UNIVERZALNA SVEST U POIMANJU UNIVERZALNOG KODA
Miloje M. Rakočević
Radi se o putevima koje je čovečanstvo izabralo,
i putevima koje je moglo izabrati
Nikola Tesla
Rezime. Postoje mnogi pristupi u istraživanju svesti. U ovom radu se pokazuje da se
svest može posmatrati i kao relacija na objekt, u smislu biti svestan nečega. Ako je tako,
onda ima smisla analizirati na koji način se ta svest-relacija ispoljavala u različitim
epohama, kod različitih generacija stvaralaca, idući kroz milenijume. Otuda je u radu
postavljena hipoteza (i za nju data argumentacija) da ima smisla govoriti i o univerzalnoj
svesti, ako se može pokazati da je na jedinstven, pa time univerzalan način poiman
univerzalni kod prirode, shvaćen kao jedinstvo Bulovih prostora Bn za sve vrednosti n (n
= 0, 1, 2, 3, ...), i u naše vreme “pronađen” u genetskom kodu i periodnom sistemu
hemijskih elemenata, a u stvari sadržan već u najstarijoj knjizi – knjizi promena Ji Đing,
u Platonovom i Aristotelovom modelu “kvadrata četiri elementa”, ili, sve zajedno, u
Njegoševom “soglasiju opštem”.
Ključne reči: Univerzalna svest, univerzalni kod, genetski kod, periodni sistem hemijskih
elemenata, Platonov model Sveta, Aristotelov model Sveta, Ajnštajnov model Sveta,
binarno-kodno drvo, Ji Đing, Catena mundi.
1. UVOD
Između više mogućih, raznovrsnih i različitih pristupa u istraživanju svesti, u
ovom radu se polazi od onih u kojima se svest posmatra kao fenomen neodvojiv od celine
organizma, i, u isto vreme, kao ‘relacija na objekt’ (Russel, p. 168: “Relacija na ‘objekt’
jeste – moglo bi tako da se kaže – karakteristika svesti bilo koje vrste”; p. 173: “Nikada
mi ne možemo da razlučimo ‘mentalne’ događaje od drugih [1]; Vigotski, p. 35: “Svest
[je] jedinstvena celina i ... delovanje pojedinih funkcija [je] nerazdvojno povezano” [2]).
Polazeći, dakle, od Raselove ideje o svesti kao relaciji na objekte u smislu ‘biti svestan
nečega’, Sartrove ideje [3; 4] prema kojoj bilo koja svest jeste ‘svest o nečemu’, Petronijevićeve ideje [5] o pojmovima kao sadržajima svesti, i od Ajnštajnove ideje [6] da su svi
pojmovi u “prirodnim zakonima” prostorno-vremenske prirode, u okviru ovog rada još
jednom ćemo dati argumentaciju, s jedne strane za postojanje univerzalnog kôda prirode,
i, s druge strane, da je taj i takav univerzalni kôd poiman kroz milenijume, u različitim
epohama i od strane različitih generacija stvaralaca, uvek na specifičan, a ipak jedinstven,
pa time – univerzalan način. Pri tome pokazujemo i to da je, paradoksalno, iz
kontinualnog “koloseka” tog i takvog načina poimanja univerzalnosti, “iskliznuo” jedino
Dvadeseti vek (naročito svojom drugom polovinom), razdrobivši svako stvaralaštvo na
mnoštvo parcijalnosti i izgubivši svaki osećaj za potrebu poimanja i razumevanja
univerzalnih Entiteta Opštosti, sadržanih u datostima stvaralaštva drevnih civilizacija; za
razumevanje i poimanje takvih Suštastava kakva jesu: svevažeći i sveprisutni Logos1, ili
Tao2 – gospodar jedinstva svih stvari u večnom i neuhvatljivom proticanju ukupne
realnosti, a uz njih i Om3 čije strele misaonosti i smisaonosti, svesti i samosvesti
pogađaju svako Jastvo i Jestastvo – svako Bivstvo i Nebivstvo.
U odnosu na naše prethodne radove o svesti [9; 10; 11; 12], u okviru ovog rada će
se učiniti pokušaj (mada u veoma konciznoj formi) još potpunijeg i dubljeg zasnivanja
čitave teorije.
2. KONCEPT KODA I UNIVERZALNOG KODA
U savremenoj informacionoj nauci, kibernetici i teoriji sistema, pod kodiranjem se
podrazumeva: “proces povezivanja alfabeta 1 sa alfabetom 2”, pri čemu je “pravilo za
prelazak od jednog znaka alfabeta 1 na odgovarajući znak alfabeta 2 dato ... listom
povezivanja, to jest kodom” ([14], str. 140). S druge strane, u semiotici (semiologiji),
“nauci koja proučava znakove: jezike, kodove, signalizacije itd.”, pod kodom se podrazumevaju sami znakovi, koji uvek predstavljaju izvestan odnos između označioca i označenog4 [15]; ili se podrazumeva sâm jezik5 u tom smislu što je “svaki prirodni jezik ...
neka vrsta posebnog koda” [16].
Polazeći od predočenih definicija nije teško otići korak dalje u uopštavanju i
definisati kôd kao korespondenciju, po određenom pravilu i/ili zakonu, svaka dva
podsistema (kao delova) unutar jednog prirodnog sistema (kao celine). Ako je pri tome
reč o sistemima čija je organizacija delova u okviru celine takva da su oni u najboljem
mogućem skladu6, i, istovremeno postoji korespondencija strukture sistema sa
strukturom niza prirodnih brojeva, tada ima smisla reći da je reč o univerzalnom kodu.
Naravo, ovde treba imati na umu da se pod “prirodnim” sistemom mora podrazumevati ne samo svaki stvarni (po definiciji dati) prirodni sistem, poput sistema hemijskih elemenata, sistema bioelemenata, sistema konstituenata genetskog koda, itd, već i
čovekom stvarani i stvoreni “iskustveni” sistemi, poput književnih dela klasika (Homer,
Dante, Šekspir, Gete, Puškin, Njegoš, Tolstoj)7, atinskih palata i egipatskih piramida, izgrađenih u relacijama zlatnog preseka, i sl.
