kako je kip udara
rukom posred lica, a druga, daje dobila udarac u predelu storiiaka. Sutradan su obe prenete u bolnicu gde
su podvrgnute operacijama tačno na onim delovima
tela gde su u snu zadobile udarce. Potom je ekipa u
najvećoj žurbi spakovala svoju opremu i glavom bez
obzira pobegla iz Egipta.
Ehnaton
Filip Vandenberg u knjizi "Prokletstvo faraona ",
pokušava da odgovori postoji li ono, ili ne:
"U mnogim egipatskim tekstovima govori se o
tajanstvenim silama. To se veoma plastično vidi
iz pripovetke Setne. Kada je Tot zatražio od
Rea da mu se vrati čarobnjačka knjiga koju je
ukrao Ne-nefer-ke-Ptah, Re je udovoljio toj molbi
na taj način stoje s neba uputio na Zemlju
božansku silu koja se pobrinula da se kradljivac
ne vrati živ u Memfis. Magični papirus XI14-15
piše o "velikim božanskim silama koje počivaju u
Bubastisu". O istim je silama očigledno reč i u
Pamontovoj demotskoj knjizi mrtvih, gde se
govori o "božanskim silama grada Bubastisa koje
izlaze iz njegovih grobnica". A ime sudije mrtvih
u prevodu glasi: "Onaj iz Bubastisa koji izlazi iz
grobnice".
Vredno je napomenuti da se od tih sila nikada
ne traži da zaštite žive. Zašto im se obraćaju
samo mrtvi i bogovi? Najjednostavnije je
objašnjenje da se radi o smrtonosnim silama.
Ako krenemo dalje i konstatujemo da su faraoni
takvim silama čuvali svoje grobove, ući ćemo u
trag prokletstvu faraona."
Mnogi naučnici, skloni da poveruju samo u ono što
se eksperimentom može dokazati, pokušali su da
pronađu neko logično objašnjenje uzroka smrti brojnih
istraživača. Biolog i lekar dr Ezedin Taha sa ka-irskog
univerziteta, obavestioje novinare 1962. daje konačno
ušao u trag prokletstvu faraona.
Taha je u laboratorijskim uslovima dokazao postojanje čitavog niza mogućih uzročnika smrti, medu
kojima i gljivicu Aspergillus niger koja, po mišljenju dr
Taha, može u mumijama i zatvorenim grobnicama
preživeti i nekoliko hiljada godina. Teorija dr Ezedina
Taha, potkrepljena je i činjenicom daje kod službenika
muzeja i arheologa koji istražuju grobnice otkrio ovu
gljivicu koja izaziva upale disajnih or-
gana, svrab i nadražaje na koži. Smatrajući da su
naučnici umrli zbog infekcije gljivicama, dr Tahaje
izjavio da su naklapanja o prokletstvu faraona samo
puste priče. Nekoliko dana posle konferencije za štampu, dr Tahaje poginuo u saobraćajnoj nesreći. Uzrok
smrti - zakazivanje krvotoka.
I danas je javno mnjenje podeljeno u pogledu toga postoji li nekakvo "prokletstvo" ili je to samo
uobrazilja, a možda i vesto smišljena prevara. Gamal
Muhtar, direktor Uprave za proučavanje starina u
Kairu, na pitanje da li veruje u priče o prokletstvu faraona, odgovorio je: "Ne. Mnogi ljudi pokušavali su
da povezu zagonetno umiranje istraživača grobnica
sa poznatim pločama prokletstva, otkrivenim u sarkofazima faraona. Ali ja u to ne verujem. U toku gotovo celog svog života, imao sam posla sa grobnicama
farona i njihovim mumijama i, kao što vidite, predstavljam živu negaciju tih priča."
Dvadesetak dana posle intervjua i posle razgledanja blaga iz Tutankamonove grobnice, Gamal Muhtar je iznenada umro od "infarkta". Slučajnost?
MISTERIJA PIRAMIDALNIH OBLIKA
Tridesetih godina XX veka, svet je bio ubeđen da
se tajna mumificiranja krije, pre svega, u upotrebi različitih hemikalija, od bitumena, natrona, pa sve do,
po najnovijim otkrićima, radioaktivnih materija prirodnog porekla. Međutim, Francuz Andre Bovis dolazi do senzacionalnog otkrića - da se mumificiranje
može izvesti i bez upotrebe hemikalija.
Boraveći u Egiptu, Bovis je često posećivao Keopsovu piramidu. Jednom prilikom, primetio je da se
u centralnoj odaji piramide nalazi telo mačke koja je,
verovatno zalutavši u podzemnim hodnicima, uginula
od gladi. Bovis je razgledao telo i ustanovio da nema
ni najmanjeg traga raspadanja. Mačji leš je bio sasušen baš kao i najbolje obrađena mumija. U tom trenutku, sve je ličilo na još jednu misteriju bez logičnog
objašnjenja.
Vrativši se u Francusku, Bovis je počeo da eksperimentiše sledeći isključivo sopstvenu intuiciju. U
svom vrtu napravio je umanjenu kopiju Keopsove
piramide i u nju stavio telo uginule mačke. Ono što
se dogodilo, prevazišlo je sva njegova očekivanja.
Ni posle nekoliko dana telo nije pokazivalo znakove
truljenja i raspadanja. Naprotiv, sušilo se polako, da
bi se na kraju pretvorilo u "originalnu" egipatsku mumiju. Kasnije, Bovis je u svoje modele stavljao razne predmete i namirnice i pri tom dobij ao rezultate
koji se graniče sa fantastikom. Cveće, voće, povrće,
meso - sve se u piramidama mumificiralo posle određenog vremena, bez ikakvih tragova truljenja ili plesni. Bio je to najprirodniji metod konzervacije koji je
ikada pronađen!
Svoje radove i rezultate eksperimenata, Bovis je
objavio u mnogim časopisima, ali opŠte podozrenje
koje je pratilo njegovo otkriće, onemogućilo gaje da
se proslavi i nastavi sa radom na nekom od poznatih
i priznatih instituta. Neosporno je ipak, da Bovisu pripada izuzetna zasluga jer je prvi otkrio i dokazao da
piramide energetski deluju - oblikom!
Češki inženjer Karei Drbal je 1950. godine, pokušao da ponovi eksperimente o kojima je pisao Bovis, u čemu je i uspeo. Cehoslovački patentni zavod
odobrio je patent pod brojem 91304, koji se odnosio
Andre Bovis
na upotrebu piramidalne energije za oštrenje žileta.
Zapravo, bila je to umanjena kopija Keopsove piramide od stiropora u kojoj bi se posle izvesnog vremena tup žilet naoštrio "sam od sebe". Iako ljudima iz
patentnog zavoda nije bilo jasno kako takav pronalazak fiinkcioniše, ipak je posle mnogobrojnih provera
prihvaćen. Modeli Keopsove piramide od stiropora,
ubrzo su postali uobičajena stvar u domovima Drbalovih sunarodnika.
Piramida u ulozi "oštrača " žileta
U jednom intervjuu Drbal je rekao:
"Jedna od tajni piramida su njene stranice i
one, kako izgleda, generišu energiju! Postoji veza
između oblika i prostora u piramidi i fizičkog, hemijskog i biološkog procesa koji se dešava unutar
nje. Ako upotrebimo odgovarajuće forme i oblike, bićemo u mogućnosti da ubrzamo ili odložimo pojedine procese. Iako trenutno nije jasno
kako to čine, evidentno je da se to događa. Samo
oni koji više vole da veruju daje to glupost, dakle
oni koji neće da znaju, mogu biti uvereni da efekta nema."
Istraživač i publicista Filip Vandenberg, komentarišući radove Bovisa i Drbala kaže:
"Oba navedena eksperimenta s piramidama izazivaju pitanje: Jesu li stari Egipćani znali - ili bar
oni upućeni medu njima - zašto i kako deluje ta
energija koju savremena nauka još nije ponovo
otkrila? Mobilišu li se - kao što to tvrdi istraživač
Pol Branton - usled određenih geometrijskih oblika fizičke sile koje mogu izazvati i smrt? Možemo
li ovde nazreti neko rešenje fenomena poznatog
pod nazivom prokletstvo faraona?"
Tačno je da zvanična nauka još nije u dovoljnoj
meri prihvatila ove stavove, ali je isto tako očigledno
da se u toj oblasti danas stvari uveliko menjaju.
Situacija je posebno ohrabrujuća ako za primer uzmemo radove nuklearnih fizičara. Fizika subatomskih čestica je došla do takvog stepena razvoja da, i
pored izuzetnog obima znanja, neke osnovne istine
ne izgledaju više tako evidentno jasne. Sve veći broj
fizičara, iako to nije pravilo, počinje da priznaje parapsihološke fenomene što je, bar donedavno, bilo
nezamislivo. A potvrdu o postojanju tih pojava, neretko, nalaze baš u sopstvenim laboratorij ama.
U američkom časopisu "Sajens Dajdzesty\ Elizabet Rejšer, stručnjak za teorijsku fiziku laboratorije "Lorens Berkli", koja radi u sastavu Kalifornijskog univerziteta, kaže:
"Ako ste u stanju da verujete modernoj fizici kvantnoj mehanici, kvarkovima, opštoj teoriji relativiteta i svim nobelovcima koji su za ta otkrića
dobili svetska priznanja, onda možete poverovati
i u parapsihologiju."
Neke od teorija koje Elizabet Rejšer navodi još
uvek su samo teorije koje prkose zakonima logike ali
su, kakva kontradiktornost, iako nedokazane u praksi, postale osnova savremene teorijske fizike.
Južin Vigner i Brajan Džosefson, vrhunski fizičari i dobitnici Nobelove nagrade, smatraju da
čudesne pojave iz sveta psihotronike podležu istim
zakonima kao i subatomske čestice.
Suština parapsihologije u subatomskim česticama?7
"U nekim eksperimentima na akceleratorima" izjavio je Džozefson "došlo je do toga da su ekspe-
rimentatori, svesno ili nesvesno, uticali na ponašanje
elementarnih Čestica!"
Gledano sa tog aspekta, ideja da objekti piramidalnog oblika sabiraju i fokusiraju energiju prostora,
uopšte nije neshvatljiva, ili nemoguća.
Eksperimenti rađeni širom sveta pokazuju da piramide snažno deluju na sva materijalna tela koja se
u njima nalaze. Rezultati nekih istraživanja upućuju
na jednu još zanimljiviju činjenicu - da se polje energetskog dejstva proteže i izvan piramide.
Žilet se do izvesne mere može naoštriti i ako je
van piramide, pod uslovom da je postavljen na njenom vrhu, što ukazuje na ograničeno energetsko dejstvo piramidalnog polja. Podsećamo da će se taj isti
žilet naoštri potpuno, ukoliko odstoji nekoliko dana
u piramidi.
Treba imati u vidu da je žilet izrađen od metala,
pa prema tome ima strukturu čvrstog tela koja se razlikuju od tečnosti i gasova čiji atomi nisu raspoređeni strukturalno. Na primer, svaki atom kristala,
ima tačno određeno mesto u odnosu na druge atome
kristala, gradeći pri tom takozvanu - kristalnu rešetku. Ivica žileta ili brijača ima, dakle, kristalnu
strukturu čvrstog tela koja se upotrebom, u većoj ili
manjoj meri deformiše.
Teorijski gledano, atomi kristala su u stanju da se
vrate na staro mesto. U stvarnosti se to vraćanje i
odigrava, ali ne u tolikoj meri da bi se žilet naoštrio
sam od sebe. Da bi se to zaista dogodilo, potrebno je
dodati energiju u nekom vidu koji nam je još nepoznat, ali je očigledno da postoji. Samo dodavanje
energije, međutim, ne objašnjava fenomen.
Postoje i neki specijalni uslovi, gde se i pored
dodavanja energije žilet neće naoštriti. Naprotiv - istupiće se još više. Eksperiment je dovoljno zanimljiv
da bi bio opisan, iako primer nije u direktnoj vezi sa
piramidama.
U noći punog meseca stavite žilet između dva
prozorska krila, i ostavite ga nekoliko sati. Naravno,
žilet mora biti nov, neupotrebljen. Rezultat će biti
zapanjujući. Ujutro ćete primetiti daje oštrica žileta
savim tupa, kao da je žilet upotrebljavan više puta.
Uticaj punog meseca na metal, baš kao i obrnuti proces - oštrenje metala u piramidi, nije moguće objasniti. Možemo samo nagađati da su ti fenomeni u
vezi sa talasnom prirodom svetlosti, kosmičkim zracima, ili...
Piramida oštri, Mesec tupi...
Tajanstveni uticaj punog meseca opisuje se u brojnim legendama na svim meridijanima. Hirurzi izbegavaju operacije pri punom mesecu, jer je iz iskustva
poznato da se tada vrlo česta krvarenja teško zaustavljaju. Dokazano je i daje broj samoubistava dostiže
procenat od skoro sto odsto u noćima punog meseca.
Sve ove pojave su potpuno suprotne posledicama dej-
stva piramida. Za razliku od negativnog dejstva punog meseca, piramide, na neki čudan način, deluju
pozitivno.
U knjizi "Tajne sile piramida", Bil Šul i Ed Petit,
opisuju eksperiment sa bakrom:
"Malu traku tanke bakarne folije stavili smo u
centralnu tačku piramide. Iznenada smo primetili
da se bakar odbija kad god sam stavio ruku blizu
njega. Pretpostavljali smo da je neka elektrostatička sila bila uzrok fenomena. Neko vreme sam
se tako zabavljao, razmišljajući kako i moje telo i
bakar imaju isto naelektrisanje, i pitao sam se da
li se na neki način mogu promeniti polaritet bakra
ili, čak, moj sopstveni. Dok sam razmišljao o tome, traka se približila i prilepila za moj prst. Nastavio sam da se igram sa tim, i moj prst je stalno
privlačio taj mali komad bakra. Ali, sledećeg jutra, bakar je ponovo počeo da se odbija od prsta."
Ovo je klasični opis telekineze, sposobnosti da se
predmeti pokreću vlastitom voljom i energijom, bez
ikakvih pomagala. Piramida je u ovom slučaju bila
aktivator procesa.
"Prvi naš susret sa njim usledio je kada je on
imao 36 godina (rođen je 1936. godine). On se
odlikuje izuzetnom nervozom i pojačanom emotivnošću. Ukazujući na te svoje crte, on podvlači
daje, kako kaže, varijanta norme."
Jermolajev je izvesne vidovnjačke sposobnosti ispoljio još u detinjstvu, zapanjujući time odrasle. Psihokinezom je ovladao srazmerno kasno, kada mu je
bilo oko trideset godina. Kasnije je uspeo da razvije i
druge parapsihološke osobine. Lako stupa u telepatski kontakt; telepatska sposobnost se, kao uostalom i druge sposobnosti te vrste, čas povećava, a čas
smanjuje. Ako je u dobroj parapsihološkoj formi, sposoban je za potpuni telepatski kontakt sa mnogim ljudima, pri čemu se telepatija može ostvariti prijemom
i predajom praktično beskonačnog broja vizuelnih
slika. Sam Jermolajev se ozbiljno odnosi prema svojim parapsihološkim mogućnostima, ali naglašava da
smisao njegovog života nije u tome. On smatra da je
za njega najvažniji rad u oblasti filma. Analizirajući
njegovu ličnost, može se reći daje Jermolajevu
potpuno svojstena ona neuravnoteženost, poremeće-
nost ravnoteže psiholoških procesa, koja je ranije
razmatrana kao uslov za ispoljavanje parapsiholoških pojava. U njegova nesumnjivo psihološka svojstva spada začuđujuće snažna uobrazilja. On često
podvlači kako različite predmete zamišlja halucinantno jasno. Ta čisto umetnička Jermolajevljeva crta,
svakako igra veliku ulogu u njegovim parapsihološkim osobinama, u koje spada psihokinetička sposobnost. Neophodan momenat za održavanje predmeta
u vazduhu jesu jasne i dosta žive predstave.
O tome kako je Jermolajev ovladao psihokinezom
može se suditi jedino na osnovu njegovih kazivanja.
Tu je presudan bio njegov susret sa jednim Lenjingradaninom (zvaćemo ga S.). Jednom, u omanjem
društvu, koje se zabavljalo prikazivanjem trikova s
kartama, S. je predložio da izvede svoj trik. Zavezao
je maramicu u čvor^ držao je malo prstima obeju ruku i, kad je razmakao šake, maramica je lebdla u vazduhu ispod prstiju. Postoje bio uveren daje posredi
trik, Jermolajev je pomislio daje S. imajući u rukavima kaputa magnete, zavezao u maramicu komad
gvožđa i da maramica lebdi usled međusobnog dejstav gvožđa i magneta.
Želeći da proveri svoju hipotezu i da razotkrije taj,
po njegovom mišljenju, primitivni trik, Jermolajev
je predložio S. da digne u vazduh loptasti cvetić astre, koji je stajao u vazi. S. je to prihvatio i ubrzo je
cvetić lebdeo ispod njegovih ruku. Za Jermolajeva je
to bilo neočekivano, jer cvet nije bio provodnik električne struje i na njega nisu mogla delovati magnetna
polja. Najuzbudljivije je bilo to, što su se sve latice
astre uspravile i zauzele sasvim neprirodan položaj,
kao da su se postavile po liniji sile. Postalo mu je jasno da lebdenje cvetića u vazduhu nije trik i silno je
želeo da savlada veštinu levitacije predmeta. Tom
sposobnošću je ovladao pod rukovodstvom S, tokom
dve sedmice. Ali nije mu odmah polazilo za rukom
da levitira predmete. Satima je držao predmete u rukama, odvajajući povremeno prste. S. mu je rekao da
mora osećati učinak prianjanja prstiju za predmet, ali
tog čudesnog učinka nije bilo. Na kraju, jednom, kada se umorio i upao u nekavo stanje polusna, Jermolajev je osetio da su mu prsti prionuli toliko, da ih je
bilo teško odvojiti od predmeta. S velikom mukom
razmakao je prste i predmet je lebdeo ispod ruku.
