NEBESKE TAJNE tom II
Emanuel Svedenborg
Prevod
Risto Rundo
Napomena redaktora:
Izostavljeni brojevi ne postoji ni u originalu
KNJIGA POSTANJA
Poglavlje Deseto
O Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala Čovek, ili Adam.
1114. Anđeli i duhovi, ili ljudi posle smrti, kada Gospod dozvoli, mogu da sretnu
sve one koje poznaju iz ovoga sveta, ili o kojima su čuli – svakoga koga žele –
mogu ih videti kao prisutne i s njima razgovarati. Što je začuđujuće, oni su
prisutni u trenutku; tako da nije samo moguće razgovarati sa prijateljima, koji
obično nađu jedan drugoga, već i sa onima koje su poštovali i cenili. Božanskom
milošću Gospodovom meni je dopušteno da razgovaram ne samo s onima, koje
sam poznavao kada su živeli u telu, već i s onima koji su poznati iz Reči; a tako
isto i s onima iz Pradrevne Crkve, koja se nazivala 'Čovek' ili 'Adam', i sa nekima
iz sledećih crkava, da bih znao da su imenima u prvim poglavljima Knjige
Postanja označene crkve; isto tako da bih upoznao karakter ljudi u tim crkvama
u to vreme. Ono što sledi je izveštaj o onome što mi je dato da saznam o
Pradrevnim Crkvama.
1115. Oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala Čovek, ili Adam,
bili su nebeski ljudi, koji su bili visoko iznad glave, i koji su tamo živeli zajedno u
najvećoj sreći. Rekoše da drugi retko dolaze k njima, a neki od njih ponekad,
kako se izraziše, i 'iz svemira', i da su oni visoko iznad ne zato što su blagorodni,
već zato da bi upravljali onima koji su tamo. (prim.prev. nije jasno nad kim oni
upravljaju, kad su tamo svi nebeskoga karaktera. Verovatno se misli na one koji
dolaze 'iz svemira' a koji su nebeski ljudi, a koji upravljaju onima tamo u
svemiru, koji nisu nebeski).
1116. Pokazana su mi obitavališta onih koji su pripadali drugom i trećem
potomstvu ove Pradrevne Crkve. Ona su veličanstvena, pružajući se u veliku
daljinu, razlikujući se po lepim bojama svetlo crvene i blave boje. Jer anđeli
imaju veličanstvene nastanbe, koje se ne mogu opisati, a koje često vidim.
Njihovim očima, one su stvarne toliko da ništa ne može biti stvarnije. Ali
poreklo ovakvog stvarnog izgleda biće pokazano, Božanskom milošću
Gospodovom, u onome što sledi. Oni žive, takoreći, u auri blistavo bisernog, a
ponekad i dijamantnog svetla. Jer u drugom svetu postoje divotne aure,
neizrecivih raznolikosti. Mnogo greše oni koji ne veruju da ovakve stvari tamo
postoje, i to takve koje niko ne može da zamisli. One su uistinu predstave
(reprezentativi) kakve su ponekad proroci videli; a ove (predstave) su tako
stvarne onima koji su u drugom životu, da njima stvari koje su na svetu
izgledaju relativno nestvarne.
1117. Oni žive u najjačoj svetlosti. Svetlo ovoga sveta jedva se može uporediti
sa svetlom u kojemu oni žive. To mi je svetlo pokazano svetlošću plamena, koji
kao da se spustio pred moje oči; oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, rekoše
da je kod njih takva svetlost, i da je još jača.
1118. Izvesnim uticajem (influksom), koji ne mogu opisati, pokazana mi je
priroda njihovoga govora kada su živeli na svetu. Njihov govor nije bio
artikulisan, kao glasovni govor u naše vreme, već je bio nečujan, izvođen ne
spoljašnjim već unutrašnjim disanjem. Bilo mi je dopušteno da osetim kakvo je
bilo njihovo unutrašnje disanje – da je teklo od pupka prema srcu, i tako preko
usana, bez glasova, i da nije ulazilo u uho i nije diralo ono što se naziva
bubnom opnom spoljašnjim putem, već nekim putem unutar usta, u stvari kroz
prolaz koji se sada naziva Eustahijeva cev. Pa mi je pokazano i to da su se
takvim govorom mogla punije izraziti osećanja uma i ideje misli, nego što se
može izraziti artikulisanim zvukovima, ili glasovnim rečima, koji se zvukovi
upravljaju disanjem, ali spoljašnjim. Jer nema ničega u reči što se ne upravlja
prema disanju. Ali kod njih je to bilo mnogo savršenije, zato što je bilo preko
unutrašnjeg disanja; koje je, budući unutrašnje, ujedno i savršenije i više se
slaže sa samim idejama misli. (prim.prev. 'ideje misil' su slike ili predstave, koje
misao stvara spontano). Pored toga, one (ideje misli) se izražavaju slabašnim
pokretima usana, i odgovarajućim promenama na licu; pošto su bili nebeski
ljudi, što god su mislili sijalo je iz njihovih lica i očiju, koji su se menjali u skladu
sa mislima. Oni nisu bili u stanju da licem izraze ništa drugo osim ono što su je
bilo u skladu njihovim mislima. Pretvorstvo (pretvaranje, simulacija) je za njih
bio čudovišan zločin.
1119. Bilo mi jde pokazano uživo kako se unutrašnje disanje drevnih ljudi
beščujno ulivalo u neku vrst spoljašnjeg a tako i unutrašnjega govora, koji je
opažao unutrašnji čovek drugoga čoveka (čoveka koji je slušao). Rekoše da se
ovo disanje kod njih menjalao u zavisnosti od stanja njihove ljubavi i vere u
Gospoda. Razlog da nije moglo biti drugačije, rekoše, je bio u tome što su oni
bili povezani s nebom; jer su disali s anđelima u čijem su društvu bili. Anđeli
imaju disanje koje je saobrazno unutrašnjem disanju; a to disanje se menja. Jer
kada im se dogodi nešto što je suprotno ljubavi i veri u Gospoda, njihovo
disanje se smanjuje; a kada su u sreći ljubavi i vere, njihovo disanje je slobodno
i puno. Nešto je slično i sa svakim čovekom, a to je u skladu njegovim telesnim
ljubavima i njegovim načelima. Kada se bilo šta njima suprostavlja, disanje je
otežano; a kada im nešto ide u prilog, disanje je slobodno i puno. Ali o disanju
anđela će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči kasnije.
1120. Tako isto mi je pokazano da je unutrašnje disanje ljudi Pradrevne crkve,
koje je teklo od pupka prema grudima, u toku vremena, to jest kod njihovoga
potomstva, bilo promenjeno, i da se povuklo prema leđima i prema abdomenu
(trbuhu), a to znači naizvan i nadole; tako da na kraju, kod poslednjeg
potomstva te crkve, koja je postojala neposredno pred potop, malošta je bilo
ostalo od toga disanja; i kada na kraju od toga disanja nije bilo ostalo ništa, oni
su se sami od sebe ugušili; ali tada je kod nekih od njih počelo spoljašnje
disanje, s artikulisanim govorom, a to je disanje bilo u skladu sa stanjem
njihove ljubavi i vere; na kraju, kada više nije bilo ljubavi i vere, već samo
obmane, unutrašnje disanje je prestalo; a sa njim i neposredna veza s
anđelima, i opažanje. (prim.prev. U vezi sa pradrevnim ljudima, Swedenborg na
drugim mestima govori o organskoj povezanosti pluća i srca, što je bilo
uslovljeno vezom osećanja i misli, koje je kod njih bilo potpuno: sledeća Crkva,
nazvana Nojevskom, imala je razum i volju, odnosno ljubav i veru, odeljene,
gde je razum upravljao voljom, pa su stoga pluća i srce bilo odvojeni kao što su i
kod sadašnjih ljudi. Dodajmo da se čovek, po Swedenborgu, razvijao postupno,
što je pretstavljeno 'danima stvaranja sveta', gde se duhovni čovek pojavljuje u
'šestom' a nebeski u 'sednom' danu.)
1121. Sinovi Pradrevne Crkve obavestili me o njihovom opažanju, da je njihovo
opažanje bilo kao kod anđela s kojima su bili povezani, jer je njihov unutrašnji
čovek, ili duh, preko unutrašnjeg disanja, bio povezan s nebom; i da ljubav
prema Gospodu i prema bližnjemu idu zajedno s ovim; jer čovek je povezan s
anđelima preko svog vlastitog života, koji se sastoji od ovakve ljubavi. Rekoše
da je zakon bio upisan u njima, jer su voleli Gospoda i bližnjega, i pošto je bilo
ovako, sve ono što je zakon propisivao, bilo je u skladu s njihovim opažanjem, a
sve što je zakon zabranjivao, protivilo se tome opažanju. Oni nisu sumnjali u to
da su svi zakoni, kako ljudski tako i Božanski, zasnovani na ljubavi prema
Gospodu i na milosrđu prema bližnjemu, to jest da se svi zakoni odnose na njih.
Isto tako oni veruju da oni koji danas žive u svetu, a koji vole Gospoda
bližnjega, da je zakon upisan u njih, i da su priznati svuda na zemlji, kao i u
nebu.
1122. Dalje, obavešten sam da su ljudi Pradrene Crkve imali predivne snove,
kao i viđenja, i da im je pokazivano njihovo značenje. Otuda njihove rajske
predstave, i mnoge druge stvari. Zboga toga njima spoljašnja čula, koja su
zemaljska i svetovna, nisu značila ništa, niti su imali osećali bilo kakvo uživanje
u njima, nego su samo opažali šta ovakva opažanja označavaju i petstavljaju;
stoga, kada su gledali zemaljske predmete, oni o njima nisu razmišljali, već
samo o onome šta su ti predmeti označavali i pretstavljhali, a što je bilo za njih
čisto zadovoljstvo; jer su to bile stvari kao one u nebu, preko kojih su videli
Samoga Gospoda.
1123. Razgovarao sam s onima iz trećeg pokolenja Pradrevne Crkve, koji su mi
rekli da su u njihovo vreme, kada su živeli na svetu, očekivali Gospoda, koji bi
spasio ljudski rod, i da je kod njih bila uzrečica da će ženino seme zgaziti
zmijinju glavu. Rekoše da je od toga vremena njihovo najveće uživanje u
njihovom životu bilo da stvaraju potomstvo, tako da je njihovo najveće uživanje
bilo u tome da vole svog bračnog druga radi potomstva, koje su uživanje
nazivali najprijatnijim uživanjem i najprijatnijim zadovoljstvom, dodajući da je
opažanje ovih uživanja dolazilo od uticaja iz neba, jer je Gospod trebao da se
rodi.
1124. Našli su se blizu mene neki od potomaka (Pradevne Crkve), koji su živeli
pre potopa, ne oni koji su nestali, već su neki koji su bili malo bolji. Prvo su
uticali blago i skoro neprimetno, ali bilo mi je dato da znam da su iznutra bili zli,
i da su iznutra delovali protivno ljubavi. Iz njih je dolazila sfera mirisa kao od
mrtvaca, tako da su duhovi, koji su se tu našli, pobegli. Oni su zamišljali da su
tako lukavi da su mogli da skriju od svakoga svoje misli. S njima sam razgovarao
o Gospodu, da li su ga ili nisu očekivali, kao što su Ga iščekivali njihovi očevi.
Rekoše da su oni zamišljali Gospoda kao starca, svetog, sa sivom bradom, i da
su oni po Njemu postajali sveti, i nosili brade; da je otuda brada bila poštovana
kod njihovoga potomstva. Dodali su da su i sada u stanju da ga obožavaju, ali
od sebe samih. Ali tada dođe jedan anđeo, čije prisustvo ovi nisu mogli podneti.
1125. Bilo mi je dopušteno da razgovaram i s onima koji su pripadali crkvi
nazvanoj 'Enos', koja se pominje u Knjizi Postanja IV.26. Njihov uticaj je bio
blag, a razgovor čedan. Rekoše da su živeli u uzajamnoj ljubavi, i da su činili
prijateljske usluge onima koji bi im došli. Ali je bilo očito da je njihova ljubav
prema bližnjemu u stvari bila prijateljstvo (prijateljska ljubav). (prim. prev.
Prijateljska ljubav je osnovna, odnosno prirodna ljubav, a to je kada se čini
dobro drugome i očekuje dobro od istoga; to je mnogo manje duhovno dobro
nego pravo duhovno dobro, koje je ljubav bez očekivanja uzvrata.)
1126. Pokazana mi je uzana soba, čija su vrata bila otvorena, i video se visok
čovek, obučen u belo, blistavo belo. Pitao sam se ko je to, i bi mi rečeno da
čovek ovučen u belo pretstavlja one koji su nazvani 'Noje', a koji su bili prvi u
Drevnoj Crkvi, a to je bila crkva posle potopa; i da su ovako pretstavljeni jer da
ih je bilo malo.
1127. A bilo mi je dopušteno da razgovaram i s onima iz Drevne Crkve, ili crkve
polsle potopa, koji su nazvani 'Sem'. Oni su uticali blago preko glave u prsa
(grudi), prema srcu, ali ne i u srce. A kakvi su, moglo se znati po njihovom
uticaju.
1128. Pokazao se neki (duh) pokriven velom kao oblakom, oko čijeg lica je bilo
mnogo zvezda lutalica, koje označavaju obmane (neistine). Rečeno mi bi da su
takvi bili oni iz postomstva Drevne Crkve, koji su nestali, a osobito oni koji su
ustanovili žrtvovanja i rezane likove.
1129. O prepotopcima koji su nestali, biće reči na kraju ovoga poglavlja.
POGLAVLJE X.
1. A ovo su plemena sinova Nojevijeh, Sema, Hama i Jafeta, kojima se rodiše
sinovi poslije potopa.
2. Sinovi Jafetovi: Gamer i Magog i Madaj i Jovan i Tovel i Meseh i Tiras.
3. A sinovi Gamerovi: Ashanas i Rifit i Togarma.
4. A sinovi Jovanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim.
5. Od njih se razdijeliše ostrva narodna (naroda) na zemljama svojim, svako po
jeziku svojemu i po porodicama svojim, u narodima svojim.
6. A sinovi Hamovi: Hus i Mesrain, Fud i Hanan.
7. A sinovi Husovi: Sava i Evila i Savata i Regma i Savataka.
A sinovi Rigmini: Sava i Danan.
8. Hus rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji,
9. Bješe dobar lovac pred Jehovom; za to se kaže: dobar lovac pred Jehovom
kao Nevrod.
10. A početak carstvu njegovu bješe Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji
Senaru.
11. Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Niniveju i Rovot grad i Halah,
12. I Dasom između Niniveje i Halaha; to je grad velik.
13. A Mesrain rodi Ludeje i Enemeje i Neftaleja,
14. I Patroseje i Hasmeje, odakle izađoše Filisteji i Gaftoreji.
15. I Hanan rodi Sidona, prvenca svojega, i Heta,
16. i Jevuseja i Amoreja i Gergeseja,
17. U Eveja i Arukeja i Aseneja,
18. Aradeja i Samareja i Amateja. A poslije se rasijaše plemena Hananejska.
19. I bjehu međe Hananejske od Sidona idući na Gerar pa do hjGaze, i idući na
Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Dasa.
20. To su sinovi Hamovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama
svojim i u narodima svojim.
21. I Semu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jefetovu, ocu svijen sinova
Everovijevih.
22. Sinovi Semovi bjehu: Elam i Asur i Arfaksad i Lud i Aram.
23. A sinovi Aramovi: Uz i Ul i Gater i Mas.
24 .A Arfaksad rodi Salu, a Sala rodi Evera.
25. A Everu se rodiše dva sina: jednm bješe ime Falek, jer se u njegovo vrijeme
razdijeli zemlja, a bratu njegovu ime Jektan.
26. A Jektan rodi Elmodada i Saleta i Sarmota i Jaraha,
27. I Odora i Evilu i Deklu, i
28. I Evala i Avimaila i Savu,
29. I Ufira i Evilu i Jovana,
30. I življahu od Mase, kako se ide na Safir do gora istočnijeh.
31. I to su sinovi Semovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama
svojim i u narodima svojim.
32. To su porodice sinova Nojevijeh po plemenima svojim, u narodima svojim; i
od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa.
SADRŽAJ
1130. Predmet o kome se govori u celom ovom poglavlju je Drevna Crkva, i
njeno širenje (stih 1).
1131. 'Sinovi Jafetovi' su oni kod kojih je bogoštovanje izvanjsko (stih 2). Oni
kod kojih je bogoštovanje još udaljenije od unutrašnjeg (bogoštovanja) su
'sinovi Gomera i Jovana' (stihovi 3,4). A oni čije je bogoštovanje bilo još
udaljenije od unutrašnjeg, su 'ostrva naroda' (stih 5).
1132. 'Sinovi Hamovi' su oni koji su držali do znanja, činjenica i obreda (stih 6).
A oni koji su držali do duhovnih stvari su ' sinovi Husa' : a oni koji su imali znanja
o nebeskim stvarima su 'sinovi Regmini (sinovi Rame) (stih 7).
1133. 'Nimrod' su oni kod kojih je postojalo spoljašnje bogoštovanje u kojemu
je iznutra bili zlo i obmana (stihovi 8,9). Zla u takvom bogoštovanju (stih 10).
Obmane u njemu (stih 11,12).
1134. O onima koji oblikuju za sebe nove vrste bogoštovanja iz doslovnog
značenja (Reči) umovanjem (stihovi 13,14); o onima koji upoznaju verska
znanja samo preko doslovnog značenja pojedinih reči (stih 14).
1135. O izvanjskom bogoštovanja bez unutrašnjega, koje je 'Hanan', i o
ograncima toga bogoštovanja (stihovi 15 do 18); i o njihovim širenjima (stihovi
19,20).
1136. O unutrašnjem bogoštovanju, koje je Sem, i o njegovom trajanju sve do
druge Drevne Crkve (stih 21). O unutrašnjem bogoštovanju i njegovim
ograncima, koji potiču od ljubavi prema bližnjem, i koji su izdanci mudrosti,
inteligencije, i znanja, kao i dubljih znanja, koja se označavaju 'narodima'
(stihovi 22 do 24).
1137. O izvesnoj crkvi koja se pojavila u Siriji, a koju je ustanovio Ever, koja se
zvala druga Drevna Crkva, čije se unutrašnje bogoštovanje nazivalo 'Felek', a
spoljašnje 'Jaktan' (stih 25). Njeni obredi su 'narodi', čija su imena data u
stihovima 26 do 29. Prostiranje ove crkve (stih 30).
1138. Da su postojale različite vrste bogoštovanja u Drevnoj Crkvi, u skladu s
genijem (unutrašnjim karakterom) svakog pojedinog naroda (stihovi 31, 32).
UNUTRAŠNJI SMISAO
1139. Već je bilo rečeno da u Reči postoje četiri stila. PRVI, u Pradrevnoj Crkvi,
od prvog poglavnja Knjige Postanja do ovoga poglavlja. DRUGI je istorijski stil,
kao što je u sledećim Mojsijevim knjigama, kao i u ostalim istoirijskim knjigama.
TREĆI je proročki stil. ČETVRTI je između proročkog stila i običnoga govora. O
ovim stilovima pogledaj br. 66.
1140. Pradrevni stil je u ovome poglavlju i u sledećem sve do Evera; međutim,
ovde je jedan stil koji je između izmišljene istorije i istinske istorije. Jer se
Nojem i njegovim sinovima Semom, Hamolm, i Jafetom označava samo Drevna
crkva s obzirom na njeno bogoštovanje – naime, Semom je označeno
unutrašnje bogoštovanje; 'Jafetom' saobrazno spoljašnje bogoštovanje; a
'Hamom' izopačeno unutrašnje bogoštovanje; 'Hananom' spoljašnje odvojeno
od unutrašnjeg bogoštovanja. Ove osobe nisu nikada postojale; već su
postojale vrste bogoštovanja koje su ovako nazvane, jer se sve druge vrste
(bogoštovanja), sa svim pojedinostima, mogu svesti na ove kao na osnovne.
'Noje' označava Drevnu Crkvu uopšte, kao roditeljku, koja obuhvata sve. Ali se
pod imenima u ovome poglavljau, s izuzetkom Evera i njegovog potomstva,
misli se na mnogo naroda; jer je bilo mnogo naroda koji su sačinjavali Drevnu
Crkvu; koja se širila nadaleko oko Hananske zemlje.
1141. Svi oni koji se nazivaju 'sinovi Jafetovi' bili su u bogoštovlju, koje je bilo
spoljašnje, ali koje je bilo saobrazno unutrašnjem, a to znači da su živeli u
prostodušnosti, u prijateljstvu, i uzajamnoj ljubavi. Njima nisu bili poznati nauci
(doktrine), već samo obredi. Oni koji se nazivaju 'sinovima Hamovim' imali su
bogoštovanje koje je bilo izopačeno unutrašnje bogoštovanje. A oni koji su
nazvani ' sinovima Hananovim' imali su bogoštovanje koje je bilo spoljašnje
odvojeno od unujtrašnjeg . Oni koji su nazvani 'Sem', oni su bili unutrašnji ljudi,
molili su se Gospodu i voleli bliožnjega; čija je crkva bila vrlo slična Hrišćanskoj
Crkvi.
1142. U ovome poglavlju se ne kaže kakvi su bili ovi ljudi, jer su data samo
njihova imena, ali (kakvi su bili) vidi se iz propočkih spisa, gde se imana ovih
naroda pominju, uvek s istim značenjem, iako ponekad u pravom (genuinom), a
ponekad u obrnutom smislu.
1143. Iako su ovo imena naroda koji su sačinjavali Drevnu Crkvu, ipak u
unutrašnjem smislu ova imena označavaju nešto stvarno, naime, razne vrste
bogoštovanja. U nebu se ništa ne zna o imenima, zemljama, narodima, i slično;
anđeli nemaju nikakvu ideju (predstavu) o ovakvim stvarima, nego o onim
stvarima koje su njima označene. Reč Gospodova živi zahvaljujući unutrašnjem
smislu. To je duša, čije je telo spoljašnje značenje. To je kao sa čovekom kad
umre njegovo telo, kada njegova duša ne zna više ništa o onome što pripada
njegovome (zemaljskom) telu, tako kad se on nađe među anđelima, on ne zna
Reč u njenon doslovnom smislu, već samo zna dušu (toga smisla, odnosno
Reči). Takav je bio čovek Pradrevne Crkve, koji kada bi živeo danas i kad bi čitao
Reč, ne obi obraćao pažnju na smisao slova, već bi to bilo kao da ga ne vidi,
nego vidi samo unutrašnji smisao odvojen od slova; bilo bi, kao da slovo ni ne
postoji. Na taj način on bi bio (prisutan) u životu odnosnu u duši Reči. Isto je
svuda u Reči, čak i u istorijskim delovima, koji su istorijski prikazi, ali u kojima i
svaka i najmanja reč sadrži, u unutrašnjem slislu, tajne koje se nikada ne
pokazuju onima, koji vezuju svoj um samo s istorijskim iskazima. Tako, u ovome
poglavlju imenima u doslovnom ili istorijskom smislu označavaju narode, koji
su sačinjavali Drevnu Crkvu, dok su u unutrašnjem smislu označeni nauci
(doktrine) (prim.prev. pod 'doktrinama' ili 'naucima' se misli na razna
tumačenja i osnovna učenja pojedinih crkava, po kojima su se te crkve
razlikovale).
1144. Stih 1. A ovo su plemena sinova Nojevijeh, Sema, Hama, i Jafeta, kojima
se rodiše sinovi poslije potopa. 'Ovo su plemena sinova Nojevijeh', označava
grananje nauka i raznolikosti bogoštovanja Drevne Crkve, koje je 'Noje'
uopšteno; 'Sem, Ham, i Jafet' označavaju kao i pre – 'Sem' unutrašnje
bogoštovanje, 'Ham' izopačeno unutrašnje bogoštovanje, a 'Jafet' spoljašnje,
koje je saobrazno unutrašnjem bogoštovanju; 'i sinovi koji se njima rodiše',
označava stvari nauka koje proizlaze iz (toga bogoštovanja); 'poslije potopa',
znači od onog vremena kada se pojavila ova crkva.
1145. 'Ovo su plemena sinova Nojevijeh'. Da ova (plemena) označavaju
grananje nauka i razne vrste bogoštovanja Drevne Crkve, koja se u opštem
naziva 'Nojem', jasno je iz značenja 'plemena' ili 'rađanja' (o čemu gore). U
spoljašnjem ili doslovnom smislu, 'plemena' ili 'rađanja', kao što je poznato, su
pokolenja jedna za drugim; ali u unutrašnjem smislu sve se odnosi na nebeske i
duhovne stvari, to jeste, na ljubav prema bližnjem i na veru. Tako, ovde
'plemena' su oni koji su pripadali toj crkvi, stoga naucima, kao što će biti bolje
pokazano u onome što sledi.
1146. Sem, Ham, i Jafet. Da ovi označavaju kao i pre – 'Sem' istinito unutrašnje
bogoštovanje, 'Ham' unutrašnje ali izopačeno bogoštovanje, a 'Jafet' spoljašnje
bogoštovanje saobrazno unutrašnjem, ovo je očito iz onoga što je rečeno o
njima; ne samo da Sem, Ham, i Jafet označavaju te vrste bogoštovanja, već i to
na šta se misli pod istinskim unutrašnjim bogoštovanjem, ili Semom; šta
izokrenutim unutrašnjim bogoštovanjem, ili Hamom; a šta spoljašnjim
bogoštovanjem koje je saobrazno unutrašnjem,ili Jafetu. Stoga se o njima ne
treba dalje govoriti.
1147. I njima se rodiše sinovi. Da ovo označava stvari nauka koje proizlaze
odatle, jasno je iz značenja 'sinova' u unutrašnjem smislu, a što su istine vere, a
isto tako i obmane, kao i nauci koji iz njih potiču; kojima su označe kako istiniti
tako i lažni nauci tih crkava. (Da 'sinovi' imaju ovakvo značenje može se videti
gore, br. 264, 489, 491, 535).
1148. Poslije potopa. Da ovo znači od vremena kada se ustanovila ova crkva,
jasno je iz onoga što je bilo rečeno u prethodnim poglavljima; jer potopom je
opisan kraj Pradrevne Crkve, kao i početak Drevne Crkve. Mora se pomenuti da
se crkva pre potopa zvala Pradrevna Crkva, a crkva posle potopa. Drevna Crkva.
1149. Stih 2. Sinovi Jafetovi: Gomer, i Magog, i Madaj, i Javan, i Toval, i Meseh, i
Tiras. 'Sinovi Jafetovi' označavaju one koji su bili u spoljašnjem bogoštovanju,
koje je bilo saobrazno unutrašnjem. 'Gomer, Magog, Madaj, Javan, Tuval,
Meseh, i Tiras bili su mnogi narodi, kod kojih je postojalo ovakvo bogoštovanje,
pod čim se u unutrašnjem smislu razumeju razni nauci (doktrine), kojima su bili
saobrazni obredi, koje su vršili pobožno.
1150. Sinovi Jafetovi. Da ovi označavaju one kod kojih je spoljašnje
bogoštovanje odgovaralo unutrašnjem, bilo je već pokazano. Za spoljašnje se
kaže da odgovara unutrašnjem onda kada u bogoštovanju postoji ono što je za
to suštinsko. A suština je obožavanje Gospoda srcem; a što nije nikako moguće
bez samilosti ili ljubavi prema bližnjemu. U samilosti ili u ljubavi prema
bližnjem Gospod je prisutan, i tada se On može obožavati srcem. Na taj način,
obožavanje dolazi od Gospoda, jer Gospod daje svu moć i sve biće (omne posse
et omne esse) obožavanju. Otuda, onakva kakva je ljubav ka bližnjemu, takvo je
i obožavanje ili bogoštovanje. Celo bogoštovanje je obožavanje (adoratio), jer u
svakom bogoštovanju i obožavanju mora da bude Gospod. Sinovi Jafetovi, ili
narodi i nacije nazvane 'sinovi Jafetovi', a oni su živeli u uzajamnoj ljubavi, u
prijateljstvu, pristojnosti, i u prostodušnosti; pa je stoga Gospod bio prisutan u
njihovom bogoštovanju. Jer kada je Gospod prisutan u spoljašnjem
bogoštovanju, tada u spolljašnjem postoji unutrašnje bogoštovanje, to jest,
onda je spoljašnje saobrazno unutrašnjem bogoštovanju. Tada je bilo vrlo
mnogo naroda. A ima i u sadašnje vrema takvih (ljudi) kod kojih postoji samo
spoljašnje bogoštovanje, i koji ne znaju šta je unutrašnje bogoštovanje, to jest
koji ni ne misle o ovim stvarima. Međutim, ako ovi ljudi priznaju Gospoda i vole
bližnjega, Gospod je u njihovom bogoštovanju, i oni su sinovi Jafetovi; ali ako
poriču Gospoda i vole samo sebe, i ne brinu se za bližnjega, a osobito ako gaje
mržnju prema njemu, njihovo bogoštovanje je izvanjsko odvojeno od
unutrašnjeg, i tada su oni sinovi Hanana, ili Hananiti.
1151. Gomer, Magog, Madaj, Teseh, i Tiras. Da su ovo bili mnogi narodi kod
kojih je bilo ustanovljeno ovakvo bogoštovanje, kojega su se oni predano držali,
očito je iz Reči, gde se ovi narodi često pominju,gde oni ponekad označavaju
izvanjsko bogoštovanje, koje se saobrazno unutarnjem, a ponekad suprotno
(unutarnjem). Razlog da označavaju ponekad suprotno je u tome što se sve
crkve , gde god da su, menjaju tokom vremena, čak do suprotnog (prim. prev.
Suprotno od onoga što su bile u početku). Da narodi čije se ime ovde pominje
označavaju izvanjsko bogoštovanje, pa stoga i njihove nauke i obrede, može se
zaključiti iz Reči na drugim mestima, osobito kod Proroka. Tako se o Magogu,
Mesehu, Tuvalu, Gomeru, piše kod Jezikilja: Sine čovječiji, okreni svoje lice
prema Gogu u zemlji Magogu, knezu i glavi u Mesehu, i Tuvalu, i prorokuj na
njih; I reci: Ovako veli Gospod Jehova: evo me na tebe, Gože, kneže i glavo
Mesehu i Tuvalu. I vratiću te natrag, i metnuti ti žvale u čeljusti, i izvešću tebe i
svu vojsku tvoju, i konje i konjike, sve dobro odjevene, zbor veliki sa štitovima i
štitićima, sve koji mačem mašu, s njima Persijance, Etiopljane, i Puteje, sve sa
štitovima i pod šlemovima, i Gomera i sve čete njegove, dom sa sjevernoga
krajai sve čete njegove, mnoge narode s tobom. I poslije mnogo vremena bićeš
pohođen, a pošljednjih godina doći ćeš u zemlju izbavljenu od mača i sabranu iz
mnoghih naroda, u gore Izrailjeve, koje bijehu jednako puste. ( XXXVIII. 2-6,8.)
Ovo celo poglavlje govori o crkvi, koja se izopačila, i kod koje je celo
bogoštovanje postalo izvanjsko, samo u obredima; pošto se ljubav ka
bližnjemu, koja je ovde označena sa 'gore Izrailjeve', bilka ugasila. Ovde 'Gog, i
zemlja Magog knez i glava Mesehu i Tuvalu', je bogoštovanje samo izvana.
Svako može videti da se ovde ne r adi o Gogu i Magogu, jer Gospodova Reč ne
govori o svetskim stvarima, nego pohranjuje unutar njih Božanske stvari. Kod
istoga (proroka): Ti, dakle, sine čovječji, prorokuj protiv Goga, i reci: ovako veli
Gospod Jehova: evo me na te, Gože, kneže i glavo Mesehu i Tuvalu. I vratiću te
natrag i vodiću te, i izvešću te iz sjevernijeh krajeva i dovešću te na gore
Izrailjeve.Na gorama Izrailjevim ćeš pasti ti i sve čete tvoje i narodi koji budu s
tobom.(XXXIX.1,2,4). Ovo celo poglavlje razmatra izvanjsko bogoštovanje
odvojeno od unutarnjeg, koje se ovde naziva Magogom, Mesehom, i Tuvalom,
koji isto tako označavaju i nauke koje su primili a koje su posle potvrdili
doslovnim smislom Reči, i na taj način su izokrenuli istinu i uništili unutrašnje
bogoštovanje. Jer, kao što je rečeno, ovi narodi mogu da označavaju i suprotne
stvari. Kod Jovana: I kad se svrši hiljada godina, pustiće se sotona iz tamnice
svoje, i izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih
skupi na boj, kojijeh je broj kao pijesak morski. I izidoše na širinu zemlje, i
opkoliše oko svetijeh, i grad ljubazni (XX.7-9). Gde Gog i Magog imaju slično
značenje. To jest, imaju izvanjsko bogoštovanje odvojeno od unutarnjeg, a ono
je odvojeno od ljubavi ka Gospodu i ljubavi ka bližnjemu, a što je u stvari
idolopoklonstvo (idolatrija), koja je opkoljava oko svetih, i grad ljubazni. O
Mesehu i Tuvalu kaže se kod Jezekilja: Ovdje je Meseh i Tuval i sve mnoštvo
njihovo, i grobovi su mu oko njega, svi su neobrezani pobijeni mačem, koji
zadavahu strah zemlji živijeh. (XXXII.26). Predmet je ovde Egipat, odnosno same
reči (scientifica) pomoću kojih ljudi žele da istražuju duhovne stvari. 'Meseh i
Tuval' označavaju ono što što se odnosi na nauk (doctrinalia) i na obrede, a što
se naziva 'neobrezanim', kad nema ljubavi. Ovde su oni pobijeni mačem, i oni
su oni koji drže u strahu grad zemlju živih (prim.prev. zemlja živih je, očito,
crkva u kojoj su ljudi živi duhovno jer su u ljubavi prema Gospodu i prema
bližnjemu). O Javanu se kaže kod Joila: I sinove Judine i sknove Jerusalimske
predadoste sinovima Grčkim da biste ih otjerali daleko od međe njihove. (III.6).
'Sinovi Judini' i 'sinovi Jerusalimski' označavaju nebeske stvari vere, a 'sinovi
Jerusalimski', duhovne stvari vere, a to znači unutarnje stvari; a 'sinovi
Javanovi', bogoštovanje izvanjsko odvojeno od unutarnjeg. Pošto je ovo
bogoštovanje toliko udaljeno od unutarnjeg, kaže se da 'su ih tjerali daleko od
međe njihove'. Javan i Tuval označavaju samo istinito spoljašnje bogoštovanje,
kod Isaije: I ja znam djela njihova i misli njihove, i doći će vrijeme, te će sabrati
sve narode i jezike, i doći će i vidjeće slavu moju. I postaviću znak za njih, i
poslaću između njih koji se spasu k narodima i Tarsis, u Ful i u Lud, koji natežu
luk, u Tuval i u Javan i na daljna ostrva, koja ne čuše glasa o meni niti vidješe
slave moje, i javljaće slavu moju po narodima. (LXVI.18,19). Ovde se govori o
carstvu Gospodovom i o Njegovom dolasku. 'Tuval i Javan' označavaju one koji
su u izvanjskom bogoštovanju, a koji treba da budu poučeni o unutarnjim
stvarima.
1152. Stihovi 3,4. I sinovi Gomerovi, Ashanas i Rifat i Togarma. A sinovi
Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim. 'Sinovima Gomerovim' označavaju se
oni koji su imali izvanjsko bogoštovanje, ali koje je poticalo do onoga
bogoštovanja, koje je postojalo kod naroda Gomera. 'Ashanas i Rifat, i
Togarma' su bili mnogi narodi, kod koji je postojalo takvo bogoštovanje, a čime
su označene stvari nauka (doctrinalia) i stvari obreda, koje su izvedene iz
izvanjskog bogoštovanja kod Gomera; 'sinovima Javanovim' označavaju se
ostali kod kojih je postojalo izvanjsko bogoštovanje, a koje je poticalo od onoga
koje je preovladavalo kod naroda Javana; 'Elisa, Tarsis, Kitim i Dodanim' ' su bili
mnogi narodi, kod kojih je postojalo ovakvo bogošovanje, a kojima su označene
i stvari nauka i obreda, koje su poticale od izvanjskog bogoštovanja, koje je
preovlavalo kod Javana.
1153. I sinovi Gomerovi. Da su ovim označeni oni koji su imali izvanjsko
bogoštovanje, koje je poteklo od onoga koje je postojalo kod naroda Gomera,
to sledi iz onoga što je pokazano ranije o značenju 'sinova'; kao i iz toga što je
Gomera bio jedan od onih naroda kod kojih je postojalo takvo izvanjsko
bogoštovanje, koje je bilo saobrazno unutarnjem. Bilo je sedam naroda, koji su
imenovani u prethodnom stihu, a koji su imali takvo bogoštovanje. Ovde su
opet sedam naroda, koji se nazivaju 'sinovi Gomerovi' i 'Javanovi'; ali kakve su
bile posebne razlike među njima, ne može se kazati, jer se oni ovde samo
pominju. Ali kod Proroka, gde se o ovakvom bogoštovanju posebno govori, te
se razlike mogu uočiti. Uopšte rečeno, sve različitosti u izvanjskom, kao i u
unutarnjem bogoštovanju, su u skladu s obožavanjem Gospoda; a obožavanje
je u skladu s ljubavlju prema Gospodu i ljubavlju prema bližnjemu. Jer Gospod
je prisutan u ljubavi, te stoga i u bogoštovanju; stoga su raznolikosti
bogoštovanja među narodima bile ove prirode. Da bi se još jasnije objasnila
razlika u bogoštovanjima, i kakvo je ono bilo kod raznih naroda Drevne crkve,
neka se zna da se svako istinsko bogoštovanje sasoji u obožavanju Gospoda, u
obožavanju u poniznosti; a poniznost je čovekovo priznavanje da u njemu
samome nema ništa živo, i ništa dobro, nego da je sve mrtvo, i da je kao lešina,
a u priznavanju da je se što živi i što je dobro od Gospoda. Što više čovek ovo
priznaje, ne ustima, nego srcem, to je više u poniznosti; i to je više u
obožavanju, to jest, u istinskom bogoštovanju, i to je više u ljubavi i milosrđu, a
to znači da je više u sreći. Jedno je u drugome, i tako povezano da su
neodvojivi. Iz ovoga je očito kakve su prirode bile razlike u bogoštovanju. Te se
razlike ovde nazivaju 'sinovi Gomerovi i Javanovi', a to su oni kod koji je
postojalo izvanjsko bogoštovanje koje odgovara unutarnjem, ali malo udaljenije
nego ono o kojem se govori u prethodnom stihu. Zboga toga se i nazivaju
'sinovima'. Ova pokolenja koja slede i koja se granaju, ovde idu od unutarnjeg
prema izvanjskom (bogoštovanju). Što čovek postaje više čulan, to je njegovo
bogoštovanje više izvanjsko, pa stoga i udaljenije od istinskog bogoštovanja
Gospoda, jer prima više od sveta, od tela i od zemlje, a manje od duha; pa je
stoga udaljenije. Ovi koji se nazivaju ' sinovima Gomerovim i Javanovim', pošto
su čulniji, učinili su da njihovo bogoštovanje bude još više samo u spoljašnjem
nego što je o bilo kod njihovih roditelja i srodnika. Stoga oni ovde čine drugu
klasu.
1154. Ashenas, Rifat, i Togarma. Da su ovo bili mnogi narodi kod kojih je bilo
ovakvo bogoštovanje, i da su oni označavali stvari nauka i obreda, koje da su
poticale iz izvanjskog bogoštovanja kod Gomera, očito je iz Proroka, gde se isti
narodi pominju, i gde se svuda misli na stvari nauka i obreda – kao što je
obično, u svakom slučaju, ponekad u pravom smislu, a ponekad u obrnutom
smislu. 'Ashanas', kod Jeremije: Podignite zastavu u zemlji, zatrubite u trebe
među narodima, pripravite narode za nj, sazovite na nj carstvo Araratsko,
Minijsko i Ashanasko; postavite vojvodu suprot njemu, dovedite konje kako
skakavce bodljikaste. (LI.27.) Ovde je predmet razaranje Vavela. Gde 'Ashanas'
označava njegovo idolopokloničko bogoštovanje, ili izvanjsko bogoštovanje
odvojeno od unutarnjeg, koje razara Vavel. Posebno, on (Ashanas) označava
lažne nauke, pa je stoga pomenut u obratnom smislu. 'Togarma', kod Jezekilja:
Javan, Tubal i Meseh bijahu tvoji trgovci; s dušama ljudskim i sa sudima
mjedenijem dolažahu na sajme tvoje. A koji su od doma Togarmina, s konjima i
konjicima i mazgama dolažahu na sajme tvoje. (XXVII.13,14). Ovo je rečeno o
Tiru, kojim su označeni oni koji imaju znanje o nebeskim i duhovnim
stvarima.'Javan, Tubal, i Meseh' označavaju, kao i pre, razne reprezentativne ili
saobrazne obrede; 'Dom Togarmin' isto tako. Izvanjski obredi ovih potonjih
odnose se na nebeske stvari; a oni prethodni, ili 'dom Togarmin', na duhovne
stvari, što je jasno iz značenja stvari kojima su trgovali. Ovde su u pravom
smislu. Kod istog (Proroka): Gomera i sve čete njegove, dom Togarmin sa
sjevernoga kraja i sve čete njegove, mnoge narode s tobom.(XXXVIII.6).
Označavajući izokrenute nauke, koji su tako isto označeni 'sjevernim krajem'.
Ovde se imena ovih naroda koriste u obrnutom smislu.
1155. I sinovi Javanovi. Da se ovima označavaju i drugi kod kojih je bilo
izvanjsko bogoštovanje, koje je poticalo od bogoštovanja koje je prevladavalo
kod naroda Javana, to se može videti kod Proroka, gde se oni imenuju u vezi sa
određenim stvarima, koje opet označavaju isto. Razlog da se pominju samo
sinovi Gomerovi i Javanovi a ne ostali koji se pominju u drugom stihu – gde ih
ima sedam – je u tome što se sinovi jednih odnose na klasu duhovnih stvari dok
se sinovi drugih odnose na klasu nebeskih stvari. Očito je da se sinovi Gavanovi
odnose na duhovne stvari, iz odlomaka kod Proroka koji su gore navedeni; i da
se sinovi Javanovi odnose na nebeske stvari, što će se pokazati u onome što
sledi. Klasa duhovnih razlikuje se od klase nebeskih stvari po tome što se prve
odnose na istine vere dok se druge odnose na dobra vere, a koja su dela ljubavi
prema bližnjemu. Iako su ove razlike nepoznate na svetu, one se vrlo jasno
razaznaju u nebu, ne samo po opštim nego i po posebnim različitostima; jer u
nebu se i najmanja razlika uočava savršenim redom. Na svetu se samo zna da
postoje razna bogoštovanja, i da se ona izvana razlikuje jedan od drugoga. I ne
zna se ništa više od toga. Ali u nebu se različitosti, koje su bezbrojne, pokazuju
uživo, i to baš onakve kakve su iznutra.
1156. Elisa, i Tarsis, Kitim, i Dodanim. Da su ovo bili mnogi narodi kod kojih je
postojalo ovakvo bogoštovanje, i da oni označavaju razne nauke i obrede, koji
su potekli od spoljašnjeg bogoštovanja kod Javana, može se videti iz sledećih
odlomaka kod Proroka. O 'Elisi' se piše kod Jezekilja: Tanko platno Misirsko
izmetano razapinjao si da su ti jedra, porfirom i skrletom s ostrva Eliskih
pokrivao si se. (XXVII.7) Ovde se radi o Tarsisu, kojim se označavaju oni koji
poseduju nebeska i duhovna bogatstva, ili znanja; 'tanko platno Misirsko
izmetano' označava same reči. I tako. Oni pretstavljaju i obrede koji
pretstavljaju nebeske stvari; 'porfira i skrlet s Eliskih ostrva', obrede saobrazne
unutrašnjem bogoštovanju, koje n a taj način predstavlja nebeske stvari. Ovde
se reči koriste u pravom smislu. O 'Tarsisu' kod Isaije: I postaviću znak na njih, i
poslaću između njih koji se spasu k narodima u Tarsis, u Ful, i u Lud,oji natežu
luk i u Javan i na daljna ostrva. (LXVI.19). Kod istoga: Breme Tiru. Ridajte lađe
Tarsiske, jer je raskopan, da nema kuće niti ko dolazi. I zemlje Kitimske javi mi
se. Ridajte, lađe Tarsiske jer je raskopan grad vaš. (XXVIII.1,14). I dalje o Tarsisu
kod Isa. LX.9; Jer. X.9; Jez. XXVII.12; Ps. XLVIII.7 – gde se označavaju obredi, to
jest nauci. O 'Kitimu' kod Jeremije: Jer prođite ostrva Kitimska i vidite, i pošljite
u Kidar, i razgledajte dobro. (II.10). A kod Isaije: I veli: ne ćeš se više veseliti,
osramoćena djevojko, kćeri Sidonska. Ustani i idi u Kitim, ni ondje ne ćeš imati
mira. (XXIII.12). Gde 'Kitim' označava obrede. A kod Jezekilja: Od hrastova
Vasanskim gradiše ti vesla, sjedišta ti gradiše od slonove kosti i od šimšira s
ostrva Kitejskih. (XXVII.6). Ovde se kaže o Tiru: 'sedišta broda sa Kitijskih ostrva'
označava spoljašnje bogoštovanje – dakle obrede – koji se odnose na klasu
nebeskih stvari. Kod Mojsija: Lađe će dolaziti s obale Kitimske. I one će mučiti
Asur, i biće breme Everu. (Brojavi XXIV.24). Gde 'Kitim' označava spoljašnje
bogoštovanje, ili obrede. Ovde je očito da su ovim imenima označene u
unutrašnjem smislu prave stvari, koje stoje u njihovom vlastitom redu i vezi.
1157. Stih 5. Od njih se razdijeliše ostrva naroda na zemljama svojim, svako po
jeziku svojemu i po porodicam svojim, u narodima svojim. 'Od njih se razdeliše
ostrva naroda', označava da su se kod ovih naroda pojavila raznolika
bogoštovanja; 'ostrva' znače pojedine oblasti, to jeste posebne vrste
bogoštovanja, koja su bila još udaljenija od unutrašnjeg bogoštovanja; 'zemlje'
su opšte svari (toga bogoštovanja); 'svako po jeziku svojemu i po porodicama
svojim, u narodima svojim', znači da je sve ovo bilo u skladu s urođenim
osobinama (genijem) od svakog (od ovih naroda); 'po jeziku svojem', znači
prema mišljenju svakog; 'po porodicama njihovim', znači u skladu s njihovom
(moralnom) ispravnošću; 'u narodima svojim', znači u odnosu na i jedno i drugo
uopšte.
1158. Od njih se razdijeliše ostrva naroda na zemljama svojim. Da ovo označava
raznolikosti bogoštovanja kod mnogih naroda, koja su potekla od ovih, da su
'ostrva' pojedine oblasti pa stoga i posebne vrste bogoštovanja koja su bila još
udaljenija, i da su 'zemlje' njihove opšte stvarti, to se vidi iz značenja 'ostrva' u
Reči. Do sada se raspravljalo o onima koji su imali spoljašnje bogoštovanje
saobrazno unutrašnjem. Sedam sinoiva Jafetovim označavaju one koji su se
više približili istinskom unutrašnjem bogoštovanju; 'sedam sinova Gomerovih i
u isto vreme Javanovih', one koji su bili udaljeniji od unutrašnjeg bogoštovanja.
'Ostrava naroda' označavaju one koji su još više udaljeni, a posebno one koji su
živeli u uzajamnoj ljubavi, ali u neznanju, ne znajući bilo šta o Gospodu, o
naucima crkvene vere, i o unutrašnjem bogoštovanju; ali kod kojih je još uvek
postojalo vanjsko bogoštovanje, kojega su se predano držali. Ovakvi se nazivaju
'ostrvima' u Reči, a kojima se, u unutrašnjem smislu, označavaju oni koji su u
bogoštovanju koje je još udaljenije (od unutrašnjeg bogoštovanja). Oni koji su u
unutrašnjem smislu Reči, kao što su to anđeli, ne znaju ništa o ostrvima, jer oni
nemaju nikakvu predstavu o ovakvim stvarima, ali umesto toga, oni opažaju to
udaljeno bogoštovanje, kao što je ono kod naroda koji su izvan crkve.
(prim.prev. Anđeli vide ostrva u duhovnom svetu. Ali kad čovek čita u Reči o
ostrvima, oni ne vide ostrva nego opažaju ono što je njima predstavljeno užIvo,
a to je u slikama, bojama itd, što se naziva i predstavama ili reprezentativima).
Isto tako, pod 'ostrvima' oni opažaju one stvari u samoj crkvi koje su donekle
udaljene od ljubavi prema nbližnjemu, kao što su prijateljstva i učtivosti.
Prijateljstvo nije ljubav prema bližnjem, a učtivost još manje. Ovo su stepeni
(duhovnosti) ispod ljubavi prema bližnjemu; a što više primaju od ljubavi prema
bližnjemu, to su iskreniji (prijateljstvo i učtivost). Da se ovo označava 'ostrvima',
može se videti iz sledećih odlomaka iz Rerči. Kod Isaije: Umuknite preda mnom,
ostrva; i narodi neka se potkrijepe, neka pristupe, i tada neka reku: hajdemo da
se sudimo. Vidješe ostrva i uplašiše se, krajevi zemaljski zadrhtaše, približiše se i
dođoše. (XLI.1,5). Ovde 'ostrva' označavaju pravedne narode izvan crkve koji su
živeli po svojoj religiji održavajući izvanjsko bogoštovanje. Najdalje granice
crkve nazivaju se 'kraj zemlje'. Kod istoga: Neće mu dosaditi, niti će se umoriti,
dokle ne postavi sud na zemlji, i ostrva će čekati nauku njegovu. Neka daju
slavu Gospodu. I hvalu njegovu neka javljaju po ostrvima. Pjevajte Gospodu
pjesmu novu, hvaku njegovu od kraja zemlje, koji se plavite po moru i sve što je
u njemu, ostrva i koji živite na njima. (XLII.4,10,12). I ovde 'ostrva' označavaju
narode izvan crkve, koji žive u neznanju, jednostavnosti, i poštenju. Kod istoga:
Poslušajete me, ostrva, i pazite, narodi daljni. (XLIX.1). označava one narode
koji su udaljeniji od bogoštovanja Gospoda, i od verskih znanja, stgoga se i kaže
'daljni'. Opet: Mene će ostrva čekati, i uzdati se u mišicu moju. (LI.5). Koje
označava isto. Zato što žive 'u poštenju', 'oni će Mene čekati iuzdati se u mišicu
Moju'. Kod jeremije: Čujet riječ Jehovinu, o narodi, i javljajte to po ostrvima
(XXXI.10). što označava isto: A kod Sofonije: Strašan će biti Jehova, jer će
istrijebiti sve bogove zemjesta, sva ostrva naroda. (II.11) 'Ostrva naroda'
označavaju narode koji su udaljeniji od verskih znanja. Kod Davida: Jehova
caruje; nek se raduje zemlja! Nek se vesele ostrva mnoga. Oblak je i mrak oko
njega; blagost i pravda podnožje prijestolu njegovu. (XCVII.1,2). Ovo označava
isto. Njihovo neznanje je ovde pretstavljeno ' oblakom i mrakom', ali stoga što
su u prostoti (srca), oni su 'oko Njega'. Za to što su 'ostrvima' označene stvari
koje su udaljenije, stoga se Tarsis, Ful, Lud, Tuval, i Javan –kojima se
označavaju raznolika bogoštovanja – nazivaju 'ostrva'. (Isa. LXVI.19). Isto tako
Kitim (Jer. II.10; Jez. XXVII.6). Nasuprot 'ostrvima' ili 'gorama', 'ostrva'
označavaju isto tako verske istine, da su u moru, tako ona označavaju stvari
nauka, koje su obredi.
1159. Svako po jeziku svojemu i po porodicama svojim, u narodima svojim. Da
ovo znači da su ova (bogoštovanja) bila u skladu s njihovim urođenim
osobinama (geniju); 'po jeziku svojem', prema njihovom mišljenju; 'po
porodicama njihovim', prema njihovom poštenju (pravednosti); 'u narodima
svojim', da se to odnosi i na jedno i na drugo, može se videti iz značenja 'jezika'.
'porodice', i 'naroda' , u Reči; o čemu će po Božanskoj Gospodovoj milosti, biti
reči u sledećem. Da 'jezik' Ili 'govor', u unutrašnjem smislu, označava mišljenje,
a to znači načela i ubeđenja, to je stoga što postoji saobraznost jezika s
intelektualnim delom čoveka, ili s njegovom misli, kao što efekat dolazi od
uzroka. Nije takav samo uticaj (influks) čovekove misli u njegovo telo pri
govoru, već i uticaj neba, o kojemu će nešto biti rečeno iz iskustva, po
Gospodovoj Božanskoj milosti, na drugome mestu. Da 'porodice' u unutrašnjem
smislu označavaju poštenje (pravednost), a isto tako i milosrđe i ljubav prema
bližnjemu, dolazi iz toga što u nebima sve ono što se odnosi na uzajamnu ljubav
slično je odnosu krvnim srodstvima i brakovima, to jest porodicama (vidi br.
685). Stoga se u Reči stvari koje se odnose na ljubav i milosrđe predstavljaju
'domovima' i 'porodicama', a što nije ovde nužno potvrđivati. (Da je takvo
značenje 'doma', može se videti u br. 710). Da 'narodi' označavaju i jedno i
drugo, u opštem, jasno je iz značenja naroda,ili naroda (plural), u Reči. U
dobrom smislu 'narodi' označavaju stvari u novoj volji i razumu, stoga dobra
ljubavi i istine vere; ali u obratnom smislu oni označavaju zla i obmane (laži); a
slično tako i 'domovi', 'porodivce', i 'jezici', kao što se može potvrditi mnogim
odlomcima iz Reči. Razlog je u tome što se Pradrevna Crkva odlikovala time što
su u njoj postojali domovi (kuće), porodice, i narodi. Bračni par, s njihovom
decom, i njihovim slugama i sluškinjama, sačinjavali su jedan dom (kuću),
izvestan broj domova, koji nisu bili udaljeni jedni od drugih, sačinjavali su
porodicu; a jedan broj porodica, narod. Otuda su 'narodi' označavali porodice
kao skupine. Tako isto je i u nebu; samo što su tamo srodstva prema ljuvabi i
veri ka Gospodu (vidi br. 685). Iz ovoga dolazi značenje 'naroda' u unutrašnjem
smislu, što je opšti izraz koji obuhvata kako volju tako i razum, ili što je isto,
ljubav i veru; ali u odnosu na porodice i domove koji ih sačinjavaju. (Vidi što je
ranije rečeno o ovome predmetu, br. 470,471,483). Iz ovoga se vidi da 'narodi'
pretstavljaju obe stvari (ljubav i veru) u opštem, i da 'svaki prema svom jeziku,
po porodicama svojim, u narodima svojim', označava da je sve to bilo u skladu s
urođenim osobinama (geniju) svakoga čoveka, porodice, i naroda, čije je
bogoštovanje poticalo od Drevne Crkve.
1160. Stih 6. A sinovi Hamovi: Hus i Mesraim, Fud i Hanan. 'Hamom' je
označena, kao i pre, vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu; 'sinovima
Hamovim', ono što pripada ovoj odvojenoj veri; 'Kuš, Mizraim, Fut, i Hanan', su
bili mnogo naroda, koji u unutrašnjem smislu označavaju saznanja, znanja, i
različita bogoštovanja koja prate veru odvojenu od ljubavi ka bližnjemu.
1161. Da se 'Hamom' označava vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu, jasno je
iz onoga što je već rečeno o Hamu u prethodnom poglavlju.
1162. Da se 'sinovima Hamovim' označava ono što pripada ovoj odvojenoj veri,
sledi iz ovoga. Da bi se znalo šta je označeno 'Hamom', i 'sinovima Hamovim',
mora se prvo znati šta je vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu. Vera dovojena
od ljubavi ka bližnjemu nije vera. Gde nema vere, nema ni bogoštovanja, ni
unutrašnjeg ni spoljašnjeg. Ako i postoji neko bogoštovanje, onda je ono
izopačeno, pa se stoga 'Hamom' označava unutrašnje izopačeno bogoštovanje.
Greše oni koji nazivaju sama znanja o nebeskim i duhovnikm stvartima verom.
Jer ponekad sami najgori ljudi imaju ovo znanje više nego ostali – kao oni što
žive u neprestanoj mržnji i osvetoljubivosti, i u preljubama, i koji su stoga
pakleni (ljudi), a koji posle života u telu postaju đavoli. Iz ovoga se može videti
da znanje nije vera. Nego vera je priznavanje onoga što pripada veri; a
priznavanje ne znači izvanjsko već unutarnje, a to izvodi sam Gospod kroz
čovekovu ljubav prema bližnjem. I ovo priznavanje nije priznavanje usnama,
nego životom. Iz svačijega života se može videti kakvo je njegovo priznavanje.
Svi oni koji se nazivaju 'sinovima Hamovim' imaju znanja o veri, ali nemaju
ljubavi prema bližnjemu. Da li znaju o unutrašnjim znanjima Reči, i o raznim
misterijama, ili znanje o doslovnom značenju Reči, ili znanje o drugim istinama,
ma koje da je njihovo ime, preko kojega se o njima razmatra, ili znanja o
obredima izvanjskog bogoštovanja, ali ako nemaju ljubavi ka bližnjemu, oni su
'sinovi Hamovi'. Da su ovi koji se nazivaju 'sinovima Hamovim' takvoga
karaktera, očito je po narodima o kojima se sada govori.
1163. Da su 'Kuš, Mizraim, Fud i Hanan' bili mnogi narodi, pod kojima se u
unutrašnjem smislu označavaju saznanja, znanja, i obredi koji prate veru
odvojenu od ljubavi ka bližnjemu, može se videti iz Reči, gde se ovi narodi često
pominju; jer oni (narodi) označavaju takve stvari; a to znači da 'Kuš' ili 'Etiopija',
označavaju unutarnja saznanja Reči, pomoću kojih ovakvi ljudi potvrđuju lažna
načela; 'Mizraimom ili Egiptom', razna znanja ili same reči, pomoću kojih ljudi
pokušavaju da istražuju misterije vere, i da pomoću njih potvrđuju lažna načela;
'Fud ili Libija', znanja iz doslovnog značenja Reči, pomoću kojih potvrđuju lažna
načela; a 'Hananom ili Hananitima', obrede ili stvari izvanjskog bogoštovanja
odvojenog od unutarnjeg. Svi ovi, kada su odvojeni od ljubavi ka bližnjemu,
nazivaju se 'Hamovim sinovima'. Isti narodi tako isto označavaju jednostavna
znanja i saznanja; 'Kušom', unutarnja saznanja Reči; 'Egiptom', same reči
(scientifica); 'Fudom', saznanja iz doslovnog smisla Reči. To je razlog zašto se
uzimaju – kao što se može videti u onome što sledi – kako u lošem tako i u
dobrom smislu.
1164. Da se 'Kušom' ili 'Etiopijom' označavaju unutarnja saznanja iz Reči,
pomoću kojih ovakvi ljudi potvrđuju lažna načela, može se videti kod Jeremije:
Misir se diže kao potok i njegove se vode kolebaju kao rijeke; i veli: idem,
pokriću zemlju, zatrću grad i one koji žive u njemu. Izlazite, konji, bjesnite, kola: i
neka izađu junaci, Husi i Fudi, koji nose štitove, i Ludeji, koji nose i natežu luk.
(XLVI.8,9). 'Egipat' označava one koji ne veruju ništa osim ono što razumeju iz
samih reči, tako da sve povezuju sa sumnjom, poricanjem, i obmanom, što je
'ići, pokriti zemlju, zatrti grad'. 'Kuš' ovde označava univerzalnija i više
unutarnja saznanja iz Reči, pomoću kojih ljudi potvrđuju lažna načela. 'Fud'
označava saznanja iz doslovnog smisla Reči, koja su zasnovana samo na onome
što izgleda (telesnim) čulima. Kod Jezikilja:
I mač će doći na Misir, i strah će biti u Etiopskoj, kad stanu padati pobijeni u
Misiru, kad se zarobi mnoštvo njegovo i raskopaju se temelji njegovi. Etiopljani,
i Puteji, i Ludeji, i sva mješavina u Huveji i sinovi zemalja među kojima je vjera,
pašće s njima od mača. (XXX.4,5). Niko ne bi znao šta ove stvari znače osim iz
unutarnjeg smisla; i ako imena ne bi označavala aktuene (delujuće) stvari, one
ne bi imale skoro nikakvog začenja. Ali ovde se 'Egiptom' označavaju znanja,
pomoću koji ljudi žele da uđu u misterije vere. 'Kuš i Put' nazivaju se 'temelji
njegovi', jer označavaju saznanja iz Reči. Kod istoga: U onaj će dan izaći
poslanici od mene na lađama da uplaše Etiopsku bezbrižnu, i biće među njima
strah velik kao dana Misirskoga; jer evo, ide. (XXX.9). 'Kuš' označava ova
saznanja iz Reči, koja potvrđuju obmane koje se izlegu iz samih reči (scientifica).
Kod istoga: Za to evo me na tebe i na rijeke tvoje, i obratiću zemlju Misirsku u
pustoš i samu pustinju, od kule Sinske do međe Etiopske. (XXIX.10). Ovde
'Egipat' označava same reči; a 'Kuš' saznavanja unutarnjih stvari iz Reči, koje su
međe (granice) saznanja. Kod Isaije: Tako će odvesti car Asirski u ropstvo
Misirce, i Etiopljane u sužanjstvo, djecu i starce, gole i bose i golijeh zadnjica, na
sramotu Misircima. I prepašće se i posramiće se od Etiopske, uzdanice svoije, i
od Misira, ponosa svojega. (XX.4,5). 'Kuš' ovde označava saznanja iz Reči, koja
su obmane stečene preko samih reči koje se potvrde (prim.prev. potvrde u
njihovom doslovnom značenju); 'Asur' je mudrovanje (razglabanje) koje vodi u
'sužanjstvo'. Kod Nauma: Jačina mu bješe Huska zemlja i Misir i narodi bez
broja, Futeji i Liveji bjehu ti pomoćnici. (III.9). Ovo se kaže o opustošenoj crkvi, a
ovde na sličan način 'Egipat' označava same reči, a 'Kuš' znanja. 'Kuš i Egipat'
ovde označavaju na jednostravan način saznanja i znanja, koja su istine, korisne
onima koji su u veri koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu; tako, ovde se oni koriste
u dobrom smislu. Kod Isaije: Ovako veli Jehova: trud Misirski i trgovina Etiopska
i Savaca ljudi visoka rasta doći će k tebi i biti tvoja; za tobom će pristati, u
okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: doista, Bog je u
tebi, i nema drugoga Boga. (XLV.14). 'Trud Misirski' znači znanje; 'trgovina E
tiopska i Savaca ljudi', saznanja duhovnih stvari koje su od koristi onima koji
priznaju Gospoda, jer svo znanje i saznanje je za njih. Kod Danila: I osvojiće
blago u zlatu i u srebru i sve zaklade Misirske; i Livijanci i Etiopci ići će za njima.
(XI.43). 'Put i Kuš' označavaju ovde saznanja iz Reči; a 'Egipat', same reči. Kod
Sofonije: Ispreko rijeka Huskih koji se meni mole, rasijani moji, donijeće mi
dare.( III.19). označavajući one koji koji nemaju znanja, to jest Neznabošce. Kod
Davida: Doći će vlastela iz Misira, Etiopija će pružiti ruke svoje k Bogu.
(LXVIII.31)- Egipat ovde označava znanja, a 'Kuš' saznanja. Kod istoga: Među
one koji me znaju, brojiću Misir i Vavilon. Gle i Filisteji i Tir s Etiopskom ondje su
se rodili. (LXXXVII.4). 'Kuš' označava saznanja iz Reči; stoga se kaže 'ondje su se
rodili'. Stoga što 'Kuš' označava unutrašnja znanja Reči i inteligenciju koja potiče
iz toga, kaže se da je druga reka, koja je izlazila iz Edenskoga vrta, okružavala
celu zemlju Kuš (o čemu vidi br. 117).
1165. Da 'Mizraim' ili 'Egipat' u Reči označava znanja (ili same reči) pomoću
kojih ljudi žele da istražuju tajne vere, da bi njima potvrdili lažna načela, koja su
se na taj način začela, a to isto tako označava jednostavna znanja, kakva su
korisna, to je jasno ne samo iz odlomaka koji su već navedeni, nego i iz drugih,
koja, kada bi se naveli, ispunili bi stranice. (vidi Isa.XIX.1 do kraja; XXX.1-3; Jer.
II.18,36: XLII.14 do kraja; XXX.1 do kraja; Zak. X.10,11; Ps. LXXX.8 i sledeći)
1166. Da se 'Putom' ili 'Libijom' u Reči označavaju znanja iz doslovnog smisla
pomoći kojih se isto tako mogu potvrditi lažna načela, ali isto tako i jednostavna
saznanja, jasno je iz odlomaka koji su gore navedeni, gde se govori o 'Kušu'.
Zato što se njime na sličan način potvrđuju saznanja koja su unutarnjija, 'Put' i
'Kuš' se pominju zajedno u Reči, što se može videti iz navedenih odlomaka (Jer.
XLVI.8,9; Jez.XXX.4,5; Naum III.9;Dan.XI.43).
1167. Da se 'Hananom' ili 'Hananejcima' , kada se pominju u Reči, označavaju
obredi, to jest, stvari spoljašnjeg bogoštovanja odvojenog od unutrašnjeg, očito
je iz mnogih odlomaka, osobito iz onih u istorijskim delovima (Reči). Zato što su
Hananejci bili takvoga karaktera kada su Jakovljevi sinovi ušli u zemlju, bilo je
dopušteno da budu iskorenjeni. Ali u unutrašnjem smislu Reči, nazivaju se
'Hananejcim' svi oni kod kojih je spoljašnje bogoštovanje odvojeno od
unutrašnjega. A pošto su Jevreji i Izraelićani bili više od drugih ovakve prirode,
oni su označeni 'Hananejcima' u proročkom delu Reči. Kao što se može videti iz
ova dva odlomka: Prolivaše krv pravu, krv sinova svojih i kćeri svojih, koje
prinošahu na žrtvu idolima Hananejskim, i oskrvni se zemlja krvnijem djelima.
Oskrvniše sebe djelima svojim, i činiše preljubu postupanjem svojim. (CVI.38,39)
'Prolivanje krvi sinova i kćeri', ovde označava u unutrašnjem smislu da su
iskorenili sve istine vere i dobra ljubavi ka bližnjemu; 'žrtvovanje sinova i kćeri
Hahanejskim idolima' znači obesvetiti (profanisati) ono što pripada veri i ljubavi
izvanjskim bogoštovanjem koje je odvojeno od unutarnjeg, a to je
idolopoklonstvo (idolatrija). Tako su se opoganili svojim delima, i predali se
preljubi u svoijim delima. Kod Jezekilja: I reci: ovako veli Jehova Gospod
Jerusalimu: postanjem i rodom ti si iz zemlje Hananske, otac ti bješe Amorejac a
mati Hetejka. XVI.3. Ovde se jasno kaže da je (Jerusalim) iz zemlje Hanana. (Da
'Hanan' označava izvanjsko bogoštovanje odvojeno od unutarnjeg, može se
videti gore, br. 1078,1094).
1168. Stih 7. A sinovi Husovi: Sava i Evila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi
Regmini: Sava i Dadan. 'Sinovima Husovim' označavaju se oni kod kojih nema
unutrašnjeg bogoštovanja, ali koji imaju znanja o veri, od kojih oni prave svoju
religiju. 'Sava i Evila i Savata i Regma i Savataka' su mnogi narodi koji su imali
ovakva znanja. Njima (ovim narodima) su u unutrašnjem smislu označena ta
znanja. Na isti način su 'sinovima Regme' označeni oni kod kojih nije bilo
unutrašnjeg bogoštovanja, ali su imali poznavanja vere, koja su sačinjavala
njihovu religiju. 'Sava i Dedan' su narodi koji su imali ova znanja. Istima su u
unutrašnjem smislu označena ta sama znanja; ali s tom razlikom, da su
'sinovima Husa' označena poznavanja duhovnih stvari, dok su 'sinovima
Regme' označena poznavanja nebeskih stvari.
1169. Da su 'sinovima Husa' označeni oni koji kod kojih nije bilo unutrašnjeg
bogoštovanja, nego da su imali poznavanja vere, od kojih su napravili svoju
religiju, jasno je iz 'Husa', čiji su bili sinovi, a kojima se označavaju unutrašnja
poznavanja duhovnih stvari, kao što je gore pokazano, kao i iz Reči gde se
pominju ovi narodi.
1170. Da su 'Sava, Evila, Savata, Regma i Savataka' mnogi narodi koji su imali
ovakva znanja, i da su njima u unutrašnjem smislu označena ta znanja, može se
videti iz odlomaka u Reči, koji će biti dole navedeni.
1171. Da su 'sinovima Regme' na sličan način označeni oni kod kojih nije bilo
unutrašnjeg bogoštovanja, nego su bila poznavanja vere od kojih su sačinili
svoju religiju; i da su 'Sava i Dedan' narodi koji su imali ova znanja; i da su njima
u unutrašnjem smislu označena ta ista znanja, jasno je iz sledećih odlomaka kod
proroka. O Savi, Evili, Savati i Regmi, iz odlomaka kod Davida: Carevi Tarsiski i
ostrvljani donijeće dare, carevi Savski i Šavski daće danak. Klanjaće mu se svi
carevi, svi narodi biće mu pokorni. (LXX.10,11) Ovo je rečeno o Gospodu,
Njegovom carstvu, i nebeskoj crkvi. Svako može da vidi da su 'darovima' i
'poklonima' označena razne vrste bogoštovanja, ali kakva su bila ta
bogpoštovanja i njihov kvalitet, ne može se znati ako se ne razume na šta se
misli pod 'Tarsis i ostrva', a šta je pretstavljeno sa 'Sava i Ševa'. Već je bilo
pokazano da su sa 'Taršiš i ostrva' pretstavljene vanjske vrste bogoštovanja koje
su saobrazne unutrašnjem. Iz ovoga sledi da 'Sava i Ševa' označavaju unutrašnje
vrste bogoštovanja, naima 'Sava' Nebeske stvari bogoštovbanja, a sa 'Ševa'
duhovne stvari bogoštovanja. Kod Isaije: Daću u otkup za te Egipat, Etiopsku i
Savu umjesto tebe. (XLIII.3) 'Kuš i Sava' označavaju ovde duhovne stvari vere.
Kod istog (proroka): Trud Egipatski i Savaca visokoga rasta doći će k tebi i biti
tvoj. (XL.14) 'Trud Egipatski' označava znanje. A otkup (trgovina) Kuša i Savaca'
su saznavanja duhovnih stvari, koje su korisne onima koji veruju u Gospoda.
Kod istoga: Mnoštvo kamila prekriće te, dromedari iz Medijana i Efe; svi iz Save
doći će, i zlato i kad donijeće,i slavu vJehovinu javljaće. Sva stada Naajotska
(Arabije) skupiće se k tebi. I ovnovi Navajotski biće ti na potrebu. (LX.6,7) Pod
'Savom' se ovde misli na nebeske stvari i duhovne koje iz ovih proističu, a to je
'zlato i kad'; te se objašnjava da je to 'slava ili pohvale Jehovine', to jest, da su
oni (te pohvale) unutrašnje bogoštovanje. Kod Jezikilja: Trgovci Savski i Remski
trgovaće s tobom; dolažahu na sajme tvoje sa svakojakim mirisima i dragim
kamenjem i zlatom. Haran, Asur, i Helmad trgovahu s tobom. (XXVII.22,23). Ovo
se kaže za Tir. Šta je označeno 'Savom i Remom' očito je iz njihove trgovine, za
koju se kaže da su bili začini, drago kamenje, i zlato. 'Začini' u unutrašnjem
smislu znače ljubav ka bližnjemu; 'drago kamenje' is vera koja dolazi od ljubavi
ka bližnjemu, a 'zlato' je ljubav ka Gospodu, a sve su ovo nebeske stvari koje su
označene 'Savom'. U stvari, saznavanja ovih stvari su 'Sava' (pa se stoga
nazivaju 'trgovina'), kojima se napajaju ljudi koji pripadaju crkvi; jer niko ne
može postati čovek crkve be saznanja. Slične stvari su bile pretstavljene
caricom Savskom, koja je došla Solomunu i donela mu začine, zlato, i drago
kamenje (Prva o Carevima X. 1-3); kao i mudracima s istoka koji su došli Isusu
kada se rodio, koji su pali na kolena i poklonli Mu se, a zatim, otvorivši bisage,
dadoše Mu darove, zlato i tamjan i miro (Mateja II.1,11), čime je označeno
dobro – nebesko, duhovno, i prirodno. Kod Jeremije: Što će mi tamjan, što
dolazi iz Save, i dobri cimet iz daleke zemlje? Žrtve vaše paljenice nisu mi
ugodne. (VI.20). I ovde je jasno da su 'Savom' označena saznavanja i
obožavanja, koja su 'tamjan' i 'cimet', ali u ovom slučaju, to su označena
saznavanja o obožavanja u kojima nema ljubavi ka bližnjemu, pa se stoga kaže
'nisu mi ugodne'.
1172. Da su 'Dedanom' označena saznanja nižih nebeskih stvari, koje su u
obredima (ritualima), očito je iz sledećih odlomaka u Reči. Kod Jezikilja: Sinovi
Dedanovi bijahu trgovci tvoji, mnoga trgovina bijaše u tvojim rukama; kosti
slonove i drvo ebanovo donošahu ti u promjenu. (XXVII.15) 'Kosti slonove i
eboni' u unutrašnjem smislu su spoljašnja dobra, koja su bogoštovanje, ili
obredi. Kod istoga: Dedan trgovaše s tobom skupocjenim prostirkama za kola.
Arapi i svi knezovi Cedarski trgovahu s tobom; s jaganjcima i ovnovima i jarcima
dolažahu na sajme tvoje. (XXVII.20,21.) Ovde na sličan način 'prostirke za kola'
su spoljašnja dobra, ili dobra obreda. Kod Jeremije: Iščilje li mudrost njihova?
Bježite, obratite pleći, zavrite se duboko, stanovnici Dedanski, jer ću pustiti na
Ezava pogibao njegovu u vrijeme kada ću ga pohoditi. (XLIX.7,8.) Ovde
'stanovnici Dedanski' označavaju obrede u kojima nema unutrašnjeg
bogoštovanja ili klanjanja Gospodu iz srca, za koje se kaže 'obratite pleći i
zavrite se duboko'. Iz ovih odlomaka sada je jasno da su poznavanja duhovnih
stvari označena 'sinovima Husa', a znanja o nebeskim stvarima 'sinovima
Remne'.
1173. Sihovi 8, 9. Hus rodi i Nemroda; a on prvi bi silan na zemlji; bješe dobar
lovac pred Jehovom, za to se kaže, dobar lovac pred Jehovom kao Nemrod. Kao i
pre, i ovde se 'Husom' označavaju unutrašnja saznanja duhovnih i nebeskih
stvari; 'Nemrodom' su označeni oni koji su unutrašnje zamenili spoljašnjim
bogoštovanjem; tako se 'Nemrodom' označava takvo spoljašnje bogoštovanje.
'Hus rodi Nemroda', znači da su oni koji su imali znanja o unutrašnjim stvarima
ustanovili ovako bogoštovanje. On je bio 'silan na zemlji', znači da je takva
religija preovladavala u crkvi; 'zemlja' znači crkvu, kao i pre. 'Bješe dobar lovac
pred Jehovom', znači da je mnoge ubedio; 'za to se kaže, dobar (silan) lovac
pred Jehovom kao Nemrod', znači da je takav izraz postao poslovičan zato što
je bilo tako mnogo onih koje je on bio ubedio; i dalje, ovo znači da ovakav oblik
religije lako osvaja umove ljudi.
1174. Da 'Nemrod' označava one koji su unutrašnje pretvorili u spoljašnje
bogoštovanje, i da 'Nemrod' označava takvo spoljašnje bogoštovanje, može da
se vidi iz onoga što sledi. Ovde treba kazati, unapred, šta je to pretvoriti
unutrašnje u spoljašnje bogoštovanje. Rečeno je i pokazano gore da unutrašnje
bogoštovanje, koje je iz ljubavi i milosrđa, da je to samo bogoštovanje; i da
spoljašnje bez unutrašnjeg bogoštovanja nije bogoštovanje. Zameniti
unutrašnje spoljašnjim bogoštovanjem jeste učiniti spoljašnje bogopštovanje
bitnim, radije nego unutrašnje, koje je obratno onome prvome; kao kad bi se
reklo da unutrašnje bez spoljašnjeg nije bogoštovanje, a istina je da spoljašnje
bez unutrašnjeg bogoštovanja nije bogoštovanje. Takva je religija onih koji
razdvajaju veru od ljubavi ka bližnjemu, u tome što oni postavljaju stvari koje
pripadaju veri ispred onih koje pripadaju ljubavi ka bližnjem, ili koji postavljaju
znanja o veri ispred znanja o životu , tako da stavljaju formu ispred suštine.
Svako spoljašnje bogoštovanje je forma unutrašnjeg bogoštovanja, jer je
unutrašnje suština; nastojati da se bogoštovanje sastoji od onoga što što je
formalno, bez onoga što je suštinsko, to je nastojati da se unutrašnje pretvori u
spoljašnje bogoštovanje. Kao na primer, smatrati da ako neko živi negde gde
nema crkve, beseda, ili sakramenata, gde nema sveštenstva, da se takav ne
može spasiti, ili da ne može da ima bogoštovanje (prim. prev. da se klanja Bogu
u samom sebi).
1175. Da bi ovaj predmet bio još jasniji, uzmimo kao još jedan primer, činiti da
je suštinsko u bogoštovanju pohađati crkve, moliti se, držati praznike, i mnoge
druge stvari koje su spoljašnje i ceremonijalne, a onda, govoreći o veri, ubedite
sebe u to da su ove stvari dovoljne – a koje su sve formalne stvari
bogoštovanja. Sasvim je istinito da oni koji čine da se bogoštovanje sastoji od
ljubav i ljubavi prema bližnjemu, postupaju na isti način, to jest, da oni
posećuju crkve, idu na sakramente, mole se, održavaju praznike, i slično, i to
vrlo ozbiljno i vredno; ali oni ne čine da se suštinsko bogoštovanja sastoji u
ovim stvarima. U spoljašnjem bogoštovanju ovih ljudi ima ono što je sveto i što
je živo, jer u tome postoji unutrašnje bogoštovanje; ali u spoljašnjem
bogoštovanju onih koji su gore pomenuti, nema onoga što je sveto i živo. Jer
samo suštinsko je ono što osvećuje i oživljava formalno ili ceremonijalno
/bogoštovanje/; ali vera odvojena od ljubavi prema bližnje ne može da osveti i
oživi bogoštovanje, jer je otsutna životna suština. Takvo se bogoštovanje
naziva Nimrodom; i ono je rođeno od poznavanje koja se nazivaju Kušem, jer
ovi su rođeni od vere odvojene od ljubavi prema bližnjemu, koja se naziva
Hamom. Od Hama, ili vere odvojene od ljubavi prema bližnjemu, drugačije se
bogoštovanje ni ne može roditi. Ovo su stvari označene Nimrodom.
1176. Hus rodi Nemroda. Da ovo znači da su oni, koji su imali znanja o
unutrašnjim stvarima, ustanovili ovakvo bogoštovanje, očito je iz onoga što je
do sad rečeno. Poznavanja unutrašnjih stvari je ono što oni nazivaju stvarima
nauka (doktrine), a što oni razlikuju od obreda (rituala). Na primer, njihova
glavna doktrina je da sama vera spasava; no oni na znaju da su ljubav ka
Gospodu i ljubav ka bližnjemu sama vera; i da poznavanja koja oni nazivaju
verom postoje samo za to da preko njih ljudi mogu primiti ljubav ka Gospodu i
ljubav ka bližnjemu; i da je to vera koja spasava. Oni koji čine da se vera sastoji
samo iz znanja, to su oni koji rađaju i ustanovljavaju takvo bogoštovanje.
1177. A on prvi bi silan na zemlji. Da ovo znači da je takva religija preovladavala
u crkvi, može da se vidi iz onoga što sada sledi. Da je 'zemlja' crkva, bilo je već
pokazano (br. 620,636,662 i na drugim mestima).
1178. Bješe dobar (silan) lovac pred Gospodom. Da ovo znači da je on mnoge
ubedio, jasno je po tome što se to događa kada se vera odvoji od ljubavi ka
bližnjemu, a isto tako i po tome što se označava 'lovcem' u Reči. Vera odvojena
od ljubavi ka bližnjemu je takva da se u to ljudi mogu lako ubediti. Veći deo
čovečanstva ne zna šta su unutrašnje stvari, nego znaju samo šta su spoljašnje
stvari, i većina ljudi ostaju u onome što primaju preko čula (vanjskih čula), i
preko uživanja i preko požuda, imajući u vidu samo sebe i svet, te stoga njih
lako osvaja ovakva religija. Iz značenja 'lova': u Reči 'lov' (lovljenje) označava u
opštem ubeđinje, a u posebnom značenju, to je zarobljavanje ljudskih umova
(duša) tako što se povlađuje njihovim čulnim naklonostima, uživanjima, i
požudama. Pri tome se koriste stvari doktrine (nauka), koje oni objašnjavaju
kako odovara njihovoj naravi i želji drugih, uvek imajući u vidu podizanje ugleda
samima sebi i želeći da se obogate – tako ubeđujući druge. To je jasno iz
Jezikilja: Teško onima koji šiju uzglavlja pod sve laktove i grade pokrivala na
glavu svakoga raste da love dušu. Lovite duše mojega naroda, a svoje li ćete
duše sačuvati? I skrvnite me kod naroda mojega za grč ječma i za zalogaj hljeba
ubijajući duše koje ne bi trebalo da umru, i čuvajući u životu duše koje ne treba
da žive, lažući narodu mojemu, koji sluša laž. Evo me na vaša uzglavlja, na koja
lovite duše da vam dolijeću, i poderaću ih ispod lakata vaših, i pustiću duše koje
lovite da vam dolijeću. I poderaću pokrivala vaša i izbaviću narod svoj iz vaših
ruku, i ne će više biti u vašim rukama da vam budu lov, i poznaćete da sam ja
Jehova. (XIII.18-21). Ovde je objašnjeno šta se označava 'lovljenjem', da je to
zarobljavanje ubeđivanjem, a preko znanja koja oni izvrću sebi u korist, a uz to
prilagođavajući ih naravima drugih ljudi. Kod Miheja: Nesta pobožnoga sa
zemlje i nema pravoga među ljudima, svi vrebajui krv, svaki lovi brata svojega
mrežom. Da čine zlo objema rukama što više mogu, ište knez; i sudija je sudio za
platu, i ko je velik govori opačinu duše svoje, i spleću je. (VII.2,3). I ovde se
objašnjava šta je označeno 'lovljenjem'. Da je to vrebanje radi sebe samoga, ili
to je nazivati istinitim ono što je lažno, izgovarati izopačenosti, i iskrivljavati, i
na taj način ubeđivati. Kod Davida: Čovjek jezičan ne će se utvrditi na zemlji,
nepravednoga će zloća uvaliti u pogibao. (CXL.11). I ovde se govori o lošim
ljudima koji ubeđuju koristeći obmane, koji misle zlo, i koji smelo govore kako
bi obmanuli; 'jezik' označava obmanu.
1179. Za to se kaže: dobar lovac (strijelac) pred Jehovom kao Nemrod. Da ovo
znači da pošto je toliko mnogo njih bilo ubeđeno, da su ove reči postale izreka;
i da ovo označava da ovakva religija lako osvaja ljudske umove, može da se vidi
iz onoga što je već rečeno, kao i iz samog smisla reči. Štoviše, pošto su u drevna
vremena davana imana stvarima koje su se događale, to su ovo ime dali takvom
bogoštovanju, govoreći da je 'Nemrod' – to jest ovo bogoštovanja – bio dobar
(silan) lovac', to jest da ono (ovakvo bogoštovanje) lako osvaja ljudske umove.
Kaže se 'pred Jehovom', stoga što su oni kod kojih je bilo ovakvo bogoštovanje,
nazivali odvojenu veru ' Jehovom', ili 'čovekom pred Jehovom', kao što je očito
iz onoga što je pre rečeno (br. 340) o Kainu, kojim je na sličan način označena
vera odvojena od ljubavi ka bližnjemu. Ali razlika između 'Kaina' i 'Hama' je u
tome što je prvi bio u nebeskoj crkvi koja je imala opažanje (percepciju), a drugi
u duhovnoj crkvi koja nije imala opažanje, te je stoga prvi bio gadniji od
drugoga. U drevno vreme njih su nazivali 'silni' (hrabri), kao kod Isaije: Jer ovako
reče Jehova: za godinu, kao što je godina najamnička, nestaće sve slave
Cedarske. I što ostane hrabijeh strijelaca (lovaca) sinova Cedarskih, biće malo.
(XXI.16,17). Kod Osije: Oraste pobožnost, žeste bezakonje, jedoste plod od laži,
jer si se pouzdao u svoj put, u mnoštvo svojih junaka. (X.13) I na drugim
mestima. Oni su sebe nazivali 'ljudima' i 'junacima', od vere (za to što su imali
veru), jer postoji jedan izraz u izvornom jeziku koji izražava ideju moći a u isto
vreme i čoveka, kojim se u Reči opisuje vera, i to u oba smisla.
1180. Stih 10. A početak carstva njegova bješe Vavilon i Arah i Ahad i Halana u
zemlji Senaru. 'Početak carstva njegova', znači da je ovakvo bogoštovanje
počelo; 'Vavilon i Arah i Ahad i Halana, u zemlji Senaru', označava da su
postolaja ovakva bogoštovanje u tome regionu; u isto vreme, oni označavaju
ovakve vrste bogoštovanja, gde spoljašnje izgleda sveto, ali je unutrašnje
profano .
1181. Početak carstva njegova. Da ovo znači da je ovakvo bogoštovanje počelo,
jasno je iz značenja 'Vavilona u zemlji Senaru', o čemu se govori u nastavku.
1182. Vavilon i Arah i Ahad i Halan u zemlji Senaru. Da ovo znači da su ovakve
vrste bogoštovanja postojale u tome regionu, i da se ovima označavaju takve
vrste bogoštovanja, gde spoljašnje izgleda sveto dok je unutrašnje profano,
očito je iz značenja 'Vavilona' i 'zemlje Senara'. O Vavilonu se često govori u
Reči, i svuda se njime označava ovakvo bogoštovanje, a to je da spoljašnje
izgleda sveto dok je unutrašnje profano. Kako se u sledećem poglavlju govori u
Vavilonu, videće se da se Vavilonom označavaju ovakve stvari, i da u početku
ovakvo bogoštovanje nije bilo tako profano kao što je to bilo kasnije. Jer je
bogoštovanje upravo onakvo kakav je čovek iznutra; što je on neviniji, to je
nevinije njegovo spoljašnje bogoštovanje; a kako on iznutra postaje nečist, tako
i njegovo vanjsko bogoštovanje postaje nečisto; i što je njegovo unutrašnje biće
profanije, to je njegovo spoljašnje bogoštovanje profanije. Jednom rečju, što
ima više ljubavi prema sebi i prema svetu kod čoveka koji je u ovakvom
spoljašnjem bogoštovanju, to ima manje života i svetosti u njegovom
bogoštovanju; i što ima više mržnje prema bližđnjem u njegovoj ljubavi prema
sebi i svetu, to ima više profanosti (obesvećenosti) u njegovom bogoštovanju;
što ima više zlobe u njegovom bogoštovanju, to ima više profanosti u
njegovom bogoštovanju; što je više obmane u njegovom zlobi, to je više
profanosti u njegovom bogoštovanju. Te ljubavi i ta zla su u unutrašnjosti
spoljašnjeg bogoštovanja koje je označeno 'Vavilonom', o kome se govori u
sledećem poglavlju.
1183. Šta je označeno u pojedinostima Erehom, Ahadom, i Halanom u zemlji
Senaru' ne može se potpuno objasniti, jer se oni ne spominju u drugim
delovima Reči, s izuzetkom Halana (vidi Amos VI.2), gde postoje vrste ovakvog
bogoštovanja. Ali što se tiče zemlje Senara u kojoj su postojale ovakve vrste
bogoštovanje, da to znači da u tome spoljašnjem bogoštovbanju ima
profanosti, to je označeno u Reči u sledećem poglavlju (XI.2), a isto tako kod
Zaharije (V.11); a posebno kod Danila, gde se nalaze ove reči: I Gospod mu dade
u ruku Joakima cara Judina i dio sudova doma Božijega, i odnese ih u zemlju
Senar u dom boga svojega, i metnu sudove u riznicu boiga svojega. (I.2). I ovime
se označava da su svete stvari bile profanisane (obesvećene): 'sudovi doma
Božijeg', su svete stvari; 'dom boga Vavilonskoga, u zemlji Senaru', su
obesvećene stvari, u koje su unesene svete stvari. Iako su ovo istorijski
događaji, oni sadrže tajne, kao što je to slučaj sa svim istorijskim činjenicama
Reči. Isto je dalje očito iz obesvećivanja istih sudova (Danilo V.3-5). Da njima
nisu bile pretstavljene svete stvari, ovi se događaji ne bi bili odigrali.
1184. Stih 11,12. Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Ninivu, i Robot grad i Halu. I
Rezen između Ninive i Hale; to je gradi velik. 'Iz te zemlje izađe Asur', znači da
su oni, koji su bili u izvanjskom bogoštovanju, da su počeli da umuju o
unutrašnjim stvarima bogoštovanja; 'Asur' označava umovanje (rezonovanje); 'i
sazida Ninivu, i Robot grad i Halu', znači su na taj način oblikovali doktrine vere
za sebe; 'Ninivom' su označene obmane tih doktrina; 'Robotom i Halom',
označeno je isto samo drugog porekla; 'Rezen između Ninive i Hale', označava
da su tako isto oblikovali za sebe dotrine o životu. 'Rezenom' su označene
obmane u doktrinama koje su odale proizašle; 'Niniva' je obmana koja potiče
od umovanja; 'Hala' je obmana koja potiče od požude; 'između Ninive i Hale', je
obmana iz obe, 'to je veliki grad ', označava doktrine, koje da su se proširile i
preovladale.
1185. Iz te zemlje izađe Asur. Da ovo znači da su oni, koji su bili u takvom
spoljnom bogoštovanju, počeli da umuju o unutrašnjim stvarima bogoštovanja,
može da se vidi iz značenja 'Asura' u Reči, naime da je to umovanje (o čemu
ćemo govoriti uskoro). Postoji dvostruko značenje u ovim rečima, naime, da je
Asur izašao iz te zemlje, i da je Nemrod izašao iz te zemlje u Asur, ili Asiriju. Ovo
je ovako izraženo stoga što ove reči označavaju i jedno i drugo, naime
umovanje i o duhovnim i o nebeskim stvarima iz takvoga bogoštovanja – a to je
da je Asur izašao iz zemlje Senara; i da ovakvo bogoštovanje vodi u umovanje o
duhovnim i nebeskim stvarima – a to je pretstavljeno Nemrodom koji je izašao
iz te zemlje u Asur, ili Asiriju.
1186. Da 'Asdur' označava umovanje, jasno je iz značenja Asura ili Assirije u
Reči, gde se time neprekidno izražava ono što pripada razumu, u oba smisla;
naime, izražavaju se i racionalne stvari i umovanja. Razumom i racionalnim
(razumnim) stvarima označava se ono što je istinito, a umovanjem i
umovanjima pretstavljene su lažne stvari. Stoga što 'Asur' označava razum i
umovanje, to se on to često povezuje s 'Egiptom', koji pretstavlja reči-znanja
(scientifica); jer razum i umovanje dolazi od reči-znanja. Da 'Asur' označava
umovanje, jasno je iz Isaije: Teško Asiru, šibi gnjeva mojega, ako i jest palica u
ruci njegovoj moja jarost. Jer reče: krjepošću ruke svoje i mudrošću svojom, jer
sam razuman. (X.5,7,13). Ovde 'Adsur' označava umovanje, za koje se kaže da
nije ispravno ni kao razmišljanje ni kao razmatranje (meditiranje);jer kaže se,
'mudrošću svojom, jer da je razuman'. Kod Jezikilja: Bijahu dvije žene, kćeri
jedne matere. One se kurvahu u Egiptu, i ondje im pipahu grudi. A imena im
bijahu, starijoj Ola a sestri joj Oliba; one postaše moje, i rodiše sinove i kćeri. I
Ola kad bijaše moja, kurvaše se, i upaljivaše se za svojim milosnicima, Asircima
susjedima. Koji nošahu porfiru, i bijahu knezovi i vlastelji, sve lijepi mladići,
vitezovi koji jahahu na konjima. I Vavilonjani dolažahu k njoj na postelju
ljubavnu, i skrvnjahu je kurvarstvom svojim; i po što bi se oskrvnila s njikma,
odvraćala se duša njezina od njih. (XXIII. 2,3,5,6,17). Ovde 'Egipat' označava
reči-znanja; 'Asur', umovanje; a 'Vavilonjani', obmane od požuda. Kurvala si se
sa sinovima Egipatskim, susjedima svoijim velika tijela, i umnožila si kurvarstvio
svoje da bi me razgnjevila. Kurvala si se sa sinovima Asirskim, jer se ne mogaše
nasititi, I umnožila si kurvarstvo svoje u zemlji Hananskoj dori do Haldejske, i ni
tako se nijesi nasitila. (XVI.26,28,29). Gde Egipat označava reči-znanja; 'Asirija',
umovanje. Umovanja o duhovnim i nebeskim stvarima nazivaju se 'kurvanjem',
kako ovde tako i na drugim mestima u Reči. Da se ovde ne govori o kurvanju s
Egipćanima i s Asircima, to može svako da vidi. Kod Jeremije: A sada što će ti
put Egipatski da piješ vode Seorske? Što li će ti put Asirski da piješ vode iz rijeke?
Za što trčkaš mijenjajući svoj put? Posramićeš se od Egipćana kako si se
posramio od Asirca. (II.18,36). I ovde slično 'Egipat' označava reči-znanja; a
'Asir' umovanje. Kod istoga: Izrael je razagnano stado, lavovi su ga otjeraliu,
prvo ga je Asur raskinuo, a onda mu je car Vavilonski slomio kosti (prim. prev.
Ovo je moj prevod, jer ovo mjesto nisam našao tamo gde je označeno, to jest
kod Jeremije I.17,18). Ovde 'Asur' označava umovanje o duhovnim stvarima.
Kod Miheja: I biće mir kad Asirac dođe u našu zemlju, i kad stupi u dvore naše.
Tada ćemo podignuti na nj sedam pastira i sedam knezova iz naroda. I oni će
opasti zemlji Asirsku mačem i zemlju Nemrodovu na vratima njegovijem, i on će
nas izbaviti od Asirca kad dođe u našu zemlju i kad stupi na među našu. (V.5,6).
Ovde se govori o Izraelu, ili o duhovnoj crkvi, o kojoj se kaže da će 'Asur u nju
ne će ući', to jest, da ne će ući mudrovanje; 'zemlja Nemrodova' označava
ovakvo bogoštovanje koje je označeno Nemrodom, u kojem je unutrašnje
sastavljeno od zla i obmane. Da 'Asur' u Reči označava razum, koji je u čoveku
crkve, po kojemu on razaznaje šta je istina i dobro, očito je kod Ozeja: Sa
strahom će dotrčati iz Egipta kao ptica, i kao golub iz zemlje Asirske. (XI.11).
'Egipat' ovde označava znanje čoveka crkve; a 'Asur', njegov razum. Da 'ptica'
označava intelektualne reči-znanja, a 'golub' razumsko dobro, pokazano je pre.
Kod Isaije: U to vrijeme će biti put iz Egipta u Asirsku, i Asirac će ići u Egipat, i
Egipćanin u Asirsku, i služiće Jehovi nad vojskama Egipćani s Asircima. U to će
vrijeme Izrael biti treći s Egipćanima i Asircima, i biće blagoslov posred zemlje.
Jer će ih blagosloviti Jehova nad vojskama govoreći: da je blagosloven moj
narod Egipatski i Asirski, djelo ruku mojih, i našljedstvo moje, Izrael. (XIX,23-25).
Ovde se radi o duhovnoj crkvi, koja je 'Izrael', čiji razum je 'Asur', a znanje
'Egipat'. Ovo troje sačinjavaju intelektualne stvari kod čoveka duhovne crkve,
koje idu jedna za drugom ovim redom. Asur se imenuje i na drugim mestima,
kada znači Razumsko (Racionalno), bilo istinito ili lažno, kao kod Isaije XX.1 pa
do kraja; XXIII.13e; XXVII.13; XXX.31; XXXI.8; XXXVI and XXXVII; LII.4; Jezek.
XXVII.23,24; XXXI.3 do krajas; XXXII.22; Mijeha VII.12; Sofonije II.13; Zakarija
X.11; Psalam LXXXIII.8) 'Asur' označava umovanje kod Ozeja (V.13; VII.11; XII.1;
XIV.3) i kod Zaharije 8X.109, gde se govori o Efraimu, kojim je označno
Intelektualno (u crkvi) , ali ovde izokrenuto.
1187. I sazida Ninivu i Robot grad i Halu. Da ovo označava da su na taj način
oblikovali doktrine o veri za sebe, jasno je iz značenja Ninive, i Robota, i Hale (o
kojima ćemo govoriti ubrzo), kao i iz značenja 'grada' u Reči, da je to doktrina,
bilo istinita ili lažna (kao što je ranije pokazano, br. 402).
1188. Da su obmane u doktrini (prim.prev. u nauku ili u tumačenju Reči)
označene 'Ninivom', a obmane iz drugog izvora 'Robotom i Halom', jasno je iz
značenja 'Ninive u Reči, o čemu će uskoro biti govora. Obmane ove vrste imaju
tri izvora. Prvi je u obmanama čula koja su u mraku neprosvetljenog
razumevanja, i u neznanju; otuda dolaze obmane koje su 'Niniva'. Drugi izvor
jetako isto u čulima gde preovlađuju nečiste želje, da se bude nov i da se
predvodi: ove se obmane označavaju 'Robotom'. Treći izvor je u volji pa stoga i
u požudama, kada su ljudi spremni da nešto priznaju kao istinito samo ako to
prija njihovim požudama; otuda su obmane koje se nazivaju 'Hala'. Sve ove
obmane potiču od 'Asura', ili od umovanja o dobrima i istinama vere. Da
'Niniva' označava obmane (koje potiču) od obmana čula koja su u mraku
neprosvezljenog razumevanja i u neznanju, jasno je iz značenja 'Ninive' kod
Jone, koji je bio poslat u Ninivu, kojem gradu je bilo oprošteno to što su ljudi (u
Ninivi) bili takvi, o čemu se u pojedinostima vidi kod Jone (gde se govori) o
Ninivi, a o čemu će po Božanskoj Milost Gospodovoj bitti reči na drugome
mestu. Te pojedinosti su istorijskog karaktera ali i pored toga su proročanske
poruke, u kojima su sadržane i koje pretstavljaju ovakve tajne, kao što je to
slučaj i s ostlim istorijskim delovima Reči. Tako isto kod Isaije, gde se kaže da je
Asirski kralj ostao u Ninivi. I da kada se poklonio u domu (hramu) Nezroha boga
svojega, njegovi sinovi ga mačem posekoše (Isaija, XXXVII.27,38). Iako su ovo
istgorijske stvari, one sadrže i pretstavljaju slične tajne; a ovde se 'Ninivom'
označava spoljašnje bogoštovanje u kome su obmane; i pošto je ovo bilo
idolopokloničko, njega su posekli mačem njegovi sinovi. 'Sinovi' su obmane,
kao što je ranije pokazano; 'mač' je kazna za obmane, kao što je to svuda u
Reči. I kod Sofonije: Jehova će digniti ruku svoju na sjever, i zatrće Asirsku, i
Ninivu će opustiti da bude suha kao pustinja. I u njoj će ležati stada. Svakojako
zvjerje između naroda, i gem i ćuk noćivaće na dovratnicima njezinijem; glasom
će pjevati na prozorima, pustoš će biti na pragovima, jer će se poskidati
cekrovina. (II.13,14) Ovde je opisana Niniva, ali u proročkom stilu, kao i same
obmane koje su označene 'Ninivim'. Ove obmane, zato što im se klanjaju,
nazivaju se 'sjever, svakojako zvjerje, gem (kormorant) i ćuk, koji će
noćivaćivati u dovratnicima', te se kaže da su kao 'glas koji pjava na prozorima,
i kao 'skidanjem cedrovine', koja pretstavlja intelektualnu istinu. Ove se
obmane opisuju svim ovim izrazima.
1189. Obmane koje potiču iz požuda označenih 'Halom' ne mogu se potvrditi
iz proročkih nego iz istirijskih delova Reči, naime da je Asirski kralj odveo
Izrailjeve sinove u Asur, ili Asiriju, te ih nastanio u Hali i u Haboru, pored reke
Gozana, i u gradovima u Mediji (II o Carevima XVII.6; XVII.11). Istorijske
činjenice ovde označavaju upravo to, jer – kao što je već rečeno – svi istorijski
delovi Reči označavaju i pretstavljaju (nešto duhovno). Tako ovde 'Izrailj'
označava izopačenu duhovnu crkvu; 'Asur' označava umovanje; a 'Hala' takvu
obmanu.
1190. I Rezen izmeđui Ninive i Hale. Da ovo znači da su oni sami za sebe
oblikovali doktrine o životu; i da se lažne doktrine toga porekla označavaju
'Rezenom', može da se vidi iz onoga što je pokazano o Ninivi i Hali; kao i na taj
način što će se povezati ono što je rečeno u prethodnom stihu o obmanama u
doktrinama, s ovim što je rečeno o obmanama o životu. Jer takav je stil u Reči,
osobito je takav proročki stil, gde kada se govori o stvarima razuma, govori se u
isto vreme i o stvarima volje. U prethodnom stihu govori se o onome što je u
razumu, ili o obmanama u doktrini; a ovde o obmanama o životu, što je
označeno 'Rezenom'. Pošto se više Rezen ne pominje u Reči, ovo se ne može
jače potvrditi, osim po tome što je Rezen sagrađen između Ninive i Hale, to jest,
između umovanja i obmana koje potiču od požuda, što stvara obmane o životu,
kao i iz toga što se naziva 'velikim gradom', jer (ta obmana) potiče i iz razuma i
iz volje.
1191. To je grad velik. Da ovo označava stvari u doktrini, i da su se ove širile i
da su preovladale, jasno je iz značenja 'grada', a to istinite stvarii u doktrini (kao
što je bilo pokazano u br. 402). I to se naziva 'grad velik', pošto sve obmane
doktrine i bogoštovanja koje potiče od nje, iz toga nastaju i postaju obmane o
životu (prim.prev. obmane o tome kako treba živeti).
1192. Predmet o kome se govori gore u stihu 10 bio je zla u bogošrtovanju,
koja su označena 'Vavilonom, Arahom, Ahadom i Halanom u zemlji Senaru':
ovde se govori u ova dva stiha o obmanama (neistinama) u bogoštovanju, a što
je označeno 'Ninivom, Redhobom, i Halom, i Rezenom'. 8tu se govori o
obmanama koje pripadaju načelima koja su izmudrovana; i o zlima koja potiču
od ljubavi prema svetu i prema sebi.
1193. Sihovi 13,14. Mezraim rodi Ludeja i Sananeje i Labeje i Neftueje, i
Fetruzeje, i Hazlueje, odakle izađoše Filisteji i Kaftoreji. Mezraim rodi Ludeja i
Sananeja i Labeje i Neftueje, označava mnoge narode, koji označavaju mnoge
vrste obreda; 'Mezraim' je znanje; 'Ludim, sananej, i Labej i Nefteuej', su mnogi
obrede, koji su samo reči-znanja (scientifica); 'Fetrusej, i Hazluej' su imana
mnogih naroda, kojima se označavaju doktrinarnew stvari obreda koje ima
slično poreklo, a koji su bili same reči-znanja; 'odakle izadoše Filisteji', znači
narod toga porekla, kojim se označava poznavanje znanja o veri i ljubavi ka
bližnjemu. Da su 'izašli', znači da su kod njih saznanja bila samo reči-znanja.
1194. Mizraim rodi Ludeja, Sananeja, Labeja, Neftueja, Fetruzeja. Da ovi
onačavaju tako mnogo naroda, a da ovi označavaju toliko obreda, može se
videti iz onoga štgo je pokazano o Mizraimu ili Egiptu (kod stiha 6 ovoga
poglavlja), naimely, da 'Egipat' označava znanje ili reči-znanja. Oni za koje se
kaže su od ovih rođeni, to mogu da budu samo obredi, i to obredi spoljašnjeg
bogoštovanja. Jer Gospodova Reč, u svojim grudima i u dubini, to jeste u
njenom unutrašnjem smislu, govori samo o Njegovom carstvu, a to je o crkvi;
tako da su obredi ono što što je rođeno iz reči-znanja kroz mudrovanja.
1195. 'Mezraim' ili 'Egipat' je znanje, što je pokazano u stihu 6 ovoga
poglavlja. 'Ludeji, Sananeji, Labeji, Nefteji i Fetruzeji' su mnogi obredi koji su
samo reči-znanja, kojima se istražuju duhovne i nebeske stvari pomoću
mudrovanja, i tako se izmišlja bogoštovanje za sebe. Obredi kod ovakvog
bogoštovanja, pošto potiču od mudrovanja i reči-znanja, nazivaju se obredi-reči
znanja (ritualia scientifica), gde nije bilo ničega duhovnog i nebeskog, jer je sve
dolazilo od njih samih. Otuda potiče Egipatski idoli, kao i njihova magija. A
pošto su njihoivi obredi imali ovo poreklo, oni su odbacivali,i gadili se i mrzeli
obrede Drevne crkve¸ što je očito iz onoga što je rečeno u Postanju XLIII.32;
XLVI.34, Izlazak VIII.22); zato što su ovo značenja, to se kaže da ih je rodio
Mezraim ili Egipat, a to je reči-znanja; a pošto su njihove reči-znanja bile
raznorodne, to su i obredi, koli su potekli otuda različiti. Ove se raznovrsnosti
označavaju uglavnom mnogim narodima. Da se ovo podrazumeva pod
'Ludimom ili Liđanima', pokazuje se kod Jeremije: Egipat se diže kao potok i
njegove se vode kolebaju kao rijeke; i veli: idem, pokriću zemlju, i satrću grad i
one koji žive u njemu. Izlazite, konji i bjesnite, kola; i neka izađu junaci,
Etiopljani i Libijci, koji nose štitove, i Lidijci koji nose i natežu luk. (XLV.8,9) Reke
Egipta su ovde raznovrsne reči-znanja koja su obmanjiva; 'idem, pokriću zemlju'
je ući u stvari koje pripadaju crkvi ili veri preko reči-znanja; 'satrti grad' je
razoriti istine; 'Kuš i Fut' su saznanja,a 'Lidijci' su obredi zasnovani na rečimaznanjima o kojima se gore govori; 'koji nose štitove, i natežu luk' je razum.
1196. Da su 'Petrusi i Haslusi' imena naroda, i da označavaju doktrinarne stvari
u obredima sličnoig porekla, a koje je bilo u rečima-znanjima, jasno je iz onoga
što je već rečeno; kao i iz toga što oni slede jedni druge ovim redom. O
Petrusima vidi kod isaije XI.11,12; Jerek. XXIX.13-14; Jer. XLIV.1,15.
1197. Odakle izađoše Filisteji. Da ovo označava narod i da je ovim narodom
označeno znanje o veri i o ljubavi ka bližnjemju, jasno je iz Reči, gde se često
pominju Filistejci. U Drevnoj Crkvisvi nazivani su Filistejcima svi oni koji su
mnogo govorili o veri, i izjavljivali da je spasenje u samoj veri, a čiji život nije bio
po njihovoj veri. Stoga su se oni nazivali 'neobrezanima', što znači da su bili
lišeni ljubavi ka bližnjemu. Da su nazivani 'neobrezanim, može se videti u 1
Samuilova XIV.6; XVII.26,36; XXXI.4;2 Samuilova I.20. i drugde. Jer su bili takvi,
dogodilo se da su stvari vere postajale samo stvari memorije; jer poznavanja
duhovnih i nebeskih stvari pa i misterija vere postaju samo stvari memorije
kada čovek vešt u ovim stvarima nema ljubavi ka bližnjemu. Stvari u memoriji
su mrtve ukoliko čovek koji ima savest ne živi po njoj. A kada tako živi, tada
stvari u memoriji postaju stvari života; i samo tada one su mu od koristi i
donose mu spasenje posle života u telu. Znanja i saznanja nisu ništa čoveku u
drugom životu, čak i da zna sve tajne koje su ikada otkrivene, ukoliko ova
znanja ne utiču na njegov život. Takvi su oni koji su gore opisani svuda a
označeni kao 'Filistejci' kod proroka u Reči, kao i u istorijski delovima (Reči), kao
na primer kada Avraham boravi u zemlji Filisteja, i kada je sklopa savez s
Avimelehom, kraljem Filistejaca (Postanje XX.1 do kraja; XXI.22 do kraja;
XXVI.1-34). Pošto su ovde verska znanja pretstavljena Filistejcima, stoga je
Avraham, koji pretstavlja nebeske stvari vere, među njima boravio, i stupio u
savez s njima, a tako istzo i Isak, kojim su pretstavljene duhovne stvari vere; ali
ne i Jakov, zato što su njima bile pretstavljene spoljašnje stvari vere.
Da'Filistejci' pretstavljaju opšte poznavanje verskih stvari, a osobito onih koje
govore o spasenjeu kroz samu veru, i koje postaju samo stvari u njihovoj
memoriji, može da se vidi kod Isaije: Nemoj se radovati zemljo Filistejska sva
kolika, što se slomi prut onoga koji te je bio; jer će iz korjena zmijinjega niknuti
zmija vasilinska, i plod će joj biti zmaj ognjeni krilati. (XIV.29). Ovde 'korijen
zmijinji' označava reči-znanja; 'zmija vasilinska', zlo jer dolaze od obmana; a
'plod zmaja ognjenoga', su njihova dela, koja se nazivaju 'leteća ognjena zmija',
jer ona potiču od požuda. Kod Joila: I šta hoćete vi sa mnom, Tire i Sidone, i svi
kraljevi Filistinski (Palestinski)? Hoćete li da mi platite ili hoćete li da mi vratite?
Odmah ću vam bez oklijevanja platiti platu vašu na vašu glavu. Jer uzeste srebro
moje i zlato moje, i najljepše zaklade moje unesoste u svoje crkve (hramove). I
sinove Judine i sinove Jerusalimske prodadoste sinovima Grčkim (Javanitskim)
da biste ih otjerali daleko od međe njihove. III.4-6. Ovde je jasno na šta se misli
pod Filistejcima, i pod 'Filistijom' (prim.prev, u Daničičevom prevodu 'Filistija' je
Palestina. Naime, reč 'Palestina' dolazi od reči Filistija, narod i teritorija koja se
graničila sa Izraelom i Judejom), i pod 'međama njihovijem'. Ovde 'srebro i
zlato' su duhovne i nebeske stvari vere; a 'najljepše zaklade moje' su znanja o
njima. Da su ih 'uneli u njihove crkve ili hramove', označava da su ih posedovali
i to razglašavali; da su 'prodavali sinove Judine i sinove Jerusalimske', znači da
nisu imali ni ljubavi i vere; 'Juda' u Reči je nebesko od vere, a 'Jerusalim' je
duhovno od vere koja otuda potiče a koje (nebesko i duhovno vere) je bilo i
''otjerano daleko od međe njihove'. Tako isto na drugim mestima kod Proroka,
kao kod Jer. XXV.20; XLVII.1 do kraja; Jez.XVI.27,57; XXV.15,16;Amos I.8;
Obadija 19; Sofonije II.5; Psalam LXXXIII.7;LXXXVII.4. A o Kapadočanima u
Zakoni Ponovljeni II.23; Jer. XLVII.4; Amos IX.7.
1198. Da 'izađoše' znači su kod njih znanja bile samo reči-znanja (scientifica),
jasno je iz onoga što je već rečeno. Za njih se ne kaže da su bili 'rođeni' od onih
iz Egipta, već da su 'izašli' od njih, jer oni nisu od onih koji razmišljaju po
prirodnim rečim-znanjima o duhovnim i nebeskim stvarima, pa da tako oblikuju
sami za sebe doktrine (učenja, nauke) - kao što su bili oni o kojima je ranije bilo
reči – već su oni bili od onih koji nauče znanja od drugih, pa ih nauče i sačuvaju
u memoriji, kao što bi učili i pamtili sve druge stvari, a za koje oni ne mare osim
da bi postigli počasti, ili iz nekog tome sličnog razloga. Ovo znanje o verskim
saznanjima nema ništa zajedničko sa znanjima o prirodnim stvarima; pa se
stoga i kaže ne da su bili 'rođeni' već da su 'izašli' od njih. Pošto je takav
karakter 'Filistejaca', oni izvrću verska znanja umovanjem o njimam, pa tako
oblikuju za seve lažna učenja; stoga su oni među onima koji se teško mogu
roditi iznova i primiti ljubav ka bližnjemu, kako stoga što su neobrezani u srcu,
tako i zbog toga što polaze o lažnih načela; stoga (njihov) život koji se rukovodi
ovim načelima samo sprečava i zaustavlja njihov (duhovni) preporod.
1199. I Hanan rodi Sidona, prvenca svojega, i Heta. Kao i pre, 'Hanan' označava
spoljašnje bogoštovanje u kojemu nema ničega unutrašnjeg. 'Sidon' označava
spoljašnje poznavanje duhovnih stvari: pa stoga što su one prve stvari
spoljašnjeg bogoštovanja, to se kaže da je 'Sidon' 'prvenac Hananov'; 'Het'
označava spoljašnje poznavanje nebeskih stvari.
1200. Da 'Hanan' označava spoljašnje bogoštovanje u kojem nema ničega
unutrašnjeg, bilo je pokazano tamo gde se govorilo o Hananu. Spoljašnje
bogoštovanje, koje se naziva 'Hananom', takvo je kao što je bilo ono kod
jevreja, i pre i posle Gospodovoig dolaska. Kod njih postoji spoljašnje
bogoštovanje kojega se strogo pridržavaju, a u takvom su neznanju o onome
što je unutrašnje da misle da žive samo telom. Žive u potpunom neznanju o
duši, o veri, o Gospodu, o duhovnom i nebeskom životu, i o životu posle smrti.
Tako su u vreme Gospoda odricali da postoji uskrsnuće – kao što se vidi kod
Mateja XXII. 22-33; Marka XII.18-28; Luke XX.27-41. Kada je čovek takav da ne
veruje da će živeti posle smrti, on ne veruje da postoji bilo šta unutrašnje koje
je duhovno i nebesko; a takvi su oni koji žive u samim požudama, jer žive samo
telesnim i svetskim životom: osobito oni koji su ogrezli u tvrdičluku. I pored
toga, kod njih postoji bogoštovanje, posećuju sinagoge, ili njihove crkve, i
održavaju obrede, neke vrlo strogo; ali pošto ne veruju da postoiji život posle
smrti, njihovo bogoštovanje je nužno spoljašnje u kome nema ničega
unutrašnjega, te je kao što je školjka bez semena (srži) ili kao stablo bez ploda i
bez lišća. Na takvo spoljašnje bogoštovanje se misli pod 'Hananom'. Druge vrste
spoljašnjeg bogoštovanja, koja se gore razmatraju, bila su oblici bogoštovanja u
kojima je bilo unutrašnjih stvari.
1201. Da 'Sidon' označava vanjska znanja o duhovnim stvarima, jasno je po
tome što se naziva 'Hananovim prvorođencem'; jer prvoroženac u svakoj crkvi
je u unutrašnjem smislu vera (n352,367). Ali ovde, gde nema vere, jer nema
unutrašnjih stvari, postoje samo vanjska znanja o duhovnim stvarima koja su
umesto vere; a to znači znanja kakva su bila kod Jevreja, koja su samo znanja o
obredima spoljašnjeg bogoštovanja, kao i o doktrinama (naucima) koje se
odnose na to bogoštovanje. Da je ovo značenje 'Sidona', jasno je i po tome što
su Tir i Sidon bili na krajnjoj granici Filistije, i što su bili pored mora; stoga se
'Tirom' označavaju unutrašnje znanje, a 'Sidonom' spoljašnje znanje duhovnih
stvari – a što je vidljivo i iz Reči. Kod Jeremije: Od onoga dana kad će doći da
istrijebi ave Filisteje i zatre Tir i Sidon i sve ostale pomoćnike, jer će Jehova
istrijebiti Filisteje. Ostatak ostrva Kaftora.( XLVII.4) Ovde 'Filistejci' označavaju
znanja o veri i o ljubavi ka bližnjem; 'Tir' označava unutrašnja znanja, a 'Sidon'
znanja o duhovnim stvarima. Kod Joila: I šta hoćete vi sa mnom, Tire i Sidone, i
svi kraljevi Filistejski? Jer uzeste srebro moje i zlato moje, i najljepše zaklade
moje unesoste u crkve (hramove) svoje. (III.4,5). Ovde 'Tir i Sidon' očigledno
označavaju znanja, i nazivaju se 'međama Filistije', 'srebro i zlato', i 'najljepše
zaklade', su znanja. Kod Jezekilja: Ondje su svi knezoivi sjeverni i svi Sidonci, koji
sidoše s pobijenima sa strahom svojim, stideći se sile svoje. Jer zadadoh strah
zemlji živijeh, i Faraon će i sve mnoštvo njegovo ležati među neobrezanima s
onima koji su pobijeni mačem. (XXII.30,32). Ovde 'Sidonci' označavaju spoljašnja
znanja, koja su samo reči-znanja kad su bez unutrašnjih stvari, stoga se i
pominju u vezi s Faraonom, ili Egiptom, kojima su označene reči-znanja
(scientifica). Kod Sofonije: I Emat će zahvatiti, i Tir i Sidon, ako i jesu veoma
mudri. (IX.2). Ovde se govori o Damaskusu (Emat); 'Tir i Sidon' označavaju
znanja. Kod Jezikilja: Stanovnici Sidonski i Aradski bijahu ti veslari; mudraci tvoji,
Tire, što bijahui u tebi, bijahu ti krmari. (XXVII.8) Ovde 'Tir' označava unutrašnja
znanja; stoga se njegovi mudri ljudi nazivaju 'krmari'; a 'Sidon' označava
spoljašnje znanja, pa se stoga njegovi žitelji nazivaju 'veslari'; jer takav je odnos
između unutrašnjih znanja i spoljašnjih. Kod Isaije: Umuknite koji živite na
ostrvu, koje trgovci Sidonski pomorci puniše. I dohodi im bijahu po velikim
vodama sjeme Seorsko, žetva s rijeke, i bješe trg narodima. Sidi se , Sidone, jer
govori more, sila morska veli: ne mučim se porođajem, ne rađam, ne odgajam
momaka, ne podižem djevojaka. (XXIII.2-4.) 'Sidon' ovde označava spoljašnja
znanja, koja se, pošto u njima nema ništa unutrašnje, nazivaju 'sjeme Seorsko,
žetva s rijeke, trg narodima', a tako isto i 'more' i 'sila morska', kaže se da 'se ne
muči i ne rađa' – što se ne bi moglo shvatiti u doslovnom smislu, ali je savršeno
jasno u unutrašnjem smislu; kao što je to i sa drugim odlomcima kod Proroka.
Zato što 'Sidon' označava spoljašnja znanja, laže se da je on 'trn oko Izrailja', to
jest, oko duhovne crkve (Jezekilj XXVIII.24,26); jer su spoljašnja znanja kao trn
okolo.
1202. Da se Sidon naziva 'Hananovim oprvencem' jer su ova saznanja prve
stvari ovakvog spoljašnjeg bogoštovanja, u kojemu nema unutrašnjeg
bogoštovanja, upravo je bilo objašnjeno u prethodnom paragrafu.
1203. Stoga je jasno zašto 'Het' označava spoljašnje znanja o nebeskim
stvarima. Uobičajeno je kod Proroka da se govori zajedno o duhovnim i
nebeskim stvarima; tome je razlog to što jedne potiču od drugim, pa stoga tu
nije sve savršeno ako one nisu povezane; tako da postoji slika nebeskoga braka
u svim i svakoj stvari u Reči. Isto tako jasno je iz ovoga, kao i iz drugim mesta u
Reči, da se 'Sidonom' označavaju spoljašnja poznavanja duhovnih stvari, a
'Hetom' spoljašnja poznavanja nebeskih stvari, u oba smisla – to će reći, bez
unutrašnjih stvari, i s unutrašnjim stvarima – i tako isto prosto ( bez i sa)
spoljašnjih poznavanja. Kao što je već rečeno, duhovne stvari su one koje
pripadaju veri; a nebeske stvari su one koje pripadaju ljubavi; ili, duhovne stvari
su one koje pripadaju razumu, a nebeske su one koje pripadaju volji. Da 'Het'
označava spoljašnja znanja bez unutrašnjih, jasno je iz Jezikilja: Reci: ovako veli
Gospod Jehova Jerusalimu: postanjem i rođenjem ti si iz zemlje Hananske;otac ti
bijaše Amorejac, a mati Hetejka. Ti si kći matere svoje, koja se odmetnula muža
svojega i djece svoje, i sestra si sestara svojih, koje se odmetnuše muževa svojih
i djece svoje, mati vam je Hetejka, a otac Amorejac. (XVI.3,45.)Ovde je 'Hanan'
spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg; 'odmetnula muževe i sinove', je
odbaciti dobra i istine; otuda je se njena mati naziva 'Hetejskom'. Ali 'Het' u
Reči označava i spoljašnja poznavanja nebeskih stvari u dobrom smislu, kao što
je to slučaj sa skoro svim imenima zemalja, gradova, naroda, i osoba, iz razloga
koji je već objašnjen. Ovo značenje 'Heta' će se obrađivati kasnije, po Božanskoj
mislosti Gospodovoj. Poznavanja duhovnih stvari su ona koja se odnose na
veru, pa stoga i na doktrinu (nauk o veri); a poznavanja nebeskikh stvari su ona
koja se odnose na ljubav, pa stoga i na život.
1204. Stihovi 16-18. I Jebuzeja i Amoreja i i Heveja i Araceja i Sineja, i Aradija i
Samareja i Amateja.. A poslije se rasijaše plemena Hananejska. 'Jebuziti, i
Amoreji, i Heveji, i Araceji, i Sineji, i Aradeji, i Samareji, i Amateji' bili su mnogi
narodi kojima se označavaju mnoga idolopoklonstva. A 'poslije se rasijaše
plemena Hananejska', znači da su sva ostala idolopoklonstva proizašla iz ovih.
1205. Jebuziti, Amoreji, Haveji, Araceji, Sineji, Aradeji, Samareji i Amateji, bili su
mnogi narodi, i oni označavaju mnoga različita idolopoklonstva. Da se
idolopokonstva označavaju ovim narodima, jasno je iz mnogih mesta u Reči, jer
su oni bili žitelji Hananske zemlje, koji su zbog svog idolopoklonstva bili
isterani, a delom i iskorenjeni. Ali u unutrašnjem smislu ne misli se na narode
već na idolopoklonstva uopšte, bilo kada i bilo gde da su; posebno, kod Jevreja.
Jer ovi čine da se bogoštovanje sastoji samo od spoljašnjih stvari, i nisu voljni da
znaju bilo šta o unutrašnjim stvarima; a kada ih se poučava, oni to odbacuju, te
su stoga skloni svim ovim idolopoklonstvima, što se jasno vidi po Jevrejima.
(prim.prev. Autor je smetnuo s uma da kod Jevreja, nezvanično, postoji Kabala,
ili mistično i simbolično tumačenje Božanskih istina, koje u mnogome potseća
na Doktrine Novog Jerusalima, objavljene preko Autora). U unutrašnjem
bogoštovanju ima jemstvo (spona) koje odvraća čoveka od idolopoklonstva; a
kada nema ovoga, nema ničega što sprečava. Međutim, postoje kako
unutrašnja tako i spoljašnja idolopoklonstva. Oni kod kojih postoji spoljašnje
idolopoklonstvo bez unutrašnjeg, ti srljaju u spoljašnja idolopoklonstva; oni
kod kojih postoji spoljašnje idolopoklonstvo a koji su iznutra nečisti, oni srljaju u
unutrašnja idolopoklonstva; obe ove vrste idolopoklonstava označene su ovim
narodima. Unutrašnja idolopoklonstva su mnoge obmane i požude koje ljudi
vole i kojima se klanjaju, a koji su umesto bogova i idola koji su postojali kod
Neznabožaca. No koje su posebne vrste obmana i požuda bile označene ovim
narodima – Jebuzitima, Amoritima, Gergesejima, iEvejima, Arukejima,
Asenejima, Aradejima, Samarejima, i Amatejima – bilo bi pre dugo da se ovde
objasni; ali to će biti rečeno kada se njihova imana ponovo pojave, po
Božanskoj milosti Gospodovoj.
1206. A poslije se rasijaše plemena Hananejska. Da ovo znači da su sve ostale
vrste idolopoklonstava proistekle iz ovih, jasno je i bez objašnjavanja.
1207. Stih 19. I bijahu međe Hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, i
idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Lesa. Pod 'Sidonom', kao i pre,
označena su spoljašnja znanja; 'Gerarom' su označene stvari koje su otkrivene o
veri; 'Gazom' su označene stvari koje su otkrivene o ljubavi ka bližnjemu; 'međa
Hananejska od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, označava dokle su se širila
poznavanja istine i dobra kod onih koji su imali spoljašnje bez unutrašnjeg
bogoštovanja; 'idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Lesa', označava
obmane i zla u kojima su se oni nalazili.
1208. Da se 'Sidonom' označavaju spoljašnja znanja, očito je iz onoga što je već
rečeno, u stihu 15.
1209. Da se 'Gerarom' označavaju stvari koje su bile otrivene o veri, i stoga
uopšte o samoj veri, jasno je iz odlomaka gde je pominje Gerar (kao u Postanju
XX.1; XXVI.1,17), dok će se o značenju 'Gerara' govoriti posle, po Božanskoj
milosti Gospodovoj.
1210. Da se 'Gazom' označavaju stvari koje su bile otkrivene o ljubavi ka
bližnjemu, jasno je iz toga što kad god se u Reči govori o duhovnim stvarima, u
isto vreme zajedno govori se i o nebeskim stvarima (to znači, da kada se govori
o veri, govori se i o ljubavi ka bližnjemu); to isto je jasno i iz Reči gde se pominje
'Gaza', a još više ako se uzme u obzir da se znanja protežu do vere, i čak do
ljubavi ka bližnjemu, koja je njihova krajnja međa.
1211. I bijahu međe Hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze. Da ovo
označava dokle su se širila znanja kod onih koji su imali spoljašnje bogoštovanje
bez unutrašnjeg, jasno je iz značenja 'Gerara' i 'Gaze'. Dotle su se prostirale
granice svih znanja koja su se odnosila na bogoštovanje, bilo da je ono bilo
spoljašnje ili unutrašnje; jer svako bogoštovanje je od vere i odljubavi ka
bližnjemu. Ono što nije od ovoga, to je idolopoklonstvo. Pošto se ovde radi o
Hananu,to jest, o spoljašnjem bogoštovanju i onome što iz njega proističe, ovde
se misli ne na granice do kojih se širilo to bogoštovanje, već na znanja.
1212. I idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Lesa (Dasa). Da ovo
označava obmane i zla u kojima se ova (bogoštovanja) završavaju, može se
videti iz značenja istih (gradova) u istorijskim i proroškim delovima Reči.
Uglavnom, postoje dva izvora obmana; jedan su požude koje pripadaju ljubavi
prema sebi i svetu; drugi je saznanja i reči-znanja, kroz umovanje; a obmane
ovakvoga porekla, kada nadvladaju istine, označavaju se sa 'Sodom, Gomor,
Adama, i Sevojim'. Svako može da vidi da su obmane i zla iz ovih (bogoštovanja)
međe spoljašnjeg bogoštovanja. U ovakvom bogoštovanju sve je mrtvo. U
ovakvom bogoštovanju, bilo na koju stranu da se čovek okrene, on tone u
obmane. Nema ničega unutrašnjega koje bi ga držalo na putu istine, već postoji
samo spoljašnje, koje ga nosi gde god ga vode požude i fantazije. Pošto se
Sodom, Gomor, Adama, i Sevojim pominju kako u istorijskim tako i u proročkim
delovima Reči, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biće objašnjeno koja su
posebna zla njima označena.
1213. Stih 20. To su sinovi Hamovi, po porodicama svojim, i po jezicima svojim,
u zemljama svojim i u narodima svojim. 'Sinovi Hamovi' označavaju
rasprostiranje dokrtrina i raznih bogoštovanja iz izopačenog unutrašnjeg
bogošovanja koje je 'Ham'; 'po porodicama svojim, i po jezicima svojim, u
zemljama svojim, i u narodima svojim', zanači (da je to išto) prema njihovim
posebnim prirodnim odlikama (geniju), pojedinačno i zajedno; 'po porodicama
svojim', je prema njihovim moralnim običajima; 'po jezicima svojim', je prema
njihovim mišljenjima; ' u zemljama svojim', je, uopšte, ono što se odnosilo na
njihova mišljenja; 'u narodima svojim', je, uopšte, o onome što se odnosilo na
njihove moralne običaje.
1214. Da 'sinovi Hamovi' označavaju širenje doktrina i raznih bogoštovanja iz
izopačenog unutrašnjeg bogoštovanja koje je 'Ham', jasno je iz značenja
'sinova', naime da su to doktrine; i iz značenja 'Hama', naime da je to
izopačeno unutrašnje bogoštovanje; o kojem je bilo govora ranije.
1215. Po porodicvama svojim, po jezicima svojim, u zemljama svojim, u
narodima svojim. Da ovo znači da je ovo bilo u skladu s njihovim prirodnim
odlikama (prema geniju svakoga od njih), bilo je gore objašnjeno (u stihu 5),
gde se nalaze iste reči, ali drugim redom. Tamo je predmet bio sinovi Jafetovi,
da se 'od njih razdijeliše ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku
svojemu, i po porodicama svojim, i u narodima svojim', označava spoljašnje
vrste bogoštovanja u kojima je bilo unutrašnje (bogoštovanje). U tome
odlomku, dakle, prednost dobija ono što pripada doktrini (nauku); ali ovde
prednost doktrini koja govori o moralnim običajima, ili o životu.
1216. Da 'po porodicama svojim' znači prema njihovim moralnim običajima; da
'po jezicimna svojim' znači u skladu s njihovim mnenjima; da u 'zemljama
svojim' znači prema onome što se odnosi na njihova mišljenja; i da 'u narodima
svojim' znači, uopšte, ono što se odnosi na moralne običaje, sve to se može
videti po značenju svakog izraza u Reči – to jest, reči 'porodica'. 'jezik', ' zemlja',
i narod' – o kojima vidi gore u stihu 5.
1217. Stih 21. I Semu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jafetovu, ocu svijeh
sinova Everovijeh. Ovde je 'Semom' označena Drevna Crkva u opštem; 'rodiše
se Semu', znači da je nova crkva nastala od Drevna Crkve; 'Everom' je označana
ova nova crkva, koja će se zvati druga Drevna Crkva; 'on je otac svijeh sinoca
Everovih', znači da je ova druga Drevna Crkva, i ono što je pripadalo ovj crkvi,
proizašlo iz prve Drevna Crkve kao od svog oca; 'najstarijem bratu Jafetovu',
znači je je njeno bogoštovanje bilo spoljašnje.
1218. Da se 'Semom' označava Drevna Crkva uopšte, jasno je iz toga što se
ovde radi o Everu, na kojega je sada usmerena pažnja; i iz toga što se on ovde
naziva 'stariji brat Jafetov'.
1219. Da 'Semu se rodiše' ovde označava da je jedna nova crkva proizašla iz
Drevne Crkve, jasno je iz sadržaja ovoga stiha, koji govori o Everu, pod kojim se
misli na tu novu crkvu, o kojoj kasnije.
1220. Da je 'Everom' označena jedna nova crkva, jasno je iz onoga što sledi, gde
se posebno razmatra o Everu. Ever se ovde pominje zato što je ta nova crkva
potekla od njega. Kakav je bio Ever i ova nova crkva, po Božanskoj milosti
Gospodovoj, biće rečeno kasnije.
1221. On je otac svih sinova Everovijeh. Da ovo znači da je ova druga Drevna
Crkva, i ono što je pripadalo ovoj crkvi, proizašlo od prve Drevne Crkve, kao od
svog oca, videće se u onom što sledi o Everu, i o ovoj crkvi; jer se o Everu govori
od 24 do 30 stiha ovoga poglavlja, i od stiha 11 do kraja u sledećem poglavlju.
1222. Stariji brat Jafetov. Da ovo znači da je njegovo bogoštovanje bilo
spoljašnje, jasno je iz značenja 'Jafeta', naime da je to spoljašnja crkva, o kojoj u
prethodnom poglavlju, u 18 stom i sledećim stihovima; i gore, u ovom
poglavlju, stihovi 1 do 5. 'Sem, stariji brat Jafetov', ovde posebno označava da
su unutrašnja i spoljašnja crkva braća; jer je takav odnos unutrašnjeg
bogoštovanja prema spoljašnjem u kome postoji unutrašnje (bogoštovanje). Ali
unutrašnja crkva je stariji brat jer je prva i unutrašnja. Ovde 'stariji brat
Jafetov'znači i to da je druga Drevna Crkva, nazvana 'Ever', bila brat prvoj
Drevnoj Crkvi. Jer 'Jafetom', u unutrašnjem smislu, označeno je spoljašnje
bogoštovanje u kojem je unutrašnje, u bilo kojoj crkvi; pa stoga i u ovoj novoj
Drevnoj Crkvi koja je najvećim delom bila spoljašnja. Takav je unutrašnji smisao
Reči, da se ne obraća pažnja na istorijske delove doslovnog smisla kada se
posmatra ono što je sveopšte (univerzalno), a što je odvojeno od doslovnog
smisla; jer ova dva (smisla) posmatraju jedan drugoga na različit način. Otuda to
da 'stariji brat Jafetov' ovde znači, u unutrašnjem smislu, bogoštovanje nove
Drevne Crkve, koje da je bilo spoljašnje. Jer da značenje nije ovakvo, bilo bi
nepotrebno reći da je on (Ever) bio stariji brat Jafetov.
1223. Stih 22. Sinovi Semovu bjehu: Elam i Asur i Arfaksal i Lud i Aram. Kao i
pre, i ovde je 'Semom' označena unutrašnja crkva; a 'sinovima Semovim', ono
što pripada mudrosti; 'Elam, i Asur, i Arpaksal, i Lud, i Aram' bili su mnogi
narodi, kojima se označava ono što pripada mudrosti, - 'Elamom' vera od
ljubavi ka bližnjem, 'Asurom' razumevanje koje potiče otuda, ' Arpaksalom'
znanje otuda, 'Ludom' poznavanja istine, 'Aramom' poznavanja dobra.
1224. Iz svega ovoga očito je šta ova imena označavaju u unutrašnjem smislu,
naime, da je Devna Crkva, koja je bila unutrašnja, bila obdarena mudrošću,
razumevanjem, znanjem, i poznavanjima istine i dobra. Ovo je sadržano u
unutrašnjem smislu, iako su ovde navedena samo imena iz čega se u
doslovnom smislu može samo ustanoviti ko su bili očevi i koje je bilo poreklo
naroda, a ništa doktrinalno, a još manje nešto duhovno i nebesko. Takav je
slučaj i sa Prorocima, gde se pod nizovima imena u unutrašnjem smislu
označavaju delotvorne stvari, koje slede jedna drugo lepim redom.
1225. Da je 'Semom' označena unutrašnja crkva, rečeno je i pokazano u
prethodnom poglavlju, u 18 stom i sledećim stihovima.
1226. Da se 'sinovima Semovim' označava ono što pripada mudrosti, jasno je iz
samo ovoga, da je Sem unutrašnja crkva, čiji su sinovi ništa drugo već stvari
mudrosti. Naziva se mudrošću sve ono što se rađa od ljubavi ka bližnjemu, jer
to dolazi preko ljubavi ka bližnjemu od Gospoda, od kojega je sva mudrost, jer
On je mudrost sama. Otuda i istinsko razumevanje (inteligencija), a otuda i
istinsko znanje, i otuda dolazi i istinsko saznavanje, što su sve sinovi ljubavi ka
bližnjem, to jest, sinovi Gospodovi preko ljubavi ka bližnjem. Pa stoga što su
sinovi Gospodovi preko ljubavi ka bližnjem, za svakoga od njih se kaže da ima
mudrost, jer je mudrost u svakome od njih, i primaju život od nje, i to tako da ni
razumevanje, ni znanje ni saznanje nemaju života osim od mudrosti koja
pripada ljubavi ka bližnjem, koja je od Gospoda.
