−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−
ISUS NAŠA SUDBINA
Wilhelm Busch
−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−
Sadržaj
Predgovor.............................................................................................1
Bog da, ali cemu Isus?........................................................................2
Za sta zivim?......................................................................................16
Nemam vremena!...............................................................................28
Paznja! Opasno po zivot!..................................................................42
Sta da cinimo?...................................................................................56
Zasto Bog cuti?..................................................................................69
Nase pravo na ljubav!........................................................................82
Moze li covek da razgovara s Bogom?............................................96
Kako da zivim bez vere?.................................................................107
Kako da zivim svoj zivot, ako me stalno prate krivica i
propusti?.........................................................................................121
Kako da izadem na kraj sa zivotom kada mi drugi idu na
zivce?...............................................................................................135
Sve se mora promeniti, ali kako?...................................................146
Bez mene!.........................................................................................158
i
Sadržaj
Postoji li sigurnost u religiji?..........................................................168
Da li je hriscanstvo privatna stvar?...............................................182
Kada ce biti smak sveta?................................................................196
Kakva je korist od zivota sa Bogom?............................................212
Vilhelm Bus......................................................................................226
ii
Predgovor
Predgovor
"Isus naša sudbina" − bila je glavna tema koju je pastor Buš izabrao za
veliku evangelizaciju koju je 1938. godine održao u Esenu, Nemačka.
Bio je oduševljeni omladinski pastor u Esenu, ali kao strastveni
propovednik Evanđelja, veoma često je putovao. U nebrojenim
predavanjima pozivao je ljude Isusu. To je činio kako u gradu, tako i na
selu, na is− toku i zapadu, u Evropi i širom sveta.
Kako se samo radovao kada su ljudi masovno dolazili da slušaju
njegovu poruku! Bio je uveren da je Evanđelje Isusa Hrista
najveličanstvenija poruka svih vremena,
Dolazilo je na hiljade ljudi da ga sluša. A ipak, kao pravi dušebrižnik,
bio je u razgovoru uvek sam s pojedincem. To je bilo ono izuzetno u
njegovom naveštavanju. Neka onim što je snimano na
magnetofonskim trakama ponovo progovori. Bio je vesnik Isusa Hrista,
raspetog i vaskrslog.
"Isus naša sudbina" bila je glavna tema čitavog njegovog
naveštavanja. Želite li i vi da čujete tu poruku? Možete! U duhu se
smestite pod njegovu propovedaonicu i uskoro ćete znati da je "Isus
naša sudbina" glavna tema sveta, kao i našeg života.
−− Karl−Heinz Ehring
1
Bog da, ali cemu Isus?
Bog da, ali čemu Isus?
Vidite, stari pastor kao što sam ja, koji je celog svog života delovao u
velegradu, tokom godina sluša stalno jedne te iste krilatice. Jedna
glasi: "Kako Bog sve to dopušta?" A druga: "Kain i Avelj bili su braća.
Kain je ubio Avelja. Odakle Kainu njegova žena?" Jedna od
najomiljenijih krilatica je ova: "Gospodine pastore, vi neprekidno
govorite o tom Isusu. Ta, to je fanatično. Zar nije svejedno šta nam
služi kao religija? Glavno je da imamo strahopoštovanje pred nečim
višim i nevidljivim".
Sasvim razumno, zar ne? Isto to rekao je i moj veliki zemljak Gete
(Goethe), koji je takođe bio iz Frankfurta: "Bitno je osećanje, dok je ime
prolazno... Govorili mi Alah, Buda, sudbina ili "više biće", sasvim je
svejedno. Glavno je da uopšte imamo neku veru. Fanatično je ako to
želimo precizirati". Tako misli pedeset odsto svih vas, zar ne? Još uvek
vidim pred sobom onu staru gospođu, koja mi je izjavila: "O, gospodine
svešteniče, uvek vi s vašim večitim govorom o Isusu! Zar nije sam Isus
rekao: 'U kući moga Oca ima mnogo stanova!' Tamo svi imaju mesta!"
E, moji prijatelji, to je veoma velika prevara!
Bio sam jednom na berlinskom aerodromu "Tempelhof". Naravno, pre
nego što smo ušli u avion, morali smo proći pasošku kontrolu. Ispred
mene bio je ogroman gospodin, još ga uvek vidim pred sobom, prava
grdosija, s ogromnim putnim pokrivačem pod rukom, užurbano pruža
službeniku svoj pasoš. Tada ovaj reče: 'Trenutak, molim! Istekla je
važnost vašeg pasoša!" A gospodin odvrati: "Ma, ne budite sitničar.
Glavno je da imam pasoš!" "Neee!", odgovori činovnik čvrsto i
određeno: "Glavno je da imate pasoš koji važiG!"
2
Isto tako je s verom. Ne odlučuje to da li uopšte imam neku veru.
Svako u nešto veruje. Nedavno mi neko reče: "Verujem da kilogram
govedine daje dobru supu". I to je nekakva vera, plitka doduše, ali −
znate već! Nije važno da li imamo bilo kakvu veru, već da imamo pravu
veru, veru s kojom možemo živeti kada se sve u životu smrači, koja
daje čvrst oslonac i u velikim iskušenjima, veru s kojom možemo i
umreti. Umiranje je veliki test ispravnosti naše vere! Postoji samo jedna
prava vera kojom je moguće ispravno živeti i ispravno umreti − to je
vera u Gospoda Isusa Hrista, Božijeg Sina.
Sam Isus je rekao: "U kući moga Oca ima mnogo stanova". Ali, do tih
Božijih stanova postoje samo jedna vrata: "Ja sam vrata! Ko ulazi kroz
mene, spašće se!"
Isus je − vrata! Da, znam, ljudi ne žele da to čuju. O Bogu je moguće
satima diskutovati. Neko predstavlja sebi Boga ne jedan, a neko, opet,
na drugi način. Ali, Isus nije predmet diskusije. A kažem vam, samo
vera u Isusa, Božijeg Sina, jeste spasonosna vera, koja izbavlja i s
kojom je moguće živeti i umreti.
Koliko se ova vera nekim ljudima čini smešnom neka pokaže jedan
mali doživljaj. Budite slobodni i nasmejte se, ako to želite. Pre nekoliko
godina prolazim ulicama Esena. Kraj puta stoje dva muškarca, po
svemu sudeći rudari. Kada sam došao do njih, jedan me pozdravlja:
"Dobar dan, pastore!" Pristupim mu: "Zar se poznajemo?" Čovek se
nasmeja i objašnjava svom prijatelju: "To je pastor Buš! Dobar je on
momak!" "Hvala!", kažem ja, a on nastavlja: "Na žalost, malo je
ćaknut!" "Šta sam!? Ćaknut?" Ovaj nastavi: "Stvarno, pastor je u redu!
Samo, uvek govori o Isusu!" "Čoveče, ta to nije ludost! Za sto godina
bićete u večnosti, a tamo sve zavisi od toga da li ste upoznali Isusa. Po
njemu se odlučuje hoćete li u pakao ili u nebo. Recite,
poznajete li Isusa?" "Eto, vidiš, već je počeo!" − obraća se čovek svom
prijatelju.
3
I sada ću početi o tome! Postoji jedna rečenica u Bibliji. Nju bih želeo
da stavim na početak, a ona glasi: "Ko ima Božijeg Sina, ima život!" Vi
ste na, veronauci nekada učili o Isusu, ali vi ga nemate. "Ko ima
Božijeg Sina", čujete li ono "ima", "taj ima? život ovde i u večnosti!" "Ko
nema Božijeg Sina, nema života!" To kaže Božija reč! Sigurno znate
izreku: "Ko ima, ima!" Upravo to misli i ova biblijska rečenica. Prosto
bih želeo da vas nagovorim − vas radi! − da primite Isusa i da mu
predate svoj život. Jer, bez njega, jadnog li života!
I sada ću vam reći zašto je taj Isus sve u svemu i zašto je vera u Isusa
jedino ispravna. Ali, dozvolite da to kažem sasvim lično. Želim, naime,
da vam kažem zašto ja moram imati Isusa i zašto u njega verujem!
1. Isus je Božija objava
Kada mi neko kaže: verujem u Boga, ali čemu Isus, onda mu
odgovaram: Gluposti, Bog je skriveni Bog. Bez Isusa ništa ne bismo
znali o Bogu.
Istina, ljudi mogu sebi da naprave nekog boga, recimo "dragog boga",
koji nijednog poštenog Nemca, neće ostaviti na cedilu ako na dan
popije pet čaša piva. Ali, to nije Bog! Alah, Buda − to su projekcije?
naših želja. Ali, Bog? Bez Isusa ništa ne znamo o Bogu. Isus je Božija
objava. U Isusu je Bog došao k nama.
Da vam to slikovito objasnim. Predstavite sebi jedan gusti zid magle.
Iza tog zida magle je skriveni Bog. No, ljudi ne mogu da žive bez
njega. Počinju da ga traže. Pokušavaju da prodru u zid magle, a to su
nastojanja religija. Sve religije su traganje čoveka za Bogom. A sve
religije imaju nešto zajedničko, a to je da su zalutale u magli. Nisu
pronašle Boga.
4
Bog je skriveni Bog. To je shvatio jedan čovek, zvao se Isaija, pa je
zavapio iz sveg srca: "Gospode, ne možemo doći k tebi. O, kako bi bilo
da raskineš taj zid magle i da dođeš k nama!" I, zamislite, Bog je čuo
taj krik! Razbio je zid magle i došao k nama − u Isusu. Kada su anđeli
na Betlehemskom polju pevali u horu: "Danas vam se rodio Spasitelj.
Slava Bogu na visini!", tada je Bog došao k nama. A Isus sada govori:
"Ko vidi mene, vidi Oca".
Bez Isusa ništa ne bismo znali o Bogu. On je jedino mesto gde sa
sigurnošću mogu da saznam nešto o Bogu. Kako je samo moguće da
neko kaže: ja mogu i bez Isusa da izađem na kraj!
Sve ovo moram da kažem veoma kratko. Mnogo toga izostavljam. A
mogao bih toliko da vam govorim o Isusu. Sada vam mogu nabrojati
samo najvažnije odgovore na pitanje: čemu Isus?
2. Isus je spasonosna Božija ljubav
Da vam objasnim. Pre izvesnog vremena razgovarao sam s jednim
novinarom, koji me je intervjuisao. Pitao me je: "Zašto vi, zapravo,
držite ovakva predavanja?" Odgovorio sam: "Držim ih jer se plašim da
će ljudi otići u pakao". Nasmejao se i odgovorio: "Nema pakla".
Uzvratio sam mu: "Sačekajte samo. Za sto godina znaćete da li ste bili
u pravu vi ili Božija reč. Recite mi, da li ste nekada osećali strah pred
Bogom?" "Ne! Ta, niko ne može da se plaši dragog boga!" Rekoh mu:
"Baš ste neupućeni. Ko makar malo zna o Bogu, mora shvatiti da ne
postoji ništa strašnije od svetog i pravednog Boga, sudije naših greha.
Zar mislite da on ćuti na vaše grehe? Vi govorite o nekom "dragom
bogu". Biblija tako ne govori. Naprotiv, Biblija kaže: "Strašno je pasti u
ruke Boga živoga!"
5
Da li ste osetili strah od Boga? Ako niste, onda uopšte još niste počeli
da sagledavate čitavu stvarnost svetog Boga i vašeg grešnog života.
No, kada budete počeli da se bojite Boga, pitaćete: kako mogu opstati
pred Bogom? Mislim da je najveća glupost našeg vremena da se više
ne plašimo Božijeg gneva. Štaviše, znak je užasne otupelosti kada
neki narod više ne shvata ozbiljno živoga Boga i njegov gnev zbog
greha.
Profesor Karl Hajm (Kar1 Heim) pričao je kako je na svom putovanju u
Kinu stigao u Peking. Vodili su ga na neko brdo. Na samom vrhu
nalazio se "žrtvenik neba". Objasniše mu daje za vreme "noći
izmirenja" brdo pretrpano stotinama hiljada ljudi, koji nose svoje
lampione. Tada se penje i car, jer Kinom je tada vladao car, i prinosi
žrtvu pomirnicu za svoj narod. Profesor Hajm je nastavio: "Ovi
neznabošci naslućivali su nešto o Božijem gnevu i daje čoveku
potrebno izmirenje".
A obrazovani čovek srednje Evrope misli da može govoriti o nekom
"dragom bogu", koji bi, navodno, bio srećan ako ljudi poslušno plaćaju
svoj crkveni porez! Počnimo radije ponovo da se bojimo Boga! Svi smo
sagrešili, zar ne? Vi niste!? Naravno da jeste.
Kada ponovo budemo naučili bojati se Boga, pitaćemo: gde je
izbavljenje pred Božijim gnevom? Gde je izbavljenje? I onda ćemo
shvatiti: Isus je spasonosna Božija ljubav! "Bog hoće da se svi ljudi
spasu". Ali, on ne može da bude nepravedan, ne može da ćuti na greh.
Zato je i dao svog Sina − za spasenje, za izmirenje.
Pridružite Mi se na putu za Jerusalim. Pred gradom se nalazi brežuljak.
Vidimo hiljade ljudi. A nad glavama svih tih ljudi nadvijaju se tri krsta.
Čovek na levom je grešnik, poput nas. I onaj na desnom krstu. Ali,
pogledajte čoveka u sredini, onog s trnovom krunom, Sina živoga
Boga.
6
O, glavo krunisana, kojoj se rugao svet!
O, glavo puna rana, a na njoj trnov splet!
Zašto on tamo visi? Ovaj krst je Božiji žrtvenik. A Isus je Božije jagnje,
koje je ponelo grehe sveta, da nas izmiri s Bogom.
Vidite, dok god niste našli Isusa, stojite pod Božijim gnevom, pa makar
to i ne primećivali, makar to i poricali. Božiji mir ima samo onaj ko je
došao Isusu. "Kazna beše na njemu, mira našeg radi!"
Da vam ispričam još jedan primer. Za vreme prvog svetskog rata bio
sam artiljerac. Imali smo topove sa zaštitnim štitovima. Jednom smo,
bez pešadije, bili u prvim bojnim redovima. I onda je došao napad
tenkova. Pešadijski meci tukli su po našim štitovima poput grada. No,
bili smo jaki, jer smo iza štitova bili zaštićeni. Tada sam pomislio: kada
bih samo ruku pružio izvan štita prorešetali bi me i bio bih izgubljen.
Ali, iza štita sam siguran!
I vidite, to mi je postao Isus. Znam, bez Isusa propadam na Božijem
sudu. Bez Isusa nemam ni mira, ni sreću, makar činio šta god hoću.
Bez Isusa ne mogu da umrem, a da me ne proganja samrtni strah. Bez
Isusa putujem u večnu propast. Postoji večna propast! Sačekajte
samo! Ali, ako stojim iza Isusovog krsta, zaštićen sam kao iza nekog
zaklona. I onda znam: on je moj Izmiritelj, on je moj Izbavitelj, Isus je
spasonosna Božija ljubav!
Čujte, Bog hoće da se svi ljudi spasu. Zato je dao svog Sina − za
spasenje, za izmirenje. I za vas! I ne dajte sebi mira sve dok ne primite
taj Božiji mir, dok ne budete spaseni.
Čemu Isus?
7
3. Jedivo Isus izlazi na kraj s najvećim problemom
našega života
Da li znate koji je najveći problem našeg života? Ah, stariji, naravno,
misle na svoju žuč, ili na bubrege, ili na ono što ih upravo sada boli.
Strašni problemi! Kod mladih to je devojka ili momak. Svako ima svoj
problem. Ali, verujte mi, najveći problem našeg života je naša krivica
pred Bogom!
Godinama sam radio kao omladinski pastor. I uvek sam bio u potrazi
za novim slikama, kako bih mladima što bolje objasnio. Da vam opišem
jednu od tih slika. Rekao sam: Zamislite da, po prirodi, oko vrata imate
neki gvozdeni obruč. I svaki put kada grešite prikuje se za taj obruč
jedna karika. Imate prljave misli − jedna karika. Bezobrazni ste prema
svojoj majci − još jedna karika u lancu. Loše ste govorili o drugim
ljudima − još jedna karika. Dan bez molitve, kao da Boga nema − još
jedna karika, Nepoštenje, laž − još jedna karika.
Zamislite, koliki je lanac koji vučemo za sobom! Shvatate, to je naša
krivica! Tako stvaran je naš greh pred Bogom, makar niko i ne video taj
lanac. Ogroman je! I tako ga teglimo za sobom. Često se pitam zašto
ljudi, zapravo, nisu istinski veseli i srećni? Ne mogu da budu srećni. Ne
mogu, jer svuda za sobom vuku lanac krivice. A njega ne može da
skine nijedan sveštenik, nijedan pastor, nijedan anđeo. Ni Bog ga ne
može ukloniti, jer je pravedan, jer "šta čovek poseje, to će i požnjeti!"
Ali, evo Isusa! On je je jedini koji može da izađe na kraj s najvećim
problemom našega života. On je umro za moju krivicu. Isplatio ju je
kada je umro na krstu. Zato može da mi skine lanac krivice. On je
jedini koji to može!
Da vam pričam iz sopstvenog iskustva. Prosto vas oslobađa saznanje:
8
imam oproštenje svojih greha! To je najveće oslobođenje moga života,
a tek u smrti! Zamislite vi stariji: umreti a imati oproštenje greha! A
zamislite, otići u večnost a sa sobom nositi svu svoju krivicu! Užasno!
Poznajem ljude koji su čitavog svog života govorili: "Dobar sam. U
pravu sam". A onda umiru i puštaju poslednju ruku i otkrivaju: brod
moga života plovi po mračnoj reci večnosti u susret Bogu. A ništa ne
mogu poneti: ni kućicu, ni konto u banci, ni štednu knjižicu − samo
svoju krivicu. I tako plove pred Boga. Užasno! To je umiranje ljudi! A
ako kažete: "Pa, tako umiru svi", onda svi tako umiru. Ali ne mora tako
da bude. Isus daje oproštenje greha. Već sada, u ovom životu, to je
najveće oslobođenje koje postoji!
Bio sam mladić, imao sam 18 godina, kada sam saznao šta znači imati
oproštenje greha. Lanac je spao. Greh je oprošten. To je reč života za
izmučenu dušu. Da, gresi su oprošteni u Isusovom imenu. Kako bih
želeo da i vi to doživite! Dođite Isusu! Danas. On vas čeka. I recite mu:
"Gospode, čitav moj život je upropašćen. Pun je krivice. Uvek sam to
prećutkivao i o sebi sam govorio samo dobro. Ali, sada sve to stavljam
pred tebe. Sada hoću da verujem da tvoja krv briše moje grehe". Divna
je to stvar − oproštenje greha!
U 17. veku u Engleskoj je živeo čovek po imenu Banjan (Bunyan).
Banjan je radi svoje vere godinama čamio u zatvoru. Toga je bilo u
svim vekovima. Pored Božije volje, zatvori su ono najstabilnije u
ljudskom društvu. I tamo, u zatvoru, taj Banjan je napisao jednu
predivnu knjigu, koja je i danas aktuelna. On, naime, opisuje život
hrišćanina u slici veoma opasnog, pustolovnog putovanja. A počinje
ovako: neki čovek živi u gradu Svet. Odjednom ga obuzima nemir i on
otprilike ovako reaguje: "Nešto nije u redu, nemam mira, nesrećan
sam1 Moram izaći iz ovog grada". Razgovara sa svojom ženom, a ona
mu objašnjava: "Nervozan si. Treba ti odmor". Ali, ništa ne pomaže,
nemir os− taje. I jednoga dana primećuje: "Ništa mi ne pomaže. Moram
otići iz ovog grada". I onda beži. Pri polasku primećuje da na leđima
9
nosi neki teret. Hoće da ga skine, ali ne može da ga se reši. Što dalje
putuje, teret postaje sve teži. Do tada ga nije ni primećivao. Bio mu je
kao prirodni deo života. Ali, kako se udaljavao od grada Svet, teret je
postajao sve veći i teži. Konačno ga je toliko pritiskao da je jedva
napredovao. Na kraju se teškom mukom penjao planinskom stazom.
Dal.e ne može s teretom. Iznenada, iza okuke, pred njim se pojavi krst.
Skoro bez svesti pada u podnožje krsta, drži ga se i podiže pogled
Istog trenutka oseća kako se teret odvaja od njega i s velikom bukom
stropoštava u provaliju.
To je predivna slika onoga šta čovek doživi kraj krsta Isusa Hrista.
"Ugledah Božije jagnje u duhu,
motreći kako za mene proli krv viseći na krstu.
Pun stida moram priznati da dva čuda videh tu:
Isusovu ljubav veliku i greha krivicu svu".
Oproštenje greha. Isus je za mene platio. Raskovan je lanac greha u
koji sam bio okovan. Oslobođen sam tereta. To poklanja samo Isus −
oproštenje greha!
Čemu Isus!? Moram još nešto da vam kažem: zašto verujemo u Isusa.
4. Isus je dobri pastir
Sigurno ste već svi u svom životu doživeli koliko čovek može biti
usamljen i koliko je život prazan, pa iznenada osećate: "Nešto mi
nedostaje, ali ne znam šta". Evo, reći ću vam: nedostaje vam živi
Spasitelj!
Upravo sam vam ispričao da je Isus umro na krstu da bi isplatio naš
dug. Zapamtite ovu rečenicu: "Kazna beše na njemu našega mira
10
radi". I onda su ga položili u grob, u pećinu. Na otvor je navaljen
ogroman kamen. A da bi bio sasvim siguran, rimski namesnik je grob
zapečatio i postavio stražu, rimske legionare. Zamišljam da je među
njima bilo silnih momaka, koji su se već borili u zemljama širom sveta:
u Galiji (današnjoj Francuskoj), Germaniji (današnja Nemačka), u Aziji i
Africi. Bili su to momci prekriveni ožiljcima. Eto, baš oni tamo stoje u
osvit trećeg dana. U levoj ruci štit, a u desnoj koplje, dok im je na glavi
šlem. Rimski legionar čeka. Pouzdan je. A iznenada je svetli dan.
Biblija kaže: "Anđeo siđe s neba i odvali kamen". Isus izlazi iz groba!
To je toliko veličanstveno, da su vojnici pali u nesvest. Nekoliko sati
kasnije Isus se javlja nekoj jadnoj devojci. Biblija o njoj govori daje
ranije bila opsednuta sa sedam demona, a Isus ih je isterao iz nje.
Devojka plače. Isus joj prilazi, ali devojka ne pada u nesvest. Naprotiv,
raduje se prepoznavši vaskrslog Gospoda Isusa. Kaže: "Učitelju!"
Utešena je, jer zna da Isus, dobri pastir, živi! "On je kod mene!"
Vidite, zato želim da imam Isusa. Potreban mi je neko čiju ruku mogu
da držim. Život me je bacao u jako velike dubine. Radi svoje vere
čamio sam u nacističkim zatvorima i bilo je časova kada sam mislio:
samo još jedan korak i počeće mračno carstvo ludila odakle nema
povratka. A onda je došao Isus i sve je bilo dobro. Ja vam to mogu
posvedočiti.
Jedne večeri u zatvoru je besneo pravi pakao. Upravo su dovezli
transport ljudi, koji su trebali da nastave put za koncentracioni logor.
Ljudi bez ikakve nade, delom kriminalci, delom nedužni ljudi − Jevreji.
Sve ih je te subote zahvatio očaj i svi su počeli da urliču. Ne možete to
sebi ni zamisliti: puna kuća ćelija punih očaja! Sve grmi od užasnih
krikova. Mislite, zidovi će se srušiti, tavanica će eksplodirati. Stražari su
nervozni, pucaju u tavanicu, trče, batinaju. A ja sedim u svojoj ćeliji i
mislim: tako će biti u paklu. To je nemoguće opisati. U tom trenutku
dođe mi na um misao: Isus! On je tu! Zaista vam pričam ono što sam
lično doživeo. I tada sam tiho, sasvim tiho govorio u svojoj ćeliji: Isus!
Isus! Isus! Tokom tri minuta sve se stišalo. Razumete li? Pozvao sam
11
ga. Niko živ to nije čuo, samo on, ali su demoni morali da beže. Tada
sam zapevao, iako je to bilo strogo zabranjeno. Glasno sam pevao:
"Isuse, sunce moje, pred kojim beži mrak. Isuse, snago moja, ti si mi
svagda drag. Kad tebe samo imam, sve drugo mi je prah. Car tako
bogat nije, kao što sam bogat ja". Slušali su svi zatvorenici. Stražari ni
reči nisu rekli što sam glasno pevao. "Neka se svet trese i nevreme
besni, Isus je kraj mene". Prijatelji moji, znate, tada sam osetio šta
znači imati živog Spasitelja.
Moraćemo svi mi, o tome sam već govorio, da prođemo veliku nevolju,
nevolju umiranja. Neko mi je jednom prebacio: "Vi sveštenici uvek
samo plašite ljude smrću". Odgovarao sam da ja i ne moram da ih
plašim, jer se ionako svi plašimo smrti. A znate, tada − u smrti, držati
ruku dobrog pastira je predivno. Ljudi mi kažu, a to je tačno, kako se
današnji čovek manje plaši smrti. Više se plaši života. Život je strašan,
strašniji od umiranja! O, moji prijatelji, postoji Spasitelj i u životu!
Da vam ispričam priču koju sam već mnogo puta ponavljao.
Neverovatna je, ali istinita. U Esenu upoznao sam čoveka,
industrijalca, znate, jednog pravog veseljaka. "Vrlo ste ljubazni,
gospodine svešteniče, što decu učite dobru. Uzmite ovih sto maraka za
vaš rad". A ja rekoh: "A vi sami?" "Ne, ne, gospodine svešteniče,
znate, ja imam svoj sopstveni pogled na svet"... Shvatate, dobar
momak, ali udaljen od Boga kao što je Mesec udaljen od zvezda.
Jednog dana obavljao sam venčanje. U crkvi je često veoma sumorno,
jer je ogromna i pusta. Dolaze mladenci i, možda, jedno desetak ljudi.
Sede pomalo izgubljeno u toj ogromnoj crkvi. A moj industrijalac −
kum! Jadničak. Prosto mi ga je bilo žao. Na sebi je imao elegantan frak
i cilindar. Nije znao kako treba da se ponaša u crkvi. Moglo se skoro
primetiti kako sebe pita: Moram li sada da kleknem? Da se prekrstim?
Šta je, zapravo, ispravno? Pa, malo sam mu pomogao. Prvo sam mu
skinuo cilindar i stavio ga na stranu. Onda smo pevali. O tome nije
imao pojma, ali je otvarao usta kao da peva. Možete li zamisliti tog
gospodina koji je kao skrojen za ovaj svet! I onda se dogodilo nešto
12
veoma neobično. Nevesta je bila učiteljica veronauke. Tako je za njeno
venčanje na galeriji pevalo tridesetak devojčica. Svojim slatkim
glasovima pevale su pesmu: "Ovčica sam Spasa mog, dobrotvora
velikog. Radujem se svom pastiru"... Iznenada vidim kako se nešto
dešava s tim čovekom. Da li mu je pozlilo? Nekako se skupio, rukama
je pokrio lice i drhti. Govorim sebi: nešto mu se dogodilo. Moraću
pozvati hitnu pomoć. Ali, tada sam shvatio da čovek plače, plače
neutešno nad "mojim pastirom, od kog dobra sva izviru", kako su deca
pevala. "On me ljubi, on me zna, čak i moje ime zna. Štap je njegov
krotak, blag, oslon meni uvek drag. Isus meni pašu sprema"... A tu sedi
čovek, veliki industrijalac, i plače! I odjednom mi je bilo jasno šta se
događa. Čovek je shvatio: "Ova deca imaju nešto što ja nemam. Imaju
dobrog pastira, a ja sam usamljen, izgubljen čovek".
Vi muškarci i vi žene, u životu ne možete postići više nego što su ova
deca iskazala. Priznajte: "Radujem se što pripadam Isusu Hristu.
Radujem se što imam dobrog pastira". Vidite, niko ne može da
postigne više! Postarajte se da i vi to možete reći! Zašto verujem u
Isusa? Zato što je on dobri pastir, najbolji prijatelj, živi Spasitelj. Čemu
Isus? Da vam kažem još nešto:
5. Isus je knez života
Pre mnogo godina kampovali smo u češkim šumama. Kako su moji
dečaci−štićenici otputovali, čekao sam još jedan dan na prevoz.
Prenoćio sam u jednom lovačkom dvorcu, koji je nekada pripadao
nekom kralju. Sada je u njemu stanovao još samo šumar. Kuća je bila
napola u ruševinama, a nije bilo ni struje. Ali, u ogromnoj dnevnoj sobi
u otvorenom kaminu gorela je vatra. Postavili su mi petrolejsku lampu i
poželeli laku noć! Napolju je besnelo nevreme. Kiša je kroz borove lila
oko kuće. Znate, pravo mesto za pustolovnu, razbojničku priču. A kod
sebe nisam imao baš ništa za čitanje. Na polici iznad kamina otkrio
13
sam neku sveščicu. Čitao sam je pri svetlu petrolejke. Tako nešto
stravično nikada nisam pročitao. U tom tekstu neki lekar je iskalio sav
svoj bes protiv smrti. Čitao sam: "O, ti Smrti, neprijatelju čovečanstva!
Nedelju dana sam se borio za jedan ljudski život. Upravo kad pomislih
da sam čoveka iščupao, pojavila si se iza kreveta, cerekajući se,
ščepala ga i sve je bilo uzalud − ti dolaziš svojom koščatom rukom. O
ti, varalico, Smrti, ti neprijatelju!" Stranica za stranicom, sama mržnja
protiv smrti. I onda je sledilo ono najstrašnije: "Ti Smrti, ti tačko, ti
uskličniče!" Nastavio je doslovno: "Prokleta bila. Da si bar uskličnik! Ali,
dok te gledam, menjaš se u upitnik. I pitam se da li je smrt kraj ili nije
kraj? Šta sledi iza smrti? Smrti, prosti upitniče!"
I, eto, ja vam mogu reći da smrću nije sve završeno! Isus, koji je s tim
bio upoznat, rekao je: "Put je širok koji vodi u propast, a put je uzan koji
vodi u život". Ali OVDE se baca kocka! O, koliko se radujem da imam
Spasitelja koji već ovde daje život, koji je sam život i koji vodi u večni
život. Zato ga tako rado i oduševljeno naveštavam.
U prvom svetskom ratu nedeljama sam bio stacioniran kod Verduna
(Francuska), gde su besnele najžešće borbe. Između linija leš preko
leša. Do kraja života neću se osloboditi tog mirisa leševa. I uvek kada
vidim neki spomenik u čast palim borcima i pročitam: "Pali su za
otadžbinu", osećam miris Verduna, smrad leševa. Kada pomislim da za
sto godina niko od nas neće živeti, zapljuskuje me taj zadah smrti. Zar
ga i vi ne osećate?
A u ovom svetu smrti postoji neko ko je vaskrsnuo iz mrtvih. On govori:
"Ja živim, i vi ćete živeti! Verujte u mene! Dođite k meni! Obratite se k
meni! Postanite moja svojina!" Kako je uopšte moguće živeti na ovom
svetu smrti bez tog Spasitelja, koji jeste život i koji vodi u večni život!?
Ovih dana čitao sam neko staro pismo. Preštampao ga je profesor dr
Karl Hajm. Radi se o pismu vojnika−hrišćanina, koji je poginuo u prvom
svetskom ratu u Rusiji. Otprilike ovako je pisao: "Svuda oko nas je
14
užasno! Kada zvižde meci i granate, hvata nas panika. A zima! I sneg!
Stravično. Ali, ja se ne plašim. Poginem li, biće to divno − jednim
skokom sam u slavi. Tada će zanemeti bura i videću svog Gospoda
licem u lice. Obuzeće me njegov sjaj. Nemam ništa protiv da poginem!"
Ubrzo nakon toga je zaista poginuo. Dok sam čitao pismo, morao sam
da pomislim kako je neobično da se mlad čovek ne plaši smrti samo
zato što poznaje Isusa.
Da, Isus je knez života. A on daje svojima sigurnu nadu u večni život.
Bio sam na velikom crkvenom saboru u Lajpcigu (Leipzig). Priređen je
prijem u gradskoj kući i tom prilikom odjekivali su govori, onakvi da
nikome "ne staneš na žulj". Hajnrih Gisen (Heinrich Gisen), tadašnji
sekretar Evangeličke crkve, održao je završnu reč. Nikada neću
zaboraviti kako je ustao i rekao: "Gospodo, pitate nas kakvi smo mi to
ljudi. Da vam na to odgovorim jednom rečenicom. Mi smo ljudi koji se
mole: 'Dragi Bože, učini me vernim da dođem u nebo'". Zatim je seo.
Bilo je prosto jezivo kako su ljudi odjednom bili potreseni.
Za vreme tridesetogodišnjeg rata pesnik Paul Gerhard spevao je
pesmu:
"Makar ću sada živeti na ovom svetu tu,
Ipak ne mislim ostati u svome šatoru.
Putujem svojim putem u susret domovini,
Gde će me u večnosti moj Otac utešiti".
Dozvolite mi da vam poželim da i vi svetom prođete ovako.
Čemu Isus? Sve zavisi od toga da li ćete ga upoznati.
15
Za sta zivim?
Za šta živim?
Najvažnije pitanje jeste: za šta živim? Ili, čemu živim na ovom svetu?
Ili, šta je smisao moga života?
Jednog dana u Esenu uzbuđeno me je pozvao jedan industrijalac.
"Gospodine svešteniče, dođite!" Jurnem tamo. Dočekao me je rečima:
"Moj sin se ubio". Poznavao sam mladića. Bio je student, imao je sve
što mu je srce želelo, bio je zdrav, lep kao slika, kako se to kaže, mlad
i bogat. Odavno je imao svoj automobil. Nije bio umešan u glupe stvari
ili događaje. A taj mladi čovek je prostrelio sebi metak kroz usta.
Ostavio je oproštajno pismo. Čitao sam: "Ne vidim nikakav smisao da i
dalje živim. Skratiću sebi život. Moj život je bez smisla!" Potresno!
Vidite, pitanje o smislu života je tako neobično važno. A važno je zbog
toga, jer imamo samo jedan, jedini život. Da li ste nekada razmišljali o
tome šta to znači da imate samo jedan, jedini život?
U školi baš nisam bio neki matematičar. Učitelj jednostavno nije
shvatao moja rešenja. I kada bih, konačno, završio zadatak, ponekad
bi, nikako ne shvatajući moju obdarenost za neobična rešenja, celu
moju svesku zamazao crvenim mastilom. Bio je to užasan prizor. Ali, ja
bih svoju zamazanu svesku odložio i kupio novu, lepu, čistu. Tako sam
mogao početi ispočetka. Kada bi bar čovek mogao to da uradi sa
svojim životom. Verujte mi, milioni ljudi na samrti misle: Ah, bar da
mogu početi ispočetka! Sve bih drugačije radio i uradio! Školsku
svesku možete zameniti novom i da počnete ispočetka, ali to ne
možete i sa životom. Imamo samo jedan, jedini život. Strašno Je kada
znamo da smo ga zabrljali, da smo pogrešno živeli. Imamo samo jedan
život. Ako smo ga proigrali, proigrali smo ga za svu večnost. Zbog toga
16
je tako smrtno ozbiljno ono što ću vam sada reći.
Jutros je ispred mog hotela prošlo veliko krdo krava. Pošto sam se
upravo bavio svojim predavanjem, pomislih: kako su te krave srećne.
Uopšte ne moraju da razmišljaju zašto su tu na svetu. Stvar je tako
jasna: dati mleko i na kraju govedinu. Vidite, životinja ne mora da
razmišlja o smislu života. Po tome se čovek razlikuje od njih. Ono što
je užasno jeste to što bezbroj ljudi živi i na kraju umire, a nikada se
nisu upitali: čemu stvarno živim. Ne razlikuju se od životinje. Vidite,
granica je veoma blizu. Čoveka čovekom čini to što se pita: Čemu
postojim? Zašto sam čovek? Čemu živim?
1. Površni i nepromišpljeni odgovori
Prijatelji moji, postoji veoma mnogo površnih i nepromišljenih odgovora
na pitanje: čemu živim? Pre mnogo godina neko mi je istovremeno dao
odgovor na sva ta nepromišljena pitanja. Bilo je to 1936. godine, dakle,
usred Hitlerovog carstva. Studenti iz Minstera (Münster) zamolili su me
da govorim o temi: Šta je smisao života? Odmah na početku rekli su mi
da ne žele neko predavanje, već žele o toj temi da diskutuju. "Dobro,
rekoh, krenite. Šta je smisao moga života? Čemu živim?"
Kao što sam rekao, diskusija se vodila u nacističkoj Nemačkoj. Odmah
je jedan ustao i izjavio: "Ja postojim za svoj narod. To je kao da sam
list na drvetu. List ne znači ništa, drvo je sve. Ja postojim za svoj
narod!" Na to odgovorih: "Lepo. A čemu postoji drvo, čemu postoji
narod?" Pauza. Nije znao. Razumete li, nije odgovorio na prvo pitanje.
Jednostavno, stavio ga je na stranu. I onda sam im rekao: "Dragi moji,
ne smete da dajete odgovore koji samo odgađaju pitanje. Tako ga
samo stavljate u drugi plan!"
Pa, šta je smisao moga života? Čemu živim? − upitao sam ih ponovo.
17
Ustao je drugi i izjavio: "Postojim zato da izvršavam svoju dužnost!"
"Čoveče, kažem ja, pa u tome je stvar. Pa, šta je moja dužnost? Ja
smatram da mi je dužnost da vam govorim Božiju reč. Matilda
Ludendorf smatra svojom dužnošću da poriče Boga. A šta je to
dužnost?" Jednom mi je visoki činovnik rekao: "Gospodine svešteniče,
u poverenju, celog dana potpisujem dokumenta, ali ako bi i sva
izgorela, svet bi se i dalje kretao. Zapravo patim što radim tako
besmisleni posao. Šta je dužnost? Hiljade esesovaca je za vreme
Trećeg rajha ubilo stotine hiljada ljudi. A kada su ih pred sudom
ispitivali» tvrdili su da su dobili zapovest i samo su obavljali svoju
dužnost za predstavnike vlasti i crkve. Zar verujete daje dužnost ljudi
da ubijaju druge ljude!? Rekao sam studentima: Upravo je u tome stvar
− šta je moja dužnost? Ko ume da mi odgovori? Eto, opet smo se
nasankali.
Mlada gospoda se zamislila. Tada je ustao još jedan i ponosno izjavio:
"Potičem iz plemićke porodice. Mogu da sledim svoje pretke sve do
šesnaest generacija unazad. Čitav niz predaka. Zar nije vredno i
životni smisao, i sadržaj života i životni zadatak da dostojno nastavim
porodičnu lozu?" Jedino što sam mogao da odgovorim bilo je:
"Čoveče, ako čovek ne zna čemu je živelo šesnaest generacija, onda
je sigurno da im ne vredi dodavati ni sedamnaestu".
Shvatate li? Tako mnogo ima površnih i nepromišljenih odgovora.
Često se u našim novinama vide smrtovnice, u kojima možemo
pročitati stravičnu rečenicu: "Ceo život ti je bio rad. Nikada nisi mislio
na sebe. Živeo si samo za svoje. To ti je bila najviša dužnost".
Poznajete li takvu izreku? Svaki put kada je čitam pukne mi film i onda
pomislim daje to smrtovnica za konja! Zar ne? Konj ima da radi! Mislim
da čovek ne živi na svetu samo zato da rinta. Ta, to bi bilo jadno.
"Samo posao mi je život". To je jezivo. Ne, to nije smisao našeg života!
Javio se jedan drugi student: "Vidite, hoću da budem lekar. A kada
budem spasavao ljudske živote, zar to neće biti najlepši životni
18
smisao?" Odvratih: "Lepo, ali ako ne znate čemu čovek živi, onda
nema smisla da se spase ljudski život. Onda bolje dajte čoveku iglu, pa
da umre". Molim vas da me pravo razumete. Nemojte sada svuda
pričati kako sam rekao da treba ljudima injekcijom pomoći da umru.
Hoću da kažem da to nije poslednji odgovor na naše pitanje o smislu
života.
Potreseno sam shvatio da ti studenti, pa čak i obrazovani svet naših
dana životari, ne znajući razlog svoga postojanja na svetu.
Usput da dodam: možda se malo ljutite zbog načina na koji govorim.
Naravno, umem ja da pravim i složene rečenice, s mnogo stranih reči,
ali tada biste sigurno za pola sata zaspali. Pošto se toga strahovito
plašim, radije govorim onako kako se i na ulici govori. Jasno? Hvala.
Vidite, kada ste jednom sve to sami prošli, govorio sam već o tome,
zaključujete kao ovi studenti u Minsteru: "Život uopšte nema nekog
dubljeg smisla. Puka je slučajnost što sam se rodio. Iza svega nema
nikakvog smisla. I zato bi bilo najbolje da uživamo život koliko
možemo". Možda je najveća napast čoveka kada mu glavom prođe
misao: Moj život je besmislen. Nema nikakvog smisla. Da se moji
roditelji nisu uzeli, ne bih bio začet i ne bih se rodio. Puka je slučajnost
da postojim. U biti moj život je sasvim besmislen. Onaj ko živi teškim
životom, u tren oka je blizu samoubistva: "Čemu da nastavim život, kad
je ionako sve puka slučajnost i besmisao. Bolje, onda, svršiti s tim".
Znate li da je broj samoubistava veći od broja žrtava u saobraćaju? To
je potrebna demonstracija našega vremena − više ne vidimo smisao u
životu!
Često sam razgovarao s ljudima koji su mi se požalili: "Život je tako
besmislen. Baciću ga − ili zabavom i uživanjima, ili samoubistvom".
Onda sam ih upitao: "A kada bi, ipak, imao smisla, a vi ste živeli kao da
ga nema!? Kako biste izgledali na kraju?"
19
U Bibliji piše jedna rečenica od koje vas prolazi jeza. Ona glasi:
"Čoveku je dato da jednom umre, a zatim dolazi Božiji sud". Vidite,
moramo da znamo ovu reč iz Biblije, pa da se ozbiljno upitamo čemu
živimo? Ta, ne možemo jednostavno umreti i doći Bogu na sud, a
promašili smo smisao života! Je li jasno pitanje? Dobro, onda ću
produžiti korak dalje.
2. Ko može da mi odgovori?
Ko može, za ime sveta, da mi odgovori na pitake čemu živim? Crkva?
Ne! Sveštenik? Ne! U istom je položaju kao i vi. Profesori? Ne!
Filozofi? Ni oni ne mogu da odgovore na pitanje čemu živim? To može
samo jedan. Samo jedan može da nam kaže čemu živimo. Onaj,
naime, ko nas je pozvao u život, ko nas je stvorio − Bog!
Dozvolite mi da navedem jedan pomalo nerazuman primer. Jednog
dana dolazim u neki stan. Tamo momak rukuje nekim žicama i
lampicama. A ja ga pitam: "Čoveče, je l' ti to gradiš neku paklenu
mašinu? Šta će to biti?" On mi je sve objasnio. No, moram priznati,
nisam ga razumeo. Ali, morao sam da mislim: Niko se u to ne razume
osim onoga ko to gradi. Samo on može reći čemu to služi.
Tako je to i s našim životom. Samo onaj ko nas je stvorio ume da kaže
čemu nas je stvorio. To znači da samo putem objave dobijamo
odgovor na pitanje čemu živim? To nam mora reći Bog! Kada ne bih
čitao Bibliju, onda bih pomoću tog pitanja došao do Biblije. Ne bih
izdržao a da ne znam zašto sam na ovom prokletom svetu. Da li vam
je izraz "prokleti svet" pregrub? Pa, to je reč iz Biblije. Da ste samo
pola godine sa mnom omladinski pastor u velegradu, znali biste na šta
mislim. Ovaj svet stoji pod velikim prokletstvom. I ne bih izdržao da u
njemu živim kada ne bih putem Božije objave dobio odgovor.
20
Bog nam daje odgovor na pitanje o smislu života u Bibliji. I to je razlog
zašto je Biblija tako jako važna. Poznajem ljude koji nadmeno govore:
"Ta, mi ne čitamo Bibliju!" Na to odgovaram: "Mogu vam dati
napismeno da još nikada niste ozbiljno razmišljali o pitanju čemu
živim? No, glupost je veoma raširena bolest, a kada bi bolela, svet bi
bio ispunjen zapomaganjem. Reći ću vam odgovor Biblije u jednoj
rečenici: Bog nas je stvorio da budemo njegova deca!
Kao što se otac rado ogleda u svome sinu, tako je Bog stvorio ljude
"sebi na sliku". Bog želi da postanemo njegova deca, koja će s njim
razgovarati i s kojom on može da razgovara, koju može da voli, a koja
njega vole. Da li se vi, zapravo, molite? Koliko je gorko za jednog oca
kada dete godinama ne razgovara s njim. A čovek koji se ne moli,
zapravo ne razgovara sa svojim nebeskim Ocem! Vidite, Bog želi da
smo njegova deca, koja će s njim razgovarati, koju će on voleti i koja
će njega voleti. Za to živimo na svetu! Molim vas, shvatite me pravilno,
sada ne govorim o crkvi, o dogmi, o religiji i mnogim drugim stvarima.
Sada govorim o živom Bogu. A on vas je stvorio da biste postali
njegovo dete! Da li ste vi njegovo dete?
Da nastavim. Znači, treba da budemo Božija deca, ali po prirodi nismo
Božija deca. Na početku Biblije čitamo: "I stvori Bog čoveka sebi na
sliku". I onda nas Biblija izveštava o jednoj velikoj katastrofi. Čovek je
bio stvoren u potpunoj slobodi − ali se čovek odlučio protiv Boga.
Uzima od ploda, a to znači: "Hoću da budem autonoman! Mogu da
živim bez Boga!" Shvatate li, Adam nikada nije posumnjao u Božije
postojanje, ali se od njega osamostalio. "Živim svoj život u sopstvenoj
režiji".
Uz ovo, jedna priča. Nedavno me na ulici upita jedan čovek: "Pastore
Buš, vi neprekidno govorite o Bogu. Ja ga ne vidim! Recite mi kako da
ga nađem?" Odgovorih mu: Saslušajte me dobro! Zamislite da postoji
neki vremeplov kojim mogu da se vratim u prošlost ili da idem napred u
budućnost. Jedno veče šetam se ulicama raja. Poznajete događaj o
21
padu u greh, zar ne? Pa, tako, iza jednog žbuna susrećem Adama,
prvog čoveka. Pozdravljam ga: Dobro veče, Adame. Dobro veče,
pastore Buš, odgovori ovaj. Čudiš li se što me vidiš? − pitam ga ja i
objašnjavam: Okretanjem kulisa u pozorištu sveta greškom sam stigao
u rajsku baštu. A on će: A zašto si tako zamišljen? Ja odgovaram
Adamu: Znaš, upravo razmišljam o jednom pitanju koje mi je postavio
neki čovek. Naime, pitanje glasi: Kako da nađem Boga? Adam,
smejući se glasno, reče mi: Pa, to nije nikakav problem kako da nađem
Boga! Evo ga! Hajde, budi iskren, pastore Buš, vama je ipak više stalo
da ga se rešite. Ali, problem je u tome da ga se ne možete rešiti.
Da li je taj Adam u pravu? Bog je tu! Čovek ga može pronaći! Ali, ne
možemo ga se rešiti! Kada posmatram duhovne nauke poslednjih 300
godina, vidim koliko su se ljudi borili da se reše Boga! Ali, nismo uspeli
da ga se rešimo. Prijatelji moji, svi vi u biti verujete da Bog postoji, ali
mu ne pripadate. Vi postupate kao većina ljudi − oni zamrznu pitanje o
Bogu. Ne poričemo ga, ali mu i ne pripadamo. Nismo Božiji neprijatelji,
ali nismo ni njegovi prijatelji. I tako, najveći problem svog života
ostavljamo nerešenim.
Jedan švajcarski lekar tvrdio je u jednoj knjizi: ako čovek ne reši velika
životna pitanja, onda zadobija duhovnu ranu−traumu. Pa nastavlja: Mi
na Zapadu bolujemo od Boga. Ne poričemo ga, ali mu i ne pripadamo.
Zapravo, mi ga ne želimo. Zbog toga bolujemo od Boga. − I ja u to
verujem.
Kada svuda oko sebe čujem da se savremeni čovek ne zanima za
Boga, imam samo jedan odgovor: Ali, onda se savremenom čoveku
loše piše! Pa, i sam sam savremeni čovek, ali Bog me zanima. Ne
smatram se staromodnim. No, ako se savremeni čovek ozbiljno ne
zanima za svoje izbavljenje, onda je to jako loše! Da vam ispričam
jedan primer.
Predstavite sebi šegrta kuvara. Jednog dana izjavljuje šef: "Ovaj se
22
uopšte ne zanima za kulinarstvo". A ja ga pitam: "A za šta se on
zanima?" Šef odgovara: "Za ploče i devojke". Ja: "Onda morate
pokazati razumevanje za ovog mladića i od sada s njim da govorite
samo još o pločama i devojkama". "Ne, ne!" odgovara šef. "Ako se ovaj
mangup ne zanima za kuvanje, onda je promašio svoju profesiju!"
Shvatate? Naš poziv je da postanemo Božija deca. A ako se
savremeni čovek za to ne zanima, onda je promašio svoju profesiju
kao čovek. Onda uopšte nema smisla da se s njim razgovara o svim
mogućim i nemogućim pitanjima, koja ga, možda, zanimaju. Ja
jednostavno neću prestati da govorim: Tek onda ćete biti čovek kada
budete dete živoga Boga!
3. Božiji odgovor na najvažnije pitanje
Ponavljam, mi po prirodi nismo Božija deca, ali živimo na ovom svetu
da bismo to postali. I zbog toga je neophodno da se u našem životu
nešto desi. Smisao ovog predavanja jeste da vam u tome pomognem.
Ja nisam tu da vas zabavljam, već bih želeo nekolicini prisutnih da
otključam srce, da pomognem − bar da mi uspe − da vaš život dobije
smisao.
Znači, mi nismo Božija deca, ne volimo Boga, kršimo njegove
zapovesti, ne marimo za njega, ne molimo, možda samo kada smo
pod nekim pritiskom onda povučemo kočnicu za opasnost. Zbog toga
najvažnije pitanje glasi: Kako ću postati dete živoga Boga? Sada bih
najradije podelio papir i olovke i rekao: Hajde, napišite šta vi mislite
kako se postaje Božije dete? Jedni bi rekli: Moram biti dobar čovek. A
drugi: Eto, da verujem u "dragog boga". Međutim, sve je to premalo.
Najvažnije pitanje ostaje: Kako ću postati dete živoga Boga?
Odgovor na ovo najvažnije pitanje mogu saznati samo preko objave.
23
Kako će me Bog prihvatiti kao svoje dete, to može samo on sam da mi
kaže. To ne može da smisli nijedan pastor. Biblija daje potpuno jasan
odgovor. A on glasi: samo preko Isusa! Moji prijatelji, kada razgovor
skrećem na Isusa, srce mi jače zakuca, puls mi lupa jače, tada sam
kod svoje životne teme. Ako neko želi da postane Božije dete, to je
moguće samo preko Isusa!
Želim doslovno da prevedem jednu rečenicu iz Biblije. Ona glasi: "Isus
je iz Božijeg sveta došao na ovaj svet". Danas nam se neprekidno
pripoveda da Biblija ima zastarelu sliku sveta: nebo je gore, zemlja
dole. Gluposti. Biblija uopšte nema takvu sliku sveta. Ona, naprotiv,
kaže o Bogu: "Okružuješ me sa svih strana". To je nešto sasvim drugo.
Shvatate li? Čak kada bih pobegao pod zemlju, Bog bi bio tamo. Biblija
ima, današnjim savremenim rečnikom bismo rekli, višedimenzionalnu
sliku sveta. Mi živimo u trodimenzionalnom svetu: dužina, visina, širina.
Ali, postoji više dimenzija. A Bog je u onoj drugoj dimenziji. On je
sasvim blizu, nadomak ruke. Od ide s vama. On vas je video na vašim
bezbožnim putevima. No, mi nismo u stanju da probijemo zid prema
onoj drugoj dimenziji. Samo Bog može da ga probije. A Bog je probio
zid i u Isusu je došao k nama!
U Novom zavetu, dalje, čitamo za Isusa: "Došao je u svoje vlasništvo"
− svet mu pripada, zar ne? − "A njegovi ga nisu primili". To je poruka
Evanđelja sve do dana današnjeg Isus dolazi, a čovek zatvara vrata.
"On je došao u svoje vlasništvo, a njegovi ga nisu primili". Sada bi,
zapravo, trebalo da sledi tačka. U stvari, stvar Boga sa ljudima morala
bi da bude završena. Ali, na čudnovat način se nastavlja. Evo, ovako:
"A koji su ga primili, njima je dao punomoć da se nazivaju Božijom
decom". Eto, tako čovek postaje Božije dete − primanjem Isusa. Da li
ste već otvorili vrata vašega srca za Isusa? "A koji ga primiše, dade im
punomoć da se nazivaju Božijom decom".
Bio sam mladi oficir u prvom svetskom ratu i daleko od Boga. Tada
sam to otkrio i primio Isusa u svoj život. To je okrenulo moj život
24
naopako. Ali, nisam požalio ni za trenutak. Isusa radi prošao sam
teškim putevima. Isusa radi mnogo sam prepatio. Isusa radi bačen
sam u zatvor. Ali, da imam još stotinu života, od prvog trenutka, od
kada bih mogao da mislim, držao bih se reči: "A koji su ga primili, dao
im je punomoć da se nazovu Božijom decom". Moj život ima smisla
otkada sam postao Božije dete! Nije važno šta sam, da li sveštenik ili
čistač ulice, generalni direktor ili bravar, domaćica ili učiteljica − moj
život ima smisla kada sam Božije dete. Znači, morate da prihvatite
Isusa! Tada ste istovremeno pronašli smisao svoga života. Samo tada!
Veoma je zanimljivo proučavati ljude u Novom zavetu po ovom pitanju.
Čujemo, recimo, za neku ženu, čiji je život bio strašno besmislen −
Marija Magdalena. Vrlo malo znamo o njoj. Bila je opsednuta sa sedam
demona. Znate, poznajem mnoge ljude u kojima je dvanaest đavola!
Mora da je to bio stravičan život, vezan strastima. A ona je patila od
tog besmisla. Onda u njen život stupa Isus, Spasitelj, Božiji Sin. On je
isterao đavola. Da, on to ume. On to i čini. Od tog trenutka žena
pripada Gospodu Isusu. Njen život više nije besmislen. A onda
doživljava da Isusa pribiju na krst. On umire. Obuzima je užas: "Sada
će se vratiti život besmisla". Trećeg dana ujutru nakon raspeća, ona
kleči u bašti kraj Isusovog groba i plače. Kada je došla do groba, bio je
prazan. Kamen je odvaljen. Nije našla čak ni Isusovo telo! Zato plače.
Kako dobro razumem tu ženu. Kada bih danas izgubio Isusa, survao
bih se u bezdan besmislenog bitisanja. Ja je razumem: "Nema
Gospoda. Moj život je ponovo besmislen". A iznenada čuje iza sebe
glas: "Marija!" Ona se munjevito okreće i vidi njega, Isusa, vaskrslog.
Prosto je vidim pred sobom. Niz lice joj teku suze sreće i radosti i
savladanog očaja: "Učitelju! Moj Gospode!"
Na primeru ove žene postaje mi veoma jasno da ne moramo biti veliki
filozofi, pa da dobijemo odgovor na pitanje o smislu života.
Najprostijem čoveku je jasno: Moj život je besmislen! Čemu uopšte
živim? U trenutku kada je Marija Magdalena primila Isusa, za nju je
rešeno pitanje smisla života. Postala je dete živoga Boga. Njen život je
25
postavljen u svetlost dubokog i velikog smisla!
I zato želim da vas zamolim da primite Isusa! On vas čeka! Kada
budete išli kući, razgovarajte s njim. On vam je veoma blizu. Bilo bi
veličanstveno kada bi pojedinci prvi put oslovili Isusa: "Gospode Isuse!
Moj život je besmislen. Dođi k meni, kao što si došao Mariji
Magdaleni!"
Istina, kada primamo Isusa, u našem životu dolazi do velike revolucije.
On dozvoljava da učestvujem u njegovoj smrti, pa stari čovek umire. Ali
smem s njim i da vaskrsnem u jedan potpuno novi život kao Božije
dete. On mi daje svoga Duha, pa odjednom mislim da drugačiji način i
imam drugačiji ukus. Doživećete to sami. Prvo prihvatite Isusa. Ali,
odmah da vam kažem, ako čovek prihvata Isusa, dobija novu
egzistenciju. Postati Božije dete ne znači samo promenu razmišljanja,
već sasvim novu egzistenciju.
U Vestfaliji je prošlog veka živeo obućar po imenu Ralenbek
(Rahlenbeck). Poznavali su ga samo po imenu "pietistički pastor"
(bogomoljac), jer je s velikom ozbiljnošću sledio Isusa. Bio je moćan i
blagosloveni čovek. Jednoga dana u posetu mu je došao mladi
sveštenik. Ralenbek mu kaže: "Gospodine svešteniče, vaše teološke
studije još vam ne garantuju da ste Božije dete. Vi morate da primite
Isusa!" Ovaj odgovori: "Da, imam Isusa. U mojoj radnoj sobi, na zidu
visi čak i njegova slika". Na to će stari Ralenbek: "Da, na zidu je
Spasitelj sasvim miran i spokojan. No, ako ga primite u srce i život,
onda dolazi do bune!"
Ja vam želim ovu veličanstvenu revoluciju, kada staro umire i kada,
kao Božije dete, možete slaviti nebeskog Oca, jer znate zašto ste na
ovom svetu, jer možete, kao dete Božije, da slavite nebeskog Oca
delima, rečima i mislima.
Shvatate, ovo moje predavanje nije neki religiozni hobi, nije samo ideja
26
nekog sveštenika. Od toga zavisi i vaš život i smrt, večni život i večna
smrt.
Gospod Isus govori: "Vidi, stojim na vratima i kucam, ako ko čuje moj
glas i otvori vrata, ućiću k njemu". To Gospod Isus govori i nama:
"Vidite, stojim na vratima tvoga života. Otvori! Hoću da tvom životu
dam smisla!"
Jednom me je posetio stari rudar i rekao mi: "Gospodine svešteniče,
moram da razgovaram s vama!" Imao je sedamdeset godina i pričao
mi je: "Kada mi je bilo sedamnaest godina, i ja sam bio na ovakvom
evangelizacionom sastanku. Primetio sam da Isus kuca i kod mene.
Ali, ja sam rekao: 'Čoveče, ako to stvarno ozbiljno mislim, smejaće mi
se svi moji drugovi. To je nemoguće'. I onda sam pobegao". Nastavio
je: "Sada je moj život prošao. Ostario sam. Međutim, sada znam da je
moj život promašen, jer onoga časa nisam otvorio vrata Isusu".
Moji prijatelji, imamo samo jedan, jedini život i zbog toga je od životne
važnosti pitanje čemu živim? Bog je na to pitanje glasno i jasno
odgovorio u Isusu, raspetom i vaskrslom. A sada taj Isus stoji pred
vašim vratima i kuca. Otvorite mu svoj život i nikada nećete zažaliti!
27
Nemam vremena!
Nemam vremena!
Kada ljudi pozivaju na moja predavanja: "Dođite jednom da čujete
pastora Buša!" najčešće im odgovaraju: "Nemam vremena!"
Bilo je to u jednoj banji. Za vreme jela sedeo sam nasuprot jednog
starijeg gospodina. Dobro smo se slagali. Ponekad sam mislio kako taj
čovek ume da uživa. Prosto sam se radovao gledajući ga s kakvim
uživanjem jede svoju hranu, ili kako se opušteno sunča. No, postepeno
me je počelo zabrinjavati što su se naši razgovori kretali samo oko
površnih stvari. Mogli biste da pitate zar je to tako strašno? Eto, ja sam
uveren da je Bog velika stvarnost. I ceo moj život se izmenio kada sam
saznao da je Bog učinio tako nešto veličanstveno: "Toliko je zavoleo
svet da je dao svoga Sina, da svi koji u njega veruju ne propadnu,
nego da imaju život večni". Strašno je to kada neko tako jednostavno
prolazi pokraj takvog Božijeg spasenja. Očito da je to bio slučaj i s
mojim susedom za stolom. Kako će se osećati kada ga Bog jednoga
dana pozove pred svoje lice!? Jednoga dana ponudio sam mu jednu
svoju knjižicu. "Molim vas, pročitajte to! Radi se o iskustvima s Bogom.
Imaćete o nečemu važnom da razmišljate!" Šta se dogodilo? Čovek se
srdačno zahvalio, a zatim rekao: "Sada moram da se oporavim...
Možda ću kod kuće naći vremena da tako nešto pročitam!" Tim rečima
je odložio knjižicu. Ražalostio sam se. Ovaj čovek nikada neće imati
više vremena nego što ga ima ovde u banji. Jednostavno nije hteo da
ima vremena za Boga! Opasno je tako se ophoditi s Bogom. I zato je
neophodno razgovarati i o toj temi!
28
1. Neobično stanje
Pa, zašto, zapravo, nemamo vremena? Želeo bih, prvo, da skrenem
vašu pažnju na jednu činjenicu s kojom jednostavno ne mogu da
izađem na kraj, a niko to ne ume da objasni.
Vidite, kada bi pre sto godina neki trgovac iz Štutgarta želeo da zaključi
posao s trgovcem u Esenu, morao bi kočijama da putuje pet dana
tamo i pet dana natrag. Znači deset dana putovanja i možda dva dana
za zaključivanje posla. Potrošio bi skoro pola meseca. A danas neko
obavi samo jedan telefonski razgovor i uštedeo je sebi dvanaest dana.
A ipak, svako će reći da nema vremena! Kako to?
Kada sam nekada kao dete odlazio svom dedi i baki u planine, to je za
mene bilo kao put oko sveta. A danas postoji ekspresni voz, kojim čitav
taj put prevalite za pet sati. Zar, onda, ne bi ljudi trebalo da imaju
mnogo slobodnog vremena? Ranije su ljudi imali 60−časovnu radnu
nedelju, a radili su čak i duže. Danas se radi 3840 sati. A niko živ nema
vremena! Kako to?
Ili, danas je ceo život podešen da nam olakša posao. Moja majka je
svaki dan čitala četiri poglavlja iz Biblije i imala je vremena da se moli
za sve svoje drage. A nije bilo ni mašine za pranje veša, niti svih onih
drugih mašina u kuhinji. A othranila je šestoro dece, s tim da niko nije
nosio sintetičko rublje, čarape su morale da se krpe. A imala je
vremena da svakoga dana pročita četiri poglavlja iz Biblije! Imate li vi
vremena za to? Ne, sigurno da nemate vremena! Kako to?
