Mnogo je iskusio čovek
Mnoge nebesnicima nazvao
Od kad govor jesmo
I možemo čuti jedni druge
(Helderlin)
Profesor dr sc.
ALEKSANDAR De MAJO
Velemajstor Tradicionalnog Karate-doa
BUDO
PUT DREVNE MUDROSTI
(Izabrani tekstovi)
Elektronsko izdanje
EDICIJA BUDO
BEOGRAD MMXI
Copyright © 2010 by Aleksandar De Majo. All rights reserved.
PREDGOVOR
Kada mi je profesor Aleksandar De Majo predložio da napišem predgovor za njegovu knjigu „BUDO - PUT DREVNE MUDROSTI“ osetio sam veliku odgovornost. Odmah sam zamolio da dobijem prevode barem važnijih
tekstova koji će biti uvršćeni u reprezentativni izbor tekstova koji će biti objavljeni u toj knjizi.
Profesor Aleksandar De Majo je vrlo istaknuta ličnost u savremenom
svetu Budoa. Hanshi (visoko zvanje) je, Vrhovni Majstor i Velemajstor tradicionalnog Karate-doa. Ekselencijalni je Majstor Majstorskog Saveta naše
svetske organizacije i Privilegovani Majstor je Unutrašnjeg Reda. Senior profesor je na našoj svetskoj akademiji. (S obzirom na režim diskrecije i položenu
zakletvu čitanja – obavezu tajnosti, nisam u mogućnosti da navodim nazive,
niti da dajem druge informacije o organizaciji i akademiji).
Jedini je zapadnjak koji je po tradicionalnoj formi, Inicijatičkim ritualom, „Uveden u Tajnu“.
Čast mi je i polaskan sam što smo prijatelji, kolege i bratstvenici.
Najznačajniji je, najeruditivniji i nadaleko najučeniji pisac literature o
tradicionalnom Budou, i sa najviše proverenog i potvrñenog autoriteta objavljuje knjige posvećene njegovoj klasici, istoriji, tradiciji i savremenosti.
Prva profesorova knjiga „KARATE-DO“ je objavljena pre više od trideset godina. I sam profesor je se seća sa pažnjom, i ljubavlju, i posvećuje joj
lepu uspomenu, kao što se čovek seća roñenja svog prvog deteta, jer piscu su
njegove knjige kao njegova deca. Usledila je, tokom više od trideset godina u
kontinuitetu, vrlo uspešna i vrlo bogata karijera pisca Budo literature, i profesor nam je poklonio više od trideset knjiga. Reprezentativna knjiga koju
imamo u rukama predstavlja lični profesorov izbor tekstova koje je tokom tih
decenija objavljivao, i koje je sada priredio za ponovno objavljivanje, u obliku
jedne tematske celine. A izbor uvršćenih tema je izuzetno reprezentativan, i
vrlo je širok. Profesor je pisao o vrlo različitim Budoima, i sa zaista izuzetno
širokog spektra aspekata. Posebno sam zadivljen njegovim savremenim naučnim pristupom i filozofskim esejima, koji Budo osvetljavaju sa najvišeg duhovnog aspekta.
Lično posebno uvažavam njegovo ukupno litararno delo o Budou i divim
se njegovom izuzetnom znanju i apsolutnom poznavanju svih savremenih, istorijski i tradicionalnih aspekata ovog drevnog i vrlo složenog fenomena. Naročito sa stanovišta da je profesor zapadnjak, da nije roñen i da nije odrastao
u klasičnoj tradicionalnoj japanskoj kulturi, i da nije vaspitavan u izvornoj
dalekoistočnoj duhovnosti. A o Budou zna sve, i mnogo više od tog svega, i
piše i govori o njemu „unutarnjim glasom“ stručnije i temeljitije od bilo kog
drugog pisca literature o Budou, koji je dalekoistočnog porekla.
Svojim ukupnim delom, po prvi put je dao Budou počasno mesto na tronu
svetske kulturne baštine, i učinio je za Budo i njegovu afirmaciju u svetu
mnogo više nego svi drugi pisci te litarature i svi praktičari pojedinih Budoarts zajedno.
5
Čim sam video profesorov esej o katani, odmah sam ga pročitao. Impresionirao me je. Drevni kult plemićke sablje je, po prvi put u svetskoj Budo literaturi, objašnjen i prezentovan na dostojan i vrhunski superioran način.
Filozofija, tradicija i kult katane su, po prvi put, dobile pravu teorijsku podlogu.
Suvereno i na velika vrata profesor nas je uveo u apsolutno znanje o
„Baletu smrti“ (metaforični naziv za originalni Karate-Do). U drevnoj tradiciji se naziva i „Ples smrti“ ili „Igra smrti“. Zato što predstavlja klasičnu
formu zen-umetnosti. Jer, smrt je početak i kraj, alfa i omega, izvorište i ishodište svakog klasičnog oblika Budoa. Profesor nam učeno dokumentuje da se
ova lapidarna odrednica može sa podjednakim smislom primeniti na sve tradicionalne i klasične oblike Budoa, koji su kodifikovani kao klasične forme
zen-umetnosti.
Iskreno se divim profesorovim strpljenju i pažnji sa kojima svima nama
u svetu Budoa, stručno i eruditivno ukazuje, tokom svih ovih decenija, na plemenitu i uzvišenu prirodu, na unutranju lepotu tradicionalnih Budoa. Na nekontaktnu, ne-borilačku, ne-sportsku, ne-takmičarsku suštinsku prirodu
tradicionalnih i klasičnih formi Budoa. Jer, pad u banalno i trivijalno, sportsko tumačenje, takmičenje, poeni, rangiranje... predstavljaju suštinsku degradaciju i potpuni gubitak smisla Budoa. Onog trenutka kada je došao u
samu blizinu sporta, Budo je ukinuo samoga sebe. Plemeniti duh je nestao.
Suština je nestala. Tradicija je nestala.
Svet Budoa i svi mi, njegovi sledbenici, dugujemo duboku zahvalnost
profesoru za sve što je učinio na očuvanju autentičnog duha tradicionalnih
Budoa.
Zamolićemo ga da nam podari plodove svog ogromnog panoramskog
znanja o suštini, pravoj prirodi i plemenitom duhu Budoa. Zato sa dužnom
pažnjom očekujemo njegovu narednu knjigu, i molimo ga da nas obdari sa još
mnogo svojih eruditivnih i učenih tekstova. Unapred mu se zahvaljujemo.
Izreke i stihovi u zaglavlju poglavlja koje je odabrao profesor, daju posebno plemenitu notu.
Preporučujem vam ovu knjigu iz sveg srca. Poklonite joj se, i uzmite je u
ruke.
Uzimajte je u ruke stalno, svakoga dana. Imaćete najbolje štivo o Budou
koje je ikada napisano, najbolje koje uopšte može da bude napisano.
Tokyo, Japan, 2009.
Njegova Ekselencija
Profesor HIDEO TANAKA
Hanshi, Velemajstor Tradicionalnog Karate-Doa 9. Dan
6
RECENZIJA
Pre više od 25 godina sam prvi put u životu otišla na internacionalni seminar tradicionalnog karate-doa. A sećam ga se kao da je bio juče, sve slike
i doživljaji su toliko živi. Vodio ga je profesor Aleksandar De Majo. Do tada,
znala sam za internacionalno izdanje njegove knjige „70 KARATE KATA“,
koju sam pročitala u jednom dahu. To je tada u svetu bila kultna knjiga. Jedinstvena, unikatna u svetu budoa. Jer je obuhvatala sve kate iz svih velikih,
priznatih svetskih stilova. Tada je to bio ogroman proboj, jer su srušene uske
i ograničavajuće barijere jednog stila, škole ili pravca i prezentovane su SVE
kate, posebno one najnaprednije, originalne, tradicionalne, vrlo retke, koje
samo malobrojni specijalisti uopšte poznaju. Impresivno je bilo to što jedan
velemajstor tako visokog ranga uopšte poznaje tako veliki broj kata. A nekmoli
što ih prezentuje, demonstrira, stručno i kompetentno ih obrañuje, i piše filosofske traktate o svakoj od njih. Ta je knjiga uticala na mene suštinski, promenila je ceo moj dotadašnji pogled na karate. Ono što je pisalo u njoj, nije
pisalo ni u jednoj drugoj knjizi o karateu koju sam do tada imala u rukama.
Bila sam mlada majstorica. On je bio guru, mag, autentični Sensei. Prvog
dana, prvog sekunda sam shvatila u magnovenju: to je to. Svaka njegova reč,
svaka izvedena demonstracija, svako objašnjenje... bilo je ono pravo, i upijala sam ih zaneseno, sa pažnjom zaljubljene tinejdžerke.
Na kraju tog prvog dana, skupila sam svu hrabrost i odvažila sam se da
priñem asistentu. Poklonila sam se. Zamuckujući, pitala sam ga da li bih ikako
mogla da se i lično obratim profesoru. Da imam za njega mnoooooogo pitanja. Asistent mi je rekao da to ne bi baš bilo odgovarajuće, ali da može da
moju molbu prenese profesoru.
Na kraju narednog dana, profesor je posle završenog vežbanja pitao:
„ko je ta devojka koja želi da postavi pitanje?“ Mislim da sam htela da propadnem u zemlju od stida. Ali sam se ipak odvažila, istupila sam iz vrste, poklonila sam se _i rekla da sam to ja. Profesor je samo kratko rekao: „Izvoli!“
Trenutno mi je u glavi zavladala panika! Toliko toga sam htela da pitam profesora, a sada mi je bujica misli ludački odzvanjala u glavi. Htela sam sve da
ga pitam... Znala sam da moram da se priberem, inače ću ispasti zadnja glupača. Kroz glavu mi je prostrujalo da smo upravo radili „Tekki nidan“ katu,
i da je profesor objašnjavao busshin, idejnu suštinu ili unutrašnju poruku kate.
Moram priznati da sam malo toga mogla da ponovim. Samo sam zadivljeno
gledala savršeno izvoñenje i slušala profesorova filosofska objašnjenja. I to
mi je dalo podstrek da, mucajući, izgovorim: „Molim Vas, profesore, šta je to
kata?“
Trenutno se nasmešio. Pretpostavljam da je tako grozna, pretenciozna i
tupava pitanja dobijao i od drugih glupača na edukacijama i seminarima koje
je vodio. Trenutno sam se postidela, ali sad, šta je, tu je, već sam bila to izgovorila. I tog trenutka su nestale sve moje brige i nelagode, jer je profesor,
7
obraćajući se celoj grupi, rekao: „Moj učitelj mi je, na to isto pitanje odgovorio: kata je kata. Tačnije: kata je kata je kata.“ Kako sam bila zadivljena!
Tog trenutka sam poželela da nikad ne odem sa seminara, da budem u profesorovoj blizini celog svog života, da gledam njegove savršene demonstracije,
da slušam njegova filosofska tumačenja karatea, njegove mudre reči... Tog
sam trenutka poželela da imam takvog mentora, učitelja, duhovnog oca...
I imala sam ga! Sudbina mi je bila naklonjena kao retko kome. Imala
sam posebnu čast i veliku privilegiju, kakva se samo retkima pruža jednom u
životu, da profesor obrati pažnju na mene. I mnogo, mnogo, mnogo više od
toga. Na završetku seminara sam se odvažila da lično priñem profesoru, i da
ga (ja, drska balavica), zamolim da mi još ponekad ponešto kaže, objasni...
Samo mi je pružio vizit–kartu, i rekao mi je da mu se slobodno obratim, sa svakim pitanjem. Da će mi odgovoriti u skladu sa svojim znanjem i mogućnostima. Bila sam na sedmom nebu, glava mi je bila u oblacima. Kasnije sam
malo razmišljala o svemu tome, i nisam znala čime sam to zaslužila takvu milost.
A profesor je bio dosledan, i uvek je bio pravi. Ubrzo sam mu napisala
pismo. Trezvenije, hladne glave, zamolila sam ga da mi ukaže na neke osnovne stvari, da mi objasni neke elementarne stvari o karateu. Naredne nedelje
sam dobila pismo od njega, sa temeljitim, detaljnim i iscrpnim odgovorom.
Čim sam videla kovertu, mojoj sreći nije bilo kraja. Odjednom mi se otvorio
ceo svet. Da profesor takvog ranga i renomea uopšte udostoji mene, anonimnu
mladu majstoricu odgovorom. A obraćao mi se kao sebi ravnoj. Kao mlañoj
sestri. Kao odrasloj osobi, koja je na „Putu Znanja“ (njegova sintagma, koju
je često koristio da bi mi ukazao na pravu prirodu Puta tradicionalnog karate-doa).
Tokom svih ovih godina, uzimala sam sebi slobodu da mu učestalo dosañujem, da mu pišem, da ga zovem telefonom. Dešavalo se da se usudim da
ga pozovem u neko pretponoćno doba, jer me uhvate pundravci, nešto me strašno kopka, „moram“ odmah da ga pitam, inače će „propasti svet“, zaboraviću to do sutra, izbledeće mi afektivni naboj. Često bih smetnula s uma i
razliku u vremenskim zonama. I, sa druge strane žice, njegov miran, prijatan
glas. Sluša me (mene, nadobudnu balavicu !). Mirno, strpljivo. I onda počinje da mi govori, da mi objašnjava, da se udubljuje u temu. Moram priznati
da često nisam baš slušala svaku reč, da nisam razumela, da nisam mogla da
razumem, bila bih previše uzbuñena.
A svaka knjiga koju bi profesor objavio, a ima ih više od trideset, bila je
pravi praznik za oči, dragulj za um i radost za dušu. Ali je izvorno pisana na
originalnom jeziku, koji ja ne govorim. I odmah tražim prevod barem onog
najvažnijeg, suštinskog. I divim se svakoj njegovoj reči, intelektualnoj superiornosti u celom izlaganju, imam autentično „estetsko zadovoljstvo“ u tekstu. Na kraju, mogla bih samo da mu se zahvalim.
Sada koristim ovu izuzetnu priliku da mu se zahvalim za sve što mi je
tokom ovih godina neštedimice pružio. A uvek je pružao, davao, objašnjavao
8
mi je sve, svaki, ali doslovno svaki put kad bih mu napisala pismo ili kad bih
ga pozvala telefonom. Tada sam počela i da ga „pratim“. Bojim se i da sam
ga „progonila“. Kad god bih čula da negde vodi edukaciju, seminar, edukaciju za instruktore... zvala bih ga, pitala da li smem da i ja doñem. Uvek, ali
doslovno uvek bi mi rekao samo: „doñi da radiš!“ (To „radiš“ u internom karate-žargonu znači „vežbaš“). I ja bih uvek došla, i radila bih. Tokom godina,
decenija, pratila sam ga u stopu, upijala sam znanje i informacije kao sunñer,
i učila, učila, učila... A od njega se zaista imalo i šta naučiti. Sa ponosom uvek
ističem da sam sve, ali doslovno sve što sam naučila, naučila od njega. I da
sam jedino od njega, u svetu karatea, i svih drugih budoa, čula inteligentno,
stručno, kompetentno tumačenje. Jedini je koji poseduje i pruža apsolutno,
autentično, pravo, istinsko, provereno znanje. I sa ponosom ističem da sam
njegova studentkinja, da sam mu privržena učenica, bila i ostala sve do današnjeg dana. Kako li on na to gleda...? Nikada ga nisam pitala ništa o tome.
Kasnije, kad sam počinjala da stičem akademsku karijeru, uzimala sam
slobodu da mu se često obraćam (i) sa tim pitanjima. Trenutno, bez i trunke
premišljanja, profesor je odmah prihvatio da savetuje i podržava sada mladu
asistentkinju, magistrantkinju, posle i doktorantkinju. Sa istom bezgraničnom
erudicijom, mirno, staloženo, ali superiorno, suvereno, davao mi je savršene
savete i uputstva. Uvek i bez ostatka. Kao što mi je u domenu karatea uvek
pružao uvid u suštinu, tako je to radio i za moju akademsku karijeru. Uvek mi
je govorio o mogućnostima, o izboru, o mogućim i pretpostavljenim posledicama, procenjivao je zajedno samnom kompletnu situaciju, ali mi nikada nije
govorio šta da radim. Uvek mi je ukazivao na ličnu i individualnu odgovornost za sopstvene odluke, i da način na koji ih donosimo može da zakonomerno i predvidljivo utiče na naš život. Ali nikada nije donosio odluku umesto
mene. Nikada mi nije govorio šta bi trebalo da radim. Ili šta ne bi trebalo. I
time je učinio za mene, moje psihosocijalno i psihoemocionalno sazrevanje
više od bilo koga i bilo čega. Bio mi je savršeni mentor, mentor nad mentorima, idealan kakav se samo zamisliti može, i kakvog više nema na svetu.
