DUH I ŽIVOT
Veza duha i života spada u one probleme, čija obrada
mora da računa sa komplikovanim faktorima u tolikoj
meri da se moramo čuvati da se i sami ne upletemo u
verbalne mreže, sa kojima bi hteli da odgonetnemo veliku
zagonetku. Kako smo drugačije u stanju da uključimo u
kretanje misaonog toka one skoro bezgranične komplekse
činjenica, koje označavamo kao »duh« ili »život«, nego da ih
dramski pri-kažemo pomoću verbalnih pojmova, tih
žetona intelekta? Ova nedoumica u odnosu na verbalni
pojam izgleda mi teška, ipak čini mi se da je posebno na
mestu onda kada se neko sprema da govori ο fundamentalnim stvarima. Sigurno da su nam reči duh i život
vrlo prisne, čak prastari poznanici, figure koje se već
hiljadama godina pomeraju tamo-amo na šahovskoj tabli
mišljenja. Problem je, izgleda, započeo u prastaro doba
kada je neko došao do otkrića koje zbunjuje da životni
dah, koji u poslednjem ropcu napušta telo samrtnika,
znači nešto više od strujanja vazduha. Stoga jedva da je
slučajno da onomatopej-ske reči kao ruah, ruh, roho
(hebrejski, arapski, sva-hili) označavaju i duh, ništa manje
jasno od grčkog πνεύμα i latinskog spiritus.
Da li stvarno znamo — pri svom Doznavaju verbalnog
pojma — šta je zapravo duh? Ili, da li smo
['1] Predavanje održano 29. oktobra 1926. u Literarnom društvu
Augsburg u okviru ciklusa predavanja »Priroda i društvo«.
1
sigurni da kada upotrebimo ovu reč svi mislimo na jednu
te istu stvar? Da nije reč »duh« mnogoznačna i neizvesna,
pa čak sumnjivo mnogoznačna? Ista reč — duh —
upotrebljava se za nepredstavljivu, trans-cendentnu ideju
sveopšteg značenja; banalno, kao pojam koji odgovara
engleskom
»mind«;
nadalje,
kao
sinonim
za
intelektualistički »vic«, onda za avet, zatim za nesvesni
kompleks, spiritističke pojave koje prouzrokuju pomeranje
stolova, automatsko pisanje, lupu itd., i zatim u
prenosnom smislu za dominantni stav izvesne socijalne
grupe — »duh koji tamo vlada« — i najzad u materijalnoj
otelotvorenosti — kao recimo u alkoholnim pićima
špiritus. Ovo nije rđava šala, već, s jedne strane,
poštovanja dostojna starina nemačkog jezika, s druge,
međutim, parališuća sputanost misli, tragična kočnica za
sve one koji se nadaju da na lestvicama reči dopru do
nadzemaljskih visina čistih ideja. Jer, čim se izgovori reč
duh, nisu dovoljna sva ograničenja trenutno naglašenog
smisla da potpuno spreče mnogoznačno prelivanje te reči.
Zbog toga moramo postaviti fundamentalno pitanje,
šta zapravo treba označiti sa rečju duh kada se koristi u
vezi sa pojmom život? Ni u kom slučaju ne srne se ćutke
pretpostaviti da, u osnovi uzev, svako tačno zna šta se
misli pod rečima »duh« i »život«.
Nisam filozof, već samo empiričar, tako da sam u
svim težim slučajevima sklon da odlučujem na osnovu
iskustva. Gde, međutim, ne postoji opipljiva iskustvena
podloga, tu radije ostavljam nabačena pitanja bez
odgovora. Stoga ću uvek nastojati da apstraktne veličine
svedem na njihov iskustveni sadržaj, da bih donekle bio
siguran da i sam znam ο čemu govorim. Moram priznati
da u stvari ne znam šta je duh, a isto tako malo znam šta
je život. »Život« poznajem samo u obličju živog tela; čak ni
nejasno ne naslućujem šta bi život po sebi i za sebe u apstraktnom stanju mogao još da znači izvan te obične reči.
Stoga moram, za sada, da umesto ο životu govorim ο
životu tela, a umesto ο duhu, ο psihičkom. Ovo ni u kom
slučaju ne činim stoga da bih u postavljenom pitanju
izbegao razmatranje odnosa tela i duše; naprotiv, nadam
se da ću upravo pomoću iskustvene podloge omogućiti
duhu stvarno postojanje — a ovo ne na račun života.
Pojam živoga tela zadaje objašnjenju, potrebnom za
naše svrhe, svakako manje teškoća od opšti-jeg pojma
života, pošto je telo stvar koja se može predočiti i iskusiti,
što je od izvanredne pomoći čo-vekovoj mogućnosti
predstavljanja. Stoga ćemo se lako složiti u tome da je telo
interno povezani sistem materijalnih jedinica prilagođen
potrebama života i, kao takav, čulima shvatljiva pojava
živog bića, ili, jednostavnije rečeno, svrhovno raspoređena
materija koja omogućava život biću. Da bi se izbegle
ne-jasnosti, želeo bih da skrenem pažnju na to da u definiciji tela nisam uveo i izvesno »nešto«, naime ono što ja
nejasno označavam kao živo biće. Sa ovim razdvajanjem,
koje za sada neću ni zastupati ni kriti-kovati, telo ne treba
shvatiti samo kao mrtvo gomilanje materije, već kao
materijalni sistem koji priprema i omogućuje življenje,
ipak uz uslov da ono bez prisustva živog bića ne bi moglo
živeti, uprkos sve spremnosti. Jer, sasvim nezavisno od
mogućeg značenja živog bivstva, samom telu nedostaje
nešto neophodno za život, naime psihičko. To znamo,
naj-pre, iz neposrednog iskustva na nama samima, posredno iz iskustva sa bližnjima, zatim iz posrednih
naučnih zaključaka na višim kičmenjacima i, pošto nema
razloga koji bi govorili protiv, na nižim životinjama i
biljkama.
Treba li sada »živo biće«, ο kome sam govorio
prethodno, da izjednačim sa psihičkim koje nam je tako
reći neposredno opipljivo u čovekovoj svesti i da ponova
postavim prastaro dvojstvo duše i tela? Ili, da li bilo gde
postoji razlog koji bi opravdao odvajanje živog od duše?
Time bi i dušu shvatili kao svrhovni sistem, kao ustrojstvo
ne samo materije pripremne za život, već žive materije, ili,
tačnije, ustrojstvo životnih zbivanja. Uopšte nisam siguran
da će ovo mišljenje naići na opšte odobravanje, pošto se
toliko naviklo na gledište da su duša i telo živo dvojstvo,
tako da je čovek jedva bez daljnjega sklon da dušu smatra
samo ustrojstvom životnih procesa koji se odigravaju u
telu.
Koliko naše iskustvo uopšte omogućava zaključke ο
bivstvu duše, pokazuje nam psihičke procese kao pojavu
zavisnu od nervnog sistema. Poznato je sa dovoljnom
sigurnošću da uništavanje izvesnih de-lova mozga
uslovljava odgovarajuće psihičke ispade. Kičmena moždina
i mozak sadrže najbitnije spojnice senzornih i motornih
puteva, takozvane refleksne lukove. Sta se pod tim misli
najbolje ću pokazati na jednom jednostavnom primeru.
Prstom se dodirnuo vreo predmet — vrelina je odmah
dovela u stanje razdraženja nervne završetke koji prenose
dodir. Razdraženje menja stanje celog sprovodnog puta
sve do kičmene moždine a odatle do mozga. Ali već u
kičmenoj moždini, koja prima dodirnu draž, dalje se
prenosi promena stanja na susedne motorne ganglij-ske
ćelije, koje sa svoje strane šalju draži u mišiće ruke, što
uslovljava iznenadnu kontrakciju i povlačenje šake. Sve
ovo se dešava takvom brzinom, da svesni opažaj bola često
2
nastupa tek onda kada je ruka već povučena. Reakcija je,
dakle, usledila automatski i postala je svesna tek
naknadno. Ali ono što se dešava u kičmenoj moždini biće
opažajnom Ja privedeno u obliku slike dopunjene
pojmovima i nazivima. Na osnovu ovakvog refleksnog luka,
dakle, od draži koja se kreće od spolja ka unutra i
podstre-ka koji sledi od iznutra ka spolja, može se stvoriti
slika procesa koji leže u osnovi psihičkog.
Uzmimo sada manje jednostavan primer: čujemo
nejasan ton koji u početku nema nikakvog drugog uticaja
do da nam daje povoda da ga slušamo da bismo saznali
šta znači. U ovom slučaju zvučna draž izaziva u mozgu
čitav niz predstava, slika, koje se spajaju sa zvučnom
draži. To su delom tonske slike, delom vidne slike, delom
osećajne slike. Pri tom reč slika koristim naprosto u
smislu predstave. Psihičko nešto, naravno, može postati
sadržaj svesti, to jest postati predstava tek onda ako je
predstavljivo, upravo ako se sliva u sliku. Stoga sve
sadržaje svesti nazivam slikama, pošto, u stvari,
predstavljaju od-slikavanje procesa u mozgu.
Nizu slika, pokrenutom zvučnom draži, iznenada se
pridružuje tonska slika sećanja, skopčana sa vidnom
slikom, naime kloparanje zmije zvečarke. Neposredno
skopčano sa tim, usledio je alarmni signal celoj telesnoj
muskulaturi. Refleksni luk je potpun; ali u ovom slučaju
razlikuje se od prethodnih činjenicom što je izmetu
senzorne draži i motornog podstreka ubačen moždani
proces, psihički niz slika. Iznenadna napetost tela
retrogradno izaziva pojave na srcu i krvnim sudovima, koji
se psihički izražavaju kao strah.
Na ovaj način može se načiniti predstava ο vrsti
psihičkog. Ono se sastoji od odraza jednostavnih procesa
u mozgu i od odražavanja takvih odraza u skoro
beskrajnom nizu. Ovako stvorene slike imaju svojstvo svesnosti. Bivstvo svesti je zagonetka čije reše-nje ne
znam. Ali, čisto formalno, može se reći da psihičko nešto
postaje svesno tek kada stupa u odnos sa Ja. Ako ove veze
nema, onda je ono nesvesno. Zaborav pokazuje kako često
i kako lako sadržaji gube svoju vezu sa Ja. Stoga svest
rado upoređujemo sa svetlošću reflektora. Samo predmeti
na koje pada svetlosni snop stupaju u polje opažanja.
Međutim, predmet koji je slučajno u tami nije prestao da
postoji, on se samo ne vidi. Tako se i nama nesvesno
psihičko nalazi negde i to najverovatnije u ništa
drugačijem stanju do kada ga Ja opaža.
Ovo čini dovoljno razumljivim svest kao vezu prema
Ja. Ali kritička tačka je Ja. Sta treba razu-meti pod Ja?
Očigledno, i pri svoj jedinstvenosti Ja radi se ο vrlo
raznovrsno sastavljenoj veličini. Ja počiva na odrazu
čulnih funkcija, koje prenose draži od spolja i iznutra,
dalje počiva na ogromnoj zbirci slika prošlih zbivanja.
Svim ovim izvanredno raznolikim delovima potrebna je
čvrsta veza koju čini svest. Čini se da je svest neophodni
preduslov čove-kovog Ja. Ali bez Ja ne može se zamisliti ni
svest. Ova na izgled protivurečnost rešava se, možda, na
taj način što Ja shvatamo kao odraz, svakako ne jednog
jedinog već mnogih zbivanja i njihove skladne igre, naime
svih onih zbivanja i sadržaja od kojih se sastoji svest
sopstvenoga Ja. Njihovo mnoštvo stvarno čini jedinstvo,
pri čemu veze svesti, kao neka vrsta teže, privlače pojedine
delove u pravcu verovatno fiktivnog centra. Stoga ne
govorim samo ο Ja, već ο kompleksu Ja, sa osnovanom
pretpostavkom da je Ja promenljivog sastava i stoga
nestalno, pa prema tome ne može biti jednostavno Ja. Na
ovom mestu se na žalost ne mogu osvrnuti na klasične
promene Ja koje se susreću kod duševnih bolesnika ili u
snovima.
Pomoću ovog shvatanja Ja kao sastava psihičkih
elemenata logično smo dovedeni do pitanja: da li je Ja
centralna slika, isključivi predstavnik celog čovekovog
bića? Da li je ono u vezi sa svim sadržajima i funkcijama i
da li se izražava kroz njih?
Na ovo pitanje moramo odgovoriti odrečno. Ja--svest
je kompleks koji ne obuhvata celinu čovekovog bića — ona
je pre svega beskrajno više zaboravila nego što zna. Ona je
beskrajno mnogo čula i vi-dela a toga nikada nije postala
svesna. Misli se razvijaju s one strane njene svesti, štaviše
one čekaju spremne a da ona ništa ο tome ne zna. Ja
jedva da ima maglovitu predstavu ο neverovatno važnoj regulaciji unutrašnjih telesnih zbivanja kojoj služi
simpatički nervni sistem. Ono što Ja u sebi obuhvata, to
je možda najmanji delić od onog što bi u sebi morala da
obuhvata jedna potpuna svest.
Zbog toga Ja može biti samo delimičan kompleks.
Možda je Ja onaj jedinstveni kompleks, čije unutrašnje
jedinstvo znači svest? Ali nije li možda svako jedinstvo
psihičkih delova upravo svest? Nije jasno zašto bi samo
jedinstvo izvesnog dela čulnih funkcija i izvesnog dela
sećajnog materijala trebalo da predstavlja svest a ne i
jedinstvo drugih psihičkih delova. Kompleks viđenja,
slušanja, itd. ima jaku i dobro organizovanu unutrašnju
povezanost. Nema razloga da se ne pretpostavi da bi i ovo
moglo biti svest. Kao što pokazuje slučaj gluve i slepe
3
Helen Keler, da bi se uspostavila ili omogućila svest dovoljni su čulo pipanja i osećanje sopstvenog tela.
Stoga svest sopstvenog Ja zamišljam kao sastav različitih
»čulnih svesti«, pri čemu se samostalnost pojedinačne
svesti gubi u jedinstvu nadređenog Ja.
Kako Ja ni u kom slučaju ne obuhvata sve psihičke
delatnosti i pojave, to Ja u sebi ne sadrži sve odražaje, a i
volji uz sve napore ne uspeva da prodre u izvesne njoj
zatvorene regione, naravno da se postavlja pitanje da li
postoji jedinstvo svih psihičkih aktivnosti koje bi bilo
slično svesti sopstvenog Ja, neka vrsta više ili šire svesti,
u kojoj bi naše Ja bilo opažajni sadržaj, kao što je na
primer u mojoj svesti akt viđenja, i koja bi kao i ovaj bila
stopljena u višoj povezanosti sa meni nesvesnim aktivnostima. Naša svest ο sopstvenom Ja mogla bi da bude
uključena u jednu potpunu svest, kao manji krug u
većem.
Kao što akt viđenja, slušanja itd. proizvodi odraz, koji
se, vezan za Ja, pokazuje u svesnosti dotične radnje, tako
se i Ja, kao što je već pomenuto, može razumeti kao odraz
svih svojih obuhvatnih delatnosti. Skoro bi se smelo
očekivati da sve psihičke delatnosti ostavljaju odraz i da je
to čak njihova suštinska priroda, inače ih uopšte ne bismo
mogli nazvati »psihičkim«. Zbog toga nisu jasni razlozi
zašto nesvesne psihičke delatnosti ne bi trebale da imaju
svojstva slikovnosti kao i one koje su predočive mojoj
svesti. A kako je čovek, kako nam izgleda, jedna u sebi
zatvorena životna jedinica, onda nam je vrlo blizak
zaključak da bi odrazi svih psihičkih delatnosti bili sažeti
u opštu sliku celog čoveka koju on sagledava i saznaje kao
Ja.
Protiv ove pretpostavke ne bih mogao da navedem
neke bitnije razloge, ali ono će ostati dokono sanjarenje
sve dok ne nastane potreba da se time nešto objasni. I
kada bi nam za objašnjenje izvesnih psihičkih činjenica
bila potrebna mogućnost postojanja neke više svesti, ipak
bi to sve ostalo na čistoj pretpostavci, pošto dokazivanje
neke više svesti od one nama poznate daleko prevazilazi
mogućnosti našeg razuma. Uvek postoji mogućnost da u
tami s one strane naše svesti stvari mogu izgledati sasvim
drugačije nego što možemo da zamislimo, čak i uz
naj-smeliju pronicljivost.
U daljem toku mog izlaganja još ću se vratiti na ovo
pitanje. Stoga ćemo ga ostaviti po strani i ponovo se
posvetiti prvobitnom pitanju duše i tela. Iz prethodno
rečenog mogao se steći utisak ο odražaj-nom bivstvu
duše. Duša je sled, niz slika u najširem smislu, ali ne
slučajna uporednost ili uzastopnost, već iznad svih mera
smisaon i svrhovan sastav, u slikama izražena očiglednost
životnih delatnosti. I isto kao što je životno spremnoj
materiji tela potrebno psihičko da bi bila sposobna za
život, tako i duša mora pretpostaviti živo telo, da bi njene
slike mogle da žive.
Duša i telo su par suprotnosti i kao takvi
izraz jednog bića, čija priroda se ne može spoznati ni iz
materijalnih pojava ni iz unutrašnjeg neposrednog
opažaja. Zna se da po prastarom shvatanju čovek nastaje
iz susreta duše sa telom. Ali tačnije je reći da se jedno
nesaznajno živo biće — ο čijoj prirodi se naprosto ne može
ništa reći do da time nejasno označavamo zbirni pojam
života — od spolja pojavljuje kao materijalno telo, iznutra
sagledano, međutim, kao niz slika životnih delatnosti koje
se odvijaju u telu. Jedno je isto što i drugo, tako da nas
spopada sumnja da na kraju krajeva to čitavo odvajanje
duše i tela nije ništa drugo do svesna razumna mera razdvajanja jednog te istog činjeničnog stanja u dva vida,
kojima smo nepravično pripisivali čak i samostalno
postojanje.
Naučnom postupku nije uspelo da odgonetne zagonetku života, ni u organskoj materiji niti u tajanstvenom
nizu slika duše, zbog čega smo još uvek u potrazi za živim
bićem, čije postojanje moramo transponirati s one strane
iskustvenoga. Ko poznaje ponore fiziologije, njemu će se od
toga zavrteti u glavi, a ko nešto zna ο duši, on će biti
očajan zbog pomisli da bi ovo čudnovato ogledalno biće
ikada trebalo da bilo šta makar i približno »sazna«.
Sa ovog stanovišta čovek lako može da izgubi sve
nade da se bilo šta može otpočeti sa onom nejasnom,
tajanstvenom stvari koju nazivaju duh. Samo jedno mi
izgleda jasno, naime: kao što je »živo biće« zbirni pojam
života u telu, tako je i »duh« zbirni pojam psihičkog bića,
zbog čega se pojam duh često meša i upotrebljava umesto
pojma duša. Kao takav »duh« spada u isti »onaj svet« kao i
»živo biće«, to jest u iste maglovite neizdvojenosti. I sumnja
da duša i telo na kraju krajeva nisu jedna te ista stvar važi
i za prividnu suprotnost duha i živog bića. Oni su naime
isto tako jedna te ista stvar.
Da li su ovakvi zbirni pojmovi uopšte potrebni? Zar
ne bismo mogli da se zadovoljimo sa već i tako dovoljno
tajanstvenom suprotnošću duševnog i te-lesnog? Sa
prirodno-naučnog stanovišta ovde bismo morali da se
zaustavimo. Ali postoji i stanovište spoznajnog morala,
koje ne samo da nam omogućuje već nas i tera da idemo
4
dalje i da preskočimo tu na izgled neprelaznu granicu. To
stanovište je psihološko.
U dosadašnjem izlaganju oslonac mi je bilo realističko
stanovište prirodno-naučne misli, ne dovodeći pri tom u
sumnju osnovu na kojoj stojim. Da bih ukratko mogao da
objasnim
šta
podrazumevam
pod
psihološkim
stanovištem, moram da pokažem da su isključiva
opravdanja realističkog stanovišta podložna ozbiljnoj
sumnji. Uzmimo, na primer, ono što jednostavni razum
smatra nečim najrealnijim, naime materiju: ο prirodi
materije imamo samo nejasne teorijske pretpostavke,
slike, koje je stvorila naša psiha. Talasno kretanje ili
sunčeva emanacija koji pogađaju u oko, preko opažanja
prevode se u svetlost. Psiha prepuna slika je ono što svetu
dodeljuje boje i zvu-ke, a što se tiče one najrealnije,
racionalne sigurnosti — iskustva, ono je i u svom
najjednostavnijem obliku još uvek preko svake mere
komplikovani sklop psihičkih slika. Tako, u neku ruku, od
neposrednog iskustva nema ništa do zapravo samo psihičkog. Psihičko sve posreduje, prevodi, filtrira, alego-riše,
rastače, pa čak i falsifikuje. Mi smo uvijeni u oblak
promenljivih slika beskrajnih preliva u tolikoj meri da
čovek prosto zaželi da, zajedno sa onim poznatim
sumnjivcem, uzvikne: »Ništa nije sasvim istinito — a i to
nije sasvim istinito.« Ta magla oko nas je tako gusta i tako
varljiva, da smo morali da iznađemo egzaktne nauke da
bismo mogli da ugrabimo bar zračak takozvane »stvarne«
prirode stvari. Svakako da jednostavnijem razumu ovaj
jasan svet neće izgledati maglovit, ali ako ga uronimo u
dušu primitivnog čoveka i njegovu sliku sveta posmatramo
sa svešću kulturnog čoveka naslutićemo svu gustinu
sutona u kome se još nalazimo.
Sve što znamo ο svetu i šta neposredno doživljavamo
su sadržaji svesti, koji pritiču iz dalekih, tamnih izvora. Ne
bih želeo da osporavam ni relativnu vrednost realističkog
esse in re, niti idealističkog esse in intellectu
solo stanovišta, već mi je namera da ove krajnje
suprotnosti sjedinim pomoću esse in anima, zapravo
pomoću psihološkog stanovišta. Mi živimo neposredno
samo u svetu slika.
Ako ovo stanovište uzmemo ozbiljno, onda iz toga
proističu naročite posledice, naime, pri tom se vrednost
psihičkih činjenica ne može podvesti ni pod kritiku
saznanja ni pod prirodno-naučno iskustvo. Jedino pitanje
biće: da li sadržaj svesti postoji ili ne? Ako postoji, onda je
on važeći već samim tim postojanjem. Prirodna nauka
može se prizvati samo onda, ukoliko sadržaj pretenduje da
bude iskaz ο određenoj stvari koja se može sresti u
spoljnjem iskustvu; kritika saznanja samo onda ako se
nešto što se ne može saznati postavi kao da je saznato.
Uzmimo primer koji svako zna: prirodna nauka nije nigde
otkrila Boga, kritika saznanja dokazuje nemogućnost
spoznaje Boga, međutim, duša odudara od svega svojim
tvrđenjem ο iskustvu Boga. Bog je psihička činjenica
neposredne iskustvenosti. Kada ne bi bilo tako, ο Bogu
nikada ne bi bilo ni reči. Činjenica je punovredna u samoj
sebi tako da joj nije potreban bilo kakav nepsihološki
dokaz a nepristupačna je svakom obliku nepsihološke
kritike. Ona može biti čak naj neposrednije a time i
najrealnije iskustvo, koje se ne može ni ismejati niti
dokazivanjima osporiti. Samo ljudi sa nerazvijenim čulom
za činjenice ili su-jeverna zatucanost mogu se boriti protiv
ove isti-
ne. Sve dok iskustveno saznanje Boga ne zahteva opštu
važnost ili apsolutno postojanje Boga, nemoguća je svaka
kritika, jer se iracionalan fakat, kao na primer činjenica
da postoje slonovi, ne može kri-tikovati. Ipak saznanje
Boga spada u relativno opšte važeća iskustva, tako da
svako otprilike zna šta se misli pod izrazom »iskustveno
saznanje Boga«. Naučna psihologija mora to priznati kao
činjenicu koja se relativno često susreće. Takođe ne
smemo tako jednostavno preći ni preko onoga što je
ozloglašeno kao sujeverje. Ako neko tvrdi da je video
duhove ili da je omađijan, i da mu to znači više od obične
priče, onda se opet radi ο činjenici koja je opšte poznata u
toj meri da svako zna šta se misli pod »duh« ili
»omađijavanje«. Stoga možemo biti sigurni da u ovakvom
slučaju imamo posla sa određenim psihičkim kompleksom
činjenica, koje su u ovom smislu isto tako »realne« kao i
svetlost koju vidim. Doduše ja ne znam kako bih u
spoljnem iskustvu mogao dokazati duh umrlog, niti mogu
predstaviti logična sredstva pomoću kojih bih bio u stanju
da nužno nešto zaključim ο nastavku života posle smrti,
pa ipak moram da se pomirim sa činjenicom da duša u
svim vremenima i svim mestima iznosi svoje iskustveno
saznanje ο duhovima, kao što isto moram uzeti u obzir i
činjenicu da mnogi ljudi poriču ovo subjektivno iskustvo.
Posle ovih više-manje opštih razlaganja vratio bih se
pojmu duha, koji nigde nismo mogli da obuhvatimo sa
5
našim ranijim realističkim stanovištem. »Duh« označava
(isto kao i »Bog«) predmet psihičkog iskustva, koji se ne
može nigde dokazati u spoljnem svetu i racionalno se ne
može raspoznati. Ako se jednom oslobodimo predrasude
da svaki pojam moramo svesti ili na predmete spoljneg
iskustva ili na apriorističke kategorije razuma, onda našu
pažnju i radoznalost možemo posvetiti onom čudnom i još
nepoznatom biću, koje se označava rečju duh. U jednom
ovakvom slučaju uvek je korisno baciti pogled na
verovatnu etimologiju naziva, pošto vrlo često
2 Jung. Odabrana dela. III
upravo istorijat reči baca začuđujuće svetio na prirodu
psihičkog predmeta koji joj je u osnovi.
»Duh«, nemačka reč »Geist« je od davnina, još u
staronemačkom a zatim u anglosaksonskom reč »gast«,
označavala nadzemaljsko biće, nasuprot telu. Po Klugeu
(Kluge) osnovno značenje reči nije sasvim sigurno, ipak
izgleda da postoje veze sa staro-nordijskim geisa, besneti,
sa
gotskim
us-gaisyan,
razjariti
nekog,
sa
švajcarskonemačkim üf-gaista, biti van sebe i sa
engleskim aghast, uzbuđen, ljutit. Ovu vezu najbolje
ilustruju drugi govorni obrti. »Spopao ga bes« znači da je
nešto palo na njega, sedi na njemu, zajašilo ga, uzjašio ga
đavo, on je opsednut, nešto je ušlo u njega itd. Na
prepsihološkom stupnju a i danas u pesničkom jeziku,
koji svoje dejstvo ima da zahvali svom još živom
primitivizmu, afekti se rado personifikuju kao demoni.
Zaljubiti se znači: pogodila ga Amorova strela. Erida je
bacila jabuku razdora među ljude itd. Kada dođemo »izvan
sebe od besa«, onda očigledno da više nismo identični sa
samim sobom, već da smo u posedu nekog demona, duha.
Praatmosfera iz koje je nekada proistekla reč duh živi
još u nama, svakako na psihičkom stupnju koji se nalazi
nešto ispod svesti. Ali kako pokazuje moderan spiritizam,
potrebno je vrlo malo da bi se ponovo izneo na površinu
onaj komad primitivne vrste duha. Ako bi se etimološko
poreklo pokazalo kao ispravno (što je vrlo verovatno), tada
bi »duh« u ovom smislu bio odraz personifikovanog afekta.
Ako se neko upusti u neobazrive komentare i priče, onda
se kaže da nije držao jezik za zubima već da mu je,
zajedno sa njim, jezik odlutao, čim se očigledno izražava
da je njegov govor postao samostalno biće koje ga je
povuklo i odbeglo zajedno s njim. Psihološki bismo
rekli: svaki afekat je sklon da postane autonomni
kompleks, da se odvoji od hijerarhije svesti i da, kad god je
to moguće, povuče za sobom i Ja. Stoga nije nikakvo čudo
što primitivni razum u tome vidi udeo stranog, nevidljivog
bića, duha. U ovom slučaju duh je odraz samostalnog
afekta,
zbog čega su stari duhove podesno nazivali i imagines, slike.
Obratimo sad pažnju drugim načinima upotrebe pojma
duh! Fraza »on je radio u duhu njegovog pokojnog oca«, još je
dvosmislena, jer reč duh u ovom slučaju označava i duha nekog
mrtvog i način shva-tanja. Drugi govorni obrti su: »U njega se
uselio novi duh«, »iz njega zrači novi duh«, čime treba da se
izrazi obnavljanje stava. Osnovna predstava je opet uzimanje u
posed od strane duha, koji je, na primer, u nekoj kući postao
spiritus rector. Međutim, isto tako se zabrinuto može reći: »U
toj porodici zavladao je zao duh.«
Ovde se više ne radi ο personifikaciji afekata, već ο
predočavanju celokupnog raspoloženja ili — izraženo psihološki
— stava. Rđav stav, izražen kao »zao duh«, shodno naivnom
shvatanju ima otprilike istu psihološku funkciju kao i
personifikovani afe-kat. Ovo bi moglo da bude mnogima čudno
pošto se pod stavom obično zamišlja »postaviti se prema nečemu«, dakle delatnost sopstvenog Ja a samim tim i namera.
Stav i raspoloženje ni izdaleka nisu uvek produkti volje, već za
svoju svojstvenost mnogo češće imaju da zahvale psihičkom
inficiranju, pri-meru i uticaju okoline. Kao što je poznato ima
ljudi čiji loš stav truje atmosferu, njihov zao primer de-luje
zarazno, zbog njihove odvratnosti drugi ljudi postaju nervozni.
U školama može samo jedan napa-san učenik da pokvari duh
celog razreda, i obrnuto, vedro i bezbrižno raspoloženje deteta
može da obasja i razvedri inače mučnu porodičnu atmosferu,
što je, naravno, moguće samo onda kada se stav svakog pojedinca poboljšava pomoću dobrog primera. Tako se stav može
probiti i protiv svesne volje — »loše društvo upropašćava dobre
običaje.« Ovo se najjasnije vidi u masovnoj sugestiji.
Stoga se stav ili način shvatanja mogu, kao i afekat,
nametnuti od spolja ili da potiču iznutra i zbog toga se i
izražavaju istim govornim metaforama. Na prvi pogled stav
izgleda znatno kompliko-vaniji od afekta. Pri bližem istraživanju
ovo, među2*
19
6
tim, nije slučaj, pošto je većina stavova svesno ili
ne-svesno sagrađena na nekoj sentenci, koja često ima
karakter poslovice. Ima stavova čija se duboka sen-tenca
odmah oseća ili čak i primećuje, odakle potiče mudra
izreka. Često se stav može okarakterisati jednom jedinom
rečju, po pravilu, idealom. Ne retko suština stava nije ni
sentenca ni ideal, već poštovana i podražavana osoba.
Vaspitanje koristi psihološke činjenice i pokušava da
pomoću sentenca i ideala sugeriše prigodne stavove, od
kojih u stvari mnogi ostaju aktivni celog života kao trajna
nad-predstava. One su, kao i duhovi, uzeli u posed nekog
čoveka. Na primitivnom stupnju je čak vizija učitelja —
majstora, pastira, Pojmena ili Pojmandra ona koja
personificira vodeću nadpredstavu i konkretizuje je do
slikovne pojave.
Ovde se približavamo pojmu »duh«, koji daleko
prevazilazi animistički oblik reči. Poučna sentenca ili
mudra izreka je po pravilu rezultat velikog iskustva
pojedinca, zbir pogleda i zaključaka, zgusnutih u par
značajnih reči. Kada se, na primer, reč jevanđelja »Imajte,
kao da nemate ništa«, podvrgne podrobnoj analizi, uz
pokušaj da se rekonstruišu svi oni doživljaji i reakcije koji
su doveli do ovakve suštine životne mudrosti, onda čovek
mora da se divi obilju i zrelosti životnog iskustva, koji se
nalaze iza svega ovoga. To je »impozantna« reč koja se
snažno uti-skuje u najintimnije težnje i ove, ponekad,
trajno zauzima. One sentence ili ideali, koji u sebi sadrže
obimna životna iskustva i duboka razmišljanja, čine ono
što označavamo kao »duh« u najboljem značenju te reči.
Ako nadpredstava ove vrste zadobije neograničenu
prevlast, onda život proživljen pod ovim vodstvom
nazivamo duhovno uslovljen ili duhovni život. Sto je
bezuslovniji i što je prinudniji uticaj nadpred-stave, tim
više ova ima prirodu autonomnog kompleksa, koji se
svesti ο sopstvenom Ja suprotstavlja kao nepobitna
činjenica.
Ne treba međutim prevideti da ovakve sentence ili
ideali — ne izuzimajući ni najbolje — nisu čarobne reči
bezuslovnog dejstva, već da mogu zagospodariti samo pod
izvesnim uslovima, naime onda kada im od samog
subjekta nešto izlazi u susret — afekat koji je spreman da
prihvati ponuđeni oblik. Samo pomoću reakcije osećanja
može ideja, ili već šta je nadpredstava, postati autonomni
kompleks; bez ovog ideja ostaje zamisao, pojam podređen
svesti, samo intelektualni žeton, bez određujuće snage.
Ideja samo kao intelektualni pojam nema nikakvog uticaja
na život, pošto u ovom stanju ne znači ništa više od čiste
reči. Obrnuto, kada ideja dostigne značaj auto-nomnog
kompleksa, onda preko raspoloženja deluje na život
ličnosti.
Ovakvi autonomni stavovi ne smeju se smatrati
nečim što se ostvaruje pomoću naše svesne volje i našeg
svesnog izbora. Kao što sam prethodno rekao da je svemu
tome potrebna pripomoć osećanja, isto tako sam mogao
reći da mora postojati nesvesna spremnost s one strane
svesne volje da bi se oformio autonomni stav. Čovek tako
reći ne može hteti da bude duhovan. Jer kojegod principe
mi izabrali i prema njima stremili, sve je uvek podređeno
našem mišljenju i našoj svesti i zbog toga nikada ne može
postati nešto što bi bilo nezavisno od svesne samovolje.
Stoga je pre pitanje sudbine koji će princip vladati našim
stavom.
Neko će sigurno postaviti pitanje da li onda uopšte
ima čoveka kome bi sopstvena slobodna volja bila vrhovni
princip, tako da mu je svaki stav odabran namerno. Ne
verujem da je bilo ko dostigao, ili da će dostići, ovu
božansku sličnost, ali znam da mnogi teže ovom idealu,
pošto su opsednuti herojskom idejom apsolutne slobode.
Negde su svi ljudi zavisni, svi su nekako odredljivi, jer
nisu bogovi.
Naša svest ne izražava čovekovu totalnost, već jeste i
ostaje deo. Već sam u uvodnom izlaganju naznačio
mogućnost da naša svest ο sopstvenom Ja nije neophodno
i jedina svesnost u našem sistemu, već je možda nesvesno
podređeno široj svesti, isto kao što su jednostavniji
kompleksi podređeni Ja-kompleksu.
Uopšte ne znam kako bih mogao da dokažem da u
nama postoji svest viša ili dalja od svesti sopstvenog Ja,
ali ako takva postoji, onda bi morala znatno da ometa
svest sopstvenog Ja. Šta time mislim želeo bih da
razjasnim na jednostavnom primeru: pretpostavimo da
naš optički sistem ima sopstvenu svest i da je stoga jedna
vrsta ličnosti koju bismo mogli da označimo kao »očna
ličnost«. Recimo, sada je očna ličnost otkrila izvanredno
lep pogled i utonula diveći se ovom otkriću. Iznenada
akustički sistem čuje signal automobila. Optički sistem je
nesvestan ovog opažanja. Od Ja slede sad naređenja
mišićima, koja su optičkom sistemu nesvesna, da telo
premeste na drugo mesto u prostoru. Pokret iznenada
oduzima objekt očnoj svesti. Da oči mogu da misle, one bi
došle do zaključka da je svet svetlosti izložen svim
mogućim tamnim smetnjama.
Nešto slično moralo bi da se desi našoj svesti kada bi
šira svest postojala, svest koja bi, kako sam prethodno
naveo, bila odraz celog čoveka. Postoje li zaista takve
tamne smetnje, koje se ne pokoravaju volji i koje ne može
odstraniti nikakva namera? I da li postoji negde u nama
nešto nedodirljivo, u šta bi mogli sumnjati da je izvor
ovakvih smetnji? Na prvo pitanje bez dalnjega možemo
odgovoriti potvrdno. Na stranu neurotičari, već kod
normalnih ljudi bez teškoća možemo posmatrati svakojaka
zadiranja i smetnje iz druge sfere — iznenadna promena
raspoloženja, nalet glavobolje, nekud je odletelo ime poznanika koga upravo treba predstaviti, neka melodija
proganja nas ceo dan, čovek bi želeo nešto da uradi ali
volja za tim je neobjašnjivo iščezla, čovek zaboravlja ono
što ni po koju cenu nije želeo da zaboravi, unapred se
raduje kako će se ispavati a san nikako ne nailazi, ili
spava a fantastični, neprijatni snovi ometaju spavanje,
traže se naočare koje su na nosu, novi kišobran se
ostavlja neznano gde. Ovaj spisak lako bi mogao da se
produži u beskonačnost. A ako čak ispitujemo psihologiju
neurotičara,
onda
se
krećemo
usred
tih
najparadoksalnijih smetnji. Nastaju neverovatni simptomi
oboljenja a da ipak nijedan organ nije bolestan. Bez i
najmanjeg telesnog poremećaja temperatura skače na
preko 40°C, bez
ikakvog razloga nailaze stanja straha praćena gušenjem,
prisilne predstave čiju besmislenost uviđa i sam pacijent,
promene na koži koje nailaze i nestaju ne hajući ni za
uzrok ni za terapiju. I ovde je spisak beskrajan. Naravno,
za svaki slučaj postoji pogodno ili nepogodno objašnjenje
koje, međutim, već slede-ći slučaj ne razjašnjava. Ali
postojanje smetnji je više nego sigurno.
Što se tiče drugog pitanja, porekla smetnji, treba
obratiti pažnju na to da je medicinska psihologija uvela
pojam nesvesnog i podnela dokaze da te smetnje počivaju
na nesvesnim procesima. To je dakle isto kao kada bi naša
očna ličnost otkrila da pored vidljivih moraju postojati još i
nevidljivi odredni faktori. Ako sve nije obmana, onda
izgleda da su ne-svesni procesi sve drugo ali ne i
neinteligentni. Njima naročito nedostaje automatski i
mehanički karakter. Oni stoga po finoći ni na koji način
nisu manje vredni od svesnih procesa, naprotiv, ne tako
retko oni znatno nadmašuju svesni uvid.
Naša zamišljena optička ličnost može u to da sumnja,
da li iznenadni poremećaji njenog svetlosnog sveta potiču
iz neke svesti. Pa tako i mi možemo da sumnjamo u jednu
širu svest a da pri tom nemamo više razloga za sumnju
nego optička ličnost. Međutim, kako nam neće uspeti da
se prenesemo u stanje šire svesti, što bi bilo i njeno
poimanje, onda bi bilo sasvim umesno da te tamne sfere
sa našeg stanovišta nazovemo nesvesno.
Na ovom mestu izlaganja opet sam se vratio na ranije
već načeto pitanje više svesti, pošto je problem životno
određujuće snage duha, kojim se ovde bavimo, povezan sa
procesima s one strane svesti sopstvenog Ja. Prethodno
sam više uz put primetio da ideja bez afekta nikada ne
može postati životno određujuća veličina. Nastajanje
izvesnog duha nazvao sam i sudbinskim pitanjem, da bih
time izrazio da naša svest nije u stanju da voljno stvori
autonoman kompleks. On nije autonoman dok se ne
sudarimo sa njim, kada nam očevidno pokaže svoju
nad-moćnost nad svesnom voljom. On je, naime, i jedan
23
od onih poremećaja koji potiču iz tamne sfere. Kada sam
prethodno rekao da ideju mora susresti reakcija osećanja,
pod tim sam mislio na nesvesnu spremnost koja preko
svoje afektivne strane dopire do dubina koje više nisu
pristupačne našoj svesti. Tako naš svesni razum nikada
ne može razoriti korene neurot-skih simptoma; za ovo su
potrebni emocionalni procesi, koji izgleda da mogu
uplivisati i na simpatički nervni sistem. Isto tako bismo
mogli reći da, kada to široj svesti izgleda pogodno, svesti
sopstvenog Ja prisilna ideja se postavlja kao naređenje.
Onaj ko je svestan svog vodećeg principa zna sa kakvim
neporecivim autoritetom ovaj raspolaže našim životom. Ali
po pravilu svest je isuviše zaokupljena dostiza-vanjem
postavljenih ciljeva, tako da nikada ne polaže računa ο
prirodi duha koji određuje njen život.
Posmatrano psihološki, fenomen duha izgleda, kao i
svaki autonomni kompleks, kao Ja-svesti nadređena ili
bar dodeljena namera nesvesnog. Ako bismo bili pravedni
prema suštini onog što nazivamo duh, onda bi umesto
nesvesnog pre morali govoriti ο višoj svesti, pošto nas
8
pojam duha navodi da s njim povezujemo i misao ο
njegovoj nadređenosti nad Ja-svešću. Nadređenost nije
duhu pripisana kao plod svesnog mudrovanja, već se ovo
u njegovoj pojavi ocrtava kao bitno svojstvo, kao što se
može videti iz svedočanstava svih vremena, počev
od Svetog pisma do Ničeovog Zaratustre. Duh psihološki
nastupa kao lično biće katkad vizionarski razgovetno. U
hrišćan-skoj nauci on je treće lice trojstva. Ove činjenice
dokazuju da duh nije uvek samo oblikovana ideja ili
sentenca, već u svom najjačem i najneposrednijem očitom
prikazivanju čak razvija svojstven samostalni život, koji se
oseća kao život bića nezavisnog od nas. Sve dok se duh
može označiti i opisati pomoću shvatljivog principa ili
izražajne ideje, on se ne oseća kao samostalno biće. Ali
kada njegova ideja ili njegov princip postanu nesagledivi,
kada poreklo i cilj njegovih namera postane mračan a ipak
se silom probijaju, tada se nužno doživljava kao
samostalno biće, kao neka vrsta više svesti, i tada njegova
nesaglediva, nadmoćna priroda više ne može da se izrazi
pojmovima ljudskog razuma. Tada se naša izražajna
sposobnost maša drugih sredstava — ona stvara simbol.
Pod simbolom ni u kom slučaju ne podrazume-vam
alegoriju ili samo znak, već upravo sliku koja treba da
najbolje označi nejasno naslućenu prirodu duha. Simbol
ne obuhvata i objašnjava, već ukazuje na daleki,
neshvatljivi, nejasno naslućeni smisao koji se nalazi izvan
njega a koji se ne može zadovoljavajuće izraziti nijednom
rečju našeg današnjeg jezika. Duh, koji se može prevesti u
pojam, je psihički kompleks još unutar dohvatnog
područja naše svesti. On neće produkovati niti činiti išta
više od onoga što smo uložili u njega. Ali duh, kome je za
izraz potreban simbol, predstavlja psihički kompleks koji
sadrži stvaralačku klicu nesagledivih mogućnosti. Najbolji
primer je istorijski utvrđena i pregledna delotvor-nost
hrišćanskih simbola. Ako se bez predrasuda sagleda
efekat ranohrišćanskog duha na um skromnih, prosečnih
ljudi drugog veka, onda čovek može samo da se čudi i divi.
Ali ovaj duh je bio stvaralački kao retko koji. Stoga nije
čudo što je taj duh smatran božjom promisli.
Upravo je nadmoćnost ove promisli, koja se jasno
osećala, ono što je pojavi duha dodeljivalo karakter
otkrovenja i bezuslovni autoritet — opasno svojstvo; jer
ono što bismo eventualno smeli da nazovemo viša svest, ni
u kom slučaju nije uvek »više« u smislu naših svesnih
vrednosti, već je često u najoštrijoj suprotnosti sa našim
prihvaćenim idealima. Ova hipotetična svest zapravo bi
trebalo da se označi kao »šira«, da ne bi došlo do zablude
da je ova uvek viša u intelektualnom ili moralnom smislu.
Duhova ima mnogo, vedrih i tmurnih. Stoga se ne sme
izvesti zaključak da je duh nešto apsolutno, već je to nešto
relativno, čemu je potrebna dopuna i popuna, a to se
ostvaruje kroz život. Postoji isuviše mnogo primera gde je
duh zaposeo čoveka u tolikoj meri, da čovek više nije ni
živeo već samo duh, i to ne u smislu života koji bi za
čoveka bio bogatiji i potpu-
niji, već na po život štetan način. Ovim ni u kom slučaju
ne smatram da je smrt hrišćanskih mučenika besmisleno
i nepotrebno uništenje — naprotiv, jedna takva smrt može
značiti potpuniji život nego nešto drugo — pod tim mislim
na duh izvesnih sekti koje potpuno negiraju život. Čemu
duh ako je ovaj istre-bio ljude? Strogo montanističko
shvatanje sigurno da je odgovaralo najvišim moralnim
zahtevima tog vremena, ali je uništavalo život. Stoga
verujem da i duh koji odgovara našim najvišim idealima
nalazi svoja ograničenja u životu. Sigurno je on
neophodan životu, jer je čist Ja-život, kao što nam je
isuviše
dobro
poznato,
krajnje
nedovoljna
i
nezadovoljavajuća stvar. Samo je život, koji se živi u
izvesnom duhu, vredan života. Čudno je da život, koji se
živi samo iz sopstvenog Ja, po pravilu ne samo toj osobi
već i drugima deluje tupo. Obilje života zahteva više od
sopstvenog Ja, potreban mu je duh, to jest nezavi-stan i
nadređen kompleks, koji je očigledno u stanju da oživi sve
one psihičke mogućnosti do kojih ne može dopreti svest
sopstvenog Ja.
Ali, kao što strasti koje streme slepom, nesputanom
životu, tako ima i strasti koje bi duhu, zbog njegove
stvaralačke nadmoći žrtvovale sav život. Ova strast od
duha stvara zloćudni tumor koji besmisleno razara ljudski
život.
Život je kriterijum istine duha. Duh koji čoveka izvlači
iznad svih životnih mogućnosti a ispunjenje traži samo u
sebi je zabludan duh — ne bez čovekove krivice, kome je
ostavljena mogućnost da se poda ili ne.
Život i duh su dve sile, ili neophodnosti, između kojih
je postavljen čovek. Duh daje njegovom životu smisao i
mogućnost najvećeg razvitka. Ali život je neophodan
duhu, jer njegova istina nije ništa ako ne može da živi.
OSNOVNI PROBLEM DANAŠNJE PSIHOLOGIJE
Pošto je srednji vek kao i antika, pa čak i celo
čovečanstvo od svojih prvih početaka, polazilo od
ubeđenja u postojanje supstancijalne duše, u drugoj
polovini devetnaestog veka nastala je psihologija »bez
duše«. Pod uticajem naučnog materijalizma sve ono što se
nije moglo videti očima niti opipati rukama, postalo je
sumnjivo, pa čak i više od toga, ozloglašeno, jer je bilo
sumnjivo da je metafizičko. Kao »naučno« a time i uopšte
dopušteno važilo je samo ono što je ili priznato kao
materijalno ili se moglo izvesti iz čulno opažajnih uzroka.
Ovaj preokret se dugo pripremao, on nije počeo tek sa
materijalizmom. Kada je gotsko doba sa svojim visokim
stremljenjima, koje se podizalo na osnovi usko
ograničenoj kako geografski tako i po gledanju na svet, sa
duhovnom katastrofom reformacije dospelo do svog kraja,
tada je i vertikala evropskog duha unakrst precrtana sa
horizontalom moderne svesti. Svest više nije rasla u
visinu, već u širinu, geografski i po svom gledanju na svet.
Vera u supstancijalnost duhovnog polako je uzmicala pred
rastućim ubeđenjem u osnovnu sup-stancijalnost
psihičkog, sve dok najzad — tokom skoro četiri stoleća —
vrhunska svest evropskih mislilaca i istraživača nije duh
sagledala u potpunoj zavisnosti od materije i materijalnih
uzroka.
[1] Predavanje održano 1931. u Beču. objavljeno u: Europäische
Revue. VII (1931) pod naslovom: Die Entschleierung der Seele.
Sigurno bi bilo pogrešno reći da su filozofija ili
prirodne nauke prouzrokovali ceo ovaj preokret. Uvek je
bilo dovoljno filozofa i dovoljno inteligentnih naučnika u
oblasti prirodnih nauka, koji su, zbog višeg uvida i dubljih
razmišljanja, u svemu tome učestvovali ne bez protesta pa
se čak i opirali, ali njima je nedostajala popularnost a
njihov otpor naspram velikog talasa opšteg, emocionalnog
povlašći-vanja fizičkog pokazao se nemoćnim. Ne treba
vero-vati da je takav snažni preokret gledanja na svet
potekao iz racionalnih razmišljanja, pošto uopšte nema
racionalne misli koja bi mogla da dokaže ili negira duh ili
materiju. Oba pojma su, kao što to danas zna svaki
inteligentan čovek, ništa drugo do simboli, postavljeni za
nepoznate faktore, čije postojanje je potvrđivano ili
osporavano zavisno od ćudi individualnih temperamenata
ili od duha vremena. Intelektualne špekulacije ništa nije
ometalo da psihu smatraju komplikovanim biohemijskim
fenomenom a samim tim da je smatra, u krajnjoj liniji,
igrom elektrona ili, s druge strane da bezakonje koje vlada
u atomskom jezgru oglasi za duhovni život.
Da je metafizika duha u devetnaestom veku
za-menjena metafizikom materije, intelektualno uzevši je
čista opsena, međutim, psihološki to je nečuvena
revolucija pogleda na svet. »Onaj svet« preobraća se u ovaj
svet, svako obrazlaganje i svaka svrhovnost, pa čak i svaki
smisao nalaze se samo u empirijskim granicama — na
izgled, tako smatra naivni razum, sve nevidljivo
unutrašnje postaje vidljivo spoljno dok se sve vrednosti
temelje na takozvanim činjenicama.
Upravo je beznadežno pokušati da se filozofski obradi
ovaj iracionalni preokret. Bolje je ne činiti ovaj pokušaj,
pošto, ako neko danas duhovni ili duševni fenomen svede
na funkciju žlezda, može doži-veti pobožno poštovanje od
strane sugrađana, međutim ako neko pokuša da raspad
atoma zvezdane materije objasni kao emanaciju
stvaralačkog duha sveta, ti isti sugrađani će ga žaliti kao
duševno nenormalnog. A ipak su oba objašnjenja
podjednako logič
na, podjednako metafizička, podjednako voljna i
podjednako simbolična. Saznajno teorijski je isto
do-pustljivo čovekovo poreklo izvoditi iz životinjskog
stabla, kao i životinjska stabla iz čoveka. Ali, kao što je
poznato, Dakueu (Dacqué) je sagrešenje u odnosu na duh
vremena akademski uzeto za zlo. Sa duhom vremena se
nije šaliti, pošto je on religija, bolje rečeno veroispovest ili
»vjeruju«,
čija
iracionalnost
ne
ostavlja
nijednu
prekobrojnu želju ali koji istovremeno ima neprijatno
svojstvo da za sebe zadržava apsolutno merilo svih istina,
polažući pravo da su sve vrline na njegovoj strani.
Duh vremena se ne može obuhvatiti kategorijama
ljudskoga razuma. On je »penchant«, osećajna sklonost
koja, iz nesvesnih razloga, sa nadmoćnom sugestijom
deluje i povlači sa sobom sve slabije duhove. Drugačije
misliti nego što se danas misli, uvek ima primesu nečeg
protivzakonitog i štetnog, pa čak nepristojnog, patološkog
ili bogohulnog i zbog toga je socijalno opasno za pojedinca.
Besmisleno on pliva protiv matice. Kao što je ranije bila
sama po sebi razumljiva pretpostavka da je sve što jeste
jednom rođeno i stvoreno stvaralačkom voljom duhovnog
Boga, tako je i devetnaesti vек otkrio samu po sebi
razumljivu istinu da sve potiče iz materijalnih uzroka.
Danas duševna snaga ne izgrađuje telo, već obrnuto, iz
svog hemizma materija stvara dušu. Ovaj preokret bi bio
smejurija da nije jedna od najvećih istina duha vremena.
Popularno je i stoga pristojno, razumno, naučno i
normalno tako misliti. Duh treba zamisliti kao epifenomen
materije. Sve se svodi na ovaj zaključak i kada se ne kaže
baš »duh« već »psiha«, i ne baš »materija« već »mozak«,
»hormoni« ili instinkti i nagoni. Duši dati sopstvenu
supstanciju suprotno je duhu vremena, pošto bi to bila
jeres.
Sada smo otkrili da je voljno, intelektualno nasilje
naših praotaca bila pretpostavka da čovek ima
supstancijalnu dušu, da je ona božanske prirode i stoga
besmrtna, da postoji sopstvena duševna snaga koja
izgrađuje telo, održava njegov život, leči njegove bolesti i
da je duša sposobna da živi nezavisno
od tela, da postoje bestelesni duhovi sa kojima opšti duša
i duhovni svet s one strane našeg empirijskog ovog sveta,
iz koga duši pritiče nauka ο duhovnim stvarima čije se
poreklo ne može naći u ovom vidljivom svetu. Međutim,
opšta svest još nije otkrila da je isto tako nadmena i
fantastična naša pretpostavka da je prirodno da materija
proizvodi dušu, da su majmuni stvorili čoveka, da je
Kantova »Kritika čistoga uma« nastala iz harmoničnog
sadejstva gladi, ljubavi i energije, da ćelije mozga
fabrikuju misli i da sve to drugačije ne može biti.
Ko je zapravo ova svemoguća materija? Opet je to
stvaralački Bog, koji je samo sada odbacio svoj
antropomorfizam i za to poprimio obličja univerzalnog
pojma, ο kome svi uobražavaju da znaju šta sе pod njim
11
zamišlja. Naša opšta svest je, doduše, nečuveno narasla u
širinu i daljinu, ali na žalost samo prostorno a ne i
vremenski, inače bismo imali znatno življe istorijsko
osećanje. Kada naša opšta svest ne bi bila samo efemerna,
već istorijska, znali bismo za slične preobražaje bogova još
iz vremena grčke filozofije, što bi nam moglo dati povoda
za malo kritike naše sadašnje filozofije. Ali duh vremena
vrlo efikasno sprečava ovakva razmišljanja. Tom duhu
istorija znači samo arsenal pogodnih argumenata, tako da
se, na primer, može reći, još je stari Aristotel znao... itd.
Pred ovakvim stanjem stvari čovek se stvarno mora
zapitati odakle duh vremena crpi ovu strahovitu snagu.
On je bez sumnje vrlo važan psihički fenomen,
prejudicijum, koji je u svakom slučaju tako bitan da
uopšte ne možemo dospeti do našeg problema duše dok
prethodno njemu ne udovoljimo.
Kao što sam prethodno pomenuo, neodoljiva sklonost
da se prvenstveno sve objasni iz fizičkog odgovara
horizontalnom razvitku svesti poslednjih četiri stoleća.
Horizontalna tendencija proističe kao reakcija na
isključivu vertikalu gotskog doba. To je etnopsihološka
pojava, koja se kao takva uvek nalazi s one strane
individualne svesti. Tačno kao primitivci tako i mi najpre
postupamo sasvim nesvesno, da bi
tek posle duga vremena otkrili zašto smo tako postupali. U
međuvremenu zadovoljavamo se svakojakim neprikladnim
racionalizacijama.
Kad bismo bili svesni duha vremena, znali bismo da smo
skloni da prvenstveno objašnjavamo iz fizičkog zato što je ranije
isuviše mnogo objašnjavano iz duhovnog. Ovo saznanje odmah
bi nas kritički usa-glasilo u odnosu na naš »penchant«. Samima
sebi bismo rekli: najverovatnije sada radimo obrnuto i zbog toga
činimo istu grešku. Mi precenjujemo materijalne uzroke i
mislimo da je tek sada nađeno tač-no objašnjenje, pošto
uobražavamo da nam je materija poznatija od »metafizičkog«
duha. Ali materija nam je isto tako nepoznata kao i duh. Ο njoj
ne znamo ništa. Tek sa ovim saznanjem vraćamo se u stanje
ravnoteže. Ovim nikako ne osporavamo usku povezanost
psihičkog sa fiziologijom mozga, žlezda i tela uopšte, mi smo
duboko uvereni u činjenicu da su naši sadržaji svesti u velikoj
meri determinisani čulnim opažanjima, da nam nesvesni
hereditet uti-skuje nepromenljiva fizička i psihička karakterna
svojstva, na nas ostavlja najdublji utisak sila nagona koja može
da sputa, podstakne ili modifikuje duhovne sadržaje. Moramo
priznati da je ljudska duša, bilo gde došli sa njom u dodir,
najpre i pre svega verni odraz svega što nazivamo materijalnim,
empirijskim, ovostranim u uzroku, svrsi i smislu. I najzad,
shodno priznanjima, čovek se pita da duša na kraju krajeva
nije pojava drugog reda, takozvani epifenomen i sasvim zavisna
od fizičkog supstrata. Naš praktični razum i ovostranost se
slažu sa ovim, a samo naša sumnja u svemoć materije je ono
što nam može dati povoda da kritički osmotrimo ovu naučnu
sliku duše.
Ovakvom posmatranju duše već je zamereno da sve
duševno čini nekom vrstom izlučevine žlezda — misli kao sekret
mozga — i da je to psihologija bez duše. U ovakvom
sagledavanju duša svakako da nije nikakav ens per se. nikakva
pa i za sebe postojeća stvar, već samo izraz fizičkih materijalnih
procesa. Da ovi procesi imaju svojstvo svesti to je najzad tako,
3 Jung. Odabrana dela. III
33
a kada ne bi bilo tako onda ne bi bilo ni govora ο psihi,
pošto tada ni ο čemu ne bi bilo govora, pošto ovo, naime,
uopšte i ne postoji. Dakle, svest je conditio sine qua non
psihičkog, to jest i sama duša. Zbog toga su sve moderne
»psihologije bez duše« psihologije svesti, u kojima psihički
nesvesno ne postoji.
Naime, ne postoji jedna moderna psihologija, već više
njih.
To
je
čudnovato,
pošto
postoji
samo jedna matematika, jedna geologija, jedna zoologija, j
edna botanika itd. Ali postoji tako mnogo psihologija, da
američki univerzitet može svake godine da publiku-je
debelu svesku pod naslovom Psychologies oj 1930 itd.
Verujem da psihologija ima toliko mnogo kao filozofija.
Naime, isto tako nema samo jedne filozofije, već mnogih.
Ovo stanje pominjem zbog toga što između filozofije i
psihologije postoji neraskidiva veza, veza koja je
zajamčena povezanošću njihovih predmeta — kratko
rečeno objekt psihologije je duša, objekt filozofije je svet.
Do nedavno psihologija je bila posebni deo filozofije, ali se
sada približava, kako je prorekao Niče, uspon psihologije,
koji preti da proguta filozofiju. Unutrašnja sličnost obe
disciplino sastoji se u tome što su obe sistematsko
formiranje mišljenja ο predmetima koji su izvan potpunog
12
iskustva i zbog toga ne mogu biti dovoljno obuhvaćeni
empirijskim razumom. Zbog toga ovi draže spekulativni
razum na formiranje mišljenja, koje onda sledi u takvom
obimu i takvoj raznorodnosti, da je filozofiji, kao i
psihologiji potrebno mnogo debelih svezaka da bi
obuhvatila sva različita mišljenja. Obe discipline ne mogu
da izađu na kraj jedna bez druge, a stalno jedna drugoj
liferuje neizgovorene i obično nesvesne pretpostavke.
Moderno ubeđenje u primat fizičkog u krajnjoj liniji
vodi u »psihologiju bez duše«, to jest psihičko u tome ne
može biti ništa drugo do biohemijski efe-kat. Moderna,
naučna psihologija, koja objašnjava sa stanovišta duha,
uopšte ne postoji. Danas se niko ne bi mogao da usudi da
naučnu psihologiju zasniva na pretpostavci samostalne,
od tela nezavisne duše. Ideja duha po sebi, jednog u
samom sebi postojećeg duhovnog svetskog sistema koji bi
bio neophodna pretpostavka postojanja autonomne
individualne duše, kod nas je u najmanju ruku krajnje
nepopularna. Svakako moram dodati da sam još godine
1914. pri takozvanoj Joint Session Aristotelian Society,
Mind Association i British Psychological Society prisustvovao simpozijumu u Bedford Collegeu u Londonu, koji
je postavio pitanje: Are individual minds contained in God
or not? Da li su individualne duše obuhvaćene u Bogu ili
ne? Da je neko u Engleskoj pokušao da ospori naučni
karakter ovih društava, kojima pripada »creme« engleske
inteligencije, ne bi našao naklonjenog slušaoca. Stvarno,
ja sam izgleda bio jedini koji se čudio ovoj diskusiji koja je
omogućila da se ponovo čuju argumenti XIII veka. Ovaj
slučaj je znak da ideja autonomnog duha, čije postojanje
se pretpostavlja kao samo po sebi razumljivo, još nije
izumrla svuda u evropskom duhovnom svetu, niti da je
postala srednjovekovni fosil.
Sećanje na ovu činjenicu može nam, možda, dati
hrabrosti da se uoči i »psihologija sa dušom«, to jest
nauka ο duši koja bi bila zasnovana na pretpostavci
autonomnog duha. Nepopularnost ovakvog pothvata ne
sme da nas uplaši, pošto hipoteza duha nije ništa
fantastičnija od hipoteze materije. Kako stvarno nemamo
pojma kako psihičko može proisteći iz fizičkog, a psihičko
ipak nekako jeste, postoji, slobodni smo da pretpostavimo
i obrnuto, da psiha proističe iz duhovnog principa slične
nedostupnosti kao materija. Ovakva psihologija svakako
ne bi mogla da bude moderna, pošto je suprotno od ovog
moderno. Zbog toga moramo, hteli ne hteli, da se vratimo
na nauku ο duši naših praotaca, jer su oni bili ti koji su
stvorili ovakvu pretpostavku.
Staro shvatanje je bilo da je duša esencijalni život
tela, životni dah, neka vrsta životne sile, koja za vreme
trudnoće ili rođenja ili oplođenja prelazi u fizis, u
prostornost i ponovo napušta samrtno telo sa poslednjim
izdisajem. Duša je po sebi i za sebe neprostorno biće, a
pošto je pre i posle telesnog po-
stojanja, ona je i bezvremena i praktički besmrtna. Ovo
gledište je, posmatrano sa stanovišta moderne naučne
psihologije, čista iluzija. Kako ovde ne želimo da se
bavimo »metafizikom«, pa ni modernom, potrebno je bez
predrasuda ispitati empirijsku opravdanost ovog starog
shvatanja.
Imena koja ljudi daju svom iskustvu su često direktno obaveštajna. Odakle potiče reč duša? Seele (duša),
kao i englesko soul, gotsko saiwala, staroger-mansko
saiwaló, etimološki je srodno sa grčkim aio-los, pokretno,
šareno, sjajno. Grčka reč psiha kao što je poznato naziva
se i leptir. Saiwalò je, s druge strane, srodno
staroslovenskoj reči sila, snaga. Ova povezanost baca
svetio i razjašnjava praznačenje reči Seele: ona je
pokretačka sila, životna snaga.
Latinski naziv animus, duh, i anima, duša, je isto što
i grčko anemos, vetar. Druga grčka reč za vetar, pneuma,
isto tako znači i duh. U gotskom srećemo istu reč kao
us-anan, izdisati, a u latinskom an-helare, teško disati, U
staronemačkom spiritus sanctus je prevođeno kao atum,
Atem (dah). U arapskom je rih, vetar, ruh, duša, duh.
Sasvim sličnu srodnost imaju grčko psiha, koja je u vezi
sa psiho, dihati, psihos, svež, psihros, hladan, i fiza, meh.
Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom, grčkom i
arapskom naziv za dušu blizak sa predstavom ustalasanog vazduha, »hladnog daha duhova«. Zbog toga
najverovatnije i primitivno shvatanje daje duši nevidljivo
vazdušasto telo.
Razumljivo je bez daljnjega da se, pošto je disanje
znak života, dah smatra životom, isto kao i kretanje i
pokretačka snaga. Drugo primitivno shvatanje vidi dušu
kao vatru ili plamen, pošto je toplota isto tako znak života.
Čudnovato, ali ipak ne retko primitivno shvatanje
identifikuje dušu sa imenom. Ime individue je njena duša,
zbog toga i običaj da ,sе davanjem imena predaka
inkarnira duša pretka u novorođenče. Ovo shvatanje ne
znači svakako ništa drugo do priznavanje svesti
sopstvenog Ja kao izraza duše. Često se duša identifikuje
sa senkom, zbog toga je i smrtna uvreda nekome stati na
senku.
Stoga je i opasno podne (južnjački čas duhova), pošto je
tada senka sasvim mala. što je isto što i životna
ugroženost. Senka izražava isto ono što su Grci nazivali
sinopados, pozadi sledeći, osećanje neshvatljive žive
prisutnosti, zbog čega su i duše nestalih označavane kao
senke.
Ovi nagoveštaji mogu pokazati kako je prashva-tanje
doživljavalo dušu. Psihičko izgleda kao životni izvor, kao
primum movens, kao duhovna ali objektivna prisutnost.
Stoga i primitivni čovek zna da razgovara sa svojom
dušom, ona ima u njemu glas. pošto ona nije isto što i on
sam i njegova svest. Za praiskustvo, psihičko nije zbirni
pojam svega subjektivnog i voljnog kao što je to za nas,
već nešto objektivno, što živi iz samog sebe i počiva na samom sebi.
Ovo shvatanje je empirijski sasvim opravdano, pošto
se ne samo na primitivnom stupnju, već i kod kulturnog
čoveka psihičko pokazuje kao objektivno koje je u velikoj
meri izvan kontrole naše svesne volje. Tako, na primer,
obično ne možemo potisnuti emocije, loše raspoloženje ne
možemo preobratiti u dobro, snove ne možemo niti
naručiti niti otkazati. Čak i najinteligentnijeg čoveka mogu
povremeno da opsednu misli kojih nije u stanju da se
oslobodi ni uz najveći napor volje. Naše pamćenje može
načiniti
sulude
skokove
kojima
možemo
samo
bespomoćno da se čudimo, a na pamet nam padaju i
fantazije koje niti smo ikada tražili niti očekivali. Mi samo
volimo da sami sebe uljuljkujemo tvrdnjom da smo gospodari u sopstvenoj kući. U stvarnosti smo strahovito
upućeni na to da naše nesvesno psihičko samo od sebe
ispravno funkcioniše i da nas u danom slučaju ne ostavlja
na cedilu. Kad se proučava psihologija neurotičara, onda
je čoveku direktno smešno što uop-šte ima psihologa koji
psihu poistovećuju sa svešću. A psihologija neurotičara
se, kao što je poznato, samo nebitno razlikuje od
psihologije takozvanih normalnih, jer ko danas sasvim
sigurno nije neurotičan?
S obzirom na ovakvo stanje stvari sasvim je shvatljivo
što staro shvatanje duše kao nečeg nezavisnog, ne samo
objektivnog već i direktno opasno samovoljnog ima svog
opravdanja. Dalja pretpostavka da je ovo tajanstveno biće
koje izaziva strah istovremeno izvor života, psihološki je
isto tako razumljivo, pošto iskustvo pokazuje kako
Ja-bivstvo, naime svest, proističe iz nesvesnog života.
Psihički život malog deteta postoji bez dokazive svesti
sopstvenog Ja, zbog čega prve godine jedva da ostavljaju
neke tragove sećanja. Odakle dolazi sve ono dobro i
korisno što nam pada na pamet? Odakle oduševljenje,
inspiracija i svako povišeno životno osećanje? Primitivni
čovek u dubini svoje duše oseća životni izvor, on je
duboko impresioniran stvaralačkom de-latnošću njegove
duše, zbog toga veruje u sve ono što deluje na dušu,
naime u magične obrede svih vrsta. Zbog toga je za njega
duša život uopšte, za koji on ne uobražava da ga modelira,
već da u svakom pogledu zavisi od nje.
Ideja ο besmrtnosti duše, ma kako nam zvučala
nečuveno, primitivnoj empiriji nije ništa izvanredno.
Sigurno da je duša nešto neobično. Ona se ne može tačno
lokalizovati u prostoru, gde ipak sve postojeće zauzima
određeni prostor. Mi pretpostavljamo kao sigurno da su
naše misli u glavi, ali već pri osećanjima postajemo
nesigurni, pošto izgleda da ona pre nastanjuju predeo
srca. Osećaji su potpuno raspoređeni preko celoga tela.
Naša teorija je, doduše, da je sedište svesti u glavi. Ali
Pueblo Indijanci su mi rekli da su Amerikanci ludi što
veruju da su njihove misli u glavi. Svaki razuman čovek
misli srcem. Izvesna crnačka plemena svoju psihičku
lokalizaciju ne fiksiraju ni za glavu ni za srce, već za
trbuh.
Ovoj nesigurnosti prostorne lokalizacije pridružuje se
činjenica da psihički sadržaji uopšte poprimaju
vanprostorni karakter, čim napuste sferu ose-ćaja. Koje
prostorno merilo možemo primeniti za misli? Da li su one
male, velike, duge, tanke, teške, tečne, prave, kružne ili
kakve? Ako hoćemo da načinimo živu predstavu nekog
četvodimenzionalnog bića u određenom prostoru, onda
nam je za to sigurno misaono biće model.
Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi se postojanje
psihe moglo jednostavno osporiti! Ali ovde imamo
neposredno iskustvo ο nečemu postojećem, usađenom u
našu izmerenu, odmerenu trodimenzionalniu stvarnost,
kojoj zapanjujuće nije slično u svakom po- gledu a ni u
detaljima, a ovu ipak odražava. Duša bi mogla biti
matematička tačka a istovremeno i čitav svet zvezda
nekretnica. Naivnom shvatanju ne možemo zameriti što
smatra da se ovako paradoksalno biće graniči sa
božanstvom. Kada nema prostora, onda nema ni tela. Telo
umire, ali nevidljivo, van-prostorno, može li ono da
nestane? Osim toga život i duša su bili pre no što je bilo
sopstveno Ja, a kada Ja ne postoji, kao za vreme spavanja
ili besvesti, ipak postoje život i duša, kao što pokazuju
snovi ili kao
što se može videti na drugom. Zašto bi
naivno shva-tanje, s obzirom na ovakva iskustva, trebalo
da osporava da duša živi s onu stranu tela? Moram
priznati da u ovom takozvanom sujeverju mogu da
sagledam isto tako malo besmisla kao u rezultatima
istraživanja nasleđa ili psihologije nagona.
Da je staro shvatanje duši pridavalo više, čak
božansko znanje svakako je razumljivo s obzirom na
činjenicu da su stare kulture, unazad sve do primitivnog
čoveka, snove i vizije vazda smatrali izvorom saznanja.
Nesvesno stvarno raspolaže sa subliminal-nim opažanjima
čiji se domašaj graniči sa čudom. Za priznavanje ovog
stanja na primitivnom stupnju snovi i vizije koriste se kao
važan izvor informacija, a na ovoj psihologiji nastale su
moćne, prastare kulture, kao indijska i kineska, od kojih
su obe do u tančine, filozofski i praktično razradile
unutrašnji put spoznaje.
Uvažavanje nesvesne psihe kao izvora saznanja
niukom slučaju nije tako iluzionističko, kako bi to hteo
naš zapadni racionalizam. Mi smo skloni da prihvatimo da
svo saznanje u krajnjoj liniji uvek potiče od spolja. Danas,
međutim, sigurno znamo da nesvesno raspolaže
sadržajima koji bi, kada bi mogli da se privedu u svest,
značili nepregledan porast saznanja. Moderna ispitivanja
instinkata, na primer kod insekata, sabrala su bogat
empirijski materijal, koji u najmanju ruku dokazuje da bi
čovek, kada bi u danom slučaju tako postupao kao
određeni insekt, posedovao moćno saznanje. Naravno da
se nikako ne može dokazati da su insekti svesni svog
znanja, ali da su ovi nesvesni sadržaji psihička funkcija u
to neće sumnjati zdrav ljudski razum. Tako i čovekovo
nesvesno sadrži celokupnu životnu i funkcionalnu formu
niza predaka, tako da u svakom detetu postoji saobrazna
psihička funkcionalna spremnost već pre svake svesti. I u
odraslom, svesnom životu ova nesve-sna instinktivna
funkcija je prisutna i delatna. U njoj su nagoveštene i
prisutne sve funkcije svesne psihe. Nesvesno opaža, ima
namere i slutnje, oseća i misli slično svesti. Ovo nam je
dovoljno poznato iz iskustva psihopatologije i ispitivanja
funkcije snova. Samo u jednom pogledu postoji bitna
razlika između svesnog i nesvesnog funkcionisanja psihe.
Dok je svest doduše intenzivna i koncentrovana. ona je
čisto efemerna (kratkotrajna) i usredsređena na
neposrednu sadašnjost i na ono sledeće, a takođe
raspolaže samo individualnim iskustvenim materijalom,
koji obuhvata nekoliko decenija. Daljno pamćenje je
veštačko i u suštini se sastoji od naštampanog papira.
Stvar stoji sasvim drugačije sa nesvesnim. Ono, doduše,
nije koncentro-vano i intenzivno, već polutamno do
tamnog, ono je izvanredno ekstenzivno i može na
najparadoksalniji
način
sastaviti
najheterogenlje
elemente, pored neodređene količine podpragovnih
opažanja raspolaže sa neizmernom riznicom nataloženog
životnog iskustva svih predaka, koji su samo svojim
postojanjem doprineli diferencijaciji vrste. Ako bi nesvesno
moglo da se personifikuje, onda bi to bilo kolektivni čovek,
s one strane polnih specifiteta, s one strane mladosti i
starosti, rođenja i smrti, a raspolagao bi sa približno
besmrtnim ljudskim iskustvom od jednog do dva miliona
godina. Ovaj čovek bi naprosto bio iznad smena vremena.
Sadašnjost bi mu značila isto toliko kao bilo koja godina u
stotom milenijumu pre Hristovog rođenja, on bi snevao
vekovne snove i bio bi neuporedivi prognostičar na osnovu
svog ne-izmernog iskustva. Jer on je bezbroj puta doživeo
život pojedinca, porodice, plemena i naroda, i u životnim
unutrašnjim osećanjima poseduje postajanje, bujanje i
proticanje.
Na žalost, ili možda srećom, on sanja; bar nam tako
izgleda kao da ovo kolektivno nesvesno u sebi ne
uključuje sopstvenu svest svojih sadržaja, u šta, s druge
strane, nismo sasvim sigurni, isto tako malo kao kod
insekata. Takođe izgleda da ovaj kolektivni čovek nije
osoba, već nešto kao beskrajna struja ili možda more slika
ili oblika, koji nam pritiču u svest u snu ili u
nenormalnim psihičkim stanjima.
Bilo bi upravo groteskno kada bismo ovaj beskrajni
iskustveni sistem nesvesne psihe označili kao iluziju,
pošto je naše vidljivo i opipljivo telo sasvim sličan
iskustveni sistem, koji u sebi još uvek nosi vidljive tragove
prastarog
razvitka,
a
nesumnjivo
je
svrhovna,
funkcionalna celina, inače uopšte ne bismo mogli da
živimo. Nikome ne bi palo na pamet da uporednu
anatomiju ili fiziologiju smatra besmislom i zbog toga se
ne može smatrati iluzijom istraživanje kolektivno
nesvesnog ili vrednovanje ovog kao izvora saznanja.
Gledano sa našeg spoljneg stanovišta, duševno nam
u suštini izgleda kao odraz spoljnih zbivanja, pomoću
kojih ono nije samo prouzrokovano, već uzročno sazdano.
Isto tako nam izgleda kao da bi se nesvesno moglo
objasniti samo od spolja i preko svesti. Kao što znate,
Frojdova psihologija je načinila ovaj pokušaj. Ovaj
poduhvat, međutim, mogao bi da ima stvarnog uspeha
samo onda kada bi nesvesno stvarno bilo nešto što
nastaje tek kroz individualno postojanje i svest. Ali
nesvesno je uvek već prethodno tu, pošto je ono još od
iskona nasleđena funkciona spremnost. Svest je kasnije
rođeni potomak nesvesne duše. Bilo bi pogrešno život
predaka objašnjavati iz poznih epigona (nasljednika),
stoga je, po mome mišljenju, pogrešno nesvesno
posmatrati u kauzalnoj zavisnosti od svesti. Obrnuto je,
stoga, sigurno tačnije.
Ali to je gledište stare psihologije koja je, poznavajući
neprocenjivu riznicu tamnog iskustva koje leži skriveno
ispod praga efemerne (privremene), individualne svesti,
pojedinačnu dušu uvek posmatrala samo kao zavisnu od
duhovnog svetskog sistema. Ona nije samo stvorila
hipotezu, već joj je bilo iznad svake sumnje evidentno da
je ovaj sistem biće sa voljom i svešću, čak da je osoba, i
ovo biće nazvala je Bogom, i ovaj joj je bio zbirni pojam
sve realnosti. On joj je bio najrealnije biće, prima causa, iz
kog se jedino mogla objasniti duša. Ova hipoteza ima
psihološko opravdanje pošto se ne može smatrati
neopravdanim da se biće, koje je u poređenju sa čovekom
skoro besmrtno i skoro sa večitim iskustvom, nazove
božanskim.
Prethodno rečeno opisuje problematiku psihologije
koja se za objašnjenje osnova ne poziva na fizički, već na
duhovni sistem, čiji primum movens nije materija i njeni
kvaliteti niti energetsko stanje, već Bog. Ovde je vrlo blizu
iskušenje da se, uz ukazivanje na modernu prirodnu
filozofiju, energija ili élan vital nazove Bog i da se time
duh i priroda shvate kao jedno. Sve dok se ovakav
eksperimenat ograničava na maglovite visine spekulativne
filozofije, ostaje bezopasan. Ali ako sa tim otpočnemo da
operišemo u nižim sferama naučnog iskustva, ubrzo ćemo
se zaplesti u bezizlazne nejasnoće, pošto se ovde radi ο
praktički važnim objašnjenjima. Mi se, naime, ne bavimo
psihologijom sa čisto akademskim zahtevima, čija su
objašnjenja praktički beznačajna, već nam je potrebna
praktična psihologija, koja je praktički tač-na, koja daje
takva objašnjenja koja se moraju potvrditi u svojim
praktičnim rezultatima. Na bojnom polju praktične
psihoterapije upućeni smo na životne rezultate, gde ne
možemo postavljati teorije koje se ne tiču pacijenata ili im
čak štete. Ovde je često čak životno važno da li se
objašnjava iz fizičkog ili iz duhovnog. Ne zaboravimo da
naturalističkom gledištu sve što je duh izgleda kao iluzija,
i da obrnuto, duh često mora da odriče i savlada nešto što
je nametljiva fizička činjenica, da bi sam mogao da
postoji. Ako priznajem samo prirodne vrednosti, pomoću
moje fizičke hipoteze ću obezvredniti, omesti ili čak
razoriti duhovni razvitak mog pacijenta. Ako, međutim,
krenem u krajnjoj liniji samo prema duhovnim
orijen-tacionim tačkama, onda ću pogrešno shvatiti i izvršiti nasilje nad prirodnim čovekom u njegovom fizičkom
pravu postojanja. Ne mali broj samoubistava u
psihoterapijskom postupku rezultat je ovakvih promašaja.
Da li je energija Bog ili Bog energija, malo me brine, jer to
i inače ne mogu znati. Međutim, potrebno je da znam
kako se to mora psihološki objasniti.
Moderna psihologija više ne stoji na jednom ili
drugom
stanovištu,
već
između
na
opasnom
ne-samo--nego-i-ono-drugo, jednoj od najzavodljivijih
prilika zа krajnje beskarakterni oportunizam! To je
neosporno najveća opasnost coincidentia oppositorium,
intelektualnog oslobođenja od suprotnosti. Kako može iz
ovakve ekvivalentnosti dveju suprotnih hipoteza da
nastane nešto drugo do bezoblična i neusmerena neodređenost? Prednost jednoznačnog principa objašnjenja
je, nasuprot ovome, očigledna bez daljnjega — on
dozvoljava gledište koje daje smer. Neosporno da se ovde
radi ο vrlo teškom problemu. Mi moramo imati realnost,
realnu osnovu objašnjenja na koju bismo mogli da se
pozovemo, dok je nemoguće da moderni psiholog i dalje
uporno nastoji na fizičkom stanovištu, kada mu je jednom
postala jasna opravdanost duhovnog stanovišta. Ali ovo
drugo stanovište neće moći da sasvim usvoji, pošto se ne
mogu zanemariti osnove relativne važnosti fizičkog
stanovišta. Na šta čovek, dakle, treba da se osloni?
Za rešenje ovog problema moja razmišljanja su se
kretala uglavnom ovako: konflikt između prirode i duha je
odraz paradoksnog psihičkog bića, ono ima fizički i
duhovni aspekt koji izgleda kao protivureč-nost, pošto
suštinu psihičkog u krajnjoj liniji ne ra-zumemo. Uvek
kada čovekov razum hoće da se iskaže ο nečemu što u
krajnjoj osnovi nije shvatio i ne može da shvati, on mora,
ako je pošten, da se suoči sa protivurećnošću. a da bi ovu
bar donekle upoznao, on mora da je raskine u njene
suprotnosti. Konflikt između fizičkog i duhovnog aspekta
samo je potvrda da je psihičko u krajnjoj liniji
neobuhvatno nešto. Bez sumnje to je naše jedino
neposredno iskustvo Sve što saznajem je psihičko. Čak i
fizički bol je psihički odraz koji trpim, sva moja čulna
opažanja koja mi nameće svet neprobojnih stvari koje
ispunjavaju prostor su psihičke slike koje jedino
predstavljaju moje neposredno iskustvo, pošto su samo
one ono što moja svest ima kao neposredni objekt. Da,
moja psiha menja i krivotvori stvarnost, tako da su mi potrebna veštačka pomoćna sredstva da bih mogao da
odredim kakve su stvari izvan mene, da je, na primer, ton
treperenja vazduha određene frekvence a da je boja
određena talasna dužina svetlosti. U osnovi uzev mi smo
uvijeni u psihičke slike u tolikoj meri da uopšte nismo u
stanju da izvan nas prodremo u suštinu stvari. Sve što
možemo da saznamo sastoji se od psihičkog materijala.
Psiha je najrealnije bivstvo, pošto je jedina neposrednost.
Na ovu realnost može da se pozove psihologija, naime
na realnost psihičkog. Ako pokušamo da dublje prodremo
u ovaj pojam, izgleda nam kao da izvesni sadržaji ili slike
potiču iz takozvane fizičke sredine, kojoj pripada i moje
telo, druge pritiču iz takozvanog duhovnog izvora, i izgleda
da se razlikuju od fizičkih stvari, ali zbog toga nisu manje
realne. Da li zamišljam kakav ću kupiti automobil, ili u
kakvom se stanju trenutno nalazi duša mog pokojnog oca,
da li me ljuti neka spolj-na činjenica ili misao, psihički je
podjednako realno. Samo jedno se odnosi na svet fizičkih,
a drugo na svet duhovnih stvari. Kada moj pojam ο
realnosti pomerim na psihu, gde je jedino stvarno na
mestu, tada prestaje konflikt između prirode i duha kao
osnova objašnjenja. Oni postaju samo oznake porekla za
psihičke sadržaje, koji se tiskaju u moju svest Kada me
opeče vatra, ne sumnjam u realnost vatre Ali kada
strahujem da bi mogao da se pojavi duh, tada tražim
zaštitu iza pomisli da je to samo iluzija. Međutim, kao što
je vatra psihička slika određenog predmetnog zbivanja,
čija je fizika u krajnjoj liniji još nepoznata, tako je i moj
strah od aveti psihička
slika duhovnog porekla, isto tako realna kao vatra, pošto
mi stvara realni strah, isto kao što mi vatra uzrokuje
realni bol. Kojim duhovnim zbivanjem u krajnjoj liniji
ističe strah od aveti, nepoznato mi je isto kao što mi je
nepoznata priroda materije. I kao što mi ne pada na pamet
da prirodu vatre objasnim drugačije do pomoću hemijskih
i fizičkih pojmova, tako isto i ne pomišljam da strah od
aveti razumem drugačije do pomoću duhovnih faktora.
Činjenica da je neposredno iskustvo samo psihičko i
da zbog toga neposredna realnost može biti samo psihička,
objašnjava zašto su primitivnom čo-veku duhovi i magična
dejstva isto tako predmetni kao i fizički događaji.
Primitivni čovek svoje pra-iskustvo još nije pocepao u
suprotnosti. U njegovom svetu još se uzajamno prožimaju
duh i materija, a bogovi još tumaraju po šumama i
dolinama. On je još kao dete, tek polurođeno, još sneno
zatvoren u svoju dušu, u svet kakav stvarno jeste, još
neizobli-čen saznajnim teškoćama tek svitajućeg razuma.
Iz raspada duha i prirode Zapad je sačuvao prirodu u koju
veruje saobrazno temperamentu i u koju se sve više upliće
sa svim bolnim i očajničkim pokušajima produhovljavanja.
Nasuprot tome Istok je odabrao duh koji materiju
objašnjava kao Maja, da bi dre-mao u sumraku azijatske
prljavštine i bede. Ali kako postoji samo jedna zemlja, a
Istok i Zapad ne mogu jedno čovečanstvo da razdvoje u dve
različite polovine, tako još postoji psihička realnost u
prvobitnom jedinstvu i čeka na napredak čovekove svesti
od vere u jedno a osporavanje drugog do priznavanja oba
kao konstitutivnih elemenata jedne duše.
Ideja psihičke realnosti mogla bi se označiti kao
najbitnija tekovina moderne psihologije, kada bi kao takva
bila priznata. Ali izgleda mi da je opšti prodor ove ideje
samo pitanje vremena. Ona mora da prodre, pošto već
samo ova formula dozvoljava da se raznolike psihičke
pojave procenjuju u svojim specifičnostima. Bez ove ideje
neizbežno se pomoću objašnjenja povremeno vrši nasilje
nad polovinom psihičkog. Međutim, sa ovom idejom
stičemo mogućnost
4Γ»
da obeštetimo onu stranu duševnog života koja se
izražava u sujeverju i mitologiji, u religijama i filozofiji. A
ovaj aspekt duše zbilja nije za potcenjivanje. Istina koja se
prima preko čula možda je dovoljna razumu, ali ona
nikada ne daje smisao čovekovog života, koji zahvata i
osećaje i izražava ih. Snage ose-ćaja su, međutim, često
faktori koji uglavnom i u krajnjoj liniji odlučuju u dobrom
kao i u zlu. Ako te snage ne pomognu našem razumu,
onda je ovaj obično nemoćan. Da nas nisu, možda, razum
i dobra na-mera odvratili od svetskog rata ili od bilo
kakvog drugog katastrofalnog bezumlja? Ili su možda najveći duhovni i socijalni preokreti nastali iz razuma, kao na
primer, preobražaj antičke privrede u sred-njovekovnu? Ili
eksplozivno širenje islamske kulture?
Kao lekara, naravno da me neposredno ne dotiču ova
pitanja od svetskog značaja, ja imam posla sa bolesnikom.
Ako je već bila predrasuda dosadašnje medicine da bolest
po sebi i za sebe treba tretirati i lečiti, ipak se u novije
vreme sve jače čuju glasovi koji ovo mišljenje oglašavaju
zabludom i zalažu se ne za lečenje bolesti, već bolesnog
čoveka. Ovaj isti za-htev nameće nam se u lečenju
duševnih bolesti. Sve više i više skrećemo pažnju sa
vidljivih oboljenja i usmeravamo je na celog čoveka, pošto
smo uvideli da upravo duševne bolesti nisu lokalizovani,
usko ograničeni fenomeni, već simptomi izvesnog krivog
stava celokupne ličnosti. Stvarno izlečenje stoga se nikada
ne može očekivati od lečenja ograničenog jedino na
smetnje, već samo od lečenja celokupne ličnosti.
U vezi sa ovim sećam se jednog vrlo instruktivnog
slučaja. Radilo se ο vrlo inteligentnom mladom čoveku,
koji je na osnovu podrobnog proučavanja stručne
medicinske literature izradio iscrpnu analizu svoje
neuroze. On je sa sobom doneo svoje rezultate u obliku
prave, izvanredno napisane monografije, tako reći
spremne za štampu i zamolio me da pročitam manuskript
i da mu onda kažem zbog čega još uvek nije ozdravio, iako
bi, prema njegovom naučnom mišljenju, morao zapravo
biti zdrav. Na osnovu te literature morao sam da mu
priznam da bi on mo
гао biti izlečen ako se radilo samo ο uvidu u kauzalnu
strukturu neuroze. Što nije izlečen mora da je uzrok u
tome što on u svom opštem stavu prema životu pravi
principijelnu grešku, koja se svakako nalazi s onu stranu
simptomatologije njegove neuroze. Već u njegovoj
anamnezi uočio sam da zimu često provodi u Nici ili Sen
Moricu. Zapitao sam ga ko zapravo plaća ove izlete, pa se
ispostavilo da neka sirota učiteljica, koja ga voli, odvaja od
rođenih usta da bi ušteđenim novcem omogućila mladiću
ove oporavke. U ovoj nesavesnosti leži osnov neuroze i
objašnjenje zašto ne pomaže ni sav naučni uvid. U ovome
je principijelna greška, u moralnom stavu. Pacijent je
smatrao moje mišljenje krajnje nenaučnim, pošto moral
nema ničega zajedničkog sa naukom. On je verovao da se
nemoralnost, koju on u suštini nije podnosio, može
naučno zbrisati, a konflikt i ne postoji, pošto mu
ljubavnica daje novac dobrovoljno. Naučno se ο ovome
može misliti kako god ko hoće, što, međutim, ne menja
činjenicu da velika većina civilizovanih ljudi jednostavno
ne podnosi ovakav stav. Moralni stav je realan faktor, sa
kojim mora računati psiholog ukoliko želi da izbegne teške
pogreške. Isto važi i za činjenicu da su izvesna racionalno
neosnovana religijska ubedenja za mnoge ljude životna
neophodnost. To su, opet, psihičke realnosti, koje mogu
da izazovu i da izleče bolest. Kako često sam čuo ovaj
uzvik od mojih bolesnika: »Kada bih samo znao da moj
život ima bilo kakav smisao i svrhu, tada mi uopšte ne bi
trebala sva ova neurotska priča!« Da li je dotični bogat ili
siromašan, da li ima ili ne porodicu i položaj, ništa ne
znači, pošto mu ove činjenice ni izdaleka nisu dovoljne
kao životni smisao. Mnogo pre se radi ο iracionalnoj
neophodnosti takozvanog duhovnog života, koji dotični ne
može steći ni preko univerziteta, ni biblioteka, niti preko
crkve. On ga ne može primiti jer taj život dotiče samo
njegov razum ali ne obuhvata njegovo srce. U jednom
ovakvom slučaju ispravno upoznavanje duhovnog faktora
od strane lekara je naprosto po život važno, a ovoj
neophodnosti pacijentovo nesvesno izlazi
u susret utoliko što, na primer, u snovima proizvodi
sadržaje čija se priroda mora suštinski smatrati religioznom. Prevideti duhovno poreklo ovih sadržaja znači
pogrešno lečenje uz odgovarajući neuspeh.
U stvari, duhovne opšte predstave su neophodni
sastavni deo duševnog života, koji se može dokazati kod
svih naroda koji koliko-toliko uživaju artikuli-sanu svest.
Njino delimično odsustvo ili čak njihovo uzgredno
osporavanje kod kulturnih naroda mora se stoga shvatiti
kao znak degeneracije. Pošto je dosadašnji razvitak
psihologije bacao težište na fizičku uslovljenost duše,
budući zadatak psihologije biće istraživanje duhovne
uslovljenosti psihičkih procesa. Prirodna istorija duha
danas se nalazi još u stanju koje se može uporediti sa
stanjem prirodnih nauka u XIII veku. Tek smo započeli da
skupljamo iskustva.