Shvatate, sve nam pomaže da uštedimo vreme, a niko živ nema
vremena. Umete li da mi to objasnite? Eto, u tome je stvar. Mnogo sam
o tome razmišljao. Jednostavno to ne razumem. A zapravo, postoji
samo jedno objašnjenje. Istina, ljudi ne žele da ga čuju, ali ne znam ni
zajedno drugo. U pozadini svega stoji neko ko nas tera! Postoji neko
kome je stalo da čovek nema vremena, koji poput krotitelja zveri u
29
cirkusu, neprekidno zamahuje bičem da bi ljudi stalno bili u pokretu. I
Biblija o tome govori i kaže da je to đavo. I da se upitamo da li postoji
đavo? Odgovoriću vam da đavo postoji, postoji "vrhovništvo tame".
Nedavno mi je jedan čovek u razgovoru izjavio: "Gotov sam s
hrišćanstvom!" Ja mu odgovorih: "Kakva varka! Sotona vas ima u
svojoj vlasti". Na to se nadme− no nasmešio i odgovorio: "Đavo? Zar
postoji đavo?"
Biblija pripoveda da đavo vodi Isusa na jedno visoko brdo. Pruža se
divan vidik. Đavo je razmaknuo zavese i Isus u duhu vidi sva carstva
ovoga sveta i svu njegovu slavu. A đavo kaže Isusu: "Daću ti sve ovo
ako padneš ničice i pokloniš mi se. Meni je sve ovo dato i mogu dati
kome hoću". To je jedno od mesta u Bibliji koje me snažno dira, jer
Isus ne protivreči đavolu. On priznaje da đavo ima moć nad ovim
svetom.
A ja vam kažem da je čovek slep i gluv ako ne shvata da postoji sila
tame. Kako, inače, objašnjavate sve što se događa u ovom svetu? Da
pomenem samo neke stvari.
Na primer, mislim na one mnoge ljude koji su robovi strasti. Jedne noći
došao mi je direktor neke fabrike "mrtav" pijan. No, još uvek je bio
toliko priseban da kaže: "Pomozite mi. Ne mogu drugačije.
Jednostavno moram da pijem. Moj otac je bio pijanica. Nasledio sam to
od njega. Moram!" Šta mislite, koliko ima ljudi koji u dubini svoga srca
jadikuju − moram! A ko to zapoveda? Pogledajte samo sav jad našeg
vremena, pa ćete osetiti vrhovništvo tame, kako ga Biblija naziva.
Ili, setite se seksualne labilnosti naših dana. Evo nekog gospodina. Ima
predivnu porodicu, ljupku ženu, ali jednoga dana jednostavno postaje
plen jedne svoje nameštenice. Potražio sam ga i rekao: "Čoveče,
upropašćuješ svoj život. Upropašćuješ svoju porodicu, postaćeš ruglo
svojoj deci!" Još uvek ga vidim pred sobom, velikog menadžera
30
industrije: "Gospodine svešteniče, ne mogu da se oslobodim te
devojke. Ne mogu!" Zar ovde ne osećate nešto od moći tame?
Poznati engleski pisac Somerset Mom (Sommerset Maugham) napisao
je podeblju knjigu pod naslovom "O ljudskom robovanju". Kako ljudi
postaju robovi? Pitajte podanike nekog totalitarnog režima: "Mislio sam
da su dva puta dva dvadeset, verovao sam to, jer je vođa tako rekao".
Kada osećate silu tame, onda znate da postoji đavo.
Veliki nemački pesnik Gete napisao je svoje veličanstveno delo
"Faust". U toj drami postoji jedna devojka, Greta, nevino dete, a zatim
zavedeno. Gretin brat bi hteo da odbrani njenu čast. Dolazi do tuče sa
zavodnikom i brat je ubijen. Da bi zavodnik mogao k njoj, Greta daje
majci sredstvo za spavanje. Majka umire. A kada dođe dete, Greta ga
ubija, kao što ljudi danas ubijaju decu u majčinoj utrobi. Kakvu samo
užasnu krivicu sebi natovaraju! Na kraju vidimo Gretu − ubijeni su
majka, brat i dete. I onda čitam one potresne reči; "Šta me na to prisili,
o Bože, a bilo je tako dobro, tako slatko!" Gete nije bio glup. On u
"Faustu" priča da je đavo umešao svoje prste u celu priču.
Takve priče sveštenik velikog grada doživljava iz dana u dan. I kada
mi, onda, neko dođe i kaže da nema đavola, mogu samo da ga pitam
iz kojeg to malog mesta dolazi, mada nema mesta u kojem đavo ne
hara.
Ah, moji dragi prijatelji, da đavo postoji primetio sam i po tome što su
čak i pravi hrišćani nekad strašno slepi za svoje sopstvene greške.
Pogledajmo jednu pobožnu ženu, koja je krajnje sebična. Muči svoju
snahu do besvesti, ali to jednostavno ne primećuje. Pobožna žena! Vi
pobožni, molite Boga da vas oslobodi sile tame!
Vidite, jednostavno nije moguće objasniti svet, ako ne shvatamo da
postoji đavo, sila tame, sila koja radi veoma planski, koja nas stalno
drži u pokretu. Zato nemamo vremena. Đavo koristi sve, samo da
31
nemamo vremena za razmišljanje, da ne možemo razmišljati o tome
da postoji izbavljenje od te sile tame.
Moram sada da govorim o izbavljenju.
2. Predivna činjenica
Postoji izbavljenje! Divna činjenica. Ah, moji dragi prijatelji, koliko sam
srećan što imam tako divnu poruku. Na karnevalima u Nemačkoj
učestvuju takozvani komedijaši. Ponekad se pitam kako se oni osećaju
kada se uveče vrate u svoju sobu i skinu svu šminku. "Eto, zarađujem
svoj novac na pravljenju gluposti, i držanju prljavih i dvosmislenih
govora". Čoveku bi se moralo smučiti nad samim sobom. Kako sam
srećan što imam tako divnu poruku o velikoj stvarnosti. Postoji
izbavljenje od sile tame!
Apostol Pavle je jednom ovako opisao hrišćanski život: "Bog nas je
izbavio od vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog Sina u
kome imamo izbavljenje, oproštaj greha". Znači, biti hrišćanin ne znači
u prvom redu biti kršten, niti plaćati crkveni porez. Biti hrišćanin znači
doživeti promenu egzistencije, biti Iščupan iz sile tame i doći u jedno
novo postojanje pod novim gospodarom.
Dozvolite da vam, kao primer, ispričam priču koju sam čuo. Jedan
misionar starao se o čoveku odanog piću. Takve veze su užasne.
Jednog dana ovaj čovek opet je bio pijan do besvesti. Razbio je sav
nameštaj, premlatio ženu. Misionar ode tom čoveku posle podne, oko
pet sati, a ovaj sedi u kuhinji i pije kafu. Sa njim i njegov petogodišnji
sin. Misionar ga pozdravlja i pita: "Opet si podlegao?" Čovek škripi
zubima, odlazi u drugu sobu i vraća se s kanapom u ruci. I onda, bez
reči, počinje da vezuje svog malog sina za stolicu. Misionar misli šta li
će se sada dogoditi, zar je ovaj još uvek pijan? Ali, čovek i dalje radi −
32
vezuje svog sina sve čvršće, a onda vikne na njega: "Ustani!" Mali
brizne u plač i jecajući izgovara: "Ne mogu! Ne mogu!" Tada se čovek
tužnog lica okrene misionaru i reče: "Vidite i sami, ne mogu!" Potresno!
Međutim, misionar iz džepa izvadi nož i mirno i polako prereže lep,
novi konopac za rublje, pa kaže mališanu: "Sada ustani!" "Da, vi ste
prerezali kanap!", kaže čovek−alkoholičar, a misionar će na to ozbiljno:
"Čujte, postoji neko ko može da razreže konopce koji nas vezuju −
Isus!"
Svet je pun ljudi koji mogu da s pesnikom posvedoče ove reči:
"Sputao me težak terete, gresi tište, krivnja, sram!
Ali, tad me Isus taknu i sada posta drukčije sve!
On me taknu, da, on me taknu O, kako radujem se sad!
Nešto se desi i sada znam On me taknu i oslobodi me!"
To je predivna stvarnost − postoji oslobođenje od Vlasti tame!
Postoji još nešto treća:
3. Suština stvari
Šta je moja prava tema? Isus donosi izbavljenje! Ja opet o Isusu. Kad
god mogu da govorim o Isusu, ja sam kod svoje prave teme.
Sećam se kako sam jednom u Njujorku (New York) bio pozvan u klub
Crnaca. Znate da postoji napetost među rasama. U tom crnačkom
klubu, u holu je stajala jedna mramorna figura. Videlo se da lik ne
predstavlja Crnca, pa sam se čudio kako su Crnci tamo postavili
spomenik jednom belcu. Pitao sam poslužitelja: "Prijatelju, ko je ovo?"
Scenu koju sam doživeo nikada neću zaboraviti. Čovek se zaustavio
pred spomenikom i svečano izjavio: "To je Abraham Linkoln, moj
33
osloboditelj!" I onda sam u duhu video predsednika Linkolna, davno
pre nego što se ovaj mladi čovek rodio, kako je u ratu izvojevao
slobodu za Crnce. Ovaj mladić nije učestvovao u ratu. Ali, za svoju
slobodu zahvalio je onome što je Abraham Linkoln tamo na bojnom
polju izvojevao i za njega. Penjao sam se uz stepenice i još uvek sam
video čoveka kako stoji pred spomenikom i čuo kako tiho mrmlja:
"Abraham Linkoln, moj osloboditelj!"
Tako bih želeo da stojim pred Hristovim krstom i da kažem: Isus, moj
osloboditelj!
U Bibliji se u jednoj rečenici govori o nekoj čudnoj stvari: "Zakon duha
života u Hristu Isusu oslobodio nas je od zakona greha". Postoji
prirodni zakon. Ako spustim maramicu, ona će, prema zakonu Zemljine
teže, pasti na pod Tu se ne da ništa menjati. Ali, ako maramicu
uhvatim drugom rukom, ona neće pasti na pod. To znači, ako se uključi
neka jača sila, prekida se zakon Zemljine teže. Po prirodi potčinjeni
smo zakonu greha i smrti. Svi mi padamo, survavamo se u večnu
propast. Mi to znamo. A sve zavisi od toga da li će se pojaviti neka jača
sila koja će nas zadržati od pada. Tek onda više ne padamo. A tu jaču
silu dao je Bog u Isusu Hristu − za izbavljenje, za oslobođenje.
Razumete? Isus je đavolu uzeo i poslednju moć. A u sili Svetoga
Duha, koju nam Isus poklanja, smemo da hodamo u novom,
izbavljenom životu.
Čudno! Svet, jednostavno, ne može da se reši tog Isusa. Razumete li?
Neko je jednom rekao da je Isus poput nekog stranog tela u ovom
svetu. A to vam je ovako: on je strano telo sa neba. Ko je taj Isus? Da
se malo zaustavim, jer, vidite, sudbonosno je da tog Isusa upoznate.
Molim vas, nemojte dozvoliti da vas neki časopisi orijentišu o Isusu.
Nemojte se dati zaglupljivati od ljudi koji Isusa i ne poznaju. Jedino
vam Novi zavet daje pravu informaciju o tome ko je Isus. Luter je to,
polazeći od Biblije, iskazao na ovaj način: "Istiniti Bog, rođen od Oca u
večnosti, istiniti čovek, rođen od device Marije". Bog i čovek. U njemu
34
se povezuju nebo i zemlja.
Isus je istiniti čovek! Mogao je da plače kraj Lazarevog groba. Ja
zamišljam da je mogao i da se smeje kada je rekao učenicima:
"Pogledajte ptice nebeske, niti seju, niti žanju, niti sakupljaju u svoje
žitnice, a vaš nebeski Otac ipak se brine za njih!" Da, prosto ga vidim
kako se smeje, moj Spasitelj. Prkosni vrapci! Ni za šta se ne brinu, a
ipak se nasite, goje se i debljaju! O, kakav divan čovek, taj Isus!
Priča se kako je propovedao i nakon toga nahranio pet hiljada ljudi. Pet
hiljada ljudi, bez žena i dece! Kada bismo jednom zamolili da iz naših
hrišćanskih bogosluženja izađu žene, ko bi ostao? Kakav li skup kod
Gospoda Isusa! Pet hiljada muškaraca, bez žena i dece! A nije imao ni
mikrofon. Mora da je imao predivan glas! Da, bio je veličanstveni
čovek!
Jedna od najveličanstvenijih scena Novog zaveta je ova: rimski
namesnik, Poncije Pilat dao je išibati Isusa. Stavili su mu na glavu
krunu od trnja. Niz lice mu teče krv. Leđa su mu izudarana. Lice mu je
popljuvano. Olupina od čoveka! Takav stoji pred Pilatom. Pilat prvo
gleda njega, onda narod. I onda pokazuje prstom na Isusa i potreseno
kaže: "Pogledajte, kakav čovek!" Pilat hoće reći: "Video sam do sada
mnoge dvonogaše, bili su gladni vuci, opasni tigrovi, lukave lisice, tašti
pauni, majmuni. Ali, Isus je čovek, kakvi bi svi ljudi trebalo da budu".
Nedavno mi je neko rekao: "Isus je bio čovek poput nas". Na to sam
odvratio: "Isus je bio čovek, ali upravo ne onakav kakvi smo mi, nego
kakvi bismo trebali da budemo!" Isus je bio čovek kakvi bismo mi
trebali da budemo, kakve nas je Bog zamislio. Ako vam neko bude
rekao daje Isus bio čovek kao mi, onda ga pitajte: "Da li ste vi kao
Isus?"
A Isus je "istiniti Bog, rođen od Boga Oca u večnosti"!
Sada bih satima mogao da vam pričam o tome. Recimo, scenu kada je
35
čamac s učenicima na Genezaretskom jezeru dospeo u buru. Čamac
je u tren oka pun vode. Jedro se slomilo. Učenici su bili iskusni
mornari, tako da su već bili u burama. Ali, sada ih je uhvatila panika.
Oni viču: "Gde je Isus?" Ah, on spava na dnu broda. Oni k njemu i
bude ga: "Gospode, propadosmo!" I onda vidim kako Isus stoji na
pramcu broda. Usred bure. Mi uvek želimo Isusa da zatvorimo u
pitome crkve. Znate li kako je to u buri? Bura kao da želi da ga zbriše.
A on pruža svoju ruku i zapovednički uzvikuje u pobesnelu prirodu:
"Umukni i ućuti!" Istoga trenutka smiruju se talasi a oblaci kidaju! Kada
sam ispričao ovu priču svojoj deci, rekao je moj sinčić: "I onda je grom
bio pokvaren!" Da, potvrdio sam, grom je bio pokvaren! Sunce ponovo
sija. A učenici padaju na kolena: "Kakav je ovo čovek! On nije čovek
kao mi!" Na kraju su, ipak, pronašli odgovor − on je utelovljeni Bog!
Oni su to, u suštini, shvatili tek nakon Uskrsa, kada je Isus živ izašao iz
groba. Moji prijatelji, ne pričam vam bajke. Ne bih se usudio da stojim
pred vama, kada ne bih znao da je to istina, da je u vaskrslom Isusu
živi Bog došao k nama!
Ali, najradije ga vidim dok visi na krstu. Tamo je on zaista Bog i čovek.
Želeo bih da vam ga naslikam, onako kako je zaista izgledao, trnjem
okrunjenog, ali krunom rugla. Snažne ruke prikovane, Klonula mu
glava, umire!
O, glavo krunisana, kojoj se rugao svet!
Pogledajte tog Isusa! Zastanite pred njim i upitajte se zašto on tu visi?
Pitajte se, sve dok ne nađete odgovor. Tamo me izbavlja od
vrhovništva i sila tame! Tamo me izbavlja od sile Sotone! Da vam to
samo skiciram: istovremeno možete da se poistovetite s Isusovim
krstom, da ga pogledate i da znate, verujete i shvatate: Ovde ću biti
iskupljen od sile tame, da bih bio slobodno Božije dete. Ne morate više
dozvoliti da vas ganja đavo, već u gledanju tog krsta možete doživeti
zbilju, a to je: "Svršeno je sa silom đavola! Isus je jači. Ovaj raspeti me
36
je iskupio da budem slobodno Božije dete!"
Prestanite s besmislenim naklapanjem našega vremena! Pređite već
jednom u pravu stvarnost! Smemo i treba da budemo slobodna Božija
deca. Bog je stvorio sve preduslove za to u Isusu, koji je bio razapet i
koji je uskrsnuo iz mrtvih − za nas!
Znam, kada čovek počne da govori o Bogu, nekako mu je neugodno.
Šta mislite, zašto? Vidite, svi smo mi u položaju izgubljenog sina, o
kome nas izveštava Biblija. Taj sin je bio otišao od kuće, od oca. No,
daleko od očevog doma postao je veoma nesrećan. Rado bi da se vrati
kući, ocu, ali plaši se, ne usuđuje se. Zašto? Zato što se toliko toga
isprečilo između oca i njega.
Mnogi ljudi ne susreću Boga, jer u dubini svoga srca misle: "Toliko je
toga između Boga i mene, da ne pripadamo jedan drugome". I u pravu
su. Naravno, oni se nalaze pod vrhovništvom tame i ne mogu da budu
u zajedništvu s Bogom! Ali, šta velite, ako Isus želi da nas oslobodi od
vrhovništva tame i da nas učini Božijom decom, onda on istovremeno
želi da ukloni ono što se isprečilo između Boga i nas. A to je učinio
tamo na krstu. Sada smemo da kod njega nađemo oproštenje greha.
Stvarno, ovaj raspeti Spasitelj daruje oproštenje greha! Pavle je to
shvatio kada je rekao: "Bog nas je izbavio od vrhovništva tame i
premestio u carstvo svog dragog Sina". Po prirodi nas goni đavo. Ali,
Isus, Božiji Sin, izbavlja nas, darujući nam oproštenje krivice.
I, prijatelji moji, zato nam je Bog dao naše vreme, da bismo prihvatili
izbavljenje po Isusu!
4. O nekome ko, takođe, nije imao vremena
Još nisam sasvim gotov. Sada bih želeo da vam pričam o jednom
37
čoveku, koji, takođe, nije imao vremena. Čitamo o njemu u Novom
zavetu. Bio je on velik čovek, rimski namesnik. Zvao se Feliks.
Predivno ime. Znate, Feliks znači Srećko. Imao je ženu po imenu
Druzila. A imao je zatvorenika po imenu Pavle. Jednoga dana, baš je
imao mnogo vremena, rekao je: "Hajde, da čujemo tog Pavla. Ženo,
hajde sa mnom!" Ušli su u sudnicu i raskošno se smestili. Levo i desno
od njih stoje legionari. I onda dovode zatvorenika i Feliks mu se
obraća: "Govori, Pavle! Zašto si u zatvoru?" I Pavle je otpočeo svoj
moćni govor. Bar da ja mogu tako da govorim. Atmosfera postaje sve
ozbiljnija. U sudnici je odjednom živi Bog. Pavle govori o pravdi, koju bi
sudija morao da zastupa. To je potreslo Feliksa. Seća se sumnjivih
slučajeva s mitom. Pavle govori o čistoti. Druzila je skoro pala sa
stolice. Čoveče, iz kojeg je veka ovaj? − misli ona. A kada je Pavle
nastavio i rekao: "Bog to želi!", onda oboma gori tlo pod nogama. Zatim
Pavle govori o Božijem sudu u kojem čovek može da bude proglašen
krivim. Feliks je tada skočio i rekao: "Trenutak, Pavle. Lepo je sve što ti
tu pričaš. Sigurno je to vrlo važno.
Kada budem imao prikladnog vremena, opet ću te saslušati. Ali, sada
više nemam vremena!" I onda su ga odveli. Više nikada nije imao
vremena!
Plašim se, ako mi ne budemo imali vremena da nam Bog govori o
pravednosti, čednosti i o svom sudu, da ćemo i mi proći kao Feliks. Zar
nam nije jezivo kada osećamo Božiju stvarnost? Tada se radije
bacamo na sledeći film ili uključimo televizor. Tako smo bar u sredini
koja nas lično ne uzbuđuje. I sve ostaje po starom!
Zar to nije strašno kada čovek o svom životu mora da kaže: sve je
ostalo po starom. I onda je došao Božiji Sin, koji govori: "Gle, sve novo
tvorim. Opraštam prošlost! Svojim umiranje sam vas iskupio za Božije
carstvo. Dajem vam Svetoga Duha da budete novi ljudi!" A mi kažemo:
"Ma nemoj!", i sve ostaje po starom. Ima hrišćana u kojima je
hrišćanstvo već odavno mrtvo. Samo što oni to još nisu primetili − a
38
sve ostaje po starom. Želim vam ono najslavnije što postoji − da kod
vas, ipak, ne ostane sve po starom, nego da vas Isus obnovi!
5. O nekome ko je imao vremena
Da vam, na kraju, kažem još nešto važno: mi smo gonjeni ljudi dokle
god smo pod vlašću đavola. Ali, znam nekoga ko ima vremena za vas
− Isus, Spasitelj, vaskrsli! Žene se, možda, žale: "Moj muž nikada
nema vremena za mene". Muževi se žale: "Moja žena nikada nema
vremena za mene". Roditelji se žale: "Deca nikada nemaju vremena za
nas". Deca se žale: "Roditelji nikada nemaju vremena za nas". Čujte,
Isus ima vremena! Isus ima vremena za nas!
U poslednje vreme došao sam do jednog novog otkrića. Prošle nedelje
imao sam nekih složenih problema, koje ne bih želeo sada da
objašnjavam. No, ponekad čovek stvarno dođe u neku konfliktnu
situaciju našega vremena. Bio sam toliko potišten, da mi je moja žena
rekla: "Nepodnošljiv si, ali mogu da te razumem". Znate šta?
Pocrveneo sam. Otrčao sam u šumu. I u tišini sam razgovarao sa
svojim Spasiteljem: "Gospode Isuse, moram da ti objasnim svu svoju
mizeriju". Rekao sam mu sve. I on je uzeo sebi vremena. Mogao sam
da mu objasnim sve u detalje. Za tili čas su prošla dva sata. I onda
sam otvorio svoj Novi zavet i svaka reč je bio Božiji odgovor za mene
lično! Kako sam se samo radosno vratio kući! Došao sam do novog,
novcijatog otkrića: Isus ima vremena za mene!
U Novom zavetu postoji jedna predivna priča. Kraj puta sedi slepac i
prosi. Pred sobom ima veliku drvenu kašiku. Kada neko prođe, pruža
kašiku i viče: "Milostinju, molim milostinju!" Iznenada prolazi mnoštvo
ljudi. Slepac misli: Šta je to, neka procesija ili vojska? Konačno pita:
"Šta se dešava?" Neko mu dovikuje: "Prolazi Isus!" Slepcu je sinulo,
naravno iznutra. Već je čuo za tog Isusa. Da, on veruje da je Isus Božiji
39
Sin. Počeo je da viče: "Isuse, Božiji Sine, pomozi mi! Isuse, Božiji Sine,
smiluj mi se!" Ljudi su postali nervozni i govore: "Ta, nemoj tako da
vičeš. Hoćemo da čujemo šta Isus govori!" Ali, slepac viče dalje:
"Isuse, Božiji Sine, smiluj mi se!" Ljudi se sada ljute i prete: "Ako sada
ne umukneš, istući ćemo te!" Masa koja preti je opasna. Ali, slepac se
ne da zaplašiti: "Isuse, Božiji Sine, smiluj mi se!" Dakle, kada bi mene
neko pitao, ja bih slepcu rekao: "Znaš, moraš da shvatiš. Isus je na
putu za Golgotu. On hoće da umre za sav svet. Svet propada zbog
svoje krivice. Isus želi da reši pitanje krivice uzimajući na sebe krivicu
sveta. Želi da stvori mir s Bogom. I onda će vaskrsnuti. Pobediće smrt.
To je globalna stvar. Nemoj sada ti da se u to mešaš!" Ali, slepac viče
iz petnih žila: "Isuse, Božiji Sine, smiluj mi se!" I onda čitam reči, koje
spadaju među najlepše u Novom zavetu: "A Isus se zaustavi". Pa,
Gospode Isuse, rekao bih ja, kada ja imam hitnu sednicu, ne želim da
me bilo ko zaustavlja! A Isus se zaustavio i zapovedio da dovedu
slepca. Tako čitamo u Bibliji. Isus, koji rešava probleme sveta, ima
vremena za jednog slepca−prosjaka! Toliko mu vredi pojedinac.
Toliko mu vredimo i mi. Postoji li na čitavom svetu još neko kome toliko
vredite? Zar vi za njega nemate vremena? Đavo mora da vas je mnogo
zaglupljivao.
Čuo sam jednom jednu super−priču. Neki brod je tonuo. Stjuard juri po
palubi i kroz sve hodnike viče: "Svi na palubu! Brod tone!" On prolazi i
pokraj kuhinje, a tamo kuvar mirne duše peče svoje pile i kaže: "Moram
najpre da obavim svoju obavezu" i nastavio da i dalje peče pile. A onda
je, zajedno sa svojim piletom, potonuo. Tako mi se čini današnji čovek:
"Isus? Zastarelo! Ne zanima me! Nemam vremena!" I, tako, svet ide
bez Isusa u pakao.
Mislim da bismo ono najvažnije trebalo da uradimo prvo. Kada Bog
daje izbavljenje, onda je najvažnije da to izbavljenje prihvatimo. Kako
bih želeo da sada stojite pod Isusovim krstom i da zajedno s pesnikom
izgovarate reči:
40
Ti trpi za me mnogo, na krstu raspet živ!
Ti krvlju greh moj plati, a ja sam bio kriv!
Sada se kajem gorko, kajem se dušom svom!
Smiluj se, Hriste, Spase, smiluj se grehu mom!
Ne skreni oka svoga, ne odbij vapaj moj;
Na pokajnika grešnog ne izlij ukor svoj!
Oprosti mi sad, Bože, u ovaj sveti čas!
Mir daruj srcu mome i mojoj duši spas!
41
Paznja! Opasno po zivot!
Pažnja! Opasno po život!
Upravo sam dojurio auto−putem. I pošto treba da vam održim
predavanje, morao sam neprekidno da mislim: Pažnja! Opasno po
život! Shvatate? Danas ljudi uglavnom više ne umiru u krevetu» stari i
siti života. Danas ljudi umiru u nekoj nesreći, ili dobiju infarkt. Ranije su
ljudi doživljavali devedesete, a onda su legli na svoju samrtnu postelju.
U ovo vreme to se više ne dešava. Danas eksplodira avion nad
okeanom − 80 mrtvih. Dolazi do eksplozije u nekoj fabrici − 60 mrtvih.
U rudniku umiru uvek iznova ljudi nasilnom smrću. Svakih onoliko
godina dolazi do velikog rata. U prvom ratu poginulo je dva miliona
ljudi, u drugom pet miliona. Prosto smo okruženi opasnostima.
Dok tako razmišljam, zaključujem da zaista nemamo šanse da umremo
tako lepo u krevetu. Zamislite, nesrećno stradate danas uveče u deset!
To bi se moglo dogoditi, zar ne? Gde ste onda u jedanaest sati? Šta će
biti s vama? Da li ste o tome već razmišljali?
1. Ozbiljnost situacije
Da vam ispričam jednu zgodnu priču. Istina, nisam je sam doživeo, ali
sam je čuo od svoga dede. A on je bio odličan pripovedač. Neki mladić
dođe svom starom stricu i kaže: "Striče, čestitaj mi! Položio sam
maturu!" "Divno!", kaže ovaj i daje mu dvadeset maraka. "Evo ti
nagrade. Kupi sebi nešto lepo. Ali, kaži mi kakvi su sada tvoji planovi?"
"Sada ću početi svoje studije. Hoću da budem pravnik". "Lepo, kaže
stric, a onda?" "Pa, onda ću raditi na sudu kao branilac". "Lepo, kaže
stric, a onda?" "Pa, onda ću biti sudija u okružnom sudu". "Lepo, kaže
42
stric, a onda?" "Pa, striče, onda ću pronaći neku devojku, oženiću se i
osnovati porodicu". "Lepo, kaže stric, a onda?" "Sigurno ću postati
neka čuvena ličnost na sudu". "Lepo, kaže stric, a onda?" "Pa, striče,
mladić je pomalo nervozan, sigurno ću i stariti, pa ću otići u penziju".
"Lepo, a onda?" "Onda ću se preseliti u neki lepi kraj. Sazidaću lepu
kućicu i posaditi jagode". "Lepo, kaže stric, a onda?" Mladić se naljutio.
"Onda, onda ću umreti!" "Tako, kaže stric, i onda?" Mladić se više nije
smejao. Nasmrt se preplašio. "Onda umirem − i onda. I onda? Striče, o
tome još nikada nisam razmišljao!" "Kako? Maturirao si, a tako si glup
da misliš samo do ispred nosa? Zar ti Bog nije dao razum zato da
misliš malo dalje? I onda?" Mladić je brzo odgovorio: "Striče, još niko
nije saznao šta je iza smrti!" "Sine, to nije tačno", kaže stric. "Postoji
neko ko je informisan o tome. To je Isus. A on je rekao: 'Širok je put
koji vodi u propast, a uzan je put koji vodi u večni život'. Nakon smrti
dolazi Božiji sud. A čovek može ili da bude izgubljen, ili da se spase".
Moj je zadatak da vas probudim i da vam kažem da nije dovoljno da
sebi stvarate životne planove samo do smrti. Čovek mora da se pita −
šta onda?
Kao omladinski pastor često sam pokušao svojim mladima da
razjasnim da ako želim da popravim svoju obuću, onda ne idem
auto−mehaničaru. Auto− mehaničari su divni momci, ali ništa ne znaju
o cipelama. Odneću svoje cipele obućaru. Ali, ako mi je auto u kvaru,
onda idem auto−mehaničaru. A ako hoću da kupim lepinje, onda ne
idem mesaru. To su fini ljudi, ali ništa ne znaju o tome kako se peku
lepinje. Ako hoću da kupim lepinje, idem pekaru. A sada mi pukne
vodovodna cev, idem vodoinstalateru. Znači, uvek idem stručnjaku!
Ipak, ako želimo znati šta će biti iza smrti, pitamo Marka i Janka i
oslanjamo se na svoje sopstvene nejasne misli. Zar ne bismo trebali za
najvažnije pitanje − šta posle smrti − da se obratimo stručnjaku? A ko
je stručnjak za to pitanje? Postoji samo jedan stručnjak. A to je Božiji
Sin, koji je došao iz drugog sveta i sam bio u carstvu mrtvih. On je
umro na krstu i ponovo se vratio. On zna te stvari. A on govori:
43
"Moguće je da odeš u propast, ali možeš da dođeš i u nebesko
carstvo!" I ako mi danas i 25 profesora dokazuju: "Sa smrću je sve
gotovo", odgovoriću im da poštujem sve njihove akademske titule, ali
oni nisu stručnjaci na tom području. Jer, vidite, još nisu bili tamo. Ali, ja
poznajem nekoga ko je bio tamo − Isusa. A on govori nešto drugo.
Ljudi danas žive na sopstveni rizik, kao da se smrću sve završava ili
kao da će prirodno doći u nebo, ako je neko kršten, ili ako ga sveštenik
sahrani. U paklu će jednom da vrvi od ljudi koji su kršteni i koje je
sveštenik sahranio! Shvatate li? Nalazite se u akutnoj, ozbiljnoj životnoj
opasnosti. Za kraće ili duže vreme svi ćemo stajati pred Božijim
sudom.
Moram vam otvoreno reći da su ove misli bile povod što večeras stojim
pred vama. Kao mladić nikada nisam mislio da ću jednog dana stajati
za propovedaonicom. Bio sam mladi oficir za vreme prvog svetskog
rata. U našem puku pretrpeli smo mnoge gubitke. Bio sam oficir, kao i
svi drugi, ni bolji ni gori. Ali, glasno bih se nasmejao da mije neko
rekao: "Jednom ćeš u crkvama propovedati". Da vam ispričam svoje
svedočanstvo. Bio sam daleko od Boga. Moj otac me je jednom upitao:
"Zar ne veruješ u Boga?" Ja sam mu odgovorio: "Nisam toliko glup da
poričem Boga, Za ateizam je potrebna velika doza gluposti, a nju ne
mogu da postignem. Ali, dodao sam, Bog me još nije sreo. Zbog toga
me ne zanima". Ubrzo nakon ovog razgovora, jedan drugi mladi
poručnik i ja sedeli smo u jarku kraj puta za Verdun − bili smo na
maršu za Francusku. Čekali smo na naredbu za juriš. I, znate kako je
to kod vojnika, zbijali smo neslane šale. Ja sam ispričao neki prost vic,
a drug se nije nasmejao. "Kočijašu, − tako se zvao, zašto se ne
smeješ?" A on se jednostavno skljokao i shvatih da je mrtav! Šrapnel
ga je pogodio ravno u srce. Stojim tako, sa svojih osamnaest godina,
pred telom svog druga, u prvi mah tup, bez osećanja: "Dragi moj, baš
si neuljudan. Otišao si pre nego što sam završio svoj vic". No, istog
trenutka obuze me misao: "A kuda je otišao?" Još uvek vidim sebe u
tom uličnom jarku, kada me je kao grom i munja pogodila misao: "On
44
sada stoji pred svetim Bogom!" A sledeća konstatacija bila je: "Daje
bilo obrnuto, onda bih ja sada stajao pred Bogom". Ne pred bilo kojim
dragim bogom, nego pred Bogom koji nam je objavio svoju volju, koji je
dao svoje zapovesti, koje sam ja sve prekršio, kao što ste to učinili vi.
Ima ljudi čiji gresi viču do neba, a koji, ipak, govore: "Živim pravo i
nikoga se ne bojim!" Ta, nemojte lagati! Tog istog trenutka znao sam
da sam prekršio sve Božije zapovesti. I ako me sada pogodi metak,
stajaću pred Bogom. I bilo mi je jasno da mi ne gine pakao. Tog
trenutka dojurili su naši momci na konjima: "Juriš!" I ja sam se popeo
na konja. Pored mene je ležao moj mrtvi drug. I nakon mnogo godina,
prvi put sam sklopio ruke i pomolio se: "Dragi Bože, ne daj da poginem
pre nego što saznam da neću ići u pakao". Reći ću vam mirne duše,
kasnije sam otišao vojnom svešteniku i upitao ga: "Gospodine
svešteniče, šta da radim da ne dođem u pakao?" A on mi je odgovorio:
"Gospodine pukovniče, prvo moramo da dobijemo rat! Pobediti!
Pobediti!" "Ni vi to ne znate!" − doviknuo sam mu.
Zar to nije potresno da je na hiljade mladih ljudi otišlo u smrt, a niko im
nije mogao reći kako da se spasu? A kažemo da smo hrišćanska
nacija. Sigurno je da bi me spopao očaj, da mi jednoga dana, ne mogu
to sada opširno da pričam, u ruke nije došao Novi zavet. Još uvek pred
sobom vidim onu seljačku francusku kuću iza fronta, u kojoj sam se
nalazio. Novi zavet! Sigurno u njemu piše kako da se čovek spasi! −
pomislih. Listao sam, jer se baš nisam u njemu snalazio. Oko mi je
zapelo za jednu rečenicu: "Isus Hrist je došao na svet da spasi
grešnike". Znate, kao da me je pogodila munja! Grešnik − to sam ja. To
mi više niko nije morao objašnjavati. Zar nećete i vi, konačno, i pred
Bogom i pred ljudima priznati: "Ja sam grešnik!" Prestanite sa svojim
lažnim samoopravdanjima. Tog trenutka nije mi bio potreban nikakav
sveštenik. Ja sam grešnik! − to mi je bilo jasno. A hteo sam da se
spasem. Znači, hteo sam da se izbavim iz tog položaja. Hteo sam da
nađem mir s Bogom. "Isus Hrist je došao na svet da spasi grešnike".
Ako Isus to može, onda moram naći Isusa. Trajalo je to još nekoliko
45
nedelja. Tražio sam da li neko može da mi pokaže Isusa. Niko nije
mogao da mi pokaže Isusa. I onda sam uradio nešto što bih preporučio
svima vama. Naš puk je ponovo napredovao. A ja sam se zaključao u
jednu staru seljačku francusku kuću. Bila je porušena i opustošena. Ali,
jedna soba još je bila čitava i u bravi je stajao ključ. Ušao sam u sobu.
Zaključao sam za sobom vrata. Pao sam na svoja kolena i rekao:
"Gospode Isuse, u Bibliji piše da si došao od Boga da spasiš grešnike.
Ja sam grešnik. Ne mogu ti ni ubuduće ništa obećati, jer imam loš
karakter. Ali, neću da dospem u pakao ako me pogodi metak. I zbog
toga, Gospode Isuse, predajem ti se od glave do pete. Uradi sa mnom
šta god želi!". I vidite, ništa nije puklo, nikakvo neobično osećanje, ali
kada sam izašao, bio sam pronašao Gospoda, gospodara koga sam
od tada slušao.
Tada mi je bilo osamnaest godina, ali iz dana u dan sam napredovao. I
shvatio sam da su ljudi u ogromnoj opasnosti. Žive bez oproštenja
greha! Da li vi znate da su vam gresi oprošteni? Kako ćete ostati pred
Božijim sudom? Živimo bez mira s Bogom. Bez obraćenja. Pomalo
smo hrišćanski obojeni, ali iznutra se nalazi jadno, siromašno, nemirno,
neobraćeno srce. Čujte, Bog ne želi da dođemo u pakao. Bog to ne
želi. "Bog želi da se svi ljudi spasu i da dođu do spoznaje istine". I zbog
toga on šalje svoga Sina. Ali, prijatelji moji, mi moramo da dođemo
Isusu. Moramo da mu pripadamo. Način na koji se hrišćanstvo u
takozvanim hrišćanskim zemljama ophodi s Bogom i s izbavljenjem po
Hristu, ne može da ima dobar završetak. Prosto me hvata jeza!
Nalazimo se u najvećoj životnoj opasnosti, jer idemo u susret Božijem
sudu!
U svom omladinskom krugu jednom prilikom imao sam jednog veoma
zgodnog mladića. Prvo je redovno dolazio na naše časove
proučavanja Biblije. Bilo je to za vreme Hitlera. Odjednom je morao da
pohađa omladinske nacističke kurseve i od tada više nije dolazio. Ali,
jednoga dana smo se skoro sudarili. "Dobar dan, Gintere!", kažem ja.
"Hajl Hitler!", odvrati on. "Gintere, kako si? Već dugo te nisam video?"
46
Uspravio se i odvratio: "Moja lozinka glasi: činim pravo i nikoga se ne
bojim! A ako u mom životu možda nešto nije u redu i ako postoji neki
bog, ja ću za to, kao pošten čovek, odgovarati pred Bogom. Ali mi nije
potreban žrtveni jarac, Isus, koji za mene umire". U duhu vidim iza
njega milione muškaraca koji misle na isti način. "Činim pravo i nikoga
se ne bojim i onda mogu za svoj život da odgovaram pred Bogom!"
Dragi prijatelji, pred Bogom ne bih želeo da se pozivam na svoje pravo,
jer znam da sam upravo onda kada se pozivam na svoje pravo u
najvećoj životnoj opasnosti. Računajte na to. Svi ćemo mi doći Bogu
na sud I želeo bih da vas upozorim! Niz leđa mi idu žmarci kada
pomislim na to kako ljudi idu ususret Božijem sudu.
Vajar Ernst Barlah načinio je predivne plastike. Ovaj umetnik je
napisao i jedan pozorišni komad − "Plavi Bol". Plavi Bol je
zemljoposednik, koji je uvek pomalo plav. Jednog dana, pošto je dobro
ručao i popio čašicu, usred podnevne vreline odlazi na trg malog
gradića. Odjednom se našao pred crkvom. Na vratima četiri isklesana
heruvina duvaju u trube. I dok on tako posmatra heruvine, čini mu se,
iznenada, kao da su oživeli i da trubama najavljuju početak Božijeg
suda. "Čovečanstvo sada dolazi Bogu na sud!" Barlah doslovno piše:
"Izađite, izađite mrtvaci iz svojih grobova! Ne izgovarajte se truljenjem!
Izađite!" I plavom Bolu je odjednom jasno da ne može da izbegne
Boga. Jednom će stajati pred njim sam u svom jadu.
Svi mi u biti znamo da nećemo stići daleko sa svojim "činim pravo i ne
plašim se nikoga". Dolazi Božiji sud i sva naša sopstvena pravednost
istopiće se tada poput voska na vatri.
O, tačno znam da danas više ne volimo čuti odakvu poruku. Kada
govorim da će ljudi bez obraćenja Isusu otići u pakao, oni mi uz osmeh
odgovaraju: "Pakao? To je neki pojam iz srednjeg veka. Ta, to uopšte
ne postoji!" Kada to čujem, uvek se setim jednog događaja, koji moram
da vam ispričam.
47
Bilo je to za vreme rata. Hteo sam da idem u posetu. Na putu me je
zatekao vazdušni napad i ja − trk u sledeći bunker. Čekam dok sve
prođe. Onda idem dalje i dolazim do naselja u koje sam, zapravo, i
krenuo. Naselje još stoji. Ali, svih dvadesetak kuća je napušteno.
Mislim kako mora da sanjam. Susrećem nekog čuvara i pitam ga zašto
su svi ljudi otišli? Ništa ne odgovara, uzima me za ruku i uvede me u
jednu kuću. Kuće su, inače, građene oko jednog travnjaka. Međutim,
sada se usred tog travnjaka nalazi velika bomba, velika kao kazan
parne lokomotive. "Neeksplodirana bomba!?" − kažem. "Ne, nije
neeksplodirana bomba. To je bomba s vremenskim upaljačem!" −
odgovara mi čuvar. Bile su to sasvim rafinirane bombe. Nisu
eksplodirale prilikom pada, nego pet, možda, čak, i dvadeset časova
kasnije. Obično bi se aktivirale kada bi se svi ljudi vratili iz bunkera.
"Svi su pobegli. Čujete li kako otkucava?" Stvarno, moglo se čuti
otkucavanje satnog mehanizma, a bomba je mogla svakog trenutka da
eksplodira. "Idemo, ovde ni najmanje nije sigurno!", kaže čuvar.
Vraćamo se komad puta, stajemo u zaklon, u slučaju da bomba
eksplodira. U tom trenutku vidim jednu smešnu sliku. Naime, čitavo
jato vrabaca sasvim bezbrižno se spušta na bombu. Jedan je, čak, seo
na upaljač. Ja dovikujem: "Glupi vrapci, to je opasno!" A činilo mi se
kao da mi podrugljivo odgovaraju: "Ha, ha! Mi smo prosvetljeni. Ko
danas još veruje u bombe! Sasvim bezopasno!"
Shvatate, baš tako glupo se i ljudi naših dana rugaju. Bog je već
strahovito ozbiljno s nama, s našim narodom razgovarao preko svoje
Reči. Božiji Sin je došao, otišao na krst i vaskrsnuo iz mrtvih. Zar ne
može svako da shvati da Bog postoji i da je on sveti Bog. A kada vam
neko dođe i govori vam da ste u životnoj opasnosti i da morate potražiti
spas svojih duša, onda se ljudi smeju i kažu: "Ha, ha! Ko to danas još
veruje?"
Vidite, Biblija ume da bude i podrugljiva. Ona sav ateizam, poricanje
48
Boga, spominje samo jednom rečenicom: "Bezumnik reče u svom srcu
nema Boga". Tako govori Biblija o ateizmu. Čitava stvar više se uopšte
ne pojavljuje u njenom vidokrugu.
2. Izbavljenje
Bog je već jednom dozvolio užasan sud nad svetom. Tada se izbavio
samo jedan čovek sa svojom porodicom. Taj čovek se zvao Noje. Bog
mu je naložio da izgradi brod pre nego što dođe sud Znate li događaje
o potopu? Ako ih ne poznajete, stidite se i ne odajte nikome svoje
neznanje. Pre nego što je došlo do suda, Bog je Noji zapovedio: "Uđi u
lađu, ti i tvoj dom!" I Noje je ušao i Bog je za njim zaključao vrata.
Vidite, svet ide u susret Božijem sudu. I postoji jedna lađa − milost koja
nam se nudi u Isusu. On dolazi iz Božijeg u naš bedni svet. On umire
za nas na krstu! Čujte, pa ako i ne razumete mnogo, shvatićete bar
jedno. Ako je Bog dozvolio da njegov Sin umre jezivom smrću na krstu,
onda je to izbavljenje kojim je moguće da se spasi i najveći grešnik. On
vaskrsava iz mrtvih. On nas po Svetome Duhu poziva. Isus je ta lađa. I
kao što je Bog tada rekao Noji: "Uđi u lađu, ti i tvoj dom!", tako on i
tebe po meni poziva: "Uđi u milost Isusa Hrista!" Učini taj korak u Božiji
mir! Prekini da svim što te zaustavlja. Reci svome Spasitelju: Evo, ide
jedan veoma veliki grešnik. Odloži svu krivicu pod krst! Veruj da
njegova krv teče i za tebe. Reci mu: Gospode, dajem ti sav svoj život.
To znači ući u lađu.
"Pažnja! Opasno po život!" Koliko nas još sasvim neobraćeno i
nezaštićeno ide u susret Božijem sudu? No, velika milost još uvek nam
stoji na raspolaganju. A verovati znači učiniti korak od Božijeg suda u
Isusovu milost. Ovaj korak nije neka dečija igra. To znači izbavljenje iz
životne opasnosti.
49
Jedan poznati misijski inspektor, misionar−pionir na Novoj Gvineji,
ispričao mi je jednom jedan događaj, kojeg se još uvek dobro sećam.
Rekao sam mu: "Brate Hofmane, vodim tešku borbu za moj hrišćanski
život. Nije nikakva dečija igra, čak ni za pastora, kako da pripada Isusu
u jednom svetu koji služi đavolu i koji ide u susret paklu". "Da ti
ispričam jedan događaj", poče on. "Na Novoj Gvineji postojao je običaj
da su Papuanci prilikom obraćenja prošli pouku pravog upoznavanja
Isusa Hrista. I onda bi se jedne nedelje krstili. Bila bi to uvek velika
svečanost. Obično bi prisustvovali mnogi neznabošci. No, ono
odlučujuće se uvek odigralo uveče prethodnog dana. Zapalila bi se
velika vatra. Krštenici bi pristupili noseći u svojim rukama sav pribor za
služenje idolima: vračarske predmete, likove idola, amulete. I onda su
bacali znakove svog starog života u razbuktali plamen. Jednom sam
posmatrao neku mladu ženu. I ona je s punom rukom malih idola
pristupila vatri. Imala je i amajlije. No, u trenutku kada je htela sve to da
baci u vatru, jednostavno nije mogla. Sigurno je mislila kako su svi
njeni preci živeli sa svim tim i kako je s tim povezana sva njena
prošlost. Ta, nemoguće je rastati se od toga!" Ona se vraća. Pri tome
joj pada na pamet da onda ne može da pripada Isusu! Opet ide
nekoliko koraka napred i opet ne može od toga da se odvoji, i još
jednom se vraća. Onda sam joj prišao i rekao sam joj: Teško ti je. Bolje
da još jednom sve dobro promisliš. Ta, možeš se prijaviti za sledeće
krštenje". Na to je mlada žena nekoliko trenutaka razmišljala, brzo je
prešla onih nekoliko koraka, bacila stvari u vatru i − onesvestila se!"
Zaključak ove priče takođe nikada neću zaboraviti. Misionar je rekao:
"Verujem da potresenost ove žene može da shvati samo onaj ko je
doživeo istinsko obraćenje!"
Prijatelji moji, samo je korak do lađe. Izađite iz životne opasnosti i uđite
u lađu spasenja, u Isusove ruke. Ali, to nije dečija igre. To znači raskid
sa svom prošlošću, Međutim, ne ide jeftinije!
Jesam li bio dovoljno jasan? Znate, uvek me iznova potresa kada vidim
koliko ljudi, uprkos svim upozorenjima, juri u svoju večnu propast. A
50
Bog to ne želi. Bog želi da se svi spasu. Zbog toga je poslao svoga
Sina. Zbog toga je za vas isplatio dug. Sada treba samo da ga priznate
i da u veri prihvatite isplatu duga.
Kada sam za vreme Trećeg rajha opet bio pozvan u Gestapo, morao
sam da čekam u jednoj prostoriji koja je bila pretrpana policama s
dokumentima. Gomila dokumenata i akata. I iz svakog dokumenta je
virio neki jezičak. Na tim jezičcima su bila ispisana imena: Majer, Karl,
Šulc, Fridrih. Dok sam tako čekao među svim tim policama
dokumenata, morao sam zahvaliti Bogu da ne moram ceo svoj život
provoditi među tak− vim dokumentima. I iz dosade sam počeo da čitam
imena: Majer, Karl, Šulc, Fridrih. Odjednom čitam: Buš, Vilhelm! Ta, to
su akta o meni. U tren oka ovi rafovi s aktama više nisu bili dosadni, to
možete i sami zaključiti. Eto, mog dosijea. Tako rado bih ga izvadio i
pregledao, saznao šta su ti mangupi o meni zapisali. Ali, nisam smeo
da rizikujem. Ipak sam pred njim stajao i drhtao: moj dosije.
I vidite, tako mi je bilo tamo pod krstom. U mom životu postojala su
vremena kada mi ništa nije bilo dosadnije od hrišćanstva. Čak bi mi
svaka krigla piva bila zanimljivija. Trajalo je to sve do onog časa kada
sam istinski ugledao Isusov krst. Tu se radi o mom dosijeu! Tu je moja
krivica i tu se govori o mom izbavljenju. Od tada najzanimljivija stvar za
mene je Isusov krst. Pogledajte čoveka s trnovom krunom na glavi. On
je veliki Spasitelj života. To se tiče vas, pa makar to još i ne znate.
Stvarno, govorim preglasno? Znam, morao bih da govorim tiše, ali
ostanite vi nedirnuti kod takve poruke!
3. Iz smrti u život
"Pažnja! Opasno po život!" Da vam prikažem ovu reč i sa jedne druge
strane. Kada je meni tako zujalo u glavi: "Pažnja! Opasno po život!
Stop! Čoveče, okreni se! Potraži svog Spasitelja!", pomislih kako se,
51
zapravo, samo živi mogu naći u životnoj opasnosti. Kada se neki
autobus surva niz strminu i niko ne preživi, oni više nisu u životnoj
opasnosti. Razumete li? Da to iskažem ovako: U opasnosti ste da
uopšte nikad niste oživeli, jer prolazite mrtvi kroz život i konačno će vas
kao mrtve odbaciti. Kod vas se opasnost po život vidi u tome da uopšte
ne promašujete život. Biblija govori sasvim jasno: "Ko ima Božijeg
Sina, ima život! Ko nema Božijeg Sina, nema život!"
Nedavno sam sreo jednu gospođicu iz Berlina, nastavnicu stranog
jezika. "Oprostite, rekoh joj. Sveštenik ponekad sme da postavi i
poneko neučtivo pitanje, koliko vam je godina?" Obično ne pitate
mladu devojku za njene godine, ali kao stari sveštenik to smete sebi
ponekad dozvoliti. Odgovorila je bez oklevanja: "Osam godina!"
"Trenutak, molim!" − začudih se. "Osam godina? Ta, vi ste nastavnik tri
strana jezika, a kažete da vam je osam godina!?" Ona se nasmejala i
objasnila: "Pre osam godina sam pronašla Isusa. Tek sam se onda
rodila u novi život. Pre toga sam bila mrtva!" Ja sam se radovao:
"Stvarno ste to dobro rekli!" Ona mi je tada rekla: "Ko ima Božijeg Sina,
ima život. Ko nema Božijeg Sina, nema život. Vidite, ranije nisam imala
Spasitelja, nisam imala ni pravi život. Zarađivala sam i dobro se
zabavljala, ali to nije bio život". Zar to nije smela tvrdnja? Ko se svesno
ne predaje Isusu, uopšte nema života. Da, bez Isusa nemamo ni pojma
o životu! Život ima samo onaj ko ima Božijeg Sina!
Pre nekoliko godina došao mi je jedan mladić i ja sam ga pitao šta
želi? "Ni sam ne znam! Znam samo jedno, ono što ja imam, to nije
život!" Iznenađeno sam se raspitivao: "Kako to? Ta, dobro zarađuješ
kao bravar i imaš mnogo novca!?" "Ali, to nije život, to nije život!
Ponedeljkom sam bravar, utorkom bravar, sredom bravar, četvrtkom
bravar, petkom bravar, subotom fudbal, a nedeljom bioskop i devojke.
Međutim, to nije život!" "Momče, u pravu si. Stvarno si mnogo
napredovao, ako si došao do tog zaključka. To stvarno nije život. Reći
ću ti šta je život. U mom životu je došlo do velikog preokreta. Pronašao
me je Isus. On je za mene umro i vaskrsnuo. On mi je postao Spasitelj
52
i Izmiritelj s Bogom. Kada sam to shvatio, predao sam mu svoje srce. I,
zamisli, od tog trenutka imam život!" Tada je i taj mladić našao život.
Nedavno sam ga sreo u jednom gradu. Pitao sam ga: "No, kako je ono
sa životom?" Odgovorio je ozarenog lica: "Da, sada je to pravi život.
Sada sam živ. Vodim jedan omladinski krug i dovodim druge ljude
Isusu. U Isusu sam pronašao život!"
Da li znate da ste u životnoj opasnosti, jer biste mogli da promašite
život! Možda čujete o hrišćanstvu, ali je opasnost u tome što možda
nikada nećete pronaći Hrista, Spasitelja.
Imam prijatelja trgovca. Nedavno ga je pozvao jedan fabrikant u divnu
vilu usred velikog parka. Bilo je tu oko hiljadu gostiju. U toj gužvi moj
prijatelj susreće domaćina i kaže: "Čoveče, pa vama je divno! Pravi ste
car! Takvo imanje! Velika fabrika! Divna žena! Zlatna deca!" Čovek
odgovori: "U pravu ste. Stvarno mi je dobro". Odjednom se uozbiljio i
rekao: "Ali me nemojte pitati kako mi je ovde, unutra, u mom srcu!"
Dok hodam ulicom često mislim, kada bi ljudi bili iskreni, svi bi se
zaustavili i vikali: 'Ne pitajte me kako mi je ovde unutra, ovde, u mom
srcu!' Tu je nemir. Misli ih optužuju, krivica ih muči. Vidite, jedna osoba
može da ih izleči. Setite se da Bog vidi našu nevolju! Sami po sebi ne
možemo doći Bogu. Ali, Bog je u svojoj velikoj ljubavi došao k nama.
To je poruka od koje vam zastaje dah. Nju naveštavam: "Bog je toliko
zavoleo svet"... Ja ga ne bih voleo. Ja bih ga razbio gvozdenim
polugama, taj svet pun prljavštine, zlobe i gluposti. A Bog gaje voleo.
Čoveku pamet da stane! Bog je toliko voleo svet da je dao svog Sina
Isusa da se niko ko prihvata njegovu ljubav ne izgubi, nego da ima
večni život. Recite mi, šta Bog još da uradi da biste imali život?
Da završim jednim lepim događajem. Velikom propovedniku
probuđenja Čarlsu Sperdženu (Charles Haddon Spurgeon), nakon
jedne njegove propovedi, prišao je mladi čovek i rekao: "Gospodine
propovedniče, u pravu ste. I ja moram pronaći tog čoveka sa Golgote. I
53
ja moram postati Božije dete. Obratiću se jednog dana". "Jednog
dana?" − pita Sperdžen. "Pa, da, kasnije". "Kasnije? Zašto ne danas?"
Mladić pomalo u nedoumici objašnjava: "Ta, želeo bih da se spasem.
Zato ću se jednog dana i obratiti Isusu. Ali, pre toga bih želeo da malo
uživam u životu". Sperdžen se glasno nasmejao i rekao: "Mladiću,
veoma ste skromni. Želite samo nešto od života. U mojoj Bibliji piše −
otvorio je Bibliju i čitao: "Isus reče: 'Došao sam da imaju život i da ga
imaju u izobilju!'"
Vidite, nakon završetka mojih predavanja, uvek me muči neko
neugodno osećanje, jer mislim da možda to ljudima i nisam dovoljno
dobro objasnio. Pa, dozvolite, stoga, da kratko ponovim. Bog je
dozvolio da njegov Sin, Isus, na krstu umre za nas izgubljene, proklete
grešnike, da bismo imali život − ovde i sada. Kada se ujutru probudim,
prosto mi se peva od radosti što sam postao Božije dete, što imam
život. Čujte, Isus je došao da imamo život ovde, a u večnosti da
budemo sačuvani od Božijeg suda i da imamo večni život!
Čovek tada s pesmom ide svojim životnim putem. Da vam to slikovito
prikažem. Bilo je to jedne novembarske večeri. Pada i kiša i sneg.
Duva vetar. Bilo je hladno. Putem idu dva muškarca. Jedan je bez
kaputa. Podigao je kragnu na sakou. Svejedno mu je da li će biti skroz
mokar. Svejedno mu je, jer nema doma! Upravo tako najveći broj ljudi
hoda ovim svetom. Nemaju cilja. Kuda vodi vaš put? Beznadežno je ne
imati cilj! Filozof Niče jednom je rekao: "Gavrani idu svojim putem, jer
će skoro zima, ali šta s onim ko nema svoje domovine?" Imate li vi
večnu domovinu? Ali, drumom ide i drugi putnik. I on je u istoj buri,
istom blatu, u istoj susnežici. Ali on zvižduće dok korača odvažnim
korakom. Zašto? Tamo preko nazire svetla svoga doma! Tamo je kod
kuće. Tamo je toplo! Ne mari za put kojim ide. Ovako svetom prolaze
oni koji pripadaju Isusu, kome su predali svoj život za sada i za svu
večnost.
Tako. Bog je rekao Noji: "Uđi u lađu!" Pođite i vi u tišinu. Isus je tu.
54
Razgovarajte s njim! Izručite mu svoje srce. Jednom me je neko
zapitao: "Da li zakazujete vreme za razgovor?" Odgovorih: "Čemu? Ta
ljudi ne moraju sa mnom razgovarati. Oni treba da razgovaraju
neposredno sa Isusom!" Uradite to i vi!
55
Sta da cinimo?
Šta da činimo?
Prijatelji moji, dobijam ogroman broj pisama najrazličitije sadržine.
Nedavno me je neko u jednom pismu upitao: "Recite mi, da li to vi
naveštavate svoje sopstveno mišljenje, ili učenje vaše crkve?" Moj
odgovor glasi: "To je učenje Biblije!" U sebi sam pomislio: varate se
dokle god slušate mišljenje pastora Buša. Od toga nemate mnogo
koristi. Morate da čujete Isusov glas. Ja u svojoj slabosti mogu samo
malo da pomognem da čujete Isusov glas, glas dobrog Pastira naših
duša.
Sada ću govoriti o temi "Šta da činimo?" i veoma je važno da dozvolite
da vam sam Gospod Isus govori, da čujete Isusov pastirski glas!
1. Prekinite sa svojom plitkom neverom!
Kao dugogodišnji pastor velegrada, čuo sam toliko prigovora na
biblijsku poruku, susretao se s toliko plitkim neverama, da ću vas, kao
prvo, zamoliti da, pošto se radi o spasenju vaših duša, prekinete sa
svojom plitkom neverom!
Za vreme rata, pored svog zvanja omladinskog pas− tora, jedno vreme
sam radio kao dušebrižnik u jednoj velikoj bolnici. Tako sam jednom
stajao pred vratima bolesničke sobe u jednoj privatnoj klinici i baš sam
hteo da pokucam, kad hodnikom dojuri mlada medicinska sestra i sva
zadihana reče mi: "Molim vas, nemojte ući u sobu, gospodine
svešteniče!" "A zašto da ne uđem?" − pitam ja. "Gospodin se veoma
energično izjasnio protiv svake posete nekog sveštenika. Sigurno neće
56
hteti da ga posetite. Izbaciće vas!" Pokazala je na pločicu na vratima.
Čitam ime poznatog poslovnog čoveka, koga sam poznavao sa
reklama. "Sestro, polako dobijam živce kao žice", objasnim joj.
Zakucam na vrata i uđem, pošto je snažni muški glas uzviknuo:
"Slobodno!" U krevetu leži starac sede kose. Kažem: "Dobar dan! Ja
sam pastor Buš!" Na to će on: "O, o vama sam već mnogo čuo. Vi
smete da me posetite". Ja se radujem: "Baš lepo!" Čovek nastavi:
"Ali,molim vas, pustite me na miru sa tim vašim hrišćanstvom!" "Baš
nemate sreće, upravo sam o tome hteo s vama da razgovaram!" "Ne
dolazi u obzir! Isključeno! S tim sam već odavno raskrstio! Znate, kao
dečak morao sam da bubam Psalme. Ako ih nisam znao, dobijao sam
batine. Kao odrastao, sastavio sam svoj pogled na svet: Darvin, Hekel i
Niče. To su stubovi koji me nose!" Razbesneo sam se. I pošto se, na
žalost, brzo naljutim, uzviknuo sam: "Saslušajte me, stari gospodine!
Ako mi 16−godišnji pubertetlija priča da je, recimo, Ničea učinio svojim
prorokom, nasmešio bih se i pomislio: 'Pa, prelazna neka pojava.
Sigurno ćeš već otkriti da ni savremeni filozofi ne veruju svojim starim
prorocima!' Ali, kada stari čovek, poput vas, na ivici večnosti, priča
takve stvari, onda je to stra− vično. Vi ste nasmrt bolesni! Hoćete li da
stanete pred Boga s takvom besmislicom?" Iznenađeno me pogleda.
Ovakav ton, očigledno, bio mu je nov. Tada mi je palo na pamet da u
bolnici ne smeš da eksplodiraš. Čovek mora da se kreće na
baršunastim šapama. Iznenada me obuzima veliko sažaljenje nad
ovim jadnim čovekom. Prebacim se u "prvu brzinu" i, uprkos njegovog
prvobitnog odbijanja, pričam o Isusu, dobrom pastiru. On uzdiše i kaže:
"Da, bilo je to lepo. Ali, šta da radim s čitavim svojim pogledom na
svet? Zar da odbacim sve u šta sam ceo svoj život verovao?"
"Naravno!" − uzvikujem veselo. "Dragi gospodine, odbacite sve što
ionako nećete moći da koristite u večnosti, i to bolje danas, nego sutra.
Ta, od vaše otrcane nevere ne možete pošteno ni da živite, ni blaženo
da umrete. I onda se bacite u raširene ruke Božijeg Sina, koji je za vas
umro i koji vas je otkupio. Taj Spasitelj želi da bude i vaš Spasitelj!"
Ušla je sestra i ostala bez reči kada je videla kako lepo razgovaramo, a
onda je mahnula rukom. Razumeo sam: kraj posete! Čvrsto sam
57
stegnuo ruku starom gospodinu i tiho napustio sobu. Ne znam da li je
sve prihvatio. Umro je iste noći.
Vidite, tada sam potreseno shvatio kako čak i obrazovani ljudi puze
kroz ovaj svet sa Darvinom, Hekelom i Ničeom, i kako takvom
otrcanom neverom orobe svoje večno spasenje. Zato vas molim da,
pre svega, odbacite svoje površne razloge kojima obrazlažete svoju
neveru! Odbacite ih. Vaša plitka nevera ne vredi ni paru. U Bibliji piše:
"Postoji jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, Isus Hrist!"