1227. Da su 'Elam, Asur, Arpaksal, Lud, i Aram' bili mnogi narodi, očitoi je i
izstorijskih i proročkih delova Reči gde se oni pominju. I da oni označavaju ono
pto pripada mudrosti, jasno je iz onoiga što je malopre rečeno kao i iz onoga
što sledi. Kod nekih od ovih naroda, bikla je unutrašnja crkva; kod drugih, koje
se nazivaju sinovima Jafetovim, bila je spoljašnja crkva; kod onih koiji su se zvali
sinovi hamovi, bila je izopašena unutrašnja crkva; a kod onih koji su bili sinovi
Hananovi, bila je izopačena spolkjašnja crkva. Isto je bilo da se kaže unutrašnje i
spoljašnje bogoštovanje, ili da se kaže unutrašnja i spoljašnja crkva.
1228. Da 'Elam' označava veru koja dolazi od ljubavi ka bližnjem, jasno je iz
suštine unutrašnje crkve. Crkva je unutrašnja kada je ljubav ka bližnjemu
vodeće načelo, iz kojaga on misli i deluje. Prvo potomstvo ljubavi ka bližnjem je
ništa drugo nego vera; jer je vera iz toga, i ni iz kojeg drugog izvora. Da je 'Elam'
vera od ljubavi ka bližnjem, ili vera sama koja čini unutrašnju crkvu, jasno je i iz
Jeremije: Riječ Jehovina koja dođe Jeremiji proroku za Elam, u početku
carovanja Sedesije cara Judina, govoreći: Ovako veli Jehova nad vojskama; evo,
ja ću slomiti luk Elamu, glavnu silu njihovu; i dovešću na Elam četiri vjetra s
četiri kraja nebesa, i u sve te vjetrove rasijaću ih, tako da neće biti naroda kuda
neće otići prognanici Elamski. I uplašiću Elamce pred neprijateljima njihovijem, i
pred onima koji traže dušu njihovu; i pustiću zlo na njih, žestinu gnjeva svojega,
govori Jehova, i pustiću na njih mač dokle ih ne zatrem. I namjestiću prijesto
svoj u Elamu i istrijebići odande cara i knezove, govori Jehova. (XLIX. 34-39) U
ovome odlolmku 'Elam' označava veru, ili ono što je isto, a to je unutrašnju
crkvu, koja se izokrenula i iskvarila; a potom obnovljena. Upravo kao što se u
Reči često govori o Judi, Izrailju, i Jakovu – kojima su označene crkve – 'Judom'
nebeska crkva, 'Izrailjem' duhovna crkva, a 'Jakovom' spoljašnja crkva, o kojima,
kada su izopačene, kaže se da treba da se razagnaju, i da pošto ih neprijatelji
razagnaju, one će biti sakuljene i vraćene ; i tada će Jehova postaviti svoj presto
u Elamu, to jest u unjutrašnjim stvarima crkve, a to su stvari vere od ljubavi ka
bližnjem. Kod Isaije: Breme pustinji na moru. Kao vihori koji prolaze na jug, tako
će doći iz pustinje, iz zemlje strašne. Ljuta utvara javi mi se. Nevjernik nevjeru
čini, pustošnik pustoši; hodi, Elame, opkoli, Madajo! Svemu uzdanju učiniću kraj.
(XXCI.1,2.). Ovde se kaže da će Vavilon opustošiti crkvu; 'Elam' je unutrašnja
crkva; 'Madaj' je spoljašnja crkva, ili spoljašćnje bogoštovanje u kojemu je
unutrašnje. Da je Madaj takva crkva, ili takvo bogoštovanje, pokazano je u stihu
2 ovoga poglavlja, gde se kaže da je Madaj Jafetov sin.
1229. Da je 'Asurom' označeno razumevanje, jasno je iz onoga što je gore
pokazano, u stihu 11 ovoga poglavlja.
1230. Da je 'Arpaksalom' označeno znanje, ne može se lako potvrditi iz Reči, ali
je očito iz nizova stvari koje prethode i koje slede.
1231. Da su 'Ludom' označena poznavanja istine, jasno je po tome što su
poznavanja istine iz toga izvora, to jest, od Gospoda preko ljubavi ka bližnjemu,
pa tako i preko vere, uz pomoć razumevanja i poznavanja.Tako kod Jezikilja:
Persijanci i Lidijci i Puteji bijahu u vojsci tvojoj tvoji vojnici (ratnici); štitove i
šljemove vješahu u tebi, oni te ukrašavahu, (XXVII.10.) Ovo se kaže za Tir; 'Lidijci
(Lud) i Puteji (Put) označavaju saznanja, za koja se kaže da su u njihovoj vojsci
da su njeni ratnici, jer oni služe braneći istine uz pomoć razumevanja (razuma).
To isto je i 'vješati štitove i šljemove'. Da 'Puteji' označavaju spoljašnja znanja
Reči, može se videti gore, u stihu 6 ovoga poglavlja.
1232. Da se 'Aramom' ili Sirijom označavaju saznanja dobra, to sledi; a vidi se i
iz Reči, kao kod Jezikilja: Sirija (Aram) trgovaše s tobom mnoštvom djela svojih,
dolažaše na sajmove tvoje sa smaragdom i porfirom i uzvodom i tankim
platnom, i koralom i ahatom. /XXVII.16.) Gde se govori o Tiru, ili o posedovanju
znanja; a 'djela, smaragd, porfira, uzvod i tanko platno, koral i ahat', ovde
označavaju poznavanja dobra. Kod Osije: I Jakov pobježe u zemlju Sirsku, i Izrael
služi za ženu, i za ženu čuva ivce. I prorokom izvede Jehova Izrailj iz Egipta, i
prorokom čuva ga. (XII.13,14.) Ovde 'Jakov' označava spoljašnju crkvu, a 'Izrailj'
unutrašnju duhovnu crkvu; 'Aram', poznavanja dobra, 'Egipat', znanje koje je
izokrenuto; 'Efraim', razumevanje koje je izokrenuto. Šta ovi označavaju, ne
može se videti iz doslovnog smisla, nego samo iz unutrašnjeg smisla, gde imena
označavaju delujuće stvari crkve, kao što je rečeno. Kod Isaije: Breme Damasku.
Gle! Damask će se ukinuti da ne bude više grad, nego će biti gomila razvalina.
Nestaće gradova Efraimovijeh i carstva u Damasku i ostatku Sirskom biće kao
slava sinova Izrailjevijeh, veli Jehova nad vojskama. (XVII.1,3). 'Ostatak Sirski
(Aramov) ovde oznavača poznavanja dobra, što se naziba 'slava Izrailjeva'.
'Aram' ili Sirija , u suprotnom smislu, označava poznavanja dobra koja su
izokrenuta; jer u Reči se uobičajeno koriste izrazi u oba smisla (Isaija VII.4-6;
IX.11,12; Zakoni Ponovljedni XXVI.5).
1233. Stih 23. A sinovi Aramovi bijahu: Uz i Ul i Gater i Mas. Ovde, kao i pre,
'Aram' označava poznavanja dobra; 'sinovi Aramovi', grananje poznavanja
dobra, i onoga što proističe iz ovih poznavanja; 'Uz i Ul i Gater i Mas',
označavaju mnoge vrste ovih znanja.
1234. Da 'Aram' znači poznavanja dobra, upravo je gore pokazano. Da su
'sinovi Aramovi' grananje poznavanja dobra, i onoga što proističe iz ovih
poznavanja, sledi (iz prethodnoga); Ova izvedena znanja su prirodne istine; a
ono što pripada znanjima su stvari koje se rade u skladu s njima (znanjima). Da
su ovo značenja, ne može se lako potvrditi iz Reči, jer ovo nisu imena koja se
često pominju. Samo se Uz pominje kod Jeremoje XXV.20, i u Plaču IV.21. Tada
sledi da 'Uz, Ul, Gater, i Mas' označavaju mnoge vrste ovih znanja, i dela koja
su u skladu s tim znanjima.
1235. Stih 24. I Arfaksal rodi Salu, a Sala rodi Evera. 'Arfaksal' je bio narod kojim
je označeno znanje; 'Sala' je ime naroda, kojim se označava ono što proističe iz
toga znanja; i 'Ever' je ime naroda, čiji je otac bio Ever, kojim se označava druga
Drevna Crkva, koja se odvojila od prethodne.
1236. Da se 'Arfaksalom' nazivao narod i da se njima označava znanje, jasno je
iz onoga što je gore rečeno, u stihu 22.
1237. Da je i 'Sala' bio narod, i da se njime označavalo ono što je izvođeno
(zaključivano) iz tih znanja, sledi (iz prehodnog), jer se kaže da je 'Arfaksal rodio
Salu'.
1238. Da se i 'Everom' označava narod, čiji je otac bio Ever, narod koji se
nazivao ovim imenom, to treba ovako razumeti. Oni koji su do sada pomenuti,
bili su narodi kod kojih je postojala Drevna Crkva, i koji su se svi nazivali
sinovima Semovim, Hamovim, i Jafetovim i Hananovim, jer su Semom, Hamom,
Jafetom i Hananom ozančene razne vrste bogoštovanja u crkvi. Noje, Sem,
Ham, Jafet i Hanan nikad nisu postojali kao ljudi; ali stoga što je posebno
Drevna crkva, kao i svaka crkva uopšte, takva da sadrži jedno istinito
unutrašžnje i jedno iskvareno unutrašnje, i jedno istinito spoljašnje i jedno
iskvareno spoljašnje, stoga se ova imena daju kako bi se sve razlike mogle
ozačiti tim ljudima i njihovim sinovima kao njihovim glavama. Štaviše, narodi
koji se imenuju imali su takvo bogoštobvanje; stoga se i nazivaju jednim od
Nojevih sinova. Iz istog razloga, ove vrste bogoštovanja označavaju se imenima
ovih naroda u Reči. Ova prva Drevna Crkva, koja je označena Nojem i njegovim
sinovima, nije bila među malim brojem (ljudi), nego je bila rasprostranjena kroz
mnoga kraljevstva, što se vidi po pomenutim narodima, naime, Asirijom,
Mesopotamijom, Sirijom, Etiopijom, Arabijom, Libijom, Egiptom, Filistijom sve
do Tira i Sidona, kao i cele zemlje Hanana, s ove i druge strane Jordana. Ali se u
Siriji pojavila jedna vrsta spoljašnjeg bogoštovanja, koja se proširila na daleko,
kroz mnoge zemlje, posebno u Hananu, a koje se razlikovalo od bogoštovanja
Drevne Crkve. Pa kako se tako pojavilo nešto odvojeno od Drevne Crkve, to je iz
toga iznikla jedna nova crkva, koja se može nazvati druga Drevna Crkva.
Rodonačelnik ove crkve bio je Ever, pa se stoga ova crkva naziva po Everu. Kao
štro je već rečeno, u to vreme svi (ljudi) su se delili u domaćinstva, porodice, i
narode. Svaki narod priznavao je jednog oca, od kojega im je dolazilo ime, kao
što se vidi na raznim mestima u Reči. Tako se narod koji je priznavao Evera za
oca koje su primljene iz usta Pradrevne Crkve – a koje su se odnosile na
Gospoda I Njegovo carstvo – što su se pretvorile u idole, a kod nekih naroda i u
magiju. Kako ne bi propala cela crkva, Gospod je dopustio da se ponovo
uspostavi reprezentativno i simbolično bogoštvanje, a što je izveo Ever. Ovo se
bogoštovanje sastojalo uglavnom u spoljašnjim stvarima. Spoljašnje u
bogoštovanju bilo je, pored sveštenstva I onoga što ide uz to, i visoka mesta
(visine), lugovi, stubovi, pomazanja, I nazvao Hebrejski narod (Jevrejski narod).
1239. Da se ‘Everom’ označava druga Drevna crkva koja se odvojila od
prethopdne, jasno je iz onoga što je do sada rečeno.
1240. Stih 25. A Everu se rodiše dva sina: jednm bješe ime Falek, jer se u
njegovo vrijeme razdijli zemlja. A bratu njegovom ime Jektan. Ever je bio onaj
koji je ustanovio drugu Drevnu Crkvu, te je tako ta crkva označena njime;
njemu se ‘rodiše dva sina’, kojima su označenae dve vrste bogoštovanja, naime,
unutrašnje I spoljašnje. Njegova dva sina zvala su se ‘Feleg’ I ‘Jektan’; ‘Felegom’
je označeno unutrašnje bogoštovanje te crkve, a ‘Jektanom’ njeno spoljašnje
bogoštovanje; ‘jer se u njegovo vrijeme razdijeli zemlja’, znači da se u to vreme
pojavila nova crkva; ‘zemlja’ ovde kao I pre označava crkvu; ‘njegovu bratu ime
je Joktan’, označava spoljašnje bogoštovanje te crkve.
1241. Što se tiče Evera da je bio onaj koji je ustanovio drugu Drevnu Crkvu, i
koja je označena njegovim imenom, stvar stoji ovako. Prva Drevna Crkva, tako
raširena kako što je rečeno, osobito kroz Aziju, tokom vremena se izrodila – kao
I svaka crkva svuda - bila je iskvarena onima koji su unosili novotarije, kako u
unutrašnje tako i u spoljašnje bogoštovanje, i to na raznim mestima; a (te
crkve) bile su iskvarene osobito na taj način što su stvari koje su pretstavljale I
označavale (duhovne I nebeske stvari) u Drevnoj Crkvi a mnoge druge stvari
ustanovljene uredbama (statutima). Unutrašnje ovoga bogoštovanje bile su
doktrine (nauci) koje su predavane još od pre potopa, osobito preko onih koji
su se zvali ‘Enoh’, koji je sakupio izreke Pradrevne Crkve, i iz njih izveo
doktrine (nauke). Ove (doktrine) bile su njihova Reč; a iz ovih unutrašnjih I
spoljašnjih stvari proizašlo je bogoštovanje ove crkve, a to je bogoštovanje
ustanovio Ever iznova, ali je nešto i dodao, a nešto izmenio. Oni (prim.prev.
njegovi sledbenici) su cenili žrtve više nego bilo koje obrede. U istinitoj Drevnoj
Crkve žrtve su bile nepoznate, osim među nekim potomcima Hama I Hanana,
koji su bili idolopoklonici, a što je njima bilo dopušteno kako ne bi prinosili na
žrtvi svoje sinove i kćeri. Iz svega ovoga se vidi kakva je bila ova druga Drevna
Crkva, koju je ustanovio Ever I koja se nastavila među njegovim potomcima,
koje su se nazvali Hebrejski narod.
1242. Da su ovim dvama sinovima Everovim, čija su imena bili Feleg i Jektan,
bile označene dve vrste bogoštovanje te crkve – Felegom unutrašnje a
Jektanom spoljašnje bogoštovanje – to je očito iz toga što je u unutrašnjem
smislu Everom i Hebrejskim narodom označena druga Drevna Crkva, i da u
svakoj crkvi ima ono što je unutrašnje i ono što je spoljašnje. Jer bez
unutrašnjeg, nema i ne može biti crkve, već samo idolopoklonstva. Stoga, pošto
se ‘sinovima’ označava crkva, to je jasno da se jednim sinom označava
unutrašnje crkve a drugim spoljašnje; kao i na drugim mestima u Reči; kao što
je to označeno Adom I Zilom, dve žene Lamehove (see n. 409); Lijom I Rahelom;
Jakovom I Izrailjem, o kojima kasnije; i drugima. O potomstvu Jektanovom će
biti reči u sledećem poglavlju.
1243. Jer se u njegovo vreme razdijeli zemlja. Da ovo znači da a se tada pojavila
jedna nova crkva, sada je očigledno; da se ‘zemljom’ ne označava ništa drugo
do crkva, bilo je jasno pokazano gore (n.662,1066).
1244. A bratu njegovom ime bješe Jektan. Da ovo označava spoljašnje
bogoštovanje te crkve, bilo je pokazano gore. Da se spoljašnje bogoštovanje
naziva ‘bratom’, može se videti gore, u stihu 21 ovoga poglavlja, Gde se kaže da
je Sem bio Jafetov stariji brat. Iz toga razloga ovde je dodato imenu ‘brat’.
1245. Stihovi 26-29. A Jektan rodi Elmodada I Saleta I Sarmota I Jaraha, I Odora
I Evila I Deklu, I Evala I Avimaila I Savu, I Ufira I Evilu I Jovava, ti svi bjehu sinovi
Jektanovi. Ovo su bili mnogi narodi koji su nastali od porodica poreklom od
Evera, a kojima su označene mnogi obredi.
1246. Da su ovo bili mnogi narodi I porodice poreklom od Evera, može se videti
po tome kako su oni živeli u tome periodu. U pradrevno vreme, kao što je
rečeno , narodi su se izdvajali po porodicama, a ove po domaćinstvima. Svaki
narod priznavao je jednog oca, po kome su uzimali ime. Kako su se umnožavali,
sinovi jednog oca su a sličan način sačinjavali domaćinstva, porodice, i narode; i
tako dalje. Tako je bilo i sa Jektanovim sinovima, kao što možemo da vidima
kako je bilo sa sinovima Jakovljevim, koji su posle razmnožavanja postali
plemena, pa je svako priznavalo jednog (sina) kao svog oca; a svi skupa bili su
od Jakova, I nazivali su se Jakov. Upravo tako su ovi narodi poticali od Evera, pa
su se nazvali Hebreji.
1247. Da ovi su ovim narodima označeni mnogi obredi, jasno je po tome što u
Reči imena uvek označavaju delotvorne stvari; jer u unutrašnjem smislu Reč se
odnosi samo na Gospoda, na Njegovo carstvo u nebima i na zemlji, pa stoga i na
crkvu i na ono što pripada crkvi. Takav je slučaj s ovim imenima. Pa pošto
Jektan, Everov sin, označava spoljašnje bogoštovanje ove nove crkve, kao što je
pre rečeno, to i njegovi sinovi označavaju ono što se odnosi na spoljašnje
bogoštovanje, a to su obredi, to jest mnoge vrste obreda. Ali šta su bili ovi
obredi, nemoguće je reći, jer se oni određuju po njihovom odnosu na samo
bogoštovanje, pa sve dok se ovo ne zna, ništa se ne može o njima reći; a ne bi
bilo koristi i da se zna. Niti se ove reči ponovo javljaju u Reči, osim Save, Ofira, I
Avile; a ovi nisu iz istoga korena; jer o Savi i Avili govori se u Reči tamo gde se
govori o onima koji se nazivaju Hamovim sinovima, kao što je jasno iz stiha 7
ovoga poglavlja; a isti slučaj je i s Ofirom.
1248. Stih 30. I življahu od Mase kako se ide na Safir (Sefar) od gora ističnijeh.
Ovim rečima se označava dokle se proširilo ovo bogoštovanje, od istina vere pa
do dobara ljubavi ka bližnjemu. ‘Masa’ označava istinu; ‘Sefar’, dobro; ‘gore
istočne’, ljubav ka bližnjemu.
1249. Da se ovim rečima označava raširenost ovoga bogoštovanja, od istina
vere pa do dobra ljubavi ka bližnjemu; i da ‘Masa’ označava istinu, a ‘Safir’
dobro, jer se Masa I Safir ne pominju kod Proroka. Pa ipak, ovo se može videti
po tome što je to zaključak onoga što se prethodno dešava, a posebno po
tome što su‘gore istočne’ su ono krajnje na koje se odnose prethodne reči, a u
Reči se ‘istočnim gorama’ označava ljubav ka bližnjemu koja dolazi odGospoda
– kao što će biti pokazano u onome što sledi – a sito se može videti po tome što
sve u crkvi ima kao svoj glavni cilj ljubav ka bližnjemu. Iz svega ovoga sledi da
‘Masa’ označava istinu, ili granicu od koje počinje ljubav ka bližnjemu; I da
‘Sefar’ označava dobro, pa stoga I ljubav ka bližnjemu, koja je ‘gore istočne’, ili
granice do kojijih ova dosiže.
1250. Da ‘gore istočne’ označavaju ljubav ka bližnjem, u stvari ljubav ka
bližnjem od Gospoda, jasno je iz značenja ‘gore’ u Reči, da je to ljubav prema
Gospčodu I ljubav ka bližnjemu, kao što je pokazano pre (br. 795). A da ‘istok’
znači Gospoda, I nebeske stvari od Njega, a koje su ljubav I milosrđe, može se
videti gore (br. 101), kao i iz sledećih odlomaka. Kod Jezikilja: Po tom mahnuše
heruvimi krilima,….i slava Izrailjeva bješe ozgo nad njima. I podiže se slava
Jehovina isred grada, I stade na gori koja je s istoka gradu. (XI.22,23) Ovde
‘gora koja je s istoka gradu’ nije ništa drugo nego ono što je nebesko, koje je
ljubav i milosrđe, i ono što je od Gospoda, jer se kaže da je ‘slava Jehovina isred
grada’. Ponovo: I odvede me opet k vratima spoljašnjim od svetinje, koja
gledaju na istok, a ona bjehu zatvorena. I reči mi Jehova: ova vrata neka budu
zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne ulazi na njih; za to neka budu
zatvorena. (Jez.XLIV. 1,2.) I ovo na sličan način označava ono što je nebesko,
koje je ljubav ka Gospodu. I na drugome mestu: Po tom odvede me opet k
vratima od doma, I gle, voda izlažaše ispod praga od doma k istoku. I reče mi:
ova voda teče u Galileju prvu, i spušta se u polje, I utječe u more, I kada dođe u
more, njegova će voda postati zdrava. (Jez. XLVII.1,8.) Ovde se govori o Novom
Jerusalimu: ‘istok’ označava Gospoda, pa prema tome I nebesko; ‘voda’ su
duhovne stvari. Isto je označeno sa ‘istočna gora’. Osim toga, oni koji su živeli u
Siriji, ti su se nazivali ‘sinovima istoka’ o kojima će, po Božanskoj milosti
Gospodovoj, biti govora kasnije.
1251. Stih 31. To su sinovi Semovi po porodicama svojim I po jezicima svojim I u
narodima svojim. ‘Ovo su sinovi Semovi’, označava grananja unutrašnjeg
bogoštovanja, koje je ‘Sem’; po porodicama svojim, i po jezicima svojim i u
zemljama svojim i po narodima svojim’, označava da je to bilo prema posebnim
prirodnim osobinama (geniju) svakoga od njih pojedinačno I skupno; ‘po
porodicama svojim’, je prema razlikama u odnosu na ljubav ka bližnjemu; ‘po
jezicima svojim’, je prema razlikama u odnosu na veru; ‘u zemljama svojim’, je
skupno u odnosu na ono što pripada veri; ‘u narodima svojim’, je skupno u
odnosu na ljubav ka bližnjemu.
1252. Da ovo nešto označava, nije potrebno dalje potvrđivati; jer su to reči koje
se pojavljuju gore (stih 20); vidi šta se tamo kaže. Šta označavaju ovi izrazi, kao
što su ‘porodice, jezici, zemlje, I narodi’, zavisi od odnosa ovih termina prema
stvarima na koje se odnose. Tamo se odnose na Hama, ili na izopačenoi
unutrašnje bogoštovanje; ovde se odnose na Sema, ili na istinsko unutrašnje
bogoštovanje; pa se stoga ‘porodice i narodi’ odnose na moralne običaje, a
‘jezici i narodi’ odnose na mišljenja izopačenog unutrašnjeg bogoštovanja; dok
se ovde ‘porodice I narodi’ odnose na ljubav ka bližnjemu, a ‘jezici i zemlje’ na
veru istinite unutrašnje crkve. O tome šta je označeno ‘narodima I porodicama’,
vidi oni što sledi u ovome poglavlju.
1253. Stih 32. To su porodice sinova Nojevijeh po plamenima svojim, u
narodima svojim; I od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa. ‘Ovo su
porodice sinova Nojevijeh’, označava vrste bogoštovanja Drevne Crkve
pojedinačno; ‘po plamenima svojijem’, znači onoliko koliko su se mogli
reformirati (prim. prev. ‘Reformiranje’ je izmena u spoljašnjem čoveku dok je
‘novo rođenje ili regeneracija, preporod’ izmena koja donosi spasenje u
unutrašnjem čoveku); ‘u narodima svoijijem’ označava vrste bogoštovanja te
crkve uopšte.
1254. To su porodice sinova Nojevijeh. Da ovo označava vrste bogoštovanja
Drevne Crkve pojedinačno, jasno je iz značenja ‘porodice’, i ‘porodice sinova’,
da su to vrste bogoštovanja, odnosno posebne vrste bogoštovanja. Imenovani
narodi u prethodnim stihovima ne označavaju ništa drugo nego razne vrste
bogoštovanja Drevne Crkve, pa stoga porodice koje su sačinjavale (ovu crkvu)
mora da označavaju isto. U unutrašnjem smislu, pod porodicama se misli samo
na duhovne I nebeske stvari.
1255. Po plemenima svojijem. Da ovo znači u srazmeri s onim koliko se mogu
reformisati, jasno je iz značenja ‘plemena’, što znači reformaciju. Dok Gospod
reformiše, to jest preporađa čoveka, sve što on tada prima novo jeste plemena
(nativitas, uili rađanja). Tako ovde, pošto se govori o Drevnoj Crkvi, plemena
označavaju srazmeru (proporciju) u kojoj se mogu reformisati. Što se tiče
reformacija naroda, ovi (narodi) nisu bili svi u istom bogoštovanju, niti u istoj
doktrini (nauku), iz razloga što nisu bili istih urođenih osobina (genija), a nisu
bili ni podjednako odgojeni ni poučeni od detinjstva. Načela koja čovek upije iz
detinjstva, njih Gospod nikada ne lomi, već ih samo savija. Ako su to stvari koje
čovek smatra svetima, a nisu suprotne Božanskom i prirodnom redu, jer po sebi
ne idu protivu ovih, Gospod ih ne dira, i dopušta da čovek u njimja i ostane.
Tako je bilo sa mnogim stvarima druge Drevne Crkve, o kojoj će po Božanskoj
milosti Gospodovoj biti reči kasnije.
1256. Po narodima svojijem. Dao vi narodi označavaju razne vrste bogoštovanja
te crkve uopšte, jasno je iz onoga što je ranije rečeno o narodima, a iz onoga
što sledi.
1257. I od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa. ‘Od ovih se
razdijeliše narodi po zemlji’, znači da su od njih potekle razne vrste
bogoštovanja te crkve u odnosu na dobra i na zla, što je označeno ‘narodima’;
‘zemlja’ je crkva; ‘posije potopa’, znači od početka Drevne Crkve.
1258. I od ovijeh se razdijeliše narodi po zemlji. Da ovo znači da da su od njih
potekle razne vrste bogoštovanja te crkve u odnosu na dobra i zla, i da je ovo
označeno ‘narodima’, jasno je iz značenja ‘naroda’. Pod narodom, kao što je već
objašnjeno, misli se na porodice zajedno. U Pradrevoj I u Drevnloj crkvi, mnoge
porodice koje su priznavale jednog oca, sačinjavale su jedan narod. Što se tiče
toga da ‘narodi’ u unutrašnjem smislu označavaju vrste bogoštovanja crkve, i to
u odnosu na dobra I zla u bogoštovanju, slučaj je ovakav. Kada anđeli
posmatraju porodice i narode, oni nemajui ideju (pretstavu) o narodu, nego o
bogoštovanju u njemu (tome narodu); jer oni u svemu gledaju osobinu samu, to
jest ono od čega ovi potiču. Osobina I karakter čoveka, kako se on vidi iz neba,
je njegova ljubav ka bližnjem i vera. Ovo može razumeti svako ko pomisli da
kada on gleda na nekog čoveka, ili porodicu, ili narod, on uglavnom misli o
njihovim osobinama, to jeste koja je vladajuća osobina u tome (čoveku) u to
vreme. Odmah se stvara idea o tome kakav je (taj čovek), I on ga u sebi ceni po
tome. To još više slučaj sa Gospodom; i to anđelima dolazi od Njega da u
čoveku, porodici, I narodu vide njihove osobine u odnosu na ljubav ka
bližnjemu i na veru. I otuda dolazi to da se u unutrašnjem smislu ‘narodima’
označava bogoštovanje crkve, to jest kakvo je to bogoštovanje, odnosno kakvo
je dobro ljubavi ka bližnjem i istina vere koja izvire iz te ljubavi. Kada se izraz
‘narodi’ pojavi u Reči, anđeli ne ostaju u ideji naroda (nacije), nego u ideji dobra
I istine u narodu koji se imenuje.
1259. Dalje, što se tiče naroda koji označavaju ono što je dobro a što zlo u
bogoštovanju, slučaj je ovakav. U pradrevna vremena, kao što je rečeno, ljudi
su živeli podeljeni na narode, porodice, I domaćinstva, kako bi crkva na zemlji
pretstavljala Gospodovo carstvo, gde se svi dele u društva, a ova društva u
veća, a ova opet u najveća. A sve prema razlikama u ljubavi i veri, u opštem i u
pojedinačnom, o čemu pogledaj br. 684, 685. Tako se i ovi (narodi) na sličan
način dele na domaćinstva, porodice, i narode. Pa otuda dolazi da u Reči ‘kuće,
porodice, i narodi’ označavaju dobra ljubavi i veru koja iz ove potiče; ali pravi se
oštra razlika između ‘nacije’(plemena) i ‘naroda’. ‘Narod’ označava dobro ili zlo,
a ‘nacija’ istinu ili obmanu; i to tako neprestano, nikad se ne menjajući, kao što
se može videti iz sledećih odlomaka. Kod Isaije: I u to će vrijeme korijen Jesejev,
koji će biti zastava narodima, raspitivati nacije (plemena), i počivalište njegovo
biće slavno. I tada će Gospod ponovo podignuti ruku svoju da zadobije ostatak
naroda svojega, što ostade od Asirske i od Egipta i od Fetrosa i od Etiopske i od
Elama i od Senara i od Emata i od ostrva morskih. I podignuće zastavu
narodima I prognane Izrailjeve I rasijane Judine sabraće s četiri kraja zemaljska.
Ovde ‘narodi’ označavaju istine, a ‘nacije’ dobra crkve; među njima popstoji
jasna razlika. Predmet o kome se govori je Gospodovo carstvo i crkva, a u
univerzalnom smislu, to je svaki preporođeni čovek. Značenje imena gore je
označeno; ‘Izrailj’ označava duhovne stvari crkve,a ‘Juda’ njene nebeske stvari.
Opet: I narodi će doći k vidjelu tvojemu I kraljevi ka svjetlosti koja će te obasjati.
I tada ćeš vidjeti I obradovaćeš se, i srce će ti se udiviti I raširiti, jer će se k tebi
okrenuti mnoštvo naroda (plural). I sila naroda (plural) doći će k tebi. (LX.3,5).
Ovde se razmatra Gospodovo carstvo, I crkva kod nacija. ‘Nacije’ ovde
označavaju dobra; ‘kraljevi’ koji pripadaju narodima, istine. Kod Sofonije:
Ostatak naroda mojega oplijeniće ih, i koji ostanu od nacije moje naslijediće ih.
(II.9) (prim. prev. Daničićev prevod ne razlikuje ‘narod’ od ‘nacije’). Kod Zaharije:
Tako će doći mnogi narodi I silne nacije da traže Gospoda nad vojskama u
Jerusalimu i da se mole Jehovi. (VIII.22). ‘Jerusalim’ označava Gospodovo
carstvo, i crkvu; ‘narodi’ su oni koji su u istinama vere; ‘nacije’ su oni koji su u
dobru ljubavi ka bližnjemu; stoga se oni pominju odvojeno. Kod Davida: Ti me
izbavljaš od bune narodne (bune naroda), postavljaš me da sam glava tuđim
nacijama (plemenima); narod kojega ne poznavah, služi mi. (Ps. XVIII.43). Ovde
isto tako ‘narod’ označava one koji su u istinama; a ‘nacije’ (plemena) one koji
su u dobru; obe se pominju zato što sačinjavaju čoveka crkve. Opet: Da se
vesele I raduju nacije (plemena); jer sudiš narodima pravo, I nacijama
(plemenima) na zemlji upravljaš. (LXVII.4,5). Ovde ‘narodi’ jasno označavaju
one koji su u istinama vere; a ‘nacije’ (plemena) one koji su u dobru ljubavi ka
bližnjem. Kod Mojsija: Opomeni se negdašnjih dana, pogledajte godine svakoga
vijeka; pitaj oca svojega I on će ti javiti, starije svoje ikazaće ti. Kad Višnji
razdade našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove (čovekove),
postavi međe nacijama (plemenima) po broju sinova Izrailjevih. (XXXII.7,8). Ovo
se kaže za Pradrevnu Crkvu, I za Drevne Crkve, koje su ‘negdašnji dani, I ‘godine
svakoga vijeka’, a u kojima su bili oni koji su bili u dobru ljubavi ka bližnjemu, a
koji su se nazival ‘nacijama’ (plemenima), kojima se daje nasledstvo, i oni koji
su u izvedenih istinama vere a koji su se zvali ‘sinovi Adamovi’ (sinovi čovekovi),
a posle ‘narodi’. To je bilo stoga što se dobra crkve označavaju sa ‘nacije’
(plemena), a njene istine ‘narodima’, što je rečeno za Isava i Jakova, dok su još
bili u utrobi, Dva su plemena (nacije) u utrobi tvojoj,I dva će naroda izaći iz tebe
(Postanje XXV.23). Iz ovih odlomaka može se videti šta je crkva naroda (pliural)
u pravom smislu. Pradrevna Crkva bila je istinska crkva nacija (plemena), a to je
bila kasnije i Drevna Crkva. Oni koji su u ljubavi ka bližnjem, nazivaju se ‘nacije’
(plemena), a oni koji su u veri, ‘narodima’, pa se stoga sveštenstvo Gospodovo
odnosi na nacije (plemena), jer su to nebeske stvari, koje su dobra, I Njegovo
carstvo nad narodima, jer su to duhovne stvari, koje su istine. Ovo je bilo
pretstavljeno i u Jevrejskoj Crkvi, gde su, pre nego su imali careve, bili plemena,
a kad su dobili careve, postal su narod.
1260. Pošto u Pradrevnoj i Drevnoj Crkvi nacije (plemena) označavaju dobra, ili
dobre ljude, to one u obrnutom smislu označavaju zla, ili zle ljude. Na sličan
način, narodi, pošto označavaju istine, u suprotnom smislu označavaju obmane.
Jer se u izopačenoj crkvi dobro izokreće u zlo, a istina u obmanu. Otuda
značenje ‘nacija’ i ‘naroda’ u ovom smislu na mnogim mestima u Reči, kao kod
Isaije XIII.4; XIV.6; XVIII.2,7; XXX.28; XXXIV.1,2; Jezek. XX.32; I na mnogim
drugim mestima.
1261. Kako nacije označavaju dobro, to isto označavaju i porodice, jer se je
svaka nacija sastavljana od porodica; a tako je i sa domaćinstvima, jer se svaka
porodica sastoji od broja domaćinstava. (O ‘domaćinstvu’ vidi gore, br. 710).
Međutim, ‘porodice’ označavaju dobra kada se odnose na nacije, a istine kada
se odnose na narode, kao kod Davida:
Opomenuće se i obratiće se Jehovi svi krajevi zemaljski, i pokloniće se pred Njim
sve nacije (plemena) neznabožačka. Jer carsvo je Gospodnje; On vlada
narodima. (XXII.27,28). Opet:
Dajte Jehovi, plemena naroda (plural), dajte Jehovi slavu I čast. (XCVI.7).
U ovome, kao i u prethodnom stihu ovoga poglavlja, ‘porodice’ se odnose na
dobra, a jer one sačinjavaju nacije (plemena).
1262. Iz onoga što je rečeno, može se videti da ‘zemlja’ (krajevi zemaljski)
označava crkvu, jer kada se pomene ‘zemlja’, misli se i opaža samo nacija ili
narod, a kada se misli i opaža nacija ili narod, tada se opaža kakav je (taj narod
ili nacija). (prim.prev. Pod ‘opažanjem ‘ ili percepcijom se misli na ono što
anđeli i duhovno zreli ljudi misle i asociraju kada čuju ili čitaju reči kao što su
‘plemana’ I ‘narodi’). Otuda se ‘zemljom’ označava crkva, kao što je ranije
pokazano (br. 662, 1066).
1263. Da ‘od potopa’ znači od početka Drevne Crkve, jasno je iz toga što je
potop bio kraj Pradrevne Crkve i početak Drevne Crkve, kao što je gore
pokazano (br. 705, 739, 790).
1264. Iz ovoga sada se može videti da iako se u ovome poglavlju pominju nacije
(plemena) i porodice, ipak se u njemu govori o bogoštovanju u opštem, i o svim
razlikama u bogoštovanju u odnosu na dobra ljubavi ka bližnjemu I na istine
vere koje su postojale u Drevnoj Crkvi, ali u svakoj crkvi; faktično, ovo
(poglavlje) sadrži više toga nego što iko može da poveruje. Takva je Gospdova
Reč.
PREPOTOPCIMA KOJI SU NESTALI
1265. Na izvesnoj visini iznad glave bili su mnogi duhovi koji su uticali u moje
misli i držali ih kao vezane, tako da sam bio u tami. Oni su vršili pritisak na
mene. Duhovi koji su bili oko mene, i oni su se osećali kao vezani, tako da su
jedva mogli da misle, osim onoga što se ulivalo od onih duhova, I to toliko da su
izazvali njihovu ozlojeđenost. Bilo je rečeno da su duhovi u pitanju bili od onih
koji su živeli pre potopa; ali ne oni koji su se zvali Nefilimi, a koji su nestali, je
ovi nisu bili tako ubedljivi.
1266. Prepotopci koji su nestali su nekom paklu ispod pete levog stopala.
Postoji kao neka maglovita stena kojom su pokriveni, koja je izraz njihovih
odvratnih fantazija I ubeđenja, zbog kojih su odvojeni od ostali paklova, i zbog
čega se drže na otstojanju od sveta duhova. Oni su u neprekidnom naporu da
se podignu iz njega (toga pakla), ali taj napor ne uspeva; a to stoga što su oni
takve odvratne prirode da kada bi došli u svet duhova, oni bi svojim ogavnim
fantazijama i isparenjima kao i otrovom njihovih ubeđenja oduzeli moć
mišljenja duhova s kojima bi se sreli, osim dobrih duhova. I da Gospod Svojim
dolaskom na svet nije oslobodio svet duhova od ove zle čete, ljudski rod bi bio
propao; jer nijedan čovek ne bi mogao da bude kod čoveka, a ako duhovi i
anđeli nisu kod čoveka, on ne može da živi ni jednog trena.
1267. Oni koji uporno pokušavaju da se uzdignu iz toga pakla, njihovi drugovi
postupaju s njima okrutno; jer su oni posednuti smrtnom mržnjom protivu svih,
čak i protivu svojih drugova. Njihovo se najveće uživanje sastoji u tome da drže
jedan drugoga u pokornosti, i kao da kasape jedan drugoga (prim.prev. Ovo
‘kasapljenje’ je samo u njihovoj fantaziji, ali ga oni doživljavaju kao stvarnost).
Oni koji još upornje pokušavaju da nasilno izađu, oni se šalju još dublje ispod
maglovite stene; jer njih vodi luda žestina da svakoga unište; otuda je njihov
napor da izađu. Oni umotavaju svakoga koga sretnu u jednu haljinu, kako bi ga
zarobili, i bacilli u jedno more, koje se njima pokazuje, ili s njima postupaju
divljački.
1268. Dok sam bio čuvan, vođen sam prema toj maglovitoj steni. (Biti vođen
takvim duhovima, nije biti vođe s mesta na mesto, nego se to izvodi preko
međudruštava duhova i anđela, dok čovek ostaje na istome mestu; ali se njemu
čini da se spušta). Kad sam se približio steni, srela me je hladnoća koja je
zahvatila donji deo mojih leđa. Odatle sam s njima razgovarao o njihovim
ubeđenjima, i o tome šta su verovali u životu tela u pogledu Gospoda.
Odgovorili su da su mnogo mislili o Bogu, ali da su se bili ubedili da nema Boga,
nego da su ljudi bogovi, i da su se utvrđivali u ovim ubeđenjima preko svojih
snova. O njihovim fantazijama o Gospodu biće reči niže.
1269. Kako bih znao još bolje kakvi su oni bili kao ljudi, Gospod je dopustio da
neki od njih dođu u svet duhova. Pre nego se ovo desilo, pojavio se jedan lep
dečak, obučen u blistavu belu haljinu; zatim se kroz otvorena vrata pojavilo
drugo dete u zelenoj haljini; a zatim dve devojke s belim kapama na glavi. Ali mi
nije bilo rečeno šta je ovim označeno.
1270. Brzo zatim, neki od njih (prepotopaca) su bili pušteni ih pakla, ali je
Gospod postavio između nas posredničke duhove i anđele tako da mi ovi nisu
mogli nauditi. Iz te dubine, došli su napred, dok im se činilo da se penju napred,
kao kroz pećine u steni, i tako nagore. Na kraju pojaviše se iznad na levo, kako
bi odatle na otstojanju uticali na mene (‘ulivali’ u mene). Rečeno mi bi da je
njima dozvoljeno da utiču u desnu stranu glave, ali ne u levu; a iz desne strane
glave u levu stranu grudi; ali nikako u levu stranu glave, jer ako bi došlo do toga,
ja bih bio uništen, jer bi se oni tada ulili sa svojim ubeđenjima (uobrženjima),
koja su odvratna I smrtonosna; međutim, ako utiču u desnu stranu glave, a
otuda u levo stranu grudi, tada bi uticali preko požuda. Tako je sa uticajem
(influksom). Njiihova su ubeđenja takva, da ona uništavaju svu istinu i dobro,
tako da oni na koje oni utiču, ti ništa ne opažaju, a posle toga ne mogu da misle,
pa su stioga drugi duhovi bili otstranjeni (prim.prev. Bili su otstranjeni drugi
duhopvi koji nisu imali zaštitu koju je Gospod dao autoru kako bi osetio prirodu
prepotopaca koji su zauvek ostali u paklovima). Kada su počeli da utiču (da se
‘ulivaju’), ja sam zaspao. Kod sam spavao, uticali su preko požuda, i to sa
takvom silinom, koju ne umem da opišem, osim što se sećam da su pokušali da
me ubiju dahom koji je gušio, a što je izgledalo kao strašna noćna mora. Tada,
kad sam se probudio, opazio sam da su blizu mene; a kad su opazili da sam
budan, pobegli su na svoje mesto iznad, I uticali odatle. Dok su bili tamo,
izgledalo mi je da su bli uvijeni u u neko platno, o kakvom je bilo reči pre (br.
964). Mislio sam da su oni bili umotavani (u platno),dok u stvari to su oni
umotavali druge. Ovo se sve događali u njihovoj fantaziji; međutim, duhovi
protivu kojih oni deluju na ovaj način, tim se dugovima zaista čini da ih se
umotava (u platno). Izleda kao da oni koji su umotani, da oni se oni spuštaju
kroz raspuklinu u steni. No oni koji su ovako bili umotavani, bili su oslobođeni.
To su bili duhovi koji se nisu dali otstraniti a koje je Gospod sačuvao na ovaj
način, a koji bi inače bili ugušeni - iako bi na kraju bili vraćeni u živbiot, ali posle
velike patnje. Tada su se duhovi iz toga pakla vratili u stenovitu pukotinu; i
tada se otuda čuo zvuk bušenja, kao da rade mnogi isntrumenti za bušenje;
tada se opazilo da taj zvuk potiče od njihovih okrutnih fantazija usmerenih
progivu Gospoda, tada su oni bili bačeni kroz mračne pećine ispod maglovite
stene u njihov vlastiti pakao. Dok su bili u Psvetu duhova, sastav sfere je bio
izmenjen. (prim.prev. Prepotopci su duhovi koji potiču od poslednjih generacija
Pradrevne Crkve čiji je kraj bio degeneracija volje I razuma, koji su tek posle
‘Potopa’ bili efikasno odvojeni u Drevnoj ili Nojevskoj Crkvi).
1271. Posle ovoga, pojaviše se neki obmanjivački duhovi koji su želeli da se ovi
(prepotopski duhovi) izvuku, te su ih nagovorili da kažu da nisu ništa (prim.prev.
to jest da sami sebe omalovaže, da bi izgledali ponizni) kako bi se izvukli. Tada
se ču uzbuna u tome paklu, kao kod velikog bučnog ustanka, a što je bila
uzburkanost među onima koji su želeli da na silu izađu; stoga je ponovo bilo
dopušteno da neki od njih izađu, i da se vide na istome mestu gde u bili oni
pređašnji. Odatle, pomognuti od onih obmanjivačkih genija (prim. prev. geniji
su zli duhovi), pokušali su da u mene uliju svoja smrtonosna ubeženja; ali im je
bilo uzalud, jer sam imao zaštitu od Gospoda. Pa ipak, primetio sam da je
njihova sila uobraženja bila zagušujuća. Za sebe su mislili da su svemoćni, i da
svakome mogu oduzeti život. Ali baš zato što su verovali za sebe da su
svemoćni, njih je srušilo jedno malo dete, u čijem prisustvu su teturali, pa su i
zapomagali u strahu, I to toliko da su počeli da preklinju (da im se olakša).
Obmanjivači duhovi su takođe bili kažnjeni, prvo na taj način štoi su ih skoro
ugušili prepotopci, a posle na taj način što su bili zajedno vezani, zboga čega su
odustali da rade takve stvari; no posle određenoga vremena bili su oslobođeni.
1272. Posle mi je pokazano kako su se oblačile njihove žene. Na glavi su nosile
crn šešir sa napred isturenim delom kao mala kula, a lica su im bila mala, dok
su muškarci bili kuštravi i dlakavi. Tako isto bilo mi je pokazano kako su ponosili
da imaju puno dece; i da njihova deca idu svuda za njima, a koja su hodala
ispred njih kao u polukrugu. Ali im je rečeno da i životinje vole svoje mlade, čak
i one najgore (životinje), i da to nije dokaz da u njima ima bilo šta dobro;
međutim, da su voleli svoju decu, ne iz ljubavi prema sebi I svome ugledu,
nego da bi se širilo ljudsko društvo, za opšte dobro, a posebno kako bi se nebo
proširilo, a to znači radi Gospodovog carstva, tada bi njihova ljubav prema deci
bila prava ljubav.
POGLAVLJE JEDANAESTO
Raspored u Velikom Čoveku, ali I o mestu I razdaljini u drugom životu.
1273. Tek pristigle duše sa sveta, onda kad treba da se odvoje od duhovnih
anđela da bi otišli među duhove, pa na kraju u društvo u kojemu su bili dok su
živeli u telu, njih anđeli vode od jednog do drugog društva koja su različita ali
koja su međusobno povezana; u nekim su primljeni, dok su u drugim
slučajevima vođeni dalje u druga društva, I tako za neodređeno vreme, dok ne
stignu do društva u kome su bili dok su živeli u telu; I tu ostaju. (prim.prev.
Prema autoru, svaki čovek na svetu povezan je s nekim društvom duhova preko
kojega prima uticaj bilo iz neba ili iz pakla. U toku života, on često menja
pripadnost tim društvima, već prema svom duhovnom stanju, da bi posle smrti
tela postao deo toga društvu ). Taj trenutak je početak njihovog novog života.
Ako je čovek pretvoran, licemer, ili obmanjivač, on ponekad usvaja fiktivno
stanje, I sličan je anđelima, pa ga kao takvoga primaju dobri duhovi; ali posle
kratkog vremena on se odvaja, I luta okolo, bez anđela, I moli da ga neko primi;
ali biva odbačen, a ponekad I kažnjen, pa je na kraju odnesen među paklene
(duhove). Oni koji se uzdignu do anđela posle čišćenja (prim.prev. ili
‘pustošenja’. To jest, posle otstranjivanja onoga što im smeta duhovnom
napredovanju), oni takođe menjaju društva; ali kada prelaze iz jednog u drugo,
oni se učtivo i s ljubavlju otstranjuju, sve dok ne stignu u anđeosko društvo
koje je u skladu s njihovim genijem i vrstom ljubavi prema bližnjemu. I mene su
vodili kroz staništa (društva), I tamo sam razgovarao s onima koji su u njima,
kako bih znao kako stoji ova stvar. Bilo mi je dato da razmišljam o promeni
mesta, I da vidim da su to samo promene stanja, dok samo telo ostaje na
istome mestu.
1274. Među zadivljujućim stvarima u drugom životu su ove: - Prvo, da društva
duhova I anđela izgledaju odvojena jedna od drugih po njihovom položaju, iako
su mesta I razdaljine samo razlika u stanjima. – Drugo, da su ti položaji
određeni prema njihovom odnosu na ljudsko telo. Tako da oni koji sun a desno,
uvak se pokazuju na desno ma na koju stranu da se okrenu; isti je slučaj I s
onima koji su na levo, tako je I sa svim ostalim pravcima (prim.prev. Strane
‘desno I levo’ na ljudskom telu su saobrazne dobru koje je na desno, I istini koje
je na levo; nešto slično ljudskom mozgu, gde je desna strana centar volje a leva
centar intelekta). Treće, da nijedan duh ili anđeo nisu toliko daleko da jedni ne
mogu da vide druge; pa ipak, vide se samo oni kojima to Gospod dozvoljava.
Četvrto, da duhovi o kojim drugi (duhovi) misle, kao na primer o onima koje su
poznavali u životu tela – kada to Gospod dozvoli - oni su prisutni u tome
trenutku, I to tako blizu da su pored uha, da se dodiruju, ili na nekom
rastojanju, većem ili manjem, iako su hiljade milja daleko, čak I da su među
zvezdama. Razlog je to što razdaljine mesta ne postoje u drugom životu
(prim.prev, one postoje, ali su one samo prividi). Peti, da kod anđela ne postoji
ideja vremena. Tako je u svetu dujhova, a još više je tako u nebu. Koliko je to
još više pred Gospodom, pred kojim su svi zajedno i pojedinačno prisutni, i pod
Njegovim pogledom i proviđenjem. Ove stvari izgledaju neverovatne, ali su
sasvim istinite.
1275. Bio sam u jednom društvu u kome je bila tišina, to jest u društvu gde su
oni koji su tihi, kao neka vrsta mira, ali to nije bio mir. Tamo sam razgovarao o
deci; a tako isto i o mestu, rekavši da je promena mesta I razdaljina samo privid,
prema stanju svakoga (ko je tu), i da je promena u skladu sa stanjem svakoga
od njih. Kada sam tamo odveden, izgledalo mi je da su udaljili od mene duhovi
koji su bili oko mene, pa sam ih video kao da su ispod mene; ali mogao sam ih
čuti kako govore.
1276. Što se tiče položaja u kome se nalaze duhovi I anđeli u nebu, ovako stoji
stvar. Anđeli su Gospodu s desne strane; na levoj su zli duhovi; napred su oni
koji su srednje vrste (zli), a otraga su zloćudni; iznad su oni koji su uobraženog
uma ikoji žele da se uzdignu; ispod stopala su paklovi koji odgovaraju onima
koji su visoko. Tako je položaj svakoga određen u odnosu na Gospoda. Njihov
položaj je trajan, i ne menja se kroz večnost. Tamo su neba kao jedan čovek,
koji se stoga naziva Veliki Čovek; kojemu su saobrazne sve stvari koje su kod
čoveka, o kojoj saobraznosti biće govora kasnije, po Božanskoj milosti
Gospodovoj. Od ovoga dolazi to da je slična situacija okolo svakog anđela, i oko
svakoga čoveka kome Gospod otvori nebo; jer ovo ide sa Gospodovim
prisustvom. Ne bi bilo ovako, da Gospod nije sveprisutan u nebu.
1277. Isti slučaj je I sa dušama ljudi, koje su stalno povezane s nekim društvom
duhova i anđela. Njihov položaj u Gospodovom carstvu je usklađen prirodi
njihovog života, i prema njihovom stanju. Ne smeta ako su razdaljeni jedni od
drugih na zemlji čak I hiljadama milja – oni i pored toga mogu da budu u istom
društvu – oni koji žive životom ljubavi prema bližnjemu su u jednm anđeoskm
društvu, a oni koji žive u mržnji I takvim zlima u nekom su paklenom društvu.
Isto tako nema
značaja ako mnogi žive zajedno na zemlji na jednome mestu, oni se svi razlikuju
prema prirodi njihovog života i prema njihovom stanju, i svaki od njih može da
pripada razičitiom društvu. Ljudi koji su na velikoj razdaljini jedan od drugoga
na stotine i hiljade milja, kada se pokažu u unutrašnjem smislu, oni mogu da
budu toliko blizu da se dodiruju, sva prema njihovom položaju (u svetu
duhova). Tako, kad bi se jednom broju osoba na zemlji otvorio duhovni vid, oni
bi bili zajedno i razgovarali bi, iako bi jedna osoba bila u Indiji a druga u Evropi;
zajedno I pojedinačno, oni su prisutni pred Gospodom, i pod Njegovim
pogledom i nadzorom.
1278. Nastavak o položaju, razdaljini, I vremenu naći će se na kraju ovoga
poglavlja.
POGLAVLJE XI.
1. A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi.
2. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se
ondje.
3. Pa rekoše između sebe: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri dobro pečemo.
I bjehu im opeke umjesto kamena i smola zemljana umjesto kreča.
4. I poslije rekoše: hajde da sagradimo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da
stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji.
5. A Jehova siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji.
6. I reče Jehova: gle, narod jedan, i jezik jedan u svijeh, to počeše raditi, i ne će
im smetati ništa da ne urade što su naumili.
7. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumije jedan drugoga što
govore.
8. I tako ih Jehova rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
9, Za to se prozva Vavilon, jer ondje pomete Jehova jezik cijele zemlje, i odande
ih rasu Jehova po svoj zemlji.
10. Ovo je pleme Semovo: bijaše Semu sto godina, kad rodi Arfaksada, druge
godine poslije potopa.
11. A rodiv Arfaksada poživje Sem pet stotina godina, rađajući sinove I kćeri.
12. A Arfaksad poživje trideset i pet godina, i rodi Salu;
13. A rodiv Salu poživje Arfaksad četiri stotine i tri godine, rađajući sinove I
kćeri.
14. A Sala poživje trideset godina, i rodi Evera;
15. A rodiv Evera poživje Sala četiri stotine i tri godine, rađajući sinove I kćeri.
16. A Ever poživje trideset i četiri godine, i rodi Faleka;
17. A rodiv Faleka poživje Ever četiri stotine I trideset godina, rađajući sinove I
kćeri ;
18. A Falek požovje trideset godina I rodi Ragava;
19. A rodiv Ragava poživje Falek dvjesta i devet godina, rađajući sinove I kćeri;
20. A Ragav poživje trideset i dvije godine i rodi Seruha.
21. A rodiv Seruha poživje Ragav dvjesta i sedam godina;
22. A Seruh poživje trideset godina, i rodi Nahora;
23. A rodiv Nahora poživje Seruh dvesta godina, rađajuči sinove I kćeri;
24. A Nahor poživje trideset i devet godina, i rodi Taru;
25. A rodiv Taru poživje Nahor sto i devetnaest godina, rađajući sinove i kćeri;
26. A Tara poživje sedamdeset godina, i rodi Avrama, Nahora , i Arana.
27. A ovo je pleme Tarino: Tara rodi Avrama, Nahora, i Arana; a Aran rodi Lota.
28. I umrije Aran prije tare oca svojega na postojbini svojoj, u Uru Haldejskom.
29, I oženi se Arvram i Nahor, i ženi Avramovoj bješe ime Sara, a ženi Nahorovoj
ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe;
30. A Sara bješe nerotkinja, i ne imaše poroda.
31. I uze Tara sina svojega Avrama I Lota sina Aranova, unuka svojega, i Saru
snahu svoju, ženu Avrama sina svojega, i pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga da
idu u zemlju Hanansku, I dođoše do Harana, I ondje se nastaniše.
32. I poživje Tara svega dvjesta i pet godina, i umrije Tara u Haranu.
1279. Ovde je reč o prvoj Drevnoj Crkvi, koja je bila posle potopa (stihovi 1 do
9).
1280. O njenom prvom stanju kaže se da je imala jednu doktrinu (prim.prev. to
jest da je na jedan način razumevala Reč Božiju (stih 1); da je u drugom stanju
to jedinstvo počelo da opada (stih 2); da su u trećem stanju počele da
preovlađuju obmane zasnovane na požudama (stih 3); da su u četvrtom ljudi
počeli da vladaju preko Božanskog bogoštovanja (stih 4); pa se stoga stanje
crkve promenilo (stih 5 i 6); tako da niko više nije bio u dobru koje dolazi od
vere (stihovi 7 do 9).
1281. Zatim se govori o drugoj Drevnoj Crkvi – koja je dobila ime po Everu – i o
njenim granama i stanju koje se na kraju pretvorilo u idolopoklonstvo (stihovi
10 do 26).
1282. U nastavku se radi o trećoj Drevnoj Crkvi, koja je od idolopokloničke
postala reprezentativna (stihovi 27 do 32).
UNUTRAŠNJI SMISAO
1283. Uglavnom je reč o Drevnoj Crkvi, te se pokazuje da je tokom vremena
njeno unutrašnje bogoštovanje postalo lažno i preljubničko; a tako isto i njeno
spoljašnje bogoštovanje, jer je spoljašnje određeno unutrašnjim
bogoštovanjem. Iskrivljavanje i izopačavanje unutrašnjeg bogoštovanje ovde se
naziva „Vavilonom“. Da su svi istorijski navodi dovde – osim onoga o Everu –
neistiniti i izmišljeni – može se videti iz onoga što je rečeno o kuli Vavilonskoj –
naime da su ljudi namerili da sagrade kulu čiji bi vrh sezao do neba, da su se
njihovi jezici izmešali tako da jedan drugoga nisu mogli razumeti, i da ih je tako
Jehova pomeo (zbunio, izmešao); kao i iz toga što se kaže da je to bio uzrok
nastanka Vavilona, dok se u prethodnom poglavlju (stih 10) kaže da je Nimrod
sagradio Vavilon. Iz svega ovoga se vidi da Vavilon ne označava grad, nego neku
delujuću (aktuelnu) stvar; a ovde je to bogoštovanje koje je iznutra obesvećeno
(profanirano), dok izvana izgleda sveto.
1284. Stih 1. A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi. „A bijaše na
cijeloj zemlji jedan jezik“, znači da je svak imao istu doktrinu (na isti način
razumeo Reč Božiju); „jezik“ (usne) označava doktrinu; „zemlja“ označava
crkvu; „bijaše jedan jezik“, znači da je postojala samo jedna doktrina i u
pojedinostima.
1285. „Na cijeloj zemlji bijaše jedan jezik“. Da ovo označava da je svuda bila ista
doktrina, jasno je iz značenja „jezika“ u Reči, o čemu će se uskoro govoriti. U
ovome stihu, i s ovih nekoliko reči, opisuje se kakva je bila Drevna Crkva, da je
imala svuda jednu doktrinu; ali se već u sledećem stihu opisuje kako se bila
počela iskrivljavati i kvariti; a odatle do devetog stiha, kako je sasvim bila
izokrenuta, tako da u njoj nije bilo više unutrašnjeg bogoštovanja. Tada se,
malo dalje, govori o drugoj Drevnoj Crkvi, da je počela s Everom; i na kraju, o
trećoj Drevnoj Crkvi, koja je bila početak Jevrejske Crkve. Jer posle potopa
postojale su redom tri crkve. Ovako stoji stvar što se tiče prve Drevne Crkve: da
iako rasprostrta po celoj zemlji, imala je jedan jezik i iste reči, to jest, jednu
doktrinu uopšte i posebno, iako je njeno bogoštovanje, kako u opštem tako i u
posebnom, bilo svuda različito – kao što je pokazano u prethodnom poglavlju,
gde se svakim narodom označava jedno različito razumevanje I obred. Naime, u
nebu ima bezbroj društava, i sva se razlikuju, a ipak sačinjavaju jedno (nebo),
jez njih sve Gospod vodi, o čemu je bilo govora ranije (br. 457, 551, 684, 685,
690). U ovome postoji sličnost sa čovekom, kod kojega postoje mnoga tkiva, a
mnoga tkiva u ovima, kao i u organima, i udovima, gde svaki deluje drugačije,
ali se njima upravlja kao celinom, kao jednom dušom; a tako isto se može
uporediti s ljudskim telom, gde su svi pokreti i sva snage različite, ali srce i pluća
stavljaju u pokret sve, i tako čine jedinstvo. Da ovi deluju kao jedno, to dolazi
od toga što u nebu postoji samo jedan jedini uticaj (influks), koji se svak prima
prema svom posebnom karakteru (geniju); a to je uticaj osećanja koja dolaze
od Gospoda, od Njegove milostii i od Njegovog života; a uprkos toga što postoji
samo jedan uticaj (influks), svi mu se poviniju i slede ga kao jedan. Ovo dolazi
od toga što se svi u nebu uzajamno vole. Tako je bilo i prvoj Drevnoj Crkvi; jer
iako je bilo toliko vrsta bogoštovanja – od kojih su neka bila unutrašnja a neka
spoljašnja – kao što je bilo onoliko naroda koliko je bilo porodica u narodima,
kao i ljudi u crkvi, ii pored toga su imali isti jezik i iste reči; to jest, na isti način
su razumevali Reč Božiju, kako u opštem tako i u posebnom. Razumevanje je
isto kada se ljudi uzajamno vole. Uzajamna ljubav i milosrđe ih sjedinjavaju,
iako su različiti, te tako od raznorodnog prave jedinstvo. Sve ljudi ma koliko da
ih je, mirijade mirijada, ako su milosrdni i ako se uzajamno vole, imaju jedan
cilj, a to je zajedničko dobro, to jest Gospodovo carstvo, i Sami Gospod. Razlike
u razumevanju i u bogoštovanju su kao razlike među čulima i tkivima u čoveku,
kao što je rečeno, a što doprinosi savršenstvu celine. Jer tada, preko samilosti,
Gospod utiče i deluje na razne načine, prema karakteru svakoga pojedinca; te
tako, kako uopšte i u posebnom, On sve raposređuje, kako na zemlji tako i u
nebu. I tada se vrši volja Gospodova, kao što On sam naučava, kako u nebima
tako i na zemlji.
1286. Da „jezik“ (usne) označava doktrinu, jasno je iz sledećih odlomaka u Reči:
Kod Isaije: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave
njegove. Prorok reče: jaoh meni! jer sam čovjek nečistijeh usana; jer cara,
Jehovu nad vojskama vidjeh svojim očima. A jedan od serafima doletje meni
držeći u ruci živ ugljen, i dotače se usta mojijeh, i reče: evo, ovo se dotače usta
tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i grijeh tvoj očisti se (VI. 3, 5-7).
„Usta“ (usne) označavaju čovekovo unutrašnje (biće), a to je unutrašnje
bogoštovanje, od čega potiče obožavanje, koje je ovde pretstavljeno prorokom.
Svako može videti da dodir usana, koje označavaju dobrotvornu ljubav i
razumevanje (Reči) koje otuda dolazi, da taj dodir pretstavlja uzajamnu ljubav i
doktrinu. Opet: I udariće zemlju prutom usta svojih, i duhom usana svojih ubiće
bezbožnika (XI.4). U unutrašnjem smislu ovo ne znači da Jehova udara prutom
Svojih usana, i da ubija bezbožnika dahom Svojih usana, nego da bezbožnik čini
to sam sebi; „dah usana“ je doktrina (razumevanje Reči), koje je kod bezbožnika
lažno. Opet: Ja stvaram plod usnama: mir, mir onomu ko je daleko i ko je blizu,
veli Jehova; i iscijeliću ga (LVII.19). „Plod usana“ je doktrina (razumevanje). Kod
Jezikilja: Za tijem reče mi: sine čovječiji, idi domu Izrailjevu, i govori im moje
riječ.i Jer te ne šaljem narodu nepoznata jezika i nerazumljiva govora, nego k
domu Izrailjev. Ne k mnogim narodima nepoznata jezika i nepoznata govora,
kojim riječi ne bi razumio; k njima da te šaljem, poslušali bi te. Ali dom Izrailjev
ne će te poslušati, jer ne će mene da poslušaju, jer je sav dom Izrailjev tvrda
obraza i uporna srca (III. 4-7). „Narod nepoznata jezika“ se kaže za narode koji
su u ljubavi prema bližnjem iako pogrešno razumeju Reč, i za koje se stoga kaže
da će „poslušati“; ali za one koji nisu u ljubavi ka bližnjemu, za njih se kaže da su
„tvrda obraza i uporna srca“. Kod Sofonije: Jer ću tada promijeniti narodima
usne, te će biti čiste, da bi svi prizivali ime Jehove i služili mu složnijem
ramenima (III.9). „Čiste usne“ jasno označavaju doktrinu. Kod Malahije:Zakon istiniti bješe u ustima njegovijem, i bezakonje se ne nađe na usnama
njegovijerm; u miru i pravo ide sa mno, i mnoge odvrati od bezakonja. Jer usne
svešteničke treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz usana njegovijeh, jer je
anđeo Jehovin nad vojskama (II.6,7). Ovo se kaže za Levija, koji pretstavlja
Gospoda; „usne“ označavaju razumevanje (doktrinu) koja dolazi od ljubavi ka
bližnjemu. Kod Davida:- Ko kaže: jezikom smo jaki, usta su naša u nas, ko je
gospodar nad nama? (Psalam XII.4). Ovde „ usta“ znače obmane. Opet:Kao salom i uljem nasitila bi se duša moja ,i radosnijem glasom hvalila bi te usta
moja (LXIII.5). Kod Isaije: U to će vrijeme biti pet gradova u zemlji Misirskoj,i koji
će govoriti jezikom Hananejskim, i zaklinjaće se Jehovom nad vojskama (XIX.18).
„Jezik“ označava doktrinu.
1287. Da „zemlja“ označava crkvu, bilo je pokazano ranije (br. 662,1066).
1288. „Govoriti jednim jezikom“. Iz onoga što je već rečeno, jasno je da ovo
znači da je tamo bilo jedno razumevanje Reči; jer „jezik“ znači razumevanje
uopšte, kao što je pokazano, a „reči“ označavaju pojedinačne nauke, ili posebne
nauke (doktrine). Jer među pojedinim naucima nema neslaganja, pod uslovbom
da su sve usmerene istom cilju, koji je da se Gospod voli iznad svega a bližnji da
se voli kao samoga sebe; jer tada je pojedino u onome što je opšte. Da „reč“
označava sav nauk (doktrinu) o ljubavi ka bližnjemu i veru potiče iz toga, i da
„reči“ označavaju pojedinosti u jednom nauku, jasno je iz Davida:Hvalio bih te pravijem srcem, učeći se pravednijem zakonima tvojim. Čuvaću
naredbe tvoje, nemoj me ostaviti sa svijem Kako će mladić očistiti put svoj?
Vladajući se po tvojim riječima. Svijem srce svojim tražim tebe, ne daj mi da
zađem od zapovijesti tvojih. U srce svoje zatvorio sam riječ tvoju, da ti ne
griješim. Blagosloven si Gospode, naući me naredbama svojim. Ustima svojim
javljam sve sudove usta tvojih. Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za
veliko bogatstvo. O zapovijestima tvojim razmišljam, i pazim na putove tvoje.
Naredbama tvojim tješim se, ne zaboravljam riječi tvoje (CXIX.7-16). „Reč“ ovde
označava doktrinu (nauk) uopšte. Očito je da se ovde pravi razlika između
„odredaba“, „sudova“, „zaveta“, „zapovesti“, „statuta“, „puta“ i „reči“; i da se
sve ove razlike nalaze u Reči (Božijoj), ili u doktrini. I na drugim mestima one
označavaju nešto posebno. Opet: Pjesma ljubavna: Teče iz srca moga riječ
dobra; rekoh: djelo je moj za cara; jezik je moj trska hitrog pisara. Ti si najljepši
između sinova ljudskijeh, blagodat teče iz usta tvojih jer je blagosloven Bog do
vijeka. I tako okićen pohitaj, sjedi na kola za istinu i krotku pravdu, i desnica će
tvoja pokazati čudesa (Psalam XLV.1,2,4). „Sesti na kola za istinu i za krotku
pravdu“, je naučavati o istini i o dobru. Ovde, kao i na drugim mestima u Reči,
izraz „reč“, „usta“, i „jezik“ označavaju nešto odvojeno; a očito je da se to
odnosi na nauk o ljubavi ka bližnjemu, jer se (ovaj psalam) naziva „pjesma
ljubavna“. Za ovaj se nauk kaže da je najlepši među sinovima ljudskim, da mu
teče riječ dobra, i da njegova desnica pokazuje čudesa. Kod Isaije: Jehova posla
riječ Jakovu, i ona pade na Izrailja (IX.8). „Riječ“ označava nauk (doktrinu) o
unutrašnjem i spoljašnjem bogoštovanju, a „Izrael“ označava unutrašnje
(bogoštovanje). Kod Mateja: Isus reće, Čovjek ne živi o hljebu samom, već od
svake riječi koja izlazi iz usta Božijih (IV.4). Opet: Svakome koji sluša riječ o
carstvu i ne razumije, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovu (XIII.19).
Pogledaj i „riječ“ u istom poglavlju, stihovi 20 do 23. Opet: Nebo i zemlja će
proći, ali moje riječi ne će proći (XXIV.35). U ovim odlomcima, „riječ“ označava
Gospodov nauk, a „riječi“ ono što pripada Njegovom nauku. „Zapovesti“ u
Dekalogu (Desetrečju ili Tablicama Deset zapovesti) nazivaju se „riječima“ zato
što izraz „riječi“ označava celinu nauka, kao kod Mojsija: I zapisa Jehova na
ploče riječi zavjeta, deset riječi (Knjiga Izlaska XXXIV.28). Opet: I objavi vam
zavjet svoj, koji vam zapovijedi da držite; i napisa ih na dvije ploče kamene
(Zakoni Ponovljeni IV.13; X.4). Opet: Samo pazi na se, i čuvaj dušu svoju da ne
zaboraviš one stvari koje su vidjele oči tvoje (IV.9);
pored mnogo drugih mesta.
1289. Stih 2. I kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i
naseliše se ondje. „Kad otidoše od istoka“, označava da su napustili ljubav ka
bližnjem; „istok“ je ljubav od Gospoda; „da su našli ravnicu (dolinu) u zemlji
Senarskoj“, znači da je njihovo bogoštovanje postajalo sve više nečisto i
profano (obezboženo); „i naseliše se ondje“, označava njihov život (prim.prev.
ovde, kao i na drugim mestima, reč „život“ ozbačava ne biološki već moralni i
duhovni život koji je večan).
1290. Kad otidoše od istoka. Da ovo znači da više nisu bili u ljubavi ka bližnjemu,
jasno je iz značenja „putovanja“ i „istoka“ u Reči. Da ovde „putovati“ znači
nazadovati, jasno je iz onoga što je rečeno o ljujbavi ka bližnjem, naime da se
ona označava „istokom“.
1291. Da je „istok“ ljubav ka bližnjemu od Gospoda, očito je iz onoga što je
prethodno rečeno (br. 101,1250).
1292. Da nađoše ravnicu u zemlji Sinar. Da ovo znači da je njihovo bogoštovanje
bivalo sve nečistije i profanije, jasno je iz značenja „ravnice“ i „zemlje Sinarske“.
„Brdima“ se u Reči označava ljubav ili milost, jer su ovo najuzvišenije stvari u
bogoštovanju, kao što je već pokazano (br. 795). Otuda „ravnica“ označava ono
što je ispod brda, to jest, ono što je niže u bogoštovanju, a to je ono što je
spoljašnje u tome (bogoštovanju); a „zemlja Sinarska“ označava spoljašnje
bogoštovanje koje je profano, kao što je pre rečeno (br. 1183). Tako i u ovome
odlomku, to što su našli ravnicu u zemlji Sinarskoj, to označava da je njihovo
bogoštovanje postajalo sve više nečisto i profano. U prvom se stihu kaže za
crkvu da je imala „jedan jezik“ i da su imali iste reči, što znači da su sledili isti
nauk u celikni i u pojedinostima. Ali u ovome stihu se razmatra slabljenje crkve,
jer se kaže da su putovali od istoka, to jest, da više nisu bili u ljubavi ka
bližnjemu; jer onoliko koliko crkva, ili čovek crkve, otstupaju od ljubavi ka
bližnjem, i onoliko koliko je njihovo bogoštovanje manje sveto, toliko se
njegovo bogoštovanje približava onome što je nečisto i profano (obezboženo).
Da to što su našli ravnicu i zemlji Sinarskoj znači naginjanje crkve, ili
bogoštovanja, prema onome što je profano, to je stoga što je ravnica nisko
mesto između brda, kojim se označavaju svetinje ljubavi ka bližnjemu u
bogoštovanju, kao što je već rečeno. A ovo se može videti i iz značenja
„ravnice“ (doline) u Reči, gde ravnica u izvornom jeziku, kad se koriste u tome
smislu, znači nešto što je manje više profano u bogoštovanju. Kao kod Isaije:
Breme dolini viđenja. Jer ovo je dan muke i potiranja od GospodaJjehove nad
vojskama u dolini viđenja (XXII.1,5). „Dolina viđenja“ označava fantazije
(uobražavanja) i umovanja kroz koje se iskrivljava bogoštovanje da bi na kraju
postalo profano (svetogrdno). Kod Jeremije: Kako možeš reći: nijesam se
skrvnio, nijesam išao za Valima? Pogledaj put svolj po dolu (II.23). „Dol“
označava nečisto bogoštovanje. Opet: I sagradiše visine Tafetu, koji je u dolini
sina Enomova, da sažižu sinove svoje i kćeri svoje ognjem, što nijesam
zapovijedio; jer eio dolaze dani,veli Jehova, kad se više ne će zvati Tofet ni
dolina sina Enomova, nego dolina krvna (VII.31,32;IX.6). „Dolina Sinarska“
označava pakao, a tako isto i profanaciju (obezbožavanje) istine i dobra. Kod
Jezikilja: I reci: Gore Izrailjeve, ovako veli Jehova Gospod gorama i humovima,
potocima i dolinama: evo me, ja ću pustiti na vas mač, i oboriću visine vaše
(VI.3). Opet: Daću Gogu ondje mjesto u Izrailju, dolinu kojom se ide na istok ka
moru, i prozvaće se dolina mnoštva Gogova (XXXIX.11,15). Ovo se kaže za ono
što je izvanjsko u bogoštovanju; „dolina“ označava takvo bogoštovanje. Ali kada
bogoštovanje još nije postalo svetogrdno (profano), ovo se izražava
Hebrejskom rečju za dolinu (ravnicu) koja se koristi u stihu koji je pred nama
(Postanje XI.2); a isto tako kod Isaije: Otvoriću rijeke na visovimai i izvore u sred
dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno, i suhu zemlju u izvore vodene
(XLI.18). Ovo se kaže za one koji su u neznanju, ili koji nemaju znanja o veri i
ljubavi ka bližnjemu, ali uprkos toga vole bližnjega. Ovde „dolina“ označava
takve (ljude). To isto označava „dolina“ kod Jezekilja XXXVII.1.
1293. I naseliše se ondje. Da ovo označava život koji iz toga sledi, može se videti
iz značenja „naseliti se“, što znači življenje. Reč „naseliti se“ često se javlja i kod
proroka i u istorijskim delovima Reči, a u unutrašnjem smislu često označava
ževeti. Razlog za ovo je to što su pradrevni ljudi živeli pod šatorima, i obavljali
najsvetije bogoštovanje u njima; stoga u Reči „šatori“ označavaju ono što je
sveto u bogoštovanju, kao što je već pokazano (br.414). A pošto su „šatori“
označavali ono što je sveto u bogoštovanju, to je „naseliti se“ u dobrom smislu
označava živeti, ili život. Slično, stoga što su pradrevni putovali sa svojim
šatorima, to „putovati“ u Reči označava oblike i red života.
1294. Stih 3. I rekoše među sobom: Hajde da napravimo ploče, i da ih u vatri
dobro pečemo. I bjehu im ploče (opeke) mjesto kamena i smola zemljana mjesto
kreča. „I rekoše među sobom“, znači da je tako počelo; „hajde, da napravimo
ploče (opeke), označava obmane koje su sami za sebe oblikovali; „i da ih u vatri
dobro pečemo“, označava zla (opačine) koja dolaze od ljubavi prema sebi. „I
bjehu im ploče umjesto kamena“, znači da su imali obmane umesto istine; „i
smolu zemljanu umjesto kreča“, znači da su bili u zlu od požuda umesto u
dobru.
1295. I oni rekoše među sobom. Da ovo znači da je počelo, ili da su bili počeli,
vidi se iz onoga što sledi. U ovome stihu se gorori o trećem stanju (fazi) crkve,
kada su već bile preovladale obmane, i to kao posledica požuda. Obmane
počinju iz dva izvora, jedan je u nepoznavanju istina, a drugi je u požudama.
Obmana iz neznanja istine nije tako opaka kao što je to obmana iz požuda. Jer
obmana iz neznanja potiče od toga što je tako neko bio poučen u detinjstvu, ili
zbog toga što su ga razna zanimanja odvratila od toga da ispita da li je istinito ili
ne ono što ispoveda, a ponekad i stoga što taj čovek nije u stanju da rasuđuje
šta je istinito a šta nije. Obmane koje imaju ovakve izvore, one ne nanose veliku
štetu, pod uslovom da se taj nije u tome preterano utvrdio i ubedio, u kome
slučaju ga neka požuda goni da staje u odbranu te obmane; jer kada to radi,
oblak obmane iz neznanja postaje gušći, pa se (oblak) može pretvoriti u mrak
iz kojega ne bi mogao da sagleda istinu. A obmane iz požuda nastaju onda kada
je izvor obmane u nekoj požudi ili ljubavi prema sebi i svetu; kao kada se neko
uhvati za neku tačku doktrine pa je ispoveda kako bi zarobio duše (drugih ljudi),
i vodio ih, tumačeći i izvrćući doktrinu sebi u korist, i kada tu tačku potvrđuje
umovanjem i pojedinim rečima služeći se pri tom doslovnim smislom Reči.
Bogoštovanje koje je na ovome zasnovano, profano je (obezboženo je ili
svetogradno), bez obzira koliko izvana izgleda sveto; jer iznutra to nije
obožavanje Gospoda, nego obožavanje samoga sebe. Takav (čovek) priznaje za
istinito samo ono što može objasniti tako da ide njemu u prilog. Takvo
bogoštovanje naziva se „Vavilonom“. No tako nije s onima koji su rođeni i koji
su rasli uz takvo bogoštovanje, i koji ne znaju da je ono obmana, a koji žive u
ljubavi prema bližnjemu. U njihovom neznanju ima nevinosti, i u njihovom
bogoštovanju ima ljubavi ka bližnjemu. Profanost (obezboženje) pri
bogoštovanju ne dolazi od samog bogoštovanja nego od čoveka koji je u
bogoštovanju.
1296. Hajde da napravimo ploče. Da ovo označava obmane koje su oblikovali za
sebe, jasno je iz značenja „ploče“ (opeke, cigle). U Reči, „kamen“ označava
istinu, pa stoga „ploča“, zato što je čovek pravi, označava obmanu; jer ploča je
veštački napravljena. Iz sledećih odlomaka može se videti da ploča ima ovo
značenje. Kod Isaije: Vas dan pružah ruke narodu nepokornu, koji ide za svojim
mislima putem koji nije dobar. Narodu, koji me jednako gnjevi, koji prinosi žrtve
u vrtovima i kadi na opekama (LXV.2,3).„Kaditi na opekama“ znači bogoštovati
iz onoga što je veštačko i lažno; pa se stoga za njih kaže da „idu za svojim
mislima“. Opet: I znaće sav narod, Jefrem i stanovnici Samarijski, koji oholo i
ponosita srca govore: Padoše opeke, ali ćemo mi livati od tesana kamena
(IX.9,10). „Jefraim“ označava inteligentnu osobu koja pada u izopačenosti, i
koja naziva ili pravi istinitim ono što je lažno, ili pravi „ploče“ (opeke); a i „tesan
kamen“ označava nešto veštačko. Kod Nauma: Nahvataj sebi vode za opsadu;
utvrdi ograde svoje; opravi peć za opeke; uđi u kao i ugazi blato. Ondje će te
proždrijeti oganj, i mač će te isjeći (III.14,15). „Ugaziti blato“ znači obmane;
„opraviti peć za opeke“ znači bogoštovanje u skladu (s obmanama); „oganj“ je
kazna za požude; „mač“ je kazna za obmane. Kod Jezikilja: A ti, sine moj, uzmi
opeku, i metni je preda se, i izreži na njoj grad Jerusalim (IV.1). I bilo mu je
zapoveđeno da ga opkoli, gde se na proročki način pretstavlja bogoštovanje
koje je iskrivljeno. Da „opeka“ označava obmanu, može se videti i iz značenja
„kamena“, koji je istina, a o čemo uskoro.
1297. I da ih u vatri dobro pečemo. Da ovo označava zla (opačine) koja potiču
od ljubavi prema sebi, jasno je iz značenja „peći“, „ognja“, „sumpora“, i
„bitumena“, koji se izrazi odnose na pohote, osobito na one koje potiču od
ljubavi prema sebi. Kao kod Isaije: Zatrudnjećete slamom, rodićete strnjiku,
gnjev vaš proždrijeće vas kao oganj. I narodi će biti kao peći krečne, izgorjeće
ognjem kao trnje posječeno (XXXIII.11,12). Da ne pominjemo druge slične
izraze. „Izgoreti“ i „oganj“ se odnose na pohote (požude), jer među njima
postoji sličnost (prim.prev. Ne kaže li se „oganj ili vatra požude“?).
1298. I bjehu im opeke mjesto kamena. Da ovo označava da biti u obmani
umesto umesto u istini, jasno je iz značenja „opeke“, za koju smo pokazali da
znači obmanu; I iz značenja „kamena“, koji u širem smislu označava istinu, o
čemi vidi gore (br.643). Kamen označava istinu zato što su granice među
pradrevnim ljudima bile označene kamenovima, a i te za to što su postavljali
kamenove kao svedoke da je nešto tako ili ovako, ili da je nešto istinito; što se
vidi po tome kako je Jakov postavio kamen kao stub (Postanje XXVIII.22),
XXXV.14), kao i po kamenom stubu između Lavana i Jakova (Postanje
XXXI.46,47,52), kao i po oltaru koji su za svedočanstvo sazidali blizu Jordana
Ruvimovi sinovi, Gad, i Manasija, (Jošua XXII.10,28,34). Stoga U Reči „kamenje“
označava istine; i to ne samo oltarsko kamenje, nego i drago kamenje na
Aronovom oplećku kao i na opršnjaku suđenja, čime su bile označene svete
istine koje imaju izvor u ljubavi. Što je tiče oltara, kad su ustanovljena
žrtvovanja kao deo bogoštovanja, (treba reći) da je oltar pretstavljao
reprezentativno bogoštovanje Gospoda u opštem smislu (ili u celini), a da su
kamenovi pretstavljali svete istine u bogoštovanju; pa je stoga bilo zapoveđeno
da se oltar sagradi od celih kamenova, neisklesanih, a bilo je zabranjeno i
koristiti gvožđe na njima (Zakoni Ponovljeni XXVII.5-7;Jošua VIII.31); a to iz
razloga što tesano kamenje, kao i kamenje na kome je korišteno gvožđe,
označavaju ono što je veštačko, pa prema to i ono što je lažno u bogoštovanju;
to jest, ono što je zamisao čovekovog srca. Ovo bi profanisalo bogoštovlje, što
je jasno (rečeno) u Knjizi Izlaska XX.25. Iz istoga razloga gvožđe nije korišteno
pri zidanju hrama (I o Carevima VI.7). (prim.prev. prema autoru, bogoštovanje u
Jevrejskog crkvi je bilo čisto reprezentativno, i od takvoga biogoštovanja je
zavisio uzajamni odnos Prirodnog čoveka s Duhovnim svetom). Ranije je
pokazano (br. 114) da drago kamenje na Aronovo oplećku kao i naprsnik
suđenja označavaju svete istine. Isto je jasno i kod Isaije: Nevoljnice, koju vjetar
razmeće, koja si bez utjehe, evo ja ću namjestiti kamenje tvoje na mramoru
porfirnom, i osnovaću te na safirima. I sinovi tvoji svi će biti naučeni od
Gospoda, i obilan mir će imati sinovi tvoji (LIV.11-13). Kamenovi koji su ovde
imenovani označavaju svete istine, pa se stoga kaže „svi tvoji sinovi će biti
naučeni od Jehove“. Otuda to da se kod Jovana kaže da su temelji zidova grada
ukrašeni svakim dragim kamenom pri čemu su kamenovima data imena
(Otkrivenje XXI.19,20). Sveti Jerusalim označava Gospodovo carstvo u nebu i na
zemlji, čiji su temelji svete istine. Na sličan su način i kamene ploče (tablice), na
kojima su bile napisani zapovesti Zakona, ili Deset Reči, označavale svete istine;
stoga su bile od kamena, to jest njihov je temelj bio kamen, o čemu u Knjizi
Izlaska XXIV.12; XXXI.1; Zakoni Ponovljeni V.22;X.1, jer su zapovesti istine vere.
Pošto su u drevna vremena istine označavane kamenovima, stoga, kada je
kasnije bogoštovanje izvođeno na stubovima i oltarima i u hramu, svete istine
bile su pretstavljene stubovima, oltarima, i hramom, pa se stoga Gospod naziva
„Kamenom“, kao kod Mojsija: Opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku
njegovijeh od jakoga Boga Jakovljeva, odakle posta pastir, kamen
Izrailju(Postanje LIX.24). Kod Isaije: Za to ovako veli Gospod Jehova; evo, ja
mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocjen, temelj tvrd;
ko vjeruje ne će se plašiti (XXVIII.1). Kod Davida: Kamen, koji odbaciše zidari,
posta glava od ugla (CXVIII.22). Isto je označeno kod Danila „kamenom
isečenim iz stene“, koji je razbio u komade kip Navukodonosorov (II.34,35,45).
Da „kamenje“ označava istine, jasno je i iz Isaije: Za to će se tijem očistiti
bezakonje Jakovljevo i to će biti sva korist što će se uzeti grijeh njegov kad sve
kamenje oltarno razmetne kao razdrobljeno krečno kamenje i ne bude više
gajeva ni sunčanijeh likova (XXVII.9), „Oltarno kamenje“ označava istine u
bogoštovlju, koje se razmeću. Opet: Prođite, prođite kroz vrata, pripravite put,
uklonite kamenje, podignite zastavu narodima (LXII.10). „Put“ i „kamen“
označavaju istine. Kod Jeremije:Evo mene na tebe, goro, koja zatireš, govori Jehova, koja zatireš svu zemlju, i
zamahuću rukom svojom na te i svaliću te sa stijena, i načiniću od tebe goru
izgorjelu. I ne će uzeti od tebe kamena za ugao ni kamena za temelj, jer ćeš bii
pustoš vječna, veli Gospod (LI.25,26). Ovo se kaže za Vavilon; „gora izgorjela“ je
ljubav prema sebi. „da ne će uzeti od njega ni kamena“, znači da nema istine.
1299. I bješe im smola umjesto kreča. Da su bili u zlu iz požuda umesto u dobru,
jasno je iz značenja „smole“ (bitumena) i „kreča“. Pošto se ovde govori o
gradnji Vavilonske kule, pominje se ono što se koristi pri gradnji; ovde se
pominje smola – zato što je sumporasta i zapaljiva – jer se u Reči na ovaj način
označavaju požude, posebno one koje pripadaju ljubavi prema sebi. Ovde
„smola“ označava kako zla koja slede za požudama tako i obmane koje ih prate;
a to su zla pomoću kojih je i sagrađena Vavilonska kula; o čemu će biti reči
kasnije. Da su ovo značenja (smole), jasno je iz Isaije:- Jer će biti dan osvete
Jehovine; I potoci će se pretvoriti u smolu, i prah njezin u sumpor, i zemlja će
njihova postati smola razgorjela (xxxiv.8,9). „Smola“ i „sumpor“ označavaju
obmane i zla od požuda. A tako i na drugim mestima.
1300. Da „kreč“ (ili kal, glina) označava dobro od kojega se oblikuje čovekov um
ili čovek crkve, i to je jasno iz Reči. Tako kod Isaije: Sad eto, Gospode, ti si naš
otac; mi smo kao (glina) a ti si lončar; mi smo delo ruku tvojih (LXIV.8). „Kao“
(glina) označava samog čoveka crkve koji se oblikuje, pa tako označava i dobro
od ljubavi ka bližnjem, pomoću kojega se oblikuje ceo čovek, ato je reformacija
i preporod. Kod Jeremije: Gle, što je kao u ruci lončarevoj, to ste vi u ruci mojoj,
dome Izrailjev )XVIII.6). Značenje je ovde slično. Isto je bilo da se golvori o
građenju ili o oblikovanju.
1301. Da su ovo značenja, može sad svako videti, kako iz značenja svega onoga
što se pominje u iovome stihu tako po tome kakve se stvari pominju a to su
kamenju i kreč; a to su stvari koje nisu vredne da se pomenu u Reči Gospodovoj
da one sadrže tajne.
1302. Stih 4. Poslije rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do
neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji. „Poslije rekoše“,
znači da se to desilo. „Hajde da sagradimo grad i kulu“, označava da su
oblikovali doktrinu i bogoštovanje; „grad“ je doktrina, a „kula“ je bogoštovanje
samoga sebe, „kojoj će vrh biti do neba“, znači da žele da vladaju i nad onim što
je u nebu; „da stečemo sebi ime“, znači da su želeli da bude poznati kao moćni;
„da se ne bismo rasijali po zemlji“, znači da na drugi nači ne bi bili priznati (kao
moćni).
1303. Poslije rekoše. Da ovo označava da se to dogodilo, sledi iz povezanosti;
isto kao što prethodne reči, „“pa rekoše među sobom“ označava da je nešto
počelo; jer ovde se opisuje Vavilon, a kakav je bio, opisuje se „kulom“..
1304. Hajde da sazidamo grad i kulu. Da ovo označava da su oblikovali doktrinu
i bogoštovanje, može se videti iz značenja „grada“, i „kule“, o kojima ćemo
govoriti uskoro. Priroda crkve je takva da kada nestane ljubavi ka bližnjemu,
tada na njeno mesto dolazi ljubav prema sebi, a verska doktrina tada nema
važnosti osim onoliko koliko se može okrenuti da omogućava obožavanje
samoga sebe; tada se smatra svetim u bogoštovanju samo ono što potstiče
sebe-ljublje, pa je tako sve popraćeno ljubavlju prema sebi samome. Jer onaj ko
voli samoga sebe više nego druge, taj ne samo da mrzi sve one koji mu se ne
potčinjavaju, a čini im usluge samo onda kada mu se potčinjavaju, nego srlja i
daljeu tome nastojanju kako bi se uzdigao i iznad samoga Boga. Bilo mi je
pokazajno uživo da je ovakva priroda ljubavi prema sebi kad joj se ne stave
uzde. To je ono što je pretstavljeno „gradom i kulom“. Ljubav prema sebi i sve
požude koje iz nje proizilaze jesu najprljavije i najprofanije stvari, pa su ujedno i
paklenske; iz ovoga svako može zaključiti kakvo je ono bogoštovanje koje u sebi
sadrži ovakve stvari. (prim.prev. Ovu ljubav oprema sebe ne treba brkati sa
zdravom i poželjnom ljubavi prema sebi koja je uvek u ravnoteži s interesima
bližnjih i koja je u skladi s moralnim i pravednim zakonima civilizovanog
društva.
1305. Već je pokazano (br.402) da „grad“ označava doktrinu (razumevanje
Božije Reči).
1306. Iz značenja „kule“ jasno je da je time označena ljubav prema samome
sebi. Bogoštovanje sebe postoji onda kada čovek uzdiže samoga sebe iznad
ostalih toliko da očekuje da mu se klanjaju i dive. Stoga se ljubav prema sebi, a
to je arogancija i ponos, naziva „visinom“. „uzvišenošću“, kao i „biti uzdignut“,
pa se opisuje svim onim što je na visini. Kao kod Isaije: Ponosite oči čovječije
poniziće se, i visina ljudska ugnuće se, i Gospod Sam biće uzvišen u onaj dan. Jer
će doći dan Gospoda nad vojskama na sve ohole i ponosite i na svakoga ko se
uzdiže, te će biti poniženi. I na sve kedre Livanskwe velike i na sve hrastove
Vasanske. I na sve gore visoke i na sve humove uzdignute, i na svaku kulu
visoku, i na svaki grad tvrdi, i na sve lađe Tarsiske i na sve likove mile. Tada će
se ponositost ljudska ugnuti i visina se ljudska poniziti, i Gospod će Sam biti
uzvišen u onaj dan. I idola će nastati sasvijem (II.11-18). Ovde se govori o
ljubavi prema sebi, koja se opisuje „kedrom“, „hrastom“, „gorom“,
„humovima“, i „kulom“ koji su „visoki“ i „uzdignuti“. Opet. I na svakoj gori
visokoj i na svakom humku visokom biće izvori i potoci, kad bude pokolj veliki i
kad padaju kule (XXX.25). Ovo na sličan nači označava ljubav prema sebi, i
uzdizanje sebe u bogoštovanju. Opet: Eto zemlja Haldejske; toga naroda nije
bilo; Asur je osnova za one koji življahu u pustinjama, podigoše kule u njoj,
pogradiše dvorove; i obrati se u pustinju (XXIII.13)- Ovo se kaže za Tir i za
njegovo razaranje; „kule“ (osmatračke kule), koje se ovde pominju, označavaju
fantazije koje potiču otuda (uobražavanja koja potiču od ljubavi prema sebi
samom). Kod Jezikilja: I dovešću mnoge narode na te kao da bih doveo more s
valima njegovijem. I oni će obaliti zidove Tirske i kule u njima raskopati, i
omešću prah njegov i pretvoriću ga u kamen (XXVI.3,4). Ovde imamo slično
značenje. Ljubav prema sebi u bogoštovanju, ili klanjanje samome sebi, naziva
se „kulom“. Jer se „gradom“ označava doktrina (kao što je već pokazajno br.
402); tadu su gradovi bili utvrđeni kulama, u kojima su bili stražari; a bilo je kula
i na granicama, koje su se zbog toga nazivale „tražarnicama“ (2 o Carevima
ix.17; xvii.9; xviii.8), I „kulama“ osmatračnicama (Isaija XXIII.13). Osim toga,
kada se Gospodova crkva upoređuje s „vinogradom“, sve ono što se odnosi na
bogoštovanje kao i njegovo čuvanje upoređuje se sa „pivnicom“ i „kulom u
vinogradu“, kao što se vidi kod Isaije V.1,2; Mateje XXI.33; Marka XII.1.
1307. Kojoj će vrh biti do neba. Da ovo znači da su hteli da vladaju i nad onim
što je u nebu, sledi iz onoga što je već rečeno. Jer „vrh do neba“ (ili glavom
dodirivati nebo) znači uzdizati sebe do te visine, a to je jasno iz opisa Vavilona
na drugim mestima u Reči; kao i iz onoga što je već rečeno o „uzdignuti glavu“
(br.257). Ljubav prema sebi se najmanje slaže s nebeskim životom; jer sva zla
dolaze od nje; ne samo mržnje, več i osvete, okrutnosti, i preljube; a još manje
se slaže s bogoštovanjem, jer ga profanira. Pa je stoga pakao sazdan od takvih
osoba koje što više uzdižu svoje glave prema nebu, to dublje tonu, i to su
strašnije kazne koje na sebe navlače. (prim.prev. Ne treba izgubiti iz vida
autorovu tvrdnju da niko nije kažnjen zbog toga što je bio loš u zemaljskom
životu, već zbog toga što se slično ponaša u duhovniom svetu, gde nema
nikakvih uzda, nego slobodno ispoljava svoju prirodu koju je stekao na zemlji.
Na njegove zle postupke drugi zli duhovi odgovaraju istom merom. Revolucije i
prevrati su česti, gde gori vladaju nad lošima, i gde zli duhovi u svojoj uobrazilji
muče druge da bi ubrzo videli da su to bile samo fantazije, na njihovu veliku
žalost. Najveća im je frustracija kada vide da su navodeći u iskušenja dobre
ljude postigle suprotan rezultat: umesto da padne u greh iz koga nema
spasenja, čovek se pomoću Gospodovom kaje i postaje bolji nego što je bio pre).
1308. Da stečemo sebi ime. Da ovo znači da su želeli da se veruje da su moćni,
može se videti iz značenja „steći sebi ime“. Jer takvi znaju da svako želi da bude
u nekom bogoštovanju (prim.prev. ili u nekoj veri u Boga). Jer to je zajedničkio
svim ljudima, i postoji kod svih naroda. Jer svako ko posmatra svemir, priznaje
neko vrhunsko biće, a pošto želi sebi napredak, on se klanja tome biću. Štoviše,
postoji nešto unutar (čoveka) što to diktira (naređuje), jer taj diktat se uliva od
Gospoda preko anđela koji su sa svakim čovekom. Čovek koji nije ovakav, i koji
ne priznaje nekog Boga, taj je pod vlašću paklenskih duhova. Znajući ovo, oni
koji sebi grade Vavilonske kule, ti stiču moć preko bogoštovanja i preko svetih
stvari, jer im se bez toga niko ne bi klanjao, a to je označeno rasijavanjem po
zemlji. Njihova vlast je najveća nad onima koji imaju neku savest; jer ove oni
vode kuda god zažele; a nad onima koji nemaju savesti, nad njima vladaju
koristeći pri tome razne spoljašnje stege.
1309. Da se ne bismo rasijali po zemlji. Da ovo znači da inače ne bi bili priznati
(kao moćni), sledi iz onoga što je već rečeno, jer „biti rasijen po zemlčji“, je biti
biti izgubljen s vida, da to je ne biti prihvaćen i priznat.
1310.Stih 5. I Jehova siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji. „Jehova
siđe“, označava sud nad njima; „da vidi grad i kulu“, znači jer si izokrenuli
doktrinu i profanisali bogoštovanje; „što zidahu sinovi čovječiji“, znači da su to
oni sami za sebe uradili.
1311. I Jehova siđe. Da ovo označava sud nad njima, jasno je iz onoga što
prethodi i onoga što sledi, kao i iz značenja „sići“, kad se odnosi na Jehovu; iz
onoga što prethodi, kad se radilo o gradnji grada i Vavilonske kule; iz onoga što
sledi, kad se govorilo o zbrci (mešanju) jezika i njihovom rasijavanju; iz značenja
„silaziti“ kada se odnosi na Jehovu, kada treba da dođe do suda. Jehova ili
Gospod je svuda prisutan i sve zna od večnosti; stoga se za Njega ne može reći
da silazi da vidi, osim u doslovnom smislu, gde se to kaže prema tome kako to
izgleda čoveku. Ali u unutrašnjem smislu nije tako, jer je ovde predmet izložen
onakav kakav je, a ne prema izgledu; stoga u odlomku pred nama „siđe da vidi“
označava se sud. Do suda nad nekim stanjem dolazi kada je zlo stiglo do
vrhumca; Ili, kako se to kaže u Reči, kada se svršilo, ili kada se nepravda izvršila.
Jer svako zlo ima granicu do koje mu je dopušteno da ide; a kada signe tu
granicu, dolazi do kazne za zlo. Tako je u celini i u pojedinim slučajevima. Kazna
za zlo je ono što se naziva sudom. A pošto izgleda da Gospod ne vidi ili ne opaža
da zlo postoji, - jer kad čini zlo a ne biva kažnjen, on pretpostavlja da Gospod
ne mari (da Mu to ne smeta); ali kad biva kažnjen, tada počne da misli da
Gospod vidi, čak i da Gospod kažnjava, pa se stoga kaže, prema izgledima, da je
Jehova sišao da vidi. „Silaziti“ se odnosi na Jehovu, jer se „najviši“ odnosi na
Njega, to jest, kaže se da je On najviši, a ovo je isto tako prema izgledu, jer nije
u najvišim već u najdubljim stvarima, pa je to razlog da u Reči naviše i najdublje
imaju isto značenje. S druge strane, sud ili kazna za zlo izvršavaju se u nižim ili
najnižim stvarima. Ovime se objašnjava da se kaže da je On „sišao“; tako kod
Davida: O visokoj slavi tvojeg veličanstva, i o divnim djelima tvojim razmišljam.
Pripovijedaću silu čudesa tvojih, i ja ću veličanstvo tvoje kazivati (Psalam
CXLIV.5,6). Ovima je označen sud ili kazna za zlo. Kod Isaije: Tako će Gospod
nad vojskama sići da vojuje za goru Sionsku i za hum njezin (Psalam XXXI.4).
Opet: I da bi razdro nebesa i sišao, da se rastope gore od tebe (LXIV.1). I ovde,
na sličan način, „sići“ označava kažnjavanje, ili sud, koji se vrši nad zlima. Kod
Miheja: Jer, gle, Gospod silazi iz mjesta svojega, i sići će, i hodiće po visinama
zemaljskim (I.3,4).
1312. Da vidi grad i kulu. Da ove reči znače da je to bilo stoga što su bili
izokrenuli doktrinu i profanisali bogoštovanje, vidi se iz značenja „grada“ i
„kule“ , o čemu je bilo već govora.
1313. Što zidahu sinovi čovječiji. Da ovo znači da su to oni za sebe uradili, jasno
je i bez objašnjavanja. „Sinovi čovječiji“ su ovde sinovi crkve; jer oni koji nisu od
crkve, i koji nemajuj zhnanja o veri, ti ne mogu ovo da urade . Da ovakvi ne
mogu profanisati, bilo je već pokazano (br.301-303,593).
1314. Stih 6. I Jehova reče: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše
raditi, i ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili. „I Jehova reče“, znači
da je tako bilo; „gle, jedan narod i jedan jezik“, znači da su svi imali jednu istinu
vere i doktrinu; „i to počeše raditi“, znači da su se počeli razlikovati; „i neće im
smetati ništa da ne urade što su naumili“, znači ukoliko se njihovo stanje sada
ne promeni.
1315. I Jehova reče. Da ovo znači da je bilo tako, jasno je iz toga što ovo nije
istinska nego izmišljena istorija; pa stoga kada se kaže, „Jehova reče“, može
značiti samo da je tako bilo, kao što je gore bilo pokazano.
1316. Gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh. Da ovo znači da su svi bili u istoj
istini vere i doktrine, jasno je iz značenja „naroda“, da je to istina vere, i iz
značenja „jezika“ da je to doktrina. Ranije je pokazano (br.1259), da „narod“
označava istinu vere; i da „jezik“ označava doktrinu vere, što je pokazano gore
(kod stiha 1). Za narod se kaže je „jedan“ i za ljude da imaju „jedan jezik“ onda
kada im je zajednički cilj opšte (zajedničko) dobro društva, zajedničko dobro
crkve, I Gospodovog carstva; jer kada je ovako, tada je Gospod cilj, od koga su
svi jedno. Ali Gospod ne može biti prisutan kod čoveka čiji je cilj njegovo
vlastito dobro; čovekovo vlastito (njegov proprium) otuđuje ga od Gospoda, jer
ono izvrće i okreće zajedničko dobro društva, a i same crkve, pa čak i carstva
Gospodovog, u svoju korist, kao da svi onI postoje radi njegovog vlastitog
dobra. Na taj način oduzima Gospodu ono što je Njegovo (Gospodovo), i
zamenjuje ga onim što je njegovo (čovekovo). Kad ovakvo stanje zavlada
čovekom, to se isto dešava u njegovoj svakoj pojedinoj misli, kao i u svakom
deliću misli; jer takav je slučaj sa svim onim što vlada u čoveku. To se ne
pokazuje tako jasno dok je čovek u telesnom životu kao što se pokazuje u
drugom životu, jer tamo sve ono što vlada u čoveku pokazuje se po određenoj
sferi koja se opaža oko njega, koja je takvoga karaktera, jer ona kao da izbija iz
svega u čoveku. Sfera onoga koji samo gleda sebe (svoj interes), taj sebi prisvaja
i, kao što je rečeno, upija što je povoljno samo njemu, pa stoga upija svaku
prijatnost koju osećaju okolni duhovi, i razara svu njihovu slobodu, tako da se
takva osoba mora izagnati iz društva. Kad je narod jedan, i kad je jednog jezika,
a to je kada se gleda na zajedničko dobro svih; tada jedna osoba da ne upija
(apsorbuje) prijatnost (zadovoljstvo) drugih, niti uništava njihovu slobodu, već
je potpomaže i uvećava koliko god može. To je razlog da su nebeska društva
jedno (nebo), a što dolazi isključivo kroz uzajamnu ljubav koja potiče od
Gospoda; isto je tako i sa crkvom.
1317. I to počeše raditi. Da ovo znači da su se bili počeli menjati, vidi se kada se
poveže s ostalim. „Početi“ znači njihovu misao ili nameru, pa stoga i cilj, što je
jasno i iz reči koje slede, „ i ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili“.
Da je ovim označen njihov cil, to je stoga što Gospod gleda samo na cilj. Kakve
bilo da su njegove misli i postupci – koji se razlikuju na bezbroj načina – samo
ako je cilj dobar, tada je sve ostalo dobro; a ako je cilj zlo, onda je sve ostalo zlo.
Cilj vlada u svemu što čovek misli i čini. Anđeli koji su sa čovekom, pošto su
Gospodovi anđeli, oni upravljaju samo njegovim ciljevima; a kada upravljaju
nad njima, onda upravljaju i nad njegovim mislima i postupcima, starajući se da
ovi slažu sa ciljevima. Kod čoveka, cilj je sami negov život; sve ono što on misli i
radi, dobija život od cilja, jer, kao što smo rekli, oni pripadaju cilju; pa stoga
kakav je cilj, takav je i čovekov život. A cilj je ništa drugo do ljubav; jer čovek
može kao cilj da ima samo ono što voli. Onaj koji misli jedno a radi drugo, još
uvek mu je cilj ono što voli; i u pretvaraju (disimulaciji), to jest u prevari, postoji
cilj, a to je ljubav prema sebi ili ljubav prema svetu, kao i zadovoljstvo koje od
toga dolazi u životu. Iz ovih razmatranja svako može zaključiti da kakva je
čovekova ljubav, takav je i njegov život. Ovo je ono što je označeno sa „i to
počeše raditi“. (prim.prev. Ovde autor govori o dvema osnovnim ljubavi, jedna
je prema Bogu a druga je prema sebi. Te ljubavi su vidljive anđelima, koji
poštuju čovekovu slobodu, pa ga ne sprečavaju da se opredeli za zlo. Ovo
kažemo da se ne bi pomislilo da autor prihvata moralno načelo da „cilj
opravdava sredstvo“).
1318. I ne će im smetati ništa da ne urade što su naumili. Da ovo znači da
ukoliko se oni (njihovo stanje) ne promene, to se može zaključiti iz onoga što
sledi. Unutrašnji smisao Reči je takav da on uvek gleda prema onome što sledi,
to jest na zaključak, iako tako ne izgleda u doslovnom smislu Reči. Kada se radi
o karakteru (ljudi) koji se gore opisuje, ako se on ne promeni, njih se ne bi
moglo sprečiti da urade ono što su smišljali. Ali oni su se promenili,, što je očito
iz onoga što sledi. Misao da se nešto uradi, to je namera, to jest, cilj. Čoveku se
nikada ne može oduzeti cilj, to jest ne može se promeniti, osim ako se on
(njegovo stanje) ne promeni, jer, kao što je rečeno, cilj je sami čovekov život.
Kada se njegovo stanje promeni, promenio se i njegov cilj; a sa ciljem i misao.
Priroda promene stanja, koja se odigrala kod čoveka ove crkve, biće pokazana u
onome što sledi, po Božanskoj milosti Gospodovoj.
1319. Stih 7. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan
drugoga šta govore. „Hajde da siđemo“, označava da je ovako izvšen sud; „i da
im pometemo jezik“, znači da niko nije imao istinit nauk (doktrinu); „da ne
razumiju jedan drugoga šta govore“, znači da su se svi razlikovali jedan od
drugoga.
1320. Hajde da siđemo. Da ovo znači da je ovako izvršen sud, jasno je iz onoga
što je gore rečeno (u stihu 5) o značenju „silaziti“. Razlog da se ovo kaže u
množini, „hajde da siđemo i da im pometemo jezik“, je u tome što se sud
izvršava preko duhova, upravo preko zlih duhova.
1321. I da im pometemo jezik. Da ovo znači da niko nije imao istinit nauk, može
se videti iz značenja „jezika“, naime da je to nauk (doktrina), o čemo vidi gore
(kod stiha 1). Otuda sledi da „pomesti jezik“ (pobrkati) je pobrkati ono što je u
nauku (doktrini ili razumevanju i tumačenju Reči), to jeste pobrkati istine
nauka. U unutrašnjem smislu, „pomešati“ ne znači samo zamračiti, već i izbaciti
i razagnati, tako da više nema istine. Kada obožavanje samoga sebe zameni
obožavanje Gospoda, tada je istina ne samo izokrenuta, nego i ukinuta, pa je na
kraju obmana priznata umesto istine, a zlo umesto dobra. Jer je sve svetlo
istine od Gospoda, a sva tama od čoveka; i kada čovek u bogoštovanju zameni
Gospoda, svetlo istine postaje gusta tmina, a gusta tmina se vidi kao da je
svetlost. Upravo je ovakav život ovakvih osoba posle smrti; njima je svetlo
obmane kao svetlost, dok im je život istine gusta tmina. A kada se primaknu
nebu, svetlo ovakvog života pretvara se u potpuni mrak. Sve dok su na svetu,
oni mogu da govore istinu, i to rečito i s revnošću; a pošto ovakve osobe
neprestano misle o sebi, njima se čini da misle isto što i govore; ali pošto je
njihov pravi cilj obožavanje samih sebe, njihove misli, vođene tim ciljem,
priznaju istinu samo onoliko koliko pogoduje njima samima. Kada je čovek koji
ovako govori istinu takvoga karaktera, tada je očito da kod njega nema istine, i
u drugom životu to je sasvim vidljivo, jer takvi ljudi tamo ne samo da ne
priznaju istinu koju su ispovedali u telesnom životu, nego je mrze, i progone; i
to sve rade s onom arogancijom u samoobožavanju koja im nije oduzeta (prim.
prev. Ovi navodi o životu lažnih vernika, čiji se pravi karakter vidi jasno u
zagrobnom životu, teško je do kraja razumeti ako se ne čita autorom Duhovni
Dnevnik u kome se pojedine situacije opisuju u pojedinostima).
1322. Da ne razumiju jedan drugoga šta govore. Da ovo znači da su svi različiti,
to jest da su jedan protivu drugoga, očito je iz samih reči. „Ne razumeti jedan
drugoga“, znači ne odobravati ono što drugi kaže, a u unutrašnjem smislu, to je
ne odobravati ono što drugi naučava, to jest, njegov nauk, jer „jezik“ označava
nauk, kao što je pokazajno gore (stih 1). Oni to samo ustima priznaju, ali ne i
srcem, to slaganje ustima nije ništa ako nema slaganja i srca. Ovako je i sa zlim
duhovima u drugom životu, koji se, isto kao i dobri duhovi, razlikuju prema
društvima, ali se povezuju tako što imaju slične fantazije i požude, tako da
deluju kao da su jedno kada progone istine i dobra. Tako postoji zajednički
interes koji ih drži skupa, no čim se ova zajednička veza izgubi, oni jurnu jedni
na druge, i tada uživaju da muče njihovog drugara ili drugare. Sličan slučaj je i
sa doktrinom i bogoštovanjem na ovom svetu: oni koji su u tome, priznaju ono
što se odnosi na doktrinu i obred u onome u čemu se slažu; a ono što ih drži
skupa, to je obožavanje samih sebe; i sve dok im je ovo zajednički interes, oni
priznaju (isti nauk), ali kad nemaju isti interes, oni se razjedinjavaju; a razlog je
malopre pokazan, a to je da niko ko je ovakvog karaktera nema bilo kakvu
istinu, nego svak ima obmanu umesto istine, a zlo umesto dobra. To je, prema
tome, ono što je označeno sa „da ne razumiju jedan drugoga šta govore“.
1323, Stih 8. I tako ih Jehova rasu odande po svoj zemlji, te ne sagradiše grada.
„I tako ih Jehova rasu po svoj zemlji“, znači da kao takvi nisu bili priznati
(prim.prev. da im to nije bilo odobreno ili dopušteno); „te ne sagradiše grada“,
znači da takav nauk nije bio prihvaćen.
1324. I tako ih Jehova rasu odande po svoj zemlji. Da ovo označava da nisu bili
priznati, jasno je iz ovoga što je prethodno rečeno (kod stiha 8), gde se nalaze
iste reči:- „te ne sazidaše grada“. Da ovo znači da ovakva doktrina (nauk) nije
bila prihvaćena (primljena), jasno je iz značenja „grada“, što znači doktrinu (kao
što je pokazano u br.402), i iz onoga što je rečeno kod stiha 4 i 5 o zidanju grada
i kule. Iz svega ovoga očito je da ovakva doktrina, ili ovakvo bogoštovanje, nije
bila dopuštena u ovoj Drevnoj Crkvi, i to iz razloga koji su objašnjeni u stihu koji
sledi.
1325. Stih 9. Za to se prozva Vavilon, jer Jehova ondje pomete jezik cijele zemlje,
i odande ih rasu Jehova po cijeloj zemlji. „Za to se prozva Vavilon,“, označava
ovakvo bogoštovanje; „jer Jehova ondje pomete jezik cijele zemlje“, označava
stanje ove Drevne Crkve, gde je unutrašnje bogoštovanje počelo da nestaje;
„zemlja“ je crkva; „i odande rasu ih Jehova po cijeloj zemlji“, znači da je
unutrašnje bogoštovanje bilo uništeno.
1326. Za to se prozva Vavilon. Da ovo označava takvo bogoštovanje,
bogoštovanje označeno sa „Vavilon“, jasno je iz onoga što je do sada rečeno; a
to je bogoštovanje u kome je iznutra ljubav prema sebi, pa stoga sve ono što je
nečisto i obesvećeno (profanisano). Ljubav prema sebe je proprium (čovekovo
vlastito); a kako je ona nečista i profana, može se videti iz onoga što je
prethodno rečeno o propriumu (br.210,215). Iz samo-ljublja (philautia), to jest
iz ljubavi prema sebi, ili iz propriuma, ističu sva zla, kao su mržnje, odmazde,
okrutnosti, preljube, prevare, licemerstvo, bezbožnost; stoga, kada je ljubav
prema sebi, ili priprium, u bogoštovanju, takva su zla u njemu, već prema vrsti i
stupnju te ljubavi. Otuda potiče svako obesvećenje bogoštovanja. A to znači,
onoliko koliko bilo šta od ljubavi prema sebi ili od propriuma, nađe mesta u
bogoštovanju, toliko nestaje unutrašnje bogoštovanje. Unutrašnje
bogoštovanje je sačinjeno od osećanja za dobro i priznavanja istine, te stoga
onoliko koliko se ljubav prema sebi , ili proprium, približe ili uđu, toliko
osećanje za dobro i priznavanje istine odlaze ili nestaju. Ono što je sveto ne
može biti skupa s onim što je obesvećeno, isto kao što nebo ne može biti
zajedno sa paklom, to jesto jedno mora da otstupi. Takvo je stanje i red u
Gospodvolm carstvu. Ovo je razlog da nema unutrašnjeg bogoštovanja među
ljudima čije se bogoštovanje naziva „Vavilonom“, nego se obožava nešto što je
mrtvo i što je iznutra kao lešina. Iz ovoga je očito kakvo mora da je
bogoštovanje koje ima ovakav sadržaj. Da je „Vavilon“ takvo bogoštovanje,
jasno je iz Reči na mnogim mestima gde se opisuje Vavilon, kao kod Danila, gde
se govori o liku koji je Vavilonski car Navukodonosor video u snu – kome liku je
glava bila od zlata, stomak i bedra od mjedi, noge od gvožđa, a stopala delom
od gvožđa a delom od kala (gline) – a koji znači da od istinskog bogoštovanja na
kraju postaje bogoštovanje koje se naziva „Vavilon“; te stoga kamen isečen iz
stene, u parčad lomi gvožđe, mjed, glinu, srebro, i zlato (Danilo II.31-33,44,45).
To je upravo bio zlatni lik koji je Navukodonosor car Vavilonski postavio, a kome
su se oni klanjali (Danilo III.1 do kraja). Slično značenje ima i car Vavilonski koji
sa svojim dvorjanima pije iz zlatnih pehara, koji su bili doneseni iz hrama u
Jerusalimu, kao i hvaljenje zlatnih, srebrenih, mjedenih, i gvozdenih, i kamenih
bogova, zbog čega se pokazalo pismo na steni (zidu) (Danilo V.1 do kraja).
Slično je označeno Darijusom Miđaninom kada je naredio da mu se klanjaju
kao bogu (Danilo VI.7 do kraja); kao i zverima koje je Danilo video u snu
(Danilo VII. 1 do kraja); kao i zveri i Vavilon koje je video Jovan u Otkrivenju. Da
je ovim označavano i pretstavljano takvo bogoštovanje, jasno je ne samo iz
Danila i Jovana, već i iz Proroka. Kao kod Isaije: Lica će im biti kao plamen. Jer
zvijezde nebeske i prilike nebeske ne će pustiti svjetlosti svoje; sunce će
pomrčati o rođaju svom, i mjesec ne će pustiti svjetlosti svoje. Nego će ondje
počivati divlje zvijeri, i kuće će njihove biti pune velikih zmija, i ondje će
nastavati sove, i aveti će skakati onuda (XIII.8,10,21,22). Ovo se kaže za Vavilon,
a unutrašnjost takvog bogoštovanja opisuje se „licima u plamenu“, što su
požude; „zvezdama“ su označene istine vere, da one „ne će pustiti svjetlosti
svoje“; „suncem“, koje je sveta ljubav, koje će „pomrčati“; „mjesecom“ koji je
istina vere, da neće „pustiti svjetlosti svoje“; „divlje zvijeri“, „velike zmije“,
„sove“, i „aveti“, jesu unutrašnja strana takvog bogoštovanja; jer ovime je
popraćena ljubav prema sebi, to jest, proprium. Pa se stoga kod Jovana Vavilon
naziva „mati kurvama i mrzostima zemaljskim“ (Otkrivenje XVII.2); kao i
„staništem zmajeva, i svakog nečistog duha, i svake nečiste i mrske ptice“
(XVIII.2); iz svega je očito da u takvom bogoštovanju nema ništa od dobra, ili od
istine vere; i da onda kad osećanje za dobro i za istine vere nestanu, tada takve
stvari ulaze. Isto se naziva „rezanim likovima Vavilonskih bogova“ (Isaija XXI.9).
Da je ljubav prema sebi ili proprium, u takvom bogoštovanju, a to je klanjanje
sebi, jasno je kod Isaije: Ovde je više nego jasno da „Vavilon“ označava onoga
ko želi da mu se klanja kao bogu; to jest, da je to obožavanje samoga sebe.
Opet: Siđi, i sjedi u prah, djevojko ,kćeri Vavilonska; sjedi na zemlju, nema
prijestolja, kćeri Haldejska, jer se više ne ćeš zvati ljupka i nježna. Jer si se
pouzdala u zloću svoju, govoreći: niko me ne vidi (XLVII.1,19). Kod Jeremije: Evo
mene na tebe, goro, koja zatireš, govori Jehova, koja zatireš svu zemlju, i
zamahnuću rukom svojom na te, i svaliću te sa stijena. A da se Vavilon i na nebo
popne,i i na visine utvrdi silu svoju, doći će na nj moji zatirači (LI.25,53). I iz ovog
odlomka se vidi da je „Vavilon“ obožavanje samoga sebe. Da kod ovakvih osoba
nema svetla istine, već da je sama tama, to jest da nemaju istine vere, opisano
je kod Jeremije: Riječ koju reče Jeremija za Vavilon i za zemlju Haldejsku. Jer se
narod podiže na nj sa sjevera, koji će mu zemlju opustiti, da ne će biti nikoga da
živi u njoj; i ljudi i stoka pobjeći će i otići (L.1,3); „sjever“ označava tamu, ili gde
nema istine; „ni ljudi ni stoke“, znači neće biti dobra. (Vidi dalje o Vavilonu,
niže, kod stiha 28, gde se govori o Haldeji).
1327. Jer ondje pomete Jehova jezik cijele zemlje. Da ovo označava stanje ove
Drevne Crkve, da je unutrašnje bogoštovanje počelo nestajati, jasno je iz onoga
gde se kaže „jezik cijele zemlje“ a ne kao pre u stihu 7, „jezik onih koji počeše
da grade grad i kulu“. „Cijele zemlje“ označava stanje crkve, jer zemlja je crkva
(kao što je pre pokazano, br. 662,1066). Kad se radi o stanju crkava posle
potopa, ovakav je slučaj: bile su tri ovakve crkve koje se pominju u Reči; naime,
prva Drevna Crkva, nazvana po Noju, druga Drevna Crkva, nazvana po Everu; i
treća Drevna Crkva, nazvana po Jakovu, a posle po Judi i Izrailju. Što se tiče prve
od ovih crkava, koja je nazvana po Noju, ona je bila kao roditelj onima koje su
sledile: i, kao što to biva sa crkvama, bila je neoštećena i bez krivice za razliku
od onih koje su joj sledile, što je jasno iz prvoga stiha ovoga poglavlja, jer se
kaže da je imala „jedan jezik“, to jest, jednu doktrinu (razumevanje Reči), jer su
svi njeni članovi smatrali da je bitna ljubav prema bližnjemu. Ali je tokom
vremena, kao i druge crkve, počela da pada , uglavnom stoga što su mnogi
želeli da se njih obožava, tako da postanu važniji od ostalih; što je jasno iz stiha
4, gde se kaže „Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj če vrh biti do neba; da
stečemo sebi ime“. Ovi ljudi postali su u crkvi nešto kao kvasac ili kao žeravica
koja vodi požaru. Stoga što je obesvećenje svetih (stvari) pretilo (vidi br.
571,582), stanje ove crkve se promenilo po Božanskoj Providnosti, tako da je
unutrašnje bogoštovanje nestalo, dok je spoljašnje ostalo, a to je ovde
označeno tvrdnjom da je Jehova pomešao jezik cele zemlje. A to se vidi i po
tome što ovakvo bogoštovanje, koje se naziva „Vavilon“, nije preovladalo u
prvoj Drevnoj Crkvi, već u onima koje su sledile, kada su se ljudima klanjali kao
bogovima, osobito posle smrti, odakle su neznabošci imali toliko bogova.
Razlog da je bilo dopuišteno da nestane unutrašnje bogoštovanje a da ostzane
spoljašnje, bio je u tome da ne bi bilo profanisano ono što je sveto; jer
profanacija svetoga vodi u večnu prokletstvo. Samo onaj ko ima znanja o veri,
samo taj može profanisati istinu vere. Onaj ko nema toga znanja, ne može ih
priznavati a još manje profanisati, jer ono što je sveto, obitava unutra a ne
spolja. Ovakv je slučaj i s onima koji čine zlo, a ne znaju šta je zlo. Takvima se zlo
ne računa, kao što se ne računa ni onome koji to radi a da za to nije imao
nameru, ili onaj koji je lišen razuma. Tako, čovek koji ne veruje da ima života
posle smrti, a koji se moli na spoljašnji način, taj ne može da profaniše stvari
koje se odnose na večni život, jer ne veruje da ima večnog života; ali slučaj je
sasvim drugi s onima koji poznaju i priznaju ove stvari. I ovo je razlog da je
povoljnije po čoveka da živi u zadovoljstvima i požudama, i da se tako udalji od
unutrašnjih stvari, nego li da stekne znanje i da priznaje unutrašnje stvari, a
onda da ih profaniše. Iz ovoga razloga danas je dopušteno Jevrejima da budu
tvrdice, kako bi se na taj način odvratili od priznavanja unutrašnjih stvari; jer je
njihov katakter takav, da kada bi ih priznali, oni ne bi mogli a da ih ne
profaniraju. Tvrdičluk odvaja čoveka od unutrašnjih stvari više nego bilo šta
drugo. A isti slučaj je i sa mnogima unutar crkve; a isto tako i sa Neznabošcima
izvan crkve. Ovi poslednji, to jest Neznabošci, manje od ostalih su u stanju da
izvrše profanaciju. Ovo je razlog da se kaže da je Jehova pomešao jezik cele
zemlje, I da se stanje cele crkve promenilo, tako da je bogoštovaje postalo
spoljašnje, i lišeno unutrašnjeg. Slično je pretstavljeno i označeno Vavilonskim
sužanjstvom (ropstvom), u koje su prvo Izrailjci a potom Jevreji bili odvedeni, o
čemu se govori kod Jeremije: A koji narod ili carstvo ne bi htio služiti
Nuvuhodonosoru caru Vavilonskom, i ne bi htio saviti vrata svojega u jaram
cara Vavilonskoga, taki narod pohodiću mačem, i glađu i pomorom, govori
Jehova, dokle ih ne istrijebim rukom njegovom (XXVII.8). „Služiti caru
Vavilonskom i saviti vrat u jaram njegov“, znači biti potpuno lišen poznavanja i
priznavanja dobra i istine crkve, a to znači unutrašnjeg bogoštovanja. Ovo je
više nego jasno kod istoga Proroka: Ovako veli Jehova za sav narod koji stoji u
ovome gradu, za braću vašu što ne otidoše s vama u ropstvo, pustiću na njih
mač, glad i pomor, da budu kio smokve rđave (XXIX.16,17). „Ostati u gradu i ne
otići u ropstvo caru Vavilonskom“, pretstavljalo je i označavalo one koji su imali
znanja o unutrašjim stvarima, ili o istinama vere, a koji su ih profanisali, a za
koje se kaže da će na njih biti poslat mač, glad, i pomor, što su kazne za
profanaciju; i da će postati kao rđave smokve. Da se „Vavilonom“ označavaju
oni koji druge lišavaju svih znanja i priznavanja istine, bilo je pretstavljeno i
označeno ovim stvaima kod istoga Proroka: „Daću Judu u ruke caru
Vavilonskom, i on će ih odvesti u Vavilon, i posjeći će ih mačem. I daću sva
bogatstva ovoga grada, sav njegov trud, i sve njegove dragocjenosti careva
Judinih, daću u ruke njegovih neprijatelja, i oni će ih razgrabiti i odnijeti u
Vavilon (XX.4,5). Ovde su „bogatstvom, trudom i dragocjenostima careva
Judinih“ označena poznavanja vere. Opet: Evo, ja ću poslati po sve narode
sjeverne, po Navukodonosora cara Vavilonskog, slugu svojega, i dovešću ga na
tu zemlju i na stanovnike njezine i na sve narode okolne koje ću zatrti, i učiniću
da budu čudo i potsmijeh i pustoš vječna. (Jeremija XXV.9,10). Ovde se
„Vavilonom“ opisuje pustošenje unutrašnjih stvari vere, ili unutrašnjeg
bogoštovanja. Jer čovek koji obožava samoga sebe, taj nema istine vere, kao
što je pre pokazano. On razara i pustoši i goni u ropstvo sve sve što je istinito.
Stoga se Vavilon naziva „gorom koja zatire“ (Jeremija LI.25). (Vidi šta je rečeno
ranije o Vavilonu, br. 1182).
1328. I odande ih Jehova rasu po svoj zemlji. Da ovo označava da je unutrašnje
bogoštovanje bilo uništeno, može se videti iz značenja „rasuti“, što znači
raspasti se. U smislu koji je blizak slovu, rasipanje po svoj zemlji znači
rasterivanje onih koji žele da sagrade grad Vavilon; ali pošto su to oni koji
lišavaju druge svih znanja o istini, kao što je rečeno, to ove reči znače u isto
vreme oduzimanje unutrašnjeg bogoštovanja, jer jedno je posledica drugog; a
ovde imamo posledicu, jer se kaže po treći put . Da je prva Drevna Crkva bila
lišena poznavanja istine i dobra, vidi se po tome što su narodi koji su sačinjavali
tu Drevnu Crkvu većinom postali idolopoklonici, iako su sačuvali spoljašnje
bogoštovanje. Sudbina onih idolopoklonika koji su izvan crkve je mnogo bolja
od sudbine onih koji su unutar crkve; jer oni prethodni su spoljašnji
idolopoklonici, dok su ovi poslednji unutrašnji idolopoklonici. Da je sudbina
prvih bolja, vidi se iz Gospodovih reči kod Luke XIII.23,28-30; Mateja VIII.11,12..
Ovo je, dakle, razlog da se stanje ove Drevne Crkve promenilo.
1329. Stih 10. Ovo je pleme Semovo: bijaše Semu sto godina kad rodi
Arfaksada, druge godine poslije potopa. „Ovo je pleme Semovo“, znači
razgranavanje druge Drevne Crkve; „Sem“ je unutrašnje bogoštovanje u
opštem; „sto godina“ označava stanje te crkve u početku; „Arfaksad“ je narod
koji se tako zvao, a on označava znanje; „dve godine posle potopa“, znači drugo
stanje posle potopa.
1330. Ovo je pleme Semovo. Da ovo označava razgranavanje druge Drevne
Crkve, jasno je iz značenja „plemena“ , a to je postanje i grananje stvari
doktrine i vrsta bogoštovanja (kao što je rečeno, br.1145). Ovde, kao i na
drugim mestima, „pleme“ znači nastanak onoga što je u crkvi, a to su nastanci
stvari doktrine i vrste bogoštovanja. Unutrašnji smisao se samo na to odnosi; pa
tako kad god se neka crkva rodi, kaže se „to je njeno rođenje ili početak, kao na
primer kada je nastala Pradrevna Crkva, kaže se „To je postanje neba i zemlje“,
Knjiga Postanja II.4, a slično je bilo i sa ostalim crkvama koje su sledile ovu, pre
potopa. „Ovo je knjiga postanja“ Knjiga Postanja V.1. Slično je bilo i sa crkvama
posle potopa, kojih je bilo tri – prva nazvana Noje, druga nazvana Ever, treća
Jakov, a posle Juda i Izrailj. Kada se opisuje prva od ove tri, počinje se na sličan
način, „A ovo su plemena sinova Nojevih“ (stih 1 prethodnog poglavlja). Tako je
i sa drugom Crkvom, nazvanom po Everu, u ovome stihu: „A ovo su sinovi
Semovi“; a i sa trećom, u dvadeset sedmom stihu ovog poglavlja: „A ovo je
pleme Tarino“. Tako, plemena označavaju porekla i grananja doktrinarnih stvari
i vrsta bogoštovanja crkve koja se opisuje. Razlog zašto druga Crkva potiče od
Sema, to jest zašto je njen početak u Semu, je u tome što „Sem“ označava
unutrašnje bogoštovanje, ovde unutrašnje bogoštovanje ove crkve. Ali to ne
znači da je unutrašnje bogoštovanje ove crkve bilo isto kao i ono crkve koja je
označena „Semom“ u prethodnom poglavlju, nego da je bilo skoro kao
bogoštovanje ove crkve.
1331. Iz ovoga što je do sada rečeno sledi da „Sem“ označava unutrašnje
bogoštovanje u opštem. Kakvo je unutrašnje bogoštovanje ove crkve, jasno je
po onima koji se imenuju redom posle Sema, naime, da mu je glavna osobina
bilo znanje, što se potvrđuje brojevima godina, kada se ovi brojevi ispitaju i
objasne.
1332. Da „sto godina“ označava stanje te crkve u opštem, jasno je iz ovoga što
je rečeno i pokazano o brojevima i godinama (br, 482, 487, 488, 493, 755, 813,
893), naime, da oni označavaju vremena i stanja. Bilo bi zamorno da se
objašnjava u kokva su stanja i šta je značilo „sto godina“, kao i brojevima u
sledećem poglavlju; osim toga, predmet je mnogostruk.
1334. Da je Arpaksad bio narod i da on označava znanje, rečeno je u stihu 24
prethodnog poglavlja (br. 1236).
1335. Dvije godine poslije potopa. Da ovo označava drugu crkvu posle potopa,
može se videti po tome što u Reči „godina“, kao i „dan“ i „sedmica“, označavaju
cele periode, duže ili kraće, manje ili više godina; u stvari, to označava period u
apstraktnom smislu, kao što se vidi iz prethodnih paragrafa (br. 488, 493). Tako
ovde, sa „dve godine poslije potopa“, čime se označava drugi perod te crkve, a
to je kada je počela druga crkva.
1336. Stih 11. A rodiv Arpaksada, poživje Sem pet stotina godina, rađajući
sinove i kćeri. „A rodiv Arpaksada Sem poživje pet stotina godina“, označava
trajanje i stanje; Ovde, kao i pre, „Sem“ označava unutrašnje bogoštovanje u
opštem; „Arpaksad“ označava znanje; „rađajući sinove i kćeri“, znači stvari
doktrine.
1337. Da je ovo označeno, nije potrebno potvrđivati jer je jasno iz značenja istih
reči koje su gore objašnjene. Ovde ću samo reći da je unutrašnje bogoštovanje
ove crkve samo bilo neko znanje, a to je bila vrsta ljubavi koju bi mogli nazvati
ljubavlju prema istini. Jer kad je ova crkva počela, skoro da nije bilo ostalo ništa
od ljubavi ka bližnjemu, pa prema tome skoro ništa od vere, koja potiče samo
od ljubavi ka bližnjemu, a to je jasno i iz onoga što je maločas rečeno o značenju
grada i Vavilonske kule, da je Jehova pomutio jezik na celoj zemlji (stih 9).
1338. Rađajući sinove i kćeri. Da ovo označava stvari doktrine (nauke ili
razumevanja Reči), jasno je iz značenja „sinova“, kao što je pre rečeno (br. 264,
489-491, 533).
1339. Stih 12. A Arpaksad poživje tridest i pet godina, i rodi Salu. „A Arpaksad
poživje trideset i pet godina“, znači početak drugog perioda (stanja) ove crkve,
kao i samo drugo stanje; „Arpaksad“ i ovde, kao i pre, označava znanje; „i rodi
Salu“, označava dalje grananje (znanja). Sala je bio narod koji se tako zvao, i on
označava nešto što se odnosi na znanje.
1340. Da su ovo značenja, nije potrebno potvrđivati. Da je „Sala“ bio narod i da
je time označeno nešto što se odnosi na znanje, ranije je rečeno kod stiha 24og
prethodnog poglavlja.
1341. Stih 13. A rodiv Salu poživje Arapaksad četiri stotine i tri godine, rađajući
sinove i kćeri. „A rodiv Salu, poživje Arpaksad četiri stotine i tri godine“,
označava trajanje i stanje; ovde, kao i pre, „Arpaksad“ znači znanje; a „Sala“ je
ono što se odnosi na znanje; „rađajući sinove i kćeri“, znači stvari nauka
(doktrine).
1342. Stih 14. A Sala poživje trideset godina, i rodi Evera. „A Sala poživje
trideset godina i rodi Ervera“, označava početak trećeg stanja; ovde, kao i pre,
„Sala“ označava ono što se odnosi na znanje; „i rodi Evera“, znači nastavak;
„Ever“ je bio narod ,i od njega kao od oca, potiče Jevrejski narod, kojim je
označeno bogoštovanje u opštem u drugoj Drevnoj Crkvi.
1343. Da je „Ever“ bio narod, i da je od Evera kao oca Jevrejski narod dobio
ime, i da se njime označava bogoštovanje uopšte, druge Drevne Crkve, jasno je
iz onih istorijskih delova Reči u kojima se se o njemu govori. Zato što je to novo
bogoštovanje počelo kod toga naroda, svi koji su imali slično bogoštovanje
nazivali su se Jevreji (Hebreji). Takvo bogoštovanje je kasnije ponovo
ustanovljeno kod Jakovljevih potomaka; glavna mu je osobina bilo to što su
njihovog Boga nazivali „Jehovom“, i da su žrtve bile deo toga bogoštovanja.
Pradrevna Crkva je jednodušno priznavala Gospoda, I nazivala ga „Jehovom“,
kao što se vidi iz prvog poglavlja Postanja, kao i iz drugih delova Reči. Drevna
Drkva, ili crkva koja je nastala posle potopa, isto tako je priznavala Gospoda, i
nazivala Ga Jehova, osobito oni kod kojih je bilo unutrašnjeg bogoštovanja, a
koji su se nazivali „Semovi sinovi“. Ostali, koji su imali unutrašnje bogoštovanje,
i oni su priznavali Jehovu, i klanjali Mu se. Međutim, kad je unutrašnje
bogoštovanje postalo spoljašnje, a još više kada je postalo idolopokloničko, i
kada je svaki narod imao svoga boga kome se klanjao, Jevrejski narod je
zadržao ima Jehova, I nazivao je svoga Boga Jehovom: ovime su se izdvajali od
svih ostalih naroda. Ali zajedno sa spoljašnjim bogoštovanjem, Jakovljevi
potomci u Egiptu izgubili su i ovo da nazivaju svoga Boga Jehovom; čak je to bio
slučaj i sa Mojsijem; stoga su prvo bili poučeni da se njihov Bog naziva Jehova, i
Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev; kao što se može videti iz ovih reči
kod Mojsija: Jehova reče Mojsiju: ti ćeš i starješine Izrailjske otići caru
Misirskom, i reći ćete mu: Bog Jevrejski srete nas, pa ti se molimo da izidemo tri
dana hoda u pustinju i prinesemo žrtvu Jehovi Bogu našemu(Izlazak III.18).
