Maja Spenser
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA
O POTREBAMA
Copyright © Maja Spencer, 2012
Maja
Spenser
NEPOTREBNA
RAZMIŠLJANJA
O POTREBAMA
Beograd, 2012
SADRŽAJ
Uvod ........................................................................ 7
Manjak svesti o višku potreba i težina njihovog
zadovoljenja: gospodin i gospođa M. ........................ 17
Čudesna jednostavnost potreba i njihovog
zadovoljenja: gospodin D. ........................................ 63
Teške posledice „lagodnog” života:
gospođa L. .............................................................. 93
Epilog: greške koje često pravimo .......................... 139
uvod
K
oju god „masku” nosili, svaki put prerušeni smo u
– sebe. I vi i ja u sebi krijemo sve boje i oblike, ali
ih nismo uvek svesni. Mnogi ljudi prožive ceo vek, a ostanu nesvesni izvesnih svojih osobina iz prostog razloga što im život nikada nije pružio šansu da neke
svoje „boje” ispolje. Ponekad je upravo to najveći dar
života – tako nas život čuva od najmračnijeg u nama. Čuva nâs same, ali i ljude oko nas. Neki ljudi
imaju sreću (ili nesreću) da im život podari mnogo
novca i više slobodnog vremena. Tada se stvaraju savršeni uslovi za upoznavanje svojih i tuđih skrivenih
strana. Tada se neočekivano rađaju nove potrebe.
Novac nam, između ostalog, omogućava i da upoznamo najmračnije delove svog bića. Pruža nam mogućnost da dobijemo sve što poželimo. Bogati ljudi
koji zastanu i upitaju se: „Da li je meni ovo stvarno
potrebno?”, prava su retkost. Mnogi od njih žive u
drugačijoj dimenziji od one u kojoj su živeli pre nego
što su postali bogati. Sve potrebe koje su imali dok nije
bilo novca, sada su konačno ispunjene, ali otkrili su,
Maja Spenser
i svakim novim danom otkrivaju, ili sami konstruišu
nove potrebe koje je nemoguće zadovoljiti.
***
Imala sam sreću da dobro upoznam nekoliko ljudi čije su priče jednostavno morale postati predmet neke
knjige. Isto tako, postoje razmišljanja koja nisam
mogla zadržati samo za sebe i bilo je pitanje vremena
kada će izaći na svetlost dana, tim pre što sam i na
osnovu sopstvenog iskustva mogla da kažem ponešto
o određenim temama kojima se ova knjiga bavi: potrebe, novac i sreća. Kod nekolicine svojih sagovornika prepoznala sam rađanje novih potreba, ali i grešaka koje, doduše, prave mnogi od nas (uključujući i
mene). Neki su na putu da ih tek naprave, a ova knjiga
bi možda mogla da pomogne da se te ili njima slične
greške izbegnu. Sada se nadam da će nešto od toga
dopreti do ljudi, pomoći im da shvate sami sebe i svet
oko sebe, nešto možda promene, a nešto prihvate.
Zapravo, ja ne želim da vas ubeđujem u ispravnost
mog mišljenja, ali želim da vas podstaknem na razmišljanje. Naravno, vi se možete složiti sa mnom i
deliti moje mišljenje – verujem da postoji mnogo
ljudi koji razmišljaju slično, u većoj ili manjoj meri,
ali meni to zapravo nije važno. Cilj ove knjige nije da
utiče na vas da delite moje mišljenje, niti da vas natera da se složite sa mnom. Ubeđivanje nije jedna od
mojih potreba. Želim da podsetim svakoga da upravo
10
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
on ili ona ima moć nad svojim mišljenjem, a time i
nad svojim životom. Vi ste gospodar svog mišljenja,
i samo vi i treba da ga menjate onda kada mislite da
je to potrebno, a ne kada to drugi misle.
Ne tvrdim da su moja lična zapažanja u ovoj knjizi tačna. Ko to zapravo može znati? Ali najmanje što
možemo da uradimo jeste da razmislimo. Razmišljanje je dobro. S druge strane, proceniti kada treba prestati s razmišljanjem takođe je vrlina koju je teško
dostići, tim pre što ljudi često nisu ni svesni činjenice
da je to vrlina. (Ova knjiga se, između ostalog, bavi i
tim pitanjem.)
Razmišljanje je zdravo. Ali treba biti vrlo pažljiv
s razmišljanjem. Može nas nekad povesti stranputicom a da to i ne primetimo. Ono što razmišljanje čini
opasnom zamkom jeste to da i ne primetimo kad
smo uhvaćeni. Da li je moguće imati kontrolu nad sopstvenim razmišljanjem i sprečiti ga da postane klopka? Šta je potrebno da bismo naučili da pravimo
razliku između neophodnog i konstruktivnog razmišljanja i onog drugog, nepotrebnog, stagnantnog, pa
time i destruktivnog? Jer stagnacija nije ništa drugo nego oblik destrukcije. Ono što miruje u prostoru i vremenu lišeno je svakog progresa. Ako stalno razmišljate o nečemu, to vas može odvesti u dva
pravca: ili ćete pronaći rešenje i ostvariti progres
(stvaran, opipljiv progres) i prestati da se vraćate na
jedno isto pitanje, ili ćete ostati zarobljeni u klopci
sopstvenog razmišljanja kome nema kraja ni pregleda, a to je upravo stagnacija o kojoj govorim.
11
Maja Spenser
Prepoznati trenutak kada zdravo, konstruktivno
mišljenje prelazi u vrtenje unutar začaranog kruga
i počinje da nam oduzima vreme, energiju i zdravlje – to je verovatno jedna od tajni sreće. Velike sume
novca donose mnogo slobodnog vremena, što u početku zvuči sjajno. Konačno se može raditi sve ono
što se oduvek želelo. Ali kao i svakoj zabavi, i tome
dođe kraj. Posle toga, ostaje razmišljanje. U pričama
koje slede videćete kako su pojedini likovi koristili
to slobodno vreme i kuda su ih njihova razmišljanja
odvodila.
***
Likovi u ovoj knjizi zasnivaju se na stvarnim ličnostima, ali svaki lik je „skrojen” od nekoliko osoba. Neke
od tih ličnosti imale su mnogo zajedničkog, pa je
bilo lako (i logično) stopiti ih u jedan lik. To takođe
pokazuje da su ljudska bića međusobno sličnija nego
što misle. Neće vam biti teško da na pojedinim mestima u knjizi prepoznate ljude iz svog okruženja (čak
i sebe). Odluka da koristim izmišljena imena i izmenim likove takođe je izraz mog poštovanja prema
osobama koje su, bilo svesno bilo nesvesno, dale svoj
doprinos rađanju ove knjige. Neke od njih više nisu
žive. Imam potrebu da ovde izrazim veliku zahvalnost
ljudima koji su sa mnom podelili svoje priče.
Trudila sam se da shvatim svakoga od njih. Pokušala sam da ih predstavim verodostojno, kao i da na12
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
glasim crte ličnosti koje su najbitnije za poruku koju
ova knjiga treba da pošalje. Neke likove je vrlo teško
predstaviti onakvim kakvi jesu a pri tome ne zvučati
osuđivački. Ali i pored toga, oni su tu da nam pomognu da bolje vidimo sebe i svet oko sebe, shvatimo sami sebe i jedni druge, naučimo da prepoznamo trenutak kada je potrebno prestati s razmišljanjem i krenuti dalje – drugim rečima: spasti sebe i one oko sebe.
Ono što je mene interesovalo prilikom istraživanja
i razgovora s nekolicinom ljudi koji se mogu nazvati
milionerima nije bilo toliko vezano za način na koji
su stekli novac niti za sumu tog novca. Bila sam zainteresovana za nešto drugo. Moj cilj je bio da saznam kako oni gledaju na život i sreću. Kakve su njihove potrebe, želje, ambicije, žrtve, i u čemu nalaze
svrhu svog postojanja? U kojoj meri novac (koji većina ljudi na planeti smatra izuzetno važnim činiocem)
može uticati na sreću i zdravlje duha? Koja je potreba
bila zajednička likovima, i na koji ih je način ta potreba vodila različitim greškama? Kod ženskih likova
ćete na trenutke uočiti izraženu potrebu za ljubavlju
i razumevanjem, ali ćete takođe videti i različite načine borbe za njeno ostvarenje i različite ishode svakog
od tih načina borbe. Kod drugih likova videćete da
zadovoljenje iste te potrebe ima potpuno drugačiju
svrhu. Takođe ćete uočiti kako zadovoljenje tuđih potreba utiče na neke od likova. Potreba za sigurnošću
(za koju većina ljudi veruje da se može zadovoljiti
novcem) takođe će biti razmatrana.
13
Maja Spenser
Ali veliko je pitanje u kojoj meri novac donosi sigurnost i lagodnost. Ova knjiga pokušaće da dâ odgovor na to pitanje, a ono što ga čini verodostojnim
jeste činjenica da dolazi iz „prve ruke”. Tačno je da su
likovi izmenjeni, ali ove priče nisu izmišljene. Neka
iskustva i sama delim, bilo posredno kroz razgovore,
bilo neposredno, kao svedok pojedinih događaja. Isto
tako, ove priče mogle su se desiti u Beogradu, Njujorku ili Milanu. Mogle su se desiti u vašem susedstvu. Dok ispijate popodnevnu kafu, jedna od ovakvih
priča možda teče tek nekoliko ulica od vaše kuće.
Ovakve priče se dešavaju svuda i u bilo kom vremenu. I, u izvesnom smislu, dešavaju se svima nama.
Međutim, to ne znači da se moja saznanja mogu
stopiti u kakvu opštu sliku. Generalizacije samo čine
da stvari spolja izgledaju prosto, ali ne doprinose istinskom pojednostavljenju. Ako želite da zagrebete
ispod površine, zaboravite na uopštavanje jer će vas
ono samo odvesti krivim zaključcima i preuranjenim
sudovima.
Priče ovih ljudi su takođe dokaz relativiteta. Videćete da ono što nazivamo komforom ne mora nužno
značiti i sreću.
Najteži oblici patnje često su nevidljivi spolja. Početak propadanja gotovo se nikad ne može videti
spolja (jer se njegov izvor ne nalazi toliko u spoljnom
svetu koliko u ljudskom umu). Nameravam da opišem ljudsku sklonost ka nepotrebnom razmišljanju,
a višak vremena i novca stvara savršene uslove da
14
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
se ta sklonost ispolji. U takvim okolnostima, čovek,
iako želi da uradi upravo suprotno – da razmišlja o
važnim, potrebnim stvarima i nađe svrhu sopstvenog
postojanja – često sklizne u zamku nepotrebnog razmišljanja. Nekada ljudi nepotrebno razmišljaju o potrebnim i važnim stvarima, i to je trenutak kada skliznu u lavirint iz kojeg nikad neće naći izlaz. Najveći
problem jeste što je taj trenutak teško ili nemoguće
prepoznati. Postoje stvari koje su bitne i potrebne
u životu svakog od nas, ali preterano razmišljanje o
njima neće nas odvesti ka cilju nego će nas upravo
paralizovati i povesti stranputicom. To je ono što nazivam nepotrebno razmišljanje o potrebama. Da bih
lakše objasnila sve to, upotrebiću neke zanimljive primere. Na kraju izlaganja primetićete da su ljudi koji nemaju vremena ili kapaciteta da previše razmišljaju možda srećniji od onih koji imaju previše vremena (ili energije) da preispituju svaki svoj i tuđ
dah. Postoje ljudi koji imaju neverovatne kapacitete
(većina nas to naziva pameću), ali nekima od njih
nedostaje vrlo bitan, možda čak neophodan uslov za
sreću: sposobnost da usmeravaju, doziraju i na druge načine kontrolišu svoje sopstveno mišljenje. Isto
tako, postoje ljudi koji su sami prihvatili da budu
inferiorni i nepotrebno razmišljaju o tuđim potrebama, zaboravljajući na sopstvene. Mi često svoje potrebe određujemo kroz druge ljude: imamo potrebu
da nas drugi ljudi vole; imamo potrebu da budemo
priznati i prihvaćeni; želimo da nas neko ceni i uva15
Maja Spenser
žava. U nekim slučajevima, te potrebe se rađaju iz
jakih osećanja i vezanosti za nekoga, ali i iz nesigurnosti.
Primetićete da su katkad ljudi srećni s onim što
imaju, iako je to, po vašem mišljenju, vrlo malo. S
druge strane, primetićete da su ljudi koji imaju mnogo
više često nesrećni (nivo lične nesreće kreće se od
nezadovoljstva do tragedije). Ne postoji posebna tajna koja može objasniti ovu pojavu. Vrlo je jednostavno. Razlika između te dve grupe ljudi samo je u
tome što prva grupa uspeva da shvati da mora igrati
kartama koje su joj dodeljene i uspeva da nađe način
da ih koristi takve kakve jesu. Srećni možemo biti samo onoliko koliko smo sposobni da se pomirimo s
činjenicom da su karte podeljene i da sada moramo
njima igrati. Veći je uspeh izvući maksimum iz onog
malog što imamo nego imati mnogo, a ne izvući iz
toga ništa.
16
Manjak svesti
o višku potreba
i težina njihovog
zadovoljenja:
Gospodin i
gospođa M.
Gospodin M. i njegovo viđenje stvarnosti
G
ospodin M. rođen je 70-ih godina u porodici koja
je bila rastrzana u svakom smislu – socijalnom,
kulturološkom, pedagoškom, materijalnom. To nije
bila sredina za dečje odrastanje, ali je njegova majka
ipak odlučila da ima petoro dece. Bilo je trenutaka
kada su imali dovoljno novca, ali su ti trenuci prolazili
brzo. Ono čega se on seća uglavnom je vezano za teške finansijske situacije i prilično usamljene trenutke.
Nekoliko polubraće i polusestara, od kojih neke nije
ni poznavao, mnoštvo traumatičnih situacija koje su
izazvali majka i očuh, gubitak veze s biološkim ocem
i vrlo težak i nimalo prijatan odnos s očuhom – sve to
zajedno dovelo je do toga da mali M. postane jedan od
onih dečaka koji su prirodno bistri, ali prepušteni sami sebi. Kada dete prepustite samom sebi, šta možete
očekivati? Roditelji upravo i postoje zato da deca ne
bi bila prepuštena sebi u periodu odrastanja. Njegovi
roditelji nisu bili sjajni u tom pogledu, tako da je M.
morao sam da odrasta i sam kreira svoje doživljaje, s
težinom i nejasnošću kakva se često javlja u glavi deteta koje ne dobija objašnjenja ni za šta.
19
Maja Spenser
Prepustiti detetu da samo konstruiše objašnjenja
u vezi sa složenim stvarima nije dobra ideja. Čak ni
odrasli nisu baš vešti u tome, pa šta onda očekivati
od jednog deteta? Deca kojoj nije pruženo dovoljno
pažnje i ohrabrenja u ranom detinjstvu, često kasnije razviju osećanje nemoći i zapostavljenosti, pa kad
odrastu, osećaju se kao da ništa ne vrede. Takve osobe su uvek samokritične (ali nedovoljno hrabre da
čak i to kažu naglas), često nesigurne u sebe. Postoji
još jedan veoma čest scenario. Osoba može postati
narcisoidna i nadmena, često sebi pripisujući vrhunske kvalitete, očekujući da je prihvati ceo svet, a svoje
mišljenje smatra jedinim ispravnim, pa joj nije teško
da utroši dane, godine i decenije na nametanje svog
mišljenja okolini. Takve osobe deluju preterano samouvereno i neko bi pomislio, kada ih posmatra, da
one imaju sve samopouzdanje ovog sveta. Ako zagrebemo ispod površine, videćemo da je istina potpuno
suprotna. Videćemo da to što se spolja manifestuje
kao samouverenost u stvari ima korene u krajnjoj
nesigurnosti, ali kada toj osobi skinemo masku, nećemo videti nikakvu samouverenost, nego nezdravu
i prenaglašenu narcisoidnost koja se zapravo razvila kao mehanizam utehe i zaštite od spoljnog sveta.
Takav način mišljenja o sebi i taj stepen narcisoidnosti pojavljuju se upravo zato što te individue nikada
nisu imale nikoga da ih ohrabri ili razume – nikog drugog osim sebe. Sami sebi su bili jedini oslonac i zaštita, i jedino su od sebe mogli dobiti odobrenje i oh20
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
rabrenje. Takav se način mišljenja naravno ustali tokom godina i vrlo ga je teško promeniti, ako ne i nemoguće – čak i ako jednog dana sretnu osobu od koje
će zaista dobiti podršku. (S obzirom na to da je osoba
uspela da opstane kao ličnost isključivo zahvaljujući
tome što je samu sebe podržavala i opravdavala još od
ranog detinjstva, ne treba ni očekivati da će se to lako
promeniti jer to više i ne spada u domen svesti, već
podsvesti.)
Ovde moramo napraviti razliku između konstruktivnog mišljenja o sebi i pozitivnog pogleda na sebe i
okolni svet, i narcisoidnog mišljenja o sebi, koje ima
tendenciju da opravda i ono najgore što činimo. Ta vrsta mišljenja ima ambiciju da opovrgne sve što nije
ono sâmo; zato takvi ljudi stalno nameću svoje mišljenje drugima i nemoguće je voditi bilo kakvu konstruktivnu raspravu s njima. Možete im pružiti najjače
argumente, ali ih oni nikada neće prihvatiti. Osoba
kod koje je samopouzdanje zdravo, uvek će saslušati,
razmotriti, i možda prihvatiti tuđe gledište ukoliko
su argumenti dobri i imaju smisla, i to će uraditi sa
zadovoljstvom, jer će se osećati bogatije za bar još jedno iskustvo. Gospodin M. se slaže s ovim gledištem, ali
ga nikada ne primenjuje u praksi. S druge strane, od
ljudi uvek očekuje baš to.
Vratimo se sada priči.
21
Maja Spenser
Iluzije koje će to zauvek ostati
M. je dovoljno inteligentan i samosvestan da zna da su
njegove veštine vezane za kontakte s ljudima vrlo loše.
Međutim, on ne uspeva da probije prepreku koju mu
je njegovo usamljeno i traumatično detinjstvo nametnulo, niti uspeva da spozna svoju narcisoidnost i uradi nešto povodom toga. Tu se njegove moći samospoznaje završavaju. Jasno je da će morati da živi s
tim ceo svoj vek. On zna da je u određenom smislu
ograničen, ali nije sposoban da sagleda sva polja sopstvenih ograničenja, i na taj način promeni nešto. S
jedne strane, M. nema problem da prizna da je nesavršen, ali s druge strane, kada biste ga pitali koje
su to njegove mane, on bi naveo neke male, gotovo
beznačajne nedostatke, koji su toliko sitni da čak ne
zaslužuju ni da se nazovu manama.
Njegov zamišljeni „roditelj i oslonac” bitan je (i nesrazmerno velik) deo njegove ličnosti koji je nemoguće ućutkati ili mu oduzeti snagu – čak ni privremeno. Zbog toga M. ne prihvata mišljenja drugih ljudi i
ima potrebu da bude gospodar – potpuni gospodar
celog sveta. Jasno je da ovakve ambicije naginju patološkom, ali dokle god se ne koriste nikakva sredstva
da se taj megalomanski, suludi cilj ostvari, takve ambicije nisu štetne po svet, ali jesu štetne za osobu koja
ih ima. Kasnije će vam ovo biti jasnije.
22
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Zahvaljujući tome što je bio prilično bistar, ali i
tome što je živeo u zemlji gde su se prilike ukazivale
gotovo svima, M. je uspeo da napravi nešto veliko u
pogledu svog poslovnog razvoja. Međutim, njegovo
socijalno biće ostalo je na nivou pukih početaka, koji
nikad nisu imali prostora niti pomoći da se razviju u
proces. Nakon decenija provedenih radeći i poslovno
se usavršavajući, M. je postao milioner. On sam kaže
da tamo odakle on dolazi nije tako teško postati milioner, ali ta činjenica nimalo ne umanjuje njegov
uspeh.
Gospodin M. je jedan od onih ljudi od kojih očekujete da budu impresivni u svakom smislu, a pogotovo
u pogledu novca, života i sreće, tim pre što je do svog
novca došao sam. Prateći neku čudnu logiku potpomognutu predrasudama, očekujete da bude mnogo
drugačiji od njegovih kolega milionera koji su do novca došli zahvaljujući nasledstvu ili su imali neku pomoć pri sticanju bogatstva. Ali već rekoh – oprezno s
očekivanjima.
M. je postao najveći čovek u svom poslu. To je osoba
kojoj ne možete da se ne divite pogotovo ako znate
njegovu životnu priču. Ali, divljenje koje dolazi od poslovnih saradnika, zaposlenih, porodice i žene – sve
su to različite vrste divljenja i svaka nosi sopstvenu
zamku. M. ima izuzetan smisao za humor, solidno je
obrazovan i sklon teoretisanju. Međutim, njegovo teoretisanje uključuje samo razmatranje gledišta s kojima se on slaže, a ima odbojnost prema razmatranju
23
Maja Spenser
svega što se razlikuje. Nije dovoljno samosvestan da
bi shvatio gde je ograničen, niti kako to da promeni,
jer on i ne želi ništa da menja. Narcis u njemu je uvek
budan i on mu i ne dozvoljava da pomisli na korigovanje sebe samog. M. misli da bi trebalo da promeni
neke stvari kod sebe, ali to su samo sitne, površne
stavke, koje nemaju veliki značaj za njega (iako bi zapravo mogle znatno poboljšati kvalitet njegovog života). To se najbolje može videti iz činjenice da M. ima
nekoliko desetina kilograma viška, ali je suviše slab
i nekritičan prema sebi i nema kontrolu nad svojim
porivima, pa ne uspeva da težinu drži pod kontrolom,
što vodi stalnom pogoršavanju njegovog zdravstvenog stanja. I ostale poroke koje ima s lakoćom opravdava, a sebe i dalje smatra boljim od svih ostalih.
Čak i ako nekada, u potpuno nejasnoj, maglovitoj
formulaciji, dopusti mogućnost da nije uvek u pravu,
on to čini samo zato što mu maniri tako nalažu (jer
zna da bi tako trebalo, iako tako ne oseća). On to čini
mehanički, a čak i ako bi u tom trenutku i sam verovao da nije uvek u pravu, već sledećeg trenutka bi se
ponovo ponašao kao da misli da je uvek u pravu.
Zapravo je usamljen, ali mu to ne predstavlja problem, jer je njegov alter ego uvek aktivan i pravi mu
društvo, pružajući podršku i odobravanje. On to naziva „samodovoljnošću”. M. ne provodi vreme okružen
ljudima, ali komunicira s njima putem elektronskih
sredstava. Drugi ljudi su mu ipak potrebni jer jedino
kroz njih može zadovoljiti svoju potrebu za „veliči24
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
nom” i nametanjem mišljenja. Ono što on odbija da
prizna samom sebi jeste činjenica da u takvoj komunikaciji nema ničeg što bi se zapravo moglo nazvati
komunikacijom. Znamo da komunikacija i doživljaj
drugih uključuju mnoge komponente do kojih je nemoguće doći ako osoba nije fizički prisutna. U svakom
slučaju, njemu taj vid „komunikacije” odgovara, i to
je njegov izbor koji treba poštovati. Ovo pominjem
samo da bismo shvatili koliko je on u stvari sociološki
neostvaren. On, međutim, to uopšte ne razmatra kao
problem, već potpuno negira ovu činjenicu.
25
Maja Spenser
Žena i ljubav: oruđa za dokazivanje
sopstvene veličine
Jednog dana neko je privukao pažnju gospodina M.
Žena, naravno. Povezala ih je mogućnost poslovne saradnje. Dakle, do prvog kontakta došlo je posredstvom elektronske komunikacije. Iako je nikad nije video ni čuo, ono što mu je ona pisala izgledalo je vrlo
zanimljivo. Ana je zaista bila posebna žena. Okolnosti
su takođe bile odgovarajuće, i on je sebi dopustio da
se zainteresuje. Njih dvoje su postali bliski prijatelji
i uživali su u prepisci. On je uspeo da prebrodi svoju nesigurnost (čije postojanje i dalje uporno negira) i upozna je i lično jednog dana. Fizički, bio je
mnogo drugačiji od onoga što je ona očekivala. (Na
fotografijama koje je Ana videla pre susreta, M. je bar
10 godina mlađi, bez ijedne sede vlasi i bez suvišnih
kilograma. U realnosti, njegova kosa je već vidno izgubila boju, a tu je i pozamašan višak kilograma. Sve
u svemu, ako biste se zaljubili u čoveka s fotografije,
bili biste strašno razočarani onim što biste videli uživo.) Međutim, Ana je lako zanemarila tu činjenicu, jer
on je, po njenom mišljenju, imao toliko drugih kvaliteta.
Sama Ana izgleda prelepo i brine o onome što joj
je priroda dala, ali ne zato što je vođena površnošću
(„ljudi će me voleti zato što sam lepa”), nego zato što
nije sklona porivima kao što su hrana, piće ili lenjost.
