The AIRE Centre
Advice on Individual Rights in Europe
Ljudska prava
u Evropi
Pravni bilten
Broj 3,
4, 2011.
2013.
2013, broj 4
AIRE Centar
London
Urednici:
Biljana Braithwaite
Nuala Mole
Catharina Harby
Copyright
AIRE Centre
Januar 2014.
Prevod sa engleskog jezika:
Alpha Team One
Tiraž:
3500 primeraka
Štampa:
“KUĆA ŠTAMPE”, Zemun
Izdavanje ove publikacije pomogli su
Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i
Savet Evrope
1
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Uvod
D
obro došli na stranice četvrtog broja Biltena za 2013. godinu; u njemu i dalje
objavljujemo sažetke slučajeva koji su se našli pred Evropskim sudom za ljudska
prava u Strazburu, kao i pred Sudom pravde Evropske unije u Luksemburgu.
Slučajevi o kojima izveštavamo bave se pitanjima koja su u vezi sa evropskim integracionim
procesima. Pored toga, u svakom broju objavljujemo i članak nekog istaknutog evropskog
pravnika u kome se on bavi pitanjem od posebnog značaja za region.
Iskreno se nadamo da će ovaj bilten i dalje doprinositi jačanju svesti o zakonima i
praksi ljudskih prava u Evropi, kao i o standardima vladavine prava koji se primenjuju
kako u zemljama-članicama Saveta Evrope, tako i u Evropskoj uniji. Pored štampanog
primerka Biltena, koji se objavljuje kvartalno i distribuira po celom regionu, naši čitaoci
mogu da koriste i bazu podataka Centra AIRE na veb-sajtu www.airecentre.org kako
bi pretražili starija izdanja ove publikacije i pronašli konkretne sažetke slučajeva i
komentare.
U ovom izdanju Biltena objavljujemo članak o onome što se često naziva ropstvom
savremenog doba – o trgovini ljudima. Ovo zlo pogađa većinu delova sveta. Članak
koji objavljujemo u žiži pažnje ima zaštitu koju pruža evropsko pravo – i preko Saveta
Evrope i preko Evropske unije. Autor tog članka je direktor Centra AIRE u Londonu g.
Metju Evans (Matthew Evans). U svom članku, pod naslovom Trgovina ljudima: Analiza
delotvornosti evropskog prava, on počinje izlaganjem prirode problema, da bi potom
prešao na razmatranje obaveza evropskih država u pogledu rešavanja različitih pitanja u
vezi s trgovinom ljudima.
Kao i obično, i u ovom broju objavljujemo sažetke jednog broja slučajeva koji su od
posebnog značaja za region. Prvi slučaj o kome izveštavamo je Mulosmani protiv Albanije, u
kome je Evropski sud razmatrao pravičnost krivičnog postupka protiv visokog policijskog
zvaničnika pošto je taj zvaničnik izvršio atentat na poslanika. U slučaju Gucanovi protiv
Bugarske, Evropski sud je kritikovao surovo policijsko postupanje prilikom hapšenja
podnosioca predstavke, veoma poznatog političara, kao i nekoliko aspekata krivičnog
postupka koji je usledio. Veliko veće koje je razmatralo slučaj Sederman protiv Švedske
(Söderman) izmenilo je prethodni zaključak Veća i zaključilo da švedski zakon nije
pružio odgovarajuću zaštitu maloletnici čiji je očuh tajno pokušao da je snimi nagu.
U slučaju Stojanović protiv Hrvatske, u žiži pažnje je bila sloboda izražavanja; Evropski
sud je naglasio da pojedinci ne mogu snositi odgovornost u postupku koji se vodi zbog
klevete za izjave koje su im pogrešno pripisane. U slučaju Valjanatos (Vallianatos) i ostali
protiv Grčke, Veliko veće je stalo na stanovište da je uvođenje „građanskih zajednica” u
grčko pravo bilo diskriminatorno u odnosu na istopolne parove. U slučaju Vinterstajn
(Winterstein) i ostali protiv Francuske, Evropski sud je ustanovio da proterivanje jedne
2
2013, broj 4
grupe čergara s mesta koje su čitav niz godina naseljavali predstavlja kršenje njihovog
prava na poštovanje doma – ta presuda je važna i za Rome i za ostale marginalizovane
i ugrožene grupe. Konačno, izveštavamo o odluci o prihvatljivosti koju je Evropski sud
doneo u slučaju Azemi protiv Srbije, gde je razmatrana odgovornost Srbije za neizvršenje
presuda kosovskih sudova.
Nadamo se da ćete ovu publikaciju i dalje smatrati korisnom alatkom u svome radu
i praksi i željno iščekujemo vaše stavove i komentare na sadržaj Biltena.
London, januar 2014.
Biljana Brejtvejt (Braithwaite)
Katarina Harbi (Catharina Harby)
Urednik i osnivačUrednik
3
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
SADRŽAJ
UVOD................................................................................................................2
TRGOVINA LJUDIMA:
ANALIZA DELOTVORNOSTI EVROPSKOG PRAVA ............................................5
PRESUDA U SLUČAJU
MULOSMANI PROTIV ALBANIJE....................................................................14
PRESUDA U SLUČAJU
GUCANOVI PROTIV BUGARSKE.....................................................................17
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
SEDERMAN PROTIV ŠVEDSKE.......................................................................21
PRESUDA U SLUČAJU
STOJANOVIĆ PROTIV HRVATSKE...................................................................24
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
VALIANATOS I OSTALI PROTIV GRČKE...........................................................28
PRESUDA U SLUČAJU
VINTERŠTAJN I OSTALI PROTIV FRANCUSKE.................................................32
PRESUDA U SLUČAJU
AZEMI PROTIV SRBIJE....................................................................................37
4
2013, broj 4
TRGOVINA LJUDIMA:
ANALIZA DELOTVORNOSTI EVROPSKOG PRAVA1
Trgovina ljudima predstavlja savremeno ropstvo koje pogađa ljude svih boja,
različitih etničkih pripadnosti i različitih veroispovesti.
U ovom radu ćemo se prevashodno usredsrediti na delotvornost postojećih
odredaba evropskog prava u borbi protiv trgovine ljudima i na planu zaštite žrtava. U
radu se razmatraju slučajevi koji su dospeli pred Evropski sud za ljudska prava, ali bi
na samom početku bilo korisno ako bismo ukratko saželi razvoj i prirodu problema
trgovine ljudima na Balkanu i u Centralnoj i Istočnoj Evropi u celini, da bismo potom
razmotrili zakonodavstvo koje je na delu u oblasti borbe protiv trgovine ljudima i način
na koji Evropski sud tumači to zakonodavstvo.
Razvoj i priroda trgovine ljudima na Balkanu i u Centralnoj i Istočnoj Evropi
Sve prodorniji i sveprisutni karakter fenomena trgovine ljudima predstavlja
kombinaciju činilaca koji se međusobno sučeljavaju i prepliću, uključujući globalizaciju
i prateću tražnju za seksualnim uslugama i jeftinom radnom snagom, korupciju,
građanske nemire i mnoštvo raznih društvenoekonomskih činilaca.2
Iako potpuno tačne razmere nisu poznate, većinu lica koja su bila predmet
trgovine sa Balkana i na Balknu (što važi i za Centralnu i Istočnu Evropu u celini) čine
žene i devojčice kojima se trguje radi seksualne eksploatacije.3 Ako je suditi prema
izvesnom broju međunarodnih izveštaja, trgovina robinjama doživljava procvat,
kako u industrijalizovanim zemljama, tako i u zemljama u razvoju, i postala je veoma
profitabilan biznis, koji već sada zauzima treće mesto, odmah iza trgovine oružjem i
trgovine narkoticima.4
Činioci na delu u Bosni i Hercegovini i na Kosovu5, međusobno se prepliću i
presecaju, i mogu se jasno videti u sinhronizovanom povećanju trgovine radi prisilne
prostitucije6 i u brzom i naglom povećanju mirovnih operacija UN posle konflikata u
1 Centar AIRE zastupa žrtve trgovine ljudima u šest slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava, a intervenisao je i u pet slučajeva
prema članu 4, uključujući slučajeve Rantsev v Cyprus and Russia, presuda od 7. januara 2010, o kojoj smo izvestili u Biltenu br. 122, za
2010. godinu i C.N. v the United Kingdom, presuda od 13. novembra 2012. Zahvalan sam na pomoći i komentarima Sadiji Čaudari (Saadiya
Chaudary), koja je u Centru AIRE specijalizovana za slučajeve trgovine ljudima.
2 „Borba protiv trgovine ljudima kao savremenog ropstva: pitanje prava, sloboda i bezbednosti”, OEBS, Godišnji izveštaj specijalnog
predstavnika i koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima za 2010. godinu, str. 10.
3UNODC, Globalni izveštaj o trgovini ljudima (februar 2009), str. 8; Stejt Department SAD, Izveštaj o trgovini ljudima u 2010. godini, 10. izdanje
(Vašington, D. C., jun 2010), str. 277, 279; Evropol, Trgovina ljudima u Evropskoj uniji, Dosije br. 2565-84 (Hag, 1. septembar 2011), str. 4, 7.
4 Izveštaj Evropola, Odeljenje za zločine protiv pojedinca, trgovinu ženama i decom radi seksualne eksploatacije u EU: učešće organizovanog
kriminala sa Zapadnog Balkana u 2006, str. 7.
5 Ova odrednica ne prejudicira stavove o statusu i u skladu je s Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i Mišljenjem MSP o proglašenju
nezavisnosti Kosova.
6 Trgovina ljudima i ljudska prava: Evropske i azijsko-pacifičke perspektive, Lesli Tomas (Leslie Thomas), (Edvard Elgar 2013).
5
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
regionu.7 Kada je reč o trgovini ljudima, mirovne snage na tom području doživljavaju
se kao deo problema, a ne kao rešenje samog problema. Mirovne snage nisu samo one
koje kupuju seksualne usluge, već se događalo da povremeno učestvuju u nezakonitom
transportu žena i zaštiti njihovih „vlasnika”.
U drugim delovima regiona situacija je drugačija, ali nije ništa manje teška ako
stvari posmatramo sa stanovišta kršenja ljudskih prava. Ponekad izgleda da se ljudi
radije opredeljuju za ćutanje nego za otvorenu diskusiju, a mnoge žene su vraćene u svoje
matične zemlje pošto su prethodno bile prodate u Zapadnu Evropu i sada su suočene sa
čitavim nizom institucionalnih izazova, uključujući društvenu stigmatizaciju.
Aktuelni podaci svedoče da su sve zemlje balkanskog regiona izvorišne zemlje za
trgovinu ženama radi prisilne prostitucije, i jedini izuzetak predstavlja Slovenija. Većina
zemalja u Centralnoj i Istočnoj Evropi – sa izuzetkom Albanije i Letonije – funkcionišu
kao tranzitne zemlje.8 Zavisno od izvora informacija, može se reći da danas postoji jedan
broj zemalja koje imaju ulogu odredišta za strankinje koje su ilegalno prebačene i prodate
radi seksualne eksploatacije; i ovde su jedini izuzeci Albanija i Letonija.9 Žene koje se
najčešće ilegalno prebacuju i prodaju van Evrope, po svemu sudeći, potiču iz Bugarske,
Moldavije, Rusije i Ukrajine; najčešća odredišta tih žena obuhvataju Izrael, Liban,
Tursku, Ujedinjene Arapske Emirate i Sjedinjene Američke Države.10
Trgovinu ljudima ne bi trebalo brkati sa „krijumčarenjem” ljudi. Iako su ta dva
izraza ranije korišćena kao sinonimi, sada postoji opšta saglasnost o tome da su u pitanju
dva različita pojma, odnosno dva različita čina. Cilj trgovine ljudima jeste eksploatacija
lica koja su predmet trgovine, dok je u krijumčarenju ljudi na prvom mestu ilegalno
prebacivanje migranata preko međunarodnih granica.
Evropski pravni okvir za borbu protiv trgovine ljudima
U Evropi su na delu dva različita pravna sistema – pravo Saveta Evrope i pravo
Evropske unije – i u poslednje vreme zabeleženi su značajni događaji i u jednoj i u drugoj
oblasti tih pravnih sistema čiji je cilj borba protiv trgovine ljudima. Glavna razlika
između sistema prava Saveta Evrope i sistema prava Evropske unije jeste u sposobnosti
pojedinca da se osloni na te međunarodne odredbe pozivajući se na njih pred domaćim
sudovima. Pravo Evropske unije je najvećim delom direktno primenljivo u zemljama7 Amnesty International, Kosovo (Srbija i Crna Gora): Šta dakle znači to što imamo prava? Zaštita ljudskih prava žena i devojaka koje su
prokrijumčarene na Kosovo radi prisilne prostitucije, EUR 70/010/2004 (5. maj 2004); Amnesty International, Kosovo (Srbija): UN na Kosovu
– Nasleđe nekažnjivosti, EUR 70/015/2006 (8. novembar 2006). Vidi, takođe, Čarls Antoni Smit (Charles Anthony Smith) i Brendon Miler-de
la Kvesta (Brandon Miller-de la Cuesta), „Trgovina ljudima u zonama konflikta: Uloga mirovnih snaga u uspostavljanju mreža”, Human Rights
Review, tom. 12, br. 3 (2011): 287–299.
8 Stejt Department SAD, Izveštaj o trgovini ljudima 2005, Peto izdanje (Vašington, D. C., jun 2005), str. 52. U međuvremenu je Albanija
označena kao tranzitna zemlja u godišnjim američkim izveštajima o trgovini ljudima; E-Notes: Izveštaj o sprovođenju politike borbe protiv
trgovine ljudima i intervencija u 27 zemalja-članica EU iz perspektive ljudskih prava (2008. i 2009) (Martinsciuro, Italija: Udruženje „Na putu”
(Associazione On the Road) oktobar 2010), str. 168.
9 Stejt Department SAD, Izveštaj o trgovini ljudima 2011, 11. izdanje (Vašington, D. C., jun 1011), str 156; Evropska opservatorija NVO,
E-Notes, str. 134; Evropska komisija, stranice sa nacionalnim informacijama, Estonija, na adresi http://ec.europa.eu/anti-trafficking/
showNIPsection.action?country=Estonia.
10SAD, TIP 2011, passim.
6
2013, broj 4
članicama EU i na njega se stoga pojedinac može pozvati u postupku pred domaćim
sudovima. Nasuprot tome, pravo Saveta Evrope mora biti utelovljeno u unutrašnje pravo
da bi se neko mogao na njega pozvati pred domaćim sudom.
Konvencija o trgovini ljudima
Najsveobuhvatniji međunarodni pravni instrument u borbi protiv trgovine
ljudima jeste Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima (u daljem tekstu:
Konvencija protiv trgovine ljudima), koja sadrži detaljne odredbe o pomoći, zaštiti
i podršci koja mora biti pružena žrtvama trgovine ljudima, kao što sadrži i obaveze
zemalja-članica na planu borbe protiv trgovine ljudima. Član 4. tačka (a) Konvencije
definiše trgovinu ljudima na sledeći način:
Trgovina ljudima znači vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje ili prihvat
lica, uz primenu pretnje ili sile ili drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane,
zloupotrebe ovlašćenja ili stanja ugroženosti, ili davanje ili primanje novčanih
sredstava ili druge koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima kontrolu nad drugim
licem u cilju iskorišćavanja. Iskorišćavanje, u najmanju ruku, treba da uključi
iskorišćavanje prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualnog iskorišćavanja,
prisilan rad ili pružanje usluga, služenje, ropstvo ili praksu sličnu ropstvu ili vađenje
ljudskih organa.
Konvencija protiv trgovine ljudima stupila je na snagu 1. februara 2008. godine.11Kao
pravno obavezujući instrument, ona stranama ugovornicama daje okvire za borbu protiv
trgovine ljudima i za jačanje međunarodne saradnje na tom planu. Što je najvažnije, to
je međunarodnopravni ugovor koji obavezuje strane ugovornice da primenjuju odredbe
radi zaštite ljudskih prava lica koja su bila predmet trgovine ljudima. Konvencija o borbi
protiv trgovine ljudima utvrđuje važne obaveze strana ugovornica:
1.
Koordinisanje na nacionalnom nivou sektorskih politika različitih tela nadležnih
za sprečavanje i suzbijanje trgovine ljudima.
2.
Nacionalni mehanizam kojim bi se lica koja su predmet trgovine ljudima tačno
identifikovala i uputila kako bi dobila raspoloživu pomoć (Nacionalni mehanizam
za upućivanje žrtava trgovine ljudima) (član 10).
3.
Obavezna pomoć pojedincima koji su bili žrtve trgovine ljudima, što obuhvata:
prikladan i siguran smeštaj; pristup hitnoj medicinskoj zaštiti; usluge prevođenja i
tumačenja; savetovanje i informisanje, prvenstveno o zakonskim pravima; i pravnu
pomoć (član 12).
4.
Vreme „za oporavak i razmišljanje” od najmanje 30 dana za sva lica koja su bila
predmet trgovine ljudima, bez obzira na to da li ta lica pristaju ili ne pristaju da se
pojave kao svedoci na suđenju (član 13).
11 Varšava, maj 2005, Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, http://www.coe.int/t/dghl/monitoring/trafficking/Flags-sos_
en.asp. Sve zemlje bivše Jugoslavije, kao i Albanija, potpisale su i potvrdile taj međunarodnopravni ugovor.
7
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
5.
Repatrijacija stranaca koji su bili predmet trgovine ljudima tek pošto se proceni
opasnost od posledica povratka tog lica i utvrdi da će taj povratak biti bezbedan
(član 16).
6.
Mogućnost izdavanja boravišne dozvole strancima koji su bili žrtve trgovine
ljudima (član 14).
7.
Odredbe o nekažnjivosti krivičnih dela koja su počinili pojedinci koji su bili žrtve
trgovine ljudima, ako su ta dela bila neposredna posledica činjenice da su oni bili
predmet trgovine ljudima.
8.
Obezbeđivanje žrtvama mogućnosti pristupa nadoknadi štete i pravnoj zaštiti,
uključujući materijalnu naknadu (član 15).
Kada je reč o slučajevima proterivanja, postoji nekoliko korisnih odredaba na tom
planu sadržanih u Konvenciji o borbi protiv trgovine ljudima, uključujući član 12. stav
2. u kome se kaže da „svaka strana ugovornica treba da pokloni odgovarajuću pažnju
potrebi da se obezbedi sigurnost i zaštita žrtve”, kao i član 16, kojim je utvrđeno da,
kada strana ugovornica vraća žrtvu u drugu državu, „taj povratak treba da se obavi uz
dužno poštovanje prava, bezbednosti i dostojanstva tog lica, kao i statusa eventualnih
pravnih postupaka koji se odnose na činjenicu da je to lice žrtva”. Suštinski je značajno
da se pomenuta dva člana uzmu u obzir i razmotre u svim slučajevima, budući da žrtve
trgovine ljudima iz Evrope često nisu u mogućnosti da sebi obezbede boravak u nekoj
zemlji-članici EU, pa im, prema propisima EU koji se odnose na slobodu kretanja, preti
povratak u zemlju porekla. To je češći scenario kada je reč o žrtvama trgovine ljudima
iz vanevropskih zemalja koje su potpuno prepuštene na milost i nemilost nacionalnih
imigracionih vlasti.
Tvorci Konvencije o borbi protiv trgovine ljudima očigledno su veoma pomno
razmišljali o sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava. U eksplanatornom
izveštaju uz Konvenciju pominje se, na primer, sudska praksa Evropskog suda – posebno
član 14. – kao član Konvencije za zaštitu ljudskih prava koji sadrži pravni osnov za načelo
nediskriminacije sadržano u Konvenciji o borbi protiv trgovine ljudima.12
Evropski sud za ljudska prava protivi se opšte uvreženom pravilu, po kome je
trebalo da Konvencija, da bi sve njene odredbe protiv trgovine ljudima bile primenljive u
domaćim sudovima, bude prvo inkorporirana u unutrašnje zakonodavstvo. Odgovarajući
osnov tom protivljenju Suda je, uprkos tome što se u Konvenciji ne pominje izričito
savremeno delo trgovine ljudima, to što se u Konvenciji (za zaštitu ljudskih prava) i u
novijoj sudskoj praksi Evropskog suda poziva na član 4. EKLJP, kojim se utvrđuje da se
...niko ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju ... Ni od koga se ne može zahtevati da
obavlja prinudni ili obavezni rad.
12 Eksplanatorni izveštaj uz Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, stavovi 63–66.
8
2013, broj 4
Direktiva o borbi protiv trgovine ljudima13
U aprilu 2011. obelodanjena je nova direktiva Evropske unije kojom je kodifikovano
i zamenjeno pređašnje zakonodavstvo o borbi protiv trgovine ljudima.14 Novom
direktivom izričito se zahteva od zemalja-članica Evropske unije da uspostave instituciju
Nacionalnog izvestioca ili odgovarajući organ. Barem polovina zemalja istočne Evrope
(uključujući i nekoliko njih koje nisu članice EU) uspostavile su instituciju Nacionalnih
izvestilaca ili Nacionalnih koordinatora. Međutim, svi oni u svojim zemljama zapravo
pripadaju ministarstvu unutrašnjih poslova ili ministarstvu pravde. To znači da nijedan
od njih nema nezavisan status u odnosu na vladu svoje zemlje, pa nije sasvim jasno u
kojoj meri oni uopšte mogu da budu kritički nastrojeni i delotvorni.15
Direktivom se uvode zajedničke odredbe u cilju jačanja prevencije trgovine ljudima
i zaštite žrtava. To podrazumeva podršku i pomoć kada je jasno da je neko bio predmet
trgovine ljudima, bez obzira na to da li to lice sarađuje u bilo kakvoj krivičnoj istrazi ili
na suđenju, lečenju ili savetovanju ili je upravo u toku vreme za oporavak i razmišljanje.
Svaka pomoć i svaki odgovor treba da odraze rodno specifičnu pojavu trgovine ljudima.
Zemlje-članice takođe treba da obezbede da žrtve trgovine ljudima imaju pristup
svim postojećim programima za nadoknadu štete žrtvama nasilnih krivičnih dela sa
elementom namere.
Tumačenje člana 4. EKLJP
Kao što je već istaknuto, tvorci Konvencije o borbi protiv trgovine ljudima očigledno
su vrlo jasno imali u vidu sudsku praksu Evropskog suda u Strazburu, koji ističe pozitivne
obaveze visokih strana ugovornica po osnovu člana 4. EKLJP, odnosno pravo ljudi da „ne
smeju biti držani u ropstvu ili ropskom položaju”. Ta prava su apsolutna i od njih nije
mogućno odricanje.
Time što mu je priznat status osnovnog člana, član 4. je stavljen u istu ravan sa
većinom centralnih ljudskih prava, kao što su pravo na život i zabrana mučenja ili
nečovečnog i ponižavajućeg postupanja.16 Time što je trgovina ljudima stavljena u polje
dejstva člana 4. žrtve su dobile apsolutnu zaštitu na izvestan broj ključno značajnih
načina, uključujući na primer sprečavanje da budu prisilno vraćeni u domovinu gde bi,
kako strahuju, mogli biti izloženi riziku od odmazde onih koji su organizovali trgovinu
čije su oni bili žrtve ili opasnosti od toga da ponovo postanu predmet takve trgovine.
Definicije zabranjenih radnji ne postoje ni u tekstu samog člana 4, niti u travaux
préparatoires. Stoga je Evropski sud za ljudska prava u svoju praksu uveo tumačenje
člana 4. u svetlosti lexa specialis, proširujući njegov obim toliko da on obuhvati i
13 Direktive Saveta EU su instrumenti prava Evropske zajednice i njihove odredbe mogu imati neposredno dejstvo ako su u dovoljnoj meri jasne,
precizne i pravno zaokružene, tako da mogu uspostaviti prava koja pojedinci potom mogu da traže pred domaćim sudovima. Vidi npr. Slučaj
41/74 Van Duyn v. Home Office.
14 Direktiva 2011/36/EU o prevenciji i borbi protiv trgovine ljudima i zaštiti žrtava trgovine ljudima.
15
Informacije iz Evropske komisije, stranice
action?sectionId=e2d56481-cca9-47e0-ba9f-
s
nacionalnim
informacijama,
http://ec.europa.eu/anti
trafficking/section.
16 Član 2, odnosno član 3. EKLJP.
9
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
savremene oblike ropstva, ropskog položaja ili prinudnog rada, i takođe utelovkjujući
ostale propise iz međunarodnog i evropskog prava, uključujući Konvenciju o ropstvu iz
1927, Konvenciju Međunarodne organizacije rada br. 29. i Konvenciju Saveta Evrope o
borbi protiv trgovine ljudima.17
Prva presuda Evropskog suda za ljudska prava u kojoj je razmotrena Konvencija
o borbi protiv trgovine ljudima i sam problem trgovine ljudima u celini u kontekstu
člana 4. bila je presuda u slučaju Silijadin protiv Francuske. U tom slučaju, Sud je sproveo
analizu raznih delova člana 4. i standarda koji treba da budu ispunjeni da bi se moglo
govoriti o njihovom kršenju.
Podnosilac predstavke u slučaju Silijadin bila je petnaestogodišnja devojka koja
je na prevaru dovedena iz Togoa u Francusku kako bi bila radno eksploatisana. Sud je
razmatrao isključivo propust Francuske da uvede odgovarajuće krivičnopravne odredbe
u svoj pravni poredak da bi mogla sprečiti i delotvorno kazniti počinioce takvih radnji;
međutim, presuda se nije pozabavila pozitivnim obavezama država u odnosu na zaštitu
žrtava trgovine ljudima. Procenjujući da li je u tom slučaju došlo do kršenja člana 4.
Konvencije, Evropski sud je ustanovio vrlo delikatne razlike između „ropstva”, „ropskog
položaja” i „prinudnog ili obaveznog rada” (što je sve zabranjeno članom 4. Konvencije)
i stao je na stanovište da je potrebna procena da bi se utvrdilo da li je položaj u kome
se našlo lice koje je bilo žrtva trgovine ljudima spadao pod jednu od te tri međusobno
različite zabrane.
Sud u Strazburu je 7. januara 2010. imao još jednu priliku da se pozabavi tim
pitanjem kada se pred njim našao slučaj Rancev protiv Kipra i Rusije. U međašnjoj
presudi, Sud je izneo prvu detaljnu i sveobuhvatnu procenu obaveze jedne države prema
žrtvama trgovine ljudima; te obaveze proističu iz člana 4. EKLJP.
U navedenom slučaju radilo se o ruskoj državljanki koja je na Kipar ušla koristeći
vizu za umetnike (opšte je poznato da upravo tu vrstu vize organizatori trgovine ljudima
koriste da bi doveli žene u neku zemlju gde će ih prisiljavati na prostituciju u noćnim
klubovima). Ranceva je pobegla iz kluba u kome je radila, ali su je njeni „poslodavci”
pronašli i odveli u policijsku stanicu, kako bi je vlasti deportovale zbog toga što je
prekršila uslove pod kojima joj je izdata viza. Provela je nekoliko sati u policijskoj stanici;
policija, koja uopšte nije imala nameru da je deportuje, stupila je u kontakt s navodnim
organizatorima trgovine ljudima i pozvala ih da dođu i odvedu je, što su oni i učinili.
Posle nekoliko sati Ranceva je nađena mrtva na pločniku ispred stambene zgrade u
vlasništvu jednog od svojih „poslodavaca”. Podnosilac predstavke (otac Ranceve) obratio
se Evropskom sudu zbog toga što nije vođena istraga povodom navoda o trgovini ljudima
i smrti njegove ćerke, kao i zbog toga što kiparske vlasti nisu ni na koji način zaštitile
njegovu ćerku.
U svojoj presudi Evropski sud je ustanovio da je u tom slučaju bio prekršen član 4,
i to u tri aspekta:
17 Van der Mussele v. Belgium, presuda od 23. novembra 1983; Siliadin v France, presuda od 26. jula 2005, Rantsev v. Cyprus and Russia,
gore navedeno.
10
2013, broj 4
•
odredbe člana 4. prekršio je Kipar, oglušivši se o svoju procesnu obavezu da
uspostavi odgovarajući zakonodavni i upravni okvir;
•
odredbe člana 4. Kipar je prekršio i time što se oglušio o svoju pozitivnu obavezu
da preduzme mere zaštite;
•
odredbe člana 4. prekršili su Kipar i Rusija time što su se oglušili o svoju procesnu
obavezu da sprovedu istragu povodom navoda o trgovini ljudima.
Zaključci koje je Evropski sud doneo u vezi sa kršenjem procesnog aspekta
člana 4. nisu predstavljali iznenađenje, s obzirom na činjenicu da vlasti nisu sprovele
odgovarajuću istragu, raniju sudsku praksu Evropskog suda u toj oblasti,18 kao i na
spremnost Evropskog suda da po analogiji na član 4. primeni svoju sudsku praksu u
vezi sa članovima 2. i 3. Ono što je novina u presudi u slučaju Rancev odnosi se na druge
zaključke Evropskog suda po osnovu člana 4.
Jedan od najvažnijih aspekata te presude predstavlja stav Evropskog suda u vezi s
pristupom u slučaju Silijadin. Evropski sud je priznao analizu u tri dela koju je izneo u
slučaju Silijadin, ali je pritom konstatovao:
U svetlu porasta trgovine ljudima i mera preduzetih za borbu protiv nje,
Sud u ovom predmetu smatra primerenim da ispita do koje se mere sama trgovina
ljudima smatra suprotnom duhu i smislu člana 4. Konvencije, te da li ona spada u
opseg garancija koje pruža taj član, ne ulazeći sada u razmatranje koja od tri oblika
zabranjenog ponašanja je primenjen u ovom predmetu. 19
Dok se u slučaju Silijadin Evropski sud usredsredio na pozitivnu obavezu
kažnjavanja i gonjenja ropstva, ropskog položaja ili prinudnog rada, u slučaju Rancev
znatno je proširen taj pristup. Oslanjajući se u velikoj meri na odredbe Protokola iz
Palerma i Konvenciju o borbi protiv trgovine ljudima, kako u smislu definicije trgovine
ljudima, tako i u smislu njenog dovođenja u polje dejstva člana 4, Evropski sud je uveo
još dva aspekta kada je nastojao da utvrdi da li je član 4. bio prekršen: konkretno, to je
pozitivna obaveza države da spreči trgovinu ljudima i da zaštiti žrtve trgovine ljudima.
Evropski sud je u ovom postupku koristio sudsku praksu Međunarodnog krivičnog
suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), pre svega slučaj Tužilac protiv Kunarca, Vukovića i
Kovača,20u kojoj je Haški sud razmatrao definiciju ropstva kao zločina protiv čovečnosti
kako bi doneo sopstvenu presudu i zaključio da trgovina ljudima predstavlja kršenje
člana 4. EKLJP:
„Sud primećuje da je [MKSJ] zaključio da je tradicionalni koncept ’ropstva’
evoluirao, obuhvatajući savremene oblike ropstva zasnovane na primeni nekih ili
svih ovlašćenja koja su svojstvena pravu svojine... Prilikom ocenjivanja da li neka
situacija predstavlja savremeni oblik ropstva, MKSJ je smatrao da u relevantne
faktore spada sledeće: da li je postojala kontrola slobode kretanja lica ili njegovog
18 Osman v the United Kingdom, presuda od 28. oktobra 1998.
19 Rantsev v. Cyprus and Russia, stav 279.
20 IT-96-23-T & IT-96-23/1-T, presuda od 12. juna 2002.
11
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
fizičkog okruženja, da li je bilo elemenata psihološke kontrole, te da li su preduzete
mere za sprečavanje bekstva žrtve i da li je bilo kontrole njene seksualnosti i prisilnog
rada.”21.
Usled toga, ako su vlasti svesne da u nekom konkretnom slučaju postoji trgovina
ljudima ili da postoji stvarna opasnost da pojedinac bude predmet takve trgovine, one
su dužne da preduzmu odgovarajuće mere. To obuhvata procesnu obavezu otvaranja
istrage povodom situacija potencijalne trgovine ljudima i obavezu saradnje sa istragama
koje se vode u drugim visokim stranama ugovornicama. To važi kako za zemlje porekla,
tako i za tranzitne zemlje i odredišne zemlje, čime se uvodi važan prekogranični element
u obaveze po osnovu člana 4.22 i obuhvata članove porodice žrtve.23 Stoga je u slučaju
Rancev utvrđeno da je Rusija prekršila član 4. EKLJP zato što nije sprovela istragu
povodom navodne trgovine ljudima i njenog potencijalnog početka u samoj Rusiji, od
onog trenutka kada su ruske vlasti saznale za slučaj Ranceve.
Na kraju je Evropski sud takođe ustanovio, i to je od presudnog značaja, da državama
nije dozvoljeno da ostave takvu osobu nezaštićenom ili da je vrate nazad u položaj žrtve
trgovine ljudima i eksploatacije.24 Prema tome, upravo je zato bilo neophodno da zemlječlanice uspostave delotvorne odredbe za zaštitu žrtava trgovine ljudima, uključujući
odredbe koje se odnose na imigraciju i domaća pravna sredstva, i to takve odredbe koje
su delotvorne u praksi kao i u smislu zakona, posebno kada je reč o tome da njihovo
ostvarivanje ne sme biti neopravdano ometeno činjenjem ili nečinjenjem javnih vlasti
tužene države.25
Zaključci
Tokom protekle decenije međunarodna zajednica je sagledala i razvila obaveze i
standarde za borbu protiv trgovine ljudima.26
Evropski sud za ljudska prava je takođe uporedo s tim razvio značajnu sudsku
praksu u pogledu standarda dužne pažnje, (odgovornosti) u celini, a posebno je presuda
u slučaju Rancev uticala na to da se kanališu ključne odredbe Konvencije o borbi protiv
trgovine ljudima kroz član 4. EKLJP. Ta presuda predstavlja važan kamen-međaš u
borbi protiv trgovine ljudima pored toga što rasvetljava obaveze država u borbi protiv
transnacionalnog kriminala.
Presuda u slučaju Rancev takođe je pokazala da je i dalje neophodno usmeravanje
koje pruža Evropski sud za ljudska prava kako bi se obezbedilo da se trgovini ljudima
pristupa sa onog stanovišta koje u centru pažnje ima sudbinu žrtve, čak i u Evropskoj
21 Rantsev v. Cyprus and Russia, stav 280.
22 Ibid. stav 289.
23 Ibid. stav 289. Treba obratiti pažnju na činjenicu da Direktiva 2011/36/EU o prevenciji i borbi protiv trgovine ljudima i o zaštiti žrtava trgovine
ljudima, takođe proširuje nadležnost zemalja-članica u slučajevima prekograničnog kriminala.
24 Ibid. stav 271.
25 Aksoy v. Turkey, presuda od 18. decembra 1996, stav 95.
26 Estonija je jedina država-članica EU koja nije donela sveobuhvatan zakon o borbi protiv trgovine ljudima.
12
2013, broj 4
uniji, gde je trgovina ljudima inače predmet nekoliko konkretnih zakonodavnih mera.
Stoga je, iako je Evropski sud prešao znatan deo puta istražujući obavezu identifikovanja
žrtava trgovine ljudima, potrebno dodatno tumačenje da bi se utvrdilo na koji način
treba tumačiti član 4. (EKLJP) u svetlosti potrebe da, saglasno članu 10. Konvencije
o borbi protiv trgovine ljudima, razni organi vlasti sarađuju u identifikovanju žrtava
trgovine ljudima i pomaganju tim žrtvama. Posebno je važna potreba da organi vlasti,
kao što je policija, prepoznaju znake psihološke kontrole, kao i druge, podjednako teško
prepoznatljive aspekte trgovine ljudima i druge vidove postupanja suprotne članu 4. Na
sličan način kao i kod poštovanja jasnih ekstrateritorijalnih obaveza država, i ovde postoji
prostor da se tvrdi da bi predstavljalo povredu člana 4. ako ne bi bili doneti nikakvi
zakonski propisi o tome, ili ako postojeće zakonodavstvo nije efikasno u zaštiti žrtava
trgovine ljudima.27 To bi takođe bilo u skladu sa zahtevima koji se visokim stranama
ugovornicama postavljaju po osnovu člana 3, u pogledu proaktivnog pristupa, što, kako
je Evropski sud utvrdio u slučaju Opuz protiv Turske28, znači da posebno osetljivi pojedinci
[...] imaju pravo na zaštitu države, u obliku delotvornog odvraćanja od tako teških kršenja
ličnog integriteta (stav 159).29
Konačno, čini se da je sada pogodan trenutak, u svetlu svih različitih, teško
prepoznatljivih oblika koje poprima trgovina ljudima, da Evropski sud za ljudska prava
pruži jasnije smernice o tome šta sve, uopšteno gledano, podrazumeva pojam trgovine
ljudima, i, posebno, šta obuhvata pojam „eksploatacije”, koji je svojstven trgovini ljudima
i koji je tesno povezan sa zabranom iz člana 4. EKLJP. U Savetu Evrope ima jako malo
sudskih putokaza o tome šta konkretno predstavlja trgovina ljudima i postupanje koje
je suprotno članu 4. EKLJP. Ako bi Evropski sud istražio ta pitanja, to bi bilo od znatne
pomoći državama, pravnicima, nevladinim organizacijama i, što je najvažnije, žrtvama,
jer bi tako lakše shvatili koje je to ponašanje koje spada u opseg člana 4. i na koji način
države moraju odgovoriti na takvo ponašanje.
Metju Evans
Direktor Centra AIRE
27 CN v. United Kingdom, gore naveden.
28 Opuz v. Turkey, presuda od 9. juna 2009, o kojoj smo izvestili u Biltenu br. 115. za 2009. godinu.
29 Delotvorno odvraćanje mora prepoznati suptilne načine na koje jedan pojedinac može potpasti pod kontrolu drugog.
13
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Krivični postupak koji je doveo do osuđujuće presude visokog zvaničnika policije
zbog umešanosti u atentat na političara bio je pravičan
PRESUDA U SLUČAJU
MULOSMANI PROTIV ALBANIJE30
(Predstavka br. 29864/03)
8. oktobar 2013.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Jaho Mulosmani državljanin je Republike Albanije, rođen
1977. godine. Trenutno se nalazi na izdržavanju kazne doživotnog zatvora. U vreme
događaja koji su opisani u ovom tekstu podnosilac predstavke je bio načelnik Odseka za
javni red i mir u Policijskom komesarijatu u Bajram Curiju, u Albaniji.
G. Azem Hajdari, poslanik republičkog parlamenta i vođa opozicije, i njegovi
telohranitelji B. C. i Z. N. ubijeni su 12. septembra 1998, kada su izlazili iz sedišta
Demokratske stranke u Tirani. G. Hajdari i B. C. istog dana su preminuli u bolnici.
Drugi telohranitelj Z. N. bio je teško ranjen. I u saopštenju za štampu koji je Demokratska
stranka izdala već tog dana i u izjavama za javnost koje je dao predsednik te stranke G.
Beriša, podnosilac predstavke je optužen da je ubica.
Po izvršenju atentata pojačala se napetost i širom Tirane su izbili protesti i nasilje.
U svojoj Preporuci br. 1386 (1998) Parlamentarna skupština Saveta Evrope odlučno je
osudila političko nasilje koje je izbilo posle ubistva.
U decembru 1999. g. Mulosmani je optužen da je učestvovao u atentatu ili da ga je
organizovao. Uhapšen je u maju 2001. godine. Sudsko veće je u vezi sa ubistvom ispitalo
nekoliko svedoka, uključujući jednog očevica pucnjave, ranjenog telohranitelja i jednog
svedoka koji je priznao da je podnosiocu predstavke obezbedio automobil koji je on
koristio.
Sudsko veće je u presudi od 29. aprila 2002. godine prekvalifikovalo optužbe
iz ubistva sa umišljajem iz političkih motiva u umišljajno ubistvo iz osvete. Sudsko
veće je proglasilo krivim g. Mulosmanija za ubistvo narodnog poslanika i njegovog
telohranitelja. Presuda je prvenstveno bazirana na iskazima svedoka. Vrhovni sud je u
februaru 2003. godine potvrdio presudu, što je učinio i Ustavni sud u julu 2003. godine.
30 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
14
2013, broj 4
2. Odluka Evropskog suda
Član 6.
Podnosilac je u predstavci izneo mnogobrojne pritužbe pozivajući se na član 6.
stav 1. i stav 3. Konvencije, tvrdeći da je postupak bio nepravičan. Pre svega je naveo
da su albanski sudovi prihvatili kao dokaze u postupku dokazni materijal koji je bio
nezakonito pribavljen – kao što je svedočenje jednog svedoka pomoću video-linka – i da
njihove odluke nisu bile u dovoljnoj meri obrazložene. G. Mulosmani se pored toga žalio
zbog činjenice da su optužbe protiv njega bile prekvalifikovane, a da njegovom advokatu
pritom nije dato dovoljno vremena da se pripremi za tu promenu.
Kada je reč o nezakonito pribavljenim dokazima, Evropski sud je primetio da se
domaći sudovi u suštini nisu oslonili na te dokaze pa su, samim tim, postupali u skladu
sa članom 6. EKLJP. Sem toga, Evropski sud nije ustanovio da je bilo proizvoljnosti ili
nepravičnosti u presudi domaćih sudova, koja se uglavnom bazirala na iskazima svedoka
samog atentata i događaja koji su mu prethodili. Pored toga, kada je reč o prekvalifikaciji
dela u optužnici protiv podnosioca predstavke, i Apelacioni sud i Vrhovni sud su se
tim pitanjem pozabavili, i oba ta suda su odbacila argumente koje je izneo podnosilac
predstavke. Po svim tim osnovima, Evropski sud nije ustanovio da je u tom slučaju bilo
procesne nepravičnosti koja bi predstavljala kršenje člana 6. stav 1. i stav 3.
Pozivajući se na član 6. stav 2, podnosilac predstavke je tvrdio da su izjave o
njegovoj krivici koje je u javnosti dao g. Beriša predstavljale kršenje njegovog prava na
pretpostavku nevinosti. Evropski sud je, međutim, primetio da je g. Beriša tu izjavu
dao kao privatni građanin u svojstvu predsednika političke stranke koja je i pravno i
finansijski nezavisna od države. Sama činjenica da je ta njegova izjava mogla biti od
koristi u smislu pozivanja na to da pravda bude zadovoljena nije mogla da ga preobrazi u
javnog zvaničnika. S tih razloga, Evropski sud je ustanovio da je predstavka podneta po
osnovu člana 6. stav 2. neprihvatljiva.
Sa svih navedenih razloga, Sud nije ustanovio da je Vlada prekršila odredbe člana 6.
3. Komentar
U ovom slučaju Evropski sud je još jednom ponovio jasno utvrđeno načelo po kome
je prihvatljivost dokaza pitanje koje prvenstveno treba urediti u unutrašnjem pravnom
poretku i o kome treba da presuđuju domaće sudije. Uloga Evropskog suda u slučajevima
koji se tiču prava na pravično suđenje, kada je reč o dokazima, jeste da ustanovi da li
je postupak u celini, uključujući i način pribavljanja dokaza, bio pravičan. Prilikom
odlučivanja o tome, Evropski sud prvenstveno analizira da li su bila poštovana prava na
odbranu, na primer, da li je odbrani pružena mogućnost da ospori legalnost određenog
dokaznog predmeta. U ovoj konkretnoj presudi Evropski sud je ustanovio da je to bio
slučaj te da se, samim tim, nije radilo o kršenju odredaba Konvencije.
15
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Podnosilac predstavke je sem toga tvrdio da je bio prekršen član 6. stav 2, koji se
odnosi na pretpostavku nevinosti, izjavama koje je dao g. Beriša, predsednik političke
partije čiji je član bio ubijeni poslanik, jer je g. Beriša odmah po atentatu optužio
podnosioca predstavke da je bio počinilac tog krivičnog dela. Evropski sud je odbacio
tu tvrdnju, budući da se ne može smatrati da je g. Beriša postupao kao javni zvaničnik,
jer on nije ni na koji način učestvovao u krivičnom postupku, niti je obavljao neku javnu
dužnost u tom trenutku. Taj zaključak Evropskog suda može se uporediti sa zaključkom
donetim u slučaju Gucanovi protiv Bugarske (presuda od 15. oktobra 2013, o kojoj takođe
izveštavamo u ovom broju Biltena), u kojoj je Evropski sud ustanovio da je bio prekršen
član 6. stav 2. jer je ministar unutrašnjih poslova samo nekoliko dana po hapšenju
podnosioca predstavke u tom slučaju, dao jasne izjave ukazujući na njega i tvrdeći da je
on čitav niz godina bio umešan u komplikovanu zaveru.
16
2013, broj 4
Nasilna policijska operacija prilikom hapšenja jednog političara ocenjena
kao kršenje člana 3, člana 5. stavovi 3. i 5. i članova 6, 8. i 13. EKLJP
PRESUDA U SLUČAJU
GUCANOVI PROTIV BUGARSKE31
(Predstavka br. 34529/10)
15. oktobar 2013.
1. Osnovne činjenice
Podnosioci predstavke su g. Gucanov, dobro poznati lokalni političar, njegova
supruga i dve maloletne ćerke. Vlasti su sumnjičile g. Gucanova za umešanost u
delovanje kriminalne grupe optužene za zloupotrebu vlasti i proneveru javnih fondova.
Oko 6.30 ujutru 31. marta 2010. specijalni tim u kome su bili naoružani i maskirani
policajci stigao je do kuće podnosioca predstavke. Nastojnik ih je upozorio da se u stanu
nalaze supruga i deca g. Gucanova. Pošto g. Gucanov nije odgovorio na naredbu da
otvori vrata, policajci su nasilno upali unutra. Pretresli su kuću i poneli razne stvari kao
dokazne predmete. Gucanov je uhapšen i pod pratnjom izveden iz stana u 13 sati, a sve
su to snimali novinari i televizijska ekipa. Istog dana je održana konferencija za štampu
tokom koje je tužilac saopštio koje se optužbe stavljaju na teret uhapšenim pojedincima,
uključujući Gucanova, kao učesnicima u kriminalnoj grupi. U 22.55 tužilac je zvanično
optužio Gucanova za razna krivična dela i naredio pritvor u trajanju od 72 sata, kako
bi se osiguralo da će se pojaviti pred sudom. Jedne novine su 1. aprila objavile govor
tužioca, zajedno sa izvodima iz intervjua sa ministrom unutrašnjih poslova, u kome
je on govorio o bliskosti Gucanova s drugim osumnjičenim i o njihovom zajedničkom
učešću u „zaveri”. Na osnovu odluke suda, Gucanov je 3. aprila 2010. stavljen u istražni
pritvor uz obrazloženje da postoji opasnost da bi mogao da počini novo krivično delo.
Predsednik Vlade je 5. aprila 2010. dao uživo intervju o aktuelnoj situaciji i na kraju
tog intervjua je zamoljen da prokomentariše nedavna hapšenja, pa je on, u odgovoru,
pomenuo bliskost Gucanova s drugim osumnjičenim i „materijalnu dobit” koju je stekao.
Gucanov je uložio žalbu na rešenje o pretpretresnom pritvoru 13. apila 2010. i podneo je
zahtev za puštanje na slobodu 18. maja 2010, ali su i žalba i zahtev odbijeni. Apelacioni
sud je 25. maja 2010. doneo rešenje o kućnom pritvoru za Gucanova, uz obrazloženje da
više ne postoji opasnost da on počini nova krivična dela. Sudskim rešenjem od 26. jula
2010. pušten je na slobodu uz kauciju.
31 Gutsanovi v. Bulgaria; presuda će postati konačna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
17
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
2. Odluka Evropskog suda
Član 3.
Policijska operacija je imala legitimni cilj izvršenja hapšenja, pretresa i ustanovljeno
je da je preduzeta u opštem interesu istrage krivičnih dela. Međutim, prilikom planiranja
i izvršenja te policijske operacije nije bilo uzeto u obzir nekoliko važnih činilaca, kao što
je priroda krivičnih dela koja su Gucanovu stavljena na teret, činjenica da on nije nikada
ranije počinio nikakvo nasilje, kao i činjenica da su se u stanu nalazili njegova supruga
i deca. Svi ti činioci ukazuju na to da je korišćenje specijalnih, naoružanih i maskiranih
agenata i primena metoda kao što je dolazak u kuću u ranim jutarnjim satima bila
prekomerna, a ne strogo neophodna da bi se osumnjičeni lišio slobode i da bi se prikupili
dokazi. Četvoro podnosilaca predstavke bili su izloženi psihološkim mukama koje su
u njima izazvale osećaje straha, uznemirenosti i bespomoćnosti, što se kvalifikuje kao
ponižavajuće postupanje u smislu člana 3, za koji je Evropski sud ustanovio da je ovde
bio prekršen.
Član 5.
Član 5. stav 3. – izvođenje pred sudiju
Podnosilac predstavke je tri dana i šest sati bio lišen slobode bez suđenja, ali posle
prvog dana nije učestvovao ni u kakvoj istražnoj radnji. On nije bio osumnjičen za
učešće u nasilnoj aktivnosti i bio je u psihološki krhkom stanju tokom početnih faza
pritvora, posle ponižavajućeg postupanja koje je pretrpeo za vreme policijske operacije,
što je još više pogoršano činjenicom da je poznat u javnosti. Bio je lišen slobode u istom
gradu u kome se nalazi sud i nisu bile potrebne nikakve izuzetne mere bezbednosti. Svi
ti elementi naveli su Evropski sud da zaključi kako se u ovom slučaju radilo o kršenju
zahteva iz člana 5. da se osumnjičeni bez odlaganja izvede pred sudiju.
Član 5. stav 3. – dužina pritvora
Gucanov je bio u pritvoru tokom 118 dana (od 31. marta do 30. jula 2010), od čega
je dva meseca proveo u kućnom pritvoru. Odluka domaćih sudova da ga drže u pritvoru
zasnivala se na opasnosti da bi mogao da počini novo krivično delo, pre svega da bi mogao
izmeniti dokaze. Međutim, Apelacioni sud je 25. maja 2010. zaključio da je ta opasnost
prošla, pošto je podnosilac predstavke podneo ostavku na svoju funkciju. Ipak, protivno
obavezama koje ima po osnovu unutrašnjeg prava, isti sud je doneo rešenje o stavljanju
podnosioca predstavke u kućni pritvor, a da pritom kao obrazloženje za tu odluku nije
naveo nijedan konkretan razlog. Stoga je Evropski sud zaključio da vlasti nisu ispunile
svoju obavezu pružanja uverljivih i dovoljnih razloga za Gucanovljev pritvor posle 25.
maja 2010, čime su prekršile član 5. stav 3. EKLJP.
18
2013, broj 4
Član 5. stav 5.
Zakonom o odgovornosti države podnosiocu predstavke nije obezbeđen delotvoran
pravni lek za pokretanje postupka za naknadu štete koju je pretrpeo tokom boravka
u pritvoru. Budući da nije postojao nijedan drugi unutrašnji propis koji bi omogućio
naknadu štete, Evropski sud je ustanovio da se tu radi o kršenju člana 5. stav 5. EKLJP.
Član 6.
Evropski sud je razmotrio Gucanovljeve tvrdnje o tome da su razni javni zvaničnici
povredili njegovo pravo na pretpostavku nevinosti.
Pošto je analizirao intervju predsednika Vlade i govor koji je javni tužilac održao
na konferenciji za štampu i ustanovio da u njima nije bila prekršena EKLJP, Evropski sud
je razmotrio intervju ministra unutrašnjih poslova tokom koga je taj zvaničnik izjavio
da to što su „[Gucanov i drugi osumnjičeni] činili predstavlja smišljenu zaveru kovanu u
periodu od nekoliko godina”. Evropski sud je utvrdio da se po svojoj prirodi taj intervju,
koji se isključivo odnosio na policijsku operaciju, razlikuje od reči koje je predsednik
Vlade spontano izgovorio nekoliko dana pre toga. Pored toga, bila je sama po sebi
značajna i činjenica da je taj govor objavljen jedan dan posle hapšenja (a pre Gucanovljevog
izvođenja pred sud) i da ga je održao visoki vladin zvaničnik koji je u datim okolnostima
trebalo da preduzme mere predostrožnosti da bi se izbegla zbrka. Izgovorene reči nisu
bile samo puko prenošenje informacije već su sugerisale Gucanovljevu krivicu, tako da
je bio prekršen član 6. stav 2.
Konačno, sudija koji je odbacio zahtev za puštanje na slobodu 18. maja 2010.
saopštio je da sud „i dalje stoji na stanovištu da je počinjeno krivično delo i da je optuženi
u to umešan”. Upotrebljena fraza nije samo običan opis sumnje, već bi se pre moglo reći
da to predstavlja proglašenje krivice pre no što je doneta ijedna odluka o meritumu, čime
je takođe prekršen član 6. stav 2.
Član 8.
Pretres kuće podnosilaca predstavke izvršen je bez prethodnog odobrenja sudije.
Takav pretres je dopušten ako sud potom retroaktivno razmotri pretres kako bi se uverio
da su bili ispunjeni određeni materijalni i procesni uslovi. U ovom slučaju, sudija o kome
je reč nije naveo nikakvo obrazloženje za odobrenje koje je dao, pa je s tih razloga Evropski
sud zaključio da on nije pokazao delotvornu kontrolu nad zakonitošću i neophodnošću
pretresa. S tih razloga, Evropski sud je zaključio da mešanje u pravo na poštovanje doma
nije bilo „u skladu sa zakonom”, te da je stoga bio prekršen član 8.
Član 13. u kombinaciji sa članovima 3. i 8.
U unutrašnjem pravu nije postojao delotvoran pravni lek kojim bi podnosioci
predstavke mogli da afirmišu svoje pravo da ne budu podvrgnuti postupanju koje je
protivno članu 3. i da se poštuje njihov dom saglasno članu 8. Stoga je zaključeno da se
radilo o kršenju člana 13. u kombinaciji sa dva navedena člana.
19
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Član 41.
Podnosiocima predstavke je na ime pravičnog zadovoljenja dosuđen ukupni iznos
od 40.000 evra, pored 4.281 evra na ime sudskih i ostalih troškova.
3. Komentar
Ovaj slučaj otvara mnogobrojna pitanja u vezi sa odgovarajućom obazrivošću koju
Država mora da ispolji kada vrši hapšenje u domu nekog lica, posebno ako se tu nalaze i
lica koja nisu osumnjičena, uključujući decu. Ti događaji su se zbili u kontekstu krivične
istrage, ali su oni, nažalost, istovremeno i česta pojava u racijama koje se širom Evrope
sprovode u borbi protiv ilegalne imigracije, i sve vlasti koje organizuju slične operacije
trebalo bi veoma pažljivo da pročitaju ovu presudu u delu koji se odnosi na član 3. EKLJP
da bi se postarale da se prilikom iznenadnih hapšenja ne izaziva više potresa i muka nego
što je to stvarno nužno i srazmerno. Evropski sud je posebno snažno kritikovao način na
koji je cela operacija bila planirana.
Kada je reč o članu 5. stav 3, često se postavlja pitanje šta u vremenskom smislu
znači izraz „bez odlaganja”, to jest koliko dugo neko lice može biti držano (u pritvoru)
pre no što bude izvedeno pred sudiju. U ovoj presudi jasno se ističe da se zahtev koji
se tiče izvođenja pred sudiju „bez odlaganja” zavisi od okolnosti svakog pojedinačnog
slučaja i da to nije nešto što može biti tek tako izmereno u satima ili danima. Zaključak
o produženom pretpretresnom pritvoru poručuje da opravdanje za pritvor koje može
postojati na početku vremenom može da iščili znatno pre no što dođe do suđenja, a
produžetak pritvora tada postaje nezakonit.
Zaključci u pogledu člana 6. stav 2. EKLJP koji se odnosi na pretpostavku nevinosti
ne sadrže ništa novo u odnosu na stanovište – koje je Evropski sud često iznosio – o
tome da se javne ličnosti (kao što je ministar unutrašnjih poslova u ovom slučaju) moraju
uzdržati od toga da ugroze pretpostavku nevinosti.
Konačno, zanimljivo je istaći da je, u poređenju sa slučajem Sederman protiv Švedske
(Söderman) (o kome takođe izveštavamo u ovom broju Biltena) Evropski sud ustanovio
da pravna praznina u bugarskom pravu, zbog koje su podnosioci predstavke bili sprečeni
da se pozovu na bilo kakav pravni lek koji bi im omogućio naknadu za duševnu patnju
kojoj su bili podvrgnuti, sama po sebi predstavlja povredu člana 13. EKLJP. U slučaju
Sederman, u kome je Evropski sud zaključio da ne treba da razmatra pitanje sa stanovišta
člana 13, tu štetu je naneo privatni pojedinac, a ne lica koja postupaju u službenom
svojstvu.
20
2013, broj 4
Švedski pravni sistem nije zaštitio maloletnicu čiji je očuh pokušao
da je iz potaje snima nagu
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
SEDERMAN PROTIV ŠVEDSKE32
(Predstavka br. 5786/08)
12. novembar 2013.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Eliza Sederman (Söderman), rođena je 1987. godine i živi u
mestu Ludvika, u Švedskoj.
U septembru 2002, kada je imala 14 godina, otkrila je da je njen očuh sakrio videokameru u kupatilu u korpi za prljavo rublje; kamera je bila podešena na snimanje i
usmerena ka mestu na kome se ona svlačila pre no što bi stala pod tuš. Neposredno posle
incidenta film je spaljen, a da ga niko pre toga nije video.
Majka Elize Sederman prijavila je incident policiji posle otprilike dve godine. Očuh
je krivično gonjen zbog seksualnog uznemiravanja, a Eliza Sederman je podnela zahtev
za naknadu štete nastale ugrožavanjem njenog integriteta i taj postupak je pridružen
krivičnom postupku. Godine 2006. očuh, koji je priznao da je pokušao da snimi
pastorku pomoću skrivene kamere, osuđen je pred prvostepenim sudom za seksualno
uznemiravanje i naređeno mu je da plati štetu. U žalbenom postupku oslobođen je
2007. godine. Apelacioni sud je utvrdio da, uprkos tome što je njegov motiv za snimanje
devojke bio seksualne prirode, sam čin ne može biti svrstan pod odredbu o seksualnom
uznemiravanju budući da on nije nameravao da joj to otkrije. Sud je istakao da u
švedskom pravnom poretku ne postoji opšta zabrana snimanja pojedinca bez njegovog
pristanka. Iako je čin o kome je reč predstavljao povredu ličnog integriteta te devojke,
očuh nije mogao biti smatran krivično odgovornim za izolovani čin snimanja pastorke
bez njenog znanja. Apelacioni sud je takođe primetio da je očuhov postupak mogao,
teorijski gledano, da predstavlja pokušaj dečje pornografije, ali takva optužba nije bila
navedena u optužnici, pa sud stoga nije ni razmatrao da li je optuženi mogao biti smatran
odgovornim za to krivično delo. Kasacionu žalbu odbacio je Vrhovni sud u decembru
2007. godine.
32 Söderman v. Sweden; presuda je pravosnažna.
21
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
2. Odluka Evropskog suda
Podnositeljka predstavke je obraćajući se Evropskom sudu navela da Švedska nije
ispunila svoju obavezu iz člana 8. Konvencije i nije joj obezbedila pravna sredstva kojima
bi se zaštitila od povrede koju je njen očuh naneo njenom integritetu. Takođe se pozvala
na član 13. Konvencije. Veće Evropskog suda je u svojoj presudi od 21. juna 2012. prvobitno
zaključilo da nije povređen član 8. EKLJP. Slučaj je potom iznet pred Veliko veće.
Evropski sud je smatrao da se pritužba podnositeljke predstavke odnosi isključivo
na pravna sredstva koja su joj bila na raspolaganju za odbranu od očuha, a ne na pravna
sredstva koja su joj bila na raspolaganju da bi pomoću njih primorala Državu da na
nacionalnom nivou sprovede i zaštiti njena prava. S tih razloga, Evropski sud je odlučio
da slučaj razmatra isključivo sa stanovišta člana 8, a ne sa stanovišta člana 13.
Član 8.
Pred Evropskim sudom postavilo se pitanje da li je, u konkretnim okolnostima
ovog slučaja, Švedska ispunila svoje pozitivne obaveze po osnovu člana 8. Konvencije i
da li je uspostavila odgovarajući pravni okvir za zaštitu Elize Sederman od postupaka
njenog očuha, i u krivičnopravnom i u građanskopravnom smislu.
Razmatrajući da li je očuh mogao da bude proglašen krivim zbog toga što je
pokušao da snimi dečju pornografiju, Evropski sud je stao na stanovište da je malo
verovatno da bi snimak predstavljao pornografski materijal u zakonskom smislu. Namera
zakonodavca nije bila da kriminalizuje svaki vid prikazivanja obnažene dece, čak i ako
takvi snimci deluju podsticajno na seksualne instinkte nekih ljudi. Stoga mogućnost da
je taj vid krivičnog dela mogao otvoriti pitanje zaštite podnositeljke predstavke zaista
deluje prilično akademski.
Kada je reč o optužbi za seksualno uznemiravanje, podnositeljka predstavke
je osporila tumačenja Apelacionog suda po kome snimanje iz potaje samo po sebi nije
seksualno uznemiravanje u zakonskom smislu ako lice koje snima ne namerava da to
otkrije onaj koga snima – podnositeljka predstavke. Evropski sud se saglasio sa Elizom
Sederman da njen očuh nije bio oslobođen optužbe za seksualno uznemiravanje zbog
nedostatka dokaza, već zbog toga što, u predmetnom vremenu, njegov postupak nije
mogao da predstavlja seksualno uznemiravanje. U međuvremenu je zakonska odredba o
seksualnom uznemiravanju izmenjena i dopunjena, u aprilu 2005. godine. Iako nije sasvim
jasno da li bi ta izmenjena i dopunjena zakonska odredba mogla da se primeni na potajno
snimanje, i ovo je bilo dovoljno da se zaključi da odredba onako kako je bila formulisana
pre aprila 2005. nije mogla u zakonskom smislu da pokrije postupak o kome je reč, što
znači da nije pružila zaštitu Elizi Sederman od nepoštovanja njenog privatnog života.
Kada je reč o eventualnim građanskopravnim sredstvima koja bi bila na raspolaganju
Elizi Sederman, Evropski sud je primetio da je Apelacioni sud, kada je doneo odluku
o oslobađanju očuha optužbi, istovremeno odbacio i njen parnični zahtev za naknadu
štete. Kako je istakla Država, saglasno Zakonu o sudskom postupku, kada se krivičnoj
22
2013, broj 4
tužbi pridruži parnični zahtev za naknadu štete, zaključak koji sudovi donesu o pitanju
krivične odgovornosti istovremeno je obavezujući za odlučivanje po parničnoj tužbi za
naknadu štete. Zapravo ne postoji nijedan drugi pravni osnov na koji bi Eliza Sederman
mogla da se pozove u svom zahtevu za naknadu štete. Posebno se od njenog advokata nije
moglo očekivati da se pozove na nemar ili nepažnju, budući da sam očuh nije tvrdio da je
slučajno u kupatilu ostavio video-kameru naštelovanu na snimanje. Konačno, Evropski
sud nije bio uveren da su švedski sudovi mogli da joj dodele naknadu na osnovu samo
toga što bi ustanovili da je Konvencija za zaštitu ljudskih prava bila prekršena.
U zaključku, Evropski sud nije mogao da bude uveren u to da je Elizi Sederman
pružena puna zaštita njenog prava na porodični život saglasno članu 8, te je s tih razloga
ustanovio da se ovde radilo o kršenju Konvencije.
Član 41.
Sud je stao na stanovište da Švedska treba da isplati Elizi Sederman iznos od 10.000
evra na ime nematerijalne štete i 29.700 evra na ime sudskih i ostalih troškova.
3. Komentar
Očuh podnositeljke predstavke tajno je snimao podnosteljku predstavke dok
se nalazila u kupatilu, naga, i to je činio u seksualne svrhe, ali je taj očuh u žalbenom
postupku oslobođen zato što je domaći sud ustanovio da nisu postojali svi sastavni
elementi konkretnog krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret – pre svega, on nije
nameravao da podnositeljka predstavke ikada sazna da je tajno snimana. Ona je bila
parnična stranka u krivičnom postupku, ali zbog toga što je očuh na kraju oslobođen,
nije bilo mogućno da joj se dodeli bilo kakva naknada štete. Po švedskom zakonu, nije
postojalo nijedno krivičnopravno ni građanskopravno sredstvo koje bi joj omogućilo
da dobije delotvornu zaštitu od nasrtaja na svoj integritet u konkretnim okolnostima
njenog slučaja. Ovaj slučaj je izvorno pokrenut pred Evropskim sudom po osnovu
članova 8. i 13. Konvencije, ali su i veće i Veliko veće zaključili da slučaj treba razmatrati
isključivo sa stanovišta člana 8. EKLJP (iako je predstavka proglašena prihvatljivim i deo
pritužbe koji je podnet po osnovu člana 13. nije proglašen neprihvatljivim). Evropski sud
je ustanovio da se pritužba odnosila na pravna sredstva koja su podnositeljki predstavke
bila na raspolaganju protiv očuha, a ne protiv Države, ne bi li na taj način obezbedila
zaštitu suštine prava po Konvenciji na nacionalnom nivou.
Kada je postupak na nacionalnom nivou već bio u toku, švedska Vlada je 2004.
formirala Odbor za zaštitu integriteta ličnosti da bi razmotrila potrebu za donošenjem
opštih zakonskih odredaba u cilju zaštite ličnog integriteta. Odbor za zaštitu integriteta
je 2008. godine predložio da u Krivični zakonik bude uneta opšta odredba o nezakonitom
fotografisanju, a 1. marta 2012. Vlada je odobrila da se Pravnom savetu podnese na
razmatranje predlog pod naslovom „Intruzivna fotografija”. Posle svega toga 1. jula 2013.
na snagu je stupio novi zakon kojim je tajno snimanje nekog lica bez njegovog pristanka
kada se ono nalazi pod tušem ili u kupatilu zabranjeno i kažnjivo po zakonu.
23
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Političar smatran odgovornim u postupku za klevetu zbog izjava
koje su mu bile pogrešno pripisane
PRESUDA U SLUČAJU
STOJANOVIĆ PROTIV HRVATSKE33
(Predstavka br. 23160/09)
19. septembar 2013.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke g. Stojanović rođen je 1940. godine i živi u Zagrebu, u
Hrvatskoj.
U aprilu 1997. časopis Imperijal objavio je intervju podnosioca predstavke u kome
je on kritikovao tadašnjeg ministra zdravlja, A. H. U naslovu članka o postupcima A.
H. govorilo se kao o mahinacijama. U maju iste godine časopis je objavio još jedan
članak u kome je novinar reprodukovao telefonski razgovor s podnosiocem predstavke i
generalnim sekretarom stranke. U tom članku citirana je izjava podnosioca predstavke
o tome da se od javnosti krije da A. H. sedi u deset nadzornih odbora i za to prima veliki
novac. Citirano je takođe da je g. Stojanović optužio ministra da mu je pretio i izjavio da
on (g. Stojanović) nikada neće postati profesor, dokle god je A. H. ministar.
U septembru iste godine A. H. je pokrenuo građansku parnicu protiv podnosioca
predstavke i Izdavačke kuće zbog izjava u kojima je on oklevetan. A. H. je tvrdio da
su reči mahinacije tvrdnje o tome da on sedi u deset nadzornih odbora i tvrdnja da
je koristio svoju političku moć da preti podnosiocu predstavke nanele štetu njegovom
ugledu.
U sudskom postupku podnosilac predstavke je tvrdio da nikada nije upotrebio
reč mahinacija, već je novinar sam formulisao naslov članka. Sem toga, podnosilac
predstavke nije autorizovao tekst, iako stoji iza sadržaja onoga što je objavljeno. Što se
tiče drugog članka, g. Stojanović je bio pogrešno citiran. On je zapravo rekao da, u celini
uzev, mnogi ljudi sede u nadzornim odborima – iako u tom kontekstu jeste pomenuo
ministra zdravlja – kao i da je A. H. izjavio da on nikada neće postati profesor zato što
je nestručan.
Opštinski sud u Zagrebu je u maju 2003. godine naredio podnosiocu predstavke i
Izdavačkoj kući da plate A. H. naknadu na ime nematerijalne štete prouzrokovane tim
klevetničkim izjavama. Opštinski sud je stao na stanovište da se, s obzirom na to da
podnosilac predstavke nije autorizovao prvi tekst i u slučaju da je autor drugog članka sam
33 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
24
2013, broj 4
izmislio intervju, od podnosioca predstavke moglo očekivati da demantuje objavljene
klevetničke izjave kao netačne i da traži od časopisa da objavi taj njegov demanti.
Ta presuda je konačno potvrđena u junu 2008. godine, kada je Ustavni sud odbacio
ustavnu žalbu g. Stojanovića.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosilac predstavke je tvrdio da je bilo prekršeno njegovo pravo na slobodu
izražavanja iz člana 10. Konvencije. Evropskom sudu se obratio pre svega zbog toga što
mu je naređeno da plati odštetu zbog nanošenja štete ugledu A. H. iako on nikada nije
dao izjave za koje je proglašen odgovornim.
Član 10.
Kada je odlučivao o prihvatljivosti predstavke, Evropski sud je odbacio primedbu
države Hrvatske o tome da član 10. EKLJP nije primenljiv u ovom slučaju. Evropski sud
je naglasio da razmere odgovornosti kada je reč o kleveti ne smeju prevazilaziti reči koje
je neko lice stvarno izgovorilo, kao i da pojedinac ne može biti smatran odgovornim za
izjave ili tvrdnje, odnosno navode koje su izneli drugi. Podnosilac predstavke je mogao
da se pozove na član 10. zato što tvrdi da mu je naloženo da plati odštetu za izjave koje
nikada nije dao. Ako je to tačno, onda bi se radilo o ograničenju slobode izražavanja
tog pojedinca budući da bi ga to obeshrabrilo od toga da se na sličan način izražava u
budućnosti. S tih razloga, Evropski sud je proglasio ovu predstavku prihvatljivom.
Evropski sud je smatrao da su odluke hrvatskih sudova predstavljale mešanje u
pravo g. Stojanovića na slobodu izražavanja. Pored toga, Evropski sud je prihvatio da
je to mešanje bilo propisano zakonom i da je težilo legitimnom cilju, konkretno, zaštiti
ugleda ili prava drugih, u smislu člana 10.
Da bi utvrdio da li je reč o ograničenju koje je bilo neophodno u jednom
demokratskom društvu, Evropski sud je prvo analizirao da li je podnosilac predstavke
proglašen odgovornim za izjave koje on zapravo nije dao, odnosno izjave koje nisu bile
njegove reči. Što se tiče prvog članka i upotrebe reči mahinacije u naslovu, Evropski
sud je primetio da to što je podnosilac predstavke pristao na upotrebu te reči u naslovu
nije isto kao da je on sam dao tu izjavu. S tih razloga, domaći sud je pogrešio kada ga je
proglasio odgovornim za klevetu – za reči koje nije izgovorio.
Što se tiče drugog članka, Evropski sud je zasebno razmotrio dve izjave. U
svedočenju pred prvostepenim sudom, g. Stojanović je priznao da je tokom telefonskog
razgovora o kome je reč pominjao članstvo u 10 nadzornih odbora i, mada on tada nije
pomenuo ministrovo ime, priznao je da je u tom kontekstu pomenuo ministra zdravlja.
Iz tog razloga, Evropski sud je ustanovio da su domaći sudovi imali pravo da utvrde da
je podnosilac predstavke dao tu izjavu i da ga, s tih razloga, smatraju odgovornim za nju.
Što se tiče druge izjave koju je podnosilac predstavke navodno dao tokom telefonskog
razgovora, Evropski sud je ustanovio da postoje uverljivi argumenti koji ga navode na
25
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
zaključak drugačiji od činjeničnog zaključka hrvatskih sudova. Iako je g. Stojanović
svedočio da je zaista pomenuo ministrove pretnje o tome da on (Stojanović) nikada neće
moći da postane profesor, on je negirao da je izgovorio frazu dokle god sam ja ministar
kao što je to navedeno u članku. Zaključak hrvatskih sudova zasnivao se isključivo na
svedočenju novinara, čiji kredibilitet nije sasvim nesporan. Stoga se taj zaključak nije
zasnivao na prihvatljivoj proceni relevantnih činjenica. Usled toga, hrvatski sudovi su
pogrešno okvalifikovali ono što je g. Stojanović rekao kao činjeničnu izjavu, umesto kao
vrednosni sud, čija istinitost ne podleže dokazivanju.
Evropski sud je zaključio da mešanje u slobodu izražavanja g. Stojanovića nije
bilo opravdano kada je reč o naslovu prvog članka i njegovoj navodnoj izjavi da mu je
ministar zapretio da nikada neće postati profesor. Prema tome, ovde se radilo o kršenju
člana 10. Konvencije.
Član 41.
Sud je stao na stanovište da Hrvatska treba da isplati podnosiocu predstavke 1.500
evra na ime nematerijalne štete i 5.600 evra na ime sudskih i ostalih troškova. Sem
toga, Evropski sud je ukazao na mogućnost da se, saglasno unutrašnjem pravu, ponovo
pokrene postupak koji bi omogućio odgovarajuću naknadu štete.
3. Komentar
Osnovna pitanja koja se pokreću u ovom slučaju ne odnose se na slobodu štampe,
već na slobodu izražavanja jednog člana političke stranke u odnosu na objavljene
komentare o kolegi iz iste te stranke. Posebno težište na stavu pojedinca koji nije novinar
u ovom slučaju može se, barem delimično, objasniti činjenicom da je ta izdavačka kuća
proglašena preduzećem u stečaju, čija imovina nije dovoljna čak ni da pokrije troškove
stečajnog postupka. To je, po svemu sudeći, značilo da je celokupan teret plaćanja troškova
i odštete za slučaj klevete za koju su podnosilac predstavke i Izdavačka kuća zajednički
smatrani odgovornima trebalo da iznese na svojim plećima podnosilac predstavke.
Evropski sud je doneo presudu u korist podnosioca predstavke u vezi sa dvema
od ukupno tri sporne izjave u ovom slučaju. Donoseći takvu odluku Sud se oslonio na
rezonovanje koje je gotovo isključivo bilo usmereno ka tome da li su domaći sudovi
pripisali „relevantne i dovoljne razloge” svome nalogu o plaćanju odštete, što je samo
jedan element neophodan da se opravda mešanje u slobodu izražavanja nekog lica.
Primetno je ograničeno obrazloženje u presudi Evropskog suda o tome da li je mešanje
o kome je reč odgovaralo nekoj „akutnoj društvenoj potrebi”, da li je bilo srazmerno
legitimnom cilju kome se težilo ili šta su prihvatljivi okviri kritike u svetlosti celine
činjenica i kazne koja je izrečena podnosiocu predstavke.
Ipak, iz ovog slučaja se mogu izvući neki važni podsetnici za sudije, urednike,
novinare i lica koja daju izjave za javnost. Ukazaćemo samo na neke koje se posebno
ističu:
26
2013, broj 4
•
Novinari i urednici treba s velikom pažnjom da biraju naslove, podnaslove i glose.
•
Ako se neko lice proglasi odgovornim i naloži mu se da plati štetu za klevetu, to
može pokrenuti pitanja po osnovu člana 10. čak i ako to lice nije reklo ništa (jer bi
se lice na taj način moglo obeshrabriti da ubuduće ostvaruje svoje pravo na slobodu
izražavanja).
•
U celini gledano, lice koje je netačno citirano u štampi ne može biti smatrano
odgovornim za to što nije demantovalo navedenu izjavu ili nije ukazalo na neistine
u objavljenom tekstu.
•
Čak i ako lice docnije podrži osporenu klevetničku izjavu, time se ne može nužno
opravdati mešanje u slobodu izražavanja koja je predstavljala prekomeran odgovor
na ranije objavljivanje te izjave.
U presudi Evropskog suda o činjeničnim zaključcima domaćih sudova nije
sve sasvim jasno. Međutim, to odsustvo jasnoće ne utiče na to što je Evropski sud
identifikovao najosnovniji propust domaćih sudova u ovom slučaju. Reč je o propustu
koji je proistekao iz njihovog čvrstog ubeđenja da nije važno da li je podnosilac predstavke
izgovorio sporne reči ili on to nije učinio zato što, čak i ako ih nije izgovorio, on može
biti smatran odgovornim zbog toga što ih nije demantovao. Evropski sud je vrlo jasno
stavio do znanja da je ovo bitan činilac. Upravo zbog toga, ovaj slučaj može poslužiti kao
podsetnik da okviri odgovornosti nekog lica za klevetu nikako ne mogu prekoračiti reči
koje je on zaista izgovorio. Drugačije rečeno, niko ne može biti smatran odgovornim za
izjave ili tvrdnje koje su iznela druga lica.
27
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Grčki zakonski propisi o ’građanskim zajednicama’ diskriminatorni
su prema istopolnim parovima
PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU
VALIANATOS I OSTALI PROTIV GRČKE34
(Predstavke br. 29381/09 i 32684/09)
7. novembar 2013.
1. Osnovne činjenice
Predstavke su podnela četiri istopolna para i udruženje Sintesi (Synthessi),
neprofitno udruženje čiji ciljevi obuhvataju, između ostalog, pružanje psihološke i
moralne podrške homoseksualcima i lezbijkama. Od četiri para podnosilaca predstavke
tri para žive svaki u svojoj zajednici, dok četvrti par ne živi zajedno iz profesionalnih i
socijalnih razloga.
Godine 2008. u Grčkoj je donet novi zakon, Zakon br. 3719/2008, pod nazivom
„Reforme na planu porodice, dece i društva”. U tom zakonu se prvi put u Grčkoj
pojavljuje odredba koja omogućava zvanični oblik partnerstva u vidu građanske
zajednice, a ne braka. Međutim, takve zajednice mogu sklopiti, saglasno članu 1, samo
dva lica suprotnog pola.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosioci predstavke su tvrdili da činjenica da su građanske zajednice koje su
uvedene novim zakonom zamišljene isključivo kao zajednice koje čine punoletna lica
suprotnog pola, predstavlja kršenje njihovog prava na poštovanje njihovog porodičnog
i privatnog života i neopravdanu diskriminaciju između parova različitog i parova istog
pola, na uštrb potonjih. Podnosioci predstavke pritom su se pozvali na član 14. sagledan
zajedno sa članom 8. Konvencije.
Veće kome je slučaj poveren ustupilo je nadležnost Velikom veću, saglasno članu
30.35 Konvencije.
Prihvatljivost
Što se tiče predstavke u ime neprofitnog udruženja, to udruženje se ne može
smatrati ni neposrednom ni posrednom „žrtvom povrede” u smislu člana 34. Konvencije,
34 Vallianatos and Others v. Greece; presuda je pravosnažna.
35 Ako se povodom predmeta koji veće razmatra pokrene neko ozbiljno pitanje značajno za tumačenje Konvencije ili protokola uz nju, ili ako
rešenje pitanja pred većem može da dovede do rezultata koji nije u saglasnosti s nekom prethodno donetom presudom Suda, veće može,
sve dok ne donese presudu, da ustupi nadležnost Velikom veću, izuzev kada se tome protivi jedna od stranaka u sporu.
28
2013, broj 4
budući da to udruženje ne predstavlja „lice ili grupu lica koja su neposredno ili posredno
pogođena navodnim kršenjem”. S tog razloga, predstavka tog udruženja je neprihvatljiva.
Što se tiče predstavki preostalih osam pojedinaca, Evropski sud je stao na stanovište
da su te predstavke prihvatljive.
Član 14. u vezi sa članom 8.
Evropski sud je naglasio da se pritužba ovih podnosilaca predstavke ne odnosi
na apstraktnu opštu obavezu grčkih vlasti da obezbede neki oblik zakonski priznate
istopolne zajednice. Ovde se podnosioci predstavke konkretno žale na Zakon br.
3719/2008, kojim je uvedena razlika između istopolnih i raznopolnih parova tako što
je tim zakonom utvrđeno da pravo na građansku zajednicu imaju samo parovi koje
čine lica različitog pola, čime su istopolni parovi automatski isključeni. Prema tome,
ovaj slučaj se ne odnosi na pitanje da li Grčka ima pozitivnu obavezu da obezbedi
mogućnost građanske zajednice za istopolne parove, već se sam ovaj slučaj tiče negativne
obaveze (visoke strane ugovornice) da se uzdrži od diskriminacije po osnovu seksualne
orijentacije.
Evropski sud je naglasio da su istopolni parovi podjednako sposobni kao i
raznopolni parovi da stupaju u stabilne i posvećene odnose, pa je stoga zaključio da se
podnosioci predstavke ovde nalaze u situaciji koja je uporediva s položajem parova čiji
su pripadnici različitog pola u odnosu na njihovu potrebu za zakonskim priznanjem i
zaštitom njihovog odnosa. Pored toga, novim zakonom je očigledno uvedena razlika u
postupanju po osnovu seksualne orijentacije time što je mogućnost stupanja u građansku
zajednicu pružena samo parovima čiji su pripadnici različitog pola.
Što se tiče opravdanja ove razlike u postupanju, Država je iznela dva argumenta:
prvo, zastupala je tezu da, ako bi građanske zajednice koje su uvedene tim zakonom važile
i za podnosioce predstavki, to ne bi donelo suštinsku razliku tim parovima zato što bi
zakonske prednosti koje pružaju građanske zajednice bile praktično identične sa onima
koje ti parovi već imaju saglasno redovnim zakonskim okvirima, to jest, na ugovornoj
osnovi. Drugo, Država je tvrdila da je zakon o kome je reč donet radi ostvarenja nekoliko
ciljeva: radi zaštite dece koja su rođena van bračne zajednice, radi zaštite porodica
samohranih roditelja, davanja odgovora na želje roditelja da podižu svoju decu, a da
pritom nisu u obavezi da stupe u brak i, konačno, jačanja institucija braka i porodice
u tradicionalnom smislu reči. Budući da istopolni parovi nisu biološki kadri da imaju
decu, ovaj zakon za njih nije relevantan, tvrdila je Država.
Odgovarajući na prvi argument, Evropski sud je primetio da se njime ne uzima u
obzir činjenica da zvanično priznata alternativa braku mora sama po sebi imati vrednost
za podnosioce predstavke, bez obzira na njene pravne posledice, koliko god da su te
pravne posledice uske ili ekstenzivne. Sem toga, istopolni parovi imaju iste potrebe u
smislu uzajamne podrške i pomoći kakve imaju i parovi koje čine lica različitog pola.
Prema tome, mogućnost stupanja u građansku zajednicu pružila bi istopolnim parovima
29
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
jedinu priliku koja im se uopšte može pružiti prema postojećem grčkom zakonodavstvu
da formalizuju svoj odnos pridajući mu zakonski status koji država priznaje.
Što se tiče drugog argumenta, Evropski sud je prihvatio tezu da zaštita porodice
u tradicionalnom smislu te reči, načelno gledano, predstavlja legitiman i značajan cilj
kojim bi se mogla opravdati razlika u postupanju, što važi i za zaštitu interesa dece.
Međutim, kada je reč o tome da li su sredstva upotrebljena da bi se ostvario taj legitimni
cilj bila srazmerna, Evropski sud primećuje da Zakon nije samo pobrojao ciljeve na koje
se država pozvala, već je parovima koje čine lica različitog pola pružio mogućnost da
stupe u građansku zajednicu bez obzira na to da li imaju ili nemaju decu. Sem toga,
Zakon se ne ograničava samo na uređenje položaja dece rođene van braka već se bavi i
organizacijom života parova koji su stupili u građansku zajednicu. Sem toga, Evropski sud
nije u potpunosti uveren u valjanost argumenta Države da je pretpostavka za ostvarenje
tih ciljeva isključenje mogućnosti da istopolni parovi stupe u građansku zajednicu. Ne bi
bilo nemogućno da se u Zakon uvrste odredbe koje se konkretno bave decom rođenom
van braka, a da se u isto vreme dopusti da mogućnost građanske zajednice, u celini
gledano, bude na raspolaganju i istopolnim parovima.
Pored toga, Evropski sud je ukazao na činjenicu da se među visokim stranama
ugovornicama razvija tendencija da se zakonski priznaju istopolne zajednice. Od 19
visokih strana ugovornica koje su dosad dopustile neki vid građanskog partnerstva,
samo Grčka i Litvanija to pravo nisu proširile i na istopolne parove. Iako to samo po sebi
nije u suprotnosti s konvencijom, Evropski sud ipak smatra da Država u ovom slučaju
nije ponudila ubedljive razloge koji mogu da opravdaju činjenicu da su istopolni parovi
isključeni iz polja dejstva novog zakona. Prema tome, u ovom slučaju bio je prekršen član
14. u vezi sa članom 8.
Član 41.
Podnosiocima predstavke (sa izuzetkom sedmog podnosioca) dosuđeno je svakome
po 5.000 evra na ime pravične naknade, kao i zajednički iznos od 11.000 evra na ime
sudskih i ostalih troškova.
3. Komentar
Svojim bavljenjem ovim slučajem Evropski sud je postigao mali, ali značajan
napredak u svojoj jurisprudenciji. Ranije je u svojoj sudskoj praksi po osnovu člana 8.
koja se odnosila na parove istog pola Evropski sud priznavao status porodičnog života
parovima koji su živeli zajedno. Ovoga puta, međutim, Evropski sud je proširio značenje
porodičnog života tako da ono obuhvata i istopolne parove koji „iz profesionalnih i
socijalnih razloga” ne žive zajedno.
Sem toga, Evropski sud je ranije zastupao stanovište (u slučajevima Šalk i Kopf
protiv Austrije (Schalk and Kopf v Austria), presuda od 24. juna 2010, o kojoj smo izvestili
u Biltenu za jul 2010, Gas i Diboa protiv Francuske (Gas and Dubois v France), presuda od
30
2013, broj 4
15. marta 2012. i X i ostali protiv Austrije (X. and Others v Austria), presuda od 19. februara
2013, o kojoj smo izvestili u Biltenu br. 2. za 2013) da onda kada visoka strana ugovornica
odluči da istopolnim parovima pruži alternativno sredstvo za zakonsko priznanje u odnosu
na brak, ona uživa određeno unutrašnje polje slobodne procene (u smislu ekonomske ili
socijalne strategije) u pogledu statusa koji tim parovima priznaje. Međutim, u slučaju
Valjanatos, Evropski sud nije više bio spreman da dopusti da sve potpuno zavisi od toga
da li će zemlje-članice Saveta Evrope moći da iznesu sopstveno tumačenje tih pitanja,
već je jasno stavio do znanja da su „razlike koje su zasnovane isključivo na razlozima
seksualne orijentacije neprihvatljive po Konvenciji” – čime je istakao prava lezbijske,
homoseksualne, biseksualne, transrodne i interseksualne zajednice (LGBTI).
Sigurno je da se ovom presudom prelazi deo puta ka spoznaji i ostvarenju
jednake zaštite za LGBTI prema Konvenciji. Međutim, ova presuda ne uvodi nijednu
pozitivnu obavezu niti postavlja zahtev visokim stranama ugovornicama da omoguće
ili pruže istopolnim parovima pristup zakonskim oblicima priznanja partnerstva. U
suštini, Evropski sud je u ovoj presudi otvoreno izbegao da se uopštenije bavi pravima
istopolnih partnerstava. To znači, na primer, da u Litvaniji, jedinoj drugoj državi koja
pruža mogućnost jednog oblika registrovanog partnerstva zamišljenog isključivo za parove
pripadnika različitog pola, mada to još nije utvrdila u svom Građanskom zakoniku, posle
presude u slučaju Valjanatos najverovatnije sledi dalje neprimenjivanje Građanskog
zakonika, tako da istopolni parovi neće imati na šta da se požale. Pokretanje pravnog
postupka u stilu slučaja Valjanatos moglo bi da usledi, ali samo ako bi prethodno u
Litvaniji bio postignut napredak ka zakonskom priznanju alternativa braku.
Činjenica da treba preći još veliki deo puta ka punoj i ravnopravnoj zaštiti
osvetljena je time što je – istog dana kada je doneta presuda u slučaju Valjanatos – Sud
pravde Evropske unije doneo presudu u slučaju X, Y i Z protiv ministra za imigraciju,
integraciju i azil (X, Y and Z v Minister voor Immigratie, Integratie en Asiel) – što je
predmet u kome su razmatrana tri združena slučaja proistekla iz zahteva za azil koje
su Holandiji uputili državljani Senegala, Sijera Leonea i Ugande. Ta trojica muškaraca
tvrdila su da imaju osnovan strah od krivičnog gonjenja na temelju njihove – ničim
neosporene – homoseksualne orijentacije i činjenice da se seks među muškarcima u
njihovim matičnim zemljama tretira kao krivično delo. Presudom Suda pravde EU –
koja deluje kao da nije sasvim u skladu s međunarodnim pravom ljudskih prava i sa
izbegličkim pravom – potvrđuje se da krivično gonjenje i lišenje slobode nekog lica zbog
homoseksualne aktivnosti u kojoj je učestvovalo uz obostrani pristanak predstavlja
progon – ali donosioci presude nisu stali na stanovište da samo postojanje takvih zakona
(ako, na primer, nisu nedavno primenjeni u praksi) predstavlja „progon” per se u smislu
prava na azil u EU. Tako je odlučeno uprkos dokazima organizacije Amnesti Internešenel
koji svedoče o tome da ti zakoni pružaju državnim akterima sredstva za kršenje ljudskih
prava i doprinose atmosferi homofobije koja se ostvaruje uz podršku države.
31
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Prisilnim iseljenjem francuskih čergara s privatnog zemljišta
na kome su godinama bili nastanjeni prekršen je član 8.
PRESUDA U SLUČAJU
VINTERŠTAJN I OSTALI PROTIV FRANCUSKE36
(Predstavka br. 27013/07)
17. oktobar 2013.
1. Osnovne činjenice
Predstavku je podnelo 25 pojedinaca čergara, koji su se Sudu obratili u vlastito ime
i u ime svoje maloletne dece, kao i Udruženje koje zastupa njihove interese. Podnosioci
predstavke su ili godinama živeli na delu privatnog zemljišta koje je predmet spora ili
su tamo i rođeni. Zemljište o kome je reč kategorizovano je u prostornim planovima
kao zaštićena prirodna zona. U zoni je dozvoljeno kampovanje i parkiranje prikolica
pod uslovom da sva mesta na kojima se postavljaju šatori ili prikolice budu propisno
opremljena ili da zainteresovane stranke dobiju odgovarajuću dozvolu. Ti zahtevi nisu
bili poštovani.
Opštinske vlasti su pokrenule postupak protiv podnosilaca predstavke pred
interlokutornim sudom tvrdeći da je to što su zauzeli zemljište i parkirali karavanprikolice i druge montažne objekte nezakonito, te da svi oni treba da budu evakuisani.
Sudija je utvrdio da je parkiranje prikolica u suprotnosti s planiranom namenom
zemljišta, ali je primetio da sama činjenica da su vlasti dugo tolerisale tu situaciju ne
ukazuje na to da je reč o hitnom problemu, niti o očigledno protivzakonitoj radnji, što bi
jedino moglo da posluži kao pravni osnov za njihovo iseljavanje.
Okružni sud (Tribunale de grande instance) 2004. godine, u zasebnim postupcima,
ustanovio je da podnosioci postupaju suprotno nameni zemljišta. On je naložio evakuaciju
njihovih prikolica i vozila, kao i rušenje montažnih objekata u roku od tri meseca. Po
isteku tog roka pretila im je svakodnevna novčana kazna i bili bi neprestano izloženi
opasnosti da ih vlasti prisilno proteraju odatle. Apelacioni sud je 2005. godine odbacio
žalbe podnosilaca predstavke i njihove zahteve za medijaciju, naglašavajući nezakonitost
njihovog boravka na zemljištu za koje je planirana drugačija namena i ocenjujući da na
tu činjenicu nezakonitosti nije ni na koji način uticalo to što su vlasti dugo tolerisale to
protivpravno stanje.
U svetlosti presude Apelacionog suda, podnosioce predstavke svakodnevno su
obilazili agenti opštinskih vlasti koji su im pretili kaznama i podsticali ih na odlazak. U
isto vreme, vlasti su odlučile i da sprovedu Urbani socijalni projekt da bi utvrdile kakvo
36 Winterstein and Others v. France; presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim u članu 44. stav 2. Konvencije.
32
2013, broj 4
je porodično stanje tih lica, da bi posle toga četiri porodice bile smeštene u socijalne
stanove.
Ni do danas presuda o prinudnom iseljenju iz 2005. godine nije sprovedena u delo.
Međutim, veliki broj podnosilaca predstavke sam se iselio s tog prostora jer su strahovali
da će biti novčano kažnjeni ili proterani, a onima koji su na zemljištu ostali i dalje su
izricane novčane kazne.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosioci predstavke su, između ostalog, tvrdili da rešenje o njihovom iseljenju
sa zemljišta predstavlja nezakonito mešanje u njihovo pravo po članu 8. EKLJP u smislu
poštovanja njihovog privatnog i porodičnog života i doma.
Član 8.
Evropski sud je stao na stanovište da su podnosioci predstavke imali dovoljno
blisku i neprekidnu vezu s prikolicama, brvnarama i bungalovima koji su se nalazili
na tom zemljištu da se to može okvalifikovati kao dom u smislu člana 8, bez obzira na
nezakonitost, shodno unutrašnjem francuskom pravnom poretku. Isto tako, mere koje
su vlasti pokrenule u vezi sa stacioniranjem prikolica otvorile su pitanja o poštovanju
privatnog i porodičnog života, budući da život u prikolicama predstavlja integralni deo
tradicionalnog identiteta čergara, čak i ako oni više ne vode nekadašnji nomadski način
života.
Rešenje po kome su podnosioci predstavke bili dužni da se prinudno isele iz svojih
prikolica, vozila i montažnih objekata ili će, ako to ne učine, morati da plate novčanu
kaznu predstavljalo je mešanje u njihovo pravo na poštovanje privatnog i porodičnog
života, kao i doma. To je činjenica, bez obzira na to što to rešenje još nije izvršeno. Za tu
ocenu bila je značajna sama činjenica da je doneto rešenje o iseljenju pogodilo zajednicu
od stotinak ljudi nagoveštavajući neizbežnim posledice po njihov način života i društvene
veze do te mere da je veliki broj njih napustio to zemljište strahujući od prisilnog iseljenja
ili novčane kazne, kao i činjenica da se, s druge strane, novčana kazna i dalje primenjuje
na one koji su ostali na odmorištu.
Za odluke domaćih vlasti utvrđeno je da su bile u skladu sa zakonom. Sem toga,
budući da je zemljište o kome je reč predstavljalo zaštićenu prirodnu zonu, s tim odlukama
se težilo ostvarenju legitimnog cilja očuvanja prava drugih kroz zaštitu životne sredine.
Potom je Evropski sud prešao na razmatranje pitanja srazmernosti rešenja o
iseljenju. Činjenica da su podnosioci predstavke tu živeli čitav niz godina ili da su neki
tu čak i rođeni, kao i da su lokalne vlasti veoma dugo tolerisale njihovo prisustvo na tom
prostoru nije bila ni na koji način osporena. Domaći sudovi su bili dužni da podrobno
razmotre sve te argumente i da daju adekvatan odgovor na njih.
Međutim, ako se ostavi po strani interlokutorni postupak, ti argumenti nisu bili
uzeti u obzir. Sudovi su pridali pretežnu važnost činjenici da je prisustvo podnosilaca
33
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
predstavke na tom prostoru bilo u suprotnosti s namenom zemljišta, utvrđenoj
prostornim planom. Vlasti nisu ponudile nijedan argument niti objašnjenje u vezi
s neophodnošću rešenja o iseljenju. Iako je to zemljište već bilo kategorizovano kao
zaštićena prirodna zona u ranijim prostornim planovima, to nije bilo opštinsko zemljište
na kome je planirana izgradnja, a nisu postojala ni prava trećih lica koja bi tu na bilo koji
način bila ugrožena. Ukratko rečeno, analizom srazmernosti rešenja o iseljenju u ovom
slučaju pokazalo se da nisu bili ispunjeni zahtevi koji se postavljaju u članu 8. Konvencije.
Srazmernost je morala da bude ispitana ne samo kada su razmatrana najbolja
rešenja za problem nezakonitog zauzimanja zemljišta već je to kriterijum koji je trebalo
uzeti u obzir i kada se analizirao način na koji se, ako je potrebno, sprovodi iseljenje.
Iako član 8. ne priznaje pravo na stan kao takvo, u konkretnim okolnostima ovog
slučaja i uzimajući u obzir dužinu prisustva podnosilaca predstavke na tom prostoru,
kao i čvrste društvene veze koje su oni uspostavili, načelo srazmernosti je nalagalo
da se posebna pažnja mora posvetiti posledicama njihovog iseljenja i opasnosti da oni
postanu beskućnici. U jednom broju međunarodnih tekstova ili tekstova usvojenih u
okviru Saveta Evrope insistira se na tome da je, kada se slučaj odnosi na Rome i čergare,
neophodno da im država obezbedi smeštaj, sem kada je na delu viša sila. Pored toga,
činjenica da podnosioci predstavke pripadaju ranjivoj manjinskoj grupi bila je značajna
za procenu njihovih posebnih potreba u pogledu srazmernosti načina njihovog iseljenja
(to se odnosi i na datum, kao i na eventualne ponude alternativnog smeštaja). Sve je to
u ovom slučaju bilo samo delimično ispunjeno. Iako vlasti nisu uzele u obzir posledice
iseljenja i ranjivost podnosilaca predstavke pre i za vreme postupka iseljenja, posle
presude koja je doneta 2005. godine pokrenut je Urbani socijalni projekat i oni koji su
se opredelili za socijalne stanove preseljeni su u te stanove u roku od četiri godine od
donošenja odluke o prisilnom iseljenju. U tom smislu, vlasti su obratile dovoljno pažnje
na potrebe porodica.
Međutim, ista ocena ne važi za postupak prema onima koji su želeli da im se
smeštaj obezbedi na porodičnim odmorištima zato što je Vlada odustala od planova
da pripremi ta odmorišta. Sud je primetio da je, i pored toga što su četiri porodice
preseljene u socijalne stanove, a dve porodice su se same preselile u druge oblasti,
položaj podnosilaca predstavke bio izuzetno neizvestan. Oni koji su ostali da žive na
zemljištu i dalje su bili pod pretnjom prinudnog iseljenja; ostali su živeli u neodrživom
i neodgovarajućem smeštaju odakle su ih vlasti mogle (svakog časa) iseliti. U nekoliko
internih dokumenata posebno je ukazano na neadekvatnost staništa adaptiranog za
čergare koji su se tu nastanili. Kombinacija svih tih elemenata navela je Evropski sud na
zaključak da vlasti nisu posvetile dovoljno pažnje potrebama onih koji su tražili da budu
preseljeni na porodična odmorišta.
Evropski sud je zaključio da je to što nije bila posvećena pažnja srazmernosti
mešanja tokom procesa iseljenja bilo u suprotnosti sa članom 8. Konvencije. Pored toga,
isti član Konvencije prekršen je i kada je reč o onim podnosiocima predstavke koji su
34
2013, broj 4
tražili da budu preseljeni na porodična odmorišta zato što se nije u dovoljnoj meri vodilo
računa o njihovim potrebama.
Član 14. u vezi sa članom 8.
Evropski sud je smatrao da se ne otvara zasebno pitanje po članu 14. a u vezi sa
članom 8.
Član 41.
Evropski sud je stao na stanovište da još nije sazrelo vreme za odlučivanje o pitanju
pravičnog zadovoljenja.
3. Komentar
Presuda koju je Evropski sud doneo u ovom slučaju teško da bi se mogla oceniti
neočekivanom ili međašnom; ona je, međutim, na nov način razjasnila šta je to što nalaže
član 8. u slučaju prinudnog iseljenja ranjivih grupa, tako da bi ova presuda trebalo da
podstakne države da iznova promisle kada donose odluke o takvim iseljenjima, posebno
ako je reč o iseljenju Roma.
Ovaj slučaj se nije odnosio na Rome, nego na grupu koju Evropski sud smatra
blisko povezanom s Romima: ovde se radilo o čergarima. Zaista, Evropski sud je sve
vreme povezivao te dve grupe (u celoj presudi govori se o „čergarima i Romima”) i doneo
je tri važna zaključka.
1.
Državni organi vlasti – uključujući sudije – moraju uspostaviti ravnotežu
između interesa za sprovođenje iseljenja i mešanja u prava po osnovu člana 8.
Konvencije lica koja se iseljavaju. To nije ništa novo s obzirom na prethodnu
presudu Evropskog suda u slučaju Jordanova i ostali protiv Bugarske (presuda
od 24. aprila 2012, o kojoj smo izvestili u Biltenu br. 3. za 2012. godinu). Ova
presuda, međutim, ukazuje na potrebu da se jasno obuče sudije koje rešavaju
slučajeve iseljenja. Nije dovoljno da sudija koji rešava u takvim slučajevima
utvrdi da ljudi nezakonito žive na nekom određenom mestu. Sud takođe
mora da odluči da li prisilno iseljavanje tih ljudi predstavlja srazmernu
meru u datim okolnostima. Između ostalog, zato nije mnogo verovatno
da će biti primereni hitni postupci za iseljavanje ranjivih grupa, budući da
takvi postupci ne ostavljaju dovoljno vremena za uspostavljanje te delikatne
ravnoteže.
2.
Romi čergari ne mogu biti izloženi prisilnim iseljenjima ako to iseljenje
nije u isti mah preseljenje, sem kada je na delu viša sila. Evropski sud je to
sasvim jasno istakao u stavu 159. presude. To je izuzetno važno. Od nekih
zemalja (kao što je Francuska, gde oni koji sprovode prisilna iseljenja i oni
koji obezbeđuju socijalni smeštaj nemaju nikakve veze jedni s drugima) to će
zahtevati da se reorganizuju da bi ispunile navedeni zahtev. U svim državama
35
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
to znači da prisilno iseljavanje čergara i Roma saglasno Konvenciji nije onako
jednostavno kao što mnoge vlasti danas misle da jeste.
3.
Smeštaj koji se nudi čergarima i Romima mora biti odgovarajući. Ova presuda
se odnosi na čergare koji su želeli da ostanu da žive u svojim prikolicama na
odmorištima. Evropski sud je jasno stavio do znanja da se tim ljudima ne može
prebaciti to što su odbili da budu preseljeni u socijalne stanove, što bi za njih
značilo krupnu promenu načina života. Nije sasvim jasno kako se to odnosi
na Rome ili na druge ranjive grupe koje ne moraju nužno imati nomadski
način života. Ono što ova presuda, međutim, sugeriše jeste da smeštaj koji se
nudi čergarima i Romima mora biti primeren njihovom položaju. Ako se ljudi
presele daleko od svojih zajednica, odvedu u privremeni smeštaj (na primer u
skloništa ili u male kontejnere), to takođe može biti protivno Konvenciji.
Sa svih tih razloga presuda u slučaju Vinterstajn predstavlja i logički nastavak
prethodne sudske prakse Evropskog suda i poziv na buđenje onim državama u kojima se
često prinudno iseljavaju čergari, Romi i druge ranjive grupe.
36
2013, broj 4
Odgovornost Srbije za neizvršenje odluke kosovskog suda
PRESUDA U SLUČAJU
AZEMI PROTIV SRBIJE37
(Predstavka br. 11209/09)
5. novembar 2013.
1. Osnovne činjenice
Podnosilac predstavke Ali Azemi, državljanin je Kosova,38 rođen 1946. godine
u Uroševcu (Ferizaj), na Kosovu, gde i živi. Godine 1990. raskinut je ugovor o radu
koji su podnosilac predstavke i jedan broj njegovih kolega imali s jednim društvenim
preduzećem. Oni su potom osporili taj raskid radnog odnosa pred Okružnim sudom u
Prištini, ali taj njihov zahtev nikada nije razmatran.
Opštinski sud u Uroševcu je 2002. godine utvrdio da je otpuštanje podnosioca
predstavke i njegovih kolega s posla bilo nezakonito i naložio je da se oni vrate na posao.
Sem toga, opštinski sud je naložio njihovom poslodavcu da im vrati sva prava za period
od 1990. do 2001. godine. Budući da protiv te presude nije uložena nijedna žalba, presuda
je postala pravosnažna u martu 2002. godine. Međutim, ta presuda nikada nije izvršena.
U međuvremenu, poslodavac je podvrgnut privatizaciji, a taj zadatak je poveren
Kosovskoj agenciji za privatizaciju (ranije: Kosovska poverilačka agencija – KAP).
Završni čin privatizacije zaključen je 21. novembra 2007. godine.
Godine 2010. Ustavni sud Kosova je presudio da je bilo prekršeno pravo podnosioca
predstavke na pravično suđenje zbog neizvršenja odluke Opštinskog suda. Ustavni sud je
naložio Agenciji za privatizaciju da izvrši tu odluku. Ona, međutim, do danas tu odluku
nije izvršila.
2. Odluka Evropskog suda
Podnosilac predstavke obratio se Evropskom sudu po osnovu člana 6. stav 1.
Konvencije žaleći se zbog neizvršenja odluke Opštinskog suda. Međutim, da bi mogao
razmotriti pritužbe po osnovu člana 6, Sud je prvo morao da utvrdi da li činjenice i
okolnosti tog slučaja spadaju u nadležnost Srbije, u smislu obaveza po članu 1. Konvencije.
37 Ova presuda je pravosnažna.
38 Ova odrednica ne prejudicira stavove o statusu i u skladu je s Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i Mišljenjem MSP o proglašenju
nezavisnosti Kosova.
37
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Član 1.
Sud je prvo razmotrio period između 1990. i 10. juna 1999. godine, kada je usvojena
Rezolucija br. 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U tom trenutku Srbija još nije
ratifikovala Konvenciju, pa su pritužbe za taj period ocenjene kao neprihvatljive ratione
temporis, budući da je Konvencija u odnosu na Srbiju stupila na snagu tek 3. marta 2004.
godine.
Kada je reč o periodu od 10. juna 1999. nadalje, Evropski sud je primetio da je, u
skladu s Rezolucijom 1244, celokupnu izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast na Kosovu
preuzela misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). Sem toga, nema dokaza da su
srpske vlasti imale bilo kakvu kontrolu nad UNMIK-om. Zaista, domaći sudovi Srbije su
potvrdili da organi Srbije nisu vršili nikakvu delotvornu kontrolu na Kosovu od 1999.
godine. S tih razloga, Evropski sud je uveren da je Srbija bila objektivno sprečena da
obezbedi prava iz Konvencije na Kosovu u celom tom periodu. Evropski sud je takođe
ukazao na činjenicu da iz takvih okolnosti nije mogla proisteći nijedna pozitivna
obaveza koja bi Srbiji nalagala da preduzme druge odgovarajuće mere. S obzirom na
to da je pritužbe trebalo da budu usmerene protiv UNMIK-a, međunarodne civilne
administracije, Evropski sud, još jednom ističući svoju već ustanovljenu sudsku praksu
po kojoj navodna kršenja Konvencije moraju da počine visoke strane ugovornice
ili ta kršenja moraju biti takva da im se mogu pripisati – proglasio je ovu predstavku
neprihvatljivom.
Sem toga, pošto je 17. februara 2008. proglašena nezavisnost Kosova, a 10. septembra
2012. je proglašen završetak „nadgledane nezavisnosti”, Evropski sud je utvrdio da su
postojala objektivna ograničenja koja su sprečila Srbiju da osigura prava i slobode na
Kosovu.
Sa svih tih razloga, Evropski sud je zaključio da se Srbija ne može smatrati
odgovornom za neizvršenje odluke Opštinskog suda iz 2002. godine u vezi s vraćanjem
na posao g. Azemija. Stoga je ova predstavka proglašena neprihvatljivom.
3. Komentar
Važno je naglasiti da osnovno pitanje u ovom slučaju nije nezakonito otpuštanje
1990. godine (kada je SFRJ, čija je Srbija zemlja-naslednica, imala punu kontrolu nad
Kosovom), već je osnovno pitanje neizvršenje presude Opštinskog suda u Uroševcu
donete 2002. godine, pošto je UNMIK preuzeo odgovornost. Bez obzira na bilo kakvu
de facto ili de iure kontrolu koju je Srbija mogla ili nije mogla imati na Kosovu 2002.
godine, ona u to vreme nije bila visoka strana ugovornica Konvencije. Ona se može
smatrati odgovornom samo za vreme nakon što je pristupila Konvenciji – posle 2004.
godine. To bi, generički, moglo obuhvatiti odgovornost za izvršenje presuda donetih pre
2004. Međutim, odgovornost za izvršenje ove presude Ustavni sud Kosova je pripisao
Kosovskoj agenciji za privatizaciju, a Evropski sud nije našao nijedan razlog da se ne složi
s tim zaključkom. Ta odluka ne znači da Srbija ne može biti smatrana odgovornom ni za
38
2013, broj 4
jednu stvar koja se tiče stanovnika Kosova posle 1999. godine. Pitanja koja se odnose na
izdavanje dokumenata, obračunavanje sakupljenih doprinosa za socijalno ili penzijsko
osiguranje za ljude koji imaju veze s Kosovom spadaju u odgovornost Srbije u onoj meri
u kojoj ih je ona uređivala i o kojima je odlučivala ili odlučuje.
Ovaj slučaj se nadograđuje na pređašnju sudsku praksu Evropskog suda o
jurisdikcijskoj kontroli i ima jasne paralele u slučajevima koji se odnose na Pridnestrovlje:
Ilašku i ostali protiv Moldavije i Rusije (Ilaşcu and Others v Moldova and Russia; presuda
Velikog veća od 8. jula 2004, o kojoj smo izvestili u Biltenu u broju za avgust 2004) i Katan
i ostali protiv Moldavije i Rusije (Catan and Others v Moldova and Russia), presuda od 19.
oktobra 1012. – u tim slučajevima se takođe radi o tome da je izgubljena de facto kontrola
nad delovima državne teritorije. Međutim, ono po čemu se ističe slučaj Azemi jeste to da
u slučajevima Ilašku i Katan odsustvo kontrole nad teritorijom ne oslobađa državu svih
pozitivnih obaveza u pogledu osiguranja zaštite po Konvenciji na celoj teritoriji.
U slučajevima Ilašku i Katan Evropski sud je utvrdio da je, iako Moldavija nema
delotvornu kontrolu nad Pridnestrovljem, Vlada Moldavije jedina legitimna vlada u tom
regionu. Zbog toga, Vlada i dalje ima pozitivnu obavezu da zaštiti prava po Konvenciji,
iako nema delotvornu kontrolu nad tim područjem. To je u suprotnosti sa odlukom
Evropskog suda u ovom predmetu, gde je Sud utvrdio da Srbija ne ostvaruje nikakvu
kontrolu nad Kosovom otkako je UNMIK preuzeo celokupna izvršna, zakonodavna i
sudska ovlašćenja. S tih razloga, Srbija nije imala niti ima pozitivnu obavezu u odnosu
na Kosovo.
Iako ova odluka tačno odražava realnost odnosa u domenu nadležnosti, njena
zlosrećna posledica jeste to što podnosioci predstavke nemaju prava po Konvenciji koja bi
uživala zaštitu Evropskog suda za ljudska prava. UNMIK se ne može smatrati odgovornim
po Konvenciji zato što on nije visoka strana ugovornica, iako je „primenljivo pravo”
na Kosovu pod UNMIK-om uvek, koliko god to paradoksalno delovalo, obuhvatalo
Konvenciju (isto tako stoje stvari u Bosni i Hercegovini, prema Aneksu 4. Dejtonskog
sporazuma). Srbija danas ne može biti smatrana odgovornom za sudske odluke iz
2002. godine koje se odnose na neopravdano otpuštanje u društvenom preduzeću u
vreme kada je Kosovo još uvek bilo u nadležnosti Srbije. Podnosilac predstavke nema
na raspolaganju nijedan način međunarodnog izvršenja, već se mora osloniti na to da
će Kosovska agencija za privatizaciju postupiti saglasno odluci Ustavnog suda Kosova.
Ranije je bilo mogućno obratiti se Savetodavnom panelu za ljudska prava na Kosovu,
u kome učestvuju ugledni međunarodni pravnici i koji može da odluči o žalbama
podnetim pre marta 2010. na rad institucija UNMIK-a, kakva je i Kosovska agencija za
privatizaciju.
39
LJUDSKA PRAVA U EVROPI
Za dalje informacije možete se obra titi na sledeće adrese:
AIRE Centre
(for Biljana Braithwaite)
17 Red Lion Square
London WC1R 4QH
tel: +44 207 831 4276
advice line: +44 207 831 3850
fax: +44 207 404 7760
e-mail: [email protected]
website: www.airecentre.org
40
KUĆA ŠTAMPE
(za Bilten “Ljudska prava u
Evropi”)
Bačka 15
11080 Zemun
Srbija
AIRE CENTAR
AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi unapređenjem znanja o evropskim pravnim standardima
na polju ljudskih prava, i pružanjem pomoći licima čija su prava ugrožena da ih ostvare u praksi. Tim
međunarodnih pravnika Centra pruža obaveštenja, savete i zastupanje u oblasti prava Evropske unije i
Saveta Evrope. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska
prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 120 slučajeva. U toku poslednjih petnaest godina AIRE
centar je takođe organizovao i učestvovao u nizu seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih
pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je posebno
aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, gde sprovodi niz dugoročnih projekata usmerenih ka poštovanju
vladavine prava i punog uvažavanja ljudskih prava u ovim državama.
SAVET EVROPE
Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47
zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su
zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se
standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno je
više od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna
prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava,
saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju
odbrane.
Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina
Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi,
ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje
obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti
prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od država ugovornica ili ne.
Download

Ljudska prava u Evropi