Opet: A Faraon reče: ko je Jehova da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne
znam Jehovu, niti ću pustiti Izrailja. A oni rekoše: Bog Jevrejski srete nas;
molimo ti se da otidemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Jehovi
Bogu svojemu (V.2,3). Da su sa bogoštovanjem Jakovljevi potomci u Egiptu bili
izgubili Jehovino ime, vidi se iz ovih reči kod Mojsija: A Mojsije reče Bogu: Eto,
kad otidem sinovima Izrailjevim, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k
vama, ako mi reku: kako mu je ime, šta ću im kazati? A Bog reče Mojsiju: JA
SAM ONAJ KOJI JESTE. Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim JA SAM posla me k
vama. I opet reče Bog Mojsiju: ovako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Bog otaca
vaših, Bog Abrahamov, Bog Isakov, Bog Jakovljev, posla me k vama; to je ime
moje do vijeka (Izlazak III.13-15) .Iz ovih reči jasno je da Mojsije nije znao za
Jehovu; i da su se oni razlikovali od ostalih po Jehovi Bogu Jevreja. Otuda se
Jehova naziva Bogom Jevreja i na drugim mestima: Reći ćeš Faraonu: Bog
Jevrejski posla me tebi (Izlazak VII.16). Idi Faraonu i reci mu, Ovako veli Jehova
Bog Jevrejski (IX.1,13). I Mojsije i Aron odoše Faraonu i rekoše mu: ovako reče
Jehova Bog Jeverejski (X.3). I kod Jone: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga
nebeskoga (I.9). I kod Samuila: A Filisteji čuvši veselu viku: kakva je to vika
vesela u okolu Jevrejskom? I razumješe da je došao kovčeg Jehovin u oko. Teško
nama! Ko će nas izbaviti iz ruku tijeh bogova silnijeh? To su bogovi što pobiše
Misirce u pustinju mukama svakojakijem. Ohrabrite se, o Filisteji, da ne služite
Jevrejima kao što su oni vama služili (I Samuilova IV.6,8,9). I ovde se vidi da su
se narodi razlikovali prema bogovima čija su imena nazivali, i da su Jevereji
nazivali svoga boga Jehovom. Druga bitna osobina bogoštovanja kod Jevreja
bile su žrtve, što je jasno iz odlomaka koji su navedeni (Izlazak III.18; V..2,7);
kao i iz toga što su Egipćani smatrali Jevreje nečistim zbog ovakvog
bogoštovanja, što se vidi kod Mojsija: Ne valja tako, jer bismo prinijeli na žrtvu
Jehovi Bogu svojem ono što je nečisto Misircima. A kad bismo prinijeli na žrtvu
što je nečisto Misircima na oči njihove, ne bi li nas pobili kamenjem? (Izlazak
VIII.26). Zbog ovoga su Jevreji bili nečisti Egipćanima da ovi nisu hteli s njima da
jedu kruh (Postanje XLIII.32). Iz ovoga je jasno da potomci Jakovljevi nisu bili
jedini Jevrejski narod, već svi oni kod kojih je postojalo takvo bogoštovanje, pa
se stoga u vreme Josifovo, zemlja Hananejska nazivala Jevrejskom zemljom: Jer
su me ukrali iz zemlje Jevrejske (Postanje XL.15). Žrtve su postojale i kod
idolopoklonika koji su živeli u Hananu, što se može videti iz mnogih odlomaka,
jer su i oni žrtvovali svojim bogovima – Valima i ostalim; a Valaam, koji je bio iz
Sirije gde je živeo Ever i odakle je došao Jeverejski narod, ne samo da su
prinosili žrtve pre nego su Jevereji došli u zemlju Hananejsku, već su i Jehovu
nazivali svojim Bogom. Da je Valaam bio iz Sirije, odakle je došao Jevrejski
narod, vidi Knjiga Brojeva XXIII.7, da su prinosili žrtve, XXII.39,40; XXIII.1-3; 14,
29; da su nazivali Jehovu svojim Bogom, XXII.18, kroz celo poglavlje. Ono što je
rečeno o Noju (Postanje VIII.20), da je prineo žrtvu paljenicu Jehovi, nije istinita
istorija, nego izmišljena, zato što se žrtvama paljenicama označavala svetost
bogoštovanja, kao što se može tamo videti. Iz svega ovoga sada se može videti
šta je označeno „Everom“ ili Jevrejskikm narodom.
1344. Stih 15. I rodiv Evera poživje Sala četiri stotine i tri godine, rađajući sinove
i kćeri. „I rodiv Evera poživje Sala četiri stotinei tri godine“, označava trajanje i
stanje. Kao i pre, i ovde „Sakla“ označava oni što se odnosi (pripada) na znanje;
kao i pre, i ovde „Ever“ znači bogoštovanje ove crkve u opšte; „rađajući sinove i
kćeri“, stvarfi nauka (doktrine).
1345. Stih 16. I Ever poživje trideset i četiri godine, i rodi Faleka. „I Ever poživje
trideset i četiri godine, i rodi Faleka (Pelega)“, označava početak četvrtog stanja
ove crkve. (prim.prev. Da li su Pelegi ili Faleki bili oni koje istorija nazhiva
Pelazgima a kolji su nastavali Balkan pre Hrista, zajedno sa Sorabima, ili su
Faleki ili Pelazgi samo drugo ime za zemljoradnike, ili Sorabe, Srbe od SRP,
glavne alatke zemljoradnika?); ovde „Ever“, kao i pre, označava bogoštovanje u
ovoj crkvi u opšte; „ i rodi Faleka“, znači grananje iz ove (crkve); „Falek“ (Peleg)
je narod koji se tako zvao po svome ocu, a kojim se pretstavlja spoljašnje
bogoštovanje. Da ovde „Falek“ označava spoljašnje bogoštovanje, sledi iz niza
grananja bogoštovanja, a ovde iz ovoga grananja. U prethodnom poglavlju, stih
25, daje se jedno drugo značenje ovome imenu, naime da se „u njegovo vreme
izdeli zemlja“, jer su tamo on i njegov brat Joktan pretstavljali drugu Drevnu
Crkvu (prim.prev. „Deljenje zemlje“ se verovatno odnosi na vreme kad su ljudi
od nomada postajali zemljoradnici pa su podelili zemlju, te je bilo sukoba
između nomada ili stočara i zemljoradnika, a to se odrazilo i na prvi sukob među
ljudima, onaj između Kaina i Avelja, gde je Avelj bio stočar a Kain je pravio
alatke i sagradio grad , da mu stočari ne bi uništavali letinu. Prva podela zemlje,
koja je do tada bila sva zajednička, nužno je dovelo do trajnih sukoba za bolji
komad zemlje kroz celu poznatu istoriju).
1346. Stih 17. I rodiv Faleka, poživje Ever četiri stotine i trideset godina, rađajući
sinove i kćeri. „I rodiv Faleka, poživje Ever četiri stotine i trideset godina“,
označava trajanje i stanje; „Ever“ i „Falek“ ovde označavaju isto što i pre;
„rađajući sinove i kćeri“, označava stvari doktrine koje su obredi.
1347. Stih 18. I Falek poživje tridest godina i rodi Ragava. „I Falek poživje
trideset godina“, označava početak petog stanja; „Falek“ znači isto što i pre; „i
rodi Ragava“, znači grananje (prim. prev. Grananje doktrine o ob redima).
Ragan je bio narod tako nazvan po svom ocu, čime je označeno bogoštovanje
koje je bilo još više spoljašnje.
1348. Stih 19. A rodiv Ragana poživje Falek dvjesta i devet godina, rađajući
sinove i kćeri. „A rodiv Ragava poživje Falek dvjesta i devet godina“, označava
trajanja i stanje; „rađajući sinove i kćeri“, označava obrede.
1349. Stih 20. A Ragav poživje trideset i dvije godine i rodi Seruha. „A Ragav
poživje trideset i dvije godine“, označava početak šestog stanja; „i rodi Seruha“,
znači grananje. Seruh je bio narod tako nazvan po ocu, čime je označeno
bogoštovanje u spoljašnjim stvarima.
1350. Stih 21. A rodiv Seruha poživje Ragav dvjesta i sedam godina. „A rodiv
Seruha poživje Ragav dvjesta i sedam gopdina“, označava trajanje i stanje;
„Ragav“ i „Seruh“ označavaju isto što i pre; „rađajući sinove i kćeri“, znači
obrede pri ovakvom bogoštovanju.
1351. Stih 22. A Seruh poživje trideset godina, i rodi Nahora. „A Seruh poživje
trideset godina“, označava početak sedmog stanja ove crkve; „Serug“ označava
isto što i pre; „i rodi Nahora“ znači grananje iz istoga. Nahor je bio narod
imenovan po svom ocu, a što označava bogoštovanje koje je bilo na granici
idolopoklonstva.
1352. Stih 23. A rodiv Seruha poživje Nahor dvjesta godina, rađajući sinove i
kćeri. „A rodiv Seruha poživje Nahor dvjesta godina“, označava trajanje i stanje;
„Seruh“ i „Nahor“ označavaju isto što i pre; „rađajući sinove i kćeri“, znači
obrede u tome bogoštovanju.
1353. Stih 24. A Nahor poživje dvadeset i devet godina i rodi Taru. „I Nahor
poživje trideset i devet godina“, označava početak osmog stanja ove crkve;
„Nahor“ označava , kao i pre, bogoštovanje koje naginje idolopoklonstvu; „ i
rodi Taru“, znači grananje iz istoga; Tara je bio narod koji je dobio ime po svom
ocu, čime je označeno idolopokloničko bogoštovanje.
1354. Stih 25. A rodiv Taru poživje Nahor sto i devetnajest goldina. „A rodiv
Taru poživje Nahor sto i devetnajest godina“, označava trajanje i stanje;
„Nahor“ ovde, kao i pre, označava bogoštovanje koje naginje idolopoklonstvu;
„Tera“ označava idolopokloničko bogoštovanje; „rađajući sinove i kćeri“,
označava idolopokloničke obrede.
1355. Stih 26. A Tara poživje sedamdeset godina, i rodi Avrama, Nahora i
Arana. „A Tara poživje sedamdeset godina“, znači početak devetog stanja, koje
je i poslednje; „Tara“ ovde, kao i pre, označava idolopokloničko bogoštovanje,
„i rodi Avrama, Nahora i Arana“, označava grananje iz istoga; „Avram, Nahor i
Aran“ bile su osobe po kojima su primili ime narodi koji su bili idolopoklonički.
1356. Da se „Tarom“ označava idolopokloničko bogoštovanje, može se videti iz
grananja o kome se govori od stiha 20. dovde. Ova se druga Drevna Crkva
izodila od jedne vrste unutrašnjeg bogoštovanja, pa se tako iskvarila da je na
kraju postala idolopoklonička, što se dešava sa crkvama, kada od unutrašnjeg
pređu na spoljašnje bogoštovanje, da bi završili u spoljašnjim stvarima, pri
čemu se unutrašnje stvari potpuno izbrišu. Da je tako bilo s ovom crkvom, u
kojoj većina nije priznavala Jehovu za Bolga, i u kojoj se klanjalo drugim
bogovima, što je vidljivo iz Jošue (Knjiga Isusa Navina): Ovako reče Jošua (Isus
Navin )svemu narodu: Ovako veli Jehova Bog Izrailjev: s onu stranu rijeke živješe
nekad oci vaši, Tara otac Avramov i otac Nahorov, i služiše drugim bogovima.
Za to se sada bojte Jehove, i služite mu vjerno i istinito; i povrzite bogove,
kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke i u Misiru, i služite Jehovi. Ako li vam
nije drago služiti Jehovu, izberite sebi danas kome čete služiti; ili bogove kojima
su služili oci vaši s onu stranu rijeke, ili bogove Amoreja u kojih zemlji živite
(XXIV,2,14,15). Ovde je vrlo jasno da su Tara, Avram i Nahor bili idolopoklonici.
Da je Nahor bio narod kod kojega je postojalo idolopokloničko bogoštovanje,
jasno je po Lavanu Sirijcu, koji je živeo u gradu Nahoru, a koji se klanjao
rezanom liku ili terafimu, koji je Rahela odnela (Postanje XXIV.10; XXXI.19, 26,
32, 34)., I da se Avram klanjao jednom, drugome Nahor, a opet drugome bogu
njihov otac Tara, vidi se u Postanju XXXI.53. Isto je i Mojsije jasno rekao o
Avramu, da ovaj nije poznavao Jehovu: I javio seJehova Avramu, Isaku i Jakovu
imenom Bog Svemogući, a imenom svojim Jehova ne bih im poznat (Izlazak
VI.3). Iz ovoga je vidljivo koliko je ova crkva otpala u ovome narodu u
idolopoklonstvo koje je ovde označeno Tarom; a pošto je označeno Tarom, to
je isto označeno i Avramom, Nahorom i Aranom.
1357. Postoje tri univerzalne vrste idolopoklonstva: Prva potiče od ljubavi
prema sebi. Druga, od ljubavi prema svetu. Treća, od ljubavi prema uživanjima.
Svako idolopoklonstvo ima jedan od ovih ciljeva. Bogoštovanje idolopoklonika
ima samo ove stvari za cilj, jer oni ne znaju i na haju za večni život, čak ga i
osporavaju. Ove tri vrste idolopoklonstva označene su trima sinovima Tarinim.
1358. Iz istorijskih delova Reči se vidi da su Avram, Nahor i Aran bile osobe. Ovo
je već pokazano o Nahoru, jer se jedan grad zvao Nahorov grad (Postanje
XXIV.10). U to vreme, gradovi su bili porodice koje su živele zajedno, a izvestan
broj porodica sačinjavao je narod. Da jedan broj naroda potiče od Avrahama,
jasno je ne samo iz Ismailovog potomstva, to jest Ismaelita, već i iz njegovih
nekoliko sinova od Heture, kojima su data imena (Postanje XXV.1-4).
1359. Stih 27. A ovo je pleme (potomstvo, sinovi) Tarino: Tara rodi Avrama,
Nahora i Arana, a Aran rodi Lota. „A ovo je pleme Tarino“, označava porekla i
grananja idolopoklonstva što je vodilo reprezentativnoj crkvi. Tara je bio
Nahorov sin, a bio je to i narod koji je po ovome dobio ime. Njime se označava
idolopokloničko bogoštovanje. Avram, Nahor, i Aran bili su sinovi Tarini, a isto
tako i narodi koji su po njima dobili ime. Njima se označavaju vrste
idolopokloničkog bogoštovanja koja sva potiču od jednoga. Od Lota potiču dva
naroda koji su bili idolopoklonici.
1360. A ovo je pleme Tarino. Ovo označava porekla i grananja idolopoklonstva
od čega je nastala reprezentativna crkva. Gore je bilo pokazano (stih 10. ovoga
poglavlja), da „pleme“ (potomstvo, sinovi) označava porekla i grananja. Ovde se
sada govori o trećoj crkvi posle potopa, koja je došla onda kada je druga – o
kojoj se govorilo od stiha 10. dovde – postala idolopoklonička sa Tarom. Bilo je
pokazano da su Tara, Avram, Nahor, i Aran bili idolopoklonici, kao i da su to bili
narodi koji su od njih potekli, kao Izraelićani i Miđani, kao i drugi potomci
Avramovi, pored onih u Siriji koji su potekli od Nahora; a i Moavci i Amoniti, koji
su potekli od Lota.
1361. Ako se ne zna šta je reprezentativna crkva, ne može se znati kako se
idolopoklonstvo može pretvoriti u reprezentativnu crkvu. Ono što je u Reči bilo
pretstavljeno u Jevrejskoj Crkvi, to su bili Gospod i Njegovo carstvo, pa stoga i
nebeske stvari ljubavi, i duhovne stvari vere; to je ono što je bilo pretstavljeno,
pored mnogih drugih stvari koje ovima pripadaju, kao ono što pripada crkvi.
Predmeti preko kojih se reprezentuje (pretstavlja) su osobe ili stvari koje
postoje u svetu ili na zemlji; jednom rečju, sve ono što se opaža čulima, tako da
nema skoro ništa što ne bi moglo da posluži kao reprezentacija. A opšti zakon
reprezentacije jeste da to nema delovanja (da se ne reflektuje) na osobu ili
predmet koji reprezentuje (pretstavlja), već samo na stvar koja je pretstavljena.
Na primer, svaki car, ma koji da je, Judeje ili Izrailja, čak i Egipta ili neke druge
zemlje, mogu da pretstavljaju Gospoda. Pretstavljeno je njihovo carstvo
(prim.prev. pretstavljeno je ono unutrašnje što čini carstvo, ili vladanje
mogućim). Tako da i najgora stvar može da bude reprezentacija, kao na primer
Faraon koji je Josifa postavio nad Egipatskom zemljom, Navukodonosor u
Vavilonu (Danilo II.37,38), Saul, i ostali carevi Judini i Izrailjevi, bez obzira kakav
je bio njihov karakter. U ovim slučajevima, sve se ovo odnosi i na samo
pomazanje – pa se kaže pomazanik Jehovin. Štaviše, si sveštenici, ma koliko da
ih je bilo, pretstavljali su Gospoda, pa je bila pretstavljena sama sveštenička
služba, pa tako i sveštenici koji su bili rđavi i nečisti; jer ono što je pretstavljeno
ne deluje, i nezavisno je od osobe (koja pretstavlja), u pogledu njenih osobina.
Nisu samo ljudi pretstavljali , već i životinje, kao one koje su prinošene na žrtvu;
jagnjad i ovce su pretstavljale nebeske stvari; golubovi i golubice, duhovne
stvari; a tako isto i ovnovi, jarci, telad, i volovi pretstavljali su niže nebeske i
duhovne stvari. Kao pretstave (reprezentativi) nisu korištene samo žive nego i
mrtve stvari, kao oltar i kamenje oltara, kovčeg i šator sa svim što je u njemu,
kao i hram, što svak može da zna, sa svim što je u njemu, kao svetnjaci, hlebovi,
i Aronova odeća. I ne samo ovo, već su i obredi u Jevrejskoj Crkvi bili
reprezentativni. U Drevnoj Crkvi reprezentativi su bili svi predmeti koji su se
opažali čulima, kao brda i humovi, doline, ravnice, reke, potoci, izvori, i jezerca,
i drveće uopšte, i svako pojedino drvo, tako da je svako drvo (stablo) nešto
reprezentovalo; sve je ovo, kada je crkva koja je znala značenja (ovih
predmeta), nestala, svi ti predmeti su postali pretstave (reprezentativi). Iz svega
ovoga se može videti šta je značenje reprezentativa. Sada se može videti šta je
reprezentativna crkva, naime po tome što nebeske i duhovne stvari, to jest,
stvari Gospodovog carstva u nebima, i Gospodovog carstva na zemlji, mogu biti
pretstavljene ne samo ljudima, bilo kakvi da su, već i životinjama, pa i mrtvim
predmetima. Delovanje reprezentativa je bilo takvo da su sve stvari koje su bile
rađene po određenim obredima pokazivale kao svete pred duhovima i
anđelima; kao na primer kada je prvosveštenik prao ruke vodom, kada je služio
(činodejstvovao) pred upaljenim svećama, ma kakav da je bio, čak da je bio i
nečist i u srcu idolopoklonik. Tako je bilo i s ostalim sveštenicima. Jer, kao što je
rečeno, kod reprezentativa sama osoba nije imala uticaja (prim. prev. uticaja na
duhove i anđele), već samo ono što je pretstavljeno, sasvim odvojeno od
osobe, od teleta, vola, i jagnjeta koji su bili prineseni na žrtvu, ili od krvi koja se
škropila oko oltara, kao i od samoga oltara; i tako dalje. Ova reprezentativna
crkva je bila ustanovljena onda kada se unutrašnje bogoštovanje izgubilo, i kada
je ono postalo samo spoljašnje, pa stoga i idolopoklonično – kako bi postojala
neka veza između neba i zemlje, to jest, Gospodovog carstva i čoveka, i onda
kada su unutrašnje stvari bogoštovanja nestale. A kakva je veza preko
reprezentativa, biće pokazano, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u onome što
sledi. Reprezentativi počinju tek od sledećeg poglavlja; u kojemu, kao i onima
koji slede, sve stvari u opštem i u pojedinačnom, čiste su reprezentacije
(pretstave). Ovde se radi o onima koji su bili očevi, pre nego li su neki od njih i
njihovi potomci postali reprezentativi; a pre je bilo pokazano da su imali
idolopokloničko bogoštovanje.
1362. Već je bilo pokazano da je Tara bio Nahorov sin, kao i da je to bio narod
čiji je on bio otac, i da se njime označava idolopokloničko bogoštovanje. Da je
Tara bio i narod, može se videti po tome da su ga narodi, koji potiču od njega,
priznavali za svoga oca, isto kao što su Jakovljevi sinovi, ili Jevreji i Izralićani, i
kao Ismaelićani, Međani i ostali priznavali Abrahama, a Moabićani i Amonićani
priznavali Lota. Iako ovi narodi nisu dobili ime po njima već po njihovim
sinovima, ipak kada su svi priznavali zajedničkog oca (pretka) i kada su se zvali
njegovim sinovima –kao Tarini sinovi, Avrahamovi sinovi, ili Lotovi sinovi –
uglavnom narod je označen jednim od (ovih imena), kao što su ovde Tara,
Avram, Nahor, i Lot, jer su oni koreni naroda (množina). Tako je i sa Jakovljevim
potomcima, koji su dobili imena po dvanajest njegovih sinova, a ipak su se
nazival Jakov i Izrailj, isto kao i seme i sinovi Avrahamovi (Jovan VIII.33,39).
1363. Jasno je iz objašnjenja koje je ovde dato da su Avram, Nahor i Aran kao
sinovi Tarini bili imena naroda koji su poticali od njih kao očeva i da se po njima
nazivaju razne vrste idolopokloničnog bogoštovanja; kao što je jasno i to da je
Tarom, koji je bio njihov otac, pretstavljeno samo idolopoklonstvo. Ali koje su
razne vrsta idolopokloničnog bogoštovanja bile označene trima sinovima
Tarinim, a posle i Lotom koji je bio Aranov sin, može se videti ako se razne vrste
ovih idolopoklonstava posebno ispitaju. Uglavnom postoje četiri vrsta
idolopoklonstava, jedna više unutrašnja od druge. Tri više unutrašnja su kao
sinovi jednog roditelja, četvrto je kao sin trećega. Razne vrste idolopokloničnog
bogoštovanja su unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje su one koje čoveka
osuđuju, spoljašnje ne tako mnogo. Što je više unutrašnje idolopoklonstvo, to
više osuđuje, a što više spoljašnje, to manje. Unutrašnji idolopoklonici ne
priznaju Boga, a obožavaju sami sebe i svet, a od svojih strasti prave idole, dok
su spoljašnji idolopoklonici u stanju da priznaju Boga, iako ne znaju ko je Bog
svemira. Unutrašnji idolopoklonici se poznaju po životu koji stiču (poprimaju), a
u srazmeri u kojoj se njihov život odvaja od ljubavi ka bližnjemu, u toj su meri
više unutrašnji idolopoklonici. Spoljašnji idolopoklonici se poznaju po njihovom
bogoštovanju; oni, iako idolopoklonici, žive životom ljubavi prema bližnjemu.
Unutrašnji idolopoklonici mogu da profanišu svete stvari, a spoljašnjei ne
mogu; pa se stoga spoljašnji idolopoklonici podnose (tolerišu), kako ne bi došlo
do profanacije svetih stvari; kao što se može videti iz onoga što je pre rečeno
(br. 571, 582; i kod stiha 9, br. 1327).
1364. Da su od Lota nastala dva naroda koji su bili idolopoklonici, jasno je po
njegovim sinovima, Moavom i Ben-Aminom, po njegovim kćerima (Postanje
XIX.37,38), od koji su postali Moaviti i Amoniti, koji su bili idolopoklonici, kao
što se vidi iz Reči. Ovde se Lot pominje kao otac idolopokloničnih vrsta
bogoštovanja, koja su označena Moavom i Ben-Aminom.
1365. Stih 28. I umrije Aran prije Tare oca svojega na postojbini svojoj, u Uru
Haldejskom. „I umrije Aran prije Tare oca svojega na postojbini svojoj, u Uru
Haldejskom“, označava da je unutrašnje bogoštovanje izbrisano i da je postalo
idolopokloničko; „Aranom“ je označeno unutrašnje idolopoklonično
bogoštovanje, a „Tarom njegovim ocem“, kao i pre, idolopoklonstvo uopšte; „ u
postojbini“ (rodnoj zemlji), označava poreklo otkuda je došlo; a „Urom
Haldejskim“, spoljašnje bogoštovanje koje je popraćeno obmanama.
1366. A Aran umrije prije Tare oca svojega, u postojbini svojoj, u Uru
Haldejskom. Da ovo znači da je unutrašnje bogoštovanje bilo zbrisano i da je
postalo čisto idolopoklonstvo, vidi se iz značenja „Arana“, „Tare“, „postojbine“,
i „Ura Haldejskog“; ako i iz toga što se kaže „umrje prije Tare oca svojega“. Što
se tiče toga da je unutrašnje bogoštovanje izbrisano, ili da je svedeno na ništa,
ovakav je slučaj. Crkva se ne može obnoviti sve dok kod bilo kog naroda nije sve
opustošeno što je zlo u njenom unutrašnjem bogoštovanju. Sve dok ima zla u
njenom unutrašnjem bogoštovanju, smeta onome što je dobro i istina, koji čine
njeno unutrašnje bogoštovanje, jer sve dok su prisutni zlo i obmane, dobra i
istine se ne mogu primiti. Ovo se može videti po onima koji su rođeni u nekoj
jeresi (krivoverju), a koji su se utvrdili u njenim obmanama tako da su sasvim
ubeđeni, oni se mogu uz teškoće, ako i ikada, dovesti do toga da prime istine
koje su suprotne njihovim obmanama. Ali drugačiji je slučaj s Neznabošcima
koji ne znaju šta je istina vere, a koji žive u ljubavi ka bližnjemu. Ovo je razlog da
se Gospodova crkva nije mogla uspostaviti među Jevrejima, nego među
Neznabošcima koji nisu imali znanja o veri. Prethodni, svojim obmanama,
potpuno su zatamnili i tako ugasili svetlo istine; a Neznabošci nisu tako mnogo,
jer oni ne znaju šta je svetlo istine, a što ne znaju, ne mogu ni da ugase. Pošto
se sada stvara nova crkva, uzimaju se oni kod koji se mogu posaditi dobra i
istine, a to su oni kod kojih su sva znanja o dobru i istini vere bila izbrisana, i koji
su, kao i Neznabošci, bili postali spoljašnji idolopoklonici. Što se tiče Tare i
Avrama, gore je bilo pokazano da su bili takvoga karaktera, a to znači da su se
klanjali drugim bogovima, i nisu poznavali Jehovu, niti su stoga znali šta je
dobro i šta istina vere. Oni su stoga bili više u stanju da prime seme istine nego
li osali u Siriji, kod kojih je bilo ostalo znanja. Da je znanja bilo ostalo kod nekih,
vidi se po Valaamu, koji je bio iz Sirije, koji se ne samo klanjao Jehovi, nego je i
prinosio žrtve, a bio je u isto vreme i prorok. Ove su stvari, dakle, sadržane u
ovome stihu, naime, da je unutrašnje bogoštovanje bilo izbrisano i da je postalo
idolopokloničko.
1367. Da „Aran“ označava unutrašnje idolopokloničko bogoštovanje, a „Tara“
idolopoklonstvo uopšte, već je gore bilo pokazano. Da je poreklo označeno sa
„postojbina“; i da je njihovo idolopokloničko bogoštovanje došlo odatle, jasno
je iz značenja „postojbine“, da je to poreklo i izvor, o čemu je bilo reči gore u
stihovima 10 do 27.
1368. Da se „Urom Haldejskim“ označava spoljašnje bogoštovanje koje je
ispunjeno obmanama, jasno je iz značenja „ Haldeje“ u Reči. Bilo je pokazano
kod stiha 9, da se „Vavilonom“ označava bogoštovanje u kojemu su iznutra zla;
a da se „Haldejom“ označava bogoštovanje u kome su iznutra obmane. Pa
prema tome „Vavilonom“ je označeno bogoštovanje u kome iznutra nema
nikakvog dobra. A bogoštovanje u kojemu iznutra nema ništa dobro ni istinito,
to je bogoštovanje koje je iznutra profano i idolopokloničko. Da se u Reči
„Haldejom“ označava ovakvo bogoštovanje, može se videti iz sledećih
odlomaka. Kod Isaije: Eto zemlje Haldejske; toga naroda nije bilo; Asur je
osnova za one koji življahu u pustinjama, koji podigoše kule u njoj, pogradiše
dvorove; i obrati se sve u razvaline (XXIII.13). „Zemlja Haldejska koja nije
narod“, označava obmane; „Asur je osnova“, označava mudrovanje; „kule“,
fantazije. Opet: Sjedi mučeći, i uđi u tamu, kćeri Haldejska; jer se više ne ćeš
zvati gospođa carstvima. Razgnjevih se na narod svoj, oskrvnih našljedstvo
svoje, i predadoh ga tebi u ruke; a ti im ne pokaza milosti; i na starce si metala
preteški jaram svoj. To će ti oboje doći u jedan put, u jedan dan, da osirotiš i
obudoviš, radi mnoštva čini tvojih i radi mnoštva čaranja tvojih(Is. XLVII.5,6,9).
Ovde je jasno da je „Haldeja“ obesvećenje (profanacija) istine, i da se kaže za
nju „čini“ i „čaranje“ (prim.prev. čini i čaranja su primitiva i crna magija, gde se
spoljašnjim radnjama pokušavaju da proizvedu učinci na osobu ili situaciju, što
je sve protivno Božanskom redu). Opet: Izidite iz Vavilona, bježite od Haldejaca;
glasno pjevajući objavljujte, kazujte, razglasujte do krajeva zemaljskih; recite:
izbavi Gospod slugu svojega Jakova (Isa. XLVIII.20). To jest, da beže od
profanacije dobra i istine u bogoštovanju. Kod Jezikilja: Ovako Gospod veli
Jerusalimu: postanjem i rodom ti si iz zemlje Hananske, otac ti bješe Amorejac a
mati Hetejska. Kurvala si se sa sinovima Misirskim, susjedima svojim velika
tijela. I umnožila se kurvarstvo svoje u zemlji Hananskoj (XVI.2,3,26,28,29). Ovo
se posebno kaže za Jevrejsku Crkvu; „sinovi Misirski“ označavaju doslovni
smisao; „Amorejci“ označavaju mudrovanja; „umnoženo kurvarstvo u zemlji
Haldejskoj“, označava profanaciju istine. Svako može videti da se ovde pod
Egiptom (Misirom), Asirijom, i Haldejom ne misli na zemlje, nego na kurvarstvo.
Opet:I Ola kad bijaše moja kurvaše se, i upaljivapše se za milosnicima svojim,
Asircima susjedima. A ni s Misircima ne okani se kurvanja svoga, jer spavahu s
njom od mladosti njene i oni joj gnječiše djevojačke dojke. I ova (sestra joj Oliva)
kurvaše se, jer kad bi vidjela ljude napisane na zidu, likove Haldejske napisane
crvenilom, upaljivaše se za njima, i slaše poslanike k njima u Haldejsku. I
Vavilonjani dolažahu k njoj na postelju ljubavnu (Jez. XXIII. 5,8,14-17).
Ovde se Haldejsci nazivaju „Vavilonjanima“ (sinovima Vavilonskim), a
označavaju istine koje su obesvećene u bogoštovanju. Kod Avakuma: Jer, evl, ja
ću podignuti Haldejce narod ljut i nagao, koji će ići po zemlji širom da osvaja
naselja koja nisu njegova. Žetsok je i strašan sud njegov i vlast njegova iz njeg
izlazi. Konji će mu biti brži od risova, i ljući od vukova u veče, veliko će biti
mnoštvo konjika njegovijeh. Svi će doći na grabež; s lica će biti kao istočni
vjetar, pokupiće roblje kao pijesak (I,6-9). Ovde je Haldejski narod opisan
pretstavama koje označavaju profanaciju istine u bogoštovanju. Dodajmo, da se
Vavilon i Haldeja opisuju u dva cela poglavlja kod Jeremije (poglavlje I. i LI.),
gde se vidi jasno šta je njima ozačeno, naime, da je Vavilonom označena
profanacija nebeskih stvari, a Haldejom profanacija duhovnih stvarfi u
bogoštovanju. Stoga je iz svega ovoga očito šta je označeno „Urom Haldejskim“,
da je to spoljašnje bogoštovanje u kojemu je iznutra profanisano bogoštovanje.
Štaviše, bilo je dopušteno da me sami oni pouče o tome kakvoga je karaktera
bilo njiihovo bogoštovanje (prim.prev. Autor se poziva da svoje razgovore s
duhovima koji su tada živeli u Haldeji, a koji su se, izgleda, izmenili u Duhovnom
svetu toliko da su o tome mogli razumno i objektivno da govore).
1369. Stih 29. I oženi se Avram i Nahor, i ženi Avramovoj bješe ime Sara, a ženi
Nahoroj ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe. „I oženi se Avram i Nahor, i
ženi Avramovoj bješe ime Sara, a ženi Nahorovoj ime Melha, kći Arama oca
Melhe i Jeshe“, označava brakove zla i obmane u idolopoloničkom
bogoštovanju; a koji (zla i obmane) stoje u odnosu koji je ovde naznačen.
Muževima su označena zla; a ženama, obmane.
1370. Bilo bi predugo iznositi kako ove stvari pretstavljaju sve ovo; jer bi
trebalo pokazati sve vrste i grananja idolatrija. A ovo se može znati samo iz
onoga što je suprotno, to jest, profganacije – iz nebeskikh stvari ljubavi,
duhovnih stvari ljubavi, i racionalnih stvari koje dolaze otuda, i na kraju iz
doslovnih značenja. Same profanacije sačinjavaju vrste i grananja
idolopoklonstava, ali se tu ne radi o klanjanju idolima, što je spoljašnje
idolopoklonstvo, a koje se može povezati s osečanjima dobra i istine, te stoga i
s ljubavlju prema bližnjemu, kao što se to dešava kod Neznabožaca koji žive u
uzajamnoj ljubavi. A ovde se radi o unutrašnjem idolopoklonstvu koje je u Reči
označeno isto kao i spoljašnje idolopoklonstvo. Rođenja, pokolenja, kao i
brakovi zla i obmane, odnose se upravo onako kao i ovi brakovi, kolji su opisani
u stihu 27., kao i u ovome stihu.
1371. Stih 30. A Sara bješe nerotkinja, i ne imaše poroda. Ovo znači da se zlo i
obmana nisu više umnožavali (širili).
1372. Ovo se može znati iz značenja „nerotkinja“, o čemu na drugome mestu.
Jer, kao što je rečeno, sin i kćer označavaju istinu i dobro; i u obrnutom smislu,
zlo i obmanu. Otuda „nerotkinja“ označava da se zlo i obmana u
idolopokloničkom bogoštovanju nisu više množili.
1373. Stih 31. I uze Tara sina svojega Avrama i Lota sina Aranova, unuka
svojega, i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svojega; i pođoše zajedno iz Ura
Haldejskoga da idu u zemlju Hanansku, i dođoše do Harana, i ondje se
nastaniše. Ove reči znače da su idolopoklonici bili poučeni o nebeskim i
duhovnim stvarima vere, kako bi iz toga mogla, kao sa izvora, nastati jedna
reprezentativna crkva.
1374. Da je ovo označeno, može se videti iz onoga što je gore rečeno, kao i iz
onoga što sledi.
1375. Stih 32. I poživje Tara svega dvjesta i pet godina, I umrije Tara u Haranu.
„I poživje Tara dvjesta i pet godina, i umrije Tara u Haranu“, označava kraj
idolopoklonstva i početak feprezentativne crkve kroz Avrama.
NASTAVAK O POLOŽAJU I MESTU; A TAKO ISTO O RAZDALJINI I VREMENU,
U DRUGOM ŽIVOTU.
1376. Često sam razgovarao s duhovima o mestu i razdaljini među njima – da to
nije ništa stvarno, ali da izgleda kao da je (stvarno), i da su to samo stanja misli i
osećanja, koja se menjaju, pa se stoga pokazuju kao vidljiva u svetu duhova, ali
ne tako mnogo u nebu među anđelima, jer kod ovih ne postoji ideja prostora i
vremena, već ideja stanja. Ali duhovi koji se drže telesnih i zemaljskih ideja, ovo
ne shvataju, jer pretpostavljaju da je sve onako kako to oni vide. Ovakve
duhove je teško uveriti da ne žive više u telu, i nisu spremni da poveruju da su
duhovi; pa tako ne veruju ni da postoji privid, ili obmana u ovome predmetu,
jer oni žele da žive u obmani. Tako da oni prihvataju samo dobra ra i istine koji
su zasnovani na obmanama. Mnogo puta im je pokazano da njihovo menjanje
mesta, da je to samo privid i obmana čula. Jer postoje dve vrste promene
mesta u drugom životu; prva je ona o kojoj je već bilo reči, kada je rečeno da
duhovi i anđeli imaju svoje strajno mesto u Velikom Čoveku; to je samo izgled.
Druga vrsta je u tome da se duhovi pokazuju na mestu gde u stvari nisu. To je
obmana.(prim.prev. Ovde nije jasna razlika između „izgleda“ i „obmane“.
Obmana je kada se jedan duh pokaže, govori i deluje tamo gde želi da bude, ili
gamo gde neko želi da ga vidi. Ponekad je isti dujh viđen na dva mestga –
bilokacija . Međutim, svaki duh i anđeo imaju svoje stalno „mesto“ u Velikom
Čoveku, već prema svojoj vladajućoj osobini: oni koji se odlikuju poslušnošću
prema Gospod, ti su u oblasii „uha“, a oni koji se odlikuju sposobnošću da
razlikujju dobro od zla, nalaze se u oblasti “nosa“, itd).
1377. Da su u svetu duhova mesto, promena mesta, i razdaljina prividi,
dokazuje se time što sve duše i duhovi koji postoje od početka stvaranja, da se
pokazuju (pojavljuju) na svojim mestima, i nikad ne menjaju to mesto osim
kada se promeni njihovo stanje; a kada se promeni stanje, tada se promeni i
mesto i razdaljina. Ali kako kod svakoga vlada jedno glavno stanje, a posebne
promene se odnose na glavno stanje, to se oni, posle manjih promena, vraćaju
u svoje glavno stanje (situaciju).
1378. Bio sam poučen, kako kroz razgovor tako i živim iskustvom, da duhovi,
kao duhovi, u pogledu organskih oblika koji sačinjavaju njihova tela, da nisu na
mestima gde se vide, nego da su daleko, a iapk se tu pojavljuju. Znam da ovo
neće verovati oni koji dopuštaju da ih zavedu obmane; ali ovo je ipak činjenica.
Ovo je bilo pokazano (ilustrovano) duhovima koji veruju da je istinito samo ono
što oni vide svojim očima – iako su ovo samo obmane – tako što im je pokazano
da se nešto slično dešava mođu ljudima na svetu. Tako, na primer, uzmite zvuk
govornikovoga glasa koji dolazi u uho od druge osobe; ako osoba koja sluša ne
bi znala da je obrnuto, prosuđujući po zvuku, kako je naučila iz detinjstva, i kad
ne bi videla govornika na udaljenosti, ta bi osoba verovala da je govornik blizu
njenoga uha. A tako je i sa čovekom koji gleda udaljene predmete: kad ne bi u
isto vreme video i predmete između, i kad o tome ne bi rasuđivao prema
otstojanju koje mu je poznato, on bi verovao da je taj predmet blizu njegovih
očiju. Još je više ovakav slučaj sa govorom duhova, koji je unutrašnji govor, I sa
njihovim vidom, koji je unutrašnji vid. (prim.prev. Unutrašnji govor je tipičan za
svet duhova, a koji se saopštava mislina koje se „čuju“ kao govor, ali se ne vidi
da duh pokreće usta; nešto kao kada čujemo nekoga da nam nešto kaže u snu).
Osim toga, duhovima se kaže ne treba da nešto osporavaju zato što se to tako
ne pokazuje čulima, i da to oni ne opažaju. Jer da i u prirodi ima mnogo toga što
je obrnuto od onoga što su obmane čula, jer ih iskustvo poučava o istini. Na
primer, kada jedri brod preko zemljine kugle: oni koji dopuštaju da ih zavedu
obmane čula, mogu da pomisle da će i brod i mornari propasti kada dođu na
drugu stranu, i da ljudi antipodi ne mogu nikad da stoje na svojim nogama.
Tako je i sa predmetom koji je pred nama, i sa mnogi drugim stvarima u
drugom životu, koje su suprotne obmanama čula, a ipak su istinite; kao na
primer da čovek nema život od samoga sebe nego samo od Gospoda; i mnogo
toga sličnog ovome. Ovim i drugim razmatranjima duhovi, koji ne veruju, mogu
se uveriti da stvari stoje ovako.
1379. Iz ovoga se može videti da su hodanje, i pomeranje duhova s mesta na
mesto, kao i njihovo napredovanje, koje se tako često viđa, da su to samo
promene stanja; a to znači, se u svetu duhova duhovi vide kao promene mesta;
no u nebu oni se vide kao promene stanja. Tako je sa mnogim drugim stvarima
koje su pretstave, da se one kao takve pokazuju pogledu, a o kojima će biti
kasnije govora, po Božanskoj milosti Gospodovoj. (prim. prev. Kako bi se reklo
iz onoga što autor kaže na drugim mestima, kada jedan duh ili stanovnik
duhovnog sveta misli o nekom drugom duhu, često ga vidi kako se kreće
uzbrdo, sam ili s drugim duhovioma ili dušama. To ne znači da se taj duh zaista
kreće, već da prolazi kroz promene stanja. I sami duh, koji je tek stigao, sebe
vidi kako se kreće, ane zna da je to samo promena stanja, koju on ne vidi osim
očima čula).
1380. Da su u drugom svetu promene mesta, i razdaljine samo obmane, može
se videti po tome što se duhovi u fantaziji (mašti) mogu popeti na veliku visinu,
a isto tako spustiti u dubinu; a isto tako, iz jednog svemira u drugi. (prim. prev.
Ovde autor izgleda da pod „svemirom“ misli na jedan sunčani sistem). Štaviše,
tamo čarobnice i čarobnjaci mogu da učine da drugi poveruiju da kada su ovi
na jednom mestu, da su u isto vreme i na drugom, čak na nekoliko mesta, i na
taj način obmanjuju kao da su sveprisutni. Oni koji su u životu tela težili ka
visokim položajima, a koji su u isto vreme obmanjivali druge, ti se često
pojavljuju iznad glave, dok su u stvari ispod stopala; pa kada im se njihova
arogantna fantazija oduzme, oni potonu u svoj pakao, kao što mi je i pokazano.
Ovo nije izgled već obmana; jer, kao što je rečeno, postoje dve promene mesta;
izgled je to što su duhovi i anđeli stalno na svom mestu ili položaju; a kada se
pokazuju na mestu gde u stvarnosti nisu, to je obmana. (prim.prev. U delu svetu
duhova, koji je između neba i pakla, ima duhova ili duša viših i nižih po
savršenosti; niži po savršenstvu žele da ostave utisak da su moćni pred
novodošavšima, pa ih „zasenjuju“ obmanama, koje se pokažu kao takve, a služe
za pouku novima. Zanimljivo je čitati u Duhovnom Dnevniku autorove opise tih
događaja, tako da se i sam čitalac oseća kao da je u društvu autora, koji često
piše u Dnevniku da nije razumeo šta se sve desilo, ali će nastojatzi da to
razjasni....)
1381. Duše i duhovi kojima još nije dodeljeno stalno mesto, nose se s jednog na
drugi položaj u Velikom Čoveku, nošeni na razna mesta, sad u ovo, sad u ono,
sad se vide na jednoj strani a onda na drugoj; sad iznad, sad ispod. Oni se
nazivaju duhovima lutalicama, i upoređuju se sa tečnostima u ljudskom telu,
koji se podižu iz stomaka, ponekad na druga mesta, nošeni okolo. Tako je s
ovim duhovima sve dok ne dođu na mesto koje im je dodeljeno, i na položaj
koji odgovara njihovom opštem stanju. To se u stvari njihova stanja menjaju i
lutaju.
1382. Ljudi lako mešaju Božansku Beskonačnost s neskrajem prostora; pa pošto
o beskraju prostora misle kao nečemu što je ništa, oni ne veruju u Božansku
Beskonačnost. Tako je i sa Večnosti, o kojoj ljudi misle kao oo večnosti
bvremena, jer se ona tako pokazuje onima koji žive u vremenu. Istinitu ideju o
Božanskoj Beskonačnosti stiču anđeli po tome što su oni u trenu prisutni pred
Gospodom, bez smetnje prostora i vremena, iako su u najudaljenijem mestu
svemira; a istinska ideja O Božanskoj Večnosi im dolazi od što njima njima
hiljade godina ne izgledaju kao neko vreme, neko kao da su to proživeli u
jednom minutuČ a i jedna i druga ideja im dolazi od toga što u njihovoj
sadašnjosti imaju i prošlost i budućnost zajedno. Stoga se oni ne brinu za
budućnost; niti pomišljaju o smrti (nemaju ideju o smrti), nego samo imaju
ideju o životu. Tako da je u njihovoj sadašnjosti Gospodova večitost i
Beskrajnost.
POGLAVLJE DVANAESTO
O opažanju (percepciji) duhova i anđela; i o sferama i drugom životu.
1383. Među čudesne stvariu drugom životu spadaju i opažanja (percepcije),
kojih ima dve vrste. Jedna vrsta, a to je anđeosko opažanje, sastoji se u
opažanju onoga što je istinito i dobro, to jest što je od Gospoda, ili od samog
sebe, kao i opažanje izvora i osobine njihovih misli, reči i dela, kad su ovi od njih
samih. Druga vrsta je zajednička svima, kako anđelima najvišeg savršenstva,
tako i duhovima, a sve prema njihovim osobinama, da se trenutno opažaju
osobine drugih čim ovi priđu.
1384. U pogledu prve vrste opažanja, koje je anđeosko, a koje je opažanje
istinitog i dobrog, a isto tako onoga što je od Gospoda i šta je od sebe samoga,
kao i o opažanju izvora i osobina misli, reči i dela, kada su ovi od sebe – bilo mi
je dopušteno da razgovaram sa sinovima (pripadnicima) Pradrevne Crkve o
njihovom opažanju. Rekoše da sami od sebe ne mogu ni da misle ni da hoće
bilo šta; već da u svem o čemu misle i što hoće, kako u opštem tako i u
pojedinostima, oni opažaju ono što je od Gospoda, a što je iz drugog izvora; i da
opažaju ne samo koliko je od Gospoda, a koliko od samih njih, već i , kad je od
njih samih, odakle je to, od kojega anđela, kao i osobine anđela i šta su njegove
misli, uočavajući svaku razliku; tako opažaju šta se influks (uticaj, ili ono šta se u
njih uliva), kao i mnoge druge stvari. Ovo opažanje postoji u mnogo vrsta. Kod
nebeskih anđela, koji su u ljubavi prema Gospodu, postoji opažanje dobra, a iz
ovoga i opažanje istinitog; a pošto opažaju istinu od dobra, oni ne dopuštaju
govor a još manje umovanje (razglabanje) o istini; već kažu ovo je tako, ili ovo
nije tako. S druge strane, duhovni anđeli, kod kojih isto tako postoji opažanje,
iako ne isto kao kod nebeskih anđela, govore o istini i dobru; pa ipak, oni ih
opažaju, iako na drugi način; jer ima bezbroj vrsta opažanja (percepcije), po
tome da li opažaju da li je nešto Gospodova volja, ili Gospodova milost, ili po
Njegovom dopuštenju, što je sve različito jedno od drugoga.
1385. Ima duhova koji propadaju oblasti kože, a posebno pokožice, koji žele da
umuju (razglabaju) o svemu; a što više razglabaju, to manje opažaju; oni
smatraju da se mudrost sastoji u razglabanju, i oslanjajući se na ovo, smatraju
se mudrima. Njima se kaže da se po anđeoskoj mudrosti ne razglaba šta je
dobro i istinito, ali oni ne shvataju da je ovakvo opažanje moguće. To su oni koji
su u životu tela pobrkali istinu i dobro kroz doslovni smisao i kroz filosofske
diskusije, pa su stoga sebi izgledali učeniji od ostalih; a u stvari nisu razumeli ni
osnovna načela istine u Reči. Zbog ovoga kod njih ima manje zdravog razuma
nego kod ostalih.
1386. Sve dok duhovi smatraju da sami sebe vode i da razmišljaju od sebe, i da
imaju znanje, razumevanje, i mudrost od sebe, oni ne mogu da imaju opažanje,
te misle da je to prazna priča.
1387. Nekoliko puta sam razgovarao s onima u drugom životu, koji su, dok su
živeli u svetu, mislili da su u stanju da proniknu i shvate sve stvari, rekavši im da
anđeli opažaju da oni misle, govore i hoće od Gospoda. No ni tada nisu bili u
stanju da shvate šta je opažanje, nego su smatrali da kada bi se sve tako ulivalo,
da bi bili lišeni života, jer da tada ne bi ništa mislili od sebe, ili iz onoga što je
njihovo vlastito; jer su smatrali da se život sastoji u tome; i da kada bi bilo
drugačije, da bi tada neko drugi mislio, a ne oni; te da bi tada bili samo organi
lišeni života. No rečeno im je da je razlika između opažanja i neopažanja kao
razlika između svetlosti i tame, i da se ljudi po prvi put osećaju živima kad prime
ovakvo opažanje; jer tada žive od Gospoda, Iako imaju i ono što je njihovo
vlastito, praćeno svom srećom i uživanjem. Bilo im je pokazano raznim
iskustvima kako stoji stvar s opažanjem, i tada su priznavali da je ono moguće,
ali posle malo vremena, opet nisu znali, sumnajli su i odricali. Iz ovoga je jasno
koliko je teško čoveku da shvati šta je opažanje.
1388. Druga vrsta opažanja (percepcije) zajednička je svima, a najsavršenija je
kod anđela, dok je kod duhova već prema njihovim osobinama. Ono se sastoji
u tome da se zna osobina drugih u prvom dodiru, čak da ovaj (duh) ni ne
progovori. On (duh) se očituje odmah jednim divnim uticajem (influksom).
Dobar duh se poznaje ne samo po njegovoj dobroti, već i po njegovoj veri; a
kad progovori, iz svake njegove reči koju izgovori. A zao duh se prepoznaje po
po njegovoj zloći i neveri; a kada progovori, po svakoj reči koju izusti, i to tako
jasno da nema greške. Ponekad je tako i sa ljudima (u svetu), kada se po nečijim
pokretima, izgledu, ili govoru, opaža šta taj misli, iako je to obrnuto od onoga
što govori; a ovo znanje je čoveku prirođeno, potičući od iste osobine duhova, a
to znači od samog čovekovog duha, kao i iz njegovog odnosa sa svetom duhova.
Ova komunikativna percepcija ima svoj izvor u Gospodovoj volji da se svako
dobro saopštava (kominicira), tako da na sve utiče uzajamna ljubav, i da su svi
sretni. Tako ovakva sveopšta percepcija (opažanje) vlada i među duhovima.
1389. Duše koje tek stignu u drugi život čude se da postoji ovakva komunikacija
(saopštavanje) tuđih misli, i da oni odmah zanju kakva je vera druge osobe, kao
i njeno raspoloženje. Njima se kaže da duh ima veće sposobnosti kada se
odvoji od tela. Za trajanja telesnog života, postoji uticaj čulnih predmeta; kao i
fantazija koje izviru iz sećanja, kao i iz straha od budućnosti, i raznih strasti koje
izviru iz spoljašnjih stvari, kao što je briga za hranu, odelo, mesto stanovanja, i
za decu; kao i za ostale stvari o kojima ne misle u drugom životu; stoga, kada se
uklone ove prepreke i smetnje, kao i telesni delovi koji izazivaju grube osete,
tada zaista ne mogu biti sretniji nego što su. Ostaju iste sposobnosti, samo što
su savršenije, čistije, i slobodnije. Osobito kod onih koji su živeli životom ljubavi
ka bližnjemu i po veri u Gospoda, i u nevinosti; jer se njihove sposobnosti
uzdižu iznad onih koje su imali u telu, čak i do sposobnosti anđela trećeg neba.
(prim.prev. Kad autor govori o „telu“, on ima na umu zemaljsko telo. A treba se
setiti da i duhovi i anđeli imaju tela samo što su ona slična njihovim unutrašnjim
osobinama, tako da izgledaju lepi, mladi, i privlačni u svakom pogledu ako su
dobri i ako vole istinu, a obrnuto ako nisu dobri i ako ne vole istinu. U
materijalnom svetu, čovek stari telom, iako duhom raste ili opada, već prema
kvalitetu njegovog unutrašnjeg života. Slično je i u drugom životu, gde je sve
stvarno i večno, jer je izvana onako kako je iznutra, gde sve počiva na dobru i
istini, koji su bitna svojstva Gospoda koji je svuda prisutan, dajući osećaj
samostalnosti i slobode).
1390. Postoji ne samo saopštavanje tuđih osećanja i misli, nego i tuđeg znanja
u toj meri da jedan duh smatra da zna sve ono što drugi duh zna, iako pre nije
ništa o tim stvarima znao. Dakle, postoji komunikacija tuđeg znanja. Neki
duhovi zadrži (zapamte) a neki ne ono što su primili kao komunikaciju.
1391. Komunikacije se odvijaju kako kroz razgovore tako i preko prenosa ideja
skupa sa pretstavama (reprezentacijama). Jer ideje misli se kod duhova
pretstavljaju istovremeno, pa se na taj način sve pretstavi u punini. Duhovi
mogu da pretstave više jednom idejom nego što mogu da izgovore sa hiljadu
reči. A anđeli opažaju i šta je unutar ideje, kakvo je osećanje, šta je izvor
osećanja, a šta je cilj; pored mnogih drugih stvari koje su unutrašnje prirode.
(prim.prev. Ideje su u stvari slike i pretstave koje su pokretne i koje govore
nekom sugestijom sve o predmetu koji se prikazuje). Uživanja i sreća u drugom
životu mogu da se prenose od jednog do drugog da čudesan način, tako da
drugi to osećaju na sličan način, a ova se komunikacija odvija bez ikakve štete
po onoga koji komuunicira. I meni je bilo dato da prenosim uživanja na druge. Iz
ovoga se može videti kolika mora da je sreća onih koji vole bližnjega više nego
sami sebe, i koji ništa više ne vole nego da prenose svoju sreću drugima; a ova
sposobnost ima izvor u Gospodu koji na sličan način prenosi sreću anđelima.
Saopštavanje je ovakva trajna komunikacija, a pritome se ne razmišlja o tome
šta je delujući izvor ovome, pa se to radi otvoreno i voljno. Komunikacije se
izvode na čudesan način i otklanjanjima (otstranjivanjim), čiju prirodu čovek ne
može opaziti. Naime, tužne i mučne stvari se uklanjaju u jednom trenu, a
prijatne i divne stvari se pokazuju bez ikakve smetnje; jer kada se one prve
otstrane, tada anđeli utiču, i prenose svoja uživanja.
1392. Pošto je opažanje takvo da jedan može da zna kakav je drugi u pogledu
ljubavi i vere, to sledi da se duhovi i anđeli udružuju u društva u skladu sa
njihovim slaganjem, a odvajaju prema njihovom neslaganju; i to je tako da
nema ni najmanje sličnosti koja ne spaja a ni najmanje razlike koja ne odvaja.
Otuda su društva u nebu tako odvojena jedna od drugih da nema ničega što je
tako potpuno; a to sve dolazi od njihovih razlika u ljubavi prema Gospodu, i po
veri u Njega, razlikama kojima nema broja. Otuda proizlazi oblik neba, koji po
tome reprezentuje čoveka; i ta se forma neprekidno usavršava.
1393. Što se tiče ove vrste opažanja, mnogo toga sam naučio iz iskustva, ali bi
bilo mučno da ih sve iznosim. Često čujem prevaran govor, i opažam ne samo
da je prevaran nego kakva je prevara, i kakva je posebna zloća u tome. Postoji
kao slika svake prevare u tonu glasa. Mogu da opazim da li prevara dolazi od
onoga koji govori ili od nekoga ko preko njega govori. Slično je i s onima koji
mrze: priroda mržnje se odmah opaža, a opaža se u njoj više toga nego što taj
može da poveruje da se opaža. Kada se osobe protiv koji je mržnja usmerena
pojave na vidiku, pokažu se žalosni rezultati, jer sve što je onaj u svojj mržnji
zamišljao, pokaže se jasno pogledu sviju.
1394. Jedan duh koji je, dok je živeo u telu, hteo da sebi pripiše zasluge nekoga
drugoga i učenja toga drugoga, otišao je na desno i prišao nekima koji nisu
takvoga karaktera. Da bi se s njima udružio, on reče da je bio niko, i da želi da
im bude od koristi. Ali u istom trenu, dok se još približavao, i dok je bio još
daleko, oni su opazili ko je on ; oni su odmah izjavili da on nije ono za što se
pretstavlja (kao skroman), nego da on traži da bude veliki, i da se stoga ne slaže
s njima, koji su mali. Posramljen, on se povukao, čudeći se da su ga poznali tako
iz daljine.
1395. Pošto su opažanja tako izoštrena, zli duhovi se ne mogu primaći sferi, ili
nekom društvu, gde su duhovi koji su u uzajamnoj ljubavi. Kada se samo
primaknu, oni osećaju tegobu, te se žale i zapomažu. U smelosti i u samopouzdanju jedan se duh uvukao u jedno društvo koje je bilo na pragu neba; no
od trenutka kada je stigao, jedva da je mogao disati, i postao je svestan smrada
lešine od sebe, pa je odmah pao natrag.
1396. Bio je jedan broj duhova oko mene koji nisu bili dobri. Došao je tada
jedan anđeo, pa sam opazio da duhovi nisu mogli da podnesu njegovo
prisustvo, jer kako je on prilazio, tako su oni padali natrag sve više i više. Ovome
sam se čudio, ali mi je tada rečeno da duhovi nisu mogli da budu u sferi u kojoj
je bio ovaj (anđeo). Iz ovoga, kao i iz mnogih drugih iskustava, postalo mi je
očito da jedan anđeo može da natera u beg mirijade zlih duhova, jer oni ne
mogu podneti sferu uzajamne ljubavi. A treba dodati da je sfera anđela bila
oslabljena zbog prisustva onih koji su mu se bili pridružili (prim.prev. pridružili
se verovatno dobri duhovi). Da ta svera nije bila umanjena, oni (zli duhovi) bi se
bili raspršili. Iz svega ovoga se može videti kakvo je opažanje u drugom životu; i
kako se oni koji su tamo udružuju, a i kako se odvajaju iz društva, u skladu s
opažanjem.
1397. Svaki duh ima komunikaciju s unutrašnjim i s najdubljim nebom, iako on
to ne zna; bez te komunikacije on ne bi mogao živeti. Šta je on iznutra, to je
poznato anđelima koji su unutar njega, a njime upravlja Gospod preko ovih
anđela. Na taj način postoji saobraćaj (komunikacija) njegovog unutrašnjeg
(bića) i neba; Isto kao što postoji komunikacija njegovog spoljašnjeg biža sa
svetom duhova. Preko svog unutrašnjeg, on se priprema za bude od koristi, za
koju se pripravlja, a da toga nije svestan. Isto je tako i sa čovekom: on na sličan
način kominicira s nebom preko anđela, iako to ne zna, jer inače ne bi mogao
živeti. Ono što se uliva otamo u njegove misli, samo su poslednji efekti (učinci);
izvor njegovog života je tamo; i iz toga izvora vlada se svim naporima u
njegovom životu (prim.prev. Po autoru, celokupni život u vasioni, ljudi, duhova,
anđela, čak i životinja i biljaka ima izvor i utočišta u Bogu koji je Gospod Isus
Hristos. Svi su svetovi jedan unutar drugoga, jedan dublji ili savršeniji od
drugoga, kao celima su Veliki Čovek, kojemu sa suprotne strane stoji Veliko
Čudovište, to jest s jedne strane Nebo a s druge Pakao, a između njih Svet
duhova, s nižim i višim sveto, u kome je većinu vremena boravio autor ovih
spisa, poučavan od anđela, a pod zaštitom Gospodovom. Zadivljavajuće je
posmatrati ovoga čoveka koji s takvim mirom govori o stvarima o kojima čovek,
nepripravljen , sa strahom i misli a kamo li o njima govori.)
POGLAVLJE XII.
A bješe Avramu sedamdest i pet godina kada pođe iz Harana.
I uze Avram Saru ženu svoju i Lota sina brata svojega sa svijem blagom koje
bjehu stekli i sa svim dušama koje bjehu dobili u Haranu; i pođoše u zemlju
Hanansku, i dođoše u nju.
Prođe Avram zemlju tu do Sihema i do ravnice Moreške; a bijahu tada Hananeji
u toj zemlji.
Javi se Jehova Avramu i reče: tvojemu sjemenu daću ovu zemlju. I Avram načini
ondje žrtvenik Jehovi, koji mu se javi.
Otide odande na brdo koje je na istoku od Vetilja, i ondje razape šator svoj, te
mu Vetilj bješe sa zapada a Gaj s istoka; i ondje načini Jehovi žrtvenik, i prizva
ime Jehovino.
Odatle otide Avram dalje idući na jug.
Ali nasta glad u onoj zemlji, te Avram siđe i Misir da se ondje skloni, jer glad
bješe velika u onoj zemlji.
A kad se približi da već uđe u Misir, reče ženi svojoj: gle, znam da si žena lijepa u
licu.
Za to kad te vide Misirci, reći će: ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a tebe ostaviti u
životu.
Nego hajde kaži da si mi sestra, te će meni dobro biti tebe radi, i ostaću u životu
tebe radi.
A kad dođe Avram u Misir, vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa.
I vidješe je knezovi Faraonovi, i hvališe je pred Faraonom. I uzeše je u dvor
Faraonov.
I on činjaše dobro Avramu nje radi, te imaše ovaca i goveda i magaraca i sluga i
sluškinja i magarica i kamila.
Ali Jehova pusti velika zla na Faraona i na dom njegov radi Sare žene Avramove.
Tada dozva Faraon Avrama i reče mu: što mi to učini? Zašto mi nijesi kazao da ti
je žena?
Zašto si kazao: sestra mi je? Te je uzeh za ženu. A sad eto ti žene. Uzmi je, pa idi.
I Faraon zapovijedi ljudima za nj, te ga ispratiše, i ženu njegovu i što god imaše.
U druge tajne sadržane u ovim rečima, pokazaće se u onome što sledi.
1471. Stih 12. Za to kad te vide Misirci, reći će: ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a
tebe će ostaviti u životu. Da ovo označava poznavanje dubljih istina, a ovime se
opisuje kakvo je ono kada ugleda nebeska dublja znanja, jasno je iz značenja
„Egipta“, što je poznavanje dubljih istina, kao što je gore pokazano; pa je iz
ovoga jasno šta je označeno rečima „kada te vide Misirci“ (Egipćani), naime da
je to znanje onakvo kako je opisano u ovome stihu. Ovime je popraćeno
upoznavanje dubljih istina, a što je nešto prirodno, kao što se pokazuje kod
dece kad počnu učiti, naime, da što je nešto više, to oni više to žele; a još više
kada saznaju da su to nebeske i Božanske (istine). Ovo uživaje je prirodno, a
potiče od želje koja postoji u spoljašnjem čoveku. Muđutim, poznavanje istina
je samo instrument čiji je cilj da budu prijemnici (sasudi, sadržatelji) duhovnih i
nebeskih stvari; a kada za to posluže, tada po prvi put postižu svoju svrhu, pa
od toga osećaju uživanje. Ako obrati pažnju, svako može da vidi da poznavanje
istina nije ništa ako ono nije sredstvo da se postane razuman, a iz toga i
duhovan, a na kraju i nebeski; te da bi preko njih njihov spoljašnji čovek mogao
da se poveže s njegovim unutrašnjim; a kada se ovo dogodi, tada je on u svojoj
službi (utvrđen). Ovo je bio cilj koji je vodio Gospoda da učini da deca i mladi
osećaju uživanje kada nešto nauče. Ali kada čovek uživa u samim znanjima, to
postaje telesna žudnja koja ga ponese, a što ga više nosi (to jest kada oseća
uživanje u samim znanjima), on se udaljava od onoga što je nebesko, a u istoj se
meri tada znanja o Gospodu zatvaraju, i postaju materijalna. Ali koliko se znanja
nauče radi ljudskog društva, radi Gospodove crkve na zemlji, i radi Gospodovog
carstva u nebima, a još više radi samoga Gospoda, to se ona više otvaraju
prema Njemu. Ovo je razlog da anđeli, koji su u dubljim znanjima i to toliko da
da se ni hiljaditi deo toga ne može pokazati čoveku, da oni ovakva znanje
smatraju ništavim u upoređenju s njihovom svrhom. Iz ovioga što je rečeno
može se videti šta je označeno rečima „kada te vide Miosirci, reći će: ovo mu je
žena. Pa će me ubiti, a tebe ostaviti u životu.“Ovo je ovako rečeno, jer je
Gospod kao dete znao i mislio da ako Ga ponese sama želja za znanjem dubljih
istina, da On više ne bi mario za nebeske stvari već za sama znanja koja bi Ga
povela za sobom.
O ovome više u onome što sledi.
1472. Za to kad te vide Egipćani. Da ovo oznčva sećanja-znanja (scientifica),
čime se opisuje kako je to kad oni vide nebeska znanja, vidi se iz značenja
Egipta, koji je sećanja-znanja, kao što je pre pokazano; a iz ovoga je jasno šta
se označava rečima kad te vide Egipćani, naime, da su sećanja-znanja onakva
kako su opisano u ovome stihu. Sećanja-znanja su popraćena ovim, i to je u
njima ponekad prirodno, kao što se vidi kod dece koja tek počinju da uče,
naime, da što su stvari više, to ih oni više žele; a još više kada čuju da su one
nebeske i Božanske. Ali ovo je uživanje prirodno, i ono potiče od želje da to
pripadne spoljašnjem čoveku. Kod drugih ljudi ova želja čini da osećaju uživanje
i sećanjima- znanjima (scientifica), bez neke dalje svrhe; dok u stavri, sećanjaznanja samo su instrumenti koji imaju neku svrhu, naime, da nebeska znanja
mogu da služe duhovnim stvarima kao sasudi; i kada ovako služe, tada su ona
po prvi put od koristi, i od te kioristi (svrhe) primaju svoje uživanje. Svako može
da vidi, ako obrati pažnju, da sećanja-znanja u sebi nisu ništa drugo nego
sredstva preko kojih čovek postaje racionalan, a otuda i duhovan, i na kraju
nebeski; i da bi se pomoću znanja njegov spoljašnji čovek udružio s
unutrašnjim; i kada do ovoga dođe, on je svrha sama. Unutrašnji čovek gleda
samo na svrhu (usus, služba, korist). Radi ovoga cilja Gospod unosi uživanje
koje detinjstvo i mladost opažaju u znanjima-sećanjima (ili sećanjimaznanjima). Ali kad počne da oseća uživanje u samim znanjima-sećanjima, to je
onda telesna požuda koja ga ponese, i koliko ga ponese (to jest, uzrokuje da
uživa samo u tome), toliko se udaljava od nebeskog, i toliko se znanja-sećanja
zatvaraju u pogedu Gospoda, i postaju materijalna. Ali onoliko koliko se znanjasećanja uče sa svrhom – kao radi ljudskog društva, radi Gospodove crkve na
zemlji, radi Gospodovog carstva u nebima, a još više, radi Gospoda samog –
toliko se ona (sećanja-znanja) otvaraju prema njemu. Zbog toga i anđeli, koji su
u sećnjima-znanjima svih znanja, i to u takvom stepenu da se ni hiljaditi deo
toga ne može prikazati pred čovekom, oni smatra ovakva znanja kao ništa kad
se uprede sa svrhom. Iz onoga što je rečeno, može se videti šta je označeno
rečima, Kada te Egipćani vide, reći će, ovo mu je žena; i ubiće me, a tebe ostaviti
u životu. Ove se reči bile rečeno zato što je Gospod kao dete ovo znao i mislio
na ovaj način, naime, da ako bi se poveo za samim znanjima-sećanjima, da bi
ovo sećanje-znanje učinilo da više ne bi mario (voleo) nebeske stvari, nego
samo spoznavanja (cognitiones), koja bi odnela želju za sećanjima-znanjima. O
ovim predmetima više u onome što sledi.
1473. I reći će: ovo mu je žena. Ovo označava da će oni ova znanja nazvali
nebeskim, jasno je iz značenja „žene“, što je istina koja se pridružila nebeskim
stvarima; otude „ovo mu je žena“ označava ono štoje nebesko.
1474. Pa će me ubiti, a tebe ostaviti u životu. Da ovo znači da oni ne bi marili za
nebeske stvari, već samo za sama znanja, jasno je iz onoga što je već rečeno.
Stih 13. Nego hajde reci da si mi sestra, te će meni dobro biti tebe radi. „Nego
hajde reci da si mi sestra“ , označava intelektualnu istinu, koja je „sestra“, što je
jasno iz značenja „sestre“, a to je intelektualna istina kad je nebeska istina
„žena“, o čemu će kasnije biti govora. Ovako stoji stvar: u prirodi je znanja da
želi da uđe u nebeske stvari i da ih istpituje; ali ovo je suprotno redu, jer se time
vrši nasilje nad nebeskim stvarima. Red je da se nebeske stvari preko duhovnih
ulivaju u razum, pa tako i u znanja (in scientificum), da im se prilagode; a ako
se ne poštuje red, nema mudrosti. U odomku pred nama sadržane su tajne o
tome kako je Gospod bio poučavan od Svog Oca sve po redu; te kako se Njgov
unutrašnji čovek pripojio spoljašnjem, pa kako je spoljašnji čovek postao
Božanski, kao što je i unutrašnji (postao Božanski); a to je kako je posao Jehova
u svakoj suštini; a to je bilo preko saznanja koja su bila sredstvo. Bez saznanja
kao posrednika, spoljašnji čovek ne može postati ni čovek (u običnolm smislu).
1475. Nego hajde reci im da si mi sestra. Da ovo označava intelektualnu istinu,
koja je sestra, vidi se iz značenja sestre, što je intelektulna istina kad je nebeska
istina žena, o čemu oskoro.Ove stvari stoje ovako: u prirodi je znanja-sećanja da
ništa više ne žele nego da se uvedu u nebeske stvari i da ih istražuju. Ali ovo je
suprotno redu, jer se time pričinajva nasilje nebeskim stvarima. Sami je red u
tome da se nebeske stvari preko duhovnih uvode u racionalne, i tako i u
sećanja-znanja (in scientificum), i da im se prilagode; i ako se ovako ne postupa,
ne može da se postane mudar. U ovome odlomku pred nama sadržane su tajne
kako je Gospod bio poučavan od strane Svoga Oca u skladu sa svakim redom;
pa i to kako je Njegov spoljašpnji čovek postao Božanski, kao unutrašnji; stoga
kako je postao Jehova u pogledu suštine; a što je postignuto pomoću znanja.
Bez znanja kao sredstava, spoljašnji čovek ne može da postane ni čovek.
1476. Te će meni biti dobro tebe radi. Da ovo znači da na ovaj način Nebesko
neće biti izloženo nasilju, jasno je iz onoga što je do sad rečeno; jer kao što je u
više navrata rečeno, Nebesko treba da utiče (da se uliva) u Duhovno, a
Duhovno u Razumsko, a ovo u doslovne reči-znanja (scientifica). Kada se ovaj
red poštuje, tada se Duhovno prilagođava Nebeskom, a Razumsko Duhovnom,
a Doslovno Razumskom. Tada Doslovno postaje poslednji prijemnik (sadržatelj,
sasud); ili što je isto, reči-znanja postaju poslednji sadržatelji koji su saobrazni
sa razumskim stvarima, da razumske duhovnim stvarima, a duhovne nebeskim
stvarima. Kada postoji ovakav red, tada se ne može izvršiti neko nasilje nad
Nebeskim; a bez toga ono trpi nasilje. U unutrašnjem smislu, ovde se govori o
Gospodovom učenju, gde je opisan put ( metod) kojim se Njegovo poučavanje
odvijalo.
1477. I ostaću u životu radi tebe. Da ovo znači da se na ovaj način Nebesko
može spasiti, jasno je iz značenja „života“ (duše), a to je Nebesko, jer je to sami
život. Otuda je jasno šta je označeno rečima „ostaću u životu radi tebe“. Iz
ovoga što sledi, nebeske ili Božanske stvari nisu bile pripojene Gospddu kako bi
postale jedna suština, sve dok nije izdržao iskušenja, čime je odbcio nasledno
zlo koje je došlo preko majke. Ovde i u sledećem stihu, pokazuje se kako u
međuvremenu nad Nebeskim nije vršeno nasilje, nego je ono spaseno.
(prim.prev. „Nasledno zlo od majke“ nije zlo u pravom smislu već tendencija ii
mogućnost da se čini zlo, a koje je neizbežno iz dva razloga: čovek je čovek po
tome što je slobodan da čini i dobro i zlo. Drugi razlog: čovek je postavljen
između Neba i Pakla, u ravnoteži koju Gospod neprestano održava, pa je čovek
na zemlji nužno sklon i dobru i zlo. Ako hoće dobro, on ga dobioja od Gospoda
u meri u kojoj ga traži i koliko može da primi; ako hoće zlo, Gospod ga ne
sprečava da ide za zlo, ali ga čuva da ne „potone“ u zlo, koliko je to moguće.)
1478. Stih 14. I kad dođe Avram u Misir, vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa. „I
kad dođe Avram u Misir“, označava vreme kada je počelo Gospodovo
poučavanje; „vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa“, znači da su dublja znanja
vrlo prijatn.
1479. I kada dođđe Avram u Misir. Da ovo označava da je tada počelo
Gospodovo poučavanje, jasno je iz onoga šta je pretstavljeno Avramom, koji je,
u unutrašnjem smislu, Gospod kada je bio dete; a i iz znaćenja „Misira“ (Egipta)
koji je poznavanje dubljih istina (cognitiones), kao što je ranije pokazano kod
stiha 10. Otuda je jasno da „doći u Misir“ znači biti poučavan. Napomena
prevodiocaČ Ovde počinjem da kolristim kurziv jer sam ga „otkrio“ n a
komputeru
1480. I vidješe Misirci ženu da je vrlo lijepa lica. Da ovo znači da su znanja jako
prijatna (sebi), jasno je iz onoga što je već rečeno kod stiha 11, da je znanje
tako za vreme detinjstva; jer ovo je urođeno znanju, da se u početku ne voli
radi nekoga cilja nego radi samog znanja (prim. prev. Kada je znanje samo sebi
cilj). Takav je svaki čovek; njegov duh uživa u znanju, i on ništa više ne voli od
toga; to je kao hrana u detinjstvu, kojom se (dete) održava i osvežava, kao što
to radi hranom spoljašnji čovek. Ova hrana, koja pripada njegovom duhu,
predaje se spoljašnjem čoveku, kako bi se prilagodila unutrašnjem čoveku. Ali
razne hrane slede jedna drugu ovim redom: nebeska hrana je sve dobro ljubavi
prema bližnjemu od Gospoda; duhovna hrana je sva istina vere: anđeli se hrane
ovom hranom; od ovoga dolazi hrana koja je nebeska i duhovna, ali koja je
nižeg anđeoskog stepena, kojom se hrane niži anđeoski duhovi; a od ove potiče
još niža nebeska i duhovna hrana, kojom se hrane razum i znanja, kojima se
hrane dobri duhovi; a na kraju dolazi telesna hrana, koja je potrebna čoveku
dok živi u telu. Ove hrane su saobrazne jedna drugoj na divan način. Iz ovoga se
vidi zašto se znanja sama sebi dopadaju; isti slučaj je i s apetitom i s ukusom; pa
stoga jelo (hranjenje) je saobrazno znanjima- rečima (scientifica) u svetu
duhova; a apetit i ukus saobrazni su ovim znanjima; a što se vidi i iz iskustva, o
čemu će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti govora kasnije.
1481. Stih 15. I vidješe je knezovi Faraonovi, i hvališe je pred Faraonom. I uzeše
je u dvor Faraonov. „I vidješe je knezovi Faraonovi“, označava glavne
zaposvesti, koje su „knezovi Faraonovi“; „i hvališe je pred Faraonom“, znači da
su ove (zapovesti) vrlo prijatne; “i uzeše je u dvor Faraonov“, znači da su one
zarobile um.
1482. I vidješe je knezovi Faraonovi. Da ovo označava glavne zapovesti, koje su
„knezovi Faraonovi“, jasno je iz značenja „knezova“ i „Faraona“. Kako u
istorijskim tako i u proročkim delovima Reči, „knezovi“ označavaju stvari koje su
glavne; a Faraon“ označava isto što i Egipat; ovde se „Egipat“ ili „Faraon“
koriste u najboljem značenju, jer označavaju dublja znanja koja je Gospod
stekao u detinjstvu. A da su ovo bile glavne zapovesti iz Reči, vidi se iz
unutrašnjeg smisla. Da govoreći uopšteno, „Faraon“ i „Egipat“ označavaju isto,
može se potvrdili sa mnogo odlomaka; a to isto značenje imaju i drugi kraljevi u
drugim kraljevstvima, koji se imenuju; a isto je označeno i njihovim
kraljevstvima, ali „knezovima“ su označene glavne stvari, kao kod Isaije:
Doista, knezovi su Saonski bezumni; i savjet mudrih savjetnika Faraonovih lud
je. Kako možete govoriti Faraonu: ja sam sin mudrijeh, sin starijeh careva?
Poludješe knezovi Soanski, prevariše se knezovi Nofski (XIX.11,13).
Ovde „knezovi Soanski“ i „savjetnici Faraonovi“ označavaju glavne reči-znanja
(scientifica); a pošto je mudrost cvetala prvo u Egiptu, kao što je rečeno, to se
on naziva „sinom mudrijeh“ i „sinom starijeh careva“. Tako „knezovi“ (prinčevi)
označavaju glavne stvari.
1483. Ihvališe je Faraonu. Da ovo znači da su se (glavne zapovesti) bile vrlo
prijatne, može se videti i bez objašnjavanja.
1484. I uzeše je u dvor Faraonov. Da ovo znači da su Mu ove glavne zapovesti
zarobile um, jasno je iz značenja „žene“, kao i značenja „dvora“ (kuće). „Žena“
označava istinu, a ovde istinu koja je u znanjima, čijom prijatnošću je Gospodov
um bio zarobljen u detinjstvu. Prijatnost istine potiče od uživanja u
intelektualnoj istini koja se označava “sestrom“. A „dvor“ ili kuća označava ono
što je u čoveku, posebno ono što pripada njegovoj volji, kao što je ranije
pokazano (br. 710); ovde označava stvari uma,ili osećanja za znanje i učenje.
1484a. Stih 16. I oni činjaše dobro Avramu nje radi, te imaše ovaca, goveda i
magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila. „I oni činjaše dobro Avramu nje
radi“, označava da su se reči-znanja kod Gospoda umnožila; „te imaše ovaca,
goveda, i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila“, označava sve opšte
stvari koje pripadaju rečima-znanjima.
1485. I oni činjaše dobro Avramu nje radi. Da ovo označava da su se reči-znanja
umnožila kod Gospoda, jasno je iz značenja „činiti dobro“, a što je obogatiti se.
Ovo se kaže za znanje, označeno „Faraonom“, da je on činio dobro Avramu, to
jest Golspodu dok je bio dete; a to je bilo radi nje, to jest, radi intelektualne
istine koju je On želeo. Bogaćenje je bilo posledica želje za istinom.
1486. Te imaše ovaca, goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila.
Da ove reči označavaju stvari uopšte koje se odnose na reči-znanja, jasno je iz
značenja svih ovih stvari u Reči. Ali bi bilo predugo navoditi o svakom
pojedinom izrazu, kao što je „ovce i goveda“, i „kamile“. Svaki izraz ima svoje
posebno značenje. Uopšteno rečeno, one označavaju kako dublja znanja
(cognitiones) tako i reči-znanja (scientifica). Viđene odvojeno, „magarci i sluge“
su reči-znanja; zadovoljstvo koje ih prati su „sluškinje i magarice“; „kamile“ su
stvari od koristi uopšte; „ovce i goveda“ su posedi; i tako kroz celu Reč. Sve što
postoji u spoljašnjem čoveku su stvari koje su od koristi unutrašnjem čoveku.
Tako je sa svim rečima-znanjima, koji pripadaju samo spoljašnjem čoveku, jer te
reči-znanja potiču od zemaljskih i telesnih stvari preko čulnih utisaka, a kojima
je svrha da služe unutrašnjem ili razumskom čoveku, dok ovi služe nebeskom
(čoveku), a ovaj Gospodu. Tako su one potčinjene jedna drugoj kao kao što su
više spoljašnje stvari potčinjene onima koje su unutrašnje, po svom redu; na taj
način su sve stvari, u opštem i u pojedinačnom, sve po redu, potčinjene
Gospodu. Reči-znanja su najniže i spoljašnje stvari, u kojima se završavaju
unutrašnje stvari; pa pošto su najniže i spoljašnje, one moraju biti i te koje
najviše služe. Svak može da zna čemu su ovakve reči-znanja korisne, ako
razmisli o tome čemu sve one služe; a kada tako razmisli o njima, tada i može
videti kakva je njihova svrha. Stih 17. Ali Jehova pusti velika zla na Faraona i na
dom njegov radi Sare žene Avramove. „Ali Jehova pusti velika zla na Faraona“,
znači da su reči-znanja bila srušena; „i na dom njegov“, znači one reči-znanja
koja je On bio sakupio; „radi Sare žene Avramove“, znači zbog toga što je istina
težila da se pripoji nebeskim (stvarima). (prim. prev. jer je red da same nebeske
stvari utiču ili uliju se u reči-znanja, a ne da se reči znanja protivno redu stave u
isti rang s nebeskim stvartima koje su ljubav ka Gospodu i ka bližnjemu).
1487. Ali Jehova pusti velika zna na Faraona. Da ovo označava da su reči-znanja
bila razrušena, jasno je iz značenja „Faraona“, koji pretstavlja znanja uopšte, pa
stoga i reči-znanja koja pripadaju ovakvom znanju; kao i iz značenja „pustiti
velika zla“, što je biti razrušen. Što se tiče reči-znanja, ovako stoji stvar. U
detinjstvu ona se stiču samo radi znanja, a kod Gospoda, ona su stečena preko
uživanja u istinama i preko osećanja prema istini. Reči-znanja stečena u
detinjstvu su vrlo brojna, a Gospod ih raspoređuje tako da budu od koristi; kao
prvo, kroz njih se daje sposobnost razmišljanja; tada ih koriste i same misli; i na
kraju, one ostvaruju neki efekt, i postaju život sa svrhom. Ovo su one stvari rečiznanja koja se stiču u detinjstvu, a bez njih se spoljašnji čovek ne može nikada
pripojiti unutrašnjem, kako bi postali jedno. Reči-znanja se ruše onda kada
čovek postigne svoju svrhu, a to je kada svaka njegova misao ima svrhu, i kada
sve radi s nekom svrhom – ako to i nije samim razmišljanjem ali je unutrašnjom
misli, kada postaje razuman (racionalan); i tako dalje. To su one stvari koje su
označene sa „Jehova pusti velika zla na Faraona“.
1488. I njegov dom (kuću). Da ovo označava ono što je On sakupio, vidi se iz
značenja „doma“, što u ovome slučaju znači reči-znanja koja je bio prikupio.
Prikupljati reči-znaja i pomoću njih izgrađivati spoljašnjeg čoveka, slično je
građenju kuće. Stoga se ovakve stvari svuda u Reči označavaju „građenjem“ i
„građenjem kuće“, kao kod Isaije: Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu
zemlju; i oni će graditi kuće i sjedjeti u njima; i sadiće vinograde, i jesti rod
njihov; ne će oni graditi a drugio se naseliti (LXV.17, 21, 22). Ovde „kuće“ znače
gde ima mudrosti i inteligencije, tako i gde ima dubljuh znanja koja se odnose
na dobra i istine; jer ovde se govori o Gospodovom carstvu, naime, o novim
nebima i novoj zemlji. Kod Jeremije:Gradite kuće i sjedite u njima; sadite vrtove
i jedite rod njihov (XXIX.5). Ovo ima slično značenje. Kod Davida: Blago čovjeku
koji se boji Jehove, kome su veoma omiljele zapovijesti njegove. Obilje je i
bogatstvo u domu njegovom, i pravda njeglva traje do vijeka (Psalam CXII.1,3).
Ovde se „obiljem i bogatstvom“ označava obilje i bogatstvo u mudrosti i
inteligenciji, pa tako i u znanjima; koja su „u njegovom domu“, to jest, u njemu.
„Dom“ se koristi i u obratnom smislu kod Sofonije: Pohodiću ljude koji kažu u
srcu svom: Jehova ne čini ni dobro ni zlo; blago će se njihovo razgabiti,i i kuće
njihove opustošiti; grade kuće, ali ne će sjedjeti u njima; i sade vinograde, ali ne
će piti vina iz njih (I.12,13). Kod Ageja: Idite na goru i donesite drva, i gradite
kuću. Izgledate mnogo, a eto malo, i što unesete u kuću, ja razduham; za što,
veli Jehova nad vojskama, Za to što je dom moj pust, a vi svaki trčite za dom
svoj? za to se zatvori neb onad vama da nema rose (I.8-12). „Kuće“ označavaju
reči-znanja koja, zbog umovanja, postaju obmane. Kod Isaije: Teško onima koji
sastakljaju kuću s kućom, i njivu s njivom nastavljaju, da već ne bude mjesta i da
sami ostanete u zemlji. Mnoge kuće će opustjeti, u velikim i lijepim ne će biti
nikoga. Vinograd Jehovin je dom Izrailjev (V.8,9,7). I ovo označava reči-znanja
preko koji se dolazi do obmana. Kod Amosa: Jer, evo, Jehova zapovijeda,
udariće dom veliki da se razvali i dom mali da popuca. Trče li konji po stijeni, i
ore li se volovima? Jer vi pretvoriste sud u žuč, i plod od pravde u pelen
(VI.11,12). Ovde „kuće“ na sličan način označavaju obmane i zla iz njih; „konji“,
umovanja; „sud“, istine koje su se pretvorile „u žuč“; a „plod od pravde u
pelen“. Tako svuda kroz Reč, „kuće“ označavaju ljudske umove, u kojima treba
da bude inteligencija i mudrost. U odlomku pred nama, „dom Faraonov“
označava reči-znanja preko kojih se dolazi do inteligencije, a preko ove do
mudrosti. Isto je označeno kućom koju je sazidao Solomon za kćer Faraonovu (I
o Carevima VII.8, etc). Zato što „kuće“ označavaju umove u kojima je
inteligencija i mudrost, kao i osećanja koja pripadaju volji, to reč „kuća“ u Reči
ima široko značenje; ali šta je njeno posebno značenje, može se znati prema
stvari uz koju se dodaje. I sam čovek naziva se „kućom“.
1489. Radi Sare, žene Avramove. Da ovo znači da je to bilo zato što se mogla
istina pripojiti nebeskim stvarima, jasno je iz značebnja „žene“, pa stoga i „Sare
žene“, koja je istina koja teži da se pripoji nebeskim stvarima, o čemu je bilo
reči gore kod stiha 12. Slučaj je ovakav: ukoliko se znanja stečena u detinjstvu a
koja su poslužila da čovek postane racionalan, ako se ona ne sruše, tako da više
ne smetaju, istina se nikada ne može spojiti s onim što je nebesko. Ova prva
znanja-reči su većim delom zemaljska, svetska i telesna. Ma kako da su
Božanske zapovesti koje dete nauči, ono nema dublje ideje o njima osim onoga
što je u znanjima-rečima (scietifica)pa stoga, sve dok ta najniža znanja
prijanjaju za njega, njegov se um ne može uzdignuti. Sa Gospodom je bio isti
slučaj, jer je On bio rođen kao svi drugi ljudi, i primio pouku kao svaki drugi, ali
po Božanskom redu, koji je bio onakav kako je to rečeno. U ovim stvarima koje
se kažu za Saru i Avrama , tu se opisuje Božanski red – kako se Gospodov
spoljašnji čovek spojio s unutrašnjim tako da bi postali Božanski (čovek).
1490. Stih 18. Tada dozva Faraon Avrama i reče mu: za što mi to učini? Za što
mi nijesi rekao da ti je žena? „Tada dozva Faraon Avrama“, znači da se Gospod
setio; „i reče: za što mi to učini?“, označava da Ga je to činilo žalosnim; „za što
mi nijesi rekao da ti je žena?“, znači da je znao da ne treba da ima ni jednu
istinu koja se ne može spojiti s nebeskim stvarima.
1491. Tada Faraon dozva Avrama. Da ovo znači da se Gospod setio, jasno je iz
značenja „Faraona“, što je znanje. Ovde se „Faraonom“ naziva samo znanje, to
jest znanja-reči, koje je Gospod stekao kao dete. A to znači da se tu samo
znanje obraća Gospodu, to jest, to čini Jehova pomoću toga znanja (prim.prev.
Gospoda je poučio Jehova preko znanja da postoji opasnost da se iz ljubavi
prema znanjima um zaustavi u svome uzdizanju prema nebeskim stvarima).
Otuda je jasno da je ovim stvarima označeno da se Gospod setio. Umno
upozorenje dolazi preko znanja, a ovde preko Faraona, kojim se, kako je
rečeno, označava znanje.
1492. I reče: za što mi to učini? Da ovo označava da Ga je to žalostilo, jasno je
po samoj ljutnji s kojom je ovo rečeno: naime, tako je izraženo samo žalenje.
Takav je unutrašnji smisao, da ga sačinjava samo osećanje koje se u njemu krije,
pa se ne obraća pažnja na smisao slova, nego se postupa s njim kao da ne
postoji. Osećanje u ovim rečima je ljutnja koju oseća znanje, kao i Gospodova
žalost (što je unutar ovih reči); u stvari žalost je zbog toga što znanje koje je On
sticao s uživanjem, da ono mora da se razruši. Ovo je slično onome kad mala
deca nešto vole, a roditelji vide da je to deci škodljivo, pa im to oduzmu, a ovi
su zbog toga žalosni.
1493. Da ti je žena. Da ovo znači da On ne sme da ima nikakvu drugu istinu
osim one koja se spaja s nebeskim stvarima, jasno je iz značenja „žene“, da je
ona istina koja treba da se spoji sa nebeskim (o čemu gore kod stiha 12). Ovde
se opisuje red po kojemu je Gospod napredovao u inteligenciji, pa tako i u
mudrosti (prim. prev. Inteligencija je razumevanje a mujdrost je primena toga
razumevanja, a to je delo ili čovek kao plod istine sjedinjene sa dobrom); a to je
sve zato je On bio mudrost sama u pogledu Njegove Božanske Suštine, pa je
trebalo da postane mudrost sama i u pogledu Njegove Ljudske Suštine.
1494. Stih 19. Za što si kazao: sestra mi je? Te je uzeh za ženu. Sad eto ti žene,
uzmi je, pa idi. „Za što si kazao: sestra mi je?“, znači da je On znao samo da
ima intelektualnu istinu; „te je uzeh za ženu“, označava da je tako mogao da
učini nasilje istini koja se trebala spojiti s nebeskim stvarima; „Sad eto ti žene,
uzmi je, pa idi“, znači da istina treba da se pripoji nebeskim stvarima.
1495. Za što si kazao: sestra mi je? Da ovo znači da je On samo znao tada za
intelektualnu istinu, jasno je iz značenja „sestre“, što je intelektualna istina; kao
i iz toga što je Avram tako bio rekao (što se vidi iz stiha 13), a što je učinjeno sa
ciljem da ne bi nebeske stvari trpele nasilje, već da bi bile spasene. Iz svega
ovoga jasno je da je Gospod kao dete stekao znanja-reči, i da je On znao samo
toliko da znanja-reči služe da bi čovek postao inteligentan, to jest, da bi preko
njih saznao istine; ali je tada bilo otkriveno da one služe da bi On mogao da
dosegne do nebeskih stvari; a ovo se desilo kako nebeske stvari ne bi trpele
nasilje, i kako bi bile spasene. Kada čovek prima pouku, tada postoji
napredovanje od znanja-reči prema racionalnim istinama, dalje, prema
intelektualnim istinama; pa kolnačno prema nebeskim istinama, koje su ovde
označene sa „žena“; ako se napreduje od znanja-reči i racionalnih istina prema
nebeskim istinama bez intelektualnih istina kao posrednika, nebeske stvari trpe
nasilje, jer nema povezivanja racionalnih istina, do kojih se dolazi preko znanjareči, sa nebeskim istinama osim preko intelektualnih istina, koje su posrednici.
Šta su nebeske a šta intelektualne istine, videće se ubrzo. Kako bi se znalo kako
ove stvari stoje, nešto ćemo reći o redu. Red je za nebesko da se ono uliva u
duhovno i da ga prilagodi sebi; za duhovno da se uliva u racionalno i da ga
prilagodi sebi; a za racionalno da se uliva u znanja-reči i prilaghodi ih sebi. Ali
kada dete prima pouku u najranijem detinjstvu, red je isti, ali izgleda drugačije,
naime, da dete napreduje od znanja-reči ka racionalnim stvarima, iz ovih ka
duhovnim stvarima, pa konačno ka nebeskim stvarima. Razlog da tako izgleda
je u tome što se tako otvara put ka nebeskim stvarima, koje su najdublje. Svaka
pouka je u stvari otvaranje puta; ili što je isto, kako se prijemnici (sasudi)
otvaraju, u njih se ulivaju, kao što je pre rečeno, racionalne stvari koje potiću od
nebesko duhovnih stvari; u ove se ulivaju nebeske stvari. Ove nebeske i
duhovne stvari se neprekidno pojavljuju, a tako isto pripremaju i oblikuju sebi
prijemnike koji se otvaraju; a što se može videti i iz toga što su reči-znanja i
Racionalne stvari po sebi mrtve, iako da izgledaju žive zato što se u njih uliva
unutrašnji život. Ovo se jasno pokazuje svakome ko misli i rasuđuje. U ovome
leži sva tajna analitičke veštine i nauke, koje se nikad ne mogu ispitati, ni njihov
deset hiljaditi deo, a ovo nije samo slučaj s odraslim čovekom, čak ni sa
najučenijim, već i sa decom ćiji su govor i misao pun ovih (iako ni najučeniji
čovek nije ovoga svestan); a to ne bi bilo tako da nebeske i duhovne stvari
iznutra ne izlaze , ne teku, i ne proizvode ove stvari.
1496. Te je uzeh za ženu. Da ovo znači da je istina koja je trebala da se pripoji
nebeskim stvarima mogla povrediti nebeske stvari, jasno je iz onoga što je već
rečeno, kao i iz onoga što je gore rečeno kod stiha 13. S obzirom na istinu koja
treba da se pripoji nebeskim stvarima, ovakav je slučaj. Gledana po sebi, istina
koja se nauči u detinjstvu samo je prijemnik koji je prilagođen da primi ono što
je nebesko. Istina nema život od same sebe, već od Nebeskoga koje se u nju
uliva. Nebesko je ljubav i milosrđe; sva je istina iz toga, a pošto je sva otuda, to
je ona samo prijemnik (sasud); i kao takve se jasno istine pokazuju u drugom
životu; tamo se istine ne vide od istina, nego od života koji je u njima; to jest,
od nebeskih stvari koje su ljubav i milosrđe, a koje su u njima (istinama); iz toga
dolazi da istine postaju nebeske, i da se nazivaju nebeske istine. Sada možemo
videti šta je intelektualna istina, kao i to da je kod Gospoda intelektualna istina
otvorila put nebeskim stvarima. Reči-znanja su jedna stvar; racionalna
(razumska) istina je druga; a intelektualna je još jedna; one idu jedna za
drugom. Reči-znanja su stvar znanja; racionalna je potvrđivanje istine
razumom; intelektualna istina je spojena s opažanjem da je tako. Gospod je
imao ikntelektalnu istinu u detinjstvu, i ona je u Njemuj otvolrila put nebeskim
stvarima.
1497. Sad eto ti žene. Uzmi je, pa idi. Da ovo znači da se istina trebala spojiti s
onim što je nebesko, jasno je iz značenja „žene“, koja je istina koja će se spojiti
s nebeskim (kao što je već pokazano kod stiha 11 i 12, kao i iz onoga što je
maločas rečeno).
1498. Stih 20. I Faraon zapovjedi ljudima za nj, te ga ispratiše i ženu njegovu i
sve što imaše. „I Faraon zapovjedi ljudima za nj, (te ga ispratiše)“, znači da su
reči-znanja napustile Gospoda; „i njegovu ženu“ znači da su ostavili istinu koja
je bila spojena s nebeskim stvarima; „i sve što imaše“, znači da su ostavili sve
ono što pripada nebeskikm istinama.
1499. I Faraon zapovjedi ljudima za nj. Da ovo znači da su reči-znanja napustile
Gospoda, jasno je iz značenja „Faraona“ koji pretstavlja znanje, kao i iz značenja
„ljudi“ koji označavaju intelektualne stvari (kao što je pokazano u br. 158).
Ovde „ljudi“ , stoga što se pojavljuju u vezi sa Faraonom, ili sa znanjem,
označavaju intelektualne stvari koje su se prilagodile. U pogledu reči-znanja
koja su ostavila Gospoda, ovo je slučaj. Kada se nebeske stvari pripoje
intelektualnim istinama, i ove postanu nebeske, tada se sve one stvari koje su
prazne, razaspu same od sebe; to je u prirodi Nebeskog.
1500. I ženu njegovu. Da ovo označava da su se otstranili od istina koje su se
bile spojile s nebeskim stvarima, to jest, da su se reči-znanja otstranile, jasno je
iz značenja „žene“, a to je istina spojena s nebeskim (o čemu vido gore), kao i iz
onoga što je maločas rečeno. Nekorisne reči-znanja napuštaju nebeske stvari,
kao što isprazne stvari napuštaju mudrost; one su kore i krljušti koje se odvajaju
same od sebe.
1501. I što god imaše. Da ovo označava da su napustili sve ono što pripada
nebeskim istinama, ovo sledi iz celog niza (događaja).
1502. Iz ovoga svega se vidi da Avramovo putovanje označava Gospoda, u stvari
njegovo učenje u detinjstvu. Ovo se potvrđuje onim što se kaže kod Osije: I iz
Misira pozvah sina mog (XI.1; Mateja II.15). Kao i kod Mojsija: I baviše se sinovi
Izrailjevi u Misiru četiri stotine i trideset godina. I kad se navrši četiri stotine i
trideset godina, u onaj isti dan izidoše sve vojske Jehovine iz zemlje Misirske
(Izlazak XII. 40,41). Ove se godine ne broje od Jakovljenog silaska u Egipat već
od Avramovog putovanja u Egipat, od kada je prošlo četiri stotine i trideset
godina. Tako se pod „sinom iz Misira“ u unutrašnjem smislu označava Gospod.
Ovo se potvrđuje i time što u Reči „Misir“ (Egipat) označava samo znanje (kao
što je pokazano u br. 1164,1165,1462). A da su ovde sadržane ove tajne,
potvrđuje se i time što se isto kaže o Avramu kad je putovao u zemlju
Filistejskuj (Hananejsku), naime da je svoju ženu nazvao sestrom (Postanje
XX.1-18); a slično se kaže i za Isaka kad je putovao u zemlju Filistejsku, da je i on
svoju ženu nazvao sestrom (Postanje XXVI. 6-13). Ovo se ne bi iznosilo u Reči,
pod istima okolnostima, kad ne bi sadržavalo tajne. Pored toga, ovo je Reč
Gospodova koja ne bi imala u sebi života kada se u unutrašnjem smislu ne bi
odnosila na Njega. Tajne koje su sačuvane u ovim stvarima kao i one o Avramu i
Isaku u Filistiji, one su o tome kako se Gospodova Ljudska Suština spojila s
Njegovom Božanskom Suštinom, ili što je isto, kako je Gospod postao Jehova i
po Ljudskoj Suštini, kao i o tome da se On uvodio u ovo od detinjstva. Šta više,
ovo sadži više tajni nego li čovek može da poveruje; a one koje se mogu reći,
toliko ih je malo da ih skoro i nema. Osim toga, najdublje tajne o Gospodu, one
se odnose na pouku i preporod čoveka, kako bi i on postao nebeski; isto tako,
odnose se na pouku i preporod čoveka koji treba da postane duhovan; i ne
samo na pouku i preporod čoveka, već i na pouku i preporod crkve uopšte.
Dalje, one se odnose i na pouku koju primaju mala deca u nebu; jednom rečju,
to je o poučavanju svih onih koji postaju slike i prilike Gospodove. Sve se ovo ne
pokazuje u smislu slova, jer ih istorijski iskazi pokrivaju i zatamnjuju, ali se zato
pokazuju u unutrašnjem smislu. (prim.prev. Po autoru, Gospod je svojim
životom, u kome je spojio svoje Ljudsko sa Svojim Božanskkm, stvorio novi
model preporoda čoveka, crkve, i dece u nebu, koji model nadilazi i zamenjuje
onaj koji je izložen u Knjizi Postanje pod pričom od stvaranju sveta u sedam
dana).
NASTAVAK O OPAŽANJU; I O SFERAMA U DRUGOM ŽIVOTU.
1504. Već je bilo rečeno da se u drugom životu zna šta je neko čim priđe, čak i
da ne progovori. Iz toga se može znati da čovekovo unutrašnje biće i nesvesno
deluje, iz čega se opaža kakav je on duh. Da je ovako, vidi se i po tome što se
ovo ne opaža samo na otstojanju već se oseća i čulima, kada se to Gospodu
svidi.
1505. Bio sam upućen u to kako se sfere, koje se opažaju čulima, stiču u
drugom životu. Uzmite kao primer nekoga ko je stvorio o sebi i o svojim
posebnim osobinama visoko mišljenje. On je na kraju tako prožet tim
mišljenjem kao navikom, te kao da je stekao tu prirodu, pa gde god ide i kad
bilo s kim razgovara, on misli samo o sebi; a ovo je u početku ono što on hoće,
ali posle to radi a da toga nije svestan; ali to i dalje vlada, kako u pojednostima
tako i u osećanju i u misli, kao i u njegovom držanju i govoru. To ljudi vide u
drugima. A to je upravo ono što u drugom životu čini sferu koja se opaža, ali ne
češće nego li to Gospod dozvoljava. Isto je i sa drugim osećanjima; pa stoga ima
onoliko sfera koliko i osećanja i kombinacija osećanja, koje su bezbrojne. Sfera
je nešto kao isturena slika čoveka, u stvari slika svega onoga što je u njemu.
Međutim, u svetu duhova se opaža samo nešto opšte, dok se pojedinosti vide u
nebu; ali ono u najsitnije detalje, poznato je samo Gospodu.
1506. Kako bi se upoznala priroda sfera, dodaću nešto što sam iskusio. Jedan
duh , koji mi je bio poznat i sa kojim sam razgovarao dok je živeo u telu,
pokazivao se mnogo puta među zlim (duhovima); pošto je bio stvorio visoko
mišljenje o sebi, to je stekao sferu po kojoj je izgledao viši od ostalih, zbog čega
su svi ostali duhovi iznenda pobegli, tako da se na kraju video sam; tada je on
ispunio svu sferu okolo, koja je bila sfera sebe-poštovanja. Ostavši bez društva,
njegovo se stanje promenilo; jer u drugom životu kad je neko lišen društva u
kome je inače, on prvo postaje kao da je pola mrtav, jer se njegov život održava
samo uticajem neba u njegovu unutrašnjost. Tada počinje da zapomaže i da
oseća muke. Tada su drugi duhovi rekli da ne mogu da podnesu njegovo
prisustvo, jer da želi da bude viši od ostalih. Kada je na kraju doveden u društvo
s drugima, bio je uznesen na visinu, tako da mu se činilo da on vlada svemirom;
eto do kojega stepena ljubav prema sebi samome se naduva kada je ostavljena
sama sebi. Potom je bio bačen među paklene duhove. Takva sudbina čeka one
koji misle da su veći od ostalih. Ljubav prema sebi je više suprotna uzajamnoj
ljubavi nego druge (ljubavi), jer je uzajamna ljubav ta koja vlada u nebu.
1507. Jedan je duh u telesnom životu mislio o sebi da je veći od ostalih i mudriji
od ostalih; u svakom drugom pogledu bio je prijatan, i nije potcenjivao druge u
upoređenju sa sobom; ali je bio visokoga roda, pa je stoga bio stekao sferu koja
ga je prikazivala važnim i autoritativnim. Takvoga karaktera je bio kada mi je
prišao, ali za dugo nije ništa rekao. No ja sam primetio da je bio kao okružen
maglom, koja je izlazila iz njega i počela da pokriva i ostale duhove; na šta su se
ovi osećali potišteni. Oni su progovorili sa mnom i kazali da ne mogu da tu
ostanu jer da su lišeni slobode, te se nisu usuđivali bilo šta da kažu. A on poče
da govori s njima, nazivajući i svojim sinovima, a po malo im dajući i pouke, ali s
(osećanjem)autoruiteta koje osećanje je bio stekao. Ovo pokazuje kakva je
sfera autoriteta u drugom životu.
1508. Mnogo puta mi je bilo pokazano da oni koji su na svetu bili visokog roda,
da nisu mogli a da ne steknu sferu autoriteta, pa je stoga u drugom životu nisu
mogli prikriti niti su se nje mogli osloboditi. Ta sfera autoruteta, kod onih koji su
bili obdareni verom i ljubavlju prema bližnjem, ta sfera autoriteta se na divan
način spaja sa sferom dobrote, tako da ona nikome ne smeta; šta više, dobri
duhovi im pokazuju odgovarajuću potčinjenost; oni nemaju sferu zapovedanja,
već samo sferu koja im je prirođena po visokom rodu, koju oni posle određenog
vremena odbacuju; a to čine jer su dobrim, pa teže da je se oslobode.
1509. Nekoliko dana su sa mnom bili duhovi koji su se u životu tela nisu starali
za dobrobit društva, već samo za sebe, a čiji je cilj bio samo da žive u obilju, da
se divno oblače, i da se bogate; pošto su bili vešti u pretvaranju, i bili u stanju
da se laskanjem i uslugama uzdignu kako bi izgledali odani te da bi im se
poverila dobra njihovih gospodara, dok su gledali snishodljivo i sa prezrenjem
na one koji su ozbiljno radili svoj posao. Bilo je opaženo da su oni bili dvorjani.
Uticaj njihove sfere na mene je bio u tome što nisam mogao da se predam
nečemu i da mislim ozbiljno o nečemu što je bilo istinito i dobro, tako da na
kraju nisam znao šta da radim. Kada se ovakvi približe, oni među ostale unose
otupelost. Oni su beskorisni u drugom životu, i bivaju odbačeni gde god da
dođu.
1510. Svaki duh, a još više svako društvo duhova, imaju vlastitu sferu načela i
ubeđenja. Zli geniji imaju sferu požuda (pohota), pa je u tome slučaju i njihova
sfera takva da kada deluju na nekoga, oni čine da obmane izgledaju kao istine
tako što izvlače sve ono što ih potvrđuje, kako bi ubedili da je obmana istina. Iz
ovoga se može videti kako se lako neko može utvrditi u obmanama i zlima ako
ne veruje u istine koje dolaze od Gospoda. Ove su sfere guste već u srazmeri s
obmanama. Ove se sfere nikako ne mogu slagati sa sferama duhova koji su u
istinama. Ako se ovi primaknu, oseća se odvratnost; a kada po dopuštenju sfera
obmana prevlada, dobri (duhovi) padaju u iskušenje i osećaju zebnju (strah).
Opazio sam i sferu nevere; kada je neko u njoj, taj ne veruje ništa što se kaže, a
jedva i ono što se pokaže pred njegovim očima. Postoji i sfera onih koji veruju
samo ono što shavate preko čula. Jednog takvog sam video kako sedi kod
mlina, i kako melje hranu (obrok), dok su se sa strane videla mala ogledala, pa
sam posle video neke stvari stvorene uobraženjem(fantazijom); no one su bile
u vazduhu. Pitao sam se ko je on. A on mi je prišao i rekao da je on onaj koji je
sedeo pred mlina; i da je imao takve zamisli (ideje), da je sve samo izmišljeno
(fantazija), i da ništa nije stvarno. Stoga da je postao takav kavav je. (prim.prev.
Reklo bi se da je taj duh koji je sedeo pored mlina i mleo svoju hranu, da je on u
životu tela verovao samo ono što je očima video i da je smatrao da je sve o veri i
Bogu čikvekova fantazija to jest izmišljotina da je sve samo čovekova fantazija i
da ništa nije stvarno, pa je stoga bio takav i u drugom životu. Treba znati, da po
autoru, čovek zadržava dugo onu prirodu koju je stekao u životu tela, i da se nje
može osloboditi samo ako u njemu još uvek ima ostataka dobrote i istine koje
su sačuvane u dubini duše; jer na te ostatke Gospod deluje, oživljavajući ih, i
polako menjajući duha čije se stanje popravlja postepeno.)
1511. Upoznat sam bio kroz iskustvo tako dobro da nemam nikakve sumnje u
to, da duhovi, koji su u obmanama, da oni utiču (da se kao ulivaju) u misao, i
unose ubeđenje da je lažno ono što je istinito, tako da to zaista tako i izgleda; a
to oni rade iz svojih sfera. Na sličan nači i geniji, a to su zli duhovi, utiću na
volju, tako da zlo izgleda kao dobro, i to vrlo ubedljivo; i to je iz njihove sfere.
Ovaj uticaj duhova obe vrsta iskusio sam hiljadama puta; kao i od koga je
dolazio, i kako su Gospodovi anđeli otklanjali ove stvari; pored toliko drugih
stvari koje se ne mogu potopuno ispričati; tako da sam saznao, u najvećoj
mogućolj meri, odakle dolaze fantazije i zla kod čoveka; a tako isto da ovakve
sfere koje ostaju posle smrti tela i koje se pokazuju tako jasno, da one potiču od
načela obmana i želja za zlom.
(prim.prev. Čitalac se pita da li je tada čovek odgovoran za stanje u kOme se
nalazi posle smrti tela.....Po autoru, svaki čovek, osim male dece koja umiru
mlada i ljudi koji su umobolni, svi su ljudi izloženi iskušenjima da poveruju
obmanama (da nema Boga da je sve izmišljotina nekih ljudi kako bi vladali nad
drugima, itd. Ali oni mogu i zdravim razumom, a najviše verom u Gospoda da se
odbrane od neistima i od zla, i da Hristovom snagom savladaju svako zlo).
1512. Sfere fantazija, kada se pokažu u vidljivom obliku, pokazuju se kao
oblaci, više ili manje gusti prema tome kakva je fantazija. Ima jedna maglasta
stena ispod levog stopala, gde su prepotopci, a ispod koje oni borave. Ta
zamagljenost, pomoću koje se oni drže odvojeno od ostalih u drugom životu,
izvire iz njihovih fantazija. Iz onih koji su živeli u mržnji i u osvetu, iz njih izbija
sfera koja prouzrokuje nesvesticu i nagoni na povraćanje. Ove sfere kao da su
otrovane; a one se ispituju u pogledu otrovnosti i gustine pomoću zavoja
(omota) plave boje: kako ovi blede, tako se i otrovnost smanjuje.
1513. Jedan od onih duhova koji se nazivaju mlakima, došao mi je ponašajući se
kao da se bio pokajao; i to tako da njegovu pretvornost nisam opažao, iako sam
mislio da nešto u sebi prikriva. Ali su duhovi rekli da ne mogu da podnesu
njegovo prisustvo; I da su se osećali kao kad nešto ljude nagoni da povrate, i da
je ovaj bio od onih koje treba ispljunuti. Posle toga on je govorio odvratne
stvari; i nije se mogao uzdržati, ma koliko ga se pokušavalo sprečiti da tako
govori.
1514. Sfere se osećaju i kao mirisi, koje duhovi više osećaju nego ljudi; jer, što
je začuđujuće, mirisi su saobrazni sferama. Kada se sfera onih koji su se
pretvarali i stekli takvu prirodu, pretvori u miris, oseća se zadah bljuvotine.
Kada se sfera onih koji su učili govorništvo kako bi im se svi divili, pretvori u
miris, oseća se miris zagorelog hleba (kruha). Kod onih koji su se predavali
samim uživanjima a kod kojih nije bilo ni vere ni ljubavi ka bližnjemu, miris
njihove sfere je kao smrad izmeta. A takva je i sfera onih koji su živeli u
preljubama, ali njihov smrad je još gadniji. Kada se sfera onih koji su živeli u
dubokim mržnjama i osveti, i u okrutnosti, pretvori u miris, to se oseća kao
smrad od lešine. Smard miševa se širi oko onih koji bili prljave tvrdice; smrad
stenica izlazi iz onih koji su progonili nevine. Ovi se mirisi ne mogu osetiti osim
kada su nekome unutrašnji oseti otvoreni tako da može biti u društvu sa
duhovima.
1515. Osetila se sfera neke žene, koja se posle udružila sa sirenama (prim.
prev. Sirenama autor naziva žene duhove koje svojim trikovima zavode ljude,
trikovima koji su mnogobrojni i raznovrsni; o njima puno u Duhovnom
dvevniku). Taj smrad se širio svuda za nekoliko dana gde god je išla. Duhovi
rekoše da je smrad bi skoro smrtonosan. Smrad sirena je takav, jer je njihova
unutrašnjost prljava, dok je njihova spoljašnjost uglavmnom lepa i prijatna (vidi
br. 831). Za divljenje je kako sirene nauče sve brzo u drugom životu, i sve znaju
kako je tamo bolje od drugih, čak i u stvarima doktrine (nauka o veri); ali sve sa
ciljem da to pretvore u magiju (čaranje), kako bi vladale nad drugima. One se
uvlače u osećanja dobrih (duhova) podražavanjem (simulacijom) dobra i istine;
ali one ostaju takve kakve su, što pokazuje da doktrina nije ništa ako čovek ne
radi ono što uči (ispoveda), a što znači ako mu sam život nije cilj; da
pomenemo, ima mnogo paklenih duhova koji su bili vešti u doktrinama. Ali oni
koji su živeli ljubavlju prema bližnjem, ti su u nebu.
1516. Razgoravao sam s duhovima o čulu ukusa, za koji su rekli da ga nemaju,
ali da imaju nešto preko čega znaju šta je ukus, a za što kažu da je kao miris, koji
nisu mogli opisati. Setio sam se da se ukus i miris kombinuiju u treće čulo, koje
postoji kod životinja koje ispituju svoju hranu mirisom, po čemu znaju da li je
zdrava i da li im odgovara.
1517. Osetio sam vinski miris, za koji mi je rečeno da dolazi od onih koji jedni
druge hvale iz prijateljstva i prave ljubavi, tako da ima istine u njihovim
pohvalama. Ovaj se miris pojavljuje u više vrsta, a dolazi od sfere finog načina
ophođenja (finih manira).
1518. Kada su nebeski anđeli pored tela upokojene osobe koja treba da
ustane, ono odaje aromatičan miris; kada ovo primete, zli duhovi ne modu da
se približe.
1519. Najugodniji su mirisi sfera ljubavi prema bližnjem i vere; oni se osećaju
kao cveće, ljiljani, kao i začini raznih vrsta, sa bezbroj prelaza. Pored toga, sfere
anđela se ponekad vide kao atmosfere ili aure, a koje su tako lepe, tako
prijkatne, i tako različite, da se to ne može opisati.
1520. Ali treba znati da se ove sfere koje kao izlaze iz duhova i koje su vidljive,
da se one ne mogu uvek opažati; drugo, treba znati da ih Gospod na razne
načine umerava, tako da se prava svojstva duha ne izlažu uvek pred drugima
(prim.prev. Ovo kao da protivureči onome što je pre rečeno o sferama. No, ovde
se govori o Gospodovoj brizi da se zaštite i oni duhovi koji bi bili povređeni
gledajući svu unutrašnju istinu o onima s kojima dolaze u dodir).
POGLAVLJE TRINAESTO
O svetlosti u kojoj žive anđeli.
1521. Da duhovi i anđeli poseduju svako čulo osim ukusa, i to daleko istančanije
i savršenije od čoveka, to mi je pokazano mnogo puta. Oni ne samo da vide
jedni druge i razgovaraju – anđeli u najvećoj sreći koja dolazi od uzajamne
ljubavi – nego što u tome svetu može da se vidi mnogo više nego što čovek
može da poveruje; svet duhova i neba tako je pun pretstava kao što su one koje
su videli proroci, i one su tako divne da kad bi nečiji vid bio otvoren samo za par
časova da bi to gledao, Bio bi zapanjen. Svetlost u nebu, da čovek ne veruje,
toliko je jača od one u podne u našem sunčanom svetu. Međutim, oni ne
primaju nikakvo svetlo s ovoga sveta, jer su oni iznad, ili unutar sfere ovoga
svetla, nego je njihovo svetlo od Gospoda, koji je njima Sunce. Čak je i svetlo
podneva u ovome svetu gusta tmina anđelima; kada im se pruži prilika da ga
vide, to im je kao da gledaju u čistu tamu, što mi je bilo dato da i sam iskusim.
Ovo pokazuje kolika je razlika između svetla u nebu i svetla u ovome svetu.
1522. Tako sam često video svetlo u kome žive duhovi i anđeli, da sam prestao
da mu se čudim, jer mi je tako blisko. Tako, bilo bi dosadno navoditi sva moja
iskustva. Neka budu dovoljna koja slede.
1523. Da ih upoznao prirodu toga svetla, bio sam odveden u staništa dobrih i
anđeoskih duhova, gde sam video i duhove i stvari koje su tamo. Tako isto
video sam malu decu sa majkama u svetlu tako velike blisavosti i jasnoće da
ništa ne može biti blistavije.
1524. Jedno plameno jako zračenje se neočekivano kao izlilo pred mojm očima,
zaslepljujući ih – ne samo vid očiju nego i unutrašnji vid. Odmah zatim pokazala
se neka vrsta tame, kao gust oblak, u čemu je bilo nešto zemljano. Dok sam se
ovome čudio, bilo mi je dato da znam da je takvo svetlo kod anđela neba u
upoređenju sa svetlom u svetu duhova; i da kakva je razlika u svetlosti, da je
takva razlika i u inteligenciji i mudrosti, kao i u svemu što ima veze s tim, to jest
u govoru, mislima, radostima, i sreći, jer sve ovo je saobrazno svetlosti. To mi je
jasno pokazalo kakvo mora da je savršenstvo anđela u upoređenju s ljudima,
koji su u većoj tami nego duhovi.
1525. Bila mi je pokazana svetlost u kojoj žive oni koji su u određenoj oblasti
lica (Velikog Čoveka, Homo Maximusa). Bile su to raličite divne zrake zlatnog
plamena za one koji su u osećanjima za dobro, a u srebrenih plamenova za one
koji su u osećanjima za istinu. Ponekad oni vide nebeski svod, ali ne onaj koji se
pokazuje pred našim očima, nego onaj koji se njima pretstavlja a koji lepo
razasut malim zvezdama. Razlike u svetlosti su u tome što se svi dobri duhovi
koji su u prvom nebu, i svi anđeoski duhovi koji su u drugom nebu, i svi anđeli
koji su u trećem nebu, svi se dele na duhovne i na nebeske; nebeski su oni koji
su u ljubavi prema dobru, a duhovni oni koji su u ljuibavi prema istini.
1526. Bio sam odvojen od ideja pojedinačnih stvari, ili onoga što je telesno,
tako da sam držan u duhovnim idejama. Tada se pokazao jedan živ sjaj
dijamantskog svetla, i to za poduže vreme. Ne mogu nikako drugačije da
opišem tu svetlost; jer je u svakom njenom deliću bila kao dijamantska iskra. I
dok sam držan u toj svetlosti, opažao sam pojedine predmete, koji su telesni i
svetski, kao da su ispod mene, i na udaljenosti; a preko toga bio sam poučen o
tome kakva je velika svetlost kod onih koji se povuku iz materijalnih ideja
(pretstava) u duhovne ideje. Toliko sam puta video svetlost duhova i anđela da
da bih o njima magao ispuniti mnogo stranica.
1527. Kada se Gospodu svidi, dobri duhovi se pokazuju jedni drugima kao sjajne
zvezde koje svetle kao iskre, već prema tome kakva je njihova ljubav prema
bližnjem i vera; a zli duhovi se pokazuju kao malene lopte vatre od uglja.
1528. Život u požudama i njihovim uživanjima ponekad se pokazuje među zlim
duhovima kao vatra od ugljena. U takvu se divljinu pretvara Ghospodova ljubav
i milosrđe kada utiče na njih, dok se život njihovih fantazija pokazuje se kao
njihov plamen, čija je svetlost nejasna i koja se ne širi daleko; ali kad joj se
približi život uzajamne ljubavi, i ta se svetlost gasi i pretvara u hladnoću i tamu.
Jer zli duhovi provode svoje vreme u tami; i što je zadivljujuće, neki vole tu
tamo, i mrze svetlo.
1529. Savršeno je dobro poznato u nebo ali ne tako i u svetu duhova, da takva
velika svetlost dolazi od Gospoda; a vredno je reći da se Gospod u trćem nebu
pokazuje nebeskiom anđelima kao sunce, dok se duhovnim anđelima pokazuje
kao mesec. Pravo poreklo svetlosti je u ovome, i samo u ovome. Ali anđeli
imaju svetlosti onoliko koliko u njima ima nebeskog i duhovnog (života), pa
kvalitet te svetlosti zavisi od kvaliteta toga života. Na taj način se samo
Gospodovo nebesko i duhovno pred njima pokazuije kao svetlost.
1530. Jer da je ovako, to Reč svima pokazuje; kada se Gospod pokazao Petru,
Jakovu i Jovanu; jer je tada Njegovo lice zasijalo kao sunce, a odeća Mu je bila
kao svetlost (Mateja XVII.2). On se tako njima pokazao, jer se njihov unutrašnji
vid bio otvorio. To isto se potvrđuje kod Proroka; kao kod Isaije, gde se govori o
Gospodovom carstvu u nebima: Svjetlost mjeseca će biti kao svjetlost sjnca, a
svjetlost sunca biće sedmostruka, kao svjetlo od sedam dana (XXX.26). I kod
Jovana, gde se Gospodovo carstvo naziva Novim Jerusalimom: I grad ne
potrebuje ni sunca ni mjeseca da svjetle u njemu; jer ga slava Božija prosvijetli, i
žižak je njegov jagnje. (XXI.23) Opet: I noći tamo neće biti, i ne će potrebovati
vidjela od žiška, ni vidjela sunčanoga, jer će ih obasjavati Gospod Bog (XXII.5). I
kada se Gopsod pokazao Mojsiju, Aronu, Nabadu i Avihu, i sedamdesetorici
starešina, I vidješe Boga Izrailjeva, i pod nogama mu kao djelo od kamena safira
i kao nebo kad je vedro (Izlazak XXIV.10). Pošto se Gospodovo nebesko i
duhovno pokazuje pred vanjskm vidom anđela kao sunce i kao mesec, to
„sunce“ u Reči označava ono što je nebesko, a „mesec“ ono što je duhovno.
1531. Kako bih se utvrdio u istini da se Gospod pokazuje nebeskim anđelima
kao sunce, a duhovnim anđelima kao mesec, moj unutrašnji vid se po
Gospodovoj Božanskoj milosti bio otvorio, tako da sam jasno video kako mesec
sjaji, opkoljen brojem malih meseca, čija je svetlost bila skoro kao sunčana,
prema rečima kod Isaije: Svjetlost mjeseca biće kao svjetlost sunca (XXX.26). Ali
mi nije bilo dato da vidim i sunce. Mesec se bio pojavio napred, na desno.
1668. A trinaeste godine odmetnuše se. Da ovo označava početak iskušenja u
detinjstvu, jasno je iz značenja „trinaeste godine“, kao i iz značenja „detinjstva“.
Trinaesta godina je između dvanaeste i četrnaeste godine. Već je rečeno što je
označeno sa „dvanaest“; a šta je ozačeno sa „četrnaest“ biće uskoro rečeno; a
šta je označeno „odmetanjem“, može se videti po tome što se to odnosi na zla
ili zle duhove kod čoveka, koji se prvo pokoravaju, a onda ustanu i napadaju
čoveka. Zla ili zli duhovi bune se (odmeću se) onoliko koliko se u čoveka, koji
želi da bude u dobrima i istinama, uvlače požude i obmane u njegova dobra i
istine. Požude i obmane su život zlih duhova, a dobra i istine su život anđela;
otuda napadi i borba. Ovo se dešava kod svih (ljudi) koji imaju savest; a još je
bilo više kod Gospoda u detinjstvu, jer je On imao opažanje. Oni koji imaju
savest, ti osećaju nešto kao tupi bol; ali oni koji imaju opažanje, oni osećaju
oštar bol, a oni koji imaju još dublje opažanje, osećaju još oštriji bol. Iz ovoga
možemo videti kakva je bila priroda Gospodovog iskušenja u upoređenju s
onim kod drugih ljudi, jer je Njegovo opažanje bilo najdublje.
1669. Stih 5. A četrnaeste godine dođe Hodologomor i carevi koji bijahu s njim, i
pobiše Rafaje u Astarotu Karnajimsko, i Zuzeje u Amu i Omeje u polju
Kirijatajskom. „A četrnaeste godine“ označava početak iskušenja; „dođe
Hodologomor“ znači prividno dobro u spoljašnjem čoveku; „i carevi koji bijahu s
njim“, označava prividne istine koje su od onog dobra; „i pobiše Rafaje u
Astarotu Karnajimskom, i Zuzeje u Amu i Omeje u polju Kirijatajskom“,
označava ubeđenja u obmanama, ili paklove takvih (zlih duhova), koje je
Gospod pobedio.
1670. A četrnaeste godine. Da ovo označava prvo iskušenje, može se videti iz
značenja „četrnaest“, a što je kraj druge sedmice, o čemu vidi gore (br. 782),
gde se kaže da vreme od sedan dana ili sedmica označava početak iskušenja.
„Četrnaest“, ili vreme od dve sedmice, označava isto to. Ovde se kaže,
„četrnaeste godine“, u vezi sa dvanaest godina koje prethode; kojima je, kao
što je rečeno, označeno detinjstvo.
1671. Dođe Holodogomor. Da ovo označava prividno dobro u spoljašnjem
čoveku, vidi se iz značenja „Holodogomora“ u prethodnom stihu, naime da je to
prividno dobro i istina. Ovde označava samo dobro, jer se kaže „i carevi koji
bijahu s njim“, kojima se iznačava istina.
1672. I carevi koji bijahu s njim. Da ovo označava prividnu istinu koja je od toga
dobra, jasno je iz značenja „careva“ u Reči. „careni“, „carstva“, i „plemena“, u
proročkom delovima Reči, označavaju istine i ono što pripada istinama, a što se
može obilno potvrditi. U „Reči“, pravi se oštra razlika između „plemena“ i
„naroda“; „plemenima“ se označavaju istine, a „narodima“ dobra, kao što je
već pokazano (br. 1259,1260). „Carevi“ se odnose na plemena, a manje na
narode: pre nego li su sinovi Izrailjevi poželeli /da imaju) cara, oni su bili narod,
i pretstavljali su dobro, ili ono što je nebesko; ali kada su poželeli cara, i dobili
ga, postali su plemena, i više nisu pretstavljali dobro ili nebesko, nego istinu ili
ono što je duhovno; to je bio razlog što im se to uzelo za pogrešku (vidi Samuilo
VIII.7-22, o čemu će biti više rečeno na drugome mestu, po Gospodovoj
Božanskoj milosti). Pošto se ovde imenuje „Holodogomor“, i pošto se dadaje „i
carevi koji bijahu s njim“, ovo pretstavlja i dobro i istinu; „Holodogomorom“
dobro; a „carevima“ istina. A kakvo je bilo dobro i istina u pečetku Gospodovih
iskušavanja, rečeno je gore.
1673. I pobiše Rafaje u Astarotu Karnajimskom i Zuzeje u Amu i Omeje u polju
Korijatajskom. Da ovo označava ubeđenost u obmane, ili paklove ovakvih, a
koje je Gospod pobedio, jasno je iz značenja „Rafaja“, „Zuzeja“, i „Omeja“, koja
su značenja slična značenju „Divova“ (Nefilima), koji se pominju u Postanju VI.5;
i u izlaganju o tome odlomku (vidi br. 581), gde se obilno pokazuje da se
„divovima“ označavaju ubeđenja u obmane, ili one (ljude) koji su, umišljeni
(uobraženi) zbog visokog položaja, nipodaštavali svete i istinite stvari, i koji su
uneli obmane u svoje požude; kao što se vidi iz odlomaka koji su tamo dodati
(Brojevi XIII.33; Ponovljeni Zakoni II.10-11; Isaija XIV.9; XXVI. 14,19; Psalam
LXXXVIII.10). kao (što je slučaj) sa „Horejima sa brda Seirskog“; jer postoje razne
vrste ubeđenosti u obmane, ne samo u obmanama nego i u požudama kojima
su obmane pridodate, a iz kojih izviru i množe se. Kakva su ova ubeđenja u
obmanama, to čovek ne opaža, i jedva da zna da ima tako nešto kao ubeđenje
u obmani i požuda za zlom; ali u drugom životu, sve je ovo raspoređeno u vrste
i podvrste. Najgora ubeđenja u obmanama su postojala kod onih koji su živeli
pred potop, osobito kod onih koji se nazivaju „divovima“. Ovi su divovi takvi, da
oni svojim ubeđenjima u drugom životu oduzimaju moć mišljenja duhovima
kojima prilaze, tako da ovi duhovi kao da ne osećaju da su živi, a još manje da
mogu izustiti nešto što je istinito. Kao što je rečeno, u drugom životu postoji
takvo prenošenje (komunikacija, saopštavanje) misli svima, pa prema tome
onda kada se (sfera) ovakvih ubeđenja oseti, ona ubija moć mišljenja kod
drugih. Takva su bila zle čete (plemena) protivu kojih se Gospod borio u Svom
najranijem detinjstvu, i koje je pobedio; a da ih nije pobedio došavši na svet, ne
bi danas bilo nijednog čolveka na zemlji. Jer Gospod upravlja svakim čovekom
preko duhova. Ovi divovi su danas, kroz svoje fantazije, pokriveni nečim kao
maglena stena, iz koje se neprekidno naprežu da izađu, ali ne mogu (o kojima
vidi br. 1265-1272, i na više mesta gore). Na ove, i na njima slične, misli se kod
Isaije: Pomriješe, ne će oživjeti. Mrtvi budući neće ustati, jer si ih ti pohodio, i
istrijebio, i zatro svaki spomen njihov (XXVI.14). I kod Davida: E da li ćeš na
mrtvima činiti čudesa? I da li će mrtvi ustati i slaviti Tebe? (Psalam LXXXVIII. 10).
Ovde se pod „mrtvima“ ne misli na one koji su umrli, nego na one koji su
osuđeni. Ima i danas takvih, osobito u Hrišćanskom svetu, ali nisu tako strašni
kao što su bili prepotopci. Postoje vrste ubeđenja u obmanama koje zaposednu
i voljni i intelektualni deo čovekov; takva su bila kod prepotopaca, kao i onih
koji se nazivaju Rafaji, Zuzeji i Omeji. Ali ima i takvih ubeđenja u obmanama,
koje zaposednu samo intelektualni deo , a koji se stvaraju onda kada se lažna
načela potvrde čovekovim životom. Ova nisu tako moćna, ni smrtonosna kao
prethodna; i pored toga, dosađuju duhovima u drugom životum tako što im
oduzimaju sposobnost da misle. Duhovi ove vrste potstiču kod čveka samo ono
što je obmana, tako da čovek misli da je obmana istina, a zlo da je dobro.
Takvoga je karaktera njihva sfera. Čim anđeli izazovu nešto (u čoveku ili duhu?)
što je istina, ovi guše i gase. Ovo čovek može da ustanovi, da li njim vladaju
ovakvi, tako što će se zapitati da li misli da su istine u Reči obmane, i to tako da
se u tome utvrdio i da ne može da misli drugačije; ako je ovo slučaj, može biti
skoro siguran da su oko njega ovakvi duhovi, i da oni vladaju. To je slučaj i s
onima koji sebe ubede da je njihovo lično dobro isto što i javno dobro, i koji se
ne obaziru na javno dobro, nego misle samo o vlastitom interesu: i u ovakvom
slučaju zli duhovi koji su prisutni, sugerišu toliko toga što potvrđuje (ove
obmane), tako da čovek ne može a da ne misli tako. Oni koji svaki svoj interes
gledaju kao da je to opšte dobro, i to prekrivaju velom koji daje izgled da je to
opšte dobro, takvi i u drugom životu misle tako o opštem dobru. Da duhovi
utiču na čoveka na ovaj način, dato mi je da znam kroz neprekidno živo
iskustvo.
1674. Stih 6. I Horeje u planini njihovoj Siru, do ravnice Faranske pokraj
pustinje. „Horeji u planini Siru“ označavaju ubeđenja u obmanama koja dolaze
od ljujbavi prema sebi; „do ravnice Faranske pokraj pustinje“, označava njihovo
prostiranje.
1675. Horeji u planini njihovoj Siru. Da ovo označava ubeđenja u obmanama
(neistinita ubeđenja), koja dolaze od ljubavi prema sebi, jasno je iz značenja
„Horeja“ i iz značenja „Sira“. Što je tiče Horeja, oni su živeli na planini Siru, kao
što se vidi iz Postanja XXXVI.8,20.itd, gde se govori o Isavu, koje se naziva
Edomom. „Isavom“ ili „Edomom“, u dobrom smislu, označen je Gospod u
pogledu Njegove Ljudske Suštine, a On je isto tako pretstavljen Isavom i
Edomom, kao što se vidi iz mnogih odlomaka kako u istorijskim tako i u
proročkim delovima; o kojima če biti više, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u
onome što sledi. Pošto su Horejima pretstavljeni oni koji su u neistinitim
ubeđenjima, i pošto su u to vreme pretstave (reprezentativi) bili i stvarni
događaji, to je Isavovo isterivanje Horeja sa planine Sir, pretstavljalo nešto
slično. O ovome se kaže kod Mojsija: I za nju se mislilo da je zemlja divovska
(Rafaji); u njoj pređe življahu divovi, koje Amonci zvahu Zamzumi; bijahu narod
velik i jak i bijahu visoki kao Enakimi; ali ih istrijebi Gospod ispred njih, te oni
preuzeše zemlju njihovu i ostaše na mjestu njihovu do danas (Zakoni Ponovljeni
II.20-22) Ovo pretstavlja i označava isto ono što se kaže za Holodogomora,
naime, da su Holodogomor i carevi s njim pobili Horeje na planini Siru; jer je
Holodogomorom, kao što je rečeno, pretstavljeno Gospodovo dobro i istina u
detinjstvu, a to je Gospodova Ljudska Suština u odnosu na dobro i istinu u to
vreme, pomoću kojih je srušio neistinita ubeđenja, to jeste paklove pune
ovakvih đavolskih četa, koje su pokušavale da sruše svet duhova, pa prema
tome i ljudski rod preko lažnih ubeđenja. A kako su Isav i Edom pretstavljali
Gospoda u pogledu Njegove Ljudske Suštine, tako su i planina Sir ili Edom kao i
Faran pretstavljali stvari koje pripadaju Njegovoj Ljudskoj Suštini, to jest
nebeske stvari ljujbavi. Ovo se vidi kod Mojsija: Jehova izide sa Sinaja, i opkzaa
im se sa Sira; zasja s gore Farankse (Parana) ,i dođe s mnoštvom tisuća svetaca,
a u desnici mu zakon ognjeni za njih. Doista ljubi narode, svi su sveti u ruci
tvojoj; a oni se slegoše k nogama tvojim da prime rijeći tvoje (Zakoni Ponovljeni
XXXIII. 2,3). „Jehova izide sa gore Sira“, i „zasja sa gore Faranske“ označava
Gospodovu Ljudsku Suštinu. Svak može da vidi da pokazivanje sa gore Sira, ne
označava planine ni njihove žitelje, nego Božanske stvarnosti, a to su nebeske
stvari Gospodove Ljudske Suštine, koja se opisuje time što se kaže da se Jehova
pokazao i zasjao sa nje (te planine). Da „Sir“ ima ovo značenje, vidi se iz pesme
Debore i Varaka (Baraka), u knjizi O Sudijama: Gospode, kad si slazio sa Sira,
kad si išao iz polja Edomskoga, zemlja se tresijaše i nebesa kapahu. Brda se
rastapahu pred Gospodom; taj Sinaj pred Gospodom Bogom Izrailjevim (V.4,5).
Ovde „silaziti sa Sinaja“ kao i „ići sa polja Edomskoga“ označava isto. Ovo se još
više pokazuje u Valamovom (Barakovom) proročanstvu (a on je bio jedan od
sinova istoka ili Sirije, gde su postojali ostaci Drevne Crkve), a što se kaže kod
Mojsija: Vidim Ga, ali ne sad, gledam Ga, ali ne iz bliza. Izaći će zvijezda iz
Jakova i ustaće palica iz Izrailja, koja će razbiti knezove Moavske i razoriti sve
sinove Sitove. I Edoma će osvojiti i Sira će osvojiti neprijatelji njegovi (Brojevi
XXIV.17,18). Ovde „vidim Ga“ i „gladam Ga, ali ne iz bliza“, označava Gospodov
dolazak na svet; čija se Ljudska Siština naziva „zvijezdom iz Jakova“, koja treba
da se podigne, tako se isto naziva i „Edomom“ i „Sirom“; da Edom i Sir nisu
trebali da budu nasleđe, jasno je svakome. Da „Sir“, koji pripada Njegovim
neprijateljima, ili planini Njegovih neprijatelja, treba da budu Njegovo nasleđe,
znači isto što i na mnogo drugim mesta, gde se kaže da će Njegovi neprijatelji
biti izagnani, i da će On zaposesti njihovu zemlju. Brdo Faransko (Paran) ili ElFaran, znače isto, što je jasno iz Avakuma. Bog će doći s Temana i svetac s gore
Farana; slava njegova pokri nebesa i zemlja se naopuni hvale njegove (III.3). Ali
treba znati da brda i zemlje imaju i da dobijaju značenje prema onima koji ih
nastanjuju; od Horeja, kad su Horeji tamo živeli; a kada su oni bili izagnani,
prema onima koji su ih izagnali, kao od Isava ili Edoma, kao i iz drugih izvora; pa
stoga značenja postoje u dva smisla, pravm i obrnutim; u pravom, ta mesta
označavaju Gospodovu Ljudsku Suštinu; a u obrnutom smislu, ljubav prema
sebi. Gospodova Ljudska Suština je sama nebeska ljubav, a suprotost nebeskoj
ljubavi je ljubav prema sebi. Tako ovde Horeji označavaju lažna ubeđenja od
ljubavi prema sebi. Ima lažnih ubeđenja od ljubavi prema sebi, i lažnih
ubeđenja od ljubavi prema svetu; lažna ubeđenja od ljubavi prema sebi su
najprljavija, a lažna ubeđenja od ljubavi prema svetu nisu tako prljava. Lažna
ubeđenja od ljujbavi prema sebi su suprotna nebeskim stvarima ljubavi; dok su
lažna ubeđenja od ljubavi prema svetu suprotna duhovnim stvarima ljubavi.