26
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Ona je svesna da je lepa, ali uopšte ne misli da je to
njen veliki adut u bilo kojem polju života. Ana smatra
da ne treba ljude voleti samo zbog njihovog fizičkog
izgleda, jer telo je propadljivo, i ako nekoga volite zbog
njegovog tela, posle nekog vremena, kad telo propadne, s njim će propasti i vaša ljubav – a to onda i nije
ljubav, niti je ikada bila.
Ana je bila iznad niskih strasti, razvratnih sklonosti, pohlepe i površnosti. Od svega toga, površnost ju
je najviše pogađala, jer ona za sobom vuče i sve ostale
štetne porive.
Ona je gospodina M. videla kao dobru i saosećajnu
osobu, iskrenog muškarca, voljnog da pomogne ljudima. On je zaista sposoban da oseća iako nije sposoban
da izrazi osećanja ili ih predstavi na način koji je drugome razumljiv. Naravno, ona to nije mogla znati u
početku, jer tada je sve umotano u čudesni veo naših
iluzija, predstava, očekivanja, nadanja i želja. Poslednje što bi ikada mogla očekivati od gospodina M. bilo
je upravo ono čega se najviše grozila i plašila u životu:
površnost.
U početku je i sam gospodin M. bio oduševljen i
ponesen tom predivnom ljubavlju koju je dobijao od
sjajne mlade žene koja ga je iskreno obožavala, i to
zbog njegove ličnosti, a ne novca. Ali ova zanesenost
je više imala veze s njegovim oduševljenjem samim
sobom jer je uspeo da zadobije ljubav jedne takve devojke. Nije mu bilo teško da takvu ljubav poželi za ceo
27
Maja Spenser
život, i pre nego što je stigla reći prsten, Ana ga je već
imala na ruci.
Anina ličnost nije važna za ovu priču, ali neki njeni
postupci jesu. Zato ćemo se više usredsrediti na njih.
M. bi, naravno, bio veoma uvređen kada bi znao da je
i njegova supruga iznela svoje mišljenje. Zato ćemo
njenu priču ostaviti po strani. Ona je potrebna samo
da biste saznali više o problemu koji nas ovde zanima.
28
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Život s gospodinom M.
Kao što i sami znate, nije teško razočarati se ako ste
se pre toga nadali i očekivali. Nada i očekivanje su
često proizvod preteranog razmišljanja o stvarima koje priželjkujemo. Lako skliznemo u zamku i ne primećujemo da smo svojim željama dali nove tonove i
komponente, a svojim očekivanjima veći apetit. Ne
treba očekivati – ni od ljudi, ni od stvari. Ali to je
nemoguće. Uvek u nama postoji tračak očekivanja i
sitne nade. I, osim toga, život bi bio pomalo dosadan
ako ne bismo imali nadanja i snove. Čime bismo ispunjavali svoje slobodne trenutke ako ne maštom i
nadanjima? Nadati se i razmišljati je zdravo, ali je teško primetiti trenutak kada nas razmišljanje povede
stranputicom i uvede u predvorje iluzije. Mi se jako
i iskreno nadamo da su stvari onakve kakve bismo
želeli da budu, pa se lako nađemo zarobljeni u iluziji.
Kada shvatimo da smo pogrešili, to je bolno saznanje
i nekada je izuzetno teško izaći na kraj s njim.
Anine iluzije su, dakle, bile rezultat nadanja i neizmerno jake želje za iskrenom i čistom ljubavlju. Zato
joj nije bilo teško da se zaljubi u sopstvenu iluziju.
Verovala je da će gospodin M. biti baš onakav životni
saputnik kakvog je oduvek želela. Bila je toliko ponesena srećom što ga je „konačno pronašla” da nije ni za
trenutak postavljala pitanje: „U koga sam zaljubljena:
u stvarnog čoveka ili sopstvenu iluziju?”
29
Maja Spenser
U trenutku kada se ovo pitanje pojavilo, već je bila
udata. Posle samo nekoliko meseci braka, M. je počeo
zapostavljati svoju suprugu, zarad svojih, „viših” ciljeva. Nekada su prolazili dani a da joj se uopšte ne obrati – kao da nije bila tu. To je samo doprinosilo da ona
samoj sebi izgleda kao potpuno nebitna u sopstvenom braku. Kada bi i pričao s njom, to nije bio razgovor,
nego predavanje, a svako bi se završavalo njegovom
besnom konstatacijom da ona ne zna ništa. Prekidao
bi je kada bi samo zaustila da kaže nešto i izrazi svoje
mišljenje. M. je tvrdio da se svojom suprugom oženio
upravo zbog njenog intelekta, ali on taj intelekt nikada nije do kraja upoznao jer se plašio da je um njegove supruge superiorniji od njegovog (što je, istini
za volju, bilo tačno, ali ta činjenica samoj Ani nije pomogla da očuva svoje samopouzdanje i sreću). Kad
god je postojala mogućnost da se njen intelekt ispolji
i zaseni njegov, on je tu šansu gušio verbalnim uvredama, drekom, a često i lomljenjem svega po kući.
Zaboravljao je da bi intelekt svoje supruge mogao
upotrebljavati u sopstvenu korist, posebno kada je
reč o poslu. Uz to, trošio je nesrazmerno mnogo vremena na komunikaciju preko interneta, mahom sa
svojim bivšim partnerkama. Kada je Ana saznala za
to, pokušala je da mu objasni da bi možda bilo prirodnije da više vremena provodi s njom – svojom suprugom – ali ovaj pokušaj je prošao neuspešno i vrlo
traumatično. Došlo je do glasne svađe, u kojoj je gospodin M. izgubio kontrolu (što će se kasnije dešavati
30
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
često), polomio masivnu lampu, nekoliko stolica, televizor i mašinu za pranje suđa.
U jednom bolnom trenutku, kada se suočila s težinom svoje greške, rekla mu je vrlo otvoreno: „Da
sam sve ovo znala o tebi, ne znam da li bih se udala za tebe”. M. je to podneo vrlo lagano, kao da ga
nije doticalo (on je i inače izgledao kao da ga ni ostale
„ljudske” stvari ne dotiču). Lagodnost i nepodnošljiva
površnost u njegovoj reakciji na tu rečenicu, uticali
su na nju više nego većina stvari koje je ikada ispoljio
(uključujući i one lepe). Njena nesanica se vratila i
počela joj sve više iscrpljivati telo i um.
31
Maja Spenser
Dnevnik razočaranja
Ljubav je možda najdivnija i najteža vrsta ulaganja.
Ulažemo sve što imamo, pa je prirodno da se pomalo
plašimo da sve to ne izgubimo, i naravno da u takvim
situacijama priželjkujemo svu izvesnost do koje možemo doći, na ovaj ili onaj način. Nekada toliko insistiramo na osećaju sigurnosti da ćemo često prihvatiti
i puku iluziju sigurnosti, samo da bismo umirili sami
sebe. Ono što treba da znamo jeste da ne postoji izvesnost, već samo (ne)razumna pretpostavka. Svakodnevno živimo u iluziji izvesnosti, ali ta iluzija i nije
toliko loša jer smo zahvaljujući njoj mirniji nego što
bismo inače bili. Kada se M. pojavio, Ana nije više bila
usamljena. Sve je izgledalo tako savršeno. Kao što to
biva u početku, njih dvoje su uživali u upoznavanju
jedno drugog, svako sa svojim očekivanjima, nadama
i strahovima. Svi imamo različite načine ispoljavanja
straha i borbe s njim, ali često ne možemo da vidimo
sami sebe, a kamoli da objasnimo svoje strahove i postupke koji iz njih proizlaze.
Ana je povremeno imala teškoće da razume samu
sebe. Uvek joj je bilo lakše da razume njega. Nije teško razumeti druge ljude jer ih posmatramo sa strane.
Teškoće nastaju onda kada treba da posmatramo sebe. Nije pitanje koliko mana i strahova imamo, već
koliko smo ih svesni. S druge strane, M. je mogao razumeti jedino sebe, ali to zapravo nije bilo razumeva32
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
nje. On je imao „mišljenje” o sebi, koje nije odgovaralo
istini, ali za gospodina M. jedina istina bila je njegova sopstvena. Pre nego što je to shvatila, Ana je bila
spremna da prihvati njegovo viđenje nje same kao
tačno, i da se na njega osloni bez rezerve. Mislila je da
on poznaje ljudsku prirodu veoma dobro, i verovala
je da je njegov um dubok i prostran, otvoren za sva
nova saznanja ovog sveta. Dozvolila je sebi da se
uljuljka u tu čudnu i prijatnu sigurnost, što će je kasnije koštati povećeg razočaranja.
Kada su počeli prvi problemi u komunikaciji, Ana
je pokušavala da na sve načine objasni šta je povređuje, iako on nije mogao baš uspešno čitati njene signale. Bez obzira na to, odlučila je da napravi kompromis jer je bilo važno očuvati vezu. Prošlo je izvesno
vreme, a onda je primetila da je napravila mnoge kompromise, i zapitala se ima li princip reciprociteta ikakvog smisla u njihovom slučaju. On je možda napravio
nekoliko kompromisa, ali je to nazvao žrtvom, i predstavljao ih na prilično dramatičan način.
Jedna od stvari u koje nikada ne bi poverovala, jeste
njegov bes. Tačnije, moć besa i nemoć M. da uopšte
prizna i definiše svoj bes. Urlao je i često lomio predmete koji bi mu se našli u blizini. Sve je pravdao svojom naravi. Tada je prvi put osetila koliko je težak pad
jedne iluzije. M. je za nju bio najbliže savršenstvu
u intelektualnom i emocionalnom smislu, a onda je
shvatila da nije mogla biti dalje od istine. Pojavile su
se ozbiljne teškoće u komunikaciji. Na ovom primeru
33
Maja Spenser
se može videti kako čovek koji odlično komunicira s
ljudima kada oni nisu tu ne može da nađe način da
komunicira sa osobom koja jeste tu. Njegovo socijalno
biće nije naviklo da naspram sebe ima drugo živo biće
koje se možda neće složiti s njim – ili, jednostavno,
ima drugačije potrebe.
Bes – to je najverniji odraz nemoći. Primetićete da
roditelji viču na svoju decu ili ih čak i tuku onda kada
su „van sebe” i kad više ne znaju šta da rade. To je
krajnja nemoć. Bes je odraz gubitka kontrole, nemoći
da utičemo na druge i obuzdamo sami sebe. Sav novac gospodina M. nije uspeo da mu kupi sposobnost
samokontrole, iako je on i sam čvrsto verovao da novac može obezbediti kontrolu i moć (zato ga je toliko
i voleo).
Postojale su i druge osobine koje Ana nije očekivala ni od sebe ni od njega. Posesivnost i sujeta – osobine derišta. Kada govorimo jedni drugima da treba
da sačuvamo dete u nama, treba da budemo precizniji. Mnogi sačuvaju samo one karakteristike koje su
pokazivali kada su bili razmažena derišta. M. je mogao
razmatrati dečje ponašanje samo kad su u pitanju
drugi, ali ne i on sam. Ana je često bivala „optuživana”
za razne vrste ponašanja, i to uvek u situacijama kada on nije mogao da sagleda svoje ponašanje. To ju
je dovodilo do očaja. Jednog dana joj je podrugljivo
rekao da mu ona izgleda kao da nema nikakve ciljeve
u životu. Naravno da je imala ciljeve, ali su se oni jednostavno razlikovali od njegovih.
34
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Kada je saznala koji su njegovi ciljevi i potrebe, bilo
je to jedno od najtežih razočaranja za nju. Saznanje da
je njen muž egomanijak i da pati od „kompleksa Boga”
plašilo ju je i užasavalo. Ovo je važan deo priče.
Već smo rekli da je M. mnogo radio, ali ni sam nije
znao zašto toliko radi jer nije morao brinuti o novcu.
Ljudi koji imaju novac često bivaju uhvaćeni u vrtlog
očuvanja novca ili sticanja još više novca, i u tom vrtlogu se nekad potpuno izgube. Izgleda da ljudi koji
ne razmišljaju preterano o tome lakše izlaze na kraj
s tim problemom. Ali M. nije bio jedan od njih (više o
tome u jednoj od sledećih priča). Zapravo, pitanje je
da li je uopšte moguće obuzdati sebe i svoju iskonsku
pohlepu ili strah da će novac nestati. Mnogi primeri
jasno ukazuju na to da što čovek više novca ima, sve je
u većem strahu i sve manje oseća vazduh koji udiše.
Kako god bilo, i pored toliko posla, Narcis iz detinjstva omogućava gospodinu M. da nađe vremena i
energije za razmišljanje o stvarima koje su mu „potrebne”. Pretpostavljate da M. već ima sve što mu je
potrebno, jer... pa, jer je milioner. Sada čak ima i ženu
koja ga iskreno voli, i pored njegovih prilično nezdravih sklonosti i hendikepa. Međutim, M. i dalje oseća
kao da sve to nije dovoljno, i njegov Narcis odbija da
svrhu svog života definiše u tako „skromnim” i „običnim ljudskim” terminima kao što su sreća, duhovni
mir, ljubav i uživanje u svakom dahu (koji je dragocen,
jer nikada ne znaš da li je poslednji). Gospodin M. misli da ima viši cilj, a to je da vlada umovima drugih ljudi,
35
Maja Spenser
svih ljudi na svetu; on bi da promeni svet, na način na
koji su ga promenile neke istorijske ličnosti. Svaki dan
radi na tome da sve više ljudi ubedi da razmišljaju
kao on, nervira se oko politike zemlje u kojoj ne živi,
niti će ikad živeti, ne voli ljude koji misle o politici drugačije, i odbija svaku vrstu slobode misli, osim
SOPSTVENE slobode da širi SVOJE misli i ugnjetava
tuđe, a posebno ženine. Često urla na nju, pokušavajući da objasni da je jedino on u pravu, a te rasprave
se nekada toliko rasplamsaju da se završe velikim lomovima u kući. Ana je već navikla da svake nedelje
mora ponovo da kupi neki komad nameštaja ili uređaj koji je njen suprug uništio u jednom od svojih izliva besa.
36
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Kompleks Boga i kako živeti s njim
Verujem da je svrha života življenje samo, i da smo svi
mi mnogo „manji” nego što to nama izgleda. Da bi se
osećali „većim”, neki ljudi pokušavaju i druge da ubede da su veliki. To je nesigurnost s kojom narcisoidnost gospodina M. svakodnevno radi.
Pridavati drugim ljudima ili sebi samom božanske
osobine prilično je budalasto. Mi smo ljudska bića, i
čak i najbolji od nas imaju samo ljudske, a ne božanske osobine. Međutim, mi potcenjujemo ljudske osobine, ponašamo se kao da nam one nisu dovoljno dobre. Kažemo: „Ja sam samo čovek”, kao da je to objašnjenje za svaki naš pad i sve loše što uradimo. Da li
nam nekada pada na pamet da je velika stvar (i nimalo laka!) biti čovek u pravom smislu te reči? Pravog
čoveka ćete danas teško naći. Ana je gospodinu M.
pridavala božanske osobine pre nego što ga je bolje
upoznala, pa onda nije ni čudno što se toliko razočarala kada je videla da njen muž nije „čak ni samo čovek”.
Gospodinu M. ne polazi za rukom da živi život u pravom smislu te reči, a još manje mu uspeva da razume
svoju očajnu suprugu, koja je svaki dan izložena novoj šansi da se oseti prilično bezvredno i ograničeno
na mnogim poljima, a ponajviše na polju emocija. Život prolazi pored njega, ali on, iako ima sve uslove da
u njemu uživa, nema sposobnost da oseti bilo šta prema tom životu.
37
Maja Spenser
Dok M. radi na ostvarenju svojih uzvišenih ciljeva,
potcenjujući i povređujući Anu sve više, ona tone u
razmišljanja o besciljnosti svog postojanja: „ja uopšte
nisam potrebna ovde”, „moj muž me uopšte više ne
vidi i ne čuje”, „ja nisam ni po čemu posebna svom
mužu”, „ako bih nestala, on ne bi ni primetio”, „ja nisam dovoljno dobra”, „da li sav ovaj novac stvarno
ima neku vrednost?”. Nakon dve godine ovakvih misli,
Ani nije ostalo dovoljno snage da shvati jednostavnu
istinu da je njen muž, zapravo, sociopata.
Gospodin M. ima emocije, ali ih ispoljava retko, i
na potpuno nečitljiv način. Kod njega se ispoljavanje
pozitivnih emocija svodi na verbalni izraz koji zvuči kao naučena pesmica. Bio je dovoljno pametan da
shvati da o tome ne zna mnogo, pa je odlučio da jednostavno pročita „kako se to radi”. Kada treba ispoljiti osećanje na neki drugi način, na primer postupkom ili nečinjenjem, M. je potpuno hendikepiran.
Međutim, on i dalje misli da je jedino on zdrav, a takođe ima običaj da svoje osobine (koje uopšte nisu
zdrave) pripisuje i drugim muškarcima, pa čak i ženama, samo da bi objasnio Ani da ona nije u pravu i
da ona ništa ne zna ni o muškarcima, ni o ženama, ni
o sebi. M. je, dakle, imao običaj da svoj način mišljenja (o bilo čemu, dakle, o ženama, ljudima, novcu,
životu, politici... svemu) pripisuje (ili nameće) i svima
ostalima.
Jednog dana držao je supruzi predavanje o tome šta
muškarci vole i o tome kakvi su svi muškarci. Muškar38
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
ci koje je ona imala pre njega uopšte se nisu uklapali
u tu sliku, ali to nije bilo moguće objasniti sveznajućem suprugu koji je čak i te iste muškarce (koji se od
njega razlikuju) optuživao da su se samo pretvarali.
Oni su, po njegovom mišljenju, bili isti kao i on, ali
su to vešto prikrivali. Počeo je da joj objašnjava šta
muškarci vole i što je više objašnjavao, Ana je sve više
shvatala da se ona u celu tu priču uopšte ne uklapa.
Iako nije imala nijedan objektivan razlog da sumnja
u sebe ni u kom smislu – fizičkom, intelektualnom ili
moralnom – polako je gubila samopouzdanje. Počela
je da se pita da li su i svi ostali muškarci isti, i gotovo da je izgubila svaku nadu da bi stvari možda mogle
biti drugačije. Postojala je užasavajuća mogućnost da
je Ana trajno oštećena.
Zašto je nju sve to pogađalo u tolikoj meri?
Ana je želela da svom muškarcu bude najbolja žena.
Imala je potrebu da zadovolji sve njegove potrebe. Jedino tako je mogla da bude srećna i ostvarena u toj
vezi.
S jedne strane, M. se trudio da je usreći nekim stvarima, uglavnom onim koje se mogu kupiti novcem, ali
ju je činio duboko nesrećnom jer nije uspevao da odgovori na njene emocionalne potrebe.
Sada je potrebno da zastanemo na trenutak. Možda
su Anine osnovne potrebe već bile ispunjene ranije.
Nije morala brinuti o novcu niti o ičemu drugom.
Možda joj je nekako ostalo viška vremena i energije,
koje je onda počela trošiti na nepotrebna razmišlja39
Maja Spenser
nja o potrebama. Usredsredila se na najopasniju od
svih potreba: potrebu za ljubavlju. Takođe je potrebno da ovde pomenemo jednu izuzetnu osobinu koju
Ana ima. Sposobna je da voli u pravom smislu reči:
osetljiva je na potrebe bića koje voli. Dakle, ona previše razmišlja o njegovim potrebama, želeći da im
udovolji, jer ona i dalje voli svog muža, tačnije svoju
iluziju. Time ona ispunjava i jednu od svojih sopstvenih potreba: da bude ostvarena kao žena, prijatelj
i supruga. Dakle, usled razmišljanja o tome koje su
njegove potrebe i kako ih ispuniti, i istovremeno ispunjavati i svoje (a njihovo ispunjenje je uslovljeno
njenom sposobnošću da ispuni njegove), Ana se našla
u vrtlogu koji je polako crpeo njenu zdravu životnu
energiju.
Potrebe gospodina M. je bilo teško zadovoljiti, jer
su potpuno nerealne. Uz to, on se ponašao kao da je
stalno uskraćen za nešto. Jedan od primera je rečenica koju je izgovorio kada joj je objašnjavao koliku je
on žrtvu podneo kada je odlučio da se oženi njome.
Rekao je da se odrekao svih prelepih žena ovog sveta
(kao da su mu one stvarno pripadale). Gospodin M.
nije lep muškarac, ali možemo biti sigurni da bi svojim
novcem mogao kupiti nekoliko lepih žena. Međutim,
jedna prosečna žena teško da bi bila privučena pojavom gospodina M. (ukoliko ne bi znala da je milioner). I pored toga, on kao da je mislio da su sve prelepe žene sveta njegovo vlasništvo, pa ih se sad mora
40
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
odreći, zbog braka. Taj monolog ne samo da je iznenadio Anu nego joj je otkrio i sasvim novu vrstu bola.
***
Ana je od osobe kao što je M. očekivala da bude prefinjena u svemu. Zapravo, to su od njega svi očekivali.
Kada imate toliko novca, ljudi očekuju da ste rafinirani. Oni od vas očekuju da za sebe birate najbolje. Kada
je M. izabrao nju, osećala se posebnom i to osećanje
joj je davalo snagu za sve i pomeralo granice njene
tolerancije za sve njegove nedostatke za koje je do
tada znala. Vrlo se neprijatno iznenadila kada je saznala da M. uopšte i nije toliko probirljiv u životu, niti
ima toliko stila koliko bi se očekivalo. Nije znala da
M-ovo detinjstvo nije dozvoljavalo pravljenje izbora,
niti formiranje visokih standarda. On je uvek morao
da bude zadovoljan onim što dobije, jer baš i nije
mogao da bira. Takvo ponašanje se zadržalo i kasnije. Čak i kada je napredovao dovoljno da bi mogao
da postane malo probirljiviji i podigne standarde, to
se nije desilo. Zapravo, to nije ni bilo moguće.
M. nije znao da se neke vrednosti retko sreću, teško
nalaze, a kad se nađu – čuvaju se, kao osetljiva biljka.
Kada je Ana shvatila da su njemu skoro sve žene lepe
(dok god su nage) i pametne (dokle god se slažu s
njim), savladao ju je užasan osećaj. Saznala je da njen
suprug ima neutoljivu, dečačku (tinejdžersku) žeđ za
ženama, bilo kakvim, svakakvim! Tokom jedne sva41
Maja Spenser
đe, M. joj je kroz dreku objašnjavao da ona nikada
neće moći da nadvlada druge žene jer on jednostavno voli „različitost”. „Pa zašto si se onda uopšte oženio?!”, pitala ga je ona, ali nije dobila odgovor, već samo još dreke i nekoliko optužbi da je ona ta koja nije
normalna i da njeni seksualni ili emotivni apetiti nisu
zdravi jer su „sputani”. (Za njega, onaj ko ne želi seks
sa osam žena istovremeno, nije seksualno zdrav.)
Razočaranje nije dovoljno jaka reč. Sada je konačno
znala da ni njena lepota, koja je zaista bila posebna,
nije značila ništa tom čoveku, koji očigledno nije znao
da su prave vrednosti retke. Uz to, izgledalo je kao da
je prestao da ceni i njen intelekt, i to onog momenta
kad se prvi put nije složila s njegovim mišljenjem.
Takođe je potpuno zanemarivao Aninu brigu o njemu. Nije mogla da poveruje da je M. toliko različit od
onoga što bi se od takvog čoveka očekivalo. Nije mogla da veruje da je bila dovoljno naivna da stvarno
nešto i očekuje! Osećala se prevareno, tužno, izigrano, poniženo, slabo i posramljeno – sama pred sobom.
Polako je gubila energiju i sve više tonula u nepotrebna razmišljanja o potrebama, dok su dani prolazili, svaki donoseći i odnoseći nešto, a sve se to dešavalo mimo njenog vidokruga i bez njenog učešća.
42
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Gospođa M., pre i posle
Jednog dana Ana je odlučila da joj je potrebna plastična operacija. Odjednom je počela da misli da su joj
grudi male i da njeno telo zbog toga ne izgleda dovoljno dobro. Počela je da čita o operacijama uvećanja grudi, pa je nazvala staru prijateljicu iz studentskih dana, koja je sada plastični hirurg i radi u inostranstvu. Kada je čula o čemu je reč, prijateljica se
prilično iznenadila jer nikada ne bi očekivala od nje
takvo pitanje. Doktorka je bila jedna od onih neverovatno samouverenih „čeličnih” žena kojima prosto
morate da se divite.
„Znaš, svi koji me sretnu posle toliko vremena pitaju me kako sam sve ovo postigla. Kažem da je za
uspeh najbitnije pronaći dobar posao, a sve ostalo dolazi posle, ako si vešt i prilagodljiv. I – a to posebno
važi za žene – ako umeš da istrpiš potcenjivanje, ogovaranje i stalnu neophodnost ponovnog dokazivanja.
Ja sam uspela. A imam najsigurniji posao na svetu.