Ako moderna psihologija uopšte sme da se hvali da je
skinula veo sa prekrivene slike duše, onda je to onaj veo
koji je do sada skrivao njenu biološku pojavu od
istraživačkog pogleda. Današnje stanje mogli bismo da
uporedimo sa stanjem medicine u XVI veku, kada se
započelo sa upoznavanjem anatomije, dok se ο psihologiji
nije imalo ni pojma. Tako nam je danas duhovni život
duše poznat tek u najmanjim delićima. Doduše, danas
znamo da postoje duhovno uslovljeni procesi promene
koji, na primer, čine osnovu inicijacije, poznate iz
psihologije primitivnih naroda, ili stanja uslovljenih jogi
postupcima. Ali još nam nije uspelo da utvrdimo njihovu
svojstvenu za-konomernost. Jedino znamo da veliki deo
neuroza počiva na poremećaju ovih procesa. Psihološkim
istraživanjima nije se uspelo da se skinu mnogobrojne
koprene sa slike duše, pošto je ova nepristupačna i tamna
kao i sve duboke tajne života. U osnovi uzeto ne možemo
učiniti ništa više do da pričamo ο tome šta smo već
pokušali i šta još planiramo da činimo u budućnosti da bi
bar približno rešili tu veliku tajnu.
18
III
ANALITIČKA PSIHOLOGIJA
I POGLED NA SVET
ANALITIČKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET
Nemačka reč »Weltanschauung« (pogled na svet,
nazor ili nazori ο svetu) jedva da se može prevesti na neki
drugi jezik. Iz ovakvog stanja stvari može se izvesti
zaključak da ova reč ima posebnu psihološku osobinu;
naime, ona ne izražava samo neki pojam ο svetu — takav
pojam bi se mogao prevesti bez dvoumljenja — već
istovremeno i način kako neko sagledava svet. U reči
»filozofija« krije se nešto slično, ali intelektualno
ograničeno, dok reč »Weltanschauung« obuhvata sve
vrste zauzetih stavova prema svetu, uključujući i
filozofski. Tako postoji estetski, religiozni, idealistički,
realistički, romantični, praktični pogled na svet — da
nabrojimo samo neke od mogućih. U ovom smislu pojam
Weltanschauung ima vrlo mnogo zajedničkog sa pojmom
Einstellung
(zauzimanje
stava,
podešenost,
pripravijenost); stoga bi se Weltanschauung mogao
opisati kao pojmovno formulisano zauzimanje stava.
Šta se podrazumeva pod zauzimanjem stava? Stav
je psihološki pojam koji označava psihičke sadržaje
usmerene određenom cilju ili posebno orijen-tisane
pomoću takozvane nadpredstave. Ako bismo naše
psihičke sadržaje uporedili sa vojskom i različite oblike
zauzetih stavova izrazili posebnim stanjima armije, onda
bi se, na primer, pažnja mogla pred
I1] Predavanje održano 1927. u Karlsrueu. U novom obliku
izašlo
u:
Seelenprobleme
der
Gegen war t,
Psychologische
Abhandlungen III (1931).
staviti pomoću koncentrisane armije koja se nalazi u
pripravnosti, okružena izviđačkim jedinicama. Čim su
dovoljno poznati jačina i pozicije neprijatelja, stanje se
menja — armija se stavlja u pokret u pravcu određenog
cilja napada. Na sasvim sličan način menja se psihičko
zauzimanje stava. Dok je u stanju čiste pažnje vodeća
ideja bila opažanje, pri čemu su, po mogućstvu,
potiskivani sopstveni misaoni rad kao i ostali subjektivni
sadržaji, sada se, prilikom prelaska u aktivno zauzimanje
stava, javljaju u svesti subjektivni sadržaji, koji se sastoje
od ciljne predstave i dejstvenih impulsa. Kao što armija
ima glav-nokomandujućeg sa generalštabom, tako i
psihički stav ima opštu vodeću ideju koja se oslanja i
zasniva na obimnom materijalu, kao što su iskustvo,
načela, afekti i slično.
Čovek, naime, ne postupa jednostavno tako, u neku
ruku izolovano reagujući na određenu draž, već se svaka
naša reakcija odvija pod uticajem kompli-kovanih
psihičkih preduslova. Da bi opet iskoristili vojničko
poređenje, ova zbivanja mogli bismo da uporedimo sa
onima u velikom glavnom štabu. Običnim vojnicima može
izgledati tako kao da se jednostavno odbija napad, ili da
se jednostavno napada pošto je primećen neprijatelj.
Naša svest je uvek sklona da igra ulogu prostog vojnika i
da veruje u jednostavnost njene akcije. U stvarnosti,
međutim, na ovom mestu i u ovom trenutku se bori,
pošto postoji opšti plan napada, prema kome se ovaj
obični vojnik još pre nekoliko dana pomerio na ovu
tačku. A ovaj opšti plan opet nije samo reakcija na
izveštaje
izviđača,
već
stvaralačka
inicijativa
glavnokomandu-jućeg, uslovljena akcijom neprijatelja a
možda i sasvim nevojničkim, običnom vojniku
nepoznatim političkim razlozima. Ovi poslednji faktori su
vrlo kompleksne prirode i leže daleko izvan vojnikovog
shva-tanja,
a
izvanredno
su
jasni
samo
glavnokomanduju-ćem armije. Ali i njemu su nepoznati
izvesni faktori, naime njegovi sopstveni preduslovi sa
njihovim kom-plikovanim pretpostavkama. Tako se
akcija armije nalazi pod jednim jednostavnim i
jedinstvenim naredbodavnim telom koje je, međutim, sa
svoje
strane
rezultat
sadejstva
nesagledivih
komplikovanih faktora.
Tako se i psihička akcija odvija na osnovu slične
komplikovane pretpostavke. Pri svoj jednostavnosti
impulsa ipak svaka nijansa njegovog posebnog svojstva,
njegove jačine i smera, njegov vremenski i mesni tok,
njegov nameravani cilj itd., počiva na posebnim
psihičkim pretpostavkama, upravo zauzetom stavu, koji
se, opet, sa sveje strane sastoji od konstelacije
sadržaja, čija raznolikost jedva da je saglediva. Ja je
glavnokomandujući vojske; njegova razmišljanja i odluke,
njegovi razlozi i sumnje, njegove name-rе i očekivanja su
generalštab a njegova zavisnost od spoljnih faktora je
zavisnost glavnokomandujućeg od teško sagledivih
uticaja glavnog štaba i politike koja operiše s one strane
u tami.
Mi nećemo isuviše opteretiti naše poređenje ako
odnos čoveka prema svetu stavimo u ove iste okvire —
čovekovo Ja kao glavnokomandujući male armije u borbi
sa njegovom okolinom, ne retko rat na dva fronta, napred
borba za opstanak, pozadi borba protiv sopstvene
buntovne nagonske prirode. Čak i kad se nije pesimista,
naš opstanak se oseća pre kao borba nego bilo šta drugo.
Stanje mira je desideratum, i kada je neko sa svetom i sa
samim sobom zaključio mir, onda je to značajan događaj.
Shodno više ili manje hroničnom ratnom stanju potreban
nam je brižljivo organizovan stav, a ako zbog nekog
ispunjenja treba da izbije trajni duševni mir, onda njegov
stav mora da poseduje još viši stepen najbrižljivije
pripreme i najfinije prorade, čak i ako stanje mira bude
skromnog veka. Naime, psihički je mnogo lakše živeti u
stanju kretanja, u ustalasavanju i srnirivanju zbivanja,
nego u uravnoteženom mirovanju, pošto u ovom stanju
— bez obzira na njegovu divljenja dostojnu visinu i
ispunjenje — preti zagušenje u nepodnošljivoj dosadi.
Stoga se ne varamo kada pretpostavljamo da duševna
stanja mira, to jest raspoloženje bez konflikta, vedro,
promišljeno i uravnoteženo — ukoliko dovoljno dugo traje — uvek
počivaju na posebno razvijenom stavu.
Možda će se neko čuditi što reči stav dajem
prednost pred rečju »pogled na svet«. Sa pojmom
»zauzimanje stava« jednostavno sam ostavio otvorenim
pitanje da li se radi ο svesnom ili nesvesnom pogledu
na svet. Naime, neko može biti komandant sop-stvene
vojske i uspešno izdržati borbu za opstanak i čak
postići relativno sigurni mir a da nema svesno
izgrađeni pogled na svet. Ο pogledu na svet,
među-tim, smemo govoriti tek kada je neko bar
načinio ozbiljan pokušaj da ovaj stav formuliše
pojmovno ili očigledno, da samom sebi razjasni zašto
tako postupa i tako živi.
20
Čemu onda pogled na svet — zapitaće me neko —
ako se može i bez tako nečega? Međutim, može mi se
isto tako postaviti pitanje: čemu svest kada se i bez
nje isto tako dobro prolazi? Jer, šta je na kraju
krajeva pogled na svet? Ipak ništa drugo do proširena
ili produbljena svest! Razlog zašto postoji svest, zašto
ova teži tome da se proširi i produbi, vrlo je
jednostavan: bez svesti nije tako dobro kao sa
njom. Očigledno se zbog toga majka priroda rešila da
među svim njenim nečuvenim kuriozitetima stvori i
najčudnovatiji — svest. Čak i skoro nesvesni
primitivni čovek može da se prilagodi i potvrdi, ali
samo u svom primitivnom svetu i zbog toga u
drugačijim
uslovima
postaje
žrtva
bezbrojnih
opasnosti, koje mi, na višem stupnju svesti,
izbegavamo sa lakoćom. Sigurno u višoj svesti rastu
opasnosti ο kojima primitivac i ne sanja, ali ostaje
činjenica da je zemlju osvojio svestan a ne nesvestan
čovek. Da li je ovo u krajnjoj i nadljudskoj nameri
povoljno ili nepovoljno, nije naše da odlučujemo.
Viša svest uslovljava pogled na svet, Svaka svest
od osnova i namera je klica pogleda na svet. Svaki
napredak u iskustvu i saznanju znači korak dalje u
razvitku pogleda na svet. I sa slikom koju misleni čovek
stvara ο svetu, тепја se i on sam. Onaj čovek čije se
sunce još okreće oko zemlje drugačiji je od onoga čija je
zemlja sunčev trabant. Ideja ο besko-
načnosti Đordana Bruna predstavlja jedan od najvažnijih
početaka moderne svesti. Čovek čiji kosmos visi u
empireumu je drugačiji od onog čiji je duh prosvećen
Keplerovom vizijom. Onaj kome je još problem šta bi
mogao biti rezultat od dva puta dva, drugačiji je od onog
za koga nema ništa nesumnjivi-ieg od matematičkih
apriorističkih istina. Drugim rečima, nije svejedno da li i
kakav pogled na svet po-seduje neki čovek, pošto mi ne
stvaramo sliku sveta već nas ova menja u svom
povratnom dejstvu.
Shvatanje koje stvaramo ο svetu je slika onog što
nazivamo svet. I ta slika je ono, prema čijim osobinama
orijentišemo naše prilagođavanje. Kao što je rečeno, ovo se
ne dešava svesno. Prosti vojnik u rovu nema uvida u
poslove generalštaba. Svakako da smo mi generalštab a
isto tako i glavnokomandujući armije. Ali skoro uvek je
potrebna nasilna odluka da se svest odvoji od trenutne,
možda hitne angažova-nosti da bi se stav usmerio opštim
problemima. Ako to ne činimo, onda ostajemo nesvesni
svog stava i tada nemamo pogled na svet, već samo
nesvesno zauzeti stav. Ako se ο tome ne vodi računa, ne
obraća pažnja na to, onda vodeći razlozi i namere ostaju
nesvesni i izgleda kao da je sve vrlo jednostavno i samo se
tako
zbiva. U
stvarnosti,
međutim,
dolazi
do
kom-plikovanih pozadinskih zbivanja, sa razlozima i
na-merama, čijoj se suptilnosti ništa ne može zameriti.
Tako ima mnogo naučnika koji izbegavaju da oforme
pogled na svet, pošto ovo, navodno, nije naučno. Ovim
ljudima očigledno nije jasno šta zapravo, time čine. Ono
što se stvarno dešava je da oni sami sebi namerno
ostavljaju vodeće ideje u tami, drugim rečima sebe drže na
stupnju svesti koji je dublji i primitivniji nego što
odgovara njihovoj svesnoj sposobnosti. Izvesna kritičnost i
skepsa ni u kom slučaju nisu uvek izraz inteligencije, već
obrnuto, naročito onda kada se skepsa koristi da se
prekrije nedostatak pogleda na svet. Ne retko više
nedostaje moralne hrabrosti nego inteligencije. Čovek ne
može da sagleda svet a da sebe ne sagleda, onako kako
neko vidi svet vidi i sebe, a za to je potrebno mnogo
hrabrosti. Stoga je uvek fatalno nemati pogled na svet.
Imati pogled na svet znači: stvoriti sliku ο svetu i ο
sebi, znati šta je svet i šta sam ja. Verbalno uzev to bi bilo
suviše mnogo. Niko ne može znati šta je svet, isto tako
malo šta je on sam. Ali cum grano salis može da
glasi: najbolje moguće saznanje. Najbolje moguće saznanje
zahteva znanje a gnuša se od neosnovanih pretpostavki,
samovoljnih tvrđenja, autoritativnih mišljenja. Ono traži
dobro obrazložene hipoteze, ne zaboravljajući da je svo
znanje ograničeno i podložno zabludama.
Ako slika ο svetu koju smo stvorili nema povratnog
dejstva na nas same, onda se čovek može zadovoljiti sa
bilo kakvim lepim ili inače ugodnim prividom.
Samoobmana, međutim, obratno đeluje na nas, čini nas
nestvarnim, budalastim i nesposobnim. Pošto se borimo
sa varljivom slikom sveta, podleže-mo nadmoći stvarnosti.
Na ovaj način saznajemo kako je važno i bitno imati
brižno zasnovani i izgrađeni pogled na svet.
Pogled
na svet je hipoteza a ne verska dogma. Svet menja svoj lik
— tempora mutantur et nos in illis — a pošto nam je svet
shvatljiv samo kao psihička slika u nama, kada se
promeni slika, neće uvek biti lako da se utvrdi da li se
21
promenio svet, ili mi, ili oboje. Slika ο svetu može se
promeniti u svako doba, kao što se i u svako doba može
promeniti naše shvatanje ο nama samima. Svako novo
otkriće, svaka nova misao može svetu promeniti izgled. To
treba uzeti u obzir, inače ćemo odjednom živeti u
zastare-lom svetu, sa staromodnim relikvijama dubljih
stupnjeva svesti. Svako će jednom dočekati svoj kraj, ali u
interesu življenja je da se ovaj trenutak pomeri što je
moguće dalje, a to može uspeti samo onda kada se ne
dopušta da se slika sveta zaledi i fiksira, već se svaka
nova zamisao oprobava da li nešto dodaje našoj slici sveta
ili ne.
Kada sam prihvatio diskusiju oko problema veze
između analitičke psihologije i pogleda na svet, onda, iz
ugla gore pomenutog stanovišta nameće se pitanje: da li
saznanja analitičke psihologije dodaju našem pogledu na
svet nešto novo ili ne? Da bismo ovo pitanje mogli
pozitivno da tretiramo, moramo prvo objasniti suštinu
analitičke psihologije. Ono šta obele-žavam ovim nazivom
je poseban pravac psihologije, koji se bavi takozvanim
kompleksnim psihičkim fenomenima, nasuprot fiziološkoj
ili eksperimentalnoj psihologiji, koja pokušava da
kompleksne fenomene po mogućstvu razloži u njihove
elemente. Oznaka »analitički« potiče od činjenice što se
ovaj pravac psihologije razvio iz prvobitne Frojdove
»psihoanalize«. Frojd je psihoanalizu identifikovao sa
svojom seksualnom teorijom i teorijom potiskivanja i time
je doktrinarno fiksirao. Stoga izbegavam izraz »psihoanaliza« kada diskutujem ο drugim a ne samo tehničkim
stvarima.
Što se tiče Frojdove psihoanalize, ova se sastoji od
tehnike koja nam dozvoljava da takozvane potisnute,
nesvesno postale sadržaje ponovo privedemo svesti. Ova
tehnika je terapijska metoda, određena za tretiranje i
lečenje neuroza. U svetlu ove metode izgleda kao da
neuroze nastaju tako što se neprijatna sećanja i
tendencije, takozvani inkompatibilni sadržaji potiskuju iz
svesti i postaju nesvesni pomoću neke vrste moralnog
resantimana, koji počiva na va-spitnim uticajima. Tako
posmatrano, nesvesna psihička delatnost, takozvano
nesvesno, izgleda uglavnom kao receptaculum svih
sadržaja koji su neprijatni svesti kao i svih zaboravljenih
utisaka. Ali s druge strane ne mogu se zatvoriti oči pred
činjenicom da upravo inkompatibilni sadržaji potiču iz
ne-svesnih nagona, dakle da nesvesno nije samo receptaculum, već upravo majka onih stvari kojih svest želi da
se oslobodi. Međutim, mi smemo da pođemo korak dalje:
nesvesno stvaralački produkuje nove sadržaje. Sve što je
ikada stvorio čovekov duh poteklo je iz sadržaja, koji su u
krajnjoj liniji bili nesve-sne klice. Dok Frojd posebno
naglašava prvi aspekt, ja ističem ovaj poslednji, a da ne
osporavam prvi. Iako nije nebitno da čovek obilazi sve
neprijatnosti i trudi se da ih, po mogućstvu izbegne i zbog
toga rado zaboravlja sve ono što mu ne odgovara, ipak mi
izgleda znatno važnije utvrditi u čemu se zapravo,
sastoji pozitivna delatnost nesvesnog. Posmatrano sa ove
strane nesvesno se pojavljuje kao celokupnost svih
sadržaja koji se nalaze in stetu nascendi. Ova neosporna
funkcija nesvesnog uglavnom je ometana jedino
potiskivanjima iz područja svesti i ovi poremećaji prirodne
delatnosti nesvesnog su svakako osnovni izvor takozvanih
psihogenih oboljenja. Nesvesno se možda može najbolje
razumeti ako se shvati kao prirodni organ sa njemu
specifičnom,
produktivnom
energijom.
Ako
zbog
potiskivanja njegovi produkti ne naiđu na prijem u svesti,
onda nastaje neka vrsta povratnog zastoja, ustave,
neprirodna in-hibicija korisne funkcije, isto kao kada je
žuč, normalni produkt funkcije jetre, ometena u isticanju
u crevo. Zbog potiskivanja nastaju pogrešni psihički
odvodi. Kao što žuč prelazi u krv, tako i potisnuti sadržaj
iradira u druga psihička i fiziološka područja. U histeriji
su naročito ometene fiziološke a u drugim neurozama,
kao opsesivnim i prisilnim neurozama, uglavnom psihičke
funkcije uključujući i snove. Kao što se u somatskim
(telesnim) simptomima histerije i u psihičkim simptomima
ostalih neuroza (takođe i psihoza) može dokazati dejstvo
potisnutih sadržaja, to se isto može učiniti i za snove. San
je, po sebi, normalna funkcija, koju može omesti staza,
ustava, isto kao i druge funkcije. Frojdova teorija snova
uzima u obzir, pa čak objašnjava snove samo pod ovim
uglom, naime kao da oni nisu ništa drugo do simptomi.
Kao što je poznato i sa drugim duhovnim područjima psihoanaliza postupa na sličan način, na primer sa
umet-ničkim delima, gde međutim na bolan način dolazi
na videlo da umetničko delo nije simptom, već genuino
stvaralaštvo. Stvaralačko delo može se razumeti samo iz
njega samog. Ali ako se shvati kao patološki nesporazum,
koji neko želi da objasni kao neurozu, tada iz ovog
pokušaja objašnjenja nastaje kuriozum dostojan žaljenja.
Isto važi i za snove. San je svojstveni produkt
nesvesnog, koji je pomoću potiskivanja samo izopa-
čen i izobličen. Zbog toga se uvek zabasa na stranputicu
ako se pokuša da se san objasni samo kao simp-lom
potiskivanja.
Ograničimo se za trenutak na rezultate Frojdove
psihoanalize. U njenoj teoriji čovek se pojavljuje kao
nagonsko biće. koje se u različitim odnosima sudara sa
zakonskim ograničenjima ili moralnim normama kao i
sopstvenim uvidom i zbog toga je prinuđen da potiskuje
izvesne nagone sasvim ili njihov delimični udeo. Cilj
metode je da se ovi nagonski sadržaji privedu svesti i da
se otkloni njihovo potiskivanje pomoću svesne korekture.
Opasnosti, koja potiče od njihovog oslobađanja,
suprotstavlja se objašnjenje da ovi nisu ništa drugo do
infantilne maštane želje, koje pristojan čovek jedino može
da potisne. Takođe se pretpostavlja da se one mogu
»sublimirati«, kako glasi tehnički izraz, pod čim se
podrazumeva neka vrsta preokreta u korisni oblik
prilagođavanja. Ako neko veruje da se ovo može načiniti
voljno, on se svakako vara. Ali tamo gde ne postoji ova
nužnost ili neumoljiva potreba, »sublimacija« nije ništa
drugo do samoobmana, novo, ovaj put nešto suptilnije potiskivanje.
Da li se u ovoj teoriji i u ovom shvatanju čoveka
nalazi nešto što bi bilo korisno za naš pogled na svet?
Smatram,
jedva
da
ima
nešto.
Dobropoznati
raciona-listićki materijalizam s kraja devetnaestog veka
je ono što kao vodeća ideja stoji iznad psihologije tumačenja Frojdove psihoanalize. Odatle ne proističe nikakva
drugačija slika sveta i zbog toga ni neki drugačiji čovekov
stav prema svetu. Ali ne sme se zaboraviti da je samo u
malom broju slučajeva stav upli-visan teorijom. Daleko
efikasniji put ide рreko faktora osećanja. U svakom
slučaju nisam u stanju da sagledam kako suvo teorijsko
izlaganje treba da dopre do osećanja. Ja bih mogao da
iznesem vrlo iscrpnu statistiku kaznenih zavoda a pri tom
će moj čitalac zaspati. Ali ako ga provedem kroz zatvor ili
duševnu bolnicu, on neće zaspati, već će biti pod dubokim
utiskom doživljenog. Da li je Buda proučavao
neku nauku? Ne, susret i viđenje starosti, bolesti i smrti
bili su ono što je zažeglo njegovu dušu.
Tako nam zapravo ništa ne kazuju delom jednostrana, delom pogrešna shvatanja Frojdove psihoanalize.
Ali, ako bacimo pogled u psihoanalizu stvarnih slučajeva
neuroza i tamo sagledamo kakva pustošenja mogu da
načine takozvana potiskivanja, kakva razaranja donosi
neobraćanje pažnje na elementarna nagonska zbivanja,
tada stičemo — blago rečeno — snažan utisak. Nema
oblika ljudske tragedije koja u danom slučaju ne proističe
iz ove borbe čovekovog Ja protiv nesvesnog. Ko je ikada
video užase tamnica, azila za duševne bolesti i bolnica, taj
će, zahvaljujući utisku koji će načiniti ove stvari, znatno
obogatiti svoj pogled na svet. Sa istim će se sudariti kada
baci pogled u ponor ljudskih patnji koje se otvaraju iza
neuroze. Koliko puta sam čuo uzvik: »Pa to je užasno! Ko
bi tako nešto pomislio!« Čovek stvarno ne može osporiti da
je to snažan utisak koji se prima sadejstvom nesvesnog
kada se pokuša da se, sa neophodnom savesnošću i
temeljno istraži struktura neuroze. Takođe je zasluga
nekome pokazati sirotinjske četvrti Londona, a ko je video
slums, više je sagledao nego onaj ko ih nije video. Ali to je
samo pod-sticaj, a još ostaje neodgovoreno pitanje: šta
treba time da se postigne?
Psihoanaliza je zderala odoru sa činjenica koje su bile
vrlo malo poznate i čak načinila pokušaj da se njima
pozabavi. Ali kakav stav ima za tako nešto? Da li je njen
zauzeti stav nov, drugim rečima da li je veliki utisak bio
plodonosan? Da li je on promenio sliku sveta a time i
unapredio naš pogled na svet? Pogled na svet psihoanalize
je racionalistički materijalizam, pogled na svet u suštini
praktične prirodne nauke. A ovakav pogled osećamo
nedovoljnim. Kada za jednu Geteovu pesmu smatramo da
je produkt njegovog kompleksa prema majci, kada se
Napoleon objašnjava kao slučaj protesta muškarca a
Franjo Asiški potisnutom seksualnošću, onda nas
obuzima duboko nezadovoljstvo. Nedovoljan je ovakav
pogled i nije pogodan u odnosu na najznačajniju stvarnost
stvari. Gde ostaju lepota, veličina i svetost? Ove su ipak
žive stvarnosti bez kojih bi ljudski život bio tu-poglav
preko svake mere. Gde ostaje pravi odgovor-na pitanje
nečuvenih patnji i konflikata? U ovom odgovoru moralo
bi da zazvuči bar nešto što bi podse-ćalo na veličinu
patnji. Ali ma koliko da je poželjan čisto razumni stav
racionalizma, toliko ovaj prelazi preko smisla patnje. Ova
se gura u stranu i oglašava nevažnom. Bila je velika
larma ni oko čega. Mnogo štošta spada u ovu kategoriju,
ali ne sve.
Greška leži, kao što je pomenuto, u činjenici da
takozvana psihoanaliza ima, doduše, naučno ali samo
racionalno shvatanje nesvesnog. Kada se govori ο nagonima, tada se misli da se time izražava nešto poznato.
U stvarnosti govori se ο nečem nepoznatom. U stvarnosti
znamo jedino da nam iz tamnih sfera psihe pridolaze
uticaji koji nekako moraju biti primijeni u svest da bi se
otklonili štetni poremećaji drugih funkcija. Potpuno je
nemoguće bez daljnjega reći koje su prirode ova dejstva,
da li počivaju na seksualnosti, na nagonu za moći ili
drugim nagonima. Ona su naprosto dvoznačna ili čak
mnogoznačna kao i samo nesvesno.
Već sam prethodno naglasio da je nesvesno rezervoar za sve zaboravljeno, proteklo i potisnuto, ali ono
je isto tako ona sfera u kojoj se sreću sva subli-minalna
zbivanja, na primer, čulni opažaji koji su isuviše slabi da
bi mogli da dopru do svesti i najzad to je plodno tle iz
koga raste sva psihička budućnost. Kao što znamo da
neko potiskuje nepodesnu želju i da na taj način može da
prisili njenu energiju da se pridruži nekoj drugoj funkciji,
znamo isto tako da neko ne može privesti u svest njemu
daleko doseća-nje, zbog čega njegova energija ometajući
otiče u drugu funkciju. Često sam video slučajeve kod
kojih nenormalne seksualne fantazije iznenada potpuno
nestaju υ trenutku kada se u svesti pojavi nova misao ili
sadržaj, ili gde migrena trenutno prestaje kada neka
nesvesna pesma postane svesna. Kao što se seksualnost
može nesvojstveno izraziti u fantaziji, tako se isto
stvaralačka fantazija može nesvojstveno
izrazili u seksualnosti. Kao što je jednom rekao Vol-ter:
»En etimologie n'importe quoi pent designeu n'importe
quoi«, to isto moramo reći i za nesvesno U svakom slučaju
nikada ne znamo unapred šta je šta. U odnosu na
nesvesno imamo samo dar naknadnog znanja, a izvan
ovoga je a priori nemoguće da se bilo šta sazna ο stanju
stvari u nesvesnom. Svaki zaključak u ovom pogledu je
priznato i prihvaćeno »kao da«.
Pri ovakvom stanju stvari nesvesno nam izgleda kao
veliko X, od koga, što je jedino nesumnjivo, potiču znatni
uticaji. Jedan pogled na religiju i svetsku istoriju može
nam pokazati kako su istorijski značajna ova dejstva.
Jedan pogled na patnje današnjeg čoveka pokazuje to
isto. Mi se izražavamo samo nešto drugačije. Pre pet
stotina godina se govorilo »nju je opseo davo«, sada ona
ima histeriju; ranije se govorilo on je omađijan, sada se to
naziva neuroza želuca. Činjenice su iste, samo je ranije
objašnjenje, psihološki uzev, skoro egzaktno. Danas
imamo racio-nalističke oznake simptoma, koje su,
zapravo, besadržajne. Jer kada kažem da je nekoga opseo
zao duh time opisujem činjenicu da opsednuti zapravo
nije legitimno bolestan, već da pati zbog nevidljivog duhovnog uticaja, kojeg se ne može osloboditi ni na koji
način.
Ovo
nevidljivo
nešto
je
takozvani
autonomni kompleks, nesvesni sadržaj koji je izmakao
dohvatu svesne volje. Naime, kada se analizira psihologija
neuroze, otkriva se takozvani kompleks koji se ne ponaša
kao sadržaji svesti, naime da odlaze i nestaju po našoj
želji, već on prati sopstvene zakone; drugim rečima je
nezavistan, autonoman, kako glasi tehnički izraz. On se
ponaša kao đavolak koji se ne može uhvatiti. A kada se —
što odgovara namerama psihoanalize — kompleks privede
u svest, onda se uzvikne sa olakšanjem: »Ah, to je bilo ono
što mi je tako smetalo!« I na izgled time je nešto dobijeno
— naime simptomi se gube; kompleks je, kako se to kaže,
ra-zrešen. Možemo se pridružiti Geteovom uzviku: »Razjasnili smo!«. Ali sa Geteom moramo nastaviti: »Ipak se
pojavljuju sablasti u Tegelu!«. Tek sada se razot
kriva pravo stanje stvari; naime, postaje nam jasno da do
ovog kompleksa uopšte nije moglo doći da mu naša
priroda nije dodelila tajnu nagonsku snagu. Šta pod time
mislim, objasniću na jednom primeru.
Jedan pacijent pati od neurotskih simptoma želuca
koji se sastoje od bolnog zatezanja, slično stanje gladi.
Analiza je otkrila infantilnu čežnju za majkom, takozvani
kompleks majke. Sa ovim novostečenm uvidom simptomi
su se izgubili, ali zato je ostala čežnja, koja se, uz
konstataciju da to nije ništa drugo do infantilni kompleks
majke, nikada nije mogla uto-liti. Ono što je prethodno
quasi bilo fizička glad i fizički bol, postalo je psihička glad
i psihički bol. Čovek čezne za nečim i zna da samo
pogrešno misli na majku. Postoji činjenica zasad
neutoljive čežnje, a odgovor na ovo pitanje je znatno teži
nego svodenje neuroze na kompleks majke. Čežnja je
stalni zahlev, mučna, aktivna praznina, koja se samo
privremeno zaboravlja ali se nikada ne može prevazići
snagom volje. Ona se uvek iznova javlja. Pre svega se ne
zna odakle potiče ova čežnja, čovek možda čak i ne zna za
čim zapravo čezne. Ο tome se može mnogo štošta
nagađati, ali jedino šta se sigurno može reći ο tome jeste
24
da nesvesno nešto koje se nalazi s onu stranu kompleksa
majke izražava ovaj zahtev i nezavisno od naše svesti,
nepristupačno našoj kritici, uvek iznova podiže svoj glas.
Ovo nešto je ono što označavam kao autonomni kompleks.
Iz ovog izvora potiče nagonska snaga, koja prvobitno
održava infantilno zahteve u odnosu na majku i time
prouzrokuje neurozu, pošto će odrasla svest odbaciti i
potisnuti kao nespojiv jedan ovakav dečji zahtev.
Svi infantilni kompleksi u krajnjoj liniji se svode na
autonomne sadržaje nesvesnog. Primitivni duh je ove
strane i nerazumljive sadržaje personifikovao kao duhove,
demone i bogove i pokušao sakralnim i magijskim
ritualima da udovolji njihovim zahtevima. U pravom
priznavanju činjenica, da se ova glad ili žeđ ne mogu utoliti
ni jelom ni pićem niti vraćanjem u majčino krilo,
primitivni duh je stvorio slike nevidljivih,
surevnjivih i
ambicioznih biča. koja su
uticajnija, jača i opasnija od čoveka, pripadnici nevidljivog sveta koji je ipak stopljen sa vidljivim, tako
sjedinjen da duhovi čak stanuju u loncima. Duhovi i
vradžbine su uzroci oboljenja kod primitivaca. Kod njega
su se autonomni sadržaji projektovali u ove natprirodne
figure. Nasuprot tome naš svet je oslobođen od demona
— sve do značajnih ostataka. Ali ostali su autonomni
sadržaji i njihovi zahtevi. Oni se delimično mogu izraziti
u religijama, ali što se religije više racionalizuju i
razvodnjavaju — skoro ne-izbežna sudbina — tim
zamršeniji i tajanstveniji postaju putevi na kojima nas
ipak stižu sadržaji nesvesnog. Jedan od najuobičajenijih
puteva je neuroza, šta bi čovek najmanje naslućivao. Pod
neurozom obično se zamišlja nešto manje vredno,
medicinsko »quantité négligeable«. Neopravdano, kako
smo vi-deli! Iza neuroze se kriju oni snažni psihički
uticaji, koji leže u osnovi našeg duhovnog stava i
njegovih najuticajnijih, vodećih ideja. Racionalistički
materijalizam, ovaj na izgled nepodozriv duhovni stav, je
psihološki pokret protiv misticizma. Ovaj je potajni
antagonist koga treba suzbiti. Materijalizam i misticizam
nisu ništa drugo do psihološki par suprotnosti, isto kao
ateizam i teizam. To su dva zavađena brata, dve različite
metode kojima se pokušava da se nekako izađe na kraj
sa dominantnim nesvesnim utica-jima, jedna pomoću
odricanja, druga pomoću priznavanja.
Stoga, ako treba da obeležim ono najbitnije što je
analitička psihologija mogla da doprinese našem pogledu
na svet, onda je to saznanje da postoje ne-svesni sadržaji
koji ističu neporecive zahteve ili zrače uticaje sa kojima
se svest nolens volens mora uhvatiti ukoštac.
Moje dosadašnje izlaganje moglo bi se smatrati
nezadovoljavajućim kada bih ono nešto, koje sam
označio kao autonomni sadržaj nesvesnog, ostavio u
ovom neodređenom obliku bez pokušaja da opišem ono
do čega je, ο ovim sadržajima, empirijskim putem doprla
naša psihologija.
Da je, kako pretpostavlja psihoanaliza, time dat definitivan
i zadovoljavajući odgovor, da je npr. prvobitna, infantilna
zavisnost od majke uzrok čežnje, sa ovim saznanjem moralo bi i
da naiđe razre-šenje. Postoje ovakve infantilne zavisnosti, koje
stvarno nestaju kada se podrobno sagledaju. Međutim, ova
činjenica ne treba da zavede ka uverenju da je u svim
slučajevima tako. U svim slučajevima nešto zaostaje, ponekad
na izgled tako malo da je slučaj praktički završen, ponekad,
međutim, tako mnogo da ni pacijent ni lekar nisu zadovoljni sa
rezultatom, često čak tako mnogo da se ima utisak kao da se
uopšte ništa nije ni desilo. Osim toga tretirao sam veliki broj
pacijenata koji su bili svesni svog prvobitnog kompleksa do u
najsitnije pojedinosti, a da im ovaj uvid ništa bitnije nije
pomogao.
Uzročno objašnjenje može naučno biti relativno
zadovoljavajuće, ali ono ipak u sebi ima nešto psihološki
nezadovoljavajuće, ukoliko čovek sa ovim objašnjenjem još ne
zna i isto tako ne vidi šta da čini sa osnovnom nagonskom
energijom. Ako znam da epidemija tifusa potiče od inficirane
pijaće vode, time još nije otklonjeno zagađivanje izvora. Stoga je
zadovoljavajući odgovor dat tek onda kada se zna šta je ono
nešto, koje je održalo infantilnu zavisnost do u odraslo doba i
na šta cilja ovo nešto.
Kada bi se čovekov duh rađao kao potpuna tabula rasa, ne
bi bilo ništa od ovih problema, pošto tada u duhu ne bi bilo
ničega što ovaj nije stekao ili što nije u njega presađeno. Ali u
individualnoj čove-kovoj duši ima mnogih stvari koje ovaj
nikada nije stekao, pošto se čovekov duh ne rađa kao tabula
rasa, isto tako kao što svaki čovek nema sasvim nov i jedinstven mozak. Čoveku je mozak urođen, što je rezultat
razvitka — beskrajno dugog niza predaka. Ovaj mozak se
stvara u svakom embriju u svoj svojoj izdiferenciranoj
potpunosti, i kada započne sa funkcionisanjem, nepogrešivo
daje rezultate koji su već bezbroj puta pre toga produkovani u
nizu predaka. Cela anatomija čoveka je nasleđen sistem,
identičan sa ancestralnom konstitucijom, koji će ne-
25
65
pogrešivo funkcionisati na isti način kao pre. Usled toga je
mogućnost da se produkuje nešto novo, suštinski različito
od ranijeg, neznatno mala. Dakle, svi oni faktori koji su
bili bitni našim bližim i daljim precima, biće i nama bitni,
pošto ovi odgovaraju na-sleđenom organskom sistemu.
Oni su čak neophodnosti koje se manifestuju kao potrebe.
Moj čitalac ne mora da se plaši da ću govoriti ο
nasleđenim predstavama. To mi je strano. Autonomni
sadržaji nesvesnog ili dominante nesvesnog, kako sam ih
nazvao, nisu nasleđene predstave, već nasle-đene
mogućnosti, čak neophodnosti da se ponovo stvaraju one
predstave koje su dominante nesvesnog od davnina
izražavale. Sigurno da svaka religija ove zemlje i svako
vreme imaju svoj jezik, koji može beskrajno da varira. Ali
od malog je značaja da li u mitologiji junak savladava čas
aždaju, čas ribu ili neko drugo čudovište; fundamentalni
motiv ostaje isti i to je zajedničko dobro čovečanstva, a ne
prolazno uobličavanje različitih područja i epoha.
Tako se čovek rađa sa svojom komplikovanom
duhovnom podlogom, koja ni iz daleka nije tabula rasa. I
najsmelijoj mašti pomoću duhovne nasledne mase
povučene su određene granice, a i kroz veo naj-divljije
fantastike svetlucaju one dominante, koje su od davnina
inherentne čovekovom duhu. Izgleda nam vrlo čudnovato
kada otkrijemo da duševni bolesnik razvija fantazije koje
se skoro identično mogu sresti kod primitivnog čoveka.
Međutim, bilo bi čudnovato kada ne bi bilo tako.
Sferu psihičke nasledne mase nazvao sam kolektivno
nesvesno. Svi sadržaji naše svesti su stečeni individualno.
Kada bi se čovekova psiha sastojala jedino i samo iz
svesti, onda ne bi postojalo ničeg psihičkog što ne bi tek
nastalo tokom individualnog života. U tom slučaju uzalud
bismo tražili bilo kakve uslove ili uticaje iza prostog
kompleksa vezanog za roditelje. Dovođenjem u vezu sa
ocem i majkom iskazala bi se i poslednja reč, pošto su oni
figure koje su najpre i isključivo uplivisale na našu svesnu
psihu. U stvarnosti, međutim, sadržaji naše svesti nisu
na-
stali samo preko dejstva individualne okoline, već su ovi
uplivisani i raspoređeni pomoću psihičke nasled-ne mase,
pomoću kolektivno nesvesnog. Sigurno da je upečatljiva
slika individualne majke, ali je još upe-čatljivija činjenica
da je ova slika stopljena sa nesve-snom spremnošću,
naime sa urođenim sistemom ili slikom, koji svoje
postojanje ima da zahvali stanju da se majka i dete
odvajkada nalaze u simbiotskom odnosu. Tamo gde u
ovom ili onom smislu nedostaje individualna majka,
nastaje gubitak, tj. zahtev za ispunjenjem kolektivne slike
majke. Instinkt je tako reći nezadovoljen. Iz toga često
nastaju neurotski poremećaji, ili bar karakterološke
svojstvenosti. Kada ne bi postojalo kolektivno nesvesno,
tada bismo naprosto mogli sve učiniti vaspitanjem, bez
štete ljudi bi mogli da se obogalje do psihičke mašine ili
da se odgajaju do zamišljenog ideala. Ali svim ovim nastojanjima povučene su uske granice, koje zahtevaju
ispunjenje skoro nesavladljivih zahteva.
Kada bi na primeru pacijenta sa neurozom želuca
trebalo tačno da označim šta je ono nešto u nesve-snom,
koje s onu stranu ličnog kompleksa majke podržava kako
neodređenu tako i mučnu čežnju, onda odgovor glasi: to
je kolektivna slika majke, ne ove lične majke, već naprosto
majke.
Ali zašto, sigurno će se postaviti pitanje, ova
kolektivna slika izaziva ovakvu čežnju? Odgovoriti na ovo
pitanje nije sasvim lako. Kada bismo mogli neposredno da
predstavimo šta je kolektivna slika, koju sam tehnički
označio i kao arhetip, tada bi bilo jednostavno razumeti
njeno dejstvo.
Da bih ovo objasnio, razviću sledeću misao: veza
majka—dete je svakako najdublja i najupečatljivija od
svih koje poznajemo; dete je tokom čitavog vremenskog
perioda tako reći deo majčinog tela! Kasnije je godinama
deo psihičke atmosfere majke i na taj način je sve
prvobitno u detetu tako reći nerazdvojivo stopljeno sa
slikom majke. Ovo nije tačno samo za pojedinačne
slučajeve, već se potvrđuje i istorijski. To je apsolutni
doživljaj niza predaka, naprosto organska istina, kao
međusobna veza polova. Naravno
tako se i u arhetipu, u kolektivno nasleđenoj slici
majke, nalazi onaj izvanredni intenzitet veze, koji pre
svega instinktivno navodi dete da se grčevito vezuje za
majku. Sa godinama prirodno da čovek prerasta majku,
ali ne isto tako prirodni arhetip, pod pretpostavkom da
se on više ne nalazi u stadijumu skoro životinjskog
primitivizma, već da je dostigao izvesnu svesnost a time
i izvesni stupanj kulture. Ako je samo instinktivan,
njegov život protiče bez samovolje, koja uvek
pretpostavlja svest. On protiče prema nesvesnim
zakonima, i nigde ne nastaje odstupanje od arhetipa.
Ali ako bar donekle postoji de-lotvorna svest, onda se
svesni sadržaj uvek precenju-je u korist nesvesnog,
odakle proističe iluzija da se prilikom razdvajanja od
majke ne dešava ništa drugo do da je neko prestao da
bude dete te individualne žene. Svest poznaje samo
individualno stečene sadržaje, i zbog toga poznaje samo
individualnu majku i ne zna ništa ο tome da je ova
istovremeno nosilac i reprezentant arhetipa, da je tako
reći »večita« majka. Odvajanje od majke je, međutim,
zadovoljavajuće samo onda, kada je obuhvaćen i
arhetip. Isto, naravno, važi i za odvajanje od oca.
Nastajanje svesti a time i relativne slobode volje
uslovljava mogućnost odstupanja od arhetipa a time i od
instinkta. Ako dođe do odstupanja, onda dolazi do
disocijacije između svesti i nesvesnog, a time i do
opažljive, obično vrlo neprijatne aktivnosti nesvesnog, i to
u obliku unutrašnje, nesvesne vezanosti, koja se ispoljava
simptomatski, to jest indirektno. Tada nastaju situacije u
kojima izgleda kao da čovek još uvek nije slobodan od
majke.
Primitivni duh ove dileme doduše nije shvatio ali ih
je stoga tim jasnije osetio, pa je stoga uključio vrlo
važne rituale između detinjstva i odraslog doba, rituali
zrelosti za ženidbu i udadbu i osveštavanje muškaraca,
čija je, sasvim nedvosmisleno, svrha da magijski
prouzrokuju odvajanje od roditelja. Ove pripreme bile bi
sasvim izlišne, kada se veza sa roditeljima ne bi osećala
isto tako magijski. Ali magijsko je sve gde su upleteni
nesvesni uticaji. Ovi rituali ne smeraju samo odvajanje
od roditelja, već i prevođenje u odraslo stanje. Tome se
pridružuje potreba da ne sme preostati nijedna čežnja
za detinjstvom, to jest da se prekriju zahtevi ozleđenog
arhetipa. Ovo se dešava na taj način što se intimnoj
povezanosti sa roditeljima suprotstavlja druga veza,
naime ona sa klanom ili plemenom. U ovu svrhu služe
različita te-lesna obeležja, kao obrezivanja i ožiljci, kao i
mistične pouke koje mladi čovek stiče prilikom
posvećenja. Rituali posvećivanja su često izrazito
surovi.
Ovo je način za koji, iz njemu nepoznatih razloga,
primitivni čovek smatra da je neophodan da udovolji
zahtevima arhetipa. Jednostavno odvajanje od roditelja
nije mu dovoljno, već mu je potrebna drastična
ceremonija koja izgleda kao žrtva onoj sili koja bi mogla
da zadrži mladog čoveka. Iz ovoga se bez daljnjega može
prepoznati snaga arhetipa: on prisiljava primitivnog
čoveka da postupa protiv prirode, da joj ne bi potpao. To je,
zapravo, početak svih kultura, neizbežna posledica
svesnosti sa njenim mogućnostima da odstupi od
nesvesnih zakona.
Našem svetu su odavno postale strane ove stvari, ali
time priroda u nama nije ništa izgubila u svojoj snazi.
Naučili smo samo da je potcenjujemo. Međutim, u
nedoumici smo kada se suočimo sa pitanjem, kako treba
da se ponašamo u susretu sa dejstvom nesvesnih
sadržaja. Za nas više ne vrede primitivni rituali. To bi bio
veštački i nadasve neuspešan korak unazad. Za to smo
već isuviše kritični i psihološki odmakli. Ako bi mi se
postavilo ovo pitanje, ja bih bio u nedoumici. Mogao bih
reći samo toliko da već godinama kod velikog broja mojih
pacijenata po-smatram na koje će puteve instinktivno
zakoračiti da bi udovoljili zahtevima nesvesnih sadržaja.
Naravno da bismo daleko prevazišli okvire jednog
predavanja izveštajem ο ovakvim posmatranjima. U vezi
sa ovim uputio bih na stručnu literaturu, gde je podrobno
razrađeno ovo pitanje.
Ako
mi
je
uspelo
da
u
današnjem
predavanju prenesem saznanje da su u našoj sopstvenoj
nesve-snoj duši aktivne one snage koje je čovek odvajkada
u prostoru projektovao kao bogove i tu ih počastvo-vao
žrtvama, onda sam potpuno zadovoljan. Sa ovim
saznanjem možemo uspeti da dokažemo da svi ovi
raznoliki religijski obredi i ubeđenja, koji su odvajkada
imali tako veliku ulogu u ljudskoj istoriji, ne potiču od
voljnih pronalazaka i mišljenja pojedinaca, već da mnogo
pre za svoje poreklo ima da zahvale postojanju uticajnih
nesvesnih sila, koje čovek ne sme da zapusti bez
poremećaja duševne ravnoteže. Ono što sam pomenuo u
vezi primera kompleksa majke, naravno da je samo jedan
od mnogih slučajeva. Arhetip majke je jedan jedini slučaj
kome se lako može dodati niz drugih arhetipova. Ovo
mnoštvo nesvesnih dominanti objašnjava raznolikost
religijskih predstava.
Svi ovi faktori su još uvek aktivni u našoj duši, samo
su prevaziđeni njihovi izrazi i njihova procena, ali ne i
njihovo stvarno postojanje i dejstvo. Činjenica da ih sada
možemo razumeti kao psihičke veličine, je nova
formulacija, nov izraz koji će možda omogućiti da se
otkriju novi putevi, na kojima se mogu uspostaviti nove
veze sa njima. Ovu mogućnost smatram vrlo značajnom,
pošto kolektivno nesvesno ni u kom slučaju nije neka
vrsta opskurnog ugla, već svemoćna naslaga iskustva
predaka od pre bezbroj miliona godina, eho preistorijskih
svetskih zbivanja, kome je svako stoleće dodavalo
nemerljivo mali iznos varijacija i diferencijacija. Pošto je
kolektivno nesvesno u krajnjoj liniji naslaga svetskih zbivanja koja se izražava u strukturi mozga i simpati-kusa,
onda ono u svojoj celovitosti znači neku vrstu
bezvremene, u neku ruku večite slike sveta koja je
suprotstavljena našoj trenutnoj svesnoj slici sveta. To
znači, izraženo drugačije, ništa manje do drugi svet,
ogledalo sveta, ako se tako hoće. Ali za razliku od slike u
ogledalu, nesvesna slika ima njoj svojstvenu energiju,
nezavisnu od svesti, zahvaljujući kojoj može razviti
snažna dejstva na psihu, dejstva koja se ne šire na
površini sveta, već utoliko jače utiču na nas iznutra, iz
mračnih dubina, nevidljiva za svakog onog ko nije
podvrgao dovoljnoj kritici trenutnu sliku sveta i na taj
način i samom sebi ostao skriven. Da svet ima ne samo
jedno spolja već i jedno unutra, koje ne samo da spolja
nije vidljivo, već u bezvremenoj prisutnosti nadmoćno
deluje na nas iz najdublje i na izgled najsubjektivnije
pozadine duše, smatrani saznanjem koje nezavisno od
činjenice da je ono stara mudrost, u ovom obliku
zaslužuje da se smatra novim faktorom koji formira
pogled na svet.
Analitička psihologija nije pogled na svet, već nauka, i
kao takva liferuje građu ili oruđa, čime čovek može
izgraditi, razoriti ili poboljšati svoj pogled na svet. Danas
ima veliki broj onih koji u analitičkoj psihologiji vide
pogled na svet. Želeo bih da je to, jer onda bih bio
oslobođen napora istraživanja i sumnji a izvan toga
mogao bih jasno i jednostavno da pokažem koji put vodi u
raj. Na žalost, dotle još nismo došli. Ja eksperimentišem
samo u okviru pogleda na svet, pokušavajući da
razjasnim sebi koji je značaj i opseg novih zbivanja. A ovo
eksperimentisanje je u izvesnom smislu put, pošto je,
najzad, i naše sopstve-no postojanje eksperimenat
prirode, pokušaj sa jednom novom kombinacijom.
Nauka nije nikada pogled na svet, već samo oruđe za
tako nešto. Da li će neko prihvatiti ovo oruđe ili ne, to
pitanje zavisi od protupitanja, koje dotičnom već služi kao
pogled na svet. Jer niko nije bez pogleda na svet. U
krajnjem slučaju on ima bar taj pogled na svet, koji mu je
nametnulo vaspitanje i okolina. Ako mu taj pogled na
svet, na primer, kaže da je »najveća sreća dece ovog sveta
biti ličnost«, onda će on bez ustezanja dobrovoljno
prihvatiti nauku i njene rezultate, da bi time kao oruđem
izgradio pogled na svet a samim tim i samog sebe. Ali ako
mu njegovo hereditarno shvatanje govori da nauka nije
oruđe, već sama po sebi cilj i svrha, onda će on slediti
parolu, koja se od pre oko sto pedeset godina sve više i
više ispoljava kao punovažna, praktički presudna.
Pojedinci su se, doduše, očajnički ovome opirali, pošto se
njihova ideja ο savršenstvu i smislu uzdizala iz
usavršavanja čovekove ličnosti a ne iz diferenciranja
tehničkih sredstava koje neminovno vodi u krajnje
jednostranu diferencijaciju jednog nagona, na primer,
nagona za saznanjem. Ako je nauka svrha samoj sebi,
onda čovek ima svoj raison d'etre samo kao intelekt. Ako
je umetnost svrha samoj sebi, onda kreativna sposobnost
znači jedinu čo-vekovu vrednost, a intelekt dopada u sobu
za starež. Ako je sticanje novca svrha samom sebi, onda
nauka i umetnost mirno mogu da spakuju svoje prnje.
Niko ne može osporiti da je moderna svest skoro
bezna-dežno razbijena u ove svrhe po sebi. Na taj način se
ljudi odgajaju samo kao pojedinačni kvaliteti, tako da i
sami postaju oruđa.
Tokom poslednjih sto pedeset godina doživeli smo
mnogobrojne poglede na svet — dokaz da je pogled na
svet diskreditovan, jer što je bolest teže lečiti, tim više za
nju ima lekova, a što više ima sredstava, tim je svako
pojedinačno ozloglašenije. Izgleda kao da je fenomen
»pogled na svet« kao zastareo postao neupotrebljiv.
Teško se može predstaviti da je ovaj razvitak čist
slučaj, žalosna i besmislena nastranost, pošto nešto po
sebi pogodno i valjano obično ne iščezava sa vidika tako
žalostivo i podozrivo. Taj pogled mora da je imao u sebi
nešto nekorisno i loše. Stoga moramo postaviti pitanje: u
čemu je greška pogleda na svet uopšte?
Izgleda mi kao da se fatalna greška dosadašnjeg
pogleda na svet sastoji u tome što ovaj polaže pravo da je
objektivno punovažna istina, u krajnjoj liniji čak neka
vrsta naučne očevidnosti, što onda dovodi do
nepodnošljivih posledica da, na primer, isti dragi Bog
mora da pomogne Nemcima, Francuzima, Englezima,
Turcima i mnogobošcima, i najzad svima protiv svih.
Moderna svest u svom daljem shvatanju svetskih zbivanja
sa grozom je odbacila ovakvu mon-struoznost, da bi
potom pokušala pre svega sa filozofskim surogatima. Ali
se ispostavilo da su i ova polagala pravo na punovažnu
istinu. To ih je diskre-ditovalo tako da smo konačno
dospeli do izdiferenci-ranih rascepa sa njihovim ništa
manje nego preporučljivim posledicama.
Osnovna greška svakog pogleda na svet je njegova
čudnovata sklonost da važi za istinu samih stvari, dok je
on u stvarnosti samo ime koje dajemo stvarima. Da li
ćemo se u nauci svađati oko toga da li ime planete Neptun
odgovara suštini ovog nebeskog tela i da je samim tim
jedino »pravo« ime? Nipošto — i to je razlog zašto se nauka
nalazi na višem stupnju, pošto ona poznaje samo radne
hipoteze. Samo primitivan duh veruje u »prava imena«. U
bajci se patuljak Rumpelštilhen razbija u komade kada se
pozove pravim imenom. Poglavica krije svoje pravo ime i
za svakodnevnu upotrebu dodaje prosto ime, da ga niko
ne bi omađijao pomoću poznavanja njegovog pravog
imena. Egipatskim faraonima u reči i slici davana su u
grobnici prava imena bogova da bi mogao da ih savlada
pomoću poznavanja pravog imena. Posedovanje pravog
imena Boga kabalisti (poznavaocu predan ja, tajanstvenog
tumačenja Starog zaveta) znači apsolutnu magijsku moć.
Ukratko: za primitivni duh pomoću imena postavljena je
sama stvar. »Ono što kaže, biće«, glasi stara izreka Ptaha.
Pogled na svet pati od ovog dela nesvesne
pri-mitivnosti. Kao što je astronomiji nepoznato da su
stanovnici Marsa ovdašnjima uložili reklamaciju zbog
pogrešnog nazivanja njihove planete, isto tako možemo
mirno pretpostaviti da je svetu strahovito svejedno što
mislimo ο njemu. Ali zbog toga ne treba da prestanemo da
mislimo ο njemu. Mi to i ne činimo, već nauka živi dalje
kao ćerka i naslednica starih, propalih pogleda na svet.
Čovek je onaj ko je osiromašio pri ovom preokretu. U
pogledu na svet starog stila on je svoj duh naivno unosio
u stvari, svoj lik je smatrao licem sveta, sebe video kao
sliku i priliku Boga, čiju divotu nije bilo isuviše teško
platiti kaznama pakla. U nauci, međutim, čovek ne misli
na sebe, već samo na svet, na objekat — on se odvojio i
svoju ličnost žrtvovao objektivnom duhu. Zbog toga je
naučni duh etički viši od pogleda na svet starog stila.
Ali mi počinjemo da osećamo posledice ovog
propadanja čovekove ličnosti. Svuda se postavlja pi
tanje pogleda na svet, pitanje smisla života i sveta. U naše
vreme su brojni i pokušaji vraćanja na poglede na svet
starog stila, naime na teozofiju, odnosno za izgovor lakše
— antropozofiju. Mi imamo potrebu za pogledom na svet,
u svakom slučaju ima ga mlađa generacija. Ako ne želimo
da se razvijamo unazad, onda novi pogled na svet mora da
svako su-jeverje svede na njegovu objektivnu važnost, on
mora da prihvati da je samo slika koju mi bojimo i crtamo
za ljubav naše duše, a ne magijsko ime kojim postavljamo
objektivne stvari, Pogled na svet nemamo za svet, već za
nas. Naime, ako ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda
nećemo videti ni nas, pošto smo mi ipak verni odraz
upravo tog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta
možemo se potpuno sagledati. Mi se pojavljujemo samo u
slici koju smo mi stvorili. Samo u našem stvaralačkom
delu potpuno izlazimo na svetio dana i upoznajemo same
sebe kao celinu. Nikada svetu ne stavljamo lice drugačije
od našeg sopstvenog, i upravo zbog toga moramo to da
činimo da bismo našli sami sebe. Čovek se nalazi iznad
samosvrhe nauke i umetnosti, čovek je tvorac svojih
oruđa. Nigde ne stojimo bliže najvećoj tajni porekla svega
nego u spoznaji sopstvenog bivstva, koje stalno
uobražavamo da poznajemo. Ali dubine svemira su nam
poznatije od naših sopstvenih dubina, gde možemo skoro
neposredno da oslušnemo stvaralačko postojanje i
postajanje a da ih uopšte ne shvatimo.
U ovom smislu analitička psihologija nam daje nove
mogućnosti svojim upućivanjem na postojanje maštanih
slika, koje izrastaju iz tamne psihičke pozadine i tako nas
obaveštavaju ο zbivanjima u nesve-snom. Sadržaji
kolektivno nesvesnog su rezultat psihičkog funkcionisanja
niza predaka, dakle u svojoj celovitosti prirodna slika
sveta, stopljena i sažeta iz iskustva miliona godina. Ove
slike su mitske i stoga simbolične, pošto izražavaju sklad
doživljavajućeg subjekta sa doživljenim objektom. Samo
po sebi je razumljivo da su sva mitologija i sva otkrovenja
proistekli iz ovog iskustvenog izvora i zbog toga će i
sve buduće ideje ο svetu i ljudima poteći iz njega. Svakako
bi bilo pogrešno pretpostaviti da se ove maštane slike
nesvesnog mogu neposredno upotrebiti, tako reći kao
otkrovenje. One su samo sirovina kojoj je, da bi dobila
smisao, potrebno da se prevede na jezik odgovarajućeg
doba. Ako uspe ovo prevođenje, onda je naš saznajni svet
pomoću simbola jednog pogleda na svet ponovo spojen sa
praiskustvom čo-večanstva; istorijski, opšti čovek u nama
pruža ruku upravo nastalom individualnom čoveku,
doživljaj koji je blizak onome doživljaju primitivnog
čoveka, koji se u ritualnom obedu mitski spaja sa
totemom predaka.
U ovom smislu analitička psihologija je reakcija na
preteranu racionalizaciju svesti, koja se, u težnji da stvori
7:;
usmerene procese, izoluje protiv prirode i tako čoveku
otima njegovu prirodnu istoriju i prenosi ga u racionalno
ograničenu sadašnjost, koja prekriva kratak vremenski
period između rođenja i smrti. Ovo ograničenje rađa
osećanje slučajnosti i besmislenosti i ovo osećanje je ono
što nas sprečava da život proživljavamo sa onom
značajnošću, koja za-hteva da se potpuno iscrpi. Život
postaje površan i više čoveka ne predstavlja potpuno. Na
taj način mnoštvo ovog neproživljenog života potpada
nesve-snom. Živi se kao kad se hoda u tesnim cipelama.
Kvalitet večnosti, koji je tako karakterističan za život
primitivnog čoveka, potpuno nedostaje našem životu.
Opkoljeni našim racionalnim zidinama mi smo izolovani
od večnosti prirode. Analitička psihologija se trudi da
probije zidove, ponovo iskopavajući maštane slike
nesvesnog, koje je nekada zaturio racionalni um. Ove slike
se nalaze s one strane zidova, one pripadaju prirodi u
nama, koja duboko zatrpana leži na izgled iza nas a protiv
koje smo se ušan-čili iza zidova razuma. Iz toga je nastao
konflikt sa prirodom, koji analitička psihologija nastoji da
otkloni, i to ne sa Rusoovim »natrag prirodi«, već što, zadržavajući srećno dostignuti moderni stupanj razuma,
obogaćuje našu svest sa poznavanjem prirodnog duha.
Ko je uspeo ovo da sagleda, opisuje utisak kao silan.
Ali taj se neće moći dugo da raduje ovom utisku, jer se
odmah postavlja pitanje, kako se može asimilovati ovo
novo stečeno. Naime, pokazalo se da je nespojivo ono s
ove strane i ono s one strane zida. Ovde se pojavljuje
problem prevoda na savremeni jezik ili možda problem
novog jezika uopšte, a time je već postavljeno pitanje
pogleda na svet, naime onog pogleda na svet, koji treba da
nam pomogne da sa našim istorijskim čovekom nađemo
takav sklad čiji duboki akordi neće biti zagušeni
prodirnim tonovima racionalne svesti ili, obrnuto, da
neprocenji-va svetlost individualnog duha ne utrne u
beskrajnoj tami prirodne duše. Jedva da smo dospeli do
ovog pitanja a već moramo da napustimo područje nauke,
pošto nam je sada potrebna stvaralačka odluka da naš
život poverimo ovoj ili onoj hipotezi; drugim rečima ovde
počinje etički problem, bez koga se ne može zamisliti
pogled na svet.
Dakle, zaključkom da analitička psihologija doduše
nije pogled na svet, ali da je dala značajan doprinos u
formiranju takvog pogleda, smatram da sam ovo na
zadovoljavajući način razložio u prethodno rečenom.
30
IV
STVARNOST I NADSTVARNOST
STVARNOST I NADSTVARNOST
Ο nadstvarnosti ne znam ništa. Stvarnost sadrži sve
ono što čovek može znati, pošto je stvarno ono što deluje.
Ako ne deluje, tada se ništa ne primećuje i tada se ο tome
ne može ništa ni znati. Stoga sam u stanju da nešto
kažem samo ο stvarnim stvarima, međutim, ništa ο
nadstvarnim ili nestvarnim ili pod-stvarnim. Izgleda kao
da je nekome palo na pamet da nekako ograniči pojam
stvarnosti, tako da atribut »stvaran« pripadne samo
određenom isečku stvarnosti. Način mišljenja takozvanog
zdravog ljudskog razuma i uobičajenog govora zasniva ovo
ograničenje na takozvanoj materijalnoj ili konkretnoj
stvarnosti čulima osetnih predmeta prema poznatoj
izreci: Nihil est in intellectu quod non antea fuerit in
sensu, a ovo bez štete po činjenicu da u razumu postoji
mnoštvo onoga što ne potiče iz čulnih utisaka. U ovom
smislu »stvarno« je sve ono što direktno ili indirektno
potiče ili bar izgleda da potiče iz sveta primljenog čulima.
Ovo ograničenje slike sveta odgovara jednostranosti
zapadnog čoveka, kojom se netačno opterećuje grčki duh.
Ograničavanje na materijalnu stvarnost iseca iz celine
sveta doduše nemerljivo veliki, ali ipak tek komad i time
stvara tamno područje, koje se mora nazvati nestvarno ili
nadstvarno. Istočna slika sveta ne poznaje ove ograničene
okvire, zbog čega joj nije ni potrebna filozofska
nadstvarnost. Naša
[l] Objavljeno u: Querschnitt, XII (1933).
32
svojevoljno isečena stvarnost je stalno ugrožena od
»nadčulnog«, »natprirodnog«, »nadčovečnog« i slično.
Istočna stvarnost uključuje sve ovo. Zona smetnji kod nas
počinje već sa pojmom psihičkog. U našoj »stvarnosti«
psihičko ne može biti ništa drugo do dejstvo iz treće ruke,
prvobitno stvoreno iz fizičkih uzroka, »sekret mozga« ili šta
drugo u zavisnosti od ukusa. Pri tome se veruje da je ovaj
privesak materijalnog sveta kadar da prevaziđe samog
sebe i da spozna ne samo tajne fizičkog sveta, već i
samoga sebe u obliku »duha«, i to sve ovo a da mu ne pripada nijedna druga do indirektna stvarnost.
Da li je misao »stvarna«? Da, samo utoliko ako se —
prema ovom načinu mišljenja — odnosi na realnost
osetnu za čula. Ako to nije slučaj, onda je ona »nerealna«,
»nestvarna«, »fantastična«, i time se odbacuje kao
nepostojeća. To se dešava praktički neprestano, iako je to
filozofska čudovišnost. Misao je bila i jeste, iako se ne
odnosi na opipljivu stvarnost, ona čak dejstvuje, inače je
niko ne bi znao. Pošto rečca »je« u našem načinu mišljenja
nagoveštava materijalno bivstvo, »nerealna« misao mora
se zadovoljiti sa mračnim postojanjem u nadstvarnosti,
koja praktički znači isto što i nestvarnost. A ipak misao je
za sobom ostavila neporecivi trag svoje stvarnosti, možda
je neko čak sa tim špekulisao i tako uzrokovao bolni
deficit u svom bankovnom potraživanju.
Shodno ovome našem praktičnom pojmu stvarnosti
izgleda da je potrebna revizija, tako da čak i svakodnevni
čitalački materijal počinje da u svoje horizonte uvlači
raznorazne »nad-«. Sa ovim se slažem jer stvarno nešto
nije u redu sa našom slikom sveta. Naime, teorijski
isuviše malo a praktički tako reći nikada ne mislimo na to
da se svest uopšte ne nalazi ni u kakvoj direktnoj vezi sa
bilo kakvim materijalnim objektom. Mi opažamo
samo slike, koje posredno primamo preko komplikovanog
nervnog aparata. Između nervnih završetaka čulnih
organa i slike koja se pojavljuje u svesti uključen je
nesvesni proces koji fizičku činjenicu, na primer, svetlosti
preobražava u psihičku sliku »svetlost«. Bez ovog
komplikovanog i nesvesnog procesa preobražavanja svest
uopšte ne može da opazi ništa materijalno.
Posledica ovog je da se neposredno doživljena
stvarnost sastoji od brižljivo pripremljenih slika i da mi,
prema tome, neposredno živimo samo u svetu slika. Da
bismo makar samo približno utvrdili stvarnu prirodu
materijalnih stvari, potrebni su nam kom-plikovani
aparati i metode fizike i hemije. Ove nauke su, zapravo,
pomoćna sredstva koja treba da osposobe čovekov duh da
iza varljivog vela sveta slika sagleda nepsihičku stvarnost.
Dakle, daleko od toga da to bude materijalni svet,
psihički svet je taj koji omogućuje indirektne i hipotetične
zaključke ο svojstvima stvarne materije. Samo se psihičko
sreće sa neposrednom realnošću, i to u svim oblicima
psihičkog, štaviše i »nerealnim« predstavama i mislima,
koji se ne odnose ni na kakvo »spolja«. Ako ovakve
sadržaje nazovemo uobraženje ili sumanutost, time nismo
ništa oduzeli od njihovog dejstva, pošto nema »realne«
misli koju ne bi mogla u datom slučaju »nerealna« misao
da odgurne u stranu, pri čemu ova druga pokazuje znatno
veću snagu i dejstvo nego prva. Veća od svih fizičkih
opasnosti su gigantska dejstva sumanutih predstava,
kojima naša svest ο svetu hoće da ospori bilo kakvu
stvarnost. Naš toliko slavljeni um i naša bezmerno
precenjivana volja pokazali su se nemoćni naspram
»nerealnih« misli. Svetske sile koje drže u ruci napredak i
propast čovečanstva su nesvesni psihički faktori, a oni
stvaraju i svest a time i conditio sine qua non postojanja
sveta. Nas je nadvladao svet koga je stvorila naša duša.
Na tome se može proceniti veličina greške koju čini
naša zapadna svest, kada duši priznaje stvarnost jedino
proisteklu iz materijalnih uzroka. Istok je svakako
mudriji, koji nalazi da je bivstvo svih stvari zasnovano u
duši. Između nepoznatog suštastva duha i materije nalazi
se stvarnost duševnog, psihička realnost, jedina realnost
koju možemo neposredno iskusiti.
Ž IVOTNA
PREKRETNICA
Govoriti ο problemu čovekovih doba starosti je izvan
svega ambiciozan zadatak, pošto se pod tim podrazumeva
ništa manje do slika celokupnog duševnog života od
kolevke pa do groba. U okvirima jednog predavanja
možemo udovoljiti ovakvom zadatku samo u opštim
crtama; razumljivo da se ovde ne radi ο opisivanju
normalne pshilogije različitih doba starosti, već ćemo se
pozabaviti
»problemima«,
teškoćama,
sumnjama,
kolebanjima, jednom rečju pitanjima na koja se može dati
više od jednog odgovora, uz to odgovora koji nikada nisu
dovoljno sigurni niti nesumnjivi. Zbog toga ne mali broj
stvari moramo zamisliti pod znakom pitanja, pa čak i gore
od toga — ponešto moramo prihvatiti za gotovo a ponekad
moramo čak i da špekulišemo.
Kada bi se duševni život sastojao samo od činjenica
— što je, uostalom, još uvek slučaj na primitivnom
stupnju — tada bismo mogli da se zadovoljimo čvrstom
empirijom. Ali duševni život kulturnog čoveka pun je
problema, pa čak uopšte se ne može ni zamisliti bez
problema. Naša psihička zbivanja su najvećim delom
razmišljanja, sumnje, eksperimenti — sve one stvari koje
uopšte ne poznaje nesvesna. instinktivna duša
primitivnog čoveka. Za postojanje te problematike treba
da zahvalimo porastu svesti;
[1] Predavanje, u izvodu objavljeno u: Neue Zürcher
Zeitung, 14/16. mart 1930. U drugom obliku pod naslovom Die
Seelenprobleme
der
Lebenswende
objavljeno
u:
Gegenwart, Psychologische Abhandlungen III (1931).
34
problemi su dar Danajaca kulturi. Odstupanje i stavljanje
sebe u suprotnost prema instinktu stvara svest. Instinkt je
priroda i hoće prirodu. Nasuprot tome svest može da želi
samo kulturu ili njenu negaciju i bilo gde da je, na krilima
Rusoove čežnje, stremi povratku prirodi, »kultiviše«
prirodu. Ukoliko smo još priroda, mi smo nesvesni i
živimo u sigurnosti instinkta lišenog problema. Sve ono u
nama što je još priroda zazire od problema, pošto je ime
ovog zadnjega sumnja, a svuda gde vlada sumnja tu su i
nesigurnost i mogućnost različitih puteva. Ali gde
izgledaju mogući različiti putevi, tu smo daleko od
sigurnog vodstva instinkta i prepušteni plašnji. Ovde bi
trebalo da naša svest čini ono što je priroda uvek činila za
svoju decu, naime da odlučuje sigurno, nesumnjivo i
jednoznačno. I tu nas ophrvava isu-više ljudska plašnja
da svest, naša prometejska tekovina, na kraju ipak ne
može da učini isto kao priroda.
Problem nas vodi u bezočinsku i bezmaterinsku
usamljenost, u besprirodnu napuštenost, gde smo prisilno
upućeni na svest i to ni na šta drugo do na svest. Mi ne
možemo ništa drugo, već moramo da na mesto prirodnog
zbivanja postavimo odluku i reše-nje. Tako svaki problem
znači mogućnost proširenja svesti, ali istovremeno i
prinudu rastanka sa svim onim nesvesnim dečjim i
prirodnim u čoveku. Ova prinuda je toliko beskrajno
važna psihička činjenica da predstavlja jedan od
najhitnijih simboličkih nastavnih predmeta hrišćanske
religije. To je žrtva čisto prirodnog čoveka, nesvesnog,
naturalnog živog bića, čija je tragedija započela već
jedenjem jabuke u raju. Onaj biblijski greh pridolaskom u
svest izgleda kao bekstvo. U stvari tako nam izgleda svaki
problem koji nas prisiljava na veću svesnost, čime nas sve
više udaljuje od raja detinjaste nesvesnosti. Svako rado
skreće pogled sa problema: ako je moguće njih ne treba
pominjati, ili bolje, čovek osporava njihovo postojanje.
Čovek želi jednostavan, siguran i gladak život i zbog toga
su problemi tabu. Čovek želi sigurnost a ne sumnju, želi
rezultate a ne eksperimente, ne uviđajući pri tom da
sigurnosti mogu nastati samo kroz sumnje a rezultati
samo kroz eksperimente. Tako se i veštačkim odricanjem
problema ne dolazi do uverenja, naprotiv, potrebna je
dalja i viša svest da bi se dospelo do sigurnosti i jasnosti.
Ovaj duži uvod bio mi je potreban da bi se razjasnila
suština našeg predmeta. Tamo gde se radi ο problemima,
instinktivno se opiremo da prođemo kroz mračnosti i
nejasnosti. Mi želimo samo da čujemo ο jednoznačnim
rezultatima, a pri tom potpuno zaboravljamo da ovi
rezultati mogu uopšte da postoje samo onda kada smo
prošli kroz tamu. Ali da bismo mogli da prodremo kroz
tamu, moramo da anga-žujemo sve one mogućnosti
rasvetljavanja kojima raspolaže naša svest; kao što sam
već rekao, moramo čak i špekulisati. Jer pri tretiranju
psihičke problematike stalno se saplićemo ο principijelna
pitanja, koja su najrazličitiji fakulteti uzeli u zakup kao
sop-stveni domen. Teologe uznemiravamo ili ljutimo ništa
manje od filozofa, medicinare ništa manje od va-spitača,
mi čak tapkamo i po radnom području biologa i istoričara.
Ova ekstravagantnost ne potiče iz naše radoznalosti, već iz
stanja što je čovekova duša svojstvena mešavina faktora,
koji su istovremeno predmet proširenih nauka. Jer, čovek
je svoje nauke stvorio iz sebe i svojih posebnih svojstava.
One su simptomi njegove duše.
Stoga, ako postavimo neminovno pitanje: zašto
čovek, u prilično očitoj suprotnosti prema životinjskom
svetu, uopšte ima probleme? tada dospevamo u
nerazmrsivo misaono klupko, koje su stvorile mnoge
hiljade britkih mozgova tokom milenijuma. Na ovom
umetničkom delu neću da započinjem Sizifov posao, već
ću se samo potruditi da jednostavno iznesem ono što bi,
po mome mišljenju, moglo da posluži kao doprinos
odgovoru na ovo principijelno pitanje.
Problema nema bez svesti. Stoga pitanje moramo
postaviti drugačije, naime: kako to da čovek uopšte ima
svest? Ja ne znam kako je došlo do toga, jer nisam bio
prisutan kada su prvi ljudi postali svesni. Ali, formiranje
svesti i danas još možemo posma-trati kod male dece.
Naime,
možemo
videti
sledeće:
kada
je
dete prepoznalo nekoga ili nešto, tada ose-ćamo da dete
ima svest. Zbog toga je i drvo poznavanja u raju rađalo
tako fatalne plodove.
Ali šta je prepoznavanje? Mi govorimo ο spoznaji
kada nam je uspelo da npr. nov opažaj uklopimo u već
postojeći spoj, i to tako što u svesti nemamo samo
opažanje već istovremeno i komade već postojećih
sadržaja. Spoznavanje počiva, dakle, na zamišljenim
spojevima psihičkih sadržaja. Sadržaj lišen povezanosti ne
možemo prepoznati, a njega ne možemo ni biti svesni,
ukoliko se naša svest još nalazi na tom dubokom,
početnom stupnju. Prvi oblik svesti, koji je pristupačan
našem posmatranju i saznanju, izgleda da je samo spoj
dva ili više psihičkih sadržaja. Stoga je na ovom stupnju
svest još uvek sasvim vezana za predstavu nekoliko nizova
spojeva, i zbog toga je samo sporadična i kasnije se ne
može privesti u sećanje. I stvarno za prve godine života ne
postoji kontinuirano sećanje. Iz ovog perioda najviše što
postoji su ostrva svesti, kao pojedinačna svetla ili
osvetljeni predmeti u mrkloj noći. Ova ostrva se-ćanja,
međutim, nisu oni najraniji, zamišljani spojevi sadržaja,
već ona sadrže nov, vrlo važan niz sadržaja, naime onih
koji predstavljaju sami subjekt, takozvano Ja. Takođe i
ovaj niz je najpre samo predočen, kao prvobitni nizovi
sadržaja, zbog čega dete ispravno u početku govori ο sebi
u trećem licu. Tek kasnije kada je Ja-niz ili takozvani Ja
kompleks, ve-rovatno putem uvežbavanja, zadobio
sopstvenu energiju, nastaje osećanje Ja bivstva ili
osećanje subjekta. To bi mogao biti trenutak kada dete
počinje da govori ο sebi u prvom licu. Na ovom stupnju
izgleda da se nalazi početak kontinuiteta pamćenja. U suštini to bi, dakle, bio kontinuitet sećanja sopstvenog Ja.
Dečji stupanj svesti još ne poznaje probleme, pošto
još ništa ne zavisi od subjekta, već je dete još sasvim
zavisno od roditelja. Situacija je takva da izgleda kao da
dete još nije potpuno rođeno, već kao da se još nosi u
duševnoj atmosferi roditelja. Psihičko rođenje a samim
tim i svesno razlikovanje od roditelja normalno se odvija
tek sa upadom seksualnosti u doba puberteta. Sa ovom
fiziološkom skopčana je i duhovna revolucija. Naime,
preko somatskih pojava Ja je naglašeno u tolikoj meri da
sebi često sasvim nesrazmerno pribavlja važnost. Otuda i
izreka »mladost-ludost«.
Do ovog doba psihologija individue je pretežno
nagonska i stoga bez problema. Takođe i kada se
subjektivnim nagonima suprotstavljaju spoljna ograničenja, ova suzbijanja ne dovode do konflikta individue
sa samom sobom. Individua se potčinjava ili izbegava
sukob, potpuno jedinstvena sa samom sobom. Ona još ne
poznaje unutrašnji razdor zbog problema. Ovo stanje
može naići tek kada spoljna ograničenja postanu i
unutrašnja, kada se jedan nagon buni protiv drugog.
Psihološki izraženo to bi značilo sledeće: problemsko
stanje, unutrašnji razdor javlja se onda, kada pored
Ja-niza nastane i drugi niz sadržaja sličnog intenziteta.
Ovaj drugi niz je, zbog svoje energetske vrednosti, od istog
funkcionalnog značenja kao Ja-kompleks, tako reći
drugačije, drugo Ja, koje u datom slučaju čak može prvom
Ja oduzeti vodstvo. Iz toga proističe sukob sa samim
sobom, problemsko stanje.
Bacimo kratak pogled na upravo rečeno: prvi oblik
svesti, čisto prepoznavanje, je anarhično ili haotično
stanje. Drugi stupanj, naime stupanj formiranja
Ja-kompleksa, je monarhistička ili monistička faza. Treći
stupanj opet donosi napredak u formiranju svesti, naime
svest dvojstva, dualističko stanje.
Ovde smo zapravo dospeli do naše teme, naime
problematike doba starosti. Najpre ćemo se zadržati
na mladalačkom dobu. Ovaj stupanj obuhvata period od
godina neposredno posle puberteta do otprilike polovine
životnog veka, koja se nalazi negde između 3 5 . i 40.
godine.
Sigurno bi mi neko želeo da postavi pitanje zašto
počinjem sa drugim stupnjom čovekovog života
kao da dečji stupanj nema problema? Dete je pod
normalnim uslovima bez problema, ali sa svojom
komplikovanom
psihom
svakako
da
roditeljima,
va-spitačima i lekarima predstavlja prvorazredni problem.
Tek odrastao čovek može sumnjati u samog sebe i stoga
biti nejedinstven sa samim sobom.
Izvori problema ovog doba starosti su svima nama
dobro poznati. Za većinu ljudi to su životni zahtevi, koji
često naprečac prekidaju dečje snove. Ako je individua
dovoljno pripremljena, prelazak u profesionalni život može
proći glatko. Ali ako postoje iluzije koje su u kontrastu sa
stvarnošću, tada nastaju problemi. Niko ne stupa u život
bez pretpostavki. Ove pretpostavke su obično pogrešne,
one ne odgovaraju spoljnim uslovima sa kojima se čovek
sreće. Često se radi ο isuviše velikim očekivanjima, ili ο
potcenjivanju spoljnih teškoća, ili ο neopravdanom
optimizmu, ili ο negativizmu. Mogao bi se sastaviti dugi
spisak svih onih pogrešnih pretpostavki koje izazivaju
prve svesne probleme.
Ali nije uvek sukob subjektivnih pretpostavki sa
spoljnim datostima ono što stvara probleme, već možda
isto tako često unutrašnje psihičke teškoće; one postoje i
onda kada se spolja sve odvija glatko. Izvanredno često to
je poremećaj psihičke ravnoteže uzrokovan seksualnim
nagonom, a možda isto toliko često osećanje niže
vrednosti, koje može dovesti do nepodnošljive osetljivosti.
Ovi unutrašnji konflikti mogu postojati i kada je spoljnje
prilagođava-nje postignuto na izgled bezbrižno; izgleda
čak da su oni mladi ljudi, koji moraju da se teško bore za
opstanak, pošteđeni unutrašnjih problema, dok oni kod
kojih je prilagođavanje iz bilo kojih razloga proteklo lako,
razvijaju seksualne probleme ili konflikte manje vrednosti.
Problemske prirode su često neurotske, ali bila bi
teška greška problematiku mešati sa neurozom, pošto je
odlučujuća razlika između njih dveju ta što je neurotičar
bolestan pošto nije svestan svojih problema, dok čovek
36
ophrvan problemima pati od svojih svesnih problema, a
da nije bolestan.
Ako se pokuša da se iz skoro neiscrpne raznolikosti
individualnih
problema
mladalačkog
doba
izvuče
zajedničko i esencijalno, onda se sudaramo sa određenom
karakteristikom koja izgleda da je prisutna u svim
problemima ovog stupnja — više ili manje jasno
zadržavanje na dečjem stupnju svesti, opiranje
sudbinskim silama u nama i oko nas, koje hoće da nas
upetljaju u ovaj svet. Nešto želi da ostane dete, sasvim
nesvesno ili pak svesno samo svoga Ja, da odbije sve
strano ili da ga bar podredi svojoj sopstvenoj volji, da
ništa ne čini ili da bar sprovede svoju moć ili svoje
zadovoljstvo. Tu leži nešto od tromosti materije, to je
zadržavanje u dotadašnjem stanju čija je svest manja,
uža, egoističkija od svesti dualističke faze, u kojoj je
individua postavljena pred neminovnost da drugo, strano
isto tako prihvati kao svoj život, da ga spozna i prihvati
kao takođe-Ja.
Otpor se usmerava prema proširenju života, koje je
bitna oznaka ove faze. Već dugo pre toga započelo je ovo
proširenje, ta »dijastola života«, da se poslužim Geteovim
izrazom. Već sa rođenjem, kada dete izlazi iz najuže
ograničenosti u majčinom telu, započinje ovo proširenje i
od tada se nezadrživo nastavlja, dostižući vrhunac u
problemskom periodu, kada individua počinje da mu se
opire.
Šta bi se desilo individui kada bi se jednostavno
preobrazila u strano, drugo Ja, koje je isto tako Ja. a
dosadašnje Ja jednostavno pustila da nestane u prošlosti?
Izgleda da bi to bio sasvim utrven put. Ipak je namera
religijskog vaspitanja — počev od svlačenja starog Adama
do rituala ponovnog rađanja primitivnih naroda — da
čoveka preobrazi u ono što dolazi, novo, puštajući staro
da odumre.
Psihologija nas uči da u duši, u izvesnom smislu,
nema ničega starog, ničega što bi stvarno moglo
odu-mreti, čak je i Pavlu ostao jedan kolac čitav život
zabijen u mesu. Onaj ko se brani od novog i regredira u
prošlost u istom je neurotskom sklopu kao onaj koji,
identifikujući se sa novim, beži od prošlosti. Jedina
razlika je u tome što jedan otuđuje prošlost a drugi
budućnost. Obojica principijelno čine
isto — oni spašavaju svoju uskost svesti, mesto da ovu
razbiju pomoću kontrasta suprotnosti i da na taj način
izgrade dalji i viši stupanj svesti.
Ova konsekvenca bila bi idealna, kada bi mogla da se
sprovede u ovoj fazi života. Naime, izgleda da se priroda ni
najmanje ne nalazi na nekom višem stanju svesti, čak
naprotiv; i zajednica ne zna da ceni ove psihičke veštine,
ona u prvoj liniji nagrađuje dela a ne ličnost; cenjenje
ličnosti obično je posmrtno. Ove činjenice iznuđavaju
određeno rešenje. naime ograničavanje na dostupno,
diferenciranje određenih sposobnosti, koje su suštinsko
bivstvo socijalno sposobne individue.
Uspeh, stvaranje, korisnost itd. su ideali koji izgleda
da pokazuju put iz zbrke problema. Oni su zvezde vodilje
za proširenje i učvršćenje našeg fizičkog postojanja, za
naše razrastanje u svetu, ali ne i za dalje razvijanje
čovekove svesti, naime onoga što se naziva kultura. Za
mladalačko doba svakako da je ovakva odluka normalna i
u svakom slučaju bolja od zadržavanja u problemskom
stupnju.
Problem se, dakle, rešava tako što se ono što je
prošlošću dato prilagođava mogućnostima i zahtevi-ma
onoga što dolazi. Čovek se ograničava na dostupno, što
psihološki znači odricanje od svih drugih psihičkih
mogućnosti. Na ovaj način jedan gubi deo dragocene
prošlosti, drugi deo dragocene budućnosti. Svi se sećamo
nekih prijatelja i školskih drugova, idealnih mladih ljudi
koji su mnogo obećavali a koje godinama potom srećemo
skučene i sasušene u nekom šablonu. To su takvi
slučajevi.
Veliki životni problemi nikada nisu zauvek re-šeni.
Ako su u jednom trenutku verovatno rešeni. onda je to
uvek gubitak. Njihov smisao i svrha izgleda da nisu u
njihovom rešenju, već u tome da neprekidno radimo na
njima. Jedino to nas čuva od za-glupljivanja i statičnosti.
Tako je i rešenje problema mladalačkog doba, pomoću
ograničenja na dostupno, od ograničene vremenske
važnosti i, u osnovi uzev nije dugog veka. U svim
prilikama je značajan podvig izboriti socijalnu egzistenciju
i svoju prvobitnu
prirodu tako preformirati da više ili manje odgovori ovom
obliku egzistencije. To je unutrašnja borba sa samim
sobom i borba sa sredinom, koja se može upo-rediti sa
borbom dečjeg doba za egzistenciju sopstvenog Ja. Ta
borba se za nas obično odvija u tami, ali ako sagledamo sa
kojom se upornošću kasnije zadržavaju dečje iluzije,
pretpostavke, egoističke navike itd., iz toga možemo
odmeriti koji je intenzitet ranije bio upotrebljen u
njihovom stvaranju. Tako se dešava i sa idealima,
uverenjima, vodećim idejama, stavovima itd. koji nas u
mladosti uvode u život, za koje se borimo, patimo i sa
kojima pobeđujemo — oni srastaju sa našim bićem, mi se,
na izgled, preobražavamo u njih i stoga ih nastavljamo ad
libitum sa onom očitošću, sa kojom mladi čovek svome Ja
nolens volens pribavlja važnost pred svetom ili pred
samim sobom.
Što se čovek više približava sredini života i što mu je
više uspelo da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom
položaju, tim mu više izgleda da je otkrio pravi tok života i
prave ideale i principe ponašanja. Zbog toga se drži da su
oni večito vredni a nepromenljivi stav prema njima
oglašava se vrlinom. Pri tom se previđa vrlo bitna činjenica
da postavljanje socijalnog cilja ide na račun totalnosti
ličnosti. Na ovaj račun ide mnogo, isuviše mnogo — život,
koji je možda mogao biti i proživljen, ostaje u prostoriji za
starež kao prašnjiva sećanja, ponekad ispod sivog pepela
nalazi se užareno ugljevlje.
Statistika pokazuje povećanu učestalost depresija
muškaraca oko četrdesete godine. Kod žena neurot-ske
smetnje po pravilu počinju nešto ranije. U ovoj životnoj
fazi, upravo između trideset pete i četrdesete, priprema se
značajna promena čovekove duše. Svakako da u početku
to nije svesna i upadljiva promena, naprotiv radi se ο
indirektnim znacima promena, koje izgleda da imaju svoj
početak u nesve-snom. Ponekad je to kao sporo menjanje
karaktera, drugi put se ponovo javljaju osobine koje su se
izgubile u dečjem dobu, ili dosadašnje sklonosti i
intere-sovanja počinju da blede a na njihovo mesto stupa
ju druga, ili — što je vrlo često — dotadašnja uve-renja i
principi, naročito moralni, postaju sve krući i čvršči, što
postepeno, oko pedesete, može prerasti u netrpeljivost i
fanatizam — kao kada bi ovi principi bili ugroženi u svojoj
egzistenciji, tako da bi upravo stoga morali da se
potenciraju.
Opijenost mladosti ne razbistrava se uvek u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Ove pojave najbolje se
mogu zapaziti kod nešto jednostavnijih ljudi. Ponekad se
ove javljaju ranije, nekad kasnije. Kako mi izgleda često je
njihovo javljanje odgođeno činjenicom što su roditelji
dotične osobe još u životu. U tim slučajevima kao da je
mladalačka faza nepravedno produžena. Ovo sam naročito
zapazio kod muškaraca gde je otac dugo živeo. Njegova
smrt bi onda delovala kao naglo sazrevanje, tako reći
katastrofalno.
Poznavao sam jednog pobožnog čoveka koji je bio
crkveni tutor; kod njega se posle četrdesete postepeno
razvila nepodnošljiva moralna i religiozna netrpeljivost. Pri
tom je njegova narav postajala pri-metno sve sumornija.
Konačno je izgledao kao turobni crkveni stub. Tako je
dogurao do pedeset pete godine, kada je jednom, usred
noći, iznenada skočio iz postelje i rekao ženi: »Sad mi je
jasno. Ja sam zapravo propalica.« Ova samospoznaja nije
ostala bez praktičnih posledica. Poslednje godine svog
života proživeo je burno, na šta je otišao veliki deo njegovog imetka. Očigledno ne baš nesimpatičan čovek. koji je
bio sposoban za oba ekstrema.
Vrlo česti neurotski poremećaji odraslog doba imaju
zajedničko jedno, naime želju da psihologiju mladalačke
faze prenose preko praga četrdesete godine. Ko ne poznaje
onu dirljivu staru gospodu, koja uvek iznova mora da
podgreva studentske dane i jedino sećanje na njihovo
homersko junačko doba može da zapali njihov životni
plamen, dok su, izvan ovoga beznadežno odrvenjeni
filistri. Po pravilu oni imaju prednost koja nije za
potcenjivanje, naime da nisu neurotični, već samo, za
običan svet, dosadni i stereotipni.
38
Neurotičar je upravo onaj kome u sadašnjosti nikada
ne uspeva onako kako bi želeo pa zbog toga ne može da
ga raduje ni prošlost. Kao što ranije nije mogao da se
oslobodi detinjstva, tako i sada ne može da se oprosti od
mladalačke faze. Na izgled on ne može da se snađe u
sivim razmišljanjima starenja i zbog toga grčevito gleda
unazad, pošto mu je nepodnošljiv pogled unapred. Kao
što se detinjasti čovek užasava pred nepoznatostima sveta
i života, tako i odrasli uzmiče pred drugom polovinom
života, kao da ga tamo čekaju nepoznati, opasni zadaci ili
kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne bi mogao da
preuzme, ili kao da mu dosadašnji život izgleda tako lep i
skupocen da ne bi mogao bez njega.