Lažna ubeđenja od ljubavi ka sebi nose sa sobom želju da vladaju nad svim
stvarima; i ako im se prepreke popuste, oni navale, pa žele da vladaju
svemirom, i nad Samim Jehovom, kao što je bilo pokazano. Stoga se ovakva
ubeđenja ne podnose u drugom životu. Dok ubeđenja od ljubavi prema svetu
ne navaljuju toliko; samo do ludila po kome nisu zadovoljni svojom sudbinom.
Oni uzalud teže ka nebeskoj radosti, i žele da prisvoje tuđa dobra, ali ne toliko s
namerom da zapovedaju. No među ovim ubeđenjima postoje bezbrojne razlike.
1676. Do planine Faranske koja je pokraj pustinje. Da ovo označava dokle su se
prostirali (njihovo prostiranje), može se videti iz toga što su Horeji bili potučeni i
morali da se povuku tako daleko. Faranska pustinja pomiknje se u Postanju
XXI.21: Brojevi X.12; XII.16; XIII.3,26, Ponovljeni Zakoni I.1. Šta je ovde označeno
„Faranskom pustinjom“ ne može se sasvim objasniti, osim da to označava
Gospodovu prvu pobedu nad paklovima, koji su označeni narodima koji se nisu
dalje prostirali, a kako su se daleko prostirali, označeno je „El-Faranom pokraj
pustinje“. Onom ko nije upoznat s nebeskim tajnama, može da izgleda da nije
bilo potrebno da Gospod dolazi na svet da bi se borio protivu paklova preko
iskušenja na Sebi, kako bi ih pobedio i pokorio, kad ih je mogao potčiniti u
svako doba Božanskom Svemoći, i tako zatvoriti paklove za uvek; ali da je ipak
bilo tako, izvesna je istina. Da bi se razotkrila tajna u najvažnijim stvarima,
ispunilo bi celo delo; a dalo bi povoda razglabanjima (umovanjima) o takvim
misterijama koje ljudski um ne može da shvati, ma kako potpuno da se ova
tajna otkrije; a većina sveta ne bi ni želela da ih shvati. Stoga je dovoljno znati,
pa onda i verovati, da Gospod nije došao na svet i savladao i pokorio paklove
preko iskušenja koja je podneo, ljudski rod bi bio nestao; i da se ni oni koji su
nekad živeli na zemlji iz vremena Pradrevne Crkve ne bi bili spasili.
1677. Stih 7. I otuda vrativši se dođose u El-Mispat, koji je Kadis, i isjekoše sve
koji življahu u zemlji Amaličkoj, i Amasone koji življahu u Asason-Tamaru. „ I
otuda vrativši se dođoše u El-Mispat, koji je Kadis“, znači nastavljanje. „I
isjekoše sve koji življahu u zemlji Amaličkoj“, označava vrste obmana; „I
Amasone koji življahu u zemlji Amaličkoj“, označava vrste zalal koje potiču od
ovih (lažnih ubeđenja).
1678. I otuda vrativši se dođoše u El-Mispat, koji je Kadis. Da ovo označava
nastavljanje, jasno je iz onoga što se pre događalo, a i iz onoga što sledi. Ovde
se sada radi o obmanama i zlima od ovih obmana. Obmane su ovde označene
„Amalekićanima“, dok su zla koja od njih potiču, označena „Amorićanima u
Asason-Tamari“. „Kadisom“ su označene istine, kao i rasprave o istinama. A
pošto se ovde govori o obmanama i njihovim zlima koje je Gospod pobedio u
prvoj borbi, to se kaže, „El-Mispa, koja je Kadis“, jer je bila raspra o istinama. Da
„Kadis“ označava istine o kojima se raspravlja, vidi se iz Jezikilja, gde se opisuju
granice Svete Zemlje: A južna strana prema jugu od Tamara do vode Merive u
Kadisu, pokraj velikoga mora, i na kraju (uglu) s južne strane (XLVII.19;
XLVIII.28). Ovde „jug“ označava svetlost istine; njene granice, koje su označene
rasprama o istini, nazivaju se „Kadis“. A Kadis je mesto gde je Mojsije udario u
stenu iz koje je potekla voda, koja se nazvala Meriva, od raspre (Brojevi
XX.1,2,11,13). Kao što je poznato, „stenom“ se označava Gospod; „vodama“ se
u unutrašnjem smislu Reči označavavaju duhovne stvari, koje su istine; one se
nazivaju „vode od Merive“, jer je bilo o njoj raspre. Da se ona isto tako naziva i
„voda raspre od Kadisa“, jasno je iz Mojsija: Jer mi zgriješsite među sinovima
Izrailjevim na vodi od svađe (raspre) u Kadisu, u pustinji Sinu (Ponovljanewik
zakoni XCXXI.51). A Kadis je bio mesto gde su se uhode vratile iz Hananske
zemlje, a isto tako Kadis je bio mesto gde su se Izrailjci bunili (mrmljali) i
svađali, ne hoteći da ulaze u zemlju (Brojevi XIII.26). Iz ovoga je jasno da „ElMispat“, ili „izvor od osude“, ili „izvor Mispat-Kadis“, označava raspru (svađu) o
istinama, pa tako i nastavljanje (raspre). Pošto su ovo istorijske činjenice, i
pošto se to dogodilo onako kako se ovde kaže, to možda izgleda kao da ovima
nije pretstavljeno ono što je označeno mestima gde je Holodogomor došao, kao
i narodima koje je posekao; ali svi su istorijeski delovi Reči i reprezentivni i
nešto označavaju, kako oni koji se odnose na mesta i narode, tako i oni koji se
odnose na ono što sedešavalo; kao što se može jasno videti iz svih istorijskih i
proročkih delova Reči.
1679. I isjekoše sve u zemlji Amaličkoj. Da ovo označava sve vrste obmana,
jasno je iz reprezentacije i značenja Amaličkog naroda. Svim narodima koji su
živeli u Hananskoj zemlji, pretstavljena su različite vrste zala i obmana, što će
biti pokazano, po Gospodovoj Božanskoj milosti, u onome što sledi. Obmane su
označene „Amalićanima“, a zla koja potiču od tih obmana, „Amorejima u
Asason-Tamari“. Da su obmane, koje napadaju istine, pretstavljene
Amalićanima, može se videti po onome što se dovodi u vezu s njima (vidi
Izlazak XVII.13; O sudijama V.13,14; I Samuilova XV.1 do kraja; XXVII.20;
Ponovljeni zakolni XXV. 17-19; O Sujdijama V.13,14; Isamuilova xv.1; xxvii.8;
Psalam LXXXIII.7,8). Rafajima i Zuzejima, Omejima, i Horejima, o kojma se
govori u stihovima 5, 6, označena su lažna ubeđenja koja potiču od zlih požuda,
to jest od zala; dok su Amalićanima i Amorejima u Asason-Tamari označene
obmane koje potiču od zala. Obmana od zla je jedno, a obmana i zlo koje potiče
od nje (obmane) je drugo. Obmane izviru ili iz požuda, koje pripadaju volji, ili iz
primljenih načela, koja pripadaju razumu. Obmane koje potiču od požuda volje
su prljave, i nije ih lako, kao druge, iskoreniti, jer one prijanjau za sami čovekov
život. Sam čovekov život je ono što želi, to jest, ono što voli. Kada čovek
potvrđuje u sebi ovaj život, to jest požude, ili ljubav (prema zlu?), sve što on
potvrdi, to je sve obmana, i to se usađuje u život. Takvo su bili prepotopci. Ali
obmane koje potiču od prihvaćenih načela, koje pripadaju razumu, one se ne
ukorenjuju tako u čovekovu volju. Lažne ili jeretičke doktrine (nauci), na primer,
one ne izviru iz volje, jer se čovek njima napaja od ranog detinjstva, da bi ih
utvrdio kasnije kad odraste. Ali pošto su neistinite (jeretičke doktrine), one
nužno vode u zlo života; kao , na primer, kada čovek veruje da zaslužuje
spasenje samo kroz dela, i koji se utvrdi u ovom verovanju, tada zasluga ili
samo-opravdanje, i pouzdanje, to su zla koja dolaze od toga; ili, kada neko
veruje da nije moguće voditi pobožan život a da se pri tome ne veruje da se
spasenje zaslužuje delima,-zlo koje potiče iz ovoga (verovanja), je u tome da on
gasi u sebi pobožnost, i predaje se požudama i uživanjima. Tako i u mnogo
drugih slučajeva. Takve su obmane i zla onih o kojima se govori u ovome stihu.
1680. I Amoreje koji življahu u Asason-Tamaru. Da ovo označava vrste zala koje
potiču od ovih obmana, jasno je iz onoga što je maločas rečeno, kao i iz onoga
što je pretstavljeno i označeno Amorejima, o kojima se govori u sledećem
poglavlju, stih 16. Što se tiče zala i obmana protivu kojih se Gospod borio, treba
znati da se On borio protivu paklenskih duhova koji su bili u zlima i u
obmanama, to jest, protivu paklova koji su ispunjeni ovakvim duhovima, a koji
su neprekidno opsedali ljudski rod. Pakleni (duhovi) ne vole ništa više nego da
unište svakoga; oni najviše uživaju u mučenju drugih. Svi se duhovi u drugom
životu razlikuju na ovaj način: oni kojik žele zlo drugima su pakleni ili đavolski
duhovi; dok su oni koji žele dobro drugima dobri i anđeoski duhovi. Čovek može
da zna među kojim je duhovima, da li među paklenim ili anđeoskim; ako smera
zlo svome bližnjemu, misli samo zlo o njemu, i čini zlo kad god može, i uživa u
tome, taj je među paklenim, i postaje pakleni duh u drugom životu; dok čovek
koji smera dobro svome bližnjemu, i misli samo dobro o njemu, i čini mu dobro
kad može, taj je među anđeoskikm duhovima, i postaje anđeo u drugom životu.
To je karakteristika po kojoj se razlikuju. Neka svak samoga sebe ovako ispita,
da bi naučio šta je. To što čovek ne čini zlo ako nije u stanju da to uradi, ili ako
mu se ne dopušta, to nema nikakvu vrednost, ili ako čini dobro sebe radi; jer to
su spoljašnje stvari koje se uklanjaju u drugom životu. U drugom životu, čovek
je onakav kako misli i šta su mu namere. Ima mnogo (duhova) koji govore lepo,
iz navike stečene u svetu; ali se odmah opaža da li se um ili namera s tim slaže;
ako se ne slaže, oni se izbacuju među paklenske, koji su njihovoga genija i vrste.
1681. Stihovi 8,9. Tada izide car Sodomski i car Gomorski i car Adamski i car
Sevojimski i car od Valake koja je Sigor, izidoše na njih u dolinu Sidimsku, na
Hodologomora cara Elamskoga, i na Targala cara Gojimskoga, i na Amarfala
cara Senarskoga, i na Arioha cara Elasarskog, četiri cara na pet. „I tada izide
car Sodomski i car Gomorski i car Adamski i Car Sevojimski i car od Valake koja
je Sigor“, označava, kao i pre, zla i obmane koje vladaju uopšte (koje su
zajedničke); „izidoše na njih “, označava da su počeli da napadaju; „u dolinu
Sitimsku“, označava, kao i pre, nečistoću; „na Hodologomora cara Elamskoga, i
na Targala cara Gojimskoga, i na Amarfala cara Senarskoga, i na Arioha, cara
Elasarskog“, označava istine i dobra spoljašnjeg čoveka; „Hodologomor car
Elamski“, označava istinu; „Targal car Gojimski“, označava dobro; a ostali
označavaju ono što proističe od pređašnjih; „četiri cara na pet“, označava
jedinstvo onih koji su poslednji imenovani, a nejedinstvo ostalih.
1682. „I tada izide car Sodomski i car Gomorski, i car Adamski, i car Sevojimski, i
car od Valake, koja je Sigor“. Da ovi označavaju zla i obmane koji vladaju u
opšte (koji su zajednički u svima), jasno je iz onog što je gore rečeno, kod stiha
2, o ovim carevima, naime, da oni označavaju požude za zlom i ubeđenja u
obmanama. U istom stihu su istim carevima označena sva zla i sve obmane u
opšte (koje vladaju u svima), ili što je isto, zle požude i neistinita ubeđenja, pa
se za to kaže da je rat bio s njima. Posle je bio rat sa Rafajima, Zuzejima,
Omejima i Horejima; kao i rat s Amlekićanima i Amorejima; i na kraju s onim
carevima koji se imenuju na početku. Ovde se stoga istim carevima označavaju
samo vladajuća zla i obmane manjega stepena.
1683. I izidoše na njih. Da ovo označava da su počeli da napadaju, jasno je iz
značenja „izići na (boj)“, što znači borbu protiv; jer se gore kaže (stih 3) da su se
odmetnuli. Isto je jasno iz činjenice da su zli duhovbi ti koji napadaju. Jer
Gospod nikad nije počeo borbu protiv nijednog pakla, već su paklovi napali
Njega; kao što je slučaj i sa svakim čovekom koji je u iskušenju, ili u borbi sa
zlim duhovima. U slučaju čoveka, anđeli nikada ne napadaju, nego su to uvek
zlo ili pakleni duhovi koji napadaju; anđeli samo odbijaju i brane. Ovo dolazi od
Gospoda, koji nikad ne želi da nanese zlo nikome, ili da nekoga baci u pakao,
ma ovi bili najgopri i najogorčeniji neprijatelji sviju, nego je to on sam (zao duh)
koji to sam sebi čini, i koji se baca u pakao. Ovo je u prirodi zla, i u prirodi
dobra. U prirodi zlih je da žele da zlostavljaju svakoga. Zli žive svoj pravi život
kada napadaju; jer oni neprkidno žele da sruše. Dobri žive svoj život onda kada
ne napadaju nikoga, i kada mogu da budu korisni braneći druge od zlih.
1684. U dolinu Sitimsku. Da ovo označava nečistoću, jasno je iz onoga što je već
rečeno (stih 3) o dolini Sitimskoj i o mrtvome moru.
1685. Stih 9. Na Hodologomora cara Elamskoga i na Targala cara Gojimskoga, i
na Amarfala cara Senarskoga, i na Arioha cara Elasarskog. Da ovo označava
istine i dobra u spoljašnjem čoveku, jasno je iz značenja istih u stihu 1 ovoga
poglavlja. Da „Hodologomor car Elamski“ označava istine, a „Targal car
Gojimski“ dobra, a ostali ono što se izvodi od prvašnjih, jasno je iz toga što se
isti carevi nabrajaju drugim redom od onoga u stihu 1 gore. Tamo
„Hodologomor car Elamski“ stoji na trećem mestu, a ovde na prvm; i tamo
„Targal car Gojimski“ stoji na četvrtom mestu, a ovde na drugom. Istina je ta
koja prva ide u boj, jer borba pripada istini; jer se od istine zna šta je obmana i
šta je zlo; zbog čega do ovih borbi nikada ne dolazi sve dok čovek nije napojen
znanjima i saznanjima o istini i dobru. Otuda se „Hodologomorom“, koji se ovde
imanuje na prvome mestu, označava isina kod Gospoda; a što je isto tako jasno
i iz značenja „Elama“, što je vera od ljubavi ka bližnjemu, što je isto što i istina
(kao što je pre pokazano u poglavlju X. Stih 23). Iz ovoga sledi da „Targal car
Gojimski“, ili „narodi“, označava dobro; i da ostali carevi označavaju istine i
dobra koja proističu iz ovih (prethodnih).
1686. Četiri cara na pet. Da ovo označava jedinstvo onih koji su imenovani prvi,
a nejedinstvo onih koji su imenolvani drugi, može se znati iz značenja „četiri“ i
„pet“. „Četiri“ označava jedinstvo, jer je sastavljeno od parova. Da to je
označeno i sa dva kada se odnosi na brakove stvari (kao što je primećeno u br.
720). Dok „pet“ označava nejedinstvo, jer znači nešto malo (kao što je
pokazano u br. 649). Značenje svih stvari je u skladu sa predmetom kojemu se
dodaju (čiji su predikat)
1687. Stih 10. A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila smola
(bitumen); i pobježe car Sodomski i car Gomorski i ondje padoše, a što osta,
pobježe u planinu. „A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila
smola“, označava nečistotu od obmana i od požuda; „i pobježe car Sodomski i
car Gojimski, i ondje padoše“, označava da su ona zla i obmane bile savladane;
„ a što osta“, znači da nisu svi bili savladani; „u planinu“, znači u ljubav prema
sebi i svetu.
1688. A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila smola. Da ovo
označava nečistotu od obmana i požuda, jasno je iz značenja „Sidima“ što je
nečistota (kao što je rečeno gore kod stiha 3); i iz značenja „rupa“, koje su
obmane; i iz „smole“, što su požude. Obmane se nazivaju „rupe“, zbog nečiste
vode u njima; a požude se nazivaju „smola“ zbog nečistiog sumporastog mirisa i
takvoj vodi.
1689. I pobježe car Sodomski i car Gojimski, i ondje padoše. Da ovo znači da su
ova zla i obmane bili savladani, jasno je iz značenja „Sodoma“ i „Gomora“ , što
su zla od požuda i lažna ubeđenja o kojima je rečeno gore. Ovde „car Sodomski
i car Gojimski“ označavaju sva zla i obmane, čak i ona koja su označena drugim
carevima; kao i iz značenja „pobeći i pasti“, što znači biti savladan.
1690. A što osta, pobježe u planinu. Da ovo znači da nisu sva (zla i obmane) bili
savladani, jasno je i bez objašnjavanja, jer je bio ostatak koji je pobegao. Ovde
se u unutrašnjem smislu govori o iskušenjima koja je Gospod izdržao u
detinjstvu, o kojima se ništa ne iznosi u Novom Zavetu, osim Njegovih iskušenja
u pustinji, ili čim je došao iz pustinje, i na kraju o poslednjem iskušenju u
Getsemanskom vrtu, i u onome što je došlo iza toga. Da je Gospodov život, od
najranijeg detinjstva do poslednjeg časa na svetu, bio naprestano iskušavanje i
neprestana pobeda, jasno je iz mnogih stvari u Reči Staroga Zaveta; a da nisu
prestala s iskušenjima u pustinji, jasno je iz onoga što je rečeno kod Luke. I kad
svrši đavo sve kušanje, otide od Njega za neko vrijeme (IV.13), Kao i iz toga da je
bio kušan do smrti i na krstu, tako do poslednjeg časa Njegovog života na svetu.
Otuda je jasno da je ceo Gospodov život, od najranijeg detinjstva, bio
neprekidno iskušavanja i neprekidna pobeda. Poslednje je bilo kada se na krstu
milio za svoje neprijatelje, a to je za sve na svetu. U Reči koja govori o
Gospodovom životu, u Jevanđeljima, govori se samo o poslednjem, i o
Njegovim iskušenjima u pustinji. Više nije otkriveno učenicima. Ono što je
otkriveno u smislu slova, tako je malo da je skoro ništa; jer govoriti i odgovarati
na ovaj način nije iskušenje, dok je Njegovo iskušenje bilo teže nego li to može
ljudski um da shvati i poveruje. Samo onaj može da zna šta su iskušenja koji je u
njima bio. Iskušenje koje se pominje kod Mateja IV.1-11, i kod Luke IV.1-13,
sadrže sva iskušenja skupa; naime, da se Gospod borio iz ljubavi prema celom
ljudskom rodu protivu ljubavi ka sebi i svetu, kojim ljubavima su ispunjeni
paklovi. Svako iskušenje je napad na ljubav u kojoj je čovek, a iskušeenje je u
istom stepenu u kome je i ljujbav. Ako nije napadnuta ljubav, neje bilo
iskušenja. Uništiti nečiju ljubav je uništiti njegov život.; ljubav je život.
Gospodov život je bila ljubav prema celom ljudskom rodu, i bila je tako velika, i
takva, da je bila čista ljubav. Protivu ovog Njegovog života. (koji je bio ljubav
prema ljudskolm rodu), bila su usmerena sva iskušenja, kao što je rečeno, od
najranijeg detinjstva do poslednjeg časa na svetu. Da je ljubav bila sam
Gospodov život, označeno je time da On „ogladnje“, na što Mu je đavo rekao:
Ako si sin Božiji, reci ovome kamenu da postane hljeb. A Isus mu odgovori: u
Pismu stoji: ne će živjeti čovjek o samome hljebu, nego o svakoj riječi Božijoj
(Luka IV. 2-4; mateja IV. 2-4). On se borio protivu ljubai prema svetu, ili protivu
svega onoga što pripada ljubavi prema svetu, a što je označeno ovim rečima:
Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva svijeta i
slavu njihovu, i reče mu: sve ću ti ovo dati ako padneš i pokloniš mi se. Tada
reče mu Isus: ide od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu svojemu
poklanjaj se i njemu jedinome služi (Luke IV. 5-8; Mateja IV. 8-10).Da se On
borio protivu ljubavi prema sebi i svega onoga što dolazi od te ljubavi,
označeno je ovim rečima: I tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga na vrh
hrama. Pa mu reče: ako si sin Božij, skoči dolje; jer u Pismu stoji da će anđelima
svojim zapovijediti za tebe, i uzeće te na ruke, ga gdje ne zapneš za kamen
nogom svojom. Ali mu reće Isus: I to stoji: nekušaj Boga svoga uzalud (Mateja
IV. 5-7;Luka IV. 9-12).Da je stalno pobeđivao, označeno je rečima posle
iskušenja, „anđeli dođoše i služiše Mu“ (Mateja IV.11; Marko 1:13). Kratko,
Gospod je od najranijega detinjstva pa do poslednjeg časa života na svetu, bio
napadan od paklova, protivu kojih se neprekidno borio, a koje je pokorio i
potčinio, i to sve iz ljubavi prema celom ljudskom rodu, zato što ova ljubav nije
bila ljudska nego Božanska; a koliko je velika ljubav, toliko su velika i iskušenja;
iz čega se može videti kako su bile teške borbe, i kakva je bila žestina paklova.
Da je bilo tako, znam sa izvesnošću. (prim.prev. Gospod je morao da prođe kroz
ova iskušenja kako bi savladao sve pa i najgore paklove, i tako obezbedio
čoveku slobodu da se može spasiti. Ova iskušenja su se odigravala na
unutrašnjem planu, od čega učenkci nisu primećali ništa osim onoga što im je
On kazao, a On je govorio metaforično, ili kako autor kaže, preko
reperezentacija (saobraznosti). Čitgaocu je teško poverovati da su Gospodove
patnje bile neizmerne kao i Njegova ljubav. Autoru je blo pokazano da je tako i
bilo, jer je autor bio za to određen da to objavi svetu, kako bi ljudi razumeli da
Sv. Pismo skriva mudrost i znanj,e i da je ono veza sa nebom, bez koje
čovečanstvo, a ni nebo i svet duhova ne mogu da opstanu.)
1691. Da „planina“ (brdo) označava ljubav prema sebi i prema svetu, može se
videti iz značenja „brda“, o čemu ubrzo. Sve zlo i obmana izvidu iz ljubavi prema
sebi i iz ljubavi prema svetu; nemaju drugom izvora; jer ljubav prema sebi i
ljubav prema svetu suprotne su nebeskoj ljubavi i duhovnoj ljubavi; i pošto su
suprotne, one neprekidno idu za tim da razruše nebeske i duhone stvari
Gospodovog carstva. Od ljubavi prema sebi i svetu potiču sve mržnje; od
mržnja, sve osvete; a od ovih, sve prevare; ukratko, svi paklovi. Da se u Reči
„planinom“ (brdom) označava ljubav prema sebi, može se videti iz sledećih
odlomaka. Kod Isaije: Ponosite oči čovječije poniziće se, i visina ljudska ugnuće
se, i Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan. I doći če dan Jehove nad vojskama
na sve ohole i na svakoga koji se podiže, i poniziće se. I na sve gore visoke i na
sve humove izdignute, i na svaku kulu visoku i na svaki tvrdi zid (II.11,12,14,15),
Jasno je da se „gorom visokom“ označava ljubav prema sebi, a „humovima
uzdignutim“, ljubav prema svetu. Ponovo: Opustiću goru i bregove, i svaku
travu osušiću )XLII.15). I ovde „brda“ označaaju ljubav ka sebi, a „bregovi“,
ljubav prema svetu. Kod Jezikilja: I gore eć se razvaliti i vrleti popadati, i zidovi
tvrdi će popadati (XXXVIII.20). Kod Jeremije: Eto mene na tebe, goro koja
zatireš, govori Gospod, koja zatireš svu zemlju. I zamahnuću rukom svojom na
te, i svaliću te sa stijena, i načiniću od tebe goru izgorjelu (LI.25). Ovde se govori
o Vavilonu i Haldeji, kojima je označena ljubav prema sevi i prema svetu, kao
što je pre pokazano. U Mojsijevoj Pesmi: Jer se oganj razgori u gnjevu mojemu,
i gorjeće do najdubljega pakla; svaliće zemlju i rod njezin, i popaliće temelje
brdima (Zakoni Ponovljeni XXXII.22). „Temelji brdima“ znače paklove, kao što se
otvoreno kaže; oni se nazivaju temeljima brda, stoga što u njima vladaju ljubav
prema sebi i ljubav prema svetu. Kod Jone: Optekoše me vode do guše, bezdana
me opkoli, sita opkoli mi se oko glave. Sidoh do krajeva gorskih, prijevornice
zemaljske nada mnom su; ali ti izvadi život moj iz jame, o Jehova Bože moj!
(II.5,6,7). Ovako Jona proročki opisuje Gospodova iskušenja, kada je (Jona) bio u
trbuhu velike ribe. A tako i u drugim odlomcima u Reči, kao kod Davida. Onaj ko
je u iskušenjima, taj je u paklovima; mesto nema ništa sa paklovima, nego
stanje. Pošto „gore“ i „kule“ označavaju ljubav prema sebi i ljubav prema
svetu, može se videti šta je označeno tim kada je đavo odneo Gospoda na „vrh
brda“ i na „vrh hrama“, to jest, da je uveden u iskušeničke borbe, najveće,
protivu ljubavi prema sebi i svetu, to jest protivu paklova. „Brda“ u obrnutom
smislu označavaju nebesku i duhovnu ljubav, kao što je pre pokazano (br. 795,
796).
1692. Malo ko zna šta je rezultat iskušeničkih borbi. One su sredstva preko
kojih se zla i obmane slamaju i razgone, i kroz koje se postiže to, da se (čovek)
njih (zala i obmane) užasava; tada se stiče ne samo savest, nego preko njih
čovek ojača i preporodi se; to je razlog da se oni koji treba da se ponovo rode,
da se uvode u iskušenja; oni koji ne prođu kroz iskušenja u životu tela, oni
prolaze kroz njih u drugom životu, ako su u stanju da se preporode, zbog čega
se Gospodova crkva i naziva borbenom (Ecclesia militans). Gospod je Svojom
vlastitom silom podneo sva iskušenja; je je bio okružen paklovima, i stalno ih je
pobeđivao. Isto tako, Gospod je taj koji se bori u ljudima koji su u iskušenjima, i
koji pobeđuje. Sam od sebe, čovek ne može ništa postići protivu paklenih
duhova, jer su oni tako povezani s paklovima, da ako se savlada jedan, odmah
drugi dojuri, i tako neprestano; oni su kao more koje vrši pritisak na svaki deo
brane; ako je brana slomljena, more ne bi prestalo da se uliva i da plavi, sve dok
mu bilo šta stoji na putu. Tako bi bilo sa čovekom da ga Gospod ne drži celo
vreme dok je u iskušenjima. (prim.prev. autor je dobro poznavao brane koje
sprečavaju da se more izlije i poplavi zemlju u Holandiji. Osobito se ove brane
vide na kanalima u Amsterdamu gde je autor često boravio.)
1693. Stih 11. I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru, i svu hranu njihovu, i
otidoše. „I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru“, označava da je ovima oduzeta
moć da čine zlo; „i svu njihovu hranu“, znači da su bili lišeni moći da misle u
zabludama; „i otidoše“, označava da su tako otišli.
1694. I uzeše sve blago u Sodomu i u Gomoru. Da ovo označava da su ovi bili
lišeni moći da čine zlo, jasno je iz značenja da se nekome oduzme bogatstvo.
Pod bogatstvom Sodoma i Gomora se misli samo na zlo i zabludu. Zlo je ovde
označeno „blagom“, a obmana „hranom“. U odnosu na dobro, duhovno
bogatstvo i imanja samo su dobra i istine kojima je nekoga Gospod obdario; pa
tako u odnosu na zlo, bogatstvo i imanja samo su zla i obmane koje su sebi
stekli. U Reči su ovakve stvari nazvane „imanjem“. Iz ovoga je jasno da uzeti
bogatstvo Sodoma i Gomora je oduzeti im moć da čine zlo.
1695. I svu hranu njihovu. Da ovo znači da im je oduzeta moć da misle
obmanu, jasno je iz značenja „hrane“. Šta je nebeska, duhovna, i prirodna
hrana koja se uživa u drugom životu, bilo je pokazano pre (br. 56-58, 680, 681).
Ove su saobrazne sa hranom za telo; i stoga su u Reči pretstavljene hranom, i
nazvane „hrana“. Dok je hrana zlih i paklenskih duhova suprotna mudrosti,
inteligenciji, i istinskom znanju, pa je to stoga obmana; i za divljenje je, zli
duhovi se hrane ovom hranom. Razlog da ih to drži je u tome što je to njihov
život; ako im se ne da nešto čime će govoriti ružno o istini pa i svetogrditi je, oni
ne mogu živeti. Ali dato im je samo da mogu govoriti onu obmanu koja
proizilazi iz njihovoga zla, a ne onu koja je suprotna njihovome zlu, jer bi to bila
prevara; jer sve dok govore obmanu koja je od njihovoga zla, to je od njihovoga
života; i tada im je oprošteno, jer je njihova priroda takva da bez toga ne bi
mogli živeti (prim. prev.kad govore ono što osećaju to jest vole, tada su iskreni,
jer postoji slaganje između osećanja i izraza toga osećanja). A što se tiče toga
da ih se liši moći da čine zlo i da misle obmanu, ovakav je slučaj: kod
iskušeničkih borbi, zlim duhovima je dopušteno da izvlače svo zlo i obmanu
koje su u čoveku, i da vode borbu od zla i obmane u čoveku (na terenu zla i
obmane); ali kada su (zli duhovi) savladani, njima to više nije dopušteno, jer oni
trenutno opažaju da su dobro i istina potvrđeni u čoveku. Ovo opažanje duhovi
imaju bolje nego ljudi; iz same sfere čoveka koji se utvrdio u dobru i istini, oni
odmah znaju kako stoji stvar, koji će odgovor dobiti, i još više pored toga. Ovo
se jasno pokazuje kod čoveka koji je duhovno obnovljen, pored kojega ima
duhova isto kao i pored onih koji nisu preporođeni, pa su stoga potčinjeni i
služe. To je ono što znači biti lišen moći da se čini zlo i misli obmana.
1696. I otidoše. Da ovo znači da su otišli, jasno je bez objašnjavanja.
1697. Stih 12. I uzeše Lota, sinovca Avramova, i blago njegovo, i otidoše, jer
življaše u Sodomu. „I uzeše Lota, sinovca Avramova, i blago njegovo, i otidoše“,
označava da su prividna dobra i istine, koji u sebi nisu dobra i istine, da su
zaposeli spoljašnjeg čoveka, i sve stvari u njemu; „jer on življaše u Sodomu“,
označava stanje spoljašnjeg čoveka.
1698. I uzeše Lota, sinovca Avramovog, i blago njegovo, i otidoše. Da ovo
označava da prividna dobra i istine, koje u sebi nisu dobra i istine, da su
zaposele spoljašnjeg čolveka, i sve stvari u njemu, jasno je iz značenja „Lota“.
Da „Lot“ označava čulnog ili spoljašnjeg čoveka u Gospodu, bilo je često rečeno
i pokazano; ovde je „Lotom“ označen spoljašnji čovek u odnosu prema
prividnim dobrima i istinama, koja su Gospodovo „blago“. Da su u Gospodovom
najranijem detinjstvu ova dobra i istine izgledala kao da su dobra i istine, ali u
sebi to nisu bila, već je objašnjeno; ali da su ona postepeno pročišćena, i to
preko borba u iskušenjima, može se videti iz onoga što je bilo rečeno o
iskušenjima.
1699. Jer življaše u Sodomu. Da ovo označava stanje spoljašnjeg čoveka, jasno
je iz značenja „Sodoma“.
1700. Stih 13. A dođe jedan koji bješe utekao, te javi Avramu Jevrejinu, koji
življaše u ravni Mamrija Amorejina, brata Esholu i brata Avnanu, koji bjehu i
vjeri s Avramom. „A dođe jedan koji bješe utekao, te reče Avramu Jevrejinu“,
označava da je Gospod opazio iz svoga unutarnjeg (interior) čoveka; „Avram
Jevrejin“ je unutranji čovek koji je pridodat unutrašnjem (internalis) ili
Božanskom čoveku; „i koji življaše u ravni Mamrija Amorejina“, označava stanje
opažanja iz racionalnog čoveka (prim. pre. racionalni ili razumski čovek je isto
što u unutarnji čovek, i on je posrednik između unutrašnjeg i spoljašnjeg
čoveka, kako je ranije objašnjeno); „brata Esholu i brata Avnanu, koji su bili s
Avramom u vjeri“, označava stanje racionalnog čoveka u odnosu na spoljašnjeg
čoveka u pogledu kvaliteta njegovih dobara i istina.
1701. I bješe jedan koji je utekao, te reče Asvramu Jevrejinu. Da ovo označava
da je Gospod opazio iz Svoga unutarnjeg čoveka, jasno je iz značenja „Avrama
Jevrejina“, a što je unutarnji čovek koji je pripojen unutrašnjem čoveku, bilo je
objašnjeno. A pošto se u unutrašnjem smislu ove stvari odnose na Gospoda, a
istorijski delovi su reprezentativni, to je jasno da dolazak nekoga koji je bio
utekao i njegov govor, označava ništa drugo nego da je Gospod opazio.
Unutarnji (racionalni) čovek opaža šta se dešava u spoljašnjem čoveku, kao da
mu neko to kaže. Gospod, koji je opažao sve što se događalo, znao je vrlo jasno
kvalitet i izvor svega što je događalo u vezi s Njim, kao na primer da li nešto zlo
gospodari osećanjima u Njegovom spoljašnjem čoveku, ili nešto neistinito u
mislima (spoljašnjeg čoveka). On je znao kvalitet i poreklo toga; tako isto, koji
su ih zli duhovi izazivali, pored ostalih stvari; jer ove i ovakve stvari nisu
anđelima sakrivene, a ni ljudima koji imaju nebesko opažanje, a još manje
Gospodu.
1702. Da je „Avram Jevrejin“ unutarnji čovek kojemu je dodat unutrašnji ili
Bolžanski čovek, može se videti iz značenja „Avrama Jevrejina“, ili iz nadimka
Avramovog, jer se ovde naziva “Jevrejinom“. U prethodnom izlaganju, kao i
onome koje dolazi, on se ne naziva Jevrejinom; tako se naziva samo na ovome
mestu; stoga se neka posebna stvar kod Gospoda označava „Avramom
Jevrejinom“. Šta je pretstavljeno i označeno, može se videti iz unutrašnjeg
smisla, naime, da je to unutarnji čovek pridodat unutrašnjem ili Božanskom
čoveku, što se isto tako može videti iz nizova stvari u unutrašnjem smislu.
Jevreji se pominju u Reči kada se radi o nečemu što je korisno (što vrši službu),
ma šta da je to; kao što će se videti u onome što sledi. Unutarnji čovek služi
unutrašnjem ili Božanskom čoveku; iz toga razloga se unutarnji čovek ovde
naziva „Avram Jevrejin“. Jedva da ko zna šta je unutarnji čovek; i stoga će
ukratko biti rečeno; unutarnji čovek je posrednik između unutrašnjeg i
spoljašnjeg čoveka. Preko unutarnjg (interior) unutrašnji čovek komunicira sa
spoljašnjim; bez ovog posredništa, komunikacija je nemoguća. Nebesko je
različito od prirodnog, a još više od telesnog; tako, da nema posrednika preko
koga se ostvaruje komunikacija, nebesko ne može da deluje u prirodnom, a još
manje u telesnom (delu čovekovog duha). Unutarnji se čovek naziva i
racionalnim (razumskim) čovekom; i ovaj čovek, kao posrednik, komunicira s
unutrašnjim čovekom, gde je samo dobro i sama istina; a isto tako komunicira
sa spoljašnjim čovekom u kome ima zla i obmane. Uz pomoć komunikacije s
unutrašnjim čovekom, čovek može da misli o nebeskim i duhovnim stvarima, to
jest može da gleda nagore, što životinja ne može. Preko komunikacije, čovek
može da misli o svetskim i telesnim stvarima, to jest može gledati nadole; a u
ovome se malo razlikuje od životinja, koje imaju sličnu ideju o zemaljskim
stvarima. Jednom rečju, unutarnji ili srednji čovek je sam racionalni čovek, koji
je nebeski i duhovan kada gleda nagore, a životinjski kada gleda nadole. Dobro
je poznato da čovek može da govori jedno a misli drugo, i da čini jedno a hoće
drugo; i da postoji pretvaranje i prevara, a tako isto da postoji razum, ili
Racionalno; i da postoji nešto unutarnje, koje može da se ne slaže;kao i to da
kod onoga koji treba da se nanovo rodi, da kod njega postoji nešto unutarnje
koje se bori s onim što je spoljašnje. Ovo unutarnje koje misli i hoće nešto
različito, i koje se bori, to je unutarnji čovek. U ovome unutarnjem čoveku je
savest kod čoveka koji je duhovan, a opažanje kod onoga koji je nebeski. Ovaj
unutarnji čovek, koji je ovde spojen sa Božanskim unutrašnjim u Godpodu, to je
ono što se naziva „Avramom Jevrejinom“.
1703. Da termin „Jevreejin“ u Reči označava neki oblik službe, jasno je iz
sledećih odlomaka. Kod Mojsija: Ako ti se proda brat tvoj Jevrejin ili Jevrejka,
neka ti služi šest godina, a sedme otpusti ga slobodna. (XV.12). Ovde se kaže
„Jevrejin“ ili „Jevrejka“ jer se govori o služenju. Kod Jeremije: Da svaki otpusti
slobodna slugo svojega i robinju svoju Jevrejina i Jevrejku, i da u nikoga ne bude
rob Judejac brat njegov. Kad se svršuje sedma godina, otpuštajte svaki brata
svoga Jevrejina koji ti se bude prodao i služi ti šest godina, otpusti ga slobodna
od sebe (XXXIV.9,14). Gde se na sličan način koristi termin „Jevrejin“ jer se radi
o služenju; tako, kod proroka, sinovi Jakovljevi ne nazivaju se „Jevreji“. Kod
Samuila: Ohrabrite se i budite ljudi, o Filisteji! Da ne služite Jevrejima kao što su
oni vama služili; budite ljudi i udrite! (IV.)), Gde se ta reč koristi iz istoga razloga.
Kod Mojsija: Reče Jehova Mojsiju: idi k Faraonu, i reci mu: ovako veli Jehova
Bog Jevrejski: pusti narod moj da mi posluži (Izlazak IX. 1,13;X.3). Ovde se
nazivaju „Jevrejima“ zlog služenja, Žena Potifareva, govoreći o Josifu: Viknu
čeljad svoju, i reče im govoreći: gledajte, doveo nam je čovjaka Jevrejina da nas
sramoti (da nam se ruga) (Postanje XXXIX.14). Ovde se Josif naziva „Jevrejinom“
zbog služenja. Glavi hljebar (pekar) reče Faraonu: A ondje bješe s nama momče
Jevrejče, sluga zapovjednika stražarskoga, i mi mu pripovijedismo sne i on nam
kaza šta čiji san znači (Postanje XLI.12). Štaviše, Egipćani su sinove Izrailjeve
nazivali „Jevrejima“ jer su bili sluge, ili su bili u službama, kao što je ponato (vidi
Izlazak I.15,16,19, i druga mesta).
1704. Koji življaše u ravni Mamrija Amorejina. Da ovo označava način kako je
racionalni čovek opažao, jasno je iz značenja „ravni“ i „ravni Mamrija
Amoerejina“, o kome je pre govoreno (br. 1442,1443,1616).
1705. Brata Esholu i brata Avnanu, koji bijahu u vjeri s Avramom. Da je ovime
označeno stanje racionalnog čoveka u odnosu na spoljašnjeg čoveka, a u
pogledu kvaliteta dobara i istina, može se videti iz njihovog značenja, kako je
objašnjeno niže kod stiha 24, gde se isto tako imenuju. Ukratko, Mamrijem,
Esholom, i Avnanom označeni su anđeli koji su bili sa Gospodom kada se borio
u najranijem detinjstvu, koji su se bili prilagodili dobrima i istinama koji su tada
bili kod Gospoda. Oni su dobili ime po ovim dobrima i istinama. Nijedan anđeo
u nebu nema neko ime; imena im se daju prema dobrima i istinama kojima ih
se opisuje; na primer, „Mihailo“ i drugi anđeli koji se imenuju u Reči, nisu anđeli
s ovakvim imenima; oni se tako zovu prema službi koji obavljaju, ma koja to
bila. Isto je ovde sa Mamrijem, Esholom, i Avnanom; ali reprezentativno ( po
saobraznostima).
1706. Stih 14. A kad Avram ču da mu se zarobio sinovac, naoruža sluge svoje,
trista osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući, i pođe u potjeru do Dana. „A
kad Avram ču da mu se zarobio sinovac“, označava da je unutarnji čovek opazio
u kakvom je stanju spoljašnji čovek; „naoruža sluge svoje, trista osamnaest, koji
se rodiše u njegovoj kući“, označava ona dobra i istine u spoljašnjem čoveku
koji nisu bili oslobođeni jarma služenja; „trista osamnaest“ označava kakavi su
bili;“i pođe u potjeru do Dana“, znači početak pročišćavanja.
1707. Kad Avram ču da mu se zarobi sinovac. Da ovo označava da je unutarnji
čovek opazio kakav je spoljašnji čovek, jasno je iz značenja “Avrama“ u stihu
koji neposredno prethodi ovome, naime da je to unutarnji čovek kome je
pridruđen unutrašnji ili Božanski čovek; kao i iz značenja „Lota“, koji je
spoljašnji čovek, kao što je ranije pokazano; a isto tako i iz značenja „ču da mu
se zarobi sinovac“, što je opaziti u kakvom je stanju bio spoljašnji čovek, naime,
kao što je rečeno u stihu 12, da su ga bila zaposela prividna dobra. Ovakav je
slučaj; kada je unutarnji čovek, označen „Avramom Jevrejinom“, opazio da su
dobra i istine od kojih se vodio rat, da nisu bili dobra i istine, osim prividno, i da
su bili zaposeli celog spoljašnjeg čoveka (označenog „Lotom“, bratovljevim
sinom), tada ih je unutarnji čovek, to jest Božanski unutrašnji čovek očistio.
Kako je ovo izvedeno, niko ne može da zna ako mu nije otkriveno; jer je uticaj
unutrašnjeg čoveka, preko unutarnjeg ili srednje čoveka, u spoljašnjeg čoveka,
tajna, osobito u današnje vreme, kada možda niko ne zna šta je unutarnji
čovek, a još manje šta je unutrašnji čovek. Šta je unutrašnji a šta unutarnji
čovek, upravo je rečeno gore, kod stiha 13. Ali ovde ćemo ukratko reći šta je
priroda uticaja (influksa). Unutrašnji čovek u svakome pripada samo Gospodu;
jer u njumu Gospod čuva dobra i istine kojima je nadario čoveka u ranom
detinjstvu. Odatle i kroz to On utiče (uliva se) u unutarnjeg (raionalnog) čoveka,
a kroz ovoga u spoljašnjeg; na ovaj način dato je čoveku da misli, i da bude
čovek. Međutim, uticaj iz unutrašnjeg preko racionalnog u spoljašnjeg čoveka je
dvostruk; on je preko nebeskih stvari, i preko duhovnih stvari; ili, što je isto,
preko dobara, ili preko istina. Preko nebeskih stvari, ili preko dobara, On utiče
samo kod preporođenoga čoveka, koji je stekao opažanje, ili savest; tako, utiče
ili preko opažanja, ili preko savesti; iz toga razloga, taj uticaj postoji samo kod
onih koji su u ljubavi prema Gospod i u ljubavi prema bližnjemu (koji vole
Gospoda i bližnjega). A kroz duhovne stvari ili istine On utiče kod svakoga
čoveka; da nema ovoga uticaja, čovek ne bi mogao misliti, pa prema tome ni
govoriti. Kada je čovek takav da izvrće dobra i istine, i kada ne drži ništa do
nebeskih i duhovnih stvari, tada nema uticaja nebeskih stvari, ili dobara, i put
za njih je zatvoren; ali i dalje postoji uticaj duhovnih stvari, ili istina, jer je put za
njih neprestano otvoren. Otuda se može videti kakva je priroda unutarnjeg ili
srednjeg, to jest racionalnog čoveka. Unutrašnji čovek u unutarnjem ili srednjeg
čoveku ovde se naziva „Avramom“. Kada nebeske stvari, ili dobra, utiću od
unutrašnjeg čoveka u unutarnjeg, tada unutrašnji čovek prisvaja unutarnjeg ili
srednjeg čoveka, i čini ga delom sebe; ali unutarnji ili srednji čovek se i dalje
razlikujje od unutrašnjeg čoveka. Sličan je slučaj i onda kada unutranji čovek
preko unutarnjeg ili srednjeg utiče u spoljašnjeg čoveka, jer tada na sličan način
on ga čini delom sebe (usvaja ga); pa ipak, spoljašnji čovek se i dalje razlikuje od
unutarnjeg (racionalnog) čoveka. Tako sada, kada je unutrašnji čovek opazio u
unutarnjem ili srednjem čoveku da je stanje u spoljašnjem čoveku takvo,
naime, da je spoljašnji čovek zarobljen, da su ga zaposela ne prava dobra i istine
već prividna dobra i istine, tada je uticao i doveo sve stvari u red, i oslobodio ga
(spoljašnjeg čoveka) od stvari koje su ga zarobljavale, pa ga je tako očistio, tako
da dobra i istine nisu više bili prividni već prava dobra i istine, te su kao takva
spojena s unutrašnji ili Božanskim čovekom; a sve ovo je, kao što je rečeno,
postignuto je pomoću unutarnjeg ili srednjeg čoveka. U ovome Gospod nije bio
kao drugi ljudi; jer je Njegov unutarnji čovek u pogledu nebeskih stvari ili
dobara bio Božanski, i bio je pridodat Njegovom unutrašnjem čoveku od samog
rođenja. Njegov unutrašnji čovek, skupa s ovim unutarnjim čovekom, bio je
Sam Jehova, Njegov Otac. Ali je bio sličan ostalim ljudima u tome što Njegov
unutarnji čovek u pogledu duhovnih stvari ili istina bio pridodat Njegovom
spoljašnjem čoveku, te je tako bio Ljudski; ali je i ovaj postao Božanski, to jest,
Jehova, preko borbi u iskušenjima i neprekidnim pobedama koje je postigao
Svojom sopstvenom moći. Spoljašnji čovek je ono što se naziva „Lotom“; u
prethodnom stanju, međutim, to se zvalo „Avramovog brata sin“, ali u ovome
„Avramov brat“; jer je nazvan sinom njegovoga brata onda kada je bio
zaposednut prividnim dobrima i istinama, dok je nazvan njegovim bratom kada
je bio zaposednut pravim dobrima i istinama.
1708. Naoruža sluge svoje, koji se rodiše u kući njegovoj. Da ovo označava ova
dobra i istine u spoljašnjem čoveku, koji su sada bili oslobođeni jarma služenja,
jasno je iz značenja „naoruža ljude“ i značenja „koji su rođeni u kući njegovoj“.
Avramovi „naoružani ljudi“, ili novaci, u unutrašnjem smislu, su ona dobra u
spoljašnjem čoveku koja se mogu propojiti unutarnjem čoveku; „rođeni u kući
njegovoj“ su ista dobra i istine, koja su pripadala tome čoveku. Ali ovo sadrži
više tajni nego li se može reći; na prvome mestu – kako, posle borbi u
iskušenjima, prividna dobra postaju prava dobra, te da se tada mogu spojiti s
unutarnjim ili srednjim čovekm, a kroz ovoga s unutrašnjim čovekom, i postati
Božanskim na sličan način, jer Gospod je pripojio Svoju Ljudsku Suštinu Svojoj
Božanskoj Suštini postupno, i to sve preko borbi u iskušenjima i pobedama, kao
što je rečeno. Ova dobra koja su postala prava , to je ono što se naziva
Avramovim „naoružanim ljudima“, ili novacima; jer ova su dobra bila obučena
(naoružana), i bila su novaci; a pošto je On to postigao Svojom snagom, za njih
se kaže da su „rođeni u kući njegovoj“.
1709. Tri stotine i osamnaest ljudi. Da ovo označava njihov kvalitet, name, da su
to svete stvari u borbi, to je sadržano u broju „osamnaest“, kao i u broju „tri
stotine“; jer su ovi brojevi sastavljeni od tri i šest. „Tri“ onačava ono što je sveto
(kao što je pokazano u br. 720,901); a „šest“ označava borbu (kao što je
pokazano u br. 737, 900); da je sakupio toliko, to je istorijska istina; ali je ipak i
pretstava, kao što je svaka istorija (priča?) u Reči u pet Mojsijevih knjiga, u
Jošui, u Sudijama, u Samuilu, u Carevima, u Danilu i u Joni (prim.prev. knjige
Staroga zaveta koje u našem prevodu imaju malo izmenjene naslove), gde
brojevi sadrže tajne; jer ništa nije u Reči napisano a da nije ovakve prirode;
inače to ne bi bila Reč, i ne bi se reklo da je Avram pokupio tri stotimne i
osamnaest (ljudi), i da su ovi bili obučeni (naoružani), i da su bili rođeni u
njegovoj kući; pored mnogo drugih stvari koje se kažu u ovome poglavlju.
1710. I pođe u potjeru do Dana. Da ovo označava stanje čišćenja, vidi se iz
povezanosti stvari u unutrašnjem smislu. „Potjerati neprijatelje“ znači izbaciti
zla i obmane koje su bile sa dobrima i istinama; a što je činilo da su samo
izgledale dobra i istine, pa su od toga bila oslobođena i očišćena. „Do Dana“
znači do krajnje granice Hanana, a to je do samih granica gde su bili pobegli. Da
„Dan“ označava krajnju granicu, ili najdalje obronke Hanana, jasno je iz mnogih
mesta u Reči. Kao kod Samuila: Da se prenese ovo carstvo od doma Saulova, i
da se utvrdi prijeto Davidov nad Izrailjem i nad Judom, od Dana do Virsaveje (2
Samuilova 3: 10). Opet: Za to svjetujem da skupiš k sebi sve Izrailjce od Dana do
Virsaveje, da ih bude kao pijeska u moru, pa glavom idi u boj (2 Samuilova
XVII.11). Opet: I reče Joavu, vojvodi svom: idi po svim plemenima Izrailjevim, od
Dana do Virsaveje (2 Samuilova XXIV.2,15). U knjizi o Carevima: I življahu Juda i
Izrailj bez straha, svaki pod svojom lozom i pod svojom smokvom, od Dana sve
do Virsaveje, svo vrijeme Solomunovo(2 o Carevima IV.25). Iz ovih se odlomaka
vidi da je Dan bio na najdaljoj granici Hanana, do koje su gonjeni neprijatelji koji
su mučili dobra i sitine u spoljašnjem čoveku. Ali pošto je Dan bio na granici
Hanana, pa prema tome u Hananu, oni su gonjeni i dalje, sve do „Hovala, koji je
na levo od Damaska“ kao što se vidi iz sledećeg stiha, pa je na taj način čišćenje
bilo izvedeno. Zemlja Hanan, u svetom smislu, kao što je rečeno, označava
Gospodovo carstvo, a to je nebeska ljujbav, ili dobro; u načelu, to je dobro kod
Gospoda.
1711. Stih 15. Ondje razredivši svoje, udari na njih noću sa slugama svojim, i
razbi ih, i otjera ih do Hovala, koji je na lijevo od Damaska. „Ondje razredivši
svoje udari na njih noću“, označava senku u kojoj su bili prividna dobra i istine;
„razredivši svoje sluge“, označava racionalnog čoveka kao i stvari koje su bile
pokorne u spoljašnjem čoveku; „i razbi ih“, znači odmazdu (vindikaciju); „i
otjera ih do Hovala, koji je na lijevo od Damaska“, znači sve dokle se ono
prostiralo.
1712. Razredivši svoje, udari na njih noću. Da ovo označava senku u kojoj su bila
prividna dobra i istine, jasno je iz značenja „noću“, što je stanje senke. Kaže se
da je stanje senke onda kada se ne zna da li su dobra i istime prividni ili pravi.
Kad je neko u prividnim dobrima i istinama, on pretpostavlja da je u pravim
dobrima i istinama; zlo i obmana koji su u prividnim dobrima i istinama, oni su
uzrok senke, a čine da ovi izledaju pravi (prim.prev. jer se u senci ne razlikuje
jasno prividno od pravog dobra). Oni koji su u neznanju, ti veruju da je dobro
koje čine njihovo vlastito, i da je istina koju misle njihova vlastita; a isto je tako i
s onima koji sebi pripisuju dobre stvari koje čine, i misle da stiču zaslugu za njih,
ne znajući da u ovim slučaju oni nisu dobri, već da samo tako izgledaju; i da je
proprium i samo-zasluga koje oni stavljaju u njih (u dobra dela koja čine), da su
to zla i obmane koje bacaju senku i zatamnjuju (dobra i istine). Tako i u mnogim
drugim slučajevima. Vrsta i mera zla i obmane koje su sakrivene u njima, ne
mogu se dobro videti u životu tela kao u drugom životu, gde se pokazuju u
jasnom svetlu. Ali je drugi slučaj kada se ovo radi u neznanju koje nije
potvrđeno, jer se u ovom slučaju zla i obmane lako razagnaju. Ali ako se ljudi
utvrde u verovanju da oni čine dobro i da se oni odupiru zlu svojom vlastitom
moći, i veruju da tako zaslužuju spasenje, u ovome slučaju ovakva ideja ostaje
kao prikovana, te čini da dobro postane zlo, a istina obmana. Pa ipak, po redu je
da čovek čini dobro kao od sebe; pa zbog toga ne treba da posustane,
pomislivši: „Ako ne mogu da činim dobro od sebe, treba da čekam neposredni
uticaj“, i tako da ostane pasivan, jer bi ovo bilo suprotno redu; nego mora činiti
dobro kao od sebe; a onda, kada razmišlja o dobru koje čini, neka misli,
priznaje, i veruje da je to delo učinio Gospod u njemu. Ako popusti u
nastojanju, misleći onako kako smo rekli, onda u njemu Gospod ne može da
deluje. Gospod ne može da utiče u nekoga ko sebe lišava svega onoga preko
čega se uliva moć. To je kao kad neko ne bi ništa hteo da nauči, ako mu se nije
otkrilo; ili kao kad neko ne bi hteo na uči nekoga ako mu se same reči ne
usađuju; ili kao neko ko ne bi ništa pokušao ako ga se ne bi pokrenulo u akciju
kao nekoga ko nema volju. Ali kada bi se sve tako i uradilo, onda bi on bio ljut
što je kao nezživotna stvar; a u stvari ono što Gospod pokreće u njemu, to je
upravo ono što izgleda kao da je od njega (čoveka). Dakle, večna je istina da
čovek ne živi sam od sebe, ali ako ne bi izgledalo kao da živi od sebe, ne bi
uopšte mogao da živi. (prim.prev. Drugim rečima, Bog čoveku daje najviše što
mu može dati, a to je privid da žikvot dolazi od čoveka jer bez toga čovek ne bi
bio slobodan i čovek i slika Božija. Ali ako ne zna istinu da Bog daje moć čoveku
da deluje i da mu daje taj privid, onda je on u obmani, koja ako se potvrdi zlim
životom, vodi čovekov duh prema paklu.)
1713. On sa slugama svojim. Da ovo označava racionalnog čoveka, i stvari u
spoljašnjem čoveku koje se pokoravaju, jasno je iz značenja „on“, a to je Avram,
koji je unutarnji čovek (gore objašnjeno); i iz značenja „sluge“- što pretstavlja
stvari koje se povinuju. Sve stvari u spoljašnjem čoveku, pre nego li se oslobode
i utvrde, nazivaju se „sluge“, jer one se pokoravaju unutarnjem čoveku (to jest
čovekovom razumu). Na primer: u spoljašnjem čoveku ima osećanja i znanja;
prva pripadaju dobrima unutarnjeg čoveka, a druga istinama istoga. Kada se oni
navedu da deluju u skladu s unutarnjim čovekom, za njih se kaže da služe i da
se pokoravaju; stoga se „slugama“ označavaju one stvari u spoljašnjem čoveku,
koje se pokoravaju.
1714. I razbi iz (poseče ih). Da ovo označava odmazdu (vindikaciju), vidi se iz
povezivanja, i bez objašnjenja.
1715. I otjera ih do Hovala, koji je lijevo od Damaska. Da ovo označava dokle se
prostiru (prividna dobra i sitine), jasno je iz značenja „Hovala koji je lijevo od
Damaska“. Ali se ne zna gde je bio Hoval, jer se ne polminje u Reči. Ali Damask
je bio glavni grad Sirije (što je jasno iz 2 Samuilove VIII.5,6; Isaije VII. 8); a kojim
je označeno isto što i Sirijom (o kojoj gore u poglavlju X. stih 22). Opisuje se da
je najudaljenija granica Hanana, pored Dana, bio Damask, kao kod Amosa:
Nego ste nosili šator Moloha i šator Hijuna, likove svoje, zvijezdu boga svojega
kojega sebi načiniste; za to ću vas preseliti iza Damaska (V.26,27).
Granica svete zemlje, ili Gospodovog carstva, prema severu, naziva se i „granica
Damaska“(Jezikilj XLVII.16-18; XLVIII.1). Ovde, gde se kaže da su potučeni i
poterani do Hovala, koji je na levo od Damaska, tu se označava do koje su
mere prividna dobra i istine očišćene. Ako se ne zna kakav je bio karakter
prividnih dobara i istina, i kako su pročišćena, i kako su postala prava, ne može
se objasniti šta je označeno Hovalom na lijevo od Damaska; osim u glavnim
crtama, a to je da su bili očišćeni.
1716. Stih 16. I povrati sve blago; i povrati Lota, sinovca svojega, s blagom
njegovijem, i žene i ljude. „I povrati sve blago“. Ovo označava da je unutarnji
čovek sve stvari u spoljašnjem čoveku doveo u red da se slažu; „i povrati Lota,
sinovca svojega, s blagom njegovijem“, označava spoljašnjeg čoveka i stvari
koje mu pripadaju; „i žene i ljude“, označava i dobra i istine.
1717. I povrati sve blago. Da ovo znači da je unutarnji čovek doveo sve stvari u
spoljašnjem čoveku u stanje da se slažu, može se videti iz značenja „povratiti
sve blago“. Ovde je „blago“ ono što su Hodologomor i carevi s njim oteli od
njihovih neprijatelja; kao što je rečeno u onome što prethodi. Hodologomorom
i carevima s njim, označena su dobra i istine spoljašnjeg čoveka. Blago koje su
od njih oteli, bilo je samo moć da čine zlo i da misle obmanu, što je označeno
blagom Sodoma i Gomora, kao i svom hranom koju su uzeli (o tome gore, kod
stiha 11). Ovo je stvar koja se ne može izložiti u malo reči; no ovo što sledi, neka
da neku ideju o tome. Onaj ko je u borbama iskušenja i koji ih savlada, taj stiče
sve više i više moći nad zlim duhovima, kao i nad đavoljskim četama, tako da se
više ne usuđuju da ga kušaju. I kad god se odnese pobeda, Gospod dovodi u red
dobra i istine iz koji se vodila borba; tako da se ovi svaki put pročišćavaju; i
koliko se pročišćavaju, toliko se nebeske stvari ljubavi ulivaju u spoljašnjeg
čoveka, pa dolazi do saobraznosti. To je ono što je označeno povratkom blaga.
Greši svako ko misli da se spoljašnji čovek može dovesti u rede bez iskušenja i
borbe; jer iskušenja su sredstvo kojim se rasteruju zla i obmane, kao i sredstva
preko koji se uvode dobra i istine, a tako i sredstava kojima se potčinjava
spoljašnji čovek, tako da može da služi unutarnjem ili racionalnom čoveku, a
preko ovoga unutrašnjem, to jest, Gospodu koji deluje preko unutrašnjeg
čoveka. Da se ovo postiže preko iskušenja, to zna samo onaj koji je bio ponovo
rođen kroz iskušenja. Ali kako se ovo izvodi, može se opisati samo u najopštijim
crtama, jer se to dešava a da čovek ne zna otkuda i kako; jer to je Gospodovo
Božansko delovanje.
1718. I porvati Lota, sinvoca svojega, i sve blago njegovo. Da ovo znači
spoljašnjeg čoveka i sve ono što mu pripada, jasno je iz značenja „Lota“, koji je
spoljašni čovek, kao što je rečeno nekoliko puta. Šta je spoljašnji čovek. To malo
ko zna ovih dana; jer se misli da je spoljašnji čovek samo ono što pripada telu;
kao što su sposobnosti čula, dodira, ukusa, mirisa, sluha, i vida; a tako isto i
želja za hranom (apetit) i uživanja. Ali ovo sačinja najizvanjskijeg čoveka, koji je
samo telesni. Dok spoljašnjeg čoveka sačinjavaju znanja u sećanju, kao i
osećanja ljubavi, kojima je čovek ispunjen; kao i čula koja pripadaju njegovom
duhu, zajedno s uživanjima u kojima njegov duh uživa. Da ove stvari sačinjavaju
spoljašnjeg ili izvanjskoga čoveka, vidi se u drugom životu, to jest, od duhova. I
oni imaju i spoljašnjeg i unutarnjeg, i unutrašnjeg čoveka. Telo je samo nešto
kao pokrivalo ili školjka, koje se raspada da bi čovek istinski živeo, i da sve što
ima, postane savršenije.
1719. I žene i ljude. Da ovo označava i dobra i istine, vidi se iz značenja „žena“ i
„kćeri“, da je to ono što je dobro (o njima pre, br. 489-491, 568, 915) – ovde se
koristi reč „žene“ umesto žene-supruge i kćeri; i iz značenja „ljudi“, koji
pretstavljaju istinw (i ovo objašnjeno u br. 1259,1260).
1720. Stih 17. I car Sodomski izide mu na sussret kad se vrati razbivši
Hodologomora i careve što bijahu s njim, u dolinu Savinu, koja je dolina careva.
„I car Sodomski izide mu na susret“, označava da su se zla i obmane potčinili;
„kad se vrati razbivši Hodologomora i careve što bijahu s njim“, označava
oslobađanje i učvršćivanje prividnih dobara i istina; „koja je dolina Savina, koja
je dolina careva“, označava stanje spoljašnjeg čoveka u odnosu na dobra i istine
u to vreme.
1721. I car Sodomski izide mu na susret. Da ovo označava da su se zla i obmane
potčinili, jasno je iz značenja „cara Sodomskoga“, da su to bili zlo i obmane
protivu koji se borilo; kao i iz značenja „izići na susret“, što je potčiniti se.
Govori se o caru Sodomskom zato što se zlo i obmana ovde pokoravaju u
nizovima; ali će se o njemu posebno govoriti u stihu 21, koji sledi.
1722. Kad se vrati razbivši Hodologomora i careve koji bijahu s njim. Da ovo
označava oslobođenje i učvršćenje prividnih istina i dobara, jasno je iz onoga
što prethodi, kao i onoga što je gore rečeno o Hodologomoru i carevima koji su
bili s njim.
1723. U dolini Savinu, koja je dolina careva. Da ovo označava stanje dobara i
istina u spoljašnjem čovejku u to vreme, može se videti iz značenja „doline
Savine“, a i „doline careva“; „dolina Savina“ označava dobra spoljašnjeg čoveka,
a „dolina careva“ istine spoljašnjeg čoveka. Spoljašnji čovek se naziva
„dolinom“ za to što je on ispod. Ono što je više spoljašnje, to je i niže. A što je
više unutrašnje, to je i više. Da „car“ označava istinu, rečeno je ranije (br. 1672).
1724. Stih 18. A Melhisedek car Salimski iznese hljeb i vino; a on bijaše sveštenik
Boga Svevišnjega. „Melhisedek“ označava nebeske stvari unutarnjeg čoveka u
Gospodu; „car Salimski“ označava stanje mira u pogledu unutarnjih ili
racionalnih stvari; „iznese hljeb“, znači nebeske stvari i potkrepljenje od njih; „i
vino“, označava duhovne stvari i potkrevljenje od njih; „bio je sveštenik“, znači
svetost ljubavi; „Boga Svevišnjega“, označava unutrašnjeg čoveka, koji je
Jehova.
1725. Melhisedek. Da ovo označava nebeske stvari unutarnjeg čoveka u
Gospodu, može se videti iz značenja imena „Mehisedek“, koje će se ubrzo
objasniti; kao i iz onoga što prethodi i onoga što sledi. Gore je bilo dovoljno
pokazano šta je unutrašnji čovek, šta unutarnji čovek, a šta spoljašnji. Isto tako
da unutrašnji čovek utiče preko unutarnjeg u spoljašnjeg čoveka; kao i to da
unutrašnji čovek utiče u unutarnjeg ili preko nebeskikh stvari ili preko duhovnih
stvari; preko nebeskih, kod preporođenog čoveka, to jest kod onih koji žive u
ljubavi ka Gospodu i ljubavi prema bližnjemu; a kroz duhovne stvari kod
svakoga čoveka, ma kakav on bio; otuda njemu dolazi svetlo neba, to jest, moć
mišljenja i govora, po čemu je čovek. Vidi šta je o ovome rečeno u br. 1707.
Nebeske stvari unutarnjeg čoveka su sve one koje pripadaju nebeskoj ljubavi,
kao što je često rečeno. Ove se nebeske stvari u Gospodovom unutarnjem
čoveku u odnosu na ove nebeske stvari, nazivaju „Melhisedek“. Unutrašnji
čovek kod Gospoda bio je Sam Jehova. Unutarnji čovek, pošto je bio pročišćen
posle borbi u iskušenjima, postao je Božanski i Jehova; a tako isto i spoljašnji (je
postao Božanski); ali sada kada je unutarnji čovek bio u borbi iskušenja, i još
nije bio dovoljno pročišćen borbama iskušenja, on se naziva u pogledu nebeskih
stvari „Melhisedekom“, to jest „Carem svetosti i pravednosti“; da je zaista tako,
može se videti kod Davida, gde se slično govori o Gospodovim borbama u
iskušenjima, te se na kraju Njegov unutarnji čovek u pogledu nebeskih stvari
naziva „Melhisedekom“: Reče Jehova Gospodu mojemu: sjedi meni s desne
strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim. Skiptar sile
daje i Jehova sa Siona: vladaj sred neprijatelja svojih; u dan rata tvojega narod
je tvoj gotov u svojoj krasoti. Kao rosa zori iz utrobe, taka je u tebi mladost
tvoja. Jehova se zakleo, i ne će se pokajati: ti si sveštenik do vijeka po redu
Melhisedekovu. Pobiće u dan gnjeva svojega careve. (Psalam CX. 1-5). Ovde se
radi o Gospodovim borbama u iskušenjima sa paklovima, kao i u poglavlju koje
je pred nama, kao što se vidi iz svake reči. Da se ovde govori o Gospodu, to On
sam uči (Mateja XXII. 41-45; Marko XII. 36; Luka XX. 42-44). „Da potčini
neprijatelje da postanu podnožje“, „da će vladati sred neprijatelja“, „dan
gnjeva“ „pobiti careve“, označava borbe u iskušenjima , i pobede.
1726. Car Salimski. Da ovo označava stanje mira u pogledu unutarnjih ili
racionalnih stvari, jasno je iz značenja „Salema“. U izvornom jeziku “Salem“
znači „mir“, a i „savršenstvo“; tako (car Salimski) označava i stanje mira, i stanje
savršenosti. Stanje mira je stanje Gospodvog carstva; u tome stanju Gospodove
nebeske i duhovne stvari su kao u zori (jutru), ili kao u proleće. Zora i proleće
čine da sve što dopire preko čula obiluje radošću i prijatnošću; svaki predmet
kao da oseća ono što dolazi od zore i od proleća. Tako je i sa stanjem mira u
Gospodovom carstvu; kada su u miru, sve nebeske i duhovne stvari su kao u
jutro i u proleće cveće i osmeh. To jest. Onda su u samoj njihovoj sreći. Tako
stanje mira utiče na svakoga, jer je Gospod sami mir. To je označeno Salemom i
kod Davida: Zna se u Judeji za Boga, u Izrailja je veliko ime njegovo. U Salimu je
stan njegov, i naselje njeegovo na Sionu. (Psalam LXXVI.1,2.) Kad je čovek u
borbama iskušenja, tada mu Gospod ponekad daruje mir, pa se tako potkrepi
(osveži). Ovde je stanje mira označeno „Salemom“; a tako i „hljebom i vinom“,
kojima su označene nebeske i duhovne stvari; stoga i nebeske i duhovne stvari
u miru, koje stanje je samo potkrepljenje (osveženje).
1727. I iznese hljeb i vino. Da „izneti hljeb“ označava nebeske stvari i
potkrepljenje od njih, a da „izneti vino“ označava duhovne stvari i potkrepljenje
od njih, vidi se iz značenja “hljeba“ kao nečega nebeskog ( o čemu u br.
276,680); i iz značenja „vina“, kao i „vina“ i „vinograda“, što označava ono što je
duhovno (objašnjeno br.1069,1071). A stoga što „hljeb“ označava nebeske
stvai, a „vino“ duhovne stvari, to su ovi postali simboli u Svetoj Večeri. To što je
Mehisedek ovde izneo hleb i vino, ima slično značenje; jer je hleb u Drevnoj
Crkvi označavao nebeske stvari, a vino duhovne stvari; a ovde Gospoda samog,
od Kojega je sve ono što je nebesko i duhovno.
1728. A on bješe sveštenik. Da ovo označava ono što je sveto u ljubavi, jasno je
iz značenja „sveštenik“ u Reči. Ima dve stvari po kojima se Gospod određuje,
naime, da je Kralj (Car), i da je Sveštenik. Kralj, ili kraljevstvo, označava svetu
istinu; dok sveštenik, ili sveštenstvo, označava sveto dobro; prvo je Božansko
duhovnom a drugo je Božansko nebesko. Kao Kralj, Gospod upravlja svakom, i
svim stvarima svemira od (iz) Božanske istine; a kao Sveštenik, od Božanskog
dobra. Božanska istina je sami red Njegovog univerzalnog kraljevstva, čiji su svi
zakoni Božanske istine, ili večne istine; a Božansko dobro je sama suština reda,
u kojoj je sve milost. Gospod se opisuje s obe ove stvari. Kad bi Njegova bila
samo Božanska istina, nijedan smrtnik se ne bi mogao spasiti, jer istina osuđuje
svakoga na pakao; dok Božansko dobro, koje je milost, podiže svakoga od pakla
u nebo. To je ono što su kraljevi i sveštenici pretstavljali u Jevrejskoj Crkvi, a ove
je pretstavljao Melhisedek, car Salimski, i sveštenik Boga Svevišnjega.
1729. Boga Svevišnjega. Da ovo označava unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova,
jasno je iz onoga što je do sad rečeno o Gospodovom unutrašnjem čoveku
nekoliko puta, da je to Sami Jehova, i da je Gospod isto što i Jehova Otac; kao
što On sam kaže kod Jovana: Ja sam put, istina i život. Filip reče: pokaži nam
Oca. A Isus mu reče: koliko sam vrijeme s vama, i nijesi me poznao, Filipe? Koji
vidje mene, vidje oca; pa kako ti govoriš, pokaži nam oca? Zar ne vjeruješ da
sam ja u ocu, i otac u meni? Riječi koje vam ja govorim, ne govorim od sebe.
Nego otac koji stoji u meni, on tvori djela. (XIV.6, 8-11). Gospodova Božanska
Suština naziva se „Sin čovječiji“; koja se, posle borbi iskušenja, ujedinila sa
Njegovom Božanskom Suštinom, tako da je i sama postala Jehova; stoga se u
nebu ne poznaje drugi Jehova Otac nego Gospod (vidi gore br. 15). Kod
Gospoda sve je Jehova; ne samo Njegov unutrašnji i Njegov unutarnji čovek,
nego i Njegov spoljašnji čovek, pa i samo telo; pa se stoga On uzneo u nebo sa
celim telom; kao što je dovoljno jasno u Jevanđeljima, tamo gde se govori o
Njegovom Uskrsnuću; a i iz samih reči Gospodovih: I reče im: što se plašite? Za
što takve misli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; i
opipajte me i vidite, jer duh tijela i kostiju nema kao što vidite da ja imam. I ovo
rakavši pokaza im pokaza im ruke i noge. (Luka XXIV. 38-40).
1730. Stih 19. I blagoslovi ga govoreći: blagosloven da je Avram Bogu
svevišnjemu čije je nebo i zemlja. „I blagoslovi ga“, znači uživanje nebeskih i
duhovnih stvari; „blagosloven da je Avram Bogu svevišnjemu“, označava
Gospodovog unutarnjeg čoveka, koji sada uživa dobra Njegovog unutrašnjeg
čoveka; „čije je nebo i zemlja“, označava spajanje unutrašnjeg čoveka, ili
Jehove, s unutarnjim čovekom, i sa spoljašnjim čovekom.
1731. I blagoslovi ga. Da ovo označava uživanje nebeskih i duhovnih stvari,
može se videti iz značenja „blagoslova“, što je uživanje svih dobara (vidi br. 981,
1096). Oni koji uživaju nebeska i duhovna dobra, to su oni koji uživaju sva
dobra; jer su sva dobra od ovih, ma kako da se nazivaju. Stvari koje su sadržane
ovde, one izjavljuju i objavljuju spajanje Gospodove Ljudske Suštine s Njegovom
Božanskom Suštinom; blagoslov ovo uključuje.
1732. Blagosloven da je Avram Bogu Svevišnjemu. Da ovo označava
Gospodovog unutarnjeg čoveka, da uživa dobra Njegovog unutrašnjeg čoveka,
jasno je na isti način iz značenja „blagoslova“, koji je uživanje svih dobara, kao
što je pre rečeno; kao i iz značenja „Avrama“ ovde, da je on unutarnji ili
racionalni čovek, o kome je bilo govora gore (kod stiha 13); kao i iz značenja
„svevišnjega“, što je Gospodov unutrašnji čovek, o čemu je bilo ranije govora.
Kao što je rečeno, „Avramom“je označen unutarnji ili racionalni čovek koji
treba da se ujedini s unutrašnjim čovekom ili Jehovom, i to kroz borbe i pobede
u iskušenjima: jer ovakav je slučaj s unutarnjim čovekom: kao što je rečeno,
unutarnji čovek je posrednik između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, i on
omogućava unutrašnjem da utiče u spoljašnjeg čoveka; jer bez unutarnjeg
čoveka ne bi bilo komunikacije (saobraćanja). Tako dolazi do komunikacije
između nebeskih i duhovnih stvari. Kada su se komunicirale (prenosile) nebeske
stvari, unutarnji čovek se zvao „Melhisedek“; a kada su se komunicirale
(prenosile) duhovne stvari, on se nazivao „Avram Jevrejin“.
1733. Čije je nebo i zemlja. Ovo označava povezivanje unutrašnjeg čoveka ili
Jehove s unutarnjim i spoljašnjim čovekom, kao što se pokazuje značenjem
„neba i zemlje“; „nebom“ se naziva ono što je u čovek unutarnje; dok
se„zemljom“ označava ono što je spoljašnje. Razloga da se „nebom“ naziva ono
što unutarnje u čoveku je u tome što je čovek, u pogledu njegovog unutarnjeg,
slika neba, i što je neka vrsta maloga neba. Prvenstveno je Gospodov unutarnji
čovek nebo, jer je Gospod sve u svemu neba, te je i samo nebo. Iz ovoga sledi
da se spoljašnji čovek naziva zemlja. Iz istoga razloga su „novo nebo“ i „nova
zemlja“, koji se pominju kod Proroka i u Apokalipsi u stvari Gospodovo carstvo,
kao i svaki onaj koji je carstvo Gospodovo, ili u kome je Gospodovo carstvo. Da
to označavaju „nebo i zemlja“, može se videti što se tiče „neba“ u br. 82, 811; a
što se tiče „zemlje“ u br. 82, 620, 636, 913. Da ovde „Bog svevišnji čije je nebo i
zemlja“ znači povezivanje u Gospodu unutrašnjeg čoveka s unutarnjim i
spoljašnjim čovekom, može se videi iz toga što je Gospod bio Sam Jehova u
pogledu Njegovog unutrašnjeg čoveka; a pošto je unutrašnji čovek ili Jehova
vodio i poučavao spoljašnjeg čoveka, kao otac sina, to se On u odnosu na
Jehovu, i u spoljašnjem čoveku, naziva „Sin Božiji“; ali u odnosu na majku, On se
naziva „Sin čovječiji“. Gospodov unutrašnji čovek, koji je Sam Jehova, to je ono
što se ovde naziva „Bog svevišnji“; a pre nego li je potpuno spojen ili ujedinjen,
naziva se „Onaj čije je nebo i zemlja“, to jest, Njegove su sve stvari koje
pripadaju unutarnjem i unutrašnjem čoveku; jer ove su,kao što je rečeno,
označene „nebom i zemljkom“.
1734. Stih 20. I da je blagosloven Bog višnji koji predade neprijatelje tvoje u
ruke tvoje! I dade mu Avram desetak od svega. „Blagosloven daje Bog višnji“,
označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka; „koji predade neprijatelje tvoje u
ruke tvoje“, označava pobedu. „I dade mu desetak od svega“, označava ostatke
koji su dobijeni od pobede.
1735. Blagosloven da je Bog višnji. Da ovo označava Gospodovog unutrašnjeg
čoveka, jasno je iz onoga što je gore rečeno o unutrašnjem čoveku. U Drevnoj
Crkvi, Jehova se zvao „Bog Višnji“ zato što Visoko“ označava ono što je
unutrašnje, pa jer stoga „Višnjim“ označavano ono što je najdublje. Otuda je
bogoštovanje u Drvnoj Crkvi izvođeno na visinama, na brdima i bregovima.
Najdublje se na isti način odnosilo na spoljašnje ili najdalje, kao to se najviše
odnosi prema nižem i najnižem. Svevišnje i Najdublje je Nebesko Ljubavi, ili
sama Ljubav. Jehova, ili Gospodov unutrašnji čovek, bio je samo Nebesko
Ljubavi, ili sama Ljubav, uz koji nijedan drugi atribut ne pristaje ovim onih koji
su čista Ljubav, tako i čista Milost prema celom ljudskom rodu; a koja je takva
da hoće da spasi sve i da sve učini srećnim kroz večnost, i da im da sve što je
njeno; tako da iz čiste milosti povuče sve one koji su voljni da slede, u nebo, to
jeste k sebi, snagom ljubavi. Sama ova Ljubav je Jehova. Sam i je može se kazati
samo za Ljubav. ( sam stoji za jesam, a je za jeste.) jer je ova Ljubav – jer u
Ljubavi ili sama Ljubav – je samo Biti (Esse) sveg života, to jest, Život sam; a
pošto je Jehova Biti (Biće, Esse) života, On je sam Ljubav, od koje svaka i sve
stvari dobijaju svoju život; niko ne može da živi iz sebe ili od sebe osim Jehova,
to jest Gospod; i pošto ne može živeti od sebe osim samo od Gospoda, to je
obmana čula kada se ljudima čini da žive sami od sebe. Anđeli potpuno opažaju
da ne žive od sebe, nego od Gospoda, jer oni žive u samom biću Gospodovog
života, jer žive u Njegovoj ljubavi. Međutim, njima je više nego drugima dat
privid da žive od sebe, zajedno s beskrajnom srećom. Stoga je to živeti u
Gospodu, što je moguće samo ako živimo u Njegovoj ljubavi, to jest, ljubavi
prema bližnjemu.
1736. Da je Gospod Jehova, koji se ovde naziva „Bog Svevišnji“, jasno se vidi iz
Reči. Kod Isaije: Jehova nad vojskama ime Mu je. Izbavitelj i Svetac Izrailjev, Bog
svoj zemlji zvaće se. (LIX.5). Ovde je jasno da je Izbavitelj i Svetac Izrailjev sam
Gospod, da je to „Jehova nad vojskama (Savaot)“ i „Bog svoj zemlji“, Opet: Tako
reče Jehova Izbavitelj, Svetac Izrailjev, ja sam Jehova Bog tvoj (XLVIII.17). Opet:
Ja ću ti pomagati, govori Jehova Izbavitelj, Svetac Izrailjev /XLI.14). Izrazi
„Svetac Izrailjev“ i „Bog Izrailjev“ javljaju je mnogo puta. Da je Gospod Svetac
Izrailjev i Bog Izrailjev jasno je rečeno kada se kaže: I vidješe Boga Izrailjeva i
pod nogama njegovijem kao djelo od kamena safira i kao nebo kad je vedro
(Izlazak XXIV.10). Nikoga drugoga nije priznavala i zazivala Jevrejska Crkva, jer
se ona klanjala Bogu Jehovi, a to je bilo i više od toga iz razloga – koji je većini
njih ostao nepoznat – a to je da su svi obredi te crkve pretstavljali Gospoda, a
sve stvari u Reči su u utrašnjem smislu označavale Njega. Kod Isaije: Uništiće
smrt za u vijek, i utrće Gospod Jehova suze sa svakoga lica, i sramotu naroda
svojega ukinuće sa sve zemlje; I reći će u ono vrijeme: gle, ovo je Bog naš koga
čekasmo, i spašće nas; ovo je Bog koga čekasmo. Radovaćemo se i veselićemo
se za njegovo spasenje (XXV.8,9). Ovde se govori o Gospodu koji dolazi. Kod
istoga: Evo Gospod Jehova ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo,
plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim. Kao pastir pašće stado
svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, i dojilice će
voditi polako (XL.10,11=. Ovde je jasno da se govri o Gospodu, koji je „Gospod
Jehovi“: Da je On taj „koji dolazi“, i da će Njegova „mišica obladati“, znači da će
pobediti paklove vlasititom snagom; „da će pasti stado svoje, u naručju da će
sabrati jaganjce svoje, u nedrima da će ih nositi, i da će dojilice voditi polako“,
to se sve kaže o Njegovoj ljubavi ili milosti. Opet: Tako veli Jehova koji stvori
nebesa, Bog Sam koji stvori i načini zemlju. On ju je postavio, nije je načinio u
prazno, nego je načinio da se nastava: ja sam Jehova, i nema drugoga: jesam li
ja jehova, i nema drugoga osim Mene, nema drugoga pravednog, nema
Spasitelja osim Mene. Pogledajte u Mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer
ja sam Jehova, i nema drugoga. (XLV. 18, 21, 22). Ovde Gospod nedvosmisleno
kaže da je On sam Jehova i Bog. Da „stvoriti nebesa i zemlju“ znači preporoditi,
te da je Stvoritelj neba i zemlje i Preporoditelj, može se videti gore u br. 16, 88,
472, i drugde; pa je stoga Gospod često nazvan Tvorcem, Onim koji čini, i Onim
koji oblikuje. Opet: Ti si zaista Otac, iako ne znade Avram za nas, a Izrailj nas ne
poznaje. Ti si, Gospode, otac naš, ime ti je od kako je vijeka izbavitelj (LXIII.16).
Ovde na Gospoda jasno misli kao na Izbavitelja (otkupitelja). Kod Mojsija: Čuvaj
ga se i slšuaj ga, nemoj da ga rasrdiš, jer vam ne će oprostiti grijeha, jer je moje
ime u njemu (Izlazak XXIII.21). „Ime“ označava suštinu, to vdi gore (br. 144,
1459; „u“ znači u najdobljem (br. 1074). Kod Isaije: Jer nam se rodi dijete, sin
nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog
silni, otac vječni, knez mirni (IX.6). Ovde je jasno da se govori o Gospodu. Kod
Jeremije: Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti Davidu klicu
pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U njegove
dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru, i ovo mu je ime kojim će se
zvati:pravda naša (XXIII.5,6). I ovde je jasno da se misli na Gospoda. Kod
Zaharije: I Jehova će biti Car nad svom zemljom, i u onaj dan biće Jehova jedan, i
ime Njegovo biće jedno (XIV.9).I ovo jasno govori o Gospodu. „Ime“ označava
suštinu.
1737. Koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje. Da ovo označava pobedu, vidi
se bez objašnjavanja. Spajanje Ljudske Suštine s Božanskom Suštinom izveo je
Gospod sam kroz neprekidne borbe i pobede u iskušenjima, i to Svojom
sopstvenom snagom. Jako greši svaki koji misli da je jedinstvo (spajanje)
postignuto na bilo koji drugi način. Kroz ovo On je postao pravda. Spajanje ili
ujednjenje je bilo s Nebeskom Ljubavi, to jest, sa samom Ljubavi, koja je, kao
što je rečeno, Jehova. Povezivanje ljudi s Gospodom se isto tako izvodi preko
iskušenja, kada se vera usađuje u ljubav. Ako se vera ne usadi u ljujbav, to jest
ako čovek ne primi život vere preko preko onoga što pripada veri, a to je ljubav
ka bližnjemu, nema spajanja. Samo ovo je slediti Njega, to jest, samo ovo je biti
spojen sa Golspodom kao što je On bio spojen s Jehovom. Otuda se svi ovakvi
nazivaju „sinovima Božijim“, po Gospodu koji je jedini bio „Sin Božiji“, pa su oni
Njegove slike.
1738. I on mu dade desetak od svega. Da ovo označava ostatke koji su stečeni
pobedom, jasno je iz značenja „desetka“, a što su ostaci (reliquiae) ) o kojima
gore (br. 576). No šta su ostaci, može se videti gore (br. 468, 530, 560, 561, 661,
1050), naime, da su oni stanja ljubavi i milosrđa, te stoga i stanja nevinosti i
mira, kojima je čovek darivan. Ovi mu se darovi daju počev od detinjstva, ali
postupno manje kako čovek stari. Ali kada se preporodi, čovek prima nove
ostatke, pored pređašnjih, a to je novi život. Jer čovek je čovek od ostataka i
prema ostacima, jer bez stanja ljubavi i milosrđa, i bez stanja nevinosti – koja se
stanja ulivaju u ostala stanja njegovog života – čovek nije čovek, nego je gori od
bilo koje zveri. Ovde se misli na ostatke koji se stiču u borbama i iskušenjima.
Ovi su ostaci označeni desetkom koji je Avram dao Melhisedeku; a to su sve
nebeske stvari ljubavi koje je Gospod Sebi stekao kroz neprekidne borbe i
pobede preko kojih se neprestano sjedinjavao sa Svojom Božanskom Suštinom,
dok Njegova Ljudska Suština nije na sličan način postala Ljubav ili samo Biti
(Esse) života, to jest Jehova.
1739. Stih 21. A car Sodomski reče Avramu: daj meni ljude a ti uzmi blago sebi.
„Car Sodomski reče“, označava zlo i obmanu koji su bili savladani; „Avramu“
znači Gospodovo Racionalno; „daj meni ljude (duše), a ti uzmi blago sebi“,
označava da On treba da mu da život, a da za ostalo mu nije stalo.
1740. I car Sodomski reče. Da ovo označava zlo i obmanu koji su bili savladani,
jasno je iz značenja „Sodoma“, koji je zlo i obmana, kao što je pokazano u ovom
poglavlju. Gore je rečeno (kod stiha 17), da je car Sodomski izišao pred Avrama,
čime je označemo da su se zlo i obmana potčinile; sada se dodaje da oni i mole
(za nešto): da su zlo i obmana bili pobeđeni, to jest, da se zlo i obmana
pobeđuju kroz borbe i iskušenja, i da se tada dobra i istine uspostavljaju, to je
zbog toga što se tako zla i obmane rasipaju, a kada se ovi razaspu, tada dobra i
istine njih zamene; a posle se sve više utvrđuju, i jačaju. Jer zli duhovi potpiruju
zla i obmane; a da ih ne potpiruju, čovek skoro ne bi ni znao da postoje; a kada
se potpire, tada se i pokažu. I što duže traju borbe i iskušenja, to se zla i
obmane više očituju, dok na kraju čoveku ne postanu odvratni. I tako se rasprše
zla i obmane da bi dobra i istine stupile na njihovo mesto; te što zla i obmane
postaju odvratnije, to Gospod više uvodi dobra i istine u čoveka. I dalje, što su
čoveku zla i obmane odvratnije, to se manje zli duhovi usuđuju da priđu, jer oni
ne podnose odvratnost koju ljudi osećaju prema zlima i obmanama, tako da ih
hvala užas kada se približe. A što se dobra i istine više vole, to anđeli više vole
da budu sa čovekom, i s anđelima, i to je nebo; jer su oni u svom pravom životu
kada su u dobrima ljubavi i istinama vere.
1741. Avramu. D ovo označava Gospodovo Racionalno (Razum), jasno je iz
onoga što je pretstavljeno Asvramom. U dva prethodna poglavlja, Avram
pretstavlja Gospoda ili Njegovo stanje u detinjstvu; ovde u ovom poglavlju on
pretstavlja Gospodovo Racionalno, i tada se on naziva „Avramom Jevrejinom“;
a što je očito iz onoga što je rečeno i pokazano gore kod stiha 13; a ovde je
pretstavljeno isto; jer u ovome poglavlju misli se samo na Avrama Jevrejina. A
Avram Jevrejin je u stvari Gospodovo duhovno koje je pridodato Njegovom
unutrašnjem čoveku; a Melhisedekom je pretstavljeno nebesko koje je dodato
Njegovom unutrašnjem čoveku, kao što je pre rečeno.
1742. Daj ljude (duše) meni, a ti uzmi blago sebi. Da ovo označava da oni samo
žele da im se poštedi život, a da im nije stalo do ostalog, vidi se iz značenja
„ljudi“ (duša), koje su život (o tome gore, br. 1000, 1005, 1040); kao i iz
značenja „blaga“, koje su sve ostale stvari osim samog života, o čemu će ubrzo
biti više govora. Život koji imaju zli duhovi, i koji oni vole nada sve, je život u
požudama koje dolaze od ljubavi prema sebi i prema svetu, a to je život u
mržnjama, osvetama, i okrutnostima; i oni zamišljaju da nema uživanja ni u
kakvom drugom životu. Oni su kao ljudi – a oni su bili ljudi, i drže se istog
mišljenja iz života kada su bili ljudi – koji smatraju da su ovakva uživanja u
požudama pravi život, ne znajući za drugačiji život, i da kad bi ga izgubili, da bi
zaista i umrli. Ali kakve je prirode taj život koji oni vole, vidi se po ovima koji su
ovakvoga karaktera u drugom životu, gde se (taj život) pretvara u život smrada i
izmeta; a što je a divljenje, oni taj smrad osećaju kao da je nešto prijatno, kao
što se može videti iz onoga što smo izneli iz iskustva u br. 820, 954. Isto je tako
bilo s demonima koje je Gospod izagnao iz manijaka, koji su,plašeći se za svoj
život, molili su da im se dopusti da uđu u svinje (Marko V.7-13). Da su ono bili
demoni koji su za života u telu bili prljave tvrdice, može se videti iz toga što
takvi provode svoje vreme u drugom životu među svinjama, zato što je život
svinja saobrazan tvrdličluku, a koji je njima prijatan; kao što je jasno i onoga što
sam iskusio u br. 939. ( prim.prev. To je objašnjenje koje autor daje za neke
slučajeve opsednutosti zlim duhovima).
1743. Stih 22. Avram reče caru Sodomskom: dižem ruku ka Jehovi Bogu
svevišnjemu, čije je nebo i zemlja. „Avram reče caru Sodomskom“, znači
odgovor; „dižem ruku ka Jehovi Bogu“ označava stanje uma kod Gospoda; „čije
je nebo i zemlja“, označava spajanje.
1744. Avram reče caru Sodomskom. Da ovo ozhnačava odgovor, jasno je i bez
objašnjavanja.
1745. Dižem ruku ka Jehovi Bogu. Da ovo označava stanje uma (unutarnje
stanje) kod Gospoda, jasno je iz značenja „dizati ruku“ (zakleti se). Kao što je
dobro poznato, podizanje ruke ka Jehovi je pokret tela koji je saobrazan s
osećanjem uma. U smislu slova, stvari koje su unutarnje, ili koje pripadaju umu,
izražavaju se spoljašnjim stvarima koje su saobrazne; ali se u unutrašnjem
smislu misli na unutrašnje stvari; ovde, dakle, podizanje ruke (zakletva) znači
um (unutarnje stanje), ili osećanje uma. Sve dok je Gospod bio u stanju
iskušenja, On je govorio s Jehovom kao sa nekim drugim; ali kako se Njegova
Ljudska Suština ujedinjavala s Njegovom Božanskom Suštinom, On je govorio s
Jehovom kao sa Sobom; što je vidljivio iz mnogih odlomaka u Jevanđeljima, kao
i iz Proroka i kod Davida. Uzrok ovome je jasan iz onoga što je ranije rečeno o
nasleđu od majke. Onoliko koliko je ono (nasleđe) još delovalo, toliko je On,
takoreći, bio otsutan iz Jehove, a onoliko koliko je bilo iskorenjeno, toliko je bio
prisutan sa (Jehovom), i bio je Sam Jehova. Ovo se može rasvetliti primerom
kako je Gospod spojen s anđelima. Ponekad anđeo ne govori od sebe (iz sebe),
nego od Gospoda, i on tada ne zna drugo nego da je Gospod; ali tada je njegovo
spoljašnje utišano. Drugačije je kada je njegovo spoljašnje aktivno; razlog je
tome to što čovekovo unutrašnje pripada Gospodu; pa tako, ukoliko nema
prepreka koje pruža (čovekovo) vlastito, čovekovo unutrašnje je Gospodovo, i
jeste Gospod. Ali kod Gospoda je došlo do potpunog sjedinjenja ili do večnog
jedinstva sa Jehovom, tako da je i sama Njegova Ljudska Suština isto tako
Jehova.
1746. Čije je nebo i zemlja. Ovo označava spajanje, kao što se vidi iz onoga što
je gore rečeno, kod stiha 19; gde se pojavljuju iste reči, s istim značenjem.
1747. Stih 23. Ni konca ni remena od obuće ne ću uzeti od svega što je tvoje, da
ne rečeš: ja sam obogatio Avrama. „Ni konca ni remena od obuće“, označava
sve prirodne i telesne stvari koje su nečiste; „Ne ću uzeti od svega što je tvoje“,
označava da u nebeskoj ljubavi nema ničega što je takvo (nečisto); „da ne
rečeš: ja sam obogatio Avrama“, znači da Gospod nije primio nikakvu moć od
ovih stvari.
1748. Ni konca ni remena od obuće. Da ovo označava prirodne i telesne stvari
koje su nečiste, jasno je iz značenja „remena na obući“. U Reči, stopalo noge i
peta označavaju ono što je poslednje prirodno (kao što je pokazano, br. 259).
Obuća je ono što pokriva stopalo noge i petu; stoga „obuća“ označava ono što
je još više prirodno, a to je ono što je samo telesno. Značenje „obuće“ je prema
predmetima (o kojima se govori). Kada se njima opisuju dobra, tada se uzima u
dobrom smislu; a kada se opisuje zlo, tada u lošem smislu; pošto je predmet o
kome se govori car Sodomski, kojim je označeno zlo i obmana, „remen na
obući“ označava nečiste prirodne i telesne stvari. „Koncem na obući“ označena
je obmana, a „remenom na obući“, zlo, a ovo je nešto najbezvrednije, jer je reč
u deminutivu. Da su ovakve stvari označeno „obućom“, jasno je iz drugih
odlomaka u Reči;kao da se Jehova ukazao Mojsiju u gorućem grmu, i rekao
Mojsiju: Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto na kome stojiš sveta zemlja
(Izlazak III.5), Vojvoda vojske Jehovine rekao je slično nešto Jošui (Isusu
Navinu): Izuj obuću s nogu svojih, jer je mjesto na kome stojiš sveto ( Jošua
V.15). Ovde svako može videti da obuća ne oduzima svetosti ništa, kad je čovek
svet u sebi; ali ovo je rečeno zato što obuća pretstavlja poslednje prirodne i
telesne stvari koje treba da se odbace. Da je to nečisto prirodno i telesno, jasno
je iz Davida: Moav, čaša moja iz koje se umivam, na Edoma pružiću obuću svoju
(Psalam LX.8). Nalog učenicma označava nešto slično: Ako ko ne primi i ne
posluša riječi vašijeh, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga, otresite prah s nogu
svojijeh (Mateja X.14; Marko VI.11; Luka IX.5). Ovde „prah s nogu“ ima slično
značenje kao „obuća“, to jest, nečist od zla i obmane, jer je nožno stopalo
poslednje prirodno. Njima je to naloženo (zapoveđeno) jer su oni u to vreme
bili reprezentativi, i jer su mislili da su nebeske tajne sakrivene u njima (u
reprezentativima) , a ne u golim istinama. (prim. prev. Prema autoru, Gospod je
govorio u korespondencijama, to jest u saobraznostima, ili metaforama). A to
što je „obuća“ označavala poslednje prirodno, skidanje obuće, i odvezivanje
(remena) značilo je da se treba sloboditi poslenjih stvari prirode; kao što je bio
slučaj s onim koji nije hteo da obavi svoju dužnost kao dever, o kome se govori
kod Mojsija: Ako li onaj čovjek ne bi htio uzeti snahe svoje, onda snaha njegova
neka dođe na vrata pred starješine i reče: neće djever moj da podigne bratu
svojemu sjemena u Izrailju, neće da mi učini dužnosti djeverske. Tada neka ga
dozovu starješine mjesta onoga i razgovore se s njim, pa ako se on upre i reče:
ne ću je da je uzmem; Onda neka pristupi k njemu snaha njegova, i neka mu
izuje obuću s noge njegove, i neka mu pljune u lice, i progovorivši neka reče:
tako valja da bude čovjeku koji ne će da zida kuće bratu svojemu. I on neka se
zove u Izrailju: dom bosoga. /(Zakoni Ponovljeni XXV. 5-10). Ovo znači da je
lišen prirodne ljubavi ka bližnjemu. Da „obuća“ označava poslednje prirodno, i
u dobrom smislu, isto tako je jasno iz Reči; kao kod Mojsija o Asiru (Ašeru): I
Asir će biti blagosloven mimo sinove , biće mio braći svojoj ; zamakaće u ulje
nogu svoju. Gvožđe i mjed biće pod obućom njegovom; i dokle traju dani tvoji,
trajaće snaga tvoja (Zakoni Ponovljeni XXXIII.24,25), Gde „obuća“ označava
poslednje prirodno; a „gvožđe pod obućom“ , prirodnu istinu; a „mjed pod
obućom“ prirodno dobro, što je jasno iz značenja gvožđa i mjedi (bronze) (vidi
br. 425, 426). (prim. prev. Obuća koja je bila pojačava na tabanu gvožđem ili
bronzom, bila je jača i trajnija, pa prema tome vrednija. Stoga je Asir
blagoslolven da će „snaga njegova da traje kao i dani njegovi“. I pošto „obuća“
označava poslednje Prirodno i Telesno, to je postalo simbolom onoga što je
bezvredno; jer prirodno i telesno je ono što je najbezvrednije u čoveku. Na ovo
se misli u rečima Jovana Krstitelja: Ali dolazi onaj koji je jači od mene, kome ja
nijesam vrijedan odriješiti remena na obući njegovoj (Luka III.16; Marko 1:7;
Jovan 1: 27).
1749. Ne ću uzeti ništa što je tvoje. Da ovo označava da u nebeskoj ljubavi
nema ničega takvoga, može se videti iz toga što je Avram rekao da neće ništa
od onoga što je od cara Sodomskoga. Avram pretstavlja Gospoda, sada
pobednika, pa tako i stvari koje su od nebeske ljubavi, koje je Sebi priskrbio
pobedama; a car Sodomski pretstavljao je zlo i obmanu, od čega nije ništa bilo
u Gospodu koji je poveđivao, to jest u nebeskoj ljubavi. Šta je označeno ovim u
unutrašnjem smislu, može se znati samo po onome kako je to u drugom životu.
Kod zlih i paklenih duhova vlada ljubav prema sebi i prema svetu. Otuda oni
zamišljaju da su bogovi svemira, i da mogu mnogo toga da učine. A kada su
pobeđeni, tada vide da ne mogu baš ništa, ali im još uvek ostaje pojam moći i
vladanja; pa tako misle da mogu da mnogo doprinesu Gospodovoj snazi i
gospodarenju; pa da bi vladali zajedno s dobrim duhovima, oni im nude svoje
usluge. Ali pošto je to čime bi služili samo zlo i obmana, a sve u Gospodu, ili u
nebeskoj ljubavi, je dobro i istina, to se ovde kaže caru Sodomskom, koji
pretstavlja ovakve stvari, da nema ničega takvoga u Gospodu, to jest, da
Gospod nema moći od zla i obmane. Vladavina zla i obmane sasvim je suprotna
vladavini dobra i istine. Vladavina zla i obmane je u tome da se želi da svi
postanu robovi, a vladavina dobra i istine je da svi treba da budu slobodni.
Vladavina od zla i obmane želi da sve sruši; a vladavina dobra i istine želi da sve
spasi. Iz ovoga se vidi da vladavina zla i obmane pripada đavolu, a vladavina
dobra i istine, Gospodu. Da su ove dve vrste gospodarenja sasvm suprotne
jedna drugoj, može se videti iz Gospodovih reči kod Mateje XII. 24-30; a isto
tako iz onoga kad je rekao da se ne može služiti dva gospodara (Mateja VI. 24;
Luke XVI. 13).
1750. Da ne rečeš; ja sam obogatio Avrama. Da ovo znači da Gospod nije
dobijao nikakvu silu od ovih stvari, može se videti iz značenja „obogatiti se“, što
znači steći silu i moć. A kakve su one, vidi se iz onoga što je već rečeno.
1751. Stih 24. Osim ono što su pojeli momce, i od dijela ljudima koji su išli sa
mnom, Anannu, Esholu, i Mamriju, oni neka uzmu svoj dio. „Osm ono što su
pojeli momci“, označava dobre duhove; „i od dijela ljudima koji su išli sa
mnom“, označava anđele; „Ananu, Esholu, i Mamriju“, označava stvari koje su
njima pripadale; „neka oni uzmu svoj dio“, znači da su oni stavljenik podnjihovu
moć.
1752. Osim što su pojeli momci. Da ovo označava dobre duhove, jasno je iz
onoga što prethodi, i iz onoga što sledi. Jasno je iz onoga što prethodi, jer se
Mamrije, Eshol, i Aner pominju ranije (stih 13), da su bili i veri (savezu) s
Avramom, kojim je pretstavbljeno stanje Gospodovog racionalnog čoveka u
odnosu na Njegovog spoljašnjeg čoveka, s obzirom na kvalitet dobara i istina;
pa je iz toga jasno da su ovima označeni anđeli koji su bili sa Gospodom dok se
borio, kao što je jasno iz datog objašnjenja. Isto se vidi i iz onoga što sledi, kao
što će se ubrzo pokazati. Oni koji su išli s Avramom ovde se zovu „momci“ ili
„deca“, kojima su označeni dobri duhovi; dok su „ljudima“, koji se pominju
odmah zatim, označavaju anđeli. Da je bilo anđela pored Gospoda dok se borio
protivu paklova, jasno je iz Reči; kao i iz toga što dok je bio u borbama i
iskušenjima, morali su s Njim da budu i anđeli, kojima je Gospod dao Svoju moć
da se bore zajedno s Njim, jer sva moć koju anđeli imaju, ona dolazi od
Gospoda. Da se anđeli bore protivu zla, može se videti iz onoga što je ponekad
rečeno o anđelima kod čoveka – da oni čoveka štite, i da otklanjaju zla koja
prete čovekuj od paklenih duhova (vidi gore br. 50, 227, 228, 697, 968); ali sva
je njihova moć od Gospoda. I dobri duhovi su anđeli, ali niže vrste, jer su oni u
prvom nebu; anđeoski duhovi su u drugom; a anđeli, koji se tako i zovu, su u
trećem (vidi br. 459, 684). Takva je forma uprave u drugom životu, da su dobri
duhovi potčinjeni anđeoskim duhovima, a anđeoski duhovi anđelima; tako da
oni sačinjavaju jedno anđeosko društvo. Dobri duhovi i anđeoski duhovi se
ovde nazivaju „momcima“, a anđeli, „ljudima“.
1753. Osim dijela ljudima koji su išli sa mnom. Da ovo označava anđele, jasno je
iz onoga što je maločas rečeno; a i iz toga što se anđeli koji su se pokazivali
ljudima, nazivali su se u Reči „ljudi“.
1754. Ananu, Esholu, i Mamriju. Da ovi označavaju stvari koje pripadaju njima
(„ljudima“ ili anđelima), jasno je iz onoga što je gore rečeno u ovome poglavlju
(kod stiha 13) o istome, naime, da se njihovim imenima označavaju dobra i
istine od kojih se vodila borba, a ne toliko sami anđeli, jer su anđeli označeni sa
„momci“i sa „ljudi“, kao što je rečeno. Jer se anđelima ne daju nikakva imena,
nego se oni razlikuju prema istinama i dobrima u kojima su; zbog toga se samo
to označava imenima u Reči (kao što je pokazano br. 144, 145, 340). Ovo se
može videti i kod Isaije, gde se govori o Gospodu: I ime će mu biti Divni,
Savjetnik, Bog Silni, Otac od vječnolsti, knez mirni (IX.6). Gde se imenom
označava kakav je On, to jest da je Divan, Savetnik, Bog Silni, Otac od večnosti,
knez mirni. Kod Jeremije, gde se isto tako govori o Gospodu: Ovo je ime
Njegovo: Jehova pravda naša. (Jeremija XXIII.5,6). Ovde je sasvim jasno da je
„Pravda“ ime. Tako isto kod Mojsija, gde se govori o Gospodu: Jer vam ne će
oprostiti grijeha, jer je Moje im u Njemu, ( Izlaska XXIII.21) Gde „ime“ označava
suštinu, koja je Božanska. A tako isto na mnogim drugim mestima u Reči, gde se
kaže da je „zazvao ime Jehovino“; i da „ne uzimaju ime Jehovino uzalud; kao i u
Gospodovoj molitvi, „neka se sveti Ime Tvoje“. Sličan je slučaj i s imenima
anđela; a tako je ovde s imenima Eshola, Anana, i Mamrija, koji pretstavljaju
anđele, tako što ova imena označavaju stvari koje pripadaju anđelima.
1755. Oni neka uzmu svoj dio. Da ovo znači da su oni stavljeni po njihovu moć,
jasno je iz onoga što je gore rečeno (kod stihova 21 do 33), naime, da je to bila
Gospodova volja da ne primi ništa od njih, jer On ne dobija silu od takvih stvari.
Da su bili stavljeni pod moć anđela, ta stvar stoji ovako: anđeli su ti koji vladaju
nad zlim i paklenim duhovima, kao što mi je bilo pokazano mnolgo puta kroz
iskustvo. Ali Gospod proviđa sve stvari, u opštem i u pojedinačnom, a stoga
predviđa i sređuje sve; ali neke stvari kroz dopušenje, neke iz strpljenja, neke
jer ih podnosi, neke iz milosti, neke jer tako hoće. Želja da vladaju je nešto
čovekovo vlastito što se jako razlikuje od onoga što anđeli primaju od Gospoda;
a njihova vlast je od ljubavi i milosti, odvojena od bilo koje želje za vladanjem.
Ali ove se stvari, koje su duboke tajne, ne mogu predočiti s malo reči. Dovoljno
je da se zna da da su zli i pakleni duhovi dati pod vlast anđela, i da Gospod
upravlja svim stvarima, kako u opštem tako i u pojedinačnom, o čemu će, po
Gospodovoj Božanskoj milosti, biti govora kada se bude razmatralo o
Proviđenju, i Dopuštenju.
1756. Ono što se ovde dešava, to se odnsi na unutrašnji smisao ovoga
poglavlja, ali se nizovi i vEze stvari, i njihova lepota, ne pokazuju kada se
odvojeno objašnjavaju u detalje prema značenjima reči, kao što bi se pokazale
kada bi se obuhvatile jednom jedinom idejom; jer bi se tada ono što je bilo
razbacano okolo, pojavilo lepo sjedinjeno i povezano. Ovo je kao što je sa
rečima; kao kad neko sluša nekoga a koji uperi svoju pažnju na reči, u kojem
slučaju on ne shvata dobro ideju govornikovu, kao što bi to mogao da ne
obraća pažnju na pojedinačne reči ili njihovo značenje. Jer se unutrašnji smisao
Reči odnosi prema spoljašnjem ili doslolvnom smislu kao što se govor odnosi
prema pojedinim rečima koje se jedva čuju, a još više shvata što se manje na
njih obraća pažnja, i kada se um drži samo značenja stvari koje su označene
rečima govornika. Drevni način pisanja pretstavljao je subjekte koristeći osobe i
reči za koje se znalo da imaju sasvim drugo značenje. Svetovni pisci tu tada
prikazivali svoje istorijske prikaze na ovaj način, čak i kada se radilo o moralnom
i građanskom životu; tako da je to malo ličilo na ono što je označeno bilo
slovom pisma. Oni su prikazivali razna osećanja kao bogove i boginje, kojima su
se kasnije neznabošci klanjali, kao što zna svaki obrazovan čovek, jer te se
drevne knjige još uvek mogu naći. Ovaj način pisanja su primili od pradrevnih
ljudi koji su živeli pre potopa, koji su sebi pretstavljali nebeske i Božanske stvari
pomoću vidljivih na zemlji i u svetu, pa su tako svoje umove i duše ispunjavali
radošću i prijatnostima dok su posmatrali predmete u svemiru, osobito one koji
su lepi u njihovoj formi i redu; stoga su sve knjige toga vremena bile napisane u
tome stilu. Takva je knjiga o Jovu, i po imitaciji na ovu, i Solomunova Pesma nad
pesmama; takve su bile i dve knjige koje pominje Mojsije u BrojevimaXXI.
14,27. pored mnogih koje su nestale. U kasnijem periodu, ovaj stil pisanja je bio
visoko cenjen zbog svoje starine, kako kod Neznabožaca tako i kod potomaka
Jakovljevih, i to toliko, da ono što nije bilo napisano ovim stilom, oni nisu
poštovali kao Božansko, pa su stoga, kada ih je pokrenuo proročki duh, oni i
govorili na sličan način; i to sve iz mnogo skrivenih razloga. Ovo je bio slučaj sa
Jakovom (Postanje XLIX. 3-17), sa Mojsijem (Izlazak XV. 1-21; Ponovljeni Zakoni
XXXIII.2-29); sa Valamom, koji je bio jedan od sinova Istoka, iz Sirije, gde je
Drevna Crkva još postojala (Brojevi XXIII.7-10, 19-24; XXIV, 5-9, 17- 24) sa Sa
Devorom i Varakom (Sudije V. 2-13); i sa Hanom (1 Samuilova II. 2-10); i sa
mnogo drugih. Pa iako je samo malo njih razumelo da su te reči označavale
nebeske stvari Gospodovog carstva i crkve, ipak, dirnuti i prožeti divljenjem,
oni su osećali da je u njima bilo nešto Božansko i nešto sveto. Ali da su istorijski
delovi Reči tome slični – da u njima svaka stvar pretstavlja i označava nebeske i
duhovne stvari Gospodovog carstva – to nije bilo poznato učenom svetu, osim
to da je Reč nadahnuta do najmanje jote, i da ona sadrži nebeske tajne u
opštem i u pojinačnom.
NASTAVAK O GOVORU DUHOVA I O NJEGOVIM RAZLIČITOSTIMA.
1757. Govor duhova sa čovekom se izvodi rečima; ali govor duhova između
sebe izvodi se preko ideja od kojih potiču reči, kao što su mislene ideje (ideje
misli); ove, međutim, nisu zatamnjene kao što su ideje čoveka dok živi u telu,
nego su jasne kao one u govoru. Posle smrti tela, ljudski govor postaje
razgovetniji i jasniji; a mislene ideje postaju određene (diskretne), kako bi
služile određenim oblicima govora; jer je zatamnjenost nestala sa telom; tako
da misao, oslobođena kao okova u kojima je bila sapeta – postaje trenutna;
otuda se pojačava intuicija, apercepcija, i izgovor. (prim.prev. „diskretni“ način
govora se odnosi na „diskretne stepene života“, kao što su prirodni, duhovni, i
nebeski stepen, po kome se razlikuju tri neba, u kojima se „govori“ između
anđela istoga stepena na na njima „diskretan“ način).
1758. Govor duhova je raznovrstan: svako društvo ili porodica duhova, pa čak i
svaki duh, razlikuju se od ostalih njihovim govorom, baš kao što je slujčaj i sa
čovekom, po osećanjima koja čine život govora i koja daju impuls rečima, i po
naglascima, pa i tonom, a i drugim karakteristikama koje nije lako opisati.
1759. Govor nebeskih duhova se ne uliva lako u artikulisane zvukove ili reči
koje koriste ljudi; jer se ne slaže s rečju u kojoj ima nešto što zvuči grubo, ili gde
postoji grubo udvajanje suglasnika, ili u kome postoji ideja koja potiče iz znanja
(pim.prrev. reči-znanja od kojih se sastoji doslovni smisao); zbog čega se oni
(nebeski duhovi ili anđeli) retko ulivaju u govor osim preko osećanja koja, kao
potok ii kao blagi povetarac, omekšavaju reči. Govor duhova koji je između
nebeskih i duhovnih (anđela), je mio, kao blaga atmosfera, milujući organa
onoga koji ga prima, i omekšavajući same reči; ali je i brz i siguran. Tako, tok i
prijatnost dolaze od toga što je nebesko dobro u njihovim idejema takvoga
karaktera, i što nema ničega u njihovom govoru što se ne slaže s njihovom
mišlju. Sva prijatna harmoničnost u drugom životu dolazi od dobrote i ljubavi
prema bližnjemu. Govor duhovnih (duhova ili anđela), i on kao da teče, ali nije
tako mekan i mio. A oni su ti koji najviše i govore.
1760. Tako isto postoji i govor zlih genija; ali je to govor koji se čuje samo
izvana; iznutra, on je kao struganje, zato što se pretvaraju da su dobri, i što
nema u njemu osećanja. Isto tako postoji i govor ovih zlih genija u kome se ne
oseća kao da teče, u kojemu se razlika između misli i reči oseća kao nešto što
tiho uporedo puzi. (prim. prev. „zli geniji“ su naziv za vrstu zlih duhova u
određenom paklu, jer se paklovi dele po stepenima mržnje, prema bližnjemu ili
prema Bogu, kao što se neba dele prema stepenima ljubavi prema bližnjem ili
prema Bogu)
1761. Ima duhova koji se ne ulivaju kao potok, nego kaovebracije i kao pokreti
tamol amo, , kao u linijama, s manje ili više oštrine. Takvi se ne ulivaju kad
govore, nego samo kad odgovaraju. To su oni koji iz mnoga uzroka odbacuju
unutrašnjestvari u rečiČ gledajući na ljude kao na oruđa, koja malo cene; a koji
misle samo o sebi. (prim.prev. Autor je boravio u svetu duhova odakle je
ponekad vođen u viša neba i u paklove, kako bi mogao da ih opiše. Inače, uz
pomoć anđela, saznavao je i objašnjavao situacije u kojima se nalazio. Po
njemu, nema anđela od početka, nego dobri ljudi postaju anđeli a zli đavoli, sve
po redu koji je skup duhovnih zakona koji su deo Boga koji stvara i održava ceo
svet, vidljivi i nevidljivi. Sv. Pismo sadrži zakone duhovnog života, i ono je spona
ljudi na zemlji i duhova u nebima, a sve preko unutrašnjih smislova jer ih ima
više, u kojim smikslovima duhovi razumiju Sv. Pismo)
1762. Ima duhova koji ne govore, a koji izražavaju ono što umom osećaju preko
promena koje izaziovaju na mome licu, a koji pretstavljaju ideje svoje misli tako
živo, da se njihova misao pokazivala kao (vidljiva) forma. Ovo je izvedeno
promenama na usnama, odakle je to prelazilo na lice; isto tako oko očiju, kada
su saopštavali unutarnja osećanja svoga uma; oko levoga oka kada su
saopštavali istinu i osećanje za istinu, a oko desnoga oka kada su saopštavali
dolbro i osećanje za dobro.
1763. Tako isto, čuo sam i jednovremeni govor duhova koji su govorili zajedno,
koji se talasao i izgledao kao smotuljak , i koji se ulivao u mozak s raznih strana.
Isto tako, i govor jednoga duha koji se završavao četverostrukim pokretom, kao
s tonom i zvukom ljudi koji mlate (tresu slamu ili žito na gumnu). Ovi su duhovi
odvojeni od drugih. Oni unose bol u glavi, a zvuče kao usisaljka za vazduh.
Neke sam čuo kao da govore zvučnim glasom, ali kao u sebi samima; ali se ipak
čulo kao govor. Neki kao da su grgutali reči kao iz stomaka; to su oni koji ne žele
da obraćaju pažnju na smisao nečega, a koje drugi nateruju da govore. Čuo sam
i neke koji su govorili grubim ili raspuklim zvukom; ovi prilaze s leve strane,
ispod lakta; kao i na levo spoljašnje uho. Čuo sam i neke koji kao da nisu mogli
da govore glasno, nego kao da su prehlađeni; ovi pripadaju klasi onih koji se
uvlače u ono što drugima prija, pa izvlače iz ovih tajne sa ciljem da im naude.
Ima duhova niskoga rasta koji, iako ih je malo, govore kao da ih je mnogo,
glasom kao da je grmljavina; njih sam čuo iznad glave, te sam pomislio da ih je
gomila; ali jedan od njih mi je prišao s leva ispod pazuha, i govorio na is način,
to jest kao da grmi: Odakle dolaze ovakvi duhovi, biće, po Božanskoj milosti
Gospodovoj, rečeno na drugome mestu. Ali ovakve vrste duhova su retke. A
vredno je opaziti da se ovo što se govori na razne načine, da to čuju oni čiji je
unutrašnji organ za sluh otvoren, a tako isto to čuju i duhovi, kao što se čuju
zvukovi i govor ljudi na zemlji; ali se ništa od ovoga ne čuje ako unutrašnji
organi nisu otvoreni.
1764. Jednom su sa mnom duhovi razgovarali pomoću pretstava koje su mi
pokazivali; kao pamenovima raznih boja; svetlostima; oblacima koji su se
podizali i spuštali; malim kućama i platformama sa kojih se govorilo na razne
načine; posudama; osobama koje obučenim na razne načine, i mnogim drugim
stvarima, koje su sve imale značenja; to jest, iz čega se znalo šta su želeli da
saopšte.
POGLAVLJE PETNAESTO.
O SVETOM PISMU ILI REČI U KOJOJ SE ČUVAU SVETE STVARI, A KOJE SU
OTVORENE PRED DOBRIM DUHOVIMA I ANĐELIMA.
1767. Kada Gopodovu Reč čita čovek koji voli Reč i koji živi u ljubavi prema
bližnjemu, ili čovek koji u prostoti srca veruje u ono što je napisano i koji se nije
utvrdio u načelima suprotnim istini vere koja je u unutrašnjem smislu, to
Gospod pretstavlja pred anđelima u takvoj lepoti i u prijatnosti, zajedno sa
saobraznostima (reperezentativim), i u neizrecivim varijacima, prema njihovom
stanju u to vreme, da se svaka pojedinost opaža kao da je u njoj život; a to je
život koji postoji u Reči, i iz kojega se Reč rodila kada je bila poslata iz neba.
Zbog ovoga Gospodova Reč je takva da, iako u slovu izgleda sirova, u njoj su
pohranjene duhovne i nebeske stvari, koje leže otvorene pred dobrim
duhovima i anđelima, kada ćovek čita Reč.
1768. Da se Gospodova Reč tako pretstavlja pred dobrim duhovima i pred
anđelima, bilo mi je dato i da vidim i da čujem; pa mi je stoga dozvoljeno da
iznesem ta iskustva.
1769. Prišao mi je jedan duh ne dugo posle izlaska iz tela, što sam ustanovio po
tome što još nije znao da je u drugom životu, nego je pretpostavljao da živi u
svetu. Opazilo se da je bio odan učenosti, pa sam o tome s njim razgovarao.
Odjednom je bio uzdignut visoko; iznaneđen ovim, pomislio sam da je on bio od
onih koji teže da budu na visokim položajima; ili da je zamišljao da je nebo
negde na visini, jer takvi se često podižu u visinu, kako bi znali da nebo nije
tamo gde je visina, nego da je to nešto unutrašnje. Ali sam ubrzo opazio da je
bio uzdignut prema anđeoskim duhovima , koji su bili napred, malo na desno,
na ulazu u nebo. Tada je sa mnom odatle govorio, rekao je da vidi stvari koje ni
najuzvišeniji ljudski um ne može shvatiti. Dok se ovo odigravalo, ja sam čitao
prvo poglavlje knjige Ponovljeni Zakoni (Deuteronom) o Jevrejskom narodu koji
je trebao da ispita i vidi kakva je zemlja Hanan. Dok sam ovo čitao, rekao mi je
da ne opaža ništa od smisla slova, nego stvari duhovnog smisla, i da su one
divote koje nije mogao da opiše. Ovo je bilo na prvom ulazu u nebo anđeoskih
duhova; a kakve bi tek divote video u samom nebu! a kakve u anđeoskom
nebu! Neki duhovi koji su se našli oko mene, a koji ranije nisu verovali da je
Gospodova Reč ovakva, tada počeše da se kaju zbog svog neverovanja; i rekoše,
u tome stanju, da veruju jer da je duh rekao da je čuo, video i opazio da je
tako. Ali drugi su duhovi istrajali u njihovom neverovanju, te rekoše da to nje
tako, i da je to izmišljeno; tada su i oni samo bili uzdignuti, i govorili su sa
mnom otuda; i rekli da je to bilo sve samo ne izmišljeno, jer su zaista opažali da
je bilo tako; i to su opažali jasnije nego li se to može zapažati u životu tela.
Ubrzo su i ostali bili uzdignuti, a među njima i jedan kojega sam poznavao u
životu tela, koji mi je posvedočio isto, između ostalom da je bio previše
zapanjen da bi mogao pisati slavu Reči u unutrašnjem smislu. Tada, kao da
oseća sažalenje, reče da je takva šteta što ljudi ništa ne znaju o takvim
stvarima. Još je rekao da odakle je bio tada, da je mogao da gleda najdublje u
moje misli i osećanja i da vidi u njima više nego što može da iskaže; kao što su
uzroci, uticaji, odakle su dolazili, i od koga; ideje, i kako su bile izmešane sa
zemaljskim stvarima, i da ove treba da se potopuno odvoje; pored ostalih
stvari.
1770. Posle toga, u dva navrata, video sam kako si i drugi bili uzdignuti u drugo
nebo, među anđeoske duhove; i oni su otuda sa mnom govorili, dok sam čitao
treće poglavlja Deuteronomija od početka do kraja. Rekli su da su bili samo u
unutarnjem smislu Reči (prim. prev. unutarnji je duhovni a unutrašnji je nebeski
smisa, prvi govori u preporodu čolvekove duše, a drugi o sjedinjavanju
Gospodve dve Suštine); i tvrdili da da nema nijedne title koja ne sadrži duhovni
smisao u kome se sve slaže, i da imena označavaju realne stvari. Tako su se i
oni uverili; jer pre toga nisu verovali da su svaka i sve stvari u Reči nadahnute
od Gospoda; i da žele da ovo potvrde pred drugima na zemlji, ali to nije bilo
dopušteno.
1771. Bilo je još duhova koji su bili u neverici o Gospodovoj Reči, to jest nisu
verovali da su u njoj pohranjene stvari u njenim nedrima, ili iznutra; jer u
drugom životu duhovi ne veruju kao što nisu berovali ni u životu tela; a to
neverovanje se ne rasipa osim onako kako je proviđeno od Gospoda, i kroz živa
iskustva. U vezi s ovim, dok sam čitao Psalme Davidove, ovim duhovima bio je
otvoren dublji um ili vid. Ovi nisu bili uzdignuti među anđeoske duhove. Tada su
opazili unutarnje stvari Reči u tim Psalmima; pa su zapanjeni rekli da tako nešto
nikada nisu mogli verovati. Isti deo Reči su tada čuli drugi duhovi; ali su to oni
shvatili drugačije. Kod nekih su ideje njihovih misli bile ispunjene mnogim
prijatnim i divnim stvarima, i to je bilo ispunjeno životom koliko je to bilo
moguće, ali je bilo tako jasno da je prodiralo u njihovo najdublje biće, da im je
izgledalo da su bili uzdignuti prema unutarnjem nebu, sve bliže i bliže Gospodu,
onako kako su na njih delovale istine i dobra s kojima kao da su bili spojeni.
Tada je Reč donesena nekima koji nisu shvatali ništa o unutrašnjem nego samo
o spoljašnjem smislu; i njima je izgledalo da slovo nema života. Iz ovoga svega
jasno je kakva je Reč kada je Gospod ispuni životom – da je ona takva da deluje
do u najveću dubinu; a i kakva je kada se ne ispuni životom - da je onda samo
slovo, u kome ima malo života.
1772. Od Božanske milosti Gospodove, i meni je bilo dozvoljeno da vidim na isti
način Gospodovu Reč u lepoti njenog unutrašnjeg smisla, i to mnogo puta; i to
ne da su reči bile objašnjene u detalje, nego sa svim stvarima uopšte i u
pojedinostima zajedno u jednom nizi ili povezanosti, što je kao da se gleda
nebeski raj sa zemaljskoga raja.
1773. Duhovi koji su uživali i osećali radost u Gospodovoj Reči za života u telu,
osećaju u drugom životu jednu vrstu tople nebeske radosti, koju mi je bilo dato
da osetim. Toplina onih koji su osećali ovo uživanje, bila je data i meni da je
osetim. Bilo je to kao prolećna toplina, počevši od usana, pa šireći se oko
obraza, pa sve do ušiju, podižući se do očiju, pa onda spuštajući se do sredine
grudi. A bila mi je prenesena i toplina onih na koje je još jače uticala Gospodova
Reč, to jest one unutarnje stvari koje je sam Gospod učio; počinjući od grudi i
penjući se otuda ka bradi, i spuštajući se do bedara. A toplina onih koji su
osećali još više zadovoljstvo u Gospodovoj Reči, njihovu sam toplinu osećao kao
unutarnju radost i kao proleće, kako se širi od bedara prema grudima, i tada
preko leve ruke u šake. Anđeli su me poučili, rekavši da je zaista ovako, i da se
prilaženje ovakvih duhova ovako oseća kao toplina, iako je oni sami ne osećaju,
jer osu oni u njoj; kao što mala deca, deca i omladina ne osećaju svoju toplinu
koja je veća nego ona kod odraslih, jer su oni u njoj. Isto tako osetio sam
toplinu nekih koji su zaista uživali u Reči, ali se nisu trudili da je shvate; njihova
se toplina osećala samo u desnoj ruci. A što se tiče topline: i zli duhovi mogu da
svojim veštinama proizvedu toplinu koja imitira uživanje, i mogu da to prenesu
na druge; ali to je samo spoljašnja toplina, koja nema poreklo iznutra. To je
onakva toplina koja izaziva truljenje i pretvara hranu u izmet, kao što je vrelina
preljubočinaca, kao i onih koji su bili utonuli u prljava uživanja.
1774. Ima duhova koji ne žele ništa da čuju o unujtarnjim stvarma u Reči; čak i
kada ih razumeju, i dalje nisu voljni.To su uglavnom oni koji su mislili da se
spasenje zaslužuje delima, i koji su činili dobra dela vođeni ljubavlju prema sebi
i svetu, ili radi postizanja ranga ili bogatstva za sebe, i radi ugleda, a to znači ne
radi Gospodovog carstva. U drugom životu oni su ti koji više od drugih žele da
uđu u nebo; ali ostaju izvan njega; jer ne žele da prime znanja o istini, da bi kroz
to dobro na njih delovalo. Oni tumače značenje Reči kako im se sviđa,
potvrđujući samo ono što ide u prilog njihovim požudama. Takvi su
pretstavljeni starom ženom, ne sa lepim licem, koje je snežno bledo,
nepravilnih crta, koje ju čine ružnom. Dok su oni koji priznaju i vole unutarnje
stvari Reči pretstavljeni devojkom u ranom devojaštvu, ili u cvetu mladosti, lepo
obučenoj, i okrašenoj vencima i nebeskim ukrasima.
1775. Razgovarao sam s nekim duhovima o Reči, rekavši da je to bilo nužno i po
Božanskom proviđenju, da se dadu neka otkrivenja, jer da je otkrivenje ili Reč
glavni prijemnik (sasud) duhovnih i nebeskih stvari, i da tako ona povezuje nebo
i zemlju; i da bi bez nje bili razdvojeni, i da bi nestalo ljudskog roda. I osim toga,
da je potrebno da negde postoji nebeska istina , kroz koju se čovek može
poučiti. Jer da je on rođen za nebeske stvari i da, posle života u telu, treba da
dođe među one koji su nebeski; jer da su istine vere zakoni reda u carstvu u
kome on (čovek) treba da večno živi.
1776. Može da izgleda kao paradoks, ali je cela istina, da anđeli razumeju
unutrašnji smisao Reči bolje i potpunije kada je čitaju mali dečaci i devojčice,
nego kada je čitaju odrasle osobe, koje nisu u veri koja potiče od ljubavi ka
bližnjemu. Rečeno mi je da je tome razlog to što su mali dečaci i devojčice u
stanju uzajamne ljubavi i u nevinosti, i da su sposobni da primaju ono čime
onda Gospod raspolaže; iako oni ovo ne opažaju, osim kao neodređeno
zadovboljstvo koje odgovara njihovome geniju. Anđeli su rekli da je Reč mrtvo
slovo, ali da ga Gospod oživljava prema tome kako ga ko prima; i ono postaje
živo u skladu s (čovekovim) životom ljubavi prema bližnjemuj i sa nevinošću, i to
na bezbroj načina.
1777. Nastavak sledi na kraju ovoga poglavlja.
POGLAVLJE XV.
1. Poslije ovih riječi (poslije ovoga) dođe riječ Jehovina Avramu u utvari
(viđenju), govoreći: ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika.
2. A Avram reče; Gospode Jehovih, šta ćeš mi dati kad živim bez djece, a na
kome će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin.
3. Još reče Avram: eto meni nijesi dao poroda, nego će sluga rođen u mojoj
kući biti moj našljednik.
4. I gle, Jehova mu progovori; ne će taj biti našljednik tvoj, nego koji će izaći od
tebe, taj će ti biti našljednik.
5. Pa ga izvede na polje i reče mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde, ako ih
možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje.
6. I povjerova Avram Jehovi, i on mu to primi za pravdu.
7. I On mu reče: ja sam Jehova koji te izvede iz Ura Haldejskoga da ti dam
zemlju ovu da bude tvoja.
8. A on reče: Gospode Jehovih, po čemu ću poznati da će biti moja?
9. I on reče: prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri
godine i grlicu od tri godine.
10. I on uze sve to, i rasječe na pole, i metnu sve pole jednu prema drugoj; ali ne
rasječe ptica.
11. A ptice slijetahu na te mrtve životinje; a Avram ih odgonjaše.
12, A kada sunce bješe na zalazu, uhvali Avrama tvrd san, i gle, strah i mrak
obuze ga.
13. I On reče Avramu: znaj za cijelo da će sjeme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj,
pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četirii stotine godina.
14. Ali ja ću suditi narodu kome će služiti; a poslije će oni izaći s velikijem
blagom.
15. A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti.
16. I oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima Amorejskim još
nije kraj.
17. A kad se sunce smiri i kad se smrče, gle, peć se dimljaše, i plamen ognjen
prolažaše između onijeh dijelova.
18. Taj dan učini Jehovah zavjet s Avramom govoreći: sjemenu tvojemu dadoh
zemlju ovu do vode Misirske, do velike vode, vode Efrata.
19. Kenejsku, Kenezejsku, Kedmonejsku,
20. I Hetejsku i Ferezejsku i Rafajsku,
21. I Amorejsku i Hananejsku i Gergesejsku i Jevusejsku.
(prim. prev. Autor je koristio latiski prevod Sv. Pisma u kome se umesto reči
„Bog“ nalazi reč Jehova, koja se zbog svetosti nije izgovaala ni kod Jevreja ni
kod Hrišćana. Umesto nje izgovarala se reč „Gospod“, i to je bilo označeno iznad
reči JHV, sa znakovima koji supripadali reči „Gospod“ ili na Hebrejskom
„Adonai“. U delu Nebeske tajne, ona se koristi, i još joj se daju značenja koja su
originalna za nas, ali su po autoru bila poznata u drevna vremena, jer se reč
“Jehova“ (onaj koji jeste) izgovaala različito zavisno da li se radilo o Jehovi koji
dopušta iskujšenja, kada se završava na „ih“ (Jehovih) ili kada se radi o Jehovi
koji pobeđuje, kada se završava na „ah“ (Jehovah).
SADRŽAJ.
1778. Ovde se u unutrašnjem smislu nastavlja o Gospodu pošto je izdržao u
detinjstvu najveće borbe u iskušenjima, koja su bila uporena protivu ljubavi
koju je On gajio prema celom ljudskom rodu, a posebno prema crkvi; i pošto je
bio zabrinut za njenu budućnost, bilo Mu je dato obećanje; ali Mu je bilo
pokazano i kakvo će biti stanje crkve pri kraju, kada će se početi gasiti; ali da će
oživeti jedna nova crkva, koja će zauzeti mesto one prethodne, i da će se tako
nebesko carstvo jako uvećati.
1779. Gospodova uteha se opisuje posle borbi u iskušenjima, koja su opisana u
ovom poglavlju (stih 1).
1780. Gospodova žalba u pogledu crkve, da je ona samo spoljašnja (stih 2,3).
Obećanje jedne unutrašnje crkve (stih 4). O njenom širenju (stih 5). Da je
Gospod pravda (stih 6). I da Njemu pripada carstvo i na nebu i na zemlji (stih 7).
1781. I kako je želeo da ga se uveri da će se ljudski rod spasiti (stih 8), bilo Mu je
pokazano šta će biti sa crkvom, u opštem, i u pojedinačnom (stihovi 9 do 17).
1782. „Junica“, „koza“, i „ovan“, pretstavljaju nebeske stvari crkve; „grlica“ i
„golupče“ pretstavljaju njene duhovne stvari (stih 9). Crkva je bila na jednoj
strani, a Gospod na drugoj (stih 10). Gospod će rasterati zlo i obmanu (stih 11),
Ali će nju (crkvu) obmane još mučiti (stihovi 12, 13). Ali će se od njih osloboditi
(stih 14). Tako je Gospod primio utehu (stih 15). Ali će zla zaposesti (crkvu) (stih
16), pa će na kraju samo zlo i obmana vladati (stih 179. Tada će doći Gospodovo
carstvo, i jedna nova crkva, čija se širina opisuje (stih 18). Obmane i zla biće
izagnane iz naroda koji se imenuju (stihovi 19 do 21).
UNUTRAŠNJI SMISAO.