I uvek mi je govorio da moram da se poredim samo da onim najboljim
što postoji, i sa najboljima na svetu. Da stupam u vrhunsku konkurenciju, na
svetskom nivou. I da se uspešno i efikasno izborim sa svim vrhunski zahtevnim
izazovima. Da sve ispod i mimo toga nema smisla. I da naučnica mora da piše,
i da objavljuje. Naročito ako hoću da predajem na univerzitetu. „Ako hoćeš
da budeš profesor, piši! Piši i objavljuj!“ Nema tih reči kojima bih mogla da
mu adekvatno izrazim svoju duboku zahvalnost.
Kada mi je rekao da je napravio izbor tekstova iz njegovih dosada objavljenih knjiga, da prireñuje jubilarno izdanje, bila sam strašno uzbuñena. I
da će naslov biti „BUDO – PUT DREVNE MUDROSTI“. Svet karatea i
budoa već odavno očekuje da vidi takvu knjigu. A onda mi je rekao da želi da
ja napišem recenziju. To je vrh, vrh vrhova. Takvu počast nisam mogla ni da
zamislim ni u najluñim snovima, a nekmoli... Ja da napišem recenziju. Takva
počast se doživi jednom u životu, ako ste miljenik sudbine i ako zaista imate
9
mnogo sreće. A onda sam čula njegovu opasku o „ženskom uglu viñenja“ u
svetu budoa, koji je eminentno muški. „Muški, vrlo muški“. Znao je da sam
se godinama bavila temama „žensko pero“ i „ženski rukopis“, da sam ga
dosta toga zapitkivala na te teme. I trenutno mi je bilo jasno „zašto baš ja“. I
da, po ko zna koji put, profesor „radi pravu stvar“, i da će nam, svojom knjigom, ponovo prezentovati savršenstvo, po ko zna koji put. Savršenstvo znanja
nudi celom savremenom svetu budoa, i to radi „uporno“, strpljivo, stručno i
profesionalno, evo već sve ove decenije.
Čitalac koji bude imao priliku da dobije u ruke ovu knjigu, biće posebno
počastvovan, i može se smatrati vrlo privilegovanim. Ja sam imala posebnu
čast i veliku privilegiju da lično, sve ove godine, poznajem profesora Aleksandra De Maja, i da učim, učim, učim... od njega. Da pijem najčistiju vodu
sa vrhunskog planinskog izvora. To je najbolja metafora kojom se može opisati njegov grandiozni opus i vrhunsko postignuće.
Zato, ako imate čast da u rukama imate profesorovu knjigu, prvo operite
ruke, pre nego što je uzmete. Pa „očistite um“. Pročistite ga, i otvorite prvu
stranu...
Montreal, 2009.
Profesorka Dr Victoire DUVALL
Internacionalna Majstorica karate-doa
10
Crpe vodu rešetom
ko hoće da uči bez knjiga.
(Plaut)
UVODNA REČ AUTORA
I
(Zašto ova i ovakva knjiga?)
Autor je već duboko ušao u petu deceniju aktivnog proučavanja (u kontinuitetu) karatea i/ili karate-doa, koji mu je primarni predmet, kao i budoa,
shvaćenog kao generalni pojam, a posebno marcijalnih umetnosti (poreklom)
sa Dalekog istoka. Proučavanje karatea, budoa i marcijalnih umetnosti (distinkciju pojmova karate, karate-do, tradicionalni karate i tradicionalni karatedo, kao i pojmova budo, marcijalna umetnost, marcijalna veština i borilačka
veština... sam imao prilike da detaljnije objasnim u više tekstova, koji su objavljivani tokom moje publicističke delatnosti, prvenstveno u mojim knjigama, ali i drugim tekstovima), predstavlja centralnu temu mog publicističkog
opusa. Pojedini, reprezentativni tekstovi, koji su posvećeni (i) ovoj temi su
uvršćeni u izbor tekstova u ovoj knjizi. Kvantum proučavanja tih oblasti, koje
autor sistematično i u kontinuitetu preduzima, suštinski obuhvata više uzajamno pripadajućih, ali ipak samostalnih oblasti:
Autor se u kontinuitetu praktično „bavi“ karateom/karate-doom, i marcijalnim umetnostima, od samih početaka, sve do današnjeg dana, počev od
prvog upoznavanja sa tom vrlo prostranom i raznorodnom oblasti/raznorodnim oblastima, pa sve do velemajstorskog nivoa. Po zvanju velemajstor, vrhunski je i istovremeno vrhovni majstor (u hijerahijskom smislu): na samom
je tronu vrhunskog naučnog i stručnog znanja, u smislu da je već odavno dostigao apsolutni nivo ukupne sume svih i teorijskih i praktičnih znanja. Apsolutni u smislu i celine i sveobuhvatnosti. Nije teorijski moguće „znati“ karate,
jer je sam karate/karate-do jedna sadržinski izuzetno bogata, a činjenički gotovo neiscrpna oblast. Ne jedan, nego ni sto ljudskih života, u potpunosti posvećenih njegovom proučavanju, ne bi bilo ni približno dovoljno da se „iscrpe“
sve moguće ili sve potencijalno znanje u domenu karatea/karate-doa. Isti princip važi i za sve klasične i tradicionalne budoe i marcijalne umetnosti. Ekspertski nivo u domenu oblasti o kojima govorimo mi je apsolutan, na način da
predstavljam vrhunski i istovremeno vrhovni autoritet. Apsolutni autoritet, koji
postavlja norme i standarde svakog (mogućeg) znanja u datim oblastima, sa
stanovišta apsolutne, vrhunske i vrhovne stručnosti i savršene kompetentnosti. Autoritet nad kojim ne samo da nema višeg, nego mi nema ni ravnog, pa ni
na približnom nivou kvaliteta, u pogledu naučnog i stručnog znanja. Profesionalni i stručni autoritet autora tekstova koji su pred čitaocem, u savremenom
svetu budoa, a posebno karatea/karate-doa, zaista je neprikosnoven. Nije na
11
delu samo razlika u nivou znanja i stručnosti, u smislu višeg profesionalnog
nivoa i većeg kvantiteta, ukupne sume znanja, mada je i to tačno, na primarnom nivou posmatranja. Autor ove knjige ima suštinski, kvalitativno različit
model naučnog mišljenja, stručnog znanja koje je jedino, u savremenom svetu
budoa i u savremenom svetu karate(doa) barem dovoljno autoritetno da se
kompetentno i na vrhunski stručan način može porediti sa analognima, u drugim oblastima ljudskog mišljenja, u savremenom svetu, a pogotovo u referencijalnom okviru naučnog i stručnog znanja uopšte.
Kada vam sazre svesnost da se, u suštini, bavite nečim na apsolutan
način, da ne samo da nemate ni približno ravnopravne učesnike u tom domenu, nego da nijedan od „učesnika“, posmatrano u svetskim razmerama, koji
inače važi za „poznavaoca“, pa i „stručnjaka“, a koji i sam pretenduje na status „autoriteta“, ne samo da ne misli na istom nivou, niti piše i objavljuje bilo
šta što se uopšte može uporediti sa vašim radom, nego ili uopšte ne razume,
ili čak, po intelektualnom, obrazovnom, stručnom nivou... nije u stanju da
(išta) razume od onoga što vi već decenijama vrlo suvereno i gotovo rutinski
(u najboljem smislu reči) mislite, radite, pišete, objavljujete... tada gotovo u
magnovenju shvatite da ste „sami“ u jednom domenu, u jednom širokom polju
mačepoloženja celog skupa značenja/smislova, u kome se jedino vi uopšte
možete da nalazite, i o kome jedino vi možete (i) da mislite, na adekvatan i
primeren način, u domenu odgovarajućeg pojmovnog instrumentarijuma, i uz
upotrebu odgovarajuće naučne i stručne terminologije, koja korespondira sa
analognima u drugim oblastima mišljenja, znanja i nauke u savremenom
svetu. Na vrlo ličnom nivou: jedino vi, na celom svetu, na savremenoj sceni
karate-doa i srodnih oblasti, znate nešto o nečemu, o čemu ostali, ili svi ostali,
ili drugi, ili svi drugi, ne znaju ništa. I, što je najstravičnije, ne mogu ni da
znaju. Ne samo da nemate (nekakvu, ili bilo kakvu) konkurenciju, pa ni onu
pozitivnu, koja vas vodi ka stručnoj raspravi i dijalogu, nego nemate nikakvu
konkurenciju. O onome što vi mislite, o čemu pišete, što objavljujete, na
celom svetu niko nije kompetentan ni da uopšte progovori. To vas uvodi ne
samo u prostore „grandiozne usamljenosti“ (sintagma drevnog zen-mudraca),
nego i u prostore grandiozne odgovornosti. Ako jedino vi možete da nešto
stručno i kompetentno uradite, onda je i kompletna odgovornost u tom pogledu na vama. Jer, ono što vi uradite, biće urañeno. I kako to uradite, biće
tako urañeno. Ako to napišete i objavite, biće objavljeno, postojaće u miljeu
karate-doa i srodnih oblasti. Ali i vice versa: ako ne uradite, ili ne objavite...
neće postojati. Postojaće samo, jedino i isključivo ono što vi „pustite u postojanje“. I ništa više, ali i ništa manje, što vas gotovo nagoni na vrhunski ozbiljan pristup. I nalaže pažljivost, strpljivu i vrhunsku. Celokupan teret
odgovornosti je na vašim plećima. Niko vam neće pomoći, neće vam pružiti
mogućnost saradnje, čak ni malog rasterećenja, jer ne može, ne ume, ne zna...
Možete, i morate da se oslonite samo na sebe, samo na svoje znanje, samo na
svoje sopstveno naučno proučavanje.
12
Prethodne redove pišem bez i same primisli o nekakvoj (javnoj ?) gordosti. A tek bi isprazno samohvalisanje bilo lišeno bilo kakvog smisla. Ne paradoksalno, uveren sam da je na delu prava, autentična autorska skromnost.
Lično sam ovoga dosta bio svestan, dok sam, tokom proteklih decenija,
sa jednog naučnog i činjenički zasnovanog stanovišta, proučavao povest/istoriju karate-doa, od samih njegovih početaka, i mnogo ranije, u periodu dok
karate-do još nije bio karate-do. Preuzeo sam na sebe obavezu da celovitu povest/istoriju karate-doa ne samo proučavam i promišljam, u cilju zadovoljavanja intelektualne radoznalosti, nego i da je oformim, kao posebnu naučnu
disciplinu i, što je takoñe od značaja, da publikujem jedno obimnije delo koje
je posvećeno tom korpusu tema. Poslednjih godina u kontinuitetu radim na
formulisanju i ucelovljenju kompletuma znanja čiji je predmet povest/istorija
karate-doa, i obavezao sam se da ga u dogledno vreme i publikujem, s obzirom da je moje proučavanje i istraživanje te oblasti u poodmakloj, tačnije završnoj fazi rada.
A s obzirom da nemate ni iole stručnog i kompetentnog sagovornika, postavlja se pitanje adekvatne, samom delu primerene profesionalne, stručne i
javne recepcije tekstova koje pišete i objavljujete. Za autora koji je stručan i
kompetentan u oblasti kojom se bavi, od značaja je feedback, povratna informacija od strane i šire čitalačke publike, ali više i značajnije od stručnjaka iz
te oblasti, a posebno specijalista. Kako takvih, očigledno je, nema, niti ih je
ikada bilo, tokom svih ovih decenija u kojima pišem i publikujem svoje tekstove, iole smislena i kompetentna recepcija i mog naučnog i stručnog rada u
domenu kojim se bavim je u potpunosti izostala. Ne doživljavam ovo kao suštinski nedostatak, s obzirom na adekvatan, neutralan uvid u pravo stanje
stvari na savremenoj karate-sceni (i budo sceni uopšte) u svetu. Ako intelektualni, obrazovni, socio-kulturni... nivo „eksperata“, „stručnjaka“, „autoriteta“
nije ni približno odgovarajući za jednu adekvatnu recepciju odreñenog teksta
iz („njegove“) oblasti, zaista nije potrebno da se time uopšte bavi.
Tekstovi koje objavljujem su drugačiji, različiti, suštinski neistovrsni sa
glavnim tokovima literature posvećene karateu/karate-dou, budou i srodnim
oblastima, na način da im je predmet nešto drugo. Na teorijskoj ravni promišljanja, na delu je zaista prava heteronomija. Radi se o suštinskoj i suštastvenoj razlici, posebno iz razloga što karate-do poimamo, pojmovno
odreñujemo i definišemo kao oblast ljudskog mišljenja, koja tek po toj svojoj odrednici, može da bude predmet odgovarajućeg, analognog naučnog pristupa. Na tragu prethodne analogije: povest/istorija karate-doa je naučna
disciplina koja se na principijelnom nivou bavi suštinskim pitanjima koja definišu, determinišu i formiraju autentično, stručno, na objektivnom znanju
zasnovano mišljenje na temu pojmovnog situiranja ovog fenomena. Pojednostavljeno, centralno pitanje svake nauke o karate-dou je pitanje po čemu je
karate-do u stvari karate-do. Literatura posvećena karateu (odnosno karateima), a situacija je ista ako u obzir uzmemo i literaturu posvećenu judou, aikidou, kendou... nudi samo, jedino i isključivo crtice, opaske, najkraće izvode,
13
nekoliko ne baš suvislih rečenica... koji bi se sumarno mogli odrediti kao popularni, laički istoriografski osvrt na te teme. Istoriografija u smislu deskriptivne discipline, koja nije, i ne može ni da bude čak ni pomoćna disciplina
jednoj stručnoj istoriji kao nauci. Ta i takva delca nude informaciju, a ne znanje. I to najpovršniju informaciju, banalizovanu do neprepoznatljivosti, karikaturu, crticu... Naučno znanje, i u domenu nauke o karate-dou, naravno,
podrazumeva kompletan teorijski i metateorijski diskurs. Izražavam ozbiljnu
sumnju da autori literature o karateu i srodnim oblastima u svetu, uopšte razumeju pravo značenje i pravi smisao ove distinkcije, a da bi im stručna i
kompetentna rasprava, diskusija, pa čak i običan dijalog na ovu temu, predstavljali nedostižan intelektualni „napor“. Oni za takvo nešto nisu (formalno)
obrazovani, a pogotovo nisu ni stručni ni kompetentni. I, što je krucijalno
važno: niti bi uopšte trebalo da se ovim temama bave, niti da se u njih upuštaju. Svi, ali doslovni svi „subjekti“ - insajderi u „toj“ oblasti , počev od početnika i učenika, pa do „vrhunskih“ majstora, „trenera“, instruktora,
„eksperata“, „autoriteta“, u oblastima koje apostrofiramo, a koje se (samo)definišu kao karate-sport, ali i kao svi ostali karatei (i, analogno, judoi, aikidoi,
kendoi...) nisu, i ne mogu da budu ni približno stručni i kompetentni da uopšte poimaju, a nekmoli da progovaraju o nauci o tradicionalnom karate-dou
i tradicionalnom budou. Ukazao sam na primarnu neistovrsnost (na drugom
mestu u tekstu), i govorio sam o suštinskoj različitosti dve sasvim dijametralno suprotne kategorijalne ravni, koje podrazumevaju tradicionalni karatedo i karate-sport i njemu srodne oblasti, i ne bih da ponovo ekspliciram
argumentacionu ravan za tu tezu. Ukazujem na nedostatak recepcije mog
ukupnog rada, sume znanja koju, evo već više od trideset godina nudim pažnji javnosti, koji je (nedostatak), kako vidimo, dosta trajan, jer drugačije i ne
može da bude. Nedostatak ne samo profesionalne, stručne i kompetentne recepcije, i adekvatne recepcije u medijima, nego i nedostatak bilo kakve recepcije, koja uopšte može da se tako nazove. Spletke, intrige, ogovaranja,
omalovažavanja od strane neznalica, i čaršijski rumor nisu (uopšte) recepcija. Nisu ništa, i na njih zaista ne bi trebalo obraćati ni najmanje pažnje. Oni
ništa ne govore o autoru ove knjige i o njegovom delu. Možda (vrlo pežorativno) govore o njihovim tvorcima, i o onima koji ih prenose.