Da li je to, možda, u krajnjoj liniji strah od smrti? To
mi ne izgleda verovatno, pošto je po pravilu smrt još uvek
daleko i zbog toga nešto apstraktno. Naprotiv, iskustvo
pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza
duboka, čudnovata promena duše. Da bih ovo
okarakterisao, uzeo bih za primer dnevnu sunčevu
putanju. Treba zamisliti sunce, produhovljeno ljudskim
osećanjima i ljudskom svešću trenutka. Izjutra ono se
rađa iz noćnog mora nesvesnog i sagledava daleki, šareni
svet, koji se širi sve više što je sunce više na nebeskom
svodu. U ovom širenju svog kruga uticaja, uzrokovanog
penjanjem, sunce će shvatiti svoj značaj i svoj najviši cilj
sagledati u najvišoj mogućoj visini a time i u najvećem
mogućem obimu svog napretka. Sa ovim uverenjem sunce
dostiže nepredvidljivu podnevnu visinu — nepredviđenu,
pošto njegovo jednokratno individualno postojanje nije
prethodno moglo da poznaje kulminacionu tačku. U
dvanaest časova, u podne počinje silazak. A silazak je
preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje
nedosledno, izgleda kao da skuplja svoje zrake. Svetlost i
toplota se smanjuju do konačnog gašenja.
Sva poređenja hramlju. Ovo poređenje, međutim, ne
hramlje ništa više od drugih. Francuska izreka cinično i
rezignirano sažima istinu ovog poređenja. Ona glasi: Si
jeunesse savait, si vieillesse pouvait (Kad bi mladost
znala, kad bi starost mogla).
95
39
Srećom, mi ljudi nismo sunca, inače bi bilo zlo sa
našim kulturnim vrednostima. Ali ipak je nešto sunčano
u nama, jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo
sentimentalne priče, već psihološke istine, čak više od
toga — to su fiziološke činjenice, pošto podnevni prevrat
menja čak i telesna svojstva. Posebno kod južnih naroda
sreće se da se kod starijih žena razvijaju grub dubok glas,
porast naušnica, zatim grub izraz lica i različite druge
maskuline osobine. Obrnuto, fizički muški habitus se
ublažava kroz ženske crte, kao što su specifično taloženje
masnog tkiva i blaži izraz lica.
U etnološkoj literaturi sreće se interesantan iz-veštaj
ο jednom indijanskom poglavici i ratniku kome se u
životnom zenitu pojavio veliki duh u snu i saopštio mu da
od sada ostaje sa ženama i decom, mora da nosi ženske
haljine i da jede ženska jela. On je poslušao ovo
snoviđenje a da to nije štetilo njegovom ugledu. Ova vizija
je verni odraz psihičke podnevne revolucije, početka
zalaska. Vrednosti, pa čak i telo preobražavaju se u
suprotnost, bar naznačeno.
Muškost i ženstvenost zajedno sa psihičkim svojstvima mogli bi se, na primer, uporediti sa određenom
zalihom supstancije, koja se donekle neravno-merno troši
u prvoj polovini života. Muškarac utroši svoje velike zalihe
muške supstancije i preostaje mu još samo mali iznos
ženske supstancije, koja sada do-speva u upotrebu.
Obrnuto, žena aktivira do tada ne-korišćen iznos
muškosti.
Ova promena je mnogo više uočljiva u psihičkom
nego u fizičkom domenu. Koliko često se, na primer, sreće
da je sa muškarcem svršeno sa njegovom četrdeset petom
— pedesetom godinom a da tada žena oblači pantalone,
otvara malu prodavnicu gde muž još eventualno ima
ulogu pomoćnika. Ima žena čija se socijalna odgovornost i
socijalna svest uopšte budi tek posle četrdesete godine. U
modernom društvenom životu, naročito u Americi, posle
četrdesete godine break down, nervni slom je izvanredno
čest događaj. Ako se tačnije ispitaju žrtve, onda se
vidi da ono što je slomljeno jeste dotadašnji muški stil, a da je
preostao feminiziran muškarac. Obrnuto, u istim krugovima se
zapažaju žene koje u ovim godinama razvijaju neobičnu
muškost i tvrdoću uma, što gura srce i osećanja u pozadinu.
Vrlo često su ovi preobražaji praćeni bračnim katastrofama svih
vrsta, pošto nije teško predstaviti šta se dešava kada muškarac
otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.
Najgore u svemu ovome je što pametni i obrazovani ljudi
žive ne znajući za mogućnost ovakvih promena. Oni sasvim
nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ili, da li bilo gde
postoje škole, ne samo visoke, već više škole za
pedesetogodišnjake, koje ih pripremaju za budući život i
njegove zahteve isto kao što osnovne i visoke škole uvode u svet
i život naše mlade ljude? Ne, krajnje nepripremljeni stupamo u
popodne života, još gore, to činimo sa pogrešnim
pretpostavkama naših dotadašnjih istina i ideala. Mi ne
možemo popodne života živeti prema istom programu kao i
jutro, pošto ono čega je izjutra mnogo, uveče će biti malo, i ono
što je izjutra istina, uve-če neće biti tačno. Bavio sam se isuviše
velikim brojem starih ljudi i sagledao tajne odaje njihovih duša,
tako da ne može a da me ne potrese istina ovih osnovnih
pravila.
Čovek koji stari treba da zna da se njegov život više ne
uspinje niti širi, već da neumoljivi unutrašnji proces neminovno
dovodi do sužavanja života. Za mladog čoveka je skoro greh ili
bar opasnost da se isuviše mnogo bavi samim sobom, za
starijeg je dužnost i neophodnost da svoje biće podvrgne ozbiljnom razmatranju. Sunce uvlači svoje zrake da bi osvetlelo
samog sebe, pošto je svoju svetlost rasulo po svetu. Umesto
ovoga mnogi starci radije postaju hipohondri, cicije,
princibdžije i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići,
jadna zamena za prosvet-ljavanje svog bića, ali neizbežna
posledica sumanu-tosti da se drugom polovinom života mora
upravljati sa principima prve polovine.
97
Pretnodno sam rekao da nemamo škola za četrdesetogodišnjake. To nije sasvim tačno. Naše religije su od
davnina ovakve škole ili su bile nekad. Ali za koga su one
to još danas? Koliko je od nas ljudi koji stare u jednoj
ovakvoj školi stvarno vaspitano za tajnu druge polovine
života, za staračko doba, smrt i večnost?
Čovek sigurno ne bi doživeo sedamdesetu i
osamdesetu, kada ova dugovečnost ne bi odgovarala
njegovoj vrsti. Zbog toga i njegovo popodne života mora da
ima sopstveni smisao i svrhu i ne može biti samo žalosni
privezak prepodneva. Smisao jutra je neosporno razvitak
individue, njenog utvrđivanja i razmnožavanja u spoljnem
svetu i briga oko potomstva. To je očigledno prirodni cilj.
Ali kada je postignut ovaj cilj, čak obilato ispunjen, treba
li stica-nje novca, osvajanje i proširivanje egzistencije i dalje da se nastavljaju i preko svakog razumnog smisla? Ko
ovakav zakon jutra, dakle, prirodni cilj, bez posebne
potrebe prenese i u popodne života, biće prinuđen to da
plati psihičkim gubicima, isto kao što mladić, koji hoće da
svoj dečji egoizam prenese i u odraslo doba, svoju grešku
plaća socijalnim neuspe-sima. Sticanje novca, socijalna
egzistencija, porodica, potomstvo su čista priroda a ne
kultura. Kultura se nalazi s onu stranu prirodnog cilja. Da
li onda kultura može biti smisao i cilj druge polovine
života?
Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su
skoro uvek starci čuvari misterija i zakona, a u ovima se u
prvoj liniji izražava kultura plemena. Kako u ovom
pogledu izgleda situacija kod nas? Gde je mudrost naših
starih? Gde su njihove tajne i snoviđenja? Kod nas stari se
skoro radije poistovećuju sa mladima. U Americi je skoro
ideal da otac bude brat svog sina a majka po mogućstvu
mlada sestra svoje ćerke.
Ne znam koliko se od ove zabludelosti može dovesti u
vezu sa reakcijom na ranije preterano pridavanje značaja
plemenitosti a koliko sa pogrešnim idealima. Ovo
poslednje bez sumnje postoji — ovim ljudima cilj nije
ispred već iza njih. Zbog toga streme
unazad. Čovek im se mora pridružiti — teško je sagledati
koje bi ciljeve trebalo da ima druga polovna života osim
onih koje ima prva — proširenje života, korist, uticajnost,
pravljenje dobrog utiska u socijalnom životu, promišljeno
guranje potomaka u pogodne brakove i dobra nameštenja
— dovoljno životnih ciljeva! Na žalost nedovoljno smisla i
svrhe za mnoge koji u starenju vide samo oduzimanje života, dok ranije ideale osećaju izbledelim i istroše nim.
Sigurno da su ovi ljudi već ranije svoju životnu zdelu bili
dobro napunili i ispraznili do dna, tada bi se u starosti
osećali drugačije, oni ne bi ništa zadržavali, jer sve što bi
još htelo da gori, bilo bi već sa-gorelo, tako da bi im
dobrodošao mir starosti. Ali ne smemo zaboraviti da je
vrlo mali broj ljudi umet-nik života i da je pri tom
umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština
— kome bi uspelo da ceo pehar isprazni u lepoti? Stoga
velikom broju ljudi preostaje mnogo šta nedoživljeno —
često čak mogućnost koja se i pored najbolje volje ne bi
mogla doživeti, i tako ovi prekoračuju prag starosti sa neispunjenim zahtevom, što im onda automatski usme-rava
poglede unazad.
Za ovakve ljude je posebno ubitačno da gledaju
unazad. Njima bi bio neophodan pogled unapred, cilj u
budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju obećanja
onog sveta, cilj iznad i izvan ovog sveta, koji smrtnom
biću omogućava da drugu polovinu života proživi sa istim
stremljenjem ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko današnjem
čoveku bili prihvatljivi ciljevi proširenja i kulminacije
života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja
nekakvog nastavka života posle smrti. A ipak kraj života,
naime smrt, može biti razborit cilj samo onda ako je život
ili toliko bedan da je čovek najzad radostan što uopšte
prestaje, ili kada vlada ubeđenje da sunce sa istom
doslednošću, sa kojom je u podne dospelo do zenita, traži
i svoj zalazak »da bi obasjalo daleke oblake«. Ali verovati
danas je postala tako teška veština, da je postala skoro
nepristupačna obrazovanom delu čovečanstva. Čovek se
isuviše navikao na misao da in puncto besmrtnosti i
sličnih stvari postoje najrazličitija protivurečna mišljenja i
nikakvi ubedljivi dokazi. Pošto sa vremena, uspešna reč
»nauka« ima na izgled bezuslovnu ubedljivost, čovek traži
»naučne« dokaze. Međutim, oni među obrazovanima koji
misle, sasvim tačno znaju da ovakav dokaz spada u
filozofske nemogućnosti. Naprosto, čovek ο tome ne može
ništa da zna.
Da li bih uz to još smeo da primetim da čovek iz istih
razloga ne može znati da li se ipak nešto dešava posle
smrti. Odgovor je non liquet, niti pozitivan, niti negativan.
Jednostavno ne znamo ništa naučno ο tome i sa tim smo
u istovetnom položaju kao, na primer, sa pitanjem da li
na Marsu ima ljudi ili ne; pri tome stanovnicima Marsa,
ako ih ima, je sasvim svejedno da li odričemo ili
potvrđujemo njihovo postojanje.
Ali ovde se budi moja lekarska savest, koja ima nešto
bitnije da kaže po ovom pitanju. Naime, zapazio sam da je
ciljno usmeren život uopšte bolji, bogatiji, zdraviji od
besciljnog, i da je bolje sa vremenom ići napred nego
protiv vremena unazad. Psihijatru izgleda starac koji ne
može da se odvoji od života isto tako slabačak i bolešljiv,
kao mladić koji nije kadar da izgradi život. I stvarno, u
velikom broju slučajeva radi se ο istoj detinjastoj požudi,
41
istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, kako kod starih tako i kod mladih. Kao lekar ubeđen sam da je, tako
reći, higijenskije u smrti sagledati cilj kome treba da se
stremi, a da je opiranje nešto nezdravo i nenormalno,
pošto ono drugu polovinu života lišava cilja. Zbog toga
smatram izvanredno razložnim sve religije sa ciljem na
onom svetu, posmatrano sa stanovišta mentalne higijene.
Ako stanujem u kući za koju znam da će se u toku
sledećih četrnaest dana srušiti na moju glavu, onda će
sve moje životne funkcije biti pod uplivom ove misli;
nasuprot tome ako se osećam sigurnim, onda u njoj mogu
da živim ugodno i normalno. Dakle, sa psihijatrijskog
stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli da mislimo da
je smrt samo prelaz, deo nepoznatog, velikog i dugog
procesa življenja.
Iako najveći broj ljudi ni izdaleka ne zna zašto je telu
potrebna kuhinjska so, ipak iz instinktivne potrebe svi je
traže. Isto je i sa psihičkim stvarima. Najveći broj ljudi je
od davnina osećao potrebu neprekidnosti. Zbog toga se sa
našom konstatacijom ne nalazimo postrani, već usred
glavnog druma čoveko-vog života. Stoga u smislu života
mislimo tačno i onda kada ne razumemo šta mislimo.
Da li ikad razumemo ono što mislimo? Mi razumemo
samo ono mišljenje, koje nije ništa drugo do jednačina, iz
koje nikada ne proizilazi više od onoga što je uloženo. To
je intelekt. Izvan njega, međutim, postoji mišljenje u
pradavnim slikama, u simbolima, koje su, starije od
istorijskog čoveka, urođene čoveku od pradavnih vremena
i koje, nadživljavajući svaku generaciju, večito žive,
ispunjavaju dubine naše duše. Potpuni život je moguć
samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima. U
stvarnosti se ne radi ni ο veri niti ο znanju, već ο
podudaranju našeg mišljenja sa praslikama našeg
nesvesnog, koje su nepredstavljive majke svake misli koju
je ikada u stanju da dokuči naša svest. A jedna od ovih
iskonskih misli je i ideja ο životu s onu stranu smrti
Nauka je inkomenzurabilna sa ovim praslikama. To su
iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su
naprosto tu, i čiju svrhovnost i opravdanost nauka može
ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitne
žlezde koja se pre devetnaestog veka isto tako s pravom
mogla oglasiti besmislenim organom. Za mene su praslike
nešto kao duševni organi, ο kojima vodim računa, stoga
sam ponekad prinuđen da kažem nekom starijem
pacijentu: »Vaša slika Gospoda ili vaša ideja ο
besmrtnosti je atrofična, zbog toga se i poremetio
metabolizam vaše duše.« Vispre-nije i dublje nego što
mislimo je staro φάρμακον αθανασίας, lek besmrtnosti.
Na kraju želeo bih da se za trenutak vratim našem
poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg
životnog luka dele se u četiri dela. Prva istoč-
na četvrt je detinjstvo, ono stanje bez problema, gde smo
problem za druge ali još nismo svesni sopstve-ne
problematike. Svesna problematika se prostire preko
druge i treće četvrtine, dok u poslednjoj četvrtini, u
staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje gde,
nezavisno od stanja naše svesti, opet postajemo više
problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su krajnje
različiti ali imaju jedno zajedničko, naime uronulost u
nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz
nesvesnog, psihologija deteta, iako teška, može se ipak
raspraviti pre od psihologije starca, koji opet tone u
nesvesno, progresivno gubeći se u ovoj tami. Detinjstvo i
staračko doba su životna stanja bez problema, zbog toga
ih ovde nisam ni razmatrao.
VI
DUŠA I SMRT
DUŠA I SMRT
Često mi je upućivano pitanje šta mislim ο smrti, ο
onom neproblematičnom kraju čovekove egzistencije.
Smrt nam je poznata naprosto kao kraj. To je završna
tačka koja se često stavlja pre kraja rečenice, izvan koje
postoje samo još sećanja ili posle-dična dejstva kod
drugih. Za onoga koga je ovo snašlo, međutim, poslednja
zrnca peska istekla su u donji deo stakla; zakotrljani
kamen se smirio i stao. S obzirom na ovakvu smrt život
nam obično izgleda kao protok, kao rad navijenog sata,
čiji je konačni prestanak rada razumljiv sam po sebi.
Nikada više nismo ubeđeni u »protok« života, nego kada se
ljudski život ugasi pred našim očima i nikada se prodornije i neprijatnije ne postavlja pitanje smisla i vrednosti
života, nego kada smo svedoci kako poslednji dah
napušta još živo telo. Kako nam drugačiji izgleda smisao
života kada vidimo mladog čoveka zaokupljenog dalekim
ciljem kako izgrađuje svoju budućnost nego kada
neizlečivi bolesnik ili starac mučno i nemoćno očekuju
svoj kraj. Mladost — tako nam izgleda — ima cilj,
budućnost, smisao i vrednost. Ići do kraja je, međutim,
besmisleni prestanak. Ako se neki mladić plaši sveta,
života i budućnosti, svako ga sažaljeva i smatra
nerazumnim i neurotičnim — kukavnim zabušantom. Ali
ako stariji čovek oseća potajnu grozu, pa čak samrtni
strah pri pomisli da
[1] Prvi put objavljeno u: Europäische Revue, Χ (1934), zatim
u: Wirklichkeit der Seele, Psychologische Abhandlungen IV (1934).
45
njegova razumna životna očekivanja od sada iznose samo
još toliko i toliko godina, tada se neprijatno podsetimo
izvesnih osećanja u sopstvenoj duši; čovek po mogućstvu
skreće pogled i razgovor prebacuje na drugu temu. Ovde
otkazuje optimizam sa kojim se osuđuje mladost. Za svaki
slučaj čovek, doduše, ima pri ruci nekoliko pogodnih
životnih mudrosti, koje, kad se ukaže prilika, štedro deli
drugima, na primer »svako mora jednom umreti«, »niko ne
živi večito«, itd. Ali kada je čovek sam, a noć pri tom tako
mračna i tiha da se ništa ne čuje i ništa ne, vidi do misli,
koje saniraju i oduzimaju godine života kao duge nizove
onih neprijatnih činjenica koje nemilosrdno pokazuju
koliko je već odmakla kazaljka na časovniku, kada se
oseća sporo i nezadrživo približavanje onog crnog zida,
koji će nepovratno progutati sve ono što volim, želim,
imam, čemu se nadam i stremim, tada se sve životne
mudrosti izgube u nekom nepronalažljivom skrovištu, a
besanog čoveka ophrvava strah kao preteča omča.
Kao što postoji veliki broj mladih ljudi koji se u
osnovi panično plaše života za kojim ipak tako žude,
možda je još veći broj starih ljudi koji ose-ćaju isti strah
pred smrti. Da, došao sam do zaključka na osnovu mog
iskustva da upravo oni mladi ljudi koji se plaše života,
kasnije isto toliko pate od straha od smrti. Dok su mladi,
tvrdimo da imaju infantilni otpor protiv normalnih
životnih zahteva; kad ostare, onda bi zapravo trebalo reći
isto, naime, da se isto tako plaše normalnih životnih
zahteva. Ali, čovek je toliko ubeđen da je smrt jednostavno
kraj određenog toka, tako da nikome po pravilu uopšte ne
pada na pamet da smrt slično shvati kao cilj i ispunjenje,
kao što se to bez daljnjega čini u susretu sa ciljevima i
namerama poletnog, mladalačkog života.
Život je energetsko oticanje kao i svako drugo. Ali
svaki energetski proces je u principu ireverzibilan i zbog
toga jednoznačno usmeren na jedan cilj, a cilj je stanje
mirovanja. Svaki proces konačno nije ništa drugo do
početni poremećaj tako reći večitog
stanja mirovanja, koje stalno teži da se ponova uspostavi.
Život je čak teleološko par excellence, stremljenje cilju a
živo telo je sistem svrhovitosti, koje teže da se ispune. Kraj
bilo kog toka je cilj. Svaki tok je kao trkač koji sa najvećim
naprezanjem i naporom stremi da dostigne svoj cilj.
Mladalačka čežnja za svetom i životom, za ostvarenjem
veoma napregnutih nadanja i dalekih ciljeva je očevidno
stremljenje životnom cilju, koje se odmah preobraća u
strah od života, neurotske otpore, depresije i fobije ako se
zastane bilo gde u prošlosti ili ustukne pred rizicima, bez
kojih se ne može postići postavljeni cilj. Sa postizanjem
zrelosti i vrhunca biološkog života, koji se otprilike
podudara sa sredinom života, ni u kom slučaju ne
prestaje stremljenje životnom cilju. Sa istim intenzitetom i
nezadrživošću, sa kojom se išlo uzbrdo do sredine života,
sada se ide nizbrdo, pošto se cilj ne nalazi na litici, već u
dolini, odakle je i počeo uspon. Krivulja života je kao
parabolična linija hica. Ometen u svom početnom stanju
mirovanja, metak se penje i ponovo se vraća u stanje mirovanja.
Psihološka životna krivulja ne podudara se sa ovom
prirodnom zakonomernošću. Neslaganje obično počinje
rano, pri usponu. Hitac se uspinje biološki, ali psihološki
okleva. Čovek zastaje iza svojih godina, zadržava svoje
detinjstvo, kao neko ko ne može da se odvoji od tla. On
zadržava kazaljku i pri tom uobražava da i vreme stoji.
Ako se, najzad, sa izve-snim zakašnjenjem ipak uspeo na
liticu, onda se, psihološki, tu ponovo organizuje odmor,
iako već tada može zapaziti da se na drugoj strani
neminovno spušta, ipak se bar pogledom grčevito hvata za
jednom dostignutu visinu. Kao što se nekada plašnja
nalazila kao smetnja pred životom, tako se i sada nalazi
pred smrti. Doduše, priznaje se da se zbog straha pred
životom zakasnilo sa usponom, ali se upravo zbog
zakašnjenja sada podiže utoliko veći zahtev za
zadržavanjem na postignutoj visini. Postalo je očigledno
da se život probio uprkos svih otpora (zbog kojih se sada
— ah, tako mnogo, kaje), ali nezavisno
od svog saznanja ipak se pokušava da se zaustavi život.
Na taj način psihologija jednog takvog čoveka gubi svoje
prirodno tle. Njegova svest se nalazi u vazduhu, dok se
ispod nje parabola spušta sa uvećanom brzinom.
Hranljivo tle duše je prirodni život. Ko ovo ne prati,
ostaje da lebdi u vazduhu i ukoči se. Zbog toga odrveni
tako veliki broj ljudi u zrelom dobu, oni gledaju unazad i
grčevito se hvataju za prošlost sa potajnim strahom od
smrti u srcu. Bar psihološki oni izmiču životnom procesu
i zbog toga ostaju ukopani kao spomen-stubovi od soli, sa
živahnim sećanjima na mladost ali ne nalazeći kontakta
sa sadašnjošću. Od sredine života ostaje živahan samo
onaj, ko želi da umre sa životom. Jer, ono što se dešava u
tajnom času životnog podneva jeste povraćaj parabole, rađanje smrti. Život u drugoj polovini nije uspon, razvitak,
umnažanje, prelivanje, presipanje, već smrt, pošto je
njegov cilj kraj. Ne želeti vrhunac života isto je što i ne
želeti njegov kraj. Oboje je: ne želeti živeti. Ne želeti živeli
isto znači što i ne želeti umreti Postajanje i nestajanje su
jedna te ista krivulja.
46
Ovu nesumnjivu istinu, ako je ikako moguće, svest
ne prihvata. Čovek je po pravilu fiksiran za svoju prošlost
i zastaje u mladalačkim iluzijama. Biti star je krajnje
nepopularno. Čovek izgleda da ne obraća pažnju na to da
je ne moći ostariti isto toliko besmisleno koliko i ne moći
izrasti iz dečjih haljina. Čovek od trideset, koji je još
infantilan,
za
žaljenje
je,
ali
mladalački
sedamdesetogodišnjak, zar to nije prekrasno? A ipak su
oboje perverzni, bez stila, psihološki protivprirodni.
Mladić, koji se ne bori i ne pobeđuje, propustio je ono što
je najbolje u njegovoj mladosti, starac koji ne zna da
osluškuje tajnu potočića koji žubore sa litica u doline, bez
smisla je, duhovna mumija koja nije ništa drugo do
skamenjena prošlost. On stoji izvan svog života,
ponavljajući se, slično mašini, do krajnje izanđalosti.
Kakva je to kultura kojoj su potrebne ovakve kreature!
Naša statistički postojeća dugovečnost je kulturna
tekovina. Primitivni ljudi samo izuzetno dostižu
duboku starost. Tako sam među primitivnim plemenima u
istočnoj Africi sreo samo mali broj ljudi sa sedom kosom,
koji su mogli biti stariji od šezdeset godina. Ali oni su bili
stvarno stari, i to tako kao da su oduvek bili stari, tako da
su se potpuno uživeli u svoju starost. Oni su u svakom
pogledu bili ono što su bili. Mi smo uvek samo više ili
manje ono što smo zapravo. Izgleda tako kao da je naša
svest malo skliznula sa svog prirodnog položaja i da se
više dovoljno ne snalazi sa prirodnim vremenom. Kao da
patimo od neobuzdanosti svesti, koja nas obmanjuje da je
životno vreme čista iluzija i da se zato može me-njati po
volji. (Čovek se pita odakle svest zapravo crpi svoju
sposobnost da bude protivprirodna i šta znači ova
samovoljnost).
Kao što se putanja metka završava na cilju, tako i
život nalazi svoj kraj u smrti, koja je, prema tome, cilj
celog života. Čak i njegov uspon i njegov vrhunac su samo
stupnjevi i sredstva da se postigne cilj, naime smrt. Ova
paradoksna formula nije ništa drugo do logični zaključak
iz činjenice cilja i svrhovnosti života. Ne verujem da je ovo
silogistička igrarija sa moje strane. Usponu života
pridajemo cilj i smisao, zašto ne i silasku? Rođenje čoveka
je vrlo značajan trenutak, zašto to nije i smrt? Mladog
čoveka dvadeset i više godina pripremaju za potpuno
razrastanje njegove individualne egzistencije, zašto se
dvadeset i više godina ne treba pripremati za svoj kraj?
Svakako, sa vrhuncem čovek je očito nešto dostigao, on
jeste i on ima. Ali šta se postiže smrću?
Nesimpatično mi je, u trenutku kada bi se moglo
nešto očekivati, iznenada izvaditi iz džepa veru i od mog
čitaoca zahtevati da čini upravo ono što nikada nije
mogao, naime da veruje u nešto. Moram da priznam da ni
ja ne bih mogao. Zbog toga na ovom me-stu neću tvrditi
da je smrt drugo rođenje i da prevodi čoveka preko groba
u produženo postojanje. Smeo bih bar da pomenem da
consensus gentium ima izričita shvatanja ο smrti, koja se
jasno izražavaju u svim velikim religijama sveta. Čak se
može tvrditi da je većina ovih religija komplikovani sistem
pri
prema smrti, i to u takvoj meri da život stvarno u smislu
moje gornje paradoksne formule ne znači ništa drugo do
pripremu za konačni cilj, smrt. Za obe najveće žive religije,
hrišćanstvo i budizam, smisao postojanja se ispunjava u
svom kraju.
Sa epohom prosvećivanja razvilo se i mišljenje ο
bivstvu religija, koje zaslužuje pomen zbog svoje široke
rasprostranjenosti,
iako
je
tipični
prosvetitelj-ski
nesporazum. Po ovom mišljenju religije su nešto kao
filozofski sistemi i kao i ovi, mora da su izmišljeni u nečijoj
glavi. Neko je nekad pronašao Boga i ostale dogme i sa
ovim fantazijama »za ispunjenje želja« vuče čovečanstvo za
nos. Ali ovom mišljenju se suprotstavlja psihološka
činjenica da se religijski simboli upravo vrlo teško mogu
smisliti čovekovim umom. Oni uopšte ne potiču iz duha,
već od negde drugde, možda iz srca, u svakom slučaju iz
nekog psihičkog dubokog sloja, koji vrlo malo sliči svesti
koja je uvek samo površina. Zbog toga religijski simboli
imaju izraziti »karakter otkrovenja« i predstavljaju
spontane produkte nesvesne psihičke delatnosti. Oni su
sve drugo samo ne izmišljeni; oni su postepeno rasli tokom
hiljada godina, kao biljke, kao prirodna otkrovenja duše
čovečanstva. I danas još uvek možemo posmatrati
spontano nastajanje pravih religijskih simbola kod
pojedinih individua, gde izrastaju iz nesvesnog kao strano
cveće, dok svest u nedoumici okleva, ne znajući zapravo
šta da otpočne sa ovim rođenjem. Bez velike teškoće da se
zaključiti da ovi individualni simboli sadržajno i formalno
potiču iz istog nesvesnog »duha« (ili ma šta to bilo) kao i
velike religije čovečanstva. U svakom slučaju iskustvo
pokazuje da religije ni u kom slučaju nisu ' produkt
svesnog uma, već da potiču iz prirodnog življenja nesvesne
duše, izražavajući ovu adekvatno. Naime, time se
objašnjava njihova univerzalna raširenost i njihovo
strahovito istorijsko dejstvo na čovečanstvo. Ovakvo
47
dejstvo bi bilo nerazumljivo, kada religijski simboli ne bi
bili bar psihološke prirodne istine.
Znam da mnogi ljudi imaju teškoća sa rečju
»psihološki«. Zbog toga, u cilju smirivanja ovih kritičara,
dodajem da nijedan čovek ne zna šta je »psiha« i da se isto
tako malo može navesti dokle dopire »psiha« u prirodi.
Zbog toga je psihološka istina isto tako pristojna i dobra
stvar kao fizička istina, koje se, kao ova na psihu,
ograničava na materiju.
Kako smo videli u religijama izraženi consensus
gentium ide na ruku mojoj paradoksnoj formuli. Izgleda,
dakle, da opštoj duši čovečanstva više odgovara kada smrt
smatramo smisaonim ispunjenjem života i njegovim
pravim ciljem umesto besmislenim prestankom. Onaj ko
dakle ispoveda prosvetiteljsko mišljenje, psihološki se
izolovao i nalazi se u suprotnosti sa svojim sopstvenim
opšteljudskim bićem.
Ova poslednja rečenica sadrži osnovnu istinu svih
neuroza, jer suština neurotskih smetnji u krajnjoj liniji se
sastoji od otuđenja instinkta, u otceplji-vanju svesti od
izvesnih
psihičkih
osnovnih
činjenica.
Stoga
prosvetiteljska
mišljenja
neočekivano zapadaju u
neposredno susedstvo neurotskih simptoma. Ona su, u
stvari, kao i ovi, iskrivljeno mišljenje koje stupa na mesto
psihološki ispravnog mišljenja. Ovo poslednje, naime,
ostaje uvek spojeno sa srcem, dubinom duše, korenom.
Jer — prosvećivanje ili ne, svest ili ne — priroda se
priprema za smrt. Kada bismo mogli da direktno
posmatramo i registrujemo misli mladog čoveka tokom
sanjarenja, onda bi pored nekolicine slika sećanja
uglavnom naišli na fantazije koje se bave budućnošću. I
stvarno, daleko najveći deo fantazija sastoji se od
anticipacija. Stoga su fantazije velikim delom pripremne
radnje ili psihička uvežbavanja usmerena na izvesne
buduće realnosti. Kada bismo isti eksperimenat mogli da
sprovedemo sa nekim starijim čovekom — naravno, da to
on ne primeti — onda bismo zbog gledanja unazad našli
veći broj slika sećanja nego kod mladog čoveka, ali pored
toga iznenađujuće veliki broj anticipacije budućnosti,
uključujući i smrt. Sa gomilanjem godina razmišljanja ο
smrti umnažaju se u začuđujućoj meri. Stariji čovek se
nolens volens priprema za smrt. Zbog
toga sam mišljenja da već sama priroda brine za pripremu
kraja. Pri tom je objektivno svejedno šta ο tome misli
individualna svest. Ali subjektivno je ogromna razlika da
li svest drži korak sa dušom ili se čvrsto drži mišljenja
koja srce ne poznaje. Jer, isto je tako neurotično ne
postaviti se prerna smrti kao prema cilju, kao u mladosti
potiskivati fantazije koje se bave budućnošću.
U mom prilično dugom psihološkom iskustvu načinio
sam niz posmatranja kod osoba, čiju sam ne-svesnu
duševnu aktivnost mogao da pratim sve do neposredne
blizine smrti. Po pravilu bliski kraj su karakterisali oni
simboli sa kojima se u normalnom životu najavljuju
psihološke promene stanja, naime simboli ponovnog
rađanja kao i promene mesta, putovanja i slično.
Ukazivanje na približavanje smrti višestruko sam mogao
da pratim u serijama snova sve do preko godinu dana
unazad, i u slučajevima gde spoljna situacija nije davala
povoda za takva razmišljanja. Umiranje, dakle, započinje
dugo pre stvarne smrti. Uostalom, to se često manifestuje
i u specifičnim promenama karaktera, koje mogu dugo
vremena prethoditi smrti. Sve u svemu začudilo me koliko
se malo nesvesna duša bavila smrću. Shodno tome smrt
bi bila nešto srazmerno beznačajno, ili se naša duša ne
brine oko toga šta će slučajno snaći individuu. Ali izgleda
da se nesvesno utoliko više interesu je kako čovek umire,
naime da li stav svesti odgovara umiranju ili ne. Tako sam
jednom imao u tretmanu 62 godišnju pacijentkinju. Ona
je bila još sveža i osrednje inteligentna. Njeni intelektualni
okviri nisu joj omogućavali da razume svoje snove. Na
žalost bilo je isuviše jasno da ona nije htela da stekne
uvid u situaciju. Njeni snovi su bili vrlo jasni, ali isto tako
neprijatni. Ona je sebi utuvila u glavu da je besprekorna
majka svojoj deci, ali deca uopšte nisu delila ovo
mišljenje, a i njeni snovi zastupali su sasvim suprotno
ubeđenje. Posle nekoliko nedelja besplodnog napora bio
sam prinuđen da prekinem terapiju, pošto sam bio
mobilisan (ovo se dešavalo za vreme rata). Međutim,
pacijentkinja se razbolela od
neizlečive bolesti koja je, posle nekoliko meseci, dovela do
agonalnog stanja, koje je svakog trenutka moglo da označi
kraj. Najviše vremena provodila je u nekoj vrsti delirijuma ili
somnambulizma, kada je u ovom specifičnom duhovnom
stanju spontano ponovno prihvatila prekinutu analitičku
proradu. Ponovo je prepričavala svoje snove i pred sobom
pri-hvatala sve ono što je preda mnom uporno osporavala i još
mnogo šta drugo. Ova autoanalitička obrada trajala je nekoliko
sati dnevno tokom šest nede-lja. Na kraju ovog perioda ona se
smirila kao pacijent pod normalnom terapijom i potom umrla.
48
Iz ovog i bezbroj sličnih iskustava moram, dakle, izvesti
zaključak da naša duša nije ravnodušna na umiranje
individue. Prisila da se sve što je bilo pogrešno ispravi, koja se
tako često zapaža kod samrt-nika, slaže se i dopunjava
prethodni zaključak.
Kako se naposletku moraju tumačiti ova iskustva,
problem je koji prekoračuje kompetence neke iskustvene
nauke kao i naše intelektualne mogućnosti, pošto u zaključak
nužnim načinom spada i iskustvo smrti. Na nesreću ovaj
događaj posmatrača prenosi u stanje koje mu onemogućava
objektivno saop-štavanje svojih iskustava i zaključaka, koji
proisti-ču iz smrti.
Svest se kreće u uskim granicama, razapeta u kratkom
vremenskom intervalu između početka i kraja, koji je za oko
trećinu skraćen periodičnim spavanjem. Život tela traje nešto
duže, on počinje ranije i vrlo često prestaje kasnije od svesti.
Početak i kraj su neminovni aspekti svakog zbivanja. Ipak, pri
bližem razmatranju strahovito je teško odrediti gde nešto
počinje i gde nešto prestaje, pošto događaji i zbivanja, počeci i
završeci, tačno uzev, čine nedelji-vu neprekidnost. Mi delimo
procese u svrhu diferenciranja i raspoznavanja, znajući pri
tom da je svako odvajanje u osnovi približno i konvencionalno.
Time ne zahvatamo neprekidnost zbivanja u svetu, jer
»početak« i »kraj« su u prvoj liniji neophodnosti našeg svesnog
procesa spoznaje. Sa dovoljnom sigurnošću mogli bismo doći
do zaključka da je indivi113
dualna svest došla do kraja u odnosu na nas same. Da li
je time prekinut i kontinuitet psihičkog zbivanja ostaje
neizvesno, pošto je ograničavanje psihe na mozak danas
nesravnjivo manje sigurno nego pre pedesetak godina.
Psihologija mora najpre da svari izvesne parapsihološke
činjenice, sa čim nije još ni započela.
Izgleda, naime, da nama nesvesnoj psihi pripadaju
svojstva koja bacaju sasvim čudnovato svetlo na njen
odnos prema prostoru i vremenu. Pod ovim mislim na
prostorne i vremenske telepatske fenomene, koje je, kao
što je poznato, mnogo lakše ignorisati nego objasniti.
Nauka se do sada, uz nekoliko slavnih izuzetaka, odnosila
vrlo komotno u ovom pogledu. Međutim, moram priznati
da su mi zadale teške glavobolje takozvane telepatske
sposobnosti psihe, pošto izraz »telepatija« još ni izdaleka
ništa ne objašnjava. Prostornovremensko ograničenje
svesti je nadmoćna činjenica u tolikoj meri da bi svako
razbijanje ove fundamentalne činjenice bio zapravo događaj od najveće teorijske važnosti, pošto bi se time
dokazalo da
je prostornovremenska
ograničenost
otklonljiva određenost. Poništavajući uslov bila bi psiha,
kojoj bi se, prema tome, vremenska prostornost
pridodavala kao relativno, uslovno svojstvo. U danom
slučaju, međutim, mogla bi da razbije ograničenje
vremenske prostornosti, i to nužnim načinom zahvaljujući
njenom najhitnijem svojstvu relativne bezvremenosti i
besprostornosti. Ova, kako mi izgleda, vrlo bliska
mogućnost je od nesagledivog dometa, tako da bi trebalo
da duh istraživača podstak-ne na najveće napore. Naš
današnji razvitak svesti je toliko zaostao (izuzeci
potvrđuju pravilo!), da mu još nedostaju naučna i
misaona oruđa da bi mogao da u dovoljnoj meri oceni
telepatske činjenice u njinom značenju. Na ovu grupu
pojava samo sam ukazao da bih nagovestio da zatvaranje
psihe u mozak, to jest njeno prostorno ograničenje ipak
nije tako samo po sebi razumljivo i nepobitno, kao što se
smatra.
Ko ima uvida u neka saznanja već postojećeg i
dovoljno proverenog parapsihološkog dokaznog materijala,
zna da su posebno takozvane telepatske pojave neosporne
činjenice. Objektivno sagledavanje i kritika postojećih
zapažanja moraju utvrditi da se zbivaju opažanja koja se
delom odigravaju kao da nema vremena a delom kao da
nema prostora. Iz ovoga se naravno ne može izvesti
metafizički zaključak da, shodno ovome, u stvarima po
sebi nema ni vremena ni prostora i da je zbog toga
čovekov duh u kategoriji vremena i prostora kao utkan u
maglovitoj iluziji. Naprotiv, prostor i vreme nisu samo
naj-neposrednija, najnaivnija izvesnost, već i empirijska
očiglednost, budući da se sve i svaka opažajnost tako
zbiva kao da se dešava u vremenu i prostoru. S obzirom
na ovu nadvladavajuću izvesnost shvatljivo je da razum
ima velike muke sa prihvatanjem telepatskih fenomena.
Ali onaj ko pravično sudi ο činjenicama, taj neče moći a
da ne prizna da su prividna besprostornost i
bezvremenost
najkarakterističnije
svojstvo
ovog
fenomena. Najzad, naivna shvatanja i neposredna
izvesnost su, strogo uzev, samo dokaz psihološkog
apriorizma opažajnih formi, koje naprosto ne dopuštaju
nijednu drugu formu. Što naša mogućnost opažanja
uopšte
nije
u
stanju
da
imaginira
besprostorno-bezvremenski oblik postojanja, na kraju
krajeva uopšte nije dokaz da jedan ovakav oblik po sebi
nije moguć. I kao što se iz svojstva prividne bezvremene
besprostornosti ne sme izvući apsolutni zaključak ο
bezvremeno-besprostornom obliku postojanja, isto tako
nije
dozvoljeno
iz
prividnog
opažanja
prostorno-vremenskog kvaliteta zaključiti da nema
besprostorno-bezvremenskih oblika postojanja. Sumnja u
apsolutnu važnost vremensko-prostornog shvatanja ne
samo da je dozvoljena, nego, s obzirom na postojeće
iskustvo poželjna. Hipotetička mogućnost da psiha dotiče
i bezvremeno-besprostorni oblik postojanja je naučno
znak pitanja, koje se do daljnjega mora uzeti ozbiljno.
Psiholozi se oprezno moraju pridružiti idejama i sumnji
današnje teorijske fizike, jer filozofski uzev, »ograničenost
prostora« šta znači drugo do relativizaciju kategorije prostora? Vrlo lako moglo bi slično da snađe i kategog
riju vremena (kao i kauzalnosti). Sumnje u ovom pogledu
su prema tome manje proizvoljne nego nekad.
Suština psihe dopire u mračnosti daleko izvan naših
kategorija poimanja. Duša sadrži tako mnogo zagonetki
kao beskraj sa svojim galaksijama, pred čijom uzvišenom
beskonačnošću jedino duh lišen mašte neće priznati svoje
ništavilo. Pri ovoj krajnjoj nesigurnosti čovekovog
shvatanja pomama za pro-svećivanjem drugih ne samo da
je smešna već sumorno prazna. Dakle, ako neko iz
duboke duševne potrebe ili slažući se sa prastarom
mudrosti čovečanstva ili iz psihološke činjenice javljanja
»telepatskih« opažanja treba da izvuče zaključak da psiha
u svojim dubinama prelazi u besprostorno-bezvre-menski
oblik postojanja i da, prema tome, spada u ono što se
nedovoljno i simbolično naziva »večnost«, onda mu kritični
razum ne može suprostaviti nijedan drugi argumenat
osim naučničkog »non liquet«. Povrh toga on bi bio u
prednosti koja nije za potce-njivanje, da se slaže sa
»penchant«-om
čovekove
duše,
koje
univerzalno
rasprostranjeno postoji još od nezapamćenih vremena. Ko
ne izvuče ovaj zaključak iz skepse, ili iz pobune protiv
tradicije, ili iz nedostatka hrabrosti, ili zbog površnosti
psihološkog iskustva, ili zbog praznog ignorisanja, ima
statistički malo verovatnoće da postane pionir duha, ali
pored toga apsolutnu sigurnost da će doći u sukob sa
istinama svoje krvi. Da li su one u krajnjoj liniji apsolutne
istine ili ne, nikada nećemo moći dokazati. Dovoljno je da
su one prisutne kao »penchant«, a dobro nam je poznato
šta znači zapasti u nepromišljeni konflikt sa ovim
»istinama« — znači isto što i svesno zapostavljanje
instinkata,
naime
iskorenjenje,
dezorijentacija,
besmislenost i kako se već zovu svi ti simptomi manje
vrednosti. Jedna od najzlokobni-jih socioloških i
psiholoških greški, kojima je inače naše doba tako bogato,
je to što se tako često smatra da, počev od nekog datog
trenutka, nešto može postati sasvim drugačije, na primer,
čovek se može iz osnove promeniti, ili bi se mogao pronaći
obrazac ili istina koja bi značila sasvim novi početak itd.
Još
uvek je čudo ako je nešto postalo bitno drugačije ili se čak
poboljšalo. Skliznuće sa istina krvi prouzrokuje
neurotsku neumornost, nešto čega bi danas malo-pomalo
mogli
imati
dovoljno.
Neumornost,
neprestana
zaposlenost
nečim
dovode
do
besmislenosti,
a
besmislenost života je duševna bolest, koju naše doba još
nije obuhvatilo u njenom celokupnom obimu i njenom
celokupnom domašaju.
50
VII
SINHRONICITET KAO PRINCIP
AKAUZALNIH VEZA
PREDGOVOR
Sa sastavljanjem ovog spisa tako reći razreša-vam
obećanje koje se godinama nisam usuđivao da ispunim.
Izgledale su mi isuviše velike teškoće problema kao i
njegov prikaz; isuviše velika intelektualna odgovornost, bez
koje se ne može obraditi ovakav predmet; najzad, isuviše
nedovoljna moja naučna priprema. Što sam ipak
prevazišao otpor i latio se ove teme, desilo se uglavnom
stoga što se, s jedne strane, iz decenije u deceniju gomilalo
moje iskustvo sa fenomenom sinhroniciteta, a s druge,
moja istraživanja istorije simbola, naročito onih ο simbolu
ribe, sve više su mi približavala problem i najzad zbog toga
već dvadeset godina u mojim spisima tu i tamo
nagoveštavam postojanje pomenutog fenomena, bez
njegove bliže obrade. Želeo bih da privremeno dokrajčim
nezadovoljavajuće stanje pitanja, pokušavajući da
povezano iznesem sve ono što se odnosi na ovaj problem.
Ne bi trebalo da mi se prebaci uobra-ženost zbog toga što
na sledećim stranicama postavljam neobične zahteve na
račun otvorenosti duha i dragovoljnosti mojih čitalaca. Od
njih se ne zahte-vaju samo ekskurzije u tamne, podozrive i
zabludama zašipljena područja ljudskog iskustva, već se i
opterećuju mislenim teškoćama, koje sobom donosi tre[l] Zajedno sa monografijom Wolfgang Pauli Der Einfluss
archetypischer
Vorstellungen
auf
die
Bildung
naturwissenschaftlicher Theorien bei Kepler objavljeno kao sveska Naturerklärung und Psyche, Studien aus dem C. G. Jung —
Institut IV.
ni
tiranje i rasvetljavanje jednog tako apstraktnog predmeta.
Kako već svako može zaključiti listajući nekoliko stranica,
ni u kom slučaju se ne radi ο potpunom opisivanju i
razjašnjenju zamršenog činje-ničkog stanja, već samo ο
pokušaju da se problem razvije tako da, ako ne svi a ono
bar mnogi njegovi aspekti i veze, postanu vidljivi a time da
se, kako se nadam, otvori prilaz jednom još mračnom
području, koje je međutim od najvećeg značaja za pogled
na svet. Kao psihijatar i psihoterapeut često sam dolazio u
dodir sa ovim problemima i mogao sam da se uve-rim od
kolikog su značaja za čovekovo unutrašnje iskustvo.
Najčešće se radi ο stvarima ο kojima čovek ne govori
glasno da ne bi bio izložen ismejavanju lišenom duha.
Uvek iznova sam se čudio koliko mnoštvo ljudi je imalo
iskustva ovakve vrste i kako su brižljivo čuvali ove
neobjašnjivosti. Stoga moj udeo na ovom problemu nije
zasnovan samo naučno, već i ljudski.
Prilikom obavljanja moga rada uživao sam u
interesovanju i delotvornoj potpori od strane niza lica, koja
pominjem u tekstu. Na ovom mestu želeo bih da izrazim
posebnu zahvalnost gospođi dr L. Frej-Ron (Frey-Rohn).
Ona je sa velikom predanošću obradila astrološki materijal.
Avgusta 1950.
53
C. G. Jung
A. EKSPOZICIJA
Kao što je poznato rezultati moderne fizike su
doprineli značajnoj promeni naše prirodnonaučne slike
sveta, budući da je uzdrmala apsolutnu važnost prirodnih
zakona i pretvorila je u relativnu. Prirodni zakoni
su statističke istine, to jest oni su tako reći bez izuzetka
važeći samo tamo gde se radi ο makro-fizičkim
veličinama. Međutim, u području vrlo malih veličina ova
predskazanja postaju nesigurna, odnosno nemoguća,
pošto se vrlo male veličine više ne ponašaju shodno
poznatim prirodnim zakonima.
Filozofski princip, koji je u osnovi našeg opažaj a
prirodnih zakonomernosti, je kauzalnost. Ako se veza
uzroka i dejstva ispostavi samo kao statistički važeća i
samo kao relativno istinita, onda se princip kauzalnosti u
krajnjoj liniji može samo relativno koristiti za
objašnjavanje prirodnih procesa i time pretpostavlja
postojanje jednog ili više drugih faktora, koji bi bili
neophodni za objašnjenje. To znači da je povezivanje
događaja već prema okolnostima i druge a ne samo
kauzalne prirode i da zahteva i drugačiji princip
objašnjenja.
U makrofizikalnom svetu čovek će se uzalud
obazirati za akauzalnim događajima, već jednostavno
stoga što se uopšte ne mogu predstaviti nekauzalno
spojeni, ne-objašnjivi događaji. Ali to uopšte ne mora da
znači da se ovakvi i ne dešavaju. Njihovo postojanje
logično proizilazi — bar kao mogućnost — iz premise
statističke verovatnoće.
54
Prirodnonaučna pitanja su uperena na pravilne i,
ukoliko su eksperimentalna, reproduktivne događaje. Na
taj način ostaju izvan posmatranja jednokratna ili retka
zbivanja. Osim toga eksperimenat nameće prirodi
ograničene uslove, pošto je izaziva da daje odgovor na
pitanja koja su izmislili ljudi. Zbog toga je svaki odgovor
prirode opterećen vrstom pitanja a rezultat predstavlja
mešoviti produkt. Na ovome bazirani, takozvani
prirodnonaučni pogled na svet stoga ne može biti ništa
drugo do psihološki prejudicirani delimični pogled, kome
nedostaju svi oni ipak ne nevažni aspekti, koji nisu
obuhvaćeni statistički. Da bi se ove jednokratnosti,
odnosno retkosti mogle nekako shvatiti, izgleda da je
čovek upućen na isto tako »jednokratne« pojedinačne
opise. Iz toga bi proistekla haotična zbirka kurioziteta,
koja podseća na one stare prirodnjačke kabinete gde se,
pored fosila i anatomskih malformacija, nalazi i rog
nosoroga, koren mandragore i osušena morska sirena.
Deskriptivne prirodne nauke, pre svega biologija u
najširem
smislu,
vrlo
dobro
poznaju
ovakve
»jednokratnosti«, njima je potreban, na primer,
samo jedan egzemplar nekog po sebi krajnje
neverodostojnog živog bića, da bi se dokazalo njegovo
postojanje. Svakako da u ovom slučaju mnogi posmatrači
imaju prilike da se pomoću sopstvenih čula osvedoče da
takvo biće postoji. Ali gde se radi ο prolaznim događajima,
koji ne ostavljaju nikakve druge dokazive tragove, osim
možda tragova sećanja u pojedinim glavama, tu nije dovoljan usamljeni svedok a i više njih nije dovoljno da
jednokratno zbivanje označi kao bezuslovno ve-rovatno.
Dovoljno je poznata nepouzdanost iskaza svedoka! U
ovom slučaju se nameće neophodnost ispitivanja da li je
na izgled jednokratni događaj stvarno jednokratan i da li
bilo gde postoje ista ili bar slična zbivanja. Pri tom
consensus omnium igra psihološki doduše značajnu, ali
empirijski nešto tugaljivu ulogu. On se samo izuzetno
pokazao korisnim pri dokazivanju činjenica. Empirija ga
doduše ne zanemaruje, ali se radije ne oslanja na njega.
Apsolutno jednokratni, prolazni događaji, čije se postoja
nje ne može niti osporiti, niti dokazati nikakvim
sredstvom, nikada ne mogu biti predmet iskustvene
nauke; međutim, ređa zbivanja vrlo su poželjna ukoliko
postoji veći broj pouzdanih pojedinačnih posma-tranja.
Pri tom takozvana mogućnost ne igra nikakvu ulogu, jer
kriterijum ove izvodi se samo iz vremenski uslovljene,
shvatljive pretpostavke. Nema nijednog apsolutnog
prirodnog zakona čiji bi autoritet mogao da prizove čovek
u cilju potpore svojih zabluda. On može samo da zahteva
po mogućstvu veliki broj pojedinačnih posmatranja. Ako
ovaj broj, statistički posmatrano, ostaje unutar slučajne
verovatnoće, onda je time dokazano da se radi ο slučaju;
ali time nije postignuto i objašnjenje. Nađen je izuzetak od
pravila. Kada se, na primer, broj oznaka kompleksa nalazi
ispod verovatnog broja poremećaja koji se može očekivati
kod asocijacijskog testa, onda to ni u kom slučaju ne
opravdava pretpostavku da u tom slučaju nema
kompleksa. Ali to nije sprečilo da se reakcijski poremećaji
smatraju slučajnostima.
Iako se upravo u biologiji krećemo na području gde
su kauzalna objašnjenja često nezadovoljavajuća ili skoro
nemoguća, ipak se ovde nećemo baviti problemom
biologije, već upravo pitanjem da li uopšte ima ne samo
mogućnosti već i činjeničnosti akauzal-nih zbivanja.
U okviru našeg iskustva postoji beskrajno daleko
područje, čiji je opseg tako reći isto toliko velik kao i
domet zakonomernosti — to je svet slučaja,* koji ne izgleda da je kauzalno povezan sa koincidirajućim činjeničnim stanjem. Zbog toga ćemo se najpre pobliže
pozabaviti sa bivstvom i shvatanjem slučaja. Čovek je
navikao da pretpostavlja da je slučaj samo po sebi
razumljivo pristupačan kauzalnom objašnjenju i da je
označen kao »slučaj« ili »koincidencija« samo zbog toga što
nije otkrivena ili još nije otkrivena njegova kauzalnost.
Kako je čovek obično ubeđen u ap* Reč »Zu-fall« (slučaj, udes, sudbina) je kao i »Ein-fall« (upad,
prodor, nastajanje, dosećanje, domišljanje) izvanredno ilustrativna —
to je nešto što se kreće ka nekome, kao da je privučeno od ovoga.
solutnu važnost zakona kauzalnosti, ovo objašnjenje
slučaja smatra se zadovoljavajućim. Ali, ako je princip
kauzalnosti samo relativno važeći, onda iz toga proističe
zaključak da, iako se pretežna većina slučajeva može
kauzalno objasniti, ipak mora postojati ostatak koji je
akauzalan. Stoga se nalazimo pred zadatkom da izdvojimo
slučajne događaje i da akau-zalne odvojimo od kauzalno
objašnjivih. Naravno da se može pretpostaviti da broj
kauzalno objašnjivih daleko nadmaša broj zbivanja
sumnjivih na akauzal-nost, stoga se, zbog površnosti ili
predubeđenja po-smatrača lako mogu prevideti relativno
retki akau-zalni fenomeni. Čim se pređe na tretiranje
slučaja, nameće se neophodnost brojčanog svrstavanja
ispitivanog događaja.
Procena iskustvenog materijala ne može uslediti bez
kriterijuma diferenciranja. Po čemu treba akau-zalne
spojeve raspoznavati i odvajati od kauzalnih, kada se sve
55
slučajnosti mogu istraživati na njihovu kauzalnost? Na
ovo se može odgovoriti da se akau-zalni događaji najpre
mogu očekivati tamo gde, posle bližeg razmatranja,
kauzalna veza izgleda nezamisliva. Kao primer može
poslužiti lekarima dobro poznati fenomen »duplicitas
casuum«, dupliranje slučajeva. Ponekad se radi ο
triplikatu pa i većem broju, tako da Kamerer (Kammerer)
govori ο »zakonu serije«, dajući izvanredne primere.* U
većini ovakvih slučajeva ne postoji čak ni udaljena
verovatno-ća
kauzalne
povezanosti
koincidentnih
događaja Ako, na primer, moram da utvrdim da moja
tramvajska karta ima isti broj kao i karta za pozorište.
koju sam uzeo neposredno posle vožnje a isto veče još
usledi telefonski poziv, kada mi se saopštava da me zove
taj isti broj, onda mi kauzalna povezanost izgleda preko
svake mere neverovatna, pa čak i uz pomoć najsmelije
mašte ne bi moglo da se smisli kako bi uopšte mogla da
postoji neka veza, iako svaki slučaj za sebe evidentno
poseduje svoju kauzalnost. S druge strane poznato mi je
da slučajna zbivanja pokazuju tendenciju neperiođičnog
formiranja grupa.
* Kammerer: Das Gesetz der Serie.
što neophodno mora biti slučaj, pošto bi inače postojao
periodični, redovan poredak događaja, što upravo
isključuje slučajnosti.
Kamerer je, u svakom slučaju, mišljenja da gomilanje1, odnosno serije slučajnosti, doduše izmiču
dejstvu jednog zajedničkog uzroka,2 što znači da su
akauzalni, ali su ipak izraz inercije, opšte moći ostajanja
u istom stanju.3 Istovremenost »gomilanja upo-rednih
istovetnosti« on objašnjava »imitacijom«.4 Time protivureči
samom sebi, pošto gomilanje slučajnosti ni u kom slučaju
nije »pomereno izvan područja objašnjivog«5, već shodno
svim očekivanjima nalazi se u okviru ovog i stoga se, ako
se ne može svesti na jedan zajednički, onda se može
dovesti u vezu sa više uzroka. Njegovi pojmovi ο serijama,
imitaciji, atrakciji i inerciji spadaju u kauzalno zamišljenu
sliku sveta i ne kazuju ništa više od gomilanja slučajnosti
koje odgovara statističkoj i matematičkoj verovatnoći.
Kamererov činjenični materijal sadrži samo gomilanja
slučajnosti, čija je jedina »zakono-mernost« verovatnoća,
to jest ne postoji nikakav vidljivi povod da se bilo šta traži
iza svega ovoga. Iz svojih tamnih razloga, međutim, on
ipak traži dalje i više od onoga što krije čista verovatnoća,
naime zakon serije, koji bi želeo da uvede kao princip
pored kauzalnosti i finalnosti.6 Kao što je rečeno ova ten
dencija uopšte nije zajamčena njegovim materijalom. Ovu
očiglednu protivurečnost mogu objasniti samo time da
L. e, S. 130.
L. c, S. 36. 93. i 102
3 L. c, S. 117: "Zakon serije je izraz zakona inertnosti objekata koji
učestvuju u tvom ponavljanju. Iz nesrazmerno veće istrajnosti, koja jc,
svojstvena telesnom i energetskom kompleksu, objašnjava se
zadržavanje identične konstelacije i propratno javljanje ponavljanja
kroz vrlo duge vremenske intervale" itd.
4 L. c, S. 130.
5 L. c, S. 94.
6 Numinoznost serije slučajnosti raste proporcionalno broju
njenih članova. To znači da je na taj način uslovljena konstelacija
nesvesnih (po svoj prilici arhetipskih) sadržaja, odakle se stiče utisak
kao da je serija >>uzrokovana<< takvim sadržajima. Kako je to
moguće ne može se tačno predstaviti bez pomoći magijskih
kategorija, zbog čega se treba zadovoljiti samo utiskom.
1
2
autor poseduje tamnu, ali fascinantnu intuiciju
akauzalnog poretka i veza i to zbog toga što se on, kao sve
razumne i osećajne prirode, nije mogao oteti utisku
gomilanja slučajnosti i stoga se, shodno njegovoj naučnoj
nastrojenosti, usudio na smeli pokušaj da potraži
akauzalne serije na osnovu iskustvenog materijala, koji se
nalazi u granicama verovat-noće. Na žalost Kamerer nije
poduzeo brojčano obu-hvatanje serija. Takav poduhvat
svakako da bi nabacio pitanja na koja bi se teško našao
odgovor. Ka-zuistička metoda sigurno da pruža veliku
pomoć op-štoj orijentaciji; međutim, u odnosu na
slučajnosti, pozitivni rezultati mogu se pre očekivati od
brojčanog obuhvatanja, to jest statističke metode.
Grupisanje slučajnosti i serija izgleda nam, bar za
naše današnje pojmove, besmisleno i da se sve skupa
nalazi u okvirima verovatnoće. Svakako da ima slučajeva
čija slučajnost može dati povoda sumnji. Iz mnoštva
izabrao sam sledeći slučaj koji sam zabeležio 1. aprila
1949. godine. Danas je petak. Za ručak imamo ribu. Neko
je uz put podsetio na »april-sku ribu«. Pre podne sam
načinio zabelešku: »Est homo totus medius piscis ab imo.«
Popodne pokazala mi je jedna pacijentkinja, koju
mesecima nisam video, nekoliko upečatljivih slika riba,
koje je crtala u međuvremenu. Uveče su mi pokazali
stolnjak na kome su bile izvezene ribe. Drugog aprila, u
rano prepodne, nekadašnja pacijentkinja koju godinama
nisam video ispričala mi je svoj san u kome je, stojeći na
morskoj obali, spazila veliku ribu koja je plivala direktno
prema njoj i tako reći »pristala« kraj njenih nogu. U to
vreme bavio sam se proučavanjem istorijata simbola ribe.
To je znala samo jedna osoba koja bi u ovoj grupi došla u
obzir.
56
Ovde je bliska sumnja da se radilo ο smisaonoj
koincidenciji, ο akauzalnoj povezanosti. Moram priznati da
me je impresioniralo ovo gomilanje. Ono je za mene imalo
izvestan numinozan karakter. U takvim prilikama obično
se kaže: »To ne može biti
samo čist slučaj« a da se pri tom ne zna šta se time kaže.
Kamerer bi me ovde sigurno podsetio na svoje »serije«.
Jačina utiska, međutim, ne dokazuje ništa protiv slučajne
koincidencije svih ovih riba. Sigurno je krajnje čudno da
se tema »riba« tokom 24 sata ponavlja ništa manje do šest
puta. Ali ne sme se smetnuti s uma da je riba petkom
nešto najobičnije. Prvog aprila čovek se lako može setiti
aprilske ribe. Tada sam se već mesecima bavio simbolom
ribe. Ribe kao simbol nesvesnih sadržaja često se sreću.
Zbog toga ne postoji opravdana mogućnost da se u tome
sagleda nešto drugo do grupa slučajnosti. Gomilanja ili
serije, sastavljeni od stvari koje se često sreću, do
daljnjega se moraju smatrati slučajnostima.10 One, stoga,
bez obzira na njihov opseg, isključuju akauzalnu vezu,
pošto nije jasno kako bi se ova mogla dokazati. Zbog toga
se pretpostavlja da su sve koincidencije slučajni pogoci i
stoga im nije potrebno nekauzalno objašnjenje.11 Ova
pretpostavka može i čak mora važiti kao tačna sve dok se
ne pronađe dokaz da učestalost njihovog javljanja prelazi
granice verovatnoće. Ali ako se nađe ovakav dokaz, time
bi se istovremeno potvrdilo da se susreću pravi akauzalni
spojevi događaja, za čije se objašnjenje ili shvatanje
morala potražiti
* Jung, Odabrana dela, ill
129
10 Radi dopune rečenog želeo bih da napomenem da sam
ove redove pisao na obalama našeg jezera. Kada sam završio
rečenicu, pošao sam nekoliko koraka ka kamenoj ogradi —
tu, na tom zidu nalazila se mrtva riba oko 30 cm duga, na
izgled bez ozleda. Prethodne večeri na tom mestu nije bilo
ribe. (Verovatno da ju je iz vode iznela kakva grabljivica ili
mačka). Ova riba je bila sedma u nizu.
11 Čovek je
u nedoumici kako treba da shvati onaj fenomen koji je Stekel (Stekel) označio kao »Obaveza imena«
{Molisene Zeitschrift f. Psychotherapie III, 1911, S. 110). Radi
se ο delom grotesknim koincidencijama imena i svojstava
tog čoveka. Na primer gospodin Gross (veliki) pati od ludila
veličine, gospodin Kleiner (mali) od kompleksa niže vrednosti. Dve sestre Altmann (stari čovek), obe se udaju za 20 godina starije ljude, gospodin Feist (gojazan, mastan) je ministar za ishranu, gospodin Rosstäuscher (džambas) je advokat, gospodin Frojd (Freud) zastupa princip zadovoljstva, gospodin Adler princip volje za moći, gospodin Jung ideju
ponovnog rađanja, itd. Da li se ovde radi ο apsurdnoj slučajnosti ili sugestivnom dejstvu imena, što izgleda smatra
i Stekel, ili ο »smisaonim koincidencijama«?
kauzalnost nemerljivog faktora. Tada bi se, naime, moralo
pretpostaviti da su događaji s jedne strane povezani kao
kauzalni lanac, a s druge pak u datom slučaju
međusobno spojeni nekom vrstom smisaonih poprečnih
veza.
Na ovom mestu želeo bih da dođe do izražaja
Sopenhauerova (Schopenhauer) rasprava Ο prividnoj
hotimičnosti
u
sudbini
pojedinca
(Parerga
und
Paralipomena, Bd. I) koja je tako reći kumovala ovim
mojim razmatranjima. Radi se ipak ο problemu
»isto-vremenosti. . . bez kauzalne veze, što se naziva slučajem. . . « (v. Koebersche Ausgabe, s. 40). Sopen-hauer
predočava
ovu
istovremenost
pomoću
paralel-nih
krugova,
koji
predstavljaju
poprečni
spoj
između meridijana zamišljenih kao kauzalni lanci (1. c, s.
39). »Svi događaji u životu čoveka, shodno ovome, stajali
bi u znaku dve u osnovi različite veze: prvo, u objektivnoj,
kauzalnoj povezanosti prirodnog toka; drugo, u
subjektivnoj povezanosti, koja je u spoju samo sa onim
što je doživela individua i koja je toliko subjektivna kao i
snovi dotične individue. Da istovremeno postoje ove dve
vrste veza i da se u aktuelni događaj obe tačno uklapaju
kao karika dva sasvim različita lanca, zbog čega sudbina
jednog uvek odgovara sudbini drugog i da je junak u
svojoj drami istovremeno statista u tuđoj, to je naravno
nešto što prevazilazi našu moć shvatanja i samo
zahvaljujući najdivnijoj harmonia praestabilita može se
zamisliti kao moguće.« (1. c, s. 45). Po njegovom shvatanju
»subjekt velikog životnog prostora je . . . samo jedno«
naime transcendentalna volja, prima causa, od koga zrače
svi kauzalni lanci sa pola i, zahvaljujući paralelnim
krugovima, međusobno se nalaze u smisaonoj relaciji
istovremenosti.12
Sopenhauer
veruje
u
apsolutni
determinizam prirodnog toka a uz to i u prvi uzrok. Ova
pretpostavka, kao i prethodna, nije ničim zajemčena. Ona
je filozofska mitologema i verodo-stojna samo onda kada
se istovremeno javlja u obličju stare paradoksije: "
Εν το πάν, naime kao jedinstvo i verovatnoća. Prva
pretpostavka, da istovremene tačke na meridijanima
kauzalnog lanca predstavljaju smisaone koincidencije,
12
Stoga moj termin »sinhronicitet«.
57
V
ima izgleda na uspeh jedino kada je stvarno pouzdano
utvrđeno jedinstvo primae causae. Ali ako je ono, kao što
lako može biti, verovatnoća, onda se mora srušiti
celo-kupno Sopenhauerovo objašnjenje, nezavisno od nedavno sagledanog, statistički važećeg prirodnog zakona
koji ostavlja otvorenu mogućnost indetermini-zma. Stoga
ni prosuđivanje niti iskustvo ne jamče redovno prisustvo
obe vrste veza, u kojima je subjekt i objekt jedno te isto.
Jedno vreme Sopenhauer je mislio i pisao da kauzalnost
kao kategorija ima a priori apsolutnu važnost i da se zbog
toga
mora
upo-trebiti
za
objašnjenje
smisaone
koincidencije. Ali, kao što smo videli, ona je u stanju da
odgovori ovom zadatku sa određenom verovatnoćom samo
uz pomoć daljne voljne pretpostavke jedinstva primae
causae. Međutim, tada se javlja neophodnost da se svaka
tačka na zamišljenom meridijanu nalazi u spoju smisaone
koincidencije sa svakom drugom na istom stupnju širine.
Ovaj zaključak prevazilazi sve empirijske mogućnosti, to
jest on pripisuje smisaonoj koincidenciji tako pravilno i
zakonomerno prisustvo ili javljanje, da njeno utvrđivanje
ili uopšte nije nužno ili da je najprostija stvar na svetu.
Šopenhauerovi primeri su tako mnogo i tako malo
ubedljivi kao i svi drugi. Ali njegova najveća zasluga je u
tome što je sagledao problem i pri tom shvatio da ovde
nema jevtinih ad hoc objašnjenja. Da ovo zadire u osnove
našeg saznanja uopšte, on je u smislu njegove filozofije
izveo
iz
transcendentalne
pretpostavke,
naime
iz volje, koja stvara život i postojanje na svim stupnjevima
i oboje tako usklađuje da ove harmonično odgovaraju ne
samo na istovremenim paralelama, već s vremena na
vreme kao fatum ili proviđenje pripremaju ili određuju
budućnost.
Nasuprot Sopenhauerovom pesimizmu ovo gledanje
ima skoro prijatan i optimistički prizvuk, koji danas jedva
da smo u stanju da ose timo. Na j sadržajnije a
istovremeno najsumnjivije stoleće svetske isto-rije deli nas
od onog srednjovekovnog vremena, kada je filozofski duh
verovao da može nešto utvrditi i saznati s one strane sveg
iskustva. Ali ono doba imalo je još veći i dalji pogled koji
se nije zaustavljao i smatrao da je dostigao granice tamo
gde je naučna putogradnja dospela do svog privremenog
kraja. Tako je Sopenhauer stvarnim filozofskim sagledavanjem obuhvatio jedno područje, čiju svojstvenu fenomenologiju doduše nije dovoljno obuhvatio, ali ju je
približno tačno ocrtao. On je spoznao da omina i
praesagia, astrologija i raznoliko varijabilne intuitivne
metode imaju zajednički imenitelj, koji je nastojao da
pronađe pomoću »transcendentne spekulacije«. Pri tom je
spoznao, isto tako tačno, da se radi ο principijelnom
problemu prvog reda, nasuprot svima onima koji su pre i
posle njega operisali sa nepodobnim predstavama
prenošenja sile ili čak pokušavali da celo područje odbace
kao besmislicu da bi izbegii isuviše težak zadatak.13
Sopenhauerov pokušaj je utoliko značajniji što spada u
doba kada je strahoviti prodor prirodnih nauka ceo svet
uverio u to da jedino kauzalnost dolazi u obzir kao
konačni princip objašnjenja. Umesto da jednostavno
odbaci sva ona iskustva koja nisu htela da bez daljnjega
pokleknu pred isključivom dominacijom kauzalnosti, on
je, kao što smo videli, načinio pokušaj da ih podvede pod
svoja deterministička gledišta. Time je Sopenhauer ono
što je stalno i odavno ležalo u osnovi kao jedan, pored
kauzalno postojećeg, drugačiji poredak sveta, naime onaj
svet prefiguracije, korespondencije i prestabili-sane
harmonije, silom uterao u kauzalne šeme, svakako gonjen
ispravnim osećanjem da zakoni prirode slike sveta, u čiju
važnost nije sumnjao, ipak propuštaju nešto što je igralo
značajnu ulogu u antičkom i srednjovekovnom shvatanju
(kao i u tajanstvenom osećanju modernoga).
Podstaknuti velikim činjeničnim materijalom koji su
sakupili Gurnej, Majer i Podmor (Gurnev,
IS Kant
se mora izuzeti. U svojoj raspravi Träume eines
Geistersehers, erläutert durch Träume der Metaphysik on je pokazao put
Sopenhaueru.
Myer, Podmore)14 problemu računa verovatnoče prišli su
Darije (Dariex)15, Riše (Richet)'* i C. Flamarion
(Flammarion)." Darije je za »telepatsko opažanje smrti
proračunao verovatnoću od 1 : 4 114 545; objašnjenje
jednog takvog slučaja kao slučajnosti je, dakle, preko
četiri miliona puta neverovatnije od »telepatske« odnosno
akauzalne, smisaone koincidencije. Astronom Flamarion
je za posebno dobro posmatran slučaj »phantasms of the
living« izračunao verovatnoću čak od 1 : 804 622 222.w On
prvi put sumnjive događaje dovodi u vezu sa opažanjem
smrti za koju se tada interesovao. Tako iznosi on1* da je,
kada je u ovom delu obrađivao atmosferu i to upravo kada
je pisao poglavlje ο jačini vetra, iznenadni nalet jakog
vetra sve listove sa njegovog pisaćeg stola zbrisao kroz
prozor. Isto tako pominje zabavni događaj trostruke
koincidencije gospodina de Fontgibu sa pudingom od
šljiva.20 Pominjanje ovih koincidencija u vezi sa
telepatskim problemom pokazuje da se kod Flamariona
58
već naslućuju obrisi, svakako još nesvesno, daleko
obuhvatnijeg.principa.
Pisac Vilhelm fon Sole (Wilhelm von Scholz)" sakupio
je niz slučajeva koji pokazuju na kakav se čudnovat i
nesvakodnevan način ukradene stvari ponovo vraćaju
sopstveniku. Između ostalih pominje slučaj majke koja je
fotografisala svog četvorogodišnjeg sinčića u Svarcvaldu.
Phantasms of the Ltvtng.
« Annales des sciences psychiques, ρ 300.
'· Proceedings of the Society for Psychical Research
17 L'inconnu et les problèmes psychiques, p. 227,
« L. c, p. 241.
·» L. c, p. 228
ϊ0 L. c, p. 231. Izvesni Dešamp kao dećak u Orleanu dobio je
komad pudinga od šljiva od gospodina de Fontgibu. Deset godina
kasnije u jednom pariškom restoranu otkrio je puding od šljiva i
naručio jedan komad Međutim, ispostavilo se da je puding već
poručen i to od strane g. de Font-gibua. Mnogo godina kasnije Dešamp
je pozvan na prijem gde će se služiti puding od šljiva kao poseban
raritet. Za vreme jela primetio je da sada nedostaje samo g. de Fontgibu. U tom trenutku su.se otvorila vrata da bi ušao usahnuli,
đezorijentisani starac — g. de Fontgibu, koji se zbunio oko adrese i
pogrešno upao u ovo društvo.
11 Der Zufall. Eine Vorform des Schicksals
14
Film je poslala da se razvije u Strasburgo.. Zbog početka
rata (1914) nije mogla da podigne film. Smatrala ga je
izgubljenim. U Frankfurtu na Majni 1916. kupila je film
da bi foto-grafisala u međuvremenu rođenu ćerčicu.
Prilikom razvijanja ispostavilo se da je film dva puta
eksponiran — druga slika bio je snimak njenog sina koji je
načinila 1914. godine! Stari, nerazvijeni film nekako je
dospeo među nove i tako ponovo došao u prodaju. Autor
dolazi do shvatljivog zaključka da svi znaci upućuju na
»privlačnu snagu odnosnog«. On pretpostavlja da je
zbivanje sređeno, kao kada bi nam san bio »nesaznajno
veća i obuhvatnija svest.«
Sa psihološke strane problem slučajnosti obrađivao
je Herbert Zilberer (Silberer).22 On ukazuje da. su na
izgled smisaone koincidencije delom nesvesna obrada,
delom nesvesna voljna tumačenja. On ne razmatra ni
parapsihičke fenomene niti sinhronicitet, a teorijski ne
izlazi iz okvira Sopenhauerovog kauza-lizma. Nezavisno od
neophodne kao i poželjne psihološke kritike vrednovanja
slučajnosti, Zilbererova istraživanja ne sadrže nikakva
ukazivanja na postojanje pravih, smisaonih koincidencija.
Odlučujući dokaz postojanja akauzalnih povezivanja
događaja tek je u najnovije vreme, uglavnom preko
Rineovih (Rhine) eksperimenata23 iznet na naučno
dovoljnoj visini, ali tako da autori nisu prepoznali
dalekosežne zaključke koji se moraju izvesti iz njihovih
rezultata. Do sada još nije iznet neki kritički argumenat
protiv ovih pokušaja, koji ne bi mogao biti odbačen.
Eksperimenat se u principu sastoji u tome što
eksperimentator otkriva seriju numerisa-nih karti, sa
ucrtanim jednostavnim geometrijskim
Der Zufall und die Koboldstreiche des Unbewussten.
Rhine, Extra-Sensory Perception. Idem, New Frontiers of the
Mind. Od ovoga je prevedeno na nemački: Neuland der Seele. Pratt,
Rhine, Smith, Stuart and Greenwood: Extra-Sensory Perception after
Sixty Years. Opšti pregled rezultata nalazi se u: Rhine, The Reach of the
Mind, isto i u knjizi Tyrrell, The Personality of Man. Kratak ali pregledan rezime kod Rhine, An Introduction to the Work of Extra-Sensory
Perception, p. 164.
2г
ä»
motivima, i to jednu za drugom. Istovremeno se osobi,
koja je prostorno odvojena od eksperimentatora, daje
nalog da navede odgovarajuće znake. Koristi se serija od
25 karata, koja se sastoji od po pet karata sa istim
znakom. Pet karata je nosilo znak zvezde, pet
pravougaonika, pet krugova, pet dveju talasastih linija a
pet krsta. Karte je jednu za drugom prevrtao
eksperimentator, kome je, prirodno, bio nepoznat
re-dosled serije. Ispitivana osoba (i.o.), koja uopšte nije
imala mogućnosti da vidi karte, morala je, kako zna i
ume, da navede upravo otkriveni znak. Naravno da je
veliki broj pokušaja protekao negativno budući da rezultat
nije prelazio verovatnoću od pet slučajnih pogodaka. Neki
rezultati su međutim iznosili znatno više od verovatnoće.
Ovo je bio slučaj kod ispitivane osobe P. Prva serija testa
sastojala se u tome da svaka i.o. osam stotina puta
pokuša da odgonetne karte. Prosečni rezultat je iznosio
6,5 pogodaka na 25 karata, dakle 1,5 više od matematičke
verovatnoće, koja iznosi pet pogodaka. Verovatnoća da se
javi slučajna devijacija od 1,5 na broj pet, iznosi 1 :
250.500. Ova proporcija pokazuje da verovatnoća slučajne
devijacije nije upravo velika, pošto se u 250.000 slučajeva
samo jednom može očekivati slučajna devijacija ovog
iznosa. Individualni rezultati su varirali u zavisnosti od
specifične nadarenosti i.o. Jedan mladi čovek, koji je u
mnogobrojnim pokušajima postigao proseč-no deset
pogodaka na svakih 25 karata (dakle dvostruko više od
verovatnoće), jednom je pročitao ispravno svih 25 karata,
što odgovara verovatnoći od 1 : 298 023 223 876 953 125.
Od mogućnosti da se karte mešaju na bilo koji približan
način, čuvala je aparatura koja je karte mešala
automatski, dakle, nezavisno od ruke eksperimentatora.
59
Posle
prvih
pokušanih
serija
u
jednom
slučaju, prostorna distanca između eksperimentatora i i.o.
iznosila je đo 350 km. Prosečni rezultat brojnih pokušaja
ovde je iznosio 10,1 pogodaka na 25 karata. U drugom
nizu pokušaja, kada su se eksperimentator i i.o. nalazili u
istoj sobi, 11,4 pogodaka na 25; kada je i.o. bila u
susednoj sobi, 9,7 na 25; udaljena dve sobe
12,0 na 25. Rine pominje eksperimente Userà (Uscher) i
Burta (Burt), koji se sa pozitivnim rezultatima prostiru na
preko 960 milja.54 Potpomognuti sinhronizo-vanim
časovnicima eksperimenti su sa pozitivnim rezultatima
sprovedeni između Darema (Durham. North Carolina) i
Zagreba u Jugoslaviji (oko 4000 milja)."
Okolnost da razdaljina u principu nema nikakvog
efekta dokazuje da se ne može raditi ο energetskoj po
javi, .pošto bi inače povećavanje distance i širenje u
prostoru moralo prouzrokovati smanjenje dejstva, tako da
ne bi bilo teško ustanoviti da se broj pogodaka smanjuje
proporcionalno kvadratu rastoja-nja. Kako ovo očigledno
nije slučaj, ne preostaje ništa drugo do da se pretpostavi
da se ova distanca pokazuje psihički varijabilnom, tako da
se, na primer, pomoću psihičkog stanja u datom slučaju
može re-dukovati na nulu.
Još čudnovatije je da ni vreme u principu ne deluje
prohibitivno, to jest čitanje u budućnost položene serije
karata pokazuje broj pogodaka koji prevazilazi čistu
verovatnoću.
Verovatnoća
Rineovih
rezultata
sa
vremenskim eksperimentom iznosi 1 :400.000, što znači
značajnu verovatnoću za postojanje faktora nezavisnog od
vremena. Rezultat vremenskog eksperimenta ukazuje
na psihičku relativnost vremena, pošto se radi ο opažajima
događaja koji još uopšte nisu nastupili. U takvim
slučajevima izgleda kao da je isključen faktor vremena, i
to pomoću neke psihičke funkcije ili bolje pomoću
psihičkog stanja koje može da eliminiše i faktor prostora.
Ako već kod eksperimenta sa prostorom moramo da
zaključimo da se energija ne smanjuje sa distancom, onda
je kod vremenskog eksperimenta potpuno nemoguće
uopšte i pomisliti na bilo kakav energetski odnos između
opažanja i budućeg događaja. Čovek stoga mora unapred
da odustane od svih energetskih objašnjenja, što znači da
se događaji ove vrste ne mogu posmatrati sa
Μ Rhine, The Reach of the Mind, p. 49.
Transoceanic ESP Experiment, p. 52.
85
Rhine and Humphrey A
ugla kauzalnosti, pošto kauzalnost pretpostavlja postojanje prostora i vremena, budući da su u osnovi svih
posmatranja u krajnjoj liniji tela koja se kreću.
Među Rineovim eksperimentima moraju se po-menuti
i pokušaji sa kockama. I.o. dobija nalog da baca kocke
(što je omogućeno pomoću aparata) sa željom da po
mogućstvu padne što više sa tri tačke. Rezultati ovog
takozvanog PK eksperimenta (psiho--kineza) bili su
pozitivni i to utoliko bolje što je više kockica korišćeno
odjednom.8" Ako se prostor i vreme pokazuju kao psihički
relativni, onda mora da i pokretano telo poseduje
odgovarajuću relativnost, odnosno da je ovoj podređeno.
Neposredno iskustvo iz ovih eksperimenata je činjenica da posle prvog pokušaja počinje da opada broj
pogodaka, što dovodi do negativnih rezultata. Ali ako iz
bilo kog unutrašnjeg ili spoljnjeg razloga dođe do
osveženja interesovanja i.o., onda se ponovo povećava broj
pogodaka.
Nezainteresovanost
i
dosada
deluju
prohibitivno; Udeo, pozitivno očekivanje, nada i vera u
mogućnosti eksperimentatora poboljšavaju rezultate i
stoga izgleda da su uopšte preduslov javljanja rezultata. U
ovom smislu je interesantno da je poznati engleski medij
um Ajlin Garet (Mrs Eileen J. Garrett) u Rineovom
eksperimentu postigla vrlo loše rezultate i to stoga što,
kao što je sama izjavila, nije mogla da uspostavi nikakav
osećajni odnos prema bezdušnim eksperimentalnim
kartama.
Ovo malo nagoveštaja je dovoljno da čitaocu pruži
bar površan uvid u ove eksperimente. Gore po-menuta
Tirelova (C.N.M. Tyrrell) knjiga, tadašnjeg predsednika
Society for Psychical Research, sadrži vrlo dobar pregled
svih iskustava na ovom području. Urednik je i sam stekao
velike zasluge u ispitivanju eksperimentatora. Sa fizičke
strane eksperimente ekstrasenzorne percepcije (ESP) je
Robert Mekonel (Robert A. McConnell) pozitivno ocenio u
članku pod naslovom: »ESP — Fact or Fancy?'*'
Razumljivo da je pokušavano da se na sve moguće
The Reach of the Mind, p. 73.
*7 G. Prof. Pauli mi je prijateljski ukazao na ovaj rad koji je
izašao u : The Scientific Monthly, LXIX (1949). br. 2.
г*
načine objasne ovi rezultati koji se graniče sa čudom i
naprosto sa nemogućim. Ali ovakvi pokušaji su se uvek
razbijali ο činjenice koje se do sada nisu mogle osporiti.
60
28 Ne
mešati sa terminom »prenos« (»transfer«) u psihologiji neuroza, koji označava projekciju srodničkog odnosa.
29 Kamerer
(Kammerer)
se
bavio
pitanjem
»protivdejstva sledećeg stanja na prethodno«, ali ne baš ubedljivo.
Pomoću Rineovih eksperimenata suočeni smo sa
činjenicom da ima događaja koji su eksperimentalno, tj. u
ovom slučaju smisaono međusobno povezani a da se pri
tom nije moglo dokazati da je ovaj odnos kauzalan, budući
da »prenos« (»transfer«) ne pokazuje nikakva poznata
energetska svojstva. Zbog toga postoji osnovana sumnja
da li se uopšte radi ο »prenosu«.28 Naime, ovako nešto vremenski eksperimenti principijelno isključuju, pošto bi bilo
apsurdno pretpostaviti da se još nepostojeće, činjenično
stanje koje treba da nastane tek u budućnosti, može kao
energetski fenomen preneti na sadašnji prijemnik.28
Naprotiv, izgleda da se objašnjenje s jedne strane uklapa u
našu kritiku pojma prostora i vremena, a s druge se
postavlja kod tumačenja nesvesnog. Kao što je već rečeno,
nemoguće je današnjim sredstvima extra sensory
perception, to jest smisaone koincidencije objasniti kao
energetski fenomen. Time se odbacuje i kauzalno
objašnjenje, pošto se »dejstvo« ne može drugačije shvatiti
do kao energetski fenomen. Stoga se ne radi ο uzroku i
efektu,
već
ο
podudaranju
u
vremenu, nekoj
vrsti istovreme-nosti. Zbog oznake istovremenosti odabrao
sam izraz sinhronicitet, da bih time označio hipotetični
faktor objašnjenja, koji se ravnomerno suprotstavlja
kau-zalnosti. U mome članku »Duh psihologije« (Der Geist
der Psychologie — Eranos Jahrbuch XIV, 1946) predstavio
sam sinhronicitet kao psihički uslovljenu relativnost od
vremena i prostora. U Rineovim eksperimentima vreme i
prostor ponašaju se donekle »elastično« naspram psihe,
pošto se na izgled proizvoljno mogu redukovati. Kod
prostornog poretka u eksperimentu se prostor, a kod
vremenskog vreme,
u izvesnoj meri redukuju približno do nule; izgleda kao da
su prostor i vreme povezani sa psihičkim uslo-vima ili kao
da po sebi i za sebe uopšte i ne postoje i da se
»postavljaju« samo pomoću svesti. Prostor i vreme su u
prvobitnim shvatanjima (to jest u primitivnim) krajnje
podozriva stvar. Oni su tek tokom duhovnog razvitka
postali »čvrsti« pojmovi, i to kroz uvođenje merenja. Po sebi
prostor i vreme se sastoje od ništavila. Kao opredmetljeni
pojmovi oni proističu tek iz diskriminativne delatnosti
svesti i formiraju neophodne koordinate za opisivanje
ponašanja tela koje se kreće. Stoga su oni u suštini
psihičkog porekla, što je svakako osnova koja je pokrenula
Kanta da ih shvati kao kategorije a priori. Ali ako su prostor i vreme prividna svojstva tela koje se kreće, stvorena
neophodnošću razumevanja posmatrača, onda njihova
relativizacija pomoću psihičke uslovlje-nosti u svakom
slučaju više nije nikakvo čudo, već se nalazi u području
mogućeg. Ova mogućnost, međutim, nastupa tek onda,
kada psiha ne posmatra spolj-no telo već kada
posmatra samu sebe. To je naime slučaj kod Rineovih
eksperimenata — odgovor ispitivane osobe ne sledi iz
posmatranja fizičkih karata, već iz čiste imaginacije,
iz dosećanja, u kojima se ma-nifestuje struktura
nesvesnog, koje i produkuje ove sadržaje. Ovde bih želeo
još jednom da ukazem na to da su presudni faktori
nesvesne psihe arhetipovi, koji čine strukturu kolektivno
nesvesnog. Ovo po-slednje, međutim, predstavlja kod svih
ljudi samom sebi identičnu »psihu«, koja je, nasuprot
nama poznatog psihičkog, neopažajna, zbog čega sam je
označio kao psihoid.
Arhetipovi su formalni faktori koji sređuju ne-svesna
duševna zbivanja — oni su » patterns of be-haviour«.
Istovremeno arhetipovi imaju »specifičan naboj« — oni
razvijaju numinozna dejstva, koja se izražavaju u afektima.
Afekat izaziva partielles
abaissement du niveau
mental, budući da određeni sadržaj dovodi do, doduše,
jasnosti nadnormalne visine, ali u istoj meri od drugih
mogućih sadržaja svesti oduzima toliko energije da ovi
tamne, postaju ne
svesni. Zbog dejstva afekata na sužavanje svesti nastaje
sniženje orijentacije koje je u skladu sa trajanjem afekta,
a koja, sa svoje strane, pruža nesvesnom povoljnu priliku
da prodre u ispražnjena'i napuštena područja. Zbog toga
je tako reći redovno iskustvo da u afektu probijaju i dolaze
do izražaja neočekivani, inače sputavani ili nesvesni
sadržaji. Takvi sadržaji su ne retko inferiorne ili primitivne
prirode i na taj način odaju svoje poreklo u arhetipovima.
Kao što ću potom jasnije osvetleti, izgleda da su
arhetipovi, u izvesnim prilikama, povezani sa fenomenima
istovre-menosti, to jest sinhronicitetom. To je razlog zbog
čega ih ovde pominjem.
U pravcu psihičke prostorno-vremenske relativnosti
ukazuju možda slučajevi izvanredne prostorne orijentacije
kod životinja. Zagonetna vremenska orijentacija paiolo
crva polinežanskih ostrva, čiji se rep-ni segmenti, puni
polnih produkata, pojavljuju na morskoj površini u
predvečerje poslednje mesečeve četvrti oktobra i
novembra,30 mogla bi da spada u ovaj skup. Kao uzrok
ove pojave navodi se da u ovo vreme dolazi do ubrzanja
okretanja zemlje pod uti-cajem gravitacije meseca. Ali
astronomskim razlozima nemoguće je potvrditi ovo
objašnjenje." Po sebi nesumnjivo veza menstruacionog
perioda kod čoveka sa mesečevim kretanjem i menama,
izgleda da je u vezi sa mesecom samo cifarski a da s njim
stvarno ne koincidira. Takođe nije dokazano da je ikada
imao uticaja.
Problem sinhroniciteta već me dugo okupira, i to
ozbiljnije od polovine dvadesetih godina" kada
*° Tačnije rečeno »ljubavni zanos« počinje nešto ranije i završava
se nešto posle ovih dana. U taj dan je samo maksimum. Meseci su
različiti u zavisnosti od mesta. Vavo sa Amboine treba da se pojavljuje
pri punom mesecu u martu (Krämer, Über den Bau der Korallenriffe).
» Dahns, Das Schwärmen des Paiolo.
»i Već godinama pre toga kod mene se razvila sumnja u
neograničenu primenu principa kauzalnosti u psihologiji. U
predgovoru
prvog
izdanja
Collected
Papers
on
Analytical
Psychology (1916) p. XV, napisao sam: »Causality is only one principle
and psychology essentially cannot be exhausted by causal methods
only, because the mind (= psyche) lives by
sam se, prilikom ispitivanja fenomena kolektivno nesvesnog neprestano sudarao sa vezama koje više nisam
mogao da objasnim kao slučajno formiranje grupa ili
gomilanje. Radilo se naime ο »koincidencijama« koje su
bile smisaono tako povezane, da je njihov slučajan« susret
predstavljao neverovatnost koja se morala izraziti pomoću
neke nemerljive veličine. Samo primera radi navešću
jedan slučaj iz mojih posmatranja. Jedna mlada
pacijentkinja u odlučnom trenutku terapijskog postupka
sanjala je da je dobila na poklon zlatnog kotrljana
(skarabej). Dok mi je prepričavala njen san, ja sam sedeo
leđima okrenut zatvorenom prozoru. Iznenada sam iza
mene začuo šum kao da neko tiho otvara prozor. Okrenuo
sam se i video da neki leteći insekt od spolja udara ο prozorsko staklo. Otvorio sam prozor i uhvatio insekta. Radilo
se ο najbližoj analogiji sa zlatnim skarabe-jom, naime
ο Scarabeide (zlatica), Cetonia aurata, insektu koji je,
suprotno svojim navikama, baš u ovom trenutku osetio
potrebu da prodre u tamnu sobu. Moram reći da mi se
ovakav slučaj nije desio ni pre ni posle ovog događaja, a
da je tadašnji san pacijentkinje ostao u mom sećanju kao
unikum.