Danas je sve moguće učiniti s telom, napraviti od njega šta god poželiš – ako imaš mnogo novca. A koliko
god ti telo bilo savršeno, mozak to nikad neće biti, i
on će stalno terati ljude da učine telu nešto novo, ne
bi li ga još usavršili. Mislim da to često ima veze s
patnjom i nesigurnošću, ali nikada to neću javno reći,
naravno! To je između nas dve. Mislim, ti to znaš, ali
90 odsto žena i muškaraca toga nije svesno! Na svu
43
Maja Spenser
moju sreću! Jer da jeste, ostala bih bez posla!”, kaže
prijateljica, vrhunski plastični hirurg. Živi i radi na
drugom kontinentu, i objašnjava da su žene i muškarci svuda isti, samo im se mesečna primanja razlikuju. Takođe kaže da je malo žena koje su pošteđene
iluzija, a time i nepotrebnih troškova. „Ne kupujemo
budalaštine, silikone i skupe robne marke jer nam to
nije potrebno. Naš zdrav razum zna da to nema veze
sa srećom ili sigurnošću. Ne trudimo se da osvojimo
ili zadržimo muškarca pomoću tih saveznika. Možda
smo zato i same, ponekad nas i napuste, ali neka – ja
mislim da smo ipak srećnije.”
Na to je Ana, pre nekoliko godina, odgovorila:
„Pa, nisam uvek srećna, ali bar znam šta život zapravo jeste. Baš me briga za dekolte i za muškarce,
meni je dobro s malim grudima. Možda je nekome to
stvarno potrebno da bi se osećao bolje, i to je sasvim
OK. Jednostavno, ja nisam taj tip.”
To je bila Ana pre nego što je srela gospodina M.
Njega je upoznala kada je on već prešao četrdesetu,
pa nije mogla da zna da li je on uvek bio takav kakav
je sad, ili ga samo „drma” kriza srednjih godina. Nije
joj bilo lako da shvati u čemu je problem s njim, a još
teže joj je bilo da shvati u čemu je problem s njom.
Jer, sada odjednom ne može da se odupre osećanju
da nije dovoljno dobra, niti lepa, a sve češće misli da
nije dovoljno pametna, jer da jeste, uspela bi da nađe
način da izađe na kraj s ovim problemom koji joj je
uništavao život svakim danom sve više.
44
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Kada je ispričala svojoj začuđenoj prijateljici zbog
čega razmišlja o operaciji grudi, ova joj je rekla: „Ne
mogu da verujem da od tebe to čujem. Marš u kupatilo da stojiš gola pred ogledalom! Šta je problem,
slepa si? Ne vidiš kako izgledaš? Ljubavi, da ti kažem
nešto: ne treba ti da menjaš ništa na sebi. Ti treba da
promeniš muža. Neko bi dao sve da ima takvu ženu.”
Ana je znala da je to istina, ali je odbijala da uopšte
razmatra ideju o novom mužu. Napuštanje gospodina
M. značilo bi još jednu neispunjenu potrebu. To bi
značilo da nije uspela da se ostvari kao supruga i kao
zrela žena. Ona je sada previše slaba da uopšte i razmišlja o tome šta bi bilo kada bi se njihov brak okončao. Odustala je od ideje da uveća grudi, ali je ipak
posetila jednu od boljih klinika za plastičnu hirurgiju.
„Želim da ova bora na mom čelu nestane. Kako koja?
Pa, ova ovde, mala, je l’ vidite?” Mislila je da će se posle
toga osećati bolje.
Vraćala se kući pešice i primetila poglede muškaraca koji su joj dolazili u susret. Ali Ana nije mogla sebi da dozvoli da uopšte primećuje druge muškarce jer
je poštovala muža i nije htela da se upušta u flert s
drugima. Mogla je da ima bilo kojeg od tih muškaraca, ali to ju je samo još više deprimiralo: „Svi me gledaju i primećuju kako izgledam, osim mog muža, koji
nema ukusa i ne ceni ono što ima.” Takođe ju je deprimirala činjenica da ona prosto ne bi mogla ni da
flertuje, a kamoli da uradi i nešto više, jer naprosto
45
Maja Spenser
– ona je udata, a to nije spojivo s njenom idejom braka. S druge strane, njen muž je otvoreno pričao svojoj
depresivnoj ženi da bi imao seks sa svakom devojkom
koja je slatka, a to je zvučalo odvratno, jer njemu je
skoro svaka žena bila slatka, budući da i nije imao visoke standarde. Čak i ako je ovo istina – čak i ako su
svi muškarci takvi – to i dalje ne znači da žene ovo
vole da čuju. Naprotiv.
M. joj je povremeno davao komplimente, ali ti komplimenti su zapravo bili upućeni njemu samom. Kada
bi joj rekao da je pametna ili lepa, u stvari je govorio:
„Ja sam sjajan jer imam pametnu i lepu ženu”, a ne:
„Moja žena je pametna i lepa.” Naposletku, njegovi
komplimenti i nisu imali nikakvu težinu jer on i nije
imao ukusa. To saznanje bilo je izuzetno teško za nju.
Kada zadovoljavate niske standarde, teško da će to
doprineti da se osećate posebnim i sigurnim u sebe.
Anu je to užasavalo i osećala se kao da je vreme da
digne ruke i odustane od borbe vođene u ime viših
vrednosti, ljubavi i ostalih ideala. Postalo joj je jasno
da ona nikada neće imati ono što je smatrala najpotrebnijim u životu, ali ju je tešila pomisao da će barem imati sebe, i da ne treba da dozvoli da je ovakve
stvari oteraju u bolest i naruše energiju njenog duha
i lepotu njenog lika.
Bilo ju je sramota od sebe same pri pomisli da je
htela da uveća grudi zbog „nekog tamo”, i osećala se
kao da je tom suludom idejom hulila na sve što joj je
priroda dala. U sebi je molila prirodu i kosmos da joj
46
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
oproste zbog te lude ideje, pravdajući se da je sve to
bilo samo... privremeno.
Kada je potražila pomoć prijatelja koji je psihoterapeut, on joj je rekao sledeće: „Dakle, tebi je žao što
ne možeš nekome da objasniš samo nekoliko jednostavnih stvari koje treba da uradi da bi živeo bolje?
Pa, nemoj da ti bude žao. Pošto je to tako i ostaće tako
zauvek, raduj se bar što ti te stvari znaš i razumeš.”
Ovo je zvučalo utešno, ali nije joj pomoglo da reši
problem nesanice – bar ne na duži rok. Bila je toliko
iscrpljena, a istovremeno toliko napeta, da nije mogla
da spava. Telo je bilo umorno, ali je mozak otkazivao
poslušnost i nije se davao uspavati. Znala je da joj je
potrebna pomoć, ali ju je bilo sramota da se obrati
bilo kojem prijatelju. Pronašla je broj telefona poznate poliklinike.
„Halo? Dobar dan, htela bih da zakažem pregled kod
psihologa. Ne, nemam posebnih zahteva... Ime? Anastazija M.”
„M, kao ona kompanija M.?”
„Da, ali to nisam... mislim, zovem kao privatno lice...
Hvala vam. Onda sutra u šest.”
Na sastanku s psihologom pokušala je da na sve
moguće načine sakrije svoj identitet. Čovek joj je postavljao pitanja, ne toliko da bi saznao nešto o njoj koliko zbog toga da bi se ona sama podsetila ko je i koliko vredi. Nakon dva sata razgovora, psiholog joj je
rekao da može da joj da tablete za spavanje, ali da to
ne može biti rešenje na duže vreme. Rekao joj je sve
47
Maja Spenser
što je već znala. Ana se osećala kao da će joj biti potrebna cela večnost da mu sve ispriča, ne bi li je on
stvarno razumeo. I naravno, nije želela da s njim deli
svoju intimu, jer jednostavno nije mogla da veruje
potpunom strancu, i pored sve njegove profesionalne
etike.
Došla je kući i dok se polako pela uza stepenište,
osetila je odvratnu beznadežnost svoje situacije. Počela je to da oseća svaki put kad se vraćala kući.
48
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Opšti nesporazum
M. je tvrdio da svoju suprugu želi da učini srećnom,
ali nije pravilno pristupao njenim potrebama. To je
ono potrebno razmišljanje koje morate sprovesti da
biste uopšte shvatili koje potrebe vaš partner ima. M.
nije razmišljao o tome. Jednostavno je pretpostavljao,
na svoj površni način. Hteo je da ona bude srećna s
njim, jer to bi samo potvrdilo njegovu veličinu u sopstvenim očima. Bio je izuzetno frustriran gledajući
svoju ženu kako plače i pokušava da mu objasni šta
je to što je toliko boli. M. nije shvatao ništa.
Ono što je Anu posebno plašilo bilo je njegovo protivljenje bilo kakvim promenama, a pogotovo onim
nabolje. Ne treba da zaboravljamo na lepotu promena i različitosti, i slobodu koju njihovo postojanje pruža nama, ljudskim bićima. Ne smemo zaboraviti da
je jedan isti čovek različit u odnosu na ono što je bio
prethodnog dana! Promena je jedini proces kome ne
možemo umaći. Negirati promenu u sopstvenom mišljenju ravno je duhovnoj i intelektualnoj smrti.
Biti svestan promena koje se u nama dešavaju, velika je prednost, jer tako možemo aktivno da učestvujemo u procesu menjanja, čak da usmeravamo promenu onako kako je to za nas najbolje. Ukoliko negiramo promene, to ne znači da se one neće desiti.
Naprotiv, one će teći po svojoj sopstvenoj „volji”, a mi
49
Maja Spenser
ćemo biti samo njihove igračke. Tako propuštamo priliku da sudelujemo u sopstvenoj transformaciji i usmerimo je tako da postanemo bolji. M. je smatrao da
sve i svi treba da se menjaju – osim njega samog.
Svima nam se u životu dešava da se oduševimo nekim, a onda, kada tu osobu upoznamo, shvatimo da
je ona sve suprotno od onoga što smo mi mislili. Međutim, za Anu je bilo kasno da se predomišlja, jer sada
je udata, a njoj je brak veoma važan.
„Moj muž je sjajan dokle god se ne dovodi u pitanje ono što on misli. On je dobar i smiren sve dok ne
zagrebeš ispod površine. Tada se ponaša kao da mu
ljuštiš kožu s lica”, rekla mi je tokom razgovora, beznadežnog pogleda.
Gospodin M. tvrdi da želi da pomogne svojoj ženi.
Međutim, iza te prividne plemenitosti krije se sadizam u najperfidnijem obliku. On zapravo voli da se
igra ljudskim osećanjima, jer se tada oseća kao Bog.
Jednom prilikom je Ana pokušala da objasni da ideja braka podrazumeva bliskost, razgovor, razumevanje i međusobno pomaganje u svakom mogućem smislu, a da je osećaj zajedništva veoma bitan u braku. M.
je, međutim, svoju sociopatiju i sebičnost doživljavao
kao „individualizam”, a nju je nazivao nesigurnom – jer
ima potrebu da živi „zajednički život”. To je dovelo do
još jedne neverovatno glasne svađe koja je u njoj izazvala osećaj sramote (ne samo pred komšijama nego
i pred samom sobom).
50
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
S druge strane, i pored svih negativnih strana, M. je
u određenom smislu pouzdan. Međutim, ni ova „usluga” koju on želi da pruži svojoj supruzi nije besplatna. Njegovo pružanje oslonca i „pouzdanost” bili
su nalik ucenjivačkom pismu: Ana je mogla računati
na ovaj brak samo pod uslovom da njen suprug misli
da je ona uvek srećna s njim. To je monstruozan zahtev, ako se uzme u obzir suprugovo ponašanje koje
se često graničilo s bezdušnošću. To podseća na roditelja koji tuče dete, a pri tome očekuje (i insistira!)
da se dete sve vreme smeje dok ga biju.
51
Maja Spenser
Pokušaj osvete
Verujem da će mnoge žene moći s lakoćom da shvate
ovaj deo priče.
Već smo rekli da je Anino samopouzdanje bilo ozbiljno narušeno. Prestala je da se oseća vrednom pažnje, lepom i poželjnom. Zbog niskih standarda njenog
muža (posebno kad je reč o ženama) prestala je da se
oseća posebnom na bilo koji način. Povremeno bi se
u njoj budio inat, ali pre kao nekakav mehanizam samoodbrane. Jednom je čak i pokušala da mu objasni
da će je njegovo ponašanje oterati ravno u prevaru,
jer joj očajnički treba pažnja i nežnost. On na to uopšte nije reagovao, tim pre što njemu prevara nije predstavljala ništa „strašno”. I sam je bio naklonjen „otvorenim vezama”. Ovo zasigurno nije bila njena zamisao
braka. Kad mu je ranije rekla da ona tako ne može da
živi, i kad je objasnila da svoj život želi da dâ samo
jednom muškarcu, složio se da njihova veza bude monogamna, ali je neprestano to predstavljao kao neku
veliku žrtvu.
Već je poznato da mnogo muškaraca fantazira o
seksualnom odnosu s više žena. Fantazije su zdrave,
ali pre nego što poželite da ih sprovedete u delo, proverite da li je i vaša partnerka „taj tip”. Ako nije, velika
je verovatnoća da ćete je povrediti ako joj kažete da
želite seks s drugim ženama. To se desilo Ani, s tim što
je njen muž već znao da ona nije taj tip, ali je i pored
52
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
toga, pomalo sadistički, iznosio svoje predloge – više
puta. Tada se osetila još bezvrednijom, nedovoljnom
– beskorisnom.
Bila je prilično besna. Rekla je sebi da će sada svakako da ga prevari, jer i on priželjkuje da to uradi njoj
(i sigurno bi to uradio kad bi samo izgledao malo bolje). Iako se ona više nije osećala poželjnom, drugi ljudi nisu delili njeno mišljenje. I dalje je bila lepa, i pored
umora i iscrpljenosti. S tom tugom i bespomoćnošću
u očima, bila je još privlačnija. Mogla je imati koga kod
je želela. Za razliku od njenog muža, Ana nije morala
koristiti novac da bi zavela nekoga. Bilo je potrebno
samo da izađe – svaki dan joj se pružala nova šansa.
Kada joj je ovo prvi put palo na pamet, i kad se zatekla
u situaciji savršenoj za prevaru, odjednom joj se pred
očima pojavio lik njenog muža, odvratniji nego ikada
pre. Iako bi većinu žena ovo samo podstaklo na prevaru, Ani se desilo potpuno suprotno: u tom trenutku ona se u mislima obratila toj odvratnoj slici: „Ne
mogu da varam. Ja nisam kao ti.”
Sad joj je bilo potpuno jasno da nikad neće moći
da slaže ili prevari, a to je učinilo da se još više oseća
kao budala. Bila je čak pomalo i razočarana u sebe.
Međutim, nije sve izgubljeno. Još postoje prilike za
osvetu.
53
Maja Spenser
Godišnjica braka
Pošto je već toliko puta slušala o željama svog muža
da u krevetu ima i druge žene (više od jedne, naravno), pala joj je na pamet sjajna ideja.
Bližila se godišnjica braka i Ana je razmišljala šta
da pokloni mužu. Bilo je veoma teško pronaći poklon
za njega jer on je ionako već imao sve, a ništa što bi
dobio ne bi moglo za njega imati sentimentalnu vrednost. Onda joj je sinulo: pokloniće mu lepu, prsatu
plavušu. Zapravo, on će imati odnos s obe, baš kao u
svojim fantazijama. Samo, Anin scenario je bio malo
drugačiji.
Bilo je osam uveče i njih dvoje su se spremali za izlazak na večeru. M. je bio pred svojim kompjuterom,
kao i obično. Neko je zazvonio na vrata. M. je pitao
Anu da li nekoga očekuje, a ona je bez reči ustala da
otvori. Pojavila se devojka koju je Ana pronašla u onim
oglasima. Bila je plava, prsata i izgledala pomalo jeftino. Ali tako uvek biva kada naručuješ preko telefona
– nikad ne dobiješ ono što si tražio.
Pustila je plavušu da uđe. Plavuša je nosila preterano visoke potpetice i nešto što bi se možda moglo
nazvati mini-suknjom, da je bilo samo malo duže. Ana
se osmehnula i rekla devojci:
„Ja sam te pozvala. Pacijent je tu i spreman je. Hoćeš
li da popiješ nešto?”
54
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Devojka je tražila samo hladan sok. Njih dve su sedele na barskim stolicama i polako ispijale sok, dok
ih je iznenađeni M. posmatrao bez reči. Onda ga je
Ana pogledala i rekla mu: „Gledaj ovo... ali nemoj još
da se mešaš, pokvarićeš svu zabavu”, zatim je poljubila plavušu, stavivši ruku u njen dekolte. Njih dve su
se mazile nekoliko sekundi i počele da skidaju jedna
drugoj odeću. Ostale su samo u zavodljivom donjem
rublju, a onda je Ana uzela devojku za ruku, pogledala muža, i rekla mu: „Dušo, ostani ovde, mi samo idemo da pripremimo nešto. Brzo ćemo.”
Uputile su se ka spavaćoj sobi, ušle unutra, a onda
je gospođa M. zaključala vrata. Šapnula je devojci na
uho:
„Znaš šta treba da radiš. Treba da budeš malo glasnija i mora zvučati kao da vodimo ljubav. On ne može
da uđe. Nek crkne od muke.”
Devojka se jedva suzdržala da ne prasne u smeh,
i izgledala je kao da joj je bilo drago što učestvuje u
kažnjavanju jednog skota. I sama nije baš mnogo volela muškarce, s obzirom na to da su joj oni bili glavni
klijenti i radili joj svašta.
Tako su se njih dve iza zatvorenih vrata pretvarale
da imaju seks, dok je zatečeni i sad već duboko uvređeni gospodin M. nepomično stajao u dnevnoj sobi i
slušao zvuke koji su dopirali iz spavaće sobe.
Kada se „čin” završio, Ana je platila devojci i zahvalila joj, sve vreme je držeći za ruku. Otvorila je vrata
i pozdravila je dugim vlažnim poljupcem.
55
Maja Spenser
Vratila se u dnevnu sobu i sela na pod, onako polugola. Gledala ga je bez reči, ravno u oči, pogledom
koji je govorio: „Ne mogu da te prevarim, ali mogu da
dobijem sve što i ti – i još mnogo više, kao što vidiš.”
Posle toga je gospodin M. napravio užasnu scenu
pokušavajući da objasni Ani da je ona tim „seksom”
povredila samu sebe (!?). Urlao je, ponavljajući da je
ona slaba osoba koja je povredila sebe, i rekao još nekoliko besmislenih stvari. Takođe, polomio je nekoliko tanjira, tri velika zvučnika u dnevnoj sobi, mali
klub-sto, dve barske stolice i prozore u trpezariji. Ana
ga je samo gledala, i prvi put posle toliko vremena,
osećala se jakom i – zadovoljnom.
Prošlo je nekoliko dana, a M. je ponovo bio onaj
stari. Dakle, život je tekao dalje. Razlika je bila samo
u tome što Ani više nije bilo važno šta on misli o njoj.
Našla je za shodno da se izvini zbog „onoga što je uradila”, ali to izvinjenje je više bilo podsmeh. M. je ravnodušno prihvatio izvinjenje, jer je i na taj događaj
gledao površno, kao i na sve ostalo. On se, naravno,
nije izvinio ni za šta.
Ani je sad već bilo potpuno jasno da ne vredi ni da
ga ostavlja – prestala je da veruje da postoji čovek
koji će zadovoljiti njene potrebe. Istovremeno, imala
je potrebu da brine o mužu jer sada je on u njenim
očima bio dete. Ranije je imala potrebu da bude voljena i uvažavana kao telesno biće, intelektualno biće,
prijatelj i supruga. Sada već misli da to neće nikada
pronaći, jer sigurno su i ostali hendikepirani – svaki
56
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
na svoj način. Izbor životnog partnera je, zapravo, izbor manjeg zla.
„Ponekad mi padne na pamet da bih možda bila
srećnija s čovekom koji nema toliko novca. Iz mog dosadašnjeg iskustva, takvi ljudi nemaju vremena da razmišljaju o ludim stvarima. Oni takođe više cene dobre
stvari, jer nisu navikli da sve kupuju novcem, i kad
nađu nešto dobro, oni to više poštuju. A pored toga,
ni ja sama ne bih imala toliko vremena da razmišljam
o sreći ili nesreći jer bih bila zauzeta drugim problemima ili bih se prosto radovala činjenici da imam ono
što je za život neophodno. Možda bih tako naučila da
bolje koristim ono što imam. A možda bi taj čovek
imao neke druge odvratne mane koje su jednako bolne i teško podnošljive kao i ove koje ima moj muž”,
rekla mi je tokom našeg poslednjeg razgovora.
57
Maja Spenser
Osvešćenje
Jednog jutra sedela je na terasi i gledala predivnu ulicu i automobile u pokretu. Učinilo joj se da tamo, napolju, van njihove kuće, život teče poput nekakve čarolije koja je Ani, njenom krivicom, postala nedostupna. Upitala je sebe: „Da li sam ja jedno nezahvalno đubre? Imam sve što je potrebno za život, imam
i više od toga, a nezadovoljna sam. Nesrećna sam jer
moje ostale potrebe nisu ispunjene. A zašto ne bih, za
promenu, bila srećna zbog svih potreba koje JESU ispunjene, jer ja zapravo imam sve ono što je za život
STVARNO potrebno?”
Iako brak nije bio onakav kakav je želela da bude,
Ana je imala vere da će ga sačuvati. Razgovore sa
mnom doživljavala je kao način da podeli sve ono što
ju je mučilo i da bolje sagleda sopstveni život. Kada
sam joj objasnila da u mojoj knjizi neće biti korišćena prava imena, i da će neki likovi biti izmenjeni,
zvučala je razočarano: „Nadala sam se da će sve biti
objavljeno. Trebalo bi sve objaviti. Čak bih mogla da
zamolim muža da pomogne izdavanje knjige. Bio bi
verovatno poprilično ljut kad bi je pročitao.” Nasmešila se pomalo vragolasto, a onda dodala:
„Sada sam skoro sigurna da je čovek pametan onoliko koliko je sposoban da napravi razliku između
stvari na koje vredi trošiti energiju i nadu, i onih na
koje više ne vredi potrošiti ni atom snage. Isto tako,
58
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
moramo naučiti da ne obraćamo pažnju na stvari koje
nam smetaju. Ne možemo ih uvek ukloniti, ali ih možemo ignorisati. Moram priznati da u poslednje vreme
mnogo radim na jednoj stvari: iz petnih žila pokušavam da usavršim sposobnost neslušanja. Neslušanja
ljudi, određenih muzičkih žanrova, i raznih drugih zvukova. Kako bih samo volela da na jedan pokret mog
prsta sve oko mene izgubi ton, zanemi i ostane takvo
sve dok se ne odmorim i ne povratim od onog što sam
poslednje čula. Često zamišljam da pucnem prstima,
a svi glasni i obesni oko mene odjednom izgube ton.
I ja tako stojim, vidim sve ali ne čujem ništa, i usne
mi se razvlače u najlepši osmeh. Možda je to ta divna,
teško dostižna superiornost: ne kontrola nad drugima, već kontrola nad svojim doživljajem tih drugih.
To je zapravo jedina stvarna kontrola koju svako od
nas može da ima.”
Shvativši ovo, Ana je počela da se bavi sobom, a prestala da se opterećuje razmišljanjima o tome da li je
dovoljno lepa ili korisna svom mužu (što je bila jedna
od njenih najluđih nesigurnosti koje joj je brak doneo); počela je da uživa u svakom danu, ne razmišljajući više o tome da li je muž voli i da li joj je veran, jer nije
bilo svrhe razmišljati o tome. M. nikada nije poštovao
te vrednosti, pa bi bilo besmisleno opterećivati se time. (Možda nikada nije ni bilo humano „mučiti” njega,
očekujući da on te vrednosti shvati i prihvati. Ali, Ana
to nije mogla da zna kada ga je srela. Trebalo je vre59
Maja Spenser
mena da do tog saznanja dođe i da ga potvrdi na svojoj koži i kroz sopstvene suze.)
Sada uživa u onim stvarima koje su joj zaista potrebne: svetlost dana, vreme koje provodi s porodicom i prijateljima, uživanje u sreći svojih bližnjih, igra
sa svoja dva psa. Pomaže M. i brine o njemu, bavi se
svojim hobijima i nada se da će uvek uspevati da kontroliše muževljev bes i svoje razočaranje. Svaki dan
se trudi da ne provodi vreme u nepotrebnim razmišljanjima o potrebama, nego da umesto toga jednostavno uživa u onome što ima. Njoj je potrebna ljubav
i pažnja, ali nije potrebno da toliko o njima razmišlja.
Dovoljno je da samo prihvati ljubav i pažnju koje dolaze iz raznih izvora, i već su tu, pred njom.
I dalje se trudi da bude dobra supruga. Iako je njen
život s mužem prilično usamljenički, on ima i neke
dobre strane u kojima treba uživati. Na početku smo
rekli: „Srećni možemo biti samo onoliko koliko smo
sposobni da se pomirimo s činjenicom da su karte
podeljene, i da sada moramo njima igrati. Veći je uspeh kada izvučemo najviše iz onog malog što imamo,
nego imati mnogo, a ne izvući iz toga ništa.”