Ovo nije isprazni lament. Lament i inače u kontekstu karate-doa, tradicionalnog karate-doa, tradicionalnog budoa... nema baš mnogo smisla, i kao
autor tekstova iz tih oblasti mu nisam niti sklon, niti naklonjen. Naprotiv, ne
samo kao malo ciničniji uvid: subjekti iz domena karate-sporta, drugih i srodnih karatea, zaista ne bi ni trebalo da se bave promišljenjem, a pogotovo ne
kritikom (misli se na stručnu, kompetentnu kritiku...) autorskog dela koje ima
za centralnu temu promišljanja tradicionalni karate-do i (ortodoksni, originalni...) karate-do, i srodne oblasti. Quod licet Jovi, non licet bovi.
Ne začuñuje ni činjenica da, prvenstveno u domaćoj („stručnoj“) javnosti
nije ni na približno adekvatan način vrednovanja činjenica da vrhunski ekspert,
autor više od trideset knjiga posvećenih karate-dou, budou i srodnim oblastima,
14
kreiranih i pisanih na način vrhunske savremene nauke, piše o temama koje su
sasvim izvan vizusa pažnje (i pisane reči) svih drugih autora analogne literature, u svetskim uslovima. Na umu imam model razmišljanja u smislu poštovanja, vrhunskog vrednovanja, izuzetnog uvažavanja, koje delo autora ovih
tekstova, i svaki njegov aspekt, u potpunosti i bez ikakve sumnje zaslužuju. Ne
govorim o „odavanju priznanja“. Autorska i lična skromnost mi nalaže da svojim delom, stručno i kompetentno progovorim na sve značajne teme iz domena
koji je predmet mog naučnog rada, na odgovarajućem akademskom nivou teorijskog promišljanja. „Spoljašnje“ priznanje je, u tom kontekstu, sasvim efemerna stvar. Sa druge strane, manje sam pažnje posvećivao nekakvoj
masovnijoj „edukaciji“ javnosti, izvan miljea karatea i srodnih oblasti, u smislu upućivanja na „pravu“ suštinu tih fenomena, na njihovu „pravu“ prirodu...
Donkihotstvo takvog poduhvata, sasvim moguće i vrlo verovatno, nije mi baš
blisko, kao model metodološkog razmišljanja uopšte. Ne poimam sebe kao nekakvog „narodnog prosvetitelja“, u bilo kom obliku, i na bilo koji način. Takav
identitet mi je u potpunosti stran, neprimeren; naprotiv: prezirem ga. I sama
ideja „prosvetiteljstva“ je već odavno prevaziñena i uveliko je zastarela. A posebno sam se uzdržavao od ponekad vrlo privlačne sile, da „karate-sportistima“
i „karate-veštinarima“, ali i karatistima srodnih orijentacija, dociram, držim
stručna predavanja, da se upuštam u stručne i argumentovane rasprave na temu
„prave suštine karatea“. Okvir i obim naučnog proučavanja karatea/karate-doa
dosta je ekspliciran u mojim knjigama i tekstovima, koji su dostupni recepciji
(i sudu) javnosti već više od trideset godina. Ko želi da se obrazuje, ko želi da
uči, ko želi da sazna... može, i mogao je to vrlo lako i „dostupno“ da učini tokom
celog tog perioda. Svakom studentu, učeniku, majstoru, instruktoru... koji mi
se obratio sa (iole suvislim) pitanjem iz svih oblasti u kojima sam ekspert, i u
čijim okvirima objavljujem tekstove, uvek sam rado i nesebično izašao u susret, da objasnim sve što je nejasno, ili malo stručnije prezentovano, nego što
njegov intelektualni i obrazovni nivo dozvoljava; uvek sam im pomagao da razumeju, i zaista sam se potrudio da odgovorim na svako, ali doslovno svako pitanje (koje uopšte ima smisla), vrlo temeljito, detaljno, stručno i kompetentno.
Zaista ne vidim svoju ulogu u tome da „širokim narodnim masama“ ukazujem
na činjenicu da je crno – crno, a belo – belo. Jer, „boreći se sa budalama, nećeš
veliku pobedu izvojevati“ (Konfučije). Takoñe sam lično demonstrirao, pokazao, ukazao na izvornik... svih elemenata znanja, kao i njihovih pojedinih aspekata, u domenu jedne vrlo široko shvaćene oblasti, koja se pojmovno odreñuje
kao (tradicionalni) karate-do. I u domenu tradicionalnih budoa i marcijalnih
umetnosti. Rekapitulirajući svoje podučavanje u domenu teorije, istorije, tradicije, metodologije... ali i svake druge relevantne oblasti u domenu karate-doa,
zaista mislim da nema teme ili pojedinačnog pitanja, na koje nisam vrlo temeljito i vrlo detaljno odgovorio, svakom, ali doslovno svakome studentu, učeniku, majstoru, instruktoru, ali i „stručnjaku“, „ekspertu“, „znalcu“... u karate
miljeu. Sa punom profesionalnom odgovornošću sam preporučivao da se porede samo sa vrhunskim uzansama, i da, ako stupaju u konkurenciju, stupe u
15
oblast vrhunske konkurencije, na najvišem nivou. Da se porede samo sa najboljima, da im postanu ravni, i da ih prevaziñu. A za to je potrebno pre svega
znanje, ali i permanentno profesionalno, stručno i lično usavršavanje, u kontinuitetu tokom više decenija, iz dana u dan.
Tokom niza decenija, autor ove knjige je, u kontinuitetu, zaista vrlo nesebično pružao stručnu edukaciju u domenu karate(do)a i srodnih oblasti, o
kojima govorimo. Ako bi trebalo i kvantifikovati moj stručni, pedagoški i edukativni rad, vrlo je verovatno da sam svoje znanje pružio hiljadama učenika,
sledbenika, a posebno majstora i instruktora... Posebno je značajna stručna
edukacija za majstore, naprednije majstore, instruktore; i formalna, u smislu
permanentne i kontinuirane edukacije i obrazovanja majstorskog i instruktorskog kadra, ali i ona manje formalna: nesebično pružanje vrhunskog znanja
mojim studentima i učenicima, u svakoj prilici, u kontinuitetu, tokom proteklih decenija.
Danas je na karate-sceni generacija instruktora i majstora, koji su bili
moji studenti, moji učenici, i učenici mojih učenika. Za velemajstora i profesora zaista nema većeg priznanja, i veće počasti, nego da sa ponosom i, mora
se priznati, ne bez gordosti, doživi i vidi da su njegovi studenti i učenici stasali u napredne majstore i instruktore, i da su sada oni preuzeli na sebe da edukuju i obučavaju mlañe generacije. Ne bez ponosa, ali i uz jedan dosta realan
uvid, vidim da su moji studenti i učenici, koji su današnji majstori i instruktori, verovatno najobrazovaniji, i da predstavljaju daleko najstručniji kadar,
meñu majstorima i instruktorima, barem u ovoj zemlji, ako ne i jedini koji
„nešto vrede“ na savremenoj karate-sceni i u miljeu budoa i/ili marcijalnih veština. Ovom prilikom ne koristim „superlativ“ marcijalne umetosti, jer takvo
nešto ne postoji, barem ne u domaćim uslovima. Ne postoji faktički, bez obzira na eventualno moguće deklarativne odrednice. Zašto je to tako, i da li je
za žaljenje, to što je stvarnost karatea/karate-doa i srodnih oblasti na tako niskom nivou opšteg kvaliteta? I ovoj temi sam često posvećivao odreñenu pažnju, a pojedini od tih osvrta/tekstova su našli svoje mesto u izboru tekstova u
ovoj knjizi.
Danas sam profesor (i) Karate-doa, laskajući sebi, sa značajnim ugledom
i potvrñenim vrhunskim renomeom u svetskim uslovima, i sa zadovoljstvom
nastavljam da edukujem stručni majstorski, napredni majstorski i instruktorski kadar. Tokom svih proteklih decenija, mislim da sam zaista pružio sve,
prema vrhunskim standardima naučnog i stručnog znanja, u edukaciji majstora i instruktora. Sa lepim sećanjem sam svesan da sam uvek i dosledno do
maksimuma davao, sve znanje, sve iskustvo, ali i mnogo pažnje i ljubavi.
Autor ovih redova je uveren da je uvek, i bez izuzetka, u svakoj prilici, formalnoj i manje formalnoj, uvek odgovorio na svako pitanje svojih studenata
i učenika, da im je uvek pružio doslovno sve što im je bilo potrebno, i da je sa
mnogo strpljenja i pažnje, negovao kod njih istraživački duh, pre nego pasivno primanje. Uvek, ali doslovno uvek sam se odazvao pozivu da objasnim,
16
da podučim i poučim, svakog studenta i svakog učenika. Uvek, ali doslovno
uvek sam odgovorio na svako pitanje, savesno i stručno, temeljito i detaljno.
Uvek sam svim svojim studentima i učenicima pružio punu, pravu i verodostojnu informaciju, na svaku temu iz domena karatea/karate-doa, i budoa i
marcijaliteta. Uvek sam svim studentima i učenicima, i svakom studentu i učeniku „pokazivao put“, uvodeći ga u areale autentičnog, vrhunskog znanja,
ukazujući na vrhunske svetske uzanse, isključivo sa naučnog aspekta. Sa posebnom pažnjom sam ukazivao na svetske uslove, i na vrhunske kriterijume,
tražeći od studenata i učenika da se ogledaju u tom i takvom miljeu, da ne
ostanu na nivou lokalnog, provincijalnog, „mesnozajedničkog“. Da ne ostanu
na nivou regionalnog niti nacionalnog, da ih to ne bi pasiviziralo, u naporima
da se uvek i u kontinuitetu usavršavaju. Da razumeju i da usvoje vrhunske kriterijume autentičnog znanja, i da se ogledaju u vrhunskoj konkurenciji na svetskom nivou. Uporno sam insistirao da sve ispod toga, ima mnogo manje
smisla. Konačno, ali ne i najmanje važno, uporno sam se trudio da im i ličnim
primerom ukažem na nepohodnost da se mere, porede i uporeñuju samo, jedino i isključivo sa vrhunskim svetskim uzansama. Ako sam i malo doprineo
da moji studenti i učenici, majstori i instruktori kojima sam pružao edukaciju,
razumeju sušinu, ideju, spirit, tradiciju, istoriju, ali i teoriju (da spomenem i
nju: imao sam čast i priliku da napišem „Teoriju karatea“ kao udžbenik za edukaciju i obrazovanje instruktorskog kadra) pre svega karatea/karate-doa, mislim da sam, ako ne u potpunosti (da li je to uopšte moguće?), a ono barem u
značajnoj meri uspeo kao profesor, da sam svoju misiju časno obavio, i da sam
ispunio barem delić obaveze koju imam prema duhu i tradiciji karatea/karatedoa, budoa i marcijalnih umetnosti. Mislim da sam časno, verno i odano služio na „Putu kojim se najteže ide“. Da sam skromno i ponizno ispunio svoj
giri, ili barem jedan njegov deo, ali jedan važan deo. Giri koji se stekne, i preuzima, od prvog momenta kada se stupi u dojo. Giri koji traje ceo život, i kojega valja časno i dostojanstveno ispuniti, tačnije: ispunjavati svakoga dana
koji se provede na Putu karate-doa (ali i Karate-doa). Giri poiman i kao dug,
u smislu duga časti, ali i kao dužnost, obaveza, prema Karate-dou, prema plemenitom Putu Karate-doa, prema svetloj tradiciji ove umetnosti, koja traje hiljadama godina u kontinuitetu, prema senima starih majstora, i duhu, ideji,
samoj suštini umetnosti Karate-doa. Giri kojega imamo na umu svakog trenutka svoga života, i kome se odano i bezrezervno posvećujemo, učeći i usavršavajuči plemenitu Stazu Karate-doa. Svaka misao, svaki postupak, sve što
sam radio, i uradio, sledeći i poštujući Put, bez ostatka, i bez ikakve primisli
ili rezerve, bilo je u službi giri, koji sam osetio od prvog trenutka kada sam
stupio u dojo, i kojega osećam i dan-danas, na isti način, i sa nepromenjenim
intenzitetom.
Život na Putu Karate-doa (u smislu Tao, Do... shvaćeno u referencijalnom okviru tradicionalnih antičkih dalekoistočnih filosofema) je vita comtemplativa. Nije vita activa. (Obe odrednice je moguće čitati i u klasičnom
kartezijanskom smislu pojmova).
17
Istorija karate-doa je, u stvari, sam karate-do. Po svojoj suštini, karatedo je istovrsan, i suštinski smisaono mnogo bliži filosofemi, (jednom) obliku
filosofske misli. Pa i po odrednici da je njegova istorija, u stvari, on sam. Jer,
istorija filosofije je, u stvari, filosofija sama. Filosofija je bazirana na svojoj
povesti/istoriji, zasnovana je na znanju, idejama, konceptima... koji su poznati iz njene istorije, prošlosti. Bez svoje istorije, filosofija se uopšte ne bi
mogla utemeljiti kao oblik ljudskog mišljenja. Pa čak ni kao „ljubav ili naklonost prema mudrosti“ (što filia – sophia, etimološki, znači na starogrčkom). U suštini, ne postoji filosofija, bez istorije i, slobodno mogu da kažem:
povesti same filosofije. Tradicionalni karate-do se time (samo)iskazuje kao
oblik teorije, teorijskog mišljenja, kao oblik mišljenja koji je utemeljen u analogne teorijske okvire. Ne primarno, niti prvenstveno kao oblik prakse, kao
nekakav praksis, pogotovo ne kao utilitarna ili pragmatična „veština“. (Ovu
tezu sam bio slobodan da obrazložim na drugom mestu u tekstu, te neću dalje
insistirati na njoj). Po svojoj prirodi i po svojoj suštini, tradicionalni karatedo je mnogo manje sličan, a sasvim sigurno nije istovrsan sa, na primer, savremenim prirodnim egzaktnim naukama. U egzaktnim naukama, baziranim
na strukturalnoj zakonomernosti matematičkog formalizma, ali i u savremenoj fizici, hemiji, biologiji, istorija te nauke nije i sama (ta) nauka. Nasuprot,
savremeni oblici nauke su suštinski različiti, neistovrsni sa istorijskim oblicima te nauke. Pre svega po činjeničkom znanju, ali po i teorijskoj fundiranosti, metodologiji... Savremeni oblik pojedine egzaktne nauke ima i različit
predmet proučavanja, a i samo činjeničko znanje, ukupan korpus znanja je
različit, neretko i suprotan u odnosu na povesni/istorijski; specifičan je za sadašnja dostignuća (te, takve... ) nauke. Na osnovu prošlosti, bilo povesti, bilo
istorije pojedine nauke, ne može se rekonstruisati, niti čak predvideti budući/sadašnji njen oblik. A pogotovo ne ukupni korpus znanja i savremena teorijska zasnovanost te nauke. Povesni/istorijski fundamenti pojedine egzaktne
nauke ne formiraju i njen savremeni oblik. Tradicionalni karate-do je „sav“
prošlost. Na osnovu prošlosti, tradicije, istorije... moguće je ne samo „predvideti“ njegov aktuelni oblik, u suštini i savremeni, nego je to jedino i moguće,
jedino je činjenički i objektivno zasnovano. Put proučavanja tradicionalnog
karate-doa je „put unazad“, put u istoriju, u povest, u tradiciju, u kulturni milje
i civilizacijski krug dalekoistočnih zemalja, u kojima je prvobitni karate-do i
nastao, i u kojima se razvijao, tokom hiljada godina. Ne kao paradoks, što je
izvornik stariji, i što je samo znanje hronološki (istorijski) starije, to mu je veći
stepen autentičnosti, originalnosti, veći je stepen pouzdanosti, sa stanovišta
objektivnog, vrednosno neutralnog, naučnog proučavanja. Kao generalni
princip pri formiranju nauke o karate-dou, kao formativni princip svake naučne metodologije u njenim okvirima, važi pravilo: „što starije – to bolje“. Zato
što je prvobitna forma autentična. Znanje u domenu tradicionalnog karate-doa
se, u suštini, može poimati kao rekonstrukcija, što je više moguće verna, odnosno sa što je manje moguće neautentičnosti, „iskrivljavanja“, „pojednostavljenja“, „generalizacija“, onog prvobitnog, originalnog, izvornog,
18
početnog. Rekonstrukcija autentične ideje, prvobitne, originalne zamisli „autora“ (i, kasnije, autora, u pravom smislu te reči), tvorca, kreatora... elemenata, pojedine wasa i, što je od krucijalnog značaja, (pojedine) kate. Kate su
autorske tvorevine, i jedino rekonstrukcija i značenja, i smisla, i prvobitne,
originalne forme koju je postulirao sam tvorac, kreator (te) kate, ima uopšte
smisla. Bilo kakvo „osavremenjavanje“ znači izneveravanje osnovnog smisla, gubitak originalne suštine, prvobitne zamisli... tvorca odnosno kreatora te
kate. „Modernizatori“ u domenu karatea (jer u okviru tradicionalnog karatedoa to nije moguće, ne bi bilo smisleno) su, u stvari, izneveritelji bazične ideje,
osnovne zamisli. Što je pojedini oblik (recimo, kate...) bliži izvorniku, i autentičniji je, i ne samo da ima više smisla, nego jedino ima smisla. Upravo ta,
eternalna, vanvremena komponenta u bazičnom sloju značenja/smisla tradicionalnog karate-doa predstavlja njegov stožerni, primordijalni konstituens.