Ukoliko se, uz sve rečeno, shvati još i to da se u datoj definiciji univerzalnog koda
pod pojmom brojeva moraju podrazumevati ‘brojevi-relacije’, takvi da su prostornologički, tj. bulovski generisani iz jedne univerzalne ‘kocke’, odnosno Bulovog prostora
Bn (n = 0, 1, 2, 3, ...), razumljivo je što se univerzalni kod mora ispoljavati u obliku
prostorno-logičkih ‘likova’: logičke duži, logičkog kvadrata, kocke, hiperkocke itd.
(Uporediti priložene ilustracije u [9], pp. 257 – 177, ili u [12], pp. 107 – 114)8.
3. DARVIN, MENDEL I MENDELJEJEV
Idealni primeri (aspekti, to jest forme) univerzalnog koda, prema datoj definiciji,
jesu genetski kôd i Mendeljejevljev periodni sistem hemijskih elemenata (hemijski kôd).
Ovde se namerno kaže ‘Mendeljejevljev’, a ne bilo koji drugi (savremeni) sistem, zbog
toga što jedino u izvornim rukopisnim radovima Mendeljejeva možemo naći potvrdu za
rečeno. Niko, ni pre ni posle Mendeljejeva nije shvatio da se ovde radi o najboljem
mogućem skladu. Niko, ukoliko se ne zna za vezu između sistema hemijskih elemenata i
sistema konstituenata genetskog koda. Kad se, pak, za tu vezu zna ([9], [12]), tada se
uviđa da su sve znali već i stari Kinezi i to još pre pet hiljada godina. Njihov sistem od 64
heksagrama, predočen u “Knjizi promena – Ji Đing” predstavlja stopostotno tačan šestobitni zapis 64 kodona unutar genetskog koda [20]. Kad se, s druge strane, analizira binarno-kodno drvo genetskog koda [21], takođe sadržano i u Ji Đingu, i čita se kao tročetvorstvo, odnosno kao jedinstvo kocke i hiperkocke, tada se uvidja da je to ista ona
hiperkocka koju nalazimo u trodimenzionalnom periodnom sistemu hemijskih elemenata,
crtanom rukom Mendeljejeva ([12], sl. 7 i 8, p. 110]; ista ona hiperkocka koju nalazimo u
Darvinovom dijagramu, jedinoj ilustraciji datoj u njegovoj znamenitoj knjizi Postanak
vrsta [22]; i, takođe ista ona hiperkocka koju je tako genijalno pojmio moldavski monah,
jedan od najvećih posvećenika – posvećenika nauci – Gregor Johan Mendel putem
formule 1n, 2n, 3n, 4n (gde n predstavlja broj osobina pri ukrštanju, sa vrednostima n = 1,
2,3,...), kojom se iskazuje neraskidiva veza i jedinstvo: roditelj-tip /fenotip / genotip / individua-tip entiteta [23].
Posmatrajući samo rečeni dijagram u Postanku vrsta, nije moguće zaključiti da je
Darvin zaista pojmio bulovsko-logički prostor i jedijnstvo kocke-hiperkocke. Potrebno je
znati potpunu predistoriju nastanka tog dela. Ipak, za ovu priliku ukazujemo samo na
najbitnije. Rad na stvaranju Postanka vrsta bio se već odužio na preko 15 godina, tako da
je polovinom 1858. godine, godinu dana pred objavljivanje, Darvin bio stigao da završi
tek 10-to poglavlje (jedva polovina knjige). I verovatno bi rad na knjizi još dugo potrajao
da Voles (Alfred Russel Wallace) nije osujetio Darvinove planove postupnog, sporog,
smirenog i potpunog rada na stvaranju svog besmrtnog dela. O tome će sam Darvin
kasnije pisati u svojij Autobiografiji: “Moji planovi su bili osujećeni, jer mi je Mister
Voles početkom leta 1858. godine uputio jednu svoju naučnu raspravu ‘O sklonosti varijeteta ...’ (‘On the tentency of varieties to depart indefinitely from the original type’ ). Sa
iznenađenjem sam konstatovao da ova rasprava u potpunosti sadrži teoriju istovetnu sa
mojom. Mister Voles je izrazio želju da, ukoliko moja ocena bude povoljna, istu raspravu
pošalje i Lajelu (Charles Lyell) na dalju procenu”. Na predlog Lajela i Hukera (Joseph
Dalton Hooker) Volesova rasprava je objavljena, te iste 1858. godine, u časopisu
Lineovog društva (Journal of the Proceedings), zajedno sa kraćim izvodom iz
Darvinovog rukopisa i Darvinovim pismom glavnom uredniku Asa Greju (Asa Gray).
Medjutim, Darvin nije bio zadovoljan svojim prilozima. Žalio se prijateljima da su oba
njegova priloga “rđavo napisana” dok je, s druge strane, “Mister Volesova rasprava izvanredna u izrazu i potpuno jasna”. Nakon toga Darvin je požurio da dovrši svoj rad i
knjiga Postanak vrsta je bila objavljena već sledeće 1859. godine. Uticaj Volesa bio je
očigledan, i odrazio se čak i na naslov knjige. Darwin je odustao od svog prvobitno
utvrđenog naslova Prirodna selekcija (Natural selection) i opredelio se za širi naslov:
‘Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili održavanje povlađivanih rasa u borbi za
život’ (On the origin of species by means of natural selection, or the preservation of favoured races in the struggle for life). Ali, ne samo to. Darvin je na vrat na nos požurio i
da, koliko toliko, uključi u svoj rukopis o Prirodnoj selekciji i Volesov pojam (i izraz)
‘borba za opstanak’. Maltus je, dakle, izvorno uticao na Volesa, a tek posredno i na
Darvina.