Ana je odlučila da pokuša da izvuče najbolje iz onoga što ima, dok je život ponovo ne iznenadi. Nada se
zaista vešto igra s nama. Ona i dalje veruje da će M.
možda naučiti da barem za nijansu bolje „čita” njenu
ličnost, njene potrebe i njenu žensku osetljivost.
Često oseća neobjašnjivu ljubav prema mužu. Zapravo, to što oseća samo naziva ljubavlju, a to je u stva60
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
ri – sažaljenje. Kada pogleda muža, više ne vidi ono
što je videla ranije, na samom početku. Sada konačno
vidi prostu istinu: ugojeni M. u masivnoj fotelji, s napetim izrazom lica (jer nije lako biti bog); umišljeni
Kazanova koji je zapravo potpuno onemoćao, usled
stalne izloženosti porivima (hrana, piće i lenjost); čovek srednjih godina koji izgleda znatno stariji nego što
jeste, a tako se i oseća, pogotovo kada treba da ubrza
hod ili se popne uza stepenice. Zbog tog čoveka ona
je izgubila samopoštovanje i uz to još počela da misli
kako ona nije dovoljno dobra?! (Nekada je ludela od
same pomisli da će on nju ostaviti zbog neke druge
žene, i strepela, znajući da bi je bilo koja mogla zameniti, s obzirom na niske muževljeve standarde.)
Kada je konačno shvatila koliko je apsurdno bilo „jesti
sopstvene živce” i biti depresivan zbog takvih stvari,
počela se smejati samoj sebi. Istovremeno, bila je i
besna na sebe što joj je trebalo toliko vremena da ovo
uvidi.
Sada je konačno slobodna. Više joj nije toliko bitno da je on primećuje. Ne insistira na intelektualnim
razgovorima. Ponekad iz čista mira ustane iz fotelje, s
dečjom lakoćom, pomazi muža po njegovoj sedoj kosi,
pokretom koji liči na maženje kućnog ljubimca, a onda ga ostavi da u miru radi na svojim uzvišenim ciljevima vezanim za ličnu propagandu, dokazivanje svoje
superiornosti i osvajanje sveta.
M. i dalje troši neverovatne količine energije (na svu
sreću, sada samo svoje) u nastojanjima da ubedi osta61
Maja Spenser
tak sveta u svoju briljantnost. I dalje je strastven po
pitanju tih svojih „viših potreba”, i prilično frustriran
kad god mu se učini da neće moći da ih zadovolji. Ali
to je sada samo njegov problem.
***
Materijal za ovu priču došao je od nekoliko ljudi čije
su ličnosti spojene u jedan lik. Gospodin M. je bio neprocenjivo vredan deo ovog uzorka, i ja sam mu neizmerno zahvalna što je pristao da razgovara sa mnom.
Međutim, postoji nešto što smatram mnogo važnijim i
bez čega ne mogu da završim ovu priču. Dama koju
sam nazvala Ana (supruga gospodina M.) zapravo je
dala najveći doprinos priči. Ona je dosta bojažljivo prihvatila da razgovara sa mnom (naravno, bez njegovog
znanja), ali moram priznati da mi se na mahove činilo
da je razgovor sa mnom bio način da se izbori sa svojim
nezadovoljstvom. To je takođe bio način da shvati koliko zapravo voli svoj život. Za nju je taj razgovor možda bio prilika da nekako izmeri težinu svojih potreba
i svoje sadašnje, ali i moguće sreće. Gospođa M. me je
lično dirnula i moram priznati da sam u njoj prepoznala mnoštvo stvari koje uočavam kod drugih žena, pa
i kod sebe.
62
Čudesna
jednostavnost
potreba i njihovog
zadovoljenja:
Gospodin D.
S
vrha ove priče jeste da pokaže jednostavnost u razmišljanju o sopstvenim potrebama i lakoću s kojom se te potrebe zadovoljavaju. Gospodin D. je odličan
primer čoveka koji ne razmišlja mnogo o potrebama,
nego jednostavno ispunjava svoje prohteve, bez preispitivanja sopstvenog sistema potreba, bez potrebe da
ima „više potrebe”, bez gubljenja vremena i energije
na stvari koje neće doprineti njegovom ovozemaljskom i trenutnom postojanju.
Videćete kako se ponašanje gospodina D. odražava
na njegovu porodicu, posebno na njegovu suprugu
(drugi brak). Takođe ćete videti da život može biti čudesan, lagan i uslovljen samo našim sopstvenim stavom prema njemu.
Gospodin D. je rođen u bogatoj porodici početkom
20. veka. Otac mu je bio cenjeni biznismen, čovek koji
je sve stekao radom i trudom, bez ičije pomoći. Došao
je iz inostranstva, ali se vešto prilagodio novoj sredini. Pomagao je domaću privredu i kulturu u velikoj
meri, i ubrzo postao omiljen kao pošten, ugledan i
dobar čovek.
65
Maja Spenser
D. je bio najmlađi od osmoro dece. Otac je bio poprilično slab na prohteve malog D. i već se tada moglo videti da će dečak dobiti sve što poželi od života.
Niko nije bio u stanju da mu kaže „ne” – čak ni njegov
poprilično strog otac. Kada je D. odbio da nastavi očev
posao i odlučio da se bavi trgovinom, otac se složio,
ali to je bilo sve s njegove strane. Nije potezao nikakve veze da bi „ugurao” sina u svet novca. Ovaj mudar
čovek rukovodio se svojom starom, dobrom, toliko puta dokazanom logikom: „Ako sam uspeš u nečemu, to
znači da vrediš; ako ne uspeš, onda i nisi za to. Bolje
idi radi nešto drugo, u čemu ćeš biti bolji.”
Tako je D. počeo da zarađuje novac vrlo mlad. U početku je radio za druge ljude, ali je vrlo brzo obezbedio sve uslove za sopstveni posao. Plenio je buduće
saradnike neodoljivom energijom koju je koristio pametno, tako da niko osim njega nije bio svestan njene
pune snage. Stvari koje ne vidimo i kojih nismo svesni, uglavnom imaju najveću moć nad nama. D. je znao
kako ovo da primeni u praksi i izvuče najviše iz svega:
ljudi, porodice, posla i – života.
Nije bio zainteresovan za školovanje, ali je i te kako
bio zainteresovan za usavršavanje veštine sticanja
novca i lagodnog življenja. Iako sam nije studirao, uvek
je bio okružen budućim intelektualcima, pomažući
im materijalno (jer vreme je tada bilo drugačije – studenti su bili poznati po tome što im je stalno nedostajalo novca). D. je pomagao prijateljima ne samo zato
66
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
što ih je voleo nego i zato što je znao da će mu jednog
dana, kada budu postali „neko”, ti ljudi uzvratiti.
D. nije morao mnogo da uči o principima tržišta.
Kao da je bio rođen s tim, znao je da sve ima cenu, i
znao je još jednu veoma važnu stvar: svaki čovek takođe ima svoju cenu, ali je trebalo biti vešt u proceni kada ga kupiti. Jer, tokom sazrevanja i društvenog
uzdizanja i napredovanja, ljudi menjaju sliku o sebi.
Najlakše je ljude kupiti dok još nisu „veliki” i dok
imaju relativno malo. Lakše je kupiti čoveka dok je još
student medicine nego čoveka koji je postao uvažen
doktor i sada o sebi misli da vredi više nego kad je tek
bio na početku velikog poduhvata zvanog uzdizanje
na društvenoj lestvici.
D. je uz te mlade obrazovane ljude učio mnogo, a i
oni su učili od njega. Slušali su njegove zanimljive priče o ljudima s kojima radi, a on je slušao i upijao sve
što bi mu jednom moglo biti od koristi. A sve mu je
moglo koristiti, jer D. je planirao da se uvek kreće u
elitnom društvu. Cenio je ljude na osnovu njihove „tržišne vrednosti” i tako je sebi birao prijatelje. Jer, ako
cena osobe raste, uporedo s tim raste i cena njene
porodice, a onda i cena njenih prijatelja. Vođen tom
logikom, D. je stekao mnogo prijatelja koji su bili cenjeni u društvu. Ti ljudi su, međutim, više cenili njega
nego on njih. Oni su u njemu videli pametnog, uspešnog, šarmantnog, zgodnog, duhovitog i energičnog čoveka. D. je bio sve to, ali privatno nije bio ni približno
toliko duhovit, opušten ili prijatan. Znao je da je za
67
Maja Spenser
posao veoma važno kakvu sliku drugi ljudi imaju o
njemu, pa je iskoristio ono što je znao o moralnim
normama i idealima. Ispunjavao ih je sve; bio je besprekoran van kuće, ali kod kuće je bila druga priča.
D. se prvi put oženio prelepom, pametnom i obrazovanom ženom. Nju ćemo zvati Nataša. Nakon godinu dana braka, rodio im se sin, baš kao što je D. želeo.
Hteo je naslednika svoje imperije i mislio je da bi muško dete moglo bolje da obavi taj posao nego što bi
žena to ikada mogla. Zato se nadao da će dobiti sina
i, naravno, čak i taj plan se lako ostvario iako nije bio
u njegovoj moći. Ponekad je izgledalo kao da je i sam
život bio u službi gospodina D. i njegovih prohteva.
Gospodin D. je bio niži rastom, ali je izgledao sjajno
i zračio neverovatnom privlačnošću. Tamnokos s plavim očima, uvek sjajno obučen, energičan, uvek nasmejan i naizgled neverovatno spontan, uspevao je da
zavede svakoga. Obožavali su ga svi koji bi ga upoznali – deca, saradnici, prijatelji, a posebno žene. I on
je obožavao njih, ali ne onako ludo i zanesenjački kao
one njega. Njemu su žene bile potrebne samo da bi
ispunio svoje trenutne potrebe. Nikada nije ni razmišljao o pravoj ljubavi – pa čak ni o onoj prema samom
sebi. Brak i supruga bili su mu potrebni samo onoliko
koliko su mogli da doprinesu njegovom ličnom uspehu, i to je bilo sve. Oženio se zato što je znao da je to
potrebno za stvaranje dobrog imidža. Takođe, bio je
vrlo pragmatičan čovek. Žena mu je bila potrebna da
brine o kući, njemu i detetu, da bude njegov partner
68
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
iz senke. To je bila svrha žene, a iz svega toga možemo zaključiti i kako je D. video svrhu deteta. Dete mu
je trebalo da nasledi njegovu imperiju i pomogne mu
kada bude bilo potrebno. Zato se nije mnogo ni koncentrisao na ljubav koju je trebalo pružiti porodici.
Radio je ono u čemu je bio dobar: zarađivao je novac
i davao porodici onoliko novca koliko je mislio da će
biti dovoljno da nadomesti nedostatak očinske i supružničke ljubavi.
Kao što smo rekli, D. je bio nizak rastom, i to je bio
jedan od razloga zbog kojih je voleo velike stvari. Voleo je prostranost, velike kuće, velike automobile, velike pse, visoke žene... Voleo je ideju VELIČINE. Prema
njegovom shvatanju, brak i porodica su tu da služe
ideji veličine, da budu u skladu s velikim idealima i
učine njega još većim u očima celog sveta. Jer to je bilo
važno. Njegov imidž je morao biti besprekoran.
Potrebe gospodina D. bile su vrlo jednostavne. Nije
ih bilo mnogo, nisu bile preterano duboke, ali su bile
veoma izražene. Kada bismo posmatrali sa strane, činilo bi nam se da se te potrebe zadovoljavaju same od
sebe, da ih život vidi kao neminovnost, kao fizičke zakone, pa prosto insistira na njihovom zadovoljenju.
D. je voleo moć i novac, i ta ljubav je bila jedina prava ljubav koju je imao. Moć i novac su voleli gospodina D., i on im je uzvraćao celim svojim bićem. Za
razliku od gospodina M., koji je sebi pridavao najuzvišenije osobine, D. nikada nije razmišljao o sebi na
taj način. Nije analizirao sebe i svoju svrhu: on je jed69
Maja Spenser
nostavno – živeo. Njemu nije bilo potrebno da definiše svoje potrebe; nije mu bilo potrebno da njegove
potrebe budu uzvišene. Bilo mu je stalo da se mišljenja drugih ljudi poklapaju s njegovim, ali samo zbog
toga da bi to upotrebio za posao. Nikada nije ulazio u
rasprave, niti je ikada pokušavao da širi ikakve ideje,
osim dobrih poslovnih predloga. D. je našao daleko
bolji i praktičniji (i izvodljiviji) način da se mišljenja
drugih ljudi slažu s njegovim: to je činio tako što je
njihova mišljenja odobravao, ohrabrivao ih svojim
pristankom, nikad se ne pitajući šta je on to upravo
odobrio i sa čim se to složio. Gospodin D. nije želeo da
osvoji svet. Imao je mnogo realniji cilj: hteo je da izgradi svoj svet, jer je i bez (nepotrebnog) razmišljanja znao da je to jedini mogući scenario. Činio je sve
da taj svet svakim danom sve više proširuje i prilagođava sebi. Spoljni svet koristio je samo da bi od
njega uzimao ono što mu je potrebno da izgradi sopstveno carstvo. Želeo je da to carstvo ostavi nekome
ko će na pravi način o tome brinuti, ali nije se preterano opterećivao razmišljanjem o tome šta će se desiti
nakon njegove smrti.
U vreme kada se oženio prvi put, D. je imao nekoliko ljubavnica, mnogo novca, nekoliko automobila, ogromnu kuću i biznis koji je rastao svakim danom. Bio
je u ranim tridesetim i izgledao sjajno. To je bio pravi
trenutak da dobije sina koji će jednog dana nastaviti
ono što je D. već sada počeo da zove tradicijom. Bio
je toliko siguran da će se to desiti da mu nije zvučalo
70
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
ni najmanje preuranjeno kada je svoj biznis nazivao
„porodičnom tradicijom”.
Za gospodina D., potrebe drugih ljudi bile su bitne
samo ako su za svrhu imale ispunjenje njegovih ciljeva. Nataša, njegova prva žena, bila je dubokoumno
stvorenje, i često je razmišljala o svojim potrebama.
Razmišljala je i o potrebama svog muža, i trudila se da
ih zadovolji, ali nije zapostavljala svoj život niti svoje
potrebe. Prošlo je relativno kratko vreme, a njoj je postalo jasno da ona u tom braku nema šta da traži.
Otišla bi ranije, ali je mislila da je bolje da sačeka da
dete malo odraste. Polako, ali sigurno prestala je da
brine o tome da li će uspeti da zadovolji potrebe svog
muža. To joj više nije bilo važno, budući da je znala da
će uskoro da ode. Jedan događaj je požurio Natašu da
ode mnogo pre nego što je nameravala.
***
D. se družio s uticajnim ljudima iz cele Evrope, jer
to je uvek donosilo nova poznanstva i stvaralo prilike za veće poslove. Sprijateljio se s jednim poljskim
plemićem i pozvao ga u posetu. Poljak je došao u dogovoreno vreme, ali umesto služavke koja je trebalo
da otvori vrata, pojavila se Nataša, u haljini – bosonoga.
Gospodin D. je imao stroge principe vezane za kućno odevanje. Pidžama se nosila u toku noći, i skidala
se odmah po izlasku sunca. Nije bilo dozvoljeno provesti prepodnevne sate u kućnoj haljini ili pidžami.
71
Maja Spenser
Bilo je zabranjeno hodati bosonog ili u kućnim papučama. To je sa stanovišta bontona u redu, kad se radi
o posetiocima, ali nije bilo potrebe da se i ukućani
stalno pridržavaju tog pravila i hodaju po kući u cipelama. Ovim pravilom je D. možda podsvesno poručivao svojim ukućanima da su i oni na neki način samo
gosti u njegovoj kući. Kao da je hteo da imaju na umu
da su na njegovoj teritoriji i da vrlo lako mogu biti
zamoljeni da odu, ako on tako odluči. Njegova žena se
nikada nije osećala kao kod kuće.
Posle nekog vremena, počela je da zanemaruje njegova pravila. Znala je da je razlaz neminovan, pa se
nije ni trudila da bude savršena žena gospodina D.
Njegove potrebe joj više nisu bile ni na kraj pameti.
Tog dana je ustala iz kreveta, navukla haljinu i nije se
obula. Bilo je to poslednje o čemu je razmišljala. Čak
je i zaboravila da poljski plemić dolazi u posetu, a
vrlo je moguće da nije ni čula kad joj je D. to rekao
prethodnog dana. Nataša je za svega nekoliko meseci
savladala fantastičnu veštinu neslušanja. U jednom
od svojih pisama sestri, napisala je:
„Moram priznati da u poslednje vreme intenzivno
radim na jednoj stvari: iz petnih žila pokušavam da
usavršim sposobnost neslušanja. Neslušanja ljudi, određenih muzičkih žanrova i raznih drugih zvukova.
Kako bih samo volela da na jedan pokret mog prsta
sve oko mene izgubi ton, zanemi i ostane takvo sve
dok se ne odmorim i ne povratim od onog što sam
poslednje čula. Često zamišljam da puknem prstima,
72
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
i svi glasni i obesni oko mene odjednom izgube ton.
I ja tako stojim, vidim sve, ali ne čujem ništa, i usne
mi se razvlače u najlepši osmeh. Možda je to ta divna,
teško dostižna superiornost: ne kontrola nad drugima, već kontrola nad svojim doživljajem tih drugih.
To je zapravo jedina stvarna kontrola koju svako od
nas može da ima.”
Nataši je pošlo za rukom da postane gluva za svog
muža, ali se nije na tome zaustavila. Uspelo joj je da
postane gluva (a dobrim delom i slepa) za sve što je
uopšte imalo veze s njim – a tu je spadao i poljski plemić.
Stajala je pred njim bosonoga, a onda se pojavio njen
muž.
Gospodinu D. je uvek bilo izuzetno važno da ostavi
dobar utisak. Znao je da najvažnije stvari u njegovom
životu zavise upravo od prvog utiska. Bio je nepogrešiv u proceni drugih ljudi, što mu je pomagalo da se
tim ljudima predstavi na pravi način, tako da oni formiraju savršen prvi utisak o njemu. „Prvi utisak se lako stiče i teško menja”, govorio je. „Naklonost ili antipatije drugih ljudi zavise od onoga što s tim ljudima
uradiš u prvih pet sekundi prvog susreta.”
Iz ovoga se vidi koliki je značaj gospodin D. pridavao prvom utisku. Činjenica da je njegova žena prestala da pridaje značaj svemu do čega je taj utisak
trebalo da dovede, ljutila ga je i doprinosila čestim
svađama. To zapravo nisu bile svađe, nego glasni monolozi, dreka i uvrede, verbalno zlostavljanje, i po73
Maja Spenser
vremene pretnje izbacivanjem iz kuće. Ona je u početku
reagovala, ali kako je vreme prolazilo, postajalo joj je
sve jasnije da nema potrebe razmišljati o potrebama
gospodina D. i njegovom nezadovoljstvu. Nataša je
prestala da razmišlja i o svom nezadovoljstvu i svim
potrebama koje taj brak nije zadovoljavao. Znala je
da će kad-tad otići i to ju je umirivalo. Zapravo, ona
je znala da će dan svog odlaska uspeti da dočeka samo ako bude prestala da razmišlja o svojim potrebama. Jer, ako bi o njima razmišljala, svaki dan bi joj
prolazio u beleženju novih stvari koje su joj uskraćene
i novih potreba koje gospodin D. nikada neće zadovoljiti; zapala bi u tešku depresiju i verovatno izgubila
i to malo vere koju je imala u sebe i život.
Gospodin D. je čuo zvono i krenuo da dočeka uvaženog gosta, ali kada je stigao do vrata, ugledao je
prizor koji ga je ostavio bez daha: njegova gospođa
stajala je bosonoga pred plemićem, s pomalo kiselim
izrazom na licu. Pogledala je muža ćutke, a on je svojim osmehom uspeo da situaciju učini manje nelagodnom. Zapravo, jedina osoba kojoj je bilo nelagodno
bio je on sam, ali njemu je samo to i bilo važno. Ceo
svet je bio tu isključivo zbog njega, i jedino je bilo
važno kako se on oseća.
Sastanak s Poljakom prošao je dosta dobro, ali gospodina D. je i dalje mučila pomisao da je njegova žena možda pokvarila „prvi utisak”. Zato je odlučio da
pozove plemića na večeru i tom prilikom mu nešto
pokloni. Već smo rekli da gospodin D. ima izuzetnu
74
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
sposobnost „čitanja” ljudi, pa je s lakoćom primetio da
se Poljaku dopala slika koja se nalazila na zidu velike,
svetle dnevne sobe. Ulje na platnu, mrtva priroda –
veliki format (baš kao što je i sve ostalo u kući gospodina D. bilo veliko. Pa... sve osim njega.) Poklonio
mu je tu sliku. Kad je raspakovao poklon i ugledao
sliku, Poljak je zaprepašćeno posmatrao gospodina
D., pitajući ga pogledom: „Zaboga, gospodine, pa kako
ste znali...?” D. je na taj upitan i oduševljen pogled uzvratio samouverenim osmehom koji je govorio: „Ja
znam sve o ljudima. Znam kako izgledaju njihova lica
kad nešto žele.”
Te večeri se ponovo drao na ženu. Za razliku od
prethodnih svađa, ovog puta je znala da više neće ostati da živi u toj kući ni jedan jedini dan.
Otišla je i povela sinčića sa sobom. Nekoliko dana
kasnije, D. ju je pozvao i predložio da dete ostavi kod
njega jer je on imao mnogo bolje materijalne uslove
da brine o dečaku. Nataša je znala da je pametnije da
se složi i prihvatila je taj predlog. Osećala se krivom
što se razdvaja od sina, ali je znala da bi se osećala jednako krivom ako bi dozvolila da dete bude svedok
njenog teškog stanja. Nije želela da to priredi nedužnom dečaku, niti je želela da on zamrzi svog oca (kojeg ionako nije simpatisao). Odlučila je da energiju
koja joj je preostala utroši na dovođenje same sebe
u red, kako bi bila sposobna da brine o detetu što je
pre moguće.
75
Maja Spenser
Nataša je bila mnogo ranjivija nego što je mislila.
Tek je nakon razvoda uspela da shvati koliko je slomljena. Razmišljala je o svim potrebama koje su ostale
nezadovoljene, jer to je bio jedini način da se postepeno oporavi. Ako bi njene osnovne potrebe bile zadovoljene, brže bi se oporavila i bila bi spremna na
novi život. Upotrebila bi novu energiju da se ostvari
kao majka, što je takođe bila jedna od njenih nezadovoljenih potreba.
Zaljubila se u jednog profesora, posle kratkog vremena se udala, i napustila zemlju. Želela je da povede
sina, ali gospodin D. to nije dozvolio. Bio je prilično
ljut što je jedna žena uspela da se snađe pre nego što
je on uspeo – u smislu organizacije života.
Morao je da pronađe novu suprugu, što nije bilo
teško jer su mnoge žene maštale da postanu njegove.
Ali gospodin D. nije želeo da se oženi nijednom od
svojih ljubavnica. Sama pomisao da ulazi u brak s ljubavnicom delovala mu je kontradiktorno. Njegovo povezivanje pojmova izgledalo je ovako: brak–kuća–
porodica–supruga vs. uživanje–putovanja–strast–ljubavnica. Uvek je imao sve to (bio je dobro organizovan, pa su ove aktivnosti mogle teći uporedo), ali
nije ih nikada međusobno mešao. Pravila su postojala
i u ovom sistemu, slično pravilima koja je D. imao za
posao, kuću i sve ostalo.
Dakle, trebalo je pronaći ženu koja će se uklapati
u njegovu ideju porodičnog života, koji je bio potpuno u službi stvaranja dobrog utiska u društvu, a time
76
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
i vodio u nove poslovne trijumfe. Takođe, želeo je da
njegova sledeća žena bude suprotnost prethodnoj, ali
i suprotnost njegovim ljubavnicama. Tu je D. ispoljavao svojevrsno licemerje, koje se često može videti
kod muškaraca (a i kod žena), ako malo bolje pogledamo oko sebe. Muškarci uglavnom svojim ljubavnicama odobravaju ponašanje koje ženi nikada ne bi
odobrili. Prelaze preko svega, pokazuju neko sasvim
drugačije lice, ali to nikada neće priznati sebi, a još
manje nekom drugom. Ta muška slabost je dobro poznata ženama. Ljubavnice to znaju, i upravo zato im
više odgovara da ostanu ljubavnice. Supruge takođe
znaju za ovu slabost muškaraca, pa kada saznaju za
prevaru, kroz glavu im prođe utešna misao da će ga
ona (ljubavnica) „lepo naučiti pameti, sve mu uzeti i
napraviti budalu od njega, a tako i treba, jer on baš to
i zaslužuje”.
77
Maja Spenser
Lakoća zanemarivanja sopstvenih
potreba zarad zadovoljenja tuđih:
nova gospođa D.
Sa istom onom lakoćom s kojom se kretao kroz život,
gospodin D. je pronašao ono što je tražio. Zapravo,
sam život je nju pronašao za njega, baš kao što mu je
nalazio sve ostalo i uvek brinuo o njemu, kao što nastavnik brine o svom ljubimcu više nego o drugoj deci.