Jednog dana sedeo sam nasuprot jednom čoveku. Znate, grdosija od
čoveka. Žena mu je poginula prilikom bombardovanja. U ratu su mu
poginula i dva sina. Jadnik! I onda sam ga posetio. Tek što sam seo,
već je počeo napad: "Gospodine svešteniče, poštedite me tog vašeg
hrišćanstva! Toliko sam toga prepatio, da više ne verujem ni u šta. I
previše sam doživeo. Pričajte mi koliko god hoćete, ja više ni u šta ne
verujem!" Nasmejao sam se i rekao: "To prosto ne mogu da zamislim.
Recite mi, gospodine, da li se s vremena na vreme vozite železnicom?"
"Da". "Nadam se da pre toga idete mašinovođi sa zahtevom: pokažite
mi svoju vozačku dozvolu!" "Ne, ne! Pa, u to možete biti sasvim sigurni
da železnica od svojih mašinovođa"... "A kako to?" − čudim se i
nastavljam: "Vi ulazite u voz a da se pre toga niste uverili da li onaj
čovek tamo napred uopšte ume da vozi − bez garancije!? Molim vas
lepo, gospodine, to nazivam verom. Pa, vi mu poveravate svoj život.
Od sada nikada više nemojte reći da ni u šta ne verujete. Verujete
državnoj železnici!" "Da..." Pitam dalje: "Gospodine, farmaceuti u
apotekama su tu i tamo zabunom nekim kupcima već dali otrov. Zašto
ne biste svoj lek prvo dali ispitati?" "Gospodine svešteniče, pa taj lek je
ispitan. A apotekari se sigurno razumeju u svoj posao. Sigurno me
nećete prevariti!" "Zar stvarno? Gutate tablete bez prethodnog
ispitivanja! Jednostavno verujete. To stvarno nazivam verom. Dragi
gospodine, nemojte više nikada reći da više ništa ne verujete. Bolje
recite: više ništa ne verujem, osim državnoj železnici i apotekaru!"
Znate, tako sam nastavio, a toga je bilo sve više i više. I onda sam mu
58
posvedočio: "Vidite, jednog dana me je susreo neko koga je poslao
Bog. Vaskrsnuo je iz mrtvih. Na dlanovima je imao rane od eksera koji
su mi posvedočili da me je ljubio sve do smrti. Na celom svetu ni:so
nije toliko učinio za mene kao Isus! Nikome toliko ne možemo verovati
kao Isusu! Verujete li da je Isus ikada lagao? Ne. Molim lepo. Takvo
svedočanstvo nikome ne bih dao, osim Isusu. A kada sam to shvatio,
rekao sam sebi: Poveriću svoj život Isusu!" Čovek je pitao: "Zar je to
tako jednostavno?" "Da, to je tako jednostavno, gospodine. To je tako
jednostavno. Vi verujete sve i svašta, izuzev onom jedinom, kome
zaista možete verovati. Njemu ne želite da verujete. Odbacite otrcane
razloge svoje nevere i dajte svoj život Gospodu Isusu!"
Jednom sam govorio stotinama mladića: "Dajem milion maraka kao
premiju onome ko mi može dokazati da je požalio što je Isusa prihvatio
u svoj život!" Naravno, nisam imao milion maraka, ali mogao sam ih
mirne duše ponuditi, jer nema čoveka koji bi požalio što je tako uradio.
Ali sam, zato, upoznao masu ljudi koji su požalili što to nisu uradili.
Zato odbacite svoju otrcanu neveru! Verujte onome koji je sve za vas
učinio. To je stvar između vas i njega. Povucite se u tišinu i recite:
"Gospode Isuse, od danas želim da pripadam tebi!"
2. Prekinite sa svojom neverovatnom
samopravednošću!
U Bibliji čitamo: "Istinita je reč i svakog primanja dostojna da je Isus
Hrist došao na svet da spase grešnike!" Mnogi ljudi se ovde bune i
kažu: "Ja nisam grešnik! Nisam nikakav kriminalac!" Njima sada
govorim: Lažete! Zar ćete jednog dana pred Božijim licem reći: Nisam
grešnik? Držao sam sve tvoje zapovesti! Hoćete li moći to da kažete?
Molim vas, prestanite sa svojom neverovatnom samopravednošću,
koja sebi umišlja da je sve u redu. Ništa nije u redu! Ništa!
59
Pre mnogo godina razgovarao sam s 20−godišnjim mladićem. Nikada
to neću zaboraviti. Sretnem ga jednog dana i kažem: "Dragi Hajnce, ne
vidim te više na našim časovima proučavanja Biblije!" Na to će on:
"Znate, gospodine svešteniče, u međuvremenu sam se predomislio. Vi
neprekidno govorite o Isusu i kako je umro za grešnike. Ali, meni
nikakav zastupnik, žrtveni jarac nije potreban. Ako sam nešto pogrešno
uradio i ako postoji neki bog, onda ću ja pred njim odgovarati. Ali,
stvarno mi je smešno da mi je potreban neki Spasitelj, koji je za mene
umro!" Odgovorio sam: "Dobro, dragi moj. Znači, ti ćeš se pred svetim
Bogom pozvati na svoje pravo. Ti to smeš. Možeš da odbaciš Isusa i
da kažeš da se pred Bogom pozivaš na svoje pravo. Ali, dragi moj,
molim te da ti bude jasno da u Francuskoj sude ljudima po francuskom
zakonu, u Engleskoj po engleskom pravu, a pred Bogom po Božijem
pravu. Dragi moj, želim da nisi prestupio nijednu Božiju zapovest, inače
si izgubljen. Doviđenja!" "Trenutak! Valjda neće gledati na sit− nice?"
"Ha! A kako ti sebi zamišljaš svetog Boga? Pretpostavimo da sam
pedeset godina živeo pošteno i dobro i onda sam tri minuta krao. To se
saznaje i ja dolazim pred sud. Znači, ja stojim pred sudijom i
objašnjavam: 'Gospodine sudijo, nemojte biti takav sitničar. Pedeset
godina sam živeo dobro i pošteno, bez prekršaja, a tri minuta krađe, pa
to se briše. Gospodine sudijo, nemojte biti takav sitničar!' Možeš li to
sebi predstaviti? Sudija će odgovoriti: Trenutak molim. Ne govorim
sada o pedeset godina dobrog i poštenog života. Govorim o ona tri
minuta kada si krao. Zakon te optužuje za tu stvar. Ako to već
zemaljski sudija radi, onda će to Bog svakako činiti!"
Zar ne mislite da ste pred Bogom optuženi? Zar ne mislite da vam je
potrebno oproštenje greha? Zar ne mislite da ste grešnik? Molim vas,
prekinite s vašom neverovatnom samopravednošću i potražite
Gospoda, koji je za vas umro na krstu i umesto vas platio vaš dug.
Prihvatite ga! Priznajte mu svoj greh! Recite: Gospode, evo, predajem
se tebi sa svom svojom nepravednošću. Želim da imam tvoju milost!
Operi me svojom krvlju da budem čist!"
60
3. Učinite odlučujući korak!
Najbolje da vam ispričam jednu ilustraciju, koja će vam objasniti na šta
mislim.
Bilo je to na početku nacističkog rajha. Ponovo sam imao posla s onim
visokim lametama. Lametama smo zvali one mlade ljude koji su nosili
srebro i zlato na uniformama, poput pauna. Drhteći od straha, pošao
sam čoveku, jer sveštenici u to vreme ništa nisu vredeli. Začudo, taj
čovek me nije jednostavno izbacio, nego me je, čak, ljubazno
saslušao. Pošto smo završili, kažem: "Čujte, retko mi se desilo da je
neko sa mnom prijatno postupao kao vi. Hoću da vam se zahvalim. I
pošto ste bili toliko ljubazni, daću vam jedan veliki poklon. Hoću da
vam prenesem svoju poruku: "Jer je Bog toliko zavoleo svet, da je svog
Sina dao, da svi koji u njega veruju ne propadnu, nego da imaju večni
život!" Pogledao me je i rekao: "Nemojte mi ništa više reći. Moji roditelji
su verni ljudi. Vašu poruku znam od mladosti. Ali..." Stavio je na sto
veliki beli papir, uzeo olovku i precrtao beli papir. "Vidite, gospodine
svešteniče, ja znam sve i kada bih to hteo, znam da bih morao preći
granicu, kako sam to nacrtao na papiru. Morao bih da učinim korak
preko linije. Ja stojim blizu ove granice, na ovoj strani, ali morao bih se
usuditi da granicu pređem. A to mi ne dozvoljava moj društveni
položaj!" Otišao sam veoma žalostan. On je već davno mrtav. Njegov
društveni položaj ga u večnosti neće spasiti. Ali on je shvatio da ako
želi u Božije carstvo, mora da pređe granicu!
Da li ste dovoljno hrabri? Uveravam vas, isplati se! Isus vas čeka
raširenih ruku! Učinite odlučujući korak preko granice − u otvorene
Isusove ruke!
61
4. Prekinite sa svim jasno prepoznatljivim gresima!
Znam za čoveka koji je imao ljubavnicu. Suočio sam ga i rekao: "Vi
imate ljubavnicu. Unesrećujete svoju ženu. Otići ćete u pakao!"
Odgovorio mi je: "Gluposti! Da vam objasnim. Moja me žena ne
razume"... I onda mi je pričao priču, iako je tačno znao da živi u grehu.
Drugi ljudi žive u svađi i uvek kažu da je onaj drugi počeo. Niko živ
nikada nije započeo svađu, zar ne? Uvek su je započeli drugi! Ali, da
vam kažem da je u Božijim očima svađa isto što i ubistvo. Zato,
završite s tim! Ljudi pitaju šta da rade. Evo, reći ću im: prekinite sa
jasno prepoznatljivim gresima!
Kako bi bilo da u svoj život uplanirate jednu pauzu i da se upitate: Šta
u mom životu nije u radu? Sa čime bih morao da prekinem? Znate vi to
sasvim jasno! Zar mislite da će vam Isus dati svoju milost ako i nadalje
svesno grešite? U Bibliji čitamo: "Obratite se!" Izgubljeni sin je ostavio
svoj život za sobom. Smete da dođete Isusu onakvi kakvi jeste,
natovareni i neverni. Ali, onda morate završiti sa stvarima koje će vas
odvesti u propast, a za koje sasvim tačno znate da su greh!
U mnogim pismima koja svakodnevno dobijam, uvek iznova se dešava
da se ljudi bune i kažu: "Prekruti ste! Ovo i ovo nije greh!" I, onda,
često nabrajaju stvari koje ja uopšte nisam rekao. Ali, to mi govori da
se naša savet buni protiv vladavine Isusa Hrista u našem životu. Čujte,
ne možete doći čvrstom verovanju i da živite živom verom ako nemate
hrabrosti da svoj život predate Isusu tako što ćete prekinuti s onim sa
čime morate da prekinete. Prekinite sa svim dobro i jasno poznatim
gresima.
62
5. Razgovarajte s Bogom!
Umete li da se molite? Možda znate neku naučenu molitvu, ali moliti?
Znate, neki ljudi imaju takvu predstavu o molitvi, da vam se diže kosa
na glavi. Nedavno sam bio u jednoj poseti. Domaćica kaže: "Da, i mi
smo dobri hrišćanin. Klarice, dođi samo!" Majka je pozvala svoju
četvorogodišnju kćerkicu i rekla: "Umeš tako lepo da se moliš. Hajde,
moli se da te pastor čuje!" Dete je počelo, a ja sam prekinuo: Prestani.
Ovo pokazivanje nije molitva. Moliti se znači razgovarati sa živim
Bogom. Izručiti mu svoje srce. Da li ste se ikada tako molili?
Jedan čovek, po imenu Robinson, engleski biskup, napisao je strašnu
knjigu "Bog je drugačiji". U njoj on piše kako savremeni čovek uopšte
više ne ume da se moli. Znate, i ja to verujem. Ali, to ne govori ništa
protiv molitve uopšte, nego protiv savremenog čoveka. Zar ne mislite i
vi tako? Taj biskup hoće da preokrene čitavo hrišćanstvo, pošto
savremeni čovek više ne ume da se moli. Ja bih mu pre rekao: Hajde
da naučimo savremenog čoveka da se moli!
Reskirajte! Jednostavno, molite se. Jednostavno recite: "Gospode,
dozvoli da te nađem!", ili "Gospode, spasi me!", ili "Gospode, dovedi
me ispravnom verovanju!", ili "Gospode, oprosti mi moje grehe!"
Jednostavno, počnite. Ne možemo od samog početka veličanstveno
da molimo. Možda se sveštenici izvrsno mole sa knjigom u ruci iz koje
čitaju. Ali, nije potrebno da se izvrsno molimo. Važno je da počnemo
razgovarati sa živim Bogom. Počnite i naučićete da se molite!
Znate, verovanje je jati odnos između Boga i mene. A kad
razgovaramo, onda treba da govorimo, zar ne? Ja govorim s njim, i on
govori sa mnom. I već sam stigao do svoje druge tačke:
63
6. Čitajte Bibliju!
Kako razgovara Bog sa ljudima? Govori s njima kroz Bibliju. Zbog toga
je neophodno da počnete čitati. Možda mislite: "Danas više niko ne čita
Bibliju!" Na žalost, tako je. Istina, mnogi je imaju na svojim policama, ali
je ne čitaju. Često mi ljudi u nekim domovima s ponosom u glasu
govore kako imaju neku Bibliju još iz 1722. godine, od njihove
čukunbabe. I onda vam donesu neku staru knjižurinu, koju, sasvim
sigurno, niko ne čita. I premda poštujem stare knjige, obično im
savetujem: Kupite sebi mali Novi zavet. Baš su zgodne te male
knjižice, mogu da vam stanu i u džep. I odvojte u toku dana određeno
vreme kada ćete taj Novi zavet čitati. I, slušajte dobro, Isus kroz njega
govori!
Možda ćete naići na mesta koja ne razumete. Jednostavno, čitajte
dalje! Svojim dečacima obično to ovako objasnim: Neki brazilski
zemljoradnik pričao mi je: "Kada smo se doselili, svako je dobio komad
zemlje. To je, zapravo, bio komad prašume. Posekao sam drveće,
iskrčio korenje i kamenje. I jednog dana sam pred plug upregao dva
vola i prvi put zaorao brazdu! Međutim, već nakon tri koraka plug se
zaglavio. Šta sada? Da li da iz kuće donesem dinamit, pa će stena,
zajedno sa volovima i plugom i sa mnom, odleteti u vazduh? Ne,
jednostavno sam s volovima i plugom zaobišao stenu i nastavio oranje.
Kada sam, na kraju, bio gotov, čitava stvar je izgledala prilično jadno.
Ali, sledeće godine već je bilo malo bolje. Iskrčio sam više korenja i
odstranio više kamena. A treće godine bilo je još bolje!"
Čitajte tako Bibliju. Najpre, počnite! A kada nešto ne razumete,
jednostavno preskočite, ali nastavite da čitate dalje. I iznenada će vam
doći jedna reč, kao što već u prvom poglavlju Novog zaveta čitamo:
"Isus će izbaviti svoj narod od greha njihovih!" Reći ćete: "O, to ja
razumem. To je za mene!" Na taj način dozvoljavate da vam Bog
govori preko Biblije! Uzmite sebi svaki dan vremena za čitanje Biblije.
A pri tome se molite: "Gospode, prosvetli me! Pomozi mi da razumem!
64
Prosvetli moje srce, i moj razum, i moju dušu!"
Da dodam još nešto. Nemojte dozvoliti da vam neko drugi ogadi Bibliju!
Biblija je veličanstvena knjiga. Mogu vam reći da ne postoji nijedna
aktuelnija i uzbudljivija knjiga od Biblije!
Kao mladi vojnik u prvom svetskom ratu bio sam na osmatranju kraj
Verduna. Bilo je veče, spuštao se mrak. Sedeo sam na ulazu u jednu
klisuru. A još pre nego što se potpuno smračilo, vidim kako mi se
približava nešto preuranjena neprijateljska poljska kuhinja. Nismo ni
mislili da je moguće proći kroz ovu klisuru. No, ova poljska kuhinja,
koja nije sačekala potpuni mrak, otkrila nam je da je tu neki pokret
prema neprijateljskim pozicijama. Ako je uspelo poljskoj kuhinji da
prođe, doći će i pešadija, pa i municija u neprijateljski logor. Šta smo
mi uradili? Da li smo mislili da nikako ne treba pucati u klisuru?
Naprotiv, svu noć bila je pod paljbom naših pušaka.
Čujte, Biblija je polazište, put do zaliha hrane i municije, Božija rezerva
za hrišćane. I, naravno, Sotona je lukav pa će zasuti svojom paljbom
ovaj Božiji put. Zbog toga je Biblija izložena neprekidnim napadima.
Najgluplji mangup će reći: "Uh, glupava knjiga". Najmudriji profesor će
dokazivati kako je Biblija samo ljudsko delo. Svi se slažu u unakrsnoj
vatri na Bibliju. A ako želite biti Božije dete i da se spasite, nemojte za
to brinuti. Nemojte dozvoliti da vam ogade Bibliju. Bibliju su, istina,
pisali ljudi, ali oni su bili ispunjeni i prosvetljeni Svetim Duhom. A kada
budete čitali Bibliju, uskoro ćete otkriti da se u njoj nalazi dragi,
božanski duh.
Jednom mi se neko požalio da je za njega Božija reč mrtvo slovo na
papiru! Rado bi se spasio, ali Reč mu ništa ne govori. A ja sam mu
odgovorio: Molite Boga za Svetog Duha. Molite, ako treba, i pola
godine svakog dana: Gospode, pokloni mi svog Svetog Duha, kako bih
razumeo Reč i da oživim u veri! Verujte mi, Bog će vam odgovoriti.
Sasvim sigurno!
65
Da vam kažem još nešto, poslednje!
7. Slušajte propovedanje Božije reči!
Idite tamo gde možete čuti jasnu Božiju reč. Usuđujem se reći da
danas postoje propovedaonice sa kojih se propoveda razvodnjeno
Evanđelje. Tamo ne bih odlazio. Znači, limunade me ne zanimaju. Ali,
radujem se jasnom vinu Evanđelja! Sami ćete raspoznati da li vam se
navešćuje radosna vest,ili nešto drugo. Svuda postoje sveštenici,
propovednici i drugi, koji mogu da vam prenesu Evanđelje. Važno je da
slušate propovedanje Božije reči. Držite se onih koji, kao i vi, žele da je
čuju. Neki ljudi mi govore da su individualisti. Njima odgovaram: nikada
neće moći opstati u živoj veri ako se ne drže drugih hrišćana, ako ne
odlaze tamo gde se propoveda Božija reč!
Dozvolite mi da vam, na kraju, ispričam događaj o jednoj staroj ženi.
Neko mi reče da ne želi slušati priče o starim ljudima. Ipak, ispričaću
je, jer je ta stara žena igrala značajnu ulogu u mom životu. Sreo sam
redom tri inženjera, kojima je ona pomogla da dođu do verovanja u
Isusa. Tada sam osetio kako iz te stare žene zrači velika sila. Potražio
sam je. Bila je udovica rudara. Kako se radovala kada sam došao.
Pričala mi je kako je ona došla do verovanja. Živela je u predgrađu
Esena. Jednog dana čita u novinama kako će u Pavlovoj crkvi biti
uvedena dva nova sveštenika. Dogovorila se sa svojim drugaricama da
pogledaju tu veliku stvar. Bio je to dalek put do Pavlove crkve. Kada su
stigle, crkva je bila dupke puna. Stale su sasvim pozadi. Mladi pastor,
Julius Daman, prvi put je stao za propovedaonicu. Čitao je reči: "Bog je
toliko zavoleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da svi koji u
njega veruju ne propadnu, nego da imaju večni život!" I onda je rekao:
"Od stotine hiljada reči u Bibliji, nijedna se toliko ne plašim koliko reči
PROPADNE. Može se za večno propasti. Bog diže ruke od vas! To je
66
pakao!" Mlade devojke su stajale u crkvi. Reč ih pogodi kao munja.
Izgubljena sam! Nemam mira sa Bogom! Gresi mi nisu oprošteni!
Nisam Božije dete! Izgubljena sam! Propala sam! Otišla sam kući,
nastavila je starica svoje pripovedanje, kao u nekom snu. Nakon tri
dana, otac me upita nisam li možda bolesna. Pokušala sam sve da
objasnim svojim roditeljima. Rekli su mi da sam poludela! Da sam se
razbolela na živce! Nikome nisam mogla da objasnim svoj smrtni strah
− izgubljena sam! Tako sam im želela svako dobro i priželjkivala da i
oni dožive stvarnost živoga Boga i spoznaju da su izgubljeni.
Nedeljama sam tako lutala bez cilja. I onda sam negde pročitala:
Pastor Daman ponovo propoveda. Ponovo sam pešačila do Esena.
Molila sam se celim putem. Zapravo, znala sam samo jednu pesmu:
"Jedno trebam, samo jedno, i to jedno daj da znam. Sve je drugo
trošno, bedno, prah je, dim je, samo san". Tako sam se molila celim
putem. A u crkvi je propovedao Daman. Sve je prepuno. I opet stojim
sasvim u pozadini. Jedno trebam, samo jedno, i to jedno daj da znam!
Za divno čudo, otvaram pesmaricu i nalazim istu pesmu. I onda je
pastor stao za propovedaonicu. Čitao je tekst iz Jovanovog Evanđelja.
Isus govori: "Ja sam vrata. Ako ko uđe kroz mene, biće spasen.
Amen!" Bila sam dva puta u crkvi, nastavila je starica, i čula sam samo
ove reči. Ali, tog trenutka sve mi je bilo jasno. Isus, vaskrsli, jeste vrata
u život. Prošla sam kroz ta vrata. Više ništa nisam čula od propovedi.
Ali, meni je ovo bilo dovoljno. Ušla sam u život!"
Često pričam ovaj događaj, kad god sretnem ljude koji mi govore:
"Molim vas, prođite se crkve. Ne mogu da podnosim vazduh u njoj.
Radije idem u zelenu šumu. Tamo pevaju ptičice, tamo šumi drveće"...
Onda im govorim kako ta žena nikada ne bi došla živom verovanju, da
nije išla slušati Božiju reč!
A šta mi da radimo? Da prekinemo sa svojom površnom neverom.
Prekinite sa svojom neverovatnom samopravednošću. Učinite
odlučujući korak. Raskinite sa svojim prepoznatljivim gresima, gresima
za koje tačno znate da ih činite. Razgovarajte s Bogom! Čitajte Bibliju!
67
Slušajte propovedanje Božije reči!
Zamolili su me da odgovorim na pitanje: "Šta da činimo?" i dao sam
vam važne odgovore. No, neobično mi je važno da vam na kraju, s
nekoliko reči, kažem ono najvažnije.
Nije odlučujuće šta mi radimo, ma koliko važno i to bilo. Odlučuje ono
što je Bog za nas uradio u Isusu. To je radosna vest koju treba da vam
objavim. Isus je uradio sve za vas. Došao je k nama, umro je za nas
Vaskrsnuo je! Sedi Bogu s desne strane. On je dobri pastir koji čini sve
za svoje ovce. Psalmista 23. Psalma priznaje: "Gospod je moj pastir,
ništa mi ne nedostaje"... I onda nabraja kolika dobra dobri pastir za
njega čini. Kako bih želeo da i vi možete reći Gospod je moj pastir!
68
Zasto Bog cuti?
Zašto Bog ćuti?
U svetu se događaju strašne stvari.
Mislim da je to bilo 1937. godine. U Esenu sam prelazio preko ulice. U
susret mi dolazi 16−godišnji dečak. Poznao sam ga sa časova s
mladima. Bio je totalno zbunjen. Pričao mi je da su ga odvukli u bolnicu
i sterilizovali, jer mu je majka Jevrejka. A kada je došao kući, roditelja
više nije bilo. Nikada ih više nije video. Oca su uhapsili. Majka je
dospela u Aušvic, koncentracioni logor. Uspeo sam dečaka da
prebacim u Holandiju. Takvih događaja je bilo na hiljade i milione.
Stvarno, pokreće nas pitanje: A Bog? Gde je Bog? Zar on tu ništa ne
može? Zašto ćuti?
U Kelnu je neki umno poremećeni čovek silom upao u jednu osnovnu
školu sa minobacačem. Ubio je dvanaestoro male dece. Ponovo
pitanje: A Bog? Zašto Bog ćuti?
Ili, ona mlada žena. Ima rak. polako i u groznim mukama umire pred
svojom decom. Ko je to doživeo, ne može a da mu se ne javlja pitanje:
A Bog? A gde je bio Bog? Zašto Bog ćuti?
Ima mnogo ljudi koji bi mogli da nastave nabrajanje događaja. A na
kraju, opet stoji pitanje: A Bog? Gde je bio Bog? Zašto Bog ćuti?
Poznati nemački pesnik Šiler (Schiller) napisao je svoju čuvenu Devetu
simfoniju "Oda radosti". U njoj se javlja refren: "Braćo, nad zvezdanim
nebom mora da stanuje dobri otac". Današnji čovek je u iskušenju da
kaže: "Braćo, nad zvezdanim nebom nije moguće da stanuje dobri
otac".
69
Onaj ko postavlja takva pitanja: Gde je Bog? Zašto sve to dopušta?
Zašto ćuti na sve te grozote? − doći će, možda, do mesta gde se javlja
opasna misao: Možda Boga uopšte nema? Možda je nebo prazno?
Možda je ateizam, ipak, ono pravo? Prijatelji, kome god takva misao
dođe, neka se zgrozi. Jer, bilo bi užasno daje to istina − da Bog ne
postoji. Jer, onda ne bismo bili ljudi, bili bismo zveri, prepušteni sami
sebi. Bili bismo poput izgubljene dece, koja više ne znaju kako da nađu
put kući. Da nema Boga!? − bilo bi jezivo. Kada mi ljudi izjavljuju da su
ateisti, onda im kažem: Vi i ne znate šta time izgovarate. Nad nama
nema ništa! Prepušteni smo sebi! Mi sami sa sobom! Za čoveka nema
strašnijeg od drugog čoveka. 'Čovek je čoveku vuk' − rekao je neko.
Ne mogu vam ni izbrojati koliko puta sam, kao sveštenik, čuo ovu
rečenicu: "Kako može Bogda dopusti tako nešto? Zašto Bog ćuti na
sve to?" I pošto su mi toliko puta postavili ovo pitanje, želim sada da
odgovorim na njega.
Ali, reći ću vam unapred. nisam Božiji lični sekretar. Nije mi odao sve
svoje planove, niti mi ih je diktirao. Razumete li? Samo po sebi, već je
pomalo nerazumno postaviti takvo pitanje, kao da mi možemo razumeti
Boga! Onoga koga bih ja razumeo, možda bi bio neki dekan, ili neki
super−intendant. Njega još mogu da shvatim. Ali, to ne bi bio Bog koga
bih ja−čovek mogao da shvatim. Bog je jednom u Bibliji rekao: "Moje
misli nisu vaše misli i moji putevi nisu vaši putevi!" To je veoma jasno.
Ali, Biblija mi je dala još nekoliko uvida. Pomoću njih ću, koliko god je
to u mojoj moći, da odgovorim na pitanje: Zašto Bog ćuti?
1. Krivo postavljeno pitanje
Znate, samo pitanje: Zašto Bog ćuti? nije dobro postavljeno.
70
Postavljamo ga kao da sedimo u sudnici. Na sudijskoj stolici sedi neka
gospođa Mlinarić ili pastor Buš. A na optuženičkoj klupi sedi Bog! I
onda 1 mi govorimo: "Optuženi Bože, kako možeš sve to da dopustiš?
Zašto ćutiš?" Hoću da vam jasno kažem da ne postoji takav bog koji
dopušta da mi sednemo da sudijsku stolicu, a on da sedi na
optuženičkoj klupi!
Sećam se jedne zanimljive scene. Bio sam mlad pastor. Sa 27 godina
upravo sam došao u Esen. Baš tada je izbio veliki rudarski štrajk. Svi
su bili uzbuđeni. Jednoga dana prolazim jednim velikim trgom, a na
nekom sanduku stoji čovek i gromoglasno oslovljava grupu ljudi.
Govori o gladnoj deci, o crkavici od zarade, o nezaposlenosti.
Odjednom me spazi, prepozna me i prodera se: "Ha, ha, evo pope!
Pope, dođi samo ovamo!" Znate, obično se odazivam ljubaznom
pozivu! Tako sam prišao govorniku. Ljudi su se razmaknuli. Oko mene
je oko 100 rudara. Bilo mi je pomalo čudno u stomaku. Na univerzitetu
vas ne pripremaju na takve situacije. Ali, govornik je krenuo: "Reci,
pope, ako postoji bog, a ja to ne znam, ali, možda ga, ipak, ima, možda
postoji, onda ću nakon svoje smrti stati pred njega i reći − tada se
proderao: − Zašto si dopustio da se ljudi na ratištu raskomadaju? Zašto
si dozvolio da deca umiru od gladi, a drugi, pak, bacaju hranu, jer je
imaju previše? Zašto si dopustio da ljudi pod užasnim bolovima umiru
od raka? Zašto? Zašto? I onda ću mu reći: Ti, bože, nestani! Skloni mi
se s očiju! Odlazi!" Čovek je vikao, pa sam i ja viknuo: 'Tačno! Dole s
takvim bogom, dole s takvim bogom!" U tren oka je nastala grobna
tišina. Govornik me je začuđeno pogledao i rekao: "Trenutak molim, ta
vi ste sveštenik! Vi ne biste smeli tako da vičete: 'Dole s takvim
bogom!"' A ja mu odgovorih: "Saslušaj me sada. Bog, pred koga ti želiš
stati, pred kim možeš tako da razvališ svoja usta, koga hoćeš da
pozoveš na odgovornost i koji je tvoj optuženi, takav bog postoji samo
u tvojoj mašti. Njemu i ja mogu reći: dole s tobom! Takvog boga je
stvorilo naše vreme. Njega možemo optužiti, možemo ga odgurnuti u
stranu, ili ga možemo vratiti, već prema potrebi. Takav bog ne postoji.
Ali, da ti ja nešto kažem: postoji jedan drugi, pravi Bog. Pred njega ćeš
71
stati kao optuženi, a nećeš stići ni da otvoriš svoja usta, a on će tebe
pitati: "Zašto me nisi poštovao? Zašto me nisi pozvao? Zašto si živeo u
nečistoti? Zašto si lagao? Zašto si mrzeo? Zašto si se svađao?
Zašto?"... Tako će te on pitati. I na hiljadu njegovih pitanja nećeš moći
ništa da odgovoriš. Reč će ti zapeti u grlu. Ne postoji bog kome
možemo reći: dole s njim! Ali, postoji sveti, živi, stvarni Bog, koji bi
mogao nama da kaže: "Dole s tobom!"
A to bih želeo da kažem i vama večeras. Ako vi danas čujete ljude koji
prebacuju Bogu: Kako može Bog sve to da dopusti? Zašto Bog ćuti? −
onda im kažite da bi to bio neozbiljan, umišljeni bog koga mi možemo
da optužimo. Postoji samo jedan sveti Bog, koji nas tuži, vas i mene.
Da li ste vi držali Božije zapovesti? Kako vi to sebi zamišljate? Bog
svoje zapovesti! ozbiljno shvata. Optuženi smo mi, a ne Bog!
To je prvo što moram glasno i jasno da kažem. Znači, pogrešno
postavljeno pitanje.
A sada drugo:
2. Božije ćutanje je njegov sud .
Zašto Bog ćuti? Vidite, Bog često ćuti. A Božije? ćutanje je užasan sud
nad nama.
Uveren sam da postoji pakao. Ali, on sigurno nije takav kakvog ga
vidimo na mnogim slikama. Nacrtan je đavo kako prži duše, ili takve
neke gluposti. Verujte, pakao će biti to kada Bog više nema šta da
kaže ljudima. Možete ga zvati, moliti mu se, vapiti k njemu vikati − ali,
on vam više ne odgovara! Ruski pisac Dostojevski jednom je rekao:
"Pakao je mesto kuda Bog više ne baca svoj pogled", gde smo ga se
konačno rešili, gde smo stvarno napušteni od Boga. Da, Božije ćutanje
72
je njegov sud. I da znate, pakao počinje već ovde, onda kada Bog ćuti.
Evo jedne ilustracije. Biblija govori o dva grada, Sodomi i Gomori.
Veoma kulturni gradovi, profinjena civilizacija. Ne, nisu oni poricali
Boga. U gradu je sigurno bilo nekoliko sveštenika, neki jadni tipovi. Ali,
nisu ozbiljno shvatili Boga. Možda su ih pozivali na svadbe ili sahrane,
ali, inače, nisu za Boga marili. Gazili su nogama sve njegove
zapovesti. U Sodomi je živeo jedan pobožan čovek, Lot. S vremena na
vreme bi rekao: "Nemojte tako s Bogom. Bog se ne da ružiti. Šta čovek
poseje, to će i požnjeti!" A ljudi su mu se smejali. Govorili su: "Ah,
nemoj da se šališ. Ta, ti nisi pastor. Prestani s takvim besmislicama −
šta čovek poseje, to će i požnjeti!"
Ali, u cik zore jednoga dana − Bog je Lota izvukao iz grada − Bog je s
neba pustio na gradove sumpor i vatru. Kako to izgleda, doživeli smo
za vreme rata. Ali, Bog to ume da radi i bez aviona. Mogu da zamislim
kako su ljudi skočili iz kreveta i potražili zaklone u podrumima. A
podrum vreo kao pekarska peć. Ljudi jure napolje, ali ne mogu pobeći.
Ugušili su se u podrumu. Tako to pripoveda Biblija. I onda ja sebi
zamišljam nešto što ne piše u Bibliji. Zamišljam grupu ljudi na okupu:
moderna mlada žena − dragi bog je za nju bio neki dobri gospodin; pa
stariji čovek − poznaje svaku vrstu vina, ni on nije imao ništa protiv
dragog boga, ali nije za njega mario. Sve sami pošteni, dragi ljudi,
poslušni građani, redovne platiše poreza. Svi su oni imali svoje mračne
tajne, kao i svaki čovek danas. U podrumu je sve toplije. Oni hoće
napolje, ali ne mogu, jer tamo besni vatrena stihija. Odjednom će onaj
gospodin: "Ljudi, Lot je bio u pravu. Bog zaista živi!" A mlada gospođa
kaže: "Sada bi nam pomoglo samo jedno − moliti. Ko ume da se moli?"
I onda dižu svoje ruke − tako su se ljudi molili u stara vremena − ruke,
koje nikada ranije nisu dizali u molitvi: "Bože, smiluj nam se! Zgrešili
smo. Prezirali smo te. Prestani! Molimo te, prestani. Ta, ti si dobri,
dragi, milostivi bog. Gospode, smiluj se!" Ali, sve ostaje nemo. Čuje se
samo praskanje i pucketanje vatre. Ruke se spuštaju. Onda se ponovo
dižu u pesnicama: "Bože, zašto ćutiš?" I dalje sve ostaje nemo. Čuje
73
se samo vatrena stihija. Oni sada mogu ili da se mole, ili da psuju −
Bog više ne odgovara!
Postoji granica koju pojedinac. ili grad, ili narod može da pređe,
granica ravnodušnosti protiv živoga Boga. I od tada Bog više ne čuje i
ne odgovara. Onda smemo i da molimo i da psujemo − on više ne
odgovara. Shvatate li da je ono ćutanje nad Sodomom bio stravičan
Božiji sud? Bog nije imao više šta da im kaže! A kada gledam našu
zemlju, kada vidim potpunu ravnodušnost za Božije zapovesti i Božiju
istinu, onda me hvata jeza. Možda ćete vi još doživeti da ćete moliti ili
proklinjati, a Bog više neće imati šta da kaže. U Bibliji čitamo da Bog
kaže: "Zvao sam vas, a vi niste odgovorili!" Čoveče, zašto ćutiš kada te
Bog zove?
Znači, Božije ćutanje je Božiji najstrašniji sud!
3. Kada smo predaleko, ne možemo čuti
Kada nam se čini da Bog ćuti, možda smo predaleko od njega.
Nedavno mi je došao jedan mladić s rečima: "Pastore Buš, nervirate
me! Neprekidno govorite o Bogu. Slučajno vas sretnem, a vi odmah o
Bogu. Ja Boga ne čujem. Ja Boga ne vidim. A gde on to govori? Ja ga
ne čujem!?" Odgovorih mu: Mladiću, poznajete li priču o izgubljenom
sinu? Da vam je ispričam. Sam Isus ju je ispričao. Bio jedan bogati
zemljoposednik. Imao dva sina. Jedan je bio pomalo lakomislen. Kod
kuće mu je bilo pretesno. Jednostavno mu se nije dopadalo. Jednog
dana izjavljuje svome ocu: "Stari, daj mi moje nasledstvo. Isplati mi ga
već sada. Hoću u svet!" Otac mu sve daje. Sin odlazi u daleki svet.
Čitamo da je protraćio svoje imanje živeći raspusno. Možete i sami
zamisliti. U velikim gradovima možete za tili čas da potrošite ogromne
svote. Baš tada nastaje velika glad i besposlica. Konačno završava
74
kao jadni svinjar. U Izraelu svinjare su smatrali nečistima i to je bilo
najgore što se čoveku moglo desiti. No, pošto je vladala glad, bio je
srećan što je mogao biti makar i kod svinja. Tamo više nije mogao da
čuje očev glas. Jednostavno, bio je predaleko od njega. Izgubljeni sin
je mogao da kaže da više ne čuje očev glas. Pa, naravno da nije
mogao da ga čuje. Dozvolite mi da dodam jedan umetak, kojeg ne
nalazimo u Bibliji. Mladić sedi kraj valova. Besan. Optužuje svoga oca:
"Kako on to može dozvoliti!" Tako mi se i čini današnji svet. Napustio je
Boga. Na svet se sručila nevolja, a on viče: "Kako može Bog da to
dopusti? Zašto Bog ćuti?" No, Isus je priču o izgubljenom sinu drukčije
nastavio. Mladić dolazi k sebi. Razmišlja o tome kako je u očevoj kući
dobro, a ovde umire od gladi. Odluči: "Ustaću i otići ću svome ocu, pa
ću mu reći: 'Oče, sagreših nebu i tebi i više nisam dostojan nazvati se
tvojim sinom'" Stvarno je to uradio. Otac ga već izdaleka vidi i trči mu u
susret. Izgubljeni sin govori: "Oče, sagrešio sam!" A otac ga grli.
Zapoveda da se donese najbolje odelo, da mu se na prste stavi prsten,
a obuća na noge. Odjednom čuje glas svoga oca! Ako vi ne čujete
Božiji glas, onda ste predaleko od njega. Morate se okrenuti. To znate i
vi sami! − Tako sam govorio tom mladiću.
Ljudi mogu da budu veoma udaljeni od Boga, da dospeju sve do
svinja, kažem to slikovito. To sam oduvek znao, još dok sam bio na
vrhuncu svog neverstva, kao pukovnik za vreme prvog svetskog rata.
Mislio sam: Čovek bi, zapravo, morao da se okrene! I nisam nikada
nikoga sreo ko u biti nije znao da bi trebalo da se okrene. Može neki
samopravednik da kaže da je kod njega sve u redu. A kada govorim s
njim, reći će: "Pa, da, zapravo bih morao da se obratim. U mom životu
ima mnogo krivice. U biti je moje srce otvrdnulo".
Svako od nas zna da bi, zapravo, trebalo da se obrati. A zašto to onda
ne radimo? Zašto vi to ne radite? Ta, obratite se! Tada ćete čuti Očev
glas.
U vezi pitanja "Zašto Bog ćuti?" moram još nešto da vam kažem.
75
4. Moramo čuti Božiju poslednju reč
Da li još možete slušati? Je li dosadno? Znate, ako je dosadno, onda
to nije zbog Evanđelja, nego zbog mene. Sveštenici mogu Evanđelje
da učine dosadnim! Ali, čitajte, onda, Bibliju bez nas. Evanđelje je
uzbudljivo, verujte mi!
Reći ću sada nešto što je najvažnije. Ako vam se čini da Bog ćuti, onda
saslušajte poslednju Božiju reč! Čujte, citiraću vam rečenicu iz Biblije.
Dugačka je. Morao bih, zapravo, dva puta da vam je ponovim.
Zapisana je u poslanici Jevrejima: "Bog je od davnina mnogo puta i na
mnogo načina govorio našim očevima preko proroka (recimo, Mojsije i
Jeremija). U ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina". Znate
li ko je Božiji Sin? To je Isus.
Isus! Evo me opet kod moje teme. Srce mi brže zakuca kada mogu da
govorim o Isusu. Neko je rekao da je Isus utelovljena Božija reč: "I reč
telo posta i stanova među nama". Vidite, kada mi izgovorimo reč, već
je i nestala, poput daha. A Bog je učinio da jedna reč postane telo − u
Isusu. Isus je Božija poslednja reč!
Sigurno ste čuli za izraz: "Ovo je moja poslednja reč!" Recimo, hoću da
prodam kravu. Koliko vredi jedna krava? Recimo hiljadu maraka. Vi
kažete: "Ja dajem 300 maraka. Više ni paru!" A ja odvratim: "U stvari,
morao bih za nju da dobijem 1.200 maraka". Tada vi nudite 400
maraka. Ja kažem 1.100. Toliko vredi. Tako se mi cenkamo. Konačno
izjavljujem: "Dakle, 800 maraka je moja poslednja reč!" Isus je Božija
poslednja reč. Ako njega ne primite, onda Bog nema više šta da vam
kaže. Shvatate li? Kada se ljudi žale da Bog ne govori i da ćuti, onda ja
odgovaram da Bog nema više šta da kaže, ako ne želite da primite
njegovu poslednju reč. Morate da prihvatite Isusa. Smete da primite
Isusa. Drugačije ne ide!
Susrećem ljude koji mi govore: "I ja verujem u dragog boga. Ali, Isus!"
76
Čujte, Isus je utelovljena poslednja Božija reč nama. Da vam objasnim
šta to znači. Moram još malo da vam pričam o Isusu. A ništa mi nije
draže od toga!
Oko Isusa je velika masa ljudi. A on govori. Odjednom je u pozadini
neka gužva. Ljudi počinju da govore i da trče. Isus prekida svoj govor.
Šta se to dešava? Dogodilo se nešto strašno. Došao neki gubavac.
Znate li šta je guba? Čovek živ trune. Užasno! Ljudi su smatrali da je
guba zarazna. Zato su gubavci morali da stanuju u pustinji. Nisu smeli
među svet. A zamislite sada, gubavac u mnoštvu ljudi. Čuo je za Isusa.
Tera ga silna želja da vidi Isusa, pa je morao da dođe. A imao je i
mesta. Svi su od njega pobegli. Zatim se deru: "Beži! Sklanjaj nam se s
očiju!" Dižu kamenje. Prete. Ali, on se ne da ometati. Mogu zamisliti
kako je imao mnogo mesta − cela ulica sve do Isusa. Pada na kolena:
"Moj život je beda. Isuse, ako želiš, možeš da me očistiš. Pomozi mi!"
Znate šta, uvek je potrebno da se sretne razorena čovekova slika i
Spasitelj, Božiji Sin. Naš jad mora da dođe pred Isusa. Koliko bih želeo
da odbacite ono malo "svoje religije" i da svoj jad donesete pred Isusa.
I tako, gubavac leži pred Isusom u prašini: "Ako želiš, možeš me
očistiti!" I onda se događa nešto što mislim da je neopisivo lepo.
Mogao bih zamisliti kako Isus odstupa korak−dva od ove razorene
ljudske prilike i da s odstojanja kaže: "Dobro, hoću. Budi čist!" Ali ne.
Isus to ne radi. Isus stupa korak napred, stavlja svoje ruke na bolesnu
glavu. Ljudi su viknuli od užasa, jer znaju da se gubavac ne sme
dodirnuti. Ali, Biblija izveštava: "Isus ga se dotače!" Nikakva prljavština
nije Isusu preprljava. Nikakav jad prevelik. Da sam slikar, naslikao bih
to ovako: Isusove ruke na razorenom, poluistrunulom licu gubavca. To
je Isus − čudo svih vremena! A da je sada neki čovek ovde, o kome
niko ništa ne bi želeo znati, Isus bi na njega položio ruke i rekao: "Ja te
volim. Iskupio sam te. Budi moj!" Ako je ovde neko koga muči što je
gubav od prljavštine i greha, Isus na njega polaže svoje ruke i govori:
"Budi očišćen!"
U Isusu nam dolazi sva Božija ljubav u naš jad, naš greh, našu
77
prljavštinu, našu bolest. Isus je otelovljena Božija reč. A ljudi još kažu:
"Zašto Bog ćuti?" Zar nije Bog jasno i dovoljno silno govorio?
I tog Isusa jednoga dana polažu na krst. Zakucavaju mu klinove kroz
ruke i noge. Onda uspravljaju krst. Oko krsta mnoštvo koje urliče.
Rimski vojnici guraju ljude natrag. Hajdete, da se pridružimo toj masi.
Zaustavimo se pod krstom! Pogledajte ga, čoveka sa Golgote. Glava
trnjem okrunjena, puna bola i ismejana. Zašto on tamo visi. Čujemo
Isusov odgovor: "Zato što si kriv pred Bogom! Ili ćeš dug platiti u paklu,
ili ja plaćam ovde za tebe. Neko mora da plati. Ja to radim za tebe.
Samo, veruj mi!"
Moji prijatelji, kada sam, kao mladić, shvatio da je Isus žrtveno jagnje,
koje nosi grehe sveta − i moje, Isus nosi moju krivicu i izmiruje me s
Bogom, plaća otkupninu, da bi me iskupio za Boga − položio sam tada
svoje srce podno krsta i rekao:
"Srećna sigurnost, Isus je moj!
Njemu sam dao sav život svoj!
Naslednik neba, srećan sam ja,
rođen po Duhu, krvlju opran!"
I onda su Isusa položili u kameni grob. U pećinu. Pred otvor su
nagurali veliki kamen. Rimski vojnici su čuvali stražu. I u ranu zoru
trećeg dana, odjednom posta svetlo, kao da je eksplodirala atomska
bomba. Bilo je toliko i takvo svetlo, da su rimski vojnici, mada su bili
junačine, a ne neke babe, pali u nesvest. Poslednje što su videli bilo je
kako Isus slavno izlazi iz grobne pećine!
Ne pričam vam bajke. Govorim vam, jer znam da je taj Isus vaskrsnuo
iz mrtvih. Taj Isus, koji je za vas umro − živi! Ovde nemamo nikoga za
koga Isus ne bi umro. A taj Isus živi! I on poziva vas kao Božija
poslednja reč. Odlučujuće pitanje vašeg života jeste da li ćete ga
primiti?
78
"Zašto Bog ćuti?" Prijatelji moji, ta, Bog ne ćuti. On govori. Njegova reč
glasi ISUS! A to znači ljubav, milost, pomilovanje.
U svom životu prošao sam strašne časove − u nacističkim zatvorima i
za vreme vazdušnih napada. Sećam se jednog od najstrašnijih
trenutaka. Uzvik užasa mi je zapeo u grlu, kada su me, usred jednog
vazdušnog napada, izveli na neko dvorište. Oko mene ležalo je
osamdesetak leševa, koje su dan ranije iskopali iz bunkera. Za vreme
prvog svetskog rata video sam nešto slično na ratištu. Ali, ovo ovde
bilo je mnogo užasnije. Ovde nisu ležali vojnici. Ovde su ležali starci,
žene i deca, dečica čija su tela govorila o gladi rata. I dok sam
sam−samcat stajao među svim tim leševima, u svom tom užasu, u
svom srcu sam vikao: "O, Bože, gde si sada? Zašto ćutiš?" I iznenada
se u mojoj duši budila reč Biblije: "Bog je toliko zavoleo svet, da je dao
svoga Sina!" Mora da je sam Bog doviknuo ovu reč u sav moj očaj. I
odjednom se predamnom stvorio Golgotski krst, na kojem je Bog dao
da iskrvari njegov Sin − za nas!
Ja ne razumem Boga. Ne razumem zašto Bog toliko toga dopušta! Ali,
postoji znak, spomenik, svetionik njegove ljubavi. To je Isusov krst. "On
nije poštedeo svoga Sina, nego ga je predao za nas. Kako nam, onda,
s njim neće sve darovati!?" Tako govori apostol Pavle. I to je tako. Ako
pod Isusovim krstom nalazimo mir sa Bogom, onda više nećemo imati
nikakvih pitanja.
Dok su moja deca bila mala, nisu shvatala sve što sam ja radio, ali su
mi verovala. Verovali su da će tata sve uraditi kako valja. Kada pod
Isusovim krstom nalazim mir, kada sam Božije dete, onda i ja mogu da
se uzdam u svog nebeskog Oca. On sve radi kako valja. Ja više
nemam pitanja. Odlučujuće je da li prihvatate poslednju Božiju reč −
Isusa?
79
5. Božije ćutanje može da se pretvori u poziv
Vidite, možete satima da diskutujete da li Bog dopušta jedno ili drugo,
ali pitanje tek tada postaje stvarno aktuelno i važno kada pogađa vas
lično. Zar ne? U najmračnijim časovima svog ličnog života uvek sam
nalazio izlaz polazeći od Isusovog krsta.
Nedavno mi reče jedna devojka sva u očaju: "Ne mogu da živim dalje!"
Ne znam u kakvom ste vi položaju, ali za mrakove vašega života želeo
bih da vam kažem da nije odlučujuće da pitamo "Zašto?", već "Čemu?"
Ovome u prilog, hoću, na kraju, da ispričam jednu priču.
Pre nekoliko decenija postao sam sveštenik u jednoj rudarskoj četvrti.
Bilo je strašno. Jednoga dana čuo sam kako je neki radnik nastradao u
jami. Pao mu je kamen na kičmu. Sada je bio paraplegičar, bez nade
na oporavak. Strašno! Pa, posetio sam ga, ali ta poseta je bila užasna,
najstrašnija poseta koju sam doživeo. Soba je bila puna drugara s
posla. Rakija na stolu, a on u invalidskim kolicima. Čim sam ušao,
nastala je vika: 'Ti, crna vrano, napolje. Gde je bio tvoj bog kada mi je
kamen pao na krsta? Zašto bog ćuti?" I onda su sledile psovke. Bilo je
kao u paklu. Nisam uspeo da izustim nijednu reč. Izašao sam. Među
svojim prijateljima iz te četvrti imao sam nekoliko rudara. Sledeće
večeri, u "krugu muškaraca", ispričao sam o svojoj poseti. Nedelju
dana kasnije, kada sam hteo da počnem svoje "muško društvo", s
bukom su se otvorila vrata i − ulaze invalidska kolica s onim
paraplegičarem. Prijatelji među rudarima jednostavno su otišli po
njega. Ne znam da li su ga mnogo pitali. Jednostavno su ga doneli.
Sada je, evo, bio tu, ispred mene. I onda sam govorio o reči: "Bog je
toliko zavoleo svet" − ne da bi nama bilo dobro, nego "da daje svoga
Sina". Govorio sam o Isusu, o poslednjoj Božijoj reči, koga moramo
slušati. Zatim sam nastavio: "...da svi koji u Isusa veruju, ne
propadnu".. Čovek je slušao. Prvi put je čuo za Isusa. Odjednom mu je
sinulo. Da skratim priču. Tri meseca kasnije postao je svojina Gospoda
Isusa. Ne mogu vam ni reći kako je sve postalo novo. Sredio mu se
80
stan. Tamo gde su ranije odzvanjale psovke, čule su se pesme o
Isusu. Stari prijatelji su izostali, no, došli su novi. Boce s rakijom su
nestale, ali je zato Biblija bila na stolu. Žena i deca su živnuli. Kratko
pred njegovu smrt, ponovo sam ga posetio. Ovog puta poseta je ostala
nezaboravna. "Kose, baš je imao zgodno ime − Kose, kako je?" Od
odgovori: "Znate, otkako moj život pripada Isusu, otkako imam
oproštenje svojih greha, otkako sam Božije dete, od tada je u mojoj
kući svaki dan kao dan pred Božić". I onda je rekao nešto što nikada
neću zaboraviti: "Buše, uskoro ću umreti. Osećam to. I onda ću proći
kroz kapiju. I onda ću stajati pred Bogom. Sada mi je jasno da sa
smrću nije sve gotovo. I kada onda u večnosti budem stajao pred
Božijim prestolom, pašću pred njim na kolena i zahvaliću mu što mi je
− slomio kičmu!" "Kose, − šta to pričaš!?" A on odgovori: "Znam ja šta
govorim. Vidite, da se to nije dogodilo, da je Bog pustio da i dalje
bezbožno lutam, išao bih pravo u pakao, u večnu propast. Tako je Bog
u svojoj spasonosnoj ljubavi morao tako tvrdo da interveniše i da mi
slomi kičmu, kako bih pronašao put k njegovom Sinu Isusu. Kroz Isusa
sam postao radosno Božije dete. I zato hoću da mu zahvalim". I onda
je došla rečenica: "Bolje je paralizovano pripadati Isusu i biti Božije
dete, nego s dve zdrave noge skočiti u pakao!" "Kose, moj dragi Kose,
vidiš, Bog ti je poslao nešto užasno teško. U početku si se svađao s
njim: Gde je Bog? Zašto Bog ćuti? A onda si shvatio čemu je Bog to
poslao − hteo je da te privuče Isusu, da bi te Isus privukao k sebi!"
Vidite, nemojmo pitati "Zašto?" već "Čemu?" I da još dodam: Verujem
da sve ono teško u našem životu služi tome da nas Bog po Isusu može
privući sebi. Volim da pevam pesmu:
"Isuse, tvoj sam, vera mi kaže oprošteno mi je sve!
Uvek me ljubav sve više goni da sam bliže kod tebe! "
Bilo bi lepo kada biste mogli da mi se pridružite!
81
Nase pravo na ljubav!
Naše pravo na ljubav!
Ovu temu bih mogao nazvati i ovako: "Može li ljubav biti greh?" Radi
se o pitanju polnosti. Sve nas to veoma zanima. Pa, da se odmah
bacimo na temu "Naše pravo na ljubav". 0 ovome imam da vam kažem
mnogo ozbiljnog i važnog.
1. Bezgranična beda
Čudno činjenično stanje našega vremena je da ljudi} još nikada nisu
bili toliko usamljeni kao danas, iako još nikada nismo bili toliko
povezani kao danas. A ipak, mada smo upresovani poput sardina, ipak
još nikada nismo bili toliko razdvojeni kao danas.
Jedan šesnaestogodišnjak mi je jednom rekao: "Nemam prijatelja!"
Odgovorih: "Ne govori gluposti. Ta, imaš svoga oca!" "Oh, stari! On
dolazi kući posle podne u pet, malo psuje, malo jede, i onda opet
odlazi. A mama, ona ima pune ruke posla. Za mene ne može da se
brine". "A tvoji drugovi s posla?" "To su kolege, ništa više. Nema
čoveka kome bih mogao da izručim svoje srce!" To mi govori
šesnaestogodišnjak! No, ovakve usamljenosti nema samo kod dece.
Supruge ponekad žive same samcate pored svojih muževa i obratno.
Muž nema pojma šta pokreće njegovu ženu. Ni žena nema pojma šta
oseća njen muž. A to se naziva brak. Tako smo sami, usamljeni.
Kada filozofi naših dana govore o usamljenosti današnjeg čoveka,
nailaze na otvorene uši. Čovek prosto vapi za izbavljenjem iz
usamljenosti. I vidite, ova čežnja za izbavljenjem iz usamljenosti
82
udružuje se s najvećom silom našega života, s polnim nagonom. I tu
popuštaju brane. Petnaestogodišnja devojka traži prijatelja koji je
izbavlja iz usamljenosti. Suprug, koji potpuno usamljeno živi pored
svoje supruge, ima sekretaricu za ljubavnicu, koja će ga možda izbaviti
iz njegove usamljenosti. Mladi student, jedan od 11.000 ili 20.000
studenata na nekom univerzitetu, u biti je veoma usamljen. Pridružuje
se studentkinji, koja je isto tako usamljena. Čežnja za izbavljenjem iz
usamljenosti stupa u savezništvo s najmoćnijim nagonom života, sa
seksualnim nagonom. Tako, eto, živimo danas u jednom
seksualizovanom svetu. Poslovni ljudi su iskoristili činjenicu da čovek
na seksualnom području traži izbavljenje iz svoje usamljenosti, filmski
producenti i pisci romana, na primer. I sada, nemamo skoro nijedan
film bez bar jedne scene. u krevetu. Nema nijedna knjige bez bar jedne
preljube.
Posmatrajmo sav taj metež − flertuje se, ljubaka, a čovek misli da je
sve to sama radost. Neka mlada devojka mi reče: "Gospodine
svešteniče, eto, mi imamo drugačije predstave od naših starih. Mi
imamo novi moral, novu etiku!" Skoro sam u iskušenju da s
poštovanjem skidam šešir i odgovorim: "Svaka čast!" No, ako je neko
toliko dugo sveštenik velegrada, onda više ne veruje tim velikim
frazama. Znam iz iskustva da je ovo "kling−klang slavlje" puka fasada.
A iza fasade zjapi bezgranična beda: mladići i devojke koji žive u
mutnim vezama i koji ne izlaze na kraj sami sa sobom. Brakovi koji se
licemerno održavaju, ili se, pak, rao− kidaju. Bezgranična beda. I svi mi
za to znamo. Ta, ja ne govorim o bilo kakvim ljudima, govorim o nama!
Pre nekoliko godina, u nekom malom gradiću govorio sam o sličnoj
temi i to samo za mlade ljude. Kada sam ušao u salu, pomislio sam:
"Pa, to je pakao!" mladići, devojke, duvanski dim. Neki mladići su imali
flaše s rakijom. Neke devojke su sedele mladićima u krilu. I tu treba da
govorim, Bože? Započeh jednom rečenicom: "Na području
seksualnosti vlada očajna nevolja". U isti čas kao da je neko otvorio
sve roletne i upalio svetlo. Vidim mladića kako je odgurnuo svoju
83
devojku. Iznenada je zavladala grobna tišina. Morao sam da pomislim:
"U prvom trenutku mi se činilo kao da se svi sjajno zabavljaju, ali je,
ipak, tačno da na području seksa vlada bezgranična beda!"
2. U čemu je nevolja?
Vidite, nevolja se, zapravo, sastoji u činjenici da više ne znamo šta je,
u stvari, dobro, a šta loše. Govorimo da danas imamo druge poglede
na tom području. No, činjenica ostaje − greh je stvarnost. Ako
sagrešim, na moju savest pada teret. To je stvarnost. Tako nastaje
nevolja i čovek više ne zna šta je dobro, a šta zlo. Pa, da upitam
sasvim grubo: Je li seks pre braka okej, ili zlo? Preljuba u
problematičnom braku potreba, ili zlo? Lezbijska ljubav greh, ili nije?
Homoseksualnost zlo, ili nije? Šta je, zapravo, zlo, a šta dobro? Tu
nastaje nevolja. Hiljade romana prikazu− ju kao da je ovo područje s
one strane zla i dobra i da s tim nema nikakve veze. Uzmite
savremene filmove, slika izbliza − poljubac. Zavesa pada, a zatim
senke iza zavese. To jednostavno pripada filmu i kao da je s one
strane granice dobra i zla. Da li je to pravo? Šta je dobro, a šta zlo?
Znam, još kako mi se kao mladiću probudila samosvest, pa me mučilo
pitanje: "Šta je dozvoljeno, a šta nije?"
Da bih pravilno odgovorio na ovo pitanje, potrebno je prvo postaviti
drugo pitanje: "Ko, zapravo, određuje šta je dobro, a šta zlo? Ko tu,
zapravo, ima pravo da govori?" Jednom je kod mene upao mladi par:
ona jako našminkana, a on pomalo labilan mladić, s prstima požutelim
od duvana. Rekoh im: "Na vama se vidi već na sedam kilometara da
se nešto događa!" A malena mi odvrati: "Ta, gospodine svešteniče, u
tome nema ničeg, baš ničeg". Aja odgovorih: Trenutak samo, ko tu ima
prava da kaže da nešto ima ili nema? Crkva? Ne. Tome se ne bih ni
potčinio. Kao mladić nikako nisam nad sobom priznavao vlast nekog
sveštenika, a sada sam sam sveštenik. Ko ima prava da kaže šta je
84
dobro ili zlo? Tetka Amalija? Ili, moja savest, ili, kako se to lepo kaže,
da sledim glas svoga srca. Hm, hm. Ko, zapravo, ima prava da kaže
šta je dobro, a šta zlo?
Vidite, stigli smo do veoma važne tačke. Ako postoji živi Bog, koji je
gospodar sveta, onda on ima da kaže šta je dobro, a šta zlo. Ako Boga
nema, onda radite šta hoćete. Ne vidim zašto bih bio pošten zbog neke
tetke Amalije. Ovde je prozvan svaki čovek. Ima li Boga, ili ga nema?
Poznajem ljude koji žive u svakoj mogućoj prljavštini, a tvrde: "I ja
verujem u nekog boga". Gluposti! Ako Bog postoji, onda važi njegova
volja na području seksa. Odluka je na vama: vi ga možete skinuti sa
prestola za svoj život, ali onda ćete tako i umreti. Ne možete reći: "Do
45. godine života živimo bez Boga, a iza toga postajemo pobožni i
religiozni i stari". To ne ide tako. "Tražite Gospoda dok se može naći!",
kaže Biblija, a ne "kad vam odgovara". Ponavljam, ako Boga nema,
onda možete raditi što god vam je volja. Ali, ako Bog živi, onda on ima
da kaže šta je dobro, a šta zlo. Jasno?
Sada ću vam reći: Bog stvarno živi! Bog stvarno živi! I ako me pitate
odakle ja to stoprocentno znam, onda vam odgovaram: Zato što se
objavio u Isusu! To bih želeo da vam utuvim u glavu: otkako je Isus
došao, svaka ravnodušnost protiv Boga ili poricanje Boga ili je
neznanje ili otvoreno neprijateljstvo prema njemu. I, pošto Bog živi, on
ima da kaže šta je dobro, a šta zlo. Vi možete da ga izbacite iz svoga
života. Možete reći: "Mi imamo druge moralne standarde!"
Garantujem vam da ćete morati odgovarati pred Bogom za svoj život.
U stvari, veliko je olakšanje shvatiti da jedini Bog može reći šta je
dobro, a šta zlo. To nam je u svojoj reči − Bibliji sasvim jasno i glasno
rekao. Neki čovek me jednom sasvim iznenada upitao: "Pa, zar u Bibliji
pišu i takve stvari?" Odgovorih mu: "Naravno da pišu i takve stvari! Bog
daje sasvim jasne naloge i upute o dobru i zlu i po pitanju seksa!"
85
Jeste li me do sada pratili? Znači, moramo pitati: "Šta, zapravo, Bog
kaže o tom području?" Da vam kažem, iz Biblije srž stvari.
3. Šta kaže Bog?
a) Bog potvrđuje seksualnost
Pesnik Tuholski je napisao jednu pesmu u kojoj izjavljuje: Od struka
nagore sam hrišćanin, a od struka nadole sam neznabožac.