"Kada je reč o održavanju predmeta u vazduhu" - kaže Puškin, "u mehanizmima tih pojava
još mnogo staje teško objasniti. Jedno od mogućih tumačenja može biti to, da na objekte deluju
različiti znaci zračenja koji prolaze kroz kožu.
Zahvaljujući tim zračenjima, Jermolajev zasićuje
objekt česticama svoje biološke energije, koja poseduje jedan od dva znaka. Nakon što je predmet
dovoljno zasićen nabojima jednog znaka, on počinje da privlači na sebe zračenje suprotnog znaka. Ishod je onaj efekat "prianjanja ruku", koji je
prethodio psihokinezi. U tom slučaju postaje shvatljivo zašto predmet lebdi u vazduhu, ako subjekt
uspe da od njega odvoji ruke. Naboji jednog znaka nalaze se na predmetu, a naboji drugog znaka
- nastavljaju da zrače iz ruku. Pojava psihokineze
omogućava objektivno registrovanje postojanja
energije u prostoru oko kože."
U ovoj priči je najhitnije da se psihokineza može
naučiti. Takva mogućnost otkriva perspektive sistematskog istraživanja tog čudesnog čovekovog psihofizičkog svojstva. U ovladavanju tim sposobnostima,
piramide nam zaista mnogo mogu pomoći.
KAMEN MUDROSTI
Zanimljivo pitanje je, međutim, u kojoj meri piramide, ako već deluju na materiju, mogu daje menjaju? Može li piramida da izvrši promenu jednog
elementa u drugi? Odgovor savremene nauke bi bio
da je to apsolutno nemoguće! Jer, transmutacija jednog elementa u drugi može se izvesti - uzmimo za
primer bilo koji udžbenik fizike - samo uz učešće
ogromnih količina energije kakva se, na primer, oslobađa pri eksploziji atomske bombe ili u nuklearnom reaktoru. Posle ovako kategoričnog stava nauke,
i sama pomisao povezivanja transmutacije elemenata sa piramidama bez upotrebe reaktora je više nego
smela, čak nelogična. Svakom hemičaru ili fizičaru
Srednjevekovni alkemičari u svojoj laboratoriji
takve ideje, koje podsećaju na nikad ostvareni san srednjevekovnih alhemičara su -jednom rečju - smešne.
Ipak, šezdesetih godina XX veka, u naučnim krugovima je u početku tiho i bojažljivo, počelo da se
govori da postoje sistemi u kojima je transmutacija
elemenata moguća. Luis C. Kervran objavljuje 1962.
godine u Parizu knjigu "Biološke transmutacije: aberacije azota, kalijuma i magnezijuma ". Na osnovu eksperimenata baziranih na strogo naučnim principima,
Kervran nedvosmisleno dokazuje da kod biljaka postoji proces pretvaranja jednog elementa u drugi.
Ključni dokaz Kervran je otkrio kada je u plitku
posudu stavio nekoliko stotina zrna razih žitarica i poprskao ih blagim rastvorom manganovih soli. Prethodno je hemijskom analizom utvrdio da seme žitarica
sa kojima eksperimentiše ne sadrži gvožđe čak ni u
tragovima. U rastvoru manganovih soli seme je proklijalo, a vremenom, protivno svim prirodnim zakonima, iz rastvora je nestajao mangan a stvaralo se gvožde!
Kervran je ponavljao eksperiment bezbroj puta i
menjao asistente koji su obavljali hemijske analize,
ali nisu bili upućeni u tok i cilj eksperimenta. Nekoliko puta hemijske analize su obavljali specijalizovani
instituti. U najvećem broju slučajeva transmutcija je
dokazana. Ponekad je, na zaprepašćenje istraživača, dolazilo do odstupanja po tačno utvrđenim pravilima.
Dokazano je da transmutacija zavisi i od položaja Meseca ili godišnjeg doba u kome se eksperiment izvodi.
Osim biljaka i životinje poseduju moć pretvaranja
jednog hemijskog elementa u drugi, ustanovio je Kervran. Eksperimentisao je i sa rakovima koje je gajio
u potpuno izolovanim kontejnerima. Kvalitativna i
kvantitativna analiza su pokazale da neki elementi jednostavno nestaju iz eko sistema dok se drugi, kojih u
početku nije bilo, stvaraju u velikim količinama.
OTKRIĆA SE NASTAVLJAJU
Pretpostavka je da piramide utiču na tela sa kristalnom strukturom tako što deluju na njihovu kristalizaciju. U slučaju nekog poremećaja, te strukture
pomažu da se atomi ponovo vrate u prvobitni položaj
unutar rešetke krstala. Sledeće pitanje koje se samo po
sebi nameće je - kako piramide utiču na amorfna tela
I tela koja nemaju kristalnu strukturu materije?
Lajl Votson opisuje eksperimente sa piramidama
u koje je stavljao jaja, pečeno meso i uginule miševe.
U svim eksperimentima rezultati su isti - organska
materija ostavljena unutar pramide je savršeno očuvana u dehidriranom stanju, za razliku od one koju je
držao van piramide. U knjizi "Natprirodno ", Votson
piše:
"Prisiljen sam da zaključim da kartonska replika Keopsove piramide nije samo prazno aranžiranje komada kartona, već ima i neverovatne
osobine!"
Dr Boris Vern, direktor jednog istraživačkog projekta u Vašingtonu, eksperimentisao je sa plastičnim
piramidama i kupama. Rezultati koje je objavio pokazuju da su sveza jaja pod piramidom dehidrirala za
manje od mesec dana. A bud koju je stavljao na kuvana jaja, unutar piramide, nije se širila.
Kaliforijski istraživač V. Kameron opisuje ogled
sa malom plastičnom piramidom postavljenom u ku-
patilo gde je vlažnost vazduha izuzetno velika. Ispod
piramide stavljen je komad svežeg mesa. Tri dana
kasnije, iz piramide je dopirao slab miris koji se nakon šest dana potpuno izgubio. Vremenom se meso
mumificiralo. Kameron tvrdi daje komad mesa u piramidi ostao nekoliko meseci pa je, iako sasušen, bio
u tako dobrom stanju da se mogao jesti.
Dr Patrik Flanegan u knjizi "Piramide i njihov
odnos sa biokosmičkom energijom ", opisuje svoje eksperimente sa bananom koju je držao u piramidi, a
koja se mnogo brže sušila od komada koji je bio zavijen u papir.
Novinar Martin Grosvort je ponovio Flaneganov
eksperiment i rezultate objavio u časopisu "Sajens
dajdiest":
"Za moj prvi eksperiment poslužio sam se bananom; jednu krišku sam stavio u piramidu, drugu u aluminijumsku foliju, a treću u frižider. Posle
deset dana, banana u frižideru je dehidrirala 27,3 %,
zapravo, njena je težina sa 55 spala na 40 grama;
komad u foliji 15,6 % - dakle sa 45 na 38 grama;
a komad koji se nalazio u piramidi 16,7 %, odnosno, težina se sa 60 smanjila na 50 grama, ali je
za razliku od druga dva komada zadržao oblik,
čvrstinu i izvanredan ukus!"
Eksperimenti sa namirnicama pokazuju da piramide znatno poboljšavaju njihov ukus. Sul i Petit
su za svoj eksperiment upotrebili mleko kao izuzetno kvarljivu namirnicu koja se mora čuvati na niskoj temperaturi. Jednu posudu s mlekom stavili su
u piramidu, a drugu pored nje. Eksperiment se odvijao na sobnoj temperaturi. Šest dana kasnije, mleko
u piramidi se odvojilo i postalo čvrsto, sa jasno vidljivim zgrušanim naslagama i masom koja podseća
na kalcijum u prahu. Mleko ostavljeno izvan pi-
Eksperiment Sula i Petita sa mlekom
ramide je oko vrha posude stvorilo debelu naslagu
budi. Dan kasnije te su naslage bile još veće, dok je
mleko u piramidi obrazovalo nekoliko naslaga. Posle nekoliko dana, eksperimentatori su bili prisiljeni
da bace mleko koje je bilo van piramide. Posle šest
nedelja izvadili su mleko iz piramide i ustanovili da
se staložilo u gustu, kao krem glatku supstancu, koja
je izgledala i imala ukus jogurta. Naslage se više nisu primećivale. Ovaj eksperiment je ponovljen više
puta sa neznatnim razlikama. Ponekad se mleko nije
pretvaralo u jogurt, već bi svoje komponente jednostavno podelilo u naslage. Ali sve dok je mleko bilo
u piramidi, nije dolazilo do pojave budi.
Bil Šul i Ed Petit su potom odabrali dva zrela paradajza iste veličine i iste težine. Jedan paradajz je
ostavljen u nivou Kraljevske sobe modela Keopsove
piramide visokog 1,80 m. Kontrolni paradajz je ostavljen na komadu stiropora izvan piramide. Paradajz
u piramidi je dehidirao zadržavši boju i bez ikakvih
znakova truljenja. Jedina vidljiva promena bila je
smežurana ljuska. Kada je rasečen, unutrašnjost je
bila čvrsta kao i kod svežeg paradajza, jedino je izgubio oko 60% svoje težine. Kontrolni paradajz je
morao biti bačen dvanaestog dana od početka eksperimenta zbog truleži praćene veoma neprijatnim
mirisom!
Sul i Petit su nastavili da eksperimentišu sa biljkama. Jedan veliki grozd podellili su na tri dela. Trećinu su ostavili na nivou Kraljevske sobe u piramidi;
drugu trećinu u veliku kutiju od pleksiglasa; a treću
na policu. Mada su na kutiji od pleksiglasa napravljeni ventlacioni otvori, Šul i Petit su ubrzo primetili velike naslage budi koje su u roku od deset dana
potpuno prekrile grozd. Na grožđu ostavljenom na
polici, buđ se pojavila četrnaestog dana. Grožđe u
piramidi se sušilo ravnomerno i kada je krajem pete
nedelje izvađeno i izmereno, ustanovljen je gubitak
od preko 50% prvobitne težine. Bilo je smežurano i
ličilo je na suvo grožđe, ali truljenja i tragova budi
nije bilo.
DOSIJE X NA NAŠ NAČIN
Pre više od dvadeset godina, nekoliko studenata
beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta gotovo bez daha je pratilo televizijsku emisiju u kojoj su
pomenute neke od mnogobrojnih mogućnosti primene piramida. Posle emisije, poveo se razgovor o
ovoj atraktivnoj temi i nekako spontano, javila se i
želja da se sve to proveri u praksi. Ubrzo je od običnog
kartona napravljen mali model Keopsove piramide i
u nju stavljena polovina jabuke! Druga polovina ostavljena je pored piramide. Eksperiment je bio postavljen i sada je samo bilo potrebno sačekati. Posle
nekoliko dana, odlučili smo da proverimo rezultat.
Ustanovili smo da je polovina jabuke ostavljena ispod piramide bila potpuno sasušena, dva puta manja
od one ostavljene pored piramide i, za razliku od nje,
bez ikakvih tragova truljenja i plesni. U prvi mah,
pomislili smo - bolje reći posumnjali, da je takav
rezultat posledica čiste slučajnosti. Ali, kada je eksperiment ponovljen nekoliko puta, sve je bilo jasno.
Dešavalo se nešto što, možda, nije bilo mnogo verovatno ni logično, po nekima čak apsolutno nemoguće, ali je uprkos svemu izvanredno funkcionisalo
i, što je najvažnije, moglo se ponoviti po želji.
U izveštajima je ostalo zabeleženo: "Za jedan od
eksperimenata koristili smo nekoliko ljutih papričica. Jedna papričica stavljena je ispod piramide, na
nivo jedne trećine visine. Piramida je uz pomoć kom-
pasa postavljena tako, da su joj stranice bile okrenute stranama sveta. Svojom uzdužnom osom, papričica je postavljena tako, da prati magnetnu liniju sever
-jug. Druga papričica stavljena je ispod piramide ali
u pravcu istok-zapad. Treća papričica pod piramidom,
stavljena na trećinu visine, bila je prirodno kriva i
nije se ćelom dužinom mogla postaviti duž magnetne linije sile. Jedna polovina je pratila osu sever-jug,
a druga se poklapala sa osom istok-zapad.
Pored ove tri piramide, napravili smo i kocku od
kartona, čija je zapremina odgovarala zapremini modela Keopsove piramide. U nju je stavljena četvrta
papričica. Na početku eksperimenta, sve su papričice bile zelene boje, jer ni jedna od njih nije bila
zrela. Posle dvadesetak dana, papričice su izvađene
iz piramida i iz kocke. Prva papričica je bila zelena,
naborana i potpuno suva. Druga, postavljena u pravcu isok-zapad, potpuno je sazrela i umesto zelene,
dobila crvenu boju. Treća papričica dala je najčudniji
rezultat. Onaj deo koji je pratio osu sever-jug, ostao
je zelen, dok je druga polovina postavljena u sme-ru
istok-zapad, bila potpuno crvena! Papričica koja je
bila u kocki, imala je crvenu boju sazrele paprike.
U prvim eksperimentima, pokušali smo da ustanovimo da li piramide, i na koji način, utiču na rast
biljaka. Nasumice odabrane biljke podeljene su u dve
grupe. Kontrolna grupa je gajena u normalnim uslovima, dok su biljke iz druge grupe preko noći stavljane u male kartonske modele Keopsove piramide.
Rezultati su pokazali da su biljke koje su prenoćile u
piramidi dvostruko veće i neprednije od onih u kontrolnoj grupi, brže su rasle i ranije sazrevale.
Ponekad se dešavalo da rezultat potpuno izostane. Da biljke ostavljene u piramidi ne pokazuju nikakve razlike u odnosu na kontrolnu grupu. To se
dešavalo periodično. Nije mi poznato čime je ta po-
java uslovljena. Možda kosmičkim faktorom? Uticaji Sunca, Meseca, zvezda i planeta, prisutni su i
izuzetno važni u predanjima i tradicijama starih naroda. Ako tome dodamo još mnogobrojne elektromagnetne ritmove koje proizvodi naša planeta, možda
ćemo se približiti odgovoru."
EMOCIONALNI ŽIVOT BILJAKA
Slavni astronom Viljem Heršel smatrao je da postoji neka veza između sunčeve aktivnosti i rasta žita,
što je zaista i dokazano. Zapaženo je i da se drveće
brže razvija i raste ukoliko je u skladu sa sunčevim
ciklusom. Eksperimenti koje je vršio E. Kolisko dokazali su da Mesec utiče na klijanje pšenice, zobi i
ječma. Seme najbrže klija ako se poseje dva, tri dana
pre punog meseca. Eksperimenti sa ostalim biljkama,
samo su potvrdili Koliskove rezultate.
Profesor Dr Harold Sakston Bar, ustanovio je da
kod biljaka postoji izvesna potencijalna razlika koja
je u proporciji sa mesečevim menama. Istovremeno,
pojava takozvanih "gladnih godina" tokom kojih se
menjaju kvaliteti atmosfere i podbacuje rodnost biljaka, poklapa se sa aktivnošću Sunca i pojavom sunčevih pega.
Ako biljke posmatramo kao otvorene sisteme pod
ložne brojnim spoljašnjim uticajima, jasno je zbog
čega poneki eksperiment izneveri očekivanja. Ta neočekivanost je, zapravo, samo dokaz našeg slabog
poznavanja faktora koji utiču na sveukupnu živu i
neživu prirodu.
Piramide su verovatno, između ostalog, svojevrsni akumulatori i transformatori nama nepoznatih sila i energija. Evo kako Bil Šul i Ed Petit opisuju
jedan od svojih eksperimenata:
"Pokušali smo da na usporenoj fotografiji vidimo kako polje energije koje stvara piramida utiče
na biljke. Ustanovili smo da se biljke okreću u
pravilnom ritmu. Na prvom filmu snimili smo suncokret visok petanestak centimetara, koji je bio još
mlad sa tek dva formirana lista. Stavili smo biljku
u staklenu piramidu na jednu trećinu visine.
Biljka se kretala kružno, u pravcu istok-zapad.
Savijala se skoro dodirujući osnovu, zatim se savila polukružno ka jugu i onda natrag na zapad da
bi na kraju, pre početka novog ciklusa oscilacija,
zauzela potpuno vertikalan položaj. Ceo ciklus
tih pokreta trajao je oko dva sata. Snimali smo
pokrete kamerom skoro dve godine.
Tokom te dve godine frekvenca kretanja istokzapad nije se menjala, putanja je uvek imala isti
oblik. Onda je, iznenada, u julu 1974. godine prestalo kretanje u pravcu istok-zapad i biljka je počela da se kreće lučno pravcem sever-jug. Bili
smo ubedeni da su promene nastale zbog pojave
sunčevih pega. Međutim, posle razgovora sa meteorolozima koji prate i mere ovakve fenomene,
ispostavilo se da nismo pronašli adekvatno obrazloženje. Biljke izvan piramide se ne pokreću kao
one u piramidi. Ustanovili smo da kretanje biljke
žuti šeboj prestaje čim se stavi u piramidu.