U vezi sa ovim želeo bih da navedem drugi, za
rzvesnu kategoriju događaja tipičan slučaj. 2ena jednog
mog pacijenta pedesetih godina ispričala mi je da se u
trenutku smrti njene majke i babe na prozoru sobe
samrtnika skupilo mnoštvo ptica; priča koju sam toliko
puta čuo od drugih ljudi. Kada se bližio kraju terapijski
postupak sa njenim mužem, pošto je bila otklonjena
njegova neuroza, javili su se kod njega u početku laki
simptomi koje sam dovodio u vezu sa oboljenjem srca.
Poslao sam ga specijalisti, koji međutim pri prvom
pregledu, kako me je pismeno oba-vestio, nije našao ništa
zabrinjavajuće. Na putu kući
aims as well.« Psihička finainosi počiva na »preegzistentnom« smislu,
koji postaje problemski tek kada se radi ο nesvesnoj obradi. U ovom
slučaju mora se, naime, pretpostaviti neka vrsta »znanja« koje
prethodi svakoj svesnosti. Do ovog zaključka došao je i H. Driesch (Die
»Seele« als elementarer Naturfaktor, S. 80).
sa ove konsultacije (sa lekarskim izveštajem u džepu) moj
pacijent se iznenada sručio na ulici. Kada su ga doneli
kući u samrtnom ropcu, njegova žena je već bila u
strašnom nemiru i to zbog toga što se, neposredno posle
odlaska njenog muža lekaru, na njihovu kuću spustilo
veliko jato ptica. Naravno da se odmah setila sličnih
događaja prilikom smrti njenih najbližih i plašila se
najgoreg.
Iako osobe koje imaju udela u ovom događaju
izvanredno dobro poznajem i stoga znam da se radi ο
istinskom činjeničnom izveštaju, ipak uopšte ne smatram
da će neko, ko odlučno ovakve stvari po-smatra kao čiste
slučajnosti, zbog ovoga osetiti potrebu da men ja svoje
mišljenje. Prikazivanje oba slučaja proističe iz namere da
se ukaže na način na koji se obično pokazuju smisaone
koincidencije u praktičnom životu. Smisaona povezanost
u prvom slučaju je jasna u pogledu približnog identiteta
glavnih objekata (naime oba skarabeja); nasuprot tome u
drugom slučaju na izgled se ne mogu meriti istim
merilima smrtni slučaj i jato ptica. Ali ako se uzme u obzir
da već u vavilonskom hadu duše nose »odeću od perja« a
da je u starom Egiptu ba, duša, zamišljana kao ptica,38
tada uopšte nije tako daleko pretpostavka arhetipskog
simbolizma. Da je ovaj događaj bio predmet sna, onda bi
komparativno-psihološki bezuslovno došlo u obzir jedno
takvo tumačenje. U prvom slučaju izgleda da isto tako
postoji arhetipska osnova. Kao što sam pomenuo, radilo
se ο neobično teškom terapijskom postupku, koji do
pomenutog sna skoro uopšte nije makao s mesta. Glavni
razlog ovde je bio, što moram pomenuti zbog razume van
ja situacije, u kartezijanskoj filozofiji odgajeni animus
moje pacijentkinje, koji se za svoje krute pojmove stvarnosti držao u toj meri čvrsto, da nastojanja tri lekara
(naime ja sam bio treći) nisu bila u stanju da ga razmekšaju. Za ovo je očigledno bio potreban nekakav
iracionalni događaj, koji ja, samo po sebi razumljivo,
nisam mogao da stvorim. Već je san blago uzdrmao
м
Kod Homera »cvrkuću« duše mrtvih.
racionalistički stav moje pacijentkinje. Ali kada je
skarabej stvarno doleteo, tada je njeno prirodno biće
moglo da probije opsednutost od strane animusa, čime je
62
proces promene, koji inače prati terapijski postupak, prvi
put uzeo ispravan tok. Suštinske promene stava znače
psihičku obnovu, koja je skoro po pravilu u snovima i
fantazijama praćena simbolima ponovnog rađanja.
Skarabej je klasični simbol ponovnog rođenja. Prema
izlaganju staroegipatske knjige Am-Tuat mrtvi bog sunca
se na sedmoj postaji pretvara u kepera, skarabej, i kao
takav na dvanaestoj postaji stupa u brod koji podmlađeno
sunce izvodi na jutarnje nebo. U ovom slučaju jedina
teškoća se sastoji u tome što se kod obrazovanih teško sa
sigurnošću mogu isključiti kriptomnezije (iako simbol nije
bio poznat mojoj pacijentkinji). Uz put prime-ćeno
psihološko iskustvo se stalno sudara sa ovakvim
slučajevima34 u kojima se pojava paralelnih simbola ne
može objasniti bez hipoteze ο kolektivno ne-svesnom.
Slučajevi smisaonih koincidencija — koje treba
razlikovati od grupa slučajnosti — izgleda da počivaju
na arhetipskoj osnovi. Bar svi slučajevi iz mog iskustva —
a njih je veliki broj — ukazuju na ovu karakterističnu
oznaku. Sta to treba da znači već sam maločas
pomenuo.35 Iako će svako ko ima nekog iskustva na ovom
području bez teškoća prepoznati arhetipski karakter u
ovakvim događajima, ipak se psihički uslovi Rineovih
eksperimenata ne mogu bez daljnjega dovesti u vezu sa
ovim, pošto konstelacija arhetipa nije odmah vidljiva. Pri
tom se ne radi ο takvim emocionalnim situacijama kao u
mojim pri-merima. Ipak odmah treba ukazati na to da kod
Ri-nea u prošeku prva serija pokušaja daje najbolje rezultate, koji potom brzo opadaju. Ali ako se uspe da se
probudi
novo
interesovanje
za
(inače
dosadan)
eksperimenat, ponovo se poboljšavaju rezultati. Iz
toga proističe da emocionalni faktor igra značajnu ulogu.
Ovo se naravno može zaključiti samo onda, kada lekar
raspolaže neophodnim poznavanjem istorijata simbola.
35
Upućujem na moja izlaganja u: Der Geist der Psychologie, Eranos-Jahrbuch XIV (1946). S. 448.
S4
Afektivnost, međutim, u velikoj meri počiva na
instinktima, čiji je formalni aspekt upravo arhetip.
Ali postoji i psihološka analogija između oba moja
slučaja i Rineovog eksperimenta, što svakako nije tako
uočljivo. Ove na izgled sasvim različite situacije imaju
zajedničku
karakteristiku,
naime
izvesnu nemogućnost. Pacijentkinja sa skarabejom nalazila
se u »nemogućoj« situaciji utoliko što je njen terapijski
postupak zapinjao ne nalazeći nigde izlaza. U takvim
situacijama, kada su ove dovoljno ozbiljne, obično se
javljaju arhetipski snovi koji ukazuju na mogućnost
napretka, na koje čovek inače ne bi pomislio. Ovakve
situacije su uopšte one koje sa velikom pravilnošću
konstelišu arhetip. U izvesnim slučajevima psihoterapeut
je prinuđen da pronađe racionalno nerešive probleme, na
koje će usmeriti pacijentova nesvesna doživljavanja. Ako je
ovo uspostavljeno, onda se na taj način bude dublji slojevi
nesvesnog, naime praslike, čime se ličnost dovodi na put
promena.
U drugom slučaju postojala je polusvesna zabrinutost
s jedne strane, a s druge preteča mogućnost letalnog
ishoda, pri čemu nije postojala mogućnost dovoljnog
poznavanja situacije. Kod Rineovog eksperimenta je,
najzad, nemogućnost zadatka ono što skreće pažnju na
unutrašnje procese i time daje ne-svesnom mogućnost da
se manifestuje. Pitanja eks-perimentatora u eksperimentu
po sebi već imaju emocionalno dejstvo, pošto ova nešto
nepoznato i apsolutno neznano postavljaju kao moguće
poznato i znano i na taj način ozbiljno uzimaju u obzir
mogućnost čuda. Nezavisno od eventualnog skepticizma
ispitivane osobe, ovaj nagoveštaj apeluje na nesvesno uvek
i svuda prisutnu spremnost da se doživi čudo i na nadu
da je tako nešto na kraju ipak moguće. Primitivno
sujeverje i kod najprosvećenijih duhova nalazi se
neposredno ispod površine, i upravo oni koji mu se najviše
opiru, najpre potpadaju njegovoj sugestivnoj moći. Kada
seriozni eksperimenat sa svojim važnim naučničkim
autoritetom bilo gde dodirne
ovu spremnost, onda se neizbežno javlja emocija, koja
afektivno privlači ili odbija. U svakom slučaju nastaje afektivno
očekivanje, koje je prisutno i onda kada se osporava.
Korisno je ukazati na mogućnost nesporazuma koji može
nastati i zbog izraza sinhronicitet. Ovaj termin sam izabrao
pošto mi je istovremenost dva smisaona, ali akauzalno
povezana događaja, izgledala kao najhitniji kriterij um. Dakle,
ovde koristim pojam sinhroniciteta u specijalnom smislu
vremenske koincidencije dva ili više kauzalno međusobno
nepovezanih događaja, koji su istog ili sličnog smisaonog
sadržaja. Ovo nasuprot »sinhronizmu« koji predstavlja samo
istovremenost dva događaja.
Tako sinhronicitet znači najpre istovremenost izvesnog
psihičkog stanja sa jednim ili više spoljnih događaja, koji se
javljaju kao smisaone paralele prema trenutnom subjektivnom
stanju i — u datom slučaju — vice versa. Ovaj slučaj
63
predočavaju oba moja primera na različit način. U slučaju
skarabeja jedno-vremenost je neposredno evidentna, nasuprot
tome u drugom ne. Doduše jato ptica pobuđuje nejasnu brigu,
koja se, međutim, može objasniti kauzalno. Zena mog pacijenta
prethodno svakako nije bila svesna zebnje koja se dala
uporediti sa mojom zabrinutošću, pošto simptomi (bolovi u
vratu) nisu bili takve prirode da laik odmah pomisli na najgore.
Međutim, nesvesno često zna više od svesti, zbog čega mi
izgleda moguće da je kod ove žene nesvesno već nagovešta-valo
opasnost. Ovo se, svakako, ne može dokazati, ali ipak postoji
takva mogućnost ili čak verovatnoća. Dakle, ako isključimo
svesni psihički sadržaj, kao, recimo, predstavu ο smrtnoj
opasnosti, onda u ovom slučaju postoji evidentna
istovremenost jata ptica, u svom tradicionalnom značenju, sa
muževljevom smrću. Psihičko stanje izgleda, kada ga
sagledamo sa doduše mogućeg, ali nedokazivog uzbuđenja
nesvesnog, zavisno od spoljnih zbivanja. Psiha žene je ipak
obuhvaćena utoliko što se jato ptica spustilo na njenu kuću i
što je ona to posmatrala. Zbog ovoga i meni se čini verovatnim
da su njena nesvesna područja bila
JO Jung. Odabrana dfla
III
145
konstelovana. Jato ptica ima tradicionalni proročki
značaj.'"' Ovo se pojavljuje i u ženinom tumačenju, i stoga
izgleda kao da ptice predstavljaju nesvesnu slutnju smrti.
Stari, romantični lekari ovde su govorili ο »simpatiji« ili
»magnetizmu«, ali, kao što je već rečeno, ovakvi fenomeni
se ne mogu kauzalno drugačije objasniti, a da se ad hoc
ne potrgnu fantastične hipoteze.
Tumačenje jata ptica kao omen, kao što smo vi-deli,
počiva na dvema ranijim koincidencijama slične vrste.
Ono još nije postojalo kod smrti bake. Tamo je
koincidencija predstavljena samo kroz smrt i kroz
skupljanje ptica. Tada je ona bila neposredno evidentna;
u trećem slučaju kao takva mogla je biti ve-rifikovana tek
kada je samrtnik donesen kući.
Navodim ovu komplikaciju zbog toga što je važna za
opseg pojma sinhroniciteta. Uzmimo sada drugi slučaj.
Jedna moja poznanica vidi i doživi u snu iznenadnu i
nasilnu smrt njenog prijatelja, sa karakterističnim
pojedinostima. Snevač se nalazi u Evropi a prijatelj u
Americi. Sledećeg jutra telegram potvrđuje smrt, a desetak
dana kasnije pismo iznosi pojedinosti. Upoređivanjem
evropskog vremena sa američkim pokazuje da je smrt
nastupila najmanje jedan sat pre sna. Snevač je kasno
otišao u postelju i nije zaspao do jedan sat posle ponoći.
San je naišao oko dva izjutra. Sneni doživljaj nije
sinhron sa smrću. Doživljaji ove vrste često nastupaju
posle ili pre kritičnog događaja. Dan (J. W. Dunne)*7
navodi posebno instruktivan san, koji je sanjao početkom
1902. godine kao učesnik burskog rata. Izgledalo mu je
kao da stoji na nekom vulkanskom bregu. To je bilo
ostr-vo ο kome je već ranije sanjao i za koje je znao da je
neposredno
ugroženo
katastrofalnom
vulkanskom
erupcijom (kao Krakatau!). Ispunjen strahom hteo je da
spase 4000 stanovnika ostrva. Na susednom nastanjenom
ostrvu pokušao je da pokrene francuske vla*« Literarni primer su Ibikusovi ždralovi. Ako se jato svraka
spusti na neku kuću, onda to znači da će tu neko umreti ltd. Treba se
setiti i značaja auguriuma.
>т An Experiment with Time, p. 34.
sti da odmah mobilišu raspoložive brodove za spasilačku
akciju. Ovde je san počeo da se kroz motive užurbanosti,
buke i nedolaska razvija u tipični ko-šmar, dok je snevač
neprestano ponavljao: »Četiri hiljade ljudi naći će smrt
ako ne ...« Nekoliko dana potom Dan je dobio poštu sa
jednim brojem Daily Telegrapha, a njegov pogled se
zaustavio na sledećoj vesti:
Volcano Disaster
in
Martinique Town Swept
Away An Avalanche of
Flame Probable Loss of
Over 40.000 Lives.
San se nije desio u trenutku stvarne katastrofe, već
tek kada su mu se približavale novine sa vešću. Tada mu
je promakla omaška pri čitanju — 4000 umesto 40.000.
Pogrešno opažanje se kod snevača učvrstilo kao
paramnezija, tako da je, kada bi prepričavao san, uvek
navodio 4000 umesto 40.000. Tek petnaest godina
kasnije, kada je kopirao taj novinski članak, otkrio je
zabludu. Njegovo nesvesno znanje isto tako je načinilo
grešku kao i on sam.
Činjenica da se kratko pre javljanja vesti ova sanja,
predstavlja relativno često iskustvo, budući da san, na
primer, pomin je osobe od kojih sledeća pošta donosi
pismo. Više puta sam imao prilike da konsta-tujem da je
u trenutku kada se odvijao san pismo već bilo u
teritorijalnoj pošti adresanta. Iz sopstvenog iskustva mogu
potvrditi omaške pri čitanju. Za vreme božićnjeg raspusta
64
1918. godine bavio sam se orfičarima a posebno sa
orfičkim fragmentom kod Maiala (Maiala) u kome se
primordijalna svetlost »trojstveno« označava kao metis,
fanes i ericepens. Pri tom sam uporno čitao Ήρικαπαιος·
umesto Ήρικεπαΐος-, kao što je bilo u tekstu. (Doduše,
sreću se obe vrste izgovora). Ova omaška se zatim
fiksirala kao paramnezija, i ovog naziva sam se uvek sećao
samo kao Ήρικα-παϋος- da bi tek trideset godina kasnije
otkrio da u tekstu kod Maiala piše Ήριχεπαίος-. Upravo u
ovo vreme jedna od mojih pacijentkinja, koju tada nisam
sreo već četiri nedelje i koja uopšte ni na koji način nije
imala uvida u moja proučavanja, usnila je san u kome joj
je neki nepoznati čovek pružio list na kome je bila
ispisana »latinska« himna posvećena bogu Ericipeusu.
Pacijentkinja je mogla da napiše ovu himnu. Jezik ove bio
je čudnovata meša-vina latinskog, francuskog i
italijanskog. Dama je raspolagala elementarnim školskim
znanjem latinskog, nešto više je znala italijanski a tečno je
govorila francuski. Ime Ericipeus bilo joj je potpuno nepoznato — razumljivo, pošto nije imala klasično
obrazovanje. Naša mesta stanovanja su međusobno
udaljena oko 90 kilometara, a već mesec dana uopšte se
nismo sretali. Vredno napomene je varijacija imena, to
jest »omaška pri čitanju« upravo kod samoglasnika koji
sam i ja pogrešno pročitao, i to a umesto e; samo njeno
nesvesno je pogrešilo u drugom smeru čitajući i
umesto e. Stoga pretpostavljam da je ono nesvesno
»pročitala« ne moju grešku, već tekst u kome se sreće
latinska transkripcija Ericepaeus, pri čemu joj je prividno
samo smetala moja greška pri čitanju.
Sinhronistički događaji počivaju na jednovre-menosti
različitih psihičkih stanja. Jedno je normalno, verovatno
(tj. kauzalno zadovoljavajuće objašnjivo) a drugo je ono
koje se ne može kauzalno izvesti iz prvog, naime kritički
doživljaj. U slučaju iznenadne smrti ovo drugo se ne može
neposredno prepoznati kao extra-sensory perception
(ESP), već se kao takvo može verifikovati tek naknadno.
Ali i u slučaju ska-rabeja je neposredno doživljeno
psihičko stanje ili psihička slika, koje se od snene slike
razlikuje samo time što se može neposredno verifikovati.
U slučaju jata ptica radi se kod žene ο nesvesnoj alteraciji,
odnosno zabrinutosti, koju sam ja svakako svesno
do-živeo i koja me je navela da pacijenta pošaljem kardiologu. U svim ovim slučajevima, bez obzira da li se radi
ο prostornim ili vremenskim ESP, postoji jed-novremenost
normalnog ili uobičajenog stanja sa jednim kauzalno
neizvodljivim drugačijim stanjem ili događajem čija se
objektivnost obično može veri-fikovati tek naknadno. Ova
se definicija mora imati na umu naročito onda kada
dolaze u obzir budući događaji. Naime oni evidentno
nisu sinkroni, ali su sin-hronistički, pošto se doživljavaju
kao sadašnje psihičke slike, kao da se već desio objektivni
događaj Neočekivani sadržaj, koji se neposredno ili
posredno odnosi na objektivni spoljni događaj, koincidira
sa uobičajenim psihičkim stanjem: ovu pojavu nazivam
sinhronicitet i mišljenja sam da se radi ο jednoj te istoj
kategoriji događaja, iako njihova objektivnost izgleda
odvojena od moje svesti u prostoru ili u vremenu. Ovo
gledište potvrđuju Rineovi rezultati, ukoliko ni prostor ni
vreme, bar u principu, ne uplivišu na sinhronicitet.
Prostor i vreme, razumljive koordinate tela koje se kreće,
su u osnovi jedno te isto, i zbog toga se govori ο
»vremenskim prostranstvima-, a već Filo Judeus (Philo
Judaeus) kaže: » διάστημα τής του κόσμου κινήσεως έστιν ό
χρόνος.β38 Prostorni sinhronicitet može se isto tako shvatiti
kao opažanje u vremenu, ali značajno je da se vremensko
ne može tako lako shvatiti kao prostorno, jer ne možemo
predstaviti prostor u kome bi već objektivno postojali
budući događaji, koji bi se redukcijom ove prostorne
distance mogli doživeti kao sadašnji. Budući da, shodno
iskustvu u izvesnim okolnostima, izgleda kao da su vreme
i prostor redukovani približno na nulu, onda tu otpada i
kauzalnost, pošto je ova skopčana sa postojanjem
prostora i vremena i sa te-lesnim promenama, jer i postoji
samo u uzastopnosti uzroka i dejstva. Ovo je razlog što se
fenomen sin-hroniciteta principijelno ne može dovesti u
vezu ni sa jednom kauzalnom predstavom. Zbog toga se
spajanje smisaono koincidirajućih faktora nužnim načinom mora zamisliti kao akauzalno.
Ovde svakako padamo u iskušenje da, u nedostatku
ustanovljivog, pretpostavimo transcendentalni uzrok.
»Uzrok«, međutim, može biti samo veličina
88
»Rasprostiranje nebeskog kretanja
Alexandrinus, De opificio mundi, 26, I, p. 8).
je
vreme«
(Philo
koja se može utvrditi. »Transcendentalni« uzrok je, naime,
contradictio
in
adiecto
utoliko
što
se
nešto
transcendentalno već per definitionem uopšte ne može
utvrditi. Ako se ne želi rizik pretpostavke akau-zalnosti,
onda ne preostaje ništa drugo do da se sin-hronistički
fenomeni oglase čistim slučajnostima, čime se protivureči
Rineovim ESP rezultatima i drugim osvedočenim
činjenicama. Ili ako smo prinuđeni da naša razmatranja
postavimo u stilu prethodnih a da principe našeg
objašnjenja sveta podvrgnemo kritici, i to u tom smislu da
su prostor i vreme u određenom sistemu konstante samo
onda kada se mere nezavisno od psihičkih stanja. Ovo je
po pravilu slučaj kod prirodnonaučnog eksperimenta. Ali
ako se zbivanje posmatra bez eksperimentalnih ograničenja, onda kod posmatrača može naići izvesno emocionalno
stanje, koje prostor i vreme menja u smislu kontrakcije.
Svako emocionalno stanje uzrokuje promenu svesti koju
je Zane (P. Janet) označio kao abaissement du niveau
mental«, to jest dolazi do izvesnog sužen ja svesti, što je
posebno u stanjima teških afekata uočljivo čak i laiku.
Tonus nesvesnog se donekle povišava, zbog čega lako
dolazi do nagiba od nesvesnog ka svesti. Na taj način
svest zapada pod uticaj nesvesnih instinktivnih podsticaja
i sadržaja. Sadržaji su, po pravilu, kompleksi koji u
krajnjoj liniji počivaju na arhetipovima, to jest na
»instinctual pattern«. Pored ovog u nesvesnom se nalaze i
subli-minalna opažanja (a isto tako zaboravljene, to jest
trenutne ili uopšte reprodukciji nepristupačne slike
sećanja). Među subliminalnim sadržajima su opažanja
koja treba razlikovati od onog što bih rado označio kao
nerazjašnjivo »znanje« ili »prisustvo«. Dok se opažanja
mogu dovesti u vezu sa mogućim ili vero-vatnim
podpragovnim
čulnim
razdraženjima,
»znanje«
ili
»prisustvo« nesvesnih slika ili nema poznatu osnovu, ili
postoje uočljive kauzalne veze sa izvesnim, već prethodno
postojećim (često arhetipskim) sadržajima. Ove slike,
međutim, svejedno da li se temelje na postojećoj osnovi ili
ne, nalaze se u analognoj, tj. ekvivalentnoj, smisaonoj vezi
prema objektivnim događajima, koji sa njima nemaju
nikakvu poznatu, pa čak ni zamislivu kauzalnu
vezu. Kako, na primer, može neki prostorno ili vremenski
udaljen događaj da podstakne nastojanja odgovarajuće
psihičke slike, kada se za ovo ne može čak ni zamisliti
neophodni energetski prenosni proces? Ma kako ovo
izgledalo nerazumljivo, ipak je čovek najzad prinuđen da
pretpostavi da u nesvesnom postoji nešto kao apriorno
znanje ili bolje »prisustvo« događaja, koje je lišeno svake
kauzalne osnove. U svakom slučaju naš pojam
kauzalnosti pokazao se nepodobnim za objašnjenje
činjenica.
U ovako zamršenom stanju stvari isplati se rekapitulirati gore pomenuti argumenat, što se svakako
najbolje može učiniti na temelju naših primera. Kod
Rineovog eksperimenta načinio sam pretpostavku da,
zbog napetosti iščekivanja, to jest emocionalnog stanja
i.o., već ranije postojeća, korektna ali nesvesna slika
rezultata osposobljava svest da pruži više od samo
verovatnog broja pogodaka. San ο skarabeju je svesna
predstava, koja proističe iz nesvesno već postojeće slike
koja će nastati sledećeg dana, naime kroz prepričavanje
sna i dolazak insekta na prozor. Zena mog umrlog
pacijenta posedovala je nesvesno znanje ο predstojećem
smrtnom slučaju. Jato ptica evociralo je odgovarajuće
slike sećanja a time i njen strah. Isto tako je skoro
istovremeni san ο nasilnoj smrti prijatelja proistekao iz
već postojećeg nesvesnog znanja.
U svim ovim i sličnim slučajevima izgleda kao da je
prisutno neko a priori postojeće, kauzalno neobjašnjivo
znanje o, u dotično vreme, neznanom činjeničnom stanju.
Fenomen sinhroniciteta dakle sastoji se od dva faktora:
1. Nesvesna slika dolazi direktno (verbalno) ili
indirektno (simbolizovano ili naznačeno) u svest kao san,
dosećanje ili slutnja. 2. Sa ovim sadržajem koincidira
objektivno činjenično stanje. Covek se podjednako može
čuditi i jednom i drugom. Kako se ostvaruje nesvesna
slika, ili kako koincidencija? Ja razumem isuviše dobro
zašto se ulaže toliki trud da se činjeničnost ovakvih stvari
podvrgne sumnji. Ovde bih samo nabacio pitanje. Da
pružim i odgovor, usudiću se tek tokom kasnijeg
ispitivanja.
S obzirom na ulogu koju igra afekat kod ostvarivanja
sinhronističkih događaja, želeo bih da napomenem da ovo
uopšte nije nova ideja, već da su je jasno sagledali već
Avicena i Albertus Magnus. Magnus kaže: »U šestoj knjizi
Avicenine Naturalia našao sam (u odnosu na magiju)
očigledno izlaganje ο tome da se u čovekovoj duši nalazi
izvesna snaga (virtus) da menja stvari i da su ovoj sili
podređene druge stvari; i to onda kada je gurnuta u
eksces ljubavi ili mržnje ili nečega sličnog (quando ipsa
fertur in magnum amoris excessum aut odii aut alicuius
ta-lium). Dakle, kada čovekova duša zapadne u veliki
eksces bilo koje strasti, onda se eksperimentalno može
zaključiti da ovaj (eksces) stvari (magično) povezuje i ove
menja u onom smislu za kojim stremi eksces (fertur in
grandem
excessum
alicuius
passionis
invenitur
experimento manifesto quod ipse ligat res et alterat ad
idem quod desiderat et diu non credidi illud) a ja dugo
nisam verovao (!), ali pošto sam pročitao nigromantičke
knjige i one ο magijskim znacima (imaginum) kao i
magiju, našao sam da je (stvarno) emocionalnost (affectio)
čovekove duše glavni izvor svih stvari, bilo da ove zbog
svoje velike emocije menjaju svoje telo i druge stvari,
čemu ove teže, ili da su im zbog njihove plemenitosti
podređene druge, niže stvari, ili bilo da sa ovakvim
afektom, koji prevazilazi sve granice, paralelno protiče
pogodni zvezdani čas ili astrološka situacija ili kakva dru-
66
ga snaga tako da mi (zbog toga) verujemo da je (ono), što
čini ovu snagu proizišlo iz duše (cum tali affectio-ne
exterminata concurrat hora conveniens aut ordo coelestis
aut alia virtus, quae quodvis faciet, illud re-putavimus
tunc animum facere) . . . Dakle onaj ko želi da sazna
tajnu ο ovome da sve ovo proizvede i razreši, taj mora da
zna da svako na sve može upli-visati magično samo ako
zapadne u veliki eksces . . . i to mora učiniti upravo u
onom času u kome ga je spopao onaj eksces a da sa
stvarima čini ono što mu propisuje duša. Tada je duša.
naime, toliko pohlepna za stvari koje hoće da učini tako
da se sa svoje strane dokopava značajnijeg i
boljeg zvezdanog časa, koji vlada i nad stvarima a koji
bolje odgovara i onoj, na-menjenoj stvari . . . I tako je
duša ta koja stvar intenzivno traži, koja čini stvari
dejstvenijim i sličnijim (onome) što proističe . . . Na sličan
način, naime, funkcioniše obnavljanje svega onog što
duša intenzivno priželjkuje. Naime, sve ono što čini sa
određenim ciljem ima pokretačku snagu i dejstvo na ono
za čim čezne duša« itd."
Ovaj tekst jasno pokazuje da su sinhronistička
(»magična«) zbivanja smatrana zavisnim od afekta.
Naravno da Albertus Magnus, shodno duhu njegovog
vremena, ovo objašnjava pomoću pretpostavke magijske
mogućnosti duše, ne uzimajući u obzir da je psihički
proces isto toliko »određen« kao i koinci-dentna predstava,
koja anticipira fizičko, spoljno zbivanje. Koincidentna
predstava proističe iz nesvesnog i stoga spada u
»cogitationes quae sunt a nobis independentes« a koje,
kako smatra Arnold Gelinks {Arnold Geulincx), potiču od
Boga i ne nastaju iz sopstvenog mišljenja.40 Takođe i Gete,
u odnosu na sinhronističke događaje, misli na »magičan«
način. Tako on kaže u Razgovorima sa Ekermanom: »Mi
svi u sebi imamo nešto od električnih i magnetskih sila i
kao magnet upražnjavamo privlačnu ili odbojnu silu, u
zavisnosti od toga da li dolazimo u dodir sa istovetnim ili
različitim.«41
Posle ovog opšteg razmatranja vratimo se našem
problemu empirijskih osnova sinhroniciteta! Dobavljanje
iskustvenog materijala koji omogućuje dovoljno sigurne
zaključke, formira u prvom redu pitanje čije rešenje, na
žalost, nije lako. Ako čovek želi da pokuša da proširi
osnovu prirodnih znanja, onda se mora odlučiti na
najopskurniji ugao i skupiti hrabrost da se obrecne na
predubeđenja našeg sadašnjeg pogleda na svet. Kada je
Galilej pomoću svog durbina otkrio Jupiterove mesece,
39 De
mirabilibus mundi, knjiga ciriške centralne
teke, nedatirana.
40 Metaphysica vera, pars III. secunda scientia, p. 187.
41 P. 359.
biblio-
odmah se sudario sa predubeđenjima svojih učenih
sugrađana. Niko nije znao šta je durbin i šta se moglo
postići sa njim. Nikada pre toga niko nije govorio ο
Jupiterovim mese-cima. Naravno, svako doba smatra da
je prethodno patilo od predrasuda, a danas se to misli više
no ikada ranije sa isto tako malo prava kao u svim ranijim
vremenima kada se tako mislilo. Kako često je već bacana
anatema na istinu. Žalosno je, ali na žalost istinito da
čovek ništa ne uči iz istorije. Ova činjenica će nam
pripremiti najveće teškoće, jer ako smo se latili posla da u
jednoj tako tamnoj stvari nekako sakupimo iskustveni
materijal koji bi bacio svetla na ovo područje, onda ćemo
ga sasvim sigurno naći tamo gde su nam svi autoriteti sa
sigurnošću tvrdili da se ne može ništa naći.
Pričanje čudnovatih pojedinačnih slučajeva — pa
makar bili i vrlo verovatni — je nekorisno i može najviše
dovesti do toga da se onaj ko ih je ispričao smatra
lakovernim čovekom. Čak i brižljivo regi-strovanje i
verifikacija velikog broja slučajeva, koje srećemo u delu
Gurneja, Majersa i Podmora,42 nije načinilo nikakav
utisak na naučni svet. Najveći broj »stručnjaka«, naime
psihologa i psihijatara izgleda da ο ovome nema pojma.45
Rezultati ESP i PK eksperimenata stvorili su brojčano
obuhvatnu podlogu za fenomen sinhroni-citeta a
istovremeno ovi ukazuju na značajnu ulogu koju pri tom
igra psihički faktor. Ova činjenica mi je nametnula pitanje
da li bi bilo moguće pronaći metodu koja bi s jedne strane
dokazivala fenomen sinhroniciteta, a s druge omogućavala
da se psihički sadržaji upoznaju toliko da se time bar
može steći izvestan oslonac u odnosu na prirodu
involviranog psihičkog faktora. Pitao sam se da li ne
postoji me
42 Phantasms of the Living.
** Nedavno se Pascual Jordan na zaslužan način založio za
naučno ispitivanje vidovitosti (Zentralblatt für Psychotherapie, IX,
1936, Bd. 3). Zeleo bih da ukazem i na njegov spis Verdänsrung
und Komplementarität, koji je važan za odnose između mikrofizike i
psihologije nesvesnog.
toda koja bi omogućila merljive ili brojive rezultate a
istovremeno
jamčila
uvid
u
psihičke
pozadine
sin-hroniciteta. Da su prisutni bitni psihički uslovi fenomena sinhroniciteta, već smo videli u ESP eksperimentima, iako se ovi po čitavom svom načinu ograničavaju na činjenicu koincidencije, ne osveti j avaj ući bliže
ovaj faktor. Već odavno mi je bilo poznato da postoje
izvesne intuitivne (takozvane mantičke) metode, koje
uglavnom polaze od psihičkog faktora, pretpostavljajući
međutim kao samo po sebi razumljivu činjeničnost
sinhroniciteta. Najpre sam posebnu pažnju usmerio na
onu pomoćnu tehniku intuitivnog shvatanja celovitosti,
koja je karakteristična za Kinu, naime na I Ging (ili na I
Čing). Kineski duh stremi, nasuprot grčki odgajanom
zapadnom, ne shvatanju pojedinosti zbog njih samih, već
za gledištem koje pojedinca vidi kao deo celine. Takva
operacija spoznaje je nemoguća iz čistom intelektu bliskih
razloga. Sud se stoga mora u povećanoj meri oslanjati na
iracionalne funkcije svesti, naime na osećanje (kao sens
du reel«) i na intuiciju (kao opažanje uglavnom određeno
pomoću subliminalnih sadržaja). I Ging, ova — srne se
reći eksperimentalna — osnova klasične kineske filozofije,
je metoda od davnina određena za to da se celovito shvati
situacija a time i da se individualni problem postavi u
okvire velike igre suprotnosti Jang i Jin-a.
Obuhvatanje celovitosti je, samo po sebi razumljivo, i
cilj prirodnih nauka. Ali ovaj cilj je, nužno, vrlo daleko,
pošto prirodne nauke, kad je ikako moguće, daju prednost
eksperimentu i u svakom slučaju statistici. Eksperimenat
se, međutim, sastoji od određenog upitnika koji po
mogućstvu isključuje sve ono što smeta ili što mu ne
pripada. On postavlja uslove, ove nameće prirodi i na ovaj
način daje povoda da se daju odgovori koji su u skladu sa
čoveko-vim pitanjem. Pri tom se prirodi uskraćuje da
odgovara iz obilja svojih mogućnosti, pošto su ove, ako je
ikako moguće, ograničene. U ovu svrhu u laborato-rijama
se stvaraju situacije ograničene na pitanja, koja
prisiljavaju prirodu da pruži što je moguće jed
noznačniji odgovor. Pri tom je potpuno isključeno
delovanje prirode u njenoj neograničenoj celovitosti.
Međutim, da bi upoznali ovu celovitost, potreban nam je
takav upitnik koji po mogućstvu malo ili čak uopšte ne
postavlja uslove, prepuštajući na taj način prirodi da
odgovara iz svog obilja.
Poznati, određeni, utvrđeni poredak u eksperimentu
formira nepromenljiv faktor rezultata upo-redne i sabirne
statistike. Nasuprot tome, intuitivnom ili mantičkom
celovitom eksperimentu nisu potrebna nikakva pitanja
koja postavljaju bilo kakve uslove i time ograničavaju
celovitost prirodnih zbivanja. Ova zbivanja imaju sve
šanse, koje uopšte mogu imati. Kod I Ginga padaju i
kotrljaju se novčići onako kako im upravo odgovara.44 Na
nepoznato pitanje sledi nerazumljivi odgovor. Utoliko su,
dakle, upravo idealni uslovi za reakciju celovitosti. Ali,
pada u oči nedostatak i, nasuprot prirodno-naučnom
eksperimentu, ne zna se šta se zbilo. Ovu nezgodu su već
u 12. stoleću pre naše ere pokušavali da ublaže dva
kineska mudraca tim što su, oslanjajući se na hipotezu
jedinstvenosti
celokupne
prirode,
pokušali
da
istovremenost nekog psihičkog stanja sa fizičkim
zbivanjem objasne kao istoznačnost. Drugim recima oni su
pretpostavljali da se isto bivstvo izražava kako u
psihičkom tako i u fizičkom stanju. Da bi se veri-fikovala
ova hipoteza u ovom na izgled neograniča-vajućem
eksperimentu, ipak je potreban jedan uslov, naime
određena forma fizičkog zbivanja, metoda ili tehnika koja
prisiljava prirodu da odgovara u parnim ili neparnim
brojevima. Ovi su kao reprezentanti jin i janga svojstveni
nesvesnom kao i prirodi u obličju suprotnosti, naime
majke i oca sveg zbivanja i stoga formiraju tertium
comparationis između psihičkog unutrašnjeg i fizičkog
spoljnjeg sveta. Tako su ova dva starca pronašli metodu
koja bi se mogla predstaviti kako kao unutrašnje stanje
tako i kao spoljašnje i vice versa. Tome je pripadalo i (intui
tivno) poznavanje značenja svagdašnjih proročkih figura.
Stoga se I Ging sastoji od zbirke sastavljene od 64
** Ako se eksperiment sprovodi sa klasičnim stabljika-ma
hajdučice, onda podela 49 stabljika predstavlja faktor slučajnosti
tumačenja, u kojoj je razjašnjen smisao svake od 64
moguće jang-jin kombinacije. Ova tumačenja formulišu
unutrašnje, nesvesno znanje, koje se poklapa sa
aktuelnim
stanjem
svesti.
Sa
ovom
psihičkom
pretpostavkom koincidira slučajni rezultat metode, naime
parni i neparni brojevi, koji proističu iz pada novčića ili
slučajne podele stabljika hajdučice.4* Metoda je, kao i sve
divinacijske, to jest intuitivne tehnike, zasnovana na
principu sinhronicitetne povezanosti.** Pri praktičnom
izvođenju eksperimenta stvarno dolazi do mnogobrojnih i
očevidno predu-beđenja lišenih slučajeva, koji bi se
racionalno i prilično na silu mogli objasniti kao projekcija.
Ali, ako se pretpostavi da su stvarni, što uistinu i
izgledaju, onda se radi ο smisaonim koincidencijama, za
koje, prema našem znanju, nema kauzalnog objašnjenja.
Metoda se sastoji u tome da se ili 49 stabljika hajdučke
trave arbitrarno podeli u dve polovine i da se potom
odbroji po tri i pet, ili da se bacaju tri novčića, pri čemu
aktuelna dominacija lika (glave) ili naličja novčića,
odnosno slike (tri) i vrednosti (dva) odlučuje ο obliku
heksagrama.47 Eksperiment se temelji na principu trijade
(dva trijagrama) i sastoji se od 64 mutacije, koje
odgovaraju isto tolikom broju psihičkih situacija. Ove su
68
iscrpno opisane u tekstu i odgovarajućim komentarima.
Ali postoji i zapadna metoda, poreklom iz antike,46 koja
uglavnom počiva na
« Vidi dalje.
Ovu oznaku sam prvi put objavio u m ojoj besedi u spom en
Riharda Vilhelma (Richard Wilhelm, 10. maj 1930. u Minhenu). Govor
je objavljen u drugom i sledećim izdanjima Das Geheimnis der
Goldenen Blüte (1929. izdato zajedno sa Vilhelmom). Tamo stoji
ovako, p. XI: »Nauka I Cinga ne počiva na kauzalnom principu, već na
do sada hezimenom — pošto se kod nas ne sreće — principu, koji sam
ja ogledimice označio kao sinhronisfićkt princip." (Ges. Werke XIII).
4' Upućujem na Richard Wilhelm. I Ging, das
Buch der
Wandlungen.
48 Već se pominje u Liber etymologiarum, Isidor von Sevilla. Lib
Vili, cap IX. 13.
4·
istom principu kao i I Ging. Samo na Zapadu ovaj princip
nije trijadni, već, što je značajno, tetradni, tako da rezultat
nije heksagram sastavljen od jang i jin linija, već šesnaest
kvaterniona, koji se sastoje od parnih i neparnih brojeva.
Dvanaest od ovih po izve-snim pravilima redaju se u
dvanaest kuća astrološkog neba. Osnovu eksperimenta
čine četiri puta četiri znaka, koji se sastoje od slučajnog
broja tačaka. Ove se od strane ispitivane osobe markiraju
zdesna na levo u pesku.4* Sadejstvo različitih faktora
odvija se na čisto zapadnjački način više u pojedinostima
nego I Ging. I ovde dolazi do bogatih smisaonih koincidencija, koje se uglavnom mogu teže obuhvatiti i zbog toga su
manje jasne od rezultata I Ginga. U zapadnoj metodi, koja
je od 13. veka poznata i daleko se proširila kao ars
geomantica ili vestina punkture™, nema obuhvatnih
komentara, pošto je njena upotreba bila samo mantička,
ali ne i filozofska kao ona I Ginga.
Rezultati oba postupka, I Ginga kao i oni od ars.
geomantica, nalaze se, doduše, u traženom pravcu, ali ne
daju nikakvog povoda za neko egzaktno shvatanje. Zbog
toga sam potražio neku drugu intuitivnu tehniku i pri tom
sam se sudario sa astrologijom, koja — bar u svom
modernom obliku — polaže pravo da omogućuje relativno
celovite slike karaktera. U području ovog postupka,
doduše, ne nedostaje komentara. Postoji ih čak i previše,
što je samo znak da tumačenje nije jednostavna a još
manje sigurna stvar. Smisaona koincidencija koju tražimo
u ovom slučaju je očigledna bez daljnjega, pošto suy još
od najdavni-jih vremena prisutna stalna planetska
značenja, zatim značenja sazvežđa, onda zodijakalna i
gledišna značenja, na kojima se može zasnovati neko
činje-ničko stanje. Doduše još uvek se može prigovoriti da
se rezultat ne slaže sa psihološkim poznavanjem situacije,
odnosno sa karakterom koji je u pitanju, uz
postavljanje tvrđenja, koje je teško opovrgnuti, da je
4» Za ovo se mogu koristiti zrna bilo koje vrste ili određeni broj
kuglica.
*· Najbolji prikaz kod Robert Fludd (1574—1637). De arte
geomantica. Videti i: A History of Magic and Experimental Science, II, p.
110.
upoznavanje karaktera nešto krajnje subjektivno, pošto
na području karakterologije ne postoje nesumnjive,
pouzdane, merljive ili brojive oznake; zamerka koja se, kao
što je poznato, upućuje i grafologiji, iako je njena primena
praktički opšte priznata.
Ova kritika i odsustvo sigurnih kriterij uma za
utvrđivanje karakternih svojstava daju povoda mišljenju
da su smisaona koincidencija horoskopske strukture i
karaktera neupotrebljivi u svrhu ο kojoj je ovde reč. Stoga,
ako se želi da se astrologija koristi kao iskaz ο akauzalnim
spojevima događaja, onda se na mesto nesigurne
dijagnostike karaktera mora postaviti određeno i
nesumnjivo činjenično stanje. Jedno ovakvo je, na primer,
bračna veza između dve osobe.5'
Mitološko i tradicionalno astrološko i alhemi-stičko
slaganje je odvajkada coiunctio Soliš ( Ο ) i Lunae ( ([ ),
ljubavni odnos Marsa ( a" ) sa Venerom ( 9 ), kao i odnosi
ovih
sazvežđa
prema
ascendentima
odnosno
descendentima. Ovaj drugi odnos mora se uzeti u obzir,
pošto je ascendentna osa od davnina važila kao posebno
važna za bivstvo ličnosti.5-1 Zbog toga treba ispitati da li
se u horoskopima oženjenih i udatih sreće veći broj
koincidentnih Θ — C iU o*— — $ aspekata nego kod
neženjenih i neudatih.5* Za
51
Dalja jednoznačna činjenična stanja bila bi ubistvo i
samoubistvo. Ο ovome postoje statistike kod v. Kloeckler (Astrologie als
Erfahrungswissenschaft), kojima na žalost nedostaju poređenja sa
normalnim prosečnim vrednostima, tako da su neupotrebljive za naše
svrhe. Nasuprot njemu Paul Flambart (Preuves et bases de
l'astrologie sctentijHque, p. 79) je grafički predstavio statistiku ο tački
rađanja duhovno nadarenih ljudi (123 lica). Sreće se jasna učestalost
na uglovima vazdušnog trigona (X, ssa ). Ovaj rezultat je potvrđen
preko daljih 300 slučajeva.
51 Ovde jedva da bi zadržao smešak više ili manje ru-tinirani
astrolog, budući da su za njega ovakva slaganja jednostavno
razumljiva sama po sebi. Klasični primer je Geteo-va veza sa
Hristijanom Vulpijus, naime Ο 5° HL <5· <C 7°""Lи
Ovo shvatanje sreće se još kod Ptolomeusa: »Apponit
(Ptolomaeus) autem tres gradus concordiae: Primus cum Sol in viro,
et Sol, vel Luna in foemina, aut Luna in utrisque, fuerint in locis se
respicientibus trigono, vel hexagono aspec-
sprovođenje ovakvog ispitivanja uopšte nije potrebna vera
u astrologiju, već samo datumi rođenja, tablica mesta
69
nebeskih tela i logaritamske tablice pomoću kojih se može
izračunati horoskop.
Metoda, adekvatna suštini slučajnosti je, kao što
pokazuju
tri
pomenute
mantičke
procedure,
metoda brojanja. Odvajkada su se ljudi koristili brojevima
da bi utvrdili smisaone, to jest shvatljive koincidencije.
Broj je nešto posebno, čak se može reći i nešto
tajanstveno. Čovek nikada nije uspeo da sasvim savlada
numinozni nimbus broja. Ako se, tako kaže udžbenik
matematike, u grupi predmeta svakom pojedinom oduzmu
sva njihova svojstva, ipak na kraju preostaje određeni broj
istih, zbog čega se broju pridaje karakter prividno
neprocenjive veličine. (Ovde ne razmatram logiku
matematičkih argumenata, već samo njenu psihologiju!).
Niz celih brojeva je nešto neočekivano više od postupnog
redan ja identičnih jedinica — on u sebi sadrži celu
matematiku i sve ono što će se još otkriti u njoj. Broj je
stoga nesa-glediva veličina, tako da sigurno nije slučaj što
je upravo brojanje adekvatna metoda za tretiranje slučajnosti. Iako ne bih želeo da se pravim kadrim da bilo šta
doprinesem u rasvetrjavanju unutrašnje povezanosti dva
predmeta,
koji
izgledaju
toliko
nemer-ljivi
kao
sinhronicitet i broj, ipak ne mogu a da ne naglasim da nije
samo odvajkada broj i brojanje dovođeno u vezu sa
sinhronicitetom, već da oboje pose-duju numinoznost i
tajanstvenost kao zajedničko svojstvo. Broj je oduvek
služio za obeležavanje nu-minoznog objekta, i svi brojevi
od jedan do devet su »sveti«, isto tako se i 10, 12, 13, 14,
28, 32 i 40 ističu svojim posebnim značenjem.
Najelementarnije
tu. Secundus cum in viro Luna, in uxore Sol, eodem m d
oo
disponuntur. Tertius, si cum hoc alter alteram recipitat.« Na istoj
stvari citira Cardanus den Ptolomaeus (De astrorum indici»,): »Omnino
vero constantes et diurni convictus permanent, quando in utriusque
coniugis genitura luminaria contigerit configurata esse concordi ter. «
Kao neobično pogodno za brak on smatra konjunkciju muškog meseca
sa ženskim suncem. Hieronymus Cardanus, Opero omnia: Commentario
in Ptolomaevm De astrorum indieiis, lib. IV. p. 332.
svojstvo objekta je njegova jedinost i njegova mnogobrojnost. U sređivanju haotičnog mnoštva pojava u
prvoj liniji pomaže broj. On je dati instrument za
uspostavljanje reda ili za shvatanje već postojeće, ali još
nepoznate pravilnosti, to jest određenosti. On je
najprimitivniji elemenat reda čovekovog duha, pri čemu
najveća učestalost i opšta rasprostranjenost pripada
brojevima od jedan do četiri, pošto su primitivni šematski
redovi trijade i tetrade. Da broj po-seduje arhetipsku
pozadinu nije moja pretpostavka, već onih izvesnih
matematičara ο kojima će još biti reči. Zbog toga nije
isuviše odvažan zaključak ako broj psihološki definišemo
kao svesno postali arhetip reda.** Vredno napomene je da
spontano produkova-ne psihičke celovite slike, odnosno
simboli čovekovog bivstva u mandala formi, sadrže
matematičku strukturu. Po pravilu to su kvaterniteti (ili
njihovi množi-telji).55 Ove slike ne izražavaju samo red,
već i pro-uzrokuju takav red. Zbog toga se ove najčešće
javljaju u stanjima psihičke dezorijentacije kao kompenzacija haotičnog stanja, ili ove formulišu numi-nozna
iskustva. Pri tom se mora naglasiti da ove strukture nisu
nikakve izmišljotine svesti, već spontani produkti
nesvesnog, što je dovoljno pokazalo iskustvo. Naravno da i
svest može imitirati ove slike sređivanja, ali ovakve
imitacije uopšte ne dokazuju da su i originali bili svesni
pronalazak. Iz ovih činjenica neosporno proističe da
Symbolik des Geistes, S. 569 (Ges. Werke XI).
Up. Gestaltungen des Unbewussten (Zur Empirie des
oboje
u
Individuano
nsprozesses
i
Über
Mandalasymbohk.
Ges. Werke IX/I deo).
54
55
11 Jung, Odabrana dela. HI
70
ißi
nesvesno koristi broj kao faktor reda.
Β. PRETHODNICE IDEJE SINHRONICITETA
Kauzalni princip nam kazuje da je veza causa i
effectus nešto neophodno. Princip sinhroniciteta nam
kazuje da su karike smisaone koincidencije spojene
pomoću jednovremenosti i pomoću smisla. Dakle, ako
pretpostavimo da ESP eksperimenti kao i mnoga
pojedinačna posmatranja utvrđuju činjenice, onda iz toga
proizilazi zaključak da, pored povezanosti uzroka i
dejstva, u prirodi postoji još jedan faktor koji se izražava u
početku događaja, a koji nam se pojavljuje kao smisao.
Smisao je pridodato antropo-morfno značenje, ali formira
neophodni kriterijum fenomena sinhroniciteta. U čemu
onaj faktor, koji nam izgleda kao smisao, postoji po sebi,
izmiče mogućnostima spoznaje. Ali kao hipoteza on ne
predstavlja takvu nemogućnost kao što bi se pomislilo u
prvom trenutku. Naime, mora se uzeti u obzir da naše
zapadnjačko shvatanje i stav nije jedino moguće i
najobuhvatnije, već da ono u izvesnom smislu predstavlja
predubeđenje i jednostranost, koje bi možda trebalo
podvrgnuti korekciji. Vrlo stari kulturni narod Kineza od
davnina je u izvesnom smislu mislio drugačije od nas, a
ako slično hoćemo da pronađemo i u našoj kulturi — bar
što se tiče filozofije — onda bi trebalo da se vratimo sve do
Heraklita. Samo na nivou astrologije, alhemije i mantičkih
procedura nema principijelnih razlika između našeg i
kineskog stava. Zbog toga je i razvitak alhemije tekao
paralelnim putevima. kako na zapadu tako i na
72
istoku, ka istom cilju i sa delom identičnim formiranjem
pojmova.5*
U kineskoj filozofiji od davnina postoji centralni
pojam, čiju su oznaku Tao jezuiti preveli sa »Bog«. Ovo je,
međutim, tačno samo u zapadnom smislu. Drugačiji
prevod, kao proviđenje i slično samo su pomagala za
nuždu. R. Vilhelm (Wilhelm) je na genijalni način Tao
protumačio kao smisao." Pojam Tao vlada nad celokupnim
mišljenjem i pogledom na svet Kine. Ovu ulogu igra kod
nas kauzalnost, ali ona je ovo dostigla tek tokom dva
poslednja stoleća, zahvaljujući nivelisanom uticaju
statističke metode s jedne i besprimernom uspehu
prirodnih nauka s druge strane, pri čemu je izgubljena
metafizički zasnovana slika sveta.
Ο Tao Lao-Ce daje sledeći opis u čuvenom Tao Te
King:
Postoji nešto što je bez razlike potpuno, Sto prethodi
nastanku neba i zemlje.
Kako tiho! Kako prazno!
Samostalno i nepromenjeno, Neometano
grede u krug. Može se smatrati majkom
sveta. Ne znam njegovo ime.
Označavam ga kao Tao (Vilhelm: »smisao«) Po potrebi
zovem to: veličina.
Tao »odeva i hrani sva bića a nije njihov gospodar«.
Lao-Ce to označava kao ništa,™ čime, kako kaže Vilhelm,
samo dovodi do izražaja njegovu »suprotnost prema svetu
stvarnosti«. Lao Ce ovako opisuje njegovo biće:
Trideset paoca obuhvataju glavčinu: Na
Up. Psychologie und Alchemie, S. 486 (Ges. Werke XII),
i Symbolik des Geistes, S. 115 (Ges. Werke XI); dalje učenje chen-jen
kod Wei Po-Yang, Isis XVIII (1932) i kod Ch'uang-tse (Dschuang-dsi).
57 Vidi
Wilhelm i Jung, Das Geheimnis der Goldenen
Blüte, S. 90 (Ges. Werke XIII).
541
58 Tao
je kontigent, po recima A. Spajzera (Speiser), on
je »čisto ništa« (Über die Freiheit).
ničemu počiva dejstvo kola
(doslovce: upotrebljivost), Covek pravi
činije i lonce za posude: Na ničemu onda
počiva dejstvo suda. Covek otvara vrata i
prozore na sobi, Na ničemu onda počiva
dejstvo sobe. Stoga: nešto stvara stvarnost.
Ništa stvara dejstvo.
»Ništa« je očevidno »smisao« ili »svrha« i zbog toga
nazvano ništa, pošto se po sebi i za sebe ništa ne dešava u
smisaonom svetu, već samo u njegovom poretku.** Tako
Lao Ce kaže:
Covek gleda za njim i ne vidi ga.
to se zove imenom: vazdušnost Covek
osluškuje za njim i ne čuje ga,
to se zove imenom: razređenost. Covek
grabi za njim i ne hvata ništa,
to se zove imenom: bestelesnost. To znači
bezoblično obličje, Nestvarna slika, To znači
magličastu nejasnost, Susrevši ga ne vidiš mu
lik. Prateći ga ne vidiš mu leda.
Radi se dakle«, tako piše Vilhelm, ο koncepciji koja
leži na granici sveta pojava.« Suprotnosti u njoj su
»postavljene u nerazličnostima«, ali potencijalno prisutne.
»Ove klice« nastavlja on »ukazuju na nešto što prvo
odgovara nekakvoj vidljivosti, nečem slikovitom — drugo
odgovara nekoj čujnosti, nečemu rečitom,, treće odgovara
nekom širenju, nečemu uobličenom. Ali ovo trostruko nije
jasno odvojeno i definisano, već je besprostorno (nema
gore i dole) i bezvremensko (nema napred i nazad) jedinstvo. Tako Tao Te King kaže:
Tao (»smisao«) prouzrokuje stvari Sasvim
*» Wilhelm, Chinesische Lebensxoeishext: »Odnos smisla (Tao) i
stvarnosti ne može se obuhvatiti kategorijom uzroka i dejstva ...«
maglovito, sasvim nejasno Tako nejasne,
tako maglovite su u njemu slike. Tako
maglovite, tako nejasne su u njemu
stvari...
Stvarnost, smatra Vilhelm, je pojmovno saznaj-na,
pošto se po kineskom shvatanju u samim stvarima krije
nešto »racionalno«.*0 Ovo je osnovna zamisao smisaone
koincidencije; ona je moguća zbog toga što obe strane
spaja isti smisao. Tamo gde pre-valira smisao, tu proizilazi
red:
Smisao (Tao) kao najviši je bezimenog prostora Kada bi ga
plemići i kraljevi mogli sačuvati. Sve bi stvari najmili kao
goste. Narod bi bez naredbi, sam od sebe našao ravnotežu On
ne dela.
A ipak sve dolazi samo od sebe.
73
On je opušten A ipak zna da planira. Nebeska mreža je tako
velika, tako velika. Širokih okaca a ipak ništa ne gubi
Cang-Ce (Platonov savremenik) kaže ο psihološkoj
pretpostavci Taoa: »Stanje, gde Ja i ne-Ja više ne stvaraju
suprotnost zove se stožer Taoa (smisla).«"1 Ovo zvuči kao
kritika našeg prirodnonaučnog pogleda na svet, kada
kaže: »Smisao (Tao) tamni kada se sagledavaju samo mali
gotovi isečci postojanja«,** ili: »Ograničenja nisu
prvenstveno zasnovana u smislu postojanja. Postavljena
značenja nisu prvobitno svojstvena recima. Razlikovanja
potiču tek od subjektivnog načina posmatranja.«** Majstor
starog veka, Cang Ce kaže na drugom mestu,
pretpostavljajući
«° Wilhelm, L c, S. 19.
Dschuang Dsi, Das wahre Buch vom südlichen Blu tenland. Buch II, S.
14. « Buch II, S. 13. « Buch II, S. 17 kao ishodnu tačku »stanje u
м
kome još nije započelo postojanje stvari. Time je, u stvari,
dostignuta krajnja tačka, preko koje se ne može preći.
Najbliža pretpostavka bila je da, doduše, ima stvari, ali da
još nije započela njihova deljivost. Sledeća pretpostavka
bila je da doduše u izvesnom smislu postoje izdvojenosti,
ali još nije započelo potvrđivanje i odricanje. Kroz razvitak
potvrđivanja i odricanja bledi smisao (Tao).«*4 »Spoljnje
slušanje ne srne prodreti dublje od uva; razum ne srne da
zaželi nekakvo van-redno postojanje, inače će duša postati
prazna i u sebe upiti svet. A smisao (Tao) je ono što oseća
ovu prazninu.« Ko ima uvida, kaže Cang-Ce, taj »koristi
svoje unutrašnje oko, svoje unutrašnje uvo da prodre u
stvari i nije mu potrebna umna spoznaja.«*5 Ovim se
očigledno ukazuje na apsolutno znanje nesvesnog, to jest
na mikrokosmičko postojanje makrokosmič-kih događaja.
Ovaj taoistički pogled je tipičan za kinesko mišljenje
uopšte. Ono je, ako je ikako moguće, celomto, kako ističe
Granet
(Granet),
izvanredni
poznavalac
kineske
psihologije.1'* Ova svojstvenost može se zapaziti i u
običnom razgovoru sa Kinezima — nama na izgled
jednostavno, precizno pitanje ο nekoj pojedinosti daje
povoda kineskom misliocu za neočekivano obuhvatan
odgovor, upravo tako kao da se od njega tražio vlat trave
— on kao odgovor pruža čitavu livadu. Za nas pojedinosti
vrede za sebe; istočnjačkom duhu uvek dopunjuju
celokupnu sliku. U ovoj celovitosti su obuhvaćene, kao u
primitivnoj
ili
u
našoj
(delom
još
postojećoj)
srednjovekovnoj, pred-naučnoj psihologiji i stvari čiju vezu
sa ostalima možemo shvatiti samo još kao »slučajnu«, to
jest kao koincidenciju, čiji smisao izgleda arbitraran. Tu
spada i srednjovekovno prirodnofilozofsko učenje correli* Buch II, S. 15. «s
Buch IV, S. 29.
ββ
La Pensée chinoise. Takođe i Abegg. Ostasien denkt anders.
spondentia*'1 a posebno već antičko shvatanje ο simpatiji
svih stvari (ονμπάθ-ειατώνόλων). Hipokrat kaže: σύρροια μια,
σύμπνοια μια, πάντα σνμπαθέα, κατά μέν ούλομελίην πάντα, κατα
μέρος δέ
τα
έν εκάστω μέρει μέρεα πρός τό έργου, άρχή μεγάλη ες
αρχήν μεγάλην
καί μή είυα.63 Ali univerzalni
princip nalazi se i u najmanjem deliću, koji se stoga
podudara sa celinom.
Mišljenje interesantno za naša razmatranja sreće se
kod Fila (Philo) (rod. oko 25. pre n.e. a umro 42. g. n.e.):
»Pošto je Bog zaželeo da početak i kraj postojećeg pod
sobom (tako) usaglasi da stvari budu povezane pomoću
neophodnosti i prijateljstva, on je kao početak načinio
nebo, a kao kraj čoveka; prvo (je stvorio) kao najpotpunije
od neprolaznih opažajnih stvari, drugo kao najbolje od iz
zemlje rođenih prolaznih bića, kao malo nebo — ako se
hoće reći istina — koje u sebi nosi odsjaj mnogih,
zvezdama sličnih priroda. Kako su prolazno i neprolazno
suprotnosti, on je obome, početku i kraju, dao najlepše
obličje; početku, kao što je rečeno, obličje neba, kraju
obličje čoveka.«**
Ovde je veliki princip (άρκή μεγάλη) ili početak neba,
to jest firmamentum, dat čoveku kao mikro-kosmos, pošto
čovek sadrži odsjaj zvezdanih priroda, dakle, kao najmanji
deo i kraj stvaralačkog dela opet sadrži celimi.
Prema Teofra^tu (371—288. pre n.e.) nadčulno i
čulno povezano je pomoću spojnice srodnosti. Ova
spojnica ne može biti matematika, već po svoj pri-
Ζσχατον μέρος άπικυέετα,
έξ
έσχατου μέρεος ε£ς
άπιχνέετας, αία φύσις είυοι
β7 Gospodin profesor V. Pauli mi je prijateljski skrenuo pažnju
da je Nils Bor u cilju oznake onog uopštavanja, koje posreduje između
predstave diskontinuiteta (cestica) i kontinuiteta (talas), koristio
izrazom »korespondencija«, prvobitno formulisan (1913—1918) kao
»princip korespondencije« a kasnije (1927) kao
»argument
korespondencije«.
88 »Jedno slivanje, jeda?i udisaj (conflatio), sve se zajedno oseća.
Sve u odnosu na celinu, ali i sve u odnosu na deo u svakom delu
(prisutni) deo sa namerom dejstva. Veliki princip dopire do
najspoljnijeg dela, iz najspoljnijeg dela dospeva se u veliki princip:
jedna priroda, bivstvo i nebiv-stvo.« (De alimento. Traktat pripisivan
Hipokratu).
*ч Philo Alexandrinus. 1. c. 82. I. p. 28,
74
lici samo božanstvo.'0 Isto tako su kod Plotino, pojedinačne duše, koje potiču iz jedne svetske duše, simpatične ili antipatične u međusobnom odnosu, pri Čemu
udaljenost ne igra nikakvu ulogu.71 Slični pogledi sreću se
ponova kod Pika dela Mirandola (Pico della Mirandola):
»Est enim primum ea in rebus unitas, qua unumquodque
sibi est unum sibique constat atque cohaeret. Est ea
secundo, per quam altera alteri creatura unitur, et per
quam demum omnes mundi partes unus sunt mundus.
Tertia atque omnium principalissima est, qua totum
universum cum suo opifice quasi exercitus cum suo duce
est
unurn.«"
Pod
trostrukim
jedinstvom
Piko
podrazu-meva nešto prosto, koje shodno trini tetu ima
trostruki aspekt (unitas ita ternario distincta, ut ab
unitatis simplicitate non discedat). Za njega je svet
takoreći jedno biće, vidljivi Bog, u kome je prirodno od početka sve sređeno tako kako odgovara delovima živog
organizma. Svet izgleda kao corpus mysticum Boga, kao
što je crkva ono što je Hristos, ili ono što je u
disciplinovanoj vojsci mač u ruci glavnokomanduju-ćeg.
Poredak svih stvari po Božjoj volji je gledište koje
kauzalnosti ostavlja vrlo skroman prostor. Kao što u
živom telu različiti delovi istovremeno funkcio-nišu sa
smisaonim skladom, tako su i događaji u svetu u
međusobnoj smisaonoj vezi, koja se i.e može izvesti iz
imanentne kauzalnosti. Uzrok ovog je što u jednom kao i
u drugom slučaju ponašanje delova zavisi od njima
nadređenog centralnog vodstva.
U svome traktatu De hominis dignitate Piko kaže:
70
71
p. 179.
Zeller, Dte Philosophte der Griechen, II, 2. deo S. 654
Enneaden. IV, 3, 8, IV 4, 32. citirano u: Drews, Plettri,
74 »U prvoj liniji u stvarima je jedinstvo pomoću koga je svako
sjedinjen sa samim sobom, iz samog sebe postoji ι sa samim sobom se
slaže. Drugo je (ono) to (jedinstvo), pomoću kog se jedna kreatura
sjedinjuje s drugom i pomoću kog konačno svi delovi sveta
čine jedan svet. Treće i naj-glavnije je ono pomoću kog je cela vasiona
sa svojim tvorcem jedno kao vojska sa svojim vođom.* (Heptaplus, lib.
VI)
168
«Nascenti homini omnifaria semina, et omni
genae vitae germina indidit pater . . ,*n Kao što Bog
predstavlja neku vrstu kopule sveta, tako i čovek
predstavlja isto to unutar onoga što je Bog stvorio.
»Faciamus« kaže Piko, «hominem ad imaginem nostrani,
qui non tarn quartus est mundus, quasi nova aliqua
natura, quam trium (mundus supercoelestis, sublunaris)
quos diximus complexus et colligatio.«T4 Covek je u telu i
duhu »mali Bog sveta«, mikroko-smosa (»Deus. . .
hominem in medio (mundi) statuit ad imaginem suam et
similitudinem formarum«). Kao i Bog tako je i čovek centar
zbivanja i sve stvari su usmerene na njega." Ovo
modernom shvatanju tako strano mišljenje dominiralo je
slikom sveta sve do našeg vremena, naime sve dok
prirodne nauke nisu utvrdile da je čovekova podređenost
posledica njegove zavisnosti od prirode i njegove krajnje
zavisnosti od uzroka. Na taj način je ideja po kojoj je
zbivanje usmereno i određeno smislom (koji je otada važio
kao ljudski) proterana u tako udaljeno i mračno područje,
da je razum više nije mogao pronaći. Nje se Sopenhauer
setio tako reći naknadno, pošto je kod Lajbnica ona još
predstavljala težište objašnjenja sveta.
Zahvaljujući svojoj mikrokosmičkoj prirodi čovek je
sin neba, to jest makrokosmosa. »Ja sam zve-zda, koja sa
vama prelazi svoju putanju« glasi ispo-ved liturgije
Mitrasa.7* Mikrokosmos u alhemiji ima isto značenje kao
i rotundum, od Zosima Panopolisa (3. vek) omiljeni simbol,
koji je označavan i kao monas.
Ideja da unutrašnji i spoljašnji čovek zajedno
η Opera omnia, p. 315 »Pri rođenju Otac je čoveku usadio svuda
seme i klice raznovrsnog života.«
74 Heptaplus, lib.
V, cap. VI, p. 38. »Dajte da od ljudi
stvorimo sliku nasu, koja doduše nije četvrti svet (dakle)
niti neka druga nova priroda, već je naprotiv obuhvatnost
i spoj tri (sveta, tj nadnebesnog, nebeskog i sublunarnog).<;
75 Pikosovo
(Pikos)
učenje
je
karakterističan
primer
srednjovekovnog korespondentnog gledišta. Dobar prikaz kosmološkog i astrološkog slaganja sreće se kod Alfonsa Rosenberga, Zeichen am Himmel. Das Weltbild der Astrologie.
76 Dieterich, Eine Mithrasliturgie, S. 9.
169
predstavlja celinu, Hipokratovo ούλομελΐη, naime mi
krokosmos, dakle onaj najmanji deo u kome je
ne-podeljeno prisutan »veliki početak« (αρχή μεγάλη) kao
zamisao karakteriše i duhovni stil Agripe fon Neteshajma
(Agrippa von Nettesheim). On kaže: »Est Piatonicarum
omnium
unanimis
sententia,
quemad-modum
in
archetypo mundo omnia sunt in omnibus, ita etiam in hoc
corporeo mundo, omnia in omnibus esse, modis tarnen
diversis, pro natura videlicet sus-cipientium: sie et
elementa non solum non sunt in istis inferioribus, sed et
in soelis, in stellis, in daemo-nibus, in angelis, in ipso
denique omnium opifice et archetypo.«77 Poslednja
interpretacija je već vrlo bliska pojmu arhetipske
projekcije u modernoj psihologiji, iako još iz Sineziusovih
(Synesius) dana sve do u novije vreme nije bilo spoznajne
kritike, a da ne govorimo ο njenom najnovijem obliku,
naime
psihološkom.
Agripa
deli
mišljenje
sa
platoničari-ma da u stvarima donjeg sveta leži izvesna
snaga (vis), zahvaljujući kojoj se sve većim delom slažu sa
gornjim svetom, i da su stoga životinje spojene sa
»božanskim telima« (to jest nebeskim telima) i da od ovih
primaju snagu.78 Uz to citira Vergilijev stih:
Haud equidem credo, quia sit divinius Ulis Ingenium, aut
rerum fato prudentia maior.78
Time Agripa ukazuje na živim bićima urođeno
»znanje« ili »zamišljanje«, čemu se u naše vreme vraća
Hans Driš (Hans Driesch).8* Covek nolens vo-lens zapada
u ovakvu nedoumicu čim ozbiljno raz
77 De occulta philosophia libri tres, lib. I, cap. Vili, p. 12:
Jednodušno shvatanje svih Platoničara jeste da je, kao u arhetipskom
svetu, sve u svemu, isto tako i u telesnom svetu sve u svemu, doduše
na različit način u zavisnosti od prirode primljenog (biće ili stvar).
Tako i elementi nisu samo u ovom donjem svetu već i na nebu, u
zvezdama, u demonima, u anđelima i najzad (takođe i) u tvorcu i
arhetipu vasione.«
™ L. c, lib. I, cap. LV, p. 69. Slično kod Paracelsusa.
79 Bar ja ne verujem da su oni nadareni božanskim duhom ili
sposobnošću predviđanja stvari koja je veća od proročanstva.
β» Driesch, 1. c, p. 80. i 82.
misli ο ka cilju usmerenim procesima u biologiji ili tačnije
istraži kompenzatomu funkciju nesvesnog ili zaželi da
razjasni fenomen sinhroniciteta. Ovi takozvani finalni
uzroci postavljaju — čovek može okretati stvar kako hoće
— predznanje bilo koje vrste. Sigurno to znanje nije
spojeno sa sopstvenim Ja, dakle ne svesno, kao što ga
poznajemo, već, naprotiv, u sebi sastojeće ili prisutno
»nesvesno« znanje, koje bih ja označio kao apsolutno
znanje. Pod tim ne treba razumeti spoznaju, već, kako je to
pogodno formulisao Lajbnic, predstavu koja se sastoji iz
bez-subjektivnih »simulacra«, iz slika, ili opreznije rečeno,
izgleda da se sastoji. Ove postulisane slike su po svoj
prilici isto ono što ja pretpostavljam pod arhetipovima, koji
se kao formalni faktori mogu dokazati pri spontanom radu
mašte. Izraženo modernim rečnikom ideja mikrokosmosa,
koji sadrži »slike svih kreatura«, predstavljala bi kolektivno
nesvesno.61 Pod »spiritus mundi*, »ligamentum animae et
coporis«, «quinta essentia«82 koja je zajednička Agri-pi i
amemičarima, svakako se misli na nesvesno. Ovaj duh
81
Up.
moje
izlaganje
u:
Der
Geist
der
Psychologie, Eranos-Jahrbuch XTV (1946), S. 385.
84 Ο tome kaže Agrippa (lib. I, cap. XIV, p. 19): »Quod-dam
quintum super lila (elementa) aut praeter ilia subsistens.«
83 Lib. II, cap. LVII p. 203: »Tako je duša sveta izvestan
jedinstveni život koji sve ispunjava, sve prožima, sve spaja
i dovodi u sklad, stvarajući jedno iz mašine celog sveta.«
84 L.
c. »... potentius perfectiusque agunt, tum etiam
promptius generant sibi simile«.
85 Zoolog
A. C. Hardy ima slična razmišljanja: »... Perhaps our ideas on evolution may be altered if something
akin to telepathy — unconscious no doubt — were found to
be a factor in moulding the patterns of behaviour among
koji »sve prožima«, to jest sve odražava, po Agripi je duša
sveta: »Est itaque anima mundi, vita quaedam unica
omnia replens, omnia perfundens, omnia colligans et
connectens, et unara reddat totius mundi machinam . . .«м
Zbog toga stvari, u kojima je posebno jak ovaj duh, imaju
tendenciju da se »stvaraju (sebi) sličnim«,84 to jest da
proizvode
korespondenciju
odn.
smisaone
koincidencije.^ Agripa daje
dugu listu svih stvari, zasnovanih na brojevima od jedan
do dvanaest.44 Sličnu, više alhemistički orijen-tisanu
tabelu korespondencije nalazimo u jednom traktatu
Egidijusa de Vadisa (Aegidius de Vadiš).87 Odavde bih
želeo samo da podvučem »scala unitatis' pošto je naročito
interesantna za istorijat simbolike: »Jod (početno slovo
tetragramatona. Božjeg imena)
— anima mundi — sol — lapis philosophorum — cor
— Lucifer.«88 Moram se zadovoljiti napomenom da se ovde
radi ο pokušaju sređivanja arhetipova. U ovom pogledu
postoje empirijski dokazive tendencije nesvesnog.8i
Agripa je bio stariji savremenik Teofrastusa
Pa-racelzusa i na ovog izvršio znatan uticaj.*0 Zbog toga
nije čudno što su paracelzuske misli u svakom pogledu
prožete idejom korespondencije. Tako Para-celzus kaže:
»Onaj ko hoće da bude filozof (i kao takav da ne bude
varalica) on mora tako čvrsto poznavati osnove filozofije
(da nebo i zemlju stvori u jedan mikrokosmos) da ne
promaši ni za dlaku. Dakle i onaj ko hoće da prepiše
lekarstvo tom ne srne ništa ni za dlaku nedostajati (i da
lekar nalazi u čoveku) (samo ono što nebo i zemlja imaju; i
da ovo dvoje ne razdvaja međusobno (pošto su oni jedno u
jednom)«
members of a species. If there was such a non-conscious
group-behaviour plan, distributed between, and linking, the
individuals of the race, we might find ourselves coming back to
something like those ideas of subconscious racial memory of Samuel
Butter, but on a group than an individual basis. (The Scientific Evidence
for Extra-Sensory Perception, ρ 328).
88 Lib. II, cap. IV — cap. XIV.
87 Theatrum
chemicum,
II:
Dxalogus
inter
Naturam
»t
filium Philosophiae, p. 123.
88
Agrippa, 1. c. II. cap. IV, p. 104.
Up. istraživanje simbolike "Goldener Topf- od E.T.A Hoffman
kod Aniela Jaffé, Bilder und Symbole aus ET.A. Hoffmanns Märchen »Der
Goldene Topf", u Gestaltungen des Unbewussten, Psychologische
Abhandlungen VII i Jung, Aion, Beitrag II u: Psychologische
Abhandlungen Vili (Ges Werke IX/2, deo).
•ο Up Paxarelsus als gexsttge Erscheinung, S. 47, Ges Werke.
88
itd.*' Psihološki usmereno na lekara, kaže se u
»Pa-ragranumu«:9* »Zbog toga ne četiri već jedan arcanum,
ali postavljen četvorougaono (kao kula na četiri vetra
.. .)«n Sta znači upravo ova izjava za alhemiju iscrpno
sam
pokazao
na
drugim
primeri-ma
u mojoj
knjizi
Psychologie
und
Alchemie
(Psihologija
i
alhemija, 1944).
Slično je razmišljao i Johan Kepler (Johann Kepler).
Tako on u svom Tertius interueniens (1610)*4 kaže: (Donji
svet je vezan za nebo i njegovim silama upravlja se
odozgd) »prema Aristotelovom učenju: naime da u ovom
donjem svetu ili zemaljskoj kugli postoji duhovna priroda,
geometrija, koja se javlja u geometrijskim i harmoničnim
spojevima nebeskih svetlosnih zrakova ex instinctu
creatoris. sine ratio-cinatione erquicket. . .«*s
Ο astrološkom »karakteru«, to jest astrološkom
sinhronicitetu, kaže sledeće: »Ovaj karakter se ne prima
telom, jer je ovo isuviše nespretno za to, već prirodom
same duše koja se ponaša kao tačka i zbog toga se može
transformirati u svim tačkama con-fluxus radiorum . . .**
»Za treće je ovo isto tako čudnovata stvar da priroda, koja
prima ove karaktere, isto tako prinuđava svoje pripadnike
na nešto isto-vetno in constellationibus coelestibus . . .*'
»Četvrtom, ne zna svaka priroda svoj karakter
coele-stem. . .«**
Kepler pretpostavlja da je tajna čudesnog odgovora
zasnovana
u
zemlji,
pošto
je
ova
nadahnuta
pomoću anima telluris, za čije postojanje navodi niz
dokaza, između ostalih stalnu podzemnu toplotu,
zemaljskoj duši svojstveno stvaranje metala, mine
P. 35, slično u: Labyrinthus mećicorvm. XI, p. 204. »* L. c, p.
34.
93 Slične
predstave sreću se i kod Jacob Böhme, De
signatura rerum, I, 7. Covek ima u sebi sva obličja sva tri
sveta, pošto je on slika Božja ili biće svih bića ...«
94 Opera omnia, I.
95 L. c, p. 605, Thesis 64.
94 L. c, Thesis 65.
97 L. c, Thesis 67.
98 L. c., Thesis 68.
91
rala i fosila, facultas formatrix, koja je slična materinskoj
utrobi i može da stvori obličja u unutrašnjosti zemlje koja
se inače sreću samo spolja, naime obličja brodova, riba,
kraljeva, papa, monaha, vojnika, itd.,** nadalje, bavljenje
geometrijom, pošto ona stvara pet tela i šestougle figure u
kristalima. Anima telluris sve ovo ima zbog prvobitnog
podsticaja a ne zbog čovekovog prosuđivanja i
zaključivanja.100
Sedište astrološkog sinhroniciteta nije u planetarna,
već naprotiv u zemlji,101 ali ne u materiji već upravo u
anima telluris. Stoga svaka vrsta prirodne ili žive snage u
telu ima izvesnu božansku sličnost.101
77
Iz ove duhovne pozadine ističe se Gotfrid Vil-helm
Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz (1646— 1716) sa
svojom
idejom
prestabilirane
harmonije,
naime
apsolutnog sinhronizma psihičkih i fizičkih događaja. Ovo
učenje našlo je odjeka u »psihofizičkom paralelizmu«.
Prestabilirana harmonija kao i ranije pomenuta
Sopenhauerova ideja ο jedinstvu primae causae izazvane
jednovremenosti i srodnosti kauzalno ne neposredno
vezanih događaja, u osnovi uzev nisu ništa drugo do
ponavljanje
peripatetičkog
gledišta,
svakako
sa
modernijim
determinističkim
obrazloženjem
u
Sopenhauerovom slučaju i delimičnoj zameni kauzalnosti
pomoću precediranog reda u Lajbnicovom. Za njega je Bog
tvorac reda. Tako on poredi dušu i telo sa
dva sinhronizovana časoimika;tnrt
Uporediti već opisani san moje pacijentkinje.
»... formatrix facultas est in visceribus Terrae, quae
feminae praegnantis more occursantes foris res humanas,
veluti eas videret, in fissilibus lapidibus exprimit, ut militum,
monarchorum, pontificum, regum et quicquid in ore hominum est...« (Kepler, Opera omnia, V, p. 254; kao II, p. 270
i VI, p. 178).
101 »... quod sci. principatus causae in terra sedeat, non
in planetis ipsis ...« (1. e, II, p. 642).
ιοϊ »... ut omne genus naturalium vel animalium fa-cultatum in
corporibus Dei quandam gerat similitudinem-(1. c. II, p. 643).
1M G. W. Leibniz, Kleinere philosophische Schriften, VI: Zweite
Erläuterung des Systems über den Verkehr zwischen den Substanzen, S.
68. Na istoj strani Lajbnic kaže: »Odmah na početku Bog je svaku od
ovih dveju supstancija (duša i telo) tako stvorio, da ove slede samo
svoje sopstvene zakone
koje su primile istovremeno sa svojim postojanjem, a da se ipak
međusobno slažu kao da među njima postoji naizmenič-no dejstvo ili
kao da je Bog, pored svog opšteg dejstva, još jednom posebno položio
svoju ruku na njih.« Ovde treba primetiti, na šta mi je ukazao profesor
Pauli, da je Lajbnic svoju ideju ο sinhronizovanim časovnicima
verovatno preuzeo od flamanskog filozofa Arnoida Guelincxa
(1625—1699). U Metaphysica vera III, u odnosu na octava
seientia (Arnaldi Geulincx Antverpiensis opera philosophica II, p. 194)
nalazi se primedba (p. 296) koja glasi: »... quod non amplius
boro-logium voluntatis nostrae quadret cum horologio motus in
corpore.« Dalja primedba (p. 297) precizira: » Voluntas nostra nullum
habet influxum. causalitatem, determinationem, aut efficaciam
quameunque in motum ... cum cogitationes nostras bene excutimus,
nullam apud nos invenimus ideam seu notionem determinationis ...
Restat igitur Deus solus primus motor et solus motor, qui et ita
motum ordinat atque đisponit et ita simul voluntati nostrae licet
libere moderatur. ut eodem temporis momento conspiret et voluntas
nostra ad projiciendum v.g. pedes inter ambulandum, et simul ipsa
ilia pedum projectio seu ambulatio.« U odnosu na nona sci-entia (p.
298) se primeeuje: »Mens nostra... penitus inde-pendens est ab ilio
(sci. corpore) ... omniaque quae de corpore scimus jam praevie quasi
et ante nostram cognitionem esse in corpore. Ut illa quodammodo nos
in corpore legamus, non vero inscribamus, quod Deo proprium est.«
Ovo gledište u izvesnom smislu anticipira Lajbnicovo poređenje sa
ба-sovnikom.
104 L.
c. XV: Die Monadologie, Par. 7, S. 151: »Monade
nemaju prozore kroz koje bi nešto izašlo ili ušlo ... Zbog toga
u dušu ne može da uđe ni supstancija ni akcidencija.«
105 L.
c. XI: Odgovor na primedbe u Bayleschen Wörterbuch, S. 105.
1M Monadologie, Par. 56, p. 163: »Posledica ovog spajanja ili
prilagođavanja svih stvorenih stvari za svaku pojeм
100
i sa istim poređenjem izražava i međusobnu vezu monada
ili entelehija. Iako monade ne mogu imati međusobnog
dejstva (relativno odbacivanje kauzal-nosti!) pošto nemaju
»prozore«,104 ipak su tako stvorene da se uvek slažu a da
jedna ο drugoj ne znaju. On svaku monadu shvata kao
»mali svet« ili kao »ostvareno nedeljivo ogledalo.«105 Čovek,
dakle,
nije
samo
celina
u
svom
zatvorenom
mikrokosmosu, već svaka entelehija odnosno monada
uopšte je približno jedan takav mikrokosmos. Svaka
»prosta supstancija« ima veze »koje istiskuje sve ostale«.
Stoga je ona »stalno, živo ogledalo univerzuma«.100 On
naziva mo
nadska živa tela »dušama«. »Duša sledi njene sop-stvene
zakone a telo isto tako svoje, ali oni se susreću
zahvaljujući
harmoniji
koja
vlada
između
svih
supstancija, pošto su sve ove predstava istog univerzuma.«107 Ovim je jasno izgovorena misao da čovek
predstavlja mikrokosmos. Duše su, kako kaže Lajbnic
»uopšte živo ogledalo ili slike univerzuma stvorenih stvari.«
On ih s jedne strane razlikuje od duhova koje su »slike
božanstva« i koje su »sposobne da spoznaju sistem
univerzuma — da jedan njegov deo oponašaju stvarajući
uzorke, pošto je svaki duh u svome području istovremeno
malo božanstvo«108 s druge strane razlikuje ih od tela koje
se upravlja »prema zakonima dejstvenog uzroka ili pokreta« dok duše »prema svrhovnom uzroku pomoću
požudnih nagona, svrhe i sredstava.«10* U monadi,
odnosno duši dolazi do promena čiji je uzrok »požudni
nagon«.110 »Stanje podređeno promeni, koje obuhvata i
predstavlja mnoštvo jedinstvene ili proste supstancije, nije
ništa drugo do ono što ja nazivam predstava«, kaže
Lajbnic.111 Predstava je unutrašnje, spoljnjem svetu
prikazano stanje monade«, koje treba razlikovati od
dinačnu i svake pojedinačne za sve ostale je da svaka prosta
supstancija ima veze koje izražavaju sve ostale, tako da je ova
posledično stalno živo ogledalo
univerzuma.«' i«« Monadologie, Par. 78, p. 169.
i«8 Monadologie, Par. 83, p. 170, i Theodicee, B. Par. 147. '·»
Monadologie, Par. 79, p. 169. i'» Monadologie. Par. 15, p. 153. »'
Monadologie, Par. 14, S. 152.
1,2 L. c. XrV: U razumu zasnovani principi prirode i milost,
7 84, p. 140.
Par.
na Monadologie, Par. 14, p. 152. Up. raspravu M.L.V. Franz, Traum
des Descartes.
i'4 Monadologie, Par. 48. ρ. 1Θ1 i Theodicee, Β Par. 149.
svesnog
sagledavanja.
Predstava
je
naime nesvesna.11- Ovde su grešili kartezi-janci, smatra
on, pošto nisu računali ni u šta predstavu koju čovek ne
opaža.113 Predstava monade odgovara znanju a njen
požudni nagon Božjoj volji.'" Iz ovog izlaganja se vidi da
Lajbnic,
pored
kauzalnog
spoja,
pretpostavlja
i
prestabilirani paralelizam događaja unutar i izvan
monade. Na ovaj način
princip sinhroniciteta postaje apsolutno pravilo u svim
slučajevima gde se radi ο istovremenom spolj-njem i
unutrašnjem zbivanju. Ali nasuprot ovome moramo
napomenuti da sinhronistički fenomeni koji se mogu
utvrditi empirijski, predstavljaju, daleko od toga da stvore
pravilo, relativno tako redak izuzetak, da se obično
sumnja u njihovo javljanje. Oni su svakako u stvarnosti
znatno češći no što se smatra da se može dokazati, ali još
je nepoznato da li i u kome iskustvenom području oni
formiraju takvu učestalost ili pravilnost da bi se moglo
govoriti ο zakonomer-nom javljanju.1" Do danas znamo
samo toliko da u osnovi svih takvih (srodnih) pojava mora
postojati princip pomoću kog bi se mogle objasniti ove
pojave.
Primitivno shvatanje kao i antička i srednjove-kovna
gledišta pretpostavljaju jedan takav princip pored
kauzalnosti. Još kod Lajbnica kauzalnost niti je jedina a
još manje jedino dominantna. Tokom 18. veka kauzalnost
je postala isključivi princip prirodnih nauka. Sa usponom
prirodnih nauka u 19. veku svakako da je
correspondentia nestala sa površine, zbog čega je izgledalo
da je konačno nestao magijski svet ranijih vremena, sve
do kraja ovog stoleća kada su osnivači Society for
Psychical Research ovo pitanje ponova indirektno nabacili
pomoću istraživanja takozvanih telepatskih fenomena.
Osnova gore opisanog srednjovekovnog načina
mišljenja je magijska i mantička procedura, koja je
oduvek igrala veliku ulogu. Nekom srednjovekovnom
duhu Rineov eksperimentalni poredak izgledao bi kao
magijska radnja, čiji efekat iz istog razloga ne bi bio
čudnovat. On bi bio protumačen kao »prenos«, što je
uostalom i danas slučaj, iako, kao što je rečeno, nema
mogućnosti da se stvori empirijski zasnovana predstava
prenosioca mediuma.
115 Ovde svakako ponovo moram istaći da se odnos tela i auše
može shvatiti kao sinhronicitetni odnos. Ako bi se ova pretpostavka
jednom potvrdila, onda bi se moralo i korigo-vati moje gledište da je
sinhronicitet relativno redak fenomen. Videti u vezi sa ovim navode
C. A. Meier: 'Zeitgemässe Probleme der Traumforschung, S. 22.
12 Jung, Odabrana dela. III
177
Nije potrebno da naglašavam da primitivnom duhu
sinhronicitet predstavlja samu po sebi razumljivu
pretpostavku, zbog čega na njegovom stupnju i nema
slučajnosti. Nema tako reći zadesa, bolesti, smrtnog
slučaja koji bi bio slučajan a počivao na »prirodnim«
uzrocima. Sve se nekako zasniva na magičnom dejstvu.
Krokodila, koji zgrabi čoveka prilikom kupanja, poslala je
vračara; bolest je prouzrokovao duh toga i toga; zmija,
koja se javlja u grobu umrle majke, prirodno da je njena
duša itd. Samo po sebi je razumljivo da se na primitivnom
stupnju sinhronicitet ne javlja kao pojam sebe samog, već
kao »magijska« kauzalnost. Ova predstavlja rani oblik
našeg klasičnog kauzalnog pojma, dok je razvitak kineske
filozofije iz konotacije magijskog stvorio magijski »pojam«
Tao, smisaone koincidencije, ali ne i nauku koja bi
počivala na kauzalnosti.
U odnosu na ljudsku svest sinhronicitet pretpostavlja
aprioristički smisao, koji izgleda da postoji i izvan
čoveka.116 Takva postavka se javlja pre svega u Platonovoj
filozofiji, koja pretpostavlja postojanje transcendentalnih
slika ili modela empirijskih stvari, takozvane είδη (obličja,
species) čiji su odraz (είδωλα) stvari. Ova pretpostavka u
ranijim stoleći-ma ne samo da nije pričinjavala nikakve
teškoće, već je, naprotiv, bila nešto što se razume samo po
sebi. Ideja a priori prisutnog smisla mogla bi da bude i u
predstavi stare matematike, kao što to pokazuje matematičar Jakobi (Jacobi) u svojoj parafrazi Silero-ve
pesme Arhimed i mladić. On iznosi proračun Uranove
putanje i zaključuje recima:
Ono što vidiš u kosmosu samo je božji odsjaj. U olimpijskom
vrhu sedi večiti broj.
IM U odnosu na mogućnost da sinhronicitet nije samo
psihofizička pojava, već da se može dešavati i bez učešća čo-vekove
psihe, želeo bih već ovde da napomenem da se u ovom zamišljenom
slučaju više ne bi smelo govoriti ο smislu, već mnogo pre
ο istorođnosti ili konformitetu.
Velikom matematičaru Gausu pripisuje se izreka: »ό
θεάς- ^ιθμητίξει.« (Bog se bavi aritmetikom).117
Pretpostavka sinhroniciteta i jednog, u sebi postojećeg smisla, koja stvara osnovu klasičnog kineskog
mišljenja i naivnu pretpostavku srednjeg veka, danas nam
izgleda kao arhaizam koji treba, ako je ikako moguće,
izbegavati. Zapad se koliko je to moguće otresao ove
starovremske pretpostavke, ali svakako ne sasvim. Izvesne
mantičke procedure izgleda da su izumrle, ali ostala je
astrologija koja je u naše vreme dospela do nikada ranije
dostignute visine. Cak ni determinizam prirodnonaučnog
doba nije uspeo da sasvim ugasi ubedljivost principa
sinhroniciteta. Pri tom se, na kraju krajeva, ne radi ο
suje-verju, već ο izvesnoj istini koja nije tako dugo sagledana samo zbog toga što ima mnogo manje posla sa
materijalnim aspektom događaja, već mnogo pre sa
njihovim psihičkim aspektom. Moderna psihologija i
parapsihologija su te koje jasno pokazuju da kauzalnost
ne objašnjava izvestan poredak stvari i da je princip
objašnjenja koji dolazi u obzir u ovom slučaju formalni
faktor, naime sinhronicitet.