Rekonstruisati sistem značenja/smislova u tradicionalnog karate-dou, znači
istražiti povest/istoriju, što znači prošlost, i to što udaljeniju od sadašnjeg vremena. I po ovoj svojoj suštinskoj odlici, ako ne i prvenstveno po njoj, karatedo se vrlo odlučno i nedvosmisleno, bez ikakvog ostatka smisla,
(samo)iskazuje kao teorija, kao prvenstveno ili čak gotovo isključivo kao teorija (shvaćeno u originalnom smislu starogrčke antičke filosofske misli kao
viñenje, tačnije: jasnoviñenje, ili jasno viñenje). Tradicionalni karate-do je,
konsekventno, samo, jedino i isključivo teorija, teorijska misao i oblik teorijskog mišljenja, po svojoj prirodi i po svojoj suštini.
Važan aspekt – mogući smer mišljenja (jedne generalne, univerzalne...)
teorije karate-doa je uput ka fenomenologiji saznanja. Potrebno je da se u mišljenju vratimo barem nekoliko koraka unazad. Filosofija tradicionalnog karate-doa ako ne primarno, a ono barem konsekventno obuhvata, u svom
ukupnom korpusu, i teorijsku gnoseologiju, i epistemologiju, i noetiku, poimane kao klasične, „udžbeničke“ filosofske discipline, kao oblike filosofije
(sa)znanja. Teorijska ravan tradicionalnog karate-doa podrazumeva gnosis,
supstancijalno znanje; ne paradoksalno, i sam tradicionalni karate-do se može,
i mora poimati i (samo)definisati kao stožerni, temeljiti oblik znanja. Sa stanovišta dovoljnog razloga: poiman (samo) kao znanje, kao korpus ili suma
znanja, tradicionalni karate-do bi se suštinski mogao (i) tako determinisati,
čak i sa aspekta (samo)održivih razloga. Ukoliko bi se iz ukupnog polja značenja i smisaonog korpusa tradicionalnog karate-doa, nekim hipotetičkim postupkom (tipa „čarobnog štapića“) ekstraktovalo, ili apstrahovalo „to“ znanje,
koje se sasvim lepo može poimati (i) kao gnosis, u referencijalnom okviru klasične antičke (u ovom slučaju: klasifikatorne) filosofske misli, tradicionalni
karate-do više ne bi bio to. Ne bi bio ni „nešto drugo“. Ne bi bio/predstavljao
ništa.
Tradicionalni karate-do predstavlja sistematizovani oblik znanja, sistematizovano (svekoliko) znanje, i sistemsko znanje, u smislu formiranog sistema mišljenja, sa naglaskom na sistematičnosti i organizovanosti takvog
modela mišljenja i njegove klasifikatorne odrednice. Sistemsku odrednicu
19
tradicionalnog karate-doa sasvim precizno možemo poimati u referencijalnom okviru pojma episteme, „udžbenički“, mišljeno u tradiciji antičke starogrčke filosofske misli.
Dozvoliću sebi slobodu da (i) za ovu tezu ponudim odgovarajuću eksplikatornu ravan, uz primerene egzemplifikacije, na drugom mestu tokom izlaganja u ovoj knjizi. Na osnovu prethodnih ideja: da li se tradicionalni
karate-do može definisati (i) kao filosofska misao? Ili kao (zasebna, samostojna...) filosofema... Svetonazor, pogled na svet... Verujem u vrlo instruktivne mogućnosti ako bi se naučna misao kretala u pravcu razvoja i
promišljanja ovih ideja.
Najvažniji aspekt mog proučavanja i angažmana u domenu karatea/karate-doa je formiranje jedne savremene, suverene (i superiorne), samostojne
i samostalne nauke o karateu/karate-dou, istovrsne, inherentno (i) imanentno
komparatibilne i kompatibilne sa drugim savremenim naukama, u domenu
nauke i naučnog znanja uopšte. Utemeljio sam je na principima vrhunske
stručnosti, vrhunskog znanja, i formirao sam je sa vrhunskom kompetentnošću. Da bi uopšte imao neko i nekakvo mesto u savremenom svetu, karate/karate-do kao fenomen, a posebno savremena nauka o toj oblasti, jednostavno
mora da bude utemeljena u adekvatan pojmovni instrumentarijum, da progovara jezikom savremenih nauka, da bude na jednom opštem nivou, po svim
svojim odlikama, adekvatnom svim drugim naučnim oblastima. Poštovanje
povesti/istorije i tradicije karate-doa je potpuno i apsolutno. Generalni pristup,
model(i) i metamodeli teorijskog mišljenja kojima je predmet karate-do jednostavno moraju da budu na analognom nivou adekvacije sa svim drugim savremenim naukama, u potpunom skladu i kompatibilni sa metodologijom i
opštim dostignućima ultrasavremene nauke, savremenog naučnog pogleda na
svet. U okviru postuliranja naučnog pristupa karateu/karate-dou, metodološki
sam fundirao i vrlo sam dosledno sproveo organizaciju grañe, sveobuhvatnu
sistematizaciju, kao i potpunu, celinsku klasifikaciju (pre svega) svih oblasti
i domena u njegovim okvirima, ali i skupa svih domena, areala na koje se odnosi. Na naučnoj osnovi sam formirao i specifikovao sve discipline (kao jedinice nižeg reda u odnosu na sveukupnu nauku). Konačno, sproveo sam
iscrpnu, temeljitu, sveobuhvatnu i doslednu sistematizaciju i klasifikaciju svih
elemenata, grupa elemenata, vrsta i grupa tehnika, a posebno sam sistematizovao sistem kata, svih poznatih kata koje su u sistemskoj osnovi i u upotrebi
u tradicionalnom karate-dou. Na kraju, ali verovatno ne i ponajmanje važno,
formirao sam jedan celovit i sveobuhvatan program polaganja za učenička i
program polaganja za majstorska zvanja, koji obuhvata sve elemente, sve tehnike, grupe tehnika, celokupno znanje i celokupnu zastupljenu grañu, čije se
poznavanje predviña za sticanje odreñenog zvanja; za sva zvanja, počev od
najnižeg, pa do vrhovnog.
Ni karate ni karate-do, pa ni tradicionalni karate, a pogotovo tradicionalni karate-do, niti pojedinačno, niti poimani kao zbirni fenomen(i), nemaju nikakvu perspektivu, pa ni budućnost, a sasvim sigurno ne mogu imati nikakav
20
ugled, niti uticaj, niti pretendovati na njih, ukoliko nisu prvo i primarno
(jedna) vrhunski i ozbiljno teorijski fundirana nauka/nauke. Uvodeći princip
naučnosti u jednu, do tada dosta haotičnu, neorganizovanu oblast, približio
sam je kriterijumima (i) filosofskog modela mišljenja, i savremenom teorijskom mišljenju uopšte, i predmetu proučavanja prvenstveno savremenih humanističkih nauka. Samo, jedino i isključivo u tom referencijalnom okviru,
karate-do može da pretenduje na ozbiljnost, na bilo kakav ozbiljniji status, i
tretman u savremenom svetu, posebno u svetu savremene nauke/savremenih
nauka. Samo, jedino i isključivo kao savremena, vrhunski stručna i kompetentna nauka o karate-dou, sam karate-do može da se pozicioniora kao nešto
pažnje vredno, i kao (samo)definišući fenomen, i kao jedna oblast čovekovog
povesnog/istorijskog postignuća; kao jedna (još uvek) pažnje vredna oblast
ljudskog mišljenja, i znanja. Nauka o (tradicionalnom) karate-dou i marcijalnim umetnostima koju sam formulisao, čiji sam tvorac i utemeljivač, koncipirana je i fundirana (što je zaista krucijalno), ali i u potpunosti usklañena,
usaglašena na način da bude potpuno kompatibilna, sa epistolarnim normama
pre svega duha epohe, ali primarno sa epistolarnim normama (ultra)savremenih humanističkih nauka, posebno u domenu teorije, metodologije (i metametodologije) i odgovarajuće eksplikatorne ravni. Bez utemeljenja u samu
suštinu naučnosti, stručnosti i kompetentnosti, karate-do bi se (samo)marginalizovao, (pred)odredio bi samoga sebe, i to po automatizmu, kao kič-fenomen, kao nižerazredni oblik/vid banalne, površne zabave, kao nižerazredni
pojavni oblik u domenu globalne industrije zabave, sa tendencijom da nestane,
da se (samo)ukine. Svoj smisao, suštastveni, opšti smisao, poiman (i) kao
telos, karate-do može da konstituiše samo, jedino i isključivo ako predstavlja
predmet proučavanja jedne suverene savremene nauke ili, tačnije naučne
misli, koja obuhvata više naučnih disciplina. Svi drugi karatei nisu nikada ni
imali nekakav smisao, posebno ne naučno fundiran, i predstavljaju krajnje
obične, vulgarne oblike nižerazrednog kiča. Kič-fenomene, koji „zadovoljavaju“ ukus i (gotovo isključivo) kičerske potrebe, ali i želju za banalnom, nižerazrednom zabavom svojih konzumenata. I imaju dosta marginalno mesto
u savremenim industrijama zabave. Da li je (samo?) prekorno neznanje autora
literature (ili tačnije: „literature“) posvećene karateima i srodnim oblastima,
koje se svodi na neuko komentarisane slikovnice, naivne kič-oblande i ponekad, vrlo površnu legendaristiku, barem indirektno doprinelo ovakvom stanju? Eksplicitni sud o celokupnoj lietraturi o kojoj govorimo, vrednosni, ali i
sa stanovišta opšteg smisla, bio bi vrlo, vrlo, vrlo... nepovoljan. Da ne upotrebim jači izraz. To je literatura (ponavljam: „literatura“) koja predstavlja porugu smislu, koja nema ni jedan jedini kvalitet koji bi je makar i izdaleka
približio opštim uzansama i epistolarnoj normi stručne literature iz oblasti humanističkih nauka, koja se, na odgovarajući, ozbiljan način objavljuje u savremenom svetu. A kada autori te i takve literature pretenciozno počnu da se
neuko i nekompetentno upuštaju u pokušaje davanja nemuštih opaski koje bi
mogle da ukažu i na neki aspekt izvan elementarne slikovničnosti, zaista se
21
samo brukaju. A brukaju i karatee (plural!), i srodne oblasti, srozavajući im
ionako izuzetno nizak renome koji imaju u javnom mnenju u savremenom
svetu. Padam u iskušenje da pomislim da pojedinim autorima, koji vrlo pretenciozno pišu svoja delca, neko sa strane sugeriše, da im „suflira“ da malo
„obogate“ minorne i banalne sadržine njihovih tvorevina. Ali je svaki takav
pokušaj unapred osuñen na neuspeh, a „tumačenja“ sa stanovišta istorije, kulturologije, „filozofije“... u tim delima su parodična, farsična, zaista dostojna
prezira, i opravdanog podsmeha. A kada se ipak „ograniče“ samo na laičke
istoriografske pokušaje, to deluje vrlo šturo, neuko, neznalački, i bode oči neznanjem, nepoznavanjem osnovne istorijske nauke.
Vrlo važan aspekt naučnog, edukativnog i stručnog angažmana autora je
njegova publicistička delatnost. Svoju prvu knjigu KARATE-DO sam objavio 1977. godine. Objavljena je u skromnoj formi skripti, namenjenih prvenstveno mojim učenicima. Pisao sam je i objavio imajući na umu zaista vrlo
utilitarne potrebe. Karate je već bio zašao u drugu deceniju postojanja u Evropi. Razvoj takvog fenomena, iz neke druge oblasti, kao po pravilu bi pratila
i odgovarajuća literarna produkcija, odreñeni kvantum stručne literature. Meñutim, i u svetskim uslovima, postojao je samo manji broj klasičnih dela svetski priznatih instruktora, čija su se izdanja ponavljala iz godine u godinu. A u
domaćoj stručnoj i široj javnosti je bio vidljiv jedino nedostatak literature, pisanog pristupa karateu, ali i srodnim oblastima, koje su već stekle odreñeno
mesto (mislim pre svega na judo, ju-jitsu, aikido, kendo...). I profesionalno i
lično sam uvek visoko vrednovao sada već klasični zahtev svakog znanja i
svih znanja, ovaploćen u Plautovoj maksimi (sa dobrim razlogom sam je izabrao za zaglavlje ovog teksta): „Crpi vodu rešetom, ko hoće da uči bez
knjiga“. Ali ja tada (kao ni sada !) nisam uspeo da pronañem odgovarajuću
knjigu, pisanu sa stanovišta stručnog znanja, a ne samo kao ilustrovanu popularnu knjižicu, ili kao komentarisanu slikovnicu. Lakonski, shvatio sam da
ja moram da je napišem. Jednostavno, nema ko drugi. Polemičko je pitanje:
da li ne zna, ne ume, nije sposoban, nije vičan... Nije prilika za (pre svega akademsku) raspravu na ovu temu. I napisao sam je, u toku intenzivnog rada, u
kontinuitetu, tokom te 1977. godine. I objavio sam je. I dospela je u ruke čitalaca, od kojih su većina bili moji učenici. I prenošena je dalje, davana je iz
ruke u ruku, kopirana je, umnožavana, prepisivana... što je i razumljivo s obzirom na zaista nevelik tiraž u kome je objavljena. Sa zadovoljstvom sam
shvatio da njen ne mnogo reprezentativni izgled, nije mnogo smetao njenim
čitaocima. Zaista je bilo dosta stvarno zainteresovanih, i od pojedinih čitalaca
sam dobio čestitke, pohvale, ali i čitav niz pitanja. Bez lažne skromnosti, zahvalio sam se na pohvalama i čestitkama. Koristim priliku da to, ovom jubilarnom prilikom, ponovo učinim. Ti „prvi“ čitaoci su mi posebno dragi i, mada
smo otada zaista prešli dug put, omeñan sa više od trideset knjiga, i u kontinuitetu od više od trideset godina, zaista ih imam u lepoj uspomeni, koja nije
ni malo izbledela, i uvek ih se setim sa posebnim zadovoljstvom i, moram
priznati, malo sete. Reminiscencije su i inače, kao po pravilu, ponekad pre22
bojene odreñenom dozom sete. A na pitanja koja sam tom (i drugim prilikama)
dobio, odgovorio sam prema svom profesionalnom i stručnom znanju i prema
profesionalnoj savesti, ali i ličnoj autorskoj etici. Taj početni entuzijazam kod
mojih čitalaca, takoñe je predstavljao jedan od važnih faktora za odluku da
nastavim da pišem i objavljujem knjige posvećene karateu/karate-dou, budou
i srodnim oblastima. Kao kuriozum: s obzirom da su mi mnogi i lično tražili
knjigu, koje više nije bilo na tržištu, jer se brzo rasprodala, i ceo tiraž je ubrzo
„razgrabljen“, i te knjige jednostavno nije više bilo, nije bilo moguće nabaviti
je, ja sam prijateljima, studentima, učenicima... malo po malo, davao i svoje
autorske primerke. Ubrzo mi je ostalo samo nekoliko primeraka, za lične potrebe. Ali, tokom narednih godina, nekoliko meni dragih osoba me je lično zamolilo da im dam barem jedan primerak. Selektivno, ja sam davao pojedine
knjige, od tih nekoliko preostalih primeraka. Konačno, ja, autor, imao sam
jednu, i doslovno samo jednu (preostalu) knjigu. Na lični nagovor bliskog prijatelja, jednog od mojih prvih učenika, tada već majstora karatea, pozajmio
sam mu je, sa idejom da je fotokopira i, da mi je, naravno, vrati. Dao sam mu
poslednji primerak knjige, i on mi je nije vratio tokom narednih godina. Kada
god bih ga sreo, čvrsto mi je obećavao da će to vrlo brzo učiniti. Ali nije. I
tako je cela stvar malo potonula u vreme. Možda ni ja nisam bio dovoljno
odlučan da svoj jedini preostali primerak knjige ponovo dobijem? I tako su
protekle sve ove decenije. Taj jedini primerak knjige mi nikada nije vratio.