Besmislica! Biblija kaže: "I stvori Bog čoveka − muško i žensko stvori
ih". Tako je Bog stvorio i našu seksualnost. Zato ja ovde otvoreno
govorim o njoj. To nije nikakvo tabu područje. Bog me je stvorio kao
muškarca, i vas muškarce takođe. Budimo, onda, muškarci, a ne neke
šeprtlje! A Bog je vas stvorio kao žene. Pa, onda budite prave žene!
Grčeviti pokušaj žena da budu poput muškaraca, ili obratno, bolesno
je. Shvatite, budite prave žene, odnosno budite pravi muškarci! "Bog
stvori čoveka − muško i žensko stvori ih". Nije stvorio još neki treći pol.
Bog potvrdno prihvata našu seksualnost. Ništa tu ne moram da
potisnem. Još je u doba stvaranja Bog zamislio da neko bude
muškarac, odnosno žena.
Ali, mi smo pala tvorevina. Svet više nije onakav kako je izašao ispod
Božije ruke. I zbog toga je upravo područje seksa, ovo nežno područje,
naročito izloženo opasnosti. Zato ga je Bog i zaštitio.
b) Bog štiti seks brakom
On potvrdno prihvata seks, a štiti ga putem braka. Brak nije neki
društveni ugovor, već Božija institucija.
Jedan američki psihijatar, napisavši debelu knjigu o tom području, a
86
sam nije bio hrišćanin, rekao je: "Nikada nije napisana veća rečenica
po tom pitanju od one iz Biblije: 'I stvori Bog čoveka − muško i žensko
stvori ih"'. Pa, nastavlja: "Ja nisam hrišćanin, ali govorim kao psihijatar
da je to ispravno − brak". Razumite me ispravno: brak, vernost, a ne
sedmi, osmi, deveti ili deseti nazovi brak neke holivudske zvezde.
Upravo je ludilo našeg vremena da se takvi brakovi ističu kao ideal, što
objašnjava čitavu bespomoćnost na tom polju. Bog je stvorio brak kao
instituciju; brak ljubavi i vernosti!
A sada bih, zapravo, želeo da vam održim jedan mali govor o braku.
Vi, drage žene, još uvek niste dovoljno dobre žene ako svojim
muževima kuvate dobra jela i prišivate dugmad. Vi, muževi, niste
dovoljno dobri muževi ako svojim ženama dajete novac za
domaćinstvo, a inače se dalje ne brinete za njih. Brak, prema Božijoj
volji, jeste izbavljenje od usamljenosti! Da li je vaš brak takvo
izbavljenje, vi muževi i vi žene? Možda biste trebali o tome da
razgovarate, pa da kažete: "Kuda smo mi to, zapravo, dospeli? Naš
brak bi trebao da bude izbavljenje od usamljenosti". U početku je Bog
rekao: "Nije dobro da je čovek sam! Hoću da mu stvorim pomoćnicu!"
Shvatate li, izbavljenje iz usamljenosti!
Da vam ispričam jednu priču, koja govori više i od cele knjige. Kao mali
dečak, moja sestra i ja smeli smo da putujemo rođacima u Štutgart na
svadbu. Bila je to prva svadba u kojoj sam učestvovao. Vozili smo se
fijakerom do crkve, pa u hotel na veliki ručak. Na kraju jelovnika pisalo
je "Ledena bomba". Moja sestra i ja sedeli smo za stolom, a sa
čežnjom smo očekivali da što pre stigne "ledena bomba". Ali, odužilo
se, jer je neki stric držao dugi govor. Ti govori su bili strahovito
dosadni. I pored toga, jedan mi je govor ostao u sećanju. Neki ujak je
ustao. Hteo je da bude duhovit, pa je rekao: "Dragi moji svatovi, ljudi
pričaju kako na nebu stoje dve stolice za onaj bračni par koji nije ni
trenutak zažalio što je stupio u brak". I onda je nastavio: "Ali, stolice su
do dana današnjeg prazne". Tog trenutka se govor prekinuo. Moj otac
je doviknuo mojoj majci, koja je sedela s drugog kraja ogromnog stola:
87
"Mama, te stolice čekaju na nas!" Bio sam mali dečak. Nisam ni
shvatio dublji smisao svega toga. Ali, mojim srcem je prostrujao talas
radosti, jer sam osećao toplinu svog roditeljskog doma. Da li je vaš
brak takav? Takvog gaje Bog zamislio.
Na mom venčanju jedan moj stariji kolega držao je lep govor za
stolom. Uzeo je biblijski tekst: "Učiniću mu pomoćnicu da bude oko
njega". Rekao je: "Ne gospodaricu koja će nad njim mahati papučom.
Ne ropkinju koja će puzati pred njim. Ni pored njega kao neki predmet.
Već pomoćnicu da bude OKO njega". Koliko bih samo voleo da
otpevam hvalospev braku.
Bio sam duboko dirnut kada je moj otac, prilikom srebrne svadbe,
pogledavši svoju ženu rekao: "U ovih dvadeset pet godina svakim
danom postajala si mi draža!" Pomislio sam tada na sve brakove koji
su se u toku dvadeset pet godina sve više hladili. Stravično! Postoje
mnogi bračni drugovi koji bi trebali da kažu svom partneru: "Čuj,
moramo početi iz početka!" A to je moguće!
A sada ono treće. Mnogi mladi ljudi govore: "Ja još uopšte ne mislim
na brak. Kako je to sa nama? Da li mi smemo da radimo šta nas je
volja?" Njima kažem:
c) Bog želi čistu omladinu
Znam. To vam zvuči smešno. Ali, verujete li da se Bog ravna prema
modi? Nisam to ja izmislio. To kaže Božija reč. Da to potkrepim.
U Bibliji nalazim veličanstvenu misao. Radi se o jednom mladiću, koji
se zvao Isak. Otac za njega traži ženu. Taj Isak ide u polje i moli, jer je
uveren da će mu Bog dovesti nevestu. A toj ženi, koju još i ne zna, već
sada drži vernost. Vi mladići, koji još uopšte ne mislite na ženidbu,
budite uvereni da će vam Bog u pravo vreme dati pravu devojku. A toj
88
devojci treba već sada da budete verni, iako je još i ne poznajete! To je
misao iz Biblije. Bog želi čistu omladinu!
Jednom mi je neki lekar−psihijatar objasnio: "Uveren sam da devojka u
biti može samo jednom istinski da voli. Samo jednom joj se srce istinski
otvara. Ako je neka devojka imala sedam ljubavnika − ovo su njegove
reči − onda se upropastila za brak. Udaje se za sedmog, a uvek misli
na onog prvog koga je volela". A ja sam mu rekao: "Zanimljivo, vi
psihijatri dolazite do istih istina kao Božija reč".
Moram, dakle, sasvim otvoreno da kažem: predbračni seks, lezbijska
ljubav, homoseksualnost, preljuba, razvod braka − sve su to gresi za
koje ćete odgovarati pred Božijim licem!
Ovde bih, zapravo, mogao da prestanem. Znam kako je meni, kao
mladiću, bilo od velike pomoći kada sam shvatio šta je Božija volja i da
jedino on ima prava da to kaže. Ali, bilo bi okrutno kada bih sada
prekinuo a da ne dodam nešto važno.
4. Kako savladati nevolju?
U Bibliji postoji jedan predivan, potresni događaj. Isus, Sin živoga
Boga, okružen je mnoštvom ljudi. Odjednom dolazi do velike gužve.
Ljudi se razmiču. Mnoštvo naroda, sveštenici i puk dovlače lepu mladu
ženu. Prosto je vidim pred sobom u pocepanoj haljini. Guraju je do
Isusa i kažu: "Gospode Isuse! Ovu mladu ženu zatekli smo s tuđim
čovekom u preljubi. Božiji zakon kaže da je preljubnik zaslužio smrt. A
ti, Gospode Isuse, uvek si toliko milosrdan, sigurno nećeš reći ništa
protiv Božije volje. Hoćemo od tebe da čujemo da ovu ženu sada treba
kamenovati!" Isus, pogledavši mladu ženu, kaže: "Da, Bog to shvata
veoma, veoma ozbiljno!" Ljudi likuju. Neki već uzimaju kamenje.
Preljubnike su tada kažnjavali kamenovanjem. Ali, Isus nastavlja:
89
"Trenutak, molim. Neka prvi kamen baci onaj među vama ko je bez
greha − u svojim mislima, rečima i delima!" I onda se Isus saginje i piše
nešto po pesku. Baš bih voleo znati šta je napisao, ali to ne piše u
Bibliji. Posle dužeg vremena, uspravio se i − trg je bio prazan! Tu je
samo još žena. U Bibliji čitamo: "Svi su oni otišli na glas svoje savesti".
A sada da upitam sve vas: da li biste vi smeli na ženu da bacite prvi
kamen samo zato što mislite da ste na području misli, reči i dela
potpuno čisti? Da li biste vi mogli prvi da bacite kamen? Nijedan, zar
ne? Onda smo svi mi ovde skup grešnika! Da, to i jesmo.
Vidite, ovi ljudi su načinili veliku grešku. "Odlazili su jedan po jedan na
glas svoje savesti". Trebali su da rade nešto sasvim drugo. Trebali su
da kažu: "Gospode Isuse, moramo stati kraj ove žene. Ti je nisi osudio.
Pomozi i nama!" Znam da u seksualnoj nevolji našega vremena u biti
niko ne može da pomogne osim Isusa. A kada to kažem, govorim kao
onaj ko je sam doživeo Isusovu pomoć. Kada ja govorim o Isusu, onda
ne govorim neke teorije. On je postao život moga života. Tako je sve
do ovoga časa. Ta, ni sveštenik nije imun. I on je muškarac. I njemu je
potreban Spasitelj, kao i vama. Doživeo sam Isusa kao veličanstvenog
izbavitelja na dva načina.
a) Isus oprašta krivicu
Nijedan sveštenik, nijedan pastor, čak nijedan anđeo ne mogu da vam
oproste vaše grehe. Prva prljava misao i svaki pad nepopravljiva su
krivica. I vi sa vašom krivicom odlazite u večnost, na Božiji sud, ako
ranije ne nađete Isusa, priznate mu svoje grehe i dozvolite da vam ih
oprosti. Isus je jedini koji može da nam oprosti našu krivicu.
Stanite u duhu pred Isusov krst i recite: "Isuse, donosim ti sve svoje
mladalačke grehe. Priznajem ti sve svoje mutne veze. Ništa ne želim
da zatajim". Pogledajte, zatim, na krst i recite: "Za mene teče Isusova
90
krv, to verujem dušom svom. Ona sve grehe oprašta, jer za mene
umre on". Čujte: "Krv Isusa Hrista, Božijeg Sina, čisti nas od svakoga
greha". Ova Božija reč oslobađa.
Sa sedamnaest godina pozvali su me u armiju. Tamo sam prošao kroz
mlin prljavštine. Iznenada sam se probudio i, gledajući put prepun
prljavštine, upitao se: "Ko će me osloboditi moje prljave mladosti?"
Onda sam shvatio da Isus može da likvidira moju prošlost, Isus oprašta
moju krivicu. Obratio sam mu se i više nikada ne želim da živim bez
njega!
O tome sam jednom prilikom govorio na velikom skupu u Diseldorfu.
Kada Isus oprašta našu krivicu, on briše i našu prošlost. Nakon
završetka svi žure iz sale. Iznenada vidim kako se jedan visoki, otmeni
gospodin gura u suprotnom pravcu, prema meni. Konačno je uzbuđeno
stajao preda mnom i pitao: "Da li je istina to što ste govorili, da postoji
oproštenje krivice?" "Da. Postoji. Hvala Bogu, ja od toga živim!" On mi
reče: "Ja sam psihijatar. Vidite, dolaze mi mnogi ljudi sa svojim
duševnim bolestima. Imaju
komplekse. Ne znaju od čega pate. Uglavnom je to stara krivica koje
se više ne mogu tačno ni sećati, ili to neće. Moram dugo s njima da
radim, kako bih staru krivicu iz podsvesti izvukao na površinu, u svest.
Ali, tu moja moć prestaje. Istina, ja mogu staru krivicu da izvučem na
svetlost dana − laž, svađu, nečistotu. Ali, često sam sav očajan
razmišljao da bar mogu nekako tu krivicu da izbrišem. I zato, pitam
vas, pastore Buš, da li stvarno postoji neko ko može da oduzme
krivicu? Da li je to istina, ili nije?" I ja sam još jednom, veoma radosno,
potvrdio: "Da, hvala Bogu!" I postalo mi je jasno kakvu nečuvenu i
veličanstvenu poruku ima Novi zavet: Isus oprašta krivicu! A sada, ono
drugo:
91
b) Isus razvezuje spone
Kada sam jednom nekoj veoma lepoj mladoj sekretarici rekao:
"Gospođice, otići ćete u pakao! Vaš odnos prema vašem šefu je jeziv.
Nemojte potpuno da unesrećite čoveka i njegovu porodicu!", ona mi je,
sa licem sivim od žalosti, odgovorila: "Jednostavno, ne mogu. Pa, ja ga
volim!" Rekao sam: "Ali, taj čovek ima ženu i decu. Vi ste okrutni!" Ona
je ponovila: "Ne mogu da se oslobodim!" Osećao sam kako je i za nju
ova veza muka, ali nije mogla da je raskine. Bio sam srećan što joj
mogu reći: "Vidite, mi stvarno ne možemo da raskinemo okove greha,
ali u Bibliji piše: 'Koga Sin Božiji oslobodi, zaista je slobodan'. Pozovite
Isusa. On može da raskine i takve mutne veze!" Rado pevam pesmu:
"Isus je došao, padaju lanci!
Okovi smrti se kidaju, gle!"
Znate, kao pastor velegrada već sam prisustvovao takvom kidanju
okova smrti.
"Tu je pri ruci osloboditelj divni,
Slobodu nam je doneo Božiji Sin!
Iz sramote i greha on vodi u slavu,
Isus je došao, sad lanci padaju!"
Tu, kod naših seksualnih nevolja i spona jasno se vidi kako je Spasitelj
potreban i mladima i starima. Proverite činjenicu da Isus poklanja
slavno i sasvim realno izbavljenje. Potreban vam je Spasitelj, inače ne
živite, već životarite!
5. Svet je gladan agape−ljubavi
Ima mnogo devojaka koje govore: "Eto, već smo u četrdesetoj, a još se
92
nismo udale! Šta je to s nama?"
Vidite, ja sam stopostotni pacifista, postao sam to i zbog takvih
devojaka i njihovog jada. U drugom svetskom ratu poginulo je pet
miliona mladih ljudi. To znači da je pet miliona devojaka ostalo bez
ispunjenja njihove najveće želje da usreće nekog muškarca, pa pet
miliona devojaka moraju same da prolaze svoj životni put. Trebate li
još neki razlog, pored rata? Hoćete li još veću nevolju za naš narod?
Pet miliona mladića, koji bi usrećili ove devojke, leže na ratištu. Takvim
devojkama bih rekao: "Za ime Božije, nemojte grehom sebi otimati ono
što vam je uskraćeno! Ne upadajte u tuđe brakove!" A devojke će reći:
"Pa, šta da radimo?" Ja odgovaram: "Ako ste već ovako vođene,
prihvatite pozitivno to stanje. Ne mora neko neizostavno biti jadan zato
što nije stupio u brak!
Biblija priča o jednoj neudatoj ženi.
Živela je u gradu Jopi, današnja Jafa, i zvala se Tabita. Umrla je. Baš
tada je apostol Petar bio negde u blizini. Pozvali su ga. Kada je Petar
ušao u sobu pokojnice, ostao je bez daha. Možda je mislio: "Ta stara
devojka sigurno leži sama u svojoj sobi!" Ali, soba je prepuna. Jedna
udovica kaže: "Ovu suknju mi je šila Tabita!" Neki slepac kaže: "Bio
sam toliko usamljen, ali je svake nedelje posle podne, od tri do četiri,
dolazila Tabita i čitala mi je jedan sat. Uvek je to bio najsvetliji čas
moga života!" Tu su i mala deca, znate, onako neuredna, slinava.
Kažu: "Niko se nije brinuo za nas. I onda je došla Tabita i ona se za
nas brinula!" I Petru je jasno: "Ova Tabita je živela mnogo bogatijim
životom nego mnoge udate žene, koje su pored dosadnog muža
vremenom postale 'ukiseljene'".
Na našem jeziku imamo samo jednu reč za ljubav. Na grčkom postoje
nekoliko reči. A Novi zavet je pisan na grčkom jeziku. Ljubav, o kojoj
smo govorili u početku, na grčkom se kaže "eros". A postoji druga reč
93
za ljubav − "agape". To je Božija ljubav koju smem da predam
drugima.
Vi, mlade devojke, koje ne stupate u brak, prihvatite pozitivno svoj
život. Ispunite ga agape−ljubavlju. Svet je gladan takve ljubavi.
Smem li da ponovim? Bog određuje šta je dobro, a šta zlo. Bog kaže:
čista mladost, čist brak vernosti. I ako životni put znači bezbračnost,
onda zadovoljno prihvatite i taj životni put!
6. Ljubav na koju nemamo prava
Da se još jednom vratim na Isusa. Moja tema je glasila: "Naše pravo
na ljubav". Postoji ljubav na koju nemamo prava − nju smo dobili
besplatno. A to je ljubav Isusa Hrista. Svi smo grešnici. Potreban nam
je Spasitelj. Dozvolite da vam to kažem u obliku ličnog svedočanstva.
U Trećem rajhu, jednog dana opet sam sedeo u zatvoru radi svoje
vere. Sveštenik, koji je posećivao zatvor, rekao mi je: "Vaši izgledi su
veoma mračni". Rekao, pa otišao. Ostao sam sam u svojoj ćeliji. Bila je
veoma uzana. Sasvim gore bio je jedan mali prorez, kroz koji je
prodirala svetlost. Bilo je hladno i smrzavao sam se. Znate, čitava
atmosfera bila je jezivo hladna. Mučila me je čežnja za domom, za
mojom ženom, decom, za svojim zvanjem, mojim dečacima, ta bio sam
omladinski pastor. A ja, evo, sedim, bez nade da ikada odavde izađem.
Dok se spuštalo veče, obuzeo me je neopisiv očaj. Ne znam da li ste
nekada u svom životu stvarno bili u dubokom očaju! Ali, upravo u tom
trenutku, mogu to samo da posvedočim, stupio je Isus u moju ćeliju!
On živi! On prolazi i kroz zatvorena vrata. Ušao je i stavio pred moje
duhovne oči svoje umiranje i svoj krst. Umro je za mene grešnika. I u
svom uhu sam čuo glas: "Ja sam dobri pastir. Dobri pastir daje život za
svoje ovce!" U tom času je iz Isusovih ruku preko mene potekla takva
94
reka božanske ljubavi da je skoro nisam mogao podneti. Bilo je skoro
previše za moje srce. Ali, shvatio sam da postoji jedna ljubav koju
nismo zaslužili, na koju nemamo prava, ali koja nam se daruje.
A ova Isusova ljubav stoji i vama na raspolaganju. Zašto dozvoljavate
da ova reka teče pokraj vas? On želi da prodre sve do srži vašega
srca!
95
Moze li covek da razgovara s Bogom?
Može li čovek da razgovara s Bogom?
U Nemačkoj kruži jedna zgodna anegdota. Neki akrobati stigli su u
jedno selo. Iste večeri žele da pokažu svoje umeće hodanja po užetu.
Već su ga i razapeli. Prolazi tuda majka s detetom, koje pita: "Mama, je
li se može hodati po užetu?" Ova odgovara: "Može se hodati, ako se
ume. Ali, ja to ne umem".
To je prvo što moramo reći u vezi naše teme.
1. Može se, ako se ume
Da, moguće je, ta Bog je tu, ako se ume. Mnogi od vas reći će: "Ali, ja
ne umem!" Naravno da je moguće razgovarati s Bogom. Ako već
možete da razgovarate s gospodinom Majerom, kako ne biste mogli da
razgovarate sa živim Bogom? On je tu. Ali, umete li s njim da
razgovarate?
Kao dete, naučio sam pesmu: "Sa dalekog neba, gde su anđeli, Bog
naš ipak rado..." Pomislio sam u sebi, pa, onda nema nikakve svrhe
moliti se, jer ne umem tako glasno da vičem, da bi me Bog sa neba
čuo. A prvi astronauti su se rugali: "Poslali smo 'Sputnjik' u svemir. Da
postoji neki bog, morali bismo ga sresti!"
Vidite, mnogi se pitaju gde je taj Bog, tamo daleko na nebu? Gore?
Koliko daleko? Koliko kilometara? Stotine, hiljade? Da vam odmah
jasno i glasno kažem da u Bibliji ništa ne piše o onom "tamo daleko".
Biblija kaže nešto sasvim drugo. Biblija govori o živom Bogu. "Uistinu,
96
on nije daleko ni od jednog od nas!" A na drugom mestu čitamo:
"Okružuješ me sa svih strana!" To možemo shvatiti samo ako
razumemo da naša čula mogu da shvataju samo trodimenzionalni svet.
Ali svet je veći. A Bog je jedna druga dimenzija, a ipak nadomak naše
ruke. Kada ste grešili, stajao je kraj vas i − ćutao. Ima ljudi kojima je
40−50 godina, a 40− 50 godina su pred njegovim očima grešili, a on
ćuti!
Naravno da je moguće razgovarati s Bogom! Ali, to vam je kao s onim
umetnikom na žici, može se, ako se ume! Na žalost, najviše ljudi danas
mora da kaže: "Ali, ja ne umem!" Molim vas, budite jednom sasvim
pošteni. Ta, vi uopšte ne umete da se molite. Moglo bi se, kada bi se
umelo, ali se ne ume!
To je, zapravo, strašna karakteristika našeg vre− mena. Izgubljena je
sposobnost za molitvu, a time i za verovanje. Jedan čuveni autor
napisao je roman pod naslovom "Pronevereno nebo". U tom romanu
stoji jedna rečenica, koja me proganja kad god razgovaram s ljudima.
Ona glasi: "Karakteristika našeg vremena je metafizičko zaglupljivanje
čoveka". Sa "metafizičkim" se označavaju večne stvari, koje su isto
tako stvarne, ali druge dimenzije. Metafizičko zaglupljivanje se dešava
preko radija, televizije, razgovora, propagande, ideologije, politike,
suseda, terora u fabrikama, sve dok čovek ostaje bez sposobnosti da
računa sa činjenicom da Bog postoji i da je moguće s njim razgovarati.
Da li je moguće s Bogom razgovarati? Moglo bi se, kada ne bi bilo
vekovno zaglupljivanje duhovne istorije!
Jedan šesnaestogodišnji dečak ispričao mi je potresni događaj iz
vremena kada su ga regrutovali za vojsku za vreme rata. Njegov puk je
bio iznenađen vazdušnim napadom. Kao prvi, izlazi iz bunkera i nailazi
na čoveka s rasporenim trbuhom. On hoće da mu pomogne, ali čovek
govori: "Moram da umrem! Više ne treba da mi pomogneš! Treba mi
samo još neko ko ume da se moli sa mnom. Mladiću, moli se ti!" A
mladić odgovara: "U vojsci sam naučio sam da psujem, a ne i da se
97
molim!" Onda je otrčao kapetanu i rekao: "Kapetane, dođite brzo!" Ovaj
kleče kraj čoveka: "Vojniče, šta želiš?" "Kapetane, moram umreti!
Molite se sa mnom!" "Za ime sveta, ne umem da se molim!" I onda je
doveo višeg oficira. Konačno, niko od ovih iskusnih ljudi, koji se
ponose svojom stručnošću i kako svaku situaciju imaju pod svojom
kontrolom, koji umeju i da psuju i da pričaju proste viceve, ne ume da
se moli! Nisu umeli da izmole ni jedan jednostavni Očenaš. Mladić mi
je rekao: "Stajao sam tamo i razmišljao da ću, ako izvučem živu glavu
iz ovog prljavog rata, kao prvo, otići negde gde ću naučiti da se molim.
Ne bih želeo tako jadno da završim kao onaj čovek!"
Vidite, to je situacija našeg vremena. Bilo da sam kod nekog
generalnog direktora, ili kod nekog radnika! Prvi je prepametan da se
moli, a drugi je pod terorom ateizma. Više ne umemo! A to je strahovita
katastrofa, koju je onaj pisac nazvao metafizičkim zaglupljivanjem.
Zbog toga nastaje ta velika bespomoćnost kad god nas pogodi neki
udarac. Sedeo sam u Esenu s ljudima u skloništu. Imali su velika usta
dok su govorili o pobedi, fireru, a kada su bombe padale, jadikovali su!
A mi hrišćani smo se molili i pevali pesme o Isusu, kako bismo izdržali.
Oni više nisu umeli da se mole. Znate, kada čovek više ne ume da se
moli, onda je to prava katastrofa!
Nedavno je preda mnom stajao jedan pametan, obrazovan čovek i, uz
osmeh, izjavio: "Gospodine svešteniče, ni molitva ništa ne pomaže!" A
ja sam se izderao na njega: "Ne pričajte gluposti!" Izgledate kao neko
kome su amputirali nogu, pa izjavljujete kako se ne vredi skijati!" On to
zapravo ne ume!
Može se diskutovati o skijanju, ali ne s čovekom bez jedne noge, zar
ne? Ali, mi smo upravo takvi. Ne umemo da se molimo, ali hvalimo se
kako moliti se uopšte ne vredi. Vidite, što smo jadniji, to odvaljujemo
više velikih reči. Koliko bih želeo da vas večeras uverim da odete
negde u tišinu i kažete: Bog zna da bi hrišćanin trebalo da zna najlakše
da se moli. Ali ja to ne umem!
98
Ne samo da se razbesnim zbog zaglupljivanja našeg jadnog naroda,
nego me obuzima i velika žalost. Prosto me potresa kada neka crkva
sa sigurnošću konstatuje da ljudi umeju da se mole! Da li je i kod vas
tako? Ljudi na Božić idu u crkvu, pa i oni koji nikada iznutra nisu videli
crkvu. Kada, onda, sveštenik kaže: "Da se molimo!", svi sklapaju ruke,
kleknu ili sagnu glavu. Tada bih viknuo: "Ne pretvarajte se! Ni deset
procenata svih vas ne ume da se moli! Svi se vi samo pretvarate!"
Jesam li u pravu? Kod venčanja: "Molimo se!" I, onda, stoje sa svojim
cilindrima i misle da kada su sagnuli glavu, da je to već molitva. Isto
tako je i kod sahrane. A posle toga se, onda, pije. Još za vreme prvog
svetskog rata general nam je zapovedio da idemo u crkvu. Dao nam je
instrukcije: "Tiho idi do svog mesta, zaustavi se, skini šlem, polako broj
do dvanaest i onda sedi!" A ljudi su videli vojnike i mislili kako se ovi,
samo pobožno mole! Mislim da kod venčanja ili sahrane, ljudi čak ni ne
broje do dvanaest. Zbog toga me obuzme žalost kada pomislim kako
se nekada tako prirodno moglo reći: "Da se molimo!" Tada su ljudi
umeli da se mole. Nisu se pretvarali.
Veliki istraživač unutrašnjosti Afrike David Livingston, jedan od
najvećih velikana koga je svet ikada poznavao − odvažan, učen i
mudar, otišao je na sledeći način u večnost, što bi drugi ljudi rekli:
umro. Bio je na putu s urođeničkim vodičem. Jednoga jutra nosači su
spakovali prtljag i srušili šatore. Stoji samo još Livingstonov šator. Ne
ometaju ga, jer znaju da se svako jutro moli. Tada razgovara sa svojim
nebeskim Tuanom, sa svojim Bogom. Ali, ovoga puta on to čini nekako
jako dugo. Konačno je vodič kolone za− virio u šator. Livingston kleči
na svojim kolenima. Čekali su, tako, do podneva. Onda su se,
konačno, usudili da uđu u šator. Još je uvek klečao na kolenima. Ali,
bio je mrtav!
Ovaj veliki i značajan čovek umro je na kolenima u molitvi. Otišao je
kući, svome Gospodu. A običan Nemac kaže: "Ne vredi se moliti". Zar
se ne stidimo? Umesto u suzama da kažemo: "Više ne umem!" Taj
99
čovek je umeo. Umro je na kolenima. Mi umiremo u bolnicama pod
injekcijama. On je razgovarao s Bogom. I u razgovoru s njim otišao je
večnom domu.
Kako je s molitvama po kućama? U mom roditeljskom domu bilo je
ovako, a bilo nas je osmoro braće i sestara: ujutru bismo se okupili na
doručku. Otpevali bismo jednu pesmu, recimo: 'Hvali, dušo, na nebu'...
Tada bismo čitali jedan odeljak Pisma. I na kraju se otac molio. To me
je pratilo i kada sam postao bezbožnik. I kada sam kao mladi oficir
postao otpadnik, moji su se kod kuće za mene molili. Tada je molitva
roditelja bila poput užeta, koje me je povuklo natrag. Da li vi još imate
porodičnu pobožnost? Vi, muškarci, Bog će jednog dana tražiti duše
vaše dece i žena, ako niste pravilno upravljali svojim domom. Kako kod
vas počinje dan? Da li se peva? Da li se čita tekst iz Biblije? Umete li
da se molite? Šta se kod vas dešava kada vam vaša mala deca kažu:
"Tata, moli se s nama!"
Neki otmeni gospodin me je jednom u Esenu zamolio da ga jednom
posetim. Sedeo je sa svojom ženom i izveštavao me: "Znate, dogodilo
se nešto šaljivo. Moj šesnaestogodišnji sin dolazi iz vašeg omladinskog
kruga i pita: 'Zašto se kod nas ne molimo?' Rekao sam mu da su to
samo neke pobožne fraze. Iza toga nema ničega. A sin je dalje pitao:
Tata, a šta misliš o Svetom Duhu?' Odgovorih da ja ništa o njemu ne
mi− slim. Tada je sin rekao: 'Vidiš, to je nesreća naše porodice. Treba
nam otac koji ume da moli za Svetog Duha!"' Tako mi je čovek
pripovedao. A ja sam ga upitao: "Da li da operem vašem sinu glavu i
da li da ga izgrdim što je bio tako bezobrazan prema vama?" Čovek je
odgovorio: "Ne, ali ako je moj sin u pravu, onda sam ja zaglavio!"
Mogao sam samo da mu kažem da je zaglavio i da je sin u pravu. A
čovek reče: "I ja se toga plašim! Ali, šta da radim?"
Vidite, ovaj čovek je iznenada shvatio da je propustio najvažniji
zadatak kao otac porodice. Nije dovoljno decu da samo oblačimo i
hranimo. Vi, očevi, imate mnogo veću odgovornost. Umete li da se
100
molite?
Čini mi se da su ljudi našeg vremena kao mornari, o kojima sam čitao
u jednoj legendi. Oni plove preko sedam mora. Izgubljeni su, ali nikada
ne potonu. I onda, iznenada, vide parobrod. Uspostavljaju radio− vezu,
ali nema odgovora. Mi smo poput takvih ukletih brodova. Bog nam se
javlja čas trpljenjem, čas ljubavlju, čas doživljajima i iskustvima, a pre
svega preko svoje Reči. Ali, mi nismo u stanju da se odazovemo, baš
kao neki ukleti brod.
Kada sam govorio o ovoj temi, doživeo sam da je kas− nije jedno dete
upitalo svoju majku: "Zašto taj čika tako grdi za govornicom?" Nadam
se da me razumete? Nisam grdio. Ali, srce mi se kida kada pomislim
kuda to naš narod srlja − jednostavni, učeni, radnici, ljudi, žene, mladi i
stari. Jednostavno više ne umeju da zazivaju Boga, koji je tu, pored
njih. Mnogi ljudi su "hrišćani", ili su "za crkvu", ali ne umeju da se mole.
Kada odlazim u kućne posete, uvek nailazim na ljude koji kažu: "Mi
smo jako hrišćanski raspoloženi, gospodine svešteniče. Moja mati je
poznavala, čak, vašeg prethodnika. Jeste li ga vi poznavali? Ne? Moja
majka ga je dobro poznavala". Ja odgovaram: "Otići ćete, zajedno s
mojim prethodnikom, u pakao, ako ne poznajete Isusa!" Presudno
pitanje je da li umete da zazovete Isusovo ime? Umete li da se molite?
Upitajte sami sebe da li umete da se molite i da li se molite. I
odgovorite sami na svoje pitanje.
Možda ćete reći: "Prestani, pastore Buš! Reci nam radije kako ćemo
naučiti da se molimo!" Upravo o tome sada želim da govorim.
2. Kako ću naučiti da se molim?
a) Prvi životni krik
101
Recite mi, kako dete uči da govori? Da li se sećate kako ste naučili da
govorite? Ne, toga se više ne sećate. Ni ja. Ali, ako želite da naučite da
se molite, onda, kao prvo, morate da naučite prvi zvuk života, pravog
života s Bogom. Evo, reći ću vam kako se zove.
Gospod Isus je jednom ispričao priču o dva čoveka koja su išla u
crkvu. Jedan je fini gospodin. Igrao je važnu ulogu u društvu. Odmah je
pošao napred i počeo: "Dragi Bože, zahvaljujem da sam tako fin
momak". Bog je već bio zapušio uši. Taj čovek je mogao da govori
koliko god je hteo, Bog više nije slušao. Eto, i toga ima. Drugi čovek je
bio prilično gadan tip. Rekli bismo, pomalo kriminalac, švercer ili tako
nešto. Biblija ga naziva carinikom. Pri ulasku u crkvu ovoga obuzima
strah od svete atmosfere. Odmah kraj vrata je zastao, mislio je: "Meni
ovde uopšte nije mesto. Radije bih ušao u neku kafanu, ali ne ovamo".
Već je hteo da se okrene, ali se u tom trenutku setio zašto je došao.
Ta, strašno ga muči čežnja za Bogom. Svi mi imamo strašnu čežnju za
Bogom. Vratiti se kući − Bogu! Tako, taj čovek nije mogao da se
jednostavno okrene i ode. Ali, ne može ni da uđe dublje u crkvu. Setio
se kako izgleda njegov život. Sklopio je ruke i izgovorio samo jednu
kratku rečenicu: "Bože, budi; milostiv meni grešnome!" Biblija kaže da
su nebeske^ čete počele da pevaju. Oživeo je jedan čovek!
Dakle, prvi životni krik glasi: Sagrešio sam!
Da vam to slikovito opišem. Prilikom rođenja prvog sina, sa ženom
sam bio u porodilištu. Imala je težak porođaj, pa sam mislio na Isusove
reči: "Žena je žalosna dok rađa, jer joj je došao čas". Pridržavao sam
joj glavu i mislio da to neće moći da podnese. Ali, odjednom sam čuo
neki glasić. Dete se rodilo! Novi život! To nije bila neka divna pesma,
već plač. No, ja sam plakao nezadrživo. Razumete li? To me je.
potreslo! Prvi plač novorođenog života!
I vidite, prvi krik novog života iz Boga je onaJ kada čovek konačno
dolazi do Božijeg svetla istine i kaže: "Sagrešio sam, Bože. Budi
102
milostiv meni grešnome!" Sve vaše moljenje ništa ne vredi, ako na
početku ne stoji ovaj prvi krik života. Nisam još čuo za dete koje bi
otpočelo svoj život nekim drugim govorom. Na početku uvek dolazi prvi
životni krik. Tako, ne postoji nikakav drugi put u Božije carstvo!
Prvi životni krik! Da li se već čuo u vašem životu? Ne? Onda, za ime
Boga, idite na neko tiho mesto. Ne propagiram neku crkvu, prijatelji
moji, već isključivo želim da niko od vas ne ode u pakao. Pakao
možete izbeći samo prvim krikom novoga života od Boga: "Sagrešio
sam, Bože! Budi milostiv meni grešnome!"
Kada se izgubljeni sin vratio kući, prvo je rekao: "Oče, sagrešio sam
nebu i tebi!" U trenutku, kada to izgovorite, Isus, Božiji Sin, stoji pred
vama i izjavljuje: "Dragi moj, draga moja, umro sam za tvoje grehe.
Platio sam za tebe!"
b) Samo se Božija deca mole onako kako treba
Nedavno sam sreo poznanika, koji ima troje zlatne dece, jednog
dečaka i dve devojčice. Dok su mi dolazili u susret, video sam kako mu
svi u isti mah govore. S mukom im je svima odgovarao. Prišao sam i
rekao: "Gospodine, dobar dan! Dobar dan, dečice!" Takav je običaj. I
gle, čuda. Deca su u trenutku ućutala. To je uobičajeno da ućute pred
nepoznatim. Zapravo, deca umeju istinski da razgovaraju samo sa
ocem i majkom. Kada im priđe stranac, zaziru od njega.
Tako i mi, samo kao Božija deca možemo se moliti onako kako treba.
A razlog zašto ne umemo da se molimo jeste što nismo postali Božija
deca.
Naravno, mi smo "hrišćani". Kršteni smo, konfirmisani, hrišćani smo na
Božić i Uskrs, pozdravljamo sveštenika i učtivi smo prema njemu.
Jedan evangelizator je jednom oslovio svoje slušaoce: "Vi ste pokršteni
103
neznabošci, pokršteni zečevi". Pitali su ga šta to znači, a on im
odgovori: "Ako uhvatiš zeca i pokrstiš ga, on će odmah skočiti u njivu.
Tako i mi. Damo se krstiti i odmah se vraćamo u svet". Dragi moji, tako
ne možemo da se molimo. Samo Božija deca umeju pravo da se mole.
I zato, samo istinska Božija deca mogu da budu i istinski srećna.
Vidite, moramo postati Božija deca. To niste po prirodi. Možda ste
hrišćanski obojeni, ali niste Božije dete. Detetom se postaje samo
rođenjem. Božije dete se postaje samo novorođenjem. Tada ćete
umeti i da se molite. Štaviše, Božija deca više i ne umeju da žive bez
molitve. Božijoj deci je molitva poput disanja. Moji dečaci se ponekad
šale i dovikuju jedan drugome: "Ne zaboravi da dišeš!" A vi
zaboravljate disanje duše. Za Božiju decu molitva je disanje. Znači,
morate postati Božije dete!
Da vam ukratko kažem kako čovek postaje Božije dete. Samo po
Isusu. On je rekao: "Ja sam vrata. Ko ulazi po meni, spašće se!" Eto,
kroz maglu sveta ide vam u susret Isus, čovek s tragovima eksera na
rukama.
Niste baš za njega marili. Činilo vam se da su to gluposti u vezi sa
Isusom. Ali, eto, on vam ide u susret. Možda ćete ga prepoznati: 'Ti,
čoveče, iz one druge dimenzije, ti, Sine živoga Boga, ti si moj
Spasitelj!"
Znači, prvi korak da postanem Božije dete jeste prepoznati Isusa. A
drugi korak je da se u meni stvori veliko pouzdanje u tog Isusa. On
može da sredi moj unutrašnji život, moj nemir, moju potajnu krivicu,
grehe moje mladosti. Jedan Božiji čovek govori u Starom zavetu: "Ti
brineš za moju dušu". Odjednom, znamo da tom Isusu možemo
verovati. Toliko mu verujemo, da se usudimo prekinuti sa svojim
dosadašnjim životom i da ceo svoj život stavimo njemu u ruke. To
nazivamo obraćenjem. Za mene je taj trenutak bio kada sam sa
osamnaest godina prekinuo sa svojim bezbožnim životom i predao se
104
njemu u ruke. Niko mi nije pomogao. Tako, ni ja vama ne mogu
pomoći. Vi to morate sami da uradite. Ali, rizikujte! Recite mu: "Uzmi
moj život, Isuse! Predajem ti ga!" Kada to uradite, istog trenutka
postajete dete Božije. Dolaze mi ljudi i govore mi da je moguće da se
čovek spasi i na neki drugi način. Pokušajte! Postoje samo jedna vrata
u Božije kraljevstvo. A ta vrata zovu se Isus. Umro je za nas i
vaskrsnuo za nas.
I vidite, molim vas, kada ste postali Božije dete, vi želite Isusa. On vas
čeka već dugo. Tada ćete znati i da se molite, prestaće muka vašeg
života i moći ćete da mu izručite svoje srce kao dete ocu.
Sada sam već stari sveštenik. Upoznao sam mnoge ljude. A danas
sam uveren da svaki čovek, ama baš svaki čovek ima svoje mračne
tajne. Vuče ih sa sobom. Ali, kada postane Božije dete, tada može
Isusu da izruči svoje srce. Može da mu kaže svoje mračne tajne, kao i
to da ne može da izađe na kraj sam sa sobom, da mu kaže šta ga
vezuje. Može mu reći ono što ne može da poveri nijednom čoveku.
Na kraju jednog omladinskog kampovanja s mojim dečacima, nekoliko
ih je pričalo detalje iz svog života. Mladić od osamnaest godina pričao
je kako je bio hrišćanin, ali da je malo nedostajalo da sve od sebe
odbaci. Jednoga dana, pre nego što je krenuo na biblijski čas, rekao je:
'Gospode Isuse, ako danas uveče ne govoriš lično meni, odbaciću sve
to. Ne mogu i dalje da živim sa svim onim što mi je nejasno u ovom
velikom gradu i u meni samome!" Zatim je nastavio: "Kada sam se
vratio sa biblijsko časa, sve je bilo jasno. Uslišio je moju molitvu i lično
mi je govorio". Bio sam potresen dok je mladić pričao kako je iz očaja i
nevere zavapio Isusu i dobio odgovor. Da, kada kao Božije dete
zavapimo Bogu, dobijamo odgovor!
Moja majka je živela u Hilbenu, u Nemačkoj. Za vreme rata jednom mi
je pisala: "Noćas sam se probudila u tri sata. Mislila sam na svoju decu
na ratištu, i na unuke, i na vas tamo gde se bombarduje, i na Jelisavetu
105
u Kanadi od koje nemam nikakve vesti. Spopala me je velika briga, kao
da me je neko želeo udaviti gvozdenom rukom. Nisam izdržala. Molila
sam se: 'Gospode Isuse, daj mi jednu reč. Ne mogu dalje od brige!'
Onda sam upalila svetlo. Uzela sam svoju Bibliju − blago onome ko na
svom noćnom ormariću drži svoju Bibliju − i pronašla reč koja kaže:
'Sve svoje brige bacite na njega, jer se on brine za vas!' " Pismo moje
majke završilo se onim slavnim rečima: "Onda sam sve hitro prebacila
na svoga Spasitelja". Da, to je ono pravo. "Brzo sam sve bacila na
svoga Spasitelja, ugasila svetlo i radosno zaspala". Kada postanemo
Božija deca, onda je ovakav život moguć.
Sećam se kako je moja majka jednog dana rekla: "Sinoć sam bila toliko
umorna, da više nisam mogla ni da se molim. Onda sam jednostavno
rekla: 'Laku noć, dragi Isuse!"' Pomislih: Božije dete ovako razgovara
sa svojim Gospodom, tako prirodno. A on, stvarno, bdi. Moj Spasitelj je
tu u svako doba dana i noći, a ja sam njegova svojina i mogu čvrsto da
računam sa njim.
Jeste li razumeli? Ako ne možemo moliti, onda je to katastrofa broj
jedan. Želim vam onaj pravi životni krik: "Zgrešio sam, Bože, budi
milostiv meni grešnome!" Želim vam da ne mirujete dok ne pripadnete
Isusu, dok ne postanete Božije dete. Onda, dalje ne morate više
brinuti.
106
Kako da zivim bez vere?
Kako da živim bez vere?
1. Bez vere je nemoguće izaći na kraj sa životom
Moram vam odmah na početku reći da ako ne verujemo, jednostavno
ne možemo da izađemo na kraj sa životom. Ni ja vam tada ništa ne
mogu savetovati. Nemoguće je pomoći nevernom čoveku. Da vam
objasnim zašto je to tako.
Mi sebi umišljamo da je Bog neka teološka teza, neka misao ili neka
prirodna sila, ili tome slično. Moji prijatelji, Bog je osoba i stvarno živi i
ispunjava sve u svemu! A ako nemam mira s Bogom, ako nisam u redu
s Bogom, znači, kada nisam Božije dete, onda sam, zapravo, promašio
život. A to je opasna stvar.
Bio je to veličanstveni trenutak moga života kada sam, za vreme prvog
svetskog rata, kao osamnaestogodišnjak i mladi oficir, shvatio: "Bog
postoji! On je tu!" Bilo mi je kao da sam se kolima zaleteo u zid. Ranije
sam i ja govorio: "Verujem u Boga" i slične gluposti. Ali, nisam shvatao
da je to stvarnost. Iznenada sam se sudario sa Božijom stvarnošću.
U Bibliji je zapisan potrebni Psalam koji govori da je Bog toliko stvaran
da je od njega jednostavno nemoguće pobeći. Čitamo: "Ako se na
nebo popnem, tamo si". Američki astronaut Glen rekao je kako je za
njega, dok je sedeo u svojoj kapsuli, najpotresnija bila spoznaja: "I
ovde je Bog!" "Ako se na nebo popnem − da li je jurio kroz svemir −
tamo si!" Da se ukopam u najdublje okno nekog rudnika, dublje od
hiljadu metara, naišao bih na Boga. Psalmista kaže: "Da se spustim do
pakla, gle, i onde si!" Kada sam nedavno leteo za Kaliforniju, moja
žena mi je u kofer stavila sledeći stih iz ovog Psalma, a pročitao sam
107
ga kada sam u San Francisku otvorio kofer: "Uzmem li krila zorina, pa
se naselim moru na kraj, i onde bi me ruka tvoja vodila!" Bog je ta
velika stvarnost!
I, pošto je Bog ta velika stvarnost, nije moguće da nekažnjeno prolazim
pokraj njega. Kada živim kao da Boga nema, tako što kršim njegove
zapovesti, da ne posvećujem nedelju, da činim preljubu, lažem, ne
poštujem roditelje, Bogu ne dajem čast − onda sam promašio
stvarnost. I tada neću izaći na kraj sa životom. Ta, pogledajte naš svet!
Ljudi, jednostavno, ne izlaze na kraj s problemima. Čak ni oni koji
mnogo zarađuju. U njihovoj unutrašnjosti vlada veliki nemir, u ličnom
životu ne ide onako kako treba, a niti u porodici.
A kako da živimo ugodno, kada više ne možemo da verujemo?
Jednostavno, nećemo izaći na kraj sa životom. A još manje sa
umiranjem. Za sto godina više nikoga od nas neće biti. Tada ćemo svi
proći to umiranje.
Ako neko kaže da nakon smrti nema ničega, onda smo mrtvi, a vi
razmislite da li želite da verujete vašem srcu ili Božijoj reči. Kako da
izađemo na kraj sa umiranjem, kad odjednom shvatam: od svega što
sam sakupio, ništa ne mogu da ponesem! Sagradili smo sebi kućicu, ja
nisam, ali možda neko od vas jeste. Kod mene je to lepa biblioteka. Od
svega što mi je drago i milo, pa ni ljude koji su mi bili dragi, ništa i
nikoga ne mogu da ponesem. U večnost ćemo poneti samo jedno −
svoju krivicu pred Bogom. Zamislite, umirete, i odjednom vam postaje
jasno: moram sve da ostavim, sa mnom idu samo svi moji prestupi i
gresi, počev od mladosti, i stajaću pred licem svetog i pravednog Boga!
Kako ćemo izaći na kraj sa Božijim sudom bez vere u onoga koji
opravdava bezbožnike? A stajaćemo pred njim.
Gospod Isus, koji je toliko milostiv, rekao je: "Ne bojte se onih koji
ubijaju telo". Ja bih se takvih bojao. A on kaže da su to samo "sitne
ribe". "Bojte se onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu!" I,
108
kao da mi žmarci idu niz leđa, još jednom je ponovio: "Njih se bojte!"
Prošlo je tome nekoliko godina. Tada je u Norveškoj živeo čuveni
profesor Halesbi. Upoznao sam ga lično. Predivan čovek. Pravi,
ozbiljni Norvežanin. Nedelju dana je držao časove pobožnosti preko
radija. Mogu sebi doslovno zamisliti kako stoji pred mikrofonom dok
govori: "Možda ćete večeras mirno ići na spavanje, a sutra ujutru ćete
se probuditi u paklu. Hoću da vas upozorim!" Ove reči su u Norveškoj
izazvale strašnu buru, jer i Norvežani spadaju u rubriku "modernih
ljudi". Neki novinar najvećeg glasila Osla napisao je uvodnik pod
naslovom "Nismo, valjda, u Srednjem veku!" Uopšte nije bitno to što se
savremena institucija, kao što je radio, koristi da se ljudima prodaje rog
za sveću. I kada to velike novine lansiraju, onda ih drugi izdavači
oponašaju, pa je, tako, kroz čitavu šumu novina hučalo: "Pa, nismo,
valjda, u Srednjem veku! Kako neki profesor može da govori o paklu!"
Na to je radio zamolio profesora Halesbija da tu stvar ispravi. I profesor
Halesbi je ponovo stao pred mikrofon i rekao: "Zamoljen sam da
razjasnim i ispravim stvar. Evo, uradiću to! Možda ćete večeras mirno
poći na spavanje, a sutra ujutru ćete se probudi− ti u paklu. Hoću da
vas upozorim!" Sada su zaigrale sve lutke. Intervjuisani su svi biskupi u
Norveškoj. "Ima li pakla, ili ga nema?" Čak je i nemački časopis
"Špigel" (Spiegel) prihvatio celu raspravu pod velikim naslovom
"Paklena rasprava u Norveškoj". Nije prošlo ni godinu dana, kada sam
zamoljen da održim predavanja pred studentima u Oslu, a uveče još
nekoliko predavanja. Počeo sam s konferencijom za štampu. U hotelu
su se okupili predstavnici svih novina. Dogodilo se da se s moje desne
strane nalazio novinar koji je tada otpočeo čitavu buku, a s leve strane
profesor Halesbi, kao zastupnik evangeličke štampe. I, naravno,
krenulo je. Novinar navali na mene: "Gospodine svešteniče, svađam se
s profesorom Halesbijem. Vi ste savremen čovek. Šta mislite vi? Da li
postoji pakao?" Odgovorih: "Da, naravno da verujem da postoji pakao".
"To jednostavno ne razumem, da vi to kažete!", protestovao je. "Rado
ću vam to objasniti. Verujem da postoji pakao zato što je to sam Isus
rekao. A ja bezuslovno verujem Isusovoj reči, jer on je znao više od
109
svih pametnih ljudi zajedno!"
Božija reč kaže: "Bog hoće da se svi ljudi spasu i da dođu do
spoznanja istine!" I zato govorimo o verovanju, jer je Bog ljudima
pokazao put i način kako možemo blaženo da živimo i blaženo da
umremo.
Kako ćemo izaći na kraj sa životom, kada više ne umemo da
verujemo? Kako ću ja izaći na kraj, kada više ne umem da verujem?
Više uopšte ne izlazimo na kraj sa životom. Jednostavno, to je
nemoguće!
Da to potvrdim još na jedan drugi način. Zamislite da imamo lepu
zlatnu ribicu. Jednog dana mislite: "Jadna moja mala, neprekidno
moraš biti u toj hladnoj vodi. Evo, ja ću ti spremiti, da ti bude lepo i
ugodno". Vadite je iz vode, lepo je istrljate mekim peškirom i stavite je
u zlatni kavez. Dajete joj najbolju hranu − ne znam šta zlatne ribice
jedu − pa joj tepate: "Draga moja zlatna ribice, takav lep zlatni kavez,
takva divna hrana, tako dobar vazduh. Sada ti je super!" Šta će zlatna
ribica uraditi? Hoće li zahvalno da maše perajama i da kaže: "Hvala!
Hvala!" Ne, ona to neće raditi. Ona će tražiti vazduh i kao luda će se
praćakati. Kada bi mogla da govori, rekla bi: "Neću zlatni kavez, neću
tvoju hranu! Hoću u svoj ambijent, hoću u vodu!" Vidite, naš ambijent je
živi Bog, koji je stvorio nebo i zemlju i nas. "Sav život dolazi od tebe!" −
kaže jedna pesma. Bog je naš ambijent. I dokle god nemam mir s
Bogom, mogu svojoj duši dati zlatni kavez! Shvatate? Današnji čovek
daje svojoj duši sve − zabavu, putovanje, najbolja jela, dobra vina... Ali,
naša duša se praćaka i kaže: Ja sve to ne želim. Hoću u svoj ambijent,
hoću mir s Bogom!. Nemojte biti toliko okrutni sa samim sobom. Naše
srce u nama viče, sve dok ne nađemo mir u živome Bogu. Kao što riba
želi u svoj ambijent, tako i naša duša želi Bogu, koji je naš ambijent.
Kako da izađemo na kraj sa životom, kada više ne možemo da
verujemo? Mogu da kažem samo jedno. Nećemo izaći na kraj ni u
110
životu, ni u smrti, ni u večnosti. A kada prigovarate: "Zar ne vidiš da je
sve u redu s ljudima?" tada odgovaram: "I to mi je neki život!" Uzmite,
na primer, Getea. Bio je lep, bogat, ministar, pametan, ukratko, imao je
sve. Ipak je na kraju svog života rekao da kada sabere sve časove
istinskog uživanja, zbir ne bi iznosio ni tri dana. Ne, jednostavno, čovek
ne izlazi na kraj sa životom ako nema veru.
To je ono prvo što sam želeo da kažem. Druga tačka glasi:
2. Odlučuje prava vera
Naravno, odlučuje prava, spasonosna vera! Svaki čovek ima neku
veru. Kada sam kao student proveo nekoliko dana kod svoje majke,
došla je jedna gospođa u posetu, ali pošto moja majka nije bila tu,
rekao sam joj: "Poštovana gospođo, moja mama nije tu. Moraćete se
zadovoljiti sa mnom". "Baš zgodno", reče ona učtivo. I pošto sam joj
ponudio da sedne, upita me: "A čime se vi bavite?" "Studiram
teologiju". Ona uzviknu: "Šta? Teologiju? A ko to danas još veruje? Pa,
to je nemoguće!" I onda je obrazovana gospođa citirala Getea. Rekla
je: "Ja imam Geteovu veru. Hrišćanstvo, tja, to je stvar prošlosti". Pošto
mije razgovor bio neugodan, a nisam hteo ni da se posvađam sa
starom gospođom, promenio sam temu. Pitao sam: "Gospođo, smem li
da vas upitam kako ste?" Ona je brzo reagovala, kucnuvši tri puta o
sto: "Da zlo ne čuje. Tako nešto se ne pita". A ja je upitah: "Izvinite, a
šta to znači − da zlo ne čuje?" "Ako to ne kažem, doći će do nesreće".
"Hm! Odbacili ste veru u živog Boga, ali verujete u kucanje o drvo i
izreku 'da zlo ne čuje'. Baš lepo. Baš ste napravili lepu trampu!"
Istina, svaki čovek nešto veruje. Pitanje je, samo, da li je to ona prava
vera. Naše vreme kaže: "Glavno da nešto verujemo", recimo, verujem
u nekog boga, verujem u prirodu, verujem u sudbinu. Verujem u
proviđenje. Ne, moji prijatelji, odlučuje to da li imam pravu veru, veru
111
koja daje mir, mir s Bogom i mir u srcu. Moram imati veru koja me
spasava od pakla, koju mogu da osećam, jer mi daruje novi život.
Druga neka vera ništa ne vredi. Mnogi ljudi su jednom verovali u
Nemačku, u konačnu pobedu, u Hitlera. A rezultat? Zar vam nije jasno
da postoji i pogrešna vera? Moram imati pravu, spasonosnu veru.
A prava, spasonosna vera, to je, jednom rečju, vera u Isusa, Sina
živoga Boga. Vera u Isusa Hrista. Ne u nekog osnivača religije, njih
ima na gomile, već u Isusa Hrista, Sina živoga Boga.
Da vam kažem zašto Isus.
U Bibliji čitamo jednu predivnu priču, u kojoj se prikazuje prava vera u
Isusa.
Vratimo se u duhu dve hiljade godina unazad, pred kapije grada
Jerusalima. Pronađimo brežuljak Golgotu, tj. Lobanju. Ne obraćajte
pažnju na ljude koji tu stoje. Ne obraćajte pažnju na rimske vojnike, koji
čuvaju stražu i koji bacaju kocku za Isusov plašt. Obratimo pogled
prema gore − na krstu u sredini visi Božiji Sin. Prikovan. Lice krvavo od
trnove krune, koju su mu utisnuli na čelo. Evo Boga kako visi. Njemu
zdesna visi razbojnik. I on je osuđen na smrt. A sleva drugi razbojnik.
Tada poče da pada mrak. Približava se smrt. Iznenada je jedan od
razbojnika počeo da viče: "Čuj, govorio si da si Božiji Sin, ti tamo u
sredini. Ako je to istina, i ako nisi lažov, siđi s tog krsta i pomozi i
meni!" O, da, možemo ga razumeti. U samrtnom času čovek govori
ono što, inače, nikada ne bi izgovorio. A onda se javlja i drugi
razbojnik. On oslovljava svog sapatnika−razbojnika i kaže: "Zar se još
uvek ne bojiš Boga!?" Vidite, to je početak. Treba shvatiti da je Bog
svet i strašan.
Kada su bombe padale nad našim gradovima, ljudi su ostali bez reči.
Možda je to krivica i crkve, koja nije govorila da Bog može da bude i
strašan. Bog može da povuče svoju ruku. Čovek bi danas morao
112
prosto da urla po kancelarijama i biroima, gde ljudi prelaze preko
leševa, samo da bi došli do novca: "A vi se još uvek ne bojite Boga?
Kako vi to sebi zamišljate? Jeste li slepi?" Time sve počinje: spoznati
Božiju svetost i shvatiti da je on strašan Bog.
A onaj razbojnik nastavlja: "Mi smo s pravom osuđeni. Zaslužili smo
to". To je ono drugo što vodi spasonosnoj veri. On priznaje svoju
sopstvenu krivicu.
Sreo sam mnoge ljude koji su mi rekli: "Ne mogu da verujem". Upitao
sam ih: "Da li ste ikada shvatili da ste krivi pred Bogom?" Odgovorili bi:
"Ne, jer ja činim ono što je pravo i zato se nikoga ne bojim". I onda sam
im odgovorio: "Dokle god sebe tako lažete, nećete doći do svetla".
Nedavno mi je neko izjavio: "Činim što je pravo i nikoga se ne bojim".
Odgovorio sam mu: "Čestitam. Ja to ne bih mogao da tvrdim. U mom
životu ima mnogo toga što nije u redu". "Naravno, kada čovek strogo to
uzme". "Ali, Bog sve uzima strogo. Nemojte se zavaravati!" Pravom,
spasonosnom verovanju dolazite tek onda ako grehom nazovete ono
što greh jeste! Kada prljave, seksualne odnose nazivate preljubom,
kada brakolomstvo nazovete brakolomstvom, kada laž više ne nazivate
lukavost, kada sebičnost više ne opravdavate, već priznajete da ste
sami sebi svoj bog − to je idolopoklonstvo. Ono drugo što me dovodi
spasonosnom verovanju jeste kada greh nazivam grehom i stanem
pred Boga i kažem: "Gospode, zaslužio sam tvoj sud". Užasno je kako
naše vreme pokušava da nas uveri da je sve u najboljem redu. Bog će
nam jednom skinuti masku s našeg lica.
Onaj razbojnik se, zatim, direktno obratio Isusu. Rekao mu je: 'Ti
nikakvo zlo nisi učinio. Zašto visiš na krstu?" I tog trenutka mu postaje
jasno: Pa, on zbog mene visi na krstu. On nosi moju krivicu i briše je.
Tada je uzviknuo: "Gospode, seti me se kada dođeš u svoje carstvo!"
To je ono treće. On veruje da ga Isus može izbaviti, jer Isus umire za
njega. A Isus mu odgovara: "Još danas ćeš biti sa mnom u raju!"
113
Vidite, to je spasonosna vera. Treba da shvatim Božiju svetost, treba
da shvatim svoju izgubljenost i da Isusa Hrista, koji visi na krstu i umire
zbog mene, prepoznam kao svoju jedinu šansu. Bez ovakve vere
nećete izaći na kraj sa svojim životom. Ali, s ovakvom sigurno ćete
dobro izaći na kraj. Nemam šta drugo da vam kažem.
Ljudi mi predbacuju: "Vi ste apsolutno jednostrani". Odgovaram:
Oprostite, postoji samo ovaj jedan put u životu, i u umiranju i u sudu,
da ja, grešnik, dođem Isusu, da mu u pokajanju priznam svoje grehe i
da verujem. "Ta krv nek' bude izvor sav, vrelo mi radosti, po njoj ću bit'
pred Bogom prav i sjat' u večnosti".
Molim vas, nikada nemojte zaboraviti ovu rečenicu: Isus je umro za
mene! Kada sutra ujutru ustajete, neka vam u glavi odzvanja: Isus je
umro za mene! Dok ste sutra na poslu, neka vam u umu odzvanja: Isus
je umro za mene. Onda ćete mu se, po Božijoj milosti, moliti i reći: "Za
mene! To verujem i to prihvatam!" U trenutku kada to shvatite, vi
postajete Božije dete. Isus govori: "Ja sam vrata. Ko kroz mene ulazi,
spasiće se!"
Da vam kažem još nešto treće. Mnogi ljudi mi kažu: "Pastore Buš,
upravo to ne mogu da verujem. Kada ja to tako čujem, onda je to lepo i
krasno, ali ja jednostavno to ne mogu da verujem!" Ljude, koji ovako
govore, delim u četiri grupe.
3. Ljudi koji ne mogu da veruju
... zato što nisu religiozni
U prvu grupu spadaju ljudi koji izjavljuju: "Ne mogu da verujem, jer, eto,
nisam religiozan. Vi ste, eto, pastore, religiozni. Ja nisam". Na to imam
samo jedan odgovor: "Ni ja nisam religiozan". Dakle, da se razumemo,
114
ne dajem ni paru za stvari poput zvonjave crkvenih zvona, tamjana i
tome slično. Veoma sam srećan da sam poslednjih godina u Esenu
uvek propovedao u nekim salama gde je svirao neki duvački orkestar.
Nije bilo ni orgulja, ni zvona, i ništa mi nije nedostajalo. Nemam ništa
protiv toga, ali mi nije potrebno. Tako sam malo religiozan.
Kada je Isus, Božiji Sin bio na zemlji, bilo je vrlo mnogo religioznih ljudi.
Na primer, liberalno religioznih ljudi, recimo, Saduceji. To su oni koji bi
danas govorili: "Tražim Boga u prirodi". Za vreme nacista su govorili:
"U našim zastavama leprša bog". Uvek religiozno. A ti religiozni ljudi su
razapeli Božijeg Sina. Nije odgovarao njihovom konceptu. I onda je tu
bilo sasvim nereligioznih ljudi: švercera, koje Biblija naziva carinicima,
zatim prostitutki, zanatlija koji su se istrošili u svom radu, jer su morali
da se bore za dnevni opstanak» a neki otmeni čovek, Zahej, gomilao je
novac. Sve sami nereligiozni tipovi. I oni su našli put Isusu. Kako to!?
Znate, oni su znali da su krivi pred Bogom, da u njihovom životu nešto
nije u redu. I pojavi se Spasitelj, koji ih pretvara u Božiju decu. Verovali
su u njega.