Zainteresovanima za psihologiju bih napomenuo na
ovom mestu da se neobična predstava po sebi postojećeg
smisaonog faktora nagoveštava u snovima. Kada se
jednom u mome krugu diskutovalo ο ovom pojmu,
nabačena je primedba: »Geometrijski kvadrat se ne sreće
u prirodi, osim u kristalnim površinama.' Jedna od
prisutnih dama prilikom ove diskusije sanjala je sledeće
noći: u vrtu se nalazi velika udolina, na čijim se zidovima
raspoznaju sedimentai slojevi. Tu je otkrila u jednom sloju
tanke, duguljaste pločice od zelenog serpentina. Na jednoj
od ovih vi-dela je crne, koncentrično sređene kvadrate.
Crna
117 U jednom pismu iz 1830. godine Gaus piše: »Moramo s
negodovanjem priznati da. ako je broj samo produkt našeg duha, onda
i prostor ima realnost izvan našeg duha.« »Leopold Kronecker, Über
den Zahlbeprift", Werke, ΠΙ/1, p. 252). Isto tako Hermann Weyl shvata
broj kao produkt uma (Wissenschaft als Symbolische Konstruktion des
Menschen, S. 375). Nasuprot tome, Markus Fierz (Zur -physikalischen Erkenntnis) više naginje platonskim idejama.
12«
179
Doja
nije
dodata
bojenjem,
već
je
to
bila
preboje-nost unutrašnjosti kamena, slično šarama ahata.
Slične šare nalaze se još na dvema-trima pločama koje
(snevačici površno poznat) uzima gospodin A."8 Drugi
sneni motiv iste vrste je sledeći: snevač otkriva u divljoj,
krševitoj okolini naslagane slojeve škriljastog stenja iz
trijasa. On razdvaja pločice i na svoje bez-merno čuđenje
otkriva reljef ljudske glave u prirodnoj veličini. Ovaj san se
više puta ponavlja u dužim vremenskim razmacima."* U
drugom slučaju snevač na putu kroz sibirsku tundru
nalazi dugo traženo živo biće: to je petao natprirodne
veličine od nečega kao tanko, bezbojno staklo, ali petao je
živ i slučajno nastao upravo iz mikroskopskog
jednoćelijskog bića, koje poseduje sposobnost da
najednom predstavi bilo koju životinju (koja se uopšte ne
sreće u tundri) ili čak oruđa bilo koje veličine kojima se
koristi čovek. U sledećem trenutku taj slučajni oblik se
nepovratno gubi.« Dalji san ove vrste je sledeći: snevač
seta po nekom šumovitom pobrđu. Na strmoj nizbrdici on
sreće štrčeće rebro od šupljikavog stenja i tamo nalazi
malog crnog čoveka, čija je boja ista kao i boja stenja —
mrka gvozdenog oksida.120 Ovaj je zabavljen time da u
stenju kleše malu jamu, u čijoj se pozadini u stenju vidi
svežanj šiba. Na svakoj šibi sedi po jedna tamnomrka
ljudska glava sa velikim očima, koja je krajnje brižno
isklesana iz vrlo čvrstog kamena sličnog lignitu. Mali
čovek oslobađa ova obličja od nataloženog amorfnog
konglomerata. Snevač prvo ne veruje svojim očima, ali
ipak mora da zaključi da se ova obličja stvarno nastavljaju
u ste-novitoj masi i da stoga mora da su nastala bez čovekovog udela. Snevač proračunava da je stenje staro
1,8 Prema pravilima tumačenja snova ovaj gospodin Α.. odgovara
animusu. koji kao personifikacija nesvesnog, kao lusus naturae
ponova uzima u sebe crteže, to jest svest za to nema razumevanja,
odnosno ne može koristiti.
ne u ponavljanjima se izražava izvesno insistiranje nesvesnog
da sneni sadržaj konačno privede svesti.
!2° Radi se ο antroparionu, tzv. »malom rudarubar 500.000
godina i da je stoga nemoguće da je artefakt načinila
ljudska ruka.181
Ovi snovi izgleda da ilustruju postojanje nekog
formalnog faktora u prirodi. Ne radi se samo ο lusu*
80
naturae, već ο smisaonoj koincidenciji jednog apsolutno
prirodnog produkta sa (od toga nezavisnom) ljudskom
predstavom. To je ono što snovi očigledno iskazuju1"
pokušavajući da pomoću ponavljanja ovo približe svesti.
Up. ranije pomenute Keplerove ideje.
Kome ovo izjašnjenje izgleda neshvatljivo, on će po prilici biti
sklon da na temelju predubeđenja traži sasvim drugačiji skriveni
smisao. Fantazirati se može ο svemu, pa ι ο snovima. Ja se trudim da
ostanem što je moguće bliže snenom iskazivanju, pokušavajući da ove
formulišem shodno njihovom očiglednom smislu. Ako se pokaže
nemogućim da se ovaj smisao dovede u vezu sa svesnim stanjem
snevača. tada priznajem da ne razumem san ali se čuvam da ne
mani-pulišem sa svakakvim veštačkim trikovima da bi ga uskladio sa
nekom teorijskom pretpostavkom.
151
ls!
C. REZIME
Ova moja razmatranja ni u kom slučaju ne smatram
konačnim dokazom moga stava već samo kao zaključak iz
empirijskih premisa, ο kojima bih želeo da prosude i moji
čitaoci. Iz meni raspoloživog činjeničnog materijala ne bih
mogao da izvedem nijednu drugačiju hipotezu, koja bi bila
dovoljna za njihovo objašnjenje (uključujući i ESP
eksperimente). Pri tom sam dovoljno svestan da
sinhronicitèt predstavlja krajnje apstraktnu i neopažajnu
veličinu. On pripisuje pokretnom telu izvesno psihoidno
svojstvo, koje kao prostor, vreme i kauzalnost znače
kriterijum njegovog ponašanja. Pri tom moramo da se
sasvim odreknemo psihe vezane za živi mozak i da se
podsetimo
»smisaonog«,
odnosno
»inteligentnog«
ponašanja nižih živih bića, koja nemaju mozak. Tu se već
nalazimo vrlo blizu formalnog faktora, koji, kao što je
rečeno, nema ničega zajedničkog sa delatnošću mozga.
Kako izgleda ovde bi trebalo postaviti pitanje da li bi
odnos duše prema telu trebalo posmatrati sa ovog ugla,
odnosno da li bi koordinaciju psihičkih i fizičkih zbivanja
u živom biću trebalo shvatiti kao sinhronicistički fenomen
umesto kauzalne relacije. Gelinks kao i Lajbnic smatrali
su koordinaciju psihičkog i fizičkog kao akt božji, dakle
principom koji se nalazi izvan empirijske prirode.
Pretpostavka kauzalne relacije između psihe i tela s druge
strane vodi do zaključka koji se vrlo loše slažu sa
iskustvom — ili su to fizička zbivanja koja uzrokuju
psihičko,
82
ili je to preegzistentna psiha koja uređuje materiju. U
prvom slučaju ne može se videti kako heroijski stvaraju
psihičke procese a u drugom kako nematerijalna psiha
stavlja u pokret materiju. Nije neophodno misliti na
Lajbnicovu harmonia praestabilita, koja bi, naime, bila
apsolutna i koja bi morala da se ispolji u opštoj
correspondentia
i
sympathia,
nešto
slično
kao
Sopenhauerova smisaona koincidencija vremenskih tački
koje leže na istom stepenu širine. Sinhronicitet poseduje
svojstva koja eventualno dolaze u obzir za razjašnjavanje
problema duša-telo. Pre svega to je činjenica bezuzročnog
poretka ili, bolje, smisaone sređenosti koja može baciti
svetio na psihofizički paralelizam. Činjenica »apsolutnog
znanja«, poznavanja koje nije posredovano čulnim organima i koje odlikuje sinhronistički fenomen, podupire
pretpostavku, odnosno izražava postojanje jednog po sebi
postojećeg smisla. Ovaj oblik postojanja može biti
samo transcendentalan, pošto se on, kako to dokazuje
poznavanje budućih ili prostorno udaljenih događaja,
nalazi u psihički relativnom prostoru i odgovarajućem
vremenu, to jest u neprikazivom pro-storno-vremenskom
kontinuumu.
Verovatno bi se isplatilo sa ovog ugla bliže razmotriti
ona iskustva koja čine verovatnim postojanje psihičkih
procesa u, prema svim mišljenjima, nesve-snom stanju.
Ovde najpre mislim na čudnovata zapažanja načinjena
kod dubokih sinkopa posle akutnih ozleda mozga.
Suprotno svim očekivanjima teška ozleda glave nema uvek
za posledicu odgovarajuću besvest. Spoljnem posmatraču
ozleđeni izgleda ravnodušan, paralisan, »izgubljen« i bez
svesti. Međutim, subjektivno svest ni u kom slučaju nije
ugašena. Čulna komunikacija sa spoljnim svetom je doduše u velikoj meri ograničena, ali ne uvek potpuno
prekinuta, iako, na primer, borbena buka ustupa mesto
»svečanoj« tišini. U ovom stanju nastupa vrlo jasno i
ubedljivo osećanje slobodnog lebdenja i halucinacija,
budući da ranjeniku izgleda da se sa mesta na kome je
ranjen podiže u vazduh. Ako je stajao podiže se stojeći,
onaj ko je ležao ležeći, ako je sedeo
onda sedeći. Ponekad izgleda kao da se sa njim podiže i
okolina, na primer ceo bunker u kome se nalazio ozleđeni.
Visina podizanja i::nosi između pola i više metara.
Potisnuto je osećanje težine. U malom procentu slučajeva
ranjenicima izgleda kao da rukama izvode pokrete
plivanja. Ako je prisutno opažanje okoline, onda ova
obično izgleda imaginarna, to jest da se sastoji od slika
sećanja. Za vreme lebde-nja raspoloženje je pretežno
euforično. »Povišeno, svečano, lepo, blaženo, opušteno,
srećno, puno iščekivanja« su srodni izrazi kojima se
obeležava ovo raspoloženje. To je neka vrsta doživljaja
»vaznese-nja«.1*3 Jane i Beringer (Jantz, Beringer) s
pravom ističu da se ranjenici sa upadljivo lakim dražima,
kao poziv po imenu, dodir, itd. mogu probuditi iz sinkope,
dok najjača borbena buka nema nikakvog dejstva.
Slično se može posmatrati i kod dubokih nesve-stica,
poreklom iz drugih uzroka. Naveo bih primer iz moje
lekarske prakse: jedna pacijentkinja, u čiju pouzdanost i
istinoljubivost nemam nikakvog razloga da sumnjam,
ispričala mi je da je njen prvi porođaj bio vrlo težak. Posle
tridesetčasovnih bezuspešnih trudova lekar je smatrao da
je indikovano da porođaj završi forcepsom. Ovo je
sprovedeno u lakoj narkozi. Bilo je praćeno opsežnim
rascepom međice i velikim gubitkom krvi. Kada su otišli
lekar, majka i suprug i bilo sve spremljeno, bolničarka je
htela da pođe na večeru, pacijentkinja ju je još videla kod
vrata odakle ju je zapitala: »Želite li još nešto pre nego što
odem na večeru?« Pacijentkinja je htela da odgovori ali
nije mogla. Imala je utisak kao da kroz postelju propada u
bezdanu prazninu. Primetila je još kako je bolničarka
pohitala ka njenoj postelji, uhvativši je za ruku da joj
opipa puls. Iz načina kako je pri tom pokretala prst tamo
amo, pacijentkinja je zaključila da je puls očigledno
neprimetan, da se ne može napipati. Kako se sama
osećala vrlo dobro, zabavljao ju je bolničarkin strah. Ona
sama se nije ni najmanje plašila. To je bilo poslednje čega
se mogla
I5S Jantz und Beringer: Das Syndrom des Schwebeerlebnisses
unmittelbar nach Kopfverletzungen, S. 202.
184
setiti tokom neodređeno dugog vremena. Sledeće što joj je
došlo u svest bilo je da, bez osećanja sopstvenog tela i
njegovog položaja, gleda sa jedne tačke na tavanici i sve
opaža šta se zbiva ispod nje u sobi — videla je samu sebe
kako mrtvački bleda leži u postelji. Pored nje je stajala
bolničarka. U sobi je uzbuđeno šetao lekar a njoj je
izgledalo da je ovaj izgubio glavu i da zapravo ne zna šta
da radi. Njeni rođaci su se pojavili na vratima. U sobu su
ušli majka sa njenim mužem i uplašeno je gledali.
Pacijentkinja je mislila da je isuviše glupo št© oni misle da
ona već umire. Pri tom je znala da se iza nje nalazi
83
čudesan predeo, sličan parku, pun svetlucavih živahnih
boja a posebno smaragdno zelena poljana sa kratkom
travom, koja se prostirala na jednoj padini sve do vratnica
kroz koje se ulazilo u park. Bilo je pro-leće a mali šareni
cvetovi, kakve nikada do tada nije videla, bili su rasuti po
travi. Okolina se kupala u jarkom suncu a sve boje su bile
neopisivo sjajne. Padinu je s obe strane gušilo
tamnozeleno drveće. Poljana joj je izgledala kao proplanak
u prašumi, na koji još nije kročila ljudska noga. »Znala
sam da je ovde ulaz za onaj svet i da ću, ako se okrenem
da direktno sagledam sliku, pasti u iskušenje da prođem
kroz vratnice a samim tim i da se rastanem sa životom.«
Ovaj predeo nije stvarno videla pošto mu je bila okrenuta
leđima, ali ona ga je znala. Osećala je da je ništa ne bi
sprečilo da prođe kroz vratnice. Znala je samo da će se
vratiti svome telu i da neće umreti. Zbog toga lekarevo
uzbuđenje i zabrinutost njenih bliskih smatrala je glupim i
suvišnim.
Sledeće što se desilo bilo je da je u postelji došla sebi
iz nesvestice i videla bolničarku nagnutu nad njom.
Saznala je da je bila oko pola sata bez svesti. Sledećeg
dana, oko 15 sati posle ovog događaja, kada se već osećala
jačom, kritički je razmatrala lekarevo ponašanje za vreme
njene nesvestice, za koje je smatrala da je nekompetentno
i »histerično«. Bolničarka je, međutim, energično odbijala
kritiku tvrdeći da je pacijentkinja očigledno bila potpuno
bez svesti i da zbog toga nije mogla ništa da opazi od te
18
5
scene. Tek kada joj je opisala sve pojedinosti koje su se
odigrale za vreme nesvesti, bolničarka je morala da prizna
da je pacijentkinja događaje opazila onako kako su se
dešavali u stvarnosti.
U ovom slučaju moglo bi se posumnjati da se radilo ο
psihogenom sumračnom stanju, u kome je postojala
otcepljena polovina svesti. Međutim, pacijentkinja nikada
nije bila histerična, već je imala genuini srčani kolaps sa
sinkopom nastalom zbog anemije mozga, za što su govorili
svi spoljni i očigledno alarmantni znaci. Ona je stvarno
bila bez svesti i, shodno tome, psihički potpuno zamrla, u
svakom slučaju bez mogućnosti jasnog posmatranja i
istovremenog zaključivanja. Čudnovato da to nije bilo
neposredno doživljavanje situacije pomoću indirektnog,
nesvesnog posmatranja, već je celokupnu situaciju
videla odozgo, kao da su se »njene oči nalazile na
tavanici«, kako je opisala.
Nije lako objasniti kako se u stanju teškog kolapsa
mogu odigrati tako intenzivni psihički procesi, pristupačni
kasnijem sećanju, i kako su se mogli sa zatvorenim očima
opaziti stvarni događaji sa konkretnim pojedinostima.
Prema svim pretpostavkama očekivalo bi se da tako jasna
anemija mozga znatno otežava, odnosno sprečava
nastajanje upravo visoko-kompleksnih psihičkih zbivanja.
Sličan slučaj, u kome je, međutim, bilo znatno više
izražena ESP izneo je Okland Gedes (Sir Auckland
Geddes) u Royal Medical Society (27. februar 1927). Ovaj
pacijent je za vreme jednog kolapsnog stanja posmatrao
otcepljivanje integralne svesti od telesne svesti, pri čemu
se ova druga postepeno rastapala u svoje (organske)
komponente. Pacijent je imao verifikovanu ESP.124
Ovakva iskustva ukazuju na to da u stanjima
nesvesti, gde po svim ljudskim mišljenjima postoje sve
garancije za to da je onemogućena delatnost svesti a pre
svega čulna opažanja, protiv svih očekivanja može
postojati svest, predstave koje se^ mogu re
124 Up. izveštaj kod Tyrrell, The Personality o f Man, p. 197. Na p.
199. opisan je drugi slučaj iste vrste.
produkovati, akt procene i opažanja. Propratno osećanje
lebdenja, promena ugla posmatranja, gašenje sluha i
cenestetskih opažanja ukazuje u pravcu promene
lokalizacije svesti, na neku vrstu odvajanja od tela,
odnosno od kore velikog mozga ili samog mozga, gde se
smatra da je centar fenomena svesti. Ako su ovakva
razmišljanja ispravna, onda se čovek mora zapitati da li u
nama još neki nervni supstrat osim mozga može misliti i
opažati, ili se kod ovih psihičkih zbivanja, koja se
odigravaju za vreme besvesti, radi ο sinhroničkim
fenomenima, to jest ο događajima koji ne stoje ni u kakvoj
kauzalnoj vezi sa organskim procesima. Poslednja
mogućnost se ne može bez daljnega odbaciti, pošto ima
opažanja nezavisnih od vremena i prostora, kao što su
ESP, koja se ne mogu objasniti biološkim supstratskim
procesima. Tamo gde su čulna opažanja po sebi nemoguća, ne može se raditi ni ο čemu drugom do ο
sinhro-nicitetu. Tamo gde su, međutim, prisutni prostorni
i vremenski uslovi koji bi mogli da omoguće percepciju i
apercepciju a gde je samo ugašena delatnost svesti, dakle
po svoj prilici samo funkcija kore a gde se, uprkos tome,
kao što je slučaj u našem primeru, odvijaju svesni
fenomeni opažanja i procene, tu bi mogao da dođe u obzir
neki nervni supstrat. U svakom slučaju skoro je aksioma
da su svesna zbivanja vezana za veliki mozak a da svi niži
centri sadrže samo refleksne spojeve koji su po sebi
nesvesni. Ova aksioma u potpunosti važi za područje
simpatikusa. Zbog toga se insekti smatraju refleksnim
automatima, pošto nemaju cerebrospinalni nervni sistem,
već samo gangliozni sprovodni sistem.
Ovo gledište je donekle poljuljano istraživanjima na
pčelama, koje je preduzeo Friš (Κ. ν. Frisch) u Gracu.
Naime, ispostavilo se da pčele, pomoću svoje svojstvene
igre, ne samo da saopštavaju da su našle mesto sa
hranom, već i da pokazuju pravac i udaljenost. Pomoću
ovog saopštenja nove pčele su u stanju da direktno odlete
na mesto sa hranom.128 Ovo saopštenje sé u principu ne
razlikuje od informacija
125
Aus dem Leben der Bienen, S. 111.
među ljudima. Međutim, u slučaju međuljudskih informacija ove ćemo shvatiti kao svesne i namerne i jedva
da možemo zamisliti kako bi, na primer, optuženi ili
njegov branilac mogao da dokaže sudskom veću da je
neka takva radnja usledila nesvesno. U nevolji,
pozivanjem na psihijatrijsko iskustvo moglo bi se još
prihvatiti da saopštenje neke stvarne informacije izuzetno
može uslediti i u sumračnom stanju, ali bi se izričito
negiralo da se saopštenja ovakve vrste normalno smatraju
nesvesnim. Uprkos tome bila bi moguća pretpostavka da
je opisani proces kod pčela nesvestan. Ali time nije
dobijen odgovor na pitanje, pošto smo i dalje konfrontirani
sa činjenicom da gangliozni sprovodni sistem u principu
na izgled postiže isto što i kora našeg velikog mozga.
Uostalom ne može se dokazati da su pčele nesvesne.
Na ovaj način smo primorani na zaključak da nervni
supstrat kao što je simpatikus, in puncto porekla i
funkcije tako različit od cerebrospinalnog sistema,
očigledno isto tako dobro može da ostvari zamisli i
opažanja. Za šta onda treba smatrati simpatikus kod
kičmenjaka? Da li i ovaj sistem može stvoriti ili prenositi
specifična psihička zbivanja? Frišova posmatranja
dokazuju
postojanje
transcerebralnog
mišljenja
i
opažanja. Ova se mogućnost mora imati na umu kada se
hoće da objasni postojanje svesti unutar besvesti tokom
nesvestice. Naime, za vreme nesvestice simpatikus nije
paralisan i stoga bi mogao da dođe u obzir kao mogući
nosilac psihičkih funkcija. Ako je tako, onda bi se moralo
nabaciti pitanje da li bi se na isti način mogla posmatrati
normalna nesvesnost spavanja, koja sadrži svesti
pristupačne snage? To jest, drugim recima da li snovi
manje potiču iz usnule delatnosti kore ili, naprotiv, iz
simpa-tikusa nepogođenog spavanjem, dakle da su
transce-rebralne prirode?*
Izvan još potpuno neprovidnog psihofizičkog pa* Najnovija istraživanja biologije snova (koja datira]-., iz
vremena posle Jungove smrti) su pokazala da snovi ne potiču iz
delatnosti kore već iz centra koji se nalazi u neposrednoj blizini
produžene moždine (nucleus reticularis cau-dalis pontis). — Vidi E.
Hartmann: Sleep and Dreaming Little Brown and Co. 1970. Boston.
(Prim. gl. urednika)
ralelizma sinhronistički fenomen ne predstavlja prolaznu i
lako dokazivu pravilnost. Zbog toga čovek isto tako mnogo
oseća disharmoniju stvari kao što je začuđen njihovom
usputnom harmonijom. Nasuprot ideji prestabilirane
harmonije sinhronistički faktor iziskuje samo postojanje
principa neophodnog za spoznajnu delatnost našeg
razuma, koji bi se kao četvrti priključio priznatoj trijadi
prostora, vremena i kauzalnosti. Kao što su ovi doduše
neophodni, ali ne apsolutni — većina psihičkih sadržaja je
bes-prostorna; vreme i kauzalnost su psihički relativni, —
tako se i sinhronistički faktor ispostavlja kao tek uslovno
važeći. Za razliku od kauzalnosti, koja tako reći
neograničeno dominira slikom makrofizičkog sveta, pri
čemu je njena univerzalna dominacija ugrožena tek kod
izvesnih nižih domena sinhronicitet se potvrđuje kao
fenomen koji je izgleda uglavnom povezan sa psihičkim
uslovima, naime sa zbivanjima u nesvesnom. Sa
relativnom praviinošću i učestalošću eksperimentalno se
dokazuju sinhronistički fenomeni kod intuitivnih,
»magijskih« procedura, gde su doduše subjektivno
ubedljivi ali objektivno se jedva ili vrlo teško mogu
dokazati dok su statistički neobuhvatni (bar zasada ne).
Na organskom stupnju mogla bi se možda biološka
morfogeneza posmatrati sa ugla sinhronističkog faktora.
Prof. A. M. Dalk (Dalcq) iz Brisela shvata formu, uprkos
njene veze za materiju, kao živoj materiji nadređeni
kontinuitet«.1** U događaje bez uzroka, u koje kao što smo
videli spadaju i sinhronistički, Džejms Džins (James
Jeans) ubraja i raspad radijuma. On kaže: »Radioaktivni
raspad predstavlja se kao dejstvo bez uzroka navodeći na
pomisao da poslednji zakoni prirode nisu kauzalni.«1" Ova
krajnje paradoksalna formulacija koja potiče iz pera jednog fizičara, karakteristična je za nedoumicu koja prati
radijumov raspad. Ovaj, odnosno fenomen po·*» La Morphogenese dans le cadre de la biologie generale. Up. gore
pomenuta razmišljanja zoologa A. C. Hardy.
>« Phpsik uvd Philosophie. S. Ш i 220.
luvrednosnog vremena, u stvari izgleda kao bezuz-ročni
poredak, pod koji pojam potpada i sinhronici-tet, ο čemu
će kasnije još biti reci.
Kod sinhroniciteta se ne radi ο filozofskom gledištu
već ο empirijskom pojmu, koji postuliše jedan za spoznaju
neophodni princip. To nije ni materijalizam ni metafizika.
Nijedan ozbiljni istraživač neće tvrditi da je suština
posmatranjem
utvrđenog
postojanja
ili
priroda
85
posmatranog, naime psiha, nešto poznato i spoznato. Ako
se najnoviji zaključci prirodnih nauka približuju
jedinstvenom pojmu bivstva, kome pogoduju aspekt
vremena i prostora s jedne i kauzalnosti i sinhroniciteta s
druge strane, onda tu nema ničega zajedničkog sa
materijalizmom. Naprotiv, izgleda da se ovde pokazuje
mogućnost da se eli-miniše neuporedivost između
posmatrača i posmatranog. Ako je to slučaj, onda bi iz
toga proisteklo jedinstvo bivstva, koje bi moralo biti
izraženo pomoću novog pojmovnog jezika, naime pomoću
»neutralnog jezika«, kako je to pogodno formulisao Pauli.
Prostor, vreme i kauzalnost, ova trijada klasične
fizičke slike sveta, bila bi pomoću faktora sinhroniciteta
dopunjena u tetradu, naime u quaternio koji bi
omogućavao sud celovitosti.
prostor
kauzalnost ---------j -------- sinhronicitet
vreme
Ovde se sinhronicitet prema ostala tri principa
odnosi kao jednodimenzionalnost1*" vremena prema
trodimenzionalnosti prostora ili kao oprečno četvrto
u Timajosu koje se mešavini tih troje može samo »na silu«
pridodati, kako kaže Platon.1** Kao što uvođe,t8 Ja ne uzimam u obzir Diraeovn visedimenzionalnost vremena.
»*» Up. moj članak Versuch einer psychologischen Deutung des
TriniUitsdogmas u: Symbolik des Geistes, S. 323 (Ges. Werke).
nje vremena kao četvrte dimenzije u modernu fiziku
uslovljava postulat neopažajnog prostorno vremenskog
kontinuiteta, tako i sinhronicitet sa njemu svojstvenim
smisaonim kvalitetom stvara sliku sveta jedne skoro
zbunjujuće nepredstavljivosti.130 Prednost ove dopune je
formiranje gledišta, koje u opis i spoznaju prirode unosi
psihoidni
faktor,
naime
apriori-stički
smisao
(»jednorodnost«). Time se ponavlja a istovremeno i rešava
problem koji se kao crvena nit alhemističkih filozofa,
naime takozvani aksiom Marije, Jevrejke (ili Koptkinje): έκ
τοΰ τρίτου το έν τέταρτου (iz trećeg sledi jedno [kao]
četvrto).131 I ovo (opskurna opservacija) potvrđuje ono što
sam prethodno rekao da se, naime, principijelno nova
gledišta po pravilu ne otkrivaju u već poznatim
područjima već na zabačenim, izbegavanim ili čak
ozloglašenim
mestima.
Stari
san
alhemičara,
transmutacija
hemij-skih
elemenata,
ova
toliko
ismejavana ideja ostvarena je u naše vreme, a njena
simbolika, koja nije bila manji predmet ismejavanja,
postala je pravi majdan za psihologiju nesvesnog. Njena
dilema između tri i četiri, koja se sreće već u okvirnim
pričama Timajosa a dopire sve do scene Kabira u Faustu
II od strane alhemičara XVI veka Gerardusa Dorneusa,
shvaćena je kao opredeljivanje između hrišćanskog
trojstva i »serpens quadricornutus« (četvororoga zmija), to
jest đavola. Kao da predoseća ono što će naići on se čuva
od neznabožačkog kvaterniteta, koji je inače toliko ležao
na srcu alhemičarima, pošto je nastao iz binariusa
(dvobroj), dakle iz materijalnog, ženskog i đavolskog.m M.
L. fon Franc (von Franz) je ovo isticanje trini tarne zamisli
dokazala u paraboli Bernar-dusa Trevizanusa, zatim
u Amphitheatrum Kunrata
lso Sir James Jeans (Physik und Philosophie) smatra da bi moglo
biti da »poreklo događaja u ovom podsloju (tj. s one strane prostora i
vremena) obuhvata i našu sopstvenu duhovnu delatnost. Tako da budući
tok događaja jednim delom zavisi od ove duhovne delatnosti.« U ovom
razmatranju kauzalizam mi ne Izgleda održiv.
1,1
iss
Up. Psychologie und Alchemie (Ges. Werke XII).
Theatrum chemicum I: De tenebris contra naturam, P. 518.
(Khunrath), kod Μ. Мајега (Мајег) i u Aquarium
Sapientum Anonimusa (Anonymus).1*3 Pauli ukazuje na
polemiku između Keplera i Roberta Fluda (Fludd), u kojoj
je učenje ο korespondenciji pripalo ovom drugom dok je
prvi morao da ustupi mesto učenju ο tri principa.134
Odlučivanju u prilog trojstva, koje stoji u izvesnoj
protivurečnosti prema alhemijskoj tradiciji, sledilo je
prirodnonaučno
doba,
koje
više
nije
poznavalo
correspondentia, već se isključivo vezivalo za trijadnu
sliku sveta koja je nastavljala tip triniteta, naime sveta
koji je opisivan i objašnjavan pomoću prostora, vremena i
kauzalnosti.
Revolucija fizike izazvana otkrićem radioaktivnosti
znatno je modifikovala klasična shvatanja. Promena je u
tolikoj meri znatna da moramo podvrgnuti reviziji klasičnu
šemu na koju sam se prethodno pozivao. Kako sam
zahvaljujući ljubaznom intereso-vanju koje je pokazivao
gospodin profesor W. Pauli prema mojim istraživanjima,
uživao prednost da di-skutujem ovo principijelno pitanje
sa stručnim fizi-čarem, koji je istovremeno razumevao
moje psihološke argumente, bio sam u stanju da načinim
jedan predlog koji obuhvata i modernu fiziku. Pauli je
predložio da se protivstavljanje vremena i prostora u
klasičnoj šemi zameni pomoću energija (održavanje) —
prostor-vreme-kontinuuma. Ovaj predlog dao mi je povoda
da bliže opišem par kauzalnost-sinhro-nicitet, u cilju
86
uspostavljanja izvesnog spoja između ta dva heterogena
pojma. Shodno tome složili smo se za sledeći quaternio:
neuništiva energija
,
,.
konstantni spoj
pomoću dejstva
nekonstantni
moć
spoj
po-
kontlngen £/ ei
nosno
(kauzalnost)
ш
kontinuitet prostor - vreme
133 Μ. L. ν. Franz, Die Parabel von der Fontina des Graf e n von Tarvis, za sada još neobjavljen manuskript.
134 Vidi drugi prilog sveske Naturerklärung und Psyche.
Ova šema s jedne strane zadovoljava postulate moderne
fizike, s druge pak psihologije. Psihološko gledište zahteva još
objašnjenja. Kao što je ranije pomenuto, kauzalističko
objašnjenje sinhroniciteta izgleda isključeno. Ono se uglavnom
sastoji od »slu-čajnih< jednorodnosti. Njegov tertium
comparationis počiva na psihoidnim datostima, koje
obeležavam kao arhetipove. Ovi su nejasni, to jest samo
približno odredivi i spoznajni. Oni su doduše pridruženi kauzalnim procesima, odnosno «noseni« od svih, ali oni vrše neku
vrstu
prevazilaženja
okvira
koju
bih
ja
označio
kao transgresivitet, budući da se jednoznačno i isključivo ne
pojavljuju samo u psihičkom području, već se isto tako mogu
pojaviti i u ne psihičkim stanjima. (Jednorodnost spoljneg
fizičkog zbivanja sa psihičkim). Arhetipske jednorodnosti
ponašaju se prema kauzalnim zbivanjima kontingentno, to jest
između njih i kauzalnih zbivanja nema zakonomer-nih veza.
Shodno tome oni izgleda da predstavljaju vanredni slučaj one
nezakonomernosti i slučajnosti ili onog »nezakonitog stanja«,
koje »potpuno zakono-merno protiče kroz vreme«. kako to kaže
Andreus Spajzer (Andreas Speiser).13"' Pri tom se radi ο onom
početnom stanju koje nije »određeno mehaničkim zakonom«.
Ono je slučajna pretpostavka ili supstrat na koji se odnosi
zakon. Ako sinhronicitet. odnosno arhetipove uračunamo u
kontingente, onda ovaj do-bija specifični aspekt modusa, koji
funkcionalno ima značenje uobličavajućeg faktora. Arhetip
predstavlja psihičku verovatnost, pošto odslikava prosečno
instinktivno zbivanje u nekoj vrsti tipa. On je psihički
specijalni slučaj opšte verovatnoće koja »se sastoji od zakona
slučaja i prirodi stvara pravila isto kao mehanika.«13" Doduše
Spajzeru se mqra dati za pravo da su kontingenti, bar u
carstvu čistog intelekta, »bezoblična stvar«, ali u psihičkoj
introspekciji, ukoliko se obuhvate unutrašnjim opažanjem,
otkrivaju se kao slika ili bolje tip, koji nije samo u osnovi
psihičke, več začudo i psihofizičke jednorodnosti.
«'· L. c. p. 4.
,M Speiser. 1. c. p. 5.
IÜ Jung, Odabrana dela, III
19:
Teško je izbeći kauzalističku obojenost pojmovnog
jezika. Tako »biti čemu osnov«, uprkos svojoj
kauzalističkoj ljušturi, ne odgovara neko uzročno činjenično stanje, već samo postojanje ili bivstvova-nje, tj.
kontingencija koja se ne može dalje reduko-vati. Ova
smisaona koincidencija ili jednorodnost jednog psihičkog i
jednog fizičkog stanja, koja se пз nalazi ni u kakvom
međusobnom kauzalnom odnosu, znači, opšte uzev,
akauzalni modalitet, bezuzročni poredak. Postavlja se
sada pitanje da li bi naša definicija sinhroniciteta, koja se
odnosi na jednorodnost psihičkih i fizičkih zbivanja, bila
podložna proširenju, odnosno da li bi joj nešto ovako bilo
potrebno. Ovaj zahtev izgleda da se nameće onda kada se
naše prethodno shvatanje sinhroniciteta razmotri kao
»bezuzročni poredak«. Naime, pod ovaj pojam naprosto
potpadaju svi »stvaralački činovi«, apriorističke datosti,
kao na primer svojstva celih brojeva, diskon-tinuiteti
moderne fizike itd. Time onda u krug našeg proširenog
pojma uvlačimo konstantne i eksperimentalno u svako
doba ponovive fenomene, što izgleda da ne odgovara
prirodi onoga što se podrazu-meva pod užim pojmom
sinhroniciteta. Ovi posled-nji su najčešće pojedinačni
slučajevi
kojima
nedostaje
eksperimentalna
reproduktivnost. U svakom slučaju ovo ne važi u svim
slučajevima, kako to pokazuju Rineovi eksperimenti i
mnogostruka iskustva sa vidovito nadarenim osobama.
Ove činjenice dokazuju da u području međusobno
nemerljivih pojedinačnih slučajeva, vulgo curiosa, ipak
ima izvesnih pravilnosti a samim tim i konstantnih
faktora odakle se mora zaključiti da je naš uži pojam
sinhroniciteta verovatno stvarno isuviše uzak i da je stoga
potrebno proširiti ga. U stvari sklon sam pretpostavci da
je sinhronicitet u užem smislu samo poseban slučaj opšteg
bezuzročnog poretka, i to onog jednorodnosti psihičkih i
fizičkih zbivanja, gde se posmatrač nalazi u povoljnoj
тШл *
(sinnronicitet)
situaciji da može otkriti tertium compa-rationis. Ali sa
opažanjem arhetipske podloge on pada u iskušenje da
asimilaciju međusobno nezavisnih psihičkit i fizičkih
zbivanja svede na (kauzalno) dejstvo arhetipa i na taj
način da previdi njegovu čistu kontingenciju. Ova
opasnost se izbegava ako se sinhronicitet posmatra kao
vanredni slučaj opšteg poretka. Time se izbegava
nedopustivo
umnažanje
principa
objašnjenja
— arhetip je oblik aprioristič-kog psihičkog poretka spoznat
pomoću introspekcije. Ako se ovome pridruži spolj no
sinhronističko zbivanje, onda ono sledi isto osnovno
obeležje, to jest ono je raspoređeno na isti način. Ovaj
oblik poretka razlikuje se od poretka osobina celih brojeva
ili diskon-tinuiteta fizike po tome što su ovi drugi
odvajkada
pravilni,
dok
prvi
predstavljaju
stvaralačke činove u vremenu. Uz put primećeno ovo je
dublji razlog zašto sam upravo momenat vremena istakao
kao karakterističan za ove fenomene i obeležio ih
kao sin-hronističke.
Moderno otkriće diskontinuiteta (to jest poretka na
primer kvantuma energije, raspada radijuma itd.)
pripremilo je kraj isključive dominacije kauzalnosti a time
i trijasu principa. Teren, koji su ovi principi izgubili, ranije
je pripadao području correspondentia i sympathia,
pojmovi koji su dostigli svoj najveći razvitak u Lajbnicovoj
prestabiliranoj harmoniji. Sopenhauer je isuviše malo
poznavao empirijske osnove ideje korespondencije da bi
spoznao bezizlaz-nost svog kauzalističkog pokušaja
objašnjenja. Danas smo u povoljnom položaju pošto,
zahvaljujući ESP eksperimentima, raspolažemo znatnim
iskustvenim materijalom. Ο pouzdanosti ovih činjenica
može se steći slika kada se čovek upozna sa tim da, na
primer, rezultat ESP eksperimenata Sola (S. G. Soal) i
Goldnija (Κ. Μ. Goldney), kako ističe Hačinson (G. E.
Hutchinson)137 poseduju verovatnoću od 1:1031 · • IO31
odgovara zbiru molekula u 250.000 tona vode. U području
prirodnih
nauka
ima
samo
relativno
malo
eksperimentalnih radova čiji bi rezultati i približno
dostizali tako visok stepen sigurnosti. Preterana skepsa u
odnosu na ESP stvarno nema dovoljno razloga koji bi joj
se mogli navesti u prilog. Njen bitni razlog je danas samo
još nenaučnost, koja na žalost
Soal, Science and Telepathy, p. 5.
kao skoro neizbežna posledica prati specijaliziranja i već
po sebi suženi horizont posebnog proučavanja nepoželjno i
štetno zaklanja od viših i daljih gledišta. Covek je već
isuviše često doživeo da takozvana sujeverna mišljenja
sadrže jezgro istine. Tako može biti da prvobitno magično
značenje reči: »wünschen« (»želeti«, koje je još sadržano i u
reči »Wünschelrute* (čarobni štapić), nije samo prosto
želja u smislu traženja već i da istovremeno izražava i
(magijsko) dej-stvo,1'" kao što i prastaro verovanje u
delotvornost molitve počiva ha iskustvu sinhronističkih
proprat-nih pojava.
Sinhronicitet nije ništa zagonetniji ili tajanstve-niji od
diskontinuiteta fizike. Samo cementirano ube-denje ο
svemoći kauzalnosti je ono što priprema teškoće
razumevanja i dovodi do toga da izgleda nezamislivo da se
mogu desiti ili postojati bezuzročni događaji. Ali ako ih
ima, onda ih moramo oslovljavati kao stvaralački čin u
smislu creatio continua,1** delom odvajkada, delom kao
sporadično ponavljani poredak koji se ne može svesti na
postojeće antecen-dencije. Samo po sebi se razume da se
čovek mora čuvati da svako zbivanje, kome je nepoznat
uzrok,
,:№ Grimm, Deutsche Mythologie, I, S. 347. Čarobne stvari su
oruđe koje su iskovali patuljci. Zelja je »božja snaga'*· Pod pojmom creatio continua ne misli se samo na niz
sukcesivnih stvaralačkih činova, već i na večito prisustvo jednog
stvaralačkog čina, u smislu »semper patrem fuisse. et genuise verbum«
(Origenes, De principiis, lib. I, cap. II. ili »aeternus creator mentium«
(Augustinus, Conjessiones. lib. XI, cap. XXXI). Bog je sadržan u
njegovom stvaranju Nec indiget operibus suis, tanquam in eis
collocetur, ut ma-neat; sed in sua aeternitate persistit, in qua manens
omniy quaecumque voluit fecit in coelis et in terra«. (Augustinus.
Enarratto in Ps. CXIII). Ono što se u vremenu dešava sukcesivno,
božjem duhu je istovremeno: »Mutabilium dispositio-nem immutabilis
ratio continet, ubi sine tempore simul sunt, quae in temporibus non
simul sunt.« (Prosperus Aquitanus, Sententiee e.r Angustino
delibatae, XLI). »Ordo temporum in aeterna Dei sapientia sine tempore
est.« (L. c. LVI1Ì. Pre stvaranja uopšte nije bilo vremena, ovo je počelo
tek sa kretanjem stvari: »Potius ergo tempus a creatura, quam creatura coepit a tempore.« (L. c. CCLXXX). «Non enim erat tempus ante
tempus, tempus autem cum mundo concreatum est.« (Anonymus, De
triplici habitaculo. cap. V).
smatra bezuzročnim. Ono je bezuzročno, kako sam već
istakao, samo u onim slučajevima gde se uzrok ne može
čak ni'zamisliti. Zamislivost je svakako pojam koji zahteva
najvišu kritiku. Ako bi, na primer, atom odgovarao svom
prvobitnom filozofskom pojmu, onda bi njegova deljivost
bila nezamisliva. Smisaone koincidencije su zamislive kao
čiste slučajnosti. Ali što se više gomilaju i što je veće
slaganje, tim se više smanjuje njihova verovatnost i tim
više raste njihova nezamislivost, to jest, oni se više ne
88
mogu smatrati čistim slučajnostima, već se zbog
nedostatka kauzalnog objašnjenja moraju prihvatiti kao
poredak. Pri tom postoji, kao što je naglašeno, »nedostatak objašnjivosti« ne samo zbog činjenice da je
nepoznat uzrok već i zbog toga što takvo objašnjenje nije
zamislivo sa našim sredstvima razumevanja. Ovaj slučaj
se javlja onda kada prostor i vreme izgube svoj smisao,
odnosno postanu relativni, pošto se u ovim uslovima više
ne može utvrditi pa čak ni zamisliti kauzalnost koja za
svoje postojanje pretpostavlja prostor i vreme.
Iz ovog razloga izgleda mi neophodno da se pored
prostora, vremena i kauzalnosti uvede još jedna
kategorija koja ne omogućuje samo karakterizaciju
fenomena sinhroniciteta kao posebnu klasu prirodnih
događaja, već i kontigente shvata kao s jedne strane nešto
opšte, odvajkada postojeće a s druge kao zbir mnogih, u
vremenu odigranih, individualnih stvaralačkih činova.
PRAKTIČNA UPOTREBIVOST ANALIZE SNOVA
Terapijska upotrebivost analize snova je još uvek vrlo
osporavana tema. Mnogi je smatraju neophodnom u
praktičnom lečenju neuroza i time san po psihičkoj
važnosti podižu do funkcije ekvivalentne svesti. Nasuprot
tome, drugi osporavaju važnost analize snova i time san
svode na neznatan psihički sporedni produkt. Samo po
sebi je razumljivo da svako gledište koje nesvesnom
pripisuje odlučujuću ulogu u izbijanju neuroza, priznaje i
snu, kao neposrednom izrazu tog nesvesnog, bitni
praktični značaj. Isto tako je razumljivo da gledište koje ili
osporava nesvesno ili ga bar etiološki smatra bezvrednim,
ta-kođe i analizu snova smatra nepotrebnom. Može se
smatrati žalosnim da je leta gospodnjeg 1931, više od pola
stoleća od kada je Karus stvorio pojam nesvesnog, više od
stoleća od kada je Kant govorio ο »ne-merljivom polju
tamnih predstava«, dve stotine godina od kako je Lajbnic
postavio temelje psihički nesvesnog, a ne govoreći ο
doprinosu jednog Zanea, Flurnoja i mnogih drugih, još
uvek, prema svemu sudeći, činjeničnost nesvesnog
kontroverzna. Ali na ovom mestu, gde se radi ο isključivo
praktičnom pitanju, neću iznositi nikakve apologije
nesvesnog, iako se naš posebni problem analize snova
podudara i skopčan je sa hipotezom ο nesvesnom. Bez
nesvesnog san je samo lusus naturae, besmisleni
konglomerat
['l Predavanje održano na VI Kongresu Opšteg lekar-skog društva
za psihoterapiju, Drezden 1931. publikovano u Kongresnom izveštaju.
Sabr. dela XVI. 1958
90
zdrobljenih dnevnih ostataka. Ako bi bilo tako, onda ne bi
postojao čak ni razlog izvinjenja za diskusiju ο
upotrebljivosti analize snova. Ovu temu možemo tretirati
samo na osnovu prihvatanja postojanja nesvesnog, pošto
postavljena svrha analize snova nije nekakva misaona
vežba, već nalaženje i privođenje u svest do tada
nesvesnih sadržaja, koji se smatraju značajnim za
objašnjenje ili lečenje neuroze. Onome kome hipoteza
izgleda neprihvatljiva, za njega i ne postoji pitanje
upotrebivosti analize snova.
Pošto na osnovu naše hipoteze nesvesno ima
etiološki značaj, i pošto su snovi neposredni odraz
nesvesne psihičke delatnosti, pokušaj analize i tumačenja
snova najpre sa naučnog gledišta je teorijski opravdan
zahvat. Ukoliko ovaj pokušaj uspe, od toga bismo
prvenstveno mogli da očekujemo naučni uvid u strukturu
psihičke etiologije, sasvim nezavisno od eventualnog
terapijskog dejstva. Ali kako praktičaru naučna otkrića u
najboljem slučaju predstavljaju prijatan sporedni produkt
terapijske delatnosti, onda mogućnost nekog čisto
teorijskog rasvetljavanja etio-loških pozadina jedva da bi
bio dovoljan motiv ili čak indikacija praktične primene
analize snova. Izgledalo bi kao da lekar od ovog
razmatranog rasvetljavanja očekuje terapijski efekat. U
ovom slučaju on podiže primenu analize snova na nivo
lekarske dužnosti. Kao što je poznato Frojdova škola
široko zastupa stanovište da je osvetljavanje i objašnjavanje, to jest potpuno privođenje u svest nesvesnih
etioloških faktora od najvećeg terapijskog značaja.
Ako prihvatimo stanovište da je ovo očekivanje
opravdano činjenicama, onda samo preostaje pitanje da li
je analiza snova isključivo ili relativno, to jest zajedno sa
drugim metodama podesna za iznalaženje nesvesne
etiologije ili uopšte to nije. Pretpostavljam da je poznat
odgovor Frojdovog gledišta. Ovaj odgovor mogu da
potvrdim utoliko što snovi, naročito inicijalni snovi, to jest
oni iz perioda neposrednog početka lečenja, ne retko
nedvosmisleno iznose na svetio dana etiološki bitne
faktore. Sledeći primer može poslužiti kao ilustracija
rečenog.
Jedan čovek na rukovodećem položaju želeo je da me
konsultujjtjS ο jednom problemu. On pati od straš'jivosti.
nesigurnosti, vrtoglavice, ponekad sve do povraćanja,
glavobolje, otežanog disanja; stanje koje jako podseća na
visinsku bolest. Pacijent iza sebe ima izvanredno usppnu
karijeru. 2ivot je počeo kao prilježan sin siromašnog
seljaka i, zahvaljujući velikom trudu i dobroj nadarenosti,
peo se stupanj po stupanj do rukovodećeg položaja, koji je
imao izvanredne izglede za još dalji socijalni uspon. U
stvari on je upravo dospio do prave odskočne daske,
odakle bi mogao da započne let u daljine, da se iznenada
nije urribšala njegova neuroza. Pacijent nije imao kuda do
da'na ovom mestu izgovori onu toliko poznatu frazu, koja
počinje stereotipnim recima: »I to upravo sada, kada . . .«
itd. Simptomatologija visinske bolesti izgledala je posebno
pogodna da drastično prikaže pacijentovu situaciju. Već u
prvoj konsultaciji pacijent je ispričao dva sna iz prethodne
noći. Prvi san je glasio: Ponovo se nalazim u malom selu
gde sam rođen. Na ulici je nekoliko seoskih mladića od onih
koji su išli zajedno sa mnom u školu. J a se pravim kao da
ih ne poznajem i prolazim pored njih. Tada čujem kako
jedan od njih kaže pokazujući na mene: »Taj se ne vraća
često u naše selo.«
Nije potrebno nikakvo akrobatsko tumačenje da bi se
u ovom snu prepoznalo ukazivanje na skromni početak
njegove karijere i razumelo šta ovaj nagove-štaj hoće da
kaže. Očigledno se misli: »Ti zaboravljaš kako si počeo
odozdo, kako si nekada bio duboko dole.«
Drugi san glasi: » U velikoj sam žurbi, pošto putujem.
Hoću da se spakujem, ali ne nalazim stvari. Vreme leti,
vituće uskoro poći. Najzad uspevam du skupim ono malo
svojih stvari, žurim na ulicu da bih otkri:} da sam zaboravio
torbu sa važnim papirima, bez daha trčim natrag, najzad je
nalazim, ponovo trčim na stanicu, ali jedva da se pomeram
napred. Najzad krajnjim naporom utrčavam na peron da
bih video kako vhè upravo zamiče iz stanične hale. On vozi
po čudnovatoj krivini u obliku slova S, vrlo je
dug, a meni pada na pamet da, ako mašinovoda ne bude
pazio i da punu paru čim dospe do prave linije, tada će se
zadnji vagoni kompozicije još uvek nala-züi u krivini i biće,
zbog ubrzanja, izbačeni iz kolo-seka. 1 stvarno,
mašinovoda daje punu paru, pokušavam da vičem,
poslednji vagoni se užasno klimaju i stvarno ispadaju iz
koloseka. Užasna katastrofa. Budim se sa strahom.«
I 6vde nije potreban napor da bi se razumelo izlaganje sna. San najpre prikazuje uzaludnu, nervoznu
žurbu da se dospe još dalje. Ali kako napred mašinovoda
bezobzirno vozi napred, pozadi nastaje neuroza: kolebanje
i ispadanje iz koloseka.
Pacijent je očigledno u sadašnjem odsečku života
dostigao vrhunac; niže poreklo i napori dugog uspona
iscrpli su njegove snage. On je trebalo da se zadovolji sa
postignutim, umesto toga njegovo často-ljublje ga je teralo
dalje, sve više u područja sa, za njega, isuviše retkim
91
vazduhom na koji se još nije navikao. Stoga ga je i snašla
neuroza, — kao opomena.
Iz sasvim privatnih razloga nisam mogao da pacijenta
zadržim dalje na lečenju a i moje mišljenje nije mu
posebno godilo. Ambiciozno je pokušao da iskoristi svoje
šanse, ovom prilikom doslovce je ispao iz koloseka, tako
da je katastrofa postala stvarnost.
Ono što se iz svesne anamneze može samo naslutiti,
naime visinska bolest kao simbolični prikaz nemogućnosti
daljeg uspona, kroz san je potvrđeno kao činjenica.
Ovde se sukobljavamo sa činjenicom preko svake
mere značajnom za upotrebljivost analize snova: san
pokazuje unutrašnju situaciju snevača, čiju istinitost i
stvarnost svest uopšte ne priznaje ili samo silom. Svesno
on ne vidi ni najmanji razlog zbog čega ne bi trebalo da ide
dalje; naprotiv, on častoljubivo gura napred i odriče svoju
sopstvenu nesposobnost, koja zatim isuviše jasno dolazi
do izražaja kroz kasnije događaje u njegovom životu. U
području svesti uvek smo nesigurni u ovakvim
slučajevima. Njegova anamneza može se protumačiti i
ovako i onako. Na
kraju krajeva i običan vojnik nosi maršalsku palicu u
svom rancu, a nije samo jedan sin siromašnih roditelja
dospeo do najvećeg uspeha. Zašto to i ovde ne bi bio
slučaj? Moja procena može biti nejasna, zašto bi moja
nagađanja bila bolja od njegovih? Sada se ovde upliće san
kao izraz nevoljnog, nesvesnog psihičkog procesa,
izdvojenog od uticaja svesti, koji unutrašnju istinu i
stvarnost predstavlja onakvima kakve jesu; ne zbog toga
što ja naslućujem da su takve i ne onakve kakve bih želeo
da budu, već kakve jesu. Stoga sam sebi od toga načinio
pravilo da snove u prvom redu posmatram kao fiziološke
izraze: ako se u mokraći utvrdi da postoji šećer, onda je
to šećer u mokraći, a ne belančevina ili urobilin ili bilo šta
drugo što bi možda mnogo bolje odgovaralo mojim
očekivanjima. Drugim recima, san prihvatam kao dijagnostički upotrebljivu činjenicu.
Moj mali primer sna dao je, što je uvek slučaj sa
snovima, nešto više od naših očekivanja. San nam nije
dao samo etiologiju neuroze, već i prognozu, pa čak i više
— skoro neposredno smo saznali gde treba početi sa
terapijom. Moramo da sprečimo pacijenta da krene
punom parom. On je to, uostalom, sebi rekao u snu.
Za sada ćemo se zadovoljiti ovim tumačenjem i vratiti
se našim razmišljanjima, da li su snovi pogodni da
objasne etiologiju neke neuroze. U ovom smislu moj
primer sna je pozitivan slučaj. Ali vrlo lako bih mogao
navesti bezbroj inicijalnih snova u kojima nema ni traga
od etiološkog faktora, čak ι kada se radilo ο povezanim,
shvatljivim snovima. Ze-leo bih, naime, da privremeno
ostavim po strani snove, kojima su potrebni brižljiva
analiza i tumačenje.
Kao što je poznato, ima neuroza čija stvarna
etiologija postaje jasna tek na kraju, a ima i neuroza čija
je etiologija više ili manje beznačajna. Na ovaj način
ponovo zadirem u hipotezu od koje smo pošli. naime od
pretpostavke da je terapijski neophodno privođenje u
svest etiološkog faktora. U ovoj pretpostavci još se krije
dobar deo stare teorije snova. Doduše, ni u kom slučaju
ne poričem činjenicu da su
mnoge neuroze traumatogene, međutim, osporavam da su
sve neuroze uzrokovane traumatski u smislu presudnog
doživljaja u detinjstvu. Ovo shvatanje, naime, uslovljava
kauzalističku, pretežno na prošlost usmerenu pažnju
lekara, koja onda uvek traga za onim zašto ne vodeći
računa ο bitnom čemu, često na veliku štetu po pacijenta,
koji je na ovaj način prinuđen da u datom slučaju
godinama traga za nemogućim doživljajem iz detinjstva,
uz očevidno zanemarivanje stvari, koje bi neposredno bile
od važnosti. Cisto kauzalistički stav je isuviše uzak i nije
podesan za istraživanje niti suštine sna niti suštine neuroze. Zbog toga je pitanje, koje bi snove htelo da koristi
samo za nalaženje etiološkog faktora, prejudicirano i
previđa najveći deo snenog učinka. Upravo naš primer
može pokazati cVa je, doduše, jasno istaknuta etiologija,
ali da je pored toga data još i prognoza ili anticipacija a
izvan toga i terapijski mig. Ovde spada i veliki broj
inicijalnih snova, koji ne dodiruju etiologiju, već se bave
sasvim drugim problemima, na primer, stavom prema
lekaru. Kao primer za ovo naveo bih tri sna iste
pacijentkinje, koja je sanjala u početku terapije kod tri
različita analitičara. Prvi san glasi: »Treba da pređem
državnu granicu, međutim nigde je ne nalazim a niko mi ne
može reći gde je granica.«
Ova terapija je, kao bezuspešna, prekinuta posle
kraćeg
vremena.
Drugi
san
glasi:
»Treba
da
pređem granicu. Noć je tamna tako da nisam u stanju da
nađem carinarnicu. Posle dugog traženja otkrivam slabu
svetlost u daljini i pomislim da je tu granica. Ali da bih
dospela tamo, moram da pređem preko jedne doline i kroz
mračnu šumu, gde gubim orijentaciju. Tada primećujem da
neko prilazi. Ovaj me iznenada grčevito grabi i ja se budim
u strahu.«
Ovaj terapijski postupak je prekinut posle nekoliko
nedelja, pošto je došlo do nesvesnog identiteta analitičara
92
i analizovane pacijentkinje, što je dovelo do potpune
dezorijentacije.
Treći san se zbio kada je pacijentkinja bila kod mene
na lečenju. On glasi: »Moram da pređem gra
nicu, to jest već sam je prešla i nalazim se u švajcar-skoj
carinarnici. Imam samo ručnu torbu i ubeđena sam da
nemam ništa za carinjenje. Ali carinik pre-bira torbu i na
moje čuđenje izvlači iz nje dva dušeka.«
Za vreme terapijskog postupka kod mene pacijentkinja se udala, iako je u početku gajila žestok otpor.
Etiologija neurotskog otpora bila je jasna tek posle mnogo
meseci i u ovim snovima nije bila naznačena ni jednom
jedinom rečju. Snovi su ovde bez izuzetka anticipacija i
odnose se na očekivane teškoće kod dotičnog lekara.
Ovi primeri, umesto mnogih drugih sličnih, mogu
pokazati da su snovi vrlo često anticipacije, koje pri čisto
kauzalističkom posmatranju sasvim gube svoj pravi
smisao. Ovi snovi daju sasvim nedvosmislenu informaciju
ο analitičkoj situaciji, čije je ispravno poznavanje
terapijski od najvećeg značaja. Lekar br. 1 ispravno
shvativši situaciju uputio je pacijentkinju lekaru
br. 2. Kod ovog pacijentkinja je sama izvela zaključak iz
njenih snova i dobrovoljno otišla trećem lekaru. Moje
tumačenje ju je, doduše, razočaralo, ali činjenica da je
san najavljivao prelazak granice kao već ostvareni korak,
pomogla joj je da izdrži uprkos svim teškoćama.
Inicijalni snovi su često začuđujuće jasni i razumljivi.
AH sa uznapredovalom analizom snovi uskoro gube svoj
jasni karakter. Ako ga izuzetno zadrže, onda čovek može
biti siguran da analiza još uopšte nije dodirnula bitni deo
ličnosti. Po pravilu, uskoro po početku analitičkog
postupka snovi postaju sve nejasniji i zbrisaniji, čime je
znatno otežano njihovo tumačenje, ovo i stoga što se
obično uskoro dopire do onog nivoa gde lekar stvarno više
ne sagledava situaciju. Dokaz za ovo je što snovi postaju
sve nejasniji, što je, naravno, sasvim (sa aspekta lekara)
subjektivni zaključak. Razumevanju nije ništa nejasno,
samo nerazumevanju stvari izgledaju nejasne i zamršene.
Po sebi snovi su, naravno, jasni, to jest, upravo onakvi
kakvi moraju biti u trenutnim uslovima. Ako se jednom u
kasnijem stadijumu terapijskog postupka
ili čak posle nekoliko godina ponovo sagledaju nekadašnji
snovi, čovek se često hvata za glavu kako je onda mogao
biti tako slep. Dakle, ako se sa uznapre-dovalom analizom
srećemo sa snovima koji su u po-ređenju sa jasnim
inicijalnim snovima znatno tamniji, onda lekar ne treba
snovima da pripisuje zamršenost, zbunjenost, niti da
pacijenta optuži za na-merni otpor, već da nalaz shvati
kao znak svog rastućeg nerazumevanja, isto kao i
psihijatar koji bi kada pacijenta naziva »smetenim«, ovo
trebalo da shvati kao projekciju i sebe nazove smetenim,
pošto je njegovo razumevanje smeteno neobičnim
ponašanjem bolesnika. Izvan ovoga terapijski je neobično
važno da se blagovremeno uvidi svoje nerazumevanje, jer
pacijentu nije ništa nepodnošljivije do da ga uvek
razumeju. On se tako i tako prepušta tajanstvenoj moći
lekara i time ovog upliće sa njegovom profesionalnom
taštinom, štaviše on se bukvalno naseljava ι živi na
samosigurnom, »dubokom« razumevanju lekara, gubeći
na taj način svako čulo za stvarnost, što je podloga za
tvrdokorna prenošenja i usporavanja terapijskog uspeha.
Razumevanje je, kao što je poznato, sasvim subjektivni proces. Ono ne može biti jednostrano tim pre što
lekar razume a pacijent ne. U ovom slučaju lekar smatra
svojom dužnošću da ubedi pacijenta, ako mu to ne uspe,
onda mu lekar prebacuje da gaj: određeni otpor. U ovom
slučaju, to jest tamo gde je razumevanje jednostrano, ja
bih mirno govorio ο ne-razumevanju. pošto je, u suštini
uzev, vrlo malo važno da li lekar razume; međutim, sve
zavisi od toga da li pacijent razumni Stoga razumevanje bi
pre trebalo da bude sporazum, saglasnost koja je plod
uzajamnog razmišljanja. Opasnost kod jednostranog
ra-zumevanja sastoji se, naime, u tome što lekar stvara
sud ο snu na osnovu predubedenja, koji se ortodoksno
slaže sa nekim učenjem ili je čak, u krajnjoj liniji, u
suštini tačan. Ali ovaj ne postiže dobrovoljnu saglasnost
pacijenta i zbog toga je praktički netačan: ne-tačan i stoga
što anticipira a time i parališe razvitak pacijenta. Naime
pacijenta ne moramo podučavati
nekoj istini — u tom slučaju obraćamo se samo njegovom
razumu — već on mora da se razvije prema ovoj istini, a tako
se dopire do njegovog srca, što inače dublje zahvata i jače
deluje.
Ako je jednostrano lekarevo tumačenje samo u skladu sa
nekom teorijom ili kakvim predubedenjem. onda se eventualno
pacijentovo ubeđenje ili izvestan terapijski uspeh temelji
na sugestiji, što treba da bude svakome jasno. Sugestivno
dejstvo, istina, po sebi nije ništa za odbacivanje, ali njegov
93
uspeh ima isuviše poznate granice, pri čemu sugestija svojim
nepoželjnim sporednim dejstvom deluje na samostalnost
karaktera, što bi na duže staze radije trebali« da se izbegava.
Onaj ko se bavi analitičkim terapijskim postupkom implicitno
veruje u smisao i vrednost privođenja u svest, pomoću čega se
do tada ne-svesni delovi ličnosti podvrgavaju svesnom
izboru ι kritici. Na taj način pacijent se suočava sa problemima
uz podsticaj da donese svesnu procenu i sve-snu odluku.
Međutim, to ne znači ništa manje do direktnu provokaciju
etičke funkcije, čime se angažuj© celokupna ličnost. Zbog toga
u odnosu na sazrevanje ličnosti analitički postupak se nalazi
znatno više od sugestije, koja je neka vrsta čarobnog sredstva
koje dela u mraku i nikada ne postavlja neki etički zahtev od
ličnosti. Sugestija je uvek varljiva i čisto naredbodavno
sredstvo,i trebalo bi, ako je ikako moguće, da sc ne koristi i to
kao princip koji je nespojiv sa analitičkim terapijskim
postupkom Naravno, ona se može izbeći samo tamo gde je
lekar svestan njene mogućnosti. Nesvesno preostaje još dosta i
previše sugestivnog dejstva.
Ko hoće da izbegne svesnu sugestiju, mora dakle
određeno tumačenje sna smatrati nevažećim sve dok ne bude
nađen onaj obrazac kojim se postiže i pacijentova saglasnost.
Uzimanje u obzir ovih osnovnih pravila izgleda mi
neophodno prilikom obrade onih snova, čija neprozirnost
najavljuje nerazumevanje kako lekarevo tako i pacijentovo.
Ovakve snove lekar treba uvek da posmatra kao novum, kao
informaciju 0 uslovima ne14
Jung. Odabrana dela. Ili
20«
poznate prirode, ο kojoj treba da nauči isto onoliko koliko
i pacijent. Pri tom treba da je samo po sebi razumljivo da
lekar ne računa ni sa jednom teorijskom pretpostavkom i
da je voljan da u svakom pojedinačnom slučaju otkrije
sasvim novu teoriju snova, pošto je ovde pionirskom radu
još uvek otvoreno nemerljivo polje. Davno prevaziđeno
gledište je da su snovi samo potisnuto ispunjenje želja.
Sigurno da ima snova koji manifestno prikazuju ispunjene
želje ili strahovanja. Ali čega tu još nema? Snovi mogu biti
nemilosrdne istine, filozofske sentence, iluzije, divlje
fantazije, sećanja, planovi, anticipacije, pa čak telepatske
vizije, iracionalni doživljaji i bogzna šta još. Naime, ne
smemo zaboraviti jedno: skoro р_о1о.г vina našeg života
odvija se u više ili. manje nesvesnom stanju. Specifični
svesni izraz nesvesnog jeste snevanje. Kao što duša ima
jednu dnevnu stranu, svest, tako ima i noćnu, nesvesno
psihičko funkcioni-sanje, koje se može shvatiti kao sneno
maštanje. Kao što i u svesti nema samo želja i strahovanja
već i beskrajno mnogo drugih stvari, tako postoji i najveća
moguća verovatnoća da naša snena duša raspolaže
sličnim bogatstvom sadržajnih i životnih mogućnosti,
možda čak i mnogo većim od svesti, čija je esencijalna
priroda koncentracija, ograničenje i isključivost.
Kod ovakvog stanja stvari nije neopravdano, već
upravo preporučljivo da se smisao sna unapred ne
ograničava nekom doktrinom. Naime, mora se znati da ne
retko ima snevaća koji oponašaju čak i lekara u svojim
snovima prema staroj sentenci: »Canis pa-nem somniat,
piscator pisces.« Ovim nije rečeno da ribe, ο kojima sanja
ribar, nisu uvek ništa drugo do ribe. Nema jezika koji ne
bi mogao da se zloupotrebi. Lako se može predstaviti kako
čoveka sve ovo može zavesti na pogrešan put; čak izgleda
da nesvesno pokazuje tendenciju da lekara sasvim uplete
u njegove sopstvene teorije. Zbog toga upravo kod analize
snova udaljujem se koliko je moguće više od teorija,
uostalom ne sasvim, jer nam je nešto teorije uvek potrebno da bismo bili u stanju da jasno sagledamo stvari.
Tu spada i teorijsko očekivanje da san uopšte ima neki
smisao. To se, naime, ne može striktno dokazati u svim
slučajevima, pošto ima snova koje čovek naprosto ne
razume, ni lekar ni pacijent. Ipak, moram da načinim
jednu ovakvu hipotezu da bih imao hrabrosti da uopšte
nešto započnem sa snovima. Dalja teorija je da san
svesnoj spoznaji dodaje nešto bitno i da je, stoga, san koji
tako nešto ne čini, nedovoljno protumačen. I ovu hipotezu
morao sam da načinim da bih sebi objasnio zašto uopšte
analiziram snove. Međutim, sve dalje hipoteze, na primer
ο funkciji i strukturi sna, su čista zanatlijska pravila i
moraju biti pristupačne stalnim modifikacijama. Pri ovom
radu ne srne se ni na trenutak izgubiti iz vida da se čovek
kreće po varljivom tlu, gde je nesigurnost jedino sigurna.
Kada ne bi bilo paradoksno, čovek bi tumaču snova skoro
doviknuo: »Samo ne zaželi da razumeš!«
Kod neprozirnog sna na prvom mestu se ne radi ο
tome da se razume i protumači, već ο brižljivoj obradi
konteksta. Pod tim ne mislim na beskonačno »slobodno
asociranje« podstaknuto snenim slikama, već na brižljivo,
svesno rasvetljavanje onih asocijativnih spojeva, koji su
objektivno grupisani oko neke snene slike. Za ovaj rad
mnogi pacijenti moraju tek da se obuče, pošto oni, kao i
lekar, pokazuju nesavladivu sklonost da odmah razume ju
i protumače, naročito onda kada su pomoću lektire ili
neuspešne analize pripremljeni a samim tim i loše
upućeni. Zbog toga oni prvo asociraju teorijski, to
jest<shvata-jući i tumačeći, i najčešće, na tome i zapnu.
Kao i le-' kar tako i oni žele da odmah zađu u neku ruku
iza sna u pogrešnom uverenju da je san samo fasada koja
prekriva stvarni smisao. Takozvana fasada, međutim, kod
najvećeg broja kuća ni u kom slučaju nije varka ili lažno
izobličavanje, već odgovara sadržaju kuće i često ga bez
daljnjega izdaje. Tako je i manifestna snena slika sam san
i sadrži sav smisao. Ako nađem šećer u mokraći, onda je
to šećer a ne »amo fasada za belančevinu. Ono što Frojd
naziva »fasadom sna« jeste neprozirnost sna, što je,
međutim, u stvarnosti
-.4*
samo čista projekcija nerazumevanja. to jest čovek govori ο
fasadi samo stoga što nema uvida u san. Zato bolje recimo
da se radi ο nečemu što je kao neki nerazumljivi tekst, kod
kojeg uopšte nema fasade, već kojeg jednostavno nismo u
stanju da pročitamo Tada nije potrebno da tumačimo šta
je iza njega već prvo moramo da naučimo da ga pročitamo.
To se najbolje može postići, kako sam rekao, pomoću
obrade konteksta. Sa takozvanim slobodnim asooiranjem
ne dosp-evam do cilja, naime, isto toliko uspešno kao kad
bih pokušao da ovom metodom odgonetnem hetitsko
pismo. Naravno da tom metodom dolazni do svih svojih
kompleksa, ali za tu svrhu mi nije p.ireban san, već mi za
to isto tako dobro može poslužiti neki saobraćajni znak
zabrane ili neka re-čenica iz novina. Sa slobodnim
asociranjem nailaze i kompleksi, ali smisao sna samo
izuzetno. Da bih ra-zumeo smisao sna, moram da se što je
moguće bliže držim slike sna. Ako neko sanja »sto od
jelovine, onda nije dovoljno ako sa tim asocira svoj pisaći
sto. iz jednostavnog razloga što njegov pisaći sto nije od
jelovine. San, međutim, izričito misli na sto od jelovine.
Uzmimo sada da se snevač ovde više ničega n t doseća,
onda ovaj zastoj ima objektivno značenje, pošto ukazuje da
u neposrednom susedstvu slike sna vlada posebna tama,
koja nekog može zavesti na različite misli. Naravno,
postojale bi desetine asocija cija sa jelovim stolom; ali
značajno je da na izgled ne postoji nijedna. U ovom slučaju
potrebno je vratiti se slici sna, i ja obično kažem pacijentu:
Pretpostavimo da ja uopšte ne znam šta znači reč 'sto od
jelovine' i stoga mi opišite taj predmet i njegov isto-rijat sve
dok najzad ne shvatim ο kakvom se predmetu radi.«
Na ovaj način se uspeva da se približno utvrdi
eelokupni kontekst slike sna. Kada se to učim za ceo san,
tada se može preuzeti rizik tumačenja.
Svako tumačenje je hipoteza, samo jedan pokušaj
čitanja nepoznatog teksta. R^ltko je da se jedan.
izoi**/ani, neprozirni san može tumačiti bar sa približnom
sigurnošću.
Stoga i tumačenju
pojedinačnih snova
pridajem malo važnosti. Relativnu sigurnost postiže
tumačenje tek u seriji snova, pri čemu sledeći snovi
ispravljaju zablude u tumačenju prethodnih. Takođe se u
seriji snova mnogo lakše mogu uočiti osnovni sadržaji i
motivi. Zbog toga mojim pacijentima nalažem da brižljivo
vode dnevnik svojih snova i tumačenja. Takođe ih
upućujem da snove pripremaju na naznačeni način tako
svoj san zajedno sa već zapisanim kontekstom mogu
doneti na idući čas. Na ovaj način pacijent uči da i bez
lekara sa svojim ne-svesnim ispravno postupa.
Kada bi snovi bili samo izvor informacija za eti-ološki
važne momente, onda bi se čitava obrada snova mirno
mogla prepustiti lekaru. Ili ako bi lekar snove koristio
samo za to da iz njih dobije neki koristan mig ili da stekne
psihološki uvid, onda bi moja metoda sigurno bila izlišna.
Ali kako snovi, kao što pokazuju moji primeri, sadrže
nešto više od onoga što bi moglo profesionalno da služi
lekaru, analizi snova se mora pokloniti posebna pažnja,
pošto se ponekad radi čak ο neposrednoj životnoj
ugroženosti. Između mnogih slučajeva ovakve vrste jedan
mi je ostao posebno upečatljiv. Radilo se ο kolegi lekaru.
koji je, nešto stariji od mene, imao običaj da me pri
običnim susretima zadirkuje zbog »čitanja snova«. Tako
sam ga jednom sreo na ulici i on mi doviknu: »Pa, kako si?
Još uvek tumačiš snove? A propos, nedavno sam sanjao
nekakav blesavi san. Znači li to nešto?« On je
sanjao: »Penjem se na visok breg ivicom strmog glečera.
Penjem se sve više i više, vreme je vanrednu lepo. Sto se
više penjem, tim mi je prijatnije, imam osećanje kao da bih
mogao večito tako da se penjem. Moje osećanje sreće i moj
zanos kada sam dospeo do vrha toliko su veliki da prosto
osećam da bih mogao dalje da se penjem u svemir.
Odjednom ovo sam u slanju i da učinim i dižem se u
vazduh. Probudio sam se u punoj ekstazi.«
Na ovo sam mu odgovorio: »Dragi kolega, pošto znam
da ipak nećete napustiti planinarenje, hteo bih da vas tako
reći usrdno zamolim da se manete penjanja sami. Ako
idete, uzmite dva vodiča kojima pod časnom reči obećajte
apsolutnu poslušnost.« On se nasmejao. »Nepopravljiv si«,
95
rekao je i oprostio se. Više ga nisam video. Dva meseca
posle ovoga naišao je prvi udar. Kao usamljenog planinara
zatrpala ga je lavina, ali ga je ipak u poslednjem trenutku
spasla vojna patrola koja se slučajno nalazila na tom
terenu. Tri meseca kasnije došao je kraj: tokom penjanja,
bez vodiča, sa jednim mladim prijateljem prilikom spusta
kročio je preko litice bukvalno u va-zduh, što je sve
posmatrao udaljeni vodič koji je stajao u podnožju, pao na
glavu prijatelja koji ga je čekao dole, da bi se obojica
smrskani skotrljali u ponor. To je bila ekstaza u svakom
pogledu.
I pored sve skepse i kritičnosti nikada nisam do-speo
dotle da snove smatram za quantità négligeable. Ako nam
izgledaju besmisleni, onda smo samo mi besmisleni,
očigledno bez mogućnosti da tačno pročitamo zagonetnu
poruku naše noćne strane. Međutim, utoliko više treba
lekarska psihologija da oštri svoja čula pomoću
sistematskog rada na snovima, pošto se bar polovina
našeg duševnog života odigrava na ovoj noćnoj strani, i u
istoj meri u kojoj naša svest zadire u tu noć, nesvesno
prodire iz nje u naš dnevni život. Niko ne sumnja u značaj
svesnog doživljaja, zašto bi se onda sumnjalo u značaj
nesvesnog zbivanja? To je isto tako naš život, ponekad čak
i opasniji ili korisniji od dnevnog života.
Kako nas snovi iz vesta va ju ο unutrašnjem, intimnom, skrivenom životu i razotkrivaju komponente
ličnosti pacijenta, koje u dnevnom životu znače samo
neurotske simptome, pacijent se, zapravo, onda ne
može tretirati samo sa aspekta svesti i u svesnim područjima, već mu je potrebna i terapija nesvesnog.
Koliko naše današnje znanje dopire, ovo se ne može
postići drugačije do asimilacijom {nesvesnih sadržaja
u svest.
~~^ZZZZ-~^
'Pod »asimilacijom« u ovom slučaju se misli na
međusobno prožimanje svesnih i nesvesnih sadržaja a ne
samo jednostrana procena, davanje drugog tumačenja i
iskrivljavanje nesvesnih sadržaja pomoću svesti, kako se
ovo obično zamišlja a i praktikuje. U
ovom pogledu postoji mnogo pogrešnih shvatanja ο
vrednosti i značaju nesvesnih sadržaja. Kao što je poznato
Frojdovo shvatanje vidi nesvesno u sasvim negativnom
svetlu, kao što je i primitivni čovek, prema mišljenju te
škole, tako reći čudovište. Bajke dadilja ο strašnom
pračoveku
zajedno
sa
učenjem
ο
infantilno-perverzno-kriminalnom nesvesnom doveli su do
toga da se nešto prirodno, što nesvesno zapravo jeste,
smatra opasnim monstrumom. Kao da se sve dobro, sve
pristojno, sve vredno i sve lepo nalazi samo u svesti! Zar
nam svetski rat sa svojim grozotama stvarno još nije
otvorio oči, tako da još uvek nismo u stanju da sagledamo
da je naša svest još de-monskija i perverznija od
prirodnog bića nesvesnog?
Nedavno mi je prebačeno da moje učenje ο asimilaciji
nesvesnog potkopava kulturu i naše najveće vrednosti
predaje primitivizmu. Ovakvo mišljenje može biti
zasnovano samo na potpuno pogrešnoj pretpostavci da je
nesvesno monstrum. Ovo shvatanje potiče iz straha od
prirode i od opipljive stvarnosti. U svrhu spašavanja od
imaginarnih pandži nesvesnog Frojdova teorija je pronašla
pojam sublimacije. Ono što je stvarno i kao takvo
prisutno ne može se alhemistički sublimovati, a ono što je
na izgled subliminovano, to uopite nije ono što na osnovu
pogrešnog tumačenja izgleda da jeste.
Nesvesno nije demonsko čudovište, već moralno,
estetski i intelektualno indiferentno prirodno biće. koje
postaje stvarno opasno samo onda kada je naš svesni stav
prema njemu beznadežno pogrešan. Opasnost od
nesvesnog raste u onolikoj meri, koliko potiskujemo. Ali u
onom trenutku kada pacijent započne da asimiluje svoje
ranije nesvesne sadržaje, smanjuje se i opasnost od
nesvesnog. Disocijacija ličnosti, strašljivo razdvajanje
dnevne i noćne strane prestaje sa uznapredovalom
asimilacijom. Ono od čega se plaše moji kritičari, naime
nadvlađivanje svesti od strane nesvesnog, upravo se
dešava onda, kada je nesvesno potiskivanjem, pogrešnim
tumačenjem ili obezvređivanjem ometeno u svojoj
kooperaciji sa svešću.
f
Osnovna greška u odnosu na bivstvo nesvesnog je
svakako ona, što se opšte smatra da su njegovi sadržaji
jednoznačni
i
snabdeveni
nepromenljivim
predznacima. Ovo shvatanje je, po mome skromnom
mišljenju, isuviše naivno. Duša kao samoregulišući
96
sistem je izbalansirana kao i život tela. Za sva eksce-sivna
zbivanja odmah i prisilno stupaju kompenzacije, bez njih
ne bi bilo ni normalne razmene materije ni normalne
psihe.
U
ovom
smislu
može
se
učenje
ο
kompenzaciji objasniti kao osnovno pravilo psihičkog
ponašanja uopšte. Isuviše malo ovde, dovodi do isuviše
mnogo tamo. Tako je i odnos između sve-snog i nesvesnog
kompenzatoran. Ovo je jedno od najbolje potvrđenih
praktičkih pravila tumačenja snova. Pri praktičnom
tumačenju uvek možemo korisno nabaciti pitanje: koji se
svesni stav kompen-zuje pomoću sna?
Kompenzacija po pravilu nije samo iluziono
ispunjenje želje, već činjeničnost koja je utoliko stvarnija
što se više potiskuje. Kao što je poznato žeđ ne prestaje
ako se potiskuje. Zbog toga sadržaj sna treba ozbiljno
uzeti kao činjeničnost i kao takvog uvesti ga u svesni stav
kao saodredni faktor. Ako se to ne učini, onda se uporno
ostaje u onom ekscentričnom svesnom stavu, koji je i
uslovio nesvesnu kompenzaciju. U tom slučaju uopšte se
ne može predvideti kako treba dospeti do ispravnog suda
ο samom sebi i do uravnoteženog življenja.
Ako bi nekome palo na pamet — a to je upravo ono
čega se plaše moji kritičari — da nesvesni sadržaj stavi na
mesto svesnog, onda bi ovaj drugi bio, naravno, potisnut,
na koji način bi se ranije svesni sadržaj ponovo
kompenzatorno javio u nesvesnom. Time bi nesvesno
sasvim promenilo lik i postalo bojažljivo pristojno u
upadljivoj suprotnosti prema zadržanom stavu. Smatra se
da nesvesno nije doraslo jednoj ovakvoj operaciji, iako se
ova
neprestano
dešava
i
predstavlja
njegovu
najkarakterističniju funkciju. Zbog toga je svaki san
informacioni i kontrolni organ i stoga najdelotvornije
pomoćno sredstvo pri izgradnji ličnosti.
U nesvesnom po sebi i za sebe nisu nataložene
eksplozivne materije, osim ako neka ohola ili kukavička
svest nije tamo nešto od takve materije potajno skrila.
Razlog više da se tek tako ne prolazi pored nje!
Iz svih ovih razloga držim se heurističkog pravila da
sebi pri svakom pokušaju tumačenja sna postavim
pitanje: koji svesni stav se kompenzuje ovim snom? Na
ovaj način kao što se vidi, san dovodim u najužu vezu sa
aktuelnim stanjem svesti; čak mogu da izričito tvrdim da
se san nikada, čak ni približno sigurno, ne može
protumačiti bez poznavanja svesne situacije. Samo iz
poznavanja svesne situacije moguće je odrediti koje
značenje treba dodeliti nesvesnim sadržajima. San uopšte
nije izolovani, od dnevnog života i njegovog karaktera
potpuno odsečeni događaj. Ako nam tako izgleda, onda to
nije ništa drugo do naše nerazumevanje, subjektivna
iluzija. U stvarnosti između svesti i sna postoji najstrožija
kauzalnost i najfinije odmereni uzajamni odnos.
Ovaj važan postupak procene nesvesnih sadržaja
želeo bih da ilustrujem primerom. Jedan mladi čovek
ispričao mi je sledeći san: »Moj otac odlazi od kuće
njegovim novim kolima. On vozi vrlo nespretno tako da se
uzbuđujem zbog njegove prividne gluposti. Otac vozi levo,
desno, napred, nazad, čime dovodA kola u opasan položaj;
najzad naleće na neki zid, pri čemu teško oštećuje kola.
Van sebe od besa dovikujem mu da bi trebalo da se
ponaša pristojno. U tom trenutku moj otac se smeje i meni
postaje jasno da je on mrtav pijan.« U osnovi ovog sna ne
nalazi se nikakav stvarni događaj ove vrste. Snevač je
siguran da se njegov otac, čak i kada bi bio pijan, nikada
ne bi ovako ponašao. On sam je vozač, vrlo pažljiv, u
odnosu na alkohol striktno umeren. naročito kada vozi;
on je u stanju da se preko svake mere uzbudi zbog
nespretne vožnje ili sitnih oštećenja kola. Odnos prema
ocu je pozitivan. On mu se divi, pošto je neobično
uspešan. Bez daljeg materijala pristupačnog tumačenju
može se reći da ovaj san pruža krajnje nepogodnu sliku
njegovog oca. Dakle, u kom smislu je potrebno da
odgovorimo na pitanje značaja ovog sna za sina? Da li je
njegov odnos prema ocu samo prividno dobar, dok se on
u stvarnosti sastoji od nat-kompenzovanih otpora? U tom
slučaju sadržaju sna moralo bi se dati pozitivno značenje,
to jest moralo bi se reći: »To je vaš stvarni odnos prema
vašem ocu.« Pošto se ne mogu naći nikakve neurotske
dvosmislenosti, bilo bi nepravedno osećanja mladog čoveka opteretiti tako destruktivnim mislima. Terapijski bi
to jednostavno bio promašaj.
Ako je, međutim, njegov odnos prema ocu stvarno
dobar, zašto san onda mora da veštački pronađe tako
neverovatnu priču da bi diskreditovao oca? U nesvesnom
snevača mora da postoji tendencija da produkuje jedan
ovakav san. Ako je tako, onda on gaji razne otpore, možda
iz zavisti ili inače nekih drugih manje vrednih motiva? Pre
nego što opteretimo njegovu savest, što je kod osetljivih
mladih ljudi prilično opasna stvar, radije bi trebalo da se
zapitamo ne zašto, već čemu jedan takav san? U ovom
slučaju odgovor bi glasio: njegovo nesvesno očigledno želi
da degradira oca. Ako ovu tendenciju prihvatimo kao
kompenzatornu činjenicu, onda smo prinuđeni da
donesemo zaključak da je njegov odnos prema ocu ne
samo dobar već čak isuviše dobar. On je u stvari ono što
97
Francuzi nazivaju fils à papa. Otac je još uvek potpuna
garancija njegovog života i snevač još isuviše živi ono što
ja nazivam provizornim životom. To je čak i njegova
posebna opasnost što od samog oca ne vidi svoju
sopstvenu stvarnost, zbog čega nesvesno potrže veštački
isforsiranu pogrdu da bi degradirao oca a time podigao
snevača. Sigurno nemoralna procedura! Neuviđavni otac
bi se čuvao od toga, ali to je vanredno korisna
kompenzacija, pošto sina goni u suprotnost ocu. bez koje
nikada ne bi dospeo do svesnog sagledavanja samoga
sebe.
Ovo poslednje tumačenje bilo je tačno, i shodno tome
imalo je odgovarajući efekat, to jest dostiglo je spontanu
saglasnost snevača a da pri tom nije oštećena nijedna
stvarno postojeća vrednost ni kod oca ni kod sina. Ovo
tumačenje, međutim, bilo je moguće samo pomoću
brižljivog rasvetljavanja celokupne
svesne
fenomenologije
odnosa
otac—sin.
Bez_pozna.-vanja svesne situacije stvarni smisao sna
ostao bi in suspenso.
Za asimilaciju sadržaja sna je od najveće važnosti da
se ne ozledi ili čak uništi nijedna stvarna vred-nost svesne
ličnosti, jer u tom slučaju više nikoga ne bi bilo ko bi
mogao da asimiluje. Zbog toga treba striktno paziti da
ostanu očuvane vrednosti svesne ličnosti, pošto je
kompenzacija pomoću nesvesnog de-lotvorna samo onda
kada sarađuje sa integralnom svešću. Kod asimilacije se
nikada ne radi ο ili-ili. nego ο ili-i-ili.
Kao što je za tumačenje sna neophodno tačno
poznavanje aktuelnog stanja svesti, isto tako je važno u
odnosu na simboliku sna uzeti u obzir filozofska,
religiozna i moralna ubeđenja svesti. Praktički je vrlo
uputno simboliku sna ne posmatra ti semiotski. to jest ne
kao znak ili simptom trajnog karaktera, već kao stvarni
simbol, to jest kao izraz jednog u svesti još neprepoznatog
niti pojmovno oformljenog sadržaja i pored toga relativnog
u
odnosu
na
aktuelno
stanje
svesti.
Rekao
sam praktički je uputno da se tako postupa, jer teorijski
ima relativno čvrstih simbola, pri čijem tumačenju se
treba najstrožije čuvati da se dovode u vezu sa sadržajno
poznatim i pojmovno formulisanim stvarima. Ako nema
ovako čvrstih simbola, onda se ništa ne može saznati ο
strukturi nesvesnog, pošto u tom slučaju i ne postoji ništa
što bi se nekako moglo obuhvatiti i označiti.
Može izgledati čudno što relativno čvrstim simbolima
dodeljujem tako reći neodređeni sadržajni karakter. Da
nemaju ovakav karakter, onda ne bi bili simboli već znaci
ili simptomi. Kao što je poznato Frojdova škola uzima
čvrste seksualne »simbole«, to jest u ovom slučaju znake i
daje im naizgled definitivni sadržaj seksualnosti. Na
žalost, upravo je Froj-dov seksualni pojam nečuveno
rastegljiv i nejasan u tolikoj meri da u datom slučaju sve
može naći u njemu svoje mesto. Doduše reč zvuči nekako
poznato, ali njom obeležena stvar je isto toliko određena
kao X, koje se preliva i neodređeno koleba između eks
trema fiziološke aktivnosti žlezda i najsuptilnijih iskra
duha. Zbog toga smatram da je bolje simbol označiti kao
nepoznatu, teško shvatljivu i u krajnjoj liniji nikada
sasvim određenu veličinu, umesto da se priklanjam
dogmatskom ubeđenju na osnovu iluzije da se poznatom
rečju uvek označava i poznata stvar. Uzmimo za primer
takozvane falusne simbole, koji navodno ne treba da
obeleže ništa drugo do mem-brum. Posmatrano sa strane
psihe, međutim, i mem-brum je smisaona slika, kako
navodi Kranefelt (Kra-nefeldt) u jednom od novijih
radova,2 za dalji, teško odredivi sadržaj, kao što ni
primitivnim ljudima a ni starima, koji vrlo slobodno
raspolažu falusnim simbolima, nikada nije palo na pamet
da falus, ritualni simbol, mešaju sa penisom. Falus uvek
znači stvaralačku manu, nešto »izvanredno dejstveno«, da
se poslužim Lemanovim izrazom, lekovitu i plodonosnu
silu, koja se ekvivalentno izražava i kroz bika, magarca,
nar, Joni (ženski polni organ), jarca, munju, konjsko
kopito, igru. magični snošaj na njivi, men-struaciju i
beskrajno mnogo drugih analogija isto kao u snu. Svim
analogijama, pa i seksualnosti, u osnovi je arhetipska
slika teško odredivog karaktera, kome je psihološki
najbliži primitivni simbol mane.
Svi ovi simboli su relativno čvrsti, pri čemu ni u
jednom konkretnom slučaju nemamo apriorističku
sigurnost da bi simbol praktički morao tako da se
protumači.
Praktički zahtev može biti sasvim drugačiji. Sigurno,
ako san treba da tumačim teorijski, to jest iscrpno
naučno, onda bismo morali ovakve simbole da dovedemo
u vezu sa arhetipom. Međutim, u praksi upravo to može
biti greška, pošto trenutna psihološka situacija pacijenta
možda traži radije sve drugo do skretanje na neku od
teorija snova. Stoga je uputno u praksi pre svega
razmotriti kakav je relativni značaj simbola u tom stanju
svesti, to jest sa simbolom postupati tako kao
da nije čvrsto određen. Drugim recima — odreci se
predznanja i ubeđenja.i radije
-
K o m p l e x « und M y t h o s .
istraživati šta te stvari znače za pacijenta. Samo po sebi
razumljivo da pri tom teorijsko tumačenje zastaje na pola
puta, po pravilu čak na samom početku Ali ako se
praktičar isuviše bavi čvrstim simbolima, potpuno potpada
čistoj rutini i opasnom dogmatizmu, ili uslovljava da često
sa tim prolazi pored pacijenta. Na žalost, moram da se
odreknem toga da rečeno ilu-strujem primerom, pošto sam
primer zahteva takve podrobnosti, za šta ne bih imao
dovoljno vremena. Osim toga ο ovome sam publikovao već
dosta materijala.
Vrlo često već u početku terapijskog postupka nailazi
san, koji lekaru nadaleko otkrije celokupni program
nesvesnog. Ali iz praktičkih razloga još je nemoguće
pacijentu razjasniti dublji značaj sna. I ovde nas
ograničavaju praktički obziri. Ovaj uvid lekaru omogućuje
poznavanje relativno čvrstih simbola. Prognostički i
dijagnostički ovakav uvid može biti od velike vrednosti.
Jednom
su
me
konsultovali
u
slučaju
jedne
sedamnaestogodišnje devojke. Specijalista je izrazio
sumnju da se moglo raditi ο početku progresivne mišićne
atrofije, drugi je bio mišljenja da se radi ο histeriji. Zbog
ovog drugog mišljenja pozvan sam na konsultaciju.
Somatski stvar je bila sumnjiva, ali stvarno je bilo
prisutno i dosta histe-ričnog. Zapitao sam je ο snovima.
Pacijentkinja je odmah odgovorila: »Da, imam strašne
snove. Upravo sam sanjala kako noću dolazim kući.
Svuda je tiho. Vrata prema salonu su poluotvorena tako
da riđim moju majku obešenu ο luster kako se njiše na
hladnom vetru koji prodire kroz otvoren prozor. A zatim sam
sanjala kako je noću u kući nepodnošljiva buka. Proverila
sam zbog čega je to i otkrila da jedan divlji konj trči
po sta»iu. Najzad pronalazi izlaz u hodnik > skače kroz
prozor hodnika sa četvrtog sprata na ulicu. Sa užasom
posmatram kako je razmrskan ostao da leži na pločniku.'
Već iz čudnovatog karaktera snova naslućuje se nešto
važno i neobično. Ipak i drugi ljudi ponekad imaju
strašljive snove. Stoga moram nešto bliže razmotriti
značenje oba glavna simbola
majka«
i
»konj«. Mora da se radi ο ekvivalentima, pošto oboje čine
isto. Oboje završavaju suicidom. »Majka« je arhetip koji
ukazuje na poreklo, prirodu, pasivno stvaranje (otuda
materia), stoga je materijalne prirode, trbuh (materica) i
vegetativne funkcije, stoga je i nesvesno, prirodno i
nagonsko, fiziološko, telo u kome je čovek smešten i
sadržan; pošto je »majka« takođe i sud, šuplja posuda (kao
i trbuh), noseća i hranijiva, ona psihički izražava osnove
svesti. Sa biti-unutra ili biti-sadržan povezani su tama,
noć i strah (tesnac). Sa ovim napomenama, kao što vidite,
zahvatam veliki deo mitoloških i jezičko-istorijskih
varijacija pojma majke ili bitni deo pojma jin kineske
filozofije.
To
nije
individualna
tekovina
sedamnaestogodišnje devcjke, već kolektivno nasledno
dobro, s jedne strane još živo prisutno u govoru, a s druge
hereditarna struktura psihe i zbog toga se ponova može
naći u svim vremenima i kod svih naroda.
Reč »majka«, koja tako poznato zvuči, odnosi se na
izgled na najpoznatiju individualnu majku, »moju majku«,
ali kao simbol na jednu pozadinu koja se uporno
suprotstavlja pojmovnoj formulaciji i koja bi se samo vrlo
neodređeno i tek naslućujući mogla označiti kao skriveni,
prirodni, telesni život, što je, međutim, već isuviše usko i
isključuje mnoga neophodna sporedna značenja. Psihička
pračinjenica koja leži u osnovi ovog je nečuveno
kompleksna i stoga se može sagledati samo sa najšireg
aspekta, pa i tada samo nejasno. Zbog toga su simboli i
potrebni.
Ako nađeni izraz stavimo u san, sada tumačenje
glasi: Nesvesni život razara samog sebe. To je poruka
svesti svakome ko ima uši da čuje.
»Konj« je široko rasprostranjeni arhetip u mitologiji i
folkloru. Kao životinja zastupa nečovečju psihu,
neljudsko, animalno, dakle psihički nesvesno; zbog toga
su konji u. folkloru vidoviti a ponekad i govore. Kao
tegleća marva u najbližoj su vezi sa arhetipom majke
(Valkire koje nose mrtve junake u Val-hil, trojanski konj
itd.). Kao nešto što se nalazi ispod čoveka oni
predstavljaju trbuh i svet nagona koji iz njega zrači. Konj
je dinamika i prenosno sredstvo,
stoga čoveka nosi kao nagon, ali- je isto tako kao nagoni
podložan panici, pošto mu nedostaje viši kva-litet svesti.
Konj ima posla sa magijom, to jest sa iracionalnim,
čarobnim dejstvom, naročito crni (odnosno noćni) konji,
koji najavljuju smrt.
Kao što vidite »konj« je ekvivalenat »majke« sa lakim
skretanjem nijanse značenja sa »izvornog života« na čisto
animalni, telesni život. Ako ovaj izraz stavimo u tekst sna,
onda tumačenje glasi: animalni život razara samog sebe.
Iskazi oba sna su, dakle, skoro identični, pri čemu se
drugi, kao što je po pravilu slučaj, izražava specifičnije.
Primećujete posebnu finoću sna — on ne govori ο smrti
individue. Kao što je poznato čovek lako može da sanja ο
sopstvenoj smrti, ali tada to nije ozbiljno. Ako stvarno
naznačuje smrt, onda san govori sasvim drugačijim
jezikom.
99
Dakle, oba sna najavljuju tešku organsku bolest sa
letalnim ishodom. Ova se prognoza uskoro potvrdila.
Sto se tiče pitanja relativno čvrstih simbola, to ovaj
primer može pružiti približnu ideju ο prirodi ovih simbola.
Njih ima beskrajno mnogo, od kojih se svi individualno
izdvajaju pomoću suptilnih odstupanja u nijansi
značenja. Naučno dokazivanje njihove prirode je moguće
samo pomoću uporednog mitološkog, folklorističkog,
religijsko i jezičkoistorij-skog istraživanja. Mnogo više od
naše svesti otkriva se u snovima evolucija formiranja
bivstva psihe. U snu dolaze do reči njegove slike i nagoni
koji potiču iz najprimitivnije prirode. Stoga pomoću
asimilacije nesvesnih sadržaja ujednačavamo trenutni
svesni život koji već po svojoj prirodi lako odstupa od
zakona prirode, sa ovim sadržajima i tako pacijenta
ponova dovodimo do njegove prirodne zakonomernosti.
Ovde sam izneo samo elementarna fakta. Okviri
predavanja ne dozvoljavaju da se ponovo saberu sve
potrebne ciglice tako da se izgradi pred vašim očima ona
građevina, koja nastaje prilikom svake pojedinačne
analize nesvesnog i dovodi do konačnog uspostavljanja
celokupne ličnosti. Put sukcesivne asimi-
lacije pruža se daleko iza terapijskog uspeha koji bi mogao
da bude posebno interesantan lekaru. i konačno vodi
dalekom cilju koji je možda prvi razlog življenja, naime do
potpunog ostvarenja celog čoveka, do individuacije. Mi
lekari smo izgleda postali prvi svesni posmatrači ovog
tamnog prirodnog procesa. Ali mi po pravilu vidimo samo
bolesno izmenje-ni deo ovog razvitka i gubimo pacijenta
kada je izlečen. Ali tek posle izlečenja postoji stvarna
prilika da se proučava normalni proces koji se proteže na
godine i decenije. Ako čovek ima neka znanja ο ciljevima
nesvesnih razvojnih tendencija i ako lekar ne crpi svoj
psihološki uvid samo iz bolesne faze poremećaja, onda je
utisak ο zbivanjima u koje je svest stekla uvida
posredstvom snova manje zapleten i nerazumljiv tako da
se lakše može saznati na šta, u krajnjoj liniji, ciljaju
simboli. Po mome mišljenju svaki lekar bi trebalo da bude
svestan činjenice da svaki psihoterapijski postupak, a
posebno analitički, prodire u jednu ciljanu povezanost i
zbivanje, čas na ovom čas na onom mestu, i da otkriva
pojedine faze ovog procesa koje izgledaju kao da su
protivurečne
u
svom
aktuelnom
smeru.
Svaka
individualna
analiza
pokazuje
samo
jedan
deo
ili jedan aspekt osnovnog procesa, zbog čega kazuistička
poredenja najpre dovode do beznadežnog haosa. Zbog
toga sam se ne tako nerado ograničio na elementarno i
praktično, pošto je samo u najbližem kontaktu sa
svakodnevnom empirijom moguće doći do donekle
zadovoljavajućee sporazuma.
100
IX
»ULIS« MONOLOG
Jung, Odabrana dela, III
»ULIS« MONOLOG
Naslov se odnosi na Džejms Džojsa (James Joyce) a ne na
domišljatog lutalicu Homerovog doba, koji je lukavstvom i
delom uspeo da izmakne neprijateljstvu i osveti bogova i ljudi i
da se posle mučnog putovanja vrati svom ognjištu. Džojsov
Ulis, Odisej, je u najstrožijoj suprotnosti sa svojim antičkim
imenjakom, nedelatna, samoopažajna svest, da, samo oko,
uvo, nos, usta, taktilni nerv, bez izbora i bez inhibi-cija
prepušten zahuktanom, haotičnom, luđačkom vodopadu
duševnih i fizičkih datosti, a i ovo registru-jući skoro
fotografski.
Ulis2 je knjiga iz koje buja i vrvi 735 dugih stranica;
vremenska struja od 735 sati ili dana ili godina, koje se sastoje
iz jednog jedinog, besmislenog naj-svakodnevnijeg dana, od
duboko beznačajnog 16. juna 1904, u Dablinu u kome se, u
suštini uzev, ništa ne dešava. Struja počinje u ništavilu i
završava u ni-štavilu. Jedna jedina, čudovišno duga, krajnje
zapletena i na užas čitaoca nikada iscrpljena Strindbergov['] Ovaj esej, prvi put objavljen u Evropskoj reviji, nije naučna
rasprava. Ako ga uprkos tome uvršćujem u zbirku Psihološke rasprave,
onda je to zbog toga što je Ulis bitan i za naše vreme karakterističan
document humain a moj< mišljenje ο tome je psihološki dokument koji
pokazuje koju značajnu ulogu u mojim delima igraju ideje u praktičnu
primeni na konkretni materijal. Moj esej ne samo da j lišen naučnosti, već i
svih didaktičkih namera i zbog tog; čitalac treba da ga smatra samo
subjektivnim i neobavezno izraženim mišljenjem. (Primedba autora).
2 Englesko izdanje, 10. izd. Pariz, 1928.
15·
227
ska istina ο stotini čovekovog života? Možda ο suštini,
sigurno, međutim, ο deset hiljada površina i njenih sto
hiljada osenčenja. Koliko dopire moj pogled na ovih 735
strana nema smisaonih ponavljanja, ni jedno jedino
duševno ostrvo mira gde bi blagonakloni čitalac, opijen
sećanjima, mogao da sedne da bi ponovo mogao da sa
zadovoljstvom razgleda pređeni put — recimo oko stotinu
strana — pa makar to bilo samo sećanje na jedno
najobičnije mesto koje bi se u tekstu neočekivano ponovo
javilo; ne, nemilosrdna, neprekidna struja kulja, dok
njena brzina ili neprekidnost narasta, sve do poslednjih
40 stranica, čak do gubitka interpunkcije da bi dovela do
strašnog izraza zagušujuću, do nepodnošljivosti prepunu
ili napetu prazninu od koje staje dah. Ova krajnje
bezna-dežna praznina je osnovni ton cele knjige. Ona ne
počinje i ne završava samo u ništavilu, ona se i sastoji od
samih ništavila.3 Sve je pakleno ništavno, kada se knjiga
posmatra sa ugla tehničkog umetnič-kog dela, onda je to
upravo briljantan izrod pakla.'
Imao sam starog strica, koji je mislio sasvim
pra-volinijski. Jednom me je sreo na ulici i zapitao: »Znaš
li čime đavo muči duše u paklu?« Pošto nisam znao, on mi
reče: »Pušta ih da čekaju.« To reče i nastavi svojim putem.
Ovoga sam se setio kada sam prvi put zaorao
kroz Ulisa. Svaka rečenica je očekivanje koje se ne
ispunjava, najzad iz čiste rezignacije čovek ne očekuje više
ništa i na svoj ponovni užas postepeno je siguran da je to
stvarno tačno. Stvarno se ne dešava ništa, ne proističe
ništa,5 a ipak se od strane do strane provlači potajno
očekivanje nasuprot beznadežnoj rezignaciji. Tih 735
stranica, koje ne sadrže ništa, ne sastoje se od belog,
čistog papira, već od naštampanog, sitnog teksta. Čovek
čita i čita, i smatra da razume ono što čita. Ponekad čovek
propada kroz neku va3 Joyce to sam izražava (Work in Progress, u: transition, Pariz):
We may come, touch and go, from atoms and ifs, but we are presurely
destined to be odds without ends.«
* Curtius (James Joyce und sein Ulysses, Zürich, 1929) naziva
Ulis »knjigom Lucifera... To je delo Antihrista.«
* Curtius: »Metafizički nihilizam je substancija Džojso-vog
dela.«
zdušnu rupu u novu rečenicu — ali čovek se navikava na
sve kada je jednom dostigao pravi stupanj odanosti. Tako
sam i ja sa beznađem u srcu čitao do 135. strane, pri
čemu sam dva puta zaspao. Nečuvena raznolikost
Džojsovog stila deluje jednolično i uspav-ljujuće. Čitalac
se ne sreće ni sa čim, sve se okreće od njega i ostavlja mu
samo da blene za onim što je nestalo. Katkad oživi ali ne
zadovoljan samim sobom, već ironično, sarkastično,
otrovno, prezirno, tužno, očajno, ogorčeno i stoga
destruktivno privlači simpatije čitaoca ukoliko spasonosni
san ne prekine ovo rasipanje energije. Dospevši do 135.
strane*, zapao sam u duboki san, posle različitih
herojskih napora da se približim knjizi ili da joj
»udovoljim« kako se to obično kaže. Kada sam se posle
dužeg vremena probudio, moje mišljenje se izbistrilo
toliko da sam počeo da knjigu čitam od pozadi. Ova
metoda se pokazala primenljivom kao i uobičajena
metoda, to jest knjiga se može čitati i straga, pošto u njoj
nema napred i nazad, nikakvo gore i dole. Sve je već tako
bilo ili može da bude u budućnosti.7 Konverzacija se sa
isto toliko uživanja može čitati ostrag, pošto se time ne
šteti poenta. Kao celina knjiga je uopšte nema, a svaka
rečenica je poenta. Čovek može da
Psihoterapeut, kao ja, uvek se bavi terapijom, pa i
* Čarobna rei sa kojom sam utonuo u san nalazi sc na str. 134.
dole i 135. gore. Ona glasi: »that stony effigy in frozen music, horned
and terrible, of the human form di-Dine, that eternal symbol of
wisdom and prophecy tohich, it aught that the imagination or the
hand of sculptor has toroupht in marble of soultransfigured and of
soultransfi-purinp deserves to live, deserves to live.« Ovde sam
sanjivo okrenuo još jednu stranicu i pogled mi se zaustavio na
sle-dećem mestu: »a man supple in combat: stonehorned,
stone-bearded, heart of stone«. Rečenica se odnosi na Moj šija koga
nije zasenila moć Egipćana. Ove rečenice su sadržale narko-tikum
koji je isključio moju svest, pošto su podstakle u meni još nesvestan
tok misli koji je samo remetio svest. Kako sam kasnije otkrio, ovde
mi je prvi put zasvetlela spoznaja autorovog stava i konačne ideje
njegovog dela.
7 Vrhunac dostiže u: Work in progress. Carola Giedion--Welcker
pogodno kaže: »Stalno dolazeće ideje obučene u večito promenljivo i
menjano ruho projektovane u apsolutno irealnu sferu. Vreme,
prostor.« (Neue Schweizer Rundschau, Zürich. 1929).
sebe samog. Prenadraženost znači: »Ti još nisi sagledao
stvar.« Zbog toga čovek treba da prati svoj bes i širi
naokolo ono što loše raspoloženje donosi: ta bezbrižnost,
ta bezobzirnost u odnosu na dobrona-merni, shvatljivi,
dobroćudni i pravični pokušaj11 jednog obrazovanog,
inteligentnog
predstavnika
čitalačke
publike.
Taj
solipsizam ide mi na nerve. To je, dakle, ta hladnokrvna
ogoljenost njegovog duha, koji izgleda da je potekao iz
102
epohe gmizavaca — zabavljanje u i sa sopstvenom
utrobom — kameni čovek, upravo onaj Moj sije kamenih
rogova, kamene brade i skamenjene utrobe, koji u
okamenjenom spokoj-stvu okreće leđa kako Pantenonu
tako i minulom blagostanju i na taj način bezbožno vređa
najlepša osećanja čitaoca.
Iz ovog okamenjenog podzemnog sveta izranja vizija
peristaltične, zmijoliko ustalasane pantljičare, koja deluje
jednolično zbog svog večitog stvaranja proglotida. Doduše,
nijedna proglotida ne liči sasvim na drugu, ali su ipak do
zamene slične. U svakom, pa i najmanjem odsečku knjige
Džojs je sam a istovremeno jedini sadržaj poglavlja. Sve je
novo i uvek prisutno od početka. Kakva vezanost za
prirodu! Kakvo bogatstvo i kakva — dosada! Džnjs mi .je
dosadan dp suza, ali to jg opaka, "pag"a Нг>саН ?) icoju ne
bi mogla da rodi ni najzlobnija banalnost. To je dpsada
prirode^, pusto zavijanje vetra oko grebena Hebrida,
izlazak i zalazak sunca u Sahari, šum mora — sasvim
tačno, kako Kurči jus kaže »motivi Vagnerove muzike« a
ipak večito ponavljanje. Uprkos zapanjujuće raznolikosti
kod Džojsa ima (nenamernih?) motiva. On, možda, ne bi
želeo da ih ima; pošto kauzalnost kao i finalnost u
njegovom svetu nemaju ni prostora ni smisla, isto onoliko
malo kao i vrednosti. Motivi su neizbežni, oni su kostur
svih duševnih zbivanja pa ma kako se čovek trudio da
zbivanju ispije dušu, što Džojs konsekventno i čini. Sve se
pojavljuje kao da je bez duše, sva topla krv je ohlađena i u
čeličnom egoizmu protiču zbivanja — i to kakva zbivanja!
U svakom slučaju ništa prijatno, radosno, puno nada-nja,
11 Curtius: »Autor je izbegao sve ono što bi čitaocu moglo da
olakša razumevanje.«
već sivo, odvratno, grozno, patetično, tragično i ironično,
sve doživljaji mračne strane, u toj meri ha-otični da se
povezanost motiva mora tražiti lupom. A ipak ovi postoje,
najpre u obliku nepriznatog ге-sentimenta lične prirode,
ostaci na silu presecene istorije mladosti; ruine istorije
duha uopšte koja eks-hibicionistički nudi 'zablenuto
mnoštvo nemilosrdno ogoljenih bivstvovanja. Religijska,
erotska i porodična predistorija ogledaju se na mutnim
površinama struje događaja; pa čak raspad njegove
ličnosti postaje očigledan u banalno-materijalnom
osećajnom
čoveku
Blumu
i
skoro
gasovitom,
spekulativnom duhovnom čoveku Stivenu Dedalu, od
kojih prvi nema sina a drugi oca.
Može postojati neki tajni poredak ili saobraže-nost
poglavlja — u ovom pogledu postoje na izgled osnovane
sumnje18 — u svakom slučaju ove su tako dobro skrivene
da u početku nisam ništa zapazio od svega toga. Moja
razdražena nemoć se uopšte nije ni interesovala za to, isto
toliko malo koliko i za jednoličnost bilo koje prosečne
ljudske komedije.
Ulis, koga sam već 1922. godine imao u rukama i
posle ne tako dugog čitanja razočarano i ljutito odbacio,
dosađuje mi i danas kao onda. Ali zašto pišem ο njemu?
Ovo bih isto tako malo uradio kao ο bilo kom obliku
»surrealisme« (šta je surréalisme?) koji prevazilazi moj um.
Pišem ο Džojsu pošto me je izdavač neoprezno zapitao šta
mislim ο njemu, odnosno Ulisu, ο kome su, kao što je
poznato, još podeljena mišljenja. Neosporno je jedno da
je Ulis knjiga od deset izdanja i da se njen autor čas diže u
zvezde čas proklinje. Ali on stoji u centru diskusije i zbog
toga u svakom slučaju znači fenomen, pored koga psihologija ne bi trebalo da prođe bez daljnjega. Džojs ima
znatnog uticaja na savremenike. A to je činjenica što sam
se najpre najviše interesovao za Ulisa. Da je ova knjiga
nečujno i bez traga nestala u dubinama zaborava, sigurno
je više ne bih vraćao — izdašno me je ljutila, malo me
zabavljala, međutim, uglavnom mi je značila preteču
11 Up. Curtius, 1: c, p. 25, i Gilbert, 1. c.
dosadu; naime, plašio sam se da ona rađa negativnu
stvaralačku ćud, pošto je na mene delovala samo
negativno.
Ali ja sam pun prediibeđenja. Ja sam psihijatar a to
znači profesionalnu predubeđenost naspram svih
psihičkih pojava. Ali opominjem čitaoca da to nije tačno:
čovekova prosečna tragikomedija, hladna, tamna strana
bitisanja, mučno sivilo psihičkog nihilizma su moj
svakodnevni hieb, izvedena melodija, bljutava i bez draži.
Ne potresa me i ne obuzima me ništa od toga, pošto
isuviše često moram profesionalno da pomažem takvim
kukavnim stanjima. Ja moram stalno da činim nešto
protiv toga i da samilost pružim samo tamo gde mi čovek
ne okreće leđa. »Ulis« mi okreće leđa. On ništa ne želi; on
hoće da svoju beskonačnu melodiju dalje peva do u
beskonačnost, melodiju koju poznajem do presićenosti,
zajedno sa stalno ponavljanim sistemom člankovitog
vegetativnog mišljenja i delatnošću mozga ograničenim
samo na opažanje, stanje koje hoće da potvrdi samo sebe i
ne pokazuje nikakvog nastojanja rekonstrukciji. (Čitalac
se oseća neprijatno prevarenim). Destruktivno izgleda da
je postalo samo sebi cilj.
Ali ne samo to, već i »simptomatologija«! Isuviše
poznato zvuči: to su beskrajni spisi duševnih bolesnika
koji raspolažu fragmentarnom svešću i zbog toga pate od
totalne nekritičnosti i atrofije vrednosti. Ali na mesto toga
često se javlja povišenje čulne delatnosti; najbrižljivije
posmatranje, fotografsko pamćenje opažanja, čulna
radoznalost, put spolja i unutra i prevaga retrospektivnih
motiva i resentimenta, de-lirantna mešavina subjektivno
psihičkog sa objektivnom stvarnošću, prikaz koji svojim
neologizmima, fragmentarnim citatima, zvučnim i
govornim
asocijacijama,
abruptnim
prelazima
i
smisaonim prekidima uopšte ne obraća ni najmanje
pažnje na čkaoca uz atrofiju osećanja13 koja ne preza ni
od jedne besmislenosti, ni od kakvog cinizma. Laiku neće
biti
'* Gilbert. 1. c., p. 12 govori ο »hotimičnom smanjiva nju
osećanja«.
naročito teško da sagleda analogiju šizofrenog psihičkog
stanja sa onim u Ulisu. Sličnost je čak tako opasna da će
nezadovoljni čitalac lako odbaciti knjigu sa dijagnozom
»šizofrenija«. Psihijatru je analogija frapantna; pa ipak on
će istaći da upadljivo nedostaje
Za duševno bolesne prnHi^lrtg IfaraVtpritti^ati mair ----------------stereotipia Ulis je sve drugo, samo ne jednoličan u smislu
ponavljanja. (To nije oprečno ranije rečenom. Covek
uopšte ne može reći nešto protivurečno ο Ulisu). Izlaganje
je konsekventno i tečno, sve je pokretno a ništa nije
fiksirano. Celinu nosi podzemna, živa reka, koja pokazuje
jedinstvene tendencije i najstro-žiji izbor; nepogrešivi znak
postojanja jedinstvene, lične volje i ciljno usmerene
namere. Duhovne funkcije se ne pojavljuju spontano i
bezizborno, već pod-ležu najstrožijoj kontroli. Uvek i
svuda su forsirane funkcije opažanja, percepcija i
intuicija, dok su isto tako konsekventno potiskivane
funkcije donošenja suda, mišljenje i osećanje. Ovi
poslednji se pojavljuju samo kao sadržaji, kao objekti
opažanja. Opšta je tendencija istaći zasenčenu sliku duha
i sveta, upr-kos čestom neostvarenom iskušenju da se
podlegne iskrsloj lepoti. To su crte koje se ne mogu naći
kod običnog duševnog bolesnika. Ostao bi nam, dakle,
još neobični duševni bolesnik. Ali za ovog psihijatru nedostaju kriterijumi. Duševna nenormalnost može biti i
zdravlje neshvaćeno od prosečne pameti ili nadmoćna
duhovna snaga.
Nikada mi ne bi palo na pamet da izjavim da
je Ulis šizofreni produkt. Osim toga time ne bismo ništa
dobili, pošto želimo da saznamo zašto Ulis ima tako veliki
uticaj, a ne da li je autor šizofren u lakšem ili težem
stepenu. Ulis je isto toliko malo bolesni produkt kao cela
moderna umetnost. On je u najdubljem smislu
»kubističan«, budući da se crtež stvarnosti rastvara u
nesagledivo kompleksnu sliku, čiji je osnovni ton seta
apstraktne stvarnosti. Kubizam nije bolest već tendencija
da se stvarnost prikaže groteskno predmetno ili isto tako
groteskno apstraktno. Ovome je samo analogija klinička
slika šizofrenije, budući da šizofreni bolesnici na izgled
imaju istu tendenciju da otuđuju stvarnost, ili
obrnuto, da se otuđuju od stvarnosti. Kod njega
svakako po pravilu ovo nije primetna namera, već
simptom koji nevoljno proističe iz prvobitnog
raspada ličnosti u lične fragmente (takozvani
autonomni kompleksi). Kod modernog umetnika
nije individualna bolest ta koja prouzrokuje ovakvu
tendenciju, već pojava određenog doba. Ona ne sluša
individualni impuls, već kolektivno strujanje, koje
sigurno nema svog izvora neposredno u svesti, već
mnogo pre u kolektivno nesvesnom moderne psihe.
Pošto se radi ο kolektivnoj pojavi, ona se identično
odražava na naj razlici ti ja područja, u slikarstvu kao
u literaturi, u skulpturi kao u arhitekturi. (Uostalom
karakteristično je da je duhovni otac ove pojave bio
stvarni duševni bolesnik — van Gog).
Sakaćenje lepote i smisla pomoću groteskne
stvarnosti ili pomoću isto tako groteskne
nestvarnosti kod bolesnika je posledična pojava
razaranja njegove ličnosti, dok je kod umetnika
stvaralačka namera. Daleko od toga da u svom
umetničkom stvaranju doživi izraz razaranja svoje
ličnosti, moderni umetnik upravo u razorenom
nalazi
jedinstvo
svoje
umetničke
ličnosti.
Mefistofelovski preobraćaj smisla u besmisao, lepote
u ružnoću, besmisao koji skoro bolno liči smislu i
upravo dražesna lepota ružnog, izražavaju
stvaralački čin, koji u sličnom opsegu još nije
doži-vela istorija duha, iako ovaj čin po sebi i za sebe
nije ništa principijelno novo. Nešto slično zapažamo
u perverznom menjanju stila Amenofisa IV, u glupoj
simbolici jagnjenceta prvašnjeg hrišćanstva, u jadnom ljudskom obličju prerafaelističkog primitivizma
i u pretrpanim šarama razmahanog baroka. Uprkos
krajnje različnosti sve ove epohe imaju unutrašnju
srodnost — to su stvaralačka vremena inkubacije, čiji
je smisao nedovoljno objašnjen pomoću kauzalnog
posmatranja. Ovakve kolektivne psihološke pojave
104
otkrivaju svoj smisao samo onda, kada se
po-smatraju kao anticipacije, to jest teleološki.
Epoha Amenofisa (EHNATON) je kolevka
mono-teizma, koji se održao u svetu zahvaljujući
jevrejskoj tradiciji. Varvarski infantilizam ranog
hrišćanstva nije značio ništa drugo do preobražaj Rimske
imperije u božju državu. Primitivni ljudi su prava prethodnica određene, iz sveta nestale još u ranoj antici,
nečuvene telesne lepote. Barok je poslednji živi crkveni
stil koji u svom samouništenju najavljuje nat-kriljavanje
srednjovekovnog dogmatskog duha naučnim duhom.
Jedan Tiepolo, koji već dostiže opasnu granicu slikarskog
prikaza, posmatran kao umetnička ličnost uopšte nije
slučajna pojava, već radi u stvaralačkoj celovitosti na
razlaganju koje je postalo neophodno. Tuđenje ranih
hrišćana od umetnosti i nauke, to svojevremeno za ove
ljude nije značilo gubitak, već ljudsku dobit.
Zbog toga ne samo Ulisu već i njemu duhovno
srodnoj umetnosti smemo da pripišemo pozitivnu
stvaralačku vrednost i smisao. U odnosu na rušenje
dosadašnjih kriterij uma lepote i smisla Ulis natkri-ljava
sve do sada postojeće. On vređa pridošlo osećanje, on
brutalizuje dosadašnja očekivanja od smisla i sadržaja, on
je poruga svake sinteze. Bilo bi zlona-merno u njemu čak
i tragati za bilo kakvom sintezom ili uobličenošću, pošto
bi se u tom slučaju — ako bi pošlo za rukom da se dokažu
tako nemoderne tendencije — Ulisu mogla dokazati
osetljiva estetska greška. Sve što čovek ima da izgrdi
u Ulisu samo dokazuje njegov kvalitet, pošto grdi iz
resentimana nemodernog koji neće da sagleda šta mu
»bogovi« još »milostivo skrivaju«.
Ono što se ne može ukrotiti, ono neuhvatljivo, ono
što je kod Ničea nabreklo u dionisičkom preobi-lju i
preplavilo njegov psihološki intelekt, najzad, se u čistom
obliku sreće u modernoj umetnosti. Cak i najtamnije
faze Fausta I I , pa čak Zaratustra i Ecce Homo žele da
ovako ili onako preporuče svet. Ali tek su moderni postigli
da stvore umetnost poleđine ili poleđinu umetnosti, to jest
onu umetnost koja se više ne preporučuje niti glasno a još
manje tiho, koja konačno jasno govori zbog čega u stvari
više neće da sara-đuje, koja govori sa onom upornom
protuvoljom, koja se kod svih prethodnika modernoga (ne
zaboraviti
Helderlina!) doduše bojažljivo ali primetno ometajući
pomaljala i dovodila do raspadanja starih ideala.
Sigurno je nemoguće jasno sagledati ο čemu se radi
samo na osnovu posmatranja pojedinačnih područja.
Nemamo posla samo sa jednim jednokratnim udarom koji
je usledio negde na određenom mestu, već sa skoro
univerzalnim preslojavanjem modernog čoveka, koje
očigledno potresa ceo stari svet. Pošto, na žalost, ne
možemo da sagledamo budućnost, to ne znamo koliko još
— u najdubljem smislu te reči — pripadamo srednjem
veku. Ako smo — posmatrano sa više osmatračnice
budućnosti — još do ušiju za-glibljeni u srednji vek, onda
me to ne bi čudilo, jer samo takvo stanje stvari moglo bi
da objasni zašto postoje knjige ili umetnička dela
tipa Ulisa. To su preko svake mere drastična purgativa
čije bi potpuno dejstvo bilo pucanj u prazno da ne nailazi
na odgovarajući uporan i skriven otpor. To je određena
vrsta psiholoških drastičnosti koje imaju smisla samo
tamo gde se radi ο najžilavijem ili najčvršćem materijalu.
Sa Frojdovom teorijom imaju zajedničko to što fanatičnom
jednostranošću podrivaju vrednosti koje su i tako već
malo uzdrmane.
Na izgled od skoro naučne objektivnosti, delom čak
koristeći »naučni« rečnik, Ulis je stvarno nena-učno
jednostran, on je čista negacija. Ali kao takav stvaralački.
On je stvaralačka destrukcija, nikakva herostratska
gluma, već ozbiljan trud da se stvarnost, bilo kakva da je,
poturi pod nos savremenicima, ne zlonamerno već sa
nedužnom naivnošću umetničke objektivnosti. Knjiga se
mirno srne nazvati pesimi-stičkom i ako se na krajnjem
kraju, otprilike na po-slednjoj strani kroz oblake probija
spasilačka sve-tlost. To je samo jedna strana protiv 734,
koje su sve izrasle iz pakla. Tu i tamo svetluca po koji
divan kristal u crnoj kaljuzi, pri čemu i nemodernom
može biti jasno da je Džojs umetnik koji »može« — što kod
današnjih umetnika ni u kom slučaju nije samo po sebi
razumljivo — koji je čak. majstor; ali majstor koji se iz
viših ciljeva skrušeno lišava svojih mogućnosti. Džojs je i
u preokretu (ne mešati sa »konvertovanjem«) ostao
pobožni katolik — svoj dinamit uglavnom koristi za crkve
ili za inače od crkve stvorene ili njom uplivisane
psihološke
strukture.
Njegov
»protiv«
svet
je
visokosrednjovekovna, sasvim provincijska, eo ipso
katolička atmosfera Erina, koja grčevito pokušava da
osvoji svoju političku samostalnost. Iz svih zemalja ο
kojima je pisano u Ulisu autor je verno i netremice
posmatrao majku crkvu i Irsku, koristeći stranu zemlju
samo kao sidro koje mora da osigura njegov brod pred
vrtlozima njegovih irskih reminiscencija i resentimenata.
Ali svet ga — bar u Ulisu — nije nikada dostigao, čak ni
kao ćutljiva pretpostavka. Ulis ne traži svoju Itaku, već
naprotiv on čini očajničke napore da se oslobodi svog
irskog rođenja.
Zapravo jedno samo lokalno interesantno rađanje,
koje je ostali svet moglo da ostavi hladnim. Ali ono nas ne
ostavlja hladnim. Lokalni fenomen izgleda da je više ili
manje univerzalan, sudeći po njegovom savremenom
dejstvu. Dakle, on mora da sasvim odgovara
savremenicima. Mora da postoji Zajednica Moderne, koja
je toliko brojna da su njeni članovi uspeli da od 1922.
godine progutaju deset izdanja Ulisa. Knjiga mora da im
nešto kazuje, možda čak nešto i otkriva, nešto što pre
toga nisu znali i nisu osećali. Njima knjiga nije bila
pakleno dosadna, već ih je podstakla, osvežila, poučila,
preobratila ili obrnuto, očigledno prenela u neko prijatno
stanje koje je omogućilo čitaocu da bez mržnje pažljivo
pročita knjigu od 1. do 735. strane i to bez fatalnih
napada
pospanosti.
Zbog
toga
podozrevam
da
srednjovekovna, katolička Irska ima meni do sada
nepoznato, beskonačno veće prostranstvo nego što je dato
na običnim geografskim kartama. Taj katolički srednji vek
sa svojom gospodom Dedalusom i Blu-mom izgleda da je
tako reći univerzalan, to jest mora da postoje klase koje
su, kao Ulis, toliko vezane za lokalni duh da je Džojsu bio
potreban eksploziv da bi probio njihovu hermetičku
izdvojenost. Ubeđen sam da je tako — još uvek smo
duboko u srednjem veku. Tu nema šta da se drmusa.
Zbog toga su bili potrebni takvi negativni proroci kao
Džojs (ili Frojd) da bi predrasudama ispunjenim
srednjovekovnim sa-vremenicima predočili stvarnost.
Ovaj gigantski zadatak naravno da bi loše ispunio
onaj ko sa hrišćanskom blagonaklonošću nevoljno
pokušava da zaustavi pogled na tamnoj strani sveta. To bi
dovelo do sasvim neangažovane »izložbe«. Ne — Džojs je u
tome majstor — ovo otkrovenje mora da se odvija sa
odgovarajućim stavom. Jedino na taj način se izaziva igra
negativnih emocionalnih snaga. Ulis pokazuje način na
koji se mora izvršiti Ničeov »zahvat sramotnog
skrnavljenja hrama«. On to čini, hladno i stvarno, toliko
»bezbožno«, kako sam Niče nije ni sanjao. A sve ovo sa
tihom, ali skroz tačnom pretpostavkom da fascinantno
dejstvo lokalne duhovnosti nema nikakva posla sa
razumom već samo sa emocijama. Covek ne treba da se
zbuni pomislivši da Džojs pokazuje jezivo pust, bezbožni i
bezdušni svet i da je zbog toga neshvatljivo ako je neko u
stanju da iz njegove knjige izvuče bilo kakvo osve-ženje.
Ma kako zvučalo čudno, ipak je tačno da je Ulisov
svet bolji od onog sveta koji je beznadežno vezan za
turobnost svog lokalnog rođenja. Ako i preteže zlo i
destruktivno, ipak ono živi u svetlu pored ili čak možda
iznad »dobrog«, davnašnjeg »dobrog«, koje se, međutim u
stvarnosti pokazuje kao netrpeljivi tiranin, kao
iluzionistički sistem predrasuda, koji užasno sužava
moguće carstvo stvarnog života i na sve one, potčinjene
ovakvom sistemu, vrši trajno nepodnošljivo nasilje nad
mišljenjem i savešću. »Pobuna robova u moralu« bio bi
Ničeov moto za Ulisa. Spasenje za potčinjenog je
»objektivno« upoznavanje svog sveta i svog bivstvovanja.
Kao što se i salonski boljševik raduje svom neobrijanom
licu, tako je i sputani duh srećan kada jednom može
objektivno da kaže kako je u njegovom svetu. Dobro delo
je za-slepljenom podariti tamu a beskrajna pustinja je raj
za sužnja. Za srednjovekovnog čoveka znači naprosto
iskupljenje da jednom više ne bude lepo, dobro i razumno;
jer za čoveka senke ideali nisu stvaralačka dela niti
svetionici na visokim brdima, već čuvari
stege i reda i zatvori, neka vrsta metafizičke policije, prvobitno
izmudrovana gore na Sinaju od strane Mojsija, tiranskog vođe
horde, a zatim spretnim blefom nametnuta čovečanstvu.
Kauzalno posmatrano Džojs je žrtva katoličkog autoriteta,
teleološki, međutim, reformator kome je privremeno dovoljna
negacija; protestant koji do daljnega živi od svog protesta. Ali
za Modernu je karakteristična atrofija osećanja koja se, shodno
iskustvu, sreće kao reakcija uvek tamo gde je bilo prisutno
suviše
a
posebno
suviše
lažnog
osećanja.
Bezosećajnost
Ulisa
dozvoljava
zaključak
beznadežne
sentimentalnosti. Da li je čovek danas stvarno još tako
sentimentalan?
Opet pitanje na koje bi trebalo dati odgovor iz jedne daleke
budućnosti. Uostalom imamo nekog oslonca za tvrdnju da
obmana naših sentimenata po-seduje sasvim nedolične
proporcije. Pomislite samo na upravo katastrofalnu ulogu
popularnih sentimenata u vreme rata! Pomislite samo na našu
takozvanu humanost! Kako je svaki pojedinac bespomoćna
žrtva svog sentimenta, ali žrtva koja nije vredna žaljenja, ο
tome bi zapravo najviše mogao da kaže psihijatar.
Sentimentalnost je nadgradnja brutalnosti. Bezosećajnost je
tome odgovarajuća protivpozi-cija, koja neminovno pati od istih
106
nedostataka. Uspeh Ulisa dokazuje da i njegova bezosećajnost
deluje pozitivno, zbog toga se mora zaključiti da postoji višak
sentimenta, čije prigušivanje individui izgleda podnošljivo. Ja
sam isto tako duboko ubeđen da nismo ogrezli samo u
srednjem veku već i u sentimentalnosti, i da zbog toga moramo
smatrati
sasvim
shvatljivim
ako
se
pojavi
prorok
kompenzatorne bezosećaj-nosti naše kulture. Proroci su uvek
nesimpatični i po pravilu imaju loše manire. Ali ponekad oni
pogađaju. Kao što je poznato ima velikih i malih proroka;
kojima pripada Džojs, ο tome će odlučiti istorija. Umetnik je
razglasnik duševnih tajni njegove epohe, nevoljno, kao svaki
pravi prorok, ponekad nesvestan kao mesečar. On uobražava
da govori iz samoga
:·· Jung. Odabrana rlela. Ill
•241
sebe, ali duh epohe je vodič njegovih reči a ono što ovaj
kaže jeste, jer dejstvuje.
Ulis je document humain našeg vremena i još više —
on je tajna. Doduše, tačno je da on može osloboditi
duhovno podjarmljene, a da njegova hladnoća može da
zaledi do srži sentimentalnost, pa čak i normalna
osećanja. Ali ova lekovita dejstva ne iscrpljuju njegovo
biće. Da je samo zlo kumovalo delu je interesantan ape^u,
ali nije dovoljan. Unutra je i život, a život nikada nije
samo zlo i razaranje. Doduše sve što najpre možemo
obuhvatiti u knjizi je negativno i razorno, ali čovek
naslućuje nešto neshvatljivo, neku tajnu svrhu što joj
daje smisao a samim tim i dobro. Da li bi ovaj šareni tepih
satkan od reči i slika na kraju trebalo da bude
»simboličan«? Za ime sveta, ja ne mislim na alegoriju, već
na simbol kao izraz neshvatljive bivstvenosti. Kada bi to
bilo simbolično, onda bi skriveni smisao morao bilo gde da
zasvetluca kroz čudnovatu građu, tu i tamo morali bi da
zabruje zvuči koje je čovek načuo u drugim vremenima i
na drugim mestima, pa bilo to u retkim snovima ili
tamnim
mudrostima
zaboravljenih
naroda.
Ova
mogućnost se ne može osporiti, ali ja za nju nisam našao
ključ. Naprotiv, knjiga mi izgleda da je napisana sa
najvećom svesnošću; to nije nikakav san niti otkrovenje
nesvesnog. Cak je sa izrazitijom na-mernošću i sa
isključivijom tendencijom nego što je Ničeov Zaratustra ili
Geteov
Faust II.
To
je
svakako
razlog
zbog
čega Ulisu nedostaje simbolični karakter. Čovek doduše
naslućuje arhetipsku pozadinu; iza Dedalusa i Bluma
stoje večite figure duhovnog i čulnog čoveka, gđa Blum
verovatno prekriva u ovo-stranost upletenu Animu, sam
Ulis bio bi junak — ali delo ni na koji način ne cilja na ove
pozadine već upravo dalje od toga, u najširu i najjasniju
svesnost. Knjiga očigledno nije simbolična i neće da bude
ni pod kojim uslovima. Ako bi uprkos tome bila simbolična u izvesnim partijama, onda bi to značilo da je
uprkos najvećem oprezu probilo autorovo nesvesno. Jer
»simbolično« znači da u objektu, bio on duh ili svet,
skriveno postoji neshvatljiva, moćna suština, i
čovek čini uzaludan napor da izvan njega postojeću tajnu
svrsta u neki izraz. U ovu svrhu on mora da se posveti
objektu svim svojim duhovnim snagama i da prodre kroz
sve svetlucave opne da bi na svetio dana izneo zlato,
ljubomorno skriveno u nepoznatim dubinama.
Ali najpotresnije u Ulisu je da se iza hiljada opni
ništa ne skriva, da se on ne obraća ni svetu ni duhu i da
hladno kao mesec, posmatrajući sa ko-smičkih daljina,14
pušta da se odvija komedija postojanja, bivstvovanja i
proticanja. Ja se uistinu nadam da Ulis nije simboličan,
jer bi inače promašio svoj cilj. Kakva bi to morala biti
strašljivo čuvana tajna koja je sa besprimernom
brižljivošću skrivana na 735 nepodnošljivih strana? Bolje
čovek da ne gubi vreme i trud u besplodnom kopanju za
blagom. Iza toga ne srne biti ničega jer bi inače naša svest
bila ponovo uvučena u duh i svet, ponavljajući u večnost
Mrs. Dedalusa i Bluma, zaluđena od deset hiljada
površina. To upravo Ulis želi da spreči; on želi da bude
oko čija moć viđenja slabi i raste sa mesecom, svest
odvojena od objekta, neosvojena niti od bogova niti od
pohote, koju ne vezuje ni ljubav ni mržnja, ni ubeđenje ni
zabluda. Ulis ne kaže ali on to čini: izdvajanje svesti1* je
cilj koji se nazire iza maglene zavese ove knjige. To je
svakako tajna nove svesti sveta, koja će biti jasna onome
ko nije savesno pročitao 735 strana, već 735 dana svoj
svet i svoj duh posmatrao Ulisovim očima. Ovaj vremenski
period treba shvatiti simbolično — »vreme, vremena i
polu-vreme« — potrebno je da bude dovoljno dugo vremena, neodređenog trajanja, u kome se odvija preobražaj. Izdvajanje svesti — homerovski — veličan14 Gilbert,
1. c, p. 406: »... posmatrajući kosmos tako
reći okom božjim«.
15 Gilbert, 1. c, takođe podvlači ovo izdvajanje. On kaže
na str. 11: »Vedro izdvajanje određuje držanje pesnika.« (Iza
reči »vedro« morao bih staviti znak pitanja). »Sve duhovne
ili materijalne, uzvišene ili bezvredne činjenice za umetnika imaju istu vrednost. Ovo izdvajanje, koje je isto tako
apsolutno kao i ravnodušnost prirode prema njenim stvorenjima, svakako je jedan od uzroka Ulisovog »realizma«.
243
16·
stveni stradalnik Odisej, ploveći kroz klanac mora između
Scile i Haribde, između lavirinata duha i sveta — u
dablinskom paklu — između oca Džon Kon-mia i
vicekralja Irske »izgužvana cedulja koju odmah ponovo
bace« a koja otpliva niz Lifej: »Elijah... skiff, light crumpled
throwaway, sailed eastward by flanks of ships and
trawlers, amin an archipelago of corks beyond new
Wapping street past Benson's ferry, and by the
threemasted schooner Rosevean from Bridgewater with
bricks."1
Ovo izdvajanje svesti, ova depersonalizacija ličnosti,
da li to može biti Itaka Džojsove Odiseje?
Može se pomisliti da u svetu samih ništavila
pre-ostaje jedino Ja, Džejms Džojs. Ali niste li primetili da
se među svim tim kobnim senkama Ja sreće jedno jedino
stvarno Ja? Sigurno, svaka figura u Ulisu je nenadmašno
stvarna, one i ne mogu biti drugačije nego što su; one su
to u svakom pogledu a ipak nemaju Ja, nijednu akutno
svesnu, ljudsku centralnu tačku, ono Ja-ostrvo optočeno
toplom krvlju srca, koje je, iako tako maleno, ipak toliko
životno važno. Svi ti Dedalusi, Blumovi, Harisi, Linči,
Maligani i već kako se zovu, svi oni govore i kreću se kao
u zajedničkom snu, koji nigde ne počinje i nigde se ne
završava, koji je zato samo tu što ga sanja »Niko«,
nevidljivi Odisej. Niko ne zna, a ipak svi žive zato što ih
jedan Bog poziva da žive. Takav je život i zbog toga su
Džojsove prilike tako stvarne — vita som-nium breve. Ali
ono Ja, koje ih sve obuhvata, nigde se ne pojavljuje. Ničim
se ne izdaje, niti kroz neki sud, ni kroz kakav udeo, niti
kroz antropomorfizam. Uopšte se ne može naći Ja
stvaraoc ovih prilika. Izgleda kao da se rasplinuo u
bezbrojne figure Ulisa." A ipak ili naprotiv upravo zato sve
i svako, čak i izostala interpunkcija završnog poglavlja,
sve je sam Džojs. Njegova oslobođena, posmatračka svest,
koja
·« P. 239.
" Kao što sam Džojs kaže (A Portrait of the Artis t ич α Young
Man): »Umetnik koji stoji kao Bog stvaranja u ili iza ili s onu stranu ili
iznad svog dela. nevidljiv je i bez _soDstvenos života, ravnodušan i
čisti nokte.
bezvremenski skup događaja od 16 juna 1904. godine
odsutno obuhvata jednim pogledom, mora da je za ovu
pojavu rekla: Tat twam asi — to si ti — »ti« u višem smislu
— ne ja, već Sopstvenost (Selbst) pošto samo Sopstvenost
obuhvata Ja i Ne-Ja, donji svet, utrobu, » imagines et
lares« i nebo.
Kada čitam Ulisa, uvek mi se pred očima javlja
kineska slika Jogina, koju je objavio Vilhelm (Wilhelm), iz
čije glave izlazi 25 obličja.1" Ova slika ilu-struje duševno
stanje Jogina koji namerava da se oslobodi svoga Ja, da bi
prešao u potpunije, objektivnije stanje bivstvovanja, u
stanje »usamljenog, mirnog mesečevog koluta«, u
sat-čit-ananda, pojam postojećeg nepostojanja —
poslednji cilj istočnjačkog puta spasenja, dragoceni biser
mudrosti Indije i Kine, tražen i slavljen milenijumima.
»Zgužvana cedulja koja se odmah ponovo baca < pliva
prema Istoku. Ova cedulja se tri puta sreće u Ulisu, svaki
put tajanstveno skopčana sa »Elijasonv (Ilija). Dva puta se
najavljuje: »Dolazi Ilija.« I stvarno on se pojavljuje u sceni
burdelja (koju Mari — Middleton Murry — s pravom
upoređuje sa valpur-gijskom noći) gde na američkom
slengu saopštava tajnu cedulje: »Boys, do it now. God's
time is 12.25. Tell mother you'll be there. Rush your order
and you play a slick ace. Join on right here! Book through
to eternity junction, the nonstop run. Just one word more.
Are you a god or doggone clod? If the second advent came
to Coney Island are we ready? Florry1* Christ, Stephen
Christ, Zoe Christ, Bloom Christ, Kitty Christ, Lynch
Christ, it's up to you to sense that cosmic force. Have we
cold feet about he cosmos? No. Be on the side of the
angels. Be a prism. You have that something within, the
higher self. You can rub shoulders with a Jesus, a
Gautama, an Ingersoll. Are you all in this vibration? I say
you are. You once nobble that, congregation, and a buck
joy ride to
Wilhelm und Jung: Das Geheimnis der Goldenen Blüte.
'» Fiori (Florry). Zoe (Zoe) i Kiti (Kitty) su tri burdelj-ske kurve,
ostale Stivenove saputnice.
IH
heaven becomes a back number. You got me? It's a
lifebrigtener, sure. The hottest stuff ever was. It's the
whole pie with jam in. It's just the cutest snappiest line
out. It is immense, supersumptuous. It restores. «-°
Vidi se šta se ovde desilo: oslobođenje ljudske a time
i skopčano približavanje »božanskoj« svesti — osnova
najvišeg umetničkog učinka Ulisa — đavolski se izobličava
u pijanoj jazbini burdelja kada se njena misao javi u
ljušturi tradicionalnog obrasca reči. Ulis, patnik i lutalica,
čezne za svojim rodnim ostr-vom, za samim sobom,
108
budući da se probija kroz pometnju 18 poglavlja
oslobodivši se budalastog sveta iluzija, »posmatrajući iz
daleka« bez uzimanja učešća. Na taj način postiže upravo
ono što su postigli Hristos ili Buda, naime pobedu nad
budalastim svetom, oslobođenje od suprotnosti, što je bila
i Fausto-va težnja. I kao što se Faust rastapa u višem ženskom, tako i u Ulisu gđa Blum, koju Stjuart Džilbert
(Stuart Gilbert) s pravom naziva ozelenelom zemljom, ima
poslednju reč u njenom monologu lišenom interpunkcije i
njoj je dodeljena milost da posle svih kreštavih đavolskih
disonanci zabruji harmoničnim završnim akordom.
Ulis je stvaralački Bog u Džojsu, pravi demiurg, kome
je pošlo za rukom da se oslobodi uplitanja u svoj kako
fizički tako i duhovni svet i da taj svet po-smatra sa
oslobođenom svešću. Prema ljudima Džoj-sov Ulis se
odnosi kao Faust prema Geteu, kao Za-ratustra prema
Ničeu. Ulis je više Sopstvenost, koja se iz slepog
ostvarenja sveta vraća u božanski zavičaj. U celini u knjizi
ne nastupa Ulis, sama knjiga je Ulis, mikrokosmos u
Džojsu, svet Sopstvenosti i Sopstvenost sveta u jednom.
Ulis se može vratiti samo onda kada je ćelom svetu
okrenuo leđa, duhu kao i fizisu. Tu zapravo leži dublja
osnova Ulisove slike sveta: To je 16. juni 1909,
najsvakodnevniji i najobičniji dan ovoga sveta, u kome će
beznačajno potencijalni ljudi neumorno reći i počiniti
besciljne
Jo
Podvukao Jung, p. 478.
stvari bez nekog početka i to sneno i snevano, pakleno,
ironično, negativno, ružno i đavolski, pa ipak tačno — to
je slika sveta koja čoveka može navesti na ružne snove ili
prouzrokovati kosmičko raspoloženje »pepeljave srede«, ili
možda ono osećanje stvaraoca sveta na dan 1. avgusta
1914. Prema optimizmu sedmog dana stvaranja Demiurgu
mora da je bilo teško da se 1914. dalje identifikuje sa
svojim stvorenim delom. Ulis je pisan od 1914. do 1921.
godine — nikakvog osnova za neku posebno vedru sliku
sveta a još manje povoda da se ovaj svet zagrli sa puno
ljubavi (ali i od tada ne!). Stoga nikakvo čudo što je stvaralac sveta u umetniku ocrtao negativnu sliku njegovog
sveta, tako negativnu, tako blasfemično negativnu da je
cenzura anglosaksonskih zemalja morala da spreči
skandal proti vurečnosti sa iz vesta j em stvaranja sveta,
tako da je jednostavno zabranila Ulisa! Tako je pogrešno
shvaćeni demiurg postao Odisej koji traži zavičaj.
Od osećanja u Ulisu ne može se naći mnogo šta, što
je sigurno prijatno svakom esteti. Ali postavimo da Ulisova
svest nije bila mesec, već Ja u posedu trezvenog razuma i
osećajnog srca, onda put kroz 18 poglavlja ne bi bio samo
nezadovoljstvo, već pravi put patnje, a uveče bi ovaj
lutalica, pokoren i očajan zbog sve bede i sveg besmisla
ovog sveta, pao u zagrljaj Velike Majke koja znači početak
i kraj života. U Ulisovom cinizmu krije se veliko sažaljenje,
trpljenje jednog sveta koji nije dobar i nije lep, koji je, još
gore od toga, beznadežan, pošto se valja kroz ve-čito
ponavljanje svakodnevnih jednoličnih dana, noseći sobom
svest u svojoj ludoj igri kroz sate, me-sece, godine. Ulis se
odlučio za rez koji treba da razdvoji vezu svesti od njenog
objekta. On se oslobodio učešća, uplitanja, opsena i zbog
toga može da se vrati. On je više od samo subjektivnog,
ličnog izražavanja mišljenja; pošto stvaralački genije
nikada nije jedan, već mnogi, on u tišini duše govori mnogima, čiji je on smisao i sudbina isto tako kao i
umetnikov.
Sada mi izgleda kao da sve negativno, »hladnokrvno«,
bizarno banalno, groteskno infernalno da sve to
predstavlja vrlinu Džojsovog dela, zbog koje bi se ono
trebalo slaviti. Strahovita dosada i užasna monotonija
jednog neiskazno bogatog, bezbroj puta face-tiranog jezika
u poglavljima koja se šunjaju kao pantljičara, epski su
veličanstveni, prava Mahabha-rata nedovoljnosti jednog
ljudskog ćoškastog sveta i njegovih budalasto đavolskih
osnova. »From drains, clefts, cesspools, middens arise on
all sides stagnant fumes.«" I u ovoj kaljuzi se ogledaju
skoro sve najviše i poslednje religijske ideje u blasfemičnoj
izo-bličenosti — kao u snovima. (Zemljak i Ulis koji živi u
velegradu je Kubinova Druga strana — Alfred
Kubin: Andere Seite).
Ovo mogu da prihvatim i dobrovoljno jer se ne može
osporiti. Naprotiv, čak pojava eshatologije u skatologiji
potvrđuje Tertulijanovu istinu: »Anima naturaliter
Christiana. « Ulis se pokazuje kao dobar antihrist i time
dokazuje postojanost svog katoličkog hrišćanstva. On ne
samo da je hrišćanin već budista, šivaista i
gnostičar »(With a voice of waves) . . . White yoghin of the
Gods. Occult pimander of Hermes Trismegistos. (With a
voice of whistling sea-wind). Punarjanam patsypunjaub! I
won't have my leg pulled. It has been said by one: beware
the left, the cult of Shakti. (With a cry of
stormbirds). Shakti, Shiva! Dark hidden Father!... Aum!
Baum! Pyjaum! I am the light of the homestead, I am the
dreamery creamery butter. «iä
Najveće i najstarije duhovno dobro, neizgublje-no ni
u nizinama otpadne jame, zar to nije dirljivo i značajno?
To nije rupa u duši kroz koju spiritus divinus konačno
može da izdahne svoj život u svet smrada i prljavštine.
Stari Hermes, otac svih jere-tičkih stranputica, tačno je
zaključio: »Kako gore, tako dole.« Stiven Dedalus,
vazdušni čovek ptičje glave, nalazi se u smrdljivom glibu
zernljine utrobe kada namerava da pobegne iz suviše
vazdušastog
žl
Ulysses, scena u javnoj kući. p.
412. Ulysses, p. 48'.
248
vazdušnog carstva i sreće poglavara koji ponovo beži u
podzemlje. »I tako bežim na najdalji l kraj sveta...« a
završna rečenica je dokazna snaga Ulisove blasfemije.1*
Još bolje: Blum, čulno, perverzno i impotentno njuškalo,
u dubini prljavštine doživljava ono što mu se do tada
nikada nije desilo — preobra-ženje u bogočoveka. Još
jedna radosna vest: kada su se izgubili večiti znaci
nebeskog svoda, onda se na zemlji ponovo nalazi svinja
koja traži gomoljice; pošto su one neuništivo i trajno
utisnute kako u gornjem tako i u donjem svetu, ne mogu
se uvek naći u od Boga prokletoj, mlakoj sredini.
Ulis je apsolutno objektivan i apsolutno pošten i zbog
toga pouzdan. Covek može imati poverenja u njegovo
svedočanstvo koje najavljuje moć i ništavnost duha i
sveta. Sam Ulis je smisao, život i stvarnost, u njemu je
uključena stvarna fantazmagorija duha i sveta, ljudi i
stvari. Ovde bih želeo da postavim jedno pitanje
gospodinu Džojsu: »Da li ste pri-metili da ste vi predstava,
zamisao, možda Ulisov kompleks? Da on na sve strane,
kao hiljaduoki Argus, stoji oko vas i da vam je smišljao
svet zajedno sa antisvetom, da bi imali objekte, bez kojih
uopšte ne bi mogli biti svesni svoga Ja?« Ne znam šta bi
ce-njeni autor odgovorio na ovo pitanje. To me se, na
kraju krajeva, uopšte ne treba da tiče i uopšte ne treba da
me brine ukoliko hoću da se na svoju ruku bavim
metafizikom. Ulis naime daje podsticaja čoveku na to,
kada sagledamo kako on iz makrohaos--kosmosa istori je
sveta precizno izdvaja mikro-kos-mos dablinskog 16. juna
1904. i preparira ga ispod staklene ploče, sa svim
njegovim ukusnim i neukusnim pojedinostima i opisuje
ga sa zapanjujućom akribijom, kao posmatrač koji uopšte
ne učestvuje u svemu tome. To su ulice, to su kuće,
parkić za šetnju — stvarni gospodin Blum se brine ο svom
pre-duzeću za oglase, stvarni Stiven se bavi aforističkom
filozofijom. Ne bi bilo uopšte nemoguće da gospodin Džojs
lično iskrsne u vidnom polju na nekom od da-blinskih
ćoškova. Zašto ne? Tä on je isto tako stvass Verovatno aluzije na Psalm 139, 7—9, i Ulis, p. 476.
ran kao i gospodin Blum, zbog toga bi se i on mogao
uloviti, preparirati i opisati (na primer kao Portrait o f the
Artist as a Young Man).
Dakle, ko je Ulis? On je svakako simbol onoga što je
rezime, jedinstvo svih pojedinačnih pojava celog Ulisa, Mr.
Bluma, Stivena, Mrs. Blum uključujući i Мг. Džejms
Džojsa. Zamislimo samo: stvorenje koje nije samo
bezbojna kolektivna duša sastavljena od neodređenog
broja goropadnih i međusobno ne-pripadnih individualnih
duša, već sastavljeno i od kuća, vozila, crkava, reke Lifej,
više javnih kuća i jedne zgužvane cedulje na putu ka
moru, a koje uprkos tome poseduje opažajnu i
reproduktivnu svest. Ova neizmislivost draži na
spekulacije, naročito zbog toga što čovek i onako ne može
ništa dokazati i po-sledično srne samo da nagađa. Moram
priznati da sumnjam da je Ulis, kao opsežnija
Sopstvenost, subjekt, koji pripada svim tim objektima
ispod staklene ploče, biće, koje tako čini kao da je ono Mr.
Blum ili štamparija ili zgužvana cedulja, a u stvarnosti
ono je ipak »the dark hidden Father« svojih objekata. »Ja
sam onaj koji žrtvuje i žrtvovani« a u govoru podzemlja: »I
am the light of the homestead, I am the dreamery
creamery butter.« Ako se sa ljubavnim zagrljajem obrati
svetu, onda c veta ju svi vrtovi! »O and the sea .. . crimson
sometimes like fire and the glorious sunsets and the
figtrees in the Alameda gardens yes and all the queer little
streets and pink and blue and yellow houses and the
rosegardens and the jessamine and geraniums and
cactuses. . .«, ali ako joj okrene leđa dalje se odvija pusta
svakidašnjica — » labi tur et labetur in omne volubilis
aevum« (teče dalje i teče, i večito će teći —
Horacije, Pisma, 1, 2, 43).
Prvo je demiurg u taštini stvorio svet koji je bio
sasvim po njegovoj zamisli; ali kada je pogledao naviše,
video je svetlost koju nije stvorio. Na to se vratio tamo gde
je bio njegov zavičaj. Ali kada je ovo učinio, njegova
muška stvaralačka snaga preobrazila se u žensku revnost
tako da je morao da prizna:
Nedo vol jnost
Ovde postaje događaj;Neopisivost,
Ovde je izvršena;
Večito žensko
Vuče nas naviše.
Ispod staklene ploče na zemlji koja je duboko dole u
Irskoj, u Dablinu, Eccles Street 7, u svojoj postelji,
pospan, 17. juna 1904. oko dva sata po ponoći poručuje
glas opuštene Mrs. Blum: »O and the sea the sea crimson
sometimes like fire and the glorious sunsets and the fig
trees in the Alameda gardens yes and all the queer little
streets and pink and blue and yellow houses and the
rosegardens and the jessamine and geraniums and
cactuses' and Gibraltar as a girl where I was a Flower of
the mountain yes when I put the rose in my hair like the
Andalusian girls used or shall I wear a red yes and how
he kissed me under the Moorish wall and I thought well
as well him as another and then I asked him with my eyes
to ask again yes and then he asked me would I yes to say
yes my mountain flower and first I put my arms around
him yes and drew him down to me so he could feel my
breasts all perfume yes and his heart was going like mad
and ves I said yes I will Yes.«M
Ο Ulisu, ti si stvarno pobožna knjiga za prema
objektu pobožnog, i od objekta prokletog belog čoveka! Ti
si exercitium, askeza, mučni ritual, magijska procedura,
osamnaest paralelno uključenih alhe-mijskih retorti u
kojima će se sa kiselinama, otrovnim parama, hladnoćom
i vatrom izdestilisati ho-munkulus jedne nove svesti sveta!
Ti ne kažeš ništa i ništa ne poveravaš, ο Ulise, ali ti
deluješ. Penelopa više ne treba da tka beskrajnu odoru,
ona se sada šeta po zemaljskim vrtovima pošto se njen
suprug vratio sa svih lutanja. Jedan svet je nestao
i nastade nov.
Post scriptum: Ulis kao lektira već napreduje u
snošljivim granicama.
*« L. c, p. 735.
Ο POSTAJANJU LIČNOSTI
Oslanjajući se nešto slobodnije na jedan Geteov stih
često se citira:
Najveća sreća dece ove zemlje
Jeste samo ličnost.2 a time i iskazuje mišljenje da
krajnji cilj i najjača želja svega leži u razvitku one
celovitosti
čovekovog
bića,
koju
označavamo
kao ličnost. »Odgajanje ličnosti« danas je postalo vaspitni
ideal nasuprot stan-dardizovanom kolektivnom ili
normalnom čoveku, forsiranom od strane opšte
masovnosti, u ispravnoj spoznaji istorijske činjenice da su
velika, oslobođa-vajuća dela svetske istorije proistekla od
vodećih ličnosti a nikada od uvek sekundarne, trome
mase, kojoj je čak i za najmanji pokret vazda potreban demagog. Razdragani poklič italijanske nacije upućen je
dučeu, a jadikovke drugih nacija oplakuju odsustvo
velikog vođe.' Čežnja za ličnošću je postala stvarni
problem, kojim se danas bave mnogi umovi, nasuprot
ranijim vremenima, kada je samo jedan jedini naslutio
ovo pitanje, Fridrih Siler (Friedrich Schiller) čija su pisma
ο estetskom odgajanju od svog nastanka naovamo
apsolvirala više od stotinu godina literarnog trnoružičinog
spavanja. Mirno mo
2
8
firera.
West-östlicher Diran. Buch Suleika.
Otkako je napisana ova rečenica i Nemačka je našla svog
112
žemo tvrditi da sveto rimsko carstvo nemačke nacije nije
primetilo Fridriha Silera kao vaspitača. Nasuprot tome
furor teutonicus se obrušio na pedagogiju, to jest na
vaspitanje dece, baveći se dečjom psihologijom,
pronalazeći infantilno u odraslom čoveku i na taj način od
detinjstva stvorio tako važno stanje za život i sudbinu
čoveka da su sasvim gurnuti u stranu stvaralački
značaj i mogućnosti života odraslih. Cak se naše doba
ushićeno slavi kao »era dece«. Ovo bezmerno proširenje i
širenje dečjeg vrtića istovremeno ide sa potpunim
previđanjem vaspitne problematike koju je genijalno
naslutio Siler. Niko ne osporava važnost detinjstva niti ga
pak potcenjuje, isuviše su jasna teška, često trajna
oštećenja nastala zbog glupavog vaspitanja u kući a
kasnije školi i isuviše je neodbaciva neophodnost
razumnih pedagoških metoda. Međutim, ako čovek hoće
ovo zlo da stvarno dohvati u njegovom korenu, onda se
ozbiljno mora postaviti pitanje: kako je došlo do
toga i kako to da je i danas još slučaj da se primenjuju
glupe i ograničene vaspitne metode? Ipak, očigledno i
jedino stoga što ima glupih vaspitača, koji nisu ljudi već
personificirani automati određene metode? Ko_jželi
da \aspitava, treba da je sam vaspitan. Danas još uvek
praktikovano učenje napamet i mehanička primena
metoda uopšte nije vaspitanje, niti za dete. ni za samog
vaspitača. Nepreetano se govori ο tome da dete mora biti
odgajano u ličnost. Ja se, naravno, divim ovom visokom
vaspitnom idealu. Ali ko odgaja te buduće ličnosti? To su
na prvom i najvažnijem mestu obični, nekompetentni
roditelji, koji su često i sami celog života polu ili sasvim
deca. Ko će najzad očekivati od svih tih običnih roditelja
da budu »ličnosti«, i ko je ikada mislio na to da smisli
metode kojima bi se »ličnost mogla usaditi roditeljima?
Zbog toga se, prirodno, više očekuje od pedagoga, od
obrazovanog stručnjaka, koji je čestito upućen u psihologiju — naime u gledišta ovih ili onih, često dijametralno suprotnih mišljenja ο tome kakve su
ve-rovatno osobine deteta i kako ih treba tretirati. Za
mlade ljude, koji su pedagogiku odabrali za svoj ži-
votni poziv, pretpostavlja se da su i sami vaspitani Niko
verovatno neće tvrditi da su istovremeno svi listom i
ličnosti. Oni su sve u svemu imali isto defektno vaspitanje
kao i deca koju treba da vaspitava-ju, i po pravilu su isto
toliko malo ličnosti kao i ova deca. Naš vaspitni problem
uopšte pati od jednostranog ukazivanja na dete koje se
treba vaspitati kao i od isto tako jednostranog
zataškavanja neodgojeno-sti odraslih vaspitača. Sa
završenim studijama svako sebi izgleda kao kompletno
vaspitan, jednom rečju kao odrastao. On sebi mora ovako
da izgleda, on mora imati čvrsto ubeđenje svoje
kompetentnosti, da bi mogao da izdrži borbu za
egzistenciju. Sumnja i nesigurnost deluju parališući i kao
prepreka koja upio-pašćuje neophodno poverenje u
sopstveni autoritet i čini ga profesionalno nesposobnim. Ο
njemu hoće da se čuje da može i da je siguran u sebe a ne
da sumnja u sebe i u svoju nadležnost. Kompetencija je
bezuslovno prokletstvo stručnjaka.
Svako zna da ovo nisu idealne prilike. Ali one su u
datim uslovima, cum grano salis najbolje moguće. Covek
uopšte ne može da sagleda kako bi mogle biti drugačije.
Od prosečnog vaspitača naprosto se ne može očekivati
više nego od prosečnih roditelja. Ako su dobri stručnjaci,
onda čovek sa njima mora biti zadovoljan isto onako kao i
sa roditeljima koji svoju decu vaspitavaju na najbolji
mogući način.
Bolje je visoki ideal odgajanja ličnosti ne
prime-njivati na deci. Jer ono što se obično podrazumeva
pod »ličnost«, naime određena psihička celovitost,
sposobna za otpor i nadarena snagom, je ideal odraslog, kojeg čovek hoće da doturi detinjstvu u dobu kada
još nije svestan problema svoje takozvane zrelosti ili — što
je još gore — kada ga svesno izbegava. Naime, ja
sumnjam da naše savremeno pedagoško i psihološko
oduševljenje za decu ima nepoštenu na-meru: govori se ο
detetu, ali se pri tom misli na dete u odraslom. U
odraslom se, zapravo, krije dete, večito dete,1 jedno još
uvek jormirajuće ali nikada komple4 Up. Jung und Kerenyi: D a s g ö t t l i c h e K i n d i Ein-f ü h r i t n g
in das W es en der Mythol ogie.
17 Juni>. Odabrana dela, III
257
tirano dete kome su stalno potrebni nega, pažnja i
odgajanje. To je deo čovekove ličnosti, koji teži da se
razvije u celovitost. Ali od ove celovitosti čovek našeg
vremena udaljen je kao nebo od zemlje. U prigušenoj
slutnji svog defekta on se dokopao vaspitanje deteta i
oduševljava se dečjom psihologijom na osnovu omiljene
113
pretpostavke da u njegovom sop-stvenom vaspitanju i
dečjem razvitku mora da je nešto išlo naopako, nešto što
se može izgladiti u slede-ćim generacijama. Ova namera
je, doduše, dostojna hvale, ali se razbija ο psihološku
činjenicu da na de-tetu ne mogu korigovatiTujeđnu"
grešku koju još uvek i sam činim. Prirodno da deca nisu
toliko glupa, kako to mislimo. Ona isuviše dobro
primećuju šta je pravo a šta nije. Andersenova bajka ο
kraljevoj novoj odeći sadrži besmrtnu istinu. Koliko roditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci
uštede iskustvo koja su sami morali da iskuse u
de-tinjstvu. A kada bih ih zapitao: »Ali da li ste sigurni da
ste prevazišli ove greške?«, oni bi bili sasvim ubeđeni da
su kod njih sva oštećenja davno korigo-vana. Ali u
stvarnosti to nije bio slučaj. Ako su kao deca bili odgajani
isuviše strogo, oni su svoju sop-stvenu decu upropašćivali
neukusnom, neverovatnom tolerancijom; ako su im u
detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja,
onda su svojoj deci otkrivali ista ta područja sa istom
takvom upornošću i prosvetiteljski. Oni su, dakle, padali
samo u drugu krajnost, najjači dokaz tragičnog daljnjeg
postojanja starih grehova! To su potpuno previđali.
Sve ono što želimo da promenimo kod dece, treba
najpre da pažljivo proverimo da to nije nešto što bi bilo
bolje promeniti u nama, tako, na primer, naš pedagoški
entuzijazam. Možda je to namenjeno nama. Možda
pogrešno shvatamo pedagošku potrebu, pošto bi nas
neprijatno podsetila na to da smo i sami još uvek na neki
način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje.
U svakom slučaju izgleda mi ova sumnja bezu-slovno
umesna ako se želi da se već deca odgajaju kao »ličnosti«.
Ličnost je klica u detetu, koja se po-
gfppgnn revija .^τηρ |ЦИД
' Ц <ЈЈУ9*" Rp7 odTtdö'Wt&Ti, ceioritosti i sazreranja ne ispoljava se nijedna
ličnost. Ove tri osobine ne mogu i ne treba da budu svojstvene
detetu, jer bi ono sa njima bilo lišeno detinjstva. Od deteta bi
postao neprirodno, prerano sazreli, odrastao čovek-surogat. Ali
ovakve monstrume već je izvelo moderno vaspitanje, naime u
onim slučajevima gde su roditelji uložili pravi fanatizam, stalno
i uvek da čine sve najbolje za svoju decu i da »žive samo za
nju«. Ovaj tako česti ideal sasvim sprečava roditelje u njihovom
sopstvenom razvitku, a osposobljava ih da svoje sopstveno »najbolje« nameću deci. Ali šta jé u stvarnosti ovo takozvano
najbolje, to je ono što su roditelji u velikoj meri zapustili kod
sebe. Na taj način deca se pod-stiču na rezultate koji roditelji
nikada nisu postigli. Ovakve metode i ideali stvaraju vaspitne
nakaznosti.
Ličnost ne može da odgoji niko ko je sam nema. I ne dete,
već samo odrastao može da dostigne ličnost kao zreli plod ovom
cilju usmereuog životnog rsda. тт dostizanju ličnosti leži ništa
manje do najbolji mogući razvitak celine jedne posebne jedinke.
Uopšte se ne može sagledati koliki je beskrajni broj uslova
neophodno ispuniti da bi se ovo postiglo. Za to je potreban ceo
ljudski život sa svim svojim biološkim, socijalnim i psihičkim
aspektima. Ličnost je najviše ostvarenje urođenog svojstva
posebnog ljudskog bića. Ličnost je delo najviše životne
hrabrosti, apsolutna potvrda individualnog postojanja i
naj-uspešnije prilagođavanje na univerzalnu datost uz najveću
moguću slobodu sopstvenog odlučivanja. Nekoga za to odgajiti
izgleda mi da nije mala stvar. To je svakako najveći zadatak,
koji je postavio moderni duhovni svet. Opasan zadatak odista,
opasan u svom opsegu koji nije ni približno naslutio čak ni
Siler, koji se prvi usudio da proročki zadre u ovu problematiku.
On je isto toliko opasan kao smeli i bezobzirni poduhvat prirode
da ženama prepušta rađanje dece. Da li bi bilo zločinačko
prometejsko ili pak lu-ciferovsko stavljanje na kocku, kada bi
se neki nad-čovek drznuo da u svojoj retorti stvori
homunkulusa,
17·
259
koji bi se razrastao do hebrejskog Golema? A ipak ne bi
učinio ništa više od onoga što priroda svakodnevno čini.
Nema nijedne ljudske grozote i nenormalnosti koja nije
bila u krilu voljene majke. Kao što i sunce sija iznad
pravednih i nepravednih i kao što se noseća i majka
dojilja sa istom ljubavlju stara ο deci božjoj i deci sotone,
ne vodeći računa ο mogućnim posledicama, tako smo i mi
delovi ove čudne prirode, koji, kao i ona, u sebi nosimo
nesagledivo. ^ Ličnost se razvija tokom života iz teško ili
pak sasvim nejasno dokučivog klicinog začetka, i tek kroz
naša dela postaje očigledno ko smo. Mi smo kao sunce
koje hrani život zemlje i stvara svakojake lepote, ret-kosti i
zla: mi smo kao majke koje u krilu nose nepoznatu sreću i
patnje. Mi najpre ne znamo kakva su u nama dela ili
nedela. kakva sudbina, kakva dobra i kakva zla: i tek
jesen može pokazati šta je za-sejano u proleće, i tek je
uveče jasno ono što je počelo ujutru.
— Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića je
nedostižan ideal. Međutim, nedostižnost nika-da nije
protiviazlog protiv ideala, jer ideali nisu ništa drugo do
putokaz a nikada cilj.
Kao što dete mora da se razvija da bi se vaspita-valo,
tako i ličnost mora prvo da se razvija pre nego što može
biti podvrgnuta odgajanju. I ovde već počinje opasnost.
Imamo posla sa nečim nesagledivim. mi ne znamo kako i
kuda će se razvijati postojeća ličnost, a dovoljno smo
naučili od prirode i stvarnosti da s pravom budemo
nepoverljivi. Cak smo od strane hrišćanske nauke odgajani
u veri u prvobitno zlo u ljudskoj prirodi. Ali čak i takvi,
koji više ne drže do hrišćanske nauke, prirodno da su
podozrivi i strašljivi u odnosu na mogućnosti koje leže u
njihovim osnovama. Cak i prosvećeni, materijalistički psiholozi kao Frojd daju nam vrlo neprijatnu ideju ο usnulim
duševnim ponorima čovekove prirode. Stoga skoro
predstavlja pravu smelost čak i založiti neku dobru reč za
razvitak ličnosti. Ali čovekov duh skriva bezbroj
čudnovatih
protivurečnosti.
Mi
slavimo
»sveto
materinstvo« a ne mislimo da ga okrivimo za sve ljudske
nakaze, kao teške prestupnike, opasne duševne bolesnike,
idiote i bogalje svake vrste, koji se isto tako rađaju. Ali
poduzima nas najteža sumnja kada čovekovoj ličnosti
treba da omogućimo slobodni razvitak. »Pa onda bi bilo
sve moguće«, kaže se. Ili se ponovo podgrejava maloumni
prigovor »individualizma- . Individualizam nikada nije bio
prirodni
razvitak,
vec
neprirodna
uzurpacija,
neprilagođena, impertinentna poza, koja svoju prazninu
često dokazuje slomom pred najmanjim teškoćama. Ovde
se ■ .mi ο пебети drugom.'
Niko, naime, ne razvija svoju ličnost zato što mu je
neko rekao da bi bilo korisno ili pametno da to čini.
Priroda nikada >»ije ulivala strahopoštovanje pomoću
dobro smišljenih saveta. Samo kauzalno de-lotvorna
prisila pokreće prirodu, takođe i čovekovu. Ništa se ne
menja bez nužde, a najmanje čovekova ličnost. Ona je
čudovišno konzervativna, da ne kažemo inertna. Samo
najopasnija nevolja može da je pojuri. Tako se i razvitak
ličnosti ne pokorava nijednoj želji, nijednom naređenju i
nijednom pogledu, već samo nevolji; njoj je potrebna
motivišuća prisila unutrašnje ili spoljašnje sudbine. Svaki
drugačiji razvitak bio bi individualizam. Zbog toga prigovor
ο individualizmu znači prostačku pogrdu, ako se on
stavlja prirodnom razvitku ličnosti.
Kao nigde drugde ovde važe reči: »Mnogo zvanih,
malo odabranih«, pošto je razvitak ličnosti iz njenih
klicinih začetaka do potpune svesnosti milostinja a
istovremeno i prokletstvo — njena prva po-sledica je
svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličnosti i
nesvesnosti stada. To je usamljivanje, i za to nema
utešnije reči. Od toga ne oslobađa nikakvo, pa ma koliko
uspešno prilagođavanje ili ma kako glatko uklapanje u
postojeći poredak, nikakva porodica, nikakvo društvo i
nikakve pozicije. Razvitak ličnosti je takva sreća da se
mora skupo platiti. Ali onaj ko najviše govori ο razvitku
ličnosti, najmanje misli ο posledicama od kojih se
užasavaju već i manji umovi.
Razvitak
ličnosti
je
međutim
više
od
strahovanja od nenormalnih stvorenja ili usamljivanja, on
je i vernost sopstrenom ZgftTrTlU.
Umesto reči vernost ovde bih najradije koristio grčku
reč Novoga zaveta, naime πίστις·, koja se pogrešno prevodi
sa verovanje. Reč zapravo znači pove-renje, poverljiva
lojalnost. Vernost sopstvenom. zako^ nu je poverenje u
ovaj zakon, lojalna istrajnost i po- . verljivo nadanie.
prema tome stav kakav treba da imareligiozan čovek
naspram Boga. Uvde postaje jušno kako iz pozadine našeg
problema izranjaju užasno teške dileme — naime, ličnost
se nikada ne može razviti a da čovek svesno i sa svesnom
moralnom odlukom ne izabere sopstveni put. Ne samo
kauzalni motiv, nužda, već i svesna moralna odluka mora
da pozajmi svoju snagu procesu razvitka ličnosti. Ako
nedostaje prvo, naime nužda, onda bi takozvani razvitak
bio samo akrobatika volje; ako nedostaje drugo, naime
svesna odluka, onda se razvitak zadržava_u__ tupim,
nesvesnim automatizmima}. Čovek se, među- J tim,
moralno može odlučiti za sopstveni put samo onda, kjida
ga smatra najboljim. Ako se bilo koji put smatra boljim,
onda se on doživljava na mesto sop- . stvene ličnosti a s
tim i razvija. Drugi putevi su konvencije, moralne,
socijalne, političke, filozofske i religiozne prirode.
Činjenica da konvencije uvek na neki način c veta ju
dokazuje da ogroman broj ljudi ne bira sopstvej'
р»* хте^ lrnnvonrijn i iislod tpga ne razvija samog sebe, već,
"iptp^n a time kolektivna račun sopstvene celine
Kao što je duševni i socijalni život čoveka na primitivnom
stupnju
isključivo
grupni
život
uz
visoko-stepenu nesvesnost individue, tako je i kasniji
isto-rijski proces razvitka uglavnom stvar kolektiva i
svakako će tako i ostati. Zbog toga verujem u konvenciju
115
kao u kolektivnu neophodnost/Ona je pomagalo za
nuždu, ali nikakav ideal, ni u moralnom niti u religijskom
odnosu, pošto pokoravanje konvenciji uvek znači
odricanje od celovitosti i bekstvo od sopstvenih zadnjih
konzekvencija^j
Poduhvat razvitka ličnosti je u stvari nepopularna
smeonost, nesimpatično skretanje sa širokog puta.
isposnička ćudljiva težnja za podvojenošću, ili šta se već
misli ο usamljenim osobenjacima. Stoga nije nikakvo čudo
da se odvajkada samo mali broj upuštao u ovu avanturu.
Da su svi odreda bili budale, mogli bismo ih kao Ίδιωται,
kao duhovno »privatne ljude« da izbrišemo iz vidnog polja
našeg interesovanja. Ali na nesreću, te ličnosti su po
pravilu legendarni junaci čovečanstva, obožavani, voljeni,
slavljeni, pravi sinovi božji, čije ime »ni u eonima ne
zalazi«. Oni su pravi cvetovi i plodovi, plodonosno seme
drveta čovečanstva. Pogled na istorijske ličnosti dovoljno
objašnjava zašto je razvitak ličnosti ideal i zašto je prekor
individualizma pogrda. Veličina istorijskih ličnosti nikada
se nije sastojala od njihovog bezuslov-nog pokoravanja
konvencijama, već naprotiv od njihovog oslobađanja od
konvencija. Kao planinska litica oni štrče iz mase koja se
grčevito drži kolektivnih strahova, ubeđenja, zakona i
metoda i biraju sopstveni put. I uvek je običnom čoveku
izgledalo čudnovato da čvrsto utabanim putevima sa
poznatim ciljevima treba da pretpostavi vrletni i uski
puteljak koji vodi u nepoznato. Zbog toga se uvek
smatralo da je jedan takav, ako ne sumanut a ono bar
opsednut nekim demonom ili bogom; pošto bi se takvo
čudo, da pojedinac može činiti drugačije nego što je
čovečan-stvo činilo, odvajkada jedino moglo objasniti
nadarenošću demonskom snagom ili božanskim duhom.
Na kraju krajeva ko bi drugi mogao da se opre celome
čovečanstvu i večitoj navici do Bog? Stoga su oduvek
junaci imali demonske atribute. Prema nordijskom
shvatanju imali su zmijske oči; njihovo rođenje i poreklo
bili su naročiti. Izvesni stari grčki junaci imali su zmijsku
dušu, drugi su imali ličnog demona, bili su čarobnjaci ili
božji izabranici. Svi ovi atributi, koji se lako mogu
višestruko umnožiti, pokazuju da je za običnog čoveka
izvanredna ličnost tako reći natprirodna pojava, koja se
može objasniti jedino pomoću dodavanja demonskog
faktora.
•>6
3
Sta konačno daje povoda nekom da bira sopstveni
put i da se na taj način kao iz magle izdigne iz nesvesnog
identiteta sa masom? Nužda ne može biti, jer nevolja
nailazi na mnoge i svi oni se spašavaju pomoću
konvencije. Ne može biti ni moralna odluka, pošto se
čovek po pravilu odlučuje za konvencije. Sta je to, dakle,
što neumoljivo odlučuje u korist neobičnog?
To
je
ono
što
se
naziva
unutarnje
opredjeljenje; iracionalni faktor koji sudbinskTgura~Ea~
emanrTpa^ cTjT_CjCl_sfäda i njegovih utabanih puteva.
Prava ličnost uvekima opredeljenje i veru je u njega, ima
veru u njega kao u Boga, iako je to, kako bi rekao obični
čovek, samo individualno osećanje opredelje-nja. Ovo
opredeljenje, međutim, deluje kao zakon božji, od koga
nema odstupanja. Ova činjenica, da mnogi stradaju na
svom sopstvenom putu, onome ko ima opredeljenje ne
znači ništa. On mora da se povinuje sopstvenom zakonu,
kao da"je to demon koji mu šapatom poveraviTnove, retke
puteve. Ko ima opredeljenje, čuje unutrašnji glas, on
je opredeljen. Zbog toga legenda i veruje da on ima
privatnog demona, koji ga sa vetu je i čije zadatke ima da
izvršava. Najpoznatiji primer ove vrste je Faust, a
istorij-ski slučaj je daimonion Sokratov. Primitivni vrači
su imali svog zmijskog duha, kao što je i Eskulap, zaštitni
patron lekara, predstavljan pomoću epidau-rijske zmije.
Ovaj je osim toga imao privatnog demona Kabira
Telesfora, koji mu je izgleda čitao ili davao recepte.
Imati unutarnje opredeljenje znači u praznače-nju: biti
oslovljen od nekog glasa. Najlepše primere ovoga nalazimo
u ispovestima starozavetnih proroka. Da ovo nije samo
starodrevni fagon de parler, dokazuju ispovesti istorijskih
ličnosti, kao Getea i Napo-leona — da pomenemo samo
dva bliska primera koji od svog osećanja opredeljenosti
nisu pravili nikakvu tajnu.
Opredeljenje ili osećanje opredeljenja nije samo
prerogativ velikih ličnosti, već i malih sve do najmanjeg
formata, samo sa smanjenjem veličine ovo
264
postaje sve maglovitije i nesvesnije. Izgleda kao da se glas
unutrašnjeg .demona sve više udaljuje i da govori rede i
nejasnije. Naime, što je ličnost manja, tim više postaje
neodređena i nesvesna i konačno se ne-različita stapa sa
zajednicom, predajući na taj način svoju celovitost dok se
za to rasplinjuje u celini grupe. Na mesto unutrašnjeg
glasa stupa glas socijalne grupe i njenih konvencija, a na
mesto opredeljenja kolektivne potrebe. Ali ne malom broju
se dešava, ta-kođe i u ovom nesvesnom socijalnom stanju,
da ih pozove individualni glas, usled čega se ovi odmah
razlikuju od drugih osećajući da su suočeni sa problemom
ο kome drugi ništa ne znaju. Najčešće je nemoguće
drugima objasniti šta se desilo, pošto je ra-zumevanje
zacementirano pomoću najjačih predrasuda. »Covek je
kao svi ostali«, »tako nešto ne postoji«, a ako se javilo,
onda je naravno »bolesna pojava«, osim toga krajnje je
nekorisno »misliti da takva preterana uobraženost može
imati nekog značaja«, već da je to »ništa drugo do
psihologija«. Upravo ova poslednja zamerka je danas
izvanredno popularna. Ona proističe iz neobičnog
potcenjivanja psihičkog, koje se smatra kao nešto lično
hotimično samim tim i beznačajno, što je paradoksalno i
pri svem psihološkom oduševljenju. Nesvesno nije »ništa
drugo do fantazija!« Sve u svemu samo se »nešto izmišlja«
itd. Covek sebi izgleda kao mag koji opčinjava psihički
život uobličavajući ga po svojoj volji. Negira se neugodno a
sublimuje neželjeno, strah se »objašnjava«, zablude
ispravljaju i na kraju se smatra da je sve vrlo spretno
aranžirano. Pri tom se zaboravilo najvažnije — naime, da
je psihičko samo "svojim najsićušnijim delom identično sa
svešću i njenim čarobnjačkim veštinama, dok je
nesravnjivo veći deo nesvesno, koje se nepokretno i
nepristupačno, čvrsto i teško kao granit isprečava između
nas i stvarnosti, spremno da se uvek, shodno nepoznatim
zakonima,
sruči
na
nas.
Gigantske
katastrofe
koje nam prete nisu elementarna zbivanja fizičke ili biološke prirode, već psihička zbivanja. U užasnim
raz-merama nama prete ratovi i revolucije, koji nisu
26
5
ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba nekoliko
miliona ljudi može podlegnuti nekoj sumanu-tosti, i tada će
ponovo izbiti svetski rat ili neka razorna revolucija. Umesto
da je izložen divljim životinjama, strmim liticama,
nabujalim vodama, današnji čovek je prepušten svojim
psihičkim elementar-".· nim silama. Psihičko je velika sila,
koja mnogostruko prevazilazi sve zemaljske sile.
Prosvećivanje, koje je obezbožilo prirodu i čovekove
institucije, previdelo je boga užasa, čije je sedište u duši.
Ako je igde na me-stu strah od Boga, onda je to strah od
prevlasti psihičkog.
Ovo je sve ipak čista apstrakcija. Svako zna da
»sveznajući« intelekt sve ovo može reći ovako a ipak i
sasvim drugačije. Međutim, nešto je sasvim drugo kada ovo
objektivno, kao granit čvrsto i kao olovo teško psihičko
pristupi pojedincu kao unutrašnje iskustvo i saopšti mu
razgovetnim glasom: »Tako mora biti«. Tada se on oseća
opredeljen, upravo onako kao socijalne grupe kada ih
pozove rat, revolucija ili bilo kakvo drugo ludilo. Nije uzalud
baš naše doba ono koje vapi za spasilačkom ličnošću, to
jest za onim ko se razlikuje od neizbežne kolektivne sile i
time se bar psihički oslobađa i drugima pali svetionik pun
nadanja, koji najavljuje da je bar jednom uspelo da umakne
zlokobnom identitetu sa grupnom psihom. Zbog svoje
nesvesnosti grupa, naime, nema slobodnog odlučivanja,
zbog čega u njoj psihičko deluje kao nesputani prirodni
zakon. Dolazi do kauzalno povezanog toka, koji se smiruje
tek sa katastrofom. Kada oseća opasnost od psihičkog,
narod uvek čezne za junakom koji ubija aždaju, zbog toga
vapaj i krik za ličnošću.
Ali kakva posla ima pojedinačna ličnost sa nevoljom
mnogih? Ona je u prvom redu deo celine naroda, i isto kao
svi drugi prepuštena sili koja pokreće celinu. Jedino što
jednog čoveka razlikuje od svih drugih jeste njegovo
opredeljenje. Njemu je ono nesavladivo, svuda prisutno
psihičko doviknulo da je njegova nevolja i nevolja naroda.
Ako posluša glas, onda postaje različit i izolovan, pošto se
resio da se
povinuje zakonu koji mu pristupa iz sopstvene unutarnjosti. »Njegovom sopstvenom zakonu«, svi će
uz-viknuti. Ali on sam bolje zna, on mora bolje znati: to
je sam zakon, samo opredeljenje, tako malo »njegovo« kao
lav koji ga ubija, iako je to nesumnjivo lav koji ga ubija, a
ne nekakav drugi lav. Samo u ovom smislu može se
govoriti ο »njegovom« opredeljenju, »njegovom« zakonu.
