Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
1
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
2
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
3
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Izdavač:
ARGUS Books&Magazines
Beograd
Ilustracija na koricama:
“Oko”, 2011. Lazar Janić
4
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Lazar Janić
Kuća obrasla bršljanom
roman
5
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
6
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Copyright © 2011. by Lazar Janić
7
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
8
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
‘A kada petli najave zoru, ja psujem tada u
praznom stanu, i kao ludak smejem se stvoru, sto
laže noću, a kune danju…’
“Smejem se”, Aleksa Lakić 1986.
‘A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i
dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza leći će na
prugu, usamljeni čovek, umoran od svega.’
“Vozovi idu”, Aleksa Lakić 1995.
9
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
10
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
PROLOG
11
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
12
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput
sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je
licem
prema
blatnjavoj
stazi,
krkljajući,
pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se
otvarala kao kod ribe na suvom, a u pluća više
ništa nije ulazilo, osim možda, trulog lišća i
raskvašene zemlje, koji su mu napunili ždrelo.
Zadnjim atomima snage pokušavao je da progrize
tu opnu koja ga je sprečavala da diše... Ništa mu
drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj
stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća
koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još
jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti
dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i
otići će pravo do majke, koja ga sigurno već sa
zebnjom pogleda kroz prozorčić sa čipkanom
zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra će se
opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u
šumu da zajedno love zečeve, ej, brate moj,
koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a
Lazar mu je obećao, ma samo da udahne kroz ovu
ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz
ovo nabreklo grlo...
Dok je septembarska noć 196o. godine sve
više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi
na ulasku u šumu, trista metara od male kućice
zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva
prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom
lampom, petnaestogodišnji dečak je umirao…
13
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
1.
Kad je otvorio oči, samo je nejasno pomislio
na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko
srca...
Mile je otvorio svoj lap-top i vešto, sa par
udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju
elektronsku poštu. Ništa naročito nije bilo, osim
što se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na
mreži. I ne razmišljajući, uputio mu je video poziv.
“Hej, ti majmune, je li ti nekad jebeš nešto
uživo, osim što po ceo dan čatuješ sa nekim
jadnicama, koje su u svom ljubavnom životu spale
na tebe?”, rekao mu je smejući se.
Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj
stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega
se video neuredan krevet i polica sa nabacanim
knjigama. Bio je to smeđ, štrkljast momak u ranim
dvadesetim, sa nebo plavim očima koje su mamile
devojke. “Ma nemaš ti pojma, ludače, koliko
nesrećnica sa fejsa bi isekle vene samo da budem
sa njima, ali, znaš ti mene, ja opslužujem samo
moju Natašu... Sad sam se i ja uključio, treba da
skinem nešto o nelinearnim jednačinama za fax...
Je li se vidimo večeras u Floku?”
“Pa kako?”, to je u njihovom žargonu značilo
‘pa naravno’, viđali su se skoro svakodnevno, a
najviše u klubu “Flok” u zgradi ispod Milovog
14
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
stana. “Imam nešto samo da obavim u gradu, a u
Floku sam do šestice...”
“Opet ti keva šalje pare iz Čikaga, ti ništa
drugo danju ne obavljaš u gradu, osim što dižeš
dolare...”
“Ne seri, ne dižem nikakve pare, ja za razliku
od tebe radim, a ne čekam samo da mi nešto
padne sa neba, kao ti.” Ivanu je tek to bilo
smešno, hvatao se za stomak dok se cerio.
“A ti zoveš radom to što se šepuriš kao
obezbeđenje pred ribama po splavovima, izigravaš
žestokog momka, a u stvari gledaš samo šta ćeš u
sitne sate da privedeš u stan!”
“Ej, majmune, rad je sve što ti donosi kintu, a
ako još spojiš lepo sa korisnim, tim bolje,” smejao
se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristični za
njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju,
ali, kad bi jednom od njih nešto bilo potrebno,
onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne.
“Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u
Floku?”, pitao je pomirljivo.
“Ako se ne vidimo, upalićemo svetlo”, Ivan se
primakao veb kameri i na ekranu se videle samo
njegove usne nameštene za poljubac. Cmoknuo je
kameru i odmakao se, široko se cereći.
U istom momentu Mile je skočio, ispružio
ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda
ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov
15
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
štos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe
ljubomornim.
Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda
i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju
gimnastiku, sklekove, trbušnjake, i sve ostalo
čime je sebe mučio kako bi održao kondiciju, i
svoje lepo oblikovane mišiće. Bio je to lep,
crnokos dečko, sa žućkasto-mrkim očima, koje je
on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji
centimetar do 180, i zbog toga je često voleo da
kaže da je ocu ponestalo materijala kad ga je
pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i nešto
kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa,
pločica, i to uglavnom vežbama. Nije voleo
teretane, smatrao je da su momci koji se tamo
nabilduju samo “naduvani”. Pomerio je malo stočić
sa tepiha, i počeo prvu seriju sklekova.
Živeo je sam u trosobnom stanu u širem
centru grada. Stan je bio majčin, koja je već
nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio
advokat, imao je veliku kancelariju i novu
porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio
osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga
je stid od društva zbog te činjenice. Ostao je sa
majkom, doduše, samo par meseci, a onda je ona
otišla sa svojom novom ljubavi u Čikago. Dobio je
stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu
pokušali da mu nadoknade parama i poklonima, ali
on je to primao bez ikakve želje. Više je voleo da
sam zaradi svoj dinar.
16
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Iako je bio prirodno inteligentan, škola ga nije
nešto zanimala, i jedva je čekao da završi nekakvu
srednju školu učenika u privredi, nešto za parne
kotlove, ni sam više nije znao kako mu se zove
zanimanje. Za život je zarađivao radeći u firmi za
obezbeđenje imovine i lica “Protekta”, kao
izbacivač u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo
mu je radno vreme, radio je od četvrtka do
nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i
bio je slobodan.
Oznojan, završivši sa poslednjom serijom
sklekova, ušao je u kupatilo i podesio toplu vodu.
Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u
gaćama, i posmatrao učinak vežbi naduvavši
mišiće u stavu kako bi to napravio Mister
Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao
bokserice, i ušao pod tuš.
I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa
tela, ponovo se setio sna.
Nije to bila nekakva noćna mora, bože
sačuvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo
to što ga je već mnogo puta, i to u dlaku isto,
odsanjao...
...Bila je to kuća, delimično zaklonjena
drvećem, do koje je vodio uzan pošljunčen put,
zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza
njega je bila šuma, kroz koju je takodje prolazio
isti ovaj put. Odande sam valjda došao, mislio je,
mada nikad nije znao odakle je došao, jer san je
17
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
uvek počinjao odavde. Tu, na izlasku iz šume.
Ispred njega je bila padina brežuljka. Napred,
visoka, nikad košena, već požutela livadska trava,
i, na samom vrhu, stara kuća čiji su zidovi bili
zaklonjeni divljim bršljanom. Kasno popodne,
sunce samo što nije zašlo. Njegovo potamnelo lice
gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa
njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana
jesen. Lišće još nije počelo da žuti, ali je bilo
prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u
lice. Pošao bi pošljunčenom stazom, vukući polako
noge, i milujući desnom rukom vrhove izđiklalih
visokih travki. Kuća se činila daleko, i, kako je
prilazio, činilo mu se da se još više odaljavala.
Na kosoj liniji brežuljka sa leve strane, na par
desetina metara od puta, ćutke je stajalo
usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim
listom na gornjim granama. Središnja, najdeblja
grana bila je prelomljena, i nebo je parala njena
oštrica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad
davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je
bilo bolesno, skoro mrtvo. Čak je i gnezdo, koje je
video u račvi jedno grane, bilo prazno.
Kad je ponovo pogledao prema kući, video je
da mu je dosta izmakla. Imao je osećaj da je sve
oko njega mnogo šire, u svakom pogledu
beskrajno šire... kao da je neko na google earthu
zumirao predeo!
I tu se san završavao. Nekada bi se na ovom
mestu budio, a nekada je san prelazio u nešto
18
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
drugo, kao kad, na primer, sanjaš da voziš
helikopter, i uživaš u osećaju lebdenja, a onda se
san zaverenički okrene, i vidiš sebe kako sa
mukom okrećeš pedale bicikla kroz neko blato.
“Pa, dobro,” rekao je poluglasno dok se
brisao. Moje sećanje nije od papira, dodao je u
sebi, pomislivši na svog prijatelja Lakija.
Jer da, pomislio je, Laki je živeo okružen
tonama papira, starih knjižurina, časopisa,
stripova, od čega je, bar dve trećine, bio i
pročitao…
19
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
2.
Klub stripoteka “Flok” se nalazio u prizemlju
ružne
zgrade
arhitekture
real
socijalizma
pedesetih, u kojoj je Mile u potkrovlju imao stan.
Nekada je to bila samoposluga, velika ružna
prostorija visokih zidova od oko stotinjak
kvadrata. Kad je lanac trgovinskih kuća sredinom
devedesetih godina prošlog veka propao, Laki je,
uloživši skoro svu ušteđevinu, kupio jevtino lokal
od firme u stečaju, i tu se uselio. On je prostoriju
preuredio napravivši iznad galeriju, na kojoj je
stanovao. Do galerije su vodile jake drvene
stepenice od hrastovih greda i fosni, koje su bile u
dnu desnog ugla prostorije. Sa obe strane od
ulaze bile su police do poda galerije ispunjene
knjigama, stripovima, DVD-ima, časopisima i
mnogim drugim zaboravljenim stvarima koje si
mogao kupiti samo tu, i nigde više u celom gradu.
Po sredini prostorije nalazile su se manje police, u
dva reda, ispunjene sličnim sadržajem. Tu si
mogao kupiti egzotične poklone za rođendan,
indijske majmune od drveta i tkanine, ukrasne
sveće i dimne štapiće. Veći deo prostorije je bio
ispunjen DVD i VHS filmovima, koji su se tu
rentirali ili prodavali. U jednoj polici se nalazilo
nekoliko hiljada starih gramofonskih ploča, već
zaboravljenog pretka CD-a. Pa onda maske,
indijanske, ili Majkla Majersa, pa slike minijaturne
i one veće, reprodukcije i originali od poznatih i
20
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
nepoznatih slikara, pa kolekcija tabakera i Zipo
upaljača, sa svim mogućim reljefnim ilustracijama.
Tu nije bilo nečego čega nema. Kad bi, možda,
neka zalutala mušterija ušla i zatražila komplet
cevi za WC šolju, Laki bi se, možda, samo malo
zamislio, a onda rekao, dobro, to nemam, ali
imam knjižicu u kojoj možete pročitati sve o tome
kako se postavljaju cevi u kupatilu. Pa bi onda
zaronio u policu, i istu pronašao i stavio pred
zabezeknutu mušteriju.
U sredini kluba, desno od pulta za kasu,
odmah ispod stepeništa, nalazio se mali drveni
stočić u starinskom stilu i oko njega isti takav
dvosed i dve fotelje za ljuljanje. Tu je mušterija
mogao dobiti kafu iz automata u plastičnoj čaši i
jedno dugačko predavanje Lakijevo o temi koja ga
je, ili ga nije zanimala. Tu je on bio kralj zemlje
izgubljenih stvari u vremenu i prostoru. Kasnih
četrdesetih godina, širokih ramena, obučen u stilu
sedamdesetih u džins, sa licem na kome se nisu
videle godine, ali jeste nekakvo veliko životno
iskustvo iz prohujalog vremena. Kratko ošišan, na
keca, sa isto tako kratkom bradicom skoro sasvim
sedom, izgledao je kao nekakav profesor koji uči
osnovce jednačinama. Mile je znao da je Laki
završio Pedagošku akademiju, ali nije ni jedan čas
održao učenicima, ako se ne računa to sto je uvek
imao da rasčini neku temu mušteriji koja je imala
vremena da to sasluša. Upisao je on i Pravni
fakultet , ali ga je zabatalio i, još dok je bio mlad,
otisnuo se u svet. Radio je svašta, konobarisao,
21
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
radio na građevini, ali i bio mornar, doduše
reci... I sada se vratio u svoju luku, i odatle
više niko nije mogao isterati. Kao da se umorio
takvog života, šta li... Oženjen nije bio, a da li
je neko čekao tamo u belom svetu, to je samo
znao.
na
ga
od
ga
on
Galerija je bila replika donje prostorije, sa
izuzetkom, što se na sredini nalazila ogromna
ugaona garnitura okrenuta prema policama sa TVom, kompjuterom i muzičkom linijom. Zidovi su
bili ispunjeni ormanima sa sličnim sadržajem kao i
dole, u klubu. Valjda sve što nije moglo da stane
dole, Laki je kao hrčak vukao gore, u galeriju. Na
podu su bile naslagane gomile knjiga i kompleta
časopisa i stripova, kao svojevrstan lavirint
između ulaza i ugaone garniture. A ona je bila
posebna priča. Tapacirana u tamnocrvenoj
veštačkoj koži, sa dva lakta, na koju je moglo
sesti desetak ljudi, a bogami, kad se izvuče, i
polovina njih i da prespava. Tu se odvijao
društveni život posle osam uveče, kad je klub bio
zatvoren. Koliko noći je Mile tu proveo u brojnom
društvu, gde se slušala muzika šesdesetih, pilo
Lav pivo i pušilo toliko, da su se posetioci mogli
videti samo ako bi razgrtali dim rukama. Mala
kuhinja, u kojoj je dominirala rashladna vitrina sa
staklenim vratima, u uglu galerije, sa velikim
šankom. Pored kuhinje bila su dvoja hrastova
vrata, od kojih su jedna vodila u malo kupatilo, a
druga u malu spavaću sobu, kojom je dominirao
veliki francuski ležaj. Sve to upotpunjavalo je sliku
22
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
staništa Lakijevog, kao iz nekog starog filma o
muzeju odbačenih stvari.
Lakija je upoznao još kad je bio klinac i
dolazio sa mamom da kupi neku knjigu koja mu je
bila potrebna za školu. Laki mu se smešio, nazvao
ga je Mishelin, a jednom mu je čak i poklonio
veliki strip album tvrdih korica o indijancima i
osvajanju Divljeg zapada. Kasnije, kad je bio
stariji, dolazio je i sam posle škole, dok su mu
roditelji bili na poslu. Fascinirao ga je taj nestvarni
svet kluba, a još više ga je fascinirao Laki, koji mu
je izgledao kao vođa karavana pionira što su išli u
osvajanje divljeg zapada, iz stripa koga je
pročitao. Bio je rešio da prelista i rukom opipa
svaki eksponat u klubu, ali, valjda zato što je Laki
godinama sve više toga skupljao, sve ove godine
mu nisu bile dovoljne za takav podvig. I danas bi
pronašao nešto što još nije video, a kad bi pitao je
li to nešto novo, Laki bi mu, smejući se, rekao da
to tu stoji još od ’99-te...
Vraćajući se iz grada, zaustavio je motor
Suzuki, očev poklon za osamnaesti rođendan, i,
razmislivši malo da li da ga ostavi u garažu iza
zgrade, ipak odlučio da ga ostavi ispred kluba. Nije
još bilo pet sati, i mislio je da ako Ivan bude ranije
prolazio gradskim busom iz Studentskog doma,
videće motor i sići će na narednoj stanici. Tri
stanice dalje, na istoj liniji, živela je i Ivanova
devojka Nataša, pa bi on mogao i da produži do
nje, ako ne bude video da je Mile već stigao.
23
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Kad je otvorio vrata, veselo ga je pozdravilo
zvonce, znak da je neko ušao. Sa sterea se čuo
nekakav stari rok. Odmah je čuo Lakijev glas kako
nešto objašnjava neuglednom ćelavom liku, koji je
sedeo ivicom dupeta na fotelji, sa obe ruke držao
plastičnu čašu sa vrućom kafom ili čajem, i znojio
se po ćeli. Žmirkajući, slušao je Lakijevu recenziju
nekoliko DVD filmova koje je ovaj držao u ruci,
jedan po jedan odvajao i objašnjavao zašto baš taj
ne treba da kupi. Mile je video da su to, uglavnom,
akcioni filmovi, ali mu je kupac izgledao kao neko
ko se, u stvari, više razume u porniće.
“E, vidiš, ovde je Van Dam mator, a ribe su
kao izvađene iz kace sa kupusom. Tu je, naravno,
i zla banda, i to ne jedna, nego dve, hogani i
pogani, društvo kao, otprilike, oni u skupštinskom
restoranu, samo što još ovi imaju i pištolje. On je,
kao, umoran od života, ali mu se još ne umire,
naročito od kako ga prebiju, ukradu mu motor i
ostave da istruli u pustinji. Dobro, ne bi baš
istrulio, ima tu i nekakvih ptičurina lešinara, ali mu
se priviđa i neki indijanski vrač, pa se oni udruže
da ubijaju od batina te motorokradice. Najjača
scena je kad se ribe upišaju u gaće kad vide
ošamućenog Van Dama kako udara glavom u
odškrinuta vrata... U ovom drugom se matori Van
Dam povampirio, ne zna ni gde ide ni gde udara,
ali srećom, povampirio se i Dolf Lundgrin, pa se
oni zajedno ponovo prisećaju slavnih dana iz
prvog dela Univerzalnog vojnika,” nabrajao je Laki
ređajući jedan po jedan DVD pred skupljenog
24
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
ćelavka, koji je izgledao kao neko ko je baš hteo
da ponudi na prodaju Kirbi usisivač, ali, nekako,
ne može da dođe do reči.
Tada je Laki registrovao Mila, preko lica mu je
prešao otvoren osmeh, i udarivši lako zatvorenom
šakom o Milovu ispruženu pesnicu, rekao, samo na
momemenat prekidajući koncentraciju: “Gde si,
Mishelin, sedi, sad ću ja časkom ovde završiti.”
Rekao je to tonom kao da misli na dovršavanje
pogurenog ćelavka, a ne na prepričavanje
sadržaja filmova, pa se Mile u sebi nasmejao. Seo
je na stolicu za ljuljanje, uzeo nekakav otvoren
filmski časopis sa stočića, i počeo da ga prelistava,
znajući da je to Lakijevo časkom, još barem četvrt
sata.
“Pazi sad, oni misle da smo svi mi bez pola
mozga, pa da možemo da progutamo ova njihova
sranja od scenarija, režije i trećerazrednih
glumaca, koji glume kao u porniću,” nastavio je
Laki, a i ćelavko se malo lecnuo, kao da je hteo
nešto da doda, ali mu je zafalila baš ta polovina
mozga u kojoj se formiraju rečenice. “Valjda misle
da je dovoljno da pronađu neku ribu sa većim
brojem brusa nego kvocijenta inteligencije, pa
ćemo se mi polomiti da im napunimo bioskopske
blagajne, radi tamo nekih sisa. Pa, ako hoću da
gledam sise, ima toliko toga u porno filmovima!
Sisa i golih dupeta ima valjda više nego gaća, a
takve slike uz, obavezne, razbijene njuške, pljušte
iz ove nove produkcije. Evo, na primer, ovaj...” i
25
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Laki je nastavio da analizira sledeći film koji mu je
došao pod ruku.
Pola pročitanog časopisa i dvadesetak minuta
kasnije, Laki je završio kratak pregled preporuka
ćelavku za gledanje, i ovaj je sramežljivo odabrao
jedan, valjda od sramote da ne uzme ništa, posle
tako iscrpnog predgovora.
“Odličan izbor!” kratko je prokomentarisao
prodavac, kao da malopre nije i taj, baš kao i sve
ostale filmove iz ponude, popljuvao. Ubacio je
DVD u kesicu, uzeo ispeglane pare koje mu je
ćelavko pružio i skoro ga otpratio do vrata, kroz
koja je ovaj, maltene izvinjavajući se zbog svog
lošeg filmskog ukusa, trapavo izašao.
“Ti si lud,” smejao se Mile dok mu je Laki
prilazio. “Da nismo zajedno odgledali većinu tih
filmova, još bih mogao i pomisliti da su takvo
sranje!”
“Treba sve posmatrati i sa ružnije strane, tako
se dobija kompletan uvid u celinu slike.” Laki se
ponovo široko osmehivao.
“Nećeš skoro ovog debeljka-ćelavka videti,
samleo si ga kao teškaš protivnika u muva
kategoriji.”
“O, ne sekiraj se ti, nije njemu ovoliko
vremena posvetila ni rođena mama, doći će on
ponovo da diskutujemo o filmovima!”
26
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Da tako nešto već nisam viđao, ne bih ti
poverovao!” nasmejao se Mile. “Samo mi nikad
neće biti jasno kako možeš toliko vremena da
potrošiš na takve gubitnike!”
“Svakakvog cveća u božijoj bašti...”, tiho je
prokomentarisao Laki, i kao da mu je nekakva
senka načas preletela preko lica. A odmah zatim,
ponovo se okrenuo Milu, i veselo upitao:
“Je li, molim te, reci mi samo odakle ti ona od
juče ujutru, čim je izašla iz zgrade znao sam da je
noćila kod tebe, šljapkala je bosa po baricama
koje su ostale posle perača ulice, jednu cipelu sa
štiklom je držala u džepu od jakne, a drugom je
mahala na putu i zustavljala taksi? Uz sve to je još
nešto i psovala, neku avliju ili nekakvu rakiju,
nisam dobro čuo šta od starog dobrog Mik
Džegera, koga sam upravo slušao. Uvek si dovodio
fine ribe, sve su nekako uvijale ustima dok pričaju,
ali ova je sve redom psovala, baš kao da je kćerka
ciganina kočijaša...”
“Htela je da je vozim motorom kući, a ja sam
joj dao za taksi i rekao da mi je motor na
farbanju”, cerekao se i Mile.
Čulo se zvono kad su se otvorila vrata, i Mile
je pogledao da vidi da nije to slučajno Ivan, ali
nije bio, bila je to jedna gospođa koja je htela da
razgleda figurice za poklon. Dok se Laki bavio
svojim poslom, ustao je i otišao do automata za
kafu, i ne razmišljajući, odmah odabrao ono što
27
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
uvek pije, kratki espreso, prethodno ubacivši u
aparat novčanicu od 20 dinara. Dok je čekao,
slušao je Lakija kako hvali određeni artikal na taj
način što bi iskritikovao onaj koji se nalazio pored
njega. Pomislio je da će opet, možda,
prisustvovati dugačkom monologu, ali je gospođa
brzo uzela onu prvu figuricu koju je i htela, platila
i otišla.
“Doći će večeras i Ivan, možda i sa
devojkom”, rekao je kratko Lakiju kad se ovaj
vratio.
On je slegnuo ramenima, u stilu, svejedno mi
je, malo poćutao, pa rekao: “Čini mi se da devojka
nije samo lepa, nego je i pametna. Šta ono
studira? Istoriju umetnosti?”
“Valjda arheologiju. Šta ja znam. Meni je sve
to isto.”
“Tvoje ribe uglavnom studiraju pušenje kurca i
jebanje na sto načina,” osetio je prekor u
njegovom glasu. “Kad ćeš naći jednu pravu, zar se
ne umoriš od toliko glupača, kako im samo
popamtiš i imena?”
Da mu neko drugi to kaže Mile bi se naljutio,
ali je znao da je Laki u pravu, i ovaj mu je tako
nešto i mogao reći.
Uzdahnuo je i tiho još jednom rekao: “Šta ja
znam...” A onda, želeći da promeni temu, rekao:
“Opet sam sanjao onaj san...”
28
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Laki ga je prodorno pogledao. “Zar još niko
nije pokosio tu prokletu livadu?” A onda se na
trenutak zamislio i počeo:
“Jebiga,
ti
znaš
da
ja
nisam
neki
psihoanalitičar i tumač snova, ali sam listao malo
literaturu od kako si mi prošli put ispričao za taj
tvoj san... Snovi su svojstveni svakom čoveku, pa
čak i životinje sanjaju. Samo spavanje je
mehanizam opuštanja mišića i odmaranje nervnog
sistema, kako bi čovek sakupio snagu za sve ono
što ga čeka kad se probudi. Čovek provede trećinu
svog života u spavanju, pa prema tome, to je
jedna važna stvar u njegovom životu. E sad,
najveći
deo
spavanja
celokupna
aktivnost
organizma je umanjena, osim u jednoj fazi,
takozvanoj REM fazi kad je povećana moždana
aktivnost. Ta faza traje od osam do trideset
minuta i ponavlja se više puta u toku noći. To je
faza ‘kolutanja očiju’, kad se oči ispod kapaka brzo
pomeraju. Tada sanjamo...”
Laki je malo zastao, uzeo cigaretu iz paklice
sa stočića i polako pripalio.
“E sad, ljudi su oduvek pokušavali da
protumače snove, naročito kad bi sanjali neke
strašne
stvari,
poput
veštica,
vremenskih
neprilika, i, što ne reći, svoje ili nečije smrti.
Uglavnom, pravilo je, da što su snovi ružniji,
njihovo značenje je povoljnije. Na primer, sanjati
nečiju smrt, znači produžiti mu život... Snovi su
29
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
najčešće odraz nekog snevačevog
njegovih želja i razmišljanja...”
iskustva,
Malo zastavši, da povuče još jedan dubok dim,
opet nastavi: “ Ovaj tvoj san je malo drukčiji od
drugih, jer se stalno ponavlja, i, može se reći, da
te opseda. Ovde se ne može prosto tumačiti san
na osnovu nekog tvog iskustva. Frojd, koji se
mnogo bavio snovima, takve snove je nazvao
‘arhaičnim ostacima’, koji čine nekakvo duhovno
nasleđe. Jung je to nazvao “kolektivnim
nesvesnim’, kao nekakvim ljudskim praiskustvom
koje leži u svesti pojedinca.”
U tom se čulo zvonce, i jedan lik je ušao u
klub. Laki je zastao, pridigao se sa dvoseda,
pogledavši u pridošlicu. Ovaj na nikog nije obraćao
pažnju, nego se odmah uputio polici sa stripovima.
Laki je imao ogromnu kolekciju stripova počev od
ovih novih izdanja “Veseli četvrtak”, svaka sveska
u celofanu, od po 190 dinara, pa onda nekoliko
stotina polovnih stripova “Zlatne serije” i “Lunovog
magnus stripa”. Cena ovih stripova je bila različita,
zavisno od stanja u kojoj se nalazio strip i od toga
koliko je bio redak na tržištu, i kretala se i do 250
dinara po svesci. Tu su onda bile i cele kolekcije
strip revija “Stripoteke”,”Denisa”,”Eks almanaha”,
pa strip albumi tvrdih korica najboljih crtača sveta.