Gospod Isus nije došao da bi religiozni ljudi postali još religiozniji.
Gospod Isus je došao da iz− bavi grešnike od smrti i pakla i da ih učini
Božijom decom. Pa, kada mi ljudi govore kako ne mogu da veruju, jer
nisu religiozni, onda mogu reći samo jedno: "Vi imate najveće šanse da
postanete dete Božije". Znamo sasvim tačno da smo grešnici. Ali, Isus
je umro za nas. Da ponovim, Isus nije došao da religiozne ljude učini
još religioznijim, već da izgubljene grešnike učini decom živoga Boga.
... zato što ne žele da veruju
Drugu grupu čine oni koji kažu da ne mogu da veruju, ali da su sasvim
iskreni, morali bi priznati da neće da veruju. Jer, kada bi došli
verovanju, morali bi da promene ceo svoj život. A oni to ne žele. Znaju
da u njihovom životu nije sve u redu. Kada bi, pak, postali Božija deca,
115
sve bi to izašlo na svetlost dana. Ne, to oni ne žele. A možda bi ih i
njihove kolege smatrali glupacima, pa tek rodbina, kada bi iznenada
postali pobožni! Ne, onda radije ne. A kada vas sretnu ljudi koji kažu
da ne mogu verovati, onda ih pogledajte malo bolje, jer kao da hoće da
kažu: "Ja, zapravo, ne želim verovati".
U Bibliji čitamo jedan potresan događaj. Božiji Sin, Gospod Isus, sedi
na Maslinskoj gori. Pred njim u dolini, u predivnom odsjaju sunca, cakli
se grad Jerusalim. A s druge strane diže se hramski brežuljak, na
kojem je sagrađen predivan hram, o kojem su čak i neznabošci govorili
da bi trebalo da se uračuna u sedam svetskih čuda. Eto, sve je to pred
njim. A onda, odjednom, njegovi učenici s užasom gledaju kako niz
Isusovo lice teku suze. Vrlo su iznenađeni i pitaju za razlog. A Isus
tužno govori: "Jerusalime, Jerusalime, koliko puta sam hteo da tvoju
decu sakupim kao što kvočka sakuplja svoje piliće pod svoja krila, a vi
niste' hteli. Sada ste pod Božijim sudom. Vaš grad će biti opustošen i
napušten". Rečenica: "A vi niste hteli" spada u najpotresnije rečenice
Biblije. I Jerusalimljani su govorili: "Mi ne možemo da verujemo", a
zapravo su trebali reći da ne žele da veruju.
Vidite, ko ne želi da veruje, taj to i ne mora. Smem li da vam to kažem?
U crkvi se mnoge stvari rade pod pritiskom. U Božijem carstvu postoji
samo potpuna dobrovoljnost. Ko želi da živi bez Boga, sme tako da
živi. Bog nam se nudi. Ali, možemo da ga odbijemo. Hoćete li da živite
bez Boga? Smete, kako da ne. Hoćete li da živite bez mira s Bogom?
Smete. Hoćete li da živite bez molitve? I to smete. Hoćete li da živite
bez čitanja Biblije. I to smete. Hoćete li da prekršite Božije zapovesti?
Smete. Hoćete li da oskvrnete nedelju, da uživate u preljubi, da se
opijate, da lažete, da kradete? Smete i sve to da radite. Onaj ko neće
da ima Spasitelja, koga je Bog poslao da spasi grešnike, sme da ga
odbije. Ko želi da juri u pakao, sme to da uradi. Kod Boga ne postoji
nikakva prisila. Ali, molim vas, neka vam bude jasno da u tom slučaju
uzimate na sebe i posledice. Bog vam po Isusu nudi oproštenje greha i
mir. Vi možete reći da vam to ne treba. Vi smete da živite bez toga. Ali,
116
onda, nemojte se zavaravati da ćete poslednjih pet minuta vašeg
života, na samrti, moći da shvatite šta vam je to Bog čitavog vašeg
života nudio. Vi smete da odbijete Božiju ponudu mira u Isusu. Ali,
onda morate svu večnost da živite bez mira s Bogom. A to je pakao.
Pakao je mesto gde smo se, konačno, rešili Boga. Niko vas više ne
poziva. Više vas ništa ne zove. Možda ćete hteti da se molite, ali više
ne možete. Možda ćete hteti da prizovete Isusovo ime, ali vam ono
više ne pada na pamet. Ne morate da prihvatite poruku koju vam
donosim, možete odbiti da se obratite Isusu. Ali, neka vam bude jasno
da time birate pakao. Imate punu slobodu.
"A vi niste hteli" − kaže Isus stanovnicima Jeru" salima. Ali ih nije
prisiljavao. Međutim, ono što su izabrali bilo je užasno.
... jer su toliko toga doživeli
Treću grupu ljudi koji govore da ne mogu da veruju, čine oni ljudi koji
uvek kao izgovor ponavljaju čudnu rečenicu, koju nikada nisam čuo od
žena, uvek samo od^ muškaraca, a glasi: "Gospodine pastore, toliko
sam» toga doživeo. Više ne mogu da verujem". A ja ih pitam: "A šta ste
to sve doživeli? Ni moj život nije bio baš dosadan". "Pa... toliko sam
toga doživeo da više ne mogu verovati". To je rečenica koja se provlači
po muškom svetu poput neke aveti. U takvom slučaju, rugam se takvim
muškarcima i kažem: "Vi verujete ono što piše u voznom redu, zar ne?
Vi verujete informaciji koju vam daje saobraćajac, zar ne?" Da, kažu
oni. "Onda više nikada ne kažite da ne verujete, već reci− te da više
ništa ne verujete, osim onoga što piše u voznom redu i što saobraćajac
govori. I možete tako nastaviti. Shvatate? A onda im kažem: Vidite,
Isus je ušao u moj mračni život pun greha i prljavštine. Došao je u noć,
u lutanje. A onda sam spoznao da je on Božiji Sin. Poslao ga je Bog. I
onda sam svoj život predao onome koji je toliko za mene učinio −
Isusu. I ako stvarno više nikome i ni u šta ne možete verovati, možete
117
verovati onome ko je svoj život dao za vas, možete verovati svemu
onome što on govori. Njemu možete istinski verovati. Vi verujete toliko
toga, a ne verujete onom jedinom kome se u potpunosti možemo
poveriti i na koga se još niko nije požalio. Njemu govorite: Ne! To je
komično. I onda govorite kako ste mnogo toga doživeli. Još uvek niste
dovoljno toga doživeli!
... zato što su se o nešto sablaznili
Četvrta vrsta onih koji ne mogu da veruju je neka neobična sorta. Ovi
ljudi, navodno, ne mogu da veruju, jer su se sablaznili o crkvu, recimo
o učenje crkve.
Ispred mene sedi jedna mlada studentkinja, koja mi izjavljuje: "Ja
studiram prirodne nauke", a ja kažem: "Divno, gospođice. A u čemu je
stvar?" Ona odgovara: "Gospodine svešteniče, slušala sam jedno vaše
pre− davanje. Osećam da vi imate nešto, što bih i ja želela da imam, ali
ja ne mogu da verujem. Znate, jednostavno ne mogu da progutam sve
one dogme, niti instituciju crkve. Čini mi se kao da bih morala da
progutam plast suvog sena!" Nasmejao sam se i rekao: "Gospođice,
ne morate da gutate plast sena. Jeste li već nekada čuli za Isusa?" Na
potvrdan odgovor, objasnio sam joj: "Šta biste rekli kada bih izjavio da
je Isus lažov?" "Ne, to ne verujem!" "Znači, verujete da je Isus govorio
istinu?" "Da, to verujem". Nastavljam: "Gospođice, da li postoji osoba
kojoj biste rekli: verujem da još nikada nisi slagao?" Ona odgovara:
"Ne, ne postoji!" "Vidite, gospođice, ta vi već verujete. Izgovorili ste da
imate poverenje u Isusa. To je neverovatno! Time sve počinje. On
govori istinu. Biblija kaže: 'A to je večni život, da upoznaju onoga koga
si poslao, Isusa Hrista'. Nemojte se raspravljati oko dogmi i institucija
crkve. Iz magle ovoga sveta dolazi vam neko u susret. I sve jasnije
prepoznajete tragove eksera i krune od trnja. A sve to govori o tome da
je na sebe preuzeo krivicu i voleo vas onako kako vas niko nije voleo.
U gledanju na Isusa želeo bih da vam se otvore oči, pa da kažete: 'Moj
118
Spasitelju, moj Gospode i moj Bože!' Verovati ne znači progutati neke
dogme kao suvo seno, zato što je to pastor rekao. Verovati znači
upoznati Isusa Hrista!"
"Znate, ja ne mogu da verujem, jer popovi, sveštenici"... Pa, onda,
počinje paljba. Pričaju mi onda priče o popovima. Jedan je imao nešto
sa ženama, drugi je pobegao sa crkvenom blagajnom. Svuda se
događalo nešto sa sveštenicima i zato ne mogu da veruju. I onda
pocrvenim kao rak, jer poznajem samoga sebe. Istina, još nisam
pobegao sa crkvenom blagajnom, ali da mene ljudi poznaju, ni mene
ne bi uzeli ozbiljno. Šta na to da kažem? Međutim, pazite sada. Nigde
u Bibliji ne piše: "Veruj u pastore, pa ćeš se spasiti". U Bibliji, naprotiv,
piše: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista, pa ćeš se spasiti!" Sveštenik, ako
je kako−tako u redu, onda je putokaz Isusu. Naravno, ima i drugih. Ni
kod putokaza vam ne smeta ako je malo iskrivljen ili ako ga je kiša
malo sprala. Važno vam je da vidite pravac. Ni ja ne bih slušao nekog
sveštenika, koji mi ne pokazuje na Isusa, raspetog i vaskrslog Božijeg
Sina. No, ja se ne ljutim na putokaz, i ne spotičem se o njega, jer mi
pokazuje put cilju. A taj cilj glasi: Isus je došao. On je izvor milosti.
Hoćete li na dan velikog suda stati pred Boga i reći: "Gospode Isuse,
nisam primio tvoje spasenje, nisam prihvatio oproštenje greha, jer
sveštenici ništa ne valjaju!" Hoćete li tako da stojite jednog dana pred
Bogom? To mi se čini poput onog dečaka koji je izjavio: "Tako i treba
mome ocu što se meni ruke smrzavaju. Zašto mi ne kupi rukavice?"
Ne, moji prijatelji, nije istina kada neko kaže da ne može da veruje.
Postoji jedna veličanstvena Isusova rečenica: "Ako neko želi da čini
Božiju volju, taj će znati da li je moja nauka od Boga!" Pitanje je da li
hoću početi da budem poslušan i u najmanjoj spoznaji moga života i da
je izvršim. Tada ću napredovati.
119
4. Lek protiv nevere
Da vam, na kraju, kažem još nekoliko reči.
* Molite Boga za prosvetljenje
On stoji kraj vas. Recite mu jednostavno: "Gospode, dopusti da dođem
verovanju. Dopusti da ugledam svetlo!" On to čuje.
* Računajte s Božijom prisutnošću
Isus je tu. Pođite u tišinu i recite mu: "Gospode Isuse, hoću da ti
predam svoj život!" Tako sam to i ja uradio kada sam u svoj svojoj
bezbožnosti dobio strah pred Bogom, pa sam onda čuo za Isusa.
* Čitajte Bibliju
Svaki dan bar petnaestak minuta budite sami s Isusom. Čitajte Bibliju i
slušajte šta vam Bog kroz nju govori. Čitajte i slušajte. I onda sklopite
ruke i recite: "Gospode Isuse, imam toliko toga da ti kažem. Ceo svoj
život neću s tim završiti. Ti mi pomozi!"
* Potražite zajedništvo
Potražite zajedništvo s ljudima koji, kao i vi, svom ozbiljnošću žele da
budu hrišćani! Nemojte ostati sami! Ne postoje solo−hrišćani na putu
prema nebu! Potražite zajedništvo s hrišćanima koji su na istom putu
kao i vi!?
120
Kako da zivim svoj zivot, ako me stalno prate krivica i propusti?
Kako da živim svoj život,
ako me stalno prate krivica i propusti?
U Virtenbergu (Wurtenberg) često se čuje jedna tipična rečenica: "E,
sada više nema šale!" Kod ove naše teme i ja bih rekao: E, sada više
nema šale! Sada je ozbiljno!
Kako da živim svoj život ako me stalno prate pro− pusti i krivica? Prvo,
moram vam reći da nije tačno da nas krivica i propusti neprekidno
prate. Zbog toga sam i toliko srećan, da vam smem govoriti o jednoj
velikoj i divnoj stvari, o jednom poklonu koji usrećuje i obogaćuje ljude.
To je nešto što nigde ne možemo kupiti, ni u jednoj državi sveta. Da
ste milijarder i da ste spremni da utrošite sav novac − to ne biste mogli
da kupite! To ne možete dobiti ni nekim vezama. Ono što se danas ne
može kupiti, obično se može dobiti preko veze. Ali, ovu divnu stvar, o
kojoj vam danas govorim, ne možete dobiti nikakvim vezama. Ne
postoji nikakva mogućnost da sami nabavite tu stvar. Možete je dobiti
samo kao poklon, zabadava. A ta divna, velika, čudesna stvar, o kojoj
želim da govorim, koju ne možete niti kupiti, niti dobiti preko veze, zove
se − oproštenje greha.
Znam, mnogi od vas su sada razočarani i misle: "Oproštenje greha?" I
odmah se pitaju:
1. Zar mi je to potrebno?
Uveren sam da će polovina vas reći: "Oproštenje greha? Nema
121
potrebe". Neki mladić mi je to nedavno ovako objasnio: "Živimo u
vremenu u kojem se putem reklama stvara potreba. Naši pradedovi
ništa nisu znali za žvakaću gumu, niti za cigarete. Bezgraničnom
reklamom na televiziji, radiju i štampi, postepeno više i ne možemo da
budemo, na primer, bez cigareta. Budi se potreba, a onda je prodaja
sigurna!" Mladić je nastavio: "I crkva to radi. Crkva objašnjava ljudima
da im je potrebno oproštenje greha, i onda ga i prodaje. Shvatate?
Nama to uopšte nije potrebno, ali vi budite potrebu za oproštenjem, da
biste prodali svoju robu!" Je li to stvarno tako? Recite, idete ulicom i
oslovite prolaznika: "Dobar dan, kako se zovete? Majer? Gospodine
Majer, da li vam je potrebno oproštenje greha?" On odgovara:
"Gluposti. Trebam dve hiljade maraka, a ne oproštenje greha!" Da li je
to tačno? Da li se budi potreba, koja, zapravo, i ne postoji, da bismo sa
Biblijom odgovarali?
Kažem vam, to je strahovita varka. Ništa nam nije više potrebno od
oproštenja greha. Ko misli da mu oproštenje greha nije potrebno, taj ne
poznaje svetog i strašnog Boga. Toliko se govorilo o Božijoj ljubavi, da
više i ne znamo, a to piše u Bibliji, da je Bog i strašni Bog. Probudio
sam se iz života greha kada sam odjednom shvatio da treba da se
bojim Boga. A ko govori da mu oproštenje greha nije potrebno, taj
nema pojma o živom Bogu, koji može da i telo i dušu uništi u paklu.
Jeste, da bude večno izgubljen. To kaže Isus, koji to sigurno zna. A
ako čitav svet govori da to ne veruje, onda će, eto, čitav svet biti
izgubljen. Isus zna šta se nalazi iza zavese. A on nas usrdno
upozorava da ne propadnemo. I eto, tu smo sa svojim gresima i
usuđujemo se reći: "Meni oproštenje greha nije potrebno. Crkva samo
budi potrebu koja uopšte ne postoji!" Gluposti! Ništa nam nije
potrebnije od oproštenja greha.
Da vam ispričam jedan doživljaj. Govorio sam na jednom ogromnom
skupu u lepom gradu Cirihu, u kongresnoj dvorani. Mnogi su morali da
stoje kraj zidova. Dva čoveka su mi posebno zapala u oči, jer su tako
veselo čavrljali. Jasno se videlo da su došli samo iz radoznalosti.
122
Jedan je imao lepu kozju bradicu. Počeo sam svoje predavanje sa
čvrstom odlukom da govorim tako da i ova dva gospodina slušaju! Oni
su, zaista, s interesovanjem slušali. Ali, kada sam prvi put izustio
"oproštenje greha", onaj čovek sa kozjom bradicom se podrugljivo
nasmešio i šapnuo nešto svom susedu. Kao što sam rekao, bila je to
ogromna dvorana. Ona dvojica bila su vrlo daleko od mene. Nisam
mogao da čujem šta su govorili, ali sam to shvatio po izrazu lica.
Rekao je, recimo: "Oproštenje greha! Tipična sveštenička fraza! Za ime
sveta!" A pri tome je, sigurno, mislio: "Pa, ja nisam neki kriminalac.
Meni oproštenje greha nije potrebno!" I vi tako mislite, zar ne? Ja se
razbesnih. Znam da bes pred Bogom nije ispravan. Ali, ipak me je
savladao. Rekoh: Trenutak, molim. Napravićemo sada pola minuta
pauze. A na postavljeno pitanje svi treba da odgovorite sa da ili ne. Da
li za svu večnost hoćete da se odreknete oproštenja greha, jer vam
oproštenje greha nije potrebno? Da ili ne?" I onda sam, zajedno s onih
hiljadu ljudi, za pola minuta ostao u totalnoj tišini. Odjednom vidim kako
čovek sa kozjom bradicom bledi, kako se čak pridržava za zid. Koliko
se čovek uplašio! Sigurno je shvatio. Sada govorim da nisam neki
razbojnik, ali u samrtnom času, kada više nema šale, želeću da imam
oproštenje greha. Ne bih želeo da budem bez toga u večnosti! Ni vi,
zar ne?
U svom životu nebrojeno puta čuo sam rečenicu: "Činim što je pravo i
nikoga se ne plašim!" Zamislite, tu rečenicu nikada nisam čuo od
osobe ispod četrdeset godina. Mladi ljudi sasvim tačno znaju da u
njihovom životu ima mnogo krivice. Tek pošto smo bezobzirno uništili
svoju savest, uveravamo sebe da možemo verovati u ovu varku i
izjavljujemo: "Činim što je pravo i nikoga se ne plašim!" A ja tada
obično kažem: "Sigurno imaš preko četrdeset godina. To je
zakrečavanje krvnih sudova. Govoriš tako, jer ti je savest mrtva".
Znate, dok god naša savest nije mrtva, znamo sasvim tačno da nam
ništa nije potrebnije od oproštenja greha.
Pre nekoliko godina u Esenu sam nastupio sa Bilom Halijem (Bill
123
Halley), američkim rok pevačem, i njegovom grupom. U ogromnoj hali
"Gruga" slušalo ga je na hiljade mladih ljudi. Kod prve pesme još su
slušali, kod druge su se već pokrenuli, kod treće su polako, ali sigurno
počeli da demoliraju halu. Šteta je iznosila oko 60.000 maraka. Posle
toga, neki mladi policajac mi je rekao: "Sedeo sam napred i morao sam
da se držim za stolicu, inače bih im se pridružio". Sledećeg dana sam
prolazio centrom grada. Ugledah tri tipa, koji su, po mom mišljenju,
sigurno učestvovali u prethodnoj večeri. Pristupim im i kažem:
"Dobar dan! Kladim se da ste sinoć i vi bili kod Bila Halija?" "Jasno,
gospodine pastore!" A ja začuđeno: "O, zar se poznajemo? Baš lepo.
Recite mi, molim vas, ja to ne razumem, zašto ste, zapravo, demolirali
halu?" Znate šta su mi odgovorili: "Gospodine Buš, sve je to očaj, čisti
očaj!" "Očaj! A zbog čega?" Odgovor je glasio: "E, to ne znamo".
Veliki danski teolog Seren Kergjegor (Sören Kierkegaard) pričao je
kako je kao dete veoma često sa svojim ocem odlazio u šetnju.
Ponekad bi se otac zaustavio i zamišljeno posmatrao svoga sina.
Zatim bi rekao: "Drago moje dete, u tvojoj unutrašnjosti se krije tihi
očaj". Kada sam to čitao, pomislio sam da, ako je čovek već četrdeset
godina sveštenik velegrada, onda zna da se to odnosi na svakoga.
A sada da vas upitam da li i vi poznajete taj unutrašnji očaj života?
Reći ću vam odakle dolazi. Hajde da krenemo na istraživačko
putovanje u svoje sopstveno srce. Koristiću sliku. Kao sveštenik
Rurske oblasti, često sam se spuštao u rudnik. To je nešto lepo. Daju
vam radničko odelo, stavljate zaštitni šlem i onda jurite liftom u dubinu,
recimo, do osmog sprata ispod zemlje. Može li i dalje? Naravno, ali
dalje se ne ide, jer je dole "močvara". Za vreme svog boravka u Esenu,
doživeo sam da je sajla lifta pukla, pa je lift jurio dalje, sve do močvare.
Užasno!
Ova močvara u rudniku postala mi je slika za ljude. Svi oni znaju da u
našem životu postoji više nivoa. Recimo, spolja možemo da ostavljamo
124
sasvim veseo utisak, ali iznutra izgleda sasvim drukčije. Možete se
nasmešiti, a da u isto vreme budete nasmrt tužni. Čovek može da se
pretvara, kao da od šale savladava sve prepreke u životu, a da mu se
na dnu duševnog života, na dnu srca usadio duboki očaj. To govore
lekari, to govore filozofi, to govore psiholozi, to govore psihijatri. O
tome se govori na filmu i u romanima. Jezivo je kako se ponekad tu i
tamo dižu očaj i strah. Neki psihijatar mi reče: "Nemate pojma kako je
moja ordinacija puna očajnih mladih ljudi!" No, najveći broj ljudi ne
postavlja pitanje odakle taj očaj i strah, samo pokušavaju da ga se
otarase, recimo, alkoholom. A ako žele da se suoče sa činjenicama,
doživljavaju brodolom.
Čini nam se kao da smo tek u našem vremenu otkrili činjenicu da na
dnu čovečijeg srca čuči očaj. Začuđuje da je Biblija to ustanovila još
pre tri hiljade godina. Ona kaže: "Podmuklije od svega je srce, jedva
popravljivo!" Vidite, Biblija navodi i neke razloge: da smo od pada u
greh daleko od Boga, da od tada, zapravo, živimo izvan svog elementa
− znate, Bog je naš element, da se u biti plašimo presude živoga Boga
nad našim životom. No, najdublji uzrok dubokog očaja našega srca je
naša krivica, naša krivica pred Bogom. To je veliki problem našega
života, sa kojim sami nikada nećemo izaći na kraj. To i osećamo. To i
jeste uzrok tog dubokog očaja našega srca.
Da li nam je oproštenje greha potrebno? Naravno da nam je potrebno.
Ništa nam nije potrebnije od toga.
A šta je to greh? Greh je odvojenje od Boga. Već smo se rodili kao
grešnici. Dozvolite da iznesem jedan primer.
Jedno englesko dete, koje se rodilo za vreme rata, nije imalo ništa
protiv Nemaca, ali pripadalo je neprijatelju. Tako se i mi po prirodi
rodimo na strani koja je neprijateljski orijentisana prema Bogu. Ta
strana je ovaj svet. Znači, već od rođenja odvojeni smo od Boga.
Međutim, sve više se otuđujemo od Boga tako što zidamo zid krivice.
125
Svaki prestup protiv Božijeg zakona je poput kamena kojim zidamo.
Tako je greh strašna stvarnost.
Da vam ovde ispričam kako sam prvi put shvatio da je greh jeziva
stvarnost i da nije moguće popraviti ni jedan greh. Imao sam divnog
oca, s kojim me je povezivao divan odnos. Jednog dana našao sam se
u potkrovlju naše kuće. Radio sam na jednom ispitnom zadatku, kad
me neko pozva od dole: "Vilhelme!" Znate, tako se zovem. Promolim
glavu kroz prozor i pitam oca koji me zove: "Šta se desilo? Gde gori?"
A on kaže: "Moram u grad. Hoćeš li da me pratiš. Udvoje je lepše". A ja
vičem od gore: "Ah, tata, upravo radim na teškom ispitnom zadatku.
Baš mi se ne ide". "Onda ću otići sam!" − odgovori mi. Posle četrnaest
dana bio je mrtav. Tada je bio običaj da mrtvac do sahrane leži u kući,
a mi sinovi čuvali smo posmrtnu stražu kraj otvorenog odra. Noć je.
Sve je tiho. Svi spavaju. Samo ja sedim kraj otvorenog mrtvačkog
sanduka. Odjednom mi pada na pamet kako me je otac pre četrnaest
dana molio da ga pratim u grad. A ja sam rekao da ne mogu. Sada ga
gledam i kažem: "Ah, oče, molim te, ponovi još jednom. Ako hoćeš da
idem i sto kilometara s tobom, pridružiću ti se!" Ali, usta ostaju nema. I
tada sam shvatio − ta beznačajna neljubaznost jeziva je stvarnost koju
kroz čitavu večnost ne mogu da poništim.
Šta mislite, koliko krivice ima u našem životu. Koliko propusta? Kako
da izađemo na kraj sa životom, kada nas neprekidno prate krivica i
propusti? Stvarno, ne možemo izaći na kraj sa životom bez oproštenja
greha. Često zamišljam kako je to. Polako i na mene dolazi red. Možda
se držim još neke drage ruke. Ali, onda i nju moram da pustim. A tada
dolazi trenutak kada će životni brod uploviti u veliko ćutanje pred Boga,
pred njegovo lice. Verujte mi! Stajaćete jednom pred njim. Sa svom
svojom krivicom, sa svim svojim propustima stojite pred živim i svetim
Bogom. Biće to užasno kada primetite da ste poneli svu svoju kri− vicu
i sve svoje propuste!
Da li nam je potrebno oproštenje greha? Ništa nam nije potrebnije od
126
oproštenja greha, potrebnije nam je od svakodnevnog hleba!
2. A gde da ga nađem?
Da li postoji mesto gde se briše prošlost? A ako postoji, gde je ono?
Upravo sam vam ispričao priču sa svojim ocem. Ja više nikada ne
mogu popraviti svoju krivicu. Shvatate li? U biti ne možemo popraviti
nijednu našu krivicu. Pred Bogom ostaju posledice. Dug se naplaćuje.
Bir je jedan čovek, zvao se Juda. Prodao je Isusa za trideset
srebrnjaka. I onda mu je iznenada sinulo: "Pogrešio sam!" Vraća se
ljudima kojima je Gospoda izdao. Vraća im novac i govori: "Učinio sam
nepravdu. Uzmite novac natrag. Hoću sve da popravim!" A oni sležu
ramenima i kažu: "Šta se to nas tiče? To je tvoja briga!" Možete da se
obratite kome god hoćete. Uvek ćete čuti odgovor: "To je tvoja briga!"
Da li je, uprkos svemu tome, moguće izbrisati i likvidirati krivicu i
propuste? Postoji li oproštenje greha?
Moji prijatelji, evo vam odgovora biblijskih ljudi. U jedan glas, u
slavopoju, od početka Starog zaveta, pa do kraja, odzvanja melodija
Biblije: Postoji oproštenje greha!
Gde? Pođite sa mnom pred gradske kapije Jerusalima, na brežuljak
Golgotu. Ne obraćajte pažnju na masu ljudi, niti na razbojnike s leve i
desne strane krsta, a ni na rimske vojnike, već na čoveka koji visi na
krstu u sredini. Ko je taj čovek u sredini? On nije jedan od nas. Jednom
se suočio sa masom ljudi i rekao: "Ko me može optužiti za neki greh?"
Nije znao ni za jedan greh. Niko od nas ne bi se usudio da ovako nešto
pita. Zatim su ga uvukli u sudski proces. Saslušali su ga rimske sudije i
jevrejski savet. I ništa na njemu nisu pronašli. On nije jedan od nas!
Njemu nije potrebno oproštenje greha. A, ipak, visi na krstu! Ko je taj
127
čovek? Nije izašao iz sveta ljudi. On je iz one druge dimenzije, došao
je k nama iz Božijeg sveta. Govorim o Isusu, Božijem Sinu. A on visi na
krstu! Zašto? Zbog čega? Moji prijatelji, Bog je pravedan. On mora da
kazni greh. Tako je bacio greh na svoga Sina i osudio ga na Isusu.
"Kazna leži na njemu, našega mira radi!" To je veličanstvena poruka
Biblije. Božiji sud počiva na tom Isusu, da bismo mi imali mir! Evo, na
ovom mestu postoji oproštenje greha!
Gde mogu da se rešim svoje krivice? Gde ću zadobiti mir s Bogom?
Pod Isusovim krstom. "Krv Isusa Hrista, Božijeg Sina, očišćava nas od
svakoga greha!^ Kako bih želeo da to shvatite!
Pojavila se jedna zanimljiva knjiga. Napisao ju je Amerikanac Vilijem
Hal (William L. Hull). Bio je sveštenik koji je trinaest puta posetio
milionskog ubicu Adolfa Ajhmana (Eichmann) u toku njegove robije i
vodio dugačke razgovore s njim. Čuo je njegove poslednje reči, pratio
ga do vešala i bio prisutan kada su njegov pepeo rasuli po
Sredozemnom moru. Objavio je sadržaj svojih razgovora s Ajhmanom
pod naslovom "Borba za jednu dušu". U početku, on izveštava kako
mu je stalo da spasi ovog strašnog grešnika da ne bi dospeo u pakao. I
potresno je kako je taj čovek, koji je, sedeći za svojim pisaćim stolom,
ubio milione ljudi i naneo užasne nevolje čitavom svetu, do poslednjeg
trenutka govorio: "Meni ne treba niko ko će umreti za mene! Nije mi
potrebno oproštenje greha! I neću nikakvo oproštenje greha!"
Hoćete li da idete tragom jednog Ajhmana i da tako umrete? Ne? Ako
to ne želite, onda se obratite svim svojim srcem Isusu, Božijem Sinu,
koji jedini na ovom svetu može da nam oprosti grehe, jer je zato umro.
da bi ih isplatio.
Dok je sveštenik Hal razgovarao s Ajhmanom, skoro mu se smučilo da
tom čoveku ponudi oproštenje greha po Isusovoj krvi. Da li bi, čak, i on
mogao da dobije oproštenje greha? Da! Da! "Krv Isusa Hrista, Božijeg
Sina, očišćava nas od svakog greha". Ali, moram taj greh priznati, da
128
ga kažem Isusu, da pogledam na krst i shvatim:
"Ta krv nek' bude život sav,
vrelo mi radosti,
po njoj ću biti pred Bogom prav
i sjat' u svetlosti!"
Biblija koristi uvek nove slike da nam objasni kako nam to raspeti i
vaskrsli Gospod Isus oprašta grehe. Isus nije ostao u smrti, nego je
trećeg dana vaskrsao. Nadam se da znamo da on živi! Biblija, na
primer, koristi i sliku građanina. Neki građanin se obavezuje da me
zastupa, pa u slučaju da ja ne mogu da platim, on to mora da učini. To
je uvek tako u životu! Neko mora da plati. A zbog svakog greha u
našem životu nastaje obaveza pred Bogom. Biblija govori: "Plata za
greh je smrt!" Bog kao naplatu za naše grehe zahteva našu smrt! Ali,
evo Isusa. On za naš greh odlazi u smrt, da bismo mi imali život. On
pred Bogom postaje naš jamac. Sada važi sledeće: ili plaćate za svoj
greh u paklu, ili dolazite Isusu i kažete: "Gospode Isuse, prihvatam
činjenicu da si ti za mene platio!" Pesnik Voltersdorf to priznaje u svojoj
pesmi:
"Znam samo jedno, jamac dođe,
krivicu moju i greh moj plati!
Račun je plaćen do poslednje pare!"
Biblija koristi i sliku otkupljivanja, Recimo, neki čovek je dospeo u šake
robovlasnika. Ne može sam sebe da iskupi. Tada na tržnicu robova
dolazi prijatan gospodin. Vidi roba i srce mu se steže od sažaljenja.
"Koliko staje rob? Otkupiću ga!" Od tog trenutka rob je slobodan. Od
trenutka kada je isplaćen poslednji novčić. Gospod Isus je za vas na
Golgoti isplatio sve do poslednje pare. Verujte to i recite: "Gospode,
evo mojih greha. Verujem da si ih uništio". Isus iskupljuje, Isus
oslobađa robove greha. Pesnik Hiler (Hiller) peva:
129
"Tresi su oprošteni,
to reč je što život znači!
Ime Isus je pravi lek bolnoj duši,
koja ga traži!"
Biblija donosi mnoge slike. Koristi sliku pomirenja. I najveći poganin
zna da mu je potrebno izmirenje. Zbog toga u svim religijama postoji
more sveštenika koji prinose žrtve pomirnice. Ali, Bog priznaje samo
jednu jedinu žrtvu pomirnicu: "Gle, jagnje Božije, koje ponese grehe
sveta!" Mnogi sveštenici su prineli mnoge žrtve. A Isus je sam
sveštenik, koji nas izmiruje s Bogom. On sam je i žrtva, koja nas
izmiruje s Bogom. Jedino nas on može izmiriti s Bogom. Albert Knap
(Knapp) govori u jednoj pesmi:
"Nek' mi pred očima večno stoji,
da kao jagnje krvav i tih
na krstu visi i još na mene misli
kad uzviknu: Sve se svrši!"
Biblija koristi i sliku pranja. Jedan hrišćanin piše drugome: "On nas ljubi
i svojom krvlju pere od naših greha!" Poznajete priču o izgubljenom
sinu, koji je, konačno, stigao do najveće prljavštine, do svinja. Mnogi su
tako završili − kod svinja. Čovek ima samo jedan komentar: Šteta! Ali,
izgubljeni sin dolazi svesti, i onakav kakav je, trči kući, ocu u naručje.
Nije se prvo očistio. Nije sebi kupio novo odelo i nabavio nove cipele.
Došao je onakav kakav je bio. Otac gaje očistio i dao mu novo odelo.
Mnogi ljudi misle da moraju prvo da postanu dobri, pa tek onda mogu
postati hrišćani. Mi smemo da dođemo Isusu onako prljavi kakvi jesmo.
Dođite Isusu onakvi kakvi jeste. On će vas oprati. Sve će učiniti novim!
"Krv Isusa Hrista, Božijeg Sina, čisti nas od svakog greha!" Tako
svedoči apostol Jovan. A to svedočimo i mi!
Svakako, ne mogu da vam nabrojim sve slike iz Biblije. Ali, valjda ćete
sami početi da je čitate, pa ćete sve više upoznavati slavnu vest
130
oproštenja greha.
Kako da izađemo na kraj sa životom, kaca nas krivica i propusti
neprekidno prate? Ja ne mogu da izađem na kraj! Ali, izlazim na kraj
kada pronađem Isusa i kada po njemu doživim oproštenje greha. Tada
će prestati duboki očaj i strah. Izručiti se Isusu, to nije neki strašan
posao. Videćete i sami. To vam je kao kada vas izvedu iz podruma
straha u svetli, prolećni sunčani zrak Božije milosti. A to vam od srca
želim!
Znači, da li trebamo oproštenje greha? Da! A gde ću to postići? Kod
Isusa, raspetog i vaskrslog Spasitelja!
3. Kako dobiti oproštenje?
Nadam se da će neko sada pomisliti: "Pa, to je veličanstveno! Mora da
je divno imati oproštenje greha. Ali, kako do toga doći? O tome ne pišu
nijedne dnevne novine, nikakav savremeni roman nas o tome ne
obaveštava, nijedan film mi to ne govori! Kako ću ga pronaći?" Kako?
Tu čovek jedan drugome ne može baš mnogo pomoći. Verujem da će
biti najbolje da još danas odete na neko tiho mesto i prizovete Isusa.
On je vaskrsnuo! On živi! U Bibliji se ljudi koji su došli verovanju,
opisuju kao oni koji prizivaju ime Gospodnje. Pođite i jednostavno ga
prizovite!
Sigurno znate izraz "nazvati". Znači, imate direktnu liniju s Isusom. Ali,
kod vas je već odavno ta linija mrtva. Imate direktnu vezu sa Isusom,
ali je, možda, još nikada niste koristili! Šteta! Pozovite ga! Ne morate
dugo ni da birate, samo recite: "Gospode Isuse!" i on je već na vezi.
Već je tu. Vidite, to je molitva.
131
A šta, onda, da kažete? Sve što vam je na srcu. Recite mu: "Gospode
Isuse, imam sumnjive veze sa nekim osobama. Ne mogu da ih se
rešim. Ali, znam daje to greh. Gospode Isuse, pomozi mi! Gospode
Isuse, u mom biznisu nije kako treba. Poreska prijava nije u redu. Ali,
ne znam kako da to promenim, jer ću, inače, bankrotirati. Gospode
Isuse, pomozi mi! Gospode Isuse, nisam veran svojoj ženi. Ne mogu
prekinuti vezu sa svojom ljubavnicom. Gospode Isuse, pomozi mi!"
Razumete li? Smete da poverite Isusu, preko ove veze, ono što ne
biste odali nijednom čoveku! On sluša. Iščistite sve. To je oslobođenje.
Recite mu svu svoju krivicu!
Pitajte ga: "Gospode Isuse, pastor Buš mi je rekao da će tvoja krv sve
urediti. Da li je to istina?" Recite mu to. Pozovite ga još danas! Počnite
da razgovarate s Isusom preko veze koja je odavno mrtva,
neiskorišćena. Neka se linija usija. Možete da razgovarate s njim.
Dođite ljudima koji prizivaju Isusovo ime!"
Reći ćete: "Ali, ja sam mu rekao sve, a on mi ništa ne govori!" Govori
vam u svakom slučaju. Pazite! Reći ću vam liniju na kojoj on razgovara
s vama: Novi zavet! Čitajte kasnije i Stari zavet. Ali, nemojte s njim
počinjati, to je u početku preteško. Počnite s Novim zavetom,
konkretno s Evanđeljem po Jovanu. Čitajte, zatim, Evanđelje po Luki.
Počnite da čitate kao izveštaj nekog događaja u časopisu. I primetićete
da on govori! Tu se Biblija razlikuje od svih drugih knjiga. Preko ove
linije s vama govori živi Gospod!
Neko mi reče: "Ako hoću da čujem Boga, idem u šumu". Ja mu
odgovaram: "To je besmislica. Kada ja idem u šumu, ja čujem kako
drveće šušti i ptice pevaju, kako potok žubori. To je divno. Ali, šuma
vam ne kaže da li su vam gresi oprošteni i da li ćete dobiti novo srce ili
da li vam je Bog milostiv. To Bog govori samo preko Biblije!"
Uzmite sebi svakog dana četvrt sata za Isusa. Pozovite Gospoda Isusa
132
i recite mu: "Gospode Isuse, danas mi predstoje veliki zadaci. Sam
neću moći da izađem na kraj". Recite mu sve. Otvorite, zatim, Novi
zavet i pročitajte pola poglavlja. Odjednom, shvatićete, pošto ste molili
Isusa da vam govori, daje pročitana Božija reč za vas. Podvucite to.
Najbolje da uz taj stih zapišete i datum.
Jednom sam kao mladić došao u neku kuću. Na klaviru je ležala
Biblija. Kada sam je uzeo u ruke, ustanovio sam da je na mnogim
mestima podvučena crvenom i zelenom olovkom i sa mnogo datuma
pored tekstova. Radilo se o velikoj porodici, pa sam pitao: "Čija je ovo
Biblija?" "O, to je Biblija naše Emi". Pogledao sam tu Emi i − oženio se
s njom. Hteo sam devojku koja je shvatila da Isus preko te linije
razgovara, i ni preko koje druge.
Znate, pozli mi kada se ljudi nad Biblijom svađaju. Kažu: "I Bibliju su
napisali ljudi", i sve takve gluposti.
Za vreme prvog svetskog rata jedno vreme sam bio telefonista. Tada
još nismo poznavali bežičnu telegrafiju. Imali smo male aparate, na
koje bismo priključili žice. Jednog dana morao sam da se čujem na
nekom brdu zbog izviđanja. Zaklon još nije bio izgrađen. Legao sam na
zemlju i pokušao da uspostavim vezu s baterijom, Iznenada videh kako
mi u susret ide neki lakše ranjeni pešak. Ja mu dovikujem: "Čoveče,
lezi! Otkrili su nas! Pucaće!" Bacio se na zemlju, dopuzao do mene i
rekao: "Metak me je samo okrznuo. Sada ću moći kući... Nego, kakva ti
je to stara krntija, neka starudija. Kontakti su labavi i tamo je nešto
odlomljeno". Pukao mi je film: "Ej, zaveži! Nemam vremena da slušam
tvoju kritiku. Moram da pazim na vezu!" Tako vam je to i sa Biblijom.
Hoću da čujem Isusov glas. I onda dolaze oni koji mi kažu: "I Bibliju su
pisali ljudi". A ja im kažem: "Ućutite već jednom! Ja čujem Isusov glas!"
Znači, ne dajte se zaglupljivati. Isus govori preko ove linije. I potražite
zajedništvo s ljudima koji žele da idu istim putem. Vidite, kada tu i tamo
u svojim razgovorima kažem tako nešto, onda mi odvrate: "O, to je
133
samo za bake i deke. U crkvi ima samo starih ljudi". I zbog toga se
radujem da sam duže od trideset godina bio omladinski pastor i da
sam upoznao mnoge mlade ljude, koji vam mogu potvrditi ono što sam
vam govorio, to jest, da postoji oproštenje greha i da je moguće s
Isusom razgovarati, kao i to da on odgovara.
Potražite zajedništvo ljudi, koji, kao i vi, imaju iskustvo sa Isusom. Da,
moguće je pronaći ljude koji su sa Isusom na putu prema nebu.
Taj Isus sada stoji pred vama i poziva vas: "Hodite k meni svi koji ste
umorni i opterećeni. Ja ću vam dati odmor. Mogu da vam darujem
oproštenje greha!"
134
Kako da izadem na kraj sa zivotom kada mi drugi idu na zivce?
Kako da izađem na kraj sa životom
kada mi drugi idu na živce?
Tema baš nije sasvim tačna, jer, drugi nam svakako idu na živce!
Sigurno postoji neko ko vam ide na živce, zar ne? Usuđujem se pitati
da li ima nekoga kome nikada i niko ne ide na živce? Nema takvog. Da
nam drugi idu na živce, to nije pitanje, već potvrda. Jesam li u pravu?
O da, mi jedan drugome stalno idemo na živce. Ne baš svi. Na primer,
moja žena mi ne ide na živce. Ali, ima drugih, koji mi stalno idu na
živce. Ima li takvih i među vama? Sigurno da ima. I tako, mučimo jedan
drugog. U porodicama, među susedi− ma, u preduzećima, pa čak i
među hrišćanima stalno neko nekome ide na živce. Mnogi bi mogli da
kažu: "Bilo bi mi divno da nema ovoga ili onoga". Onaj drugi nije samo
trn u oku, već trn u životu. I o tome mora jednom da se govori. Kako da
izađem na kraj sa životom, kada mi drugi idu na živce?
Moji prijatelji, celu ovu stvar valja staviti u veći okvir. Recimo, neko
kašljuca, a, u stvari, ima rak na plućima. Tada ne pomažu bombone
protiv kašlja. Mora da dođe do dublje dijagnoze, pa i terapije. Shvatate
sliku? To što jedan drugome idemo na živce, samo je znak da je
organizam čovečanstva bolestan. Ono, ići jedan drugome na živce ima
dublje razloga nego da je, recimo, sused malo nezgodan. I zbog toga
moram čitavu stvar da stavim u jedan veći okvir. Pokazaću vam da je
ići jedan drugome na živce simbol za bolest čovečanstva.
135
1. Svet u kojem živimo
Vidite, ja svoj pogled na svet nalazim u Bibliji. I nalazim da je to jedino
moguće. Svi drugi pogledi na svet postaju netačni nakon dvadeset
godina starosti.
Biblija kaže da je svet bio savršen kada ga je Bog stvorio. Tada Adam
nije išao na živce Evi, niti obrnuto. Postojao je savršeni sklad. Naročito
živi Bog nije išao na živce ljudima. Shvatate? Činili su jednu celinu.
Bog i ljudi i ljudi međusobno. Nije bilo nikakvih pukotina.
I onda nas Biblija izveštava da je na početku istorije ljudskog roda
došlo do jedne prakatastrofe. Biblija je naziva padom u greh. Ljudi su
se našli u kušnji. Nije trebalo da jedu plodove s jednog određenog
stabla. To im je Bog bio zabranio! Ali, mamilo ih je to da čovek može
da bira − i izabrao je zlo, neposlušnost. Uzima od zabranjenog ploda. I
u istom trenutku pada u greh. Dolazi do raskida veza između Boga i
ljudi. Bog tera čoveka iz raja i postavlja heruvina pred kapiju. Od tada
smo odvojeni od Boga. Od tada idemo Bogu na živce − i Bog nama.
Razgovarajte samo s ljudima o Bogu. Postaju nervozni. "Prestanite već
jednom da o tome govorite. Ko zna da li on uopšte postoji!?" Između
Boga i čoveka nastala je jedna ogromna provalija. Nije ni to sve. Istog
trenutka dolazi do raskida odnosa i među ljudima. To se jasno vidi kod
Adamove dece. Tada su ljudi počeli da idu jedan drugome na živce.
Dva brata, braća i sestre, često idu jedni drugima na živce. Kain i Avelj
su bili veoma različiti. Možda ne bismo mogli reći ni zašto. Jednoga
dana je Kain, koji je, inače, bio zemljoradnik, otišao na njivu. Evo i
Avelja. Mogu zamisliti kako se Kainu okreće u stomaku! "Neka mi se
skloni s očiju. Ne mogu da ga vidim!" A Avelj mu čak i prilazi i govori
mu nekoliko reči. I Kain uzima motiku i jednostavno udara Avelja po
glavi. Došao je k sebi tek kada je sve bilo gotovo − kad mu je brat
mrtav ležao na zemlji. Moji prijatelji, mi smo svi civilizovani i zato se ne
ubijamo motikama. Istina, ako čitate novine, saznaćete i za takve
136
događaje. Kada se setim onih velikih suđenja zbog masovnih ubistava
u Trećem rajhu, pomislim kako su samo slični Kainu. Ljudska mržnja. I
tako se ubijaju na hiljade. Dakle, Kain dolazi k sebi, ali Avelj već leži
mrtav pred njim. Malo se trgnuo. Ali, onda je hladnokrvno iskopao
plitku raku i ubacio mrtvo telo. Pokriva ga zemljom. Obazire se i
ustanovljava da nikoga nema, da ga niko nije video. Mi ljudi uvek
mislimo da nas niko ne vidi, pa što niko nije video, kao da se nije ni
dogodilo. Kakve sve mračne stvari ljudi vuku sa sobom. Kain odlazi.
Ipak, malo ga prolazi jeza. A onda čuje glas: "Kaine!" "Ko me to sada
zove?" "Kaine!" Sada mu već žmarci idu niz leđa. Od− jednom, jasno
mu je ko ga zove. Živi Bog! On je bio prisutan. On je bio nemi
posmatrač. "Kaine! Gde ti je brat Avelj?" Kain pokušava još i da se
brani: "Zar sam ja čuvar svoga brata?" A Bog kaže: "Kaine, krv tvoga
brata Avelja viče k meni iz zemlje".
Vidite, ovaj događaj nam jasno kazuje kako je od pada u greh sve
slomljeno. Ljudi su se razišli. Idemo jedan drugome na živce. Razišli su
se i Bog i ljudi. Bog ide Kainu na živce, baš kao što i nekima od vas ide
na živce. Ali, nekako ne možemo da se oslobodimo svog bližnjeg, a ni
Boga ne možemo da se rešimo. Eto, to je svet u kojem živimo.
2. Reči ne pomažu
Ne, reči nikako ne pomažu. Recimo, ne pomaže kada govorimo o
nekom "dragom bogu". Između nas i Boga postoji zid, provalija. Za
vreme rata, dok je gorela moja kuća i pola grada Esena, dojurila je
jedna žena i vikala na mene: "Kako može vaš Bog da dopusti tako
nešto?" Odgovorio sam joj: "Moj Bog to može. Možda je Bog vaš
neprijatelj". Od pada u greh sve je rastrgnuto. Bog i čovek. Razišli smo
se s Bogom. I to je najdublji razlog zašto nam i ljudi idu na živce. Ako
imate nekog suseda koji vam ide na živce, onda je za to kriv pad u
greh i to što smo se mi ljudi odvojili od Boga. I tu ne vrede nikakve reči.
137
Nedavno sam bio na švajcarskoj granici. U graničnoj kućici otkrio sam
zgodan plakat. Pisalo je: "Zajedno je bolje!" Naravno da ovaj plakat,
rekoh u sebi, ne pomaže kada mi neko ide na živce. Ili, pročitao sam
na jednom drugom posteru: "Budite učtivi jedan prema drugome!"
Amerikanci svuda lepe nalepnice "Keep Smiling" − nasmešite se! Ali, u
suštini to ništa ne popravlja. Jesam li u pravu? Reči ne pomažu.
Još se sećam kako sam odlazio u jednu porodicu u kojoj su sve niti bile
pokidane. Svako sa svakim je bio u svađi. Čitava porodica je stanovala
u jednom mestu i svi su bili u zavadi. U svom velikom oduševljenju,
jedno veče sam ih sve okupio i pokušao da ih izmirim. Govorio sam i
govorio. U devet sati uveče svi su jedan drugome pružili ruku u znak
izmirenja. Kako sam bio srećan. Govorio sam sebi: "Bićeš ti jednoga
dana odličan pastor. Eto, već si tako dobro počeo". Radosno sam se
vratio kući i zaspao. Ujutru susrećem mladu ženu iz te rodbine. Kažem
joj: "Zar sinoć nije bilo divno!?" "Divno!? Zar ne znate šta se sinoć
dogodilo?" Prebledeo sam. Na putu do kuće svi su se opet posvađali.
Ali, sada je bilo gore nego ranije. Smejete se? Ja se nisam smejao.
Tada sam shvatio kako je pad u greh užasna stvarnost. Shvatio sam
kako smo se posvađali s Bogom i s ljudima i da tu ne pomaže nikakvo
nagovaranje.
Često mi ljudi pišu: "Dragi gospodine pastore, imam neke rođake koji
žive u svađi. Da li biste ih posetili?" Ja odbijam, jer znam da ne
pomaže nikakvo nagovaranje. Setite se sada svih onih ljudi koji vam
idu na živce. Mogao bih dugo da ih nagovaram i ništa ne bi pomoglo.
To je ono užasno. Naravno, smešno je kada to posmatrate sa strane.
Evo jedne slike. Nalazim se u jednoj porodici. Ulazi
sedamnaestogodišnji sin, tanak, u levisicama, dugačke kose. I prosto
vidim kako se ocu diže kosa na glavi. Otac je veoma uredan činovnik:
"Pogledajte ga samo!" Ili, recimo, strogo pobožna majka u odnosu na
našminkanu kćerku. Obe kažu za onu drugu: "Kako mi samo ide na
živce!" Zar nije svuda tako? Susreo sam čoveka koji se razvodi. Kažem
138
mu: "Znate, to je greh". "Gospodine svešteniče, prestanite s tim. Moja
žena mi ide na živce već samim načinom kako srče svoju supu!"
To vam je smešno. Mislim da je strašno. Reći ćete da su to male stvari.
Male stvari? To su znaci da je svet padom u greh pao iz Božije ruke i
da živimo u palom svetu, kao ljudi bez Boga.
Ono, ići−na−živce može da izgleda veoma strašno. Poznajem u Esenu
jednu mladu devojku s multiplom sklerozom. Potpuno je paralizovana.
Stanuje u jednoj maloj kući. Pored nje stanuje neki grubijan, koji uveče
od pola osam do jedanaest gleda televiziju, a ton pojača "do daske".
Ova jadna, bolesna devojka svako veče, kroz tanak zid, mora to da
sluša. "Molim vas, utišajte malo!" Grubijan još pojačava. Zamislite,
trpeti ovo iz godine u godinu, iz večeri u veče. Mi smo takve zveri, da,
zveri! Kako li toj devojci ovaj čovek ide na živce. Naravno, i njemu
devojka ide na živce. Tiha borba kroz tanak zid, koja užasno otežava
život.
Kao mladi sveštenik imao sam 150 konfirmanata, tj. učenika na
veronauci. Počeo sam da ih posećujem. Stanovali su kao podstanari u
stambenim blokovima. Kod prve posete, porodica se upravo svađala, u
drugom stanu, takođe su se svađali, pa i u trećem stanu su se svađali.
Na jednom pripremnom času, zamolio sam da ustanu oni u čijoj kući
nema svađe. Ustalo ih je troje, ili četvoro. Pitao sam ih: "Kako to da
kod vas nema svađe?" "E, pa, živimo sami, a ne kao podstanari!"
Eto, tako stvari stoje. A trebalo bi da izlazimo na kraj sa životom, da
budemo veseli, da uspemo, a ne da nam neko stalno kida živce. Kada
nam nešto padne na nogu, ona nas zaboli. Ako nam neko neprekidno
ide na živce, onda je to nepodnošljivo.
139
3. Bog nam želi pomoći
Da je ovo sve što vam imam reći, ne bih ni počeo da govorim. No,
imam neverovatno veličanstvenu poruku, poruku od koje vam zastaje
dah. Usred ove čitave zbrke "ide−mi−na−živce" i međusobne svađe,
živi Bog stupa na scenu u svojoj neshvatljivoj milosti. Ceo ovaj jadan
svet je pred Božijim očima i − Bog stupa u akciju.
On istupa veličanstveno. To je poruka Biblije od koje zastaje dah. On
raskida zid koji se nalazio između njega i nas. Dolazi k nama u svome
Sinu Isusu. Ako naše vreme gura u stranu vest o Isusu kao nešto
nevažno, onda to ne govori protiv evanđelja o Isusu, već je to
svedočanstvo bezumlja našeg vremena, jer je Isus jedina šansa za
nas. Šta bi još veće trebalo da se dogodi od toga da Bog ruši zid koji je
između njega i nas, te daje svoga Sina usred ove razdvojenosti od
Boga, u naše "ideš−mi−na−živce", u našu svađu? A sa Božijim Sinom,
Gospodom Isusom, menja se cela situacija.
a) Isus poklanja mir s Bogom
Želeo bih da pokažem kako je u Isusu sve objedinjeno. Isus nije bio u
raskoraku s Bogom. Isus je Božiji Sin. Nedavno mi je neko rekao: "Isus
je bio čovek kao i mi. Možda je bio osnivač religije". Ja sam odgovorio:
Verovatno mislite na nekog drugog Isusa, a ne na onog na koga ja
mislim? Ja govorim o onome koji je rekao da je odozgo, a da smo mi
odozdo. Da, ja govorim o njemu, o Sinu živoga Boga, koji je čudo, o
onom sasvim drugom, koji je Božija intervencija u ovom izgubljenom i
prokletom svetu. On je bio u skladu s Bogom. Njemu nijedan čovek nije
išao na živce. Čak mu ni Juda nije išao na živce, Juda, koji ga je izdao.
Kada mene neko izdaje, on mi ide na živce. Isus je voleo Judu sve do
kraja. Pogledajte istoriju o Isusu jednom sa te strane − čovek kome
niko nikada nije išao na živce.
140
To je ona divna priča u predvečerje njegovog umiranja. Večera sa
svojim učenicima. Na Istoku se na jastucima leži oko stola. Meni bi to
bilo neudobno. Pre toga izuli bi svoje sandale, pa su prvo prali
prašnjave noge. A toga dana je Isus sa učenicima daleko hodao
peške. Sada su bili umorni. Izuli su sandale i bacili se na jastuke. Mogu
sebi da zamislim kako je Petar pogledao Jovana, kao da mu očima
govori: "Neko bi morao da donese lavor i vodu i da drugome pere
noge. Hajde, uradi to ti! Ti si najmlađi. Ti mi ideš na živce. Stalno se
hoćeš izvući, Jovane!" Ali Jovan sleže ramenima i misli: "Taj Petar mi
ide na živce. Uvek proziva mene kao najmlađeg. Baš bi Jakov jednom
mogao da donese lavor i vodu i da pere noge!" A Jakov misli: "Zašto
bih to uradio ja? Pa, ja pripadam Isusovom užem krugu− Neka to Matej
uradi!" U tom trenutku svako svakome ide na živce, jer se svako izvlači
od onoga što bi trebalo da uradi. I onda, Isus ustaje! Učenici se trgnu.
Ta, valjda neće... Da, on hoće! Opasuje se peškirom, uzima lavor i
vodu i počinje učenicima da pere noge! I Judi! I Petru, i Jovanu, i
Jakovu, i Mateju. Skoro da sam rekao i meni! To je Isus u kome je ove
usklađeno. Bog je u njemu, a on voli druge.
Da vam pokažem Isusa, tako ga gledam najradije, kako visi na krstu.
Kako bih želeo da vas nagovorim da stanete sa mnom na onaj
brežuljak izvan kapije Jerusalima, tamo gde masa urla, gde stoje rimski
vojnici sa svojim kopljima i gde se nad glavama nadvijaju tri krsta. Taj
Isus, koji je za vas umro, koji je za vas vaskrsnuo, on je Božija ponuda
mira. Odbacite sve svoje sumnje, a imate ih mnogo, i bacite se tom
Isusu u naručje. Bacite sve svoje stare veze i svu krivicu Isusu pred
noge. Vi to možete kada gledate na Isusov krst. Dajte mu svoju ruku i
recite: "Hoću da pripadam tebi!" Tog istog trenutka učinili ste korak
prema miru s Bogom. Pavle piše u poslanici Rimljanima:
"Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom". Isus je
Božija ponuda mira. Prihvatite je. Užasno je da su mnogi ljudi o tome
čuli, ali još nikada nisu stigli u taj Božiji mir. To je užasno. Želeo bih da
se borim za vaša srca! Želeo bih da se borim za vaše duše, da
141
prihvatite tu Božiju ponudu mira!
Danas sam imao razgovor s nekoliko novinara. U tom razgovoru smo
razmišljali šta danas još možemo uzeti ozbiljno. Ja sam rekao: "Da
vam otvoreno priznam. Pošto sam doživeo dva rata i nacistički režim,
više ne znam šta bih shvatio ozbiljno. Obećanja koja mi nude političari i
proroci novog svetskog poretka, oni sami ne shvataju ozbiljno,
naravno, ni ja. Stvarno ne znam šta bi se između neba i zemlje još
moglo uzeti ozbiljno, izuzev Božije ponude mira u Isusu. To shvatam
ozbiljno. To je ono jedino što treba ozbiljno da se shvati. I isplati se. A
kada mladi i stari ljudi govore da više ništa ne mogu uzeti ozbiljno,
onda je Evanđelje prava stvar za vas. U Isusu vas je Bog uzeo
strahovito ozbiljno. Pa, molim vas, shvatite i vi Božiju ponudu mira u
Isusu ozbiljno!"
Vidite, Isus ponovo povezuje Boga s čovekom. Nevolja je u tome da
ste, možda, "hrišćani" i da plaćate crkveni porez, ali da nemate mir s
Bogom. Kažem vam: Isus je umro za vas. Uzeo je na sebe svu vašu
krivicu, da biste vi sada došli, pali pred njega i rekli: "Gospode, evo
izgubljenog grešnika. Sada verujem u tebe. Prihvatam te!" Tada ćete
ući u život i u mir sa Bogom.
b) Isus poklanja mir s bližnjima
Znate, tamo gde Isus stupa na scenu, ne dobija se samo mir s Bogom,
već i mir s bližnjima. "Ideš−mi− na−živce" tamo prestaje.
Slušajte sada dobro! Među vama sede super−hrišćani. Ali, dokle god
vam drugi ljudi idu na živce, to nije u redu. Je l' tako? Kažete: "Trebali
biste da upoznate moju susetku, tu gusku!" A ja odgovaram: Dokle god
je ne možete voleti, nešto kod vas nije u redu. Jer, kada Isus ulazi u
naš život, prestaju slabi živci i više vam niko ne ide na živce! Vidite,
kada Isus stupa u nečiji život, on poklanja mir s Bogom i mir s onima
142
koji mu idu na živce. I ako vi imate ljude koji vam idu na živce, Isus
vam je neophodan. Inače, ništa drugo vam ne pomaže. Uništićete
živce. Isus vam poklanja mir s Bogom i zauzima vaš život, tada možete
i s drugima dobro izaći na kraj.
Imam prijatelja, koji mi je veoma drag. Ima lep stan, ali komplikovanog
gazdu, kome je stalo samo do novca. Nedavno mu je gazda napisao
"bezobrazno pismo", u kojem kaže šta treba da radi, kako da se
ponaša i − koliko da plati. Moj prijatelj priča: "Pukao mi je film. Seo sam
za pisaći sto, da mu odgovorim. Ali, od− jednom vidim pred sobom
Isusa, koji je za mene umro, koji je umro i za − gazdu! I više nisam
mogao da napišem pismo. Tada sam pošao gazdi i rekao mu: "Čujte,
zar moramo ovako da razgovaramo? Obojica smo razumni ljudi. Hajde,
da sednemo i iskreno razgovaramo. Stvarno ste mi dragi. Nije
potrebno da na taj način sa mnom razgovarate!" I vidite, tako se rešio
taj problem i nije došlo do svađe. Dan−danas su dobri prijatelji, onaj
komplikovani gazda i Isusov učenik.
Da vam ispričam još jedan lep događaj. Pazite! Poznajem čoveka po
imenu Dapazo. On je francuski evangelizator. U koncentracionom
logoru su mu zdrobili jednu ruku. Ispričao mi je događaj koji nikada
neću zaboraviti: "Jednog dana, oko podneva, pozove mb1 upravnik
logora. Odveli su me u sobu. Postavljen sto, ali samo za jednu osobu. I
onda dolazi upravnik logora. Ja sam bio očajno gladan. A upravnik
seda za sto. Donose mu fantastičan ručak, nekoliko vrsta jela. A ja?
moram u stavu mirno sve to da posmatram. On mi pokazuje kako sve
to prija, a Ja bukvalno umirem od gladi. Ali, ni to još nije bilo ništa. Na
kraju je zatražio kafu. Pored kafe stavlja jedan mali paketić. Kaže:
'Ovaj paketić vam je poslala vaša žena iz Pariza. Kolačići!' Znao sam
da u Parizu gladuju i koliko dugo je moja žena morala da štedi da bi mi
ispekla kolačiće. I onda upravnik počinje da ih jede. Ja ga molim da mi
da bar jedan, da ga imam kao uspomenu na svoju ženu! Uz smeh,
pojeo je i poslednji!"
143
Vidite, bio je to trenutak u kojem je ono ide−mi−na− živce doseglo svoj
vrhunac. A Dapazo je nastavio: "Ljubav Božija se izlila u naša srca.
Mogao sam da volim ovog čoveka. Mislio sam: 'Jadni čoveče, nemaš
nikoga ko bi te voleo. Svuda te okružuje mržnja. Kako je meni dobro
kao Božijem detetu'. Mogao sam da ga uronim u sažaljenje i milost.