Već sa odlukom da svoj put postavi iznad svih
puteva, on je najvećim delom ispunio svoje spasilačko
opredeljenje. Sebi je on poništio važnost svih ostalih
puteva. On je iznad svih konvencija postavio svoj zakon i
na taj način se sasvim izdvojio, što ne samo da ne
sprečava veliku opasnost već čak i dovodi do opasnosti.
Konvencije su, naime, po sebi bez-dušm mehanizmi, koji
nisu u stanju da učine ništa više od onopa što obuhvata
rutina života. Stvaralački život je, međutim, uvek s one
strane konvencija. Zbog toga dolazi do toga da, kada
dominira čista rutina života u obliku starinskih
konvencija,
mora
uslediti
destruktivna
provala
stvaralačkih snaga. Ovaj prodor je katastrofalan samo
kao masovna pojava, međutim, nikada u pojedincu koji se
svesno potčinjava ovim višim silama, stavljajući im na raspolaganje svoje moći. Mehanizam konvencija drži 1 j
ude nesvesno, pošto tada kao divljač mogu poći
pu-tem "naviknutih pmmpna ho-? n^r^odnostisvesne odluke. O v u nenamemo d«*istvo i najboljih konvencija je
neizbežno, pa ipak ne manje užasna opasnost, ρυ-= što,
kao kod životinja tako i kod ljudi, koji kroz rutinu ostaju
nesvesni, dolazi do panike-sa svim njenim nesagledivim
posledicama, kada_jiaiđu novi uslovi. nepredviđeni starim
konvencijama.
Ličnost, međutim, ne dozvoljava da je obuzme panika
odraslih, pošto su strahovi i užasi ostali iza nje. Ona je
dorasla promeni epohe i neznano i nevoljno postala vođa.
Sigurno da su svi ljudi međusobno slični, jer inače ne
bi mogli da podlegnu istom ludilu, i sigurno da je psihička
osnova na kojoj počiva individualna svest univerzalno
istovetna, jer se inače ljudi me
đusobno nikada ne bi mogli razumeti. Tako u ovom smislu
i ličnost sa njenim jedinstvenim psihičkim svojstvima nije
nešto apsolutno jednokratno i jedinstveno. Jedinstvenost
važi samo za individualnost ličnosti, kao što važi i za
svaku individualnost. Postati ličnost nije apsolutni
prerogativ genijalnog čoveka. On može čak biti genijalan a
da nema ili da nije ličnost. Ukoliko svaka individua ima
njoj urođeni životni zakon, onda svaka ima teorijsku
mogućnost da pre svega sledi ovaj zakon i na taj način da
postane ličnost, to jest da dostigne celovitost. Ali kako živa
bića egzistiraju samo u obliku živih jedinki, to jest
individua, životni zakon u krajnjoj liniji uvek je usmeren
na individualno proživljen život. Dakle, iako objektivno
psihičko, koje se u osnovi ne može zamisliti drugačije do
kao univerzalna i istovetna datost, znači isti psihički
preduslov za sve ljude, ono Se ipak, čim hoće da se pojavi,
mora individualizovati, pošto nema drugog izbora do da se
odrazi kroz jedinku. Može se međutim desiti da obuhvati
čitavu grupu kada ono, shodno prirodi vodi do katastrofe,
i to jednostavno stoga što deluje samo nesvesno, što ga nijedna svest ne asimiluje i što se uvršćuje u sve druge već
postojeće životne uslove.
Samo onaj ko sili naišlog unutrašnjeg imperativa svesno može reći da, postaje ličnost; ko joj, međutim, podlegne, upada u siepi tok zbivanja i biva uništen. Veličina i spašen je_svake prave ličnosti jer~u
tome što se sa slobodnom odlukom žrtvuje svom
opredelji°r)jii 1 ~У"
ρ»·"""^1 у "vjn if^^'iaPη u stvarnost, što doživljeno nesvesno a grupi dovodi
samo do propasti.
Jedan od najblistavijih primera života i smisla
ličnosti, koji nam je sačuvala istori ja, jeste Hristov život.
Prema rimskom ludilu veličine, od koga nije patio samo
Cezar već i svaki Rimljanin — ci vis Ro-manus sum —,
pojavio se protivnik u hrišćanstvu, koje je, usput
primećeno, bilo jedina religija koju su Rimljani stvarno
progonili. Suprotnost se pokazivala uvek tamo gde su se
sukobljavali kult Cezara i hri-šćanstvo. Ali kako
saznajemo iz nagoveštaja evange
lista ο duševnom razvitku Hristove ličnosti, ova suprotnost
je igrala odlučujuću ulogu i u duši tvorca hrišćanske
religije. Priča ο iskušenjima jasno nam pokazuje sa
kakvom se psihičkom silom sukobio Hri-stos — to je bila
đavolska sila tadašnje psihologije, koja ga je u pustinji
dovodila u ozbiljna iskušenja. Ovaj đavo je bio objektivno
psihičko koje je u svojoj stezi držalo sve narode Rimske
imperije; zbog toga je i đavo obećavao Hristu sva
zemaljska carstva, kao da je od njega hteo da stvori
Cezara.
Sledeći
svoj
unutrašnji
glas,
svoje
opredeljenje i poziv, Isus se dobrovoljno izložio napadu
imperijalističke sumanu-tosti, koja je sve ispunjavala
— i pobednike i pobe-dene. Na taj način je spoznao
prirodu objektivno psihičkog, koje je ceo svet guralo u
patnje i negovalo čežnju za spasenjem, koja je našla svog
izraza i kod mnogobožačkih pesnika. Ovaj psihički napad,
kome se svesno izložio, on nije potisnuo niti je dozvolio da
ga ovaj potisne, već ga je asimilovao. I tako je od
svemoćnog Cezara postalo duhovno kraljevstvo a od
imperium Romanum univerzalno, vansvetsko božje,
carstvo. I dok je ceo jevrejski narod kao Mesiju očekivao
kako imperijalistički tako i politički delotvor-nog junaka,
Hristos je svoju mesijansku opredelje-nost manje ispunio
svojoj naciji nego rimskom svetu, i čovečanstvu ukazao na
staru istinu da tamo gde vlada sila nema ljubavi, i da
tamo gde vlada ljubav ne vredi nikakva sila. Religija
ljubavi bila je prava psihološka suprotnost rimskoj
đavolskoj sili.
Primer-hrišćanstva najbolje ilustruje moja prethodna,
apstraktna izlaganja. Ovaj na izgled .jedinstveni život je
postao-obožavani'simbol zbog toga što je psihološki
prototip jedinog' smisaonog života, naime života koji
stremi individualnom^ to jest apsolutnom i bezuslovnom
ostvarenju svog, njemu svojstvenog zakona. U tom smislu
možemo da se složimo sa Tertulijanovim uzvikom: »Anima
naturaliter Christiana !«
118
Obožavanje Hrista kao i Bude ne začuđuje, ali
ubedljivo pokazuje ogromno uvažavanje sa kojim
čovečanstvo susreće ove junake a samim tim i ideal
razvijene ličnosti. Ako danas izgleda kao da će šlepa i
destruktivna prevaga besmislenih kolektivnih sila gurnuti u
pozadinu ideal ličnosti, onda je to samo prolazna pobuna
protiv premoći istori je. I ako je pomoću revolucionarne,
neistorijske a stoga i neobrazovane sklonosti novim
generacijama
dovoljno
razrušena
tradicija,
ipa_k_^e_Jierjyi^biti ponovo traženi i nalaženL. Ideal ličnosti
je neuništiva^potreDa Cove»— kove duše, koja se, sve što je
nepodesnija tim fana-tičnije brani. Cak i kult Cezara bio je
pogrešno shvaćeni kult ličnosti, a moderni protestantizam,
čija teologija sve više potkopava Hristovo božanstvo, našao je
pribežište u Hristovoj ličnosti.
Velika i tajanstvena stvar lebdi oko onoga što se naziva
»ličnost«. Sve što se ο tome može reći uvek je nedovoljno i
neadekvatno tako da uvek preti opasnost da se diskusija
izgubi u kako obilnom tako i praznom brbljanju. Cak i pojam
ličnosti je u običnom govoru tako nejasno i loše definisana
reč, da će se teško naći dva čoveka koja pod tim razume ju
jedno te isto. Ako ovde predlažem određeno shvatanje, onda
ne uobražavam da je time izrečena poslednja reč. Zeleo bih
da se sve ovo što sam ovde rekao posmatra kao pokušaj mog
približavanja problemu ličnosti, bez polaganja prava da se
ovaj i reši. Zapravo, moj pokušaj radije bih shvatio kao opis
psihološkog problema ličnosti. Ovde pomalo otkazuju sva
obična psihološka sredstva i tinkture, isto kao i kod problema genijalnog ili kreativnog čoveka. Izvođenje iz familijarnog
herediteta ne uspeva sasvim: danas tako omiljena romantika
detinjstva, blago rečeno, kreće se u svom prenosnom
značenju; objašnjavanje pomoću nevolje — bolest,
nedostatak novca itd. — isuviše je površno. Ovome se uvek
pridružuje nešto iracionalno, nešto što se ne može racionalno
obraditi, neki deus ex machina ili asylum ignorantiae, ovaj
poznati nadimak Boga. Ovde izgleda da problem zadire i u
vanljudsko područje, za što se oduvek postavlja neko od
imena božjih. Kao što se vidi i ja sam moram da pomenem
unutrašnji glas i da ga označim kao nešto snažno objektivno
psihičko, da bih okarakterisao
njegovo dejstvo u postaj an ju ličnosti, koje u datom
slučaju izgleda subjektivno. Mefistofel u Faustu nije
personifikovan stoga što to dramski ili scenski bolje
odgovara no kada bi Faust moralizovao sàm ili na zidu
crtao sopstvenog đavola. Prve reči posvete: »Opet se
približujete, vi nestalne prilike ...« nešto su više od
estetskog efekta. To je, kao đavolov konkreti-zam,
priznanje objektivnosti psihičkog iskustva, tiha ispovest
da je ipak tako bilo, ne iz subjektivnih želja, strahovanja
ili nahođenja, već nekako iz samog sebe. Sigurno, samo
glupak bi mogao da misli na aveti, ali izgleda da nešto kao
primitivni glupak vreba svuda ispod površine razložne
dnevne svesti.
Zbog toga večita sumnja da li je na izgled objektivno
psihičko stvarno objektivno ili na kraju krajeva samo
uobražen je. Ali odmah se postavlja pitanje: da li sam
namerno tako nešto uobrazio, ili je to u meni već
zamišljeno? Problem je sličan onome kod neurotičara koji
pati od uobraženog karcinoma. On zna i hiljadama puta
mu je rečeno da je uobraženje, a on me opet strašljivo
pita: »Da, ali kako je došlo do toga da tako nešto
uobrazim? Ja to uopšte neću.« Odgovor na ovo je: ideju ο
karcinomu on nije uobrazio, već se ona uobrazila u
njemu bez njegovog predznanja i bez njegove dozvole.
Osnova ovog zbivanja je to što se u njegovom nesvesnom
odvija psihičko raste-nje, »bujanje«, koje se ne može
privesti u svest. On oseća strah od ove unutrašnje
delatnosti. Ali kako je sasvim uveren da unutra, u
njegovoj duši ne može biti ničega onog što on ne zna, onda
se ovaj strah mora odnositi na somatski karcinom, ο
kome zna da ne postoji. A ako uprkos tome ima strah od
toga, onda će mu stotine lekara potvrditi da je strah sasvim bez osnove. Tako je neuroza zaštita od objektivne
unutrašnje delatnosti duše ili nešto skuplje plaćeni
pokušaj da se umakne unutrašnjem glasu a samim tim i
opredeljenju, pošto je ovo »bujanje« ona objektivna od
svesne volje nezavisna delatnost duše, koja bi htela da
unutrašnjim glasom progovori kroz svest i da na taj način
čoveku privede njegovu celovitost. Iza neurotske
izvitoperenosti kriju se opredeljenost, sudbina i postajanje
ličnosti, potpuno ostvarenje životne volje urođene
individui. Covek bez amor fati je neurotičan on
zanemaruje samog sebe, tako da nikada neće moći da
izrekne onu Ničeo-vu misao: »Covek se nikada ne izdiže
više do onda kada ne zna kuda će ga još odvesti njegova
sudbina.
U istoj meri u kojoj čovek, neveran sopstvenom
zakonu, nije postao ličnost, propustio je smisao svog
života.
Srećom
i
trpeljiva
prUoda
dobrodušna
vućlnl ljudi nikada ne postavlja pitanje smisla njihovog života. A tamo gde niKo ne pita, niko nema ni potrebe za
odgovorom.
Strah od karcinoma neurotičara dakle ima pravo, on
nije uobraženje već posledični izraz psihičke činjenice koja
egzistira u izvansvesnom području, nedostižnom volji i
119
uvidu. Ako bi sam sa sobom otišao u pustinju i u samoći
oslušnuo samoga sebe, možda bi dočuo ono što bi mu
rekao unutrašnji glas. Ali po pravilu naopako obrazovani
kulturni čovek je sasvim nesposoban da percipira
doktrinarno nezajam-čeni glas. Za ovo su znatno više
sposobni primitivni ljudi, među njima bar vrači mogu da
razgovaraju sa duhovima, drvećem i životinjama, pa to
spada čak u njihov profesionalni postupak, to jest u ovim
obličjima oni susreću objektivno psihičko, psihičko ne-Ja.
Kako je neuroza poremećaj razvitka ličnosti, tako
smo mi psihijatri već profesionalno prinuđeni da se
bavimo na izgled dalekim problemima ličnosti i njenim
unutrašnjim glasom. U praktičnoj psihoterapiji ove inače
nejasne i često u frazama izvrgle psihičke činjenice, izviru
iz tame njihove nezhanosti i približuju se vidljivijim
sferama. Ipak ovo sé dešava samo izuzetno retko
spontarfo kao kod starozavetnih proroka; po pravilu
moraju se teško i s naporom privoditi u svest ona
činjenična stanja koja su uslovila poremećaj. Ali tako
sagledani sadržaji sasvim odgovaraju »unutrašnjem glasu«
i znače sudbinsko opredeljenje, koje ako ih prihvati i
rasporedi svest, dovode do razvitka ličnosti.
5
U angloameričkom
pripisuje Kromvelu.
celokupnom
izdanju
ova
izreka
>«.·
Kao što velika ličnost socijalno dejstvuje rešava-jući,
razrešavajući, preinačavajući i sređujući, tako i rađanje
sopstvene ličnosti ima lekovito dejstvo na individuu. To
izgleda kao kada se ustajali močvarni rukavac ponovo ulije u
maticu nekad izgubljene struje ili kao kada se skloni kamen
navaljen nad semenom, koje tada može da proklija i da
mladica otpočne sa svojim prirodnim rašćenjem.
Unutrašnji glas je glas punijeg života, šire, obimnije svesti. Zbog toga se u mitološkom smislu rađanje heroja
ili simbolično ponovno rađanje poklapa sa izlaskom sunca,
pošto postajanje ličnosti ima isto značenje kao i povećanje
svesnosti. Iz istog razloga većina heroja se označava
atributima sunca, a trenutak rađanja njihove velike ličnosti
naziva se prosvetlja-vanje.
Strah, koji većina prirodnih ljudi oseća od unutrašnjeg
glasa, nije tako detinjast kao što bi moglo da se pomisli.
Sadržaji koje susreće ograničena svest, kako pokazuje
klasični primer Hristovog života ili isto tako karakterističan
doživljaj Mare iz legende ο Budi, uopšte nisu tako bezazleni,
već po,pravilu znače opasnost koja je specifična za dotičnu
individuu. Po pravilu ono što nam pruža unutrašnji glas nije
ništa dobro, već zapravo zlo. To mora biti pre svega zbog toga
što čovek obično nije toliko nesvestan svojih vrlina koliko
mana, a i stoga što znatno manje pati od dobrog nego od zla.
Kao što sam prethodno pomenuo, unutrašnji glas prinosi
svesti ono od čega pati celina, to jest narod kome čovek
pripada, ili čo-večanstvo čiji smo deo. Ali ovaj glas to pruža u
individualnom obliku, tako da čovek u početku može da
pomisli kao da je sve to zlo individualna osobina njegovog
karaktera. Unutrašnji glas unosi zlo tako ubed-Ijivo da bi
doveo do toga da mu čovek podlegne. Ako mu ne podlegne,
onda u naše Ja ne prodire ništa od tog prividnog zla, i tada ne
može doći do obnavljanja i izlečenja. (Zlo unutrašnjeg glasa
nazivam »prividnim«, što zvuči isuviše optimistički). Ako Ja
potpuno podleže unutrašnjem glasu, tada deluju njegovi sadržaji, kao kada bi umesto njih bilo isto toliko đavoli Jung, Odabrana dela, III
273
la,
drugim
recima
ovome
sledi
katastrofa.
Ako Ja podlegne samo delimično i uspe da se
samopotvrdom spase od potpunog uništenja, tada može
asimilovati glas i tada se ispostavlja da je zlo bilo samo loš
privid, dok je u stvarnosti nosilac spasenja i
rasvetlja-vanja. »Luciferično« je pravi i nedvosmisleni
smisao karaktera unutrašnjeg glasa i zbog toga ono
postavlja čoveka pred poslednju moralnu odluku, bez koje
on nikada ne može da dođe do svesnosti niti da postane
ličnost. U unutrašnjem glasu često je pomešano najniže i
najviše, najbolje i najbezočnije, istina i laž, što sve otvara
ponor pometnje, obmane i razočaranja.
Naravno da je smešno kada se glasu prirode, koja je
prema svemu blagonaklona i razorna, pripisuje zloba. Ako
nam ona prvenstveno izgleda zla, onda to uglavnom potiče
od stare istine da je dobro uvek neprijatelj boljeg. Ali mi
bismo bili luckasti kada se ne bismo držali od davnina
ukorenjenog dobrog, dok je god to moguće. Ali kako Faust
kaže:
Kada dospemo do dobrog ovog sveta, Tada se
bolje naziva obmana i varka!
120
Dobro, na žalost, nije večito dobro, pošto inače ne bi bilo
ničega boljeg. Ako treba da naiđe bolje, onda dobro treba
da uzmakne. Zbog toga je rekao majstor Ekhart (Meister
Eckhart): »Bog nije dobar, jer bi inače mogao biti bolji.«
Zato postoje razdoblja u svetskoj istoriji (naše bi
moglo tu da spada), gde dobro mora da uzmiče i zbog toga
izgleda ono što je određeno da postaje bolje, u početku
kao zlo. Kako je opasno ove probleme makar i dodirnuti
pokazuje upravo izrečena rečenica; jer kako se lako može
prokrijumčariti zlo kada se jednostavno izjavi da je to
potencijalno bolje! Problematika unutrašnjeg glasa je
puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije, najklizavije
područje, isto tako opasno i besputno kao sam život, ako
se odrekne ograda. Ali onaj ko neće da izgubi svoj život,
neće ga ni dobiti. Rađanje junaka i život junaka uvek je
ugrožen. Tipični primeri su Herine zmije koje
ugrožavaj u/odo j če Hérkula, piton koji hoće da uništi
rođenje boga svetlosti Apolona, vitlejemski pokolj dece.
Postajanje ličnosti je smelost, i tragično je da upravo
demon unutrašnjeg glasa istovremeno znači i najveću
opasnost i nezamenljivu pomoć. Tragično je, ali logično.
Prirodno je da je tako.
Da li se zbog toga čovek može ljutiti na čovečanstvo i
na sve one dobronamerne pastire stada i zabrinute očeve,
kada podižu zaštitne zidove, postavljaju delotvorne slike i
preporučuju prohodne pute ve koji zaobilaze ponore?
Na kraju krajeva heroj, vođa i spasitelj je onaj ko
otkrije novi put ka višoj sigurnosti. Moglo bi se ostaviti sve
po starom da ovaj novi put bezuslovno ne zahteva da
bude otkriven i da čovečanstvo ne pati pod svim patnjama
Egipta, šve dok novi put nije pronađen. Neotkriveni put u
nama je kao nešto psihički živo, što klasična kineska
filozofija naziva »Tao« i upoređuje sa vodenim tokom koji
neumoljivo teče svome cilju. Biti u Taou znači potpunost,
celovitost, ispunjeno opredeljenje, početak i cilj i potpuno
ostvarenje smisla egzistencije koji je urođen stvarima.
Ličnost je Tao.
16·
121
PROBLEMI MODERNE PSIHOTERAPIJE
Psihoterapija, naime terapija duše i psihička terapija,
danas je za popularno shvatanje identična sa
psihoanalizom.
Reč »psihoanaliza« je postala opšte dobro u tolikoj
meri da svakome ko koristi ovu reč izgleda i da razume
šta se pod time misli. Ali šta ova reč zapravo označava,
laiku je najčešće nepoznato: ona tačno označava — prema
želji njenog tvorca — samo metodu koju je inaugurisao
Frojd, kojom psihičke komplekse simptoma redukuje na
izvesna potisnuta nagonska zbivanja i pošto ova
procedura nije moguća bez odgovarajućih shvatanja i
znanja, pojam psihoanalize uključuje i izvesne teorijske
pretpostavke, naime Frojdovu seksualnu teoriju, i to
onako kako je izričito postavio njen autor. Međutim,
nasuprot tome laik upotrebljava pojam psihoanalize
naprosto za sve one moderne pokušaje kojima se
pokušava da se približi psihi naučno-metodološkim
putem. Tako i Adle-rova škola mora sebi da dozvoli da se
uvrsti u rubriku sa oznakom »psihoanaliza«, iako su
Adlerova shvatanja i metode na izgled nepomirljivo
suprotni Frojdovim. Zbog toga i Adler sam svoju
psihologiju ne označava kao »psihoanaliza« već kao
»individualnu psihologiju«, dok ja za moje shvatanje dajem
prevagu izrazu »analitička psihologija« "i pod time mislim
na nešto kao opšti pojam koji u sebi obuhvata
[l] Objavljeno u: Sch weizerisches
buch (Basel, 1929). (Ges. Werke XVI, 1958).
Medizinisches
Jahr-
279
psihoanalizu i individualnu psihologiju- i druga
nastojanja u području kompleksne psihologije.
Kako ipak postoji samo jedna ljudska duša, laiku će
izgledati da postoji i samo jedna psihologija, zbog čega će
razlike smatrati ili subjektivnim cepidlaće-njem ili
poznatim pokušajem malog čoveka da i sebi obezbedi
malo slave. Lako sam mogao da produžim listu
»psihologa« samo da sam pornenuo druga nastojanja koja
nisu obuhvaćena pod »analitičkom psihologijom«. Stvarno
postoje mnogobrojne metode, gledišta, shvatanja i
ubeđenja, koja se međusobno bore. uglavnom zato što se
međusobno ne razumeju i zbog toga se ni međusobno ne
uvažavaju. Mnogostrukost i različnost psihološkog
mišljenja našeg vremena stvarno je začuđujuća i za laika
nepregledna i zamršena.
Ako čovek u udžbeniku patologije nade da su za
neku bolest dati brojni lekovi najrazličitije prirode, onda
odatle može izvući zaključak da nijedno od tih sredstava
nije delotvorno. I, dakle, ako je naznačeno mnogo
različitih puteva koji bi trebalo da vode do naše duše,
onda čovek mirno može pretpostaviti da nijedan od tih
mnogih puteva apsolutno sigurno neće postići svoj cilj, a
svakako najmanje onaj koji se fanatično hvali. Stvarno je
mnoštvo savremenih psihologija izraz nedoumice. Pristup
duši pa čak i sama duša pokazuju se postepeno kao
velika teškoća, »rogobatan problem« da upotrebimo Ničeov
izraz — i stoga nikakvo čudo što se gomilaju pokušaji da
se neuhvatljivoj zagonetki priđe stalno s novog i novog
kraja. Iz toga neophodno proističe mnoštvo gledišta i
mišljenja.
Svakako ste saglasni sa mnom da se, kada je
reć ο psihoanalizi, ne ograničavamo na njenu užu definiciju, već da je reč uopšte ο uspesima i neuspesima svih
onih nastojanja koji se danas preduzimaju u cilju rešenja
problema duševnog života a koje sažimamo i pod pojmom
analitičke psihologije.
Uostalom, zašto je čovekova duša kao iskustvena
činjenica danas odjednom postala tako interesantna!
Tokom milenijuma to nije bilo. Ovo na izgled suvi280
šno pitanje samo bih nabacio, ali ne bih davao odgovor na
njega. Naime, ono spada ovde, pošto su po-slednje
namere današnjeg psihološkog interesovanja nekako
podzemno povezane sa ovim pitanjem.
Sve ono što danas ide pod laičkim pojmom »psihoanaliza« ima svog porekla u lekarskoj praksi, zbog čega
je najveći deo u tom pojmu medicinska psihologija. Soba
za konsultacije lekara utisla je ovoj psihologiji svoj
očigledni pečat, što se ne odražava samo u terminologiji,
već i u teorijskom shvatanju. Svuda na prvom mestu
srećemo naučno-biološke pretpostavke lekara. Iz toga je
najvećim delom nastalo otuđivanje između akademskih
duhovnih nauka i moderne psihologije, jer psihologija u
osnovi objašnjava iz iracionalne prirode, dok se, nasuprot
tome, one prve zasnivaju na duhu. Ovo nastojanje, koje se
već i onako teško može premostiti, povećava se kroz medicinsko biološku nomenklaturu, koja često deluje prilično
»prestručno« i obično postavlja isuviše velike zahteve u
odnosu na blagonaklono razumevanje.
Pošto sam izrazio mišljenje da prethodno pome-nute
opšte primedbe u odnosu na pojmovnu pometnju na ovom
području još nisu sređene, hteo bih da se posvetim našem
pravom zadatku, naime, da se pozabavimo rezultatima
analitičke psihologije.
Pri izvanrednoj raznolikosti nastojanja naše psihologije moguće je samo uz najveće napore da se postave
rezimirajuća gledišta. Stoga, ako bih pokušao da namere i
rezultate razvrstam u klase, ili bolje rečeno u stupnjeve,
onda bi se to odvijalo uz izričitu •igradu privremenog
poduhvata, kome se možda može prebaciti ista
proizvoljnost kao i trigonometrijsko] mreži rasprostrtoj
iznad neke zemlje. U svakom slučaju usudio sam se da
opšti rezultat osmotrim sa ugla od četiri stupnja,
naime i s p o v e s ti , r a z j a š n j a v a n j a , va -• < p i t a v an j a i
p r e o b r a ž a v a n ju .
Prapočetak sveg analitičkog psihičkog postupka leži u
prauzoru ispovedanja. Kako ovo poreklo nema uzročnu
vezu. već samo iracionalnu, psihičku dubinsku
povezanost, čoveku sa strane nije bez daljnjega
281
moguće da osnove psihoanalize dovede u vezu sa religioznom institucijom ispovedanja.
Cim je ljudskom duhu uspelo da pronađe ideju
greha, nastalo je psihički skriveno, u analitičkom govoru
— potisnuto. Skriveno je tajna. Posedovanje tajni deluje
kao psihički otrov, koji nosioca tajne otuđuje od zajednice.
Doduše, ovaj otrov u malim dozama može biti neprocenjiv
lek, čak nezamenljivi pred-uslov za individualnu
diferencijaciju, toliko da čovek već na primitivnom
stupnju oseća neodoljivu potrebu čak da iznalazi tajne, da
bi se pomoću njih sačuvao od stapanja u nesvesnost
zajednice kao od smrtne ugroženosti duše. Ovom
instinktu diferenciranja, kao što je poznato, služe toliko
raširena i prastara posvećenja sa svojim kultskim
tajnama. Cak su i hrišćanske svete tajne još u pracrkvi
važile kao mysteria i. kao i krštenje, praznovane su u
izdvojenim prostorijama i pominjane samo alegorijskim
jezikom.
Koliko god je korisna tajna koja je podeljena sa
mnogima, toliko je destruktivna samo lična tajna. Ona
deluje kao krivica, koja nesrećnog posednika od-seca od
zajednice sa drugim ljudima. Ako je čovek svestan onoga
što krije, šteta je znatno manja nego ako ne zna da i šta
krije. U ovom poslednjem slučaju skrivani sadržaj se više
ne skriva svesno, već ga čovek taji čak i od samoga sebe;
on se čepa kao samostalni kompleks i izdvaja od svesti i u
području nesvesne psihe počinje da vodi neku vrstu
vanrednog postojanja, neometanog od strane svesnog
mešanja ili korektura. Kompleks tako reći formira malu
zatvorenu psihu, koja, kako je pokazalo istustvo, samostalno razvija svojstvenu delatnost fantazije. Fantazija je
uopšte samodelatnost psihe koja probija svuda gde.
svesne inhibicije popuste ili sasvim nestanu, kao recimo u
snu. Tokom spavanja fantazija izgleda kao san. Ali i
na-javi mi i dalje sanjamo ispod praga svesti, a ovo
naročito zahvaljujući potisnutim ili inače nesvesnim
kompleksima. Usput rečeno, ne sastoje se nesvesni
sadržaji samo od prvobitno sve-snih i naknadno, preko
potiskivanja, nesvesno posta-lih kompleksa, već i
nesvesno ima svojstvene sadrža282
je koji izrastaju iz nepoznatih dubina da bi postupno
doprli do svesti. Nesvesna psiha ni u kom slučaju se ne
srne predstaviti samo kao rezervoar sadržaja koje je
odgurnula svest.
Svi nesvesni sadržaji koji se ili odozdo približavaju
pragu svesti ili su se samo nešto malo spustili, obično
deluju na svest. Ova dejstva su — pošto se sadržaj kao
takav ne pojavljuje u svesti — nužnim načinom posredna.
Najveći broj takozvanih omaški svesti dovode se u vezu sa
ovim poremećajima, isto tako svi takozvani neurotski
simptomi, koji su sve u svemu — kako to medicina kaže —
psihogene prirode. (Izuzeci su takozvano dejstvo šoka, kao
kod eksplozija itd.). Najblaži oblici su omaške svesti — na
primer govorne omaške, trenutna nemogućnost sećanja
imena ili podataka, neočekivana nespretnost koja dovodi
do ozlede ili slično, nesporazumi ili takozvane halucinacije
sećanja — čovek misli da je tako nešto rekao ili učinio,
netačno shvatanje pročitanog ili onoga što se čulo itd.
U svim ovim slučajevima pomoću temeljnog
istraživanja može se dokazati postojanje sadržaja, koji je
posrednim i nesvesnim putem poremetio funk-cionisanje
svesti.
Opšte uzev oštećenja zbog nesvesne tajne su stoga
veća nego zbog svesne. Video sam mnoge pacijente koji
su, zbog teških životnih prilika u kojima su se slabije
prirode teško mogle odbraniti od suicidalnih podsticaja,
razvijali samoubilačke sklonosti, ali ove putem racionalne
obrade sprečavali da postanu svesne i na taj način
dovodili
do
stvaranja
nesvesnog
samoubilačkog
kompleksa. Nesvesni samoubilački podstrek sa svoje
strane dovodio je do svakojakih opasnih slučajnosti, npr.
do iznenadnog napada nesvestice na nekom opasnom
mestu, do okle-vanja pred automobilom, zamenjivanje
sirupa za kašalj sublimatom, iznenadne želje za opasnim
akrobat-skim zahvatima i slično. Ako u ovim slučajevima
dođe do toga da samoubilački podstrek dopre u svest,
onda svesna razboritost može delovati inhibitorno i na taj
način pomoći pošto se tim putem svesno mogu prepoznati
i izbegnuti suicidogene mogućnosti. 5
Svaka lična tajna deluje kao greh i krivica, bez obzira
da li je to ili ne, posmatrano sa gledišta opšte prihvaćenog
morala.
Drugi oblik skrivanja je uzdržljivost, smernost. Ono
što se obično suzbija su afekti. I ovde se mora istaći da je
uzdržljivost korisna i spasonosna vrlina, zbog čega se
samodisciplina sreće kao jedna od najranijih moralnih
vestina još kod primitivnih naroda gde predstavlja deo
rituala posvećivanja, uglavnom u obliku stoičkog
podnošenja bola i straha i asketske uzdržljivosti. Ali ovde
se uzdržljivost uči u okvirima tajnog skupa, kao poduhvat
koji se deli sa drugima. Ali ako je uzdržavanje samo lično
— i bez povezanosti sa religioznim shvatanjem — onda
ono može kao lična tajna da deluje štetno. Zbog toga se
kod onih sa isuviše vrlina sreću poznata stanja lošeg
raspoloženja Γ razdražljivosti. Suzbijeni afekat je
isto tako nešto što se skriva, гн*5$^ što se može skriti i
pred samim sobom, vestina kojom uglavnom bolje vladaju
muškarci, dok žene. osim retkih izuzetaka, imaju prirodnu odvratnost da afekat muče suzbijanjem. Suzbijeni
afekat deluje isto tako izolirajuće i neprijatno kao i
nesvesna tajna, i isto tako podstiče osećanje krivice. Isto
kao što nam priroda donekle zamera ako pred
čovečanstvom imamo neku tajnu, tako nam isto uzima za
zlo ako naše emocije uskraćujemo bližnjima. U ovom
pogledu priroda ima izraziti horror vacui i zbog toga na
duže vreme nije ništa toliko nepodnošljivo kao mlaka
harmonija na temelju suzdržanih afekata. Potisnute
emocije su često isto što i tajna. Međutim, često uopšte ne
postoji neka tajna vredna pomena. već samo nesvesno
zadržani afekti, koji imaju svoje poreklo u nekoj sasvim
svesnoj situaciji.
Aktuelna dominacija tajne ili afekta uslovljava
najverovatnije različite oblike neuroza. U svakom slučaju
je sa afektima vrlo štedra histerija uglavnom zasnovana
na tajni, dok okoreli psihasteničar pati od poremećene
probave afekata.
Tajna i uzdržijivost su oštećenja na koja priroda na
kraju I'eagUje boleSCU — shvaćeno samo onda kao
oštećenje ukoliko su tajna i uzdržljivost isključivo lične
prirode. Međutim, ako su podeljeni sa nekim drugim,
onda je priroda zadovoljna, čak onda ovo mogu biti
korisne vrline. Nepodnošljivo je samo lično uskraćivanje.
To je kao kada bi čovečanstvo imalo neugasivo pravo na
sve ono što je tamno, nepotpuno, glupo i krivo kod
bližnjih, jer ovo su stvari koje se potajno čuvaju u cilju
samozaštite. Izgleda da je prirodni greh prikrivati svoje
slabosti, isto kao i isključivo iživljavati svoju manju
vrednost. Izgleda kao da postoji neka vrsta savesti
čovečanstva, koja znatno kažnjava svakog onog ko ne
odbaci ponos svojih vrlina i vrednosti u korist ispovesti
svoje grešne čoveč-nosti. Bez ovog njega deli neprobojni
zid od osećanja da je čovek medu ljudima.
Ovim se objašnjava neobični značaj istinite i
ne-klauzulisane ispovesti, istina koja je svakako bila poznata svim inicijacijama i tajanstvenim kultovima starog
veka, što potvrđuje ι antička izreka: »Oslobooi se onog što
imaš i bićeš primljen.
Ovu izreku lako možemo pridodati kao moto prvom
stupnju psihoterapijske problematike. Naime, počeri
psihoanalize u osnovi nisu ništa drugo do ponovno
naučno otkriće stare istine; čak je i ime koje je dato prvoj
metodi, naime kutar2a čišćenje, dobro poznati pojam
antičkih ispovesti. Prvobitna ka-tartička metoda u suštini
se sastoji u tome što se bolesnik po mogučstvu premesti u
pozadinu njegove svesti, sa ili bez pomoći hipnoze, dakle u
stanje koje se u istočnjačkom joga sistemu smatra
stanjem meditacije ili kontemplacije. Ali za razliku od joga
predmet posmatranja je sporadično izranjanje nejasnih
tragova predstava, slika ili osećanja. koji se u tamnoj
pozadini odvajaju iz nevidljivosti nesvesnog. Na ovaj način
ponovo se vraća potisnuto i izgubljeno. Već je i to dobitak
- iako ponekad neprijatan — pošto manje vredno. pa čak i
odbačeno pripada meni i daje mi bivstvo i telo, to je
moja senka. Kako mogu da postojim a da nt bacam
senku? I tamno pripada mojoj celini, a pošto sam postao
svestan moje senke, vraća mi se sećanje da sam čovek kao
svi drugi ljudi. U svakom slučaju je ovim teškim ponovnim
otkrićem sopstvene celine uspostavljeno ranije stanje, iz
koga je proistekla neuroza, odnosno ot-cepljeni kompleks.
Prećutkivanjem izolacija se može produžiti sa samo
delimičnim poboljšanjem. Međutim, pomoću ispovesti
čovečanstvo mi ponovo hrli u naručje, oslobođeno tereta
moralnog izgnanstva. Ka-tartička metoda smera potpunu
ispovest, i to ne inte-lektualno sagledavanje nekog
činjeničnog stanja, već i provociranje zadržanih afekata,
utvrđivanje činjeničnog stanja srcem.
Dejstvo ovakve ispovesti na bezazlene prirode je
veliko, sa često začuđujućim terapijskim efektom. Ipak,
glavni učinak naše psihologije na ovom stupnju ne bih
želeo da sagledam samo u tome što se na taj način izleči
određen broj bolesnika, već mnogo pre u sistematskom
isticanju značaja ispovesti. Ovo se, naime, tiče svih nas.
Svi smo mi od svih nekako odvojeni nekim tajnama, a
ponori između ljudi su spojeni varljivim mostovima
mišljenja i iluzija, što predstavlja lakomislenu zamenu za
postojani most ispovesti.
Ovo ne bih želeo ni za šta na svetu da se shvati kao
neki poziv. Covek ne može ni da zamisli kako bi neukusno
bilo opšte međusobno ispovedanje gre-hova. Psihologija
samo donosi zaključak da ovde leži ranjiva tačka prvog
reda. Ova tačka se ne može uzeti neposredno u postupak,
pošto je po sebi opet vrlo specifičan problem sa naročito
šiljastim rogovima, što će nam objasniti sledeći stupanj,
naime razjašnjavanje.
Bez daljnjega je jasno da bi nova psihologija ostala
na stupnju ispovesti, da se katarza pokazala kao
svemoćno lekovito sredstvo. Pre svega ne uspe-va se uvek
da se pacijenti približe nesvesnom toliko da su u stanju
da opaze Senku. Naprotiv, mnogi su — i to posebno
komplikovane, jake prirode — tako usidreni u svest da ih
odatle ništa ne može pokrenuti. Oni su u stanju da razviju
najžešći otpor protiv svakog pokušaja potiskivanja svesti;
oni žele da svesno razgovaraju sa lekarem i da razumno
iznesu i razlože svoje teškoće. Za ispovedanje imaju oni
dosta, radi toga se ne moraju obraćati nesvesnom. Ovakvi
pacijenti zahtevaju čitavu tehniku približavanja nesvesnom.
Ovo je činjenica koja unapred znatno ograničava
katartičku metodu u njenoj primeni. Drugo ograničenje
125
dolazi naknadno i odmah vodi u problematiku drugog
stupnja, razjašnjavanja. Pretpostavimo da je u određenom
slučaju došlo do katartičke ispovesti i da se izgubila
neuroza, to jest simptomi su postali nevidljivi. Pacijent
može biti otpušten kao izlečen. Ali on — ili posebno ona —
ne može da ode. Pacijent je na izgled preko ispovesti vezan
za lekara. Ako se ova na izgled besmislena veza nasilno
prekine, dolazi do neprijatnog vraćanja u ranije, sada gore
stanje. U izvesnim slučajevima ne mora doći do vezivanja
— pacijent odlazi na izgled izlečen i fasciniran je svojom
psihičkom pozadinom u tolikoj meri, da nastavlja sa
katarzom sa samim sobom na račun svog životnog
prilagođavanja. On je vezan za nesvesno, za sebe samog, a
ne za lekara. Sa ovim pacijentima se očigledno dešavalo
kao negda Tezeju i njegovom sa-putniku Peiritu, koji su
sišli u had da bi izveli boginju podzemnog sveta, pa kada
su umorni od spuštanja seli za trenutak, više nisu mogli
da ustanu jer su čvrsto srasli za stenje.
Ovi čudnovati i nepredviđeni slučajevi zahtevaju
razjašnjavanje kao i prvo pomenuti slučajevi, koji su se
pokazali nepristupačni dobrim namerama katarze. Iako
su obe kategorije pacijenata na izgled sasvim različite,
razjašnjavanje za obe počinje na istoj tački, naime kod
fiksacije, kako je to ispravno pri-metio Frojd. Ova
činjenica postaje neposredno jasna kod poslednje
kategorije a naročito u slučajevima koji su posle katarze
vezani za lekara. Slično je već primećeno kao neprijatna
posledica pri terapijskom postupku hipnozom, bez
mogućnosti razumevanja unutrašnjih mehanizama jedne
ovakve veze. Ispostavilo se da ta veza u suštini odgovara
vezi između oca
i deteta. Pacijent zapada u neku vrstu dećje zavisnosti,
kojoj se ne može odupreti — ni pomoću razboritog uvida.
Fiksacija može imati čak izvanredni, snagu, u tolikoj meri
začuđujuću da se iza toga smeji; naslućivati sasvim
neobični motivi. Ali kako je vezivanje proces koji protiče
izvan svesti, pacijent ne može iskazati ništa svesno ο
tome; zbog toga se postavlja pitanje kako se može
doskočiti ovoj novo; teškoći. Očigledno se radi ο
neurotskoj vezi. ο novom simptomu, koji je provociran
terapijskim postupkom Očevidni spoljni znak položaja je
da je osećajno naglašena slika sećanja oca prenesena na
lekara. zbog čega se lekar nolens volens pojavljuje kao
otac i kao takav pacijenta u neku ruku čini detetom.
Naravno detinjatost pacijentova nije nastala tek sada, već
je bila uvek prisutna, samo je prethodno bila potisnuta
Sada izbija na površinu i hoće ponovo da uspostav.
detinjasto porodičnu situaciju, pošto je ponovo nađen već
dugo izgubljeni otac. Ovaj simptom Frojci je veoma tačno
nazvao prenus. Da dolazi do izvesn« zavisnosti od lekara
sposobnog da pruži pomoć, zapravo je sasvim normalna i
ljudski razumljiva pojava. Nenormalno i neočekivano u
tome je njena neobična žilavost i nepristupačnost svesnoj
korekturi.
Jedna od glavnih Frojdovih zasluga je što je prirodu
ove veze objasnio u njenom biološkom aspektu i time
omogućio značajan napredak psihološkog saznanja
uopšte. Danas je nedvosmisleno dokazano da je veza
prouzrokovana postojanjem nesvesnih fantazija. Ove
fantazije uglavnom imaju takozvani incestunzni karakter.
Time je činjenica da fantazije ostaju nesvesne na izgled
dovoljno objašnjena, jer se i od najskrupuloznije ispovesti
ne može očekivati da poveri ovakve fantazije, koje jedva da
su ikada bile privedene u svest. Iako Frojd ο incestuoznim
fantazijama uvek govori tako kao da su ove potisnute,
ipak je iskustvo pokazalo da ove u velikom broju slučajeva
ili nikada nisu bile sadržaj svesti ili su bile svesne samo u
obliku maglovitog nagoveštaja. zbog čega i nisu mogle biti
svesno i namerno potisnute. Prema novijem iskustvu je
verovatnije da si
incestuozne fantazije uvek bile i ostajale nesvesne, sve do
trenutka kada su pomoću analitičke metode istrgnute na
svetio dana. Time, međutim, nije rečeno da je izdizanje
sadržaja iz nesvesnog zahvat u prirodi koji treba izbegava ti.
Naravno da je to nešto kao hi-rurška operacija koja je,
međutim, neophodna, pošto incestuozne fantazije omogućuju
prenos kompleksa simptoma. Ovo je na izgled veštački
produkt, ali stoga nema manje nenormalan aspekt.
Dok katartička metoda uglavnom sopstvenom Ja ponovo
vraća sadržaje koji se mogu privesti u svest, koji bi normalno
trebalo da budu sastavni delovi svesti, dotle razjašnjavanje
prenosa iznosi sadržaje koji jedva da su u takvom obliku
ikada bili svesni. To je principijelna razlika između stupnja
ispovesti i stupnja razjašnjavanja.
Prethodno smo govorili ο dvema kategorijama slučajeva,
ο takvima za koje se ispostavi da su nepristupačni katarzi, i ο
drugima koji posle uspešne katarze potpadaju pod fiksaciju.
Već je bilo reči ο onima koji razvijaju fiksaciju, odnosno
prenos. Ali pored ovih, kao što je napomenuto, ima i takvih
kod kojih ne dolazi do vezivanja za lekara, već naprotiv za
126
sopstveno nesvesno u čije mreže se onda upletu. U ovim
slučajevima slika roditelja se ne prenosi na ljudski objekt, već
ostaje predstava fantazije, koja, međutim, ima istu privlačnu
snagu i dovodi do istog vezivanja kao i prenos. Prva
kategorija, koja se bezuslovno ne prepušta katarzi, u svetlu
Frojdovog istraživanja objašnjava se činjenicom da se dotični
pacijenti
još
pre
terapijskog
postupka
nalaze
u
iden-tifikacionom odnosu sa roditeljima, što im pruža
autoritet, nezavisnost i kritičnost, zahvaljujući kojima se
uspešno suprostavljaju katarzi. To su uglavnom obrazovane,
izdiferencirane ličnosti, koje, kao drugi, ne postaju
bespomoćne žrtve nesvesne delatnosti imaga roditelja, već se
ovoj aktivnosti suprostavljaju na taj način što se nesvesno
postavljaju identično sa roditeljima.
Naspram fenomena prenosa otkazuje čista ispo-vest, što
je i dalo povoda Frojdu za bitne promene
19 Jung, Odabrana dela, III
289
prvobitne Brojerove katartićke metode. Ono što je on činio
nazvao je »metoda tumačenja«.
Ovakav razvitak je sasvim logičan, pošto odnos
prenosa posebno zahteva razjašnjavanje. Koliko se mnogo
ovoga čini ο tome laik jedva da ima pojma, međutim, tim
više to uviđa lekar koji se iznenada nalazi upleten u mrežu
nerazumljivih, fantastičnih shvđtanja. Ono što pacijent
prenosi na lekara mora biti protumačeno, odnosno
razjašnjeno. Kako sam bolesnik uopšte ne zna šta prenosi,
lekar je prinuđen da dobijene deliće fantazije podvrgne
analitičkom tumačenju. Najneposredniji i najvažniji produkti ove vrste su snovi. Stoga je Frojd područje snova
istraživao isključivo na potisnute i zato neprihvatljive želje i
ovakvim radom otkrio one incestuo-zne sadržaje, ο kojima
sam prethodno govorio. Naravno, ovakvim istraživanjem
nije se dobio samo incestuozni materijal u užem smislu,
već sve zamisli-ve prljavštine uopšte, za koje je sposobna
čovekova priroda. A ovaj spisak je, kao što je poznato, vrlo
dugačak. On već zahteva rad jednog čitavog života, da bi se
donekle iscrpeo.
Rezultat Frojdove metode razjašnjavanja je minuciozna obrada čovekove tamne strane, kakvu još nije
poznavalo nijedno doba pre nas. To je najdelo-tvorniji
protivotrov protiv svih idealističkih iluzija ο ljudskom biću.
Stoga se ne treba čuditi što se svuda "podigao snažan
otpor protiv Frojda i njegove škole. Ne bih želeo da govorim
ο principijelnim iluzionistima, već bih želeo samo da
istaknem da među protivnicima metode razjašnjavanja nije
mali broj onih koji nemaju iluzija ο čovekovoj tamnoj strani
a ipak stavljaju prigovor da se čovek ne srne jednostrano
tumačiti sa svoje tamne strane. Konačno4 tamna senka nije
bitna, već telo koje stvara senku.
Frojdova metoda tumačenja je unazadno, takozvano reduktivno razjašnjavanje i ako je preterana i
jednostrana, onda je destruktivna. Ali velika korist, koju je
psihologija izvukla iz Frojdovog tumačenja, jeste činjenica
da čovekova priroda ima i tamnu stranu, i to ne samo
čovek, već i njegova dela. nje-
gove institucije i ubeđenja. Cak i naša najčistija i
najsvetlija
ubeđenja
počivaju
na
dubokim
tamnim
osnovama, a čovek konačno ne može kuću razjasniti
samo od krova naniže već i od podruma naviše, рп
čemu ovo drugo objašnjenje ima prednost da je genetski ispravnije pošto se kuća ne zida od krova vet
od temelja, a osim toga sve što se stvara, počinje od
jednostavnog i sirovog. Nijedan razuman čovek ne
može poreći da je smisaona Rajnahova (Reinach) priraena primitivnih totemističkih gledišta na tajnu večeru. Zbog toga će on isto tako malo odbiti primenu
hipoteze ο incestu na grčke mitove ο bogovima. Sigurno da je za osećanje bolno svetle stvari tumačiti
sa tamne strane i tako ih na izvestan način kaljati
tužnom prljavštinom početaka. Ali ako se išta od
lepote upropasti zbog razjašr4Manja sa tamne strane,
onda to smatram slabošću tih lepih stvari ili slabošću
čoveka. Užasavanje nad Frojdovim tumačenjima potiče isključivo iz naše varvarske ili detinjaste naivnosti, zbog koje čovek ne zna da visoko uvek stoji
na dubokom a da »les extremes se touchent« stvarno
spadaju u konačne istine. Nctaćno je samo kadu
steknemo mišljenje da svetlost više ne postoji pošlo
se sve objašnjava sa tamne strane. To je žalosna zabluda kojoj je podlegao i FrojdL^ Švetlosi pripadasenci, dobru pripada zlo i obrnuto. Zbog toga ne
mogu da se tužim na potres, koji je izazvalo razjašnjavanje naših zapadnih iluzija i ograničenosti, već
tu
metodu
pozdravljam
kao
neophodnu
istorijsku
ispravku od skoro nesagledivog značaja; jer sa njom
prodire filozofski relativizam, koji je danas matematičko-fizički otelotvoren u Ajnštajnu, a u osnovi dalekoistočna
istina,
čije
se
dejstvo
još
ne
može
sagledati.
_J
Nema ničeg nedelotvornijeg od intelektualnih ideja/Ali
ako jé neka ideja psihička činjenica, koja prodire na sasvim
različita područja, na izgled bez istorijske kauzalne
povezanosti, tada je treba pažljivo razmotriti, pošto ideje, koje
su psihičke činjenice, logički i moralno predstavljaju
nepobitne i neuhvatljive snage koje su jače od čoveka i
njegovog uma.
19-
291
On doduše veruje da stvara ove ideje, ali u stvarnosti one
stvaraju njega, tako da nesvesno on postaje samo ^njihov
glasnogovornik.
Da bi se vratili našem problemu fiksacija, hteo 'jih da
se pozabavim pitanjem dejstva razjašnjavanja. Vraćanje
fiksacije na njene tamne pozadine obezvređuje pacijentovu
poziciju; on ne može bez daljnjega da sagleda bezvrednu
detinjatost svojih zahteva, zbog čega on, u jednom slučaju,
sa povišenog gledišta voljnog autoriteta pada na skromniji
nivo izyesne možda lekovite nesigurnosti, dok ìTdrugom
slučaju spoznaje neminovnost da je postavljanje zahteva
drugima infantilna ugodnost koja se mor^a zameniti
većom sopstvenom odgovornošću.
Onome kome unutarnji uvid može nešto reći, taj
odatle izvlači svoje moralne zaključke i, naoružan
ubeđenjem ο sopstvenoj nedovoljnosti, obrušava se u
životnu borbu da u neprekidnom radu i doživljavanju
utroši one snage i čežnje, koje su mu dotada davale
povoda ili da se uporno drži detinjastih snova ili bar da
čezne za njima. Normalno prilagođavanje i trpeljivost u
odnosu na sopstvenu nesposobnost postaju njegove
vodeće
moralne
ideje,
uz
moguće
odsustvo
sentimentalnosti i iluzija. Neophodna posledica toga je
otuđivanje od nesvesnog kao od mesta slabosti i
zastranjivanja, kao sa polja moralnog i socijalnog poraza.
Problem
koji
se
sada
postavlja
pacijentu
jeste vaspitavanje ka socijalnom čoveku. Time dostižemo
treći stupanj. Sam uvid, koji za mnoge moralno osetljive
prirode poseduje dovoljno motivacione snage, zakazuje
kod ljudi sa oskudnijom moralnom fantazijom. Ako kod
ovakvih neka spoljna, preka nevolja ne podigne svoj bič,
sama uviđavnost nije dovoljna čak i kada su najdublje
ubeđeni u njihovu istinitost; a da ne govorimo ο svima
onima koji su razumeli tumačenje, ali u osnovi ipak
sumnjaju u sve to. A to su upravo opet duhovno
izdiferencirani ljudi koji doduše uviđaju istinu reduktivnog
razjašnjavanja, ali se ne mogu zadovoljiti samo sa obezvređivanjem svojih očekivanja i ideala. I u ovim
slučajevima otkazuje snaga uvida. Metoda razjašnjavanja
uvek pretpostavlja osetljive prirode, koje iz uvida mogu
samostalno izvlačiti
moralne zaključke. Uostalom
razjašnjavanje dopire dalje od puke, nerazjašnjene
ispovesti, pošto ono bar formira duh i time budi uspavane
snage, koje takođe mogu pomoći. Ali ipak ostaje činjeniea
da u mnogim slučajevima i razjašnjavanje ostavlja iza sebe
doduše uviđavno, ali stoga ništa manje nesposobno dete.
Osim
toga
osnovni
Frojdov
princip
objašnjenja zadovoljstva i njegovog zadovoljenja je
jednostran i stoga nedovoljan, kao što je pokazao dalji
razvitak. Sa.ovog ugla ne mogu se objasniti svi ljudi.
Nesumnjivo svi imaju ovaj ugao, ali on nije svuda glavni i
odsudan. Poklonimo li gladnome lepu sliku, on bi radije
hleba.
Proglasimo
li
zaljubljenog
predsednikom
Sjedinjenih Američkih Država, on bi mnogo radije imao
svoju draganu u zagrljaju. U prošeku se svi oni ljudi koji
nemaju teškoća sa socijalnim prilagođavanjem i socijalnim
položajem pre mogu objasniti sa ugla zadovoljstva, nego
oni koji su ispod nivoa prilagođenosti, tj. drugim recima
zbog socijalne nedovoljnosti pate od potrebe za
uvažavanjem i moći. Starijeg brata, koji ide očevim
stopama i dospeva do socijalne moći, mučiće njegova
zadovoljstva, nasuprot tome mlađeg brata, koji se oseća
potisnutim i ornalovaženim od strane oca i starijeg brata,
stalno će podbadati často-Ijublje i potreba za uvažavanjem
i on će sve drugo podrediti ovoj strasti, tako da
zadovoljstvo neće predstavljati nikakav problem, bar ne
životno važan problem.
U sistemu razjašnjavanja ovde se nalazi oset-ljiva
praznina u koju je stupio Frojdov bivši učenik Adler. On je
ubedljivo dokazao da se brojni slučajevi neuroza bolje i
zadovoljavajuće mogu objasniti nagonom za moći nego
principom zadovoljstva. Zbog toga je cilj njegovog
tumačenja da se pacijentu pokaže kako on za osvajanje
fiktivne važnosti »aranžira« simptome i koristi svoju
neurozu. Kako čak u tu svrhu i njegov prenos i njegove
ostale fiksacije služe zahtevu moći i tako predstavljaju
128
»muški protest« protiv uobraženog ugnjetavanja. Ono što je
Adler imao na umu očigledno je psihologija ugnje-tenog ili
socijalno neuspešnog, čija je jedina strast potreba za
uvažavanjem. Ovi slučajevi su neurotski stoga što još uvek
varljivo maštaju u ugnjetenom stanju i sa fikcijom vode
borbu protiv vetrenjača, pri čemu potpuno onemogućuju
upravo onaj cilj kome najviše streme.
Adler uglavnom baca akcenat na stupanj razjašnjavanja, i to razjašnjavanja u gore navedenom smislu, i
utoliko apeluje na unutarnji uvid. Ali karakteristično je za
Adlera da on ne očekuje isuviše mnogo ad čistog uvida,
već da je izvan toga jasno spoznao neophodnost socijalnog
vaspitavanja. Dok_je Frojd istraživač i tumač, Adler je
uglavnom vaspitač. Tako on postaje negativni Frojdov
naslednik, budući da dete u bolesniku, sa njegovim
korisnim uvidom, ne ostavlja bespomoćnim, već pokušava
da od njega svim sredstvima vaspitanja stvori normalno
prilagođenog čoveka. Ovo se očigledno dešava na temelju
ubeđenja da su socijalno prilagođavanje i normalizacija
krajnji cilj kome se stremi, a koji je bezuslovno neophodno
i željeno ispunjenje čovekovog bića. Iz ovog osnovnog stava
Adlerove škole proističe njegovo rašireno socijalno dejstvo
a isto tako udaljivanja od nesvesnog, koje ponekad, kako
izgleda, ide do potpunog negiranja. Kolebanje prema
Frojdovom potenciranju nesvesnog je neminovna reakcija,
koja, kako sam već prethodno pomenuo, odgovara
prirodnom odbijanju svakog bolesnika koji stremi
prilagođava-nju i lečenju. Jer ako nesvesno stvarno nije
ništa , drugo do spremište svih neprijatnih tamnih strana j
ćovekove prirode, uključujući preistorijski nataloženi mulj,
onda čoveku stvarno nije jasno zašto bi u toj j močvari, u
koju je jednom upao, ostajao duže nego što je neophodno.
Za istraživača ta lokva može zna-ćiti svet prepun čuda, za
običnog čoveka. međutim, to je stvar kojoj se radije okreću
leđa. Kao što pra-budizam nerna bogova, pošto bi se morao
osloboditi pozadine panteona od oko dva miliona bogova,
tako se i psihologija u daljem razvitku mora distancirati od
jedne tako u biti negativne stvari kao što je Froj-dovo
nesvesno. Vaspitne namere Adlerovog pravca postavljaju
se upravo onde gde prestaje Frojd i na taj način
odgovaraju razumljivoj potrebi bolesnika da posle stečenog
uvida nađu i put u normalan život. Samo po sebi je
razumljivo da njemu nije dovoljno da zna kako je i odakle
došla njegova bolest, pošto je retko uvid u uzrok bez
daljnjega doveo i do uklanjanja zla. Naime, ne treba
smetnuti s uma da iz pogrešnih neurotskih puteva nastaje
isto toliko mnogo upornih navika, koje se uprkos sveg
uvida ne gube sve dotle dok se ne zamene drugim
navikama, koje se mogu postići samo pomoću učenja i
uvežbavanja. Ovaj rad se može postići samo pomoću
vaspitavanja. Pacijent mora biti u najpotpunijem smislu
značenja te reči »upućen« na druge puteve, što se može postići samo pomoću vaspitavanja volje. Stoga je razumljivo
zašto Adlerov pravac ima najviše eha upravo među
učiteljima i sveštenicima, dok se Frojdov pravac sviđa
uglavnom lekarima i intelektualcima, koji su svi skupa
loši bolničari i vaspitači.
Svaki stupanj razvitka naše psihologije ima u
sebi nešto specifično konačno. Katarza sa svojim pražnjenjem navodi čoveka da poveruje da je sada sve
izašlo na videlo, sve upoznato, doživljen svaki strah
i prolivena svaka suza i da od sada mora biti sve
dobro. Razjašnjavanje isto tako ubedljivo zaključuje:
sada znamo odakle je došla neuroza, iskopana su najranija sećanja, iščupani poslednji koreni, a prenos
nije bilo ništa drugo do željena detinjasta fantazija
ili vraćanje u porodični roman; slobodan je put u
život lišen iluzija, odnosno u normalnost. Vaspitava^Тгје dolazi na kraju i ukazuje na to da se krivo izraslo
drvo ne može ispraviti ni ispovedanjem ni razjašnjavanjem, već da ga samo vesti baštovan može uvrstiti
u pravilni drvored. Tek sada je postignuto normalno/
prilagođavanje.
/
Ova čudna konačnost, koju sadrži svaki stupanj,
donela je sa sobom da danas ima katartičara, koji na
izgled nisu ništa čuli ο tumačenju snova, frojdista koji ne
razumeju nijednu Adlerovu reč, i adlerista koji neće ni da
čuju za nesvesno. Svako je obuhvaćen specifičnom
konačnošcu sopstvenog stupnja i zbog toga dolazi do one
konfuzije mišljenja i shvatanja, koja toliko otežava
orijentaciju u ovom području.
Ali odakle potiče osećanje konačnosti, koja na sve
strane
prouzrokuje
tako
mnogo
autoritativnih
tvrdoglavosti?
Tu pojavu ne mogu drugačije objasniti do činjenicom
da u osnovi svakog stupnja leži i konačna istina, i da stoga
uvek iznova ima slučajeva koji uver-ljivo dokazuju
posebnu istinu. Istina je u ovom svetu prepunom zabluda
nešto tako dragoceno, da niko ne želi da je izgubi zbog
nekoliko takozvanih izuzetaka, koji se ne slažu sa njom. A
ko sumnja u istinu neiz-bežno se smatra nevernom
štetočinom i zbog toga se svuda u diskusiji mesa nota
fanatizma i netrpeljivosti.
A ipak svako nosi baklju spoznaje samo jedan deo
puta, dok mu je ne uzme sledeći. Ako bi ovaj proces
shvatili drugačije a ne lično, mogli bismo, na primer,
pretpostaviti da mi nismo lični stvaraoci naše istine, već
njeni izložitelji, glasnogovornici savreme-nih psihičkih
neophodnosti, čime bi se izbeglo mnogo otrova i gorčine, a
naš pogled bi bio slobodan da sagleda duboke i nadlične
povezanosti čovekove psihe.
Covek uglavnom ne vodi računa ο tome da praktički
katartičar nije samo apstraktna ideja, koji automatski ne
može izneti ništa drugo do katarzu. I katartičar je čovek
koji doduše misli ograničeno u svojim sferama, ali u
svojim postupcima dela kao običan čovek. Ne nazivajući to
tako i nesvestan toga, on nevoljno sprovodi čitav deo
razjašnjavanja i vaspitava-nja, kao što i drugi sprovode
katarzu a da to principijelno ne naglašavaju.
Sve živo je živa istorija, čak i hladnokrvne životinje
žive još u nama kao s/jus-entendu. Tako i tri do sada
obrađena stupnja ariaiitiČkep^šmologije uopšte nisu
istine od kojih je poslednja progutala i zamenila dve
prethodne, već su to, naprotiv, principijelni aspekti jednog
te istog problema i međusobno ni na koji način ne
protivureče, isto tako malo koliko oproštaj protivureči
ispovesti.
Isto važi i za četvrti stupanj, preobražavanje. I ovaj
stupanj ne treba da sebe smatra jedino važećom istinom.
Sigurno i ono popunjava prazninu koju su ostavili
prethodni stupnjevi, ali ono ispunjava dalju potrebu koja
prevazilazi do sada postignuto.
Da bi razjasnili šta namerava stupanj preobražavan
ja i šta znači možda nešto čudnovat naziv »preobražaj«,
moramo najpre položiti računa ο tome koje potrebe
čovekove psihe nisu zapažene tokom ranijih stupnjeva;
drugim recima, koji bi zahtev mogao biti dalji i veći, do biti
prilagođeno, socijalno biće? Biti normalan čovek,
najkorisnije je i najpodesnije što se može zamisliti. Ali već
u pojmu »normalan čovek«, kao i u pojmu prilagođavanja
leži ograničenje na prosečnost, koja nekom izgleda kao
željeno poboljšanje, nekome koga već košta truda da izađe
na kraj sa običnim svetom, nekome ko je, na primer, zbog
svoje neuroze nesposoban da izgradi normalnu egzistenciju. »Normalan čovek« je idealni cilj za neuspe-šne, za
sve one koji se nalaze ispod opšteg nivoa prilagođavanja.
Ali za ljude koji mogu daleko više od prosečnog čoveka,
ljude kojima nikada nije teško padalo da postignu uspehe
i da urade više od prošeka, za takve je ideja ili moralna
prisila da moraju biti ništa drugo do normalni, pojam
Prokrustove postelje, nepodnošljive, samrtne dosade,
sterilnog, beznade-žnog pakla. Shodno ovome ima Isto
toliko neurotičara Itoji-se razbolj^vlt]u~samo zato Sto su
normalni, kaol takvih kojTSTTboleshi jer ne~m~dgu biti
normalni. Za-misao da neicoTrlozeniöirTiaTdeju da ove
prve vaspi-tava u pravcu normalnosti, za ove ljude znači
isto što i ružan san, jer u stvari njihova najdublja potreba
je da mogu voditi nenormalan život. ~ Covek može da nađe
zadovoljenje i ispunjenje samo u onome što još nema, kao
što se ne može ni zasititi onim čega već ima previše. Biti
socijalno i prilagođeno stvorenje nema nikakve draži za
onoga kome je ovakvo stremljenje kao dečja igra. Pravičnost je_pravičnom na dugo uvek dosadna, dok je večno
nepravičnom poštenje potajni daleki cilj.
Potrebe i neophodnost čovekove su različite. Ono što je
za jednog oslobođenje, za drugog je zatvor. Ista stvar je sa
normalnošću i prilagođavanjem. Iako već biološka izreka
kaže: čovek je životinja stada i zbog toga dostiže svoje
potpuno ozdravljenje samo u svom socijalnom biću, ipak već
sledeći slučaj okreće tumbe ovu rečenicu dokazujući nam da
je čovek potpuno zdrav samo onda kada živi nenormalno i
nesocijalno. Čoveka može da dovede do očajanja što u
stvarnoj psihologiji nema opšte važećih recepata ili
normi. y£ Ima samo individualnih slučajeva sa najrazličitijim
potrebama i zahtevima, toliko različitim da čovek, u osnovi
uzev, nikada unapred ne može znati kojim će putem poći
određeni slučaj, zbog čega je najbolje da lekar ne računa sa
prethodno stečenim mišljenjima. To ne znači, međutim, da
ih odbaci, već da ih pri-meni na slučaj kao hipotezu
mogućeg objašnjenja. I ovo ne da bi podučio ili ubedio, već
više da bi pokazao bolesniku kako lekar reaguje na njegov
poseban slučaj. Jer bez obzira kako se stvar postavila, odnos
između lekara i pacijenta je lična veza unutar bezličnog
okvira lekarskog postupka. Nikakvim veštačkim postupkom
ne može se zaobići činjenica da je terapijski postupak
produkt međusobnog uticaja u kome učestvuje celo biće
kako pacijenta tako i lekara. U terapijskom postupku dolazi
do susreta dveju iracionalnih datosti, naime dva čoveka koji
nisu ograničene, odredive veličine, već pored svoje možda
određene svesti sa sobom donose i neodređeno veliku sferu
nesvesnog. Zbog toga je i za rezultat psihičke terapije često
beskrajno mnogo važnija ličnost lekara (kao i pacijenta),
nego ono šta lekar kaže i misli, iako ovo poslednje može biti
smetnja ili korist, i to u okvirima koji nisu za potcenjivanje.
Susret dve ličnosti je kao mešanje dva različita hemijska tela
— ako uopšte dođe do jedinjenja, onda se oba menjaju. Kao
što smemo očekivati u svakom stvarnom psihičkom
terapijskom postupku, lekar ima uticaja na pacijenta.
Međutim, do ovog uticaja može. doći samo ako pacijent utiče
na njega. Lekaru ništa ne koristi ako izbegava pacijentov
uticaj ograđujući se obla
130
kom očinsko profesionalnog autoriteta. Time samo sebi
onemogućuje
korišćenje
krajnje
korisnog
organa
upoznavanja. Nesvesno ipak pacijent utiče na njega i
uslovljava promene u nesvesnom lekara, ove, mnogim
psihoterapeutima poznate, čisto profesionalne, psihičke
smetnje ili zapravo oštećenja, koja na najbolji način
predstavljaju tako reći hemijski uticaj pacijenta. Jedna od
najpoznatijih pojava ove vrste je prenosom prouzrokovani
protiu-prenos. Ali češće su dejstva mnogo suptilnije
prirode, koja se drugačije ne mogu formulisati do pomoću
stare ideje prenošenja neke bolesti na zdravog, koji onda
svojim zdravljem mora da savlada demona bolesti, a ovo
ne bez negativnog uticaja na svoje opšte stanje.
Između lekara i pacijenta postoje iracionalni faktori,
koji prouzrokuju međusobno menjanje. Pri tom stabilnija,
jača ličnost daje konačnu odluku. Već sam imao prilike da
vidim mnoge slučajeve gde je pacijent asimilovao lekara
uprkos svih teorija i profesionalnih namera, i to najčešće,
ali ne uvek, na štetu lekara.
Stupanj preobražavan ja zasniva se na činjenici za
čije je jasno sagledavanje bilo potrebno više od četvrt veka
opsežnog praktičnog iskustva. U priznavanju ove činjenice
čak je i Frojd prihvatio moj za-htev da i lekar sam mora
biti analiziran.
Sta znači ovaj zahtev? On ne znači ništa drugo do da
je lekar isto tako »u analizi« kao i pacijent. On je isto tako
sastavni deo psihičkog procesa terapijskog postupka kao i
pacijent. Zbog toga isto tako izložen promenljivim
uticajima kao i on. Da, u toj meri da ako se pokaže da je
lekar nepristupačan ovom uticaju, onda je lišen i uticaju
na pacijenta i ukoliko je uticaj na njega samo nesvestan, u
njegovom polju svesti nastaje praznina koja mu onemogućuje da tačno sagleda pacijenta. U oba slučaja
kom-promitovan je rezultat terapije.
Dakle, lekar je opterećen istim zadatkom sa kojim bi
želeo da optereti pacijenta, naime, na primer, socijalno
prilagođeno stvorenje, ili, u drugom slučaju, da bude
upravo neprilagođen. Terapijski zahtev može
biti, prirodno, odeven u hiljade različitih formula — već
prema stanovištu lekara. Jedan veruje u preva-zilaženje
inf ntilizma, on dakle mora da je preva-zišao svoj
sopstveni infantilizam. Drugi veruje u ab-reagovanje svih
afekata, dakle mora da je abreagovao sve svoje sopstvene
afekte. Treći veruje u potpunu svesnost, on mora da je
dostigao svesnost samoga sebe, ili bar da stalno stremi da
ispuni svoje terapijske zahteve ako hoće da osigura
ispravan uticaj na svoje pacijente. Sve ove terapijske
vodeće ideje znače značajne etičke zahteve, koji se svi
zajedno sažimaju u jednu istinu: Ti moraš biti onakav
kakav bi hteo da deluješ. Samo pričanje oduvek je važilo
kao prazno i naprosto nema tako spretnog i veštog postupka kojim bi se zadugo mogla skrivati ova jednostavna
istina. Ne u šta je čovek uveren, već da je čovek uveren
delovalo je u svim vremenima.
Dakle,
četvrti
stupanj
analitičke
psihologije
za-hteva primenu sistema u koga se veruje i na samog
lekara, i to sa istom nepoštednošću, konsekventnošću i
istrajnošću, koje lekar primenjuje na pacijentu. ~~ Kada
čovek pomisli sa kakvom pažnjomAi kritičnošću psihijatar
mora slediti svog pacijenta da bi otkrio sve njegove
pogrešne puteve, promašaje, sve infantilne tajne, onda
uopšte nije mali posao da to isto čini i na samom sebi.
Covek obično samom seb\ nije dovoljno interesantan, a i
niko nas ne plaća za intro-spektivne napore. A osim toga
nipodaštavanje čove-kove duše je svuda tako veliko, da se
samoposmatra-nje i bavljenje samim sobom već skorosmatra bolesnim. Covek očigledno ne naslućuje zdravlje u
sopstvenoj duši zbog čega već bavljenje njome miriše na
bolesničku sobu. Ovaj otpor lekar treba da savlada kod
samog sebe, jer kako može neko vaspitavati ako sam nije
vaspitan, kako da razjašnjava kada je ο samom sebi u
mraku i kako da očisti kada je sam još nečist?
Korak od vaspitavanja do samovaspitanja je logički
napredak koji dopunjava sve ranije stupnjeve. Zahtev
stupnja preobražavanje, naime, i da se lekar menja da bi
bio sposoban da promeni bolesnika je,
lako razumljivo, nepopularan zahtev; prvo, jer izgleda
nepraktičan, drugo, jer bavljenje samim sobom podleže
neprijatnim predrasudama i treće, jer je ipak ponekad vrlo
bolno da lekar ispuni sva ona iščekivanja koja u datom
slučaju usmerava na pacijente. Naime, poslednja tačka
doprinosi nepopularnosti ovog zahteva, jer onaj ko želi da
sebe samog vaspita i tretira, uskoro će otkriti da u
njegovom biću ima stvari koje se nepovratno
suprostavljaju normalizaciji ili da, uprkos temeljnom
razjašnjenju i abreago-vanju, još uvek lebde i ometaju. Šta
će uraditi sa tim stvarima? On doduše zna — i za to je
profesionalno
^obavezan — šta treba sa tim da učini pacijent. Ali šta da
uradi sa tim on sam, i to iz najdubljeg ubeđenja, kada se
radi ο njemu lično? Ili ο njegovim najbližima? U svojim
samoistraživanjima on će u sebi otkriti neku manju
vrednost koja mu opasno približava njegove pacijente i
možda čak slabi njegov autoritet. Sta da započne sa ovim
131
neprijatnim otkrićem? Ovo donekle »neurotsko« pitanje
duboko će ga potresti, nezavisno od toga kako on sebi
izgledao normalan. On će takođe otkriti da poslednja
pitanja, koja njega pritiskaju isto toliko koliko i njegove
pacijente, neće razrešiti nikakav terapijski postupak, da je
rešenje koje pružaju drugi još uvek detinjasto i da ostaje
detinjasto i da, ako se ne nađe rešenje, pitanje ponovo
mora biti potisnuto.
Neću dalje razmatrati niz problema proisteklih iz
samoistraživanja, pošto za njih, danas, zbog nepoznavanja psihe, postoji isuviše malo in.teresovanja.
Radije bih istakao da najnoviji razvitak analitičke
psihologije vodi ka velikom pitanju iracionalnih faktora
čovekove ličnosti a da u prvi plan stavlja ličnost lekara
kao terapijskog faktora ili kao suprotnost tome, čime se
zahteva sopstveni preobražaj, naime
^ samovaspitanje vaspitača. Na taj način se sve ono što se
objektivno odigralo u istoriji naše psihologije — ispovest,
razjašnjavanje i vaspitavanje, podiže na stupanj subjekta,
drugim recima ono što se dešava pacijentu treba da se
dešava i lekaru, da njegova ličnost ne bi imala nepovoljno
povratno dejstvo na pa
cijenta.. Lekar ne srne da pokušava da se izvuče od
sopstvenih teškoća na taj način što će teškoće drugih
tretirati tako kao da on sam nema nikakvih problema.
Kao što se ranije Frojdova škola, zahvaljujući
opsežnom otkriću nesvesne tamne strane, iznenada našla
u
situaciji
da
mora
da
raspravlja
čak
i
religij-sko-psihološka pitanja, tako je i najnoviji zaokret
doveo
do
toga
da
je
etičkista^lejc^rapostaj
neizbe-.ž^i^mObl^m. Sa ovim^pìtanjem^nedeljivo povezana
samokntičnost i samoistraživanje zahteva shvatanje psihe
sasvim drugačije od dosadašnjeg, čisto biološkog; pošto
čovekova duša naprosto nije samo objekt prirodrio-naučno
orijentisane medicine, ona nije samo bolesnik već i lekar,
ne samo objekt, već i subjekt, ne samo funkcija mozga, već
apsolutni predu-slov naše svesti.
Ono što je nekada bila medicinska terapijska metoda
ovde postaje metoda samovaspitanja a time se odjednom
horizont naše psihologije širi u nenaslu-ćena područja.
Odlučujuće više nije lekarska diploma, već ljudski kvalitet.
Ovaj zaokret je značajan, pošto'se na taj način celokupni
pribor psihijatrijske vestine, koji se razvio i sistematizovao
u stalnoj ve-žbi na bolesniku, stavlja u službu
samovaspitanja. samokompletiranja i time analitička
psihologija razbija okove koji su je vezivali za
konsultativnu le-karsku ordinaciju. Ona prevazilazi samu
sebe i stupa u onu veliku prazninu koja je do sada bila
psihički nedostatak zapadnih naspram istočnjačkih
kultura. Mi smo poznavali samo psihičko potčinjavanje i
savlađivanje, ali ne i metodski razvitak psihe i njenih
funkcija. Naša kultura je još mlada, a mladim kulturama
su potrebne sve vestine ukrotitelja zveri da bi se bar u
određenu formu dovelo sve ono varvarsko i divlje. Za to je
potreban jedan put, jedna metoda, što nam je, kao što sam
rekao, nedostajalo. Izgleda mi da saznanje i iskustva
analitičke psihologije mogu dati bar osnove za to, pošto u
onom trenutku, kada prvobitna lekarska psihologija uzme
za predmet samog lekara, ova prestaje da bude samo
terapijska
metoda za bolesnika. Ona sada obrađuje i zdrave ili bar
takve, koji polažu moralnog prava na psihičko zdravlje,
čija bolest, stoga, jedino može biti patnja koja sve muči.
Stoga ova psihologija ima ambiciju da postane opšte
dobro i to u još većoj meri od prethodnih stupnjeva, koji
su, svaki za sebe, već nosioci opšte istine. Ali između ovog
zahteva i današnje stvarnosti leži ponor preko koga nema
mosta. On se mora tek izgraditi kamen po kamen.
132
SUPROTNOST FROJD I JUNG
Ο razlikama između Frojdovih i mojih nazora pre bi
trebalo da piše neko ko se nalazi izvan začaranog kruga
ideja koje se zovu »Frojd« i »Jung«. Ne znam da li
zaslužujem da mi se poveri ona objektivnost koja bi
trebalo da mi omogući da se nepristra-sno izdignem čak
iznad mojih sopstvenih ideja. Da li to iko uopšte može?
Sumnjam u to. A ako neko na izgled izađe na kraj sa
ovom Minhauzenovom vešti-nom, onda se mogu opkladiti
da njegove ideje, u krajnjoj liniji, nisu bile njegove
sopstvene.
Ideje koje prihvata veliki broj sledbenika ne pripadaju
jedino njihovom takozvanom tvorcu, naprotiv on je sam
rob svoje ideje. Takozvane istinite ideje, koje zanose,
imaju u sebi nešto osobito; one potiču iz bezvremenosti,
kao da su već uvek bile prisutne, iz materinskog,
duševnog prauzroka, iz koga izrasta efemerni duh jednog
čoveka kao biljka koja cveta, donosi plod i seme, vene i
umire. Ideje vode poreklo iz većeg nego što je individualni
čovek. Mi ih ne stvaramo, već smo stvoreni pomoću njih.
Ideje su s jedne strane fatalno priznanje koje ne
iznosi na svetio dana samo ono najbolje u nama, već i
naše poslednje nekompetentnosti i lični jad. A tek ideje ο
psihologiji! Odakle drugde mogu poticati do iz
najsubjektivnijih područja? Da li nas iskustvo ο objektu
može sačuvati od subjektivnog predubeđe[»] Objavljeno u: Kölnische Zeitung (Köln, 7. maj 1929) — Ges.
Werke IV.
nja? Da nije svako iskustvo i u najboljem slučaju bar do
polovine subjektivno tumačenje? S druge strane i subjekt
je objektivna datost, deo sveta; i ono što proističe iz njega
u krajnjoj liniji proističe iz sveta, kao što i naj rede i
najneverovatnije živo biće nosi i hrani nama svima
zajednička zemlja. Tako su upravo naj subjektivni je ideje
one koje su najbliže prirodi i biću, i stoga se mogu nazvati
i najistinitijim. Ali »šta je istina«?
Za našu psihološku upotrebu pre svega ću sasvim
odbaciti pomisao da smo mi, današnji ljudi uopšte u
stanju da utvrdimo bilo šta »istinito« ili »pravo« ο bivstvu
duše. Najbolje što možemo stvoriti je pravi izraz. »Pravi
izraz« je ispovest i iscrpno prikazivanje subjektivno
nađenog.
Jedan
će
posebno
težište
stavljati
na uobličavanje i stvaranje nađenog i zbog toga će
uobražavati da je tvorac svog otkrića, drugi će
isticati stav i zbog toga govoriti ο pojaut, pri čemu je
svestan svog bića koje prima i percipira. Istina je negde
između — pravi izraz je stav koji uobličauo i stvara.
U tom primanju i u tom stvaralačkom aktu sadržano
je sve ono čime se može pohvaliti i najambiciozniji zahtev
današnjih psihologa. Naša psihologija je više ili manje
srećno uobličena ispovest nekoliko pojedinaca; ukoliko su
ovi više ili manje tipični, onda njihovu ispovest mogu
prihvatiti mnogi drugi kao važeći opis. Ukoliko takvi, koji
pripadaju nekom drugom tipu, ipak još pripadaju
ljudskom rodu, srne se čak zaključiti da su i oni, svakako
u manjoj meri, pogođeni ovom ispovešću. Ono što Frojd
ima da kaže ο ulozi seksualnosti, infantilnog zadovoljstva i
njegovog konflikta sa »principom realnosti«, ο incestu i
sličnom u prvoj liniji je pravi izraz njegove lične
psihologije. To je srećno uobličeni izraz subjektivno
nađenog. Ja nisam Frojdov protivnik, iako taj pečat hoće
da mi stavi kratkovidost kako njegova tako i njegovih
učenika. Nijedan iskusni psihijatar ne može osporiti da
nije sreo bar tuce slučajeva čija se psihologija u svim
bitnim elementima slaže sa Frojdovom. Zbog toga je Frojd
sa svojom subjektivnom ispovestipomogao rođenju velike
ljudske istine. On sam je školski primer njegove
psihologije, i svoj život i rad posvetio je ispunjenju ovog
zadatka.
Covek vidi onako kakav jeste. A kako drugi imaju i
drugu psihologiju, oni i vide drugačije i drugačije se
izražavaju. To je najbolje pokazao jedan od najranijih
Frojdovih učenika, naime Alfred Adler — on je istovetni
iskustveni materijal prikazao sa sasvim drugog ugla;
njegov način sagledavanja je bar isto toliko ubedljiv kao
Frojdov, pošto i Adler reprezen-tuje jedan tip psihologije
koji se često sreče. Znam da mi zastupnici obe ju škola
bez dvoumljenja ne daju za pravo, ali meni će dati za
pravo istori ja i svi prav-doljupci. Nisam u stanju da
uštedim prekor obema školama da čoveka tumače sa
isuviše patološkog ugla. polazeći od njegovih defekata.
Ubedljiv primer za ovo je Frojdova nemogućnost da
shvati religijski doživljaj1
Nasuprot ovome ja bih želeo da razumevanje za
čoveka radije crpim iz njegovog zdravlja a i da bolesnika
oslobodim ove psihologije koju Frojd izlaže na svakoj
stranici njegovog dela. Nisam u stanju da sagledam gde
Frojd dopire izvan njegove sopstvene psihologije i kako
oslobađa bolesnika od onog zla od koga još pati i lekar.
Njegova psihologija je psihologija neurotskog stanja
određenog tipa i zbog toga vredi samo u okviru
odgovarajućeg stanja. U okvirima ovih granica Frojd je
istinit i važeći, pa i tamo gde govori neistinu, pošto i evo
pripada celokupnoj slici i zbog toga je istinito kao ispovest.
Ali to nije zdrava psihologija, osim toga — a to je simptom
bo-lesnosti — zasnovana je na nekritikovanom,
nesve-snom gledanju na svet, koje je podesno da znatno
suzi horizont doživljavanja i sagledavanja. Frojd se
nepravedno odricao filozofije. Nikada nije kritikovao svoje
pretpostavke, čak ni svoje lične psihičke premise. U svetlu
mojih dosadašnjih navoda ovo će se lako shvatiti kao
neophodnost, pošto bi mu kritika njegovih sopstvenih
osnova uskratila mogućnost da
2
Up. Freud, Die Zukunft einer illusion.
naivno3 prikaže svoju svojstvenu psihologiju. U svakom
slučaju oprobao bi teškoće sa kojima se ja susrećem.
Slatko-gorki napitak kritičke filozofije nikada nisam
prezrivo odbijao, već sam ga pažljivo ispijao bar in refracta
dosi. Isuviše malo, reći će moji protivnici. Skoro isuviše
mnogo, govore mi sopstvena osećanja. Lako, isuviše
lako-samokritika truje izvanredno blago naivnosti, onaj
dar koji je neophodan svakom stvaraocu. U svakom
slučaju filozofska kritika mi je pomogla da sagledam
subjektivni, ispoved-ni karakter svake psihologije —
takođe i moje. Ali mojoj kritici moram da zabranim
uskraćivanje moje sopstvene mogućnosti uobličavanja. Ja,
doduše, znam da iza svake reči koju izgovaram stoji moje
posebno i samo jednokratno biće na njemu specifičnim
svetom i njegovom istorijom, ali ja ću slediti potrebu da ο
1Up. Freud, Die T r a u m d e u t u n g .
134
sebi samom govorim iza paravana navodnog iskustvenog
materijala. Samo time već služim cilju ljudskog saznanja,
kome je hteo da služi i Frojd i kome je, uprkos sVemu, i
služio. Saznanje ne počiva samo na istini, već i na zabludi.
Uvid u subjektivni karakter svake psihologije -stvorene
od pojedinca mogli bi biti obeležje koje me najjače odvaja
od Frojda.
Kao dalje diferentno obeležje izgleda mi činjenica što
nastojim da ne stvaram nikakve nesvesne i stoga
nekritične pretpostavke. Kažem »nastojim«, jer ko je
sasvim siguran da nema nesvesnih pretpostavki? Ja
nastojim da izbegnem bar gruba predubeđenja i zbog toga
sam sklon da priznam sve moguće bogove pod
pretpostavkom da ovi deluju u čovekovoj duši. Ja ne
sumnjam da se prirodni nagoni silno razvijaju u
psihičkom području, bilo da je to Eros ili želja za moći. ali
ja ne sumnjam ni u to da se ovi nagoni sudaraju
sa duhom, jer oni se uvek sudaraju sa nečim i zašto ovo
nešto ne bi trebalo nazvati »duh«? Koliko malo znam šta je
duh po sebi i za sebe, isto toliko malo znam šta su nagoni.
Jedno mi je isto toliko tajanstveno koliko i drugo, a isto
tako nisam u stanju da jedno objasnim kao nesporazum
drugog;
jer
nije
nesporazum
da
zemlja
ima
samo jedan mesec — u prirodi nema nesporazuma, ovih
ima samo u području onog što čovek naziva »razum«.
Nagon i duh su u svakom slučaju s one strane mog
shvatanja, to su pojmovi koje koristimo za nešto
nepoznato, ali moćno dejstveno.
Stoga je moj stav prema svim religijama pozitivan. U
njihovom poučnom sadržaju ja ponovo prepoznajem one
figure koje se sreću u snovima i fantazijama mojih
pacijenata. U njihovom moralu vidim iste ili slične
pokušaje koje čine moji pacijenti, iz sopstvenog izuma ili iz
nadahnuća, da bi našli pravi put ophođenja sa silama
psihe. Sveta radnja, ritual, inicijacija i askeza su mi preko
svake mere interesantni kao naizmenične i raznovrsne
tehnike u stvaranju pravoga puta. Isto tako je pozitivan
moj odnos prema biologiji, prema prirodno-naučnoj
empiriji uopšte, koja mi izgleda kao snažan pokušaj da se
duša shvati od spolja ka unutra kao što mi je, obrnuto,
religijska gnoza isto tako gigantski poduhvat ljudskog
duha da iz duše dopre do saznanja. U mojoj slici sveta
postoji jedno veliko spolja i jedno isto tako veliko unutra,
a između ova dva pola stoji mi čovek, čas okrenut jednom
čas drugom polu i, u zavisnosti od temperamenta
smatrajući čas jedno čas drugo apsolutnom istinom i, u
zavisnosti od toga da jedno ili drugo osporava ili da se za
njega žrtvuje.
дв.
Ova slika je pretpostavka — sigurno, ali jedna koju
neću napustiti jer mi je isuviše dragocena kao hipoteza.
Ona mi je potvrđena heuristički i empirijski a osim toga
potvrđena kroz consensus gentium. Iz ove hipoteze, koja
sigurno potiče iz mene lično — iako uobražavam da sam je
stekao iskustvom — proistekla je moja tipologija a isto
tako moje pomirenje sa tako divergentnim gledištima, kao
na primer sa Frojdovim.
Iz slike suprotnosti, u kojoj vidim svet, proizašla mi je
ideja psihičke energije koja isto tako mora da potiče iz
suprotnosti kao i energija fizičkih zbivanja, koja uvek
pretpostavlja neki pad, to jest postojanje suprotnosti kao
toplo—hladno, visoko—duboko itd. Dok Frojd skoro
isključivo predstavlja seksualnost kao psihičku nagonsku
snagu, počevši tek posle moga odvajanja da uzima i druge
faktore u obzir, ja sam sve više ili manje ad hoc
konstruisane psihičke nagone ili snage obuhvatio
energetskim pojmom, da bih isključio skoro neminovne
proizvoljnosti jedne psihologije snage. Zbog toga više ne
govorim ο snagama ili pojedinim nagonima, već ο
»intenzitetima vrednosti«4. Time se ne osporava vrednost
seksualnosti u psihičkom zbivanju, kako Frojd tvrdoglavo
misli, već se obuzdava preplavljenost psihe seksualnom
terminologijom a sama seksualnost se stavlja na njeno
pravo mesto.
Seksualnost je konačno — a toga se nikada neće
odreći zdrav ljudski razum — samo jedan od bioloških
instinkata, samo jedna od psihofizioloških funkcija, iako
vrlo važna i sa značajnim posledicama. Ali šta bi se desilo
kada, na primer, više ne bi trebalo da jedemo? Nesumnjivo
da je psihička sfera kojoj pripada seksualnost danas
znatno ometena, a kada čoveka jako boli zub, onda izgleda
da se ceo psihički život sastoji samo od zubobolje. Vrsta
seksualnosti koju opisuje Frojd je ona očigledna
seksualna opsesija, koja se sreće svuda gde pacijent treba
da bude istisnut ili izmamljen iz neke nepodesne situacije
ili stava, neka vrsta ustavljenog seksualiteta, koji se
odmah smanjuje do normalnih proporcija čim se oslobodi
put razvitka. Najčešći zastoj je u porodičnom
resentimentu, u emocionalnim dosadama takozvanog
»porodičnog romana«, što dovodi do staze životne energije,
a ova staza je ono što se neizbežno javlja u obliku
takozvane infantilne seksualnosti. Pri tom se radi ο
nepravoj seksualnosti, ο neprirodnom pražnjenju
napetosti, koja zapravo pripada jednom drugom životnom
području. Kakva je onda u krajnjoj liniji korist od plovidbe
135
po ovom poplavljenom području? Zapravo mnogo je bitnije
— bar tako izgleda pravolinijskom razumu — otvoriti
oticajne ka* Up. Uber psychische Energetik und das Wesen der Träume.
naie, to jest naći one mogućnosti ili stavove, koji nude
energiji njoj potreban nagib, pad, inače ne dolazi do
ničega drugog nego do circulus vitiosusa, na šta mi i liči
Frojdova psihologija. Njoj nedostaje mogućnost da
izmakne iz neumoljivih stega biološkog zbivanja. Očajnički
se moramo pridružiti uzviku svetog Pavia: »Ko će me
osloboditi od dodira sa smrću, mene, sirotog čoveka?« A
naš kulturni čovek u nedoumici se pridružuje Faustu: »Ti
si svestan samo jednog nagona«, naime putene veze koja
vodi unazad do oca i majke, ili unapred do dece, koja
potiču iz naše utrobe, »incest« sa prošlošću i »incest« sa
budućnošću, praotački gr eh ovekovečen u »porodičnom
romanu«. Odatle nas ništa ne može spasiti do duh, onaj
drugi pol svetskog zbivanja; slobodu doživljavaju ne deca
tela već »deca božja«. U Barlahovom (Barlach) Mrtvom
danu demon majke kaže u tragičnom završetku
porodičnog romana: »Čudnovato je samo to da čovek neće
da nauči da je Bog njegov otac.« To je ono što Frojd nije
nikada želeo da nauči i protiv čega se bore svi slično
nastrojeni ili bar mu ne nalaze ključ rešenja. Teologija ne
dolazi u susret onome ko traži jer ona zahteva verovanje,
koje je prava pravcata karizma koju niko ne može da napravi. Mi moderni ljudi upućeni smo na to da ponovo
doživimo duh, to jest dođemo do praiskustva. To je jedina
mogućnost da se prekine začarani lanac biološkog
zbivanja.
Ovaj zauzeti stav je treći znak koji odvaja moja
shvatanja od Frojdovih. Zbog toga mi se prebacuje
misticizam. Ja se, međutim, ne smatram odgovornim za
činjenicu što je čovek uvek i svuda na prirodan način
razvio religijske funkcije i da je stoga čove-kova duša još
od pamtiveka prožeta i natopljena religijskim osećanjima i
predstavama. Ko ne vidi ovaj aspekt čovekove duše, on je
slep, a ko želi da ga razjašnjavanjima ili prosvećivanjem
ukloni, taj nema smisla za činjenice. Ili možda kompleks
oca, koji potpuno prožima celu Frojdovu školu od glave do
pete, dokazuje da dolazi do značajnog oslobađanja od fatalnosti porodičnog romana? Ovaj kompleks oca sa
svojom fanatičnom krutošću i preosetljivošću je pogrešno
shvaćena religijska funkcija, misticizam koji je ovladao
biološkim i porodičnim. Sa svojim pojmom »Nad-Ja« Frojd
čini stidljivi pokušaj da staru sliku Jehove prokrijumčari
u psihološku teoriju. Ovakve stvari najbolje je odmah
jasno reći. Zbog toga sam se trudio da stvari nazivam
onim imenom, kojim su oduvek nazivane.
Točak istorije ne treba vraćati unazad i ne treba
poricati korak čovečanstva ka duhovnom, koji se čini već
kod primitivne inicijacije. Sigurno da nauka ne samo srne
već mora da sa ograničenim teorijama izdvaja delove
pojedinih područja, duša je, međutim, svesti nadređena
celovitost, majka i preduslov svesti i stoga je nauka samo
jedna od njenih funkcija, koja nikada neće iscrpsti obilje
njenog života. Psihijatar ne srne da se zavuče u njen
patološki ugao i da se grčevito brani od zaključka da je i
bolesna duša ljudska duša, koja i pored svoje bolesti
nesvesno ima udela u celini duševnog života čovečanstva.
Da, on će čak morati da doda da je Ja bolesno zbog toga
što je odsečeno od celine i da je stoga izgubljeno kako za
čovečanstvo tako i za duh. Ja je stvarno » mesto straha«,
kako to Frojd 2 tačno tvrdi, naime samo dotle dok se ne
vrati ocu i majci. Frojd trpi brodolom pred Nikodimovim
pitanjem: »Može li on po drugi put ući u utrobu svoje
majke i ponovo se roditi?« Istorija se ponavlja — si parva
componere magnis licet — kao kućna raspra moderne
psihologije.
Od pre bezbrojnih milenijuma inicijacije propo-vedaju
rođenje iz duha, a čudnovato da čovek stalno iznova
zaboravlja da razume božansko začeće. To ne ukazuje na
posebnu jačinu duha, ali posledice nesporazuma
manifestuju se kao kržljavljenje, ogorčenost, skučenost i
pustoš. Lako je odagnati duh, ali čorbi nedostaje so, »so
zemlje«. Ipak duh stalno pokazuje svoju jačinu u tome što
se bitno učenje starih posvećivanja dalje prenosi iz
generacije u generaciju. Uvek iznova ima i ljudi koji su
razumeli šta to znači da je
Bog njihov otac. U ovoj sferi ostaje očuvana ravnoteža
između puti i duha.
Suprotnost između Frojda i mene suštinski počiva na
razlici principijelnih pretpostavki. Pretpostavke su
neizbežne, a pošto su neizbežne, čovek nikada ne srne
davati utisak kao da ih uopšte nema. Zbog toga sam pre
svega na svetio dana izneo principijelne aspekte, pošto se
2
136
Das Ich und das Es.
pomoću njih najlakše mogu razumeti raznovrsne, sve do u
pojedinačnosti zadiruće razlike između Frojdovog r mog
shvatanja.
137
ARHAIČAN COVEK.
Arhaičan znači početan, prvobitan. Reći nešto
temeljnije ο današnjim civilizovanim ljudima spada u
najteže i naj nezahvalni je zadatke koji se mogu zamisliti,
pošto na njih treba da odgovori neko ko je sputan istim
pretpostavkama i zaslepljen istim pre-dubeđenjima kao
oni ο kojima treba da saopšti svoja razmišljanja. Međutim,
u odnosu na arhaičnog čoveka nalazimo se u na izgled
povoljnijoj situaciji. Mi smo vremenski daleko od njegovog
sveta, nadmoćniji u duhovnoj diferenciranosti, tako da
smo u mogućnosti da sa više osmatračnice sagledamo
njegovu narav i njegov svet.
Ovom rečenicom istovremeno sam predmetu mog
predavanja postavio jedno ograničenje, bez koga ne bi
bilo«moguće da se u opštim potezima opiše dovoljno
obimna slika duševne pojave arhaičnog čoveka. Naime,
žejeo bih da se ograničim na ovu sliku, budući da iz
razmatranja isključujem antropologiju primitivnog čoveka.
Ako uopšte govorimo ο čoveku, onda ne mislimo upravo
na anatomiju, njegov oblik lobanje i njegovu boju kože,
već mislimo na njegov ljudski psihički svet, na njegovu
svest i njegov način življenja. A sve ovo je predmet
psihologije. Stoga ćemo morati da se pozabavimo
uglavnom arhaičnom, tj. primitivnom psihologijom.
Uprkos ovog ograničenja ovim ćemo proširiti našu temu,
jer arhaična psiP] Predavanje održano u čitalačkom klubu Hotingen u Cirihu,
oktobra 1930. Objavljeno u: Europäische Revue. Berlin, 1931. (Ges.
Werke X).
hologija nije samo psihologija primitivnog, već i modernog
civilizovanog čoveka; ne možda psihologija pojedinih
regresivnih pojava u modernom društvu, već naprotiv,
svakog civilizovanog čoveka koji je, bez obzira na visinu
svoje svesti, u dubljim slojevima psihe još uvek arhaičan
čovek. Kao što je naše telo još uvek telo Sisara, koje u sebi
sadrži čitav niz ostataka iz još ranijeg stupnja životinja sa
hladnom krvi, tako je i naša duša razvojni produkt, koja,
praćena od njenih početaka, obelodanjuje još uvek
bezbrojne arhaizme.
Svakako u početku, kada čovek dođe u prvi dodir sa
primitivcima ili kada proučava naučna dela ο primitivnoj
psihologiji, neće propustiti a da ne stekne duboki utisak
stranosü, i čudesnosti arhaičnog čoveka. Upravo Levi-Bril,
autoritet u oblasti primitivne psihologije, neumorno ističe
ovu vanrednu različnost »etat prelogique« od naše svesti.
Njemu, kao civili-zovanom čoveku, izgleda prosto
neshvatljivo kako primitivni čovek jednostavno prelazi
preko očiglednog iskustva i sa direktnim odricanjem
opipljivih uzroka svoje » representations collectives«
smatra eo ipso važećim, umesto da ih razjašnjava
jednostavnim slučajem ili sa razumnom kauzalnošću. Pod
» representations collectives« Levi-Bril podrazumeva opšte
rasprostranjene ideje sa apriorističkim karakterom istine
kao što su duhovi, vradžbine, snaga vrača itd. Činjenica
da, na primer, ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog
poznatih smrtonosnih oboljenja nama je naprosto sama
po sebi razumljiva, ali primitivnom čoveku ne. Nijedan
čovek ne umire zbog duboke starosti, kao argumenat
navešće da ima ljudi koji su do-živeli još dublju starost.
Nijedan čovek ne umire zbog neke bolesti, pošto je toliko
ljudi ozdravilo ili se uopšte nije ni razbolelo od iste bolesti.
Pravo objašnjenje za njega je uvek magija. Ili je čoveka
ubio duh ili vradžbina. Mnogi samo smrt u borbi smatraju
prirodnom. Drugi, svakako i ovu smrt smatraju
ve-štačkom pošto je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio
opčinjeno oružje. Ponekad ova groteskna ideja poprima još
znatno upečatljiviji oblik. Tako je jedan
Evropejac ustrelio krokodila u čijem je želucu našao dve
narukvice. Domoroci su prepoznali ove narukvice, pripadale su
dvema različitim ženama koje su neko vreme pre toga bile
prožderane. Odmah se razvila bučna diskusija oko vradžbina,
budući da je ovaj sasvim prirodni događaj, koji nijednom
Evropljaninu ne bi bio sumnjiv, pomoću duhovne
predodre-đenosti (Levi-Brilova » representations collectives«)
primitivnog čoveka dobio sasvim neočekivano objašnjenje.
Krokodila je pozvao nepoznati čarobnjak i naredio mu da
uhvati i da mu donese ove dve žene. Krokodil je izvršio ovo
naređenje. Ali narukvice u želucu životinje? Krokodili, objasnili
su, nikada ne jedu ljude bez naređenja. Krokodil je dobio
narukvice od čarobnjaka kao nagradu.
Ovaj dragoceni slučaj je jedan od zanimljivijih primera
samo vol jnosti objašnjenja u »etat prélo-gique«, prelogičnog
očigledno stoga što nam jedno ovakvo objašnjenje izgleda
apsurdno nelogično. Ali to nam izgleda samo zato što polazimo
od sasvim drugačijih pretpostavki nego primitivni čovek. Da
smo, kao on, ubeđeni u postojanje čarobnjaka i drugih
tajanstvenih sila, kao što smo ubeđeni u takozvane prirodne
uzroke, njegov zaključak bio bi nam sasvim logičan. U suštini
primitivni čovek nije logičniji ili nelogičniji od nas. Samo je
njegova pretpostavka drugačija. I u tome leži razlika. Primitivac
misli i živi sa sasvim drugačijim pretpostavkama nego mi. Sve
što se ne odvija po nekom redosledu, sve što ga zbog # toga
uznemirava, plaši ili čudi, on smatra da počiva na nečemu što
bismo mi označili kao natprirodno. Za njega to svakako nije
natprirodno, već spada u njegov iskustveni svet. Nama je
prirodno objašnjenje: ova kuća je izgorela jer je u nju udario
grom. Za primitivca je isto tako prirodno da kaže: čarobnjak je
iskoristio munju zato da zapali upravo ovu kuću. Naprosto u
svetu primitivnog čoveka nema ničega što se ne bi moglo, ako
je samo donekle neobično ili upečatljivo, podvrgnuti ovome ili
principijelno sličnom objašnjenju. Pri tome on postupa isto kao
i mi: on ne razmišlja ο svojim pretpo21 Jung, Odabrana dela, III
321
stavkama. Za njega je a priori sigurno da je bolest i si.
prouzrokovana pomoću duhova ili vradžbina. isto kao što
smo i mi ubeđeni da bolest ima takozvani prirodni uzrok.
Mi razmišljamo isto toliko malo ο vradžbinama koliko i on
ο prirodnim uzrocima. Njegovo duhovno funkcionisanje po
sebi i za sebe principijelno se ne razlikuje od našeg.
Razlika je, kao što sam već rekao, isključivo u
pretpostavci.
Pretpostavljalo se da primitivni čovek ima drugačija
osećanja i drugačiji moral, to jest da u neku ruku ima
»prelogičnu« narav. U svakom slučaju primitivni ljudi
imaju drugačiji moral nego mi. Jedan crnački poglavica,
zapitan ο razlici između dobra i zla, rekao je: ako ja mom
neprijatelju otmem ženu, onda je to dobro, ali ako mi ih
on ukrade, onda je to zlo. U mnogim mestima je užasna
uvreda stati nekome na senku, ili je neoprostiv greh kožu
morskog psa guliti metalnim nožem umesto kremenom.
Ali budimo pravični: zar i kod nas nije greh ribu jesti
nožem? Ili pozdraviti damu sa cigaretom u ustima? Ove
stvari kod nas isto kao i kod primitivnog čoveka nemaju
ničega zajedničkog sa etosom. Postoje čestiti i lojalni lovci
na ljudske glave, ima takvih koji pobožno i savesno izvode
grozne rituale, ubica iz najsvetijeg ubeđenja; i sve ono
čemu se divimo u etičkom stavu, u osnovi ceni isto tako i
primitivac. Njegovo dobro je isto tako dobro kao naše,
njegovo zlo je isto tako rdavo kao naše. Samo su oblici
drugačiji, ali etička funkcija je ista.
Isto tako se smatralo da su njegova čula oštrija ili
drugačija od naših. Međutim, on ima samo profesionalnu
diferencijaciju prostornog čula ili ćula sluha i vida. Ako se
postavi pred stvari koje su izvan njegovog područja, onda
je i on začuđujuće spor i nespretan. Domorocima-lovcima,
koji su imali vid kao u sokola, pokazao sam ilustrovane
novine gde bi kod nas svako dete odmah prepoznalo
ljudske figure. Ali moji lovci su okretali i okretali slike dok
najzad nije jedan, prstima prateći konture, iznenada
uzviknuo: pa to su beli ljudi! što je onda slavljeno kao
veliko otkriće.
Cesto neverovatno čulo orijentacije u prostoru
mnogih primitivaca je profesionalno i objašnjava se
apsolutnom neophodnošću snalaženja u šumama i savanama. Cak i Evropljanin počinje posle kraćeg vremena
— iz straha da uprkos kompasu fatalno ne zaluta — da
pazi na stvari ο kojima do tada nije ni sanjao.
Ništa ne ukazuje na to da primitivni čovek u principu
drugačije misli, oseća ili opaža. Psihičke funkcije su u biti
iste. Ali pretpostavke su diugačije. Pored toga relativno
malo znači što je opseg njegove svesti manji ili izgleda da
je manji od našeg, ili da se on vrlo malo ili uopšte ne može
da usredsredi na misaonu delatnost. Ovo poslednje
Evropejac zapaža kao nešto strano. Tako moje crnačko
veće nisam mogao nikada da zadržim duže od dva časa,
jer po isteku ovog intervala ljudi su izjavljivali da su
umorni. Isuviše im je bilo teško — a pri tom, u
neusiljenorn razgovoru, postavljao sam im vrlo
jednostavna pitanja. Međutim, isti ljudi u lovu ili na
putovanjima pokazivali su začuđujuću koncentraciju i
izdržljivost. Moj pismonoša je, na primer, neprekidno
trčao 120 kilometara u jednom pravcu; ili posmatrao sam
jednu ženu u šestom mesecu trudnoće, koja je nosila
bebu na leđima i pušila dugu lulu, kako je skoro celu
dugu noć pri 34° igrala oko razbuktale vatre, a da nije
pala od iscrpljenosti. Dakle, ne može im se odreći sposobnost koncentracije u stvarima za koje su zaintereso-vani.
Ako i mi moramo da se skoncentrišemo na neinteresantne
stvari, uskoro primećujemo kako je mala sposobnost naše
koncentracije. Mi smo isto tako malo nezavisni od
emocionalnih impulsa kao i primitivan čovek.
Sigurno da su primitivni ljudi jednostavniji ι
detinjastiji od nas, u dobru kao i u zlu. Ali to nam ne
deluje strano. A ipak, kada dođemo u dodir sa svetom
arhaičnog čoveka, osećamo nešto čudovišno strano.
Koliko mogu da analizujem ovo osećanje, ono uglavnom
pretežno potiče iz toga što se arhaična pretpostavka u
bitnim elementima razlikuje od naše, to jest primitivni
čovek živi tako reći u jednom drugom svetu nego mi. To
od njega stvara teško razumljivu zagonetku sve dotle dok
ne upoznamo njegove pretpostavke. Isto tako mogli bismo
reći: čim upoznamo naše pretpostavke, primitivni čovek
nam više nije zagonetka.
Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje
prirodne, opažajne uzroke. U to smo ubeđeni a priori.
Kauzalnost u ovom smislu je jedna od naših najsvetijih
dogmi. U našem svetu nema legitimnog prostora za
nevidljive, samovoljne, takozvane natprirodne sile, osim
ako sa modernim fizičarima ne siđemo u najsi-ćušniji
tamni svet unutrašnjosti atoma, gde se. kako izgleda,
dešavaju čudnovate stvari. Ali do toga je još daleko. Mi
gajimo izrazitu odbojnost prema nevidljivim silama, pošto
nije prošlo tako mnogo vremena od onda kada smo se
oslobodili onog strašljivog sveta snova i sujeverja i stvorili
sliku sveta, dostojnu naše racionalne svesti, najmlađeg i
najvećeg čovekovog dela. Nas okružuje svemir koji se
povinjava racionalnim zakonima. Doduše, mi ne
poznajemo sve uzroke, ali oni će se otkriti, i oni će
odgovarati razumnim očekivanjima. To je isto tako naša
sama po sebi razumljiva nada. Doduše ima i slučajnosti,
ali one su naprosto slučajne, tako da se ne može dirati u
njima svojstvenu kauzalnost. Slučajnosti su nemile svesti
koja voli red. One na smešan i zbog toga iritirajući način
ometaju zakonomerni tok sveta. Sličnu odbojnost kao
prema slučajnostima gajimo i prema nevidljivim
svojevoljnim silama. One nas isuviše mnogo podsećaju na
đavolčića ili na samovolju nekog deus et machina. One su
najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i stalna
140
opasnost pri svakom našem poduhvatu. One su uz to
nerazumne i zaslužuju svaku osudu, ali ne treba im
uskratiti poštovanje. Arapi u ovom pogledu imaju više
poštovanja. Oni na svakom pismu pišu: Inšalah, ako je
Bogu pravo ovo pismo će stići. Jer, uprkos svom
ressentimentu i uprkos svoj zakonitosti nepobitno je
tačno da smo uvek i svuda izloženi nepredvidivim
slučajnostima. A šta je nevid-ljivije i svojevoljnije od
slučaja? Sta je neizbežnije i fatalnije?
U osnovi uzev mogli bismo isto tako reći: zakonitost,
kauzalni tok je teorija koja se praktički potvrđuje u
pedeset procenata, u ostalih pedeset prepuštena je volji
demona slučaja. Sigurno da i slučaj ima svoje sasvim
prirodne uzroke, čiju banalnost moramo, na našu
nevolju, isuviše često da otkrivamo. Rado bismo se odrekli
kauzalnosti, jer ono što ljuti u slučajnostima je nešto
sasvim drugo: naime, da se mora desiti ovde i to baš
sada, drugim recima da je tako reći namerna. Ona bar
tako deluje, i u datom slučaju proklinje je i krajnji
racionalista. Kako god da se slučaj tumačio, to ništa ne
menja na činjenici njegove moći. Sto su bolje regulisani
uslovi postojanja, tim je više isključen slučaj i tim manje
je potrebno čuvati se od njega. Ipak, praktički se svako
čuva od slučaja ili se nada i veruje u slučaj, iako zvanično
prihvaćeno uverenje nema klauzulu slučajnosti.
To je naša pretpostavka: pozitivno ubeđenje da sve
bar teorijski opažljivo ima takozvane prirodne uzroke.
Međutim, pretpostavka primitivnog čoveka je: sve izmiče
nevidljivoj samovoljnoj sili, drugim recima sve je slučaj,
samo on to ne naziva slučaj nego namera. Prirodna
kauzalnost samo je privid i zbog toga nije vredna pomena.
Kada tri žene odu po vodu na reku, pa krokodil dograbi
srednju i odvuče je pod vodu, onda naše shvatanje kaže:
čista je slučajnost da je od tri žene stradala srednja. Da je
krokodil uopšte dograbio ženu sasvim je prirodno, pošto
krokodili pokatkad žderu ljude.
Ovim objašnjenjem situacija je sasvim nejasna. U
čitavoj uzbudljivoj priči nije ništa objašnjeno. S pravom
arhaični čovek ovakvo objašnjenje smatra površnim ili čak
apsurdnim, jer prema ovom shva-tanju isto tako je moglo
i da se ne desi ništa i tome bi odgovaralo isto objašnjenje.
Evropejac uopšte ne uviđa kako je malo rekao ovim
objašnjenjem. To je njegovo predubeđenje.
Nasuprot tome primitivni čovek ima daleko veće
zahteve. Za njega je ono što mi nazivamo slučajem,
samovolja. Zbog toga je bila očigledna namera kro-
Rodila da dograbi srednju od tri žene, što je svako mogao
da vidi. Ali otkud krokodilu ova namera? Krokodili obično
ne žderu ljude. To je tačno kao i činjenica da u Sahari
obično ne pada kiša. Krokodili su nedruževne životinje
koje je lako zaplašiti. U роге-denju sa bezbroj krokodila
broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Dakle, neočekivano
je i neprirodno kada čoveka pojede krokodil. To mora biti
objašnjeno. Od koga je krokodil dobio naređenje da ubije?
Jer po pravilu on to ne čini zbog svoje sopstvene prirode.
Primitivni čovek se u najvećoj meri zasniva na
činjenicama sredine koja ga okružuje i s pravom se čudi i
pita se ο specifičnim uzrocima kada se desi nešto
neočekivano. Dovde se ponaša upravo kao i mi. Ali on ide
dalje od nas. On ima jednu ili više teorija ο samovoljnoj
sili slučaja. Mi kažemo: ništa drugo do slučaj. On kaže,
sračunata samovolja. On baca glavno težište na onih
drugih pedeset procenata svetskog zbivanja, dakle ne na
čiste kauzalne povezanosti prirodnih nauka, već na
zamršena i zapletena ukrštanja kauzalnog lanca koja
nazivamo slučajnostima. On je odavno prilagođen
zakonitostima prirode, zbog toga se plaši od sile
nepredvidivog slučaja kao od samovoljnog, nepoznatog
agensa. 1 u tome ima pravo. Zbog toga je razumljivo što
mu sve neobično tera strah u kosti. U predelima južno od
Elgona, gde sam boravio duže vremena, ima prilično
mnogo mravo-jeda. Mravojed je noćna, vrlo plašljiva
životinja i zbog toga se vrlo retko vida. Ali ako se desi da
se mravojed vidi danju, onda je to tako krajnje neprirodno
i deluje tako zapanjujuće kao kada bismo otkrili potok u
kome voda teče uzbrdo. Kada bi stvarno bili poznati
slučajevi gde voda razvija negativnu siiu teže, onda bi to
bilo krajnje zabrinjavajuće otkriće. Naime, poznato nam je
kolike nemerljive količine vode nas okružuju, tako da
bismo lako mogli zamisliti šta bi se desilo kada bi se voda
ponašala suprotni) zakonima. U otprilike ovakvoj situaciji
nalazi se primitivni čovek. On tačno poznaje životne
navike mra-vojeda. ali on ne zna njegov dejstveni donni
kada mravojed iznenada probije svetski poredak. Primitivni čovek je u tolikoj meri pod utiskom postojećeg, da
kršenje njegovog svetskog poretka ima nesagle-dive
mogućnosti. To je portentum, omen, kao kometa ili
eklipsa. Kako ova neprirodnost za primitivnog čoveka ne
može imati prirodne uzroke, onda to mora biti nevidljiva
samovoljna sila, koja je naterala mra-vojeda da se pojavi
po danu. Zastrašujuća manifestacija samovolje koja može
razbiti svetski poredak, naravno da zahteva vanredne
mere odbrane ili ublažavanja. Susedna sela se pozivaju i
mravojed se s velikom mukom iskopava i ubija. Posle toga
najstariji ujak (po majčinoj liniji) čoveka koji je prvi
ugledao mravojeda mora da žrtvuje bika. Taj čovek silazi u
jamu i dobija prvi komad mesa žrtvovane životinje. Potom
jedu i ujak i ostali učesnici ceremonije. Na ovaj način
okajana je opasna samovolja prirode.
Mi ćemo se uzbuditi ako iz nepoznatih razloga voda
iznenada počne da teče uzbrdo, ali ne ako danju
ugledamo mravojeda, ili ako se rodi albino, ili ako dođe do
pomračenja sunca. Mi poznajemo značaj ovih događaja i
njihov opseg dejstva, ali primitivni čovek ne. Ono što se
obično dešava za njega je čvrsto sklopljena celina u koju
je i on uključen svim svojim bićem. Zbog toga je on
krajnje konzervativan i čini stvari koje su oduvek činjene.
Ako se bilo gde desi nešto što probija ovu celinu. onda je
za primitivca nastala rupa u poretku sveta. Tada je
bogzna šta sve moguće. Odmah se sa tim dovode u vezu
svi, na bilo koji način značajniji događaji. Jedan misionar
je pred svojom kućom učvrstio motku na kojoj je hteo da
istakne zastavu svoje zemlje. Ovo nevino zadovoljstvo
skupo ga je stajalo, pošto je neko vreme posle njegovog
buntovnog postupka usledila razorna oluja, koja je,
naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je
bilo dovoljno da se podigne opšli ustanak protiv
misionara.
Za primitivnog čoveka sigurnost sveta se sastoji u
pravilnosti običnih zbivanja. Svaki i/.uzetak od ovog
izgleda mu kao opasni akt samovolje, koji se na
odgovarajući način mora okajati, jer to
nije samo
trenutni prekršaj običnog, već istovremeno predznak
daljih vanrednih događaja. To nam izgleda apsurdno ali
potpuno zaboravljamo kako su ovakve pojave tumačili
naši dedovi i pradedovi: na svet je došlo tele sa dve glave i
pet nogu; u susednom selu petao je sneo jaje; jedna stara
žena usnila je neki san; na nebu se pojavila kometa; u
susednom gradu izbio je požar; godinu dana posle ovih
događaja izbio je rat. To je stari način pisanja istorije,
počev od starog veka sve do u XVIII vek. Ovo nama
besmisleno gru-pisanje za primitivca je naprosto smisleno
i uver-ljivo. I u tome je on, naime, neočekivano u
pravu. Njegovo posmatranje je pouzdano. Iz najstarijeg
iskustva on zna da su ovakve povezanosti stvarne. Ono
što je za nas, koji jedino pazimo na smisao i kauzalnost
svojstvenu pojedinom događaju, samo besmisleno
gomilanje pojedinih slučajnosti, za primitivnog čoveka je
logični niz omina i time najavljenih događaja, fatalna, ali
potpuno konsekventna provala demonske samovolje.
Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, pošto je tele
bilo samo anticipacija rata. Ova veza primitivnom čoveku
izgleda tako sigurna i očigledna zbog toga što je za njega
samovolja slučaja nesravnjivo značajniji faktor nego
zakonomerno i pravilno odvijanje svetskih zbivanja i zbog
toga što je on, brižljivo prateći vanredne događaje, daleko
ranije otkrio zakonomernost grupe ili serije slučajnosti.
Kod nas svaka klinika poznaje zakon duplicitas casuum.
Jedan stari vircburški psihijatar običavao je redovno da
kaže, kada bi na klinici prikazivao neki posebno redak
slučaj: »Gospodo! Ovo je jedinstven slučaj. Sutra ćemo
primiti još jedan.« Lično sam bio u situaciji da načinim
slična posmatranja. Za vreme mog osmogodišnjeg rada u
duševnoj bolnici upućen nam je jednom naročito redak
slučaj sumračnog stanja, prvi koji sam video. U roku od
dva dana došao je drugi, a potom više nijedan. »Duplicitas
casuum« je s jedne strane klinička šala, s druge pak
prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji istraživač čak
je oformio zaključak: »Magic is the science of the jungle.«
Sigurno da su astrolozi i druge divinatorne metode bili
nauka starog veka.
Ono što se redovno dešava, vidi se tako i tako. Covek
je pripremljen na to. Znanje i vestina isplate se samo tamo
gde mračna samovolja ometa ono što je dato. Cesto je
najpametnijem i najlukavijem čoveku plemena, vraču,
poveren zadatak da tumači me-tereologiju događaja.
Svojim znanjem on mora da objasni sve ono što je
nečuveno i da ga pobedi svojom veštinom. On je učenjak,
stručnjak, ekspert slučaja, a istovremeno arhivar naučne
tradicije plemena. Okružen poštovanjem i strahom on
uživa najveći autoritet, a ipak ne tako veliki da njegovo
pleme potajno ne bi smatralo kako susedno pleme ima
boljeg vrača. Najbolji lek nikada nije blizu, već se može dobiti samo iz najveće moguće udaljenosti. Uprkos izvanrednom strahu koji je pleme, kod koga sam jedno
vreme stanovao, osećalo pred starim vračom, ipak su ga
zvali samo za lakše bolesti životinja i ljudi; u svim
ozbiljnijim slučajevima konsultovan je izvanredni
autoritet, m'ganga (čarobnjak), koga bi uz visoku naknadu
dovodili iz Ugande — partout comme chez nous.
Slučajnosti se dešavaju prvenstveno u manjim i
većim serijama ili grupama. Staro oprobano pravilo
vremenske prognoze je da će, ako je više dana padala kiša
i sutra biti kišovito. Poslovica kaže: »Nesreća nikada ne
dolazi sama.« Ova mudrost poslovice je primitivna nauka
— u narodu u nju veruju i plaše je se, dok je obrazovani
ismejavaju, uz preduslov da se njima nije desilo nešto
izvanredno. Ovde moram da iznesem jednu neprijatnu
priču. Meni poznata dama probudila se izjutra u sedam
sati zbog čudnovatog zveckanja na noćnom stočiću. Posle
kraćeg istraživanja otkrila je uzrok — gornji rub njene
čaše, kružno u komadu širine oko 1 santimetar, prsnuo je
i odvalio se. To joj je izgledalo čudno. Zvonila je po drugu
čašu. Posle oko pet minuta istovetno zveckanje i ponova
se odlomio gornji rub čaše. Ovaj put uznemirena zatražila
je treću čašu. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i
ponova se odlomio gornji rub
čaše. Tri slučajnosti uzastopno bilo je isuviše i za njeno
obrazovanje. Odbacila je na licu mesta vero-vanje u
prirodne
uzroke
i
ponovo
preuzela
primitivnu
representation collective, ubeđeni«1 η stojanju samovoljne
sile. To je slučaj sa mnogim modernim ljudima koji nisu
tvrdoglavi, kada se suoče sa događajima kod kojih je
otkazala prirodna kauzalnost. Zbog toga se i osporavaju
ovakvi događaji. Oni su neprijatni pošto oni — i u tome se
krije naš još živahan primitivizam — probijaju naš svetski
poredak, a šta onda više n i j e moguče?
Sa svojim verovanjem u samovoljne sile primitivni
čovek ne stoji, kako se do sada verovalo, sasvim u
vazduhu. več se oslanja na iskustvo. Grupacija
slučajnosti opravdava ono što mi nazivamo suje-verjem,
pošto je stvarno verovatno da se neobične stvari
podudaraju po vremenu i mestu. Ne zaboravimo da nas
ovde naše iskustvo ostavlja na cedilu. Mi nedovoljno
posmatramo pošto smo drugačije nastrojeni. Nama, na
primer, nikada neče ozbiljno pasti na pamet da sledeći niz
činjenica posmatramo kao povezane jednu s drugom:
izjutra jednom čoveku ule-tela je ptica u sobu, sat kasnije
svedok je saobraćajnog udesa na ulici, po podne umire
bliski rođak, uve-če kuvarica ispušta činiju sa čorbom, a
noću, kasno došavši kući. on otkriva da je izgubio
ključeve. Međutim, primitivnom čoveku ne bi promakao ni
najsitniji detalj na ovom lancu događaja. Svaka nova
karika lanca potvrdila bi njegova očekivanja, i on zbog
toga ima prava, čak mnogo više prava nego što mu
priznajemo. Njegovo strašljivo iščekivanje je potpuno
opravdano, čak korisno. To je koban dan, i tog dana ne
treba ništa preduzimati. U našem svetu ovo sujeverje bi
bilo za osudu, u primitivnom svetu, međutim,
najsvrsishodnija mudrost, pošto je tamo čovek izložen
slučajnostima u mnogo većoj meri nego mi u našem
zaštićenom i regulisanom životu. Covek ne može da
nzikuje isuviše slučajnosti ako se nalazi u divljini. I
Evropljanin mora to da oseti.
Лко se Pueblo-indijanac ne oseća u skladu sa samim
sobom, on neće otići na skup muškaraca. Ako bi
se stari Rimljanin pri izlasku iz kuće spotakao ο prag,
odustajao bi od svoje namere. To nam izgleda besmisleno,
ali u primitivnim uslovima ovakav omen upućuje bar na
opreznost. Ako nisam u skladu sa samim sobom, onda su
moji pokreti sputani, pažnja ometena, rasejan sam, zbog
toga se negde sudaram sa nečim, saplićem, ispuštam
nešto, zaboravljam. U civilizovanim prilikama sve same
ništavnosti, u prašumi pogibeljna opasnost! Saplesti se
tamo znači — čovek se oklizne sa brvna klizavog od kiše
koje, kao most pet metara visok, vodi preko reke pune
krokodila. U visokoj travi gubim kompas, zaboravljam da
napunim pušku i u džungli nailazim na trag nosoro-ga.
Zamišljen sam i gazim na zmiju otrovnicu. Uve-če
zaboravljam da blagovremeno obučem zaštitnu odeću od
moskita i jedanaest dana kasnije umirem u prvom
napadu tropske malarije. Da, dovoljno je čak prilikom
kupanja zaboraviti da se drže zatvorena usta pa da se
čovek razboli od smrtonosne dizente-rije. Sigurno da
slučajnosti ove vrste za nas imaju svoje poznate prirodne
uzroke u nešto rastresenom psihološkom stanju, ali za
primitivnog čoveka to su objektivno uslovljena omina ili
vradžbine.
Ali može biti i drugačije. U području Kitošija južno od
Elgona pošao sam na izlet u Kabras prašumu. Tamo sam
u gustoj travi natrapao na otrovnu /.miju. U poslednjem
trenutku uspelo mi je da je preskočim. Po podne moj
prijatelj se vratio iz lova bled kao smrt drhteći celim telom
— skoro ga je ujela preko sedam stopa duga mamba. koja
je naletela na njega sa jednog termitnjaka. Njen ujed bi
bio smrtonosan. Uspelo mu je da u poslednjem trenutku,
sa udaljenosti od nekoliko koraka, ubije zmiju. Uvede u
devet sati naš logor je napao čopor izgladnelih hijena, koje
su prethodnog dana već napale jednog usnulog čoveka i
rastrgle ga. Uprkos vatri prodrle su u kolibu našeg
kuvara. koji je, uz veliku dreku, po-begao preko zida.
Zatim se na čitavom putu nije desilo ništa. Ovakav dan
bio je pun materijala za moje Crnce. Za nas jednostavno
143
redanje slučajnosti, za njih prirodno ispunjenje omena.
koji se odigrao prvog
dana našeg izleta u divljinu. Tamo smo, naime, sa našim
kolima, zajedno sa mostom preko koga smo prelazili, pali
u potok. Moji pratioci crnci su se pogledali kao da su hteli
reći: »Baš je lepo počelo.« Na to je naišla tropska nepogoda
koja nas je sasvim promočila tako da sam više dana bio u
groznici. Uveče ovog dana mi beici smo se zgledali i nisam
imao kud do da kažem mom prijatelju lovcu: »Skoro mi
izgleda da je ovo počelo znatno ranije. Sećaš li se sna koji
si mi ispričao još u Cirihu, neposredno pre našeg puta?«
Naime, tada je on sanjao vrlo upečatljiv san. Sanjao je kao
da je u Africi u lovu i da ga je iznenada napala džinovska
mamba. Probudio se glasno vičući od straha. San je
načinio na njega veliki utisak tako da mi je priznao da je
mislio da to znači smrt nekoga od nas. Prirodno da je
pretpostavljao moju smrt, jer dobar drug je, kako se
nadamo, uvek neko drugi. Ali on je bio taj koji je kasnije
oboleo od teške malarije koja ga je bila dovela skoro do
ivice groba.
Ovaj razgovor, naveden ovde gde nema zmija ni
anopheles-komaraca, zvuči prazno. Ali treba zamisliti
somotski plavu tropsku noć, džinovsko crno pra-šumsko
drveće, zagonetne glasove noćne daljine, usamljenu vatru,
napunjeno oružje oslonjeno pored vatre, mreže protiv
komaraca, prokuvanu vodu za piće uzetu iz močvare i uz
sve to ubeđenje, koje je pretočio u reči stari iskusni
Afrikanac: »You know, this isn't men's — it's God's
country. « Tamo nije čovek kralj već priroda, životinje,
biljke i mikrobi. Ovo raspoloženje" spada k tome i čovek
shvata da se najavljuju povezanosti koje smo ranije
ismejavali. To je svet bezgraničnih sila, sa kojima se
svakodnevno sreće primitivni čovek. Neobično za njega
nije nikakva šala. On odatle izvlači zaključke — »To nije
dobro mesto«, »dan nije povoljan« i ko zna koliko puta je
izbegao opasnosti zahvaljujući ovom upozorenju!
»Magic is the science of the jungle.« Portentum
prouzrokuje trenutnu promenu dosadašnje delatnosti,
izostavljanje planiranog poduhvata, promenu psihološkog
stava. Sigurno sve same svrsishodne mere
sa aspekta grupacije slučajnosti, uzimajući u obzir
potpunu nesvesnost psihičkih kauzalnosti primitivnog
čoveka. Mi smo naučili, zahvaljujući jednostranom
davanju prevage takozvanim prirodnim uzrocima, da
razdvajamo subjektivno psihičko od objektivno prirodnog.
Nasuprot tome primitivni čovek ima svoju psihu napolju u
objektima. Nije on taj koji se čudi, već je to objekt, koji je
mana, obdaren čarobnom snagom, zbog čega sva
nevidljiva dejstva, koja bi mi shvatili kao sugestiju ili
snagu uobrazilje, za njega dolaze od spolja. Njegov predeo
nije ni geografski ni geološki ni politički. On sadrži
njegovu mitologiju i njegovu religiju-, sve njegovo mišljenje
i osećanje, ukoliko mu je' ovo nesvesno. Njegov strah je
loka-lizovan na izvesna mesta, koja »nisu dobra«. U svakoj
šumi borave duhovi umrlih predaka. U svakoj pećini
nalazi se đavo, koji davi svakoga ko kroči unutra. U
svakom brdu boravi velika zmija, u svakom brežuljku je
grob nekog kralja iz priča, na određenom izvoru, litici ili
drvetu sve žene zatrudne, u špilji vreba zmijski demon,
veliko drvo obdareno je glasom kojim zove izvesne ljude.
Primitivni čovek nema psihologije. Psihičko je objektivno i
zbiva se napolju. Cak su i njegovi snovi realnosti, ili ih
uopšte ne zapaža. Moji ljudi iz Elgonija, na primer, sasvim
su ozbiljno tvrdili da uopšte ne sanjaju, samo vrač katkad
sanja. Kada sam ovog zapitao, odgovorio mi je da više ne
sanja od kada su Englezi u zemlji. Da, još njegov otac je
sanjao velike snove, on je znao kuda je odlutalo stado, gde
su krave sa teladima, kada će izbiti rat ili naići pošast.
Sada District Commissioner zna sve, a oni ne znaju ništa.
On je bio rezigniran slično izvesnim Papuancima koji su
vero-vali da je veliki deo krokodila prešao na stranu engleske administracije. Naime, jedan kažnjenik urođenik
pobegao je iz zatvora i pri pokušaju da prepliva reku teško
ga je osakatio krokodil. Zbog toga su smatrali da je to
morao biti policijski krokodil. Sada u snu Bog razgovara
sa Englezima a ne sa vračem Elgonija, pošto oni imaju
silu. Funkcija snevanja je odlutala. Tako ponekad
odlutaju i njihove duše i vrač ih
potom hvata u kaveze kao ptice. Ili dolutaju strane duše i
prouzrokuju bolesti.
Ova projekcija psihičkog prirodno da stvara veze
između ljudi, između ljudi i životinja i stvari, koje
izgledaju neshvatljive. Jedan beli lovac ubija krokodila.
Neposredno posle toga iz susednog sela dojuri mnoštvo
ljudi i u najvećem uzbuđenju traži odštetu. Krokodil je,
naime, bio izvesna žena u selu, koja je umrla u istom
trenutku kada je ispaljen metak. Njena šumska duša
očigledno je bio ovaj krokodil. Jedan drugi je ubio
leoparda koji je napadao njegovu stoku. U isto vreme
umrla je jedna žena u susednom selu. Ona je bila
istovetna sa ovim leopardom.
Levi-Bril je za ove čudnovate odnose skovao izraz »
participation mystique«. Meni izgleda da reč »mističan«
nije srećno izabrana, jer kod primitivnih ljudi se ne radi ni
ο čemu mističnom, već ο nečemu sasvim prirodnom.
Samo nama to izgleda čudnovato, pošto su nam na izgled
nepoznata ova psihička otcep-Ijenja. U stvarnosti se ovo,
međutim, sreće i kod nas, samo ne u ovom naivnom, već
nešto civilizovanom obliku. Tako je praktički samo po sebi
razumljivo da čovek kod drugog pretpostavlja svoju
sopstvenu psihologiju, da se drugom moraju sviđati iste
stvari ili da će izazvati divljenje ono čemu se i mi divimo;
ono što smatramo lošim, mora i za druge biti loše. Naše
pravosuđe, na primer, tek je u najnovije vreme dostiglo
stepen psihološke relativizacije presude. Izreka »Quod licet
Jovi non licet bovi« još uvek izaziva otpor kod ljudi
jednostavnije naravi. Jednakost pred zakonom znači još
uvek skupocenu tekovinu. I sve loše i manje vredno, sve
ono što čovek ne može da sagleda kod sebe, sasvim
sigurno ima ovaj drugi, i zbog toga čovek mora da ga
kritikuje, da se bori protiv njega, dok se pri tom nije desilo
ništa drugo do što je jedna manje vredna duša iz jedne
odlutala u drugu. Svet je još uvek pun »betes noires« i
onih na kojima se kola lome, kao što je nekad sve vrvelo
od veštica i vukodlaka.
Psihološka projekcija, dakle Levi Brilova "participation mystique«, koja se zasluženo ističe kao po-rebno
karakteristično svojstvo primitivnog čoveka, je jedna od
najobičnijih psihičkih pojava koju mi samo obeležavamo
drugim recima i po pravilu nećemo da je prihvatimo. Sve
što je na nama nesvesno, otkrivamo kod suseda i shodno
tome ophodimo se prema njemu. Danas ga čovek više ne
primorava na probu otrovom, ne peče ga usijanim
gvožđem i ne stavlja na muke. ali mu nanosi moralnu
patnju tonom najdubljeg ubeđenja. Ono u njemu protiv
čega se borimo po pravilu je naša sopstvena manja
vrednost.
Zbog svoje neizdiferencirane svesti i s tim povezanog
potpunog nedostatka samokritičnosti primitivni čovek
jednostavno projektuje nešto više od nas. A pošto mu sve
izgleda apsolutno objektivno, to je njegov jezik
odgovarajuće drastičan. Čovek sebi kao šalu može
predstaviti ženu-leoparda, isto kao gusku, kravu,
kokošku, zmiju, vola, magarca, kamilu itd. koji su
svakome poznati kao ephitheta ornantia. Samo je pojam
primitivne »šumske duše« lišen moralnog prizvuka sa prop
ratnom uvredljivom notom; uz to je arhaični čovek isuviše
naturalističan i suviše pod utiskom događaja, tako da je
znatno manje od nas sklon za donošenje sudova. Pueblo
domoroci su mi krajnje ubedljivo rastumačili da pripadam
totemu medveda, dakle da sam medved, pošto se ne
spuštam slobodno kao čovek niz lestve, već natraške, sa
sve četiri kao medved. Ako bi me neko u Evropi oglasio
pećinskim medvedom, onda bi to bilo isto sa nešto
drugačijom nijansom. Motiv »šumske duše«, koji nam
izgleda tako čudnovat kod primitivnog čoveka, kod nas je
postao govorna figura kao mnogo šta drugo. Prevedimo
metaforu u konkretno, pa ćemo dobiti primitivno gledište.
Uzmimo na primer — »rukovoditi lečenjem«. Primitivno
izraženo to je »rukopola-ganje«, »obraditi rukama«, upravo
ono što vrač čini sa svojim pacijentima.
Nama je teško razumljiv pojam ο »šumskoj duši«
samo zbog toga što smo zapanjeni zbog konkretne
predstave otcepljivanja duše i njenog boravka u
nekoj divljoj životinji. Ali ako nekoga nazovemo kamilom,
onda time ne mislimo da je on i u svakom pogledu poznati
sisar kamila, već smatramo da je kamila samo u
određenom smislu. Na taj način od dotičnog otcepljujemo
komad
ličnosti
ili
duše
i
odlom-ljeni
komad
personifikujemo kao kamilu. Tako je i žena-leopard čovek,
samo njena »šumska duša« je leopard. Pošto je za
primitivnog čoveka sve nesvesno psihičko u njemu i
konkretno, onda- onaj koga je označio kao leoparda ima i
dušu leoparda ili, pri još dubljem cepanju, duša leoparda
živi kao stvarni leopard u šumarku.
Projekcijom prouzrokovano označivanje nečega
identičnim sa nečim drugim stvara svet u kome čovek nije
samo fizički već je i psihički potpuno prisutan, na neki
način on se stapa sa njim. On nigde nije njegov gospodar,
već njegov deo. Tako su primitivci još daleko od ljudskog
partikularizma. Oni ne sanjaju ο tome da budu gospodari
stvaranja. Njihova zoološka klasifikacija se ne kruniše sa
homo sapien-som, već najveće biće je slon, zatim dolazi
lav, onda džinovska zmija ili krokodil, zatim čovek i onda
niža bića. Covek je još podređen prirodi. On ne misli na to
da bi mogao ovladati prirodom, zbog toga se njegova
najveća težnja sastoji u tonie da se sačuva od njenih
opasnih slučajnosti. Civilizovani čovek, međutim,
pokušava da zagospodari prirodom i zbog toga je njegova
najveća težnja usmerena Па prirodne uzroke, koji mu
daju ključeve rešenja skrivenih dela prirode. Zbog toga mu
je krajnje neprijatna i pomisao na samovoljne sile i
mogućnost njihovog postojanja, jer s pravom on u njima
naslućuje dokaz da bi na kraju bila uzaludna težnja da se
ovlada prirodom.
Sažeto hteo bih da konstatujem: principijelno
svojstvo arhaičnog čoveka je njegov stav u odnosu na
145
samovoljnost slučaja, pošto je ovaj faktor svetskog
zbivanja za njega od nesravnjivo većeg značaja nego
prirodni uzroci. Samovolja slučaja sastoji se s jedne strane
od stvarne grupacije slučajnosti, s druge pak u projekciji
nesvesne psihe, u takozvanoj participation mystique. Za
arhaičnog čoveka ova razlika sva-
kako da ne postoji, pošto je kod njega psihičko
рго-jektovano toliko potpuno da se ne razlikuje od objektivnih, fizičkih zbivanja. Zbog toga su za njega slučajnosti
intervencije duhova, to jest namerni akt samovolje, pošto
on ne oseća da ga neobičnost potresa samo zbog toga što
mu on pozajmljuje snagu sopstvenog čuđenja ili straha.
Ovde se svakako nalazimo na opasnom tlu. Da li je neka
stvar lepa zato što joj ja dajem lepotu? Ili me objektivno
lepota stvari prisiljava da je priznam? Poznato je da su se
veliki duhovi oprobavali sa problemom da li sveto sunce
obasjava svetove, ili blistavo ljudsko oko. Arhaični čovek
veruje u sunce, civilizovani u oči — ukoliko ne pati od
pesničke bolesti, ili ukoliko uopšte razmišlja. On mora da
prirodi oduzme dušu da bi mogao da ovlada njome, to
znači da mora da joj oduzme sve arhaične projekcije, bar
tamo gde teži da bude objektivan.
U arhaičnom svetu sve ima dušu: duša čoveka, ili
bolje rečeno, duša čovečanstva, kolektivno nesvesno;
pošto pojedinac još nema dušu. Ne zaboravimo da
hrišćanske svete tajne krštenja predstavljaju vrlo
značajan kamen međaš u psihičkom razvitku čovečanstva. Krštenje daruje suštastvenu dušu; to ne čini
pojedinačni, magijski ritual pokrštavanja, već ideja
krštenja, koja čoveka izdiže iz arhaičnog identiteta sa
svetom i preobražava ga u biće nadmoćnije od tog sveta.
Sto je čovečanstvo dospelo do visina ove ideje, to je u
najdubljem smislu krštenje i rađanje duhovnog, ne
prirodnog čoveka.
U psihologiji nesvesnog važi osnovno pravilo da svaki
relativno samostalni deo duše ima karakter ličnosti, to
jest on se odmah personificira čim mu se ukaže prilika za
samostalno ispoljavanje. Najlepši primeri ovoga sreću se u
halucinacijama duševnih bolesnika i u medijumističkom
kontaktu. Tamo gde se projektuje samostalni psihički deo,
nastaje nevidljiva osoba. U spiritizmu tako nastaju
duhovi, kod primitivnog čoveka isto. Ako se bitniji deo
duše projektuje na nekog čoveka, onda ovaj postaje mana,
to jest neobično moćan, dakle čarobnjak, veštica, vukodlak itd. Primitivna ideja da vrač odlutale delove
22 Jung, Odabrana dela. III
duša hvata i stavlja u kaveze kao ptice najjasnije ilustruje
prethodno rečeno. Ove projekcije čine da vrač poseduje
manu, one čine da govore životinje, drveće i kamenje i
iznuđavaju, pošto su zapravo de-lovi duše, bezuslovnu
poslušnost individue. Iz ovog razloga je duševni bolesnik
nepovratno prepušten njegovim glasovima, pošto su
projekcije njegova sop-stvena psihička delatnost, čiji
svesni subjekt je on isto tako kao što je i sve ono što čuje,
vidi i čemu se pokorava.
Psihološki posmatrano primitivna teorija, po kojoj je
samovolja slučaja izliv namera duhova i čarobnjaka,
predstavlja nešto najprirodnije, pošto ona predstavlja
neizbežno zaključivanje. Ali ne varajmo se u ovom
pogledu! Naime, ako bi jednom pametnom primitivcu
izložili naše potpuno naučno objašnjenje, on bi nas
okrivio da patimo od smešnog sujeverja i upravo
odvratnog nedostatka logike, pošto on veruje da sunce
osveti java svet a ne oko. Tako sam jednom od mog
prijatelja, koji se zvao »Planinsko Jezero« i bio
Pueblo-poglavica, doživeo postidan poziv na red kada sam
pokušao da vesto nametnem argumenat sv. Augustina:
»Non est hic sol dominus noster, sed qui ilium fecit.«
Srdito je uzviknuo: »Ono, što tamo ide-pokazujući na
sunce »naš je otac. Ti možeš da ga vidiš. Od njega dolazi
sva svetlost, sav život nema ničega što ono nije stvorilo.«
Uzbudivši se tražio je odgovarajuće reči i konačno
uzviknuo: »Ćak i čovek u planini, koji luta sam, ne može
bez njega čak ni vatru da užegne.« Jedva da se lepše može
karakterisati ovo arhaično stanovište do ovim recima. Sva
snaga je napolju, i samo pomoću nje umemo da živimo.
Bez daljnjega se vidi kako religiozno mišljenje i u ove
bezbožne dane održava u životu arhaično stanje duha.
Bezbrojni milioni još uvek misle ovako.
Kada smo prethodno govorili ο primitivnom
osnovnom stavu prema samovolji slučaja, zauzeo sam
gledište da je ovakav stav nešto svrsishodno a samim tim i
pametno. Hoćemo li bar za trenutak da odvagnemo
hipotezu da li primitivna teorija samovoljnih sila nema
samo psihološkog već i stvarnog
146
opravdanja? Ja ne bih s neba pa u rebra mog čitaoca
ubeđivao u činiehičnost postojanja vradžbina. Ja bih hteo
samo sà njim da razmotrim do kakvog bi zaključka došao
čovek ako bi kao i primitivac prihvatio da iz sunca dolazi
sva svetlost, da su stvari lepe a da je komad čovekove
duše leopard, jednom rečju da prihvati primitivnu
mana-teoriju. Po ovoj teoriji le-pota pokreće nas, i
nismo mi ti koji stvaramo lepotu. Neko jeste đavo, mi
nismo naše zlo projektovali u njega i na taj način načinili
ga
đavolom.
Ima
upečatljivih
ljudi,
takozvanih
mana-lično'sti, koji su ličnost sami po sebi i za svoje
postojanje ne treba da zahvale našoj uobrazilji. Naime,
mana-teorija kazuje da postoji nešto kao opšte
rasprostranjena sila koja objektivno stvara izvanredno
dejstvo. Sve što jeste, deluje, stvara, inače nije stvarno. A
to može biti samo zahvaljujući njegovoj energiji. Postojanje
je polje sile. Kao što se vidi, primitivna mana-ideja je
nešto kao dodatak energétici.
Dovde se lako može pratiti primitivno shvatanje. Ali
ako ovo gledište, konsekventno samom sebi. ide dalje i
psihičke projekcije, ο kojima smo prethodno govorili,
preobraća u njihovu suprotnost tvrdeći: ne pretvara moja
uobrazilja niti moje emocije vrača u čarobnjaka, već on
jeste čarobnjak i na mene projektuje magičko dejstvo. ja
ne haluciniram duhove već mi se oni javljaju zbog toga što
oni tako žele — ako se postave ovakva tvrđenja, koja su
doduše logični derivat mana-teorije, onda počinjemo da
oklevamo i da se osvrćemo za našim lepim psihološkim
projekcionim teorijama. Naime, ne radi se ni ο čemu
manjem do ο pitanju: nastaje li psihička funkcija, duša ili
duh ili nesvesno u meni, ili je psiha u počecima stvaranja
stvarno napolju u obliku hoti-mičnosti i samovoljnih sila i
postepeno urasta u čoveka tokom psihičkog razvitka? Da
li su takozvani otcepljeni delovi duše bili stvarno nekada
delovi cele duše neke individue, ili su 4iaprotiv bili po sebi
postojeće psihičke jedinke, primitivno izraženo: duhovi,
duše predaka ili slično, koji su se tokom razvitka
зз
д
inkarnirali u ljudima, postepeno stvarajući u njemu onaj
svet koji sada nazivamo psihom?
Ovaj zaključak svakako da zvuči zabrinjujući
paradoksno. Ali, u osnovi uzev, on nije sasvim neshvatljiv.
Ne samo da je religijsko shvatanje, već je delom i
pedagoško da možemo u ljudima zasaditi nešto psihičko,
čega prethodno nije bilo u njemu. Postoje sugestije i
uticaji, pa čak i najmoderniji biha-viorizam u ovom
pogledu
gaji
ekstravagantna
očekivanja.
Ideja
kompleksnog srašćenja psihe, samo po sebi razumljiva,
izražava se u primitivnom shvatanju u različitim oblicima,
na primer u opšte proširenom verovanju u opsednutost
duhovima, inkarnaciji duše predaka, doseljavanju duša,
na primer prilikom kija-nja, kada još i danas kažemo »na
zdravlje«, čime se misli: »Nadamo se da ti nova duša neće
štetiti.« To je nešto kao kompleksno šrašćenje, ujedinjenje,
kada osećamo kako tokom našeg sopstvenog razvitka iz
protivurečnog mnoštva postepeno dospevamo do jedinstva
ličnosti. Naše telo se sastavlja od mnoštva Mendelovih
naslednih jedinica; stoga ne izgleda sasvim nemoguće da
psiha možda ima sličnu sudbinu.
Materijalistička shvatanja našeg doba imaju slično
uverenje, koje zajedno sa arhaičnim ima istu tendenciju,
to jest vodi do istog konačnog rešenja — naime, da je
individua samo rezultat, koji se u jednom slučaju slio iz
prirodnih uzroka, u drugom, primitivnom, nastao iz
samovoljnih slučajnosti. U oba slučaja čovekova
individualnost izgleda kao nebitni slučajni produkt neke
dejstvene supstancije iz spolj-njeg sveta. Ovo gledište je
sasvim konsekventno u svetlu arhaične slike sveta, u
kojoj običan, pojedinačni čovek nikada nije suštinski, već
neograničeno promenljiv i krajnje prolazan. Materijalizam
se zaobilaznim putem preko najstrožijeg kauzalizma ponovo vratio primitivnom shvatanju. Ali materialista je
radikalniji, pošto je sistematičniji od primitivca. Primitivan čovek ima prednosti nekonsekventnosti — on
izdvaja mana-ličnost. Ova se tokom istorijskog razvitka
vinula do počasnog mesta božjih figura, do heroja i
božanskih kraljeva, koji, jedući večno postojeću hranu
bogova, imaju udela u besmrtnosti. Ova ideja besmrtnosti
individue, a time njene nesmanjene vrednosti, susreće se
još na ranom arhaičnom stupnju, pre svega u verovanju u
duhove; zatim u mitovima ο vremenu u kom još nije bilo
smrti, koja je jednom došla na ovaj svet zbog nekog glupog
nesporazuma ili zbog nečijeg nemara.
Primitivni čovek nije svestan ove protivurečno-sti u
njegovim shvatanjima. Moji crnci su mi tvrdili da oni ne
znaju ništa ο tome šta se sa njima dešava posle smrti.
Covek je tada mrtav, više ne diše, leš se odnosi u šumu
gde će ga pojesti hijene. Tako oni misle danju, međutim
noću vrvi od duhova mrtvih, koji donose bolest ljudima i
životinjama, napadaju i dave noćne putnike itd. Zbog ovih
i sličnih protivu-rečnosti, od kojih prosto vrvi primitivni
duh, Evro-pejac bi skoro iskočio iz sopstvene kože. On,
naime, ne misli na to da i naš kulturni svet to isto čini.
Ima univerziteta koji ideju ο božijoj intervenciji smatraju
indiskutabilnom, a pored toga imaju i svoj teološki
fakultet. Jedan materijalistički naučnik koji smatra
skarednim da čak i najmanju varijaciju neke životinjske
vrste dovede u vezu sa aktom božje samovolje, u drugoj
fioci ima potpuno oformljenu hri-šćansku religiju, koja se
možda svake nedelje očevidno potvrđuje. Zašto bi se onda
uzbuđivali zbog primitivne nekonsekventnosti?
Iz pramisli čovečanstva je upravo nemoguće izvesti
ikakav filozofski sistem, već same antinomije, koje,
međutim, u svim vremenima i u svim kulturama
formiraju
neiscrpnu
osnovu
celokupne
duhovne
problematike. Da li su representations collectives
arhaičnog čoveka duboke, ili one samo tako izgledaju? Da
li je smisao postojao već u početku, ili ga je tek kasnije
stvorio čovek? Na ovo najteže pitanje ne mogu da
odgovorim, ali zbog toga bih, na kraju, hteo da iznesem
jedho zapažanje koje sam načinio kod brdskog plemena
Elgonija. Raspitivao sam se i tragao levo i desno, uzduž i
popreko za bilo kakvim tragom religijskih ideja i
ceremonija i tokom više nedelja nisam našao ništa. Ljudi
su mi omogućili da sve vidim i spremno su mi davali
obaveštenja ο svemu. Bio sam u stanju da neposredno
razgovaram sa njima, bez prepreke tumača-urođenika,
pošto je veliki broj starijih ljudi govorio narečje
suaheli. U početku su, doduše, bili uzdržani, ali kada je
probijen led, naišao sam na prijateljski prijem. Oni nisu
znali ništa ο religijskim običajima. Ali ja nisam popuštao.
Jednom, pri kraju jednog od mnogih bezuspešnih
razgovora, iznenada je uzviknuo jedan starac: »Izjutra,
kada izlazi sunce, izlazimo iz koliba, pljujemo u šake i
pružamo ih prema suncu.« Zamolio sam da mi pokažu i
tačno opišu tu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u
šake koje drže pred ustima i zatim ih okreću sa dlanovima
prema suncu. Zapitao sam ih šta to znači, zašto to čine,
zašto duvaju ili pljuju u šake. Uzalud — »oduvek se tako
činilo«, rekli su mi. Bilo je nemoguće dobiti bilo kakvo
objašnjenje, tako da mi je postalo sasvim jasno da oni
stvarno znaju samo da to čine ali ne i šta čine. U toj radnji
oni ne vide nikakvog smisla. Istim gestovima oni
pozdravljaju i mladi mesec.
Pretpostavimo da sam apsolutni stranac i da sam
došao u ovaj grad da bih istraživao vladajuće običaje. Prvo
bih se uselio blizu nekoliko vila na Cirih-bergu, i tako bih
uspostavio susedske odnose sa stanovnicima ovih kuća.
Onda bih zapitao gospodu Mi-lera i Majera: »Ispričajte mi,
molim vas, nešto ο vašim religijskim običajima.« Oba
gospodina su zabezeknuta. Oni nikada ne idu u crkvu, ne
znaju ništa i emfatično odriču da uopšte sprovode ikakve
običaje. Proleće je i dolazi Uskrs. Jednog jutra zatičem gospodina Milera na neobičnom poslu — on revnosno hoda
po vrtu i skriva obojena jaja dodajući im svojstvene idole
zeca. On je uhvaćen in flagranti. »Zašto ste mi prećutali
ovu krajnje interesantnu ceremoniju?« pitam ga. »Kakva
ceremonija? To nije ništa. To se uvek čini za Uskrs.« »Ali
šta znače ova jaja. idoli, skrivanje?« Gospodin Miler se
lupa po glavi. On ne zna ni sam, isto tako ne zna šta znači
božićna jelka, a ipak to čini, isto onako kao i primitivni
čovek. Da li su. možda, daleki preci primitivnog čove-
ka bolje znali šta su činili? To je krajnje neverovat-no.
Arhaični čovek samo čini, a tek civilizovani zna šta čini.
Sta znači prethodno opisana ceremonija Elgoni-ja?
Očigledno se radi ο žrtvovanju suncu, koje je za ljude u
trenutku njegovog izlaska i samo tada »mun-gu«, to jest
mana, božansko. Ako je pljuvačka, onda je to supstancija
koja prema primitivnom shvatanju sadrži ličnu manu —
lekovitu, magijsku i životnu snagu. Ako je dah, onda je to
coho, arapski ruh, hebrejski ruah, grčki pneuma, vetar i
duh. Radnja dakle kazuje: ja nudim bogu moju živu dušu.
To je nema molitva, koja se izvodi pokretima i koja bi isto
tako mogla da glasi: »Oče, u ruke tvoje predajem duh
svoj.«
Da li se ovo dešava samo tako ili je ova misao bila
mišljena i naumljena još pre čoveka? Sa ovim nerešenim
problemom završio bih moje predavanje.
148
BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA
Kao psihološka veza brak je komplikovana tvorevina.
Brak se sastoji od niza subjektivnih i objektivnih datosti,
koje su delom heterogene prirode. Kako u mom prilogu
imam nameru da se ograničim na psihološki problem
braka, prinuđen sam da uglavnom izostavim objektivne
datosti pravne i socijalne prirode, iako ove činjenice u
izvanrednoj meri upli-višu na psihološke odnose između
supružnika.
Bilo kad da govorimo ο psihološkoj vezi, ovoj
pretpostavljamo svest. Ne postoji psihološka veza između
dva čoveka, od kojih su oba u nesvesnom stanju. Sa
psihološkog gledišta oni bi bili lišeni nekog odnosa.
Posmatrano sa nekog drugog stanovišta, na primer sa
fiziološkog, uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi, ipak
ovakva veza ne bi se mogla nazivati psihološkom. Svakako
da ne dolazi u obzir pretpostavljena totalna besvest, ipak
ima parcijalnih nesvesti znatnih opsega. U onoj meri u
kojoj je izražena ovakva nesvest, ograničena je i
psihološka veza.
Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesnog duševnog života, najpre kao pojedinačna ostrva, koja se
postepeno sjedinjuju u »kontinent«, u povezanu svest.
Uznapredovali duhovni proces razvitka znači širenje
svesti. Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je
mogućnost psihološkog odnosa. Svest je, koliko
l1] Prvi put objavljeno u: Das Ehe-Buch. Eine neue Sinngebung im
Zusammenklang der Stimmen führender Zeitgenossen. (Ges. Werke X).
149
dopire naše shvatanje, svest sopstvenog Ja. Da bih bio
svestan samoga sebe, moram biti u stanju da sebe
razlikujem od drugih. Samo tamo gde postoji ovakvo
razlikovanje, može doći do psihološke veze. Iako uglavnom
dolazi do razlikovanja, normalno je ovo nepotpuno, pošto
su verovatno opsežna područja duševnog života nesvesna.
U odnosu na nesvesne sadržaje ne dolazi do razlikovanja,
i zbog toga u njihovom području ne može biti
uspostavljena nikakva psihološka veza; u njihovom
području
još
uvek
vlada
početno
nesvesno
stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja), dakle
potpuno odsustvo povezanosti.
Mladić u dobu zrelom za brak poseduje svest ο Ja
(devojka po pravilu više od mladića), ali još nije tako
daleko od trenutka kada je ova izronila iz magle početne
nesvesnosti. Stoga mladić poseduje daleka područja koja
još uvek leže u senci nesvesnog i koja, sve dokle dopiru,
ne omogućuju uspostavljanje psihološke veze. To
praktično znači da je mladiću dato samo nepotpuno
saznanje ο drugom kao i ο sebi samom, a i zbog toga može
biti samo nedovoljno oba-vešten ο motivima drugog kao i
ο svojim sopstve-nim. Po pravilu on postupa najvećim
delom iz nesvesnih motiva. Naravno da mu subjektivno
izgleda kao da je vrlo svestan; pošto čovek uvek precenjuje
svesne sadržaje, jeste i ostaje veliko i iznenađujuće otkriće
da je ono što smatramo konačno osvojenim vrhom, u
stvarnosti samo najdonji stepenik vrlo dugog stepeništa.
Sto je veći opseg nesvesnog, tim se manje pri sklapanju
braka radi ο slobodnom izboru, što se subjektivno
primećuje kroz prisilu sudbine, jasno uočljive u
zaljubljenosti. Gde nema zaljubljenosti, ipak može
postojati prisila, svakako u manje prijatnom obliku.
Još nesvesne motivacije su lične i opšte prirode.
Najpre to su motivi, koji potiču iz roditeljskog uti-caja. U
ovom pogledu za mladića je merodavan odnos prema
majci a za devojku odnos prema ocu. U prvoj liniji stepen
vezanosti sa roditeljima nesvesno upli-više, olakšava ili
otežava izbor bračnog druga. Svesna ljubav prema ocu
potpomaže izbor bračnog dru
ga sličnog ocu ili majci. Nasuprot tome nesvesna vezanost
(koja svesno uopšte ne mora da se izražava kao ljubav)
otežava ovakav izbor i dovodi do specifičnih modifikacija.
Da bi ove razumeli, mora se u prvoj liniji znati odakle
potiče nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima
ova prisilno modifi-kuje ili čak sprečava svesni izbor.
Po pravilu se sav? iz veštačkih motiva sprečeni život, koji su
roditelji mogli živeti u obrnutom obliku, prenosi na decu, to
jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj životni pravac
koji treba da kompenzuje neispunjeno u životu
roditelja^Zbog toga dolazi do toga da preterano moralni
roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu, da neodgovorni
i raskalašni otac ima bolesno často-ljubivog sina itd.
Najgore posledice ima veštačka ne-svesnost roditelja. Na
primer, majka, koja se veštački održava nesvesnom, da ne
bi ometala prividno dobar brak nesvesno vezuje sina za
sebe, donekle kao zamenu za muža. Zbog ovoga je sin
gurnut ako ne baš u homoseksualizam a onda je bar
prinuđen na njemu zapravo neodgovarajuće modifikacije
izbora. On će se, na primer, oženiti devojkom koja je očigledno podređena majci (sinovljevoj) i tako ne može biti
konkurent majci, ili će se prepustiti ženi tiranskog i
energičnog karaktera, koja treba da ga donekle oslobodi od
majke. Izbor bračnog druga, pri nezakržljalom instinktu
može ostati slobodan od ovih uticaja, ali oni ipak, ranije ili
kasnije, postaju smetnja. "Više ili manje čisto instinktivni
izbor sa gledišta održavanja vrste bio bi svakako najbolji,
ali sa psihološkog stanovišta on nije uvek srećan, pošto između čisto instinktivne i individualno izdiferencira-ne
ličnosti često postoji neobično velika razlika. U takvom
slučaju pomoću instinktivnog izbora može se istina
popraviti ili osvežiti rasa, ali zato se uništava individualna
sreća. (Pojam instinkt, naravno, nije ništa drugo do zbirni
pojam svih mogućih organskih i psihičkih faktora, čija nam
je priroda najvećim delom nepoznata).
Ako bi individuu trebalo smatrati samo instrumentom
održanja vrste, onda bi daleko najbolja
150
-■
stvar bila instinktivni izbor bračnog druga. Ali pošto su
njegove osnove nesvesne, to se na njemu može zasnovati
samo neka vrsta bezličnog odnosa, što vrlo lepo možemo
posmatrati kod primitivaca. Ako tu uopšte možemo
govoriti ο »vezi«, onda je to samo bledi, distancirani odnos
izrazito bezlične prirode, potpuno regulisan pomoću
prenetih
navika
i
predrasuda,
uzor
svakog
konvencionalnog braka.
Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna
briga roditelja nije aranžirala brak dece, i ukoliko kod
dece primitivni instinkt nije osakaćen niti pogrešnim
vaspitanjem niti potajnim uticajem zanemarenih i
nagomilanih kompleksa roditelja, izbor bračnog druga će
proisteći
iz
nesvesnih,
instinktivnih
motivacija.
Nesvesnost
prouzrokuje
nerazlikovanje,
ne-svesni
identitet. Praktična posledica je da jedan ο drugome
pretpostavlja istovetnu psihološku strukturu. Normalna
seksualnost kao zajednički i prividno istovetan doživljaj
pojačava osećanje jedinstva i identiteta. Ovo stanje se
obeležava kao potpuna harmonija i uznosi se kao velika
sreća (»jedno srce i jedna duša«); svakako s pravom, jer
vraćanje onom početnom stanju nesvesnosti i besvesnog
jedinstva je kao vraćanje u detinjstvo (stoga detinjasto
ponašanje svih zaljubljenih), pa čak i više od toga, kao
vraćanje u majčino krilo, u slutnjama prepuno more još
nesvesnog, stvaralačkog obilja. Da, to je pravi i neosporni
doživljaj božanstva, čija nadmoć gasi i guta sve ono što je
individualno. To je zapravo komunija (tajna večera —
zajednički obed vernih sa Hristom) sa životom i bezličnom
sudbinom. Sama se do tada održavana tvrdoglavost biva
savladana, žena postaje majka, muškarac otac i tako se
oboma orobljava sloboda čineći od njih oruđe dalje
protičućeg života.
Veza ostaje unutar granica biološkog instinktivnog
cilja, održanja vrste. Kada je ova svrha kolektivne prirode,
shodno tome je i međusobna psihološka veza supružnika
uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psihološkom
smislu ne može smatrati individualnom vezom. Ο
individualnoj možemo govoriti tek onda kada je shvaćena
priroda nesvesnih
motivacija i potpuno uklonjen početni identitet. Ret-ko ili
tako reći nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u
individualnu vezu. Bez bolova se ne može postati svesnim.
Mnogi su pute vi koji vode tom postaj an ju svesnim,
ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopšte uzev preobražaj
počinje sa početkom druge polovine života. Sredina života
je doba najveće psihološke važnosti. Dete počinje svoj
psihološki život u skučenosti " u ograničenom krugu
majke i porodice. Sa uznapredovalim sazrevanjem širi se
horizont i sop-stvena sfera uticaja. Nade i namere
usmerene su na proširenje lične sfere moći i posedovanja,
požuda sve više povećava opsege prodora u svet. Volja
individue postaje sve više identična sa prirodnom svrhom
nesvesnih motivacija. Tako čovek u neku ruku udahnjuje
stvarima svoj život, sve dok ove konačno ne započnu da
žive same od sebe i da se umnažaju, sve dok ga
neprimetno ne prerastu. Deca prestižu majke, očeve
prestižu njihova dela, a ono što se teško, s mukom unelo
u život, više ne može da se zadrži. U početku je to strast,
onda postaje obaveza i konačno neizdrživi teret, vampir
koji je isisao život svom stvaraocu. Sredina života je
trenutak najvećeg razvitka, kada je čovek još u svom delu
sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom
trenutku rađa se i veče, počinje druga polovina života.
Strast menja svoje lice i sada se zove dužnost, htenje neumoljivo postaje moranje a zaokreti životnog puta. koji su
ranije bili iznenađenje i otkrića, postaju navika. Vino je
prevrelo i počinje da se bistri. Ako sve ide kako treba,
čovek razvija konzervativne sklonosti. Umesto napred,
nehotično se često gleda unazad i počinje da se polaže
računa ο načinu kako se do tada odvijao život. Traže se
sopstvene stvarne motivacije i čine se otkrića. Kritičko
posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omogućuje
čoveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanja ne
pritiču mu tek onako, bez daljnjega, pošto se ovakva
saznanja stiču samo preko jakih potresa.
Kako su ciljevi druge polovine života drugačiji od
onih u prvoj, zbog isuviše dugog zadržavanja mladalačkog
stava nastaje neujednačenost htenja. Svest tera i dalje
napred donekle povinujući se svojoj sop-stvenoj
delatnosti; nesvesno, međutim, zadržava i tera nazad,
pošto su iscrpljene snaga i unutrašnja volja za dalju
ekspanziju. Ova neujednačenost sa samim sobom stvara
nezadovoljstvo i kako čovek nije svestan svoga stanja, on
po pravilu razloge projek-tuje na bračnog druga. Na taj
način nastaje kritična atmosfera, neophodni preduslov
postajanja svesnim. Ovo uostalom kod supružnika po
pravilu ne počinje istovremeno. Ni najbolji brak ne može
tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje
supružnika bilo apsolutno identično. Obično se jedan u
braku brže snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na
pozitivnom odnosu prema roditeljima, imaće male ili
uopšte neće imati teškoća u prilagođavanju na bračnog
druga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesvesnom
vezanošću za roditelje. Zbog toga će ovaj tek kasnije
dospeti do potpune prilagođenosti a, pošto je teško
stečena, verovatno će se i duže održati.
Razlike' u tempu s jedne i opseg duhovne ličnosti s
druge strane su momenti koji stvaraju tipičnu teškoću
koja svoju aktivnost razvija u kritičnom trenutku. Ne bih
želeo da se stekne utisak kao da pod »opsegom duhovne
ličnosti« uvek podrazumevam posebno bogate ili nadarene
prirode.
Pod
tim
pre
podrazumevam
izvesnu komplikovanost duhovne prirode, koja se može
uporediti sa kamenom sa bezbroj faseta nasuprot
jednostavnoj kocki. To su mnogostrane, po pravilu
problematične prirode, opterećene sa više ili manje
međusobno uskladivim psihički na-sleđenim osobinama.
Prilagođavanje
na
ovakve
prirode
ili
njihovo
prilagođavanje na jednostavnije prirode uvek je teško.
Ovakvi ljudi sa donekle disoci-ranom osnovom po pravilu
su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na
duže vreme i da se na taj način prividno jednostavno
razviju, ili njihova »mnogostranost« može davati posebnu
draž njihovom složenom karakteru. U ovakvoj nešto
lavirintskoj
prirodi lako se može izgubiti onaj drugi, to jest on u njima
nalazi takvo obilje doživljajnih mogućnosti, tako da se njegov
lični interes u tome potpuno iscrpi; sigurno ne uvek na
prijatan način, pošto se njegovo bavljenje često sastoji u tome
da traga na svim stranputicama i zaokretima prvoga. Ipak i
na taj način se postiže mnoštvo doživljajnih mogućnosti, tako
da se njima okupiraju čak potpuno zanesu jednostavnije
prirode; on.e se utapaju u opsežnijim ličnostima tako da ne
vide ništa više izvan njih. To je skoro redovna pojava: žena
koja je duhovno skoro potpuno prisutna u mužu, muž koji je
152
osećajno skoro potpuno prisutan u ženi. Ovo bi se moglo
označiti kao problem s adržanog i onog koji sadrži.
Sadržani je uglavnom sasvim unutar braka. On se obraća
nepodeljen drugome, prema vani ne postoje neke bitne
obaveze niti interesi. Neprijatna strana ovog inače »idealnog«
stanja je uznemiravajuća zavisnost od donekle nesagledive i
stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane ličnosti. Prednost je
sopstve-na nepodeljenost — faktor koji nije za potcenjivanje
u odnosu na psihičku ekonomiju.
Onaj koji sadrži i koji shodno svojoj nešto diso-ciranoj
osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepo-deljenoj ljubavi
prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, biće u ovoj težnji
koja mu teško pada pre-stignut od jednostavnije ličnosti. Dok
u drugome traži sve moguće finese i komplikacije, koje bi trebalo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama,
on remeti jednostavnost drugog. Kako je jednostavnost u
svim običnim uslovima u prednosti prema komplikacijama,
on mora ubrzo da prestane sa pokušajima da jednostavnu
prirodu dovede na suptilne i problematične reakcije. I njemu
će drugi, koji shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu traži jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati briga na taj
način što će upravo pomoću očekivanja jednostavnih
odgovora
»konstelovati«
(kako
glasi
tehnički
izraz)
komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povuče
pred ubedljivom snagom jednostavnosti. Duhovno (svesni
proces uopšte) znači za
ТЈ Jung. Odabrana dela, III
353
čoveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje
prednost jednostavnosti, čak i onda kada nije istinita.
Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuviše
mala soba, koja ne obezbeđuje dovoljno prostora.
Nasuprot tome komplikovana priroda daje jednostavnijoj
isuviše soba sa isuviše mnogo prosto a tako da ova više
ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodno "dolazi do toga
da komplikovaniji u s-'oi sadrži jednostavnijeg. Onaj,
međutim, u ovome ne može da se sadrži, on ga okružuje
a da pri tom sam nije okružen. Ali kako možda ima još
veću potrebu od ovog drugog da bude okružen, on se
oseća izvan braka i zbog toga katkad igra problematičnu
ulogu. Sto^ je god sadržani čvršći, tim se više onaj koji
sadrži oseća istisnut. Čvrsto držeći se prvi prodire
unutra, i sve što više prodire, tim manje može to isto da
učini onaj drugi. Stoga onaj koji sadrži stalno više ili
manje osmatra kroz prozor, u početku svakako nesvesno.
Ali kada dospe do sredine života, onda se u njemu budi
jaka čežnja za onim jedinstvom i nede-Ijivošću, koje bi
mu, ч' -dìió_n7é^5voj_dTsociranoj prirodi, bila naročito nu„
a i tada se obično dešavaju stvari koje mu prinose
konflikt do svesti. Onpostaje svestan da traži dopunu,
sadržanost
i
nedeljivost,
što
mu
je
uvek
nedostajalo. Za sadržanog ovaj događaj najpre znači
potvrdu često bolno doživljene nesigurnosti; on otkriva
da u sobama, koje prividno pripadaju njemu, žive i drugi,
nepoželjni gosti. On gubi nadu u sigurnost i ovo
razočaranje ga vraća njemu samom ako mu ne uspe da,
pomoću očajničkih i nasilničkih napora, drugog natera da
klekne i da na kolenima prizna da njegova čežnja sa
jedinstvom nije ništa drugo do detinjasta ili bolesna
fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu
prihvatanje odricanja pripravlja veliko dobro, naime
saznanje da se ona sigurnost koju je stalno tražio u
drugom nalazi u njemu samom. Na taj način on otkriva
samog sebe a time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one
komplikacije koje je uzalud u njemu tražio onaj koji
sadrži.
Ako se onaj koji sadrži ne skrha pri pogledu na
ono što se obično naziva bračni nesporazum, već poveruje u unutrašnju opravdanost svoje čežnje za jedinstvom, preuzima na sebe rastrzanost. Disocijacija
se ne leci otcepljivanjem, već rastrzavanjem. Sve_
snage koje streme za jedinstvom, sve ono zdravo sto
znači samog-sebe-hteti podići će se protiv rastrzavanja i na taj način postaće mu svesna mogućnost unutrašnjeg'sjedinjavanja koju je ranije uvek tražio spolja. Nepodeljenost kao svoje dobro on nalazi u sebi
samom. ______
.... —«
Ovo se izvanredno često zbiva u vreme životnog podneva,
i na ovaj način čudnovata čovekova priroda iznuđava onaj
prelazak iz prve u drugu polovinu života, preobražaj iz stanja
u kome je čovek bio samo oruđe sopstvene nagonske prirode,
u drugačije stanje u kome on više nije oruđe, nego ono što je
153
već uvek bio -— preobražaj od prirode u kulturu, od nagona u
duh. Covek bi zapravo trebalo da se čuva da ovaj neophodni
razvitak prekida pomoću moralnog nasilja, pošto je stvaranje
duhovnog stava pomoću otceplji-š I van ja i potiskivanja
nagona u stvari falsifikovanjel ΊΜišta ruje ogavnije od potajno
seksualizovahe duhovnosti; ona je isto toliko nečista koliko i
precenjena čulnost. Prelaz je, međutim, dugi put i većina
zastaje na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihički razvitak u
braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao što je
slučaj kod primitivnog čoveka, onda bi se ovi preobražaji mogli
sprovesti potpunije i bez isuviše velikog trenja. Među
takozvanim primitivcima sreću se produhovljene ličnosti, pred
kojima se može osetiti samo strahopoštovanje, kao pred
potpuno sazrelim delom neometenog opredeljenja. Ovde govorim iz sopstvenog iskustva. Gde se, međutim, među
današnjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu
osakaćene nekim moralnim nasiljem? Mi smo još uvek
dovoljno varvari da bismo verovali u isposni-štvo a i u njegovu
suprotnost. Ali točak istorije se ne može vratiti. Mi možemo da
stremimo samo napred ka zauzimanju onog stava, koji će nam
dozvo"3
355
liti da živimo onako kako je svojstveno neometenoj
opredeljenosti primitivnog čoveka. Samo pod ovim
uslovom smo u stanju da duh ne izopačujemo u čulnost
niti čulnost u duh, pošto oboje moraju živeti, pošto jedna
dobija život od drugog.
Bitni sadržaj psihološke veze u braku je ovaj ovde
tako ukratko izneti preobražaj. Imalo bi se mnogo šta
reći ο iluzijama, koje služe svrhama prirode i doprinose
onim preobražajima, koji su karakteristični za srednje
doba života. Prvoj polovini života svojstvena bračna
harmonija (ukoliko je ikada uopšte došlo do ovakvog
prilagođavanja) bitno je zasnovana (što se ispostavlja u
kritičnoj fazi) na pro-jekcijama izvesnih tipičnih slika.
Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne
sliku te određene žene, već jedne određene žene. Ova
slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potiče iz pradavnih
vremena, ugrađena u živi sistem nasledne mase, »tip«
(»arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda,
precipitat svih utisaka ο ženi, nasleđeni psihički sistem
prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi se iz ove
nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u
psihičkom pogledu žena trebalo da izgleda. To isto važi i
za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku ο muškarcu.
Iskustvo
uči
da
treba
tačnije
reći:
sliku
ο muškarcima, dok se kod muškarca radi ο slici ο ženi.
Kako je ova slika nesvesna, ona se uvek nesvesno
projektuje u voljenu osobu i jedan je od najhitnijih
razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu
sliku sam označio kao anima i stoga skolastično pitanje:
»Habet mulier animam?« smatram vrlo interesantnim,
pošto sam mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko
što izgleda da je sumnja opravdana. Žena nema animu,
ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni,
animus rezonujući karakter i stoga najveći deo onog što
muškarci mogu da kažu ο ženskoj erotici i osećajnom
životu žene uopšte, počiva na projekciji njine sopstvene
anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i
fantazije žena ο muškarcima počivaju na delatnosti
animusa, koji je
neiscrpan u stvaranju nelogičnih sudova i pogrešne
kauzalnosti.
Anima kao i animus karakteriše neobična mnogostranost. U braku je uvek sadržani taj koji ovu sliku
projektuje na onog koji sadrži, dok ovom drugom samo
delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog
druga. Sto je ovaj jednoznačniji i jednostavniji, tim
manje uspeva projekcija. U svakom slučaju ova krajnje
fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je
ispuni neki realan čovek. Ima tipova žena koje izgleda
kao da su od prirode stvorene za to da preuzimaju
projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti ο određenom
tipu. Neophodan je takozvani »sfinga« karakter,
dvosmislenost
ili
više-smislenost;
ne
maglovita
neodređenost u koju se ništa ne može uložiti, već
neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori
jedne Mona Lize — koja je i stara i mlada, i majka i
ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti
koja razoružava muškarca. 3 Ne može svaki čovek
stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje
dobrih ideja a više dobrih reči, značajnih reči u koje se
može smestiti još mnogo što neizgovoreno. On mora biti i
pomalo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način
stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se
- Izvanredni opis ovog tipa kod Rider Haggard, She, i Benoit, L'Atlantide.
u sve uklopi i ideja žrtvovanja. On mora biti dvosmisleni
heroj, neko sa mogućnostima, pri čemu uopšte nije
sigurno da projekcija animusa nije već toliko puta
iznašla stvarnog junaka znatno ranije nego što je to u
stanju spori razum takozvanog pro-sečno inteligentnog
čoveka. 4
Za muškarca kao i za ženu, ukoliko oni spadaju u
gorepomenuti tip koji sadržava ispunjenje ove slike maci
doživljaj pun teških posledica, pošto se ovde pojavljuje
mogućnost da sopstvena komplikovanost nađe odgovora
u odgovarajućoj
raznolikosti. Ovde izgleda da se
otvaraju oni široki prostori, u kojima se čovek može
osećati kao da je obuhvaćen i kao da je u nečemu
sadržan. Izričito kažem »izgleda«, pošto se radi ο
dvosmislenoj mogućnosti. Kao što projekcija animusa
žene stvarno može da nasluti nekog od mase
nezapaženog čoveka od značaja, i još više od toga, da
mu, moralnom podrškom može pomoći u njegovoj
sopstvenoj destinaciji, tako i muškarac pomoću
projekcije anime može da sebi razbudi »femme
inspiratrice«. Ali možda je to češće iluzija sa destruktivnim ishodom. Neuspeh stoga, što verovanje nije bilo
dovoljno jako. Pesimistima moram reći'da u tim
psihičkim praslikama leže izvanredno pozitivne vrednosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da
se čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućnosti
najapsurdnijih stranputica.
Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individualna i
svesna veza. To nije niukom slučaju. Ona stvara prisilnu
zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali drugačijih od
bioloških motiva. Rider Hagardova She pokazuje otprilike
kakav čudnovati svet predstava leži'u osnovi projekcije
anime. To su uglavnom duhovni sadržaji, često u
erotskoj odori, očigledni komadi primitivnog mitološkog
mentaliteta, koji se sastoji od arhetipova i čija celokupna
slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. Shodno
ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a
ne individualna. (Benoit, koji je u Atlantide stvorio fantastičnu figuru koja se do u pojedinosti podudara
sa She, osporava da je to plagijat Hagardovog dela).
Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve
projekcije, onda se nasuprot kolektivno biološke veze
uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore
opisano rastrzavanje onoga koji sadrži. Ako mu uspe da
se održi iznad površine vode, onda će upravo kroz
konflikt naći samoga sebe. U ovom slučaju po sebi
opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u
individualnu vezu. To znači isto što i potpuna svesnost
veze u braku. Kako je svrha ovog članka analiza
psihologije braka, ne možemo se zadržavati na psihologiji
projektivnih odnosa. Zato ću se zadovoljiti samo
spominjanjem ove činjenice.
Jedva da se može i započeti rasprava ο psihičkoj
vezi u braku a da se bar .usputno ne pomene priroda
kritičnih prelaza, reskirajući opasnost nesporazuma. Kao
što je poznato u psihološkom pogledu ne shvata sé ništa
drugo do ono što je čovek sam iskusio. Ova činjenica,
međutim, nikoga ne sprečava u ubeđenju da je njegov
sud jedino tačan i kompetentan. Ova iznenađujuća
činjenica potiče iz neophodnog prece-njivanja aktuelnog
sadržaja svesti. (Bez ovog nago-milavanja pažnje sadržaj
uopšte ne bi mogao biti svestan). Na taj način dolazi do
toga da svako životno doba ima svoju sopstvenu
psihološku istinu, tako reći svoju programatsku istinu,
isto kao i svaki stupanj psihološkog razvitka. Ima čak
stupnjeva do kojih dospeva samo mali broj — (što je)
pitanje rase, porodice, vaspitanja, nadarenosti i strasti.
Priroda je aristokratska. Normalan čovek je fikcija, iako
postoje izvesne opšte važeće zakonomernosti. Duševni život je razvitak koji može da se zaustavi već na najnižim
stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima
specifičnu težinu shodno kojoj se individua podiže ili
spušta ka stupnju na kome dostiže svoju granicu.
Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ube-đenja.
Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu
psihološku granicu dostiže sa biološkom de-stinacijom,
bez štete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali
broj zapada u'dublju neslogu sa samim sobom. Tamo
gde je mnogo spoljašnje nevolje konflikt ne može dostići
dramatični napon zbog nedostatka energije. Ali
proporcionalno socijalnoj sigurnosti raste psihološka
nesigurnost, najpre nesvesno" i prouzrokuje neuroze;
zatim svesno i prouzrokuje rastave, svađe, razvode i
ostale »bračne nesuglasice . Na još višem stupnju
uočavaju se nove mogućnosti psihološkog razvitka, kcije
se graniče sa religijskom sferom, gde kritički sud dostiže
svoj kraj.
Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog
zastoja sa potpunom nesvesnošću ο onome što je moglo
da usledi u sledećem stupnju razvitka. Po pra-
4 Srednje dobri opis animusa kod Marie Hay, The Evil Vineyard. Dalje,
Elinor Wylie, Jennifer Lorn: a sedate extravaganza, i Selma Lagerlöf,
Gösta Berling.
155
vilu je čak prilaz sledećem stupnju zabarikadiran
najžešćim predrasudama i sujevernim strahovima, što je
sigurno krajnje svrsishodno, pošto bi čovek, koji bi
slučajno mogao da živi na njemu isuviše visokom
stupnju, od sebe načinio nekorisnu budalu.
Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezoterična.
Ali nijedan razborit čovek se zbog toga neće dati zavesti
da čuva tajne, jer on isuviše dobro zna da se tajna
duševnog razvitka nikada ne može izdat' jednostavno
zbog toga što je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.
Knjižnica TRAVNO
SADRŽAJ
I. Duh i život
_
_
_
_
_
_
_
_
7
_
II. Osnovni problem današnje psihologije —
III. Analitička psihologija i pogled na svet —
IV.
Stvarnost i nadstvarnost
—
V. Životna prekretnica
VI. Duša i sm rt
_
—
_
_
—
—
—
—
—
—
—
—
—
—
—
_
—
_
VII. Sinhronicitet kao princip akauzalnih veza —
Predgovor
—
A) Ekspozicija
—
—
—
—
—
—
—
B) Prethodnice ideje sinhroniciteta
C) Rezim e
_
_
_
_
_
_
VIII. Praktična upotrebivost analize snova
IX. »Ulis« m onolog
_
_
Χ. Ο postajanju ličnosti
_
_
—
_
—
XI. Problemi moderne psihoterapije
_
—
—
XII. Suprotnost Frojd i Jung _
_
—
XIII.
Arhaičan čovek
_
—
XIV.
Brak kao psihološka veza —
_
_
—
—
_
—
—
_
—
—
—
—
_
—
_
—
227
—
—
—
—
—
—
162
201
_
_
121
— 123
182
—
—
—
119
—
—
—
_
—
—
—
—
29
79
—
105
—
—
—
—
—
—■
—
51
—
_
—
255
279
_
—
307
319
347
85
Download

DUH I ŽIVOT Veza duha i života spada u one probleme, čija obrada