Istine radi treba ovde, ipak, istaći da je Darvin čitavih dvadeset godina pre Volesa
čitao Maltusovu knjigu O naseljenosti. Čitao ju je već od 1836. godine kada je i Ogist
Kont (Auguste Comte) već bio obelodanio svoju ideju o odabiranju najsavršenijih formi u
organskom svetu, uočivši pri tom da se odabiranje ne vrši direktno već obrnutim putem –
putem otklanjanja (élimination) onih formi koje ne udovoljavaju datim uslovima. Čitajući
Maltusovu knjigu Darvin je saznao i to da je Maltus ideju o težnji čoveka ka prenaseljenosti pozajmio od Franklina koji je bio uočio ogromne razmere u kojima se biljke i životinje razmnožavaju. Uprkos svemu ovome Darvin se nije dao, i u prvoj verziji svoje
knjige, koja je bila napisana već 1844. godine (The foundations of the origin of species)
‘borbu za opstanak’ nije ni pomenuo9. Na žalost, kasnije je popustio pred ambicioznim i
slatkorečivim Volesom10.
U prvobitnoj verziji Darvin nije pomenuo ‘borbu za opstanak’, ali je zato pomenuo nešto što je veoma bitno za našu hipotezu prema kojoj Darwin stvara deduktivno,
a ne induktivno. Ono što je induktivno, u formi prikupljenih činjenica, tu je samo zarad
potvrde i argumentacije da sve to tako jest, da je reč o univerzalnim principima i zakonitostima. Darvin, naime, kaže sledeće: “Mi moramo u svakom organizmu, u svakom instinktu gledati rezultat istorijskog sumiranja korisnih prilagođavanja koja ga čine sličnim
umetničkim tvorevinama” (kurziv: M.R). Uz ovo u Autobiografiji kaže još i sledeće: “Za
mene je dugo bila tajna, kako da se odabiranje primeni na organizme u njihovom prirodnom stanju” (kurziv: M.R). Postoji, dakle, umetnička tvorevina u svom prirodnom stanju,
kao i organizam u svom prirodnom stanju. Za Darvina, kako vidimo, nema podele na
‘prirodno’ i ‘veštačko’ u uobičajenom smislu11; za njega je prirodno sve ono što je stvarano i stvoreno, bez obzira ko je stvaralac12. Vidimo da nas Darvinov pojam ‘prirodno’
odvodi do najopštijih univerzalnih principa izgradnje skladnih i harmoničnih sistema. To
nije, dakle, onako kako Darvina tumači nauka XX veka, pripisujući mu to da on razume
prirodno odabiranje, kao odabiranje koje se “dogadja u prirodi”. On u stvari govori o nečem drugom, o stanju stvari, o prirodnosti, o tome i takvom kako i kakvo neumitno i izvorno jest, i kako mora biti.
Da se Darvin zaista bavi univerzalijama govori i činjenica da je i u ovoj prvoj
verziji knjige o Prirodnoj selekciji takođe priložio samo jedan dijagram ([25], p. 172), ali
takav da je u potpunosti korespondentan sa dijagramom, to jest binarno-kodnim drvetom
datim u Ji Đingu.
A sada da pokažemo da je Mendelove uvide moguće protumačiti i kao uvide u
principe neminovne egzistencije univerzalnog koda. Ako se osnove stepena u Mendelovoj formuli, brojevi 1, 2, 3 i 4, uzmu kao vrednosti za n u Bulovoj (G. Boole) formuli Bn,
kojom se generišu Bulovi prostori, tada se redom dobijaju logička duž, kvadrat, kocka i
hiperkocka. Interesantno je da je u savremenoj biološkoj nauci zaboravljeno na ovu Mendelovu formulu, pa se umesto o četiri govori samo o dva entiteta – o genotipu i fenotipu
(za detalje videti [26] ). Na nerazumevanje suštine Mendelovog otkrića ukazuje i jedna
anegdoda koja je svojevremeno bila prisutna u krugovima naučne javnosti. Neko je, navodno, otkrio kako su baštovani svesno obmanjivali Mendela donoseći mu raznobojno
glatko i/ili smežurano semenje graška u kombinacijama koje je i očekivao. Ne shvata se
da su Mendelovi istraživački postupci bili deduktivne, a ne induktivne prirode. On je
formulu zapravo već imao u rukama, preuzevši je iz nasledja drevnih civilizacija, tako da
već i prve približne saglasnosti sa kombinacijama u broju zrnevlja graška za njega su
značile potvrdu teorije. Sve u svemu, Mendel se nije dao obmanuti. Bio je potpuno svestan svega: i šta radi, i kako radi, i pri tome je bio siguran da se očekivani rezultat mora
pojaviti.
4. GENERISANJE “LIKOVA” UNIVERZALNOG KODA
Kad se shvati da Svet, u krajnjem ishodu, čine samo koraci i prostor (fusnota 8),
tada pre učinjenog prvog koraka ima smisla govoriti o nultodimenzionalnom prostoru, a
sa realizovanim prvim korakom, o jednodimenzionalnom prostoru (bulovskom i
euklidskom u isto vreme). Posle realizovanog prvog koraka dve su mogućnosti: ili
produžiti sa koračanjem u istom smeru, ili započeti novo koračanje – istovremeno iz
početne i krajnje tačke prvog koraka. U prvom slučaju realizuje se niz prirodnih brojeva
intuitivno shvaćen, ili tako kako sledi iz pet Peanovih aksioma. U drugom slučaju takođe
se generiše niz prirodnih brojeva, ali brojeva-relacija u formi Bulovih logičkih prostora, i
to u segmentima sa permanentnim ponavljanjem. Startujući, dakle, od inicijalne binarne
duži 0-1 u jednodimenzionalnosti (B1), generišu se redom, kvadrat kao
dvodimenzionalnost 0-3 (B2), kocka kao trodimenzionalnost 0-7 (B3), hiperkocka kao
četvorodimenzionalnost 0-15 (B4), itd., sve do n-to dimenzionalnosti (Bn). Međutim, ono
što je ovde posebno zanimljivo jeste činjenica da su svi generisani ‘likovi’ međusobno
povezani binarnim nizom (koji ćemo nadalje zvati “Stvarna Catena mundi”) 2n, pri čemu
n uzima vrednosti iz niza prirodnih brojeva (n = 0,1,2,3, ...), što sve zajedno jeste realizacija geometrijske progresije sa količnikom 2.