Sada je već kasno. Moj prijatelj, nažalost, nije više meñu nama, preminuo je.
De mortius nil nisi bonum.
Narednu knjigu „Uvod u karate“ sam objavio u saradnji sa vrlo bliskim
prijateljem i dugogodišnjim saradnikom, prof. dr Draganom Janjićem, pre više
od trideset godina (1978. god.). Ova knjiga, koja je u rukama čitaoca, predstavlja jubilarno izdanje, posvećeno tridesetogodišnjici od objavljivanja
(prvog) izdanja te knjige. Knjiga je doživela vrlo dobar prijem kod čitalačke
publike: po mišljenu autora ovih redova, čak iznenañujuće dobar. Odmah za
njom je usledila treća, četvrta, peta... Tokom decenija sam objavljivao pre
svega knjige, ali i naučne, stručne tekstove, studije, eseje, oglede... kojima je
predmet karate/karate-do, i marcijalne umetnosti, kao zajednički fenomen, u
smislu zbirnog pojma budo, ili pojedine od njih, koje su u tom trenutku bile u
žiži pažnje javnosti. Drugi, važniji aspekt moje publicistike delatnosti posvećene ovim temama, predstavlja objavljivanje temeljitijih, kapitalnih dela, sa
trajnom (upotrebnom) vrednošću, koje nisu u neposrednoj vezi sa aktuelnom
popularnošću pojedinog fenomena, ili grupe fenomena, iz ovog domena. Na
umu imam pre svega naučne, stručne tekstove, kapitalna dela, udžbenike najopštijeg univerzalnog sadržaja, čija tematska sadržina umnogome ili u potpunosti prevazilazi sam aktuelni trenutak karatea, karate-doa ili marcijalnih
umetnosti. Bez lažne skromnosti, to su dela koja imaju trajnu vrednost, i koja
će trajno ostali u baštini vrhunske literature iz ovih oblasti. Trajno, jer su koncipirana i pisana kao temeljito znanje, i mogu se sa podjednakom aktuelnošću
čitati i danas, i za sto godina, i sve dok je sveta i veka, u kome uopšte postoji
23
karate(do) kao fenomen. Lično insistiram da čitalac prvenstveno posveti pažnju tim i takvim delima, jer su uveliko i odavno izdržala probu vremena, i sasvim i u potpunosti su prevazišla aktuelni trenutak u kome su bila
objavljivana.
Objavljujući knjige posvećene ovim temama u kontinuitetu, tokom niza
godina, objavio sam više od trideset knjiga. Što takoñe može da predstavlja
lep jubilej, i istovremeno dobar povod za objavljivanje izbora tekstova iz
mojih knjiga. Dosta od tih knjiga sam objavio tokom višedecenijske prijateljske, profesionalne i stručne saradnje, u kontinuitetu, sa prof. dr Draganom Janjićem, veteranom i danas takoñe vrlo istaknutim velemajstorom karatea.
Formiranje jedne savremene nauke o karateu/karate-dou prvenstveno je moje
delo. Naše ukupno zajedničko publicističko delo posvećeno karateu, karatedou, budou i srodnim temama, zaista je tokom decenija imalo vrlo zapaženu
recepciji i kod čitalačke publike, i naše knjige su prodate u ukupnim tiražima
od više od 200.000 primeraka. Potražnja za pojedinim našim knjigama je,
moram priznati, ponekad znala da iznenadi i same autore. Dosta naših knjiga
je doživelo i po četiri, pet izdanja, i čitav niz godina su bile prisutne u stručnoj i široj javnosti, i u knjižarskim izlozima. Internacionalno izdanje „70 KARATE - KATA“ je objavljeno i na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku.
Izbor tekstova koji su pred čitaocem je izvršen po kriterijumu reprezentativnosti i prema ipak trajnijem značaju i vrednosti zastupljenih tekstova.
Uvršćeni su tekstovi iz dvanaest knjiga, prvenstveno onih koje zaista imaju
trajniji značaj. Svi uvršćeni tekstovi su takoñe izabrani prema kriterijumu opštijeg značaja, u smislu da imaju da ponude čitaocu jedan korpus znanja, ali i
komplentu informaciju, o suštinskim i značajnim temama iz domena budoa,
marcijalnih umetnosti i karatea/karate-doa. Jasno je da u ovako koncipiran
izbor nisu, i da ne mogu biti uvršćeni ni približno svi tekstovi (kvantitet
mog/našeg opusa se meri hiljadama, ako ne i destinama hiljada objavljenih
strana). Stoga je izbor bio sveden na selekciju, redukciju i eliminaciju, odnosno na uzimanje u obzir samo pojedinih tekstova, za koje mislim da su reprezentativni. Da svojom tematikom, korpusom obuhvaćenog znanja i skupom
informacija prezentuju i istovremeno reprezentuju ukupni korpus mog/našeg
dosadašnjeg rada. Ovo je, ipak, jubilarno izdanje, i trebalo bi da zadovolji i
svrhu panoramskog uvida u celinu svih objavljenih (prvenstveno) knjiga. Pri
ovakvoj koncepciji izbora tekstova koji su uvršćeni u ovaj izbor, moglo je da
doñe i do odreñenog „preklapanja“ pojedinih tematskih i sadržinskih celina.
To bi se teško dalo izbeći i pri mnogo rigoroznijem izboru, jer je, tokom više
od trideset godina, autor, sasvim je izvesno, imao priliku da o pojedinim temama piše u više prilika, sa stanovišta različitih aspekata, sa različitim ciljevima, i u vrlo različitom obimu.
Pored teorijskih i stručnih rasprava i akademskog proučavanja i naučnog
analiziranja predmeta kojima se bavim, ponudio sam i jedan sloj značenja, (u
pojedinim izabranim tekstovima), koji je prvenstveno informativan po svojoj
prirodi. Profesorsku sklonost ka voñenju rasprave i ka diskusiji na „čisto“ aka24
demskom nivou sam morao da kontrolišem, kanališem i usmerim u pravcu ravnomernije zastupljenosti (i) tekstova različitih struktura, tematike, i modela
i načina pristupa grañi, kao i same obrade grañe. Smatram da bi čitalac ove (i
ovakvih) knjiga trebalo da dobije i nešto više, značajnije, sa većom upotrebnom vrednošću od (pukog) jubileumskog izbora, a u svakom slučaju mnogo
i više i suštinski značajnije od svečarskog i prigodnog sadržaja. Povod jeste
jubilarni, i prilika bi mogla biti (i) svečano obeležavanje jednog značajnog jubileja, ali sama knjiga, po svojoj koncepciji, to nije. Ili barem nije samo to, niti
je prvenstveno to. Koncipirana je i zamišljena da pruži jedan (mogući) uvid u
neke relevantne aspekte mog publicističkog rada, posvećenog ovim oblastima. A ne da samo potseti čitaoce na tekstove koje su imali prilike da čitaju,
prateći taj publicistički rad tokom proteklih decenija. Izazov reminiscencije,
sentimentalne uspomene, rekapitulacije... jeste, po svojoj prirodi, vrlo snažan,
kada se autor suoči sa zahtevom da posle toliko godina, ponovo pročita svoje,
već odavno objavljene tekstove, i da izvrši adekvatan izbor za jubilarno objavljivanje. Veoma često korišćena (i zloupotrebljavana) metafora „da su autoru njegove knjige kao njegova deca“, i da mu je zaista teško da izabere
izmeñu njih, ima pre svega afektivnu vrednost. Na racionalnom nivou postupanja, izbor koji sam napravio, i koji se nalazi pred čitaocem, jeste objektivno
jedan od mogućih, a sasvim izvesno jedan od optimalnih, prema unapred
usvojenim kriterijumima. Konačno, mlañe generacije u miljeu karatea i srodnih oblasti će imati pravu priliku da se (i) upoznaju, i da steknu jedan pravi
uvid u suštinu fenomena karatea, karate-doa, budoa i marcijalnih umetnosti,
utemeljen na naučnom, stručnom i vrhunski kompetentnom znanju, koje pruža
ova knjiga. To im je jedinstvena i vrlo retka i, samim tim, izuzetno dragocena
prilika, jer je sva druga literatura posvećena ovoj oblasti sasvim bezvredna.
Svodi se na komentarisane slikovnice i vulgarno samoreklamerstvo, i predstavlja nižerazredni kič u domenu publicistike, i literature uopše, pogotovo
stručne, ali i popularne. Nedostaje joj znanje, učenost u najboljem smislu te
reči, nauka, stručnost, profesionalnost, kompetentnost, ali i elementarna pismenost, pouzdana metodologija izlaganja, a stilistika je autorima te i takve
literature nedostižan i nedostiziv cilj, često i potpuno nepoznat. Kao što im je
nepoznato i samo postojanje autentičnog znanja, ne samo u domenu karatea/karate-doa, nego i iz bilo koje druge oblasti.
Strukturno, formirao sam dve celine, koje sam imenovao delovima, i
cilju metodološke organizacije zastupljene grañe. Prvi deo obuhvata tekstove
i tekstuelne celine kojima su predmet budo i marcijalne umetnosti, ali i marcijalne veštine. Drugi deo obuhvata tekstove koji imaju za predmet proučavanja karate i karate-do. Tematska distinkcija je, očigledno, predstavljala
diferencijalni kriterijum za ovakvo strukturisanje tematskih celina i za primenjenu metodološku organizaciju zastupljenih tekstova. I s obzirom na razliku u temama, i s obzirom na ukupni obim zastupljenih tekstova, bolje je da
se ukupna graña sistematizuje u dve (odvojene) knjige.
25
II
(Ka skici jedne moguće hermeneutike Karate-doa)
Kada sam ja počinjao, celokupni milje karatea, (ne bi bilo u potpunosti
smisaono opravdano reći: karate-doa), budoa, marcijalnih... (ne usuñujem se
da bez zadrške kažem: umetnosti, zato se opredeljujem za termin: veština ili,
čak „borilačkih“ veština), bio je suštinski, krucijalno različit od savremene
scene karatea i srodnih oblasti, (i) ako na umu imamo svetske uslove, čak i prvenstveno svetske uslove. Hermeneutička distanca je tako velika, da se često
dolazi gotovo do tačke neprepoznatljivosti. Sistem modifikacija koji su svi
„do“ oblici pretrpeli do sredine dvadesetog veka u suštini se često svodio na
homogenizaciju simplifikacijom, na banalizaciju značenja, na ozbiljnu i ireverzibilnu redukciju smisla. Tek tako promenjeni, „osavremenjeni“ oblici „doa“ su, u stvari, izašli iz svoje matične zemlje, Japana, i počeli su da se šire u
kulturnim miljeima nejapanskih i neazijskih civilizacija. „Rasprostiru“ (slobodno ovaj pojam možete shvatiti i pežorativno) se u hermeneutički i civilizacijski vrlo različite i raznorodne kulturne miljee, dolaze u vrlo neistovrsna
socio-kulturna okruženja, i tu, u tim i takvim uslovima, a budući i sami vrlo
„promenjeni“, pokušavaju da izvrše enkulturalistički uticaj. „Pokušavaju“ je
sasvim dobro pojmovno odreñenje, jer nijedan „do“ nije nikada uspeo da direktno i neposredno transponuje (i da na iole smislenijem nivou „realizuje“)
svoj smisao, svoju suštinu, ono po čemu je to što jeste, u kulturnom krugu i u
civilizacijskom okruženju, u kome se „obreo“. Ukupna hermeneutička situacija „do“ fenomena u njihovom novom, neoriginalnom, netradicionalnom
okruženju, tada već sasvim izvesno modernog sveta, utemeljenog na kulturi
zapadne civilizacije, i njenim odlikama, bila je vrlo paradoksalna i, padam u
iskušenje da metaforično kažem: shizofrena. Niti su „do“ (judo, karatedo, aikido, kendo...) više bili „oni stari“, niti je savremeni svet, sa svojim modernim vrednostima, naučnim pogledom na svet, hedonističkom filosofijom
egzistencije, sa modernim oblicima naučnog znanja... uopšte mogao da „razume“ nešto takvo kao što je „bit“, „suština“, „srž“, „duh“, „tradicija“...
budoa. Niti bi to uopšte hteo, niti je bilo ikakve volje da se tome pristupi. A i
zašto bi, da budemo malo trezveniji, da ne kažem ciničniji. Šta je to što su
budoi, „do“ fenomen uopšte, imali da ponude savremenoj zapadnoj civilizaciji? I zašto bi bilo koji populacioni sloj, ili grupa, ili milje..., pa i onaj najsporedniji, marginalni, u socio-kulturnom miljeu savremenog sveta (izvan pre
svega Japana, ali i drugih azijskih kultura, na povesnom/istorijskom raskršću
na kome su te kulture bile sredinom dvadesetog veka) uopšte imao bilo kakvo
interesovanje za tako nešto. Kakvo bi to uopšte interesovanje i moglo da bude;
koji interes bi stajao iza svega toga? Jer, očigledno je, budoi nisu neka preka
potreba, nekakva nužnost. Niti su iole bliski mentalnom sklopu i mentalitetu
čoveka savremene zapadne civilizacije. U odnosu na primarni tok duha epohe
i epohalnog mišljenja, budoi su nešto ne samo marginalno, nego i sasvim sporedno, ali i neistovrsno, rekli bismo čak i ne mnogo kompatibilno, ili čak in26
kopatibilno, u odnosu na pogled na svet, na svetonazor, na generalni i univerzalno rasprostranjeni duh epohe, ali i u odnosu na samo epohalno mišljenje.
Savremeni svet bi sasvim lepo mogao i bez njih, i to bez ikakvog osećanja nedostatka. (Kao i bez mnogih drugih oblasti ljudskog duha, ili znanja, koji dolaze iz ranijih epoha, a tradicionalno su orijentisani). I da budoa uopšte nema,
a pogotovo da ih nema u savremenoj zapadnoj civilizaciji, ovaj svet bi bio (gotovo) potpuno isti. Zaista se ne bi ništa suštinski izmenilo. Niti bi to neko posebno primetio, niti bi nedostatak budoa bilo kome nešto posebno značio. Na
umu imamo savremenog čoveka zapadne civilizacije. Naravno da bi onima
koji su u svetu budoa, takav nedostatak predstavljao (i) odreñeni gubitak, veći
ili manji, značajniji ili manje značajan. U svakom slučaju, budoi bi se mogli
posmatrati i kao svojevrsan relikt prošlosti, kao uveliko i odavno zastareo u
potpunosti prevaziñen fenomen, kao „strano telo“ u uslovima savremene svetske civilizacije.
I u periodu kada su stupili na „strano tle“, kada su se obreli u kulturnom
i civilizacijskom krugu savremenog zapadnog sveta, budoi su bili, i predstavljali su „višak smisla“. Već su i sami pretrpeli suštinsku i ireverziblinu redukciju smisla, i sada su se kao nekim čudom našli ne u „neprijateljskom“ nego
pre u sasvim neutralnom, radije koristim termin: nezainteresovanom okruženju. Pa čak ni tako osiromašeni, banalizovani, sa kič-oblandom legendarističke tradicije... teško da su mogli da računaju na iole veću pažnju. Pogotovo
ne na neki značajniji uticaj. A o akulturalističkom uticaju, pogovoto trajnijem
i postojanijem, u domenu drugog kultunog i civilizacijskog okruženja, nije se
moglo ni pomišljati. Niti je postojao takav idejni projekat, niti čak ni (meta)zamisao. A o ugledu, renomeu, vrhunskom autoritetu... koji su, kao po pravilu,
uživali u domenu tradicionalnih kultura na svom matičnom području, nije
moglo biti ni govora. Ni tada (govorimo prvenstveno o sredini dvadesetog
veka), a pogotovo ne sada, u svesti savremenog čoveka zapadne civilizacije,
ali ni u javnom mnenju, u medijima, institucijama... ni na jednoj iole relevantnoj instanci... budoi, posmatrani kao zbirni fenomen, ali ni svaki od njih
pojedinačno, pa ni oni najrasprostranjeniji i najmasovniji, ne uživaju nikakav
ugled, ne smatraju se oblašću koja zaslužuje poštovanje, uvažavanje... A vulgarizacija, banalizacija, trivijalizacija... kao opšti trendovi koji su, ne samo
kontingentno pratili „osportnjavanje“, i/ili „posportnjavanje“, koje predstavlja generalni trend u ovoj oblasti više od pola veka, tek su uništili i one najsitnije mrvice mogućeg elementarnog uvažavanja fenomena, koje je sada vrlo
teško smisleno nazivati budoom, a sasvim izvesno ne tradicionalnim budoom.