Pridošlica je uronio u taj svet, i Laki je znao da je
ovaj zaboravio na vreme, i da će proći dosta dok
se za nešto ne odluči. Rekao mu je samo:
30
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Komšija, ako Vam zatreba pomoć, slobodno
zovite,” i ponovo se okrenuo Milu.
“Kad bi tvoj san rasčlanili da bi mu videli
značenje po ‘sanovniku’,” nastavio je Laki, “dobili
bi nekoliko slika, koja svaka za sebe, ima neko
značenje: stara kuća, bršljan, hodanje uvelom
livadom, staro drvo precepljeno munjom, prazno
gnezdo, zalazeće sunce, vetar koji duva u lice...
Neću da te plašim, ali mogu ti reći, da mi se kosa
digla na glavi, kad sam video u sanovniku da
svaka ova slika sama za sebe znači neku nevolju...
Naravno, može biti, i da je to samo nekakav
pejzaž koji si video na nekoj slici, ili deo nekog
filma koji si gledao, pa na to zaboravio...”
Laki je zaćutao. Lice mu je bilo zamišljeno,
gledao je odsutno negde prema izlogu, ali Mile je
znao da je on sad odlutao negde daleko u svoju
prošlost. Izgledao je kao da razmišlja o nečem što
je hteo da zaboravi, o nekoj tajni koju ni sa kim
još nije podelio, i nikad ni neće...
Onaj što je razgledao stripove, uputio se
prema kasi noseći u ruci nekoliko komada. Laki se
prenuo, ustao, pregledao ih, sabrao cene i
naplatio. Mile je video da je ovaj izabrao nekoliko
svesaka Marti Misterije, doktora za onostrano.
Sa sterea se čula obrada stare stvari od
Nazareth “Love hurts” od Nan Vernon. Odličan
ženski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se
probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u
31
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda,
nekakva zimska idila sa kućom na brežuljku
zaklonjenom čempresima. Na trenutak je pomislio
na kuću iz svog sna, ali ova je bila veća, brvnara
od drveta, sa potkrovljem. Iz odžaka je veselo
izlazio dim. Ne, to nije bila ta kuća.
I Laki je posmatrao neku sliku. Samo, ta slika
je bila u njegovoj glavi i stigla je iz davne
prošlosti. Valjda, iz prohujalog vremena kad je on
bio mlad.
32
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
3.
Tog leta 1985. godine nešto ga je vuklo da se
vrati kući. Tamo nije bio skoro tri godine, od kako
je iznenada odlučio da se otisne u svet. Tad je bio
još student Beogradskog univerziteta i pomoću
indeksa je otišao najpre u Nemačku, a posle i u
druge zemlje Evrope. Zadnje dve godine je bio u
Iraku, radio je na građevini.
Imao je ugovor još do kraja godine, ali je
iznenada, krajem septembra uzeo neplaćeno i
vratio se u Srbiju.
Kad je izašao iz autobusa na Valjevskom putu,
do zaseoka Lakića imao je još nekoliko kilometara
da prepešači.
Bilo je toplo, pretoplo za ovo doba godine. Put
je bio kolski, pošljunčen, ali neravan. Ovde su se
još mogle videti zaprege sa volovima ili konjima,
mada je bilo i traktora. Krivudao je između brda,
prolazeći pored retkih kuća, pored kukuruznih
polja, a najviše pored livada i pašnjaka, gde su se
još napasala goveda.
Ponegde pored puta uzdizali su se spomenici
na grobovima vlasnika imanja. Ovde je tek
odnedavno prestao običaj sahranjivanja na imanju
pokojnika, ali su ovi krajputaši jos merkali
prolaznike.
33
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Nije nosio puno stvari, jedna putna torba sa
najpotrebnijom garderobom i poklon za majku.
U kaubojkama i farmerkama, i samo majici
bez rukava, zategnutoj preko širokih preplanulih
ramena, sa dugom kosom vezanom u rep, više je
ličio na nekog zalutalog hipija, nego na nekog iz
ovih krajeva. Mislio je da ga niko neće prepoznati,
par seljaka je video, nazvao im dobar dan, i oni
njemu, ali su ga gledali ispod oka. Ni on njih nije
poznavao, ali dobro, bio je još daleko od kuće.
Iza njega je naišao stojadin, vukao se polako,
izbegavajući rupe na putu. Za njim se vijorio oblak
prašine. Baš lepo, pomislio je, samo mi je još to
trebalo, i sklonio se malo da ga propusti. Auto je
iznenada zakočio pored njega, oblak prašine ga je
sustigao i obišao, otvorio se prozor i kroz njega se
pojavila jedna čupava glava, koja je viknula:
“Aleksa Lakiću! Jel´ si to ti, Aleksa?!”, smejao
se neko kroz svoje požutele zube. Tek kad se malo
razišla prašina koju je podigao auto, prepoznao ga
je. Bio je to njegov drugar iz detinjstva Mihajlo
Luković, zvani Kameni.
“Ej, Kameni, ja sam, Laki!”
“Nije te bilo više od deset godina u ovim
krajevima”, zamislio se, “Nisam te video još od
osnovne škole... Nego, ‘ajde, ulazi, da te bacim do
kuće, i ja se vraćam iz Valjeva.” Otvorio mu je
desna vrata.
34
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Laki je obišao spreda auto i seo na mesto
suvozača.
Kameni je živeo par stotina metara niže od
Lakijeve kuće. Bili su komšije i nerazdvojni u
ranom detinjstvu. Kad je završio osnovnu školu,
Laki je otišao u Beograd, tu je živeo u Učeničkom
domu. Retko je viđao Kamenog, jer je retko
dolazio kući, radio je preko raspusta u gradu. Od
onda se više nisu družili, životi su im se razišli
svojim tokovima. Laki je bio ljut na sebe što je
svog druga Kamenog skoro i zaboravio...
“Ej, Kameni, Kameni, pa šta mi ti radiš?” pitao
je.
“Radim zemlju sa ocem, šta bi’? Nisam ja
završio nikak’e vel’ke škole, k’o ti!” Gledao ga je
pa dodade:” I nisam ja više Kameni, sad me više
niko tako ne zove.”
“E, ja ću tako da te zovem, uvek sam te tako i
zvao!”, nasmeja se Laki. Malo poćuta, pa upita:
“Je li viđaš moje?”
Kameni ga je gledao. Bio je to krupan momak,
od sto kila što bi se reklo, čupave crne kose nikad
češljane, obučen u štofane pantalone i košulju,
odelo koje je oblačio kad ide u grad. Nije to bila
baš prikladna odeća za ovu vrućinu, košulja mu je
do pola struka ispod pazuha bila mokra. Polako,
porazmislivši, reče:
35
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Viđam, i ne čuh od njih da dolaziš. Jel’ oni
znaju da dolaziš?”
Auto je polako plovio
nizbrdicom.
“Nisam stigao da javim. Odjednom mi je
iskrslo.”
Kameni je neko vreme ćutao, i gledao ispred
sebe. Nesto je mrmljao sebi u bradu. Odjednom se
prenu, pa ga oprezno upita:
“A jel´ ti majka pisala?”
Laki ga pogleda. Neko teško osećanje mu
preplavi telo, baš kao i tamo u Iraku, kad ga je
nešto vuklo kući.
“Reci mi, ako nešto imaš da kažeš. Kako su
moji?”
Kameni se predade. “Pa, dobro, kad ja već
moram biti taj koji će ti reći loše vesti! Aleksa,
otac ti je na samrti. Poj’o ga rak.”
Laki preblede. Nije mogao da progovori. I
Kameni je ćutao i gledao put. Laki mu je zbog
toga bio zahvalan. Otac mi je na samrti, pomisli.
To me je vuklo. To me je vuklo kući. Zbog toga
sam danima imao isto ovakvo osećanje zebnje
kakvo sam imao malopre... Ali, stani, to ne može
biti moguće. Majka je pre mesec dana pisala i
ništa mi nije pomenula. Kakav je to rak da čoveka
pojede za mesec dana? Onakvog čoveka? Skoro se
nasmejao pomislivši, pa Lazar Lakić bi mogao
36
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
ovog tu Kamenog da nosi na leđima sav ovaj put
kojim se klackamo...?
Pročistio je grlo i tiho upitao:
“Koliko dugo je bolestan?”
“Od prošle zime. Ja sam ga vozao po
lekarima. Istopio se. Im’o je stodva’es’ kila, a sad
nema cetr’es’.”
To nije moglo da ima smisla, pomisli. Pa od
prošle zime sam dobio od majke nekoliko pisama.
U svakom je pisala da su svi dobro?! U svakom
slučaju, stižemo, sad će mi sve razjasniti.
Stizali su. Pošljunčen put se peo uzbrdo kroz
šumicu. Još par stotina metara, pa će se pojaviti i
njegova kuća. Gledao je kroz prozor u šumu.
Prisetio se kako je sa ocem tu sakupljao drva.
Prvo bi došao šumar i bojom obojio stabla koja su
se smela rušiti. Šuma je bila njihova, ali nisu smeli
obarati zdrava i jaka stabla, samo ona starija i
oronula. Otac bi pljunuo u šake, uzeo sekiru, i
obarao jedno po jedno. Nije mu dozvoljavao da
bude tu kad ih obara. On bi kasnije došao i vukao
odsečene grane. Tako bi spremali ogrev za celu
zimu. Nekad bi bilo viška i za prodaju. Ko li je
ovog leta spremio drva, sad kad je otac bio
bolestan?, pomislio je.
Čim su izašli iz šume, ugledao je. Izgledala
mu je manja nego što se sećao. Oronula, mala
37
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
kućica, na vrhu brežuljka, zarasla u bršljan.
Izgledala je i ona bolesna.
Kameni je zaustavio auto na vrhu brežuljka,
ispred neugledne kapije. Udario je sa obe ruke po
volanu, pogledao Lakija praznim pogledom i
rekao:
“Sad, šta je, tu je. ‘Aj’, pa se vidimo kasnije,
navrati ako stigneš kod mene na rakiju.”
Kad je izašao, Kameni je malo brže nego što
treba poterao stojadina dole niz put, i nestao iza
krivine koja je savijala iza njegovog ambara. Kao
da je bežao od bolesti.
Stao je na kapiju. Kuća je stajala levo od
njega, malo uvučena iza čardaklije, ispružena
dužom stranom prema dvorištu. Tri sobe, sa
ulazom u srednju. Ispred, celom dužinom dugačka
veranda. Desno, naspram kuće, bio je ambar i iza
njega drugo dvorište za kokoši. Ni one se nisu
čule. Pravo je bila štala i iza nje senik.
Noge su mu bile teške, i samo je stajao.
Tada se na vratima kuće pojavila sitna ženica,
sa maramom. Njegova majka Lenka.
Majko, pomislio je, ali nije mogao da izgovori.
“Aleksa, sine,” rekla je to tiho da je jedva čuo.
A onda jače:
38
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Aleksa, sine! Stigao si majku da obraduješ!
Oca da vidiš! Lazare, stigao nam Aleksa,” ovo
zadnje je doviknula okrenuvši se prema vratima. A
onda je poletela prema kapiji.
Odigao je od zemlje kao da je i ona imala
četrdeset kila. Zagrljeni, ništa nisu govorili, osetio
je samo kako joj se telo grči, dok je jecala.
“Dobro, de, de ...” govorio je, ne znajuci šta
drugo da kaže.
Naglo se odvojila od njega, pogledala ga uvis,
i krajičkom marame brisala suzu.
“Kako si lep, da te se majka nagleda! Mislila je
majka na tebe sve ove čamotne godine od kako si
u belom svetu!”
A onda se zamislila i tiho prošaptala:
“A otac ti je nešto bolestan...” I sad je htela to
da umanji, rekla je to kao da ga je uhvatila
prehlada, ništa strašno...
“Zašto mi ništa nisi o tome pisala?,” upitao je
prekorno, skoro oštro.
Malo se trgla, i tiho prošaptala:
“Lazar mi nije dao. Svako pismo sam morala
prvo da mu pročitam pre nego što ga pošaljem
tebi...”
39
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Pomislio je na oca. Istina, bio je to ponosan
čovek. Ali ovo? Da zabrani da mu išta kaže? I neka
sumnja, kao crv, ušunjala mu se u glavu...
Polako su krenuli prema ulazu. Dva stepenika,
odškrinuta vrata i u sobi je. Na sredini sobe veliki
drveni sto sa hoklicama. Levo, mala vitrina sa
posuđem. Na njoj su stajale dunje. Pravo, ispod
malom
prozorasa
čipkanom
zavesicom,
smederevac na drva, pored njega otoman. Na
njemu je sedela jedna baka u crnini, pognuta, i
nešto šaptala, kao da se molila. Njegova baka
Ilinka.
Podigla je lice i pogledala ga.
Prišao joj je i poljubio je. Nije se pomerila,
samo ga je gledala. A onda je ponovo počela nešto
da mrmlja usnama.
“To je tvoj unuk, Ilinka, postao je pravi
čovek!” ponosno joj je rekla Lenka, a njemu
objasnila: “Baka je počela pomalo da se gubi.
Samo tako odluta...”
Levo i desno su bila vrata od druge dve sobe.
“Gde...?,” zaustio je, a majka mu pogledom
pokaže na desnu, zadnju sobu.
Ušao je polako. Soba je bila zamračena. Bila
su tu dva kreveta. Kad su mu se oči privikle na
mrak, primetio je na jednom krevetu nešto malo,
zgrčeno ispod pokrivača. Videla mu se samo
40
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
glava. U stvari, videle su mu se samo oči. Sive,
ugasle, tupo su gledale u plafon.
Prišao je,
vidokrugu.
i
nagnuo
se
da
mu
bude
u
Oči su ga gledale, i u njima se video samo
užas!
Trnci su mu prošli niz kičmu.
Sve što je hteo da kaže, zaboravio je pred tim
očima.
To jeste bio Lazar Lakić, njegov otac. Bar oči
su bile njegove.
41
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
4.
Sedeli su u velikoj garnituri na galeriji, slušali
muziku, pričali i, šta bi drugo, pili pivo i pušili.
Ivan je došao sa Natašom nekoliko minuta pre
osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli
na galeriju.
Ivan je pričao, a ostali su se smejali.
“E, sad ću da vam ispričam kako sam imao
informativni razgovor sa policijom, u subotu!’”,
kaže Ivan, pa nastavi:
“Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u
“Riju”, kad nam je nudio onu narukvicu na
prodaju?”
“Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata
pravio sa dvadeset jaja, a ne sa dva!”, smejao se
Mile.
“Krenem ja u petak popodne kod Nataše u
stan, i sretnem njega. Pozdravimo se, i priča on
kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan
lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže kako
plaćaju 900 dinara gram, i zove mene da odemo
negde na pivo, kad proda.” Smeje se, a Nataša ga
gurka, i moli: “Ćuti, nemoj...!”
“Pričaj sad kad si počeo,” ubeđuje ga Mile.
42
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam
kod Nataše u stan, ona me čeka. On se ponudi da
dođe i on, i da donese pivo, pa da tamo pijemo...
Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da
neće ni doći...”
“Polakomila se budala na pivo,” smeje se Mile.
“Nataša za vikend bila sama u garsonjeri,
cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko
deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci, i
okačenom nekom ribom, na drugoj ruci. Zvoni,
mislim, probudiće pola komšiluka.
“A ta njegova riba nema šesnaest godina!”,
ubacuje se Nataša.
“Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a
naročito baba Tažvaku, što živi u dvorišnom stanu
pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih
dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet,
otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio i dop,
izvukao nekoliko crta, ponudi i nas, mi odbijemo, i
oni pošmrču sami...”
“Sve se bojim da bi ti odbio, da te ja nisam
klepila,” kaže Nataša.
“Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,”
brani se Ivan.
“Nije ti dobro od dopa,” cereka se Mile.
43
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“I nastavimo da pijemo,” nastavlja i Ivan da
priča, “karton se prazni, čak i ova moja se napila, i
daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide
zadnji gradski, kaže ima vremena, u dvanaest.
Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga
podsetim na autobus, oni ustanu, ona njegova sve
zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu,
vidim ljube se. Kažem mu požuri, on meni, nema
frke brate, a ja budala, dodam, da ako zakasne,
mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja
napio... Ne znam šta mi je bilo, udarilo mi pivo u
glavu.”
Svi se smeju, Ivan nastavlja: “Posle
dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš,
kad opet neko legao na zvono, ne prekida.
Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili su na
gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton
piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću,
uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, mislim,
strelja me očima. Oni seli ponovo na svoj krevet,
opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa.
Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi
se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo
svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube,
a Nataša, besna, neće ni da me pogleda.
Odjednom, on na njoj, svukao pantalone samo do
pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da
im držim sveću. Posle se okrenu, sad je ona gore,
jaše ga, samo je u majici, na mene ni ne gledaju.
Otišao bi i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da
izađem napolje, probudiću baba Tažvaku, a Nataša
44
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
nema više soba, to je garsonjera. Sedim tako,
pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.”
Opšti smeh, smeje se i Laki.
“Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa
da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u
klubu,” kaže Mile.
“Ne prodajem dečju pornografiju,” smeje se
Laki.
“Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti
i režiser i kamerman, nazvao bih film “Bitanga i
princeza”... Sad, koliko je ona princeza, to nije
važno, bitno je da je on bitanga, jer je
problematičan.”
“I kako se to završilo?”, pita Mile.
“Radili su to do četiri ujutro, kasnije su se
pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula
mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na
televiziji. U pet su otišli, ovaj mi kaže, brate,
vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu više...”
Provala smeha, smeje se i Nataša.
“I kakve to veze
razgovorom?” pita Mile.
ima
sa
informativnim
“Primila me Nataša da prespavam kod nje,
kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni telefon,
zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li
45
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
poznajem tog i tog, i kad sam ga zadnji put video,
on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video
sam ga juče po podne u gradu. On mi kaže, priče
vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio,
kasnije je došao sa svojom devojkom kod moje
devojke u stan, pili smo pivo, otišao je u pet
ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo
nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i
pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo.
“Šta bi ti sam sa njim radio celu noć na trgu?”,
pita Mile.
“Ne znam u kom je lik tripu, ne bi ni sa
devojkom provodio sam celu noć na trgu, a ne sa
njim. Pandur me na kraju pita, da li mi je nudio
neku tehniku, i zahvali mi se na saradnji. Kasnije
me zove on, kaže, brate, bio si o-key, imam neke
probleme sa pandurima. Najebem mu se keve, i
uz to poskidam mu i svu ostalu rodbinu po spisku,
i kažem mu da me više ne zove.”
“Sad možeš da platiš sledeću turu piva, pošto
si se kod pandura tako jevtino izvukao,” kaže Mile.
“Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao ni
tehniku ni zlatni lanac!”
“Ma, šalim se, ja ću, ko još hoće pivo?”
Laki je odmahnuo rukom da neće. Ivan je
gužvao svoju praznu limenku. “Hoćeš ti, šećeru?”
pitao je Natašu, a onda je rekao Milu:
46
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Ma, donesi i nama dva.”
Mile je otišao do šanka, uzeo iz rasladne
vitrine tri limenke piva, i ostavio u novčanik na
šanku 300 dinara. “Zadrži kusur,” rekao je
novčaniku.
Bacio je još sa šanka jednu limenku u Ivanove
otvorene šake. Uz put mu je bacio još jednu, kad
je Ivan prvu pružio Nataši.
“Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?, “ upita
Mile Ivana. Ivan je išao na obuku za vozača B
kategorije.
“Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u
grad. Pita me Dragoslav, instruktor, pre toga, je li
imam tremu. Kažem nemam, pre nego što sam
došao, već sam omanuo tri piva! On pita, je li
znam ja koliko je dozvoljeno po novom zakonu da
imam alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da
neću duvati pandurima dok sam u auto školi. On
kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem
imao više od o,30 promila alkohola, mogu
slobodno da idem kući...”
“Neki drkadžija,” kaže Mile.
“Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri
auto neki pas lutalica lajući za točkovima. Kaže mi
on, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za
psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on
će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio
47
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
pešaka, pašćeš na polaganju. Kažem, neću zgaziti
pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.”
“I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas na
ulici?”, smeje se Mile.
“Pešaci jesu svi preživeli, ali Dragoslava
zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao
na crveno svetlo!”
“A što nisi stao?”, pita Mile, i već se hvata za
stomak od smeha.
“Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno
treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam
ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni
levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj
raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim,
daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu
raskrsnicu, ili onu sledeću, i u tom proletim kroz
crveno”.
“Ti nisi normalan!”, rekla je Nataša.
“Slušaj ovo...,” nastavljao je Ivan da priča
svoje dogodovštine sa obuke za voznju.
Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo
zamišljen u svojoj fotelji, vrlo retko učestvujući u
razgovoru, samo kad bi ga neko nešto direktno
upitao.
Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da
odu ponovo do Natašine garsonjere.
48
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su
se, i oni su otrčali prema stanici, jer je upravo
nailazio autobus.
Mile je stao pored svog crnog suzukija od
hiljadu konja. Laki je na vratima široko udisao
svež vazduh.
“Nisi nešto večeras raspoložen?” konstatovao
je Mile.
Laki se pravio da je prečuo pitanje.
Odlutao je mislima negde daleko, mnogo dalje
od ovog mesta i ovog trenutka ovde.
Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz
ulicu.
Laki je još neko vreme stajao na vratima
kluba.
Mislio je na svoju kuću u rodnim Lakićima,
praznu, napuštenu već mnogo godina, iz koje je
pobegao u jezivom užasu, on, koji se ničeg nije
plašio, sa željom da se više nikad ne vrati...
Pomislio je u sebi, bože, kako da kažem Milu,
da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja
kuća…?
49
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
5.
Običaj je bio da, kad je u kući bolesnik na
samrti, komšije i rodbina dolaze da sede pored
njega preko cele noći, da ga čuvaju.
Lazar je imao rak grla. Već duže vreme nije
mogao da priča. Otpustili su ga iz bolnice pre
desetak dana da umre kod kuće. Od pre dva-tri
dana nije uzimao ni vodu ni hranu. Samo su mu
vlažnom maramicom kvasili usne.
To veče, na dan kad je Aleksa stigao, u kući je
bilo desetak ljudi i žena. Po dvoje-troje sedelo je
pored Lazarevog kreveta, a ostali su sedeli u
srednjoj sobi, pili kafu i rakiju i pričali.
Ovog trenutka kod Lazara je bio Ilija Luković,
otac Kamenog, prvi komšija i najbliži prijatelj. Sa
njim je bila i njegova majka Velebita Luković, žena
od preko sedamdeset godina, ali još uvek
visprena. Povremeno je ulazila i Aleksina majka
Lenka, da vidi da li nešto treba, da donese sveže
pokvašenu maramicu, ili dospe Iliji rakiju.
U srednjoj sobi se vodio neobavezan razgovor,
pričalo se o vremenu, letini, i svakodnevnim
poslovima.
Pričao je Milutin Jevđić, valjda najstariji žitelj
zaseoka Lakići, starac koji je pamtio i lepa i ružna
vremena, čak i vreme pre Balkanskih ratova.
50
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“E, kažete ljudi, velika je vrućina, ali kakve ja
vrućine pamtim, kad sunce siđe sa neba i pogori
svu letinu, da govedo nema gde živu travku
isčupati... Sećam se da sam kao dečak pravio kule
od šljunka u koritu Jadra, jer preko leta nije bilo ni
kapi vode da poteče. Ne znate vi deco,” obraćajući
se Aleksi i Mihajlu “Kamenom”, “ kakva je vrućina
bila one godine kad ste se vi rodili, a jadni rab
božji Marko, brat Lazarov, i stric tvoj Aleksa,
ispust’o bogu dušu svoju, tamo dole u šumi, na
stazi kozjoj prema potoku, bog da mu dušu
prosti.”
“Stric Marko je umro od astme kad je imao
petnaest godina,” rekao je Aleksa.
Milutin ga je zagonetno gledao pa je nastavio:
“Da, da, od asme... od smrta, što bi se reklo,
nije tom detetu od početka bilo suđeno da živi,
takav se rodio, evo je Ilinke, tu žive, može da
kaže, bio je bolešljiv od kolevke.”
Baba Ilinka je sedela na otomanu i nije ga
čula, ljuljkala se napred nazad i nešto mrmljala,
kao da je baš pevala uspavanku tom istom Marku.
“A bilo je i tak’o vreme, kad se Marko rodio,
nije bilo lekara, rat je još traj’o, a otac mu Gavro
pogin’o tamo kod Valjeva a da ga nije ni vid’o.
Pogin’o zajedno sa ocem svojim a mojim
saborcem još iz prvog velikog rata, mojim
imenjakom Milutinom, da da... Ubili ih dušmani,
51
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
našli ih posle zajedno zagrljene i jedva ih razdvojili
kad su ih sa’ranjivali..”
Milutin nije pomenuo da su i Gavra i Milutin,
kao i on sam, bili u četnicima, kao i uostalom
većina seljaka iz ovog kraja, ali Aleksa je to znao.
“E, jadna nam je ova naša mučenica Ilinka,
namučila se kroz život, kako, samo ona zna. I
čovek i svekar od početka u ratu, njoj na pleća
nekoliko sitne dečice, samo je Lazar rat preživeo...
I na kraju, dobi još jednu nesretnu dušu, Marka,
da se muči s njim, šta je jadna preturila preko
glave, dobro je i živa!”
Aleksa je gledao u svoju baku Ilinku, i bi mu
nešto teško oko srca. Uzdrža se da ne pusti suzu.
“Jedino joj je Lazar bio uzdanica, izrast’o je u
pravog čoveka, na dedu, vodio je kuću k’o pravi
domaćin još od kako je dorast’o za motiku...”
Aleksi se činilo da ga Milutin gleda nekako
prekorno, kao da je hteo reći, a ti, Aleksa, čim si
odrastao, otišao si i ostavio svoje da se sami
muče. “Lazar je Marku bio k’o otac, pazio ga je k’o
svoje dete...’
Aleksa je spustio glavu i gledao u svoju čašicu
sa rakijom.
Milutin je nastavio svoj monolog:
“E, mnogo izgibosmo u ovim ratovima, eto, iz
prvog rata u selo smo se vratili ja i Milutin i
52
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Savatije i još samo nekoliko ljudi. Pa selo se zove
Lakići, a u njemu samo jedna kuća Lakića, tvoja
Aleksa, a ostalo sve izumrlo u bedi i ratovima ...”