Naši eksperimenti ukazuju da sa zapada duva
neka vrsta "kosmičkog" vetra. Kada je zapadno od
biljke stavljena aluminijumska zavesa u prostoru
piramide, biljka je mirovala sve dok zavesa nije
uklonjena. Ukoliko bi biljka izrasla iznad zavese,
pokretao se samo deo koji je bio iznad nje. Očigledno je da polje energije skupljeno, povećano
ili stvoreno piramidom uključuje neke delove elektromagnetskog spektra, pošto je izvesno da aluminijumska zavesa blokira polje sile i sprečava
kretanje biljke."
Ukoliko se u piramidu stavi magnet, u većini slučajeva biljke prestaju da se kreću. Zlatna folija u pi-
ramidi deluje privlačno na biljke i one se, obično,
naginju ka njoj da bi je na kraju potpuno obavile.
Neki odgajivači objavili su da seme, skladišteno u
piramidalnim objektima, duže zadržava vitalnost, a
biljke iznikle iz takvog semena su otpornije i naprednije.
U jednom američkom časopisu opisan je zanimljiv eksperiment koji pokazuje da biljke osećaju
energetsko polje piramide. Korišćene su biljke iz roda penjačica. Eksperimentatori su iznenađeno konstatovali da biljke vide svaku izbočinu na zidu i uvek
se nepogrešivo upravljaju prema njoj, pripijajuci se
stablima i metamorfoziranim listovima u vidu pipaka. U eksperimentu, biljke su postavljene na sredini
komore a svetlost je podešena tako, da biljku osvetljava podjednako sa svih strana. Tako su biljke rasle
pravo u visinu, koliko im je to dozvoljavala čvrstina
stabla. Kada je u zid komore ukucan ekser, biljka se
posle izvesnog vremena okretala u tom pravcu, izrastala do eksera i obavijala se oko njega. Kao daje
posedovala čulo vida kojim je mogla da prepozna
ekser pogodan za pričvršćivanje.
U sledećoj fazi eksperimenta, na zapadnoj strani
komore sa biljkom zakucan je čelični ekser, a na istočnoj strani je postavljena piramida visoka svega tri
centimetra. Posle izvesnog vremena, primećeno je
da se biljka okreće u pravcu piramide, da bi u sledećih nekoliko sati potpuno obavila piramidu. I kasnije, koliko god eksera daje stavljeno, biljka se uvek
nepogrešivo okretala prema piramidi i obavijala se
oko nje. Biljke su, dakle, u stanju da registruju neku
specifičnu energiju koju čovek svojim čulima ne može definisati.
DETEKTOR LAŽI OTKRIVA ISTINU
Osetljivost biljaka na spoljašnje nadražaje proučavao je još u devetnaestom veku slavni naučnik i
tvorac teorije o evoluciji, Carls Darvin. U knjizi "Moć
pokretljivosti biljaka " koja je 1880. godine objavljena u Londonu Darvin, na osnovu posmatranja i eksperimenata, zaključuje da biljke pokazuju takve
reakcije koje su svojstvene isključivo organizmima sa
nervnim sistemom.
Početkom ovog veka, u Indiji, genijalni Jagadis
Čandra Bose, izveo je niz eksperimenata kojima je
potvrdio Darvinov stav da postoji sličnost između
reakcija biljke i bilo koje životinje. Bose je konstruisao više uređaja pomoću kojih je mogao da meri rast
biljke tokom samo nekoliko minuta i da regi-struje
njene najfinije pokrete. Svi njegovi eksperimenti
nagoveštavaju postojanje određene strukture u tkivu
biljke, koja obavlja funkcije nervnog sistema.
Ekonomska kriza u svetu i početak prvog svetskog rata, potisnuli su u zaborav Boseova istraživanja, da bi tek sa pojavom knjige "Tajni život biljaka'
Pitera Tomkinsa i Kristofera Berda, ponovo postala
aktuelna.
Posebnu pažnju svetske javnosti pobudio je 1968.
godine rad Klajva Bakstera "Dokaz o primarnoj percepciji u životu biljaka". Bakster, koji je često radio
za CI A, bio je stručnjak za detektore laži - aparate
pomoću kojih je na osnovu otpora kože, moguće
utvrditi da li čovek govori istinu ili ne.
Klajv Bakster
Jedne večeri Bakster je odlučio da elektrode poligrafa (detektor laži) priključi na biljku postavljenu
kraj prozora u njegovoj kancelariji. Kada je zalio
biljku, na pisaču instrumenta pojavila se krivulja veoma slična onoj koja nastaje kada čovek doživi neko
prijatno iskustvo. Takva reakcija nije mogla promaći
Baksterovom iskusnom oku. Postavljao je elktrode
na razne biljke i uvek se pri zalivanju moglo evidentirati "zadovoljstvo". EksperimentiŠući dalje, on je ispred biljke vezane elektrodama za poligraf, razbio
jaje. Biljka je munjevito reagovala, ispoljivši reakciju sličnu užasnom strahu.
Želeći da proveri da li biljke reaguju na smrt drugih bića, Bakster je konstruisao i specijalni uređaj
koji je u vremenski nepredvidljivim intervalima ubacivao morske račiće u vrelu vodu. Pored aparata stavljena je biljka priključena na poligraf koji je beležio
njene reakcije.
Ruski parapsiholog V. N. Puškin je komentarišući ovaj eksperiment, između ostalog rekao: "U tim
eksperimentima bilo je zabeleženo da list sobne biljke, ako je u blizini račića koji umire, reaguje na njegovu smrt istim onim kožno-galvanskim refleksom,
čije postojanje karakteriše čovekove psihoenergetske
procese."
Sasvim je razumljivo zaprepašćujuće dejstvo koje
su Baksterovi eksperimenti imali ne samo na naučne
krugove. Jer, biljka predstavlja sistem živih ćelija lišenih specijalizovane nervne regulacije, za razliku
od račića koji ima primitivan, ali ipak nekakav nervni sistem. I ti živi sistemi, na bitno različitim stepenima biološkog razvoja, pokazuju se sposobnim da u
određenom smislu "razumeju" jedan drugi, da se sporazumevaju na nekom zajedničkom jeziku.
Mnogo veći utisak na javnost ostavila je druga
činjenica koju je, takođe, zapazio Bakster - komunikacija između biljke i čoveka.
Eksperimentom je pokazao da su procesi koji se
zbivaju u čovekovom mozgu i uzrokuju psihoenergetsku reakciju kože, sposobni da izazovu istovetnu
reakciju i kod biljke. Drugim recima, procesi najrazvijenijeg mozga izazivaju kožno-galvansku reakciju
u živim organizmima lišenih ne samo mozga, već i
pojedinačnih elemenata nervnog sistema.
Ruski naučnici V. N. Puškin, G. I. Angušev i V.
M. Fetisov su na samom početku istraživanja dobijali negativne rezultate, pa su nezadovoljni time, počeli da tragaju za uzrocima takvog stanja. Shvatili su
da, ukoliko žele da uspostave bioinformacioni kon-
takt između čoveka i biljke, subjekt mora ispoljavati
snažnu emocionalnu reakciju. U laboratorijskim uslovima to nije uvek bilo moguće.
Da bi ovladali psihičkom koncentracijom emocionalnog stanja subjekta, eksperimentatori su u
pomoć pozvali profesionalnog hipnotizera. Hipnotisanoj devojci, Tatjani, koja je učestvovala u eksperimentu, sugerisano je da je ona zapravo veoma lepa
biljka (cvet), kojoj se dive sva deca u parku. Na Tatjaninom licu se pojavio radostan osmeh. Celim bićem je pokazivala da joj pažnja koju joj okolina
ukazuje istinski pričinjava radost.
Upravo za vreme takvog emocionalnog uzleta
izazvanog prijatnim događajima, bila je zabeležena i
prva reakcija biljke tokom ogleda. Da bi se proverio
uticaj pozitivnih i negativnih emocionalnih stanja,
hipnotizer je sugerisao Tatjani da se vreme naglo promenilo, da duva studeni vetar, počinje da pada sneg,
temperatura je izuzetno niska, a jadni cvetak u otkrivenoj, nepreglednoj stepi oseća se krajnje neugodno.
Tatjanina mimika se naglo izmenila. Liceje imalo žalostan izraz, počela je da se trese kao čovek koji
se odjednom obreo na mrazu u lakoj letnjoj odeći. U
tim trenucima, instrument je beležio energičnu reakciju biljke! Reakcija je bila potpuno suprotna onoj
koja je nastajala kada bi Tatjani bio sugerisan prijatan doživljaj. Kad god bi pod hipnozom devojka preživljavala određenu situaciju, na instrumentu se mogla očitati ekvivalentna reakcija biljke.
Ovi eksperimenti su urađeni krajnje savesno i uz
poštovanje svih naučnih principa. Primarna percepcija biljaka, kako je pojavu nazvao Klajv Bakster,
nedvosmisleno je dokazana kao naučna realnost, iako ima naučnika koji to još nisu priznali.
O posebnoj pažnji sa kojom je praćen eksperiment,
svedoči i njegov idejni tvorac V. N. Puškin:
"Radi kritičke ocene takvih eksprimenata specijalno su pozvani visokokvalifikovani skeptici
kojima je postavljen zadatak - dokazati da veza
između čovekovog psihičkog stanja i kožno-galvanske reakcije biljke realno ne postoji. Dokazati
da je reakcija biljke izazvana slučajnim delovanjem bilo kakvih spoljašnjih faktora koji nemaju
ničeg zajedničkog sa bioinformacionom vezom
čoveka i biljke.
U pauzama između eksperimenata skeptici su
u različito vreme uključivali encefalograf (uređaj
kojim su vršena merenja - prim. a.) spojen sa
elektrodama zakačenim na listove biljke. Encefalograf je radio satima, ali nije pokazivao kožnogalvanske reakcije koje su u ogledima sa hipnotisanim
ispitanicima, u velikom broju mogle biti zapisane
tokom svakog minuta.
Ipak, negde u blizini mogao je delovati faktor
koji izaziva električne naboje u vazduhu, i talasi
na traci encefalografa mogli su biti rezultat čistog
dejstva električnog pražnjenja. Da bi se isključile
takve mogućnosti, elektrode kanala encefalografa
koji nisu bili uključeni u ovaj eksperiment, visile
su slobodno u vazduhu ili su pričvršćivane na različite predmete. Razume se, provere su obavljali
sami skeptici - sami su pričvršćivali elektrode,
beležili i davali signale hipnotizeru koji je menjao
psihičko stanje ispitanika.
Svi kontrolni eksperimenti pokazali su da u pauzama između ogleda ili na paralelnim kanalima
encefalografa, ne samo što nisu bile registrovane
reakcije slične kožno-galvanskim refleksima, nego ni pisaljke nisu na traci označile nikakve reakcije. Skeptici su imali mogućnost da se uvere u
sledeće: dok su elektrode pričvršćene na biljku
stvarale talase kožno-galvanske reakcije u trenutku promene psihičkog stanja ispitanice, kanali
encefalografa povezani s kontrolnim elektrodama
beležili su samo ravnu liniju.
Ukupnost specijalnih provera omogućila je izvođenje zaključka da reakcije kožno-galvanskog
tipa nipošto nisu slučajno povezane sa trenutkom
pojave ispitanikovih emocionalnih stanja izazvanih naređenjem hipnotizera. Na taj način, već u
prvoj etapi istraživanja učinjen je pokušaj da se
isključi mogućnost bilo kakvih artefakata koji bi
se mogli pojaviti usled spoljašnjih delovanja na
uređaj. Mi smo shvatili svu neobičnost naših psihološko-botaničkih eksperimenata i stoga smo svoje rezultate proveravali sa izuzetnom pažnjom, jer
to nije bio običan psihološki eksperiment.
Na kraju, kad je u uslovima jedne laboratorije gde je, smenjujući se, radilo pet eksperimentatora - postignuta maksimalna preciznost i pouzdanost eksperimenata, metodika je preneta u drugu
laboratoriju, u kojoj je još jedna grupa od pet eksperimentatora proverila pouzdanost dobij enih podataka. I tek kada su predstavnici različitih grana
nauke (fizičari, biolozi, psiholozi) obavili ponovnu kontrolu uslova pod kojima su eksperimenti
vođeni, dobijeni rezultati su objedinjeni u materijal kome je priznat naučni značaj."
EUREKA!
Pre dve decenije, kada je grupa u kojoj sam bio i
ja započela da eksperimentiše sa biljkama, uslovi za
rad su bili minimalni, a o instrumentima da i ne govorimo. Elektrode poligrafa napravljenog ručno i prikačene na biljku, nisu izazvale nikakvu reakciju. I da
nismo čitali o eksperimentima ruskih naučnika, verovatno bi neuspeh pripisali neusavršenoj opremi i
odustali. Srećom, to se ipak nije dogodilo.
Pokušali smo da do rezultata dođemo na drugi
način. Kontakt sa biljkom smo uspostavljali strpljivo, zalivajući je i nežno milujući listove iz nedelje u
nedelju, dok nismo primetili prve rakcije. Kontakt je
konačno bio uspostavljen. Od tada, mogli smo nesmetano da nastavimo sa eksperimentima, jer je biljka
vrlo pouzdano pokazivala reakciju na svaki spoljašnji nadražaj.
Jednom smo u saksiju pored biljke stavili hrčka.
U trenutku kada je životinjica počela da njuška bilj
ku, uobičajena reakcija nije registrovana poligrafom.
Biljka se jednostavno ućutala. Hrčka smo odneli u dru
gu prostoriju, ali se prva reakcija na poligrafu poja
vila tek posle pet časova. Da li se biljka "uplašila" i,
zbog pretrpljenog straha da će je hrčak "povrediti",
jednostavno "pala u nesvest"?
Klajv Bakster opisuje sličnu reakciju. Kada je jedan botaničar došao da vidi njegove eksperimente,
biljke su potpuno otkazale. Ni jedna nije pokazivala
bilo kakvu reakciju, iako su pre ove posete reagovale
izvrsno. Bakster je upitao botaničara da li, možda,
radeći svoj posao nanosi neko zlo biljkama, a ovaj je
odgovorio da ih gotovo svakodnevno spaljuje da bi
analizirao hemijski sastav njihovog pepela.
Izgleda da su biljke u Baksterovoj laboratoriji to
osetile, i masovno "popadale u nesvest" u prisustvu
čoveka koji je profesionalno orjentisan na uništavanje biljnog sveta. Posle nekoliko časova, kada je posetilac već bio u avionu na putu kući, biljke su se
oporavile od šoka i reagovale kao da se ništa nije dogodilo.
Apsurdno je i pretpostaviti da biljka doživljava
strah onako kako ga mi doživljavamo. Nemoguće je
utvrditi da li i kako biljke osećaju. Ipak, u stanju smo
da evidentiramo neke veoma čudne pojave, neuobičajene za naša znanja i očekivanja.
Marsel Vogel u knjizi "Covek, biljka, komunikacija", tvrdi:
"Da bi se uspostavila veza između čoveka i
biljke, osoba koja vrši eksperiment mora usmeriti tok misaone energije prema biljci. Ovo energet
sko ispunjenje biljke od strane eksperimentatora,
dovodi do izolacije biljke od sekundarnih uticaja
kakvi su svetlost, temperatura i neke električne
pojave u samoj prostoriji. Osetljivost biljke može
se pobuditi u toj prostoriji, ali isto tako uspešno i
u prostoriji udaljenoj hiljadama kilometara. Dok
se biljka prožima energijom, eksperimentator mora
biti smiren telesno i duhovno i raditi bez velikih
emocionalnih uzbuđenja. Što je viši nivo emoci
onalne kontrole, dobiće se bolji eksperimentalni
rezultat."
Senzibilitet biljke može se pobuditi i uz pomoć piramida. Biljke sa kojima sam i sam eksperimentisao,
a koje su izvesno vreme provele u piramidi, reagovale su bolje u eksperimentu sa poligrafom. Posle
"stresnih" situacija, oporavljale su se daleko brže. Uzrok te pojave je, najverovatnije, pojačana vitalnost
prouzrokovana energetskim poljem piramide.
Veza
između
čoveka i biljke se,
osim poligrafom,
može konstatova-ti
i na drugi način.
Stalno upućivanje
pozitivnih,
prijatnih emocija i
misli vašoj omiljenoj biljci, usloviće njen brži rast.
Američki tehnolog Robert Miler, izuzetno preciznim aparatima merio je rast biljaka na koje su,
mentalnom energijom, delovali poznati bioenergoterapeuti Ambrouz i Olga Vorel. Dokazao je da su biljke,
kojima su se oni obraćali sa molbom da brže rastu,
povećale brzinu rasta za skoro 840 procenata. U nekim eksperimentima, Vorelovi su uspešno deloval na
rast biljaka iako su od njih bili udaljeni nekoliko stotina kilometara. Prostorna udaljenost u eksperimentima ovakvog tipa nije igrala nikakvu ulogu.
Da se misaonom energijom biljka može sprečiti
u razvoju, pokazao je dr Džin Beri. Eksperiment se sastojao u tome, da čovek koji deluje na biljku zamišlja
kako joj nanosi zlo i preti joj potpunim uništenjem.
Biljke sa kojima se eksperimentisalo su zakržljale,
razbolele se i masovno uginule. Rezultati su bili još
očigledniji kada je u eksperimentu učestvovala parapsihološki nadarena osoba.
MOĆ MOLITVE
Kolika je moć usmerene psihičke energije najbolje pokazuje primer američkog odgajivača Lutera
Burbanka, koji je uspeo da stvori veliki broj novih
vrsta voća i povrća, a uz Ivana Vladimiroviča Mičurina spada u red najvećih svetskih selekcionih genetičara.
Njegove metode su dugo bile obavijene velom
tajne, ali je u zrelijim godinama Burbank ipak odlučio da progovori o njima. Poverio se indijskom jogiju Paramahansi Yoganandi koji je, zadivljen onim
stoje čuo, posvetio svoju biografiju "Luteru Burbanku - američkom svecu".
Ukratko, Burbankova metoda se sastojala u tome
da klekne ispred biljke i daje moli da raste ili da se
menja onako, kako bi njemu odgovaralo. Nekoliko
stotina novih vrsta biljaka koje je stvorio, najbolje
govore o tome u kolikoj su meri njegove molitve uslišene. Šesnaest godina mukotrpnog rada bilo je potrebno Burbanku da stvori biljku, koja se slobodno
može nazvati svetskim čudom. Priča o tome pomalo
liči na bajku, iako je istinita.
Još u prošlom veku, za najveću napast među korovima proglašena je opuncija, kaktus koji se strahovito brzo razmnožavao i nanosio ogromne štete
poljoprivredi, naročito u Australiji. Burbank je shvatio da u vitalnosti i otpornosti ove biljke treba tražiti
rešenje za sve prisutniju opasnostod nestašice hrane
Opuncija bez bodlji u muzeju Lutera Burbanka
u svetu. Jedini problem predstavljale su brojne sićušne bodlje koje su ovaj kaktus činile neupotrebljivim za ishranu.
Za šesnaest godina, Burbank je svojim metodama
uspeo da stvori brzorastuću opunciju bez bodlji,
zadivljujuću biljku koja se danas koristi kao stočna
hrana, a njeni veoma ukusni plodovi upotrebljevaju se
i u ljudskoj ishrani. U svojoj "Autobiografiji Jogi-ja I
Paramahansa Yogananda opisuje Burbanka kako,
vadeći pincetom bodlje iz prstiju, "ubeđuje kaktus da
mu bodlje nisu potrebne jer će ga, iako je tako mali i
bespomoćan, on čuvati i negovati".
O svom kaktusu Burbank je pisao:
"On će rasti na širokim prostranstvima u sadašnjim neplodnim delovima države, uz minimalnu
negu i obradu zemlje. U suvim i polusuvim predelima može predstavljati izvanrednu stočnu hranu. Ova opuncija će napraviti revoluciju u proizvodnji mesa i pretvoriti naše pustinje u plodna
prostranstva".
Za takva maštanja Burbank je imao čvrsto opravdanje. Njegova opuncija sadrži šećer, najpotrebnije
mineralne soli i, stoje najhitnije, devedeset procenata
vode. Zbog toga stoku ne treba pojiti. Prinos je veliki
i pri minimalnim uslovima dobij a se 100 do 200
tona mase po hektaru. Osim toga, Burbankova
opuncija je i voće. Prinos ploda po hektaru je do 20
tona.
Međutim, pojavio se jedan neuobičajeni problem
koji će na Burbankov san staviti tačku. Saznavši za
njegovu opunciju, trgovci stokom su se zabrinuli.
Nagli pad cena mesa bi im uskratio unosne zarade.
Nove sorte dočepala se firma "Fana Dauda" i uništila
je! Bez obzira na mnogobrojne zahteve, rasadni
materijal nije nikome isporučen. Pa ipak, pojedini
primerci ove čudesne biljke sačuvani su u Burbankovom muzeju u Kaliforniji. A Burbankova ideja i
njegovo životno delo pokazuju kolikim moćima čovek raspolaže iako ih je, najčešće, nesvestan.
U mestu Fajndhorn, na krajnjem se veru Škotske,
živi grupa ljudi koja čvrsto veruje da se čovek može
stopiti i komunicirati sa biljnim svetom. Rezultat njihovih stavova i njihovog rada su prekrasni vrtovi u
kojima rastu čak i tropske biljke, iako je ćela oblast
blizu polarnog kruga neprestano šibana ledenim vetrovima, dok je broj sunčanih dana sveden na minimum. Analize Britanskog udruženja za ispitivanje
tla pokazale su daje zemljište Fajndhorna neplodno,
i da je nemoguće objasniti visoke prinose koje komuna postiže kod svih vrsta biljaka koje gaji.
Na primer, težina glavice kupusa iznosila je čak
35 kilograma! Jednom prilikom neki sveštenik im je
poklonio sadnice ruža za koje je znao da su vrlo osetljive na niske temperature i unapred se radovao njihovom neuspehu. Kada je posle izvesnog vremena
posetio komunu, bio je zapanjen videvši te iste ruže
u cvatu i to daleko pre roka cvetanja u idealnim okolnostima. Nije mu ostalo ništa drugo, već da prizna fantastične rezultate Fajndhorn komune.
Celokupna aktivnost članova komune usmerena
je na održavanje kontakta (putem meditacije) sa bestelesnim bićima koja su nazivali Deve. Deve ih savetuju šta i kako treba uraditi prilikom gajenja biljaka.
Svaka biljna vrsta ima svoje specifične Deve, koje
možemo shvatiti i kao duhove rastinja.
Reč Deva je sanskritskog porekla i odnosi se na
"biće koje proizvodi svetlost". U slobodnijem prevodu možemo upotrebiti i reč anđeo.
Jedna članica komune je napisala da nikada nije
uspela da vidi neko od tih bića u konkretnom obliku
- "Jednom sam videla lik Deve kupusa koji je stajao
ispred mene, iako njegovi obrisi nisu bili posve jasni. U tom trenutku mi je rečeno -- ljudska bića sklona su ograničavanju jer zavise od svojih pet čula i
teško mogu da shvate da mi živimo i transformišemo
našu energiju u ovom trenutku a ipak izvan vašeg
shvatanja vremena."
Za Deve mesto gde rastu biljke nije samo skup
izvesnih materijalnih manifestacija, već su to mesta
na kojima su životne sile u neverovatnoj dinamici i
korelaciji. Deve su u direktnom kontaktu sa tim silama, vide ih, i ukoliko su ljudi u mogućnosti da sa
Devama komuniciraju, one im rado prenose informacije.
Komunu je osnovao Piter Kedi, bivši komandant
Britanskog kraljevskog vazduhoplovnog eskadrona,
u mladosti član tajne škole majstora spiritualnih veština, sa ciljem da se očuvaju lepota i prirodna čuda
ove planete. Piter Kedi je tvrdio da "na zemlji postoji neka divna energija koja zrači kroz sve vidove
života i podstiče rastinje. Ona nam se obraća preko
biljaka, duhova rastinja, duhova prirode i preko ljudskih bića sa kojima delimo život na ovoj planeti."
Marsel Vogel čvrsto veruje da životna sila, ili kosmička energija, okružuje sve stvari i da se kreće između biljaka, životinja i čoveka. Kroz takvo kretanje
i razmenu, čovek i biljka bivaju povezani. Njegovo
mišljenje se ne razlikuje mnogo od najmodernijih
naučnih shvatanja, po kojima je Univerzum prožet
gotovo neograničenim količinama energije. Deo čovekovog evolutivnoh napretka sastoji se i od težnje
da nauči i ovlada tim neiscrpnim potencijalima moći.
Veze između materije i energije i energije i svesti,
možda će konačno uspostaviti most razumevanja i
objasniti kako oblik može da promeni energetsko
polje i kako mentalne forme mogu generisati energiju. Piramide, zapravo predstavljaju most između ovih
svetova.
NOVE TEORIJE I SVEMIRSKA VEZA
Velike piramide sagrađene su u vreme vladavine
četvrte egipatske dinastije, pre oko 4500 godina. Jedno su od sedam svetskih čuda. Spomenici prošlosti
čija misteriozna monumentalnost izaziva viševekovne rasprave. Egiptolozi insistiraju da su sagrađene u
iste svrhe kao i sve druge piramide - kao grobnice
mrtvih faraona.
Ali novo pokolenje istraživača već uveliko razmatra potpuno različita rešenja i odgovore na zagonetku drevnih piramida.
Inženjer Robert Bevel i pisac Grejem Henkok su
kategorični: "Udžbenici tvrde da su ove piramide bili
kraljevski grobovi, međutim nikakve mumije nisu
pronađene u njima, nikakvi natpisi ili bilo šta što bi
potvrdilo ovo verovanje. Osim toga, nema ni odgovora na pitanje zbog čega su neki od faraona gradili
po dve piramide! Zašto? Teško da su mogli biti sahranjeni u obe. Zašto nisu ostavljeni nikakvi natpisi,
kako bi potomstvo saznalo ko je graditelj? Upitajte
se sledeće: da ste sagradili najveći spomenik na svetu, da li biste pristali da ostanete anonimni? Izgleda
da piramide skrivaju tajne koje najmanje od svega
imaju veze sa grobnicama..."
Egiptolozi veruju da je egipatska civilizacija nastala oko trihiljadite godine pre naše ere, dakle, oko
500 godina pre nego što su piramide sagrađene. Pre
toga, tvrde, zemlja je bila naseljena ljudima iz kame-
nog doba. Robert Bevel je skeptičan: "Po udžbenicima, Egipat je izrastao direktno iz kamenog doba.
Ljudi koji su koristili kamene sekire tek tako su iznenada odlučili da stvaraju impozantne spomenike!? A
zbog čega? Da bi pokrili sarkofage brdom kamenja.
Ta teorija nema nikakvog smisla."
Uprkos brojnim teorijama, hipotezama i viŠedecenijskim istraživanjima, pošteno je priznati da ni
današnja nauka nema prave odgovore na ovu drevnu
misteriju.
Piramide iz Gize nisu nalik ni onima koje su u
Egiptu gradjene pre, ni onima koje su podizane posle
njih. Iz perioda treće dinastije arheolozi su otkrili samo planine naslaganih cigala, a iz pete dinastije, ostatke nagomilanog krša. Trajnost kroz vekove i šansa
da i dalje golica maštu istraživača, rezervisana je
isključivo za piramide iz Gize.
Arheolozi danas retko priznaju da ih piramide
uzbuđuju ili intrigiraju. Uostalom, tvrde oni, ima ih
oko stotinu samo u Egiptu i nisu više toliko retke i
neobične. Neki egiptolozi smatraju da su spekulacije
o tri najveće piramide otišle predaleko, pa one sada
privlače sve više šarlatana koji nude fantastične teorije i još fantastičnije odgovore koji veze nemaju sa
stvarnošću.
Sa druge strane, nezavisni istraživači se slažu da
piramide iz Gize imaju moć kojom deluju na ljude i
u stanju su da unište zdravi razum.
Ko je u pravu?
Ako su piramide bile izgrađene kao obični grobovi, zašto su drevni Egipćani bili opsednuti njihovim dimenzijama i orijentacijom?
U Kraljevoj i Kraljičinoj komori još jedna misterija čeka razrešenje. Dobro je poznata činjenica
da iz ovih odaja vodi čitav sistem kanala koji su iz-
građeni sa velikom preciznošću. Arheolozi kažu da
su to ventilacioni kanali, odnosno, drevni erkondišn
za umrle faraone. Ali, već površno istraživanje ukazuje da su ovi kanali imali drugu funkciju. Neki istraživači, medu kojima je i Robert Bevel, veruju da
su i to poruke budućim generacijama i da pravi odgovor treba tražiti u astronomskim kartama.
"Obično se misli da Egipćani nisu imali razvijeno znanje iz astronomije" - kaže Bevel u filmu koji
je snimio za Diskaveri kanal. "Ali postoje dokazi o
njihovoj fascinaciji nebom i veoma specifičnim znanjima. Na mnogim zidnim slikama može se pronaći
čitav Zodijak. Naravno posebno mesto zauzimaju
Orion i Sirijus."
Sistem misterioznih kanala u Keopsovoj piramidi
Bevel je uveren daje kanal iz Kraljevske komore
usmeren prema sazvežđu Oriona! "Piramide nisu građene zabave radi", smatra Bevel. "Za drevne Egipćane Orion je bio Oziris - njihov bog vaskrsenja. Uz
pomoć kompjutera, uradio sam rekonstrukciju položaja planeta i sazvežđa u vreme kad su piramide
građene... Pogledajmo šta se tada dešavalo sa Orionom dok je prelazio nebom u pravcu sever-jug. Na
nebeskoj mapi se jasno vidi savršena veza Oriona i Ozirisa! Levo od Oriona je zvezda Sirijus. Za Egi«
pćane ona je otelotvorenje Izide, Ozirisove supruge!"
I kao što kanal iz Kraljevske komore vodi do Ozirisa, uporan je Bevel, tako i kanal iz Kraljičine komore vodi do njegove supruge Izide! To zaista ne
može biti slučajnost, jer njih dvoje su centralna božanstva Egipatske religije. Božanstva za koje se verovalo da su došla još pre početka istorije da bi
najavili nastanak Egipta. Egipćani su ovaj period nazivali "početkom vremena". Bio je to trenutak kad
su bogovi stvorili reku i
obale i doneli prosperitet i
svuda oko Nila stvorili
superiornu
civilizaciju.
Ali, onda je Ozirisa ubio
njegov brat Set, a zemlja
je
bila
preplavljena
terorom i nasiljem. Izida
je uzela telo svog supruga
i sahranila ga. Zatim je
uzela obličje ptice i
ponela ga među zve-zde.
Zajedno oni će, od tada,
vladati noćnim nebom zauvek - Izida i Oziris - bog
vaskrsnuća i njegova vema supruga.
"Vaskrsnuće je bilo cilj egipatskih faraona" - tvrdi Robert Bevel. - "Faraon je, odmah posle smrti bio
mumificiran i pripreman baš kao Oziris! Njegova duša je bila spremna da se uzdigne na nebo, jer je misija boga na zemlji bila završena."
U slučaju "ventilacionih otvora" imamo kroz
zvezde ponovo ispričanu priču o Ozirisu i vaskrsenju. Bevel je čvrsto ubeđen da je suštinska funkcija
misterioznih kanala bila da faraona povede direktno
do Ozirisa i za takvu svoju tvrdnju nudi i dokaze.
"Pogledajmo piramidu kralja Hunasa koji je
bio poslednji vladar treće dinastije. Hijeroglifi uklesani na zidovima grobnice su veoma stari religijski spisi i spadaju medu najstarije zapise u istoriji
ljudske civilizacije. Između ostalog, oni govore da
posle svoje smrti faraon postaje zvezda u kraljevstvu Ozirisa i sazvežđu Oriona! U originalnom
tekstu piše: 'O kralju, ti si sadrug Oriona...' A u
sledećem delu tekstopisac je još precizniji: 'Ti
prelaziš na drugi put, na mlečni put, krivudavi vodeni put, a onda odlaziš na mesto u Orionu'.
Oziris
Mislim da ovi tekstovi kriju ključ tajne piramida, tajne koja će ostati izgubljena sve dok ih egiptolozi vezuju samo za religiju sunca. Ovo,
međutim, nije religija dana i života već religija
noći i smrti."
"Sve govori u prilog grandioznog, majstorskog
plana" - objašnjava Bevel. "Ali u njemu postoji i nešto zbunjujuće... U Gizi su sagrađene tri piramide.
Dve su na istoj osi, a treća odstupa od te ose. Pomerena je ulevo od dijagonale. Zbog čega? Egiptolozi
opet tvrde da se radi o čistoj slučajnosti. Zaboravlja
se da kod ovako grandioznih projekata iz drevne istorije Egipta, slučajnosti nema."
Bevel čvrsto veruje da položaj tri piramide iz Gize, onome koje spreman da vidi očigledno, može da
pruži odgovor na mnoga pitanja. Jedne noći, sedeći u
pustinji sa prijateljem Egipćaninom, slušao je njegovo objašnjenje o tome kako se određuje gde će se
na nebu pojaviti zvezda Sirijus.
"Pokazao je na
nebo i na tri, kako
reče, najvažnije zvezde" - priseća se Bevel
- "i rekao: To je
sazvežđe Orion. Primetićeš kako je treća
zvezda pomerena ulevo
u odnosu na prve dve.'
Tada sam shvatio!
Piramide su ujedno i
mapa neba!"
Raspored zvezda u
Orionu
Bevel je u svom razmišljanju otišao i korak dalje.
Jer, ako međusobni položaj piramida ukazuje na Orion, šta je sa ostalim "znacima neba"? Položaj zvezda na nebu menja se kroz vekove. Posmatrana sa
zemlje, sazvežda menjaju mesto. U astronomiji, ova
pojava uzrokovana nepravilnošću Zemljine rotacije
oko sopstvene ose, poznata je kao "precesija". Brzina precesije može se meriti puževim koroakom, a iznosi oko jedan stepen u ljudskom veku!
Egiptolozi i istoričari ignorišu precesiju, ali se
neke stvari, bar kad je reč o dugačkim razdobljima
egipatske istorije, bez nje ne mogu objasniti. Precesija je ključ koji Bevel nudi onima koji žude da proniknu u tajnu piramida.
Gledano sa zemlje, precesija je zapravo menjanje
visine (gledano od horizonta) i položaja neke zvezde.
Od trenutka kad se Orion uzigne do samog vrhunca
svoje putanje (visina od 11 stepeni iznad horizonta),
do trenutka kada se bude vratio na početno mesto proći će 25000 godina!
Piramide su postavljene vrlo slično položaju Oriona, ali ne potpuno tačno. Nil, očigledno, odgovara
Mlečnom putu, a piramide Orionu - ali ništa ne odgovara tačno položaju iz 2450. godine pre Hrista,
ključnoj godini prema egiptolozima.
Bevel je napravio kompjuterski model mape neba u raznim epohama. Ako se sat vrati unazad, onda
se položaji piramida, Nila, Mlečnog puta, odnosno,
Oriona poklapaju savršeno samo u jednom vremenskom razdoblju. To je 10500. godina pre Hrista! Tako piramide prikazuju zvezdanu sliku neba od pre
12500 godina! Ali kako su drevni neimari na tlu Egipta sagradili mapu Oriona iz perioda koji je istoriji
potpuno nepoznat? I zašto?
Za sada, jedino pisac Grejem Henkok nudi svoju
teoriju. On smatra da su Egipćani naslednici kulture
koja je postojala 10500. godine pre Hrista. Ta kultura
je svakako nestala, ali su njihova znanja preživela
zahvaljujući egipatskim graditeljima koji su ih koristili pre 4500 godina.
"Ne tvrdim, kao što neki pokušavaju da mi podmetnu, da su piramide stare 12500 godina" - odlučan je Henkok. "Ali, tvrdim da govore o tom dobu.
Ja ne sumnjam da su Egipćani nasledili znanja jedne
dubokoumne i mudre civilizacije. Ne mogu da prihvatim tvrdnje arheologa da su piramide artefakti iz
samog detinjstva čovečanstva. Veliko je znanje utkano u njih i pre bih rekao da su one kraj nečega, a
ne početak!"
NJENO VELIČANSTVO SFINGA
Egiptolozi insistiraju da je sagrađena pre 4500
godina, u vreme nastanka piramida u Gizi. Tačnije, u
doba Kefrena. Neke teorije, međutim, ukazuju daje
možda mnogo starija. Da potiče iz vremena kad na
ovim prostorima, bar po egiptolozima, nije bilo nikakve civilizacije.
Egiptolozi, smatra Majki Dorfman - istraživač
koji je proveo skoro dvadeset godina u Gizi, uopšte
nisu dorasli problemu. Razlog je - neznanje! Dorfman tvrdi da su oni opterećeni jednostranim sagledavanjem problema, a da bi dobio odgovor istraživač mora poznavati mnogo više disciplina osim
istorije i arheologije.
Pisac Džon Vest uključio se u debatu oko porekla
Sfinge. Vest je angažovao profesionalnog forenzičara - njujorškog policajca Frenka Dominga, iskusnog
stručnjaka za identifikaciju. Već površnim upoređivanjem statue sa likom faraona Kefrena i lika Sfinge, Domingo je ustanovio da nikakve sličnosti ne
postoje. "Kefrenov lik i lik Sfinge ne samo da nisu
isti, već ne pripadaju ni istim rasama" - nedvosmisleno je zaključio.
Tako je, odmah u startu, otpala Široko prihvaćena
teza egiptologa.
Džon Vest ima sopstvenu teoriju o poreklu Sfinge. On kaže: "Kada je pogledate, vidite daje glava u
mnogo boljem stanju od tela. Možda je još važnije
primetiti daje glava neprirodno mala za lavlje telo.
U egipatskoj umetnosti nigde nećete videti disproporcije takve vrste. Zaključak se nameće sam - daje
glava isklesana znatno kasnije i da u svakom slučaju
nije originalna."
Sfinga može biti astronomski marker prolećne
ravnodnevice, ali ona sasvim sigurno ne prikazuje
položaj zvezda iz 2450. godine pre Hrista. Sunce je
tada bilo u znaku Bika i nezamislivo je da bi faraon
započeo gradnju Lava u epohi zodijačkog znaka koji
ne odgovara njegovom kraljevskom značaju.
Lice Sfinge okrenuto je ka istoku. Počevši od
11000. godine pre Hrista, postoji samo jedan vremenski period kada se sazvežđe Lava na nebu pojavilo
pre Sunca. Svakih 2000 godina započinje novo
astrološko doba, u trenutku kada se novo sazvežđe
određenog zodijačkog znaka pojavljuje iza Sunca.
Poslednji put, sazveždje Lava je na nebu prethodilo
pojavi Sunca pre više od 12 hiljada godina!
"U posebnom trenutku te 10500. godine pre Hrista, Sunce je izašlo na istoku u savršenoj liniji sa
Sfingom i sazvežđem Lava" - objašnjava Robert
Bevel.
Dakle u tom trenutku, Sunce je bilo tačno ispred
lica Sfinge! Sada se postavlja još jedno pitanje. Zastoje putanja Sunce pomerena udesno od ose istok zapad i to u pravcu jugoistoka? Drevni graditelji piramida nisu radili ništa slučajno. U čemu je onda
smisao ovog čudnog odstupanja?
Kompjuterska analiza Roberta Bevela pokazuje
da je 10500. godine pre Hrista, u trenutku kada su
zamišljeni glava i ramena sazvežda Lava počeli da
se uzdižu na horizontu, Sunce bilo pomereno za 14
stepeni i to pod istim uglom pod kojim i Sfinga odstupa od ose piramide! Uostalom, Sfinga je i prvobitnim planom gradnje bila ukopana u tlo tako, da se
u nivou tla i dan-danas vide samo njena glava i ramena!!!
KIŠA U PUSTINJI
Džon Vest je dodatno uzburkao duhove, ponudivši naučnoj javnosti nove dokaze da je Sfinga daleko starija nego što se veruje.
"Radi se o tipu erozuje koji je na Sfingi jasno vidljiv" - objašnjava Vest. "Ne morate biti geolog da
biste shvatili o čemu se radi. Brazde koje su jasno vidljive na telu Sfmge može da proizvede samo voda
koja se sliva. Starost stene je teško utvrditi, ali njenu
istoriju nije i to praćenjem osobina erozije. Erozija
stvorena vetrom i peskom se lako razlikuje od erozije stvorene slivanjem vode. Tragovi ove druge
erozije su na Sfingi prisutni u takvom obimu da se
čak ni geolog amater ne bi dugo dvoumio."
Nedvosmisleni tragovi slivanja vode
Suočeni s ovim jakim dokazom egiptolozi su pokušali da sporni tip erozije objasne poplavama Nila i
uleteli u ćorsokak. Geolozi su kategorično potvrdili
da poplava deluje odozdo a ne odozgo i da se u slučaju Sfinge radi o eroziji sasvim drugog tipa.
Otkrića Džona Vesta izazvala su različite reakcije. Egiptolozi su se opredelili za ignorisanje njegovih
nalaza uz obrazloženje da Vest ne poseduje dovoljno
stručnog znanja, ali se zato geolozi slažu sa njegovim zaključcima.
"Za njih (egiptologe) ovo je najgora noćna mora" - izjavio je novinarima jedan geolog na simpozijumu u Kairu. "Pojavio se neko iz sasvim druge
oblasti o kojoj oni mahom nemaju pojma, pojavio se
sa jakim zaključcima, dobrim opisima, sa mnogo podataka koji ne mogu biti odbačeni i izvukao im je tlo
pod nogama. Jedino im preostaje da se prave da kako se ništa nije dogodilo, ali ni to nije moguće."
Dokazi pronađeni tokom rekonstrukcije Sfinge
idu u prilog Vestu. Već je prilikom prvih radova uočeno daje, u jednom trenutku u prošlosti, naknadno
dodato 30 do 60 centimetara cigala da bi Sfinga dobila svoju prepoznatljivu konturu. Arheolozi tvrde da
je to urađeno oko 300 godina nakon izgradnje Sfinge. Zašto je bila potrebna tolika popravka posle samo 300 godina? Egiptolozi insistiraju na tvrdnji da
je Sfinga građena od veoma lošeg kamena i da je,
zbog toga, u periodu od samo tri veka izgubila 30 do
60 centimetara svoje visine. Da je zaista tako, onda
bi to značilo da pri eroziji od dvadesetak centimetara
na svakih sto godina, Sfinga danas uopšte ne bi trebalo da postoji!
Otvorena su i pitanja staje uzrokovalo takvu br,zinu erozije i otkud toliko vode u pustinji? Odgovor
može biti krajnje iznenađujući. Pre oko 12000 godi-
na, pri kraju ledenog doba, Zemlja je poslednji put
prošla kroz veoma naglu promenu kataklizmičkih razmera. Do tog trenutka je čitava severna hemisfera
bila pod ledom, a onda se (iznenada?!) led istopio u
roku od dve do tri hiljade godina. Topljenje leda debljine oko tri kilometra koji je pokrivao Evropu i
severnu Ameriku, rezultiralo je poplavom biblijskih
razmera!
Džon Vest tvrdi:
"Pre nego stoje Sahara postala pustinja, plato
Gize je bio plodna i zelena savana. Na njegovoj ivici
nalazila se ogromna stena. Nepoznati graditelji su
započeli da klešu džinovsko lice boga lava. Vreme
prolazi... Pada mnogo kiše najavljujući kraj ledenog
doba... Na Sfingi se javljaju karakteristični tragovi
erozije... Mnogo godina kasnije, pesak je zatrpao
Sfingu i spasao je od totalnog B uništenja. Pre 4 500
godina, u vreme vladavine faraona Kefrena, egipatski
neimari su započeli izgradnju njegove piramide. Igrom
slučaja, iz pustinjskog peska je izronila glava Sfinge.
Lice lava ili božanstva nepoznatih predaka nije se
dopalo faraonu, a čijim je licem zamenjeno, ostaje
zagonetka."
JAČA OD LSD
Francuski radio-inženjer L. Turen, godinama je
proučavao piramide, kupe, lopte i druga geometrijska tela i energetski uticaj njihovih oblika na ljude.
Britanski pronalazač Simens nije poverovao svojim očima kada je, stojeći na samom vrhu Keopsove
piramide, njegov vodič ispružio ruke uvis i kada se
čitav snop vamica i nekog nestvarnog svetla uzdigao
iznad njih. Arapski vodiči često pričaju da ponekad
vide svetlost koja se uzdiže sa vrha Velike piramide.
Dr Pol Branton je u unutrašnjosti piramide doživeo neverovatno psihičko iskustvo. U Egiptu je i
danas rašireno verovanje da se u Velikoj piramidi
pojavljuju bestelesna bića, aveti prošlosti i duhovi
podzemnog sveta. Vekovima se prepričavaju legende o tajanstvenim silama koje se, naročito noću, kreću hodnicima piramide. Egipćani su čvrsto uvereni
da će čovek koji provede noć u piramidi biti ili ubijen od strane tajanstvenih sila koje tu vladaju, ili oteran u ludilo.
Dr Pol Branton odlazi u Egipat 1930. godine sa
namerom da utvrdi ima li istine u "sujeverju" Egipćana Bilo mu je potrebno nekoliko meseci da dobije
dozvolu da provede noć u piramidi, jer egipatske
vlasti nisu želele da snose odgovornost za eventualne posledice. Prijatelji su ga ubeđivali da odustane
podsećajući ga da niko od onih koji su poremetili
mir faraona nije prošao nekažnjeno, ali uzalud. Ne-
pokolebljivi Branton je na kraju ipak dobio dozvolu
da ostane u piramidi posle zalaska sunca uz napomenu da će gvozdena vrata, koja se uobičajeno zaključavaju svake večeri, biti zaključana i te noći. Dr Pol
Brenton je preživeo noć, a svoje doživljaje u Keopsovoj piramidi opisao u knjizi "Potraga za tajnim Egiptom", koju je 1936. godine objavio u Londonu.
Po ulasku u piramidu, zabeležio je Branton, suočio se sa velikim brojem slepih miševa koji su iz
hodnika naletali na njega. Uspeo je da dođe do centralne odaje piramide, takozvane Kraljevske sobe, a
onda je seo pored velikog kamenog srakofaga i ugasio baterijsku lampu. Sve vreme je imao utisak da
nije sam i da se oko njega zbivaju čudne stvari. Bio je
potreban veliki napor da ostane budan.
"Neočekivano", priseća se Branton, "senke su
počele da se pomeraju, povremeno dobij ajući mnogo jasniji oblik, i neprijatne crte lica su se iznenada približile. Grozne slike postale su jasne u
mom mozgu. Onda se mračna prikaza povećala.
Zureći pravo u mene, prikaza je podigla ruke kao
da preti i kao da želi da joj iskažem strahopoštovanje. Najzad je usledio vrhunac. Monstruozne
kreacije - užasi podzemnog sveta, formirali su
groteskne ludosti, a čudni odbojni aspekti su se
sakupljali oko mene. Nekoliko minuta sam doživljavao nešto što nikada neće iščeznuti iz mog sećanja. Posle ovoga, nastao je mir. Ćela kamena
konstrukcija odisala je tišinom.
Onda se osetilo jedno novo prisustvo. Atmosfera se promenila od preteće i loše u čisto umirujuću. Oni koji su došli izgledali su više nego ljudi,
sa svetlećim izrazom poluboga. Posle prve figure
pojavila se još jedna i nakon razgovora sa njom,
preplavilo me je osećanje izuzetne slobode."
Na kraju, Brantonu je rečeno i ovo:
"Misterija Velike Piramide nalazi se u njoj. Tajne sobe i stari zapisi, sve to sadrži njenu prirodu..."
Ipak, nemoguće je utvrditi da li je Branton imao
priviđenja, halucinacije, ili se sve to zaista dogodilo.
Većina običnih ljudi neće dobiti šansu da, poput
dr Brantona, bar jednom u životu provedu noć u
unutrašnjosti Keopsove piramide. Doduše, uz gomilu
misterioznih i jezivih priča, retko ko bi i imao
hrabrosti za tako nešto. Posle početnih ekspeimentalnih uspeha sa piramidama, i naša grupa je poželela da proveri priču dr Brantona o čudnim doživljajima i izmenjenim stanjima svesti. Napravili smo veći
model od lesonita, dovoljan da u njemu sedi čovek.
Zanimali su nas, pre svega, subjektivni doživljaji tokom boravka u piramidi. Nismo očekivali čuda (a
ona se nisu ni dogodila), ali je sve to zvučalo uzbudljivo i pomalo mistično.
Uostalom, ideja za ovaj eksperiment nije bila originalna. Šul i Petit su polovinu svoje knjige "Psihi-
čke moći piramida " posvetili upravo tome. Supruga
Eda Petita je meditirala u drvenoj piramidi. Jednom
prilikom je, po sopstvenom kazivanju, zapala u neko
čudno stanje svesti i videla "neki drugi svet". Videla
je neobične ljude, pripadnike nepoznate ali napredne
civilizacije koja je posedovala bešumne letilice. Energiju za kretanje dobijale su od jedne ogromne piramide smeštene u centru grada.
Vizije i piramide
"Brodovi su lebdeli iznad piramide, zapravo, iznad njenog vrha, i za kratko vreme bi nakupili dovoljno energije za let", ispričala je Ines Petit. "Kada
sam videla da je nekoliko kosmičkih brodova napustilo moćne zone piramida i odletelo u kosmos, polako sam se probudila iz polusna. Vizija je bila izuzetno
jasna i sigurna sam da ću je dugo pamtiti. I mada
sam se mnogo puta vraćala u piramidu da meditiram,
nikada se nisam ponovo vratila u taj grad."
Pročitavši ovo, bili smo ubeđeni da je u pitanju
ili halucinacija, ili je čitav doživljaj plod razigrane
mašte. Naš prvi dobrovoljac proveo je meditirajući u
piramidi od lesonita nešto više od jednog časa, a ka-
daje izašao, saletali smo ga pitanjima kako se oseća
i staje doživeo. Na naše veliko razočarenje, izjavio
je da mu je od svih mističnih događaja najupečatljivije to da ga zbog dugog sedenja u jednom položaju
bole leđa. O promeni stanja svesti nije bilo ni govora.
Toga leta, napravili smo znatno veću piramidu
od platna sa drvenom konstrukcijom. U njoj se moglo sedeti sasvim udobno, ali ne na podu, već u udobnoj stolici. Međutim, koliko god bila udobna za
sedenje, stolica nije bila predviđena za spavanje, a
sve koji su u piramidi proveli više od petnaestak minuta obuzimala je iznenadna želja za snom, kojoj se
gotovo nisu mogli odupreti.
Nekoliko meseci pre toga, suočili smo se sa istim
problemom na četvorodnevnom kursu "Mentalne
dinamike". Osnovna postavka tehnike kojom smo
pokušali da ovladamo je da čovek, pre nego što padne u san, dospe u stanje super kreativnosti. Zapravo,
mozak počinje da proizvodi (što se može proveriti
specijalnim uređajima) specifične talase čija je periodičnost ponavljanja oko osam puta u sekundi, tzv.
alfa talase. Tokom sna, taje periodičnost mnogo manja. Cilj kursa je bio da nas uputi kako da svesno
ostanemo u stanju koje prethodi snu (alfa stanje svesti), a da pri tom ne zaspimo. Alfa stanje je, zapravo,
izvor vrhunske kreativnosti i ukoliko ovlada njime,
čovek obogaćuje svoj intelektualni život. Ovu dragocenu tehniku primenili smo tokom meditacije u
piramidi.
Iz dana u dan, ponavljali smo eksperiment, očekujući neki čudan i neuobičajeni psihički doživljaj
poput onih koje opisuju Šul i Petit. Niko od nas petoro nije doživeo nešto senzacionalno. Jedino smo
primetili da se posle meditacije u piramidi osećamo
izuzetno odmorno i sveže, bez obzira da li je uzrok
takvom stanju bilo dejstvo piramide, ili samo tehnika
meditacije.
U tekstu "Egipat - refleksije s putovanja ", Mark
Lener opisaće svoje druženje sa arapskim vodičem
koji mu je ispričao daje mnogo puta "spavao u šupljoj
glavi Sfinge i sanjao o starim ljudima". Da je video
kretanje, rad i zidanje, a da Sfmga predstavlja
najbolje moguće mesto za spavanje.
Glumica iz doba nemog filma, Glorija Svanson,
tvrdila je da u snu oseća neko čudno vibriranje ako se
ispod kreveta na kome spava nalazi mala piramida.
Rouz Stivens i Ron Osterbo su nekoliko meseci
živeli u veoma prostranoj piramidi sagrađenoj od drveta. Hranili su se voćem i sokovima i najveći deo
vremena provodili u meditaciji. Posle izvesnog vremena, ispričali su kasnije, tokom meditacije su počeli
da primaju neke poruke koje su se odnosile na
lečenje i informacije proročanskog karaktera.
Ed Petit je zapisao:
"Prošle godine sam dve noći nedeljno spavao u
jednoj od naših piramida. Ja iskreno verujem da
je to doprinelo mom dobrom zdravlju i povećanoj
vitalnosti. Spavao sam u piramidi pre svega zbog
spokojstva i tihe usamljenosti koju sam tamo osetio. Teško je biti napet u piramidi, a osećanje lakoće se iz dana u dan povećeva. San je, naravno,
jedno stanje svesti, a ja sam primetio da su poslednjih meseci moji snovi znatno bistriji i izuzetno
dinamični. Postoji tvrdnja daje kvalitet realnosti
u snovima isti kao i u budnom stanju."
U jednoj laboratoriji u Njujorku beležen je intenzitet moždanih talasa ispitanika koji su spavali u drvenim piramidama. Rezultati su pokazali značajnu
razliku između intenziteta moždanih talasa ispitanika
u piramidi i onih koji su spavali van nje.
KATALIZATORI PARANORMALNOG
U nekoliko privatnih laboratorija u Kaliforniji,
vršeni su izuzetno zanimljivi ogledi sa parapsihološki nadarenim pojedincima. Neki od njih su utvrdili
da je u prisustvu piramide mnogo lakše izvesti astralnu projekciju, a još lakše ako bi se nalazili u piramidi. Astralna projekcija je fenomen u koji nije
lako poverovati, a još teže ga je proveriti, iako ima
dosta pojedinaca koji tvrde da ovom tehnikom potpuno vladaju. Do danas je izvršeno samo nekoliko
sistematskih laboratorijskih ispitivanja ove pojave.
Carls Tart, poznati istraživač parapsiholoških pojava, upoznao je 1965. godine devojku koja je po
sopstvenoj volji mogla da tokom sna prede u astralno stanje svesti. Ta vantelesna iskustva su je pratila
od najranijeg detinjstva i obično su se manifestovala
tako, što se u toku sna jednostavno budila van tela,
lebdeći negde ispod tavanice.
U prvom ciklusu eksperimenata, devojka je četiri
noći spavala u Tartovoj laboratoriji priključena na
instrumente koji su sve vreme registrovali promene
krvnog pritiska i elektroencefalografa. Laboratorija
je bila povezana sa susednom prostorijom samo jednim prozorčićem, kroz koji su eksperimentatori
pratili šta se dešava sa devojkom. Sa tavanice sobe
visio je specijalno konstruisan luster u koji je Carls
Tart stavio komad kartona, prethodno ispisavši na
njemu petocifreni broj. Taj broj nije bio vidljiv ni iz
ležećeg ni iz stojećeg položaja. Postavljenje tako da
se mogao videti samo ukoliko osoba priđe blizu tavanici.
Već prve noći devojka je postigla astralnu projekciju, ali nije uspela da pročita broj tvrdeći da se
prilikom projekcije nije nalazila u toj, već u susednoj sobi. Tokom eksperimenta, njeno telo je ležalo
na laboratorijskom krevetu. Tek posle Četvrte astralne projekcije, devojka je uspela da pročita broj.
Verovatnoća da se slučajno pogodi petocifren broj je
gotovo nemoguća. Tart je otkrio da vantelesno iskustvo prati specifični ritam moždanih struja, koje se
neznatno razlikuje od alfa stanja.
Veoma zanimljivo istraživanje astralne projekcije obavio je dr Karl Ozis iz Američkog društva za
psihička istraživanja. Objekat Ozisovih eksperimenata bio je nadareni parapsihološki medijum Ingo
Svan, koji je po sopstvenoj želji doživljavao astralnu
projekciju ne samo u snu, već i u budnom stanju.
Svanov zadatak bio je da sedeći u fotelji na sredini laboratorije, otkrije koji je petocifreni broj zapisati
u kutiji okačenoj neposredno ispod tavanice. Taj zadatak Svan nikako nije uspevao da resi, jer je, kako
je tvrdio, "osećao odbojnost prema zadacima sa brojevima".
U drugom eksperimentu, trebalo je da iz susedne
sobe, opiše predmete koji su stavljeni u kutiju okačenu ispod same tavanice tako, da se njen sadržaj
nije mogao videti sa tla. Ovoga puta, Svan je bez i
jedne greške opisao predmete iz kutije.
Tokom svog vantelesnog iskustva, Svan je mogao da deluje i na laboratorijske instrumente. Bez
ikakvog fizičkog kontakta mogao je da utiče na magnetno polje, pojačavajući ga ili smanjujući po sopstvenoj želji. U jednom eksperimentu uspeo je, na
zahtev eksperimentatora, da zaustavi proces radioaktivnog raspadanja za svega 45 sekundi!
Ozis je sa Svanom uradio i seriju eksperimenata
u kojima mu je zadavao koordinate nekog mesta sa
topografske karte, a Svanov zadatak je bio da što detaljnije opiše okolinu tog mesta. U tome je stoprocentno uspevao. Jednom prilikom je, zahvaljujući zadatim
koordinatama, opisao neko pusto mesto obraslo kržljavim žbunjem. Na osnovu mape eksperimentatori
su zaključili da to ne može biti tačan opis, jer su koordinate odgovarale jezeru koje se nalazilo na samom
severu Sjedinjenih Američkih Država. Na Svanovo
insistiranje, otišli su na to mesto a ono što su videli
ostavilo ih je bez reci -jezero je zaista postojalo, ali
u sredini jezera izdizalo se malo ostrvce koje je savršeno odgovaralo Svanovom opisu.
KONAČNI DOKAZI
Ove eksperimente, ma kako zanimljivi bili, ipak
treba prihvatiti sa rezervom. Možda me je tome naučio i neuspeh u eksperimentima sa piramidom i traganje za izmenjenim stanjima svesti. Ipak, u jednoj
drugoj oblasti primene piramide imali smo više uspeha. Radi se o uticaju piramidalnih objekata na ljudsko
zdravlje.
1 U prvim eksperimentima, malu piramidu stavili
smo u prostrani kavez u kome je bila ženka zlatnog
sirijskog hrčka (Mesocricetus aureatus). Posle izvesnog vremena, a na naše iznenađenje, ona je svoje
gnezdo prenela blizu piramide. Dopuštajući mogućnost da je u pitanju čista slučajnost, ponovili smo
eksperiment. Piramida je stavljena na suprotni kraj
kaveza. Posle nekoliko minuta, životinjica je ponovo počela da premešta svoje gnezdo. Koliko god puta ponavljali eksperiment, rezultat je uvek bio isti.
Potom smo u potpuno nov kavez stavili malu
kartonsku piramidu. Posle desetak dana izvadili smo
piramidu i u kavez stavili hrčka. Bilo je fantastično
videti kako ta životinjica, vođena nekim nama nerazumljivim čulom, gradi gnezdo baš na onom mestu
na kome je pre toga stajala piramida!
Nije lako odgovoriti na pitanje šta je uticalo na
izbor mesta za postavljanje gnezda, ni kakve su to sile dejstvovale. Piramida je, očigledno, ostavila za
sobom neki energetski trag koji je privlačio hrčka.
Ali bilo je i situacija kada je hrčak reagovao sasvim
suprotno očekivanjima. Zapravo, i među ovim bićima bilo je pravih talenata, ali i onih koji nisu uopšte
reagovali na energetsko polje piramide.
Hrčak je životinja koja sakuplja razne materijale
i pravi gnezdo u kome spava po ceo dan. Ispod materijala na kome spava, obično ostavlja rezervne količine hrane. U gnezdo jednog "talentovanog" hrčka
smo stavili komadić sintetičkog platna. Ubrzo je hrčak demonstrativno preselio gnezdo sa kompletnom
zalihom hrane. Na starom mestu ostao je samo komad platna. Nekoliko dana hrčak je uporno izbegavao mesto na kome se ranije nalazilo gnezdo.
Radiestezista kome smo se obratili rekao je da
sintetički materijal od koga je životinjica bežala, ima
negativno zračenje. Uz pomoć viska, uspelo mu je i
da izmeri zračenje.
Naročito snažan utisak ostavili su na nas eksperimenti u kojima je uz pomoć prstena okačenog o
konac umesto uobičajenog viska, određivao u kojoj
je kutiji sakriveno famozno platno. Obično smo koristili pet ili šest kutija potpuno istog izgleda i dimenzija i u jednu stavljali komad sintetičkog platna,
a u druge komade vune. Radiestezista bi uz pomoć
viska nepogrešivo određivao šta se u kojoj kutiji nalazi. Viskom je mogao da odredi i mesto u sobi na
kome se neko vreme nalazila piramida. Na osnovu
svega, mogli smo da zaključimo da piramide imaju
pozitivan uticaj na zdravlje ljudi i životinja. Jedna
Amerikanka je posle nekoliko minuta provedenih u
piramidi izlečila zubobolju. Naš prijatelj koji je imao
isti problem, postao je zamorče. Smestili smo ga u
piramidu i posle pola sata, bol je nestao.
LEKOVITE PIRAMIDE
Literatura o piramidama je prepuna svedočenja
ljudi koji su se, posle izvesnog vremena provedenih
u piramidi, izlečili od hroničnih bolesti. Činjenica je
da su ljudi koji su godinama zimi patili od hroničnih
prehlada, posle boravka u piramidi bili izlečeni. Jedan privatni autoprevoznik, vozio je uglavnom duge
relacije. Tokom poslednjih nekoliko godina, izuzetno teško mu je bilo da ostane budan noću i da na
svoju destinaciju stigne na vreme. Pročitavši o dejstvu piramida na ljudsko zdravlje, odlučio je da i
sam sagradi jednu. Jedno vreme, obično pred odlazak na put, redovno je spavao u piramidi. Umor bi
nestao, nestala bi i pospanost, a pri noćnim vožnjama, tvrdio je, osećao se izuzetno sveže i odmorno.
Jedna žena je napisala da je njen pedesetogodišnji muž napravio piramidu posle predavanja kome
je prisustvovao i u njoj držao vodu. Vodom je zalivao biljke ali je, takođe, počeo redovno da je pije.
Posle nekoliko nedelja takvog tretmana, žena je ispričala Šulu i Petitu: "Mislim da neću dozvoliti Hariju da više pije tu vodu. Ili to, ili ću i ja početi daje
pijem zajedno sa njim. Od kada je počeo da je pije,
postao je seksualno agresivan kao kad je imao dvadeset ili trideset godina. Poslednjih je godina, inače,
bio veoma smiren."
U neverovatna svojstva vode koja je odstojala u
piramidi, uverio sam se i sam. Posudu sa vodom dr-
žao sam u maloj kartonskoj piramidi oko mesec dana. Prva stvar koja se lako može ustanoviti je da takva
voda brže isparava od one ostavljene van piramide.
Ta brzina je za oko 10 do 15% veća.
Ako se voda koja je držana u piramidi ušmrkava
u nos, kijavica prestaje već posle dva do tri sata od
trenutka ušmrkavanja. Umivanje vodom iz piramide
čisti kožu lica i ona postaje meka i elastična. Ako se
redovno pije, primećuje se izuzetno osvežavajuće dejstvo na organizam. Biljke zalivane vodom iz piramide napreduju mnogo brže, manje obolevaju i daju
više cvetova. Naravno, postojala je mogućnost da su
svi ovi efekti krajnje subjektivni, čak da su posledica autosugestije. Eksperiment je pokazao nešto drugo.
Uticaj piramida na biljke - saksija 1 držana je u kocki,
saksija 2 u piramidi iste zapremine
Jedan od saradnika izjavio je: "Dva ploda avokada
stavio sam u dve odvojene posude. U jednu posudu
sipana je obična voda, a u drugu, voda iz piramide.
Avokado zalivan vodom iz piramide pustio je koren
posle četiri meseca. Petnaestak dana potom, izraslo
je drvce visoko dvadesetak centimetara, dok plod
avokada zalivan običnom vodom, ni posle sedam
meseci nije pustio koren."
Voda tretirana piramidalnom energijom poseduje
zanimljiva svojstva. Ali, šta je usiovilo pojavu tog
novog kvaliteta? U knjizi "Magnetisanje vodenih sistema", objavljenoj u Moskvi 1962. opisuje se dejstvo magnetisane vode. Iz obrađenih eksperimenata
vidi se kako deluje voda koja je u svom proticanju
sekla linije magnetnog polja. Dejstva i osobine takve
vode, neverovatno podsećaju na delovanje i svojstva
vode izložene piramidalnoj energiji.
Setimo se da osamdeset procenata našeg tela čini
voda, materija bez koje bi život, bar u zemaljskim
uslovima, bio potpuno nemoguć. Ali možete li zamisliti hemijski čistu, nezagađenu vodu, koja je štetna
i ne podržava život, naime, nije vitalna? U prvom
trenutku, tako nešto zvuči sasvim nelogično.
U knjizi "Kosrnička energija u službi zdravlja i
napretka ", francuski istraživač Violet navodi sledeći
eksperiment:
"Za vreme mojih ispitivanja, napravio sam he~
mijski čistu vodu sagorevanjem vodonika u atmosferi kiseonika. Jedan litar tako dobijene vode
ulio sam u posudu i u nju stavio živog punoglavca. Životinjica je trenutno postala nepomična, a
odmah zatim je i uginula. Da bih osigurao dovoljnu količinu kiseonika, sproveo sam u vodu vazduh i stavio punoglavca. Rezultat je bio identičan
prethodnom, punoglavac je smesta uginuo. Posle
toga, sipao sam čistu vodu u stakleni balon, zapečatio zapušač i ostavio balon na sunčanoj terasi. Bilo je leto. Mesec dana kasnije, otvorio sam
balon i u vodu stavi živog punoglavca. Ovoga
puta, punoglavac je ne samo bio živ, već je počeo
da se razvija i raste. Ova hemijski čista, ali mrtva
voda, postala je voda koja daje život tek kada je
izložena dejstvu sunca. Tako je ekperiment pokazao da voda, podvrgnuta zračenju kojim se napaja
zemlja, postaje vitalna, tj. voda koja podržava
život. Ako se zagreje iznad 65°C ili dovede u produženi kontakt sa metalom, ona gubi svoje zračenje i postaje mrtva voda."
Piramide, poput sunčevih zraka, deluju podstica-jno
na vodu, čineći je vitalnijom i energetski bogatijom.
Neobična svojstva piramide sprečavaju i razvoj nekih
bakterija. Bakterije truljenja, na primer, ne mogu opstati
u energetskom polju piramide. Kada se komad mesa
koje je već počelo da truli stavi u vodu držanu u
piramidi oko mesec dana, truljenje će prestati i voda se
neće zamutiti.
U dnevniku jednog istraživača ostalo je zabeleženo:
"Neko vreme, izvodio sam oglede sa poligrafom (detektor laži) i biljkama. U to vreme, takvi
eksperimenti su bili veoma popularni. U jednom
trenutku, dok sam pokušavao da dobijem reakciju
biljke na uređaju, aparatura je potpuno otkaza-
la. Ispostavilo se daje otkazao čip koji pojačava
slabe signale biljke i čini ih dovoljno prepoznatljivim za detekciju. Neispravan deo je zamenjen
novim i aparat je funkcionisao.
Sutradan sam ispričao taj događaj jednoj prijateljici i pokazao joj pokvareni čip. Najozbiljnije
me je upitala mogu li ga popraviti. Objasnio sam
joj daje to nemoguće Jer se čip sastoji od komada
silicijuma površine pola kvadratnog milimetra
koji je, povrh toga, zalemljen u plastičnom kućištu. 'A zašto ne pokušaš sa piramidom?' - bilo je
njeno sledeće pitanje. I koliko god zvučalo nerazumno, to sam i uradio.
Pre stavljanja u malu kartonsku piramidu, proverio sam još jednom, i pouzdano utvrdio da je
čip neispravan. Posle petnaestak dana, izvadio
sam čip iz piramide i ugradio ga u aparat. Poligraf
je funkcionisao besprekorno!"
KAKO NAPRAVITI PIRAMIDU
Svi eksperimenti navedeni u ovoj knjizi, mogu se
lako proveriti. To može učiniti svako ko pronađe dovoljno vremena da napravi sopstvenu piramidu. Uputstva o tome data su u ovom poglavlju.
Materijal. Za pravljenje piramida se mogu koristiti svi dostupni materijali (karton, plastika, gips,
metalne folije, glina, šper ploča, staklo, drvo...) - svi
osim ogledala. Naime, jedino sa piramidom napravljenom od ogledala, ne mogu se postići nikakvi rezultati. Razlog je jednostavno neobjašnjiv i eto još
jedne na spisku misterija piramida!
Najjednostavnije je napraviti piramidu od kartona. To je i najjeftinije, a pri tom je papir i najlakše
obrađivati. Iskustvo je pokazalo da je mnogo bolje
upotrebiti papir glatkih ivica, recimo hamer, dok je
nejnepodesnije koristiti lepenku čije su ivice hrapave.
Za lepljenje kartona upotrebiti lepak za papir. Lepljive trake treba, kad god je to moguće, izbegavati.
Sintetički lepak je pre neminovnost, nego potreba.
Prlikom konstrukcije drvene piramide, najbolje je
stranice spojiti drvenim ekserima, a lepljenje izbeći.
Ivice plastične piramide se mogu spojiti lemljenjem ivica. Kod nekih vrsta plastičnih materjala to
se može izvesti i pomoću plamena obične svece.
Danas postoji veliki broj piramida koje se koriste
kao stambeni objekti, a napravljene su od građevinskih materjala. Prilikom gradnje takvih piramidalnih
objekata najbolje je birati prirodne materjale.
Ako gradite piramidu na otvorenom prostoru i ne
veću od od dva do tri metra, preporučljivo je da bude
od drveta, ili u kombinaciji drvo-cigla. Stanari takvih kuća, najčešće vikendica, tvrde da se u njima
osećaju fantastično, a svoje izvanredno zdravlje pripisuju obliku svojih kuća.
Piramide u kojima planirate da provodite neko
vreme, zapravo, piramide u koje se može ući, nemojte praviti od plastike. Plastika je vrlo nepogodan materijal, kada je reč o propustljivosti negativnih jona
koji su od neprocenjivog značaja za ljudsko zdravlje.
Dimenzije. Keopsova piramida je, po nekim merenjima, visoka 146 metara. Dužina osnovice pri bazi je oko 230 metara. Model piramide mora biti u
istoj proporciji. Najjednostavnije je sračunati dimenzije proporcijom. Za to su potrebni precizni podaci o
dimenzijama originalne egipatske piramide. Tu, obično, nastaju problemi, jer se podaci o visini i dužini
stranica piramide razlikuju od autora, do autora. Niko nije sasvim tačno izmerio visinu velike piramide
u Gizi. Merenje posebno otežava činjenica da piramida nije sačuvana u celosti, jer je čitava spoljna
oplata od krečnjaka, skinuta tokom vekova i korisćena kao građevinski materijal u obližnjim selima.
Srećom, jedan podatak je istraživačima dobro poznat. To je ugao između stranice i podloge i on iznosi
oko 51 stepen. Na osnovu tog podatka, može se konstruisati piramida čiju ćemo visinu odrediti sasvim
proizvoljno i prema vlastitim potrebama. Ostale dimenzije su, naravno, u funkciji visine.
Dimenzije piramide je najlakše odrediti na sledeći način: najpre proizvoljno odredimo visinu. Da
bi se dobila dužina osnovice, potrebno je visinu pomnožiti brojem 1,5708. Taj broj je dobijen matematičkim putem i ne mora se uzeti tako precizno,
već se može zaokružiti na 1,6. Na ovaj način se dobija idealno dimenzionisana piramida.
Strane piramide su jednakokraki trouglovi, a dužina kraka se dobija kada se visina pomnoži brojem
1,4946. Krak trougla strane piramide je za 4,85 %
manji od osnove tog trougla. Broj kojim se pomnoži
visina da bi se dobila dužina osnovice (1,5708) je
polovina broja "/?/" (71 = 3,14). Broj 1,4946 koji,
pomnožen visinom daje stranicu trougla strane je, u
stvari, polovina broja "pi" smanjena za 4,85 %.
Primer: ako ste odlučili da napravite piramidu
visine 25 cm, dužinu osnove računate tako što visinu
pomnožite brojem 1,5708 (25 cm x 1,5708 = 39,27
cm). Dužna kraka trougla strane, izračunava se množenjem visine brojem 1,4946 (25 cm x 1,4946 =
37,36 cm).
Ukoliko vam matematika nije jača strana, evo tabele sa već sračunatim dimenzijama. Potpuno je svejedno da li su u pitanju metri ili centimetri.
VISINA
(h)
DUŽINA OSNOVE
(a)
KRAK
TROUGLA
(s)
2,9892
2
3,1416
3
4,71
6,28
4,48
5
7,85
7,45
10
15
15,70
14,94
23,56
22,41
20
31,41
29,89
25
39,27
37,36
30
47,12
44,83
35
54,97
52,31
40
62,83
59,78
45
70,68
67,25
50
78,54
74,73
55
86,39
82,20
60
94,24
89,67
65
102,10
97,14
70
109,95
104,62
75
117,81
112,09
80
125,66
119,56
85
133,51
127,04
90
141,37
134,51
95
100
149,22
141,98
149,46
4
157,08
5,98
(Tabela po Sulu i Petitu -- očigledna su odstupanja od
idealnih matematičkih proračuna, ali ove dimenzije su
proverene u praksi i -- daju optimalne rezultate)
Kad izračunate dimenzije, ili ih odredite pomoću
date tablice, izrežite četiri trougla i spojite ih u piramidu. Nekima će biti jednostavnije da na kartonu nacrtaju mrežu piramide, iseku je i sastave.
sever
jug
Osnova (podloga) piramide
h — visina piramide
a - duzina piramide
s - dužina kraka
trugla piramide
Mreža piramide
Ispravno postavljen
žilet u piramidi
Prednost ove metode je što se lepljene svodi na
minimum - tri stranice su već spojene i nije ih potrebno posebno lepiti.
Primećeno je da piramida daje mnogo bolje rezultate ako je donja strana u obliku kvadrata. Najjednostavnije je da na malo većem kartonu nacrtate
kvadrat, čija je strana jednaka dužini osnove piramide. To je osnova na koju stavljate piramidu.
Postavljanje. Pošto su u ovim eksperimentima
strane sveta vrlo važan činilac, najbolje je da na podlozi (osnovi), nacrtate linije u smeru sever - jug i
istok - zapad. Važno je da se te linije seku tačno u
centru kvadrata. Vreme je i za prvi eksperiment.
Recimo da ste odlučili da napravite piramidu koja će vam služiti za oštrenje žileta. Idealna je visina
od 10 cm. Iz gornje tabele može se videti da će dužina osnove (a) piramide biti 15,7 cm, dok će krak
trougla strane (s) biti 14,9 cm.
Izaberite mesto na koje ćete postaviti piramidu.
Ona ne srne stajati na metalu, niti u blizini elektinU
čnog aparata. Udaljite je bar 1,5 metar od televizora.
Uz pomoć kompasa odredite strane sveta i osnovicu uskladite sa iscrtanim linijama sever - jug i
istok - zapad.
U sam centar osnove, gde se seku linije koje određuju strane sveta, stavite malu papirnu kutijicu koja će biti visoka kao jedna trećina visine piramide. U
tu svrhu vam može poslužiti i obična kutija šibica iz
koje ćete, pre nego što započnete eksperiment, izvaditi palidrvca.
Na kutijicu stavite žilet, tako da se osa žileta poklapa sa linijom sever-jug. Sečiva su okrenuta u pravcu istok-zapad.
Treba naglasiti da se dobri rezultati postižu ako
se upotrebi žilet od plavog čelika, koji je danas veoma teško naći. Međutim, solidni rezultati se postižu
i sa bilo kojim drugim žiletom.
U piramidu treba staviti potpuno nov žilet i držati
ga nekoliko dana. Posle toga se može koristiti za brijanje, ali ga posle svakog brijanja vratite pod piramidu. Takvim žiletom se možete brijati nekoliko stotina puta, a ukoliko se radi o žiletu od plavog čelika,
rok trajanja je neograničen.
PSIHOTRONSKE MAŠINE
U svojoj knjizi "Moćpiramida ", dr Patrik Flanagan iznosi zanimljivo zapažanje. Zaintrigiran značenjem termina "piramida", i tragajući po raznoraznim
rečnicima i lingvističkim studijama otkrio je, na svoje
iznenađenje, daje ova reč sastavljena od dve druge
reci -piros i amid. Doslovni prevod bi bio - vatra u
središtu. Po Flanaganu, ovo je još jedan dokaz da su
stari graditelji bili potpuno svesni misterije piramide,
kao i činjenice, da ona u svom središtu foku-sira
neke moćne energije.
Priroda te energije još je nerazjašnjena. Problem
proizilazi iz činjenice, da se energetsko polje piramide ne može evidentirati postojećim prijemnicima
koji mere elektromagnetski spektar zračenja.
Već decenij ama naučnici pokušavaju da naprave
adekvatne antene i izuzetno osetljive prijemnike, ne
bi li rasvetlili suštinu misterioznih energija čije karakteristike, iako nepoznate nauci, očigledno postoje u
prostoru oko nas.
Karl fon Rajhenbah je još u XIX veku tvrdio da
je otkrio "univerzalnu kosmičku energiju" kojom zrače ljudska bića, životinje, biljke, ali i kristali i magneti. Ovu energiju Rajhenbah naziva Od. Čudna
zračenja Oda, otkrio je vršeći mnogobrojne eksperimente u kojima su prijemnici bile izuzetno osetljive
osobe. Rajhenbah je tvrdio daje Od svuda oko nas i
da predstavlja primarnu matricu materije.
Šezdesetih godina ovog veka, američki pronalazač Hijeronimus Galen, potvrđuje ideje Karla fon
Rajhenbaha eksperimentima, u kojima specijalnom
kombinacijom metalnih ploča uspeva da fokusira Od
na biljke koje su, zahvaljujući tome, sasvim normalno rasle iako su držane u potpunom mraku! Njegove
eksperimente opisuju Tomkins i Berd u knjizi "Tajni
život biljaka ".
Hipoteza o postojanju Oda, nevidljivog fluida, i
danas je veoma popularna, iako ga različiti autori
nazivaju različitim imenima. Dr Baraduk smatra da
svaki deo našeg organizma, moždani, plućni, želudačni ili genitalni, ima određenu radioaktivnost zonu raznoraznih vibracija kakve postoje u prirodi, a
snagom svog zračenja, kao nekom vrstom bežične
telegrafije, mogu telepatski da utiču na pasivnu radioaktivnost organa neke druge osobe.
Da bi takva zračenja učinio vidljivim, dr Baraduk je konstruisao specifičan aparat - biometar. Na
dnu, ležeći na postolju, nalazio se kondenzator u direktnoj vezi sa zemljom. To su ispresavijani listovi
kalaja, odvojeni jedan od drugog materijom koja služi kao izolator. Iznad toga smešten je metalni pojačivač načinjen od dugačke žice čiji su navoji izolovani.
Najzad, iznad jednog brojčanika sa podeocima, stavljena je magnetska, ali nenamagnetisana igla. Igla
se kreće oko svog stožera čim joj se približi prst eksperimentatora.
Kao eho radova dr Baraduka, pojavili su se kasnije biometar - galvanometar sa debelim navojem
žice, i još osetljiviji stenometar slične namene. Svi
aparati konstruisani su sa ciljm da izmere sa sve većom i većom preciznošću energiju kojom zrači ljudsko telo.
Glavni kritičar ovakvih uređaja, dr Grase, smatrao je da nijedan od tih aparata nije otkrio nikakvu
novu energiju koja se ne bi mogla svesti na već poznat fizičke sile - toplotu, elektricitet, i si. Međutim,
neki parati otkrivaju, čak vrlo jasno, električna svojstva te energije, na primer izuzetno složeni uređaj dr
Pifontena prikazan na odeljenju dr Sarkoa u pariškoj
bolnici Salpetrije. Tokom upotrebe ovog aparata,
otkmeno je da prilikom funkcionisanja ljudski
organizam ispušta električnu ili kaloričnu energiju,
dovoljnu Ja dejstvuje na jedan veoma osetljivi galvanometar.
Tridesetih godinaXX veka, čuveni VilhelmRajh
otkriva orgonsku energiju, koja predstavlja osnovu
celokupnog materijalnog sveta. Osnovne čestice orgona nazvao je bioni.
Rajh konstruiše uređaj pomoću koga vrši akumulaciju orgonske energije (ORACU). Orgonski akumulator bio je veličine osrednjeg ormara, a u sredini
je imao komoru u koju se mogao smesti ti čovek.
Višeslojni zidovi akumulatora načinjeni su naizmeničnom kombinacijom slojeva gvozda i organskih
materija (drvo ili vuna). Umesto gvozda mogao se
upotrebi ti i neki drugi materijal, izuzev aluminijuma, za koji je Rajh smatrao da šteti zdravlju. Jačina akumulatora bila je u direktnoj srazmeri sa brojem
naizmeničnih slojeva organske i neorganske materije.
Zadnja ploča akumulatora je, pomoću izolovane
metalne cevi, spojena sa posudom u kojoj se nalazilo
nekoliko litara sveže vode.
Određeno vreme provedeno u komori akumulatora dovodilo je, navodno, do isceljenja najraznovrsnijih bolesti. U reklami, a Rajh je uređaje prodavao
putem novinskih oglasa, bilo je posebno naznačeno
da se orgonski akumulator veoma uspešno koristi za
lečenje obolelih od raka! Američki zdravstveni radnici proglasili su Rajha šarlatanom, a ubrzo je usledila i zabrana upotrebe orgonskog akumulatora.
Kada je Rajh nastavio sa nezakonitom prodajom svog
uređaja, uhapšen je i osuđen na kaznu zatvora, gde je
posle izvesnog vremena i umro.
O vrednosti akumulatora se još raspravlja. Rajh
nije imao jake dokaze koji bi išli u prilog tezi da
uređaj deluje na ljudsko zdravlje. Jedina merljiva
komponenta, bila je razlika u temperaturi između spoljašnjih i unutrašnjih zidova. Zna se, ipak, da je četrdesetih godina Rajh posetio Alberta Ajnštajna. Na
Ajnštajnovo insistiranje, Rajh mu je pokazao orgonski akumulator i tada je veliki matematičar priznao
da ne može objasniti čudne pojave koje dovode do
razlike u temperaturi.
Kao dokaz delovanja orgonskog akumulatora,
Rajh je najčešće izvodio sledeći ogled: spojio bi bakarnu cev sa oblogom akumulatora običnom žicom.
Kada bi se kroz cev posmatrao oblak, on se nevero
vatnom brzinom raspadao.
U vreme kada je Vilhelm Rajh istraživao orgon,
jedan drugi istraživač je, nezavisno od njega, zastupao slične ideje. Albert Abrams je tvrdio da svaka
materija, organska ili neorganska, zrači u prostor nevidljive vibracije. Vibracije zdravog organa drastično
se razlikuju od vibracija obolelog organa. Specijalnim aparatima koje je konstruisao dr Abrams, bilo je
moguće vratiti vibracije obolelog organa na normalu
i izlečiti ga. Od reci radijacija (zračenje) nastao je
termin radionika, koji danas označava čitav spektar
izučavanja na temeljima koje je postavio dr Albert
Abrams.
Današnji radioničari došli su do spektakularnih
rezultata. Javno je prikazivan uređaj pomoću koga je
moguće zaštititi poljoprivredna dobra od najezde insekata, bez upotrebe velikih količina insekticida. Dovoljno je na bakarnu ploču radioničkog uređaja sta-
viti malo soka napadnutih biljaka i pomešati ga sa
minimalnom količinom insekticida, da bi na polju,
koje može biti udaljeno hiljadama klometara, insekti počeli masovno da umiru ili beže! Ima i izveštaja
o eksperimentima kada je umesto soka biljke upotrebljena samo fotografija polja sa potpuno istim rezultatima.
Londonski lekar, dr Tomas Kilner je 1911. godine premazao obično staklo dicijaninom, jednom
organskom supstancom koja mu je omogućila da
gledajući kroz staklo vidi aure - energetske svetlosne omotače oko žive i nežive materije. Diskutabilno
je da li je po sredi bila optička varka ili stvarno viđenje aure, ali ono što se vidi kroz tzv. Kilnerove naočare dosta zavisi i od individualnih karakteristika
oka posmatrača.
Kilnerove naočare su dugo bile osporavani rekvizit sve dok 1939. godine, S. Kirlijan nije otkrio
specifičan način fotografisanja nevidljivih energetskih
polja pomoću struja visoke frekvencije (tzv. Tesline
struje). Ako su Rajhove ili Abramsove
ideje ponekad bile
suviše smele i teško
proverljive, Kirlijanova metoda je u
potpunosti mogla da
zadovolji sve naučne
kriterijume pro-vere.
Kirlijanova
fotografija nedvosmisleno dokazuje da su
sva materijalna te-la
okružena
poljem
energije čiji oblik u
mnogome zavisi od, recimo, zdravstvenog stanja ili
elektromagnetskih karakteristika. Ta ispitivanja, vršena u najpoznatijim naučnim institutima sveta, pod
strogo kontrolisanim uslovima, pokazuju da ima istine u postavkama Rajha i Abramsa. Ali, isto tako je
očigledno, da te ideje ne mogu biti pripisane samo
njima.
Nekoliko hiljada godina ranije, Kinezi su poznavali Tao - sveukupnu energiju Univerzuma i na toj
filozofiji razvili akupunkturu, izuzetnu filozofskomedicinsku disciplinu.
Hindusi su učili da postoji Prana, sveprožimajuća nematerijalna energija.
Egipćani su stvorili piramide, najveće generatore
neiscrpne energije prostora.
REZIME
Zaključka, u stvari, nema. Niste stigli do kraja
nego do početka. Tajanstvene sile i misterije
daleke prošlosti večni su izazov laicima, naučnicima i istraživačima. U knjizi koju ste pročitali nisu
dati odgovori, nego su postavljena pitanja pred
kojima i najveći umovi današnjice ostaju nemi. Vaša je odluka šta ćete dalje činiti. Hoćete li knjigu
odložiti na policu i na nju zaboraviti ili ćete, možda,
početi i sami da istražujete. Svć zavisi od vas.