Paradoksalno, kad se realizuje i ‘krajnji’ n-ti korak, trud Onoga koji generiše
‘likove’ kao da je bio uzaludan, jer sve što je realizovano ponovo može stati samo u jedan
korak 0-1. Sve je postalo Jedno! U tom i takvom Jednom sadržani su svi mogući skladni
odnosi delova u okviru neke moguće, skladno izgrađene, Celine. To zbog toga što je
ključna determinanta svakog Jednog zapravo generalisani zlatni presek, kao najbolja
moguća harmonija (takođe i proporcija), kako sledi iz formule: φn + φnn+1 = 1
(n =
0,1,2,3...). Za slučaj n = 0, imamo nulti generalisani zlatni presek φ0 sa podelom jedinične
duži na dva jednaka dela; nakon toga slede podele na nejednake delove. Za
n = 1,
imamo pravi zlatni presek φ1, da bi nakon toga redom, sve do beskonačnosti, usledili i
ostali generalisani zlatni preseci: drugi φ2, za n = 2; treći φ3, za n = 3; četvrti φ4, za n = 4,
itd.
Zanimljivo je da se nauka Dvadesetog veka skoro uopšte nije bavila generalisanim Zlatnim presekom, sve do naših dana, kada imamo tek tri rada. U prvom [27] se
predočava značaj generalisanog zlatnog preseka za teoriju merenja, i uspostavlja veza sa
Pitagorom; u druga dva [21; 28] se dokazuje da je ključna determinanta genetskog koda
upravo generalisani zlatni pregled.
5. STVARNA “CATENA MUNDI”
Bez (gore definisane) stvarne ‘Catenae mundi’ to jest binarnog niza 2n (n =
0,1,2,4, ... ) stari Egipćani nisu pristupali ni tablici množenja (prema svedočanstvima koja
nalazimo u Rajndovom i Moskovskom papirusu); oni su, zapravo, sva množenja svodili
na ponavljana sabiranja. Tako, kad god bi pomnožili dva broja, oni su se istovremeno
pitali koje brojeve iz niza 1, 2, 4, 8, itd., treba sabrati da bi se dobio traženi rezultat. Da
bi se razumeo smisao ove i ovakve aritmetike potrebno je odgonetnuti ključnu
determinantu Tablice množenja sa aspekta logike najboljeg mogućeg sklada. Kad se zna
da je u dekadnom brojevnom sistemu brojevna osnova q = 10, tada je lako uvideti da se
ključna determinanta mora ispoljiti u množenju sa polovinom, dakle sa brojem 5; u
oktalnom brojevnom sistemu gde je q = 8, u pitanju je množenje sa brojem 4, u
heksadekadnom sa q = 16, u množenju sa 8 itd. Ali, množenje sa kojim brojem daje
ključnu determinantu? Pa, naravno, množenje sa brojem 3.
Pogledajmo zašto je to tako, na primeru dekadnog brojevnog sistema. Množenjem
broja 5 sa 1 i sa 2 još uvek se ne prelazi granica osnove brojevnog sistema q = 10. Tek
množenjem sa 3, imamo prvi slučaj “prelaza preko granice”. Prema tome, ključna determinanta za Tablicu množenja u dekadnom brojevnom sistemu jeste “Tri puta pet jednako
petnaest”; u oktalnom “Tri puta četiri jednako dvanaest”; u heksadekadnom “Tri puta
osam jednako dvadeset i četiri” itd.
Sada, kad sve ovo znamo, mogli bismo da postavimo interesantan zadatak koji
uključuje u sebe oboje: i egipatski niz brojeva 1-2-4-8-16-, itd. i ključnu determinatu Tablice množenja, na primer u dekadnom brojevnom sistemu, ukoliko imamo razloga da
baš dekadni brojevni sistem izdvojimo kao specifičan i (možda) moćniji od svih drugih
brojevnih sistema. Evo tog zadatka. Da iz egipatske sekvence 1-2-4-8-16-32- ..., itd. uzmemo 3 puta po 5 brojeva, ali tako da budu u najboljem mogućem simetričnomproporcionalnom-harmoničnom odnosu. Evo ključa za rešenje tog zadatka:
(11011)(00100)(11011). Taj ključ je dat u formi palindroma, što znaći da se čita isto i sa
jedne i sa druge strane. A rešenje je ovo: (1-2-4-8-16)-(32-64-128-256-512)(1024-20484096-8192-16384).[Napomena: Poslednji stih Danteove Božanstvene komedije takođe je
palindrom [29] i u slobodnom prevodu glasi: “Ja sam Sunce, taj točak što rotacijom sfere
stvara.” .... Stijepo Kastrapeli tvrdi da je naš Njegoš čitao Božanstvenu komediju zajedno
sasvojim učiteljem Simom Milutinovićem Sarajlijom. Može li onda biti da je upravo pod
uticajem ovih Danteovih obrtanja, Njegoš učinio tako kako je učinio. Imena svih onih
koji su naopakostima zadužili čovečanstvo, ili ga permanentno zadužuju, napisao je na-
opako. Tu su svi oni, redom (u Luči): Napoleon, Aleksa,Knez zla, Duh zli, Glava zla itd.
(“Satanini zloumišljenici idu k njemu s opšteg dogovora ... Alzzenk, Ilzhud i Alzavalg
Gordi ... Noelopan, Razec i Askela)].
Ako se saberu svi podvučeni brojevi, dobija se broj 27803, što je tačno zbir broja
stihova Homerove Ilijade i Odiseje13. Ako se pak saberu svi nepodvučeni brojevi, dobija
se prostor Njegoševog Gorskog vijenca. (O prostoru Vijenca videti u [12], str. 111).
Razliku u broju stihova između Ilijade i Odiseje Homer je projektovao tako što je na
specifičan način primenio logiku tro-četvorstva: redom izabrati sve brojeve, osim jedan
poslednji trocifreni i tri poslednja koji su više nego trocifreni. Ključ šifre (u obrnutom
čitanju), zajedno sa rešenjem tada izgleda ovako (pri čemu nule označavaju izostavljene
brojeve: 16384, 8192, 4096 i 512): 0001101111111112 = 3583, što je razlika u broju stihova Ilijade i Odiseje (15693 – 12110 = 3583; 15693+12110 = 27803).
6. PITAGORA I DANTE ALIGIJERI
Sa saznanjem da u nizu prirodnih brojeva postoji i jedna trojka (3-4-5) za koju
važi Pitagorin zakon, neminovno je pojmiti da se niz prirodnih brojeva mora pročitati i
kao niz trouglova: 0-1-2, 3-4-5, 6-7-8, 9-10-11 itd. Pri tome svi trouglovi geometrijski
pročitani u Bulovom prostoru jesu Pitagorini, dok je u aritmetičkom čitanju samo jedan
Pitagorin (3-4-5). Ako posmatramo samo središnja “temena” ovih trouglova, tada se
dobija sledeći niz brojeva: 1, 4, 7, 10, 13, 16 itd. Brojevni sistemi koji za osnovu q imaju
brojeve iz ovog niza (osim broja 1) imaju specifična svojstva. Tako, u dekadnom
brojevnom sistemu (q = 10) broj 037 je jedini od dvocifrenih brojeva (pročitanih
tropoziciono) koji je u stanju da generiše punu cikličnost po modulu 9. Tako, 1 x 037 =
037, 10 x 037 = 370 i 19 x 037 = 703; 2 x 037 = 074, 11 x 037 = 407 i 20 x 037 = 740
itd14. Sve to što može broj 037 u brojevnom sistemu sa q = 10 mogu i odgovarajući
brojevi u brojevnim sistemima sa osnovama 4,7, (10), 13, 16, itd. Da je to tako prvi je
predočio Vladimir Ščerbak (Shcherbak) 1993-1994. godine [30; 31], pokazavši
istovremeno da broj 0134 determiniše cikličnost 64 kodona u genetskom kodu, dok broj
03710 determiniše odgovarajuću cikličnost važeću za sistem 20 kanonskih aminokiselina
genetskog koda.
Ščerbakov je uvid, dakle, da to tako može broj 037 u dekadnom i njegovi
analogoni, generisani u brojevnim sistemima sa pomeranjem za tri koraka; naš je uvid,
medjutim, da se ti brojevni sistemi generišu i iz sistema trouglova u nizu prirodnih
brojeva. Ali, našim uvidom se takođe predočava da je sve to, pre svih nas, uvideo Dante
Aligijeri (Dante Alighieri) i do krajnje preciznosti iskazao u svojoj Božanstvenoj komediji
(La divina commedia). Kako je to uradio? Učinio je tako da broj stihova u bilo kojoj od
100 pesama može biti samo broj čiji zbir cifara iznosi 4,7,10 ili 13, odnosno u drugom
ciklusu sabiranja 1,4,7, što je zapravo realizacija prve trojke gore pomenutog niza,
generisanog iz središnjih temena niza trouglova.
7. PLATON, ARISTOTEL I AJNŠTAJN
Kada se prouči ukupno Ajnštajnovo delo, tada se može uvideti da on, i kada
govori o četvorodimenzionalnom prostor-vremenskom kontinuumu, govori u stvari o tročetvorodimenzionalnom Svetu (sa tri prostorne i jednom vremenskom koordinatom,
uprkos tome što sve četiri predstavljaju nerazdvojni kontinuum). Kada uz to Svet vidi i
kao “sistem odbrojavanja” (fusnota 8), tada ne može a da se ne zaključi da Ajnštajn u
stvari govori o logičkom kvadratu bulovskog tipa. Doduše nekoliko decenija pre njega, to
je govorio i Tolstoj15, a svojeručno napisao i Njegoš (kako, videti u [32] ). Ipak, pre svih
njih, 'konstrukciju' Sveta kao logičkog kvadrata sagledali su Platon i Aristotel.
Najpre je 'temelje' postravio Platon. U Timaju on započinje izgradnju Sveta sa dva
elementa, početnim i krajnjim (realizacija 0-1 koraka), pa tek potom umeće još dva
elementa, i to u najboljoj mogućoj proporciji16. Ovakvom metodologijom, Platon je u
stvari, pored ostalog, otkrio i važenje prvog zakona logičkog kvadrata: biti jedan i tri
(jedan maksimalno zgusnuti elemenat i tri razređena). Aristotel će nastaviti dalje sa
uvidima, pa će tako otkriti i drugi zakon logičkog kvadrata: biti dva i dva i još jednom
dva i dva – dva hladna i dva topla elementa; a zatim, dva vlažna i dva suva. (O tome
kako su alhemičari u potpunosti preuzeli Aristorelov model, i kako je on u saglasnosti sa
savremenom teorijom o elementarnim česticama, videti u [12]).
U prethodnom radu smo pokazali [12] da oba zakona važe i za sve prirodne
kodove. Tako, na primer, u genetskom kodu od četiri molekula dva su pirimidinska, a dva
purinska; dva su sa dve vodonične veze, a dva sa tri. Uz to, važi i prvi zakon: samo uracil
ne poseduje amino grupu, dok je ostala tri molekula poseduju. De Sosir je, međutim,
predočio [12] da su mogući govorni jezici samo sa četiri tipa glasova, posmatrano sa
aspekta njihovog fonološkog generisanja. Analizirajući njegove rezultate zaključujemo
da važe oba zakona logičkog kvadrata. Oni glasovi koji se generišu samo u usnoj duplji
jesu mukli, pa time i jednostavni; preostala tri tipa su složeni. Oni koji se generišu u grlu
jesu zvonki, pa samim tim složeni. Preostala dva tipa takođe moraju biti složeni (mukli
nazalizovani i zvonki nazalizovani)... Akcenat u bilo kojem jeziku realizuje se po modelu
logičke duži, ili logičkog kvadrata (ili njihove kombinacije). Idealan primer logičkog
kvadrata jeste srpski (književni) jezik: dva silazna i dva uzlazna akcenta; dva kratka i dva
duga. Uz to, samo je kratko-silazni brz, dok su preostala tri tipa, po prirodi stvari, spora.
8. ZAKLJUČAK
Argumentacija prezentirana u sedam prethodnih poglavlja nedvosmisleno potvrđuje
opravdanost hipoteze date u naslovu ovoga rada, a prema kojoj ima smisla govoriti o
univerzalnoj svesti, kao svesti-relaciji kojom je poiman i pojmljen univerzalni kod
prirode, uvek na uglavom jedan te isti, jedinstven način, iako od različitih stvaralaca u
različitim generacijama, u različitim epohama, idući kroz milenijume. Iskazano jezikom
savremene nauke, taj i takav univerzalni kod može biti shvaćen, kako smo pokazali, i kao
jedinstvo Bulovih prostora Bn za sve vrednosti n (n = 0, 1, 2, 3, ...). Ono što je u čitavoj
stvari iznenađujuće jeste činjenica da tako definisani univerzalni kod nalazimo, s jedne
strane u genetskom kodu i periodnom sistemu hemijskih elemenata, a, s druge strane, u
binarno-kodnom drvetu datom za 64 heksagrama u najstarijoj knjizi – knjizi promena Ji
Đing, u Platonovom i Aristotelovom modelu “kvadrata četiri elementa”, ili, sve zajedno,
univerzalni kod nalazimo i u Njegoševom “soglasiju opštem”17.
Summary
THE UNIVERSAL CONSCIOUSNESS IN COMPREHENSION OF THE UNIVERSAL
CODE
There are many approaches to investigate the consciousness. In this paper, we will show
that it makes sense to speak about the consciousness as about the comprehension of something. Furthermore, to speak about the universal consciousness as about the universal
comprehension of the universal code; the comprehension from different investigators
through different epochs. The examples for the universal code are the binary-code tree for
the genetic code, in full accordance with the same binary tree within the oldest book I
Ching; the Plato’s and Aristotle’s ‘four element square’ in full accordance with the
relationships among four molecules within genetic code; the Mendeleev’s periodic
system of the chemical elements in form of a hypercube, in full accordance with the
Darwinian diagram, given in The Origin of the species, etc.
BELEŠKE
1
Sveto pismo – Novi zavjet: “U početku bješe Logos, i Logos bješe u Boga, i Logos
bješe Bog” [7]; Heraklit, Fragmenti, Fragment 1: “Za taj Logos, premda je večito važeći,
ljudi se pokazuju nesposobnim da ga razumeju, ni pre nego što su za njega čuli, ni posle,
kad su za njega već jednom čuli; jer, iako se sve zbiva po tom Zakonu, oni su nalik na
neiskusne, kad se ogledaju u rečima i delima. A ja te reči i dela izlažem, rastavljajući
svako od njih prema njegovom postanku i pokazujući njegovu suštinu” [8]. (Napomena:
U Vukovom prevodu Novog zavjeta, umesto “U početku bješe Logos” rečeno je “U početku bješe Riječ ”. Stvar je u tome što Izvornik dopušta oba značenja, čime se zapravo
predočava jedinstvo Jezika i Logosa. Detaljnije o tom jedinstvu u sledećem poglavlju).
2
[9, str. 270]: “Tao koji može da se izrazi nije Tao Asolutnog. / Ime koje može da se
imenuje nije ime Apsolutnog. / Tao je prazan i moćan; / nikako i nikada ispunjen. / A
tako je dubok. / Izvor je svih stvari” [9; 10; 11;12].
3
Hermann Hesse, Siddhartha, p. 11: “Kad je Om taj lûk, i strela Duh i Duša, / a sâm
Svevišnji Braman strele kad je cilj, / ne razminuti se – neminovnost je tad” [13].
4
Čitalac ovde mora pretpostaviti mogućnost egzistencije jedne univerzalne semiotike u
kojoj se iz odrednice “svest” – svest onoga koji označava – uzima samo onaj njen deo
koji se odnosi na smisaonost. U jednoj univerzalnoj semiotici, prema tome, umesto o
svesti kao relaciji na objekt, govorimo o smisaonosti relacija dvaju objekata, tj. podsistema unutar jednog sistema.
5
Istinu o tome da je jezik najpotpunije ovaploćenje i manifestacija univerzalno važećeg
Logosa, na način kako se na ovim stranicama poima i prezentira Univerzalni kôd, niko
nije potpunije i tačnije izrazio od Njegoša. Kritikujući neznalice, one koji su naseli “pričama” pa veruju kako se Svet drži i obdržava tako što je verigama (‘Catena mundi’ )
privezan za Božiji presto, Njegoš u Luči kaže (III, 337-339): “Šta će tužna pomislit’ budala: / Da je lanac mirodržni svezan / Za almazne nebrojne stubove, / Te se vîsê u mojoj
palati; / Ne zna da je lanac mirodržni / Svemoguće slovo Stvoritelja, / Koje prostor puni
mirovima”; ( III, 254-256): “Kojino sam mogućijem slovom / Šar veliki neba blaženoga /
Utvrdio na lakom vazduhu”; (VI, 199-200): “U čas slovom mogućijem Tvorca / Zemlja
dobi hitro tečenije”. ( I, 243-244): “Ko kad Tvorac mogućijem slovom / Našu zemlju u
vjetar razvije” (kurziv: M.R).
6
Najbolji mogući sklad (koherencija) podrazumeva odnose najbolje moguće simetrije,
svedene na podelu duži na dva jednaka dela (“The symmetry in the simplest case” [17] ),
najbolje moguće harmonije (harmonije tro-četvorstva), izražene preko harmonijske
sredine i zlatnog preseka, kao i odnose najbolje moguće proporcije, proporcije 1:1 za dva
jednaka dela, to jest istocifrenost, ili 1:2 za raznocifrenost, pri čemu su oba slučaja (a u
stvari jedan?!) uključena u proporciju generalisanog zlatnog preseka. (Za detalje o harmoniji videti [12]; o generalisanom zlatnom preseku u poglavlju 4. ovog članka).
7
Njegoš, u pismu Simi Milutinoviću Sarajliji, priloženom uz rukopis Luče mikrokozma,
za koji ga moli dati “napečatati u tamošnju divnu pečatnju”, ne kazavši ništa o tome kako
je stvarao i stvorio Luču, niti to da je svom učitelju posvetio čitavih 200 stihova, na samom kraju pisma, ipak, posredno, govori i o svojoj metodologiji stvaranja: “Mravi,
pozvati na biće Tvorcem, sastavljaju svoja iskustvena mravišta, i pčele velikoljepne svoje
palate. I ja, kako tvar umna Stvoritelja, treba soglasiju opštem da podražavam” ([18],
knjiga šesta, str. 67).
8
Njegoš je i neposredno iskazao suštinsko određenje Sveta u kome jesmo, a to je da ga, u
krajnjem ishodu, čine samo koraci i prostor (Luča, III 148-150: “Koraci su moji božestveni, / no ja mogu to nazvat prostorom”). To isto, samo na nešto drugačiji način iskazao
je i Ajnštajn, predočavajući da četvorodimenzionalni (u stvari tro-četvorodimenzionalni)
Svet, to jest prostor-vremenski kontinuum, sagledan u Dekartovom koordinatnom sistemu predsavlja svojevrstan “sistem odbrojavanja” ([6], II tom, pp. 1 i 7; [19], I tom, p.
97).
9
Rukopis ovog prvobitnog nacrta Darvinove teorije pronađen je sa zakašnjenjem od 52
godine, a štampan je tek 1909. [To je ista ona godina u kojoj će se pojaviti i knjiga Johansena (Wilhelm Johannsen) o nasleđu [24] u kojoj će Mendel biti zakinut za dva entiteta u
svojoj formuli, jer Johansen govori, kao uostalom i nauka XX veka, samo o dva, umesto
o četiri entiteta – o genotipu i fenotipu]. Da je ova Darvinova knjiga bila ranije objavljena, bio bi pošteđen mnogih kritika koje su se uglavnom odnosile na ovaj neutemeljeni, metaforički izraz ‘borba za opstanak’... Pred sâm kraj života požalio se u pismu
jednom svom prijatelju: “Sve vreme su me pogrešno tumačili”.
10
Ovaj Volesov uticaj zapravo jeste glavni krivac za teškoće u razumevanju Darvinove
teorije. K. A. Timirjazev [25], da bi pokazao u čemu je problem, čitaće Darvinovu knjigu
tako što će iz nje u potpunosti izbaciti izraz ‘borba za opstanak’, koji, prema njemu, pripada isključivo Volesu i uopšte nije potreban za razumevanje Darvinove teorije.
11
“Ja sam se uverio da je odabiranje – ključ koji objašnjava uspeh čoveka u dobijanju
korisnih biljaka i životinja” (Autobiografija).
12
Darvinov pojam prirodno više odgovara shvatanju tog pojma u Istočnim negoli u Zapadnim civilizacijama (o razlikama u shvatanju videti u [11] ).
13
U binarnom zapisu to je tačno broj koji smo već posmatrali u formi ključa šifre
1101100100110112 = 662338 = 2780310.
14
Cikličnost permutacija u dva koraka dostiže svaki (tropoziciono čitani) dvocifreni broj,
dok u trećem koraku cikličnost, to jest očuvanost sve tri cifre, postiže jedino broj 037.
Već sledeći broj 038 to ne može da postigne. Naime, 1 x 038 = 038 i 10 x 038 = 380, ali
već u sledećem modularnom ciklusu nestaju sve tri cifre jer je 19 x 038 = 722, a ne 803
kako bi se na osnovu pravila očekivalo. (Modularnost je najlakše razumeti kad se shvati
da naš, a u stvari vavilonski , časovnik radi po modulu 12; tako, po modulu 9 broj 1 u
sledećem modularnom ciklusu jeste broj 10, dok po modulu 12 broj 1 u sledećem modularnom ciklusu jeste broj 13, itd.
15
Lav Tolstoj (kroz usta Pjera Bezuhova u Ratu i miru): “Danas mi je dobročinitelj saopštio deo tajne. Govorio mi je o velikom kvadratu Svemira i predočio mi da su treći i
sedmi broj osnova svega” (Napomena: Broj 3 predstavlja krajnje teme u logičkom kvadratu, a broj 7 krajnje teme u logičkoj bulovskoj kocki. Na taj način oni su susedi, a time
što su u prostoru mogu se pročitati i kao 37, odnosno 73).
16
Platon, Timaj (31-c): “Stoga je Bog načinio vaseljensko Telo, započevši sastavljanje
od vatre i zemlje”. Ali, kako “ono što je čvrsto nikada ne spaja jedan posredni član, već
uvek dva ... Bog je stavio vodu i vazduh između vatre i zemlje, koliko god je to bilo moguće, u međusobno istoj srazmeri”.
17
Odnosi (količnici) broja stihova u Luči mikrokozma u svaka dva i dva pevanja (1-4, 25, 3-6), kao i broj stihova Posvete prema celini poetskog dela, stopostotno su saglasni sa
odnosima brojeva u nekoliko prvih parova Fibonačijevog niza (koji je, sa svoje strane,
strogo determinisan zlatnim presekom). S druge strane, broj stihova u četiri dela Gorskog
vijenca strogo je usaglašen sa odnosima temena osnovog (bulovskog) logičkog kvadrata:
(1) Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu, (0) Iznijeli su Krste s Lovćena navrh
Crkvine, (2) Skupština o Malome Gospođinu dne na Cetinju i (3) Badnje veče. Redosled
je dat saglasno redosledu temena u logičkom kvadratu: 1, 0, 2, 3 (po Grej kodu, kako
bismo danas rekli). Pri tome je na (skrivenom, a stvarnom) početku označeno samo mesto
(“navrh Crkvine”), na kraju samo vreme (“Badnje veče) i u “zlatnoj sredini” dvaput i
mesto i vreme (“uoči Trojičina dne na Lovćenu” i “o Malome Gospođinu dne na Cetinju”). Sve zajedno, po formuli 1-2-2-1, odnosno saglasno broju 1221, što je 11 x 111.
Smisao je više nego jasan, ako se zna da je realizacija brojeva 11 i 111 jedinstveno i svojevrsno razmeđe u “prostoru” brojeva (o tome kako Njegoš vidi korake u prostoru rečeno
je u fusnoti 8). Naime, broj 11 odgovara realizovanom drugom koraku, i, osim sebe samog, nema drugih činilaca. Realizaciji sledećeg, trećeg po redu koraka, odgovara broj
111, koji već poseduje činioce, i to 03 i 037. (Evo odgonetke specifičnosti broja 037, iskazanoj u fusnoti 14). Konačno, broj stihova u Lažnom caru Šćepanu Malom strogo je
usaglašen sa odnosima u sistemu brojeva (najbolje moguće simetrije unutar dekadnog
brojevnog sistema) izvedenog (bulovskog) logičkog kvadrata. Zanimljivo je da je sa istim
tim izvedenim logičkim kvadratom, odnose u svom jedinom dijagramu, datom u
Postanku vrsta, usaglasio i Darvin. Analogno odnosu Homera i Njegoša (poglavlje 5,
poslednji pasus), sada imamo odnos Njegoša i Darvina. Njegoš je, naime, iz izvedenog
logičkog kvadrata izabrao sva četiri broja (11-12-13-14), dok je Darvin sve druge (izvan
kvadrata) izabrao, a izostavio samo brojeve 11,12 i 13. (Uporediti Njegošev sistem brojeva, dat na slici 3.5a u [33], str. 72, sa Darvinovim sistemom, datim u ilustraciji 1.3 u
[26], str. 189, i, sve zajedno, sa izvedenim logičkim kvadratom, datim u pregledu 14 u
[34], str. 100).
REFERENCE
[1]
[2]
[3]
[4]
[5]
[6]
[7]
[8]
[9]
[10]
[11]
[12]
[13]
[14]
[15]
[16]
[17]
[18]
[19]
[20]
[21]
[22]
[23]
[24]
[25]
[26]
[27]
[28]
[29]
[30]
[31]
[32]
[33]
[34]
B.Russel, An Outline of Philosophy (Unwin, London, 1979).
L.S. Vygotskii, Myshlenie i rech (Moskva, 1956).
J.-P.Sartre, L'imaginaire (Galimard, Paris, 1940).
J. J.-P.Sartre, Filozofski spisi (Nolit, Beograd, 1981).
B.Petronijeviæ, Principien der Metaphysik (Carl Winter, Heidelberg, 1904).
A.Einstein, Sobranie nauchnih trudov I-IV (Nauka, Moskva, 1965-1967).
Sveti arhijerejski sinod SPC, Sveto pismo – Novi zavjet (Beograd, 1984).
Heraklit, Fragmenti (Grafos, Beograd, 1985).
M.M. Rakočević, Univerzalna svest i univerzalni kod, u: Svest – naučni izazov
21. veka - Simpozijum (ECPD, Beograd, 1996).
M.M. Rakočević, The universal consciousness and the universal code. In: Consciousness –
Scientific chalenge of the 21st century (ECPD, Belgrade, 1995).
M.M. Rakočević, Jedan aspekt univerzalnosti svesti u: Svest – naučni izazov
21. veka – Seminar (ECPD, Beograd, 1996).
M.M. Rakočević, The universal consciousness as a universal comprehension
of the universal code. In: Brain and Consciousness (ECPD, Belgrade, 1997).
H. Hesse, Siddhartha, eine indische Dichtung (Suhrkamp, Montagnola, 1974).
S. Dworatschek, Uvod u obradu podataka (Zavod za obrazovanje, Beograd, 1972).
P. Giro, Semiologija (BIGZ, Beograd, 1975).
D. Jović, Jezički sistem i poetska gramatika (BIGZ, Beograd, 1985).
S. Marcus, Symmetry in the Simplest Case: the Real Line, Computers Math. Applic. 17
(1989), pp. 103-115.
P.P.Njegoš, Celokupna dela, I-VII (Obod, Prosveta; Cetinje, Beograd,1980).
Kuznjecov, B.G, Ajnštajn – I , II, III tom (Minerva, Subotica, 1975).
M. Schonberger, The I Ching and Genetic Code ( ASI, New York, 1980).
M.M. Rakočević, The genetic code as a Golden mean determined system, BioSystems, 46
(1998), pp. 283-291.
Ch.Darwin, The Origin of Species (John Murray, London, 1859).
G. Mendel, Versuche uber Pflanzenhybriden (VNV, Wien, 1886)).
W. Johannsen, Elemente der exakten Erblichkeitslehre, (Gustav Fischer, Jena, 1909).
K.A. Timirjazev, Istoriski metod u biologiji (Prosveta, Beograd, 1949).
M.M.Rakočević, Logic of the Genetic Code (Naučna knjiga, Beograd, 1994).
P.A. Stakhov, The Golden section in the measurement theory, Computers Math. Applic. 17
(1989), pp. 613-638.
M.M. Rakočević, The generalized Golden mean as a determinant of the genetic code (in
press).
L. de Freitas, 515 – a symmetric number in Dante, Computers Math. Applic. 17 (1989),
pp. 887-897.
V. I. Shcherbak,. Twenty canonical amino acids of the genetic code: the arithmetical regularities. Part I. J Theor. Biol. 162, (1993), pp. 399-401.
V.I. Shcherbak, Sixty-four triplets and 20 canonical amino acids of the genetic code: the
arithmetical regularities. Part II. J Theor. Biol. 166 (1994), pp. 475-477.
M.M. Rakočević, Bilježnica - nulto Njegoševo delo, prvi deo. Srpski književni glasnik, 1112 (1994), pp. 160-181.
M.M. Rakočević, Njegošev logos, knjiga II (Beograd, u štampi).
M.M. Rakočević, Genetic code as a unique system (SKC, Niš, 1997).
Download

Univerzalna svest u relaciji sa univerzalnim kodom