Više mi ne ide na živce. Upravnik je tada skočio, osetio je, naime, tu
ljubav, i izjurio". Dapazo ga je posetio nakon rata. Čovek je prebledeo.
Mislio je da se želi osvetiti. Dapazo je rekao: "Da, hoću da se osvetim.
Želeo bih kod vas da popijemo šolju kafe. U kolima je torta, pa ćemo
zajedno jesti i piti!" Tada je ovaj čovek shvatio, sav potresen, da onaj
ko je pod Isusovom vlašću više ne mora da mrzi, jer je oslobođen onog
ideš−mi−na−živce, jer je u njegovo srce izlivena Božija ljubav.
Ja sam već star pastor velegrada. Često sam čuo jadikovke, kao što
su: 'Tako sam usamljen!" "Niko mi ne poklanja ljubav!" Prosto to više
ne mogu da slušam. Najradije bih rekao: "A ti? Gde je osoba koja bi
mogla da ustane i za tebe da kaže: 'Ovaj mi je poklonio ljubav!'" Znate,
mislim da je vrlo glupo; oprostite mi na izrazu, ali dolazim iz kraja gde
ljudi prilično grubo razgovaraju; kada se ljudi neprekidno žale da na
svetu nema ljubavi, a oni sami su ledenice.
Kada sam to shvatio, rekao sam da i ja želim da se vežbam u ljubavi.
Međutim, primetio sam da to uopšte ne mogu. Vidite, naše srce je
krajnje sebično. Istina, postoje ljudi koje možete voleti, jer su
simpatični. Ali, šta sa onima koji vam idu na živce?
Sećam se jednog razgovora s nekim komunističkim radnikom. Rekao
mi je: "Priključio sam se demonstraciji za kulije u Šangaju" (Kuli: Ljudi
najnižeg staleža u Indiji, Kini, Japanu..., prim. prev.). Na to mu
odgovorih: "To je super. A vaš sused?" Onda je iz njega provalilo:
"Samo da ga sretnem, udariću ga po tintari!" Razumete? On po onoj:
"Ljubi svoga daljnjeg". To uopšte nije teško. Ali, "Ljubi svoga bližnjeg",
to je komplikovano.
144
Mislim, dakle, da će se ovaj svet promeniti samo onda kada budem
mogao voleti svoga suseda, svog bližnjeg, i onog komplikovanog, i
onog opasnog, i onog koji želi da mi učini zlo. Ja to ne mogu sam od
sebe. To je Božiji dar. Moji prijatelji, naravno da to nije jednostavno.
Doživeo sam to i sam. Jer, znate, kada Isus ulazi u naš život i pokloni
nam mir s Bogom, on želi da nam pokloni i mir sa bližnjima, a to onda
jako boli, jer, znate, on nam pokazuje da mi, u stvari, onom drugom
mnogo više idemo na živce, nego on nama, i da nas on mnogo teže
podnosi. Otkada poznajem Isusa, on mi pokazuje kako se ogrešujem o
drugoga. I onda mi postaje mnogo važnije to daje Spasitelj umro na
krstu i da postoji oproštenje greha.
Shvatate, Isus donosi veliku revoluciju u svet, ali ona mora da se
prihvati. I zbog toga bih želeo da vas molim da me ne samo saslušate,
nego da i sami ozbiljno mislite o Isusu. Želim da i vi možete reći:
"Našao sam Isusa i on je pronašao mene!"
145
Sve se mora promeniti, ali kako?
Sve se mora promeniti, ali kako?
U mojoj mladosti bile su popularne novele pisca Maksa Eita (Max
Eyth), koji je danas već zaboravljen. Po profesiji je inženjer, pa je
građu za svoja dela uzimao iz istorije tehničke ere. Jedna novela se
zvala "Tragedija poziva". Pisac opisuje mladog inženjera, koji jednog
dana, sticajem čudnih okolnosti, dobija težak zadatak. Treba da izgradi
most preko jedne reke, koja je, zapravo, rukavac u more. Složen je to
nalog, jer na ovom mestu već deluju zakoni plime i oseke. A u početku
tehničkog razvoja još nisu poznata sva tehnička sredstva našega
vremena. Dakle, mladi čovek gradi ovaj divovski most. Po završetku se
priređuje veliko otvaranje mosta, uz muziku, zastave i prisustvo mnogih
reportera. Prominentne ličnosti su u prvom vozu koji prelazi most.
Mladi čovek stoji u središtu interesovanja. Sve novine donose njegovo
ime. Sada je slavan. U Londonu otvara veliki projektantski biro, ženi se
bogatom devojkom, ima sve što mu srce želi. No, u njegovom životu
postoji jedna čudna, mračna tajna, koju još samo njegova žena zna.
Svake jeseni on jednostavno nestaje. Putuje svome mostu. A kada
noću besni bura i kiša lije, onda on, obučen u kišnu kabanicu, stoji kraj
svoga mosta obuzet strahom. Prosto fizički oseća kako bura udara na
stubove njegovog mosta. Uvek iznova proračunava da li su stubovi
zaista dovoljno snažni, da li je stvarno tačno izračunao pritisak vetra na
njih. Po prestanku vetrova, on je ponovo u Londonu. Onda je opet onaj
veliki čovek, koji u društvenom životu igra značajnu ulogu. Niko na nje−
mu ne primećuje da ga potajno i neprekidno proganja strah i da se
neprekidno pita da li je dobro sagradio most? Da li je dovoljno jak? Ova
mučna pitanja čine mračnu tajnu njegovog života. Maks Eit, zatim,
potresno priča kako mladi inženjer, jedne strašne olujne noći, ponovo
pun straha, posmatra svoj most. On vidi kako se mostu približava voz.
Protutnji kraj njega. Još gleda svetla zadnjeg vagona. Ali, iznenada
146
svetla nestaju u razbesnelim talasima. I on shvata da je voz u dubini
mora. Most se srušio po sredini.
Kada sam ovu priču prvi put čitao svojim dečacima, prožela me je
potajna misao − zar ovo nije životna priča svakoga čoveka? Svi mi
gradimo most svoga života. A s vremena na vreme, u nekoj besanoj
noći, ili kada nas nešto uznemiri, u nama se pojavi strah. Jesam li svoj
životni most stvarno ispravno izgradio. Da li će odoleti životnim
burama? A, zapravo; znamo da nije sve u redu. Naš životni most nije
psd^ puno siguran. To je prvo na šta želim da vam ukažem.
1. Nešto ne valja
Kao sveštenik velegrada, oslovio sam već mnoge ljude pitanjem:
Recite mi, da li je vaš život sasvim u redu?" Nikada nisam sreo
nijednog čoveka od koga, na kraju, nisam, ipak, dobio priznanje:
"Sasvim u redu? Ne! Zapravo, morao bih mnogo toga da sredim i da se
promenim". Svakako, ja nisam u stanju da kažem na kojoj tački vašeg
životnog mosta nešto nije u redu. Ali, vi to sigurno i sami sasvim tačno
znate. Mnogo toga bi moralo da se promeni.
I s vremena na vreme kažete kako ćete se promeniti. Popraviću se na
ovom ili onom području. Recite mi, da li ste zaista uvereni da se čovek
može promeniti? Ne, u biti je nemoguće da se čovek promeni. Biblija
sasvim brutalno tvrdi: "Može li crnac promeniti kožu svoju, ili leopard
krzno svoje? A vi, možete li činiti dobro, ako ste navikli da zlo činite?"
Svet je pun moralnih poruka i odluka, ali nijedan čovek ne može sam
da se promeni. To je tvrda beseda. Žalosno stojim među ljudima koje
susrećem i osećam da oni sasvim tačno znaju da njihov životni most
nije sasvim u redu. A onda me pitaju: "A šta da radimo? Ta ne možemo
da se promenimo!" Da, tako je. Nečist ne može da ima čisto srce.
147
Lažov ne može sam da se pretvori u istinoljupca. Sebičnjak ne može
iznenada da bude velikodušan. I nepoštenjak ne može da samoga
sebe pretvori u poštenjaka. Bar da vas poznajem i da znam na kom
mestu vaš most nije u redu! Ali, Bog vam to može pokazati.
Potresna je istina koju Biblija pokazuje. Vidite, ja ne razvijam neke
svoje sopstvene ideje. Ja vam naveštam samo ono što Božija reč
kaže. Ali, Biblija donosi nečuvenu poruku, od koje vam zastaje dah.
Ona kaže da je živi Bog poslao nekoga na svet. On može da nam
izmeni život. To nije neko manje značajan, to je njegov Sin, Gospod
Isus!
2. Sve može da se promeni
Moji prijatelji, ne znam da li je crkva kriva što mnogi ljudi misle da je
hrišćanstvo dosadna stvar. Ja smatram da je najuzbudljivija vest da je
Bog poslao svoga Sina Isusa na ovaj svet kao jedinu šansu za nas. Taj
Isus izgovara neverovatnu rečenicu: "Gle, sve novo činim!" On, jedino
on može da promeni ljude.
Video sam pijanice koji su se oslobodili pića. Sebične stare žene, koje
su svojom sebičnošću mučile sav svet, odjednom su se promenile i
zapazile druge ljude. Izbavljeni su muškarci, koji su bili vezani za svoju
nečistotu. Isus menja. Isus dolazi i, gle, sve novo postaje. To nije
nikakva bajka. Mogao bih da vam u vezi s ovim ispričam mnoštvo
primera.
I zbog toga, mi, koji tačno znamo da most našega života nije sasvim u
redu, trebamo tog Spasitelja. Potreban nam je Gospod Isus, ne neko
hrišćanstvo, već Hrist. Shvatate, ne treba nam neka religija, neka
dogma, nikakvo crkvenjaštvo! Trebamo živog Spasitelja. A on je tu.
Smemo još danas da ga prizovemo i da mu kažemo svu svoju životnu
148
bedu. Evo, to je moja veličanstvena poruka.
Dozvolite mi da vam sve ovo ilustrujem. Pre kratkog vremena proveo
sam nedelju dana u Minhenu. Lepotama Minhena pripada i ogromni
park u centru grada − Engleska bašta. Pošto mi je hotel bio u blizini,
svakog dana sam prolazio ovim parkom. Na ulazu, preko rečice,
postoji mali mostić. S leve strane drvenog mosta obrušava se voda
prema jednoj brani. I jednog dana spazih tamo, u dnu vodopada, kako
se vrti komad drveta. Pošto sam imao vremena, posmatrao sam kako
se taj komad drveta neprekidno vrti ukrug. Ponekad je izgledalo kao da
će ga zahvatiti struja i da će otploviti. Tada bi ga vir ponovo zgrabio.
Sledećeg dana, taj komad drveta još uvek je bio tamo. Izgledalo mi je
kao da se želi odvojiti od vira. Ali, vir ga je uvek iznova uvlačio u sebe.
Možete li to zamisliti? Živa struja, a komad drveta se neprekidno vrteo
ukrug.
Takav je život većine ljudi. Vrti se neprekidno u istom, starom krugu:
isti gresi, iste nevolje, ista bezbožnost, isti očaj u srcu. Stalno u
svakodnevici, uvek u istom krugu. Ali, postoji jedna struja, jedna živa
struja, koja izvire kod Božijeg Sina Isusa. Taj Isus je za nas umro na
krstu. Verujte mi, kada je Bog dopustio da njegov Sin umre na takav
stravičan način, to ima neki značaj, pa makar mi to i ne razumeli.
Posmatrajte ga u duhu: I mene, i mene on tamo izbavlja. Ne možete
jednostavno da se ne obazirete na to. Ta, morate se potruditi da to
razumete. I onda ga je Bog, trećeg dana, iz groba vaskrsao. Iz tog
Isusa izvire struja izbavljenja. No, mi smo poput onog komada drveta u
Engleskoj bašti. Neprekidno se vrtimo oko sebe ukrug. Onom drvetu
potreban je bio samo jedan udarac, pa da ga zahvati struja. Ali, nisam
ga mogao doseći. Međutim, mi nismo komad drveta. Taj mali korak iz
neprekinutog starog kruga, onaj mali korak u struju izbavljenja, koja
izvire iz Božijeg Sina, moramo učiniti sami. A na kraju vidimo da je,
ipak, sve Bog učinio. Ali, moram vam reći da morate sami učiniti taj
korak u struju izbavljenja. Ljudi sasvim tačno osećaju kako Bog njihova
srca vuče na taj jedan korak iz večitog starog kruga u struju izbavljenja,
149
koja izvire iz Isusa.
3. Ovako ili onako
Objasniću vam ovo sa nekoliko događaja iz Biblije. Apostol Pavle je
prebačen u zatvor u Cezareju. Rimski namesnik je tamo imao svoju
rezidenciju. Novi rimski namesnik bio je Fest. Ovom Festu jednoga
dana dođe u posetu jevrejski car Agripa i njegova žena Berenika.
Oboje kažu: "Feste, čujemo da imaš veoma zanimljivog zatvorenika,
Pavla. Baš bismo voleli da ga čujemo!" Jednoga dana su priredili
suđenje zatvoreniku Pavlu. Na okupu su eminentni ljudi iz grada,
političari, činovnici. Pojavljuju se Fest, Agripa i Berenika. Sedaju na
pripremljene prestole. Marširajući, ulaze rimski legionari. Sjaj i raskoš. I
onda, uvode optuženog Pavla. No, nekoliko trenutaka kasnije, čitava
scena je izmenjena. Iznenada, Pavle više nije optuženi, jer ga sluša
celo društvo koje ga okružuje. Tada je Pavle održao silnu
evangelizaciju, govor u kojem svojim slušaocima tumači šta je to s
Isusom. Ovoga puta nije mnogo govorio o njihovom grehu, nego im je
"nacrtao" Božijeg sina. Zatim je rekao: "Ko je žedan, neka dođe i neka
pije. Vi, žedni i gladni života, koji ste opterećeni savešću, vi sa vašom
čežnjom za Bogom i vašim strahom od umiranja, čujte: Isus širi svoje
ruke i govori: 'Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni'". Pavle je
otprilike ovako govorio. Tako je pred njihove oči uzvisio Gospoda
Isusa, koga je i sam doživeo u direktnom susretu. Kada je završio,
namesnik Fest je rekao: "Pavle, stvarno si sjajan govornik. Ali, verujem
da je ono što govoriš pomalo ludost. Malo te je zaneo tvoj
temperament". Taj Fest ništa nije shvatio. Biblija za neke ljude govori
da je njihovo srce obloženo salom, pa sve sa njega klizi. Možda i među
vama ima ljudi s takvim srcem. Tako je to bilo kod gospodina Festa.
Ali, car Agripa je stvarno potresen. Izjavio je nešto što me je uzbudilo:
"Pavle, ne nedostaje mnogo, pa ćeš i mene nagovoriti da budem
hrišćanin, Isusov učenik!" Ne nedostaje mnogo! A onda je otišao, i sve
150
je ostalo po starom. Kao ono drvo u Engleskoj bašti. Sve se vrti u
starom vrtlogu, u staroj svakodnevici, U starom životu − sve do smrti i
do pakla. Uvek ista pesma o grehu i samopravednosti. Da li će i kod
vas ostati sve po starom? Onda je Isus uzalud umro za vas! Onda je
Isus uzalud vaskrsnuo za vas. Onda nemate nikakvo oproštenje,
nikakvu slobodu, nikakav mir s Bogom. Nedostaje samo još jedan
korak. Ne fali mnogo da postanem hrišćanin. To je potres− no! Ima
ljudi hrišćana, a da ipak nisu Božija deca. Ima ljudi hrišćana koji će,
ipak, biti izgubljeni, koji se nazivaju hrišćanima, a ipak ostaju bez mira.
Da vam iznesem sada nešto suprotno. Apostol Pavle je jednoga dana
došao u evropski grad Filipe. Bilo je u njemu mnogo zabave, pozorišta
i sve ono što pripada jednom pristojnom gradu. A pošto u pristojan
grad spada i zatvor, i on je postojao. Zatvorom je upravljao nekadašnji
rimski oficir, koji je ovo nameštenje dobio, možda, zato što je u ratu bio
ranjen. I jednoga dana ovom tamničaru dovedu dva zatvorenika. Takve
još nije imao. Bili su to apostol Pavle i njegov pratilac Sila. Pošto su
silno propovedali, u gradu se sve uzbudilo. Gradski oci jednostavno su
ih dali izbičevati i baciti u zatvor. Pavla i Silu predali su tamničaru.
Zapovedili su mu da ih dobro čuva do jutra. A tamničar je rekao: "Da ih
dobro čuvam! Razumem!" Negde u podzemlju, imao je jednu ćeliju s
čijih zidova curi voda. Odveo ih je tamo, pa im je još i lancima okovao
ruke. A kada biste mene pitali kakvu religiju je taj čovek imao, rekao
bih vam da je verovao u nekog boga ili neke bogove. Znate, u Rimu su
postojale religije, koje ni sami ljudi nisu shvatali ozbiljno. Kao,
uostalom, i kod nas. Možete li zamisliti tamničara? Ali, onda mu se
desilo nešto veoma neobično. Nikada to do kraja ne možemo objasniti.
Prvo, Pavle je oko ponoći počeo da peva slavopoj Isusu. Mislim da je
Pavlu do ponoći bilo potrebno da se smiri zbog toga što su tako
nepravedno s njim postupali, što su ga bičevali i bacili u zatvor. Čoveku
to nije lako progutati. I onda se doseti: "Mene je Gospod Isus iskupio
svojom krvlju! Ja sam Božije dete! Imam mir s Bogom! Ja sam u
njegovoj ruci!" Počeo je da peva pesme hvale. A Sila mu se pridruži,
peva drugi glas ili, možda, bas. Predivno! Ostali zatvorenici slušaju.
151
Ovakvi zvuci još nikada se nisu čuli u zatvoru. Moji prijatelji, kao
zatvorenik upoznao sam zatvore državne policije. Tu se čuju samo
psovke i krici očaja, kao i urlanje čuvara. Pa, kada sam jednom hteo da
zapevam neku pesmu hvale, brzo su mi to zabranili. Izgleda da su do
danas već shvatili da bi moglo biti opasno kada čovek peva hvalu
Bogu! Ali, u vreme naše priče još nisu stigli dotle. Dakle, Pavle i Sila
pevaju. Naravno, tamničar se čudi. Mislio je: "Čoveče, šta ti ljudi
pevaju? Pa, to su duhovne pesme! Pa, zar još ima ljudi koji to shvataju
ozbiljno? Ovde u zatvoru! Tu, u toj rupi, više nikome nije do pevanja. A
oni pevaju o svom Bogu!" A onda je tamničar pošao na spavanje. Ali,
ne zadugo. Nastao je veliki zemljotres. Poslao ga je Bog. Kapije
zatvora se otvaraju. Zatvorenici su slobodni. Tamničar je skočio sa
ležaja. Vidi − sve su kapije otvorene i misli da su zatvorenici pobegli.
Sigurno će ga degradirati. Uništiti. Uzima mač i hoće da se ubije. Ali,
tada Pavle vikne: "Ne uzbuđuj se! Svi smo ovde, na broju! Postoji živi
Bog, koji priznaje svoje sluge!" "Postoji živi Bog, a ja sam mu se
rugao", misli tamničar. "Postoji živi Bog, koji poznaje sav moj život, sve
moje grehe, celo moje biće. Postoji živi Bog! Izgubljen sam!" Jurnuo je
u Pavlovu ćeliju, pao pred njim na kolena i uzviknuo: "Ljudi, šta da
činim da se spasem!?" Iznenada je osećao da je njegov život poput
onog komada drveta u Engleskoj bašti. Neprestano se vrteo ukrug,
uvek je sve bilo po starom. Sada mu je važno samo jedno: šta da radi
da dođe u struju izbavljenja? Mi bismo, možda, sada održali snažnu
propoved, veliko moralno predavanje. Možda bismo zahtevali da nas
tamničar prvo pusti iz te rupe. Međutim, Pavle kaže samo jednu
rečenicu: "Moraš da imaš Isusa! Veruj u Gospoda Isusa Hrista, i
spašćeš se ti i sav tvoj dom!" Tamničar ne zna mnogo. Samo je
izdaleka čuo da taj Isus spasava od Božijeg gneva i suda, pakla i
starog života. Tog trenutka je dobio taj udarac iz starog života u −
struju Božijeg izbavljenja. Postaje Isusova svojina. Priča se nastavlja.
Izveo je Pavla i Silu iz zatvora. Slušao je o Isusu. Dao se još iste noći
krstiti. Izveštaj završava rečima: "Radovao se sa svim svojim domom
što je poverovao u Boga". Dospeo je u životnu struju. Došao je do mira
s Bogom.
152
Dakle, kod jednog se čulo kako "ne fali mnogo", a drugi je doživeo onaj
udarac u struju izbavljenja. Kako će to biti kod vas?
4. Shvatite Isusa ozbiljno!
Sve se mora promeniti, ali kako? Pre svega, važno je upoznati Isusa!
Bilo je to odmah posle rata. Pozvao me direktor jedne gimnazije:
"Gospodine pastore, imam ovde petnaest mladića. Položili su ratnu
maturu. A ona ne važi. Moraju još pola godine da pohađaju nastavu.
Sve su to nekadašnji vazduhoplovni poručnici, artiljerijski poručnici i
sve takvi tipovi. Naravno, ljuti su što moraju ponovo u školu. Hoćete li
im držati veronauku?" Pristao sam, ali sam drhtao dok sam odlazio.
Eto, preda mnom mladići otvrdnuli u dimu granata i ratišta. Kažem im:
"Dobar dan. Ovde treba da držim veronauku". Još nisam bio ni završio
rečenicu, a već je jedan ustao i rekao: "Kako Bog može da dozvoli tako
stravičan rat?" "Gde je taj Bog ljubavi?" − upitao je drugi. "On ćuti dok
se milioni Jevreja spaljuju u gasnim komorama!" Tako su nastavili.
Pitanja su prosto pljuštala. Konačno sam podigao ruku i rekao:
"Trenutak, molim! Vi mi ličite na slepce, koji svojim štapom pipaju po
mraku. Uopšte nema smisla na ovakav način govoriti o Bogu. Zar nije
Bog sasvim nepoznat i skriven? On se objavio samo na jednom mestu
− u Isusu. Pre nego što nastavimo, moramo saznati ko je taj Isus!
Gospodo, pre no što diskutujete, morate prvo da saznate za Božiju
objavu. Hajde da se pozabavimo time. I, molim vas, sledeći put
donesite svoje Biblije, koje će vam biti potrebne za dalje proučavanje!"
Čitali smo: "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Čitali smo o padu u.
greh, o Božijem sudu nad otpalim čovečanstvom. Dok su čitali, bili su
potreseni. "Shvati i vidi kako je teško i gorko što ostavi Gospoda Boga
svojega, što više nema straha mog u tebi!" To doživljavaju narodi. To
doživljavaju pojedinci. I onda smo čitali o Isusu. Čitali smo u jednom
153
dahu o njegovom umiranju i vaskrsenju. Taj čas ostao mi je
nezaboravan. Nastala je velika tišina dok je jedan od mladića čitao, a
drugi slušali. Zastao nam je dah pred velikim Božijim delima u Isusu. U
njima je nastala promena. Prazna diskusija im je zapela u grlu. Nazivali
su se hrišćanima, a nisu imali pojma o živome Bogu, koji je u Isusu
Hristu došao k nama, kao ni o tome šta je sve učinio za naše spasenje.
Da nastavim.
Shvatite ozbiljno Isusa i njegov poziv!
Jednom je Isus ispričao usporedbu. Neki kralj je svome sinu priredio
svadbeno slavlje. Poslao je sluge da pozovu goste. "Dođite, sve je
spremno!" Zamislite, svi redom su počeli da se izgovaraju. Jedan reče:
"Pa, došao bih, ali upravo sam napravio veliki biznis. Moram se prvo
pobrinuti za njega. Molim te, izvini me!" Često ljudi kažu: "Znate, kod
vas sveštenika to je nešto drugo nego kod nas. U poslovnog čoveka to
baš nije tako lako". Drugi se izgovarao: "Zahvaljujem na pozivu. Ali,
upravo sam se oženio. Znaš, medeni mesec, ma razumeš?" I, nijedan
nije došao. Pokušao sam sebi da predstavim te ljude. Kako su nastavili
da žive? Zapravo, trebalo je da dođu caru, ali nešto ih je sprečilo.
Znate, tako je to sa većinom vas, zar ne? Trebali biste, u stvari, da
budete Božija deca, ali nešto se isprečilo. Zapravo, molim vas,
prihvatite Gospoda Isusa u veri!
Mnogi kažu: "Imam ja neku veru". U šta su sve Nemci u Trećem rajhu
verovali? Verovali su u Hitlera, svoju konačnu pobedu, u čudo oružja i
drugo. Verovali su u sve i svašta. Nije dovoljno imati nekakvu veru.
Moramo imati mir s Bogom. A njega nam daje samo Isus. Da vam
sada kažem šta vera znači. Objasniću vam to pomoću nekoliko
događaja.
Kao sasvim mladi pastor, išao sam od kuće do kuće u posete. Bilo je to
154
u jednoj užasnoj gradskoj četvrti. U skoro svakoj kući ljudi bi mi zalupili
vrata pred nosom, uz povike da ništa neće kupiti. Ali ja bih ugurao
nogu u odškrinuta vrata i rekao: "Ništa ne prodajem. Hoću nešto da
vam poklonim. Ja sam sveštenik". No, popa im nije bio potreban.
Jednoga dana dođem do jednog stana. Čim sam otvorio vrata, bio sam
u kuhinji. U prostoriji neki mladi čovek besno ide gore−dole. Kažem
mu: "Dobar dan. Ja sam evangelički pastor". Zaustavio se i proderao:
"Šta! Popa? Samo mi je još to falilo! Napolje! Više ni u šta ne verujem.
Izgubio sam veru u čovečanstvo!" Mora da je doživeo strašne stvari.
Odgovorio sam: "Mladiću, dođite da vas zagrlim. I ja sam izgubio veru
u čovečanstvo. Baš smo divan par!" Iznenađeno me upita: "Kako to, pa
vi ste sveštenik? Kao sveštenik, morate verovati u čovečanstvo!" "Zar
stvarno moram? Žao mi je, ali izgubio sam veru u čovečanstvo. I ja
sam bio u ratu. Kada samo pomislim na proste viceve i svu onu
prljavštinu, na to kako niko nikome i ništa ne veruje. Ne, hvala. Vera u
čovečanstvo raspala se u paramparčad!" Priznao je: "Pa, onda uopšte
ne razumem zašto ste još sveštenik?" Odgovorih: "Znate, dobio sam
jednu novu veru. Ona se nikada ne raspada". Hteo je da zna kakva je
to vera. Pričao sam mu evanđelje. "To je veliko poverenje u Isusa
Hrista. To je jedina velika šansa za svet". On se čudi: "Isus! Pa, to je
hrišćanstvo. Mislio sam da je s 1im svršeno". "Naprotiv, ono pravo
počinje upravo kada se stara vera raspada!"
I vama želim da odbacite svoju pogrešnu veru i da pronađete
pouzdanje u Isusa.
Odmah nakon rata nabavio sam stari "opel", jer sam želeo mnogo da
putujem. Bio je to pravi muzejski primerak. Kada sam prvi put stigao s
tim svojim malim P−4, moj prijatelj je uzviknuo: "Za ime sveta, sada ću
morati svako drvo da tapaciram. Pastor vozi kola!" Povređeno sam
odgovorio: "Valjda ne misliš da ne znam da vozim kola?" "Verujem. Pa,
imaš vozačku dozvolu!" Pozvao sam ga: "Hajde, uđi u kola!" Odbio je:
"Radije ne bih. Još nisam napisao svoj testament". U tom trenutku
došla je moja supruga. Pozvao sam je da uđe. Ušla je bez oklevanja.
155
Ona živi još i danas. U trenutku kada je napustila čvrsto tlo i ušla u
kola, poverila mi je svoj život. Uradite isto to sa Isusom. Bezrezervno
mu poverite svoj život.
Nedavno sam pročitao jedan potresni događaj iz drugog svetskog rata.
Ruska armija je oko Staljingrada zatvorila obruč. Upravo se spustio
poslednji nemački avion koji je održavao vezu sa pozadinom. U avionu
− ranjenici. Tada su došli još lakše ranjeni vojnici, polusmrznuti. Svi
žele u avion. A avion je već pun. Vešaju se gde stignu, za brave na
vratima, za zadnji trap, za bilo koji deo za koji se moglo uhvatiti sa
spoljne strane aviona. Tada je avion poleteo. Nakon spuštanja, nije bilo
ni jednog od njih. Oduvao ih je vetar, ruke su im se smrznule. Spasili
su se samo oni koji su bili unutra.
Pomislite da je evanđelje o Božijem Sinu, Isusu, koji je za nas umro i
vaskrsnuo, poput spasonosnog aviona. Njime možemo da se izbavimo
iz obruča izgubljenosti. U njemu ima dovoljno mesta. Ali, mnogi nisu
sasvim unutra, vise sa spoljne strane. O Božiću ideš u crkvu. Istina,
kršten si, ali, inače, veruješ u sve i svašta. I kada umreš, sveštenik
mora da potvrdi da si bio dobar hrišćanin. Shvatate? Visite spolja!
Budite uvereni, oduvaće vas. Samo onaj koji je unutra biće spasen! Da
li ste unutra?
Pakao će biti pun ljudi koji su znali za Isusa, ali se nisu kod njega
ukrcali. Verovati u Isusa znači ukrcati se kod njega. Uradite to! On je
jedini kome možete bez razmišljanja da poverite svoj život.
Na kraju, još jednom bih želeo da vam pred vašim duhovnim očima
naslikam Isusov krst. Pođite sa mnom na Golgotu, na brdo izvan grada
Jerusalima. Evo Božijeg sina kako visi na krstu. Ispod ovog krsta je
jedino mesto na čitavom svetu, na kojem čovek može da nađe
oproštenje greha i da postane sasvim druga osoba.
U gradu Libeku (Lübeck) postoji jedna predivna stara crkva, katedrala,
156
U njoj, iznad oltara, visi čuvena slika raspeća, koju je u 15. veku
naslikao Hans Memling. Kada je 1942. godine, nakon jednog
bombardovanja, crkva bila sva u plamenu, neki nepoznati vojnik je, sa
nekoliko prijatelja, pojurio unutra, da po cenu sopstvenog života spasi
sliku. Ubrzo nakon rata, u Libeku sam držao svoja predavanja. Direktor
muzeja umetnosti tada mi je rekao: "Kod mene u podrumu stoji čuveni
Memling. Ako hoćete, rado ću vam ga pokazati". Naravno, nisam
propustio priliku. Tako smo, direktor, jedan prijatelj i ja, sišli u podrum.
Predivna slika: vojnici na konjima, s kopljima u rukama, zatim vojnici
koji se kockaju i šarena masa ljudi, žene koje plaču, fariseji koji se
rugaju. Iznad svega nadvijaju se tri krsta. Ali, tada otkrivam nešto
veoma neobično. Usred gužve, pod Isusovim krstom postoji na
travnjaku jedan mali prostor koji je prazan. Kažem: "Čudno. U svoj toj
gužvi, neposredno ispod Isusovog krsta jedno mesto prazno! Šta li je
ovaj srednjovekovni slikar, Hans Memling, mislio kada je to naslikao.
Sigurno je želeo ovom slikom nešto da poruči. Bili su oni, u neku ruku,
ekspresionisti. Moj prijatelj je objasnio: "Mislim da je hteo reći: pod
Isusovim krstom je jedno prazno mesto. Zauzmi ga ti!"
Često mislim na ovu sliku. Ovde, pod krstom, smrt gubi svoj užas. U
Isusovim dubokim ranama smem da gledam svoje spasenje. Raširio je
ruke za spas svih ljudi. Da, upravo se radujem da je pod krstom Isusa,
Božijeg Sina, jedno prazno mesto, baš za mene. I za vas je ovo mesto
slobodno. Da li će to vaše mesto osta− ti prazno za svu večnost?
157
Bez mene!
Bez mene!
Svako vreme stvara svoje posebne krilatice, koje neprekidno slušate u
svim mogućim i nemogućim prilikama. Jedna od najpoznatijih krilatica
našega vremena je: "Bez mene!" Ovom rečenicom se razmahujemo,
udaramo po drugima, a nekada sami sebe ubijamo. Vidite, "Bez
mene!" je po život opasna krilatica. No, ona može da ima i krajnje
pozitivno značenje. Hajde da je zajedno istražujemo.
1. Krilaticu "Bez mene!"
ne izgovaramo i kada bismo trebali
U Bibliji postoji jedna prastara priča, koja je, ipak, krajnje aktuelna i
uklapa se u našu temu.
Sigurno ste svi čuli za Abrahama, tog Božijeg čoveka. Biblija nam već
na njenom samom početku govori o njemu: "Abraham poverova Bogu i
Bog mu to uračuna u pravednost". Abraham je bio čovek, koji je, istina,
veoma tačno znao krivicu svoga života, ali koji je pred Božijim očima
živeo tako što je spoznao svoj greh, Bogu gaje priznao i primio Božije
oproštenje u veri. Taj Abraham dolazi jednog dana u sukob sa svojim
nećakom Lotom. Biblija izveštava: "Abraham je bio veoma bogat
stokom. I Lot imaše ovaca, goveda i šatora". Čitamo dalje: "Svađa je
nastala između pastira stoke Abrahamove i pastira stoke Lotove".
Pretio je veliki javni konflikt između ova dva rođaka. Očito, rasprava
među pastirima poprima sve opasnije oblike. Oni jure svojim
gospodarima, uzrujano izveštavajući o žestokoj svađi, incidentima i
raspravama. Situacija se sve više zaoštrava. Pa, prijatelji moji, da ste
158
vi bili Abraham, budući mnogo stariji od nećaka Lota, šta biste vi u toj
situaciji uradili? Da sam ja bio ujak toga Lota, ja bih mu rekao: "Kako
se to tvoji pastiri ophode sa mojim pastirima! Sklonite mi se s očiju!" Na
to bi Lot odgovorio: "Nikada. Hoću svoje pravo. Skloni se ti!" I tako bi
se svađa nastavila u beskraj. Vidite, bio Je to trenutak kada bi najveća
svađa između Abrahama i Lota bila prosto nužnost. Ali, stari, pobožnn
Abraham stoji pod Božijim očima. On gleda svog nećaka Lota i misli:
"Svađa, rasprava! Bez mene! Bez mene!" Položio je svoju ruku na
Lotovo rame i rekao: "Dragi moj, neka ne bude svađe između mene i
tebe, između pastira mojih i tvojih, ta, mi smo braća!" I onda daje
predlog rešenja, pa makar i na sopstvenu štetu. Ali, svađa? Bez mene!
Dozvolite mi da upitam prisutne muškarce i žene. Sigurno ste i vi već
doživeli takve trenutke. Neko je skočio na vas. Da li ste i vi tada mislili:
"Svađa! Bez mene!" Da li ste tako reagovali? Ne, sigurno ste se veselo
uključili u svađu i još do danas se niste izmirili s gospodinom Majerom,
ili s gospođom susetkom. Vidite, koliko puta bi rečenica "Bez meneG
bila na svom mestu. Gospod Isus govori: "Blago mirotvorcima!" Čitavo
naše hrišćanstvo tako malo vredi, jer u odlučujućem trenutku ne
kažemo: "Bez mene!", jer, u stvari, u odlučujućem trenutku jadno
zatajimo, izneverimo.
Da vam ispričam jednu drugu priču, koja mi je veoma draga. Da li
znate za onu divnu priču iz Biblije o mladiću Josipu, koga su njegova
braća prodala u Egipat? On kao rob dolazi u tada veliku, slavnu, zemlju
kulture, Egipat, u kuću bogatog čoveka Potifara. Ovaj Potifar je imao
čitavu armiju robova i velike kuće. Josip je u svojim mladim godinama
sklopio savez sa živim Bogom. I toga ima. Mladi čovek govori živom
Bogu: "Hoću da pripadam tebi!" A evo ga sada samog u Egiptu.
Posmatra kako drugi robovi kradu i lažu. On tu ne učestvuje. Drugi mu
se smeju. Ali, njegov gospodar stiče poverenje u njega i poverava mu
poslove. Vidite, hrišćani su smešni ljudi, ali im se poveravaju stvari, jer
oni ne kradu i ne lažu. I tako ovaj mladi čovek, kao odrastao, dobija
mesto upravitelja nad svim što njegov gospodar ima. Biblija to tako
159
lepo pripoveda. Uvek se smešim dok čitam: "I tako, prepusti sve svoje
brizi Josipovoj, te se više nije ni za šta brinuo, osim za jelo što je jeo".
Verovatno bi i to najradije prepustio Josipu, ali to je morao da uradi
sam. Josip je u međuvremenu stasao u zgodnog mladića. Bio je
ukusno i bogato odeven. Tada ga otkri mlada žena njegovog
gospodara. Ona je paganka. Nema šta da radi. Znate, Potifarova žena
je imala robove za sve, a dokolica je majka svih poroka. Jednog dana
oko joj je zapelo za Josipa. I ona počinje da mu se udvara. Josip se
pravio kao da ne vidi. Ali, tada dolazi strašna scena, kada je Potifarova
žena sama s Josipom u kući. Odjednom stoji pred njim u svoj njenoj
neukroćenoj strasti. Hvata ga za plašt i moli: "Josipe, lezi sa mnom!"
Potresno je kako to Biblija pripoveda i kako Josip, nakon kratkog
razmišljanja kaže: "Bez mene! Bez mene! Preljuba! Bez mene!" Vidite,
tako govorimo mi. Josip se mnogo lepše izrazio: "Kako bih mogao da
učinim tako veliko zlo i da sagrešim protiv Boga!?" To znači "bez
mene".
Mislim da među starijima nema takvoga ko se nikada nije našao u
takvom presudnom trenutku iskušenja na greh. Izvinite, danas se to
više ne sme nazvati grehom, već iskušenje preljube. Da li ste vi tada
rekli: "Bog me vidi! Bez mene!" Kako se osećamo dok gledamo Josipa.
Verujem da se mnogi ne bi ni setili da kažu ono "bez mene". Ali, postoji
Božiji zakon koji kaže da čovek treba da živi čist u rečima i delima. To
"bez mene", retko nam je padalo na pamet. Ali, upravo sam vam rekao
da Bogu pada na pamet. Bog se svakog dana seća naših greha.
Strašno je da se u odsudnom času ne setimo uzrečice: "Bez mene!" A
to je tako dobra reč svaki put kada nam dolazi iskušenje da prestupimo
Božije zapovesti. Karakteristika je našega vremena da Božije zapovesti
više ne važe.
Prilikom postavljanja novog biskupa, zamoljen sam. da pred svim
pastorima Hanovera održim predavanje. Biskup me je molio da
govorim o temi: "Šta nedostaje pastorima naših zajednica?" U tom
predavanju sam rekao: "Mogu vam reći samo jedno: svima nama
160
nedostaje strah od pakla, jer Bog stvarno ozbiljno misli i stvar− no
uvažava svoje zapovesti".
Dobra je to uzrečica "Bez mene!" Kada nas duh vreme− na zgrabi, pa
smo u situaciji da jednostavno zgazimo Božije zapovesti, onda treba
da primenimo: "Bez mene!"
U Bibliji nalazimo još jednu potresnu priču. Na brdu stoji Božiji Sin. A
đavo... Vi ne verujete da postoji đavo? On je tu, možete mi verovati.
Dakle, đavo stoji kraj Božijeg Sina, pokazuje mu sva carstva ovoga
sveta i svu njegovu slavu, pa kaže: "Daću ti sve to, ako samo za
trenutak klekneš preda mnom, samo jedan trenutak". Ali, Božiji sin
odgovara: "Bez mene! Neka ti se klanja ceo svet, ali bez meneG
Gospod Isus je to lepše rekao: "Samo se Gospodu Bogu klanjaj!"
Kada bismo se samo pravovremeno setili ove rečenice "Bez mene!"
Baš šteta. Ne kažemo je onda kada bismo to trebali!
2. Uzrečicu "Bez mene!"
izgovaramo kada to ne bismo trebali
O, moji prijatelji. Većina ljudi rečenicu "Bez mene!" izgovara u
pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.
Preda mnom stoji mladić, super−momak, kako mi to kažemo. "Čoveče,
mogao bi postati velik, samo da se odlučiš svoj život predati Bogu!" On
odgovara: "Neee! Bez mene!"
Mi se ophodimo s Bogom kao... Dozvolite da upotrebim jedan primer.
Lekar mi je propisao da svaki dan provedem jedan sat u šetnji. Dakle,
šetam se, tako, ulicama Esena, pa pored južne železničke stanice, kad
ono, nasred puta stari kauč. Ljudi ga više nisu koristili, pa su ga, po
161
mraku noći, izbacili na ulicu. Neka se grad pobrine da nestane! Još
uvek jasno vidim priču o kauču. Možda ga je porodica nasledila od
stare bake, koja je umrla, a mladi ljudi imaju savremen stan i moderan
nameštaj. Čovek kaže: "Šta da radim s ovim starim kaučem?
Jednostavno, ne uklapa se u naš životni stil. A ko zna kakva gamad se
u njemu krije. Jednostavno ćemo ga izbaciti". I bacaju ga na ulicu. Na
isti način današnji čovek postupa sa živim Bogom. Bog ne odgovara
našem životnom stilu. On ne odgovara našem savremenom
pluralističkom društvu. On se ne uklapa u naše razmišljanje. Šta da
radimo s Bogom? Hajde da "stari kauč" stavimo u crkvu. Ona je ionako
preko cele nedelje zaključana.
Moji prijatelji, živi Bog nije neki stari kauč. Jasno? Živi Bog nije neki
stari komad nameštaja, koji se prema ćefu, zato što više nije moderan,
može jednostavno izbaciti iz našeg života. Imate li pojma ko je živi
Bog? Možda je i crkva sukrivac da se Boga pretvorilo u neki problem.
Moralo bi da nam idu žmarci niz leđa pri samom izgovoru reči BOG.
Kako je strašan taj ravnodušan odnos prema Bogu. Bez mene!
Da još malo proširim. Vidite, polako se govorka da naš Zapad boluje
od raka i svih drugih mogućih bolesti ne samo fizički, već daje bolestan
i duševno. Znate, najstrašnije je biti duševno bolestan. Broj depresivnih
ljudi stravično raste. Pametni ljudi razmišljaju o tome od čega, zapravo,
naš stari kulturni svet boluje. Jedan švajcarski lekar rekao je nešto
veoma mudro: "Naše vreme ozbiljno boluje od Boga". Vidite, u
srednjem veku ljudi su još računali s Bogom. O tome svedoče velike
crkve. Ali, onda su ljudi pokušali da se Boga reše. Čitav marksizam je
gigantski pokušaj da se oslobodimo Boga. Tehnika je postala bog,
pokušaj da se rešimo Boga. Naučnici su ranjavali prste pišući i
dokazujući da nema Boga. Mase urliču: "Religija je opijum za narod!" I
najgluplji klinac pita: "A gde bi to Bog trebalo da bude?", a zatim i dalje
sisa svoj palac. "Još ga nisam video, znači da ga nema!"
Veličanstveno smo pokušali da se Boga rešimo.
162
Znate li kako je to danas? Ljudi se nisu rešili Boga. Tražim još uvek
odvažnog ateistu koji može da mi kaže: "Bog ne živi. Njega više nema.
A ako ga ima, onda je toliko glup, da ništa ne znači". Veliki suosnivač
moderne atomske fizike Maks Plank (Max Planck) neposredno pred
smrt objavio je jednu sveščicu s naslovom "Religija i prirodne nauke".
U njoj piše: "Danas je za naučnika prirodnih nauka samo po sebi
razumljivo da živi Stvoritelj stoji na kraju svake spoznaje". Vidite, nismo
se rešili Boga!
Pre kratkog vremena imao sam predavanje u jednom brdskom gradiću.
To veče vidim dvadesetogodišnje mladiće kako dangube pred ulazom
u crkvu. "A zašto vi ne ulazite?" − pitam mladiće. "Mmmm!" "Pitam tebe
− oslovljavam jednog− da li Bog živi ili ne živi?" "Ne znam". "To je
strašno, čoveče. Ili živi, i onda mu moraš pripadati, ili ne živi, i onda,
molim te, istupi iz crkve! Jesi li istupio?" "Ne". Oslovljavam drugog: "Da
li Bog živi?" "Da, verujem". "O, reci mi, držiš li njegove zapovesti?"
"Neee". Pitam tako redom. Nijedan se nije usudio da poriče Božije
postojanje. Međutim, nijedan od njih ne želi da ozbiljno pripada tom
Bogu. Tako je to svuda.
Prilikom raznih poseta, muškarci mi kažu: "I ja verujem u nekog dragog
boga, ali neka drugi idu u crkvu". Razumete? Bog se ne poriče, ali mu
se i ne pripada!
Pitanje o Božijem postojanju je nerešeno. A nerešena pitanja vode
kompleksu, pravoj duševnoj bolesti, koja uništava čoveka. I
propadamo, jer nemamo odvažnosti da raščistimo stvar s Bogom. U
crkvi sedi deset žena i po jedan muškarac. A gde su svi muškarci?
Garantujem vam da će radije duševno propasti i otići u pakao, jer
nemaju hrabrosti da pripadaju Bogu, ali istovremeno ne mogu ni da ga
se reše.
U takvoj situaciji mi hrišćani imamo poruku koja oduzima dah. Naime,
daje taj Bog, s kojim se tako surovo ophodimo, porušio zid koji nas
163
razdvaja od njega i da je u Isusu došao k nama! U ovom svetu postoji
božanski Spasitelj. I ne samo da je došao, on umire za nas na krstu.
Šta da Bog još uradi za vas, osim što je na krstu za vas umro? A zatim
je veličanstveno ustao iz mrtvih, uništio smrt, prokrčivši put u život. A
mi? Stojimo i kažemo: "O, to je sasvim lepo. Hajde da i ja to jednom
saslušam. Ali, bez mene!" Čoveku prosto pozli od tolike nedoslednosti.
Dok sam bio mladi pastor, imao sam u svojoj četvrti radnika koji mi je
uvek nešto odbrusio, ili me je ismejavao kada sam hteo da mu govorim
o Isusu. Kada sam ga pitao: "A kako ćete jednom umreti?" odgovorio
je: "Vi popovi, uvek samo plašite ljude umiranjem. Bez meneG Tako je
prkosio. I, onda, taj čovek umire pre nego što je napunio četrdeset.
Jedne noći poziva me njegova žena. Jurim tamo i kažem mu: "Ovo je
trenutak u kojem vas Isus poslednji put zove". Bilo je stravično. Hteo je
da se moli, ali više nije mogao. Govorio sam mu reči Biblije, reči
milosti, ali ih više nije shvatao. Govorio je "Bez mene!" Sada Bog više
nije hteo s njim. I umro je u velikom očaju, bez mira s Bogom.
Usrdno vas molim da ozbiljno shvatite ovu poruku, od koje vam dah
zastaje: "Bog je toliko zavoleo svet, daje svoga jedinog Sina dao, da
svi koji se u njega uzdaju ne propadnu, nego da imaju život". No, ovaj
Isus čini još i više. Govori nešto neizrecivo umirujuće: "Stojim na
vratima tvoga srca i kucam". O, moji prijatelji, ima raznih hrišćana, ima
hrišćana koji su samo platiše crkvenog poreza, zgodni, ali užasno
dosadni. Ima Hrišćana koji samo o Božiću odlaze u crkvu. Ima
hrišćana koji dozvoljavaju da im žene idu u crkvu, ali oni sami nikada
ne prelaze crkveni prag. Jeftino hrišćanstvo. Ima hrišćana koji kažu:
"Kršten sam". Divno. Ali, zar je to sve? A ima hrišćana koji su čuli reč
živoga Gospoda: "Stojim na vratima i kucam. Ako ko čuje moj glas i
otvori, ući ću k njemu", ali govore "Bez meneG Strašno! "Gospode
Isuse, malo hrišćanstva je zgodna stvarčica, ali da ti mene osvajaš, to
je previše. Bez mene!" Eto, tako govorimo ono "bez mene" u sasvim
pogrešnom trenutku.
164
Vi ne biste bili ovde, da vas hrišćanstvo ne pri− vlači. Čujte, tek ćete
onda iskusiti Isusovu slavu, ako obratite pažnju na njegovo kucanje i
kada mu otvorite vrata vašeg srca i primite ga u svoj život!
3. Neko ko bi s razlogom
mogao da kaže: "Bez mene!", ali to ne čini
Taj neko je sam Gospod Isus. On bi, stvarno, imao sve razloge da
kaže: "Bez mene!" a ipak to ne kaže. Hvala Bogu, što on to ne kaže!
Dozvolite mi da vam ispričam jedan događaj. Danski pesnik Jakobsen
napisao je jednu potresnu novelu pod naslovom "Kuga u Bergamu".
Bergam je italijanski gradić u brdima u blizini Ravene. Do njega vodi
samo brdska staza. Jakobsen piše kako je u ovom gradiću u Srednjem
veku izbila kuga. Užasno. Danju i noću zvonilo je mrtvačko zvono.
Ljudi su se molili Bogu. Vapili su za pomoć. Ali, kao da ništa nije
vredelo. Kuga je harala sve jače. I onda su odjednom na sve postali
ravnodušni. Govore: "Bog je mrtav". Iznose burad iz kafana i nastaje
velika pijanka. Do besvesti se opijaju, grle se i oplođuju, ne obazirući
se na to ko je ko. Počela je orgija očaja, koja traje danima. Sve im je
svejedno. Razuzdani su svi nagoni. Usred plesa, tu i tamo, neko se
sruši, crn u licu. Ostave ga da leži, a orgije se nastavljaju. "Jedimo i
pijmo, jer sutra smo mrtvi". U jednom trenutku su se trgli, kao da čuju
neki korak, pesmu. Žure prema gradskoj kapiji i, gle, povorka pokajnika
penje se brdskom stazom i peva litaniju "Kyrie eleison! Smiluj nam se,
Gospode!" Ispred svih, mladi kaluđer na ramenima nosi težak drveni
krst. Ljudi Bergama stoje i smeju se: "Vi, idioti! Ovde je Bog mrtav!
Prestanite s vašom glupom litanijom! Hodite, jedimo i pijmo, jer sutra
smo mrtvi'". A ispred svih korača mladi kaluđer sa svojim velikim
drvenim krstom. Vrata crkve su otvorena. Ionako više niko ne prolazi
kroz njih. Povorka ulazi. Kaluđer je naslonio . krst na zid. Divlja horda
razularenih, smrti predatih ljudi, potekla je kao bujica, urličući i smejući
165
se. Podivljao mesar, opasan krvavom keceljom, penje se na oltar,
grabi zlatni pehar od Gospodnje večere i urla: "Ločite! Kod nas je Bog
mrtav!" Iznenada se bledi, mladi kaluđer nalazi za propovedaonicom i
maše rukom. Sve je utihnulo. A usred tišine odzvanja njegov glas.
"Ispričaću vam jednu priču. Dok je Božiji Sin visio na krstu, pošto su
mu ekserima probili ruke, narod mu se rugao i ismejavao. Pridružio im
se, čak, i jedan od one dvojice razbojnika. I onda je Božiji Sin pomislio:
'Zar za ove ljude da umrem, kada im moja smrt čak ni srce ne
pokreće? Za ovo prljavo čovečanstvo da žrtvujem svoj život, a ničim
većim ih ne mogu zadobiti!?' Tada Božiji Sin pomisli: 'Bez mene! Bez
mene!' i božanskom snagom iščupa eksere iz drveta, skoči sa krsta,
otrgnu vojniku svoj plašt, tako da su se kocke kotrljale niz Golgotu,
odenu se plaštem, i odlazeći na nebo ponavljao: 'Bez mene! Bez
mene!' A krst je ostao prazan. Od tada više ne postoji ni izbavljenje, ni
spasenje. Sada postoji još samo smrt i pakao". Tako je propovedao
onaj kaluđer. Nastala je mrtva tišina. Mesar je već odavno skočio sa
oltara. Stajao je ispod propovedaonice. Pehar mu je ispao iz ruke.
"Više nema izbavljenja, nema spasenja... " Odjednom, podivljao mesar
iskorači napred, pruža svoju ruku prema kaluđeru i uzvikuje: Ti vrati
Spasitelja na krst! Vrati Spasitelja na krst!"
Moji prijatelji, taj kaluđer nije ispravno pričao. A to je ono potresno.
Božiji Sin nije rekao; "Bez mene!", ako to smem tako da kažem. On
sve do sada trpi na krstu, iako ljudi govore: "Rad, zabava i sve drugo
ovo svetsko, mnogo nam je važnije od našeg spasenja".
Ovaj Spasitelj još uvek, do ovog časa, ide za svakim od nas. On bi
imao razloga da kaže: "Bez mene radite šta hoćete!" Da sam ja Isus,
pored mene bi mogao da propadne ceo svet. Ali Isus, Božiji Sin i
Spasitelj ne govori "Bez mene!" On ide za nama. Dokle još da ide za
nama? Kada ćete, konačno, shvatiti da vas Isus želi? Kada će vam se
otvoriti oči, pa da kažete: "Izbavitelju moj! Iskupitelju moj!"
166
4. "Bez mene ne možete činiti ništa"
Znate, mi ono "Bez mene" govorimo sa uskličnikom. Isus je jednom
rekao "Bez mene", ali bez uskličnika.
A rečenica se nastavlja: "Bez mene ne možete činiti ništa". Pouzdajte
se u to. Istina je i to da ono što činite bez njega, u svetlu večnosti je
bezvrednost.
Posmatrao sam jednom kako su se neki dečaci tukli. Jedan mališa je,
verovatno slučajno, isto dobio svoj deo. Razmišljao sam da li da se
umešam. Ali, onda sam doživeo nešto predivno. Mališa se izvukao iz
gomile. Oči suze, nos curi, sve curi − a on trči. I pošto se udaljio na oko
pet koraka, još jednom se okreće i viče:
"Čekajte samo, reći ću vas svom velikom bratu!" Osetio sam da je kod
njega sada sve u redu. Imao je velikog brata, kome je mogao da se
požali, da mu kaže sve, i koji će mu pomoći. Mislio sam: E, moj mališa,
zar nije divno da imaš velikog brata! Prožimala me je velika radost da u
Isusu imam velikog brata, koji je kraj mene. Divno da je ovaj, toliko
moćan, veliki brat, pored svojih, pa čak govori: "Bez mene ne možete
činiti ništa".
Pesnik Havergal je pevao:
"Život, Isuse, uzmi moj,
od sad nek' je sasvim tvoj;
moje vreme uzmi ti,
svaki čas posvećujem tebi".
Koliko bih samo želeo da i vi kažete vašem Spasitelju, koji je i za vas
toliko mnogo učinio: "Gospode Isuse, više ništa ne želim učiniti bez
tebe!"
167
Postoji li sigurnost u religiji?
Postoji li sigurnost u religiji?
Ne, u verskim stvarima ne postoji sigurnost. Religija je večno traganje
za Bogom. Znači, postoji stalni nemir i nesigurnost. Evanđelje, to je
nešto sasvim drugo. To je Božije traganje za nama. Zato je bolje
upitati: Da li u hrišćanstvu postoji sigurnost?
1. Rizikujemo neizrecivu sigurnost u Boga
U prvom redu, moram reći da smo mi ljudi današnjice čudni tipovi.
Kada i najjači čovek oseti makar i najmanju boljku, odmah trči lekaru i
žali se: "Gospodine doktore, tu me tako boli. Šta je to?" Hoćemo da
znamo sasvim tačno na čemu smo. Ili, drugi primer. Jedna porodica
traži kućnu pomoćnicu. I, eto, javlja se prva. Gazdarica objašnjava:
"Pa, dakle," imate svoju sobu s toplom i hladnom vodom, televizor,
muzičku kutiju. Jednom nedeljno imate slobodan dan". A devojka: "To
je sve lepo i krasno, ali ja ovo mesto ne prihvatam tek tako. Hoću prvo
da znam kolika mi je plata?" Zar nije devojka u pravu? Naravno da
jeste. Kada se negde zaposlimo, sigurno je prvo pitanje koliko ću
zaraditi, ili, pak, u koju kategoriju plate spadam? Hoćemo u svakom
slučaju da znamo na čemu smo. Po pitanju novca ne trpimo nikakvu
nesigurnost. Zapravo, na svim područjima hoćemo da znamo na čemu
smo. Samo na najvažnijem području, to jest u području živoga Boga,
nekako trpimo čudnu neizvesnost.
Pre mnogo godina održavao sam skupove na jednom od gradskih
trgova Augsburga. To je trg na kojem se, inače, održavaju vašari.
Organizatori su došli na sjajnu ideju. Pošto je subotom uveče uvek bilo
168
lude zabave u noćnim lokalima, odlučili smo da napravimo svoj skup u
subotu u ponoć. Nismo to najavili unapred, jer bi, inače, došli svi
ljubopitljivi hrišćani, koje, zapravo, i nismo hteli na ovom skupu. Moji
prijatelji su pola sata pre ponoći krenuli kolima i sakupili "noćne ptice",
to jest ljude koji su izlazili iz lokala koji se zatvaraju u ponoć: kelnere na
putu kući, devojke iz bara. Vozači su neprestano dolazili i odlazili. Kada
sam u ponoć stao na podijum, pred sobom sam imao publiku kao retko
kada. Bilo je i onih pomalo pripitih, pa sa šeširom na glavi, s upaljenom
cigaretom. Pomislih u sebi, samo da se ovo dobro završi. Počeo sam
da govorim. Kada sam prvi put direktno spomenuo Boga, debeli se
proderao prekidajući me usred rečenice: "Toga ni nema!" Svi se smeju.
Ja se naginjem prema njemu i pitam: "A da li ste baš sto posto sigurni
da Boga nema?" On se češe po glavi, šešir mu pada na čelo, cigaru
prebacuje u drugi ugao usta i, konačno, kaže: "Pa, zapravo, o tome
niko baš ne zna nešto sigurno". Nasmejao sam mu se u brk i rekao:
"Vidite, ja to znam, i t0 sasvim sigurno!" On će na to: "Ma nemojte, a
odakle biste vi to tako sigurno znali o Bogu?" Objasnio sam mu da smo
preko Isusa sasvim sigurno informisani o Bogu. Veliki skup je
odjednom sasvim utihnuo.
Da li vi imate sigurnost u vezi s Bogom? Pitam hrišćane! Da li se
možete zakleti da vam je optužnica pocepana, da je dug isplaćen?
Nemojte mi samo odgovoriti: "Pa, nadam se!"
Vidite, smešno je kada se po pitanju Boga i neznabošci i hrišćani
nalaze u velikoj neizvesnosti i nedoumici. Kada bih prošao gradom i
oslovio neke muškarce: "Recite mi, da li verujete da Bog živi?"
odgovorili bi: *Ta, valjda postoji neki bog". Ali, ako ih dalje pitam: "A da
li vi pripadate tom Bogu?" obično odgovor glasi: "Ne znam". Kakvu
neizrecivu izvesnost ovi stabilni muškarci na ovom području reskiraju!
To je nedavno doživeo i jedan od mojih mladih prijatelja, inače,
student. U toku semestra zarađivao je kao pomoćni radnik na
gradilištu. Jednog dana, kolege na poslu saznali su da je aktivan
169
crkveni radnik. I, naravno, počelo je: "Čoveče, ti si kod pastora Buša?
Ne ideš, valjda, još i svake nedelje u crkvu?" "Da, svakako". "Pa, ti nisi
normalan!" On odgovara: "Ne, nisam lud. Idem, čak, svake srede na
proučavanje Biblije". Tada, poput mitraljeza padaju grdnje: Ti popovi
samo zaglupljuju ljude. Hrišćanstvo nije uspelo, mada je imalo dve
hiljade godina na raspolaganju. Biblija je najveća besmislica! Ukratko,
na našeg mladog prijatelja sručila se bujica izrugivanja. Međutim, on je
imao kožu poput slona, pa kada su oni završili, progovori: "Pa, ako je
vaš stav prema hrišćanstvu takav, sigurno da ste već istupili iz crkve?"
Svi ćute. Onda jedan od onih okorelih kaže: "Čoveče, šta ti to znači
'istupili iz crkve'? Čoveče, i ja verujem u Gospoda Boga. Praviš se kao
da si jedini hrišćanin. I ja verujem u Boga!" A drugi mu se pridružuju:
"Zapravo, samo se praviš bolji od nas. Svi smo mi hrišćani. I mi
verujemo u Boga!" Iznenada se koplje okrenulo. Odjednom su svi
jednoglasno vikali: "I mi verujemo u Boga! I mi smo hrišćani!" Kada su
završili, moj prijatelj ih upita: "Dobro, a zašto mi se onda rugate?"
Odgovor: "Znaš, ti nas samo zaluđuješ. S tobom čovek ne može ni da
razgovara!" Vidite, tvrdi momci sa gradilišta, koji bez muke mogu da
iskape flašu−dve piva, prvo se naveliko rugaju hrišćanstvu, a onda
kažu da su i oni hrišćani. Šta sada? Zar to nije potresno? Znači, po
pitanju Boga reskiramo najveću sigurnost. Čas smo neznabošci, čas
hrišćani. Jesam li u pravu? Bojim se da skoro svi vi ovde živite u takvoj
neizvesnosti i nesigurnosti!
2. Biblija govori o blistavoj budućnosti
Možda ćete me sada upitati: "Ali, pastore Buš, da li hrišćanstvo stvarno
ima neke veze sa sigurnošću? Zar nije u hrišćanstvu upravo štos u
tome da se ne zna, već se mora verovati?" Nedavno mi neko reče
nešto što sam toliko puta čuo: "Znate, ja znam da su dva puta dva
četiri, ali u hrišćanstvu se stvari ne znaju tačno − mora se verovati".
Znači, imamo predstavu da se u pogledu hrišćanske istine razum mora
170
staviti u kofer i sve mora da se veruje i da bude u nesigurnosti. To je
uverenje većine ljudi.
Drugi put, opet, izjavljuju mi: "Pastore Buš, ni vi hrišćani niste složni.
Postoje Katolici, Evangelici i mnogi drugi. A kod Evangelika ima
Luterana, Reformiranih i, takođe, mnogih drugih. Ko je u pravu?"
Verujem da je, čak, i hrišćanstvo uvereno kako je hrišćanska vera
nešto najneizvesnije i najnesigurnije što postoji. Ali, to je ogromna
besmislica.
Vidite, tek iz Novog zaveta možemo naučiti o tome šta je hrišćanstvo.
A u njemu je svaki redak ispunjen blistavom sigurnošću. Verujte mi!
Smešno je da hrišćanin živi u takvoj neizvesnosti. Ali, tome nije
hrišćanstvo krivo. Ne. Čitav Novi zavet je pun blistave sigurnosti.
Velika sigurnosti je da Bog živi! Ne neko Više biće, ne Proviđenje, ne
Sudbina, ne neki Gospod Bog, nego Bog, Otac Isusa Hrista! Kako mi
to znamo? On se objavio u Isusu Hristu. To sada znamo stoprocentno.
Otvorite Bibliju na kojem god mestu želite. Tu se ne priča o nekim
religioznim pitanjima, nego se čita svedočanstvo: Bog živi! I on se
objavio u Isusu. A čovek koji živi bez Boga, živi pogrešno, naopako i
krivo.
Izvesnost je i to da me taj Bog, koji može da uništi narode, koji će suditi
svetu, žarko ljubi. Nije to nagađanje, nego čitamo u Rimljanima 8:
"Siguran sam da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni
sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visine, ni dubine, niti kakvo drugo
stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu,
Gospodu našemu!" Siguran sam! Božija ljubav nam je došla u Isusu
Hristu. O tome ja ne nagađam, ja to znam! A gde je Božija ljubav? On
nas je ljubio u Isusu. Isusovi učenici pevaju:
"Ja uzvisujem ljubav Božiju,
koja se u Hristu objavi"...
171
Da li vi to poznajete? Da li imate pojma o tome?
Ljudi Biblije su bili sigurni da pripadaju Bogu,| David govori u 49.
Psalmu: "A moju će dušu Bog ugrabiti paklu iz pandža i milostivo me
primiti". A ne: "Nadam se da ću se jednom spasiti". "Bog nas je izbavio
od vlasti tame i premestio u carstvo svog ljubljenog Sina". Isusovi
učenici su doživeli promenu egzistencije po Isusu, i oni to sasvim
sigurno znaju. Ili: "Znamo da smo prešli iz smrti u život". Mi znamo! Da
li vi to možete reći? Ili: "Ovaj duh svedoči mome duhu da sam Božiji
sin". Tu piše "da sam"!
Biblija je puna izvesnosti. Odakle u našem narodu ona nerazumna
rečenica: "Znam da su dva puta dva četiri, ali u hrišćanstvu se stvari ne
mogu znati, mora se, eto, verovati". Ja znam da su dva puta dva četiri,
ali još mnogo izvesnije znam da Bog živi! Znam da su dva puta dva
četiri, ali još mnogo izvesnije znam da nas Bog u Isusu voli. Ljudi koji
su se obratili živome Bogu kažu: Znamo da su dva puta dva četiri, ali
još mnogo sigurnije znamo da smo postali Božija deca!
Da vas upitam, gde to u današnjem hrišćanstvu nailazimo na takvu
blistavu izvesnost? Po tome primećujete da smo se prilično udaljili od
Biblije i da; joj se moramo vratiti. Molim vas, prestanite već jednom sa
malo hrišćanstva. Ne isplati se da imate malo hrišćanstva. Stvarno, ne
isplati se! Ali se isplati sigurnost da Bog živi, da me goruće voli i da mu
smem pripadati! Sve drugo se ne isplati.
Ista sigurnost zrači iz svih pesama, koje se pevaju po hrišćanskim
zajednicama. Evo jedne:
"Srećna sigurnost − Isus je moj!
Njemu sam dao sav život svoj!
Naslednik neba, srećan sam ja!
Rođen od Duha, krvlju opran!"
172
Hrišćanstvo nije lutanje po gustoj magli. Stvaran hrišćanski stav je
snažna i čvrsta sigurnost. I ova pesma o tome govori:
"U Hristu čvrst je temelj moj,
Na njega oslanjam život svoj!
Sve drugo brzo nestaje,
Hrist čvrsta stena ostaje!
Ko u njega nadu osloni,
Taj na pesku više ne gradi!"
Dozvolite mi da to kažem na još jedan, drugi način. Sigurnost u
hrišćanstvu znači objektivno znati da Bog živi i da je njegova objava po
Isusu istina, pa makar čitav svet odbio činjenicu da je Isus umro za
izmirenje čoveka sa Bogom i da je vaskrsnuo kako bi izbavio grešnike.
Ali, sigurnost u hrišćanstvu je i subjektivno znanje da Bog živi, da se po
Isusu objavio, daje umro, vaskrsnuo; jer sam to, za sebe lično, u
sigurnom verovanju prihvatio.
Deset hiljada profesora da uverava mladog hrišćanina da Isus nije
vaskrsnuo, on, ipak, može posvedočiti: "Poštovanih deset hiljada
profesora, ja znam da moj Iskupitelj živi!" Makar ceo svet protivrečio,
vera, ipak, govori: Ja znam u šta verujem. Pa, makar me obasipali
mnoštvom naučnih protivdokaza, ja odgovaram: Ja znam bolje. Ceo
svet da sumnja, ipak ću reći: Imam sigurnost! Moji prijatelji, hrišćanstvo
je toliko izvesno verovanje, zasnovano na Bibliji!
3. Imate li takvu sigurnost?
Sada moram da pitam da li već imate takvu sigurnost? Ili vam
nedostaje? Ako odgovorite: "Mislio sam da sam hrišćanin, ali nisam,
kod mene je sve to još nejasno", onda nisam uzalud govorio. Sećam
se jednog kampovanja s mladim ljudima u Holandiji. Jedne noći, u dva
173
časa, neko kuca na moja vrata. Kad, ono, čitavo društvo u pidžamama.
Pitam ih šta žele, a oni će: "Verovali smo da smo hrišćani. Ali, sada
smo primetili da to još nismo!" Toliko ih je to uznemirilo, da su u dva
sata noću hteli da budu sigurni. Velika je stvar kada spoznamo da je
naše hrišćanstvo veoma daleko od onoga što nam se u Bibliji pokazuje
kao blistava sigurnost.
Sperdžen, moćni engleski propovednik probuđenja, iskazao je to
ovako: "Vera je šesto čulo". Vidite, mi imamo pet čula: vid, sluh, dodir,
ukus i miris, kojima upoznajemo trodimenzionalni svet. Osoba koja živi
samo sa pet čula, pita: "A gde bi Bog mogao da bude? Ne vidim ga. Ne
vidim ni Isusa. Ja ne verujem ni u šta". Ali, kada nam Bog, po svome
Svetom Duhu, daje prosvetljenje, od njega dobijamo šesto čulo. Onda
ne samo da možemo videti, čuti, osećati, okusiti i mirisati, već smo u
stanju da spoznamo i jedan drugi svet. Biblija govori: "A ovo je večni
život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga i Isusa Hrista, koga si
poslao!" To ume samo šesto čulo!
Pre kratkog vremena bio sam u Esenu kod jednog uspešnog
industrijalca. Imao je svoju rezidenciju u visokospratnoj poslovnoj
zgradi, odakle se videlo pola grada. Pošto sam prošao nekoliko
predsoblja, konačno sam seo naspram njega. Brzo smo završili ono
zbog čega sam došao. A onda smo se udubili u razgovor. On kaže:
"Baš je zanimljivo da u svojoj kancelariji imam jednog pastora. Recite,
molim vas, s vremena na vreme, nakon rata, učestvovao sam na
nekim teološkim konferencijama, ali, ima li..." Ja ga prekidoh: "Ta,
recite već: išli su mi na živce". On je nastavio: "Imam utisak da je
hrišćanstvo, ipak, neka veoma nejasna stvar. Vidite, držali su nam
predavanja na teme: "Hrišćanin u privredi", "Hrišćanin i naoružanje",
"Hrišćanin i razoružanje", "Hrišćanin i novac", "Hrišćanin i njegova
crkva". Ali, nikada mi niko nije rekao šta je, zapravo, hrišćanin. Očito,
to ni sami predavači nisu znali". Eto, sedim u ovoj otmenoj kancelariji i
u lice mi kažu: "To predavači, očito, ni sami ne znaju". Ja odgovaram:
"O, hteo bih da vam kažem glasno i jasno, da tu nema ničeg
174
nejasnog". "Ha!" Jedni kažu da je hrišćanin onaj ko nema posla s
policijom, a drugi da je hrišćanin onaj ko je kršten u crkvi, ko je
hrišćanski venčan i hrišćanski sahranjen". Ja nastavljam: "Gospodine
direktore, reći ću vam šta je hrišćanin. Molim vas, držite se čvrsto.
Hrišćanin je onaj ko iz dna svog srca može reći: 'Verujem da je Isus
Hrist istiniti Bog, od Oca u večnosti rođen, a isto tako pravi čovek,
rođen od device Marije, da je moj Gospod, koji je mene izgubljenog i
osuđenog čoveka izbavio'" Klimnuo je glavom. Razumeo je. Potvrdio
je. To smo mi. Ja kažem: "Dobro... '...koji je mene izgubljenog i
osuđenog čoveka iskupio i izbavio od svih mojih greha, od smrti i od
sile đavola'. Gospodine direktore, iskupio i izbavio iz vlasti đavola!"
Ponovo je klimnuo glavom. Znao je nešto i o tome. I onda sam
nastavio: "...Ne srebrom, ni zlatom, nego svojom svetom, skupocenom
krvlju i svojim nedužnim trpljenjem i umiranjem, da budemo njegova
svojina. Vidite, onaj ko može reći: 'Ja sam Isusova svojina. On me je
iskupio od greha, smrti i pakla svojom krvlju, i ja to sigurno znam', taj je
hrišćanin, gospodine direktore!" Za trenutak u kancelariji je vladala
tišina, a. onda je pitao: "A kako se to dobija? Kako se to dobija?" Ja mu
odgovorih: "Upravo sam od vaše sekretarice sa− znao da idete na
godišnji odmor. Još danas posle podne poslaću vam Novi zavet.
Ponesite ga i čitajte svaki dan nekoliko stranica iz Evanđelja po
Jovanu, i molite se. Tada ćete doći do toga!"
Dakle, hrišćanstvo, koje susrećemo u Novom zavetu, jeste sigurnost
da je objektivna istina ispravna i da je ja subjektivno prihvatam verom i
da tako budem spasen. Imate li vi tu sigurnost? Ja ne bih mogao da
živim, kada ne bih znao da li me je Bog primio. Pitao sam jednog
mladića: "Da li ljubiš Isusa? Da li si njegova svojina?" "Pa, nisam baš
siguran. Još uvek se borim". Ja mu kažem: "Čoveče, ja ne bih mogao
tako da živim. Ta, moram znati da li me je Bog primio!" Vi nesigurni
hrišćani, koji, čak, i ne znate da li je Bog tu ili nije, koji sasvim tačno
znate vaše novčane mogućnosti, ali niste sigurni za Boga, pa vi uopšte
niste hrišćani. Prema Novom zavetu, hrišćani su samo oni koji sa
sigurnošću mogu reći: Verujem da je Isus Hrist postao gospodar moga
175
života!
Da vam ispričam jednu zgodu. General Fiban (Viebahn) pričao je kako
je prilikom jednog manevra jahao kroz šumu, zakačio se za drvo i
pocepao uniformu. To za jednog generala nije baš zgodno. Uveče je
ujahao u selo, u kojem je bio smešten štab. Na jednom zidiću sedela je
grupa vojnika. Zaustavio je konja i viknuo: "Da li je neko od vas
krojač?" Jedan od vojnika skoči i ispred generala stane u stavu mirno,
pa kaže: "Da, gospodine generale, ja sam krojač". General Fiban mu
zapovedi: "Pođite odmah sa mnom u moj kvart u gostionicu 'Kod
jagnjeta' i zakrpite mi uniformu!" Vojnik odgovara: "Ja to ne umem".
"Kako to ne umete, kada ste krojač?" A ovaj odgovara: "Oprostite,
generale, ja se zovem Krojač, ali nisam krojač po zanimanju". General
Fiban je završio svoju priču jednom lepom rečenicom: "To se može reći
za najveći broj hrišćana. U anketnim listićima navode 'hrišćanin' ili
'evangelik', ali, u stvarnosti, morali bi reći: Zovem se hrišćanin, ali
nisam hrišćanin'".
Kakvo jadno stanje. A koliko je, samo, ovo stanje opasno, jer takav
čovek uopšte nije izbavljen.
No, da idemo korak dalje.
4. Kako doći do sigurnosti?
Pitaćete, sigurno, a kako doći do takve sigurnosti? Znate, moglo bi se
mnogo o tome govoriti, ali molite Boga. Počnite redovno da čitate
Bibliju, svaki dan četvrt sata. No, želeo bih ovde da vam kažem nešto
veoma važno: do sigurnosti verovanja ne dolazi se putem razuma, već
putem savesti.
Vidite, kada danas razgovarate sa muškarcima o hrišćanstvu, oni će:
176
"Pa, gospodine pastore, meni baš nije lako verovati. U Bibliji ima toliko
protivurečnosti". A ja pitam: "Protivurečnosti!?" "Da. Piše tamo, na
primer, da su Adam i Eva imali dva sina, Kaina i Avelja. Kain je ubio
Avelja. Zar nije Kain onda ostao sam? I onda je otišao u jednu daleku
zemlju i potražio sebi ženu. Gospodine pastore, ja to ne mogu da
verujem". Jeste li već čuli tu priču? Ovakvim pričama Nemci se brane
pred Bogom. Ja im obično u takvim slučajevima kažem: "To je
zanimljivo. Evo vam Biblije. Gde to, zapravo, piše da je Kain otišao u
neku stranu zemlju i tamo potražio ženu?" Oni pocrvene, a ja
nastavljam: "Pa, ako odbijate celu Bibliju, kojom je hiljade ljudi došlo do
verovanja, znači da želite biti pametniji od njih, pa ste sigurno temeljito
proučili Bibliju. Pokažite mi, gde to piše?" Tada se ispostavlja da, u
stvari, nemaju pojma. Tada ja otvaram Bibliju. To, naime, uopšte tamo
ne stoji, već piše: "Kain ode u stranu zemlju i pozna svoju ženu".
Poveo je svoju ženu. A ko je ona bila? Pre toga čitamo da je Adam
imao mnogo sinova i kćeri. U bibliji izričito piše da je Bog želeo da od
jedne porodice potiče sav ljudski rod. Tako su se prvo braća i sestre
među sobom ženili i udavali. Kasnije je Bog to zabranio. Sve jasno?
Dobro. Vidimo da čitava glupa priča samu sebe pobija. Postavlja se,
međutim, pitanje da li će se sada taj čovek obratiti? Ni govora. Odmah
će naći novo pitanje. Znači, možete čoveku odgovoriti na hiljadu i jedno
pitanje, a posle toga njegov um ostaje isto toliko zamračen kao i pre
toga. Dakle, vera ne dolazi pomoću razuma, već putem savesti.
U Esenu jedan od mojih prethodnika bio je Julius Daman (Dammann),
pastor i propovednik probuđenja. Došao mu je jednom mladić sa
pitanjem o Kainu i Avelju, pa i drugim sličnim pitanjima. Daman je išao
po kratkom postupku. Rekao je: "Mladiću, Isus Hrist nije došao da
odgovara na prepredena pitanja, nego da spase grešnike. A ako vi
jednom budete jadni grešnik, onda mi se vratite". Ljudi s nemirnom
savešću znaju da njihov život nije u redu, da ne mogu sami sa sobom
izaći na kraj. Oni mogu naučiti da veruju u Spasitelja. Razumski se
shvata kasnije.
177
Doživeo sam nešto što je lepa ilustracija za ovo o čemu smo malopre
govorili. Jednog dana dođem u bolesničku sobu, u kojoj leže šestorica
muškaraca. Radosno su me pozdravili: "0, gospodine pastore, baš lepo
što ste došli. Imamo jedno pitanje za vas". Odgovaram: "O, pa, to je
zgodno. Kakvo pitanje?" Osećam da su mi spremili zamku. I jedan, uz
napetost drugih, upita: "Da li verujete da je Bog svemoguć?" "Da, ja u
to verujem". "Može li Bog da stvori kamen, koji je toliko težak, da ga on
sam više ne može podići?" Znate za taj vic? Preglupo je bilo i da
pokušam na to da odgovorim, pa sam uzvratio protiv−pitanjem:
"Mladiću, dozvoli da ti prvo ja postavim pitanje. Da li si ikada proveo
besane noći zbog ovog pitanja?" "Besane noći?" − upita iznenađeno.
"Neee!" Ja mu odgovorih: "Vidite, ja moram štedljivo da koristim svoje
snage. I zbog toga mogu da odgovaram samo na ona pitanja zbog
kojih ljudi ne mogu spavati. Mladiću, a zbog čega vi ne možete
spavati?" Odmah je odgovorio: "O, zbog one stvari sa mojom
devojkom. Ona očekuje dete, a još se ne možemo venčati". "Znači,
zbog toga imate besane noći. Hajde da, onda, o tome razgovaramo". A
on se čudi: "A kakve to veze ima sa hrišćanstvom?" Ja mu odgovorih:
"O, stvar sa kamenom nema nikakve veze sa hrišćanstvom, ali ono sa
devojkom i te kako ima veze. Vidite, vi ste pogrešili. Prestupili ste
Božiju zapovest. Zaveli ste devojku. A sada razmišljate kako biste se
sa još većim grehom izvukli iz ove afere. Zaglavili ste se u krivicu i
greh. Vama se može pomoći samo ako se obratite živome Bogu, da se
pokajete i kažete: Sagrešio sam! Postoji Spasitelj koji vas tada može
izbaviti". Mladić je slušao. Odjednom mu je sinulo da se Isus zanima za
njegovu opterećenu savest. Isus može da mu pomogne. On je
izbavitelj njegovog upropašćenog života.
Vidite, prvo je pokušao putem razuma. Ali, to je obična glupost. No,
kada sam se dotakao njegove savesti, odjednom je svanulo. Da li vam
je to jasno? Do sigurnosti spasenja ne dolazimo uz pomoć odgovora
na sva prepredena pitanja, nego kada pristajemo uz svoju savest i
kažemo: Sagrešio sam! Tada jasno vidimo Spasitelja koji visi na krstu.
Onda možemo iskusiti da su nam gresi oprošteni i da nas je primio.
178
Znači, put vodi preko savesti, a ne preko razuma.
Ako želimo doći do sigurnosti spasenja, moramo nešto i da reskiramo.
U crkvama često postoje vitraži − prozori od obojenog stakla. Ako ih za
vreme sunčanog dana pogledate spolja, izgledaju crno, jedva se da
primetiti nešto od boja. No, uđete li u crkvu, odjednom boje zasvetle.
Tako je i sa hrišćanskom verom! Dokle god čovek posmatra spolja,
ništa ne shvata. Sve je mračno. Morate ući. Morate preuzeti rizik sa
Isusom. Morate se predati tom Isusu, da mu se poverite. Onda sve
postaje jasno. To je korak iz smrti u život, i u tren oka razumete živo
hrišćanstvo.
Gospod Isus je jednom propovedao. Slušali su ga hiljade. No,
iznenada je izgovorio jednu strašnu rečenicu: "Ne možete ući u
nebesko carstvo onakvi kakvi jeste. Morate se nanovo roditi. Vaša
priroda, i ona najbolja, ne valja za Božije kraljevstvo!" Tamo u pozadini
stoje neki muškarci. Oni govore: "Hajde, idemo! Ovaj preteruje!" Tri
muškarca odlaze. To vide šest žena. One govore: "Muškarci odlaze.
Hajdemo i mi". Tako i žene odlaze. To vide i neki mladići. I oni odlaze.
Tako se masa sve više razilazi. Mora da je bilo strašno. Zamišljam
kako bi meni bilo da u toku moje propovedi slušaoci postepeno ustaju i
odlaze. Na kraju svi odlaze. Ne žele da ga slušaju. Odjednom, Isus je
ostao samo sa nekoliko svojih podanika. Ostala su samo još
dvanaestorica učenika. Da sam ja bio Gospod Isus, molio bih: "Molim
vas, ostanite bar vi. Ne napuštajte me vi, moji verni sledbenici". Ali, kod
Isusa je to drukčije. Znate šta je rekao? Rekao je: "Ako hoćete, možete
i vi otići". U Božijem carstvu nema prisile. Božije carstvo je jedino
carstvo u kojem nema policije. Božije carstvo je najdobrovoljnije
carstvo na svetu. "Molim, ako želite, možete otići!" Tako je Isus govorio
svojim učenicima. Učenici su o tome razmišljali. Ako odlazi šest hiljada
ljudi, sigurno nije lako ostati. Verovatno bi i učenici otišli, naročito kada
je Isus rekao: "Izvolite, ako to želite. Idite!" Širom im je otvorio vrata. "I
vi to smete. Smete da budete izgubljeni. Smete da budete bezbožnici.
Smete da jurite u pakao. Kako hoćete". Evo Petra. On razmišlja jedan
179
trenutak: A kuda da idem? Kuda? Život rada i muke, poput konja, ili
život u prljavštini i grehu! I na kraju čeka smrt i pakao. Sve to ništa ne
vredi. I onda mu pogled pada na Isusa i bude mu jasno: Život je,
ustvari, tek onda vredan, ako ga živim sa Isusom. Pa izjavljuje:
"Gospode Isuse, kuda da idemo? Kuda? Ti imaš reči večnog života. I
mi smo verovali i spoznali (čujete li: sigurnost) da si ti Hrist, Sin živoga
Boga. Ostajemo kod tebe!"
Dragi prijatelji, eto, tako se dolazi do sigurnosti. Gledamo životne
puteve i spoznajemo da je Isus naša jedina šansa. O, koliko bih želeo
da i vi dobijete ovakvu blistavu sigurnost: Verovali smo i spoznali da si
ti Hrist, Sin živoga Boga!
Sasvim na kraju, želeo bih da kažem jednu posebnu reč onima među
nama koji su započeli u svojoj veri, koji su Isusu poklonili svoje srce, a
koji, ipak, govore: "Nemam sigurnost spasenja. Kako ću doći do
sigurnosti spasenja? Još uvek je mnogo greha u mom životu!" Ovim
ozbiljnim dušama među nama želim reći: mislite li da čovek ima
sigurnost spasenja tek kada je bezgrešan? Onda ćete morati da čekate
na nebo! Meni je do poslednjeg dana moga života potrebna Isusova
krv za oproštenje greha!
Setite se priče o izgubljenom sinu. Došao je kući i rekao: "Sagrešio
sam!" A otac ga prima i počinje slavlje radosti. A ja sebi zamišljam
kako drugog jutra sinu slučajno pada šolja sa stola. Nije navikao na
postavljen sto. Znate, bio je kod svinja. I dok se šolja razbija, on psuje!
Da li će ga otac izbaciti? Da li će reći: "Marš svinjama!" Ne! Otac kaže:
"Eto, dogodilo se. Sine moj, drugi put pripazi. Pomoćićemo ti da šolje
ostaju na stolu, da više ne psuješ i da se navikneš na kućni red!" Ne
pada mu na pamet da ga vrati svinjama. I vidite, kada se neko preda
Isusu, on dolazi do strašnog otkrića da stara priroda još uvek postoji. I
porazi još postoje. No, kada nakon svog obraćenja doživite poraz,
nemojte odmah pasti u očaj, nego kleknite i molite ove tri rečenice.
Prva: Gospo− de, hvala ti da još uvek pripadam tebi! Druga: Oprosti mi
180
svojom krvlju. I treća: Hvala ti, Gospode, da još uvek pripadam tebi!
Shvatate? Sigurnost spasenja se sastoji u tome što znam da sam
došao kući i da se borim u borbi posvećenja kao osoba koja je došla
kući, a ne kao osoba koja čas leti napolje, čas unutra. Ako neko
propoveda da moram svakoga dana iznova zadobiti spasenje, onda je
to jeziva propoved. Moja deca ne moraju svakoga dana ući u moju
sobu i pitati me: "Tata, da li i danas smemo da budemo tvoja deca?"
Oni jesu moja deca. A ako je neko postao Božije dete, onda je Božije
dete i bori se za posvećenje kao Božije dete.
A sada vam od sveg srca želim blistavu sigurnost Božije dece!
181
Da li je hriscanstvo privatna stvar?
Da li je hrišćanstvo privatna stvar?
Često čujemo da je religija privatna stvar. Da li je to tačno? Pa da
pitamo: Da li je hrišćanstvo privatna stvar? Ili, još bolje: Da li je biti
hrišćanin privatna stvar?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, želeo bih da postavim
protiv−pitanje. Zamislite novčanicu od pet maraka. Koji je lik na njoj?
Broj pet ili orao? I jedno i drugo! Jer, novčanica od pet maraka ima dve
strane. Isto je i s pitanjem da li je biti hrišćanin privatna stvar? I da i ne.
Istinski, pravi hrišćanski život ima dve strane: jednu sasvim privatnu i
drugu, sasvim javnu. Tamo gde jedna ili druga strana nedostaje, nešto
nije u redu.
Da vam sada pokažem obe strane istinskog, Svetim Duhom delovanog
hrišćanskog života.
1. Hrišćanski život ima jednu veoma privatnu stranu
Objasniću vam to jednom pričom. Neko mi reče da sam pripovedač.
Odgovorih da to nije loše. Strašno se plašim da ljudi u crkvi ne zaspu.
Međutim, kada s vremena na vreme pričam priče, oni ne spavaju.
Osim toga, celi život sastoji se od priča, a ne od teorija.
U pokrajini Ravensberg, u prošlom veku živeo je moćni propovednik
probuđenja Johan Hajnrih Folkening (Johann Heinrich Volkening). Kroz
njegove propovedi cela ova pokrajina doživela je probuđenje. Ovog
182
Folkeninga su jedno veče pozvali nekom bogatom seljaku, koji je imao
veliko imanje, a važio je za poštenog i vrednog čoveka. No, iz dna
svoga srca mrzeo je propovednika probuđenja. Znate, nije hteo priznati
da je grešnik. Rekao je da mu nije potreban nikakav Spasitelj koji je na
krstu platio njegove grehe. Govorio je da čini pravo i da se nikoga ne
boji. Jednoga dana pozvaše Folkeninga tom seljaku, jer je bio na
samrti. Želeo je pričest. I Folkening je došao. Bio je visok i snažan
čovek, sjajnih, upadljivo plavih očiju. Pristupio je krevetu tog seljaka,
dugo ga je ćuteći gledao, pa kaže: "Hajnrih, plašim se, plašim se,
plašim se za vas. Ovakvi kakvi ste nećete u nebo, nego ravno u
pakao". To reče, okrene se i ode. Bogati seljak je ljut kao ris. Besni. "I
to mi je neki pastor! Zar je to hrišćanska ljubav!?" No, spušta se noć.
Teško bolestan seljak je budan. Savest mu ne da mira' Neće u nebo,
nego ravno u pakao! Ako je to istina? A onda mu padaju na pamet
gresi, jedan za drugim. Nije poštovao Boga. A tu i tamo je veoma
lukavo mnoge prevario. I u sledećim noćima obuzima ga pravi strah.
Stvarno je postao veoma nemi− ran. Odjednom uviđa da u njegovom
životu postoji mnogo krivice i da nikako nije Božije dete. Sada bi
ozbiljno hteo da se obrati. Nakon tri dana ponovo šalje svoju ženu
Folkeningu. "Ženo, dovedi mi Folkeninga!" Kasno je uveče, ali
Folkening odmah dolazi. Seljak veoma nemirno govori: "Pastore,
verujem da se stvarno moram obratiti". Folkening objašnjava: "Da, da.
Što smo stariji, to smo pametniji. Pozivate, jer ste u nevolji. Ali,
pokajanje iz nevolje, mrtvo je pokajanje. Treba nešto više!" To reče,
okrene se i ode. Sada se seljak stvarno razbesneo. Sigurno biste se i
vi razljutili na takvog pastora. Zar ne bi bolje pristajalo svešteniku da
ljubazno razgovara sa seljakom. Ta, izgleda kao da će čovek uskoro
umreti. Ali, Folkening je bio čovek koji je stajao pred Bogom i znao je
šta govori. Prošla su još tri dana, a seljak zapadne u duboki očaj.
Konačno je shvatio da mora umreti. "A gde su u mom životu ljubav,
radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost, čistota?"
Ceo svoj život prezirao je Spasitelja, koji je za njega umro. Proterao je
onoga koji je u svojoj ljubavi stajao pred njim. On vidi sebe na rubu
pakla. Ništa drugo ne oseća osim očaja. Moli: "Ženo, dovedi mi
183
pastora!" Ona odvraća: "Ne da mi se. Ni on ti ne pomaže!" "Ženo,
dovedi mi ga! Idem u pakao!" Žena odlazi. Folkening sada nalazi
čoveka koji je shvatio! "Ne varajte se, Bog se ne da ružiti. Šta čovek
poseje, to će i požnjeti". Folkening je seo uz krevet i upitao: "Je l' ide u
pakao?" "Da, ide u pakao". I Folkening govori: "Hajnrih, hajdemo na
Golgotu. Isus je umro i za tebe!" I sada mu toplim i lepim rečima govori
da Isus spasava grešnike. Ali, pre toga moramo u sopstvenim očima
postati grešnici. Moramo prestati govoriti: "Činim pravo, i nikoga se ne
bojim". Moram prvo stajati u istini. Tek nas tada Isus može izbaviti. A
seljaku je odjednom jasno: "Isus je umro za mene na krstu. Platio je za
moj greh. On može da mi pokloni pravednost, koja jedino vredi pred
Bogom!" I prvi put se moli ispravno: "Bože, budi milostiv meni
grešnome. Gospode Isuse, izbavi me sa ruba pakla!" Folkening je tiho
otišao. On napušta čoveka koji priziva Isusa. Folkening je miran, jer u
Bibliji na tri mesta piše: "Ko prizove ime Isus spašće se!" Kada se
sledećeg dana vratio, susreće se s čovekom koji je našao mir s
Bogom. "Hajn− rih, kako je?" A Hajnrih odgovara: "Primio me je − iz
milosti". Dogodilo se čudo.
Vidite, tako je ovaj ponosni seljak doživeo svoje nanovorođenje. I sada,
pazite dobro! Jedne noći Isusu je došao neki veoma učen čovek i
rekao: "Gospode Isuse, želeo bih da s tobom malo diskutujem o nekim
religioznim pitanjima". Isus mu je odgovorio: "Nema tu diskusije. Ako
se čovek nanovo ne rodi, ne može ući u carstvo BožijeG A čovek pita:
"Kako? Mogu li ponovo da se pretvorim u malo dete i još jednom da
uđem u telo svoje majke da bih se ponovo rodio!?" Isus ostaje pri
svom: "Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo
Božije!" To je ona privatna strana hrišćanskog života. Čovek mora ući
kroz uska vrata u život, da se nanovo rodi velikim Božijim čudom.
Nisu to prazne teološke stvari koje vam govorim. Radi se o večnom
spasenju. Verujte mi! Možda se pored vaše samrtne postelje neće naći
neki Folkening. Čujte, za novo rođenje trebate Bogu dati za pravo da
ste izgubljeni i da je srce zlo. Novom rođenju pripada čežnja za
184
Isusom, jedinim Spasiteljem sveta. Novom rođenju pripada iskreno
priznanje Spasitelju: "Sagrešio sam nebu i tebi!" Novo rođenje
podrazumeva veru. "Njegova krv me očišćava od svakog greha." On je
platio za mene i poklanja mi pravednost koja pred Bogom vredi. Novo
rođenje podrazumeva jasno i odlučno predanje Isusu. I, novo rođenje
podrazumeva da vam Sveti Duh kaže: "Prihvaćen si!" Biblija to naziva
zapečaćenje. Bez novog rođenja se ne ulazi u Božije carstvo. Ali, onaj
ko je postao Božije dete to sigurno zna. Dragi prijatelji, kada se davim,
a neko me izvuče iz vode, kada stanem na kopno i ponovo mirno
dišem, znam da sam spasen.
Vidite, to je privatna strana hrišćanskog života. To mora postići svako
za sebe, sasvim sam, kako bi iz smrti prešao u život. Znate, pravo je
čudo kada gledam unazad i setim se kako sam postao Isusova svojina.
Živeo sam daleko od Boga i u svim gresima. Ali, onda je Isus ušao u
moj život. I sada mu pripadam. Posvetio sam svoj život da ljude
upozorim pred propašću i da ih pozovem Isusu. Molim vas, ne dajte
sebi mira dok ne prođete kroz iskustvo novog rođenja, a da to sami
zaista shvatite! Divno je pripadati Isusu. Isuse, ja sam tvoj i ti si moj! To
sasvim sigurno znam!
No, novo rođenje nije kraj, već početak privatne strane hrišćanskog
života. Hrišćanski život na privatnoj strani se nastavlja.
Od samog početka svog obraćenja znao sam: "Sada moram
neophodno svaki dan da čujem glas mog prijatelja!" Tako sam počeo
da čitam Bibliju. Ljudi danas misle da samo sveštenik čita Bibliju. U
blizini moje kuće u Esenu ima nekoliko parkova. Ujutru odlazim u park i
čitam za sebe svoju Bibliju, šetajući gore−dole. Ljudi koji žive u blizini,
mogli su me videti. Nedavno mi neko reče: "Ja vas stalno posmatram
dok čitate svoj molitvenik". Molitvenike čitaju sveštenici. Nije mogao ni
da zamisli da čovek čita knjigu koju bi svaki laik čitao. Dakle, Bibliju
može svako da čita.
185
Na kampovanjima s mojim dečacima iz Esena, pre doručka okupljamo
se na petnaestominutnoj molitvi. Prvo pevamo jutarnju pesmu, zatim
čitamo biblijski stih za taj dan. Zatim označim jedan biblijski tekst.
Svako seda u neki svoj ugao i čita za sebe. A oni koji su odlučili da
žive sa Isusom, čine to i kod kuće, jer ne mogu da žive a da ne čuju
glas dobrog Pastira i da s njim ne razgovaraju. Molim vas, oživite tu
privatnu stranu vašeg hrišćanskog života, tako što ćete početi da čitate
Novi zavet. Petnaestominutna molitva svako jutro i svako veče.
A kada ponovo zatvarate svoj Novi zavet, sklopite ruke i recite:
"Gospode Isuse, moram sada s tobom da razgovaram. Danas imam
mnoga zaduženja. Pomozi mi da sve završim. Sačuvaj me od mog
omiljenog greha. Podari mi ljubav prema drugima. Podari mi Svetoga
Duha!" Molite se! Razgovarajte sa Isusom! On je tu. On vas čuje. I to
pripada privatnoj strani pravog hrišćanskog života − da hrišćanin
razgovara sa svojim Gospodom.
Nedavno sam rekao jednom gospodinu, koji je tek postao vernik, da
mu je potrebno svakodnevno petnaest minuta tišine sa Isusom. Na to
će on: "Ali, gospo− dine pastore, pa ja nisam sveštenik! On za to ima
vremena, ali ja! Ta, ja imam toliko posla!" Odgovorio sam mu: "Da li
možete da završite sve što ste plani− rali?" Na to će on: "Nikada ne
mogu da završim!" Ja mu kažem: "Vidite, to dolazi otuda što nemate
petnaest minuta tišine. Kada se naviknete da ujutru razgovarate sa
Isusom, da redom pročitate nekoliko stihova iz evanđelja, i onda se, na
osnovu tih misli molite, doživećete da vam posao ide od ruke kao
pesma. Čak, što više poslova imate, to su vam onih petnaest minuta
potrebniji, kasnije, možda, i pola sata. Recite svom Spasitelju sve što
vas dira i muči. I odjednom sve ide bolje. Govorim iz iskustva. Ponekad
prolazim i ovako: Ustajem, i već zvoni telefon. Onda pronalazim
novine. I onda, ponovo zvoni telefon. I onda već dolazi prva poseta.
Tada sam čitavog dana nervozan. Ništa ne ide od ruke. Odjednom se
setim: "Ta, još nisam razgovarao sa Isusom, niti je on došao do reči.
Znači, to je razlog što mi ništa ne polazi za rukom!
186
Shvatate, tihi čas sa Isusom spada u sasvim privatnu stranu
hrišćanskog života.
I onda, sasvim privatnoj strani hrišćanskog života pripada i to da
svakodnevno razapinjete svoje telo. U svom životu razgovarao sam sa
mnogo ljudi. I, čini mi se, svi su imali nešto na šta se žale. Žene se
žale na svoje muževe. Muževi se žale na svoje žene. Roditelji se žale
na svoju decu. Deca na roditelje itd. Proverite jednom sledeće: kada
svojim kažiprstom pokažem na neku osobu u smislu 'on je kriv što
nisam srećan', istog trenutka pokazujem sa tri prsta na samoga sebe!
Verujte mi, kada budete imali petnaest minuta tišine, onda će vam Isus
pokazati da sva nesreća leži u vama samima. Vaš brak ne valja, jer ne
živite pred Božijim očima. Vaš posao ne valja, jer ne živite pred
Bogom. Hrišćanin mora naučiti svaki dan da svoju prirodu razapinje na
krst.
Evo mog ličnog iskustva. Upravo sam proveo osam dana zajedničkog
života sa 50 saradnika našeg esenskog omladinskog rada. Bilo je
neopisivo lepo. Bili smo srećni u međusobnom zajedništvu. Ne mogu
vam ni reći koliko. Bilo je veoma blagosloveno. A ipak, tu i tamo javljale
su se teškoće. Ali, pre nego što smo poslednjeg dana zajedno slavili
Gospodnju večeru (pričest), odjednom je jedan prišao drugome i rekao:
"Molim te, oprosti mi". Ja sam morao ići trojici i reći: "Oprosti mi što
sam se nedavno izderao na tebe". A neko je odgovorio: "Pa, bili ste u
pravu". "Ali, ipak, oprosti", molio sam ga. Vidite, teško mi je kada se
moram poniziti pred dvadesetogodišnjim mladićem. Ali, nisam imao
mira dok to nisam učinio.
Ako ste u tišini pred Isusom, naučićete da svaki dan razapnete svoju
prirodu. Tada će sve oko vas postati lepo. To pripada sasvim privatnoj
strani vašeg hrišćanskog života. A ako o tome ništa ne znate, onda,
molim vas, nemojte se više nazivati hrišćaninom.
187
Vidite, često idem ulicama i razmišljam o tome kako se svi ljudi koje
susrećem nazivaju hrišćanima. Plaćaju crkveni porez. (U Nemačkoj svi
građani plaćaju crkveni porez, prim.prev.). Ako bih nekoga zaustavio i
pitao: "Izvinite, da li ste hrišćanin?" sigurno bih čuo odgovor: "Naravno!
Valjda nisam neki Hinduista!" Kada bih pitao dalje: "Čujte, molim vas,
da li vam se nekada desilo da niste mogli spavati od radosti što ste
hrišćanin?" čuo bih odgovor: "Jeste li ludi?" Tako je, zar ne?
Hrišćanstvo bez radosti zbog hrišćanskog života! Možda se grdi zbog
crkvenog poreza. Ali, od radosti ni traga. Međutim, od trenutka kada
doživite novo rođenje, iskusićete šta znači: "Radujte se u Gospodu
svagda, i opet vam kažem: radujte se!"
Moji prijatelji, nedavno sam svojim dečacima pro− čitao jednu
veličanstvenu misao iz Biblije: "A vama, koji se bojite mog imena,
granuće sunce pravde − to je Isus − i spasenje pod njenim zrakama".
To je divno! A znate li kako se stih nastavlja? "I vi ćete izlaziti
poskakujući kao telad na pašu". Predivno iskazano. Retko nailazim na
hrišćane koji, radujući se svom spasenju u Isusu, poskakuju "kao
telad". Zbog čega to ne radimo? Da li zbog toga što zapravo i nismo
pravi hrišćani? Sećam se svoje drage majke. U njenom životu se videla
bezgranična radost u Gospodu. A sećam se i mnogih drugih radosnih
hrišćana. Nadam se da ću i ja s godinama više upoznati radost u
Gospodu. No, za to je potrebno ozbiljno shvatiti hrišćanski život i da se
ne zadovoljimo razvodnjenim hrišćanstvom.
Eto, to je jedna strana hrišćanskog života. Da li je hrišćanstvo privatna
stvar? Da, hrišćanstvo je najprivatnija stvar!
Ali, sada dolazi ona druga strana novčanice. U isto vreme, pravi, živi
hrišćanski život ima drugu stranu, koja je veoma javna i koju svako
može da vidi.
188
2. Javna strana hrišćanskog života
Javna strana hrišćanskog života, pre svega, sastoji se u tome da se
priključimo zajedništvu hrišćana. Veoma je važno ovo što ću sada reći!
Pravi hrišćani priključuju se onima koji, takođe, žele da se spasu.
Svake nedelje se održava bogosluženje. Zašto ne učestvujete?
Odgovorićete: "Pa, ja slušam hrišćansku radio−emisiju". Ovde ne bih
želeo da govorim o bolesnima. Neka se raduju radio−bogosluženju.
Međutim, vaš hrišćanski život je zaista bedan ako vas ništa ne privlači
pravom bogosluženju, zajedništvu hrišćana. Bogosluženje je sastavni
deo javnog hrišćanskog života.
Negde oko tri stotine godina posle Hrista, znači, veoma davno, na
presto velikog Rimskog carstva seo je Dioklecijan. Nekada rob, kasnije
slobodnjak, napredovao je sve dok konačno nije postao car velikog
Rimskog carstva. Tada je hrišćanstvo već bilo prilično rašireno.
Dioklecijan je dobro znao da je njegov prethodnik proganjao hrišćane.
Zato je on sebi govorio: "Ja nisam tako bezuman da proganjam
najbolje ljude. Neka veruju u koga žele. Kod mene svako može imati
religiju koju želi". Za jednog cara, to je bio neobičan, ali dobar stav.
Carevi obično žele da imaju kontrolu i nad ljudskom savešću. Međutim,
car Dioklecijan je imao mlađeg suvladara po imenu Galerije. Trebalo je
da bude njegov naslednik. Ovaj Galerije je jednoga dana rekao
Dioklecijanu otprilike ovo: "Čuj, Dioklecijane, ako hrišćani budu u
velikoj većini, doći će do velikih nereda. Znaš, oni neprekidno govore o
svom caru Isusu. Moramo preduzeti nešto protiv njih". Dioklecijan je
odgovorio: "Pusti me na miru s tim. Već dve stotine i pedeset godina
moji prethodnici proganjaju hrišćane, pa ih se ipak nisu mogli rešiti. Ja
ću ih ostaviti na miru!" Bio je on mudar čovek. No, Galerije je uvek
iznova počinjao: "Da, ali hrišćani su nešto naročito. Govore da imaju
Svetog Duha, a za druge kažu da ga nemaju. Govore da će se oni
spasiti, a drugi neće. To su oholi ljudi. Moraš preduzeti nešto protiv
njih!" No, Dioklecijan je odbio novo progonstvo hrišćana. Galerije je,
189
međutim, bio još uporniji. I, konačno, Dioklecijan je popustio. Rekao je:
"Dobro, zabranićemo hrišćanske skupove". Tako je izdat dekret: "Svi
koji to žele mogu da budu hrišćani. Ali, hrišćani ne smeju da održavaju
skupove. To se zabranjuje pod pretnjom smrtne kazne!" Svako je za
sebe smeo da bude hrišćanin, tako reći, kao privatna, lična stvar. Ali,
hrišćani se nisu smeli okupljati. Sastali se, onda, starešine hrišćana i
većali o tome šta da rade. Ne bi li bilo bolje popustiti? Svako u svojoj
kući sme da radi šta mu je volja. Niko mu tu ništa ne može. No,
slušajte, veoma je zanimljivo šta su ovi hrišćani iz vremena progonstva
zaključili: "Okupljanje na molitvu, pevanje, propoved, slušanje i
žrtvovanje jednostavno je sastavni deo hrišćanskog života". Tako su se
i dalje okupljali. Galerije je likovao: "Eto, vidiš, Dioklecijane! Oni su
državni neprijatelji. Oni ne mogu da budu poslušni!" I tada je došlo do
jednog od najokrutnijih progonstava hrišćana. Mnogi su popustili i rekli:
"Pa, moguće je i kod kuće biti hrišćanin. Ne idemo na bogosluženje u
zajednicu!" Izbavili su svoj život, ali hrišćanska zajednica je za njih
govorila da su otpadnici. Ko ne dolazi na hrišćansko okupljanje u
zajednicu, taj je otpao od vere.
To treba reći i današnjim hrišćanima. U hrišćanstvu danas ima mnogo
takvih otpadnika. Hrišćani onoga vremena bili su u pravu kada su se
opirali carskom dekretu. U Bibliji čitamo sasvim jasno: "I ne ostavljajmo
svojih zajednica, kao što to neki običavaju". Danas bismo mogli reći
"...kao što skoro svi običavaju". Zbog toga, molim sve vas, koji želite da
se spasite, priključite se onima koji sa svom ozbiljnošću žele da budu
hrišćani.
Postoje mnoge mogućnosti za ovo priključivanje. Postoje crkvene
zajednice, domaći krugovi, postoje pokreti, kao i omladinski skupovi.
Molim vas iz sveg srca, potražite zajednicu. Jednom mi je jedan
Francuz rekao: "Neko voli ribu, a neko crkvu". Ne, nije tako! To je
mnogo ozbiljnije. Jedan će u pakao, a drugi se priključuje hrišćanima.
Tako je to. A ako zaista želite biti Isusov sledbenik, pođite svom
pastoru i upitajte ga gde i kome možete da se priključite, gde možete
190
više čuti o Isusu. I idite tamo gde ćete zaista čuti poruku o Isusu Hristu.
Neko će reći da se kod njega ništa ne događa. Svuda ima ljudi koji vole
Gospoda Isusa. Možda ih je malo. Možda su to, čak, čudni ljudi. Ali,
vaš hrišćanski život je mrtav ako ne sudelujete u zajedništvu hrišćana.
Istinsko okupljanje hrišćana uvek se sastoji od tri dela: pevanja,
slušanja i molitve. A četvrti deo čine žrtve. To su radili već i prvi
hrišćani. Tako se ispoljava novi život s Bogom.
Postoji samo jedno hrišćanstvo, a ono se ispoljava u zajedništvu s
ostalim hrišćanima. "Znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo
braću". Znači, ako me ne privlače drugi hrišćani, onda sam duhovno
mrtav!
Uvek ću se sećati predivnog početka svoje pastoralne službe u
Bilefeldu, gde sam u jednoj gradskoj četvrti služio kao pomoćni
propovednik. Na bogosluženju u crkvenoj sali okupljalo se malo ljudi.
Ali, onda je dao Bog da sam jedne subote uveče u komunističkom
narodnom domu razgovarao s drugovima i ateistima. U jedan sat posle
ponoći izbacio nas je konobar na ulicu. Padala je kiša. Prvi put sam
imao na okupu oko stotinu muškaraca, fabričkih radnika moje četvrti.
Stajali smo pod uličnim fenjerom. Postavljali su mi pitanja, a ja sam
odgovarao. Već odavno smo prešli na razgovor o Isusu i o tome kako
je došao iz jednog drugog sveta. Već odavno smo razgovarali o tome
kako su nesrećni i da nije istina da nemaju greha, da veruju da postoji
večnost i Božiji sud. U dva sata sam rekao: "Ljudi, idem kući! Sutra pre
podne u pola deset imam bogosluženje. Znam da biste vrlo rado došli
da se samo ne plašite jedan drugoga". Pored mene je stajao radnik N.
Imao je oko tridesetak godina, pravi Vestfalac. Rekao je: "Ja da se
bojim? Ni govora!" A ja odvratih: "Čoveče, ćuti, u ponedeljak bi sve
praštalo o tome, kada bi u nedelju došao u crkvu. A toga se plašiš". On
je još jednom rekao: "Ne bojim se! Doći ću sutra pre podne, sa
pesmaricom pod miškom". U nedelju pre podne, znači, samo nekoliko
časova kasnije, ovaj radnik je sa pesmaricom pod miškom, koračao
191
ulicama grada prema crkvi. U toj četvrti svi su se poznavali. U
ponedeljak uveče došao je k meni i rekao: "Bili ste u pravu. U fabrici su
bili strašno uzrujani zato što sam bio u crkvi. Tada sam osetio kakav je
to teror. Galamimo o slobodi, a ipak smo jadne sluge drugih ljudi. Bacio
sam im sve u lice, pa i svoju partijsku knjižicu. A sada mi više pričajte o
Isusu!" Bila je to prva osoba koja se jasno obratila Isusu.
Shvatate, sve je počelo time da je došao na bogosluženje u onu jadnu,
malu zajednicu. I pošto je on izdržao, počeli su i drugi da dolaze. I Bog
je darovao mnoge nove živote. Bilo mi je zanimljivo da je za te radnike
sve bilo rešeno u trenutku kada su odlučili da dolaze k nama, u
zajedništvo hrišćana.
Usrdno vas molim, spasenja vaših duša radi, ja ne reklamiram neku
crkvu, niti sveštenika, nego mi je u prvom redu stalo do vašeg
spasenja. Zato, priključite se zajedništvu hrišćana!
A ono drugo, što pripada javnoj strani pravog hrišćanskog života, jeste
da naše pripadanje Hristu posvedočimo i svojim ustima.
Mi u Nemačkoj, dospeli smo u smešnu situaciju. Mislimo da ako
plaćamo crkveni porez, prenosimo na sveštenika širenje evanđelja, a
pojedinca se to više ne tiče. Ponekad, u sebi, želim da prestane svo to
besmisleno plaćanje crkvenog poreza, da bi hrišćani, Hristovi učenici i
učenice jednom shvatili da to nije samo stvar sveštenika, već i naša,
da bi se čulo za Isusa tamo gde živimo i radimo, u kancelariji, fabrici,
školi. Da li ste već bar jednom priznali: "Istina je, Isus živi!" Psovati je
greh. Sramota je pred bogom kada ovde pričamo prljave viceve. Da li
ste već jednom posvedočili: "Ja pripadam Isusu!" Ljudi bi zastali. A reći
ću vam da dokle god nemamo odvažnosti da priznamo našeg
Spasitelja, mi uopšte nismo pravi hrišćani.
Isus kaže, slušajte dobro: "Ko mene prizna pred ljudima, priznaću i ja
njega pred svojim nebeskim Ocem. Ko se mene odriče pred ljudima,
192
odreći ću se i ja njega pred svojim nebeskim Ocem". To će biti strašno,
kada na dan velikog suda hrišćani stanu pred Boga i počnu tvrditi:
"Gospode Isuse, i ja sam u tebe verovao". A Isus će reći svome Ocu:
"Ja ih ne poznajem!" "Ali, Gospode Isuse, zar nisam..." "Ne poznajem
te! Tvoj sused nije znao da juri u pakao. Nikada ga nisi upozorio, iako
si ti sam znao put u život. Ćutao si na svim mogućim jezicima sveta,
kada je trebalo otvoriti usta i priznati Spasitelja". Možda ćete odvratiti:
"Da, ali bio sam tako slab vernik". A onda će Gospod Isus odgovoriti:
"Onda si mogao da posvedočiš svoju slabu veru. I slaba vera ima
jakog Spasitelja. Uostalom, nisi morao da priznaš svoju slabu veru,
nego mene. Ja te ne poznajem!" "Ko mene prizna pred ljudima,
priznaću i ja njega pred svojim nebeskim Ocem. Ko se mene odriče
pred ljudima, njega ću se i ja odreći pred svojim nebeskim Ocem". To
govori Isus. A on ne laže! Kada ćemo se ponovo ohrabriti da otvorimo
svoja usta?
Da vam ispričam još jednu priču. Pre nekoliko nedelja govorio sam u
jednom gradu Rurske oblasti. Predavanja je organizovao mladi
auto−mehaničar Gustav, moj prijatelj. Ovaj Gustav je postao radostan i
punomoćan svedok Isusa Hrista, jer je u presudnom trenutku naučio
da prizna Hrista. Jednog ponedeljka ujutru došao je u radionicu. I
onda, svako priča šta je preko vikenda radio. Jedan je rekao: "Tako
smo se napili piva, da nam je poteklo na uši". A drugi je pričao priče sa
devojkama. "A gde si ti bio, Gustave?" Gustav je tada još bio šegrt.
"Pre podne sam bio na bogosluženju, a posle podne na času mladih".
Tada je otpočelo zafrkavanje i ismejavanje i mladi šegrt nije znao šta
da radi. Ali, dok su ga kalfe i majstori tako maltretirali, spopao ga je
strašan bes. Misli: "Zašto se u hrišćanstvu sme glasno i jasno pričati
ono sramotno, a Spasitelja retko ko javno priznaje?" I tog trenutka je
odlučio da svoju radionicu osvoji za Isusa. Počeo je od svojih
drugova−šegrta. "Ideš u pakao! Hajde sa mnom na časove mladih.
Tamo ćeš čuti za Isusa!" I kad je položio. majstorski ispit, radionica je
bila izmenjena. Svi šegrti su pripadali našem omladinskom krugu. Tri
kalfe su bili saradnici. U radionici se više niko nije usuđivao da priča
193
neki prost vic. Kada bi ušao neki novajlija i hteo da priča o nekom
prostakluku, ljudi bi ga upozorili: "Ćuti, ide Gustav!" Stekao je
poštovanje. Danas ima jedno izvrsno mesto i vodi veliku
auto−mehaničarsku radionicu. Bog ga je blagoslovio u svemu.
Da vas još jednom upitam, gde su ti hrišćani koji odvažno otvaraju
svoja usta i priznaju svoga Spasitelja? U kolikoj meri to činimo, toliko
ćemo raditi i na našem duhovnom čoveku.
Da li je hrišćanski život privatna stvar? Ne! Mi dugujemo svetu svoje
svedočanstvo o Hristu. Prekinite svoje jadno ćutanje. Inače, Isus će se
odreći vas na dan suda!
Kada su za vreme Trećeg rajha, moji sedamnaestogodišnji dečaci bili
mobilisani, svakome sam poklonio malu Bibliju. Rekao sam im: "Pazite!
Kada dođete u vašu sobu, odmah prvo veče stavite Bibliju na sto,
javno je otvorite i čitajte. Biće bučno, ali već drugog dana sve će biti u
redu. Ako to ne uradite prvog dana, kasnije to više nećete moći". Moji
momci su to uradili. Prvog dana Biblija je već bila na stolu. "Šta to
čitaš?" "Bibliju". To je odjeknulo poput bombe, jer, znate, u našem
hrišćanstvu svako sme da čita i najgori šund, samo ne Bibliju.
Sledećeg jutra Biblija mog prijatelja Paula, koji je, na žalost, poginuo,
nije bila u njegovom ormariću. Ogledao se. Jedan se podrugljivo
osmehuje, a drugi mu se pridružuju. "Jeste li vi uzeli moju Bibliju?"
"Mmmm". "Gde je moja Biblija?" "Kod upravnika". Svi znaju da je to
okrutan čovek. Uveče, nakon rada, potražio je neki tihi ugao i moli se.
"Gospode Isuse, tek mi je sedamnaest godina. Molim te, ne ostavi me
na cedilu. Pomozi mi da te priznam pred drugima". Odmah zatim odlazi
upravniku. Upravnik sedi za pisaćim stolom, a na njemu Paulova
Biblija. "Šta želiš?" "Gospodine upravniče, molim vas vratite mi moju
Bibliju. To je moje vlasništvo". Upravnik uzima Bibliju u ruke. "Aha,
znači ovo je tvoja Biblija. Zar ne znaš da je to opasna knjiga?" "Da,
gospodine upravniče, ja to znam. Biblija je opasna čak i kada je
zaključana u ormariću. Čak i onda izaziva nemir". Bum. Upravnik je
194
ustao. Zatim kaže: "Sedi. I ja sam jednom hteo da studiram teologiju".
"A onda je gospodin upravnik postao nevernik?" − pita Paul. Seli su i
dugo razgovarali. I čovek od četrdeset priznaje sedamnaestogodišnjem
dečaku: "Ja sam u biti veoma nesrećan. Ali, ne mogu natrag. Morao
bih i previše toga da se odreknem". Mladić odgovara: "Jadni upravniče!
Ali, Isus je vredan svake žrtve". Upravnik otpušta dečaka rečima:
"Srećan si ti čovek!" I Paul potvrđuje: "Jeste, gospodine upravniče!" I
više mu se niko nije rugao.
Ah, gde su oni hrišćani koji su odvažni da stoje uz Božiju stvar!
Da li je hrišćanski život privatna stvar? Da! Novorođenje i život vere
odvijaju se duboko u srcu.
Da li je hrišćanski život privatna stvar? Ne! Hrišćani se udružuju u
zajednice, na bogosluženja, u grupe po domovima i u omladinske
krugove, pa i u krugove žena. Hrišćani otvaraju svoja usta i priznaju
svog Gospoda. Svet treba da oseti da je Bog po Hristu zapalio srca
ljudi!
195
Kada ce biti smak sveta?
Kada će biti smak sveta?
Nedavno sam razgovarao s jednim industrijalcem. Potapšao me je po
ramenu i rekao: "Gospodine svešteniče, zaista je lepo da podstičete
dečake na dobro". Na to sam odgovorio: "Iskreno rečeno, ja sebi baš
ne obećavam mnogo od svega toga. U Bibliji piše da je ljudsko srce zlo
od svoje mladosti. I mislim da opomene tu baš ne pomažu mnogo.
Želeo bih nešto sasvim drugo. Želeo bih da ti dečaci budu Isusova
svojina za sada i za svu večnost − Božija deca!" On na to odgovori: "O,
gospodine svešteniče, kakve su to reči? Dobre, ali zar ne moramo biti
realni i spustiti se na zemlju?" Glasno sam se nasmejao i upitao: "Na
kojoj zemlji vi to hoćete ostati, moj dragi gospodine direktore? Zar niste
primetili da se zemlja, tlo pod vašim nogama već odavno ljulja?"
Mislim da nije potrebno biti direktor, da bi se primetilo kako je tlo pod
našim nogama prilično nesigurno. To je ono što plaši ljude današnjice.
Svi bi želeli neku sigurnost, ali svako oseća kako je nigde nema. Neko
otvara konto u Švajcarskoj, drugi sebi već gradi bunker u Boliviji. Ta,
negde mora postojati sigurnost! Znači, u našem vremenu je ponovo
postalo veoma aktuelno pitanje: gde će se sve to završiti? Upravo je
znak našeg vremena da se ponovo pitamo: "Kada će smak sveta?"
Pre nekoliko godina poznati švajcarski pisac Direnmant (Dürrenmatt)
napisao je pozorišni komad "Fizičar". Komad se završava tako što
fizičar postavlja veoma mračnu prognozu: nije moguće isključiti
mogućnost da će se čovečanstvo jednog dana, ipak, uništiti atomskom
bombom. Autor završava svoje delo: "I tamo negde će se neprestano i
besmisleno vrteti radioaktivna zemljina kugla". Prosto je vidim pred
sobom, opustošenu, razorenu Zemlju kako besmisleno kruži svemirom.
Vredno je pažnje, kada već savremeni pisac tako brutalno govori o
196
smaku sveta. Ja, doduše, ne verujem da će na kraju tamo negde
radioaktivna Zemlja kružiti svemirom. Kada bih to rekao piscu
Direnmatu, on bi me upitao: "A zašto to ne verujete? Ta, jasno je svima
da će jednog dana do toga doći!" Morao bih da mu objasnim: "Ljudski
rod neće nestati pre kraja sveta. Dakle, neće se završiti onako kako vi
to mislite, pa makar bili blizu istine.
Naravno, neizbežno je pitanje kome, zapravo, verovati kada se radi o
prognozama za budućnost?
Postoje dve pogrešne metode u vezi sa budućnošću. Jednom
metodom je Jozef Gebels (Joseph Goebbels) savršeno vladao, a
sastojala se u tome da jednostavno zamislimo nešto o budućnosti. Još
čujem kako govori: "U roku pet godina nemački gradovi će biti lepši
nego ikada ranije". Dakle, metod se sastoji od projekcije sopstvene
slike želja na magli koja prekriva budućnost. Jehovini svedoci su pravi
majstori u ovom metodu. Stariji među nama još se sećaju 1925.
godine, kada smo svuda videli plakate sa natpisom: "Milioni ljudi, koji
sada žive, neće umreti". Ali, tada se umiralo kao nikada ranije u istoriji
sveta. Jednostavno su sebi zamišljali viziju divne budućnosti.
Verovatno sada izmišljaju nešto drugo.
Drugi pogrešni metod jeste kada idemo vračarama. O tome ja ništa ne
znam. A ne bih ni želeo u vezi toga bilo šta znati. U Bibliji na nekoliko
mesta čitam: "Ovako govori Gospod, ko se obraća na zazivače duhova
i vračare, ja ću se okrenuti protiv takvog čoveka i odstraniću ga iz
njegovog naroda". A, pošto polažem neverovatno veliku vrednost da
pripadam Božijem narodu i da se spasem, čuvaću se da ne upadnem u
takve stvari. I ako ste se, možda, upustili u to, molim vas, radi spasenja
vaše duše, pođite u tišinu, prizovite Isusa, priznajte mu ovaj greh i
molite za oproštenje.
Ja sam odlučio da verujem Božijoj reči, Bibliji. Prvo, ona nosi pečat
autentičnosti. Drugo, ljudi Biblije su rekli: "Ovako govori Gospod!"
197
Znači, postoji pravi put kako saznati o budućnosti. Biblija nam govori o
budućnosti.
Kada je drugi svetski rat bio na svom vrhuncu, tajna državna policija mi
je odredila zabranu govora u drugim mestima. I, mada sam svako veče
u nekom podrumu ispod grada, koji se rušio, držao biblijske časove,
ipak sam imao mnogo vremena. Iskoristio sam ga da korenito
proučavam Jovanovo Otkrivenje, poslednju knjigu Biblije. Zaključio
sam: "Ova knjiga je neverovatno aktuelna". Odlučio sam da predam
drugi− ma nešto od onoga što sam naučio.
Biblija sasvim precizno govori o budućnosti.
1. Isus se vraća
To Biblija govori sasvim jasno. U središtu svih očekivanja hrišćana u
vezi budućnosti stoji veliki događaj − da će se prezreni Isus Hrist vratiti
u slavi!
Dok je odlazio u nebo, učenici su stajali i gledali za njim kako iščezava
u drugu dimenziju. Čitamo: "I oblak ga uze ispred njihovih očiju".
Iznenada, među njima stoje dva Božija vesnika i kažu: "Ovaj Isus će se
vratiti onako kako ste videli da je otišao na nebo!" Isus će se vratiti. Iz
Božije dimenzije Gospod Isus će se jednog dana vratiti u slavi u naš
trodimenzionalni svet. To je nada hrišćana.
Moram da vam ispričam kako mi je ova, pomalo strana poruka, postala
sasvim jasna. Ima tome negde trideset i pet godina, kada sam kao
sasvim mladi pastor došao u rudarsku četvrt grada Esena. Imao sam
dvadeset i sedam godina, a u toj četvrti je živelo 12.000 rudara. Niko
živ nije želeo bilo šta od moje poruke da čuje. Usred gradske četvrti
nalazio se jedan veliki trg, okružen stambenim blokovima. U jednom
198
uglu trga ostala je jedna kućica. U njoj sam ubrzo sebi namestio
skromnu prostoriju, u kojoj sam počeo da održavam časove
proučavanja Biblije. Bilo je lepo kada su ljudi postepeno počeli da
dolaze. Nekoliko rudara, komunista−ateista, koji su, eto, hteli da čuju
šta popa ima da kaže, zatim nekoliko starih bakica, nekoliko dece i
dva−tri mladića. Ali, neobično, ova mala zajednica u nastajanju
uzbudila je sve duhove ove četvrti. Jednom su nam razbili prozore.
Zatvorili smo roletne, koje su, zatim, gađali kamenjem. Onda su
neposredno pred ulazom limenim kutijama, piksnama, igrali fudbal,
tako da nisam mogao da razumem ni svoj sopstveni govor. Ponekad bi
priredili demonstracije. Pevali su kako ih ne plaši nikakvo više biće,
nikakav bog, niti vladar, i da mogu sami sebe izbaviti. A mi u sali smo
pevali: "Bog jeste ljubav, jer on me spasi!" To su bila vremena! Jednog
dana bilo je užasno. Kao da su sam đavo i ceo pakao krenuli na nas.
Ali, onda se dogodilo nešto veoma neobično. Iznenada je nešto teško,
s velikom bukom, bačeno na naša vrata. Mislim u sebi, sada su bacili
bombu. Čujem kako ljudi beže. Srce nam je stalo. Napolju je sve tiho.
Otvaram vrata i vidim kako u bari od kiše leži veliko gvozdeno raspeće.
Sećam ga se. Bili su ga skinuli ispred jednog doma i bacili ga nama
pred vrata. "Eto vam vašeg Hrista! U blato s njim!" Bilo je to jedne
mračne, novembarske večeri. Tako je ležala slika krsta u bari. Stojim
na tom pustom trgu, okružen bednim stambenim blokovima i rudničkim
tornjevima. Iza mene stoji grupica vernika, drhteći od straha. A pred
sobom, u bari, vidim sliku raspetog Spasitelja. Pomislih kako bi Bog
imao hiljadu razloga da ovaj svet prepusti samome sebi. Ali, nije to
uradio. Poslao je svoga Sina. A ovaj Božiji Sin učinio je nešto
nečuveno: uzeo je na sebe našu krivicu, pa dopustio da ga pribiju na
krst. I umesto da čovek padne na kolena pred tim Spasiteljem i štuje
ga, on uzima njegovu sliku i baca je u blato. Tako čovek pljuje u
ispruženu Božiju ruku. Ali, znate, oni su bar mrzeli Isusa. Građani
naših dana više ga ni ne mrze. Svojom ravnodušnošću bacaju krst u
blato. U meni se javlja tupi gnev. Mislim, šta li će Bog sada da uradi?
Ta, mora da padne vatra s neba! Ali, sa neba nije padala nikakva
vatra, Padala je samo kiša. A slika raspetog Spasitelja ležala je u blatu.
199
Iz daljine sam čuo podrugljiv smeh. Ismejavali su me. Ali, onda se
odjednom setih da tako neće ostati. Neće se večno izrugivati Božijem
Sinu, koji je umro za ovaj svet. Neće tako ostati. Ovde na zemlji, on
svoju slavu često krije. Ali, dolazi jedan dan, i to je sasvim izvesno,
kada će ovaj svet, koji ga je prezreo, morati da vidi da je on bio jedina
šansa za čoveka i da je car celoga sveta. Vratiće se u slavi! Dok sam
one kišne noći stajao među svojom malom grupom vernika na onom
pustom trgu sa slikom krsta u blatu, i dok smo se vraćali u našu malu
salu, prvi put sam se istinski obradovao poruci: Isus se vraća. Stao
sam za propovedaonicu, otvorio Evanđelje po Mateju 24 i čitao: "...I
ugledaće Sina čovečijeg, gde dolazi na oblacima nebeskim, sa silom i
velikom slavom!" Od toga trenutka se radujem tom događaju.
Znate, dok posmatram kako se prezire moj Gospod i Spasitelj, koji
izbavlja od smrti, koji oprašta grehe, koji može da usreći i da spasi,
radujem se danu kada će sa njega spasti ogrtač prezira i kada će se u
svoj svojoj slavi vratiti!
Kada sam prvi put došao u veliku klupsku prosto− riju za mlade ljude iz
Esena, ugledao sam na zidu jednu jedinu sliku. U velikoj sali, u kojoj se
okuplja na stotine mladih ljudi, visila je slika Isusa Hrista koji se vraća.
Pri dnu slike se vidi grad, iznad njega oblaci, a u oblacima beli konj. Na
njemu sedi kralj, podižući ruku koja je na krstu bila probodena
ekserima. Rekao sam svom prethodniku, pastoru Vajglu (Weigle), kako
je to neobična slika za omladinski klub. Na to on odgovori: "Dragi brate
Buš, čitave nedelje su ovi mladi ljudi po školama, kancelarijama, u
fabrikama ili rudnicima. Kada tamo priznaju Gospoda Isusa, nailaze
samo na podsmehe i ruganja. A kada ne žele da učestvuju u gresima
kolega, ismejavaju ih ili, čak, napadaju. Često se obeshrabre. Kada,
posle svega, sede u ovoj prostoriji, ova slika im govori: "Isus pobeđuje!
To je večna istina! Pripašće mu celi svet!"
Lično sam u svom životu iskusio koliko je ova nada slavna. Za vreme
Trećeg rajha, u Darmštatu (Darmstadt) su me uhapsili, pošto sam
200
održao veliki skup i na njemu govorio o Isusu. Sedeo sam u kolima
pored SS−komesara. Oko nas je stajalo na stotine ljudi. Esesovac za
volanom dobio je naređenje: "Krenite!" Motor nije upalio. Sigurno da su
to bila dobra kola, ali motor nije upalio. "Čoveče, kreni!", proderao se
komesar. Ja sam sedeo pored njega na zadnjem sedištu kao
zatvorenik. A motor neće da upali. Iznenada se u svoj toj zbrci sa
crkvenih stepenica nad masom prolama mladi prodorni glas:
"Isus pobeđuje! To je večna istina!
Njegova je sva zemlja! Jer, nakon smrti ,
sve je predato njegovoj ruci.
Pošto je na krstu sve svršio,
na nebeski presto se vazneo. Isus pobeđuje!"
Mladić je nestao u masi. Konačno je i auto krenuo. A ja govorim
komesaru: "Jadan ste mi vi čovek. Ipak sam na strani pobednika".
Nekako se sav skupio i progunđao: "Da, i ja sam nekada pohađao
skupove mladih hrišćana". A ja odgovaram: "Tako, tako. A sada
hapsite hrišćane. Jadan ste mi vi čovek". Tako smo se vozili prema
zatvoru. A ja sam video jasnu sliku Isusovog povratka.
Što su vremena mračnija, to je važnije očekivanje Hristovog povratka.
Zapravo, ovaj povratak proslavljenog Isusa na zemlju biće njegov treći
dolazak.
Prvi put je došao kada je postao čovek. Tada je kao dete ležao u
betlehemskim jaslama, rođen od device Marije. To slavimo o Božiću,
ako još uopšte znamo šta Božić znači! Božiji Sin je postao čovek da bi
nas učinio Božijom decom, da bi nam postao brat.
Drugi Isusov dolazak događa se u duhu, sada, danas. Rekao je: "Evo,
stojim na vratima vašega srca i kucam. Ako ko čuje moj glas i otvori
vrata, ući ću k njemu". Znate li zašto se evangelizira? Želimo pomoći
Gospodu Isusu da sada dođe k vama. U Bibliji piše: "A koji ga primiše,
201
dade im vlast da budu Božiji sinovi". Otvorite svoje srce!
A treći put će doći na našu zemlju u slavi. Vidite, sve ide pravim
redosledom. Do tada ćemo proći sve političke sisteme:
konstitucionalnu monarhiju i apsolutnu monarhiju, predsedničku
demokratiju i narodnu demokratiju, diktaturu i ko zna šta još sve. I
videli smo da sve to baš mnogo ne vredi. Tada Isus, moj kralj, mora
doći da pokaže kako on ume da vlada!
2. Šta prethodi Isusovom povratku
Biblija govori da će istorija sveta trajati izvesno vreme, u vekovima. Ali,
onda, skoro neprimetno, počinje razdoblje kojim će se istorija sveta
približiti svome kraju. Za ovo vreme koristiću jedan izraz koji ne
nalazimo u Bibliji − poslednje vreme.
Biblija govori da dolazi vreme globalne smetenosti i bespomoćnosti
ljudi. Sam Gospod Isus je naveo četiri karakteristike poslednjeg
vremena.
Prvo on govori kako poslednje vreme karakteriše politički haos. Isus to
iskazuje ovako: "Jedan narod će se dizati na drugi i jedno carstvo na
drugo". Još nikada u istoriji sveta, toliko visoko plaćenih diplomata nije
održavalo tolike mnoge i tako skupe konferencije kao u naše vreme. I
nikada se nije toliko trošilo na atomsko naoružanje. A tim novcem
mogli bi se sagraditi veliki gradovi i odstraniti stambeni problemi.
Umesto toga, govori se: moramo se naoružati! I najmanja država mora
da ima svoju atomsku bombu. A, ipak, čežnja za mirom među
narodima još nikada nije bila tolika. Želimo mir. Niko živ ne želi rat, ali i
pored toga svako se naoružava. Po tome će se prepoznati politički
haos poslednjeg vremena.
202
Druga karakteristika koju Isus navodi jeste smetenost na ekonomskom
planu. Isus govori: "Biće gladi i skupa vremena". Zemlja rađa dovoljno
da se nahrane svi ljudi. I još nikada nije bilo toliko akademski
obrazovanih ekonomista kao danas. Još nikada nije postojala tako
složena svetska privreda kao danas. Uprkos svemu, prema izveštajima
Ujedinjenih nacija, polovina čovečanstva gladuje. Zar ne bi ovako
visoko civilizovano društvo u kojem ima dovoljno dobara, moglo da
nahrani sve ljude? Ali nam ne uspeva, A privredna smetenost raste!
Treća karakteristika koju Isus daje za poslednje vreme, kada problemi
narastu ljudima preko glave, zove se religijski haos. Isus to iskazuje na
ovaj način: "Govoriće se: gle, ovde je Hrist, tamo je Hrist!"
Pre kratkog vremena reče mi jedan mladić: U šta, zapravo, da
verujem? Ima Rimokatolika, Grkokatolika, Reformovanih, Luterana,
Unijata, Metodista, Baptista, Vojske spasa, Pentekostalaca, državne
crkve, Jehovini svedoci, Novoapostolci, Islam, Budizam i drugo. U šta
od svega toga da verujem?" Nasmejao sam se i rekao: "Mladiću, ne
brinite, biće još i gore. Biblija tako kaže!"
Ovo je karakteristika poslednjeg vremena. Pošto se ljudi više ne
orijentišu po Božijoj reči, đavo ih zbunjuje. A Bog to dozvoljava. "Evo,
ovde je Hrist! Eno, tamo je!" Verska zbrka je stravična. Prosto me
hvata strah kada vidim kako u velikim gradovima ljudi jure od jedne
verske senzacije do druge. Najradije bih im tada doviknuo kako ih neće
spasiti nijedna evangelizacija. Ako ne pronađu Spasitelj Isusa, ništa im
neće pomoći da nađu večni život.
Postoji još jedna, četvrta karakteristika ovog poslednjeg vremena:
rasejani Izrael će se ponovo okupiti u Palestini. Za mene je država
Izrael događaj od kojeg mi zastaje dah. Neki kažu da to još nije
nikakav znak. Pre izvesnog vremena, na švajcarskoj granici čekao sam
carinski pregled. Ispred mene je stajao automobil sa izraelskom
registracijom. Pomislio sam kako se ispunjavaju biblijska proročanstva.
203
To naveštavaju čak i registarske tablice!
Moj otac mi je pričao da su 1899. godine Jevrejima ponudili
Madagaskar kao novu domovinu. Jevreji su tada govorili: "Ne, imamo
samo jedno obećanje: zemlja otaca!" A danas postoji država Izrael.
Znači, poslednje vreme karakteriše sve veća smetenost, uprkos
celokupnom napretku i sve većoj nemogućnosti da svet reši svoje
probleme. Nemoć ljudi je očita. Ne mogu vam reći koliko će to
poslednje vreme trajati. Biblija ne navodi nikakve brojke. No,
upozorava nas: "Stražite!" Pavle govori za Isusove učenike da nisu od
onih koji spavaju.Mi smo trezni i pripadamo danu.
No, kada vreme smetenosti dosegne svoj vrhunac, još pre Isusovog
povratka, doći će vreme Antihrista. Ovaj vremenski period nazvaću −
vreme kraja. Ta, zar ne doživljavamo već danas smetenost? A ova
smetenost vapi za nekom jakom ličnošću. A kada smetenost bude
dosegla svoj vrhunac, doći će snažni, veliki čovek, koji će se proglasiti
izbaviteljem sveta. Ali, to nije Hrist, to je njegov protivnik.
Izroniće iz mora nacija − tako govori Biblija − diktator. On će zavladati
svetom. Biblija ga naziva Antihristom. Pod njegovom vladavinom svet
će se još jednom ujediniti. Ovaj period istorije karakteriše prkos
čoveka, kao poslednji pokušaj da sebe izbavi pomoću političkih i
privrednih programa. Biblija fascinantno opisuje ovu poslednju veliku
diktaturu. Govori o tome slikovitim jezikom. Za razumevanje svega
ovoga potrebno je izmoliti svetlo Svetoga Duha. Reći ću vam na koji
način Biblija govori o Antihristu, onom poslednjem tiraninu. Videlac
Jovan priča: "Stao sam na obali mora. I videh zver kako izlazi iz mora,
koja je imala deset rogova i sedam glava... i deset kruna na njenim
glavama... i dadoše joj se usta koja govore velike reči i hule". Kako da
razumemo ovu veličanstvenu sliku?
More je slika za narode sveta. Onaj ko je bio na moru, zna kako ono
204
može da bude nemirno. Zapravo, nikada nije potpuno mirno. Tako ni
svet naroda nikada ne miruje. Uvek huči. Poslednji "izbavitelj" sveta
javlja se odozdo, iz sveta naroda. Svi veliki političari poslednjih
decenija prikazivali su se kao izbavitelji. Svi su oni izranjali iz mora
naroda: mali Korzikanac Napoleon, mali poručnik svetskog rata, Hitler,
obućar Staljin. Svi su oni preteče Antihrista. Oni dolaze odozdo. I
narod je srećno klicao: "Jedan od nas!" Ali, moj Izbavitelj, Isus Hrist, ne
dolazi iz mora naroda, već iz Božijeg sveta. On je sin živoga Boga!
Antihrist se naziva životinjom. Šta to znači? U Bibliji čitamo: "I stvori
Bog čoveka po svom obličju". Što sam više okrenut Bogu, to sam
ljudskiji. Što više čovek okreće Bogu leđa, postaje sve svirepiji. Veliki
neprijatelj hrišćanstva Niče (Nietzsche), piše da je najplemenitiji čovek
plavokosa beštija. Shvatio je da će Antihrist biti čovek koji se u
potpunosti odrekao Boga. Okrenuo je Bogu leđa i zato će postati poput
životinje − gori od zveri, bez srca.
On je zver "sa mnogo glava". Šta to znači? To znači da nije glup. Ljudi
će govoriti: zna mućnuti glavicom. Ima "lavlja usta". To znači da će
svet ispuniti propagandom. Već smo, tu i tamo, čuli takva lavlja usta iz
mikrofona i zvučnika. A mogu da zamislim kako će Antihrist svojom
bezumnom propagandom preplaviti svet i sve će mu pripasti u tom
poslednjem pokušaju čoveka da izbavi svet bez Spasitelja, Gospoda
Isusa. Nudiće čoveku izbavljenje bez pokajanja i bez obraćenja. I sva
pitanja će se rešiti. Politička pitanja će se rešiti, jer će Antihrist stvoriti
svetsko carstvo. Rešiće se privredni problemi, jer svi dobijaju bonove
za namirnice. Verski problemi će se rešiti, jer će Antihrist reći: "Ja sam
izbavitelj. Meni se molite. Mene obožavajte".
Jezivo je posmatrati kako naše vreme ide u susret poslednjem
vremenu!
I sav svet će se pokoriti Antihristu. Jedino će hrišćani reći: "Nećemo te
obožavati". Svako će na čelu morati da nosi znak. A hrišćani će reći:
205
"Ne! Mi imamo jednog Spasitelja, to je Isus!" I onda će doći do
progonstva. U Bibliji čitamo: "Ko ne prima znak... neće smeti ni da
kupuje, niti da prodaje". Jedan tumač Biblije, pre 150 godina, ovo je
prokomentarisao rečima: "Meni to nije sasvim jasno. Ali, vreme će nam
otvoriti oči". Sada već bolje razumemo. Poznajem totalitarne režime.
Znamo šta znači: Takva i takva osoba ne dobija boravak, ne dobija
bonove za hleb, niti radnu dozvolu. Neka veruje u šta hoće. Ali je
beskućnik i bez ikakvih prava. Ta, to se već sada događa među nama!
Dok sam to čitao, potreseno sam razmišljao: A ljudi još uvek misle da
je Biblija zastarela knjiga. Nije Biblija prevaziđena. Naši pogledi na svet
su prevaziđeni. Biblija nas vodi u budućnost. Antihrist će otrpeti sve,
izuzev priznavanja pravog Iskupitelja Isusa Hrista. I zbog toga će još
jednom doći do velikog progonstva hrišćana.
Jednom sam svojoj deci pričao o tim događajima. Moja mala kćerka
počela je da plače. "Dete, zašto plačeš?" Jecajući je pitala: "Znači,
svakog dana može da počne". "Da, svakog dana može da počne". "A
ako tada ne budem odana Spasitelju, šta onda?" "To bi zaista bilo
strašno. Ali, da bi bila sigurna, potrebno je samo jedno: danas mu
moraš biti verna!"
Ovo vreme može već sutra da nas zatekne. Onda više nemamo šanse
da nađemo Isusa. Više neće biti bogosluženja. Zvona će se pretopiti u
spomenike Antihristu. Crkve će se pretvoriti u muzeje sa slikama
Antihrista iz njegove mladosti. Ljudi će u svu večnost vapiti za utehom.
Ali, pošto su odbacili jedinog Utešitelja, Isusa, više neće biti nikoga
drugog da ih teši. Čitao sam u proroku Jeremiji: "Pošto me odbaciste,
govori Gospod. za vas više nema utešitelja". Čovek je tada u svoj
svojoj neutešenosti izručen ljudi− ma. Mislim da će se hrišćani
proglasiti srećnima, pa makar morali umreti. Imaju Utešitelja u tom
stra? vičnom vremenu.
Potresle su me Isusove reči: "Ljudi će izdisati od straha i očekivanja
206
onoga što dolazi na svet". A Otkrivenje Jovanovo govori da će Antihrist
ispuniti svet trubačima i zastavama. Pomislih, kakve veze imaju ove
dve stvari? S jedne strane, govori se o strahu i čekanju, a onda, ipak, o
velikim uspesima. Ali, otkako sam doživeo 1933. godinu, znam da svet,
ipak, sa strahom očekuje onoga što dolazi.
No, kada Antihrist bude na vrhuncu svoje moći, kada bude likovao i
mislio da je izigrao Isusa, Bog će stupiti na scenu. Isus se vraća u
slavi! Neće Antihristu reći mnogo. Uništiće ga dahom svojih usta!
Što su vremena mračnija, što su uočljivije ove jezive crte smetenosti
ljudi i carstva Antihrista, to više će ljudi, koji čitaju Bibliju, dići svoje
glave. Oni očekuju Isusov povratak.
3. Događanja posle Isusovog dolaska
Biblija oslikava još nekoliko velikih stvari. Prvo govori da će Isus na
ovoj zemlji kao kralj vladati hiljadu godina. Verovatno je i to slikoviti
jezik i znači da će Isus vladati dugo vremena. Meni se to savršeno
uklapa. Prvo će se razotkriti ljudska smetenost. Zatim, sledi poslednji
pokušaj ljudskog prkosa da izbavi svet. Onda će moj Car zavladati. A
on ume da vlada! Dođite jednom u domove gde Isus caruje. Da, već i
danas ima kuća u kojima Isus vlada. Već pri ulasku u takve domove
osećate da u njima vlada neka druga atmosfera!
Poznavao sam jedan mladi bračni par. Jednog dana došao mi je čovek
i rekao: "Želeo bih da kapituliram pred Bogom. Do sada sam ga
poricao, javno sam govorio protiv njega. Sada to više ne mogu. Ali, moj
brak je propao. Hteo sam celom svetu da pokažem kako je moguće i
bez Boga živeti u srećnom braku. A sada je sve pošlo naopako. Potukli
smo se nad mrtvim telom našeg prvog deteta. I sada znam da je Bog
protiv nas. Predajem se!" Sahrana deteta je bila potresna. S jedne
207
strane dečijeg kovčega čovek sa svojom porodicom. Prekoputa lepa
mlada žena, zaokupljena u svom strahu. Dve strane − dva sveta, a
između njih mrtvo dete. Trajalo je više od godinu dana, dok i žena nije
došla verovanju u Isusa Hrista. Neću zaboraviti kako mi je u pismu,
jednog uskršnjeg jutra, napisala da je Gospod i u njenom srcu
vaskrsnuo. I onda su se još jednom venčali. Krenuli su ispočetka. Bili
su veoma samo− stalni i inteligentni ljudi. Sada je sve bilo predivno. On
mi je to ovako objašnjavao: "Vidite, kod nas je ranije sve išlo naopako".
Prekinuo sam ga pitanjem: "A zašto sada sve ide onako kako treba?"
Ushićeno je odgovorio: "Zato što sada kod nas vlada Isus. Moja žena
više ne govori da ona vlada, a ni ja ne kažem da ja vladam. Sada i ona
i ja prvo pitamo šta Isus želi! Tada sve ide kako treba". Shvatio sam da
ako Isus već ovde tako divno vlada u našim domovima, šta će tek biti
kada bude bio car cele zemlje! To hiljadu− godišnje carstvo biće nešto
predivno.
Posle Isusove vladavine srećno čovečanstvo još jednom će biti
stavljeno na ispit, da se vidi da li su ljudska srca istinski izmenjena.
Đavo će tada, doslovno, biti odrešen i jasno će se pokazati da se
čovečije srce, zapravo, nije promenilo i daje čovečanstvo ostalo ono
staro. Biblija samo nagoveštava da će doći do poslednje pobune protiv
Boga. I, onda dolazi kraj sveta. Sunčev sistem će eksplodirati. Nebo i
Zemlja će proći. Čitamo: "I videh veliki beli presto i onoga što sedi na
njemu... I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred prestolom, a
knjige se otvoriše! I jedna druga knjiga bi otvorena, to je knjiga života. I
ko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u ognjeno jezero".
Jednom me je neko pitao: "A gde će stajati taj presto, kada sve bude
prošlo?" Na to sam odgovorio: "To nije tvoja briga. Bolje se brini o
tome da li ćeš i ti stajati pred prestolom". Moguće je propasti. Više bih
voleo da te strašne istine nema u Bibliji. Ali, postoji strašna mogućnost
u našem životu. Možemo biti izgubljeni za svu večnost!
Uz ovo, da vam ispričam priču. Na jednom škotskom dvoru okupilo se
208
društvo. Razgovor je došao i na hrišćanstvo. Gosti su sedeli oko
otvorenog kamina u kojem je gorela vatra. Tada jedan stariji, elegantni
gospodin, reče domaćici: "Po vašim rečima, zaključujem da ste
hrišćanka. Da li stvarno verujete u ono šta u Bibliji piše?" "Da!". "I da će
mrtvi vaskrsnuti?" "Da!" "I da će se svima nama suditi?" "Da!" "I da će
oni koji se ne nađu u knjizi života otići u pakao?" "Da! Ja to verujem!"
Čovek je prešao preko sobe. U uglu je visila krletka s papagajem.
Izvadi papagaja i kao da će pticu baciti u vatru. Preplašena gospođa
uhvati ga za ruku: "Šta to radite? Jadna ptica!" Gospodin se na to
nasmeja i reče: "Čujte, vama je žao ove jadne ptičice. A vaš, takozvani,
Bog ljubavi baciće milione ljudi u pakao! Čudan mi je to Bog ljubavi!"
Za trenutak je zavladala tišina, a onda je domaćica rekla: "Varate se.
Bog nikoga ne baca u pakao. Mi sami, dobrovoljno, jurimo u njega.
Bog želi da se svi ljudi spase!"
Biblija nam prikazuje potrebnu sliku poslednjeg suda. Vidimo Božiji
sudijski presto. "I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred
prestolom". Kako se ljudi opiru ovoj poruci suda. "To nije istina!"
Jednog mog mladog prijatelja u fabrici je neko upitao: "Da li stvarno
veruješ u poslednji sud?" "Da, verujem!" Drugi se rugao: "Ma, hajde!
Koliko ljudi sada živi? A koliko ih je živelo? Zamisli da će se svakom
pojedincu suditi. Zamisli koliko će to trajati!" Na to će mladić: "U taj čas
imaćemo mnogo vremena. Ta, nećemo više ništa imati pred sobom!"
Da, Bog će i tada imati vremena za nas, pokazujući nam, poslednji put,
da nas uzima ozbiljno i sudiće svakome od nas pojedinačno. Bog nam
je pokazao da nas shvata ozbiljno, kada je njegov Sin za nas umro. A
ako vi svoj život ne uzimate ozbiljno i u grehu ga lakomisleno
odbacujete − Bog i to uzima ozbiljno. To će se otkriti na dan poslednjeg
suda.
Biblijska vizija završava ovako: "I videh novo nebo i novu Zemlju, na
kojoj pravda živi". Biblija, dalje, opisuje taj novi svet rečima koje
prevazilaze naše razumevanje. Jedno se kristalno jasno ističe: Bog je
209
došao svome cilju. A oni koji su upisani u knjizi života, naseljavaće novi
svet i biće ravni Božijem Sinu. Svet bez policije, bez bola, bez greha,
bez smrti! Pročitajte to sami, to predivno poglavlje knjige Otkrivenja 21
i 22. To su natprirodne slike koje prevazilaze našu predstavu, jer mi
poznajemo samo svet greha, patnje i smrti. Ja želim da učestvujem u
tom novom Božijem svetu! A vi?
4. Ili−ili
Želeo bih iznad svega da vam dam završnu sliku. Vidite, što više
proučavamo ovu završnu sliku iz Biblije, to me više potresa činjenica
da će na kraju postojati samo dve vrste ljudi: izbavljeni i neizbavljeni. A
ako vi kažete: "Na celom svetu jedva da je kome stalo do Isusa", onda
svima odgovaram da postoje i mnogi izgubljeni! Naši očevi su se molili:
"Ako će ući mali broj, daj da budem među njima".
Prvo reč−dve o izgubljenima. Moj prijatelj Paul Humburg jednom je
ovako pričao: "Sanjao sam da je došao sudnji dan. Čuo sam kako Isus
tera izgubljene od sebe: 'Idite od mene, prokleti!' Tako to piše u Bibliji. I
video sam kako odlaze, pognute glave, preplašeni i očajni. Onda sam
primetio kako je jedan upitao drugog 'Jesi li je i ti video?' 'Da, odgovori
drugi. Video sam ruku koja nas je terala. Bila je probodena. Bila je na
krstu probodena za nas, ali smo je prezirali. A sada smo s pravom
izgubljeni ljudi"'.
Čujte, umro je i za vas. Svejedno da li u nešto verujete ili ste
bezbožnici, znajte, Isus je umro i za vas! Dođite tom Gospodu. A ako
kažete: "Grešnik sam", onda samo mogu odgovoriti da on traži upravo
grešnike. Ta, drugih ljudi i nema. A kada neko tvrdi da je dobar, onda
laže da sve pršti. To su najizgubljeniji ljudi i uopšte više ne primećuju
da su izgubljeni.
210
A sada reč−dve o izbavljenima. Vidite, u opisu Biblije o budućem svetu,
čitamo da je novi glavni grad Jerusalim sagrađen na dvanaest
ogromnih dragulja. A na tih dvanaest dragulja napisana su imena
dvanaest apostola, svedoka Evanđelja. Jednom sam sebi zamislio
ovako: na draguljima piše Petar, Jovan, Jakov... A na jednom piše
Matej. Znate li ko Je bio taj Matej? Bio je strašan nepoštenjak, švercer i
varalica. Dok je tako jednoga dana obavljao svoje prljave poslove, Isus
je prolazio i pozvao ga da ga sledi. Levije je, tako se ranije zvao,
ostavio sve i pošao za Isusom. Video je kako je Isus umro za njega.
Doživeo je Isusovo vaskrsenje. Doživeo je njegov povratak u nevidljiv
svet. Doživeo je da je Isus ispunio svoje obećanje i poslao Svetog
Duha.
Kasnije su mu prijatelji predložili: "Ta, ti si toliko toga doživeo sa
Isusom, zapiši to!" Matej je to i uradio. I tako je nastalo Evanđelje po
Mateju, koje imamo u Bibliji i po kojem su milioni ljudi našli Isusa.
Njegovo novo ime − Matej nalazi se u novom svetu na istaknutom
mestu. Ime tog prljavog momka koga je Isus izbavio. Toliko je snažna
milost Isusa Hrista! Toliko snažno spasava!
A ta milost želi sada da u vama započne svoje delo. Nemojte joj se
opirati! Radi se o vašem spasenju za sada i za svu večnost!
211
Kakva je korist od zivota sa Bogom?
Kakva je korist od života sa Bogom?
Naša tema glasi: Kakva je korist od života sa Bogom? To bismo mogli i
ovako reći: Isplati li se biti hrišćanin? Da vam, prvo, citiram jedan
biblijski stih. U poslanici Efescima čitamo: "Neka je blagosloven Bog i
Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je u Hristu blagoslovio
svakim duhovnim blagoslovom na nebesima!" Ovaj stih na predivan
način govori o bogatom blagoslovu hrišćana po Hristu. Ali, pre nego
što kažem nešto o samoj temi, da najpre raščistimo neke preduslove.
1. Život sa Bogom nije nikakva iluzija
Prvo što želim reći, jeste činjenica da život sa Bogom nije nikakva
iluzija. Neka vam je to jasno od samog početka.
Kao pastor u velegradu susretao sam najrazličitije ljude. Nedavno
sretnem jednog mladića i govorim mu: "Čoveče, kakav bi tvoj život
mogao da bude, samo kada bi ga predao Bogu!" Na to će on: "O,
pastore Buš, kako bi bilo da ostanete s obe noge na zemlji. Ta, Bog
uopšte ne postoji!" Ja se čudim: "Zaista? To je najnovije što sam čuo!"
On mi odgovara: "Slušajte dobro! Znate, ljudi su se ranije osećali
veoma bespomoćni pred prirodnim silama. I onda su sebi izmislili neke
moćne sile, koje bi im mogle pomoći. Jedni su tu silu nazvali Alah,
drugi bog, treći Jehova, četvrti Buda, peti... ko zna kako još. Ali, u
međuvremenu je utvrđeno da je to sve bila samo pretpostavka i da je
nebo prazno". Eto, taj mladić mi je održao lep govor. Pošto je završio,
odvratih: "Dragi moj mladiću, ti uopšte ne poznaješ Isusa!" "Isus! Ta, i
on je samo jedan od velikih osnivača religija". Ja mu objasnih:
212
"Netačno. Dragi moj, to je strašna štamparska greška. Reći ću ti ko je
Isus. Tek otkako poznajem Isusa, znam da je Bog živ. Bez Isusa ne bih
ništa znao o Bogu!" I onda sam mu objasnio ko je Bog.
Ko je Isus? Da vam to objasnim na jednom primeru. Vidite, mnogo
toga sam propatio u svom životu. Bio sam često u zatvoru, ne zato što
sam ukrao neku srebrnu kašiku, već zbog svoje vere. U Trećem rajhu
nisu voleli omladinske propovednike i tako su me zatvarali u strašne
zatvore. Jednom sam bio u naročito strašnom zatvoru. Čitava
građevina je bila od betona, a zidovi su bili toliko tanki da se čulo kada
bi neko dole kašljao, ili kada bi na trećem spratu neko pao sa kreveta.
Sedeo sam u toj maloj, uzanoj rupi. Tada čuh kako u susednu ćeliju
dovode novog zatvorenika tajne državne policije. Taj čovek mora da je
bio sav očajan. Kroz tanki zid sam mogao čuti kako noću na svom
ležaju plače. Često sam slušao njegove uzdržane jecaje. Strašno je to
kada muškarac plače. Preko dana nismo smeli da ležimo na krevetu.
Onda sam čuo kako hoda gore−dole, dva i po koraka gore, dva i po
koraka dole, poput životinje u kavezu. Ponekad sam čuo kako stenje. A
ja sam u svojoj ćeliji imao Božiji mir. Znate, Isus je došao u moju ćeliju.
I kada bih čuo očaj onog čoveka, pomislio bih da moram k njemu,
moram da razgovaram s Njim. Na kraju krajeva, zar nisam dušebrižnik!
Pozvao sam čuvara i rekao mu: "Čujte, tu pored mene je neki očajnik.
Propašće u svom očaju. Ja sam sveštenik. Pustite da razgovaram s
njim". Odgovorio je: "Dobro, pitaću za to". Nakon jednog sata se vratio.
Molba nije odobrena. Nikada nisam video svog suseda, iako mi je bio,
tako reći, nadohvat ruke. Ne znam kako je izgledao, da li je bio mlad ili
star. Osećao sam samo njegov užasan očaj. Možete li to sebi
predstaviti? I ponekad sam stajao pred zidom i mislio: samo kada bih
mogao da srušim ovaj zid i da odem tom čoveku. Ali, nisam mogao da
probijem zid, koliko god bih po njemu udarao.
A sada, slušajte pažljivo! U takvoj situaciji nalazi se živi Bog. Stvoritelj
neba i zemlje. Mi smo zatvorenici u svom vidljivom, trodimenzionalnom
svetu. Bog je sasvim blizu. Biblija govori: "Okružuješ me sa svih
213
strana". Bog nam je nadohvat ruke. Ali, između njega i nas je zid jedne
druge dimenzije. Do Božijeg uha dopire sav jad ovoga sveta. On čuje
psovanje ogorčenih, plač usamljenog srca, bol onih koji stoje kraj
grobova, uzdisaje onih koji pate zbog nepravde, kao što je do mene
dopiralo uzdisanje onog očajnika iz susedne ćelije. A zamislite sad
ovo! Bog je mogao da učini ono što ja nisam. Bog je jednoga dana
srušio zid između sebe i nas i došao k nama u naš vidljivi svet u svome
Sinu Isusu! Shvatate li? U Isusu, Božijem Sinu, Bog je došao k nama,
u svu našu prljavštinu i svu bedu našega života. Otkako sam upoznao
Isusa, znam da je Bog živ! Imam običaj da kažem: otkada je Isus
došao, poricanje Boga je puko neznanje!
A sada moram da govorim o tom Isusu. Najradije bih na svojim
predavanjima pripovedao samo o Isusu, ali večeri bi bile prekratke za
ovaj veličanstveni i predivni materijal. Dakle, Isus se rodio u
Betlehemu. Rastao je i postao čovek. Spolja se na njemu nije videlo
ništa od njegove božanske slave, a ipak je privlačio ljude. Osećali su
da im se u njemu približila Božija ljubav i milost.
Zemlja Kanaan, u kojoj je Isus živeo kao pripadnik svoga naroda
Izraela, bila je pod okupacijom rimskih trupa. U gradu Kapernaumu
gradski komandant bio je rimski kapetan. Znate, Rimljani su verovali u
mnoge bogove, ali u stvarnosti nisu verovali ni u jednog.
Ovom rimskom kapetanu veoma je omileo jedan od njegovih slugu, koji
se na smrt razboleo. Doveo je lekare, ali nijedan mu, nije mogao
pomoći. Video je da će mu sluga umreti. A onda se setio: "Toliko sam
slušao o tom Isusu. Možda bi on mogao da pomogne. Idem k njemu". I
tako je ovaj nevernik, neznabožac, krenuo da potraži Isusa. Moli ga:
"Gospode Isuse, moj sluga je bolestan. Možeš li da ga ozdraviš?" Isus
je odgovorio: "Da, evo idem s tobom". Na to će kapetan: "Nije potrebno
da ideš sa mnom. Kada ja izdam naređenja, ona se odmah izvršavaju.
Reci i ti samo reč i ozdraviće moj sluga". Kao da je ovaj neznabožački
kapetan rekao: ti možeš i nemoguće učiniti mogućim. Ti sam si Bog.
214
Isus se okrenuo i rekao: "Ovakvu veru kao kod ovog ateiste, nisam
našao ni u Izraelu". Znači da takvu veru kao kod ovog ateiste nije
našao u čitavoj crkvi. Razumete li? Ovaj neznabožački kapetan je
shvatio da je u Isusu Bog došao k nama.
Morate poznavati događaje o Isusu. Molim vas, molim vas usrdno,
nabavite sebi Novi zavet. Čitajte za sebe Evanđelje po Jovanu, a zatim
druga evanđelja, pa tako dalje. To su predivni događaji s Isusom. Ne
znam nijedan ilustrovani časopis koji donosi tako divne događaje kao
što ih donosi Novi zavet.
Međutim, Isus, Božiji Sin, nije došao na svet samo zato da izleči nekog
bolesnog slugu, potvrđujući i objavljujući time da postoji Bog. Želeo je
više. Došao je da bi ljudi našli mir s Bogom.
Vidite, između Boga i čoveka ne samo da se isprečio zid one druge
dimenzije. Između Boga i vas, između Boga i mene diže se još jedan
sasvim drugi zid. To je zid naše krivice. Da li ste nekoga slagali? Da?
Onda ste već podigli jedan kamen između Boga i sebe. Da li ste živeli
bez Boga, jedan dan bez molitve? Da? Još jedan kamen više.
Nečistota, preljuba, krađa, obesvećenje nedelje i hiljadu drugih sitnih
stvari. Svaki put, svakim kršenjem Božijih zapovesti dodavali smo još
jedan kamen. Tako smo svi zajedno gradili taj zid koji razdvaja ljude od
Boga. A Bog je sveti Bog. Shvatate! Kada kažem Bog, onda se
neizostavno javlja pitanje moga greha i moje krivice. Ovo pitanje mora
da se reši. Bog shvata svaki greh smrtno ozbiljno. Poznajem ljude koji
kažu: "Bog se sigurno raduje što ja uopšte u njega verujem". Za ime
sveta, to nije dovoljno. "I đavo veruje u Boga". On sigurno nije ateista.
On i te kako dobro zna da Bog živi. Ali, on nema mir s Bogom. Mir s
Bogom imam tek kada je uklonjen zid moga greha i moje krivice
između mene i Boga. I Isus je zato došao. On je srušio zid naše
krivice. Zbog toga je dopustio da ga pribiju na krst. Znao je da neko
mora da podnese sud svetoga Boga za grehe ljudi − i mene. Da to
kažem ovako: ili Vilhelm Buš ili Isus. I onda je on, nedužan sin živoga
215
Boga, Isus Hrist, uzeo moju osudu na sebe. I vašu osudu.
Sada bih želeo da pred vašim očima naslikam Gospoda Isusa na krstu.
To mi je najdraža slika na svetu. Eno ga, visi onaj po kome je Bog
razvalio zid i došao u naš svet jada i bede. Eno ga kako visi onaj o
kome Biblija govori: "Bog je stavio na njega grehe svih nas". Eno ga
kako visi onaj koji nosi na svojim ramenima sve ono kamenje krivice −
kamenje svakog našeg greha. Eno ga gde visi onaj koji je učinio ono
što niko od nas ne može. On otklanja kamenje greha. Sami pročitajte
to u Bibliji. Na krstu se obistinilo proročanstvo: "Kazna je bila na njemu,
našega mira radi".
Da vam to objasnim na drugi način. Imam jednog dragog prijatelj u
Švajcarskoj, s kojim sam pošao na predivno putovanje. Nakon
zajedničkog ručka dobili smo račun. I onda smo govorili: "Jedan od nas
mora da plati. Onaj ko ima dublji džep". Naravno, smeo sam da kažem:
"Hans, ti ćeš platiti, zar ne? Hajde, vadi novčanik!" Shvatate, jedan
mora da plati. Za svu našu krivicu pred Bogom, za sve naše grehe i
prestupe, jedan mora da plati. Ili verujete da Isus za vas plaća − ili
morate sami platiti. Ali, morate platiti za svaku krivicu. Vidite, zbog toga
mi je Isus toliko važan. Držim ga se tako čvrsto, jer je on umesto mene
platio!
A taj Isus nije ostao mrtav. Ne! I to je ono predivno. Tri dana po
njegovoj smrti neki čovek stoji duboko zamišljen i pita se šta je sada, u
stvari, s tim Isusom? Sada je mrtav. Video je kako su ga položili u grob
i kako su na otvor navalili veliki kamen. Da li je bio Božiji sin ili nije bio
Božiji sin? Čovek se zvao Toma. I usred njegovog razmišljanja čuje
kako njegovi prijatelji kliču: "Čoveče, on živi! Zašto gledaš tako tužno?
On živi!" "Ko živi?" "Isus!" "Nemoguće!" "Moguće! Videli smo njegov
prazan grob. Možemo da posvedočimo, da se zakunemo. I, još nešto,
sreli smo ga!" "Ima li tako nešto, misli Toma, da čovek vaskrsava iz
mrtvih? Ako je to istina, onda je on Božiji sin, onda ga je Bog potvrdio!"
Ali, Toma je pravi skeptik, pa kaže: "Toliko puta su me izigrali u životu.
216
Više ne verujem dok ne vidim!" Jednom, na putu, govorila mi je
kondukterka s kojom sam razgovarao o Isusu: "Ja verujem samo u ono
što mogu da vidim". Tako, upravo tako, razmišljao je i Toma. A onda je
izjavio: "Dok ne budem video na njegovim dlanovima tragove eksera i
dok ne stavim svoje prste u njegove rane, neću verovati!" Drugi učenici
su mogli da govore do mile volje. Toma je ponavljao i ponavljao da ne
veruje. Osam dana kasnije bio je ponovo sa svojim prijateljima.
Odjednom je Isus među njima. "Mir vam!" Onda se okrenuo Tomi i
rekao: "Toma, dođi, daj svoje prste i opipaj moje ruke i pruži svoju ruku
i stavi je u moju ranu. I ne budi neveran, nego veran!" Tada ovaj jadni,
sumnjičavi Toma pada ničice i uzvikuje: "Gospo− de Isuse, moj
Gospode i moj Bože!"
Sada shvatate kada kažem da život s Bogom nije nikakva iluzija. Bog
nije nešto neizvesno, kao kada, recimo, kažemo: 'Tamo negde mora
da postoji neki bog, ali ne znamo tačno. To niko ne zna". Ne, stvarnost
života s Bogom zasniva se na sigurnosti da je Božiji Sin došao i za
mene umro i vaskrsnuo iz mrtvih. Zato sada mogu sasvim pouzdano
znati da Bog jeste stvarnost! Morao sam ovo da raščistim, kao prvi
preduslov za našu temu "Kakva je korist od života s Bogom". Život s
Bogom nije iluzija.
2. Kako početi život s Bogom?
Ljudi mi često kažu: "Pastore Buš, vi ste, u stvari, srećan čovek. Imate
nešto što ja nemam". Ja odgovaram: "Ne govorite gluposti. I vi to
možete imati. Isus je i za vas ovde". A onda se postavlja pitanje: "A
kako ću doći do života s Bogom?" Biblija na ovo pitanje jasno odgovara
jednom jedinom rečenicom: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista".
Kako bih želeo da vas mogu dovesti verovanju. Ali, prvo da vam
objasnim šta zapravo znači verovati. Neki ljudi imaju sasvim pogrešnu
217
predstavu o verovanju. Neko gleda na svoj sat i kaže: "Tačno je sedam
i dvadeset. To znam sasvim tačno". Druga osoba, koja nema sat,
govori: "Verujem da je sedam i dvadeset". Ljudi sa rečju verovati
uglavnom misle na neko nesigurno znanje, zar ne? Šta znači "verovati"
kada Biblija kaže: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista!" Da vam to objasnim
na jednom doživljaju.
Držao sam jedno predavanje u Oslu, u Norveškoj. Jednog subotnjeg
jutra morao sam da se vratim avionom, jer sam već sledećeg dana
trebao da govorim na velikom zboru u Vupertalu. Sve je krenulo
naopako. Avion je imao jedan sat zakašnjenja zbog magle. Onda smo
uzleteli u pravcu Kopenhagena, gde sam trebao da presedam u drugi
avion. Kada smo već bili iznad Kopenhagena, pilot odjednom skreće i
leti u pravcu švedske. Preko zvučnika nam objašnjava da je
Kopenhagen sav u magli, pa ne možemo sleteti. Letećemo za Malme.
Ni za živu glavu nisam želeo u Malme. Šta ću tamo? Hteo sam u
Diseldorf. Ta, moram da govorim u Vupertalu. Konačno, slećemo u
Malmeu. Ustanovili smo da je čitav aerodrom natrpan ljudima. A avioni
još uvek sleću jedan za drugim. Malme je jedini aerodrom u čitavom
području bez magle. Svi avioni sada lete ovamo. Bio je to samo mali
aerodrom, i u zgradi nije bilo više nijedne slobodne stolice. Sprijateljio
sam se s jednim austrijskim trgovcem. Pitali smo se šta ćemo sada?
Možda ćemo još i sutra ujutru sedeti ovde. Ta, svakome bi to priselo.
Svi grde i pitaju, gunđaju i mršte se, kao što je to uobičajeno u takvim
prilikama. Iznenada čujemo preko zvučnika: Sada će poleteti jedna
četvoromotorna mašina prema jugu. Ne zna se hoće li sleteti u
Hamburgu, Diseldorfu ili Frankfurtu. Ali, ko god želi ka jugu, može da
uđe. Bila je to prilično nesigurna stvar. Pored nas, viče jedna žena: "Ja
neću ući. Plašim se". Ja joj kažem da ona to i ne mora. Moj Austrijanac
kaže da je let kroz maglu nesiguran. Ko zna da li će avion moći da
sleti. Dok žena viče, a Austrijanac sumnja, vidim pilota u njegovoj
plavoj uniformi. Vidim njegovo lice. Veoma je ozbiljno i usredsređeno.
Osećamo da zna koliko je to odgovoran posao. Za njega to nije
nikakva dečija igra. "Čoveče, njemu možemo da se poverimo! Hajde,
218
uđimo! On nije neki vetropir". Ušli smo u avion. Od tog trenutka našeg
ukrcavanja, odvajanja od čvrstog tla i zatvaranja vrata aviona, bili smo
izručeni ovom čoveku. Ali, imali smo poverenje u njega. Poverio sam
mu svoj život. Sleteli smo u Frankfurtu i do kuće sam putovao još celu
noć. Ali, došao sam na cilj. Vidite, to znači verovati. Verovati znači
nekome se poveriti.
Kako doći do života sa Bogom? Veruj u Gospoda Isusa Hrista. Hteo
bih da vam kažem da se ukrcate kod Isusa. Sećate se, kada sam se
ukrcao na avion, činilo mi se da bi Austrijanac jednom nogom radije
ostao na aerodromu. Ali, to nije bilo moguće. Mogao je ili ostati, ili
potpuno da se poveri pilotu. Tako je to i sa Isusom. Ne možete jednom
nogom da živite bez Isusa, a drugom da ste ukrcani kod njega. Tako
nešto je nemoguće. Verovati u Gospoda Isusa Hrista, živeti sa Bogom,
mogu samo kada potpuno uđem u rizik s n>im. Moram mu reći: "Život,
Hriste, uzmi moj, odsad nek' je sasvim tvoj!"
Da vas sada upitam: kome biste se drugom poverili, ako ne Božijem
Sinu? Niko na ovom svetu nije za vas učinio toliko koliko je učinio Isus.
Toliko me je voleo, da je za mene umro. I za vas. Niko nas nije voleo
tako kao on. I on je vaskrsnuo iz mrtvih. Zar da svoj život ne poverimo
onome ko je vaskrsnuo? Ta, bezumnici smo ako to ne učinimo. No,
istoga trenutka, kada svoj život predam Isusu, ja sam se ukrcao u život
s Bogom. Rado pevam ovaj stih:
"Predajem ti sve, Isusu, sve što znam i što imam!
Predajem ti sve, Isuse, telo, dušu, duha, sve!
Predajem ti sve, Isuse, čini sa mnom šta želiš!"
Koliko bih želeo da to bude i vaša odluka!
Evo još jednog malog dodatka. Vidite, ako svoj život predate Isusu i
ako želite da se kod njega ukrcate, ako želite da mu se poverite, onda
mu to recite. On je ovde. On je pored vas. On vas čuje. Recite mu:
219
"Gospode Isuse, predajem ti svoj život". Kada sam se, kao bezbožni,
propali mladi mangup, obratio i prihvatio Isusa, molio sam se:
"Gospode Isuse, predajem ti sada svoj život. Ne mogu da ti obećam da
ću biti dobar. Ti moraš da mi pokloniš novo srce. Imam loš karakter.
Ali, predajem ti sve što imam i što jesam. Uradi nešto sa mnom!" To je
bio onaj čas moga života kada sam se s obe noge ukrcao kod Isusa i
kada sam mu predao upravljač svoga života, jer me je on iskupio
svojom krvlju.
No, ako želimo napredovati u svom životu s Bogom, a to ponavljam
svaki put, neophodno je da se držimo tri važne stvari: da čitamo Božiju
reč, da se molimo i da negujemo zajedništvo.
Vidite, ne možete pripadati Isusu i onda da više ništa o njemu ne
čujete. Moramo imati Bibliju ili Novi zavet i da petnaestak minuta svaki
dan u tišini čitamo redom. Ono što ne razumem, ostavljam po strani.
Ali, što češće čitam Bibliju, to ću više shvatiti. Često mi se srce prosto
širi od radosti i od spoznaje da pripadam ovom divnom Spasitelju i da
ga smem objavljivati. Ne samo da možemo imati život s Bogom,
smemo da ga podelimo i s drugima.
Druga stvar je molitva. Isus vas sluša. Ne morate da mu držite lepe
govore. Dovoljno je da se molite poput one domaćice: "Gospode Isuse,
danas ću imati težak dan. Moj muž je loše raspoložen, deca su
nepoelušna, imam veliki veš, nedostaje mi novca. Gospode Isuse, evo,
stavljam svu tu zbrku pred tebe. Daj da mi srce bude ispunjeno
radošću, jer imam život od Boga. I molim te, pomozi mi da sve ovo
preživim. Gospode Isuse, hvala ti da mogu potpuno da ti se predam".
Shvatate, Isusu mogu sve da kažem i smem da ga molim: "Gospode
Isuse, daj da te bolje upoznam i da sve više pripadam tebi".
Kao treće, mom životu sa Bogom pripada zajedništvo. Dakle, priključite
se onima koji, takođe, žele da žive sa Isusom. Nedavno mi je neko
izjavio: "Hoću da verujem, ali nikako ne napredujem". Savetovao sam
220
mu: "Potrebno je da se priključite drugim hrišćanima". A on: "Ali, oni mi
se ne dopadaju". "Pa, tu nema pomoći. Ako hoćete da jednom na nebu
živite zajedno, morate već sada to da naučite".
Kao dečak, poznavao sam direktora jedne banke u Frankfurtu, starog
gospodina, koji mi je mnogo pričao o svojim mladim danima. Po
završetku studija, otac mu je rekao: "Evo ti toliko i toliko novca, Putuj
kroz glavne gradove Evrope". Zar ne biste i vi hteli da dobijete ovakvu
ponudu? Stari gospodin mi je dalje pričao: "Znao sam da se u velikim
gradovima veoma lako pada u greh i sramotu. A ja sam želeo da
pripadam Isusu. Zato sam u svoju torbu upakovao i svoj Novi zavet. I
svaki dan, pre napuštanja hotelske sobe, hteo sam da čujem glas
Gospoda Isusa i da s njim razgovaram. A gde god sam bio, hteo sam
da pronađem hrišćane. I svuda sam pronašao Isusove učenike − u
Lisabonu, Mapridu, Londonu... Najteže je bilo u Parizu. Dugo sam se
raspitivao za osobu koja pripada Isusu i čita Bibliju. Kada sam se
spustio niz stepenice jedne obućarske radionice i upitao: 'Poznajete li
Isusa?' oči obućara su zasvetlile. Rekao sam mu: 'Doći ću svako jutro
kod vas da se zajedno molimo. Smem li?' " Toliko mu je bila važna ova
treća stvar. Želeo je da ima zajedništvo sa hrišćanima, jer Je stvarno
hteo da bude hrišćanin.
Eto, to sam morao da raščistim. Dakle, od kada je Isus došao, život s
Bogom nije iluzija. Kako doći do života s Bogom? "Veruj u Gospoda
Isusa Hrista!"
Da pređem na ono glavno pitanje:
3. Kakve koristi imam od života s Bogom?
Dragi prijatelji, kada bih hteo da vam ispričam sve što čovek ima od
života s Bogom i u zajedništvu s Isusom, još bih i o Božiću pričao o
221
tome. Toliko koristi imamo od toga.
Neću zaboraviti reči mog oca, kada je u 53, godini bio na samrti. Bile
su to, inače, njegove poslednje reči: "Ti, Vilhelme, reci svim mojim
prijateljima i poznanicima koliko me je Isus usrećio i učinio blaženim u
životu i u smrti". Znate, ako je neko na samrti, više ne govori nikakve
fraze. A kad neko pred svoju smrt kaže "...koliko me je Isus usrećio u
životu i u smrti", onda vas prođe jeza. Kako će izgledati vaše umiranje?
Kao mladi pastor doživeo sam u Rurskoj oblasti nešto veoma lepo. Na
jednom velikom skupu, neki veoma učen gospodin dva sata je
dokazivao kako Bog uopšte ne postoji. Pokazao je svu svoju učenost.
Sala je bila prepuna ljudi. Od dima jedva da ste videli prst pred nosom.
Nisu nedostajale ni ovacije: "Ura! Nema Boga! Možemo raditi šta nam
je volja!" Kada je govornik, posle dva sata, završio, ustao je voditelj i
rekao: "Vreme je za diskusiju. Ako neko želi da govori, neka se javi".
Naravno, niko se nije usudio. Svako je mislio da se ovako učenom
čoveku niko ne može suprotstaviti. Sigurno je da se mnogi prisutni nisu
s njim slagali, ali ko bi se usudio popeti na podijum, kada pred sobom
ima hiljade ljudi koji govorniku aplauzom odobravaju. Ipak, neko se
javio. Tamo u pozadini, sedi jedna stara bakica, sa crnom kapicom na
glavi, kakvih ima mnogo u Rurskoj oblasti. Voditelj je upitao da li želi
nešto reći. Baka odgovori: "Da". "E, onda morate doći na− pred". Baka
kaže: "Bez brige. Idem". Bila je to hrabra žena. Bilo je to negde oko
1925. godine. Dakle, stara baka maršira napred na podijum, staje za
govornicu i počinje: "Gospodine govorniče, vi ste sada dva puna sata
govorili o vašem neverovanju. Dopustite mi sada da ja govorim pet
minuta o svom verovanju. Hoću da vam kažem šta je moj Gospod, moj
nebeski Otac za mene učinio. Vidite, bila sam još sasvim mlada, kada
je moj muž nastradao u rudniku. Doneli su mi ga mrtvog u kuću. Ostala
sam sama sa troje male dece. Tada socijalno osiguranje još nije
funkcionisalo. Mogla sam da očajavam dok sam stajala kraj leša moga
muža. Vidite, i tada me je moj Bog utešio, kao što me nije mogao
utešiti nijedan čovek. Ono što su mi ljudi govorili ušlo je na jedno uho,
222
a na drugo izašlo. Ali on, živi Bog, utešio me je. I onda sam mu rekla:
'Gospode, sada moraš ti mojoj deci da budeš otac'. (Žena je stvarno
umela potresno da priča). Često nisam znala odakle ću sutradan uzeti
novac da decu nahranim. Onda sam to opet rekla svom Spasitelju.
'Gospode, znaš kako sam jadna. Pomozi mi sada!' Okrenuvši se sada
govorniku, starica je nastavila: "Nikada me nije izneverio. Nikada!
Prolazila sam kroz gusti mrak, ali me nikada nije ostavio na cedilu. A
Bog je uradio još i više. Poslao je svoga Sina, Gospoda Isusa Hrista.
On je za mene umro i vaskrsnuo i svojom krvlju me je očistio od svih
mojih greha. Da, sada sam stara žena. Uskoro ću umreti. I vidite, dao
mi je sigurnu nadu u večni život. Kada ovde zatvorim oči, probudiću se
na nebu, zato što pripadam Gospodu Isusu. Sve ovo je on uradio za
mene. A sada pitam vas, gospodine govorniče šta je vaša nevera
učinila za vas?" Govornik je ustao, potapšao staricu po ramenu i rekao:
"Ah, tako staroj ženi ne želimo oduzeti njenu veru. Dobra je ona za
stare ljude". No, trebali ste videti našu staru baku. Energično je
odmahnula rukom i rekla: "Ne, ne, nemojte se šaliti sa mnom. Upitala
sam vas nešto, gospodine govorniče, i odgovorite mi. Rekla sam vam
šta je moj Gospod za mene učinio. A šta je vaše neverovanje za vas
učinilo?" Velika nedoumica. Baka je bila mudra žena!
A kada se danas napada Evanđelje sa svih strana, nameće mi se
pitanje: Šta, zapravo, imate od svog neverovanja? Ne čini mi se baš da
ljudi zbog njega imaju mir u srcu i da su srećniji. Ne, moji prijatelji!
Kakve koristi od života s Bogom? Evo, reći ću vam to veoma lično. Ja
uopšte ne bih izdržao da u svom životu po Isusu nemam mir s Bogom.
Bilo je časova kada sam mislio da će mi se srce slomiti. Danas sam,
recimo, čuo da se ovde u susedstvu dogodila teška nesreća, koja je
dve porodice zavila u crno. Ako sam dobro čuo, decu je pregazio
automobil. Kako brzo može da nas snađe neka nesreća. Tada ućute
sve velike reči. Svojim umom pipamo po mraku i pitamo zar nema
nikoga ko mi može pomoći? Vidite, u takvim životnim situacijama
dolazi do izražaja šta imamo od Isusa. Na dan našega venčanja rekao
223
sam svojoj supruzi: "Ženo, želim sebi šest sinova i svi treba da sviraju
u trubu". Sve sam ja to tako lepo zamislio − duvački orkestar u kući.
Znate, dobili smo šestoro dece, četiri lepe kćerke i dva sina. Više
nemam ni jednog sina. Obojicu mi je Bog uzeo na strašan način. Prvo
jednog, a zatim i drugog. Nikada to neću razumeti. Celi život sam, kao
omladinski pastor, imao posla sa dečacima, a moji rođeni sinovi... Još
se sećam kako sam kod prijema vesti o smrti drugog sina trčao
gore−dole i osećao kao da mi je neko zabio nož u srce. I onda su
dolazili ljudi i govorili reči utehe. Ali, one nisu prodrle u srce. Nisam ih
ni zapamtio. Nisu delovale. Ta, bio sam omladinski pastor i znao sam:
večeras moram u omladinski dom. Treba radosno da govorim Božiju
reč skupu od 150 mladića. A moje je srce krvarilo. I onda sam se
zaključao u svoju sobu. Pao sam na kolena i molio sam se: "Gospode
Isuse, ti živiš! Molim te, zauzmi se sada za mene, jadnog pastora". I
onda sam otvorio svoj Novi zavet i čitao: "Isus govori: 'Ostavljam vam
mir, dajem vam svoj mir'". Znao sam da on drži svoje obećanje, pa
sam ga zamolio: "Gospode Isuse, ne mogu sada da razumem zašto si
mi to učinio, ali daj mi taj mir. Ispuni moje srce tim mirom". I, učinio je
upravo to. Zaista! Evo, ja vam to ovde svedočim!
I vi ćete ga trebati, kada vam više nijedan čovek ne bude mogao dati
utehu. To je divno! Kada vam više nijedan čovek ne može pomoći,
onda je uteha što poznajete Isusa, koji nas je svojom krvlju na krstu
otkupio i koji je vaskrsnuo. Divno je kada mu možete reći: "Gospode,
podari mi svoj mir". Mir koji on daje jeste poput moćne reke koja se
uliva u srce. To važi za najteži čas našega života, kada idemo u susret
smrti. Kako će jednom izgledati vaše umiranje? Tu vam ne može
pomoći niko živ. Moraćete jednom da pustite i onu najdražu ruku. Kako
će to biti? Doći ćete pred Božije lice. Hoćete li svojim gresima da
stanete pred Boga? Znate, kada držite snažnu Isusovu ruku i kada
znate da vas je on iskupio svojom skupocenom krvlju i da vam je
oproštena svaka krivica, onda možete blaženo umreti.
Šta nam koristi život sa Bogom? Da vam nabrojim:
224
− mir s Bogom,
− radost u srcu,
− ljubav prema Bogu i prema bližnjima,
− čak i prema neprijateljima, prema onima koji mi idu na živce, «»•
uteha u nesreći,
− svakoga dana sunce mi sija,
− imam sigurnu nadu u večni život,
− imam Svetog Duha,
− imam oproštenje greha,
− strpljenje... mogao bih da pričam još i još.
Da završim jednim stihom, kojeg mnogo volim:
"Srećna sigurnost − Isus je moj!
Njemu sam dao sav život ja svoj!
Naslednik Spasa, srećan sam ja!
Rođen od Duha, krvlju opran!
To je moj život, pesma je to,
Hvaliti tebe, o Bože moj!"
Divno je biti svojina Spasitelja. Želim vam to veliko bogatstvo, tu jedinu
pravu sreću!
Ovo je bilo poslednje predavanje pastora Buša. Održao ga je 19.
juna 1966. godine na ostrvu Rigen (Rügen). Na povratku s ove
evangelizacije Bog gaje pozvao sebi.
225
Vilhelm Bus
Vilhelm Buš (Wilhelm Bush)
Bio je jedan od najpoznatijih nemačkih evanđelista pre i posle drugog
svetskog rata. Njegov iskren i neposredan način naveštavanja biblijskih
istina privlačio je hiljade ljudi na njegove evangelizacije.
Buš je bio uveren da je Evanđelje Isusa Hrista najvažnija i
najznačajnija poruka svih vremena. U svojim propovedima i spisima
uverljivo i privlačno daje biblijske odgovore na mnoga životna pitanja
kako starih, tako i mladih, bogatih ili siromašnih, obrazovanih ili
neobrazovanih ljudi.
Vilhelm Buš rodio se 1897. godine u nemačkom gradu
Vupertal−Elberfeldu (Wuppertal−Elberfeld). Svoju mladost proveo je u
Frankfurtu na Majni, gde je i završio univerzitetske studije. Teologiju je
studirao u Tibingenu (Tübingen). Spasitelja Isusa Hrista susreće na
ratištu. Predaje mu svoj život. Ovaj radikalni korak promenio je smer
njegovog života, a uticao je na mnoge ljude kojima je punomoćno i
oduševljeno do kraja svog života svedočio o stvarnosti postojanja
Boga.
Za vreme Trećeg rajha nacisti su ga zbog njegove vere i
beskompromisnog stava često hapsili i zatvarali. Po završetku drugog
svetskog rata nastavlja svoju službu kao putujući evanđelista,
neumorno objavljujući poruku o Isusu Hristu. Nakon jedne takve
evangelizacije, 1966. godine, Gospod ga je pozvao k sebi.
226
Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…
Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:
"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,
za shvatanje izraza razuma
i primanje nauke pameti,
pravičnosti, pravde i poštenja;
za davanje prostima razbora,
znanja i razmišljanja mladome čoveku.
(Poslovice 1:2−4)
OVAJ FAJL JE BESPLATAN,
I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!
227
Download

ISUS NASA SUDBINA / Wilhelm Busch