“Imao je Milutin još jednog sina, Radovana,
junačinu, pogin’o je hrabro još četr’es druge,
braneći srpstvo.” Malo poćuta, pa dodade: “Treći
sin otide pred rat na škole, pa ga ovi nekrsti što i
na svoju krsnu slavu pljuju, preludiše i prevukoše
na svoju stranu, streljale ga vlasti u Beogradu, jer
je propagir’o nekakvu revoluciju... Sećam se, kad
je Milutin čuo za Jovana, plak´o je više od muke
što ovaj pogibe za komuniste!”
“Moj deda-stric Jovan je ranjen kad je
uništavao gorivo za nemačke tenkove. I on se
borio protiv okupatora. Uhvatili su ga i mučili, ali
nikoga nije odao. Posle su ga Nemci streljali,” stao
je u odbranu svog dede-strica Aleksa. Milutin na to
ništa nije odgovorio, nego je nastavio: “Pričam ti
kako i Radovan i Jovan pogiboše mladi, još se ni
ne oženivši ...I tako, od cele loze Lakića ostade
samo Lazar.” Malo poćuta, pa dodade: “A iza
njega ti, Aleksa.”
Malo je opet poćutao, pa tiho dodao:
“Eh, šta ti je život, koliko god da doživiš,
kratko je, a posle se u sanduku dugo leži..."
Baka Ilinka, koja je svo vreme pogruženo
sedela na otomanu i ćutala, odjednom je ustala i
vikala, smejući se:
53
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Oni su ovde, sa mnom! Oni su ovde, sa
mnom! Lenka, pogledaj, oni su ovde, sa nama!” i
veselo pokazivala majci prema lusteru.
U sobi je nastao tajac. Svi su pogledali prema
plafonu, i ugledali dva leptira, koji su lepršali oko
sijalice.
U tom su se otvorila vrata od sobe. Tu je
stajao Ilija Luković, i gužvao svoju kapu. Pogledao
je u Aleksu i rekao:
“Aleksa, Lazar je upravo izumro...”
54
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
6.
Bilo je tek deset uveče, i za njega je to još
bilo rano. Rešio je da se odveze do kluba u kojem
je preko vikenda radio. Još jedno-dva piva, da
malo proćaska sa drugarima, ako ih bude, i, što ne
reći, da odvoji neku malu da mu ispuni noć.
Kafe klub “Scilla” se nalazio u strogom centru
gradu, u jednoj od uličica koje su presecale
pešačku zonu. Od četvrtka do nedelje klub je radio
kao diskoteka, gostovali su prenaduvani gradski
high tech di-džejevi. Od ponedeljka do srede
atmosfera je bila mirnija, čak si ponekad mogao
naći i slobodan sto.
Otišao je pravo za šank. Radio je novi dečko,
znao mu je ime, ali ga nije dobro poznavao.
Ali, on je poznavao Mila, bar je znao šta ovaj
pije. Bez reči mu je doneo mali Lav, i pokazao mu,
sačekao da on klimne glavom, i onda ga otvorio.
Mile je voleo da pije iz flaše.
U klubu večeras nije bilo neke gužve, bilo je
zauzeto par stolova, uglavnom u bašti, a veći deo
prostora unutra je bio prazan. Samo neke goste je
znao iz viđenja, jer su često dolazili. Pretpostavio
je da je još rano, današnji klinci su izlazili tek u
jedanaest.
55
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Otpio je u cugu jednu trećinu piva iz flaše,
zapalio jedan Winston 100s iz paklice, i duboko
uvukao prvi dim, uživajuci u osećaju koji mu je
preplavio celo telo.
“Gde je Zukić?”, upitao je konobara. Draško
Zukić je bio njegov kolega iz obezbeđenja, koji je
trebao raditi večeras.
“Izašao je nesto da kupi,” odgovorio mu je
konobar, a onda, pogledavši prema vratima,
dodao: “Evo ga, vratio se!”
Zukić je bio krupan, malo više prosed nego
što bi se očekivalo za njegovih trideset sedam
godina, ali čovek pun snage, energije, i neke
vesele prostodušnosti, koja je izbijala iz njegovog
stava. Poreklom iz Kljuca, u Bosni, živeo je u
Beogradu zadnjih petnaestak godina, tu se i
oženio i napravio dvoje dece, jednog dečkića i
jednu curicu. Mile ga je znao zadnje dve godine,
radili su zajedno u Protekti.
Mile se ceo okrenuo na stolici, podigao uvis
obe ruke i veselo mu viknuo: “Pa gde si ti, brate,
gde lutaš?”
Zukić mu je prilazio, široko se osmehujući.
Pozdravili su se udarivši jedan drugom šakom o
šaku. Zukic je primakao jednu šank stolicu sebi
pod dupe i seo.
“Jesi opet malo blb-blb blb-bll…?” udarao je
svojim prstom po usnama, ispuštajući suglasnike,
56
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
što je njemu značilo, nešto, kao, opet si malo više
popio?
“Ma, neee, tri piva…” smejao se Mile.
“A šta je to, za šampiona! Šta radiš?”
“Došao sam tebe da vidim. Može pivo?”
Zukić se smejao. “Mogu misliti, mene da
gledaš!” Pa se uozbiljio, videvši da Mile pokretom
ruke zove konobara: “Ej, nemoj, hvala ti, moram
da popijem diklofenak, uhvatilo me nešto u
leđima…”
“Jebe te godina proizvodnje, a?”
“Više kilometraža,” ispravio ga je Zukić.
“Jebi ga, brate, šta da ti kažem, doći ću i ja u
tvoje godine,” smejao se Mile. “Mada, sad kad te
gledam, boju imaš, još samo da se ukočiš!”
“Idi, beži, pa, nisam baš na umoru! Miki, daj
to pivo!”
“E, takvog te volim,” obradova se Mile, pa
reče konobaru. “Donesi dva, !”
Kucnuli su se i ispili. Mile je dokrajčio prvu
flašu.
“Kako su ti klinci?” pitao je Mile.
57
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Ej, dobro su, šta da ti kažem, lepi na mamu,
pametni na tatu… Ma, pametniji od tate, ovi
današnji klinci se rađaju sa fakultetom, eto, moj
Laki, on je stariji, namešta mi sve na mobilnom,
igra igrice na kompjuteru, a ja znam samo da ga
ugasim, i to kad izvadim utikač iz struje… a nema
još sedam!...” Zukić je volio da se raspriča o
klincima.
“Lepo je to imati klince…” zamislio se Mile.
“Pa, šta čekaš, mlad si, imaš stan, imaš
para…?”
“Još samo da nađem neku ozbiljnu devojku…”
“E, pa brate, ovde je nećeš naći. Video si i
sam, kakve si sve odavde vodio u stan!”
“Ti si danas drugi koji mi je to rekao,” setio se
Mile Lakija.
Zukicu je zvonio mobilni. “Gde si, čoveče?...
Šta?... Kad…? Radim… da… da… Da vidim,
sačekaj!” Spustio je telefon, i, ozbiljan, okrenuo se
Milu: “Mogu li da te zamolim da me zameniš ovde
pola sata, jedan prijatelj mi je imao saobraćajku,
udario ga neki ludak izlazeći na ulicu iz haustora,
da skočim do tamo, da vidim je li mu treba
pomoć?” Izgovorio je sve to brzo, u jednom dahu.
“Naravno, tu sam, samo ti idi!” Mile je znao da
je bilo dana i kad je Zukić njega menjao.
58
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Zukic je rekao svom sagovorniku da odmah
dolazi, ustao, kucnuo Mila po ramenu, i pošao brzo
prema vratima.
Na ulazu se skoro sudario sa jednim starim
gostom kafea, poznanikom, koji ga upita: “Gde
ćeš, Zukiću?”
Zukić je zastao, podigao prst u visini lica,
smišljajući kako na brzinu da odgovori, a onda,
uvidevši da nema vremena da mu sad sve
otpočetka objašnjava, samo odmahnuo rukom,
rekao: “Ma, jebi se, ne zadržavaj me, eno, neka ti
Mile kaže gde ću!” i istrčao napolje, do auta.
Poznanik je gledao za njim u čudu!
Mile se za šankom zacenio od smeha.
Ostavši sam, Mile je zapalio cigaretu i zamislio
se.
Razmišljao je o tome kako mu je Laki danas
bio čudan, od trenutka kad mu je ponovo ispričao
za svoj san. Nije se on mnogo uzbuđivao zbog tog
svog sna, bio je momak koji je čvrsto stajao na
zemlji obema nogama, i ništa takvo kao što su
snovi, nije ga moglo izbaciti iz ravnoteže. Sanjao
ih je on, valjda, već milion, svakakvih gluposti,
bilo je čak i karakondžula koje su pokušavale da
ga uplaše, ali nikad nije tražio nekog da mu
tumači snove iz tamo nekakvog sanovnika.
Najčešće ih je zaboravljao odmah pošto bi se
probudio. Za ovaj je onako, usput, ispričao Lakiju
59
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
jednom prilikom kada se na galeriji povela priča o
jednom filmu, vezanom za snove kojima je glavni
lik predviđao nekakve strašne nesreće i katastrofe.
Jedina stvar koja ga je navela da to ispriča, je to,
što se san, u malim prekidima, već nedeljama
ponavljao.
U kafe klub je ušla jedna devojka, malo
zastala i uputila se pravo prema šanku. Trojica
pijanih mladića, koji su sedeli za prvim stolom do
vrata, i do tada glasno razgovarali, na trenutak su
zaćutali, a onda je jedan od njih glasno zazviždao
za njom. Sedajući na šank stolicu, lagano je
mahnula konobaru, koga je, verovatno, poznavala.
U Milov vidokrug je ušla dok se primicala
šanku, i on je počeo otvoreno da je posmatra. Prvi
put je video ovde, u ovom lokalu. U stvari, ovakvu
devojku, mislio je, prvi put je video u životu.
Imala je oko dvadeset godina, i, verovatno je
bila njegove visine, ako nije bila u štiklama. Tanka
crna letnja haljina, sa niskim dekolteom, bila joj je
iznad kolena, taman toliko da se to ne bi moglo
nazvati nepristojnim. Nosila je i malu kožnu
jaknicu, raskopčanu, koja joj je dopirala do iznad
kukova. Po ispupčenjima na haljinici videlo se da
nije nosila ništa ispod nje, osim gaćica. Njih je na
trenutak video dok je prekrštala nogu preko noge
sedajući. Duboke, letnje čizme, od crne kože, sa
visokim potpeticama, dosegnule su joj do kolena.
60
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Ono što ga je na njoj zadivilo, bile su krupne,
zelene oči, kojima ga je na trenutak pogledala,
odvažno, ne sklanjajuci pogled pred njegovim.
Dugu, talasastu, crnu kosu je nehajno vezala u
rep.
Tek crnilo za trepavice i diskretan ruž boje
usana je bilo sve što je imala od šminke. Ipak,
njeno lice je odisalo svežinom, i sve je bilo tu na
mestu, ravan nos, predivne, malo napućene usne,
i dva reda ravnih belih zuba, koje je pokazala kad
mu se osmehnula. Bilo je to najlepše stvorenje
koje je on uživo video.
Preduhitrio je konobara i obratio joj se:
“Izvini, mogu li da te ja častim pićem?”
Klimnula je glavom, kao da je to nešto
najnormalnije, i pristala.
“Smirnoff vodku sa ledom.” rekla je konobaru.
Kad je dobila piće, Mile je podigao svoju flašu i
bez reči joj nazdravio. Ona je uzvratila, blago
liznuvši visoku čašicu.
“Ja sam Mile,” predstavio se. A onda dodao,
“nisam te ovde viđao.”
“Magdalena.”
“Mogu li da ti se pridružim?” Delile su ih tri
stolice.
61
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Što da ne? Nemam ništa protiv da bolje
upoznam kavaljera koji me časti pićem!”
Premestio je sa sobom samo cigarete i
upaljač, a konobar mu je, uslužno, premestio i
piće.
“Magdalena, izvini ako sam malo nepristojan,
ali kako to da te nikad ovde nisam viđao?”
“Nisam odavde. U poseti sam kod brata, a to
je, inače, ovaj klipan ovde,” pokazala je na
konobara, koji se nacerio.
“Miki, pa ti se ni ne hvališ da imaš ovakvu
lepoticu za sestru,” namignuo je konobaru. Ovaj
se još cerio, dok je iza šanka glancao čašu.
“Ona je slobodna devojka,” rekao je, i to je
zazvučalo kao da nema ništa protiv toga da Mile
krene u akciju. Bio je dve-tri godine mlađi od nje.
“Lepo ti mene čuvaš,” rekla je, kobajagi,
prekorno, i ponovo se nasmejala.
“Odakle si?” pitao je Mile.
“Ja sam devojka sa sela!” rekla je prkosno,
zabacivši glavu.
“Ne izgledaš mi tako.”
“A što, po tebi devojka sa sela treba da nosi
opanke i maramu?”
62
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Nisam tako mislio. Ne znam, u stvari ni šta
sam mislio, ja ni ne poznajem ni jednu devojku sa
sela,” nasmejao se Mile.
“Eto, sad poznaješ!”
Mile je otpio gutljaj piva. Magdalena je
potražila u svojoj maloj tašnici cigarete, izvukla iz
paklice jedan Eve 120s , i on joj je uslužno pripalio
svojim zipo upaljačem.
“Pa, kakvi su ti utisci odavde?”
“Nemam ih još. Stigla sam danas popodne.
Upisala sam Psihologiju i ovde ću od oktobra
studirati...”
“Pa lepo, imaćeš ovde mnogo kandidata da
proanaliziraš. Eto, možeš početi od mene,”
pokazao joj je i svoje bele zube. Dok se smejao,
pojavile su mu se iznad usana dve male jamice.
“Ne znam baš, imaš lep osmeh, a to je možda
samo zato što planiraš da me večeras odvučeš u
auto.” Rekla je to, kao da u stvari, i ne bi imala
ništa protiv.
“Nemam auto, mogao
provozam na motoru.”
bih
samo
da
te
“Mislim da bih se smrzla od straha!”
“Ne boj se, za prvi čas ne bih vozio više od
šesdeset!”
63
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Ti izgleda planiraš više od jednog časa,”
pogledala ga je svojim krupnim očima, i njemu je
srce postalo ogromno.
Momci oko prvog stola do vrata su zvali
konobara. Mile ih je samo ovlaš pogledao,
profesionalna deformacija. Namirisao je nevolju.
Odgovorio je Magdaleni:
“Ako ti se svidi.”
“A ako mi se ne svidi, obećavaš da ćeš me
ostaviti kod prvog taksija?”
“Ako baš insistiraš, obećavam, očiju mi!”
“Lažes.” Bilo joj je to zabavno.
“Kad kažem majke mi, ja lažem. A kad kažem
očiju mi, ne lažem, majke mi!” smejao se Mile.
“Ti si jedan vrlo duhovit dečko, to ti
priznajem.” Smejala se a zatim je dodala: “A šta ti
studiraš?”
“Studirao sam za bika, ali sam pao na rikanju.
Od tada studiram TOF.”
“A šta ti je to, TOF?”
“Trčanje oko fakulteta.”
“Dobro, ne moraš da mi kažeš.”
64
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“A sad ozbiljno, ne studiram ništa. Radim kao
obezbeđenje.”
“Ti si onda neki žestok dečko,” gledala ga je
znatiželjno. “Baš bih volela da te vidim kako praviš
red.”
Miki, koji je u međuvremenu odneo piće za
prvi sto, nešto se bučno raspravljao sa onim
momcima. Jedan od njih, očigledno pijan, je stajao
i pružao ruku preko stola, pokušavajući da ga
dohvati. Flaše i čaše na stolu su bile prevrnute.
“Gledaj sad!” Mile je ustao, i skinuo jaknu.
Ispod je često nosio majicu na kojoj je pisalo
Obezbeđenje, iako nije radio. To mu je često
pomagalo da bez velikog uplitanja smiri klince koji
su malo više popili. I ovo su bili klinci, imali su
manje od osamnaest godina. Sećao se da ih je
viđao vikendom u klubu. Prišao im je.
Onaj koji je stajao, glasno je psovao
konobara. Druga dvojica su sedela i posmatrala.
“Slušaj, debilu, ne znaš ti kome se obraćaš!
Mogu sad da te pocepam kao svinja masnu krpu,
ej, klipane! Očisti ovo sranje i donesi nam ponovo
piće, kad ti kažem!”
“U čemu je problem?” upitao je Mikija. Stajao
je blago raširenih nogu, sa opuštenim rukama, ali
spreman da u svakom trenutku skoči.
65
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Namerno je izdigao sto i prevrnuo sve sa
njega,” kratko je objasnio Miki.
“Jesu ti platili?” pitao je.
“Nisu.”
Galamdžija je sada stajao i gledao Mila. Videlo
mu se po očima da nije samo pijan, nego da je
još na nečemu. I druga dvojica su ga gledali,
očigledno su ga prepoznali.
“Momci, platite piće i napustite lokal,” rekao je
mirnim, dubokim, oštrim glasom.
“U redu je, nema problema, koliko treba?”
brzo je upitao jedan od ove dvojice koji su do sada
samo sedeli, izvadio dve novčanice od po 1000
dinara i spustio na sto. “Biće dovoljno, nije ništa
polupano, zadrži kusur!” A onda je hitro uhvatio za
ruku onog što je stajao i pokušavao da dohvati i
zgužva novčanice sa stola, ustao i zagrlio ga:
“Idemo sada.”
“Za šta mu plaćaš, jebe mi se za njegovu
pišljivu sestru, hoću da pijem!”
“U redu je, brate, mi sada idemo, nema
nikakvih problema,” govorio je Milu dok je vukao
svog drugara prema izlazu. I treći je ustao, polako
izlazio licem okrenut prema Milu, i mrko ga
gledao.
66
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Videćemo se mi još!” vikao je galamdžija dok
je izlazio.
“Kad god poželiš!” odgovorio mu je Mile.
Kad su se vrata za njima zatvorila, Mile je
upitao Mikija.
“Zašto pominje tvoju sestru?”
“Ovaj naduvani je tražio da zovem Magdalenu
da sedne za njihov sto. Vređao me je kad sam mu
rekao da mi je to sestra i da nije slobodna.”
“Ima li dovoljno novca za ceh?”
Klimnuo je glavom. Uzeo je novac, i počeo da
kupi prevrnute čaše i flaše sa stola.
Mile se okrenuo prema Magdaleni. Bila je
vesela, smejala se i tapšala mu.
“Bravo, sredio si ih bez ijednog ispaljenog
metka!”
“To su samo pijani klinci. Dovoljno je samo da
malo podignem obrve i oštro ih pogledam, pa da
ih smirim.” Obukao je ponovo svoju jaknu. ”Mada,
onaj mali, naduvani, verovatno neće biti miran
dok jednom ne dobije i batine!”
Nastavili su pričati još jedno pola sata, a onda
je Mile video Zukića, ulazio je u kafić i pokazivao
mu znake licem i rukama Magdaleni iza leđa, u
smislu, dobra ti ova večerašnja.
67
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Je li sve u redu, brate?” pitao ga je Mile.
“Jeste, ma, neki penzioner, ulubio je sebi
branik, drugaru napravio štetu na krilu od trista
evra, a nema para ni za bolje naočare, naravno,
deblje od starih!” Zukić se cerio prilazeći im.
“Kažem mu ja, što vozi noću kad ne vidi ni danju…
Poštovanje, ja sam Draško Zukić,” predstavio se
Magdaleni.
Mile ih je upoznao, a Magdalena je Zukiću
poklonila još jedan svoj osmeh za padanje u
nesvest. Onda je pogledala u sat na displeju svog
mobilnog telefona.
“Moram ići,” rekla je, i okrenuvši se Milu,
upitala: ”Hoćeš da me donekle otpratiš?”
“Naravno.” Pokupio je cigarete u džep, izvadio
par novčanica i platio. “Zukiću, ostavljam ti sad
radnju u ispravnom stanju. Miki, vidimo se. Ako te
neko ponovo bude gnjavio, tu ti je sad
profesionalac!”
Zukić je pitao: “A šta je to bilo?”
“Ništa naročito, reći će ti Miki.” Nasmejao se,
setivši se Zukićevih reči kad je izlazio. “Vidimo se,
brate, sutra!”
Izašli su na ulicu. Noć je bila topla, iako je bio
početak septembra. Krenuli su prema pešačkoj
ulici, udaljenoj stotinjak metara.
68
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Primetio ih je čim je izašao. Stajali su
pedesetak metara od kafića. Naduvani se nešto
raspravljao sa onim što ga je odvukao. Treći je
posmatrao ulaz kafića. Kad ih je ugledao, nešto je
viknuo drugoj dvojici. Mile nije čuo šta, od muzike
u bašti, ali se to verovatno odnosilo na njihov
izlazak.
“Ne plaši se,” rekao je Magdalenii, koja je na
trenutak zastala kad ih je uočila.
Naduvani se odjednom otrgao od druga koji
ga je pokušao da zadrži, i krenuo prema njima.
Pratio ga je osmatrač.
Mile je rukom zaustavio Magdalenuu i polako
pošao prema ovoj dvojici. Treći je ostao gde je i
bio i odande gledao.
Naduvani je sa urlikom poleteo. Mile je
primetio da na ruci ima nešto, kao bokser. Drugi
ga je pratio na korak-dva.
U istom trenutku, kada su stigli do njega,
uradio je dve stvari. Uhvatio je ispruženu desnu
ruku naduvanog u zamahu za udarac, i okrenuvši
ga u zaletu, zavrnuo mu je na leđa. Istovremeno,
sa osloncem na levu nogu, podigao je desnu i
drugog napadača strahovitim udarcem pogodio u
grudi, od čega je ovaj odleteo unazad par metara i
udario leđima o kontejner za smeće. Ostao je da
leži, kao riba na suvom, pokušavajući da povrati
istisnut vazduh iz pluća. Naduvanom je podigao
69
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
ruku toliko visoko iznad leđa, dok nije čuo kako je
njegov zglob izleteo iz čašice. Svukao mu je
drugom rukom bokser sa ruke i onda ga je snažno
odgurnuo od sebe, da je ovaj tresnuo glavom u taj
isti kontejner, i pao pored drugara.
Stao je pored njih, i kad je video da se ni
jedan ne diže, ubacio je bokser u kontejner.
Obratio se trećem, koji je stajao dvadesetak
metara dalje, sav ukočen.
“Nosi ih odavde. I reci im da neću više da ih
vidim u blizini.”
Okrenuo se i vratio Magdaleni, koja je drhtala.
“Vodi me negde odavde,” samo je tiho rekla.
70
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
7.
Bilo je prošlo više od šesdeset sati kako nije
spavao.
Sve do sada, čini se, nije bio ni svestan
praznine u sebi, poslovi oko sahrane su mu bili
zaokupili svu pažnju. Od kako je juče ujutro u
ranu zoru otišao do crkve da pozove paroha
Nikodija Stefanovica, pa sve do večeras, kada je
na kapiji ispratio poslednje prijatelje Lazareve, koji
su sa okolnih brda došli danas da mu iskažu
poslednju poštu, sve mu je prošlo u magnovenju,
kao u nekom filmu u kome on nije svesno
učestvovao. Stao je kod kapije, zapalio cigaretu, i,
duboko uvukavši prvi dim, kao da je pokušao
dimom da ispuni tu prazninu, koja mu je
odjednom preplavila grudi.
Tada je pokušao da se priseti svog oca Lazara,
kakav je bio u njegovoj svesti sve dok ga prekjuče
ponovo nije video, čoveka ogromne snage i
energije, ali mu je u pamet stalno dolazila slika
bledog upalog lica, tanke, prozirne kože zategnute
samo preko kostiju, i sivih, ugaslih očiju, koje su
ga gledale sa samrtne postelje.
Seosko groblje, zajedničko za više zaseoka,
bilo je na par kilometara niz put kojim je neki dan
došao sa Kamenim do kuće. Nije bilo veliko, par
desetina razasutih spomenika novijeg datuma
71
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
grupisanih po familijama, smeštenih na vrhu
brežuljka, u hladu dvoreda kestenova, do koga se
stizalo krivudavim pošljunčenim putem. Grobovi
Lakića su bili najbrojniji, i on pomisli kako je
tačna opaska starog Milutina Jevdjića o tome kako
u Lakićima više nema Lakića, skoro svi su se već
bili premestili ovde, u mir i senku kestenova.
Putem od svoje kuće polako mu je prilazio Ilija
Luković. Laki je stajao na kapiji i posmatrao ga.
Sunce je već bilo zašlo iza šumovitog obzorja i
mrak je polako padao. U jednom trenutku, učini
mu se da to nije Ilijino lice, nego nečije drugo,
iskeženo i sa nekim grozničavim sjajem u očima, i
neka jeza prostruji mu telom. Ali, kad se bolje
zagledao, video je samo skrušeno lice starog
čoveka, pomalo umorno i skrhanom nekom
tugom. Pripisao je svoje pređašnje viđenje umoru i
igri senki koje su padale u predvečerje.
Treba da se naspavam, pomislio je.
“Zahladnelo je,” rekao je Iliji kad je prišao, ne
znajući šta da mu kaže.
I stvarno,
hladnoću.
iznenada
je
osećao
nekakvu
Ilija ga je gledao pravo u oči. Učinilo mu se
malo čudan taj pogled, kao da ga nekako
procenjuje. Osetio je da se Ilija sprema nešto
važno da mu kaže.
72
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Aleksa,” počeo je Ilija i dalje ga gledajući
pravo u oči. “Lazar ti je ovo ostavio.”
Tada je video u njegovoj ruci jednu kovertu.
Ilija mu je polako pružio rukom. Laki je pružio
ruku da je uzme, ali Ilija je nije ispuštao. I dalje
ga je gledao u oči i zatim je rekao: “Lazar je bio
dobar čovek, zapamti to, Aleksa!”
Onda je pustio pismo, okrenuo se i polako se
vratio odakle je došao.
Laki je pogledao pismo. Bila je to debela bela
koverta, bez marke, i na njoj je stajalo par redaka
napisanih čitkim Lazarevim rukopisom.
Dok je razgledao kovertu, pomisli na to da se
ne seća da je danas uopšte razgovarao sa Ilijom.
Kao da ga je ovaj ceo dan nešto izbegavao. I, iako
je koverta bila zatvorena, obuze ga osećaj da Ilija
zna šta se nalazi unutra.
Polako je otcepio jedan kraj pisma. Izvadio je
nekoliko stranica papira ispisanih Lazarevom
rukom. Mrak je sve brže padao i nije bilo dovoljno
svetla za čitanje.
Ušao je u kuću. Baka Ilinka je sedela na istom
mestu kao i noć kada je Lazar umro. Lenka je
pospremala šolje i čaše ostale na stolu.
Ušao je u Lazarevu sobu i seo na njegov
krevet, u kome je proveo poslednje dane. Na
sredini sobe su još stajale dve hoklice na kojima
73
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
je, još pre samo nekoliko sati, stajao Lazarev
kovčeg.
Pročitao je pismo jednom, pa još jednom.
74
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
8.
Miris sopstvenog znoja, baš kao posle nekoliko
serija sklekova, i miris njenog tela, tako prijatan,
mešali su se, stvarajući eksplozije u njegovoj
svesti, u ritmu pokreta njihovih pripijenih tela.
Osećao ju je svakim čulom, do granica neizdrživog
zadovoljstva. Ljubio je njena ramena, grudi, vrat,
grizao je, plazio je, gutao slatkast ukus njenih
usana. Dolazio je do ivice ambisa, i opet se
odmicao, odlažući neizbežno, burno, skoro
električno pražnjenje...
Njegova soba u polumraku, električna rasveta
u prozoru, svetlucanje led-dioda sa sterea, igra
senki na plafonu, probijali su se između njegovih
trepavica. Sklanjao je rukom njenu kosu sa svoga
lica i pokušavao da joj vidi lice, ali video je samo
tamnu senku. Ali znao je da je tu, osećao je njen
pogled uperen u njega.
A onda se izmicala, osećao je njene zube i
usne
na
svojim
bradavicama,
stomaku,
preponama. Vukao ju je ka sebi, ali njena glava je
već bila između njegovih nogu, i on se prepustio.
Gledao je senke koje su treperile na plafonu, u
seriji fleševa, i, odjednom mu se činilo, to više nije
bio taj plafon, nego neki drugi, i to više nije bila
njegova soba, nego nečija tuđa...
75
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Ali, nije mu to bilo važno, jer zadovoljstvo se
pojačavalo... Zatvorio je oči, i samo uživao. Sad
je on gurao rukama njenu glavu još niže, klizao se
preko zgužvane posteljine i glava mu je padala
preko ivice kreveta. Otvorio je oči, ali ispred njega
je bio mrak, opet ih je zatvorio, ali glava mu je
padala, ivica kreveta mu je sad bila ispod
ramena...
Osećao je pritisak u slepoočnicama , bljeskovi
boja titrali su mu ispod zatvorenih kapaka. Otvorio
je ponovo oči, ali u prvi mah nije ništa drugo video
osim senki, koje su pulsirale, u ritmu krvi koja je
pulsirala u njegovim udovima. Senke su se igrale
sa njegovim očima, spajale se i razdvajale u ništa
prepoznatljivo, ali je osećao da nečeg tamo ima,
nečeg što ih posmatra, ali nije mogao da vidi šta
je to...
A opet, ona je još bila tu, držao je njenu kosu
i stezao u svojim rukama. Osećao je njenu kožu
na svojim butinama, a njeni nokti su ga grabili po
slabinama. Skoro da je bolelo koliko je prijalo. I
nije mu bilo važno da li nečega ima tamo u tami,
jer vrhunac je stizao, u naletima, dok su mu leđa
polako klizila niz ivicu kreveta, ukopao se
polusavijenim nogama u zgužvanu posteljinu...
A onda su se senke ispomerale, i sad je video
da je nešto stvarno tu, i to nešto mu je prilazilo,
ali on je bio paralisan, ne od straha, nego od
isčekivanja...
76
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Skoro odjednom, osetio je da se sve oko
njega izmenilo, to više nije bila njegova soba iznad
Lakijevog kluba, nego neka druga, glava mu je
pala na nekakve krpare, a telo mu je bilo na
nekom starinskom drvenom krevetu, i, činilo mu
se da je to san, da je zaspao vodeći ljubav sa
Magdalenom. Protrljao je oči i okrenuo glavu u
svim pravcima.
Ona je još bila tu, video je njenu kosu izmedju
svojih nogu, držala ga je za bokove da ne spadne
skroz, i osećao je njene usne koje su ga uvlačile.
Ali, enterijer definitivno nije bio taj, video je u
polumraku, i ona senka iza njegove glave, je bila
neka ljudska prilika, stajala je na vratima i
posmatrala ga. Sad je bio paralisan, hteo je da
vikne, da se probudi, ali iz grla mu je sa ogromnim
naporom izlazilo samo nekakvo tiho krkljanje.
A ona je nastavljala sve jače da ga uvlači u
sebe, počela je da grize, skoro da je bolelo. Držala
ga je za bokove da mu telo ne spadne sa kreveta i
uvlačila u sebe cele njegove genitalije. Pokušao je
da se otrgne, ali telo ga nije slušalo. Hteo je da
vikne, ali grlo ga nije slušalo. Hteo je da se
probudi, ali razum ga nije slušao.
Grozničavo je razmišljao, ovo je san, šta bi
drugo bilo, ma kakav san, jebena noćna mora....!
A onda se prilika sa vrata naglo pomerila,
urliknula i skočila prema njima. Na trenutak je
zatvorio oči, isčekujući udarac, osetio je vetar
77
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
iznad sebe, ali ništa ga nije dotaklo. Kad je otvorio
oči, video je da je prilika već bila na krevetu, i
vukla za kosu Magdalenu, i osetio je snažan bol
kad se njena glava otkidala od njegovih prepona...
i dalje je bio mrak, i video je samo siluete dve
prilike koje su se borile iznad njega, a on je,
oslobođen, tresnuo ledjima na pod...
Dve prilike su skočile sa kreveta i poletele
prema vratima, sad više nije mogao da prepozna
koja je od njih Magdalena, jedna je ispuštala
zvukove nalik životinjskim urlicima. Još trenutak,
i nestali su iza vrata, a urlici su su prerasli u
histerično smejanje, koje se polako odaljavalo...
Krv je polako počela da se vraća u njegove
odrvenele udove, i sa teškom mukom, počeo je da
se pomera. Trljao je rukama svoje nabrekle
genitalije, koje su ga užasno bolele. Dao je sebi
par sekundi, i polako ustao, hvatajući se za
krevet.
Kroz mali starinski prozor levo od
dopirala je mesečeva svetlost.
vrata
Seo je na krevet, i razgledao oko sebe. Soba
je bila mala, u njoj samo dva kreveta i između njih
orman, na suprotnom zidu od prozora, na njemu
neki okrugli predmeti. Odjednom, sa užasom,
učinilo mu se da je prepoznao da su to male
ljudske lobanje, koje su ga gledale svojim praznim
očima...
78
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Ti sanjaš, pomislio je, ovo nije ništa drugo
nego nekakav užasan san, i sad je vreme da se
probudiš. Zatvorio je oči, i naglo ih otvorio, u želji
da se probudi, ali prizor se nije promenio... samo
je mesec izašao iza nekog oblaka i u sobi je bilo
još malo svetlije. Sad je video da na ormanu nisu
lobanje, nego dunje, i uzdahnuo je sa
olakšanjem...
Spolja se više ništa nije čulo, i odjednom je
poželeo da izađe iz ove sobe, da pobegne što dalje
iz ovih loše omalterisanih zidova, i vidi šta je to iza
njih.
Ne čekajući više, proleteo je kroz vrata, ušao
u još jednu prostoriju, ali nije imao želje da je
razgleda, jer je levo video još jedna otvorena
vrata, koja su vodila napolje, u noć! Proleteo je i
kroz njih, i preko neke dugačke terase, izleteo u
neko dvorište.
Sad kad je bio napolju, osetio je hladnoću
septembarske noći, jer je bio go i skoro sav mokar
od znoja, ali se nije obazirao na to, nego je desno
od sebe ugledao neki put i počeo je da trči niz
njega... da se što više udalji od ove kuće.
Trčao je koliko ga noge nose, put je bio
zatravljen, noge su mu se zaplitale o nekakvo
rastinje, i odjednom, zapeo je za nešto, i pao,
kotrljajući se niz brdo.
79
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Zaustavio se na leđima, trava ga je bola po
goloj koži. Video je čisto noćno nebo, i veliki
okrugli pun mesec, koji je obasjavao livadu na
kojoj je ležao...
Oko njega je štrčala uvis skoro suva, visoko
izdjiklala livadska trava, i njišući se na vetru,
nešto mu šaputala...
Odjednom, učini mu se ovaj predeo poznat, i
on se pridiže da ga razgleda.
Pravo ispred nega stajalo je ono staro, mrtvo,
suvo drvo, bodući noćno nebo svojim rakljama!
Polako je okrenuo glavu i pogledao prema
vrhu brdašca, i bila je tamo, sakrivena iza
bršljana, mala, stara kućica, iz njegovog sna...!
Tek tada se probudio.
80
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
9.
Ponovo se setio Lazarevog pisma.
Laki je zaključao ulazna vrata kluba, pošto je
Mile otišao motorom niz ulicu, i popeo se na
galeriju.
Najvažnije dokumente držao je u drvenom
sandučetu, nalik na mornarsko, samo manje.
Otključao je katanac i otvorio poklopac. Među
važnim dokumentima, raznim izvodima iz matičnih
knjiga rođenih, venčanih i umrlih, koji su pripadali
njegovoj porodici, pronašao je požuteli koverat,
koji mu je uručio Ilija Luković na dan Lazareve
sahrane. Očevo pismo, adresirano na njega
Lazarevim krupnim i čitkim rukopisom. Na koverti
je pisalo: “Uručiti mom sinu, Aleksi Lakiću, posle
moje smrti.” U potpisu, Lazar Lakić.
Na trenutak, dok je prevrtao u ruci požuteli
koverat, ophrvale su ga emocije. Ljubav i divljenje
prema tom izuzetnom čoveku, njegovom ocu, koji
je, suočen sa neumitnim svojim krajem, smogao
snage da ne dozove sina kući, i da ga na taj način
zaštiti.
Izvadio je iz koverte nekoliko ispisanih papira i
počeo da čita:
81
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Aleksa, sine!
Sada kad bih hteo da te vidim barem na jedan
dan, pre nego što napustim ovaj svet, i kad nema
trenutka a da ne pomislim na tebe, tamo negde u
belom svetu, jedino što me još sprečava da
vrisnem ne bih li te dozvao, to je ovo prokletstvo
koje se nad sve nas nadvilo, a za koga nikad
nisam smogao snage da ti ispričam!
Evo, već pet meseci se lečim od kancera, i
doktori nemaju povoljne prognoze o mom
ozdravljenju. Bogu hvala, prevelik je teret koji
nosim na duši, i jedva čekam dan kad ću otići pred
boga, da mi ga skine i pošalje me na pročišćenje!
Jer, sine moj, ja sam imao u životu samo jednu
želju, a to je da tebe zaštitim, i, da bih to ostvario,
učinio sam i jednu užasnu stvar, o kojoj ti ni sad
neću govoriti, u sebičnoj želji da me ne zamrziš!
Ali, svemu je krivo to prokletstvo koje je bačeno
na našu kuću Lakića još pre više generacija. Naša
loza ostala je samo na tebi, i moja jedina želja je
da se na tebi i završi. Ne zato što ja ne želim da
ime Lakića traje još generacijama, nego zato što
nad našem imenu nadvija se zločin koji je počinio
jedan naš predak, i, zbog koga, iako svi nismo
krivi, ispaštamo već decenijama. Ni u jednoj
familiji koju ja poznajem, nije bilo toliko nasilnih
smrti, ubistava i samoubistava, i prirodnih smrti
pod nerazjašnjenim okolnostima. To je zato što
smo kažnjeni da svi ispaštamo dok nam se loza
ne zatre.
82
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Znam da sada, dok čitas ove redove, ne
možeš da dođeš sebi, i misliš da je sve ovo
lupetanje jednog bolesnog i umirućeg čoveka!
Zapitaj se samo zbog čega sam te vrlo rano
odvojio od kuće, i poslao te da se školuješ u
Beogradu? Zato da bih te spasao od zla koje vreba
u našoj kući sve muške potomke, koji mogu da
produže lozu.
Sada ću ti ispričati jednu priču. Tvoj
čukundeda, Aleksa Lakić, rodio se još u prošlom
veku, i kao jedini muški potomak bogate kuće
Arenđela Lakića, bio je držan kao malo vode na
dlanu. Dopuštano mu je sve još od malih nogu.
Obasut pažnjom i obasipan poklonima, izrastao je
u vrlo razmaženog i svojeglavog mladića. Imao je
sve što je poželeo. Šta nije bilo njegovo uzimao je
na silu. Njegov otac, Arandjel, bio je cenjen i
mogao je novcem da kupi sve nestašluke koje bi
mu sin napravio i zbog kojih bi došao u sukob sa
zakonom. Da bi ga malo smirio, oženio ga je
Milicom, devojkom iz bogate kuće, sa kojom je
ubrzo dobio i sina Milutina, tvog pradedu, jer je
mlada bila već dobro zašla u trudnoću kad su je
doveli. On je po tome bio poznat u kraju, očijukao
je sa mnogo devojaka i sve ih je varao. Samo
jednu stvar otac nije mogao da mu kupi. Aleksa se
zaljubio u jednu lepu devojku iz siromašne kuće,
Magdalenu Simonović, ali ona ga nije htela.
Jednog dana Magdalena je nestala, zajedno sa
svojim još maloletnim bratom. Nestao je i Aleksa.
Danima su ih tražili žandarmi iz Valjeva, ali i pola
83
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
sela. Deset dana kasnije, u kući se iznenada
pojavio Aleksa, raskrvavljen, polulud, danima je
pre toga negde lutao, čupao kosu i nanosio sebi
povrede. Sumnjali su da ih je on ubio, ali od njega
se nikakvo razumljivo objašnjenje niti priznanje
nije moglo dobiti, a njihova tela nikad nisu
pronađena… Arandjel ga je smestio u duševnu
bolnicu, ali se on tamo, iskoristivši nepažnju
bolničara, obesio krevetskim čaršavom.
I od tada počinje propast kuće Lakića. Duh
Magdalene Simonović počeo je da progoni skoro
sve ukućane, tražeći osvetu, krv za krv. Stvari u
kući su se same pomerale, u mraku se čuo smeh i
glasovi, noćne more su progonile ukućane. Najpre
su pobegle služavke. Siromašni čoban, koji je
radio kod Aranđela, hranio i čuvao krave, i spavao
noću na seniku, nekim slučajem prevrnuo je
lampu u štali i u požaru izgoreo sa kravama.
Arandjel se posle toga i sam ubio, lovačkim
karabinom na livadi pored kuće, prethodno je
zapalivši. U kući je izgorela i njegova žena Radica,
a Milica se jedva spasila sa Milutinom u naručju.
Vratila se kod svojih roditelja sa sinom, i ovde je
dugo godina bilo samo zgarište. Izgorela je ne
samo kuća, nego I skoro svo bogatstvo Lakića, i
novac i hartije od vrednosti.
Kad se vratio iz prvog rata, Milutin je na
zgarištu sazidao ovu kuću, posle smrti majke i
finansijskog bankrotstva i njene porodice. Ovde se
oženio i izrodio decu. Živeo je teško, bogatstva
84
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
više nije bilo, veliki deo zemlje i šume uzele su mu
banke, za neke nevraćene dedine kredite. Imao je
samo par krava i stado ovaca, i želju da radi i
izdržava decu. U poslu su mu pomagali i žena i
deca, ona koja su preživela… Od osmoro dece,
odrasla su mu samo tri sina. Na poslednjem
porođaju umrla mu je i žena Stojanka… Najstariji
sin, Gavrilo, tvoj deda, oženio se Ilinkom, a
Radovana i Jovana zatekao je novi rat
neoženjene… Ali, duhovi su se vratili. O tome bi ti
mogla posvedočiti Ilinka, da je pri sebi, ali ona već
dugo godina živi u nekom drugom svetu.
Rat je odneo i Milutina i njegove sinove, i
moja dva brata i sestru, koji su poumirali još dok
su bili bebe. Nemam dokaza, ali sumnjam da je i u
njihovim tragičnim sudbinama uplelo svoje kandže
ovo prokletstvo! Duhovi su se smejali nad
iskopanim rakama!
Taj smeh, i te glasove i sam sam imao priliku
čuti i tražili su od mene da i tebe zadavim, još u
kolevci. Iznenadna smrt moga brata Marka čini mi
se da je malo primirila duhove, i sve je neko
vreme bilo normalno. Kad si ti napunio petnaest
godina, sve je počelo da se ponavlja. Zato sam te
poslao u Beograd da te odvojim od toga svega.
I zato, molim te, i kunem te svojim posmrtnim
krstom, Aleksa, nemoj se nikad, ni za živu glavu,
vraćati u ovu kuću!
85
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Molim ti se, sveti bože, i sveti Gavrilo,
zaštitniče ove kuće, iako ste oboje od nas okrenuli
glave, da zaštitite bar moga sina Aleksu, od ovog
pakla i ovog prokletstva. Svoje kosti predajem da
njima platim svoj dug ubijenoj devojci, a svoju
dušu pokorno stavljam na božji tas da izmeri moju
krivicu.
Zbogom, jedini sine moj Aleksa, oprosti svom
ocu ako možeš što ti nije sagradio dobru kuću,
nego ti ostavlja ovu prokletu, da je nikad više ne
vidiš!”
Dugo nije zaspao.
Razmišljao je o svojoj kući u Lakićima u kojoj
već petnaest godina niko ne boravi, osim duhova…
Razmišljao je o svojoj porodici, o tome koliko su
propatili dok su bili živi. Razmišljao je o svojim
precima i zlom semenu koje su zasejali. O svom
pra-pradedi čije ime nosi, Aleksi Lakiću, mladiću
koji je okrvavio svoje ruke ne samo krvlju
Magdalene Simonović i njenog brata, već i krvlju
cele svoje loze. Čoveku koji je započeo ovo
prokletstvo, koje se, mislio je, na njemu završava.
Ali, odkud sad Mile počinje da sanja baš tu
njegovu prokletu kuću? Nešto se tu debelo ne
uklapa…
Kad je zaspao, sanjao je svoju kuću.
Stajao je u dvorištu, ispred verande. Bilo je
kasno leto, ali je još bila nesnosna vrućina.
86
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Pogledao je u ulazna vrata na kući.
Bila su
otvorena. Iznutra se čuo plač bebe. Polako je
ušao. U srednjoj sobi nikog nije bilo. Plač je
dolazio iz desne, majčine i očeve sobe. Taman kad
je hteo i tamo da uđe, iznenada, u kuću je utrčao
Lazar. Brzo je prošao pored njega ne primećujući
ga, a zamalo su se sudarili! Utrčao je u zadnju
sobu. Provirio je za njim. Video ga je kako stoji
pored kolevke, ljulja je i tiho peva neku dečju
pesmicu. Lazar je sad bio mlad, imao je samo oko
dvadeset tri godine. Krupan, visok više od
stodevedeset, širokih ramena, stajao je bez
majice, dok su mu mišići poigravali na leđima. U
kolevci je bio on, Aleksa! Prestao je plakati i sad
je gugutao ocu, i pružao mu ručice. Lazar se
nasmejao, podigao ga je iz kolevke, i počeo da ga
baca uvis. Beba se smejala i uživala. A onda ju je
privio na grudi i počeo da njiše… Lazar joj je nešto
šaputao. Primakao se korak da čuje. “Neće tebe
tata dati nikom… Nikom!... Neće tebe tata dati
nikom... Nikom!...“ To je stalno ponavljao.
Beba mu je zaspala u naručju. Lagano je
spustio u kolevku i pokrio. Onda se uspravi. Sad
mu je video lice! Bilo je to lice izmučeno od brige,
i nekakvog unutrašnjeg bola! Stajao je neko
vreme zamišljen, a onda je polako izašao iz
kuće...
Pošao je za Lazarom.
Lazar je izašao iz dvorišta i pošao desno,
prema livadi. Polako je pošao za njim.
87
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Kad ga je stigao, video je da Lazar sad kosi
travu na livadi, pored kuće… Gledao je svog oca sa
puta, golog do pojasa, oznojenog, kako vešto kosi
ručnom kosom. Onda je zastao, kao da je osetio
da ga neko gleda, okrenuo se i pogledao pravo mu
pravo u oči. Ali, iako je stajao na desetak metara,
Lazar ga nije video! Ponovo je nastavio da kosi.
Laki je pogledom prešao preko livade.
Video je usamljeno staro drvo, koje je sad bilo
celo, nije imalo prelomljenu krošnju. Tu je video i
jednog dečaka kako sedi ispod drveta, leđima
naslonjen na stablo. Polako je krenuo prema
njemu, preko livade, radoznalo ga posmatrajući…
Bio je to jedan petnaestogodišnji dečak, kao
ugljen crne kose koja mu se kovrdžala na čelu, u
majici i kratkim pantalonicama. Rezbario je malim
džepnim nožićem neki štap. Kad mu je prišaona
par koraka, dečak je podigao glavu i pogledao ga.
On ga je, za razliku od Lazara, video! Nasmejao
mu se i rekao: “Naši svetovi su se pomešali.” Sad
je znao, iako nije imao ni jednu njegovu sliku, da
je to njegov stric Marko. Onda je dečak ustao, i
pokazao mu štap. Tek sad je video da je to mala
frulica. Bila je vrlo lepo izrezbarena. Rekao mu je:
“Moraš da je slušaš. Ako budeš slušao, videćeš
tajne.” Značajno ga pogledao, i dodao “Nemoj da
se plašiš!”
Laki je upitao: “Šta ću to videti?”
Dečak se nasmejao: “O, pokazaću ti velike tajne!
Ali, ne mogu sada, jer moraš doći ovde !” Pokazao
mu je na kuću. “Ja ću te čekati!” Onda je strpao
88
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
frulu u zadnji džep pantalonica, mahnuo mu i
otrčao preko livade prema šumi.
Okrenuo se prema kući. Lazara nije bilo.
Odjednom je bila noć i kuća se iza drveća jedva
nazirala. Pošao je prema njoj. Bilo mu je hladno.
Kako je prilazio kući, bilo mu je sve hladnije.
Hladnoća mu je prodirala do kostiju i on se strese.
Stao je ispred kuće. Bila je mračna i nekako,
zlokobna. Noge su mu bile teške tonu i nije mogao
da se pomeri. Ali, znao je da mora da uđe. Nešto
neobjašnjivo ga je vuklo unutra. Nešto se iznutra
čulo. Nekakvo stenjanje, kao kad nekome staviš
šake na usta da ne može da viče. Odjednom
prolomi se zloban ženski smeh! Pošao je svojim
nogama od tone prema ulazu. Vrata su bila
otvorena. Kad je ušao u kuću, čuo je da nekog ima
u desnoj, očevoj i majčinoj sobi. Osetio je
prisustvo neke neprirodne sile, i osetio je kako mu
se ježi svaka dlaka na telu. U njemu je vrištalo, ne
ulazi, beži, ali video je svoju ruku kako otvara
vrata.
Bila je to Ona, žena u beloj haljini, duge
kovrdžave kose. Bila je na krevetu njegove majke,
glave zagnjurene ispod stomaka golog mladića
koji je dopola, glavom nadole, visio sa kreveta.
Kidala ga je svojim krvavim zubima i jela. Užas
mu je zaledio telo. Nije mogao da se pomakne ni
da uđe, ni da pobegne. Kad ga je videla, podigla je
glavu, sa lica joj je kapala krv i zasmejala se.
“Uuuđi, Aleeeksa…! Probaj i ti kakav je ukus
89
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Lakića krvi!” Onda je podigla glavu prema plafonu
i ponovo se sa urlikom zasmejala.
Tada je video koga je to proždirala. Sa
užasom je prepoznao da je to Mile. “Ali… on nije…
on nije…!”, promucao je. Pogledala ga je: “To ti
misliš da on nije Lakić! Ja znam da jeste!” I onda
je ponovo spustila glavu među Milove noge i
počela da ga kida zubima…!
Iznenada ga je spopao nekontrolisan bes.
Težina mu je nestala sa nogu i on poleti prema
ženi u belom, sa željom da je zadavi, da jednom
za sva vremena okonča sa njom! Dobio je
nadljudsku snagu, i, skočivši na krevet, zgrabi je
za kosu. Otrgnu je sa Mila i on spade sa kreveta.
Dok ju je grabio, ona mu se histerično smejala!
Onda se otela od njega i preletela preko sobe ka
vratima. Trčao je za njom kroz kuću, pa kroz
dvorište, pa na put. Ali ona je letela, kao veštica, i
brzo mu je izmicala. Čuo je kako se smeje i kako
mu dovikuje: “Nije još vreme, ali uskoro ćete biti
moji, obojica!”
Zadnje što je čuo, bio je ponovo njen smeh
koji se gubio u noći…
90
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
10.
Sadržaj očevog pisma, koje mu je malopre
uručio Ilija Luković, potpuno ga je izbacio iz
koloseka.
Popušio je još nekoliko cigareta sedeći na
očevom krevetu, dok mu je pismo stajalo u ruci.
Prevrtao ga je i počinjao ponovo da čita. Onda je
ustao, ubacio ga u džep i ušao u srednju sobu.
Hteo je da pita majku šta ona o ovome svemu
zna.
Baka Ilinka je spavala na otomanu. Lenka je
sedela nalakćena za stolom.
Seo je naspram nje. Uhvatio je za ruke i
okrenuo joj glavu prema sebi. Pogledala ga očima
punim straha, ne od njega, nego od nečeg o čemu
je razmišljala.
“Ilija ti je rekao,” promucala je.
“Šta mi je rekao?”,
naglašavajući svaku reč.
upitao
je
ozbiljno,
Spustila je glavu prema stolu. Ćutala je.
Prodrmao je za ruke i pitao: “Šta se ovde dešava,
majko?”
“Nije sad tako strašno. Samo ponekad noću
čujemo korake, i nekakvo smejanje. Ranije su se
91
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
stvari pomerale. Nalazila sam tanjire ujutru na
stolu, sa sve priborom, postavljene kao za neku
gozbu, šta li, iako sam bila sigurna da sam sve
uveče sa stola spakovala u kredenac. I Lazar je
sve to slušao. Bio je kao u nekom transu još
zadnjih nekoliko godina. Molila sam ga da zovemo
nekog, baba-Radu, koja skida vradžbine, ili bar
popa Nikodija da okadi kuću, ali on nije hteo ni da
čuje. A kad bih pomenula da zovemo tebe,
poludeo bi, samo što me ne bi udario… Zakleo me
da ti nikad, nikad to ne pričam, da se ne bi
vratio… Ali, sad znaš, pa je, valjda, svejedno…”
Ućutala je. Gledala je u jednu tačku mušeme
na stolu. Rekao joj je:
“Otac mi je ostavio jedno pismo, Ilija mi ga je
sad dao. Piše o prokletstvu. Ko sve o tome još
zna?”
“Zna Ilinka, valjda je zbog toga i skrenula
pameću… Zna Ilija, i verovatno, Mihajlo… Zna
baba-Rada, jednom sam tajno, da ne zna Lazar
otišla u njeno selo da tražim pomoć. Dala mi je
neke zamotuljke da sakrivam po kući, ali nije
pomoglo…”
“Od kad se sve to dešava?”
Duboko je uzdahnula. “Oduvek,” prošaptala
je.
“Kako se ja toga ne sećam?”
92
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Jednih godina bi prestalo. Kad si napunio
petnaest ponovo je počelo, budio bi se i ti, ali sam
ti lagala da to šeta Ilinka u drugoj sobi, da su joj
došle prijateljice, da se one smeju… I Lazar bi, da
te zavara, kao grdio Ilinku i lupao šakom u zid…
Ubrzo te je poslao na škole u Beograd.”
Srce mu odjednom preplavi neka tuga dok je
gledao svoju majku, ovako sitnu, i razmišljao o
tome koliko je propatila u ovoj kući, dok njega nije
bilo.
“Sad sam ovde, majko, biće sve dobro…
Zajedno ćemo se izboriti protiv tih šaljivdžija i
servirki tanjira …”
Pogledala ga je uplašeno: “ A, ne, ti nikako ne
smeš ostati u ovoj kući… To se dešava samo kad u
kući ima nekih muških čeljadi! Ja i Ilinka same
bićemo sigurne!”
Zgrabila ga je za ruku: “Obećaj mi da ćeš već
sutra otići odavde?”
Gledao je u nju i nije znao šta da kaže. Kako
da je napusti sad kad joj je najpotrebniji. Sad kad
Lazara nema?
“Obećaj mi!”, ponovila je.
“Dobro, de, sutra ćemo se sve dogovoriti,”
rekao je da je umiri. “Jutra su pametnija od noći…”
93
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Naglo je ustala od stola, okrenula se od njega
i brisala suzu rukavom. “Dobro, onda,” rekla je
tiho.
Više od dva dana i dve noći nespavanja učinilo
je svoje. Otišao je u prednju, gostinjsku sobu, i
obučen legao na trosed. Nije ni palio svetlo, kroz
prozor se videlo svetlo sa terase, i osvetljavalo je
dovoljno sobu da ne zakači fotelju ili stočič na
sredini. Ležao je na leđima par sekundi,
pokušavao da usredsredi misli na očevo pismo i
majčinu čudnu želju da ode odavde, ali umor je
bio tako jak, da je skoro odmah zaspao.
Spavao je san bez snova.
Nije video kad je pola sata kasnije Lenka
ugasila sva svetla i legla i sama u Lazarevu sobu.
Nije je čuo kako se tiho molila niti je čuo Ilinku
kad je par minuta kasnije ustala na svom otomanu
i posmatrala belu priliku koja se materijalizovala u
srednjoj sobi i kroz zatvorena vrata prošla u
njegovu. Nije je čuo dok ga je sa vrata dozivala
jezivim šapatom: “Aleeeksaa…! Aleeeksaa…!
Čekala sam te duugoo da se vratiš, Aleksaaa…!
11.
Probudio se mokar iz košmarnog sna.
Laki je pogledao na sat. Bilo je pola četiri
ujutro.
94
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Ustao je i došao do šanka. Otvorio je
rashladnu vitrinu, na trenutak razmislio i uzeo iz
nje flašu rakije od kruške. Bila je načeta i u njoj je
ostalo još oko tri četvrtine tečnosti. Potražio je
pogledom čašu, ali najbliža mu je bila čaša za
vodu. Nasuo je skoro polovinu čaše i potegao u
cugu. Samo se malo stresao dok mu se hladna
rakija slivala niz grlo. Ostavio je čašu u sudoperu,
i polako se okrenuo sa flašom u ruci. Sad je video
čaše za viski, uzeo je jednu i vratio se do ugaone
garniture. Seo je i polako nasuo sebi trećinu čaše
rakije od kruške.
Uzeo je telefon sa stola i bez mnogo
razmišljanja okrenuo broj koji je znao napamet, ali
nije ga okrenuo zadnjih petnaest godina.
Čekao je da zvoni skoro do kraja. Tek kad je
već hteo da prekine vezu i zove ponovo, čuo je u
slušalici pospan ženski glas, glas koga nije čuo
petnaest godina, ali koga bi uvek prepoznao.
“Halo…?”
“Marija, “ rekao je tiho.
Iz slušalice se čulo samo šuštanje a onda
uzdah prepoznavanja.
“Aleksa…!”
Ophrvale su ga emocije. Mnogo puta je želeo
da joj ponovo čuje glas, ali je svaki put sam sebe
95
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
sprečio da je pozove. Sve ove godine odricanja od
nje, znao je sad, bile su uzaludne.
“Marija,” govorio je polako, “želim da ti čujem
glas. Ne, lažem, želim da te vidim kraj sebe.
Znam, prošle su godine od našeg zadnjeg viđenja,
znam, ja sam tražio od tebe da se udaljiš od
mene, i znam koliko je to teško palo oboma…”
“Da li ti se nešto
uzbuđeno. “Jesi li dobro?”
dogodilo?”
pitala
je
“Dobro sam. Koliko god mogu biti dobro ovde
sam, daleko od tebe, koja si mi značila sve u
životu!”
Poćutala je pa onda skoro prošaptala: “Da nije
sad malo kasno da me opet zoveš? I ne mislim na
to da je tri ujutro…”
“Znaš šta je bio razlog da se raziđemo. Molim
te, nemoj mene kriviti zato što je do toga došlo.”
“A da li sam kriva ja? Znaš li da sam
godinama plakala dok mi suze nisu presušile, i dok
sebe nisam naterala da nastavim da živim? Šta
sada hoćeš od mene? Šta se sad promenilo, da li
je to tvoje prokletstvo sada otkazano, ili je sve
bila samo šala?”
“Znaš da nije bila šala. Bili smo zajedno u kući
moje majke kad se sve dogodilo”.
96
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Zaćutao je a onda tiho dodao: “Mislim da se
ponovo dešava!”
Sa druge strane slušalice nije se čulo nista. Ali
osećao je njeno prisustvo, i ona je ponovo počela
da mu prenosi svoju snagu.
“Kako to misliš? Ja i ti smo poslednji preostali
iz naših prokletih loza. A nismo se videli petnaest
godina da ne bi ponovo oživeli sve te stare
duhove! Pa, živimo razdvojeni i nikad se više
nismo približili jedno drugom bliže od hiljadu
kilometara! Prodala sam kuću i pobegla u Pariz?! I
ti sad misliš da to nije dovoljno?”
“Mislim da nismo poslednji. Bojim se da nam
se nešto potkralo i da imam još nekih pobočnih
srodnika. Zapravo, sumnjam ko je jedan, ali
moram to da proverim. On je ovde, u Beogradu, i
neko mu se iz tvoje loze približio, a to nisi ti. Ne
znam ko je. Ali znam, počelo je ponovo isto da se
dešava.”
“Aleksa,” skoro je plakala, “hoćeš da kažeš da
ništa nije vredelo to što smo se mi jedno drugog
odrekli, i da se stara prokletinja ponovo
probudila?!”
“Video sam je noćas. Naravno, u snu, i još
nema dovoljno snage da obuzme nekog toliko da
ubije. Ali, crpi svoju snagu iz nove krvi i neće se
smiriti dok to ne dobije.”
97
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Aleksa,” skoro da je plakala, “zašto nas bog
kažnjava zbog grehova naših predaka? Zašto,
zašto uživa u našem mučenju? U stvari, on i nije
nikakav bog, već jedan matori pokvarenjak koji
sedi gore sam i smišlja pakosti!”
“Nije to bog, Marija! Ne znam šta je Ona, ali
sam siguran da to nije bog.”
Malo je poćutala. “Šta ćemo da radimo,
Aleksa?”, upita ga tiho.
“Moram proveriti u opštini u Valjevu i u crkvi u
Lakićima maticne knjige da vidim da li ja imam još
nekog živog srodnika iz moje loze. Možda neko iz
ženske linije… Tebe bih zamolio da uradiš malo
istraživanje u tvojoj lozi Simonovića. Znaš i sama
da je Ona najjača kad neki pripadnici naših loza
dođu jedni drugima u blizinu. Tad je toliko jaka da
može preko svoje krvi da obuzme nekog toliko da
ubije…”
“Dobro… Uradiću to, mada ne znam odakle da
počnem… Mislila sam da sam ja poslednja, baš kao
i ti…”
Iskapio je rakiju iz čašice i nasuo sebi ponovo.
“Marija, nemaš pojma koliko želim ponovo da
te vidim. Ali, tek sada, to neće biti moguće.
Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam
duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si
bezbedna sve dok si daleko od mene. Noću bih se
budio i mislio da li sada spavaš i da li nešto lepo
98
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
sanjaš, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo,
koliko ja tebe sanjam širom otvorenih očiju. I
pitao se gde ćeš biti do kraja mog života. Bio bih
srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “
Malo je poćutao, pa nastavio:
“I zato ni ja nisam mogao biti srećan!
Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom
zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam
mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i
sećanja… Godinama sam razmišljao o tome šta
nam se to desilo, pokušavao da prodrem do
odgovora, ali njih nije bilo… Obmotao sam oko
sebe pokrov, pokušavao da nastavim živeti dalje,
ali znam sad da u tome nisam uspeo. Promenio
sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam
sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I
istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo jedan
klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i
crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne
oči. Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu,
onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je
sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti
upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!”
“Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.”
Otpio je ponovo iz čaše: “Marija, reci mi nešto
lepo?”
“Šta god poželiš!”, rekla je.
99
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Evo, da ti pomognem. Kaži mi da se diviš
mome umu, ali ne toliko koliko želiš da osetiš
moju kožu na tvom telu. Kaži mi da sam pesnik
učlanjen u društvo mrtvih pesnika, ali da je dodir
moje ruke snažniji od bilo kojeg napisanog stiha.
Kaži mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund
Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju
dušu. Kaži mi da me još uvek voliš, više zbog
mene nego zbog sebe, i da mi nećeš davati samo
mrve ljubavi, kao prosjaku! Kaži mi da ćeš mi
usnama začepiti usta ako opet počnem da
plačem!”
“Prestani, “ rekla je to tiho, ali neubedljivo.
”Želim da legnem pored tebe, da osetim tvoju
kožu na mojim butinama i tvoju kosu na mojim
grudima. Želim dodir tvoje ruke, da me pomaziš
po kosi i da mi na uho šapućeš uspavanku. Želim
da tako zaspim san bez snova, i da se nikada više
ne probudim!”
Nije ništa govorila. Čuo je kako tiho jeca.
A onda je prekinula vezu.
Malo je sedeo bez ikakvih misli. Znao je šta
treba da uradi.
Poslušaće Marka. Sad kad je
doneo odluku, bio je miran i pribran. Morao je da
se vrati tamo gde je sve započelo, i da se suoči sa
svojim ponovo vaskrslim demonima iz prošlosti.
Morao je prvo da se vrati u svoju rodnu kuću.
100
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
12.
Mile se probudio na podu kod vrata u svojoj
sobi, go i drhteći od hladnoće i jeze. Bio je još
mrak pa je ustao i napipao na zidu prekidač za
svetlo. Pogledom je potražio Magdalenu. Nije je
bilo ni na krevetu, ni u sobi. Potražio je u kupatilu.
Bilo je prazno. Naslonio se na lavabo i pogledao
svoj odraz u ogledalu. Njegove krupne zelene oči
grozničavo su ga gledale. Tanak trag pljuvačke
curio mu je sa ugla usne. Pustio je hladnu vodu i
ispljuskao se po licu. Osetio je odjednom ogromnu
žeđ, pa se halapljivo nagutao hladne vode iz
slavine. Još se tresao razmišljajući o tome šta mu
se to upravo dogodilo.
Ako je to bio samo jebeni san, onda je bio
neverovatno stvaran, pomislio je. Celo telo ga je
bolelo, čak je imao i osećaj ogrebotina od trave po
leđima. Okrenuo je leđa ogledalu da vidi. Bila su
crvena, ali nisu izgledala izgrebana. To je od
tepiha, rekao mu je glas razuma u njemu, nema
ovde nikakve jebene trave, ni u sobi, ni u zgradi, a
bogami ni van zgrade, svuda je samo beton i
asfalt, najbliža trava je dve stanice autobusom
niže kod parka.
Stao je pod tuš i pustio vodu na najjace. Voda
mu je prijatno masirala telo. Svi bolovi polako su
se spirali sa njega, odlazeći sa prljavom vodom u
kanalizaciju. Još su ga samo prepone malo bolele
101
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
na dodir. Pregledao je svoje genitalije, ali tu je
sve bilo na svojem mestu. Glasno se nasmejao,
setivši se Magdalene. Magdalena, ljubavi, iscrpela
si me totalno!
Ali, kad je ona otišla? Brišući se velikim
frotirskim peškirom, prošetao je do ulaznih vrata
stana. Bila su otključana. Sećao se da ih je
zaključao kad su došli. Obmotao je peškir oko
struka, i izašao u hodnik. Svetla u hodniku i na
stepeništu su bila popaljena. Jasno je sad,
Magdalena je izašla noćas dok sam ja spavao i
otišla kući, pomislio je.
Mile je oduvek bio racionalan. Nikakvi snovi,
pa makar bili i košmarni, njemu nisu mnogo
značili. Vratio se u sobu, upalio kablovsku i
prebacio kanal na MTV. Posteljina na krevetu je
bila sva zgužvana. Dok je zatezao čaršav, primetio
je na njemu mali srebrni lančić sa priveskom. Bio
je prekinut. Nije bio njegov, sigurno ga je
Magdalena izgubila. Pogledao je privezak. Bio je to
mali pentagram. Čudan ukus imaš Magdalena,
pomislio je. Ipak, jedan razlog više da se ponovo
vide, da joj vrati lančić!
Bilo je tek četiri sata izjutra, pa je ponovo
legao, skinuvši samo mokar peškir sa sebe. Na
MTV je bio neki stari pop, iz osamdesetih i
devedesetih, i, uz muziku koja mu je prijala,
počelo je ponovo da mu se drema. Pre nego što će
zaspati, pomislio je samo, konačno sam video
iznutra onu staru kuću…
102
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Probudio ga je zvuk interfona. Uporno je
tandrkao već drugi put. Izvukao se iz kreveta i
trljajući oči, izašao u predsoblje.
Pritisnuo je dugme da se javi: “Šta god da
prodaješ, ne kupujem! Briši!”
“Ne prodajem, ja poklanjam celog sebe, sve,
osim buljsona!”, smejao se Ivan.
“Za tebe sve, ljubavi,” otključao je pritiskom
na dugme interfona ulazna vrata. “Popuši mi,
majmune!” Otključao je i vrata na stanu i ušao u
kupatilo, dok se Ivan penjao stepeništem. Dok se
umivao, čuo je da je Ivan ušao u stan.
“Draga, kod kuće sam!”, cerio se Ivan iz
predsoblja.
“Skuvaj
kupatila.
nam
kafu!,”
doviknuo
mu
je
iz
Uzeo je iz ormančića u kupatilu čiste
bokserice, crvene, sa širokim crnim prugama sa
strane i navukao ih. Kad je ušao u sobu, počeo je
sa prvom serijom sklekova. Čuo je Ivana u kuhinji
kako lupka šoljama.
Par minuta kasnije pojavio se u sobi sa dve
velike šolje za čaj pune kafe. “Isuse, zar baš
moraš da mi mlatiš pred očima tim tvojim
zgodnim
crvenim
dupetom?”,
cerio
se
posmatrajući oznojanog Mila kako radi sklekove.
103
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Hajde, naduvao si se već kao žabac pred parenje,
evo ti kafa.”
“A? Šta kažeš?” podigao se Mile i sad mu je
pokazivao svoje uvećane mišiće na telu. “Mogao bi
i ti, štreberu, ponekad da uradiš koju seriju
sklekova.”
“Hvala, ne pušim!” Ivan je seo na fotelju.
“Uostalom, Nataši se sviđa ovo moje zmijsko telo,
ovakvo kakvo je.”
“Ravan si, kao daska,” kaže Mile sedajući
preko puta Ivana. Uzeo je sa stočića cigaretu,
zapalio je, i otpio gutljaj kafe. “Šta tu ima nekom
da se sviđa?”, smejao se Mile.
Ivan ga je znatiželjno posmatrao. Onda ga
upita:
“Kad bi ti neko sad ponudio da izabereš šta
ćeš da uzmeš, pamet ili mišiće, šta bi izabrao?”
“Mišiće,” odmah je odgovorio Mile. “Pamet se
ne vidi. Mogu ja i da ćutim kad sam u društvu
pametnih, da se ne odam!” nasmejao se Mile.
“Znao sam da ćeš tako odabrati,” nasmejao se
Ivan.
“Pa, šta ima?” Mile je otpio još jedan gutljaj
kafe.
Ivan se uozbiljio.
104
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Ima deset sati pre podne, a Laki još nije
otvorio klub. Sad sam bio ispred, još uvek je
zaključano.”
“Ne liči to na Lakija. Uvek otvara na vreme,”
zamislio se Mile. Dohvatio je mobilni telefon sa
stočića i pozvao Lakijev broj. Automat sa druge
strane obavestio ga je da mobilni pretplatnik
trenutno nije dostupan. Pozvao je fiksni broj.
Zvonilo je do kraja, niko nije podigao slušalicu.
“Čudno, na mobilni nije dostupan, u stanu se
ne javlja.” Mile je ustao, obukao farmerice i
majicu. “Hajdemo dole da vidimo da li su mu kola
tu. Možda je negde otišao?”
Garaža je bila zaključana. Provirili su kroz
rupe između dasaka od vrata, i videli da Lakijev
stari, žuti golf kec, kabriolet, nije u garaži.
“Kuda je otišao, a da nije poneo mobilni?”
pitao se Ivan.
“Možda ga je poneo, ali tamo gde je sada
nema signala…” rekao je Mile.
105
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
13.
Dok je plovio svojim kabrioletom starim
dvadeset godina, autoputem od Beograda prema
Rumi, gde će se isključiti na put M-21 prema
Šapcu i Valjevu, pa uputiti ponovo, posle petnaest
godina u rodne Lakiće, Laki se sećao vremena kad
je upoznao Mariju…
… Tog leta 1995. godine, navršilo se bilo dve
godine od kako se trajno naselio u Beogradu,
posle osmogodišnjeg potucanja po svetu od očeve
smrti. Njegova majka Lenka i baka Ilinka još su
živele u Lakićima. Lenka je imala pedeset pet
godina i još je bila zdrava, koliko je znao, što se
ne bi moglo reći za njegovu osamdesetogodišnju
baku, koja je sad već bila skoro nepokretna. Iako
ih je potpomagao finansijski i više nego što im je
to bilo potrebno, osećao je stalno krivicu što ih
nije posećivao, ili bar što one ni za živu glavu nisu
pristajale na njegovu ideju da se presele kod
njega u Beograd. Majčina čudna želja, a i želja
njegovog oca izrečena u neobičnom oproštajnom
pismu, ponovo su ga oterali u izgnanstvo od rodne
kuće. Kad god bi u nekom pismu, koja je često
pisao majci, izrazio želju da ponovo svrati, još
brže, skoro ekspresno, dobijao bi odgovor od
majke u kojem ga ona preklinje da to ne uradi.
Ali, sada, konačno se zaustavio na jednom
mestu. Nije bio bogat ali je tokom godina rada u
106
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
inostranstvu uštedio lepu sumu dolara, pa je dao
sebi voljno. Kupio je mali supermarket u Beogradu
1993. godine, u vreme velike hiperinflacije u
Srbiji, koja je obezvredila domaću valutu toliko, da
su cene nekretnina dostigle istorijsku najnižu
vrednost. Bila je to visoka, ružna prostorija blizu
centra grada, u prometnoj ulici kojom je prolazio i
gradski saobraćaj. Veliki trgovinski lanac bio je
propao, pa je politički postavljen vd direktor došao
na glupu ideju da preduzeće izvuče prodajom
manjih delova imovine, prvenstveno manjih
prodavnica i supermarketa, kako bi obezbedio
likvidnost za isplatu minimalnih plata za oko dve
hiljade radnika. Nije mnogo ljudi, čak ni po tim
minimalnim cenama od par hiljada maraka po
objektu, moglo da obezbedi sredstva za kupovinu.
Srećom po Lakija, tih dana je slučajno bio u
Beogradu, oko sređivanja vize, pa je u dnevnim
novinama pročitao oglas o licitaciji. Odlučio se,
pomalo umoran od lutanja, i pojavio se sa
ponudom. Bio je jedini koji je bio zainteresovan za
taj supermarket, pa ga je dobio po početnoj ceni.
Zakupio je garsonjeru u blizini, i sledećih par
meseci potrošio još par hiljada dolara na uređenje
lokala sa velikom galerijom, po svom ukusu.
Iznenadio se koliko ga je sve to jeftino izašlo,
standard u Srbiji tih meseci je toliko opao, da je
prosečna porodica mogla ceo mesec da preživi sa
nekoliko desetina maraka. Cene su bile smešno
male, naravno, računajući kurs dolara. Više nije
mogao ni da se snalazi sa vrednošću domaće
valute, centralna banka je već svake nedelje
107
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
izbacivala po još jednu novu novčanicu sa sve više
nula…! Kad je sve radove završio, častio je sebe
kupovinom skoro novog, tri godine starog golfa
kabrioleta. Ovo mu je bio prvi auto koji je sebi
kupio, do sada nije bio u prilici da sebi priušti
auto, jer se stalno selio…
Najpre je pomišljao da otvari video klub, ali,
lokal je bio prevelik za taj obim posla, a svaka
trgovina bila je skoro onemogućena vrtoglavim
padom dinara. 24. januara 1994. godine, tadašnji
guverner Narodne banke, koga su svi od milja
zvali deda Avram, uspeo je konačno da spasi
domaću valutu vezujući je za nemačku marku i
zamrzavajući joj kurs. Tada je osetio da je došlo
vreme za otvaranje radnje, tako da je već krajem
meseca otvorio strip klub “Flok”, koji je dobio ime
po psu strip junaka Žalosne Sove. “Flok” je bio
video klub ali i knjižara, i prodavnica najrazličitijih
proizvoda. Najveći deo robe nabavljao je otkupom
od građana, koji su, finansijski iscrpljeni, prodavali
cele svoje kućne biblioteke knjiga, stripova,
časopisa, gramofonskih ploča, kako bi došli do
novca za hranu i komunalije. Robu je prodavao
komisiono, i bio je umereno zadovoljan zaradom.
Za te uslove, kada su skoro svi propadali, on je
opstajao…
Kada se jednom na njegov oglas, koji je je
stalno bio otvoren u oglasniku, pod imenom
“Nemojte da Vam novac skuplja prašinu”, aluzija
na to da za knjige i časopise koji ljudi poseduju na
108
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
tavanima i u podrumima on daje novac, javio
jedan ženski glas i ponudio mu na prodaju
kolekciju starih časopisa i knjiga, nije tada mogao
da pomisli koliko će mu taj glas značiti u životu…
Otišao je svojim kabrioletom na datu adresu u
starom delu Dorćola. Bio je početak leta, ali
vrućine su već bile nesnosne, pa mu je prijala
vožnja u otvorenom autu.
Našao je uličicu koja je izlazila na Francusku
ulicu. Zgrada je bila omanja, ali imala je i
sopstveno malo dvorište. Pozvonio je.
Posle nekoliko minuta vrata mu je otvorila
jedna devojka u kasnim dvadesetim, dovoljno
zgodna koliko se to moglo videti od tankih
radničkih pantalona podsavrnutih nogavica, i u
širokoj beloj majici. Odeća joj je bila sva umazana
bojama, kao da je upravo krečila kuću. Imala je
dugu plavu kosu vezanu u rep, i lice, ne toliko
lepo, ali koga su krasile ogromne plave oči i širok
osmeh.
“Dobar dan, došao sam u vezi časopisa, čuli
smo se telefonom. Jeste li vi Marija?”, upitao je
kulturno. “Ako Vam sada nije zgodno, možemo to i
neki drugi put?”
“Izvolite, izvolite, Aleksa, je li tako, nemojte
da se čudite mojoj odeći, ja sam, naime, slikar i
ovo je moje radno odelo!” nasmejala se, jer je
dobro protumačila njegov zbunjen pogled.
109
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“A, tako…”, reče ulazeći u dvorište.
Dvorište je bilo uredno podšišano, sa sivim
kamenim pločama u zemlji umesto trotoara, i sa
oazama cveća ograđenog belim kamenom. Bilo je
tu i jedno veliko drvo, ispod koga je stajala
baštenska garnitura od pruća. U hladu je sedela i
jedna stara gospođa u invalidskim kolicima i
dremala.
“To je moja baka Magda,” objasnila mu je
Marija. “Vreme je za njenu popodnevnu dremku i
ona voli da je provede na otvorenom kad god je
lepo vreme.”
“Dobar dan, gospođo,” rekao joj je Laki, ali
ona ga nije čula.
“Hajdemo unutra,” pozvala ga je Marija u
kuću.
Unutra je bila prijatna hladovina iza debelih
zidova. Uvela ga je u veliku sobu, čija je očigledna
namena bila da bude atelje. Zidovi su bili ispunjeni
gotovim platnima, u jednom ćošku stajao je
štafelaj a na sredini mali stočić sa dve fotelje.
Sa zanimanjem je počeo da razgleda platna.
Bio je to nadrealizam, preovlađivale su tamne
boje, uglavnom plavo-zelene, iz kojih su se
probijali stilizovani ljudi samo osenčeni crnom
bojom. Bio je to skoro sve isti motiv, kao da su
sve slike zajedno činile jednu veliku.
110
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Sa
ove
slike
prosto
kulja
bol,”
prokomentarisao je Laki gledajući jednu sliku žene
koja plače otvorenih usta, dok joj je na ramenu
naslonjena glava tužnog dečaka. Iza njih stajale
su dve stilizovane spodobe bez lica, samo sa
tačkama naznačenim očima. “Ne mogu da
zamislim kakvo te je loše osećanje navelo da
naslikaš ovu sliku. Baš mi je upečatljiva!”
“Pogodio si, slika se i zove ‘Bol’. Svako od nas
ima neke svoje demone koje ga teraju da se na
neki način izrazi…”, odgovorila mu je zagonentno
Marija.
“Jesi li izlagala ova platna?”, okrenuo se
prema njoj.
“Jesam. Uglavnom na grupnim izložbama, član
sam ULUSa, uglavnom na njihovim godišnjim
izložbama… Samostalno još nisam imala izložbu.
Sad je to skup hobi, slabo ide prodaja, a veliki
novac, koji ja nemam, treba dati samo za zakup
galerije. Nije u ovoj zemlji sada vreme za slike.
Da sam rođena u Parizu, ili bar negde u Evropi…”
Laki je nastavio da razgleda, dok je Marija
pričala: “Ja sam akademski slikar bez stalnog
zaposlenja, živim sama sa bakom, izdržavamo se,
uglavnom, od njene ne tako velike penzije. Mnogo
novca trošim na boje i platna, srećom da smo
skromne, pa nam ne treba puno za život…”
111
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Želeo bih da kupim jednu tvoju sliku!” reče
joj Laki okrenuvši se ponovo prema njoj.
Oči su joj bljesnule i široko se osmehnula:
“Stvarno? Koju?”
“Evo, na primer, ovu!”, pokazao joj je sliku na
kojoj jedan goli muškarac leži na boku, leđima
okrenut posmatraču i u ruci drži ram od manje
slike. Kroz ram se providi lepa gola devojka
zagonetno osmehnuta, osmehom Mona Lize.
Unutračnji ram je reljefno urađen, i oštro odvaja
dva dela slike, unutrašnji, naslikan toplim bojama,
i spoljašnji, naslikan onim uobicajenim crno-plavozelenim tonovima sa ostalih slika. Izgledalo je kao
da u slici ima još jedna slika…
“Pa, može, slika je trista maraka, ako ti to nije
mnogo…?”, zastala je, upitno ga pogledavši,
pomalo uplašeno isčekujući odgovor.
“Nije,” osmehnuo se Laki, “u stvari, u ovom
slučaju ja pljačkam tebe, jer verujem da će ova
slika puno više vredeti kad se proslaviš!”
Oduševljeno je skočila i pljesnula rukama, kao
dete kad joj neko kupi sladoled. A onda se brzo
pribrala, pa reče:
“Pa ja ti nisam ponudila ni kafu?! Može kafa i
hladna limunada?”
“Može,” reče.
112
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Okrenula se da izađe, ali se brzo nešto
dosetila, pa se ponovo okrete njemu: “E, da, ako
još hoceš te časopise, spakovani su tu u ćosku
pored zida, samo mi smetaju, već sam htela da ih
prodam kao stari papir, kad sam videla tvoj oglas.
Vidi šta ti odgovara, to ti je gratis…”
Okrenuo se prema ćosku koji mu je pokazala.
Časopisi su bili spakovani u pakete, uvezani
kanapom. Bilo je tu Politikinih zabavnika, Duge,
Galaksije, Misterije, Kekeca i Dečjih novina. To ga
je zanimalo. Bilo je tu i nekoliko paketa dnevne
štampe. To ga nije zanimalo. Uz sve to i
pedesetak knjiga, uglavnom lektira za niže
razrede. I to je odvojio. Sve u svemu, brzo je
procenio, najviše što može za ovo sve platiti je
pedesetak maraka. Toliko bi platio i drugima.
Većina toga neće se nikad prodati, kad bi prodao
dvadeset posto, izvukao bi svoj novac. Ali, ni sam
ne znajući zašto, valjda zato što mu se ova
devojka svidela, odlučio je da joj za sve plati veću
cenu. Gratis nije dolazilo u obzir!
Vratila se posle par minuta i sa vrata mu reče:
“Nisam mogla da izdržim, morala sam da
probudim baku i da joj kažem da sam prodala
sliku. Ona bi htela da te upozna, kafa i limunada
su u baštici. Ako bi hteo…?”
“Naravno,” rekao je, a zatim dodao: “Izabrao
sam časopise i knjige koje me zanimaju. Ne dolazi
u obzir da mi ih poklanjaš. Mogu da ti ih platim sto
113
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
maraka… Sa slikom, ukupno četristo…” Pružio joj
je novac.
Zastala je. Brzo se premišljala, za časopise
jeste rekla da će ih pokloniti, ali novac joj je bio
potreban. Nasmejala se i strpala ga u prednji džep
na grudima od radnih pantalona. “Ali, pod jednim
uslovom… Pozivam te na otvaranje moje grupne
izložbe u gradskoj kući sledeće subote? Biće koktel
i besplatni sendviči, sve finansira grad,” brzo je
dodala.
“Može, mislim da baš te subote nemam ništa
zakazano,” nasmejao se.
Gospođa Magda Ranitijević bila je stara
predratna dama, udata za jednog inžinjera i
bogatog kućevlasnika.
Posle rata svu imovinu
vlast mu je konfiskovala, osim ove kuće. Umro je
pedesetih. Magda je bila doktor u gradskoj bolnici,
otišla je u penziju pre dvadesetak godina. Bila je
vrlo obrazovana žena, ali ga je gledala nekako
procenjivački, činilo mu se, od kako joj se
predstavio. Kad je ispričala svoju tužnu biografiju,
detaljno je ispitala njega ko je, šta je, čime se
bavi, i to na prefinjen način, da mu to uopšte nije
bilo neprijatno. Svo vreme Marija je upadala u
razgovor sa ponekom pametnom primedbom,
ponekad duhovitom, naročito kad je gospođa
Magda prešla na temu o unukinom detinjstvu i
školovanju na Fakultetu primenjenih umetnosti.
Lagano su prešli i na ozbiljnije teme, vezane za
pad svih društvenih vrednosti i morala, sve veću
114
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
neobrazovanost današnje omladine, i tu se Laki
našao kao riba u vodi, započevši jedno od svojih
omiljenih predavanja…
“Našu omladinu danas ne uči škola, jer je
obrazovni sistem takav da ne doprinosi želji za
obrazovanjem. Prvo, nastavnici su danas prosečni,
nema više onih gromada od profesora, koji svojim
ogromnim znanjem i iskustvom inspirišu decu da
budu gladni znanja, znanja kao takvog, a ne da se
samo provlače kroz razrede da bi se dobila
nekakva diploma, koja, usput budi rečeno, više
ništa ni ne znači… Drugo, danas je znanje roba
koja se malo vrednuje, u poplavi kriminala i drugih
lakih načina sticanja materijalnih dobara. Pa, ova
deca ne mogu ni na prste jedne ruke nabrojati
današnje naučnike, filozofe, književnike, ali zato
znaju sve žestoke momke sa ovih ulica, vođe
paravojnih formacija i loše političare koji su ovom
narodu doneli samo bedu… Pa onda, mediji, koji
vrve od vašarske zabave i samozvanih proročica,
koje podvaljuju špekulacije umesto istina… Danas
deca stiču znanje na ulici, u kafićima, čitaju žutu
štampu i gledaju ružičastu televiziju… Događa se
to, draga gospođo, da znanje danas negde iscuri
usput dok dođe do njih… Ono malo što do njih
dokaplje uglavnom je pseudoznanje koje vrvi od
izmišjotina, zbrke i jeftine imitacije…”
Marija ga je gledala širom otvorenih očiju,
klimajući potvrdno glavom i upijajući svaku
njegovu reč. I on je nastavljao u istom
115
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
nadahnutom tonu, sve dok stara gospođa, već
umorna od priče, nije se izvinila i zamolila Mariju
da je odgura do kuće. Pre nego što je pošla,
primakla je kolica Lakiju, nagnula se prema
njemu, uhvatila ga za mišicu, i, gledajući ga ravno
u oči, rekla: “Dragi mladiću, navratite nam
ponovo, drago mi je slušati vas, nas dve ionako
nemamo neko veliko društvo, a naročito ne takvo
da se može reći da je uglađeno i načitano. Sad, ja
vas pozdravljam, i ostavljam sa mojom unukom
da vam pravi društvo, a stara dama bi morala da
se malo počešlja i osveži, pre nego pogleda na
drugom
kanalu
snimak
koncerta
Dragana
Stojnića!” I na to mu je namignula!
Marija se brzo vratila, dok je on pogledao na
sat. Prošlo je više od sata u prijatnom razgovoru,
ali, video je, sad je već morao da žuri da bi stigao
na neku drugu adresu.
“Molim vas da izvinete mojoj baki, ako vas je
malo udavila njenom radoznalošću…”, započe
Marija.
“Nikako, nema razloga, bilo mi je vrlo prijatno
u vašem društvu,” prekinuo je Laki njeno
izvinjenje. “Ali, meni je veoma žao, već kasnim na
jedan drugi poziv, i moraću da se odjavim,”
nasmejao se ustajući.
Pomogla mu je da ponese sliku i pakete do
auta.
116
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Nemojte zaboraviti da mi pošaljete poziv za
izložbu,” reče pozdravljajući se.
“A, to nikako neću zaboraviti!”
I nije zaboravila…
117
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
14.
Kad je sišao sa Valjevskog puta koji je vodio
prema Loznici, na lokalni put prema Lakićima, bilo
je već prošlo osam sati izjutra.
Par kilometara od glavnog puta izgubio je i
signal na mobilnom telefonu. Ovde nije bilo
predajnika, a okolna brda su zaklanjala signal koji
je dolazio iz Draginjca.
Ništa se ovde nije
promenilo u zadnjih trideset godina, čak je i
asfaltni put išao samo par kilometara, do crkve, a
onda se naglo prekidao, kao da iza, tamo u
Lakićima, više niko i ne živi… Pomislio je, nije
samo on napustio ovaj kraj, napustila ga je i
država, i lokalna samouprava, ostavili su ga na
upravu samo njegovim duhovima i ponekom,
čudom preživelom njegovom žitelju…
Pitao se da li je stari paroh Nikodije Stefanović
još uvek živ. Sumnjao je u to, bio je star i tada
kada ga je zadnji put video pre mnogo godina, na
očevoj sahrani. Odustao je da sada svrati do
crkve, hteo je prvo da vidi svoju prokletu kuću…
Provezao se autom kroz šumu i izašao na
livadu koja je vodila na brdo. Put je bio ravan, ali
zatravljen. Malo ko je sada ovuda prolazio. Sa leve
strane ćutke ga je dočekalo staro drvo. Kuća se
skoro više nije videla od divljeg rastinja i bršljana.
Parkirao se ispred kapije.
118
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Kad je izašao iz auta, video je da se do kuće
skoro ne može stići od izraslog korova i žbunja.
Trula drvena ograda ograđivala je godinama
ljudskom nogom negaženu teritoriju. Pokušao je
da otvori kapiju. Bila je urasla u žbunje i nije
mogla da se pomeri. Povukao je snažnije i trula
letva mu je pukla u rukama . Nije mislio da će biti
ovako, inače bi bar poneo neku sekiru. Ali sad, šta
je, tu je… Rukama je polomio još nekoliko letava i
provukao se unutra…
Odjednom ga je je obuzela nekakva tupost,
maglilo mu se pred očima. I tišina… Nije čuo ni
pticu. Šiblje ga je grebalo, ali nije hteo da
odustane. Sa mukom se provlačio, video je da je
raskrvavio podlakticu, ali je išao napred.
Odjednom, pred njim se pojavila veranda. Popeo
se preko dva stepenika i pred njim se ukazao
slobodan prostor. Samo je divlji bršljan zauzeo ceo
dugački pravougaonik zida ispred njega. Nije video
ni ulazna vrata, preko svega je obrastao bršljan.
Tu je zastao.
Šta ja ovde radim, pomislio je. Neću ovde naći
nikakve odgovore. Bolje ostaviti ovu kuću njenim
duhovima… Ali, stajao je kao hipnotisan pred
ulazom…
A onda, iznenada, začuo je glasove. Najpre
tihe, poput žubora vode, a onda sve glasnije! I to
ne jedan, bezbroj glasova sve jače je šaputalo
tamo, unutra, iza bršljana! Ništa nije mogao da
razume, ničiji glas nije mogao da prepozna. Ali,
119
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
kao hipnotisan, slušao je te šapate koji su ga
prizivali da provali unutra! To više nije bila
njegova slobodna volja, ali nije bilo ni tog straha
koji bi mogao da ga zaustavi! Glasovi su ga zvali!
Nudili su mu odgovore! Sada će se sve razjasniti!
Sada će se sve završiti! Ispružio je ruke da pokida
bršljan srastao sa vratima. Nisu ga bolele
izgrebane ruke. Pokidao je bršljan ispod koga su
se ukazala vrata! Čitav krešendo glasova sada ga
je zvao da učini i taj poslednji napor, da provali
unutra! Sada je znao da će ih sve videti! I bio je
spreman da vidi bilo koga unutra, Aleksu Lakića,
poludelog zbog zločina koji je učinio, njegovog oca
Aranđela sa karabinom, Milutina i
Gavrila sa
bradama u četničkim uniformama, zadavljenu
decu u kolevkama, od raka pojedenog Lazara, ili
Lenku i Ilinku u samrtnom ropcu, pa čak, da, bio
je spreman da vidi i nju, Belu prikazu, kako ih sve
proždire! Samo na jedno nije bio spreman, samo
jedna stvar bi mogla da ga užasne, a samo na to
nije ni pomislio! I dok su vrata pod njegovim
težinom iz trećeg puta popustila, i kad je kroz njih
propao unutra, upravo to se i dogodilo!
Užasnulo ga je to što unutra nije bilo nikog! I
glasovi su svi odjednom zamukli…!
Dnevna svetlost prvi put posle niza godina
obasjala je unutrašnjost kuće. Sve je bilo isto,
koliko se sećao, kao pre petnaest godina, kad je
zadnji put ovde boravio. Sve, osim prašine i
paučine, koja je premrežila sve zidove. Otvorio je i
120
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
leva i desna vrata. I sobe su bile iste. Vratio se u
srednju sobu, podigao prevrnutu stolicu, krpom
koju je našao u kredencu obrisao malo prašinu sa
nje i prašinu sa stola. Odjednom se nečega setio.
Ponovo je otvorio kredenac, i zaista, bio je tu,
satljik sa čepom od plute, dopola pun rakije…
Nasmejao se, uzeo ga je, i jednu čašicu koja je
stajala pored njega, i stavio na sto. Seo je za sto,
otvorio satljik i nasuo rakiju u čašicu. Prineo je
nosu, malo pomirisao, i sručio u grlo. Bila je
dobra, bolja nego što je se sećao!
Šta je on uopšte i očekivao da će zateci ovde?
Odgovore? Rešenja? Pomoć? Nije sad bio u ništa
siguran. Otpio je još jedan gutljaj rakije…
Sad, u tišini koja ga je okružila, nije više bio
siguran ni da je malopre čuo šapat i glasove… Sve
se to moglo pripisati prevelikom uzbuđenju što se
našao ovde posle toliko godina… Sručio je još
jednu čašicu rakije u grlo. Slatko-ljuta tečnost
razlila je toplinu po njegovom telu i on se potpuno
opustio.
Razmišljao je o svojoj majci. Pred očima je
video njeno sitno, tužno lice, i mogao je samo da
zamisli sve one tužne godine koje je provela ovde,
održavajući kuću njenim sitnim, oštrim pokretima,
i dvoreći bolesnu i nepokretnu Ilinku… I kako je
svaki dan mislila na njega, tamo negde, u belom
svetu, kako bi to ona rekla. Kako razgovara sa
njim čitajuci tek pristigla pisma, i pišući njena,
evo, baš za ovim istim stolom! Znao je da su joj ti
121
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
trenuci bili najvažniji u njenom životu, trenuci kad
joj je izbegli sin bio najbliži… Osetio je da je u
ovome bio u pravu, jer mu se celo telo preplavilo
tugom, velikom i veličanstvenom, u ovoj tišini koju
je upotpunjavao samo tužan zvuk frule negde iz
daljine…
I dugo je još sedeo i slušao tužnu melodiju u
svojoj glavi. Odjednom se prenuo, naćulio uši…
Ne, ta melodija ipak nije bila u njegovoj glavi,
dolazila je spolja, izvan kuće. Ustao je i krenuo za
zvukom. Brzo se probio kroz šiprazje u dvorištu i
izašao na put. Zvuk je dolazio desno, sa livade.
Pošao je za njim iščekujuci da vidi ko je to što
tako lepo i tužno svira. Bilo je nekog tamo, preko
livade, kod prelomljenog drveta. Polako se
približavao zanesen melodijom. Sad je video. Bio
je to onaj isti dečak iz njegovog sna, sedeo je na
istom mestu i svirao na fruli… Bio je to Marko.
Kad mu je prišao, Marko ga je pogledao i
rekao: “Čekao sam te.” Pored njega je ležala
jedna debela knjiga, korica iskrzanih i požutelih od
starosti. Upitao ga je: “Šta to čitaš?”. Nasmejao
se: “Ja ništa! Vidiš, moja knjiga je prazna…” Marko
je uzeo knjigu u ruke, otvorio je i počeo da je
lista. Sve stranice su bile prazne. “Ali, tvoja
knjiga je ispisana. Nju moraš ti da pročitaš! To je
jedna važna stvar.” Ustao je, a zatim dodao: “A
sada ću da ti pokažem drugu važnu stvar!”
Onda ga je pokretom ruke pozvao da ga sledi.
Okrenuo se i brzo krenuo preko livade, niz brdo,
122
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
udaljavajući se i od kuće i od puta. Ušao je u
šumu trista metara niže od puta. Pošao je niz
jedan puteljak između stabala, dole, prema
potoku. Laki je znao za taj potok u šumi, igrao se
sa Kamenim kod njega kad su bili deca. Nije imao
ime, zvao se prosto – potok.
Stigavši do potoka, dečak se brzo sagnuo i
isčeprkao na obali nesto malo, nešto što se
presijavalo na suncu. Ispružio je ruku i pokazao
mu to što je našao. Sad je video da je to mali
srebrni lančić, sa priveskom u obliku pentagrama.
Privezak se ljuljao u dečakovoj ruci. Onda je
dečak ozbiljno klimnuo glavom i rekao: “Pronađi
lančić. On će ti reći ko je Ona ! A sad sačekaj
ovde. Uskoro će neko da dodje.” Strpao je lančić u
džep, okrenuo se i potrčao u šumu.
“Čekaj, Marko,” doviknuo ga je.
Dečak je zastao, još jednom se okrenuo
prema njemu i rekao: “Ja se ne zovem Marko.” I,
nestao je u šumi…
Laki je stajao neko vreme zamišljen. Ko je
onda ovaj dečak, ako nije Marko, pitao se. On mu,
u svakom slučaju, pomaže. Prošli put mu je
pokazao frulu. Zvuk frule ga je ponovo prizvao do
njega. Sada mu je pokazao knjigu i lančić. To su
novi tragovi u njegovoj potrazi. Ali šta to znači?
Ovakav lančić kod nikog nije video. Treba da prati
trag lančića, do nove karike u odgonetanju ove
zagonetke. I knjiga? Mnogo novih pitanja bez
123
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
odgovora… Rekao mu je da čeka ovde. Dobro,
čekaće…
Okrenuo se prema stazi.
Na stazi ispred njega, na desetak koračaja,
stajao je Lazar! U ruci je držao lovačku pušku
dvocevku i punio je patronama. Ali, Lazar, jer to
jeste bio on, imao je ponovo dvadesetak godina!
Da, bio je ponovo mlad. Okačio je pušku na rame i
krenuo prema njemu.
Kad je vec došao na korak od njega,
zaključio da ga Lazar opet uopšte ne vidi!
žustro, pravo na njega, i gledao
kroz
prema potoku! Laki je zakoračio korak u
da se ne sudare.
Laki je
Išao je
njega,
stranu,
Lazar je prišao potoku, skinuo pušku sa
ramena, kleknuo i ostavio je pored sebe. Onda je
zahvatio sa obe šake vode, i ispljuskao se po licu.
Ostao je da kleči i gleda u vodu.
Laki ga je samo gledao. Lazar je duboko
disao, i izgledao je zabrinut. Klečao je tako dugo
pored vode, ne pomerajući se.
Laki je vec hteo da se okrene i vrati u kuću,
kada se Lazar, verovatno čuvši nešto, odjednom
okrenuo i pogledao pravo u njega. Imao je
izmučen izraz na licu, izgledao je kao da se oko
nečega lomi. Laki je pomislio da ga je Lazar
konačno primetio, ali, onda je video da on gleda,
124
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
nekako, kroz njega! U nešto, iza njega što se
nalazilo na stazi!
Odjednom, Lazar je brzo ustao, dohvatio
pušku i potrčao stazom. Laki više nije imao
vremena da se skloni, i Lazar mu se primakao na
korak, licem u lice, i… Prošao kroz njega!
Bio je to jeziv i neopisiv osećaj, u tom jednom
deliću sekunde, kad su se njihova tela nalazila u
istom prostoru! Laki je, u tom trenutku, mogao da
oseti i očevu svest, njegove misli, njegov očaj, ali
i odlučnost!
I na trenutak, to ga je zaprepastilo!
Lazar je išao da ubije Marka!
Tu njegovu misao on je osetio!
Stajao je paralizovan nekoliko trenutaka.
Zatvorio je oči, naterao sebe da broji do pet, a
onda se okrenuo i pošao za Lazarom.
Sad je video da se vreme promenilo. Bilo je
hladno, i u šumi je padao mrak. Požurio je uzbrdo
stazom, saplićući se.
Sustigao ga je na desetak koraka od izlaska iz
šume. Lazar je stajao pored staze, iza drveta, i
držao pušku ispred lica, cevi naslonjene na granu.
Nije se pomerao, čekao je kao lovac na čeki!
125
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Laki je pogledao u pravcu u kome je Lazar
nišanio. Na stazi, na samom ulasku u šumu, stajao
je jedan dečak, visok, ali mršav, jednom rukom se
naslonio na drvo, a drugu je stavio na grudi, i
široko otvorenih usta, pokušavao da uzme vazduh,
brzim kratkim, plitkim udisajima!
Marko je imao astmu, setio se Laki.
Onda je Marko počeo da traži nešto po
džepovima, i dalje pokušavajući da diše. Nije to
našao.
Njegova pumpica, pomislio je Laki.
Marko se polako rušio na blatnjavu stazu.
Jednom rukom i dalje se držao za drvo, grebao
noktima, pokušavajući da se uspravi.
Moram mu pomoći, pomislio je Laki.
Potrčao je prema Marku, i, stigavši, pokušao
je da ga uhvati i podigne.
Desna ruka mu je bez otpora prošla kroz
Markovo telo, a leva, kojom je hteo da ga uhvatu
za ruku oslonjenu na stablo, prošla je i kroz drvo,
i on se smrzao od straha!
Marko je bio stvaran, ali on, Laki, bio je duh!
Okrenuo se prema Lazaru i povikao: “Pomozi
mu! O, za ime boga, pomozi mu!”
126
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Lazar je nepomično stajao u mraku. Sad je
spustio pušku. Nije pucao, ali nije se ni pomerao.
Laki je zavrištao: “To je ta tvoja tajna! To je
ono što nisi hteo da napišeš u pismu!” Onda je,
posrćući, pošao prema njemu.
Tada je video. Iako je bio mrak, video je
Lazarevo lice, iskrivljeno u očaju.
Lazar je plakao!
Ali, video je još nešto!
Lazar je odložio pušku, ali je u ruci držao
Markovu pumpicu….
A onda ga je čuo kako šapuće. Samo sedam
reči ponavljao je u nedogled. Tupo, mehanički…
Laki se stresao od iznenadne jeze, kad je,
konačno, shvatio smisao tih reči!
Lazar je šaptao: “Dao sam ti Marka, ostavi
sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad
Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu …!
Učinilo mu se da se, iz daljine, negde iz šume,
čuo histeričan ženski smeh… Ali, možda se to
samo vetar igrao njegovim nervima! …
… Trenutak kasnije, kad se probudio sa
naslonjenom glavom na svojim rukama na stolu,
pored dopola ispijenog satljika i čašice sa rakijom,
u svojoj rodnoj kući, i Laki je plakao…
127
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
15.
Tako je upoznao Mariju Ranitijević.
Sledećih nedelja nastavili su da se viđaju,
najpre na njenoj grupnoj izložbi u Gradskoj kući.
Poslala mu je pozivnicu nekoliko dana ranije, a na
dan izložbe telefonom proverila da li će doći.
Nekako se u isto vreme dogodilo da je tih
dana počeo skoro svaku noć da sanja svoju rodnu
kuću. Nije tome pripisivao neki veliki značaj, osim
neke čežnje da se ponovo vrati da je vidi…
Na izložbi je blistala! U tesnoj letnjoj haljini
pastelnih boja, do kolena, kose vezane u punđu, iz
koje je samo jedan čuperak padao sa strane do
dna lica, blago našminkana, smejala se skoro svo
vreme Lakijevim šalama, pokazujuci zube bele i
ravne kao na reklami za zubnu pastu. Držala ga je
blago ispod ruke dok su šetali i posmatrali izložene
slike. Laki ih je, naravno, sve komentarisao na
njegov, ironično duhovit način. Usput ga je par
puta upoznala sa nekim njenim poznanicima
slikarima.
Ona je izložila dve slike. Odlučila se za ‘Bol’,
sliku koju je on pohvalio, i još jednu, veliku sliku
na kojoj je na liniji zlatnog preseka stajala grupa
njenih plavičastih spodoba, amorfnih likova,
naznačenih samo potezima četkice crnom bojom.
Nebo je bilo tamno-petrol, a čistina ispred njih,
128
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
tek, naznatno svetlija… Laki nije bio neki
poznavalac savremene umetnosti, a i kako bi
komentarisao većinu izloženih apstraktnih slika,
zbrku tehnika, boja, tema, jednom rečju brljotina!