Decenije „osportnjavanja“ ili „posportnjavanja“ karate-doa, judoa, aikidoa, kendoa, budoa posmatranih kao zbirni fenomen, kao neminovni ishod su
imali njihovo potpuno uništenje. Ali i njihova „popularizacija“ je vrlo značajno doprinela ovakvom, predvidljivom, i jedinom mogućem ishodu. Zakonomernost algoritma razvoja tog procesa je bila vrlo jednoznačna i isključivo
jednosmerna, tokom svih proteklih decenija. Jer, „operacija je uspela – pacijent je umro“. I morao je da umre. Takav ishod je bio ne samo predvidljiv, i to
27
ne samo pronicljivom prognostičaru, nego je bio i neizbežan. Kada se ukine
suština jednog fenomena, koja ga je i odlikovala, ali i (pred)odreñivala tokom
(barem) hiljada godina u kontinuitetu; kada se ceo korpus fenomena „izglobi“
iz svog prirodnog i sebi jedino primerenog socio-kulturnog kruga, izbaci iz
ravnoteže iz svog postojanog tradicionalnog i istorijskog miljea, i transponuje
u sasvim različit i nedobronameran civilizacijski krug i (analogno) kulturno
okruženje, što se, kao sudbinski udes, desilo i karate/karate-dou, a pre njega
judou, a nakon toga i aikidou, kendou... svim budoima..., šta se uopšte (i sa
kojim razlogom) i moglo očekivati? Blagonaklono i vrlo umerenim jezikom,
na drugom mestu u ovoj knjizi smo već ukazali na jedini mogući „rezultat“,
koji se činjenički realizovao u istorijskoj stvarnosti savremenog sveta: mrtvoroñenče, nedonošče ili bastard... Čitalac može da razume (i usvoji) sve tri
odrednice, ili da izabere samo jednu, prema ličnom afinitetu. Smisao ove teze
neće biti narušen. Aktuelni trenutak karate-doa i srodnih oblasti (da ih prečesto ne apostrofiramo tokom izlaganja u ovom tekstu) samo je očekivani, predvidljivi (i predviñeni ?) rezultat jednog zakonomernog procesa, koji je takav
kakav jeste, jer se razvijao prema sopstvenim zakonitostima, i čiji je rezultat
neminovno takav, jer mu je ishodište bilo gotovo (pred)determinisano. Ako se
pravolinijski krećete putem čiji pravac vodi u provaliju, i konstantno idete u
istom smeru, koji vas sve više i više njoj približava, vrlo je jasno gde ćete završiti. Budoi se, u savremenom svetu, zaista jesu sunovratili u provaliju, u besciljnosti, besmislenosti, banalizacije, površnosti, trivijalnosti, pre svega u
domen(e) kiča... ali i u „predele“ grubosti, sile, nasilja...
Lično sam više bio razočaran, i zgrožen, opštom glupošću koja je najrasprostranjenija u savremenom svetu karatea, budoa i njemu srodnih oblasti.
Glupost, koja je rak-rana savremenih karatea, shvaćena kao nedostatak pameti, ali i kao nedostatak razuma. Samo bi ova odrednica predstavljala, sasvim dobru definiciju svih karatea (plural !) u savremenom svetu, po principu
dovoljnog razloga. Definitivnu, trajnu i ireverzibilnu odrednicu. Jer karatei,
ali ni svaki pojedinačni karate, ne mogu da se vrate u svoju proslost, u svoju
istoriju, u svoju tradiciju (nijedan fenomen, naravno, to ne može). A u izuzetno dinamičnom i dnevno promenljivom svetu, u kome svoje mesto pokušavaju da i karatei pronañu, ne mogu da „stanu“, da se „osvrnu“, da se “priberu“,
a pogotovo ne mogu da se „zaustave“. Prema automatizovanoj i slepoj sili inercije, mogu samo „napred“. A ako (već) danas predstavljaju gomilu gluposti i
puke besmislice, lišene i smisla i (osnovnog) značenja, šta li će ti (isti) karatei predstavljati sutra, ili prekosutra. To zaista niko ne zna, ne može da zna, ne
može da predvidi, niti se to može (objektivno) predvideti. (Laskajući sebi da
sam vrsan poznavalac stvari, i najkompetentniji „insajder“, ipak ne bih stupio
na diletantsko tle predviñanja „budućnosti“ tih karatea, i svih karatea uopšte,
niti budućnosti budoa, i njihove zbirne i pojedinačne „sudbine“). Jer, njihovo
„danas“ je već pod velikim znakom pitanja. A šta će biti sa njima „sutra“, to
niko ne zna. I ne može da zna. A onaj ko bi eventualno, tvrdio da zna, ili da
28
može da predvidi, taj, jednostavno rečeno, laže. Pa ga kao lažova valja (i) raskrinkati. Ili je neuk, prostodušan, a mogao bi biti čak i dobronameran (mogu
hipotetički da zamislim i tako nešto), pa bi mu valjalo ukazati na grešku u mišljenju. Da koristim vrlo blag izraz.
U svesti ne samo neupućenog čoveka savremene svetske civilizacije,
budoi, kao zbirni fenomen, a i svaki ponaosob, oni za koje je (on) uopšte ikada
čuo (i oni najpoznatiji i najmasovniji, naravno, kao što su judo, karate, aikido,
kendo..), kao i za sve one koji su učesnici, vežbači, nastavnici, „treneri“, kao
i odgovarajuće organizacije, na svim nivoima (a u svetu ih ima na hiljade i hiljade)... dakle zainteresovani insajderi, koji bi po prirodi stvari ipak trebalo da
su barem malo upućeniji, budoi su sportovi, nastali na osnovu pojedinih praktičnih tehnika iz domena njihovih (ukupnih) wasa, ili predstavljaju veštine,
kojima se često pripisuje samoodbrambeni aspekt. Kao egzemplifikaciju, i/ili
kao ilustraciju sveopšte kakofonije koja („suvereno“) vlada na savremenoj karate-sceni, ali i na savremenoj sceni srodnih oblasti, valja uzeti u obzir činjenicu da se karatei, mnogooblični i vrlo raznorodni, vežbaju u više od 180
zemalja u svetu; da ih vežba (ili „trenira“, u zavisnosti od tumačenja) više desetina miliona osoba (postoji čak i podatak: preko sto ili sto pedeset miliona);
da postoje desetine hiljada, ili čak stotine hiljada klubova ili pojedinačnih centara, hiljade regionalnih, nacionalnih, nadnacionalnih i svetskih (što najčešće
znači: „svetskih“) organizacija, formiranih (i) od strane preko pedeset „većih“
stilova, škola, pravaca različitih i raznorodnih karatea, koji koegzistiraju u savremenom svetu. Spominjem više od pedeset, onih koji ipak „nešto znače“,
barem po nekoj osnovnoj formi (zvanična registracija, postojanje u odreñenom broju zemalja...), i po iole većoj masovnosti članstva. Na savremenoj karate-sceni postoji na stotine i stotine (drugih) „škola“, „stilova“, „pravaca“...
koji su na granici anonimnosti i beznačajnosti, ili ispod nje. Više ili manje minornih, koje predvode i kojima su „lideri“ diletanti, anonimusi... Mada savremena karate-scena „pruža utočište“ i odreñenom broju prevaranata,
obmanjivača, manipulatora... koji više ili manje vešto koriste naziv karate odnosno budo, i čitav sistem kič-oblandi koje gotovo kontingentno idu uz to.
Više, bolje i drugačije niti postoji, niti je uopšte moguće, ne samo u svesti i
poimanju, nego i u svakodnevnoj praksi... čega? Budoa u tradicionalnom i originalnom obliku zaista više uopšte i nema, u savremenom svetu. Ovo nije paušalna ocena, i procena rezigniranog tradicionaliste, koji je uveliko u petoj
deceniji proučavanja budoa. Ovo je činjenička istina. Ne lamentiram, i ne
smatram bilo kakav lament primerenim, niti uopšte umesnim, u kontekstu ozbiljnijeg promišljanja fenomena budoa, pogotovo u referencijalnom okviru
savremenog sveta. Niti uopšte, u bilo kom referencijalnom okviru, pa i najgeneralnijem. Prethodne činjenice, informacije koje postuliram, valja shvatiti
kao skicu za jednu moguću kritiku, formiranu na nivou principijelne rasprave.
(I) iz tog razloga sam se vrlo postojano uzdržavao da iznosim bilo koji argumentum ad hominem. A i sama zamisao, i nekakva (meta)ideja ispraznog kritizerstva mi je u potpunosti strana, i izvan intencija, tokom izlaganja u ovom
tekstu, ali i tokom izlaganja u mom ukupnom opusu posvećenom ovim temama.
29
Najprijateljskiji savet koji se može dati pokloniku ili sledbeniku budoa,
karate-doa, tradicionalnog karate-doa: ako nekim slučajem ikada budete imali
priliku da vidite autentičnog učitelja (tačnije: Učitelja) koji poseduje izvorno,
ortodoksno, tradicionalno znanje (tačnije: Znanje), sudbina vam je zaista bila
vrlo naklonjena. To je jedinstvena, izuzetna, životna prilika, prilika koja će
vam se, možda, ukazati jednom u životu. Savetujem vam da mu ukažete dužno
poštovanje i izuzetno uvažavanje, da mu se obraćate (ako uopšte budete imali
takvu priliku, da mu se obratite) učtivo, skromno i sa poniznošću. I čuvajte ga
kao malo vode na dlanu, ili kao najdragoceniti unikatni dragulj. Ako vas,
kojim slučajem, obasja milost proviñenja, ili sudbine, i on (tačnije: On), i
usputno baci pogleda na vas, smatrajte se izuzetno počastvovanim i posebno
privilegovanim. S obzirom da je on pravi rudnik najuzvišenijeg i najreñeg znanja, da je pravi rasadnik plemenite mudrosti Karate-doa (ili srodnih Budoa),
mudro i razborito „iskoristite“ svoju jedinstvenu priliku, smatrajući je za životnu šansu. Jer autentilnih vrhunskih znalaca tradicionalnog karate-doa je
zaista vrlo malo u savremenom svetu, i svi su već u vrlo ozbiljnim godinama.
Uskoro ih više neće biti meñu nama.
Prve generacije koje su započele da vežbaju judo, ju-jutsu, a posebno karate, počev od šezdesetih godina dvadesetog veka, bile su zaista dosta specifične. Pravo, autentično znanje gotovo da nije postojalo, a jedva da je i bilo
dostupno. Jedini poznavaoci, stručnjaci koji su imali odreñeno znanje, bili su
japanski instruktori. Ta prva generacija instruktora, koja je otišla iz Japana u
svet, zaista je najzaslužnija za to što se svet uopšte upoznao sa budoom; više
volim da kažem; budoima. Kao što je u toj prvoj generaciji učenika, sledbenika, ozbiljno zainteresovanih, ipak bilo i intelektualaca, barem neke gimnazijske i studentske omladine. To su bili mlañi ljudi, koji su se i sami
obrazovali, koji su bili u obrazovnom procesu. Na putu ka fakultetskim diplomama, koji će formirati sutrašnju inteligenciju. Jedan sloj na ipak nešto
višem socio-kulturnom nivou, prvenstveno urbana omladina. Koja je nekada
nešto i pročitala, koja se nekada nečim i bavila, a što nije samo trivijalna, površna, banalna zabava. Zaista su retki pojedinci, i u tom miljeu, koji su se ipak
interesovali (i) za zen, yogu, budizam... Na umu imam interesovanje koje nije
na najbanalnijem, najpovršnijem nivou. Pre svega pod uticajem liberalnijih
svetskih megatrendova, u kojima je interesovanje (naravno, najčešće samo
vrlo površno) za dalekoistočne kulture bilo uhvatilo korena kod jednog, dosta
specifičnog, ali primetnog sloja mlañih, koji su od okoline poimani kao „intelektualci“; vulgarnije, kao „mistici“. U stvarnosti, tek pojedini od njih će,
kasnije, kada završe obrazovni proces, i stupiti u redove inteligencije, u tehničkom smislu. Pravih, autentičnih intelektualaca, u punom značenju tog
pojma, jedva da je i tada bilo u miljeu karatea, judoa, aikidoa, kendoa... Danas
ih nema uopšte; niti bi trebalo da ih ima (dozvoljavam sebi još jednu ciničnu
opasku). Šta bi intelektualci uopšte i tražili u tim oblastima. Ono što savremeni oblici (čega, to više nema nikakvih dodirnih tačaka sa tradicionalnim budoima; naprotiv, udaljeno je od njih kao nebo i zemlja) nude, zaista nije i ne
30
može da bude iole privlačno i sasvim malo, ili jedva i malo intelektualno nastrojenim osobama. Naprotiv, može (i trebalo bi) samo da im bude odbojno.
Karate, na koga najčešće mislim dok pišem ovaj tekst, takav kakav je, i u svom
najboljem, a pogotovo u svom najgorem izdanju, ne pruža ništa. Niti može da
pruži bilo šta, pogotovo ne pažnje vredno. Zašto bi bilo ko uopšte pomislio da
uopšte investira, a nekmoli da stvarno investira pažnju, i zašto bi ulagao svoje
vreme i energiju u improvizovanu diletantsku ošljariju, što je vrlo optimistična i vrlo blagonaklona „definicija“ pre svega karate-sporta, ali i gotovo svih
drugih karatea, koji postoje u savremenom svetu. Ponuda u svetskoj industriji
zabave je tako velika, razuñena, sofisticirana, i masovno rasprostranjena, i
svuda je lako i trenutno dostupna, da bi bilo ko iole ozbiljniji teško na taj i
takav karate, odnosno na te i takve karatee, ikada i pogleda bacio.
I na njihovom matičnom području, gde na umu imamo prvenstveno
Japan, koji je bio najveći i nadaleko najznačajniji „izvoznik“ budoa u savremenom svetu, ali i druge azijske kulture, već je u drugoj, a pogotovo u trećoj,
i narednim generacijama instruktora i, sada se već slobodno može reći, trenera, bilo dosta „jeretika“, koji su judo, karate, aikido, kendo... i sami poimali
i tumačili kao (i) sportove, tačnije kao oblik fizičke aktivnosti, ili prvenstveno
fizičke aktivnosti; u najboljem slučaju kao oblike psihofizičke aktivnosti, poimane prvenstveno kao oblike psihofizičke aktivnosti, mnogo više nego kao
oblike psihofizičke aktivnosti. Karate je poiman i tumačen (i) kao oblik borilaštva, kao sukob dva vežbača, i kao kontaktni sport. Put kojim se dalje „tumačenje“ kretalo je bio pravolinijski usmeren, i ireverzibilan.
Vrlo kompleksna ritualna tehnika, i kompletan ritualni aspekt, koji su utkani u samu srž tradicije i istorije tradicionalnog karate-doa i svih tradicionalnih budoa, i koji su formirali jedan stožerni sloj značenja u samom
njegovom/njihovom korpusu znanja, „ukinuti“ su. Ritualna tehnika, u užem
smislu, u potpunosti je degradirana i devastirana. Od nje nije ostao ni kamen
na kamenu. Ni drugi aspekti tradicionalnog karate-doa nisu doživeli bolju sudbinu. Kao jedna, po metodu slučajnog uzorka, izabrana egzemplifikacija: vrlo
razuñeni kompleks etikecione tehnike, celokupni etikecioni aspekt/sloj značenja u tradicionalnom karate-dou, koji vodi poreklo iz vrlo bogate baštine
(pre svega) japanske klasične kulture, ovom „modernizacijom“ je sveden na
nivo isprazne rutine, lišene bilo kakvog stvarnog smisla. Tradicionalna ceremonija je još samo ponegde zadržana na nivou „ceremonije“, odnosno svedena je na „primenu“ nešto najpovršnijih ceremonijalnih elemenata, onih
najbanalnijih. Tako da sada više liči na farsu, lakrdiju...