Svoju drugu ženu gospodin D. je sreo u holu jednog
hotela. Nakon što je proveo nekoliko sati s ljubavnicom koja je diskretno napustila hotel, D. je odlučio da
večera u hotelskom restoranu s prijateljima.
Zapalio je tompus, smestio se u udoban dvosed u
holu i gledao kroz veliki prozor koji je bio besprekorno čist, pa je izgledalo kao da stakla nije ni bilo.
Gospodin D. je voleo „staklene zidove” i imao je jedan
takav ogroman prozor u svojoj dnevnoj sobi. Mogao
je uživati u pogledu na svoje dvorište, a njega niko
nije mogao videti. Međutim, kad god se zatekao iza
„staklenog zida” na javnom mestu, osećao se izloženim i to mu je stvaralo nelagodnost. No, gospodin D.
je s lakoćom uspevao da tu nelagodnost savlada tako
što nikada nije zaboravljao da je izložen pogledima,
pa je na licu uvek imao masku koju je koristio za javna
okupljanja. To mu je pomagalo da se oseća lagodnije,
jer D. je jedino tako i mogao provoditi svoje trenutke
– u lagodnosti.
78
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
U ovakvim trenucima D. izgleda kao da razmišlja
o nečemu jako dubokom i važnom, mirno i zadovoljno, s licem uvek spremnim na osmeh, ali to je samo
spoljašnjost koju je sam stvorio da bi ostavio određeni utisak na okolinu. Istina je bila da uopšte nije
razmišljao ni o čemu važnom, nego je samo sedeo tamo, u svoj lakoći s kojom njegov život teče i svim onim
stvarima koje mu taj život daje. Gospodin D. nije bio
dovoljno ponizan pred životom da bi osećao preteranu zahvalnost za taj svoj život, ali je bio srećan i zadovoljan. Sam život je voleo gospodina D. i nije ni očekivao da dobije od njega nekakvu zahvalnost, nego mu
je tolerisao povremenu obest i egoizam, kao što roditelji razmaženom detetu tolerišu sve.
Mlada žena je ušetala u hol hotela i delovalo je kao
da se neće dugo zadržati. D. je odmah ustao i krenuo
ka njoj, kao da je osetio da će ona brzo otići. Često je
imao bolji „osećaj” za druge ljude nego što su oni sami
imali za sebe.
Nosila je plavi komplet – blejzer i suknju – i izgledala prelepo. Njena mladost i nevinost samo su još
više dolazili do izražaja u toj plavoj boji. D. je odmah
znao da je ta mlada žena upravo ono što on smatra
„suprugom”. Izgledala je kao da će biti sjajna za tu
ulogu.
Prišao joj je i odmah osetio bespomoćnost u njenim očima. Imala je krupne smeđe oči i prelep osmeh.
Kad se nasmejala, pojavile su se dve simpatične rupice ispod donje usne, i to je bio dovoljan dokaz gos79
Maja Spenser
podinu D. da je taj osmeh prirodan i spontan. D. zapravo nije morao ništa ni da kaže – stvari bi se svakako
dogodile baš onako kako je on hteo. Nekada je njegova
volja poprimala snagu neminovnosti i to se jako dobro
videlo kada su u njegovoj blizini bile žene. Doživljavao
ih je kao inferiorne, i istini za volju – one su to i bile u
odnosu na njega (ako izuzmemo jednu dugogodišnju
ljubavnicu za kojom je bio lud i sve joj tolerisao).
D. se predstavio devojci i pitao ju je za njeno ime.
Živela je u obližnjem gradiću i samo je nekada svraćala ovamo. Zvala se Dejna. Bila je lepo vaspitana, povučena, odmerena, s duboko usađenim tradicionalnim vrednostima – baš kako je njemu odgovaralo.
Dejna je bila osoba koja ne bi umela biti nemoralna,
sve i kad bi htela. Ona je bila pravi anđeo – uvek puna razumevanja – do granice mazohizma, kako će se
kasnije pokazati.
Nakon samo nekoliko meseci, gospodin D. se oženio
Dejnom. Ona je odrasla u skromnoj i poštenoj porodici, potpuno izvan sveta u kojem je živeo D. Zakonitosti i bezdušnost tog sveta njoj su bili strani. Početak
života s gospodinom D. bio je posebna vrsta šoka za
Dejnu. U početku je bila suviše zbunjena i izgubljena,
pa gotovo da nije bila ni svesna šta joj se dešava. Bila
je zauzeta oko D-ovog sina iz prvog braka i brinula je
o dečaku najbolje što je mogla. Bila je puna topline i
razumevanja, pa nije bilo teško zamisliti je kao majku. Nakon kratkog vremena, ostala je trudna i rodila
dečaka.
80
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Bila je iskreno posvećena porodici i trošila je mnogo energije na brigu o kući, dečacima i mužu. Za sebe
i nije imala toliko vremena, ali nije ni razmišljala o
svojim potrebama. Bila je u službi kuće, dece i muža i
izgledalo je kao da je to njena jedina svrha. Gospodin
D. je bio ponosan na sebe što ima ženu koja može da
brine o svemu i sluša ga bez pogovora. Nikada mu nije
postavljala previše pitanja, jer nije ni imala vremena
za to.
Ona se zapravo plašila svog muža, jer on je zaista
bio nezgodne naravi. Odmah na početku je uništio i
najmanju mogućnost otpora ili žalbi; ona je to prihvatila, jer nije želela da osramoti roditelje i vrati se kući
kao razvedena žena. Želela je da taj brak uspe i potpuno se posvetila zadovoljenju potreba svog muža.
Davala je sve od sebe.
81
Maja Spenser
Gospođa D. i stvarnost: krajnje
nelagodan susret
Već smo rekli da je D. uvek imao mnogo ljubavnica.
Neke je upoznao još dok je bio mladić. Imao je usputne avanture, ali je isto tako imao stalne ljubavnice
s kojima se redovno viđao. Jedna mu je bila posebno
draga. Živela je u istom gradu, što im je omogućavalo
da se viđaju dovoljno često da se D. zaljubi. Tanja je
bila niska, ali skladne građe, sa izuzetno lepim licem.
D. je bio slab na tu lepotu i njoj je uspelo da ga zadrži
godinama. Kada se oženio, odlučio je da bude pažljiviji
pri susretima s Tanjom, pa je za tu svrhu kupio stan.
Naravno, ovo nije moglo proći tek tako, bez ogovaranja i provokacija. Bilo je samo pitanje vremena kada
će njegova supruga saznati za njegovu vanbračnu aktivnost. Kada se to desilo, osećala se kao da uopšte
ne poznaje oca svog deteta; bila je u šoku još jačem
od onog kroz koji je prošla kada se udala. Bila je potpuno izgubljena, ali je i dalje nastavljala da brine o
potrebama kuće, dece i muža.
Prevara se jednostavno nije uklapala u njenu viziju
braka i života, pa je u svoj toj izgubljenosti rekla mužu
da želi da ode. On ju je pogledao ravno u oči i rekao:
„Da odeš? Misliš, da se vratiš kod roditelja?”
Nije bilo potrebno reći više ništa. Znala je da je D.
u pravu. Kada bi se vratila roditeljima, to bi samo značilo neprijatnost i svojevrsnu sramotu. Bila bi neost82
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
varena žena, rastrzana između brige o detetu, brige
o „mišljenju” okoline i svojih neostvarenih želja za
normalnim životom i ljubavlju. Odlučila je da ipak ostane. D. je pokazao bar toliko obzira da proda stan koji
je kupio za sebe i Tanju. Ali to nije značilo da je neće
viđati.
Dejna je bila „reprezentativna” žena. Nju je vodio
na formalne večere i okupljanja. Ona je predstavljala
ideal supruge (onako kako je to gospodin D. zamišljao) i bio je zadovoljan. Ali to ne znači da je bio sposoban da svojoj ženi pokaže da je zadovoljan i ponosan
na nju. Naprotiv. Drao se na ženu kada je bio nervozan, a bio je nervozan često. Napolju je bio uvek sjajan
i šarmantan, ali je kod kuće bio nepodnošljiv. Zasipao
je svoju porodicu drekom i nervozom. Dejna nije znala šta da radi. Počela je da misli kako je ona nečim
doprinela takvom ponašanju, ali ni sama nije mogla
da se seti ničeg što je ikad rekla ili uradila da izazove
tornado u kući. Posle nekoliko godina življenja u nadi
da će se to promeniti, Dejna je počela da gubi svoju
životnu energiju. Bila je zauzeta ogromnom kućom i
decom, a sve je radila pod velikim pritiskom i u stalnom strahu da će muž i danas „pronaći dlaku u jajetu”.
83
Maja Spenser
Tiho i dugo umiranje
Grad u kojem su živeli nije bio mali, ali neke ljude nije
bilo lako izbeći. Život se ponovo stavio u službu hirova gospodina D. i uredio je da se Tanja, njegova dugogodišnja ljubavnica, uda za njegovog kuma. To je
značilo česte kućne posete i druženje.
Kum gospodina D. bio je izuzetno zgodan, visok,
šarmantan i – često pijan. Obožavao je svoju mladu
suprugu i voleo je da je vodi svuda sa sobom. I ona
je volela njega, ali... stare navike umiru teško. Sada
su se ona i D. viđali na društveno prihvatljiv, „častan”
način, kao kumovi. Dejna je morala prolaziti kroz taj
pakao bar jednom nedeljno. D. je bio društven i voleo je da pravi koktele i zabave u kući. Zapravo, to je
sve radila njegova supruga po njegovim naređenjima.
Sve je moralo biti besprekorno da bi se njihovi gosti
(među njima i kumovi, naravno) osećali prijatno.
Dejna je morala u svakom momentu da ima osmeh
na licu. Morala je da bude smerna, tiha, nasmejana,
odmerena i zadovoljna žena svog muža. Kad god je
razgovarala s Tanjom, morala je ulagati dodatni napor da bude posebno ljubazna i za nju taj razgovor
nije bio ništa manja patnja nego dreka koju je trpela
od muža. Često je primećivala da je muž pogledom
„kontroliše”, kako bi se uverio da je dovoljno ljubazna
prema Tanji.
84
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Dan žena
Jednog 8. marta D. je ponovo poželeo da pozove prijatelje na večeru. Pošto je bio Dan žena, on je ovog
puta primenio interesantnija pravila od uobičajenih.
Žene su ovog puta morale da imaju dugačke haljine i
da budu veoma elegantne, a muškarci su bili zaduženi
da služe žene. Naravno, to pravilo je važilo tek nakon
što gosti dođu. Pre nego što su gosti došli, ovo pravilo
nije važilo za njega i njegovu ženu. Ona je morala sve
pripremiti sama, baš kao i svaki put.
Gosti su došli, Tanja je takođe bila tu (kao i uvek) i
blistala je u svojoj večernjoj haljini. Dejna je ponovo
morala da sedi sa ostalim ženama, da se smeška i izgleda srećno. Slučaj je hteo da Tanja i Dejna nekako
sednu jedna pored druge. D. je pomno pratio izraz
lice svoje žene dok je ona razgovarala s njegovom starom ljubavnicom a novom kumom. U jednom momentu učinilo mu se da vidi tugu na njenom licu.
D. nije želeo da uza sebe ima nesrećnu ženu, ali ne
zato što ga je tuđa nesreća pogađala iz altruističnih
razloga, nego zato što je, po njegovom mišljenju, on
davao svojoj ženi sve što je jednoj ženi potrebno. Ponavljamo: po njegovom mišljenju. On je u stvari davao
sve ono što se može kupiti novcem, ali to Dejni uopšte
nije bilo potrebno. Njene potrebe kretale su se u sferi
ljubavi, pažnje i duševnog mira. Imala je potrebu da te
85
Maja Spenser
emocije daje, što je i činila, ali je takođe imala potrebu
i da ih dobije.
On je zahtevao da uvek vidi osmeh na njenom licu.
To je monstruozan zahtev, ako se uzme u obzir njegovo ponašanje koje se često graničilo s bezdušnošću.
To podseća na roditelja koji tuče dete, a pri tome očekuje (i insistira!) da se dete sve vreme smeje dok ga
biju.
Ovo se, međutim, razlikuje od zahteva koji je u pogledu ženine sreće imao gospodin M.
M. je mislio da ne postoji ništa što bi njegovu ženu
trebalo da čini nesrećnom. Gospodin D. je znao tačno
šta njegovu ženu čini nesrećnom, svesno je to radio,
ali je zahtevao da ona prestane da reaguje na to. Ona je
bila prisiljena na simulaciju sreće, od jutra do mraka.
Gospodin D. nije nikada izgledao kao da ima problem s grižom savesti. Ali izgleda da se savest ipak
povremeno budila, i to se dešavalo baš onda kada vidi
tugu na licu svoje žene. Zato je uvek insistirao da njegova supruga izgleda srećno, jer nije želeo da prihvati
odgovornost za svoje nesavesno i bezdušno ponašanje. Kad god je osetio da se savest budi, urlao bi na
svoju ženu, kao da želi nju da kazni što je prizvala
njegovu savest. Te svađe su bile traumatične i za nju
i za decu.
Jedna od takvih svađa dogodila se nakon osmomartovske večere, jer se gospodinu D. učinilo da je u jednom trenutku video tugu na licu svoje žene, dok je ona
razgovarala s Tanjom.
86
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
D. je otišao predaleko u svojim očekivanjima. Od sebe je očekivao da će uspeti da od svoje žene napravi
fizičku i mentalnu robinju. Od nje je očekivao da se
povinuje. Pogrešno je procenio i svoje i njene sposobnosti.
***
Dejna je provela decenije u braku koji joj je svakog
dana nanosio strašan bol. Kako je starila, postajala je
sve slabija. Imala je 55 godina kada se ozbiljno razbolela. D. je bio zatečen, što je bilo poprilično drsko
s njegove strane, budući da je baš on bio odgovoran
za njeno teško stanje. Svi pokloni i sav novac koji je
bio oko nje, nisu mogli da umire patnju koja je trajala
decenijama.
Dejnina dijagnoza bila je – depresija. Kod nje je došlo do ozbiljnog poremećaja i dešavalo se da nekada
ne prepoznaje ljude oko sebe.
Stanje se pogoršavalo svakim danom. Jednom je D.
ušao u sobu, a ona ga nije prepoznala. Pitala ga je ko je
i rekla mu da izađe napolje.
Bio je gotovo očajan jer njemu je bila potrebna
operativna žena, koja će da brine o svemu. Sada je on
morao brinuti o njoj. Deca su već uveliko odrasla, tako
da je sada trebalo brinuti samo o kući i o njemu, što je
njemu samom izgledalo kao vrlo težak posao. D. je tek
tada shvatio da je težak čovek, jer je sada, kad je morao
87
Maja Spenser
da brine o sebi, prvi put osetio koliko je u stvari teško
brinuti o njemu.
***
Dejnino telo i um su jednostavno odlučili da im je
oboma potreban odmor. Zato su se povukli iza gustih
zavesa depresije, gde ne postoji obaveza da se uvek
zadovoljavaju muževljeve potrebe, gde se ne mora razgovarati ni sa kim, na silu izgledati srećno, i strepeti
od opšteprisutnog besa gospodina D.
Posle nekoliko meseci, Dejna se oporavila, kao da
je to prosto bila njena obaveza. D. je shvatio da je u
njegovom interesu da bude malo blaži prema svojoj
ženi. Na kraju krajeva, sada su oboje u godinama, pa
on, čak i da hoće, ne bi mogao živeti onom vrtoglavom
brzinom i nanositi onoliki bol svojoj ženi. Izgleda da
je jedino starost mogla pomoći ženi gospodina D.
Ali starost nije rešila ništa. Ona je samo pokazala
koliko je ova žena oštećena. Više od tri decenije tihe
patnje učinilo je svoje.
88
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Logičan kraj
Nekoliko godina kasnije, Dejna je ostala bez životne
energije jer je sve zalihe potrošila na brigu o potrebama svog muža, kao i na napor da istrpi sve bez ijedne
reči. Duh je odlučio da ode s ovog sveta, bez pozdrava
s mužem. Njena smrt bila je kao i njen život: tiha i
bojažljiva, kao da ne želi nikoga da probudi ili naljuti;
u isto vreme, podsećala je na neku vrstu tihog protesta, protiv svih onih očekivanja, obaveza i dužnosti
koje nije mogla ili nije želela da ispunjava.
Na njenoj sahrani bilo je na stotine ljudi koji su došli da budu uz gospodina D. i podele njegov bol. Tanja, koja je u međuvremenu ostala udovica (njen muž
je jednog dana otišao pijan na kupanje i udavio se),
iskreno je žalila zbog ovog gubitka, ali ne zato što je
preterano volela Dejnu, nego zato što je volela D. i bilo
joj je teško da gleda njegov bol. Ona je znala da je Dejna bila dobra osoba i nikada se nije ružno ponela
prema njoj. Zapravo, Tanja je poštovala D-ovu suprugu, jer je volela njega. Sada je delila njegov bol kao
najbliži prijatelj, što je verovatno i bila.
Nakon Dejnine smrti, D. je odlučio da se nikada više
ne oženi. Sam je brinuo o kući. Sada je već imao odrasle sinove i unuke koji su ga obožavali.
U vreme kada je razgovarao sa mnom, D. je već bio
prilično star, ali je izgledao sjajno i bio pun energije.
Starost mu nije mogla ništa. On je svoj život proveo u
89
Maja Spenser
zadovoljavanju svojih potreba, što je samo uvećavalo
njegovu životnu energiju. Bio je i dalje okružen mladim ljudima, kao da tu pripada. Svi su ga voleli i bili
oduševljeni njime, i izgledalo je kao da niko osim njega ne primećuje činjenicu da je star (a često ni on sam
to nije primećivao).
To razdoblje njegovog života bilo je savršeno za
svođenje krajnjeg računa. Gospodin D. je to učinio tako što je ispričao svoju priču.
Spasao je nekoliko života, pomogao mnogim ljudima, živeo je „punim plućima”, bez nepotrebnog razmišljanja o svojim ili tuđim potrebama. Napravio je
bogatstvo i odabrao ženu koja mu je predano pomagala. Poznavao je neke od najbitnijih ljudi u svojoj državi, a i šire. Nekima od njih D. je bio potrebniji nego
oni njemu. Imao je sve. Umesto osvajanja sveta, D. je
odabrao da sam napravi svoj svet, gde će s lakoćom
vladati.
Sad, kada Dejne više nema, D. uspeva da kaže istinu
o sebi kao mužu: „Nisam bio veran muž, ali sam bio
dobar muž”. Pokušava da objasni da je ipak davao svojoj ženi sve što je mislio da joj je potrebno. Verovao
je da sigurnost koju novac donosi može učiniti ženu
srećnom. Nije shvatao da su njegovoj ženi upravo nedostajale one stvari koje se ne kupuju novcem. Njene
potrebe su se kretale upravo u toj dimenziji (koja je
gospodinu D. izgledala nestvarno).
D. se sećao svakog detalja iz svog života. Uvek je
bio svestan svake situacije u kojoj se nalazio, što mu
90
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
je i omogućilo da opaža stvari s gotovo neljudskom
tačnošću. Postoje pojedinosti koje ne mogu da otkrijem, ali one nisu ni relevantne za ovu priču. I bez njih
možete shvatiti koliko je ovaj čovek bio nadmoćan nad
životom.
Gospodin D. je umro početkom 2011. Njegova smrt
je bila kratka i bezbolna, što je još jedan dokaz naklonosti koju je život imao prema njemu. Tog dana je
prošetao kao i obično, a nakon toga je proveo nekoliko
sati sa svojim unukom. Bio je srećan i pun energije,
kao i svakog drugog dana. Uveče je osetio kratkotrajan bol u utrobi i nakon samo nekoliko minuta, njegovo srce je prestalo da kuca. Smrt je bila upravo onakva
kakvu je gospodin D. želeo. Čak ni ona nije uspela da
odoli njegovom šarmu, te je odlučila da ga povede sa
sobom na najbolji mogući način, kao starog prijatelja,
uz tapšanje po ramenu i srdačan osmeh.
Uvek ću biti zahvalna na priči koju je podelio sa
mnom i nikada neću zaboraviti naše razgovore.
Iako gospodin D. nije trošio mnogo vremena na duboka razmišljanja o svrsi života i višim potrebama, to
nikako ne znači da je bio površan. Jednostavno je na
život gledao drugačije. Neke rečenice koje je izgovorio pomogle su mi da bolje shvatim njegovo viđenje
stvari: „Treba biti zahvalan na svim stvarima kojima
nisi zadovoljan, jer nezadovoljstvo rađa progres... Nema loših događaja, već samo nepredvidivih. A da nema
njih, kako bismo trijumfovali nad životom?”
91
Teške posledice
„lagodnog”
života:
Gospođa L.
V
reme je tog oktobarskog dana bilo odvratno, potpuno u skladu s raspoloženjem gospođe L. Tog
oktobra, gospođa L. je ponovo postala gospođica. Ne,
nije razvod, nego smrt gospodina L.
Bilo je oko četiri sata po podne. Kiša se još nije razbesnela, ali uporno pada. Još jedan odvratan dan. Ako
izuzmemo ljude koji su došli na sahranu, groblje je
bilo prilično tiho, pružajući gospođi L. ono što joj je
toliko trebalo poslednjih godina: malo mira. Gospođa
L. stajala je pored groba okružena nekolicinom rođaka i „prijatelja” koji su joj odjednom postali „bliski”.
Kada se sahrana završila, želela je da ostane sama na
grobu svog pokojnog muža.
Stajala je s belom ružom u ruci i kroz tamne naočare gledala u spomen-ploču. „J. S. L. 1961–2008” – pisalo je na skupoj, otmenoj ploči.
„Nadam se da ti se sviđa ploča. Dobro je da je nisi
sam birao, samo bi se osramotio pred ljudima zbog
neukusa. Šta da ti kažem a da ne zvučim previše iskreno (uvek si mrzeo iskrenost, zato si sad i mrtav).
Da si samo slušao doktora kad ti je iskreno rekao da
95
Maja Spenser
si debelo govedo koje će umreti od srca ako ne oslabi
i ne prestane da pije... E pa, znaš šta? Baš me i briga
da li ti se istina sviđa. Sad sam konačno slobodna da
ti kažem istinu. Nije moglo ispasti bolje. Umalo si me
ubio, skote jedan. Oženio si se mnome samo zato što
sam bila lepa i dvadeset godina mlađa. Nije te zanimalo ništa osim toga. Nisi cenio ništa što sam htela da
ti dam, gade odvratni. Kad god si bio kod kuće, urnisao
si me iz zabave. Kad sam te molila da idem na psihoterapiju (da bih prebrodila pakao koji si TI stvorio i
bila bolja žena TEBI), smejao si mi se i nije ti padalo
na pamet da popraviš sve ono što si uništio. Sad si
mrtav... A ja ću tek videti da li sam i dalje živa... Sad
idem kući. Prokleta stoko.”
Krenula je prema autu sigurnim korakom. Odlučila
je da taj hod zadrži po svaku cenu, dok god može da
hoda. To joj je pomagalo da bar izgleda dostojanstveno, ako ništa drugo.
Gospođa L. ima sjajno vitko telo, duge noge i fantastično držanje. Liči na supermodel, posebno kada je
posmatrate otpozadi. Ima ravnu tamnosmeđu kosu,
na koju je ponosna (jer još ne mora da je farba, s obzirom na to da ima 29 godina i nijednu sedu vlas). Kada
je bila mlađa, volela je da eksperimentiše i bojila je
kosu u sve moguće boje, ali joj je najbolje stajala njena
smeđa boja. Savršeno je išla uz prefinjen ton njene
kože i tamnosmeđe oči. Imala je prelepe usne (koje je
u toku prvih meseci braka malo dopunila silikonom,
posle gadnog rascepljenja usne koje joj je muž napra96
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
vio dok ju je tukao. Ali to nije ništa, mislila je – silikon
sad svi stavljaju, iz ovih ili onih razloga...).
Ušla je u auto i skinula naočare. Bacila je pogled na
retrovizor, kao da je htela da se uveri da je i dalje živa.
Volela je ogledala.
Dovezla se do svoje velike bele kuće u elitnom delu
grada. Prošla je stazom koja je vodila do ulaznih vrata
i zastala pred njima. Okrenula se i posmatrala prostrano dvorište. Tek tada je shvatila da se jedva seća
kako njeno rođeno dvorište izgleda na dnevnom svetlu
– u poslednje vreme retko je izlazila iz kuće, a i kad
bi gledala kroz prozor, to je uglavnom činila noću (patila je od teške nesanice).
97
Maja Spenser
Kako je došlo do braka
Neki bi to nazvali ljubav na prvi pogled. Njenu lepotu
i snagu karaktera bilo je nemoguće ne zapaziti. Gospodina L. je srela sasvim slučajno, pre tačno dve godine. Otišla je na razgovor za posao i u čekaonici ispred
direktorove kancelarije srela čoveka koji je ušao bez
najave. Pogledao ju je, ali ne na napadan i nepristojan
način (kako ju je većina muškaraca gledala). To joj se
dopalo.
Nakon nekih dvadesetak minuta, direktor ga je ispratio, i konačno je mogao da porazgovara s njom oko
njenog angažovanja u firmi. Mogla je odmah da vidi
da joj se atmosfera tu ne sviđa, i bilo joj je krivo što se
uopšte trudila da stigne na vreme.
Dok je izlazila iz zgrade, odlučila je da ode na kafu.
Čim je otvorila vrata i zakoračila na trotoar, videla je
da se ispred nje nalazi automobil, parkiran nasred
prolaza. „Ko je ovaj?”, pomislila je, a onda je iz auta
izašao gospodin L.
„Izvinite, gospođice, video sam vas gore... da li vam
treba prevoz? Mislim, izvinite još jednom, ne bih da
zvučim nekulturno, ali... Mislim, direktor je moj dobar
prijatelj, pa je pomenuo da mora da obavi razgovor za
posao s vama, kaže da traži menadžera za odnose s
javnošću. Hteo bih da vam ponudim to mesto u jednoj
od mojih firmi, pa ako hoćete... mislim, stvarno ne bih
da zvučim... evo, uzmite moju vizitkartu i ako hoćete,
98
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
javite se da pričamo o poslu. I nadam se da mi ne zamerate. Sigurno vam ne treba prevoz? Možete sami?”
Posmatrala je kako se preznojava u pokušajima da
ne zvuči nekulturno. Nije ništa rekla, samo se nasmešila i napravila formalan pokret glavom, kao da želi da
kaže: „Da, možda se javim, vrati se u kola i saberi se,
smešni čoveče.”
Gledala ga je sa simpatijom jer joj je prosto bilo
smešno da jedan takav čovek koji je pre pola sata ispred direktorove kancelarije izgledao kao da je ceo
svet njegovo vlasništvo, sada pred njom zamuckuje i
vidno mu je neprijatno.
Na njegovom licu mogla je da vidi crte koje su je
podsećale na nešto plemenito i dobro, ali nije tačno
znala šta. L. je prosto zračio nekom toplinom (bar ga
je ona tako doživela). Bio je osrednjeg rasta i prilično
ugojen, ali nije izgledao loše. Imao je 45 godina.
Kada je došla u stan, uradila je domaći zadatak.
Saznala je da je gospodin L. izuzetno uspešan u poslu. Hiljade ljudi bi sigurno prodale dušu đavolu samo
da mogu da rade za ovog čoveka. Bio je poznat u poslovnom svetu, ali nije bio skandalozan kao neki tajkuni. Bio je odmeren, ne preterano simpatičan na slikama iz novina, ali joj je intuicija rekla nešto sasvim
drugo. Pokušavala je da se seti na koga je gospodin
L. podseća, ali bezuspešno.
Odlučila je da prihvati ponudu za razgovor. Javila
se nakon nekoliko dana, a on je zaista bio prijatno iznenađen. L. je bio vrlo siguran u sebe kad se nalazio
99
Maja Spenser
u okruženju ljudi koji su ga poznavali. Ali pri prvom
kontaktu s nekim ko nije čuo za njega i njegov uspeh,
obuzimala ga je nesigurnost. Smatrao je da ne ostavlja
dovoljno dobar prvi utisak – a znao je koliko je taj utisak važan. Zapravo, za svaki svoj uspeh u životu i poslu, mogao je da zahvali upravo dobrom utisku koji je
ostavio na samom početku. Kada je sreo ovu devojku,
izgledalo mu je kao da njen prvi utisak i nije bio baš
sjajan. Zato se veoma iznenadio kada ga je pozvala.
Bio je početak septembra i vreme je još bilo lepo.
To je bio jedan od najlepših dana u njenom životu.
Sunčan i topao, potpuno u skladu s njenim raspoloženjem. Dogovorili su se da se sretnu baš tamo gde su
se prošli put rastali. Kada ju je ugledao, gospodin L.
je ponovo osetio nervozu. Nije znao šta mu se dešava.
Bio je zaljubljen mnogo puta, ali to su uvek bile žene
koje su znale ko je on, pa je mogao igrati na kartu
novca, moći i uspeha. S ovom devojkom stvari su bile
drugačije. Osećao je kao da je nju mogao impresionirati jedino svojom ličnošću i ničim drugim. Zato i nije
znao o čemu da priča ni kako da se ponaša. Ona je osetila istu onu njegovu nelagodnost od prošlog puta i
dala je sve od sebe da situaciju učini prijatnijom.
Nakon sat vremena razgovora o poslu, životu, uspehu, vrednostima, ambicijama i željama, njih dvoje su
se već uveliko smejali kao stari prijatelji. Ona je sada
već bila očarana toplinom njegovih svetloplavih očiju
i neusiljenošću s kojom je govorio. Ali ta je neusiljenost više bila proizvod njene mašte i nadanja nego nje100
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
gova stvarna osobina. Skliznula je u slatku zamku sopstvene iluzije. Pomislila je da bi s takvim čovekom mogla provesti ostatak života. Venčali su se nakon samo
mesec dana u prisustvu najbližih prijatelja.
Njene potrebe za sigurnošću i finim stvarima sada
su mogle biti zadovoljene. Dok je još bila mlađa, roditelji (koji rade u inostranstvu) slali su joj novac, a ona
je ponekad trošila sve što je dobijala na fine stvari.
Obožavala je modu i imala dobar ukus. Sada je mogla
priuštiti sebi lepe stvari, ali bez griže savesti ili brige.
Njeni roditelji nisu mogli da dođu na venčanje jer
su oboje radili u inostranstvu (bili su razvedeni). Ona
i inače nije provodila mnogo vremena s njima. Ranije
su joj nedostajali i osećala se usamljeno, ali sada je
bila srećna i mirna jer je čvrsto verovala da će gospodin L. od sada biti njena porodica. On ni sam nije
mogao da veruje da je jedna takva devojka (koja može
imati koga kod poželi) odlučila da provede svoj život
baš s njim. Mislila je da će njene potrebe za ljubavlju,
sigurnošću i porodicom konačno biti zadovoljene.
101
Maja Spenser
Upravo venčani
Ceo svet ih je video kao srećan, gotovo savršen par.
Svi su ih gledali s divljenjem i zavideli im oboma. Mlada gospođa L. je bila toliko srećna da se naprosto plašila da je sve to samo lep san.
Bila je upoznata s njegovim prethodim brakom, koji
je trajao četiri godine i završio se prilično dramatično.
Bivša supruga je zapala u stanje nervne rastrojenosti,
skoro je poludela. Gospodin L. je već objasnio da je
ona zapravo uvek bila luda, ali to nije ranije pokazivala
(a kad je počela da ispoljava svoju ludost, shvatio je
da ne može živeti tako, pa se razveo). Sve je to moralo
biti istina (on ne bi lagao). Bivša žena je živela u susednoj državi, ali to je nije sprečavalo da i dalje bude
prisutna – zvala je telefonom i slala SMS-ove bar tri
puta nedeljno. Oni su već dve godine razvedeni, ali ona
se iz nekog razloga i dalje ponaša kao da je on dužan
da i dalje bude u njenoj službi.
Iako je L. govorio da je bivša žena „luda”, ipak se trudio da na neki način „glorifikuje” neke njene osobine,
i izgledalo je kao da to radi namerno. Da li je to radio
da bi se njegova nova supruga osećala manje vrednom? Ona nije znala zbog čega on to radi, i jednostavno nije mogla da se s tim pomiri. Smetalo joj je što
je bivša žena uvek bila predmet njegovih razgovora
s prijateljima – mnogo više nego što je ona to bila.
102
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Biti bivša žena nije lako. Moraš da se pomiriš s
činjenicom da je osoba s kojom si provodila vreme i
planirala život sada s nekom drugom ženom – a ti više ne postojiš. Međutim, to je samo privremeno, jer
znajući to, bivše supruge će naći nove muškarce i nastaviti svoj život. Biti druga supruga je mnogo teže,
jer je život u senci prve žene nešto što će verovatno
trajati zauvek. To ne prolazi. Jedini način da se to ne
desi jeste da sam muškarac pokaže svojoj novoj ženi
da nema razloga da se oseća manje vrednom. U slučaju
gospodina L. ovo nije bilo izvodljivo, pa se njegova sadašnja supruga osećala veoma potcenjenom (kao da
su je svi nipodaštavali – L., njegovi prijatelji i bivša
žena). Uskoro je i ona počela da potcenjuje samu sebe
– počela je da misli kako je bivša žena zaista bolja od
nje i da je ona nikada neće nadmašiti ni u čemu – osim
možda u stepenu ludila.
Teško je podnosila nepoštovanje koje je njena prethodnica imala prema novom braku gospodina L., pa
ga je jednom pitala zašto lepo ne objasni bivšoj ženi
da treba da poštuje njegov život i brak. Tada je došlo
do prve svađe, ali ona nije bila preterano dramatična.
Nakon toga, obećao je da će izaći na kraj s bivšom ženom i sprečiti je da zagorčava život gospođi L. bar tri
puta nedeljno.
Puna nade i optimizma, gospođa L. je s dečjom naivnošću koja može doći samo iz čistog srca, bila ubeđena da će njen muž učiniti sve da je usreći. Njeni zahtevi su bili skromni (po njenim merilima), ali izgleda
103
Maja Spenser
da je ipak precenila muževljeve mogućnosti. Naime,
ona je samo želela da bude voljena i sigurna u svoj
brak. Ubrzo će shvatiti da taj zahtev prevazilazi kapacitete gospodina L.
***
Prvi dani braka bili su savršeni. Mladoj gospođi L.
se dopadala velika bela kuća i prelepo dvorište. Posebno je volela belu stazu koja je vodila od kapije do
ulaznih vrata. Svaki put kada bi hodala tom stazom,
osećala se kao da svakim korakom prilazi bliže životu
iz snova. Ona i jeste vodila život iz snova tih prvih nekoliko nedelja. A onda je realnost zakucala na vrata
velike bele kuće.
Već smo rekli da je gospodin L. mnogo radio. Zapravo, ona je znala samo deo priče o njegovom biznisu,
ali nije znala sve. Kada se medeni mesec završio, on
se vratio svom ustaljenom rasporedu. Ona je ostajala
kod kuće, pokušavajući da smisli čime želi da se bavi.
Muž ju je ubeđivao da nema potrebe da radi išta, ali
ona je ipak imala želju da se bavi nečim u životu. Bila je
srećna kao supruga, ali to nije smatrala zanimanjem.
Želela je da i ona radi i doprinosi njihovoj bračnoj
zajednici, ali on je stalno govorio da je bolje da jednostavno bude kod kuće i „koncentriše se na sebe”.
Ona je ćutke čekala da se nešto promeni i navede ga
na drugačije mišljenje.
104
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Stvari koje će početi da se dešavaju u njegovom svakodnevnom odsustvu učiniće da ona kod kuće počne
da se oseća veoma nelagodno. Pogađate, počelo je sa
zvonjavom telefona.
***
Gospođi L. nije bilo dozvoljeno da isključi telefon ili da
ga ignoriše, jer svaki poziv bi mogao biti važan. Ona
je, dakle, morala da odgovori na telefonski poziv svaki
put. Nosila je telefon sa sobom po kući, čak i u kupatilo, a nedelju dana nakon što se uselila u kuću, bivša
gospođa L. počela je s telefonskim proganjanjem. Nekoliko puta je tražila gospodina L., ali se nije zaustavljala samo na tome. Vređala je njegovu sadašnju suprugu i govorila svakakve stvari o svom bivšem mužu.
Kada je gospodin L. saznao za to, rekao je da će rešiti problem, ali to se nikada nije desilo. Pozivi su se
nastavili, a njegova supruga nije znala šta da radi.
To, međutim, nije bila sva muka koja je dolazila od
telefona. Često se dešavalo da neko zove, ćuti (mogla
je da čuje nečije disanje), a onda bi ona, onako uplašena, prekinula vezu. Prvo je mislila da je to bivša gospođa L., pa je čak probala da joj kaže da nema potrebe
da to radi, ali posle mesec dana je shvatila da su to
različite osobe, s obzirom na to da je bivša žena imala
poseban „stil” maltretiranja.
Kada je rekla mužu za misterioznog telefonskog
manijaka, on je samo pogledao u stranu, ne rekavši ni105
Maja Spenser
šta. Bila je uplašena, tim pre što je izgledalo da njen
muž dobro zna o čemu se radi. Nije se usuđivala ni da
pita, a kamoli da pokaže koliko je uplašena.
Nakon devet meseci javljanja na telefon i neprestanog straha, rekla je mužu da ne može više da se javlja.
Zamolila ga je da jednostavno isključi telefon. Tada je
prvi put došlo do žučne svađe. Počeo je da urla na nju,
a ona nije razumela ni reč. Poslednje čega se seća bio
je udarac u glavu. Probudila se u spavaćoj sobi, a lekar
je još bio tu. Osećala je velik bol u predelu vrata, glave
i lica. Odmah je zatražila ogledalo, ali je lekar odbio
taj zahtev, rekavši joj da treba da se odmara i da neće videti ni sopstveni odraz budući da je pod sedativima.
Kada je to veče uspela da se dokopa ogledala, videla
je da joj je lice potpuno izobličeno. Imala je nekoliko
kopči na usnama. Takođe je imala kopče i na potiljku.
Nikome nije rekla šta se desilo. Želela je da njeni
roditelji misle da je srećna. Bilo bi je sramota da iko
sazna šta joj se dešava. Svi su i dalje mislili da živi u
raju, uživa u novcu i luksuzu, i mnoge žene bi prodale đavolu dušu, samo da mogu da budu u njenoj koži.
Ali najteži oblici patnje često su nevidljivi spolja. Površnost s kojom ljudi pristupaju drugim ljudima dovela je do toga da njih dvoje postanu opštepoznati
kao savršen par. A to nije moglo biti dalje od istine.
Sav luksuz koji je okruživao gospođu L. nije joj više
značio ništa. Izgleda da je potreba za lagodnim živo106
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
tom počela da bledi, a zamenio ju je nagon za opstankom, nagon da se sačuva goli život. Živela je u izobilju
– ali i u stalnom strahu, pa nije mogla uživati ni u jednoj stvari koju je novac mogao da joj obezbedi.
Čim se dovoljno oporavila, gospođa L. je posetila
plastičnog hirurga. Trebalo je popraviti štetu. I dalje
je imala potrebu da bude uzorna supruga i želela je
da njen muž bude ponosan na nju. Nije mogla da dozvoli da hoda unaokolo sa ožiljcima na licu, jer bi to
bila sramota za oboje. Ako već nije mogla biti srećna,
bar je mogla očuvati nekakav privid sreće. Obmanjivanje spoljnog sveta uvek je sastavni deo obmanjivanja samoga sebe.
Dok je čekala na svoju prvu plastičnu operaciju,
prelistavala je neki časopis, ali zapravo nije mogla
da čita ili gleda slike. Kad god bi okrenula novu stranicu, videla bi sliku svog muža ili svoje lice, unakaženo
i krvavo. Zatvorila je časopis, a u tom trenutku je iz
ordinacije izašla prelepa mlada žena. Pogledala ju je,
a gospođa L. je u njenim očima videla strah i suze –
isti onaj izraz koji je i ona sama imala na licu i u pogledu. Tek posle nekoliko sekundi uspela je da prepozna devojku. „To je žena onog M.! Kako je lepa... i kako
je tužna! Šta li ona radi ovde?”, pomislila je L. Ovaj kratak susret i dug pogled u suzne oči Ane M. učinili su
da se gospođa L. za trenutak oseti kao da nije sama
ni jedina u svojoj patnji. Ovaj prijatni osećaj olakšanja
prekinuo je doktor koji ju je ljubazno pozvao da uđe.
107
Maja Spenser
Plastični hirurg je obavio sjajan posao, pa je gospođa L. sada bila još lepša. Ali njena spoljašnjost uopšte nije odgovarala stanju njene duše.
„Bože, imala sam tako skromne potrebe... ili sam
možda tražila previše? Nisam nikad ni razmišljala o
tome... Ne mogu da verujem... Ne mogu da se odreknem ljubavi i normalnog života... Ali ja to nikada neću imati.”
Unutrašnji monolozi gospođe L. bivali su sve mračniji i ona je polako sahranjivala svoje potrebe, jednu
po jednu. Odavno je već prestala da obraća pažnju na
modu, kupovinu i ostale „fine stvari”. Potreba za ljubavlju je, međutim, i dalje živela, iako uvek u senci
straha od narednog dana.
Život gospođe L. se vrtoglavo brzo počeo pretvarati u pakao. Batine ili pretnja batinama postali su deo
njene svakodnevice. Gospodin L. je počeo da pije kao
nikad do tada. Kada bi se uveče vratio kući, već prilično pijan, urlao bi na ženu bez ikakvog razloga, a kad
bi ona probala da se skloni u drugu sobu, krenuo bi
za njom, uhvatio je za kosu i tukao.
Bilo je hladno februarsko veče kada ju je prvi put
izbacio napolje u spavaćici. Posle nekoliko šamara i
uvreda, uhvatio ju je za kosu i viknuo: „M’rš napolje!”
Zalupio je vrata i ostavio je da se smrzava. Ona je mislila da će otvoriti vrata i pustiti je unutra, ali to se nije
desilo. Nakon drugog izbacivanja napolje na minus
dvanaest, počela je da drži svoje ključeve od kola u
unutrašnjoj strani grudnjaka. Provela je bar petnaestak noći u hladnom automobilu (jer se plašila da upali
108
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
auto). „M’rš napolje”, postala je rečenica koju će njen
muž izgovarati barem dva puta mesečno.
Gospođa L. je i dalje verovala da je to samo faza i
da će njen suprug prestati s takvim ponašanjem. Pomislila je da njegovo utapanje u alkoholu ima veze sa
stresom i onim misterioznim telefonskim pozivima,
i nekako je nalazila razumevanja i nade. Nada je bilo
jedino što joj je ostalo. Ponekad je nada najgori neprijatelj. Ona nas može navesti na krivi put i učiniti da
verujemo da će naše potrebe kad-tad, na ovaj ili onaj
način, biti zadovoljene, a to nas sprečava da menjamo
stvari. Nada nas nekad navede da tapkamo u mestu,
čekajući da se stvari poprave same od sebe. Ali to se
obično ne dešava na taj način.
Jednog prepodneva, telefon je zazvonio i gospođa
L. je požurila da se javi. Pretpostavila je da to nije jedan od onih pretećih poziva jer njih je dobijala uglavnom posle šest po podne. Bivša žena je zvala u intervalu od dva do pet, a misteriozni sadista je zvao posle
šest. Ovaj poziv ju je, dakle, iznenadio.
Zvali su iz kancelarije da je obaveste da joj je muž
u bolnici. Imao je infarkt.
Uplakana, požurila je u bolnicu, nadajući se da će
njen muž biti dobro, jer je i dalje verovala da njihov
život može ponovo postati lep kao što je bio u početku.
Doktor je pokušavao da je umiri. Objašnjavao joj je
šta se desilo, ali ga ona od silne panike nije mogla čuti.
109
Maja Spenser
Sutradan je doktor rekao gospodinu L. sledeće:
„Molim vas da me shvatite krajnje ozbiljno. Ukoliko
ne promenite životni stil, sledeći put će biti poslednji.
Morate prestati da pijete i morate odmah početi s dijetom. Preterano ste gojazni. Morate izgubiti mnogo
kilograma. Nutricionista dolazi u 12 sati i napraviće
vam program ishrane. Takođe ćete dobiti plan fizičke
aktivnosti kojeg ćete morati da se držite. Pratiću vaše
stanje sve dok ne ocenim da se dovoljno popravilo. Sada bih hteo da razgovaram s vašom suprugom.”
Doktor je objasnio gospođi L. ozbiljnost situacije.
Ona je bila spremna da učini sve da se zdravlje njenog
muža popravi. Bila je spremna da dâ novu šansu njihovom zajedničkom životu, ohrabrena činjenicom da
gospodin L. više ne sme da pije.
I zaista, on se pridržavao pravila – prvih mesec dana. Onda je sve počelo ponovo. Ona je pokušavala da
ga spreči da pije, trudila se da kontroliše njegovu dijetu, ali to ga je samo još više ljutilo, i batine su ponovo počele. U jednoj od takvih epizoda, slomio joj je
rebro.
Tri meseca nakon toga, gospođa L. je bila u teškom
psihičkom stanju. Nije bilo nikoga da joj pomogne ili
barem priča s njom. Molila je muža da joj dozvoli da
krene na psihoterapiju, ali on nije hteo ni da čuje. Zapretio joj je, jasno naglasivši da će je „izlomiti” ako joj
samo padne na pamet da se „žali” ikome.
I pored toga što je stalno bila sama kod kuće, to je
bilo jedino vreme kada se osećala koliko-toliko bez110
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
bedno. Telefonski pozivi je više uopšte nisu uznemiravali. Odgovarala je na telefon smireno, a jednom joj
je došlo da zatraži pomoć telefonskog „progonitelja”
koji je redovno zvao posle šest. Palo joj je na pamet
da je to možda jedina šansa da dobije pomoć. Nije
smela da traži pomoć od muževljevih prijatelja, pa je
ideja da pomoć zatraži od njegovog neprijatelja u toj
situaciji izgledala kao da jedino imala smisla.
I dalje je izgledala prelepo jer je bila mlada, i nije
prošlo još dovoljno vremena da bi potpuno propala,
iako je bila na pravom putu da se ozbiljno razboli. Život je, međutim, odbijao da joj oduzme lepotu, iako joj
je već oduzeo mnogo šta.
Bila je suviše uplašena i nervno rastrojena da bi
uopšte razmišljala o razvodu. A onda je život odlučio
da je vreme da interveniše.
***
Tog prepodneva vremenske prilike su potpuno odgovarale duševnom stanju gospođe L. Bilo je sivo,
hladno i kišno. Telefon je zazvonio oko osam ujutro.
(Gospodin L. nije bio kod kuće cele noći, a ona se plašila da ga zove na mobilni telefon.)
Javila se posle drugog zvona, i čula glas njegove sekretarice Aleksandre: „Gospođo L., ne znam kako da
vam ovo kažem... Gospodin je... umro.”
Gospođa L. je ćutala, a Aleksandra je nastavila: „Upravo sam saznala... njegova... prijateljica je zvala... Ma111
Maja Spenser
lo je neugodno... Imao je infarkt noćas... Primite moje
saučešće i molim vas da zovete ako vam išta treba.
Gospođa advokat je tu i pita kada možete da se sastanete sa njom... kaže da je važno, pa ako možete... Gospođo L., jeste li tu?”
„Da... tu sam... Recite gospođi advokatu... da dođe...
odmah... Hvala, Aleksandra.”
Prekinula je vezu i ostala da nepomično stoji u dnevnoj sobi. Mislila je da će se onesvestiti ako se pomeri,
pa je ostala da stoji duže od petnaest minuta.
Nije mogla da razmišlja. Nije osećala ništa. Čak ni
olakšanje.
***
Zvono na vratima se oglasilo, a gospođa L. nije ni
prepoznala ovaj zvuk (čula ga je možda samo tri puta
od vremena kada se uselila). Kada je shvatila da je to
bilo zvono, krenula je ka vratima i videla siluetu žene
s akten-tašnom. Advokat, pomislila je, i požurila da
otvori.
Gđa advokat je bila sredovečna žena zmaj, i samo
njeno prisustvo je donelo nekakav osećaj sigurnosti.
„Uđite”, promucala je gospođa L. s bojažljivim, skoro neprimetnim osmehom.
„Primite moje saučešće”, rekla je gospođa advokat
i sama krenula ka dnevnoj sobi. Njene potpetice su
odzvanjale, a gospođa L. je odjednom osetila čudno
ushićenje što napokon čuje taj zvuk. Muž joj nikad
112
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
nije dozvoljavao da nosi visoke potpetice, jer mu je taj
iritirajući zvuk „probijao mozak”. Sad, kada je čula taj
predivan, snažan zvuk potpetica, poželela je da odmah
obuje svoje i korača u njima po kući ceo dan.
Sele su na kožnu garnituru u velikoj dnevnoj sobi,
a gđa advokat je otvorila svoju akten-tašnu.
„Postoji nekoliko važnih stvari koje ne mogu da čekaju. Prva se tiče sahrane. To pokriva firma, ja već
imam instrukcije šta treba da uradim. To znači da vi
ne morate da brinete o tome. Obavestiću vas o detaljima kasnije u toku dana. Druga stvar je nasledstvo.
Budući da gospodin L. nema dece, braće ni sestara, vi
ste jedini naslednik njegovog imetka. Sada, postoji
nešto što treba da znate... o kompaniji. Gospodin L. je
imao velikih problema s kompanijom tokom prošle
godine, i posao je bio ozbiljno ugrožen. Bio mu je potreban partner da bi se izvukao, i tako je gospodin D.
ušao u priču. Sigurno ste čuli za čuvenog D., on je jedan sjajan čovek... Kako god bilo, sada je on većinski
vlasnik, ali vi i te kako imate udela u vlasništvu. Tako
da nećete morati mnogo da brinete. Gospodin D. ima
sjajne saradnike koji vode posao, ali vi ćete ipak morati da prisustvujete sednicama upravnog odbora i
potpisujete izvesne odluke i ostala dokumenta. Sve će
vam biti jasnije kada ovo prođe. Upoznaćete gospodina D. i on će vas uputiti u sve. Jeste li dobro?”
„Da, dobro sam.”
„Znam da je ovo šok, i možda ne treba ovo da kažem,
ali L. i ja se znamo još s fakulteta. Znam ga dosta do113
Maja Spenser
bro. Vaš doktor je takođe stari prijatelj. Mislim, hoću
reći... ono što se vama dešavalo je strašno. Pretpostavljam da ste čuli za bivšu suprugu L.?”
„Ne, mislim, ne znam ništa o njoj, osim da je problematična, ili tako nekako...”
„Da, problematična, to je prava reč. Taj brak ju je
brzo samleo, ali posle pobačaja je stanje bilo skoro
nepopravljivo.”
„Pobačaja?”
„Da... bila je u šestom mesecu kad ju je pretukao.
Izgleda da se nikad nije oporavila. Sad joj je bolje, ali
je postala... pa, poprilično zla. Ljudi koji je znaju sažale
se nad njom, ali ona zaista čini stvari koje se ne mogu
trpeti.”
„Bože me sačuvaj”, pomislila je gospođa L. „Ko zna
šta je ovaj gad još radio ljudima.”
***
Komemoracija je održana u zgradi firme. Pojavilo
se mnogo ljudi, pa nisu svi mogli ni stati u salu. Stvorila se velika gužva, koja je sama po sebi dovoljno iritirajuća. Gospođa L. je došla s advokatom – osećala se
manje nelagodno u prisustvu ove žene, koja je prema
njoj imala zaštitnički odnos (ili je gospođa L. želela
da veruje u to). Ona se i dalje osećala kao da joj treba
zaštita od nečega ili nekoga, iako je bila svesna da je
jedina pretnja nestala zauvek.
114
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Svi oko nje bili su potpuni stranci – od svih prisutnih, prepoznala je samo Aleksandru, sekretaricu, i
portira na ulaznim vratima. Međutim, svi su znali ko
je ona i gledali su je s dozom divljenja (jer je bila prelepa i mlada) i dozom čuđenja, kao da su hteli da je
pitaju: „Kako si uopšte preživela?” Izgleda da su svi
osim nje poznavali njenog supruga dovoljno dobro
da budu začuđeni činjenicom da je izdržala život s
gospodinom L.
Pogled joj se zaustavio na poznatom liku. „Ana M.!”,
pomislila je, i odmah videla i njenog supruga. U stvari, pitala se da li je to gospodin M. On inače nije često
„izlazio u javnost”, pa niko nije mogao ni da ga prepozna. „Mora biti da je to on”, pomislila je L., „baš se
ugojio... izgleda tako star.” M. je izgledao kao da mu
je veoma neprijatno što je okružen ljudima – kao da
jedva čeka da se ovo završi, pa da ode kući i ne pojavljuje se na svetlosti dana do sledeće „posebne prilike”. Međutim, pogled gospođe L. je bio uperen ka Ani.
Tražila je u njenim očima ono nemo razumevanje i saosećajni pogled koji joj je Ana uputila kad su se srele
u čekaonici plastičnog hirurga. Ana je takođe tražila
pogledom gospođu L., kao da je čeznula da ponovo
vidi onaj izraz u njenim očima koji je i sama imala. Njih
dve su se osećale kao da dele tajnu za koju reči nisu
ni potrebne – tajnu koju nije bilo ni moguće podeliti
rečima.
Gospođa advokat je zamolila za malo pažnje.
115
Maja Spenser
„Danas smo se okupili da odamo poštu našem dragom kolegi i prijatelju. Gospodin L. bio je jedan od
najuspešnijih ljudi u našoj zemlji, a i šire. Neki od nas
su imali sreću da ga poznaju i privatno, i ja, kao jedna
od tih ljudi, mogu reći da je bio sjajan i iskren prijatelj. Svako ko bi ga upoznao mogao je lako zapaziti
širokogrudost, ali i skromnost gospodina L. Imao je
veliko srce. Nažalost, to srce je prestalo da kuca pre
nego što mu je došlo vreme. Ali i dalje će živeti u lepim sećanjima svih nas – kolega, prijatelja i njegove supruge, gospođe L.”
Gospođa L. je imala utisak kao da je svima pomalo
neprijatno od tog silnog licemerja. Znali su da je dobar deo govora laž i kič, ali su takođe znali da moraju
i oni u tome da učestvuju. Svi su se meškoljili u svojim stolicama. Jedino je gospođa L. sedela nepomično
jer ju je umor već uveliko savladao.
Nije ni primetila da je gđa advokat završila s govorom. Samo je videla da su ljudi ustali sa sedišta i počeli da razgovaraju jedni s drugima, obrazujući grupice. Ostala je sama među mnogobrojnim grupicama,
što ju je podsećalo na jedan doček Nove godine, pre
nekih sedam godina. Bilo joj je strahovito dosadno, niko je nije mnogo interesovao, i jako joj se spavalo. Baš
kao i sad.
Izgledala je (i osećala se) prilično odsutno. A onda
je neko prekinuo njen polusan.
„Primite moje saučešće. Ja sam D. i čuo sam mnogo
o vama. Kada se sve ovo završi, trebalo bi da imamo
116
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
sastanak, ali ako vam išta bude trebalo u međuvremenu, molim vas da mi se javite”, rekao je stariji gospodin i pružio svoju vizitkartu. Gospodin D. se pojavio sam (žena mu je umrla), ali je stalno bio okružen
ljudima. Izgledalo je kao da svi žele samo s njim da
razgovaraju.
Setila se šta joj je gđa advokat rekla o gospodinu
D. Ovaj starac joj je zaista ulivao poverenje. Ostavio
je savršen prvi utisak. Iako ga nikada pre nije videla,
osećala se kao da je zaista mogla da ga pozove ako bi
joj bilo šta trebalo. U deliću sekunde je osetila čudnu
povezanost s ovim čovekom. Imala je osećaj da će joj
on zaista trebati – ali ne samo zbog činjenice da je on
sada većinski vlasnik firme već i zato što joj je izgledao kao neko s kim će moći da razgovara.
U proteklih nekoliko meseci, jedna od stvari koje
su joj najviše nedostajale bio je razgovor. Pokušavala
je da priča i sama sa sobom, ali to joj nikada nije išlo
od ruke. Kad god bi stala pred ogledalo i obratila se
samoj sebi, taj „razgovor” bi se uvek završio bolnom
konstatacijom da je očajna i da neće moći još dugo da
izdrži.
***
Sledećeg dana se pojavila u kancelariji jer joj je gđa
advokat rekla da bi trebalo da se što pre posveti poslu. To, naravno, nije bilo hitno, ali je dobronamerna
žena shvatila da će posao i angažman oko firme pomoći
117
Maja Spenser
mladoj izgubljenoj udovici gospodina L. da izađe iz
kuće i... dođe k sebi.
Gospođa L. je ušla u kancelariju svog pokojnog muža. Bacila je pogled na veliki radni sto, otvorila nekoliko fioka, a onda je zazvonio telefon. Javila se, a onda
čula glas sekretarice (koja je zvučala kao automat):
„Gospođo... bivša supruga gospodina L. je na telefonu... hoćete li da prihvatite poziv?”
Gospođa L. je zastala na trenutak.
Odjednom je osetila izvesno saosećanje u odnosu
na bivšu suprugu svog pokojnog muža. Malo joj je falilo da ovoj ženi ponudi iskren razgovor i razumevanje. Prošlo joj je kroz glavu sve što je gđa advokat rekla
o bivšoj ženi i njenoj velikoj patnji. (Nakon što je čula
tu priču, gotovo da je oprostila bivšoj ženi sve njene
ispade i svu tugu i muku koju joj je ova donela.)
A onda se desilo nešto neočekivano. Već sledećeg
sekunda više nije osećala ništa. Kao da su sva njena
osećanja u tom jednom trenutku naglo prešla tanku i
uveliko načetu granicu između humanosti i ljudskosti
s jedne strane, i krajnje ravnodušnosti i neosetljivosti
s druge.
„Aleksandra?”
„Da, gospođo L.?”
„Recite joj da ide dođavola. Hvala.”
U tom trenutku gospođa L. je iznenadila samu sebe.
Bila je u šoku zbog rečenice koju je upravo izgovorila.
„Gotovo je... nemam više osećanja...”, pomislila je i
dalje zbunjena, ali ovog puta bez straha od ičega – prvi
118
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
put posle toliko vremena. Sada se konačno više ne plaši
ničega. Ali sa strahom, iščezla su i sva njena osećanja.
Odjednom joj se sve činilo lako i jednostavno. „Izgleda da je meni lakše kad nema osećanja”, pomislila
je i osetila predivnu lakoću disanja. Svaki dah je bio
nesputan, svaka misao dozvoljena, i nijedno pravo uskraćeno. Konačno je slobodna – od muža, patnje, besa,
ludila, depresije, drugih ljudi – i osećanja. Gotovo da
je bila radosna što se ovo desilo. Činjenica da je možda trajno oštećena u pogledu emocija nije je nimalo
plašila niti zabrinjavala. Gospođa L. se s vremenom
umorila od emocija. Lepe emocije koje je imala gurnule su je pravo u iluziju, koja je dovela do bola i tuge,
a ovo ju je guralo u propast svakim danom. Sada je
konačno došao kraj i tome. Sahrana gospodina L. biće
sahrana i svih njenih emocija – kako bolnih i štetnih
tako i onih lepih. Izgubila je sposobnost za bilo kakva
osećanja. Telo i duh su se umorili.
119
Maja Spenser
Neočekivana pomoć: gospodin D.
Još je sedela u kancelariji za stolom svog pokojnog
muža i uživala u predivnom, tek otkrivenom ništavilu. Osećala se lakšom od pera. Nije više bilo odvratnog tereta emocija koji ju je pritiskao svakog dana.
Gledala je u belinu zida naspram sebe i učinilo joj se
kao da ta belina predstavlja njenu budućnost. Tako
jednostavna, besprekorno čista, bez ijedne mrljice
zvane emocija... bez uspona i padova, bez promena –
savršeno.
Telefon je ponovo zazvonio. Čak i pri pomisli da je
bivša gospođa L. ponovo traži, nije osetila ništa.
„Da?”
„Gospođo L., gospodin D. je na vezi. Da prebacim
poziv na vas?”, upitala je Aleksandra, kao da se već
podrazumevalo da se pozivi gospodina D. moraju uvek
prihvatati.
„Da, može, hvala”, rekla je L. mirnim, ali smelim glasom.
„Dobar dan, gospođo L.! Baš sam razgovarao sa gđom
advokatom i rekla mi je da ste sada u kancelariji. Došao bih nakratko, jer treba da utanačimo nekoliko
stvarčica... I naravno, da vas vidim i čujem kako ste i
da li vam je išta potrebno.”
„Naravno, očekujem vas, i hvala vam mnogo...”, rekla
je pomalo zbunjeno (jer nikada nije imala nikakvu
ozbiljniju pomoć ili podršku, pa joj je sada sve to zvu120
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
čalo prosto neverovatno). Iako gospođa L. više nije
imala sposobnost da oseća, gospodin D. je ulivao poverenje i izgledao kao oslonac. On joj je mogao biti
deda, a ta činjenica je olakšavala njeno zbližavanje s
njim – znala je da je on neće posmatrati kao seksualni objekat ili imati nekakvih „nečasnih” namera.
Muškarci, laskanje, seks, emocije, veza – činili su joj
se odvratni i bila je gotovo sigurna da je sa svim tim
stvarima raskrstila.
Gospodin D. bi joj mogao biti koristan, jer je svakako bila upućena na njega zbog suvlasničkih odnosa u
kompaniji. Ali on joj se činio kao mnogo više od toga:
bila je sigurna da mu može verovati, i nešto joj je govorilo da će joj ovaj čovek pomoći. Nije znala na koji
način i u kojem obliku će ta pomoć doći, ali gotovo da
ju je već osećala pred svojim vratima.
Gospodin D. je ušao, srdačno pružio ruku i seo u veliku kožnu fotelju naspram radnog stola.
„Ova gužva oko sahrane svakako otežava sve, ali
posao ne može da čeka”, rekao je kao da već odavno
zna da je smrt gospodina L. u stvari veliko olakšanje,
te ne zaslužuje nikakvo posebno žaljenje niti zastoj u
bilo kojem polju života, a najmanje u poslu.
„U pravu ste, to mi je jasno...”, odgovorila je s odobravanjem i diskretnim osmehom.
Gospodin D. je napravio kratak uvod o dinamici života, i odmah prešao na dinamiku posla, smatrajući
da priča o emocijama i gubitku nema šta da traži na
ovom sastanku. Kao i uvek, bio je u pravu.
121
Maja Spenser
„Videćete kako će sve biti dobro”, rekao je posle jednočasovnog izlaganja o poslovnim planovima. Prema
tim planovima, gospođa L. nije zapravo morala brinuti
ni o čemu, ali je bila dobrodošla da radi i brine o poslu
onoliko koliko je mogla. Želela je da doprinese uspehu kompanije, ali to nije imalo nikakve veze s njenim
pokojnim mužem. Ona je uvek želela da pokaže šta
ume kao poslovna žena i sada je konačno imala šansu.
Prijalo joj je prisustvo gospodina D. i osećala je da će
od njega mnogo naučiti. Tog čoveka je nakon samo dva
sata razgovora počela da doživljava kao jedinog člana
porodice. Zapravo, on je bio šansa za gospođu L. da
ima bilo kakvu porodicu – pre nego što ga je upoznala, nije imala nikoga. Već smo rekli da je njen odnos
s roditeljima uvek bio gotovo nepostojeći, a to se nije
izmenilo ni nakon smrti gospodina L.
Gospodin D. je nastavio malo drugačijim tonom.
„Onda dobro, to je sve što se tiče posla. A sad, dete, reci
mi kako si ti? Ne moraš mi ništa mnogo objašnjavati,
sve znam. Ali ne zaboravi – ti si mlada, zgodna, imaš
ceo svet na dlanu. Ne moraš previše brinuti o poslu,
nisi sama što se toga tiče. Jeste, bilo je teških događaja i verovatno si još pomalo nezadovoljna. Ali, treba
biti zahvalan na svim stvarima kojima nisi zadovoljan, jer nezadovoljstvo rađa progres... Nema loših događaja, već samo nepredvidivih. A da nema njih, kako
bismo trijumfovali nad životom? Vreme ti je da počneš da živiš. Možeš imati šta god hoćeš, pa je bolje da
uživaš u svemu. Uzmi sve od života. Možeš da uzmeš
122
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
šta god hoćeš. Nemoj mnogo da sediš i razmišljaš. Život je kratak, bolje ga živi.”
„Zaista”, pomislila je, „u pravu je! Toliko sam razmišljala o svom bednom životu, svojim problemima,
kako da ih rešim, o glupim potrebama svog muža
monstruma i kako da ih ispunim, o svojim potrebama, i o tome kako ih nikad neću ispuniti... prokleto
razmišljanje o potrebama, dovelo me je do ivice ludila... nepotrebno razmišljanje... dođavola s tim, dosta
je bilo.”
***
Sahrana se završila i stigla je do kuće. Vozila je veliki
auto prilično samouvereno, kao da nije postojala ni
najmanja šansa da joj se nešto loše desi u saobraćaju
(ili bilo gde).
Dovezla se do svoje velike bele kuće u elitnom delu
grada. Prošla je belom stazom koja je vodila do ulaznih vrata i zastala pred njima. Okrenula se i posmatrala prostrano dvorište. Tek tada je shvatila da se jedva seća kako njeno rođeno dvorište izgleda na dnevnom svetlu.
Stajala je nepomično. Prelepa bela staza, oko nje zelenilo i trava, i gospođa L., koja izgleda savršeno u svom
crnom kompletu, visokim potpeticama i s velikim sunčanim naočarima. Kiša je prestala da pada i osetila je
miris trave i okrepljujuć svež vazduh. Konačno je mogla da diše.
123
Maja Spenser
Otvorila je vrata i prvi put se osetila kao da zapravo
tu živi. Nije više bilo nikoga ko će je izbacivati napolje
u pola noći na minus dvanaest uz rečenicu: „M’rš napolje!”
***
Dani su prolazili i svaki je bio lepši od prethodnog. Gospođa L. se ozbiljno posvetila poslu i uživala
u razgovorima s gospodinom D. On je bio na zalasku
poslovne karijere (i života samog, budući da je imao
više od osamdeset godina), ali se već pobrinuo da se
i nakon njega stvari odvijaju savršeno. Supruga mu je
umrla pre nekoliko godina, i kad god bi je pomenuo,
glas mu je bio pun poštovanja, ali ne i sažaljenja. Njegov privatni život sa suprugom nikada nije bio predmet razgovora, iako je često objašnjavao gospođi L.
šta je život zapravo i kako se privatnost/brak/veza
mogu uklopiti u taj život i čemu sve te stvari zapravo
služe. Imao je unuke koje je obožavao, i nikada nije
propuštao da kaže da njih voli više nego sopstvenu
decu.
L. je bila istinski oduševljena gospodinom D., verovala mu je i oslanjala se na njega. Zapravo, jedino
to je i bila sposobna da oseti. I to je bilo sasvim dovoljno. Više od toga ne samo da joj nije bilo potrebno
u životu nego nije bilo ni moguće. Emotivne veze je
uopšte nisu više zanimale, a imala je odbojnost i prema površnim seksualnim vezama. Muškarcima nije ve124
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
rovala (žene nisu dolazile u obzir), pa je odlučila da
ne prisiljava sebe ni na kakvu vezu – čak ni čisto
seksualnu. To joj se činilo jednako štetno kao i emotivna veza – i potpuno nepotrebno. Na kraju krajeva,
gospođa L. nikada neće ni znati da li je neki muškarac voli zbog nje same ili njenog novca i statusa. Isto
se moglo reći i za prijatelje, pa joj je bilo bolje da ih i
nema. Jedini prijatelj je bio gospodin D. Znala je da je
on prilično star i da neće još dugo živeti, ali je isto tako znala da će njegove reči večno ostati u njenoj glavi, a pomoć koju joj je pružio dati trajan rezultat.
***
Jedne subote odlučila je da malo prošeta ili čak možda i vežba negde u prirodi. Prošle su najmanje dve
godine otkako je poslednji put džogirala ili radila vežbe. Sada je konačno imala dovoljno energije i vremena da ponovo počne.
Odvezla se do obližnjeg sportskog centra s prelepim parkom. Bilo je oko šest po podne i ljudi su se već
razilazili. To joj je odgovaralo jer nije volela gužvu.
Dok je bila mlađa, nije imala mira kad god bi izašla da
vežba ili trči napolju. Uvek bi joj prišao neki sportista, pokušavajući da započne razgovor i nekako izmami broj telefona. To joj je išlo na živce, ali sada je verovatno ni to ne bi pogađalo. Gospođi L. je trebalo da
prođe kroz pakao da bi doživela smrt emocija (kako
125
Maja Spenser
dobrih tako i loših), smrt strasti i oslobađanje od impulsivnog reagovanja. Neki bi to nazvali nirvanom.
Tek što je počela sa istezanjem, a neki mladić se već
približavao. Nije ga ni pogledala, sve dok joj se nije
obratio.
„Izvini, nisam te viđao ranije, neću da ti smetam...”
„Pa, onda nemoj”, rekla je L. s podsmehom.
„Pa, neću, ali bih voleo da vežbamo zajedno, ako hoćeš. Možda te neću ni videti više, znam da je ovo baš
glupo, ali evo, bar uzmi moj broj, za slučaj da se ne
sretnemo više...”
Pogledala ga je i primetila da izgleda poznato, ali nije mogla da se seti na koga je podseća. Pokušavala je,
ali bezuspešno. Bio je zaista lep. Tamnokos, sa smeđim očima koje su odavale pseću iskrenost, i licem
koje je zračilo bezbrižnošću i naivnošću, kakva se sreće samo kod tinejdžera. „Bože!”, pomislila je, „da li ovaj
mali ima više od dvadeset?!”
„Vidi, stvarno nisam raspoložena za druženje. A ti
si svakako previše mlad za moj ukus”, rekla je drsko,
da bi ga namerno povredila, i osetila se sjajno zbog
toga. L. je tog trenutka otkrila da možda mrzi sve muškarce koji bi da imaju nešto s njom. Sve ih prezire i
veruje da svi oni zaslužuju da pate kao što je ona patila zbog jednog od njih.
„Nisam klinac. Imam 26 godina, to nije malo”, rekao
je on ozbiljnim tonom, iako mu se u očima moglo videti da je već povređen (onako kako se može povrediti samo tinejdžer).
126
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
„Dobro, evo, daj mi tvoj broj, pa me ostavi samu, ako
može. Hvala ti unapred.”
Ukucala je broj u svoj mobilni, vratila ga u džep, i
bez pozdrava nastavila sa istezanjem. Prihvatila je da
uzme broj telefona samo pod utiskom filozofije gospodina D.: „Uzmi šta god želiš od života”. Pomislila je,
možda će joj nekada zatrebati ovaj klinac koji kao da
je stvoren da bude povređen.
127
Maja Spenser
Rađanje novog hobija
Dve nedelje nakon tog susreta, odlučila je da ode na
trčanje, ali nije htela da ide sama. Ako ode sama, opet
će je neko uznemiravati. Onda se setila onog klinca,
onako bezopasnog u svojoj dečjoj naivnosti, i pomislila da je možda upravo on sjajno društvo. Prvo, bezopasan je. Drugo, držaće ostale podalje. I treće – biće
zabavno povređivati ga.
Gospođa L. je bila snažno privučena brojnim mogućnostima povrede nekog muškarca. To je bilo jedino što joj se činilo dovoljno zabavnim. Pored dinamike
života i dinamike posla, u koje nije unosila dovoljno
zabave niti zadovoljstva, bilo joj je potrebno nešto više. Pri samoj pomisli na emocije ili vezu, nešto joj se
stezalo u grlu i imala je potrebu da povrati. To je sasvim jasno odražavalo traumu koja je nastala kao posledica „lagodnog” bračnog života. Bila je do te mere
hladna da se nije pomučila ni da razmisli da li je ovo samo privremeno, ili je „šteta” trajna. Zapravo, gospođa
L. to nije videla kao štetu, nego kao ogromnu prednost nad drugim ljudima (mahom muškarcima), i nad
životom samim. Nju niko više neće moći da povredi,
a ona će se dobro zabaviti povređujući muškarce koji
„zasigurno nisu ništa bolji od bivšeg muža monstruma, samo izgledaju drugačije, ali su napravljeni od
istog đubreta”.
128
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Pozvala je broj koji joj je dao onaj momak, a kad je
čula zbunjeni glas, rekla je: „Hej, klinac, hoćeš možda
na trčanje?”
Bio je oduševljen, bez mogućnosti da to sakrije, baš
kao što se često može videti kod tinejdžera.
***
Počela je da provodi svoje subotnje treninge s njim,
i bilo je zabavno ubijati ga u pojam. On se, izgleda, zaljubio, pa je bio spreman da trpi apsolutno sve – sa
istom onom naivnošću i dirljivom istrajnošću s kojom
je ona verovala u iluzije na početku svog braka, i sa
istim mazohizmom s kojim je trpela katastrofalne posledice tog braka.
Nije otkrivala mnogo o sebi, ali je klinac bio prilično
bistar, pa je sam mogao da zaključi mnogo šta. Bilo
mu je jasno da je ona posebna iz nekoliko desetina
razloga (preterivanje je sklono tinejdžerima, pogotovo kad se zaljube). Bilo mu je jasno da je njen status
daleko van njegovog domašaja, pa se osećao gotovo
počastvovan što ona uopšte razgovara s njim. To je činilo da se oseća kao da nešto vredi, a taj osećaj je bio
daleko jači od povreda koje mu je ona nanosila svojom
drskošću i bezdušnošću. Klinac je verovao u iluzije,
baš kao i svi klinci, a tajanstvenost mlade gospođe L.
samo ga je još više privlačila.
Prošla su tri meseca. L. je već saznala toliko nepotrebnih stvari vezanih za njegove nade, snove, prob129
Maja Spenser
leme, iluzije, a sve joj je to bilo tako nebitno. Klinac je
bio samo instrument koji je koristila da ispuni svoju
novonastalu monstruoznu potrebu da povređuje muškarce. To je postao način pražnjenja. Novi hobi. S vremenom je novi hobi prerastao u strastvenu potrebu:
potrebu za povređivanjem drugog ljudskog bića.
Sada je sve bilo u službi te potrebe.
Gospođa L., međutim, nije više razmišljala o potrebama, pa čak ni o ovoj. Da je razmislila bar jednom,
verovatno bi shvatila koliko je njeno ponašanje ružno
i prestala bi. Kada joj je gospodin D. pre nekoliko meseci u kancelariji objasnio da ne treba previše da
razmišlja, već samo da živi, ona je to protumačila na
način koji je tada jedini bio moguć za nju. Sada gospođa L. više ne troši vreme ni na potrebna razmišljanja
o potrebama.
Jedino o čemu razmišlja jeste poslovanje kompanije i ručak s gospodinom D. dva puta mesečno. Za
nju, jedino razgovori s njim imaju težinu, vrednost i
svrhu. Sve ostalo je prilično nebitno i služi samo kao
hobi. Gospođa L. više nema potrebu da kupuje lepe
stvari i troši novac na luksuz ili putovanja. Njen novac
se uvećava, što gospodina D. čini vrlo zadovoljnim, s
obzirom na to da je on njen poslovni savetnik i partner, a i jedini prijatelj. Za njega, gospođa L. je jedan
mali projekat, baš kao i njena kompanija, i svaki uspeh
tog projekta njega čini srećnim i korisnim u sopstvenim očima. Stari ljudi imaju izraženu potrebu da se
osećaju korisnim, slično kao što i tinejdžeri imaju istu
130
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
potrebu. L. je u svom životu sada imala oba slučaja:
starog čoveka koji je zadovoljan što je potreban i koristan, i klinca koji je zadovoljan zbog samog postojanja šanse da nekada postane potreban i koristan.
***
Februar je donosio posebno traumatična sećanja.
Prvi put je bila izbačena da se smrzava napolju jedne
februarske noći. Iako čak ni ta sećanja nisu izazivala
jake emocije, gospođa L. je ipak osećala izvesnu nelagodnost.
Nakon hladnog, pomalo dosadnog februarskog subotnjeg popodneva, odlučila je da malo čita, a onda
ode u krevet ranije. Međutim, nikako nije mogla da se
smiri. Stalno su joj se vraćala sećanja na hladne noći
provedene u smrznutom automobilu, nakon što ju je
muž sa: „M’rš napolje”, i udarcem izbacivao iz kuće.
Prošlo je nekoliko sati od kada je legla, ali nije mogla da zaspi. Osećala je nesavladiv nemir i nalet destruktivne energije koju nije mogla da obuzda uprkos
višečasovnim pokušajima. Impulsivno je krenula ka
ormariću s lekovima i bez razmišljanja besno progutala skoro šaku tableta za spavanje. Tek kad se vratila u krevet shvatila je šta je učinila, ali bilo je suviše
kasno da bi nekome telefonirala. Bilo bi je sramota da
u ovo doba zove gospodina D. i kaže mu šta je uradila
(jer tako nešto bi učinio samo slabić, a gospodin D.
nema saosećanja za slabiće). Nije želela da se on ra131
Maja Spenser
zočara. Ali ako umre od preterane doze lekova, on će
se svakako razočarati. Dakle, mora zvati nekoga. Hitnu pomoć? Taksi? Već joj je postajalo loše i osećala
je da se polako gasi. S težinom u rukama dohvatila
je mobilni telefon i okrenula broj onog klinca. Ako je
neko sposoban da doleti odmah, to je on. Dovukla se
do ulaznih vrata i otključala ih. Momak se pojavio za
sedam minuta, neobjašnjivo brzo (ili je to samo njoj
tako izgledalo). Podigao ju je i odneo u krevet, a onda
prodrmao, pokušavajući da je razbudi.
„Reci mi šta si uradila!”
A onda je video praznu kutiju lekova, a pored nje
još jednu, samo malo drugačiju kutiju, takođe praznu.
Obuzeo ga je veliki strah, ali je uspeo da se sabere
i pozove hitnu pomoć. Tražio je savet šta da uradi i
zamolio ih da dođu što pre. Postupio je tačno kako su
mu rekli. U toj groznoj situaciji, dok joj je bukvalno
spasavao život, osetio je nekakvo čudno zadovoljstvo
što je potreban i koristan.
Pogledala ga je nemoćno, a njega je obuzela nežnost
kakvu nikada ranije nije osetio. U njemu se pojavio
tračak nade da je njeno srce možda malo omekšalo.
Koristeći poslednje atome snage, prošaptala je:
„Hej, klinac...”
„Da?”, odgovorio je tiho, suznih očiju.
„M’rš napolje. Hoću da umrem sama.”
U tom trenutku oglasilo se zvono na vratima. Hitna
pomoć je konačno stigla. Požurio je da ih pusti unutra. Bio je prestravljen od same pomisli da bi ona mo132
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
gla umreti. To bi značilo da on, naposletku, i nije bio
potreban, a još manje koristan.
Proveo je noć u bolnici. Iako su doktori rekli da je
sada sve u redu i da nema razloga za brigu, on nije
mogao da ode kući. Iako je osećao olakšanje, pritiskala
ga je misao o nečemu strašnom što se dogodilo (ili se
još događa) gospođi L. – a on o tome ništa ne zna. Ona
je za njega bila otelovljenje savršenstva. Površnost
koja je dovela do ove iluzije svojstvena je velikom
broju ljudi, pa šta onda možemo očekivati od jednog
dobrodušnog tinejdžera?
Kada su mu dozvolili da uđe u sobu, nije znao šta
prvo da kaže. Ipak, detinja iskrenost je učinila svoje.
„L., moram nešto da ti kažem. Ja... ja imam... dvadeset godina. Nemam dvadeset šest. Lagao sam te, jer
sam mislio da ćeš me oterati ako ti kažem istinu. Izvini... sad možeš slobodno da me oteraš...”
U svojoj detinjoj naivnosti, on je mislio da je njegova laž užasna i teška. Nije znao da pred sobom ima
osobu koja je toliko neosetljiva da ne može osetiti ni
težinu ni bes, niti reagovati na bilo šta drugo.
Pogledala ga je i nasmejala se.
„Dobro, klinac, opusti se. Ima i gorih stvari u životu
nego biti dvadesetogodišnjak.”
***
Kada je trebalo da se vrati kući iz bolnice, nije želela
ničiju pomoć. Jednostavno je pozvala taksi i odvezla
133
Maja Spenser
se do svoje vile. Poslednje što joj je trebalo bilo je
tetošenje i opsluživanje. Nije htela da vidi nikoga osim
gospodina D., baš kao i pre. Ova „nezgoda” nije promenila ništa. Poslala je SMS klincu, u kojoj je zahvalila
na spasavanju života i izvinila se zbog uznemiravanja
u pola noći. Gledano iz njenog ugla, to je bilo sasvim
dovoljno.
***
Nedeljni ručak s gospodinom D. doneo je smeh i
nešto što je ličilo na zadovoljstvo životom. Međutim,
gospođa L. je ovog puta osećala još nešto. Nije se trudila da definiše to što oseća, već upravo suprotno – da
suzbije TO – šta god da je. A onda joj je jednostavno
„izletela” rečenica: „Moj život i moje potrebe su tako
problematični. Ponela sam se loše nekoliko puta proteklih meseci, nisam mislila na tuđe potrebe... jer... ja
nemam svoje.”
Gospodin D. je bio prilično iznenađen. Njegov pogled kao da je govorio: „Pa, dete, čemu li sam pokušavao da te naučim sve ovo vreme? Posle svega što ti
rekoh, ti mi sad dolaziš s takvom rečenicom.”
Za gospodina D., L. je bila poslovni partner, ali i
prijatelj kome je trebala njegova pomoć. D. nije preterano verovao u prijateljstva, ali je mnogo ljudi njega
smatralo svojim prijateljem. Među njima je bio veliki
broj mladih koji su ga gledali s posebnom vrstom divljenja. Iako je već zakoračio u osmu deceniju života,
134
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
bio je i dalje okružen mladim ljudima, kao da tu pripada. Svi su ga voleli i bili oduševljeni njime i izgledalo je kao da niko osim njega ne primećuje činjenicu
da je star (a često ni on sam to nije primećivao).
L. je njega videla kao svog mentora. Sad se osećala
pomalo posramljeno i gotovo da se plašila da ga ne
razočara ovom svojom manifestacijom slabosti. Međutim, ono što nije znala bilo je to da ju je nepogrešivi
D. pročitao već pri prvom susretu. Znao je da će do
ovog razgovora kad-tad doći. (Jedan od razloga zbog
kojih su svi, uključujući i nju, toliko obožavali gospodina D., bilo je to što je on uvek izgledao i govorio kao
da zna sve o svemu i svakome.)
Pogledao je u stranu, spojio dlanove s prstima okrenutim ka gore, u položaj koji možete videti na poslovnim sastancima kada se učesnici trude da nađu konstruktivno rešenje problema.
„Dete, moraš prestati da razmišljaš o prošlosti i
budućnosti. Prošlost je mrtva, a budućnost ti je sigurna. Treba da uživaš. Imaš sve. Preterano razmišljanje
o potrebama može da sputa življenje. Ako mnogo razmišljaš o potrebama, nećeš stići da zadovoljiš nijednu.
Kažem ti da ti već imaš sve što ti je potrebno. I što je
najvažnije, ne zavisiš ni od koga. Ne zavisiš od tuđih
potreba. A što se tiče tvojih potreba, najbolje je da ne
razmišljaš previše o njima. Najbolje je da samo živiš. I
znaš šta? Ja neću živeti večno, i do sada je već trebalo da
si naučila dovoljno. Kad ja „spakujem kofere”, trebaće
135
Maja Spenser
ti možda neki prijatelj. Neko ko ti neće naškoditi ili
te koristiti. Eto, imaš moje unuke. I da – ima još neko
s kim bi trebalo da te upoznam. Ona sada piše knjigu
i imali smo nekoliko razgovora u vezi s tom knjigom,
trebao joj je materijal, kako ona to kaže. E, s njom ću
te upoznati. Dopašće ti se, a ako hoćeš, mogu da je
pitam da li je zanima tvoja priča. Rekao bih da se
uklapaš u profil. Zaslužila si. A i imaćeš iskrenu drugaricu kad ja ne budem više tu.”
Nasmejala se zadovoljno kao da joj je veliki teret
pao sa srca. Nastavili su razgovore o poslu, ljudima,
njegovim avanturama po Evropi i raznim drugim zanimljivim događajima.
***
Dok je vozila kući, razmišljala je o onome što joj
je rekao gospodin D. Zaustavila se na raskrsnici pred
crvenim svetlom, pogledala sebe u retrovizoru i pomislila: „Pa, da, u pravu je... sećaš li se onog vremena
kad si imala ludačke potrebe da budeš voljena i imaš
muža koji će da brine o tebi? Toliko si to htela da te je
to navelo da trpiš sve ono, po svaku cenu, i da se i dalje nadaš. Budaletino.”
Stigla je kući, parkirala auto i krenula belom stazom ka ulaznim vratima. Zastala je, okrenula se i pogledala oko sebe.
Zelenilo se već oporavljalo od teškog februara. Trava je ponovo bila zelena.
136
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Čudan zvuk koji je dopirao iz malog ukrasnog žbuna privukao joj je pažnju. Bila je iznenađena kada
je videla da su dva mačeta nekako uspela da uđu u
dvorište. Bili su sasvim mali, stari možda mesec i po
ili dva. Kako li su se uvukli? Posmatrala je igru mačića
u travi – igru koja za svrhu nije imala ništa drugo do
samu sebe. Bezbrižnost i lakoća njihove igre bile su
uzvišene kao lakoća i jednostavnost života (prema definiciji gospodina D.), kao lakoća ovog trenutka: bez
razmišljanja o sledećem pokretu, bez pritiska tuđih ili
sopstvenih želja i nadanja; bez straha od straha, bez
potreba, i bez straha da potrebe neće biti zadovoljene.
137
Epilog:
greške koje često
pravimo
U
knjizi ste mogli videti da potrebe, uprkos postojanju naizgled savršenih uslova za njihovo ispunjenje, mogu navesti ljude na pravljenje niza grešaka.
Sada želim da se pozabavim pitanjem koji su to skriveni mehanizmi kojih često nismo svesni, a koji zapravo vladaju našim načinom razmišljanja. Ovo može
uticati na sve naše buduće postupke, vodeći nas greškama.
Greške u definisanju istrajnosti
Istrajnost nije isto što i puka izdržljivost. Neki ljudi
misle da se istrajnost meri količinom nesreće, težine
i iskušenja. Predložila bih drugačije određenje istrajnosti. Možda to nije ništa drugo do naša sposobnost da
sebe održimo u konstruktivnom raspoloženju i sprečimo (pa time i pobedimo) patnju. Neki ljudi ne mogu
da istraju, iako se u njihovim životima ne događa ništa
loše. Upoznala sam ljude prema kojima je život bio
141
Maja Spenser
veoma darežljiv, što je (paradoksalno) dovelo do gubitka istrajnosti i zdrave životne energije. Istrajnost
bi mogla biti sposobnost da sprečimo povrede koje
sami sebi nanosimo i zadržimo kurs trezvenog mišljenja, koje ide dublje ispod površine. Mnogi misle da
prodiranje ispod površine čini da stvari postanu komplikovane. Prodiranje ispod površi čini da vidimo koliko su stvari kompleksne, ali to ne znači da su i
komplikovane. Kompleksno i komplikovano nije isto.
Stvari koje su kompleksne mogu biti ustrojene na veoma logičan, jednostavan način. Ljudi koji ne uspevaju da uoče logiku složenih stvari imaju običaj da te
stvari zovu komplikovanim. To je samo odraz nemoći
i nedostatka volje da se shvati suština. U takvim slučajevima najlakše je samo pogledati pojavni oblik
stvari i prigrliti tu laganu i divnu površnost. Takav način mišljenja često vodi zabludama, nesporazumima
sa samim sobom i drugima, a često i teškim nesrećama. Sve to zahteva veliki napor i žrtve – mnogo više
nego što to zahteva dubinsko promišljanje stvari u
momentu kada se s njima prvi put sretnemo.
Istrajnost se često pogrešno pripisuje tvrdoglavim
ljudima. Oni možda jesu istrajni u svom inatu, ali to
je uvek destruktivno po njih same, i često još destruktivnije po ljude oko njih.
142
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Greške u definisanju prvog utiska
Nije nimalo lako prodreti ispod površine. Ovo je često
otežano nečim što se zove prvi utisak, kome smo svi
skloni. Prvi utisak se uglavnom lako stiče, teško menja, i ima veliku moć nad nama. Najmoćnija stvar kod
prve impresije jeste to što mi uopšte nismo ni svesni da smo njome rukovođeni.
Primetila sam da mnogo ljudi poistovećuje prvi utisak i intuiciju. Ovo je veoma klizav teren i zbog toga
treba dobro obratiti pažnju. Često pratimo svoj prvi
utisak i mislimo da je to intuicija. Iz nekog razloga,
većina ljudi se ponosi svojom intuicijom i nju smatra
velikim darom. S druge strane, ljudi često nisu svesni
da je to samo njihov prvi utisak koji je lako preuzeo
kontrolu nad razumom, jer je brz i moćan. Prilikom
upoznavanja i prvog kontakta s nekim, mnogi ljudi će
reći da imaju „osećaj, intuitivno mišljenje” o toj osobi, ali vam nikad neće objasniti na osnovu čega osećaju to što tvrde da osećaju. Oni ni sami to ne znaju.
Odgovor se krije u zaboravljenim (ali podsvesno i dalje aktivnim) predstavama koje su verovatno usađene
decenijama ranije. Najprostiji primer: osoba je srela
nekoga ko joj se „nekako sviđa”. Ne može to da objasni, ali naziva to osećajem, intuicijom. Ako bismo otišli
malo dalje i preispitali detinjstvo te osobe, na primer,
moguće je da bismo saznali da je taj koga je upravo
upoznala veoma sličan (po nekoj karakteristici) drugoj
143
Maja Spenser
osobi za koju je vežu lepa sećanja. Naravno, ovo nije
nikakvo pravilo i ne treba uopštavati. To je samo jedan
od čestih primera koji dobro pokazuje moć prve impresije, i lakoću s kojom se greške prave zahvaljujući
njoj.
Greške u definisanju predrasuda
Predrasude ne moraju nužno biti negativne. Reč „predrasuda” bi ovde trebalo da bude bolje objašnjena.
Predrasuda se sastoji od reči „pred” i „rasuda”. Dakle,
to je mišljenje koje imamo pre nego što se zapravo
susretnemo s nečim o čemu bismo mogli da rasuđujemo. Ponekad imamo pozitivne predrasude, a one
mogu biti podjednako štetne kao i one negativne.
Predrasude nam nekad uproste (da ne kažem olakšaju) život, jer nas sprečavaju da se nepotrebno bavimo
rasuđivanjem (tamo gde to nije neophodno ili uopšte
bitno za nas). Ali nekada predrasude mogu da opasno zavedu i gurnu nas u potpuno pogrešnom pravcu
mišljenja ili osećanja.
Misao i osećanja su povezana u mnogo većoj meri
nego što mislimo. Vaš stav je u nekoj meri uslovljen
vašim mišljenjem, a osećanje koje ćete gajiti prema
nekome ili nečemu u velikoj meri je uslovljeno vašim
stavom. Ako imate pozitivan stav prema nekoj osobi
pre nego što je stvarno upoznate, sam proces upozna144
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
vanja proteći će lakše i vi ćete s lakoćom razviti pozitivna osećanja. To se nekada može završiti prilično
loše, kao što ste mogli videti čitajući ovu knjigu.
Greške u definisanju potreba i interesa
U situacijama kada se stvari odvijaju velikom brzinom, čini nam se da nismo ni imali vremena da razmislimo o svom postupku i njegovim posledicama –
i izgleda kao da smo baš u takvim situacijama delali
najefikasnije i najpovoljnije po nas same. Ponekad je
naš primarni instinkt upravo ono što najbolje „brine”
o našim potrebama i interesima, sve dok mi sami to
ne pokvarimo preteranim razmišljanjem.
Razmišljanje, međutim, nije uvek proces koji zahteva vreme i napor – ono je takođe i instinkt, koji je
u čoveku uvek budan, i reaguje automatski na svaku
novu situaciju s kojom se čovek sreće. Dakle, bez obzira na munjevitost i brzinu kojom se događaji u ljudskom životu odvijaju, taj instinkt je budan – ali on
„radi” rutinski, pa ga baš zato često nismo ni svesni.
U svakom svom trenutku čovek je suočen sa izborima – počevši od najprostijih: da li da zaustavi taksi
ili uđe u tramvaj, da li da prihvati ponuđeni posao…
I kakvu god odluku doneo, on će to učiniti jer njemu
tako odgovara. Od sporedne je važnosti kako sam čovek svoje postupke objašnjava, pravda, iskrivljuje ili
145
Maja Spenser
ulepšava. Bitno je to da on uvek postupa onako kako
mu odgovara, iako to ponekad izgleda drugačije, ne
samo okolini već i njemu samom. Retki su ljudi koji
su ove činjenice svesni. S druge strane, srešćete mnogo ljudi koji za svoje postupke ili svoju lošu situaciju
krive druge ljude, ili ne znaju koga da krive (ali odbijaju da okrive sebe).
Kada je reč o brizi čoveka o samom sebi, ne govorimo o egoizmu ili samoljublju. Ovde se radi o čovekovom prirodnom nagonu da brine o sebi. Ako dodirnemo usijan metal, brzo ćemo pomeriti ruku, bez
razmišljanja. Takva reakcija dokazuje da nam nije potrebno da uvek razmislimo da bismo shvatili šta je za
nas najbolje. To dalje dokazuje da mi uvek, „automatizovano” brinemo o sebi, bilo da o tome razmišljamo
ili ne, dakle – svesno ili nesvesno. Ta briga o sopstvenom dobru, naš je vodič u svakom našem momentu,
postupku i misli. Čak i najplemenitiji čovekovi gestovi i
emocije uzrokovani su baš ovim nagonom. Kada pomažemo nekome, to činimo zato što se zbog toga mi
osećamo dobro. Kada dozvoljavamo da neko postupa
loše prema nama, to činimo zato što time verovatno
zadovoljavamo svoju potrebu da se osetimo ranjivo i
krhko. Ta se potreba može javiti iz različitih razloga.
Neki ljudi sopstvenu ranjivost doživljavaju kao dokaz
svojih osećanja, i nekada je koriste kako bi ta osećanja
lakše odredili. (To možemo videti kod devojaka koje
su tek na pragu sazrevanja, kada pokušavaju da ustanove da li su zaljubljene. Često priželjkuju da ih mo146
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
mak napravi ljubomornim i dopuštaju im to da bi
videle kako će se one u tim trenucima poneti. Ako ih
to zaboli, pa – to znači da im je stalo. Nekada se takav
način spoznaje sopstvenih emocija zadrži i u kasnijem životu.)
Ponekad ljudi trpe usled nemogućnosti da se izbore sa strahom koji je već postao deo njih. Upravo zbog
toga i pristaju da trpe loše postupanje drugih prema njima; ako je strah postao sastavni deo života, oslobađanje od straha oni vide kao gubitak jedne komponente života, i ponekad je takvo iskustvo za njih
do te mere traumatično da čak ne uspevaju da vide
njegovu pozitivnu stranu. Zbog toga neki ljudi prožive čitav život u zamci sopstvenog straha. Protiv toga
se treba svim snagama boriti.
U zadovoljenju potreba leže koreni svih veza – uključujući naravno i emotivne. Da bi zadovoljio svoje
potrebe, čoveku je uglavnom potrebno drugo ljudsko biće. Porodica je nastala iz težnje ljudskih bića da
zadovolje svoje potrebe. Lako možemo zaključiti da
porodični i emotivni život, kao nešto što je prirodno
čoveku, počivaju upravo na ličnom interesu u smislu
kako smo ga ovde opisali. Ako želimo da razumemo
nečije odluke i postupke ili konflikte (uključujući i
unutrašnje) koji iz njih proističu – treba samo da shvatimo kakvi su interesi (potrebe) bili učesnici te „igre”.
Nekada ih je teško prepoznati, jer su dobro skriveni,
ali oni su bez sumnje tu.
147
Maja Spenser
Zadovoljavanje potreba (bilo svojih bilo tuđih) predstavlja put ka postizanju ne samo sreće već i nesreće
(nekad tuđe, a često i sopstvene) – i nemogućnosti da
se živi sam sa sobom (a i s drugima). Negiranje moći
koje imaju čovekovi interesi i potrebe (kako stvarni
tako i izmišljeni) bilo bi isto što i negiranje sile Zemljine teže.
Pravilno shvatanje drugih ljudi i sebe nemoguće je
bez shvatanja osnovnih pokretača: potreba. To nam
omogućava ne samo analizu već i aktivno delovanje i
kontinuiran rad na upotpunjavanju i humanizovanju
naših veza.
Možemo reći da se ljudske potrebe mogu svrstati
u dve velike grupe: potrebe koje zadovoljavamo automatizovano, vođeni onim iskonskim u nama, i potrebe o kojima razmišljamo i sami ih formiramo (o načinu njihovog ostvarenja takođe strateški razmišljamo).
Primetno je da ljudi koji se rukovode zadovoljenjem
svojih primarnih potreba na automatizovan način, bez
preteranog razmišljanja o uslovima sopstvene sreće,
često bolje prolaze od onih koji su skloni da dugo promišljaju svoje potrebe i uslove za sreću.
Sve su češće teorije da se uslovi za sreću ispunjavaju pri zadovoljenju osnovnih potreba (onih o kojima
ne moramo mnogo da razmišljamo). Dakle, prema tim
teorijama, ako imamo ono što nam je potrebno za fizički opstanak bez velikih trzavica i opasnosti, možemo se smatrati srećnima. Mislim da je ovo vredno
pažnje.
148
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
Čitajući ove priče, mogli ste da uočite kako pogrešno shvatanje gorepomenutih pojmova utiče na ljudski život. Videli ste i kako se jedna ista misao pojavljuje kod različitih likova. To je još jedan pokušaj da
dočaram koliko smo ponekad slični jedni drugima, bez
obzira u kojem vremenu živimo, i bez obzira na različitost naših životnih puteva. Žene gospodina D. živele su u drugačijem vremenu od onog u kojem su
živele Anastazija M. i gospođa L., ali ste mogli videti
mnogobrojne sličnosti. S druge strane, različitost dolazi do izražaja u situacijama kada jedna ista emocija
odvodi različite ljude potpuno drugačijim putevima.
Međutim, ljudi kojima se ova knjiga bavi imaju bar
jednu zajedničku crtu: vezu s novcem. Priče ovih ljudi
su takođe dokaz relativiteta. Sigurno ste primetili da
ono što nazivamo komforom ne mora nužno značiti
i sreću. Posle svega rečenog, čini se da je sreća pre
sposobnost da izvučemo najviše iz onog malog što
imamo nego imati mnogo, a ne izvući iz toga ništa.
149
Maja Spenser
NEPOTREBNA RAZMIŠLJANJA O POTREBAMA
*
ZA IZDAVAČA
Boban Stojiljković
*
GLAVNI UREDNIK
Boban Stojiljković
*
Lektura i korektura
Nataša Mišković
*
Likovna oprema
Nenad Simonović
*
ŠTAMPA
Knjiga Komerc, Beograd
*
WWW.KNJIGAKOMERC.RS
WWW.MAJASPENCER.COM
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
159.922.1
821.163.41-32
СПЕНСЕР, Маја, 1983Nepotrebna razmišljanja o potrebama /
Maja Spenser. - Beograd : M. Spenser, 2012
(Beograd : Knjiga komerc). - 149 str. ; 20 cm
Tiraž 1.000.
ISBN 978-86-7712-346-8
COBISS.SR-ID 193436172
Download

Maja Spenser Nepotrebna razmisljanja o potrebama