Marijine slike su njemu, mada je on bio pomalo
pristrasan, bile ubedljivo najbolje…
Koktel su poslužili u belim plastičnim čašama,
uglavnom sokove, mada je Laki naleteo i na male
plastične čaše za kafu sa vinjakom, i odmah
presuo dve u svoju čašu sa kolom. Sendviči su bili
mali trouglasto isečeni hlebovi sa parčetom sira i
šnitom čajne kobasice, veličine jednog zalogaja.
Laki je pojeo količinu koju su organizatori
verovatno predvideli za, najmanje, dvanaest ljudi!
Mariji je i to bilo smešno.
Posle izložbe odveo je na ‘Bermudski trougao’.
Bio je to trougao kafana ‘Šumatovac’- ‘Lipa’‘Grgeč’, između Radio Beograda i PGP-a. Tu su se
skupljali novinari, književnici, javni radnici,
uglavnom, kulturna elita Beograda. Trougao te tri
kafane nazvan je ‘Bermudski trougao’, jer onaj ko
tu zađe, ‘izgubi’ se po ceo dan, i nema ga na
poslu.
Ušli su u ‘Šumatovac’. Laki je tu ranije
upoznao nekoliko književnika i novinara, Momu
Kapora, Bogdana Tirnanića, i još neke, javnosti
manje poznate, ali u ovim krugovima dokazane
boeme…
129
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Pozdravio je nekoliko poznanika koji su tu
sedeli, ali je sa Marijom seo odvojeno, za poseban
sto.
Razgovarali su o utiscima sa izložbe, pa su
polako prešli na ličnije teme, o sebi… Laki je Mariji
ispričao skoro sve o sebi, što nije stigao prvi put,
u njenoj baštici, kad su sedeli sa gospođom
Magdom, njenom bakom. A onda je Mariju upitao
je za njene roditelje.
“Oca, nemam, nisam ga nikad ni imala, majka
nikad nije rekla sa kim me je začela…
A
majka….,” tu je Marija malo zastala, “u stvari,
nemam ni majku, ne znam šta se sa njom desilo,
bila je bolesna, lečila se u bolnici na psihijatriji, a
onda je nekud pobegla, i nikad je nismo našli…
odgajila me baka, skoro od mog ranog
detinjstva…”
“Žao mi je,” rekao je Laki “nisam trebao ni
spominjati…”
“Ne, u redu je, želim da znaš sve o meni
odmah, da ne bude tema koje bih pred tobom
izbegavala.” Gledala ga je oči, pomalo tužnim, ali
prekrasnim očima, i on shvati koliko mu se
svidela!
Nastavili su da se viđaju tokom leta, i lagano,
to je prešlo u ozbiljnu vezu. Ljubav ga je, osećao
je, ošinula sa million volti, a i ona je isto prema
njemu osećala…
130
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Jedino, a što je malo bacalo senku na njihovu
vezu, primetio da je gospođa Magda počela da ga
gleda nekako podozrivo, svaki put kad bi svratio.
Mislio je da je to zbog brige za Mariju, pa je
pokušavao da je pridobije ljubaznošću.
Jednom prilikom, sedeli su ponovo u baštici, u
divno avgustovsko popodne, Laki i Marija su pričali
o jednoj knjizi; bio je to ‘Idiot’ od Dostojevskog,
Marija ga je upravo pročitala. Gospođa Magda je
dremala, blago se ljuljkajući u stolici. Laki je
upravo iznosio svoje mišljenje o knezu Miškinom,
o njegovoj preteranoj naivnosti i dobroti, zbog
čega su ga svi, imajući u vidu sopstvenu
pokvarenost, smatrali idiotom; i taman se upustio
u analizu tananih društvenih odnosa u Rusiji
devetnaestog veka, kad ga je Magda iznenada
prekinula, kao s neba, upitavši ga: “A, kažeš,
slabo posećuješ majku u Lakićima?” Laki joj je
ranije već bio ispričao odakle je, i da se retko viđa
sa majkom.
Malo se lecnuo, ali je odgovorio iskreno:
“Pišem joj pisma, šaljem joj novac, ali nisam bio
tamo od očeve sahrane…”
Nastupila je neprijatna tišina. Laki je čekao da
Magda još nešto upita, ali ona je ponovo zatvorila
oči i nastavila da se ljulja.
Laki se ponovo okrenuo Mariji. Ona se nemo
čudila šireći ruke i podižući ramena, osećala se
neprijatno zbog bakine upadice. I Laki je slegnuo
131
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
ramenima, blago joj se nasmešivši, i upravo je
hteo da nastavi priču tamo gde je zastao, kad
Magda ponovo progovori, i ne otvarajući oči.
“Bezdušno je staru majku ne posećivati, takva
su današnja deca, nezahvalna!”
“Ali, bako…,” pokušala je da se umeša Marija.
“Ćuti,” presekla ju je Magda. “Ni ti nisi bolja!”
I nastavila je da drema.
Lakiju je bilo neprijatno, i to ne zbog sebe.
Svoju situaciju nije želeo da objašnjava, to, da mu
je majka tražila da ne dolazi. Bilo mu je žao
Marije, koja svoje najbolje godine provodi uz
nepokretnu baku, ali je oćutao. Hteo je da brani
Mariju, ali, pomislio je, Magda to možda više misli
na sopstvenu ćerku, koja je negde otišla još pre
mnogo godina, i nikad se više nije javila.
Ali, prijatan razgovor se prekinuo. Laki je
video da se Marija uzrujala, još malo su nešto
nategnuto pričali, i ubrzo je otišao.
Zato su to nadoknadili dva dana kasnije,
vodeći ljubav kod Lakija na galeriji. Uostalom,
pomislio je tada Laki mrseći Marijinu kosu dok je
ležala gola pored njega, važno je da se nas dvoje
razumemo, a Magda je tu samo kao nekakav
neželjen prtljag. Ipak, ubedio je sebe, moraću sa
matorom da i dalje budem ljubazan. Ali, načas je
132
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
pomislio na kneza Miškina, i učinilo mu se da je i
sam možda isto tako naivan.
Krajem leta, kad je po ko zna koji put svratio
kod Marije, pomislio je da bi mogao možda da
odobrovolji Magdu učinivši joj jednu uslugu.
Naime, gospođa Magda je pričala kako ima želju
da poseti neke njene prijatelje u unutrašnjosti, ali
zbog njene bolesti, nije u stanju da putuje
autobusom. Laki se ponudio da je on odveze i
vrati svojim autom zajedno sa Marijom, i gospođa
Magda je prihvatila…
Dogovorili su se da pođu jedan vikend, krajem
septembra… Pokazalo se da mu je to bila vrla
tragična odluka.
133
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
16 .
Dok je parkirao auto na prilaznom putu prema
crkvi u Lakićima, njegov mobilni telefon je dobio
signal, i u istom trenutku stigla mu je poruka o
propuštenom pozivu dok je bio nedostupan. Bio je
to poziv od Mila. Pozvao ga je.
“Pa, gde si ti, čovece?”, pitao ga je Mile.
“Nisam u gradu. Vratiću se, verovatno,
večeras. Moram sa tobom da razgovaram o nečem
važnom. Pozvaću te kad stignem, makar bilo i
kasno. Molim te, budi budan…”
“Pa, znaš mene, ja ne ležem pre dva ujutro…
O čemu hoćeš da razgovaramo?”
“Dugačka je to priča. Ali, da te zainteresujem,
reći ću ti samo da sam pronašao kuću koju stalno
sanjaš…”, zagonetno mu odgovori Laki.
“…Dobro. Čekaću te. Ako nisam u stanu, biću
u klubu u kojem radim,” reče Mile.
“Radiš li i večeras?”
“Ne, samo ubijam vreme. Društvo, ribe, znaš
već…!”
“Dobro, Mishelin, vidimo se. Moram sad još
nešto da uradim. Čuvaj se…!” Laki prekide vezu.
134
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Jer, nije hteo telefonom Milu ništa da priča o
svojim sumnjama da je i on, na neki način,
uključen u porodično prokletstvo Lakića. To je bila
toliko neverovatna priča, i želeo je, prvo, da nađe
neki dokaz, i drugo, da ga gleda u oči dok mu
bude pričao, kako bi Mile shvatio ozbiljnost
situacije. Sećao se kako ni on sam, sve do 1995.
godine, iako je već imao očevo pismo, i čuo
majčina upozorenja,
nije ozbiljno shvatio celu
priču. Ta njegova greška, pokazalo se, bila je
fatalna za njegovu majku i baku, kada se, uprkos
majčinim upozorenjima, ponovo vratio, zajedno sa
Marijom, u svoju rodnu kuću, pre petnaest
godina…
Parohijska crkva u Lakićima bila je stara
građevina, sagrađena pre skoro vek i po, u osnovi
u obliku krsta, fasade već oljuštene zubom
vremena. Pored crkve bila je isto toliko stara kuća,
u kojoj je živeo paroh sa porodicom.
Nije bilo zvona, pa je pokucao na vrata kuće.
Nekoliko minuta kasnije otvorio mu je mlad
čovek, od oko tridest pet godina, kratke kose i
negovane brade, u mantiji. Znači, pomislio je Laki,
stari paroh Nikodije Stefanović, nije više među
živima.
“Dobar dan,” počeo je Laki, “zovem se Aleksa
Lakić i hteo bih da vas zamolim za pomoć. Naime,
želeo bih da rekonstruišem svoje porodično stablo,
pa bi mi u tome pomoglo ako bi mi dozvolili uvid u
135
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
vaše knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje imate
za ovu parohiju.”
“Dobar dan, ja sam Luka Jevremović, ovdašnji
paroh,” predstavio se čovek, pružajući Lakiju ruku.
“… Kažete Lakić, hm, jedan vaš predak pre više od
sto trideset godina zadužio je ovu parohiju, bio je
glavni donator kada se ova crkva gradila. Bio je to
Arandjel Lakić, i on još uvek ima svoju stolicu u
loži, na centralnom mestu… Nego, samo da
uzmem ključeve, odvešću vas u crkvu da Vam
pokažem knjige koje ovde imamo.”
Na trenutak paroh se ponovo vratio u kuću, ali
je odmah izašao držeći u ruci svežanj ključeva.
Dok su išli prema ulazu u crkvu, Laki ga upita za
starog paroha Nikodija Stefanovića.
“Da, nije više na ovom svetu, upokojio se u
leto 2000. godine, imao je osamdeset dve godine,
od kojih je više od pedeset proveo na službi u ovoj
crkvi,” pričao mu je Luka Jevremović. “Sad je sa
svojom pastvom na nebesima, i to, slobodno
mogu reći, većom pastvom od one koja je ostala
meni. Po zadnjem popisu, u Lakićima je ostalo
manje od sto pedeset duša, uglavnom starih
osoba. I previše ima napuštenih kuća i imanja, a u
ovima u kojima još gori vatra u ognjištu, nema
mladih, oni su pobegli u grad za boljim životom…”
U crkvi je vladao polumrak i prijatna hladnoća.
Paroh je poveo Lakija u malu prostoriju, desno od
136
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
oltara, gde je držao knjige. Mali sto, sa dve stolice
i orman sa spisima.
“Odakle da počnemo? Ovde čuvamo knjige od
osvećenja crkve, 1884. godine. Imali smo sreću,
tri rata su prohujala ovim prostorima, ali crkva
nije dirnuta. Mnoge crkve po Srbiji imale su goru
sudbinu. U njima je sva arhiva spaljena a često i
one same. Mnogo novih crkava obnovljeno je u
zadnjih dvadeset godina, na njihovim zgarištima,
ali knjige nisu mogle biti rekonstruisane…”
Laki je izvadio iz džepa jedan presavijen papir,
i raširio ga. Na njemu je bilo njegovo porodično
stablo, počev od Aranđela Lakića, pa sve do njega.
Sam ga je bio napravio pre petnaest godina, posle
tragičnih događaja u kući njegove majke.
“Ovo je moje porodično stablo koje sam ja
skicirao, na osnovu razgovora sa ljudima koji su
poznavali moje pretke. Međutim, imam razloga da
sumnjam da ono nije potpuno, odnosno da postoji
još neka grana na ovom stablu, koja mi nije bila
tada poznata. Želeo bih da pokušam, uz pomoć
vaših knjiga, da pronađem i dodam tu izgubljenu
granu, kako bih kompletirao stablo. Hm, kažete da
vi imate knige od 1884. godine. A ko je vodio
knjige
ranije,
pre
izgradnje
crkve?”
“Valjevska eparhija, ali, bojim se, da te knjige nisu
sačuvane, jer je eparhija u dva navrata bila
spaljena…,” reče paroh, razgledajući porodično
stablo Lakića, koje mu je Laki pokazao.
137
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Potom je paroh Luka Jevremović otvorio
orman i odatle izvukao tri debele knjige, tvrdih
korica, požutelih od starosti.
“Pošto danas nemam nekih velikih obaveza,
biće mi drago da ti pomognem u prelistavanju ovih
knjiga… Počećemo od 1895. godine, tada je kršten
Milutin Lakić, tvoj pradeda. Ovo je knjiga u koju se
upisuju krštenja. U ovoj drugoj upisivano je
upokojenje, koliko vidim, isto ćemo početi od
1895. godine, tada je umro Aleksa Lakic, tvoj
čukundeda… Sva venčanja u ovoj crkvi posle
1884. godine naći ćemo u ovoj trećoj knjizi… Ali,
pošto vidim da ćemo na ovom poslu ostati dobrih
par sati, najpre, da nam moja žena skuva po
šoljicu kafe i da iznesem vino, da isperemo iz grla
ovu prašinu sa starih knjižurina…”, nasmeja se
paroh i izađe napolje.
Laki se udubio u listanje starih knjiga, da nije
ni čuo kada se paroh, malo kasnije, vratio sa
kafom i vinom. Kad su nazdravili, i otpili par
gutljaja slatkog crnog vina, i Luka se pridružio u
potrazi za nekim podatkom, koji bi im otkrio tu
izgubljenu granu Lakijevog porodičnog stabla.
“Moguće je da nećemo naći
podatke o
krštenjima i smrti svih, jer neko, možda nije
kršten, ili je umro na nekom drugom mestu, pa
ovde nije sahranjen,” objašnjavao je paroh Luka
Jevremović. “Crkvene knjige od drugog svetskog
rata naovamo nisu obavezne, važeće su matične
138
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
knjige koje vode matičari u državnoj upravi. A to
je za ovu opštinu u Valjevu…”
Toliko smrti, pomislio je Laki par sati kasnije,
dok je prelistavao, valjda, desetu knjigu od
početka potrage. Nisu našli nista novo, poneki
podatak je prepravio, npr. da je Milutinov sin
Velizar pokopan 1929. godine, a ne dve godine
ranije kako je mislio… Mrtvorođeno Milutinovo
dete, koje je ubilo i svoju majku na porođaju, nije
bilo kršteno. Nije bilo podatka ni o Jovanovoj
smrti, jer je on sahranjen u Beogradu… Ali, ničeg
nije bilo što bi mu pokazalo da ima još nekog iz
njegove loze!
Već je hteo da se zahvali parohu i da
odustane, prošlo je već dosta vremena a da nije
ništa otkrio, kad paroh Luka Jevremović, čitajući
nešto iz knjige, promrmlja: “… Zanimljivo…!”
A onda pruži Lakiju knjigu iz koje je čitao.
“Ovo bi mogao da bude neki trag!”
Bio je to izvod iz krštenja izvesne Eleonore
Davidović, 15. septembra 1965. godine. Godina
njenog rođenja je bila 1943.
“Nije mi jasno,” reče Laki parohu.
“Ova devojka krštena je u ovoj crkvi u svojoj
dvadesetdrugoj godini života. Nije to bilo
neuobičajeno za vreme posle drugog svetskog
rata, mnogo ljudi nije dolazilo u crkvu, i nikada
139
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
nisu kršteni, upisani su samo u matične knjige
opštine gde su rođeni. Ova devojka je ipak
krštena, u kasnijoj dobi života. Možda je to želela,
ili je trebala da se venča u crkvi, pa to ne bi mogla
da nije nikad krštena. E sad, ona je to mogla da
uradi u bilo kojoj crkvi, ali je izabrala da se krsti
baš ovde, u Lakićima, iako nije odavde…”
“I šta…?,” pitao je Laki, ne shvatajući.
“Pogledaj ime njenog oca!” Paroh kucne
prstom ispod imena u knjizi, smeškajući se.
Nije mogao da poveruje svojim očima. Bilo je
upisano da je ime njenog oca … Jovan Lakić?! Da
li bi to mogao biti Jovan Lakić, njegov deda-stric,
koji je streljan u Beogradu 1943. godine? Ime
njene majke je bilo … Gorica Davidović. Nosila je
majčino prezime, prirodno, ako je rođena
vanbračno, posle smrti oca. Adresa stanovanja je
bila …
Gledao je podatak o adresi tupo, ne
progovarajući ni jednu reč. Ta adresa mu je bila
dobro poznata … zadnjih osamnaest godina!
Jer, to je bila adresa zgrade u Beogradu u
kojoj je imao klub i na kojoj je stanovao!
I, što je sve objašnjavalo, bila je to i Milova
adresa!
140
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
17.
Luka Jevremović nije hteo ni da čuje Lakijeve
razloge da ne ostane na ručku, koji je popadija
Slavka Jevremović za njih dvojicu pripremila. Laki
je žurio da se vrati u Beograd, ali krčanje njegovih
creva, a bilo je već četiri popodne, podsetilo ga je
da ništa nije jeo još od juče u podne, i on, mada
nevoljno, pristade.
Slavka je bila vredna domaćica, a uz to i
dobra kuvarica, i on zahvalno prionu na jelo.
Kisela čorba, podvarak, mlad sir, i prošlogodišnja
dimnjena pršuta, tanko nasečena, bilo je to
praznik za njegov prazan stomak. Luka je izneo
još jednu litru istog onog vina, i oni zališe… Kad je
Slavka iznela još i gibanicu, još uvek vruću, Laki
više nije mogao ni da zine, a ne da jede.
Laki je pohvalio domaćicu za njene kulinarske
veštine, a onda, na navaljivanje njegovog
domaćina da proba i gibanicu, uzeo jedno parče,
prelomio ga na dva dela, i sa obe ruke prineo ih
očima: “Jedite, oči, najedite se!” rekao je, praćen
veselim smehom i Luke i Slavke.
Luka je pričao o svom nameštenju u ovoj
parohiji, o ljudima u Lakićima, o njihovom teškom
i siromašnom životu. Nekako, usput, on pomenu i
praznoverje ovih ljudi, pravdajući to njihovom
141
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
neobrazovanošću i izolovanošću, i Lakiju se upali
alarm, te ga upita:
“Na kakvo praznoverje mislis? Na veštice,
vradžbine i duhove?”
“Pa, mogu reći, na sve to zajedno… Ovde ima
žena koje, kobajagi, skidaju čini, neke besplatno,
iz uverenja, a ima ih i kojima je to porodični
posao…,” odgovori Luka.
“Da li poznaješ neke od tih, takozvanih,
veštica?”
“Pa, hipotetički govoreći, veštice se kriju, tako
da one nisu optepoznate. Kad nekome u kući
nešto ne ide od ruke, stoka ugine, ili suša
prepolovi useve, taj obično ne ide kod veterinara,
ili ne kopa bunare na njivama, nego za svoj
gubitak okrivi neku, samo njemu poznatu, vešticu,
i pomoć trazi od vračare, koja otklanja čini. Te
vračare, sad navodno, nisu veštice, nego beli
magovi koji uklanjaju zle čini. Ja, naravno, u te
stvari ne verujem!”
Laki se zamisli, pa oprezno upita: “Da li ti je
poznata familija Simonović?”
Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade, duža,
neprijatna tišina, i Laki skoro požali što je pitao.
Slavka se tiho izgubi iz sobe.
“Simonovića nema ovde, u Lakićima, “ poče
Luka. “Ima ih, koliko je meni poznato, tamo
142
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu
brojni, možda nekoliko kuća… Ali…,” i tu zastade,
premišljajući se, ali odjednom, iznenada odlučivši,
nastavi: “… Naslućujem zašto postavljaš ovo
pitanje. Ime Simonovića je, na neki način,
povezano sa tvojom porodicom, i to još od davnih
vremena, još od Arandjela Lakića, i njegovog sina
Alekse…”
Laki se začudi odakle je taj podatak Luki
poznat, i Luka to primeti.
“Sad ti moram reći i ono što nisam hteo, jer
vidim da se čudiš odakle mi takva informacija?”
“Poznat mi je jedan deo naše porodične
istorije, i ime Simonović igra u njoj veliku ulogu,”
reče Laki.
Luka se zamisli, pa poče da priča.
“Pitao si me za prethodnog sveštenika
Nikodija Stefanovića. On je rukopoložen za paroha
u ovoj crkvi, neposredno pred drugi svetski rat,
1941. godine. Bio je to jedan neobičan čovek,
neću da kažem da je bio loš sveštenik, taman
posla, bio je on odličan sveštenik, živeo je sa ovim
narodom u teško vreme, najpre rat, pa onda
komunisti, u svakom slučaju, teško vreme i za
njega i za crkvu. Ali, bio je on, tražim prave reči, i
čovek otvoren za neke stvari, koje nemaju veze sa
verom. Eto, naprimer, to veštičarenje. Rekao bih
da je on verovao u postojanje takvih stvari…”
143
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Kako si to zaključio? Jesi li ga poznavao?”
pitao je Laki.
Luka je ustao, otišao do ormana, i sa njega
skinuo jednu veliku kartonsku kutiju. Doneo je tu
kutiju i stavio na sto.
“Nikodije Stefanović,” nastavio je Luka
Jevremović, otvarajući kutiju, “je napisao jednu
knjigu od oko petstotina pisaćom mašinom
kucanih strana, koja se zove ‘Letopis Lakićke
parohije’, u jednom primerku, a koju sam ja
pronašao na jednom skrovitom mestu u crkvi.
Najpre sam mislio da je to pravi letopis, jer
opisuje vreme od izgradnje crkve, i obradovao se,
ali, kad sam je celu pročitao, bilo mi je jasno zašto
je Nikodije ovu knjigu sakrio. Jer, ono što ne štima
u ovoj knjizi, pored onih silnih, tačnih podataka o
istoriji ove crkve i ovog kraja, koji imaju istorijsku
vrednost, jesu delovi teksta, zbog kojih bi paroh
Nikodije Stefanović bio, u najmanju ruku,
rasčinjen od strane eparhijskih crkvenih vlasti… “
Luka je izvadio knjigu iz kutije, stavio je pred
sebe, i poklopio rukama. Onda je pogledao Lakija.
“Moraš mi sada obećati da ovu knjigu nećeš
obelodanjivati. Daću ti je da je pročitaš, jer u njoj
ćeš naći neke tajne o svojoj familiji, koje ni u snu
ne bi pretpostavio…”
Mnogo ti podcenjuješ moje snove, pomislio je
Laki, a glasno rekao: “To ti mogu obećati!”
144
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Luka mu je pružio knjigu, Laki je prihvati.
“Što više o svemu razmišljam, “ nastavi tišim
glasom paroh Luka Jevremović, “sve više mislim,
da je stari sveštenik Nikodije Stefanović, ovu
knjigu upravo za tebe i napisao…”
145
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
18.
Na dan kada su krenuli u posetu Magdinim
prijateljima, bila je strašna omorina, i videlo se da
se sprema vrlo dramatična promena vremena.
Vrlo je loše spavao prethodnu noć, imao je
neke neobične noćne more vezane za njegovu
kuću, kao da ga je nešto upozoravalo na nekakvu
opasnost. Ustao je sav slomljen, skoro bolestan,
pa je čak poželeo da se izvini, i da ne pođe na put.
Ali nije. Ipak, sad nije mogao da odustane, to bi
pokvarilo sve što je postigao u odobrovljavanju
gospođe Magde da prihvati negovu ljubav sa
Marijom.
Gospođa Magda je insistirala da krenu u dva
popodne, kod njenih prijatelja su trebali da
prenoće, i da se vrate sutra.
Došao je u petnaest minuta pre dva pred
njihovu kuću, u napetom i mračnom raspoloženju.
Mislio je da će se oraspoloziti kad vidi Mariju, ali i
Marija je bila nekako ćutljiva, a gospođa Magda
ozbiljna. To ga je još više dotuklo.
Podigao je krov na autu i pomogao Magdi,
unevši je sa kolica na sedište. Kolica je sklopio i
ostavio u gepeku.
Krenuli su autoputem prema Nišu, cilj im je
bio neko selo u okolini Niša. Laki ga je prethodno
146
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
pronašao na auto karti i bio je siguran da će
pogoditi put…
Marija je sedela pored njega napred i ćutala,
dok gospođa Magda odpozadi nije prestajala da
priča. U početku joj je kulturno odgovarao, ali je
posle nekog vremena prešao u nekakvu tupost,
samo je mehanički vozio, ne razmišljajući ni o
čemu.
Mnogo puta narednih petnaest godina je
razmišljao o tome šta mu se taj dan desilo, da je
potpuno promašio put i nikada nije stigao do
Magdinih prijatelja u okolini Niša. Nije mu bilo
jasno ni kojim putevima je on to išao, da je,
iznenada, posle par sati vožnje, odjednom se
prenuo, prepoznavši da vozi pošljunčanim putem
koji, izlazeći iz šume, vodi uzbrdo prema njegovoj
kući!!!
Tek sad je primetio da je napolju duvao olujni
vetar, i nebo je bilo mračno, oblaci su su nisko
stajali iznad njegove kuće na brdu.
Kao omađijan dovezao je auto do vrha brda,
pred kapiju. U tom trenutku, auto se sam ugasio,
kao da ga je kontrolisala neka tuđa sila. Pokušao
je ponovo da ga upali, ali starter je samo zakrčao.
Tada, odjednom, vetar je utihnuo i nastupila
je grobna tišina.
Laki se okrenuo prema Mariji. Ona je samo
staklasto gledala napred, ne pomerajući se.
147
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Onda se okrenuo prema Magdi. Gledala je
pravo u njega, odjednom mračnim, prodornim
pogledom, učinilo mu se, punim mržnje?!
“Ne znam… šta se desilo…” promucao je, “ali,
ovo je moja kuća?!”
“Pa, upoznaj nas onda sa porodicom!” rekla je
odlučno.