Od marcijalne umetnosti je bilo moguće „uzeti“ nešto elemenata wasa,
i „napraviti“ uobičajeni borilački sport, sa naglaskom na kontaktu, na takmičenju, kompeticiji. To je, naravno, samo po sebi predstavljalo besmislicu i, birajući reči: budalaštinu, glupariju, idiotluk... Ali nikako nije moguće, čak ni u
najluñoj mašti, od takvog bastarda, „retroaktivno“ „napraviti“ tradicionalni
budo. Za tako nešto bi mu nedostajalo sve. Niti bi tako budalast pokušaj bilo
kome pao na pamet, čak ni hipotetički. Čak i da se hipotetički može zamisliti
31
reverzibilni proces inverzije od sporta ka budou, to bi tek predstavljalo farsu,
lakrdiju, besmislicu... A s obzirom da su mlañe generacije učile (i) od te i takvih generacija instruktora, jasno je šta su jedino i mogle da nauče. Instruktor–sportista, čiji je osnovni identitet (ipak): trener, jedino može da ima
vežbača-sportistu kao „učenika“. Više nema smisaonog opravdanja govoriti
o tradicionalnom odnosu učitelj – majstor - učenik (sensei - kohai – sempai),
koji je karakterističan (i) za tradicionalne budoe, ali je vrlo neprimeren sportu
i drugim oblicima karatea. I judoa, aikidoa, kendoa...
(I) u tom kontekstu, ali i u svakom drugom, pred racionalni um čitaoca
se postavlja uporedno pitanje: šta je pre pedeset(ak) godina značio renome,
autoritet, konačno zvanje majstora ili instruktora, komparirano sa tim istim
zvanjem u današnjim uslovima? Zvanje majstora karatea, ili karate-doa se ranije sticalo izuzetno, nakon provere, i nakon rigorozne selekcije. Malo je od
onih koji su počinjali da vežbaju karate, uopše ikada moglo i da pomisli, a nekmoli da pretenduje, da će ikada uopšte i dobiti majstorsko zvanje. Statistički,
jedan od stotine, ili hiljade onih koji stupe u dojo. Do Funakoshijeve reforme,
početkom 20. veka, klasična edukacija do sticanja majstorskog zvanja je trajala najmanje deset godina. Funakoshi je „skratio“ trajanje te edukacije na pet
godina, imajući na umu prvenstveno trajanje univerzitetskih studija. S obzirom da je meñu njegovim učenicima i sledbenicima, i uopšte, meñu vežbačima karatea, bilo dosta studenata, i da je celoukpna reforma bila namenjena
prvenstveno toj populaciji, i da je karate svoju osnovnu bazu zaista imao na
univerzitetima, ovaj aspekt reforme je razumljiv. Ali je to podrazumevalo da
se edukacija svede, u suštini, na obuku, koja je vremenski ograničena. Srednjevekovni, a pogotovo antički (i raniji) sistemi edukacije, koji su bili „vanvremeni“, odnosno koji nisu uzimali u obzir vremenski faktor trajanja učenja,
nisu bili više ni primereni, a sigurno ni (efikasno) primenljivi u modernoj verziji karate-obuke. A ni sistem ličnog dodeljivanja majstorskog zvanja, u kome
sensei, po svojoj volji i odluci, kroz inicijatički ritual i kao poseban simbolčin, izabranom učeniku, kandidatu za majstora, u svečanoj prilici, ceremonijalno dodeli majstorsko zvanje.
Majstori karatea su bili retki, predstavljali su izabranu elitu, po svemu
izuzetne osobe, i vrsne znalce karatea/karate-doa. Dozvoljavam sebi da, sa
aspekta savremenije psihologije, primetim: bili su ličnosti. Bili su posebne,
izuzetne ličnosti, individualci, u najboljem smislu te reči. Bacite i najpovršniji
pogled na savremenu svetsku karate-scenu. Ko su današnji majstori karatea?
Majstori, u smislu nosilaca zvanja sho-dan (prvi dan). Masovnost je zaista u
potpunosti išla na uštrb kvaliteta. Masovna, „kolektivna“ „proizvodnja“ majstora je predstavljala prvi, ali odlučni korak, ka totalnom srozavanju (svih
oblika) karatea (plural). Već decenijama unazad, a pogotovo danas, majstori
karatea su „obični ljudi“. Vrlo, vrlo, vrlo... obični. I, naravno majstorice karatea, jer je tokom dvadesetog veka, i ženska populacija počela da vežba karate. I to je predstavljalo i novinu i pravu jeres, sa stanovišta klasične
regulative u tradicionalnom karate-dou, jer su jedino muškarci, na posebnu
32
preporuku, ili po porodičnoj liniji, ili kao nastavljači tradicije, ili kao naslednici klana, ili kao nova generacija sveštenika, kaluñera i mistika... imali pristup u dojo tradicionalnog karate-doa, i jedino su oni imali čast i privilegiju
da uče plemenitu umetnost. Pojava (u savremenom svetu) ne zavisi od pola,
niti je uslovljena polom. A u domenu stručnog znanja, današnji majstori bi se
mogli smatrati jedino „majstorima“. Malo napabirčenog skrparenog znanjca
je verovatno ono najviše, nekakav optimum, koji se uopšte može pretpostaviti i očekivati. Elementarno poznavanje bazične tehnike, sa dosta grešaka i
propusta u formalnom izvoñenju (da ne spominjemo druge važne aspekte karate-wasa), šturo i u skicama napabirčeno znanjce najosnovnijih principa i nekoliko banalnih činjenica o karateu; traljavo „poznavanje“ nekoliko učeničkih
i par majstorskih kata, čije izvoñenje ne liči ni na šta; greške, propusti, formalni nedostaci, koje oni niti posebno primećuju, niti im obraćaju pažnju; njihov „trener“ ili, ne daj bože, „instruktor“ ili ni sam nije znao, ili nije obraćao
pažnju na takve „sitnice“. A tek sposobnost, znanje, umeće da vode vežbanje,
da poučavaju kao stručnjaci, da rukovode ciklusom vežbanja (ili „treningom“)... U populaciji „majstora karatea“ na savremenoj karate-sceni (a situacija je ista i u drugim srodnim oblastima) mnogo je mladih i vrlo mladih osoba
(po godinama), koje nemaju ni približnu psihoemocionalnu ni psihosocijalnu
zrelost, potrebnu za zvanje „majstora“. Nepunoletne ili jedva punoletne osobe,
osobe u adolescenciji... po prirodi stvari, s obzirom na svoj hronološki uzrast,
bi tek trebalo da uče. Ne bi nikako trebalo da (već) budu „majstori“. U potpunosti sam svesan procesa akceleracije, koji predstavlja megatrend u gotovo
svim oblastima u savremenom svetu. I da mlañe osobe često brzo i lako dolaze na stručne funkcije i više položaje (u hijerarhijskom smislu). Meñutim,
karate, karatei, a pogotovo karate-do, temeljite su veštine (ne koristim odrednicu umetnosti, nije primerena u ovom kontekstu). Zahtevaju i znanje, i upornosti, i trud u kontinuitetu i, što je krucijalno, „odležalo“, sazrelo znanje, i
sistematizovano, organizovano, permanentno vežbanje, uvežbavanje, usavršavanje ponavljanjem (dokan), u dužem periodu, u kontinuitetu. A šta tek savremenim „majstorima“ (navodnici su vrlo smisleni) znači celoživotna
svakodnevna meditacija; asketizam kao (celo)životno opredeljenje (u okviru
koga se podrazumeva trajni celibat i potpuno oslobañanje od seksualnih poriva); introspektivni uvidi, kao sistematski rad na sebi, dubinsko poniranje u
sebe; zavet čutanja, i ne-govor kao metod ličnog usavršavanja; vegetarijanstvo i celoživotni režimi minimalne ishrane, periodični dugotrajni postovi...
Duhovnost, duhovni aspekt tradicionalnog Karate-doa obuhvata i celibat; sveštenici, kaluñeri i monasi velikih institucionalizovanih dalekoistočnih religija,
koji su odabrali tradicionalni Karate-do kao oblik (svoje) veroispovesti, polažu (i) zavet celibata. Tradicionalni majstori karate-doa, ili barem njegovih
serizonijih oblika, bili su, po samoj prirodi stvari, posvećenici. Doživotni i celoživotni, koji su sebe i ceo svoj život posvetili Putu (tradicionalnog karatedoa...) i zavetovali su se Putu, Stazi, introvertnom mističkom posvećivanju...
Savremeni „majstori“ karatea su minorne, beznačajne, bezbojne osobe, bez
33
ikakvog renomea i ličnog ugleda. Često i namernici, usputni prolaznici (ja zaista biram reči...). Nestalni i površni subjekti, koji su prekjuče trenirali košarku,
juče su trenirali boks, danas su „majstori karatea“, sutra će biti ragbi reprezentativci, prekosutra instruktori fitnesa... Ne verujem, i to sa dobrim razlogom, da u toj populaciji ima baš vrsnih šahista, ako ih uopšte i ima, ili
posvećenika go-u... ili u bilo kojoj drugoj ozbiljnoj oblasti, koja zahteva
pamet, inteligenciju, obrazovanost, znanje...
A naredna zvanja, ni-dan (drugi dan), san-dan (treći dan), pa i viša, u savremenom karate-svetu se dodeljuju brzo, lako, kao po automatizmu, masovno, gotovo mehanički. Dovoljno je provesti neko vreme u sali za vežbanje
(sa dobrim razlogom ne koristim termin dojo), i brzo napredovanje, uspinjanje hijerarhijskom lestvicom zvanja je gotovo zagarantovano. Jer, potrebno je
obezbediti i masovnost, i (neku) populaciju, i neki majstorski kadar, i radi prestiža „stila“, „škole“, „pravca“... imati u okviru (te) organizacije što više majstorskih zvanja. A kvalitet ne samo da je u drugom, trećem, petom, entom...
planu, nego uopšte i ne postoji. Niti iko više obraća pažnju na njega.
A šta tek u današnjem karate-svetu znači, recimo Go-dan (peti dan), što
podrazumeva i zvanje sensei-a? Vrhunskog majstora, koji samostalno rukovodi obukom, koji bi trebalo da ima svoj dojo (u tradicionalnim uslovima, naravno). Današnji „peti danovi“ su kao po pravilu, ignoranti. Oni su proveli
neko vreme u sali za vežbanje, i stekli su to zvanje po mehaničkoj rutini, a i
radi prestiža te grupacije, ogranizacije, stila, pravca... Od ukupnog kvantuma
karate-wasa, oni razabiraju ponešto, ali im je celovitost sistema najčešće dalek
i nedostižan cilj. Od sistema karate-kata poznaju neke, mogu da izvedu (koliko korektno?) možda (i) desetak majstorskih kata. Sposobnost podučavanja
drugih (učenika... ) im je (eventualno) elementarna, najčešće su neuki i u tom
pogledu, a „znanje“ koje prezentuju je tako minorno, često nedostatno, pogrešno, manjkavo... da je verovatno bolje i da ga ne „prenose“ drugima, ni
učenicima, a pogotovo ne majstorima. Jer, similis simili gaudet, pa će se glupost, neznanje i vrlo nedostatno, manjkavo „znanje“ prenositi i na naredne generacije. Koje o karateu (da ne spominjemo karate-do, ne bi bilo umesno) neće
znati ništa. Imaće vrlo površnu, naivnu, lažnu, iskrivljenu predstavu o „tome“.
Šta današnji peti danovi uopšte znaju o povesti, istoriji, tradiciji, ritualistici,
ceremoniji... u oblasti u kojoj bi, prema zvanju, trebalo da budu „eksperti“?
A tek o drugim, unutarnjim aspektima, o filosofskom sloju značenja...? Ne bi
trebalo očekivati bilo kakvo znanje u tom pravcu, niti bi te ignorante uopšte
trebalo upitati bilo šta iz tog domena. Na žalost, i na sramotu, i to veliku i prekornu sramotu, i „peti danovi“ su, kako vidimo, samo „obični ljudi“. Takoñe
vrlo, vrlo, vrlo... obični. Koliko je samo meñu njima pušača, ili osoba koje piju
alkohol? Da ne spominjemo ozbiljnije „poroke“. Velika većina njih jede i
meso. Oni idu po slavljima, slavama, zabavama, piju po kafanama, uz folk
muziku. Žive na uobičajen način, vrlo ovosvetovno, bave se trivijalnim stvarima... Ili koliko je osoba bez fakulteta, sa nekakvim srednjim „stručnim“ školama, nekakvih kursista, osoba bez (drugog) zvanja i zanimanja, u
34
savremenom karate miljeu? Vrlo običnih, prosečnih (ili ispod proseka opšte
populacije)... Zabludelih i zalutalih, koji svoje uhleblje traže (i, neretko, i nalaze) u savremenim karateima. Kao setna reminiscencija: u tradicionalnom
karate-dou, podučavanje studenata, učenika je počast, privilegija. Za izabrane,
za jednu vrlo specijalnu (i specijalizovanu) elitu. Novac u tom domenu ne figurira, uopšte. Po tradiciji, za podučavanje karatea/karate-doa ne uzima se
novčana, niti bilo koja druga nadoknada. „Treneri“ u savremenom karatesportu, i njima slični, ne bi uopšte razumeli koncept „časti“, „privilegije“, a
posebno ne „bez nadoknade“.
A šta li tek znači zvanje sedmi, osmi dan, u savremenom karate-svetu?
U tradicionalnom karate-dou i u svim drugim karate-doima, ovo su izuzetna
zvanja. Po pravilu ih prati i zvanje profesora karatea/karate-doa. Dodeljuju se
zaista izuzetno, izuzetno retko, i zaista izuzetnim pojedincima, za izuzetne zasluge, za izvanredne zasluge, nakon decenija i decenija vrlo uspešnog aktivnog rada na edukaciji, i prema značajnom teorijskom doprinosu. Ako imate i
najpovršniji uvid u savremenu politiku dodeljivanja zvanja, i u sam broj onih
kojima je „dodeljen“ sedmi ili osmi dan, biće vam trenutno jasno da je masovizacija uzela ogroman danak, pre svega u smislu i smislenosti. A ako malo
pobliže pogledate te i takve „vrhovne instruktore“ sa vrlo visokim zvanjima,
bićete vrlo, vrlo, vrlo... razočarani onim što ćete videti, onim što se uopšte i
može videti. Ali, takav je savremeni karate-svet, i takva je celokupna savremena karate-scena.
A tek obilje, masovna pojava „nosilaca“ zvanja deveti ili čak deseti dan,
predstavlja pravu porugu smislu, lakrdiju, farsu, smejuriju... Lakonski, „može
biti samo jedan“ (da koristimo kultnu sintagmu). U tradicionalnom karatedou, i ozbiljnim karate-doima, vrhovno zvanje se dodeljuje jednom, jedinom,
izuzetnom... koji je lider, poglavar, patrijarh stila. Dodeljivanje ovog zvanja
je izuzetna počast, i ono je unikatno. Dodeljuju se kao vrhunsko priznanje,
nakon pet, šest decenija izuzetnog rada na edukaciji vrhunskih majstora i učitelja stila, škole ili pravca... Velemajstor kome je ukazana „najviša čast“ , kao
po pravilu nije „čovek ovog sveta“. On je duboko i trajno u duhovnim sferama, uzvišeni je mistik posvećen najvišem duhovnom razvoju, celoživotno
opredeljen za mistički put (tačnije: Put) Budoa, odnosno Karate-doa. I on je
jedan, izabrani, koji „na tron“ stupa tek po odlasku prethodnog poglavara ili
patrijarha sa ovog sveta. Izabran aklamacijom sebi ravnih, primus inter pares,
koji preuzima vrhovnu dužnost i posebnu obavezu da predvodi školu, stil ili
pravac. Porazno je kada takvo zvanje (tačnije: „zvanje“) ima šarlatan, diletant, manipulator, čak svesni ili profesionalni prevarant. Savremeni karatei bi
sa dobrim razlogom mogli da kažu: „O, tempora! O, mores!“ . A ne bi bilo
zgoreg da im to postane i opšti moto. (Sic!)
Polemičko pitanje koje se postavlja pred kritičku svest i (teorijski ?) um
objektivnog istraživača: kako se kata, i kao sam pojam, uopšte „uklapa“ u karate-sport, u sam koncept sporta, pa sledstveno tome, i karate-sporta? Banalni, diletantski „odgovor“ da kata, u okviru karate-sporta (ali i drugih
35
„bastarda“ koji sebe poimaju kao moderne, savremene „naslednike“ tradicionalnih budoa) predstavlja „formalnu vežbu“, ne zadovoljava ni elementarne
kriterijume smislenosti. To više nije, i ne može da bude kata, niti sa katom, u
njenom originalnom obliku, ima bilo kakve dodirne tačke. Tradicionalni karate-do je visoko formalizovana umetnost, čiji formalni aspekt (pred)determiniše sve ostale. Samo, jedino i isključivo kao formalna umetnost,
tradicionalni, ali i svaki drugi karate-do postoji, u predelima smislenosti, kao
smislena oblast ljudskog duha. Tako da je sve, ali doslovno sve u njegovom
domenu „čista forma“. Ne postoji, niti može da postoji „formalna vežba“ kao
smislena tvorevina, niti kao smislena zamisao uopšte, jer bi to, po principu binarnih opozita, značilo da postoji nešto, ili bilo šta, u okviru ortodoksnog, tradicionalnog, klasičnog... karatea i karate-doa, što nije „formalno“; tačnije
„formalizovano“. Ne postoji, barem ne u činjeničkoj ravni saznanja. Niti u
smisaonoj utemeljenosti ovih fenomena. Niti u njihovoj suštini, srži, biti...
Forma, forma, forma... i samo forma jeste bazični konstituens svakog karatea,
i svih karatea. A karate-doi, i to svi, samo su, jedino i isključivo visoko formalizovani sistemi (znanja...).
Kako se ryu (stil, pravac, škola...) uopšte može poimati, ne samo teorijski, i ne samo akademski, u bilo kakvom kontekstu sporta, i koncepta sporta
uopšte? Lakonski odgovor, koji jedino ima smisla, glasi: nikako.
(Samo) postojanje karate-sporta, i njemu srodnih karatea, a pogotovo
onih vulgarnih „oblika“ ili „formi“ koje su bazirane na takmičenju, sili, nasilju, borbi, tačnije: na sirovom borilaštvu, predstavlja samo po sebi uvredljivu
porugu (svetu); u najmanju ruku, vrlo blagonaklono rečeno, i uz zatvaranje
oba oka pred stvarnošću, predstavlja šamar dobrom ukusu.
Otac mi je Knez Obilje, a majka Tihi Smeh.
Učenik sam filosofa Dioniza.
(Niče)
36
III
(Budoi u savremenom svetu)
Japan je takoñe, i kao kultura, i kao civilizacijski krug, pretrpeo čitav niz
vrlo drastičnih promena i sukcesivni niz transformacija, i krajem 19-og, a posebno u 20-om veku. Hermeneutička situacija savremenog Japana nije ni nalik
onoj od pre stotinak, ili nešto više godina. Kulturološki, Japan je danas mnogo
bliži civilizacijskom krugu zapadne civilizacije, nego azijskom. To je globalna
promena, koja je aktuelna, i zaista ne podleže nekakvoj vrednosnoj proceni.
Niti bi hipotetička vrednosna procena tog fenomena bila apriorno negativna,
niti negativistička uopšte.
U kontekstu opštih kulturalnih i civilizacijskih megatrendova i u samom
Japanu, što se dobrim delom odnosi i na druge azijske kulture iz čije tradicije,
i sa čijeg tla vode poreklo pojedini budoi, tradicionalni budoi, u originalnom
obliku, koji su poznati iz istorije i tradicije tih fenomena, zaista više ne postoje. Postoje vrlo retki pojedinci, najčešće zašli u vrlo ozbiljne godine, koji
(još uvek) neguju duh, tradiciju, originalnu formu... pojedinog oblika budoa.
U samom Japanu još uvek postoji nekolicina vrsnih poznavalaca tradicionalnih oblika (pre svega) iaidoa i kyudoa, a manje karatedoa, ili kendoa, ili aikidoa, ili judoa... Navodim „do“ oblike prema pretpostavljenoj opadajućoj
skali njihove zastupljenosti, brojčane, populacione. Tradicionalni oblici imaju
sve manje pravih, autentičnih tradicionalnih učitelja (mislim na individualce),
a nemaju ni iole respektivan instruktorski kadar (mislim na organizovanu
grupu stručnjaka, eksperata). Nemaju ni iole značajniju populaciju aktivnih...
šta, „vežbača“ ? Zaljubljenika, poznavalaca, sledbenika... A sasvim izvesno
nemaju gotovo nikakav „podmladak“. Mlañe generacije zaista nemaju senzibiliteta, a često ni „sluha“ za tradicionalne oblike budoa, u njihovom originalnom obliku. Možda postoji po koji strip, popularni sajt, naivna legendaristika,
urbani mitovi, koji za predmet ili, tačnije, kao predložak, imaju neki „oblik“
tradicionalnih budoa, ali se tu svaka sličnost završava. Ako je ikakve dodirne
tačke ikada i bilo, u šta sam sklon da opravdano sumnjam, sa vrlo dobrim razlozima. Kao generalizacija, uz ne veliko zanemarivanje detalja, slobodno se
može reći da su tradicionalni budoi u savremenom svetu reliktna pojava. Predstavljaju deo prošlosti, jedne zaista svetle i uzvišene tradicije, deo prošlosti i
istorije, koji nama, ljudima 21. veka, može da posluži kao najsvetliji primer
za ugledanje. U stvarnosti, oni više ne postoje kao značajan, sveprisutan fenomen, koji ima osnovu u mišljenju, i osnovu u realnoj populaciji majstora i
sledbenika koji ih proučavaju. Nestali su sa istorijske pozornice, nakon zaista
duge istorije, koja je trajala hiljadama godina, i po završetku jedne vrlo drevne tradicije, rasprostranjene u azijskim civilizacijama, tokom prethodnih
istorijskih perioda. Bez pretenzija da izražavam nekakvo patetično emotivno
žaljenje, niti da (ponovo ?) aludiram na nekakav lament, nestanak budoa sa
istorijske pozornice zaista može da znači i jedno osiromašenje ljudskog duha,
da predstavlja jedan značajan gubitak, naročito sa univerzalističkog, vanvremenog stanovišta.
37
Duhovnost, u oba klasična vida ispoljavanja, kao religijska/religiozna
posvećenost, kao duhovno nastrojenje, i kao mistični/mistički spiritualizam,
slučajno je, površno, usputno „protumačena“ i, konsekventno i u skladu sa
tim, aktuelno – dnevno „tumačena“ kao jedna moguća nadogradnja, ili (samo)
kao jedan mogući oblik nadogradnje. Nadogradnje na šta? Tradicionalni budo
bez intelektualne komponente više ne predstavlja ništa. Konsekventno, u svesti, u poimanju, a pogotovo u tumačenju tradicionalnih budoa, kod generacija
koji se njima „bave“ počev negde od sredine 20. veka, ne postoji niti primisao, da je autentična, tradicionalna duhovnost sržni stožer, konstituens i vrhovni konstitutivni element, generalni strukturalni princip klasičnih
tradicionalnih budoa. Naravno, niti u teorijskoj ravni, niti u literaturi, niti u
edukaciji, niti u „epohalnom“ mišljenju... Kao da je duhovnost, i kao princip
i kao praksa (pogotovo mistička praksa), duhovna orijentacija, nekim „čarobnim štapićem“ „proterana“, i ne samo da ne predstavlja(ju) glavni ili osnovni tok budoa, u bilo kom njihovom vidu, i prema bilo kojem „tumačenju“,
nego je od svih tokova, i glavnih i sporednih, vrlo udaljena, i u potpunosti je
marginalizovana.
Intelektualnost, intelektualizam, intelektualno nastrojenje... predstavljali
su jedan specifičan, vrlo elitan i, mora se priznati, vrlo elitistički element tradicionalnog karate-doa i srodnih budoa, tokom hiljada godina njihove povesti/istorije i (duhovne) tradicije. Ako ne ranije (a takvih nagoveštaja ima), a
ono barem od početaka 20. veka, intelektualni sloj značenja je u ovim oblastima „nestao“, kao da je nekim dekretom prećutno i neupadljivo ukinut. Taj
trend, koji sa dobrim razlogom poimam kao generalni megatrend u destrukciji i devastiranju tradicionalnih oblika budoa, dobio je posebnu akceleraciju
počev negde od sredine 20. veka, da bi danas, na savremenoj sceni budoa, intelektualnost, intelektualizam.... bili gotovo proskribovani. Jasno je da je (i)
ovaj proces ireverzibilan.
Pozorišna predstava koja bi se mogla nasloviti i kao „poslednji dani i
smrt tradicionalnog karate-doa“ (i svih drugih budoa), koju smo u kontinuitetu imali prilike da gledamo tokom skoro celog veka, završena je. To ipak
nije bila (samo) drama. Pitanje je: da li je to uopšte bila (i) ozbiljna predstava?
A kako je vreme proticalo, sve više i više je gubila na ozbiljnosti. Pri samom
kraju, postavilo se i pitanje njenog elementarnog smisla. I evo, na početku 21.
veka, ta je predstava završena. Zavesa je spuštena. Malobrojni i retki gledaoci, meñu kojima je bilo dosta slučajnih prolaznika i usputnih namernika,
vrlo ravnodušno su gledali predstavu. Lično se pitam: ko su bili njeni akteri,
„autori“, reditelj, scenarista, glumci... Kada je zavesa i konačno pala, nije bilo
ni aplauza, ni zvižduka. Niko nije pustio ni glasa. Poslednji gledaoci su se ravnodušno razišli. Pre je to ipak bio vodvilj, komedija, farsa... opereta i sapunica istovremeno. La commedia e finita.
Danas, za savremeno mišljenje, i znanje, kao informacija, tradicionalni
budoi, i ako ponegde još mogu i da postoje, predstavljaju relikt, a vrhunski
znalci su zaista izuzetno retki. Sa njihovim odlaskom, svet tradicionalnih
38
budoa će se u potpunosti ugasiti. Jer je usmeni, lični model prenošenja znanja
sa učitelja na učenika ipak jedini autentičan u svetu tradicionalnih budoa. Po
njihovom nestanku, mogu da „preostanu“ samo nekakvi neautentični „zapisi“
u medijima, prvenstveno. Koji ne vrede ništa, i koji neće, niti mogu da iole verodostojno progovore o suštini, o pravoj prirodi, o istoriji, tradiciji i autentičnom duhu tradicionalnih budoa. Lično ne verujem da u savremenom mišljenju
uopšte i postoji neka posebna potreba, želja, namera... da se „oživljava“ duh
tradicionalnih budoa, niti bi ona imala nekog posebnog smisla. Kao što ne verujem da postoji čak i površno interesovanje za autentične vrednosti tradicionalnih budoa, niti za njih same. I uz najblaži i najdobronamerniji uvid,
tradicionalni budoi su, ipak bili marginalni fenomeni, a tokom procesa „osavremenjivanja“ su čak i sami sebe dosta dodatno u potpunosti marginalizovali.
Svestan sam da pripadam poslednjoj generaciji „tradicionalista“. Naglašeno sam svestan da sam meñu poslednjim ortodoksnim velemajstorima tradicionalnog karate-doa, poimanog u njegovoj autentičnoj, originalnoj,
klasičnoj formi. Svestan sam, naglašeno sam svestan da pred tradicionalnim
karate-doom (ali i judom, aikidom, kendom... ) ne stoji nekakva budućnost, u
smislu progresa ili razvoja, pa čak ni konzerviranja, očuvanja nekih njihovih
elemenata, njihovog smisla, njihove povesti, istorije, i tradicije. Naprotiv: tradicionalni karate-do nema nikakvu perspektivu i nema nikakvu budućnost. Na
početku 21. veka, tradicionalni karate-do (i srodne oblasti) jedva da postoji,
ako u stvarnosti uopšte i postoji.
Meni lično će tradicionalni karate-do ostati u vrlo lepoj uspomeni, i uvek
ću ga se sećati sa pijetetom i poštovanjem. Samo sećanje na njegovu plemenitost i lepotu, budi u meni setne reminiscencije, i vrlo melanholična osećanja. Posvećujem mu jednu lepu misao. Memento mori.
Izbor tekstova zastupljenih u ovoj knjizi i njihovo ponovno objavljivanje, predstavlja jedan pokušaj (možda i poslednji) da se jedan korpus znanja,
vrlo vredan i kao značajan doprinos (svetskoj) istoriji ideja, i istoriji mišljenja, otrgne od zuba vremena, i od neumitnog pada u potpuni zaborav. Tradicionalni karate-do je potonuo u vreme. Iz njega više nikada neće izroniti.
Sportovi i veštine, kao i srodne oblasti, koje su za predložak imali pojedine elemente wasa tradicionalnih budoa, „živeće“ svoj samostalni život, koji
ni po čemu nema više nikakvih dodirnih tačaka sa tradicionalnim budoima. I
verovatno će deliti (istu) sudbinu sa drugim oblicima nižerazredne industrije
zabave. Sic transit gloria mundi.
Suština umetnosti je osporavanje površnosti.
(Raskin)
39
Ako je čovekov san
lepši od njegovog života,
onda bi on trebalo da umre.
(Firdusi)
PRISTUPNA BESEDA
I
(Tradicionalne forme Zen-umetnosti)
Klasična estetička teorija u domenu klasičnih japanskih tradicionalnih
zen-umetnosti (ili, preciznije eidetski odreñeno, zen-formi umetničkog/umetničkih praksisa) klasifikuje dvanaest kanoničkih oblika: Ikebana, Cha-no-yu,
Sumie, Haiku, Kanji, Tei, No, Origami, Taiko, Iaido, Kyudo i Karatedo.
• Ikebana je tradicionalna umetnost pravljenja cvetnih aranžmana.
• Cha-no-yu je tradicionalna čajna ceremonija.
• Sumie je tradicionalna likovna umetnost slikanja tušem na vrlo tankom
papiru.
• Haiku je tradicionalna umetnost klasičnog pesništva.
• Kanji (Shodo) je tradicionalna umetnost klasične kaligrafije.
• Tei je tradicionalna umetnost klasičnog aranžiranja vrtova.
• No je tradicionalna umetnost klasične drame.
• Origami je tradicionalna umetnost izrade formi od papira.
• Taiko je tradicionalna umetnost sviranja originalnog gonga.
• Iaido je tradicionalna umetnost upotrebe katane.
• Kyudo je tradicionalna umetnost upotrebe luka i strele.
• Karatedo je tradicionalna umetnost... čega?
Osnovno (polemičko) pitanje je pitanje diferencijalnog/diferencijalnih
kriterijuma koji, kao klasifikatorna odrednica, determinišu Karatedo kao
formu, ili vid tradicionalne zen-umetnosti, odnosno kao oblik/vid umetničkog
praksisa uopšte. Simplifikovano: po čemu je to Karatedo oblik tradicionalne
umetnosti?
Pitanje ima dva aspekta, ili se pak susrećemo sa dva pitanja. U primarnom vizusu je istorijski/povesni aspekt pitanja: determinisanost, definicija,
pojmovno i klasifikatorno odreñenje Karatedoa kao oblika tradicionalne zenumetnosti, sa stanovišta povesne/istorijske perspektive, perspektive prošlosti.
Od mogućnosti i vrednosti odgovora na ovo pitanje, umnogome zavisi i sama
potencijalna mogućnost drugog aspekta tog pitanja, ili drugog pitanja koje algoritamski sledi na osnovu ovog prvog. To je pitanje sistemskog aspekta mišljenja, poimanja, tumačenja... tačnije pojmovnog odreñenja Karatedoa kao
oblika umetničkog praksisa, kao načelno eidetsko pitanje. Pitanje se postavlja sa univerzalog stanovišta, iz vizusa najopštijeg pojmovnog odreñenja, koje
41
uslovljava klasifikatorno odreñenje Karatedoa kao eminentno i primarno
oblika umetničkog praksisa. Odgovor na taj aspekt pitanja, ili na to pitanje
(ako ga posmatramo kao zasebno pitanje) bi trebalo da denotira klasifikatorno
odreñenja Karatedoa kao oblika umetnosti, kao jednog suverenog i autentičkog vida umetnosti. Konsekventno, pojmovno odreñenje, eidetsko, u smislu
determinišućeg odreñenja, (istovremeno i samoodreñenja), ali i klasifikatorno
definisanje sa aspekta recepcije/tumačenja fenomena Karatedoa kao oblika
umetnosti, odnosno sistemsko pojmovno odreñenje Karatedoa kao umetnosti
(a ne nečega drugog ili drugačijeg...) suštinski je zasnovano na potencijalnom
odgovoru pre svega na drugi aspekt postavljenog pitanja, ili na drugo pitanje,
ukoliko temu o kojoj govorimo poimamo kao odgovor(e) na dva uzajamno
dopunjujuća pitanja.
Smislena digresija: na osnovu samog klasifikatornog odreñenja tradicionalnih zen-umetnosti, odmah uviñamo da u toj klasifikaciji/kanonizaciji
nisu uvršćeni judo, aikido, kendo... (koji bi, po analogiji, možda trebalo da
budu barem istovrsni Karatedou.).
Iaido se u klasičnoj estetičkoj tradiciji mišljenja (i, analogno tome, pojmovnog odreñenja) klasifikuje, eidetski odreñuje i poima/tumači kao tradicionalna forma zen-umetnosti. