RADOMAN KORDIĆ
SUBJEKT
TEORIJSKE
PSIHOANALIZE
CIP
-
KaTajiorH3auHJa
y
n y 6 JiHKaiiH j H
B n 6 j i H 0 T e K a MaTnue cpncKe, HOBH Ca/J
159.964.2
KOP/JMTi, Pa^oviaH
Subjekt teorijske psihoanalize / Radoman
Kordić. - Novi Sad : vSvetovi, 1994 (Sremski Karlovci :
A r t print). - 228 str. ; 20 cm. - (Posebna izdanja
/ Svetovi)
I S B N 86-7047-168-X
a) Psihoanaliza
SVETOVI / NOVI SAD
2
ELEMENTI ZA PREVRAT
Psihoanaliza nije mogla ni htela da zaobiđe problem subjekta. Morala je da
ga promišlja na svojim počecima, promišljala ga je, bila je sa subjektom, u vreme
kada je filosofija proglasila njegovu smrt, čak i u vreme kad je za nju samu, kao
supstanca, bio mrtav. Po teorijskoj psihoanalizi subjekt ne prethodi sebi, sem, možda, kao pretpostavljeni subjekt što svoju subjektnost očekuje od označitelja kojemu
je potčinjen, u kojemu je i nalazi. U smrti subjekta, međutim, po logici, što ju je
sama uspostavila, po kojoj, na primer, Ja u gubitku objekta nalazi smrt (Ja u tom
gubitku nalazi, otkriva, spoznaje i sebe), teorijska psihoanaliza bi morala otkriti
svoju smrt.1 Prema tome, psihoanaliza je bila prinuđena da sprovede, i izvede, prevrat subjekta, i na taj način - ne samo na epistemološkoj ravni - raščisti stvari sa sobom. Frojd je taj prevrat pripremio, Lakan ga je artikulisao i sproveo.
Sudbina psihoanalize zavisi, dakle, od sudbine subjekta. Zavisnost subjekta od psihoanalize, ne toliko od njene emancipatorske prakse, koliko od njene,
ipak, ontologizacije subjekta i sebe same, skrivene ontologizacije (koja je i subjektu i
svojstvena i skrivena i koja je efekat iste simboličke sheme, automatizma ponavljanja i automatizma ponavljanja te sheme, čiji je efekat i ontologizacija psihoanalize), zavisnost subjekta od psihoanalize tek bi valjalo raskriti i to iz dezontologizacije koju je, napadno temeljno, dovršila teorijska psihoanaliza; započeo ju je,
razume se, Frojd. Sledstveno samoj psihoanalizi, ovakva, doslovna, dezontologizacija, na prvi pogled, jedino i vidna u njenom promišljanju subjekta, zapravo skriva njenu zavisnost, i sigurno zavisnost analitičke prakse, od subjekta.2 Psihoanali1.
I otkrila ju je. Subjekt koji ona otkriva uvek bejaše, bejaše imperfekat. Od nje se, ipak,
očekuje da omogući upravo taj subjekt, da (mu) omogući pređašnje nesvršeno vreme. Pri tome, ona je
diskurs toga subjekta. To dalje znači da je njeno vreme imperfekat, i da ona ide za tim vremenom, za
sobom. Psihoanaliza, dakle, treba istodobno da bude proizvod imperfekta/subjekta i sam taj imperfekat. Rečju, ona je paradoks. Razumljivo, paradoks je svaki govor o subjektu nesvesnog - i sam
nesvesni subjekt. Za psihoanalizu, ipak, nema dvojbe da "misleći subjekt" mora biti prognan (već ga
je izguralo nesvesno) iz lože u filosofskom pozorištu. To, naravno, nije moglo proći bez lomova u
samom subjektu, ionako naprslom. Psihoanaliza, međutim, nikada nije ni pokušavala da zagladi
naprsline na subjektu. Naprotiv, ona ih pretvara u otvorene lomove, ona je diskurs tog subjekatskog
zeva.
2. Naravno, ovde je pretpostavljena i zavisnost analize od prvotnih subjekatskih stanja.
Lakan, istina, kao mlad analitičar (u tekstu u kojemu njegovi tumači traže i, jasno, kako bi drugačije
bilo mogućno, nalaze zrelog Lakana), prepoznaje u prvotnom zasićenju kompleksa "metafizičku
utvaru univerzalne harmonije, mistički ponor afektivnog stapanja, društvenu utopiju totalitarnog
okrilja, sve vrste saletanja izgubljenog raja pre rođenja i najmračniju težnju prema smrti" (Les
copmlexes familaux, Navarin, Paris, 1984, p.35). Psihoanaliza se, nema nikakve sumnje, ne može u
tom pogledu razlikovati, recimo, od metafizike, iako zna da se ne razlikuje, te da je po tome što zna
drugo. Štaviše, moglo bi se reći da psihoanaliza nasleđuje i odražava upravo subjektovu težnju prema
smrti, ukoliko se odista sklonost prema smrti može objasniti "na zadovoljavajući način" činjenicom da
"kompleks, funkcionalna jedinica psihičnosti, ne odgovara životnim funkcijama no urođenom
nedostatku ovih funkcija" (p. 33). A psihoanaliza, zbilja, kao funkcionalna jedinica znanja, odgovara
3
za, naime, hoće da bude subjektivizacija subjekta, njegovo mesto transsupstancije u subjekt.3 Otuda je potpuna obnova, potpuno uspostavljanje istorije subjekta,
prema prvobitnom Frojdovom zahtevu, podjednako, strukturni i konstitutivni
element napredovanja analize, tj. strukturni i obrazovni element same psihoanalize
(kao prakse simboličkog i, čak, nekog oblika simboličkog kao takvog). Uspostavljanje subjekta u njegovoj subjektnosti, mogućnost analize subjekta - koji je, kod
Frojda, i ako bez supstancijalnosti, ipak, nezavisna bit, kao u klasičnoj ontologiji, i
kome, u isti mah, tu nezavisnost omogućuje psihoanaliza - paradoksalno, pretpostavka je mogućnosti psihoanalize. Ovaj rascep, shize, u samoj psihoanalizi, naročito
uočljiv, i raskriven, u teorijskoj psihoanalizi,4 omogućuje joj, zato što je i shize subjekta, da u isti mah bude praksa i učenje o singularnosti subjekta i praksa i učenje
singularnosti subjekta.
Subjektova reinterpretacija vlastite prošlosti, između ostalog i
zahvaljujući paradoksu psihoanalize, seže do "dimenzije koja znatno prelazi
individualne granice",5 rekao bih do sheme subjektnosti, te s one strane
simboličkog, time i s one strane sheme, dakle, do čistog automatizma ponavljanja i,
dalje, do realnog. Prema tome, subjekt je u stanju da reintegriše onu bit koja ga čini
nezavisnim od spoznaje, koja mu daje spoznaju. Štaviše, subjekt svagda mora biti
ta bit (Lakan bi, pre, rekao znanje, znanje koje je subjekt) - po njoj ga i klasična ontologija supstancijalizuje - subjekt, dakle, uvek mora biti ono što (već) nije, što ne
može da bude, što je ispred ili iza njega. No nema mu druge ako, uistinu, jeste bit
nezavisna od spoznaje, koja mu je, pri tome, otkrila tu (njegovu) dimenziju subjektnosti, koja ju je uspostavila.6 Ni teorijska psihoanaliza, dakle, ne može da se odrekne nekog oblika supstancijalizacije subjekta, makar kao nemogućnosti - tako reći
jedina autentičnost koju ona subjektu dopušta jeste ono nema mu druge (koje bi, po
stupnju negativiteta, trebalo razlikovati od načela nužnosti), sve ostalo je diskurs
isključivo manjku subjekta.
3. Psihoanaliza tako, i ne hoteći, dolazi na mesto imaga majke, koji, pokazala je upravo
analitička praksa, čovek traži i u smrti. Lakan čak kaže da je to rodna odlika čoveka (p. 34). Dokaze
nalazi u pogrebnim ritualima. Neki elementi pogrebne prakse, kaže, imaju psihološki smisao
povratka u majčino krilo.
4. Lakan ga, jednostavno, nije krio. Naprotiv, na njemu je, na nemoći psihoanalize (da leči,
da bude išta drugo do diskurs, do psihoanaliza), među ostalim, temeljio, gradio psihoanalitičku zgradu, njenu statičku nesigurnost, koja bi, naravno, magijski, ipak, trebalo da se pretvori u sigurnost.
5. Les écrits techniques de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 18-19. Razume se, preko
individualnih granica tumačenje prevode upravo te granice i to baš zato što je uvek reč o
razumevanju pojedinačnog slučaja, što je, dakle, reč o univerzumu pojedinačnog slučaja. Konačno,
slično, slika bližnjeg, slika sličnog omogućuje, čini pojedinačnost, različitost. Lakan, čak, o sličnom
govori kao o mentalnoj jedinici (Les complexes familaux, p. 42), koja mora biti i jedinica subjekta.
6. No on tada ne bi morao biti nezavisna od sebe bit? Nije, međutim, jasno: šta bi uopšte u
tom slučaju bio. Šta je, najzad, subjekt u realnom, šta je realno subjekta, sem što je nemoguće (koje,
naravno, može biti nemoguće jedino ako je moguće, ako je moguće barem za nekoga ili za nešto)? Da
li takvo nemoguće uopšte jeste? No, zar subjekt/realno nije samo ne-biće? S one strane svake
dvojnosti, svakako, jeste. Po tome bi, jedino, mogao biti ni biće ni ne-biće. Lakan je, izgleda, na svoj
način dakako, ne pokazujući to nedvojbeno, imao u vidu tu formulu. Ali, ona, ipak, i u originalnom
kontekstu, pretpostavlja i biće i ne-biće. I realno podrazumeva simboličko i imaginarno.
4
jedinke na putu k subjektnosti, na putu k Drugom; i nema mu druge je diskurs u
kojemu se objavljuje nužnost, i zato slabost, manjkavost, postojanja Drugog, pa
ipak, diskurs, jedan među inima. Zašto onda psihoanaliza ostavlja, priznaje
subjektu sposobnost istorizacije prošlog u sadašnjosti: zato "što je doživljeno u sadašnjosti",7 zato što se moć pamćenja, te doživljavanja prošlog sastoji u sposobnosti
uma, ograničenoj na sadašnjost, da konstituiše prošlo, ili, ipak, zato što je to prošlo,
i za psihoanalizu, metaforički efekat i, naravno istovremeno, potpora supstancijalizacije subjekta.
Subjekt koji obnavlja, uspostavlja, stvara vlastitu istoriju, koji je,
prema tome, nepotpun, ne-ceo, a iz psihoanalitičke, perspektive on je uvek ne-ceo
(subjekt, uz ostalo, nikada nije on lično i niko drugi i ništa drugo; uvek je, naime,
sin, ćerka, brat, sestra, otac, majka, uvek je vlastiti drugi i drugi drugog; pri tome,
on nema drugog identiteta, nije drugo do ono što jeste i što, u suštini, nije - nema
lažnog identiteta subjekta, jer nema ni istinitog, jer nema ni drugačijeg, konačno, ni
bilo kakvog, subjekta), subjekt pokazuje, zahvaljujući upravo ne-celosti, sposobnost
(re)integracije, i rekreacije odsutnog. Obnavljanje prošlosti pre je, stoga, ponovno
stvaranje odsutnog no što je sećanje na stvarne događaje, čak i ako na mestu realnog događaja treba videti samo predstavu događaja. Ipak, ovo stvaranje, to se ne
sme izgubiti iz vida, stvaranje je stvorenog. Subjekt ne stvara ex nihilo, ne zato što
njegova supstancijalnost nije transcendentalna, no zato što je vlastiti manjak; iz
njega, iz odsutnosti, subjekt i stvara. No to tek treba pokazati.
Manjak subjekta mora biti manjak onoga što prethodi svakom
iskustvu i što u isti mah jeste iskustvo, subjektovo iskustvo sebe (samosvest, očito,
nije neukorenjena), manjak same transcendentalnosti, onaj manjak koji, i u kojem
se, simboličko artikuliše. No zar se tako psihoanaliza, ipak, ne vraća
transcendentalnom koje je ostavila za sobom? Zar ovaj svemoćni manjak ne postaje
transcendentalna kategorija, čak sam transcendentalni subjekt s osloncem, povrh
svega, u realizmu, ponajpre zato što se ispoljava, gotovo krijumčari, u artikulaciji
simboličkog koje pro-izvodi, postavlja u stvarnost.8 Vidi li se ta opasnost dovoljno
jasno u teorijskoj psihoanalizi? Simboličko, nesumnjivo, nije dostatna brana od
metafizike, tim pre što se manjak može pokazati, znati samo po njegovim pretpostavkama, što ono, zapravo, omogućuje artikulaciju i potpuno usvajanje, u suštini,
epifenomena manjka - recimo, materinskog imaga koji se nalazi u osnovi subjektove
težnje prema smrti, koji je pokreće (ova je, opet, okrilje pod kojim je simboličko
mogućno) - i, na neki način, usvajanje praznog totaliteta bića; simboličko nije pouzdana brana od metafizike i zato što ono samo donosi, ontologizuje manjak i konstituiše subjekt kao biće za smrt i time kao subjekt, koji, razumljivo, manjak, tačnije diskurs manjka, ukoliko je poslednji (ili prvi) u univerzumu diskursa koji se
7.
8.
Les écrits techniques de Freud, p. 19.
Moglo bi se reći, isto toliko opravdano, da se simboličko krijumčari, da krijumčari svoju
tvoračku moć, u ispoljavanju manjka, u dijalektici nagona smrti koje je ono efekat.
5
prikrivaju, i ne može da artikuliše, ne može da artikuliše sebe. (Subjekt ima posla
samo s diskursima, mora se zaključiti sledstveno Lakanu; u diskursu, naime, on
otkriva da je uvek neko drugi, to će reći, u diskursu on otkriva jedinu svoju
izvesnost: nije ni onaj koji misli ni onaj koji hoće da bude - prepoznavanje mu više
ne otkriva.) U psihoanalizi on ne može da bude samosvesni subjekt; i kad se saznaje, zapravo, kad se prepoznaje, on je diskurs manjka, čak, čisti manjak, ni nalik
na subjekt filosofije koji sebe postavlja. Postaje li na taj način, pre no samosvesni
subjekt, što, kao diskurs manjka, nikada ne može postati, valja to ponoviti, sposoban da sintetiše vlastitu istoriju, postaje li prazno mesto subjekta i, naravno,
prazno mesto mišljenja subjekta?9
Lakan, uostalom, od početka vidi i pokazuje na sve načine da subjekt
kod sebe nije i kod kuće, tj. da na taj način jeste, čak da jedino tako može biti. Jer,
on se "utoliko više otuđuje ukoliko se više potvrđuje kao Ja".10 To je i razumljivo. Ja
je korelat drugog i obrazuje se u odnosu na drugog, koji je, na neki način, uslov subjektove veze s vlastitim Ja, čak i postojanja onog (dela) subjekta koji se otuđuje.
Psihoanaliza, stoga, ne može ukrepljivati Ja bez posledica upravo po subjekt.11 Ali,
ona inače ne može ništa da učini za subjekt a da ga to što čini i ne otuđuje. Mora
zato sebi vezati ruke da bi bila efikasna, da bi subjekt na njenom mestu (gde je
došao po vlastitu subjektnost), u njenom diskursu govorio, što za teorijsku
psihoanalizu znači bio u strukturnom zevu, te bio na način na koji jedino može biti.
U seminaru Frojdovi tehnički spisi, prvom seminaru (1953 - 1954), Lakan tek
nagoveštava mogućnost prevrata subjekta. No neki elementi budućeg velikog zaokreta već su
naznačeni. Treba ih zato i pomenuti. Prema teorijskoj psihoanalizi subjekt o kojemu govori klasična
filosofija ne postoji - sem u toj filosofiji; nema ga ni u njoj, ako se njeno mišljenje, odista, obrazuje kao
paranojički sistem, drugim rečima, ako potrebu za takvim subjektom strukturira kakva prisila,
najzad, ako je i samo filosofsko mišljenje proizvod subjekatskog manjka.
Doduše, u psihoanalizi se ova logika može okrenuti - u prilog filosofije razume se,
ukoliko njeno mišljenje, paranojički strukturisano, otkriva one objekte koji "manifestuju prvotna,
konstitutivna svojstva ljudske spoznaje: formalni identitet, osećajnu istoznačnost, učestalo množenje
i antropomorfni simbolizam" (Les complexes familaux, p. 79), tj. one objekte čiji odnos prema ličnosti
ne može biti zanemaren ni u filosofiji ni u psihoanalizi, rečju, ni na jednoj mentalnoj ravni, ni u
jednom obliku fikcije, diskursa. Lakan ove objekte nalazi u psihozi, razumljivo, u sleđenim oblicima,
ali stoga i naglašene. Tu vrstu naglašenosti, spram ličnosti, ponekad, ovi objekti imaju i u filosofiji.
No ja sve to pominjem zbog toga što je i psihoanaliza sklona zaboravu zbog kojega optužuje filosofiju.
10. Les écrits techniques de Freud, p. 62. Ukoliko se više potvrđuje kao oblik koji ga, na
neki način, pred-stavlja, u kojemu on i mora biti. Subjekt je iščezavajuće. Ono u čemu se on ispoljava
i u čemu nestaje postaje objekt u svetu objekata. I Ja se objektivizuje i otuđuje u tom svetu. Subjekt,
praktično, ne može da postavi pitanje identiteta, zato što je unapred objektivizovan, ili identifikovan,
kao sin na primer. Ništa ga bolje ne očekuje ni u psihoanalizi, ako to nije spoznaja, uvid da ga ništa
bolje nigde ne očekuje. Istina, psihoanaliza može da mu pokaže koževljevsko čudo, postojanje
diskursa kao čudo postojanja čoveka u svetu.
11. Lakan se, između ostalog, i zbog toga žestoko obrušuje na takozvanu Ja-psihologiju, tj.
protiv onoga što on zove American way u psihoanalizi. I tamo gde je sve, na prvi pogled, svedeno na
Ja, Lakan nalazi neodređenost koja odlikuje subjekt, nalazi subjekt nesvesnog. Doduše, i po
Frojdovoj drugoj topici Ja je usađeno u ono, u nesvesno, Ja je delimično nesvesno. No Lakan, izgleda,
ovde, pre no nesvesnu dimenziju Ja, ima u vidu strukturni zev koji nesvesno raskriva i u kojem je
subjekt implikovan. Nesvesno narušava jasnost, prozirnost implikacija Ja i psihološke i filosofske
misli koja se oslanja na tu prozirnost, nesvesno, naime, otkriva da Ja nije gospodar u vlastitoj kući,
da subjekt ne zna misao koja ga određuje.
9.
6
Govor, tvrdi Lakan, obrazuje subjekt i sjedinjuje ga s drugim,12 mogu
li reći, i s analizom kao drugim (analiza je drugo subjektnosti, to će reći, ono drugo
koje subjektu otkriva, pokazuje njega samog, razume se, pod uslovom ako nema ni
lažnog ni istinitog identiteta subjekta), obrazuje ga, zapravo, simboličko samim tim
što se artikuliše kao ono što pokazuje na nešto izvan sebe, od sebe i što, lakanovski,
ali i hegelovski, rečeno, pre no što je tako obeleženo nije ni postojalo; subjekt, dakle,
obrazuje nemoguća referentnost.13
U opšteprihvaćenoj tvrdnji da je govor posrednik između subjekta i
drugog,14 Lakan otkriva ono što je očigledno, i što do njega, ipak, nije bilo uočeno,
otkriva konstitutivnu važnost principa formalizacije, same sheme formalizacije. S
mesta na koje se on izmakao jasno se vidi da govor nije isključivo ni prevashodno
posrednik između subjekta i drugog, subjekta i analitičara; govor, u prvom redu,
kako Lakan, s razlogom, tvrdi, "pretpostavlja ostvarenje drugog u samom posredovanju".15 Rezultat ovog i ovakvog viđenja mora biti domišljanje, uvid - što najpre
znači raskrivanje svih posledica, učinaka pojave novog označitelja - da se subjekt
može ujediniti s drugim zahvaljujući mogućnosti modelovanja koja je sadržana i
prizvana u formalizaciji, pre no u samom ostvarenju drugog u tom posredovanju.
Subjekt, i to je ovde važno, u tu dimenziju neprekidno odlazi,16 prelazi kao biće
kojemu je potreba za formom svojstvena, kojemu, stoga, ona (forma) predstoji, kako
bi valjalo zaključiti iz njegovog primarnog i, da li, odnekud samorazumljivog
prepoznavanja u ogledalu, to će reći, iz njegovog prepoznavanja ulaska u formu,
prepoznavanja subjektivizacije oblika. U toj dimenziji se subjekt zamenjuje sa drugim, što je, na izgled, suprotno njegovom singularitetu, no što njegovu pojedinačnost
potvrđuje; princip formalizacije nije narušen, uvek, naime, ostaje zahtev (kao znak
jedinosti) za zamenom sa drugim, koji je drugi onog jednog, drugi koga on proFunkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983. U
kasnijim seminarima odnos govora i subjekta biće predmet Lakanove posebne pažnje. Posebno će,
kasnije, o tom odnosu biti govora i u ovoj knjizi.
13. Ovo, naravno, nije Lakanov zaključak, ali jeste u duhu njegovog propitivanja,
istraživanja, isticanja, dubljenja neodređenosti, onoga što je ne-rečeno, dakle, jeste (lakanovsko)
zazivanje, objavljivanje onoga što je u ne-rečenom rečeno, pokušaj gledanja na stvar s mesta s kojega
se obično ne gleda. Kopernikanski obrt psihoanalize se, ponajpre, i pokazuje u premeštanju gledišta
(sa njim se, hteli to mi ili ne, preseljava i objekt gledanja) izvan ograničavajućeg opsega modela
mišljenja, u ovom slučaju, evropske kulture.
14. Subjekt je, naravno, u ovom slučaju prevashodno tehnički termin. Uostalom, Lakan ga
tako često i upotrebljava. No i tehničke termine, pa i simbole svojih matema, po pravilu, Lakan upotrebljava u senci diskursa neodređenosti, čak kao znakove tog diskursa, što znači da je strukturni zev
subjekta ako ne pretpostavljen ono uvek pozvan (kao odsutno) i u mišljenju ovakvih odnosa; pozvan
je u matemama i grafovima koji formalizuju, na primer, neka subjekatska stanja.
15. Les écrits techniques de Freud, p. 59. Govor se, naravno, okačinje o drugog, identifikuje
ga kao drugog. Tako on subjektu omogućuje da se sjedini s drugim. Jer, suštinski "element ostvarenja drugog je to što nas govor može sjediniti s njim", što nam tako obezbeđuje dimenziju u kojoj
inače stalno prebivamo, što nam tako jamči subjekatsku dimenziju.
16. Lakan upotrebljava izraz se dйplacer, koji još znači promeniti mesto, poremetiti se,
udariti drugim pravcem, promeniti smer. Neka od ovih značenja otkrivaju šta se doista zbiva sa
subjektom. Ne treba ih, stoga, zanemariti.
12.
7
izvodi, ostaje težnja prema...Drugom. Lakan na mestu razmene vidi Velikog Drugog
(Autre); jedino se tu subjekt i može prepoznati, na mestu na koje svaki subjekt dolazi po vlastiti identitet.17
Za Lakana je odnos subjekta s drugim bitan u prvom redu zato što u
sebi sadrži, što raskriva "temeljni, prvotni element poricanja",18 istina, pod uslovom
ako se u tom odnosu ispoljava subjektova iskonska želja, želja ni za čim, ili želja
želje. Ovaj je uslov presudan, prosto zato što je želja osnov Lakanovog prevrata
subjekta, te post-filosofije koju taj prevrat podrazumeva i koju Lakan artikuliše.19 A
može li ona da bude neosetljiva na mnesičke tragove koji izbijaju na površinu u
odnosima s drugim, koji se pokazuju u shemi odnosa subjekta i drugog, koji, čak,
nikad i nije pravi drugi? Ovde je važno imati u vidu da žrtve mehanizma poricanja,
na različitim ravnima realnosti, a to znači u raznim egzistencijalnim prilikama,
mogu biti, i jesu, i subjekt i drugi, subjekt čim pokuša da se ispolji. A ispoljava se u
organizovanom diskursu u kojemu je on (subjekt) predmet poricanja.
Drama subjektovih odnosa sa drugim počinje, čak se i uobličuje kao
drama (čija se intriga neprekidno drži određenih elemenata, ali i redosleda
zbivanja), u dubokoj disimetričnosti dualnih odnosa edipovske strukture, u
razaznavanju odatle da je drugi drugo, da je to drugo nedostupno. Lakan veli da se
subjektovi odnosi s majkom razlikuju od odnosa s ocem. No, s obzirom na iskonsku
želju subjekta, nesumnjivo, incestuoznu želju, ovde je bitnije, što je Lakan propustio
da pomene, da se u edipovskoj strukturi aktualizuje prvotni element poricanja u
17.
U ovom prepletu odnosa mogućno je, s razlogom, prepoznati i buberovsku varijantu Ja,
njegovog konstituisanja; ona se, možda, i nalazi u pozadini Lakanovog domišljanja. Ipak, ishod tog
skrivenog sučeljavanja, interakcije mišljenja koje uvek radikalizuje drugo, čisto je lakanovski: odnos
Ja i drugog odslikava "odnos subjekta sa drugim njim samim" (navedeno delo, p. 64), dakle, odslikava odnos subjekta sa sobom koji nije nigde.
Ne znam, u stvari, da li je Lakan tada, 1954, kad je izgovorio ovu odrednicu,
poznavao neki Buberov spis u kojemu se nešto slično nalazi; uostalom, takvu je odrednicu mogao da
pročita i drugde. Na kraju, to nije ni važno. Nije bilo važno ni za Lakana. Filosofsko polje i filosofiju
on je uzimao kao nešto što mu je posve prirodno pri ruci. S tog, ili s nekog drugog razloga, tek on
često ne navodi odakle i šta je uzeo, citirao; ne navodi izvore, u čemu njegovi tumači, među ostalim,
prepoznaju duh lakanizma.
Lakan veli, i to je ovde bitno s obzirom na moguće efekte, da je subjektov odnos
prema drugom njemu samom, prema bližnjem suštinska struktura ljudske naravi, ljudskog svojstva,
koje je, očito, bez postojane realnosti. Štaviše, ljudskom biću njegovo svojstvo, ljudsko svojstvo dolazi
spolja. Psihoanaliza će ustvrditi, i u tome nije bila ni sama ni prva, da to svojstvo ljudskom biću
dolazi od jezika. Sama, međutim, tvrdi da čovek govori ukoliko odgovara jeziku. Na taj način je čoveku, ipak, ostavljena izvesna autonomnost. On može jeziku da odgovara samo ako čuje šta mu jezik
kaže. No može se takođe reći da jezik od čoveka, kao odgovor, prima svoju poruku u izokrenutom
obliku. Bilo bi to lakanovski.
18. Navedeno delo, p. 72. U poricanju se integriše njegovo Ja, i Ja drugog. Važnije je,
međutim, da je poricanje, negativitet prirodna i subjektu neophodna okolina; on mora biti subjekt
procesa poricanja da bi uopšte uspostavio neke odnose koji ga održavaju u njegovoj subjektnosti,
recimo važan odnos sa Ja-idealom. Subjekt, naime, sa Ja-idealom može da uspostavi odnos samo u
izokrenutom vidu.
19. Termin post-filosofija sve češće se zamenjuje izrazom postmodernistička filosofija, ili
meka, slaba misao. Lakanu, njegovom shvatanju želje, te načinu mišljenja uopšte, pristaje i ta odrednica.
8
svoj njegovoj dramatičnosti.20 Subjektov odnos s majkom povrh toga što se razlikuje
od odnosa s ocem zahteva i poricanje oca, koje je potrebno kao osnova, neizbežne
svakako, dimenzije mogućnosti, i ništa više, autonomije subjekta. Zato, naravno, i
sam subjekt postaje žrtva tog istog poricanja. On ne može poreći oca, princip
realnosti, a da unapred, pre no što je i počeo da nastaje, ne naruši vlastiti integritet,
štaviše, a da ne ošteti mogućnost tog, i bilo kakvog, integriteta.21 Praktično, subjekt
ulazak u svet iščitava (i ispisuje) u inhibiciji subjektnosti i kao tu inhibiciju. Iz edipovske strukture je jasno da subjekt može računati jedino s mogućnošću
subjektnosti koja zauvek ostaje samo mogućnost. Nikada, zapravo, on nije unutra,
nikada ne dobija stvarnu mogućnost da bude, nikada zato i nije drugačije do tako
što nije. Ali, subjekt, paradoksalno, mada je taj paradoks u prirodi njegove
ekscentričnosti, mora lično da overi, autentifikuje to svoje stanje, da autentifikuje
vlastitu nemogućnost. Lakanova tvrdnja valjda i znači, nesumnjivo je, iz nje se
nešto tako može zaključiti, da subjekt potvrđuje izvornost analitičke rekonstrukcije
njegove istorije, njegove subjektnosti; on je prinuđen da je potvrdi, overi upravo s
razloga s kojih se i našao u tom stanju. Nije, ipak, jasno, i teško da bilo kako to
može biti, odakle on zna zakone analitičke rekonstrukcije (ako nisu i zakoni
subjektnosti), kako može da zna (vlastitu) subjektnost, ako nije (tradicionalni)
samosvesni subjekt. Je li subjektu za analitičku rekonstrukciju dovoljno znanje koje
mu pribavlja, na primer, princip homeostaze? Možda njegova subjektnost, znanje
koje je subjektnost, i nema potrebu ni za kakvim znanjem koje ne bi bilo ona sama?
Subjekt mora imati nekakvu predstavu (predstavu samosvesnog
subjekta, i ona je nesvesna22), neku šifru iz koje saznaje da je on to što se u psihoanalizi uspostavlja (kao njegova istorija, kao njegova subjektnost) - što psihoanaliza
uspostavlja, što jeste psihoanaliza. Za tu šifru psihoanaliza može biti podesan ključ.
(Za sada, uostalom, drugog i nema, nema prikladnijeg, ni boljeg.) Ovo znanje, opet,
pretpostavlja neki oblik (neka i nesvesni) teorijskog koncepta, te subjektovu
sposobnost interpretacije prema tom konceptu, subjektovu metodičnost; ovo znanje
podrazumeva sve što implikuje ideja transcendentalnog subjekta. Nije od nje daleko
ni psihoanalitičko razlikovanje, koje je sprovedeno i u kantovskoj tradiciji, subjekta
i onog što se označava zamenicom ja. Lakan, međutim, veli da nas psihoanalitičko
20.
Aktualizuje se on u tom vidu i, može biti, s istom snagom u psihoanalizi, u kojoj subjekt
nalazi svoju želju i, što je, barem isto toliko važno, želju analitičara, "koja nije takva da se može
zadovoljiti dualnom referentnošću" (Le transfert, Seuil, Paris, 1991. p. 82), koja, dakle, nije samo
želja drugog. želja analitičara sadrži, naime, nešto intrapersonalno. Po tome bi ona trebalo da bude
želja psihoanalize, te želja s kojom se subjekt suočava, znao ili ne znao.
21. Motivi poricanja oca svakako su isprepleteni sa subjektovom težnjom prema smrti,
možda od nje nisu ni odvojivi. Poricanje oca, sigurno, utire put toj težnji, ako već nije, na edipovskoj
ravni, efekat dijalektike nagona smrti.
22. U teorijskoj psihoanalizi je mogućno dopustiti i razabrati (bez obzira na jezičku prirodu
nesvesnog) postojanje nesvesnog diskursa, koji, na izvestan način, posreduje i zna diskurs svesti, koji
je s diskursom svesti u interferentnom odnosu. Razumljivo je onda da je taj nesvesni diskurs krivac
svih promena u diskursu svesti. Ali, moralo bi biti i razumljivo (u filosofiji svakako) da diskurs svesti
to mora uzeti u obzir.
9
iskustvo "ja" "suprotstavlja onoj filosofiji koja proizilazi neposredno iz cogito-a",23
što je, i za samog Lakana, tek delimično tačno. On, ipak, pretpostavlja postojanje,
doduše, Lakan veli, ispoljavanje, simboličke matrice "u kojoj se ja sedimentuje u
prvobitnom obliku",24 koji onda mora biti oslonac svih mena Ja, njegove nepostojanosti.
Ispoljavanje simboličke matrice i sedimentacija ja elementi su
strukturne funkcije nesvesnog. No iz ponešto radikalizovane perspektive
Lakanovog koncepta, jasno se pokazuje da je simbolička matrica ujedno i matrica
nesvesnog; naime, kao nesvesno, pre simboličkog ono nije ni artikulisano, a simboličko jeste odmah. Jeste odmah i nesvesno. I dalje, simboilička matrica na ovom
nivou korenspondencija (poslednji, tj. prvi nikad ne dosežemo) spada u objektivnu
realnost, ali i u onu realnost koja nema fenomenalnu ravan, nema odraza u ogledalu, rekao bi Lakan; simbolička matrica, naime, raskriva (i, da li, uspostavlja,
omogućuje da se uspostavi - sledstveno Lakanovom shvatanju simboličkog tako bi
valjalo zaključiti) postojanje čiste predmetnosti, realnog (koje, valjda, tako jedino
možemo i znati, svejedno, makar samo kao mogućnost), simbolička matrica
garantuje nemoguće vlastitim postojanjem.
Ogledanje, ogledalna slika i dete pred ogledalom elementi su
strukturalnog modela vremenitosti subjekta (shema je ista u svim ključnim
situacijama subjektivacije subjekta, isti je i ishod25), elementi su i uslov dramatizacije ispoljavanja simboličke matrice, u meri u kojoj ova prirodna scena proizvodi
odgovor u malom biću (na kantovska pitanja koja je simboličko u njemu i za njega
postavilo). Ali, da bi taj odgovor bio moguć mora biti nemoguće realno. Drugim rečima, ako je realno oduvek već tu, i simbolička matrica je oduvek već tu (stadijum
ogledala je samo posreduje stvarnom svetu, prikazuje je svetu - i u svetu koji je
artikulisan zahvaljujući toj matrici). Za ljudsko biće realno je koncept koji mu omogućuje da govori o ispoljavanju simboličke matrice i, nadalje, o sedimentaciji ja, u
krajnjem slučaju, o njegovoj (bića) diskursnosti. No isto tako mogu ustvrditi da
23.
Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom
iskustvu, Spisi, str. 5. O kartezijanskom subjektu u teorijskoj psihoanalizi u ovoj knjizi će biti posebno reči. Za razumevanje suprotstavljanja psihoanalitičkog iskustva i kartezijanske filosofije
dovoljno je istaći razliku između frojdovske sumnje, koja pretpostavlja nesvesnu misao, i sumnje kartezijanske filosofije u kojoj se subjekt nalazi i otkriva kao subjekt. Nesvesno ne jamči subjektu ništa
do da nesvesna misao postoji na rubovima označitelja, u međama između diskursa.
24.
Navedeni tekst, str. 6.
Nije drugačije ni i u filosofiji, kod Sartra i Hajdegera recimo. Pominjem samo njih dvojicu zato što
se efekti njihovog mišljenja subjekta, na ovaj ili onaj način, neposredno prepoznaju kod Lakana.
Doduše, mogućno je ustvrditi i da Lakan, iz perspektive teorijske psihoanalize, odgovara na ista
pitanja na koja su odgovarali Hajdeger i Sartr. Temporalnost Lakanovog subjekta, na primer,
implikovana u navedenom modelu, najbliža je temporalnosti Hajdegerovog bića za smrt i Sartrovog
subjekta koji nije svoje prošlo zato što je bio svoje prošlo, iako je artikulisana nezavisno od Hajdegera
i Sartra. Doduše, isto, ili gotovo isto, što i Sartr, verovatno i imajući na umu njegovu formulaciju,
Lakan, kasnije, izriče tvrdnjom da je istorija prošlost "ukoliko je istorizovano u sadašnjosti - istorizovana u sadašnjosti zato što je proživljena u prošlosti" (Les écrits techniques de Freud, p. 19).
25
10
simboličke matrice nema izvan njene aktualizacije; ona je čisti nedostatak, čak čisti
negativitet, ili barem njegov efekat - po tome je i sama realno; po tome je i s one
strane rada nesvesnog.
Simbolička matrica se ispoljava, aktualizuje (iz realnog i sa njim, kao nemogući
označitelj, nemogući subjekt realnog, koje postavlja u vlastitoj aktualizaciji, koje je
aktualizuje u njenoj aktualizaciji; simbolička matrica, zapravo, postavlja u
stvarnost ono što nju postavlja u stvarnost - valjda stoga i jeste "maska nagona
smrti"26), simbolička matrica se ispoljava u trenutku subjektovog poistovećenja sa
svojom slikom, dakle, u trenutku subjektovog usvajanja forme svake forme, te sebe
samog, rečju u trenu (koji ne prestaje) ispoljavanja protivurečja istog, rađanja, na
trasi automatizma ponavljanja, označitelja subjekt, u trenu njegovog usvajanja,
prepoznavanja protivurečja istog. Lakan zato stadijum ogledala razumeva kao "preobražaj koji se zbiva u subjektu kad usvaja sliku".27 Valja uočiti da subjekt jeste i
pre tog preobražaja. Konačno, nešto mora postojati da bi se imalo šta preobraziti.
No ovde je važno da vreme ispoljavanja simboličke matrice, bez obzira na
temporalnost subjekta u psihoanalizi, praktično, nije mogućno utvrditi, da ono i ne
postoji kao neko referentno, istorijsko vreme, čak ni u stadijumu ogledala, gde ga
Lakan nalazi, i to u tačno određenom dobu života.
Shema subjektovog "usvajanja" subjektnosti u teorijskoj psihoanalizi,
na izgled, posve je ista kao i ona iz tradicionalne teorije samosvesti: Ja = Ja; subjekt
= subjekt, bez obzira na to što ga nema tamo gde bi trebalo da se nalazi i u vreme
kad bi trebalo da se tu nalazi. Scenario pokretanja sheme je različit. Razlikuju se i
veličine (znanja) koje ispunjavaju jednačinu Ja = Ja. Može li onda rezultat ostati
isti? Subjekt teorijske psihoanalize zna nesvesno. Stoga je za njega pitanje da li je ja
= ja, da li sam ja = ja, koje samosvesni subjekt mora da postavi, iako još ontološko,
u suštini, pitanje funkcije simboličkog sistema koji ga konstituiše kao subjekt. U
stvari, subjekt teorijske psihoanalize - i kad je reč o ontološkim osnovama postavlja (istorično) pitanje kako sam to ja = ja, kada, gde? Ne treba, naime, izgubiti iz vida da Lakan govori o preobražaju koji se zbiva u realnom subjektu kad
usvaja svoju sliku, kad, zbilja, postaje subjekt, Lakan, dakle, bez obzira na
naglašeni intelektualizam, te konstrukcionizam koji mu je svojstven, govori o istorijskom vremenu i, implicite, o istoriji realnog subjekta, s kojim psihoanaliza, kao
praksa, isključivo i ima posla. Ali, to znači i da nekakav subjekt - možda bi trebalo,
26.
Maska nagona smrti je i psihoanaliza, i po istoj shemi. Ona subjektivizuje subjekt koji
nju promoviše u psihoanalizu, i sve to zahvaljujući zaštiti nagona smrti, protiv kojega, navodno, psihoanaliza radi, protiv kojega bi, kao tehnika lečenja, iz humanističke perspektive, čak i kao diskurs,
trebalo da radi. Lakan, razume se, ne misli tako, ali ne samo zato što život ne želi da ozdravi, no zato
što psihoanaliza ne želi da on ozdravi, što psihoanaliza ne može da želi nešto drugo do (vlastiti)
nedostatak, sebe samu. To, naravno, ne znači da ona zbog nečega ne zna da ne može sebe da označi.
27. Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom
iskustvu. Ovde bi trebalo pomenuti da dete svoju sliku vidi, praktično od rođenja, s prvim svojim pogledom, u majčinom licu, kako se tvrdi u jednoj grani, klajnijanskoj, psihoanalize, što, zacelo, nije
neispravno, iako je tu uzeta u obzir samo jedna dimenzija vremenitosti pogleda.
11
prosto, reći: subjekt - prethodi činu subjektivacije, da kažem paradoksalno;28
nekakav subjekt, dakle, prethodi aktu nesvesne samosvesti, nastajanju samonesvesnog subjekta. Razume se, prema tradicionalnoj teoriji samosvesti29 tako što je
nemogućno. Ja, misli se u ovoj teoriji, postavlja sebe apsolutno. No, s one strane
vremenitosti, bez koje psihoanalize, svakako, nema, moglo bi se reći da i samonesvesni subjekt sebe postavlja apsolutno?
Stadijum ogledala, i u tom pogledu, ima egzemplarnu funkciju, "zato
što otkriva izvesne odnose subjekta sa njegovom slikom kao Urbild Ja",30 te odnose
subjekta sa njegovom odsutnošću, rečju, zato što, u shematskom obliku, otkriva
obrazovne elemente subjekta: manjak i predujmljivanje nadopune tog manjka;
otkriva, prema tome, i projekt dramatične budućnosti subjekta. Stadijum ogledala,
uz to, obeležava, otelovljuje trenutak dijalektizacije i podruštvljenja subjekta,
stadijum ogledala je jedan prizor te dijalektizacije, koji, međutim, nije posve čist,
razbirljiv i koji Lakan, ipak, odgoneta, delimično makar, u kontekstu i ključu
tradicionalne teorije samosvesti, ali i u kontekstu i ključu empirijskih izvora
pozitivne nauke. Iz sedimentovanog Ja u prvotnom obliku, iz kojega je odista "pre
no što se objektivizuje u dijalektici poistovećivanja sa drugim"31 mogućno izvesti Jaideal, Lakan izvodi i neku vrstu autonomije Ja, instance koja "nikad nije svodljiva
na samu jedinku".32 To je, valjda, i jedini put da on na tako što i pomišlja. Reklo bi
se, istina, da se, ponekad, i kolebao:"...vrlo je teško odrediti Ja kao autonomnu
funkciju"33. Kasnije, međutim, takve ga sumnje neće uznemiravati, neće ni postavljati takvo pitanje, ne barem pitanje autonomije Ja kao trajne, nepromenljive psihičke instance. Doduše, moglo bi se reći da se o tome više nije ni mogao pitati zato
što je očigledno da neka vrsta autonomije Ja u strukturi subjekta proizilazi iz suštinske nepostojanosti toga Ja, dakle, iz negativiteta koji ga neposredno podržava i
na koji se, na negativitet kao takav, Lakan oslanja u svojoj teoriji subjekta. Nepostojanost je, to treba istaći, svojstvena instancama imaginarnog gde je Lakan
smestio i Ja. Uz to, on je, ipak, morao priznati da Ja u analizi i u velikoj filosofskoj
tradiciji ima funkciju nepoznavanja, funkciju još jedne, za samog Lakana, naravno i
28.
Neće, naravno, biti prvi put da se u ovoj knjizi, za razjašnjenje onoga što mora ostati
mutno, oslanjam na nedorečenost paradoksa. Uostalom, imam za to barem dva razloga: Lakanovu
sklonost paradoksima i, pre svega, veliku informativnu vrednost paradoksa. Ne treba zanemariti ni
slobodu uznačenja koje upotreba paradoksa pretpostavlja i zahteva.
29. Po Fihteu na primer.
30. Les écrits techniques de Freud, p. 88.
31. Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcija Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom
iskustvu, str. 6.
32. Navedeni tekst, str. 7.
33. Les écrits techniques de Freud, p. 76. U stvari, teško da je ovde odista reč o kolebanju.
Lakan je od početka bio svestan nepostojanosti Ja, koje se, pre no što potvrdi svoj identitet, meša sa
slikom "koja ga oblikuje, ali i prvotno otuđuje" (Les complexes familaux, p. 45). Tu će neodređenu
strukturu, veli Lakan, Ja sačuvati i neprestano ispoljavati zavisno već od konteksta u kojem se
artikuliše. Konačno, autentičnost, autonomnost Lakan i ne može drugačije da misli do kao varijante
diskursa gospodara, tj. varijante izvesnosti, koju tradicionalno filosofsko mišljenje ustanovljuje i koju
postfilosofija razgrađuje.
12
za njegovu teoriju subjekta, značajne, psihičke konstante.
Autonomija Ja, i kao promenljive instance, zavisi od situacije subjekta,
koju "suštinski karakteriše mesto u simboličkom svetu, drugačije rečeno, u svetu
govora."34 Ovo mesto je, pre svega, svagda dato - subjekt, zato, ukoliko jeste jeste u
simboličkom. No, to mesto je, potom, svagda i promenljivo - subjekt se uvek nalazi
na drugom/istom mestu.35 Govor ima svoju istoriju i svoju geografiju. Zato i
određuje subjekt, barem dvostruko, načelno (po tome što je govor) i kao pojedinačni,
stvarni govor (kao iskaz i iskazivanje). Od ovog ili onog lanca označitelja, od strukturnih veza lanca, zavisi i subjektov odnos prema imaginarnom i realnom. Objektivnost tog odnosa i samog subjekta predujmljuje sistem odnosa u lancu označitelja;
u lancu je, kao njegov strukturni zakon, ona uvek unapred upisana. Objektivno,
dakle, postoji samo taj sistem odnosa, koji, treba li to reći, svaki novi označitelj u
lancu prestrukturira. Valja iskoračiti i naredni korak, Lakan ne bi mogao imati
ništa protiv takve radikalizacije mogućnosti njegovog mišljenja, i ustvrditi da objektivno postoji jedino ono što ne postoji - simbolička shema. Naravno, simboličke
sheme nema bez subjekta (bez onoga za koga je ona simbolička shema). Psihoanaliza ne sme da zaboravi taj korektiv svoga mišljenja. Konačno, ona i nema
smisla ako ga ne uspostavi i ne održi, ako sebe ne zna kao tu shemu koja se, u neku
ruku, preontološki postavlja, koja sama nema smisla.
Subjekt nema homogenu strukturu. Lakan je to odmah znao. U
psihoanalizi i prema psihoanalizi subjekt, sem kao patološka tvorevina, i ne može
biti homogen, naročito ne u teorijskoj psihoanalizi, već stoga što je Ja funkcija
imaginarnog i posebno stoga što subjekt ni simboličko potpuno ne izražava. Taj
preostatak, taj subjekt s one strane, izvan simboličkog, Lakan je uglavnom, začudo,
zanemario, iako je znao da govor nikada ne uspeva da posve izrazi biće subjekta.36
Govor zahvata i strukturira izvesne odnose, recimo odnose subjekta i
34.
Les écrits techniques de Freud, str. 95.
35.
U govoru se, moglo bi se reći, ponavlja situacija subjekta pred ogledalom, tj.
dramatizuje se suparništvo subjekta sa sobom koji se oformljuje i pokazuje u ogledalnoj situaciji.
Naime, ogledalna slika omogućuje, tačnije, posreduje subjektu identifikaciju sa vlastitim telom, sa
onom jedinstvenošću (tela) koju slika prikazuje. Istovremeno, ta identifikacija strukturira subjekt
kao suparnika upravo njemu samom.
36.
Navedeno delo, p. 125. Još je čudnije što se nije pitao šta znači ta tvrdnja za njegovo
učenje o simboličkom, za teoriju označitelja, te za mogućnost prevrata subjekta, koji je pripremao. Je
li uopšte bio svestan njenog useka u simboličko, u njegov determinizam? Teško je prevideti da iz
perspektive navedene tvrdnje s one strane simboličkog ostaje sama bit subjekta, ono po čemu on jeste, po čemu ga čak simboličko određuje, što očekuje simboličko i što od njega simboličko očekuje. Je li,
onda, makar jezgro subjekta homogeno? Kakvo je to jezgro što ostaje simboličkom nedostupno? Mora
li se teorijska psihoanaliza, da bi izašla iz ćorsokaka koji je na pomolu, na kraju, zadovoljiti nekim
oblikom transcendentalnog subjekta?
Odgovor na ova pitanja, za sada, mogu odložiti i odustajanje od daljeg propitivanja
zakloniti iza paradoksa govora, koji ne može bez ostatka ni sebe da izrazi; ovaj je paradoks u prirodi
simboličkog; manjak se, u suštini, ne može drugačije ispoljiti do kao manjak. U svemu što on gradi ta
se strukturna dimenzija prepoznaje. Najzad, samo se minus-konstitutivna diferencija i može pokazati. Apsolutno celo je filosofsko ništa.
13
drugog. Njegova sinhronijska i dijahronijska dimenzija, bez obzira na
hermeneutičke nedoumice, ipak, ima granice. Deo istine mu mora biti skriven. No
zahvaljujući strukturaciji u govoru, simboličkoj razmeni, veli Lakan, mogućno je
identifikovati subjekt - izgleda, po istom načelu po kojem ga identifikuje tradicionalna teorija samosvesti.
Subjekt, kaže Lakan, "vidi svoje biće u odrazu ako ga usporedi s drug37
im", ako odraz uporedi s drugim. Razume se, taj odraz mora biti zahvaćen i
određen simboličkom razmenom, on je, čak, ono što se razmenjuje. Razumljiva je, u
tom kontekstu, i Lakanova odrednica nesvesnog kao diskursa drugog. No ovde je
važno da razmena (formi), zavisnost subjekta od samog čina simboličke razmene,
unapred osujećuju povratak tradicionalnoj teoriji samosvesti.
37.
Navedeno delo, p. 145.
14
EKSCENTRIČNOST SUBJEKTA
Svest o sebi subjekt dobija od želje, dobija je u željenju, nesumnjivo,
kao svest, tj. preontološko znanje želje – svest o sebi subjekt stiče s prepoznavanjem
želje (za drugim) i s prepoznavanjem svoje želje u želji drugog, koji (njegovo telo) posreduje, potura subjektu izvorno prepoznavanje želje, omogućuje mu, navodi ga da
razume i usvoji njeno preontološko znanje, da otkrije, prepozna načelo, potrebu,
shemu prepoznavanja, svejedno što je on (drugi) u tom procesu stvarni objekt i
uzrok želje, što je u željenju implikovan i kao stvarni drugi. Dakle, u trenutku
prepoznavanja želje, svake želje i svaki put, i iz tog prepoznavanja, "kod ljudskog
bića se izdvaja svest kao svest o sebi".1
Ljudsko biće s prepoznavanjem želje asimiluje i telo drugog (asimiluje
drugo, razliku, sebe kao drugog, samu drugost, funkciju simboličkog, te sposobnost
suđenja) i prepoznaje se kao telo i njegova shema u granicama koje određuje samosvest rođena iz želje. No te granice dovode u pitanje i želju i samosvest koju ona
(sokratovski) porađa. Očito, frojdovska, samosvest ne ograničava to što ljudsko biće
od sebe i sveta prima kao vlastito bivstvo, kako su savremeni filosofi skloni da je
protumače; ona je, ovde valja imati na umu Lakanovu bliskost Hajdegeru, izraz i
efekat tog ograničavanja, koje se uvek kao prvi put dešava, izraz konačnosti ljudskog bića, manjka bivstva, dijalektike nagona smrti.2 Može se to videti tek iz dijalektike želje, koja je (želja) kod Lakana, ipak, hegelovska svest o sebi (Lakan dijalektiku prepoznavanja, implicite, izjednačuje, stapa s dijalektikom želje) i kojoj je
inhibicija svojstvena.3
Les écrits techniques de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 169. Subjekt, međutim, drugog kao
takvog (ono biće koje prepoznaje kao drugog) unapred već zna i traži, i u sebi. Zna (nesvesno) temeljni manjak bivstva. Ne pokazuje li to i čovekov poseban, ritualan odnos prema vlastitom telu, koji se
(odnos), veli Lakan (L'agressivité en psychanalyse, Ecrits, Seuil, Paris, 1966, p. 104-105), ispoljava u
obredima tetoviranja, prorezivanja, obrezivanja kod primitivnih društava, te u nekim oblicima i
upotrebama mode kod savremenih društava kao vidovima postizanja onog iluzornog jedinstva koje
subjekt otkriva u stadijumu ogledala. Prepoznavanje želje, kao ispoljavanje i prepoznavanje manjka
bivstva, unapred demontira tu iluziju, ali i omogućuje subjektu da predstavi (i iskaže) to prepoznavanje, time i sam manjak bivstva.
1.
2.
Iz te perspektive agresivnost u fantazmima dece na primer (kod sasvim male dece, od
druge do pete godine, česti su fantazmi o otkidanju glava ili paranju stomaka; ove fantazme prate i
igre čija destruktivnost nije mogla ostati nezapažena), mogućno je, makar na ontološkoj ravni
njihovog smisla, razumeti kao izraz istovremenog usvajanja i odbijanja otkrića manjka bivstva, te
kao svojevrsno overavanje identiteta u tom manjku.
3.
U filosofiji značaj želje nije bio nezapažen. Spinoza je, čak, ustvrdio, Lakan ga navodi, da
je želja suština čoveka. Na tome se, manje-više i ostalo. Problem želje je morao sačekati psihoanalizu
(i Lakanovo poznavanje Koževljevog tumačenja želje kod Hegela) da bi se s mesta želje pokazalo
prazno mesto subjekta i prazno mesto filosofije. U tradicionalnoj teoriji subjekt je, što traje od Dekarta, izjednačavan s nematerijalnom supstancom, tj. sa subjektom unutrašnjih stanja, u koja bi upravo
prema toj teoriji, valjda, trebalo da spada i želja, iako neprepoznata kao konstitutivni činilac subjektnosti.
15
Prepoznavanje želje omogućuje, priprema, posredno, i označiteljsko obrazovanje subjekta, koje (obrazovanje) postaje znak za projekciju želje napolje, čime
otpočinje "nemogućnost bilo kakve ljudske koegzistencije".4 Projekcija, ma kakva da
je, sapliće drugog, tako recimo što mu stavlja do znanja da, na neki način, polaže
pravo na njega. Istina, ova patologija postojanja, bez obzira na to koliko može biti
dramatična, omogućuje subjektu da ostane na putu, da se odazove na poziv manjka,
što znači da ostane nasvagda otvoren subjektivizaciji. Ali, na taj način subjekt
pristaje da učestvuje u opasnosti s kojom je suočen, zabranjujući sebi, za uzvrat, "u
simboličkom ili sublimisanom obliku", pristup realnosti.5 Za Lakana, međutim,
konstituisani subjekt je mrtvi subjekt. Od takvih izgleda, doduše, on je unapred
spasen već stoga što se, "hvala Bogu", svagda, na ovaj ili onaj način, nalazi "u svetu
drugih koji govore" i time u simboličkom svetu, u kojemu se i želja i njeno
zadovoljenje artikulišu i, najzad, zato što nikada i nema pristup realnosti, ni mestu
gde bi konačno bio konstituisan – takvo mesto i ne postoji. Subjekt, naime, svoju
želju zadovoljava, Lakan kaže realizuje (réalisé), u drugom i zahvaljujući drugom,
koga, takođe, kao drugog, drugi subjekt, konstituiše simboličko. U stvari, želja,
budući želja želje, nikada se i ne zadovoljava.
I samosvest koja proishodi iz želje pretpostavlja subjekt - objekt model,
dakle, model odnosa tradicionalne samosvesti. No i ako ne može bez tog modela,
samosvest koju rađa želja ne poriče objektu subjekatsku nezavisnost. Time ujedno
priznaje da je i ona efekat te nezavisnosti, priznaje svoju uslovljenost, relativnost;
jedinstvenost, svoju i onu objekta/subjekta, svodi u okvire datog diskursa. Lakan
izričito kaže da je subjekt "ono što je u razvoju objektivizacije izvan objekta",6 ono
što se ne zahvata u linearnim (komunikativnim) odnosima, kakve je ustanovila
nauka. Mora onda biti i izvan odnosa s drugim, koji – budući da je u svakidašnjici
nužno zahvaćen procesom objektivizacije, i svagda prisutne naučne slike sveta7 –
4.
Les écrits techniques de Freud, p. 193.
Les complexes familaux, Navarin, Paris, 1984, p. 91. Lakan, treba to naglasiti, ima ovde
u vidu pojavu simptoma, koji u subjektu (i za subjekt svakako) predstavlja onaj trenutak njegovog
iskustva u kojemu se on (subjekt) ne prepoznaje. Simptom, dakle, razdvaja, komada ličnost. Od te
opasnosti subjekt se brani, pokušava da se brani tako što pristaje na opasnost, što učestvuje u njoj.
Razume se, on tako prihvata simptom i njegovo posredovanje, oblikovanje stvarnosti.
5.
Les écrits techniques de Freud, p. 218. Objekt o kojemu ovde Lakan govori nije, razume
se, bilo kakav objekt iskustva, realni objekt, ponajmanje redukovani objekt nauke. "U krajnjem
slučaju", veli, "takav je samo za nauku". Organizovano biće može, naravno, biti objekt, i objekt
nauke, ali ono čuva pojam i svojstva subjekta, među ostalim i to da je uvek u sukobu s okolinom, sa
fizičkom i društvenom stvarnošću, što se u nauci mora očistiti, zaboraviti. To što se u nauci zaboravlja, dakle, ono nešto izvan objekta, negativitet želje (želja je kao želja nezadovoljiva), Lakan je
sklon da odredi kao subjekt.
6.
7.
I magiju, te svaku umnu praksu koja, na osnovu prihvaćenog, enkodiranog razumevanja,
pokušava da upravlja, i koja upravlja, svetom stvari, i subjektovim odnosom prema tom svetu,
mogućno je shvatiti kao svojevrsnu nauku. Slika sveta koju je artikulisala magija, u svakom slučaju,
funkcionisala je kao što danas funkcioniše naučna slika sveta.
16
makar u jednoj ravni strukturacije subjekt - objekt odnosa, pripada, kao subjekt,
svetu objekata. Element objekatskih odnosa je, naravno, i Ja, koje, bez obzira na to
koliko je nepostojano, predstavlja subjekt (za neko drugo Ja). Očito, samosvest (koju
zasniva prepoznavanje želje) ne uspeva i, može biti, ne želi da se otrgne iz objekatskih odnosa.
Reklo bi se, uprkos tome što su, prema teorijskoj psihoanalizi,
uglavnom, već sva važna subjekatska mesta, ako ne raskrivena ono naznačena, da
se još dobro ne vidi gde se nalazi, gde ga treba tražiti, šta je stvarno, šta je drugo,
subjekt psihoanalize (šta je ono što ostaje nezahvaćeno i u psihoanalizi, i što ona
tako zna, što je, dakle, zahvaćeno kao nezahvaćeno).8 Lakan pouzdano zna da to što
subjekt jeste valja tražiti u Frojdovoj psihoanalizi, tj. tamo gde ga je ona tražila, nasuprot tradicionalnoj teoriji subjekta i, izrično, nikako tamo i onako gde ga i kako
ga traži savremena nauka, koja, po Lakanu, subjekt shvata kao "odraz, ogledalo,
oslonac objekatskog sveta",9 objektivnog sveta. I u tradicionalnoj teoriji subjekt je, u
neku ruku, shvaćen kao izraz objekatskog sveta, izraz sebe kao objekta, iako, pri
tome, taj objekt on stvara. Time je, navodno, napetost, antinomija između subjekta
i objekta neutralizovana. Lakan, naravno, zna da je taj mir lažan. Nesvesno ne poznaje i ne priznaje to pomirenje. Ono potpuno spokojno čoveka vodi u neprijatnosti, a
da ovome ne pada ni na pamet da te neprijatnosti pripiše nesvesnom.10
U savremenoj nauci i u tradicionalnoj teoriji svest, manje-više, bez
rezervi prema konačnom rezultatu i, naoko, bez protivurečnosti između
pretpostavki i ishoda njihovih kombinacija razrešava sve nedoumice koje izaziva
konstituisanje objekta i, pre svega, subjekta. Ipak, sve to nije moglo proći bez
samoobmana, iskrivljavanja, zatamnjivanja bitnih, ili barem važnih, subjekatskih
elemenata, na primer, mesta s kojega subjekt govori, rečju, bez patologije subjekta.
Da bi se subjekt sebi pokazao, u nauci ili u tradicionalnoj teoriji, potrebno je bilo, i
nužno, da sebi bude objekt (da sebe proizvede u objekt), koji to nije, s obzirom na to
da se postavlja kao subjekt i, ponajpre, zbog toga što sebe nikada ne može redukovati bez ostatka. Stoga se on, da bi se video, morao (i hegelovski) podeliti.
8.
Lakan u fazi učenja koje ovde, u ovom poglavlju, propitujem, što će reći, u tekstovima koji
su nastali do 1950. i u seminaru Frojdovi tehnički spisi, tek naveštava šta je i gde se pokazuje
prevrat subjekta (i prevratnički subjekt) psihoanalize. Prevrat je, ipak, temeljno pripremljen. Subjekt
sada, nakon svih Lakanovih preokreta, u teorijskoj psihoanalizi sвm, kroz svoje zahteve, koje više
ništa ne skriva, omogućuje da bude spoznat; pokazuje se, naime, u svojim prvotno neverbalnim
zahtevima.
9.
Navedeno delo.
Propos sur la causalité psychique, Ecrits, p. 159. Uslov je da ovaj čovek može da prihvati
nesvesno onako kako psihoanaliza očekuje da ga treba prihvatiti. Ni takav odnos prema nesvesnom
neće, međutim, ovog čoveka sprečiti da se prema drugom ponaša, recimo, kao pravi egoista.
Psihoanaliza razara iluzije, mora da ih razara, ako hoće da bude dosledna sebi. Lakan je i u tome
radikalniji od drugih analitičara.
10.
17
Frojd je otkrio da subjekt nije izjedna, da ne zna ko je, da ne zna ko
govori kao on, subjekt, ko govori njegov govor, ko je stvarni subjekt govora, da ne
zna ni to šta govori, ali otkrio je i da neko govori, da neko/nešto jeste. Otkrio je,
dakle, veli Lakan, "da ima u ljudskom subjektu nešto što govori, što govori u punom
smislu reči, tj. nešto što laže, poznavajući stvar, i mimo priloga svesti".11 Jednom
rečju, otkrio je, kako proizilazi iz Lakanovih izričnih tvrdnji, ono po čemu subjekt
jeste subjekt, što je, barem, važan uslov njegovog obrazovanja i neophodan uslov
svakog govora o subjektu. Lakan kaže ljudski subjekt, i time naglašava njegovo (i
ljudsko) bitno svojstvo - govor, koji je ishodište (čovekove) subjektnosti, ali i ono u
čemu se, na kraju i potpuno, subjektnost ispoljava. Ovo ishodište svest, koja je i
svest tog ishodišta i svest o njemu, ne nadzire, niti ga može posve dokučiti, što je posebno važno, ako se ima na umu da se u njemu aktualizuje sve ono što subjekt jeste,
što subjekt može postati.
Zašto, ipak, subjekt koji govori (koji upotrebljava znakove) moramo
prihvatiti kao jedini subjekt u čiju nepatvorenost ne treba sumnjati? Zašto govor
ima tako povlašćenu ulogu (i retku moć) u svetu živih bića? Razlog je vrlo prost,
misli Lakan: subjekt koji govori je sposoban da laže (što će reći nekako zna istinu).
Ono što on jeste "razlikuje se od onoga što kaže",12 od onoga što kaže da jeste, i
načelno: ono što kaže da jeste razlikuje se od onoga što jeste.13 Tu provaliju, taj zev
između govora i onoga što jeste po sebi (Lakan će to što jeste, i što je nemoguće,
kasnije zvati realno), čini se, neočekivano, ispunjava subjektivacija subjekta, ispunjavaju je njegova istina i njegova laž, njegovi koncepti, zapravo, diskursi u kojima
se on nalazi. I samosvest je samo jedan diskurs, ni preči ni istinitiji od drugih.
Postmodernizam je to, lakanovski, i posle Lakana, otkrio i potvrdio.
Govor, naravno, nikad ne skriva nešto drugo, preostatak subjekta, ono
što se u njemu (govoru) ne ispoljava, ne otelovljuje, i što takođe jeste subjekt. Filosofija to nije mogla izgubiti iz vida; ona je oduvek nekako znala da postoji neizrecivo i
da je ono u biti jezičke prirode, da je neizrecivo jezika. Ipak, tek je psihoanaliza,
odista, otkrila, razumela i razastrla smislenost razlike subjekta, razlike između
Les écrits techniques de Freud, p. 218. Frojd je otkrio subjekt nesvesnog, ili nesvesni
subjekt. Tako bi valjalo zaključiti iz ove lakanovske inkantacije o subjektu koju sam upravo artikulisao. U stvari, subjekt nesvesnog je Lakanov izum. Frojdu ga on potura prosto zato što je odista
kod njega moguće naći pretpostavke za jednu ovakvu konstrukciju, ali i zato što tako pokazuje legitimnost svoga frojdovskog mišljenja, dakle, svoga odstupanja od Frojda – i o tome je, naravno, reč.
11.
12.
13.
Navedeno delo.
Subjekt, međutim, ne mora znati da laže. Često i ne zna, s različitih razloga, sigurno. Ni
njih ne zna, ili ne mora da zna. Psihoanalizi to ne može promaći. Ona je odmah razabrala da subjekt
živi neke svoje relacije kao ono u čemu on suštinski jeste, i što jeste. Lakan je otkrio da su običaj i
zaborav, na primer, "znaci integracije u organizam nekog psihičkog odnosa" (Propos sur la causalité
psychique, Ecrits, p. 182), koji subjektu može biti nepoznat, ali koji mu je, istovremeno, isto toliko
bitan kao i telo recimo.
18
onoga što subjekt jeste i što se ispoljava kao subjekt - onda kad je razložila govor,
ono što subjekt govori, što govor govori i ono što ne govore ni jedan ni drugi.14 Zbog
toga joj se može prigovoriti, što se, kadikad, u filosofiji i čini, da, ipak, ostaje u okvirima tradicionalne teorije samosvesti, navodno zato što samosvest, ne-htenje da se
zna, nepoznavanje rekao bi Lakan, Frojd shvata kao čin jedinke koja postavlja granice onome što hoće da primi, da usvoji kao svoje bivstvo. No psihoanalizu i zanimaju te granice, zanima je ono što je iza njih, što ih, može biti, postavlja, zanimaju
je zato što su granice jezika, govora bez kojih subjekt ne može ni pokušati da
postavlja granice bilo čemu. U stvari, jezik ih za njega i postavlja. Razumljivo je
stoga što je Lakan u onome što govor ne istura ispred sebe i na šta, ipak, pokazuje
prepoznao strukturno jezgro subjekta. Štaviše, i intersubjekatske odnose strukturiše ono što nije manifestno u govoru, razlika govora, čija je konstitutivna funkcija
zasenjena.
Realnost govora zavisi, ipak, od realnosti subjekta koga on, govor,
14.
Govor je, makar u jednoj ravni, mogućno shvatiti i kao lanac označitelja, sled reči, gde se
ništa ne da izdvojiti kao nekakva samostalna bit i koji (sled), prema tome, sam po sebi nema
značenja. Takav govor, posudiću ovde jednu Lakanovu formulaciju značenja u označeniku, prožet je
nečim "što ćemo privremeno nazvati osećajna masa toka diskursa, zbrkana masa u kojoj se pojavljuju
celine, ostrva, slika, objekt, osećanje, krik, poziv" (Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 296).
Praktično, ono što je izgovoreno, i na drugoj sceni, iako je efekat govora, ili baš zato što je njegov efekat, stalno uklizava pod govor kao ono što mu je na izvestan način spoljašnje, no što je, ipak, s njime
neraskidivo povezano, što se ne artikuliše izvan tog i takvog govora.
Ja sam, u stvari, ovde parafrazirao Lakanovu parafrazu Sosirove sheme odnosa označitelja i
označenika. U gornjem delu sheme Sosir je situirao misli, u suštini, amorfnu masu misli. Donji talas
označava, po Sosiru naravno, amorfnu masu zvuka. Dakle, val A predstavlja označenik, val B
označitelj, Lakan je barem to tako shvatio. Za moje tumačenje odnosa govora i subjekta bitno je da između ova dva talasa (dva talasa govora koji mene zanimaju, odnosno, talasa subjekta i talasa
govora) nema nikakve dvostrane korespondencije. Čak, uočljiv je samo diskontinuitet. Neizrečeni i
iskazani subjekt se, dakle, međusobno ne poveravaju. Govor im to ne omogućuje. Rascep u subjektu,
međutim, nije konačan zbog toga što ovaj odnos podrazumeva dijahronijsku dimenziju (implikovana
je ona, po Lakanu, i u Sosirovoj shemi) u koju uklizavaju subjekatski elementi, označenici. Valjda je
to i razlog što Lakan, navodno, govor više koristi u teološkom (preciznije, augustinovskom) no u sosirovskom smislu.
19
uspostavlja.15 Ovaj paradoks, jedan od mnogih u teorijskoj psihoanalizi, treba, pre
svega, da raskrije različite nivoe i načine veza u simboličkom, različite nivoe
zakonitosti i delovanja zakonitosti simboličkog, čije se strukturno ishodište (u
dijalektici nagona smrti), izgleda, otkriva jedino mističkom participacijom u toj
dijalektici; mesto (simboličkog) zakona otkriva se, dakle, jedino mističkom uvidu.16
U filosofskom diskursu ovakve preokrete, te formulacije koje ih prate, valjalo bi
čitati kao znak radikalnog raskida s tradicionalnim mišljenjem; u Lakanovom
slučaju reč je i o raskidu s tradicionalnim predmetom tog mišljenja. Iz te perspektive, subjekt teorijske psihoanalize nije i ne može biti subjekt tradicionalnog mišljenja. Znači li onda to da za teorijsku psihoanalizu nešto tako kao (tradicionalni)
subjekt i ne postoji, da je on, prosto, samo stvar mišljenja; ono postavlja taj objekt
koji misli? Lakan će doći na sličnu pomisao. Uostalom, za nju se i pripremao
radikalno dovodeći u pitanje utvrđena mišljenja u filosofiji, psihologiji, i
psihoanalizi; pokušao sam da to pokažem.
Radikalnost mišljenja subjekta na počecima teorijske psihoanalize ponajpre se
pokazuje u otkrivanju i sučeljavanju različitih registara (jezičkog) smisla, rečju, u
hermeneutici subjekta kao, primarno, hermeneutici jezika, govora. Jasno je stoga
da psihoanalitička hermeneutika pretpostavlja (i postavlja) radikalnost drugog,17
drugog subjekta, onoga koji misli da govori u jednom registru dok govori u drugom.
Već je, na primer, sv. Augustin znao da je subjekt sposoban da ispovedi istinu na
koju sam nije pristao, da, dakle, kao što tvrdi tradicionalna teorija, postavlja
granice onome što hoće da primi - i kaže. Tradicionalna teorija samo ne vidi da je
taj rascep u subjektu njegova suštinska odlika. Lakan pominje Augustina, ali ne
zato što mu se po logici filosofskog diskursa vraća kao izvoru svoga mišljenja subjekta i govora (iako se kod Augustina, to, ipak, treba reći, dosta zadužio), no zato da
kaže da to što i kako on, Lakan, misli nije sasvim ludo, da govori ono što ne znamo
da znamo (što on sam ne zna da zna), da govori kao subjekt: istinu. Jer, govor subjekta je govor istine koja ispred sebe, na površinu diskursa istura laž kao znak da
15.
Odnos subjekta i govora prema Sosirovom grafu, u kojemu Lakan vidi figuraciju
neprekinute rečenice, mogao bih, ako odista jeste figuracija neprekinute rečenice, svesti na shemu
odnosa amorfnih masa ideja i zvukova. Pri tome, istovremena segmentacija ovih masa, upravo kao
kod Sosira, tj. kao u njegovoj shemi, praktično, oformljuje subjekt i govor, već zbog toga što ih skandira, oforomljuje neprekinutost odnosa između njih.
16.
Razumljivo je onda, barem iz ove perspektive, naglašeno interesovanje teorijske
psihoanalize za mistiku, iako ovo ne može biti jedini razlog njenog bavljenja mističkim praksama.
Ipak, on otkriva imanentnost mističkog uvida (modela uvida koji mistika jasno, shematski
aktualizuje) nekim oblicima psihoanalitičkog raskrivanja stvari.
17.
Teorijska psihoanaliza neprekidno koristi ovu vrstu veza sa drugim, međuzavisnosti
graditelja smisla, recimo, premeštanje gledišta na mesta po redu koji je predvidljiv (i ne-predvidljiv),
slično premeštanju svetla u kompjuterskoj memoriji - Lakan je ovo poređenje iskoristio da bi objasnio
premeštanje, funkcionisanje označitelja. To premeštanje uvek pokazuje drugu stranu istog, na rad
koji se uvek iznova, na svakom novom mestu obavlja.
20
je moguća. Lakan nikad nije poricao da govori više no što zna.18 Konačno, govorio je
i predsimbolički, svojim telom i, možda, nije znao, kao što ne zna ni subjekt, da je
govor njegovog tela označitelj koji je podređen čisto formalnom i objektivnom determinizmu, determinizmu tela u stvari, možda nije znao da je govorio tuđ govor ni on, Lakan, koji je otkrio šta govor govori u njemu, u subjektu, koji, iako je govorobiće, govori tuđ govor (govor označitelja). Subjektu njegov govor, dakle, a da to ne
zna, dolazi s mesta na kojem, na izgled, ne besedi i zalazi iza mesta na kojem
stvarno besedi, ostajući, veli Lakan, "u granicama govorećeg subjekta".19 Subjekt,
prema tome, prevazilazi vlastite granice, ostajući, ipak, u njima, ostajući u paradoksu subjektnosti. Ipak, subjekta nema nigde, on je nemoguć.
Kad se u teorijskoj psihoanalizi kaže da subjekta nema nigde, to
zapravo znači da on, sem toga što nije celovit, što nije uvek sačinjen na isti način,
nema ni neko svoje stalno mesto gde se strukturiše, gde se svagda može naći. Subjekt teorijske psihoanalize nikad nije na istoj osi, rekao bi Lakan, ukratko, ne postoji kao supstanca. Rečju, subjekt je nemoguć (moguća je, međutim, njegova strukturacija), ne može se, nema gde, ni kako zahvatiti (osim kao odsutnost). Subjekt
koji se strukturiše na drugom mestu nije sebi transparentan, ni kao apstrakcija.
Nema ga ni u transparentnosti svesti, kojoj, uostalom, drugačije ne može biti dat do
kao objekt, ili, prema psihoanalizi, kao individualni bridovi, čiji broj nije ograničen
da bi iskustvo iz njih moglo sintetizovati nekakvu predstavu subjekta. Nemoguć je i
zato što na neki način jeste kao što realno jeste (a realno je nemoguće), i to kao ono
realno koje ne zna da zna da jeste. Ipak, ni subjekt teorijske psihoanalize nije lišen
svake izvesnosti – "u odnosu na jedinku subjekt je decentriran".20 Subjekt je, dakle,
18.
Pesniku se to može oprostiti (makar u platonističkoj tradiciji), mnogo teže, ili nikako
analitičaru; od Frojda je to znano i prihvaćeno. Lakan se, ipak, nikad nije libio da mogućnosti
pesničkog govora, što znači i mogućnosti jezika, iskoristi u svom mišljenju. Uostalom, to je jedna od
tačaka u koju se on izmiče i iz koje stvari vidi drugačije, iz koje vidi drugo. No to mu, ipak, nije
oprošteno. Zbog toga se preuveličava i značaj njegove nadrealističke prošlosti, čak, značaj
nadrealizma za strukturalizam. Po nekim mišljenjima nadrealizam najavljuje strukturalizam,
njegovo jezgro, odnos prema jeziku. Po istom tom mišljenju nadrealisti su u Francuskoj, to će reći u
krugu u kojem je Lakan živeo, pre Koževa počeli da čitaju Hegelovu Fenomenologiju duha. Lakan je,
dakle, po ovim tumačenjima, veliki dužnik nadrealizma, i njegova žrtva. Dokaz bi, po ovim
tumačima, trebalo da bude i to što on mahom pominje nadrealiste, naročito Magrita i Dalija, i nikad,
na primer, Barta ili Kristevu.
19.
Les écrits techniques de Freud, p. 293.
Lacan, Jacques: Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la
psychanalyse, Seuil, Paris, 1978, p. 17. Moglo bi se, čak, reći da ovaj subjekt nalazi najveći stepen
20.
izvesnosti koji konačno biće može očekivati – negativitet, onaj koji se nalazi u suštini hrišćanstva, i
onaj koji je efekat dijalektike nagona smrti. I negativitet na kojemu se hrišćanstvo zasniva i održava
efekat je dijalektike nagona smrti. Samo ona, uostalom, može proizvesti privilegovane označitelje
hrišćanstva. Proizilazi to i iz Lakanovog tumačenja Rasionove Atalije (Le Psychoses, 297-306), tj.
uloge straha od Boga u ovoj Rasinovoj drami. Lakan, pomenuću samo to, za strah, strah od Boga,
kaže da je privilegovani označitelj, prošivak (le point de capiton), dakle, označitelj oko kojega se sve
organizuje, prema kojemu se sve sliva, sva značenja, na primer reči strah.
21
decentriran u odnosu na ono što bi mogao biti (u odnosu na nekakav subjekt kao
takav), ali i u odnosu na onaj krug sigurnosti, poznatog, iskustvenog, u kojemu je
otuđen, no po kojemu, po čemu se jedinka prepoznaje kao Ja.
Decentriranost subjekta u odnosu na jedinku Lakan objavljuje
formulom ja je drugi (autre),21 koja, najpre, prikriveno, ali odlučno, da ne kažem
cinično, kazuje da se ne poklapaju realnost subjekta i realnost individue; ova, pri
tome, nije svedena na biološki supstrat. No razlika koju Lakan ovde utvrđuje, u
prvom redu služi kao lozinka za ulazak u značenjstvo odnosa jedinke i subjekta.22
Formula ja je drugi, pošto autre znači i drugo, može da znači, a kod Lakana sigurno
i znači,23 i ja je drugo, nešto drugo no što je individua, nešto drugo no što stvarno jeste, ali i, prosto, neodređeno, nešto drugo. Ovo ja se nalazi izvan polja sigurnosti
svesti, utvrđenog poretka; izvan toga polja se nalazi "nešto što ima sva prava da se
izrazi kao ja".24 To nešto se ne poklapa ni sa jednim subjektom, niti sa bilo kojim
bićem koje to nešto izražava sa ja. Ono, očito, ima one ontološke odlike iz kojih je
klasična filosofija izvela supstancijalnost subjekta, ali i sveobuhvatnost transcendentalnog subjekta. Uočljivo je to u Lakanovom iznalaženju i pokazivanju prava tog
nečega "u činjenici da se obelodanjuje izražavajući se kao ja",25 u formulaciji tog
prava čija je referentnost, na prvi pogled, prilično jasna. Lakan odatle, suprotno logici klasične filosofije, izvodi zaključak da subjekt zbog toga i ne može biti um, ni na
istoj osi; naprotiv, zbog toga je ekscentriran. Prema tome, kod Lakana transcendentalni subjekt može biti samo ovo ja je drugi, zakon strukturacije, razume se,
21.
Navedeno delo.
22.
Služi i za ulazak u značenjstvo Lakanovih formula i retorike kao što je njegova.
23.
On ne propušta takvu mogućnost za otvaranje novih slojeva značenja, za igru sa
značenjem; višesmislenost, neodređenost, pa i namerna zamračenost smisla karakterišu njegov govor, koji je po tome, odista bi se moglo reći, racionalni oblik organizacije nadrealističkog govora.
24.
25.
Navedeno delo, p. 10.
Navedeno delo, p. 16. To nešto se nalazi izvan kruga izvesnosti u kojemu se čovek
prepoznaje kao Ja i izvan kojega se nalazi i nesvesno. Je li onda nesvesno to nešto što ima prava da
se izrazi sa ja? (Izražavanje sa ja ovde bi trebalo shvatiti kao svojevrsno pokazivanje subjekatskog
identiteta. Nesvesno, s tog gledišta, može polagati pravo na takvo izražavanje, na ja subjekta.)
Lakan veli da to nešto dokazuje svoja prava time što se izražava kao ja. Navodno, to,
način na koji nešto dokazuje svoja prava, ne zna se u polju Ja. Zna se, međutim, u polju tradicionalne
filosofije. Sve ovo, ipak, liči, ako ne na preformulaciju tradicionalnih stavova, ono na formulaciju
druge strane, druge scene stavova klasične filosofije, recimo Fihteovog shvatanja Ja koje sebe postavlja bez posredovanja, koje postaje samopostavljanjem. Razlika, naravno, postoji, no, začudo, pokazuje se tamo gde je ne bismo mogli očekivati i na način koji, na izgled makar, nije primeren
Lakanovom mišljenju, koji pre pristaje klasičnoj filosofiji no teorijskoj psihoanalizi, iz te je filosofije, u
suštini, i preuzet. Fihteovo Ja nije neka supstanca pre no što se, lakanovski rečeno, izrazi kao Ja.
Lakanovo nešto, međutim, u trenutku kad se izražava, već jeste nekakva supstanca, jeste čak ja,
doduše kao ne-ja, ali jeste i (lakanovsko) drugo. Lakan, dakle, iako je ovo drugo realnost bez realnosti, ne dopušta iznenađenja.
22
ako uopšte ovde ima smisla upotrebljavati pojam transcendentalni subjekt
drugačije do kao kontekst, neizbežan, jednog drugačijeg mišljenja.
Formula ja je drugi pripada osnovi simboličkog sistema, zapravo, ona
označava, otkriva delovanje simboličkog zakona, strukturaciju u jednom sistemu
simbola, koji, istina, zahvata samo deo subjektiviteta. Lakan, naime, određuje
subjektivitet kao sistem simbola koji "pokriva totalitet iskustva, oživljuje ga, daje
mu smisao".26 Ovaj sistem, prema psihoanalizi, nije jednom za svagda strukturisan,
štaviše, on se neprekidno restrukturiše - razumljivo, totalitet iskustva se nikada ne
ostvaruje: kao totalitet. Sistem simbola subjektiviteta, uostalom, i ne postoji drugačije do kao mogućnost strukture, mogućnost interakcije, igre simbola, koja (igra) čoveka i čini decentriranim subjektom, veli Lakan.27 Prema tome, ono (simboličko) što
subjekt subjektivizuje to ga i decentrira. Struktura subjekta, jednostavno, zavisi od
igre simbola, čiji udeo u strukturaciji subjekta, ma koliko da je mali, ne može biti
zanemarljiv. Naglašavam to zato što je postojana jedino shema igre, shema simbolizacije. Aktualizacija te sheme je uvek istorijski određena, individualizovana;
istorijski je određena i igra simbola bez obzira na to što se mora igrati po izvesnim
pravilima koja, praktično, nije mogućno izmeniti.
Tek iz scenarija subjektiviteta, koji sam upravo naznačio, postaje
jasno šta Lakan podrazumeva pod decentriranjem subjekta u odnosu na jedinku.
Ova, naime, može biti samo ulog u igri simbola, doduše, postojan, nezaobilazan,
presudan ulog, koji se, pri tom, može naći na različitim mestima u sistemu, ali
nikada na mestu koje bi određivalo subjektivitet subjekta. Ne treba, međutim,
izgubiti iz vida da je jedinka28 neophodno i jedino moguće mesto igre simbola, te da
kao taj realni prostor mora uticati na samu igru, štaviše, da postaje element organizacije igre bez kojega igra nije ni mogućna. Je li to Lakan prevideo?
Model odnosa koji je on otkrio u igri simbola, aktualizuje se već u
26.
Navedeno delo, p. 56. Lakan podseća da je za Frojda subjektivitet nešto što prevazilazi
prosti zbir individualnih iskustava i što po tome označava liniju razvoja individue. Taj Frojdov stav
Lakan artikuliše u svojoj tezi o subjektivitetu kao organizovanom sistemu simbola. Treba, međutim,
reći da njegovo mišljenje simboličkog u ovoj fazi ne odudara suštinski od Frojdovog mišljenja. Istina,
antropološka dimenzija u Lakanovom mišljenju je prikrivena, ali delotvorna. Na antropologiju, čak i
na socijalne činjenice, on se u to vreme i oslanjao. U Porodičnim kompleksima Frojdov opis Edipa
dokazuje pomoću Frejzera, u tekstu "Teorijski uvod u funkcije psihoanalize u kriminologiji" od
Marsela Mosa traži potvrdu za nesvesni simbolizam, itd.
27.
Navedeno delo, p. 63. Patološki oblik ove decentriranosti, na izvestan način shematski,
pokazuje korelacija između perverzija i seksualnog karaktera kriminoloških slučajeva, koja (korelacija), Lakan veli, može biti psihoanalitički procenjivana "u funkciji objekatske fiksacije, zastoja u
razvoju, implikacije u strukturu Ja, neurotičnih potiskivanja koja čine individualni slučaj" (Fonctions
de la psychanalyse en criminologie, Ecrits, p. 148), a to znači da može biti procenjivana i kao efekat
odnosa prema zakonima simboličkog, pa i kao reakcija subjekta na decentriranje u svetu simbola.
28.
Ovde imam na umu jedinku u ljudskom simboličkom poretku. Uostalom, samo o njemu i
može biti reči, on se aktualizuje i u ovom diskursu, on je taj diskurs, ova realnost pisma koje se ne
može ukinuti, razume se, za sam taj poredak.
23
stadijumu ogledala, aktualizuje ga dijalektika koja konstituiše taj stadij, koja se
pokazuje u odnosu jedinke, nekog trenutka njenog života - "iskopčanog, neusklađenog, iskomadanog" života, koji pomalo uvek takav ostaje - i izvesnog "jedinstva s
kojim se meša i sparuje".29 No i u stadijumu ogledala jedinka je mesto subjektivacije, praktično, i osa (za koju Lakan kaže da ne postoji) strukturacije subjekta, ako ni
zbog čega drugog ono zato što je prostor na kojemu se pokazuje da je manjak svojstvo subjekta. Ovde je važno da se u igri simbola subjekt prvi put prepoznaje kao jedinstvo, kao celo, da se uopšte prepoznaje kao nešto što jeste. Ali, istodobno, prvi
put se on prepoznaje i kao otuđeno jedinstvo. Igra simbola ga otuđuje. Subjekt se
prepoznaje u manjku subjekta i kao taj manjak u kojemu se konstituiše. Otuđenje
subjekta u igri simbola otkriva razložnost, neophodnost uvođenja jedinke, kao prostora igre, u strukturaciju subjekta. Mora, naime, nešto najpre postojati da bi se
moglo otuđiti. A to nešto u strukturaciju subjektiviteta može uneti samo jedinka - i
to kao čistu mogućnost subjekta.
Ekscentričnost subjekta Lakan je, dakle, naslutio već u vreme kad je
formulisao stadijum ogledala,30 i najavio je u samom stadijumu ogledala. To,
međutim, ne znači da je taj stadijum i početak ekscentriranja subjekta. Nije,
uostalom, ni iz perspektive simboličkog poretka, mogućno dedukovati momenat
kada subjekt postaje subjekt. Doduše, sigurno je da on, načelno, postaje subjekt u
trenutku kad se pojavljuje simbolički sistem, kad simbolički poredak počne da
deluje. No ova teza, neosetno, prevodi psihoanalizu u raspru koja pripada teologiji,
ova teza, naime, implikuje teološko shvatanje apsolutnog početka. Tvrdnja da se
pojavljuje simbolički poredak (koji stvara po slobodnoj volji, s one strane smisla)
pretpostavlja da "postoji apsolutni početak, postoji stvaranje".31 Ali, možemo li mi o
tome išta znati, a do to što znamo ne bude znanje jezika? Postoje, izgleda, dva načina da barem nešto naslutimo: mistički uvid i svojevrsno samorazumevanje, ono
samorazumevanje koje omogućuje psihoanaliza i koje čine stvaranje i razaranje.
Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 66. Lakan s
razlogom poređuje igru simbola s mašinom. "Simbolički svet je svet mašine", kaže (p. 60). Mašinu,
doduše, valja ovde shvatiti kao strukturu koja se odvojila od subjekta, koja se razdvojila sa
subjektom. To je važno zato što se s ovakvim razumevanjem mašine otvara pitanje bića subjekta.
Šta, odista, u svetu kojega je značajan deo mašina, čini biće subjekta? Lakan ne odgovara na to pitanje. Jasno je, međutim, da biće subjekta ne može biti u mašinskom delu strukture.
29.
30.
Lakan je "Stadijum ogledala" pročitao na XIV međunarodnom kongresu za psihoanalizu
u Cirihu 1949. godine. Iste godine je i objavljen. Ovaj podatak ne ističem posebno zato da bih, kako je
to u ovakvim prilikama uobičajeno, pokazao prisustvo bitnih ideja zrelog Lakana već kod ranog
Lakana, no zato da bih naglasio rad i logiku nesvesnog, nesvesne racionalnosti koju je Lakan
postepeno razumevao i objavljivao, konačno, da bih naglasio znanje nesvesnog, kome, izgleda, ništa
što se tiče ljudskog bića nije skriveno i koje je nevremeno.
31.
Navedeno delo, p. 337. Lakan je, razume se, znao smisao veze svoga mišljenja
simboličkog i Boga. Zato je i pokušao da izrično odbije takve implikacije. "Neki su vrlo zabrinuti zbog
toga što se pozivam na Boga", kaže (p. 63). Razume se, ne bi on te implikacije odbijao da ih već nije
našao.
24
"Kada mislim na Ja, nikakvo razaranje Ja nije mogućno. Ali kad kažem ja, ne samo
da je razaranje mogućno, nego u svakom trenutku postoji stvaranje", kaže Lakan.32
U svakom trenutku kad kaže ja (dakle, kad nastane), kad performativno u ja
pokaže (i, naravno, ostvari) svoj identitet, subjekt stvara (sebe, subjekt). Razume se,
ovde nije reč o apsolutnom stvaranju. Lakan to zna i kaže, ali zna i da se stvara
neprekidno i da je to stvaranje jemstvo naše budućnosti, da je stvaranje predujmljeno u manjku.
Mistika artikuliše, pokušava da artikuliše, ono što je mišljenju i jeziku
nedostupno, što nisu u stanju da predoče drugačije do kao ne-bivstvo, onostrano, što
je, prosto, ne-jezičko. U mistici se artikuliše misao tela, misao koja se ne misli, ono
što nije simbolizovano, čistina stvaranja iz svakog trenutka (nesvesnog) postojanja,
čistina subjektiviteta. Mistika, najzad, i tu smo najbliži Lakanovim očekivanjima od
psihoanalitičkog uvida u Stvar, omogućuje neku vrstu samopokazivanja realnog;
mistik i otkriva realno. No ove implikacije simboličkog poretka pominjem zato što
one, mada usložnjavaju i onako zamršen odnos subjekta i simboličkog sistema,
otvaraju nova polja subjektiviteta, ona koja simboličko ne okružuje. One, najzad,
pokazuju da s one strane simboličkog, uistinu, ostaje jezgro subjekta, da
dijalektizacija njegovih odnosa sa simboličkim nije jednosmerna. Da bi se subjekt
pojavio, simbolički poredak već mora biti. Ali i subjekt već mora biti da bi se simbolički poredak pojavio. Razjašnjenje, logičnost ove nemoguće situacije, tačnije, njenog
delovanja, Lakan nalazi u dijalektici mašine. Uređaj jedne mašine (mašine A)
upućen je na uređaj druge mašine (mašine B), koja prvoj (mašini A) daje čak model
i oblik njenog uređaja. Otuda će ono na šta je upućena mašina A zavisiti uvek od
onoga na šta je upućena mašina B.33 Odatle, veli Lakan, "ne proizilazi ništa manje
do situacija ćorsokaka koja je situacija obrazovanja ljudskog objekta".34 A on je,
očito, uvek na gubitku, on mora biti na gubitku već i stoga što je objekt i što su
objekt i subjekt uvek protivstavljeni; u frojdovskoj psihoanalizi, logično, tvrdi se,
suprotstavljeni su i u autoerotizmu.
Dijalektika odnosa subjekta i simboličkog poretka mogla bi biti osnova
i pravi razlog subjektove ekscentričnosti, te njegove (višestruko motivisane) potrebe
za totalitetom, njegovih stalnih pokušaja da obnovi totalitet (ovaj ili onaj, bilo koji i
najpre vlastiti totalitet) - i to kao obrazac gubitka. Izgleda, naime, da se upravo ta
32.
Navedeno delo, p. 337.
33.
Zavisiće, dakle, od sebe. Jer, mašina B je upućena na mašinu A (ili, može biti na nju
upućena), upućena je na ono od čega zavisi mašina A.
34.
Navedeno delo, p. 67. Ljudski objekt je ovde sinonim za subjekt. Doduše, Lakan
naglašava objektnost tog subjekta, objektnost koju pokazuje i inkompatibilnost svesti po tradicionalnoj psihologiji. Inkompatibilnost, prema Lakanu, ne znači da jedna svest ne može da razume drugu
svest, nego da je jedno Ja okačeno za jedinstvenost drugog, striktno inkompatibilno s njim na planu
želje, na kojemu se i pokazuje objektnost subjekta.
25
dijalektika ispoljava kao izvorni gubitak koji subjekt konstituiše kao subjekt. Jer,
on se ne može i nema odakle drugačije pojaviti do iz svog nedostatka. Manjak
subjekta, dakle, stvara subjekt. A sam manjak, opet, otkriva, aktualizuje dijalektika odnosa još-ne-subjekta i još-ne-simboličkog poretka i, niže prema arheološkom
dnu, dijalektika odnosa uopšte.
U subjektovoj potrazi za totalitetom, koja počinje s gubitkom celine,
nepostojeće celine, dakle, s nedostatkom (koji je, verovatno, ne samo iz perspektive
dijalektike negativiteta, jedini totalitet koji čovek poznaje), Lakan kod Frojda prepoznaje metafizički trag. No ovde je važno, ono što je kod Lakana tako reći sablažnjivo, ali ne i nemoguće; on svoju vernost Frojdu izvodi odatle, iz tog metafizičkog okvira, kad postavlja pitanje, Frojdovo pitanje, "Šta je subjekt".35
Gubitak kod Lakana, bez obzira na metafizički prizrak, ima,
psihoanaliza to zahteva, naglašenu dimenziju realnosti, imaju je njegovi efekti. Sve
što se plodno čoveku dešava, dešava se "posredstvom gubitka objekta",36 koji u
mišljenju lako ostaje bez mase, bez čulnih svojstava, koji (objekt, pa ni gubitak) ni u
psihoanalizi nema (ne mora imati) masu - realnost, međutim, ima. Dimenziju
realnosti imaju i simboličke konstrukcije, makar u meri u kojoj je ljudski subjekt
element u simboličkom lancu, a on to jeste. Čim je tu mora se obrazovati po
izvesnim zakonima, logično, po zakonima po kojima se organizuju lanci simbola
(kasnije će Lakan govoriti o lancu označitelja). Otuda je subjekt, "uhvaćen u mreže
koje se ukrštaju",37 rasturen na raznim ravnima postojanja i na raznim nivoima
realnosti. Metafizički trag u psihoanalizi, prema tome, samo je trag prepoznavanja
jednog nivoa realnosti subjekta, ekscentričnosti subjekta.
35. Navedeno delo, p. 165. Lakan vernost Frojdu dokazuje time što sledi metafizički trag
psihoanalize. I u tom slučaju, i pod uslovom da je odista mogućna psihoanalitička metafizika, on vernost Frojdu, ako je sve tako kao što sam naznačio, dokazuje izneveravanjem vlastitog mišljenja, te
samog Frojda. No tako, zahvaljujući tom paradoksu, on ostaje veran sebi. Valja, ipak, objasniti sve te
zaokrete, tu, kako god da je mislimo, nedoslednost, utoliko pre što ona preti da uzdrma celu
građevinu psihoanalize, pogotovu, ako Lakan nije mislio na metafizičko nasleđe, kojega se ni psihoanaliza ne odriče, u čijem je kontekstu Frojd mislio, koje, uostalom, i sam Lakan priziva.
Lakan govori o Frojdovom metafizičkom dosegu. Moglo bi se reći da on ima na umu
nekakve imanentne uslove metafizičkog mišljenja, u kojima Frojd ostaje, kojih se, čak, prilježno drži.
Takvom tumačenju se opire sama priroda psihoanalize. No njen oprez spram metafizike može upravo
biti znak sprovođenja naloga metafizike. U filosofiji novog doba tako što se dešavalo. Ima li Lakan u
vidu to zaleđe psihoanalize? S tog se mesta, naime, psihoanaliza pokazuje kao metafizički projekt.
Ona to, u neku ruku, odista jeste, iako ni Frojd ni Lakan to nisu priznali, nisu ni mogli priznati.
Nemoguće je, opet, sva istupanja iz psihoanalitičkog polja svesti na Lakanovo igrivo očijukanje s
metafizikom, kojemu je on bio sklon. No bilo kako da je s time, sigurno je da ideja gubitka, na primer,
jedno od odredišta Lakanovog shvatanja subjekta, Lakanovog učenja uopšte, ima sve odlike
metafizičke kategorije, recimo, jedne nove metafizike, koju je Lakan, reći ću za lakanovske vernike
bogohulnu ideju, možda, gradio.
36. Navedeno delo, p. 165. Objekt u psihoanalizi, naročito kod Lakana, ipak, je pre koncept
no realni objekt; on je potreba za objektom, nesvesni element, sposobnost preobražaja subjekta, identitetu neophodno nešto drugo.
37.
Navedeno delo, p. 227.
26
JEDI SVOJ DASEIN
Subjekt je, u teorijskoj psihoanalizi se to priznaje i naglašava, element
simboličke mreţe, to će reći, što je, naravno, paradoks, konstitutivni element onoga
što ga konstituiše kao subjekt. Moţda bi bilo tačnije reći, takođe u okviru ovog
paradoksa, on je mesto u prostoru simboličkog na koje se nabacuje simbolička mreţa, dakle, ono mesto kojemu simboličko daje identitet što ga ono (mesto) već ima. Iz
te je perspektive razumljiva, logična i čak nuţna Lakanova tvrdnja da subjekt obrazuje igra simbola u kojoj on ima ulogu jedinice u modelu te igre1. Lakan izričito
kaţe da ljudski subjekt ne izaziva ovu igru. Ali, ona se igra za njega, čak, ona je
njegova igra.2 Simboličko za subjekt (iako u tome za nema nikakvog teleološkog
smisla) razapinje svoje mreţe. Razapinje je između subjekata. Tako potvrđuje
njihovo postojanje. U stvari, simboličko potvrđuje, stavlja pečat na pakt između
subjekta i drugog, između subjekata. Međuzavisnost pojavljivanja subjekta i simboličkog sistema upisana je u igru simbola, u mogućnost te igre, u samu objektivnost
simboličkog, sa kojom je (objektivnošću), kao osnovom svoje gradnje, Lakan, očito,
računao. Pretpostavlja je i simbolički pakt (tako Lakan zove pakt subjekta i
drugog). Jer, subjekt pristavši na razmenu reči, prihvata i da reč, pošto joj je
zatupio rubove (pošto ju je pretvorio u reč), bude znak prepoznavanja, da bude
simbol.3
Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris,
1978, p. 227. Lakan formalizuje svoju teoriju igre simbola znakovima + i -, na izgled, neutralnim
matematičkim znacima. Jasno je, međutim, da se on nije lišio jezičkog značenja ovih matematičkih
simbola; dijahroniju, uostalom, nije ni mogao da isključi iz jezičkog konteksta u kojemu se njegova
igra prima. U Lakanovom modelu + i - jesu jedinice igre, čisti elementi modela. No, nesumnjivo, u
modelu, plus i minus igraju uloge subjekata. To se ne moţe izgubiti iz vida ni u kakvoj prilici.
Zakonitost koja se artikuliše u toj igri Lakan pokazuje uz pomoć tri grupe simbola,
koje čine simbolički lanac. Naravno, ove grupe su organizovane po izvesnom redu koji već pretpostavlja subjekatski um.
(1)
(2)
(3)
+++
+++-+
----+
-+1.
-++
+-Odavde, iz ovako uspotavljenog reda, "ništa više ne moţe da izađe" (navedeno delo), pošto je jedinica
sleda na ovaj način, konstituisanjem lanca (koji se, čim je skopčan, organizuje po izvesnim zakonima), uvedena; uvedena je istovremeno i istim činom i izvesna značenjska jedinica. Valja dodati, ono
na što Lakan ne propušta da ukaţe: subjekt se, budući da je uhvaćen u mreţe simbola koje se
ukrštaju, nalazi na različitim planovima tih mreţa i, razume se, svih njihovih efekata, na različitim
planovima diskursa na primer.
2.
Mora je onda, bilo kako, i izazivati. Simboličko ne moţe igrati za sebe, niti, kao
simboličko, sebe moţe pozvati na igru.
3.
U stvari, čovekov pogled je prvi ovakav znak prepoznavanja, prvi znak koji je drugi
27
Efikasnost i ustrajnost simboličkog poretka Lakan, implicite, pretpostavlja, moţe biti i stoga što subjekt u njemu lako pred-stavlja ţelje i osećanja, što
se u njemu sam pred-stavlja.4 Realni poredak, međutim, iščezava. Po tome bi ga
trebalo vezati za dimenziju smrti i seksualnosti, što znači za onu dijalektiku koja je
zapravo suštinski dijalektika simboličkog i koja Lakana, u biti, i zanima, utoliko
pre, što, kako on veruje, simbolički poredak koincidira sa nesvesnim.5 Razume se,
simbolički poredak ne zamenjuje realnost. On je poredak samog zamenjivanja, ona
(formalna) veza koja realnost, kao realnost, drţi na okupu. Simboličko proizvodi
zajedno i značenje i realnost, u stvari, ono, između ostalog, i zbog svoje postojanosti,
čini mogućim uređenje realnosti. Moglo bi se, istina, reći da simboličko uređuje
realnost i na način na koji je uređuje simptom. Praktično, simboličko ograđuje
subjekt od njega samog. Ali ono je i istina subjekta koja se iskazuje, istina koja se
uobličuje.6
mogao da prepozna, koji je i prepoznao. Za Lakana je zato oko "simbol subjekta" (Les écrits techniques de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 94). Tumači vele da Lakan tom tvrdnjom zapravo usvaja,
ponavlja koncept kartezijanskog subjekta. Tu pretpostavku potvrđuje i njegovo upozorenje da cela
nauka svodi subjekt na oko. No Lakan, ipak, u pretvaranju reči ili pogleda u znak ne vidi samo, ni
prvenstveno, svođenje na objektivnost nečega što moţe imati samo metaforičku vrednost. Znao je,
uostalom, da zavisnost simboličkog (pakta) od subjekta ne moţe da zaustavi relativizaciju te objektivnosti, istine, koja se mora misliti u bilo kojem i bilo kakvom pitanju subjekta.
4. U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize Lakan problem subjekta
uglavnom rešava po modelu Levi-Strosovog shvatanja simboličkog poretka, simboličke efikasnosti,
koju, izrično ne pominje. No ona se prepoznaje u njegovom mišljenju statusa subjekta. Ovo se
mišljenje, doduše, menjalo – i u zavisnosti od promene, pomeranja ideoloških pretpostavki. Tu razliku, koja, ipak, uvek ostaje u istom, lakanovskom, konceptu, otkrivaju sasvim jasno tumačenje Poovog
"Ukradenog pisma" u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize (p. 207-241) i tumačenje
iste te Poove priče u "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" (Le séminaire sur "la Lettre volée", Ecrits,
Seuil, Paris, 1969). U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize "Ukradeno pismo" i
status subjekta koji je u toj priči dramatizovan Lakan tumači uz pomoć Levi-Strosovog lingvističkoantropološkog aparata, no još, moglo bi se reći, ipak, primarno fenomenološki. Samo godinu dana
kasnije, 1956, u "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" Lakan će svoje tumačenje Poove priče sasvim osloniti na de Sosirov lingvistički aparat, dakle, na čisti lingvistički model, na lingvistički sistem označitelja, na koji se, uostalom, i Levi-Stros oslanjao pri izgradnji koncepcije strukturalne
antropologije i tako naznačiti, upisati (u tekst kao realnost) prelazak u primarno strukturalističku
fazu svoga učenja.
5.
Ipak, izjednačavanje nesvesnog i simboličkog poretka kod Lakana ne treba prenaglašavati. To neki tumači čine, tragajući za sličnostima njegovog mišljenja sa Levi-Strosom, za
koga je, zbilja, karakteristično to izjednačavanje.
6.
Ova se istina uobličuje kao efekat crte (pregrade) Sosirovog algoritma
Lakan ga preuzima i, naravno, menja; menja mu smisao. Sosir crticom između S i s označava arbitrarnost njihovog odnosa. Kod Lakana ta crta postaje pregrada između označitelja i označenika.
Drugim rečima, označitelj, pregrađen, razdvojen od označenika, moţe da se odnosi samo ne neki
28
Lakan će postojanost simboličkog proizvesti u zakon (čak u zakon oca). Ustrajnost (l'insistance) označiteljskog lanca "korelativna je eks-sistenciji (ex-sistence)
(naime, ekscentričnom mestu) gde treba da situiramo subjekt nesvesnog".7 Doduše,
na tom mestu subjekt je i očekivan. (Psihoanaliza, kao diskurs, na tom mestu
očekuje subjekt.) Ustrajnost označiteljskog lanca valja, prema tome, misliti kao ustrajnost subjekta nesvesnog, te kao znak stalnog izbivanja subjekta, razume se, i
samosvesnog subjekta filosofije, izvan sebe. No ova ustrajnost ne supstancijalizuje
subjekt nesvesnog. Njegovu sudbinu, prosto, određuje zakon lanca označitelja, koji
je postojan samo kao zakon. Beočuzi lanca su izmenljivi, sa njima i njihovi efekti.
To zatim znači da su promenljivi i razlozi ulančavanja nekog beočuga (označitelja).
Zar onda, nakon apstrahovanja od realnosti (označitelja), ne treba priznati i da
označiteljski lanac određuje sudbinu subjekta uopšte? Lakan, naime, veli da taj
zakon uređuje "psihoanalitičke efekte koji su determinišuće za subjekt".8 U te efekte on ubraja isključenje, potiskivanje, poricanje; svi ovi efekti, zavise od označitelja,
njegovog mesta u lancu, sleda premeštanja označitelja, u koje je, u putanju
premeštanja, dakle, upisana supstancijalnost subjekta, tj. to što bi se moglo nazvati
i što se zvalo supstancijalnost subjekta, to što je, zapravo, prazno mesto subjekta.
Put označitelja, sa svim skretanjima, obilascima, savladavanjima
prepreka, sa tragovima probijanja kroz uslovljenosti koje istorija svojata, naravno,
ne moţe biti drugačije određen do kao (istorijski) put označitelja. Zakon tog puta je,
ipak, sinhronija, koja, doduše, ne isključuje dijahronijsku dimenziju označitelja (niti
njeno učešće i iskustvo u krčenju šikare neartikulisane stvarnosti), a to znači da ne
isključuje ni mogućnost subjekta kao takvog, na nekom od planova na kojem se
subjekt nalazi. No dijahronija označitelja, niti subjekt kao takav, zapravo i ne postoje pre no što se pojave u sinhronijskom poretku označitelja. Subjekt je, prosto,
efekat označitelja. Lakan veli da čak i premeštanje subjekta zavisi od mesta na
drugi označitelj po sledu, tj. u lancu. Razume se, pregrada ne moţe da razdvaja označitelj i označenik
ako ih i ne povezuje, na način na koji je uopšte mogućno dvoje povezati, stopiti. U lanac označitelja,
čije uznačenje ustrajava u celini - ne, dakle, u njegovim sastojcima - zato moţe biti i jeste upisana subjektnost subjekta. Kako je upisana saznajemo naknadno, jer se naknadno, retroaktivno, saznaje i
značenje lanca označitelja. Pri tom, poredak označitelja je postojan; postojana je shema uređenja,
ulančenja označitelja.
Le séimnaire sur "la Lettre volée", Ecrits, p. 11. Ustrajnost označiteljskog lanca
saodnosna je nečemu izvan subjekta, izvan mesta na kojemu se on nalazi, na kojemu mislimo da se
nalazi. No subjekt se svagda nalazi na drugom mestu (izvan sebe), između ostalog, i zbog ustrajnosti
označiteljskog lanca. Eks-sistencija subjekta je, međutim, garant ustrajnosti lanca označitelja. Ovaj
obrat ne treba zanemariti pri promišljanju subjektovog izbivanja izvan sebe.
7.
8.
Navedeni tekst. Ovi efekti pokazuju subjekt i s one strane zadovoljenja nezadovoljenja.
Naime, označiteljski lanac (nesvesni lanac) namernih ideja u analizi se ustanovljuje i izraţava s one
strane veza sa zadovoljenjem - nezadovoljenjem. Štaviše, on, na izvestan način, već svojim
prisustvom, navaljuje, nameće da se tako i čuje, da se čuje kao nesvesno koje, u suštini, izraţava
samo interes bića. Doduše, zadovoljenje i nezadovoljenje je takođe mogućno razumeti kao diskurse
interesa bića.
29
kojem se označitelj nalazi, od premeštanja označitelja, koji, dakle, postavlja subjekt
u njegovu subjektnost. Ova tvrdnja postaje vredna propitivanja tek u kontekstu
teze o označitelju koji materijalizuje instancu smrti,9 jednu suštinski ontološku
instancu. Naime, iz te perspektive valja dokučiti da li se iza Lakanove lingvističke
vizije subjekta, ipak, krije jedna negativna ontologija, ili u označiteljskoj materijalizaciji instance smrti treba videti tragove fenomenologije, u okviru koje je mogućno
misliti da je subjekt efekat nečega (a to nešto, bez sumnje, ima metafizičku teţinu)
što simbolički poredak samo posreduje? Ili je, ontologizacija označitelja, moţe biti,
jedina mogućnost da se mišljenje subjekta uvede u strukturalizam?10
Simbolički poredak moţe da progovori, moţe da se ostvari (mada on,
govorio ne govorio, čim postoji subjekt, uvek govori, uvek se ostvaruje), rekao sam
već, samo ako mu to subjekt svojim postojanjem omogući, tj. ako mu omogući nagon
smrti, koji dijalektizuje subjekt i koji je, čini se, maska simboličkog poretka nezavisno od ove dijalektizacije subjekta. Preokret u mišljenju subjekta – i subjektovog odnosa sa govorom i simboličkim uopšte – radikalan koliko je to kod Lakana
uobičajeno, nije više mogućno previđati. Za razumevanje Lakanovog mišljenja
subjekta vaţno je uočiti i upamtiti povezivanje simboličkog poretka i smrti. Izgleda,
naime, da se simboličko i smrt nalaze na istom poslu. Moţe biti da je reč samo o
različitim manifestacijama iste strukture bez središta, nepostojeće strukture, tj. o
različitim registrima u kojima se isto, ne-smislena realnost, pokazuje i postavlja.
Sigurno je, sem toga, da simboličko podrazumeva ubistvo stvari, čistote stvari,
njenu stvarnosnost. Iz tog ubistva onda stvara realnost te stvari; sigurno je zatim
da realnost, koju uspostavlja, dijalektizuje na način na koji je dijalektizuje nagon
smrti. Ubija simboličko i subjekt koji artikuliše, koji uspostavlja - u smrti. Neću
ovim razjašnjenjem metafore simboličkog uspostavljanja realnosti (smrti pšeničnog
zrna) da teologizujem Lakanovo mišljenje, iako tako što ne bi bilo nelogično,11 a
9.
Navedeni tekst, p. 24.
10.
Odnos smrti (dijalektike nagona smrti) i simboličkog poretka u ovoj fazi Lakanovog
učenja nije posve artikulisan, čak je, i to što je artikulisano, protivurečno. U seminaru Ja u Frojdovoj
teoriji i tehnici psihoanalize Lakan izrično kaţe da je instinkt smrti "samo maska simboličkog
poretka", doduše, dodaje: ukoliko je ovaj, tj. simbolički poredak nem, ukoliko se ne ostvari (Le moi
dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 375). No simbolički poredak je i
kad se ostvari ili uvek nem ili uvek brbljiv, tj. on je nem kad je brbljiv i brbljiv kad je nem – i to
upravo zbog toga što je nagon smrti njegova maska. U ovom seminaru Lakan, povrh svega, još ne
pravi razliku između instinkta i nagona smrti. Kasnije će on tu razliku formulisati. Ovde je vaţno da
će ona postati mogućnost za dalje i temeljnije izrazlikovanje teorijske psihoanalize.
11.
Uostalom, bliskost Lakanovog mišljenja i teologije, u nešto drugačijem kontekstu to sam
pominjao, pre svega, bliskost s teologijom koja podosta toga duguje platonizmu (Lakan je, istina, vaspitan, sam to naglašava, u strogo katoličkom duhu, što će reći, trebalo bi da mu bude bliţi teološki
aristotelizam, kojega se, naravno, bez obzira na sklonost platonizmu, nije odrekao), bliskost
Lakanovog mišljenja i teologije nije mogla ostati nezapaţena, čak i kad je reč o mišljenju subjekta, u
prvom redu Drugog kao strukture subjekta, tj. Drugog koji konstituiše subjekt, naročito, kad je reč o
manjku koji obrazuje subjekt i pomoću kojega, navodno, Lakan reartikuliše teologiju greha.
30
moglo bi biti korisno. Više me, ipak, zanima da u psihoanalitičkoj misli, u, da tako
kaţem, misli druge scene, otkrijem (eventualno) prisustvo (druge) druge scene, jedinstvenu pozornicu (depsihologizovanog), ipak, psihičkog rada (nijedna formalizacija ne moţe da poništi psihički karakter tog rada), čak, jedinstvenu pozornicu
subjekta i simboličkog.
Označitelj, razumljivo, ako, odista, materijalizuje instancu smrti, "po
svojoj prirodi", moţe biti "samo simbol odsutnosti",12 posednika moći koja se
neopravdano pripisuje njemu i koje je on samo posrednik ili, moţda, izvršilac bez
svojstava. Pominjem to ovde zato što moram da pitam: ne stoji li iza formalne
objektivnosti lanca označitelja, objektivnost, takođe formalna, odsutnog, je li zakon
označitelja otelovljenje zakona objektivnosti odsutnog? Ko tada, kako i gde (pitanje
mesta je i pitanje porekla) konstituiše subjekt? Da li se psihoanaliza, zbilja, oslobodila transcendentalnog subjekta? Ima li, najzad, razloga za tako što? U mišljenju
koje svoja načela ne primenjuje na sebe, koje ta načela najpre na sebi ne dokazuje,
takvo pitanje bi imalo smisla. Psihoanaliza se, međutim, legitimizovala da
ispočetka misli.
Moglo bi se, doduše, reći da psihoanalizu prevashodno zanima, ili bi
trebalo da je zanima, ispoljavanje subjektnosti subjekta u svetu; zanima je, dakle,
realnost koja bi mogla imati nekakvu autonomnost.13 Na taj način se transcendentalni subjekt pokazuje nepotrebnim. Ovaj obrat, uobičajen u mišljenju koje se
zadovoljava predefinisanjem stvari i koje nije ništa drugo do jalovo preokretanje,
često, praznog objekta, ne moţe biti dokaz da ni psihoanaliza ne misli ispočetka. Istoričnost, delotvornost prakse i istovremenu performativnost subjektiviteta pretpostavlja i Lakanova tvrdnja da subjekti, u intersubjekatskom odnosu, "modeluju
svoja bića u trenu kada ih veţe (prođe) (parcourt) označiteljski lanac".14 Subjektivitet, prema tome, postoji samo kao odsutno, razume se, i izvan performativnosti
Le séminaire sur 'La lettre volée', Ecrits, p. 24. No označitelj je, barem na jednoj ravni
organizacije simboličkog, nezavisno od materijalizacije instance smrti, simbol odsutnosti stvari koju
pred-stavlja, dakle, simbol odsutnosti stvari, ne i same stvari (to je vaţna razlika koju je teorijska
psihoanaliza uočila, vaţna je i za praktičnu spoznaju i za teoriju spoznaje). Dijalektika nagona smrti
čini da postane i simbol svake odsutnosti, odsutnosti kao takve. Odatle, međutim, naknadno, biva
jasno da označitelj postaje simbol odsutnosti stvari koju pred-stavlja upravo zato što primarno
materijalizuje instancu smrti, što materijalizuje samu odsutnost.
12.
13.
Time bi i sama, bez velikih teškoća, istina, u duhu pozitivne nauke i kao pozitivna
nauka, našla autonomnost. Tim je putem (Frojd je verovao da on vodi u prvom smeru) i bila udarila.
Lakan ju je skrenuo i sa toga puta.
14.
Navedeni tekst, p. 30. Lakan ove subjekte zove nojevima, koji, naravno, na neki način,
znaju ono što neće da znaju, ono sa čim ne smeju da se suoče. Lakan, svakako zbog toga, dodaje novu
metaforu koja bi to stanje trebalo da razjasni – kaţe da su subjekti poslušniji (prema pastirima
označiteljima razume se) od ovaca. To, međutim, ne znači da se on na taj način buni, da zahteva slobodu za svoj subjekt. Ne moţe je subjekt ni imati izvan slobode označitelja, ne moţe imati slobodu
koja ne bi bila i sloboda označitelja. Lakan, izgleda, misli da je i ne zasluţuje. U svakom slučaju,
problem slobode subjekta Lakan ne misli.
31
označitelja. To, najpre, znači da je subjektivitet i sam performativan, potom, da ga u
svakom trenutku pro-izvodi/određuje neki označitelj: "...premeštanje označitelja
određuje subjekte u njihovim činovima, u njihovoj sudbini, u njihovom odbijanju, u
njihovoj zaslepljenosti, u njihovim uspesima i njihovoj kobi, bez obzira na njihove
urođene darove i njihovo društveno iskustvo, bez obzira na njihov karakter ili
spol."15
Ishod performativnosti označitelja – ukoliko je ona odista bezuslovna i
ako je subjekt, i pored toga, još nešto drugo i različito no što je subjekt koji proizvodi
performativnost označitelja – mora biti ludilo, ili barem ne-smisao, bez obzira na
jezički zakon, ili baš zbog tog zakona; subjekt, ţrtva označitelja koji ga spopadaju, a
svi ga spopadaju kad god im je na domaku, mora da onemi, ili da govori bez mere,
da govori sve što označitelji ne znaju da oni govore, da produkuje neprekidne diskurse koji samo prividno ne bi bili ni laţni ni istiniti. Najzad, i s one strane laţi i
istine oni su ili laţni ili istiniti. Jer, subjekt, ipak, govori – i kad govori, mogu li tako
reći, govor označitelja, dakle, govor u kojemu je nemoguća ontogenetska dimenzija,
bez koje je, opet, nemoguć subjekt. Pod velom apriorija simboličkog (a Lakanovo
simboličko u neku ruku jeste kantovski apriori) subjekt uvek govori, u svakom
govoru. Ili, moţda, nemaju svi označitelji tu moć? A moţda se transcendentalni subjekt, nekako, uspostavlja u realnosti lanca označitelja?
Subjekt čim govori, laţe - to je izvesno, i izvesno je da dokle god laţe
postoji istina kojoj teţi i koju doseţe – u laţi.16 Subjekt se doseţe u laţi. Izlaz iz ovog
ćorsokaka, mada ga namerno nije traţio, Lakan, ipak, predviđa. On, naime, tvrdi
da za čoveka nije prirodno da samo podnosi teţinu označitelja.17 Ne objašnjava
zašto, niti dali to nešto zbog čega nije prirodno da čovek podnosi teţinu označitelja
15.
Navedeni tekst. Označitelj, dakle, desubjektivizuje subjekt koji subjektivizuje. Tako se
odavde mora zaključiti. No to je samo jedan stupanj, sada je očevidno, krajnje zamršenih odnosa označitelja i subjekta. Na ovom stupnju se, uz to, mešaju jezička i praktična akcija označitelja. Još
jedan razlog za nejasnost. Drugi stupanj pokazuje da označitelj desubjektivizuje subjekt u samom
subjektu. Označitelj ne određuje samo apstraktno sudbinu subjekta, neki načelni projekt sudbine u
kojemu će subjekt naći mogućnost za delovanje, no upravo onu sudbinu koja pripada subjektu, koja
je njegovo bitno svojstvo, nezavisno od istorijskog usuda, istorijskog dekora, trebalo bi reći, iz ove
perspektive.
16.
Postoji i istina (istina subjekta) koju ne kontroliše označitelj, iako se nalazi svuda gde se
i on nalazi, iako se, čak, obrazuje na njegovim rubovima. No označitelj nema nadzora nad njom zato
što je ona istina subjekta nesvesnog, one dimenzije nesvesnog koju sadrţi i u prvi plan ističe obrt:
nesvesno je jezik. (Lakan, naime, iz svoje formule: nesvesno je strukturisano kao jezik izvodi formulu: jezik je nesvesno, a onda i tu formulu preokreće u formulu nesvesno je jezik. Taj obrt ja ovde
imam u vidu. Sigurno je da je on u smisao nesvesnog uneo dimenziju koja je bila zaklonjena u drugim obrtima.
17.
Navedeni tekst, p. 38. Nije, dakle, prirodno da subjekt pred označiteljem bude poslušan
kao ovca. Prirodno je onda nešto drugo – da bude neposlušan, da, recimo, zahteva svoju subjektnost
za sebe u subjektnosti koju mu uspostavlja označitelj. Od koga on to subjektnost zahteva, jedva da se
moţe išta reći ? Ako simboličko nije kantovski apriori, nikoga naspram njega nema sem, potencijalno,
psihoanalitičkog diskursa, ko bi bilo šta na njegov zahtev mogao da mu odgovori.
32
moţe uticati na delovanje simboličkog poretka. Moralo bi, svakako. Ovde je vaţno
da se zahvaljujući tom nečemu subjekt moţe suprotstaviti simboličkom, te da to
nešto mora biti svojstvo subjekta, svojstvo koje simboličko niti postavlja, niti
kontroliše.
Ako za čoveka, odista, nije prirodno da podnosi teţinu označitelja, moram
pretpostaviti da označiteljski zakon, ipak, nije svemoćan, da se moţe izigrati, da ga
čovek uvek i izigrava, znao to ili ne.18 Očito je da označiteljski zakon ne vaţi za ceo
subjekt i da ovaj mora pokušati da oslobodi i onaj deo sebe koji postavlja simboličko,
što, međutim, moţe učiniti na mestu gde nestaje zajedno sa simboličkim. Ali, to
stanje stvari znači i da je subjekt podeljen. Lakan će, naravno, to i reći. Pocepanost
će on proizvesti u suštinsku, ipak, ontološku odliku subjekta.19
Subjekt i simboličko vezuje krvna ţrtva, iz antropološke perspektive,
to znači najčvršća spona. Subjekt je uloţio u simboličko, ţrtvovao mu, svoju
predsubjekatsku subjektivnost, svoju prirodnost, svoju subjektnost, rečju, sebe,
naravno, poradi potpunog poistovećenja sa simboličkim koje ova ţrtva obezbeđuje
(trebalo bi da ga obezbeđuje). Zauzvrat je dobio zakon koji ga konstituiše na njegovom praznom mestu; zakon, dakle, subjekt konstituiše na praznom mestu subjekta, na praznom mestu manjka prirodnosti, čija potraţivanja od označitelja,
međutim, ne prestaju, uz osećanje krivice dakako; za krvnu ţrtvu simboličkom subjekt je dobio pravu nagradu: otvoreno etičko pitanje vlastitog postojanja. Dar zahteva odgovarajuće uzdarje. Ovu vrstu veza običaji i mitovi dobro poznaju. Zašto bi
se u tome razlikovao mit o označitelju?20 Konačno, Lakan izrično i veli da su se prve
reči prepoznavanja "ustoličile na mestu prvih darova".21 Tvrdnju da za čoveka nije
prirodno da podnosi teţinu označitelja valja zato obrnuti i reći: nije prirodno da pra18.
Subjekt, svakako, to pokušava i svesno, psihoanalitičar na primer, ali i svaki subjekt
psihoanalize. Psihoanaliza, uostalom, mora imati sposobnost kontrole nad označiteljima, čak i sposobnost manipulacije označiteljima.
19.
O podeljenosti subjekta Lakan će raspravljati u kasnijim seminarima. Ovde ću zato
pomenuti samo prvotni subjekatski rascep, koji otkriva nemoć označitelja i na koji pokazuje ta
nemoć; ovde me, najzad, zanima otkuda ta nemoć, je li logično što se ona pokazuje u jeku Lakanove
strukturalističke faze. Kod Lakana o svemu tome nema pouzdanih tragova. No mogućno je i korisno
dalje misliti na pretpostavkama njegovog mišljenja.
20.
Mit o označitelju, koji (označitelj) za sebe hoće sve znanje, svo značenje, čak, sve što
jeste, u suštini je Lakanov mit o ocu prahorde, pre no efekat kantovskog apriorija. Nije, međutim,
sigurno da će označitelj među subjektima i završiti kao otac prahorde među sinovima. Očito je da ga
subjekti ne mogu ubiti a da se ne poubijaju. Lakan je otkrio ishodište realnosti. I u ubistvu oca sinovi
su iskusili vlastitu smrt.
Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, 54. Lakan ovde misli na razmenu
darova, koju, u različitim stupnjevima, prema antropolozima, poznaju sva društva. Jezička priroda
darivanja naročito je vidna u primitivnim društvima; vidna je, naravno, i simboličnost tih darova, tj.
vidno je značenje simbola kao pakta, kao zahteva za prepoznavanjem. Darovi, bez obzira na to da li
je reč o stvarima ili rečima, označitelji su tog pakta, označitelji prepoznavanja. I to čini njihovu
vrednost.
21.
33
zno mesto čoveka moţe prestati da postoji. Uostalom, simboličko od totalizacije i
spasava ustrajavanje prvotnog rascepa u samom simboličkom, te u svemu što ono
obrazuje. Iz tog rascepa subjekt mora da se pita o vlastitom subjektivitetu i zakonu
označitelja. Ali i odgovor označitelja onome ko ga ispituje mora biti onakav kako po
Lakanu i izgleda:"Jedi svoj Dasein."22
Odgovor označitelja, formalno hajdegerovski, zapravo je odgovor hajdegerovskom
subjektu, bivstvujućem, koje iz nove, označiteljske perspektive, ni po Hajdegeru, ne
moţe biti ontološki shvaćeno, no koje je, ipak, uprkos tom zahtevu, te hajdegerovskom mišljenju, ontološki shvaćeno.23 Kako uopšte drugačije moţe biti
pojmljen subjekt koji (nešto) poziva s one strane praznine psihoanalitičarevog
govora,24 s one strane onoga tu. A Lakanov subjekt poziva ono što se nalazi s one
strane praznine i punoće govora analitičara, s one strane govora analitičara kao
malog drugog i kao Velikog Drugog, poziva ono što govor čini punim ili praznim. U
tom je pozivu, razume se, neposredno naznačeno i pozvano načelo istine, koje subjektu obećava i teorijska psihoanaliza. Lakan, čak, veli: mi subjekt učimo "da svoje
nesvesno shvati kao svoju istoriju".25 Time psihoanaliza formalno napušta i ne
napušta ontološku poziciju. Lakan će kasnije ustvrditi da je zev nesvesnog
preontološki.26
Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 40. Priznaje li na ovaj način označitelj da
onaj koji pita odista i ima svoj Dasein? Ili, ovaj odgovor treba shvatiti kao neukusni sarkazam, ako
odista onaj koji pita nema svoj dasein?
Šta, opet, ako je Dasein onoga ko pita u samom označitelju? Šta će biti onda kad
subjekt pojede svoj Dasein/označitelj? Ko će da pretekne? Ko će posle da kaţe: jedi svoj Dasein? Ko
uopšte (i ko prvi i poslednji put) moţe da kaţe:"Jedi svoj Dsein"?
22.
23.
Tako je shvaćeno, recimo, u tekstu Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi. Lakan,
uostalom, ne uspeva da izbegne ontološku perspektivu. Nastojanje na realizmu subjekta psihoanalize
poništava najpre apriori simboličkog, potom ustrajnost označitelja (koja je varijanta apriorija, te
totalna istina čistog označitelja), a onda i ukupna artikulacija subjekta. Doduše, za Lakana je
simboličko sadašnje i time realnost. No simboličko je realnost koja po svojoj prirodi unapred
obuhvata sva moguća značenja.
Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, str. 27. Govor poziva ono što je na
neki način upisano u svet kao njegov (govora) horizont. Iz te perspektive, on poziva i prazninu koju
sam upisuje. Poziva sebe, naravno, po modelu simboličkog, čija dijalektika pretpostavlja izlaganje i
usvajanje vlastitog manjka, kastracije.
24.
25.
Navedeni tekst, str. 42. Subjekt treba da shvati nesvesno kao istoriju svoga punog
govora, govornih činova u kojima se on prepoznavao kao ništa koje je on i u kojima je zahtevao od
Drugog da ga prepozna. S tim zahtevom na umu (na umu nesvesnog) i na jeziku subjekt, u stvari,
započinje svaki razgovor, svaku vrstu komunikacije.
"Zijev nesvjesnog mogli bismo nazvati pred-ontološkim", Četiri temeljna pojma
psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 35. I subjekt, tačnije subjektnost, mogli bismo tada nazvati
26.
preontološkim. U zevu nesvesnog sadrţano je celo nesvesno, i subjekt nesvesnog razume se.
Ontološka pozicija subjekta, izvesno je, zavisi od pozicije nesvesnog. (Uostalom,
preontološko ne znači i neontološko.) Lakan diskurs subjektovog nesvesnog u tekstu "Funkcija i polje
govora i jezika u psihoanalizi" određuje kao diskurs drugog, da li, i kao diskurs drugog u samom subjektu. Kako, onda, subjekt moţe da shvati takvo nesvesno kao svoju istoriju? Drugi (stvarni drugi,
34
Tu-bivtsvovanje u ovoj fazi Lakan shvata, još hajdegerovski, kao tubivstvovanje jezika i govora. Paradoks odnosa jezika i govora, međutim, određuje
kao paradoks subjekta,27 koji gubi smisao čim se objektivizuje u tom sada, u sada
diskursa, odnosa jezika i govora, u jeziku u kojem jedino i moţe da se objektivizuje.
Jezik je tako mesto istine i kobi obmane. Subjekt je naveden da veruje u realnost
koju mu jezik postavlja, u svoju realnost koja se navodno nalazi iza zida jezika.28
Efekat ovog ontološkog zeva, kao što pokazuje otuđenje subjekta u modernoj civilizaciji, u naporu moderne nauke da mu omogući da zaboravi svoju subjektnost, jeste
"mahnitanje" diskursa.29 Je li, onda, uprkos svim tim zaokretima, subjekt, mogao
da ostane s one strane ludila diskursa? Gde bi tada mogao biti? On je govoren zato
što ga govor govori i zato što mu (moderna) civilizacija nameće zahtev za istinskim
govorom, za govorom dijalektike svesti, dijalektike racionalnosti, no on je govoren i
zato što jeste. Ipak, subjekt bi morao da se opire svim tim zahtevima, ukoliko je
odista on onaj "koji unosi podeljenost u pojedinca", u kolektiv,30 tj. ukoliko je on
barem jedno od ishodišta recimo činjenice da ga govor govori. A to mora biti već i
zato što on govori jezik svoje ţelje, što se, dakle, iskazuje i u nepoznavanju sebe, rečju, zato što je svagda i svuda paradoks. Zahvaljujući tom paradoksu forma u kojoj
se izraţava jezik i moţe da definiše subjektivnost i zato subjekt moţe da bira tu formu.31
Ishodište paradoksa subjekta, ali i preokreta u Lakanovim formulacijama tog
paradoksa, verovatno je nagon smrti, koji "izraţava granicu istorijske funkcije
bliţnji, istorijski strukturisani drugi) zauvek mu ostaje nepristupačan. Samo iz ontološke
perspektive, ukoliko se proteţe "onoliko daleko koliko i istina do koje uspeva da dosegne" (Funkcija i
polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, str. 46), subjekt nekako moţe naći drugog u sebi, moţe
shvatiti (preontološko, ne-ontološko) nesvesno. Lakan upravo tako i određuje subjekt.
"Treći paradoks odnosa jezika (langage) i govora (parole) jeste paradoks subjekta, koji
gubi svoj smisao u objektivacijama besede" (navedeni tekst, str. 64). Ali, on se u tim objektivacijama
uspostavlja kao subjekt, doduše, subjekt koji je objektivizovan, no istovremeno i subjekt, koji
mogućnost subjektnosti ne moţe da izgubi.
27.
28.
Jezik predstavlja nešto za nekoga, signalizira, prenosi nešto za nekoga. I po tome je on
zid o koji subjekt udara. On, naime, zavodi subjekt da poveruje kako nešto (neki subjekt) postoji iza
zida (jezika) koji je ispred njega isprečen. Drugim rečima, jezik nije zid zato što sprečava subjekt da
zahvati samu stvar, no zato što ga na to navodi.
29.
Postmodernizam će ovu osobinu diskursa (s Lakanom ili nezavisno od njega, ali,
svakako, u kontekstu i kao odjek teorijske psihoanalize, duhovnog preokreta koji je ona pripremila)
proizvesti u jednu od svojih ključnih odrednica.
30.
31.
Navedeni tekst, str. 76.
"To jeste, ne samo da subjekt svaku iskazanu intervenciju prima zavisno od svoje
strukture, već ona preuzima strukturišuću ulogu, saobrazno svojoj formi..." (navedeni tekst, str. 85),
preuzima strukturišuću ulogu za subjekt, razume se. Odatle bi, sledstveno Lakanovom obrtu: jezik je
nesvesno – nesvesno je jezik, valjalo ustvrditi: subjekt je jezik, odnosno jezik je subjekt.
35
subjekta".32 Lakan pominje i Hajdegerovu odrednicu te granice kao mogućnosti
subjekta koja je "potpuno vlastita, bezuslovna, nezaobilazna, izvesna i kao takva
neodrediva".33 Prema Hajdegerovoj formuli nagon smrti nije samo granica istorijske
funkcije subjekta, nego i granica na kojoj on spoznaje svoju istorijsku funkciju,
dakle, granica same subjektnosti. I tu (treba reći, ko zna po koji put) lakanovsko
mišljenje skreće s puta evropskog racionalizma. Granica istorijske subjektnosti, za
ovo mišljenje, granica je tek jednog vida artikulacije subjekta, u najboljem slučaju,
ona je mesto na kojemu se artikuliše diskurs, i diskurs kao odgovor na neki drugi
diskurs, i na diskurs nagona smrti. Jezgro subjekta ostaje izvan fenomenološkog
mišljenja. Razumljivo, nije dostupno ni simboličkom.
Ko, u ovom kontekstu, subjektu odgovora na njegovo pitanje postavljeno označitelju? Prema Lakanovoj formalizaciji strukturacije subjekta valjalo bi da
to bude zakon, objektivitet koji sebe nezainteresovano posreduje. To, međutim,
treba proveriti, utoliko pre što takav zakon, izgleda, otelovljuje boţanski
determinizam, nepotreban ni subjektu ni tumaču na ovoj ravni, i posebno s obzirom
na formulu subjekatskog opštenja, koju Lakan neprekidno ponavlja, i po kojoj pošiljalac "prima od primaoca vlastitu poruku u izokrenutom obliku".34 Sledstveno ovoj
formuli, subjekt sam sebi poručuje da jede vlastito bivstvovanje, i, pri tom, zbog
toga ne moţe biti optuţen za mazohizam; iako sebi kao objektu odgovara, nalaţe, s
prezirom svakako: jedi svoj Dasein, on, ipak, govori tuđ govor, govor označitelja.
Praktično, subjekt i pita ono što mu nalaţe označiteljski zakon, moţe biti, zakon
označitelja koji se nalazi na periferiji aktuelnog sistema. No, ma s kojeg mesta ga
govori, subjekt govori s mesta nekog označitelja. Utoliko, naime, jeste subjekt, ali
otuđen već u trenu konstituisanja.
Hoće li subjekt postati, bolje, ostati samo ljudska ţivotinja ako
isklizne, bilo s kojih razloga, s mesta označitelja? Šta biva s ovim bićem kad se nađe
izvan simboličkog determinizma? Moţe li se ono uopšte naći izvan simboličkog
zabrana? Kao ljudsko biće, zacelo, ne. Lakan, doduše, veli da subjektivitet u
početku nema nikakav odnos s realnim no "sa sintaksom koja mu stvara
označiteljski beleg".35 Ali, ova sintaksa, ukoliko nije simbolički overena, tj. ako
uopšte nije sintaksa, moţe biti samo realno, ništa. Stoga, čim postoji sintaksa postoji i subjekt, čim postoji (artikulisani) odnos prema onome što jeste postoji i
32.
Navedeni tekst, str. 105.
33.
Navedeni tekst. Ova formulacija, odista, tačno (što će reći i dovoljno neodređeno, kako se
Lakanu i pristoji) kazuje ono što Lakan podrazumeva pod granicom nagona smrti, koju subjekt neprekidno obilazi, na koju dolazi po potvrdu da jeste.
34.
Le séminaire sur 'La lettre volée', Ecrits, p. 41.
35.
Navedeni tekst, p. 50.
36
subjekt. Subjektivitet, prema tome, u početku - Lakan je, izgleda, prinuđen da misli
početak - morao je biti samo subjektivitet - i u realnom, iako neizdiferenciran,
neizdvojen iz realnog. Jedino u tom slučaju ima smisla govoriti o početku subjektiviteta u sintaksi, u simboličkom. Sam Lakan priznaje da na tom početku - na početku
smeštanja, raspoređivanja po spratovima: u realno, imaginarno i simboličko - moţe
funkcionisati samo simboličko i to "kao predstavnik prva dva sloja".36 Konačno,
jedino simboličko moţe postaviti, pro-izvesti stvar namesto stvari, dakle, stvar
(realnost) moţe pro-izvesti samo ono što nije i ne moţe biti ona. Treba li, stoga, pretpostaviti da simboličko, kao kantovski apriori, ili Bog, ispred sebe pred-stavlja
ono što ne postoji, što neće ni postati. No i Bog i simboličko jesu samo za čoveka,
odnosno, za neko takvo biće kao što je čovek, bez čije pomoći, i dozvole, ne bi se
imalo šta razmeštati po spratovima realnog, simboličkog (onog, ako uopšte postoji,
koje nema razloga i ne moţe da se poistoveti s kantovskim apriorijem) i imaginarnog.
Ljudska ţivotinja se ne moţe naći izvan simboličkog zabrana. Lakan
veli da čovek čim jeste jeste u simboličkom.37 Ne objašnjava kako to jeste, iako se ne
zadovoljava dostatnošću fenomenoloških evidencija. Zadovoljava se, u ovo vreme,
hegelovskom dijalektikom; ona se i nalazi u pozadini Lakanove formule. Istina, očiglednost bivanja u simboličkom moţe se pokazati, i, čak, rekonstruisati. Podrţava
je, na primer, automatizam ponavljanja, po Frojdu, preţivotni i transbiološki fenomen. Tvar determinizma strukture tog fenomena naveliko prevazilazi, veli
Lakan, "domet tvari cerebralne organizacije",38 mada su neki od efekata strukture
automatizma ponavljanja povereni cerebralnoj organizaciji. Drugi, veli Lakan, strukturisani kao simboličko, drugačije se materijalizuju. Ovde je vaţno da je čovek na
ovaj način uvek već u simboličkom, uvek već konstituisan kao subjekt, koji dobija
odgovor: jedi svoj Dasein! Čovek misli simbolički poredak "zato što je u njemu
najpre ukorenjen u svom biću."39 U stvari, čovek misli simbolički poredak da bi se
ukorenio u svom biću. Uostalom, iz vlastitog bića on ne moţe biti isključen ni u psihozi. Ponovo se, dakle, pokazuje da je i psihoanalizi potreban neki oblik samosve36.
Navedeni tekst. Tragovi ovog prava predstavljanja, koje simboličko ima upravo kao
simboličko, moraju se nalaziti u imaginarnom i realnom. Za imaginarno je to i razumljivo. Realno,
međutim, ne moţe sadrţavati nikakve tragove koji ne bi bili samo realno. Simboličko, stoga,
eventualno moţe predstavljati samo to odsustvo.
Štaviše, "mi smo toliko unutra da iz njega ne moţemo izaći" (Le moi dans la théorie de
Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 43), toliko smo unutra simboličkog sistema, da iz
37.
njega nikad nismo ni izbivali. Simbolički sistem, praktično, funkcioniše s nastankom čoveka, od
početka društva.
38.
Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 52-53.
39.
Navedeni tekst, p. 53.
37
snog subjekta da bi uopšte mogla da misli subjekt? Potrebna joj je mogućnost
koncepta subjekta (za koga se pretpostavlja da zna, da sebe zna). No i taj koncept
mora imati nekakvu sposobnost samopredstavljanja.
Lakan još tvrdi da subjekt ulazi u simbolički poredak kroz specifični
zev "svojih imaginarnih odnosa sa bliţnjim" i, naravno, kroz govor "koji se
reprodukuje, u potpunom obliku, svaki put kad se subjekt obraća Drugom kao
apsolutu".40 No subjekt nikada nije izvan zeva odnosa sa drugim, niti moţe da
govori ako već nije u simboličkom. Lakan bi, stoga, morao da govori o ponovnom
ulasku čoveka u simbolički poredak, o ponovnoj (u stvari, neprekidnoj) subjektivaciji subjekta, da nastavi s fenomenološkom redukcijom. Ali, on sada već zna da
nema metajezika, da nema metaravni govora. Fenomenološka redukcija ne moţe
pokazati strukturu strukture.41
Šta je, u stvari, to što simboličko sa realnim i imaginarnim, RSI dakle,
obezbeđuje kao subjektnost subjekta? Na izgled, samo formalni okvir nečega što
nije tu, u suštini, mogućnost organizacije toga što nije tu, mogućnost da to što nije
tu bude, drugim rečima, mogućnost da subjekt uopšte bude. Kao formalizacija
jednog stanja stvari RSI omogućuje subjektu odnos sa odsutnim, sa manjkom po
kojemu subjekt i postoji. Lakan govori o manjku "po kojemu biće postoji".42 Doduše,
on taj opšti (filosofski) stav specifikuje sledstveno teorijskoj psihoanalizi, njenoj
poziciji drugog gledišta, te tvrdi da biće postoji kao funkcija manjka, ali, i to je
lakanovski zaokret, da je ova funkcija hteti biti biće.43
40.
Navedeni tekst. Razume se, specifični zev subjektovih odnosa s bliţnjim mogućan je
samo u simboličkom, te subjekt u simbolički poredak, ipak, ulazi kroz (imaginarizovani) simbolički
poredak.
41.
I pri proširivanju, promeni polja uvida neke konstante Lakanovog mišljenja opstaju,
recimo, nastojanje na objektivnosti, te pouzdanosti formalnog, koje funkcioniše jednako u dodacima
"Seminaru o 'Ukradenom pismu'" iz kasnijeg vremena (1966) i u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i
tehnici psihoanalize (1955), tj. i u fenomenološkoj i u strukturalističkoj fazi Lakanovog učenja o
subjektu. Iz obe perspektive vidno je, na primer, da simbolička mreţa nije i jedina mreţa u koju je
subjekt uhvaćen. Za sada ću, sledeći slagalicu Lakanovog učenja, pomenuti mreţe imaginarnog i
realnog (one su i najvaţnije), što sa simboličkim čine sistem (kasnije poznat kao sistem RSI, kao
magična formula RSI), koji, u suštini, obezbeđuje i čuva subjektnost subjekta. Raspad sistema RSI
nuţno izaziva i raspad mogućnosti strukturacije subjekta, mogućnosti veze subjekta sa njegovim
manjkom. Na planu imaginarnog, izdvojenom iz sistema RSI, subjekt je u stanju, recimo, da zahvati
objekt samo kao "fantomsku celinu koja nikada ne moţe ponovo biti zahvaćena na imaginarnom planu" (Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 201).
42.
Navedeno delo, p. 261.
Lakan, naime, kaţe (rekao je to svojim prevodiocima na engleski) da njegovo manque iz
izraza manque а être znači isto što i englesko want. A want, među ostalim, znači i manjak i potreba, i
nemati i potrebovati. Ali znači i ţelja i htenje, i ţeleti i hteti - reklo bi se, tipično lakanovski, prava
zbrka (koju, zapravo, treba razumeti kao pokušaj artikulacije neke vrste mističkog uvida u stvar).
Zar, na ovaj način, nije raskrivena početna otvorenost značenja u kojoj se odista pokazuje da manjak
jeste potreba da se bude. A to je, valjda, Lakan i imao na umu kad je svoje prevodioce podgovarao da
manque prevode sa want. Sigurno je da na taj način, još hajdegerovski, traţi mogućnost za pokazivanje neraskrivenog smisla.
43.
38
Iz Lakanovog odgovora filosofiji bića (svaki diskurs, upravo prema
Lakanu, odgovor je na neki diskurs) valja posebno promotriti način na koji on
objektivizuje ontološki manjak. Objektivizacija se, naime, poklapa s formalnom
konstrukcijom. Manjak biću posreduje njegova ţelja. A ova je, veli Lakan izričito,
"odnos bića s manjkom",44 tj. s manjkom bića, dakle, odnos bića sa onim što ono još
nije i što mora biti da bi uopšte bilo, što samim tim jeste na putu prema sebi. U
suštini, reč je o odnosu simboličkog s manjkom, o radu dijalektike simboličkog koji
se ne moţe lokalizovati. "Ţelja se pojavljuje u trenutku utelovljenja u govoru, pojavljuje se sa simbolizmom".45 Iskustvo sveta, iskustvo ţelja, otuda mora biti iskustvo simboličkog. Pre simboličkog, sem kao predsimboličko, ono nije ni postojalo.
44.
Navedeno delo, p. 261.
45.
Navedeno delo, p. 273.
39
SUBJEKT SHEME L
Lakan je pojavu subjekta i sveta vezao za ţelju. Time je postavio i
jedan od temeljaca svoje teorije subjekta. Ţelja, naime, mora biti prepoznata. U
njenoj je biti da se ispoljava, u govoru naravno (i u govoru znakova), u kojemu i
moţe biti prepoznata, u kojemu subjekt moţe da je prepozna. Razumljivo je onda
što je to prepoznavanje jedina istina ţelje (subjekta), da li i jedina istina samog
subjekta.1 Naoko, sve je ovde, u ţelji ţelje i ţelji subjekta, bez reda, bez početka i
kraja, sve je međusobno uslovljeno i zajamčeno. Manifestni nesklad ovog spleta međusobnih artikulacija poravnjava, izgleda spolja, označiteljski poredak, koji će
postati ishodište mišljenja teorijske psihoanalize (barem u jednoj njenoj fazi). No
strukturna dimenzija ţelje i nesvesnog u tom poretku nije iščezla.2
Prema Lakanovoj ontologiji samosvesti – koja raskriva i artikuliše
funkciju manjka, funkciju hteti biti (biće) i koja je (ontologija) funkcija tog manjka,
funkcija hteti biti (svest bića) – "u iskustvu ţelje biće stiţe do osećanja sebe u
odnosu na biće",3 do temelja samosvesti, do trenutka kad se budi kao biće. Lakan
time, ipak, ne postavlja osnove nekakve eshatološke vizije bića. Na putu prema
onostranosti, "koja je ništa" (ništa, ne-biće predsokratovaca), biće stiţe do osećanja
"bića svesnog sebe, koje je samo vlastiti odraz u svetu stvari",4 koje je, zapravo,
1.
Lakan ţelju određuje, na izgled suviše formalno, kao ţelju da se prepozna svoja ţelja
(Variantes de la cure-type, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 343). U toj je odrednici, međutim, implikovan
i zahtev za istinom ţelje. Prepoznavanje treba da je (istinu) omogući. Odatle, naravno, proističu
znatni problemi za ţelju subjekta. Ona se, naime, na putu prepoznavanja, otuđuje u ţelji drugog. No
ona je, ako hoće da bude prepoznata, na to prisiljena, prosto zato što "čovekova ţelja nalazi svoj smisao u ţelji drugog, ne toliko što drugi drţi ključeve ţeljenog objekta, koliko stoga što je njegov
primarni cilj da bude priznat od strane drugog" (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi,
Prosveta, Beograd, 1983, str. 50).
Po mišljenju koje Lakan izlaţe u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize
biće dolazi do svesti o sebi preko iskustva ţelje. Lakan se nije mnogo trudio da to i pokaţe. Zadovoljio
se modelom čija su pravila i pretpostavke srodni ako ne i istovetni s pravilima i pretpostavkama filosofskog diskursa. Zbog te srodnosti i bira ovaj model. Lakana sada, nakon tog izbora, logično moţe i
mora da neposredno zanima ontološki karakter samosvesti. Time, naravno, ne tvrdim da je njegova
misao od početka stupila na neki zaobilazni put strogo racionalne sistematičnsti, bez obzira na njenu
nedvojbenu teorijsku narav i izrazitu, iako svojevrsnu, doslednost. Nesumnjivo je, takođe, da je ona
paranojički strukturisana, što, po Frojdu, obeleţava filosofski strukturisani diskurs i što govori o naporu nesvesne racionalnosti da se predoči. Lakan, istina, i u psihozi otkriva pokušaj uspostavljanja
izvesne strogosti. "U tom smislu", veli, "rekao bih da sam psihotik. Ja sam psihotik iz jednog jedinog
razloga što uvek pokušavam da budem strog", kaţe Lakan (Yale University, Kanzer Seminar, 24
novembre 1975, "Scilicet", No. 6-7, 1976, p. 9). Problem ţelje, uostalom, u psihoanalizi ustrajava uporedo sa zahtevom za bilo kakvom formalnom sistematičnošću. Ovde su zato i vaţni formalni razlozi
Lakanovog menjanja mišljenja odnosa subjekta i ţelje.
2.
3.
Le moi dans le théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris,
1978, p. 262.
4.
Navedeno delo.
40
parmenidovsko jedno. Lakanova ontologija samosvesti formalno je bliska fenomenološkoj ontologiji samosvesti (hajdegerovskoj varijanti), valjda i zbog duga predsokratovcima, koji on deli s Hajdegerom. Po Huserlu samosvest se pojavljuje u svom
odnosu prema predmetu, koji (odnos) ona čuva i ponavlja. Iz lakanovske perspektive, iz perspektive Lakanove strukturalističke faze, i ova samosvest je odraz u predmetu. Interesovanje za fenomenologiju neće, ipak, sasvim iščeznuti iz Lakanove
teorije, ostaće, pre svega, u njegovom shvatanju uzajamnosti jezika i samosvesti.
I fenomenologiju i klasičnu teoriju samosvesnog bića, transparentnog
sebi, Lakan napušta i preokreće stavljanjem u središte mišljenja bivstvovanje bića
ţelje, koje se moţe znati samo kao vlastiti manjak, tj. kao hteti biti (biće), ali i hteti
biti ţelja. Jer Lakanova ţelja ţeli sebe, ţeli da se ispolji u svojoj istinitosti. Iz te
perspektive, odista, samosvest ne moţe biti drugo do način situiranja subjekta u
svetu objekata bića ţelje, same ţelje. Model bića, i ovakav, izmenjen, i dalje ima
nešto od modela koji oblikuje fenomenologija. Međutim, smisao koji ova formula
bića kod Lakana otkriva potpuno je različit od smisla koji se pokazuje u fenomenologiji. Biće ţelje zamišlja sebe kao objekt, Lakan veli, zato što "ne vidi drugu
razliku",5 naime, zato što ne zna šta je, ne zna da "ţelja kao nesvesno" iskonski
strukturiše ljudski svet. Praktično, ţelja prethodi svakoj konceptualizaciji sveta i
subjekta, koji je, svagda, barem u jednoj značajnoj dimenziji, onaj, subjekt koji ţeli.
Po tome je i subjekt koji čini da nešto jeste, da on sam jeste. U stvari, subjekt, to što
jeste subjekt, čak i ako je ništa, raskriva se, stoga, za spoljnji svet. Istina, da bi
stekao tu moć, koju oduvek već ima (pokazuje se to, recimo, u detinjstvu i u
religijskoj praksi) on mora prepoznati svoju ţelju. Lakan kaţe svoju ţelju, to treba
uzeti u obzir. Jer, prepoznati svoju ţelju znači i prepoznati sebe kao subjekt.
Ţelja pretpostavlja određenu realnost sveta, čak određeni svet, moţda,
svet koji još-nije, no koji, ipak, ima istoriju. Ovaj paradoks je prihvatljiv i razumljiv
iz perspektive rekonstrukcije subjekta ţelje na osnovu onoga što se zbiva u analizi i,
izgleda, samo za analizu. Ali, ako se analiza shvati, što bi bilo logično (i čak
neophodno), kao (mitsko, prvo, izvorno) stvaranje, pokazivanje subjekta, jasno je da
sve što se tu raskrije, desi mora da vaţi za svaki subjekt i svaku njegovu ţelju.
Konačno, subjekt na analizi ne moţe ništa da stvori, što inače nije kadar da stvori,
što u odgovarajućem kontekstu ne bi stvorio; subjekt na analizi ne moţe da postane
drugo do ono što je oduvek mogao postati.6
Navedeno delo. U manjku bivstvovanja (manque d'être) pokazuje se da samo biće sebi
manjka, te da je biće tu, u svim stvarima koje ne znaju da jesu, veli Lakan. Ali, biće se, zapravo, kao
takvo jedino i moţe videti u svom manjku. Među objektima ono se zamišlja kao još jedan objekt, "jer
ne vidi drugu razliku". Zato što ne vidi drugu razliku i moţe reći ja sam onaj koji kaţe ja sam i
misliti, verovati da to odista i jeste. Na taj način bi trebalo da potvrdi vlastito bivstvo. Za Lakana to
neće biti ni dovoljno ni ubedljivo, sem kao negativna odrednica, koja pokazuje da, ipak, taj subjekt
negde jeste.
5.
6.
Vidna je, uostalom, Lakanova aluzija na sličnost između Sokratovog metoda babičenja i
psihoanalitičke rekonstrukcije realnosti subjekta, realnosti onoga ništa što je subjekt, te aluzija na
41
Ovde je vaţno da subjekt, prepoznavši svoju ţelju, tj. imenovanjem
svoje ţelje, sokratovski i hegelovski u isti mah, stvara, čini da se pojavi, ni manje ni
više no "prisutnost kao takva", fenomenološka, stvarna, izvorna prisutnost, koju
moderni tumači fenomenologije izvode iz ponavljanja, verovatno, u kontekstu
Frojdovog iskustva i psihoanalitičkog koncepta automatizma ponavljanja - i kad
toga nisu svesni. I Lakanovo imenovanje ţelje podrazumeva ponavljanje; da li i
njemu svojstvenu idealnost?
Psihoanaliza se ne odriče ni shema mišljenja ni shema postojanja, ali
kao jezičkih znakova. Jer, ona zna da se ove sheme uvek aktualizuju u određenom
kontekstu, odnosno da se nikad ne aktualizuju; psihoanaliza, stoga, i pokušava da
misli ispočetka i onda kad događaje kojima se bavi (re)konstruiše. Na takvo stanje
svari pokazuje i to što subjekt, istodobno sa stvaranjem prisutnosti kao takve "dubi
odsutnost kao takvu",7 dubi mogućnost sebe. U suštini, subjekt tako posreduje,
iznosi na videlo rad simboličkog, rad koji je sam on, subjekt. Razumljivo, subjekt je
vlastiti govor, (svoj) performativni govor, onaj govor koji ga uspostavlja u njegovoj
subjektnosti, iako ga uspostavlja Drugi, iako se uspostavlja u Drugom, koji je onaj o
kome "se radi u funkciji govora".8 U funkciji govora radi se o strukturaciji, tačnije,
strukturi subjekta. Lakan, doduše, još to ne kaţe izrično. Reći će, međutim, da je
Drugi pravi subjekt, od koga je, opet, stvarni subjekt (prema shemi L) odvojen
zidom jezika. U svakom slučaju, subjekt je u svakoj prilici ekscentrisan, uvek na
putu ka vlastitom subjektivitetu, od kojega je beznadeţno odvojen, otuđen - subjekt
je svagda ne-ceo. Subjekt otuđuju i performativan i konstativan govor. Razlika je,
doduše, u tome što konstativan govor pre iskazivanja pretpostavlja izvesnu realnost
subjekta, laţnu svakako. Eventualna istina subjekta moţe se, stoga, naći u čistoj
realnosti diskursa.9
sličnost između Sokrata i psihoanalitičara, subjekata za koje se pretpostavlja da znaju. Uostalom, o
sokratovskoj psihoanalizi Lakan nedvojbeno govori u Seminaru Transfer.
7.
Navedeno delo, p. 267. Subjekt, zapravo, tako otvara mogućnost tumačenja. On imenuje
nešto što nije tu i na taj način aktualizuje razliku. Na tom je nivou, veli Lakan, i razumljiva akcija
tumačenja.
8.
Navedeno delo. p. 276. Ovo je jedna od prvih Lakanovih odrednica Drugog. Sve će,
međutim, na ovaj ili onaj način, sadrţavati dimenziju govora - i ona o Drugom kao strukturi
subjekta.
9.
Ne-celost, otvorenost subjekta Lakan raskriva, materijalizuje u takozvanoj shemi L, i
dramatizuje u smislu simbola, sigli, stvarnosti te sheme. Lakan, istina, kaţe, da tom shemom hoće
da ilustruje, ne i da reši, probleme koji su pokrenuli: Ja, drugi, jezik, govor, sve elementi strukturacije subjekta.
42
Lakan izjednačuje nesvesno i subjekt, u shemi L izrično, da li i prvi
put. On, takođe, da bi objasnio pojam frojdovsko nesvesno, upotrebljava sliku subjekt bez glave; subjekt nesvesnog je subjekt bez glave, frojdovsko nesvesno je "subjekt koji više nema ego, koji je preţestok za ego, koji je decentrisan u odnosu na
ego, koji nije u moći ega".10 Subjekt bez glave je najpre subjekt bez središta, bez ose
koja ga prema klasičnoj filosofiji predstavlja. Ali, pošto ništa, što Lakan kaţe, kako
se i pristoji poetskom i pesničkom govoru, nema samo jedan smisao, slika subjekta
bez glave označava i subjekt bez subjektnosti, prazno mesto subjekta, koje je, povrh
svega toga, subjekt, onaj subjekt za kojim psihoanaliza traga i koji se upisuje na
mesta subjektivacije subjekta.
Shema L, shema intersubjekatske dijalektike, naravno, i dijalektike
subjekta, pretpostavlja, poziva i formalno obnavlja model stadijuma ogledala.
"Neizrecivo i nedopustivo postojanje" S (subjekta) raspeto je na četiri kraja sheme,
nalazi se na svakom tom kraju, istovremeno i u različita vremena. Na različite
načine i preko prepreka stiţe do (svojih) subjekatskih odredišta. Do A (na shemi),
do simboličke realizacije, koja je nesvesna, na primer, mora da prođe kroz
imaginarni odnos, da se suoči sa zidom jezika i da, uza sve to u A naiđe na manjak,
koji će, doduše, budući da ja manjak kao takav, da omogući artikulaciju celog
pomenutog putešestvija. Očevidno, to znači da subjekt nije mogućno zahvatiti na
mestu na kojem se nalazi, da on sam sebe ne nalazi na mestu na kojem jeste - na
Ja ovde, razume se, neću tumačiti Lakanovu shemu. Zanima me samo formalizacija
situacije subjekta, koju (situaciju) objektivizuje slovo S, koju Lakan objektivizuje u slovu S, u apsolutnoj, ne-smislenoj formi, u formi koja postaje forma za mene. "S je slovo, ali takođe subjekt, analitički subjekt, tj. ne ukupni subjekt" (navedeno delo, p. 284). S je, dakle, subjekt, ne simbol subjekta
kako bi ga po konvencijama obeleţavanja valjalo shvatiti. Ali, S jeste i mogućnost subjekta koju sigla
S naveštava; analitički subjekt, naime, jeste mogućnost subjekta tu, prisutna odsutnost subjekta.
Moţda je Lakan, najpre, i imao na umu S kao znak subjekta. Verovatno jeste i kasnije, barem u
jednoj ravni smisla notacije sheme L. Ja ga, ipak, drţim za reč: S je subjekt, u stvari, subjekt je
gramatička i pred-simbolička funkcija S. Zacelo je tako što Lakan i hteo da se misli. Jer, u ovom je S
sadrţano (nemačko) es, ono, sadrţana je višedimenzionalnost jezika, Lakan bi kasnije rekao otvorenost jezičnosti (lalangue), sadrţan je način na koji jezik govori i postavlja subjekt.
10.
Navedeno delo, p. 200. Subjekt bez glave, bez ega, ipak je "subjekt koji govori", zato što
je subjekt nesmislenog diskursa u snovima, diskursa koji dobija smisao upravo iz svog nesmislenog
karaktera. Subjekt bez glave tako je, na izvestan način, subjekt punog govora, dakle, govora koji ne
predstavlja nikakvu realnost što prethodi iskazivanju, koji je samo govor i ništa drugo. Ne
zaboravljam, naravno, na takozvane skorašnje misli sna, elemente stvarnosti koje on integriše u svoj
govor. Ali, one nisu predstavljene u slikama, znacima koje san upotrebljava.
43
mestu na kojem se nalazi u shemi. Po modelu stadijuma ogledala, u shemi L, "On
se vidi u a",11 u drugom, u drugom no što je on, u različitom, no zato da bi se video
tamo gde jeste. Zato što se vidi u a (u drugom), Lakan kaţe, subjekt ima Ja, subjekt
ima Ja zato što se prepoznaje - u drugom. Naime, u drugom on vidi odraz koji nije
taj drugi, vidi odraz, formu, vidi odraz razlike; viđenjem, ogledanjem u a (u drugom)
subjekt nalazi identitet, mogućnost da bude, tj. razliku koja ga ustanovljuje u
subjektnosti, u kojoj Ja, opet, između ostalog, i zato što ga posreduje drugi, ne moţe
biti drugo do imaginarna konstrukcija. Pri tom, Ja ostaje temeljni oblik za konstituisanje objekata (diskursa), što znači i objektivnosti tih objekata i, što je ovde posebno vaţno, prirode subjekt - objekt odnosa.
Sledstveno modelu stadijuma ogledala subjekt do identiteta dolazi
preko slike, forme, naravno, najpre slike drugog, preko forme drugog, druge forme.
I vlastitu sliku subjekt prvo vidi kao sliku drugog, kao formu, mogu li reći, i kao
shemu sopstva. U trenutku kad formu usvaja kao svoju sliku, s usvajanjem vlastite
slike on usvaja i identitet (i identitet svakog identiteta), no uvek zahvaljujući slici
drugog, formi realnosti sveta. S druge strane, subjekt drugog, bliţnjeg - kako ga
naziva Lakan, veli zbog strukturalnih razloga - vidi kao ogledalnog drugog, tj. kao
vlastitu sliku u ogledalu; u stvari, subjekt drugog vidi najpre kao formu, kao sliku
po sebi, u kojoj, potom, prepoznaje bliţnjeg, u koju naknadno unosi crte bliţnjeg.
Već stoga, ovaj drugi se naslojava sa subjektovim Ja. Pokazuje to i sigla (simbol) a'
iz sheme L, kojom Lakan obeleţava ogledalnog drugog. Plan ogledala, odnos između
a i a', koji je odnos Ja i drugog i odnos drugog i njegovog ogledalnog odraza, Lakan
zove imaginarnim odnosom. Ovde je vaţno da osa a––a' posreduje subjektov odnos
sa njim samim. Valja još jednom reći da se radi o osi imaginarnog na kojoj su odnosi
suštinski nepostojani i da je ta nepostojanost jedina invarijanta tih odnosa. Nije
teško zamisliti šta bi se desilo sa subjektom ako bi se oslonio samo na posredovanje
te ose. No ona mu obezbeđuje dijalektiku poistovećivanja sa drugim i drugoga sa
njim, obezbeđuje mu mogućnost intersubjektnosti. Dakle, osa imaginarnog je osa
identifikacije, te time bitne dimenzije subjektnosti. Isto je toliko vaţno za identitet
subjekta i intersubjekatske odnose da delovanje ove ose odnos S sa a, subjekta i
drugog (objekta drugog), čini zavisnim od a', od mesta intersubjekatskog ukrštanja.
Razume se, i odnos S sa a' zavisi od a, od nepostojane instance Ja, tačnije od
odrţavanja njene nepostojanosti.
Situaciju subjekta, po shemi L, čini razumljivom drugi plan njegove (u
suštini, simboličke) realnosti i realnosti te sheme, Lakan ga zove zid jezika, plan
11.
Navedeno delo, p. 285. Rekao bih da se subjekt u isto vreme zatiče i ne zatiče, doslovno
po hajzenbergovskom principu indeterminacije, po kojemu se u isto vreme ne mogu odrediti mesto i
impuls čestice. Pojednostavljeno rečeno, impuls čestice se ne nalazi na mestu na kojemu se ona vidi.
Subjektnost subjekta, po ovom modelu, na shemi L se to jasno vidi, ne nalazi se na mestu na kojem
se subjekt, navodno, nalazi.
44
koji valja razlikovati od plana ogledala.12 (U stvarnosti, ova su dva plana
isprepletena; jezik navek funkcioniše kao ogledalo identiteta.) Tek na osnovu
poretka i u tom poretku, koji određuje zid jezika, realnost što je uspostavlja imaginarno postaje laţna, patvorena. Ja, bliţnji, drugi, viđeni sa zida jezika su objekti
(objekti jezika). Međutim, za subjekt koji govori običan jezik Ja je (artikulisana)
realnost. Naime, jezik subjektu donosi Ja kao realni, svetski objekt (mada i kao
stvar koju on, jezik, postavlja). Običan jezik – "drţi imaginarna Ja ne za stvari koje
prosto eks-sistiraju (ex-sistantes), no za one koje su realne",13 ne, dakle, za stvari
koje se nalaze izvan diskursa, koje eks-sistiraju izvan jezika, kao realitet po sebi, no
za stvari koje realnost stiču od govora, koje su pro-izvedene imenovanjem, koje je,
štaviše, proizveo prazan govor.14
Iz ovakve funkcije običnog jezika i naročito punog govora, naravno, s
pogledom na odnos jezika i subjekta u shemi L, valjalo bi zaključiti da je subjektu
svojstvena psihotična struktura. Psihotik, naime, poznaje i ţivi realnost jezika, ţivi
u realnom u kojemu reč ne pokazuje na odsutno, ne posreduje ništa, ne simbolizuje
ništa - sem sebe i to kao čistu realnost. No reč psihotika ne ubija stvar koju nepredstavlja.15 Teorijska psihoanaliza u reči traţi i otkriva tragove njenog ubistva
stvari, tragove označiteljskog preobraţaja, kao uslov razumevanja i stvari i reči,
dakle, kao uslov razumevanja delotvornosti jedinstvenog, simboličkog zločina i,
naravno, iz simboličkog pretpostavljive delotvornosti čiste predmetnosti. Ukoliko u
tome ne uspe priča psihoanalize neće imati nikakvog smisla, Zalog nije nasumice
izabran, te ni beznačajan. Tragove simboličkog ništenja (i istovremenog uspos12.
"Na osnovu poretka koji određuje zid jezika imaginarno dobija laţnu realnost, koja je,
ipak overena realnost", veli Lakan (navedeno delo, p. 285). Imaginarno stiče laţnu realnost zato što
se jezik prikazuje kao znak koji nešto predstavlja za nekoga, drugim rečima, zato što se jezik
prikazuje kao zid, što jeste zid. Međutim, po toj istoj osobini, dakle kao zid, on jemči overavanje
realnosti, on je jedini jemac realnosti. Stoga, subjekt kad govori s bliţnjim, kad govori običan jezik,
"drţi imaginarna Ja ne za stvari koje prosto postoje (ex-sistantes) no za one koje su realne"
(navedeno delo), govori i jezik kojega je posednik Drugi. "Drugačije rečeno, jezik je tako sačinjen da
nas utemelji u Drugom, kao i da nas radikalno spreči da ga shvatimo" (p. 286).
Lakanov izraz ex-sistantes ja sam preveo, neprecizno, rečju postoje. Lakan, u stvari,
hoće da kaţe postoje izvan (izvan sebe). S ovim dodatkom je jasno da smisao ovog Lakanovog iskaza
upućuje na još nešto što elementarna dijalektika ne doseţe.
13.
Navedeno delo, p. 285.
14.
Prazan govor, na izgled paradoksalno, hoće nešto da kaţe. Pun govor, opet, neće da kaţe
ništa i zato govori prazninu (istinu) subjekta, u meri u kojoj je govor uopšte moţe izgovoriti. Doduše,
govor moţe istodobno biti i pun i prazan. (On, već zato što je govor, mora biti pun i prazan.) Moţe
onda biti pun i prazan govor običnog jezika i govor koji se oslanja na običan jezik. Konačno, običan
jezik laţi nije pošteđen, a to znači da mu ni istina nije nedostupna.
15.
Lakan, naime, nakon Hegela, tvrdi da je reč ubica stvari koju uspostavlja kao stvar, u
njenoj stvarnosti čak. Reč, da bi mogla da predstavi stvar, mora najpre da je ubije, da je poništi kao
eventualni entitet, ili pro-izvede, svejedno je, kao stvar. Valja uočiti da reč, izgleda, nekako zna šta
ubija, prema tome, i šta uspostavlja.
45
tavljanja) čiste predmetnosti čuva i običan jezik. Štaviše, subjekt se razume i govori
zahvaljujući tim tragovima; zahvaljujući njima on zna, moţe znati šta govori;
zahvaljujući njima mogućna je, razloţna, neophodna i psihoanalitička hermeneutika.
Reč ne pokazuje na odsutno u komunikaciji koju posreduje osa imaginarnog (aa'), osa psihotičke komunikacije, ne pokazuje ni na šta (sem na to ni
na šta). Razumljivo, reč u komunikaciji ne moţe pokazivati samo na sebe, barem
stoga što uvek upućuje na drugu reč, i u psihotičnom govoru. U pseudoapsolutnom
diskursu koji se izgrađuje na toj osi nema, ipak, ni odsutnosti ni prisutnosti. Doduše, osa imaginarnog posreduje i komunikaciju bilo koja dva subjekta, posreduje
simboličko. Tako je uvek, i tako mora biti, naporedo sa pseudoapsolutnom realnošću
reči, prosto zato što je imaginarno mogućno samo kao član trijade (realno, simboličko, imaginarno). Nije, stoga, nelogično što se u ovoj komunikaciji (i u svakoj) pravi
subjekt obraća drugom pravom subjektu, koga prvi zbog zida jezika, istina, nikada
ne doseţe. Iz te perspektive, i u ovoj komunikaciji, na kraju krajeva, reči upisuju odsutno (ono na šta ne pokazuju) u čistu predmetnost. A ovo odsutno predujmljuje i
omogućuje razumevanje govora.
Lakan kaţe da je subjekt odvojen od Drugog zidom jezika. Razumljivo
je onda što mu je Drugi nedostupan i što subjekt apriori teţi da ga dosegne, kao
vlastitu strukturu koja je uvek ispred njega i koja je njegova mogućnost, ali, i ništa
drugo. Nije, na izgled, razumljivo što i ispred zida jezika subjekt govori kao da je u
Drugom. Ipak, to je prirodno stanje subjekta. On mora da laţe da bi govorio istinu.
Štaviše, on uvek govori govor Drugog, koji mu (govor), opet, jemči da se Drugi nalazi sa njim, s ove strane zida jezika, da je, na neki način, subjektu svagda pri ruci.
Ovu posvudašnjost, koja ga, izgleda, samo zaluđuje, subjekt dobija od simboličkog,
od svoga govora.16
Budući u samom simboličkom, element i efekat njegove delotvornosti,
subjekt moţe da radi što hoće (ili ne moţe da radi ništa). Ma šta da govori, on
kazuje tuđe gledište, prosto zato što je govor utemeljen u Drugom. Jezik je, opet,
stvoren da nas uputi objektivizovanom drugom (onom drugom koga je on
objektivizovao, artikulisao kao drugog i kao subjekt), ali i da nas utemelji u Drugom, koji, naravno, ne postoji. Ova dvosmislenost odlikuje svaku upotrebu jezika i,
razume se, zbunjuje, zaluđuje i, čak, izluđuje subjekt, koji ne zna šta govori, prosto
"zato što ne zna ko je".17 Subjekt se, dakle, otuđuje u jeziku, prema shemi L,
Govor, ţivu reč (parole) Lakan, naravno, razlikuje od jezika, zbora (langage),
aktualizovanog sistema jezika (langue) čije mogućnosti značenja, smisla govor i jezik (langage) u
određenim uslovima ostvaruju, koje se ostvaruju u posvudašnjosti subjekta. Taj proces neko ili nešto,
a to ne moţe biti nijedan od pretpostavljena dva učesnika u svakidašnjoj komunikaciji, čiji identitet,
kao sagovornika i subjekata, takođe treba potvrditi, mora da overi. Lakan je tu ulogu namenio Drugom, kome se kao pravom Drugom subjekt i obraća, od kojega traţi i dobija svoj govor, ali kao
odgovor koji ga nikada neće zadovoljiti.
16.
17.
Navedeno delo, p. 286. Ovde bi trebalo napraviti lakanovski obrt i ustvrditi da subjekt
46
otuđuje se na osi aa'. Zid jezika je, u tom slučaju, i zid koji razdvaja subjekt i
subjektnost. Subjekt, stoga, ne razlikuje privid od stvarnosti; nije na mestu na
kojemu se nalazi, na mestu Ja, na primer, koje se predstavlja kao subjekt. To Ja,
subjekt, prvo lice iskaza, gramatički subjekt preuzela je klasična filosofija kao
dokaz samopostavljanja subjekta, razume se, ne pomišljajući da je u njemu subjekt
otuđen, da je Ja prvo utočište i prva maska u jeziku otuđenog subjekta.
Jezičkom otuđenju Lakan dodaje i epistemsko otuđenje subjekta u
modernom naučnom diskursu, trebalo bi, svakako, reći u bilo kojem naučnom
diskursu, čak, u svakom diskursu koji funkcioniše kao naučni diskurs i u meri u
kojoj funkcioniše kao taj diskurs, prema tome, i u magiji ukoliko i koliko je ona
odista oblik (razume se, primitivni oblik) "naučne" racionalizacija sveta. Naime,
epistemska praksa, koja priznaje samo racionalni red stvari (red stvari koji
uspostavlja episteme), praksa svesti isključuje nesvesni subjekt, čak ga i ne poznaje; epistemska praksa prekida vezu s preontološkim svojstvom subjekta, sa svojom
neizvesnošću. Time je doveden u pitanje i epistemski subjekt i subjekt uopšte, ako
je on, zbilja, i subjekt nesvesnog, što bi po psihoanalizi morao biti. Epistemski subjekt, praktično, isključuje ono što ne moţe da isključi (moţe zato da ga potisne18) –
jemstvo svoga postojanja: subjekt nesvesnog. Prosto, on je ţrtva zablude, ograničenja tačke gledanja, vlastitog ideološkog determinizma, krutosti svojih pravila i, pre
svega, racionalizacije istine, praktično, racionalizacije svoga (i svakog) slepila. Ovo
stanje stvari mora biti čitljivo u nesvesnom, ako ni zbog čega drugog ono zato što
simboličko vaspostavlja i epistemski subjekt, koji, onda, mora biti podvrgnut, da
tako kaţem, i izvornom determinizmu, onom univerzalnog diskursa i onom označitelja, koji ne određuje samo situaciju određenog subjekta, nego ga i konstituiše kao
takvog.
Univerzalni diskurs "se nastavlja od početka vremena".19 Do njega (do
diskursa svakog diskursa) moţemo ići, veli Lakan, da bismo odredili neke ideje; bez
ne zna ko je zato što ne zna šta govori. Razume se, ne radi se u ovom premetanju o pukoj, ili sitničavoj igri sa mogućim smislom jezičkih formula. Ne treba, naime, izgubiti iz vida da subjekt svoju
subjektnost dobija od jezika, od govora, što će reći da on, u neku ruku, najpre govori pa onda postaje
(doduše, postaje ono što nekako već jeste). Kako onda moţe znati ko je ako ne zna šta govori.
18.
Isključenje je odlika psihotičnog subjekta, sa kojim epistemski subjekt, eventualno, deli
rigidnost.
19.
Navedeno delo, p. 326. Lakan veli za ovaj diskurs da je "konkretan" i da traje od početka
vremena, kao i boţja reč. U početku, dakle, trebalo bi zaključiti po Lakanu, bejaše diskurs. Da je tako
Lakan mislio, ili da ovaj njegov iskaz tako treba shvatiti, dokazuje i njegova tvrdnja da se subjekt
situira kao takav upravo u odnosu na to stanje stvari, u koje je on, štaviše, upisan i koje ga određuje.
No ova se determinacija, veli Lakan, razlikuje od determinacije koja dolazi iz registra realnog.
Lakana, uostalom, opseda ideja Jednog, početka (efekat te opsednutosti je i njegovo
odbijanje da misli početak); kako i ne bi kad nagon smrti, ţelja za smrću u njegovom učenju (izgleda,
i u njegovom ţivotu, naročito pred kraj, kako bar tvrde neki analitičari njegove orijentacije) zauzima
jedno od odredišnih mesta u njegovom učenju.
47
sumnje, ideje koje neposredno oblikuju realnost, tj. ideje koje joj, na izgled,
pripadaju. Do njega je on morao otići zbog potajne sklonosti metafizici (čijem je prevratu, pri tom, znatno doprineo), do univerzalnog diskursa on je morao ići i zato što
nije mogao prihvatiti Frojdov zahtev da svemu, i kakvom fantazmu, određuje istorijsko vreme nastanka i pouzdan, stvarni referens. Uz to, njegovo mišljenje, način
na koji raskriva to što promišlja navodilo ga je na traţenje početka.20 No mene ovde
univerzalni diskurs (i univerzum diskursa) zanima kao determinativno načelo subjekta, koji u taj diskurs mora biti upisan; prema Lakanu, i jeste. Štaviše, u odnosu
na univerzalni diskurs kao na logos, boţju reč, "subjekt se situira kao takav".21 Nije,
sledstveno teološko-psihoanalitičkoj logici koja je ovde uspostavljena, nerazumno
pretpostaviti da subjekt dobija svoju subjektnost od toga diskursa i da njegov
(subjekta) početak treba traţiti u početku reči, kako je to činila hrišćanska teologija,
kako je to činio i Lakan.
Lakan je, odista, bio sklon da zađe s one strane stadijuma ogledala, tj.
imaginarne identifikacije kao ishodišta subjektivizacije subjekta i da početak
subjekta potraţi u simboličkom zraku koji mu (subjektu) obasjava svet, stvarnost
uopšte. Simbolički odnos, "koji uvodi dimenziju subjekta u svet", veli Lakan izričito,
konstituisan je pre no što je subjekt učvrstio vlastitu sliku o sebi, pre prve strukturišuće slike Ja.22 Ali, to, ipak, znači da uporedo sa simboličkim funkcioniše i
imaginarno, te da i ono gradi nekakvu sliku subjekta, čak, da gradi simboličku
sliku subjekta. I u tom slučaju moţe biti logično što univerzalni diskurs određuje
subjekt. Razume se, ovaj se determinizam razlikuje od determinizma realnog, te od
materijalnog metabolizma ţivota. Determinizam univerzalnog diskursa pretpostavlja da se subjekt, utoliko ukoliko nastavlja ovaj diskurs, nalazi na svom mestu,
ne dakle, na mestu univerzalnog diskursa.
Determinizam i univerzalnost univerzalnog diskursa ostvaruju se u
determinizmu svakog konkretnog diskursa. Univerzalni su, dakle, konkretnost
diskursa i njegov determinizam. Jedino tako subjekt moţe još pre rođenja biti
situiran, "ne samo kao pošiljalac, no i kao atom konkretnog diskursa".23 Štaviše,
20.
Moţda u tom kontekstu treba podvrgnuti sumnji i stav da psihoanaliza misli iz početka,
čak i da je ona mišljenje otvorenosti početka. Senka podozrenja prema ovom stavu, svakako, treba da
ostane. U suštini, ona je i stvarna.
21.
Navedeno delo. U univerzalni diskurs moţe biti upisan jedino neki transcendentalni
subjekt. Ili, bliţe Lakanu, u univerzalni diskurs moţe biti upisana samo mogućnost strukture
subjekta, još preciznije, s obzirom na to da ne postoji neka paradigmatska struktura, mogućnost
strukturacije subjekta.
22.
Lakan se nikada neće sasvim odreći frojdovskog realizma, bare, u nekom vidu i nikada
neće bez velike sumnjičavosti na njega pristati. Otuda i nesklad kod Lakana između mišljenja nekog
predmeta u čisto formalnim odrednicama i mišljenja tog istog predmeta na realističkoj ravni, po
Frojdovom modelu.
23.
Navedeno delo. Subjekt se nalazi u koraku, okretu igre ovog diskursa. Okreti su,
naravno, propisani. No to ne znači da se uvek, u svim pojedinostima, izvode na identičan način.
48
subjekt je "poruka" tog diskursa, poruka koja nikome nije upućena i koja je zato
upućena samom subjektu, o čemu on nema pojma. O njegovoj samostalnosti,
izgleda, ne valja ni trošiti reči, utoliko pre što determinizam univerzalnog diskursa,
čini se, nije i jedini koji u svom kolu drţi svest ljudskog subjekta u nesređenom
stanju. Pre no o determinizma univerzalnog diskursa, moţe se govoriti o tome, što
Lakan i čini, da je za subjekt, čija se suštinska realnost "nalazi u spoju realnosti i
pojave pregleda prisutnosti", kocka već bačena, igra odigrana.24
Mogu li, ipak, u ovoj odigranoj igri subjekta videti apriorni determinizam univerzalnog diskursa, ili je subjekt, apriori, ulog u svakoj igri? Moţda,
Lakan u tom trenutku još nije video mogućnost artikulacije determinizma
univerzalnog diskursa? Determinizam diskursa drugog, diskursa nesvesnog bio mu
je poznat. Izričito veli da je reč o diskursu kruţenja "u koji sam integrisan",25 u koji
je subjekt integrisan. Subjekt je, čak, jedan od elemenata, jedna od suštinskih
odrednica tog kruga. Očito, determinizam deluje na različitim ravnima, verovatno, i
u različitim registrima. Ali, Lakan, katkad, upotrebljava i različita imena za istu
stvar, zato što je artikuliše u drugačijem kontekstu i u drugačijoj svetlosti, ili zato
što novi teorijski uvid zahteva razliku da bi bio spoznat. Tako, recimo, diskurs
kruţenja, tj. determinizam diskursa nesvesnog (i diskursa nad-ja) postaje determinizam poretka označitelja, koji će Lakan promovisati u zakon, čak u zakon oca.
Pošto, sledstveno teoriji manjka, nema totalnog subjekta ne moţe biti
ni totalnog determinizma. No ova uzajamnost tek delimično potvrđuje da subjekt,
ipak, predujmljuje zakon koji ga uređuje. U realnosti znakova, označitelja, simboličkog poretka, te realnosti sveta što se moţe naći na tom mestu "postoji svet
istine potpuno lišen subjektiviteta".26 Postoji ništa predsokratovaca u kojemu je za
subjekt, zaista, igra odigrana. Ali, Lakan ne isključuje "istorijski progres
Razume se, tako što nije ni mogućno. Subjekt je, prema tome, u drugom, različitom idealnog okreta
igre univerzalnog diskursa.
24.
Navedeno delo, p. 256. Ipak, postoje i kocke koje subjekt moţe da uzme u ruke i da ih još,
sam on baca. Izgleda, međutim, da subjekt te kocke moţe bacati u okviru igre koja se već igra (i koja
je za njega faktički odigrana). Nije mu, sasvim sigurno, ostavljen bogzna kakav izbor.
25.
Navedeno delo, p. 112. Ovaj diskurs Lakan izvodi, barem na jednoj mogućoj egzegetskoj
ravni, iz činjenice da je nesvesno diskurs drugog, koji, pri tome, nije ni apstraktni drugi ni subjektov
sagovornik. I opet bi trebalo da bude upravo taj sagovornik, makar u nekom registru njihovih
odnosa. Jer, diskurs kruţenja obuhvata subjektovog oca, čije greške subjekt mora da ponavlja (da
okajava kao u antičkoj tragediji). Potpunu disperziju smisla svih ovih preokreta Lakan sprečava
jednostavno tako što ih sve stapa u glavni psihoanalitički rukavac strukturacije zakona: nad-ja. Diskurs kruţenja je, prema tome, diskurs nad-ja.
26.
Navedeno delo, p. 329. Lakan ne kaţe kako je mogućno taj svet istine znati i odrediti kao
svet istine. To što je različit od sveta subjekta, istine subjekta ne moţe biti dokaz i da je odista reč o
svetu istine potpuno lišenom subjektiviteta. Istina, Lakan veli da je prema tom svetu istine, istine
simboličkog, usmeren "istorijski progres subjektiviteta", svakako, prema nekim korespondencijama
koje se odmah ne otkrivaju.
49
subjektiviteta jasno usmeren prema ponovnom nalasku (retrouvaille) istine, koja se
nalazi u poretku simbola".27 Istina ovog poretka, međutim, istina je smrti. Doduše,
tek ta istina, prema Lakanovom hajdegerijanizmu, subjektu daje pravo na igru (sa
ţivotom i smrću). Bez tog prava subjekta, koje je pravo na apsolutnu igru, ni psihoanaliza ne bi imala pravo na igru. No ne treba izgubiti iz vida da psihoanaliza daje
subjektu pravo na ponovnu igru, na ponovni nalazak istine nađene u realnosti
znakova, označitelja, simbola... Valja, međutim, reći da mu to pravo, pravo na
suočenje s nuţnošću, na poistovećenje shvatanja nuţnosti i osvajanja slobode nije
uskraćivala ni filosofija.
Na nuţnost, naravno, subjekt ne moţe da deluje, ni shvativši je. Ne
moţe izmeniti ni označiteljski zakon, to će reći ne moţe zaustaviti simbolički
poredak da ga stvara, da ga stvara kao objekt koji, istina, zaposeda označiteljski i
time subjekatski poloţaj, ne moţe sprečiti ni rad nesvesnog u simboličkom
stvaranju. Subjekt, dakle, ne moţe da ne bude nesvesni subjekt, ono što jeste. No
razumevanjem označiteljskog zakona moţe da predupredi ulančenje označitelja na
način na koji to ulančenje ne bi narušilo izvesnu ravnoteţu artikulacije subjekta,
recimo, ravnoteţu njegove otvorenosti. Očito, situacija subjekta, po Lakanu, nije nimalo izgledna, ne moţe ni biti ako je za svako subjektivno stanje, "za svaku subjektovu situaciju", po shemi L, suštinski "odnos koji ide od A prema S", dakle, odnos
koji ide od Drugog prema subjektu.28
27.
28.
Navedeno delo.
Navedeno delo, p. 370. Lakan će u različitima fazama svoga učenja različito određivati
značenje A. No njegov odnos sa S (čiju sam kombinaciju smisla već naznačio) nikada neće ni zaboraviti ni prenebregnuti, bilo da to A znači radikalnog Drugog, kaţe onog "iz osme ili devete Parmenidove hipoteze" (p. 320), koji je i realni pol subjektivnih odnosa i ono za šta Frojd vezuje instinkt
smrti, ili poredak označitelja, tj. simbolički poredak, zakon oca, zakon konkretnog diskursa, pravila
igre kombinacija, mesto istine. itd. Ovaj odnos ostaje već stoga što je ljudsko biće bačeno u jezik;
ljudsko biće je uhvaćeno u sistem zupčanika jezika, čiji rad, doduše, ma koliko da je autonoman, sledi
liniju odnosa koja ide od A prema S, sledi, u krajnjem slučaju, liniju jezika.
50
TO SI TI a TI SI ONO
Psihoanaliza nalazi, zatiče subjekt u trenu kad on govori, kad se artikuliše kao subjekt, drugim rečima, kad ga govor obrazuje, u suštini, kad ga je govor
već obrazovao. Međutim, pošto je (raz)govor, pun govor, između subjekta i Drugog
navek prekinut, pošto je, dakle, prekinut jedini govor koji je subjektu potreban, koji
počinje, očekuje, čak govori (paradoks je neizbeţan), psihoanaliza nalazi samo
mogući subjekt, nalazi odsutnost subjekta.1 Jasno je da taj prekid (veza između
subjekta i Drugog nikada nije ni bila uspostavljena, ona je samo idealni projekt;
Drugog obeleţava manjak – s tim manjkom subjekt je jedino u stanju da uspostavi
veze, faktički ih i uspostavlja) prekid govora između subjekta i Drugog nije mogao
proći bez posledica za subjekt, koji taj prekid niti prihvata niti razume. Drugo i ne
moţe. Jer, istina punog govora jeste da on (govor) ne kazuje ništa drugo do "biće ili
ništavilo".2 Nakon ovog prekida – koji se, zapravo, nikada nije ni zbio, nikada nije
1.
Pun govor, već sam to na drugom mestu i u drugačijem kontekstu u ovoj knjizi pominjao,
zapravo, ne sadrţi ništa, on nije pun bilo čega što ima identitet. Mogu, formalno, reći: on je pun ničega. Ništa i ne saopštava, tj. saopštava ništa. No i "ako ništa ne saopštava beseda pokazuje postojanje
komunikacije" (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 32).
Pun govor, dakle, saopštava samo postojanje komunikacije, ali, samim tim, saopštava i ono najviše
što moţe – postojanje istine (subjekta). Beseda, naime, "potvrđuje da govor gradi istinu" i kad poriče
ono što je očigledno. (Lakan upotrebljava izraz l'évidence – Fonction et champ de la parole et du
langage, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 251 – verovatno, aludirajući na funkciju evidencije kod Huserla,
to će reći na manjkavost fenomenoloških pretpostavki.) Tu istinu, međutim, treba raskriti, verovatno
istom takvom istinom, tj. istinom punog govora, koji, pri tome, neće i ne moţe biti metagovor. Lakan
je to pokušao, na primer, neočekivanim prekidima, punktuiranjima seanse (skraćenim seansama),
što, razume se, nije bilo shvaćeno i što je izazvalo pravu pobunu tehničara psihoanalize, tj.
uspavanog, prikrivenog pozitivističkog duha u psihoanalizi.
Les écrit techniques de Freud, Seuil, Paris, l975, p. 297. Biće i ništavilo su, veli Lakan,
suštinski vezani za fenomen govora. S druge strane, u dimenziji bića situirano je i delenje natroje
simboličkog, realnog i imaginarnog, dakle, u dimenziji bića situirano je i ono za šta je ono, navodno,
suštinski vezano. Sem toga, Lakan biće, na izvestan način, preteţno vezuje za realno. Prirodu tih
odnosa trebalo bi da pokaţe graf koji Lakan zove dijamant.
2.
Dijamant je oblika dijedra, šestostranog klina. Lakan, zatim, naglašava da nije reč o
pravilnom poliedru (zato i moţe da predstavi prividno suprotne mogućnosti), iako su mu sve strane
51
ni vođen pun (raz)govor subjekta i Drugog; mogućnost, teorijska naravno, takvog
(raz)govora ne moţe se, ipak, dovesti u pitanje – pun govor se obilazno vraća subjektu "preko dva Ja, a i a', i njihovih imaginarnih odnosa",3 vraća se kao prividno
pun govor, ali i kao stalna mogućnost govora subjekta s Drugim, kao, sada sasvim
sigurno, otvoreni kanal komunikacije između njih. No to samo pokazuje da u
izricanju istine, barem u jednom pogledu, čak, sa stanovišta same istine, nema razlike između punog i praznog govora. I prazan govor, čak i kad očito treba da
prevari, govori istinu, upravo zato što laţe.
Kanalom komunikacije između a i a' prolazi i psihotički govor istine,
uznačenje reči, koje u psihozi upućuju jedino na sebe (no, ipak, upućuju na nešto);
prolazi tim kanalom i svaki verbalni delirijum. Reč, međutim, proizilazi to iz
strukturacije psihotičnog govora, ne moţe upućivati samo na sebe ako već nije
upućivala na nešto izvan sebe, ako ne pamti i ne upisuje (u svoj trag) načelo
referentnosti, te činjenicu da jeste reč. U realno se vraća ono što je isključeno iz simboličkog – da li bez tragova simbolizacije na sebi. Subjekt te tragove pretpostavlja,
oni su mu, kao znakovi odanosti, jemstvo da se moţe dopasti Drugom, ali, upravo
stoga, i signal da subjekta nema ni u kakvom idealu. (Morao bi onda biti sumnjiv i
Drugom.) Tragovi isključenja iz simboličkog, ako se biće odista nalazi u rupi realnog, zato su i tragovi subjektnosti. U neku ruku, zbog tih tragova subjekt nikada i
nikome i ne govori, nikome sem Drugom, od koga dobija one poruke koje mu sam
šalje i koje ga onda uveravaju da postoji, da jeste – da jeste subjekt. Njegovo Ja govori, drugom, i govori "o subjektu, subjektu S, u trećem licu".4
Apozicijom subjekt S Lakan naglašava (svoju) redefiniciju subjekta,
njegovu faktičku posebnost, koju psihoanaliza artikuliše i po kojoj se subjekt
psihoanalize razlikuje od subjekta filosofije. Apozicijom S Lakan naglašava i različite registre u koje se subjekt upisuje, ali i, ako tako mogu reći, njegovo ne-subjekjednake. Pretpostavimo, veli dalje, da plan na kojemu se situira trougao koji ovu piramidu deli na
dva dela predstavlja površinu realnog, ili prosto realno, preko kojega ništa ne moţe preći. Ali, na
drugom spratu, kaţe Lakan, sve je izmenjeno, jer tu reči, simboli prave šupljinu, dube rupu, što
omogućuje svako moguće prekoračenje. "Stvari postaju razmenjive" (p. 297). Tu rupu u realnom
Lakan i naziva bićem ili ništavilom. Očevidno, biće je ono što moţe biti strukturisano.
Lacan, Jacques: Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 23. Prema shemi L, koju je Lakan
koristio u različitim tekstovima, navodi je i u ovom seminaru (i o kojoj sam ja raspravljao u prethodnom poglavlju), a je drugi u kojemu subjekt vidi svoje Ja, zahvaljujući kojemu nalazi svoje Ja; treba
istaći: subjekt nalazi svoje Ja, dakle, ne prosto Ja, koje, odnekud spolja, pridolazi i drugom i njemu,
no ono Ja koje mu već pripada, koje je, mogu li pretpostaviti, sadrţano u strukturnoj otvorenosti bića.
Na ravni sheme, međutim, a je drugi, budući da je drugi Ja.
Ovde ću samo napomenuti da se priroda odnosa subjekta i Drugog, bolje no na shemi
L, vidi u Lakanovom grafu ţelje, što će biti predmet posebne rasprave.
3.
4.
Navedeno delo. Do ovog skretanja govora dolazi zato što, kako se to vidi na shemi L,
dolazi do prekida punog govora subjekta i Drugog (pokušavajući da uspostavi komunikaciju sa
Drugim subjekt nailazi na zid jezika, o koji se razbijaju njegove iluzije) i zato što a i a'i njihovi
imaginarni odnosi upućuju govor na stranputicu.
52
tivno, ne-psihološko, njegovo označiteljsko stanje, naglašava objektivnost subjektiteta, njegovu ontološku ne-smislenost, rečju, naglašava realno subjekta. S, u trenutku kad ga preuzima, artikuliše, ispisuje simboličko, čista je predmetnost, čista subjektnost, eventualno, i znak koji još ne pokazuje ni na šta, koji još nije otkriven. U
tom ga trenutku psihoanaliza i traţi. No simboličko s ovim S (sa subjektom) uvek
artikuliše i crtu tj. pregradu, kako je Lakan zove, iz Sosirovog algoritma označitelja
i označenika, S/s. Crta (–) između S i s (između označitelja i označenika), po
lakanovskom razumevanju opsega ovog odnosa, pravi usek u znak S (u subjekt). Na
taj način ona postaje prepreka uznačenju, značenju uopšte. Lakan je (pregradu),
doduše, čisto formalno, u ravni odnosa označitelja i označenika, i određuje kao otpor
značenju – ovde značenju subjektnosti S bez sumnje, dakle, onom značenju
subjekta koje psihoanaliza treba i hoće da iznađe i obrazuje i koje nalazi na toj
pregradi.
Subjekt se govori, i kad Ja govori (umesto njega), i kad Ja govori o njemu, Lakan veli, on se govori "sa svojim Ja",5 to će reći, on govori svojim Ja i Ja ga
govori, ono Ja čije funkcije imaju značajnu, ako ne i suštinsku ulogu u ogledalnoj
slici. Ova, naime, funkcioniše kao prvotni oblik idealnog Ja, pa i onog Ja koje govori
za subjekt, koje je ponešto nezavisno od subjekta. Ali, subjekt se i razgovara sa svojim Ja, na način (nemoguć) na koji čovek, prema Aristotelu, Lakan kaţe, misli
svojom dušom. Odnosi Ja i subjekta, očevidno, ni na jednoj ravni, nisu posve bistri,
Lakan misli da su temeljno dvosmisleni, neodređeni. Ne mogu se, stoga, sasvim ni
izreći, ne moţe se izreći takozvano normalno stanje odnosa subjekta i njegovog Ja.
Moţe svako odstupanje od pretpostavljene normalnosti, bilo bi tačnije, reći, moţe se
izreći svaka potpuna, shematska strukturacija tih odnosa. Psihotički subjekt, na
primer, dokraja se poistovećuje sa svojim Ja, to znači sa nizom svojih Ja. Ovde je,
pre svega, vaţno to što u psihozi, i u svim verbalnim halucinacijama (gde, naravno,
spadaju i neka takozvana normalna stanja, gde spada svako ideološko ludilo), i,
zašto ne, u svakom diskursu, subjekt govori o svom Ja, i to subjekt kao "inicijal S i
nemačko Es".6 U delirijumu govori subjekt koji ne govori. Ali, taj subjekt govori i u
5.
Namerno, naravno, ovu formulu prevodim bukvalno. Takav prevod, naime, otkriva i
jednu dimenziju značenja i uznačenja koja bi u tačnom prevodu ostala skrivena.
Lakan ovu formulu gradi prema Aristotelu, koji je, veli (navedeno delo), primetio da
ne treba reći da čovek misli, no da čovek misli svojom dušom, i da dodam: sa svojom dušom. Za
Aristotela je to premetanje, bez sumnje, nešto i značilo. Za teorijsku psihoanalizu bi trebalo da nešto
znači ovo prekoračenje norme. Lakan je, međutim, pošto je lišio čoveka duše od Aristotela, iako je
računao s tim prekoračenjem, uzeo samo sintaksu njegovog iskaza. Drugo ga nije ni zanimalo. (Od
ostaloga se što sadrţi Aristotelov iskaz, po svemu sudeći, branio.)
Navedeno delo. Nemačko Es zapravo znači id, ono. Lakan, razume se, ima u vidu to
značenje. No on ovde, pre svega, misli na subjekt nesvesnog. To, međutim, izričito ne kaţe; kaţe
figurativno, pesničkim jezikom, dakle, jezikom koji kazuje i ono što subjekt ne zna da zna, jezikom
nesvesnog. Lakan pušta da nesvesno govori na njegovom mestu (hteo bi da ga pusti). Tako on
artikuliše (tako bi mogao da artikuliše) one uvide koje subjekt nije u stanju da ispolji u razumljivom
obliku. Lakan ne pominje subjekt nesvesnog i zbog teţnje depsihologizaciji nesvesnog. Nesvesnom on
oduzima dubinu s koje je bilo prokaţeno. Inicijal S i korespondentni deo nemačkog Es, doduše,
6.
53
filosofskom diskursu na primer, on govori i u Lakanovim formulacijama subjektnosti. Štaviše, subjekt tako kaţe da postoji čisto značenje; kakvo, razume se, ne
zna, mada ga razume, što je samo na izgled nemoguće. Subjekt je efekat diskursa,
mora biti i efekat diskursa čistog značenja, ako se ono uopšte na bilo koji način
moţe iskazati – valjda, takvog diskursa ponajpre, tek onda moţe biti i efekat svakog
drugog diskursa. Sem toga, u teorijskoj psihoanalizi, kao u kakvom mističkom
učenju, tvrdi se da znanje prethodi subjektu (transfer, naime, pretpostavlja da se
subjekt nalazi "u znanju iz kojega se on obrazuje kao subjekt nesvesnog"7).
Subjektu, dakle, prethodi znanje koje se nalazi u realnom. I tog znanja nema
znanja, da parafraziram Lakanovu formulu: nema Drugog Drugog, to će reći, ne
postoji u tom znanju poslednja istina koju bih hteo da saznam i koja ne bi bila samo
to znanje. Lakan, doduše, pretpostavlja da se subjekt nalazi u tom znanju, da po
njemu i u njemu dela, psihoanaliza bi trebalo da raskrije i kako. No ovde je, za
sada, vaţno da značenje ne moţe da postoji ako ne postoji subjekt (za koga je ono
značenje). Lakan ne izvodi takav zaključak. Jasno je, međutim, da je značenje (koje
upućuje na neko drugo značenje) projekt subjekta i projekcija tog subjekta u
značenjstvo, u koncept značenja, koje, po Lakanu, u nekim situacijama, na primer u
psihotičkom ili verbalnom delirijumu, ne upućuje ni na šta drugo do na sebe samog,
na značenje kao takvo.8 Upućuje još na subjekt, naime, od njega zahteva, njemu
pokazuju na drugu vrstu dubine nesvesnog, na dubinu označiteljske montaţe: S, Es, S1..., dubinu
realnog, koja, istina, mora biti i čista površnost; u toj dubini sve mora biti odjednom dato.
Lacan, Jacques: Télévision, seuil, Paris, 1974, p. 49. To znanje se prenosi i na analitičara,
razume se, ukoliko (znanje) ne misli, ne računa i ne sudi, dakle, ukoliko se prenosi kao neko čisto
(nevino) znanje. Pri tome, efekat njegovog rada nije zanemarljiv. Ne moţe ni da bude, jer, transfer je
i stvar ljubavi. Stoga, i analitičar tu moţe da govori "samo ako ostaje u zoni on nije znao. Čak i da
zna, on ne moţe da govori sebi o onome što zna, te mora učiniti da govori neko ko ne zna" (Le
transfert, Seuil, Paris, 1991, p. 157), bez sumnje, subjekt koji svoje znanje prenosi analitičaru i koje
onda autentično govori.
7.
Les Psychoses, p. 43. Lakan do takvog zaključka dolazi, nakon analize, Frojdovim
tragom, Memoara predsednika Šrebera, koja je (analiza) raskrila da reči u delirijumu upućuju na
značenje kao takvo. Ovo otkriće valja promotriti, najpre zbog tvrdnje da postoji značenje kao takvo,
makar i u delirijumu, što će reći kao nekakvo relativno kao takvo, te da je moguć odnos reči (u čijoj se
pozadini nalaze konkretna značenja) i tog značenja. Usek u logiku koju je sam Lakan formulisao
mora da se produbi. Jer, ako postoji značenje kao takvo logično bi, onda, bilo da postoji i reč kao takva; uz to bi, povremeno barem, ta reč trebalo da deluje i kao arbitrarni znak. Moguć je, zatim, i odnos
subjekta i značenja kao takvog, artikulisan odnos naravno. Postoji, najzad, u tom slučaju, i subjekt
kao takav, svejedno što se pokazuje u delirijumu.
Je li moguće sve ove implikacije osloniti na tezu o ludilu kao jedinom autentičnom
postojanju? Ova teza nije nepoznata, barem u knjiţevnosti i mitu. Ali, i sama pripada sferi mita, i za
psihoanalizu. Teorijska psihoanaliza, uostalom, ne poznaje autentično postojanje. Uz to, sve ovo je
suprotno znanjima do kojih je došla lingvistika, i koja sam Lakan usvaja, na kojima je gradio svoju
teoriju. Ili, moţe biti, sve ovo vaţi samo za delirantna stanja, što, prosto, nije mogućno.
Moţda je Lakan imao u vidu jedan vid, jedan nivo apstrahovanja od realnosti i teorije
koju je za nju postavio. Njegova tvrdnja, naime, nije nelogična ako iskaz značenje kao takvo shvatimo
kao oblik doslovnosti. Drugim rečima, reči u psihozi doslovno znače ono što kazuju – ništa i sve, baš
to što kazuju. No i to moţemo razaznati samo ako, odista, "značenje uvek upućuje na drugo značenje", tj. ako se reči nikada ne iscrpljuju u upućivanju na jedno, na isto značenje. Mogu, ipak,
8.
54
šalje poziv da bude shvaćeno, poziv na koji se subjekt unapred odaziva, zato što je
sposoban i spreman za endoskopiju svega što se zbiva u njemu.9
Moć endoskopije vraća pred nas problem duše, kojega se Lakan
hteo osloboditi,10 olako, prilično jednostavnom tvrdnjom da se, shodno Frojdu, ta
stvar moţe rešiti ako se pitanje "postavi u registru u kojem nam se fenomen pojavljuje, tj. u registru govora",11 koji jasno pokazuje ono što Lakan stalno ponavlja i što
takođe lingvistika ponavlja, da govoriti znači govoriti drugom, ali koji ne pokazuje i
šta se tada zbiva s fenomenom duše koji se pojavljuje u registru tog govora.
Konačno, izvesnost da govoriti znači govoriti drugom, jedna je od retkih izvesnosti
govora, i sama po sebi vrlo oskudna, nevelike je i moći. Njenu ulogu, zato, u konstituisanju subjekta ne bi trebalo precenjivati, bez obzira na strukturnu funkciju koju
drugi (zapravo predstava drugog) zbilja ima za subjekt. Suština govora je, ipak, neizvesnost, ne-izvesnost onoga što kaţe, i onoga kome govor govori – i, razume se,
onoga ko govori. Po ne-izvesnosti se, zapravo, i prepoznaje odnos subjekta sa subjektom. "Vi ste suočeni sa subjektom zavisno od toga da li se moţe pretpostaviti za
ono što kaţe i čini – što je isto – da je rečeno i učinjeno da vas zavara."12 Suština
govora je, dakle, da zavara, da ne saopšti ono što saopštava i, mogu li reći, da ne gopretpostaviti (uz razumnu sumnju) da upravo zato Lakan i uvodi izraz značenje kao takvo, to će reći,
značenje koje sadrţi sva značenja, koje i nije značenje, s obzirom na to da se nalazi s one strane
svakidašnjeg jezika, s one strane doslovnosti – i s one strane značenja.
9.
Problem endoskopije nije mogao zaobići ni Frojd. Lakan veli da je on, mada je tom
problemu "pristupio suptilnije no drugi" (Les Psychoses, p. 45), ipak, bio prinuđen da dopusti
postojanje subjekta negde, na nekom povlašćenom mestu na kojem (se) moţe videti šta se u njemu
zbiva. Dopustio je i postojanje znanja iz kojeg subjekt moţe i videti i znati šta se sa njime dešava
(dopustio je oblik samosvesti). Ima autora koji subjektu čak dopuštaju i mogućnost endoskopije nervnih vlakana.
10.
Lakan je hteo da se oslobodi problema duše zbog metafizičke dimenzije svake rasprave o
duši (nepristajanjem na metafiziku, uostalom, potpuno se pribliţio savremenoj misli, ako već nije po
onome što misli), ali i zbog toga što je odbacivanje duše implikovano u teorijskoj psihoanalizi, pa,
moţda, i zato što je psihoanalizu trebalo zaštiti od opadanja da se bavi sumnjivim, zastarelim idejama, šamanskim poslom. Konačno, o samom Lakanu stvoren je mit kao o vraču, magu, mit koji je on
svojim ponašanjem sam pothranjivao.
11.
12.
Navedeno delo, p. 46
Navedeno delo, p. 47. Znak odnosa subjekta sa subjektom, znak po kojem se taj odnos
razlikuje od odnosa subjekta i objekta jeste hinjenje, naličje vere. Perspektiva je, u osnovi, hopsovska,
moţda, donekle ublaţena, u svakom slučaju, ishodište je isto. Kod Lakana bi, umesto borbe svih sa
svima, ipak, trebalo govoriti o ostacima efektima te borbe, ili o njenoj pervertiranosti, koja je, doduše,
promovisana u jednu dijalektiku što čak podrazumeva da subjekt govori istinu da bi njegov sagovornik poverovao da laţe. Lakan je, istina, ovu dijalektiku pokušao da autentifikuje u prirodi
simboličkog i da je na taj način oslobodi mrţnje koju hopsovski model podrazumeva.
Lakan ovu dijalektiku formuliše prema Frojdovoj priči o dva Jevrejina, koji, i jedan i
drugi, znaju i dramatizuju odnos istine i laţi govora. Jedan od njih kaţe svom saputniku da putuje u
Krakov. Ovaj mu odgovara da mu on (prvi) kaţe kako putuje u Krakov samo zato da bi on poverovao
kako putuje negde drugde. Prema ovoj dijalektici (ipak, dijalektici igre simboličkog) istina subjekta je
mogućna ako je moguć njen preokret u okviru strategije igara.
55
vori.13 Prema tome, formula govoriti znači govoriti drugom, koju Lakan ponavlja,
obeleţava samo apriori smisla govora uopšte, ona je transkripcija dijalektike
govora, koja u stvarnosti prolazi kroz niz odstupanja, koju odstupanja i čine i
potvrđuju. Ova dijalektika pretpostavlja i jednu vrstu indeterminacije, kao transcendentalnu kategoriju izgleda, koja, naravno, suštinski određuje odnose subjekta i
njegovog diskursa, koja, zapravo, relativizuje diskursno određenje subjekta.
Subjekt ne moţe zavarati drugog a da i sebe ne zavara, prosto zato što
svoju poruku, u izokrenutom obliku, prima od tog drugog, od predstave drugog.14
Subjekt odasvud i uvek prima poruku o vlastitom manjku. Dijalektika istine
govora, razume se, ne moţe da ublaţi ovu pukotinu u njemu, ovu neizvesnost,
štaviše, dijalektika govora je totalizuje. No govor, i takav kako ga Lakan određuje,
govor koji zavarava, ipak, zasniva koliko-toliko postojanu poziciju subjekta koji
govori. To za Lakana nikad nije bilo sporno. Nije, doduše, jasno kojega subjekta
govor utemeljuje poziciju. Ne krije li se, ipak, iza takvog subjekta iz savremenog
mišljenja i, posebno, iz teorijske psihoanalize prognana duša, ili bilo šta drugo što
se moţe supstancijalizovati, ili naći na mestu supstancije, pomenuta indeterminacija na primer? Zebnja koju ovo pitanje pokreće i pred-stavlja, i koja je uvek tu, s
kojom počinjemo ovakvu i svaku teorizaciju subjekta, čak i ako zastupamo ideju o
supstancijalnosti subjekta, pokazuje zašto teorijska psihoanaliza svagda nailazi na
negativne nepromenljive, zašto ih traţi, zašto se na njih mora osloniti. Ono što
subjekt kaţe moţe biti shvaćeno samo ako je strukturisano kao prevara, tj. ako
subjekt zbilja na neki način vara.15 Zauzvrat, po ovoj shemi, prevara subjektu
omogućuje njegovu subjektnost. Sa stanovišta teorijske psihoanalize, to govor čini i
mogućim registrom razumevanja subjekta; govor uvek pretpostavlja istinu i laţ
subjekta, istinu i laţ koje on govori, dakle, dve nepromenljive odrednice. Pokazuje
se to na više mesta i u različitim oblicima ispoljavanja subjektnosti, na primer u
13. Moţe li i biti drugačija ako i Drugog, mesto identifikacije govora, obeleţava označitelj
manjka, Drugog koji je trezor označitelja. Zar, u tom slučaju, i trezor ne obeleţava označitelj manjka?
Je li, najzad, trezor označitelja, u stvari, trezor manjka? Jeziku ne preostaje ništa drugo do da govori
ne-izvesnost, manjak – i ne-izvesnost označiteljskog predstavljanja subjekta drugom označitelju, i
njemu samom.
14. Nije jasno zašto subjekt uopšte zavarava drugog, zašto to redovno čini, je li to
zavaravanje kulturni ili ontološki fenomen, ili je sve to tako zato što je istini govora svojstvena inhibicija, koja je, recimo, simboličkom potrebna da ga zaustavi i odrţi na izvesnoj granici, na mestu na
kojemu se razgraničava i uspostavlja RSI na primer. Potiskivanje, u ovom slučaju, ukoliko nije vezano za automatizam ponavljanja, ne bi mogla ništa da objasni, iako ovo zavaravanje ima nekakve
veze sa predačkim znanjem, te i sa potiskivanjem.
15. Jevrejin iz Frojdove priče razumeće da njegov saputnik odista ide u Krakov pod uslovom
ako je u govoru njegovog saputnika, u govoru uopšte, implikovana prevara kao model organizovanja
govora. Taj model on moţe da razume, za njega ima i odgovor. U njegovom horizontu očekivanja, u
sintaksi koju on poznaje nema drugog modela govora. Na tom istom horizontu, međutim, mora
postojati i mogućnost za drugačiju sintaksu. Štaviše, ta je mogućnost u neku ruku jemstvo
funkcionisanja modela koji je strukturisan kao prevara.
56
razlici između ja iskaza i ja iskazivanja, u razlici između ja različitih iskaza, itd.16
Između istine govora i istine stvari, koju (istinu stvari), doduše,
moţemo znati samo iz istine govora (simboličkog), čak iz performativnosti
simboličkog, i dalje ostaje pukotina, zev, zbog kojega subjekt nikada ne sme uzeti
ozbiljno izvesne realnosti, čak ni realnost vlastitog govora, sem kao onu realnost
koja moţe da bude još nešto drugo, neka druga realnost, koja se ne odaje. Govor
spada u realnosti od kojih subjekt mora da zazire, koje ga iskušavaju, već stoga što
je njegova (govora) primarna funkcija da zavara, bez obzira na to što mi primamo
nešto stvarno (u lakanovskom duhu, i tačnije, trebalo bi reći: materijalno) kad primamo govor, i onaj koji hoće da zavara. To stvarno, materijalno što subjekt u
govoru prima s paţnjom zapravo je manjak. Rekao bih, i to je posve u skladu s
Lakanovim mišljenjem, s njegovom simbolizacijom smrti,17 da subjekt samo vlastitu smrt moţe i mora uzeti ozbiljno – i to u meri u kojoj je ona jemac istinitosti – i
istinitosti prevare govora, istinitosti materijalnosti manjka, tj. u meri u kojoj
između nje i subjekta nema nikakvog zeva. U njoj subjekt nalazi ono što jeste, svoju
istinu, ništa. No zar smrt za subjekt, dogod je u simboličkom, a on je u simboličkom
dogod je subjekt, nije čista, apsolutna struktura manjka, onaj označitelj koji se
nalazi u temelju svake predstave manjka, onaj označitelj koji, zaista, predstavlja
subjekt kod svakog drugog označitelja? Između subjekta i smrti zato faktički zeva
samo fantazam o subjektnosti.
Smrt obeleţava svaki označitelj i na taj način svaki označitelj postaje
označitelj manjka. Subjekt se, prema tome, u svakom označitelju suočava sa svojom
istinom. Valja, međutim, i da je prepozna, što je najpre uslov za subjektivaciju subjekta i potom za fantazmatizaciju te subjektivacije. (Redosled, doduše, nije baš jasan, ni vaţan.) Naravno, objekt ove fantazmatizacije mora biti ono što je subjektu
na neki način smrt već oduzela, što je od njega otpalo, gubitak, objekt a, lakanovski
rečeno. Očito, ovako shvaćena smrt, dijalektika nagona smrti, duguje nešto onoj
tamnoj predstavi duše, koje psihoanaliza, uostalom i nije imala naročitih razloga da
se odriče.
Odatle je trebalo napraviti samo korak do osporavanja Dekartovog mislim dakle jesam,
tj. do odbacivanja kartezijanske teorije subjekta. I Lakan ga je iskoračio. Dekartovo ja jesam, iz
perspektive koju otvara Lakanovo mišljenje subjekta, nije mogućno prosto zato što ništa ne dokazuje
da su ja iz ja mislim i ja iz ja jesam isto ja. Po slovu lakanovske psihoanalize, ne mogu ni biti. Druge
dokaze ovde neću pominjati.
16.
17.
Frojd je simbolizovao seksualnost, tj. u seksualnosti je otkrio ishodište simbolizacije,
jednog mogućeg simboličkog sistema. I izbor tog gledišta na svet bio je dovoljan da psihoanaliza
izvede prevrat u mišljenju subjekta. Dovršetak tog mišljenja trebalo bi da omogući simbolizacija
smrti, tj. razumevanje smrti, dijalektike nagona smrti, kao ishodišta simboličkog poretka. Doduše, i
pre psihoanalize i Lakana smrt je mišljena. Hajdeger ju je mislio kao jedno od odredišta svoga tubivstvujućeg. Ipak, tek bi psihoanaliza mogla i morala da pokaţe na koji sve način smrt artikuliše
subjekt. Pre toga bi, doista, valjalo utemeljiti simbolički poredak u dijalektiku nagona smrti,
dokončati ono što je Lakan, ipak, samo započeo.
57
Govor, zahvaljujući raskolu između onoga što kazuje i onoga što je
trebalo da kaţe, ponajpre saopštava da subjekt nije našao objekt svoje ţelje, da ga
nikada neće ni naći na mestu na kojemu ga traţi, u stvarnom objektu na primer. Po
tome je govor sličan principu realnosti, u ponečemu i funkcioniše kao taj princip.
Ţelja subjekta je ţelja Drugog (mesta na kojemu se govor artikuliše), a objekt ţelje
mora onda biti objekt ţelje Drugog. U tom slučaju, subjekt, da bi uopšte mogao
imati objekt ţelje, što znači da bi mogao ţeleti i, naizgled, biti subjekt, mora pristati
na objekt ţelje Drugog, mora doći na mesto objekta koji Drugom manjka.18 U
govoru i govorom (praznim govorom) subjekt ga (objekt ţelje, njegove i Drugog, tj.
objekt koji Drugom nedostaje) neprekidno traţi (na mestu na kojemu nije), praznim
govorom on, dakle, odrţava, čuva i overava stvarno stanje stvari, svejedno što i
tada vara dok govori. Mogao bih reći da subjekt vara da bi bio; on, naime, tako vara
(misli da vara, na neki način stvarno i vara) i manjak. A varanje manjka mogućno
je shvatiti kao njegov način postojanja (laţnog postojanja, dakako). Jer, na kraju,
nakon prekopavanja po svim preokretima situacije subjekta i zavirivanja u
ćorsokake psihičkog rada, koje je psihoanaliza napipala, valja videti, izreći, priznati
(Lakan, doduše, to nije rekao): subjekt je subjekt Drugog, dakle, ono što se u teorijskoj psihoanalizi odmah slutilo.
Subjekt mora da vara (manjak, što će reći manjak subjektnosti), već
stoga što svagda nalazi neki drugi objekt, nešto drugo, različito od onoga što traţi,
što je pred njim; prisiljen je da vara zato što postoji samo drugi objekt, i da kaţem
izrično, što postoji samo drugi subjekt. Prinuđen je po prirodi stvari u simboličkom,
čak, da se otuđuje u označitelju koji ga određuje i koji mu, zauzvrat, raskriva tek
deo stvarnosti, deo one celine što je on, subjekt zna, koju za njega čuva predačko
znanje. No, posve u skladu s tim paradoksom, valja reći da subjekt, ipak, uvek
nešto nalazi. I to je bitno. Jer, to što je nađeno mora biti i nešto od onoga čemu je
subjekt teţio, što je, odista, traţio, što je upisano u apriori traţenja, što on suštinski
jeste. Veza sa sopstvom19 i veza sa stvarnošću zato se, praktično, nikada ne kidaju,
bez obzira na sva odstupanja, na broj i vrstu ortopedskih dodataka, na njihovu
funkciju u stvarnosti, i bez obzira na to koliko ona otuđuju subjekt.
Status subjekta u govoru, u izvesnoj meri, odraţava njegovu (subjekta) prirodnu
iskomadanost; on, drugim rečima, govori svoju iskomadanost, iskomadanost svoga
18.
Drugi, razume se, nije nezavistan od simboličkog poretka. Štaviše, on je potčinjen
operaciji simbolizacije. A to znači da nije apsolutan, da mu nešto manjka. I taj manjak suštinski
određuje poziciju subjekta (stvarno stanje, prirodu subjekta određuje dijalektika nagona smrti,
određuje i stvarno stanje Drugog, recimo to što ne postoji). Taj manjak, označitelj manjka subjektu
će, na izvestan način, jemčiti subjektnost. Naime, manjak Drugog omogućuje subjektu da bude subjekt svoje ţelje u fantazmu. Ali, taj manjak čini i da subjekt ne razlikuje san i javu.
19.
Sopstvo nije Lakanov termin. Teorijska psihoanaliza bi, ipak, mogla da ga usvoji,
između ostalog, i zato što bi on mogao da obuhvati sve prestrukturne elemente subjektnosti, rasturene od realnog do automatizma ponavljanja.
58
prestrukturnog bivstvovanja, svoju ontološku ne-celost, potvrđuje je, ozakonjuje
govorom zato što je u njemu i njime artikuliše. Ili, ontološka ne-celost govori
subjekt. U svakom slučaju, iskidan, izdeljen u svojoj biti, on se pouzdaje u imaginarnu celinu, u imaginarno jedinstvo, dakle u Ja, "u kojemu se prepoznaje i ne poznaje".20 Valjalo bi istraţiti zašto subjekt, ako je mogao da izabere neku drugu
instancu, bira baš Ja za svoj nesigurni oslonac, zašto bira sliku, koja pothranjuje
disperziju strukture subjektnosti i koja je (slika), stoga, budući smetnja sabranosti
duha, na primer u hrišćanstvu, uvek prva podvrgnuta disciplinovanju, pročišćenju.
Ima li subjekt uopšte izbora ako apriori treba da se pokaţe, da se
artikuliše, da se samopotvrdi, ako je sebi zadat, ako je zadat? Postoji li za izbor Ja
još neki razlog, sem njegove funkcije u imaginarnom? Moţda to što "ego nikad nije
sasvim samo" i što subjekt s njime bira i njegovog blizanca.21 Ali, to Ja nikad nije ni
gospodar u vlastitoj kući. Rekao bih, ipak, da subjekt bira Ja zato što ono ima uši da
ne čuje,22 da ne razabere ni vlastitu poziciju, niti poziciju stvarnosti, ni stvarnosti
koju govor uspostavlja. Kako onda moţe razabrati da subjekt o njemu govori?
Doduše, ni sam subjekt, u verbalnom delirijumu, ne zna o kome govori, ne zna
kome govori, "pošto ne zna ni ko u njemu govori".23 No moţda zato apsolutno zna
ono što njegov govor (njemu) kazuje i što subjekt psihoanalize, subjekt na analizi ne
zna, iako, poput subjekta verbalnog delirijuma, ne zna o kome govori. Razume se,
subjekt na analizi (i, u izvesnom smislu, subjekt psihoanalize) ne zna ni da je
subjekt nesvesnog. Na analizu dolazi da bi to saznao.24 Subjekt na analizi je, prosto,
20.
Navedeno delo, p. 181. Dijalektiku prepoznavanja i nepoznavanja Lakan je navestio već
u "Stadijumu ogledala". U ovom ili onom vidu, ona će se javljati kad god govori o subjektu. Pri tome,
prepoznavanje je (kao kod Aristotela i u antici uopšte) uvek ključna kategorija subjektivacije
subjekta. Zanimljivo je da prepoznavanje prati izvesno zadovoljstvo. Moţda bi se moglo govoriti i orgastičkom karakteru prepoznavanja subjektnosti. Funkcija nepoznavanja, razume se, suprotna
prepoznavanju, uglavnom se odnosi na stanje subjekta, te i na prepoznavanje ukoliko ga na neki
način treba zamračiti. Nepoznavanje je, doduše, mogućno shvatiti kao neku vrstu odbrane od smrti
(prepoznavanja nema bez prepoznavanja smrti), od apsolutnog gospodara. Funkcija nepoznavanja
zato određuje i stanje subjekta. Iz tog stanja prepoznavanje i izvodi subjekt.
21.
Navedeno delo, p. 165. Ja, naime, uvek sadrţi, obuhvata i svog čudnog blizanca, veli
Lakan, Ja-ideal, koji govori čak i u psihozama (i kao neka mogućnost subjektnosti). Subjekt, odista,
moţe poţeleti, svagda je i ţeli, makar fantazmatski, laţnu potpunost Ja-ideala; moţe je poţeleti i kao
obećanje subjektnosti. Ali tada, pošto je i subjekt nesvesnog, valjalo bi očekivati da prozire i zna da
nigde nije kod kuće, tada bi morao da zna kako zbilja stoji stvar sa njim. I on to uvek zna, nesvesno
zna, razume se, što ne znači i da je to znanje nedelotvorno.
22.
Lakan veli da ovu, naravno, nešto izmenjenu, jevanđeljsku formulu treba doslovno shvatiti, što znači bez prizvuka paraboličnosti koju ona ima u hrišćanstvu i koju ima u Lakanovoj preformulaciji. No on je morao znati, sam je to rekao, da se ono što je isključeno iz simboličkog vraća u
realno. Uostalom, metaforičkog smisla ove formule Lakan se nije ni mogao, verovatno, ni hteo rešiti;
samo ga je malo otklonio – i da bi privukao paţnju na njega, razume se, preko doslovnosti formule.
23.
Navedeno delo, p. 181.
24.
Pojam analiza ovde treba shvatiti kao sinonim svakog oblika subjektivacije subjekta.
59
simptom (subjekta), koji treba da nestane, nakon temeljnog razumevanja uzroka
simptoma, po razumevanju, usvajanju ontološke pozicije simptoma/subjekta.25 Lakan, naime, osvešćenje shvata kao prevladavanje i destrukciju kojima se izlaţe hegelovska svest (svest gospodara), kojemu se izlaţe i svaka mistička svest. Subjekt
na analizi treba da sazna o kome i ko u njemu govori, da oslobodi govor tog nekog,
da oslobodi govor uopšte i time da stekne pravo, ako tako mogu reći, na pristup
realnom, u stvari, da zadobije svoju subjektnost. Cilj analize je ako uopšte postoji,
pretvaranje realnog u objekte, dakle, onaj preobraţaj koji se dešava u umetnosti,
drugačije rečeno, cilj psihoanalize je preobraţaj subjekta,26 valja dodati preobraţaj
koji sam subjekt mora da pripremi, na hegelovskom putu, kroz smrt, do hajdegerovskog pesničkog prebivanja na zemlji.27
Izgleda da se teorijska psihoanaliza spotiče upravo o prepreke koje je
htela da izbegne. Naime, njen krajnji cilj nije, ne moţe biti u okviru pomenutih
odrednica, preuređivanje subjektovih odnosa sa drugim, sa bliţnjim (sigurno ne ono
što se obično zove prilagođavanje), no sa mrtvima, sa smrću. Tako bi valjalo misliti,
na primer, prema Lakanovom tumačenju Frojdovog mita o oceubistvu. Put uređenja odnosa sa mrtvima je dugačak, nesiguran, bez kraja.28 Subjekt počinje da govori u analitičkoj situaciji29 o onome o kome ne zna da govori, počinje da govori kao
prvi put, na granici simboličkog. I tada ne govori analitičaru, još ne prepoznaje u
njemu Drugog, koga traţi i za koga zna da je tu; prepoznaje na mestu analitičara
25.
Simptom/subjekt treba da nestane nakon razumevanja, rastvaranja ontološke pozicije
metafore (subjektnosti). No nakon tog razumevanja ne bi moglo da preostane ništa, ni razumevanje.
26.
Reč je o preobraţaju subjekta koji (preobraţaj), kod Lakana, nema emancipatorsku
dimenziju, kakvu u frojdovskoj psihoanalizi nalaze neki filosofi moderne i socijalnih praksi.
27.
Lakan veli da cilj psihoanalize nije lečenje, te da psihoanaliza nije ništa drugo do
psihoanaliza (rečju, diskurs). Izlečenje do kojega, ipak, dolazi samo je njen sekundarni efekat. No
valja reći da zbog tog sekundarnog efekta ljudi primarno dolaze na analizu. Tako stoje stvari na
socijalnoj ravni, koju Lakan nikada ne gubi sasvim iz vida. Doduše, ne bi trebalo zaboraviti ni potrebe subjekta nesvesnog. Verovatno mu treba priznati, ili barem pripisati i sposobnost za kantovska
pitanja.
28.
Po istom, ili sličnom projektu krčilo ga je i istočnjačko mišljenje. Lakan je to, zacelo,
znao. Ali znao je i da zapadna misao nije, zapravo, simbolizovala smrt. Doduše, u evropskoj
knjiţevnosti postavljeno je pitanje, koje, prema psihoanalizi, postavlja opsesivni neurotičar: jesam li
ţiv ili mrtav. No na to pitanje psihoanaliza nije sasvim spremna da odgovori, ni lakanovska. Lakan,
naime, potpuno u frojdovskom duhu, u duhu primarnosti seksualnosti, misli da je diskurs analize
srodan diskursu histerika u kojemu se takvo pitanje uopšte ne postavlja, sem, moţe biti, posredno.
Histerik pita: jesam li ţena ili muškarac - i tek u pitanju je li ţena tendira u mitološko-antropološkoj
perspektivi pitanje smrti, ono pitanje koje ostaje s one strane simboličkog poretka čiji je osnovni
označitelj falus. Doduše, Lakan najavljuje i mogućnost drugačijeg simboličkog poretka, no ne
artikuliše je.
Ovde imam u vidu analizu kakvu je, recimo, organizovao Platon u Gozbi, koju je artikulisao u Gozbi kao elementarnu ţivotnu situaciju. Lakana će, između ostalog, i to opčiniti u ovom
Platonovom dijalogu.
29.
60
mogućnost preobraţaja subjektivnosti, iako ne zna kuda vodi put kojim se zaputio.
Ipak, u analitičkoj situaciji, koja pretpostavlja zahtev ljubavi,30 tako je organizovana, subjekt se otuđuje u označitelju zahteva (otuđuje se kao prvi put); zbog zahteva
ljubavi on iščezava, obeznanjuje se. Naravno, ne poznaje tada ni onog o kome govori. No, zahvaljujući upravo tom radu, koji, očito, nije isključivo psihički rad, u
analitičkoj situaciji, kao označiteljskoj montaţi, struktura subjekta nameće,
zahteva nuţnost promene subjektnosti.
Psihoanaliza subjekt dovodi samo do trenutka u kojem mu moţe reći:
To si ti, u kojemu moţe reći ono što mu je, već rečeno u Upanišadama; iz njih
Lakan i preuzima formulu: To si ti. Kod Lakana, međutim, ovo To si ti, mogućno je i
treba shvatiti i kao Ti si ono,31 ti si nesvesno, ti si subjekt nesvesnog, ti si ono
znanje koje oduvek imaš. U "Stadijumu ogledala", Lakan "Tu est cela",32 nesumnjivo, upotrebljava i u tom smislu. Teško da je mogao propustiti, ako ništa drugo ono,
takvu mogućnost za dvosmislenost, za poetsko oslobađanje kristala jezika.33 A i
sama formula izvorno ne pokazuje na nešto što je određenije od nesvesnog. Ne
treba, ipak, izgubiti iz vida neku vrstu redosleda značenja, dvostruki navod ove formule: znaci navoda i kurziv, tj. njeno primarno i izvedeno značenje, ono koje ona
ima u Upanišadama i koje joj Lakan dodaje. I u jednom i u drugom slučaju, subjekt
treba da se oslobodi iluzija Ja, ali i iluzija sveta.
Na analizi, "govori vam", veli Lakan, pacijent (pacijent je ovde Ja novovekovne
filosofije; tako ga neki tumači iz filosofskih krugova i razumevaju), "ali ne govori o
njemu – kad vam bude govorio o njemu (o Ja, R. K.), koje bi se u međuvremenu
moralo osetno promeniti, doći ćemo na kraj analize",34 kad, dakle, pacijent bude govorio o Ja, narcisističkom Ja (koje je i Ja novovekovne filosofije, tj. Ja novovekovne
filosofije je narcisističko Ja), moći će da stane na ekstatični put na kojem mu se
otkriva njegova "smrtna šifra". Kraj analize označava trenutak u kojem subjekt ras30.
Po Lakanu se ljubav sastoji u tome da se daje ono što se nema; valjda se to u
psihoanalizi najjasnije i vidi. Analitičar doslovno daje ono što nema. Pacijent, opet, to ništa prima,
kao nešto razume se.
31.
Lakan, doduše, ne upotrebljava često ovaj pojam iz Frojdove druge topike. Asocijacija je
u ovom slučaju, ipak, jasna.
32.
Le stade du miroir comme formateur de fonction du Je telle qu'elle nous est révelée dans
l'expérience psychanlytique, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 100.
33.
Lakan nikada nije zaboravio da je bio nadrealistički pesnik, nije zaboravio
nadrealističko iskustvo i iskušavanje jezika u automatizmu pisanja, ma koliko ono bilo malo.
Uostalom, eventualni dug teorijske psihoanalize nadrealizmu pominjao sam na drugom mestu.
Les Psychoses, p. 182. Analitičar kome po ovoj shemi subjekt govori nalazi se na mestu
A iz sheme L, dakle na mestu Velikog Drugog. Duţnost je analitičara da tu bude, za to je naučen,
duţnost je analitičara da obezbedi subjektu da dobije svoju poruku od Drugog, koju će mu tu, na
analizi, najpre poslati. Uspostavljanjem te komunikacije subjekt stiče samosvest koju mu
psihoanaliza moţe omogućiti.
34.
61
poznaje poredak stvari, prepoznaje subjektnost u vlastitom govoru, što znači u Drugom, od koga dobija svoj govor, prepoznaje ne-celost tog govora, kraj analize, obeleţava subjektovo nalaţenje vlastite subjektnosti, što se pokazuje u svakidašnjem
funkcionisanju simboličkog, to će reći, u delovanju uzajamnosti realnog, simboličkog
i imaginarnog, kraj analize pokazuje da subjekt zna, vidi da se nalazi na raskrsnici
do koje ga je psihoanaliza dovela i na kojoj mu je saopštila poslednje otkriće: to si ti,
a ti si ono, i na kojoj je on već izabrao put u svet, u sistem odnosa sa mrtvim, sa
smrću i mogućnosti simbolizacije iz smrti. Razume se, simboličkom, ako takav
raspored uopšte ima smisla, a mora ga imati, naročito, ako je nagon smrti u osnovi
sve subjektnosti, pripada uloga ishodišta subjektivizacije subjekta.
62
ANATOMSKA SUDBINA
Simboličko ljudskoj ţivotinji "daje oblik u koji se na nivou bića umeće
subjekt",1 simboličko, dakle, daje subjektu formu - i to simboličko kao takvo, ali, i
istorijsko simboličko. Praktično, od toga koji označitelj pred-stavlja subjekt, tj. u
kakvom je označitelju subjekt pred-stavljen, je li ga, recimo, poplavilo imaginarno,
ili je pod senkom moralnog imperativa, od mesta gde se označitelj nalazi, rečju, od
statusa označitelja zavisi subjektnost subjekta. Prema označitelju, veli Lakan, "subjekt se prepoznaje kao da je ovo ili ono."2 Moglo bi se odatle pretpostaviti da je time
njegova sudbina dalekoseţno određena, ponekad i unapred, mimo simboličke biti i
moći, pre no što se i nađe u opsegu lanca označitelja, na primer onda kad označitelj
u svom jezičkom telu materijalizuje neku anatomsku odliku. Razlika u dijalektizaciji simboličkog i imaginarnog, u tom slučaju, pokazuje se i u statusu subjekta.
Prema Frojdovom shvatanju Edipa i Lakanovom tumačenju tog shvatanja anatomska disimetrija ţene i muškarca očituje se i kao disimetrija simboličkog, štaviše,
ta razlika unosi disimetriju u simboličko, koje, onda, očevidno je, ne artikuliše, ne
postavlja svu realnost, ili barem ne postavlja svu realnost subjekta. Odatle bi trebalo zaključiti da anatomska razlika ostaje i kao disimetrija determinativnog načela označitelja. Pol, seks ţene, ne moţe se simbolizovati, ne moţe se promovisati u
identitet kao takav (ne makar po dosadašnjem konceptu psihoanalize). "U svakom
slučaju, simbolizacija nije ista, nema isti izvor, nema isti način nastupa, kao
simbolizacija muškog seksa."3 Lakan, doduše, kaţe da je to zato što imaginarno kod
1. Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 201-202. Subjekt se, stoga, prepoznaje zavisno od
označitelja, on se prepoznaje onako kako ga je označitelj prepoznao i upisao u sebe. Ili, označitelj
prepoznaje subjekt za subjekt. Sledstveno tome moţe se reći da lanac označitelja, odista, objašnjava
subjekatsku situaciju. U toj odlici lanca, uzgred rečeno, Lakan vidi prirodu uzročnosti, koja se,
očevidno, razlikuje od uzročnosti što je pretpostavlja frojdovski determinizam.
2. Navedeno delo, p. 202. Lakan ne kaţe šta podrazumeva pod tim "ovo ili ono". No izgleda
da subjekt moţe biti bilo šta (svakako, u okviru onoga što on moţe biti) zavisno već od označitelja, ili
se moţe prepoznati kao bilo šta, razume se, ako je to bilo šta upisano u označitelj – i u subjektivnost,
koju simboličko moţe samo da nasluti u realnom.
3. Navedeno delo, p. 198. Postmodernistička misao nalazi da ţenski seks, koji simbolizuje
mitska figura Baube, na isti način na koji je i falus, po psihoanalizi, postao funkcija simboličkog
poretka, osnovni označitelj tog poretka, postmodernistička misao, dakle, otkriva ili veruje da je
otkrila, da i Bauba, ţenski polni organ moţe biti osnova, funkcija jednog, razume se drugačijeg, simboličkog poretka. Ovakvoj pretpostavci, suštinski, ne protivureči ni Lakanova misao, iako je
(pretpostavku) on nije razvijao. Jeste je naveštavao i, rekao bih, pripremio. Lakan, na primer, među
ostalim što bi ovde moglo biti vredno pomena, nalazi da dimenzija ne-celosti ţenu pribliţava istini, ili
da su mistici (on i svoje Spise ubraja u mističku literaturu; Encore, Seuil, Paris, 1975, p. 70), mada
ne uvek, bliski modelu koji on izraţava formulom x Φx (formulom ţenske strane bića pojednostavljeno rečeno). U stvari, ova formula, kazuje da falusna funkcija ima izvesna ograničenja (navedeno
delo, p. 74), te da ona ne iscrpljuje ceo subjekt, da se on nalazi i drugde i da drugo stvarno jeste. Za
sada se to drugo pokazuje kao ţensko, koje, doduše, Lakan vidi kao nedostatak. Zato on i kaţe da ne
postoji Ţena; ne postoji, naime, ţena kao takva, tj. nedostaje biće-ţena. Ţena se, stoga, moţe i mora
razumeti kao jedinka iz beskrajnog lanca ţena.
63
ţene nudi samo odsutnost na mestu gde se kod muškarca pokazuje nadmoćan simbol.4 No, s druge strane, taj simbol kod Lakana postaje amblem (da li samo
amblem) upravo odsutnosti, manjka. U skladu je taj preokret sa onim što je Frojd
mislio. Nije, međutim, sigurno da je i u skladu s Lakanovim shvatanjem uloge,
delovanja, konceptualne vrednosti odsutnosti, koja je ishodište funkcije svakog Gestalta, pa mora biti i ishodište funkcije osnovnog, falusnog Gestalta, koji, pri tom,
zaista moţe prinuditi, navesti devojčicu da izvesno vreme i donekle ide istim putem
kojim ide i dečak. Ali, ona tim putem ide zato što je njime vodi odsutno, koje je podjednako strukturno odredište i za dečaka. Subjekt zapravo nikada nije tu; u
sadašnjosti je prisutan samo u nečijoj predstavi, u označitelju koji ga predstavlja u
odnosima s drugim označiteljem. Razumljivo je, stoga, što se označitelj pokazuje
kao prazno mesto.
Razlika u dijalektizaciji simboličkog i imaginarnog jeste vaţna, mada
ne i presudna za konstituisanje subjekta, ako, zbilja, označitelj određuje subjektnost subjekta. Edipovsko iskustvo, dakle, ono iskustvo koje otkriva razliku u
odnosu subjekta prema označitelju, simbolizaciji, koje otkriva poraznu moć razlike,
svedoči i o dominantnosti označitelja na putu subjektivacije subjekta, naravno, o
dominantnosti označitelja falus. Ţenski subjekt, da tako kaţem, u tom slučaju, uvek
i presudno konstituiše odsutnost, čista odsutnost. U stvari, ţenski subjekt se nikada
i ne konstituiše kao subjekt. Nema označitelja ţenskog seksa, nema drugog
(osnovnog) označitelja, sem falusa.5 Kao ţenski subjekt ţenu konstituiše označitelj
falus. Tako bi se dosledno psihoanalitički moralo misliti. Doduše, Lakan se ne zadrţava na toj ravni simbolizacije; pominje da "jedan seks za osnovu svoje identifikacije uzima sliku drugog seksa",6 uzima razliku, sliku razlike, koja ga utvrđuje u
onome što jeste. Ipak, edipovska situacija ţene nije proizvod ove razlike, nije, dakle,
proizvod temeljne razlike, koja, na neki način, zasniva, obrazlaţe i razliku Edipa,
svaku realnu razliku – ona (situacija ţene) izvedena je iz simboličkog nedostatka,
koji artikuliše svaku razliku, koji artikuliše i subjekt, treba li to ponavljati. A simbolički nedostatak obeleţava upravo ţenu (ona je ne-cela), više i izrazitiji no
4.
Uticaj Frojdove ideje o anatomiji kao sudbini, uprkos Lakanovom oprezu prema naivnom
realizmu, ovde je lako iščitati. Na drugim mestima, međutim, Lakan odsutnost uzima za osnov i
uslov simbolizacije. Istina, odsutnost ne moţe a da ne pretpostavlja, a da ne pokazuje na nešto, iako
to nešto nije simbolizovano u njegovom postojanju ili nepostojanju. Falus je primarno označitelj; penis samo simbolizuje taj označitelj. No ovaj označitelj ima svoju istoriju i čak svoga tvorca – tvorca
kojega je, zapravo, on, označitelj, tvorac. Dečak u jednom trenutku otkriva kastraciju i to doţivljava
kao narcisističku ranu. U taj prostor, koji je, očito, dobrano naseljen, pada označitelj falus - kao označitelj dečakovog otkrića, u svakom slučaju, kao označitelj koji je vezan za određeni organ, pa i kad taj
organ simbolizuje označitelj a ne obratno.
5.
Postoji, ipak, uticaj ţenskog seksa, označiteljski li ne, svejedno je. Dokazuje ga, uostalom,
i biseksualnost, koju nije mogućno objasniti falusnim determinizmom.
6.
Les Psychoses, p. 199.
64
muškarca (muškarcu se nedostatak pokazuje u slici ţenskog seksa; i u tom slučaju
neophodan je za identifikaciju njegovog seksa, njegove subjektnosti), simbolički
nedostatak se, u suštini, ispoljava u ţeni:"Ţenski seks ima svojstvo odsutnosti,
praznine, rupe, zbog čega je manje poţeljan od muškog seksa po onome što on ima
izazovno i zbog čega se pokazuje jedna suštinska disimetrija."7 Istina, u okviru
nagonske dijalektike ne vidi se, veli Lakan, zašto je takav zaokret bio nuţan. U toj
dijalektici, Lakan to previđa, on nije ni izveden. U toj dijalektici, međutim, mora
biti sprovedena subjektivacija subjekta, koji se u edipovskoj situaciji otuđuje, to
priznaju i Frojd i Lakan. U edipovskoj situaciji zapravo se subjekt subjektivizuje
otuđujući se. Tu se konačno raskriva da nije tamo gde misli da jeste, da je uvek
nešto drugo. Edip, naime, čini, veli Lakan, da subjekt "ţeli objekt drugog, i da ga
poseduje posredstvom drugog".8 Lakanovo tumačenje je ovde realističko, gotovo
naivno realističko, ako se shvati doslovno. A valjalo bi ga i tako shvatiti, Lakan nastoji na doslovnosti kao na nekoj vrsti materijalnosti istine.
Dete, doista ţeli oca ili majku, dakle majčin, odnosno očev objekt kao
stvarni objekt. Tako izgleda na fenomenalnoj ravni. Tako to pogdeko, među
analitičarima, i shvata. No ako je za konstituisanje subjekta bitna funkcija oca,
simboličnost oca (Ime oce), ako je bitnija od stvarne uloge i brige oca, valja videti i
izreći to što se ovom pogledu samo podmeće i što Lakan vidi, na drugom mestu i
artikuliše: u objektu drugog (oca, majke) dete ţeli predstavu objekta, pravo na
objekt, pravo šifrovano u predstavi kao apriori prava. Dete je, uostalom, odrana otuđeno već i zato što zahtev za zadovoljenjem svoje potrebe, te i svoje subjekatske
potrebe mora da uputi prvotnom Drugom (koji je njegova majka) i koji detetovu potrebu izraţava u svojoj potrebi. No sve to nije toliko vaţno koliko je vaţno samo
načelo ţeljenja, koje raskriva da subjekt ţeli ono što se (što neko) ţeli. Lakan će to
kasnije i reći u slavnoj formuli: ţelja je ţelja drugog.
Sudbinu subjekta Lakan još u ovoj fazi svoga učenja ne vezuje
dosledno i bezrezervno samo za označitelj, iako je označitelj, takoreći, potpuno osamostaljen, štaviše, uzdignut je na rang apsoluta, koji je, naravno, s one strane
7.
Navedeno delo. Ova disimetrija ne određuje samo status seksualnosti. Kao otelovljenje
razlike ona će se utisnuti u formalno načelo gradnje, ukoliko nije ishodište tog načela; pokaza će se,
na primer, u estetičnosti oblika. I seksualnost i estetičnost, međutim, elementi su subjektiteta. Formula seksualizacije postaje i formula bivstvovanja. Nije, prema tome, slučajno psihoanaliza sprovela
koncept simbolizacije kojemu je u osnovi seks.
8.
Navedeno, delo, p. 200. Lakan drugde, na opštem planu naravno, umesto ţelje objekta
drugog govori o ţelji ţelje drugog, što znači o modelu ţeljenja. Kroz isti proces formalizacije, apstrahovanja prolazi i odnos označitelja i označenika, te status subjekta. U Psihozama Lakan još govori o
dvostrukosti odnosa označitelja i označenika, što je formula koja odgovara formuli o ţelji objekta
drugog. Istorijske reference, i subjektnosti i subjekta, još su razaznatljive i potrebne. Ostaće one
razaznatljive i kasnije, u konceptu zahteva recimo, čak i ako se on shvati samo kao formulacija
potrebe.
65
svakog smisla. Pravi označitelj je, "kao takav, označitelj koji ne znači ništa",9 prema
tome, pravi označitelj na početku još nije ni označitelj. Razumljivo je, onda, što označitelj ne moţe da asimiluje jedinstveno postojanje subjekta, ne moţe da ga asimiluje označitelj kao takav, pošto je nesposoban da subjektu, koji moţe da se nalazi i
moţe da zna da se nalazi u različitim registrima bivstvovanja, odgovori na egzistencijalna, kantovska pitanja ("Zašto je tu? Odakle dolazi? Šta da čini? Zašto mora
nestati?"10), da subjektu bilo šta kaţe, prosto zato što ga stavlja s one strane smrti,
time s one strane svake zapitanosti i, naravno, s one strane egzistencije koje se
pomenuta pitanja i govor tiču; na njih označitelj ne moţe da odgovori zato što je
sam s one strane egzistencije, što za njega subjekt i nije ţiv. Ovo ovekovečenje
subjekta ne razlikuje se mnogo, ako se uopšte razlikuje, od besmrtnosti transcendentalnog subjekta. Razlika je samo u tome što subjekt teorijske psihoanalize s one
strane egzistencije, navodno, i ne zna da je ţiv.11
Pravi označitelj ne znači ništa, pa ipak, upravo kao takvog Edipkompleks ga, kao instanca simboličkog, postavlja, uvodi u svet, u čovekov svet,
"uvodi funkcionisanje označitelja kao takvog u tečevinu zvanog čoveka ili zvane ţene",12 da li, proizvoljno, da li (i kada) prvi put? Zvani čovek i zvana ţena (budući već
u jeziku, dakle, ne tek puko, ne-smisleno realno polova, uostalom, takvo realno je
nezamislivo) samo su dimenzija subjektnosti, u odnosu na Edipa drugostepena, bez
obzira na to i baš zato što je seksualnost (i genitalna; genitalizacija se takođe
9.
Navedeno delo, p. 210. Lakan ovo moţe da tvrdi, između ostalog, i zato što je, kako kaţe,
uvek na početku, to će reći zato što stvara novi označitelj. Lakan, istina, ovde misli na faktičko stanje
psihoanalize. Ona mora da misli od početka. A na početku, topološkom, označitelj ne znači ništa, nije
ni označitelj. Na početku nema ni početka. Na početku je realno, čista predmetnost, koja, izgleda, ma
koliko to zvučalo mistički, ima neko znanje, ono znanje koje Lakan nalazi, naizgled neočekivano, u
subjektivnom.
10.
Navedeno delo, p. 202. Nije iz Lakana jasno: kako uopšte subjekt moţe da postavi
ovakva pitanja, ako ga označitelj stavlja s one strane egzistencije, kako, zatim, označitelj razume da
subjekt bilo šta pita što mu nije on naloţio. Označitelj nema šifru po kojoj bi mogao da odgonetne
subjektova ontološka pitanja i kad bi ona bila mogućna. Ili, odnekud, ima. Lakan, naime, veli da
označitelj subjekta smatra za već mrtvog – svakako na osnovu toga što nešto zna. Mogućno je, doduše, sve ovo, s dosta razloga, shvatiti i kao Lakanov neoprezan, traljav jezički obrt; i tu bismo onda
mogli stati sa hermeneutičkim dovijanjima. No ne treba zaboraviti da je znanje smrti označitelju
svojstveno. Odatle, opet, proizilazi da on nije kadar da subjekt stavi s one strane smrti.
11.
Taj subjekt, međutim, nekako, zna subjektivno što se nalazi u realnom. Istina, i realno
se moţe misliti samo u egzistenciji.
12.
Navedeno delo, p. 214. Tečevina o kojoj Lakan govori zapravo je njegova verzija tečevine
Frojdove anatomske sudbine, koju, istina, označitelj uspostavlja, no, ipak, kao tečevinu; označitelj
uspostavlja ono što ima da uspostavi. Seksualizacija muškarca i ţene u Edipu se dovršava tako što se
u tečevinu zvanog čoveka i zvane ţene uvodi funkcionisanje označitelja.
Ovde treba pitati: koju to moć ima Edip nad kao takvim? Kako i gde ono uopšte
izbiva izvan njega? Kako uopšte kao takvo jeste, ako je Edipu pri ruci i ako ga, da kaţem hajdegerovski, ta predručnost obeleţava. Ili je i Edip čista strukturna mogućnost, i sama kao takva, što se
otvara svakoj strukturi?
66
sprovodi u simboličkom i kao efekat simboličkog) jedan od bitnih konstitutivnih elemenata subjekta u svetu i povrh toga jedna od najsloţenijih enigmi koju on ne
uspeva da odgonetne. Realno seksualnosti prekriva i istinu i stvarni objekt koji
uzrokuje subjektovu ţelju.
S druge strane, no još na tragu započetog propitivanja, subjektnost u
odnosu na zvanog čoveka i zvanu ţenu, u odnosu na realno seksualnosti mora biti
drugostepena. I pre Edipa, dakle, označitelj je za ono što će biti subjekt, što jeste
subjekt, i po samom Lakanu, čak za preontološki subjekt, imao determinativnu funkciju. Označitelj ima za ljudsko biće determinativnu funkciju. Očito, Lakan nije sasvim ostavio iza sebe implikacije fenomenologije i njenog načina mišljenja. U kontekstu strukturalističkih pretpostavki one se razvijaju u značenja, koja, barem zahtevaju, nova razjašnjenja, nova usklađivanja fenomenološke percepcije i strukturalističkog zaključivanja.13
13.
Dobar primer ove kombinacije je Lakanova tvrdnja da je "označitelj manje razoriv što
manje znači" (navedeno delo, p. 210), drugim rečima, što je manje u simboličkom smislu, veća je njegova simbolička efikasnost. Na mestu termina označitelj nije ovde teško zamisliti termin evidencija
iz fenomenološkog rečnika. U oba slučaja podrazumeva se nemušta simbolička artikulacija čiste
predmetnosti, koja se pokazuje tako što se ne pokazuje, koja se oduvek već zna tako što se ne zna i
koja se drugačije, razume se, ne moţe ni znati. No to i takvo znanje nije zbog toga manje delotvorno.
Doduše, nije sigurno da je odista reč o znanju.
67
SUBJKETIVNO SE NALAZI U REALNOM
Sa stanovišta fenomenologije Lakan je morao da usvoji, nakratko, ideologemu o suprotstavljanju subjektivnog i objektivnog. Razume se, ta se opozicija
produžuje u niz nedoumica, koje nije bilo mogućno izbeći ni u psihoanalitičkom
strukturalizmu, ako ni zbog čega drugog ono zato što "uvek ostaje u duhu priviđenje
da se subjektivno suprotstavlja objektivnom, da se subjektivno nalazi kod onoga ko
govori".1 To priviđenje nije mimoišlo ni psihoanalizu. U transfer, na primer,
analitičar ulazi kao objektivitet, tj. kao onaj koji zna (znanje analitičaru i dodeljuje
status objektiviteta), svejedno što zna kao simptom, ili, eventualno, kao Drugi; u
transfer analitičar ulazi i kao onaj koji ne mora baš uspeti da uđe u igru označitelja,
iako bi upravo transfer trebalo da omogući da se subjekt pojavi na mestu na kojemu
se nije pojavljivao; na tom mestu bi on trebalo da stekne subjektnost. Stoga, ako se
analitičar ne snađe u skrivalici simptoma, tj. ako ne uspe da u njemu sudeluje kao
njegova (simptoma) metaforička istina, konstrukcija subjektivacije subjekta se
rastura. Potom dolaze dobro poznate i banalne raspre o subjektivnom iskrivljavanju
objektivnosti, uveravanja da subjektivno sadrži objektivno, da objektivno i ne postoji, itd. Za strukturalizam, tačnije, za Lakanov strukturalizam, ili, još bolje, za teorijsku psihoanalizu, ništa od toga, doduše, ne mora biti problem, ne mora se ni pojaviti, prosto zato što subjektivno i nije kod onoga ko govori. Ono je "nešto što sretamo u
realnom",2 utoliko, naime, ukoliko je subjekt sposoban da se služi označiteljem i
igrom označitelja na način na koji se njima služi analitičar ("kao što se mi njima
služimo"3), naime, ne da označi nešto, nego da zavara, zavede zbog onoga što treba
da se označi, ukoliko je sposoban da se prepusti igri označitelja. Bez te sposobnosti,
kad je narušena - jer, ona mu je uvek dadena - subjekt halucinira. Ovu halucinaciju
treba shvatiti kao povratak u realno onoga što nije simbolizovano, što, u stvari, nije
subjektivizovano, usvojeno.
Analitičar se služi označiteljem i tako što igra ulogu mrtvaca (kao
četvrti u bridžu). U neku ruku on i jeste mrtav; kao Drugi on je živi/mrtvi subjekt.
Mora li tu ulogu da prihvati i subjekt? Ona mu je oduvek namenjena. Do subjektiviteta on može doći samo ako svrati kod Drugog po vlastiti identitet, iako na put k
1.
Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981. p. 210.
2.
Navedeno delo, p. 211. Treba reći – i sam Lakan na to skreće pažnju – realno, iako je to, s
obzirom na kontekst, na izgled, neočekivano, ovde ne znači objektivnost, stvarnost sveta. Drugim rečima, Lakan subjektivno izdiže na rang čiste predmetnosti koja se nalazi u realnom, koja je realno,
Lakan subjektivno nadređuje realnosti. Znači li to onda da je barem tu, u realnom, subjektnost potpuna, da je pocepanost subjekta samo obeležje njene svetskosti, delovanja označitelja u svetu? U
realnom, u stvari, subjekta nema, u realnom nema ničega, jer ništa nije artikulisano, niti može biti
artikulisano. Ipak, ono je jemstvo subjektnosti i objektivnosti subjekta, njegovog znanja koje preteže i
u svakoj svetsko-životnoj situaciji.
3.
Navedeno delo.
68
Drugom kreće sa subjektivitetom u prtljagu. Prema tome, subjekt igra s označiteljem ne da bi označio nešto no da bi izigrao mogućnost označavanja onoga što ima
da se označi - da bi izigrao označavanje smrti - i sebe koga smrt dijalektizuje. U
tome on uspeva zato što se označitelj i značenje razlikuju i najpre zato što znanje
nesvesnog nije isključivo i znanje subjekta. U nesvesnom zna Drugi, zna samo nesvesno - Drugi je nesvesno.
Lakan razlikuje subjektivno i subjekt. Subjektivno smešta u realno,
dakle, tamo gde se nalazi čista predmetnost i gde mora biti bez (svetskog i bilo
kakvog) identiteta, gde je nedostupno simboličkoj artikulaciji. Zahvaljujući tome
ono može biti i kategorija po kojoj se razlikuje polje nauke (u koje Lakan smešta i
psihoanalizu4) od polja psihičnosti; zahvaljujući predmetnosti subjektivnog
razlikuju se produkcije psihičnosti i nauke. Subjektivno, stoga, naznačuje i subjekatsku poziciju nauke. Štaviše, ono postaje odrednica objektivnog razlikovanja,
recimo, subjektiviteta subjekta u pozitivističkom naučnom diskursu i subjektiviteta
subjekta u psihoanalitičkom diskursu. No subjektivno tako stiče i realitet koji mu je
priznavala samo filosofija transcendentalizma. Lakan, čak, govori o instanci subjektiviteta, koja nije samo prisutna u realnom no "koja je suštinska pobuda što čini da
kažemo nešto novo kad, na primer, razlikujemo ove, na izgled, prirodne serije
fenomena, koje nazivamo neuroze i psihoze".5 Treba li odavde zaključiti da instanca
subjektiviteta prethodi označiteljskom delovanju i da ga, pri tom, ne predujmljuje?
O tome je teško pouzdano nešto reći. Mogu, međutim, pretpostaviti, učitati u Lakanovo shvatanje, da subjektivitet, da tako kažem, sadrži u sebi šifru za prepoznavanje označitelja kao označitelja, te da se po tome ljudsko biće razlikuje od
drugih bića. Ljudsko biće je, naime, u stanju da razlikuje sam akt poruke od njenog
značenja, drugim rečima, ono može razabirati kretanje označitelja a da to ne poveže
sa svojim postojanjem, sa značenjem tog kretanja.
4.
Lakan nije uvek bio sklon da psihoanalizu smatra naukom, nikako ne naukom koja
pretpostavlja pozitivističke odrednice. Ni ovde on tako ne misli. Kasnije će on psihoanalizu proglasiti
za diskurs, koji je, doduše, sposoban da zasnuje i razjasni (sve) druge diskurse. Po tome ona, prema
Lakanu, i jeste nauka. Ovu sposobnost psihoanaliza ima zato što je kadra da postane deo diskursa s
kojim se suočava, da u njemu sudeluje, na način na koji analitičar sudeluje u simptomu, on postaje
dodatak simptoma pacijenta, simptoma koji stvarno zna.
5. Navedeno delo. Lakan se, naravno, pita: jesu li psihoze prirodni fenomen. Trebalo bi,
svakako, da se pita i da li je subjekt prirodni fenomen. Odgovor bi, u oba slučaja, morao biti isti.
Lakan, naime, pod prirodnim podrazumeva "polje nauke u kojemu nema nikoga ko se služi
označiteljem da bi označavao". Takvu nauku (tj. takvu prirodu), dakle nauku/prirodu koja bi sledila
poredak označitelja, jedva da je mogućno i zamisliti. Lakan, očito, misli da bi takva nauka/priroda
mogla biti samo psihoanaliza, ukoliko ona bude htela i mogla da omogući pojavljivanje označitelja
izvan unapred utvrđenog koncepta, s one strane naučnog očekivanja, ukoliko bude u stanju da posreduje rađanje označitelja i ništa više. I, najzad, ili pre svega, ukoliko je uopšte mogućno polje u
kojemu nema nikoga ko se služi označiteljem, u kojemu nema simbolizacije, u kojemu nema simbolizacije za mene – za subjekt, za to polje. Lakan je u mogućnost postojanja takvog polja, izgleda, bio
ubeđen. Valjalo bi to zaključiti iz njegovog ponašanja sa pacijentima. Kažu, i analitičari koji su kod
njega bili na didaktičnoj analizi, da je on, po pravilu, puštao da stvari na analizi idu svojim tokom.
Nije mu ni na pamet padalo da protumači svaki san koji mu pacijent ispriča, ili da interpretira svaki
simptom na koji mu se pacijent požali.
69
Izgleda, ipak, da Lakan meša dva nivoa subjektiviteta: ontološki,
zapravo preontološki, dakle, onaj iz realnog i onaj koji se konstituiše u svetu, tako
reći istorijski, u vreme Edipa, onaj što ga artikuliše simboličko. Vezuje ih označitelj,
koji, po Lakanu, jedini omogućuje naučnu definiciju subjektiviteta - i to zahvaljujući
tome što je označiteljem, bilo kakvim, navodno, mogućno rukovati kao čistim
označiteljem, što to rukovanje može (u šta je teško poverovati) da podrazumeva
označiteljski, ne nužno, i značenjski cilj. Rečju označiteljski poredak ne podrazumeva nikakav neposredni odnos sa stvarnošću, on je suštinski nereferentan. Razume se, to znači da je nereferentan za subjekt. Sve je to razumljivo za ravan
realnog (i za subjektivno u njemu), koju svetskost subjekta tek nesvesno
podrazumeva i otelovljuje; svetski subjekt može poznavati realno samo kao koncept.
Psihoanaliza, međutim, ne može, nema prava da zaboravi da je čovek biće u svetu,
tj. u simboličkom poretku (i biće tog poretka), te da taj poredak (koji psihoanaliza,
ipak, utvrđuje) ljudsko biće nekako u svetu mora da primi, da uspostavi, "da ga
stekne i osvoji". Lakan veli da su te stvari proste. Na nivou bića postoji odnos
implikacije između označiteljskog poretka i ljudskog bića, kojemu, stoga,
subjektnost neizbežno predstoji. I taj bi odnos, razume se, trebalo da se aktualizuje
u svetu (u stvari, tek ga ta aktualizacija i čini odnosom). Mogućnost aktualizacije,
međutim, morala bi biti sadržana u pomenutoj implikaciji, što, ipak, ne može biti
dovoljno za uspostavljanje subjektnosti, iako, izgleda, da čovek ne mora ništa uraditi da bi taj odnos delovao. On, čak, "dovodi do formiranja onoga što našim jezikom
zovemo nad-ja".6
Ljudsko biće je implikovano u označiteljskom poretku. Zato, ili s nekog
drugog razloga, tek ono od označitelja traži i nemoguće odgovore, tj. ono se, na
ovakav ili onakav način, ali uvek zato što je implikovano kao jezički strukturisani
znak, usredsređuje na neki označitelj – histerik se, na primer, uvek stušti, sa stanovišta značenja, na zagonetni označitelj. Pojam usredsređenja je ovde bitan. On razdvaja subjekt i označiteljski poredak i pokreće sumnju da nezgodna pitanja na koja
subjekt traži odgovor označitelj nije ni podstakao. Ne može, u tom slučaju, dati ni
odgovor na takva pitanja, koji bi on, ipak, kao subjekt subjekta, morao imati. Štaviše, uprkos determinizmu označitelja, subjekt je na neke označitelje više upućen
na neke manje. Neke ne može ni da izbegne. To se, doduše, delimično, da objasniti
funkcijom efikasnosti simboličkog poretka. No, izgleda, da označitelji i ne mogu
6.
Navedeno delo, p. 214. Za pojavu označitelja potrebno je, to treba imati u vidu, da ga
subjekt prepozna kao označitelj, da prepozna akt označiteljske poruke, označiteljnost, što subjekt,
ako ima bilo kakvu vezu sa subjektivnim, oduvek može. Subjektivno, ne i subjekt, raspoznaje nereferentno premeštanje označitelja, to će reći ono premeštanje koje se ne razlikuje od ne-kretanja. No,
uprkos tome, moram da pitam: ne prepoznaje li subjekt akt poruke zato što ona, upravo po Lakanu,
mora biti poruka koju on šalje Drugom i od koga je dobija u izokrenutom obliku. I u tom slučaju, subjektom ga, odista, može činiti samo čista označiteljska logika, puko premeštanje označitelja, koje,
ipak, nije ono premeštanje iz realnog. Jer, čovek uvek prolazi kroz određene faze, na primer kroz
edipovski stadij, uvek nailazi na označitelj koji ga određuje.
70
imati odgovor na ključna subjektova pitanja.7 To, opet, nikako ne znači i da ta pitanja ne proizilaze iz čovekovog razumevanja akta poruke, za subjekt ne-smislenog,
premeštanja označitelja. A on je (akt poruke) implikovan u tom premeštanju i u odnosu bića i označitelja. Taj odnos, dalje, implikuje i čovekovo apriorno razumevanje
znaka koji ne znači ništa, tj. činjenicu da je znak tu "upravo zato da ne bi značio
ništa". Lakan veli da tu "počinje označiteljski poredak, ukoliko se razlikuje od
značenjskog poretka".8 Znak koji ne znači ništa, naravno, znači, za mene, upravo to
da ne znači ništa i, nadalje, istodobno, da može značiti nešto, te da me se to nešto
što može značiti već dotiče kao manjak, koji ja, ipak, ne mogu da ne znam. Tek
nakon te, nimalo jednostavne, operacije (valja da apstrahujem i sebe koji ne zna da
zna) može da nastane, da "počne" označiteljski poredak koji se razlikuje od
značenjskog poretka, može da počne razlikovanje označitelja i značenja.
Nerazlikovanje značenjstva (signifiance) i značenja (signification), iz
perspektive teorijske psihoanalize, njene lingvističke dimenzije, mora proizvesti
zbrku i u promišljanju subjekta, naravno, ukoliko je za mišljenje subjekta odista
važna situacija značenjstva. A mora biti ako označitelj cepa subjekt, kako to Lakan
misli, te ako to cepanje potvrđuje i diskurs, što nije teško pokazati. Zbog
nepoštovanja te razlike, fenomenologija i kad govori o značenjstvu, ili kada pretpostavlja, zamišlja da o njemu govori, otklizi u govor o značenju, što sprečava bilo
kakav naučni rezultat.9 Stoga se, po Lakanu, naučna definicija subjektivnosti da izvesti samo iz mogućnosti rukovanja "označiteljem s čisto označiteljskim ciljevima".10
Mogućnost rukovanja čistim označiteljem, označiteljem kao takvim,
podrazumeva da se i subjekt može naći u realnom. Lakan će to i reći, istina, za
subjekt koji se nalazi u delirijumu. Prevideće, međutim, da u realnom, ako ono ima
neku postojanost, ne može biti nikakvog rukovanja označiteljima (koje bi se, recimo,
7.
"Pitanje smrti i rođenja, u suštini su dva poslednja pitanja za koja nema rešenja u
označitelju", veli Lakan (navedeno delo, p. 215). No, ako nema rešenja za ta dva pitanja, u označitelju
ne može imati rešenja ni za subjekt (pitanje smrti i rođenja je nužno i pitanje subjekta), ne može
imati rešenja ni za jedno drugo pitanje, ne može imati rešenje ni za šta. Je li to Lakan izgubio iz
vida? Ili, može biti, treba priznati da je delovanje označitelja ograničeno, da je mogućno i efikasno u
određenom registru, te da, uprkos tome što mu pitanje bića nije nedostupno, nešto, celi registri
bivstvovanja, ostaju nerazumljivi u njegovom poretku, prosto, ostaju s one strane mogućnosti pitanja
u okviru označiteljskog poretka.
8. Navedeno delo.
9. Ovde posebno ističem fenomenologiju zato što je Lakan pominje, maltene, kao učenje
kojemu, u najmanju ruku, izmiču presudne nijanse – veli da je fenomenološki zahtev, koji prevazilazi
polje psihoanalize, zasnovan na brkanju područja značenjstva i značenja (navedeno delo, p. 215) –
iako, u istom ovom Seminaru, on još nije posve raščistio s fenomenološkim načinom mišljenja.
10.
Navedeno delo, p. 214. Naučna definicija subjektnosti se, zapravo, ovako kako Lakan
misli, ne da izvesti. Rukovanje označiteljima s čisto označiteljskim ciljevima mora, naime, imati
barem značenjsku dimenziju rukovanja označiteljima s čisto označiteljskim ciljevima i na taj način,
ipak, izražavati odnos koji pripada poretku zahteva, čežnje – zahteva da se ne-značenjski rukuje
označiteljima.
71
razlikovalo od ne-rukovanja). Sem toga, subjekt je u delirijumu zato što je u svetu,
u označiteljskom lancu čije su karike popustile, ili zbog svoje neodlučnosti pred
označiteljem, u kojemu prepoznaje različite i suprotne naloge, što, mada vode istom
ishodu, izluđuju subjekt. Izluđuje ga simboličko svojom višesmislenošću. Razume
se, ovde je reč o psihozi, ali i o psihotičnim mehanizmima svakidašnjice, postojanja
uopšte, o svakidašnjoj i ontološkoj patologiji subjekta.
Smešta li, možda, Lakan (psihotični) subjekt u realno zato da bi nekako utemeljio intersubjektivnost u nečemu što nije ni biološka zakonitost, ni
označiteljski determinizam, ni socijalni odnos? U deliriju on prepoznaje snažnu
dimenziju intersubjektivnosti, koja bi, sledstveno njegovom mišljenju, morala biti i
dimenzija realnog, prema tome, ono što ona nikako ne može biti. Simboličko, naime,
artikuliše intersubjektivnost, artikuliše je označitelj koji postaje subjekt za jedan
drugi označitelj, koji pred-stavlja subjekt kod drugog označitelja. Ili, iz druge,
takođe lakanovske, perspektive, subjekte povezuje sposobnost, moć rukovanja označiteljem. Lakan tu sposobnost, međutim, određuje na način koji izaziva niz
nedoumica.11
U toj sposobnosti sadržana je i sposobnost subjekta da vara. Ali, zar
me tako i ne obaveštava - kao simptom koji ne krije da krije istinu, koji je, zapravo,
govor istine - da je njegovo mamljenje, njegovo varanje ujedno i njegov poziv da ga
razumem. Dokle god postoji intersubjektivnost postoji i šifra za sporazumevanje. Ja
oduvek znam njegove namere, prosto zato što su one, kao namere, shematski, čisto
formalno i moje namere, ili zato što znam da su njegove namere. Izgleda da Lakan
ovde računa na mogućnost istinitosti, koju je iznašao u paradoksu: svi Krićani lažu;
mogućno je, naime, da odista svi Krićani lažu i da je pomenuti iskaz koji izriče
jedan Krićanin istinit, mogućno je, dakle, reći istinu.12 Ispravnost, logičnost ovaLakan veli:"...u realnom (dans le réel) vi imate subjekt sposoban da se služi označiteljem
kao takvim" (navedeno delo, p. 218). Pojam réel on u ovoj fazi svoga učenja već upotrebljava u
značenju realno. Ali, upotrebljava ga još i u značenju realnost, zbilja. U tom je značenju upotrebljen i
u navedenom iskazu, izgleda, pre no u značenju realno. Istina, to nije sasvim sigurno. Ja sam, međutim, izabrao redosled: realno, realnost zato što u realnosti (koju postavlja simboličko) nema označitelja kao takvog, te se subjekt u njoj nema čime služiti. S druge strane, subjekt je sposoban samo
u realnom da se služi označiteljem kao takvim. Ali, u realnom on niti vara niti ne vara, u realnom
subjekta i nema. Stoga, ovakvu, samosvojnu sposobnost služenja označiteljem Lakan može naći
jedino s one strane smisla, s one strane cilja komunikacije, te, razumljivo, i s one strane simboličkog.
I to, u okviru teorijskog koncepta, može biti prihvatljivo i tačno. No Lakan tvrdi da je subjekt u realnom sposoban da rukuje označiteljem ne zato što po nekom redu hoće da nekoga o nečemu obavesti,
"no upravo zato da vas namami" (navedeno delo).
Lakan za ovu sposobnost subjekta vezuje i sudbinu označitelja. On, naime, tvrdi da
ta sposobnost odlikuje, izdvaja iz čistote, iz ništavila predmetnosti, postojanje označitelja. A to praktično znači da je ona neophodna i izvan delirantnih stanja, ako označitelj treba da postoji. Time,
opet, Lakan, mimo volje, naravno, i suprotno logici psihoanalize, priznaje i postojanje nekog preddatog, transcendentalnog, ne-smislenog smisla, čak, da kažem sasvim jasno, božanske promisli koja
uređuje svet, što, zacelo, nije hteo, uprkos očijukanju s religijom. Posebno je pitanje: da li je takav
ishod mogao izbeći, te da li ga je uopšte i trebalo izbegavati.
11.
12.
Razume se, to nikako ne znači da "ako kažeš ja lažem, znači da govoriš istinu" (Četiri
72
kvog obrata trebalo bi da jemči nužnost upotrebe nekog među-ja, subjekata posrednika, ako već postoji subjekt i ako se označitelj upotrebljava. Ta je upotreba,
štaviše, suštinska crta svakog intersubjekatskog odnosa.
Psihoanaliza, razume se, ne može da se odrekne svojstava patološkog
subjekta kao svojstava subjekta uopšte, utoliko pre što ih (svojstva) uzrokuje
označitelj (u psihozama bi to moralo biti uočljivije no u svakidašnjici, koja, pri tome,
nema ništa što bi je moglo proizvesti u bilo kakvu meru normalnosti). Subjekt
psihoanalize, zapravo je pretpostavka govora. Psihoanaliza ga i identifikuje u
govoru, u označenicima iskaza. Razume se, ove označenike u svakoj prilici uređuju
označitelji, oni su učinci označitelja. Prema tome, u svakoj prilici psihoanaliza i ima
posla sa subjektom, treba dodati, sa subjektom koji je podeljen između patološkog
(kantovskog subjekta koji ganja zadovoljstvo) i precrtanog, podeljenog subjekta, koji
je sama ona artikulisala onog trenutka kad je označitelj promovisala u determinantu subjektivacije subjekta, kada je sudbinu subjekta vezala za autonomiju
označitelja.13
temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 149). Ali to ja lažem je ipak važeće, naime,
ne može se prevideti ja iskazivanja u tom iskazu, a ono je istinito.
13.
Lakan pod autonomijom označitelja podrazumeva zakone koji su mu svojstveni, no koje
je teško izdvojiti, prosto zato što ga (označitelj) pokrećemo u značenju.
73
SUBJEKT JE RUPA
Registri ljudskog bića se nalaze u reči.1 Ona ih, zapravo, uspostavlja
za biće. Razumljivo je stoga дto ravnoteža, situacija ljudskog subjekta zavisi od
simboličkog iskustva, tj. od iskustva (i iskušavanja) čistog simboličkog, Lakan
dodaje "od iskustva koje podrazumeva tečevinu simboličkog odnosa kao takvog."2
Ova dopuna zaslužuje posebnu pažnju, između ostalog, zato što nedvojbeno raskriva da je ljudska realnost u osnovi, odista, bezinteresno označiteljski strukturisana, i, pre svega, zato što ne krije da označiteljska strukturacija realnosti ima iza
sebe univerzalni zakon, koji jemči prvotnu ne-smislenost označitelja.3 Ljudska realnost prožeta je, dakle, i određena, nervaturom označitelja bez vlastitog značenja,
što ujedno znači označiteljima iz realnog. Ipak, subjekt usvaja označitelj kao
označitelj na nivou simboličkog, dakle, na nivou na kojemu je ljudski smisao (i
označitelja) već artikulisan. Na tom nivou se pojavljuje novi označitelj i, razumljivo,
ispoljava označiteljski odnos, u svakom slučaju, na tom se nivou drama pojavljivanja novog označitelja jedino i može opaziti: u preokretima značenja, u promenama osećanja, socijalno uslovljenih odnosa, u otkriću novog prostora između istih
graničnika, itd. Subjekt je na tom nivou trošan, prosto zato što odnos koji se uspostavlja između njega i simboličkog poretka već podrazumeva mogućnost poraza,
subjektovog dakako. Na simboličkom nivou, prema tome, nigde, ni u jednoj
kombinaciji on ne može biti ni postojan ni ceo, na tom nivou on i ne postoji drugačije
do kao odsutnost koja je stalno prizivana, konačno, subjekt u simboličkom predstavlja označitelj, koji je i sam ne-ceo. Označitelj je moguć kao označitelj samo u odnosu
na drugi označitelj; S1, naime, uspostavlja razlika spram S2, uspostavlja ga S2.
Subjekt, strukturalno, ne zna ni ko je ni gde je, ne zna ni šta želi, on i
ne postoji pre no što nestane u označitelju, pre no što se, ipak kao subjekt, utopi u
označitelju. U teorijskoj psihoanalizi se kaže da u označitelju postoji nešto što
poništava, bolje, i bliže hegelijanizmu teorijske psihoanalize, što dokida subjekt,
koji tek nakon ove označiteljske kastracije počinje da postoji, naravno, s
označiteljem gospodarem iznad sebe. Subjekt koji ovako počinje da postoji Lakan
1.
Lakan, naravno, nema u vidu samo reč u užem smislu. Prema tome, reč u kojoj se nalaze
registri ljudskog bića može biti i znak na pesku ili u računaru, svaki znak koji je čoveku nekako
namenjen, u kojemu je on već predujmljen.
Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 224. Tu tečevinu simboličkog odnosa prenose, ili je,
može biti, grade, opozicije kao što su dan i noć, muškarac i žena, mir i rat, itd. U okviru realnog sveta
ove opozicije, mada mu pripadaju kao njegovi sastojci, predstavljaju i njegove ose (označiteljske ose),
koje, Lakan veli, po modelu strukturalističke antropologije, organizuju tu realnost i za čoveka je
pretvaraju u zbilju.
2.
3.
Kakav je taj univerzalni zakon, ovde neću nagađati. Konačno, imao bi smisla samo
pokušaj (re)konstrukcije modela iz pretpostavki teorijske psihoanalize, gde bi se ovaj univerzalni
zakon sam namestio.
74
obeležava precrtanim S ($). Sudbinu subjekta, dakle, ispisuje i upisuje (u stvarnost
što je sam uspostavlja) prvotni označitelj, koji "nastavši na mestu Drugog još neoznačenog, čini da se pomoli subjekt bića koje još nema govor, i to po cenu zaleđivanja
tog bića. Ono što tu već bejaše spremno da govori (...), što tu bejaše, iščeznu da bi
nadalje bilo samo označitelj".4 U stvari, subjekt ne postaje označitelj. Od njega,
posle ove prvotne identifikacije, ostaje samo rupa, i to zauvek i neumitno. I to je
jedina konstanta subjekta. Ni prvotni označitelj, u kojemu nestaje subjekt, zapravo,
biće koje bejaše spremno da govori, više se ne može shvatiti izvan odnosa s drugim
označiteljem.5
Prvotno potiskivanje, koje se istovremeno zbiva s nastankom subjekta,
tj. sa njegovim poistovećivanjem s označiteljem, i koje, zapravo, znači potiskivanje
označitelja, upravo onog označitelja koji ukida i subjektivizuje subjekt, prvotno
potiskivanje pretvara subjekt u rupu iz lanca označitelja. Subjekt se sada može
pokazati samo u razmaku između dva označitelja, u vezama, prepletima označitelja, i to ako uspe da nađe otvor, da probuši rupu između njih. Praktično, u
samom jezgru strukturacije sadržana je mogućnost da subjekt ne uspe da usvoji
realizaciju nekog označitelja na ravni simboličkog, razume se i nekog od osnovnih
označitelja, na primer, označitelja otac. Ako mu se to desi, ako ne usvoji označitelj
otac, subjektu preostaje "slika na koju se svodi očinska funkcija", veli Lakan.6
Preostaje mu jedan registar subjektnosti, u kojemu, kao subjekt, ne može opstati.
Slika očinske funkcije, imaginarizovana slika, ne upisuje se u dijalektiku trojstva (u
dijalektiku RSI). Ipak, i tada, ona funkcioniše kao model, model ogledalnog
otuđenja, i tako subjektu obezbeđuje da se razume, ali na planu imaginarnog.
Trojstvo, prema tome, ipak, garantuje to razumevanje.
Nema, razume se, svaka nemogućnost realizacije označitelja
sudbonosan ishod za subjekt. Sama nemogućnost, međutim, na ontološkoj ravni,
jeste sudbonosna. Valjda je zato i upisana u očinsku funkciju, koja je, prema teorijskoj psihoanalizi ključ značenja, ključ bilo kakvog uznačenja. U suštini, ključ
značenja, uznačenja jeste sama nemogućnost realizacije (završnog) označitelja,
nemogućnost onog označitelja koji će značenje uobličiti, uspostaviti. U teorijskoj
psihoanalizi ta se uloga ostavlja Imenu oca, koje zaustavlja, oformljuje, dovršuje
jedan poredak značenja.7 Ime oca je čista logička funkcija, jedna moguća logička
Position de l'inconscient, Ecrits, p. 840. Lakan ovu formulaciju oslanja na smisao koji,
kaže, sadrži francuski imperfekat. "Ono što tu bejaše (Ce qu'il y avait) pretpostavlja dva smisla, dva
značenja: da je bilo trenutak pre – bejaše tu i više nije, ali i da je bilo trenutak poznije – bejaše tu da
bi tu moglo biti. Subjekt, dakle, bejaše (više nije), no bejaše da bi opet mogao biti, rečju, subjekt je
svagda negde između.
4.
5.
Prvotni označitelj, moglo bi se reći, pojavljuje se kao dva označitelja, tj. nema prvotnog
označitelja. Ili, ako ga, ipak, ima, onda se on pojavljuje kao drugi označitelj.
6.
Les Psychoses, p. 230.
7.
Poredak značenja čije beskrajno klizanje Ime oca zaustavlja, prekida (i tako ga dovršava;
75
funkcija, koju Lakan promoviše u osnivača zakona i smisla.8 Iz Imena oca u teorijskoj psihoanalizi se izvode odrednice subjekta kao seksualnog i smrtnog bića, dakle,
dve bitne odrednice filosofskog mišljenja subjekta. Doduše, do sada je samo jedna
od njih bila stalni i pravi predmet filosofske pažnje.
Nemogućnost realizacije označitelja radikalno, čak dramatično, ispoljava se u psihozi, i to kao efekat isključenja Imena oca, isključenja logičke funkcije,
koje (isključenje) narušava princip ulančavanja označitelja i, naravno, mogućnost
uznačavanja u kodu simboličkog poretka kojemu je Ime oca zakon. Opstaje, ustanovljuje se u psihozi samo imaginarni odnos (pokidane su veze sa simboličkim i
realnim), koji Lakan zove dehumanizujućim, zato što ne ostavlja mesta za utemeljenje slike Ja u orbiti drugog,9 to će reći u vlastitom ogledalnom odrazu. U takvoj
imaginarizacji radikalno je i otuđenje subjekta, razume se, zato što je ovde poništen, uništen sam označitelj koji jemči uznačenje. Psihotični subjekt živi u svetu koji
ne posreduje jezik. U tom smislu, on živi u samoj neposrednosti, u realnom. U nekoj
vrsti neposrednosti, moglo bi se reći, živi i subjekt u svakidašnjici, makar u meri u
kojoj ne oseća nedostatak svojstven označitelju.
Nemogućnost realizacije označitelja potvrđuje sumnje u mogućnost
postojanja takozvane totalne ličnosti, totalnog subjekta, u mogućnost nalaska
takvog mesta na kojemu bi se subjekt našao i okupio. Doduše, Frojd (i Lakan za
njim) ličnost centrira u nesvesnom. To, naravno, može dati povoda za ponovno
promišljanje koncepta totalne ličnosti i, pre, za raspru o nedoslednosti u Frojdovom
i Lakanovom mišljenju. Od takvog ishoda, koji je predvidljiv, Lakan se brani
određenjem tradicionalne samosvesti kao proizvoda imaginarnog odnosa subjekta
sa drugim. Jasno, iz te perspektive, nakon imaginarizacije tradicionalnog pojma
samosvesti, nije više mogućno naći nikakvo jedinstvo subjekta. Ne dozvoljava ga
dovršava i značenje i poredak) suštinski je poredak prvotnog Drugog, majke dakle. Ime oca, prema
tome, uspostavlja mogućnost značenja tako što prekida jedan značenjski tok, svejedno što je
nezavršiv, što nema poslednjeg označitelja. Stoga se može reći, upravo onako kako se i tvrdi u feminizmu, da očinska funkcija zatvara jednu mogućnost simbolizacije, koja je, može biti, plodonosnija od
falusne simbolizacije, koja je, sigurno, različita od falusne simbolizacije. Lakan, pak, samim tim što je
artikuliše, bez obzira na to što je artikuliše kao nemoguću, tu mogućnost nije sasvim isključio. Bio bi
to, da je tako što uradio, pravi psihotički postupak (Imena oca). U stvari, Lakan zadržava mogućnost
preokreta simboličkog poretka.
8.
"Pre Imena oca nije bilo oca, postojala je gomila drugih stvari", veli Lakan (navedeno
delo, p. 344), postojala je gomila drugih logičkih mogućnosti i drugih oblika koji su mogli doći na
mesto oca. Pre početka funkcionisanja logičkog modela ništa nije bilo ono što po tom modelu postaje.
Pre Imena oce nedostajalo je, dakle, i nekoliko suštinskih označitelja, što se, veli Lakan vidi i kod subjekata tu pored nas. Nije, prema tome, u toj gomili stvari slučajno artikulisano upravo Ime oca.
9.
Navedeno delo, p. 231. U tekstu "Porodični kompleksi", koji je pisan za Francusku
enciklopediju, Lakan veli da možemo prepoznati "u mentalnim oblicima koji čine psihoze,
uspostavljanje stadijuma Ja koji prethode ličnosti" (Les complexes familaux, Navarin, Paris, 1984, p.
79). Prethode, dakle, humanističkoj dimenziji odnosa sa drugim. No ovde je važno da su to još stadiji
čoveka, te da se granica ljudskog bića ne može povući linijom modela onoga što zovemo ličnost.
76
fantomski drugi, koji se, čak, umnožava, koji se posvuda i u različitim obličjima
sreta, sa kojim nije mogućno uspostaviti nikakav postojan odnos. Subjekt i ne zna s
kojim drugim, kada i gde, ima posla. Jer, postoji "takođe drugi koji govori s mojeg
mesta, očigledno, drugi koji je u meni"10 i koji je potpuno različit od drugog, moga
bližnjeg.
Drugi je uslov subjektnosti, uslov mogućnosti nesvesnog subjekta,
rupe koja je subjekt, naravno, ukoliko je nesvesno govor, "govor drugog", i ukoliko
može biti prepoznato samo ako vam ga, Lakan veli, "drugi uputi".11 A on ga uvek
(nekome) upućuje i zato što je nesvesno implikovano u lancu označitelja, u
neodređenosti subjekta, u njegovoj zavisnosti od jezika, u njegovoj ne-integrisanosti
u registar označitelja, što se, naravno, radikalno dešava samo u psihozi, ali što se
dešava i svakom subjektu pored nas, kad, recimo, nije u stanju da razlikuje drugog
(bližnjeg) od Drugog (apsolutnog Drugog), kome se mi obraćamo preko bližnjeg, i
kad se, zato, neprekidno bavi utvarama, verujući, dakako, u njihovu stvarnost.
Efekat ovog nerazlikovanja pokazuje se, naravno, u tvorevinama ovih subjekata, u
njihovoj umetnosti, recimo kao zabuna o estetičnosti nekog diskursa. Ironija ili
aluzija, na primer, u umetničkom delu nekog takvog tvorca, ukoliko ne podrazumevaju Velikog Drugog kao nešto što je uvek tu i što se ne vidi, no čija se odsutnost
nazire kroz stvarnog drugog, ako ne podrazumevaju Drugog "kao mesto gde se
konstituiše onaj koji govori sa onim koji sluša",12 te kao mesto na kojem se
univerzalizuje estetski efekat, a po pravilu ga ne pretpostavljaju (stvarni drugi je za
njih neproziran), ili samo hine da ga podrazumevaju i da mu se obraćaju, ironija i
aluzija u ovim slučajevima nužno promašuju estetsku funkciju zbog koje su
upotrebljene. Subjekt takve ironičke besede, naime, ne vidi i ne pokazuje kroz
označitelj ni njegov retrospektivni ni njegov prospektivni nalog/namet govoru, ne
vidi Drugog u drugom.
Namet označitelja subjektu, međutim, s gledišta filosofske i duhovne
tradicije uopšte, kojoj pripada i teorijska psihoanaliza, mora biti doveden u pitanje i to sledstveno zahtevima i pravilima promišljanja u samoj teorijskoj psihoanalizi.
10.
Navedeno delo, p. 274.
11.
Navedeno delo. Drugi mi može uputiti nesvesno samo kao govor. Ja ga kao govor mogu i
primiti, razumeti, pod uslovom da se nalazim na mestu i u poziciji analitičara, tj. na mestu na
kojemu ga mogu čuti, razumeti. Otuda i toliki značaj analitičara kao Drugog, prvotnog Drugog, ili
kao mrtvaca u bridžu. Analitičar, doduše, ni kao Drugi, nikako ne može biti potpuno neutralan; on je
uvek na strani subjekta i kao Drugi na strani nesvesnog kao mesta znanja, koje i njega određuje, već
stoga što zna da to znanje izmiče subjektu i što je on, analitičar, tu da bi omogućio subjektu da
raščisti sve dvosmislice koje je sam ispleo oko svoga nesvesnog znanja, da bi mogao postati subjekt
nesvesnog.
Navedeno delo, p. 309. Lakan čak određuje Drugog kao "mesto gde se konstituiše ja koje
govori sa onim koji sluša". Ovaj Drugi je, dakle, mesto subjektivacije subjekta. No to ne znači da
12.
Drugi ne postoji izvan konkretnog dijaloga, s one strane "svake interpsihološke igre".
77
Naime, u našoj duhovnoj tradiciji, tj. po premisama mišljenja u toj tradiciji, odnos
sa drugim nikad nije bio neproblematičan. Suštinska odrednica te tradicije, sadržana u njenom temeljnom iskazu ja sam onaj koji jesam, zasnovana je na zanemarivanju tog odnosa, čak na njegovom nepostojanju. Lakan veli da to (ta tvrdnja i
njene implikacije) obeležava naš odnos prema bivstvujućem, prema objektima i,
najzad, obeležava odnos naše nauke prema nama.13 Ali, jezik strukturira i ovaj iskaz, tj. ne-odnos prema drugom koji iskaz pretpostavlja, strukturira ga svojstvo jezika. Svojstvo je jezika i to da ja, i ja iz pomenutog iskaza, "nikad nije tu gde se
pomalja u obliku nekog posebnog označitelja".14 Ovo ja, naime, prisutnost koja podržava celinu diskursa, što znači prisutnost koja se ne može tačno locirati, Ja iz
iskaza ja sam onaj koji jesam, mora biti upravo tamo gde se pomalja i označitelj,
inače iskaz nema smisla, neće biti istinit, još gore, ako ja bića iskaza nije i gramatičko ja iskaza nema Drugog, nema ni mog odnosa sa drugim (odnos sa bližnjim
obezbeđuje mi Drugi). Lakan, istina, ne dolazi do takvog zaključka, mada govori o
Drugom kao takvom. Ipak, teorijska psihoanaliza ne može izbeći takav zaključak,
nema ni razloga da ga izbegne.
13.
Navedeno delo, p. 325. Zbog stvarne razlike u postojanju, razlike u odnosu prema
postojanju, ili zato što ne možemo pristati na ovakav gubitak drugog, tek naša pozicija, to će reći
pozicija savremenog subjekta, radikalno stavlja u pitanje, veli Lakan, samo biće koje se objavljuje
kao biće bivstvujućeg, a ne kao bivstvujuće. Time, međutim, nije dokazano i da je prevrat metafizike
moguć bez bića bivstvujućeg, nije dokazana ispravnost stanovišta savremenog subjekta, čak ni u
okviru teorijske psihoanalize, kojoj, recimo, treba postaviti pitanje o prirodi realnog. Zar ono, ipak,
nema odlike nekog ne-artikulisanog (čak, apsolutnog) bića bivstvujućeg? Realno bi, naime, kad bi
progovorilo, moralo reći: ja sam ono koje jesam. Lakan je, čak, spreman da ga natera da progovori,
iako, zapravo, ono nema prava na govor. Realno može biti ono koje jeste samo ako ne govori, dakle,
ako nije ono što jeste - u okviru simboličkog, razume se.
14.
Navedeno delo, p. 310.
78
NA MESTU BIVSTVA JA MORA(M) NASTATI
Frojdovska askeza subjekta formulisana, može se reći, u ključnoj
apoftegmi psihoanalize Wo Es war, Soll Ich werden, valjda zbog svog humanističkog izgleda, prihvaćena je među psihoanalitičarima i filosofima psihoanalize
kao bilo koja druga klinički proverljiva činjenica, o kojoj, prema tome, nema i ne
može biti dvojbi, iako Frojdova formula podrazumeva jednu posve novu, prevratničku teoriju subjekta. Tako je bilo do Lakana. On je prvi i jedini shvatio da, kako se i
pristoji, Frojdovu glosu, koja uopšte nije jednoznačna, već i zato što je odista reč o
glosi u izvornom smislu, treba tačno i precizno razumeti i prevesti da bismo zbilja
razabrali metafizički prevrat i prevrat klasičnog, kartezijanskog koncepta subjekta
koji je (prevrat) u njoj artikulisan i sprovođen. Ishodište ovog imperativa, te samog
prevrata, sem toga, nalazi su "u iskustvu koje zaslužuje naziv moralno iskustvo".1
U psihoanalizi to ne sme biti zaboravljeno upravo u ime moralnog iskustva ja koje
ima da nastane gde bejaše, dakle, u ime i radi mogućnosti onog ja "koje nije ništa
drugo do ono čega korene imamo u ja koje se pita o tome šta hoće".2
Moralno iskustvo ja koje (ja) ima korene u sebi (u ne-ja koje je ono), ali i u onom
sebi koje se nesvesno pita šta hoće, upozorava na drugost što se nalazi u njegovom
jezgru (u jezgru tog ja) i koja ga (to ja), zapravo, kao uslov, i čini. Iz Lakanovog razumevanja moralnosti Frojdovog imperativa to se odmah ne vidi. Štaviše, izgleda
da, i kod Lakana, ovo ja može biti obrazac svakog oblika svesti koja se samopostavlja, svake samosvesti dakle. No time Lakan naznačuje (ili ne briše) trag svoga hegelijanstva, ali naznačuje i izvor na koji s Hegelom dolazi po svoje mišljenje. Hegelovska samosvest da bi se konstituisala mora najpre konstituisati drugo biće kao
samosvest, drugu samosvest. Praktično, hegelovska samosvest se sebi raskriva i
pokazuje kao druga samosvest, ona se prepoznaje u drugoj samosvesti, u različitom
koje joj mora prethoditi, konceptualno makar. Drugost je, prema tome, sama srž,
punina samosvesti, i to drugost koja mora biti razorena da bi samosvest uopšte
nastala, da bi samosvest došla sebi. To se i zbiva u stadijumu ogledala, onda kad se
artikuliše ja, koje time, svojim nastajanjem, priznaje svoju zavisnost od drugog,
neophodnu da bi postalo ja. Praktično, u onome što jeste subjekt je slika izvedena iz
drugog subjekta, koji, naravno, zahteva neki prvi subjekt. Hegel ovo vrćenje u
L'éthique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1986, p. 16. Lakan nalazi da Frojdova formula
ujedno rezimira i moralno iskustvo "o kojemu se radi u analizi" i koje se situira u principu
pacijentovog početka analize, pristanka na analizu, što će reći, pristanka na značaj i važenje drugosti
u samom subjektu. Naime, to ja koje mora nastati tamo gde se beše, ono je ja subjekta koji zahteva
pomoć, subjektova je drugost dakle. Već, stoga, u njegovom mora nastati implikovano je pitanje
subjektovog htenja, htenja subjektnosti, te nečega što ne pripada ontološkoj dimenziji toga mora
nastati i čemu zahtev, može biti, protivureči.
1.
2.
Navedeno delo.
79
krugu, ovaj pokušaj subjekta da uhvati sebe za rep, skandira, prekida uvođenjem
međukoraka, trenutka u kojemu se svest otkriva u drugoj samosvesti. Kod Lakana
je taj međukorak zapravo prvi korak subjekta, onaj tren u kojem se preustrojava
otelovljenje apsolutnog subjekta, koji je novorođenče, u subjekt. Lakanov subjekt, u
suštini, sebe stvara iz građe koja je on sam. Dijalektika ogledala jeste primarno
dijalektika stvaranja i otuđenja subjekta, jeste dijalektika ontološkog manjka, ali i
(hegelovske) samosvesti. Ništa od toga, međutim, ne vidi se iza, u psihoanalizi do
Lakana prihvaćenog, shvatanja Frojdovog imperativa kao nužnosti dolaska Ja3 na
mesto na kojem je bilo ono. Razumljivo je, stoga, što se Lakan morao provući kroz
sve rukavce Frojdove glose da bi se i sam oteo njenoj opčinjavajućoj moći.
Šta je, u stvari, Frojd rekao svojim, psihoanalitičkim imperativom?
Lakan veli da je Frojd precizan, jasan, da uvek tačno zna šta hoće i šta kaže. To mu,
ipak, ne smeta da smisao formule tog i takvog, jasnog i preciznog, Frojda iščitava iz
njene označiteljske strukturacije, tj. da je čita kao tekst nesvesnog koje je
strukturisano kao jezik i koje Lakan razabira iz označiteljske strukture, iz jezičke
igre, najčešće, iz paronomazija i različitih topičkih aluzija na Drugog, na nesvesni
subjekt. Ovaj se metod4 pokazao plodonosnim i u Lakanovom prevođenju/tumačenju Frojdovog imperativa. Nijednim drugim načinom prevođenja (a filosofska
hermeneutika bi svaki drugi pre odobrila i razumela no ovaj Lakanov) ne bi se
pokazalo "da se umesto Wo, gde Es, subjekt lišen bilo kakvog das ili drugog objektivizirajućeg člana, war, bejaše, radi o mestu bivstva, i da na tom mestu soll,
oglašava se tu zadatak o moralnom smislu (...), Ich, ja, tu moram ja (...), werden,
postati, to će reći ne iskrsnuti, ili čak desiti se, nego doći na svet sa samog ovog
mesta ukoliko je ono mesto bivstva".5
Mesto na kojem ja mora(m) nastati jeste hegelovski međukorak, no
pomeran prema subjektivnosti iz realnog,6 viđen u ne-subjekatskoj slobodi, koja,
Ja s velikim J (moi), ne ja (je), koje Lakan ima u vidu i koje pokazuje na, eventualni,
identitet subjekta.
3.
4.
U psihoanalizi je on bio poznat i pre Lakana, koji ga je, doduše, doslovno preobrazio.
Treba, naime, napomenuti da taj metod nije na dobrom glasu kod analitičara, upravo zato što je bio
zloupotrebljavan. Ako se ima u vidu jeziku svojstvena funkcija zavođenja takva zloupotreba i nije
neko iznenađenje.
Frojdovska stvar, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 128. Na paronomastički način
prevođenja Frojda, uostalom, sam Lakan ukazuje i veli da je to "suprotno značenjskim ekonomskim
principima koji moraju gospodariti prevodom" – svakim drugim, razume se, sem Lakanovim. Pravila
prevođenja njega, naime, nisu sprečila da ih ne naruši i da, recimo, u nemačkom es (ono) ne prepozna
homofoniju "s početnim slovom reči: subjekt", istina, u ovom slučaju s razlozima koji i iz es i iz
subjekta podržavaju artikulaciju smisla što ga homofonija najavljuje.
Ovde ću samo pomenuti da Lakan u povratku problemu subjekta artikuliše svoj povratak Frojdu. Taj spoj, svakako, zaslužuje pažnju; on, zacelo, krije barem deo smisla i jednog i
drugog povratka.
5.
Lakan i veli (L'éthiqu de la psychanalyse, p. 21) da se etičko pitanje orijentacije
čovekovog snalaženja mora artikulisati u odnosu na realno, u kojemu se etičko niti bilo kakvo pitanje
6.
80
međutim, ima moralnu dimenziju subjekta. Štaviše, izgleda da je moralni smisao
koji se ovde oglašava zapravo smisao bivstva. Kantovski moralni imperativ (Lakan
ga ima u vidu) mora onda biti svojstvo bivstva. Sled neočekivanog i začudnog tu ne
prestaje. Ako ja dolazi s mesta bivstva ukrašeno oreolom moralnog iskustva, samo
bivstvo se onda mora pokazivati u moralnom smislu (postajanja ja, dolaska ja s
mesta bivstva). Lakanovo ja se stvara i na mestu bivstva stvara bivstvo. To nije
mogla ni samosvest klasične filosofije. Drugost je tako u isti mah hegelovski razorena i sačuvana (kao Drugi), sačuvana je struktura drugosti, sačuvana je (artikulisana) sama struktura koja još nije struktura nečega, koja je bez središta i
koja, stoga, ne postoji, no kojoj je, nekako, moralna suština dospevanja u bivstvo
sapripadna, naravno, ako sledimo Lakanovu paronomastičku logiku, tj. smisao koji
ona odvaljuje od strukturacije jezika, od zvučnih masa jezika, koje moraju biti i
ontološke, ili bliže Lakanu, označiteljske mase subjekta. Uostalom, drugog puta do
preontološke, apsolutne subjektivnosti i nema, Lakan ga, makar, ne zna. Menjanje
jezičkog toka, ako je u skladu se jezičkom geografijom, može omogućiti spajanje slivova značenja, homonimsko na primer, može aktualizovati ono što do tada, do
protoka jezika novim koritom, nije postojalo. Nema onda nikakve zapreke, Lakan je
ne vidi, da se iz c'est proizvede glagol "s'être (biti se) u kojem bi se izrazilo svojstvo
apsolutne subjektivnosti".7 Još manje ima razloga da se tekst izumitelja nesvesnog
ne čita kao nesvesni tekst, kao tekst subjekta nesvesnog. Prema tome, (za Lakana)
deo Frojdove formule, kako je on prevodi (Lа ou s’ êtait) - Tamo gde to bejaše - odista može značiti: tamo gde se bejaše (lа ou s'êtait), i mora značiti da bi biće moglo
dospeti u bivstvo, tamo gde se bilo, ali i da bi Lakan ostao u hegelovskoj dijalektici,
koja je, pri tom, i dijalektika želje. U ovoj se, opet, ukorenjuje moralna dimenzija
bića, čak i pre no što je sama želja artikulisana u jeziku, razumljivo, ako moral,
"prisustvo moralne instance, ono što, u našoj delatnosti ukoliko ju je strukturisalo
simboličko, predstavlja realno kao takvo, težinu realnog".8
Moralni poredak može biti uspostavljen samo u subjektu. To je
razumljivo. No postavlja se pitanje kako se to zbiva, kako se i zašto subjekt potčinjava poretku, koji se, Lakan veli, najpre predstavlja kao nauka, ukoliko ta nauka
uopšte ne može ni postaviti. Čini se, da kod Lakana realno, koje ništa ne zna, ništa ne može,
zamenjuje Boga koji sve zna i sve može.
7.
Frojdovska stvar, str. 128-129. Ovde se može pojaviti, izraziti svojstvo apsolutne subjektivnosti ukoliko ga je, kaže Lakan, Frojd tačno otkrio u njegovoj radikalnoj isredištenosti. Otkrio
ga je on, Lakan. Ekscentričnost će postati bitna odrednica u njegovoj teoriji subjekta.
L'éthique de la psychanalyse, p. 28. Lakan, razume se, zapaža paradoksalnost svoje teze
o moralnoj dimenziji kao onome što predstavlja realno, ukoliko je ovo, a jeste, s one strane vrednosti,
i mogućnosti vrednovanja. Moralna dimenzija bi, u tom slučaju, morala biti s one strane samog
moralnog ideala. No zato s one strane principa zadovoljstva, protiv kojega moral mora biti, nalazi se
nagon smrti (u Etici ga Lakan još zove instinkt smrti), strukturno načelo svake moguće realnosti –
ali i strukturno načelo ispoljavanja morala u stvarnosti, u simboličkom.
8.
81
nije svojstvo subjekta, tj. ukoliko nije način njegove subjektivacije.
Lakan je, izgleda, zaboravio da je moralni poredak uveo u subjekt već
time što je moralnu dimenziju oslonio na nagon smrti u kojem je situiran simbolički
poredak, dakle, onaj poredak koji uspostavlja subjekt. Ili, može biti, još plaća
dugove interesovanju za fenomenologiju. Ovde on pomoć traži od Aristotela, koji
kod čoveka nalazi spremnost na uobičajenje, što u osnovi znači spremnost za učenje.
Za Lakana, s obzirom na automatizam ponavljanja koji je imao pri ruci, ovo je neobičan ustupak. Od Aristotela on traži ono što bi tražio bilo koji fenomenolog. No
automatizam ponavljanja nije mu mogao pomoći da pripitomi moralni nalog, što je
nekako morao da učini. On čak ideju dobra subjekta supstancijalizuje i unosi u princip zadovoljenja.9 Doduše, dobro subjekta ne treba mešati s Najvišim dobrom, koje
zapravo i ne može da upravlja subjektom na putu zadovoljenja. Najviše dobro bi
moralo biti postizanje vlastitog bivstva, po svemu sudeći, s one strane onoga što
subjektivizuje subjekt. Jer, "Tamo gde bejaše upravo u trenutku, tamo gde bejaše
nakratko, između onog gašenja koje još žari i ovog prokljuvavanja koje posrće Ja
(Je) mogu doseći bivstvo i iščeznuti iz svog zbora."10
Avantura supstancijalizacije dobra u zadovoljenju vodi prekoračenju
granica. Sad je tu mogućnost artikulisao u svojoj teoriji.11 Navestio ju je i Kant
svojim promišljanjem bola, vezivanjem bola i spoznaje, bola drugog prema Sadovom
nemilostivom scenariju o apsolutnom zadovoljenju (i apsolutnom uživanju). No ovaj
bol drugog mora biti i bol subjekta, ako ni zbog čega drugog ono zato što krajnje,
potpuno zadovoljenje dovodi subjekt na ivicu trpljenja, čak do poništenja subjektnosti u neizrazivosti. Postoji, naravno, i drugi razlog, bliži hegelovskoj dijalektici
samosvesti i drugosti, i bliži lakanovskoj označiteljskoj logici. Nepoznavanja me
9.
"Ono što se na nivou principa zadovoljenja subjektu predstavlja kao supstanca, jeste
njegovo dobro" (L'éthique de la psychanalyse, p. 43). Štaviše, ideja dobra podupire subjektivno
delovanje ukoliko njime upravlja zadovoljenje – i sve to uprkos tome što se samo zadovoljenje, često,
opire moralnim naporima, samoj moralnosti, recimo hrišćana, što moral i zadovoljenje ne mogu jedno
s drugim, ne samo zadovoljenje koje zavisi od agresivnosti, ili ono koje agresivnost pretpostavlja na
bilo koji način, nego ni zadovoljenje koje čovek ima od ispunjenja moralnog naloga. Izgleda, ipak, da
ideju moralnog dobra, ako ona treba da usmerava čovekovo delovanje, nije mogućno drugde i drugačije logično smestiti. Princip zadovoljenja mora biti poslednja referenca čovekove delatnosti.
Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, Prosveta, Beograd,
1983, str. 278. Prelaz iz zbora (govora) u bivstvo i, pre svega, mogućnost dosezanja bivstva, novi je
korak u Lakanovom tumačenju Frojdove formule. Treba, naravno, zapaziti da bivstvo (frojdovski
imperativ), parmenidovski, izmiče umu zato što je stalno prisutno u njemu. Lakan, uostalom, mogućnost razumevanja ove formule u ključu predsokratovaca nalazi kod samog Frojda, koji je, veli,
imperativ "upravio prema sublimnosti presokratske gnomičnosti".
10.
Lakan (L'éthique de la psychanalyse, p. 232) veli da je Sad prekoračio granice u teoriji.
U stvari, Sad je bio samo dosledan logici zadovoljenja i izrekao ono što se bilo našlo i pred Kantom,
koji je "Sadovog mišljenja", kaže Lakan (navedeno delo, p. 97), i koji je, kao i Sad, znao da se Stvar
apsolutno može doseći samo po cenu bola, bola drugog. Do granice je, dakle, došao i Kant – i prekoračio je, takođe, u teoriji.
11.
82
određuju kao Ja, veli Lakan, ukoliko ih rađa bližnji kao takav.12 No bližnji kao
takav može biti određen samo u odnosu na diskurs, na intencionalnost diskursa, i
kao diskurs, a tada već nije apsolutan, nije kao takav. Intersubjektivnost nema
neke samo svoje granice, nema ih za Lakana. Zar tog bližnjeg onda ne treba uništiti? Da se razabere logika odnosa dobra subjekta i zadovoljenja odista je potreban
Kant sa Sadom.
Ni Kant sa Sadom ni Frojd s Lakanom, međutim, ne mogu da raščiste
odnose subjekta i takozvanog prirodnog događaja, ako je nagon smrti sumnjiv, kao
što je u jednom trenutku Lakan ustvrdio.13 Razlog za sumnju, za dvostruku
sumnju, jeste što bi prema implikacijama koje pretpostavlja načelo s one strane
principa zadovoljenja trebalo prirodu supstituisati subjektom. A ovog uvek
podupire subjekt koji zna, kao onaj koji zna14 – ovde je to sam Frojd, koji, pri tom,
ne čini ništa drugo do ono što Lakan čini sledeći Frojda. Zar sam Lakan ne govori o
obnavljanju subjektiviteta kod infansa koje usvaja jezik? Konačno, subjekt koji zna
ne podupire samo subjekt što treba da supstituiše prirodu no i tu prirodu, i onaj
subjektivitet koji se obnavlja kod deteta, što, izgleda, kao subjekt, počinje da postoji
pre simboličkog. Ništa u prirodi nema što bi je pokazivalo kao takvu i što bi nestalo
ako bi ona bila supstituisana. I kao takva je pojam subjekta kao onog koji zna.
Naposletku, i Frojd i Lakan znaju da je subjekt, ako ustrajava, neosporno subjekt
ukoliko ne zna. Pri tome, naravno, nije jasno kako to subjekt (Lakan) može znati
ako ne zna, ako nije onaj koji zna? Subjekt kao onaj koji zna neizbežni je oslonac
svakog subjekatskog napora. Ipak, supstitucija prirode subjektom ubija svaku
mogućnost prirodnosti – ili, može biti, ubija ono što u prirodu unosimo kao prirodnost.
12.
13.
Navedeno delo, p. 233.
"Hoću prosto da kažem da artikulacija nagona smrti kod Frojda nije ni istinita ni lažna.
Ona je sumnjiva..." (navedeno delo, p. 252). Ali, ona je Frojdu – i Lakanu – bila neophodna. Konačno,
Lakan sam kaže da se za prirodne događaje može reći da su potčinjeni nagonu smrti "samo ukoliko
postoji označiteljski lanac" (navedeno delo, p. 251), u kojem su oni prirodni događaji. Iz označiteljske
perspektive, dakle, menja se i smisao kreacionizma nagona smrti ex nihilo, i naročito iz strukturalne
perspektive. Zar nagon smrti nije krajnja struktura, iako bez središta, iako nepostojeća (ne postoji
prvotno Jedan, koje ne bi zahtevalo i prvotno Dva). Ipak, i takva, struktura nagona smrti osigurava
delovanje simboličkog poretka.
14. Štaviše, Lakan čak veli da je formula Wo es war, soll Ich werden upućena samo
analitičaru. On mora da prihvati mesto koje je implikovano u formuli, i to ne kao određena ličnost, ne
zbog sebe, kaže Lakan, no kao onaj koji zna da se nađe gore ili levo i koji zna da ga na tom mestu
određuje diskurs drugog. "Onde gde bejaše višak uživanja (le plus-de-jouir), uživanje drugog, ja, ukoliko izustim psihoanalitički akt, moram nastati", kaže Lakan (L'envers de la psychanalyse, Seuil,
Paris, 1991, p. 59), mora(m) nastati, kao analitičar dakako.
Ova formula, bez sumnje, jeste upućena analitičaru – no da li samo kao neka vrsta
tehničkog pravila. Lakan je, očevidno, mislio da na taj način može da neutralizuje one pogubne
mogućnosti psihoanalize, koje je, na primer, Ja-psihologija preuzela i promovisala u pravilo terapije.
No to ne znači da je on zaboravio sve ono što je u tu formulu s razlogom učitao i što ona odista
podrazumeva.
83
Moralnu dimenziju, subjekt, makar stoga što mu je donosi apsolutni
karakter želje, koja je, uz to, implikovana u označiteljskoj artikulaciji (može li u toj
artikulaciji apsolut biti pretpostavljen drugačije do kao nemoguće?), mora da prepozna u samoj subjektivnosti, u svom nemogućem apsolutu. Običajnost za takav podvig nije dovoljna. Nije, opet sigurno da ljudsko biće prepoznaje moralni imperativ
recimo na način na koji prepoznaje svoju sliku u ogledalu (koja ga opčinjava;
fascinira ga ljudsko lice kao ogledalo, fascinira ga ogledanje), iako to ne bi bilo
suviše iznenađujuće s obzirom na to da stadijum ogledala ne postoji, ne drugačije do
kao strukturalni koncept.15 Ne bi, naime, bila iznenađujuća fascinacija nekim
gestaltom moralnog imperativa, razume se, ako mu je na bilo koji način svojstven
manjak objekta, odnosno, ako mu je svojstvena, data opozicija odsutnost prisutnost. A mora biti. Dokaz bi mogla biti binarnost samog subjekta, što se
manifestuje, među ostalim, u njegovom otkriću razlike i njegovoj večnoj želji za neodnosom, koji se, po Lakanu, a u tome on sledi Fregea, nalazi u nuli. Razume se, ni
subjekt ni objekt ne mogu potpasti pod koncept nule, osim ako ne priznamo postojanje odnosa nule i numeričke serije, tj. ako taj odnos ne vidimo kao neku vrstu
temeljnog odnosa, na primer, subjekta s označiteljskim lancem. A tako što, sudeći
po Lakanovim komentatorima je mogućno već i stoga što nula u seriji brojeva zašiva vraćanje odsutnosti.
U odnosu na funkcionisanje označiteljskog lanca, po Lakanu, subjekt
"ima sasvim postojano i u istoriji gotovo odredljivo mesto".16 U stvari, odredljivo
mesto, sledstveno onome što Lakan dalje kaže, ima reč koja se u lingvistici zove šifter, šifter subjekta dakle. Čini se, međutim, da Lakan, na izgled neobično, precenjuje subjekatsku moć šiftera, tačnije, izgleda da i odviše veruje u mogućnost
predstavljanja subjekta u šifteru:"Ono što izvorno predstavlja subjekt nije ništa
drugo do ovo: on može da zaboravi. Ispustite ovo on – eto subjekta na njegovom
početku, i kao takvog..."17 Eto subjekta na njegovom početku, ali ne i kao takvog.
15. U svakom slučaju, stadijum moralnog ogledanja morao bi kao i stadijum ogledala da
pokazuje iza: kao simptom, ispred: kao faza razvoja i izvan vremena: kao čisti algoritamski odnos,
naravno, sve to odjednom i uvek, u samo jednoj, bilo kojoj, dimenziji svoga pojavljivanja. Moralno
ogledanje i ne može biti drugo do algoritamski odnos.
16.
17.
L'éthique de la psychanalyse, p. 264.
Navedeno delo. Nije u ovoj tvrdnji sve i sasvim jasno. Nisu najpre, nedvojbeno,
naznačene, iako su pretpostavljene, moguće veze, Lakan kaže, nove formule: on može da zaboravi.
Reklo bi se, ipak, da Lakan aludira na funkciju zaboravljanja kod Hajdegera, no kod onog Hajdegera
koji je pogrešno čitao Frojdovu teoriju simboličkog, izvedenu iz dečje igre fort - da (ima - nema), iz
igre odsutnosti - prisutnosti; Frojdova teorija, zapravo, kaže da on ne može da zaboravi.
Nejasnoću uvećava Lakanova, tumači kažu, neprecizna upotreba lingvističkih i retoričkih pojmova, s
gledišta lingvistike i retorike naravno. Bilo bi, ipak, uprkos tome što je Lakana lingvistika
opčinjavala i zavodila, tačnije govoriti o nedovoljnoj artikulaciji razlike značenja, upotrebe lingvističkih i retoričkih pojmova u teorijskoj psihoanalizi i u retorici i lingvistici. Ne treba, naime, smetnuti s
uma da Lakan koristi lingvistiku prevashodno kao sredstvo teorizacije onoga što se u psihoanalizi
pokazuje, no što se uz pomoć lingvistike – u psihoanalizi, to treba naglasiti – preciznije raskriva.
84
Jer, eto subjekta s čežnjom za apsolutom, s tragom zaborava u sebi, zaborava koji bi
morao, koji subjekt hoće da zaboravi, da bi ga taj trag uspostavio, tj. da bi na taj
način upravo uspostavljeni označitelj postavio subjekt na njegovo (subjektovo)
mesto. (Prema Lakanu, naime, trag je samo znak, može postati označitelj ako ga
neko s nekim ciljem izbriše.) Subjekt, dakle, i jeste i nije na svom početku kad se
ispusti on, kad se ispusti šifter. Ispuštanje šiftera on ne pretpostavlja i da to što je
bio – on (subjekt) nije više kadar da zaboravi, niti da je zaborav zaboravljen,
ispuštanje šiftera on ne pretpostavlja da subjekt više ne može da bude on, čak ni da
nije on upravo u trenu kad je on ispušteno.18
Ovde treba razabrati: da li se s ispuštanjem šiftera, dakle, i onoga ja
što mora(m) nastati, ispušta i želja, s njom i moralna dimenzija subjekta? Valjalo bi
tako da bude s obzirom na to da se želja u govoru artikuliše. S druge strane, šifter
naznačuje subjekt, što ne znači i da ga označuje, a jarak u kojem je želja situirana
"u pravom smislu smo mi, takođe i ono što nismo, naše biće i naše ne-biće".19 Ili,
subjekt dolaskom na početak dolazi i na početak želje, što zapravo znači u trenutak
simboličke artikulacije. I tada bi se naspram njega, naspram želje nalazila Stvar
kao izgubljeni objekt, koji je, opet, i kao izgubljeni-objekt-Stvar, znak da zadovoljstvo, čak ni empirijsko zadovoljstvo nije zaboravljeno. Ispuštanje šiftera ne može
biti onaj gubitak iz kojeg nastaje želja. Tako što je nemislivo, prosto zato što se simbolička funkcija upliće u svaki trenutak i u svaki stupanj čovekove egzistencije20 –
čak i ne-egzistencije. Subjekt, pre no što je rođen, već ima mesto u strukturi
srodstva, već je upleten u simboličku mrežu, prema tome, već ima mesto u strukturi
subjektnosti. Ispuštanje šiftera, zato, može biti samo ispuštanje istorijske situacije
subjekta, istorijske situacije označiteljske artikulacije subjekta, koja nadalje
opstajava kao gubitak.
Dolazak subjekta na početak, u nekom smislu, mogućno bi bilo
shvatiti kao dokidanje subjekta za kojega može da važi Kantov kategorički
imperativ. Kantova teorija morala odnosi se na subjekt kao razumno biće, koji
moralni zakon stvara, sprovodi i podnosi. Subjekt kao takav, međutim, ne može
ništa da stvara, on i nije subjekt. Tek kao subjekt sadovskog imperativa (Imam
18.
Lingvisti su utvrdili da se šifteri javljaju poslednji u jeziku deteta i da u afaziji nestaju
među prvim leksičkim oblicima. Ovde je važno zapaziti da dete već mora imati nekakvu subjektivnost kad stekne sposobnost za korišćenje šiftera (dete je već naveliko u označiteljskom lancu,
razume se kao subjekt, kad prvi put izgovori ti, on, ja) i da afatičar ostaje u označiteljskoj artikulaciji
i pošto izgubi sposobnost korišćenja šiftera.
19.
L'éthique de la psychanalyse, p. 371.
Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, p.
41. Nema, dakle, iz ove perspektive (koja nije i jedina moguća), ni subjekta ni njegovog početka izvan
simboličkog. Nema ni gubitka izvan simboličkog, ili obratno, nema simboličkog bez gubitka, i to
gubitka koji prethodi onome što je izgubljeno. Objekt želje je zato uvek drugi objekt, uvek objekt koji
se iznova nalazi.
20.
85
pravo da uživam u tvom telu...), što će reći kao subjekt koji je pocepan na subjekt
iskaza i na subjekt iskazivanja, praktično na subjekt i objekt, on stvara i kad ne
stvara, prosto, on je subjekt. Iz tog cepanja, Lakan veli, ustanovljuje se moralni
zakon21 i, očito, sa njim subjekt. Prema tome, i po Lakanu i po Kantu, moralni
zakon dolazi od subjekta. Za samu bit moralnosti nije od presudne važnosti to što
su podsticaji, porivi izbijanja moralne dimenzije kod Kantovog i Lakanovog subjekta različiti. Drugi, koji se stapa sa subjektom kao takvim, i koji bi morao biti čuvar
moralne dimenzije subjektnosti subjekta, samo je maska ovih subjektovih i
označiteljskih operacija. Na njega (Drugog) subjekt – Lakan, doduše, kaže sadovski
subjekt, ali to znači svaki, svaki subjekt je i podeljen na subjekt i objekt iskaza (u
pervertiranom vidu, razume se, očevidno i sadistički) – prenosi odgovornost za delovanje zakona, koje, zapravo, on izaziva. Subjekt se, dakle, svagda "pokazuje u nikad
potpuno razloženoj misteriji onoga što je njegova želja",22 najpre se pokazuje onaj
koji hoće da dela ispravno i koji se stoga poistovećuje s nekom normom. Ali, subjekt
se otkriva u misteriji želje i na horizontu vlastitog dobra – otkriva se kao
nedostatak. Morao bi otkriti i da je zakon koji (se) uspostavlja čisti nedostatak, onaj
nedostatak koji je on, subjekt, gde on mora nastati – gde ja mora(m) nastati – doći
na svet sa samog mesta bivstva.
21.
Kant avec Sade, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 770.
22.
L'éthique de la psychanalyse, p. 278.
86
BUDI!
Objekt potrebe, objekt koji subjekt zahteva, nema ni lik ni moć koje
stvarno ima, koje subjekt u njemu ište, u čijem obliku i zovu traži nešto drugo. U
dojkama, na primer, koje navodno, i faktički, zahteva da utaži glad, mali subjekt,
zapravo, prvenstveno traži, zahteva ono po čemu majčine grudi jesu objekt potrebe,
zahteva zahtev. U suštini, objekt potrebe, uvučen u dijalektiku odsutnosti prisutnosti, za govorobiće otpočetka funkcioniše kao znak, što ne znači i da formalno
semiološki jeste znak. No pošto zamenjuje nešto što je u njemu prisutno na način na
koji je, na primer, stvar prisutna u reči, objekt potrebe neizbežno nosi na sebi žig označiteljske funkcije, ide ispred sebe kao objekt zahteva, ide ispred sebe i pre no što
će se naći u bateriji označitelja. Subjekt ga (objekt potrebe), s obzirom na to da je
biće koje govori, zahteva kao objekt koji treba prepoznati, u koji treba uneti njegovu
objektnost, dakle, subjekt ga zahteva kao objekt koji će svoju osobenost dobiti
naknadno, u koji će on odslikati njegovu objektnost, i u kojemu, najzad, on (subjekt)
treba da bude prepoznat, kao samosvojna bit svakako. Pri tome, subjektu je skriveno to što on u objektu potrebe zahteva.1 Sam zahtev mu ni na koji način nije skriven. U stvari, ništa ne može biti skriveno subjektu koji govori, ništa što se nalazi u
jeziku; jezik za subjekt zna, pamti da je označitelj izvorno izražavao zahtev, subjektov naravno – i zahtev subjekta koji ne zna, no koji zahteva to što ne zna, koji,
dakle, zna kako i ukoliko zna subjekt želje, nesvesni subjekt.
Subjektova potreba, ni najelementarnija, prema tome, nikad se ne
ispunjava jedino kao prosta životna, prirodna potreba, niti on to očekuje, već i zato
što ona, kod subjekta koji govori, mora proći kroz tesnac zahteva. Odatle "sledi da
se svaka prirodna težnja subjekta koji govori mora situirati s one i s ove strane zahteva".2 Ali, odatle sledi i da objekt zahteva postaje označitelj neke strukture, nečega
što biološka, egzistencijska funkcija pokriva i što suštinski ima ontološku vrednost,
onu vrednost po kojoj i egzistencijska funkcija stiče smisao. Subjekt na analizi,
recimo, u zahtevu za ozdravljenjem, zahtevajući svoju subjektnost, zahteva, s one
strane analitičke realnosti, subjektivaciju kao takvu. Za teorijsku psihoanalizu je,
1.
Lakan je nedvosmislen:" Znamo tačno to da zahtev nije izričit. On je čak mnogo više no
implicitan, on je skriven za subjekt, on je takav kao da mora biti tumačen" (Le transfert, Seuil, Paris,
1991, p. 235). Razume se, on i mora biti tumačen, najpre zbog toga što je artikulisan u jeziku, potom
zato što je i sam tumačenje objekta koji subjekt zahteva, traži, te zato što sadrži dvosmislenost, neodređenost subjektove potrebe, onu neodređenost koja je upisana i u ispunjenje primarnog zahteva i,
najzad, što ga drugi kao apsolutno izričit zahtev ne bi mogao ni da shvati. Povrh toga, u zahtevanju
određenog objekta, recimo u zahtevu iscelenja koji pacijent upućuje analitičaru, prvenstveno se
zahteva drugo, na primer, ljubav, označitelj koji će subjekt privesti biti njegovog bića, zahteva se, u
suštini, svagda u konkretnom objektu shema objekta. Očito je da zbog toga zahtev i ne može biti
izričit.
2.
Navedeno delo.
87
stoga, jedino važna činjenica zahtevanja, čista shema zahteva. Ona (ova shema),
naime, kao svagda implikovani zahtev za odgovorom (na poziv, na pitanje koje subjekt postavlja analitičaru/Drugom; zahtev navodi subjekt da zahteva, da pita Drugog o svojoj subjektnosti), kao zahtev po sebi i omogućuje odgovor na pitanje subjekta, i odgovor koji on (od Drugog, analitičara) dobija u obliku pitanja: šta hoćeš,
omogućuje i započinje subjektivaciju subjekta.3 Zahtev po sebi, istodobno sa tim po
sebi i zato što se predstavlja kao to po sebi, najavljuje, uvodi i načelo figuracije, razstvaranja tog po sebi u stvarnim objektima. Zahtev toga po sebi, ako uistinu jeste, i
u vidu u kojem jeste, čim se formuliše, smesta se pretvara u zahtev drugog, zahtev
zahteva (svih objekata) koji će subjekt dovesti na put subjektivacije.4
Subjekt izrično i uvek zahteva određeni objekt, majčino mleko ili
analitičarevo znanje. Čak i zahtev on zahteva kao određeni objekt, na razini
intelektualizacije realnosti recimo. Izgleda, međutim, da on prvo preko konkretnog
objekta zahteva nešto drugo, (lakanovsko-hajdegerovsku) Stvar, koja je, pri tome,
bez svojstava (stvarnosti), da bi uopšte mogao dobiti to za čim zaista ima potrebu.5
3.
Lakan odatle može zaključiti da se na analizi – na mestu gde, bez obzira na realnost
analitičke situacije, subjekt dolazi po svoju subjektnost, na mestu formalizacije, subjektivacije
subjekta, bilo kakvo da ono jeste, te bez obzira na to ko uzima na sebe ulogu Drugog (u analitičkoj
situaciji on mora nekako biti prisutan, prosto zato što je sastojak subjektivacije subjekta) – na analizi
se ne radi o drugom do o "iznošenju na videlo ispoljavanja želje subjekta" (navedeno delo, p. 234). Na
analizi se, u stvari, iznosi na videlo preobražaj potrebe u označitelj nečega drugog, različitog od objekta potrebe, na primer, potrebe za ozdravljenjem (koja, naravno, ni na koji način ne spada u elementarne potrebe; konačno, život neće da ozdravi), u označitelj potrebe za ljubavlju; na analizi se, dakle,
pokazuje i dramatizuje preobražaj potrebe u označitelj potrebe.
Osvajanje samog zahteva "poništava (aufhebt) osobenost svega što može biti dato"
(Značenje falusa, Die Bedeutung des Phallus, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 261); zadobijanje
zahteva kao takvog (a on se dobija, osvaja i dečjim krikom za dojkama) omogućuje, naime, zamenu
svakog posebnog objekta potrebe nekim označiteljom, koji subjektu ne smeta da se poistoveti s vlastitim bićem, da zahteva i ono što može dobiti samo kao znak manjka. Po pravilu, ovde je uvek reč o
ljubavi (koja, uzgred rečeno, nije slučajno suština hrišćanstva), svejedno da li je reč o kriku deteta za
dojkom, ili zahtevu subjekta za izlečenjem, za svojim bićem. Lakan, zato, veliki deo svoga seminara
Transfer posvećuje prvoj pravoj knjizi antičke i evropske kulture o ljubavi, Platonovoj Gozbi, tj.
analizi zahteva ljubavi, iza kojeg je podrazumevan zahtev za davanjem onoga što se nema – i što se
jedino tako ima.
Psihoanaliza neposredno prikazuje, dramatizuje transsupstanciju objekta potrebe u označitelj; ona
je, na neki način, ta alhemijska transsupstancija. U analizi se, naime, potreba za ljubavlju, sa svom
dramaturgijom pretvaranja potrebe u označitelj, ispoljava u transferu, koji dalje, strogo frojdovski
rečeno, otkačinje proces subjektivacije subjekta, naravno, nakon pro-izvodnje objekta potrebe u označitelj. Razumljivo je, onda, zašto Lakan tvrdi da je "transferna situacija onakva kakva se uspostavlja u analizi u neskladu s realnošću analitičke situacije" (Le trnasfert, p. 236).
4.
5.
Oralni zahtev, na primer, zahtev je, veli Lakan, deteta (subjekta) da bude nahranjeno
mlekom iz majčinih grudi. I to bi trebalo da bude sasvim razumljivo, doduše, u meri u kojoj su očevidnosti uopšte razumljive. Ni našta iza traženja mleka da se utoli glad, gotovo da i nema smisla
pomisliti. Ipak, taj i takav zahtev upućen je drugom i s ciljem kojega je glad barem u nekom smislu
samo objektivacija, ako ne i izlika, a to znači da je uz zahtev za objektom potrebe poslat u tom istom
zahtevu i zbog njega (kao garancija njegovog ispunjenja) i jedan drugi zahtev. "Tu nalazimo situaciju
koju bih najbolje mogao prevesti poigravajući se dvosmislenostima koje dopuštaju zvučnosti francuske fonematike. Ne možemo priznati drugom ono što je najprvobitnije, naime, ti si želja (tu es le
désir), a da mu u isto vreme ne kažemo ubij želju (tué le désir), tj. a da mu ne dopustimo da ubije
88
Reklo bi se da Stvar koja se pojavljuje u analizi ima onoliko realne obrise koliko ih
ima subjekt koga analizand (dakle, već subjekt) traži, koji bi hteo da bude, koji jeste
u nekom diskursu (u analitičkom diskursu na primer), koliko ih ima realno. U suštini, subjekt ne traži (niti može da traži) ni onaj subjekt koji, na izgled, traži, ni
svoju subjektnost kao neku stvarnost, kao objekt, prosto zato što je njegov zahtev
"intranzitivan, on nema za cilj nikakav objekt".6
Subjekt uvek, i u zahtevu zahteva, traži, zahteva da raspolaže samim
manjkom, jezgrom strukturacije, time i mogućnošću subjektivacije, subjekt zahteva
ono što mu, on to zna, kao subjektu, ne može biti ispunjeno, no što ište po nalogu
strukturne zakonitosti subjektivacije. Udovoljenje zahteva nikad nije ni potpuno ni
pravo i nikad ne ostavlja subjekt bez zahteva zahteva, štaviše, ispunjenje zahteva, i
u svakidašnjici, pokreće nove zahteve (koji, između ostalog, treba da odlože,
zabašure osećanje krivice što, s obzirom na dimenziju transgresije u zahtevu, prati
njegovo zadovoljenje), održava, podupire želju za objektom što nema nikakvu stvarnost, što je bez suštine, bez ikakvog identiteta, no koji, ipak, upućuje na nešto s
one strane objekta potrebe i s one strane sebe kao objekta potrebe. Na analizi na
kojoj subjekt nalazi svoju želju manjak se artikuliše kao razlika, kao
konstitutivnost razlike, koju subjekt ima da usvoji i koja će biti stalni i pouzdani oslonac svake stvarnosti subjekta, zadovoljenja želje recimo, ali i njegovih zahteva,
ma koliko da su nerealni. Ipak, subjekt mora otkriti da on zapravo i ne poseduje objekt svoje želje.7
Subjekt nema ni svest o artikulisanom lancu svoje unutrašnjosti (bilo
bi, svakako, tačnije govoriti o lancu koji je uvek na putu artikulacije), o subjektu za
koji je tako vezan i koji je on, o onome što on uistinu jeste – čista mogućnost. Lanac
zbog toga ne deluje manje na subjekt, koji je, kao subjekt govora, povrh svega, i
želju, da mu ne prepustimo želju kao takvu" (navedeno delo, p. 239). Razume se, ovaj sloj značenja
otkriva se, izriče se na analizi, u lancu preobražaja kroz koje zahtev prolazi, u škripcu zahteva. Ali,
analiza otkriva ono što je subjekt dovelo tu gde se nalazi, ono što on živi.
Upravljanje lečenjem i načela njegove moći, Spisi, str. 223. Lakan veli "on od mene traži
(il me demande)..." Subjekt, logično, traži od analitičara... U isti mah, drugačije i ne može biti, on
traži analitičara (na francuskom je to jasno: il me demande može da znači on traži od mene i on me
traži), koji će biti i stvarni subjekt i Drugi (na mestu Drugog u analitičkom diskursu analitičar se i
nalazi). Razumljivo, na taj način on traži i svoju subjektnost, koju ne može dobiti, no koju mora da
traži. Od analitičara subjekt očekuje, zahteva da bude izlečen ("on od mene traži..."), "da bude
otkriven sebi", iako njegov "zahtev nema ničeg zajedničkog sa tim" (str. 224). U stvari, on zahteva
analitičara ("on mene traži") kao čistu želju. (Analitičar je želja i kao drugi.) Subjekt, praktično, u
objektu potrebe uvek cilja još na nešto. Zbog toga, njegovi zahtevi nikad ne mogu biti ispunjeni. Dete
tek s iskazivanjem potrebe za mlekom dobija mogućnost da zahteva zahtev.
6.
"Želja nije dobro ni u jednom smislu termina", veli Lakan (Le transfert, p. 82). Ne može
se ni posedovati, ni njen objekt. Ali, ne može se ni neposedovati. Razlog je, naoko, prost, ona je želja
ništa (ničega), čak želja za smrću. A smrt, iz perspektive života, jedva da u kakvoj prilici može biti
dobro, sem, naravno, s gledišta dijalektike nagona smrti (i to u meri u kojoj on dijalektizuje i nagon
života, tj. ukoliko radi za život) u okviru koje valja misliti i življenje.
7.
89
njegov subjekt, dakle, subjekt lanca koji je artikulisan pre no što je govor konstituisao subjekt. Izvan svesti, potpuno joj nedostupan, ostaje, prema tome, artikulisan u lancu, zahtev, koji subjekt čuva, da li, kao najobičniji noćni čuvar stovarišta
subjektnosti. No, iako nesvestan, on je, ipak, čuvar zahteva.8 To mu svojstvo
pripada. Mora već nekako, makar zbog blizine moguće svesti, njenog zračenja, biti i
efekat zahteva koji čuva. Sigurno je da mora znati, imati obaveze prema tome što
čuva (mislim na obaveze koje mu sam objekt nameće), sigurno je, zatim, da ga to
nešto modeluje, barem stoga što, kao Drugi, na sva njegova pitanja odgovara pitanjem: šta hoćeš. Lakan tako i misli. "Ovaj zahtev konstituiše u subjektu beskrajno
potraživanje, mada latentno i subjektu nedostupno";9 potraživanje koje nema
primarno određen objekt, koje nema nikakav objekt, ni kao odsutnost.
Nakon tog otkrića nemoguće je više subjekt misliti kao čisti označiteljski efekat, kao puku strukturu označiteljskih ili nekih drugih odnosa, što se vazda
drugačije i na drugom mestu iznova, u nužnosti strukturacije, organizuje, kao
egzistenciju bez bića, čija supstancijalnost može biti jedino to što jeste bez supstancijalnosti. Doduše, ovaj beskrajni zahtev u subjektu još jednom potvrđuje da je
on samo biće koje je sputano neizrecivim prvotnim iskustvom, no koje (iskustvo),
iako neartikulisano, strukturira subjekt, preciznije, sudeluje u njegovoj strukturaciji. Istovremeno, beskrajni zahtev, i to je pouzdan znak da nije neporočni apsolut,
utemeljuje i subjektovo pravo da beskrajno pita, da skandira (pitanjem on lomi i
uspostavlja postojeći poredak) sve i svakoga, u stvari, uvek nekog jednog te istog i o
svemu i svačemu, uvek o istom. Ovekovečenje potraživanja ovekovečuje onoga, ono
nešto, kome, čemu subjekt upućuje zahtev, iako taj, to ne postoji – sem kao nužnost
da postoji; i u beskrajnom potraživanju zahteva se od nekoga i nešto. Subjektu
njegovo postojanje nije ni potrebno da bi pitao, tj. da bi našao. Ne bi ni tražio da nije
našao.
Beskrajni zahtev je paradoks. Objekt tog zahteva ne postoji, mada bi
morao postojati, barem kao stalna odsutnost, kao ništa, da bi zahtev zahtevao.
Beskrajni zahtev, sem toga, ne pretpostavlja prekide, kvrge u iskustvu subjekta,
prelome u formalnom toku egzistencije, koji su, izgleda, neophodni da bi subjekt
iskočio sa trake beskonačnosti i dospeo u vlastito biće, u simboličko, da bi znao da
se ne zna, to će reći, da bi znao da ne zna da se ne zna, konačno, da bi mogao
8.
Lakan naglašava, svakako s razlogom:"To je zahtev, a ne polet, ili mučnina, ili otisak, ili
bilo šta drugo" (navedeno delo, p. 118). Naglašavanjem pojma zahtev, tj. razlike koju ovaj pojam
uvodi u mišljenje subjekta u odnosu na značenje kategorija za kojima je filosofija posezala kad je
tragala za egzistencijalnim osnovama subjekta, Lakan izdvaja subjekt psihoanalize iz tradicionalnog
koncepta subjekta. U stvari, izdvaja položaj subjekta spram tih kategorija, značenja na koje one
pokazuju. Zahtev podrazumeva postojanje nekakvog subjekta, čiste ideogramske veze. O njihovim
tragovima, ako postoje, kategorije od kojih Lakan razlikuje zahtev jedva mogu da svedoče. Označiteljska funkcija zahteva, međutim, te veze i njihove tragove okružuje.
9.
Navedeno delo.
90
beskrajno da potražuje. Za subjekt, iako je (u realnom) već oduvek u svom biću,
svaki susret sa sobom jeste prekid, usek u beskonačnost zahteva, u supstancijalnost
subjektnosti, ali i u potčinjavanje označitelju. Samo, to bivanje, taj mistički izlet,
urez u nepostojeću supstanciju, on mora da artikuliše: u odsutnosti ili prisutnosti
vlastite subjektnosti. Lomovi su mu za to potrebni, oni skandiraju beskrajnost zahteva, svejedno što je na taj način potvrđuju; na taj način potvrđuju i subjektovo
prisustvo u objektu, najčešće u objektu a. Zato je subjekt i zavistan od Drugog, koji
ima, doduše precrtanu, punoću supstancije. Drugi zato ne može da ispuni ni da
odbije subjektov poziv biću. Rešenje problema dosezanja bića u Drugom ostaje,
ipak, otvoreno (ostavljeno je za budućnost, koja ne stiže), ostaje i nada za subjekt,
koju potvrđuje samo zebnja, što se "pojavljuje svaki put kad se doista radi o želji
subjekta",10 kad je prouzrokuje drugi. Objekt je u oba slučaja tu negde pri ruci, sa
zebnjom zacelo.
Subjekt je čuvar beskrajnog zahteva, moglo bi se reći, zato što je biće
namenjeno smrti, te zbog težnje, sklonosti smrti, zato što tako pravovaljano proverava, bez ironičnosti koja se ovde učitava, i dokazuje večnost zahteva. Ili, može
biti, on teži smrti zato što je čuvar beskrajnog zahteva. Kako drugačije, sem svojim
krajem, on može da dokaže tu beskrajnost.11 Nagon smrti, naime, daje čvrstinu,
jačinu, upotrebljivost onom lancu koji subjekt čuva i kojim se monaški opasuje; subjekt opasuje nagon smrti i opasuje se nagonom smrti. U stvari, nagon smrti vezuje
u subjektu i za subjekt, kao za stub, za drvo života čak, jedan nemislivi subjekt,
"koji se u živom pojavljuje kod onoga kod koga ono govori".12 Pojavljuje se, zapravo,
u trenu kad označiteljski lanac obrazuje, obeleži, žigoše subjekt (tvorac uvek stavlja
žig na svoje delo, žigoše svoj posao, i nenamerno; stavlja žig i želja, koju, k tome,
krasi opasna ćud – pravi gospodar), a obeležava ga upadljivo, znakom opasnosti,
znakom smrti. No mrtvačka glava, kojom je označen, ujedno je i znak potvrde rođenja subjekta kao biološkog bića i kao ljudske egzistencije, dakle, kao tvorevine
simboličkog, tvorevine diskursa, to treba naglasiti. Pri tome, nemislivi subjekt nije
odgovoran za ustrojstvo subjekta, za, na primer, ekscentrični položaj želje kod čove-
10.
Navedeno delo, p. 428. Zebnja ovde ima ulogu signala. Lakan veli da ona može poticati
od drugog kad je signal. U stvari, zebnja je uvek i signal i odgovor na signal događaja koji je izaziva i
na koji je ona odgovor, kao signal razume se.
11.
Sudbina je uvek cinična prema biću koje je misli, koje je njen objekt i zalog, kojega je i po
kojemu je, konačno, ona sudbina. Nije li, onda, biće koje misli u ciničnosti sudbine, zapravo, cinično
prema sebi već zato što misli ono nemoguće, što, kukavički, kako drugačije, svoju mučninu,
odvratnost, kao odgovor (što znači, ipak, označiteljski uređenu poruku), šalje, recimo, onome što simbolički sistem ne obuhvata?
12.
Navedeno delo, p. 119. Lakan nalazi, otkriva da se subjekt susreće sa smrću na
različitim mestima. Svuda je, međutim, i uvek taj susret neizreciv. Neizrecivo je i uživanje koje
subjektu susret sa smrću, reklo bi se, pribavlja. Sigurno je da to uživanje on od smrti očekuje.
91
ka.13
Subjekt, izgleda, prema Lakanu, koji u tome sledi orfičare, nalazi svoje
biće tek onda kad sve što to biće znači poništi, nalazi ga u čistom negativitetu. No,
trebalo se, ipak, suočiti s činjenicom da smrt rađa život, kojemu, potom, ostaje stvaranje imaginarnog sveta, u zavisnosti od plodnosti smrti naravno. S tom se
činjenicom treba suočiti i nakon poništenja bića – u životu, gde drugo. Razlika koju
proizvodi odnos između simboličke funkcije smrti i imaginarne funkcije života
pokazuje se, izgleda, i u različitim odnosima subjekta sa simboličkim i imaginarnim
i, pre svega, u ustrajavanju neispitanih i, naoko, neplodnih ledina u subjektu kao
što je beskrajni zahtev. Lakan veli, neophodno je "da u subjektu postoji deo gde ono
sasvim samo govori, i gde, ipak, subjekt ostaje odložen".14
Subjekt ostaje odložen za nekoga (ko može biti i on sam), za nešto, za
neku priliku (koja nikad ne dolazi); odložen je kao objekt, na šta Lakan, ukoliko nije
reč o objektu a, ne bi mogao da pristane, ni kad se radi o objektu želje. Neko, onda –
transcendentalni subjekt, onaj zbog koga je subjekt odložen (sam subjekt ponajpre,
kod Lakana je on uvek odložen već i zato što nije na svom mestu, što mu je potrebno
prepoznavanje) – za to mora znati i mora biti subjekt odloženog subjekta. Drugačije,
odlaganje ne bi imalo smisla, ne bi bilo funkcionalno, ne bi bilo odlaganje. No subjekt, kao objekt želje, agalma, malo a unapred je odložen, unapred se i nudi u zakonu označitelja, iz kojega on ne može da nestane; označitelj ga, kao subjekt,
predstavlja, zastupa kod drugog označitelja, koji će ga, takođe kao subjekt,
predstavljati kod označitelja Sn.15 Subjekt, kao izlizana moneta, klizi od jednog do
13.
Lakan je sklon da ovaj položaj želje pripiše etičkom paradoksu, nerazrešivom, razume
se, u evolucionističkoj perspektivi. Možda je mogao da ga pripiše i opasnom karakteru želje, o kojemu, veli, čemu bi inače uopšte služila, psihoanaliza treba da obavesti ljude (navedeno delo, p. 428).
Istina, nije jasno kako bi i u čemu ta pouka o želji uopšte mogla da pomogne čoveku. Jer, on ne može
prestati da želi želju. A ko želi želju želi smrt.
14.
Navedeno delo, p. 175. Izvan ovih mesta (izvan nesvesnog u prvom redu), tj. delova
subjekta po kojima ljudska svest ne prebira, pa i sa njima, Lakan veli, podsmevajući se naravno, sve
o subjektu, uz nužno svođenje i dodatak zdravog razuma moglo bi biti jasno. Sa tog stanovišta, dakle,
s gledišta koje odbija svaku komplikaciju i, već stoga, ko-implikaciju, trebalo bi da bude jasno da je
subjekt "neko kome možemo pripisati, šta? – ništa drugo do da je kao i mi biće (...) koje se izražava
artikulisanim jezikom, koje ima kombinatoriku i koje na našu kombinatoriku može da odgovori sopstvenim kombinacijama" (navedeno delo, p. 174). Razume se, ovde je, ipak, pretpostavljeno da znamo
šta smo, tj. da to ne znamo da znamo, pretpostavljeno je nepoznavanje, ili očevidnost, koja, odista,
često, krije, maskira nepoznavanje. Lakanova podsmešljivost (možda je podsmešljivost, ipak, prejaka
reč za dimenziju omalovažavanja koju sadrži Lakanov iskaz) time je neutralisana, iščezla je u kombinatorici subjekta, te u tvrdnji, u potrebi te tvrdnje, da je jedina zdrava definicija subjekta ona koja
pomaže da se pokaže kako subjekt obavezno prolazi kroz Spaltung zato što se potčinjava jeziku, zato
što govori.
15.
Jer, "nešto se održava u zakonu označitelja, ne samo bez znanja, no izrično ga
isključujući, konstituišući se kao nesvesno, tj. kao ono što na svom nivou zahteva pomračenje
subjekta, da bi ustrajalo kao nesvesni lanac, kao ono što konstituiše to što je u osnovi nesvodljivo u
odnosu subjekta s označiteljem" (navedeno delo, p. 143). Nesvesni lanac se, naravno, ne može odvojiti
od subjekta nesvesnog, koga je, opet, nemogućno odvojiti od subjekta uopšte, što je Lakan ovde, čini
se, učinio, ako pomračenje subjekta istovremeno znači i pomračenje samo svesnog subjekta. Za zakon
92
drugog označitelja i zaustavlja se samo na njihovim rubovima.
Subjekt zna da je odložen.16 Ne zna, ipak, da u beskrajnom zahtevu,
ako traži išta, traži sebe odloženog, da je on agalma zahteva o kojoj ni nesvesno
(lingvističko nesvesno) ne zna ništa.17 No subjekt traži sebe kod drugog i u korist
drugog – čak, kao drugog. Istina, to što se on ispoljava u korist drugog, u
perspektivi beskrajnog zahteva postaje korist samog subjekta. On se ne može od
sebe odvojiti, naime, tako on prelazi u registar zahteva za konkretnim objektom,
postaje subjekt koji želi no koji o sebi ne može ništa reći; ne može ništa ni da učini,
"sem da se dokine kao onaj koji želi".18
Ustrajavanje, beskrajno razume se, beskrajnog zahteva mogućno je
rekonstruisati i iz označiteljskog konstituisanja subjekta, u kojemu se (subjektu),
zbog toga što je izložen obeležavanju označiteljskog lanca, "nešto iz temelja
ustanovljuje što mi zovemo metonimija i što nije drugo do mogućnost beskrajnog
uklizavanja označitelja u kontinuitet označiteljskog lanca".19 Razume se, ovo
beskrajno uklizavanje je skandirano (kao beskrajno uklizavanje i kao paradoks tog
beskraja dakako). Prekidaju ga, zaustavljaju – i istovremeno uspostavljaju – ipak,
povlašćeni objekti (iako bi morali biti ravnodušni20), i najpovlašćeniji među njima –
označitelja takva je podela nevažna; u tom se zakonu, naime, održava subjekt, koji nije ni svesni ni
nesvesni subjekt i koga, evo, neprekidno nalazim izvan onoga što ga konstituiše.
16.
Lakan će u jednoj fazi svoga učenja umesto ove vrste znanja govoriti o predačkom
znanju, praktično, o automatskom odlaganju, neuručivanju subjekta; reč je o onom znanju "koje čini
da se život zaustavi na izvesnoj granici prema uživanju" (L'envers de la psychnalyse, Seuil, Paris,
1991, p. 17), to će reći, na granici prema samoponištenju, prema smrti; reč je o onom znanju koje granicu prema uživanju promoviše ili razume kao označiteljsku funkciju – i to je važno. Put prema smrti, naime, "nije ništa drugo do ono što se zove uživanje".
17.
Nesvesni označiteljski lanac svoje postojanje duguje "jedino međašnoj poziciji subjekta,
ukoliko je određen kao subjekt stoga što je oslonac označitelja" Le transfert, p. 201).
Značenju međaš, granica, u kojem Lakan ovde prvenstveno upotrebljava izraz terme,
trebalo bi dodati i neka druga značenja tog izraza. Na njih on skreće pažnju utoliko što ih isključuje.
No, rekao bih, da ih isključuje zato što ih tako proizvodi u kontekst značenja koje pokušava da
artikuliše. Termin subjekt zato bi ovde mogućno bilo shvatiti i, doslovno, kao termin, jedan termin u
nizu termina, u lancu označitelja drugačije rečeno. Podupire tu mogućnost i lingvistički karakter lakanovskog nesvesnog.
18.
Navedeno delo, p. 430.
19.
Navedeno delo, p. 202. Sve što lanac obuhvata, na bilo koji način i bilo šta da je, "slučajni
element, element delatnosti, onostrani element", ekvivalentno je svemu drugom u tom lancu. Neki
slučajni element može, zato, metonimijski, steći vrednost graničnika subjektivnog iskazivanja,
objekta kojemu subjekt teži, ili čak čina subjekta. Prema tome, analiza pravila metonimijskih zamena i veza elemenata koje označiteljski lanac okružuje, spaja trebalo bi da omogući razaznavanje
elementa iz lanca u koji se upisuje subjekt, koji u datom diskursu predstavlja subjekt, ili neku
njegovu osobinu. Razumevanje situacije subjekta, nakon toga, ne bi trebalo da nailazi na prevelike
teškoće.
20.
Paradoksi su ovde obična stvar, prirodno stanje stvari, dakle, elementi jedne druge
logike, jednog poretka koji je na putu artikulacije, pre no puko sredstvo izkazivanja značenjske neodređenosti.
93
objekt a. Razumljivo je, stoga, što se subjekt tu prepoznaje kao onaj (ono) koji je (što
je) zaustavljen.
Subjekt precenjuje objekt koji skandira njegovo uklizavanje u označiteljski lanac,
čini se, s ciljem, što ne znači i svesno, koji, svakako, prevazilazi, da tako kažem,
pragmatizam psihičkih mehanizama, njihovu potrebu za elementarnim
zadovoljenjem. Precenjeni objekt, naime, treba da proizvede povratni efekat i na taj
način spase subjekatsko dostojanstvo, promoviše subjekatsku nezavisnost, "tj. da od
nas napravi nešto drugo no subjekt govora, ali nešto jedinstveno, neprocenjivo, na
kraju krajeva nezamenjivo".21 U suštini, subjekt ima potrebu za onim što sam meto21.
Navedeno delo, p. 203. Subjekt zahvaljujući tom obratu, implikacijama sheme
preokretanja, ostaje sa sobom u ogledalnom odnosu, ostaje u imaginarizovanom sebi. Objekt a, istina,
nema ogledalni odraz, ali može biti, često i jeste objekt imaginarizacije. Zar onda, utoliko pre, u sferi
imaginarnog, ili uz pomoć običnog obrata reda stvari subjekt ne može u malom a da nađe naspram
sebe vlastitog malog drugog.
Subjekt se, s obzirom na to da je precrtan, ne poznaje. Ne zna šta zna, niti na koji je
način implikovan u onome što ne zna da zna. Moglo bi se, rečima iz Lakanovog XVII seminara, reći
da subjekt zna onako kako zna rob iz diskursa gospodara, odnosno iz Hegelove parabole o robu i
gospodaru. Rob mnogo zna, ali zna "ono što gospodar hoće, čak i ako ovaj to ne zna, što je obično
slučaj, jer bez toga ne bi ni bio gospodar" (L'envers de la psychanalyse, p. 34). Gospodar, naime, ne
zna šta hoće, niti mora da zna, ne mora da zna ništa drugo do kako da prigrabi znanje roba.
I kao nepoznanik sebi subjekt (S) naći će se na mestu slike vlastitog malog a, u i(a),
prema navedenom optičkom modelu (Le transfert, p. 402), koji je Lakan koristio u raznim prilikama i
o kojemu će u ovoj knjizi još biti govora na drugom mestu. Ovde je važno napomenuti da i(a), dakle
ideal-Ja, neočekivano, može da predstavlja realnu sliku subjekta, te da tu sliku subjekt, paradoksalno, dobija preko A, ogledala po optičkom modelu. "Ovu realnu sliku, koja se ovde nalazi u i'(a),
subjekt u stvari vidi u Drugom" (p. 435), pod jednim uslovom doduše, mora se nalaziti na mestu koje
se ne može pobrkati s mestom s kojega se odražava. Ali ništa ga ne obavezuje da bude na mestu i(a)
da bi se video u i'(a).
Na tom mestu se nalazi i analitičar kojemu analizand pridaje status subjekta za koga
se pretpostavlja da zna i koji (za analizanda) može postati model ideala-Ja. Uostalom, Ideal-Ja se upliće u transfer u kojemu središno mesto pripada analitičaru. Ipak, ovde se A (Drugi) obrazuje kao
odraz subjektovog zahteva (u ogledanje je, recimo, utisnut subjektov zahtev da bude odražen, da
bude odraženo ono što nema odraza, drugim rečima, traži se nemoguće); Drugi bi sada, onako kako
mora, od subjekta zahtevao – sam subjekt, šta drugo. Očito, subjekt je na taj način, zaobilazno, pripremljen da postane objekt, Lakan veli "otvoren da postane objekt", istina, objekt nečega što je sam
izabrao (p. 255).
Subjekt, doduše, može da ispuni zahtev Drugog, da odgovori na njega i tako što će tog
Drugog spustiti na zemlju, poniziti; subjekt, naime, Drugog tako pretvara u objekt svoje želje. Pre
94
nimijski označava i što ni na koji način nije govor, što je on sam i što nalazi onako
kako nalazi istinu u simptomu, kao nešto drugo, različito od onoga što se ispoljava.
Označiteljsko obrazovanje subjekta, sa svoje strane, pokazuje i da
subjekt u zahtevu svoje subjektnosti, čak u zahtevu zahteva, u stvari, zahteva
mesto i funkciju osnovnog označitelja, ishodišta jednog poretka, označitelja falus
dakle. Tradicionalna filosofija mu je, manje-više, jednoglasno tu ulogu dodeljivala i
kad ga je mislila u paru s objektom. Na tom mestu se on odista i nalazi – i po
teorijskoj psihoanalizi. Doduše, ona to nije sasvim jasno i glasno izrekla. Možda,
čak, još to i ne vidi, ili ne želi da vidi. Jeste, doduše, bez uvijanja rekla da je falus
istovetan sa subjektom "u času kad ga /subjekt/ možemo zapisati kao precrtani
subjekt, to će reći u času kad mi, analitičari, možemo postaviti subjekt kao takav".22
Sudbina zahteva subjekta, i samog subjekta, vezana je za manjak, za
označitelj manjka, makar u meri u kojoj on (označitelj manjka) redovno postaje
centar celovitog razumevanja određenog kompleksa odnosa u kojem se javlja,
kojega je označitelj. Zbog toga, "ljudski subjekt kao takav jeste žrtva simbola".23
Subjekt je podvrgnut simbolu. Ali, potčinjavajući se (poništavajući se) on postaje
(subjekt). Simbol kojemu se subjekt potčinjava jedini je dokaz i jamstvo postojanja
subjekta kao takvog, dokaz koji, prosto, ne može da dokaže nikakvo kao takvo.
Doduše, falusni oblik u Edipu, te svuda gde se pojavljuje, a svuda se pojavljuje kao
toga se, ipak, morao poistovetiti s objektom želje Drugog da bi uopšte mogao da želi. Subjekt želi u
Drugom, u želji Drugog. Zbog toga je prinuđen da neprekidno izvodi sve ove premete, sklon sam da
kažem cirkuske. Bez njih bi, opet, bio samo ne-biće, ništa, želja želje Drugog.
"Želja Drugog – ovaj genitiv je u isti mah subjekt i objekt. Želja na mestu gde je
Drugi, želja da se može biti na tom mestu – i želja izvesne drugosti" (p. 314). Ovo razjašnjenje valja
imati na umu, neophodno je čak za razumevanje situacije subjekta želje i, razume se, njegovog
odnosa prema Drugom i posebno prema želji. No ovde je važno da subjekt kuda god da se uputi
upada u ćorsokak. To sam i hteo da pokažem, ne, dakle, da ga izvlačim iz ćorsokaka, gde inače spada.
22.
Navedeno delo, p. 273. Ova identifikacija je mogućna zato što falus kao označitelj može u
Drugom da nadomesti značenjstvo (la signifiance) koje nestaje, iščezava, koje Drugi ne nadzire.
Falus, povrh svega, može da nadomesti manjak bilo čega. Razumljiva je onda i povlašćena vrednost
ovog označitelja, vrednost koju subjekt, ipak, nikad ne može imati; može za njom da čezne, da je zahteva, čak i da je dobije u sistemima mišljenja koji ga supstancijalizuju, ali on ništa ne zasniva, ništa
što bi bilo sistemski zakon. Ovde je važno zapaziti da falus postaje označitelj onda kad označitelj nedostaje, kad označitelj nije na svom mestu. Falus je, dakle, označitelj manjka, ponajpre, označitelj
manjka označitelja. "I zbog toga on može da postane istovetan sa samim subjektom, u času kad ga
možemo zapisati kao precrtani subjekt".
23.
Navedeno delo, p. 277. Simbol se javlja na mestu na kojemu se pokazuje manjak
označitelja, dakle, na mestu na kojemu falus (samo falus) postaje osnovni označitelj (na kojemu bi to i
subjekt hteo da postane). A to znači da je subjekt, zapravo, žrtva falusa, u neku ruku jedinog
simbola, jedinog simbola koji odista može da muči subjekt. Falus je, naime, "jedini označitelj u našem
registru koji zaslužuje, na apsolutan način, naziv simbol" (p. 279) i istovremeno povlašćeni označitelj
onog "belega u kojem se učešće logosa združuje s nadolaskom želje" (Značenje falusa, Die Bedeutung
des Phallus, Spisi, str. 263). Falus je, dakle, model označitelja i, prema tome, označitelj koji subjekt
traži u svakom označitelju. Naravno, subjekt traži prividno poimenice ono čega je falus označitelj, što
on kao označitelj manjka zahteva. Suštinski, traži označiteljsku funkciju falusa.
95
u Edipu, centralni je simbolički element, ali i "zbog prevlasti imaginarnog oblika
falusa".24 No imaginarizacija je, istina, neposredno vezana za simboličko, za
manjak, zavisi od simboličkog, ona je imaginarizacija simboličkog. Ne bi je ni bilo
onakve kakva jeste bez simboličkog. Imaginarni falus preovlađuje onda kad simboličko zbog nečega ne deluje, ili je narušeno, dakle u okružju simboličkog. Ipak, svoju
premoć simbol falus duguje i imaginarnom falusu. Ovaj, naime, otelovljuje identitet
čoveka.
Čovek uvek dobija falus od drugog. Falus, naime, nikome ne pripada
(ni muškarcu), svi ga dobijaju od nekog drugog i svi ga formalno od drugog zahtevaju. Očito, ovaj drugi nema više nikakav identitet stvarnog drugog, ni onda kad
je odista stvaran. Stoga, subjekt da bi mogao zahtevati falus, da bi mogao biti falus,
što on, zapravo, zahteva, mora ga najpre transcendirati, mora se u njemu
transcendirati, mora nestati (inicijatički, ili hegelovski umreti) da bi bio
predstavljen, da bi označitelj mogao biti označitelj manjka subjekta, ali i da bi označitelj mogao funkcionisati kao označitelj.25 Potrebno je i da označitelj funkcioniše
kao označitelj u odnosu na subjekt, tj. da zaledi, zgusne subjekt u njegovoj
označiteljskoj poziciji, koja će mu omogućiti da se u lancu označitelja nalazi na
mestu na kojemu će primati smisao od znaka iznad, pored sebe. U lancu se, naime,
smisao prenosi od znaka do znaka. Subjekt treba da bude garant tog prenošenja
smisla. Ali, nešto celu operaciju mora da potvrdi, da subjektu da znak da se nalazi
na pravom mestu. "Tu izbija privilegija Φ među svim označiteljima".26 Rekao bih,
pre svega, zato što uvodi, sprovodi učešće logosa u subjektivaciju subjekta, u neku
ruku, i fenomenalizuje to učešće. Doduše, nije moguće odrediti ni mesto ni vreme te
fenomenalizacije. Ona i ne spada u istoriju. Ovde je važno da se pojava manjka označitelja poklapa s trenutkom subjektivacije subjekta, koja je, doduše, uvek
zahtevana i o kojoj subjekt zahteva razjašnjenje od Drugog.
Od Drugog subjekt hoće da sazna uvek jednu te istu stvar: ko je. Na
pitanje ko sam on, međutim, uvek dobija odgovor budi,27 odgovor koji pokazuje da je
njegov zahtev zahteva nepodnošljiv na ravni na kojoj ga artikuliše i koji on može da
24.
Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 198.
25.
Falus, Φ, sa strukturalnog gledišta, može funkcionisati kao označitelj samo ako
"predstavlja nedostatak označitelja", ponavlja Lakan (Le transfert, p. 306). Ali, na neki način, on
može funkcionisati kao označitelj samo ako istodobno predstavlja i ono što bi označitelj koji nedostaje
predstavljao. Kako drugačije može da predstavlja nedostatak označitelja? Ovaj dodatak razjašnjava
zašto je falus znak želje i zašto se, po lakanovskoj dijalektici "falus kao znak želje ispoljava kao objekt
želje, kao objekt privlačnosti za želju" (p. 307).
26.
Navedeno delo, p. 286. Lakan veli da možda deluje gotovo detinjasto podvlačiti o čemu je
reč u ovom označitelju. Ipak, treba napomenuti ono što je oduvek bilo očigledno i što je, dakle, oduvek
delovalo detinjasto, razume se, u meri u kojoj su rituali imali tu detinjastu dimenziju: ovaj je označitelj uvek skriven, uvek zastrt. Pokriva ga čak i označitelj koji nedostaje.
27.
Navedeno delo, p. 284.
96
shvati: budi u Drugom, na mestu govora. Stoga, sa tim budi, dopusti sebi da budeš,
subjekt, opet, ne može ništa da učini, sem da pobegne njegovom eventualnom
smislu, s ove strane zahteva zahteva.
97
ISTINA SUBJEKTA JE NEURUČENA
U psihoanalizi se ne sme zaboraviti da subjekt govori, da je on govorobiće (parlêtre),
tj. da je on subjekt zato što je najpre biеe koje govori. Lakan je tu, od nastanka
psihoanalize, navodno, očiglednu činjenicu uvek iznova predočavao kao de je prvi
put otkriva. Imao je za to i razloga. U psihoanalizi, naime, pre Lakana nije bila
dovoljno uočena performativnost govora, nije bilo zapaženo da govor proizvodi
stvari, da je performativni govor istina subjekta, istina koju on (subjekt) o sebi zna
ili ne zna, najčešće ne zna, no koju uvek izriče, koja ne prestaje da bude istina.
Govor je, stoga, i istina subjektovog odnosa sa sobom, sa subjektnošću, s istinom, i
istinom subjekta, o kojoj se psihoanaliza mora pitati već zato što je ona otkrila problematičnost subjektovih odnosa sa sobom i tako rasturila filosofski mir samosvesnog subjekta. Ona je otkrila i da se istina subjekta ne nalazi u samom subjektu,
"ni kad je on u položaju gospodara, već, kako to analiza pokazuje, u nekom
predmetu prikrivenom po prirodi".1 Istina subjekta se ne nalazi u subjektu kao ono
što on po svojoj volji i na mestu koje izabere može da objavi, istina subjekta nije,
dakle, istina volje, istina samosvesti. Nalazi se, međutim, u njemu kao ishodište
performativnosti govora, tvorevina nesvesnog: sna, omaške, dosetke, simptoma,
odnosno, kao istina tih tvorevina. Lakan je najpre tu i tražio. Ova istina načas
neutralizuje subjektovo znanje i zastalno ga priteruje u ćošak. Zato Lakan, s razlogom, može reći da izvući predmet (u kojemu je prikrivena istina subjekta), naravno,
da bi bio prikazan ili samo pokazan, "upravo je element čiste komičnosti".2
Komičnost se ispoljava u iznenađenju, šoku koji kod subjekta izaziva prasak pri sudaru njegove vere da zna i istine (da ne zna).
Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 11. Nije jasno, kad se već
nalazi i u govoru, u njegovoj performativnosti, zašto se istina subjekta nalazi u predmetu koji je po
prirodi prikriven, svakako, u predmetu prikrivenom upravo za određeni subjekt, za sve subjekte, za
samu istinitost subjekta. Sigurno je odavde samo to da se istina subjekta ne odaje, i da to važi i za
istinu performativnosti govora. Ili je, ipak, Lakan imao nešto drugo na umu, nešto kao pun govor na
primer? Nešto prikriveno po prirodi nije ništa prirodno (tada bi bilo ni prikriveno ni neprikriveno),
sem za sam subjekt, za koga je, budući da to ne može znati, prirodan pun govor koji ga (subjekt)
pokreće, preobražava, obrazuje.
1.
2.
Navedeno delo. Ovu izjavu treba raspraviti u kontekstu u kojem je izrečena i bez kojega
nije dovoljno razumljiva, dakle, u kontekstu Lakanovog razjašnjenja (on veli da nije reč o polemici,
što je samo uslovno tačno) – kojim počinje seminar o četiri osnovna pojma (četiri osnovna koncepta)
psihoanalize – njegovog statusa nakon isključenja iz Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja, koje
mu je, među ostalim, osporilo pravo na podučavanje analitičara, na njegove već tada poznate seminare. Iz te perspektive rasprava o mestu istine subjekta implicira i pitanje gde se nalazi istina subjekata, analitičara – dakle subjekata za koje se pretpostavlja da znaju – koji su isključili Lakana iz
Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Iz te perspektive, koja je, pri tome, i perspektiva Lakanovog interesa, pokazivanje predmeta u kojem je istina skrivena (istina razloga za Lakanovo
isključenje iz Udruženja) element je komičnosti. Ovde je važno da je prema komičnosti ovog
pokazivanja predmeta u kojem je istina skrivena (za analitičare Međunarodnog udruženja) Lakan
artikulisao model komičnost svakog pokazivanja takvog predmeta.
98
Reklo bi se da Lakan istinu subjekta, kako se, na izgled, i pristoji u
psihoanalizi, izvodi iz njegove psihičke realnosti, koja bi, u tom slučaju, bez obzira
na strukturnu zakonitost, morala biti istina prevashodno ili čak jedino za subjekt.
To bi bilo i u skladu s temeljnom Frojdovom tezom, u Lakanovoj interpretaciji razume se, da je istina u osnovi saodnosna s predmetom koji se proučava. Analitička
istina subjekta to mora biti po prirodi stvari. Ona je, naime, saodnosna s paradoksom želje subjekta. No Lakan ne proučava psihičku realnost kao nekakav entitet.
Utoliko je razumljivija neizvesnost istine (performativnog govora, subjekta) i njenog
promovisanja u "vrednost koja se slaže s neizvesnošću što fenomenološki obeležava
ljudsko iskustvo i istorijski motiviše istraživanje istine".3 Niz relativizacija istine se
nastavlja njenim pojavljivanjem u svetsko-povesnoj situaciji i po zakonima te situacije, na primer u moralnom stavu nauke u kojoj se istina otuđuje. Razumljivo je
stoga što istina uznemirava. Psihoanaliza zato mora biti ono učenje koje, kako će
kasnije Lakan reći, pravi, čini istinu, parcijalnu istinu, jer druge nema i jer psihoanaliza zna da drugo ne može do da omogući nesvesnom da tu istinu iskaže.
Naravno, psihoanaliza zna i da subjekt skreće istinu svoga govora, da on sam
skreće s nekog pravca govora, u stvari, skreće uvek s istog pravca – on govori
Drugom, čiji jezik govori, u čijem jeziku traži mogućnost, pravo da se obrati drugom
– drugačije ne može. Subjekt, i kada govori na analizi, s namerom (koja je već laž, i
utoliko istinita) da se ostvari kao pravi, istiniti subjekt, da kaže istinu koju može da
kaže, kad govori sa svoga mesta, iz S, tj. iz Es, dakle, iz onoga što je u njemu sposobno da postane ja, da bude, subjekt se "obraća Drugom kao apsolutu".4 Praktično, subjekt ne stiže da nedvojbeno iskaže istinu (što bi se moglo i što treba ra3.
Au-delа du "principe de réalité", Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 79.
4.
Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 53. Po shemi L
subjekt (S) obraća se Drugom na mestu A i skreće, nailazi na osu komunikacije a a', što znači da s ose
simboličkog prelazi na osu imaginarnog. Komunikacija sa Drugim (koja bi morala biti čisto simbolička, koja ne može izaći iz sheme simboličkog) već stoga nikada ne može biti potpuna. Ali, to ujedno
znači da se subjekt, zapravo, i ne može obraćati apsolutnom Drugom, Drugom kao apsolutu; drugim
rečima, subjekt uvek nekako zna da i Drugog obeležava manjak. U jedno je barem siguran, Drugi se
uvek nalazi drugde. A to znači da njegovo prepoznavanje Drugog kao apsolutnog Drugog i nije baš
sasvim izvesno, nije bez pukotina.
99
zumeti: ne stiže a da ne iskaže istinu), koja, stoga, stalno ostaje neuručena, koja se
stalno odlaže, bilo na kojem mestu (u diskursu, u lancu označitelja, u sistemu
odnosa s jezikom, s drugim) da se subjekt nalazi.5
Problem totalne istine Lakan nije mogao da zaobiđe, niti je to želeo.
Našao ga je u filosofskom nasleđu, a i nametnuo mu se u analitičkom iskustvu,
doduše u negativnom vidu. Totalna istina se ne može artikulisati u okviru analitičkog diskursa, ponajmanje kao istina subjekta, čak ni kada bi se odista nalazila
na mestu apsolutnog Drugog, gde bi je, eventualno, bilo mogućno tražiti, gde se i
traži. Takva mogućnost je zavodljiva, više no što je realna. Apsolutni Drugi, naime,
s obzirom na to da je onaj Drugi koga subjekt prepoznaje s one strane Dugog kome
se obraća, ima samo izgled totaliteta – drugačije i ne može biti s obzirom na manjak
koji mu je (Drugom) svojstven. Logičnije je, zato, ako bilo kakav govor o totalnoj
istini u okviru psihoanalitičkog diskursa ima smisla, tražiti je tamo gde se nalazi i
istina subjekta, u ne-smislu, u još-ne-smislu Imena oca. Sa Drugim subjekt ima
posebne račune, bez obzira na to što uvek visi o njegovim skutovima, što suštinsku
dimenziju njegovog diskursa strukturiše Drugi. Izvan tih posebnih obzira teško bi
bilo, recimo, razumeti to što mu se subjekt prosto potura kao objekt. Svakako, on to
ne čini samo zato što to može da čini, iako ga ne-smisao izaziva. Ne-smislu u kojem,
u neku ruku, nastaje i koji ga iskušava (u njemu – u ne-smislu realnog – trebalo bi
da se i nađe) subjekt ne može ni prići, kao subjekt naravno.6 Neposrednog puta
5. Bilo na kojem uglu sheme L da se subjekt nalazi. A može se naći, može biti nađen, na
svakom uglu s ovim ili onim razlozima i odgovarajućim ciljem i s ovakvim ili onakvim ishodom, ali
uvek s parcijalnom istinom. Nalazi se i kod A, inače ne bi od njega (Drugog) mogao primiti svoju
poruku u izokrenutom obliku.
6. Doduše, po shemi R Drugi i Ime oca nalaze se na istom mestu (Du traitment possible de
la psychose, Ecrits, p. 553). Shemu R ja ovde ne mogu razjašnjavati. Naznačiću, shematski, samo
osnovne implikacije subjekatske pozicije u njoj i značenje njenih ključnih sigli, neophodno za
razumevanje značaja ove sheme.
A – Drugi (Autre)
I – Imaginarno
I – Ja-ideal (Moi-idéal)
M – označitelj prvotnog objekta (majka)
100
dotle, uostalom, i nema. Nije sigurno ni da je on ikome, strogo govoreći, i potreban.
Značenje subjekta je, naime, Lakan veli, homološki zakačeno, pod okriljem označitelja falus, za realnost, zakačeno je za realno (dakle, za ne-smisao koji ga izaziva).
Doduše, prethodno je subjekt morao biti rođen. A on se rađa čim se u polju Drugog
pojavi označitelj, u kojemu se on pojavljuje čim simboličko jeste. Protok i uspostavljanje istine subjekta tako bi trebalo da budu od početka (koji ne postoji) obezbeđeni. Nije obezbeđena i spoznaja te istine.
Protok i uspostavljanje istine subjekta osigurani su u označiteljskom
lancu, u diskursu, koji su, uostalom, i mesta strukturacije subjektnosti, koji su čak i
same strukture subjektnosti. Označitelji, naime, "organiziraju inauguralne ljudske
odnose, daju im strukture i modeliraju ih".7 Ali, označitelj, koji najpre mora biti
uspostavljen u svojoj označiteljnosti, može da organizuje ono što već jeste, što znači
da on organizuje i istinu subjekta koja je na neki način data – kao istina, razume
se; on organizuje ono što je već organizovano. Tako bi odavde, s Lakanom i protivno
Lakanu, trebalo zaključiti. On, naime, usvaja mišljenje po kojemu primarna klasiP – Pozicija Imena oca (Pиre) na mestu Drugog
S – Subjekt
S – simboličko
R – realno (u ovom tekstu Lakan tako kaže: realnost)
Φ – Falus (imaginarni objekt)
i – ogledalna slika
m – Ja
a – objekt, imaginarni drugi (autre) stadijuma ogledala
a' – znak za identifikaciju deteta sa Idealnim Ja, s roditeljskim imagom, koji, opet, podrazumeva
identifikaciju s Ja-idealom. a', po nekim Lakanovim tumačenjima, može biti i ipostaza subjektovog
imaginarnog Ja.
Osu želje (razume se, i manjka bivstva koji je njen konstituent, koji je konstituent
subjekta) u shemi R čini segment iM na liniji Si, Sa(1,2,3, tj. a1...), SM.
Osa narcističke identifikacije ma vezuje se s linijama SI, Sm, SM, Si, Sa (a1, a2...)
Treba istaći da je po ovoj shemi subjekt poistovećen s falusom (nalaze se na istom
mestu), osnovnim označiteljem, ovde imaginarnim objektom, odnosno da se Ime oca (P) nalazi u
Drugom (A) do koga se može dospeti preko narcisističke identifikacije ili preko objekta, tj. preko
imaginarnog (koje, u stvari, i ne vodi Drugom). P, zapravo, ovde označava reč oca koju upotrebljava
majka. Sa stanovišta ovih identifikacija, naročito identifikacije subjekta i falusa, status subjekta u
teorijskoj psihoanalizi, na izgled, morao bi suštinski drugačije da izgleda. No to je, ipak, samo privid.
U edipovsku igru subjekt ulazi kao četvrti element, i to kao mrtvac (kao u bridžu; Lakan se često
poziva na tu figuru), ulazi, u zbilji, u igru označitelja, zahvaljujući kojoj će postati subjekt. Naime,
postaće subjekt u meri u kojoj će ga igra označitelja označiti. Subjekt, dakle, ulazi u igru kao mrtvac,
ali mora da igra kao živ; za takav salto ima na raspolaganju niz identifikacija u imaginarnom – i
identifikaciju sa falusnom slikom, što, veli Lakan, "nije najmanji skandal frojdovskog otkrića" (p.
552). Ova identifikacija, naravno, zbiva se u imaginarnom – i to objašnjava privid mogućnosti
drugačijeg mišljenja statusa subjekta u teorijskoj psihoanalizi.
Shemu R, prema Lakanovim tumačima, mogućno je čitati barem na dva načina: kao
predstavu statičkog stanja subjekta ili kao istoriju subjekta koja je upisana u shemu. U predstavi
statičkog stanja naznačeni su odnosi Ja i Drugog s falusom (trougao I), te imaginarnim objektom s
kojim se subjekt poistovećuje. U polju S ističu se funkcije Ja-ideala, označitelja objekta M(ajke) i
Imena oca. Iz istorije subjekta po shemi R prvo treba pomenuti da je linija iM, na kojoj se nalazi
figura imaginarnog drugog, ujedno i linija subjektovih odnosa sa objektom želje. I jedna i druga se
završavaju na mestu na kojem se nalazi figura majke, ili pravog Drugog.
7.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 26.
101
fikatorska funkcija određuje ljudske odnose pre no što su i uspostavljeni. Ova
funkcija, Lakan veli ono (зa), broji za subjekt,8 raspoređuje za subjekt, omogućuje
mu da se rodi. No ona mora da broji i za označitelj, koji, takođe, broji za subjekt.
Najzad, ono je i izbrojano. U "tom izbrojanom onaj koji broji je već tu".9 Klasifikatorska funkcija sve to može biti samo ukoliko je izjednačena sa nesvesnim, i to ne sa
Frojdovim nesvesnim sa kojim i ima nešto zajedničko, no sa nesvesnim koje je "Lakan izumeo", dakle, sa nesvesnim koje je strukturisano kao jezik, što znači sa nesvesnim čiji sadržaj čine elementi jezika, doslovno označitelji, njihova logika i
njihove marginalije i čiji je sadržaj organizovan po retoričkim zakonima jezika10 –
drugačije i nije mogao biti organizovan ako ga čine označitelji i njihove veze – za
Lakana su to metafora i metonimija.
Subjekt se da bi nastao mora prepoznati (u ono, u prvotnoj klasifikatorskoj funkciji, kao njihov efekat), mora "prepoznati sebe kao onoga tko broji",11 ko
je već tu i koji to nije. Mora tada prepoznati i vlastitu istinu, kao to prepoznavanje
razume se. U njemu se (prepoznavanju) ispoljava sva subjektnost. I nadalje, međutim, ostaje nejasno šta to subjekt prepoznaje, koji subjekt prepoznaje. Nesvesno,
koje prepoznaje kao (nesvesni) subjekt, s obzirom na to da je pretpostavljeno
8.
Lakan, čak, kaže da nas priroda snabdeva označiteljima (valjda hoće da kaže da u
stvarnosti ravnodušne prirode nailazimo na objekte koji za nas imaju označiteljsku vrednost) i da ti
označitelji organizuju osnovne ljudske odnose. No, čini se, da on, ipak, neoprezno preuzima LeviStrosove modele i da ih čak olako slepljuje sa svojim i frojdovskim modelima. U svakom slučaju, LeviStrosove antropološke formule valjalo je najpre propitati u dosledno psihoanalitičkoj perspektivi,
iako su, u neku ruku, iz psihoanalitičkog iskustva i proizašle, što Lakan nije učinio, možda i zato što
sa Levi-Strosom deli istu intelektualnu baštinu. Zato on, na primer, Levi-Strosovu primarnu klasifikatorsku funkciju izjednačuje sa ono, ne pitajući se dokle zbilja sežu moguće osnove te identifikacije.
Lakan, naime, u primarnoj klasifikatorskoj funkciji vidi ravan na kojoj зa compte, što kod njega ne
može a da ne znači ono broji. Prevodilac na srpskohrvatski jezik ovo je зa preveo sa to, "to broji"
(navedeno delo) i time ostao veran Levi-Strosu i Lakanovom, eventualno doslovnom, preuzimanju
Levi-Strosovog antropološkog modela, ne i samom Lakanu, koji se nije ustručavao da teorijski jezik
ojača mogućnostima uznačenja svojstvenim poeziji i kod koga, najzad, bez obzira na takvu upotrebu
jezika i bez obzira na to što nije baš mnogo mario Frojdovu drugu topiku, kojoj ono pripada, ovo зa
pre svega znači ono.
9.
Navedeno delo.
10.
Ili barem po retoričkim zakonima koje je mogućno shvatiti samo u modelu jezičke
retorike. Napominjem ovo zato što postoje tumači koji osporavaju Lakanovo poznavanje retorike,
iako, pri tome, ne mogu ponuditi model retorike čije univerzalno važenje ne bi bilo sporno, ne mogu
predložiti ni nekog retoričara koji bi se mogao snaći u različitim tumačenjima retoričkih figura.
11.
Navedeno delo. Za Lakana je prepoznavanje presudna subjekatska sposobnost.
Formulisao ju je već u "Stadijumu ogledala" kao distinktivnu crtu ljudskog bića, tačku preloma ljudskosti ljudske životinje. Lakan ne objašnjava kako se subjekt prepoznaje. No ponešto se može
pretpostaviti iz tvrdnje da je prepoznavanje efekat strukturacije. Dete koje kaže "imam tri brata,
Paula, Ernesta i sebe", po Lakanu, ne greši; naprotiv, ono samo sledi logiku iz stope u stopu (iz strukturalne perspektive razume se), ono sledi lanac struktura iz kojega izdvaja beočug po
beočug:"...najprije su ubrojena tri brata, Paul, Ernest i ja, a zatim postoji ja na razini gdje se ističe da
moram odbiti taj ja, tj. ja koji broji" (navedeno delo). Prepoznavanje se, dakle, može skandirati kao
niz struktura, to će reći, ono je efekat dijalektike strukturacije.
102
znanje, nesvesno se zapravo uvek očituje kao ono što se koleba u urezu subjekta.
Štaviše, izgleda da subjekt, psihotički, otpušta, odbacuje nesvesno kao pretpostavljeno znanje, ili barem one elemente koji sadrže to znanje.12 Lakan, ipak,
uprkos svim kolebanjima, ostaje u krugu hegelovske samosvesti. No on na ravni
bića nalazi nesvesno u sinhronijskoj dimenziji, u sinhronijskoj dimenziji bića dakle.13 Nalazi ga i na mestu na kojemu se ispoljavaju i ontološka svojstva subjekta.
Nesvesno se, naime, situira na nivou subjekta iskazivanja.14 Zato je i potrebno da
se biće predaje u svemu, da nastupa u svemu. Tek se tada nesvesno može situirati
na razini subjekta iskazivanja, u ontološkoj dimenziji subjektnosti.
Nesvesno samo, ako se tako još može misliti, "nije ni bivstvovanje ni
nebivstvovanje, to je ne-realizirano".15 No ono, ipak, jeste kao to ne-realizovano, kao
pre-ontološko, uvek na pragu ontološkog. Pre-ontološko nesvesno se javlja u zevu
subjekta u čije (zeva) ontološko svojstvo, opet, ne treba sumnjati.16 Jasno je onda
zašto se nesvesno mora javiti, pokazati kao ne-realizovano. A tako se ono što
pripada redu nesvesnog navodno pokazuje. Nije, međutim, jasno kako je moguće da
to nesvesno "ne daje povoda ontologiji", kako Lakan izričito tvrdi,17 ne zato što je
preontološko no zato što se javlja u zevu čija je funkcija bitno ontološka i u okviru
koje se, prema tome, može javiti samo ono što mora biti u nekakvom odnosu s ontološkim svojstvima subjekta.
Nesvesno je po Frojdovoj definiciji izvan vremensko-prostorne kontradikcije. Lakan
je, stoga, mislio da u skladu s Frojdom, mora zaključiti da je nesvesno ontički
neodređeno. Ali, veli, "uspijevamo ga zaokružiti u strukturu, u vremensku
12.
U istoriji, i istoriji filosofije, tako je bilo sve do pojave psihoanalize. U suštini, i posle se
jedva nešto izmenilo i to samo u onoj filosofiji kojoj je psihoanaliza ishodište mišljenja sveta.
13.
"Vidjet ćete da morate radikalnije smjestiti nesvjesno u dimenziju sinkronije – na razinu
bića, ali ukoliko se ono može obratiti na sve", veli Lakan (navedeno delo, str. 32). Ova Lakanova
tvrdnja zapravo znači da se na ravni bića nesvesno mora smestiti u sinhronijsku dimenziju, da je ono
površinsko.
Iskazivanja (l'énonciation) a ne iskaza, kako to stoji u prevodu na srpskohrvatski jezik
Lakanovog XI seminara ("na razinu subjekta iskaza", str. 32). Lakan bi, bez sumnje, da je hteo reći
iskaz, upotrebio izraz énoncé, koji se u francuskoj teoriji i upotrebljava u tom značenju. Konačno, on
subjekt iskaza i subjekt iskazivanja zasebno promišlja, i kao različite subjekte. (Na francusko izdanje
ovog Lakanovog Seminara dalje ću se pozivati samo u slučajevima u kojima prevod na
srpskohrvatski jezik izneverava Lakanov tekst, ili, s nekih drugih razloga, ne zadovoljava potrebe
ove knjige.)
14.
15.
Navedeno delo, p. 36.
16.
Lakan izrično veli da "se kod zijeva radi o ontologijskoj funkciji" (navedeno delo, p. 35).
Zev samog nesvesnog je pre-ontološki. Tako Lakan kaže. Nije, međutim, sigurno da to i tu može biti
pre no što postane manifestacija ontološkog. Moram stoga da pitam: nije li nesvesno, ipak,
ontologizovano već time što je njegov zev preontolški.
17.
Navedeno delo, p. 36.
103
strukturu za koju ne možemo reći da do sada nije bila artikulirana kao takva".18
Prema tome, u nesvesnom, u funkciji nesvesnog, nakon svih čišćenja ostaje nešto
ontičko, po Lakanu je to pukotina kroz koju se ono načas pojavljuje. Ova se
pukotina mora nalaziti i u subjektu iskazivanja, u samom iskazivanju u kojem se
vremenski nesvesno i može zaokružiti, može se zaokružiti artikulacija nekog
nesvesnog scenarija i nesvesnog znanja utisnutog u predmet toga scenarija. Subjekt
nesvesnog se, u svakom slučaju, ispoljava. Lakan veli da to znamo zahvaljujući
Frojdu, zahvaljujući kome znamo i da "ono misli pre no što stupi u izvesnost".19
Subjekt (nesvesnog), dakle, misli zna i pre no što postane subjekt dekartovske izvesnosti. Dekart to nije znao. Izvan dekartovske formule mislim, jesam, Lakan veli,
ostaje i istina, istina subjekta. Dekartu je zato bio potreban Drugi koji nije varalica
i koji bi već svojim postojanjem mogao jemčiti temelje istinitosti.20
Posledice (za subjekt) predavanja istine u ruke Drugog kao savršenog
Boga, što on u kartezijanskoj logici postaje, Lakan veli, čudesne su – i posvuda
vidne. Posao ovog Drugog postaje istina, razume se, ona koju će on
otkrivati/postavljati. A tada, odista, "što god on htio reći, sve bi to bila istina – čak i
kad bi rekao da su dva i dva pet, to bi bila istina".21 Razume se, Drugi će i iskoristiti
te povlastice, recimo u samoj teoriji subjekta, te u ustanovljenju premoći ideologizacije čak i u egzaktnoj nauci, koja zaboravlja da propita status naučnog subjekta i
njegovo učešće u postavljanju naučne istine. Razumljivo je onda što psihoanaliza
mora utvrditi da je subjektu saodnosan prevareni Drugi, što mora pokušati da subjektu vrati njegovu neizvesnost da bi uopšte mogla da mu omogući pristup subjektnosti.
18.
Navedeno delo, p. 38.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1973, p. 37.
Prevodilac ovog Seminara na srpskohrvatski jezik, ovog puta bez ikakvog razloga, зa pogrešno
prevodi takođe sa to – "...to misli prije nego..." – iako u ovom slučaju dvojbe nije moglo biti.
19.
20.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 42.
21.
Navedeno delo, str. 42.
104
KARTEZIJANSKI MIT O IZVESNOSTI U
PSIHOANALIZI
Dosledni kartezijanac priznavao je jedino model subjekta koji je mogla
da artikuliše sumnja. Pri tome, nije mu, na neki način, bilo nepoznato ni ono iskustvo subjekta koje će psihoanaliza formulisati, zahvaljujući upravo Dekartovom
mislim, koje je, opet, mogućno shvatiti kao paradigmatski oblik Lakanovog punog
govora (makar u trenutku kad je izgovoreno kao prosvetljenje, kad je bilo
prosvetljenje) i koje kartezijanskog mislioca podrţava u uverenju da postoji samo
ono što se nalazi u njegovoj svesti, tj. ono što ona moţe da postavi. Fenomenologija
će takav zaključak izreći, manje-više, nedvojbeno, tj. omogućiće Drugom da i
nadalje proizvodi istinu, te da zakriva zev u kojemu subjekt nastaje, i to, po terminologiji ovog kartezijanskog Drugog, subjekt kao takav. Tog subjekta se, doduše,
neće odreći ni teorijska psihoanaliza. On je pretpostavka svakog govora o subjektnosti, na primer, govora o subjektu koji je bio u tvorevinama nesvesnog i nikada o
subjektu koji u njima jeste. Sem toga, kartezijansko-fenomenološko kao takav kod
Lakana znači da označitelj obrazuje subjekt, tj. da se subjekt obrazuje uvek po istoj
shemi, po određenim pravilima, kao strukturni efekat lanca označitelja, što se vezuje i razvezuje. Ipak, valja reći da je i Lakanu bio potreban neki takav obrazac,
potreban je on svakom učenju. Sama ideja subjekta je već takav obrazac. Pozicija
subjekta zbog toga, uglavnom, ostaje ista u različitim učenjima, i u strukturalizmu
koji ga se (subjekta) odriče. Po psihoanalizi, i teorijskoj (ili strukturalističkoj1), subjekt se nalazi u arhimedovskoj tački oslonca njenog učenja, njene mogućnosti (to ne
treba ni pominjati), on je ta tačka, bez obzira na to što je sada određuje nesvesno,
rupa i što to nesvesno ima nagonsku funkciju.2
S otkrićem nesvesnog u osnovi strukture subjekta, s artikulacijom nesvesnog
subjekta, ma koliko on bio neodređen i nepredvidljiv (ne moţe biti drugačija ni
artikulacija), nije iščezla i svaka mogućnost izvesnosti, znanja o subjektu (naročito,
ima li se u vidu nesvesno znanje). U pukotini nesvesnog pokazuju se i znaci neke
1.
Termin teorijska psihoanaliza, čini mi se, tačno pristaje onome što Lakan radi. Zato ga i
upotrebljavam, tako reći, zanemarujući potrebu za posebnim razjašnjenjima. Pri tome, ja, naravno,
ne poričem strukturalističku dimenziju, strukturalističku osnovu teorijske psihoanalize.
2.
Nesvesno po Frojdu primarno čine predstave nagona. Lakan je nesvesno, međutim,
dezontologizovao, ispraznio, izgnao iz njega nagonsku energiju i izveo ga na površinu bića, već time
što ga je smestio na margine označitelja. Nametnuo mu je i lingvističke zakone. Ipak, mimo i
nasuprot tih zakona, on, u seminaru Četiri temeljna pojma psihoanalize, zadrţava i nagonsku
dimenziju nesvesnog: "Nisam u svojim prethodnim izlaganjima prestao naglašavati u neku ruku
nagonsku funkciju nesvjesnoga, neophodnost iščezavanja koja izgleda da mu je u neku ruku
inherentna" (Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 49). Čini se da je Lakan
zbog ove neophodnosti iščezavanja nesvesnog, koju drugačije, kao neophodnost, nije mogao da
formuliše, pristao i na njegovu nagonsku funkciju.
105
zakonitosti, neke logike; po njima se pribira, organizuje to što se u samoj pukotini
manifestuje.3 Pokazuje se i mogućnost nauke o subjektu, razume se, konjekturalne
nauke o subjektu. Subjekatska izvesnost koju psihoanaliza otkriva je izvesnost
ishoda verovatnoće, kombinatorne igre. Takva mora biti i nauka o subjektu. No to
je i jedina izvesnost subjekta, koja ni u psihoanalizi ne moţe biti drugo do mit, mit o
psihičkoj funkciji integracije sumnje u postojanje, u iskazivanje subjekta, ne dakle i
u iskaz o tom postojanju i, konačno, mit te funkcije. Lakan veli da Dekart svoje ja
mislim poima u iskazivanju sumnjam, u onome, dakle, što je u tom iskazivanju
pokrenuto, najavljeno i, čak, artikulisano. Iskaz sumnjam istura ispred sebe
različita ograničenja, tegli i neka zališna znanja, uprkos tome što bi trebalo da
subjektu potvrdi njegovu odluku da svaku spoznaju vezuje za vlastitu izvesnost.
Stoga se, ja mislim ne moţe ni pojmiti, u iskazu sumnjam, razume se, kao autonomno nastajanje u bivstvu, kao izraz nedokučive odluke bića, kao subjektovo
preuzimanje u bivstvu vlastite subjektnosti, preuzimanje svoga ja mislim u označiteljskom čvoru. Zato Frojd odista u odnosu na Dekarta i "ide korak dalje (...)
kad nas poziva da u tekst snova integriramo ono što ću nazvati kolofon sumnje".4
Frojdov korak dalje znači da sumnja postaje deo teksta, da je integrisana u tekst
kao ono što mu prirodno pripada, što ga čini tekstom i što ga, i samog sebe, otvara.
Sumnja (razume se, sumnja je ovde metafora), označitelj sumnje, zajedno s lancem
označitelja teksta okruţuje, obrazuje smisao. Praktično, izvesnost (i izvesnost subjekta) zavisi od rasporeda označitelja priče, asocijacija, postupaka tumačenja, itd.,
rečju, izvesnost zavisi od razlike, od neizvesnosti.
Frojdov korak dalje sadrţi i upozorenje subjektu da se on u polju
snova, dakle tamo gde biće donosi svoje nedokučive odluke, nalazi na svome, u
svojoj subjektnosti, na mestu mreţe označitelja. Ali, nalazi se kao manjak
identiteta. Subjekt nesvesnog, odluka bića raskrivaju subjekt kao ono čemu manjka
identitet. U polju snova subjekt se nalazi u onome što izvorno jeste i što on, mada je
neskriveno, treba da raskrije. Subjekt je na svome u mreţi označitelja, tj. kao mesto
te mreţe, čak kao sama ta mreţa. Izgleda, odatle, da teorijska psihoanaliza, ipak,
nalazi nekakvu autonomnost, ili barem nepatvorenost subjekta? Na mestu mreţe
3.
Lakan veli da je sve što se pojavljuje u pukotini nesvesnog, "zbog neke vrste prvenaštva
(préemption)" (Les quatre concepts fondamentaux de la psychanlyse, Seuil, Paris, 1973, p. 44),
prvookupljanja, isturenosti, naglašenosti, namenjeno da se, po Frojdovoj metafori, skloni, da nestane.
Sa njim ne nestaje i logika. Osim toga, iza svega što nestaje u pukotini nesvesnog i što se odnosi na
subjekt stoji odluka bića, koja je, misli Lakan, nedokučiva, neistraţiva. (Ima tumača koji su skloni da
ovu Lakanovu nedokučivu odluku bića izjednače s pojmom subjektivacije, ili barem da je uz pomoć
ovog pojma shvate.)
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 50. Lakan ovde misli i na materijalnu integraciju
označitelja kolofon u tekst (kolofon je znak u sistemu znakova koji čine tekst), dakle, na materijalnu
integraciju sumnje u izvesnost, u ono što bi trebalo da ima i što ima izgled izvesnosti. Kolofon postaje
deo teksta, smisla na koji nekako pokazuje. Iz integracije mora, stoga, da nastane novi, drugačiji red
stvari, poredak u kojemu se subjekt raskriva u svojoj subjektnosti.
4.
106
označitelja Lakan vidi i ja (je) iz Frojdove formule Wo es war, soll Ich werden5 i to
"kao potpuno, celovito mesto mreţe označitelja, to jest subjekta, tamo gde bejaše
oduvek san".6
Tamo gde oduvek bejaše san, oduvek već bejaše i mesto na kojemu su
za čoveka ostavljane poruke, koje je on različito nazivao, koje je, ponekad, i primao,
a "nije isključeno da su one tu još uvijek – tim više što nam je to svejedno".7 Za
psihoanalizu su, sigurno, one još tu; one su tu i za subjekt. Jer, on mora da se nađe
na mestu na kojem (se) bejaše. I on to čini po redu, koji nekako i negde odaje odakle
dolazi. Zato psihoanaliza i nastoji da otkrije za šta zapinju pomenute poruke, o šta
se okačinju, u šta se hvataju. Na mestu, na kojem su ostavljane, ima razloga za pretpostavku (ili za nadu), pokazuje se i vidi realno (jedino tu; doduše, to što se tu vidi
ima obrise mističkog objekta – no realno se drugačije i ne moţe pokazati, ako se
odista ikako i pokazuje), vidi se ono što nije efekat označitelja. Lakan je izričit:"Tamo gde (ono) (se) bejaše, Ich – subjekt, ne psihologija, subjekt mora nastati."8 Subjekt mora nastati u realnom, tamo gde se bejaše, ne, dakle, i tamo gde jeste. U
realnom subjekt (se) bejaše. (Razume se, ovo se bejaše ne zna, niti se u realnom
moglo znati.)
Subjekt koji mora nastati u realnom (kao na mestu bivstva) moţe biti
samo subjekt nesvesnog, nesvesni subjekt, tj. nesvesno kao subjekt.9 Moţe biti
metafora subjekta. Jer, na mestu nastanka subjekta ispoljava se samo
metaforičnost. I kartezijanski subjekt je metafora, šta drugo, ako označitelj
determiniše i njega i njegov iskaz: mislim, dakle jesam. Determiniše, paradoksalno,
neprozirnost označiteljskog sistema, koje ovaj subjekt nije svestan. Kartezijanski
subjekt zato i postaje subjekt psihoanalize (i psihoanalitički subjekt) onda kad
5.
Lakan se oslanja na rezonanciju ove formule (navedeno delo), koja bi, navodno, trebalo da
bude potpuno jednaka rezonanciji predsokratovskih formula.
6.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1973, p. 45.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 51. Stari su, veli Lakan, na mestu gde bejaše san
oduvek prepoznavali poruke bogova. (Lakan je ovde, na izgled, isuviše jasan – upozorava, naime, na
tumačenje i razumevanje snova kao boţanskih poruka, karakteristično za takozvane primitivne
narode, ali i, pre svega, na ono tumačenje koje san shvata kao cifru, kao sveti tekst, nečitljiv, nerazumljiv.) Pokoji među starima, prepoznavali su i mesto i poruke na njemu, videli su, zašto da ne,
mistički, ono za šta imamo oči da (ne) vidimo i što (ne) vidimo, što (ne) ţelimo, (ne) moţemo da vidimo
iz zaklona kartezijanske svesti, videli su – šta je to što se pokazuje kao biće, videli su bivstvo iz kojeg
subjekt nastaje, bivstvo u kojem subjekt (se) bejaše.
7.
8.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 45.
Lakan različito zove ovaj subjekt. U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize
izričito ga pominje kao nesvesni subjekt, čime ne kaţe jedino, ni prvenstveno da je nesvesno subjekt
(Les moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1978, p. 218).
Kaţe i da se u nesvesnom, u artikulaciji nesvesnog subjekt mora misliti, da se u nesvesnom subjekt
artikuliše. U svim slučajevima, izgleda, Lakan u čoveku pretpostavlja neko središte kojega čovek nije
svestan. Zbog toga i kaţe više no što zna.
9.
107
sumnju prepozna kao izvesnost (subjektnosti).
U realnom nastaje, prosto, subjekt kojemu ne pripada nikakav atribut,
u stvari, u realnom bejaše subjekt koji nije ni subjekt ni ne-subjekt. Lakan,
međutim, ovde misli na ono što ovaj istočnjački obrt i ne pretpostavlja, što je već tu,
artikulisano kao subjekt, koji, sledstveno najpotpunije formulisanom delu
Lakanovog učenja, teoriji označitelja, zapravo, i ne postoji, pre no što utone u poredak označitelja, drugim rečima, pre no što ga taj poredak ne okameni (kao
označitelj) u datoj situaciji. No Lakan se baš i ne drţi sasvim te teorije kad kaţe da
pod izrazom subjekt "ne naznačavamo ţivi supstrat potreban subjektivnom fenomenu, niti ikoju vrstu supstance, niti ikakvo biće spoznaje koje bi se negde otjelovilo, već kartezijanski subjekt koji se pojavljuje u trenutku kad se sumnja prepoznaje kao izvesnost".10 Ipak, tim izrazom je nešto naznačeno, istina, izrazom kao
označiteljem, i nešto na šta pokazuje izraz (označitelj) kartezijanski subjekt. Naznačen je subjekt nesvesnog, koji je, u suštini, subjekt što ga postavlja govor
(nesvesno je učinak govora). Prva karika u lancu time nije nađena. Nije nađena ni
karika od koje je mogućno početi brojati. Subjekt mora postojati da bi govor (koji ga
konstituiše) imao gde i na šta proizvoditi učinke. Doduše, Lakan i ovde veli, da "se
subjekt konstituira od učinaka označitelja".11 A označitelj moţe biti bilo šta, iako to
ne znači da moţe postojati pre i izvan govora. Samo nesvesno, opet, čine učinci govora, dakle, oni učinci koji konstituišu subjekt, koji bi, stoga, morao biti nesvesno i
koji to ne moţe biti ako je on kartezijanski subjekt i ako je nesvesno proizvod
učinaka govora, tj. s obzirom na to da je nesvesno bez supstancijalnosti. Kartezijanski subjekt bi najpre morao da progovori da bi ga nesvesno proizvelo, da bi bio nesvesno – i da bi nesvesno nastalo. Istina, Lakan veli da je nesvesno zbir12 učinaka
govora na ravni na kojoj subjekt konstituišu učinci označitelja. Pre toga je, dakle,
moglo biti nešto drugo. Ili nije ni postojalo. Mogao je biti nešto drugo i subjekt,
mogao je biti, na primer, ono što se krije iza izraza kartezijanski subjekt i o čemu ne
moţemo znati ništa ako se, zbilja, nalazaše u realnom, tj. ako subjekt nastaje na
mestu na kojem (se) bejaše i na kojem cela ova hronologija – u koju sam Lakana
uvukao, u kojoj se on zatekao – ne moţe biti drugo do hronologija nemoći
hermeneutike.13
10.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 136. Kartezijanski subjekt za Lakana je samo
koncept; po sebi je on i ţivi supstrat i koncept.
11.
Navedeno delo.
12.
Lakan, nesumnjivo, termin zbir upotrebljava u metaforičkom smislu. Ipak, treba reći da
je ovaj zbir, verovatno, neodrediv. On nema čiste elemente zbira ni u istorijskom, muzičkom vremenu
govora. U učincima govora, naime, već je sabrano što ima da se sabere.
13.
Za Lakana je kartezijanski subjekt i istorijska odrednica subjekta i sinonim za subjekt
koji Dekart artikuliše i, pre svega, subjekt s kojim se psihoanaliza suočava i koji poziva da se vrati
sebi, u nesvesno. Naravno, vaţno je da znamo, kako Lakan veli (navedeno delo, str. 53), koga
pozivamo. Ali, vaţno je i da psihoanaliza zna zašto poziva upravo taj subjekt, kako je do njega došla,
108
Subjekt psihoanalize je neposredni naslednik kartezijanskog subjekta,
u meri u kojoj se ovaj razlikuje od subjekta svesti, od samosvesnog subjekta
klasične filosofije. Moglo bi se reći da se oba, kartezijanski i psihoanalitički subjekt,
izgrađuju po istom modelu. Kartezijanski subjekt je čak prethodnik psihoanalitičke
akcije, što je razumljivo ako je tačno da je on, kao što tvrdi Lakan, "pretpostavka
nesvesnog"14. Razumljivo je i da subjekt psihoanalize, u isti mah, poziva i model
koji je pozvan u kartezijanskom subjektu, iako, formalno, psihoanaliza, po Lakanu
makar, poziva (moţda tačnije, proziva) upravo kartezijanski subjekt ("subjekt
kartezijanskog porijekla"15) da se vrati nesvesnom. Doduše, ona u kartezijanskom
subjektu poziva subjekt za koga se pretpostavlja da zna, koga Dekartov subjekt
predujmljuje. U psihoanalizi je subjekt (kartezijanski subjekt) pozvan da se priseti
– neophodnosti strukture, svoga ishodišta, te svoje antinomije, dakle, protivurečja
odluke bića i mišljenja, koje će (protivurečje) posluţiti za još jedan oblik teorizacije
cepanja subjekta. Očito, a Lakan to i napominje, prisećanje u psihoanalizi valja razlikovati od platonovskog sećanja na eidos. Psihoanalitičko prisećanje, dramatizovano u slobodnim asocijacijama, dolazi iz same neophodnosti strukture, ali i "iz
nečega poniznog, rođenog na nivou najniţih susreta i sve govorne graje koja nam
prethodi, iz strukture označitelja", iz jezikв na kojima se zamuckuje i koji nisu
izbegli prisilama čiji se odjeci danas raspoznaju u matematici.16
Prisećanje, ipak, nije lišeno natruha onostranosti, barem po tome što
je u njemu naznačeno ponavljanje i u ponavljanju izvlačenje subjekta, "koji uvijek
vuče svoju stvar na nekom putu s kojeg nema odstupanja".17 Nema odstupanja,
iskakanja s kruţnice (automatskog) ponavljanja koje ni bi završilo na toj kruţnici.
Subjekt ne moţe, ne zna ni kako da se izvuče, pre svega, iz automatona mreţe
označitelja, u kojoj je on sveden na označitelj, što znači da ako negde ima, stiče
značenje, na drugom će mestu izbledeti, iščeznuti, prosto zato što je subjekt označitelj subjekta. (A označitelj subjekta se menja iz lanca u lanac, zavisno od mesta u
lancu.) Sinhronijska mreţa označitelja, s obzirom na to da je subjekt označitelj subjekta, implikuje povratke, ponavljanje, u kojemu će Lakan prepoznati Aristotelov
automaton.
U označiteljskom automatonu ocrtava se šiz subjekta i obeleţava mesto odakle,
ko ju je, eventualno, na to naveo. Rečju, ona dug prema Dekartu ne sme da izgubi iz vida.
14.
Position de l'inconscient, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 839.
15.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 54.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 47. Prisećanje dolazi, dakle, iz
nesvesnog, tj. iz pamćenja onoga što čini nesvesno, te iz nuţnosti (poretka) koju matematika pokazuje, čime, zapravo, nadilazi opseg znanja koje ima sećanje na eidos; u prisećanju eidos mora biti
obuhvaćen.
16.
17.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 57.
109
povodom čega i na čemu, na neki način, počinje prisećanje, koje onda mora biti
prisećanje šiza i prisećanje na šiz, na šiz šiza zapravo; razumljivo, ako je
ponavljanje sadrţano u šizu, iako se ovaj nalazi "između povratka realnome, ponovnog predočavanja svijeta koji opet staje na svoje noge, uzdignutih ruku (...) i svijesti
koja se opet tka, koja zna da sve to doţivljava kao košmar, ali koja se ipak vraća
sebi".18 Šiz, dakle, nije jedinstven, neponovljiv, predvidljiv, sem kao mogućnost koja
će se ostvariti, kao mogućnost pojavljivanja nekog povlašćenog objekta, što izbija iz
kakvog prvotnog razdvajanja, iz samoranjavanja na koje je subjekt podstakao
pristup realnom. Subjekt upravo zato i pokazuje interesovanje za vlastiti šiz,
zapravo, on se zanima za ono što taj šiz određuje, najčešće je to objekt a. Šiz
subjekta predstavnik je šiza koji "treba smjestiti među ono što izvješćuje subjekt u
mašineriji sna".19 Prisećanju odatle dolazi neophodnost strukture – i nalog da se
razlikuje od platonovskog sećanja. Psihoanaliza, stoga, tu moţe potraţiti pravo da
se, mimo kartezijanskih pretpostavki i njima nasuprot, bavi kartezijanskim subjektom, odnosno da se u kartezijanskoj logici bavi subjektom na prevratnički način,
"ispraćajući ga njegovoj označiteljskoj zavisnosti".20 Jasno je, nakon ovog utvrđivanja logičkog sleda subjektivacije subjekta, da, po shvatanju teorijske
psihoanalize, subjekt moţe biti zahvaćen samo kao serija nepostojanih stanja, napetosti označiteljskih veza, nepostojeće referentnosti, odnosno da nestaje tamo gde se
pokazuje, gde ga otkrivamo, čak i u analitičkom odnosu, gde bi trebalo da bude nedvojbeno raskriven, jasno je da subjekt pada (što znači da, ipak, postoji) u vlastiti
objekt. Uostalom, tu se, po Lakanu, i pokazuje Dekartova greška. On, naime, nije
načinio "od ja mislim običnu točku nestajanja".21 A morao je, već stoga što iskazi18.
Navedeno delo, str. 78.
19.
Navedeno delo.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 73. Psihoanaliza kartezijanski
subjekt vraća, šalje njegovom ishodištu, stavlja ga pred ogledalo u kojem bi se morao prepoznati.
Nakon tog prepoznavanja kartezijanski subjekt, moglo bi se reći, postaje subjekt psihoanalize,
subjekt nesvesnog.
20.
Četiri temeljna pojam psihoanalize, str. 240. Umesto toga, Dekart je zaključio da zna
nešto o izvesnosti, koju je izveo iz toga ja mislim. Ali, učinio je on i druge stvari, veli Lakan. Postavio
je polje znanja na nivo najšireg subjekta, Boga, "subjekta za koji se pretpostavlja da zna". Povlasticu
da bude subjekt za koga se pretpostavlja da zna, kod Lakana, ima najpre analitičar, i sada, evo, Bog.
Razume se, ovo nehotično poistovećivanje Boga i analitičara, iako se moţe osloniti na svakidašnju
mitologiju i objasniti implikacijama u nesvesnim tvorevinama, mora da izazove primisli koje ne idu u
prilog ovakvom mišljenju. No, nakon te negativne reakcije, postaje jasno da Lakan ima u vidu model
ipostaze znanja. Analitičaru moć daje mesto Drugog; na njemu se u analizi on nalazi. A bez Drugog
se, zapravo, i ne moţe govoriti o subjektu. Prema tome, tamo gde Dekart smešta Boga Lakan smešta
Drugog, i to s više razloga, pomenuću samo jedan, na oko formalan: Drugi je trezor označitelja, Bog je
trezor beskrajnog savršenstva – razlika i nije tako velika. Zato su subjektova očekivanja od Boga i
Drugog, tako reći, istovetna. Bog kod Dekarta, u neku ruku, subjektu jemči subjektnost, naravno,
pošto je ovaj prihvatio da mu Bog garantuje i njegova istraţivanja sebe. I kod Lakana, od alteriteta
Drugog zavise i identitet i istina subjekta. Drugi, doduše, ne moţe subjektu ništa da jemči, zato što je
(Drugi) čas Bog, čas analitičar, koga folklorno obogovljenje pacijenata nigde ne promiče, nigde dalje
21.
110
vanje dopušta da to ja mislim, iskaz dakle, odvede (i subjekt i shvatanje subjekta) u
nepredvidljivom pravcu. Lutanje moţe da zaustavi samo pitanje: koji to ja, koje to ja
(misli)? Teorijska psihoanaliza takvu grešku ne bi smela da počini; ona uvek nailazi
na subjekt koji iščezava i uvek predočava Drugog koga je mogućno prevariti (i na
taj način, laţući, reći istinu). To bi trebalo da joj da pravo da misli i subjekt tamo
gde on iščezava i način na koji on iščezava, recimo, u filosofiji: kartezijanski se
subjekt za Drugog prevashodno zanima ukoliko ovaj obezbeđuje verodostojnost njegovim (subjektovim) istinama; kartezijanski Drugi, opet, sposoban je da bude varalica – to, među ostalim, otkriva iščezavanje subjekta u filosofiji kao u objektu kojim
subjekt misli, upravo onako kao što Frojdov unuk misli kalemom u igri fort-da.
Teorijska psihoanaliza, naravno, ne zadrţava filosofsku shemu subjekt
- objekt odnosa, mada će u njoj i po njoj artikulisati neka zbivanja u subjektu. Za
Lakana je objekt (kalem Frojdovog unuka) zapravo deo subjekta koji se otkačio i
koji i nadalje ostaje deo subjekta (kao manjak, kao objekt manjka). No on, ipak, taj
deo subjekta misli kao objekt, štaviše, pre kao objekt klasične filosofije no kao
psihoanalitički objekt:"Ovde treba reći, po ugledu na Aristotela, da čovek misli svojim objektom".22 Naravno, čovek misli objektom iz lakanovske algebre, objektom
malo a, koji omogućuje detetu (subjektu) da preskoči granice područja stvarnosti i,
na neki način, područja subjekatskih ograničenja. Istim tim preskokom, naime,
područje stvarnosti se pretvara u majdan (subjekta), a subjekt počinje sa svojim
(subjekatskim) bajanjem, na tom majdanu razume se. Objekt malo a, opet, nastaje i
stiče ovu moć, samo ako je, odista, označitelj prva oznaka subjekta, tj. ako je kalem,
iz Frojdovog i Lakanu toliko dragog primera, objekt manjka koji konstituiše
subjekt, ako je označitelj (kalem) prva oznaka subjektivacije subjekta (Frojdovog
unuka), i to označitelj (kalem) koji je već objekt malo a, koji je, dakle, već
konstitutivni manjak. Lakanu, naravno, nije promakla antinomija da, u ovim
obrtima, subjekt moramo naznačiti u objektu na koji se ta antinomija odnosi. Ali,
ona je svojstvena objektu malo a, njegovoj uzajamnosti sa subjektom, čak s nastajanjem subjekta, svojstvena je uznačenju koncepta objekta a u stvarnosti.
Objekt a se, izgleda, otkačinje, odvaljuje od serije iskustava, subjekta
23
razum se. No pošto pada u polje Drugog on postaje objekt ţelje subjekta od kojega
od folklorne predstave, iako sred te predstave analitičar za svoga pacijenta pri sebi, na sebi ima
Drugog.
22.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 60.
23. Po shemi R (Du traitment possible de la psychose, Ecrits, p. 553), koju sam, onoliko
koliko je to ovde bilo nuţno, obrazlagao u prethodnom poglavlju ove knjige, a se nalazi između i
(jedne od krajnjih tačaka imaginarnog) i M (prvotnog objekta, Majke). Oblik objektu, na izvestan
način, daje imaginarni drugi (a'), koji je po shemi R upisan na liniju subjekt (S) idealno Ja (I).
Pozicija malog a u ovoj shemi otkriva da je ono otkačeni deo subjekta, ali ujedno otkriva i vlastiti
negativitet. Lakan se i po tome razlikuje od drugih analitičara, koji u objektu, po pravilu, nalaze i
ističu pozitivan vid. Kod Lakana on mora imati dimenziju negativiteta već zbog svoje metonimijskometaforičke strukture.
111
se otkida. Rezultat ovih obrata jeste pretvaranje subjekta koji ţeli u subjekt koji
govori i imenuje ţelju – za majkom,24 zapravo, ţelju za Drugim (majka je prvotni
Drugi), koji je "mesto na kojem se obrazuje ja koje govori s onim koji sluša".25 Sam
objekt postaje objekt manjka, odnosno manjak objekta. Iz strukturalne perspektive
u dečje viđenje stvarnosti majka unosi manjak objekta, drugim rečima, dramu ţelje
(od manjka objekta, naime, zavisi ţelja subjekta). Razume se, ovaj manjak nije
stvaran; on pripada sferi odsutnosti. Imaginarni drugi je, stoga, samo supstitut
ovog manjka. Ovde je vaţno da objekt a, kao manjak, postaje putokaz koji pouzdano
vodi subjektu; Lakan veli da (objekt) "vaţi kao simbol manjka, tj. falusa, ne kao
takvog već ukoliko on čini manjak",26 ukoliko falus nedostaje.
I psihoanalitička refleksija, dakle, ne samo filosofska reflektirajuća
refleksija sa svojom metodičkom sumnjom, "svodi subjekt, koji poima kartezijanska
meditacija, na moć ništenja".27 Rekao bih da tu moć teorijska psihoanaliza sasvim
oslobađa i da je taj njen korak bio nuţan da bi se, odista, u filosofskoj prisutnosti
subjekta u svetu, tj. u njegovoj subjekatskoj prisutnosti u svetu, koja je i jemstvo
subjektnosti subjekta, prepoznalo aktivno ništenje subjekta u krizi humanizma.
Lakan ga tako prepoznaje i izriče. Izgleda, međutim, da je ništenje subjekta
prepoznato i u filosofiji, ako je tačno da se nakon tog uvida, i na mestu ništenja,
svakako da bi spasla subjekt, okrenula ţivljenju kraja metafizike, ili istorizaciji
ništenja, i to onoj koja ima moć preobraţavanja subjekta. Ishod je, doduše, radikalna zloupotreba i subjekta i mišljenja. No tako je, iz datih pretpostavki, moralo biti.
Psihoanalizi, ništa manje no filosofiji, potrebna je izvesnost subjekta.
Lakan je zato i uveo "subjekt kartezijanske izvjesnosti kao neophodno polazište
svake naše spekulacije o onome što otkriva nesvjesno".28 No ova se izvesnost
24.
Po shemi R ţelju subjekta nadopunjuje ţelja majke i, dalje, ţelja Drugog. (Ţelji subjekta
identitet, ţeljenje, uvek dodaje ţelja Drugog.)
Frojdovska stvar, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 142. Na mestu Drugog ja zapravo
zatiče svoj diskurs. Jer, to što on kaţe već je odgovor. Štaviše, ja ne mora(m) ni da govori(m), drugi
me/ga sluša, drugi me sluša i ako ne govorim. Jasno je, dakle, da se ovo mesto subjekta proširuje
dotle dokle seţe vladavina zakonв govora, što znači, dobrano s one strane besede.
25.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 113. Objekt a je Lakanu potreban kao koncept
kojim se moţe manipulisati. Razume se, koncipiranje jednog takvog objekta mora da zadovolji
izvesne pretpostavke, što znači da njegova funkcija mora biti određena, bez obzira na nedostatak
precizne referentnosti. Lakan zato i veli da ovaj objekt treba da bude odvojiv od subjekta, te da treba
da ima nekakav odnos s manjkom, što objekt a i ima.
26.
27.
Navedeno delo, str. 89. Metodička sumnja prebira po svemu na šta se misao moţe
osloniti. Jasno je, naravno, da ona tada postaje i temelj izvesnosti ove misli, pošto se uvuče u omotač
formule: vidim se kako se vidim, koju Lakan pro-izvodi prema jednom stihu iz Valerijeve "Mlade Parke".
28.
Navedeno delo, str. 143. Kartezijanski subjekt Lakanu je odgovarao i zbog Drugog, koji
kod Dekarta "ne smije ni u kom slučaju biti varljiv" – razumljivo, Bog je. U analizi je, takođe (u čemu
treba videti efekat Dekartovog Drugog i element njegovog priznanja), opasno da Drugi bude prevaren. Na taj način Lakan radikalizuje Dekartovo mišljenje Drugog kao Boga; u analizi Drugi ponovo
112
raskriva i, eventualno, zahvata samo na ravni iskaza. U stvari, nema je ni na njoj
ako zaista formalna misao logičara unosi antinomiju u iskaz, na primer, u iskaz: ja
laţem. A unosi je već stoga što uopšte nije jasno koje, koji to ja laţe(m). Šifter iz
iskaza i ja koje u datom času formuliše iskaz ja laţem, koje dolazi na mesto šiftera,
ja iskazivanja dakle, ne podudaraju se. Prema tome, s gledišta iskazivanja, pri
odgonetanju značenja iskaza ja laţem, i ne moramo upasti u paradoks i njegov krug
zaključivanja, iako nije odmah, nikad posve i ne moţe biti, vidno šta je u iskazivanju (tog iskaza) rečeno. No s njegovog je gledišta ipak razumljivo da ja koje u
određenom momentu artikuliše iskaz laţem, "upravo laţe, da je lagalo maločas, da
će lagati nakon toga, ili čak da, govoreći laţem, ono potvrđuje da ima nameru prevariti".29 U svakom slučaju, to ja u iskazivanju šalje poruku, za koju psihoanaliza
ima jednostavnu šifru: zna da je poruka poslata i da moţe biti primljena, zna,
zatim, da jedan iskaz mora biti izrečen, da time mora biti izrečena i razlika, bez
koje nema značenja. Mogućnost značenja u jeziku, uostalom, zavisi od nejednoznačnosti reči; od nje zavisi mogućnost supstitucije, metaforičke upotrebe reči, ukratko,
mogućnost i upotreba tropa i, naravno, definicija značenja, te bilo kakvo
razumevanje i, najzad, bilo kakvo opštenje.
Odnos subjekta prema označitelju je znak koji psihoanaliza ne sme da
previdi. Sa zapaţanjem tog odnosa počinje i analitičko iskustvo, analitičko
razumevanje nesvesnog. A laţem je, zahvaljujući razlikovanju iskaza i iskazivanja
(ovo razlikovanje je mogućno shvatiti kao proces u kojem se znak pretvara u
označitelj, recimo, na taj način što se prikriva, i time potvrđuje, njegova
znakovnost), laţem je postalo označitelj koji se nalazi u rečničkom trezoru kod Drugog, "gdje ja, determinirano retroaktivno, postaje stvoreno značenje na razini
iskaza".30 Razume se, i svaka druga reč koja bi se našla na mestu reči laţem, i u
odgovarajućoj ulozi, postala bi označitelj, prema kojem subjekt ima nekakav odnos,
već zato što ga taj označitelj određuje. O svakom označitelju koji u iskazu zauzima
mesto što ga u ovom primeru zauzima označitelj laţem subjekt šalje signale (onome
ko sluša), pre svega, o razlici statusa tog označitelja u iskazu i iskazivanju; subjekt
šalje signale o značenju koje se obrazuje u njegovom iskazu, zapravo, u iskazivanju.
Signali dolaze s mesta na kojem drugi (drugi subjekt), slušalac očekuje subjekt, s
mesta s kojeg subjekt šalje svoju poruku u izokrenutom obliku i na koje slušalac
(analitičar recimo; on je neki arhislušalac) šalje svoju poruku "u istinskom znače-
(posle hristjanizacije kod Dekarta) postaje strogi starozavetni Bog. Subjekt ne zasluţuje milosrđe,
bolje, nema od koga da ga očekuje. Da bi se to videlo potreban je bio ovaj lakanovski zaokret u
kartezijanskom mišljenju subjekta; bilo je potrebno kartezijansko stanovište da se iz psihoanalize
razabere priroda Drugog.
29.
Navedeno delo, str. 149.
30.
Navedeno delo.
113
nju, tj. u obrnutom obliku".31
Shema, koja je ovde artikulisana: iskaz  iskazivanje = (analitičarevo/primaočevo)
izraţavanje subjekta  istina sbjekta, morala bi, u osnovi, da vaţi i za kartezijansku
izvesnost, za svaku izvesnost formulisanu na kartezijanskim pretpostavkama. Reč
je, naime, o izvesnosti nihilizma koji se očituje u potpunom raspršivanju subjekta.
Razlika iskaza i iskazivanja omogućuje, na primer, da se u ja mislim iskaţe i
spoticanje toga ja mislim. Praktično, cogito posigurno uspostavlja samo registar
misli. Samom "cogito daje izvjesnost upravo zauzimanje mjesta na razini iskazivanja".32 Praktično, status ovog ja mislim je ograničen, punktualan, to treba
naglasiti. Kod Dekarta ga punktuira apsolutni označitelj – Bog. Po teorijskoj
psihoanalizi ograničava ga bilo koji označitelj, zato što se umeće u različite lance označitelja i što pretpostavlja različite kontekste, jednostavno rečeno, ograničava ga
njegova označiteljska funkcija. Status iskaza ja mislim je punktualan i kad vaţi kao
univerzalni iskaz, s metodičkom sumnjom u zaleđu. Jer, značenje formule ja mislim, prepušteno označiteljskoj igri i igri punktuiranja, moţe konotirati i sa to ne
znači ništa i sa ja ne mislim, prosto, s prazninom značenja. Ja mislim, njegovo značenje, izvesnost koju postavlja, zavise od mesta na kojem se u iskazivanju nalazi, od
načina na koji je dospelo na to mesto, frojdovski rečeno, od toga koliko je i kako
investirano. Lakan zato s razlogom moţe reći da kartezijansko ja mislim, u svojoj
teţnji izvesnosti, ima nešto u sebi od pobačaja, srodno je pobačaju.33 Naravno, ja
Navedeno delo. Subjektu koji izjavljuje ja te varam, zbog različitosti značenja iskaza i
iskazivanja, zbog apriorne nemogućnosti jednoznačnosti reči, analitičar kaţe:"... u ovom ja te varam,
što ti šalješ kao poruku, ja te izraţavam, i čineći to, ti kaţeš istinu" (Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 128). Subjekt kazuje istinu kad je ne kazuje i zato što je analitičar/primalac očekuje, što je u subjektu izraţava.
31.
Navedeno delo, str. 150. Cogito je element ukupnog smisla koji se u iskazivanju
artikuliše, što ne znači da ono samo,
ili posebno, ne moţe biti artikulisano.
32.
U iskazivanju mogu biti artikulisani i cogito i cogitans, no uvek kao jedan pravac,
jedan smisao sadrţan u iskazivanju. Razlika dalje moţe da se uspostavlja u samom cogito, u odnosu
na Ja, itd. Sam iskaz, i u značenju koje ima kod Dekarta, mora biti artikulisan u iskazivanju, svagda
kao dimenzija koju, ipak, tek treba postaviti, u psihoanalizi recimo.
114
mislim moţe pobaciti samo izvesnost subjekta.
Teorijska psihoanaliza se zaustavlja, sa zebnjom razume se, pred
mogućnošću da njen plod bude nedonošče, da ne donese, tj. da se njen koncept ja, na
primer, pretvori u homunkulusa, što se zbiva sa ja iz cogito i što se zbilo s Ja
frojdovske psihoanalize. Zato, Lakan veli, mi u našem rečniku simbolizujemo
subjekt precrtanim S (S), "ukoliko je on konstituiran kao drugi (po redu), u odnosu
na označitelja".34 Ta crta bi, u isti mah, trebalo i da uspostavlja subjekt, odnosno,
ona bi morala biti znak (znak uređenja, nastajanja poretka) subjektovog samopostavljanja u svet. Jer, subjekt utiskuje tu crtu u stvarnost (koja je, zapravo, samo
prividno ravnodušna; već je izraz kulture), tom crtom on utiskuje stvarnost i barem
tako se vezuje, ob-jedinjuje (spojnicom) s označiteljom. No u ovoj pretpostavci je, na
izgled, izgubljena nezavisnost spojnice, označitelja bez koje subjekt ne moţe biti
drugi. Međutim, i na ravni ravnodušne stvarnosti, ako subjekt samo posreduje spojnicu, ako joj se prosto posuđuje, tj. ako i sebe njome označava, što on čini (i kad ne
čini), nezavisnost označitelja, te drugost subjekta ne mogu doći u pitanje. U svakom
slučaju, subjekt tako ulazi u lanac označitelja, i to na početku lanca, tačnije, na
mestu na kojem je izgled lanca predujmljen, gde započinje ulančavanje, gde se
aktualizuje struktura lanca. To mesto je, razume se, subjektovo telo, šta bi drugo
moglo biti. Subjekt se najpre, i formalno, na vlastitom telu obeleţava,
samopotvrđuje: tetoviranjem, prvim od označitelja; subjekt se upisuje u svoje telo, u
sebe. S uspostavljanjem tog (prvog) označitelja uspostavlja se i račun, brojanje:
jedno jedan (dvoje jedan, jedno po jedan), uspostavlja se subjekt kao takav na nivou
"ne jednog, no jednog jedan, na nivou računanja",35 na nivou na kojem se razlikuju
dva jedan – i na apstraktnoj ravni – i na kojem se naznačuje prvi šiz; ovaj, zapravo,
"Prema tome, usudiću se da ustvrdim da kartezijansko ja mislim, ima nešto u sebi
(participer), po svojoj teţnji izvesnosti, od jedne vrste pobačaja", veli Lakan (Le quatre concepts
fondamentaux de la psychanalyse, p. 129). Ja mislim se, naime, pervertira na način na koji se
pervertira ja laţem u ja te varam, istina, s različitih razloga. U cogito valja smestiti ţelju. Jer, ona
pokreće iskazivanje. U stvari, to što iskazivanje govori pripada ţelji. Odatle je već jasno da je ja
mislim pobačaj; izvesnost koju ono nudi je izvesnost mrtvog ploda (objekta). Odatle bi trebalo da
bude jasno da je već s Dekartom nihilizam postao "naša jedina šansa", svejedno je što smo to kasno
saznali.
33.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 15l. Istina, subjekt konstituiše i označitelj u
odnosu na kojega je on drugi, konstituiše, prema tome, svoju drugost. Proizilazi to i iz Lakanovog
objašnjenja odnosa subjekta s označiteljem. "Prvi označitelj", kaţe, "to je urez kojim je označeno, na
primjer, da je subjekt ubio jednu ţivotinju". Ali, prvi urez, spojnicu (le trait unaire; ovaj izraz ponekad se poluprevodi s unarna crta, to će reći: crta koja objedinjuje, zapravo, morala bi da ob-jedinjuje,
što se baš i ne vidi dobro u izrazu unarni), spojnicu postavlja subjekt, čak, prema Lakanovom
objašnjenju, postavlja je za sebe i kao neku vrstu otiska sebe u vlastitom računu:"Zbog toga ureza on
se neće zbuniti u svom sjećanju, nakon što bude ubio još deset ostalih." Kaţe li time Lakan da subjekt
i u tako postavljenom označitelju nalazi sebe, ipak, kao prvog (i prvog u lancu označitelja, ali i prvog
iz vlastitog računa)?
34.
35.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 129-130.
115
čini "da se subjekt kao takav razlikuje od znaka u odnosu na koji se mogao najprije
konstituirati kao subjekt".36
S uspostavljanjem subjekta uspostavlja se i (njegova) nezavisnost, ili
ona izvesnost, koju Lakan nalazi kod Dekarta, za koju se ne moţe smatrati da je
zadobijena – uspostavlja se, u stvari, mogućnost subjektivacije. Naime, momenat
izvesnosti, makar one koju psihoanaliza moţe da prihvati, mora se svaki put i za
svakog ponavljati. Prema tome, svaki put se i uspostavlja nešto izdvojeno, što je,
ipak, Lakan iz psihoanalize učitao u Dekarta.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 152. Ova razlika podrazumeva dijalektiku
odnosa subjekta i objekta, moram dodati: objekta koji se otkačinje od subjekta. Lakan napominje da
ne treba brkati funkciju S sa slikom predmeta a.
36.
116
JA SAM GLEDAN, JA SAM SLIKA
Subjekt psihoanalize suštinski je proizvod i subjekt govora; on je,
zapravo, montaža govora. Elementi i pravila te montaže su razaznatljivi, mogu se
izdvojiti i analizirati. Tako je mogućno utvrditi i pokazati da "ono ja koje iskazuje,
ja iz iskazivanja, nije isto što i ja iz iskaza".1 Ja iskazivanja se ne poklapa sa šifterom koji ga u iskazu naznačuje. No šifter, ipak, naznačuje, te pred-stavlja ja iskazivanja, njemu samom i drugom, pred-stavlja ga kao ja iskazivanja. A može ga
pred-stavljati samo zato što on, šifter, nekako jeste i ja iskazivanja, barem stoga što
jeste drugo i što tu drugost ne samo ne skriva no i ističe ispred sebe. Razlika, koju
psihoanaliza od Frojda ne zaboravlja, jeste istorijsko izlaganje bića, subjekta. Zato
je, naravno, i mogućno utvrđivanje taksionomije odnosa govora i subjekta, mogućno
je znati i pokazati, uprkos valjanosti i preciznosti taksionomije, da subjekt nije ono
što kaže da jeste, da je u tome što kaže negde pred-stavljen i samo tako, naknadno,
prisutan. Konačno, razlika uvodi naknadnost subjekta. Naknadno se on pojavljuje i
u jeziku, u kojemu bi, da kažem hajdegerovski, što Lakanu ne bi smelo biti daleko,
trebalo da se ispoljava iskonska prisutnost barem mogućnosti subjekta. Ispoljava
se, sigurno njegova istorijska konačnost. Razumljivo, sistem jezika odražava i
projektuje razliku, koja omogućuje da mesto subjekta zauzima označitelj, da označitelj pred-stavlja subjekt (jednom drugom označitelju, koji, takođe, pred-stavlja
subjekt). U stvari, označitelj pred-stavlja prazno mesto subjekta; ovaj se, naime, u
jeziku, u govoru pojavljuje kao prazno mesto, u zevu između označitelja, ali i kao
manjak označitelja. U filosofiji, onoj koja poznaje i pretpostavlja iskustvo psihoanalize, no koja drži do svoga žargona, ne samo kao znaka filosofičnosti, reklo bi
se da subjekt (pre, biće) ne može imati, niti je imao smisla kao takav, sem ako mu je
– pošto se skrio iza bivstvujućeg i u njemu, pošto se pojavila razlika, ista ona koju
govor artikuliše – jezik otkrio njegovu iskonsku prisnost sa svetom, koja
zadovoljava transcendentalni i istorijski (konačan) uslov njegovog iskustva.
Izgleda, međutim, da razlika, ni onakva kakva se pojavljuje u govoru,
nije nužno ona crta koja subjekt svuda i potpuno izdvaja, obrazuje, pokazuje kao
subjekt. Između subjekta pogleda i samog pogleda, u prvi mah bi se reklo, ne pokazuje se razlika koja u govoru konstituiše subjekt. Pogled, pre, stavlja subjekt u određenu poziciju, za koju nije odmah sigurno da li je stvarna prisutnost ili, ipak,
priviđenje, prikaza prisutnosti. Subjekt, naime, nastoji da se prilagodi pogledu, već
zbog toga, samim tim što on (pogled) jeste (Dи que ce regard), što postaje objekt,
Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 149. Mogućno je,
uostalom, utvrditi čitavu taksionomiju odnosa subjekta i govora. Ključna mesta te taksionomije, po
lingvističkom kodu de Sosira i Jakobsona, što ne znači i doslovno na Sosirov i Jakobsonov način,
Lakan je i naznačio.
1.
117
tačka bića koje iščezava.2
Lakan, ponešto neprecizno, neodređeno, ipak, razdvaja subjekt i pogled.3 Pri tom,
pogledu dodeljuje ulogu objekta sa statusom koji (objekt) ima u klasičnoj filosofiji.
Ali, i sa stanovišta psihoanalize, pogled ima povlašćeno mesto među drugim objektima s kojima subjekt (kao subjekt) ima posla. On je, jedini među objektima koji
subjektu posreduju njegovu zavisnost u registru želje, jedini je i neuhvatljiv (iako
odražava, bez odraza je); naravno, i nepoznatiji je od drugih. Subjekt, po Lakanu, u
tome vidi srećnu mogućnost da simbolizuje vlastitu punktuirajuću crtu, naime, da
prevlada to što se pojavljuje, artikuliše sad ovde sad onde, što ga obrazuje ovaj ili
onaj označitelj na različitim mestima i u različitim okolnostima, subjekt u toj
situaciji pogleda nalazi pravo da to što (on, subjekt) iščezava simbolizuje u iluziji
svesti da se vidi kako se vidi. Naravno, u svemu tome pogled je izostavljen – ili
ostavljen tamo gde se, može biti, oduvek i nalazio, u subjektivnom, tj. u realnom
(utoliko što je bez svojstava). Ali, zar time nije elidiran i sam subjekt? Izostavljen je
upravo onaj ko se vidi kako se vidi, ko se uvek tako vidi. Lakan to, izgleda, ne sluti,
iako je on subjektivno smestio u realno i time mu obezbedio ova prethodna znanja.
No vidi da je pogled naličje svesti, te da ga negde, s ove strane realnog, nekako valja
smestiti, odrediti.
Pogled je obično shvatan kao prisutnost drugog. Sigurno, to je način
na koji se objektivizuje, na koji ga mi objektivizujemo. Ali, ni u filosofiji ni u
svakidašnjici ovaj drugi prisutan u pogledu nije uvek poistovećivan sa stvarnim
drugim – nije bilo ni razloga, jer, gleda nešto, gleda sam pogled. Taj je rascep u
prisutnosti, verovatno, i bio razlog mitologizacije pogleda, i folklorne i filosofske. No
ako se tu odista može govoriti o prisutnosti, izgleda da bi, sa stanovišta teorijske
psihoanalize,4 na mestu drugog valjalo zamisliti prisutnost egzistencije (drugog)
koja gleda, što dopušta da se prisutnost pogleda misli u njenoj prisutnosti. Po
Lakanu pogled se na polju Drugog – o njemu, o tom pogledu, ovde je reč (o njemu je
reč i u mitologiji i u filosofiji, naime, i u misli koju strukturira mitos i u misli koju
strukturira logos) – na polju Drugog pogled se ne upliće u stvar subjekta koji nešto
ništi, upliće se u stvar subjekta koji se drži funkcije želje, koji se podupire tom
2.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, p. 79.
3.
Lakanova nedorečenost ovde je, po svemu sudeći, posledica njegovog nastojanja da nađe
formulaciju odnosa subjekta i pogleda koja će jasno pokazati razliku njegovog i Sartrovog shvatanja,
rekao bih, jasnije nego što je to mogućno. Očito je, naime, da je Lakan Sartru (i po kome još) ostao
dužan mnogo više no što je uopšte bio spreman da prizna. On se na Sartrovo mišljenje pogleda oslanja i kad ga osporava. Otuda, konačno, i pomenuta nedorečenost.
4.
Tako ona pokazuje da joj je metafizika isto toliko prisna koliko i filosofiji, tj. prisno joj je
prevladavanje metafizike. Kako bi i moglo biti drugačije, ako je nihilizam, odista, jedina šansa ovog
mišljenja. No, nije li ta šansa, istodobno, i šansa metafizike? U teorijskoj psihoanalizi se to sluti,
rekao bih čak, da se mora i videti.
118
funkcijom.5
Lakan, izgleda, situaciju pogleda i subjekta želje shvata kao neku
vrstu anamorfičkog odnosa. Razume se, uloga objekta koji se odslikava na kosu
površ (subjekta želje) pripada pogledu, koji zbog toga nestaje, zapravo, postaje
neprepoznatljiv, zagonetan (sem iz određenog položaja) i, u mitološkoj projekciji,
razoran. Rekao bih, ipak, da kroz pravu anamorfozu prolazi subjekt želje, on se
skriva i dovija u različitim predstavama, jer on je uhvaćen, zatečen u nepočinstvu
(željenja), zatečen je u vlastitoj nedostatnosti. I sada treba reći zatiče ga pogled kao
falusni fantom, tj. kao manjak na koji pokazuje označitelj falus.6 Zatečen je,
izazvan, oživljen manjak, šiz subjekta.
Pogled zatiče subjekt u njegovoj nedostatnosti, ali i poziva ga upravo
kao subjekt, poziva ga sebi i njemu samom. Pogled poziva subjekt da dođe na svoje
mesto u strukturi, on implikuje prisustvo subjekta u sebi samom, u njegovom
pogledu, u gledanju. U stvari, i pogled i subjekt strukturalno su determinisani.7
Lakan (Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 93) tako odgovara na Sartrovo
razumevanje pogleda koji čoveka goni na sram, koji ga iznenađuje. Nadindividualna pozicija ovog
pogleda je jasna. Ne može je poreći ni Lakan. Zato on pogled i smešta u polje Drugog (gde bi trebalo
da se izglade sve neravnine mišljenja; no to polje lako može da postane otpad). Ne pominje, međutim,
i moralnu dimenziju ovog pogleda, iako je ona implikovana, recimo, u činjenici da pogled, zapravo,
iznenađuje čoveka, po Lakanovom mišljenu Sartra, u ulozi voajera, dok viri kroz ključaonicu (sveta).
Iz te je perspektive zanimljivo Lakanovo prepoznavanje u pogledu prisutnosti egzistencije (drugog),
onog nečega prvotnog, koje, odista, jeste nerazgovetno. Moram, naime, sledstveno onome što je u
ovom mišljenju pretpostavljeno, pitati: da li je prvotnoj egzistenciji, time egzistenciji uopšte,
imanentan moralni obzor?
5.
6.
Lakan i doslovno (doslovno simbolički) povezuje anamorfozu i erekciju. I jedna i druga
otkrivaju ono što je skriveno, što je upravo tako, kao skriveno, enkodirano. "Zamislite šaru utetoviranu na organu ad hoc u stanju mirovanja, a koja dobija u drugom položaju oblik, ako tako mogu
reći, razvijeni" (navedeno delo, str. 96). U "razvijenom obliku" se i pojavljuje falusni fantom, koji je,
zapravo, uvek pretpostavljen. U suštini, pretpostavljena je sumnja u realnost realnosti.
7.
Vidi se to posebno dobro iz Lakanovog tumačenja Poovog "Ukradenog pisma" (Le
séminaire sur "La Lettre volée", Ecrits, Seuil, Paris, 1966), koje primarno raskriva funkciju
označitelja, označiteljsku determinaciju subjekta, odnosno obrazlaže i ukrepljuje Frojdovu tezu o
automatizmu ponavljanja; to Lakanovo tumačenje ja ću ovde pokušati da čitam kao tumačenje zakonitost strukturacije odnosa pogleda i subjekta. Uostalom, ova se strukturacija uglavnom poklapa s
označiteljskim determinizmom subjekta.
U strukturalnoj shemi koju Lakan uspostavlja, ja sam ovde pokušao da je predstavim i grafički,
119
Pogled, u neku ruku, obrazuje subjekt ili čini da se on prizove ili ne
prizove sebi, već i zato što ga on (pogled) stavlja pred njega samog; pogled čini da se
subjekt pojavi pred sobom, (zašto da ne, poput samosvesnog subjekta, čak, kao
nekakav samosvesni subjekt, naravno, pre samosvesti i kao njegov iracionalni
obrazac). U stvari, subjekt je u pogledu uvek uhvaćen, u vlastitom pogledu, u dijalektici i značenju pogleda – uhvaćen je za sebe. (Trebalo bi, onda, da se u pogledu i
zna, čak i ako samo pogled za njega zna.) Ipak, razliku između empirije, realnosti
koja je glupa, rekao bi Lakan, i njene konceptualne pozadine, on ne primećuje, sem
izdvajaju se tri kruga strukturacije ili tri reda struktura, tri različita (i različito označiteljski)
(pre)determinisana gledanja subjekata (ovde tri skupa subjekata), koja (gledanja) odražavaju njihove
položaje u odnosu na označitelj, S (Lakanova sigla S za označitelj, naravno, implikuje siglu S za subjekt; to je ovde trebalo naglasiti), izdvajaju se tri klase intersubjekatskih odnosa i na kraju tri niza
odnosa pogleda i subjekata. Pri tom se u sva tri reda struktura svi protagonisti označiteljske
determinacije nalaze na svojim mestima, prema zakonitosti strukturalne sheme, naravno, koja je
uvek ista. Smisao joj nadodaju predznaci, tj. ono što se ispoljava u nizu struktura, što se aktualizuje
kao dominantna crta odnosa. Mene zanima odnos pogleda i subjekta. U Poovoj priči taj odnos posreduje označitelj pismo.
Prvi skup subjekata ne vidi (označitelj, pismo, pogled koji, uprkos tome, taj skup
stavlja u određenu subjekatsku poziciju), prvi skup, dakle, ne vidi ono što bi trebalo da vidi i što može
da odredi (što određuje) sudbinu svakog pojedinačno u skupu. Na tom mestu se nalaze: najpre kralj,
koji je, u neku ruku, kao trezor označitelja, čuvar zakona, i posednik tog označitelja; štaviše, kralj,
kao Drugi (kao zakon), označitelju daje i smisao (tako je i u priči; pismo koje ne vidi sadrži neke pojedinosti koje bi mogle da kompromituju kraljicu i, naravno, njega); na mestu odakle se (označitelj)
ne vidi nalazi se potom policijski prefekt (on ne vidi, prosto, zato što istražuje tek jedan mogući, za
njega i jedini, poredak realnosti, koji ga uobličuje, zaslepljuje, koji određuje šta može da pronađe;
prefekt, dakle, ne prepoznaje u pismu označiteljsku funkciju i time ugrožava svoj položaj); najzad, na
mesto sa kojega se ne vidi označitelj dolazi i ministar (što ugrožava njegovu političku moć). On,
zapravo, navlači masku onoga ko ne vidi i stvarno ne vidi da mu je Dipen poturio falsifikovano
pismo; ministar zna samo jednu, svoju igru, drugu ne razume – ni kao igru. Uostalom, maska uvek
nešto zaklanja.
Drugi skup subjekata ne zna, nije svestan da vidi, tj. neće, ne može da vidi. Kraljicu
postojanje pisma kompromituje, to će reći određuje njene moguće reakcije. Ona ne može sprečiti
ministra da uzme pismo, naprosto zato što bi ga ovaj pokazao kralju; pokazao bi da je kraljica viđena
kao ono što jeste. Sam ministar je, opet, žrtva vlastitog pogleda. Kompromitujuće pismo, koje je
ukrao/uzeo od kraljice, on stavlja pred nos prefektu policije, to će reći izvan reda koji prefekt vidi,
prepoznaje. Ali to ni njega ni pismo neće odbraniti od Dipenovog pogleda. Dipen, razume se, voljno
preuzima ulogu onog koji ne vidi, ulogu mrtvaca iz bridža, ili analitičara kao mrtvaca.
Treći skup subjekata zna da vidi i da je viđen. Ministar vidi označitelj, vidi da kralj
ne vidi i vidi da kraljica vidi da on vidi. Ta mu pozicija, prividno, daje potpunu slobodu. Ograničava
ga jedino razlika koja postoji između njega samog i njegovog pogleda (razlika između subjekta i
njegovog pogleda), šiz u prisutnosti subjekta/ministra u vlastitom pogledu, čega on, razume se, nije
svestan i što ga (subjekt) jednostavno ruši, ma šta da uradi. Subjekt, bez humanističke dimenzije,
nigde nije na okupu. Kockar Dipen (kockar s mogućnostima označiteljskog determinizma) to zna; on,
naime, vidi i zna da je ono što bi trebalo da bude skriveno samim tim izloženo. Uvid u tu razliku
pripašće, ipak, analitičaru, Lakanu – celu igru strukturacije on je odgonetnuo.
Uvođenje analitičara u strukturalnu shemu označitelja, pogleda i subjekta samo
prividno može da izgleda kao odstupanje. Suštinski on je upisan u shemu. Bez njega (bez primaoca
za koga se pretpostavlja da zna) ona i ne bi bila mogućna. Sem toga, izgleda da je Lakan u ovom
ponavljanju struktura prepoznao alegoriju psihoanalize. Ponavljanje strukturacije omogućuje da se,
recimo, drugi red struktura shvati kao analiza prvog reda; red struktura u kojemu ministar ne vidi
objašnjava red struktura u kojemu kraljica ne vidi ishodište priče i analize.
120
kad je analitičar ili, eventualno, pesnik; subjekt, jednostavno, ne poznaje manjak
koji ga konstituiše, ne vidi ko ga vidi, ne vidi da je već prisutan u svom pogledu.8
Dijalektika pogleda, prema tome, pretpostavlja da je subjekt već
uhvaćen, što će reći i da jeste. Za stanovište strukturacije to je važno upozorenje.
Subjekt je i u svetu objekata i u svetu struktura subjekt. Lakan je u tom pogledu
izričit. Time on, prividno, protivureči upravo vlastitoj teoriji označitelja.9 U suštini,
Lakan, ipak kartezijanac, i uprkos svome očevidnom antihumanizmu, nikad nije
dovodio u pitanje postojanje subjekta. Svaki oblik formalizacije kojemu je pribegao
imao je, ako i ne najpre ono kao jedan od motiva, da pokaže upravo postojanje
subjekta.
Nužnost postojanja subjekta (koji, naravno, gleda) pretpostavlja i
neizbežnost tačke pogleda sa koje se vidi subjekt. Onaj koji gleda i onaj koji je
gledan neizbežno su u krugu u kojem jedan drugog vuku za rep. Pogled i subjekt su
8.
Lepo se to vidi iz grafa pogleda u "Ukradenom pismu". Dovoljno je na mesta skupova
označitelja staviti dominante koncepata koje ti skupovi otelovljuju, dramatizuju i, na izvestan način,
određuju.
U ravni dijalektike pogleda subjekt je telo pogleda, zapravo, subjekt je ono što se
ponavlja, uvek kao drugo. Ponavljanje po Lakanovom shvatanju nije ponavljanje istog ni u istom.
Otuda, recimo, za skup subjekata koji vide, simboličko je samo kao shema svagda isto. Svaki subjekt
u toj shemi postaje drugi, istorijski, konačni subjekt. Dipen prozire ministrovu igru. Strukturne
odnose te igre i njihov smisao može, međutim, da otkrije samo subjekt za koga se pretpostavlja da
zna.
Strukturacija odnosa subjekt - pogled shematski je ista. Njeni efekti na subjekt su
različiti, zavisno već od toga gde se on nalazi. Ministar se, na primer, zaredom seli s jednog mesta u
strukturi na drugo i na svakom od tih mesta ga određuje označitelj (pismo, pogled). Ali na svako od
tih mesta on dolazi po zakonu strukturacije. Kraljica, na primer, nije se mogla naći u skupu
subjekata koji ne vide, prosto zato što se ne može naći na mestu nad-ja. Ministru, prefektu policije i
najpre kralju to mesto pripada. Pripada im i mesto glupe realnosti.
Premeštanje (označitelja i samim tim i subjekata) u strukturi, očito, nije slučajno.
Nemoguće je zamisliti prefekta policije na mestu simboličkog, na mestu na kojemu se pokazuje
mogućnost viđenja.
9.
Struktura na ravni subjekta odražava prirodno stanje stvari, ono koje se uklapa u
automatizam ponavljanja ili iz njega proishodi. Ali Lakan veli:"Ja nisam naprosto to točkoliko biće,
koje je obilježeno geometrijskom točkom, odakle je moguće obuhvatiti perspektivu" (Četiri temeljna
pojma psihoanalize, str. 105), razumljivo zašto: u slici koja se nalazi u subjektovom oku sam je subjekt.
121
jedan u drugog upisani. Ali, subjekt i pogled (pogled stvari, drugog čoveka, čak
pogled samog subjekta na sebe) morali bi biti i razdvojeni; oni to kod ljudske
životinje (što je njeno svojstvo, što je izdvaja iz životinjskog sveta) i jesu, makar za
trenutak u kojemu se konstituišu kao subjekt i pogled i u trenutku kad se jedan u
drugog upisuju, kad se izdvajaju kao ljudska životinja i njen pogled. Između njih se,
u času prekida prisutnosti subjekta u pogledu (koji nije nikakvo istorijsko vreme)
postavlja neprozirni ekran; uostalom, subjektu imanentni rascep, takođe, pomaže
da se ovaj tamni ekran postavi.
To što se nalazi između subjekta i tačke pogleda sa koje je subjekt
gledan mora biti neprozirno da bi bio moguć njihov odnos, da bi bila mogućna istina
gledanja, koju jemči upravo varka, iluzija, laž. Efekti postavljanja ekrana pokazuju
se odmah i upečatljivo: u viđenju i govoru subjekta, u dvosmislenosti, neodređenosti, ukratko, u subjektivnosti njegove besede, u predstavi objekta koji (se) odslikava
na ekranu. Subjekt gleda kroz veo te neprozirnosti, verovatno, da bi uopšte mogao
da vidi. Aktuelno iskustvo, stvarni, istorijski svet posreduju mu sam pogled. Zahvaljujući postojanju ekrana subjekt, sa svog mesta, čija je posebnost (i istorijska) neizbrisiva, može stupiti u različite odnose sa označiteljem, tj. može slediti putanju po
kojoj se označitelj premešta. Sa tog svog puta, subjekt donosi pogled (označitelja) i u
vlastitom telu.
Subjekt, naravno, u svom pogledu donosi pogled stvari, označitelja i,
da li, pogled u kojemu je sve viđeno, dokraja, pogled Jednog. U svakom slučaju, on
taj pogled, pogled kao takav, traži i artikuliše kao svoj pogled, na primer, u slikarstvu. Treba li u tom kontekstu shvatiti i Lakanovu tezu o slici kao funkciji "u kojoj se
subjekt treba obilježiti kao takav".10 Lakan sigurno taj mogući smisao nije imao na
umu, bez obzira na izvesnu formu mističnosti, ili čak i mističnost, njegovih uvida,
na mističnost u kojoj mu se stvari pokazuju, u kojoj je voleo da ih vidi. Ali, naravno,
nije mogao prevideti važnost slike za razumevanje odnosa pogleda i subjekta. Nije
to čovek nikada mogao prevideti.11 I, pri tom, nikada to nije postalo mnogo jasnije
no što je oduvek dopuštala sama priroda poistovećivanja pogleda i subjekta, te,
prema tome, i nemogućeg zahteva da se slikar nametne "kao subjekt, kao pogled".12
10.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 110.
11.
Smisao praslikarstva, ako ono uopšte ima neki smisao za nas (koji bi, pri tom, trebalo da
bude i estetski, ili primarno nepragmatični smisao što ga je u njemu, može biti, nalazio lovac/slikar),
a sigurno ga ima i, zacelo je drugačiji od onoga smisla koji mu mi, s gledišta pozitivne nauke (i da
bismo zadovoljili njena očekivanja), naivnorealistički pripisujemo – smisao praslikarstva, dakle,
mora biti smisao (prvog) pogleda, fascinacije pogledom, smisao zebnje od neprozirnosti onog nečega
između subjekta i pogleda, neprozirnosti samog oka; praslikarstvo je izraz čuđenja da se uopšte vidi,
izraz koji je začet i artukulisan u skopičkom nagonu i izraz skopičkog nagona. Iz te činjenice bi valjalo izvesti i magijsko delovanje pećinskog slikarstva na svet u kojem je lovac slikar živeo. Naime, iz
ove perspektive, magijsko delovanje slike neodvojivo je od aloplastičkog delovanja slikara.
12.
Navedeno delo.
122
Slikarstvo, tj. čovekova analogna duhovna delatnost, bez sumnje,
otelovljuje nešto od subjektove prisutnosti u sebi samom dok je istovremeno u
pogledu drugog, koji (u svom pogledu) prenosi pogled nedokučivu odluku bića da se
pokaže. Verovatno je to što slika materijalizuje sadržano i u čovekovoj potrebi za
slikarstvom. Pa ipak, u slici sve to, i drugo, posreduje prisustvo samog pogleda, koji
se oslobađa tela svoga subjekta i kad mu se on nameće. Rekao bih da pred tom
osobinom pogleda najpre slikar, a potom gledalac, polaže "svoj pogled, kao što se
polaže oružje".13 No pogled i ono što se vidi (što čovek želi, može da vidi) ne
poklapaju se. Zbog toga Lakan razlikuje pogled i oko. Subjekt je uvek suočen s
varkom, što njega samog, njegovu subjektnost iskušava. Razlika između pogleda i
onoga što subjekt želi da vidi čini da se i sam subjekt pokazuje kao nešto drugo nego
li jeste. Naoko, ova je pretpostavka suprotna Lakanovom ubeđenju, koje deli s
Merlo-Pontijem, da je subjekt, ipak, onaj koji gleda (da je subjekt subjekt) i kad je
uhvaćen u ono što vidi, kad je uhvaćen u pogled, svoj, ili drugog, ili stvari. Naravno,
za Lakana je subjekt, i iz perspektive pogleda koji prenosi nedokučivu odluku bića
da se pokaže, pre svega mogućnost subjekta, koja se u nekom vidu i u određenim
uslovima aktualizuje, koju, recimo, označitelj pretvara u subjekt.
Subjekt i pogled moraju biti razdvojeni. Tek nakon toga, pošto je
odvojen od pogleda koji ga obuhvata, subjekt može biti viđen. Zato Lakan i tvrdi da
se u skopičkom polju pogled nalazi izvan subjekta, koji je gledan, koji je slika, koji je
slika i za sebe. Očito, iskušenja, muke ove prvotne scene (njeno ponavljanje u svakom pogledu), muke, užas prvotnog pokazivanja razlike u subjektu i ne mogu biti
drugačije i nedvojbeno artikulisane. Razumljivo je, stoga, što se u teorijskoj
psihoanalizi radije govori o pogledu u vidljivom, pogledu izvana, koji u suštini nije
drugo do onaj pogled koji je filosofija, i to ona do koje Lakan drži, formulisala kao
pogled drugog što (poput Meduze) naručuje, određuje, okamenjuje subjekt.
Teorijska psihoanaliza bi, ipak, morala iskoračiti još jedan korak i ipostazu drugog
(kojom se ona, kadikad, zarad realizma, da li, i zbog ustupka realizmu i realizmu
nauke, zadovoljava) prepoznati kao ipostazu pogleda s kojim se subjekt suočio u
prvotnoj sceni na skopičkom polju, u prvotnoj sceni razlike, šiza bića, subjekta, što
se (šiz) ispoljava i u životinjskom mimetizmu. Lakanu nije moglo promaći razlaganje bića u mimetizmu "na svoje biće i na njemu nalik, na sebe samo i na tog
papirnatog tigra kojeg pokazuje".14 Razabrao je i da je to podvajanje povezano sa
13.
Lakan (navedeno delo, str. 111), doduše, ne veli da je u slici pogled ono što se nudi
gledaocu. Kaže da je to nešto; slikar ga daje oku da pase. To nešto, međutim, ima umirujuću, apolinijsku moć delovanja na gledaoca. Razume se, to nešto je uvek mogućno shvatiti kao ipostazu
nedokučive odluke bića (da se pokaže), te biti umetnosti. A pred njom smo, kao i pred bilo kojom
ipostazom, uobičajili da zastanemo: iz bojazni od gubitka iluzija, iz straha od izvesnosti, po nalogu
dijalektike želje, iz poštovanja onog nečega što se u umetnosti otelovljuje, a psihoanaliza zastaje i iz
straha od nekompentencije.
14.
Navedeno delo, str. 117. Ne treba ni reći da se neki oblik životinjskog mimetizma,
upravo u izvornom vidu i prvotnom značenju, recimo ljubavno šepurenje, zadržava i u simboličkom
123
igrom života i smrti. Veli da zahvaljujući ovom podvojenom obliku i podvojeno biće
ulazi u igru života i smrti. Meni se, pak, čini da to podvajanje treba misliti u okviru
automatizma ponavljanja onog nečega (uvek nečega drugog u istom) što se zbiva u
igri života i smrti i što sam ja nazvao prvotnom scenom na skopičkom polju, tj.
prvotnom scenom razlike (može se, komotno, nazvati i prvotnom scenom skopičkog
polja) koja mora biti viđena i koja je, zapravo, prvotna scena pogleda vidioca i
pogleda viđenog vidioca. Moju pretpostavku podupire sam Lakan tvrdnjom "da se
pomoću ove podvojenosti drugoga, i sebe sama, ostvaruje spoj od kojeg polazi obnavljanje bića u razmnožavanju".15 Zahvaljujući toj podvojenosti biće staje na vlastiti
put, koji je isti onaj put s kojega je iskočilo, s kojega je iskočeno, izbačeno, izbacio ga
je pogled u kojemu se otelovila razlika, drugo. Odskok s putanje automatizma
ponavljanja mora biti upisan u samo biće, upravo onako kako je upisan i sam
automatizam, kako je samo biće upisano u sebe.
Prvotna podvojenost subjekta i pogleda, sa svim užasom i blaženstvom
(koje ne pominjem kao puki semiotički par) što prati to podvajanje, čak ontološka
podvojenost bića ustrajava u umetnosti i funkciji ikona kod pravoslavnih hrišćana.
Ikone, odista, deluju tako što nas drže pod pogledom, pod onim pogledom koji
izdvaja subjekt iz amorfne mase bića, koji ga razdvaja od pogleda što ga (subjekt)
stvara, ili barem postavlja u svet, koji, dakle, ima nesumnjivu moć. Prema tome,
ikona ne deluje svojim, ne primarno svojim, pogledom, kako misli Lakan,16 razume
se, ukoliko u njenom pogledu nije otelovljen prvotni pogled, a za pravoslavnog
hrišćanina, po svemu sudeći jeste. Štaviše, on se uvek iznova u ikoni izlaže tom
pogledu. Lakan je to jedva naslutio. Prevideo je i da pogled ikone mora biti i pogled
znaka, stvari, stvari koja je znak, svejedno što je reč o stvari koja je napravljena da
vidi. Vrednost ikone zaista jeste i u tome što je Bog, Lakan veli, "kojega ona
prikazuje također gleda".17 No Lakan, izgleda, nije razabrao da Bog gledajući ikonu
gleda zapravo subjekt koji se nalazi (pored svetitelja – i u svetitelju) na ikoni, Bog
gleda subjekt u ikoni, božanski lik subjekta koga u ikonu smešta njegova odsutnost,
perspektiva u kojoj se odsutnost pokazuje. U ikonu, naime, subjekt ne stupa kao
vernik no, pre svega, kao znak. Na njegovo mesto u ikoni pokazuje obrnuta perspektiva, jedina koju pravoslavno crkveno slikarstvo poznaje i priznaje i koja se
upravo s tog razloga i upotrebljava u ovom slikarstvu. Ona, zapravo, unevši ga u
poretku koji čoveka konstituiše; ili ga (mimetizam) čovek sa sobom unosi u simbolički poredak,
ukoliko mimetizam uopšte prethodi tom poretku.
15.
Navedeno delo.
16.
"Ikone (...) djeluju očito tako da nas drže pod svojim pogledom" (navedeno delo, str. 123).
Istina, od početka je jasno da je pogled ikone pogled Drugog. No mora biti, takođe, jasno da najpre
mora biti pogled ikone (slike, znaka) da bi bio pogled Drugog. Strukturni subjekatski čvor se i tu
zavezuje i razvezuje.
17.
Navedeno delo.
124
sliku, okreće subjekt pogledu Boga, onom prvotnom pogledu, koji pravoslavni hrišćanin traži od ikone, koji očekuje i nalazi u ikoni. Može naći, i Lakan je tu u pravu,
jedino objekt a. Subjekt nikada i ništa drugo ne može ni naći.
Tako izgleda da se, zbilja, ideja subjekta i objekta, tj. samospoznaje i
spoznaje objektivnog sveta, sveta kao objekta, preciznije i bolje, ideja onoga što
odista nešto jeste a ne ništa, artikuliše u ovoj prvotnoj žrtvi koju čovek stalno
prinosi u različitim oblicima i u kojoj traži prvotnu, onu jedinu koju je znao i koju je,
istodobno, mogao imati i nije je imao, prisutnost (u sebi), prisutnost u realnom.
Naravno, subjekt zaboravlja, ne želi da zna, ono što dobro zna, zbog čega sve to i
čini, da u toj situaciji vratiti se u sebe znači zapravo izaći iz sebe. No da još jednom
izađe prvi put iz sebe čovek valjda jedino i želi. Na put mu staje pogled, čak zlo oko,
ono koje razdvaja i ubija.
Trenutak viđenja, prema tome – zlo oko je njegov pervertirani oblik,
proizvod ekstrakcije šoka, moći okamenjivanja iz pogleda – ima funkciju šava
imaginarnog i simboličkog.18 Trenutak viđenja, zapravo, prošiva, sastavlja subjekt
od one građe koju subjekt sam nudi, od onoga što on već jeste; pogled, dakle, baš
kao u mitu, petrifikuje subjekt. Na prvotnom (u suštini, na uvek istom) skopičkom
polju subjekt "nije bitno neodređen", misli Lakan. To će reći, on tu već nekako jeste
(uostalom, ima iza sebe odluku bića). Mora i biti. Jedino na tom polju i može da ga
odredi odvajanje, koje, opet, određuje urez malog a.19 Ovo malo a je efekat razdvajanja, dijalektizacije odnosa pogleda i subjekta.
Zašivanje imaginarnog i simboličkog u ogledalnoj avanturi mora doprinositi da se subjekt ne vidi tamo gde se promatra, odnosno da se vidi u prostoru
Drugog, u kojemu se (prostoru) nalazi i tačka odakle gleda i odakle govori. Subjekt
se naprosto mora konstituisati u svojoj imaginarnoj realnosti.20 To je uslov da se
18.
Lakan delovanje pogleda kao šava (koji se uvek završava nekim prošivkom) otkriva u
fascinumu anti-života, tj. u trenu prestanka subjektove kretnje, te doslovnog ubistva života.
Fascinum "je upravo jedna od dimenzija gdje se izvorno izvršava moć pogleda" (navedeno delo, str.
128). Naravno, pogled zašiva tu gde ubija – zašiva, to treba istaći, imaginarno i simboličko. Bez
sumnje, tu i ubija – ono biće koje je još-ne-subjekt, no koje zahteva i omogućuje simbolički poredak.
Ovo ubistvo, stoga, nikada ne može biti ni zaboravljeno ni preboljeno.
Navedeno delo. Jasno je, onda, upravo odavde, zašto će u teorijskoj psihoanalizi malo a,
dakle objekt (koji, doduše, pojam objekt više čini objektom no što to on stvarno jeste), postati deo subjekta, njegov konstitutivni deo, deo realnosti subjekta.
19.
20.
Lakan to dokazuje pomoću jednog složenog optičkog modela, koji je u tekstu "Primedba
na saopštenje Daniela Lagaša (Ecrits, p. 674) iskoristio da razjasni status Ja-ideala i idealnog Ja,
odnosno, aparat Ja - ideal - Ja, prema kombinaciji iz tog teksta.
125
privuče ono što od želje sudeluje na ravni nesvesnog, da subjekt ostane na
skopičkom polju, da nastane prvotna realnost, koju, naprosto, nije mogućno
odrediti, ukratko, da se konstituiše fantazmatski život ljudskog bića, što se, očito,
neumitno vrti između imaginarnog i realnosti, koja i sama zavisi od položaja
subjekta, koga, opet, određuje označitelj, koji je efekat simboličkog što je situirano u
Drugom, koga posreduje subjekt, onaj koji je moguć zato što postoji prostor između
posmatrača i njegove slike, zato što je mogućno imaginarno, odraz u ogledalu, površ
koja odražava, Drugi (on je ta površ) što omogućuje prostor iza ogledala.
Ovaj model, optička mašina, aparat mišljenja, kako ga sve Lakan ne naziva, izveden
je iz ogleda sa izokrenutim buketom cveća. Među ostalim, Lakanov model pokazuje optičko iskustvo
u stadijumu ogledala, te dvostruki uticaj (na subjekt naravno) imaginarnog i simboličkog, status
subjekta u stadijumu ogledala, odnos subjekta i Drugog, itd. Da bi se nešto od toga razabralo, kako
veli Lakan, treba, sledstveno shemi, zamisliti da se vaza nalazi u kutiji. Realnu sliku, odnosno sliku
koja daje iluziju da se buket cveća nalazi na mestu na kojem treba da se nalazi može dati samo
konkavno ogledalo. Tu viziju predujmljuje grlić vaze koji bi trebalo da bude okrenut nagore. Treba
zatim zamisliti da se posmatrač nalazi negde u aparatu, recimo među cvećem, ili, da stvar bude što
jasnija, na ivici sfernog ogledala. U svakom slučaju, ne nalazi se na mestu s kojeg može da vidi
realnu sliku, te je prinuđen da je u iluziji stvori kao virtuelnu sliku, koju ravno ogledalo, smešteno u
A, može dati o realnoj slici. Da bi subjekt (precrtani subjekt, S) mogao da vidi tu sliku u ogledalu A,
potrebno je da se njegova vlastita slika nađe u realnom prostoru (na optičkom modelu to je polje koje
ograničavaju x'y').
Subjektu njegovu sliku posreduje drugi, kako se to vidi po gestu deteta pred
ogledalom; ono se, naime, okreće prema onome ko ga drži, pozivajući ga tako za svedoka da se odista
prepoznalo u vlastitoj slici u ogledalu. Dete, dakle, poziva pogled onoga ko ga drži za svedoka
prepoznavanja svoje subjektnosti, čak za svedoka svoje subjektnosti. U stvari, dete poziva virtuelnu
sliku za svedoka svoje subjektnosti. Drugi, i to je ovde važno, zbog toga sam se i pozabavio
Lakanovom optičkom mašinom, Drugi, naime, nije tamo gde verujemo da jeste; on je, u suštini, onaj
koji i izvodi operaciju (dete koje se vidi u ogledalu i koje pokušava da potvrdi, razazna to što vidi da
vidi), tj. ono što omogućuje prostor iza ogledala, virtuelni prostor između posmatrača i njegove slike u
kojemu se zapravo i konstituiše subjekt, Lakan veli, "da se subjekt kao ideal konstituira u Drugom",
tj. "u svojoj imaginarnoj realnosti" (Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 154-155), koja zahteva
svedoka. (U optičkoj mašini dete se nalazi na mestu buketa. Vaza je, naravno, metafora tela.)
126
ROĐENJE U DRUGOM
Subjekt ne postoji, ni kao prazno mesto, pre no što stupi u poredak
označitelja, pre no što ga konstituiše manjak. Ni u poretku označitelja, čije delovanje pokreće, subjekt nije neposredno predstavljen; označitelj ga pokazuje kao neko s
one strane njega samog, kao odsutnost koju (označitelj) čini prisutnom tako što je
označava; subjekt je naknadna predstava koju određuje delovanja zakona označiteljskog poretka, zakon oca. Po teorijskoj psihoanalizi, ulazak ljudskog bića u
poredak označitelja, konstituisanje poretka označitelja, označava početak subjektivizacije subjekta. Drugim rečima, ljudsko biće, subjekt, subjektivizuje artikulacija,
ispoljavanje, delovanja manjka, koji je oduvek već (kao oprisutnjena odsutnost) artikulisan u simboličkom poretku, u zakonu kombinatorike označitelja u kojoj subjekt ponovo nalazi svoju subjektnost, svoju subjektivnost. Manjak je, naime, upisan
u logiku kombinacija označiteljskog poretka kao minus realnost upravo tog poretka
(te kao njegov Drugi Drugog), u simboličko dakle, u kojemu se subjekt nalazi čim
jeste. Već stoga ova logika mora biti logika subjektivacije subjekta.1
Zakon kombinatorike simboličkih mogućnosti, označiteljskog poretka,
sinhronijskog povezivanja, predujmljivanja označitelja, tj. zakon subjektivacije
subjekta teorijska psihoanaliza nalazi na mestu alteriteta, na mestu Drugog, čak
1.
Ovu logiku, logiku simboličkog determinizma Lakan ilustruje pomoću funkcionisanja
osnovne alternative psihoanalitičke semiotike: prisutnost - odsutnost (Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, Seuil, Paris, 1966, p. 47), osnovne alternative subjekta, postojanja, simboličkog. Model
tog funkcionisanja je jednostavan. Zato je i mogao postati paradigma simboličkog i njegovog delovanja, kako ga Lakan shvata. Seriju kombinacija znakova + i -, koja je zasnovana na pomenutoj alternativi, obrazuju tri grupe od po tri znaka, po načelu simetrije postojanosti: + + +, - - -, grupa 1; naizmeničnosti: + - +, - + -, grupa 3 i disimetrije: + - -, - + +, + + -, - - +, grupa 2.
Po ovom modelu kretanje i kombinacija označitelja su unapred određeni. Broj
kombinacija i pravac kretanja označitelja su ograničeni i, naravno, određeni.
Označitelj koji se nalazi recimo u tački 3 ne može neposredno da započne kretanje
prema tački 2 nepar, ne može da uspostavi vezu s označiteljem koji se nalazi u toj tački; mora najpre
doći u tačku 2 par, ili tačku 1. Razume se, situacija subjekta u lancu označitelja, sa stanovišta logike
poretka, ne razlikuje se od situacije označitelja. Uostalom, on i ne može biti drugo u tom lancu do
jedan od označitelja, utoliko pre što je njegova subjektnost efekat označitelja, što ga označitelj predstavlja kod drugog označitelja. A može ga pred-staviti samo ako je (subjekt) prethodno pretvoren u
označitelja za kojega je on (označitelj) subjekt.
127
kao samog Drugog, koji, uostalom, "nije ništa drugo do čisti subjekt moderne strategije igara i kao takav potpuno podložan računu verovatnoće".2 Subjekt je, prema
tome, drugo, prazno mesto subjekta, minus-subjekt.3 Iz te perspektive takozvana
subjektivna odstupanja realnog subjekta, odstupanja u zdravorazumskom ili
psihološkom smislu, mogu se shvatiti kao upisivanja, utapanja u stvarnost
kombinacije označiteljske igre, štaviše, kao iscrpljivanje moguće kombinacije te
igre, iako je sama igra nedovršiva. Jer, subjekt i izbija, nastaje iz sleganja označitelja, Lakan precizira: treba da izbije iz poznate veličine označiteljв, "što je uteruju
u Drugog koji je mesto transcendentalnog".4
Drugom subjekt predaje na tom putu značajnu moć. Očito, predaje onu
moć koja je subjektu nekako pripadala, ili mu je mogla pripasti. Zauzvrat dobija
zebnju (egzistencijalnu teskobu); Drugi, naime, ne može da zadovolji subjektov zov
bića, ne može da mu odgovori ni na jedno pitanje drugačije do pitanjem: šta hoćeš.5
No upravo zato subjekt i usvaja Drugog; time usvaja istinu (istinu vlastitog bivstvovanja). Jer, veliki Drugi je "mjesto govora, virtualno mjesto istine".6 Veliki Drugi
je mesto istine barem stoga što je nesvesno njegov diskurs. A nesvesno kao diskurs
Drugog čini jezička buka koju subjekt predujmljuje time što se obraća Drugom, što
od njega zahteva spas i od one zebnje koju u njemu (subjektu) proizvodi nemoć
samog Drugog da ispuni upravo te zahteve subjekta. Već zato bi se moglo reći da je
virtuelno mesto istine subjekt. Drugi je "od početka prisutan u subjektivnom
otkrivenju".7 Doduše, Lakan razlikuje subjekt i subjektivno. U subjektivnom, budući da se nalazi u realnom, Drugi odista, može od početka biti (i jeste) prisutan, a
Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, Prosveta, Beograd,
1983, str. 284. Ovo je, naravno, samo jedna od Lakanovih odrednica Drugog. U svima je, međutim,
izrično ili implicite, na ovoj ili onoj ravni, Drugi shvaćen kao struktura subjekta, ili, dalje prema
arheološkom dnu, kao neophodnost strukture.
2.
3.
Valja podsetiti da je, po Lakanu, i falus, osnovni označitelj vlastiti manjak, -_. Očevidno,
biti: vlastiti manjak, biti blizak sa samim negativitetom, označava povlašćenost pozicije subjekta.
Remarque su re le rapport de Daniel Lagache, Ecrits, p. 655-656. (Termin poznata
veličina Lakan upotrebljava u značenju u kojem se on upotrebljava u matematici.)
4.
5.
Ovo pitanje je i jedini stvarni odgovor psihoanalitičara, subjekta za koga se pretpostavlja
da zna, subjektu na analizi, kratko, subjektu. Analitičar, štaviše, ne može ni to pitanje da izusti ako
ga (analitičara) subjekt poznaje kao sebe. A jedino tako može da ga poznaje. Mora se zato izboriti za
neutralni položaj Drugog, ali i za moć Drugog.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 140. Valja napomenuti
da je Drugi, ovako shvaćen, zapravo mesto prenosa, što uopšte nije nerazumljivo ako se ima na umu
da "ovom Drugom s one strane drugog analitičar ostavlja mesto preko neutralnosti pomoću koje on
postaje ne-prelazan (ne-utre), ni jedan ni drugi koji su tu", da mu predaje reč (Le psychanalyse et son
enseignement, Ecrits, p. 439). (Izraz ne-utre, po svemu sudeći, ovde znači ni-koji, ni-jedan, ni-ko.)
6.
7.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1973, p. 118.
128
da subjekt do njega ne dospe, jer i nema gde dospeti. No subjekt i subjektivno, nisu
razdvojeni; oni se samo razlikuju. Kako bi, inače, bilo šta od nesvesnog moglo da se
odaje, kako bi moglo da se izručuje ako Drugi već nije u tvorevinama nesvesnog?
Lakan ponavlja da je nesvesno diskurs Drugog.8 Istovremeno, taj
Drugi, čiji je diskurs nesvesno, trebalo bi da se nalazi u tvorevinama nesvesnog,
koje je, naravno, efekat jezika. Protivurečnost je, ipak, prividna. Jezik, diskurs
upravlja i Drugim na isti način na koji upravlja subjektom. No to znači da i Drugi
mora biti efekat jezika. Drugi se, međutim, nalazi u jeziku, koji je uređen, sinhronijski precizno strukturisan, u jeziku u kojemu označitelj može pozvati određeni
označitelj, onaj koji predujmljuje u skladu s odrednicama same sinhronijske ravni
jezika. Prema tome, nesvesno kao diskurs Drugog jeste zapravo ono što je anticipirano u jeziku ovom logikom povezivanja, jeste anticipacija jezičke buke, razume se,
subjektova anticipacija; subjekt od Drugog očekuje odgovore na pitanja o svojoj
sudbini i zato mu se obraća. Efekat tog obraćanja, i odgovor na njega, uz zebnju i
nespokoj, koje subjekt ne može da izbegne, jeste nesvesno kao diskurs Drugog.9
Subjektova izvesnost zavisi od Drugog, od odgovora koji mu Drugi daje
na njegova pitanja. U suštini, izvesnost koju subjektu obezbeđuje govor, Drugi mora
da potvrdi. Ovaj to, naravno, neće učiniti po prirodi stvari, iz čista mira. Subjekt je
prinuđen da, čak kao samu subjektnost, prihvati svoje cepanje – da bi dospeo na
mesto Drugog mora biti pocepan, da bi mu Drugi potvrdio izvesnost koju je od
govora stekao mora pristati da želi želju Drugog.10 Ovako shvaćena želja zapravo je
8.
"Negdje sam kazao", veli Lakan, u stvari, kazao je on to više puta, govorio je, tako reći, na
svakom mestu gde je pominjao Drugog, "da je nesvjesno diskurs Drugog". U ovom, XI, seminaru dodaje da "diskurs Drugog koji treba ostvariti, diskurs nesvjesnoga, ne nalazi se s one strane zapora, on
je izvana" (Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 141). Diskurs nesvesnog, koji se ne može naći iza
zapora, stoga, omogućuje i da skinemo, ili barem pomaknemo zastor, sam skida taj zastor – sa
nesvesnog i Drugog.
9.
"Nesvjesno, to su učinci govora na subjekt, to je dimenzija u kojoj se subjekt određuje u
razvijanju učinaka govora, uslijed čega je nesvjesno strukturirano kao jezik" (Četiri temeljna pojma
psihoanalize, str. 159). Subjekt se određuje u razvijanju učinaka diskursa Drugog, određuje se kao
manjak, kao objekt prvotne represije. Drugom on pristupa s omčom oko vrata (kao znakom kraljevske poniznosti, dakako). Odavde bi, ujedno, trebalo da bude jasno da nesvesno ne doseže dalje od
realnosti subjekta, od jezičke realnosti zbog koje ni Drugi nije celovit. U stvari, pošto označitelj ne
može sebe da označi, Drugog takođe mora da čini manjak. Lakan taj manjak Drugog obeležava
kosom crtom (/) precrtanim A, odnosno označitelj manjka Drugog matemom S(A), koja znači označitelj "zbog kojeg svi označitelji predstavljaju subjekt, to će reći da u nedostatku tog označitelja svi
ostali ne bi predstavljali ništa" (Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi,
str. 298).
Kako je to moguće, u Četiri temeljna pojma psihoanalize Lakan pokazuje, kao i obično,
na Frojdovom primeru. Ovog puta on uzima poznati slučaj psihoanalize, Anu O., razume se, s dobrim
razlozima. Sa slučajem Ana O., naime, počela je psihoanalitička avantura, počela bi i avantura novog
označitelja da su Frojd i Brojer "znali oživjeti ovu riječ iz stojičkog rječnika" (str. 167); u suštini,
avantura novog označitelja je i počela s tim slučajem. Označitelj koji Lakana kod Berte Papenhajm
(ona je Ana O.), u kontekstu odnosa želje i Drugog, posebno zanima jeste njena lažna trudnoća.
Prema formuli želja čoveka je želja Drugog Lakan veli da bi Bertinu lažnu trudnoću trebalo shvatiti
kao manifestaciju Brojerove želje. "Zašto ne biste došli do pomisli, da je Breuer želio dijete? Dat ću
10.
129
interpretacija, recimo izvesnog nagonskog pokreta. Samo kao interpretacija, želja
subjekta i može biti želja Drugog. Ali, na ravni simboličkog sve je interpretacija, i
sam nagon – na ravni simboličkog jedino se interpretacija i može shvatiti. Lakan
izričito veli da je seksualni nagon montaža.11 No ta montaža mora imati
postojanost, kakvu druge psihičke instance nemaju, ako su u odnosu na nju (na
nagonsku montažu) svi subjekti jednaki. A po Lakanu bi tako trebalo da bude.
I na ravni nagona mora se, dakle, uvažiti i promisliti subjektivizacija
subjekta. Drugačije nije moguće shvatiti postojanje parcijalnog nagona, odnosno
mogućnost zadovoljenja nagona, a da on ne ispunjava biološki cilj.12 Subjekt je,
uostalom, prazno mesto (ne treba izgubiti iz vida: prazno mesto subjekta, svoje
prazno mesto dakle). U fantazmu, na primer, subjekt je često neopažen, ali uvek je
u njemu. Štaviše subjekt se, veli Lakan, čisto hegelovski, ali i suprotno svojoj
označiteljskoj odrednici subjekta, "sam postavlja kao određen fantazmom".13 Time
on, ipak, ne stiče nikakvu izvesnost. Fantazam ga ne može učvrstiti u subjektnosti;
može samo u neizvesnosti kao subjektnosti, u koju ga je (neizvesnost) gurnuo jezik,
u koju jezik ne prestaje da ga gura. To, praktično, znači da ni neizvesnost subjekta,
makar u meri u kojoj zavisi od lanca označitelja, nije postojana, nije svagda iste
vam početak dokaza, a to je da je pošavši sa svojom ženom u Italiju Breuer požurio da joj napravi dijete..." (str. 168). Ovaj početak dokaza je, doduše, bliži Frojdu, Frojdovom načinu psihoanalitičkog
mišljenja, no Lakanu, kojemu bi, opet, trebalo da bude blizak kraj dokaza. Bertina lažna trudnoća
može biti želja Drugog samo kao želja analitičara. A analitičar se nalazi na mestu Drugog, ima ovlašćenja, pa i sposobnosti, Drugog (ovlašćenja Drugi, doduše, nije preneo na analitičara, nije mu ih ni
mogao dati). Razume se, da bi Bertina lažna trudnoća bila Brojerova želja bio je potreban i nužan rad
prenosa, morao je postojati kanal kojim je do Ane O. došlo ono što je Brojer hteo da ona učini od sebe,
da lažno zatrudni, tj. da njena želje bude želja Drugog.
11.
"Nagon je upravo ona montaža preko koje spolnost sudjeluje u psihičkom životu, na
način koji se mora prilagoditi strukturi zijeva u nesvjesnome" (navedeno delo, str. 187); nagon je,
dakle, montaža, čak vešta.
12.
Lakan misli da, ipak, postoje nagonske situacije u kojima nismo primorani da
uračunavamo bilo kakvu subjektivaciju subjekta. No da li je baš tako kod ljudskog bića, kod bića čija
je odluka nedokučiva, ako "i u šupljini subjekt uspostavlja funkciju nekog predmeta kao izgubljenog
predmeta". Reč je o statusu "predmeta a, utoliko što je on prisutan u nagonu" (navedeno delo, str.
196-197). Objekt a nije moguće misliti izvan subjektivacije subjekta, razume se, u meri u kojoj je objekt a simbol gubitka – i sam gubitak. A, eto, prisutan je i u nagonu, mora biti prisutan, doduše, kao
gubitak. Konačno, objekt a je to što jeste zato što je objekt subjekta i za subjekt, a ne objekt bića i za
biće.
13.
Navedeno delo, str. 197. Lakan se, naravno, nije mogao sasvim osloboditi lagodnosti i
obaveznosti tradicionalnog mišljenja subjekta, nije imao za tu slobodu ni model mišljenja koji bi bilo
mogućno shvatiti, iako se ovo samopostavljanje subjekta, i slični slučajevi ispoljavanja samosvesti,
mogu razumeti, istovremeno, kao efekti tog modela i kao efekti Lakanovog drugačijeg, paradoksalnog
mišljenja. Lakan je, naime, hteo da uspostavi jasnu razliku između delovanja objekta i fantazma. No,
rekao bih, da se tu i zapleo. "Fantazam je podupirač želje, a predmet nije podupirač želje", veli (navedeno delo). Tako odista može biti sa svakim objektom koji nije objekt a. Mnogo puta je Lakan rekao
da je objekt (a) uzrok želje. Istina, objekt, koji je uzrok želje, ne mora, nužno, biti i njen podupirač. No
objekt koji je uzrok želje mora biti proizvod gubitka, sam gubitak, a on podupire želju.
130
jačine. Ne proizvodi svagda istu zebnju. I subjektnost se uvek zbiva (iznova, čak
prvi put) u svakom lancu označitelja, u ulančenju označitelja. Cepanje subjekta
nije, dakle, samo stanje, nije ni primarno stanje subjekta; ono je ustrajavanje subjektivizacije, kojoj, s obzirom na to da je zavisna od ulančavanja označitelja, ne može
biti strana ni izvesna istoričnost.
Teorijska psihoanaliza mora, ipak, u skladu sa svojom odanošću formalnim
shemama, u kojima vidi mogućnost pojavljivanja istine i koje ne prestaje da
raskriva, sledstveno načelu formalizacije koje je vodi, teorijska psihoanaliza mora
iznaći, zamisliti shemu neizvesnosti subjekta, ma koliko to paradoksalno bilo
(ovako postavljena shema neizvesnosti ne razlikuje se od sheme izvesnosti). Lakan
je nalazi u odnosu subjekta s jezikom. "Subjekt je kao takav u neizvjesnosti zbog
toga što je podijeljen učinkom jezika".14 Subjekt, dakle, nije nekakav logos koji se
objavljuje u učincima jezika, nije nikakva supstanca koja se osovljuje na govor.
Lakan, ipak, nikad nije odustao od kartezijanskog subjekta. Nije se, međutim, ni
ustezao da u njemu vidi preteču subjekta nesvesnog, da ga potčini jeziku. Subjekt
koji kaže: mislim, kartezijanski subjekt dakle, jeste subjekt koji govori. Time je
promenjena osnova kartezijanskog subjekta.15
Na učinke govora, one učinke koji ga obrazuju, subjekt, ili ono biće
koje još nije subjekt, no koje je, ipak, biće što može biti subjekt, koje, dakle,
subjektnost ima pri ruci, mora nekako da odgovori. Mora da se oglasi, izgleda,
nema druge, valja tako reći, ne-obrazovani subjekt, dok nastaje kao subjekt iz
učinaka govora. Oglašava se tako što ne krije namere uznačavanja, što ne krije smisao svojih tragova. Čak i u potpuno nerazumljivom kodu koji ostavlja u tragu
subjekt se izražava, izražava svoje hteti reći, izražava sebe, subjekta, pre no što je
izrazio bilo kakav objekt. To ujedno znači da se subjekt samopredstavlja u jeziku, u
znaku, ali i da se usled učinaka govora "sve više ostvaruje u Drugome" i da "on tu
već ne prati više od polovice sebe".16 U Drugom subjekt ne nalazi, ne prati onaj deo
14.
"...eto, tome vas učim ja, Lacan, slijedeći Freudove tragove istraživanja" (navedeno delo,
str. 200). Naravno, učinci jezika nešto dele, i dele ga zajedno s nečim drugim. Lakan je mogao i tome
da nas uči. Subjekt, naime, nije, Lakan to i ne pretpostavlja, no man's land. Subjektnost subjekta je
rasuta, nesabrana u tom polju koje se zove subjekt. Jezik to objavljuje, raskriva, da kažem u duhu
Lakanovog hajdegerijanizma.
15.
Moglo bi se reći, jednom, doskora, rado upotrebljavanom filosofsko-ideološkom
formulom, koju, naravno, ovde parafraziram: time je kartezijanski subjekt postavljen na noge. No
zar, u kontekstu pomenutog ideološkog zaslona, ovo postavljanje na noge ne može značiti i
postavljanje na slabašne, krive, tuđe noge? Bez prizvuka te vrste uznačenja ne bih ovu formulu ovde
upotrebio. Jer, u teorijskoj psihoanalizi kartezijanski subjekt, ipak, zamenjuje isti subjekt; subjekt
nesvesnog, naime, ne može biti neki drugi subjekt, nema dva subjekta.
16.
Navedeno delo. Lakan ne veli izričito da subjekt odgovara na učinke govora. Sigurno je,
ipak, da ne može biti puki objekt govora; sigurno je da subjekt govori. Konačno, i kao čisti objekt, čiji
je identitet objektnosti neosporan, morao bi pružiti neki otpor (i to mora biti subjekatski otpor)
oblikovanju, morao bi uticati na oblik koji iz njega nastaje. Subjekt se sve više ostvaruje u Drugome,
u sinhronijskoj strukturaciji označitelja zato što, ma koliko to izgledalo paradoksalno, na taj način
smanjuje učinke jezika, ali, što je, verovatno i značajnije, barem za elementarnu egzistenciju, sman-
131
sebe koji nastaje u trenu prosijavanja subjektnosti, prosvetljenja, usvajanja simboličkog poretka, u trenu, valja reći, iako takav trenutak ne pripada vremenu, ulaska
subjekta u telo.17 U Drugom će subjekt naći ekscentriranog sebe, svoju želju, "sve
podeljeniju". Ali, u Drugom subjekt mora naći i dramu govora, dramu subjektivacije
subjekta, tj. učinaka govora. I želju subjekt nalazi u Drugom raspršenu u metonimiji govora i kao metonimiju govora. U Drugom on mora da je nađe, mora da nađe
subjektivnost vlastite želje. Jer, sve to ima smisla samo za njega, iako se iskazuje u
čast (u korist) Drugog.
Subjekt za Drugog postaje objekt, on pristaje da bude objekt. Štaviše,
subjekt u Drugom postaje objekt spoznaje, objekt paranojičke spoznaje duha
moderne.18 No subjekt mora biti objekt Drugog, mora se pokoriti redu na polju
Drugog, logici strukturacije u tom polju. Tako stiče (svoju) subjektnost. Naime,
sinhronijsko slaganje označitelja stavlja i subjekt na njegovo mesto. Po pravilima po
kojima označitelji u sinhronijskom slaganju predujmljuju jedan drugog predujmljen
je i subjekt što postoji samo ako govori. Govor, opet, pretpostavlja postojanje subjekta (u Drugom). Ova uzajamnost se oslanja na činjenicu da govor uvek implikuje
neko "hteti reći", hteti subjekta, implikuje, dakle, izvesnu "nameru" da se nešto
uznači i, što je isto toliko važno, implikuje koncept tog uznačenja. To znači Lakanova tvrdnja da subjekt proizilazi iz svog sinhronijskog pokoravanja u polju
Drugog.19 Doduše, to je tek jedna strana stvari. Subjekt se pokorava u polju Drujuje i zavisnost od drugog, od bližnjeg. Lakan veli:"Pogrešno je verovati da veliki Drugi može biti
odsutan na bilo kojoj distanci koju subjekt zauzima u odnosima s drugim" (Remarque sur le rapport
de Daniel Lagache, Ecrits, p. 678). Ovde je važno istaći da je barem isto toliko pogrešno verovati da
će se subjekt što se više ostvaruje u Drugom više udaljiti od bližnjeg. Nijedan nesporazum koji je
predočen Drugom nikad nije rešen.
17.
Možda bi se, i to uslovno, moglo govoriti o ulasku Ja u telo. Donekle takvoj pretpostavci
ide u prilog i Lakanovo razumevanje poznatog Frojdovog primera igre, iz teksta "S one strane principa zadovoljstva", kojom dete, beba (reč je o Frojdovom unuku) propraća odsustvovanje majke.
Dete baca ispod krevetca kalem vezan kanapom i otuda ga izvlači i tu svoju igru propraća glasovima
koje je Frojd razumeo kao reči fort-da (na našem jeziku analogon tih glasova-reči mogao bi biti: imanema). Igra, sledstveno Frojdu, simbolizuje majčine odlaske i povratke. Prema teorijskoj psihoanalizi
u ovom primeru nije toliko važna, ako je uopšte i važna, simbolizacija prisutnosti i odsutnosti majke
koliko detetovo otkriće da je odsustvo mogućno učiniti prisutnim ako se označi, dakle, važno je detetovo otkriće formalne sheme, modela, pomoću kojeg ono može da osvaja i usvaja svet.
Lakan, doduše, veli da je Ja objekt (Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique
de la psychanalys, Seuil, Paris, 1978, p. 66) i da je taj objekt, Ja dakle, objekt spoznaje, objekt spo18.
znaje kakvu je ustanovila moderna, za koju je sve što se istražuje objekt, koja sve što propituje
pretvara u objekt. Lakan se, međutim, pita "nije li spoznaja najpre bila spoznaja ličnosti pre no što je
postala spoznaja objekta, te nije li u čovečanstvu pojam objekta sekundarna tečevina" (De la
psychose paranoпaque dans ses rapports avec la personalité, Seuil, Paris, 1975, p. 326). Sigurno je da
je ta sekundarna tečevina prevladala prvotni oblik spoznaje, tražeći svagda novo (suština je,
navodno, modernizma svođenje bitka na novum), te da je zahvaljujući toj prevlasti svet spoznaje u
moderni izjednačen sa svetom stabilnosti. Lakan je u tom smislu i, pre svega po tome što raskriva
moderno zamračenje subjekta, paranoju moderne, svet nestabilnosti, odista, teoretičar postmoderne,
zapravo, teoretičar koji je postmodernu pripremio.
19.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 200.
132
gog, samo zato što se odatle mora izvući (po nekom redu), tj. što se i Drugi iz svega
tog mora ispetljati. Pri tome, ovde nije toliko reč o manevru subjekta i Drugog
koliko o nužnosti subjektivacije subjekta, nužnosti usvajanja neizvesnosti subjekta,
za šta je, u to nema sumnje, potrebna dobra volja subjekta, utemeljena na izvesnosti da ni Drugi nije pošteđen teškoća, recimo poteškoća u snalaženju na putevima
želje.
Subjekt uvek ima posla i s nagonom kad god doseže dimenziju Drugog.
I kad mu je posreduje jezik on mora da poravna račune s nagonom, s parcijalnim
nagonom, s jednom, neizbežnom i, može biti, suštinskom, stranom subjektivacije.
Lakan čak tvrdi da subjekt do dimenzije Dugog dolazi preko delimičnog nagona.20 I
to zato što nagon traži pogled. Rekao bih, zato što između nagona smrti (svi nagoni
su skloni području smrti, svi i imaju dimenziju smrti) i Drugog postoji neka
korespondencija. (Štaviše, izgleda da je Drugog moguće misliti kao efekat dijalektike nagona smrti.) Lakan kod nagona nalazi neku vrstu egzibicionizma.21 Njegovo
Subjekt do dimenzije Drugog dolazi, zapravo, kroz odnos nagona i objekta a (navedeno
delo, str. 206). Ovaj odnos ni govor ne može da zaboravi.
20.
Po Lakanovoj shemi, nagon, s ruba, iz erogene zone, pravi krug oko objekta a. Valjalo
bi onda pretpostaviti da objekt a nije objekt nagona, te da na nagon on ne može ni delovati svojim
odsustvom, svojim nepostojanjem. Ali, pošto nagon može dostići zadovoljenje a da ne dostigne cilj
jasno je da mu je objekt a svojstven, možda on (nagon) i proizvodi objekt a. Jednom rečju, objekt a je
manjak u nagonu.
Lakan veli da ovde upotrebljava engleske termine (Aim i Goal) zato što oni jasno
izražavaju razliku između zadovoljenja i biološkog cilja nagona (navedeno delo, str. 190). Goal je cilj
(cilj nagona je povratak u kružni tok), Aim je neka vrsta zadatka ("netko kome je zadano neko
zaduženje, to ne znači ono što on mora donositi, to znači kojim putem mora poći", objašnjava Lakan
hajdegerijanski). Zadatak nagona je, dakle, zadovoljenje, dovijanje da se dođe na put koji vodi
zadovoljenju. Idealno zadovoljenje bilo bi zadovoljenje u istom, iščeznuće u apsolutnoj entropiji. I
pošto je to nemoguće (u realnom zato ne bi ni moglo biti nagona) moguć je objekt a (realno je
nemoguće zato što je moguć objekt a) koji nagon mora da pohodi, da u njega utisne hteti reći
subjekta. Nagonski put subjekta do dimenzije Drugog vodi preko objekta a.
Ono "o čemu je riječ kod nagona, to je dati se vidjeti. Aktivnost nagona se koncentrira u
ovome dati se", veli Lakan (navedeno delo, str. 207). Lakan se ne pita šta pokreće to dati se videti
nagona, zašto se nagon daje, čija je on to poruka?. Zašto bi uopšte nagon trebalo da bude viđen? Samo
zbog onoga dati se? Ili je reč o bivanju nagona?
21.
133
(nagona) traženje pogleda i odgovara Drugom. Nije, prema tome, slučajno što je
subjekt oko, u stvari, sledstveno platonizmu teorijske psihoanalize, nije slučajno što
se subjekt oblikuje prema slici onoga što vidi, to će reći što ima u viziji, prema slici
koja mu dolazi s mesta Drugog.
Mesto Drugog mora biti mesto aktualizacije dijalektike nagona smrti, i
to prvenstveno zato što "subjekt, in initio, počinje na mjestu Drugoga".22 Lakan veli
da subjekt počinje u Drugom zato što se tu pojavljuje prvi označitelj, koji, međutim,
mora biti prvi označitelj upravo za subjekt koji tu počinje i za koga je, stoga, Drugi
Drugi. Sigurno je, opet, da se označitelj nije mogao pojaviti izvan dijalektike nagona
smrti. Uostalom, ona je dijalektika i označitelja, koji, kako je sam Lakan rekao, materijalizuje nagon smrti.23 Drugi može biti mesto pojavljivanja prvog označitelja
samo za već postojeći subjekt (on je Drugi subjekta koji mora imati nekog Dugog) – i
to upravo po Lakanovoj teoriji, odnosno za onaj subjekt koji na mestu Drugog očekuje pojavu označitelja koji će razumeti.24 Konačno, Lakan i priznaje postojanje tog
subjekta, iako ga je, zapravo, teško nazvati subjektom, s obzirom na to da neposredno pre pojavljivanja, "kao subjekt, nije bio ništa, ali koji se, čim se pojavio,
zgušnjava u označitelju".25 Subjekt tako i jeste i nije, jeste zato što je kao nešto
(subjekt naravno) postojao i, pre svega, zato što se to nešto zgušnjava u označitelju
(zahvaljujući tom zgušnjavanju označitelj ga i može predstavljati), subjekt nije zato
što se još nije pojavio označitelj, što se označitelj nije mogao pojaviti pre nego što se
22.
Navedeno delo, str. 211.
23.
Ovo, naravno, nije jedini problem koji je Lakan morao imati u vidu pri pokušaju situiranja pojavljivanja subjekta u polju Drugog. Lakan zato i veli da subjekt in initio počinje na mestu
Drugog pod uslovom ako je (subjekt) određen jezikom i govorom (navedeno delo). Izgleda, međutim,
da, sem toga što podrazumeva još neke mogućnosti početka subjekta, ta tvrdnja pretpostavlja da su
Drugi i jezik razdvojeni, ili da su barem u nekom trenutku bili razdvojeni. Nije, u tom slučaju, jasno
gde bi to subjekt mogao biti određen jezikom i govorom izvan Drugog, koga, takođe, određuje jezik,
najzad, gde je to moguće simboličko (kako su mogući jezik i govor) izvan dijalektike nagona smrti,
koja, jedina, zahvaljujući automatizmu ponavljanja, može proizvesti prvi označitelj a da on bude prvi
u odnosu na drugi u lancu.
24.
Za Lakana je ovo očekivanje, prethodni koncept, sledstveno logici percepcije, u neku
ruku, uslov, pojavljivanja označitelja. "Radi ilustracije ovog aksioma (aksioma da označitelj predstavlja subjekt za drugi označitelj, R. K.) pretpostavite da u pustinji nađete ploču prekrivenu
hijeroglifima. Vi ne sumnjate da iza toga stoji subjekt koji ih je ispisao. Ali smatrate da je svaki
označitelj upućen vama, to je greška – dokaz je to, što ne možete ništa razumjeti" (navedeno delo). No
to je, pre svega, dokaz za to da subjekt ne zna na koji ga je način i da li ga je uopšte označitelj
zgrabio, tj. da subjekt nema koncept za razumevanje označitelja, da nije uspostavljen lanac
označitelja u kojemu ga nađeni označitelj predstavlja kod drugog označitelja. Jer, subjekt zna da
hijeroglifi nešto znače i da se on ne može skriti pred pozivom uznačenja; hijereoglifi ga već
predstavljaju kod drugih hijeroglifa. I to što se ne razume razumljeno je, naravno, kao ono što se ne
razume. Subjekt je pozvan u svakom znaku koji razume kao znak, pozvan je i u znaku koji ne razume. I taj poziv subjekt čuje. Bez toga se ne može ni govoriti o subjektu teorijske psihoanalize.
25.
Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 181.
134
on sam, subjekt, pojavi. Ipak, jeste, moram tako da zaključim, upravo iz samog
Lakana. Jer, "da bi se rodio s označiteljem, subjekt se rađa podeljen".26 Lakan, dakle, veli: subjekt se rađa podeljen, što znači da ga već ontološki podeljenog označitelj
iznova deli, da ga označitelj cepa po ontološkom rezu, te da ga utoliko označitelj
može predstavljati kod drugog označitelja, ukratko, da je subjekt spreman za svoj
(označiteljski) udes. Tek ako tako stoji stvar sa subjektom jasno je i da njegov odnos
s Drugim može predstavljati ljusku za ono što je izgubio time što je postao biće koje
rađa, tačnije, zato što je postao seksualno biće, Lakan veli, zato što radi
razmnožavanja prolazi kroz seksualni ciklus.27
Drugi, njegovo polje, tu već mora biti, ako subjekt počinje u njemu.
Drugi je, naime, svedok i jemac subjektove egzistencije, u Drugome se subjekt rađa
kao ljudsko biće. Razumljivo je onda što "zavisimo od polja Drugoga, koje je bilo tu
mnogo prije nego li smo došli na svijet, i čije nas kružne strukture određuju kao
subjekt".28 Razumljivo je i to što on ne može da ispuni zahteve subjekta. No Drugi,
čak, i izneverava subjekt, izneverava njegova očekivanja. Subjekt kod Drugog, ipak,
ne nalazi ono što mu nedostaje, u terminima psihoanalize: falus, dojke, itd., u
suštini, ne nalazi sebe samog identifikovanog sa falusom, dojkama. Jasno, Drugi,
pored svih mena, i kao transcendentalna kategorija, ostaje alteritet subjekta.
Izneverena očekivanja kod subjekta izazivaju zebnju.29 Subjekt od Drugog ne dobija
ni odgovor na svoja pitanja. Štaviše, umesto odgovora, ali kao odgovor, dobija nazad
pitanje, "formulisano u obliku jednog: che vuoi? šta hoćeš? pitanje koje ga (subjekt)
najbolje vodi na put njegove vlastite želje".30
26.
Navedeno delo.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 211. Razumljivo je, iz ove perspektive, zašto
Lakan tvrdi da je odnos polova na ravni nesvesnog, samo tu, u polju Drugog dakle, predstavljen. Na
polju Drugog, polju razlike, konačnosti ljudskog bića odnos polova je i izložen rizicima, prevashodno
onim koji su mu ontološki svojstveni. Putevi su "onoga što trebamo činiti kao muškarac ili kao žena
prepušteni posve drami, scenariju, koji pripada polju Drugog – što je upravo Edip" (str. 218). Polju
Drugog, izgleda, prepušteno je sve što se tiče manjka subjekta, pa, čak, i razlikovanje polova.
27.
28.
Navedeno delo, str. 263. Lakan ništa ne kaže i da li je polje Drugog bilo tu mnogo pre no
što se pojavio izvesni (nepostojeći) prvi subjekt s označiteljom na leđima ili za petama. Čiji je, ako je
ičiji, sem subjektov, eventualno, Drugi bio Drugi pre pojave tog subjekta? Ima li smisla to uopšte
pitati? Jer, čim jesmo, jesmo u simboličkom poretku – i na polju Drugog, dakako.
Treba, ipak, priznati da su ovim samo odložena pitanja koja će teorijska psihoanaliza
morati, kadtad, postaviti, svakako ne na istorijskoj ravni. Pitanje prvenstva Drugog u realnom, istorijskom vremenu nema smisla. Na drugoj strani, psihoanalizu u zasedi čeka metafizika. Izbor i nije
neprivlačan.
29.
Očekivanja koja Drugi izneveri izazivaju egzistencijalnu strepnju. Istina, treba reći da je
ova ontologizacija strepnje, i pored stvarnih motiva, ujedno, i dramatizacija Lakanovog duga prijateljstvu sa Sartrom.
Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, str. 293. No, subjekt
se i obraća Drugom upravo zato što neće da stane na put vlastite želje. Zasluga je psihoanalize,
između ostalog, ne toliko u tome što ga navodi da se suoči sa smislom želje, čak ni u tome što ga
suočava sa smislom obraćanja Drugom, koliko u tome što ga navodi da i sam pita, iako ne mora znati
30.
135
Lakan odnos subjekta i Drugog zamišlja kao kretanje po kružnici na
kojoj se nalaze i jedan i drugi. Razume se, na ma kojem mestu kružnice da započne,
proces uvek započinje na celoj kružnici. Svi koji se na njoj nalaze, bez obzira na disimetričnost odnosa, implikovani su u svakom pokretu istog trena kad kretanje na
kružnici počne, kad počne govor na primer. Implikovan je označitelj, i njegovo
mesto – Drugi, kao Drugi subjekta, kao alteritet dakle. No to subjekt ne zaustavlja
da svoje zahteve upućuje fantomu svemoći Drugog, da se, u bekstvu od manjka,
otuđuje u manjku Drugog, ma kakvu ulogu prihvatao u tom manjku. Ni Drugi nije
potpun, prosto zato što je i on, na neki način, tvorevina jezika. Manjak u Drugom
Lakan obeležava matemom S(A).31 I ovaj manjak je konstitutivan: za označitelje,
time i za subjekt. Označitelj manjka u Drugom, tako treba čitati matemu S(A), po
Lakanu je onaj "označitelj zbog kojeg svi ostali predstavljaju subjekt: to će reći u
nedostatku tog označitelja, svi ostali ne predstavljaju ništa".32 U tom smislu manjak u Drugom ima ulogu manjka kao takvog, on, zapravo, da bi bio apsolutan,
mora predstavljati manjak kao takav. Subjekt, razume se, nije od raskida da prihvati postojanje apsolutnog manjka. Prihvata i postojanje apsolutnog Drugog, onog
Drugog koji se ne može poznavati, barem s dva razloga: najpre, da subjekt poznaje
Drugog poznavao bi ga kao sebe,33 potom, subjekt je prinuđen da zahtev za prepoznavanjem upućuje nekome ko mu je na neki način nedostižan, upućuje ga zato
Drugom, apsolutnom Drugom. Od prevare, ili od nade, gotovo da je svejedno, subjekt, očito, nikad ne odustaje. Drugom se on nudi kao objekt gubitka, kao sam gubida pita: šta me on hoće? I: šta me hoće?
31.
Navedeni tekst, str. 298. Manjak u Drugom inherentan je funkciji Drugog kao trezora
označitelja. Drugi, naime, ne može ništa da kaže o vrednosti tog trezora, ništa drugo do ono što je već
rečeno u samom trezoru. Nema istine o istini toga što sadrži trezor. Nikakav "jezik ne može reći
istinu o istini, pošto se istina zasniva u onome što govori" (La science et la vérité, Ecrits, p. 867-868).
Drugi se ne može pomeriti sa svog mesta zato što nema metajezika, ili nema metajezika zato što se
Drugi ne može pomeriti sa svoga mesta. Lakan kaže: nema Drugog Drugog.
32.
Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, str. 298. Lakan veli da je s
ovim označiteljem tako zato što je sve što je predstavljeno, predstavljeno za nešto. Ni označitelj ne
može sebe da predstavi. Zbog toga je Lakan i morao da uvede označitelj manjka u Drugom, ili, bolje,
označitelj S(A). Ovde je, stoga, važno da logiku predstavljanja za nešto nameće manjak. U njemu je
implikovan odnos prisustva - odsustva nečega, implikovana je dvosmislenost. Manjak, zapravo,
određuje da je sve što je predstavljeno, predstavljeno za nešto, predstavljeno je neodređeno. Jer,
svaka "dvosmislenost znaka proizilazi otuda što on predstavlja nešto za nekog" (Četiri temeljna
pojma psihoanalize, str. 221). Označitelj S(A) može zato u bateriji označitelja biti samo crta koja se
ne računa kao njen deo, može biti -1 skupa označitelja.
33.
Efekat ovog odnosa pokazuje se i na analizi, u odnosu prema analitičaru, prema
posedniku istine. Mesto Drugog analitičaru daje moć artikulacije značenja, poruke subjekta kao
poruke Drugog. Matema S(A), značenje Drugog, pokazuje na koji način subjekt od analitičara, tj. s
mesta na kojem se nalazi analitičar, dobija svoju poruku u izokrenutom obliku, ali i na koji način
označitelj koji se pojavljuje u polju Drugog omogućuje da se pojavi subjekt njegovog (označitelja)
značenja. Označitelj da bi funkcionisao kao označitelj mora subjekt redukovati na instancu pukog
označitelja i time ga okameniti.
136
tak, sebe naravno. Fantazam o vlastitoj smrti trebalo bi da ga uvede u dijalektiku
želje (ili dijalektiku prepoznavanja, odista je svejedno, jer dijalektika želje je
dijalektika biti) i da mu tako pribavi potajno priznanje Drugog. Otuda želja za
priznanjem koju subjekt upućuje Drugom i ne može biti želja da se bude subjekt.
Subjekt ove želje nije, ili nije navodno, istovetan sa samim subjektom; subjekt želje
je mrtav, on je subjekt želje želje drugog, koja je, zapravo, želja koju želi drugi.
Čovekova želja "nalazi oblik kao želja Drugog" i pri tome, zadržava subjektivnu
neprozirnost.34 Ali, subjekt tako u vlastitoj dijalektici nalazi i svoju subjektnost.
Lakan, naime, kaže da nema subjekta, "a da negdje ne postoji aphanisis
subjekta".35 U otuđenju, dakle, uspostavlja se dijalektika subjekta. Konačno, subjekt se i ne pojavljuje na ravni smisla, razume se, smisla koji je shvaćen kao svesni
smisao i, zašto da ne, smisao svesti; pojavljuje se (čak i samosvesni subjekt) tamo
gde je pomračen, na ravni aphanisis, na mestu koje pripada nesvesnom, u rupama
lanca označitelja, u Drugom.
U Drugom se pojavljuje subjekt nesvesnog, Lakan veli:"Ono govori u
Drugom."36 Ono govori u govoru koji je u Drugom, svuda gde je on upleten, a Drugi
je pozvan uvek i na svakom mestu gde se biće pomalja. Prema tome, subjekt
nesvesnog u Drugom jeste subjekt govora simboličkog otkrića, govora koji za
svedoka poziva upravo Drugog, u neku ruku jemca simboličkog pakta koji je subjekt
sklopio s drugim i sa samim Drugim (dakle, sa simboličkim). Drugi posvedočuje i logičko prvenstvo subjekta, koji tu nalazi svoje označiteljsko mesto, "spram svakog
buđenja označenog".37 Ne može ni da najavi eventualno prvenstvo subjekta spram
34.
Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, str. 292. Lakan je ideju o
želji kao želji drugog preuzeo od Hegela, tačnije od Hegela u tumačenju Aleksandra Koževa. Moglo bi
se, doduše, reći da je preuzeo ono što mu pripada. Ideja da želja za nekim predmetom, na primer,
može biti ljudska samo ako je posreduje želja drugog za tim istim predmetom jeste hegelovska, u tom
obliku je možda i preuzeta od Koževa, ali ona nužno proishodi iz Lakanovog mišljenja imaginarnog,
odnosa subjekta i drugog u imaginarnom, te mišljenja odnosa imaginarnog i simboličkog. Doduše, u
svemu tome je mogućno prepoznati i hegelovsku shemu dijalektike odnosa roba i gospodara.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 236. Lakan, na ovom mestu, otuđenje subjekta
povezuje za funkciju dva, to će reći, za funkciju para označitelja i objašnjava uz pomoć teorije
skupova. Po toj teoriji, naime, ako u skupu postoje samo dva elementa nastaje fenomen otuđenja.
Lakanu to omogućuje da još jednom demonstrira vrednost svoje odrednice da je označitelj ono što
predstavlja subjekt za drugi označitelj. Odatle, iz teorije skupova, proizilazi, veli Lakan, "da subjekt
iščezava na nivou drugog označitelja" (Le quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 214).
To je, razume se, važno ako drugi označitelj čuva trag tog iščezavanja, ako subjekt u drugom označitelju nekako možemo i naći, recimo, u njegovoj prisutnoj odsutnosti. To bi bilo važno i za dokazivanje značaja i statusa prevladavanja o koje se moderna okačila kao o svoju sudbinu. Prevladavanje, naime, omogućuje ponovno preuzimanje smisla, u ovom slučaju, smisla istorije
označiteljskih promena, pomeranja označitelja. No Lakan, bez sumnje, nije na to mislio. Trag iščezavanja kod Lakana može imati samo metaforički smisao.
35.
36.
37.
Značenje falusa, Die Bedutung des Phalus, Spisi, str. 260.
Navedeni tekst. Lakan, doduše, veli da ono govori. Ali, na nivou nesvesnog postoji nešto
što je homologno sa zbivanjima na nekakvoj opštoj ravni subjekta. Homologan je, prema tome, i ovaj
137
označitelja. Ipak i u simboličkom paktu, kao u bilo kojem diskursu, subjekt
ostvaruje svoju istinu, naravno, zato što se on u simboličkom paktu samopredstavlja, samoiskazuje. Time on realnost svodi na ništavilo i, na izvestan način,
suprotno svom hajdegerijanizmu, uskrsava klasičan subjektivizam, subjektivnost
istine subjekta.’’
govor ono.
138
JA SAM MRTAV
Frojdovsko iskustvo, kome se Lakan vraća, a povratak Frojdu, u
suštini, znači povratak problemu subjekta i povratak problema subjekta u
savremeno mišljenje (iz psihoanalize subjekt, doduše, nikako nije ni izbivao),
frojdovsko iskustvo, dakle, u Lakanovoj interpretaciji, istinu subjekta nalazi kao
istinu sigurnosti, izvesnosti subjektivnog, koje ostaje sebi identično u različitom i
čak kao svojevrsno ishodište razlike. Teorijska psihoanaliza se tako istodobno, prividno, vraća klasičnom shvatanju subjektivnosti i, prividno, opire savremenom mišljenju (smrti) subjekta, i onog do kojega ona sama drţi, koje integriše u vlastiti
koncept subjekta. U stvari, psihoanaliza i nije imala izbora. Mišljenje subjekta u
akademskoj psihologiji je odbacila.1 Na mišljenje subjekta u savremenoj filosofiji
tek se delimično mogla osloniti. Lakan je iskušavao mogućnosti stapanja filosofskog
i psihoanalitičkog mišljenja subjekta; nije u tome mogao otići predaleko. Od Hajdegera je uzeo ideju o raskrivanju i skrivanju istine, što znači i istine subjekta. Aletheia i logos postaju, tako reći, neophodni koncepti u teorijskoj psihoanalizi, razume
se, u značenju koje imaju kod Hajdegera, no u kontekstu koji potpuno odudara od
horizonta koji hajdegerovska značenja tih pojmova mogu i pretpostaviti.2
Prisustvo subjekta, u hajdegerovskoj perspektivi teorijske
psihoanalize, valja misliti kao skrivanje, koje je, zapravo, metafora izlaganja,
prikazivanja mrtvog subjekta strukturalizma; skrivanje je raskrivanje
neophodnosti smrti subjekta. Psihoanaliza, nakon tog ubistva, moţe da pokaţe
subjekt koji se skriva u onome i onako u čemu i kako se izlaţe; subjekt je, dakle,
metafora metafore istine. Lako je, naravno, u skrivanju/raskrivanju prepoznati
Hajdegerov koncept istine. Ali, lako je uvideti i da psihoanalizu prevashodno za-
1.
"Odbacujemo ga upravo zbog toga, pokazaćemo to, što funkcija subjekta, kakvu je
uspostavilo frojdovsko iskustvo, u korenu diskvalifikuje ono što pod tim nazivom, ma kako se
prekrajale njegove premise, samo ovekovečuje akademski okvir" (Prevrat subjekta i dijalektika ţelje
u frojdovskom nesvesnom, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 271). Mišljenje subjekta akademske
psihologije psihoanaliza ni pre Lakana nije prihvatala. Teorijska psihoanaliza dodaje da frojdovsko
iskustvo diskvalifikuje i subjekt savremene nauke. Epistemologija, naime, nije smanjila neznanje
ovog subjekta. Čak, Lakan tvrdi da se u savremenom svetu "u pogledu neznanja svako nalazi na
nivou tog subjekta" (str. 270).
2.
Iz tako otvorene perspektive, iz perspektive hajdegerijanskog frojdizma, na koju ne bi
pristali čistunci: ni frojdovci ni hajdegerijanci, Lakan shvata, na primer, potiskivanje, jedan od
najznačajnijih psihoanalitičkih koncepata. Potiskivanje skriva istinu ţelje (subjekta ţelje) i na taj
način je, sasvim hajdegerovski, otkriva; potiskivanje, naime, otkriva da je nešto skriveno,
zaboravljeno i da je skriveno s nekih razloga. Štaviše, istina se pojavljuje samo u času kad iščezava.
Lakan će zato i reći da je potiskivanje povratak potisnutog.
139
nima istina subjekta.3 Zanima je ona istina koju subjekt sebi skriva/raskriva,
naime, istina koja je sadrţana u odluci bića i koja je za subjekt istina subjektove
realnosti. Psihoanaliza nema apriorni koncept istine istine, niti ima potrebe za
njim. Hajdegerovsko skrivanje/raskrivanje bića u teorijskoj psihoanalizi postaje,
stoga, subjektovo samoraskrivanje; subjekt se skriva/raskriva sebi, na način na koji
se istina za čoveka ispoljava, na način na koji mu se odluka bića pokazuje, što znači
da je subjekt u najvećoj meri sebi pastorak u trenutku kad se zatekne sasvim nag, u
trenutku raskrivanja subjektnosti.4
Subjekt nije isto što i njegov iskaz. Ne moţe se ni naći u iskazu, ne
moţe, naime, u iskazu (teatarski) igrati vlastitu sudbinu kao u nepoznavanju. Nikakav trajni, stvarni identitet između njih nije moguć. "Očigledno je to, tako reći, iz
činjenice što svaki označitelj subjekta iskazivanja moţe nedostajati u iskazu".5
Subjekt, ipak, nikada ne nedostaje; u stvari, ne nedostaje prazno mesto subjekta.
Konačno, i iskaz pokazuje na subjekt, razume se, kao na odsutnost, pokazuje na
prazno mesto subjekta i to uprkos gramatičkoj prisutnosti subjekta u njemu. Očito,
ovaj odnos iskaza i iskazivanja mogućno je razumeti kao aktualizaciju automatona
(subjektovog) skrivanja i raskrivanja u samoiskazivanju. Jer, subjekt se iskazuje,
na primer, "u označitelju ne",6 tj. u onome što bi bez tog označitelj bilo ispušteno
(što se ne bi ni pojavilo). A ispušten je čitav subjekt, njegov mehanizam samoiskazivanja u dijalektici skrivanja/raskrivanja. Subjekt se, pre svega, samoiskazuje u nesvesnom, kao subjekt nesvesnog, subjekt sa margine jezika, označitelja, sa ivice
njegovog vidokruga.7
3.
Ovo nikako ne znači da Lakana nije interesovalo čisto prisustvo istine. Naprotiv, on joj –
kaţu, neumereno i neskromno – posuđuje i svoj histrionski glas i histrionsku realnost svoga bića:"Ljudi, slušajte, odajem vam tajnu, Ja, istina, govorim" (Frojdovska Stvar, Spisi, str. 119). Tajna koju
ova beseda istine (o istini) odaje, u obzoru nemogućnosti identiteta istine, istovetnosti istine sa
sobom, jeste da ona (istina) mora biti izrečena – u iskazu: Ja, istina, govorim, dakle, u potiskivanju
koje je povratak potisnutog. Nema, prema tome, metajezika, nema nikakve istine o istini. U tom
shvatanju utočište ili, pre, ishodište nalazi i postmodernistička ideja o istini fikcije (ili fikciji istine;
korak prema toj mogućnosti je predviđen). Lakan će, uostalom, nešto slično nedvojbeno i izreći.
4.
Lakan pretpostavlja postojanje jedne vrste čovekove zaslepljenosti, zbog koje "mu istina
nikad nije u tolikoj meri pastorka kao u trenutku u kojem svetlost, koju je svojom rukom uzdigao do
poslovičkog znamenja, zatekne nagu istinu" (Frojdovska stvar, str. 119). Naga istina se, naravno,
zatiče u trenutku iskazivanja, koji je i trenutak ispoljavanja subjektnosti subjekta, no bez ogledalnog
odraza. U iskazivanje je utisnuta prerefleksivna istina subjekta, koju bi on, kad ne bi imao oči da ne
vidi, mogao videti kao sebe.
5.
Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom nesvesnom, str. 277.
Navedeni tekst, str. 277. Gramatičari, veli Lakan, zovu ovo "ne" umetnuta reč, čime hoće
da kaţu da je njegov oblik čisti hir. Po Lakanu, međutim, to "ne" sprečava pad iz subjektnosti bića
koje govori; bez "ne" "Ja (Je) me elidira u bezlično". Umetnuta reč "ne" umeće, dakle, drugu scenu
subjekta.
6.
Ako "ja kaţem 'ubij' ('tue'), jer me oni more, gde sebe situiram ako ne u ti (tu) iz kojeg ih
merim od glave do pete" (navedeni tekst). Suština ovog ti, tj. ono kao takvo, ispoljava se, dramatizuje
u punoj reči, u onom govoru koji ima performativnu vrednost: "ti si moja ţena", "ti si moj gospodar"
7.
140
Subjekt koji govori na rubu označitelja ne zna šta govori, ne zna, čak,
ni da govori. Razumljivo, nije onda u stanju ni da odgovori na pitanje: ko govori? Pa
ipak, jedino odgovor tog subjekta psihoanaliza priznaje i traţi, i to, po mogućnosti,
kao čisti označitelj, kao označitelj bez smisla. On (označitelj), naime, skida veo sa
subjekta bez glave, otkriva subjekt nesvesnog. Subjekt koji ne zna da govori, govori
istinu. Naravno, taj se subjekt pokazuje na svim mestima na koja ga označitelj
poziva i gde je on, zapravo, već pozvan, recimo tako što je zabranjen. Frojdovski
subjekt (subjekt nesvesnog) pokazuje se na mestu među-rečenog, zabranjenog
(inter-dit), zato što je ono unutra-rečeno (intra-dit) rečeno s one strane rečenog, u
dijalektici roba i gospodara, ili, bliţe suštini teorijske psihoanalize, u dijalektici
nagona smrti, koja subjektovu ţelju, time i subjektovu istinu, istinu subjekta dakle,
pretvara u ţelju ni za čim, u ţelju za smrću.
Dijalektika nagona smrti ostavlja otisak, trag na margini, na ivici
označitelja; ova je dijalektika, zapravo, trajno zategnuta na ivici označitelja. Ili, s
gledišta subjekta tačnije, rub označitelja se neprekidno pokazuje, izlaţe dijalektici
nagona smrti. Teorijska psihoanaliza zato i traţi subjekt u urezima označiteljskog
lanca, u urezima diskursa; "pri tom je najsnaţniji onaj koji deluje kao pregrada između označitelja i označenog".8 Najsnaţniji je, moţe biti, zato što je najbliţi onom
urezu u kojem se subjekt otkriva sebi, urezu ništavila, smrti dakle. Ovaj je urez,
urez ništavila dakle, svakako, paradigmatičan i za onaj koji prave besede, recimo
analitička beseda u laţnom diskursu postojanja.9
Urez označitelja, urez označiteljskog lanca, Lakan kaţe, "overava"
isprekidanost strukture subjekta u realnom.10 Urez označitelja, dakle, ne
strukturira, ne postavlja, ni kao svoj efekat, realnost subjekta. On samo potpisuje
da je to što jeste tako kako jeste, da istina subjekta, s obzirom na to da se događa,
(Variantes de la cure-type, Ecrits, p. 351). Dakle, u ovo ti (tu) subjekt ne situira, niti ga u njemu pokazuje, puka homofonija reči tue i tu. Ona samo omogućuje da se pokaţe, ispolji, nasluti efekat označiteljskog spleta, efekat ništa, ona raskriva put uklizavanja označenika pod označitelj, podseća na
shemu tog odnosa, na shemu uznačenja, obelodanjuje način poturanja subjektovih ubilačkih namera
bezličnom iskazu i, najzad, omogućuje da se pokaţe delovanje mehanizma pomoću kojeg označitelj
određuje subjekt. Ovo tue (ubij), naime, znači tu tues (ti ubij), ti kojim sebe subjekt poziva.
8.
Navedeni tekst, str. 278. U urezima diskursa psihoanaliza zatiče subjekt kako "prebiva
kod pred-svesnog". Tu ga očekuje i na analitičkim seansama. Otuda, prividno paradoksalno, na
seansi (i iz značenjske perspektive uopšte) beseda vredi po tome što se spotiče, zato što posrće. Laţ
otkriva istinu subjekta. Jer, "nema greške koja od sebe ne stvara istinu, koja se ne pokazuje u istini"
(Les écrits technique de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 289). Greška, veli Lakan, utelovljuje istinu, zato
je i uslov otkrića istine, zato je greška.
9.
Sličnu funkciju, iz perspektive subjekta, trebalo bi da ima i umetnost, u meri u kojoj
omogućuje ispoljavanje istine, tj. u meri u kojoj označava, u kojoj jeste usek u diskurs svakidašnjice i,
ponajpre, u samu diskursnost, dakle, u meri u kojoj, preko predstave ništavila, smrti, subjektu
omogućuje da dođe sebi, i to pred licem apsolutnog gospodara.
10.
Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom nesvesnom, str. 278.
141
ne spada u metafizičke istine, da tako treba i mora da bude. On potpisuje simbolički
status subjekta, subjektnost subjekta; time potpisuje i njegov pakt s drugim. Na taj
način, doduše, urez označitelja to što jeste sa subjektom postavlja u realnost, tj. on
tako artikuliše, postavlja realnost subjekta kao što postavlja realnost bilo kojeg objekta, kao što artikuliše realnost uopšte. Po tome je označitelj determinanta realnosti (subjekta).11
Urez označitelja, već i stoga što funkcioniše kao nemogući prelom
simboličkog, otelovljuje frojdovsku metaforu povratka u neţivo, pred-stavlja "rub s
one strane ţivota koji jezik (langage) jemči biću samom činjenicom što ono govori".12
Nagon smrti, dakle, dijalektizuje jezik. Već stoga i time dijalektizuje i subjekt, koga
dijalektizuje i kao biće. Štaviše, s obzirom na to da je nagon "ona spoznaja kojoj se
čudimo što ne moţe biti znanje",13 ovaj subjekt koga, kao objekt, dijalektizuje nagon
smrti mora biti izvorno i subjekt spoznaje (prvotne, izvorne spoznaje) kojoj se
čudimo što ne moţe biti znanje. Sigurno je, međutim, da označitelj to znanje koje ne
moţe biti, upravo u tom obliku, prenosi subjektu koga uspostavlja i koga moţe artikulisati samo ukoliko odista jeste subjekt tog znanja, tj. ukoliko već jeste subjekt.
Znanje koje subjekt tu i tako dobija pre svega je znanje smrti, znanje
čistog negativiteta, ili nekakvog apsolutnog identiteta, što znači, ono znanje koje on
u tom obliku jedva da ikada drugačije, na nekom drugom mestu moţe da dobije, zna
kao znanje, sem, na izvestan način, u samosvesti, nadomestku negativiteta, vlastitog identiteta u negativitetu. Na mestu nagonskog znanja negativiteta, ovako artikulisanog, nalazi se, dakle, hegelovska svest o sebi, tj. hegelovska ţelja, kod Lakana
ţelja ţelje. Jasno je odatle da je ova ţelja u samom ishodištu ţelja smrti, ţelja ništavila. U suštini, čovekova ţelja je uvek i u svakom obliku pomalo ţelja smrti.
Uostalom, to je i posve razumljivo ako je otkriće nedostatka objekta uslov i uzrok
ţelje (a moţe li taj nedostatak išta ubedljivije pokazati od smrti, koja je za subjekt u
svetu apsolutni nedostatak). Jasno je, stoga, što izgleda da je jedna dimenzija ţelje
suštinski vezana za manjak koji ništa ne moţe da nadomesti. Nema objekta koji
ţelju moţe da zadovolji, nema objekta koji bi mogao da potpuno zadovolji nagon,
niti spoznaju koju nagon posreduje subjektu, ali, izgleda, zato što se zadovoljenje
11.
Psihoanaliza će zato, s razlogom, od rupa smisla napraviti determinante svojega
diskursa.
12.
Navedeni tekst, str. 280. Na tom rubu delovi tela i celo telo bića koje govori postaju
označitelji, Lakan kaţe da ih samo biće stavlja u poloţaj označitelja, svakako, pošto su oni, budući već
označitelji, strukturisali to biće. I u jednom i u drugom slučaju, prelom simboličkog tek što se desio,
in illo tempore razume se.
13.
Navedeni tekst. Kod Frojda je, veli Lakan drugačije. Kod Frojda je, naime, nagon znanje
koje ne obuhvata nikakvu spoznaju. Nagonsko znanje je prosto upisano u diskurs, čiji smisao subjekt
ne zna, mada je, na neki način, reč o njegovom diskursu; on je barem objekt tog diskursa, objekt u
koji se diskurs upisuje i, istodobno, objekt (u stvari, reč je o jednom objektu) na kojemu će se pokazati
efekti tog diskursa.
142
traţi u svetu kojemu izvorno ne pripadaju ni ţelja, ni nagon, ni spoznaja. Nema,
stoga, zadovoljenja koje ne bi pretpostavljalo i iščeznuće subjekta u vlastitom
objektu. Uostalom, ţelja i ne pretpostavlja subjektov odnos prema stvarnom
objektu, no prema fantazmu u kojemu je stvarnom objektu dodeljena nekakva
uloga. Po tome je ona uvek i ţelja subjekta za prepoznavanjem. A da bi se prepoznao subjekt, opet, mora ţeleti ono što drugi (Drugi) ţeli.
Realni subjekt, da bi uopšte postojao, mora iskočiti s kruţnice koja je za njega
pripremljena u Drugom (koju sam sebi priprema), koja mu jemči subjektnost,
mogućnost prepoznavanja subjektnosti, mora iskočiti s kruţnice na kojoj se on
potčinjava označitelju i koja mora biti nemoguća da bi bila moguća, da bi sam
subjekt bio moguć, uvek pregrađen, odeljen od sebe. Subjektu, s druge strane, nema
druge do da bude u tom krugu označitelj u lancu označitelja da bi u njemu (u krugu,
u lancu) istovremeno funkcionisao kao subjekt. Jer, u označitelj, koji on tu postaje,
zauvek je upisana njegova bivša subjektnost. On to ne moţe da zaboravi. Zato se
kruţnica subjektovog potčinjavanja označitelju, njena mogućnost-nemogućnost i
mogućnost obrazovanja subjekta uzajamno postavljaju u realnosti.
Ţelja je, naravno, jedno od strukturnih odredišta subjekta. Dokaz bi
moglo da bude i to što se njena dijalektika uklapa u dijalektiku roba i gospodara,
što u teorijskoj psihoanalizi funkcioniše kao neka vrsta ne samo modela no i
apologa suštine dijalektizacije. Ţelja, naime, (i ne jedino sadovska) zahteva potpuno
uništenje drugog kao nezavisnog subjekta. No ţelju kao strukturno odredište strukturiše na izvestan način jezik.14 Ţelju prošiva označitelj, štaviše, onaj označitelj
14.
Odnos ţelje i subjekta Lakan pokazuje uz pomoć grafa ţelje koji je konstruisao i razvio u
neobjavljenim seminarima "Tvorevine nesvesnog" (1957-1958) i "Ţelja i njeno tumačenje" (19581959). Istim grafom se sluţi i u tekstu "Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom
nesvesnom". Iz tog teksta (str. 282) ja ga i preuzimam.
Ovaj graf (graf 1) Lakan naziva elementarnom ćelijom ţelje. Naravno, tu ćeliju
artikuliše jezička dimenzija, naime, oblikuje je jezički trenutak artikulacije značenja, prošivak (le
point de capiton) značenja, koji je, u izvesnom smislu, i prošivak ţelje i njene dijalektizacije
subjektove stvarnosti, same subjektivacije dakle.
143
kojemu se subjekt potčinjava i u kojemu se prepoznaje kao subjekt, što u Drugom,
na mestu Drugog, po dijalektici roba i gospodara, zahteva da bude priznat. U stvari,
subjekt očekuje da ga Drugi prizna makar kao objekt ţelje. Konačno, ţelja ţeli sebe,
ţeli da se ispolji. Subjekt, u stvari, pošto je ţelja i ţelja za prepoznavanjem, očekuje
da njegova ţelja bude prepoznata, to znači i priznata takva kakva jeste, te da i on
sam bude prepoznat i priznat.15 Odatle se ne moţe zaključiti da su subjekt koji se
ţeli i subjekt ţelje identični. Subjekt, konačno, nikad nije identičan sa sobom, zato
Vektor S  S', vektor označiteljskog lanca dva puta preseca, prošiva vektor _  S,
vektor označenika. Na mestu prošivka, kako to zahteva diskurs, uobličuje se, zatvara značenje
poslednjom rečju u iskazu, u diskursu; prošivak, zapravo, poslednjom rečju zaustavlja beskrajno
klizanje značenja. Na tom mestu poslednja reč i svaka reč svojim retroaktivnim dejstvom zapečaćuje
smisao svih drugih reči u iskazu, diskursu. Ovde je vaţno da prošivanje smisla, značenja ne bi bilo
mogućno bez simboličkog čiji je osnovni označitelj falus. Ono takođe čini da se to značenje naknadno
uobličuje. Svaki izraz je, prema tome, predujmljen i svaki je naknadno preuznačen samo u simboličkom čiji je zakon Ime oca. U nekom drugom simboličkom sistemu, koji je moguć i u kojem bi
neko drugo Ime bilo zakon, odnosi bi bili drugačiji.
Metafora prošivanja pokazuje i prolazi put od znaka k označitelju, od prve atribucije onome što
zovemo realnost do smisla (te atribucije) koji se naknadno uspostavlja. Ne vidi se, ipak, iz svega
ovoga zašto Lakan ovaj graf naziva ćelijom ţelje. U tekstu "Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u
frojdovskom nesvesnom" on to i ne objašnjava. No moţe se zaključiti da mehanizam prošivanja
otkriva put dijalektike ţelje, tj. njeno uklizavanje u dijalektiku koju simbolizuju figure gospodara i
roba, u dijalektiku gospodarenja i potčinjavanja. Ţelja moţe postati ţelja subjekta samo kao ţelja
drugog, ţelja ţelje drugog, tj. kad se nađe na vektoru _  S. Registar naknadnog određuje i ţelju subjekta. Mogućno je čak reći da ţelju subjekta anticipira ţelja drugog.
15.
Za Drugog Lakan veli da "nije ništa drugo do čisti subjekt moderne strategije igara i kao
takav potpuno podloţan računu verovatnoće" (navedeni tekst, str. 284). Tom računu mora onda biti
podloţno i subjektovo potčinjavanje označitelju.
Razvijeni oblik Lakanovog grafa ţelje otkriva da se subjekt potčinjava označitelju na
kruţnici koju zatvaraju tačke s(A) (značenje) i A (mesto trezora označitelja). Kruţenje počinje od s(A)
prema A i dalje od A prema s(A). Vektor s(A)  A, označiteljski lanac, označava potčinjavanje subjekta označitelju. Efekat tog potčinjavanja, na neki način se vidi na drugoj strani, tj. na vektoru A 
s(A), koji, pošto se završava na mestu odakle je prvi počeo, oformljuje značenje.
Kruţenje, tj. potčinjavanje subjekta označitelju u tom krugu, zahteva samo
"upotpunjavanje označiteljske baterije koja je postavljena u A" (navedeni tekst), tj. na mesto Drugog,
mesto Apsolutnog Gospodara (Drugom to mesto pripada i pre no što dospe u egzistenciju). A je mesto
koda upotrebe označitelja, drugim rečima, mesto izvršavanja zakona simboličkog, "čistog subjekta
označitelja". Druga tačka, s(A), tačka u kojoj se zakopčava značenje (u Drugom, dakako), prema
tome, mesto je poruke, mesto na kojem subjekt prima vlastitu poruku u izokrenutom obliku.
144
što "na svakoj etapi postaje ono što je pre bio",16 što, dakle, ide ispred i iza sebe, što
je nepoznavanje uslov njegovog samopoznavanja.17 Otuda i u ono unatrag moţe biti
uveren samo ako je uveren u sliku koja mu dolazi u susret, tj. ako ta buduća slika
(njega samog) overava ono što je bilo. Razume se, ovako nađeno jedinstvo subjekta
moţe biti samo jedinstvo negativiteta.
Subjekt se nalazi jedino ako se gubi, u čistom negativitetu, dakle,
tamo gde ga nema kao subjekta; Lakan veli "da subjekt naznačuje svoje biće samo
ako precrta sve što znači".18 Subjekt se nalazi u govoru koji ne predstavlja ništa do
sebe. Naravno, subjekt je na to prinuđen, već i stoga što u Drugom, gde ono govori,
u govoru nesvesnog dakle, "po logičkom prvenstvu spram svakog buđenja
označenog, nalazi svoje označiteljsko mesto".19 Ali on to čini i zato što je to jedini
način da nađe sebe. Subjekt, naime, ţeleći ţelju Drugog zapravo hoće sebe, hoće
vlastitu subjektnost. Ali, on hoće vlastitu subjektnost upravo zato što nikad on nije
on, što postoji kao ta neidentičnost sa sobom.20 U tom zevu i zahvaljujući iskustvu
16.
Navedeni tekst, str. 286.
Lakan ovaj odnos potvrđuje i homofonijom reči méconaitre (nepoznavati) i me conaitre
(poznati se), tj. odsustvom poruke u tim rečima, tačnije, u njihovoj homofoniji, u reči koju homofonija
stvara, koja se proizvodi, posve performativno, u homofoniji, u reči (homofonije) koja, performativno,
kako drugačije, proizvodi stvarnost što postoji samo kao ta reč.
17.
Značenje falusa, Die Bedeutung des Phalus, Spisi, str. 263. Ova spremnost subjekta na
samoponištavanje uočljiva je i u njegovom htenju da bude voljen zbog sebe, zbog sebe koji to nije.
Umesto sebe, nekakvog autentičnog sopstva (upotrebljavam taj pojam, iako ga teorijska psihoanaliza
ne poznaje, uostalom, i ne pristaje joj), subjekt nudi sebe/objekt, nudi se kao objekt, kao objekt ljubavi. Polje ljubavi je "napravljeno da se u njemu proizvede zagonetka" (str. 262) i, naravno, kao polje
nesigurnosti subjekta. Ono proizvodi tu nesigurnost. U subjektu zagonetku izaziva seksualni odnos,
koji strukturiše ţelja što "nije ni čeţnja za zadovoljenjem ni zahtev ljubavi, nego razlika koja nastaje
oduzimanjem prvog od drugog, sam fenomen njihovog cepanja (Spaltung)" (str. 262). Zagonetku,
zapravo, čini preokret zahteva, za ljubavlju svakako – svaki zahtev, naime, "hoće da bude traţenje
ljubavi" (Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom nesvesnom, str. 292) – u zahtev za subjektom potrebe (Lakan uvek nastoji da se nađe u samoj shemi i da nađe samu shemu, koja je, praktično,
prva poruka subjektu), te preokret dvosmislenosti koja se predočava Drugom (dvosmislenost je
pravilo subjektovog opštenja s Drugim) u dokaz zahteva ljubavi. Već stoga subjekt je osuđen da u
polju ljubavi nadomešta uzrok ţelje.
18.
19.
20.
Značenje falusa, str. 260.
Razlog je tome relativno prost. Čovekova ţelja nalazi oblik kao ţelja Drugog. No i tada
ona zadrţava subjektivnu neprozirnost, Lakan veli zato "da bi u njoj predstavljala potrebu" (navedeni tekst, str. 292). Obrisi i mogućnost zadovoljenja potrebe su realni. Ţelja, međutim, pokazuje da u
samoj biti bića postoji zev koji se ne moţe zatvoriti. Zato se ona "ocrtava na rubu na kojem se zahtev
otcepljuje od potrebe" (str. 292).
145
razlike sebe samog on i dolazi u subjektnost, čak, on tako i tu dolazi u svoju ljudsku
egzistenciju.
No subjekt i kad je izvan subjektnosti, zbog toga što mu je mogućnost
subjektivizacije narušena, bilo čime, kad je otuđen recimo, istovremeno je u
subjektnosti, već stoga što je ona svagda podrazumevana; on je otuđen u odnosu na
subjektnost. Ova je, opet, svojstvo koje ne moţe da (se) izgubi (ne moţe da se izgubi
označitelj koji subjekt postavlja u subjektnost). Otuđenje "subjektu milostivo
dopušta da se spotiče o pitanje svoje suštine".21 Subjekt se, zapravo, milostivo spotiče o pitanje svoje suštine u svakom pitanju o sebi. Praktično, on se ne moţe praviti
da ne zna razliku koja ga odrţava u subjektnosti. Pri tome, razume se, moţe ne
znati, na primer, "da mu se ono što ţeli pokazuje kao ono što neće"22, ali ne moţe ne
Zahtev je treći član, iz trijade koja se struktuira oko ţelje, koja određuje subjekt.
Zahtev formuliše – zato je zainteresovan za uvođenje simboličkog poretka, zakona – ali i preobraţava, zamračuje potrebu. U neku ruku time on potčinjava subjekt, svojoj formulaciji potrebe razume se.
Iz te se perspektive odista moţe reći da je ţelja efekat zavisnosti subjekta koju stvara zahtev, drugim
rečima, efekat označitelja na potrebu.
Čovek, naravno, ne zna kako stoje stvari sa njegovom ţeljom. U stvari, on ne zna
odakle ţeli. Iz Lakanovog grafa je vidno da on ţeli (d je simbol ţelje) iz Drugog, tj. da je njegova ţelja
ţelja Drugog. Ovde je isto toliko vaţno da Drugi, zapravo označitelj iz trezora Drugog, formira
značenje, označenik za subjekt.
21.
Navedeni tekst, str. 294.
22.
Navedeni tekst.
146
znati razliku između stalnosti ţelje i nepostojanosti svojeg odnosa prema njoj. Ovaj
odnos je označiteljski određen. Konačno, subjekt je svedok onoga što mu se dešava,
svedok svoga potčinjavanja označitelju, dijalektici ţelje, te, prema tome, svedok
vlastitog pomračenja povezanog "sa Spaltung-om ili cepanjem koje on trpi zbog
svoje podređenosti označitelju".23
Subjekt je podređen i vlastitoj istini, onoj koja je za njega pripremljena i postavljena
u označitelju ili ţelji, subjekt je zapravo, pre svega, potčinjen potčinjavanju
označitelju, samoj shemi potčinjavanja u kojoj se nalazi ceo njegov usud, on je pocepan pre no što je pocepan, pre no što ga pocepa potčinjavanje označitelju, ili traţenje
označiteljskog oslonca ţelje od zahteva. Jer, ţelja je uvek ţelja nečega drugog,
različitog i od onoga što joj zahtev nalaţe, čak i od onoga što ona sama ţeli. Ţelja je
ništa. S druge strane, ţelja označiteljsku potporu traţi od zahteva; kod njega je i
nalazi, da bi, s one strane zahteva, mogla da raskrije istinu subjekta, da bi mogla
da (je) progovori. Jer, istina subjekta je zapravo oduvek izrečena. To ne znači i da je
prepoznata.24 No i to ţelja moţe da uradi po kalupu zahteva, ţelja moţe da se čuje
tek po obrascu koji joj zadaje zahtev, zapravo jezik. Ţelja, dakle, postaje jezik, tačnije znak.25
Nijedan subjekt, prema tome, nije moguće odrediti kao subjekt iskaza, sem,
naravno, gramatički subjekt, bez obzira na to što postoji subjekt iskazivanja tog
iskaza, koji se, uostalom, pred-stavlja samo kao odsutni subjekt, koji i ne moţe biti
drugo do odsutni subjekt. Kako i moţe biti drugačiji, na primer, tamo gde su ţelja ili
jezik znaci u iskazu, gde je sam subjekt uhvaćen u jezičkoj funkciji predstavljanja,
ili tamo gde se natura subjekt ţelje, koji, budući subjekt ţelje Drugog, metodički
isključuje mogućnost subjektivnosti iskazivanja. Subjekt je, dakle, mit; njegovo postojanje potvrđuje samo istina fikcije (istina pripovedanja, diskursa, kako se kaţe u
postmodernizmu – i kod Lakana; kod njega i istina psihoanalize, svejedno, i kao
diskursa), istina govora (koju će Lakan, takođe, relativizovati,26 otkrivši da nema
govora koji bi bio istinitiji od drugog. Ali, po strukturalističkoj antropologiji koja je
Lakanu i te kako bliska, mit postoji i kad ne postoji, štaviše, postoji potpuno u svakom svom delu, istina, kao nepostojeća celina, postoji u jeziku, koji pred-stavlja
subjektu i za subjekt i ono što mu je drugačije nedostupno: granicu egzistencije i
nepostojanje granice negativiteta recimo.
23.
Navedeni tekst, str. 295.
24.
Sudbina je to i nesvesnog: i ono je izrečeno, ali ne, ne nuţno, ne po pravilu, i prepoznato.
Zadatak je psihoanalize, ako ona uopšte ima neki zadatak, sem da bude psihoanaliza, da nesvesno
bude prepoznato.
25.
26.
Kod Lakana, uostalom, i sam jezik postaje znak.
Istinu govora Lakan relativizuje nakon otkrića kreacionizma jezika, tj. nakon
formulacije teorije lingvisterije (linguisteries). Jezik, onaj iz formule: nesvesno je strukturisano kao
jezik, stvara ex nihilo; on, naime, ne predstavlja, ne označava ništa drugo do ono što stvara.
147
Poloţaj subjekta spram iskaza otkriva tek funkcija (jezika), koja
odrţava subjekt nesvesnog, istinu subjekta – istinu po kojoj ga nema izvan diskursa
Drugog – paradoksalnu istinu subjekta, po kojoj on, odista, ne zna ni da govori, ni
da govori istinu i kad laţe. Istinu on, ipak, mora da kazuje već i zato što se neprekidno povlači u govor, zato što je nesvesno jezik, čak simboličko, onaj jezik koji
bejaše na početku, posle kojega dolazi i fiat. Ali, subjekt se u govor povlači i zato što
mu on posreduje ishodište simboličkog, nagon, koji je trezor označitelja.27
27.
Lakan veli da nam "potpuni graf dopušta da nagon odredimo kao trezor označitelja"
(navedeni tekst, str. 296). Razumljivo je, stoga, što ga (nagon), onda, valja vezati za dijahroniju.
Način na koji se nagon ubeleţava (S  D) otkriva, naime, ili bi trebalo da verujemo kako doista
otkriva, isključivo, ili barem prevashodno, zahvaljujući magiji Lakanove mateme (na magičnosti,
koju pothranjuje šamansko psihoanalitičko bajanje, zasniva se sav realizam Lakanove formule),
način na koji se nagon ubeleţava otkriva kako se odista utemeljuje struktura tog beleţenja u dijahroniju. "Ova je", kaţe Lakan, "ono što se zbiva u zahtevu kad subjekt u njemu nestane" (str. 296).
Razume se, subjekt iščezava, ali ne iščezava samo iščezavanje; ono ostaje upisano u urezu iščeznuća,
što se (urez), kanda, uvek iznova aktualizuje u onom iščezavanju koje ne prestaje da to bude,
naravno, kao znanje koje se ne zna, no koje sinhronijskoj strukturi označitelja, onoga što određuju
subjekt, obezbeđuje dijahronijsku dimenziju.
Drugi nivo potpunog grafa ţelje, dakle nivo na kojem se nalazi nagonski trezor
označitelja, mesto je nesvesnog subjekta govorobića. Dokaz je i to što je homologan s prvim nivoom,
na kojemu je Drugi (A) trezor označitelja. Nesvesno je, ponavlja Lakan, diskurs Drugog, i to je za
utvrđivanje smisla ove homologije vaţno.
Prvi nivo grafa, sem toga, uglavnom ponavlja situaciju subjekta iz stadijuma ogledala. Graf, naime,
pokazuje da se subjekt u stadijumu ogledala nalazi u slici, pod uslovom da se Ja (m) obrazuje iz poistovećenja s imaginarnim drugim /i(a)/. Razume se, imaginarni drugi je slika subjekta i, u neku ruku,
osnova prvotne identifikacije subjekta, subjektovog (samo)prepoznavanja, koje, uprkos njegovom
narcisizmu, uvek neko posreduje. Subjekt se, naime, nikad ne izmiče pogledu Drugog. Najzad, od
njega očekuje vlastitu subjektnost, dovršenje, uobličenje registra u kojem se nalazi.
148
Dijahronija ovog trezora označitelja, zapravo trezora ureza u tom trezoru,
onemogućuje Drugog da subjektu odgovori pitanjem: šta hoćeš, da mu odgovori bilo
šta o vrednosti trezora u kojem se nalaze i urezi ţelje.
Manjak Drugog je ujedno i manjak i vlastiti dokaz, dokaz manjka, ishodište i utok
bilo kakve poslednje istine o subjektu i, naravno, istine o prevratu subjekta koji je
po teorijskoj psihoanalizi sprovela frojdovska psihoanaliza.28 Označitelj tog manjka,
naime, ne čini sastojak označiteljske baterije. Moţe se, čak, reći da on i postoji tako
što nedostaje, postoji kao minus označitelj (- 1 označitelj) svakog skupa označitelja,
koje je, naravno, i - 1 subjekta i - 1 označitelj označitelja koji obrazuje subjekt. "To je
ono što nedostaje subjektu da bi mislio da ga njegov cogito iscrpljuje, naime, to je
ono što je nemislivo".29 I što teorijska psihoanaliza, ipak, misli, na primer, u odnosu
označenika i označitelja, kao ništa na koje se odnosi i koje pred-stavlja označitelj.
Uloga označenika u tom odnosu pripada subjektu, koji je, kao označenik, lišen bilo
kakvog htenja, koji nekakvo htenje ne moţe ni imati.30 Označenik/subjekt samo je
efekat jezika, označiteljske pozicije, efekat označitelja koji predstavlja ništa, koji,
doduše, predstavlja ono ništa što mora biti subjekt, koje jeste subjekt.
Ništa koje je subjekt, paradoksalno, hoće da se ispolji, da se izrazi
(jasno je onda da je ništa za nekoga, da neko jeste i naspram čistog negativiteta),
već stoga što priznaje drugog (koji je kao subjekt takođe ništa; subjekt tako, opet,
priznaje samo subjektnost); priznaje drugog zato što tako traţi priznanje za sebe,
Nesvesno, nesvesno iskazivanje, ako je uopšte u stanju da tako što učini, prema
potpunom grafu ţelje, zakopčava označiteljski lanac, drugačije rečeno, zaustavlja uklizavanje označenika pod označitelje u S(A), tj. na mestu manjka u Drugom, na mestu označitelja tog manjka. Ovaj
manjak je, veli Lakan, inherentan funkciji Drugog, tj. njegovoj funkciji trezora označitelja, što ne
treba shvatiti doslovno. Jer, manjak se pokazuje kad Drugi ne moţe da odgovori sa svoga mesta na
niţem nivou grafa u označiteljima koji obrazuju lanac na gornjem nivou grafa, u označiteljima koji su
reči nagona. Drugi ne moţe da odgovori na ta pitanja zato što nema Drugog Drugog. To ujedno znači
i da nema istine istine subjekta, nema istinitije istine. Nije to, prema tome, ni ovaj prevrat koji
Lakan sprovodi. Prevrat subjekta je samo jedna diskursna istina subjekta. Je li tako odista Lakan
mislio. Ko bi u to mogao da poveruje, bez obzira na to što je on bio spreman da se naruga i istini?
28.
Analitčar se nalazi na mestu Drugog. To mu mesto Lakan dodeljuje – navodno, zato što
mu ono pripada (po logici simboličkog poretka, dakako). Ovde je vaţno da se analitičar ne moţe
nalaziti na tom mestu a da ne primi nešto od moći Drugog, tj. a da već nema njegovu moć. Odatle će,
uostalom, Lakan izvesti i doktrinalnu poziciju analitičara:"Nismo duţni da odgovaramo ni o kakvoj
poslednjoj istini, posebno ni za ni protiv bilo kakve religije" (navedeni tekst, str. 298). Analitičar
subjektu odgovora pitanjem. Konačno, analiza nije tehnika izlečenja, ona je, prosto, psihoanaliza, diskurs koji subjekt suočava s njegovom istinom.
29.
30.
Navedeni tekst, str. 299.
Lakan nije uvek poricao dimenziju htenja subjekta. U suštini, nakon nuţnih preokreta
njegovih formulacija subjekta, dimenzija htenja, u nekom vidu, uvek izbija i na mestu na kojem se
nije mogla naći, zahteva priznanje, makar u subjektovom zahtevu da bude priznat. A tog se zahteva
subjekt nikada nije odrekao, bez obzira na to u kakvoj se poziciji bio našao. Lakan se, naime, nikada
nije odrekao suštine kartezijanskog subjekta; potvrđuje ga i sama praznina subjekta kao dokaz
subjektnosti.
149
zato je i ništa označitelja. No od subjekta, koji je do svesti o sebi dolazio preko drugog, kod kasnijeg Lakana ostaće samo veza između drugog i subjekta, jezički cogito,
u kojemu se subjekt poništava, koji zamračuje subjekt, čak i kad je jezik subjekt; u
jeziku subjekt, ipak, samo eks-sistira. Ali eks-sistencija, postojanje izvan, izvan
sebe koji ne postoji, izvan nekog umišljenog ili realnog središta, u ništa, postojanje
kao praznina, suština je subjekta koju teorijska psihoanaliza objavljuje. U jeziku je,
prema tome, subjekt u vlastitoj suštini, koja i ne moţe biti drugo do negativitet,
valja reći, uvek pri ruci dijalektike, uvek otvoren i subjektivaciji i stvarnosti koju on
(jezik) uspostavlja u njenoj realističnosti. Konačno, subjekt se pokazuje tako što
poriče svoj realitet, što se odriče svoje realnosti, koju jezik, ipak, nekako pred-stavlja. Sledstveno Lakanu, trebalo bi reći jezik pred-stavlja ništa, koje govori, koje se
govori. Jer, jezik pred-stavlja, stvara realnost. Subjekt teorijske psihoanalize govori
upravo onda kad poriče sve; u jeziku je najviše kad je ovaj potpuno očišćen od referenci na stvarnost, tj. u skladu s Lakanovim hegelijanizmom, subjekt mora ubiti
sebe, kao što ubija svaku stvar kad je imenuje, da bi se uspostavio, da bi se našao.
Nultog označitelja subjekta, ipak, nema. Nije to ni označitelj manjka.31
Ili, nulti označitelj se uvek artikuliše, čim subjekt govori (kad govori subjekt poriče
postojanje stvarnosti, stvari o kojima govori, ali poriče i vlastito postojanje, poriče
stvarnost subjekta), nulti označitelj se artikuliše u jeziku, kad se god artikuliše
subjekt kao praznina (a on se uvek tako artikuliše, otkrila je to teorijska
psihoanaliza), koju, povrh toga, on sam poziva da bi bio, da bi bio na način na koji
jezik postavlja stvarnost, subjekt se, naime, poziva i poništava. Subjekt "s vremena
na vreme govori da bi rekao ja sam mrtav".32 Ipak, ovo ne-bivstvujuće koje je
subjekt, jeste; njega označitelj predstavlja kod drugog označitelja, njega, koji je
jezik, tj. jezik koji je subjekt, teorijska psihoanaliza predstavlja kod mišljenja
subjekta.
31.
Ma koliko to Lakan poricao, S(A), i to upravo kao označitelj manjka, ima smisao Mane,
ima, dakle, odlike Levi-Strosovog nultog simbola, od kojega bi trebalo da se razlikuje; Lakan misli i
da se suštinski razlikuje.
32.
1978, p. 270.
Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris,
150
ILI NE MISLIM, ILI NISAM
Subjekt, ipak, ima barem jednu objektivnu dimenziju. Njeno je mesto,
naravno, mogućno tačno obeležiti. Lakan misli da se ona nalazi u tački, prvoj tački,
u kojoj se vezuju označitelji S1 i S2. Vezuju se sa subjektom. Lakan to ne kaže
izrično. No s čim bi se drugo označitelji mogli vezivati, ako je, odista, u toj tački
"moguće da se otvori ova pukotina koja se naziva subjekt".1 U toj tački se uvezuju, i
nastaju, S, S1 i S2 ─ kao S, S1 i S2, kao označiteljski lanac u kojemu se S (subjekt
dakle) nalazi na mestu manjka označitelja, praktično, na povlašćenom,
produktivnom mestu, na mestu po kojemu su i S1 i S2 označitelji i po kojemu je
svaki označitelj i označitelj manjka.
Lakan veli da u tački povezivanja označitelja subjektivna
konfiguracija ima objektivnost koju je moguće obeležiti. Odatle bi trebalo zaključiti
da je drugde nema, ili da je u drugim tačkama nije moguće obeležiti. U svima,
međutim, pre povezivanja, subjektivna konfiguracija nekako postoji, kao
konfiguracija, implikovano je u Lakanovom stavu. No to postojanje jedva da je
mogućno pokazati. Praktično, i nije pre no što neki S1 (označitelj dakle) pozove S
(subjekt), tj. pre nego što S, sada već S, dobije svoju poruku u izokrenutom obliku od
S1. Označiteljski odnos, prema tome, predočava postojanje subjektivne konfiguracije
samo kao mogućnost. U stvari, ni ona nije sasvim sigurna. I ona je mogućnost –
mogućnosti.
Označitelj jedan, S1, predstavlja subjekt kod drugog označitelja, kod
2
S2. No pošto subjekt koga označitelj predstavlja nije jednoznačan, pošto nikad nije
ceo na mestu na kojem ga označitelj zatiče (na tom mestu ga označitelj zapravo
uspostavlja – u njegovoj subjektnosti), još manje može biti ceo na mestu na koje ga
dovlači vezanog, ipak rastegljivim, označiteljskim konopcima – jasno je, Lakan će
L'envers de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1991. p. 101. Lakan upotrebljava izraz la faille,
što, među ostalim, znači pukotina u slojevima, žila bez rude. Subjekt koji se ovde javlja, prema tome,
po Lakanu je pukotina u slojevima S1 i S2, jalova žila između označiteljskih slojeva. Obadve
mogućnosti, očito, pretpostavljaju da slojevi S1 i S2 nisu konsistentni. Zahvaljujući tome je, valjda,
subjekt i moguć. Ali, zbog toga on ne mora biti samo jalova žila. Ili, slojevi S1 i S2 nisu postojani,
održljivi zato što je subjekt jalova žila, zato što ih on postavlja u označiteljski položaj i izjalovljuje.
Razjašnjava li išta ovaj preokret? Samo to, što, uostalom, nije ni malo ni beznačajno, da je uzajamnost veza S, S1 i S2, u suštini, uzajamnost strukova koji se vezuju u boromejski čvor, dakle, u onaj
čvor koji se raspada ako mu se prekine bilo koji od tri struka što se u njega uvezuju. (S u ovom lancu
može biti jedino S, tj. ono postaje precrtano S čim nastane, čim se zaveže u čvor sa S1 i S2.) Odatle
treba zaključiti da niz S, S1, S2 postoji i nastaje ko niz; ne prethodi mu, na primer, nikakav S1. U isto
vreme, to znači da subjekt nije nikakav sporedni proizvod, otpadak označiteljskih veza.
1.
2.
Upotreba S1 u kontekstu Lakanove teorije diskursa pretpostavlja da tamo gde se S1
pojavljuje već postoje označitelji u odnosu na koje je on (S1) označitelj gospodar, to će reći S1. Stoga,
moja formulacija odnosa subjekta i označitelja (S i S1) podrazumeva tu dvosmislenost, koju,
uostalom, pravda i to što svaki označitelj može biti označitelj gospodar. Ovom neodređenošću hteo
sam da naglasim gospodarski položaj prema subjektu svakog označitelja i u svakoj prilici.
151
tako i zaključiti, da je subjekt, bez sumnje, predstavljan, ali i da nije predstavljen.
Prema tome, "na ovom nivou u odnosu sa tim označiteljem nešto ostaje skriveno".3
To nešto, ponajpre subjekt koji nije predstavljen, s razlozima s kojih je izostavljen,
ipak bi trebalo negde da se pojavi, čak, u obliku koji je agresivan, koji, makar, nije
mogućno prevideti. Mogu pretpostaviti, čini mi se, s dosta razloga, da se pojavljuje
u diskursu, zapravo, kao diskurs, štaviše, da je, ako ne jedino, ono važno ishodište
diskursnosti.
Na četiri šape (u suštini, četiri tačke, četiri ćošnika odnosa subjekta i
označitelja): S (tj. S; subjekt je, kadgod se ispolji, već podeljen), S1, S2, a (a je ono
nešto/ništa što ostaje skriveno, gubitak, objekt a), Lakan je nasadio, razapeo svoja
četiri diskursa. U stvari, S, S1, S2, a ključne su odrednice jedne strukture, stubovi
sojenice u kojoj se dešava sve što se tiče subjekta (i mišljenja) i u kojoj subjekt, izgleda, postoji, prebiva pre no što nastane. U svakom slučaju, S1 može predstavljati
subjekt samo u njegovoj kući, u već određenom, strukturisanom polju, koje, opet,
može biti strukturisano jedino za subjekt (za neko biće smisla, za biće koje vodi
namera), tj. ukoliko se on na tom polju nalazi kao jedno od njegovih odredišta.
Lakan i veli da smo mi "kao polje već strukturisani", te da nas je (subjekt dakle)
strukturisalo znanje.4 Ono, naime, pretpostavlja subjekt, postojanje subjekta koji se
razlikuje od jedinke; drugačije rečeno, znanje je već artikulacija subjekta, koji je,
doduše, bez identiteta.
Lakan razlikuje dve vrste, "dva lica znanja" (u neku ruku i dve vrste
3.
Navedeno delo. Ostaju skriveni i subjekt i sve ono što Lakan podrazumeva pod
subjektivnom konfiguracijom. Povrh toga, mora biti nešto skriveno u prirodi odnosa i odnošenja
označitelja i subjekta, u prirodi i logici povezivanja lanca označitelja, ako ni zbog čega drugog ono
zato što subjekt, koji se nalazi u tom lancu, nije napravljen iz jednog komada ni gline ni označitelja.
Nije iz jednog komada ni sam označitelj.
4.
Lakan ovde, zacelo, misli na predačko znanje, za koje kaže da je staza, put kojim se život
uvek nepogrešivo i neumitno vraća u neživo, u neorgansko stanje, prema Frojdovom shvatanju nagona smrti. Ovo znanje bi, onda, ujedno, moglo biti i znanje koje čoveku zajedno sa svešću o
smrtnosti podaruje nagon smrti; iz perspektive života reklo bi se ciničan poklon da on (poklon) ne
obezbeđuje i ne jamči i jedino ispravno poznavanje same perspektive života. Konačno, upravo to znanje "čini da se život uvek zaustavlja na izvesnoj granici prema uživanju" (navedeno delo, p. 17), pred
samim šokom od entropije, razume se, prvenstveno i isključivo zato što put prema smrti "nije ništa
drugo do ono što se zove uživanje" (p. 18).
Na drugom mestu Lakan napominje da je znanje uživanje Drugog, koji, opet, ne
može postojati (ni uživati) pre no što nastane u označiteljskom polju i koji, najzad, iako mu nije blagonaklon, subjektu ne krči sobom put prema smrti. Uostalom, on je Drugi subjekta, koji u času kad
znanje postaje uživanje Drugog već mora postojati. S druge strane, subjekt upravo to znanje treba da
uvede u označiteljsko polje. Znanje, razume se, mora imati nekakvu vezu s uživanjem, te sa smrću i
kad subjekt potčinjava označiteljskoj moći. Kao znanje smrti ono može da uvede subjekt u označiteljsko polje, verovatno ga i uvodi – ne može, međutim, da objasni ovaj neočekivani mazohizam Drugog.
Ne pokušavam, naravno, da uvedem hronologiju onde gde ona nema nikakvog
smisla. Pitanje pojave subjekta, logičkog poretka njegove artikulacije, međutim, mora se postaviti i u
sferi istovremenosti; protivurečje istog redukuje stvari na njihove primarne funkcije, na čiste sheme,
štaviše, na negativitet koji se rastače i tako uobličuje, dokazuje kao negativitet, ali ih i razmešta po
redu nepostojeće strukture struktura. Taj red treba izreći i, što je važnije, slediti.
152
subjekata, tačnije, subjekatskih stanja koja ta znanja pro-izvode): artikulisano znanje (epistéme5) i veštinu (znanje koje je srodno životinjskom znanju, no koje
samosvesni subjekt uvek pokušava da prisvoji, koje mu je, konačno, neophodno).
Oba znanja, međutim, na svaki način pripadaju subjektu kao njegova obeležja i
njegove odrednice, pripadaju mu, ako ni zbog čega drugog ono zato što ih nalazi u
jeziku, što su jezički artikulisana, što je on i njihov projekt: kao pocepani subjekt ili
subjekt izvesnosti (i kao subjekt izvesnosti subjekt je podeljen). Oba znanja subjekti
prenose jedan drugom, istina, uglavnom istim putem: "iz džepa roba u džep gospodara".6
Gospodar ne prisvaja znanje roba zato što želi znanje, što je čovek uma
– "pravi gospodar uopšte ne želi da sazna bilo šta" – no zato što želi da "stvar
funkcioniše".7 I kao ishodište subjektivacije, znanje je u diskursu gospodara
funkcionalizovano. Ili, znanje je u diskursu gospodara čisto subjekatsko stanje, koje
5. Lakan veli: smešna reč (navedeno delo, p. 21), čini se zbog smisla: zauzeti dobar položaj,
koji ona priziva i izvornog konteksta i koji (smisao) zapravo znači zauzeti položaj koji će omogućiti da
znanje (roba) bude, postane znanje gospodara, da se pretvori u neku vrstu tehniciteta, oruđa, alata
gospodarenja.
Znanje gospodara je potpuno autonomno u odnosu i na stvarnost i na mitsko znanje,
to će reći na mitos kao ishodište i tvoritelja istine, tj. kao strukturno odredište znanja roba. Po tome
znanje gospodara jeste naučno znanje, i to znanje moderne nauke, prema kojoj Lakan baš i nije gajio
veliku naklonost. U tome znanju nema, naime, mesta za podeljeni subjekt, za trajno delenje subjekta, ni za učenje kao što je psihoanaliza.
6. Navedeno delo. Znanje, već i kao predačko znanje, određuje subjektnost subjekta. Rob je
onaj, veli Lakan, koji ima izvesnu veštinu, dakle, znanje koje ga identifikuje kao roba, po kojemu je
on rob (i rob spoznajnih shema). Veštine (vrsta znanja), dakle, roba identifikuju kao određeni
subjekt. Ali, i to znanje, "ako hoćemo da zasnujemo subjekt u perspektivi sebi potpuno transparentnog znanja" (p. 21), valja dokučiti, kao jedan oblik artikulacije subjekta, pre no što saznamo da li se
znanje zna kao znanje.
Diskurs gospodara izražava upravo taj odnos znanja i subjekta. Lakan zato s
razlogom kaže da se filosofija, koju ovaj odnos u neku ruku i izgrađuje, javila na nivou diskursa
gospodara, te da sve vreme svoga postojanja naznačuje da gospodar otima od robova njihovo znanje.
Filosofija je, zapravo, "gotovo bih rekao, izdaja znanja roba", kaže Lakan (p. 22), izdaja jednog vida
znanja subjekta, onog znanja kojemu, u nekim oblicima, i sama nekako teži. Mogu zato pretpostaviti
da ona, ipak, nije izdavala to znanje samo zato što ga je koristila, ne barem uvek. Jeste ga, međutim,
na mestu na kojemu se u tom znanju ukidala, pretvarala u znanje gospodara, u svoje gospodarsko
znanje. Monaško duhovnosrdačno znanje najbolji je primer tog i takvog preobražaja.
7.
Navedeno delo, p. 24. Gospodar želi da i sam funkcioniše (kao Stvar/gospodar, kao ono što
odista jeste bez bilo kakve zapitanosti, kao apsolut), što je posve u skladu sa njegovom spremnošću
na smrt.
153
se, razume se, ne zna. Znanju, Lakan kaže, vodi diskurs histerika, rekao bih zato
što se u njemu pokazuje da je jedan označitelj predstavnik subjekta kod drugog
označitelja.8 Histerik otelovljuje u sebi, sobom svoj fantazam o realnosti zato što
hoće da se uveri u realnost realnosti. Histerik, u stvari, ako mogu tako reći, otelovljuje zajedno roba i gospodara, njihov odnos prema znanju: ne zna šta hoće, kao ni
gospodar što ne zna, i zna, kao i rob, šta gospodar hoće. Histerik je, u tom smislu,
subjekt koji se, zbilja, može sresti i na šumskoj stazi i na ulici, koji otelovljuje i prikazuje svoju pocepanost, koji prikazuje otelovljavanje pocepanosti, prikazuje
cepanje, no koji tu pocepanost nosi i kao znak svoga identiteta. Histerik je, prema
tome, na izgled neočekivano, dokaz da subjekt spoznaje nema ništa zajedničko sa
subjektom označitelja. Na svim nivoima manifestovanja u histeriji označitelj predstavlja subjekt. Doduše, u histeriji se subjekt predstavlja i pred sobom, u simptomu, koji je dominanta histerije, što ga (subjekt) mora dovesti do nekakve spoznaje. Konačno, subjekt mora hteti sebe svuda i u svakoj prilici, i u bekstvu od sebe.
Histerik to htenje, svoje znanje, ispisuje, ponajpre i po pravilu, u vlastitom telu, ali i
ističe kao barjak pod kojim se on ne nalazi.
Subjekt diskursa, uostalom, ne zna se kao subjekt diskursa, ne zna,
zapravo, gde se nalazi, gde zastaje, gde će se naći na putu od S1 do S2 i natrag, ne
zna, dakle, dok govori gde govori, ni gde će i šta potom progovoriti. Od subjektovog
premeštanja, po kružnoj ili isprekidanoj, svejedno je, putanji diskursa, zavisi i njegov položaj kao subjekta volje za spoznajom, kao subjekta izvesnosti, koju on, sledstveno svojoj poziciji u diskursu, bilo kojem od četiri Lakanova diskursa, nema i ne
može da ima. Znanje je, uostalom, "stvar koja se kaže, koja je rečena".9 Znanje, na
prvotnoj ravni, uvek je rečeno nesvesno, ono jeste nesvesno, izrečeno, izgovoreno,
8.
Lakan ovde dodaje novo značenje svojoj formuli (promena je, uostalom, predujmljena u
samoj artikulaciji formule, u dvosmislenosti te artikulacije), po kojoj jedan označitelj predstavlja
subjekt kod drugog označitelja, tj. za drugi označitelj. Označitelj je, kaže Lakan, predstavnik
subjekta. Odista, on ne može predstavljati subjekt (bilo šta) a da ne bude i njegov predstavnik.
Trebalo je to samo izreći. Histerik tako nešto sluti, možda razabira, čak i zna, zato što sve što se s
njime dešava prima na ravni realnosti – i označitelj koji predstavlja subjekt. U isto vreme, diskurs
histerika otkriva da je ta realnost za njega samog puka metafora. Jedina realnost koju histerik
stvarno prepoznaje jeste realnost gubitka u metafori, objekt a.
9.
Navedeno delo, p. 80. Razume se, ovo znanje koje samo od sebe, kao znanje, govori, koje
govori samo zato što je znanje, jeste pravo nesvesno. Ili, jeste apsolut, hegelovska apsolutna ideja pre
povratka sebi. Odnos svakog drugog znanja i subjekta, njihov temeljni odnos, valja, prema tome,
misliti iz perspektive nesvesnog. Jedino nesvesni subjekt, ili subjekt nesvesnog, može biti pretpostavljen znanju (koje se razvilo iz prvotnog znanja subjekta) i, razume se, znanju subjekta za koga se
pretpostavlja da zna, dakle, onom znanju od kojega on (subjekt za koga se pretpostavlja da zna, te
subjekt diskursa) na neki način očekuje odgovore, u kojemu i pomoću kojega formuliše svoje odgovore.
Cogito subjekta nesvesnog je slep, iako ima neku svest o sebi, iako nešto zna o sebi.
Ta svest (znanje, ipak bi, pre trebalo reći s obzirom na to da je reč o nesvesnom subjektu, te zbog jezičkih konvencija) prethodi njegovom razabiranju u stvarima. Ovaj cogito nema zato ni potrebu za
potvrdom kartezijanskog subjekta u objektu.
154
čak i znanje gospodara, utoliko barem što diskurs nesvesnog odgovora, i to pravom
reči – diskurs nesvesnog se ne glupira, veli Lakan10 – onome čemu i kome je stalo
do institucije diskursa gospodara. Nesvesno, i subjekt nesvesnog, stoga se nauci
nameće kao činjenica (i rob je činjenica za gospodara).11
Subjekt je, ipak, uhvaćen u mreže nauke, zato što čim jeste jeste u
mreži označitelja gospodara, te, prema tome, i zahteva za prestižom. On nauci
pripada i zbog toga što je njena neprevidiva činjenica, između ostalog i kao efekat
(predačkog) znanja. No njegov je interes (kao subjekta razume se) da bude činjenica
nauke; naime, diskurs je interes subjekta (a nauka je primarno diskurs, uz to i
diskurs potrebe).12 Ipak, subjekt je upleten u mreže nauke, pre svega, zato što od
diskursa zavisi njegovo određenje, i njegov identitet. To što jeste valja nekako izreći
i sistematizovati da bi uistinu i bilo; uvek se i sistematizuje, u diskursu od kojega
onda subjekt nužno zavisi.13
Od diskursa, jedino od diskursa, možda, određenje subjekta i ne zavisi;
u svakom slučaju, takvo određenje pretpostavlja precizno poznavanje, makar,
konteksta diskursa. Sem toga, zar sam diskurs, bez obzira na to što zbilja određuje
subjekt, ne zavisi upravo od subjekta (od subjekta nesvesnog), ako je odista "nesvesno uslov jezika".14 Reklo bi se da je tačka gledanja ovde od presudne važnosti, te
10.
Navedeno delo, p. 104.
11.
Znanje gospodara, Lakan veli (navedeno delo, p. 103), pomenuo sam to, nastaje kao
potpuno nezavisno znanje od mitskog znanja, prema tome, i od nesvesnog, što je, treba reći, malo
verovatno i iz strukturne perspektive, bez obzira na to što nema strukture struktura. Rob čije znanje
gospodar prisvaja, nikada nije bez mita o svom gospodaru, kome taj mit, s obzirom na potrebu za
prestižom, mora prijati. No Lakanu je bilo potrebno da odvoji znanje (moderne) nauke (koja je
pervertirani oblik znanja gospodara) od Stvari kakva odista jeste, koja se jedva do pola pomalja i
kakvu teorijska psihoanaliza, hajdegerijanski, otkriva. Obrazac te nauke trebalo bi da bude matematika u kojoj označitelj može da označi sebe. A označava A. Tako što je u (psihoanalitičko-lingvističkoj)
logici označitelja, u kojoj jedino možemo naći subjekt, naprosto neodrživo. Označitelj "može značiti
sve, sem, pouzdano, samog sebe" (p. 103).
12.
Subjekt nauke ne postoji, tvrdi Lakan (navedeno delo, p. 121). Matematička logika,
umesto da ga situira, potpuno ga je redukovala. Sigurno je tako. Ali, on postoji kao taj redukovani
subjekt, tj. kao onaj subjekt koji je matematička logika redukovala, oduvek je tako postojao, i u
magijskom aloplastičkom delovanju; postoji skriven iza dekora koji se zove magija ili moderna pozitivna nauka.
13.
Navedeno delo, p. 178. U tom smislu u diskursu se, kao gospodar, pomalja i gospodar.
Lakan izrično veli da je pogrešno verovati kako se on pojavljuje na nivou rizika (kao kod Hegela).
Rizik gospodara je mit. Ali, mit je tada i potpuna nezavisnost od mita subjektnosti koju on
otelovljuje, simbolizuje. I gospodarev rizik (borba za prestiž) i subjektnost koju zasniva znanje označitelja-gospodara, iz te perspektive, valja misliti kao efekat vladavine imaginarnog. Konačno, simboličko i realno uvek su simboličko i realno i imaginarnog. No rizik gospodara podrazumeva i
suočenje sa smrću i izbor smrti, što zacelo ne može biti puka imaginarna činjenica.
14.
Lakan to, doduše, tvrdi (navedeno delo, p. 70), pomalo neobavezno, igrajući se svojom
formulom: jezik je uslov nesvesnog. (Smisao koji bi igra rečima trebalo da raskrije, često, kod Lakan
iščezava. Uostalom, on i nije baš mnogo mario višak smisla. Neodređenost je pretpostavljao svakoj
filosofiji smisla.) Naoko, on je ovim premetanjem preterao u popuštanju svojoj sklonosti prema pes-
155
da sve zavisi od njenog relativizma, tj. od relativizma kojega je proizvod gledište i
relativizma koje ono, potom, nameće, ili barem pretpostavlja kao jedno gledište
među mnogima. No gledište je, ipak (iz perspektive istorijske hermeneutike recimo,
u istorijskoj dimenziji označitelja, reklo bi se bliže Lakanu), uvek nekako predujmljeno u samoj stvari. Ako je nesvesno uslov jezika (time, tako reći po opštem
uverenju, i ljudskog bića), i u meri u kojoj odista jeste uslov jezika, određenje diskursa mora da zavisi od subjekta nesvesnog, od pocepanog subjekta. Arheologija
subjekta, opet, pokazuje da je on podeljen već u času pojavljivanja, artikulacije
subjektnosti i znanja, artikulacije subjekta u znanju, u času koji nije mogućno odrediti, ne drugačije do kao čas subjektnosti, arheologija pokazuje da delenje "subjekta,
bez sumnje, nije ništa drugo do radikalna neodređenost koja prionja uz samu
granicu istine".15
Istina je za Lakana neodvojiva od efekata jezika shvaćenog, uzetog kao
16
takvog. S druge stane, ona se može lokalizovati samo u polju iskazivanja, tamo
gde se pokazuje i lažno. Između njih i nema čvrste granice. Za subjekt je to
svejedno. On se, sledstveno Lakanu, mora nalaziti na oba mesta. Razumljivo je
onda što ne može biti jednoznačan, što će Lakan izreći formulom ili ne mislim, ili
nisam.17 Subjekt, prema tome, i ne može biti subjekt na mestu na kojem se nalazi.
Ali, to znači da je i znanje kojega je on efekat u svojoj biti dvojno. Subjektu, na svaki
način, ne preostaje ništa drugo do da bude vezan za označitelja-gospodara.
ničkoj upotrebi jezika i značenjskih modela (prema odstupanju od norme): obe formule ne mogu biti
istovremeno istinite ni pod zaštitnim znakom pesničke slobode Lakanovog stila, tj. smisla koji proizvodi neodređenost njegovog govora i njegovog jezika. Lakan je to, naravno, znao. Znao je i da
namerno proizvedeni nesporazum nije dovoljan da nadoknadi narušeni smisao. Stoga je logično i posegnuo za apsolutom, no da li samo zato da bi nekako prirodno (to će reći, prema konvencijama, koje
je sam bio postavio) završio igru u koju se neoprezno upustio; Lakan, naime, kaže da formuli:
nesvesno je uslov jezika pribavlja smisao htenje (i zacelo potreba) da jeziku odgovara apsolutni smisao.
15.
Navedeno delo, p. 206.
16.
Nije, doduše, jasno šta Lakan ovde podrazumeva pod terminom kao takav: jezik kao
takav. Ima li taj izraz kod njega smisao koji mu filosofija daje, ili, može biti, Lakan njime označava
strogo određenu upotrebu, konkretnu aktualizaciju jezika? Čini se da se on nije odrekao ni jednog ni
drugog značenja, s obzirom na to da se istina ne nalazi izvan stvarnog izricanja.
17.
Navedeno delo, p. 118. Ne prepoznajem se, nisam tu gde mislim; tamo gde sam,
zabludeo sam, kaže Lakan. Izvestan je, dakle, prvenstveno, negativitet, onakav kakav su formulisali
predsokratovci. Ali, izvesno je i da jesam. Lakan je, kao i obično, morao dodati novu mogućnost
viđenja stvari o kojoj govori, koju upotrebljava.
156
EFEKAT GLUPOG OZNAČITELJA
Subjekt teorijske psihoanalize je ništa, ne-biće, ne-bivstvujuće, ьisti
negativitet, sve to ako je i ukoliko je, što on uvek jeste, i sred egzistencijalnog
pragmatizma, subjekt ek-staze (ek-stase), dakle, jedan zaneseni, "ludi" subjekt,
druga strana, drugo onoga što je u svakidašnjici, što jeste kao realni subjekt,
subjekt teorijske psihoanalize jeste ne-bivstvujuće ukoliko je razlika sebe samog (a
subjekt svagda jeste ono što nije), rečju, ukoliko je subjekt koji se nalazi kad izvan
sebe zastaje, kad je izvan sebe zastanut – kad je zastanut, ili konstituisan, u trenutku u kojem ga označitelj potčinjava sebi, na putu od jednog označitelja drugom, na
prelazu iz ruku u ruke.1
Ludilo ek-staze je figura, metafora subjektovog htenja (i ispoljavanja)
vlastitog identiteta, želje sebe, metafora (op)stajanja negativiteta (subjekta), rada
označitelja onoga nečega što nedostaje označitelju kojega je efekat subjekt i, pre
svega, "onoga što uklizava u lanac označitelja", što, zapravo, nije ništa drugo do
sam subjekt, znao on to ili ne.2 Nije, pri tome, važno, ne barem sa gledišta
smeštenog u čisto shematsku perspektivu, što se to htenje pervertira, što mora da
se pervertira da bi subjekt, budući da nije nikakva supstanca, mogao sebe da nađe.
Subjektovo htenje sebe se otuđuje već i zato što on sebe hoće, što sebe mora hteti (i
može dokučiti) mimetički, preko drugog (sebe), preko Drugog, što se on potčinjava
označitelju (da li, takođe, po logici mimezisa, koji je bez ogledalne slike – to je ovde,
za imaginarno, važno; subjekt, naime, ne može da upravlja mimezisom); drugim rečima, subjektovo htenje sebe otuđuje se u samom postajanju subjekta, ono je
paradoksalni, ludi uslov subjektnosti.
Subjekt, sve tako ne-ceo, u svet, ipak, ulazi na isti način na koji u svet
Drugi deo reči ek-stase (la stase) na francuskom znači zastoj, u lakanovskoj semantičkoj
auri koja ne časeći počinje da se širi, koja odmah zasenjuje sve znane oblike upotrebe jezika, bez
sumnje, zastoj klizanja subjekta, označenika izvan sebe, u jezik, u označitelj, u neizdiferncirano
Jedno, gde platoničari, na vrhuncu ekstaze, nalaze subjektovo sjedinjenje s Bogom, s apsolutom. Kod
Lakana, kome je Platon blizak, ipak, može biti reč samo o hegelovskom ravnodušnom apsolutu, a
hegelovskoj apsolutnoj ideji pre njenog otpuštanja u prirodu, o večnom nesvesnom, svejedno što ga
izrično on ne usvaja; Lakan priznaje nesvesno samo kao rezultat (što je, po Hegelu, način ispoljavanja Boga za sebe) jezičkih operacija recimo. Sigurno je, ipak, da on zajedno s hegelovskom dijalektikom roba i gospodara, s koževljevsko-hegelovskom dijalektikom želje uvodi apsolut u svoje mišljenje i
subjekta. Doduše, Lakan priznaje samo realno kao neku vrstu apsoluta. A u realnom se ek-stase
subjekta guši u sebi.
1.
Encore, Seuil, Paris, 1975, p. 48. U ovom smislu subjekt je mogućno shvatiti kao znak (i,
iz epistemološke perspektive, kao dokaz) funkcionisanja označitelja. Lakan, naime, kaže da je znak
efekat nečega za šta se pretpostavlja da je kao takvo funkcionisanje označitelja. No subjekt, i kao
znak, koji je znak upravo za subjekt i ni za koga drugog (Bog nema potrebe za bilo kakvim znakovima te vrste, ne bi ih umeo ni pročitati, i ne opaža ih), mora biti i ishodište i jemstvo funkcionisanja
označitelja, hegelovsko ishodište i jemstvo vlastitog postojanja. Nema, naime, funkcionisanja označitelja ako nema subjekta koji je subjekt za sebe.
2.
157
ulazi i Jedno,3 preko označitelja. "Mi ne znamo pomoću čega drugog je Jedno
uvedeno u svet ako to nije označitelj kao takav, tj. onakav kakav saznajemo kad ga
odvojimo od njegovih označeničkih efekata".4 Potrebno je, dakle, da postoji označitelj kao takav da bi postojali njegovi efekti, da bi postojao subjekt, koji, samo
on, može da potvrdi postojanje označitelja kao takvog, u odnosu na sebe naravno.
(Ni za koga drugog označitelj kao takav i nema smisla.) U stvari, subjekt je jedini
efekat označitelja i jedini koji može s označiteljem kao takvim ući u svet. Tu je, u tu
jedinost, upisana i priroda subjekta, upisana je i njegova (subjektova) jedinost. On,
naime, ne može biti drugo do prelazni efekat između dva označitelja, "prelazni
efekat između onoga što karakterizuje jedan označitelj i onoga što karakterizuje
drugi označitelj".5 Po tome je svaki subjekt samo subjekt, kao što je svaki diskurs
samo diskurs. Ali, iako zajednički element svakog od tih označitelja, subjekt je neophodan samim označiteljima, i to kao moneta razlike, kao nesvodljiva jedinost,
neophodan je Jednom, upravo da bi ga slavio, da bi potvrdio njegovu Jednost. I
subjekt ga slavi, u stvari, slavi lik iz svoga fantazma. Crte tog lika je, razume se,
prepisao sa svoga lica.
Nije li, ipak, Jednost svagda subjektova Jednost? Ne samo zbog
mimetičke logike po kojoj on razumeva i sebe i svoje (čak i apstraktne) projekte. Za
sebe Jednost, naime, ne može biti Jednost. Izgleda da se po tome shvatanje subjekta u teorijskoj psihoanalizi nalazi u samom temelju hrišćanske tradicije. I po
jednom i po drugom učenju ljubav vodi do subjekta kao takvog, "ukoliko je pretpostavljen u artikulisanoj izreci, u nečemu što uređuje ili što može da uredi ceo život".6
Za, eventualnu, hristjanizaciju subjekta psihoanalize, subjekta nesvesnog, te za
hristjanizaciju psihoanalitičkog shvatanja subjekta, ali i za razumevanje hrišćanske vizije subjekta, još je važnije što ovaj subjekt kao takav, dakle, subjekt na
koji cilja ljubav, praktično, ne zna za uživanje, iako njegov znak (znak uživanja)
izaziva želju. U tome je sadržan i paradoks hrišćanske ljubavi prema Bogu.7
3.
Negde, na rubu koji dodiruje, izoštrava lakanovska mistička svest, može se naslutiti da
subjekt i jeste Jedno, jedino neskriveno Jedno, ili Jedno nakon povratka sebi; može se znati,
pokazati, propitivati, postavljati u njegovoj neponovljivosti, koju on manifestuje, doduše, na mestu
subjektnosti, u Drugom, gde se ta neponovljivost, ipak, mimo očekivanja teorijske psihoanalize, transcendira.
4.
Navedeno delo. Potrebno je samo označitelj odvojiti od njegovih efekata! Naravno, to je
nemoguće. Izvan svojih efekata označitelj ne postoji. Razdvojen od svojih efekata, dakle, označitelj
kao takav, bez smisla, zato i jeste pretpostavka i garancija svakog utopijskog projekta.
5.
Navedeno delo.
6.
Navedeno delo.
7.
Razume se, asocijacija na hrišćanski koncept ljubavi ovde nije slučajna. Predujmio ju je
sam Lakan time što je za subjekt psihoanalize proglasio kartezijanski subjekt, subjekt koji misli,
dakle, onaj subjekt koji je neophodni uslov za dokaz postojanja Boga, čije je postojanje, opet, kod
Dekarta, uslov postojanja subjekta koji misli. Valja, potom, imati u vidu i neposredan kontekst ove
asocijacije, aktuelnu strukturu sheme subjekt  Bog  subjekt, te subjektovo fantazmatsko
158
Uživanje, ipak, u oba slučaja mora biti pretpostavljeno (u paradoksu subjekta),
makar ono uživanje koje podrazumeva dijalektika nagona smrti, dakle, ono
uživanje "koje ne služi ničemu",8 koje i nije uživanje, i koje zato podrazumeva, zahteva poništenje subjekta: u nemogućem, potpunom samoostvarenju, u apsolutnoj
subjektivaciji.
Po hrišćanskom diskursu ljubavi (za subjekt), upravo kao i po analitičkom diskursu (koji je, takođe, u nekom pogledu, diskurs ljubavi), (nesvesni) subjekt
se pojavljuje u zevu (čudu, liturgijskoj transsupstanciji) samog diskursa, "tj. u
onome što uzrokuje njegovu želju".9 Na tom mestu označitelj zato i može da ne predstavlja ništa, drugačije rečeno, može da predstavlja ništa koje je onaj subjekt što se
ispoljava u ljubavi, koji je ciljan u ljubavi, koji se, kao pravi hajdegerovski subjekt u
lakanovskoj odori, kazuje u svom iščezavanju. Ali, to mesto ima i ontološku funkciju
za taj isti subjekt.10
Želja koja je prouzrokavana, artikulisana u ovom zevu nema objekta.
Želja uopšte nema objekta. Razume se, ovakvu tvrdnju izgleda teško prihvatiti,
barem sa stanovišta jezika. Lakan to stanovište, u drugim prilikama, rado uvažava.
Za želju prouzrokovanu u zevu analitičkog ili mističkog diskursa, na izvoru
ontološkog jasno je da se nikakav realni objekt ne može ni naći u njenom obzoru.11
prebacivanje na leđa Boga istine, na primer, o manjku koji ga (subjekt) obrazuje i koji, zar ne,
dostatno utemeljuje beskonačnost Boga.
Lakan u seminaru Još raspravlja o Bogu, mistici i mističkom uživanju, itd., naravno,
iz perspektive koju otvara teorijska psihoanaliza. O kakvoj je vrsti misticizma reč biće jasno ako se
ima u vidu da Lakan i svoje Spise ubraja u mistički diskurs, koji "nije ni brbljanje, ni naklapanje,
ukratko, to je najbolje što se može reći" (navedeno delo, str. 71); mistički diskurs je, naime, ono najbolje što se može reći – razume se, o onome što pred nama leži neskriveno.
8.
Navedeno delo, p. 10.
9.
Navedeno delo, p. 16.
Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 36. Lakan ovde govori o
preontološkom karakteru zeva nesvesnog. No jasno je da sred preontološkog mora postojati ontološka
dimenzija, tj. da se nesvesni subjekt pojavljuje s ontološkim znakom na sebi. Konačno, analitički
diskurs dolazi na mesto ontologije, on hoće, bez obzira na epistemološki razložno samorazumevanje
svoga statusa, kao diskursa recimo, da bude ontologija subjekta, ontologija subjekta nesvesnog, koji
se izvorno pojavljuje kao pred-ontološki fenomen, kao fenomen koji prethodi ontološkom.
10.
11.
Mogao bi to, eventualno, biti samo objekt spoznaje, ukoliko je objekt ljubavi i objekt
spoznaje. U hrišćanstvu je to jedinstvo mogućno, ne i u psihoanalizi, ne prvenstveno, mada se i po
psihoanalizi subjekt nalazi u ljubavi. Ali psihoanaliza zna da subjekt, po kartezijanskom modelu,
tako traži mogućnost za samopostavljanje. Zar, konačno, objekt želje nije sam subjekt, barem po
tome što se on u tom objektu želi. Psihoanaliza, opet, otkriva da subjekt traži manjak objekta, što
nigde nije tako očigledno kao u hrišćanstvu, u predavanju hrišćanina Bogu u kojemu on vidi otelovljenje manjka objekta, kojega doživljava kao to otelovljenje. Bog, sem toga, posvedočuje, ubedljivije no
što se može i zamisliti, da objekt želje nije realan, tj. da je, ako se i prihvati, poveruje da je realan,
zapravo zauvek izgubljen – Bog se ne može spoznati, tj. Bog se može spoznati samo ljubavlju koja
zahteva iščezavanje subjekta – i iščezavanje samog Boga, to se ne vidi jasno, ili zaboravlja.
Zaboravlja se da Bog za mene može postojati samo dok nisam u njemu, dakle, dok on ne postoji.
159
Nema primarno ni bilo kakvog koncepta (subjekta), prethodne istine, u subjektovom obzoru, sem samog subjekta; on, naime, sebi prethodi. Ipak, subjekt ek-staze,
da bi se ispoljio, da bi mogao manifestovati (svoju) ek-statičnost, odnosno da bi
pokazao ono što nije i na taj način raskrio nepostojeći scenario subjektnosti mora
imati nekakav objekt, makar zato što mu on posreduje Ja-ideal, koji ni subjekt
ekstaze ne može mimoići. To ujedno znači da Lakan ne pristaje na izvesnost
subjekta koju bi bilo mogućno izvesti jedino iz kartezijanskog mislim, razumljivo,
zato što je to izvesnost gubitka subjekta na putu od iskaza do iskazivanja, između
biti i misliti, gubitka koji nije produktivan, koji ne pokazuje ono bitno. Ali, stvari se
menjaju ako se formula mislim, dakle jesam pretvori, preokrene u formulu mislim,
dakle nisam, kad razlika između biti i misliti raskrije ontološki zev, kad se pokaže
da mislim ne proizilazi iz odluke bića. Lakan, tek nakon te promene, može reći da
subjekt nije onaj koji misli da jeste. "Subjekt je upravo onaj koga mi obavezujemo,
ne, kao što mu kažemo da bismo ga opčinili, da sve kaže – sve se ne može reći –
nego da kaže gluposti, sve je tu".12 Subjekt treba da kaže nesvesno, da progovori
jezik nesvesnog, da bude subjekt nesvesnog, drugim rečima, subjekt čiji je cogito želim.
Subjekt, naravno, ne može biti subjekt nesvesnog, sem kao subjekt
nesvesnog, ne samo po Lakanovoj ontotautologiji, no pre svega zato što je nesvesno
neprisvojivo, što nema objekatsku dimenziju; subjekt, naime, ne može hteti nesvesno kao objekt. (Ovde nije podrazumevana nesvesna intencionalnost u svakom
mišljenju.) I po tome je on suštinski različit od kartezijanskog subjekta, koji može
hteti misliti, koji svoju realnost, pa i supstancijalnost može prisvojiti. Subjekt nesvesnog je, naime, označiteljski manjak, rekao bih označiteljski manjak kao takav;
subjekt nesvesnog se, naime, ne može poistovetiti ni sa jednim označiteljem
posebno, ni sa onim označiteljem zbog kojeg svi ostali označitelji mogu da predstavljaju subjekt. Označiteljski manjak, koji je subjekt nesvesnog, uvek se iznova obrazuje u lancu označitelja, u svakom ulančavanju označitelja, uvek obrazuje novi
subjekt.13 Kartezijanskom subjektu, da bi postao novi (drugi, neki drugi) subjekt,
potrebne su, valja da ih prizna, usvoji, one gluposti u kojima se on odista pokazuje,
artikuliše, koje ne postavljaju ni on ni Bog, u kojima nastaje subjekt nesvesnog,
novi psihoanalitički subjekt. Povrh toga, on treba da hoće da ne misli "da bismo
izvukli neke zaključke o iskazima – o iskazima od kojih se ne može odustati".14
12.
Navedeno delo, p. 25.
13.
Doduše, to ne znači da manjak ne može biti supstancijalan. Reklo bi se da on kod
Lakana to i postaje. Konačno, zašto bi supstancijalnost negativiteta bila manje supstancijalna od
supstancijalnosti koju podrazumevaju pozitivne kategorije.
14.
Navedeno delo. Biće, ipak, da ovo nije neophodan uslov, ni po Lakanu, ako je on, zbilja,
frojdovac, za postojanje subjekta nesvesnog. Neki zaključci se mogu izvući, na primer, iz njegovih
Spisa, sam ih je on izvlačio, iako nije, ili baš zato što nije, u njima odustao od mišljenja koje potvrđuje
njegov subjekt (nesvesnog). Istina, postojanje subjekta nesvesnog nije u teorijskoj psihoanalizi dokaz
160
U svakom iskazu postoji nešto od čega se ne može odustati, od čega ne
otpada subjektnost subjekta koji govori; ne može se odustati od iskazivanja tog
iskaza, koje se nekako upisuje u iskaz, kao očekivanje iskazivanja recimo. Ne može
se odustati od označiteljskih odrednica subjekta u iskazu, makar onih osnovnih, na
primer, od odrednice da žena traži muškarca prema označitelju.15 Ne može se, najzad, odustati od znanja iz kojega na neki način subjekt proishodi, koje subjekt, pri
tome, košta. Naravno, sve na tom nivou, i znanje, on može da plati samo vlastitim
cepanjem. Zauzvrat, znanje postaje subjektu priručno; pripada mu po nekom redu
stvari. Lakan veli da status znanja implikuje da znanje već jeste, jeste u Drugom, te
da je tu da bi bilo uzeto, primljeno. Prema tome, bivanje znanja i nastajanje subjekta predujmljuju jedno drugo.
Nastajanje subjekta se ne može artikulisati, ne pripada sinhronijskoj
strukturaciji jezika – kojega je, pominjao sam to, subjekt efekat. Analitičari ga (nastajanje) smeštaju s one strane granice iskustva ne-bivstvovanja. Lakan se, pak, na
putu k početku subjekta (na takav put on, inače, nerado staje) zaustavlja kod poretka realnog (na mestu koje, u osnovi, predstavlja granicu ne-bivstvovanja), gde se
sretaju život i smrt, gde uživanje suočava život i smrt.16 Ni o realnom ne može da se
govori, sem, naravno, kao o onome o čemu ne može da se govori; ni realno ne
pripada jeziku, osim kao negativitet koji to više nije već stoga što je pred-stavljen
kao ne-predstavljeno. Dakle, početke subjekta, ono što se može tako zvati, što, ipak,
nije nikakav početak, čak ni kao aktualizacija strukture, trebalo bi tražiti u realnom koje ne može da potvrdi subjektnost subjekta (realno ne može da potvrdi ništa,
zato što jednostavno jeste – to će reći, nije – i ništa drugo; ono i jeste zato što ga
jezički drugačije ne možemo naznačiti, doduše, ono jeste i zato što jeste simboličko,
što, dakle, jeste jezik); realno ne može da potvrdi subjektnost subjekta, bez obzira
na to što, u neku ruku, svaki označiteljski lanac koji postavlja subjekt potiče iz
apsolutne sigurnosti (njenog) mišljenja. Konačno, sve što formalno logički važi za druge iskaze važi i
za njene iskaze. Spas od tih nedoumica Lakan, reklo bi se, vidi u poeziji. Tako bi trebalo misliti po
njegovoj izjavi, koja je sročena da utaži, urazumi razliku između iskaza i iskazivanja:"Srećom Parmenid je stvarno pisao pesme" (p. 25). Lakan, srećom ili zbog zle kobi, nije u vreme kad ovo tvrdi
pisao pesme. Ali, srećom, on je imao i pamtio pesničko iskustvo (u svojoj nadrealističkoj fazi on je,
naime, pisao pesme), što upozorava na moguću dvosmislenost njegove tvrdnje o Parmenidu i poeziji,
tj. na dvosmislenost implikacije sintagme o čovekovom pesničkom prebivanju na zemlji.
15.
16.
Navedeno delo, p. 34.
Promena Lakanovog shvatanja subjekta, stalno naveštavana, i stalno iskušavana, sada
je sasvim vidna. Ipak, s obzirom na konstitutivnu ulogu koju jezik i govor za subjekt, po Lakanu,
imaju, ovde treba postaviti pitanje, uprkos njegovoj paradoksalnosti: šta znači tvrdnja da nastajanje
subjekta ne pripada jeziku, ako je ovaj konstitutivan za subjekt? Bez sumnje, i to pomenuta
paradoksalnost najavljuje, najpre to da je subjekt sam jezik, koji sebe ne može da označi; subjekt je
neka vrsta čiste realnosti jezika. Nema metajezika, ponavlja Lakan. Subjekt koji ne pripada jeziku,
sem toga, valja shvatiti kao onaj subjekt koji prethodi svakoj artikulaciji, koji se pojavljuje, uspostavlja u govoru recimo, tj. kao ono što govor artikuliše recimo iz realnog, što jedan označitelj prenosi
drugom. Označitelj, svakako, ne stvara ex nihilo.
161
njega.17 Tu se pokazuje i pukotina koja otkriva i, može biti, čini da je subjekt oduvek već pocepan. U svakom slučaju, zato što je oduvek već pocepan, ili s nekog drugog razloga, tek subjekt ne može da sazna ništa o svom početku, ništa više no što
zna o realnom – a o realnom, iz njega samog, ne zna ništa. S druge neke strane
realno je nedostupno. Razume se, to ne znači da ono, i pored toga, nije moglo biti
predmet (subjektovog) diskursa. Lakanovi pokušaji artikulacije (nemoguće, po
samom Lakanu) realnog dokazuju diskursnost realnog, ili, pre, apofatičnost te
diskursnosti. Uostalom, diskursnost je po prirodi apofatična. Utoliko ona i
omogućuje kruženja oko realnog, oko prvotnog iskustva ne-bića; o njemu (ne-biću),
uostalom, ovde i jeste reč, o ne-biću je reč u projektu subjekta teorijske
psihoanalize. Na nepoznavanju, neznanju ne-bića, misli Lakan, poput predsokratovaca i na njihovom tragu, izgrađeno je sve naše ljudsko znanje, razume se, i ono
znanje koje je subjektu svagda pri ruci.
Ne-znanje, ne-poznavanje ne-bića, sledstveno Lakanu, koji veli "da govorim a da ne
znam da govorim"18 (subjekt govori a da ne zna da govori), da uvek više kažem no
što znam (no što znam da znam, no što uopšte znam) o tome o čemu govorim, neznanje ne-bića, dakle, ako može biti izrečeno, i kao ovo znanje koje se ne zna, koje je
subjektovo vajkadašnje znanje, mora zapravo biti (jedino, pravo) znanje, razume se,
znanje koje subjekt čini "subjektom reči".19 Ne čini i da taj subjekt bude – kao
supstanca naravno – iako ga podupire i čak utemeljuje u realnom, ne čini, prosto
zato, što ono mora biti sam subjekt.
Znanje koje subjekt ovako ima, čim jeste, koje oduvek već ima,
nesumnjivo je znanje bića, znanje koje biće ima i koje, sledstveno i Lakanovom,
doduše, nešto prenaglašenom, platonizmu (dakle, platonizmu koji i nije u pravom
smislu lakanovski), nije uopšte znanje. Ili je, možda, apsolutno znanje. Naime, ovo
je znanje kod Platona izjednačeno s oblikom. Znanje koje biće ima jeste oblik, koji
"ne zna više no što kaže".20 Biće ne zna više no što kaže, no što kaže oblik, no što
17.
Ovo realno subjekta nesvesnog, psihoanalitičkog subjekta, razume se, nema ništa
zajedničko sa res cogitans u koje se promoviše kartezijanski subjekt da bi se potvrdio. Subjekt teorijske psihoanalize sa realnim se sreta tako što se ne sreta ni sa čim, ni sa sobom kao subjektom, sreta
se sa onim što niti jeste niti nije i što, dakle, najpotpunije jeste, iako to kako jeste ništa ne može da
potvrdi. Iz ontološke perspektive, međutim, ovaj je susret promašeni čin. Lakan, stoga, treba to pripomenuti, sve čini da razdvoji psihoanalizu od moguće ontologije. Uspeva li u tome?
18.
Navedeno delo, p. 108.
"Ono što govori a da ne zna šta govori čini od mene ja (je), subjekt reči", veli Lakan
(navedeno delo), čini, dakle, subjekt, kome prethodi, od koga se razlikuje. No pošto nema drugog subjekta do ovog subjekta reči, ono što govori a da ne zna šta govori, u stvari se aktualizuje, pojavljuje u
subjektu i kao subjekt. Ipak, to što govori a da ne zna šta govori jeste, jeste i pre govora, pre jezika – i
to ne samo kao puka mogućnost koja (ne) čeka da bude pretvorena u realnost. Psihoanalitička
sholastika to ne može ničim da zakloni.
19.
20.
Navedeno delo. Drugim rečima, nema šta drugo ni da se sazna. U obliku ničega nema
izvan njega samog, ničega što bi se razlikovalo od njega, što bi, dakle, uopšte bilo. Oblik zato mora
biti realno. Lakan tako i zaključuje. Razume se, oblik je uvek samo oblik, realno, ukoliko je uvek, u
162
jeste oblik. Ne zna više no što se može reći (oblikom). (A reći se može sve i ništa se
ne može reći, ako, odista, oblik govori, ako je oblik govor.) Međutim, ni to što se
kaže ne stiže celo do mesta razumevanja, do metaravni (koja u nekom vidu mora da
postoji), ne može da se sazna. Postoji "odnos bića koji se ne može saznati"21 – i koji
se, ipak, saznaje, kao nemoguće naravno. Nemoguće je, naime, zabranjeno (interdit).22 A zabranjeno je među-rečeno (inter-dit); rečeno je između reči, u ovom jedva
primetnom otklonu bića i njegovog znanja. Ili, kako to proizilazi iz denotacije reči
zabranjeno u srpskom jeziku, nemoguće je okruženo, stavljeno u zabran, dobro čuvano, razume se, kao dragocenost,23 koja mora biti znana. I taj nesklad Lakan zove
subjektom.24
Nesklad znanja i bića se ispoljava kao razlika, konstitutivna funkcija
razlike, kao označitelj; razlika je, naime, označitelj onoga čega je razlika, to već
znači označitelj drugog označitelja, razlika je, dakle, subjekt, označitelj koji
predstavlja subjekt za drugi označitelj. Stoga, odista, reći "da postoji subjekt ne
znači ništa drugo do reći da postoji hipoteza".25 Realnost te hipoteze, međutim,
dokazuje upravo označitelj, odnosno, činjenica što on može (ponovo) postati znak (da
negde postoji subjekt koga je on znak i subjekt za koga je znak), što se njegov smisao nalazi u nekom drugom znaku, u jeziku (langue), u sistemu jezika, koji subjekt,
razume se, ne govori, no koji je korelat onog znanja koje on dobija, preuzima, prima
od bića.
Označitelj može postati znak zato što postoji subjekt nesvesnog, zato
što se, onda, smisao označitelja može naći samo u drugom označitelju.26 Ali, po tome
svakom vidu potpun, apsolutan. No platonizam tako što ne pretpostavlja. Teorijska psihoanaliza
pretpostavlja. Za nju je subjekt, ma koliko to načas paradoksalno izgledalo, uvek potpun – i kad je
otuđen na primer; subjekt je, naime, uvek subjekt kao to što jeste, i kao ono što iščezava.
21.
Navedeno delo.
22.
To je, valjda, jedini način na koji nemoguće pokazuje da je nemoguće, na koji može biti
saznato kao nemoguće.
23.
Po kojim merilima nemoguće postaje dragocenost, ovde ne mogu istraživati, mada ona
nisu nebitna za shvatanje subjekta u teorijskoj psihoanalizi.
24.
"Ovaj nesklad znanja i bića je ono što je naš subjekt" (navedeno delo, p. 109), što je
stavljeno u zabran, što je u tom zabranu čuvano – i izučavano, barem u psihoanalizi.
25.
Navedeno delo, p. 130. No zar to nije dovoljan, ili barem kakav-takav dokaz postojanja
subjekta. Realnost hipoteze (kao hipoteze, naravno) ne da se osporavati. Razlika u postojanju uvek
nadolazi. Lakan je to, načas, izgubio iz vida. Nije, stoga, zapazio da je u realnosti hipoteze ujedno reč
o realnosti jezika i realnosti koju jezik uspostavlja.
26.
Razumljivo je, stoga, što označitelj nema svojega posebnog označenika, tj. što se
označenik nekog označitelja (tj. označenik koji se, načas barem, razdvaja od označitelja; time stiče i
izvesnu samostojnost koja nije svojstvena označeniku) može naći samo kao drugi označitelj. Subjekt
se uvek nalazi negde drugde i kao drugo, kod nekog drugog označitelja.
163
označitelj i jeste znak subjekta. Označitelj, naime, drugog doseže samo kao
označitelja, drugim rečima već kao subjekta, ili barem kao biće. Zato subjekt ne
može biti drugo do "bivstvujuće, čije je biće uvek drugde".27 Subjekt nije čak ni u
označitelju po kojemu je subjekt; on je samo punktualan i iščezavajuće, "on je samo
subjekt po jednom označitelju i za jedan drugi označitelj";28 on je subjekt za
označitelj koji nema smisla, koji je "glup", koji dobija smisao tek nakon što dođe na
mesto nekog drugog označitelja, kojega je prethodno obrisao. Na tom mestu, u svoj
svojoj gluposti, označitelj predstavlja subjekt za jedan drugi označitelj.
Ovo pomeranje, ustanovljavanje smisla označitelja (te mesta, izgleda i statusa subjekta) pokazuje
Lakanova ilustracija odnosa označitelja i označenika, demonstracija pretvaranja označenika u
označitelj. Dvoje "jednakih vrata 'izoloara'" (Instanca pisma u nesvesnom ili razum od Frojda
naovamo, Spisi, Prosveta, Beograd, l983, str. 157) obeležava čista razlika mesta označitelja muški,
ženski, mesta s kojih se označitelji vide. Označitelji na vratima, koje dvoje dece iz kupea voza gledaju
(svako vidi samo po jedna vrata, po jedan označitelj), daju smisao označenika onog označitelja koji se
vidi s jednog ili drugog mesta. Upravo ovo pomeranje smisla, označeniku daje mogućnost da
funkcioniše kao označitelj.
27. Encore, p. 130. Treba zato pitati: da li uopšte označitelj doseže drugog ako ga doseže
samo kao označitelja? Zar time nije dosegnuta samo moguća označiteljska funkcija drugog, bez stvarnog drugog?
28.
Navedeno delo.
174
PRONAĐENI GUBITAK
Subjekt se ne moţe naći, znati, pokazati, na primer, kao postojani
oblik, ne moţe se upisati u stvarnost (u diskurs, jedinu stvarnost u kojoj njegovo
odsustvo postaje prisutnost) bez pomoći objekta koji otelovljuje njegovu odsutnost,
koji je pretvara u prisutnost. U sferi simboličkog ta je uloga namenjena falusu
(označitelju manjka, tj. manjku po kojem je svaki označitelj nuţno označitelj manjka), u sferi imaginarnog namenjena je objektu a (objektu koji to i nije, koji je
samo koncept). "Bez malog a nešto fali svakoj mogućoj teoriji bilo kakve referentnosti".1 Mišljenju subjekta teorijske psihoanalize falilo bi mesto gde moţe (gde se
moţe) naći, identifikovati subjekt kad ga više nigde nema, falio bi mu objekt koji
subjekt odrţava s ove strane čistog negativiteta, u kojem subjekt nalazi vlastitu
subjektnost. No, pošto već ne moţe biti taj objekt, a ni on, zapravo, ne postoji, pošto
ne moţe biti, ni naći dekartovski res cogitans, subjektu ne preostaje drugo do da
bude rupa sebe samog u predstavi koju i sam pravi, koju o njemu pravi objekt a.
Subjekt, zato, jedino moţe biti pretpostavljen – tako postoji; uslov njegovog postojanja jeste da bude samo pretpostavljiv.2 Razumljivo je, stoga, što on ne moţe znati
ništa, te da nešto zna samo onda kad ga prouzrokuje neki objekt, koji, pri tome,
"nije ono što on poznaje – što zamišlja da poznaje".3
Objekt koji uzrokuje subjekt radikalno je apstraktan, nemisliv, ne
postoji (sem kao realnost irealnog, realnost nepostojanja za koje se, ni kao za
1.
RSI, Séminaire du 21, janvier 1975, "Ornicar?", No. 3, 1975, p. 97, Navarin, Paris.
Navedeni tekst. Ali, Lakan veli da svakoj teoriji bez malog a nedostaje referentnost, zato
дto je "subjekt uvek samo pretpostavljen". Konstitutivnost manjka, prema tome, mora biti pohranjena kod subjekta. Kod njega je manjak i delotvoran, delotvoran je, zapravo, manjak subjekta. Pri
tome je, naravno, reč i o manjku koji uslovljava i postojanje objekta a, postojanje njegove uloge spram
samog subjekta. Uslovljava li i svojstvo objekta da subjektu obezbeđuje sliku u kojoj se on (subjekt)
moţe prepoznati, u kojoj moţe videti sebe kakav nije, i pomoću koje, bez obzira na to дto ona laţe, ili
baд zato što laţe, subjekt moţe naći svoj identitet? Čemu bi to lukavstvo subjekta? O njemu je,
naime, reč ako sve počinje iz manjka subjekta.
Objekt a, svakako je objekt subjekta koji se ogleda i nalazi u vlastitoj rupi, koji u toj
rupi ne otkriva ogledalni odraz (subjekta). (Uzgred rečeno, Lakan veli, zajednički faktor svih objekata a, a ima ih više, jeste to što su vezani za otvore, rupe tela; navedeni tekst.) I tu rupu, u
trenutku kad je začepljuje, objekt a i pokazuje, pokazuje, zapravo, subjekt kao odsutnost. Lakana,
očito, u obzoru subjekta i njegovih odnosa s malim a, s gubitkom (rekao bih, s ontološkim gubitkom
uprkos Lakanovom racionalnom odbijanju ontologije) koji to a proiznosi, ne zanima problem prvenstva, prosto zato što se on tu i ne da postaviti.
2.
3.
Navedeni tekst. Lakan veli da objekt koji uzrokuje subjekt "nije drugi svesti". Taj objekt
ima moć i nad drugim, precrtava ga. Ima moć nad samosvesnim subjektom klasične filosofije. No
zahvaljujući tome ovaj drugi postaje Drugi. Odatle bi, opet, trebalo zaključiti da objekt koji uzrokuje
subjekt moţe biti samo objekt manjka u Drugom. Lakan, međutim, ovde ništa o tome ne kaţe.
Doduše, veli da je objekt a jedan od dva ulaza u Drugog. Razume se, na tom ulazu, na koji se mora
pojaviti, subjekt neizbeţno biva precrtan. No subjekt je na ulazu u Drugog precrtan zato što je već bio
precrtan čim se uputio prema Drugom. Uostalom, da već nije bio precrtan ne bi mu ni pošao.
175
nepostojanje čak, ne zna). Pri tome, "sve što je subjekt, mišljeni subjekt, koga zamišljamo kao biće bivstva" njime je određeno.4 Njime je određen, dakle, i subjekt koga
Lakan razumeva kao efekat govora, potom kao efekat jezika, iako je i sam taj objekt
efekat jezika; ma koliko da je apstraktan, on (objekt) pripada simboličkom. Ovaj objekt, međutim, efekat je jezika "koji nema efekta".5 Efekat je, dakle, prirodnog
sistema jezika (langue).6 Samo on, budući da je jezik koji niko ne govori, koji ne
postoji, nema efekta. Zato je suštinski ovaj objekt i neupisiv – ni u govornom jeziku
nije upisiv.
Neupisivi objekt (objekt a) "ono je što uzrokuje ţelju, to će reći što nije
objekt", što je prosto uzrok, ili kako Lakan kaţe "uzrok koji uvek uzrokuje (cause)",
uzrok koji uvek ćaska.7 Prema tome, ovaj uzrok koji ćaska, koji bezbriţno izaziva...,
sve tako neobavezno (ravnodušno, bezinteresno), uzrokuje subjekt ţelje, koja, opet,
iza sebe vuče subjekt kao biće, onaj subjekt koga određuje nesvesno (ono, naime,
određuje subjekt kao biće), i koji i sam ćaska, doduše, tako što govori (ali i uzrokuje)
tuđ govor. Jer, nesvesno, koje uslovljava realno govorobića (parlêtre), "imenuje
stvari za govorobiće".8
Subjekt, kao subjekt, to stalno treba imati u vidu, nešto subjektivizuje
(u isti mah, to znači da nešto kastrira njegovu subjektnost), uvek negde drugde, na
mestu na kojemu nije; beskrajno ga subjektivizuje (kastrira). Model je poznat.
Tradicionalna filosofija ga je promovisala u suštinsku odliku subjekta i svoga
mišljenja subjekta. Po toj filosofiji subjekt ne prestaje da sebe subjektivizuje.
Obrazac te subjektivacije i sve njene bitne sastojke preuzima i unosi u svoju
4.
Navedeni tekst, p. 98.
5.
Navedeni tekst.
Lakan, doduše, upotrebljava izraz langage, jezik, govor, kad govori o ovom objektu kao
efektu jezika. Na taj način on tom objektu daje materijalnu postojanost, koju mu prirodni sistem
jezika ne moţe obezbediti. Jezik tako shvaćen, dakle, jezik kao govor, uvek mora imati efekat (na
subjekt najpre), potom, on podrazumeva drugo, razliku, iako u njega moţe biti upisana radikalna
apstrakcija kakva je, navodno, ovaj objekt. U stvari, u jeziku je upisano ono što on upisuje u stvarnost, recimo, u diskursnu stvarnost subjekta. Prema tome, svaka radikalna apstrakcija u tom je jeziku i subjektova poruka koju on dobija (od Drugog) u izokrenutom obliku.
6.
Navedeni tekst. Causer znači razgovarati se, pričati, ćaskati, čavrljati, ali i
prouzrokovati, uzrokovati, izazivati. Lakan nedvojbeno aludira, kao što inače čini u sličnim
slučajevima, na oba označenja, i posebno, bilo koje da je značenje u pitanju, na neku vrstu
neobaveznosti, opuštenosti radnje, karakteristične za ćaskanje. Razume se, i uzrokovanje bi trebalo
da ima nešto od te opuštenosti.
7.
8.
Séminaire du 11 mars 197, "Ornicar?", No. 5, p. 18. Nesvesno koje imenuje stvari za
govorobiće mora, upravo po Lakanu, iako je preontološko, takođe po Lakanu, biti nesvesno (sa)
rubova tih imena, (iz) spojeva lanca označitelja. Lakan zato i moţe reći da ono postoji u ideji, te da u
ideji uslovljava realno govorobića. Pri tome, on ništa ne kaţe o kakvoj je ideji reč. Sigurno je, ipak, da
se ne radi o platonovskoj ideji, ni o kakvoj realnosti, čak ni o realnosti apstrakcije, mada ovu ideju u
kojoj nesvesno ek-sistira (ex-siste) valja shvatiti upravo kao apstrakciju.
176
strukturnu shemu i teorijska psihoanaliza. Ishod njene operacije, međutim, potpuno je različit od onoga što je po tom obrascu pro-izvela tradicionalna filosofija.
Razlika se sasvim jasno pokazuje u shematski istim i suštinski različitim formulama (u razlici aktualizacije simboličke sheme i samog simboličkog u njima):
formule tradicionalne filosofije – jesam ukoliko mislim, jesam ukoliko mislim da
jesam i formule teorijske psihoanalize – "nisam onaj koji upravo misli: ja jesam,
prosto zato što ako mislim da jesam mislim na mestu Drugog. Nisam onaj koji misli
da jesam."9
Psihoanaliza otkriva da je subjekt koji govori strukturisan "na
potpuno drugačiji način nego svakidašnji subjekt".10 No, pre no što usvojim tu
istinu za dalje propitivanje subjekta, valjalo bi, takođe iz psihoanalitičke perspektive, doznati: je li svakidašnji subjekt uopšte subjekt, na šta, zapravo, Lakan misli
kad kaţe svakidašnji subjekt? Na subjekt tradicionalne filosofije, na subjekt
trajanja, eventualno, doslovno na subjekt bez jezika... Ili je, prosto, neoprezno upotrebio jedan termin koji pristaje diskursu svakidašnjice i sociološkom diskursu o
svakidašnjici, ali ne i psihoanalizi tog iskustva? Ili, ipak, cilja na nešto što još nije
artikulisao? Pravi svakidašnji, to će reći, onaj koji uvek nekako, i tako što nije, u
bilo kojoj prilici jeste, svetski subjekt, dakle onaj koji nikad i nigde nije i kojega je to
jedina izvesnost, mora biti govorobiće. I kad ne govori, kad ćuti svoj diskurs, subjekt
strukturiše njegova (neizgovorena) reč, iako drugačije no što ga strukturiše ista ta
reč ako je izgovorena. (Strukturiše ga označitelj koji u svakoj prilici bdi nad njim.)
Drugačije utoliko što ga strukturiše na drugom mestu, u nekom drugom diskursu, u
drugom lancu označitelja, itd. Je li to Lakan imao u vidu tvrdeći da se, naravno, po
psihoanalitičkom iskustvu, subjekt koji govori prikazuje kao da je strukturisan na
drugi način no svakidašnji subjekt? Ьini se, da je Lakan pod subjektom koji govori
podrazumevao subjekt koji govori pun govor? Svakidašnjem subjektu tada preostaje
prazan govor, koji mu i pripada.
I svakidašnji subjekt, ako uopšte jeste, moţe biti samo pretpostavljen,
kao imaginarni subjekt razume se, tj. kao subjekt koga izgrađuje imaginarno, koji
se konstituiše u imaginarnom, kao fikcija, bez simboličke čvrstine.11 No u
9.
Il n'y a pas d'Autre de l'Autre, "Ornicar?", No. 25, 1982. Ovaj tekst je četvrto od sedam
predavanja koja je Lakan, u okviru seminara "Ţelja i njeno tumačenje" posvetio Hamletu. (Iz ovog
Seminara do sada su objavljena samo predavanja o Hamletu.)
10.
Navedeni tekst. Iz te perspektive filosofsko mišljenje (i mišljenje subjekta, naravno; ono
me ovde zanima, ono je razlog Lakanove opaske i, često, ishodište pervertiranosti filosofskog
intelekta), zaista, moţe da izgleda kao delirijum, "sigurno plodan, ali delirijum" (navedeni tekst). Jer,
u Drugom (u instanci Drugog, ma kako da je tradicionalna filosofija artikuliše – u kartezijanskoj filosofiji, na primer, to mesto pripada Bogu; sam Lakan ukazuje na sličnost funkcija njegovog Velikog
Drugog i Dekartovog Boga), u Drugom nema označitelja koji bi mogao jamčiti ono što jesam, koji bi
mogao jamčiti ono što subjekt jeste. Tradicionalna filosofija, dakle, imaginarizuje taj označitelj,
halucinira o njegovoj delotvornosti. (Šta je drugo i mogla?)
11.
I nesvesno, u meri u kojoj je pretpostavljeno, pripada imaginarnom. No i takvo nesvesno
177
simboličkom i, naravno, u subjektu – i imaginarnom subjektu – ima nešto što se ne
imaginarizuje: rupa.12 Ne imaginarizuje se, dakle, sama priroda simboličkog, ono po
čemu i što subjekt (nekako) jeste, odsutnost subjekta naime, čak i kad je okruţena,
naznačena tvorevinama imaginarnog, kad je dramatizovana u njima. Jer, ma kako
da se manifestuje, ma šta da ga pred-stavlja u iskazu, u diskursu, na mestu na
kojemu je odsutan, u imaginarnom, subjekt "ostaje u neizvesnosti iskazivanja" koje
se nad njim sklapa.13 Subjekt, prividno paradoksalno, ostaje tako i oslonac imaginarizacije, delirantne, kao što je ona tradicionalne filosofije.
Lakan, odista, govori o ustrajnosti subjekta, podeljenog subjekta treba
dodati. U isto vreme, veli da delenje subjekta odraţava delenje simptoma i
simbola.14 Zbrka je, ipak, samo prividna. Jer, Lakan će morati zaključiti da je
subjekt kao takav uvek podeljen.15 Subjekt, dakle, jeste, i jeste kao podeljeni
subjekt. U odnosima u svetu, ali i u odnosima prema objektu a ili falusu on samo
ponavlja (on je scena, objekt tog ponavlja) svoj iskonski usud, koji to nije.16 Gubitak
podrazumeva subjekt nesvesnog, dakle, podrazumeva ravan simboličkog i samom imaginarnom. Iz
tog odnosa Lakan zaključuje, i za njegovu eliptičnost, suviše eliptično da je to "bitni smisao reči subjekt, pretpostavljene kao imaginarno" (RSI, Séminaire du 13 mai 1975, "Ornicar?", No. 5, p. 57.), tj.
ako pripada sferi imaginarnog. Istina, reč subjekt moţe pripasti imaginarnom, u izvesnom smislu
uvek mu i pripada, u sklopu odnosa trijade: realno, simboličko i imaginarno; redovno mu pripada u
sklopu odnosa simboličkog i imaginarnog.
12.
Navedeni tekst.
13.
Le Sinthome, Séminaire du 18 novembre 1975, "Ornicar?", No. 6, p. 9, 1976.
14.
Delenje simbola i simptoma "ako tako moţemo reći, odraţeno je u delenju subjekta"
(navedeni tekst, p. 10), koji se, zapravo deli pod uticajem označitelja, te, logično, i simbola. U tom
slučaju, umesto o ustrajnosti podeljenog subjekta, treba govoriti o ustrajnosti, neprekidnosti delenja,
kojega je subjekt samo stalni, imanentni objekt, što, istina, on ne moţe biti ako unapred nije pozvan
na deobu, čak, ako oduvek već nije podeljen. Konačno, delenje, bez obzira na to šta ga pokreće: upad
označitelja u ţelju, označitelj, ili seksualni nagon, i jeste konstitutivno, recimo za ţelju (te za subjekt
ţelje), koja ga (delenje), prema tome, ne izaziva, barem na ovoj ravni, na ravni na kojoj još ništa nije
posve čisto artikulisano.
Lakan, doduše, na izvestan način izjednačuje ustrajnost podeljenog subjekta i
ustrajnost onoga što jedan označitelj predstavlja kod drugog ("I upravo ustrajnost ovog subjekta, tj.
ono što jedan označitelj predstavlja kod drugog označitelja..."; navedeni tekst), drugim rečima,
izjednačuje proces delenja i konačni izgled subjekta, koji (konačni izgled) moţe biti samo
predujmljen. Delenje subjekta, iz ove perspektive, trebalo bi da pripada fenomenalnoj ravni, onoliko
koliko joj pripada i označiteljevo predstavljanje subjekta kod drugog označitelja. Iza se nalazi sama
shema simboličkog, koju Lakan pretpostavlja, ali ne artikuliše, i u kojoj bi subjekt već morao biti, ako
na bilo koji način ustrajava, recimo na način na koji jeste objekt a koji ne postoji.
15.
16.
Séminaire du 9 decembre 1975.
Na ovoj ravni treba govoriti o ravnodušnom, autonomnom dijalektičkom načelu,
dijalektičkom automatonu, koji će tek u svetu, za svet i subjekt u svetu postati udes subjekta; u svetu
će on pripremiti udes subjekta. Ali, na toj se ravni i mora reći da je u pomenuto dijalektičko načelo
upisana sudbina subjekta. "Tako, u odnosu na falus, subjekt je uhvaćen u zatvorenu alternativu koja
mu ne ostavlja nikakav izlaz", veli Lakan u sedmom predavanju o Hamletu (Phallophanie, "Ornicar?").
178
falusa (kastraciju) subjekt doţivljava na svom obilasku Drugog, dakle, u simbolički
organizovanom polju. Lakan, čak, precizira da se taj gubitak zbiva pri kraju
obilaska Drugog, ali i da je ovaj gubitak za subjekt, zapravo, gubitak kao takav;
tako ga on oseća i iskušava.17 Znači li onda to da on s gubitkom falusa dobija
gubitak, koji je, zapravo, jedini i delotvoran, dobija ono osećanje svetskosti koje je
upravo falus trebalo da mu obezbedi? Sigurno je da ga taj gubitak uvodi u
simboličko, ali i da zahvaljujući njemu (gubitku), zahvaljujući kastraciji, postaje otvoren halucinaciji o svojoj svetsko povesnoj situaciji, da, čak, po tome rascepu
postaje subjekt, u vlastitoj predstavi razume se. U skladu s tom predstavom subjekt
će i odgovoriti na gubitak falusa, psihotički, imaginarnim tkanjem. Na simboličku
kastraciju subjekt, dakle, odgovara imaginarnim tkanjem, imaginarizacijom manjka, halucinatornim uspostavljanjem subjektnosti (bez pukotina), istina, na mestu
na kojem je gubi, na kojem svoj govor uzima od Drugog, na mestu (i po logici)
simboličkog. U radikalnom vidu ovo imaginarno tkanje subjekta predstavlja i
njegovo radikalno pomračenje. Subjekt, ipak, ni tada, nije izgubljen. Moţemo ga
"identifikovati u nečemu što na planu imaginarnog predstavlja manjak kao takav, a
to je ono što nam Frojd, u skrivenom obliku, predstavlja kao narcisističku vezu subjekta i situacije".18
Subjekt je, dakle, narcisistički vezan i sa situacijom u kojoj je
(simbolički) kastriran, u kojoj ga upravo simboličko kastrira, i to kastrira njegov
narcisizam, koji se, potom, pretvara u oţiljak narcisističke rane. Lako je dalje
zaključiti da je subjekt svagda u toj situaciji, već stoga što ga njegov govor, njegov
odnos, kao realnog subjekta, prema govoru pomračuje i neprekidno suočava s
temeljnim manjkom. Subjektov odnos prema govoru, zapravo, ponavlja njegov
odnos prema kastraciji, razume se, na ravni simboličkog. Subjekt, dakle, u vlastitom govoru uvek iznova gubi falus na izlasku od Drugog, tj. on u govoru nalazi
gubitak. Zbog toga, valjda, i govori. Na izgled, odavde je isključena, ako uopšte postoji, dimenzija subjekta (kao i u tradicionalnoj filosofiji) koja mu posreduje njegovu
sudbinu u simboličkom.
Subjekt je simbolički kastriran, veli Lakan, "na ravni svoje pozicije
kao bića koje govori i uopšte ne na ravni svoga bića".19 Nije, međutim, sigurno da je
17.
Ova je dopuna bitna za razumevanje stvarnog statusa gubitka kao takvog. Pre gubitka
falusa, pre simboličkog gubitka, dakle, gubitak kao takav nije ni postojao.
18.
Navedeni tekst. Lakan dodaje da je ovaj manjak "zabran, kalup po kojemu će subjekt
premodelovati i usvojiti svoju poziciju u genitalnoj funkciji", dodaću: u svakoj ţivotnoj funkciji, u funkciji kastracije koja me ovde posebno zanima i koja je stvarni kalup njegovih svetskih odnosa. Jasno
je, naravno, da ovaj manjak za subjekt modeluje, obrazuje i samu realnost.
19.
Navedeni tekst. Psihoanaliza određuje, opisuje kastraciju gotovo fenomenološki, kao
datost čija se funkcija iscrpljuje u iskustvu. Dete najpre veruje da svi poseduju penis. Jednog dana
ono otkriva izuzetak od tog pravila; saznaje, kaţu analitičari iznenadno (u tome je i poseban –
metafizički – značaj ovog saznanja), da devojčice nemaju penis. To otkriće otvara narcisističku ranu
u njemu (u subjektu), koja, razume se, nikad više neće biti zaceljena. Subjekt će zauvek ostati ne-ceo,
179
subjekt odista kao biće koje govori mogao biti kastriran na ravni bića, nije, naime,
mogućna takva podela subjekta i bića. Ni sam je Lakan, implicite, ne priznaje.
Zašto bi, uostalom, biće bilo u koroti za onim što je njegov subjekt ţrtvovao "funkciji
označitelja koji nedostaje",20 bez obzira na to što je njegov subjekt, ako su toliko
strogo razdeljeni da jednog od njih nikako ne pogađa neizbeţna i tako vaţna
elementarna ţivotna nedaća kao što je kastracija, koja drugog suštinski određuje,
čak kao kakvo strukturno jezgro. A biće jeste u koroti, kaţe Lakan. Nije, zatim,
jasno ni kako uopšte biće moţe biti u koroti za onim što subjekt ţrtvuje funkciji
označitelja koji nedostaje ako ono samo i ne moţe imati nikakav neposredan odnos s
označiteljem, ne moţe znati, sledstveno Lakanu, ni šta je označitelj, niti šta mu to
subjekt ţrtvuje, ne moţe ništa znati na način na koji subjekt zna.
Biće, ipak, zna, mora znati (i ono što subjekt zna), na način na koji
subjekt ne zna i ne zna da ono zna. Kako ne bi znalo kad je zapravo ono ţrtvovano
označitelju, verovatno i zato što je kao ishodište diversifikacije bilo predodređeno za
ţrtvu, i za ţrtvu prvog i najvećeg subjektovog holokausta.21 Biće je, dakle, neophodna ţrtva, koja, s obzirom na to da je ispunjenje načela nuţnosti, i nije ţrtva, ne
barem za subjekt koji i ne zna da nešto ţrtvuje.22 No to ga ne spasava od osećanja
krivice, od sudbine koju mu donosi ne-celost; on ne moţe a da ne okajava svoj zločin
(zločin prema punoći bića), koji ga je, pri tome, podigao do subjekatske pozicije.
Uprkos tome što ova dramatičnost subjektivacije subjekta nikad nije artikulisana u
odnosima s bićem kao scena subjektivacije, biće je postalo znak subjektovog
lišavanja, znak radikalne pozicije lišavanja subjekta ţelje, koji, stoga, i nije (subjekt), koji je, zapravo, "negativni objekt".23 Gubitak bića, što ga obeleţava, nadomenegde drugde. No dete se i ranije sretalo s vlastitom nepotpunošću, i to u egzistencijalno vaţnim
situacijama. Otkriće kastracije sred iskustva ne-celosti posebno je vaţno zato što je ono i otkriće
osnovnog označitelja: falusa, označitelja manjka, svakog manjka, svega čega nema na mestu na
kojem bi trebalo da se nalazi i na kojemu se nalazi samo manjak, na kojemu se, doduše, nalazi i falus
u transcendentalnoj topologiji. Realnost i onostranost se u ovoj psihoanalitičkoj viziji stalno
međusobno zamenjuju. Otkriće kastracije tako, sem što je otkriće manjka kao takvog, postaje i otkriće istine i istine subjekta.
20.
Navedeni tekst.
21.
Moglo bi se, doduše, reći da je biće, naravno ne samo u teorijskoj psihoanalizi, ţrtva
lingvističkog subjekta. Ni u tom slučaju, razlika mu ne moţe biti nepoznata. U stvari, ono je u svojoj
biti razlika, te ţrtva, koju čovek/subjekt prinosi (sebi) svakim svojim činom u svakoj situaciji, ono je
ţrtva koju čovek prinosi upravo kao čovek.
22.
Subjekt je zaboravio na ţrtvu i njen smisao, zaboravio je na smisao rituala ţrtvovanja i
čak na sam ritual, koji su društva aloplastičke misli, takozvana primitivna društva, pomno odrţavala, najpre, prema antropolozima, naturalistički ih dramatizujući, a potom ih formalno
teatralizujući. U oba slučaja, ritual je obnavljao pamćenje i zaborav ţrtve bića. Tako naknadno
postaje jasno da je i stvarna ţrtva, pre svega, i suštinski simbolička ţrtva.
23.
Navedeni tekst. Lakan, moram to da napomenem, ovde govori o subjektovom odnosu
prema falusu, koji je uvek skriven, koji je, naravno, označitelj svakog manjka i koji, što je ovde
posebno vaţno, manifestuje manjak kao takav. Falus manifestuje, ne stvara manjak kao takav,
180
šćuje, u stvari, ustoličuje, kao gubitak, pojava označitelja, postao je, dakle, onaj
objekt koji ne postoji (subjekt se u svetu suočava samo s punoćom na koju mu
pokazuje ne-celost), gubitak bića postao je objekt koji nema ogledalni odraz (ne
postoji u svetu fenomena, još manje u svetu realnosti subjekta, koji je samo slovo,
pismo), postao je objekt a, za koji Lakan veli "da podrţava odnos subjekta s onim što
on nije".24
Pomračenje, poništenje (neantizacija) subjekta, zahvaljujući ulozi
objekta a, postaje privilegija subjekta. Nju (privilegiju), sa subjektom razume se,
artikuliše teorijska psihoanaliza. U toj (privilegovanoj) situaciji subjekt podrţava i
odrţava upravo objekt a, podrţava ga u svim situacijama u koje je on doveden, koje,
dakle, ne bira po nekakvoj apsolutno slobodnoj volji (koju psihoanaliza, uostalom, i
ne poznaje). Subjekt, i ako ga označitelj pred-stavlja i otuđuje, zahvaljujući i
funkciji objekta a ne bira situaciju u kojoj se nalazi, u koju dolazi. On ide za (svojim)
gubitkom (i po vlastitoj volji), on je tvorevina i biće gubitka. Objekt a zato i podrţava subjekt u njegovim odnosima sa svakim negativitetom.25
Ţrtvovanje bića pretpostavlja i postojanje, ustrajavanje neke supstance subjekta, tj.
opstajanje subjektove veze (kao nekog jezgra subjektnosti) sa ţrtvovanim bićem,
drugim rečima, ustrajavanje tog istog bića u subjektu, bilo gde i bilo kako da se on
ispoljava, razume se, ako on odista postoji i naročito, ako postoji kao prisutna
odsutnost, to će reći, baš zato što ne postoji. Doduše, ovde bi, ipak, bilo mogućno
govoriti, u skladu s pretpostavkama i očekivanjima klasične filosofije, filosofskog
mišljenja uopšte, da postoji poseban bitak subjekta (tačnije, neki koncept bitka
subjekta, koji se, potom, u delirantnom mišljenju subjekta, u delirijumu subjekta
hipostazira). Postojanje tog bitka trebalo bi da pokaţe i overi neprekidno delenja
subjekta, tj., s obzirom na to da subjekt ne deli samo označitelj, postojanje bitka
subjekta manifestuje ustrajavanje onoga što se deli (što bi moralo biti uvek isto; u
manifestuje nešto što već jeste, što je upisano u odnose bića i subjekta. Moglo bi se čak reći da je falus
manifestacija manjka.
24.
Navedeni tekst. Razume se, ovo ne znači da je svaki oblik subjekatskog lišavanja samo
ponavljanje, dramatizovanje paradigme gubitka, tj. da je svaki subjekt onaj subjekt koga je dočekao,
subjektivizovao prvi označitelj, koga je taj označitelj uzeo pod svoje. Lakan izričito veli da su oblici u
kojima se subjekt na nivou lišavanja javlja osetno promenljivi. "Na ravni kastracije subjekt se pojavljuje u označiteljskoj sinkopi. Potpuno drugačije stoji stvar kad se pojavljuje u Drugom, kao onaj ko je
potčinjen zakonu svih. Drugačije stoji stvar opet kad on treba da se situira u vlastitoj ţelji. Oblik
njegovog iščezavanja ovde ima jedinstvenu samosvojnost", veli Lakan u sedmom predavanju o
Hamletu. Naravno, ovu premoć samosvojnosti oblika subjekt duguje činjenici što ne postoji kao
supstanca, što ga uvek drugi označitelj, u kojemu iščezava, pred-stavlja kod drugog drugog označitelja. Lakan u jednom drugom seminaru (Le transfert, Seuil, Paris, 1971, p. 110) pominje sklonost
oblika savršenstvu, što znači zatvorenosti. Subjekt, očito, ne bi mogao biti oblik – i mora to biti. Jer,
označitelj pred-stavlja nešto (predstavlja subjekt, i kad ne postoji) kod drugog označitelja.
25.
Lakan s razlogom kaţe da je u tom pogledu otišao malo dalje od onoga što su
tradicionalna i egzistencijalistička filosofija formulisale kao negativitet ili neantizaciju
egzistencijalnog, stvarnog subjekta.
181
subjektu, valjda, mora biti isto, postojano barem ono po čemu se i zbog čega se on
stalno deli). Postoji, dakle, neki subjekt koji se stalno deli i koji dele i označitelj i
jezik i ulazak u Drugog i seksualni nagon i...
Ustrajnost subjekta moţe se, u stvari, svesti na ustrajnost objekta a, drugačije
rečeno, na ustrajnost negativiteta subjekta.26 Pri tome, objekt a moţe biti i imaginarni objekt, a da to ne protivureči njegovom simboličkom statusu, poloţaju u simboličkom; nije ova imaginarizacija suprotna ni eventualnim manifestacijama čistog
negativiteta u objektu a. Naime, imaginarizacija objekta a dokazuje nemogućnost
njegove označiteljske asimilacije – imaginarizacija objekta a je, u stvari, efekat te
nemogućnosti – i u isto vreme dokazuje nemogućnost označiteljske asimilacije subjekta bez njegovog protivljenja, nenasiljem svakako. I u označiteljskoj funkciji
objekt a se pokazuje kao gubitak, dakle, kao objekt.27 Razumljivo, ako je odista
gubitak objekta a (objekta koji je objekt gubitka, koji je sam gubitak) sličan iščeznuću subjekta u označitelj. Gubitak objekta a u označiteljskoj funkciji analogan je,
dakle, gubitku subjekta, subjektovom gubitku sebe samog u potčinjavanju označitelju. Rezultat ovih preokreta, kojih su i subjekt i objekt a, manje-više, nevoljni
(što će reći jadni, bedni) predmeti, morala bi biti paranojička psihoza kao stalno
stanje subjekta. Lakan, izgleda, tako i misli. Doduše, on veli da "subjekt, ukoliko ga
trostruko vezuju imaginarno, simboličko i realno, podrţava samo njihova neprekidnost; troje imaju jednu te istu (labavu) postojanost. A u tome se i sastoji paranojička
psihoza".28 Ova postojanost je promenljiva; stalno je, dakle, nepostojana. Subjektu
Odgovor psihoanalize na subjektovo pitanje: ko sam, na koje je Dekart odgovorio: res
cogitans (a teorijska psihoanaliza nije zaboravila na njegov odgovor), nesumnjivo će biti: objekt a.
26.
Takav bi, svakako, morao biti Lakanov i lakanovski, što ovde znači sokratovski (sofisticirani), odgovor i na Kantova pitanja. ("Ovaj Sokrat me ubija", veli Lakan, Le transfert p. 101. Lakan, kanda,
hoće da kaţe kako ga Sokrat preuzima – moţe biti od Međunarodnog udruţenja za psihoanalizu –
privodi za ruku Diotimi, tj. da on preuzima Diotimu iz Sokratovih ruku? Sigurno je, da se sutradan,
posle noći u kojoj se ovako suočio sa Sokratom, Lakan probudio kao veseljak; tako on veli.) Jer, objekt
a je ono što predstavlja subjekt u njegovom nesvodljivom realnom, što predstavlja nesvodljivo realno
subjekta, dakle, ono što opstaje u svim zbivanjima subjekta.
Reklo bi se da objekt a u teorijskoj psihoanalizi, ako i ne postaje ono što je bio res
cogitans u kartezijanskoj filosofiji, preuzima njegovu ulogu spram subjekta. Dug je Dekartu, onaj koji
27.
Lakan ne priznaje, koji, navodno, nije ni postojao kao dug, negde morao da se pokaţe – i plati.
28.
Le sinthome, Séninaire du 16 decembre 1975, "Ornicar?", No. 8, 1976, p. 7. Imaginarno,
simboličko i realno čine takozvani boromejski čvor. Lakan ga, u najjednostavnijem obliku, koji je,
ujedno, i osnovni oblik, predstavlja kao tri kruga koja su tako povezana da se čvor raspada ako se
jedan krug prekine ili izvuče. Odatle bi trebalo da bude jasna priroda njihove zajedničke konsistentnosti.
182
zato i ostaje samo neprekidnost veze imaginarnog, simboličkog i realnog.
Subjektu preostaje i smisao koji mu daju, koji za njega pro-izvode svi
ovi oblici kastracije; pro-izvode i subjekt, makar utoliko što se sva lišavanja, koja
imaju ontološku dimenziju, mogu shvatiti kao znaci, kao govor bića, kao poziv
subjektu da promuca, što je on morao učiniti čim je biće dalo znaka od sebe.
Razumljivo je, stoga, što je govor mogućno odrediti kao "jedino mesto, gde biće ima
smisla".29 Bitnije je, svakako, za razumevanje potrebe postojanja subjektnosti
subjekta kao neke nemoguće supstance subjekta, da smisao bića postoji pre no što
ga ono ima, da taj smisao biće ima pre no što ga ima, pre no što ga ima u govoru,
pre no što mu ga kastracija, kastrirani subjekt otkrije i da.30
Lakan nije precizno artikulisao razliku između biti i imati; izgleda,
nije mu bilo do nje ni stalo. Uostalom, moţe se reći da sve što se tiče biti i imati i za
šta je psihoanaliza zainteresovana, sadrţi odnos RSI (realno, simboličko, imaginarno).31 No razlika između biti i imati, i u vidu u kakvom se obično formuliše, implikovana je upravo u odnosu bića (subjekta) i kastracije (lišavanja) i u slojevima bića
Subjekt, dakle, podrţava i odrţava ova nesigurna veza realnog simboličkog i
imaginarnog; nesigurna zato što pretpostavlja određeni odnos. No ta je veza, u isti mah, i sigurna,
naime, uvek se iznova ovo trojstvo uspostavlja i vezuje. Subjekt je tako zajemčen, nesigurnost subjekta je tako zajemčena.
29.
Joyce le symptôme II, Joyce avec Lacan, Navarin, Paris, 1987, p. 32.
30.
Lakan misli da taj paradoks smisla bića, naime, bivanje smisla kod bića pre no što ga
ono poseduje, moţe da opravda epistemološko bulaţnjenje. Mnogo više i ne moţe da opravda. Bivanje
smisla dokazuje upravo to epistemološko bulaţnjenje, barem po tome što je laţ uslov istine, što
bulaţnjenje pretpostavlja nešto što nije bulaţnjenje, što je bulaţnjenje istine. Ovde je vaţno da se u
njemu nalazi i istina subjekta, istina gospodara. Samo on, njegov diskurs, u tom bruju nerazaznatljivih glasova moţe znati i posedovati "istinu". Lakan, doduše, veli da se istina nalazi "negde u
diskursu Gospodara" (Le sinthome, Séminaire du 18 novembre 1975, navedeno delo, p. 46). Istina se
nalazi u diskursu Gospodara, ali tako što je (istina) pretpostavljena kod subjekta ukoliko je pocepan.
Za istinu (za njeno načelno postojanje) ne treba onda brinuti: subjekt se uvek deli.
31.
Na neki način to pokazuje i formula: ljubav je davanje onoga što se nema. Ipak,
dijalektika biti i imati se vrti oko falusa (Le transfert, p. 258-259). Po ovoj dijalektici, naime, ono što
falus nema nije ništa drugo do njegov čin.
183
koje (slojeve) govor artikuliše i uspostavlja. U neku ruku, dramatičnost kastracije
kao elementa subjektivacije subjekta, na primer, efekat je te razlike, efekat prelaska, prerastanja biti u imati, postajanja imati u biti.32 Konačno, makar u jednoj dimenziji subjektnosti, biti jeste ukoliko to što jeste subjekt već ima; biti, dakle, jeste
ukoliko je i imati, makar se to imati nikad ne imalo; imati, naime, mora čekati da
ga potvrdi (otuđi, kastrira), ima govor.33 Biti potvrđuje privid bivstvovanja, privid
tog istog biti. Faktički, potvrđuje ga (biti) razlika, potvrđuje ga čovekovo majmunisanje, presvlačenje, u govorobiće recimo.34
Iz slepe ulice između biti i imati subjekt izlazi tako što probija novu
(slepu) ulicu, prihvata drugi/isti oblik kastracije; on se, jednostavno, po modelu
majmuna-Boga smatra za ono što nije, nikakvo čudo, smatra se za Boga, iako je
nemoćan da opravda to što on (subjekt) dolazi, potiče čak, od označitelja, "od označitelja S1, i još nemoćniji da opravda da ga ovo S1 predstavlja kod drugog označitelja".35 Subjekt je nemoćan da opravda bilo šta iz subjektnosti. Ali, valjda, on mora
biti nemoćan da bi bio.
32.
Realnost kastracije funkcioniše između biti i imati, veli Lakan (navedeno delo, p. 274).
33.
"Nema činjenice, sem činjenice koju govorobiće izrekne. Nema drugih činjenica sem onih
koje govorobiće prizna kao takve izrekavši ih" (Le sinthome, Séminaire du 13 janvier 1976, "Ornicar?", No. 8, p. 12). Razume se, govorobiće izriče ono što svoje postojanje moţe da izvede iz biti (bilo
kako, bilo gde), ono što on (subjekt) moţe da izvede iz biti onoga što je izvedeno. A to znači da ove
činjenice, jednostavno, laţu; postoji, dakle, samo privid činjeničnosti. Već stoga subjekt mora biti
negde drugde.
34.
Čovek postaje govorobiće s nekog razloga, "u ime nekog bića koje ga negde moţe
situirati, bića koje bi to učinilo hitro na čovekov način, kao da je čovek, koji manipuliše stvarima,
prekopava po njima, najednom uvideo da postoji neki majmun, majmun-Bog, hoću da kaţem da ga
Bog pomajmunjuje" (Nomina non sunt consequentia rerum, "Ornicar?). Efekat tog viđenja,
nesumnjivo značajan, jeste to što čovek govori na način "da nomina non sunt consequentia rerum", tj.
efekat tog viđenja je govorobiće i činjenica da subjekt ţivi sa nečim što baš i ne ide, što, čak, rđavo ide
u strukturi, tj. u boromejskom čvoru, veli Lakan.
35.
Vers un signifient nouveau, 17 mai 1977.
SPISAK KNJIGA
Baas, Bernard, Zaloszyc, Armand: Decartes et les fondements da le
psychanalyse, Navarin Osiris, Paris, 1988.
Benvenuto, Bice & Kennedy, Roger: The Works of Jacques Lacan, Free
Association Books, London, 1986.
Borch-Jacobsen, Mikkel: Lacan, Le Maоtre absolu, Flammarion, Paris,
1990.
Clément, Catherine: Vie et légendes de Jacques Lacan, Grasset, Paris,
1981.
Dor, Joлl: Introduction а la lecture de Lacan, Denoлl, Paris, 1985.
Felman, Shoshana: Jacques Lacan and the Adventure of Insight,
Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts and London, 1987.
Flower macCannel, Juliet: Figuring Lacan, University of Nebraska
Press, Lincoln, 1986.
Gallop, Jane: Reading Lacan, Cornell University Press, Ithaca and
London, 1985.
Juranville, Alain: Lacan et la philosophie, PUF, Paris, 1984.
Macey, David: Lacan in Contexts, Verso, London, 1988.
Markoviе, Boro: Strukturalistiьka psihoanaliza, Svjetlost, Sarjevo,
1990.
Miller, Gérard: Lacan, Bordas, Paris, 1987.
Schneiderman, Stuart: Jacques Lacan maоtre Zen, PUF, Paris, 1986.
Smith, M. D., Joseph H. and Kerrigan, William: Interpreting Lacan,
New Haven and London, 1983.
Wilden, Anthony: Lacan and Discourse of the Other, The Johns
Hopkins Press, London, 1989.
SADRŽAJ
ELEMENTI ZA PREVRAT………………………………………………2
EKSCENTRIČNOST SUBJEKTA……………………………………..14
JEDI SVOJ DASEIN……………………………………………………..26
SUBJEKT SHEME L……………………………………………………..39
TO SI TI a TI SI ONO………………....................................................50
ANATOMSKA SUDBINA………………………………........................62
SUBJEKTIVNO SE NALAZI U REALNOM……………....................67
SUBJEKT JE RUPA………………………………………………...........73
NA MESTU BIVSTVA JA MORA(M) NASTATI……………………..78
BUDI!....................................................................................................86
ISTINA SUBJEKTA JE NEURUČENA…………………….................97
KARTEZIJANSKI MIT O IZVESNOSTI U PSIHOANALIZI………104
JA SAM GLEDAN, JA SAM SLIKA…………………………………….116
ROĐENJE U DRUGOM………………………………………….............126
JA SAM MRTAV……………………………………………………………138
ILI NE MISLIM, ILI NISAM……………………………………………..150
EFEKAT GLUPOG OZNAČITELJA…………………………………….156
PRONAĐENI GUBITAK…………………………………………………..164
SPISAK KNJIGA O ŽAKU LAKANU……………………………………174
Download

radoman kordić subjekt teorijske psihoanalize