Odjednom ga je preplavila jeza, i odmah
zatim, osetio je da više ne kontroliše ni svoje
pokrete! Video je sebe kako otvara vrata auta i
izlazi. Otvorio je kapiju, okrenuo se, i, skoro bez
imalo iznenađenja gledao kako je Magda sama
izašla iz auta, i koračala odlučno, i prošla pored
njega, kroz kapiju, u dvorište! Nisu joj trebala
invalidska kolica, sa kojih ih je on podigao i
smestio na zadnje sedište, tamo u Beogradu.
Kolica su ležala sklopljena u gepeku.
Iza Magde, pored njega je, kao hipnotisana,
nesigurnog koraka, prošla i Marija. I dalje je imala
onaj staklast i prazan pogled.
Pošao je mehanički za njima.
Na vratima se pojavila njegova majka Lenka.
Prvo sa iznenađenjem, a onda sa sve većim
užasom gledala je čas u Lakija, čas u Magdu i
Mariju, kako joj prilaze.
“Znala sam da ćete doći. Sve ovo sam već
sanjala,” rekla je tiho Lenka.
148
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Pa, hoćeš nas pozvati u kuću, Aleksa Lakiću?”
rekla je Magda zapovedničkim glasom.
“Hoću…” čuo je sebe Laki kako odgovara.
Lenka se, činilo se pobeđena, pomerila u
stranu.
“A, da, još nekog treba da sačekamo,” rekla je
Magda sa demonskim osmehom. Onda se okrenula
Mariji: “Marija, ovo je tvoja majka, Roksanda!” I
pokazala je prema kapiji!
Svi su se, kao po komandi, okrenuli prema
kapiji.
Nebom je eksplodirala svetlost munje, i, samo
sekundu kasnije, prolomio se tresak groma.
Udario je svom silinom u ono usamljeno visoko
drvo na livadi iza kuće, i zapalio ga.
Na kapiji je stajala skoro demonska žena, u
beloj haljini do zemlje, duge crne, raspuštene
kose, koja joj je pokrivala celo lice…
U tom trenutku, prve, krupne kapi kiše, počele
su da padaju.
149
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
19.
Iz kuće Luke Jevremovića je krenuo posle pet
sati popodne. Za nešto više od dva sata brze
vožnje biće u Beogradu. Dok je vozio, pogled mu
je stalno bežao na prednje sedište, na kome je
ležala knjiga Nikodija Stefanovića.
Tu staru, od vlage skoro uništenu, požutelu
knjigu, uspeo je samo da prelistao na brzinu, u
kući Luke Jevremovića. Nije imao vremena za
čitanje, i sad je silno žalio zbog toga, ali morao je
da se vrati u Beograd, kako bi upozorio Mila na
opasnost. Golicalo ga je da započne sa čitanjem,
ne bi li saznao kakve to tajne o njegovoj porodici
ona otkriva.
Pomislio je na krštenje Eleonore Davidović u
crkvi u Lakićima. Pretpostavljao je da bi Eleonora
mogla biti Milova baka sa majčine strane. Jer, stan
je bio u posedu porodice njegove majke. Milov
otac, Stole Desertić, bio je poreklom iz Krajine, u
Beogradu je osamdesetih godina studirao prava, i
oženio se Milovom majkom Marijanom. Studirali
su, i on i Stole, otprilike, u isto vreme. Samo, Laki
je bio vanredan student, redovan je bio na
Pedagoškoj akademiji, a i Pravni fakultet je samo
u prvoj godini upisivao hiljadu dvesta brucoša, pa
ga zato nije poznavao. Sećao se, kad se tu doselio
devedesetih, oni su živeli sami sa sinom, pa se
pitao šta se to desilo sa Eleonorom. Mile je nikad
150
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
nije pominjao. Pre pet-šest godina Stole i Marijana
su se razveli, Laki nije znao zašto. Mile nije hteo
da priča o toj temi…
Odlučio se, i pozvao Mila mobilnim telefonom.
Nije se zaustavljao, jer je imao blutut slušalicu.
“Gde si Lakiša, šta ima? Je li stižeš ovamo?”,
veselo se javio Mile. “Propuštaš zabavu, evo baš
sakupljamo deliće jednog tanjira, od ukupno dva,
koja je ovaj smotani Ivan prao posle ručka, i samo
on zna kako, uspeo da ga razbije…” U pozadini se
čuo Ivanov smeh.
“Malo sam se zadržao, ali stižem za oko dva
sata… Bićeš u stanu?”, upitao je.
“Bićemo, nabavili smo pivo, gledamo neki film
i pijemo…”
“Čuj, možda će te začuditi ovo pitanje, ali
kako se zove tvoja baba po majci?”
Mile se zamislio: “Lena… zapravo, Eleonora,
ne pamtim je, ona i deda su poginuli u
saobraćajnoj nesreći dosta pre mog rođenja…”
Zatim je dodao: “I mama je bila sa njima u autu,
ali, nekim čudom, izvukla se nepovređena! …
Zašto pitaš?”
To je bilo to. Nije bilo sumnje, Mile je bio iz
loze Lakića… A prokletstvo je, izgleda, već imalo
posla sa i njegovim precima!
151
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Dobro, Mishelin, sve ću ti objasniti kad
dođem… Budi sa Ivanom u stanu. Vidimo se…”
Hteo je još da doda ‘čuvaj se’, ali kako bi mu
objasnio od čega da se čuva, od prokletstva Lakića
za koje nije ni čuo, i ne reče ništa. Nije hteo da
ga plaši…
Sad je grozničavo razmišljao šta da učini da
spreči da se i Milu nešto dogodi. Najvažnija stvar
je bila da mu Mile poveruje ono što mu ispriča o
prokletstvu. Mile nije verovao u takve stvari. Ali,
sad je znao, neko iz loze Magdalene Simonović mu
se približio. Neka žena, ili devojka, koja je u
srodstvu sa Magdom i Roksandom. Koja je u
srodstvu sa Marijom. I to ne može biti dobro… Mile
mora da mu poveruje!
Setio se lančića. Dečak, za koga je mislio da je
Marko, pokazao mu je lančić sa pentagramom.
Pentagram je vikanski simbol. Nose ga veštice.
Možda Mile zna nekog ko ima takav lančić? Teško,
one ga kriju… Dečak mu je pokazao i knjigu.
Knjigu je pronašao kod Luke Jevremovića. Kako je
ono Luka rekao? Mislim da je stari paroh Nikodije
Stefanović ovu knjigu za tebe i napisao…? O, kako
se nadam da jeste! Knjigu, znači, imam. Još da
pronađem i lančić…
Ali, nije sad važan lančić. Mile mora da se
skloni iz Beograda. Ima majku u Čikagu. Mora da
ga nagovori da ode kod nje. Tamo će biti
bezbedan. Bar privremeno, dok on, Laki, ne otkrije
kako da izbegne prokletstvo. Možda ova knjiga
152
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
otkriva kako to da učini? Bože, pomislio je,
nemam mnogo vremena, ali moram da pročitam
tu knjigu. Ključ je u njoj! Luka je rekao da je
Nikodije Stefanović u njoj pisao o vešticama!
Možda ima neki recept, kao ono, kolac za vampire,
pa da zabijem u crno srce Magdalene Simonović!
Ali, morao bih prvo da nađem telo! Njeno telo
nikada nije pronađeno! Ona nema označen grob!
Bože, toliko pitanja bez odgovora, a tako malo
vremena!
Vozio je zamišljen. Nesvesno je povećavao
brzinu na preko sto dvadeset kilometara na sat…
Odjednom se dosetio, pa je pozvao Mariju.
Javila se posle prvog zvona, kao da je, tamo u
Parizu, sedela pored telefona i čekala njegov
poziv.
“Marija, klupko se razmotava. Pronašao sam
dokaz da ima još nekog u mojoj lozi, to je Mile
Desertić, živi u Beogradu. On je praunuk mog
dede-strica Jovana Lakića, koji je za vreme rata
živeo u Beogradu. Imao je vezu sa nekom
Goricom Davidović, iz koje mu
se, a posle
njegove smrti, rodila ćerka, Eleonora, koja je
Milova baba po majci… Jesi li ti nešto pronašla?”
Duboko je uzdahnula: “… Nisam. Ono što
znamo, to je da je Magdalena Simonović imala
kćerku Mariju, koju je rodila sa sedamnaest
godina i dala na usvojenje, bilo je nemoguće u ono
vreme da je zadrži, jer je rodila vanbračno… Marija
153
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
je rodila moju babu Magdu, Magda je rodila moju
majku Roksandu, a iza njih sam ja… U našoj lozi
nije bilo mnogo potomstva, svi su imali samo po
jednu kćerku…”
“Da li je moguće da je tvoja majka , možda,
rodila još jedno dete, a da ti za njega ne znaš?”
upitao je.
“Moja majka je, tako sam ja mislila, bila
bolesna od šizofrenije, još od mog rođenja lečena
je u psihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa, istoj
onoj u kojoj je radila i Magda, sve dok, sredinom
sedamdesetih, nekako u isto vreme kad se baba
penzionisala, nije nestala… Mislim da joj je baba
sredila da pobegne, i da su ostale u kontaktu sve
naredne godine… Ali, ja ne znam šta je ona
radila, i gde je bila do 1995. godine, to sad niko
više ne zna… Moguće je. Kad bi znali gde se krila
tih godina, možda bi saznali i da li je rodila još
dece…” Marija je zastala, bilo joj je teško o tome
da priča.
I Laki se sećao tog kasnog leta 1995. godine, i
užasa koji je nastao kad su se svi oni, on i Marija,
Magda i Roksanda, Lenka i Ilinka, susreli zajedno,
u njegovoj kući obrasloj bršljanom, u Lakićima…
154
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
20.
Sedeli su u srednjoj sobi Aleksine kuće.
Zapravo, nisu svi sedeli. Ilinka je ležala na
otomanu, pokrivena tankim ćebetom, i posmatrala
neku tačku na plafonu, otprilike u pravcu sijalice
na dugačkom, krivom kablu. Nemo je pomerala
usne, kao da je pričala sa nekim koga samo ona
može da vidi. Lenka je stajala pored njenih nogu,
naslonjena na zid između otomana i vrata od
zadnje sobe i netremice gledala u Magdu. Magda
je sedela na stolici koju je privukla vratima, njene
staračke, bledoplave oči, sa podsmehom su
gledale u Aleksu. Pored nje, blago raširenih nogu i
skrštenih ruku na grudima, uspravna kao rimska
statua, stajala je Roksanda, poput nekog
telohranitelja. Na ukočeno lice u zlurad osmeh,
koje je okrenula Aleksi, padala joj je gusta crna,
talasasta kosa. Nije je sklanjala, iako joj je
sužavala vidik, jer ono što je htela da vidi, bio je
Aleksa, zgrčen na stolici, praznog pogleda,
zamrznotog na Magdi. Pored njega je sedela
Marija, oduzeta, u transu.
Magda je sada pričala Mariji. Napolju je padala
kiša, njen monotoni šum prekidala je samo
udaljena grmljavina.
“…sagradila si zid oko sebe iza koga nikog nisi
puštala. Otvarala bi čelična vrata na tom zidu
155
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
samo kada bi slikala one tvoje odvratne slike. Sve
moje misli tebi upućene, završavale bi ružno
predstavljene u košmaru boja na tvojim platnima.
Ja sam odavno mislila da si ti izgubljena, ali
Roksanda mi je stalno pričala, još od kada je bila
u… ustanovi, da ćeš se jednom urazumiti. Da je u
tebi naša vikanska krv, da će te dotaći duh
Magdalene Simonović, tvoje pra-prabake…”
Aleksa je razmišljao. Dobro, sa Ilinkom će biti
lako, dovoljno je samo da joj izvučem jastuk ispod
glave i poklopim ga na nju par minuta. Ali, Lenka
je žilavija. Moraću prvo Lenku. Skočiću na nju i sa
ovim rukama obuhvatiti taj njen kržljavi vrat.
Pućiće kao stara suva grana… A onda je na redu
Aleksa…
“… Prokleta im je loza, seme Alekse Lakića
mora biti uništeno, kao što je on pokušao da uništi
Magdalenu. Još i danas se budim sa užasom,
sanjajući njegove ruke na Magdaleninom vratu,
koje je dave, i guraju u hladnu vodu potoka. Vidim
njen strah, ali i moć da nam svima prenese tu
sliku, dok joj svest otiče niz hladnu vodu. Zadnjim
atomima snage, kriknula je u sebi, i prenela svoju
svest, kao svetlost kad se prenosi na fotografiju,
na svoju usvojenu ćerku, koja je tada imala šest
godina…”
Da, mislio je Aleksa, u pravo je Magda, proklet
je taj Aleksa! Ali, rešiću se ja i njega, izgoreće u
ovoj kući zajedno sa svim duhovima loze Lakića…
Aranđel je pokušao isto da učini, pre nego što se
156
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
ubio, ali je zaboravio da zaključa vrata, i ona
prokletnica Milica spasla je to zlo seme,
spašavajući Milutina iz plamena… Ali ja ću
zaključati, da, vatrom ću pročistiti ovo leglo
Lakića… Vatra je dobra, ona pročišćava. I vazduh
će pomoći da se plamen razgori… Ali, voda…?
Dobro, moraću sačekati da prestane kiša… Zemlja
će pokrivati grobove Lakića i duh Magdalene
Simonović će biti osvećen…
“… Ti ćeš Aleksa biti naš nož koji će konačno
doneti mir Magdaleni Simonović,” nastavljala je
Magda gledajući sad u Aleksu. Onda je pružila
ruku u nedra i odatle, ispod bluze izvukla nož,
dugačak, sa dvostranim sečivom, okrugle drške na
čijem
je
vrhu
bila
lopta
sa
urezanim
pentagramom. Dok ga je izvlačila, pokidala je
dugme na bluzi, i ogolela staračke, mlohave grudi,
ali nije se ni potrudila da ih ponovo pokrije.
Pružala je nož Aleksi.
O, da, bio je srećan Aleksa, biće lakše sa
nožem, kako je lep, pravi ratnički. I hteo je da
ustane, da primi taj nož, kao dar, i da ga upotrebi,
baš kako je tražila Magda!
U tom trenutku zastao je zaprepašćen. Video
je Lenku, koja je iskoristila priliku da niko ne gleda
u nju, i sad je izlazila iz zadnje sobe sa Lazarevom
puškom! I Magda je videla njegov pogled, i počela
je da se okreće prema Lenki. Okrenula se taman
dovoljno da vidi usta dve cevi, i u sledećem
trenutku iz jedne je bljesnula eksplozija plamena i
157
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
gasova, i njeno lice je nestalo u hrpi krvi i mesa.
Samo se skljokala u stolici, glava joj je pala na
grudi, a ruka, koja je pružala nož Aleksi, pala
pored stolice ispustajući ga.
Roksanda je sa životinjskim krikom skočila
prema nožu. Zgrabila ga je i okrenula se prema
Lenki. Bila je brza. Ali, Lenka je bila brža. Hladna,
pribrana kao nikad do tada, okrenula je cev puške
prema Roksandi, i u trenutku kad se ona bacala na
nju, sa visoko podignutom rukom u kojoj je
bljesnula oštrica, njena bela haljina na grudima se
rascvetala u ogroman krvavi cvet.
Aleksa je odjednom izašao iz hipnoze. Tog
trenutka nije se više sećao da je još malopre
planirao da ubije i Lenku i Ilinku, a zatim i sebe!
Gledao je kako Roksanda pada na Lenku i ruši je,
poslednjim atomima snage zarivajući joj oštro
sečivo u grudi. Skočio je prema njima, grubo
odgurnuvši Roksandino telo, i klekao pored Lenke.
Kiša je stala. Sunce se pojavilo iza oblaka.
Marija je plakala iza njega. Ilinka je gledala u
Magdin leš na stolici i smejala se. Ali, Aleksa ništa
nije čuo ni video, osim majke u čijim grudima je
još stajala drška noža sa pentagramom. Uhvatio je
nežno ispod glave, i izdigao prema sebi.
“Aleksa…” prošaptala je Lenka. “Ja sam sve
ovo sanjala… i sve sam pripremila…” Iz ugla usne
curila joj je tanka linija krvi.
158
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Majko, biće sve dobro, sad ću da te odvezem
doktoru…”
“Ne!” Lenka ga je grčevito stegla za ruku.
“Slušaj…pitaj Iliju…. On zna… sve sam mu rekla…”
A onda su joj sitno telo potresli trzaji, iz usta su
joj nahrupili kašalj i krv. Još ga je gledala, učinilo
mu se da je htela još nešto da kaže, a onda je još
jednom udahnula i prestala da diše. Video je u
njenim očima, koje su se gasile, svoju sliku u
odrazu.
I znao je šta je htela da mu kaže, jer je isto i
on osećao dok je privijao njeno krhko telo na
svoje grudi…
Ilinka je ponovo gledala u plafon i sad ih je
videla! Videla je i Lazara i Marka, pored njih
Gavrila i Milutina. Oni su joj se smešili. Evo, sad
vidi i Lenku, i ona se smeje. Oni su je dozivali.
Htela je da podigne ruku da ih pozdravi, ali, kao
da se predomislila, samo im se nasmešila, i…
umrla. Otišla je tiho njima.
Marija je i dalje sedela na istoj stolici i plakala.
Njen svet se rušio…
Odjednom, ulazna vrata su se širom otvorila.
Kroz njih je jurnula sunčeva svetlost.
Na vratima je stajao Ilija Luković, mokar, i u
rukama gužvao svoju kapu.
159
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
160
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
EPILOG
161
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Nisam smeo ranije da uđem, da i mene ne bi
omađijale. Te veštice imaju moć da hipnotišu
čoveka,” govorio je Ilija Luković Aleksi. “Lenka mi
je sve rekla. Ona je sve to već sanjala. I bila je
spremna. Rekla mi je da će to biti jednog ovakvog
dana, i kad sam video oblake, znao sam da je to
danas. Došao sam ovamo i video tvoja kola.
Stajao sam kod kapije i čekao. Lenka mi je rekla
da ne ulazim dok ne čujem pucnjeve…”
Aleksa je još sedeo na podu, držeći mrtvu
majku u naručju. Polako mu je dolazilo do svesti
značenje reči koje je Ilija izgovarao. Prenuo se i
pogledao ga.
“Kako to misliš, znala?!” upitao je.
“E, to ni sam ne znam. Ona je unapred sanjala
ceo događaj. Da ćeš doći sa… njima! Zato je
spremila Lazarevu pušku u njihovu sobu kod
vrata, na dohvat ruke. Lenka je bila kod baba
Rade, ona joj je nešto dala, ne znam, valjda tri
zrna soli, i ona je to zamotano držala u nedrima.
Kad to imaš, veštica nema na tebe uticaja. Bila je
spremna. Čekala je priliku. Znala je šta će se
desiti. Znala je da će obadve biti ovde, i…,” Ilija je
zastao i gledao u Mariju. “…njihova unuka i ćerka.
Aleksa, ovo su Lenkine reci. Slušaj me, Lenka zna
da ovu devojku voliš, ali vi se odmah morate
razdvojiti, inače će zlo i nju obuzeti. Ona je tvoje,
162
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
ali i ti si njeno prokletstvo! Bezbedni ste samo ako
niste zajedno!”
Aleksa ga je gledao ne shvatajući. Onda je
polako ustao, prethodno nežno spustivši Lenku na
pod. Gledao je u Iliju.
“To ti je rekla Lenka da mi poručiš?”
“Da. Rekla mi je da je poslušaš. Jer, sve ovo,
kažem ti, ona je već znala ! Rekla mi je da će
danas umreti i ona, i … Ilinka!”
Aleksa se okrenuo prema otomanu. Ilinka je
nepomično ležala. Prišao joj je i uzeo za ruku. Nije
čuo otkucaje srca, ali odmah je znao da više nije
živa. Gledala je prema sijalici licem ukočenim
osmehom. Zatvorio joj je oči i poljubio u čelo.
“Zbogom, bako…,” prošaptao je.
Okrenuo se prema Mariji. Ona je sedela
skupljena na stolici i tiho jecala. Prišao joj je i
zagrlio je. Drhtala je u njegovom naručju kao
pokislo pile.
Stajali su neko vreme ćuteći. A onda je Aleksa
osetio Ilijinu ruku na svom ramenu. Okrenuo se.
“Ti sad moraš otići, Aleksa. Kao da nisi ni bio
ovde. Ja ću sve srediti. Doći ćeš sutra na sahranu.
A devojka neka ide kod mene. Mihajlo će je
odvesti u Beograd.”
163
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
“Kako ćeš srediti?,” pitao je Aleksa. “Treba
zvati policiju, i hitnu pomoć…”
“Nećemo nikoga zvati. Sve će biti završeno.
Samo ti sad moraš otići!”
“Kako samo da odem. Pogledaj sve
Neko će posumnjati, zvaće policiju…”
o v o !
“E, moj Aleksa Lakiću, iako si iz ovog sela, ne
znaš ti ljude iz Lakića! Niko neće ništa prijaviti.
Niko neće ništa pričati. Ono što ne treba da se
priča, niko nikad neće pominjati. Naše tajne
saznaće samo naši grobovi!” rekao je Ilija Luković.
164
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Aleksa Lakić
Ili putovanje alternativnom stvarnošću
165
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
166
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Šta reći o Lazaru Janiću?
Lazar Janić je autor trilogije ‘Oni su ovde, sa
nama’, sastavljene od tri knjige: ‘Kuća obrasla
bršljanom’, ‘Veštičje ludilo’, i ‘Sam, ispod šljive’, i
oličene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiću, koji
nas vodi, u serijama flešbekova, kroz period dug više
od četristo godina alternativne istorije i budućnosti
Srbije.
I to je, za sada, dovoljno.
Onda, šta reći o Aleksi Lakiću?
Aleksa Lakić je njegov bezvremeni alter-ego, ali i
nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka
nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera,
iskuvstava, razmišljanja i htenja. Ali, on, u mnogo
čemu, nadilazi svog autora.
Jer, Aleksa Lakić, u trilogiji ‘Oni su ovde, sa nama’,
nije jedan čovek, nego, najmanje, tri.
U prvoj knjizi trilogije ‘Kuća obrasla bršljanom’,
Aleksa Lakić je Laki, pedesetogodišnji vlasnik klubstripoteke u Beogradu, koji, osim Mila Desertića, ima
još prijatelja koliko ih ima i jedan vuk samotnjak.
Pobegao je od užasne tajne iz svoje prošlosti, koja
mu je razorila život, ljubav, porodicu… Sakrio se u
svom svetu, okružen knjigama, stripovima, filmovima i
drugim beznačajnim stvarima i tu tavori, ne čekajući
više ništa. On je, u stvari, kukavica, koji nije imao
167
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
hrabrosti da se suoči sa pretnjom koja mu je
ugrožavala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada,
ostalo mu je samo da žali.
Ali, opasnost sada preti njegovom najbližem
prijatelju, Milu Desertiću, koji je i sam, na neki način,
povezan sa mračnim tajnama iz Lakijeve prošlosti. I,
Laki, jer nema šta više da izgubi, konačno se prenuo, i
otisnuo na put na koji dugo nije išao, u rodne Lakiće,
u svoju rodnu kuću, u kojoj je sve i započelo. Hvata
se u koštac sa tajnama svoje propasti, otkrivajuci
prve delove slagalice, koja će dovesti do njegovog
otrežnjenja.
Prva knjiga trilogije pokriva period od pedest
godina, od 1960. do 2010. godine. Kroz svojevrsne,
isprekidane slike, mešavinu snova i stvarnosti, kroz
flešbekove, pred čitaocem se pomaljaju konture
starog zločina, koji je uzrok Lakijevog prokletstva.
Prvih pedeset godina, od 1895. do 1945. godine,
vremenski je okvir druge knjige trilogije ‘Veštičje
ludilo’. Aleksa Lakić je dvadesetogodišnji sin
bogataša, koji zivot provodi po krčmama i konacima,
sa bulumentom lažnih prijatelja koji se provode na
njegov račun, opijajući se do besvesti i jureći suknje.
Ali, on je mladić koji ima i svojevrsne psihičke
probleme, periode prazne svesti i padanja u trans.
Očajnički se zaljubljuje u jednu lepu, siromašnu, ali
opasnu devojku. Ona ga odbija, i on stvari rešava na
168
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
najgori mogući način, postajući tako uzrok propasti
cele njegove loze.
Najveći deo kockica slagalice otkriva se u drugom
delu trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’. Ali, ostalo je još
nekoliko kamenčića koji se ne uklapaju nigde?
Te kamenčiće posejao je Aleksa Lakić treće knjige,
‘Sam, ispod šljive’, dvadesetpetogodišnji Tehničar
Virtuelnog Adaptiranja Stvarnosti. On dolazi iz
daleke budućnosti, iz 2311. godine. U svetu bez nacija,
koji živi u skladu sa prirodom, u svetu nezamislivih
tehnoloških mogućnosti, ali svetu koji je lišen istorije,
tradicije, pa čak, i slobode, Aleksa Lakić je romantični
pobunjenik, koji koristi svoje veze i rupe u sistemu,
kako bi pomogao svojim precima, i svom narodu,
pokazujući moć alternativne istorije.
I, šta reći na kraju?
Ne pretendujući na velike umetničke domete, autor
ovih redova se iskreno nada da će ove knjige privući
čitaoce da se zabave i uživaju, bar onoliko koliko je
sam isto to radio dok ih je pisao.
I da, molim čitaoce da menjaju svoju stvarnost
sami, ne čekajući da im je neko drugi menja, svojim
rukama, svojim radom, i svojim znanjem.
Jer, sve drugo je, jelda, fantazija?
Lazar Janić
169
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
170
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Kuća obrasla bršljanom
171
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Veštičje ludilo
172
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Sam, ispod šljive
173
Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom
Lazar Janić
[email protected]
http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic
http://lazarjanic.weebly.com/
http://lazarjanic.webs.com/
http://janiclazar.webs.com/
http://janiclazar.blog.com/
http://layanich.wordpress.com/
http://lazarjanic.blogspot.com/
http://onisuovdesanama.blogger.ba/
http://aleksalakic.blogger.ba/
Facebook:
http://www.facebook.com/pages/LazarJani%C4%87/209388005779060?sk=wall
Twitter:
https://twitter.com/#!/layanich
Tel: +381616080806
174
Download

Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom 1