1783. Ono što se ovde opisuje, to su istorijske činjenica, naime, da je Jehova
razgovarao s Avramom, i da mu je obećana zemlja Hananska u nalseđe; da mu
je naloženo da uzme junicu, kozu, ovna, grlicu i golupče, i da ih postavi kao što
je opisano; da su ptice grabljivice sišle na mrtva tela; da je pao u dubok san, a u
snu u strag i u mrak; da kad je sunce zašlo, da je ugledao nešto kao peć s
dimom kao vatrena baklja između delova (zaklanih životinja); pored ostali
istorijskih činjenica. Ovo su istinski istorijski fakti, ali svaki od njih, i najmanji,
pretstavlja nešto; a same reči kojima su ovi fakti opisani, imaju značenja; a to
znači, da u svakoj i u svim ovim stvarima postoji unutrašnji smisao; jer je svaka
reč koja je sadržana u Reči, nadahnuta, a pošto je nadahnuta, mora da ima
nebesko poreklo; a to znači da mora da čuva u sebi nebeske i duhovne stvari,
jer inače ne bi mogla to da bude Gospodova Reč. To je ono što je sadržano u
unutrašnjem smislu; a kada se ovaj smisao otvori, tada se briše doslovni smisao,
kao da ga nema; ; a s druge strane, ako se samo obraća pažnja na doslovni
smisao, unutranji smisao se kao briše, kao da ga nema. Ova dva (smisla) se
odnose kao nebesko svetlo prema zemaljskom svetlu; i obrnuto, kao zemaljsko
svetlo prema nebeskom svetlu. Kada se pojavi nebesko svetlo, tada je svetlo
sveta kao gusti mrak, kao što mi je pokazano preko iskustva; a ako je neko u
svetskom svetlu, tada mu nebesko svetlo izgleda kao mrkli mrak; isto je i s
ljudskim umovima: onome koji sve stavlja u ljudsku mudrost, ili u reči-znanja,
tome nebeska mudrost izgleda kao nešto tamno; a onome ko je u nebeskoj
mudrosti, tome ljudska mudrost izleda nešto opšte i zamračeno koje bi, kada u
njoj ne bi bilo ijedne nebeske zrake, bilo mrkla tmina.
1784. Stih 1. Posle ovih reči, dođe riječ Avramu od Jehovih u utvari (viđenju
)govoreći: ne boj se, Avrame, ja sam ti štiti, i plata je tvoja vrlo velika. „Posle
ovih reči dođe riječ Avramu od Jehovih“, znači da je posle borbi u detinjstvu
došlo otkrivenje; „u utvari“, znači najdublje otkrivenje, koje je opažanje; „ne
boj se, Avrame, ja sam ti štit“, označava zaštitu protivu zala i obmana, u koju
zaštitu treba da se uzda; „tvoja plata je vrlo velika“, označava kraj ili cilj pobeda.
1785. Poslije ovih riječi dođe riječ od Jehovih Avramu u utvari (viđenju). Da ovo
znači da je posle borbi u detinjstvu dato otkrivenje, jasno je iz značenja „reči“
kao i iz „reč od Jehovih Avramu“, kao i iz značenja „u utvari“ . Pod „rečima“ se u
Hebrejskom jeziku misli na delujuće (aktuelne) stvari; ovde stvari koje su
postignute, a koje su Gospodove borbe u iskušenjima o kojima se govorilo u
prethodnom poglavlju. „Reč od Jehove Avramu“, samo je reč Gospoda sa
Sobom; ali u detinjstvu i u borbama u iskušenjima, kada Suštine još nisu bile
sjedinjene, to (razgovor) se moglo pojaviti samo kao otkrivenje. Na ovaj način
se prikazuje šta je unutrašnje kada deluje na spoljašnje, u stanju i u vreme kada
je to jako daleko. Ovo je stanje koje se naziva Gospodovom poniznošću.
1786. Da je „utvara“ (viđenje ili vizija) otkrivenje, koje dolazi od opažanja, može
se videti iz prirode utvara (vizija), koje se daju u skladu sa čovekovim stanjem.
Onima kod koji je unutrašnji vid zatvoren, utvara je nešto različito od onoga što
je to onome čiji je unutarnji vid otvoren. Na primer, kad se Gospod pokazao
celoj skupštini na Gori Sinaju, drugačije je izgledao u utvari narodu nego što je
izgledao Aronu, a Aronovo viđenje bilo je različito od Mojsijevog; i dalje, viđenja
su bila prorocima drugačija nego ono Mojsiju. Postoje mnoge vrste utvari
(vizija) o kojima će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči kasnije. Što je
više unutarnja, to je utvara (vizija) savršenija. Kod Gospoda su bile
najsavršenije, jer je On tada imao opažanje u svetu duhova i u nebima, a i
neposrednu komunikaciju s Jehovom. Ova je komunikacija pretstavljena, i u
unutračnjem smislu označena, utvarom u kojoj se Jehova pokazao Avramu.
1787. Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit. Da ovo označava zaštitu protiv zala i
obmana, jasno je iz značenja „štita“, koje će značenje skoro biti objašnjeno.
Naime, reči da je Jehova štit, da je On velika nagrada, to su reči utehe posle
iskušenja. Svako iskušenje praćeno je nekom vrstom očajanja (inače ne bi bilo
iskušenje), posle čega sledi uteha. Onaj koji je kušan, taj oseća strah, i u
očajanju je radi onoga kakav će biti kraj (ishod). U tome se i sastoji iskušenje.
Onaj koji je siguran u pobedu, taj ne može da se plaši, pa stoga ni nema
iskušenja. Tako je i Gospod, koji je izdržao najgora i najstrašnija iskušenja, On je
morao da bude i u očajanju, a koja je rasterao Svojom vlasitom moći; kao što se
može jasno videti iz iskušenja u Getsemanskom vrtu, koje je ovako zabeleženo
kod Luke: A kada dođe na mjesto, reče im; molite se da ne dođete u napast
(iskušenje), i sam otstupi od njih kako se može kamenom dobaciti, i kleknuvši na
koljena moljaše se Bogu, govoreći, kad bi htio da proneseš ovu čašu mimo
mene! Ali ne moja nego tvoja volja da bude!A anđeo mu se javi s neba, i krijepi
ga. I budući u borenju, moljaše se bolje. A znoj njegov bijaše kao kaplje krvi koje
kapahu na zemlju (XXII.40-45). Kod Mateja: I uzevši Petra s oba sina Zevedejeva
zabrinu se i poče tužiti. Tada reči im Isus: žalosna je duša moja do smrti;
počekajte ovdje, i stražite sa mnom. I otišavši malo dalje, pade na lice svoje
moleći se i govoreći; oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; i ostavši
ih ondje, otide opet treći put te se pomoli govoreći one iste riječi (XXVI.37-44).
Kod Marka: I uze sa sobom i Petra i Jakova i Jovana, i zabrinu se i poče tužiti. I
reče im: žalosna je duša moja do smrti. Počekajte ondje i stražite. I otišavši malo
pade i moljaše se da bi ga mimoišao onaj čas ako je moguće. I govoraše: Ava,
oče! Sve je moguće tebi; pronesi čašu ovu mimo mene; ali opet ne kako ja hoću
nego kako ti; i govoraše tako i drugi i treći put (XIV. 33-41). Iz ovih odlomaka
možemo da vidimo prirodu Gospodovih iskušenja – da su bila strašnija od svih; i
da je osećao najdublju teskobu, sve do krvavog znoja; i da je tada bio u očaju u
pogledu kraja i događaja; ali i da je primio utehu. Reči koje sada razmatramo,
„ja sam tebi štit, i velika plata (nagrada)“, znače utehu posle borbi u
iskušenjima o kojima se govori u ovome poglavlju.
1788. Da „štit“ označava zaštitu od zala i obmana u koju se treba pouzdati,
jasno je i bez objašnjenja; jer je uobičajen izraz postalo da je Bog štit i odbrana.
Ali šta je posebno označeno „štitom“, može se videti iz Reči, gde u odnosu na
Gospoda, to znači zaštitu, a u odnpsu na čoveka, pouzdanje u zaštitu. Pošto
„rat“ označava iskušenja (kao što je pokazano br. 1664), to sve što ide uz rat
označava nešto što ide uz iskušenje, i što služi odbrani protivu zala i obmana, to
jeste, protivu đavoslih četa koje uvode u iskušenja, i koje iskušavaju. Stoga
„štit“, „oklop“, „nišan“, „koplje“ i „mač“ imaju različita značenja, tako isto i „luk
i strele“, kao i „šlem“; o svakom od ovih biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj,
govora kasnije. Razlog zbog čega „štit“ označava u odnosu na Gospoda zaštitu
od zala i obmana, a u odnosu na čoveka pouzdanje u tu zaštitu, je u tome što je
on zaštita za grudi; a grudima je označeno dobro i istina – dobro zato što je tu
srce, a istin zato što su tu pluća. Da je ovo značenja“štita“, jasno je kod Davida:
Blagosloven da je Jehova, grad moj, koji uči ruke moje boju, i prste moje ratu.
Dobrotvor moj i ograda moja, utočište moje i izbavitelj moj, štit moj, onaj u koji
se uzdam, koji mi pokorava narod moj (Psalam CXLIV.1,2). Ovde, „boj“ i „rat“
su boj i rat u iskušenjima, a u unutrašnjem smislu, u Gospodovim iskušenjima;
u odnolsu na Jehovu, „štit“ je zaštita; a u odnosu na čoveka, to je pouzdanje,
kao što je jasno. Kod istoga: Dome Izrailjev, uzdaj se u Jehovu; on im je pomoć i
štit. Dome Aronov, uzdaj se u Jehovu; on im je pomoć i štit; koji se bojite
Gospod, uzdajte se u Jehovu; on im je pomoć i štit. (Psalam CXV. 9-11). Gde je
slično značenje. Opet: Jehova je utočište moje i branič moj. Bog moj u kojega se
uzdam. Perjem svojim osjeniće te, i pok krilima svojm zaklonićeš se; istina je
njegova štit i ograda. (Psalam XCI. 2-4). Ovde „štit“ i „ograda“ označavaju
zaštitu protivu obmana. Opet: Jehova, grade moj, zaklone moj, izbavitelju moj,
kamena goro, štite moj, rože spasenja mojega, utočište moje! Put je Jehovin
vjeran, riječ Jehovina čista. On je štit svjema koji se u nj uzdaju. (Psalam
XVIII.2,30). I ovde je značenja slično. Opet: Jer ti ispituješ srca i utrobe, o
pravedni Bože! Štit je meni u Boga koji štiti one koji su pravedna srca! (Psalam
VII. 9,10). Ovo označava pouzdanje. Opet: Ti mi daješ štit spasenja mojega, i
desnica tvoja drži me (Psalam XVIII. 35). Ovo tako isto označava pouzdanje.
Opet: Knezovi zemaljski sastavljaju se s narodom Boga Avramova, jer su štitovi
zemaljski Božiji. Da je uzvišen! (Psalam XLVII.9). Opet: Jer je Gospod Bog sunce i
štit, Gospod daje blagoslov i slavu, onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje
ni jednoga dobra. (Psalam LXXXIV.11). Ovo označava zaštitu. Kod Mojsija: Blago
tebi, Izrailju! Ko je kao ti, narod kojega je sačuvao, štit pomoći tvoje, i mač slave
tvoje? Neprijatelji će se tvoji poniziti. (Zakoni Ponovljeni XXXIII.29). „Štit“
označava zaštitu. Kako se ratna oružja pominju u vezi s onima koji su u
borbama i u iskušenjima, tako se ista ratna oružja pripisuju neprijateljima koji
napadaju i koji iskušavaju, i tada ona označavaju obratne stvari; tako, „štit“
označava zla i obmane od kojih se oni (neprijatelji) bore, i koja (oružja) oni
brane, i u koja se pouzdaju. Kao kod Jeremije: Pripravite štite i štitiće, i idite u
boj, prežite konje i pojašite, konjici; postavite se sa šlemovima; i utrite koplja, i
oblačite se u oklope! (jer. XLVI. 3, 4). Pored mnogo drugih odlomaka.
1789. Plata je tvoja vrlo velika. Da ovo označava cilj i svrhu pobeda, jasno je iz
značenja „plate“ (nagrade), da je to nagrada posle borbi u iskušenjima; a ovde
je to cilj i svrha pobeda, jer Gospod nikad ne traži nagradu od pobede za Sebe.
Njegova nagrada za pobede bila je spasenje celog ljudskog roda; jer se On borio
iz ljubavi prema celom ljudskom rodu. Onaj ko se bori iz ove ljubavi, taj ne traži
nikakvu nagradu, jer ova je ljubav takva da želi da da i prenese sve svoje
drugima, i da ništa ne zadrži za sebe; tako da se ovde „nagradom“ označava
spasenje ljudskog roda.
1790. Stih 2. A Avram reče; Gospode Jehova, šta ćeš mi dati kad živim bez djece,
i na kom će ostati kuća moja to je ovaj Elijazer Damaštanin. „Avram reče:
Gospode Jehova“, označava Gospodovo opažanje; „Avram“ je unutarnji čovek;
„Gospod Jehova“ je unutrašnji čovek u odnosu prema unutrašnjem čoveku; „šta
ćeš mi dati kad živim bez djece“, označava da nije bilo unutrašnje crkve; „ovaj
Elijazer Damaštanin“ označava spoljšnju crkvu.
1791. Avram reče: Gospode Jehova. Da ovo označava Gospodovo opažanje, vidi
se iz činjenice da je Gospod imao najunutarnjiju i najsavršeniju percepciju
(opažanje) svih stvari. Kao što je rečeno, ova percepcija bila je opažajno
osećanje i poznavanje svih stvari koje se dešavaju u nebu, i neprekidna
komunikacija i unutarnji razgovor s Jehovom, koju je (percepciju) samo Gospod
imao. Ovo je označeno, u unutrašnjem smislu, rečima „Avram reče Jehovi“. To
je Avram pretstavljao dok je razgovarao s Jehovom; i slično je i značenje kad
god se izraz „Avram reče Jehovi“ pojavi.
1792. Da „Avram“ pretstavlja unutarnjeg čoveka, ili da Avram pretstavlja
Gospodovog unutarnjeg ili racionalnog čoveka, pokazano je ranije. A šta je
Gospodov unutarnji čovek, prikazuje se u ovom poglavlju.
1793. Da je „Gospod Jehovih“ unutrašnji čovek u odnosu na unutarnjeg , jasno
je iz onoga što je rečeno o Gospodovom unutrašnjem čoveku, naime, da je to
bio Sam Jehova, od Kojega je začet, i čiji je bio jedini Sin, i s kojim se Gospodovo
Ljudsko sjedinilo posle borbi u iskušenjima, pošto je očistio materinsko ljudsko,
to jest ono što je nasledio od majke. Oslovljavanje sa „Gospode Jehova“ često
se koristi u Reči; u stvari, svaki put kad se Jehova nazove „Gospodom“. Ne
naziva se „Gospod Jehovah“, več „Gospod Jehovih“ , i to osobito kada se radi o
iskušenjima. Kao kod Isaije: Evo, Gospod Jehovih ide na jakoga, i mišica će
njegova obladati njim; evo plata je njegova kod njega i djelo njegovo je pred
njim. Kao pastir pašće stado svoje, u naručje svoje sabraće jaganjce, i u nedrima
će ih nositi, a dojilice će voditi polako. (XL. 10, 11). Ovde „Gospod Jehovih ide na
jakoga“, odnosi se na Njegove pobede u borbama i iskušenjima; „Njegova
mišica će obladati njim“, označava da je to bilo od Njegove sopstvene moći. A
šta će biti nagrada koja se pominje u prvom stihu ovoga poglavlja, to je
spasenje celog ljudskog roda; a to je onačeno sa „kao pastir pašće stado Svoje,
pokupiće jaganjce u naručje Svoje, nositi ih u nedrima, dok će dojilice voditi
polako“; sve ovo ide uz najadublju ili Božansku ljubav. Ponovo kod istog
Proroka: Gospod Jehovih otvori mi uši, i ja se ne protivih. Leđa svoja podmetoh
onima koji me bijahu i obraze onima koji me čupahu; ne zaklonih lica svojega od
ruga ni od zapljuvanja. Jer, gle, Gospod Jehovih će mi pomagati, i ko će me
osuditi? (L. 5-7,9). Ovde je jasno da se govri o iskušenjima. Pored drugih
odlomaka.
1794. Šta ćeš mi dati kad živim bez djece? Da ovo označava da nema unutrašnje
crkve, može se videti iz izraza „ ići bez dece“. U unutrašnjem smislu, „ići“ je
živeti (kao što je pokazano u br. 519); a onaj koji je bez dece, to je onaj koji
nema semena, ili svog potomstva. O ovome se govori u sledećim stihovima (3
do 5), gde se objašnjava šta je označeno onim ko je bez dece, ili onim koji nema
semena.
1795. To je čuvar moje kuće. Da ovo označava spoljašnju crkvu, jasno je iz
značenja „čuvara kuće“ , u unutrašnjem smislu, to jest (da je on čuvar) u
odnosu na crkvu. Spoljašnja crkva se naziva „čuvarem kuće“ onda kada je kuća
sama unutrašnja crkva, a otac porodice Gospod. To je pravo mesto za
spoljašnju crkvu, jer čuvanje pripada spoljašnjem u crkvi; kao što je obavljanje
obredam i sve ostale stvari koje su vezane za mesto bogoštovanja i za samu
crkvu, to jest za Kuću Jehovinu ili Gospodovu. Ono što je spoljašnje, ako nema
unujtrašnjeg, nema vrednosti; spoljašnje ima svoje postojanje od unutrašnjeg, i
onakvo je kakvo je unutrašnje. To je kao sa čovekom: njegovo spoljašnje ili
telesno ne vredi ako nema nešto unutrašnje koje mu daje dušu i život. Kakvo je
unutrašnje, takvo je i spoljašnje; ili, kakvi su narav i um, tako je vredno sve što
izlazi uz pomoć spoljašnjeg ili telesnog. Ono što je u srcu, to čini čoveka; a ne
ono što dolazi od usta i od pokreta; a tako je i s unutrašnjim kod crkve. A
spoljašnje kod crkve je kao spoljašnje kod čoveka, u tome što se ono brine i
upravlja; ili, što je isto, spoljašnjeg ili telesnog čoveka možemo isto tako nazvati
čuvarem i upraviteljem kuće kada kuća označava ono što je unutarnje. Iz ovoga
je jasno šta znači „ići bez dece“, naime, da je to stanje u kome nema
unutrašnjeg u crkvi, nego ima samo spoljašnjeg; kao što je i bilo onda kada se
Golspod žalio.
1796. (Moj naslednik je) ovaj Eliezer Damaštanin. Iz onoga što je do sad rečeno,
jasno je da ove reči označavaju spoljašnju crkvu; a isto se to pokazuje i iz
značenja „Damaštanina“. Damask je bio glavni grad Sirije, gde su postojali
ostaci bogoštovanja Drevne Crkve, i odakle je došao Ever, ili Hebrejska nacija,
kod kojih je postojala samo spoljašnja crkva (kao što je rečeno br. 1238, 1241),
znači ništa osim čuvanja kuće. Da u ovim rečima ima očajanja, pa prema tome i
Gospodovog iskušenja, jasno je iz samih reči, kao i iz utehe koja se odnosila na
unutrašnju crkvu.
1797. Stih 3. A još reče Avram: eto meni nijesi dao poroda, pa će sluga rođen u
mojoj kući biti moj našljednik. „Avram reče: eto meni nijesi dao poroda“,
označava da nije bilo unutrašnje crkve, koja je ljubav i vera; „pa će sluga rođen
u mojoj kući biti moj našljednik“, znači da će u Gospodovom carstvu biti samo
onoga što je spoljašnje.
1798. A Avram reče: eto nijesi dao meni poroda. Da ovo znači da nije bilo
unutrašnjeg u crkvi, jasno je iz značenja „poroda“ (semena), a što je ljubav i
vera, o kojima je bilo reči (br. 255, 256, 1025), kao i iz značenja naslednika, kao
što je objašnjeno u onom što sledi. Da su ljubav i vera, koja potiču iz toga, ono
unutrašnje u crkvi, pokazano je nekoliko puta. Ni na koju drugu veru se ne misli
osim na onu koja potiče od ljubavi prema bližnjemu. U širem smislu, vera je
doktrinalno učenje crkve. Ali doktrinalno odvojeno od ljubavi ka bližnjemu ne
čini ono što je unutrašnje u crkvi, jer je doktrinalno samo znanje koje je u
sećanju, a koje može da postoji i kod najgorih ljudi, pa i kod paklenih (duhova).
A doktrina koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu, ona sačinjava unutrašnje u crkvi,
jer to je od života. Sam život je ono unutrašnje u svakom bogoštovanju; pa je
stoga i doktrinalno, kad je iz ljubavi ka bližnjemu, isto tako unutrašnje u crkvi.
Da je ovo ta vera na koju se ovde misli, vidi se iz toga što onaj koji je u ljubavi ka
bližnjemu, taj je upoznat sa svim što se odnosi na veru. Samo pogledaj, ako
hoćeš, sve doktrinalne stvari, i vidi šta su i kakve su; zar se one ne odnose na
ljubav ka bližnjemu, pa stoga i na veru koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu?
Pogledaj samo Zapovesti u Dekalogu. Prvi je o klanjanju Gospodu Bogu. Onaj
koji ima ljubav i koji voli bližnjega, taj se klanja Gospodu Bogu, jer je to njegov
život. Druga Zapovest je da se čuva Sabat (dan odmora). Onaj koji je u ljubavi i u
ljubavi ka bližnjemu, tome nije ništa milije nego da se klanja Gospodu, i da slavi
Njegovo ime svakoga dana. Zapovest „ne ubi“, pripada sasvim ljubavi ka
bližnjemu. Onaj ko voli bližnjega kao samoga sebe, taj zadrhti kada pomisli da
se bližnjemu nešto desi što ga pozleđuje, a još više kad pomisli da ovaj bude
ubijen. Zapovest „ne ukradi“; onaj ko voli bližnjega rado daje ovome nešto što
je njegovo, i ne bi nikada od ovoga nešto ukrao. A tako je i sa zapovesti „ne čini
preljube“; onaj ko voli bližnjega, taj bi radije čuvao ženu svoga bližnjega da joj
neko ne nanese takvu povredu, i taj smatra da je preljuba zločin protivu savesti,
i da ona razara bračnu ljubav i njene dužnosti. Poželeti ono što pripada
bližnjemu je protivno onima koji žive u ljubavi ka bližnjemu, jer onaj ko je u
ljubavi ka bližnjemu, taj želi da čini dobro bližnjemu i da mu da nešto svoje;
takav nikada ne žudi za onim što pripada drugome. Ovo su zapovesti Dekaloga,
koje su doktrinalne stvari vere; a one su ne samo u sećanju onoga koji voli
bližnjega, već su one u njegovom životu i srcu; one su kao upisane u njemu, jer
su one u njegovoj ljubavi ka bližnjemu, pa stoga i u samom njegovom životu;
pored ostalih stvari dogmatske prirode koje on zna na sličan način od same
ljubavi ka bližnjemu; jer on živi po savesti o onome što je pravo. Ono što je
pravo i istinito, a što ne može da razume i da ispituje, on to veruje u
nezazlenosti srca, jer je Gospod tako rekao. Onaj koji ovako veruje, ne greši,
iako to što prihvata nije istina u sebi, nego samo prividna istina. Kao ne primer,
ako veruje da se Gospod gnevi, kažnjava, iskušava, i slično. Ili ako drži da hleb i
vikno u Svetoj Večeri imaju neko značenje, ili da su telo i krv na neki način
prisutni (u Svetoj Večeri), kako to oni objašnjavaju – nema značaja da li kažu
jedno ili drugo, iako malo njih o ovome razmišlja, ili ako i razmišljaju o tome
pod uslovom da je iz čista srca, jer su tako bili poučeni, a pri tome žive u ljubavi
ka bližnjemu. Kada ovi čuju da hleb i vino u unutrašnjem smislu označavaju
Gospodovu ljubav prema celom ljudskom rodu, kao i sve što ide uz tu ljubav,
kao i uzajamnu ljubav čovekovu prema Gospodu i bližnjemu, oni to odmah
veruju, i raduju se da je tako. Dok to nije tako s onima koji znaju doktrinalne
stvari, a nisu u ljubavi ka bližnjemu; ovi se o svemu raspravljaju, i osuđuju sve,
ma ko oni bili, koji ne veruju kao oni. Iz ovoga se može videti da ljubav ka
Gospodu i ljubav ka bližnjemu sačinjavaju ono što je unutrašnje u crkvi.
1799. Pa će sluga rođen u mojoj kući biti moj našljednik. Da ovo označava da bi
tako bilo u crkvi samo ono što je spoljašnje, vidi se iz značenja, u unutrašnjem
smislu, „naslednika“ i „nasleđa“ (semena). Biti naslednik ili naslediti znači večni
život u Gospodovom carstvu. Naslednici su svi koji su u Gospodovom carstvu,
jer oni žive od Gospodove ljubavi, koja je uzajamna ljubav; i od ove (ljubavi) oni
se nazivaju sinovi. Gosodovi sinovi ili naslednici su svi oni koji su u Njegovom
životu, jer je njihov život od Njega, i oni su rođeni od Njega, to jest, oni su
nanovo rođeni. Naslednici su oni koji su rođeni od nekoga; tako su naslednici
svi koji su rođeni od Gospoda, jer tako oni primaju Njegov život. U Gospodovom
carstvu ima onih koji su spoljašnji, onih koji su unutarnji, i onih koji su
unutrašnji. Dobri duhovi koji su u prvom nebu, i oni su spoljašnji; anđeoski
duhovi koji su u drugom nebu, oni su unutarnji; a oni koji su u trećem, oni su
unutrašnji. (prim. prev. Na drugim mestima, autor naziva spoljašnje prirodnim,
unutarnje duhovnim a unutrašnje anđele nebeskim). Oni koji su spoljašnji, oni
nisu tako blizu Gospodu kao što su oni unutarnji; niti su pak ovi tako blizu
Gospodu kao što su unutrašnji. Iz Svoje Božanske ljubavi, Gospod hoće da svi
budu blizu Njega; da ne stoje na vratima, kao oni u prvom nebu; On hoće da svi
budu u trećem nebu; i ako je moguće, ne kod Njega nego u Njemu. Takva je
Božanska ljujbav, ili Gospodova ljujbav; a pošto je crkva tada bila samo
spoljašnja, to se On žalio, rekavši, „eto, sluga rođen u mojoj kući će biti moj
našljednik“, čime je označeno da će na ovaj načn postgojati samo ono što je
spoljašnje u Njegovom carstvu. Ali uteha sledi, i obećanje sledi o onome što je
unutrašnje, u stihovima koji slede. Šta je spoljašnje u crkvi, već je bilo rečeno
(br. 1083, 1098, 1100, 1151, 1153). Ono što pripada doktrini, to samo ne čini
spoljašnje, kao što je rečeno; niti se crkve kod Gospoda razlikuju jedna od druge
po tome; već se razlikuju po životu prema doktrinalnim verovanjima, od kojih
sve, ako su istinite, gledaju na ljubav ka bližnjem kao na svoj temelj. Što je
doktrina osim učenje kako da se živi? U Hrišćanskom svetu, crkve se razlikuju
prema doktrinalnim razlikama; prema njima, ljudi se nazivaju Rimokatolicima,
Luterovcima i Kalvinistima, ili Reformisanima i Evangelistim, kao i drugim
imenima. Ovako se nazivaju samo po doktrinama, a to ne bi bio slučaj ako bi
ljubav ka Gospodu i bližnjemu bili temelji vere. Tada bi doktrnalne stvari bile
samo stvar mišljenja o misterijama vere, a koja (mišljenja) bi istinski Hrišćani
ostavili svakome da se drži (svoga mišljenja) po svojoj savesti, pa bi rekli u svom
srcu da je neko istinski Hrišćanin ako živi kao Hrišćanin, to jeste, onako kao to
Gospod uči. Tako bi od mnogo različitih crkava bila samo jedna, a odvajanja,
koja dolaze od doktrina, bi nestala; a sva mržnja jednih protivu drugim bi u
trenutku iščezla, i Gospodovo carstvo bi se spustilo na zemlju. Drevna Crkva,
koja je pre potopa bila raširena po mnogim kraljevstvima, bila je ovoga
karaktera, to jest, ljudi su se razlikovali po doktrinalnim stvarima, ali su smatrali
da je ljubav ka bližnjemu temelj (svemu); a na bogoštovanje su gledali ne prema
doktrinalnim stvarima koje pripadaju veri, već prema ljubavi ka bližnjem koja
pripada životu. Ovo je označeno onim što se reklo da su svi govorili jedan jezik
(da su bili „jedne usne“) (Postanje X.1); o čemu vidi gore (br. 1285).
1800. Stih 4. I gle, Jehova mu progovori, i reče: ne će taj biti našljednik tvoj,
nego koji će izaći od tebe taj će biti našljednik. „Gle, Jehova mu progovori“,
znači odgovor; „i reče: ne će taj biti našljednik tvoj“, označava da ono što je
spoljašnje neće naslediti Njegovo carstvo; „nego koji će izaći iz tebe (iz tvoje
utrobe)“, označava da če to biti oni koji su u ljubavi prema Njemu i ljubavi
prema bližnjemu; „taj će biti našljednik“, označava da će ovi biti naslednici.
1801. I gle Jehova mu progovori. Da ovo označava odgovor, naime, da neće biti
(u crkvi) glavno ono što je spoljašnje, već ono što je unutrašnje, jasno je iz
onoga što sledi. „Jehova progovori“ , ili odgovor, to je uteha.
1802. I reče: ne će taj biti tvoj našljednik. Da ovo znači da ono što je spoljašnje
neće naslediti Njegovo carstvo, jasno je iz značenja „postati naslednik“, ili
naslediti, što je gore već objašnjeno. Naslednik Gospodovog carstva nije ono
što je spoljašnje već ono što je unutrašnje. I ono spoljašnje je (naslednik), ali
samo preko onoga što je unutrašnje. Da bi se znalo kavav je slučaj, treba držati
na umu da svi oni koji su u nebima – kako oni u prvom, tako i oni u drugom i
trećem nebu – to jest, i oni koji su spoljašnji kao i oni koji su unutrašnji – svi su
oni naslednici Gospodovog carstva; jer oni svi čine jedno nebo. U Gospodovim
nebima, unutrašnje (stvari) odnose se na spoljašnje, kao što se odnose u
čoveku. Anđeli prvoga neba potčinjeni su onima iz drugog neba, a ovi su
potčinjeni anđelima trećeg neba. Međutim, ovo nije potčinjenost kao
naređenje, nego je, kao u čoveku, to uticaj unutrašnjih stvari u spoljašnje; to
jest, Gospodov život utiče kroz treće nebo u drugo, a kroz ovo u prvo, sve po
redu; pored toga što On utiče i neposredno u sva neba. Niži ili potčinjeni anđeli
ne znaju da je ovako osim kada im je dato od Gospoda da o tome razmisle;
dakle, nema podređenosti preko naređenja. Onoliko koliko ima unutrašnjeg u
jednom anđelu trećeg neba, toliko je naslednik; i slično, koliko ima unutrašnjeg
u anđelu prvog neba, i on je toliko naslednik. Ono što je unutrašnje, to je ono
što čini nekoga naslednikom. Kod unutarnjih anđela ima više unutrašnjeg nego
kod više spoljašnjih anđela, pa su stoga oni prvi bliži Gospodu od onih drugih.
Unutrašnje, to je ljubav ka Gospodu; pa koliko su u ljubavi i milosrđu, toliko su
sinovi i naslednici, jer toliko učestvuju u Gospodovom životu. Ali se niko ne
može podići iz prvog ili spoljašnjeg neba u drugo ili unutarnje nebo dok nije
poučen o dobrima ljubavi i istinama vere. Koliko je poučen, toliko može da
bude uzdignut ili doći u treće nebo među anđele. Unutarnji i unutrašnji se kroz
pouku prilagode da primaju dobra ljubavi i istine vere, i da tako opažaju ono što
je dobro i istinito. Niko ne može da opaža ono što ne zna i što ne veruje, pa
stoga ne može ni da primi dar da opaža dobro ljubavi i istinu vere osim preko
saznanja (cognitiones), to jest ako ne zna šta su i kakva je njihova priroda. Tako
je sa svima, čak i sa malom decom, koja sva primaju pouku u Gospodovom
carstvu. Ali ovi lako primaju pouku, jer nisu ispunjeni lažnim načelima; njih se,
međutim, poučava samo o glavim istinama; a kada prime pouku, tada nema
broja i granice šta sve mogu da opaze. Ovo je sličan slučaj kao sa nekim ko je
ubeđen u neku osnovnu istinu; takav onda prima pojedinosti, koje se slažu, i
uči lako, kao od sebe, ili spontano; jer na njega deluje glavna istina, a otuda i
pojedinosti deluju na isti način; jer ove pojedinosti ulaze s lakoćom i sa
prijatnošću, i tako sve postaje savršenije. To su unutranje stvari, zbog kojih se
ove pojedine nazivaju „naslednci“, a preko kojih oni nasleđuju Gospodovo
carstvo. Ali počinju da bivaju naslednici onda kada na njih deluje dobro, to jest,
uzajamna ljubav, u koju su uvedeni preko znanja o dobru i istini, i preko
osećanja za njih. Pa onoliko koliko su u osećanju za dobro, to jest u uzajamnoj
ljubavi, toliko su „naslednici“, to jest toliko primaju nasleđe. Jer je uzajamna
ljubav sami život koji primaju od Gospodove suštine, kao od svog Oca. Ovo se
može videti iz onoga što sledi u sledećem stihu.
1803. Nego koji će izaći iz tebe (tvoje utrobe). Da ovo označava one koji su u
ljubavi prema Gospodu i u ljubavi prema bližnjem, jasno je iz značenja
„utrobe“, i iz značenja „izaći iz utrobe“, što je biti rođen. A ovde to označava
one koji su rođeni od Gospoda. Oni koji su rođeni od Gospoda, to jest koji su
preporođeni, ti primaju život od Gospoda. Gospodov život je, kao što je rečeno,
Božanska ljubav, to jest, ljubav prema celom ljudskom rodu; ili Njegova volja da
spasi, ako je moguće, sve, to jest sve ljude. Oni koji nemaju Gospodovu ljubav,
to jest, koji ne vole bližnjega kao samoga sebe, nikad nemaju Gospodov život,
pa stoga nisu nikad od Njega rođeni, to jest, „nisu izašli iz Njegove utrobe“, pa
prema tome ne mogu biti naslednici Njegovog carstva. Iz čega je jasno da „izaći
iz utrobe“, u unutrašnjem smislu, ovde su označeni oni koji su u ljubavi k Njemu
i u ljubavi ka bližnjemu. Tako kod Isaije: Ja sam izbavitelj tvoj, svetac Izrailjev,
koji te učim da bi napredovao, i vodim te putem kojim treba a ideš. O, da si
pazio na zapovijesti moje, mir bi tvoj bio kao rijeka, i pavda tvoja kao valovi
morski. I sjemena bi tvojega bilo kao pijeska, i poroda utrobe tvoje kao zrna
njegovijeh (XLVIII. 17-19). „Sjemena kao pijeska“ , označava dobro; a „poroda
utrobe tvoje kao zrna njegovijeh“, istinu; tako će biti onih koji imaju ljubav, jer
samo ovi su u ljubavi prema dobru i istini. Pored toga, „utroba“ u Reči označava
ljubav ili milost zato što utroba koja rađa označava, a posebnio majčina
materica, čednu bračnu ljubav, kao i ljubav prema deci koja iz ove potiče. Kao
kod Isaije: Gdje je revnost tvoja i milost tvoja? Da li će se meni ustegnuti?
(LXIII.15). Kod Jeremije: Nije li mi Jeferm mio sin? nije li dijete predrago? Za to
je moje srce ustreptalo njega radi, doista ću se smilovati na nj. (XXXI.20).Jasno
je iz ovoga da je Gospodova ljubav sama i milost sama i sažalenje za ljudski rod
ono što je u unutrašnjem smislu označeno „utrobom“, kao i sa „izaći iz utrobe“;
stoga se onima koji „izlaze iz utrobe“ označavaju oni koji imaju ljubav. (Da je
Gospodovo carstvo uzajamna ljubav, može se videti gore, br. 548. 549,684, 693,
694).
1804. Onaj će biti tvoj našljednik. Da ovo znači da će oni biti naslednici, jasno je
iz značenja „naslednik“, o čemu je već govoreno.
1805. Stih 5. Pa ga izvede na polje i reče: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde,
ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. „Izvede ga na polje“,
označava vid unuarnjeg čoveka koji od spoljašnjih stvari vidi unutrašnje; “i reče:
pogledaj na nebo“, označava pretstavu Gospodovog carstva u umnoj slici
svemira; „ i izbroj zvijezde“, znači pretstavu dobrih i istinitih stvari u umnoj slici
sazvežđa; „ako ih možeš prebrojati“, označava plodnost ljubavi i umnožavanje
vere; „ takvo će tvoje sjeme biti“, označava naslednike Gospodovog carstva.
1806. I izvede ga na polje. Da ovo označava vid unutarnjeg čoveka koji od
spoljašnjih stvari vidi unutrašnje, može se videti iz značenja „izvesti na polje“,
povezano s onim što sledi. Unutrašnje se stvari izvode onda kada telesnim
očima čovek posmatra zvezdano nebo, i otuda misli o Gospodovom carstvu.
Kad god čovek vidi nešto svojim očima, i ako ih gleda kao da ih ne vidi, nego vidi
ili misli o crkvi i nebu, tada njegov unutarnji vid „izlazi na polje“. Samo oko nije
ništa, nego vid njegovoga duha izlazi kako bi video unutrašnje stvari od
spoljašnjih; a to je, da bi od predmeta ovoga sveta neprestano razmišljao o
onim stvarima koje su u drugom životu; jer je to život radi kojega živi na ovome
svetu. Takav je bio vid Pradrevne Crkve; takav je vid anđela koji su kod čoveka; i
takav je bio Gospodov vid.
1807. I reče: pogledaj na nebo. Da ovo označava pretstavu Gospodovog carstva
u umnoj slici svemira, može se videti iz značenja „neba“. U Reči „Nebo“, u
unutrašnjem smislu, ne označava nebesa koja se pokozuju očima; nego
Gospodovo carstvo u opštem i u pojinačnom (obliku). Kad čovek koji gleda na
unutrašćnje stvari od spoljašnjih, vidi nebesa, on ne misli o zvezdanom svodu
(nebu), nego o anđeoskom nebu; i kada gleda sunce, on ne misli o suncu nego o
Gospodu, koji je Sunce neba. Tako isto, kada gleda mesec i zvezde; i kada vidi
ogromnost nebesa, on ne misli o njihovoj ogromnosti, već o ogromnoj i
neizmernoj moći Gospodovoj. Isto je kada gleda sve druge stvari, jer nema ništa
što nije pretstava (simbol, metafora); isto tako kada gleda stvari na zemlji; kada
posmatra svitanje dana, on ne misli o zori nego o svemu što dolazi od Gospoda,
ka i o napredovanju prema danu mudrosti. Tako kada gleda vrtove, šumarke,
leje cveća, njegovo se oko ne lepi za stablo, ili za cveće, list ili plod; nego misli o
nebeskim stvarima koje su njima pretstavljene; niti misli o cvetu, njegovoj
lepoti i prijatnosti; nego o onome što ovi pretstavljaju u drugom životu. Jer
nema ništa što je lepo i prijatno na nebeskom svodu ili na zemlji što ne
pretstavlja Gospodovo carstvo (vidi što je rečeno u br. 1632). Ovo je „pogledaj
na nebo“ što pretstavlja Gospodovo carstvo u umnoj slici svemira. Razlog da
sve na nebu i na zemlji pretstavlja nešto je to što je sve to došlo i neprestano
dolazi uticajem od Gospoda kroz nebo. To je kao i sa ljudskim telom, koje dolazi
i koje traje od duše; zbog čega je sve na telu, uopšte i u pojedinostima,
pretstava duše. Duša je svrha i cilj. Duša je i u službi i ona je u cilju; a telo samo
izvodi (ono u čemu je duša vodi). Svi efekti, ma koji da su, su pretstave službi
koje su uzroci; a službe pretstavljaju ciljeve koji pripadaju prvim načelima. Oni
koji su u Božanskim idejama, ti se nikada ne zadržavaju na premetima
njihovoga vida; nego od njih i preko njih vide unutrašnje stvari. A najdublje
unutrašnje stvari pripadaju Gospodovom carstvu, dakle onima koji su u samim
ciljevima. Isto je tako sa Gospodovom Reči; onaj (čovek) koji je u Božanskim
stvarima, taj nikada ne gleda na Gospodovu Reč od slova; već gleda na slovo i
na doslovni smisao kao na nešto što pretstavlja i označava nebeske i duhovne
stvari crkve i Gospodovog carstva. Za njega je doslovni smisao samo sredstvo
pomoću kojega misli o ovim. Takav je bio Gospodov vid.
1808. Izbroj zvezde. Da je ovo pretstava onoga što je dobro i istinito u umnoj
slici sazvežđa, jasno je iz onoga što je maločas rečeno; kao i iz značenja i
pretstave „zvezda“, što su dobra i istine. „Zvezde“ se često pominju u Reči, i
svugde označavaju ono što je dobro i istinito, a u suprotnom smislu, ono što je
zlo i lažno; ili što je isto, one označavaju anđele ili društva anđela, a u obrnutom
smislu, zle duhove i njihova udruživanja. Kada označavaju anđele i društva
anđela, tada su zvezde stajaćice (nepokretne zvezde); dok kada pretstavljaju zle
duhove i njihova udruživanja, one su zvezde lutalice (pokretne zvezde), kao što
sam to često video. Da sve stvari na nebeskom svodu i na zemlji pretstavljaju
nebeske i duhovne stvari, vidi se i po tome što se stvari slične ovima koje se
pokazuju na svodu nebeskom i na zemlji našem vidu, da se one pokazju i u
svetu duhova, jasno kao u po dana; i tamo su one samo pretstave. Na primer,
kada se pokaže zvezdano nebo, i na njemu zvezde stajaćice, trenutno se zna da
one pretstavljaju dobro i istinu; a kada se pokažu zvezde lutalice, odmah se zna
da one pretstavljaju zlo i obmanu. Po sjaju i svetlucanju može da se zna koje su
vrste; pored bezbroj drugih stvari. Otuda, ako se misli mudro, može se znati šta
je poreklo svih stvari na zemlji, to jest, da je to Gospod; a razlog da one dolaze
na zemlju ne idealno (kao slike) nego stvarno (aktuelno) je u tome što su sve
stvari, kako nebeske tako i duhovne, a koje su od Gospoda, žive i suštinske, ili
kako ih zovu, supstancijalne, pa stoga dobijaju egzistenciju (postaju) u onom što
je poslednje (ultimum) u prirodi (vidi br. 1632). Da zvezde pretstavljaju i
označavaju ono što je dobro i istinito, može se videti iz sledećih odlomaka u
Reči. Kod Isaije: Jer zvijezde nebeske i prilike nebeske ne će pustiti svetlosti
svoje, sunce će pomrčati o rođaju svom, a mjesec ne će pustiti svetlosti svoje. I
pohodiću vaseljenu za zloću i bezbožnike za bezakonje. (XIII.10,11). Ovde se
govori o danu pohođenja (prim.prev. „sudnji dan“, ili pohođenje radi suda.
Prem autoru, postoje veliki Sudovi na kraju svake unvezalne crkve, kao onaj dok
je Gospod bio na zemlji, i onaj kojemu je prisustvovao autor u duhovnom svetu.
Ali postoje i mini-sudovi, kada se ruše one stvari, ponekad čitavi gradovi, koje zli
ili nečisi duhovi izgražiju, a koje je autor opisivao u Duhovnm dnevniku). Svak
može da vidi da da ovde „zvezde“ i „prilike nebeske“ (sazvežđa) označavaju ne
zvezde i sazvežđa nego dobra i istine; da se „suncem“ označava ljubav; a
„mesecom“ vera; jer se ovde radi o zlima i obmanama. Kod Jezikilja: I kad te
ugasim, zastrujeću nebo, i zvijezde na njemu pomračiti, sunce ću zakloniti
oblakom, i mjesec ne će svijetljeti svetlošću svojom, Sva ću svijetla vidjela na
nebu pomračiti za tobom, i pustiću tamu na tvoju zemlju. (XXXII.7,8). Ovde je
slično značenje. Kod Joila: Pred njima će se zemlja tresti, nebesa će se
pokolebati, sunce i mjesec će pomrčati i zvijede će ustegnuti svetlost svoju.
(II.10 i III.15). I ovde je slično značenje. Kod Davida: Hvalite ga, sunče i mjeseče!
Hvalite ga, sve zvijezde sjajne! Hvalite ga, nebesa nad nebesima i vodo nad
nebesima! (CXLVIII,3,4). Ovo označava isto. Da se pod „zvezde“ ne misli na
zvezde, nego na dobro i istinu, ili što je isto, na one koji su u dobrim i istinitim
stvarima, kao što su anđeli, otvoreno se kaže kod Jovana: I (vidjeh) usred sedam
svijećnjaka kao sina čovječijega, obučena u dugačku haljinu, i opasan po prsima
pojasom zlatnijem. I držaše u svojoj desnici sedam zvijezda, i iz usta njegovijeh
izlažaše oštar mač s obje strane, a lice njegovo bijaše kao sunce kada sija u silini
njegovoj. Tajna sedam zvijezda koje si vidio na desnici mojoj, i sedam
svijetnjaka zlatnijeh, i sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava; i sedam
svijetnjaka koje si vidio jesu sedam crkava. (Otkr. I. 13, 16, 20). Opet: I četvrti
anđeo zatrubi, i udarena bi trećina sunca, i trećina mjeseca, i trećina zvijezda,
da pomrča trećina njihova, i trećina dana da ne svijetli, tako i noći. (VIII. 12).
Ovde se jasno vidi da su dobro i istina potamnili. Kod Danila: I iz jednoga izide
rog malen i naraste vrlo velik prema jugu i istoku i prema krasnoj zemlji. I
naraste dori do vojske nebeske, i obori na zemlju neke od vojske i od zvjezda, i
pogazi ih. (VIII.9, 10). Ove reči jasno pokazuju da „vojske nebeska“ i „zvijezde“
su dobra i istine, po kojima se gazi. Iz ovih odlomaka može se videti šta
označavaju Gospodove reči kod Mateja: I odmah će po nevolji dana tijeh sunce
pomrčati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde s neba spasti, i sile nebeske
pokrenuti se. (XXIV. 2). I kod Luke: I biće znaci u suncu i u mjesecu i u
zvijezdama; i ljudima na zemlji tuga od smetnje i od huke morske i valova. (XXI.
25). Ovde se pod „sunce“ ne misli na sunce, niti pod „mesec“, na mesec, ni pod
„zvezde“, na zvezde, ni pod „more“, na more; nego što ovi pretstavljaju, naime,
„suncem“ nebeske stvari ljubavi, „mjesecom“ duhovne stvari, a „zvezdana“
stvari dobre i istinite, to jest, poznavanja onoga što je dobro i istinito, koje će
sve potamniti na svršetku vremena (doba), kada nema ni vere ni ljubavi prema
bližnjemu.
1809. Ako ih možeš izbrojati. Da ovo označava plodnost ljubavi i umožavanje
vere, ili što je isto, plodnost dobra i ujmnopžavanje ikstine, može se videti bz
objašnjenja; jer se ačima jasno kaže da se ne mogu izbrojati.
1810. Tako će biti sjeme tvoje. Da ovo označava naslednike Gospodovog
carstva, jasno je iz značenja „semena“, a što je ljubav i vera iz nje, ili što je isto,
označava one koji su u ljubavi i u veri, kako anđeli tako i ljudi. Da „seme“ ima
ovo značenje, bilo je naraznim mestima rečeno i pokazano. Ove reči označavaju
Gospodovo carstvo u opštem (obliku), koje je tako prostrano i brojno, da to
teško poverovati; a što se samo može izraziti sa „ogromno“. O njegovoj
ogromnosti biće govora, po Božanskoj milosti Gospodovoj, na drugome mestu;
to je ono što je izraženo u ovome stihu sa „Pogledaj na nebo, i izbroji zvezde,
ako ih možeš izbrojati; tako će tvoga semena biti“. Ove reči tako isto
označavaju bezbrojna dobra i istine mudrosti i intelikencije, zajedno sa srećom
koja ih prati, u svakom anđelu.
1811. Stih 6. I povjerova Avram Jehovi, i on mu to primi u pravdu. „I povjerova
Avram Jehovi“, onačava Gospodovu veru u to vreme; „i on mu to primi za
pravdu“, ozačava da je ovde Gospod prvi postao pravda.
1812. I poverova Jehovi. Da ovo označava Gospodovu veru u to vreme, jasno je
iz samih reči, kao i iz povezanosti stvari u unutrašnjem smislu; a to je da je
Gospod, dok je živeo na svetu, bio u neprekidnim iskušeničkim borbama, i da je
stalno pobeđivao, od neprekidnog i najdubljeg pouzdanja i vere da će, zato što
se bori za spasenje celog ljudskog roda iz čiste ljubavi, da stoga i mora pobediti;
a što je ovde označeno sa „i poverova Jehovi“. Kakva je vera, to se zna po
ljubavi od koje se bori. Onaj ko se bori od bilo koje druge ljubavi a ne od ljubavi
ka Gospodu i bližnjemu, taj se ne bori od vere, to jest, taj „ne veruje u Jehovu“,
nego veruje u ono što voli; jer sama ljubav od koje se bori, to je njegova vera.
Na primer: onaj koji se bori da bi bio najveći u nebu, taj ne veruje u Jehovu,
nego u sebe; jer želja da se bude najveći, je želja da se zapoveda drugima; tako,
on se bori da bi zapovedao; tako i u drugim slučajevima. Tako se iz ljubavi od
koje se neko bori, može znati šta je njegova vera. U svim svojim borbama i
iskušenjima, Gospod se nikada nije borio od ljubavi prema Sebi, nego od ljubavi
za ceo svemir, pa prema tome ne da bi postao najveći u nebu, jer bi to bilo
suprotno Božanskoj Ljubavi, nego se borio da bi drugi nešto postali, i da bi bili
spaseni. On to kaže kod Marka: A sinovi Zevedejevi mu rekoše: daj nam da
sjedimo jedan s desne strane tebi a drugi s lijeve, u slavi tvojoj. A Isus reče: Koji
hoće da bude veći među vama, neka vam služi. I koji hoće prvi među vama da
bude, neka vam bude sluga;jer sin čovječiji nije došao da mu služe, nego da
služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge. (X. 37, 43-45). Ovo je ljubav, ili ovo
je vera od koje se Gospod borio, a što je ovde označeno sa „i poverova Jehovi“.
1813. I on mu to primi za pravdu. Da ovo označava da je u ovome prvi Gospod
postao pravda (prim. prev. Da je ispunio zakon ili red do kraja), može da se vidi
ako se povežu stvari u unutrašnjem smilsu, tamo gde se radi o Gospodu. Da je
Gospod prvi postao pravda za ceo ljudski rod, može da se vidi iz toga što se on
jedini borio od Božanske ljubavi, naime, od ljubavi prema celom ljudskom rodu,
čije je spasenje u borbama želeo i za kojim je čeznuo. U pogledu Ljudske
Suštine, Gospod nije rođen pravda (savršen), ali je postao pravda kroz
iskušeničke borbe i pobede, i to Svojom vlastitom moći. Koliko se puta borio i
pobeđivao, svaki put Mu se to primilo za pravdu, to jest, dodavalo se na pravdu
koju je izvršavao a koju je stalno povećavao, sve dok nije postao čista pravda.
Čovek koji je rođen o ljudskog oca, ili od semena ljudskog oca, kad se bori od
sebe, on se bori iz ljubavi prema sebi i svetu; znači ne od nebeske, nego od
paklene ljubavi, jer je takav karakter propriuma koji dobija od svog oca, pored
propriuma koji je stekao vlasitim ponašanjem. Stoga vrlo greši onaj koji misli da
se bori od sebe protivu đavola. Slično (greši) i onaj koji želi da postane
pravedan od svoje vlastite moći, to jest, koji veruje da su dobra i istine od kojih
se bori od njega, pa da stoga zbog njih zaslužuje nebo, taj u stvari deluje i misli
protivu dobra i istine vere; jer je to istina vere, to jest sama istina, da je Gospod
taj koji se bori. Pa stoga kada deluje i misli protivno istini ere, on oduzima od
Gospoda ono što je Njegovo (Gospodovo), i prisvaja ono što je Gospodovo, ili
što je isto, on postavlja sebe, to jest ono u sebi što je pakleno, na Gospodovo
mesto. Otuda to da takvi ljudi žele da postanu veliki, ili najveći u nebu; i otuda
to da krivo veruju da se Gospod borio protivu paklova kako bi bio najveći.
Ljudski proprium (ego) prate ovakve fantazije, koje izgledaju istine, ali su nešto
tome suprotno. Da je Gospod došao na svet da bi postao pravda, to su proroci
pretskazivali; na taj način, to se moglo znati pre Njegovog dolaska; isto tako, On
nije mogao postati pravda osim preko iskušenja i pobeda nad svim zlima i svim
paklovima. Kod Jeremije: U Njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u
miru, i ovo Mu je ime kojim će se zvati: Jehova pravda naša. (XXIII.6). Kod
istoga: U te dane i u to vrijeme učiniću da proklija Davidu klica prava, koja će
činiti sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Jerusalim će stajati bez
straha, i zvaće se: Jehova pravda naša. (XXXIII. 15,16). Kod Isaije: I vidje da
nema čovjeka, i začudi se da nema posrednika; za to Mu učini spasenje mišica
Njegova, i pravda Njegova poduprije Ga. Jer se obuče u pravdu kao u oklop, i
šljem spasenja stavi na glavu; odjene se osvetom kao odijelom, i ogrte se
revnšću kao plaštem (LIX.16,17; osobito vidi Isa. LXIII.3,5). „Mišica Njegova“
označava Njegovu vlastitu moć. Pošto je sam Gospod pravda, to se „stan
pravde“ pominje kod Jeremije (XXXI.23; 1,7).
1814. Stih 7. I reče mu: ja sam Jehova, koji te izvede iz Ura Haldejskoga da ti
dam zemlju ovu da bude tvoja. „I reče mu: ja sam Jehova“, označava
Gospodovog unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, i od Koga je imao opažanje;
„koji te izvede iz Ura Haldejskoga“, označava prvo stanje spoljašnjeg čoveka;
„da ti dam ovu zemlju da bude tvoja“, znači Gospodovo carstvo, koje samo
Njemu pripada ( koje On jedini poseduje).
1815. I reče mu: ja sam Jehova. Da ovo označava Gospodovog unutrašnjeg
čoveka, koji je Jehova, od Kojega je imao opažanje, jasno je iz onoga što je već
bilo rečeno, naime, da je Gospodovo Unutrašnje, to jest, sve ono što je primio
od Oca, to je bio Jehova u Njemu, jer je bio začet od Jehove. Što čovek primi od
oca, jedna je stvar, a što primi od majke je drujga. Od oca čovek prima sve ono
što je unutrašnje, samu svoju dušu ili život je od oca; a od majke prima ono što
je spoljašnje. Jednom rečju, unutarnji čovek, ili sami duh, je od oca; ali vanjski
čovek, ili samo telo, je od majke; što može svako da shvati iz čiknjenice da otac
usađuje samu dušu, i ova se oblači u telesni oblik u ovulu (jajniku). Sve što je
posle dodato, bilo u ovulu ili u materici, to je od majke, jer se povećava samo
na taj način. Iz ove činjenice se može videti da je u pogledu Svog unutarnjeg,
Gospod bio Jehova. Ali za to što se spoljašnje, koje je Gospod primio od majke,
moralo ujediniti s Božanskim ili Jehovom, i to preko iskušenja i pobeda, kao što
je rečeno, to je moralo da izgleda u tim stanjima kao da On razgovara sa
Jehovom kao s nekim drugim; dok je u stvari razgovarao sa Samim Sobom, i to
onoliko koliko je bio u stanju povezanosti. Gospodovo opažanje, koje je ima u
najvećem savršenstvu više neko iko ko je bio rođen, dolazilo je od Njegovog
Unutrašnjeg, to jest od samoga Jehove, što je ovde označeno u unutrašnjem
smislu sa „Jehova mu reče“.
1816. Koji te izvedoh iz Ura Haldejskoga. Da ovo označava prvo stanje Njegovog
spoljašnjeg čolveka, može se videti iz značenja „Ura Haldejskoga“. Materinsko
koje je Gospod primio kod rođenja, ili naleđe od majke, to je ono što je
označeno „Uzom Haldejskim“. Priroda ovoga opisana je ranije. Kad god je
pobeđivao zla i obmane, to jest paklove, On je bio izvođen iz materinskog, ili iz
nasleđa od majke.
1817. Da ti dam zemlju ovu da bude tvoja. Da ovo označava Gospodovo
carstvo, koje samo Njemu pripada, jasno je iz značenja „zemlje“, ovde Svete
Zemlje ili Zemlje Hananske, koja je nebesko carstvo; kao i iz značenja
„nasleđivanja“, o kome je bilo reči nekoliko puta. „Naslediti zemlju“ znači
posedovati nebesko carstvo, kojim se ovde opisuje Gospodova Ljudska Suština;
jer je On u pogledu Božanske Suštine, posedovao ceo svemir, stoga i nebesko
carstvo, od večnosti.
1818. Stih 8. I on reče: Gospode Jehovih, po čemu ću poznati da će biti moja? „I
on reče: Gospode Jehovih“ znači razgovor, kao od Unutarnjeg čoveka s
Unutrašnjim (prim. prev. Racionalnog sa Nebeskim);“ po čemu ću znati da će
biti moja?“, označava iskušenje upereno protivu Gospodove ljubavi, u kojem je
želelo da bude potpuno siguran.
1819. I on reče: Gospode Jehovih. Da ovo onačava kao razgovor Unutarnjeg
čoveka s Unutrašnjim, jasno je iz onoga što je rečeno u prethodnom stihu u vezi
s rečima „Jehova mu reče“; kao i iz onoga što što je rečeno (kod stiha 2. ovoga
poglavlja) o Gospodu Jehovih, da označava razgovor Unutarnjeg s Unutrašnjim
čovekom, ili Jehovom, osobito kad je bio u iskušenju.
1820. Po čemu ću poznati da će biti moja? Da ovo označava iskušenje upereno
protivu Gospodove ljubavi, u kome iskušenju je želeo da bude sasvim siguran,
može se videti iz sumnje koja se nalazi u samim rečima. Onaj koji je u iskušenju,
taj sumnja u ishod (cilj). Cilj koji se gleda, je ljubav, protivu koje se zli duhovi i zli
geniji bore, pa stoga stavljaju cilj (ishod) u sumnju; a što je ljubav veća, to je oni
više stavljaju u sumnju. Kada se ne bi sumnjalo u cilj (ishod), i to do očajanja, ne
bi bilo iskušenja. Uveravanje u pogledu ishoda (rezultata) prethodi pobedi i
pripada pobedi. Malo ko zna kakav je slučaj s iskušenjem, pa će ukratko biti
objašnjeno. Zli duhovi se bore samo protivu onoga što čovek voli; što on s više
žara nešto voli, to oni vode žešću borbu. Zli geniji su ti koji se bore protivu
osećanja dobra. Čim primete i najmanju stvar koju čovek voli, ili opaža, a koja
kao da miriše i koja mu je draga, oni odmah napadaju i pokušavaju da je razore,
a time i celoga čoveka; jer je čovekov život sazdan od onoga što on voli. Ništa
im nije draže nego da ovako razore čoveka, čak za večnost, ukoliko ih Gospod
ne odagna. Oni koji su zloćudni i prepredeni, te se uvlače u ono što čovek voli, i
laskaju tome, i tako privode čoveka k sebi. A odmah, kad ga privedu,
pokušavaju da razore ono što on voli, i da tako umore čoveka (podmuklo
ubiju), i to na hiljade načina koji se ne mogu shvatiti. Oni ne vode borbu tako
što jednostavno iznose razloge (razglabaju) protivu dobrih i istinitih stvari, jer
ove borbe ne vrede, jer i kad ih se pobedi i hiljadu puta, oni i dalje navaljuju, jer
iznošenju razloga nema kraja. Nego oni izvrću dobra i istine i potpaljuju požude
i ubeđenja, tako da čovek misli da je uvek u istoj požudi i ubeđenju; a u isto
vreme oni podgrejavaju ove požude i ubeđenja tako što kradu od (čovekovog)
uživanja u nečem drugom i to uvlače ( u požude i ubeđenja), i na taj način
najpodmuklije napadaju i muče čoveka; a to rade s puno veštine, navodeći ga s
jedne na drugu stvar, tako da, ako ga Gospod ne bi pomagao, čovek bi zaista
mislio da je to tako (prim.prev. kako to insinuiraju zli duhovi). Ni deluju na sličan
način protivu osećanja za istinu koja sačinjavaju savest; čim opaze nešto što je
(urađeno) po savesti, tada oni od obmana i pogrešaka u čeveku oblikuju jedno
osećanje sebi; i onda pomoću ovoga (osećanja) bacaju senku na svetlo istine, i
tako je izvrću; ili unose strah i muče ga. Isto tako, drže (čovekovu) misao na
jednom predmetu, i tako ga ispunjavaju fantazijama; u isto vreme, zaogrću
potajno požude u fantazije; pored mnogih drugih veština koje se ne mogu
opisati tako da bi ih čovek razumeo. Ovo su samo neka sredstva, samo glavna,
pomoću kojih oni nalaze put do čovekove savesti, jer im je najveće uživanje da
ovu razore. Iz ovih nekoliko tvrdnji, a ovo je zaista mali broj, može se videti šta
su iskušenja, i da su ona uglavnom onakva kakve su i ljubavi; a iz ovoga
možemo videti kakva je bila priroda Gospodvih iskušenja, da su bila strašnija od
svih drugih; jer kolika je velika ljubav, toliko je strašno i iskušenje. Gospodova
ljubav je bilo spasenje celog ljujdskog roda, i bila je najžarča, tako da je bila zbir
osećanja dobra i osećanja istine u najvišem stupnju. Protivu ove, s
nazloćudnijom podlošću i otrovom, svi paklovi su vodili bitku; ali ih je Gospod
sve pobedio Svojom vlastitom snagom. Ishod (rezultat) pobeda je to da se zli
geniji i duhovi više ne usuđuju da učine bilo šta; jer se njihov život sastoji u
tome da mogu da razore, i kada opaze da je čovek u stanju da se odupre, oni
odmah beže , što im se dešava kad se približe prvom ulazu u nebo, jer ih tada
hvata užas i strah, pa se sjure natrag.
1821. Stih 9. I reče mu: prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna
od tri godine i grlicu i golupče. „I reče mu“ označava opažanje (percepciju);
„uzmi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine“, označava
nebeske stvari crkve; „junica“ pretstavlja vanjske nebeske stvari; „koza“,
unutarnje nebeske stvari; a „ovan“, duhovne nebeske stvari; oni treba da budu
„tri godine“ stari, jer treba da obuhvate sve stvari crkve u pogledu vremena i
stanja; „grlica i golupče“ označavaju duhovne stvari crkve; „grlica“, one koje su
spoljne; a „golupče“, one koje su unutarnje.
1822. I reče mu. D ovo označava opažanje, jasno je iz onoga što je rečeno gore
kod stihova 2 i 7. Opažanje samo nije ništa drugo već unutrašnji govor, koji se
unutrašnji govor pokazuje tako što se opaža. Svaki unutarnji diktat, ili savest,
nije ništa drugo nego to (nego opažanje). Samo što je opažanje viši ili unutarnji
stepen toga.
1823. Prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine. Da
ovo označava nebeske stvari crkve, jasno je iz značenja istih životinja kao
žrtava. Svaki čovek zdravog razuma mora da veruje da ove razne životinje znače
nešto više nego žrtve; ili da junica znači isto što i tele, ili ovca, ili vo, ili koza, i da
oni svi znače isto što i jagnje; i da grlica znači isto što i golub; dok je činjenica da
svaka životinja ima svoje posebno značenje. To se može videti iz toga što se
nikada nije prinosila na žrtvu jedna umesto druge životinje; i da su posebno
naznačene oni koje se žrtvuju svakoga dana, a druge na Sabat ili na svetkovine,
za priloge, zavete, i žrtve umirne, neke za ispaštanje krivice i greha, i neke za
čišćenje; a ovo ne bi bio slučaj da nešto posebno nije označavano ovim
životinjama. Ali bi bilo predugo ovde objašnjavati svako pojedino značenje;
dovoljno je reći da su nebeske stvari bile pretstavljene životinjama, a duhovne
pticama; i svakom pojedinom vrstom, neka posebna nebeska ili duhovna stvar.
Sama Jevrejska Crkva, sa svim što se na nju odnosilo, pretstavljala je stvari koje
pripadaju Gospodovom carstvu, u kome je sve nebesko i duhovno, to jest sve
je od ljubavi i od vere; kao što se može videti i iz značenja čistih i nečistih
životinja, kao što je gore objašnjeno (br. 45, 46, 142, 143, 246, 714, 715, 776):
Pošto su u Pradrevnoj Crkvi ove (životinje) označavale nebeska dobra, one su
posle postale pretstave u crkvi, kada se cenilo i priznavalo vanjsko
bogoštovanje, koje je bilo reprezentativno. Pošto se ovde radi o stanju crkve, i
pošto se pretskazuje kakva će biti, stoga je to pokazano Avramu preko
pretstava, baš kao što se ovde iznosi; ali svaka stvar ima značenje u
unutrašnjem smislu, kao što svak može da zna i pomisli; jer čemu bi inače
služilo to da se uzme junica tri godine stara, golubica ili golupče i da se raseku u
dva dela, i da se postave delovi jedan prema drugome, ako to ne bi imalo neko
značenje? Ali šta je ovime bilo označeno, videće se u onome što sledi.
1824. Da „junica“ onačava vanjske nebeske stvari, „koza“ da pretstavlja
unutarnje nebeske stvari, a „ovan“ duhovno-nebeske stvari, može se videti iz
žrtvovanja, o čemu će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči docnije, kada
se bude govorilo o žrtvama. Postoje izvanjske nebeke stvari, i unutarnje
nebeske stvari, kao i duhovno-nebeske stari. Izvanjske nebeske stvari su one
koje pripadaju spoljašnjem čoveku; unutarnje nebeske stvari su one koje
pripadaju unutrašnjem čoveku, dok su duhovno-nebeske one koje se izvode iz
pređašnjih. Samo nebesko je ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu.
Ovo se nebesko uliva od Gospoda, i to preko unutrašnjeg čoveka u njegovo
spoljašnje. Ovo se u unutarnjem čoveku naziva unutarnje nebesko, a u
spoljašnjem čoveku (se naziva) izvanjsko nebesko. Izvanjsko nebesko je sve
osećanje dobra; a uz to i sve uživanje koje dolazi od osećanja dobra. Onoliko
koliko je dobro ljubavi i milosrđa u tome, to jest u osećanju dobra i u uživanju
koje potiče iz tog osećanja, toliko je nebesko u njima, zajedno sa srećom. Dok je
duhovno-nebesko sve osećanje istine u kome je osećanje dobra, ili osećanje
istine koje je rođeno od osećanja dobra; na taj način to je vera u ljubavi ka
bližnjem,ili vera koju je rodila ljubav ka bližnjemu.
1825. Da izraz „star tri godine“ u sebi sadrži ceo zbir osećanja dobra i osećanja
istine u najvišem stepenu, jasno je iz značenja „tri“ u Reči. Sa „tri“ je označeno
puno vreme crkve, od početka do kraja, a to su sva njena stanja. Poslednje
vreme crkve je stoga označeno trećim danom, trećom sedmicom (nedeljom),
trećim mesecom, trećom godinom, i trećim dobom, koji su svi isti. Pošto je
stanje crkve označeno brojem tri, to je njima označeno i stanje svakga ko je u
crkvi, kao i sve ono što pripada crkvi, kao što se može videti iz značenja ovoga
broja u odlomcima dodatim iz Reči (b. 720, 901). Da „junica od tri godine“ tako
znači poslednje vreme crkve, a to je kada se pustoši ili kad je opustošena, može
da se vidi kod Isaije: Srce moje vapije za Moavom; bjegunci njegovi pobjegoše
dori do Sigora kao junica trećakinja; jer će ići uz brdo Laitsko plačući, i putem
Orionaimskim razlijegaće se jauk.(XV.5). I kod Jeremije: Radost i veselje otide s
rodnoga polja, iz zemlje Moavske; i učinih te nesta u kacama vina; niko ne će
gaziti pjevajući, pjesma ne će se više pjevati. Od vike Esevonske, koja dopire do
Eleade, podigoše viku do Jase, od Sigora do Oronaima, kao junica od tri godine,
jer će i voda Nimrimskih nestati.(XLVIII.33, 34). Niko ne može da pronikne šta
znače ove stvari osim ako zna šta je označeno „Moavom“, „Sigorom“,
„Oronaimom“, „vikom do Jase“, „vodama Nimrimskim“, kao i „junicom od tri
godine“. Jasno je da je ovde pretstavljeno konačno pustošenje.
1826. I grlicu i golupče. Da ovo označava pretstave duhovnih stvari crkve,
jasno je iz značenja ptica u opštem a grlice i golupčeta u posebnom (obliku). Da
„ptice“ označavaju duhovne stvari, koje pripadaju veri ili istini, a stoga i
intelektualnim i racionalnim stvarima, pokazano je gore (br. 40, 745, 776, 991);
isto tako da „golubice“ označavaju dobra i istine vere (br. 870). Šta one
označavaju kao žrtve, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, rečeno u onome
što sledi, gde će se govoriti o žrtvovanjima. U Reči, a posebno u proročkom
delu, kada se govori o nebeskim stvarima, onda se govori i o duhovnim, i tako
se one povezuju; jer jedna je od druge, tako da jedna pripada drugoj (kao što je
pre rečeno, br. 639, 680, 683, 707, 793, 801).
1827. Da „grlica“ označava pretstave izvanjskih nebeskih stvari, a „golupče“
pretstave unutarnjih duhovnih stvari, čije su izvajske označene „junicom“,
unutarnje „kozom“, a one između „jarcem“.
1828. Stih 10. I on uze sve to i rasječe na pole, i metnu sve pole jednu prema
drugoj; ali ne rasjče ptica.“ I on uze sve to“, označava da je tako i urađeno; „i
raječe na pole“, označava crkvu i Gospoda; „i metnu sve pole jednu prema
drugoj“, označava paralelizam i saobraznost u odnosu na nebeske stvari; „ali ne
rasječe ptica“, označava duhovne stvari, u kojima nema ovakvog paralelizma i
saobraznosti.
1829. I on uze sve to. Da ovo znači da je tako i urađeno, jasno je i bez
objašnjavanja.
1830. I rasječe na pole. Da ovo označava crkvu i Gospoda, jasno je iz onoga što
sledi. Jer junicom su označene nebeske stvari, kozom, i jarcem, a duhovne
grlicom i golupčetom; a ove (životinje), kad su ovako podeljene i postavljene
jedna prema drugoj, ne mogu da imaju drugačije značenje.
1831. I metnu sve pole jednu prema drugoj. Da ovo označava paralelizam i
saobraznost u pogledu nebeskih stvari, može se videti ako se uoči da delovi na
jednoj strani označavaju crkvu, a oni na drugoj strani, Gospoda; a kada su ovi
delovi jedan nasuprot drugome, to samo može da označava paralelizam i
saobraznost (korespondenciju); a pošto su junica, koza, i ovan tako podeljeni i
postavljeni i pošto su time označene nebeske stvari (kao što je gore rečeno kod
stiha 9,), to je jasno da ovde postoji paralelizam i saobraznost u odnosu na
nebeske stvari. Drugačije je s duhovnim stvarima, o kojima će biti reči ubrzo.
Nebeske stvari, kao što je često rečeno, su sve ono što pripada ljubavi prema
Gospodu i ljubavi prema bližnjemu. Gospod je taj koji daje ljubav i milosrđe; a
crkva je ta koja prima. A ono što ih ujedinjava, to je savest, u kojoj su usađeni
ljubav i milosrđe; pa je stoga među-prostor između delolva ono u čoveku što se
naziva opažanjem i savešću. Stvari koje su iznad opažanja, diktata, i savesti
pripadaju Gospodu; a one ispod, su u čoveku. Pošto se one uzajamno gledaju,
to se kaže da postoji paralelizam, a pošto su saobrazne jedna drugoj, kao
aktivno i pasivno, kaže se da su saobrazne (da korespondiraju).
1832. Ali ne rasječe ptica. Da ovo označava duhovne stvari, i da u njima nema
takvog paralelizma i saobraznosti, jasno je iz značenja „ptica“, da je to ono što
je duhovno, a o čemu je bilo gore reči kod stiha 9; kao i iz toga da nije rasekao
ptice na pola; pa stoga nema takvog paralelizma i saobraznolsti. Pod duhovnim
stvarima se smatgra, kao što je često rečeno, sve stvari vere, pa stoga sve
dokrinalne stvari, jer se ove nazivaju stvari vere, iako ne pripadaju veri sve dok
nisu spojene s ljubavlju prema bližnjem. Između ovih (stvari) i Gospoda nema
paralelizma i saobraznosti, jer one se ne ulivaju preko unutrašnjeg diktata i
savesti, kao one koje pripadaju ljubavi i milosti, nego se ulivaju poučavanjem, i
slušanjem, tako ne iznutra nego spolja, i na taj način one oblikuju u čoveku
prijemnike ili sasude. Većina tih izledaju kao istine, ali nisu istine, a to su stvari
koje pripadaju doslovnom smislu Reči, i koje su pretstave istine i značenja
istine, pa nisu u sebi istine; neke od njih su čak i obmane, koje ipak mogu da
posluže kao prijemnici ili sasudi. Ali u Gospodu su samo istine koje su suštinski
takve; pa stoga s ovima nema paralelizma i saobraznosti na strani onih prividnih
istina, ali se one ipak mogu prilagoditi da služe kao sasudi za nebeske stvari koje
pripadaju ljubavi i milosti. Ove prividne istine su oblak intelktualnih stvari, o
kome je rečeno gore, u koji Gospod uliva ljubav prema bližnjemu, i tako stvara
savest. Na primer: kod onih koji ostaju u dosovnom smislu Reči, i koji veruju da
Gospod uvodi u iskušenje i koji muči čovekovu savest, i koji pretpostavjaju da
On dopušta zlo i da je On uzrok zla, i da On baca zle u pakao, kao i slične stvari;
ovo su prividne istine, ali nisu istine; pa pošto nisu istine u samima sebi, to
nema paralelizma i saobraznosti. Pa ipak, ove (prividne istine) Gospod ostavlja
netaknute u čoveku, i na čudesni način ih prilagođava preko ljubavi ka
bližnjemu tako da mogu poslužiti nebeskim stvarima kao sasudi. Tako je i sa
bogoštovanjem, religioznim učenjima i moralom, čak i s idolima dobro
namernih Neznabožaca: I ove Gospod ostavlja netaknute, ali ih prilagođava uz
pomoć ljubavi ka bližnjemu da mogu služiti kao sasudi (prijemnici). Sličan je bio
slučaj i sa brojnim obredima Drevne Crkve, a posle i Jevrejske Crkve, koji su u
sebi bili samo obredi u kojima nije bilo istine, ali koji su bili tolerisati i
dozvoljeni, čak i zapoveđeni, jer su ih njihovi očevi smatrali svetima, pa su kao
takvi i usađeni u umove dece i utisnuti u njih od detinjstva kao istine. Ove i
slične stvari su označene tvrdnjom da ptice nisu bile rasečene. Jer stvari koje su
jednom usađene u čovekovo mišljenje, i koje se smatraju svetima, te Gospod
ostavlja netaknute, pod uslovom da nisu protivne Božanskom redu; pa iako
nema paralelizma i saobraznosti, On ih ipak prilagođava. Ovakve iste stvari
oznaćene su u Jevrejskoj Crkvi pticama koje nisu bile rapolovljene kod
žrtvovanja. Jer podeliti znači postaviti delove nasuprot jedne drugima na način
da su potpuno saobrazne; pa pošto stvari o kojima je bilo govora, nisu sasvim
saobrazne, one se brišu u drugom životu kod onih koji se daju poučiti, a u jih se
usađuju istine u osećanja za dobro. Da se u Jevrejskoj Crkvi, radi ove
saobraznosti, ptice se nisu delile, jasno je iz Mojsija: Ako li hoće prinijeti pticu
Jehovi na žrtvu paljenicu, neka prinese žrtvu od grlica i od golubića. I neka je
zadre za krila, ali da je ne raskine. Tako da je sveštenik pali na oltaru na drvima
koji su na ognju (Levitska I. 14,17). Isti je slučaj i sa žrtvama za greh (Levitska I.
14,17).
1833. Stih 11. A ptice (grabljivice) slijetahu na te mrtve životinje; a Avram ih
odgonjaše. „A ptice slijetahu na te mrtve životinje“, označava zla i obmane do
zala, koje su želele da razore; „a Avram ih odgonjaše“, znači da ih je Gospod
odagnao.
1834. I ptice slijetahu na te mrtve životinje. Da ovo označava zla i obmane od
ovih zala, koje su želele da razore, jasno je iz značenja „ptica grabljivica“, koje
su obmane. „Ptice“ u Reči označavaju istine – kao što je gore pokazano – a u
obratnom smislu obmanu (jer se sve ovakve stvari u Reči koriste u oba smisla);
da „ptice“ označavaju obmane, i to je ranije bilo pokazano (778, 866, 988). Svak
može da vidi da su ovde označene neke tajne; inače ne bi bilo vredno pomena.
Već je bilo rečeno koju to tajnu sadrže, a jasno je, ako se povežu stvari u
unutrašnjem smislu, da to pokazuje stanje crkve. Kad Gospod ustanovi jednu
crkvu, ona je u početku bezazlena, i tada jedan (čovek) voli drugoga kao brata,
kao što je poznato iz prvobitne crkve posle Gospodovog dolaska. Tada su svi
sinovi crkve živeli kao braća, i voleli jedni druge; ali se tokom vremena ljubav
prema bližnjemu smanjila i prestala; a kad je ona prestala, posle nje došla su
zla, a zajedno s njima uvukle su se i obmane u njih. Otude su došli raskoli
(šizme), do kojih ne bi nikad bilo došlo da je vladala ljubav prema bližnjemu, jer
tada ne bi zvali šizmu šizmom, ni jeres jeresom, nego bi to bila doktrinalna stvar
u skladu sa svačijm mišljenje; te bi ovo bilo ostavljeno savesti svakoga čoveka
pod uslovom da ove doktrinalne stvari ne poriču prva načela, to jest, Gospoda,
večni život, i Reč; i pod uslovom da nije suprotna Božanskom redu, to jest,
zapovestima Dekaloga. Zla i obmane od zala koje su u crkvu došle na mesto
ljubavi prema bližnjemu, ovde su označeni pticama grabljivcama koje je Arvam
odgonio, to jest, koje je Gospod, ovde pretstavljen Arvamom, odagnao. Avram
je samo odagnao ptice grabljivice, a ne zla i obmane; niti je Avraham poznat u
nebu osim kao svaki drugi čolvek, koji sam od sebe ne može da uradi ništa; jer
samo Gospod ima svu moć: kao što se kaže kod Isaije: Ti si zaista otac naš, ako i
ne zna Avram za nas, a Izrailj nas ne poznaje; ti si, o Jehova, otac naš; ime ti je
od kako je vijeka izbavitelj naš. (LXIII.16).
1835., A Avram ih odgonjaše. Da ovo znači da ih je Gospod odagnao, jasno je iz
onoga što je već rečeno. A tako je sa crkvom kad počne da otstupa od ljubavi
prema bližnjemu. Tada se lako odagone zla i obmane, jer je tada crkva još uvek
u stanju kada nije tako mnogo otstupila od ljubavi ka bližnjemu, tako da se
ljudski um može lakše saviti. Ali u toku vremena zla i obmane rastu, pa se
utvrđuju i jačaju; a o ovome će biti goora u onome što sledi. Dokle je god
moguće, Gospod odagoni zla i obmane, ali pomoću savesti. A kada savest
popusti, onda nema Gospod preko čega da utiče na čoveka, jer Gospod se uliva
u čoveka, to jest u njegovu savest preko ljubavi ka bližnjemu. Tada se umesto
ove ljubavi prema bližnjemu oblikuje novi posrednik, koji je spoljašnji, naime,
strah od zakona, strah za život, čast i bogatstvo, i za ugled koji dolazi s ovima.
Ali ove stege ne pripadaju savesti; one su samo spoljašnje stege koje
omogućavaju čoveku da živi u društvu s drugima, i da izgleda kao prijatelj, bez
obzira kakav je iznutra. Ali ovaj posrednik, ili ove stege, nema vrednosti u
drugom životu, jer se tamo otstranjuje sve što je spoljašnje, i svak ostaje
onakav kakav je iznutra. Ima mnogo takvih koji su vodili moralan i građanski
život, koji nisu nikome ništa nažao učinili, koji su postupali kao prijatelji i bili
učtivi, čak i činili dobro mnogima, ali sve sebe radi, očekujući počasti, dobit, i
slično. U drugom životu, ovakvi su među paklenim (duhovima), jer nemaju ni
dobra ni istine u sebi, nego samo zlo i obmanu, čak i mržnju, osvetu, okrutnosti,
i preljube; sve se ovo ne pokazuje ljudima (na svetu), sve dok kod njih ima
straha, koji je samo spoljašnja stega.
1836. Stih 12. A kad sunce bješe na zalazu, uhvati Avrama tvrd san, i gle, strah i
mrak obuze ga. „A kad sunce bješe na zalazu“, označava vreme i stanje na
svršetku (crkve); „uhvati Avrama tvrd san“, znači da je tada crkva bila u mraku;
„i strah i mrak obuze ga“, označava da je mrak bio strašan; „mrak“ znači
obmane.
1837. A kad sunce bješe na zalazu. Da ovo označava vreme i stanje pre svršetka
(crkve), jasno je iz značenja „crkve“. U unutrašnjem smislu, „sunce“ označava
Gospoda, a otuda označava i nebeske stvari ljubavi, pa stoga i samu ljubav i
ljubav prema bližnjemu (o kojoj u br. 30-38, i br. 1053). Iz ovoga je jasno da
„sunce na zalazu“ označava poslednje vreme crkve, koje se naziva svršetak,
kada nema ljubavi prema bližnjemu. Gospodova crkva se upoređuje s
vremenom u danu; njen prvi period, sunčevom ishodu ili zori i jutru; njen
poslednji, zalasku (sunca) ili večeri ili senkama koje se tada pojavljuju, jer su ove
dve stvari vrlo slične (periodi crkve i vreme dana). A crkva se isto tako
upoređuje s dobima u godini; njen prvi period je proleće, kada je sve u cvatu;
period koji prethodi poslednjem periodu, upoređuje se sa jeseni, kada sve
zamire. Ona se upoređuje i s metalima; prvi se period naziva zlatnim; poslednji,
gvozdenim i kaljevim (glinenim). Kao kod Danila (II.31-33). Iz svega ovoga vidi
se šta je označeno sa „suncem na zalazu“, naime, da to označava poslednje
vreme crkve pred završetak, pošto sunce još nije bilo zašlo. Sledeći stihovi
govore o stanju crkve onda kad je sunce već zašlo, kada se spušta mrkli mrak,
kad dimi iz peći, i kada vatrena buktinja (baklja) prolazi između delova (od
životinja).
1838. Uhvati Avrama tvrd san. Da ovo označava da je crkv tada bila u tmini,
jasno je iz značenja „tvrdog sna“. „Tvrd sa“ u odnsu prema budnom stanju,
označaa tamno stanje; a ovose stanje ovde pripisuje Gospodu, koji je
prettavljen Avramom; ne da je On (Gospod) bio u u dubokm snu ili u tami, već
da je takvi bilo stanje crkve. Ovo je kao što je i u drugomk životu, gde je Gospod
uvek Sunce, i sama Svetlost; ali gde On pred zlim duhovima izhgleda kao tama;
jer Gospod se pokazuje svakome prema sanjuj svake olsobe. Zhato se ovako
kaže za crkvu kadaje u stanju tametako isto, uzmite kao primer pustošenje,
kažnjavanje, i osuda, koji se pripisuju Gospodu u mnogim odlomcima Reči; dok
u stvari to se odnosi na čoveka crkve, koji pustoši, kažnjava i osuđuje sebe.
Čoveku se čini da tzo Gospod pustoši, kažnjava i osuđuje; i pošto tako izgledam
to se i izražava na taj način; jer kad se čovek ne bi mgao prvo poučiti pomoću
izleda, on se ne bi mgao nikako poučiti. No što je suprotno izgledu, to on ne
veruje ili ne shvata, osim u kasnijem periodu života, kad može da rasuđuje i kad
je priio veru kja dolazi od ljujbavi ka bližnjemu: tako je i sa crkvom: kada je u
tami, tada Gospod izleda da je u ami pred svetom (ljudima), tako da se On ne
pokazujem to jestm+n On nije priznat; iako nije Gospod taj koji je u tami, nego
čovek, u kolme bi Gospod trebao da bude; pa ipak, zatamnjenjese pripisuje
Gospodu. Tako je ovde sa „tvrdim snom“, koji označava tamno stanje crkve.
1839. I gle, strah i mrak velik obuze ga. Da ovo označava da je mrak bio
strašan, i da „mrak“ označava obmane, jasno je iz značenja „mraka“, koji je
obmane, što će ubrzo biti objašnjeno. Stanje crkve pre njenog završetka, kada
je „sunce zapadalo“, opisuje se „strahom i mrakom velikim“, a onda kada je
već zapalo, „mrakom velikim“, i drugim stvarima koje se pominju u stihu 17.
Isto je sam Gospod opisao kod Mateja: Sunce će potanjeti, i mjesec neće davati
svjetlosti svoje, i zvijezde će padati s neba, i sile nebeske će se pokrenuti
(XXIV.29). Ovo ne znači da će sunce na svetu da potamni, nego da će
(potamneti) nebesko koje potiče od ljubavi i milosti; niti mesec, nego duhovno
koje dolazi od vere; niti da će zvezde padati s neba, nego poznanja dobra i
istine kod čoveka crkve (da će nestati), jer su to „sile nebeske“; niti će se ovo
desiti u nebu nego na zemlji; jer u nebu se nikada ne smračuje. Da ga je obuzeo
„velik strah i mrak“, znači da ga je takvo pustošenje užasnulo. Koliko je neko u
nebeskim stvarima ljubavi, toliko oseća užas kada primeti završetak. Tako je
bilo sa Gospodom, više nego sa bilo kim drugim; jer je On bio u samoj ljubavi,
kako nebeskoj tako i Božanskoj. Da „mrak“ označava obmane, jasno je iz
mnogih odlomaka u Reči; kao kod Isaije: Teško onima koji tamu zovu svetlom, a
svetlo tamom (V.20). ( prim. prev. U Daničićevom prevodu stoji „koji dobro
nazivaju zlo, a zlo dobrom“). „Tama“ označava obmane, a „svetlost“ istine. Kod
istoga: Tada će pogledati na zemlju, a to mrak i strah, i svjetlost će se pomračiti
nad pogiblju njihovom (V.30). „Tama“ i ovde označava obmane, a „pomračenje
svjetlosti“, nestanak istine. Kod istoga: Jer, gle, tama će pokrit izemlju, i mrak
narode (LX.2). Kod Amosa: Teško onima koji žele dan Jehovin! Što će vam dan
Jehovin? Tada je mrak a ne vidjelo. Nije li dan Jehovin mrak a ne vidjelo i tama
bez svetlosti?(V.1, 20). Kod Sofonje: Blizu je veliki dan Jehovin, blizu je i ide vrlo
brzo. Taj je dan kada će biti tuga i muka, dan kada će biti pustošenje i zatiranje,
dan, kada će biti mrak i tama, dan, kada će biti oblak i magla (I. 14, 15). U ovim
odlomcima, „dan Jehovin“ označava poslednje vreme i stanje crkve; „mrak i
tama“, obmane i zla. I Gospod obmane naziva „tamom“ kod Mateja: Ako li oko
tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti. Ako je dakle vidjelo što je u tebi
tama, kako li je velika ona tama! (VI. 23). „Tama“ ovde označava obmane koje
su zaposele one koji su u poznanjima; a znače nje je, kako li je tek velika tama
onih drugih, kao što su Neznabošci, koji nemaju poznanja (vere)! Ponovo kod
Mateja: I sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju (VIII.12; XXII.13). „Tama
najkrajnja“ označava još strašnije obmane nego što su one u crkvi; jer one
tamnjuju svetlost, i dovode obmane na mesto istina, što Neznabošci ne mogu
učiniti. Kod Jovana: U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljjdima; i tama je
ne obuze (I.4,5). „Tama“ ovde onačava obmane unutar crkve. Obmane izvan
crkve se tako isto nazivaju tamom, ali koja se može rasvetliti. O ovakvima se
govori kod Mateja: Narodi koji sjede u tami, vidjeće vidjelo veliko; i onima što
sjede na strani i u sjenu smrtnome, zasvijetli vidjelo (IV. 16). „Tama“ ovde
označava obmanu zbog neznanja, kao što je kod Neznabožaca (Naroda). Kod
Jovana: A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, a ljudima omilje većma tama
nego li vidjelo; jer njihova djela bjehu zla (III. 19). „Svjetlo“ označava istine, a
„tama“ obmane, a „Vidjelo“ označava Gospoda, jer sva istina dolazi od Njega; a
„tama“ su paklovi, jer sve obmane dolaze od njih. Opet: Isus reče: ja sam
svetlost svijetu; koji ide za Mnom,neće hoditi u mraku (VIII.12). Opet: Hodite
dok vidjelo imate, da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami, ne zna kuda ide.
Ja dođoh vidjelo na svijet, da ni jedan koji me vjeruje ne ostane u tami (XII.35,
46). „Vidjelo“ (Svetlo) označava Gospoda, od Koga je sve dobro i istina; “tama“,
obmane, koje samo Gospod razgoni. Obmane su poslednje vreme, koje se
naziva „tamom“ u stihu koji je pred nama, a koja se opisuje sa „strah i mrkli
mrak“, a to je pretstavljeno i označeno tamom koja je obuzela svet, od šestog
do devetog časa (kod raspeća), kao i suncem koje je potamnelo, čime je
označeno da tada više nije bilo ni ljubavi ni vere (Mateja XXVII.45; Marko XV.
33; Luka XXIII.44,45).
1840. Stih 13. I Jehova reče Avramu: znaj za cijelo da će sjeme tvoje biti došljaci
u zemlji tuđoj, i da će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina. „I Jehova
reče Avramu“ označava opažanje; „znaj za cijelo“, označava je to izvesno
(sigurno); „sjeme tvoje će biti došljaci“, znači da će ljubav ka bližnjem i vera biti
retki; „u zemlji tuđoj“, da će se sastojati od onih koji kao da nisu u pravoj ljubavi
ka bližnjem i veri (prim. prev. od onih koji su u prividnim dobrima i istinama);“i
da će joj služiti“, označava potlačivanje; „i ona će ih mučiti“, označava jaka
iskušenja; „četiri stotine godina“, označava trajanje i stanje (iskušenja).
1841. I Jehova reče Avramu. Da ovo označava opažanje, jasno je iz onoga što je
već rečeno (kod stiha 9 i drugde), gde iste reči imaju ista značenja.
1842. Znaj za cijelo. Da ovo označava da je to izvesno, vidi se i bez objašnjenja.
1843. Sjeme tvoje biće došljaci. Da ovo označava da će ljubav ka bližnjemu i
vera biti retki, jasno je iz značenja „došljaka“ i „sjemena“. „Došljak“ ili „stranac“
je onaj koji nije rođen u zemlji, pa nije priznat kao domorodac, pa se smatra
strancem. A „sjeme“ označava ljubav prema bližnjem i njenu veru (kao što je
gore objašnjeno, br. 255, 1025; kao i odmah gore kod stiha 3). Jer ono se naziva
„stranim“ što je tuđe. A tuđe je ono što nije rođeno u zemlji, pa sledi da je to
nešto retko; stoga to ovde znači da će ljubav ka bližnjem i vera, koje su „sjeme“,
biti retki. Ovde se govori o vremenu pred svršetak, kada će biti „gusta tama“, to
jest, obmane; i tada će seme biti stranac, to jest, ljubav ka bližnjemu i vera biće
retki. Da će vera biti retka u poslednje vreme, to je Gospod pretskazao kada je
govorio o svršetku vremena (Mateja XXIV.4 do kraja; Marko X III. 3do kraja;
Luka XXI. 7 do kraja), gde sve ono što je rečeno znači da će ljubav prema
bližnjemu i vera biti retki u to vreme, i da ih na kraju neće ni biti. Slično nešto
rekao je i Jovan u Apokalipsi, a rečeno je i na mnogim mestima kod Proroka,
pored onoga što je rečeno u istorijskim delovima Reči. Ali pod verom, koja će u
to vreme biti retka, misli se samo na ljubav prema bližnjemu, jer ne može da
bude bilo kakve vere bez ljubavi prema bližnjemu. Onaj ko nema ljubavi ka
bližnjemu, taj ne može da ima veru, jer je ljubav ka bližnjemu polje (tlo) na
kojem se usađuje vera; ona je njeno srce, iz kojega postoji i živi. Drevni su
ljubav i milost upoređivali sa srcem, a veru sa plućima, koje su obe u grudima.
Ovo upoređenje označava stvarnu sličnost, pošto kad bi čovek hteo da ima veru
bez ljubavi ka bližnjemu, bilo bi to kao da hoće da ima samo pluća a ne i srce; a
jasno je da je ovo nemoguće; pa su stoga drevni (ljudi) nazivali srcem sve ono
što je bilo vezano za ljubav ka bližnjemu, a plućima sve što pripada veri; a sve
ono što je pripadalo veri bez ljubavi prema bližnjem, oni bi rekli da je to nešto
što pripada samo ustima ili disanju koje dolazi iz pluća u govor. Otuda su drevni
smatrali da govor o ljubavi i veri mora dolaziti od srca.
1844. U tuđoj zemlji. Da ovo označava mesto (stanje) gde je crkva koja kao da
nije sastavljena od onih koji su u ljubavi ka bližnjem i veri, jasno je iz značenja
„zemlje“, da je to crkva (vidi br. 566, 662, 1066, 1067). Danas ljudi govore o
crkvi kao da se sastoji samo od doktrinalnih stvari vere, i po tome razlikuju
Gospodove crkve, ne misleći o tome kakav život ti ljudi vode – da li gaje
skrivene mržnje, seku jedan drugoga kao da su divlje zveri, kradu jedan od
drugoga, lišavaju druge ugleda, časti i bogatstva, dok u srcu poriču sve što je
sveto. Kod ovakvih nema crkve; a crkva je kod onih koji vole Gospoda, i koji vole
bližnjega kao sami sebe, koji imaju savest, i kojima su odvratne mržnje koje smo
pomenuli. A među ovima koje smo sad opisali, oni drugi se osećaju kao stranci;
i oni su zlostavljani i progonjeni, ili ih smatraju prostima, i bez i kakvog značaja.
To je ono što je označeno sa „sjeme tvoje biće došljaci u zemlji“.
1845. Pa će joj služiti. Da ovo označava tlačenje, vidi se iz onoga što je maločas
rečeno.
1846. I oni će ih mučiti. Da ovo označava njihova oštra iskušenja, može se videti
iz značenja „mučiti“, ili „mučenje“, a to je progonjenje, pa stoga i iskušenje. U
Gospodovoj Reči samo je to označeno „mukom“ (nevoljom). Kao kod Isaije: Ali
evo, pretopiću te, ali ne kao srebro; prebraću te u peći nevolje. (XLVIII.10).
„Nevolja“ (muka) označava iskušenje. Kod Mojsija: I opomeni se svega puta
kojim te je vodio Jehova Bog tvoj četrdest godina po pustinji, da bi te namučio i
iskušao, koji te hranio u pustinji manom, za koju ne znaše oci tvoji, da bi te
namučio i iskušao te, a poslije ti dobro učinio (Zakoni Ponovljeni VII. 2, 16).
„Namučiti“ jasno govori o iskušavanju. Kod istoga: A Misirci stadoše zlo
postupati s nama, mučiše nas i udaraše nas na teške poslove. A mi zavapismo
Jehovi Bogu otaca svojih. I Jehova ču glas naš. I čogleda na muku našu, na trud
naš i na nevolju našu. (XXVI. 6, 7). Ovde nalazimo isto što i u stihu koji
razmatramo: da su „služili“ i bili „mučeni“, kojim se na sličan način označavaju
iskušenja vernih, kao i nevoljama u pustinji, kojima su pretstavljena i
Gospodova iskušenja. Kao kod Isaije:-
Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od
koga svak zaklanja lice. A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi
mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. (LIII.3, 4). Ovim su rečima
označena Gospodova iskušenja; time što je „nosio naše bolesti i naše nemoći“,
ne znači da verni neće trpeti iskušenja, niti da je On uzeo na sebe njihove
grehove, i da ih je poneo; nego to znači da je kroz iskušeninja u borbama
savladao paklove, i da će stoga On Svojom Ljudskom Suštinom da izdrži
iskušenja vernih. I Gospod naziva iskušenja „nevoljama“; kao dok Marka: Oni
koji su posejani na kamenitim mestima, kada čuju riječ, odmah je prime s
radošču. Ali nemaju korjena u sebi, nego su nepostojani, pa kad bude do nevolje
ili ih protjeraju riječi radi, odmah se sablazne (IV.16, 17). Ovde „nevolja“ jasno
označava iskušenje; „nemaju korjena u sebi“, znači nemaju ljubavi prema
bližnjemu, jer vera tu pušta koren, pa oni koje ne podupire ovaj koren, ti se
predaju u iskušenjima. Kod Jovana: U svijetu imate nevolju; ali radujte se, ja
sam pobedio svet (XVI.33) (prim. prev. Ovo mesto autor navodi kao trenutak
kada je Gospod objavio svetu da je završen poslednji sud nad tadašnjom
unverzalnom crkvom, i kada je otvorio vrata nove crkve, Prve Hrišanske Crkve,
čiji je sud i kraj autor video u duhovnom svetiu 1757, kada je počela nova,
Druga Hrišćanska Crkva, nazvana Novim Jerusalimom, pretskazanim u
Jovanovoj Apokalipsi). „Nevoljama“se ovde označava iskušenje. Kod Mateje: Jer
će ustati narod na narod, i carstvo na carstvo, i biće gladi i pomori, i zemlja će
se tresti po svijetu. A ovo je sve početak stradanja. Jer će biti nevolja velika
kakva nije bila od postanja svijeta. I odmah će po nevolji dana onijeh sunce
pomrčati, i mjesec svoju svetlost izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske se
pokrenuti. (XXIV. 7-9, 21, 29). Ovde se govori o svršetku vremena, ili o
poslednjem vremenu crkve; „nevolja“ označava iskušenja, kako spoljašnja tako i
unutrašnja, gde su spoljašnja progonjenje od strane sveta , a unutrašnja od
đavola. Da neće biti ljubavi prema bližnjem, označeno je sa „narod će ustati na
narod, a carsvo na carstvo“; isto tako, „sunce“ označava Gospoda kao i ljubav i
milost, koji će „pomrčati“.
1847. Četiri stotine godina. Da ovo označava trajanje i stanje iskušenja, jasno je
iz značenja „četiri stotine“, koji broj označava isto što i „četrdeset“, a to je
trajanje i stanje iskušenja (vidi br. 730, 862). Trajanje iskušenja, kraćih i trajnih,
opisano je u Reči sa „četrdeset“. U doslovnom smislu reči pred nama odnose se
na Jakovljeve sinove u Egiptu (Misiru); a da je to trajalo četiri stotine godina
jasno je iz Knjige Izlaska XII.40; iako vreme nije bilo tako dugo od dolaska
Jakovljevih siniova u Egipat, ali se raćunalo od Avramovog boravka tamo, kao
što je već bilo primećeno. Broj četiri stotine i trideset od Avramovog boravka, iz
razloga što ovaj broj označava iskušenja koja su pretstavljena njihovim
služenjem u Egiptu, a posle sa četrdeset godina nevolja u pustinji.
1848. Stih 14. Ali i narodu kojemu će služiti; a poslije će oni izaći s velikim
blagom. „Ali ću suditi i narodu kojemu će služiti“, označava one koji
potlačavaju; „sudiću“, označava pohod i sud; „a poslije će oni izaći s velikijem
blagom“, označava oslobađanje, i da će imati nebeska i duhovna dobra.
1849. I narodu kojemu će služiti. Da ovo označava zle koji potlačuju, jasno je iz
značenja „naroda“ i „služiti“. U pravom smislu, „narod“ označava dobra ili što je
isto, one koji su u dobru; jer kada se o dobrima govori odvojeno (apstraktno),
ona i pored toga pripadaju subjektu, a koji je čovek, duh, ili anđeo. Ali i
obrnutom smislu „narod“ označava zla, ili što je isto, one koji su zli (vidi br.
1159, 1258-1260). Dok „služiti“ i „služenje“ označavaju potlačavanje, kao u
prethodnom stihu.
1850. Sudiću. Da ovo označava pohođenje i sud, jasno je bez objašnjavanja.
Ovde se pod „sudom“ i „suđenjem“ ne misli da neki poslednji sud, kao što svet
obično misli, to jest, da će nebo i zemlja nestati i da će biti stvoreni novo nebo i
nova zemlja, kao što su govorili Proroci i u Apokalipsi; i da će tako sve nestati.
Ova se ideja tako proširila tako da je zavladala, i to u takvoj meri, da oni veruju
će mrtvi ustati samo u to vreme. A pošto je to vreme bilo pretskazano i pošto
se, i posle vekova, to nije ostvarilo niti izleda da će se uskoro ostvariti, takvi se
osećaju bezbednim mislći da nema toga, i da prema tome ni neće nikada ustati
(iz mrtvih). Ali treba znati da se pod poslednjim sudom, ili razaranjem neba i
zemlje, da se ne misli na takvo nešto. Prema smislu slova, tako je, ali nije tako
po unutrašnjem smislu: u ovome smislu poslednji sud označava poslednje
vreme crkve; da će nebo i zemlja nestati, znači crkvu u pogledu unutrašnjeg i
spoljašnjeg bogoštovanja, koje prestaje da bude crkva kada u njoj više nema
ljubavi prema bližnjem. Bio je poslednji sud nad Pradrevom Crkvom kada su sva
ljubav i vera bili nestali, i kad više nije bilo opažanja, kao što je to bilo pred
potop. Potop je bio, a o čemo je bilo govora gore, poslednji sud te crkve; nebo i
zemlja, to jest, crkva je tada nestala; a novo nebo i nova zemlja bili su stvoreni,
što se zvalo Drevna Crkva, a čemu je već bilo govora. Ova crkva je imala svoj
poslednji sud, kad se ljubav prema bližnjemu ohladila a vera potamnila, što je
bilo u vreme Evera. Toga puta to je bio poslednji sud nad tom crkvom; a to je
bilo nebo i zemlja koji su nestali. Hebrejska Crkva je bila novo nebo i nova
zemlja, i ona je imala svoje poslednje vreme, kada je postala idolopoklonička;
tada se podigla jedna nova crkva među potomcima Jakovljevim, koja se zvala
Jevrejska Crkva, koja je bila samo sastavljena od pretstava (reprezentativa)
ljubavi prema bližnjem i vere. U toj crkvi, među potomcima Jakovljevim, nije
bilo ni ljubavi prema bližnjemu ni vere, pa tako ni crkve, nego je ona bla samo
reprezentacija crkve, jer je u to vrema prestala svaka istinska komunikacija
između Gospodovog carstva u nebima s bilo kojom istinskom crkvom na zemlji,
pa je stoga komunikacija održana preko pretstava (reprezentativa). Poslednje
vreme ove takozvane crkve, ili njen poslednji sud, bio je onda kada je Gospod
došao na svet; jer su tada prestali reprezentativi, to jest rituali i slični obredi; a
kako bi i ovi nestali, Jevreji su bili izagnani iz Hananske zemlje. Posle ovoga,
jedno novo nebo i nova zemlja su bili stvoreni, to jest, nova crkva, koju treba
zvati Prvobitna Crkva, koju je Gospod započeo, i koja je postupno jačala. Te je
na kraju bila u ljubavi prema bližnjemu i u veri. Rušenje ove crkve Gospod je
pretskazao u Jevanđeljima i u Jovanovoj Apokalipsi; i ovo se rušenje naziva
Poslednjim Sudom. Ne da će sada nestati nebo i zemlja, nego da će na jednom
mestu na kugli zemaljskoj biti podignuta jedna nova crkva, dok će sadašnja
ostati u spoljašnjem bogoštovanju, kao što Jevreji ostaju u njihovom, u kojem,
kao što je poznato, nema ljubavi prema bližnjem ni vere, to jest, nema crkve.
(prim. prev. Autor slično govori i o Protestanskoj i o Rimokatoličkoj Crkvi
njegovoga vremena, ali dodaje da mnogi ljudi iz tih crkava odlaze posle telesne
smrti u nebo, pogotovu oni iz Rimokatoličke vere, zato što mnogi od njih žive
životom ljubavi prema bližnjemu.). Toliko o poslednjem sudu uopšte. A u
pojedinačnom, posoji poslednji sud za svakoga odmah pošto umre, jer on tada
prelazi u drugi život, i kada uđe u život u kome je bio dok je bio u telu, tada je
osuđen na život ili na smrt. (prim. prev. Ovo kao da protivueči onome kada piše
da nko nikoga ne osuđuje, nego da sam dujh ide „svome jatu“) Postoji i sud o
svakoj pojedinoj stvari, za koju je čoveku suđeno da mu ona nosi život ili smrt,
gde ga svaka pojedina stvar osuđuje; jer nema ničega u njegovoj misli ili volji, ni
najmanje, koja ne sliči njegovom poslednjem sudu, a koja ga ne vuče prema
smrti. A slično je i sa čovekom kome je suđeno da živi: kod njega svaka misao i
sve u volji sliči njegovom poslednjem sudu, i sve ga nosi prema životu. Jer kakav
je čovek u opštem, takav je i u jedinostima svojih misli i osećanja. Sve je ovo
označeno poslednjim sudom. (prim.prev. ove redove je autor napisao pre nego
li je sam video Poslednji Sud u nevidljivom svetu 1757, koji je i opisao u
posebnom delu koje je objavio, i pre nego je stekao nova znanja o prirodi osude
i opravdanja čoveka posle elesne smrti. Naime, niko ne osuđuje čoveka zbog
onoga što je radio na svetu, nego zbog onoga što želi da radi i radi u drugom
životu, a od čega se on ne može uzdržati jer se u drugom životu duh ponaša
tako da se njegova dela slažu s njegovim željama. Drugo, „osuđeni duh“ ide
sam među sebi slučne privučen kao magnetom, i oseća se zadovoljnim samo
kada je sa njima. Spasenje i praštanje je primena duhovnih zakona koji su deo
Božanskog reda protivu kojih ni Božanstvo, a to je po autoru Gospod Isus
Hristos ne može da učini ništa, osim da sve čini da spreči zlog duha da škodi
drugim zlim duhovima. Autor je , posle pisanja ovoga nela u deset tomova,
Nebeske tajne, napisao i delo Nebo i Pakao, kao i mnoga druga koja je objavio i
podeliko bibliotekama i sveštenicima. On nje planirao osnivanje jedne svetske
crkve Novi Jerusalim, ali je odobrio prevod svojih dela i bio prijatelj s jednim
sveštenikom Anglikanske crkve, koji je prevodio njegova dela, Rev. John Clowesom, koje je u svojim besedama govorio o novom duhovnom tumačenju Sv.
Pisma.)
1851. I poslije će izaći s velikim blagom. Da ovo označava oslobađanje, i da će
oni imati nebeska i duhovna dobra, jasno je iz značenja „izaći“ , što je bili
oslobođen, i značenja „blaga“, što je nebeska i duhovna dobra, jer ovo je blago
onih koji podnesu iskušenja, tlačenja, nevolje, i služenje, o kojima se govori u
prethodnim stihovima. Ova su dobra označena i pretstavljena blagom koje će
Jakovljevi sinovi da iznesu kada napuste Egipat (Izlazak XI.2; XII.36); a isto tako
njihovim blagom u Hananskoj zemlji, kada su narodi (Neznabošci) bili izagnani;
kao i u Prorocima, kad god se plen otima od njihovih neorijatelja, kojim su se
obogatili.
1852. Stih 15. A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj
starosti. „A ti ćeš otići k ocima svojim u miru“, označava da ni dobra ni istine
neće biti povređene; „bićeš pogreben u dobroj starosti“, označava uživanje svih
dobara od strane onih koji pripadaju Gospodu.
1853. Ti ćeš otići k ocima svojim u miru. Da ovo označava da nijedno dobro i
istina neće biti povređeni, vidi se iz zmačenja „otaca“ i „mira“. U unutrašnjem
smislu, „očevi“ označavaju isto ono što označavaju „sinoviQ“ i „kčeri“ zajedno.
Da „kćeri“ označavaju dobra, a „sinovi“ istine, bilo je pokazano rabije (br. 489491, 533, 1147); otude „očevi“ označavaju ono što „sinovi“ i „kćeri“ označavaju
zajedno. „Ići k ocima“ označava preći iz života tela u život duha, ili sa sveta u
drugio život. „U miru“ znači da neće ništa izgubiti, to jest da ništa neće biti
povređeno, jer onaj koji prelazi u drugi život ne gubi ništa od onoga što mu
pripada kao čoveku; on zadržava i nosi sa sobom sve osim tela, koje je samo bla
smetnja da koristi sve svoje unutarnje sposobnosti. Da se ovde ne misli na smrt,
ili na odlazak očevima kroz smrt, videće se iz onoga što sledi.
1854. I bićeš pogreen u dobroj starosti. Da ovo označava uživanje svih dobara za
one koji su u Gospodu, jasno je iz toga što oni koji umiru i koji su sahranjeni,
samo prelaze iz zatamnjenog života u svetli život. Jer je smrt tela samo nastavak
i usavršavanje života; tako da oni koji su u Gospodu, oni tada po prvi put počnu
da uživaju u svim dobrima, koja se ovde nazivaju „dobra starost“. Izrazi kao
„umreti“, biti „pokopan“, „pribran ocima svojim“, često se sreću; ali u
unutrašnjem smislu oni ne označavaju isto što i u doslovnom smislu. U
unutrašnjem smislu ovi se izrazi odnose na život posle smrti, a to su večne
stvari; dok u smislu slova, to se odnosi na život u svetu i u vremenu. Stoga oni
koji su u unutrašnjem smislu (kao što su anđeli), kada se sretnu s ovakvim
izrazima, ne misle o smrti i pogrebu, nego o onim stvarima koje su vezane za
nastavak života; naime, oni gledaju na smrt samo kao na odlaganje onoga što je
najgrublje u prirodi i u vremenu, a što je produžetak stvarnog života; u stvari,
oni ni ne znaju šta je smrt, jer ni ne misle o njoj. Isti je slučaj i sa čovekovim
dobima, jer kada se ovde kaže da je neko „u dubokoj starosti“, anđeli ne
opažaju starost, niti znaju šta je starost, jer oni neprekidno napreduju prema
mladosti i ranoj muževnosti. Na ovakav se život, pa stoga i na nebeske i
duhovne stvari koje mu pripadaju, misli pod „dobrom starosti“ i sličnim
izrazima u Reči. (prim. prev. Na drugim mestima, autor piše da svaki čovek
pokazuje u drugom životu svojunutrašnji karakter preko svoje spoljašnjosti;
tako da su dobri duhovi i anđeli sv elepši, a zli duhovi sve ružniji. Dobri duhovi se
polako menjaju dok ne izgledaju kao da imaju oko 20 godina na zemlji, i oni
imaju tela kao i ljudi, tela koja se dodiruju itd, ali koja nisu materijala nego
„supstancijalna“ ili „duhovna“).
1855. Stih 16. A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima
Amorejskim još nije kraj. „A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo“,
označava vreme i stanje obnove; „jer grijesima Amorejskim još nije kraj“,
označava poslednje vreme, kad više nema dobra.
1856. U četvrtom koljenu. Da ovo označava vreme i stanje obnove, jasno je iz
značenja „četvrtog koljena“. „Četvrto koljeno“ označava isto što i „četrdeset“
i“četiri“, to jest, trajanje i stanje iskušenja o kojem se govorilo kod stiha 13; to
je vrsta deminutiva onih prvih. Da li je broj veći ili manji, pod uslovom da
pripada istoj klasi, on ima isto značenje; kao što je rečeno nekoliko puta. Da
„četvrto koljeno“ ne označava neko koleno od Avrama, ili od Isaka, ili od
Jakova, jasno je iz istorijskih delova Reči, jer je bilo više kolena (naraštaja), a ovi
su ljudi, kada su se vratzili, bili su vrlo razlićiti od njihovih otaca. „Četvrto
koleno“ je izraz koji se javlja i na drugim mestima, ali u unutrašnjem smislu ne
označava kolena (naraštaje); a ovde to označava vreme i stanje obnove, zato
što to pretstavlja kraj onih stvari koje su označene sa „četrdeset“ ili sa „četiri
stotine“ (vidi br. 862, 1847).
1857. Jer grijesima Amorejskim još nije kraj. Da ovo označava poslednje vreme,
kada više nema dobra, jasno je iz značenja „Amoreja“ kao i iz značenja „navršiti
se“. „Amorejma“ se u Reči označavaju zla u opštem (obliku), zato što se
Hananska zemlja nazivala zemljom Amorejskom (vidi Jezekilj XVI. 3, 4; Amos II.
9, 10). Stoga u ovome stihu „Amoreji“ onačavaju sve one narode u Hananskoj
zemlji; a ovima su, kao što je već rečeno, označene obmane u posebnom
(obliku), dok su „Amorejima“ označena sva zla u opšem (obliku). Pod „navršiti
se“ misli se na poslednje vreme, kada više nema dobra. Ali šta je označeno sa
„gresima Amoreja još nije kraj“, to je tajna. Jer je stvar sa zlom u drugom
životu, da se ono ne kažnjava dok nije stiglo svoju visinu, i to kako u opštem
tako i u posebnom (obliku). Jer u drugom životu postoji takva ravnoteža
(ekvilibrium), da zlo samo sebe kažnjava, ali samo onda kad je stiglo svoju visinu
(kada je navršilo meru). Svako zlo ima svoju granicu, preko koje mu nije
dozoljeno da pređe. Kada neko pređe tu granicu, on se sam baca u kaznu, i to je
ovako u svakoj pojedinosti. Tako je i u opštem (obliku), jer se zli sami bacaju u
pakao, ne u trenutku, nego postepeno. Ovo dolazi od sveopšteg zakona reda,
koji je Gospod ustanovio, a to je da Gospod nikada nikoga ne baca u pakao;
nego da se zao duh sam baca, to jest da se zla osoba sama baca, i to postepeno,
dok se zlo ne navrši, i kada nije ostalo nimalo dobra. Sve dok ima i malo dobra,
on se održava iznad pakla; ali kada od dobra nije ništa ostalo, on se od sebe
baca dole. Dobro i zlo se prvo moraju odvojiti, jer su suprotni; i nikome nije
dopušteno da se naginje na obe strane. To je označenom onim da gresima
Amoreja još nije došao kraj. Dok je drugačije sa dobrima; njih Gospod
neprekidno podiže prema nebu i njihovi se gresi stalno brišu. Isto je ovako i sa
crkvom. Nema pohođenja sve dok se zla ne navrše, to jest, sve dok je ostalo još
neko dobro i istina vere. Ovo se kod Proroka naziva pohođenje (svršetak), kao
kod Isaije: Nemojte se dakle više potsmijevati da ne postanu okovi vaši jer čuh
od Jehove Boga da se sprema pohođenje (pogibao) ovoj zemlji. (XXVIII. 22). Kod
Jeremije: O Vavilone, ti što stanuješ kraj vode velike i imaš mnogo blaga! Dođe
kraj tvoj i svršetak lakomstvu tvojemu (LI. 13). Kod Danila: Sedamdeset je
nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom, da se svrši prijestup i
da nestane grijeha i da se očisti bezakonje i da se dovede vječna pravda, i da se
zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima (IX.24).
I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana, a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu
i prinos; i krilima mrskim što pustoše, do svršeka određenog izliće se na pustoš
(IX. 27). Sam Gospod je ovako pretskazao svršetak kod Luke: I pašće od oštrica
mača, i odvešće se u ropstvo po svijem narodima; a Jerusalim će gaziti
neznabošci dok se ne izvrši vrijeme neznabožaca (XXI. 24). „Pasti od oštrica
mača“, znači (pasti) od obmana, jer „mač“ u Reči označava kaznu za obmanu;
„Jerusalim“ označava Gospodovo carstvo i crkvu (vidi br. 402); „narodi“
(neznabošci), zla (vidi br. 1260). Značenje je, da će doći svršetak onda kada
crkvu zaposednu zla i obmane, pa će sama sebe razoriti.
1858. Stih 17. A kad se sunce smiri i kad se smrče, gle, peć se dimljaše, i
plamen ognjeni prolažaše između onijeh dijelova. „A kad se sunce smiri i kad se
smrče“, označava poslednje vreme, kada je došao svršetak; „gle, peć se
dimljaše“, označava najgušću obmanu; „i plamen ognjeni“ označava žar
požuda, koji peče; „koji prolažaše između onijeh dijelova“, označava da su bili
odvojeni oni koji su pripadali Gospodovj crkvi.
1859. I kada se sunce smiri. Da ovo označava poslednje vreme, kada je došlo do
svršetka, jasno je iz onoga što je već račeno (kod stiha 12) o zalasku sunca i o
njegovom značenju, naime, da on označava poslednje vreme crkve.
1860. I kad se smrče. Da ovo označava da je mržnja došla na mesto ljubavi
prema bližnjem, jasno je iz značenja „smrče se“ (značenja „gustoga mraka“). U
Reči „mrak“ označava obmane a „gusti mrak“, kada zlo dođe na mesto dobra, ili
što je isto, kada mržnja zameni ljubav prema bližnjemu. Kad mržnja zameni
ljujbav ka bližnjemu, mrak je tako gust da čovek više nije svestan toga da je
mržnja zlo, a još manje da je ona tako veliko zlo da ga ona u drugom životu baca
u pakao. Jer oni koji mrze, oni osećaju neko uživanje i nešto kao život, što čini
da oni to osećaju kao da je dobro; jer sve ono što potvrđuje čovekovo
zadovoljstvo i požudu, jer povlađuje onome što voli, on to oseća kao dobro. I to
u takvoj meri da kad mu se kaže da je to nešto pakleno, on to teško veruje, a još
manje ako mu se kaže da se to u drugom životu pretvara u smard lešina i
izmeta. A još manje veruje da postaje đavo i užasna slika pakla; jer se pakao i
sastoji od đavola i ovakvih đavolskih oblika. Iako bi ovo mogao da zna svako ko
može da misli; jer kad bi opisivao ili slikao mržnju, koristio bi samo đavolske
oblike, onakve oblike koje poprimaju oni koji mrze u drugom životu; ali, što je
za divljenje, ovakvi ljudi izjavljjuju da će u drugom životu doći u nebo; neki,
samo zato što imaju veru, dok u nebu postoje samo oblici ljubavi ka bližnjemu,
a kakvi su, može se videti iz iskustva (br. 553); zato razmislimo da li ove dve
fome, neba i pakla, mogu ikada da budu zajedno. Da „mrak“ (tmina) označava
obmane, a „gusti mrak“, zla, može se videti u sledećim odlomcima u Reči. Kod
Isaije: Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i
slava njegova pokazaće se nad tobom (LX.2). Kod Joila: Nek drkću svi stanovnici
zemaljski, jer ide dan Jehovin, dan kada je mrak i tama, dan kada je oblak i
magla (II.1,2.) Kod Sofonije: Na dan gnjeva velikoga, dan nevolje i pustoši, na
dan guste tmine (I. 15). Kod Amosa: Nije li dan Jehovin mrak, a ne vidjelo?i
tama bez svjetlosti? (V.20). U ovim odlomcima „dan Jehovin“ označava
poslednje vreme crkve, o kome se ovde govori; „mrak“ označava obmane,
„gusta tmina“ zla; obe se pominju; inače bi bilo ponavljanje iste stvari, to jest
proširivanje bez značenja. Ali reč u izvornom jeziku, koja se u ovom stihu
prevodi sa „gusta tmina“, obuhvata i zlo, to jest, obuhvata gustu obmanu koja
postaje zlo, a isto tako obuhvata i zlo od kojega nastaje obmana.
1861. Gle, peć se dimljaše, i plamen ognjeni. Da „peć koja se dimi“ označava
najgušću obmanu, a „plamen ognjeni“ (plamena baklja) žar požuda, jasno je iz
značenja „plamena ognjenog“, koji je goruća vrelina požuda. Kaže se „peć koja
se dimi“, zato što čovek, osobito čovek crkve, koji poznaje istinu ali je ne
priznaje nego se nje i odriče u srcu i provodi život u onome što je suprotno
istini, on i izgleda kao peć koja se dimi – on kao peć, a obmana njegovih mržnja
kao dim. Požude od kojih se obmane pokazuju kao ognjeni plamen iz takve
peći, kao što se vidi iz pretstava u drugom životu (opisanih iz iskustva br. 814,
1528), požude mržnje, osvete, okrutnosti, i preljuba i još više kada se pomešaju
s prevarama – sve se to pokazuje kao ove stvari. Da „peć“, „dim“, i „oganj“
imaju ovakva znaćenja u Reči, može se videti iz sledećih odlomaka. Kod Isaije:
Jer su svikolici licemjeri i zlikovci, i svaka usta govore nevaljalstvo. Jer će se
razgorjeti bezbožnost kao oganj, koji sažeže ćkalj i trnje, te upali gustu šumu, te
otide dim visok. Od gnjeva Jehove nad vojskama zamračiće se zemlja i narod će
biti kao hrana ognju, i niko ne će požaliti brata svojega (IX. 17-19). Ovde
„oganj“ označva mržnje; a „dim visok“, obmane slične prirode; mržnja se
opisuje sa „ne će požaliti brata svojega“. Kada anđeli gledaju na ovakve ljude,
oni izgledaju kao što su ovde opisani. Kod Joila: I učiniću čudesa i na nebu i na
zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu, i mjesec u krv
prije negoli dođe veliki i strašni dan Jehovin (II.30, 31). Ovde „oganj“ označava
mržnju; “pušenje dima“, obmane; „sunce“, ljubav prema bližnjemu; a „mjesec“,
veru. Kod Isaije: I potoci će se njezini pretvoriti u smolu, i prah njezin u sumpor, i
zemlja će njihova postati smola razgorjela. Ne će se gasiti ni niću ni danju; do
kraja će se dizati dim njezin, od koljena do koljena ostaće pusta, i niko ne će
prelaziti preko nje do vijeka (XXXIX.30,31). „Smola razgorjela“ su odvratne
požude; a „dim“, obmane. Kod Malahije: Jer, gle, ide dan kao peć ognjena, i svi
će ponositi i koje rade bezbožno biti kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide. I ne će
im ostati ni korjena ni grane (IV.1.) Ovde „peć ognjena“ označava isto kao i pre;
„korjen“ označava obmanu; „grana“, istinu, koja ne će ostati. Kod Osije: Kad
Jefrem govoraše, bješe strah; bješe se uzvisio u Izrailju; ali se ogriješi o Vala, te
umrije. Za to će biti kao oblak jutarnji, i kao rosa koja u zoru padne, pa je
nestane, kao pljeva koju odnosi vjetar s gumna, i kao dim iz dimnjaka (XIII. 1, 3).
„Jefrem“ označava inteligentnog čoveka koji je postao takav. Kod Isaije: I biće
jujnak kao kučine, i djelo njegovo kao iskra, i oboje će se zapaliti, i ne će biti
nikoga da ugasi (I.31).Ovo označava one koji su u ljubavi prema sebi, ili što je
isto, koji su u mržnji prema bližnjemu. Da će izgoreti u vlastitim požudama. Kod
Jovana: Vavilon posta stanište đavolima, i tamnica svakome duhu nečistme, i
tamnica svoju ptica nečistijeh. I vikahu, vidjevši dim gorenja njezina, i govorahu:
ko je kao ovaj grad veliki? I dim izlažaše va vijek vijeka (Otkr. VIII.2,18: IX.3). Kod
istoga: I otvori sudenac bezdana, i izide dim iz studenca kao dim iz peći velike, i
pocrnje sunce i nebo od dima studenčeva (Otkr. IX.2). Kod istoga: I tako vidje u
utvari konje i one koji sjeđahu na njima, koji imahu oklope ognjene i plavetne i
sumporne; i iz usta njihovijeh izlažaše oganj i dim i sumpor (Otkr. IX. 17, 18).
Kod istoga: Ko se god pokloni zvijeri i ikoni njezinoj, i primi žig njezin, taj će piti
vina od gnjeva Božijega, i biće mučen ognjem i suporom (Otkr. XIV.9, 10). Kod
istoga: I četvrti anđeo izli čašu svoju na sunce, i dano mu bi da žeže ljude
ognjem. I opališe se ljudi od velike vrućine, i huliše na Boga koji ima oblast nad
ovima, i ne pokajaše se da mu dadu slav (Otkr. XVI.8,9). Na isti način kaže se Živi
biše bačeni u jezero ognjeno koje gori sumporom (Otkr. XIX.20; XX.14, 15;
XXI.8). U ovim odlomcima „oganj“ označava požude, a „dim“ obmane koje će
ovladati u poslednja vremena. Ovo je Jovan video kada mu je bio otvoren
unutarnji vid, kao što se to pokazuje u drugom životu. I duhovi i duše vide slične
stvari u drugom životu. Otuda se može videti šta znači oganj, to jest, da znači
mržnju, osvetu, i okrutnost, ili što je isto, ljubav prema sebi; jer ovi postaju
ovakvi. Ako bi ijedan čovek koji je ovakav, bio pregledan od anđela, ma kako da
izgleda izvana, on bi ovako izgledao u njihovim očima, to jest, njegove mržnje bi
izgledale kao plamen ognjeni, a obmane kao peć koja se dimi. O čemu je
Gospod ovako govorio kod Mateja: Svako drvo koje ne rađa dobra ploda, sječe
se i u oganj baca (III.10; Luke III.9). „Rod dobri“ je ljubav prema bližnjemu; ko se
nje liši, taj se baca u ovakvu vatru. Opet: Sin čovječiji pozvaće anđele svoje, i oni
će pokupiti iz svih carstava sve one koji se spotiču, i koji čine nepravdu, i baciće
ih u peć ognjenu (XIIIK. 41, 42, 50). Ovo ima slično značenja. I opet: Tada će reći
onima što stoje s lijeve strane: idite od mene prokleti u oganj vječni pripremljen
đavolu i anđelima njegovijem (Mateja XXIV.41). Da će biti poslati u “oganj
vječni“ ili u Gehenu ognjenu, „gde crv ne umire i oganj se ne gasi“ (Mat. XVIII. 8,
9; Marko IX. 43-49) ima slično značenje. Kod Luke: Pošalji mi Lazara neka umoči
u vodu vrh od prsta, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu
(XVI.24). Ovo ima slično značenje. Oni koji nisu upoznati s tajnama Gospodovog
carstva, ti pretpostavljaju da Gospod baca rđave u pakao, ili u ovakvu vatru koja
je, kao što je rečeno, mržnja; ali to nije slučaj, jer čovek je taj, to jest sam
đavolski duh, koji se baca (sunovraćuje). Ali zato što tako izgleda, zato se tako i
piše u Reči prema izgledu, i prema obmanama čula; a ovo je posebno bilo
nužno u slučaju Jevreja kolji nisu bili voljni da prihvate ništa što se ne slaže sa
čulima, ma koliko da se obmana u tome krije. Zbog toga je doslovni smisao,
osobito u proroštvima, pun takvih stvari. Kao kod Jeremije: Ovako veli Jehova:
sudite svako jutra; i kome se otima, izbavljajte ga iz ruku nasilnikovijeh da ne
izađe kao oganj gnjev moj i razhgori se da ga niko ne može ugasiti za zloću djela
vaših (XXI.12). „Sud suditi“ je govoriti istinu; „izbavljati nekoga iz ruku
nasilnikovijeh“, je izvršavati dela ljubavi prema bližnjemu; „Oganj“ označava
paklenu kaznu onih koji ne postupaju ovako, to jest , koji provode život u
obmani mržnje. U slovu pisma ovo se pripisuje Jehovi, ali u unutrašnjem smislu
to je obratno. Isto tako kod Joila: Dan Jehovin: pred njim proždire oganj, a za
njim pali plamen (II.1,3). Kod Davida: Podiže se dim od ognja njegova, iz usta
njgovijeh oganj, koji proždiraše, i živo ugljevlje odskakaše od njega. Savi nebesa
i siđe. Mrak bješe pod nogama njegovijem (Psalam XVIII.8,9). Kod Mojsija: Jer
se oganj razgorio u gnjevu mojem, i gorjeće do najdubljega pakla; spaliće
zemlju i rod njezin,i popaliće temelje brdima (Zakoni Ponovbljeni ( XXXII.22).
Ovde „oganj“ označava mržnje, a „dim“ obmane koje su u ljudima, a koje se
pripisuju Jehovi ili Gospodu, iz razloga koji su navedeni. I u paklovima izgleda
kao da Jehova ili Gospod ovo rade, ali je obrnuto; oni (zli duhovi) to sami sebi
rade, jer su oni u ovoj paklenoj vatri. Otuda se vidi kako lako može čovek da
padne u fantazije, ako se ne zna unutrašnji smisao Reči. Slično je i sa „dimom“ i
„vatrom“ koje je narod video ispod Sinajskom brda kada je zakom bio
objavljivan. Jer Jehova ili Gospod izgleda svakome prema njegovom kvalitetu –
nebeskim anđelima kao Sunce, duhovnim anđelima kao Mesec, a dobrim
(duhovima) kao Svetlost koja prija na razne načine, a zlim (duhovima) izgleda
kao dim i kao oganj koji sažiže. Pošto u vreme kad je zakon proglašen, kod
Jevreja nije bilo ljubavi prema bližnjemu, nego je u njima bila jača ljubav prema
sebi i svetu, a to su bili samo zla i obmane, On je njima izgledao kao dim i vatra,
kada je u isto vreme anđelima izgledao kao Sunce i Svetlost neba. Da je ovako
izgledao Jevrejima jer su bili takvoga karaktera, vidi se iz Mojsija: I bijaše slava
Jehovina na Gori Sinajskoj, i bijaše po viđenju (izgledu) kao oganj koji sažiže na
vrh gore pred sinovima Izrailjevim (Izlazak XXIV. 16,17). Opet: A gora se Sinajska
sva dimnjaše, jer siđe na nju Jehova u ognju i dim se iz nje podizaše kao dim iz
peći, i sva se gora tresijaše veoma (Izlazak XIX,18). I na drugome mestu: A vi
kad čuste glas ispred tame, jer gora ognjem goraše, pristupiste k meni, svi
glavari od plemena vaših i starješine vaše, i rekoste: Pa sada za što da
pomremo?jer će nas spaliti onaj oganj veliki: Ako jošte čujemo glas Jehove Boga
našega, umrijećemo (Zakoni Ponovljeni V. 23-25(. Ovako bi bilo sa svakim ko bi
video Gospoda, a koji je proveo život u mržnji i prljavi stvarima mržnje, jer bi Ga
mogao videti samo od svojih mržnja i njenih prljavština, jer bi ovo bili pijmnici
zraka dobra i istine od Gospoda, a ovi bi pretvorili ove zrake u vatru, dim, i
gustu tminu. Iz ovih odlomaka jasno se vidi šta je označeno „dim iz peći“ i
„plamenom ognjenim“, naime, da su to guste obmane i prljava zla, koja će
obuzeti crkvu u poslenja vremena.
1862. Prolažaše između onijeh dijelova. Da ovo označava da su ovako bili
odvojeni oni koji su pripadali Gospodvoj crkvi, može se videti iz onoga što je
prethodno rečeno (kod stiha 10) o polovljenju životinja po sredini, da to
označava paralelizam i saobraznost u odnosu na nebeske stvari; i da onaj deo
koji je postaljen nasuprot, da je to označavalo crkvu odvojenu od Gospoda; i da
je prostor između pretstavljao ono što stoji izmeću Gospoda i crkve, ili Gospoda
i čoveka crkve, a to je savest, u koju je Gospod usađuje dobra i istimne u ljubav
prema bližnjemu. A kada je mržnja zamenila ljubav prema bliožnjem, i kada su
se obmane i zla našli umesto istina i dobara, tada niše nije bilo savesti o tome
šta je dobro i istina; a ovaj među-prostor se ispunio dimom i vatrom, to jest,
ubeđenjima u obmane i mržnjama. A to je ono što potpuno razdvaja Gospoda
od crkve. To je ono što je označeno prolaskom (vatre i dima) između delova (od
životinja); a to je plameni oganj, jer je to ljubav prema sebi, ili što je isto, zlo
mržnje. Ovo se može videti i kod Jeremije, gde nalazimo skoro iste reči:I predaću ljude koji prestupiše moj zavjet, rasjekavši tele na dvoje, i prošavši
između dijelova. Knezove Judine i Knezove Jerusalimske, dvorane i sveštenike i
sav narod ove zemlje, koji prođoše između polivina ovoga teleta. Predaću ih u
ruke neprijateljima njihovijem i u ruke onih koji traže dušu njihovu, i mrtva će
tijela njihova biti hrana pticama nebeskim i životinjama zemaljskim (XXXIV.14,
18-20).
1863. Stih 18. U taj dan učini Jehova zavjet s Avramom, govoreći: sjemenu
tvojemu dadoh zemlju ovu od doline Misirske do doline velike vode, vode Efrata.
„U taj dan Jehova učini zavjet s Avramom“, označava povezivanje Gospodovog
unutarnjeg čoveka s Njegovim unutrašnjim čovekom ili Jehovom; „sjemenu
tvojemu dadoh zemlju ovu“, označava utehu posle ovih iskušenja i užasa, a to je
da oni koji su u ljubavi ka bližnjem i u veri, da će oni postati njegovi naslednici;
„od doline Misirske do doline velike vode, vode Efrata“, označava prostiranje
duhovnih stvari.
1864. U taj dan učini Jehova zavjet s Avramom. Da ovo označava povezivanje
(spajanje) Gospodovog unutarnjeg čoveka s Njegovim unutrašnjim čovekom,
jasno je iz značenja „zaveta“, a to je povezivanje (objašnjeno gore br. 665, 666,
1023, 1038). Pošto se ovde radi o Gospodovom unutrašnjem čoveku, onda ovo
označava unutarnje povezivanje; jer je Gospod sve više napredovao u
povezivanju i sjedinjavanju s Jehovom Njegovim Ocem, dok nisu postali Jedan.
To jest sama Ljudska Suština je postala Jehova, koji je bio samo Gospodovo
unutrašnje. Ove su stvari bile pretstavljene zavetom (savezom) koji je Jehova
učinio s Avramom. Svako može da vidi da Jehova nikada ne pravi zavet ni sa
jednm čovekom, jer bi to bilo protivno Božanskom (redu?). Šta je čovek ako ne
nešto gadno i prljavo, koje samo misli i čini zlo? Sve dobro koje čini je od
Jehove; iz čega se može videti da je svaki zavet, kao i drugi zaveti s Avramovim
potomcima, bio samo pretstava Božanskog, i nebeskih stvari Božijega carstva; u
sadašnjem slučaju, ovaj zavet je pretstavljao povezivanje Gospodove Ljudske
Suštine s Njegovom Božanskom Suštinom, to jest, sa Jehovom. Da je to bila
pretstava povezivanja Gospodovog unutarnjeg čoveka s Njegovim Unutrašnjim
čovekom, to jest, sa Jehovom, jasno je iz onoga što je pre rečeno, a to je da je
Gospod kroz borbe i pobede u iskušenjima ove povezao i ujedinio još više. Šta
je bio Njegov unutarnji čovek, već je rečeno, naime, da je to ono između
unutrašnjeg čoveka i spoljašnjeg.
1865. Govoreći: sjemenu tvojemu dadoh ovu zemlju. Da ovo označava tešenje
(utehu) posle ovih iskušenja i užasa, u tome da će oni koji su u ljubavi prema
bližnjemu i veri u Njega biti njegovi naslednici, jasno je iz značenja „semena“ i iz
značenja „zemlje“. „Sjemenom Avramovim“ označena je ljubav i vera od nje,
kao što je bilo pokazano (br. 255, 256, 1025), pa stoga su time označeni i svi oni
koji su u ljubavi prema bližnjem i u veri u Njega. A Hananskom zemljom
označava se Gospodovo carstvo; stoga „dadoh zemlju tvome sjemenu“
označava da će nebesko carstvo naslediti oni koji od ljubavi prema bližnjemu
imaju veru u Njega. Da je ovo bilo tešenje Gospoda posle Njegovih iskušenja i
užasa, može se videti i bez objašnjavanja. Jer posle onih teškim događaja koje je
Gospod video, a to je bilo pošto je nagnao u beg zle duhove i obmane ’ koje su
bile označene pticama grabljivicama koje su se spuštale na tela a koje je
Avrama odgonio (pomenuto u stihu 11), - pa pošto su se ove „guste obmane“
uvukle, od kojih se uplašio (strah od mrkloga mraka koji je obuzeo Avrama dok
je bio u dubokome snu, o čemu u stihu 12), a ipak su i pored toga na kraju same
obmane i zla ovladali ljudskom rasom (što je označeno „peći koja se dimi“ i
„plamenom ognjenim“ koji je prolazio između polovina, pomenutim u stihu 17,
koji je prethodio ovome), Gospod je morao da bude u tegobi i da tuguje. I stoga
sada sledi tešenje (uteha), kakva je bila data i pre (stihovi 4 i 5); naime, da će
Njegovo seme naslediti zemlju, to jest, da će oni koji su u ljubavi prema
bližnjem i u veri Njega postati naslednici Njegoviog carstva. Njemu je jedina
uteha bilo spasenje ljudskog roda, jer je Njegova ljubav bila nebeska i Božanska,
i postala je, i u Njegovoj Ljudskoj Suštini, sama Božanska i nebeska Ljubav, u
kojoj postoji ljubav za sve u srcu. Da je Božanska ljubav takva, može se videti po
ljubavi roditelja prema njihovoj deci, koja se povećava koliko se spušta, to jest,
biva veća prema daljim naslednicima nego prema neposrednoj deci. Nikad ništa
ne postoji bez uzroka i porekla, pa stoga ni ova ljubav prema ljudskom rodu
koja se odlikuje time što raste prema potomcima. Uzok i poreklo ovome je u
Gospodu, iz kojega se izliva sva bračna ljujbav, kao i ljubav roditelja prema
deci, a čiji je izvor to što je Njegova ljubav za sve kao ljubav oca za svoje sinove,
kada ota želi da se brine za sve, i da prigotovi nasledstvo onima koji će tek biti
rošeni, kao što to želi za one koji su već rođeni.
1866. Od doline (reke) Misirske, do velike vode, vode Efrata . Da ovo označava
prostiranje (širenje) duhovnih stvari, i da je „voda Efrates“ prosiranje nebeskih
stvari – jasno je iz značenja „vode Misirke (Egipatske)“, i iz značenja „velike
vode Efrata“.(prim.prev. U Hebrejskom se izraz „vrlo“ to jest augmentativ
izražavao ponavljanjem iste reči. Otuda „vode, vode Efrata“ znači „velike
vode“). Da ove „vode ili reke“ označavaju rasporstiranje duhovnih i nebeskih
stvari, može se videti iz značenja Hananske zemlje koja je Gospodovo carstvo u
nebima i na zemlji, u kome ima samo duhovnih stvari koje koje pripadaju veri i
nebeskih svari koje pripadaju uzajamnoj ljubavi; pa stoga ništa drugo ne može
biti označeno ovim granicama Hananske zemlje nego prostiranje ovih stvari. Jer
šta je Hananska zemlja, šta Egipatska reka i šta velika reka Efrata, i šta su
granice bilo koje zemlje, oni koji su u nebima to ne znaju; ali zato znaju vrlo
dobro šta je širenje duhovnih i nebeskih stvari, kao i stanja, određivanja i
ograničavanja stanja ovih stvari. O ovim stvarima oni misle dok čovek čita o
njima; tako slovo nestaje a s njim i istorijski smisao koji služi kao forma za
nebeske ideje. Da „Egipatska reka“ označava prostor do kojega se šire duhovne
stvari, jer Egipat označava znanja, koja zajedno sa čovekovim racionalnim i
intelektualnim stvarima, sačinjavaju duhovbne stvari (kao što je pre rečeno u
br. 1164, 1165, 1186, 1462). Da “reka Efrata“ označava granice širenja nebeskih
stvari, može se videti ako se uzme u obzir to da su to zemlje koje su tim
rekama odvojene od Hananske zemlje, a kojim zemljama su u mnogim
odlomcima reči označena znanja i spoznaje nebeskih stvari; ali ovde, jer se to
naziva „reka“ i „velika reka“ ili voda, to označava nebeske stvari i njihova
poznavanja; jer se „reka“ i „velika reka“ na njih odnose (na znanja i poznavanja
nebeskih stvari),
1867. Stihovi 19,20, 21. Kenejsku, Kenezejsku, i Kedmonejsku, i Hetejsku, i
Perezejsku, i Rafajsku, i Amorejsku, i Hananejsku, i Jevuzejsku. „Kenejsku,
Kenezejsku, i Kedmonejsku“ označava obmane koje treba izagnati iz
Gospodovog carstva; „Hetejsku, Perezejsku, i Rafajsku“, označava ubeđenja u
obmanama; „Amorejsku, Hananejsku, i Jevuzejsku“ označava obmane od zala.
1868. Da je ovo označeno ovim narodima, bilo bi predugo da se potvrđuje iz
Reči; a niko nema potreba za tim, jer su to samo reči. O nekim je bilo govora; o
„Rafajima“, da pretstavljaju lažna ubeđenja (br. 567, 581,1673);“Amorejima“,
da označavaju zla (br. 1680); „Hananejima“, da označavaju zla /br. 1680);
„Perezejima“, da označavaju obmane /br. 1574). A šta su posebna značenja
ostalih naroda, biće, po Božanskoj milosti Gospodovoj, objašnjeno u onome što
sledi, kada se pojave. Što se tiče naroda koji treba da se izagnaju iz Gospodovog
carstva, slučaj je ovakav. U drugm životu, zli duhovi i đavolski duhovi ništa više
ne vole nego da se uzdignu u svet duhova i da vređaju dobre duhove; ali kad
god dođu, oni se isteraju napolje, na isti način na koji su u čoveku, koji je
preporođen, odbacuju obmane i zla, da usađuju dobra i istine Gospodovog
carstva na njihova mesta. Ovi su pretstavljeni narodima koje su sinovo
Jakovljeni izagnali iz Hananske zemlje; ovi su bili pretstavljeni kasnije Jevrejma
koji su bili izagnani iz zemlje. Isto se događalo i s ostalim narodima u davnini, a
koji su pretstavljali slične stvari, kao što su bili Horeji, koje je su potomci Isavovi
izagnali sa brda Sira (o kojima u Zakoni Ponovljeni II. 12,22); kao i s Avimima
koje su izagnali Kaftorimi (pomenuiti u Zak. Ponovljeni II.23); kao i s Emimima ili
Rafajima koje su izagnali Moavci (o kojima se govori u Zakoni Ponovljeni II.911); ili kao sa Zamzumima koje su Amoneji izagnali (pomenuti u Zakoni
Ponovljni II. 19-21); pored ostalih o kojima se govori kod Proroka.
NASTAVAK O SVETOM PISMU ILI REČI
1869. Koliko mnogo stvari ima u jednom jedinom izrazu u Reči, bilo mi j e
pokazano na taj način što su bile otvorene ideje moje misli. To je nešto
posebno, da se u drugom životu može izvesti kao da je sve živo, tako da se ideje
pokazuju u živom obliku i kao nacrtane slike. Jednom (duhu) koji je u životu tela
voleo bližnjega i živeo u uzajamnoj ljubavi, i koji je nalazio uživanje u Reči, bile
su njegove ideje otvorene na taj način. Pojavile su se lepe stvari bez broja,
skupa sa prijatnim stvarima osećajne prirode; a onda je rečeno da se ove ideje
mogu još više otvoriti, i kada bi se otvorile, onda bi se pojavile još lepše i
prijatnije stvari s osećanjem same sreče. Ovakve su anđeoske ideje, jer njih
otvara Sam Gospod. Duhovima koji su se čudii da se ideje misli mogu ovako
otvoriti u drugom životu, njima je to bilo ilustrovana na taj način što im se reklo
da je to kao s očnim vidom, gde su zrake vida u kojemu se manje stvari u prirodi
(a koje sadrže bezbroj stvari) vide samo kao nešto neprozirno, crno i
bezoblično; ali kada se isto gleda kroz mikroskop, pogledu se pokažu stvari koje
su unutra, povezane i lepe nizove i koje teku svojim redom; pa je pokazano da
se i ove stvari mogu otvoriti s jačim mikroskopom. Na ovaj način bilo je
pokazano duhovima kakav je slučaj s unutarnjim vidom, čije su zrake ništa
drugo nego ideje, a da su ove ideje tako (relativno) grube, iako ljujdi tako ne
misle. Ali o idejama će, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti govora kasnije.
1870. Slučaj je sličan s Gospodovom Rečju; svaki se izraz u njoj pretstavlja u
obliku neke ideje (slike), jer svaki izraz je samo ideja pretstavljena u određenom
obliku kako bi se opazio njen smisao; a u idejama su sadržane bezbojne stvari,
koje može samo anđeo a ne čovek opažati, što je teško poverovati (da je tako). I
kada Gospod ove (ideje) otvori, tada se pokazuju stvari koje su još dublje s
osečanjem sreće, kada se vide rajski vrtovi; prve, od nebeskih i duhovnih stvari
Gospodove ljubavi i milosti, a druge od svetlosnih zraka koje sve to prate. Bilo
mi je pokazano da je Reč nadahnuta ne samo u pojedinim izrazima, nego i u
svakom malom slovu svakoga izraza, sve do najmanje jote; jer u svakoj joti ima
nešto od onoga osećanja i života koji su zajednički celom izrazu, a što je
uneseno i u najmanje njegove delove. Ali se ovo ne može sasvim razumeti ako
se pre toga ne znaju mnoge druge stvari. (prim.prev. Autor na drugim mestima
piše o Reči koja je postojala kod Drevnih, a čiji je nastavak Hebrejska Reč, u
kojoj se i u oblicima slova kriju tajne, koje se otvaraju vidu anđela.......Sudeći po
primeru iznesenom u br. 1869, i Reč u svakom prevodu ima isti efekat).
1871. Kako Gospodova Reč izgleda pred anđelima, nije moguće opisati; ali o
tome može da stvori neku ideju onaj ko je u muzejima video optičke cilindere u
kojima su pretstavljene divne slike onoga što inače izgleda grubo. Iako stvari
okolo u projekciji izgledaju bez olblika, bez nizova ili reda, i kao pomešane, kada
se one usredsrede u cilinderu, one izgledaju kao divne slike. Tako je i sa
Gospodovom Rečju, osobito sa proročkom Rečju Staroga Zaveta. U doslovnom
smislu, sve izgleda kao da nema reda, ali kada to čita čovek, osobito mali dečak
ili devojčica, to postaje sve lepše kako su uzdiže (penje), da bi se na kraju
pokazalo pred Gospodom kao slika ljudskog bića, u kojem i preko kojega je
nebo pretstavljeno u celom sklopu, ne onakvo kakvo je, nego kakvo Gospod želi
da ono bude, naime, kao Njegova slika.
1872. Pokazana mi je bila jedna lepa devojka s licem koje je zračilo, prolazeći
hitro na desno, i kao da se žuri. Izgledala je kao u prvoj rascvetanoj dobi, ni kao
dete ni kao mlada žena – lepo obučena u crno koje je blistalo; hitala je
razdragana od svetla do svetla. Rečeno je da je Reč takva unutra u početku
kada se uzdigne; a crna haljina je bila Reč u slovu. Posle je ta mlada devojka
doletela do mog desnog obraza, ali je to opaženo samo unutrašnjim vidom.
Rečeno je da su takve stvari iz unutrašnjeg smisla Reči, koje ne stižu do razuma
(koje se ne mogu shvatiti).
1873. Duhovi su razgovarali o unutrašnjem smislu Reči; i da bi se razumela
njena priroda, bilo je to pretstavljeno primerom, Šta je plod vere? Pa je rečeno
da su dobra dela plod vere u spoljašnjem smislu, ili smislu slova, ali da ova
dobra dela nisu živa ako ne potiču od ljubavi prema bližnjemu; tako da je ljubav
prema bližnjemu plod vere u bližem smislu. Međutim, pošto ljubav pema
bližnjemu treba da dolazi od ljubavi prema Gospodu, ova je ljubav plod vere u
unutrašnjem smislu; pa kako je svaka ljubav od Gospoda, to je ona Sam
Gospod. Jer na taj način , u dobrim delima je ljubav prema bližnjemu; u ljubavi
prema bližnjemu je ljubav prema Gospodu, a u ljubavi prema Gospodu ne Sam
Gospod.
1874. U razgovoru s dobrim duhovima, rekao sam da u Reči ima više stvari nego
što je moguće poverovati, i da su one izražene preko izgleda i prema varljivim
čulima, kao to da se Jehova gnevi, da se srdi, da se ljuti na rđave; da Mu čini
zadovoljstvo da ih sruši i razbije, pa čak i da ih ubije. Ali da ovo nije rečeno kako
bi se ubeđenja i požude slomili, nego da bi se savili; jer ako bi se govorilo ne
onako kako to čovek može razumeti (to jest ne preko izgleda, neistina, i
ubeđenja), to bi bilo kao da se seme seje u vodi, ili da se kaže nešto što bi bilo
odmah oldbačeno. Uprkos toga, ovakvi oblici govora služe kao sasudi
(prijemnici) u kojima su pohranjene duhovne i nebeske stvari, jer u njima se
mogu sačuvati sve one stvari koje pripadaju Gospodu; tada takve izraze Gospod
dopušta, ali da sva zla dolaze od đavolskih duhova; da onda Gospod
raspoređuje i pripravlja da se zla okrenu u dobra; tako da je na kraju samo
dobro od Gospoda. Tako smisao slova nestaje kako se ona uzdiže i postaje
duhovna, pa onda nebeska, i na kraju Božanska. (prim. pev. U malom delu,
Nauk o Sv.Pismu, autor kaže u br. 55, da je Reč kao čovek obučen na kome se
lice i ruke vide, a to su oni delovi Reči koji moraju da se shvate i primene da bi se
čovek spasio).
1875. Bilo mi je dopušteno da opazim anđeoske ideje o ovim rečima u
Gospodnjoj Molitvi: „Ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi oda zla“. I
najbliži dobri duhovi su odbacili iskušenje i zlo, prema jednoj ideji koju sam
opazio u sebi; a ovo je ovako išlo sve do anđeoske ideje; naime, da je ostalo
samo dobro bez ikakve ideje o iskušavanju i o zlu; tako je doslovni smisao
potpuno nestao. Kod prvog odbacivanja, stvoreno je bezbroj ideja o dobru –
kako dobro može da proiziđe iz ljudske nevolje iako je nevolja došla od čoveka i
od njegovoga zla, u kole postoji kazna, i to s nekom ljutnjom koja prati
kažnjavanje, tako da iskušenje i zlo dolazi samo iz toga izvora, i da se stoga ne
sme misliti da iskušenje i zlo dolaze od Gospoda. Ove su se ideje pročišćavale
onako kako su se uzdizale. Ovo uzdizanje se odvijalo kao odbacivanja (o kojima
u br. 1393), a koja su izvođena brzinom i na način koji je nemoguće objasniti,
sve dok nisu (te ideje) zašle kao u senku moje misli. Tada su one bile u nebu,
gde postoje samo neizrecive ideje o dobru od Gospoda.
1876. Imena ljudi, carstava, i gradova, koja se pojavljuju u Reči, kao i reči
ljudskoga govora, sve to nestaje na početku (pragu) uzdizanja; jer su ovo
zemaljske, telesne i materijalne (stvari); i duše koje stižu u drugi život,
postepeno odlažu ove stvari, a oni koji dođu u nebo, ti ih potpuno odlože. Kod
anđela ne ostaje ni najmanja ideja osobe, pa stoga ni njeno ime. Šta je
Avraham, Isak, i Jakob, oni to ne znaju. Oni sebi formiraju ideju šta ovo znači i
pretstavlja u Reči. Imena i reči njima su kao prašina, ili kao neka ljuštura, što sve
otpada kada uđu u nebo. Otuda se može videti da se u nebu imenima ozačavaju
delujuće (aktuelne) stvari. Često sam s anđelima ragovarao o ovim stvarima, i
oni su me potpuno poučili o istini. Govor duhova jednih s drugim nije govor
reči, nego ideja, kao što su ideje ljudske misli bez reči, zbog čega je to jezik svih
ljudskih jezika.Ali kad oni razgovaraju sa čovekom, tada njihove ideje ulaze u
reči čovekovog jezika (kao što je pre rečeno br. 1635, 1637, 1639). Kad sam o
ovome ragovarao s duhovima, bilo mi je dato da im kažem, da kada oni
razgovaraju jedan s drugim, oni ne mogu da izgovore i jednu reč ljusdkog jezika,
a najmanje neko ime. Neki među njima su se povukli i pokušali; a vraivši se,
rekli su da ih nisu bili u stanju izgovoriti, jer da su reči bile tako grubo
materijane da su bile ispod njihove sfere, jer da su sačinjene od zvukova u
vazduhu i izgovorene ljudskim organima, ili preko uticaja u ove organe
unutrašnjim putem koji vodi u organe sluha. Iz ovoga se jasno može videti da se
nijedan izraz u Reči ne može preneti duhovima, a još manje anđeoskim
duhovima, čiji govor je još više sveopšti (vidi br. 1642), a najmanje se može
preneti anđelima (vidi br. 1643), kod kojih ne ostaje ništa od prvih ideja
duhova, nego se mesto njih primaju duhovne istine i nebeskea dobra, koja
variraju na neizreciv način i u najmanjim oblicima, koji se nadovezuju i povezuju
u jednodušne nizove, gde se opažaju prvobitne pretstave, koje su divne i
prijatne, a praćene su srećom uzajamne ljubavi; koja sreća dolazi od prijatnosti i
od lepote, jer ih u svemu nadahnjuje Gospodov život. (prim. prev. Na drugim
mestima, autor kaže da je unutrašnji smisao napisan u nebu posebnim znacima,
i da se takva Reč čita u nebu).
1877. Duše ili duhovi u svetu duhova, osobito rđavi, u početku zadržavaju stvari
koje su imali u život njihovog tela, naime, zemaljske, telesne, i svetske, a s njima
i načela koja su bili stekli. Među ovima ima takvih koji nisu voljni da čuju bilo šta
o unutrašnjem smislu Reči, nego samo o doslovnom smislu, a što ide tako
daleko da veruju da će dvanaest apostola da sede na dvanaest prestola i da
sude dvanaest plemena Izrailja; i da samo siromašni, bedni i koji su trpeli
progone, da će samo oni moći ući u nebo; a (istina je) da su tamo i bogati i
moćni, ali koji su živeli u ljubavi ka bližnjem i u veri u Gospoda. Kako ovakvi
(duhovi) obično smatraju da zaslužuju nebo, video sam ih kako trče tamo amo.
A gde su god došli, ismevali su unutrašnji smisao Reči, a to su radili zbog toga
što je (unutrašnji smisao) protivan njihovim požudama i ubeđenjima, po kojima
oni zaslužuju nebo i po kojima su oni iznad drugih. Oni su kao pokvarene i
otrovne stvari koje teku u krvi, prožimaju vene i arterije, i prljaju krv.
1878. Ima i takvih koji su u životu tela prezirali Reč, a ima i takvih koji su
zloupotrebljavali Reč, da bi dali poentu nekoj šali. Ima i takvih koji su smatrali
da Reč nema neke vrednosti osim da drži u pokornosti obične ljudi. Ima ih koji
su svetogrdili Reč, i onih koji su je profanisali. Sudbina takvih u drugom životu je
jadna, u skladu kakav je bio njihov prezir, ismevanje, svetogrđenje, i
profanacija. Jer, kao što je rečeno, Reč je sveta tako da je ona nebo onima koji
koji su tamo; i kako tamo postoji saopštavanje misli, takvi duhovi ne mogu biti s
njima, nego se odvajaju.
1879. Jednom prilikom, dok sam bio u postelji, bi mi rečeno da su se zli duhovi
bili zverili da me ubiju, ali pošto sam se osećao siguran i bezbedan pod
Gospodovom zaštitom, nisam se osvrtao na pretnje i hteo sam da spavam. Ali
probudivši se u sred noći, osetio sam da ne dišem od sebe, nego od neba, jer
nije bilo ništa od moga disanja, kao što sam jasno opažao. Tada je rečeno da je
grupa zaverenika bila prisutna, i da su to oni koji mrze unutarnje stvari u Reči
(to jest, same istine vere, jer to su unutrašnje stvari Reči), i koji ih stoga mrze,
jer su one protivne njihovim obmanama, ubeđenjima, i požudama, koje bi
doslovni smisao mogao da podrži. Kad je njihov pokušaj propao, njihovi vođe su
pokušali da uđu u utrobu moga tela, i da prodru čak do srca, pa im je bilo
dozvoljeno da i do njega stignu. Ovo sam sve opažao i osećao. Jer onaj kome je
unutrašnjost duha otvorena, taj u isto vreme ima i čulno opažanje ovakvih
stvari. Ali tada sam bio uveden kao u neko nebesko stanje, a to znači da nisam
napravio nijedan napor da odbijem ove posetioce, a još manje da se svetim za
ovu povredu. Tada su rekli da je mir; ali uskoro kao da su bili lišeni razuma, pa
dišući osvetom nastojali da ostvara ono što su nameravali, ali uzalud. Tada su
se rapršili kao sami od sebe.
1880. Pored toga, što se tiče duhova i anđela u opšte, koji su svi ljudske duše
koje žive posle smrti, ovde mogu reći da oni imaju izoštrenija čula od ljudi, to
jest čulo vida, sluha, mirisa, i dodira – ali ne i ukusa. Međutim, duhovi nisu u
stanju, a anđeli još manje, da vide stvari u svetu svojim vlastitim vidom, to jest,
vidom njihovog duha; jer je njima svetlo sveta gusta tmina; isto kao što čovek
svojim vidom, to jest vidom svoga tela, ne može da vidi ništa u drugom životu;
jer je svetlo neba, ili Gospodovo nebesko svetlo, ljudima kao gusti mrak Ali ipak,
kad se to svidi Gospodu, duhovi i anđeli mogu da vide stvari u ovom sveu kroz
čovekove oči. Ali Gospod ovo ne daje osim onome koga osposobi da govori s
duhovima i anđelima, to jest da bude s njima. Duhovima i anđelima je bilo
dopušteno da vide svet kroz moje oči isto tako jasno kao što ga ja vidim, i da
čuju ljude kad sa mnom govore. Ponekad se desilo, na njihovo čuđenje, da su
neki od njih videli preko mene prijaelje koje su imali dok su bili u životu tela,
isto kao što su ih pre gledali. Neki su videli svoje bračne drugove, i decu, i želeli
su da im kažem da su blizu i da ih gledaju, i da im ispričam o njihovom stanju u
drugom životu, ali je meni bilo zabranjeno da im to kažem ili otkrijem da su ih
ovi videli, delom zato što bi me bili nazvali ludim, ili bi mislili da su ovakve stvari
poremećaj uma; jer sam bio vrlo svestan toga da, iako bi se usnama slagali, da u
srcu ne bi verovali u postojanje duhova, ili da mrtvi ustaju. Kada je moj
unutrašnji vid bio otvoren, pa su duhovi i anđeli kroz moje oči videli ono što je u
svetu, bili su zapanjeni i nazvali to čudom nad čudima; i bili su obuzeti radošću
da je na ovaj način otvorena komunikacija zemlje sa nebom, i neba sa zemljom.
Ovo uživanje je trajalo mesecima, ali je polako postalo nešto obično. I sad se
nimalo ne čude. Bio sam poučen u tome da duhovi i anđeli, koji su pored drugih
ljudi, ne vide ni najmanje stvari u ovom svetu, ali da opažaju misli i osećanja
onih kod kojih su (prisutni). Ovo ukazuje na to da je čovek tako stvoren da dok
živi na zemlji među ljudima da može u isto vreme da živi i u nebu među
anđelima, i obratno; tako da nebo i zemlja budu zajedno, i da deluju kao jedno,
i da ljudi mogu da znaju šta se dešava u nebu, a nađeli šta se dešava na zemlji;
te da bi tako, kad ljudi odu s ovoga sveta, prešli iz Gospodovog carstva na zemlji
u Gospodovo carstvo u nebima, ne kao u neko drugo carstvo, nego kao u isto u
kojemu su bili dok su živeli u telu. Ali pošto je čovek postao telesni, on je sebi
zatvorio nebo. (prim. prev. Nije li ovo bio „pad“ i „prvobitni greh“, koji je doveo
do Utelovljenja i Oboženja Gospodovog Ljuskog? Drugim rečima, zar ovo nije
bila „felix culpa“ (sretna krivica) o kojoj pišu srednjevekovni teolozi.)
1881. Duhovi jako negoduju, čak se i ljute, kad im se kaže da ljudi ne veruju da
oni vide, da čuju, i da osećaju dodir. Kažu, sigurno, ljudi bi trebalo da znaju da
bez čula nema života, i da što je izoštrenije čulo, to je i život bolji; isto tako, da
su predmeti koje osećaju čulima, da oni odgovaraju sposobnosti njihovih čula, i
da su pretstave koje dolaze od Gospoda stvarne, jer da sve ono što je u prirodi i
u svetu, da sve to dolazi od njih (pretstava) (vidi br. 1632); ukratko, da su
njihova čula bolja i savršenija nego ona kod ljudi. Ovim rečima oni izražavaju
svoje negodovanje.
1882. Postoje dve vrste viđenja (utvara ili vizija) koje su iznad običnih viđenja, u
koja sam ja bio uveden kako bih znao kakva je njihova priroda i šta znači ono
tšo čitamo u Reči, da su neki bili „uzeti iz tela“ i da su u „duhu odneseni na
drugo mesto“.
1883. Što se tiče prvih, to jest da je neko uzet iz tela, ovakav je slučaj. Čovek se
prvo dovodi u stanje koje je između sna i jave; i dok je u ovome stanju, on misli
da je budan. Sva su mu čula budna kao kad je u najbudnijem stanju tela: vid,
sluh, i, za divljenje, i dodir, koji je tada osetljiviji nego pre toga. U ovm stanju
ljudi su videli duhove i anđele vrlo živo, i čuli ih i, što je za divljenje, i dodirivali
ih, a da ništa u telu nije tome smetalo. To je stanje u kome su bili kada se kaže
da su „uzeti iz tela“, i da „nisu znali da li su u telu ili van njega“. Ja samo bio
uveden u ovo stanje tri ili četiri puta, samo da bih znao kako to izgleda, i da bih
znao da duhovi i anđeli uživaju svim čulima, čak i dodirom, većom osetljivošću
nego što je ona u telu.
1884. Što se tiče druge vrste viđenja – kad je neko odnesen na drugo mesto –
bilo mi je pokazano živim iskustvom šta je to. Ali samo dva ili tri puta. Da
pomenem jedno jedino iskustvo. Šetajući ulicama i okolicom, dok sam u isto
vreme razgovaao s duhovima, bio sam potpuno budan i gledao kao uvek,
šumarke, reke, palate, kuće, ljude, i mnoge druge stvari. Ali posle hoda od
nekoliko sati, odjednom sam video telo (svoje?) i bio svestan da sam na
drugome mestu. Zadivljen, setio sam se da sam bio u stanju u kome su bili oni
koji su bili „odvedeni u duhu na drugo mesto“; jer dok traje ovo stanje, ne misli
se o putu, ma to bilo i mnogo milja, ni o vremen, iako to može da bude satima i
danima; niti se oseća umor. Pored toga, osoba je vođena putevima koje ne
poznaje, sve do određenog mesta. Ovo se desilo kako bih znao da Gospod može
da vodi čoveka a da ovaj ne zna odakle i gde (ga vodi). (prim. prev. Ovo je
pisano oko 1749, na početku misije, kada je autor imao samo nekoliko ovakvih
“vođenje“; kasnije, dok je pisao i objavljivao druga dela, osobito ono o Bračnoj
Ljubavi, autor je imao ovakva „izlaženja“ u neba pa i u paklove, često, ili uvek iz
sveta duhova i uvek u pratnji anđela. Uzgred, sva je svoja dela objavljivao
nazbnačujući da je to misija, sa „Sluga Gospoda Isusa Hrista“, osim dela Bračna
Ljubav, koje se naznačio da je napisao E. Swedenborg, Sveđanin)
1885. Ovo su te dve vrste viđenja koja su neobična, a koja su mi pokazana kako
bih znao njihovu prirodu. Ali stvari koje samo obično video, su one koje sam, po
Gospodovoj Božanskoj milosti, video i izneo u ovom Prvom Delu (First Part), a
koje se nalaze na početku i na kraju svakoga poglavlja; te stvari nisu viđenja,
nego su one viđene u punoj budnosti tela, i to već nekoliko godina. (prim.prev.
Prvi „Deo“ ili tom originalnog dela na latinskom, in quarto, objavljen je u
Londonu 1749, i zavšava se ovde. A drugi „Deo“ (tom) dolazi posle ovoga).
UVOD
U Prvom Delu ovoga dela objašnjena su petnaest poglavlja knjige Postanja, kao
i stvari koje su sadržane u unutrašnjem smislu; a svakom poglavlju dodane su
stvari koje su mi, po Gospodovoj Božanskoj milosti, date da ih vidim i čujem u
svetu duhova i u nebu anđela. Sada sledi Drugi Deo (prim. preb. Objavljen u
Londonu 1750); i u ovome su dodate neke stvari u nekoliko poglavlja. Ovome
šesnaestom poglavlju biće dodane stvari koje se odnose na Viđenja (vizije) i na
Snove, uključujući i one koje su proročkoga karaktera u Reči. Znam da će malo
njih verovati da iko može videti stvari koje postoje u drugom životu, i da potom
opiše stanje duša posle smrti, jer malo (ljudi) veruju u uskrsnuće, a među
takvima ima više učenih nego prostih. Usnama kažu, doduše, da će svi ustati,
jer kada tako kažu, to se slaže s naukom njihove vere, ali to odriču srcem. Neki
idu tako daleko da kažu da kada bi neko ustao iz mrtvih i kada bi ga videli, čuli i
dodirnuli, da bi tada verovali. Ali ako bi se to i uradilo, trebalo bi to uraditi za
svakog pojedinca, ali onaj ko to odriče srcem i dalje ne bi verovao, jer bi onda
istakao hljade prigovora koji bi još više otvrdnuli njegovo srce. Međutim, neki
kažu da veruju da će ustati, ali na dan poslednjeg suda: a o ovome oni su
zamislili da će sve u vidljivom svetu nestati, a pošto se taj dan očekuje uzalud
vekovima, to i ovi sumnjaju. Ali šta je označeno poslednjim sudom u Reči, biće
rečeno, po Božanskoj milosti Gospodovoj, na kraju sedamnaestog poglavlja. Iz
ovoga se može videti kakvih ljudi ima danas u Hrišćanskom svetu. Sadukeji su (o
kojima čitamo kod Mateja XXII.23) otvoreno poricali uskrsnuće, ali su radili
bolje nego ovi u naše dane, koji kažu da ne odriču jer je to prema nauku vere,
kao što je gore rečeno, ali odriču u srcu; tako da govore ono što se protivi
njihovom verovanju, a veruju ono što je protivno onome što govore. Ali da se
ne bi i dalje utvrđivali u ovom krivom verovanju, meni je još dok živim u telu, po
Božanskoj milosti Gospodovoj, bilo dopušteno da da budem s duhovima u
drugom životu (jer je čovek duh obučen u telo), i da tamo razgovaram s dušama
koje su ustale ne dugo posle smrti, skoro sa svima koje sam poznavao u životu
tela, a koji su bili umrli. Već nekoliko godina bilo mi je dozvoljeno da
razgovaram s duhovima i s anđelima svaki dan, i da gledam tamo začuđujuće
stvari, a koje nikad nisu bile ušle u ideju bilo kog čoveka, i to bez ijedne
obmane. Pošto mnogi kažu da će poverovati ako im neko dođe iz drugog života,
sada će se videti da li će poverovati i pored toga što im je srce otvrdnulo. Ovo
mogu da ustvrdim, da oni koji dolaze u drugi život iz Hrišćanskog sveta, da su
najgori, da mrze bližnjega, mrze veru, i poriču Gospoda (jer u drugom životu,
srca govore a ne usta), a pored toga, oni su više od ostalih odani preljubama. I
pošto se nebo odvaja od ovakvih unutar crkve, vidimo da je poslednje vreme
blizu; a koju istinu mi je bilo dato da saznam kao nešto izvesno. (prim. prev.
Poslednji sud nad Hrišćanskom Crkvom odigrao se, prema autoru, u nevidljivom
svetu 1757). O unutrašnjem smislu Reči, šta je to, i kakva je njegova priroda,
vidi šta je rečeno i pokazano u Prvom Delu, br. 1-5, 64-66, 167,605, 920, 937,
1143, 1224, 1404, 1495 1408 1409, 1502 na kraju, 1540, 1659, 1756, posebno
1767-1768, 1777. i 1869-1879, 1783, 1807; a u ovom Delu, br. 1886-1889
uključujući.
POGLAVLJE ŠESNAESTO
1886. Ovo poglavlje govori u Hagari i o Išmaelu. Ali šta je pretstavljeno i
označeno Hagarom i Išmaelom, to nije bilo poznato nikome, niti je moglo, jer
svet, posebno učeni svet, pretpostavlja da su istorijske stvari u Reči samo
istorije, i da ne sadže ništa dublje. Pa iako kažu da je svaka jota Božanski
nadahnuta, oni pod time podrazumevaju da su time otkrivene istiorijske
činjenice, i da se iz njih nešto može izvesti za nauk vere, a što bi bilo korisno i
učiteljima i učenicima; i da pošto su ove (istorije) Božanski nadahnute, one
deluju na Božanski način na um, i doprinose dobru više nego druge istorije.
Gledane u sebi, istorijske stvari malo utiču na čovekov popravak, a ništa na
njegov večni život, jer se one zaboravljaju u drugom životu. Jer čemu bi to
služilo u drugom životu da se zna da je Hagara bila data kao pomoćnica Sari? Ili
da se zna o Išmaelu, ili o Avramu? Ništa osim onoga što pripada Gospodu i što
je od Gospoda nije nužno dušama da bi ušle u nebo i uživale u njegovoj sreći, to
jest, u večnom životu. Radi ovih Reč postoji, a to su stvari koje su sadržane u
njenoj unutrašnjosti.
1887. Nadahnuće podrazumeva da u svakoj pojedinosti Reči (kako u istorijskim
tako i u drugim delovima) postoje nebeske stvari koje pripadaju ljubavi ili
dobru, i duhovne stvari koje pripadaju veri ili istini, a to znači Božanske stvari.
Jer ono što je nadahnuto od Gospoda, to silazi od Njega, i to On čini preko
anđeoskog neba, i preko sveta duhova sve do čoveka, kome se to pretstavlja
onako kako izgleda u slovu. Ali u svom poreklu, to izgleda sasvim drugačije. U
nebu ne postoji nijedna svetska istorija, već je sve pretstavlja Božanske stvari, i
tamo se ništa drugo ne opaža. Što se može znati po tome što tamo postoje
neizrecive stvari. Jer kad isorijske stvari ne bi pretstavljale Božanske stvari, i
kada ne bi na ovaj način bile nebeske, one ne bi bile Božanski nadahnute.
Onakva kakva je u nebu, Reč se može znati samo u njenom unutrašnjem smislu,
jer unutrašnji smisao je Reč Gospodova u nebima.
1888. Da smisao slova Reči pretstavlja Božanske tajne, i da je on prijemnik i
čuvar Gospodovih nebeskih i duhovnih stvari, može se ilustrovati sa dva
primera: prvim , da pod „Davidom“ ne misli na Davida nego na Gospoda;
drugim, da se imena ozačavaju delujuće (aktuelne) stvari, i da onda tako mora
da je s ostatkom Reči. O Davidu se kaže kod Jezikilja: I sluga moj David biće im
car, i svi će imati jednoga pastira, i hodiće po mojim zakonima, i uredbe će moje
poštovati i izvršavati. I sjedaće u zemlji , oni i sinovi njihovi i sinovi sinova
njihovih, za uvijek. I David sluga moj biće im knez do vijeka.(XXXVII.24,25). Kod
Osije: Poslije će se obratiti i tražiti Jehovu Boga svojega i Davida cara svojega
(III.5). Ove su stvari napisali proroci posle Davidovog vremena, a jasno se kaže
da će on biti njihov car i knez, iz čega svi mogu da znaju da se u unutrašnjem
smislu pod „Davidom“ označava Gospod. A tako je i u svim drugim odlomcima,
čak i u istorijskim, gde se imenuje David. Da se imenima carstava, oblasti,
gradova, i ljudi, označavaju delujuće stvari, može se jasno videti kod Proroka.
Uzmite samo ovaj primer kod Isaije: Za to ovako veli Gospod, Jehova nad
vojskama, ne boj se Asirca, narode moj, koji nastavaš na gori Sionu; prutom će
te udariti i štap svoj podignuće na te kao u Misiru. Jer će podignuti na nj Jehova
nad vojsama bič, te će biti kao rasap (pomor,kuga) Medijanski kod kamena
Oriva i kao štap njegov na moru, i podignuće ga kao u Misiru. I tada će skinuti
breme njegovo s vrata tvojega, i izlomiće se jaram od pomazanja. Dođe u Ajat,
prođe u Migron, u Mihmasu rasprti prtljag svoj. Prođoše klancem, u Gavaji
zanoćiše, prepade se Rama, Gavaja Saulova pobježe. Viči na glas, kćeri
Galimova; nek se čuje u Lais, jadni Anatote.! Madmina pobježe, stanovnici
Gemiški utekoše. Još jedan dan pa će stajati u Novu, mahnuće rukom svojom na
goru kćeri Sionske, na hum Jerusalimski. Gle, Jehova Bog nad vojskama
otkresaće silom grane; pa što je visoko, posjeći će je, i što je uzdignuto, sniziće. I
gustu će šumu isjeći sjekirom, i Livan će pasti od silnoga. (X.24, 26-34). Ovde se
pojavljuju skoro samo imena. Iz kojih se ne može izvesti značenja osim ako se
uzme da se imenima označavaju delujuće stvari. Kad bi um ostao samo na
imenima, ovo se nikad ne bi priznavalo kao Reč Gospodova. A ko bi verovao da
ona u unutrašnjem smislu sadrže nebeske tajne, i da se njima označavaju oni
koji nastoje da proniknu u misterije vere umovanjem od reči-znanja? Dok u
stvari , tu se misli na neko posebno stanje koje je opisano svakim imenom; i da
je ovime onačeno da Gospod rasteruje umovanja pomoću nebeskih stvari
ljubavi i duhovnih stvari vere? Da se ovde umovanje označava „Asirom“, može
se jasno videti iz onoga što je do sada rečeno o „Asiru“ (br. 119, 1189); tako isto
da su reči-znanja označena „Misirom“ (Egiptom) (br. 1164, 1165, 1462), koje
brojeve pogledaj i istraži. Takav je slučaj sa svim drugim imenima, kao i sa
mnogim rečima.
1889. U ovome poglavlju isto je i sa imenima Avrama, Sare, Hagare, i Išmaila; a
šta se njima prikazuje, moŽe se viteti iz Sadržaja, a dalje iz objašnjenja za svako
ime na svome mestu. Ali ovo su predmeti koji ne dopuštaju lako objašnjenje,
jer ono o čemu se ovde govori o tim imenima, povezano je s Gospodovim
Racionalnim (čovekom), to jest kako je začet, rođen, i kakav je bio pe nego se
sjedinio s Gospodovim unutrašnji (čovekom), koji je Jehova. Razlog da ovo nije
lako objasbiti je u tome, što se danas ne zna šta je unutrašnji čovek, šta
unutarnji, i šta spoljašnji. Kada se govori o Racionalnom (o razumu), tada se
može oblikovati neka ideja o tome; ali kad se kaže da je to ono što je između
unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, malo njih će to razumeti. Ali pošto se ovde u
unutrašnjem smilsu radi o Gospodovom racionalnom čoveku, i o tome kako se
radio pomoću uticaja (influksa) unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg, i pošto je to
povezano s istorijskim činjenicama o Avramu, Hagari, i Išmailu, da bismo
pomogli da se razume ono o čemu se govori u sledećem poglavlju, neka se zna
da u svakom čoveku postoji unutrašnji čovek, racionalni čovek koji je između, i
spoljašnji čovek, i da se oni savim razlikuju jedan od drugoga. (O ovome
predmetu vidi šta je rečeno u br. 978).
POGLAVLJE XVI.
1. Ali Sara žena Avramova ne rađaše mu djece. A imaše robinju Misirku, po
imenu Agaru.
2. Pa reče Sara Avramu: gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim; nego idi k
robinji mojoj, ne bih li dobila djece od nje. I Avram prista na riječ Sarinu.
3. I Sara žena Avramova uze Agaru Misirku robinju svoju, i dade je za ženu
Avramu mužu svojemu deset godina od kako se nastani Avram u zemlji
Hananskoj.
4. I on otide Agari, i ona zatrudnje; a kad vidje da je trudna, ponese se od
gospođe svoje
5. A Sara reče Avramu: uvreda moja pada na tebe; ja ti metnuh na krilo robinju
svoju, a on vidjevši da je trudna ponese se od mene. Jehova će suditi meni i tebi.
6. A Avram reče Sari: eto, robinja je tvoja u rukama tvojim; čini s njoj što ti je
volja. I Sara je stade zlostaviti, i Agara pobježe od nje.
7. Ali anđeo Jehovin nađe je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u
Sur.
8. I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkuda ideš, kuda li ideš? A ona reče: bježim
od Sare, gospođe svoje.
9. A anđeo joj Jehovin reče; vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se.
10. Opet joj reče anđeo Jehovin: umnožiću veoma sjeme tvoje, da se ne će moći
prebrojiti od množine.
11. Jošte joj reče anđeo Jehovin: eto si trudna, i rodićeš sina, i nadjeni mu ime
Ismailo, jer je Jehova vidio muku tvoju.
12. I biće čovjek ubojica (neobuzdan kao ždrebe?); ruka će se njegova dizati na
svakoga, i svačija ruka na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj.
13. Tad Agara prizva ime Jehove koji Govori s njom: ti si Bog koji (me) vidi. Jer
govoraše: zar još gledam iza onoga koji me vidje?
14. Radi toga zove se studenac onaj studenac onoga koji me vidi; a on je između
Kadisa i Varana.
15. I rodi Agara Avramu sina; i ndjene Avram sinu svojemu, kojega mu rodi
Agara, ime Ismailo.
16. A bješe Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodio Ismaila.
SADRŽAJ.
1890. Predmet o kome se ovde govori je Gospodovo prvo Racionalno, koje je
bilo začeto preko uticaja od unutrašnjeg čoveka u osećanja za znanja u
spoljašnjem čoveku. Unutrašnji čovek je „Avram“; osećanje za znanje u
spoljašnjem (čoveku) je „Agara robinja Misirka“; Racionalno otuda je „Ismailo“.
Ovde se opisuje priroda Racionalnog; a kasnije se kaže (poglavlje XXI), da je bilo
izagnano iz kuće onda kada je bilo rođeno Gospodovo Božansko Racionalno,
pretstavljeno Isakom.
1891. Gospodovo prvo Racionalno bilo je začeto prema redu kroz uticaj ili
povezivanje unutrašnjeg čoveka sa životom osećanja za znanja koja pripadaju
spoljašnjem (čoveku) (stihovi 1 do 3). Ali pošto je ovo osećanje bilo u
spoljašnjem čoveku, to ono nije imalo poštovanja za interlektualnu istinu (stih
4). Zbog čega je Gospod mislio o tome kako da se ono potčini (stihovi 5 do 9),
kako bi, kad se potčini, postalo duhovno i nebesko (stihovi 10,11). Kakvo bi bilo
ako se ne potčini, opisano u stihu 12; Gospod je to sagledao od Svog
unutarnjeg čoveka (stihovi 13, 14). Tako je (prvo) Raconalno opisano onakvo
kakvo je; i Gospodovo stanje onda kada je ono nastalo (stihovi 1, 16).
UNUTRAŠNJI SMISAO.
1092. Stih 1. A Sara žena Avramova ne rađaše mu djecu. A imaše robinju
Misirku po imenu Agaru. „A Sara žena Avamova ne rađaše mu djecu“, označava
da još nije bilo racionalnog (čoveka); „Sara“ je istina pridružena dobru; „Avram“
je Gospodov unutrašnji čovek, koji je Jehova. „A imaše robinju Misirku“,
označava osećanje za znanje; „po imenu Agara“, označava život spoljašnjeg ili
prirodnog čoveka.
1893. Sara žena Avramova ne rađaše mu djecu. Da ovo znači da još nije bilo
racionalnog čoveka, biće jasno iz onoga što sledi, kada bude reč o Isaku. Jer,
kao što je rečeno, u svakom čoveku ima unutrašnji čovek, racionalni koji je
između, i spoljašnji, koji se zapravo zove prirodni čovek. Ovi su kod Gospoda bili
pretstavljeni Avramom, Isakom, i Jakovom; unutrašnji čovek Avramom;
racionalni Isakom; a prirodni Jakovom. Unutrašnji čovek u Gospodu bio je Sam
Jehova; jer je On bio začet od Jehove; zbog čega ga je tako često nazivao
„Ocem“, a u Reči se naziva „jedino-rođenim od Boga“, i jedinim „Sinom
Božijim“. Racionalni čovek se ne rađa sa čovekom, nego se (s njim) rađa
sposobnost da postane racionalan, što se može videti iz toga da novo-rođenće
nije obdareno razumom, nego da postaje razumno u toku vremena preko
čulnih stvari koje pripadaju spoljašnjem i unutrašnjem (čoveku), onako kako se
oni napajaju znanjima i spoznajama. Ima, doduše, kod dece privid (izgled)
racionalnosti, ali to nije racionalnost, nego samo njegov koren, što je poznato iz
toga što razum imaju odrasli i stariji ljudi. U ovome se poglavlju radi o
racionalnom čoveku u Gospodu. Samo Božansko Racionalno pretstavljeno je
Isakom; ali prvo racionalno, pre nego li je postalo Božansko, Ismailom; pa stoga
„Sara žena Avramova ne rađače mu djece“, označava da nije postojalo
Božansko Racionalno. Kao što je rečeno, Gospod je bio rođen kao i svaki čovek,
i po onome što je primio od majke Marije, bio je kao drugi ljudi; a pošto se
Racionalno oblikuje uz pomoć znanja-reči i spoznaja, koja ulaze preko vanjskih
čula, ili od čula spoljašnjeg čoveka, stoga je Njegovo prvo Racionalno bilo
rođeno kao kod svakog drugog čoveka; ali ako je Svojom vlastitom snagom
načinio Božanskim sve ljudske stvari koje su Mu pripadale, tako je i Svoje (prvo)
Racionalno načinio Božanskim. Njegovo prvo Racionalno opisuje se u ovome
poglavlju, a i u poglavlju XXI., gde se govori o Agari i Ismailu (od stiha 9 do 21),
gde se kaže da je Ismailo bio izagnan kad je Isak odrastao, a kojim je
pretstavljeno Božansko Racionalno.
1894. Da je Sara istina pridružena dobru, pokazano je ranije (br. 1468 i drugde),
kao i to da je Avram Gospodov unutračnji čovek, koji je Jehova. Gospodov
unutrašnji čovek, koji je Jehova, naziva se Čovek, jer niko nije čovek osim samo
Jehova, jer čovek, u pravom smislu, označava ono Esse od kojega je čovek.
Samo Esse, od kojega je čovek, je Božansko, pa stoga nebesko i duhovno. Bez
Božanskog Nebeskog i Duhovnog, ne bi bilo ničega ljudskog u čoveku, nego
samo neka vrsta ljudske životinje, kao što su zveri. Čovek je čovek samo zato
što je od (poreklom?) od Jehovinog Esse, ili od Gospoda;pa se stoga i naziva
čovekom. Nebesko, koje čini čoveka, je to da voli Gospoda i da voli bližnjega; na
ovaj način on je čovek, jer je tada slika Gospoda, jer on ovo ima od Gospoda;
bez toga, on je divlja zver. Da je Jehova ili Gospod jedini Čovek, i da od Njega
ljudi imaju to da se nazivaju ljudi, i to da je jedan (čovek) više čovek nego drugi,
može se videti gore (br. 49, 288, 477, 565); a isto se može videti iz toga da se
Jehova, ili Gospod, pokazivao kao Čovek očevima Pradrevne Crkva, a isto tako i
Avrahamu i prorocima; i zbog toga, kada više nije bilo ničega nebeskog i
duhovnog kod ljudi, On se udostojio da primi ljudsku prirodu i da bude rođen
kao svaki drugi čovek, i da učini tu prirodu Božanskom; te je i na ovaj način On
jedini Čovek. Pored toga, unikverzalno nebo se pretstavklja pred Gospodom
kao slika čoveka, jer pretstavlja Njega. Od ovoga, nebo se naziva Veliki Čovek
(Homo Maximus, ili Najviši Čovek), a to posebno zato što je u njemu Gospod
Sve u Svemu. (prim. prev. Ovo učenje je, po nekima, Hrišćanski teizam i
pantateizam, pa je kao takvo srodno s Budizmom i Hinduizmom).
1895. I imaše robinju Misirku. Da ovo označava osećanje za znanje (ljubav ka
znanju?), jasno je iz značenja „robinje“, i iz značenja „Misira“ (Egipta). Sara, koja
je gospodarica i gospođa, pretstavlja i označava istinu pridruženu dobru, kao
što je već rečeno. Istina pridružena dobru je intelektualna istina u pravom
smislu, dok je racionalna istina niža; a ova racionalna istina rađa se od znanja i
saznanja, koja su oživljena osećanjem koje im je saobrazno; a ovo osećanje,
pošto pripada spoljašnjem čoveku, mora da služi intelektualnoj istini koja
pripada onome što je najdublje u čoveku, kao što robinja služi svoju
gospodaricu; pa je stoga ovo osećanje pretstavljeno robinjom Agarom. Ovo sve
je teško shvatiti, jer treba prvo znati šta je intelektualna istina u pravom smislu,
i kako je rođena Racionalna (istina); da je ona rođena od unutrašnjeg čoveka
kao od oca, a od spoljašnjeg ili prirodnog čoveka kao od majke; jer bez
povezivanja ovih dvoje, ne može ništa da postane racionalno. Racionalno nije
rođeno (kao što se pretpostavlja) od (samih) znanja i saznanja, nego od
osećanja za ta znanja i saznanja, kao što svak može da zna, naime, da niko ne
postaje racionalan ako ga u to ne vodi neko zadovoljstvo i osećanje za znanja i
saznanja. Osećanje je sami materinski život; dok je nebesko i duhovno u
osećanju, očinski život; pa stoga, koliko ima osećanja, i kakvo je ono, toliko i
takvo je racionalno. U samima sebi, ove reči-znanja i saznanja su mrtve stvari, ili
instrumentalni uzroci, koji oživljavaju uz pomoć osećanja; i tako dolazi do
začeća racionalnog (čoveka) u svakome. Razlog što je robinja bila Egipćanka, i
što se ova činjenica ističe, je to što „Egipat“ označava znanja-reči (ili reči-znanja,
scientifica), kao što je reanije rečeno (br. 1164, 1165, 1186, 1462).
1896. Po imenu Agaru. Da ovo označava život spoljačnjeg ili prirodnog čoveka,
može se videti iz onoga što je već rečeno, kao i iz značenja „Agare“, koja je
„stranac“ i „došljak“. Stranci su pretstavljali one koji treba da prime pouku, a
došljaci pouku i pravila života, kao što je gore pokazano (br. 1462). Kad god je
nečije ime pomenuto u Reči, kao ovde „ po imenu Agara“, to znači da ima u
imenu nešto na šta treba obratiti pažnju, jer „nazvati imenom“ znači poznavati
kakva je ta osoba, (kao što je ranije istaknuto br. 144, 145, 340). Nema ni
jednog jedinog sloga u Reči a da ne označava u unutrašnjem smislu neku
delujuću stvar.
1897. Stih 2. Pa reče Sara Avramu: gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim ;nego
idi k robinji mojoj ne bih li dobila dijete od nje. I Avram prista na riječ Sarinu. „Pa
Sara reče Avramu“, znači da je tako opaženo. „Gle, Jehova me je zatvorio da ne
rodim“, označava stanje pre nego li je unutarnji ili Božanski racionalni čovek bio
rođen; „nego idi k robinji mojoj“, označava povezivanje sa spoljašnjim
čovekom; „ne bih li dobila dijete od nje“, označava da bi se na ovaj način moglo
roditi racionalno; „i Avram prista na riječ Sarinu“, označava da se racionalno
nije moglo roditi ni na koji drugi način.
1898. Pa reče Sara Avramu. Da ovo označava da je to ovako opaženo, vidi se iz
značenja „Sare“ i „Avrama“, naime, da je „Sara“ istina pridružena dobru, a
„Avram“ da je unutrašnji čovek; pa da stoga „reče Sara Avramu“, u
unutračnjem smilsu, ne može da označava razgovor, već samo opažanje.
Gospodovo opažanje u to vreme bilo je od istine pridružene dobru, koje mu je
diktiralo (određivalo) kakav je slučaj. Ima tu nešto slično sa nebeskim čovekom
koji prima opažanje; jer u njemu postoji istina pridružena dobru koja diktira
(zapoveda, određujje); a polsle se istina opaža od dobra . (Da „reći“ , u
unutrašnjem smislu, znači opažati, može se videti gore (br. 1791, 1815, 1819,
1822).
1899. Gle, Jehova me je zatvorio da ne rodim. Da ovo označava stanje pre nego
li je unutarnje ili Božansko racionalno bilo rođeno, jasno je iz onoga što je već
rečeno o začeću i rađanju racionalnog čoveka, naime, da je Gospodov Božanski
racionalni čovek pretstavljen Isakom, dok je Njegov prvi racionalni čovek, koji je
trebao da postane Božanski, bio pretstavljen Ismailom. Kako bi došlo do ovih
pretstavljanja, Sara je ostala tako dugo nerotkinja, čak i kad je Ismailo bio
mladić (o tome u poglavlju XXI.); zbog čega se ovde kaže, „gle, Jehova me je
zatvorio da ne rodim“.
1900. Nego idi k robinji mojoj. Da ovo označava povezivanje sa spoljašnjim
čovekom, jasno je iz onoga što je već rečeno, naime, da se racionalno začinje i
rađa od unutrašnjeg čoveka kao od oca, a od spoljašnjeg čoveka kao od majke.
Čovekov sami život je od unutrašnjeg čoveka, čija je komunikacija sa
spoljašnjim vrlo zatamnjena, sve dok se ne oblikuju prijemnici u memoriji uz
pomoć znanja-reči i spoznaja. Uticaj ide od unutrašnjeg čoveka u znanja i
saznanja spoljašnjeg čoveka; pri tome su osećanja sredstvo. U međuvremenu,
ipak postoji komunikacija, ali samo preko osećanja, koja vladaju spoljašnjim
čovekom; ali od ovih je samo opšte kretanje, kao i neki prohtevi (apetiti), i neka
slepa naklonost, kao ona koja se pokazuje kod male dece. Ali ovaj život postaje
sve izraženiji, onako kako se oblikuju u memoriji prijemnici preko saznanja, i
prijemnici za unutarnju memoriju preko racionalnih stvari. I kako se ovi
prijemnici oblikuju, i raspoređuju u nizove - i to u nizove gde se jedni odnose
prema drugime kao krvni srodnici i kao bračni partneri, ili kao društva i
porodice - tako saobraznost između unutarnjeg i spoljačnjeg čoveka postaje
potpunija preko racionalnih stvari, koje su posrednici. No još uvek nema
dovoljno čvrstine, ukoliko saznanja, preko kojih se oblikuju prijemnici, nisu
istine. Ovo (istine?) su pravi prijemnici u organskim formama svake memorije, u
kojima nalaze svoje mesto nebeske stvari ljubavi i duhovne stvari vere. Jer tu
Gospod u njima pravi red, prema ideji i slici nebeskog društva, ili Svoga carstva,
tako da čovek postaje nebo ili Gospodovo carstvo u najmanjem obliku; a tako
se i nazivaju u Reči umovi onih koji su u nebeskim stvarima ljubavi i duhovnim
stvarima vere. No ovo se kaže za one koji vole da misle duboko.
1901. Ne bih li dobila djece od nje. Da ovo označava da bi se Racionalno moglo
roditi na ovaj način, može se videti iz značenja „dobiti“, kada se odnosi na
rađanje, i bez objašnjavanja. A „Sarom“ je označena intelektualna istina, kao
što je rečeno, koja je kao žena pridružena dobru. Intelektualna isina, kada
pripada najdubljem, potpuno je neplodna (jalova), ili kao majka (žena?) bez
dece kad još nema nikakvog Racionalnog u koje može da utiče. Jer bez
racionalnog kao posrednog, intelektualna ikstina ne može da utiče u neku istinu
u spoljašnjem čoveku, kao što se može videti kod male dece, koja ne znaju ništa
o istini sve dok se ne ispune znanjima; ali, kao što je rečeno, što se bolje ili
savršenije (mala deca) ispune znanjima, to više može intelektualna istina, koja
pripada najdubljem (u čoveku), da komunicira (sa spoljašnjim čovekom?). Ova
intelektualna istina, pretstavljena „Sarom“, je samo duhovno koje se uliva
preko neba, i to na unutrašnji način, i to kod svakoga čoveka; i na taj način se
neprekidno spaja (sastaje) sa znanjima koja ulaze reko čulnih stvari, te se
usađuje u memoriju. Čovek nije svestan ove intelektualne istine, jer je ona
odviše čista da bi se shvatila opštom idejom. To je kao neka svetlost koja
obasjava um, a koja daje moć da se saznaje, da se misli, i da se razume. Pošto
Racionalno nastaje samo preko uticaja intelektualne istine koja je pretstavljea
„Sarom“, to se ona odnosi prema njoj kao da je njen sin. A kada se Racionalno
rodi (nastane) od istina koje su bile pridružene dobru, a još više ako su bile
oblikovane od dobara od koji su istine, tada je to pravi sin (ne od robinje?). Pre
ovoga, on je, doduše, priznat kao sin, ali nije pravi sin, nego kao sin od robinje;
ali je ipak usvojen, a što je razlog da se ovde kaže da će „dobiti“ (dete preko
robinje?).
1902. I Avram prista na riječ Sarinu. Da ovo označava da se to nije moglo desiti
ni na koji drugi način, vidi se iz povezanosti u unutranjem smislu, i iz nužnosti
da se Racionalno rodi na ovaj način. Da u čoveku nema naslednog zla, tada bi
racionalno moglo da se rodi bez posrednika (neposredno), od braka nebeskih
stvari unutrašnjeg čoveka sa njegovim duhovnim stvarima, a moć da se saznaje
bi se rađala preko Racionalnog, tako da bi čovek, čim bi došao na svet, imao svu
moć razuma i saznavanja, jer bi ovo bilo prema redu uticaja, što se može
zaključiti iz činjenice da su sve životinje obdarene sposobnošću da znaju, a što
im pomaže da nađu hranu, sigurnost, stan, i da se razmnožavaju, jer je njihova
priroda u skladu sa redom. Zašto dakle čovek nije rođen u tome, ako to nije iz
razloga što je red kod njega poremećen, jer se on jedini rađa bez znanja? Da se
tako rađa, uzrok je zlo nasleđeno od oca i od majke. Iz ovoga razloga sve su
njegove sposobnosti okrenute u obrnuom pravcu u pogledu istina i dobara, i ne
može da se svede na saobrazne oblike preko neposrednog uticaja onoga što je
nebesko i duhovno od Gospoda. Ovo je razlog da se čovekovo Racionalno mora
oblikovati sasvim drugačijim procesom, to jest, na drugi način, a to je preko
znanja i saznanja koja dolaze preko čula, to znači na spoljačnji način, ato znači
obrnutim redom. Tako Gospod čini čoveka racionalnim na čudotvoran način.
Ovo je označeno sa „ići robinji“, a što je povezivanje unutrašnjeg čoveka sa
spoljašnjim čovekom; kao i sa „Avram prista na riječ Sarinu“, što znači da se to
nije moglo učiniti ni na koji drugi način. Pošto je rođen kao svaki drugi čovek, i
jer je imao prirodu nasleđenu od majke, Gospod je i u ovome pogledu bio kao
drugi ljudi, kako bi kroz borbe u iskušenjima i kroz pobede sve doveo u red.
Stoga je Njegovo racionalno bilo začeto i rođeno na isti način kao kod drugih
ljujdi, s tom razlikom što je u Njemu najdublje Njegovo, u opštem i u
pojedinačno, bilo Božansko i Jehova, pa tako je bilo i ljubav prema celom
ljudskom rodu, za čije se spasenje se borio u svim Svojim iskušenjima.
1903. Stih 3. I Sara žena Avramova uze Saru robinju svoju, i dade je za ženu
Avramu mužu svojemu poslije deset godina od kako se nastani Avram u zemlji
Hananskoj. „Sara žena Avramova, uze“, označava osećanje istine, koje je u
pravom smislu „Sara žena“; „Agara Misirka, njena robinja“, označava život
spoljašnjeg čoveka, i osećanje za znanje; „poslije deset godina od kako se
nastani Avram u zemlji Hananskoj“, označava ostatke dobra i istine koje je
Gospod Sebi priskrbio, a preko kojih je bilo začeto Racionalno; „I dade je za
ženu Avramu mužu svojemu“, označava spajanje preko jačanja osećanja istine.
1904. Sara, žena Avramova, uze. Da ovo označava osećanje istine, koje je u
pravom smislu „Sara žena“, jasno je iz značenja „Sare“, da je to istina
pridružena dobru, i iz značenja „žene“, što je osećanje (objašnjeno u br. 915,
1468). Postoje dva osećanja različita jedno od drugoga – osećanje dobra, i
osećanje istine. Kada se čovek preporađa, tada istina vodi, jer na njega deluje
istina radi života (da bi po njoj živeo); ali kada je preporođen, tada vodi dobro, i
od dobra na njega deluje istina. Osećanje dobra pripada volji; a osećanje istine
razumu. Pradrevni ljudi su ustanovili kao brak između ova dva osećanja. Dobro,
ili ljubav za dobro, nazivali su čovekom kao mužem; a istinu, ili ljubav za istinu,
nazivali su čovekom kao ženom. Upoređenje dobra i istine sa brakom ima svoje
poreklo u nebeskom braku. Gledani u sebi, dobro i istina nemaju života, nego
dobijaju život od ljubavi ili osećanja. Oni su samo sredstva (instrumenti) života;
stoga, kakva je ljubav koja deluje na život, takav je i život; jer je celina života od
ljubavi, ili osećanja. Otuda se kaže da „Sara žena“ u pravom smislu označava
osećanje istine. I pošto u slučaju koji je pred nama, Intelektualno je želelo
Racionalno kao svog potomka, i pošto je ono što ona kaže od njegove želje ili
osećanja, to se izričito kaže u ovome stihu „Sara, žena Avramova, dade Avramu
mužu njenom“, gde ne bi bilo potrebe da se to ponavlja da ne sadrži ovakve
stvari u unutrašnjem smislu, jer po sebi ove bi reči bile suvišne. Intelektualna se
istina razlikuje od racionalne istine, a ova od istine reči-znanja (scientifica), kao
što se razlikuje ono što je unutrašnje, od onoga što je srednje, i ovo od onoga
što je spoljašnje. Intelektualna istina je unutrašnje, racionalna je srednje, a a
istina znanja-reči je spoljašnje. Ovi se međusobno razlikuju, jer je jedno više
unujtrašnje od drugoga. Kod svakoga čoveka, intelektualna istina, koja je
unutrašnja, ili najdublja, nije čovekova nego Gospodova kod čoveka. Od ove
Gospod se uliva u Racionalno, gde se po prvi put istina pojavjuje kao da je
čovekova; a preko Racionalnog u znanja-reči; iz čega se vidi da čovek ne može
da misli kao od sebe od intelektualne istine, nego samo od racionalne istine i od
istine znanja-reči, jer se ove pokazuju kao da pripadaju njemu. Samo je Gospod,
dok je živeo na svetu, mislio od intelektualne istine, jer je to bila Njeova
Božanska istina spojena s Dobrom, ili s Božanskin Duhovnim spojenim s
Božanskim Nebeskim, i po tome se Gospod razlikovao od svakog drugog
čoveka. Misliti od onoga što je Božansko kao od sebe samoga, to nije nikad
moguće čoveku, niti u čoveku, samo Onome koji je začet od Jehove. Zato što je
mislio od Intelektualne istine, to jest, od ljubavi ili osećanja za intelektualnu
istinu, On je od nje želeo Racionalno, i to je razlog da se ovde kaže, „Sara žena
Avramova“ (kojom se označava osećanje intelektualne istine) „uze Agaru
Misirku i dade je Avramu mužu svojem“. Ostatak tajne se ne može razotkriti i
objasniti na razumljiv način, jer je čovek u najvećoj tami, i u stvari nema pojma
o unutrašnjim stvarima unutar sebe, jer on i od Intelektualnog i od racionalnog
pravi ono što je razumevanje znanja-reči, i nije svestan da su ove (istine)
različite jedna od druge, i to tako različite da Intelektualno može živeti
odvojeno od Racionalnog, a Racionalno koje potiče od znanja-reči, odvojeno od
znanja-reči. Ovo mora da izgleda kao paradox onima koji su u rečima-znanjima
(scientifica), ali je to istina i pored toga. Međutim, nemoguće je bilo kome da
bude u znanjima-rečima (to jest u osećanju za ove i u verovanju u njih) ako nije
i u racionalnoj istini, u koju i preko koje Gospod utiče od Ikntelektualnog. Ove
se tajne čoveku otvaraju samo posle smrti.
1905. Agaru Misirku, robinju svoju. Da ovo označava život spoljašnjega čoveka, i
osećanje za znanje, jasno je iz značenja „Agare“ koje je dato gore (br. 1895,
1896); i iz značenja „Misirke“ (Egipćanke), i „robinje“ koja su objačnjenja ovde
data.
1906. Deset godina od kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj. Da ovo
označava ostatke dobra i istine od dobra, koje je Gospod Sebi priskrbio, i
pomoću kojih je Racionalno bilo začeto, jasno je iz značenja „deset“, što su
ostaci, o kojima je govoreno gore (br. 576). Šta su ostaci, bilo je rečeno i
pokazano gore (br. 468, 530, 561, 660, 881, 798, 1050), naime, da su to sva
osećanja dobra i istine kojima Gospod dariva čovek od najranijeg detinjstva pa
sve do kraja života; jer se u drugom životu vraćaju sva osećanja redom, a ona se
tada umeravaju pomoću stanja dobra i istine kojima ga je Gospod nadario. Što
više čovek primi ovih stanja u životu tela, to jest, što više dobra i istine, to su
ostala njegova stanja prijatnija i lepša kada se ona vrate (u drugom životu?). Da
je ovako, svako može da zna samo ako misli o tome. Kad je rođen, čovek nema
u sebi ni trunka dobra od sebe, nego je sasvim uprljan naslednim zlom, a sve
što je dobro, to se uliva od njegovih roditelja, njegovih dadilja, i drugara; i to
sve od nevinosti. Takve su stvari koje se preko neba nevinosti i mira ulivaju od
Gospoda, a to znači od najvišeg (najdubljeg) neba, te je ovim čovek napajan od
detinjstva. Kasnije, kad odraste, ovo dobro, nevinost, i mir se postepeno
povlače; i kako se uvodi u svet, on dolazi u njegova zadovoljstva, i u požude, a
tako i u zla; tako nebeske ili dobre stvari iz njegovog detinjstva polako nestaju;
ali ipak ostaju (sačuvana), pa ona kasnije ublažavaju ona stanja koja je kasnije
doživeo. Bez ovih ostataka, čovek ne može da bude čovek, ako se kasnija stanja
požuda i zla ne bi umeravala ovim osećanjima nevinosti i mira, jer bi bez toga
čovek bio okrutniji nego bilo koja životinja. Ova stanja dobra su ono što se
naziva ostacima, koja daje Gospod i usađuje u čovekovu narav, i to onda kad
čovek nije toga svestan. I posle on je darivan novim stanjima; ali to više nisu
takva stanja dobra i istine, jer kako raste, on prima istine, koje se čuvaju u
njegovom unutarnjem životu. Od ovih ostataka, a to su ostaci istina, koji se
rađaju od uticaja duhovnih stvari od Gospoda, čovek ima sposobnost da misli, i
da razme šta je dobro i istina građanskog i moralnog života, kao i da prima
duhovnu istinu ili veru; ali on može ovo samo pomoću ostataka dobra koje je
primio u detiknjstvu. Da postoje ostaci i da se oni čuvaju u u čoveku u
njegovom unutarnjem Racionalnom, čoveku je sasvim nepoznato; i to zato što
pretpostavlja da se ništa ne uliva, nego da je sve prirodno, i da je rođeno s njim;
tako da je to kod njega kada je malo dete, dok je slučaj sasvim drugačiji. O
ostacima se govori u mnogim delovima Reči, i pod njima se označavaju ona
stanja po kojima čovek postaje čovek, i to je sve samo od Gospoda. Međutim,
ostaci koji su pripadali Gospodu, to su bila sva Božanska stanja koja je On sebi
priskrbio, i pomoću kojih je ujedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Božanskom
Suštinom. Ovi se ne mogu uporediti s ostacima kod čoveka, jer ovi poslednji
nisu Božanski, nego ljudski. Ostaci koji su pripadali Gospodu označeni su rečima
„deset godina kako se nastani Avram u zemlji Hananskoj“. Kada anđeli čuju Reč,
oni ne znaju šta je broj deset, ali čim je čovek imenuje, njemu (anđelu) se javlja
ideja ostataka; jer sa „deset“ i „desetak“ u Reči označavaju se ostaci, kao što je
jasno iz onoga što je pokazano gore (br. 576, 1738); i kada (anđeli) dobiju
opažanje onoga što je zasnovano na ideji o kraju deset godina da je Avram
živeo u Hananskoj zemlji, njima se javlja ideja o Gospodu, a u isto vreme i ideja
bezbroj stvari koje su označene ostacima u Gospodu za vreme dok je On živeo u
svetu.
1907. I dade je za ženu Avramu mužu svojemu. Da ovo označava povezivanje
preko pojačavanja osećanja istine, jasno je iz onoga što je već rečeno o Sari,
ženi Avramovoj, da je ona osećanje istine u pravom smislu; kao i iz onoga što je
rečeno o povezivanje unutrašnjeg čoveka sa životom i osećanjem spoljašnjeg
čoveka, otkuda dolazi Racionalno. Agara nije bila data Avramu za ženu
(suprugu) nego za ženu (žensko); a ovo je tako zato što je Božanski red da
nema braka ako nije jedan čovek muž i jedna žena supruga. Bračna ljubav se
nikad ne može deliti. Ljubav koja se deli u više, to nije bračna ljubav, nego
razbludnost, o kojem će predmetu, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti reči
kasnije.
1908. Stih 4. I on otide Agari, i ona zatrudnje; a kad vidje da je trudna, ponese
se od gospođe svoje. „I on otide Agari“, označava spajanje spoljašnjeg čolveka
sa životom koji dolazi od osećanja za znanje; „i ona zatrudnje“, označava prvi
život Racionalnog; „i kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje“,
ozačava da je Racionalno u ovom trenutku potcenjivalo samu istinu koja je
pridružena dobru.
1909. I on otide Agari. Da ovo označava spajanje unutrašnjeg čoveka sa životom
koji je od osećanja za znanje, jasno je iz značenja „Agare“, da je to život
spoljašnjeg ili prirodnog čoveka (objašnjeno kod stiha 1); a da ovaj život dolazi
od osećanja za znanja, jasno je iz značenja „robinje Misirke“ (isto tako
objašnjeno gore). Ima mnogo osećanja u spoljašnjem čoveku, koja su sva njemu
korisna; ali osećanje za znanja i spoznaje stoji iznad svih ostalih, kada mu je cilj
da postanemo istinski racionalni, jer mu je tada svrha dobro i istina. Sami život
unutrašnjeg čoveka uliva se u sva osećanja prirodnog čoveka, ali to varira u
skladu s njegovim ciljevima; kad se uliva u osećanje koje ima za cilj svet, onda je
to osećanje oživljeno tim životom, i tada je ishod telesni život; a tako i u svim
drugim slučajevima. Od ovakvih požuda i fantazija živi (telesni čovek), ali je taj
život suprotan osećanju dobra i istine. Život koji se uliva, on se uliva u cilj, jer
kod svakoga cilj je njegov život. Jer samo ta ljubav živi. Sve je drugo samo
grananje, jer sve vuče svoj život od cilja. Svako može videti kakav mu je život,
ako samo pronađe šta su njegovi ciljevi; ne šta su svi njegovi ciljevi – jer ih ima
mnogo koliko i namera, koliko i sudova i misaonih zaključaka, koji su samo
među-ciljevi, koji potiču od načelnoga (glavnog), ili vode ka njemu – nego neka
potraži u sebi ciljeve koje voli više od svih ostalih, a u odnosu na koje svi ostali
su kao ništa. Ako ima za svoj cilj sebe i svet, neka zna da je njegov život
paklenskoga karaktera; a ako ima za cilj dobro bližnjega, opšte dobro,
Gospodovo carstvo, a posebno Samoga Gospoda, neka zna da je njegov život
nebeskoga karaktera.
1910. I ona zatrudnje. Da ovo označava prvi život Racionalnog, jasno je iz
značenja „začeća“, da je to prvi život (početak ili začeće života). Što se tiče
Racionalnog, ono prima svoj život, kao što je rečeno, od života unutrašnjeg
čoveka koji utiče u život osećanja saznanja i u znanja spoljašnjeg čoveka. Život
ovih osećanja za znanja kao da daje telo Racionalnom, i kao da oblači život
unutrašnjeg čoveka kao što telo oblači dušu;upravo je takav slučaj s ovima
znanjima. U svemu što čoveku pripada, u osećanju i misli, ima ideja ili slika
duše i tela, jer ne postoji ništa, ma kako da to prosto izgleda, a da nije
sastavljeno od nečega, i što ne potiče od nečega što mu prethodi.
1911. Pa kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje. Da ovo označava
da je ovo Racionalno, kada se začelo, potcenjivalo samu istinu koja je bila
pridružena dobru, jasno je iz značenja “gospođe“, ili Sare, koja je istina
pridružena dobru. Kad je tek začeto, Racionalno ne može da priznaje
intelektualnu ili duhovnu istinu, jer je tada Racionalno praćeno sa mnogo
obmana koja dolaze iz sveta i iz prirode, a i iz doslovnog smisla Reči, a sve to
nisu istine. Na primer: intelektualna je istina da je ceo život od Gospoda; ali tek
začeto Racionalno ne shvata ovo, i pretpostavlja da kad ne bi živelo od sebe, da
ne bi imalo života; čak se i ljuti, kada se kaže nešto suprotno, što se moglo
primetiti kod duhova koji se još uvek drže svojih čulnih obmana. Intelektualna
je istina da je svo dobro i istina od Gospoda; ali prvo Racionalno ovo ne shvata,
jer ima osećanje da su (istina i dobro) od njega; tako isto, ono pretpostavlja da,
ako istina i dobro ne bi bili od njega, da (čovek) ne bi mogao misliti o dobru i
istini, a još manje bi mogao učiniti nešto što je dobro i istinito; i da kada bi
(istina i dobro) dolazili od nekoga drugoga, da bi (čovek) tada mogao da se
opusti, i da samo čeka na uticaj (influks). Intelektualna je istina da od Gospoda
dolazi samo dobro, a nikada zlo; ni ovo Racionalno, kada je začeto, ne v eruje,
nego pretpostavlja da pošto Gospod upravlja svim, da je i zlo od Njega; i da,
pošto je On svemoćan i sveprisutan, i samo dobro, a ne otklanja kazne u paklu,
da On hoće te kazne za zlo; dok On neće da se zlo dogodi bilo kome, niti On želi
kaznu bilo kome. Intelektualna je istina da nebeski čovek od Gospoda ima
opažanje dobra i istine; ali prvo Racionalno ili negira postojanje opažanja, ili
pretpostavlja da kad bi čovek imao opažanje od nekoga drugoga a ne od sebe,
da bi bio kao bez duše, to jest bio bi lišen duše. U stvari, što god Racionalno više
misli od znanja-reči koja imaju poreklo u čulnim stvarima i u filosofskim
umovanjima, to manje shvata ove stvari kao i ostale intelektualne istine, jer tu
obmane unose tamnu senku. Otuda to da učeni veruju manje od ostalih. Pošto
je prvo Racionalno takvo, onda je jasno da ono prezire svoju robinju, to jest, ne
ceni intelektualnu istinu. Intelektualna istina se ne pokazuje, to jest, ona nije
priznata, sve dok se čulne obmane ne rasteraju, a one se ne rasteruju sve dok
čovek misli (rezonuje) o samim istinama od čulnih stvari i od znanja-reči, pa se
stoga ona (intelektualna istina) pokazuje onda kada čovek poveruje da je tako
pošto je to Gospod rekao. Tada se senke obmana razgone, i tada ga ništa u
njemu ne sprečava da ih shvati. Međutim, u Gospodu nije bilo obmana, ali kada
je Njegovo Racional tek bilo začeto, bilo je izgleda istina (istina koje su tako
izgledale) a koje nisu u sebi bile istine, kao što je jasno iz onoga što je već bilo
rečeno (br. 1661). Otuda je bilo to da Njegovo prvo Racionalno nije cenilo
intelektualne istine; ali postepeno, kako je Njegovo Racionalno postajalo
Božansko, oblaci izgleda su se razilazili, pa su intelektualne istine bile Njemu
otvoreno i u svetlosti; a ovo je pretstavljeno izgonjenjem Ismaila iz kuće kad je
Isak odrastao. Da Gospod nije potcenjivao intelektualne istine, ali da je od Svog
novog racionalnog video da ih je (potcenjivao), to će se videti u onome što
sledi.
1912. Stih 5. Sara reče Avramu: uvreda moja pada na tebe; ja ti metoh na krilo
robinju svoju a ona vidjevši da je trudna ponese se od mene. Jehova će suditi
meni i tebi. „Sara reče Avramu“, označava da je osećanje istine ovako opažalo;
„uvreda moja pada na tebe; ja ti metoh na krilo robinju moju“, označava ne
pristajanje da se na sebe uzme krivica; „a ona vidjevši da je trudna“, označava
prvi život Racionalnog; „ponese se od mene“, označava ovde kao i pre da je
prvo Racionalno malo cenilo istinu pridruženu dobru; „Jehova će suditi meni i
tebi“, označava Gospodovu ljutnju.
1913. Sara reče Avramu. Da ovo označava da je osećanje istine ovako opažalo,
jasno je iz značenja „Sare“, koja je osećanje istine (vidi br. 1904); i iz reče, što
znači da je unutrašnja istina opažala – kao što je ranije rečeno (br. 1898), gde se
javljaju iste reči.
1914. Uvreda moja pada na tebe; ja ti metnuh robinju svoju na krilo. Da ovo
označava nepristajanje da se primi krivica, jasno je i bez objašnjavanja. U
unutrašnjem smislu ovde se radi o tome da je Golspod opazio da je Njegovo
prvo racionalno takvo da bi preziralo intelektualnu istinu, zbog čega ga je
prekoreo. Jer je Gospod mislio od intelektualne istine, kao što je rečeno (br.
1904); pa zbog toga što je ova istina iznad Racionalnog, ona je mogla da vidi i
opazi kakvo je racionalno (njegov kvalitet), to jest, da je malo cenilo ovu istinu.
Da je Gospod mogao da opazi iz unutarnjeg čolveka kakvo je novo Racionalno u
Njemu, može se videti iz toga što unutarnje može videti ono što je u
spoljašnjem ili, što je isto, visočije može da vidi ono što je niže; ali ne i obrnuto.
Pored toga, oni koji imaju savest, oni ovo mogu i navikli su da to čine, jer kad
nešto protivno savesti uđe u njihovu misao, ili u napor volje, oni ne samo da to
opažaju, nego se i okrivljuju; čak i žale da su takvi. A to mogu još više oni koji
imaju opažanje, jer je opažanje nešto više unutrašnje nego Racionalno. Zašto
onda ne bi to mogao Gospod koji je imao Božansko nebesko opažanje, i koji je
mislio od intelektualne istinem koja je iznad Racionalnog! Stoga je i morao biti
ljut, znajući da ništa zlo i lažno ne dolazi od Njega, i da se od osećanja ostine
trudio da Racionalno bude čisto. Ovo pokazuje da Gospod nije potcenjivao
intelektualnu istinu, ali da je opazio (imao opažanje) da je Njegovo prvo
Racionalno malo držalo do nje. Šta znači misliti od intelektualne istine, nije lako
objasniti da bi se shvatilo, a pogotovo stoga što niko nikad nije mislio od
intelektualne istine osim Njega. Onaj koji misli od nje, taj je iznad anđeoskog
neba, jer ni anđeli trećega neba ne misle od intelektualne istine, nego od
unutarnjeg u Racionalnom. A onako kako je Gospod ujedinjavao Svoju Ljudsku
Suštinu s Njegovom Božanskom Suštinom, On je mislio od samog Božanskog
dobra, to jest, od Jehove. Očevi Pradrevne Crkve, koji su imali opažanje, mislili
su od untarnjeg Racionalnog. Očevi Drevne Crkve, koji nisu imali opažanje nego
savest, mislili su od spoljašnjeg ili prirodnog Racionalnog. A oni koji su bez
savesti, oni ne misle ni od Racionalnog, iako izgleda da ga imaju; nego misle od
čulnog i telesnog Prirodnog. Razlog da ovi koji nemaju savest ne mogu da misle
od racionalnog je u tome šta oni nemaju Racionalno, kao što je rečeno.
Racionalni čovek je onaj koji misli dobro i istinu vere, a nikako onaj koji misli
nasuprot njoj. Oni koji misle zlo i obmanu, ti su ludi u mislima, tako da se njima
Racionalno ne može pripisati (ne može se reći dasu racionalni).
1915. A ona vidjevši da je trudna. Da ovo označava prvi život Racionalnog
(početak života Racionalnog), jasno je iz značenja „začeća“, da je to prvi život
(početak života) (ovde kao i pre, br. 1910).
1916. I ponese se od mene. Da ovo označava da je ovo Racionalno, kad je
začeto, malo cenilo samu istinu koja je bila pridružena dobru, jasno je iz onoga
što je maločas rečeno (br. 1911, 1914).1817.
1917. Jehova će suditi meni i tebi. Da ovo označava Gospodovu ljutnju
(indignacijuj, nerasopoloženje), jasno je iz onoga što je maločas rečeno i bez
objašnjavanja. O ovome mogu da znaju nešto više samo oni koji su prolazili
kroz borbe u iskušenjima. U iskušenjima postoje stanja pustošenja i razaranja, i
stanja očajanja, pa zbog toga i žaljenja i negodovanja, pored drugih bolnih
emocija; a sve ovo sa varijacijama prema stanjima zla i obmane koja stanja
podjaruju zli duhovi i geniji, a protivu kojih se vodi borba. Đavolski dohovi ne
vole ništa više nego da nađu neku obmanu, a oni i sam unose od sebe obmanu,
da bi (čoveka) onda optuživali za nju. Otuda je Gospodovo žaljenje bilo tako
veliko, jer u Njegovom prvom Racionalnom nije bilo obmane, nego samo izgled
istine koja u sebi nije bila istinita (o čemu je bilo reči br. 1661, 1911 do kraja).
1918. Stih 6. A Avram reče Sari: eto, robinja je tvoja u rukama tvojim, čini s
njom što ti je volja. I Sara je stade zlostavljati, i ona pobježe od nje. „Avram reče
Sari“, označava opažanje; „eto, robinja je tvoja u rukama tvojim“, označava da
je Racionalno, koje je začeto, imalo moć istine koja je pridružena dobru; „čini s
joj što ti je volje“, znači potpunu kontrolu; „i Sara je stade zlostavljati“, znači
potčinjavanje; „i ona pobježe od nje“, znači ljutnju (negodovanje) ovog
Racionalnog koje tek što je bilo začeto.
1919. Avram reče Sari. Da ovo označava opažanje, jasno je iz onoga što je gore
rečeno (br. 1898). Gospodovo opažanje je bilo pretstavljeno i ovde označeno sa
„Avram reče Sari“. Misao je dolazila od opažanja. Oni koji su u opažanju, ti
samo misle iz opažanja. Da bi pokazali da je ovako, uzmite savest kao
ilustraciju. Savest je neka vrsta opšteg diktata, znači malo zatamnjen diktat, koji
dolazi preko neba od Gospoda. One stvari koje dolaze (iz neba), one se
pokazuju u unutarnjem racionalnom čoveku kao u oblaku, koji oblak je od
izgleda i obmana o istinama i dobrima vere. Ali miksao se razlikuje od savesti;
jer oni koji imaju savest, ti prema njoj misle i govore , a misao je samo
otvaranje onoga što pripada savesti, pa otuda i delenje misli u ideje i u reči.
Otuda je to da oni koji imaju savest, da njih Gospod drži u dobrim mislima u
odnosu na bližnjega, i odvraća ga da ne misli zlo. Prema tome, savest postoji
samo kod onih koji vole bližnjega kao samoga sebe, i koji misle dobro o
istinama vere. Iz ovoga što je dosada rečeno, može se videti razlika između
savesti i misli; a otuda možemo videti šta je razlika između opažanja i misli.
Gospodovo opažanje bilo je neposredno od Jehove, to jest od Božanskog
dobra; ali Njegova misao je bila od ntelektualne istine i osećanja za nju, kao što
je već rečeno (br. 1904, 1914). Gosodovo Božansko opažanje se ne može
obuhvatiti ni jednom idejom, čak ni anđeoskom, pa se stoga ne može ni opisati.
Opažanje anđela ( o čemu je bilo reči u br. 1384, 1394, 1395) je nešto što se ne
može uporediti s opažanjem koje je imao Gospod. Gospodovo opažanje, budući
Božansko, bilo je opažanje svih svari u nebima, pa stoga i svih stvari na zemlji,
jer je takav red, povezanost, i uticaj, da onaj koji je u percepciji onoga
pređašnjeg je i u percepciji i onoga potonjeg. Ali onda kada je Gospodova
Ljudska Suština bila ujedinjena s Njegovom Božanskom Suštinom, i kada je
postao Jehova, tada je Gospod bio iznad onoga što se naziva percepcijom
(opažanjem), jer je On iznad reda koji je u nebima i na zemlji. Jehova je taj koji
je izvor reda, pa se otuda može reći da je Jehova sam Red, jer On od Sebe vlada
redom; i to ne samo u univerzalnim stvarima, nego i u svakoj najmanjoj
pojedinosti, jer od ovih stvari dolazi univerzalno. Govoriti o univerzalnom, a
odvajati pojedinačno od toga, to bi bilo kao govoriti o celini u kojoj nema
delova, pa na taj način govoriti o nečemu u čemu nema ničega. Tako, ako bismo
rekli da je Gospodvo Proviđenje univerzalno a da nema Proviđenja i u
najmanjim stvarima, to bi bila prava obmana, ili kako se kaže, izmišljotina
razuma. Jer proviđati i upravljati u univerzalnom a ne i u najmanjim detaljima,
nije proviđanje ili upravljanje ni u kojem smislu. Ovo je istiito i kad je gledano sa
filosofske strane, ali, za divno čudo, sami filosofi, čak i oni koji su se vinuli u
najveće visine, ne misle ovako o ovome, nego različito.
1920. Robinja je tvoja u rukama tvojim. Da ovo označava da Racionalno, koje je
začeto, ima moć osećanja istine koje je pridruženo dobru, jasno je iz značenja
„ruke“, koja znači moć (objašnjeno u br. 878); kao i iz značenja „Agara Misirka“,
a što je osećanje za znanje (o čemu gore). Pošto je Racionalno bilo začeto
uticajem unutrašnjeg čoveka u život osećanja za znanje spoljašnjeg čoveka,
stoga se „robinjom“ označava nežno Racionalno koje je bilo u materici, ali koje
se rađa i raste; ono je pretstavljeno Ismailom, o kome se govori u onome što
sledi. Da je Gospod imao potpunu kontrolu (nadzor) nad Racionalnim koje je
bilo u Njemu, i da ga je pokorio Svojom vlastitom moći, videće se iz onoga što
ubrzo sledi.
1921. Čini s njom što ti je volja. Da ovo označava poptunu kontrolu, jasno je i
bez objašnjavanja. U unutrašnjem smislu ove reči pretstavljaju i označavaju da
je Gospod, Svojom vlastitom moći, pobedio, savladao, i izagnao zlo koje se bilo
uvuklo iz Njegove nasledne prirode u njegovo prvo Racionalno jer, kao što je
rečeno, Racionalno je začeto od unutrašnjeg čoveka, koji je bio Jehova, kao od
oca, a bio je rođen o spoljašnjeg čoveka, kao majke. Štogod je rođeno od
majke, imalo je u sebi naslednu prirodu sa sobom, pa je stoga imalo i zlo sa tim.
To je ono što je Gospod pobedio, savladao, i izagnao, i na kraju učinio
Božanskim Svojom vlastitom moći. Da je bilo vlastitom moći, vidi se iz svih
stvari, u opštem, i u posebnom, koje su sadržane u ovom stihu, jer se kaže,
„robinja tvoja je u rukama tvojim“, a što znači da je Racionalno bilo u Njegovoj
suverenoj moći. A sada, „čini s njom što ti je volja“, čime je označena potpuna
kontrola nad njim; a tada, „Sara je stade zlostaviti“, čime je označeno
potčinjavanje. Ove su reči bile upućene Sari, kojom je pretstavljana
intelektualna istina koja je pripadala Samom Gospodu, a od koje je On mislio (
kao što je pre rečeno, br. 1904, 1914), i od koje je imao potpunu kontrolu nad
Racionalnim, a isto tako i nad Prirodnim, koje je pripadalo spoljašnjem čoveku.
Onaj ko misli od intelektualne istine, i koji opaža od intelektualnog Dobra – a
koje je dobro isto tako bilo Njegovo, jer je bilo Očevo, jer je Otac bio Njegova
duša i On nije imao drugu (dušu) – ti moraju da deluju od Njegove moći. Pa
stoga, pošto je vlastitom moći potčinio i izagnao zlo iz Svoje nasledne prirode,
On je tako isto Svojom vlastitom moći sjedinio Svoju Ljudsku Suštinu sa Svojom
Božanskom Suštinom, jer jedno je posledica drugoga. Onaj koji je začet od
Jehove, on nema drugog unutrašnjeg, to jest druge duše, nego Jehovu; stoga, u
svom istinskom životu, Gospod je bio Sam Jehova. Jehova, ili Božanska suština,
ne može se deliti, kao što se može duša koju je začeo ljudski otac, od kojega se
začinje potomstvo. Onoliko koliko se ovo potomstvo odvaja od sličnolsti na oca,
toliko se povlači od samoga oca; a on to radi sve više kako stari. Iz toga dolazi to
da se očinska ljubav smanjuje onako kako deca stare. Drugačije je bilo s
Gospodom. Dok je stario, On se nije odvajao od Oca u Svojoj Ljudskoj Suštini,
nego mu je bio sve bliži, sve do savršenog jedinstva. Otuda je jasno da je On
isto što i Jehova Otac, kao što to On sam uči (Jovan XIV. 6, 8-11).
1922. I stade je zlostaviti. Da ovo označava potčinjavanje, sledi iz onoga što je
već rečeno.
1923. Te ona pobježe od nje. Da ovo označava ljutnju (negodovanje) ovoga
Racionalnog koje tek što je bilo začeto, protivu intelektualne istine, zato što ju
ova intelektualna istina, ili Gospod, htela da ponizi. Kad racionalno ustane
protivu Intelektualnog, dolazi do ogorčene borbe, zajedno s ljutnjom na strani
onoga koji je savladan; kao što je to u slučaju iskušenja, koji su najogorčenije
borbe, jer su to rasprave i sukobi oko toga ko ima vrhovnu moć i kontrolu,
borbe između zala s jedne strane i dobara s druge.
1924. Stih 7. Ali anđeo Jehovin nađe je kod studenca u pustinji na putu u Sur. I
reče joj: Agaro Sarina, od kuda ideš, i kuda ideš? A ona reče: bježim od Sare,
gospođe svoje. „Ali anđeo Jehovin nađe je“, označava misao unutarnjeg čoveka;
„anđeo Jehovin“, ovde je unutarnja misao od Gospodovog unutrašnjeg
(čoveka); „kod studenca u pustinji“, označava prirodnu istinu koja još nije
oživela; „kod studenca na putu u Sur“, označava da je to bila istina koja potiče
od znanja-reči (sientifica).
1925. I anđeo Jehovin nađe je. Da ovo označava misao unutarnjeg čoveka,
naime, misao Gospodovu, može se videti iz onoga što je pretstavljeno i
oznaćeno „anđelom Jehovinim“. „Anđeo Jehovin“ se ponekad pominje u Reči, i
svuda, kad je u dobrom smislu, on pretstavlja i označava nešto suštinsko u
Gospodu i od Gospoda; ali šta je pretstavljeno i označeno, može se videti iz
povezivanja (iz nizova u unutrašnjem smislu). To su bili anđeli poslani ljudima,
a koji su govorili kroz proroke; ali ono što su govorili nije bilo od anđela, nego
kroz njih, jer je njihovo stanje tada bilo tako da su mislili da su Jehova, to jest,
Gospod. Ali čim bi završili s govorom, oni bi se vratili u svoje pređašnje stanje, i
govorili od sebe. Ovo je bio slučaj s anđelima koji su govorili Reč Gospodovu,
što mi je bilo dato da znam kroz mnogo iskustvava u drugom životu, o čemu će
biti, po Božanskoj milosti Gospodovoj, rečeno više docnije. Ovo je razlog da se
anđeli ponekad nazivaju „Jehova“; kao što je jasno iz toga što je anđeo govorio
Mojsiju iz grma (kupine), o čemu je napisano;. I javi mu se anđeo Jehovin u
ognjenom plamenu iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorjeva.
A Jehova kad ga vidje da ide, reče mu: Ja sam koji sam. I još reče Jehova
Mojsiju: tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim, Bog otaca vaših posla me k vama
(Izlazak III. 2,4,14,15). Iz čega je jasno da je to bio anđeo koji se javio Mojsiju
kao plamen iz kupine (grma), i da je govorio kao da je Jehova, jer je Jehova
govorio kroz njega. Jer da bi čovek mogao da čuje reči u artikulisanim glasovima
i u poslednjem u prirodi, Gospod se koristi anđelima, ispunjavajući ih
Božanskim, a uspavljujući ono što je njihovo vlastito; tako da oni tada zaista
misle da su Jehova. Na taj način Božansko Jehovino, koje je u najvišim stvarima,
prolazi kroz niža neba, do u ono što je najniže u prirodi, a u tome najnižem je
čovek u pogledu vida i sluha. Ovo je bio slučaj i s anđelom koji je govorio
Gedeonu, o čemu se ovako govori u knjizi O Sudijama: I anđeo Gospodnji javi se
Gedeonu: Jehova je s tobom, hrabri junače! A Gedeon reče: kad je Jehova s
nama, zašto nas snađe sve ovo? A Jehova mu reče: idi u sili svojoj i izbaviću te
(VI. 12, 14, 16). A posle je rekao: A Gedeon vidjevši da to bješe anđeo Jehovin,
Gedeon reče: o, Jehovo Gospode, za to li vidjeh anđela Jehovinog lice u lice? A
Jehova mu reče: mir bio stobom, ne plaši se ( stihovi 22, 23). I u ovom slučaju to
je bio anđeo, samo što je bio u takvom stanju da je mislio da je Jehova ili
Gospod. Tako i na još jednom mestu kod Sudija: A dođe anđeo Jehovin od
Galgala u Vokin, i reče: izveo sam vas iz Misira i doveo sam vas u zemlju za koju
sam se zakleo ocima vašim. I rehoh: ne ću pokvariti zavjeta s ocima vašim do
vijeka!()II.1). Gde na sličan način anđeo govori u ime Jehove, govoreći da ih je
izveo iz zemlje Egipatske, iako ih nije izveo anđeo nego Jehova, kao što se
izjavljuje mnogo puta na drugim mestima. Iz ovoga se može videti kako su
anđeli govorili kroz proroke, da je sam Jehova govorio, ali preko anđela, i da
anđeli nisu govorili ništa od sebe. Da je Reč od Gospoda, jasno je iz mnogo
odlomaka, kao kod Mateje: A ovo se sve zbi da bi se ispunilo ono što je Gospod
govorio preko proroka. Eto, djevojka će zatrudnjeti, i rodiće sina, i nadjenuće
mu ime Emanuilo, koje će reći: s nama Bog. (I.22, 23). Pored ostalih odlomaka.
Pošto kada Gospod govori sa čovekom, On to radi preko anđela, stoga se u Reči
Gospod ponekad naziva „Anđelom“, i tada se, kao što je rečeno, označava ista
suštinska stvar u Gospodu i od Gospoda; kao u sadašnjem slučaju, Gospodova
unutarnja misao; pa se stoga u ovom poglavlju anđeo naziva „Jehova“ i „Bog“,
kao u stihu 13; „ i Agara prizva ime Jehovino koji progovori s njom: Ti me vidiš.
Na drugim mestima neki posebni „atribut“ Jehovin označava se s „anđeo“. Kao
kod Jovana: Sedam zvijezda jesu anđeli sedam crkava. (Otkr.I.20). Ne postoje
anđeli crkava nego se „anđelom“ označava ono što pripada crkvi, dakle ono što
je Gospodovo u odnosu na crkve. Ponovo: I Sveti Jerusalim imaše zid velik i
visok, i imaše dvanaestora vrata, i na vratima dvanaest anđela, i imena
napisana , koja su imena dvanaest plemena Izrailjevih (Otkr. XX!. 12). Gde se sa
„dvanaest anđela“ označava isto što i sa „dvanaest vrata“, naime, sve stvari
vere, i tako sve stvari Gospoda, od kojega je vera i sve ono što pripada veri.
Ponovo: I vidjeh drugog anđela gdje leti po sred neba, koji imaše vječno
jevanđelje da objavi (Otkr. XIV.6). Gde se „anđelom“ označava jevanđelje
(dobra vest), koja pripada samo Gospodu. Kod Isaije: U svakoj tuzi njihovoj on
bješe tužan, i anđeo, koji je pred njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i milosti svoje
radi, spase ih, podiže ih i nosi ih sve vrijeme (LXIII.9). Gde se pod „Anđelom, koji
je pred njim“, misli na Gospodovu milost prema celom ljudskom rodu, da ga
otkupi. Tako je rekao i Jakov kad je blagosiljao Josipove sinove: Anđeo koji me
je izbavljao od svakoga zla da blagoslovi djecu ovu. (Postanje XLVIII.16). Ovde
se misli na otkupljenje, a to je Gospodovo otkupljenje, označeno „Anđelom“.
Kod Malahije: Evo, ja ću poslati Anđela, koji će pripraviti put preda Mnom, i iz
nenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi želite. (III.1). Ovde se jasno vidi
da je Gospod označen „Anđelom kojega vi želite“ (Anđelom zaveta). Ali još se
jasnije vidi da je Gospod označen „Anđelom“ u Knjikzi Izlaska: Eto, ja šaljem
anđela pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mjesto koje sam ti
pripravio. Jer vam ne će oprostiti grijeha, jer je moje ime u njemu. (XXIII.2021).
Otuda je sada jasno da je „Anđelom“ u Reči označen Gospod; ali šta
Gospodovo, to se vidi iz nizova u unutrašnjem smislu.
1926. Da u odlomku pred nama „Anđeo Jehovin“ označava unutarnju misao
koja je došla od Gospodovog Unutrašnjeg (čoveka), jasno je, kao što je već
rečeno, iz povezivanje (nizova). Ovde se pod „unuatrnja misao“ misli u Gospodu
na ono što je sjedinjeno s Jehovom, ili s Njegovim Unutrašnjim. Sjedinjavanje
nije izvedeno odjednom, i kroz samo jednu promenu, nego redom sve od
najranijeg detinjstva pa do kraja Njegovog života na zemlji, i to uglavnom kroz
iskušenja i pobede. Svako iskušenje i pobeda doprinosili su sjedinjavanju;
onoliko koliko se sjedinjavao sa Svojim Unutrašnjim, ili s Jehovom, toliko je
Njegova misao postajala unutarnja, i toliko se intelektualna istina sjedinjavala s
Božanskim dobrom. To je misao koja se ovde naziva unutarnja misao, a koja je
dolazila od Gospodovog Unutrašnjeg, a što je posebno ovde pretstavljeno i
označeno „Anđelom Jehovinim“.
1927. Kod studenca u pustinji. Da ovo označava prirodnu istinu koja još nije bila
oživela, jasno je iz značenja „studenca“, kao istine; i iz značenja „pustinje“, a to
je nešto u čemu ima samo malo života. Takvo je značenje ovoga izraza u
unutrašnjem smislu i kod Luke, gde se govori o Gospodu: A dijete rastijaše i
jačaše duhom u pustinji dotle dok se ne pokaza Izrailju. (I. 80). Da se
„studencem“ i „pusinjom“ značavaju ove stvari, može se potvrdili mnogim
odlomcima u Reči; ali pošto se „studenac“ i „pustinja“ često pominju, gde je
značenje isto kao ovde, dokaz (da je isto značenje) biće dat na tim mestima, po
Gospodovoj Božanskoj milosti. Na šta se misli pod „istinom koja još nije bila
oživela“, biće jasno iz onoga što će se reći uskoro.
1928. Pored studenca na putu u Sur. Da ovo označava da je ta istina poticala od
onoga što dolazi od znanja-reči, jasno je iz značenja „studenca“ i „Sura“. Kao što
je rečeno, „studenac“ označava istinu; „put“ označava ono što vodi ka istini i
ono što dolazi od istine (kao što je pokazano u br. 627); a „Sur“ ozačava ono što
je od reči-znanja a što još nije oživelo. Za istine, koje dolaze od reči-znanja, kaže
se da su oživele onda kada se spoje ili udruže s istinama u koje utiče nebesko
ljubavi, jer je otuda sam život istine. Postoje povezivanja delujućih stvari isto
kao što postoje povezivanja društava u nebu, sa kojim su ova povezivanja
saobrazna; jer u svom unutarnjem čoveku je neka vrsta neba. Delujuće stvari
(itine itd) koje se još nisu pripojile po obliku nebeskih društava, te još nisu
oživele; jer pre nego se ovo dogodi, nebesko ljubavi od Gospoda ne može da se
uliva i da ih tako pripremi (prilagodi). One ožive onda kada su u pravom obliku s
obe strane, to jest kada je čovekovo malo nebo saobrazno slici Velikoga Neba;
pre ovoga, niko se ne može nazvali nebeskim čovekom. Gospood, koji je trebao
da upravlja univerzalnim nebom od Sebe, kad je bio na svetu, On je doveo u red
istine i dobra u Svom spoljašnjem čoveku, ili u Svojoj Ljudskoj suštini, doveo ih
je u takav red; ali pošto je opazio da Njeovo racionalno, koje je tek bilo začeto,
nije bilo takvoga karaktera (kao što je rečeno gore, u stihovima 4 i 5), On je u
misli tražio uzrok, i opažio je da prirodne istine, koje su nikle iz reči-znanja
(scientifica), nisu još bile oživele, to jest, još nisu bile svedene na nebeski red.
Osim toga, istine vere nemaju života, ako čovek ne živi ljubavlju prema
bližnjemu, jer sve istine vere se ulivaju od ljubavi prema bližnjemu i one su u
ljubavi ka bližnjemu; a kada su od ljubavi ka blićnjemu i u njoj, tada su žive. U
ljubavi ka bližnjem je život, a nikako u istini odvojeno od ljubavi ka bližnjemu.
Da „Sur“ označava znanja-reči koja još nisu oživela, jasno je iz njenog značenja,
jer je Sur bio pustinja nedaleko od Crvenoga Mora, stoga u pravcu Egipta, što je
jasno iz Mojsija: Po tom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od mora crvenoga i
pođoše u pustinju Sur; i tri dana iđavši ne nađoše vode. (Izlazak XV.22). Da je to
bilo na putu u Egipat, i to je jasno iz Mojsija, gde se govori o Ismailovom
potomstvu: I življahu od Evilata do Sura prema Misiru. (Postanje XXV.18). I kod
Samuila: I Saul pobi Amalike od Avile do Sura, i sav narod njegov pobi oštrijem
mačem. (I Samuilova XV.7). Opet: I izlazaše David sa svojim ljudima, i udaraše
na Gesureje i Gerezeje i na Amalike; jer ti narodi življahu od starine u ovoj zemlji
od Sura pa do zemlje Misirske. (I. Samuilova XXVII.8). Iz ovih odlomaka se može
videti da su „Surom“ označena prva znanja-reči, a koja su takva da su još u
pustinji, to jest, da se još nisu pripojila ostalim stvarima u skladu s redom
nebeskog udruživanja; jer se Egiptom, kao što je rečeno, označava znanje u
svakom smislu (kao što je pre pokazano br. 1164, 1165, 1186, 1462).
1929. Da su ove stvari označena „Anđelom Jehovin koji je našao Agaru kod
studenca u pustinji, kod studenca na putu za Sur“, ne pokazuje se u doslovnom
smislu, a još manje ako se to gleda kao na istoriju; jer ovo izgleda tako daleko
od onoga šta je njima označeno. Ali to je značenje koje ulazi u ideje anđela
kada čovek čita ove stvari, jer anđeli nemaju pojma o Agari, niti o studencu, niti
o pustinji, ni o putu, ni o Suru. Ništa od ovi stvari ne dopire do njih, nego
nestaje na prvom pragu. Ali zato oni što je označeno „Agarom“, „studencem“,
„pustinjom“, „putem“ i „Surom“, oni to razumeju i po tome oblikuju nebeske
ideje, i na taj nači oni shvataju Gospodovu Reč.
1930. Stih 8. I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkuda ideš, kuda li ideš? A ona
reče: bježim od Sare, gospođe svoje. „I reče joj: Saro, robinjo Sarina“, označava
obaveštavanje; „otkuda ideš, kuda li ideš?“, označava (obaveštavanje) o stanju;
„i ona reče: bježim od Sare, gospođe svoje“, označava obaveštavanje i
negodovanje (ljutnju).
1931. I on reče: Agaro, robinjo Sarina. Da ovo označava obaveštavanje, jasno je
iz nizova, jer Agari se obraća anđeo kao da želi da bude obavešten. Obična je
stbar u Reči, da Gospod pita čoveka, i da čovek odgovara, iako Jehova to zna i
pre, ne samo što se dešava, nego i uzrok i ciljeve, pa tako i sve najmanje i
najdublje stvari. Ali pošto čovek nije ovoga svestan, i pošto misli da niko ne
može da zna šta on radi u tajnosti kada to niko ne vidi, a još manje šta on misli,
stoga se ovo događa u skladu s ovim verovanjem. Ali istina je da i obični duhovi
opažaju čovekove misli bolje nego što ih sam čovek opaža; anđeoski duhovi
opažaju još dublje stvari u njegovim mislima; a anđeli (opažaju) još dublje od
prethodnih, naime, uzroke i ciljeve, o čemo čovek zna samo malo. Ovo mi je
dato da znam iz mnogih iskustava i neprekidno za nekoliko godina. Ako duhovi
i anđeli opažaju ove stvari, šta onda sve može Gospod ili Jehova, koji je
beskonačan i koji daje svima sposobnost da opažaju?
1932. Otkuda dolaziš, kuda li ideš? Da ovo označava obaveštavanje o stanju,
jasno je i iz samih reči.
1933. A ona reče: bježim od Sare, gospođe svoje. Da ovo označava odgovor i
negodovanje (ljutnju), jasno je iz onoga što je već rečeno. O negodovanju, vidi
gore kod stiha 4, gde se javljaju iste reči. Pošto „lice“ označava unutarnje u
čoveku (kao što je rečeno u br. 358), to ono označava negodovanje i druge
stvari.
1934. Stih 9. A anđeo joj Jehovin reče: vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se. „A
anđeo joj Jehovin reče“, označava odgovor Gospodovog unutarnjeg čoveka;
„vrati se gospođi svojoj“, označava da ne treba da se pouzda u sebe samu; „i
pokori joj se“, označava da treba da se prisili da bude pod njenonom vrhovnom
moći.
1935. Anđeo Jehovin reče. Da ovo označava odgovor Gospodovog unutrašnjeg
čoveka, jasno je iz značenja „Anđela Jehovinog“, da je to Gospodova unutarnja
misao (o kojoj gore, br. 1925); a pošto je misao, onda je i odgovor. Gospodova
unutarnja misao bila je od osećanja intelektualne istine, a ovo osećanje je bilo
od samog Božanskog dobra. Ovakva misao, kao što je rečeno, ne postoji ni kod
kojeg čoveka, niti može. I kod čoveka postoji unutarnja misao, ali ona se uliva
od Gospoda kroz njegovog unutrašnjeg čoveka u unutarnje Racionalno, kod
onih koji imaju savest, što se može videti iz toga da oni mogu da primete zlo i
obmanu u njihovom spoljašnjem čoveku, koji je u sukobu s dobrom i istinom
unutarnjeg čoveka. Ova je misao mnogo niža, i ne može se ni po čemu
upoređivati s Gospodovom, koja je bila od osećanja intelektualne istine i koja je
bila samo Njemu svojstvena. Ali oni koji nemaju savest, oni ne mogu da imaju
unutarnju misao, pa stoga ni nema sukoba; a razlog je tome to što njegovo
Racionalno deluje kao jedno s njegovim telesnim čulnim (čovekom); pa iako kod
njih i dalje postoji uticaj dobra i istine od Gospoda, oni to ne opažaju, jer oni to
odmah guše i gase, te je to razlog da ne veruju ni u jednu istinu vere.
1936. Vrati se gospođi svojoj. Da ovo označava da se ne treba pouzdavati u
sebe, nego u unutarnju istinu i osećanje (te istine), jasno je iz značenja njene
„gospođe“, a što je osećanje unutarnje istine. Ali šta je posebno označeno
„Sarom“ (Sarom kao ženom i Sarom kao gospođom), ne može se opisati, jer se
to ne može obuhvatiti idejom; te su stvari, kao što je rečeno, iznad
razumevanja, čak i anđeoskog. Ovde se samo sugeriše (nagoveštava?) nešto o
tome kako je Gospod mislio o prividima koji su bili privukli pažnju Njegovog
prvog Racionalnog, naime, da ne treba u njih (u privide) imati poverenja, nego
u same Božanske istine, ma kako ove izgledale neverovatne Racionalnom
(čoveku). Jer evo kakav je slučaj s istinama Božanskim: kada bi se primio savet
racionalnog, u njih (istine Božanske) se ne bi moglo poverovati, jer su one iznad
njegove moći shvatanja. Na primer: da ni jedan čovek, duh, ili anđeo, ne živi od
sebe, nego samo od Gospoda; i da je život čoveka, duha ili anđela samo privid
života u njemu: ovo je odvratno Racionalnom, koje sudi prema obmanama, ali
koje treba verovati jer su istinite. Božanska je istina da u svakom izrazu u Reči,
koji izgleda prost i grub, postoji bezbroj stvari, čak više nego što ih ima u
univerzalnom nebu; i da tajne koje su pohranjene u tim izrazima, da njih
Gospod može da otvori pred anđelima u varijacijama kroza svu večnost. To je
tako neverovatno Racionalnom, tako da ono nema nikakvog poverenja u to; a
to je ipak istinito. Božanska je istina da niko nije nagrađen u drugom životu za
dobra dela ako misli da treba da bude za njih nagrađen, ili ako ih čini da bi se
obogatio, primio počasti i stekao dobar glas; niti je ikad iko kažnjen za zla dela
ako su njegovi ciljevi bili istinski dobri; gleda se na ciljeve. A od njih na dela.
(prim. prev. Najveći pokvarenjaci se služe devizom „cilj opravdava sredstva“, pri
čemu je za njih sve dobro što njihovom Racionalnom i prirodnom čoveku izgleda
kao dobro. Stoga treba pogldati šta je „istinsko dobro“ a to je ono koje je u
skladu s s Najvećom zapovesti, da bližnjega treba voleti kao samoga sebe. U
borbi za „istinsko dobro“ isticao se Blaise Pascal koji je napadao doktrinu „cilj
opravdava sredstvo“). Ni ovo racionalno ne može da veruje; tako, istinito je da
ne treba imati poverenja u Racionalno, jer ono ne pravi zaključke od
unutrašnjih stvari, nego samo od spoljašnjih. Božanska je istina da onaj koji
očekuje najmanju radost u drugom životu, od Gospoda prima najveću, a da
onaj ko očekuje najveću, dobija najmanju; tako isto, da u nebeskoj radosti
nema ništa od toga da se neko ističe nad ostalima, a onoliko koliko toga ima,
toliko je to pakao; isto tako da u nebeskoj slavi nema ništa slično svetskoj slavi.
Ove su stvari odvratne Racionalnom, ali ih treba i pored toga verovati, jer su
istinite. Božanska istina je i to da što više neko veruje da nije mudar od sebe, to
je mudriji; i obratno, što više misli da je mudar, to je luđi. Racionalno i ovo
poriče, jer ono pretpostavlja da ako nešto nije od sebe, da to i nije ništa. Ima
bezbroj ovakvih stvari. Iz ovih nekoliko primera može se videti da se ne treba
pouzdavati u Racionalno; zato što je Racionalno u obmanama i prividima, pa
stoga odbacuje istine koje su oslobođene obmana i privida; i što više ovo radi,
to je više u ljubavi prema sebi i njenim požudama, i više se predaje umovanju,
kao i lažnim načelima u pogledu vere. (Vidi primere koji su navedeni gore, br.
1911).
1937. I pokori joj se. Da ovo označava da treba da se prisili da se pokori da bi
bila pod njenom vrhovnom vlašću, jasno je bez objašnjavanja. U izvornom
jeziku, „pokoroti se“ izažava se „mučiti se“. Da „mučiti sebe“ u unutrašnjem
smislu znači priliti se, može se videti iz mnogih odlomaka u Reči, a o to ć biti
ovora u onome što sledi. Da čovek treba da se prisili da radi ono što je dobro,
da se pokorava Gospodovim zapovestima i da govori istinu, a što je „pokoriti
se“ Gospodu, ili podvrći se suverenoj moći Božanskog dobra i istine, to sadrži
više tajni nego što se mogu izraziti u nekoliko reči. Ima duhova koji su za života
u svetu, za to što im je bilo rečeno da sav život dolazi od Gospoda, i da čovek ne
može sam od sebe da učini bilo šta, da su se držali načela da se ne prisiljavaju ni
na šta, i da odustanu od svakoga napora, misleći da pošto je tako, da je svaki
napor uzaludan; pa su stoga čekali na neposredni uticaj u svoju volju, te se nisu
prisiljavali da učine neko dobro, idući u tome tako daleko, da kad bi se nešto zlo
uvuko, oni mu nisu pružali otpor, nego su mu se predavali, prepostavljajući da
je dopušteno raditi tako. Ali ovi duhovi su takvi kao da nemaju propriuma (svog
vlastitoj ja), tako da se ne odlučuju ni na šta, pa su stoga među beskorisnim, jer
dozvoljavaju da ih vodi i zlo i dobro, i trpe mnogo od zlih (duhova?). (prim. prev.
U Francuskoj toga vremena, osobito u krugovima oko dvora, ova nazovi verska
doktrina, nazvana Kvjietizmom,(od latinske reči quietes), bila je osuđena od
zvanične Katoličke crkve. Nju je započeo u Španiji Miguel de Molinos, a u
Francuskoj propagirala i praktikovala Madame de Guillon, u 18. veku. Autor i na
drugim mestima osuđuje ovu doktrinu, nazivajući je „čudovišnom“, ali joj ne
daje nikakvo ime.) Ali oni koji su se prisiljavali da se odupru zlu i obmani – iako
su u početku pretpostavljali da je ovo (prisiljavanje) od njih samih ili iz njihove
vlastite moći, ali su posle shvatili i videli da je taj napor bio od Gospoda, čak i
onaj najmanji – njih u drugom životu ne mogu da vode zli duhovi, nego su
među srećnima (blaženima?). Tako možemo da vidimo da čovek treba da se
prisili da čini ono što je dobro i da govori ono što je istinito. Tajna koja je u
tome sadržana je to da je Gospod darovao čoveka nebeskim prorpiumom
(nebeskim ja), jer se ovaj čovekov nebeski proprium oblikuje kroz napor
njegove misli; i ako ne održava ovaj napor prisiljavajući se (kao što izgleda), on
taj napor ne održava ni ne prisiljavajući se. Da bismo videli da je ovako,
primetimo da u svakom prisiljavanju sebe ima neke slobode, koja se je opaža
dok je čovek zauzet samo- prisilom, ali je ona (sloboda) unutra. Na primer, ako
se neko izlaže smrti da bi postigao neki cilj, ili ako je neko voljan da pretrpi
telesnu bol da bi ozdravio, tu postoji volja i izvesna sloboda od koje čovek
deluje, i ako opasnosti i bolovi, dok je u njikma, čine da on ne opaža ovu volju ili
slobodu; a takav je slučaj s onima koji se prisile da čine dobro: postoji volja
iznutra, pa tako i sloboda, od koje i rade oni koji se prisiljavaju, to jest, oni tako
postupaju iz poslušnosti onome što je Gospod naložio, i radi spasenja svoje
duše posle smrti, unutar čega, iako čovek nije toga svestan, postoji unutarnje
poštovanje Gospodovog carstva, čak i Samoga Gospoda. Ovo je najviše slučaj
za vreme iskušenja, jer u ovima, kada se čovek prisiljava da se odupre zlu i
obmani koje zli duhovi sugerišu, tada ima više slobode nego u bilo kojim drugim
stanjima kada čovek nije u iskušenjima, iako to čovek ne može u to vreme da
shvati; jer postoji unutarnja sloboda, od koje on hoće da potčini zlo, a koja je
tako velika da je jednaka sili i snazi zla koje ga napada, jer bez toga ne bi mogao
da se bori. Ova je sloboda od Gospoda, koji je uliva u čovekovu savest, i
pomoću koje On čini te čovek nadvladava zlo kao od svog vlasitog propriuma.
Preko ove slobode čovek stiče jedan proprium (ja) u kojem Gospod može da
čini ono što je dobro. Bez ovoga propriuma koji je stečen, to jest dat, preko
slobode, nijedan čovek ne može da se popravi (reformiše), jer (bez toga) ne
može da primi novu volju, koja je savest. Tako dana sloboda je plan na kome
deluje uticaj dobra i istine od Gospoda. Otuda dolazi to da oni koji se u
iskušenjima ne odupiru od svoje vlastite volje, ti podležu (u iskušenju).
U slobodi je čovekov život, jer je u njoj njegova ljubav. Štogod ćovek radi od
ljubavi, to njemu izgleda da je urađeno slobodno. A u ovoj slobodi, kada se
čovek prisiljava da se odupre zlu i obmani, i da čini dobro, ima nebeske ljubavi,
koju tada Gospod uliva i preko koje Gospod stvara čovekov proprium (prim.
prev. Gospod stvara novi, duhovni ili nebeski proprium); stoga je to Gospodova
volja da ona treba da izgleda kao da je to njegova (čovekova volja), iako nije
njegova. Ovaj proprium, koji čovek za života tela tako primi preko onoga što je
prividno primoravanje, taj prorpium Gospod u drugom životu ispunjava
prijatnostima i srećom, koje nemaju granica. Takve se osobe postepeno
prosvetljuju da vide i da se utvrde u istini da oni nisu prisiljavali sebe od samh
sebe nijedan atom, nego da je sve u njihovoj volji, i ono najmanje, dolazilo od
Gospoda, a razlog da je izgledalo da to dolazi od njih samih bilo je to da bi im na
taj način Gospod mogao dati novu volju da bude njihova, i da bi im se na taj
način dao život nebeske ljubavi. Jer Gospod hoće svima da da sve što je
Njegovo, a to znaći da hoće da da ono što je nebesko, tako da čoveku izgleda da
je njegovo, i u njemu, iako nije njegovo. Anđeli su u ovakvom propriumu; a
onoliko koliko su u istini da su sve dobro i istina od Gospoda, toliko su u
prijatnosti i sreći ovoga propriuma. Ali oni koji preziru i odbacuju sve dobro i
istinu, i koji nisu voljni da poveruju u bilo šta što je odvratno njihovim
požudama i umovanjima, ti ni ne mogu da se prisile; pa tako ne mogu ni da
prime ovaj proprium koji pripada savesti, ili novoj volji. Iz onoga što je gore
rečeno jasno je da prisiliti se nije prisiliti se; jer ništa dobro ne dolazi od prisile,
to jest, kada jedan čovek prisili drugoga da učini dobro; nego je očito da u
slučaju koji sada razmatramo, da samo-prisila dolazi od izvesne slobode koja je
nepoznata čoveku, jer od Gospoda ne dolazi nikada prisila. Otuda univezalni
zakon da je sve što je dobro i istinito, da je to posejano u stanju slobode, jer
zemlja ne može da primi i gaji ono što nije dobro, a u stvari nema takog
zemljišta u kome bi bez toga (te slobode) seme moglo rasti.
1938. Stih 10. Opet joj reče anđeo Jehovin: umnožiću veoma sjeme tvoje, da se
ne će moći prebrojati od množine. „Anđeo Jehovin reče“, označava misao
unutarnjeg čoveka; „umnožiću veoma sjeme tvoje“, označava plodnost
racionalnog čoveka kada se potčini suverenitetu intelektualne istine koja je
pripojena dobru; „da se ne će moći prebrojiti od množine“, označava množenje
koje nema mere.
1939. Anđeo Jehovin reče. Da oo označava misao unutarnjeg čoveka, jasno je iz
prethodnog stiha, gde se javljaju iste reči.
1940. Umnožiću veoma sjeme tvoje. Da ovo označava plodnost racionalnog
čoveka kada se potčini suverenom nadzoru unutarnjeg čoveka kada je ovaj
pridružen dobru, jasno je iz značenja „semena“, da je to ljubav i vera (oko joj
gore, br. 1025, 1447, 1610); ali u sadašnjem slučaju „umnožavanjem semena“
se označava umnožavanje nebeskih stvari ljubavi u Racionalnom, kada se
Racionalno potčini unutarnjoj ili Božanskoj istini. „Umnožavanje“ se odnosi na
istinu, a „plodnost“ na dobro, kao što se može videti iz onoga što je do sada
rečeno (br. 43, 55, 913, 983). Ali pošto se ovde govori o Gospodu,
„umnožavanje“ znači postati plodan, jer je sva istina u Njegovom Racionalnom
postala dobro, pa tako i Božansko, kao što se to ovde izjavljuje o Njemu.
Drugačije je u čoveku, čije Racionalno oblikuje Gospod od istine ili osećanja
istine. Ovo osećanje je njegovo dobro, od kojega on deluje. Kakav je slučaj sa
čovekovim Racionalnim u pogledu množenja i plođenja, ne može se razumeti
osim kada se zna kakav je slučaj s uticajem (infuksom), o kome se može reći, u
glavnim crtama, da u svakome postoji unutrašnji čovek, racionalni čovek koji je
u sredini, i spoljašnji čovek, kao što je rečeno. Unutrašnji čovek je ono što je u
njemu najdublje, a od čega je čovek, i po čemu se razlikuje od zveri, koje
nemaju ovo najdublje; a ono je, na neki način, vrata (dveri) ili ulaz za Gospoda,
to jest, ulaz za duhovnog i nebeskog čoveka od Gospoda, u čoveka. Šta se tamo
dešava, čovek ne može razumeti, jer je to iznad njegovog Racionalnog, po
kojemu on misli. Ovo Racionalno koje čoveku izgleda da je njegovo, ono je
potčinjeno ovom najdubljem, ili njegovom unutrašnjem čoveku; i u ovo
Racionalno preko unutrašnjeg čoveka, ulivaju se od Gospoda nebeske stvari
ljubavi i vere, i preko ovoga Racionalnog se one ulivaju u znanja-reči koje su u
spoljašnjem čoveku; ali ono što se prima je u skladu sa stanjem svake osobe.
Sada, ukoliko se Racionalno ne potčini Gospodovim dobrima i istinama, ono
guši, ili odbacuje, ili izokreće stvari koje se ulivaju; a to je još više slučaj kada se
one ulivaju u čulna znanja u memoriji. Ovo je ono što je označeno semenom
koji padne pokraj puta, ili na kamenito tlo, ili u trnje, kao što Gospod uči
(Mateja XIII. 3-7; Marko IV. 3-7; Luka VIII. 5-7). Ali kad se Racionalno potčini i
veruje u Gospoda, to jest, u Njegovu Reč, tada je Racionalno kao dobra ili
plodna zemlja, u koju seme padne i donese mnogo ploda.
1941. Da se ne će moći prebrojiti od množine. Da ovo označava umnožavanje
koje se ne može izmeriti, jasno je bez objašnjavanja. Ovim je rečima označena
je istina koja će se tako umnožiti od dobra. U slučaju Gospoda – o Kome se
ovde govori u unutrašnjem smislu – ove se stvari ne mogu potpuno izraziti
rečima. Jer su u Njemu sve stvari Božanske i Beskonačne, pa da bi mogli
oblikovati neku ideju o tome kako se umnožavaju istine od dobra, moramo
govoriti o čoveku. Kod čoveka koji je u dobru, to jest, koji je u ljubavi i milosrđu,
seme koji dolazi od Gospoda, oplođava se i umnožava u toj meri da se ne može
izbrojiti od množine; ne toliko dok živi u telu, nego u drugom životu do
neverovatne visine; jer sve dok čovek živi u telu, seme je u telesnom zemljištu. I
tamo je u džumgli i u šipragu, koji su znanja-reči i uživanja, ali i brige i zebnje; ali
kada se ovo otkloni, a što se dešava kada uđe u drugi život, seme se oslobađa
ovih (smetnji) te raste, baš kao što seme drveta koje izbija iz zemlje, postaje
stabljika, a onda drvo koje se množi i pravi ceo vrt. Jer tako svo znanje,
inteligencija, i mudrost, skupa sa njihovim prijatnostima i srećama, oplođavaju
se i umnožavaju, i tako rastu kroz večnost, i to sve od najmanjeg semena, kao
što Gospod uči o zrnu gorušičnom (Mateja XIII.31). Ovo se može vrlo jasno
videti po znanju, inteligenciji, i mudrosti anđela, što bi sve za njih, dok su živeli
na zemlji, bilo neizrecivo.
1942. Stih 11. Još joj reče anđeo Gospodnji: evo si trudna i rodićeš sina; i
nadjeni mu ime Ismailo; jer je Jehova vidio muku tvoju. „Još joj reče anđeo
Jehovin“, označava misao unutarnjeg čoveka; „gle, evo si trudna“, označava
život racionalnog čoveka; „i rodićeš sina“, označava istinu istog (racionalnog
čoveka); „i nadjeni mu ime Ismailo“, označava stanje njegovog života (života
racionalnog čoveka); „jer je Jehova vidio muku tvoju“, označava muku dok se
potčinjavala.
1943. I anđeo Jehovin reče joj. Da ovo označava misao unutarnjeg čoveka, jasno
je iz onoga što je gore rečeno kod stihova 7, i 10.
1944. Evo, trudna si. Da ovo označava život racionalnog čoveka, jasno je iz
onoga što je bilo rečeno o njegovom začeću; kao i iz onoga što sledi o Ismailu,
naime, da je njime označeno prvo Racionalno u Gospodu. O racionalnom
čoveku treba znati da on prima život, da je u materici, i da se rađa, onda kad
žovek počne da misli da je zlo i obmana u njemu ono što se protivi istini i dobru,
i da je to još više slučaj onda kada želi da otstrani i potčini to zlo i obmanu. Ako
ne može da opazi i da oseti ovo, on nema Racionalno, ma koliko zamišlja da ga
ima. Jer je Racionalno posrednik (medium) koji ujedinjava unutrašnjeg čoveka
sa spoljašnjim, i na taj način od Gospoda opaža šta se dešava u spoljašnjem
čoveku, te spoljašnjeg čoveka pravi poslušnim, to jest, izdiže ga od telesnih i
zemaljskih stvari u kojima se utapa, i čini da postane čovek, i da gleda prema
nebu, a kojemu pripada po rođenju, a da ne gleda, kao zveri, samo prema
zemlji u kojoj je samo došljak, a još manje da gleda prema paklu. Ovo je ono
čemu služi Racionalno, tako da se za čoveka ne može reći da ima neko
Racionalno ukoliko nije takav da misli na ovaj način; a da li se kod njega rađa
Racikonalno, to se može znati po životu i delovanju njegovom (životu i delu
Racionalnog). Misliti protivu dobra i istine, a u isto vreme poricati ih u srcu, i
znati o njima samo po slušanju (o njima), to nije imati Racionalno, jer to mogu i
oni koji srljaju u svaku zloću. Jedina razlika je u tome što oni koji pretpostavljaju
da imaju Racionalno ali ga nemaju, je to da drže izvestan dekorum i postupaju
naizgled časno, u čemu ih drže spoljašnje stege, kao što je strah od zakona,
gubitka imovine, časti, ugleda, i života. Kada bi se ove stege, koje su izvanjske,
otklonile, neki od ovih bi urlali više nego oni koji srljaju u zloću bez zazora, tako
da se ne može reći da oni imaju Racionalno samo zato što mogu da misle.
Činjenica je da oni koji nemaju Racionalno raspravljaju od čulnih i znanja-reči
mnogo veštije nego oni koji ga imaju. Ovo se vrlo jasno vidi po zlim duhovima u
drugom životu koji, iako su se ubrajali u visoko racionalne (razumne) dok su
živeli u telu, ali kada im je oduzet dekorum i njihova pritvorna ispravnost u
životu, što je obična stvar u drugom životu, oni su luđi nego li oni koji su u svetu
otvoreno bili takvi, jer ovi srljaju u svaku zloću bez straha, ili stida. Nije tako s
onima koji su bili racionalni dok su živeli u telu; oni su još pametniji kada se
uklone izvanjske stege - stege savesti – preko kojih je Gospod držao njihove
misli u stezi zakona istine i dobra, koji su bili njihova racionalna načela.
1945. I rodićeš sina. Da ovo onačava istinu racionalnog koje se ovde označava
„Ismailom“, jasno je iz značenja „sina“, da je to istina (pokazano pre, br. 264,
480, 491, 533, 1147). Ova je istina opisana u sledećem stihu.
1946. I nadjeni mu ime Ismailo. Ovo označava stanje života. U drevna vremena
sinovima i kćerima nadevala su se imena koja su označava stanje u kome je bio
roditelj, osobito majke, kada su začele, dok su bile trudne, ili kad su rodile (to
dete); ili su imena označavala stanje deteta kad je bilo rođeno, tako da su
imena ima značenja. Tako je i Ismailo dobio ime koje je ovde objašnjeno, „ jer je
Jehova vidio muku moju“, što se odnosilo na majčino stanje. Ali šta je
pretstavljeno Ismailom, biće opisano u sledećem stihu.
1947. Jer je Jehova vidio muku moju. Da ovo označava stanje kada se
pokoravalo (prvo Racionalno?), jasno je iz onoga što je gore rečeno (br. 1937),
da treba da se „pokori“, a to znači da se stavi pod vrhovnu kontrolu unutranjeg
čoveka, a o kojoj se potčinjenosti ovde govori, pa se pokazuje da to znači
prisiliti samoga sebe; tako isto da u prisiljavanju samoga sebe ima slobode, to
jest, onoga što je spontano i voljno, po čemu se prisiljavanje samoga sebe
razlikuje od prisiljavanja (nekoga drugoga). Isto tako bilo je pokazano da se
čovek ne može popraviti bez te slobode, i da bez nje ne može da primi nebeski
proprium; i dalje, da u iskušenjima ima više slobode nego van njih, iako izgleda
da je obrnuto; a to je zato što je tada sloboda jača onoliko koliko su jači napadi
zala i obmana, jer tu slobodu Gospod pojačava kako bi mu mogao dati nebeski
proprium; to je razlog da je Gospod više prisutan u nama kada smo u
iskušenjima. Dalje je pokazano da Gospod nikad ne prisiljava nikoga. Jer onaj ko
je prinuđen da misli ono što je dobro i istinito, taj ne može da se popravi, nego
još više misli obmane i hoće zlo. Ovo je posledica svakoga prisiljavanja, što
možemo da vidimo iz životnih primera, jer iz njih znamo ove dve stvari: da
savesti ne trpe prisilu, i da mi idemo više za onim što je zabranjeno. Pored toga,
svako želi da pređe iz neslobode u slolbodu, jer je to deo čovekovog života.
Otuda je jasno da Gospod ne priznaje ništa što nije od slobode i od volje (što
nije učinjeno kad je čovek slobodan); jer kada se neko klanja Gospodu iz stanja
u kome nije slobodan, on se ne klanja od nečega što je njegovo, pa u tome
slučaju samo se spoljašnje pokreće, ili je pokrenuto, jer je prisiljeno, dok
unutrašnje kao i da ne postoji, ili da odbija, ili čak i protuslovi. Dok se čovek
nanovo rađa, od slobode kojom ga je Gospod obdario, on vrši samo-prisilu, te
se pokorava pa čak i muči svoje Racionalno da bi se potčinilo, i tako on prma
nebeski proprium, koji onda Gospod posteeno usavršava, te ga pravi sve više
slobodnim, te na kraju postaje osećanje dobra i istine, pa u tome nalazi
zadovoljstvo; a u slobodi i u zadovoljstvu je sreća koju uživaju anđeli. Ovo je
sloboda o kojoj Gospod govori kod Jovana: I poznaćete istinu, i istina će vas
izbaviti. Ako vas sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni (VIII. 32, 36). Priroda ove
slobode je potpuno nepoznata onima koji nemaju savest, jer se za njih sloboda
sastoji u tome da rade što im je drago i u slobodi da govore i misle ono što je
obmana, i u tome da hoće i čine zlo, a nikako u tome da vrše prinudu nad ovim
željama; dok je slučaj uopravo obrnut, kao što Gospod uči u istom jevanđelju:
Svaki onaj koji čini greh, rob je grehu (VIII. 34). Ovu ropsku slobodu (slobodu
koja je ropstvo) oni primaju od paklenih duhova koji su s njima i koji im je
ulivaju; i kada su u životu ovih duhoa, oni su u njihovim ljubavima i požudama, i
tada dišu nečistim zadovoljstvima koja su slična izmetu; i kada su kao nošeni
tom olujom, oni misle da su slobodni; ali to je paklenska sloboda. Razlika
između paklenske slobode i nebeske slobode je u tome da je jedna sloboda
smrti i vuče ih u pakao, a druga je sloboda, koja je nebeska sloboda, a koja
pripada životu, i uzdiže ih u nebo. Da svako unutrašnje bogoštovanje dolazi od
slobode, a nikako od prinude, i da ako nije od prirode, tada i nije unutrašnje
bogoštovanje, jasno je iz Reči, gde su ustanovljeni slobodni prinosi, ili zaveti, ili
prinosi (žrtve mirne i zahvalne, koje su se nazivale „darovi“ i „prinosi i ponude“,
(o kojima vidi u Brojevi XV.3; Zakoni Ponovljeni XII.6; XVI.10,11; XXIII.23, 24).
Tako kod Davida: Rado ću prinijeti žrtvu, proslaviću ime tvoje, o Jehova, jer je
dobro (LIV.6). I prilozi i sakupljanja za Šator, i za svetu odeću, o čemu kod
Mojsija: Reci sinovima Izrailjevim da mi skupe prilog; od svakoga ko drage volje
da uzmete prilog meni (Izlazak XXV.2). Opet: Skupite između sebe prilog Jehovi;
ko god hoće drage volje, neka donese prilog Jehovi: zlato i srebro i mjed (Izlazak
XXXV.5). Osim toga, pokoravanje racionalnog čoveka, ili njegova muka (od
slobode, kao što je rečeno), bilo je pretstavljeno mučenjem duša o
svetkovinama , kao što se to pominje kod Mojsija: I ovo neka vam bude vječna
uredba: deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakvoga
posla, ni domorodac ni došljak koji će biti među vama (Levitska XVI. 29). Opet:
A deseti je dan toga mjeseca sedmoga dan očišćenja; sabor sveti neka vam je,
mučite duše svoje, i prinesite Jehovi žrtvu ognjenu. A svaka duša koja se ne bi
mučila u taj dan, da se istrijebi iz naroda svojega (Levitska XVI. 27, 29). To je bio
razlog da se presni hleb, koji je bio bez fermenata, nazivao „hljeb nevoljnički“
(Zakoni Ponovljeni XI. 2,3), O „muki“ se ovako govori kod Davida: Jehova! Ko
može nastavati u sjenci tvojoj? ko može nastavati na svetoj gori tvojoj? Onaj ko
hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svojega. Ko ne gleda onoga
koga je Jehova odbacio, nego poštuje one koji se boje Jehove; ko se kune
bližnjemu pa ne poriče. (Psalam XV. 1, 2, 4). Da „mučenje“ označava
gospodarenje i potčinjavanje zala i obmana koje ustaju iz spoljašnjeg čoveka (pa
se ulivaju) u Racionalno, može se videti iz onoga što je već rečeno. Tako
„mučenje“ ne znači da treba da budemo siromašni i jadni, ili da treba da se
odreknemo svih telesnih zadovljstava, jer se nad zlom ne može gospodariti na
ovaj način; osim toga, neko drugo se zlo može izazvati, kao osećaj zasluge zbog
odricanja; a pored toga, tu bi patila čovekova sloboda, jer samo u njoj, kao u
dobroj zemlji, mogu da se poseju dobro i istina vere (O „muci“ kojom se
označava i iskušenje, vidi gore br. 1846).
1948. Stih 12. A biće čovjek ubojica; ruka će se njegova dizati na svakoga, i
svačija ruka na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj. „Biće čovjek
ubojica“, znači racionalnu istinu, koja se ovde opisuje; „ruka će se njegova dizati
protivu svih“, označava da će ratovati protivu svega što nije istinito; „i svačija
ruka na njega“, označava da će se obmane braniti; „i nastavaće na pogledu svoj
braći svojoj“, označava da će biti neprekidne rasprave o verskim stvarima; ali
da će ipak pobediti.
1949. I biće čovjek ubojica (divlji magarac i ždrebe). Da se ovime označava i
opisuje racionalna istina, jasno je iz značenje „divljeg magarca“, da je to
racionalna istina. U Reči se često pominju konji, jahači, mazge i magarci; a niko
nije znao da ove (životinje) označavaju intelektualne, racionalne i znanja-reči
(činjenične) stvari. Da ove životinje i njihovi jahači imaju ovakvo značenje, biće,
po Božanskoj milosti Gospodovoj, potvrđeno na drugome mestu. U istu klasu
ide i „divlji magarac“, jer je ovo pustinjska mazga ili „divlje magare“, a što
označava čovekovo Racionalno; međutim, ne Racionalo u celom sklopu, nego
samo racionalnu istinu. Racionalno se sastoji od dobra i istine, to jest, od onoga
što pripada ljubavi ka bližnjemu, i onoga što pripada veri; a racionalna istina je
označena „divljim magaretom“. To je ono što je pretstavljeno Ismailom, i to je
ono što se opisuje u ovom stihu. Izgleda neverovatno da je racionalna istina,
kad je odvojena od dobra, ovakvoga karaktera; niti bih ja to znao da nisam
poučen živim iskustvom. (prim. prev. Ovde autor misli na pretstave koje je video
u svetu duhova). Da li kažeš racionalna istina, ili čovek čije je Racionalno
ovakvo, to je isto. Čovek čije je Racionalno takvoga karaktera, da je samo u
istini – ćak i da je to istina vere , a koji nije u isto vreme i u dobru ljubavi ka
bližnjemu – on je sasvim ovakvoga karaktera. On je mrzovoljan, ne trpi ništa,
protivu je svih, smatra da je svak lažan, spreman je da ukori, i da kažnjava;
nema samilosti, nikada se ne prilagođava drugima i nastoji da sebi prikloni
njihov um; jer on gleda na sve od istine, i ništa od dobra. Otuda to da je Ismailo
bio izagnan, i da je nastavao u pustinji, i da mu je majka dovela ženu iz Egipta
(Postanje XXI. 9-21); i sve ovo pretstavlja onoga ko ima ovakvo Racionalno.
„Divlje magare“ se pominje u proročkim delovima Rerči, kao kod Isaije: Jer će se
dvorovi ostaviti; kule i stražare će postati pećine do vijek, radost divljim
magarcima i paša stadima (XXXII. 14). Ovde se govori o pustošenju
intelektualnih stvari koje, kada su opustošene u pogledu istina, nazivaju se
„radost divljim magarcima“, a kad u pogledu dobara, „paša stadima“; tako da tu
nema Racionalnog, Kod Jeremije: I divlji magarci stojeći na visinama
(bregovima) vuku u se vjetar kao zmajevi; oči im iščilješe jer nema trave (XVI.
6). Ovde se govori o suši, to jest o otsustvu onoga što je dobro i istinito. Za
divlje magarce se kaže da „vuku u se vjetar“, kada se hvataju za prazne stvari
umesto za stvarne (realne) stvari, a to su istine; (prim.prev. Za autora, samo su
unutarnje ili duhovne stvari „realne“ jer su večne, dok su spoljašnje ili zemaljske,
„prazne“ ili nestvarne tj. privid i iluzija); „oči im iščilješe“, znači da nema
razumevanja o tome šta je istina. Kod Osije: Jer otidoše Asircu, divljem
magarcu, koji je sam za se; Jevrem naima ljubavnike (prim. prev. traži ljubav za
kurvinsku platu, ili koju plaća kao kurvu) (VIII.9). Ovde se govori o „Izrailju“ ili o
duhovnoj crkvi; „Jevrem“ označava intelektualno; „otići Asircu“, umovanje o
tome da li je nešto istina; „koji je sam za se“, Racionalno lišeno istina. Kod
istoga: Biće među braćom svojom (rodan) kao divlji magarac, ali će doći istočni
vjetar, vjetar Jehovin, koji ide od pustinje, i usahnuće mu izvor, i studenac će mu
zasušiti; on će odnijeti blago od svih zlatnijeh zaklada (zavjeta)(XIII. 15). Ovo se
kaže za Jevrema, kojim se označava Intelektualno duhovne crkve, čije je
Racionalno kao „divlji magarac“, a o čijem je razaranju ovde reč. Kod Davida:
Izveo si izvore po dolinama, između gora teku vode. Napajaju se zvijeri poljske;
divlji magarci gase žeđ svoju (CIV. 10, 11). „Izvori“ označavaju znanja; „zvijeri
poljske“, dobra; „divlji magarci“, istine razuma.
1950. Ruka će se njegova dizati na svakoga. Da ovo označava da će voditi rat
protivu svega što nije istinito, i da će „svačija ruka na njega“, označava da će se
obmane braniti, jasno je iz toga da Ismailo, kao i pre, označava racionalnu istinu
odvojenu od dobra; i kada se za ovu istinu kaže da će se „njegova ruka dizati na
svakoga i svačija ruka na njega“, jasno je da je ovo značenje ovih reči. Ranije je
rečeno da Avram pretstavlja Gospodovog untrašnjeg čoveka ili, što je isto,
Njegovo Božasko Nebesko i Duhovno; Isak, Gospodovog unutarnjeg čolveka, ili
Njegovo Božansko Racionalno; a Jakov, Gospodovog spoljašnjeg čoveka, ili
Njegovo Božansko Prirodno. Reči pred nama govore o Racionalnom kakvo bi
ono bilo kad ne bi bilo ujedinjeno s Unutrašnjim, to jest, sa Božanskim
Nebeskim i Duhovnim. Zato što ovo Racionalno ima svoju prirodu od živiota
osećanja za znanja, to jest, od Agare Misirke, Sarine robinje, i zato što ovaj život
pripada spoljašnjem čoveku, koji je imao naslednu prirodu od Gospodove
majke protivu koje prirode se morao boriti i pobediti je, stoga je ovde
racionalno opisano onakvo kakvo bi bilo ako bi bilo lišeno racionalnog dobra. Ali
kad je Gospod potčinio, to jest, unizio i savladao naslednu prirodu preko borbi u
iskušenjima i preko pobeda, i kada je oživeo Svoje Racionalno Božanskim
Dobrom, tada je postao „Isak“, to jest, bio je pretstavljen Isakom kao i Ismailom
i njegovom majkom koji su bili izagnani iz kuće. Celo pravo Racionalno se sastoji
od dobra i od istine, to jest, od Božanskog i od Duhovnog. Dobro, ili Nebesko, je
sama duša života; istina, ili Duhovno je ono što prima život od ovoga (dobra ili
od nebeskog). Bez života od nebeskog dobra, Racionalno je onakv kakvo je
ovde opisano, to jest, ono se bori protivu svih, i svi se bore protivu njega.
Međutim, racionalno se dobro nikada ne bori, ma kako da je napadnuto, jer je
ono blago i nežno, strpljivo i popustljivo; jer je njegov karakter ljubav i milost.
Pa ipak, iako se ne bori, ono sve pobeđuje; a ono ni ne misli o borbi, ili o slavi
zbog pobede; to je tako zato što je ono Božansko, zato što je sigurno po sebi.
Jer zlo ne može da napada dobro; ne može ni da postoji u sferi gde je dobro, jer
kada se ovo samo primakne, zlo se povlači i pada samo od sebe; jer zlo je
paklensko dok je dobro nebesko. Vrlo je sličan slučaj sa nebesko-duhovnim, to
jest, s istinom koja je nebeskog porekla, ili s istinom koja je od dobra, jer ova
istina je istina koju je oblikovalo dobro, tako da se može nazvati oblikom dobra.
Ali istina odvojena od dobra, koja je ovde pretstavljena Ismailom i koja se
opisuje u ovom stihu, je sasvim drugačija, jer je kao divlji magarac, i jer se bori
protivu svih, i svi se bore protivu nje; u stvari, ono ne misli i ne diše ništa drugo
nego borbe; njeno glavno zadovoljstvo, ili vladajuće osećanje, je pobeđivanje, a
kada pobedi, tada se oseća veliko u slavi, zbog čega se naziva „ždrebetom“, ili
mazgom od divlje magarice, to jest, divljim magarcem, koji ne može da bude s
drugima. Ovakav život je život istine bez dobra, a to je život vere bez ljubavi ka
bližnjemu; a to je drugačije kada se čovek nanovo rodi pomoću istina vere, a u
isto vreme i preko života ljubavi ka bližnjemu, koju Gospod uliva u skladu s
porastom istina vere.
1951. I nastavaće na pogledu svoj braći svojoj. Da ovo označava da će biti
neprekidno rasprava oko istina vere, ali da će ono ipak biti pobednik, jasno je iz
onoga što je maločas rečeno; a što je potpunije opisano tamo gde Reč govori o
Ismailovom potomstvu ovim rečima: A življahu od Evilata do Sura prema Misiru,
kako se ide u Asiriju;i dopade mu da pred svom braćom živi (Postanje XXV. 18).
Unutrašnji smisao ovih reči se vidi iz značenja Evile, Sura, Misira, i Asirije.
„Evila“ označava ono što pripada inteligenciji ( kao što je pokazano u b. 115);
„Sur“ označava istinu koja potiče od znanja-reči (scientifica) (o čemu gore u br.
1026); „Misir ili Egipat“, sve ono što pripada znanju (br. 1164, 1165, 1186,
1462); a „Asirija“, ono što pripada razumu (br. 119, 1186); iz kojega značenja,
kad se svede na jedno glavno značenje, jasno je da je Ismailom pretstavljeno
takvo Racionalno. Ova vrsta istine pretstavljena je u drugom životu na razne
načine, ali uvek nečim što je jako, moćno, i tvrdo; tako da mu se ne može
odupreti. Kada duhovi samo pomisle o ovakvoj istini, hvata ih strah, jer je
priroda (takve istine) da ne popušta, i da se ne povlači; iz čega možemo videti
šta je označeno sa „nastavaće na pogledu svoj braći svojoj“. Svak može da zna
da se u ovome opisu krije tajna, ali kakva, to do sada se nije znalo.
1952. Stih 13, 14. Tada Agara prizva ime Jehovino koji govori s njom: ti si Bog
koji me vidi. Jer govoraše: zar još gledam iza onoga koji me vidje? Toga radi
zove se studenac onaj studenac živoga koji me vidi; a on je između Kadisa i
Varada. „Tada Agara prizva ime Jehovino koji govori s njom“, označava stanje
Gospodovog unutarnjeg čoveka onda kada je mislio o ovim stvarima; „ti si Bog
koji me vidi“, označava uticaj; „zar još gledam iza onoga koji me
vidje?“označava uticaj u život spoljašnjeg čoveka bez Racionalno kao
posrednika (mediuma); „toga radi nazva onaj studenac“,označava derivativno
stanje istine; „studenac živoga koji me vidi“, označava istinu koja se jasno
videla; „a on je između Kadisa i Varada“, označava kvalitet.
1953. I ona prizva ime Jehovino koji govori s njom. Da ovo označava stanje
Gospodovog unutarnjeg čoveka onda kada je mislio o ovim stvarima, jasno je iz
onoga što prethodi i onoga što sledi, kao i iz značenja „prizvati ime“, što je znati
kakav je kvalitet (objašnjeno pre, br. 144, 145, 1754). Ovo stanje je opisano u
pogledu njegovog kvaliteta, odnosno u pogledu stanja u kome je Gospod bio
kada je mislio o Racionalnom. Racionalno nije moglo da misli ovo, ali je
unutarnji ili viši čovek mogao (o čemu je govoreno u br. 1926). Jer Racionalno
ne može da misli o sebi, to jest o svom kvalitetu, jer ništa ne može da gleda u
samom sebi. Na primer: uho ne može da zna, a još manje de opaža, govor ne
može da govori tako da ga govor prima; ovo može da radi sluh koji je unutarnji.
Uho samo razabire artikulisane zvukove ili reči: a unutrašnji sluh shvata šta je
rečeno, a tad unutrašnji vid to opaža; i na taj način postoji preko sluha opažanje
značenja govora. Slučaj je sličan i sa vidom: prva ideja koja se prima od
predmeta vida je materijalna, a tako je i nazivaju; ali postoji i unutarnji vidi koji
posmatra predmet umom (mentalno), i preko toga misli. A to je slučaj sa
čovekovim Racionalnim. Racionalno ne može da gleda u sebe, a još manje može
da ispituje svoj kvalitet; mora da postoji nešto što je više unutarnje koje to čini;
pa prema tome, kada je čovek u stanju da to radi, to jest, da opazi nešto
neistinito u Racionalnom ili neku istinu koja tamo sija, a naročito ako opazi
nešto što se bori i pobeđuje, onda on može da zna da sposobnost da ovo radi
dolazi od Gospodovog uticaja preko unutrašnjeg čoveka. Gospodov unutarnji
čovek (o kojemu je u br. 1926), a koji je ovde označen, to je ono što se spojilo s
Njegovim unutrašnjim čovekom, koji je bio Jehova, pa je stoga bio iznad tog
Racionalnog. Iz tog unutarnjeg čoveka, kao u nebeskom svetlu, On je video i
opazio kakvo bi bilo Racionalno kada bi bilo samo u istini, a ne i u dobru.
1954. Ti Bože koji me vidi. Da ovo označava uticaj (influks), jasno je onoga što je
maločas rečeno. Gledanje od višega u niže, ili što je isto, iz unutarnjeg u
spoljašnje, naziva se uticajem (influksom), jer se vrši preko uticaja. Baš kao što
je sa čovekovim unutarnjim vidom: kada se ovaj ne bi neprestano ulivao u
spolljašnji vid, koji je vid oka, ovaj potonji ne bi mogao da razume ili primeti
predmete; jer unutarnji vid je taj koji shvata i razlikuje predmete koje oko vidi;
a ni u kom slučaju to nije oko, iako tako izgleda. Iz svega ovoga možemo da
vidimo koliko je onaj čovek u čulnim obmanama koji misli i veruje da oko vidi;
kad je u stvari to vid njegovoga duha koji vidi preko oka. Duhovi koji su bili oko
mene, videli su kroz moje oči stvari u svetu isto kao što sam ih ja video (o čemu
vidi br. 1880); međutim, neki od njih koji su još uvek bili u čulnim obmanama,
pretpostavljali su da vide preko svojih vlastitih očiju; ali im je bilo pokazano da
nije tako, jer kad su moje oči bile zatvorene, oni nisu videli ništa u ovom
atmosferskom svetu. Isto je tako i sa čovekom: negov duh je taj koji vidi, ne
njegovo oko; duh gleda preko oka. Isto se može videti i iz snova, u kojima
ponekad čovek vidi kao po danu. Slučaj je isti i sa unutrašnjim vidom, ili vidom
duha; ni ovaj ne vidi od sebe nego od još više unutarnjeg vida, ili vida
čovekovog Racionalnog. Štaviše, ni ovaj ne vidi od sebe, nego vidi iz još više
unutarnjeg vida, a to je vid unutrašnjeg čoveka (o kojemu u br. 1940). Čak ni
ovaj ne vdi od sebe, jer je Gospod taj koji vidi preko unutrašnjeg čoveka, i On je
Jedini koji vidi jer je On Jedini koji živi, i koji daje čoveku sposobnost da vidi, i to
na takav način da da mu izgleda kao da vidi od sebe. Takav je slučaj s uticajem
(influksom).
1955. Zar još gledam iza onoga koji me vidje? Da ovo označava uticaj u život
spoljašnjeg ćoveka bez Racionalnog kao posrednika, jasno je iz značenja
„gledati iza onoga koji me vidje“. „Videti iza onoga koji me vidje“, je videti iz
onoga što je unutarnje, ili više, jer u unutrašnjem smislu ono što je unutar i ono
što je iznad izražava se u smislu slova sa „iza“ (posle), kad se ono što je unutra
pokazuje u onome što je izvana ili ispod. Agara je ta koja ovde govori; i, kao što
je rečeno, Agarom je označen život znanja, koji pripada spoljašnjem čoveku.
Pošto je prvo Racionalno poteklo od ovoga života, Gospod je video razlog da to
radi, i to je video od Svoga unutarnjeg čoveka u Njegovog spoljašnjeg čoveka, i
to je video bez posredovanja Racionalnog. Da reči pred nama sadrže tajne,
svako može da vidi već i iz toga što niko ne može da zna šta to znači „videti iza
onoga koji vidje mene“, osim iz unutrašnjeg smisla, u kome mora da ima takvih
stvari koje se ne mogu objasniti da bi se shvatile, osim preko ideja koje maju
anđeli , koje se ne mogu pretvoriti u reči, nego samo u smisao reči; a to je
sasvim odvojeno od materijanih ideja od kojih dolaze ideje smisla reči. O ovim
stvarima koje su pred nama, koje su nejasne čoveku, o njima anđeli imaju ideje
koje su tako svetle i izrazite i koje su obogaćene s puno pretstava, da kada bi se
samo mali deo opisao, to bi ispunilo ceo jedan tom.
1956. Radi toga zove se studenac onaj.Da ovo označava derivativno (izvedeno)
stanje istine, jasno je iz onoga što je već rečeno; kao i iz značenja „zdenca“, koji
je istina )objkašnjeno u br. 1927), Poštp se ova istina ne vidi u Racionalnom,
nego je ispod Racionalnog, reč u izvornom jeziku koja se ovde „zdenac“, je
tamo različita od reči kojom se označava zdenac.
1957. Studenac živoga koji me vidje. Da ovo označava istinu koja je jasno
sagledana, jasno je iz onoga što je već rečeno, a to je da je Gospod jasno
sagledao kakav je slučaj sa istinom ovog Racionalnog – ta to nije dobro.
Gospodov unutarnji čovek, iz kojega je On video, naziva se „Živi koji me vidje“,
jer je bio spojen s unutrašnjim čovekom, koji je Jehova, a koji sam živi i vidi sam
(kao što je pokazano gore br. 1954).
1958. Koji je između Kadisa i Varada. Da ovo označava kvalitet – to jest, da je
On video kakva je ovo bila istina, pa i kakvo je bilo ovo Racionalno – jasno je iz
značenja „Kadisa“ i „Varada“. Da „Kadis“ označava istinu, kao i raspravu o
istinama, bilo je pre pokazano (br. 1678); a „Varad“ označava ono što je ispod,
a to je istinsko znanje o činjenice od koje dolazi i Racionalno. Da imena u Reči
označavaju delujuće stvari, može se videti gore, br. 1876, 1888, a i br. 1224,
1264).
1959. Stih 15. I rodi Agara Avramu sina. I nadje Avram sinu svojemu, kojeg mu
rodi Agara, ime Ismailo. „I rodi Agara Avramu sina“, označava racionalnog
čoveka rođenog iz ovoga spajanja i začeća; „I nadje Avram sinu svojemu, kojeg
mu rodi Agara, ime Ismailo“, označava njegov kvalitet.
1960. Sinu kojeg mu rodi Agara. Da ovo označava racionalnog čoveka rođenog
od ovoga spajanja i začeća, vidi se iz onoga što Agara pretstavlja i označava, a i
onoga što je označeno „Avramom“ i „sinom“. Da „Agara“ označava život
osećanja za znanje u spoljašnjem čoveku, pokazano je gore (br. 1895, 1896); i
da „Avram“ označava Gospodovog unutrašnjeg čoveka (br. 1893, 1950); i da
„sin“ označava istinu, a tako i istinu koja je bila u ovom Racionalnom (br. 264,
489, 491, 533, 1147); stoga „sin kojega Agara rodi Avramu“, označava
racionalnog čoveka koji je rođen od ovoga spajanje i začeća. U ovaj se smisao
menja smisao slova kada dopre do anđela, ili kada je pred anđelima.
1961. I nadje Avram sinu kojega mu rodi Agara, ime Ismailo. Da ovo označava
njegov kvalitet, jasno je iz značenja „nazvati imenom“, što je poznavati kakva je
stvar o kojoj se radi (kao što je objašnjeno u br. 144, 145, 1754); a tako isto i iz
onoga što „Ismailo“ pretstavlja i označava, a to je racionalna istina, koja je
opisana u stihovima 11 i12 ovim rečima: „nadjeni mu ime Ismailo, jer je Jehova
vidio muku tvoju“; „i biće čovjek ubojica (divlje magare ili ždrebe); njegova će
se ruka dizati na sve, i ruka svih na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći
svojoj“; a za značenje ovih reči, vidi objašnjenje stihova koji ih sadrže. Ovde se
opisuje kvalitet ovog Racionalnog.
1962. Stih 16. A bješe Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi
Ismaila. „A Avramu bješe osamdeset i šest godina“, označava Gospodovo stanje
u pogledu nebeskog dobra koje je stekao borbama u iskušenjima; „kad mu
Agara rodi Ismaila“, označava kad je život osećanja za znanja rodio Racionalno.
1963. A bješe Avramu osamdeset i šest godina. Da ovo označava Gospodovo
stanje u pogledu nebeskog dobra koje je stekao u borbama i u iskušenjima,
jasno je iz značenja „osamdeset“, u kojemu je sadržano isto što i u „četrdeset“;
a da ovi brojevi označavaju iskušenja, već je bilo pokazano (br. 730, 862); i iz
značenja „šest“, što je borba, isto je objašnjeno ranije (br. 720, 737, 900); i
dalje, iz značenja „deset“, što su ostaci (o njima br. 576); a u slučaju Gospoda,
ostaci su bili sticanje nebeskih dobara pomoću kojih je sjedinio Svoju Ljudsku
Suštinu sa Božanskom Suštinom (br. 1906, na kraju). Ova su tri broja sastavni
delovi broja osamdeset šest, u kojem su označene ove stvari, a koje stoga
označavaju Gospodovo stanje u pogledu na nebeska dobra, koja je stekao kroz
borbe u iskušenjima; jer svi brojevi u Reči označavaju delujuće stvari (kao što je
pre pokazano br. 482, 487, 575, 647, 648, 755, 813). Kao i u ovom slučaju,
pominju se brojevi godina, a oni se pominju i u istorijskoj vezi s Avramom, te
stoga izgleda kao da oni ne označavaju ovakve stvari. Ali u Reči nema ničega što
se ne menja u nebeski i duhovni smisao kada stigne do anđela; jer su anđeli
samo u duhovnim i nebeskim idejama, pa kada čovek čita Reč, anđeli ne
primećuju broj „osamseset šest“ niti ih je briga koliko je Avramu bilo godina
kada mu je Agara rodila sina; umesto toga, kada se čita, tada se umesto brojeva
njima pokazuju stvari koje su u njima sadržane; isti je slučaj i sa svim drugim
izrazima, kao št je to objašnjeno u unutrašnjem smislu.
1964. Kada mu Agara rodi sina. Da ovo označava stanje kada je život osećanja
za znanja rodio Racionalno, jasno je iz značenja „Agare“ koja je život osećanja
za znanja; kao i iz značenja „Ismaila“ koji je prvo začeto Racionalno, o kome
gore. Pošto se u ovom poglavlju govori o čovekovom Racionalnom, i pošto je tu
opisano kakvo je ono kada je sačinjeno samo od istina, a kakvo je kada je
sačinjeno od dobara i istina od tih dobara, neka se zna da se Racionalno ne
može začeti i roditi, to jest, oblikovati, bez znanja-reči i spoznaja; ali ove
spoznaje (cognitiones) mora da imaju kao cilj neku korist (svrhu), jer kada imaju
svrhu, tada im je cilj život, jer je ceo život u svrhama , jer pripada svrhama;
stoga, ako se znanja ne stiču sa ciljem da se preko njih ostvare svrhe (da budu
korisna), ona nemaju vrednosti. Po ovim samim znanjima, Racionalno postaje
kao što je ovde opisano, kao divlje magare ili ždrebe, zloćudno, i svadljivo, čiji je
život usahnuo i suh, sve od života istine koja je uprljana ljubavlju prema sebi. Ali
kada ova znanja imaju shrhu ili neku korist za cilj, ona dobijaju život od svrha,
ali onakav život kakve su te koristi ili svrhe. Oni koji stiču znanja da bi postali
savršeniji u ljubavi od vere – jer je istinska i stvarna vera ljubav prema Gospodu
i prema bližnjemu – ti su u svrhama svih svrha, i primaju duhovni i nebeski život
od Gospoda; a kada su u tome životu, oni su u stanju da opažaju sve stvari u
Gospodovom carstvu. U ovom životu su svi anđeli; i pošto su u ovom životu, oni
su u samoj inteligenciji i u samoj mudrosti.
1965. Ovo je, dakle, unutrašnji smisao sadržan u poglavlju koje govori o
Avramu, Agari, i Ismailu. Ali kako je bogat ovaj smisao, odnosno kako sadrži
neograničen broj stvari, može se videti ako se zna da se sve stvari u
unutrašnjem smislu u Reči, u opštem i u pojedinačnom, da se odnose na
Gospoda, i da govore o Gospodu – jer život Reči, to jest sama Reč na ovome
počiva – one u isto vreme u unutrašnjem smislu govore o Njegovom carstvu u
nebima, i o Njegovom carstvu na zemlji, a to je crkva; i na isti način, one govore
o svakom u kome je Gospodovo carstvo; i pored toga, one govore u opšte o
nebeskim i duhovnim stvarima, jer su ove od Gospoda. Otuda je to da Avram
pretstavlja i nebesku crkvu, nebeskog čoveka, i samo nebesko, i tako dalje. Ali
bi bilo predugo objašnjavati sve ovo.
O VIĐENJIMA (VIZIJAMA) I SNOVIMA, UKLJUČUJUĆI I PROROČKE U REČI.
1966. Malo njih zna kakav je slučaj s viđenjima (vizijama, utvarama), i koje su
prave; ali za nekoliko godina sam već skoro stalno u društvu s onima koji su u
drugom životu, što se može videti iz Prvog Dela ovoga dela, i tamo sam video
zadivljujuće stvari, te sam tako kroz iskustvo obavešten u pogledu viđenja i
snova, o kojima mogu da iznesem sledeće.
1967. Mnogo se govori o viđenjima nekih osoba koje su izjavile da su videle
mnoge stvari, i koje su ih zaista videle, ali je to bilo u fantaziji. O tim
(fantazijama) bio sam poučen, pa mi je i pokazano kako do njih dolazi. Ima
duhova koji pomoću fantazija (zamišljanja?) unose (ulivaju?) privide (izglede)
koji su kao stvarni. Na primer, kada neko gleda u nešto što je u senci, ili pri
mesečini, ili po danu ako je predmet na tamnome mestu, ovi duhovi drže misao
gledaoca stalno fiksiran na jednu stvar, bilo to životinja, ili čudovište, ili šuma, ili
bilo koja druga stvar; i dok se um drži u toj jednoj misli, fantazija se povećava i
raste sve dok se osoba ne ubedi, i vidi nešto kao da to zaista i postoji, dok su to
samo iluzije. Ovo se dešava onima koji vole da zamišljaju nešto, i koji imaju slab
um, pa stoga postaju lakoverni. To su videoci (vizionari).
1968. Ovima su slični entuzijastički duhovi, ali ovi imaju viđenja o stvarima koje
se mogu verovati, a u koje su oni ubeđeni i u koje ubeđuju i druge, i to tako
jako, da su spremni da se zakunu da je laž isina, a obmana da je stvarnost. O
prirodi ovih duhova može se mnogo toga izneti iz iskustva; ali, po Gospodovoj
Božanskoj milosti, o njima će biti govora posebno. Oni su stekli ovu prirodu od
ubeđenja i lažnih načela da vrema života (zemaljsog).
1969. Zli duhovi u drugom životu kao da i nisu ništa drugo nego požude i
fantazije. To je jedini život koji su oni stekli. Njihove su fantazije takve, da oni ne
opažaju ništa osim njih. Ljudske fantazije se ne mogu uporediti s njihovim, jer
njihovo stanje nadilazi čovekovo stanje u takvim stvarima. Kod paklenih
(duhova) ove su fantazije neprekidne, i pomoću njih oni jako muče jedan
drugoga (prim. prev. Iako nisu stvarne, fantazije doživljavaju paklemi duhovi
kao da jesu stvarne. To je jedino „mučenje“ koje postoji u paklovima a koje se
slaže s popularnom pretstavom o paklu. Međutim, autor ne govori, ali da
naslutiti, da ljuidi koji su umobolni, vide zle duhove i trpe od njihovih „fantazija“.
Američki psiholog Wilson van Dusen, posle čitanja ovih redova, komunicirao je s
paklenim duhovima preko svojih umobolnih pacijenata u Mendocino bolnici u
Kaliforniji, i preko Rohrschah testova utvrdio da su pacijent i zao duh u
njegovom umu dve razne ličnosti. O tome je pisao, i govorio na televiziji, a
prevodilac ovih redova je razgovarao s njim za vreme njegove posete Bostonu
1967. O tome je objavio, između ostalog, knižicu pod naslovom, „Prisustvo zlih
duhova u ljudskolm ludilu“).
1970. Prava viđenja (vizije) su viđenja ili vizije stvari koje zaista postoje u
drugom životu; one su stvari koje se mogu videti očima duha, ali ne i očima
tela; one se pokazuju čoveku onda kada mu Gospod otvori njegov unutarnji vid
(to jest vid koji pripada njegovom duhu), a u koji vid on ulazi kada , odvojen od
života tela, pređe u drugi život; jer čovek je duh obučen u telo. Ovakva su
viđenja imali proroci. Kad se ovaj vid otvori, tada se one stvari, koje stvarno
postoje kod duhova, vide jasnije nego u podne na svetu, te se vide ne samo
pretstave nego i sami duhovi, tako da se može opaziti ko su, i šta su, gde su,
odakle dolaze i kuda idu; isto tako, šta osećaju i šta su njihova ubeđenja, pa i
koje su vere (br. 1388, 1394), sve potvrđeno živim govorom, upravom onakvim
kakav je i ljudski govor, i sve to bez obmane.
1971. Vizije koje se pokazuju pred dobrim duhovima su pretstave stvari koje
postoje u nebu; jer kada se ono što postoji u nebu pred očima anđela, spusti u
svet duhova, to se pretvara u pretstave, iz kojih i u kojima se jasno može videti
šta one označavaju. Dobri duhovi stalno vide ove pretsave, a to je popraćeno s
osećanjem zadovoljstva i sa lepotom koje je teško opisati.
1972. Što se tiče vizija, ili rađe viđenja, koje se pokazuju pred očima duhova, ali
ne pred očima tela, ima ih unutarnjih i više unutarnjih. One koje sam ja video u
svetu duhova, video sam ih u jasnoj svetlosti, ali ne i one u nebu anđeoskih
duhova, koje sam video manje jasno (zatamnjeno), a još manje jasno one u
nebu anđela, jer je vid moga duha retko bio otvoren tako daleko, ali sam
mogao znati šta kažu, preko određenog opažanja, čiju prirodu ne mogu opisati;
to je često bilo preko duhova posrednika; stvari koje su tamo, pokazivale su se
u senki svetlosti neba, koja nije kao senka na svetu, jer je to svetlo koj slabi i
koje čini da se to što se prikazuje manje može razumeti.
1973. Bilo bi zamorno olpisivati sve vizije, jer ih ikma mnogo. Ilustracije radi,
opisaću dve, a iz njih se može videti njihov karakter; isto tako može se videt
kako on deluju na dihove kolji ikh vide, i kako zli duhovi pate kada se od njih
oduzme spoosobnost da vide i čuju ono što drugi i vide i čuju; jer oni ne
podnose da im se to oduzima; jer duhovi nemaju čulo ukusa, nego umesto
njega imaju želju, ili vrstu apetita, da zhnaju i da uče. To je nešzo kao hrana
kojom se hrane (br. 1480). Soga će se priroda njihove muke, kada se ova hrana
oduzme, videti iz primera koji sledi.
1974. Posle mučnog sna, oko prve straže, pokazao se vrlo prijatan prizor. Bili su
to lovorovi venci, sasvim sveži, u najlepštem redu, u pokretu kao da su bili živi;
takvog oblika i elegancije da je nemoguće opisati njihovu lepotu i harmoniju,
kao i osećanje ushićenja koje je od njih dolazilo. Oni su bili u duplom nizu, na
malon rastojanju jedan od drugoga, i pružali su se dosta daleko, stalno menjaju
stanje svje lepote. Ovo su jasno videli duhovi, čak i zli duhovi. Iza ovoga je
došao drugi prizor, još lepši, u kome se osećala nebeska sreća, ali koja se samo
videla kao kroz maglu: bila su to mala deca u nebeskim igrama, što je delovalo
na um na neopisiv način. Posle toga, razgovarao sam s duhovima o ovim
prizorima; a oni su rekli da su videli prvi kao i ja, ali drugi tako maglovito da ne
mogu reći šta je to bilo. To je bio uzrok da osete negodovanje, a onda
postepeno i zavist, jer je bilo rečeno da su to anđeli i mala deca videli; a bilo mi
je dato da oselim čulno njihovu zavist, tako da mi nije ništa promaklo iz čega
bih se poučio o tome. Zavist je bila takva da je u njima uzrokovala ne samo jako
negodovanje nego i osećanje teskobe i unutrašnjeg bola; i to sve samo zato što
nisu videli i drugu viziju; a posledica je bila to da su bili vođeni kroz razna stanja
zavisti dok nisu osetili bol u oblasti srca. Dok su bili u ovome stanju, razgovarao
sam s njima o zavisti, rekavši da bi trebalo da budu zadovoljni da su videli prvu
viziju, i da su mogli da vide i drugu da su bili dobri; ali ih je ovo još više uzbudilo,
što je pojačalo njihovu zavist, a koja je rasla do toga da se nisu mogli setiti ove
stvari a da ne osete bol. Nemoguće je opisai stanja i kretanja zavisti, sa njenim
stepenima, pogoršanjima, i raznim tegobama srca i uma. Tako je bilo pokazano
kako zavist muči one koji su zli, kada vide iz daljine blaženstvo dobrih, pa čak i
kada samo misle o njemu.
1975. U pogledu snova, poznato je da je Gospod otkrivao nebeske tajne
prorocima, ne samo preko vizija, nego i preko snova, i da su snovi pretstavljali i
označavali slične stvari kao i vizije, pošto pripadaju skoro istoj klasi; i drugima je
kao i prorocima otkrivana budućnost u snovima; kao snovi Josipovi, kao i snovi
onih koji su bili u tamnici s njim, kao i snovi Faraonovi, Navukodonosorovi, i
drugi, iz kojih se može videti da snovi kao i vizije silaze s neba ; s tom razlikom
da se snovi javljaju kada je čovek u snu, a vizije kada nije u snu. Pokazano mi je
uživo kako se proročki snovi, kao oni za koje znamo iz Reči, ulivaju, to jest silaze
iz neba; o čemu ću izneti sledeće pojedinosti iz iskustva.
1976. Postoje tri vrste snova. Prva vrsta dolazi od Gospoda preko neba; takvi
su proročki snovi o kojima se govori u Reči. Druga vrsta dolazi preko anđeoskih
duhova, osobito onih koji su iznad na desno, gde se nalaze rajski prizori; iz ovih,
kao iz izvora, imali su snove ljudi Pradrevne Crkve, a koji su bili pouke
(instruktivni) (vidi br. 1122). Treća vrsta dolazi od duhova koji su blizu kada
čovek spava, a koji isto tako nešto oznčavaju. A fantastični snovi dolaze iz
drugog izvora.
1977. Da bih znao kako se ulivaju snovi, bio sam uspavan, te sam sanjao da je
došao jedan brod, nakrcan slatkišima i ukusnom hranom. Stvari u brodu se nisu
videle, pošto su bile sklonjene. Na brodu su stajala dva stražara, pored trećega
koji je bio njegov kapetan. Brod je ušou u jedan zasvođeni dok. Probudih se i
počeh razmišljati o ovome snu. Anđeoski duhovi, koji su bili ispred na desno,
tada mi se obratiše, i rekoše da su oni uneli ovaj san; i da bih se uverio da je
zaista tako, bio sam doveden u stanje koje je bilo u isto vreme i san i java
(budnost); i tada unesoše (u mene) razne stvari koje su bile prijatne i
raznovrsne; na primer, jedno nepoznato malo stvorenje koje se raspršilo u
nešto kao crnkaste ali sjajne zrake, koje su jurnule velikom brzinom u moje levo
oko. Tako su mi pokazali i ljude i malu decu ukrašenu na razne načine; pored
drugih stvari, uz neizrecivu prijatnost, o kojoj sam razgovarao s njima. Ovo se
desilo ne jednom, nego mnogo puta, i svaki put su me poučavali živim glasom.
Te snove unose anđeoski duhovi koji su ispred(na ulazu) rajskih prizora; a njima
je bilo povereno da bdiju nad nekim ljudima kako ih ne bi napadali zli duhovi.
Oni obavljaju ovu dužnost s najvećim zadovoljstvom, tako da ima među njima
rivalstva ko će da bude prisuta (pored čoveka koji spava?); oni vole da utiču na
čoveka sa prijatnim stvarima koje vide u njegovom osećanju i geniju. Ti koji
postaju anđeoski duhovi, to su oni koji su u životu uživali u tome i voleli da na
svaki način i s velikim trudom učine prijatnim život drugih ljudi. Kada se sluh
otvori dovoljno daleko, od njih se čuje, kao s rastojanja, jedan mio i
modulirajući zvuk, kao da pevaju. Oni rekoše da ne znaju otkuda ovakve stvari, i
tako lepe i prijatne pretstave njima dolaze u trenutku; ali je bilo rečeo da je to
iz neba. Oni pripadaju oblasti maloga mozga (cerebeluma); jer, bio sam
obavešten, cerebelum (mali mozak) je budan kada čovek spava, a to je kada
mozak (cerebrum) spava. Iz ovoga izvora su ljudi u Pradrevnoj Crkvi imali svoje
snove, zajedno s opažanjem šta oni znače; a od kojih su došle velikim delom
pretstave i značenja drevnih ljudi, preko kojih su se njima otkrivale duboko
skrivene stvari.
1978. Pored toga, ima drugih duhova koji pripadaju oblasti na levoj strani grudi
, koji često ovima (gore pomenutim?) smetaju; i još drugih na koje oni ne
obraćaju pažnju.
1979. Posle ovakvih snova, često mi je bilo dozvoljeno da govorim s duhovima i
anđelima koji su ih uneli; pa su mi rekli šta su uneli, a ja sam njima rekao šta
sam video. Ali bi bilo predugo da se iznesu sva moja iskustva u ovim stvarima.
1980. Vredno je pomenuti da kad bih se probudio i ispričao šta sam sanjao, i to
u nizovima, neki duhovi (ne oni o kojima sam govorio gore) su mi tada rekli da
se to potpuno slagalo s onim o čemu su oni razgovarali, rekavši šta je bio
predmet razgovora, i nije bilo nikakve razlike; ali da to nisu bile same stvari o
kojima su razgovarali nego da su to bile pretstave tih stvari, u koje su se njihove
ideje pretvorile i promenile u svetu duhova; jer se u svetu duhova ideje anđela
pretvaraju u pretstave; na taj način, sve ono o čemu su oni razgovarali bilo je
pretstavljeno u mome snu. Dalje, rekoše da bi se isti razgovor mogao pretvoriti
u druge pretstave, više ili manje slične ovima, u bezbroj varijacija. Razlog da su
se pretvorile u onakve pretstave koje sam opisao, bio je to što se to desilo u
skladu sa stanjem duhova oko mene, a to znači u skladu s mojim stanjem u to
vreme. Jednom rečju, mnogo različitih snova mogu da siđu i pretstaljaju isti
razgovor, te da tako imaju isto poreklo; jer, kao što je rečeno, stvari u
čovekovoj memoriji i osećanju su prijemnici (sasudi), u kojima se ideje primaju
u pretstavama već prema obliku i promeni stanja.
1981. Mogu da navedem još jedan primer iste vrste. Sanjao sam jedan običan
san. Kad sam se probudio, ispričao sam ga od početka do kraja. Anđeli rekoše
da je to koincidiralo (slagalo se) s onim o čemu su oni razgovarali dok su bili
zajedno; ne da su stvari u snu bile iste, jer su bile sasvim različite, jer su one bile
ono u šta su se njihove misli pretvorile, to jest tako da su pretstavljale i
označavale (ono o čemu su oni razgovarali?), i to u svemu, da ništa nije
nedostajalo. Onda sam s njima razgovara o uticaju (influksu), kako se stvari kao
ulivaju i menjaju. Bila je jedna osoba za koju sam mislio (imao ideju) da je taj
bio u prirodnoj istini, što sam zaključio iz postupaka u njegovom životu. I tada
se vodio razgovor među anđelima o prirodnoj istini, pa se zbog toga ta osoba
pokazala u pretstavama i saobraznostima koje su odražavale taj razgovor
anđela. Pa ipak, nije sve bilo isto do u tančine.
1982. Neke duše, koje su bile skoro stigle sa sveta, želele su da vide slavu
Gospodovu pre negio su bile pripuštene (u nebo?); one su bile uspavane u
pogledu spoljašnjih čula, pa su se bile u stanju da se uzdignu u viši stepen
budnosti, pa su tako primljene da vide slavu neba; ali ubrzo su vračene u
spoljašnja čula, pa tako i u njihov pređašnji život.
1983. Zli duhovi žarko žele da muče i napadaju čoveka dok ovaj spava, ali ga
Gospod onda osobito čuva, jer ljubav ne spava. A duhovi koji napadaju čoveka,
bivaju stogo kažnjeni. Čuo sam njihove kazne češće nego što mogu da ispričam.
One se sastoje u razvlačenju (tela) (o kojim u br. 829, 957, 959), ispod stope
levog stopala, a ovo traje neka i po nekoliko sati zajedno. Sirene, koje su
unutarnje čarobnice, su te koje su posebno gadne noću, i tada pokušavaju da se
uvuku u čovekove unutarnje misli i osećanja, ali ih Gospod uvek otera služeći se
anđelima, pa na kraju bivaju strogo kažnjene. One su često razgovarale s
drugim kao da govore od mene (iz mene), kao da je to bio moj govor, tako
sličan da se nije razlikovao, ulivajući prljave stvari i sugerišući laži. Jednom sam
bio u slatkom snu, u kome sam se samo odmarao. Kad sam se probudio, neki
duhovi počeše da me grde da sam ih (kako su rekli) napadao tako okrutno da su
mislili da su u paklu – bacajući krivicu na mene. Odgovorio sam da ne znam
ništa o toj stvari, jer sam slatko spavao, tako nisam bio u stanju da ih mučim.
Začuđeni ovim, na kraju su imali opažanje da su to uradile sirene njihovim
mađijskim veštinama. Nešto slično pokazano je i kasnije, kako bih znao više o
četama sirena. One su uglavnom ženskoga pola, a koje su se u životu tela
trudile da privuku muškarce svojim unujtarnjim veštinama; uvlačeći se pomoću
vanjskih stvari, zarobljavajući njihov niži um na sve moguće načine, ali sa lošom
namerom, uglavnom da bi zapovedale. Otuda su stekle takvu prirodu da misle
da mogu sve , učeći i izmišljajući nove veštine, koje one lako upijaju kao što
spužva upija vodu, čistu ili prljavu. Tako da one provode u dela i svete i profane
stvari, sa ciljem, kao što smo rekli, da zapovedaju. Bilo mi je dato da opazim
kakve su iznutra, i da vidim kako su nečiste, uprljane preljubama i mržnjama.
Bilo mi je dopušteno da opazim kako je moćna u delima njihova sfera. Sve svoje
unutarnje, one svode na neko ubeđenje, kako bi to bilo u zaveri sa njihovim
spoljašnjim da ostvare svoj cilj. One tako navuku i primoraju duhove da misle
isto kao i one. S njima se ne može razumno govoriti, jer one koriste sve razloge
u isto vreme, i to uvlače u rđava osećanje neke osobe; tako one deluju utičući u
prirodne sklonosti, i tako ulaze u umove drugih, kada ih navode (zavode), i onda
ih svojim ubeđenjem savladaju ili zarobe. Najviše se trude da razruše savest, a
kad ga sruše, tada zaposednu čoveka iznutra, pa ga čak i opsednu, ikako ovaj
nije toga svestan. U naše dane nema, kao nekada, spoljašnjih opsednutosti, ali
ima unutrašnjih, od strane duhova ove klase. Oni koji nemaju savest, ti su bili
opsednuti na ovaj način. Unutarnje njihove misle je suludo na način sličan
ovome, ali je to sakriveno i pokriveno kao velom spoljašnjeg dekoruma
(pristiojnosti) i pretvorne časnosti, sve radi čuvanja časti, dobitka, i ugleda.
Ovakvi ljudi mogu ovo da znaju, ako obrate pažnju na svoje misli.
POGLAVLJE SEDAMNAESTO.
1984. Malo ljudi je u stanju da poveruju da Reč ima unutrašnji smisao u sebi,
koji se ne pokazuje u slovu, jer je tako udaljen od smisla sloba kao nebo od
zemlje. Ali da smisao slova sadrži u sebi takve stvari , i da je sastavljen od
pretstava i značenja tajni koje niko ne vidi osim Gospod, i anđeli od Njega,
jasno je iz onoga što je rečeno u Prvom Delu ovoga dela. Smisao slova se odnosi
prema unutrašnjem smislu kao što se telo odnosi prema duši. Dok je čovek u
telu, i dok misli od telesnih stvari, on ne zna skoro ništa o duši; jer su funkcije
tela različite od funkcija duše, i to tako različite da kada bi se funkcije duše
razotkrile, ne bi le priznate (kao takve). Isti je slučaj s unutarnjim stvarima u
Reči; njena duša, to jest, život je unutra, i ona se odnosi na Gospoda, Njegovo
carstvo, crkvu i na one stvari u čoveku koje pripadaju Njegovom carstvu i crkvi; i
kada se ove priznaju, tada je to Reč Gospodova, jer u tom slučaju je u njoj sam
život. Da je ovakav slučaj zaista, potvrđeno je mnogim stvarima u Prvom Delu, a
meni je dato da znam s izvesnošću. Jer nijedna ideja koja se odnosi na telesne i
svetske stvari ne može da pređe anđelima, nego se ona otklanja na prvom
pragu, kada ostavi čoveka; kao što se može videti u Prvom Delu, iz iskustva (br.
1769-72 uključno), kao i to kako se menja (br. 1872-1876). Ovo se može videti iz
mnogih stvari u slovu koje nisu razumljive u smislu slova pa stoga ne bi bile
priznate kao Gospodova Reč kad u njima ne bi bila takva duša i takav život. Niti
bi izgledale kao nešto Božansko osim onima koji bili od ranog detinjstva
podigniti da veruju da je Reč nadahnuta pa prema tome i sveta. Ko bi znao iz
smisla slova šta znače one stvari koje je Jakov rekao svojik sinovima pred smrt
(Postanje XLIX)? Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od
magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa. Oči su
mu crvene od vina, i zubi od mlijeka. (stihovi 11, 12) Slučaj je sličan sa mnogim
odlomcima kod Proroka. Ali šta je označeno ovim rečima, može se videti samo
iz unutrašnjeg smisla, u kojemu su sve stvari i u opštem i u posebnom slažu u
najlepšem redu. Slučaj je isti i s onim što je Gospod rekao o poslednjem
vremenu: I odmah će po nevolji dana tijeh sunce pomrčati. I mjesec svjetlost
svoju izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se
pokazati znak sina čovječijega na nebu. I tada će proplakati sva plemena na
zemlji, i ugledaće sina čovječijeg gdje ide na oblacima nebeskim sa silom i
slavom velikol (Mateja XXIV. 29,30). Ove reči nikako ne znače da će sunce i
mesec potamneti, ni da će zvezde pasti s neba, niti da će plemena proplakati;
nego znače da će ljubav ka bližnjem i vera (potamneti?), jer u unutrašnjem
smislu to su „sunce i mesec“, i one će potamneti; one isto tako označavaju
poznanja dobra i istine, jer to su “zvezde“ koje se ovde nazivaju “sile nebeske“,
a koje će tada pasti i nestati; i da će tako (pasti i nestati) sve stvari vere, koje su
„plemena na zemlji“. I ovo je pokazano u Prvom Delu (br. 31, 32, 1053, 15291531, 1808). Iz ovih nekoliko stvari može se videti priroda unutrašnjeg smisla u
Reči, i da je on udaljen, u nekim slučajevima jako udaljen, od smisla slova. Ali
smisao slova pretstavlja istine; i on pokazuje izgled istine, u kojem izgledu čovek
može da bude kada nije u svetlosti istne.
POGLAVLJE XVII.
1. A kada Avramuj bješe devedeset i devet godina javi mu se Jehova i reče: Ja
sam Bog Jehova svemogući. Po mojoj volji živi i budi pošte (savršen)..
2. I učiniću zavjet između sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti.
3. A Avam pade ničice. A Jehova mu još govori i reče:
4. Od mene evo zavjet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima.
5. Za to se nećeš više zvati Avram nego Avraham, jer sam te učinio ocem
mnogih naroda.
6. Daću ti porodicu vrlo veliku, i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći
od tgebe.
7. I postavljam zavjet svoj imeđu mene i tebe i sjemena tvojega nakon tebe od
koljena do koljena da je zavjet vječan, da sam Bog tebi i sjemenu tvojemu nakon
tebe.
8. I daću tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe zemlju u kojoj si došljak svu zemlju
Hanansku u državu vječnu, i biću im Bog.
9. I reče Bog Avramu: ti pak drži zavjet moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od
koljena na koljeno.
10. A ovo je zavjet moj između mene i vas i semena tvojega nakno tebe: da se
obrezuje između vas sve muškine.
11. A obrezivaćete kraj tijela svojega, da bude znak zavjeta između mene i vas.
12. Svako muško dijete kad mu bude osam dana da se obrezuje od koljena do
koljena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne
bude od sjemena tvojega.
13. Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj ili koji se kupi za novce tvoje; tako će
biti zavjet moj na tijelu vašem zavjet vječni.
14. A neobrezano muško, kojemu se ne obreže okrajak tijela njegova, da se
istrijebi iz naroda svojega, jer pokvari zavjet moj.
15. I još reče Bog Avramu: a Saru ženu svoju ne zovi je više Sara, nego nek joj
bude ime Sarah.
16. I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je, i biće mati
mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje.
17. Tada pade Avram ničice, i nasmija se u srcu svojemu: eda će se čovjeku od
sto godina roditi sin? I Sari? Eda će žena od devedeset godina roditi?
18. I Avram reče Bogu: neka bude živ Ismailo pred tobom!
19. I reče Bog: zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadjećeš mu ime Isak; i
postaviću zavjet s njim da bude zavjet vječni sjemenu njegovu nakon njega.
20. A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu
veliku, i umnožiću ga veoma, i rodiće dvanaest knezova, i i učiniću od njega velik
narod.
21. A zavjet svoj učiniću s Isakom kad ti ga rodi Sara, od godine u ovo doba.
22. A Bog izgovoriši ovo otide od Avrama gore.
23. I Avram uze Ismaila sina svojega i sve koji se rodiše u domu njegovom i koje
bješe kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak od
tijela njihova u isti dan, kao što mu kaza Bog.
24. A bješe Avramu devedeset i devet gdina kad obreza okrajak tijela svojega.
25. A Ismailu sinu njegovu bješe trinaest godina kad mu se obreza okrajak tijela
njegova.
26. U jedan dan obreza se Avram i sin mu Ismailo.
27. I svi domašnji njegovi, rođeni u kući i kupljeni za novce od stranaca, biše
obreani s njim.
SADRŽAJ.
1985. Ovde se govori o ujedinjavanju Gospodove Božanske Suštine s Ljudskom
Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; a isto tako i o povezivanju
Gospoda, preko Ljudske Suštine, sa ljudskim rodom.
1986. Jehova se pokazao Gospodu u Njegovom Ljudskom (stih 1), Pretskazujući
jedinstvo (stih 2,3); naime, Božanske s Ljudskom, i Ljudske sa Božanskom
(stihovi 4, 5). I da je sve dobro i istina od Njega (stih 6). Na taj način bi se izvelo
spajanje ljudskog roda s Božanskim (s Bogom) (stih 7). I nebesko carstvo biće
Njegovo, koje će On dati onima koji uzveruju u Njega (stihovi 8,9). Ali čovek
treba prvo da otstrani svoje ljubavi i njihove prljave požude, i tako biti očišćen;
to je ono što je pretstavljeno i označeno obrezivanjem (10,11). Tako će se
izvesti povezivanje, kako s onima koji su unutar crkve tako i s onima koji su
izvan (stih 12). Tome mora da prethodi čišćenje; inače, nema spajanja, nego
osude; pa ipak, do spajanja dolazi i kad je čovek u stanju nečistote (stihovi 13,
14). Jedinstvo Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom, ili istine sa dobrom,
ovde je pretskazano (stihovi 15 do 17). Tako isto i spajanje s onima koji su u
istinama vere, naime, kako onih koji pripadaju nebeskoj crkvi tako i onih koji
pripadaju duhovnoj crkvi (stihovi 18,9). I da će ovi potonji isto tako biti napojeni
dobrima vere (stih 20). U zaključku, (se kaže) da će ovo biti izvedeno preko
sjedinjavanja u Gospodu Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom (stih 21). Kraj
pretskazivanje (stih 22), Tako je trebalo da bude, i tako je bilo (stihovi 23 do
27).
UNUTRAŠNJI SMISAO.
1987. Stih 1. A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi se Jehova Avramu i
reče mu: ja sam Bog svemogući; po mojoj moći živi i budi pošten (savršen).
„Avramu bješe devedeset i devet godina“, označava vreme pre nego je Gospod
potpuno sjednio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim; „Avram“ označava
Gospoda u tome stanju i u toj dobi; „pokaza se Jehova Avramu“, označava
manifestaciju (pokazivanje); „i reče mu“, označava opažanje; „ja sam Bog
svemogući“, u značenju slova to je ime Avramovog Boga, pod kojim imenom
mu se Gospod prvi put javio; „po mojoj volji živi“, označava istinu vere; „budi
pošten (savršen)“, označava dobro.
1988. Avramu bješe devedeset i devet godina. Da ovo označava vreme (stanje)
pre nego li je Gospod potpuno ujedinio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim,
jasno je iz značenja „devet“ koji dolazi pre deset; ili što je isto, iz „devedeset i
devet“ pre stotine, jer je Avramu bilo sto godina kada mu se radio sin Isak.
Priroda unutrašnjeg smisla u Reči može se videti na poseban način po
brojevima, kao i po imenima koja se javljaju u Reči; jer tu brojevi, ma koji da su,
označavaju delujuće stvari, kao što to je to slučaj i sa imena; jer nema
apsolutno ničega u Reči a da u tome nije nešto Božansko, ili da nema unutrašnji
smisao; a kako je ovaj daleko od smisla slova, može se videti po brojevima i
imenima; jer se u nebu ne obraća pažnja na ove (na brojeve) nego na ono što
oni pretstavljaju. Na primer, kad god se pojavi broj „sedam“, pred anđelima se
se odjednom vidi ono što je sveto, jer „sedam“ označava ono što je sveto, a to
stoga što je „nebeski čovek“ sedmi dan, ili Sabat, i Gospodov „počinak“ (br. 8487, 395, 433, 716, 881). Sličan je slučaj i sa drugim brojevima, kao na primer sa
dvanaest. Kad god se pokaže broj „dvanaest“, pred anđelima se pokazuje ideja
svih stvari koje pripadaju veri, jer su ove stvari bile označene sa „dvanaest
plemena“ (577). Da u Reči brojevi označavaju delujuće stvari, bilo je pokazano u
Prvom Delu (br. 482, 487, 488, 493, 575, 647, 648, 755, 813, 893). Isti je slučaj i
sa brojem „devedeset devet“; i da ovaj broj označava vreme pre nego je
Gospod potpuno ujedinio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim, jasno je iz
značenja broja „sto godina“, što je bilo doba kada se Avramu rodio Isak; jer je
Isakom označen Gospodov racionalni čovek koji je spojen s Njegovim
unutrašnjim čovekom, to jest sa Božanskim. U Reči, „stotina“ označava isto što i
„deset“, jer se pravi množenjem deset sa deset, a „deset“ označava ostatke
(kao što je pokazano u Prvom Delu, br. 576). A šta su ostaci u čoveku, može se
videti gore (br. 468, 530, 561, 660, 1050); kao i šta su bili ostaci kod Gospoda
(br. 1906). Ove se tajne ne mogu više otkriti, ali svak može da o ovome napravi
zaključak kada se upozna s tim šta su ostaci (jer se danas ne zna šta su), ako se
zna da su Gospodovi ostaci bili Božanska dobra koja je On sebi priskrbio Svojom
vlastitom snagom, a pomoću kojih je objedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskom
Suštinom. Iz svega ovoga se može videti šta je označeno sa „devedeset devet“;
jer ovaj broj, pošto prethodi stotini, označava vreme pre nego je Gospod
potpuno sjedinio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim. U slučaju Gospoda, prvo
Racionalno bilo je pretstavljeno Ismailom; a priroda ovog Racionalnog bila je
dovoljno prikazana gore (u prethodnom poglavlju XVI). Dok je Isakom
pretstavljeno Gospodovo Božansko Racionalno, kao što se vidi iz onoga što
sledi. Iz Avramovog tako dugog boravka u Hananskoj zemlji (sada dvadest četiri
godine, to jest, deset godina pre nego se rodio Ismailo, i trinaest posle toga) za
vreme koje još nije imao sina od svoje žene Sare, i od vremena kad mu je prvi
put obećan sin kad mu je bilo devedeset devet godina, svako može da vidi da u
ovome ima neka tajna. Tajna je u tome, da bi on time mogao da prestavlja
sjedinjenje Gospodove Božanske Suštine sa Njegovom Ljudskom Suštinom, i u
stvari jedinstvo Njegovog unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, s Njegovim
Racionalnim.
1989. Da „Avram“ označava Gospoda u to vreme i u tom dobu, jasno je iz
onoga što je do sad bilo rečeno o Avramu. U unutrašnjem smislu Avram
pretstavlja Gospoda, jer kad se on pomene u Reči, u nebu se samo se na ovoga
Avrama misli. Oni koji su rođeni unutar crkve, i koji su čuli o Avramu iz Reči,
kada uđu u drugi život, oni još uvek nešto znaju o njemu; ali pošto je on kao
svaki drugi čovek, i ne može da im u bilo čemu pomogne, oni više ne misle o
njemu; a onda im se kaže da se pod „Avramom“ u Reči misli na Gospoda. Ali
anđeli, koji su u nebeskim idejama i koji ih nikada ne vezuju ni za jednog
čoveka, oni ne znaju ništa o Avramu; pa stoga kada čovek čita Reč i kad se
pomene Avram, oni opažaju samo Gospoda; a kada se čitaju reči koje su sada
pred nama, oni opažaju Gospoda u tome stanju i u taj dobi; jer ovde Jehova
govori s Avramom, to jet sa Gospodom.
1990. Javi se Jehova Avramu. Da ovo označava manifestaciju (pojavljivanje),
jasno je bez objašnjavanja, jer, kao što je rečeno, Avram pretstavlja Gospoda.
Nijedan čovek na svetu nije video Jehovu, Gospodovog Oca; samo ga je Gospod
video, kao što On sam reče kod Jovana: Boga niko nikad vidio nije; jedinorodni
sin koji je u naručju očinom on ga javi (I.18). Opet: I otac koji me posla sam
svjedoči za mene. Ni glasa njegova ikad čuste ni lica njegova vidjeste. (V.37).
Samo Beskonačno, koje je iznad neba, i iznad najdubljih stvari koje pripadaju
čoveku, ne može se manifestovati osim preko Božanskog Ljudskog, koje pripada
samo Gospodu. Samo je takva komunikacija moguća između Beskonačnog s
onima koji su konačni, i to je razlog da kada se Jehova pokazivao ljudima
Pradrevne Crkve, a posle (ljudima) Drevne Crkve, koja je bila posle potopa, a
tada ponovo Avrahamu i prorocima, On se pokazivao kao čovek. Da je ovo bio
Gospod, On to otvoreno uči kod Jovana: Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan
moj; i vidje, i obradova se. Zaista, zaista vam kažem, ja sam bio prije nego se
Avraham rodio. (VIII. 56, 58). Isto tako kod Proroka, kao kod Danila koji ga je
video kao Sina čovječijeg (VII.13). Iz ovih se odlomaka može videti da se
Beskonačno Esse, koje je Jehova, nije moglo pokazati osim preko Ljudske
Suštine, a to znači preko Gospoda; pa se stoga nije pokazalo nikome osim
Gospodu. Kako bi (Gospod) mogao biti prisutan i povezan sa čovekom, pošto se
čovek bio sasvim odvojio od Božanskog, i upao u prljave požude, a preko ovih u
čisto telesne i zemaljske stvari, On je uzeo na Sebe u stvarnosti Ljudsku Suštinu
preko rođenja, da bi pripojio Beskonačno Božansko čoveku koji se bio toliko
udaljio; inače, ljudi bi bili nestali za uvek, smrću prokletih. Druge tajne vezane
za objavljivanje Jeholve u Gospodovom Ljudskom, kada je bio u stanju
poniznosti, a to je pre nego je potpuno sjedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskm
Suštinom, i pre nego ju je proslavio, to će biti, po Božanskoj milosti
Gospodovoj, izloženo u onome što sledi, onoliko koliko se može shvatiti.
(prim.prev. Autor dopunjuje objašnjenje Utelovbljenja na drugim mestima, tako
što ističe da je Gospod imao Božansko Ljudsko od večnolsti (ab aeterno), a po
kojem kao slici, je i čovek stvoren. To Božasko je primio na sebe kada se rodio od
majke Marije, koja mu je dala jedno zemaljsko ljudsko, koje je potupno
oboženo, i sjedinjeno sa Samim Božanskim, To prvobitno Božansko Ljudsko je
proslavbljeno, to jest ojačano posle pobeda nad paklovima, da je takvo u stanju
da osigura spasenje svakoga čoveka „dobre volje“.To „pojačano“ ili proslavljeno
Ljudski, autor naziva „dodatkom“ (Additimentum).
1991. I reče mu. Da ovo označava opažanje (percepciju), jasno je iz
Gospodovog opažanja, koje je bilo od Jehove, a o kojem je već bilo govora (br.
1919; i i stoga što u unutrašnjem smislu, „Jehova reče“ ili Bog reče“ označava
opažanje (br. 1602, 1791 1815 1819, 1822).
1992. Ja sam Bog Svemogući. Da ovo u smislu slova označava ime Avramovog
Boga, pod kojim se imenom prvi put njima Jehova pretstavio, jasno je iz onoga
što je u Reči rečeno o Avramu, o kući njegovoga oca, naime, da su se oni klanjali
drugim bogovima. U Siriji, odakle je došao Avram, još su uvek postojali ostaci
Drevne Crkve, i tamo su mnoge porodice zadržale to bogoštovanje, što se vidi
po Everu koji je bio iz te zemlje, a od kojega je proistekla Hebrejska nacija, te su
i oni zadržali ime Jehova, kao što je pokazano u Prvom Delu (br. 1343), kao i iz
slučaja sa Valamom, koji je bio iz Sirije, i koji je prinosio žrtve i nazivao Jehovu
svojim ocem. Da je Valam bio iz Sirije, može se videt iz Brojeva XXIII. 7; da je
prinosio žrtve, iz Brojeva XXII.39, 40, XXIII. 1-3, 14, 29; da je nazivao Jehovu
sojim ocem, Brojevi XXII. 8, 13, 18, 31; XXIII. 8, 12, 16. Ali ovo nije bio slučaj sa
Terinom kućom, ocem Avramovim i Nahorovim, jer je ovo bila jedna od onih
porodica, koje ne samo da su izgubile ime „Jehovino“ nego su i služile drugim
bogovima, a umesto Jehovi klanjali su se Svemogućem, kojega su nazivali
svojim bogom. Da su bili izgubili ime „Jehova“, vidi se iz onoga što je dodato u
Prvom Delu (br. 1343). A da su služili druge bogove, kaže se otvoreno kod
Jošue: I reče Isus Navin ( ili Jošua) svemu narodu: ovako veli Jehova, Bog
Izrailjev: s onu stranu rijeke živješe nekad oci vaši, Tara, otac Abramov i
Nahorov, i služiše drugim bogovima; a od sada bojte se Jehove i služite mu
vjerno i istinito; i povrzite bogove, kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, i
u Misiru, i služite Jehovu. Ali ako vam nije drago služiti Jehovi, izaberite danas
koje ćete služiti, ili bogove kojima su služili oci vaši s onu stranu rijeke, ili bogove
Amoreja u kojih zemlji živite; a ja i dom moj služićemo Jehovi (XXIV.2, 14, 15).
Da su i Nahor, Avramov brat, i nacija koja je potekla od njega, služili druge
bogove, vidi se po Lavanu Sirijcu, koji je bio u Nahorovom gradu i koji se klanjao
rezanim likovima, ili terafimima, koje je Rahela odnela sa sobom (Postanje XXIV.
10; XXXI. 19 26 32 34). Vidi i ono što je o ovome predmetu rečeno u Prvom
Delu (br. 1356). Da su se umesto Jehovi klanjali Svemogućem, kojega su nazivali
svojim bogom, jasno se vidi kod Mojsija: Ja (Jehova) javih se Avrahamu, Isaku, i
Jakovu, kao Bog Svemogući; a pod Mojim imenom Jehova oni me nisu znali
(Izlazak VI.3). Iz svega ovoga se može videti da je Avram, kao i svi Neznabošci,
bio idolopoklonik, i da do u ovo vreme, dok je živeo u Hananu, još nije bio
izbacio iz svoga uma boga Svemogućega kojim je u smislu slova označeno ima
Avramovog boga – i da se pod ovim imenom Gospod prvi put njima pretstavio
(to jest pred Avramom, Isakom, i Jakovom), jasno je iz odlomaka koji su sada
navedeni. Razloga što je Gospod pristao da prvi put bude pretstavljem pod
imenom „Svemogući“ (El Šadaj), je u tome da Gospod nije hteo da odjednom
razruši bogoštovanje koje im je bilo usađeno od detinjstva; jer bi ovo bilo kao
da se iščupa koren, i da se razori celo stanje obožavanja i bogoštovanja koje je
bilo duboko usađeno, a koje Gospod nikada ne lomi, nego savija. Sveto stanje
bogoštovanja koje je usađeno od detinjstva, takve je prirode da ne podnosi
nasilje, već samo blago i milo savijanje. Isti je slučaj i s onim Neznabošcima, koji
su se u svom telesnom životu klanjali se idolima, a živeli u uzajamnoj ljubavi.
Pošto je sveto stanje njihovog bogoštovanja bilo ukorenjeno od njihovog
detinjstva, u drugom životu ono se ne oduzima u trenutku, nego postupno; jer
se u one koji su živeli u uzajamnoj ljubavi, dobra i istine vere mogu usaditi lako,
i oni ih primaju s radošću; jer je ljubav ka bližnjemu plodno tlo. A takav je slučaj
bio s Avramom, Isakom, i Jakovom, tako da je Gospod dozvolio da zadrže ime
„Boga Svemogućeg“, tako da im je rekao da je On „Bog Svemogući“; to je bilo
značenje imena. Neki prevodioci Šadaj prevode sa „Svemogućim“; drugi sa
„Gromovnik“, ali je pravo značenje „Iskušivač“ (Onaj koji iskušava) ili „Kušač“,
„Dobročinitelj posle iskušenja“ ili „probe“, što je jasno iz Knjige o Jovu koja
pominje često „Šadaj“–a, jer je Jov bio u iskušenjima; kao što se može videti iz
sledećih odlomaka: Blago čoveku kojega bog kara; i za to ne odbacuj karanja
svemogućeg (V.17). Nesretnome treba milost prijatelja, ali je on ostavio strah
svemobućega (VI.14). Ipak bih govorio sa svemogućim, i rad sam s Bogom
pravdati se (XIII.3). Digao je ruku svoju na Boga, i osilio se pred Svemogućim
(XXV.25). Vide li očima svojim pogibao svoju, piju li gnjev svemogućega?
(XXI.20). Svemoguć je, ne možemo ga stignuti, velike je sile, ali sudom i pravdm
nikoga ne muči (XXXVII.23). Isto i kod Joila: Jaoh, dana! Jer je blizu dan Jehovin,
i doći će kao pogibao od svemogućega. (I.15). Isto se može videti i iz same reči
Šadaj (Shaddai), koja označava pustošenje, pa tako i iskušenje, jer iskušenje je
vrsta pustošenja. Ali ovo ime potiče od nacija u Siriji, gde se ne zove „Elohim
Šadaj“ nego „El Šadaj“, a kod Joba prosto „Šadaj“, dok se „El“ i „Bog“ imenuju
odvojeno. Pošto posle iskušenja uvek dolazi uteha, ti su narodi pripisivali i
dobro koje je proizlazilo od iskušenja, istome Šadaju (kao kod Jova XXII.17, 23,
25, 26); kao što su mu pripisivali i razumevanje istine, koje je dolazilo od
iskušenja (poglavlje xxxii.8; xxxiii.4). i pošto je tako Šadaj bio poštovan kao bog
istine – jer pustošenje, iskušavanje kažnjavanje i karanje, dolaze ne od dobra
nego od istine – i pošto se Gospod pod tim imenom pretstavio Avrahamu, Isaku
i Jakovu, to ime je zadržano i kod Proroka; kod njih, pod Šadaj“ je misli na
istinu. Kao kod Jezikilja: I čuh huku krila njihovijeh kad iđahu kao da bješe huka
velike vode, kao glas svemogućega, i kao graja u okolu; i kad stajahu, spuštahu
krila (I.24). Opet: I slava Gospodnja podiže se s heruvima na prag od doma, i
napuni se dom olblaka, i trijem se napuni slave Jehovine. I lupa krila heruvima
čujaše se do spoljašnjeg trijema kao glas Boga svemogućega kad govori (X.4,5).
Ovde „Jehova“ označava dobro, a „Šadaj“ istinu. U unutrašnjem smislu Reči,
„krila“na sličan način označavaju ono što pripada istini. Osim toga, i Isak i Jakov
pominju Boga Svemogućega u sličnom smislu, to jest, kao onoga koji iskušava, i
koji izbavlja od iskušenja, a posle toga udeljuje nagrade. Kada je Jakov bežao
ispred Isava, Isak mu je rekao: Neka te Bog svemogući blagoslovi, i načini te
plodnim i da te umnoži (XXVIII.3). Kad su sinovi Jakovljevi krenuli da idu u Egipat
da kupe žito, i kada su se tako mnogo bojali Josipa, Jakov im je rekao: A Bog
svemogući da vam da da nađete milost u onoga čovjeka, da vam pusti brata
vašega drugoga i Venijamina; ako li ostanem bez djece, neka ostanem bez djeca
(Postanje XLIII.14). Jakov, koji se tada zvao Izrael, kada je blagosiljao Josipa, koji
je bio u zlima iskušenja više nego njegova bača, i koji je iz njih bio izbavljen,
reče: Od silnoga Boga oca tvojega koji će ti pomagati, i od svemogućega, koji će
te blagosloviti blagslovima ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana,
blagoslovima od dojaka i od materice (Postanje XLIX.25). Sve ovo pokazuje
zašto je Gospod prvo bio voljan da bude pretstavljen bogom Šadajem kojemu
se Avram klanjao, i zašto je rekao „Ja sam Bog Šadaj“; i zašto je posle na sličan
način rekao Jakovu „ja sam Bog Šadaj: budi plodan i umnoži se“ (Postanje
XXXV.11); a razlog je bio i to što u onome što se pre događalo, radilo se o
iskušenjima u unutrašnjem smislu. Klanjanje Šadaju kod tih naroda dolazilo je
od činjenice da, kao što je to bilo kod jednog naroda o kome će se, po
Božanskoj milosti Gospodovoj, govoriti u onome što sledi, kao i kod onih koji su
pripadali Drevnoj Crkvi, oni su čuli duhove koji su ih prvo karali a posle tešili.
Duhovi koji su ih karali, videli su se s leve strane, ispod ruke, U tim prilikama bili
su prisutni i anđeli, kod glave, koji su upravljali duhovima i koji su ublažavali
karanje. A sve što su duhovi rekli odnosilo se na Božansko, nazivajući duha koji
je karao „Šadaj“; a pošto je isti duh kasnije tešio, oni su ga nazivali „bog Šadaj“.
U to vreme ljudi su , kao i Jevreji, zato što nisu razumevali unutrašnji smisao, ti
su ljudi bili u religijskom verovanju da svo zlo, pa tako i svako iskušenje, kao i
svako dobro i sva uteha, dolaze od Boga; ali da nije tako, može da se vidi iz
Prvoga Dela (br. 245, 592, 696, 1093, 1874, 1875).
1993. Po mojoj volji živi.(idi mojim putem). Da ovo označava istinu vere, jasno je
iz značenja „ići“ (živeti), što označava istinu vere (br. 519); a isto i iz značenja
„puta“ koji se odnosi na ići, a koje označava istinu (vidi br. 627).
1994. I budi savršen (pošten). Da ovo označava dobro ljubavi prema bližnjemu,
a to je činiti dobro od istine, to jest, činiti dobro po savesti koja je zasnovana na
istini; a to je od ljubavi ka bližnjemu, jer ljubav ka bližnjemu stvara savest (o
kojem značenju vidi br. 612). Ali pošto se ovde u unutrašnjem smislu govori o
Gospodu, pod biti „savršen“ misli se na ljubav ka bližnjemu, zato što dobro
potiče od ljubavi ka bližnjemu toliko da je istina koja potiče od ljubavi ka
bližnjem i sama dobro.
1995. Stih 2. I učiniću zavjet između mene i tebe, i vrlo ću te umnožiti. „I učiniću
zavjet između mene i tebe“, označava jedinstvo unutrašnjeg čoveka, koji je
Jehova, s unutarnjim čovekom; „i vrlo ću te umnožiti“, označava beskonačnu
plodnost osećanja istine.
1996. I učiniću zavjet između mene i tebe. Da ovo označava jedinstvo između
unutrašnjeg čoveka, koji je Jehova, i unutarnjeg čoveka, jasno je iz značenja
zaveta, koji je spajanje (coniunctio); jer kad god se pomene zavet u Reči između
Jehove i čoveka, u unutrašnjem smislu misli se samo na povezivanje Gospoda sa
čovekom. Zaveti (savezi) tako česti između Jehove i Jakovljevih potomaka samo
to i pretstavljaju; ali pošto je ovo potvrđeno u Prvom Delu (br. 665, 666, 1023,
1038, 1864), to je nepotrbno to i ovde raditi. Gospodov unutrašnji čovek bio je
Jehova, jer je po Njemu začet; ali unutarnji čovek je ovde pretstavljen
Avramom; pa stoga „zavet između mene i tebe“ označava sjedinjenje
unutrašnjeg čoveka, ili Jehove, s unutarnjim čovekom, pa tako i sa Gospodovom
Ljudskom Suštinom.
1997. I učiniću zavet između Mene i tebe. Da ovo označava beskonačnu
plodnost osećanja istine, može se videti iz značenja „umnožavanja“, da se time
opisuje istina (objašnjeno br. 43, 55, 913, 983); i pošto se ovde govori o
Gospodu, ovo označava beskonačnu plodnost istine koja potiče od dobra (kao
pre br. 1940). Postoje dva osećanja. Osećanje dobra, i osećanje istine. Osćanje
dobra je činiti dobro iz ljubavi prema dobru, a osećanje istine je činiti dobro iz
osećanja istine. Na prvi pogled, ova dva osećanja izgledaju kao da su isto; ali u
stvarnosti ona se razlikuju kako po suštini tako i po poreklu. Osećanje dobra, ili
činiti dobro iz ljubavi prema dobru, pripada volji; a osećanje istine, koje je činiti
dobro iz ljubavi prema istini, pripada razumu. Tako se ova dva osećanja
razlikuju jedno od drugoga kao to se razlikuju volja i razum. Osećanje je od
nebeske ljubavi, dok je osećanje istine od duhovne ljubavi. Osećanjem ljubavi
se može opisivati samo nebeski čovek, dok se opsećanjem istine opisuje
duhovni čovek. Šta je Nebesko i šta je nebeski čovek, a šta je Duhovno i šta je
duhovni čovek, dovoljno je pokazano u Prvom Delu. Pradrevna Crkva, koja je
postojala pre potopa, bila je u osećanju dobra; dok je Drevna Crkva, koja je
postojala posle potopa, bila u osećanju istine; jer je prethodna bila nebeska,
dok je potonja bila duhovna crkva. Svi anđeli u nebu dele se na nebeske i
duhovne. Nebeski su oni koji su u osećanju dobra, a duhovni oni koji su u
osećanju istine; prvima se Gospod pokazuje kao sunce, a drugima kao mesec
(br. 1529-1531, 1838). Ovo poslednje osećanje, istine, Gospod je sjedinio s
osećanjem dobra, a to je činiti dobro iz ljubavi prema dobru, onda kada je
sjedinio Ljudsku Suštinu sa Božanskom Suštinom. Otuda „umnožiti vrlo“
označava plodnost do u beskonačnost istine koja je od dobra.
1998. Stih 3. A Avram pade ničice, i Bog mu govori i reče. „Avram pade ničice“,
označava obožavanje (adoraciju); „i Bog govori i reče“, označava stepen
opažanja; izraz „Bog“ se koristi zato što se Gospod pretstavio kao Bog Šadaj,
kojemu se Avram klanjao; i zato što se govori o istini, koja treba da se sjedini s
dobrom.
1999. I Avram pade ničice (pade na lice, na kolena).
Da ovo označava obožavanje, jasno je i bez objašnjenja. Pasti na lice bio je čin
obožavanje u Pradrevnoj Crkvi, pa je stoga to isto u Drevnoj Crkvi bilo označeno
na isti način, čemu je razlog bilo to što je lice označavalo unutarnje (čovekovo),
pa je i njihova poniznost bila pretstavljena padanjem na lice; stoga je to u
Jevrejskoj Crkvi postao uobičajeni ceremolnijal. Istinsko obožavanje, ili
poniznost srca, ide sa padanjem licem na zemlju pred Gospodom, kao gest
(pokret) koji sledi iz toga kao nešto prirodno. Jer u poniznosti iz srca postoji
priznanje da je (čovek) sama nečist, a u isto vreme i priznavanje da je Gospod
beskrajna milost prema onima koji su takvi; i kada čovek drži na umu ta dva
priznanja, tada se sami um podigne iz neba (nebo podigne um) i učini da telo
pada ničice; niti se čovek podiže sve dok ga ne podigne Gospod. Ovo se dešava
u svakoj istinskoj poniznolsti, a koja je opažanje da se (čovek) podiže
Gospodovom milošću. Takva je bila poniznost ljudi u Pradrevnoj Crkvi; ali je
sasvim drugačija poniznost koja ne dolazi od srca (vidi 1153). Da je Gospod
obožavao i molio se Jehovi, Svom Ocu, poznato je iz Jevanđelja u Reči; i da je to
činio kao nekome ko je bio drugačiji od Njega, iako je Jehova bio u Njemu. Ali
stanje u kome je Gospod bio u to vreme, bilo je stanje poniznosti, čija je priroda
opisana u Prvm Delu, naime, da je On tada bio u Njegovom slabom ljudskom,
koje je bilo od majke; ali kako je to odbcivao, i uzimao na Sebe Božansko, bio je
tada u drugačijem stanju , a to je stanje slave ( glorifikacije).U pređašnjem
stanju, obožavao je Jehovu kao nekoga drugoga, iako je ovaj bio u Njemu; jer,
kao što je rečeno, Njegovo unutrašnje bilo je Jehova; ali u poslednjem, u stanju
slave, On je govorio s Jehovom kao sa Sobom, jer je On bio Sam Jehova. Ali
kakav je slučaj sa svim ovim ne može se shvatiti ako se ne zna šta je unutrašnje,
i kako unutrašnje deluje na spoljašnje; i dalje, kako se unutrašnje i spoljašnje
razlikuju, ali se ipak povezuju. Međutim, ovo se može razjasniti nečim što je vrlo
slično, a to je unutrašnje u čoveku i njegovo delovanjr u spoljašnjem. Da čovek
ima jedno unutrašnje, jedno unutarnje ili racionalno, i jedno spoljašnje, može
se videti gore (br. 1889, 1940). Čovekovo unutrašnje je ono po čemu je on
čovek, i po čemu se razlikuje od divljih životinja. Snagom ovoga unutrašnjega on
živi posle smrti, večno, i kroz ovo unutrašnje Gospod može da ga uzdigne među
anđele. Ovo unutrašnje je prva forma po kojoj čovek postaje i jeste čovek, i
preko kojega je Gospod sjedinjen sa čovekom. Nebo koje je najbliže Gospodu,
sastavljeno je od ovih ljudskih unutrašnjih (stvari?); ali ovo je čak i iznad
najdubljeg anđeoskog neba, pa stoga ova unutrašnja pripadaju samo Gospodu.
Preko ovoga je ceo ljudski rod prisutan pred Gospodovim očima, jer u nebu ne
postoji razdaljina, kao što ona izgleda u svetu ispod meseca (u sublunarnom
svetu), a još manje postoje razdaljine iznad neba (vidi br. 1275, 1277). Ova
unutrašnja kod ljudi nemaju života od sebe, nego su to oblici koji primaju
Gospodov život. Onoliko koliko je čovek u zlu, bilo stvarnom ili naslednom,
toliko je on kao odvojen od ovog unutrašnjeg koje je Gospodovo i koje je kod
Gospoda, i na taj je način odvojen od Gospoda; jer iako je ovo unutrašnje
pridodato čoveku, i iako se ne može od njega odvojiti, ipak onoliko koliko se
(čovek) odvaja od Gospoda, toliko se kao odvaja od toga (od unutrašnjeg) (vidi
br. 1594). Ali odvajanje nije apsolutno otepljivanje o njega (od unutrašnjeg), jer
u tom slučaju čovek ne bi mogao živeti posle smrti; ali je to otcepljenje i
neslaganje njegovog racionalnog i spoljašnjeg, koje uzrokuje odvajanje od
Gospoda; a onoliko koliko nema otcepljenja i neslaganja, toliko je čolvek
povezan s Gospodom preko unutrašnjeg, a što se dešava kada je čovek u ljubavi
prema bližnjemu i u milosrđu, jer ovi ga povezuju. Takav je slučaj sa čovekom.
Ali Gospodovo unutrašnje je bio Jehova Sam, jer je On bio začet od Jehove, koji
se ne može deliti ili postati neko drugi, kao što je slučaj sa sinom koji je začet od
ljudskog oca; jer Božansko nije deljivo kao što je ljudsko, nego jeste i uvek je
isto. S ovim unutrašnjim Gospod je sjedinio svoju Ljudsku Suštinu; pa stoga što
je Gospodovo unutrašnje bilo Jehova, ono nije bilo forma primanja života kao
unutrašnje kod čoveka, nego je bilo sam život. I Njegova Ljudska Suština je na
sličan način postala život preko sjedinjavanja, zbog čega je Gospod toliko puta
rekao da je On Život, kao kod Jovana: Kao što Otac ima život u Sebi, tako je i
Sinu da da ima život u Sebi (V.26). Pored drugih odlomaka u istom jevanđelju
(Jovan. I.4; V.21; VI. 33, 35, 48; XI. 25). Onoliko koliko je Gospod bio ljudski (bio
čovek) koje je primio kao nasleđe od majke, toliko nije izgledao Jehova, i toliko
je obožavao Jehovu kao nekoga koji se razlikuje od Njega. Ali onoliko koliko je
odbacivao ovo ljudsko, toliko se nije razlikovao od Jehove, te je bio jedno s
Njim. Pređašnje stanje, kao što je rečeno, je stanje poniznosti; a potonje je bilo
stanje slave.
2000. I Bog govori s Avramom i reče. Da ovo označava stepen opažanja, jasno je
iz značenja „Jehova govori“, što je opažati (br. 1898, 1899). Ovde označava
stepen opažanja, jer je bio u stanju poniznosti ili obožavanja, u kojem je bio
pripojen i sjedinjen s Jehovom u onom stepenu u kojemu je bio u poniznosti; jer
to dolazi s poniznošću.(Opažanja mogu biti unutarnja u raznikm stepenima, br.
1616).
2001. Da se izraz „Bog“ koristi zato što se Gospod pretstavio kao Bog Šadaj
kojemu se Avram klanjao, kao i za to što se ovde govori o istini, koja je bila
sjedinjena s dobrom, jasno je iz onoga što je gore rečeno. U Reči, Gospod se
ponekad naziva Jehovom, a ponekad Bogom, a uvek iz razloga koji je skriven u
unutrašnjem smislu. Kada se radi o ljubavi ili dobru, i o nebeskoj crkvi, On se
naziva „JEHOVAH“; ali kada se radi o veri ili o istini, i o duhovnoj crkvi, tada se
naziva „Bog“, i to dosledno ovako. A razlog je da je Samo Biće Jehovino ljubav, i
da je Biće koje se izvodi iz ovoga vera (br. 709, 732). Stoga se ovde Gospod
naziva „Bog“, jer se radi o istini koja treba da se ujedini s dobrom. Drugi je
razlog u tome što je Gospod hteo da bude pretstavljen kao Bog Šadaj kome se
Avram klanjao, zbog čega se ime (izraz) Bog zadržava u onome što sledi; jer u
ovome poglavlju, On se naziva „Jehovom“ samo jednom, a „Bogom“ nekoliko
puta (kao u stihovima 7, 8, 15, 18, 19, 22, 23).
2002. Stih 4. Od mene evo zavjet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim
narodima. „Od mene evo zavjet moj s tobom“, označava sjedinjavanje
Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom ; „da ćeš biti otac mnogim narodima“,
označava sjedinjavanje Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; „otac“ znači da
će to biti od Samoga Gospoda; „mnogim“, označava istine; „narodima“,
označava dobra od istina.
2003. Od mene evo zavjet moj s tobom. Da ovo označava sjedinjavanje
Božanske Suštne s Ljudskom Suštinom, jasno je iz značenja „zaveta“, da je to
povezivanje (vidi br. 665, 666, 1023,1038). Da ovde „savez“ označava
sjedinjavanje Božanske Suštine s Ljudskom Suštinom, jasno je iz ovoga
značenja, kao i iz unutrašnjeg smisla onoga što prethodi, a to je iz samih reči
„zavet Moj s tobom“.
2004. Da ćeš biti otac mnogim narodima. Da ovo označava sjedinjavanje
Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom, ne može se dobro videti iz samog
otvaranja unutrašnjeg smisla nekoliko reči, osim ako se na nji ne gleda kao na
opštu ideju, kojom je pretstavljen ovaj smisao, jer je takva ponekad priroda
unutrašnjeg smisla; a kada je to slučaj, onda je to više univerzalna (ideja), jer je i
udaljenija. Posle objašnjenja nekoliko reči, rezutat je ovaj približni smisao: da
sva istina i svo dobro dolaze od Gospoda jer, kao što smo videli, izraz
„otac“ovde znači da je to od Njega, to jest od Gospoda; „mnogi“ označava
istinu; a „narodi“, označava dobro odatle (od istine). Ali pošto su ovi – istine i
dobra – sredstvo preko kojega je Gospod sjedinio Ljudsku Suštinu sa
Božanskom Suštinom, iz ovoga se pokazuje jedan više univerzalan i odaljen
smisao. Anđeli opažaju ove reči na ovaj način. A oni imaju u isto vreme
opažanje uzajamnog sjedinjavanja Gospodove Božanske Suštine sa Ljudskom
Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; jer, kao što je rečeno,
„moj zavjet s tobom“ označava sjedinjavanje Božanske Suštine sa Ljudskom
Suštinom, pa stoga ove reči koje razmatramo, označavaju jedinstvo Ljudske
Suštine sa Božanskom Suštinom. Da je sjedinjavanje izvedeno uzajamno
(recipročno), jeste tajna koja nije do sada bila otkrivena, i ona je takva da se
teško može shvatiti; jer niko ne zna šta je uticaj (influks); bez poznavanja
influksa niko ne može da formira neku opštu ideju o tome što je uzajamno
jedinstvo. Ali ipak, ovo se može donekle razjasniti po influksu kod čoveka, jer i
kod njega postoji uzajamno povezivanje. Od Gospoda, preko čovekovog
unutrašnjeg (o kome gore, br. 1999), život se neprekidno uliva u čovekovo
Racionalno, a preko ovoga, u njegovo spoljašnje, a u stvari u njegova znanjareči i spoznaje; i ovaj život ih ne samo prilagođava da prime život, već ih isto
tako dovodi u red, i to čini da čovek može da misli, i da bude racionalan. Takvo
je povezivanje Gospoda sa čovekom, bez čega čovek ne bi mogao misliti, još
manje biti racionalan, kao što može svako da vidi iz toga što u čovekovoj misli
postoji bezbroj tajni nauke i analitičke veštine – odviše brojne da bi ih se moglo
istražiti kroz večnost – a koje se ne ulivaju preko čula ili preko spoljašnjeg
čoveka, nego preko unutrašnjeg. Sa svoje strane, čovek preko ovih reči-znanja i
spoznaja – napreduje i ide u susret ovome životu koji dolazi od Gospoda, pa se
tako uzajamno povezuje. Međutim, u pogledu sjedinjavanja Gospodove
Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom, i Ljudske Sištine sa Božanskom
Suštinom, ovo beskrajno prevazilazi uzajamno povezivanje između čoveka i
Gospoda, jer je Gospodovo unutrašnje bio Sam Jehova, stoga i sam život; dok
čovekovo unutranje nije Gospod, stoga nije život već prijemnik života. Između
Gospoda i Jehove postojalo je jedinstvo, a između čoveka i Gospoda nije
jedinstvo nego povezanost. Gospod se sjedinio sa Jehovom svojom vlastitom
moći, i na taj nači je postato Pravednost (Savršenstvo?); dok se čovek ne
povezuje svojom moći nego moći koja je od Gospoda; tako da Gospod povezuje
čoveka sa Sobom. Na ovo uzajamno sjedinjavaje misli Gospod, kada pripisuje
ono što je Njegovo Ocu, a što je Očevo, Sebi, kao kod Jovana: Isus povika i reče:
ko mene veruje, ne jveruje mene nego onoga koji me posla. I ko čuje riječi moje i
ne vjeruje, ja mu ne ću suditi, jer ja ne dođoh da sudim svijet, nega da spasem
svijet (XII. 44-46). U ovim su rečima skrivene najdublje tajne – tajne o
sjedinjavanju dobra i istine, i istine s dobrom; ili što je isto, o sjedinjavanju
Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom, i Ljudske Suštine sa Božanskom
Suštinom; zbog toga je Gospod rekao: onaj ko veruje Mene, ne veruje Mene,
nego Onoga koji Me posla“. Ponovo u istom jevanđelju: Zar ne vjeruješ da sam
ja u ocu i otac u meni?Riječi koje vam govorim ne govorim od sebe, nego otac
koji stoji u meni on tvori djela. Vjerujte da sam ja u ocu i otac u meni; ako li
meni ne vjerujete, vjerujte mi po mojim djelima (XIV. 10-12). Ove riječi sadrže
iste tajne, naime, one o sjedinjavanju dobra i istine, i istine sa dobrom, ili što je
isto, Gospodove Božanske Suštine sa Njegovom Ljudskm Suštinom, i Njegove
Ljudske Suštine sa Božanskom Suštinom; stoga On i kaže: „Riječi koje ja
govorim, ne govorim ih od Sebe; Otac koji je u Meni, On tvori djela“; i onda
skoro neposredno, dodaje: „po Mojim djelima“; i ovde, kao i pre, ima između
reči o sjedinjavanju, ovo gde se kaže: „ Ja sam u Ocu, i Otac je u Meni“. Ovo je
mstično jednstvo, o kojemu mnogi govore. Iz ovoga svega je jasno da Gospod
nije bio odvojen od Oca, iako je govorio o Ocu kao o nekom drugom, a to sve
zbog uzajamnog sjedinjavanja koje se ostvarivalo i koje se ostvarilo; jer je toliko
puta rekao da je On jedno s Ocem, kao u odeljcima upravo navedenim, „Onaj
koji vidi Mene, vidi Oca“ (Jovan XII. 25); kao i „Otac koji je u Meni, vjerujte da
sam ja u Ocu i Otac u Meni (Jovan XIV. 10,11); i u istom, „kad biste znali Mene,
znali biste i Oca Mojega“, Jovan VIII. 19); ponovo, „kad biste znali mene, znali
biste i Oca Mojega, i odsele poznajete ga, i vidjeste ga. Reče mu Filip: Gospode,
pokaži nam Oca! I biće nam dosta. A Isus mu reče: koliko sam vrijeme s vama, i
nijesi Me poznao, Filipe? koji vidje mene, vidje Oca. Pa kako kažeš: pokaži nam
Oca? Zar ne vjeruješ da sam Ja u Ocu, i Otac u Meni?“ (XIV. 7-10); opet, „Ja i
Otac smo jedno“ (X.30). Otuda u nebu se ne zna za drugiga oca nego za
Gospoda, jer Otac je u Njemu, i On je jedno s Ocem; i kada vide Njega, vide
Oca“, kao što je On sam rekao (vidi br. 15).
2005. Da „otac“ označava da će to biti od Samoga Gospoda, jasno je iz značenja
„oca“, jer sve što je bilo od oca, to je od Gospoda, pošto su On i Otac isto.
Unutrašnje svakoga čoveka je od njegovog oca, a njegovo spoljašnje je od
majke; ili, što je isto, duša je od oca a telo, u koje je obučena duša, je od majke;
jer duša je od tela, i telo je od duše; stoga su oni nerazdvojni. (prim. prev. Ovde
se ne misli samo na fikičko telo, nego prvenstveno na ono koje je „spoljašnji
čovek“, a koje telo ostaje i posle smrti, jer duša je nerazdvojne od toga tela).
Gospodovo unutrašnje bilo je od Oca, pa je prema tome bilo Sami Otac, pa je
zato Gospod rekao, da je Otac u Njemu, kao i „ja sam u Ocu i Otac u Meni“; kao
i „Ko vidi Mene, vidi Oca; ja i Otac smo jedno“, što se može videti iz gornjih
odlomaka. Pa i u Reči Staroga Zaveta, Gospod se naziva „Ocem“, kao kod Isaije:
Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu
biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni (IX.6). Svakome je jasno da
je „dijete“, i „sin nam se dade“ Gospod, koji je nazvan „otac vječni“. Opet kod
Isaije: Ti si zaista Otac naš, iako ne zna Avram za nas, i Izrailj nas ne poznaje; ti
si, o Jehova, otac naš, ime ti je od kako je vijeka izbavitelj naš (LXIII, 16). I ovde
se Gospod naziva „Jehovom Ocem našim“, i „Izbaviteljem“. Kod Malahije: Za
nemamo jedopg Oca?Zar nas nije stvorio Bog? (II.10). „Stvoriti“ označava
ponovo roditi (kao što je pokazano u Prvom Delu, br. 16, 88, 472). Osim toga,
svuda u Reči Staroga Zaveta pod „Jehovom“ se misli na Gospoda, pa su ga i svi
obredi pretstavljali; a u unutrašnjem smislu sve se u Reči odnosi na Njega.
2006. Da „množina“ označava istinu, jasno je iz značenja „množine“, a to je
istina (ranije objašnjeno br. 1941), kao i iz značenja „umnožiti se“, kojim se
opisuje istina (vidi br. 43, 55, 913, 983).
2007. Naroda. Da ovo označava dobro koje je otuda (od istine), jasno je iz
značenja „naroda“, a to je dobro objašnjeno u Prvom Delu, br. 1159, 12581260, 1416, 1849).
2008. Stih 5. Za to se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avraham, jer
sam te učinio ocem mnogih naroda. „Za to se više nećeš zvati Avram“, označava
da će odložiti ljudsko; „nego će ti ime biti Avraham“, označava da će uzeti
Božansko; „jer sam te učinio ocem mnogih naroda“, označava, kao i ranije, da
sve dobro i sva istina otuda (istina od dobra) potiču od Njega (prim. prev.“dobro
i istina otuda“ je deo tz „kruga života“: čovek zna istinu, pretvara je u dela i tako
čini dobro sledeći istinu; zatim se iz dobra rađa u čovekovom duhu, dublja istina,
na primer da čovek postaje svestan da je preko dobra posao deo Božijen carstvo
itd. Znači istina vodi čoveka ka dobru, a dobro ga vodi višoj istini, da bi ga ev, ta
viša istina vodila u duhovnije dobro; i to je „krug života“).
2009. Za to se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avraham. Da „nećeš se
više zvati Avram“, označava da će odložiti ljudsko; i da „ime će ti biti Avraham“
označava da će uzeti Božansko, jasno je iz značenja „imena“; kao i iz značenja
„Avrama“, a posle „Avrahama“. Izraz „ime će ti biti“, kada se koristi u Reči,
označava kvalitet, to jest da će osoba biti takva, jasno je iz onoga što je bilo
rečeno u Prvom Delu (br. 144, 145, 1754). I pošto „ime“ označava kvalitet
(kakvoću), to ime obuhvata sve ono što je u čoveku. Jer u nebu se ne obraća
pažnja na imena; jer kad god se neko nazove imenom, ili se spomene reč ime,
pokazuje se ideja koja pretstavlja kakav je čovek, to jest, sve ono što je njegovo,
i što je povezano s njim, i što je u njemu; otuda „ime“ u Reči označava kavlitet.
Kako bi se ovo lakše razumelo, navešćemo nekoliko odlomaka iz Reči koji ovo
potvrđuju. Kao u Blagoslovu Mojsijevom: Da te blagoslovi Jehova i čuva! Da te
obasja licem svojim i bude ti milostiv! Da Jehova obrati lice svoje k tebi, i dade
ti mir!I neka prizivlju ime moje na sinove Izrailjeve, i ja ću ih blagosloviti!
(Brojevi VI. 24-27). Iz ovoga je jasno šta je označeno sa „imenom“, sa „prizivati
ime Jehovino na sinove Izrailjeve“, naime, da Jehova blagosilja, čuva,
prosvetljuje, da je milostiv i da donosi mir; tako to znači da je Jehova ili
Gospod takav. A u Dekalogu (Deset Zapovesti): Ne uzimaj ime Bga svoga
uzalud; jer neće pred Jehovom biti prav ko uzima njegovo ime uzalud (Izlazak
XX.7; Zakoni Ponovljeni V.11). Ovde „ne uzimaj ime Božije uzalud“ ne znači
samo ime, nego i sve ono što je uopšte i posebno od Njega, pa stoga i sve
uopšte i posebno što pripada Njegovom bogoštovanju, da se ništa od toga ne
prezre, a još manje svetogrdi i zarazi nečim nečistim.U Gospodovoj Molitvi:
Neka se sveti ime Tvoje; neka dođe carstvo Tvoje; neka bude volja Tvoa, kako
na nebu tako i na zemlji (Luka XI.2). Ovde se pod „menom“ ne misli na ime,
nego na sve stvari ljubavi i vere; jer ove su Božije, ili Gospodove, i od Njega; i
pošto su ove stvari svete, Gospodovo carstvo dolazi, i Njegova će se volja vršiti
na zemlji kao i u nebima, kada ih se drži kao svete. Da „ime“ označava takve
stvari, jasno je iz odlomaka u Reči Starog i Novog Zaveta gde se pominje „ime“.
Kod Isaije: I tada ćete reći: slavite Jehovu, glasite ime Njegovo, javljajte po
narodima djela Njegova, napominjite da j visoko ime Njegovo (XII.4). Gde
„glasiti ime njegovo, napominjite da je visoko ime Njegovo“, ne znači da u
bogoštovanju treba korisiti Njegovo ime, ili verovati da se Jehova odziva kada
se pomene Njovo ime,nego da treba znati kakav je On, a to znači sve uopšte i
posebno šta je od Njega. Kod istoga: I za to slavite Jehovu u Urimu, na ostrvima
morskim ime Jehove Boga Izrailjeva (XXIV.15). Gde „slaviti Jehovu u Urimu“, je
slaviti (častiti) Jehovu u svetim stvarima ljubavi; a „slaviti na ostrvima morskim
Jehovu Boga Izailjeva“, označava slaviti ga u svetim stvarima vere; kod istoga: O
Jehova Bože naš! Gospodarili su nad nama drugi osim Tebe, ali samo Tobom
pominjemo ime Tvoje (XXVI.13). I podići ću jednoga sa sjevera, i doći će od
istoka sunčanoga i prizivaće ime moje, stupaće po glavarima kao po kalu, i kao
što lončar gazi blato (XLI.25). „Pominjati ime Jehovino“ i „prizivati ime
Jehovino“, znači bogoštovati od dobara ljubavi i istina vere. Oni koji su sa
severa, to su oni koji su izvan crkve i koji ne znaju za ime Jehovino, a koji će ipak
„prizivati ime Njegovo“ kada žive u uzajamnoj ljubavi i kada se klanjaju
Božanstvu Tvorcu svemira; jer „prizivati ime Jehovino“ sastoji se u
bogoštovanju, a ne u zazivanju imena. (Da je Gospod prisutan i kod
Neznabožaca, može se videti gore, br. 932, 1032,159). Kod istoga: Tada će
vidjeti narodi pravdu Tvoju i svi carevi slavu Tvoju; i prozvaćeš se novijem
imenom, koje će usta Jehovina izreći LXII.2). Ovde „prozvaćeš se novim
imenom“, znači da će neko postati druga osoba, to jest, da će biti ponovo
stvoren, ili preporođen, pa tako i postati takav. Kod Mike: Jer će svi narodi
hoditi u ime boga svojega, a mi ćemo hoditi u ime Jehove Boga svojega u vijek i
do vijeka (IV.5). „Hoditi u me boga svojega“ jasno onačava profano
bogoštovanje; a „hoditi u ime Jehove Boga“, istinsko bogoštovanje. Kod
Malahije: Jer od istoka sunčanoga i od zapada veliko će biti ime moje među
narodima, i na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar, jer će
veliko ime moje biti među narodima, veli Jehova nad vojskama (I.11). Gde se
pod „imenom“ ne misli na ime nego na bogoštovanje; a to je kavlitet Jehove ili
Gospoda, što će biti razlog da bude obožavan. Kod Mojsija: Na mjesto koje
Jehova Bog vaš izabere među svim plemenima da tu postavi ime Svoje, i da
učini da ime Njegovo stalno ono bude ondje, tamo ćete prinijeti sve što vam
naredih (Zakoni Ponovljeni XII. 5, 11 14; XVI. 2, 6, 11). Gde „postaviti ime
Njegovo, i učiniti da ono bude ondje ne označava ime nego bogoštovanje, pa
tako označava i kakav je Jehova ili Gospod, da bi to bio razlog da mu se klanja. A
On je takav da je On dobro ljubavi i istina vere; i da „ime Jehovino ostaje“ kod
onih koji su takvi. Kod Jeremije: Nego idite sada na moje mjesto koje je bilo u
Silomu, gdje namjestih ime svoje od početka, i vidite što sam mu učinio za zloću
naroda moga Izrailja (VII.12). Gde na sličan način „ime“ označava
bogoštovanje, pa stoga i nauk o istinskoj veri. Svak zna da Jehova ne obitava
kod nekoga ko samo zna i izgovara Njegovo ime, jer sama reč, bez ideje, znanja,
ili vere u ono kakav je On, to je samo reč. Otuda je jasno da „ime“ označava
kvalitet, i poznavanje kvaliteta. Kod Mojsija: U to vrijeme odvoji Jehova pleme
Levijevo da nose kovčeg zavjeta, i da blagosiljaju u ime Moje do današnjega
dana (Zakoni Ponovljeni X.8). Gde „blagosiljati u ime“ Jehovino ne znači činiti to
samo imenom nego svim onim što pripada imenu Jehovinom, o čemu je bilo
reči gore. Kod Jeremije: Ovo je ime Njegovo kojim ćete Ga zvati, Jehova pravda
naša (XXIII.6). Ovde „ime“ označava pravdu (pravednost), što je kvalitet
Gospoda, na kojega se odnose ove reči. Kod Isaije: Poslušajte, ostrva i pazite,
narodi daljni. Gospod me pozva od utrobe;od utrbe matere moje pomenu ime
moje (XLIX.1). I ovo se kaže o Gospodu; „pomenuti ime moje“, znači poučavati
o onome kakav je On. Da „ime“ označava kvalitet, još je jasnije kod Jovana, u
Apokalipsi: Ali imaš malo imena u Sardu, koji ne opoganiše svojijeh haljina, i
hodiće sa mnom u bijelima, jer su dostojni. Koji pobijedi on će se obući u haljine
bijele, i ne ću izbrisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo
pred ocem svojim i pred anđelima njegovim. Koji pobjedi, učiniću ga stuomb u
crkvi Boga svojega, i više ne će izići napolje, i napisaću na njemu ime Boga
svojega, i ime Novog Jerusalima, grada Boga mojega, koji silazi s neba od Boga
mojega; i ime moje novo. (III.4,5,12). Ovde je sasvim jasno da „ime“ nije ime
nego kvalitet; „ime u knjizi života“ označava samo to; „priznaću ime njegovo
pred Ocem“ i „napisaću na njemu ime Boga mojega, i ime moje novo“; isto je
ovo istinito i o imenima koja se nalaze na drugim mestima, a koja su uopisana u
knjigu života, i u nebu (Otkr ili Apokalipsa XIII.8; XVII.8; Luka X.20). U nebu,
jedan drugoga poznaju samo po kvalitetu; a u smislu slova, to se izražava
imenom, kao što može svako da vidi i po tome što na zemlji, kada slušalac čuje
neko ime, on odmah ima ideju o kavlitetu po kojem se ta osoba razlikuje od
neke druge. U drugom životu, ideje ostaju, a imena nestaju; a to je još više
među anđelima. Otuda u unutrašnjem smislu ime označava kvalitet, ili
poznavanje kvaliteta. Opet: I oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj
krune mnoge, i imaše ime napisano, kojega niko ne zna do on sam. I bješe
obučen u haljinu crvenu od krvi, i ime se njegovo zove: riječ Božija (XIX.12,13).
Ovde se jasno izjavljuje da je „ime“, odnosno kvalitet onoga koji sedi na
prestolu, Reč Božija. Da je „ime Jehovino“ poznavanje Njegovog kvaliteta,
naime, da je On sve dobro ljubavi i sva istina vere, jasno je iz ovih Gospodovih
reči: Oče pravedni! Svijet tebe ne pozna, a ja te poznah, i ovi poznaše da si me ti
poslao. I pokazah im ime tvoje, i pokazaću; da ljubav kojom si me ljubio, i u
njima bude, i ja u njima (Jovan XVII. 25 26). Da je „ime Božikje“ ili Gospodovo
ceo nauk o ljubavi i milosrđu, što je označeno sa „verovati u ime Njegovo“,
jasno je iz ovih reči u istom jevanđelju: A koji ga primiše, dade im vlast da budu
sinovi Božiji, koji vjeruju u ime Njegovo (I.12). I štogod zaištete u oca u ime
moje, ono ću vam učiniti, da se proslavi otac u sinu. I ako što zaištete u ime
moje, ja ću učiniti. Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite (XIV. 13-15).
Vi mene ne izabraste, nego ja vas izabrah, i postavih vas da vi idete i rod rodite;
i da vaš rod ostane, da štogod zaištete u oca u moje ime, da vam da (XV.16,17).
Kod Mateja: Ge su dvoje ili troje zajedno u moje ime, tu sam ja među njima
(XVIII.20). Onima koji su „zajedno u ime Gospoda“ označeni su oni koji su u
nauku vere o ljubavi i milosrđu, pa su stoga u ljubavi i u milosrđu. Opet: Svi će
vas narodi mrzeti imena mojega radi (Mateja X. 22; XXIV. 9,10; Marko XIII.10).
Ovde „imnena mojega radi“ znači zbog Njegovog nauka. Da samo ime nema
nikakvog efekta, ali da samo ono što ime sadrži, to ima efekta, naime, samo
ljubav ka bližnjemu i vera imaju efekta, jasno je iz ovih reči kod Mateje: Mnogi
će reči u onaj dan: nijesmo li u ime tvoje prorokovali i imenomon tvojim đavole
izgonili, i imenon tvojim mnoga čudesa tvorili? Tada ću im ja reći: nikad vas
nijesam znao. Idite od mene koji činite bezakonje! (VII.22,23). Iz ovoga se vidi da
oni koji smatraju da se bogoštovanje sastoji u zazivanju imena, kao što su radili
Jevreji u ime Jehove, i kao što rade Hrišćani u ime Gospoda, da oni nisu zbog
toga više dostojni, jer ime samo ne vredi ništa; a što vredi, to je da budu
onakvoga karaktera kako je Gospod zapovedio; jer to je „verovati u ime
Njegovo“; i dalje, kad se kaže da nema spasenja ni kroz koje drugo ime osim
kroz Gospodovo, to znači da nema drugoga spasenja nego po Gospodovoj
nauci, a to je nauk uzajamne ljubavi, koja je istinski nauk i vera; tako da nema
spasenja osim kroz Gospoda, jer je sva ljubav i sva vera samo od Njega.
2010. Pošto „ime“ označava kvalitet i poznavanje kvaliteta, sada možemo
videti šta je označeno rečima u ovome stihu, „za to se nećeš više zvati Avram,
nego će ti ime biti Avraham“; a to je da više neće biti onakav kakav je bio u
prošlosti, nego onakav kakav će tek biti. Da je Avram služio drugim bogovima, i
da se klanjao bogu Šadaju, pokazano je gore (br. 1992), ali zato što je trebao da
pretstavlja Gospoda, a to je Njegovog unutrašnjeg čoveka, to jest Nebesko
Njegove Ljubavi, njegov prethodni kvalitet je trebao da se izbriše, to jest,
njegovo ime „Avram“ je trebalo da se promeni i dobije karakter onoga što bi
moglo pretstavljati Gospoda. Stoga je slovo H uzeto iz imena Jehova – a koje
slovo je jedino koje označava Božansko a koje označava Ja sam ili Biće (Esse) –
te je bilo umetnuto u njegovo ime, tako da se nazvao „Avraham“. Slučaj je
sličan sa „Sarai“, o čemu u onome što sledi; čijem imenu je isto tako dodato isto
slovo, te je nazvana „Sarah“. I iz ovoga možemo videti da u unutrašnjem smislu
Reči Avraham petstavlja Jehovu ili Gospoda. Neka se zna, da kod pretstavljanja
nije važno kakav je čovek (koji pretstavlja) kao osoba, nego je važno ono što ta
osoba pretstavlja (kao što je pokazano ranije, br. 665. 1067 na kraju, 1361).
Stoga je značenje ovih reči u unutrašnjem smislu da će Gospod odbaciti ljudsko,
i uzeti Božansko; a to je u istom nizu s onim što se dešavalo ranije i što će se
dešavati posle; jer je sada dato obećanje o Isaku, kojim treba da bude
pretstavljeno Gospodovo Božansko Racionalno.
2011. Jer sam te učinio ocem mnogih naroda.
Da ovo onačava, kao i pre, da sva istina i dobro otuda izvedeno dolaze od
Njega, jasno je iz značenja biti „otac“, što označava da su oni od Njega; iz
značenja „mnogih“ što su istine; i iz značenja „naroda“ što su dobra otuda
izvedena (o kojima gore br. 2005-2007). Da u još univerzalnijem ili udaljenijem
smislu ove iste reči označavaju jedinstvo Gospodove Ljudske Suštine i Njegove
Božanske Suštine, može se videti gore (br. 2004); jer je jedinstvo Gospodove
Ljudske Suštine sa Njegovom Božanskom Suštinom kao (jedinstvo) istine i
dobra; a jedinstvo Njegove Božanske Suštine sa Njegovom Ljudskom Suštinom
kao (jedinstvo) dobra sa istinom, a to znači da je uzajamno. Zaista, u Gospodu
Istina sama ujedinila se s Dobrom, a Dobro se ujedinilo s Istinom; jer se o
Beskonačnom Božanskom može govoriti samo kao o Dobru samom, i o Istini
samoj, pa stoga ljudski um nije u obmani kada misli da je Gospod Dobro samo i
Istina sama.
2012. Stih 6. Učiniću te vrlo plodnim (daću ti porodicu vrlo veliku), i načiniću od
tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe. „Učiniću te vrlo plodnim“,
označava plodnost dobra do u beskonačnost; „i načiniću od tebe narode
mnoge“, znači da je svo dobro od Njega; „i carevi će izaći od tebe“, označava da
je od Njega sva istina.
2013. Učiniću te vrlo plodnim. Da ovo označava plodnost dobra do u
beskonačnost, jasno je iz značenja „biti plodan“ kojim se opisuje dobro
(objašnjeno ranije, br. 43, 55, 913, 983); i pošto je „vrlo“, a radi se o Gospodu,
to označava plodnst do u beskonačnost.
2014. I načiniću od tebe narode. Da ovo označava da je svo dobro od Njega,
jasno je iz značenja „naroda“ u pravom i prvobitnom smislu, da je to dobro (o
čemu je bilo govora u Prvom Delu, br. 1259, 1260, 1416, 1819=.
2015. I carevi će izaći od tebe. Da ovo označava da je sva istina od Njega, jasno
je iz značenja „cara“, i u istorijskom i u proročkom delu Reči, da je istina (rečeno
gore, br. 1672, ali još ne potpuno pokazano). Iz značenja „naroda“ kao dobara, i
iz značenja „careva“ kao istina, možemo videti prirodu unutrašnjeg smisla u
Reči, i kako je on udaljen od smisla slova. Onaj ko čita Reč, osobito istorijski
deo, veruje samo to da su tamo narodi narodi, a carevi carevi, i da se govori i
narodima i o carevima u samoj Reči. Ali ideja naroda i careva sasvim nestane
kada je prime anđeli, a umesto njih opaža se dobro i istina. Ovo mora da izgleda
čudno, pa i čak i paradoksalno, ali je ipak tako; a da je to istina, a što može da
vidi svako ako samo pomisli da kada bi u Reči „narodi“ označavali narode, a
„carevi“ careve, Gospodova Reč bi sadržavala isto što i druge istorije, ili neki
drugi spisi, te bi bila kao svaka druga svetska stvar; dok u stvari u Reči nema
ničega što nije Božansko, pa stoga i nebesko i duhovno.
Uzmite kao primer ovo što je rečeno u ovom stihu, - da će Avraham biti vrlo
plodan i da će se od njega namnožiti narodi, i da će od njega izaći carevi – šta je
ovo ako ne jedna svetska stvar, koja nema nikakve veze s nebom? Jer u ovome
postoji samo svetska slava, koja nije ništa u nebu; ali ako je ovo Gospodva Reč,
u njoj mora da bude nebeska slava, a ne svetska slava. Stoga smisao slova se
briše i nestaje kada pređe u nebo; i tako je očišćena da u njoj ne ostaje ništa
svetsko. Jer se pod „Avrahamom“ ne misli na Avrahama, nego na Gospoda; da
će „biti plodan“ ne znači da će njegovo potomstvo vrlo narasti, nego da će
dobro Gospodove Ljudske Suštine rasti u beskonačnost; a „narodima“ nisu
označeni narodi, nego dobra; a „carevima“, ne carevi nego istine. Međutim,
istorija ostaje i dalje istinita; jer je istina da je ovo rečeno Avrahamu, da je bio
plodan, da su narodi i carevik izažšli od njega. Da „carevi“ označavaju istine,
može se videti iz sledećih odlomaka: I tuđini će sazidati zidove tvoje, i carevi
njihovi služiće ti; jer ćeš mlijeko naroda sati (sisati) i sise carske dojićeš
(LX.10.16). Iz smisla slova nije jasno šta znači „mlijeko ćeš naroda piti“ ni
„carske će te sise dojiti“, ali je jasno iz unutrašnjeg smisla, u kojemu to
označava biti obdarem dobrima,i poučen u istinama. Kod Jeremije: Jer ako
doista uzradite ovo, ulaziće na vrata doma ovoga carevi, koji sjede mjesto
Davida na prijestolju njegovu, na kolima i na konjma, i oni i sluge njihove i
narod njihov (XXII.4; XVIII.25). „Jahati na kolima i konjima“ je proročki izraz
kojim se označava obilje intelektualnih stvari, kao što se vidi u mnogim
odlomcima kod Proroka; te se tako sa „carevi će ulaziti na vrata doma ovoga“
označava u unutrašćnjem smislu biti ispunjen (nadojen) istinama vere. Ovo je
nebeski smisao Reči, u koji prelazi svetski doslovni smisao. Opet, kod istog
Proroka: Jehova vrže u zaborav na Sionu praznike i subotu, i u žestini gnjeva
svojega odbaci cara i sveštenika. Utonuše u zemlju vrata njezina; car njezin i
knezovi njezini među narodima su; zakona nema, a proroci njezini ne dobijaju
utvare od Jehove (Plač II.6,9). „Car“ ovde označava istinu vere; „sveštenik“,
dobro ljubavi prema bližnjemu; „Sion“ crkvu koja se razara; vrata njezina
„utonuše u zemlju“, označava veru, koje više neće biti, i istine koje će,
pretstavljene „carevima“, biti odbačene. Kod istoga proroka: Evo ovako veli
Jehova: podignuću ruku svoju k narodima, i k plemenima podignuću zastavu
svoju, i donijeće sinove svoje u naručju, i kćeri svoje na ramenima će nositi. I
carevi će biti hranitelji tvoji i carice njihove tvoje dojkinje, i klanjaće se licem do
zemlje, i prah s nogu tvojih lizaće (XLIX. 22, 23). „Narodi“ i „kćeri“ označavaju
dobra; a „plemena“ i „sinovi“ istine (kao što je pokazano u Prvom Delu, gde se
može videti da „narodi“ označavaju dobra, br. 1250, 1260, 1416, 1849; i da
„kćeri“ imaju slično značenje, br. 489-491; isto tako da „plemena“ označavaju
istine, br. 1250, 1260; a „sinovi“ isto tako, br. 489, 491, 533, 1147). „Carevi“
stoga označavaju istine uopšte, kojima će se hraniti, a njihove „carice“ dobra
kojima će biti „podojeni“. Da li kažete dobra i istine, ili oni koji su u dobrima i
istinama, to je isto. Opet kod istog proroka: Tako će opet udiviti mnoge narode,
i carevi će pred njim zatisnuti usta svoja, jer će vidjeti šta im nije kazivano, i
razumjeće što nisu slušali (LII.15). Ovde se govri o Gospodovom dolasku;
„narodi“ označavaju one na koje utiču dobra i istine. Kod Davida: Sad, carevi,
urazumite se; naučite se sudije zemaljske! Služite Jehovi sa strahom, i radujte se
strepetom. Poštujte sina da se ne razgnjevi, i vi ne izginete na putu svome; jer
će se gnjev njegov brzo razgorjeti (II.10-12). „Carevi“ označavaju one koji su u
istinama; a koji se često od istina nazivaju „carevim sinovima“; ovde „Sin“
označava Gospoda, koji se ovde naziva „Sinom“ zato što je On istina sama, i jer
je sva istina od Njega. Kod Jovana: I pjevahu pjesmu novu govoreći: dostojan si
da uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njezine. I učinio si nas Bogu našemu careve
i sveštenike, da bismo carovali na zemlji (Otkr. V.9,10). Ovde se nazivaku
„carevima“ oni koji su u istinama. Ovakve Gospod naziva „sinovima carstva“
kod Mateje: A on odgovarajući im reče :koji sije dobro sjeme ono je sin čovječiji;
a njiva je svijet; i žetva je pošljedak ovoga vijeka; a dobro sjeme sinovi su
carstva, a kukolj sinovi zla. A neprijatelj kojiga je posijao je đavo (XIII.37,38).
Kod Jovana: A šesti anđeo izli čašu svoju na veliku rijeku Eufrat, i presahnu voda
njezina da se pripravi put carevima od istoka (Otkr. XVI.12). Da „Eufrat“ ne
označava Eufrat, niti „carevi od istoka“ označavaju careve otuda, jasno je (na
šta se misli pod „Eufrat“ može se gore videti, br. 120, 1585, 1866); tako da „put
carevima s istoka“ znači istine vere koje su od dobara ljubavi. Kod istoga: I
narodi koji su spaseni hodiće u vidjelu njegovu, i carevi zemaljski donijeće slavu i
čast svoju u njega (Otkr. XXI.24). Gde „narodi“ označavaju one koji su u
dobrima, a „carevi zemaljski“ one koji su u istinama, što se može zaključiti iz
toga što su ovo proročke reči, a ne istorijske. Kod istoga: Hodi da ti pokažem
sud kurve velike, koja sjedi na vodama mnogim. S kojom se kurvaše carevi
zemaljski, i koji žive na zemlji, opiše se vinom kurvarstva njezina (Otkr. XVII.1,2).
I opet: I carevi zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obobatiše se od
bogastva slasti njezine. I zaplakaće i zajaukati za njom carevi zemaljski koji se s
njom kurvaše (Otkr. XVIII.3,9). I ovde se na sličan način vidi da se ne misli na
careve pod „carevima zemaljskim“; jer se ovde govori o falsifikovanju i izvrtanju
nauka vere, to jest, istine, a ovo je nazvano „kurvarstvo“; „carevi zemaljski“
označavaju istine koje su falsifikovane i izneverene. Kod istoga: I deset rogova
koje si vidio su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego će oblast carevi
primati za jedan čas (jedno vreme) sa zvijeri. Ovi jednu volju imaju i oblast svoju
daće zvijeri (Otkr. XVII.12,13). Da ovi „carevi“ nisu carevi, svakome je jasno; jer
bilo bi sasvim nerazumljivo da deset careva prime vlast kao carevi za jedno
vrijeme (jedan čas). Evo još jednog odlomka: I vidjeh zvijer i careve zemaljske i
vojnike njihove skupljene da se pobiju s onijem što sjedi na konju i s vojskama
njegovijem (XIX.19). Da je onaj „koji sjedi na konju“ „Reč Božija“otvoreno se
tvrdi u stihu 13; i kaže se da su se protivu ove sakupili carevi zemaljski da se
biju. „Zvijer“ označava dobra ljubavi, ali profanisana; a „carevi“ označavaju
istine vere, ali izneverene; ovi se nazivaju „carevima zemaljskim“, jer su oni
unutar crkve. (Da „zemlja“ označava crkvu, može se videti gore, br. 662, 1066,
1067, 1262). „Beli konj“ označava razumevanje istine; a „onaj koji sedi na
konju“, Reč. Ovo značenje je još više vidljivo kod Danila (glava XI.), gde se
govori o ratu između „južnoga cara“ i „sjevernoga cara“; kojim se terminima
označavaju istine i obmane koje se bore, gde se borba opisuje na istorijski način
kao „rat“. Pošto „car“ označava istinu, može se videti šta je označeno u
unutrašnjem smislu kada se Gospod naziva Carem i Sveštenikom; kao šta je to u
Gospodu bilo, koje je pretstavljeno carevma, a šta sveštenicima. Carevi su
pretstavljali Njegovu Božansku istinu, a sveštenici Njegovo Božansko dobro. Svi
zakoni reda po kojima Gospod upravlja svemirom kao Car, su istine; dok su svi
zakoni po kojima upravlja svemirom kao Sveštenik, a pomoću kojih vlada i nad
istinama, su dobra; jer uprava po samim istinama, osudila bi svakoga na pakao,
dok uprva (vladavina) od dobara, podiže svakoga otuda (iz pakla) uzdiže ga ka
nebu (vidi br. 1728). Pošto su u slučaju Gospoda ove dve povezane, one su na
drevni način pretstavljene carstvom koje je spojeno sa sveštenstvom; kao što je
bilo sa Melhisedekom, koje je bio car Salimski i u isto vreme sveštenik Boga
Svevišnjega (Postanje XIV. 18); a kasnije sa Jevrejima, kod kojih je bila
ustanovljena reprezentativna crkva (crkva zasnovana na pretstavama,
reprezentacijama), koja je imala sudije, a kasnije careve. Ali pošto su carevi
petstavljali istine koje ne treba da zapovedaju, iz razloga što one osuđuju, stoga
je želja za carevima izazvala karanje, kada je priroda istine pokazana kakva je u
sebi (I Samuilova VIII. 11-18); a u ranije vreme Mojsije je bio zapovedio (Zakoni
Ponovljeni XVII. 14-18) da treba da izaberu pravu istinu koja je od dobra, a ne
pokvarenu; i da je ne smeju ukaljati umovanjem i rečima-znanjima. O tome se
radilo u uputstvima o caru, koje je dao Mojsije na mestu koje je navedeno; što
niko ne može da vidi iz smisla slolva, ali je očigledno iz nekoliko tačaka u
unutrašnjem smislu; tako da „car“ i „carska služba“ očigledno pretstavljaju i
označavaju istine.
2016. Što se tiče činjenice da je svo dobro i derivativna sitina od Gospoda: to
je utvrđena istina. Anđeli to opažaju u tome stepenu da (su sigurni) da ako je
nešto od Gospoda, to je dobro i istina, i da koliko je od njih samih, da je zlo i
obmana. Ovo oni priznaju pred novodošavšim dušama i pred duhovima koji u
to sumnjaju; i što više, oni (anđeli) idu tako daleko da kažu da ih Gospod stalno
odvaja od zla i obmane koji izviru iz njihovog propriuma, i da ih održava u dobru
i istini. Štoviše, oni opažaju i samo odvajanje (od zla propriuma) (vidi br. 1614).
A što se tiče toga da čovek pretpostavlja da čini dobro i misli istinu od sebe
samoga, to je samo izgled (privid), zato što on (čovek) nema opažanje, i što je u
tami u pogledu uticaja (influksa); tako da on to zaključuje po izgledu, to jest iz
obmane, od koje ne želi da bude odvojen sve dok veruje samo u čula, i sve dok
razmišlja o ovome oslanjajući se na svoja čula, to jest sve dok rezonuje po njima
da li je tako. Ali iako stvar ovako stoji, čovek treba da čini dobro i da misli istinu
kao od sebe; jer se na drugi način ne može popraviti i biti nanovo rođen (razlozi
se mogu videti gore, br. 1937, 1947). Stih koji je pred nama govori o
Gospodovoj Ljudskoj Suštini koja je trebala da se ujedini s Njegovom
Božanskom Suštinom; i tada bi čoveku sve dobro i istinito dolazilo od Njegove
Božanske Suštine preko Njegove Ljudske Suštine, a to je tajna u koju malo njih
veruju, jer je ne shvataju, jer pretpostavljaju da Božansko dobro može da dopre
do čoveka a da se Gospodovo Ljudsko i ne sjedini s Božnskim; ali da nije
moguće drugačije, već je bilo pokazano u nekoliko reči (br. 1676, 1990), a to je
za to što se čovek bio toliko udaljio od Vrhovnog Božanskog zbog požuda u koje
je bio utonuo i obmana s kojima se zaslepio, da više nije bio moguć utica
(influks) Božanskog u racionalni deo njegovog uma, osim preko Ljudskoga koje
je Gospod ujedinio u Sebi sa Božanskim. Preko Njegovog Ljudskog omogućena
ne ponovo komunikacija. Jer je na taj način Vrhovno Božansko moglo da dopre
do čoveka. Ovo Gospod kaže na mnogo mesta, jer kaže da je On „put“ i da
„niko ne može k Ocu osim kroz Njega“. I to je ono što se ovde tvrdi; naime, da
je od Ljudskog ujednjenolg s Božanskim svo dobro i sva istina.
2017. Stih 7. A postavljam zavjet svoj između sebe i tebe i sjemena tvojega
nakon tebe od koljena do koljena da je zavjet vječan, da sam Bog tebi i sjemenu
tvojemu do vijeka. „A postavljam zavjet svoj između sebe i tebe“, označava
jedinstvo; „i sjemena tvojega nakon tebe“, znači povezivanja s onima koji budu
imali veru u Njega; „od koljena do koljena“, označava sve ono što pripada veri;
„da je zavjet vječan“, znači povezivanje s ovim; „da sam Bog tebi“, označava
Gospodovo Božansko u Njemu; „i sjemenu tvojem do vijeka“, označava
Božansko otuda (od jedinstva sa Ljujdskim) s onima koji budu verovali u Njega.
2018. A postavljam zavjet moj između sebe i tebe. Da ovo označava jedinstvo,
jasno je iz značenja „zaveta“, da je to sjedinjenje (već objašnjeno r. 665, 666,
1023, 1038); o kojem je sjedinjavanju bilo reči u ovom poglavlju i mnogo puta
pre; te je bilo pokazano da je Jehova , koji ovde govori, bio u Gospodu, jer je bio
jedno s njim već začeća i od rođenja; jer Gospod je bio začet od Jehove, te je
otuda Njegovo unutrašnje bilo Jehova. Ovo je bilo rasvetljeno još više pomoću
onoga kako je sa čovekom (br. 1999), naime, da je njegova duša jedno sa
njegovim telom, ili njegovo unutrašnje s njegovim spoljašnjim, iako se ovi
razlikuju, ponekad toliko da se jedno bori protivu drugoga, a što se vidi u
iskuišenjima, u kojima unutrašnje kori (kara) spoljašnje, i želi da otstrani zlo
koje je u njemu; a ipak su povezani, jer i duša i telo pripadaju istom čoveku.
Uzmite za primer nekoga čije se misli razlikuju od onoga što on pokazuje svojim
izgledom, govorom i pokretima. U njemu je jedno unutarnje koje se razlikuje od
spoljašnjeg, ali su ipak jedno; jer misao je čovekova isto kao što je to izgled,
usta, i pokreti; ali postoji sjedinjavanje kada se izgled, govor usana, i pokreti
slažu s mišlju. Toliko, radi ilustracije.
2019. I sjemenu tvojem nakon tebe. Da ovo označava povezivanje s onima koji
budu verovali u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, što je vera (o kojoj u br.
1025, 1447, 1610); tako isto iz značenja „nakon tebe“, što znači slediti. „Slediti“
(ići za) nekoga je izraz koji se koristi često u Reči (kao kod Jer.VII.6; VIII.2; Jezikilj
XX.16; Marko VIII.34; Luka IX. 23; XIV. 27). Stoga u ovome odlomku „i sjemenu
tvojem nakon tebe“, označava one koji će verovati i slediti Njega.
2020. Od koljena do koljena. Da ovo označava ono što se odnosi na veru, jasno
je iz značenja „koljena“ (pokoljenja), da je to ono što je nasleđeno i rođeno od
ljubavi prema bližnjemu , a to su sve stvari vere ili, što je isto, svi oni koji su
ponovo rođeni od Gospoda, a u kojima je vera i ljubav ka bližnjemu; a o čemu
će, po Božanskoj milosti Gospodovoj, biti rečeno više u onome što sledi. Da su u
unutrašnjem smislu „koljena“ i „rođenja“ ovakve stvari, bilo je pokazano u
Prvom Delu (br. 613, 1014, 1145, 1330).
2021. Da je zavjet vječan. A ovo označava povezivanja s ovima, jasno je iz
značenja „zaveta“, da je to povezivanje (objašnjeno pre, br. 665, 666, 1023,
1038); i da je to s onima koji su nazvani „sjeme“, jasno je iz onoga što
neposredno sledi, i zato što se o „zavetu“ govori po drugi put u ovome stihu.
„Zavet“ koji se spominje prvi put, odnosi se na sjedinjenje Jehove s Ljudskom
Suštinom, a kada se pomnje po drugi put, tada se odnosi na povezivanje s
onima koji su seme. A bi se stvorila jasnija ideja o jedinstvu Gospodove Ljudske
Suštine sa Njegovom Božanskom Suštinom (s jedne strane), i o Gospodovom
povezivanju (spajanju) s ljudskim rodom (s druge strane) preko vere i ljubavi ka
bližnjemu, bilo bi dobro ovde i u onome što sledi,ono prethodno nazvati
Jedinstvo (Unio), a ono potonje Povezivanje (Conjunctio). Između Gospodove
Ljudske Suštine i Njegove Božanske Suštine bilo je Jedinstvo; dok je između
Gospoda i ljudskog roda bilo Povezivavanje, preko vere i ljubavi ka bližnjemu,
što je jasno iz toga što je Jehova ili Gospod Život, i što je i Njegova Ljudska
Suština postala Život, kao što je gore pokazano, a izmežu Života i Života postoji
Jedinstvo; dok čovek nije Život, nego prijemnik Života, što je isto pokazano
ranije; a kada se Žvot uliva u prijemnik života, to je povezivanje; jer se Život
prolagođava prijemniku kao aktivno pasivnom, ili kao ono što je u sebi živo na
ono što je u sebi mrtvo, ali koje živi od onoga prvoga. Početno i instrumentalno,
kako se nazivaju - oni izgledaju povezani i kao da su jedno, ali ipak nisu jedno;
jer prvo je za sebe, i drugo je za sebe. Čovek ne živi od sebe, ali Gospod po
milosti pripaja čoveka k Sebi i tako čini da ovaj večno živi; i pošto se Gospod i
čovek ovako razlikuju, (njihov odnos) to se naziva povezivanje.
2022. Da sam Bog tebi. Da ovo označava Gospodovo Božansko u Sebi, jasno je
iz onoga što je gore rečeno o Gospodovoj Božanskoj Suštini, da je On u Sebi.
2023. I sjemenu tvojemu nakon tebe. Da ovo označava takvo Božansko (prim.
prev. Božansko posle sjedinjenja s Ljudskim) kod onih koji budu imali veru u
Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, da je to vera od ljubavi prema bližnjemu
(vidi br. 1025,1447,1610); kao i iz značenja „nakon tebe“, da je to slediti Njega
(maločas objašnjeno u br. 2019). Božansko kod onih koji imaju veru u Gospoda,
to je ljubav i ljubav ka bližnjemu. Po Ljubavlju se misli na ljubav prema
Gospodu; po ljubavlju ka bližnjemu (charitas) misli se na ljubav prema
bližnjemu. Ljubav prema Gospodu ne može se odvojiti od ljubavi prema
bližnjemu; jer je Gospodova ljubav ljubav prema celom ljudskom rodu, koji On
želi da spase za uvek i da ga pripoji Sebi , tako da nijedan (čovek) ne nestane.
Stoga onaj koji ima ljubav ka Gospodu, ima Gospodovu ljubav, pa ne može a da
ne voli bližnjega. Ali oni koji su u ljubavi prema bližnjemu, nisu svi i u ljubavi ka
Gospodu, kao na primer Neznabošci koji su naklonjeni dobru, koji ne znaju za
Gospoda, ali kod kojih je Gospod prisutan u ljubavi ka bližnjemu (kao što je
pokazano u Prvom Delu, br. 1032, 1059), kao i drugi unutar crkve; jer ljubav ka
Gospodu je ljubav višega stepena.
Oni koji vole Gospoda su nebeski ljudi, a oni koji vole bližnjega su duhovni ljudi.
Pradrevna Crkva, koja je bila pre potopa, i koja je bila nebeska, bila je u ljubavi
prema Gospodu; dok je Drevna Crkva, koja je bila posle potopa, i koja je bila
duhovna, bila u ljubavi prema bližnjemu. Ova razlika između Ljubavi i Ljubavi
prema bližnjemu (Charitas) će se održati kada se opet pomenu kasnije.
2024. Stih 8. I daću tebi i sjemenu tvojem nakon tebe zemlju u kojoj si došljak,
svu zemlju Hanansku u državu vječnu, i biću im Bog. „I daću tebi i sjemenu
tvojemu nakon tebe zemlju u kojoj si došljak“, označava da je Gospod priskrbio
Sebi sve Svojom sopstvenom snagom ili moći, koje su „zemlja u kojoj si
došljak“; „I daću tebi“ označava da je ono što je u nebu i na zemlji Njegovo; „i
sjemenu tvojem nakon tebe“, označava da će ih On dati onima koji budu
verovali u Njega; „svu zemlju Hanansku“, označava celestialno ili nebesko
carstvo; „u državu vječnu“, označava večnost; „i biću im Bog“, znači da je Bog
jedan.
2025. I daću tebi i sjemenu tvojem nakon tebe zemlju u kojoj si došljak. Da ovo
označava da je Gospod Sebi stekao sve Svojom vlastitom snagom i moći, koje su
„zemlja u kojoj je došljak“, jasmo je iz značenja biti „došljak“, što znači primati
pouku (vidi br. 1463). I kao što čovek stiče sebi život kroz pouke o znanjimarečima i o stvarima nauka (vere), kao i o saznanjima vere, stoga biti „došljak“
označava život koji je tako stečen. A kada se primeni na Gospoda, „došljak“
označava život koji je Sebi stekao preko spoznaja, borbi u iskušenjima, i
pobedama; i pošto je to priskrbio Svojom vlastitom snagom, to je ovde
označeno „zemljom u kojoj je došljak“. Da je Gospod sve stekao Svojom
vlasitom silom, i da je Svojom vlastitom snagom ujedinio Svoju Ljudsku Suštinu
sa Božanskom Suštinom, i Božansku Suštinu sa Ljudskom Suštinom; i da je On
jedini tako postao pravda (pravednost), jasno je iz Proroka. Kao kod Isaije: Ko je
ono što ide iz Edoma, od Vosora, u crvenijem haljinama? Krasno odjeven u
veličini slave svoje? Gazih sam u kaci, i niko iz naroda ne bješe sa mnom.
Pogledah, i nikoga ne bješe da pomogne, i začudih se što nikoga ne bješe da
podupre; ali me desnica moja izbavi (LXIII.1,3,5). „Edom“ označava Gospodovu
Ljudsku Suštinu; „pomoć“ i „desnica“, moć; da je sve ovo bilo od Njega,
označeno je sa „nikoga ne bješe da pomogne“, „nikoga da podupre“, i da Ga
Njegova „desnica izbavi“. Kod istog proroka: I vidje gdje nema čovjeka i začudi
se što nema posrednika; za to učini mu sp spasenje mišica njegova. Jer se obuče
u pravdu kao u oklop, i šljem spasenja metnu na glavu (LX. 16,17). I kod
Jeremije: Podignuću Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti
sud i pravdu na zemlji. U te dane spašće se Juda, i Jerusalim će stajati bez
straha, i zvaće se: Jehova, pravda naša (XXIII. 5,6; XXXIII. 15,16). Iz ovoga se
razloga On naziva „Staništem Pravde“, kod Jeremije XXXI.23; I.7); i kod Isaije
(IX.6) „Divni“, „Heroj“. Razlog da Gospod pripisuje tako često Ocu ono što je
Njegovo, objašnjeno je gore (r. 1999, 2004), jer je Jehova bio u Njemu, pa
stoga i u svemu što je bilo Njegovo. Ovo se može razjasniti nečim što je slično,
ali nije jednako, u slučaju čoveka. Čovekva duša je u njemu; a pošto je u njemu,
to je i u najmanjim delovima njegove misli i njegovih dela. Sve ono što nema
njegovu dušu u sebi, to nije njegovo. Gospodova Duša bio je Život sami, ili Biće
samo, a to je Jehova, jer je on bio začet od Jehove; pa je stoga Jehova ili sami
Život bio u svakom najmanjem Njegovom delu; a pošto je Život sam, ili Jehova
bio Njegov, kao što duša pripada čoveku, tako, što je Jehovino to je i Njegovo,
a to je ono o čemu je Gospod kazao: da je On u „naručju Očevom“ (Jovan I.18),
da „sve što je Očevo jeste i Njegovo“ (Jovan XVI.15; XVII.10). Od dobra, koje je
bilo Jehvino, On je sjedinio Božansku Suštinu sa Ljudskom Suštinom; a od istine
objedinio je Ljudsku Suštinu sa Božanskom Sutinom; tako da je sve postigao i u
opštem i u posebnom od Sebe; u stvari, Njegovo ljudsko bilo je ostavljeno sebi,
da bi se sam borio protivu svih paklova, i savladao ih; i pošto je imao Život u
Sebi koji je bio Njegov vlastiti - kao što je već rečeno – On ih je nadvladao
Svojom snagom i Svojom moći, kao što se to jasno kaže kod Proroka, u
odlomcima koji su navedeni. Stoga što je sve stekao svojom vlasitom snagom,
On je posao pravda, oslobodio je svet duhova od paklenih genija i duhova, i
tako izbavio ljudski rod od razaranja – jer se ljudskim rodom vlada preko
duhova – i tako ga je izbavio.Iz ovoga razloga je On često u Reči Staroga Zaveta
nazivan Izbaviteljem i Otkupiteljem, a što je značenja Njegovog imena Isus.
2026. Da „tebi ću dati“ označava da sve što je u nebima i na zemlji da je
Njegovo, sledi iz onoga što je već rečeno. U smislu slova reči „tebi ću dati“ znači
da će Bog ili Jehova dati Gospodu; baš kao što se kaže u Reči Jevanđelista da je
Otac Njemu dao sve što je u nebu i na zemlji. Ali u unutrašnjem smislu u kome
je pretstavljena sama istina u njenoj čistoti, to znači da ih je Gospod stekao Sebi
, jer je Jehova bio u Njemu, i u svemu što Mu je pripadalo, kao što je pre
rečeno. Ovo se dalje može razjasniti nečim tome sličnim. To bi bilo kao kad bi
unutarnji ili racionalni čovek , ili misao, rekli da bi se telesno odmorilo ako bi se
uzdržalo da ne čini to ili ono: u tome slučaju je čovek koji govori onaj isti
kojemu se govori, jer i telesno i racionalno pripadaju istom čoveku, pa kada se
pomene prvi, podrazumeva se i drugi. Pored toga, da stvari u nebima i na zemlji
pripadaju Gospodu, jasno je iz mnogih odlomaka u Reči, i u Starom Zavetu i kod
Jevanđlista (kao kod Mateja XI,27; Luke X.22; Jovana III.33,34; Mateja
XXVIII.18); kao i iz onoga što je rečeno u Prvom Delu (br. 458, 551, 552, 1607). I
pošto Gospod vlada celokupnim nebom, On tako isto vlada i svim onim što je
na zemlji: jer su ovi tako povezani, da Onaj koji vlada jednim, vlada i drugim; jer
nebo anđela zavisi od neba anđeoskih duhova, a ovo od sveta duhova, a ovo
opet od ljudskog roda. I na sličan način, sve u nebima zavisi od onoga što je u
svetu i u prirodi, jer bez uticaja Gospoda preko neba, ništa u prirodi u sva tri
njena catrstva ne bi moglo nastati i trajati. (vidi br. 1632).
2027. Da „sjemenu tvojem nakon tebe“ označava da će dati sve to onima koji
budu imali veru u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, da je to vera (vidi br.
1025. 1610, 1447), to jest vera od ljubavi ka bližnjemu (vidi br. 379, 389, 654,
724, 809, 916, 1017, 1162, 1176, 1258). Oni koji (smatraju) da su zaslužni zbog
dela koja su vršili u životu, ti nemaju veru od ljubavi ka bližnjemu, pa prema
tome nisu ovde označeni semenom; jer žele da budu spaseni zbog svoje
pravde, a ne zbog Gospodove pravde. Da u njima nema vere od ljubavi ka
bližnjemu, vidi se iz toga što oni stavljaju sebe iznad drugih, osim ako ovi nisu
njima služili; dok oni ili preziru ili mrze one koji nisu bili voljni da im služe. Tako
se oni zbog ljubavi prema sebe odvajaju, a nikad ne udružuju (s drugima), i na
taj način razaraju ono što je nebesko, naime, uzajamnu ljubav, koja nebu daje
njegovu stabilnost; jer je samo nebo u tome, i sva njegova udruživanja i
jednodušnosti održavaju se i traju kroz to; jer u drugom životu sve ono što ruši
jednodušnost suprotno je redu u nebu, pa tako doprinosi rušenju celine. Takvi
su oni koji smatraju da se spasavaju delima u životu, i smatraju da su tako
postali pravedni. Ovakvih ima mnogo u drugom životu. Oni ponekada sijaju u
licu kao male buktinje (baklje), ali je to od sulude vatre koja potiče od toga što
sami sebe proglašavaju pravednicima, a u stvari oni su hladni. Ponekad ih se
vidi kako trče okolo tvrdeći da su se opravdali (delima), po doslovnom smislu
Reči, jer mrze istinu iz unutrašnjeg smisla (br. 1877). Njihova sfera je sfera
samo-poštovanja, a koja je destruktivna prema svim idejama koje tu ideju
(njihovu ideju) ne smatraju nekom vrstom božanstva. Sfera ovih , kada su
skupa, je kao sfera sukoba, gde nema ničega osim neprijateljstva i odbojnosti;
jer kada svakii želi jedno, a to je da mu svi budu sluge, tada oni ubijaju jedan
drugoga u srcu. Među njima imai onih koji kažu da su se trudili u Gospodovom
vinogradu, dok su u stvari celo vreme imali na pameni svoju vlastitu veličinu,
slavu i počasti, kao i dobit; pa čak i to, da budu najveći u nebu i da im anđeli
služe, dok su u srcu druge prezirali u upoređenju sa sobom, tako da u nijima
nije bilo uzajamne ljubavi od koje je nebo sačinjeno, nego je u njima bilo samo
ljubavi prema sebi, za koju oni misle da je to nebo. (prim. prev. Ovakve tvrdnje
o duhovima mogu se razumeti lakše ako se setimo da u drugom životu čovek to
jest njegova duša izražava i rečima i ponašanjem ono što je tajno mislila dok je
bila na svetu .) ( O ovakvima vidi gore, br. 450-452 1594, 1679). Ovi su od onih
koje žele da budu prvi a postaju poslednji (Mateja XIX.3O; XX.31; Marko X. 31);
i koji kažu da su prorokovali u Gospodovo ime, i činili čuda; ali o kojima se kaže:
„Ne znah vas“ (Mateja VII. 22, 23). Vrlo se razlikuju od ovih oni koji su u
prostoti srca pretpostavljali da zaslužuju nebo, i koji su živeli u ljubavi prema
bližnjemu; ovi su smatrali da su zaluge nešto što je obećano, ali oni spremno
priznaju da to dolazi od Gospodve milosti; jer ovo ide sa ljujbavlju prema
blinjemu; ljubav prema bližnjemu voli svu istinu.
2028. I svu zemlju Hananskuj. Da ovo označava nebesko carstvo, jasno je iz
značenja „Hananske zemlje“, koja je nebesko carstvo, kao što je pre objašnjeno
(b. 1413, 1437, 1607).
2O29. U državu (vlasništvo) vječnu. Da ovo označava ono što je večno, jasno je
bez objašnjavanja. Oni se nazivaju „vlasnicima“ i „naslednicima“, ne zbog
zasluge već zbog milolsti.
2030. I ja ću im biti Bog. Da ovo označava da je Bog jedan, jasno je iz toga što se
ovde radi o Gospodovoj Ljudskoj Suštini koja treba da se ujedini s Njegovom
Božanskom Suštinom, i da tako i sama postane Bog. Stoga „i ja ću im biti Bog“
znači u unutrašnjem smilsu da je Bog jedan.
2031. Stih 9. I Bog reče Avramu; ti drži zavjet Moj, ti i sjeme tvoje nakon tebe od
koljena do koljena. „I Bog reče Avramu“, označava opažanje; „i drži zavjet Moj“,
označava još bliže jedinstvo; „ti i sjeme tvoje nakon tebe“, označava da je od
Njega povezivanje sa svima koji imaju veru u Njega; „od koljena do koljena“,
označava ono što pripada veri.
2032. Bog reče Avramu. Da ovo označava opažanje, jasno je iz značenja „Bog
reče“, u istorijskoj Reči je opaziti (objašnjeno ranije br. 1602, 1719, 1815, 1819,
1822).
2033. Ti drži zavjet moj. Da ovo označava uže jedinstvo, jasno je iz značenja
„zaveta“, da je to sjednjavanje i povezivanje o kome gore kod stiha 2, 4 i 7; kao i
u Prvolm Delu, br. 665, 666, 1023, 1038). Ovde ponovno pominjanje „zaveta“, a
koje je već više puta pomenuto pre, označava uže jedinstvo. U istorijskom
smislu, koji se odnosi na Avrama, samo se može reći to da on treba da se drži
zaveta, ali u unutrašnjem smislu, u kojem se govori o Gospodu, istorijsko
nestaje, a na njegovo mesto dolazi ono što se kaže o Njegovom užem jedinstvu.
Sjedinjenje Gospodove Ljudske Suštine sa Njegovom Božanskm Suštinolm nije
izvedeno u trenutku, nego tokom celog Njegovog života, od detinjstva sve do
kraja života na zemlji. Tako se On postupno uzdizao ka slavi,to jest, sjedinjenju,
kao što je rekao kod Jovana: Isus reče: Oče, proslavi ime Tvoje; i dođe glas iz
neba: proslavio sam, i proslaviću opet. (XII.28).
2034. Ti i sjeme tvoje nakon tebe. Da ovo označava da je od Njega povezivanje
sa svima onima koji će imati veru u Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, koje
je vera, a o čemu je bilo govora nekoliko puta; kao i iz značenja „nakon tebe“, a
što je Njega slediti (objašnjeno gore br. 2019).Već je razmatrano sjedinjavanje
Božanske Suštine sa Ljudskom Suštinom; dok se ovde radi o povezivanju
(conjunctio) Gospoda s onima koji budu imali veru u Njega, pa stoga i
ponavljanje reči „ti“; jer se kaže „ti drži zavet Moj, ti i sjeme tvoje“; iz ovoga
ponavljanja reči u vezi sa „semenom“, jaso je da se u unutrašnjem smislu
označava povezivanje , to jest s onima koji su seme, čime je označena vera od
ljubavi ka bližnjemu, kao što je ranije pokazano (br. 1025, 1447, 1510; a da je
vera sama ljubav ka bližnjemu, može se videti u Prvom Delu, br. 30-38, 379.
389. 654, 724, 809, 916, 1017, 1076, 1077, 1162, 1176, 1258, 1798, 1834,
1844). Osim toga, kada govoreći o Svom sjedinjavanju s Ocem, Gospod odmah,
i bez zastoja, govori o Svom povezivanju s ljudskim rodom; jer je to uzrok
sjedinjavanja, a što je jasno iz Jovana: Da svi budu jedno, Oče,kao što si ti u
meni i ja u tebi; i da i oni u nama jedno budu, da svijet vjerije da si me ti poslao.
I slavu koju si mi dao dadoh je njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. I
pokazah im ime tvoje, i pokazaću; da ljubav kojom si ti mene ljubio u njima
bude, i ja i njima. (XVII. 21,22,26). Iz ovoga se vidi da je Gospod u sjedinjavanju
Sebe s Ocem imao u vidu povezivanje Sebe s ljudskkm rodom, i da Mu je to bilo
na srcu, jer je to bila Njegova ljubav;jer se svo povezivanje vrši preko ljubavi, jer
ljubav je samo povezivanje. Ponovo u istom jevanđelju: U onaj ćete dan doznati
da sam ja u Ocu svojemu, i vi u meni, i ja u vama. Ko ima zapovijesti moje i drži
ih, taj ima ljubav k meni, imaće k njemu ljubav Otac moj (XIV.19-21). Iz ovoga se
može videti da je, dok je sjedinjavao Ljudsku Suštinu sa Svojom Božanskom
Suštinom, Gospod je imao u vidu povezivanje Sebe s ljudskim rodom, i da je
ovo bio Njegov cilj, i Njegovas ljubav, a koja je bila takva da je spasenje ljudskog
roda, koje je video u sjedinjavanju s Ocem, bila Njegvas najdublja radost. Ovde
se isto tako opisuje ono što sjedinjava, a to je držanje Njegovih zapovesti, i
ljubav prema Njemu. Opet: Oče, proslavi ime Tvoje! Tada dođe glas s neba:
proslavio sam i proslaviću. A Isus govori i reče: ovaj glas ne bi mene radi nego
naroda radi. I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi (XII. 28, 30,
32). Pod „slavom“ se misli na sjedinjenje, kao što je već rečeno; i da je u
sjedinjavanju s Njegovim Ocem on gledao povezivanje s ljudskim rodom,
otvoreno se kaže rečima, „kad ja bdem podignut sa zemlje, sve ću privući k
sebi“. Da je povezivanje Beskonačnolg ili Vrhovnolg Božanskog s ljudskom
rasom bilo izvedeno preko toga što je Gospod Svoje Ljudsko učinio Božanskim, i
da je ovo povezivanje bilo uzrokom Gospodovog dolaska na svet, to je tajna
koju mnogi istražuju u svome umu, pa zato što je ne razumeju, oni je ni
neveruju; pa zato što je ne veruju jer je ne razumeju, ona postaje njima kamen
spoticanja (skandal). Da je ovako, naučio sam kroz mnoga iskustva s onima koji
dolaze u drugi život. Većina ovih – a skoro su svi bili nadareni ljudi na svetu –
kada samo pomsle o Gospodu kako je postao čovek, da je oblikom bio kao i
drugi ljudi, da je stradadao, ali da ipak On vlada svemirom, tada se njihova sfera
ispinjava tom preprekm (kamenom spoticanja, skandalom), jer im je to bio
kamen spoticanja dok su bili u žvotu tela; iako tada to nisu pokazivali, i
obožavalisu Ga izvanjskom Svetošću. Jer u drugom životu unutarnje je
otvoreno, i pokazuje se u sferi koja izlazi iz njih ( o ovome u Prvom Delu, br.
1048, 1053, 1316, 1504). Na ovaj se način može opaziti kakva je bila njihova
vera, i šta su mislili o Gospodu.Videći da je tako, možda je korisno objasniti
ovaj predmet malo dalje. Kada je svo nebesko u čoveku bilo nestalo, sva ljubav
ka Bogu, tako da više nije bilo volje da se čini dobro, ljudski rod se bio odvojio
od Božanskog; jer povezivbanje dolazi samo preko ljubavi, i kada je ovo bilo
uništeno, došlo je do razdvajanja; a kada dođe do razjedinjenja, tada sledi
razaranje i iskorenjivanje. Zbog toga je tada dato obećanje o Gospodovom
dolasku na svet, a koji je trebao da objedini Ljudsko sa Božanskim, da bi preko
ovoga objedinjenja u Sebi ostvario povezivanje s ljudskim rodom preko vere od
ljujbavi i od milosrđa. Od vremena prvog obećanja (Postanje III.15), vera koja
dolazi od ljubavi ka Gospodu, dovodila je do povezivanja. Ali kada više nije bilo
ostalo ni malo vere od ljubavi u celom svetu, tada je Gospod došao i sjedinio
Ljudsku Suštinu sa Božanskm Suštinom, tako da su postale sasvim jedno, kao
što On sam jasno kaže; a u isto vreme On je učio o putu istine, da svako ko
veruje u Njega – to jest, onaj koji će voleti Njega i ono što je Njegovo, i koji će
biti u Njegovoj ljubavi koja je ljubav prema celom ljudskom rodu, tako i u ljubavi
prema bližnjemu – da će biti povezan i spasen. Kada je u Gospodu Ljudsko
postalo Božansko i Božansko postalo Ljudsko, rezultat je bio uticaj (influks)
Besknačnog ili Vrhvnog Božanskog kod čoveka, koji uticaj inače ne bi mogao
postojati. Otuda je došlo do razgonjenja odvratni uobraženja (ubeđenja)
kojima su oni u svetu duhova bili isopunjeni, i kojim se uobraženjima svet
duhova punio sve više i više od duša koje su dolazile sa sveta; pa su oni koji su
bili u požudama i u uobraženjima bili bačeni i pakao, te su na taj način bili
odvojeni. Da se ovo nije dogodilo, ljudski rod bi bio nestao, jer Gospod vlada
ljudskim rodom preko duhova. Niti se to moglo izvesti ni na koji drugi način, jer
nije bilo moguće delovati preko čovekovih raciolnalnih stvari u stvari
unutrašnjeg smisla, jer su ove daleko ispod Vrhovnog Božanskog kada nisu
objedinjene; da ne pominjemo još dublje tajne koje se ne mogu objasniti na
način da ih čovek razume. (Vidi što se gore kaže, br. 1676. 1990. da u nebu
nebeskih anđela Gospod se pokazuje kao sunce, a u nebu duhovnih anđela kao
mesec; i da je Sunce ono što nazivamo nebeskim Njegove ljubavi, a Mesec ono
što nazivamo duhovnim Njegove ljubavi, br. 1053, 1521, 1529-1531; i da su sve
stvari u opštem i u pojedinačnom pod Njegvim pogledom, br. 1274 na kraju,
1277 na kraju).
2035. Od koljena do koljena. Da ovo označava stvari vere, jasno je iz značenja
„koljena“ (pokoljenja) i „rađanja“, a što su stvari vere (o kojima vidi gore, br.
613, 1145, 1255, 1330; i da oni koji su ljubavi i veri, da se oni odnose kao
rodbina i kao bračni drugovi, br. 685, 917).
2036. Stih 10. A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon
tebe, koji ćete držati: da se obrezuje između vas sve muškinje. „A ovo je zavjet
moj između mene i vas“, znači znak povezivanja svih sa Gospodom; „i sjemena
tvojega nakon tebe“, označava one koji će imati veru u Njega; „da se obrezuje
između vas sve muškinje“, označava čistotu.
2037. Ovo je zavjet moj između mene i vas. Da ovo označava znak povezivanja
svih s Gospodom, jasno je iz načenja „zaveta“, da je to povezanost, kao što je
ranije objašnjeno. Da je to ovde znak povezanosti, jasno je iz sledećeg stiha,
gde se to naziva „znakom zaveta“: „Obrezaćete okrajak tijela svojega, da bude
znak zavjeta između Mene i vas“. Svi spoljašnji rituali (obredi) crkve bili su
znakovi zaveta, i morali su se sakralno (sveto) održavati, jer su njima
označavane unutrašnje stvari. Obrezivanje, o kojem se ovde govori, je bilo
obred koji je pretstavljao i označavao, a to će biti objašnjeno u onome što sledi;
u mnogim odlomcima Reči, ovaj se obred naziva „zavetom“, zato što su
spoljašnje stvari pretstavljale i označavale unutrašnje stvari. Unutrašnnje su
stvari one koje pripadaju zavetu, jer se preko njih ostvaruje povezivanje, a
spoljašnje stvari to isto rade, ali samo preko unutrašnjih. Spoljašnje stvari bile
su samo znaci povezanosti, ili zaloge povezanosti, pomoću kojih se čovek
opominjao unutrašnjih stvari, preko kojih je dolazilo do povezanolsti. (O
znakovima zaveta vidi gore, br. 1308). Sve unutrašnje stvari koje pripadaju
zavetu, ili koje izvode povezivanje, odnose se na ljubav i milosrđe; jer od ovih
dve stvari, „voleti Boga iznad svega i bližnjega kao samoga sebe, zavise i zakon i
proroci“, a to je sveopšti nauk vere (Mateja XXII. 34-39; Marko XI. 28-35).
2038. I sjemena tvojega nakon tebe. Da ovo označava one koji imaju veru u
Njega, jasno je iz značenja „sjemena“, koje je vera od ljubavi ka bližnjemuj, o
kojoj gore.
2039. Da se obrezuje između vas sve muškinje. Da ovo označava čistotu, jasno
je iz onoga što je pretstavljeno i označeno „obrezivanjem“. Obrezivanje, ili
otkidanje okrajka, označavalo je ujklanjanje onog što je sprečavalo i kaljalo
nebesku ljubav, a to su zla od požuda (posebno požuda ljubavi prema sebi) i
obmana koje proističu (iz požuda). Razlog za ovakvo pretstavljanje je to što
organi rađanja, kod oba pola, označavaju nebesku ljubav. Postoje tri vrste
ljubavi koje sačinjavaju Gospodovo nebesko cvarstvo, naime, bračna ljubav,
ljubav prema maloj deci, i ljubav prema društvu, ili uzajamna ljubav. Bračna je
ljubav najglavnija, jer je ona najkorisnija, pošto joj je cilj širenje ljudskog roda.
Preko ovoga i Gospodovog carstva, za koje je ona rasadnik. Za tim sledi ljubav
prema maloj deci, jer se ova izvodi iz bačne ljubavi; a tada dolazi ljubav prema
društvu, ili uzajamna ljubav. Ono što prikriva, sprečava, i kalja ove ljubavi,
označeno je okrajkom; stoga je od kidanja okrajka napravljen reprezentativ; jer
onoliko koliko se zla od požuda i obmane koje ih slede, uklanjaju, toliko je
čovek očišćen, i toliko se nebeska ljubav može pojaviti. Kako je suprotna
nebeskoj ljubavi, i kao je prljava ljubav prema sebi, bilo je pokazano gore (br.
760, 1307, 1308, 1331, 1594, 2045, 2057). Iz onoga što je rečeno, jasno je da u
unutrašnjem smislu „obrezanje“ označava čistotu. Da je obrezanje samo znak
zaveta, ili povezanosti, može se jasno videti iz toga što obrezanje okrajka ne
deluje bez obrezanja srca; i da je obrezanje srca, ili čišćenje prljavih ljubavi koje
smo gore pomenuli, samo time pretstavljeno, što je jasno iz sledećih odlomaka
u Reči. Kod Mojsija: Jehova Bog tvoj obrezaće srce tvoje da bi ljubio Jehovu
Boga svojega svim srcem i svom dušom svojom (Zakoni Ponovljeni XXX.6). Iz
ovoga je jasno da je „obrezanje srca“ očišćenje od prljavih ljubavi, da bi se
Jehova Bog voleo svim srcem i svom dušom. Kod Jeremije: Orite sebi krčevinu, i
ne sejte u trnje. Obrežite se Jehovi, i skinite okrajak srca svojega, o ljudi Judejci i
koji nastavate Jerusalim!()IV.3,4). „Obrezati se Jehovi i skinuti okrajak srca“ je
biti očišćen od zala prljavh ljubavi i od njihovih obmana. Nebeske stvari ljubavi
opisuju se ovim delima ljubavi ka bližnjem, naime, „suditi pravo sirotama i
udovicama“ i „voleti došljaka pa ga nahraniti i obući“.Kod Mojsija: Zato obrežite
srce svoje i nemojte više biti tvrdovrati. Dajte pravicu siroti i udovici, i ljubite
došljaka dajući mu hleb i odijelo (Zakoni Ponovljeni X. 16,18). I ovde je jasno da
„obrezanje srca“ znači čišćenje od zala prljavih ljujbavi i njihovih obmana. Ovde
se opisuju nebeske stvari ljubavi delima ljubavi prema bližnjemu, naime,
„davanjem pravde siroti i udovici, i ljubeći došljaka kome se daje hljeb i odjeća“.
Kod Jeremije: Eto idu dani u koje ću pohoditi obrezane i neobrezane. Misirce i
Judejce i Edomce i sinove Amonove i Moavce i sve koji se s kraja strigu, koji žive
u pustinji; jer su svi narodi neobrezani, i sav je dom Izrailjev neobrezana srca
((IX. 25,26). Ovde je jasno da obrezanja označava očišćenje, jer se oni nazivaju
„obrezani u srcu“. A isto je kod Mojsija: Ne bi li se njihovo neobrezano srce
ponizilo (Levitska XXVI. 41). Da se „okrajkom“ i onim koji je „neobrezana srca“
označava nečistota, jasno je i iz Isaije: Obuci krasne haljine svoje, Jerusalime.
Probudi se, probujdi se, u silu svoju, o Sione, grade sveti; jer ne će više ići u tebe
neolbrezani i nečisti (LII.1). „Sionom“ se označava nebeska crkva, a
„Jerusalimom“ duhovna crkva, u koje ovakvi „neobrezani“ i „nečisti“ neće ući.
Obrezanje je znak zaveta, i zaloga povezanosti , što je jasno i iz toga što je slična
stvar bila pretstavljena plodovima voćaka, koji su isto tako trebali da budu
obrezani, a o kojima kod Mojsija: I kad uđete u zemlju i nasadite svkojakoga
voća, obrežite mu okrajak, rod njegov; tri godine neka vam je neobrezano; ne
jedite ga. A četvrte godine neka bude sav rod njezin posvećen u hvalu Jehovi
(Levitska XIX. 23,24). „Voće“ kao i „srce“ pretstavljaju i označavaju ljubav prema
bližnjemu, kao što se videlo iz mnogih odlomaka u Reči; tako da njihovi
„okrajci“ označavaju nečistotu koja sprečava i opoganjuje ljubav ka bližnjemu.
Za divljenje je, kada anđelli razmišljaju o očišćenju, s najvećom brzinom se u
svetu duhova pokazuje nešto kao obrezivanja; jer anđeoske ideje prelaze u svet
duhova kao pretstave. Neki reprezentativni rituali u Jevrejskoj Crkvi imaju ovo
poreklo, a neki nemaju. Oni kojima se to brzo obrezanje pokazalo u svetu
duhova, to su bili oni koji su želeli da budu primljeni u nebo; i pre nego li su
primljeni, bila im je pokazana ova reprezentacija. To pokazujje zašto je Jošui
zapoveđeno da obreže narod, kada su, prešavši Jordan, ušli u Hanansku zemlju;
jer je ulazak naroda u Hanansku zemlju pretstavljao primanje vernih u nebo. Iz
toga razloga obrezanje je bilo zapoveđeno po drugi put, o čemu kod Jošue:
Načini oštre nože (mačeve od kremena), i obreži opet sinove Izrailjeve. I načini
Isus (Navin) oštre nože, i obreza sinove Izrailjeve na brdašci Aralotu. I tada reče
Jehova Isusu (Navinu): danas skidoh s vas sramotu Misirsku. I prizva se ono
mjesto Galgal do današnjega dana ((V.2,3,9). „Mačevi od kamena ili kremena“
označavaju istine kojima treba da se napoje, da bi na taj način kaznili i rasterali
prljave ljubavi; jer bez poznavanja istine, očišćenje nije moguće. (Da „kamen“ ili
„kremen“ označava istine, pokazano je ranije, br. 643, 1298; i da se „mačem“
opisuje istina kojom se može kazniti zlo, jasno je iz Reči).
2040. Stih 11. A obrezivaćete okrajak tijela svojega , da bude znak zavjeta
izmeđumene i vas. „A obrezivaćete okrajak tijela svojega“, označava uklanjanje
ljubavi prema sebi i prema svetu; „da bude znak zavjeta između mene i vas“,
znači je ovim pretstavljena i označena čistota.
2041. Obrezivaćete okrajak tijela svojega. Da ovo označava uklanjanje ljubavi
prema sebi i prema svetu, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno
„obrezivanjem“, da je to čišćenje od prljavih ljubavi (objašnjeno gore br. 2039);
i iz značenja „tijela“, a što je čovekovo vlastito (o čemu gore br. 999). Čovekov
proprium nije ništa do ljubav prema sebi i svetu, pa stoga svaka požuda ima
svoje poreklo u njima. A kako je to prljavo, može se videti u Prvom Delu (br.
141, 150, 154, 210, 215, 694, 731, 874-876, 987, 1047). Pošto treba da se ukloni
ovaj proprium, to se kaže (za taj proprium) „okrajak tijela“. Postoje dve nazovi
ljubavi i njihove požude, koje ometaju uticaj (ulivanje) nebeske ljubavi od
Gospoda; jer kada ove ljubavi vladaju u unutarnjem i u spoljašnjem čoveku, i
kada ga zaposednu, one odbacuju ili guše, a isto tako izokreću i opoganjuju
nebesku ljubav; jer su one potpuno suprotne nebeskoj ljubavi, kao što će, po
Božanskoj milosti Gospodovoj, biti pokazano u onome što sledi. Ali kako se ove
ljubavi uklanjaju, tako se nebeska ljubav od Gospoda počne da se uliva od
Gospoda, a koja uz to daje svetlost unutarnjem čoveku; i tada počinje da vidi da
je u zlu i obmani; zatim da je u nečisti i u prljavštini; i na kraju, da je ovo bio
njegov proprium. Oni koji prolaze kroz novo rođenje, to su oni kod kojih se
uklanjaju ove ljubavi. Međutim, ponekad i oni koji ne prolaze kroz novo
rođenje, a to je onda kada su njihove požude utišane, a što se događa kada su u
svetoj meditaciji, ili kada požude kao da spavaju, a što se događa kada su ljudi
u nevoljama, u bolesti i slabosti, ili u času smrti, jer tada telesne stvari kao da
spavaju i kao da su mrtve, tada oni opažaju nešto od nebeske svetlosti kao i
utehu koja dolazi s tim. Ali kod ovih nema uklanjanja požuda o kojima smo
govorili, već samo njihovog uljuljkovanja kao u san, jer kada se vrate u
pređašnje stanju, oni se odmah vraćaju svojim požudama. I kod zlih ljudi
telesne stvari mogu da se uspavaju, i tada bivaju podignuti u stanje slično
nebeskom, što se događa sa dušama u drugom životu, osobito sa novo-došlim,
koje duše žarko žele da vide Gospodovu slavu, jer su čuli mnogo o nebu dok su
živeli na svetu. Spoljašnje stvari kod njih se tada uklanjaju i u tome se stanju
nose do u prvo nebo da im se učini po njihovoj želji. Ali tamo ne ostaju dugo, jer
kod njih postoji samo stišavanje telesnih i svetskih stvari a ne uklanjanje, kao
kod anđela (o čemu vidi u br. 541, 542). Treba znati da nebeska ljubav
neprestano utiče u čoveka od Gospoda, i da joj smetaju samo čovekove
požude, koje onesposobe čoveka da je prima.
2042. Da to bude znak zavjeta između mene i vas. Da je ovim pretstavljena i
označena čistota, jasno je iz onoga što je upravo rečeno gore (br. 2039), naime,
da je obrezivanje bila samo pretstava čišćenja od prljavih ljubavi. I pošto je to
bio samo spoljašnji ritual koji je pretstavljao i označavao nešto unutrašnje, to
nije bio zavet (savez), nego samo znak zaveta.
2043. Stih 12. Svako muško dijete kad mu bude osam dana da se obrezuje od
koljena do koljena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novac (za srebro) od kojih
god stranaca, koje ne bude od sjemena tvojega. „Svako muško dijete kad mu
bude osam dana“, označava svaki početak čišćenja; „da se obrezuje“, označava
očišćenje; „svako muško“ znači one koji su u istini vere; „od kpljena do koljena“,
znači stvari koje pripadaju veri; „rodilo se u kući“, označava one koji su nebeski;
„ili je kupljeno za novce (za srebro)“ , označava one koji su duhovni, i koji su u
crkvi; “od kojih god stranaca koji ne budu od sjemena tvojega“, označava one
koji su izvan crkve.
2044. Svako muško dijete kad mu bude osam dana. Da ovo označava svaki
početak čiščenja, jasno je iz značenja „osam dana“. „Sedmica“, koja je sedam
dana, označava ceo period svakog stanja ili vremena, kao reformacije
(popravka), regeneracije, iskušenja, bilo posebnog čoveka ili crkve uopšte;
stoga se period naziva „sedmica“, bilo da je to period od hiljadu godina, od sto
godina, od deset, ili od mnogo dana, časova, minuta, i tako dalje (kao što se
može videti iz odlomaka navedenih u Prvom Delu, br. 728). A pošto je osmi dan
prvi dan nove sedmice, to on označava svaki novi početak. Ovo pokazuje da,
pošto je obrezanje bilo samo jedna pretstava i znak, da je to bilo vreme od
osam dana; ne da su oni tada ušli u čistije stanje zbog toga, nego iz razloga što
je „obrezanjem“ označeno čišćenje, tako da „osmi da“ označava da ovo treba
da se dešava u svako vreme, i uvek, kao od novog početka.
2045. Da se obrezuje. Da ovo označava čišćenje od prljavih ljubavi (objašnjeno
gore, br. 2039). Oni koji su u ljubavima prema sebi i svetu, oni ne mogu da
veruju da su u ovako prljavim i nečistim stvarima, jer su u zadovoljstvima i
uživanjima koja im prijaju, koja odobravaju, i koja namaljuju, te čine da vole
takav život, pa tako pretpostavljaju da u njemu nema ništa zlo; jer sve ono što
pogoduje nečijoj ljubavi, za to se veruje da je dobro. Otuda dolazi da
Racionalno odobrava (da se saglašava), i da sugeriše obmane koje potvrđuju i
uzrokuju takvo slepilo, tako da ne vide ništa od prirode nebeske ljubavi; a kada
bi je videli, rekli bi u srcu da je to nešto bezvredno, ili nešto kao fantazija koja
obuzme čovekov um, i kao bolest. Ali da je život iz ljubavi prema sebi i svetu,
skupa sa njihovim zadovoljstvima i uživanjima, pljav i nečist, može da vidi svako
ko je spreman da o njima misli po razumu kojim je obdaren. Ljubav prema sebi
je izvor svih zala koja razaraju civilizovano društvo. Jer iz nje, kao iz neke nečiste
jame, izviru sve mržnje, sve osvete, sve okrutnosti, čak i preljube; jer onaj koji
voli sebe, taj prezire, zlogrdi, ili mrzi sve one koji mu ne služe, ili koji mu ne daju
počast, ili koji mu ne odobravaju. A kada mrzi, tada odiše mržnjom i
okrutnošću, i to u srazmeri u kojoj voli sebe; te je tako ova ljubav takva da
razara civilizovano društvo i ljudsku rasu. (Da je ovakva njena priroda, može se
videti iz Prvog Dela, br. 693, 694, 760, 1307, 1308, 1321, 1506, 1594, 1691,
1862). Da je u drugom životu ljubav prema sebe najprljavija (ljubav), i da je
dijametralno suprotna uzajamnoj ljubavi koja čini nebo, biće, po Božanskoj
milosti Gospodovoj, pokazano u onom što sledi. I pošto je ljubav prema sebi
izvor mržnji, okrutnosti, osveta, i preljuba, to je ona isto tako izvor svega onoga
što se naziva grehom, zloćom, gadostima, i profanacijama; stoga kada se ova
ljubav nađe u racionalnom delu čovekovom, i kada je u požudama i fantazijama
spoljašnjeg čoveka, uticaj nebeske ljubavi od Gospoda se odbija, izvrće, i
zagađuje. To je kao izmet, koji rasipa, i prlja svaki miomiris; to je kao neki
predmet koji neprestano pretvara zrake koje na njega padaju, u tamne i
odvratne boje; ona je kao tigar, ili kao zmija, koji odbijaju svaki dodir, i ubija
ugrizom i otrovom one koji joj nude hranu; ili kao opak čovek koji izokreće i
najbolje namere drugih, i njihovu dobrotu u nešto što je za osudu i što je
pakost. Otuda je jasno da su ove ljubavi – ljubav prema sebi i ljubav prema
svetu – ono što je pretstavljeno okrajcima koji treba da se otseku.
2046. Svako muško. Da ovo označava one koji su u istini vere, jasno je iz
značenja „muško“, da je to istina (o čemu vidi br. 672, 749). „Muško“, kojim se
označava istina vee, ovde se imenuje zato što se niko ne može očistiti od onij
pljavih ljubavi osim onaj ko je u istini. Akav iz istine prepoznaje šta je čisto a šta
nečisto, i šta je sveto a šta profano. Pre nego li nauči ovo, nema posrednika
preko kojega bi nebeska ljubav neprekidno delovala od Gospoda, jer samo
istine mogu da prime ovaj uticaj; pa se stoga čovek popravlja i nanovo rađa
prekopoznavanja istine, i to sve dok se nije njima napojio. Sama savest se
oblikuje uz pomoć istina vere; jer je savest koljom je obdaren preporođeni
čovek, jeste savest o tome šta je istinito i pravo (vidi br. 977, 986 na kraju,
1033, 1076, 1077). To je i razog da su kameni noževi, ili „mačevi od kremena) ,
kako su ih nazivali, korišćeni pri obrezivanju. (Da ovi označavaju istine, može se
videti gore, br. 2039 na kraju).
2047. Od koljena do koljena (pokoljenja). Da ovo označava stvari koje priadaju
veri, jasno je iz značenja „pokoljenja“ i „rađanja“, da su to stvari vere (vidi br.
613, 1145, 1255, 2020, 2035).
2048. Da „onaj koji je rođen u kući“ označava one koji su nebeski, i da onaj koji
je „kupljen za novac, srebro“ označava one koji su duhovni, i da oni stoga
označavaju one koji su u crkvi, jasno je iz značenja „biti rođen u kući“, da su to
oni unutar kuće. U Reči, „kuća“ označava ono što je nebesko, jer je to najdublje;
otude „Božija kuća“ u sveopštem smislu označava Gospodovo carstvo; u smislu
manje sveopštem, Njegovu crkvu; a u posebnom smislu, samoga čoveka u
kome je Gospodovo carstvo ili crkva. Kada se čovek nazove „kućom“, tada je u
njemu označeno nebesko; a kada se nazove „hramom“, tada je u njemu
označena istina vere; stoga onim koji je „rođen u kući“, označeni su oni koji su
nebeski. Ali da su onim koji je „kupljen za srebro“ označeni oni koji su duhovni,
jasno je iz značenja “srebra“, da je sitina, a tako i duhovno vere (vidi Prvi Deo,
br. 1551). Oni koji se nazivaju nebeskim, to su oni koji vole Gospoda; i pošto je
Pradrevbna Crkva, koja je bila pre potopa, bila u ovoj ljubavi, to je bila nebeska
crkva. Nazivaju se duhovnim oni koji su u ljubavi prema bližnjemu i preko toga
u istine vere, kao što je bila Drevna Crkva, koja je bila posle potopa. Razlika
između nebeske i duhovne razmatrana je mnogo puta u Prvom Delu. Svako
može videti da ima nebeskih tajni u ovome što je ovde rečeno, to jest, da oni
koji su rođeni u kući da treba da budu obrezani, i oni koji su kupljeni za srebro,
kao i došljaci; a i zato što se više puta pominju (kao u stihovima 13, 23, i 27, koji
slede); a koje se tajne pokazuju samo u unutrašnjem smislu, koji pokazuje da
oni koji su rođeni u kući i koji su kupljeni za srebro, označavaju nebeske i
duhovne (ljude), a to su oni koji su unutar crkve; i da se „došljakom koji nije od
sjemena tvojega“ označavaju oni koji su izvan crkve.
2049. Od kojih god došljaka (stranaca) koji nije od sjemena tvojega. Ovo
označava one koji su izvan crkve, a toznači one koji ne poznaju dobra i istine
vere; „došljaci koji nisu od sjemena tvojega“, označavaju one koji su u
spoljašnjem bogoštovanju (o kojem u br. 1097); ali kada se o njima govori u
ovome smislu, tada označavaju one koji nisi rođeni u crkvi, kao što je slučaj sa
Neznabošcima. Neznabošci, koji su izvan crkve, mogu da budu u istinama, ali ne
u istinama vere. Njihove istine su, kao što su to zapovesti dekaloga, da se
roditelji moraju poštovati, da ljudi ne smeju da ubijaju, kradu, vrše preljubu, ili
da žude za onim što pripada drugome; isto tako da se mora klanjati Božanstvu.
Ali istine vere su sve doktrinalne stvari o večnom životu, Gospodovom carstvu, i
Samom Gospodu, koje nisu poznate Neznabošcima, jer oni nemaju Reč. Ovo su
oni koji su označeni „došljacima koji nisu od tvoga sjemena“, ali se i pored toga
moraju obrezati , to jest očištiti skupa s ostalima. Ovo pokazuje da se oni mogu
očistiti, isto kao i oni unutar crkve; a što je pretstavljeno obrezivanjem. Oni se
čiste kada odbace prljave ljubavi, i kada žive jedan s drugim u ljubavi; jer oni
tada žive u istinama, jer sve istine potiču od ljubavi ka bližnjemu; u istinama
koje su pomenute. Oni koji žive u ovim istinama, rado primaju istine vere, ako
ne u životu tela, a onda u drugom životu, jer su istine vere unutarnje istine
ljubavi prema bližnjemu, tako da oni (Naznabošci) tada vole da budu uvedeni u
unutrašnje istine ljubavi ka bližnjemu. A unutarnje istine vere su upravo one
istine koje čine Gospodovo carstvo (vidi br. 932, 1032, 1059, 1327, 1328, 1366).
U drugom životu poznavanje istine nema vrednosti, jer i najgori, čak i pakleni
duhovi, mogu da ih znaju, ponekad bolje od ostalih; a ono što vredi, to je život
u skladu sa spoznajama, jer svim spoznajama cilj je život. Ako se znanja ne uče
radi života, ona ne bi bila korisna osim da ljudi o njima govore, i da ih zbog toga
poštuju drugi kao učene, a budu počastvovani, te da steknu ugled i bogatstvo.
Iz ovoga se vidi da je život u skladu sa spoznajama vere u stvari život ljubavi
prema bližnjemu; jer Zakon i Proroci, to jest, ceo nauk vere skupa sa svim
njenim spoznajama, sastoji se u tome da se voli Gospod i da se voli bližnji; kao
što se vidi iz Gospodovih reči kod Mateja (XXII.34-36) i Marka (XII. 28-35).
Međutim, stvari nauka (doktrinalne stvari) nužne su za oblikovanje života
ljubavi prema bližnjem, koji se bez njih ne može oblikovati. To je život koji
donosi spasenje posle smrti, a ne život vere bez ljubavi prema bližnjemu, jer
bez ljubavi ka bližnjemu ne molže da bude života po veri. Oni koji su u životu
ljubavi i milosrđa, ti su u Gospodovom životu, i samo se takvim životom može
biti povezan s Njim. Otuda je jasno da se istine vere ne mogu priznati kao istine,
osim izvana, i samo ustima, ako nisu usađene u ljubav prema bližnjemu; inače
iznutra, to jest u srcu one se odriču, jer, kao što je rečeno, njima svima je cilj
ljubav prema bližnjemu; i ako one nisu unutar njih, one se odbacuju. Kada se
odbace spoljašnje stvar – kao što je to u drugom životu – unutranje se pokaže u
svom istinskm karakteru, naime, da su oni (ti duhovi) protivni svim istinama
vere. Ako ljudi nemaju ljubavi prema bližnjemu – to jest, nemaju uzajamne
ljubavi za vreme telesnog života - nemoguće je primiti je u drugom životu, jer su
joj protivni i jer je mrze; jer posle smrti ostaje s nama isti život (unutrašnji) koji
smo imali dok smo ovde živeli. Kada se ovakve osobe samo primaknu nekom
društvu u kome vlada uzajamna ljubav, oni drhte, tresu se, i osećaju muku.
Ovakve se osobe zovu, iako su rođene unutar crkve, „došljaci, neobrezanog srca
i neobrezanog tela“, koje se ne pripuštaju u svetilište (svetinju), to jest, u
Gospodovo carstvo; a na koje se misli kod Jezikilja: Što uvodiste tuđince
(došljake) neobrezana srca i neobrezana tijela, da budu u mojoj svetinju, da
skrvne dom moj (XLIV. 7,9). Opet: Na koje si među drvetima Edemskim nalik
slavom i veličinom? Ali ćeš biti oboren s drvetma Edemskim u najdonji kraj
zemlje, među neobrezanima ćeš ležati s onima koji su pobijeni mačem. To je
Faraon i sav narod njegov, veli Jehova (XXXI.18). Ovde se govori o Faraonu ,
kojim su ozačena znanja u opštem (br. 1164, 1165, 1186, 1462); „drvetima
Edemskim“, sa kojima će ići u najdonji kraj zemlje, su isto tako označena
poznanja, ali ne i poznanja vere. Sve ovo pokazuje da se „neobrezanim“
označava u unutrašnjem smislu onaj koji je u prljavim ljubavima i u njihovom
životu.
2050. Stih 13. Da se (obrezanjem) obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se
kupi za nonce (srebro) tvoje; tako će biti zavjet moj na tijelu vašem zavjet
vječan. „Da se obrezuje“, označava da iz sebe moraju da otklone ljubav prema
sebi i prema svetu; „koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novac (srebro)
tvoj“, znači oni koji su unutar crkve, obe vrste (ljudi). „tako će biti zavjet moj na
tijelu vašem“, označava povezivanje Gospoda sa čovekom u njegovoj nečistoći,
a to je ujedno i ritual koji označava to; „ vječan zavjet“, označava povezivanje.
2051. Da se obrezuje. Da ovo oznaćava da moraju da iz sebe sasvim otklone
ljubav prema sebi i prema svetu, to jeste, da ovo moraju da učine oni koji su
unutar crkve a koji su označeni onim „koji je rođen u kući“ i onim „koji je
kupljen tvojim novcem, srebrom“, jasno je iz onoga šta je pretstavljeno
„obrezivanjem“, a što je očišćenje od ljubavi prema sebi i prema svetu (vidi
gore br. 2039). Ovde se ponavlja , pa se kaže „obrezanjem da se obrežu“, čime
je izraženo da je to nužno, jer treba da se potpuno očiste od tih ljubavi. A pošto
se ovo odnosi na one koji su unutar crkve, to se „došljaci, stranci“ ovde ne
pominju, jer se njima označavaju (vidi br. 2049) oni koji su izvan crkve. Iz toga
što se ponavlja u prethodnom stihu ono što se kaže za one koji su rođeni u kući
i one koji su kupljeni za srebro, svako može videti da se ovde radi o nebeskoj
tajni koja se ne može otkriti u smislu slova. Tajna je, da je čišćenje najvažnije za
one koji su unutar crkve, iz razloga što oni koji su unutar crkve, oni su u stanju
da svete stvari pretvore u nečiste, što ne mogu oni koji su izvan crkve – to jest,
Neznabošci. Tako da je veća opasnost od prokletstva za one prethodne. Osim
toga, oni koji su unutar crkve, oni mogu da formiraju lažna načela koja su
suprotna samim istinama vere, i da se ispune njima; dok oni izvan crkve to ne
mogu, jer oni ne znaju ove istine. Tako prethodni mogu da profanišu svete
stvari, na potonji ne mogu (o čemu više može da se vidi u Prvom Delu, br. 1059,
1327, 1328).
2052. Koji se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce, srebro tvoje.
Da ovo
označava one koji su unutar crkve, od obe vrste, - to jest nebeske, koji su
označeni sa „rođenim u kući“, i duhovne, označenim onima koji su „kupoljeni za
srebro“, - bilo je gore pokazano (br. 2048).
2053. Tako će biti zavjet moj na tijelu vašem. Da ovo označava povezivanje
Gospoda sa čovekom u njegovoj nečistoti, jasno je iz značenja „zavjeta“, da je
to povezivanje (gore objašnjeno); kao i iz značenja „tijela“, a to je ono što je
vlastito čovekovo (isto objašnjeno gore u br. 2041); kako je nečisto čovekovo
vlastito, rečeno je tamo, a pokazano u Prvom Delu, (br. 141, 150, 154, 210, 215,
694, 731, 874-876, 1047). A što se tiče da reči „zavjet moj na tijelu vašem“
označavaju povezivanje Gospoda sa čovekom u njegovoj nečistoti, ovakav je
slučaj: kod čoveka nema čiste intelektualne istine, to jest Božanske istine; jer su
istine koje kod čoveka, samo izgledi istine, uz koje prijanjaju čulne obmane, a uz
ove i obmane koje pripadaju požudama ljubavi prema sebi i prema svetu. Takve
su istine koje su kod čoveka. Koliko su ove nečiste, može se videti po tome
kakve stvari im se pridružuju. Ali i pored toga, Gospod se povezuje sa čovekom
koji je u ovim nečistotama, jer ih On pokreće i oživljava preko nevinosti i ljubavi
prema bližnjemu. Istine savesti su tada raznovrsne, to jest, one su prema religiji
svakoga čoveka; a ovim istinama, pod uslovom da nisu suprotne dobrima vere,
Gospod ne čini nasilje, jer je čovek njima napojen, i jer ih smatra svetima.
Gospod nikoga ne lomi, nego savija, što se može videti iz toga što u svakoj
dogmi unutar crkve ima onih koji su obdareni savešću, gde je bolja savest kada
se istine te dogme više približe pravoj istini vere. Pošto se savest oblikuje od
istina vere ove vrste, onda je očito da je oblikovana u intelktualnom delu
čoveka, jer intelektualni deo prima ove istine; stoga je Gospod na način, koji je
čudo, odvojio intelektualni deo od voljnog dela – to je tajna koja do sada nije
bila poznata, a o kojoj u Prvom Delu (br. 863, 875, 895, 927, 1023). Da „zavjet
na tijelu vašem“ isto tako označava očišćenje, jasno je iz onoga što je pokazano
o „obrezivanju“ u br. 2039.
2054. Vječni zavjet. Da ovo označava povezivanje, jasno je iz značenja „zavjeta“
(saveza), a što je povezivanje, kao što je već objašnjeno. O „zavetu“ se ponovo
govori, jer se govori o onima koji su unutar crkve; i ovde se to naziva večni
zavet, kako zato što je posebno nužno za one koji su unutar crkve da budu
„obrezani“, to jest, očišćeni od ljubavi prema sebi i prema svetu (kao što je gore
pokazano u br. 2051); tako i zato što je u njima dolazi do najužeg povezivanja sa
Gospodom i Njegovim nebom, jer se ono ostvaruje pomoću dobara i istina
vere. Doduše, postoji i povezivanje s onima koji su izvan crkve, ali to je
povezivanje na udaljenosti, jer nije preko dobara i istina vere (kao što je pre
rečeno, br. 2049). Crkva, koja je Gospodovo carstvo, može se uporediti sa
srcem i plućima kod čoveka. Čovekove unutarnje stvari povezane su s njegovim
spoljašnjim stvarima uz pomoć srca i pluća. A od njih žive okolna tkiva. Takav je
slučaj i sa ljudskm rasom: povezivanje Gospoda i Njegovog neba je najuže sa
crkvom, ali udaljenije s onima koji su izvan crkve, koji se mogu uporediti s
organima koji žive od rada srca i pluća. Nebeski (ljudi) su kao srce, a duhovni su
kao pluća. Zbog toga što je nužno da oba budu očišćeni, to se o onim unutar
crkve razmatra posebno, pa se stoga „zavet“ pominje dva puta.
2055. Stih 14. A neobrezano muško, kojemu se ne odreže okrajak tijela
njegova, da se istrijevi iz naroda svojega, jer pokvari zavjet moj. „ A neobrezano
muško“, označava onoga koji nije u istini vere; „kojemu se ne odreže okrajak
tijela njegova“, označava one koji su u ljubavi prema sebi i prema svetu; „da se
istrijebi iz naroda svojega“, označava večnu smrt; „jer pokvari zavjet moj“,
označava da se ovaj ne može povezati.
2056. A neobrezano muško. Da ovo označava one koji nisu u istini vere, jasno je
iz značenja „muško“, koje je istina vere (vidi gore br. 2046); stoga ovde
„neobrezano muško“ označava one koji nisu u istini vere, pa su stoga u onome
što je lašno. Za ono se kaže da je „neobrezano“ što smeta i kalja, kao što je pre
rečeno. Kad se kaže „muško“, onda je to ono što smeta i kalja istinu; a tako je i
kada se to kaže za neki drugi predmet, onda to označava zatamnjenje i
zagađenje toga predmeta. Tako se „neobrezano uho“ pominje kod Jeremije:
Kome ću govoriti i svedočiti da čuju? Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu
čuti. Gle, Riječ je Jehovina njima za potsmijeh, nije im mila (VI.10). Da je
njihovo „uho neobrezano“ , znači da nije bilo poslušnosti, i da im je Riječ bila
ukor. Osim toga, stih pred nama govori o onima koji su unutar crkve, koji ne
samo da su u obmani nego su i u nečistoti ljubavi prema sebi i prema svetu; jer
se ovo kaže kao nastavak onoga što se pre reklo. I zato se kaže „neobrezano
muško kome se ne odreže okrajak tijela njegova“, pa je ovde značenje da se
obmana povezala s nečistotom života. Kako je velika opasnost večnog
prokletstva kome se izlažu oni ovi, može da se vidi iz onoga što je gore rečeno
(br. 2051). Ove reči posebno označavaju one unutar crkve koji profanišu
(svetogrde) dobra i istine vere, o kojima se kaže, da se „istrijebi duša ta iz
naroda svojega“, jer mogu da izvrše profanaciju, dok oni izvan crkve ne mogu
(kao što je bilo pokazano u Prvom Delu, br. 593, 1008, 1010, 1059).
2057. Koje mu se ne obreže okrajak tijela njegova. Da ovo označava one koji su
u ljubavi prema sebi, jasno je iz onoga što je rečeno o značenju „biti obrezan“, i
značenju „okrajka“ (br. 2041). „Okrajak tijela“ ovde označava ljubav prema
sebi. Oni koji su unutar crkve a koji su u obmani a u isto vreme i u ljubavi prema
sebi, ti naročito profaniraju svete stvari; ali ne profaniraju tako oni koji su u u
nekoj drugoj ljubavi, jer ljubav prema sebi je najprljavija od svih ljubavi, jer ona
ruši i društvo i ljudski rod, kao što je ranije pokazano (br.2045). Da je ona isto
tako dijametralno suprotna uzajamnoj ljubavi, od koje je sačinjeno nebo, pa
stoga ona ruši i sam nebeski red, to se može videti po zlim duhovima i genijima
u drugom životu; kao i po paklovima u kojima vlada samo ljubav prema sebi; i
pošto tamo vlada ljubav prema sebi, to vladaju i mržnje, osvete, i okrutnosti, jer
ovi proizlaze od nje. Uzajamna ljubav se sastoji u tome da oni vole bližnjega više
nego sami sebe, te zbog toga celo je pretstavljeno jednim čovekom; jer su svi
preko uzajamne ljubavi udruženi s Gospodom, tako da se sreća jednih prenosi
na druge, i od svakoga svima. Na taj način, nebeska forma je u tome da je svako
kao središte, središte komunkacije, i središte sreće, od svih: a ovo je u skladu sa
svim razlikama u uzajamnoj ljubavi, kojima nema kraja. Pa stoga što oni koji su
u toj ljubavi opažaju najveću sreću u tome da komuniciraju ostalima ono što
sami primaju od drugih, i to od srca, to komunikacija (prenošenje,
saopštavanje) postaje neprekidna i večna; zbog toga, kako raste Gospodovo
carstvo, to raste i sreća svakoga anđela. Kako su anđeli u posebnim društvima i
staništima, to oni ne misle o ovome; ali se Gospod stara i raspoređuje sve stvari
u opštem i u pojedinačnom. Takvo je carstvo Gospodovo u nebima. Ljubav
prema sebi se trudi da razori ovu formi i ovaj red; stoga u drugom životu oni
koji su u ljubavi prema sebi, oni su pakleski u dubljem stepenu, jer ljubav prema
sebi ne komunicira ništa drugima, nego gasi i guši uživanja i sreću. Koja god
prijatnost se ulije u njih od drugih, oni to uzmu, usredsrede na sebe, i
pretvaraju to u prljavštinu, sprečavaju da prijatnost ide dalje, i tako ruše sve
ono što vodi ka jednodušnolsti i udruživanju. Od ovoga dolazi razjedinjenje, i na
kraju razaranje. I pošto svaki želi da mu se služi, da mu se udvara, da ga se
obožava, i voli samo sebe, otuda dolazi razdvajanje, koje dovodi sve u žalosno
stanje, kada osećaju uživanje samo u tome da muče jedan drugoga, na
odvratne načine, i kroz fantazije, a sve iz mržnje, osvete, i okrutnosti. Kad
ovakvi dođu u neko društvo u kome vlada uzajamna ljujbav, oni se bacaju dole
sami od sebe, kao što nečiste i mrtve teške stvari padaju kroz čistu i živu auru,
jer se sva svetlost koja do njih dopre, tu i završi; i pošto iz njih kao da izdiše
prljava misao (koja njih pretstavlja), njihovo uživanje se pretvara u smrad
lešine, po kojem se oseća da su pakleni, jer vole sebe, a pri čemu ih hvata
strašni strah. Iz ovoga se može videti da je priroda ljubavi prema sebi u tome da
se želi razoriti ne samo ljudsko društvo (kao što je pokazano u br. 2045), nego i
sam nebeski red; tako da u njoj nema ništa sem nečistote, prljavštine,
profanacije, i samoga pakla; ma da ovo ne opažaju oni koji su u tome. Dakle, u
ljubavi prema sebi su oni koji preziru druge kad ih upoređuju sa sobom, i koji
mrze one koji im ne povlađuju, ne služe, i ne klanjaju im se; i koji nalaze
okrutno zadovboljstvo u osveti, i u tome da druge liše časti, ugleda, imvine, i
života. Oni koji su u ljubavi prema sebi, oni su u ovim zlima; a oni koji su u ovim
zlima, mogu po ovome da znaju da su u ljubavi prema sebi.
2058. Da se istrijebi duša ta iz naroda svojega. Da ovo oznčava večnu smrt,
jasno je iz značenja „duše“, da je to život (br. 1000, 1040, 1742); i iz značenja
„naroda“, a to su istine (vidi br. 1259, 1260). Tako, „narod“ su oni koji žive u
istinama, to jest, anđeli; a „duša da se istrijebi“ iz ovih (istina), znači biti proklet,
ili nestati večnom smrću.
2059. Jer pokvari zavjet moj. Da ovo označava da se to ne može povezati, vidi se
iz značenja zavjeta, što je povezanost, a što je već objašnjeno. Stoga pokvariti
zavjet je odvojiti se toliko da se ne može povezati.
2060. Stih 15. I još reče Bog Avramu: a Saru ženu svoju ne zovi više Sara, nego
neka joj bude ime Sarah. „I još reče Bog Avramu“, označava opažanje; „a Saru
ženu svoju“, označava istinu kao pre povezanu s dobrom; „ne zovi je više Sara“,
označa da će On odložiti svoje Ljudsko; „nego neka joj ime bude Sarah“,
označava da će On uzeti na Sebe Božansko.
2061. I Bog reče Avramu. Da ovo označava opažanje, jasno je iz značenja „Bog
reče“ u istorijskom smislu, da je to opažanje u unutrašnjem smislu (objašnjeno
pre, br. 1791, 1815, 1819, 1822, 1898, 1919). Pošto se ovde počinje govoriti o
drugom predmetu, naime o značenjima „Sara“ i „Sarah“, jer da je to označavalo
obećanje „sina“ od Sarah, i da će „Ismailo“ postati velika nacija, to ovde počinje
novo opažanje za Gospoda, koje je ovde označeno sa „Bog reče Avrahamu“,
kao i na drugim mestima.
2062. Saru ženu tvoju. Da ovo označava istinu pripojenu dobru, jasno je iz
značenja „Sare“, koja je intelektualna istine; i iz „žene“ ovde dodate, koja znači
istinu povezanu s dobrom. (Da „Sara“ i „Sara žena“ označavaju istinu povezanu
s dobro, bilo je pokazano, br. 1468, 1901 i na drugim nestima).
2063. Ne zovi je više Sara, nego Sarah nek joj bude ime. Da ovo označava da će
On odložiti ljudsko, i da će uzeti Božansko, jasno je iz onoga što je rečeno o
Asvrahamu gore (stih 5), gde se nalaze ove reči, „ne ćeš se više zvati Abram,
nego će ti Avraham biti ime“, kojim rečima je označeno da će odložiti ljudsko, a
uzeti Božansko (vidi br. 2009). Jer je slovo H, koje je dodato Sari, uzeto iz imena
„Jehova“, tako da i Sara kao i Avraham pretstavljaju Gospodovo Božansko; a
tako i Božanski brak Dobra s Istinom u Gospodu – Avraham pretstavljajući
Božansko Dobro, a Sarah Božansku Istinu – iz kojih treba da se rodi Božansko
Racionalno, pretstavljeno Isakom. Božansko Dobro, koje je Ljubav, a u odnosu
na ceo ljudski rod je Milost, bilo je Gospodovo Unutrašnje, to jest Jehova, koji je
samo Dobro: ovo je pretstavljeno Avrahamom. Istina koja je trebala da se
poveže s Božanskim Dobrom, bila je pretstavljena Sarom; a ova istina, kada je
postala Božanskom, Sarah-om; jer Gospod je napredovao ka jedinstvu s
Jehovom postepeno, kao što je već rečeno. Istina, koja još nije postala
Božanska, bila je pretstavljena Sarom; a kada je i ona posatala Božanska, Sarahom; jer je Gospod napredovao ka jedinstvu postepeno, kao što je već rečeno.
Istina koja još nije bila Božanska, a koja je bila pretstavljena Sarom, još nije bila
tako spojena s dobrom da bi bila istina od dobra. Ali kada je tako bila spojena s
dobrom da je proizlazila od dobra, tada je postala Božanska; i tada je istina
postala dobro, jer je bila istina od dobra. Istina koja se približava (kreće prema)
dobru kako bi se s njim sjedinila, je jedna stvar; a istina koja se već ujedinila s
dobrom tako da ona sada proističe od dobra, je druga stvar. Istina koja se kreće
prema dobro, još uvek ima u sebi nešto od ljudskog; ali ona koja je se potpuno
ujedinila s dobro, ta je odložila sve što je od ljudskog, i tako uzela Božansko.
Ovo se može razjasniti kao i pre, s nečim što je tome slično kod čoveka. Kad
čovek treba da se ponovo rodi, to jest kad treba da se poveže s Gospodom, on
se kreće prema povezanosti pomoću istine, to jest, pomoću istina vere; jer se
niko ne rađa iznova a da nema znanja o veri, koja znanja su istine pomoću kojih
od ide ka povezivanju. Gospod ovima ide u susret pomoću dobra, to jest, ljubavi
ka bližnjemu, te prilagođava i namešta da ova (ljubav ka bližnjemu) nađe svoje
mesto u spoznajama vere, to jest, u istinama; jer sve istine su prijemnici dobra,
pa stoga što su više prave istine, to se više umnožavaju, te više dobra može u
njih da uđe kao u prijemnike, da bi ih dobro dovelo u red, i da bi se konačno
pokazalo (manifestovalo); tako da se istine više ne pokazuju, nego samo
onoliko koliko je potrebno da iz njih sijaju dobra. Na ovaj način istina postaje
nebesko-duhovna. Pošto je Gospod prisutan samo u dobru koje dolazi od
ljubavi ka bližnjemuj, čovek se na ovaj način povezuje s Gospodom, kako bi
pomoću dobra, to jest ljubavi prema bližnjemu, primio savest, iz koje on posle
misli ono što je istinito i čini ono što je pravedno; ali ova svaest je u skladu s
istinama i pravednim stvarima u kojima nalazi svoje mesto ljubav ka bližnjemu.
2064. Stih 16. I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je i biće
mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje. „I ja ću je
blagosloviti“, označava umnožavanje istine; „i daću ti sina od nje“, označava
Racionalno; „blagosloviću je“, označava umnožaanje; „ i biće mati mnogim
narodima“, označava dobra koja od toga potiču; „carevi narodima će izaći od
nje“, označava istine od spajanja istina s dobrima, a što su „carevi narodima“.
2065. I blagosloviću je. Da ovo označava umnožavanje istine, jasno je iz
značenja „biti blagosloven“, a što je biti obogaćen svim dobrom i istinom ( vidi
Prvi Deo br. 981, 1096, 1420, 1422). Pošto se ovde kaže da će Sara biti
blagoslovena, to znači da je time označeno obogaćenje i umnožavanje istine;
jer je Sarom, kao što je rečeno, označena istina od dobra, a to je intelektualna
istina;a ovde se govori o ovoj istini i njenom umnožavanju. (Šta je intelektualna
istina, može se videti gore, br. 1904).
2066. I daću ti sina od nje. Da ovo označava Racionalno, jasno je iz značenja
„sina“, a što je istina (vidi br. 489, 491, 533, 1147); a pošto sve što je Racionalno
počinje od istine, to je Racionalno ovde označeno „sinom“. Gospodovo prvo
Racionalno bilo je pretstavljeno i označeno Ismailom, rođenim od Agare
robinje, a o kojem se govori u prethodnom poglavlju (XVI). Drugo Racionalno, o
kome je ovde reč, pretstavljeno je i označeno Isakom koji je trebao da se rodi
od Sare. Prvo, to jest Racionalno pretstavljeno Ismailom, bilo je Racionalno koje
je kasnije izagnano iz kuće; ali ovo drugo Racionalno, pretsavljeno Isakom, je
ono koje ostaje u kući, jer je bilo Božansko. Ali o ovom Racionalnom, po
Božanskoj milosti Gospodovoj, biće govora u sledećem poglavlju, kada se bude
govorilo o Isaku.
2067. I blagosloviću je. Da ovo označava njegovo umnožavanje, to jest
umnožavanje Racionalolg koje je označeno „sinom“, jasno je iz značenja „biti
blagosloven“, a to je biti obogaćen svim dobrom i istinom (kao što je maločas
rečeno).
2068. I biće mati mnogim narodima. Da ovo značava dobra koja potiču otuda,
jasno je iz značenja „naroda“, koji su dobra (vidi Prvi Deo, br. 1259, 1260, 1416,
1849).
2069. Carevi narodima izaći će od nje. Da ovo označava istine koje potiču od
spojenih istina i dobara, koje su „carevi narodima“, jasno je iz značenja
„careva“, što su u opštem sve istine (vidi gore br. 2015); i iz značenja „naroda“,
a što su isto tako istine, i u opštem sve duhovne stvari; jer se „carevi“ povezuju
s narodima, a ne sa nacijama osim kada nacije označavaju zla (vidi br. 159,
1260). U proročkoj Reči, često se pominju „carevi“ i „narodi“ (plemena), ali se
tu ne misli na careve i na narode; jer u samoj Reči, a koja je unutrašnji smisao,
nikada se ne govori o carevima i narodima, nego o nebeskim i duhovnim
stvarima koje pripadaju Golspodovom carstvu, a to je dobrima i istinama. Jer
smisao slova samo obezbeđuje predmetne forme ( štose radi preko ljudskih
reči) kako bi se razumelo značenje. Pošto se ovde kaže za Saru da će „carevi
izaći od nje“, i pošto se „Sarom“ označava Božanska istina koju je Gospod imao,
to je jasno da su „carevima naroda“ označene istine koje proističu od spojenih
istina i dobara, koje su sve istine unutrašnje crkve, ili unutarnje istine vere. Ove
istine, pošto su od Gospoda, nazivaju se „carevima“ na raznim mestima u Reči,
a isto tako i „carevim sinovima“, kao što je gore pokazano (br. 2015). Svako
može videti da neke unutrašnje Božanske stvari leže skrivene u rečima „carevi
narodima će izaći od nje“ – jer se u ovim stihovima govori o Isaku. A u odnosu
na njega se kaže, „blagosloviću je i biće mati mnogim narodima“; ali o Sari, da
će „carevi i narodi izaći od nje“- gde se kaže skoro ista stvar za Avrahama (stih
6), da će od njega „načiniti careve“; ali se za njega ne kaže kao za Saru, da će
„carevi narodima“ izaći od njega. Tajna koja je ovde skrivena je tako duboka da
se ne može objasniti i opisati u malo reči. Tajna je donekle jasna iz značenja
Abrahama kao Božanskog Dobra, kao i iz značenja Sare kao Božanske Istine, a
to je da će sva nebeska istina proilaziti od Gospodovog Božanskog Dobra,
označenog „Abrahamom“; i da će sva duhovna istina proizilaziti od Gospodove
Božanske Istine, označene „Sarom“. Nebeska istina je ona u kojoj su nebeski
anđeli, a duhovna je istina ona u kojoj su duhovni anđeli; ili što je isto, nebeska
istna je bila ona u kojoj je bila Pradrevna Crkva, koja je bila pre potopa; a
duhovna je istina ona u kojoj je bila Drevna Crkva, koja je bila posle potopa. Jer
se anđeli, isto kao i ljudi, razlikuju po tome što su nebeski ili duholvni. Nebeski
se razlikuju od duvovnih po ljubavi prema Gospodu; a duhovni se razlikuju od
nebeskih po ljubavi prema bližnjemu. Ali više se ne može reći o razlici između
nebeskih i duhovnih anđela dok se ne zna šta je razlika između nebeskog i
duhovnog, ili što je isto, između nebeske crkve i duhovne crkve (o čemu vidi
Prvi Deo, br. 202, 337, 1577; kao i kakva je bila Pradrena Crkva a kakva Drevna
Crkva, br. 597, 607, 640, 765, 1114-1125, i na mnogim drugim mestima; i da je
imati ljubav ka Gospodu nebesko, a ljubav ka bližnjemu duhovno, br. 2023).
Ovo je dovoljno da se otvori tajna da su „carevima“ koji treba da dođu od
Abrahama, o kojima se govori u šestom stihu, označene nebeske istine koje
izlaze iz Gospodovoga Bolžanskog Dobra, a da su „carevima naroda“ koji će biti
od Sare, o kojima se govori u ovome stihu, označene duhovne istine koje teku iz
Gospodove Božanske Istine. Jer se Gospodovo Božansko Dobro može ulivati
samo u nebeskog čoveka, jer se uliva u njegov voljni deo, kao što je bio slučaj
sa Pradrevnom Crkvom; dok se Gospodovo Božanska Istina uliva u duhovnog
čoveka zato što se uliva samo u njegov intelektualni deo, koji je kod njega
odvojen od voljnog dela ( vidi br. 2053 na kraju); ili što je isto, nebesko dobro se
uliva u nebeskoga ćoveka, a duhovno dobro u duhvnoga čoveka; i zbog toga
Gospod se pokazje nebeskim anđelima kao Sunce, a duhovnim kao Mesec (vidi
br. 1529, 1530).
2070. Stih 17. Tada pade Avram ničice, i nasmija se govoreći u srcu svojem: eda
će se čovjeku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda li će žena od devedeset devet
godina roditi sina? „Tada pade Avram ničice“, označava obožavanje; „i nasmija
se“ označava osećanje istine; „i reče i svom srcu“, označava da je tako mislio;
„eda će se čovjeku od sto godina roditi sin?“ označava da Racionalno
Gospodove Ljudske Suštine treba da se ujedini s Njegovom Božanskom
Suštinom; „ i eda li će Sarah žena od devedeset devet godina roditi?“, označava
da će istina spojena s dobrom ovo učiniti.
2071. Tada pade Avram ničice. Da ovo označava obožavanje, jasno je iz
značenja „pasti ničice“, što znači obožavati (vidi gore br. 1999).
2072. I nasmija se. Da ovo označava osećanje istine, može se videti iz porekla i
suštine „smeha“, ili osećanja za ono što je lažno, od čega dolazi prijatnost i
veselje pri čemu se smeh izražava na licu, a što pokazuje da je samo to poreklo
smeha. Smeh je samo spoljašnja stvar, koja pripada telu, jer je na licu; ali u Reči
unutarnje stvari su označene spoljašnjim; isto kao što se unutrašnja osećanja
uma izražavaju i označavaju na licu, tako se i unutarnji slušanje i poslušnost
označavaju uhom, unutarnji vid ili shvatanje okom, snaga i moć rukom, i tako
dalje, pa se i osećanje istine izražava smehom. U čovekovom Racionalnom
postoji istina, koja je njegova glavna osobina, a postoji i osećanje dobra, ali je
ovo u samom osećanju istine kao njegova duša. Osećanje dobra, koje je u
Racionalnom, ne pokazuje se kroz smeh, nego preko nekog veselja i prijatnog
uživanja koje se ne smeje; jer u smehu postoji nešto što nije tako dobro. Razlog
zbog kojega je istina glavna osobina čovekovog Racionalnog, je u tome što se
Racionalno oblikuje pomoću saznanja o istinama, jer ni na koji drugi način
čovek ne može da postane Racionalan. A znanja dobra su istine, isto kao što su
to saznavanja istine. Da ovde „smeh“ označava osećanje istine, može se videti i
po tome što se i Abraham smejao, i Sara, oboje pre nego se rodio Isak, i posle; a
i po tome što je Isak dobio ime po „smehu“, jer reč „Isak“ znači „smeh“. Da se
Abraham nasmejao, kada je čuo o Isaku, jasno je iz ovoga stiha, jer se kaže da
se Abramah nasmejao kada je čuo za sina od Sare; Da se i Sara nasmejala pre
nego se Isak rodio, kada je čula od Jehove da će roditi sina, rečima, „za to se
nasmija Sara u sebi govoreći: pošto sam ostarjela, sada će mi doći radost? I
gospodar mi je star? Tada reče Jehova Avbrahamu: što se smije Sarah, govoreći
istina li je da ću roditi kad sam ostarjela? A Sara udari u bah bovoreći: nijesam
se smijala. Jer se uplaši. Ali On joj reče: nije istina, nego si se smijala (Postanje
XVIII.12, 13, 15). I kad se Isak bio rodio, „i nazva Abraham sina Isak, što znači
smeh; a Sara reče: Jehova mi učini smijeh, ko god čuje, smijaće mi se“ (Postanje
XXI. 3,6). Da „smeh“ i ime „Isak“, koje znači „smeh“, označavaju ovakve stvbari,
ovo se ne bi nikada iznosilo.
2073. I reče u srcu. Da ovo onačava da se ovako nasmejao, , jasno je bez
objašnjenja.
2074. Eda li će se čovjeku od sto godina roditi sin? Da ovo označava da
Racionalno Gospodove Ljudske Suštine treba da se ujedini sa Božanskom
Suštinom, jasno je iz značenja „stotine“ (o kojoj gore, br. 1988).
2075. I eda li će Sara žena od devedeset devet godina roditi? Da ovo označava
da će istina spojena s dobrom ovo učiniti, jasno je iz onoga šta je pretstavljeno
i označeno Sarom, a to je istina spojena s dobrom, to jest da je to istina
Božanska; i iz značenja broja „devedeset“, ili što je isto, „devet“. Izgleda čudno
da broj „sto godina“, a to je Abrahamovo doba života, znači da Racionalno
Gospodove Ljudske Suštine treba da se ujedini sa Božanskom Suštinom; i da
broj „devedeset godina“, koliko je Sara bila stara, označava da će ovo učiniti
istina spojenu s dobrom.. Ali kako u Reči nema ništa što nije nebesko i
Božansko, to mora da je slučaj i sa brojevima u njoj. Bilo je pokazano u Prvom
Delu da svi brojevi u Reči označavaju delujuće stvari, isto kao što to označavaju
i imena (see br. 482, 487, 488, 493, 575, 813, 893, 1988). Sada, da broj „devet“
označava povezivanje, a još više broj „devedeset“, koji je proizvod umnožavanja
devet sa deset ( jer „deset“ označava ostatke preko koji se vrši povezivanje, kao
što je jasno iz onoga što je gore rečeno, br. 1988, na kraju), može se videti
preko pretstava i značenja onoga što sledi. Bilo je zapoveđeno da desetog dana
u sedmom mesecu bude dan ispaštanja, što treba da bude Sabat Sabata
(najveći Sabat ili dan Odmora); i da se devetog dana sedmog meseca uveče, od
večeri do večeri, slavi Sabat (Levitska XXIII. 27, 28). U unutrašnjem smislu ove
stvari označavaju povezivanje preko ostataka – „devet“ označava povezivanje, a
„deset“ ostatke. Da jedna Božanska tajna leži ovde sakrivena u ovim brojevima,
vidi se iz meseca i dana u godini koji treba da budu sveti; i da svaki sedmi dan
bude Sabat; i da svaki sedmi mesec, kao što je maločas rečeno, bude Sabat
Sabata; i na isti način sedma godina; i da svakih sedam puta sedam godina
počne jubilej (prim. prev. jubilej je godina radosti i praštanja svih dugova, i
vreme za preraspodelu zemlje); isti je slučaj sa svim ostalim brojevima u Reči;
kao sa „tri“ čije je značenje slično sa „sedam“; i sa „dvanaest“ što označava sve
stvari vere; i sa „deset“ što označava slično kao „deseci“ ili ostaci (vidi br. 576); i
tako dalje. Tako u odlomku koje je naveden iz knjige Levitske, da broj „deset“ i
broj „devet“ ne sadrže tajne, ne bi bilo naređeno da se ovaj Sabat Sabata bude
slavljen desetog dana sedmog meseca, kao i da se deveti dan u mesecu slavi.
Takva je Gospodova Reč u unutrašnjem smislu, iako se u istorijskom smislu to
ne pokazuje. Na isti način se kaže da je Navukodonosor opkolio Jerusalim devee
godine (cara ) Sedekije, i da je prodor načinjen jedanaeste godine, devetog
dana u mesecu; o čemu čitamo sledeće u drugoj knjizi o Carevima: I tako
devete godine njegova carovanja, desetog mjeseca desetog dana dođe
Navuhodonosor car Vavilonski sa svom vojskom njegovom na Jerusalim, i
stadoše u oko pod njim, i načiniše opkope oko njega. I devetog dana mjeseca
četvrtog posta velika glad u gradu, i narod zemaljski nemaše hljeba. Tada grad
bi provaljem a vojnici svi pobjegoše noću na vrata između dva zida uz carev vrt
(XXV. 1,3,4). „Devete godine“ i „sedmog meseca“, i „jedanaeste godine“ i
„devetog meseca“, kada je zavladala glad u gradu i nije bilo hljeba za narod u
zemlji, to označava u unutrašnjem smislu da nije više bilo povezivanja preko
vere i ljubavi prema bližnjemu; „glad u gradu i nedostatak hljeba za narod
zemaljski“, označava da nije ostalo ništa od vere i ljubavi ka bližnjemu. Ovo je
unutrašnji smisao ovih reči, a koji se ne pokazuje u slovu; dok ovo sija iz
istorijskih delova Reči, ali manje nego iz proročkih delova, jer istorija tako
zarobi um, da je teško poverovati da nešto dublje tu leži; dok su sve stvari
pretstave , a sve reči imaju značenja. Ovo je teško verovati, ali je ipak istinito
(vidi br. 1769-1772).
2076. Stih 18. I Avram reče Bogu: neka bude sin Ismailo živ pred Tobom!
„I
Avram reče Bogu“, označava Gospodovo opažanje od ljubavi; „neka bude sin
Ismailo živ pred Tobom“, označava da ostali koji su racionalni od istine, ne treba
da nestanu.
2077. I Avram reče Bogu. Da ovo označava Gospodovo opažanje od ljubavi,
jasno je iz značenja „govoriti Bogu“, što je opažati, a što je često objašnjavano
ranije. Da „Abraham“ ovde pretstavlja Gospoda u tome stanju i tome dobu,
ranije je rečeno (br. 1980). Da je Gospod ovo rekao od ljubavi (iz ljubavi), jasno
je, jer osećanje ljubavi sija iz svake reči kada se kaže, „neka je živ Ismailo pred
Tobom!“ Gospodovo osećanje ili ljubav bilo je Božansko, pošto je bilo prema
celom ljudskom rodu, koje je svo On želeo da Sebi pripoji, i da ga spase kroz
večnost, preko sjedinjenja Njegove Ljudske Suštine s Njegovom Božanskom
Suštinom (o čemu više u Prvom Delu, br. 1735; i da se od ove ljubavi Gospod
borio protivu svih paklova, br. 1690, 1789, 1812; i da je u sjedinjavanju
Njegovog Ljudskog s Njegovim Božanskim, On video samo povezivanje
Božanskog s ljudskim rodom, br. 2034). Ljubav kao što je Gospodova,
prevazilazi čovekov razum, i ona je neverovatna onima koji ne znaju šta je
nebeska ljujbav u kojoj su anđeli. Da bi spasili jednu dušu od pakla, anđeli ne bi
žalili da umru, i podneli bi pakao da bi spasili tu dušu. Otuda je njihova najveća
radost da prevedu u nebo nekoga ko ustaje iz mrtvih. Ali oni priznaju da ova
ljubav nije ni malo njihova, nego da su sve stvari u opštem i u pojedinačnom
samo od Gospoda; i šta više, oni negoduju kad neko ne misli tako.
2078. Neka je Ismailo živ pre Tobom! Da ovo znači da ostali koji su racionalni
od istine ne treba da nestanu, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno
„Ismailom“, a to je Racionalno (objašnjeno u proštom poglavlju, gde se govori o
Ismailu). Postoje dve vrste ljudi u crkvi: duhovni i nebeski. Duhovni postaju
racionalni od istine, a nebeski od dobra. Kakva je razlika među njima, može se
videti gore (br. 2009), i na mnogim mestima u Prvom Delu. Duhovni, koji
postaju racionalni od istine, ovde su označeni „Ismailom“; jer „Ismailo“
označava racionalnu istinu u njenom pravom smislu, kao što je već pokazano
(br. 1893, 1950, 1951). Kada ovu istinu usvoji i želi dobro, kao što je to učinio
Gospod ovde pretstavljen „Asbrahamom“, to označava šta je duhovno, to jest
šta je duhovni čovek, ili što je isto, što je duhovna crkva, čije je spasenje
Gospod želeo od (iz) Božanske ljubavi (vidi gore br. 2077). Ovo je izraženo
rečima: „Neka bude Ismailo živ pred Tobom!“.
2079. Stih 19. I reče Bog: zaista Sarah žena tvoja rodiće ti sina, i nadjećeš mu
ime Isak, i postaviću zavjet s njim da bude zavjet vječni sjemenu njgovu do
vijeka. „Bog reče“, označava opaženi odgovor (da je Gospod opazio Abrahamov
odgovor); „zaista žena tvoja Sarah“, označava Božansku istinu spojenu s
dobrom; „rodiće ti sina“, označava da od toga nastaje Racionalno; „i nadjećeš
mu ime Isak“, označava Božansko Racionalno; „i postaviću zavjet svoj s njim“,
označava sjedinjenje; „zavjet vječan“, označava vječno sjedinjenje; „s njegovim
sjemenom nakon njega“, označava one koji će verovati u Gospoda.
2080. I reče Bog. Da ovo označava da je odgovor opažen, jasno je iz značenja
„reći“, što je opažati (upravo objašnjeno gore br. 2077). Pošto u prethofnom
stihu čitamo da „Abraham reče“ i da je to opažanje, i pošto ovde čitamo „Bog
reče“, ili odgovori, to sledi da ovo označava da je odgovor opažen, ili odgovor
koji je opažanje. U svakom opažanju postoji predlog (propozicija) i odgovor.
Opažanje i jednog i drugog ovde je označeno u istorijskom smislu rečima,
„Abraham reče Bogu“ i „reče Bog“. (Da „reče Bog“ označava opaziti, može se
videti gore, br. 1791, 1815, 1819, 1822, 1898, 1919; kao i u ovom poglavlju s
ponavljanjem).
2081. Zaista Sarah žena tvoja. Da ovo označava Božansku istinu spojenu s
dobrom, jasno je iz onoga što je pretstavljeno i označeno „Sarom“, naime da je
to Božanska istina spojena s dobrom, o kojoj vidi gore, br. 2063.
2082. Rodiće ti sina. Da ovo označava da će Racionalno nastati iz ovoga
spajanja Božanske ikstine sa Božanskim dobrom, može se vdeti gore, br. 2066).
2083. I nadjenućeš mu ime Isak. Da ovo označava Božansko Racionalno, jasno
je iz onoga što je pretstavljeno Isakom, kao i iz značenja „imena“ u unutrašnjem
smislu. Prvo, iz onoga što je pretstavljeno Isakom: Abraham, kao što je ranije
rečeno, pretstavlja Gospodovog uutrašnjeg čoveka, a Isak Njegovog racionalnog
čoveka, dok Jakov pretstavlja Njegovog prirodnog čoveka. Gospoddov
unutrašnji čovek bio je Sam Jehova. Njegov racionalni čovek, zato što je začet
od uticaja Njegovog unutrašnjeg čoveka u osećanju za znanja u spoljašnjem
čoveku (vidi br. 1896, 1902, 1910), bio je od Božanskog tako spojenim s
Ljujdskim. Otuda je prvo Racionalno, pretstavljeno Ismailom, bilo ljudsko; ali ga
je posle Gospod načinio Božanskim, i tada je ono pretstavljeno Isakom. Drugo,
iz značenja „imena“: Isak je dobio ime po „smehu“; pošto u unutrašnjem smislu
„smeh“ označava osećanje istine, koje osećanje pripada racionalnom, kao što je
gore pokazano (br. 2072), „smeh“ ovde označava Božansko Racionalno. Gospod
je Svojom vlastitom moći učinio Boanskim sve što je kod Njega bilo ljudsko;
tako ne samo Racionalno, nego i spoljašnji i telesni deo, a to znači i samo telo.
Tako je ujedionio Božansko s Ljudskim. Da je ne samo Racionalno nego i čulni
deo i celo telo načinio Božanskim i Jehovom, bilo je već pokazano, i to može
videti svako iz činjenice da je On jedini ustao iz mrtvih i telom, i da je seo na
desnu Božanske moći kako u pogledu Božanskog tako i u pogledu Ljudskog.
Sedeti na desnu ruku Božanske moći, označava imati vrhovnu vlast u nebu i na
zemlji.
2084. I postaviću zavjet moj s njim da bude vječan. Da ovo označava
sjedinjenost, i faktički vječno jedinstvo, jasno je iz značenja „zavjeta“, da je to
povezanost; a kada se to kaže za Gospoda, to znači da je to jedinstvo Njegove
Božanske Suštine s Njegovom Ljudskom Suštinom, i Ljudske Suštine sa
Božanskom Suštinom. (Da zavet označava ovo, bilo je pokazano ranije, br. 665,
666, 1023, 1038, 1864, a ponekad i u ovom poglavlju).
2085. I njegovom sjemenu nakon njega. Da ovo ozačava one koji će poverovati
u Gospoda, jasno je iz značenja „sjemena“, da je to vera (objašnjeno pre, br.
1025, 1447, 1610, 2034). Oni su označeni „sjemenom“ koji imaju veru od
ljubavi, a to su koji vole Gospoda; a to znači Nebeski, ili oni koji pripadaju
nebeskoj crkvi; jer se ovde radi o Isakovom semenu. Dok oni koji imaju veru od
ljubavi prema bližnjemu, to jest koji vole bližnjega - a to su duhovni, ili oni koji
pripadaju duhovnoj crkvi – ovi su označeni „Ismailom“, o kome se govori u
sledećem stihu. (Kakva je razlika između nebeskih i duhovnih, može se videti
gore, br. 2069, 2078, a i što je razlika između imati ljubav ka Gospodu i imati
ljubav ka bližnjemu, br. 2023).
2086. Stih 20. I za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu
porodicu veliku, i umnožiću ga veoma; i rodiće dvanaest knezova, i učiniću od
njega velik narod. „I za Ismaila uslišio sam te“, označava one koji su racionalni
od istine, da će oni biti spaseni; „i blagosloviću ga“, znači da će biti napojeni i
obdareni; „i daću mu porodicu veliku“, označava (da će biti napojeni i obdareni)
dobrima vere; „i umnožiću ga “, označava , sa istinama otuda; „vrlo mnogo“,
znači, preko mere; „i rodiće dvanaest knezova“, označava glavnih dvanaest
zapovesti vere koja dolazi od ljubavi ka bližnjemu; „i učiniću od njega velik
narod“, označava oplođavanje dobara i njihov rast.
2087. A i za Ismaila uslišio sam te. Da ovo označava one koji su racionalni od
istine, da će biti spaseni, jasno je od onoga što je pretstavljeno Ismailom na
ovome mestu, da su to oni koji su racionalni od istine, ili duhovni (o kojima
gore, br. 2078); a da će se spasiti, jasno je iz značenja „uslišio sam te“, što se
može videti bez objašnjenja.
2088. Evo blagoslovio sam ga. I daću mu porodicu veliku (Ili, biće vrlo plodan).
Da ovo označabđva da će biti ispunjeni i obdareni dobrima vere i njihovim
istinama preko mere, jasno je iz značenja „biti blagosloven“, biti „plodan“, biti
„umnožen“. Biti „blagosloven“ znači primiti kao darove sva dobra (pokazano u
Prvm Delu, br. 981, 1096, 1420, 1422). Biti „plodan“ označava dobra vere
kojima će biti darivani; a „umnožiti se“, znači istine koje slede iz dobara (tako
isto pokazano u br. 43, 55, 913, 983). Ko su nebeski, a ko duhovni, bilo bi
predugo ovde opisivati, a već je bilo opisano (kao što se može videti br. 81, 597,
607, 765, 2069, 2078, i mnoga druga mesta). U glavnom, nebeski su oni koji
vole Gospoda, a duhovni oni koji vole bližnjega. (Šta je razlika između voleti
Gospoda, i voleti bližnjega, može se videti gore, br. 2023). Nebeski su oni koji su
u osećanju dobra od dobra; a duhovni su oni koji su u osećanju dobra od istine.
U početku svi su (ljudi) bili nebeski, jer su bili u ljubavi prma Gospodu; a otuda
su primili opažanje, kroz koje su opažali dobro, ne od istine, nego od osećanja
za dobro. Ali kasnije, kad ljubavi prema Gospodu nije više bilo, došli su duhovni
ljudi, a oni su se zvali duhovni koji su bili u ljubavi prema bližnjemu ili u
milosrđu. Ali ljubav prema bližnjemu bila je usađena preko istine; i tako su
primili savest i postupali po njoj, ne od osećanja dobra, nego od osećanja istine.
Ljubav prema bližnjem, kod duhovnih, izgleda kao osećanje dobra; ali to je
osećanje istine. Ali zbog toga što ovako izgleda, ona se ipak naziva dobrom; ali
to je dobro njihove vere. Ovo su oni na koje misli Gospod kod Jovama: Ja sam
vrata; ko uđe kroza me, spašće se, i ući će i izaći će i pašću će naći. Ja sam pastir
dobri i znam svoje i one mene znaju. I druge ovce imam koje nijsu od ovoga
tora, i njih mi valja dovesti, i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir
(X.9.14,16).
2089. I rodiće dvanaest knezova. Da ovo označava danaest zapovesti koje se
odnose na ljubav prema bližnjemu, jasno je iz značenja „dvanaest“, što su sve
stvari vere; i iz značenja „knezova“, koje su glavne stvari. „Car“ (kralj) i
„knezovi“ (prinčevi) pominju se na raznim mestima u Reči; ali u unutrašnjem
smislu oni nikad ne znače cara ili knezove, nego glavne stvari u vezi s onim što
se spominje. (Da „carevi“ označavaju istine u skupu (kompleksu), već je bilo
pokazano, br. 2015; i da „knezovi“ označavaju glavne stvari istine, koje su
zapovesti, br. 1482). Otda se anđeli – i to duhovni anđeli – nazivaju
„kneževstva“ jer su u istinama. Izraz „kneževi“ (prinčevi) potiče od istina koje su
od ljubavi ka bližnjemu; jer, kao što je rečeno (br. 1832), duhovni, preko istina
koje izgledaju kao istine, primaju ljubav ka bližnjemuj od Gospoda,a kroz ovu,
primaju i savest. Da „dvanaest“ označava sve stvari vere, do sada je bilo
nepoznato svetu; jer kad god se broj „dvanaest“ pojavi u Reči, bilo u istorijskom
ili u proročkom delu, on označava samo to. „Dvanaest sinova“ Jakovljevih, a od
ovih „dvanaest plemena“ koja su po njima dobili imena, označavaju isto; a kao i
„dvanaest apostola“ Gospodovih. Svaki sin Jakovljev, i svaki od dvanaest
učenika, pretstavljaju po jednu suštinsku i glavnu stvar vere. (Šta je
pretstavljeno sa svakim pojedinom Jakovljevikm sinom, i svakim plemenom,
biće rečeno, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u onome što sledi, gde se govori
o Jakoljevim sinovima, Postanje XXIX. i XXX.).
2090. I učiniću od njega velik narod. Da ovo označava uživanje u dobrima i u
njihovom rastu, jasno je iz značenja „naroda“m što su dobra (objašnjeno u
Prvom Delu, br. 1159, 1258-1260, 1416, 1849); pa stoga „učiniću ga velikim
narodom“ označava kao uživanje u dobrima tako i njihov rast.
2091. Stih 21. I zavjet svoj učiniću s Isakom kada ga rodi Sarah do godine u ovo
doba. „I zavjet svoj učiniću s Isakom“, označava sjedninjenje sa Božanskim
Racionalnim; „kada ga rodi Sarah“, označava Božansku istinu spojenu s dobrom
iz kojega će proisteći (Božansko Racionalno, ili Isak); „do godine u ovo doba“,
označava tadašnje stanje jedinstva.
2092. Moj zavjet s Isakom. Da ovo označava jeinstvo sa Božanskim Racionalnim,
jasno je iz značenja „zaveta“, da je to jedinstvo (objašnjeno pre); i iz onoga što
je pretstavljeno „Isakom“, a to je Božansko Racionalno (o čemu gore, br. 2083).
2093. Kada ti ga rodi Sara. Da ovo označava Božansku istinu spojenu s
Božanskim dobrom, iz čega je proisteklo (jedinstvo), jasno je iz onoga što je
pretstaljeno „Sarom“, da je to Božanska istina (o kojoj pre, br. 2063, 2081); kao
i iz onoga što je pretstavljeno „Abrahamom“, a to je Božansko dobro (o kojem u
br. 2063, i još nekoliko mesta). Kako je Gospodovo prvo Racionalno bilo začeto i
rođeno rečeno je u prethodnom poglavlju, gde se govori o „Ismailu“, koji
pretstavlja to Racionalno. Ali ovde, kao i u sledećem poglavlju, govori se o tome
Racionalnom koje je Gospod načinio Božanskim, i to preko spajanja, kao kroz
brak, Božanskog dobra s Božanskom istinom. Prvo Racionalno može se začeti
samo kroz uticaj (influks) unutrašnjeg čoveka u osećanje za znanje u
spoljašnjem čoveku; niti se može roditi na neki drugi način osim od osećanja za
znanje, koje je pretstavljeno Agarom, Sarinom robinjom (kao što je pokazano u
prethodnom poglavlju, br. 1896, 1902, 1910, itd). Ali drugo ili Božansko
Racionalno nije začeto i rođeno na ovaj način, nego preko spajanja istine
unutrašnjeg čoveka sa njegovim dobrom, i kroz uticaj koji je potekao otuda.
Kod Gospoda ovo je izvedeno po Njegovoj vlastitoj moći od samog Božanskog,
to jest od Jehove. Kao to je više puta gore rečeno, Njegov unutrašnji čovek je
bio Jehova; a dobro samo koje je bilo pretstavljeno „Abrahamom“, pripadalo je
Njegovom unutrašnjem čoveku, kao što mu je pripadala i istina pretstavljena
Sarom, pa su stoga oba bili Božanski. Dakle, iz ovoga izvora bilo je Gospodovo
Boansko Racionalno začeto i rođeno; u stvari od uticaja dobra u istinu, a to
znači pomoću istine. Jer je glavna osobina Racionalnog istina (kao što je
pokazano gore, br. 2072). Zbog toga se ovde kaže, „kad ti ga rodi Sarah“, što
označava Božansku istinu spojenu s Dobrom, od kojega će se roditi (proisteći)
Božansko Racionalno; a gore (kod stiha 17), rečeno je da je Sarah bila „žena od
devedeset i devet godina“, što označava da će ovo učiniti istina spojena s
dobrom. Kod svakoga čoeka, zato što je stvoren na sliku Božiju, nešto se slično
dešava, samo to nije onako savršeno, kada se njegovo prvo Racionalno začne i
rodi preko uticaja unutrašnjeg čoveka u život osećanja za znanje u njegovom
spoljašnjem čoveku; ali njegovo drugo Racionalno, ( se začinje i rađa) od uticaja
dobra i istine od Gospoda preko unutrašnjeg čoveka. Ovo drugo Racionalno on
prima od Gospoda kada se ponovo rodi, jer on tada opaža u svom Racionalnom
šta su dobro i istina vere. U čoveku je unutrašnji čovek iznad racionalnog, i on
pripada Gospodu (vidi br. 1880, 1940).
2094. U prethodnm poglavlju, i sve do ovoga mestau ovome, predmet je
začeće i rođenje Racionalnog koje pripada Gospodu; a kako je ono postalo
Božansko, o tome se govori u onome što sledi. Ali neki možda smatraju da
ovakvo poznavanje ovih stvari ne doprinosi mnogo veri, pod uslovom da se zna
da je Gospodova Ljudska Suština postala Božanska, i da je Gospod Bog i u
pogledu Ljudske Suštine i u pogledu Božanske Suštine. Ali slučaj je ovakav: Oni
koji u jednostavnosti (prostoti) veruju da je ovako, njima nije potrebno da znaju
kako je to izvedeno, jer znanje o tome ima za cilja da oni poveruju da je tako.
Ali u naše vreme ima mnogo njih koji ne veruju ništa osim ako zanju po razumu
da je tako, što se može videti iz činjenice da malo njih veruje u Gospoda, iako
Ga usnama priznaju, jer je to po nauku vere. No i pored toga, oni sebi kažu i
jedan drugome, da kad bi znali da bi verovali. Razlog da ne veruju a ipak ovo
kažu, je stoga što je Gospod bio rođen kao svaki drugi čovek, i po spoljašnjoj
formi je bio kao drugi. Ovi ljudi ne mogu da prime neku veru osim kad je
razumeju u izvesnoj meri, kako to može da bude tako, i to je razlog zašto se ove
stvari objašnjavaju. Oni koji veruju Reč u prostoti, njima nije potrebno da znaju
sve ove stvari, jer oni su već na cilju (kraju), gde drugi drugi o kojima smo
govorili, ne mogu da stignu osim peko saznanja o ovakvim stvarima. Osim toga,
ovo su stvari koje su sadržane u unutrašnjem smislu, a unujtrašnji smisao je Reč
Gospodova u nebima, i nju opažaju oni koji su tamo. Kada je čovek u istini, to
jest, u unutrašnjem smislu, on može po mislima da bude zajedno s onima u
nebu, iako je njegova ideja relativno tamna i opšta. Nebeski (anđeli) koji su u
nebu, koji su u samoj veri, gledaju na ove stvari od dobra, i vide da je tako; ali
duhovni gledaju na njih od istine i tako se utvrđuju (u istini); i tako postaju
savršeniji preko onoga što je sadržano u unutrašnjem smislu; za to ima hiljade
unutarnjih razloga da se to tako dešava, a koji se ne mogu obuhvatiti
čovekovom idejom.
2095. Do godine u ovo doba. Da ovo označava stanje sjedinjenosti, jasno je iz
onoga što je bilo rečeno o Abrahamovoj starosti, da je bio „čovjek od sto
godina“; i o tome da je Sara bila „žena od devedeset godina“, kada je Isak
trebao da se rodi; čime je označeno da će Racionalno Gospodove Ljudske
Suštine biti ujedinjeno s Njegovom Božanskom Suštinom, i da će ovo izvesti
istina sjedinjena s dobrom (o čemu gore, br. 1988, 2074, 2075). Tako da je „do
godine“ postignuto stanje jedinstva.
2096. Stih 22. I Bog izgovorivši ode od Abrahama gore. „I Bog izgovorivši“,
označava kraj ovoga opažanja; „Bog ode od Abrahama gore“, označava
Gospodovo vraćanje u prethodno stanje.
2097. I izgovorivši ovo. Da ovo označava kraj ovoga opažanja, jasno je iz
značenja „govora“ i „izgovorivši“, što je, u unutrašnjem smislu, opaziti (o čemu
nekoliko puta pre); pa stoga „izgovorivši“ znači kraj ovoga opažanja.
2098. I Bog otide od Abrahama gore. Da ovo označava povratak Gospoda u
prethodno stanje, sledi iz onoga što je prethodno rečeno, te ne traži nikakvo
objašnjenje. Da je za vreme svog života na svetu Gospod prolazio kroz dva
stanja, jedno stanje poniznosti, a drugo stanje slave, bilo je pre pokazano (br.
1603, 2033); i pošto je imao dva stanja, to je onda jasno da je imao i dva stanja
opažanja. On je bio u stanju slave, to jest jedinstva Ljudskog s Božanskim, kada
je opažao stvari koje su u unutrašnjem smislu ovoga poglavlja do ove tačke; ali
da dalje nije bio u takvom opažanju, izraženo je rečima, „i otide od Abrahama
gore“.
2099. Stih 23. I Abrahm uze sina svoga Ismaila i sve koji se rodiše u kući
njegovoj i koje god bješe kupio za srebro svoje, sve muškinje od domaćih svojih;
i obreza okrajak od tijela njihova u isti dan, kao što mu kaza Bog. „I Abraham
uze Ismaila sina svoga“, označava one koji su istinski racionalni; „i sve koji su
rođeni u njegovoj kući, i koje god je kupio za srebro svoje, i sve muškinje od
domaćih svojih (u Abrahamovoj kući)“, označava, kao i pre, one koji su unutar
crkve, kod kojih je istina vere bila spojema s dobrima; „i obreza okrajak tijela
njihova“, označava njihovo čišćenje i pravednost pred Gospodom; „u isti dan“,
označava stanje o kome smo govorili; „kao što mu kaza Bog“, označava da se to
desilo u skladu s opažanjem.
2100. I Abraham uze Ismaila sina svoga. Da ovo označava one koji su istinski
racionalni, jasno je iz značenja „Ismaila“, da su to oni koji su racionalni od istine,
to jest, koji su duhovni (vidi br. 2078, 2087, 2088).
2101. I koji bješe rođeni u kući njegovoj, i koji bjehu kupljeni za srebro njegovo,
i sve muškinje u Abrahamovoj kući. Da ovo označava one koji su unutar crkve,
kod kojih su istine vere spojene s dobrima, vidi se iz značenja „koji su bili rođeni
u kući“, da su to nebeski; iz značenja onih „koji su bili kupljeni za srebro
njegovo“, da su to duhovni; i od onih koji su unutar crkve, kao što je gore
objašnjeno (br. 2048, 2051, 2052), kao i iz značenja „muškinja“, da su to oni koji
su u istini vere (o kojima gore, br. 2046), a iz čega je očito da su ovima označeni
oni koji su unutar crkve, kod kojih su istine vere spojene s dobrima.
2102. I obreza okrajak tijela njihova. Da ovo označava njihovo čišćenje i pravdu
pred Gospodom, jasno je iz značenja biti „obrezan“, što znači očišćen od ljubavi
prema sebi i prema svetu (objašnjeno gore, br. 2039); kao i iz značenja
„obrezati okrajak tijela“, da je to uklanjanje ovih ljubavi (i o tome gore, br.
2041, 2053, 2057; gde se dalje pokazuje da su ove ljubavi jedina prepreka
uticaju i delovanju dobra i istine od Gospoda, pa stoga i prepreka da se
Gospodova pravda primeni na čoveka). Ovo celo poglavlje raspravlja o
sjedinjavanju Gospodove Božanske Suštine s Njegovom Ljudskom Suštinom; i o
povezivanju Gospoda sa čovekom preko Njegove Ljudske Suštine koja je postala
Božanska; a isto tako o oberezivanju, to jest čišćenju od prljavih stvari u čoveku.
Sve su ove stvari u jednom nizu, i slede jedna drugu; jer se sjedinjavanje
Božanske Suštine s Ljudskom Suštinom u Gospodu odvijalo sa ciljem da se
Božansko spoji sa čovekom; a povezivanje Božanskog sa čovekom se ne može
izvesti osim ako se čovek očisti od ovih ljubavi; a čim se od njih očisti,
Gospodovo Božansko Ljudsko se uliva i tako spaja čoveka sa Sobom. Ovo
pokazuje prirodu Reči, naime, da kada se ono što je u unutrašnjem smislu
povezano shvati, u Reči je sve povezano u lepim i privlačnim nizovima.
2103. U istom danu. Da ovo onačava stanje o kome je bilo govora, jasno je iz
značenja „dana“, što je u unutrašnjem smislu stanje (vidi br. 23, 487, 488, 493,
893).
2104. Kao što mu kaza Bog. Da ovo znači da se sve odvijalo u skladu s
opažanjem, jasno je iz značenja „Bog govori“ i „govoriti“, što je opažati (vidi br.
1701, 1815, 1819, 1622, 1898, 1919, 2097).
2105. Stih 24-26. A bješe Abrahamu devedest i devet godina kad obreza okrajak
tijela svojega. A Ismailu sinu njegovu bješe trinaest godina kad mu se obreza
okrajak tijela njegova. U jedan dan obreza se Abraham i sin mu Ismailo.“
„A bješe Abrahamu devedeset devet godina“, označava stanje i vreme
sjedinjavanja Gospodove Božanske Suštine s Njegovom Ljudskom Suštinom;
„kada obreza okrajak tijela svojega“, označava stanje kada je sasvim izagnao zlo
iz Svog spoljašnjeg čoveka; „a Ismailu sinu njegovom“, označava one koje
Gospod čini racionalnim preko istina vere; „(Ismailu) bješe trinaest godina“,
označava svete ostatke; „kada mu se obreza okrajak tijela njegova“, označava,
kao i pre, čišćenje; „u jedan dan“, označava da je to bilo tada; „bješe obrezan
Abraham i Ismailo njegov sin“, označava da kada je Gospod povezao Svoju
Božansku Suštinu sa Svojom Ljudskom Suštinom, On je tako isto povezao sa
Sobom sve one koji postanu racionalni od istina.
2106. A bješe Abrahamu devedeset i devet godina. Da ovo označava stanje i
vreme pre sjedinjavanja Gospodove Ljudske Suštine s Njegovom Božanskom
Suštinom, jasno je iz značenja „devedeset i devet“, a to je vreme pre nego je
Gospod sasvim spojio unutrašnjeg čoveka sa Racionalnim (objašnjeno gore br.
1988). Gospodov unutrašnji čovek, kao što je već bilo pokazano, bio je Sam
Jehova, to jest Samo Božansko; koje je, kada je bilo sjedinjeno s Ljudskim, bilo
ujedinjeno i sa Racionalnim; jer ljudsko počinje u najdubljem delu Racionalnog,
da bi se onda proširilo do čovekovog spoljašnjeg.
2107. Kad obreza okrajak tijela svojega. Da ovo označava da je potpuno izagnao
zlo iz svog spoljašnjeg čoveka, jasno je iz značenja „biti obrezan“, a to je biti
očišćen od ljubavi prema sebi i prema svetu, ili što je isto, od zala (vidi gore br.
2039, 2041, 2053, 2057); i da je Gospod izagna zlo Svojom vlastitom snagom, i
tako učinio Svoju Ljudsku Suštinu Božanskom, bilo je obilno pokazano u Prvom
Delu, a i maločas gore (br. 2025).
2108. Ismailu sinu njegovom. Da ovo oznčava one koji postaju racionalni od
istina vere, jasno je iz onoga što je ovde pretstavljeno Ismailom, to su oni koji
postanu racionalni od istina, to jest, koji postanu duhovni (vidi i gore br. 2078,
2087, 2088).
2109. Bješe mu trinaest godina. Da ovo označava svete ostatke, može se videti
iz značenja „deset“, a što su ostaci (objašnjeno gore, br. 576, 1988); i iz
značenja „tri“, da je to ono što je sveto (vidi br. 720, 901). Tako broj „trinaest“ ,
pošto je sastavljen od deset i tri, označava svete ostatke. (Da brojevi u Reči
označavaju delujuće stvari, može da se vidi gore, br. 482, 530, 561, 660, 1050,
1906).
2110. Kada mu se obreza okrajak tijela njegova. Da ovo označava čišćenje,
jasno je iz značenja „biti obrezan“, što je biti očišćen od ljubavi prema sebi i
prema svetu (vidi 2039); a i iz značenja „obrezati okrajak tijela“, što je
uklanjanje onih ljubavi (br. 2941, 2053, 2957).
2111. U jedan dan. Da ovo označava da je to bilo tada, jasno je iz značenja
„dana“, a to je vreme i stanje (br. 23, 487, 488, 493, 892).
2112. (U jedan dan) obreza se Abraham i Ismailo sin njegov. Da ovo označava
da kada je Gospod spojio Svoju Ljudsku Suštinu sa Svojom Božanskom
Suštinom, On je isto tako spojio sa Sobom i sve one koji postanu racionalni od
istine i tako ih spasio, jasno je iz onoga što je pretstavljeno Abrahamom u ovom
poglavlju, da je to Gospod u tome stanju i dobu (vidi br. 1989); kao i iz onoga
što je ovde pretstavljeni Ismailom, a to su oni koji postaju racionalni od istine
(objašnjeno gore, br. 2078, 2087, 2088); kao i iz značenja „biti obrezan“, što je
biti očišćen (vidi gore br. 2039), a kada se odnosi na Gospoda, to je biti
proslavljen, te tako odbaciti ljudsko i obući se u Božansko. (Da je biti proslavljen
obući se u Božansko, može se videti gore, br. 2033; i da je Gospod tada sa
Sobom povezao one koji su postali racionalni od istine, to jest koji su postali
duhovni, i to se može videti gore, br. 2034, 2078, 2088).
2113. Stih 27. I sve muškinje (domašnji negovi), rođeni u kući i kupljeni za
srebro od stranaca, biše obrezani s njim. „Sve muškinje rođeno u kući i kupljeno
za srebro“, označava one koji su u crkvi; „od stranaca (došljaka)“, znači sve one
koji su racionalni izvan crkve; „biše obrezani“ (on ih obreza), označava da ih je
Gospod opravdao (da su postali pravedni po Gospodu).
2114. Sve muškinje u kući i on koji su bili kupljeni za srebro. Da ovo označava
one koji su unutar crkve, jasno je iz značenja „biti rođen u kući“, što je biti
nebeski; i iz značenja „biti kupljen za srebro“, da je biti duhovan (o čemu gore,
br. 2048, 2051,2052); a isto tako da su to oni koji su unutar crkve, to jest koji
sačinjavaju crkvu, a koji su ili nebeski ili duhovni; a ko su nebeski a ko duhovni,
može se videti gore, br. 2088). U ovom poslednjem stihu ovoga poglavlja sažeto
je sve što je rečeno gore, naime, da oni koji su očišćenoi od ljubavi prema sebi i
prema svetu, i oni unutar i oni izvan crkve, da su opravdani po Gospodu. Ove
obe klase nazivaju se „muškinje u kući“; jer u unutrašnjem smislu, „kuća“
označava Gospodovo carstvo (br. 2048).
2115. I stranci (došljaci). Da ovo označava sve one koji su racionalni izvan crkve,
jasno je iz značenja „stranac“ (došljak), a to je onaj izvan crkve (objašnjeno
gore, br. 2049), a to su Neznabošci koji nemaju Reč pa stoga nisu naučili ništa o
Gospodu; a da su ovi isto tako spaseni kada su racionalni, o jest, kada žive
zajedno u ljubavi prema bližnjemu ili u uzajamnoj ljubavi, i koji su stekli savest u
skladu sa svojom religijom, bilo je pokazano u Prvom Delu (br. 593, 932, 1032,
1059, 1327, 1328).
2116. Da ih je on „obrezao“, znači da ih je Gospod opravdao, može se videti iz
onoga što je pretstavljeno i označeno sa „biti obrezan“, a što je biti očišćen
(objašnjeno gore, br. 2039). Da ih je Abraham „obrezao“ pretstavlja da ih je
Gospod očistio i tako opravdao. Ali što se tiče opravdanja, to nije ono što se
obično misli, da su svi gresi i sva zla kao izbrisani onda kad ljudi veruju, kako oni
to zamišljaju – ma to bilo u njihvom poslednjem času pred smrt – ma kako da
su živeli u zlima i nedelima za vreme cekog svog života; jer sambio potpuno
poučen da se ni najmanje zlo koje je čovek za života mislio i pretvorio u delo, da
se ono ne briše i da ne nestaje; nego da sve ostaje, čak i najmanje. Istina je da
kod onih koji su smišljali i izvršavali dela mržnje, osvete, okrutnosti, i preljube, i
koji stoga nisu živeli u ljubavi prema bližnjem, njih ovaj život, ovako stečen,
čeka posle smrti, kao i sve stvari u opštem i u pojedinačnom, koje se vraćaju
redom; i od toga dolaze njihove muke u paklu. Ali kod onih koji su živeli u
ljubavi prema Gospodu i u ljubavi prema bližnjemu, njihova zla isto tako ostaju,
ali se ona umeravaju zbog dobara koja su za života dobijali od Gospoda kroz
ljubav prema bližnjemu; pa se stoga oni uzdižu u nebo; naime, od njih se zlo
odvaja, pa se više ne pokazuje. Oni koji u drugom životu sumnjaju da u njima
ima zla, jer se zlo nije pokazivalo, njih se dovodi u stanje da vide kakvi su
unutra, pa se onda ponovo podižu u nebo. Na ovo se misli kada se kaže da su
opravdani; jer na ovaj način ljudi dolaze do toga da ne misle da su oni pravedni,
nego da je to Gospod. A što se tiče onih za koje se kaže da se spasavaju jer
imaju veru, - to je istinito; ali u Reči, pod „imati veru“ misli se samo na ljubav
prema Gospodu i ljubav pema bližnjemu, pa stoga na život iz tih ljubavi.
Doktrinalne stvari i verske dogme nisu vera, ali pripadaju veri; jer njima je svima
cilj da čovek postane takav kako ga one (doktrine) uče da treba da bude, što se
jasno može videti iz Gospodovih reči da se u ljubavi prema Bogu i prema
bližnjemu sastoje i zakon i proroci (Mateja XXII.34-39; Marko XII. 28-35). (Da
nema druge vere pored ove vere, bilo je pokazano u Prvom Delu, br. 30-38,
379, 389, 724, 809, 896, 904, 904, 916, 989, 1017, 1076, 1977, 1121, 1158,
1162, 1176, 1258, 1285 1316, 1608, 1798, 1799, 1834, 1844; a da se nebo
sastoji od onih koji vole Gospoda i koji žve u uzajamnoj ljubavi, br. 537, 547,
553, 1112, 2057).
POSLEDNJEM SUDU.
2117. Malo njih ovih dana znaju šta je Poslednji Sud. Oni pretpostavljaju da on
treba da bude popraćen razaranjem sveta; a to vodi mišljenju da će ova kugla
zemaljska nestati u ognju, sa svim onim što je u vidljivom svetu; i da će tada po
prvi put mrtvi da ustanu da bi bili stavljeni na sud, zli da se bace u pakao, a da
dobri da se podignu u nebo. Ova nagađanja imaju poreklo u izjavama proroka u
Reči – gde se pominje novo nebo i nova zemlja, kao i Novi Jerusalim – a oni koji
prave ovakva nagađanja nisu svesni da u unutrašnjem smislu ovakve
proročanske izjave imaju sasvim drugi smisao od onoga koji se pokazuje u
smislu slova; i da se pod „nebom“ ne misli na nebeski svod, niti pod „zemljom“
zemlja, već Gospodova crkva u opštem, i svaki pojedinac u posebnom (smislu).
2118. Pod Poslednjim Sudom se misli na poslednje vreme jedne crkve, kao i
poslednje stanje života svake osobe. A u pogledu poslednjeg vremena crkve,
bio je poslednji su Pradrevne Crkve, koja je bila pre potopa, kada je nestalo
njeno potomstvo; a čije je rušenje pretstavljeno potopom. Poslednji Sud nad
Drevnom Crkvom, koja je bila posle potopa, bio je onda kada su skoro svi u toj
crkvi postali idolopoklonici, te su bili rasejani. Poslednji Sud Reprezentativne
Crkve, koja je postojala kod Jakovljevog potomstva, bila je onda kada su
plemena odvedena u ropstvo, i bila rasijana među narode; i kasnije, kada su
Jevreji bili izagnani iz Hananske zhemlje, i rasejani po celom svetu. Poslednji
Sud sadašnje crkve, koja se naziva Hrišćanskom Crkvom, a to je ono na št se
misli kod Jovana u Apokalipsi pod „Novim Nebom i Novom Zemljom“.
2119. Da je poslednje stanje svakoga čobeka kada on umre, da je to njegov
poslednji sud, nije skriveno od nekih, ali malo njih u to veruje; a to je konačna
istina da svaki čovek posle smrti ustaje u drugom životu, i da ide na sud. A taj
sud se ovako odigrava. Čim se čovekovi telesni delovi ohlade, a to je posle
nekoliko dana, Gospod ga ustaje, uz pomoć nebeskih anđela, koji su na početku
s njim. Ali ako je čovek takav, da ne može da ostane s tim anđelima, njega
prihvataju duhovni anđeli; a zatim sve redom dobri duhovi, jer svi koji dođu u
drugi život bez izuzetka su dobrodošli i prihvatljivi gosti. Ali kako svačije želje
ostaju sa čovekom, onaj koji je vodio zao život, ne može da ostane dugo s
anđelima ili sa dobrim duhovima, te se od njih postepeno odvaja sve dok ne
dođe u društvo duhova koji su vodili život sličan onome koji je on vodio na
svetu. Tada se njemu čini da je u telu koje je imao na svetu, a u stvari to je
nastavak toga života. S ovim životom počinje njegov sud. Posle perioda
odlaganja, oni koji su vodili zao život, silaze u pakao; a oni koji su vodili dobar
život, njih postupno Gospod podiže u nebo. Takav je poslednji sud svake osobe,
kao što je bilo pokazano iz iskustva u Prvom Delu.
2120. A što se tiče onoga šta je Gspod rekao o poslednjem sudu, da će se more
ustalasati, da će sunce potamniti, a mesec izgubiti svoju svetlost, da će zvezde
pasti s neba, da će narod ustati na narod a carstvo na carstvo, i više (vidi Mateja
XXIV.7,29; Luka XXI.25) – ove stvari kako uopšte tako i u pojedinostima
označavaju stanje crkve, kakvo će biti u vreme Poslednjeg Suda. A „morskom
hukom“ i „talasima“ označavaju se jeresi i rasprave unutar crkve uopšte, a kod
svakog člana crkve, pojedinačno, da će biti takvo stanje. Pod „suncem“ se misli
na ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu; pod „mesecom“, na veru; a pod
„zvezdama“, na poznavanja vere; da će sve ovo, u poslednje vreme, da
potamni, da neće davati svetlosti, da će pasti s neba, jednom reči, da će nestati.
Gospod isto to kaže kod Isaije (poglavlje XIII.10), tako sa „narod na narod, i
carstvo na carstvo“ misli se na zlo protivu zla, a obmane protivu obmana; i tako
dalje. Bilo je mnogo skrivenih razloga da je Gospod ovako govorio. (Da „mora“,
„sunce“, „mesec“, i „zvezde“, „narodi“ i „carstva“ imaju ovakvo značenje, znam
kao izvesno, i to je bilo pokazano u Prvom Delu).
2121. Da je Poslednji Sud blizu (prim. prev. Ovo je objavljeno 1750, dok se
poslednji sud odigrao 1757, a koji je autor video u nevidljivom svetu i čiji je
detaljan opis objavio u delu Poslednji Sud) , ne može se lako videti na zemlji kao
ni unutar crkve, kao što se to vidi u drugom životu, gde stižu sve duše, i gde se
sjate zajedno. U ove dana svet duhova je pun zlih genija i zlih duhova, najviše iz
Hrišćanskog sveta, gde vladaju samo mržnje, osvete, okrutnosti, bestidnosti, i
prevarne mahinacije. A ovo nije samo ovako u svetu duhova, gde dolaze sveže
duše tek sa sveta, nego i u unutarnjoj sferi toga sveta, kod onih koji su iznutra
zli po namerama i ciljevima. Tako je ovaj svet tako nagomilan da se divim
otkuda toliko mnoštvo. Jer se ne bacaju svi trenutno u pakao, jer je po zakonu
reda, da se svaki vraća u pređašnji život koji je vodio na svetu, i da se postupno
uvodi u pakao. Gospod ne baca nikoga u pakao, nego se svako sam baca u
pakao. Rezultat je da su ovi svetovi duhova tako prenagomilani s ovakvim
duhovima, koji su tu sakupljeni i koji tu ostaju neko vreme. Ovakvi jako muče
novodošavše duše sa sveta. Osim toga, duhovi koji su sa čovekom (jer Gospod
upravlja čovekom preko duhova i anđela) uznemireni su više nego ranije i utiču
na loš način na čoveka, tako da ih anđeli, koji su kod njega (čoveka), teško
mogu da ih odvrate, i moraju da utiču na čoveka sa veće razdaljine. U drugom
životu to pokazuje da je blizu poslednji sud.
2122. A što se dalje tiče novodošavših duša sa sveta, one koje dolaze iz
Hrišćanskog sveta, malo šta drugo misle nego kako da budu najveći, i da
posedijuj sve svari; tako da njih proždire ljubav prema sebi i prema svetu, koja
je sasvim suprotna nebeskoj ljubavi (br. 2057); pored toga, mnogi samo miksle
nio čemu drugome nego o prljavim, sramotnim, i profanim stvarima, i među
sobom samo o tome govore. A oni ne drže do ilipreziru sve što se odnosi na
ljujbav ka bližnjemu i na veru; i oni ne priznajuSamoga Gospoda; štaviše, oni
mrze sve one koji Ga ispovedaju; jer u drugom životu misli i srca govore. Pred
svega ovoga, zbog bestidnog života roditelja, nasledna zla su sve zloćudnija, te
su kao unutarnja vatra koja se tajno održava, potstičući čoveka na veću
profanaciju onoga što je časno i pobožno nego što je to nilo ranije. U sadašnje
vreme, ovakve osobe gomilaju se u drugom životu, te ispunjavaju spoljašnje i
unutanje sfere sveta duhova, kao što je već rečeno. Kada zlo ovako nadvladava,
i kada se ravnoteža naginje na stranu zla, tada se jasno opaža da je poslednje
vreme blizu, i da će ravnoteža biti uspostavljena kada se odbace oni koji su u
crkvi, a prikme oni koji su izvana.
2123. Da je poslednji su blizu, može se videti i po tome što sve dobro koje se
uliva od Gospod preko neba u svet duhova, okreće se u trenutku u ono što je
zlo, sramotno, i profano, a da se sva istina pretvara u obmanu; tako se
uzajamna ljubav pretvara u mržnju, iskrenost u prevaru, i tako dalje; tako da oni
koji su tamo, nisu više u stanju da opažaju ono što je dobro i istinito; a sve se to
odražava na čoveku kojim upravljaju duhovi sa kojima ostali u svetu duhova
imaju komunikaciju. Da je zaista ovako, naučio sam iz iskustva, jer mi je često
bilo dopušteno da opazim; a koje, ako bih sve naveo, ispunilo bi mnogo
stranica. Bilo mi je, naime, često dopušteno da opažam i da čujem kako se ono
što je dobro i istinito iz neba izokreće u ono što je zlo i obmana, skupa sa
opsegom i prirodom ove promene.
2124.Bilo mi je rečeno da dobro volje (bonum voluntarium) koje je postojalo
kod ljudi pradrevne crkve, da je je bilo razoreno kod oni koji su živeli posle
potopa; i da danas, kod ljudi Hriščanske crkve, dobro intelekta (bonum
intelectuale) počinje da se gubi, tako da je samo malo od toga ostalo; tome je
uzrok to što ne veruju u ništa što se ne shvata čulima; i da ljudi danas ne samo
da umuju (rezonuju) od čula, nego da , kroz filosofiju koja je bila nepoznata
drevnima, umuju o Božanskim tajnama: preko čega se intelektualno svetlo
sasvim zatamnjuje; a to zatamnjenje postaje tako gusto, skoro kao da je
/svetlo/ sasvim nestalo.
2125. Kakvi su sada ljudi Hrišćanske crkve, bilo je pokazano mome vidu pomoću
pretstava. U tamnom oblaku pokazali su se duhovi tako crni da sam zadrhtao, a
onda neki ne tako užasni; a dat mi je znak da ću uskoro videti nešto. Prvo,
pokazala su se deca, koju su njihove matere češljale tako grubo da ima je tekla
krv; time je pretstavljeno kako se danas odgajaju mala deca. Posle se pojavili
stablo (drvo) koje je izgledalo kao drvo spoznanja, a koje kao da se penjala
jedna velika zmija, koja je ulivala užas; izgledalo je kao da obuhvata ceo trup
drveta. Kada je drvo, sa zmijom, nestalo, pokazao se jedan pas; a tada se
otvoriše vrata u jedan apartman u kome je bilo žuto svetlo kao od uglja, i tamo
su bile dve žene; opazio sam da je to bila kuhinja, ali nisam slobodan da kažem
šta sam tamo video. Bilo mi je rečeno da drvo po kome se penjala zmija,
pretstavlja stanje ljudi crkve, kakvi su danas, da u mesto ljubavi i ljubavi prema
bližnjemu, da imaju smrtnu mržnju koja je iskićena onim što se pretstavlja kao
časno, i s obmanama, skupa sa zlim mislima o svemu što se odnosilo na veru. A
ono što je viđeno u kuhinji pretstavljalo je mržnje i misli u njihovim daljim
razvojima.
2126. Dalje je bilo pretstavljeno kakvi su sada oni koji pripadaju crkvi, da su
suprotnost nevinosti samoj. Pojavilo se krasno i nevino malo dete, čije je
prisustvo oslabilo spoljašnje uzde koje drže zle genije i duhove da ne čine
odvratne stvari; tada počeše da postupaju s malim detetom na šokantan način
– da gaze po njemu, da pokazuju kako žele da ga ubiju, jedan na jedan način, a
drugi na drugi; jer se u drugom životu nevinsot pretstavlja kao mala deca.
Rekoh, da se za vreme života takve stvari ne pokazuju kod takvih ljudi, ali mi je
odgovoreno da je takvo njihovo unutrašnje, i da kad građanski zakoni ne bi to
sprečavali, a tako isto da nema sploljašnjih uzd, kao što je strah da se ne izgubi
imanje, čast, i ugled, pa i život, oni bi jurnuli kao bezumni na isti način protivu
svakoga ko je nevin. Kada su ovo čuli, oni su se na to nasmejali. Iz onoga što je
rečeno, možemo da vidimo kakvi su ljudi u sadašnje vreme, kao i to da se
poslednje vreme približilo.
2127. U drugom životu se ponekad pokazuje neka vrsta poslednjeg suda zlima
kada se njihova društva razbijaju, i dobrima, kada se primaju u nebo. I o
jednima i o drugima izneću ponešto iz iskustva.
2128. Ideja poslednjeg suda kakva se pretstavlja zlima, a koju sam video dva ili
tri puta, bila je kao što sledi. Kad su se duhovi oko mene bili skupili u zločesta
društva, kako bi bili oni koji vladaju, i kad nisu pristali da se nad njima vlada
zakonom ravnoteže u skladu s redom, to jest, da ne dosađuju drugim društvima
preterano, i da ih ne pozleđuju svojom preteranom snagom, tada bi se pojavila
četa (grupa) duhova u velikom broju, dolazeći sa strane ispred, malo na desno i
iznad, pa kada bi se približii, čula bi se graja koja je rasla i stišavala se uz buku;
čim bi to duhovi čuli, bili bi začuđeni i uplašeni, a ishod je bila zbrka; a tada su
se duhovi iz onih društava rasuli, jedan jednim a drugi drugim putem, tako da
su se razišli; tako da ni jedan nije znao gde mu je drugar. Dok je ovo trajalo,
duhovima je izgledalo kao da je to poslednji sud sa rušenjem svih stvari. Neki
su zapomagali, neki malaksavali; jednom rečju, zahvatio bi ih sve osećaj
opasnosti kao da se približio kraj. /2/ Čuli su na različito zvuk onih koji su
napredovali sa strane ispred; neki su to čuli kao zvuk naoružanih konjanika, a
drugi kao nešto drugo, prema stanju njihvoga straha i fantazije. To sam opažao
kao neprekidno mrmljanje, u talasima koji su se penjali i spuštali, kao da je
zvuk dolazio od mnogih. Poučen sam bio od onih blizu mene, da takve čete
(grupe) dolaze s one strane, kada se društva kombinuju na zao način, i da oni
znaju kako se odvajaju i razdvajaju jedno od drugoga /društva/, i kako da
zadaju strah, tako da se misli samo kako da se pobegne; a tako pomoću ovakvih
rastavljanja i razagnavanja Gospod ovakve dovodi u red. Bilo mi je rečeno da je
to ono što je u Reči označeno istočnim vetrom (ustokom).
2129. Tako isto ima i drugih uzburkanosti, ili radije sukoba, koji isto tako
pretstavljaju ideju poslednjeg suda, a preko kojih se društva , koja su se po zlu
slagala po svom unutrašnjem, razbijaju, o čemu mogu da iznesem sledeće.
Ovakvi se duhovi nagnaju u stanje u kojem ne misle u društvu ili zajednici na
uobičajen način, nego svaki za sebe. Od njihovih misli, koje se tako razlikuju , i
od zbunjenog drhtećega govora, čuje se buka, kao od mnogo voda, i sukob
među njima, kakav se ne može opisati, koji je posledica zbrke mišlljenja o
ustaljenim i izvesnim istinama, koje su tada premet njihovih misli i govora, a
koja je buka takva da se može nazvati duhovnim haosem. /2/ Zvuk sukobljenih i
zbunjujućih urlanja bio je trostruk. Jedan se zvuk okretao oko glave, i rečeno je
da to dolazi od misli. Drugi se kretao prema levoj slepočnici, a rečeno je da je to
od umovanja o izvesnim istinama u koje nisu hteli da veruju. Treći se zvuk
ulivao odozgo na desno, i bio je kao škrgut , ali ne tako zbrkan, a škrgu se
okretao tamo i amo; a bilo je rečeno da je to stoga što se istine okreću na ovaj
način tamo i amo zbog njihovih umovanja, koja su se sukobljavala. Dok su se
ovi sukovi odvijali, bilo je drugih duhova pored, koji su mi govorili koja stvar šta
znači, a njihov govor se jasno probijao kroz ove zvukove. /3/ Ovo su bili posebni
predmeti umovanja: treba li razumeti po smislu slova da će dvanaest apostola
sedeti na dvanaest prestola i suditi dvanaest plemena Izrailjevih; isto tako, da li
će u nebo biti primljeni i drugi a ne samo oni koji su trpeli progone i nevolje.
Svaki je odgovarao po svojoj fantaziji, koju je stvorio za života u telu. Ali neki od
njih, koji su bili vraćeni u zajednicu i u red, bili su poučeni da se tvrdnja o
dvanaest apostola mora razumeti na sasvim drugi način; naime, da se se pod
apostolima ne misi na apostole, niti pod prestolima na prestole, ni pod
plemenima na plemena, niti da dvanaest znače dvanaest, nego da se svim ovim
izrazima – apostoli, prestoli, plemena, kao i dvanaest, označavaju primarne
(glavne, vodeće) stvari vere (vidi br. 2089); i da se prema ovima i u skladu s
ovima izvršava sud nad svakim. Dalje je pokazao da apostoli ne mogu da sude ni
jednog čoveka, nego da svaki sud pripada Gospodu samom. /4/ A što se tiče
drugog predmeta umovanja, da ne treba razumeti da samo oni idu u nebo koji
su trpeli progonjenja i nesreće; nego da će bogati da ići u nebo koliko i i
siromašni, oni na visikim položajima kao i oni niskog /društvenog/ položaja, i
da Gospod pokazuje milost svima, osobito onima koji su u duhovnim nevoljama
i iskušenjima, a koji su progonjeni od zlih – stoga /pokazuje milost/ onima koji
priznaju da su sami od sebe nevaljali, i da se spasavaju samo Gospodovom
milošću.
2130. Što se tiče drugog predmeta, naime, ideje poslednjeg suda koji se
pretstavlja dobrima kada se uvode u nebo, mogu da izložim kakov je to slučaj. U
Reči se kaže da su vrata zatvorena, tako da više ne mogu da budu primljeni; i da
nemaju ulja, i da su došli prekasno, i da ih se stoga ne prima; kojim stvarima se
označava kako izgleda poslednji sud. Kako stoje ove stvari i kako ih treba
razumeti, bilo mi je pokazano. /2/ Čuo sam društva duhova, jedno iza drugoga,
koja su govorila jasnim glasom da je vuk hteo da ih odnese, ali da ih je Gospod
izbavio, i da su na taj način vraćeni Gospodu, čemu su se radovali iz sveg srca,
jer da su bili u očajanju, pa stoga i u strahu, da su vrata bila zatvorena, i da su
stigli prekasno da bi bili pripušteni. Ovakvu su im ideju usadili oni koji se
nazivaju vukovima; ali je to /ta ideja/ nestala kada su bili primljeni, to jest, kada
su ih primila anđeoska društva, jer primanje u nebo nije ništa drugo nego to. Ja
sam video uvođenje kako se izvodilo kod jednog društva posle drugog sve do
dvanaest, i da je sa dvanaestim bilo više teškoće nego sa bilo kojim od onih
prethodnih jedanaest. Onda su bila primljena osam dodatnih kvazi društava za
koje su mi rekli da su bila /društva/ ženskoga pola. Kad sam video ove stvari,
rečeno je da ovaj proces uvođenja u nebeska društva ovako izgleda; i tako
stalno, redom, od jednog do drugog mesta; a/rečeno je bilo/ da se nebo ne
može nikada ispuniti ni u večnosti, a još manje da se vrata mogu zatvoriti; i da
što više njih tamo stigne, to su blaženiji i srećniji oni koji su u nebu; jer se time
harmoničnost pojačava. /3/ Kada su ovi bili primljeni, izgledalo je da su vrata
bila zatvorena; jer je bio još jedan broj onih koji su želeli da budu primljeni. Ali
im je odgovoreno da još uvek ne mogu da budu primljeni; što je označeno
onima koji su došli prekasno, vratima koja su bila zatvorena, njihovim
kucanjem, i time što im je nedostalo ulja u svetiljkama. To što nisu bili primljeni,
je stoga što još nisu bili spremni da mogu ući među anđeoska društva, gde
vlada uzajamna ljubav, jer, kao što je rečeno (br. 2119 na kraju), one koji u
svetu žive životom ljubavi prema bližnjem, Gospod postepeno uzdiže u nebo.
/4/ Bilo je još duhova koji nisu znali šta je nebo, da je to uzajamna ljubav, a koji
su želeli da budu primljeni, zamišljajući da se radi samo o primanju; ali im je
odgovoreno da njihovo vreme još nije došlo, ali da će biti primljeni u drugo
vreme, kada budu spremni. Razlog da je izgledalo da je bilo dvanaest društava,
je to što se sa dvanaest označavaju sve stvari vere, kao što je pre rečeno (br.
2129 na kraju).
2131. Osobe koje se uvode, njih primaju anđeoska društva s najdubljom
ljubavlju prema bližnjem i s radošću, i pokazuju im ljubav i prijateljstvo. Ali ako
ne žele da budu u društvima u koja prvo dođu, primaju se u druga društva, i
tako redom sve dok ne dođu u društvo s kojm se potpuno slažu, a u skladu s
uzajamnom ljubavlju koju imaju /jedni prema drugima/; i ostaju tamo sve do
vremena kada postanu savršeniji, a kada se uzdižu u veću sreću – a to sve dolazi
od Gospodove milosti, u skladu sa životom ljubavi i ljubavi prema bližnjemu,
koju su bili primili dok su bili u svetu. Samo što do prelaska iz jednog u drugo
društvo nikad ne dolazi zato što su izbačeni iz društva u kome su, nego što to
sami hoće na neki načun, u skaldu sa čežnjom koju u njih unosi Gospod; pa
stoga što je to zbog njihove čežnje, to se sve dešava slobodno.
2132. U pogledu onoga što se kaže u Reči da je bio neki /čovek/ koji nije bio
obučen u svadbarsko ruho (Mateja 22:11-13), i da je bio izbačen; stoga je
pokazano kakav je to slučaj. Ima osoba koje su za vreme zemaljskog života
zamislile da mogu da se prikažu kao anđeli svetla; a u drugom životu, kada su u
ovom licemernom stanju, mogu da se uvuku u najbliža nebeska društva. Ali
tamo ne ostaju dugo, jer u trenutku kada osete sferu uzajamne ljubavi, zahvati
ih strah i užas, pa se bacaju dole (što u svetu duhova izgleda kao da su bačeni
dole), neki prema jezeru, neki prema Geheni, a neki u neki drugi pakao.
2133. Po Gospodovoj Božanskoj milosti, u dve ili tri prilike, bilo mi je nebo
otvoreno te sam čuo zajedničko slavljenje Gospoda, koje je takve prirode da je
izvestan broj društava slavio Gospoda zajedno i jednim umom, ali je svako
društo to radilo zasebno, s različitim osećanjima i idejama koje su iz toga
izvirale. Bio je to nebeski glas, koji se čuo na daleko i na široko, na tako velikom
prostranstvu ali nije mogao da dosegne kraj svemira), a to je bilo popraćeno
najdubljom radošću i najdubljom srećom. Slavljenje Gospoda se ponekad
opažalo kao zrake koje su se spuštale i delovale na ono što je najdublje u umu.
Do ovoga slavljeenja dolazi onda kada su anđeli u stanju tišine i mira, jer to
tada ističe iz najdublje radosti, i iz same njihove sreće.
2134. Na kraju sledećeg poglavlja, govori će se, po Gospodovoj Božanskoj
milosti, o stanju male dece u drugom životu.
Download

NEBESKE TAJNE tom II - The Lord`s New Church