DODATAK 1:
KURIOZITETI
A Gematrija je nauka koja pronalazi smisao u
numeričkim vrednost ima reci. U hebrejskom jeziku,
svako individualno slovo ima numeričku vrednost.
Tako svaka reč ima numeričku vrednost kao zbir
vrednosti slova od kojih je sačinjena. Ako se doda
numerička vrednost svih hebrejskih slova u tekstu o
Velikoj Piramidi, dobija se broj 5449. Ovo je tačna
visina u inčima Velike Piramide!
A Velika piramida je trideset puta veća od Empajer Stejt bildinga i toliko karakteristična, da se može videti sa Meseca.
A Autoput širok 2,5 m i debeo 10 cm, može se
sagraditi od San Franciska do Njujorka i smestiti u
Veliku piramidu
A Samo čvrsta kamena planina može izdržati
ogromnu težinu Velike piramide. I zaista, naučnici
su ustanovili da se ravna, čvrsta granitna planina nalazi tačno ispod površine osnove piramide.
A Velika piramida je, prema nekim istraživačima, locirana tačno u samom centru zemljine ko-
pnene mase. Tako njena osa u smeru istok-zapad odgovara najdužoj kopnenoj paraleli na Zemlji koja
prolazi kroz Afriku, Aziju i Ameriku. Slično, najduži
kopneni meridijan na Zemlji koji prolazi kroz Aziju,
Afriku, Evropu i Antarktik, takođe prolazi pravo
kroz piramidu.
▲ Poput mostova konstruisanih u XX veku, kameni blokovi na uglovima piramide postoje kugle i
udubljenja ugrađena u njih. Dužine nekoliko fiidbalskih igrališta, Velika piramida je podložna širenju i
kontarkcijskim pokretima, uticaju zagrevanja i hlađenja, zemljotresima i drugim prirodnim fenomenima.
Očigledno je da su drevni neimari obavili izuzetan
posao, jer, da nije konstruisana na ovaj način, njena
struktura bi posle više od 4500 godina bila nepovratno oštećena.
A Spoljašnja oplata Velike piramide koja danas
nedostaje, bila je sačinjena od 144000 komada uglačanog i ispoliranog kamenja toliko sjajnog, da se
moglo videti sa vrhova izraelskih planina udaljenih
na hiljade kilometara od Gize. U vedra, blistava jutra
i kasno popodne, sunce se reflektovalo u ovom ogledalu ogromne površine i obasjavalo Čitavu okolinu.
Stanovnici te oblasti su vekovima Veliku piramidu i
njeno uglačano kamenje zaobilazili sa strahopoštovanjem. Ali kada su u XIII veku posle zemljotresa
delovi poliranog kamenja otpali, Arapi su dobili veliki kamenolom već obrađenog kamenja, koje se odmah moglo koristiti za dovršavanje palata i džamija.
Na primer, uglačani delovi prvobitne kamene oplate
Velike piramide je iskorišćeno za ponovnu izgradnju
grada Kaira, za džamije i palate, a prvenstveno za
podizanje džamije sultana Hasana.
A Zapanjuje podatak da je spoljna površina kamenih blokova Velike piramide sečena sa odstupanjem od 2,54 cm od savršeno pravog ugla za svaku
od šest strana piramide. Razmak između dva kamena, namemo ostavljen da bi se ploče oplate uklopile,
iznosio je 5,08 cm. Postavljanje 20 tona teških kamenih blokova uz pomoć savremene građevinske
tehnike jedva da je moguće obaviti sa preciznošću
većom od one koju su pokazali graditelji piramide.
Još više zapanjuje što je razmak od 5,08 cm konstruisan tako da dozvoljava prostor za postavljanje
vezivnog lepka da bi se taj razmak između blokova
hermetički zapečatio. Beli cement koji je povezao
uglačano kamenje i učinio ga vodootpomim, još
uvek je netaknut i jači i čvršći od blokova koje povezuje.
▲ Svi dokazi prikupljeni o Velikoj piramidi pokazuju da je pre više od 4 500 godina, neko posedovao poprililčno znanje o planeti Zemlji. A sada dolaze
još zanimljiviji podaci: prosečna visina kopna iznad
nivoa mora, što se može izmeriti samo pomoću savremenih satelita i kompjutera, je 5,748 inča ili 146 m.
To je tačna visina Piramide.
A Sve četiri strane piramide su veoma neznatno
savijene prema unutra, ili konkavne. Ovaj efekat,
koji se ne može primetiti ukoliko se piramida posmatra sa tla, otkrio je jedan pilot 1940. godine, dok
je snimao fotografije iz vazduha da bi se izvršila provera nekih dimenzija. Mereni današnjim laserskim
instrumentima, svi ovi perfektno isečeni i namemo
konkavni blokovi, predstavljaju tačnu kopiju krivine
zemlje. Poluprečnik savijanja je jednak poluprečniku Zemlje. Za poluprečnikom krivine je Njutn dugo
tragao.
A Među brojnim istraživačima koji su u sukobu
sa teorijama zvanične egiptologije, veoma su glasni
i zastupnici hipoteze o Velikoj piramidi kao nasleđu
koje su nam ostavili posetioci iz svemira. Ko god da
je gradio piramidu, tvrde oni, imao je pristup informacijama daleko kvalitetnijim od onih koje su u to
vreme posedovali naši preci ili, u najmanju ruku
preci kakve mi znamo. Može se raspravljati o tome
da su nas posetila tehnološki i naučno naprednija
bića iz svemira, i otkrila nam po koju tajnu. Ako je
tako, onda je glavni cilj ovih bića bio da za sobom
ostave poruku koja će preživeti eone.
Pretpostavimo, kažu ufolozi, da su ta bića odlučila da ostave poruku. Poruka bi morala biti univerzalna a opet jednostavna. Morala bi da preživi
vekove i bude razumljiva svim stanovnicima planete
Zemlje, uprkos različitim jezicima i kulturama. Razumljiva na mnogim jezicima koji će se tek formirati
vekovima posle njenog nastanka.
To je jedna od najstarijih struktura na zemaljskoj
kugli i sasvim sigurno najbolje sagrađna, uzevši u
obzir daje od preko 2 miliona komada kamenih blokova koji čine Veliku piramidu, ni jedan nije lakši od
tone. Većina blokova je teška 2,5 tone, a neki čak 20
tona!
Velika piramida označava osobit karakter svog
postojanja na zemaljskoj kugli. Džozef Sajs i njegovi drugi istraživači su dokazali da piramida leži u
gravitacionom centru kontinenata. Takođe leži i u
strogom centru svekolike kopnene oblasti sveta, deleći zemljin kopneni masiv na približno jednake četvrtine. Osa prostiranja u smeru sever-jug (31 stepen
Griniča) je najduži kopneni meridijan, a osa istokzapad (30 stepeni sevemo) je najduža kopnena paralela na globusu. Očigledno da postoji samo jedno
mesto na zemlji kroz koje ove najduže kopnene linije mogu proći, a to je Velika piramida!
Velika Piramida je orijentisana izuzetno precizno
i tačno, jer leži gotovo tačno u pravcu severa, juga,
istoka i zapada. Uz sve napore savremenog čoveka,
pariška Opservatorija odstupa 6 minuta od stepena taČnog se\ era. Velika piramida odstupa samo 3 minuta.
Uprkos hvalospevima savremenim tehnološkim
dostignućima, modemi graditelji ne mogu da izgrade
čak ni približno sličnu strukturu.
I
Do sada, poruka ukazuje da je, ko god gradio
piramidu, odlično poznavao Zemlju: dužinu godine,
poluprečnik krivine, standardne tehnike merenja, prosečnu visinu kontinenata i centar kopnene mase. Bili
su u stanju da konstruišu ono što je nama i danas
nedostupno, i sposobni da sve ove stvari povezu u
celinu jedne jedine strukture. Jesu li to bili vanzemaljci ili čak natprirodna bića? Ovo pitanje ostaje
bez odgovora.
pEfi^te: j.
i'.: '■:■*'■: '«jN
^^^^M'^l^^|l^^^&)j|S4
DODATAK 2:
KEOPSOVA (VELIKA) PIRAMIDA
Kralj Kufu, u grčkim izvorima takođe poznat kao
Keops, bio je začetnik gradnje piramida u Gizi. Vladao je od 2551-2528. godine pre Hrista. Bio je sin
kralja Snefrua i kraljice Hetpeher.
Datum gradnje: 2589-2566. godine pre Hrista.
Količina kamenih blokova: preko 2300000.
Osnova: Dužina svake strane osnove je prvobitno iznosila 230 m. Sada je 227 m, zahvaljujući nestanku spoljne oplate građevine.
Ukupna težina: 6,5 miliona tona.
Srednja težina pojedinačnog kamenog bloka:
2,5 tone. Veliki blokovi korišćeni za tavanicu Kraljevske sobe teški su 9 tona.
Visina: Prvobitna visina je bila 146,5 m, a sada
je samo 137 m.
Ugao nagiba: 51 stepen, 50 sekundi, 35 minuta.
Korišćeni materijal: krečnjak, granit.
KEFRENOVA PIRAMIDA
Kafer, sin Kufua, poznat i kao Rekhef ili Kefren,
vladao je od 2520-2494. godine pre Hrista. Izgradio
je drugu po veličini piramidu i kompleks u Gizi koji
obuhvata Sfingu, Pogrebni hram i Hram doline. Najupečatljivija karakteristika Kefrenove piramide je
najviši sloj glatkog kamenja koje predstavlja poslednje ostatke glačanog, poliranog kamenja na piramidi
u Gizi.
Mark Lener i Zahi Havas pišu o Kefrenu:
"... on je bio, posle svega, možda najveći graditelj statua iz vremena piramida. U njegovoj piramidi se nalazi 58 statua, uključujući i 4 kolosalne
sfinge dužine od preko 8 m, od kojih se dve naslanjaju na po jedna vrata u Hramu Doline. Dve kolosalne statue koje najverovatnije predstavljaju
babune smeštene su u visokim nišama unutar ulaza u Hram doline; 23 statue faraona u prirodnoj
veličini u Hramu doline (fragmenti nekolicine kipova su pronađeni sa inskripcijom njegovog imena); najmanje 7 velikih statua koje predstavljaju
samog Kefrena nalaze se u unutrašnjim odajama Pogrebnog hrama; a još 10 ogromnih statua u Sfingi."
Datum gradnje: 2558-2532. godine pre Hrista.
Ukupna količina kamenih blokova: nepoznata.
Osnova: 214 m svaka strana.
Ukupna težina: nepoznata.
Srednja težina pojedinačnih blokova: 2,5 tone
- neki od spoljnih blokova teški su 7 tona.
Visina: prvobitno 143,5 m, sada 136 m.
Ugao nagiba: 53 stepena 7 m 48 sek.
Korišćeni materijal: krečnjak i granit.
MlKERINOVA PIRAMIDA
Menkur, poznat i kao Mikerin, vladao je od 2490
-2472. godine pre Hrista. Pripada mu najmanja od tri
piramida u Gizi i veruje se da je bio Keopsov unuk.
Datum gradnje: nepoznat.
Ukupan broj blokova: nepoznat.
Osnova: 105 m svaka strana.
Ukupna težina: nepoznata.
Prosečna težina pojedinih blokova: nepoznata.
Visina: prvobitno 65, 5 m, sada 62 m.
Ugao nagiba: 51 stepen 20 m 25 sek.
Korišćeni materijal: krečnjak i crveni granit,
sarkofag načinjen od bazalta.
BIBLIOGRAFIJA
Schul B. and Pettit E. - "The Secret Power of Pyramids", Coronet Books, Hodder Fawecwt, London,
1978.
I
J;r
Schul B. and Pettit E. - "The Psychic Power of Pyramids", Cornet Books, Hoder Fawcwt, London,
1976.
k&
Tompkins P. - "Secret of The Great Pyramid", Harper and Row, New York, 1971.
Brunton P. A. - "A Search in Sacred Egypt", Rider
Books, London, 1936.
Buttler J. - "Scheller als das Licht", Econ Verlag
GmbH. Dusseldorf 1972|ff|j|f. *
Breasted J. H. - "A History of Egypt", New York,
1909.
m
Milanković M. - "Tehnika u toku davnih vekova",
Nolit, Beograd, 1955.
f
|
VVhite L. A. - "The Science of Culture - A study of
Man and Civilization", Evergreen Books Ltd, Lon
don, 1950.
I I
Koestler A. - "The Roots of Coincidence", Random
House, NewYork, 1972.
lp
Tart C. - "Altered State of Conscousness", Anchor
Press, New York, 1972.
Marni W. E. - "Orgone, Reich and Eros", Simon
and Schuster, New York, 1973.
Burr H. S. - "The Fields of Life", Ballantine Books,
NewYork, 1972.
'-g
Backster C. - "Evidence of a Primary Perception in
Plant Life", International Journal of Parapsyhology,v. 10, No. 4, 1968.
*
Krippner D. - "Pyramids", A. T. E. Books, New
York, 1979. ?
$
'** ^
^]
Monroe R. - "Biological Transmutations", Binghampton, N. Y, Swan House, 1972.
Yogananda P. - "Autobiography of a Jogi", Rider,
NewYork, 1950.
Ivimy J. - "The Spinx and the Megaliths", Abacus,
London, 1974.
Ostrander S. and Schroeder L. - "Psychic Discoveries Behind the Iron Curtain", Bantam Books,
NewYork, 1971.i
Davidson D. - The Great Pyramid", Williams and
Nortate, London, 1924.
Voisin A. - "Soil, Grass and Cancer", Philosophical
Library Inc., New York, 1959.
Flanagan Dr P. - ,5Pyramid Power", Santa Monica,
1973.
|
Ostrander S. and Schroeder L. - "ESP Papers:
Scientists Speak Out from Behind The Iron Courtain", Bantam Books, New York, 1976.
Karrell B. and Goggin K. - "The Guide to Piramid
Energy", Santa Monica, 1975.
Reichebach K. von - "The Odic Force; Letters on
Od and Magnetism", University Books, New
Hyde Park, N. Y. 1968.
Pierrakos J. - "The Energy Field in Man and
Nature", Institute of Bioenergetic Analvsis, New
York, 1971.
Tompkins P. and Bird C. - "The Secret Life of
Plants", Penguin Books, London, 1976.
Vujičin P. - "Izgubljena otkrića", BIGZ, Tajne, Beograd, 1987.
Muldoon S. and Carrington H. - "The Projection
of The Astral Body", Rider and Company, Lon
don, 1977.
I
i jjp
Toth M. and Nielsen G. - "Piramid Power", Foreeway Press, New York, 1974.
Dorfman M. - "Astralna Projekcija", Beograd, 1989.
Vandenberg P. - "Der Fluch Der Pharaonen" Scherz
Verlag, Bern, 1973.
'§
Herodot - "Istorija", Matica Srpska, Novi Sad, 1988.
Kosidowski Z. - "Kad je Sunce bilo Bog", SKZ, Beograd, 1989.
Dorfman M. - "Astral Magic", Thorsons Books,
London 1969.
SADRŽAJ
AVANTURA POČINJE
5
HAJDEMO NAJPRE U KAIRO!
8
ANTIČKI GENERATOR
11
BLAGO, ALI KAKVO?
16
KAMENA KNJIGA MUDROSTI
19
PROTIVNO ZAKONIMA FIZIKE
25
JOŠ DUBLJE U PROŠLOST... U VREME ČUDA
31
FILOZOFIJA SMRTI U DREVNOM EGIPTU
50
IMA NEKA TAJNA VEZA
62
PROKLETSTVO FARAONA
65
MISTERIJA PIRAMIDALNIH OBLIKA
78
ALHEMIJA I EKSPERIMENTI
IZA GVOZDENE ZAVESE
86
KAMEN MUDROSTI
89
OTKRIĆA SE NASTAVLJAJU
91
DOSIJE X NA NAŠ NAČIN
95
EMOCIONALNI ŽIVOT BILJAKA
98
DETEKTOR LAŽI OTKRIVA ISTINU
101
EUREKA!
107
MOĆ MOLITVE
110
173
NOVE TEORIJE I SVEMIRSKA VEZA
NJENO VELIČANSTVO SFINGA
123
KIŠA U PUSTINJI
128
JAČA OD LSD
131
KATALIZATORI PARANORMALNOG
137
KONAČNI DOKAZI
140
LEKOVITE PIRAMIDE
142
KAKO NAPRAVITI PIRAMIDU
147
PSIHOTRONSKE MAŠINE
153
REZIME
159
DODATAK 1:
KURIOZITETI
161
DODATAK 2:
KEOPSOVA (VELIKA) PIRAMIDA
KEFRENOVA PIRAMIDA
MIKERINOVA PIRAMIDA
167
168
169
BIBLIOGRAFIJA
Dragan Vićanović TAJNE
PIRAMIDA
Izdavač:
Metaphysica
Beograd
Za izdavača: Aleksandar
Dramićanin
Lektura i korektura:
Izdavač
Slog, pelom i likovno rešenje korica:
Mario Lampić
marlama @ eunet.yu
Distribucija:
Metaphysica
011/292-0062
Štampa:
Finegraf
Beograd
rrf
v
liraz: 1000
primeraka
Adresa za komentare i sugestije:
[email protected]
ISBN 86-84091-43-4
Dvadeseto izdanje
Beograd,
2005.
Download

piramida - ErolSadiku.com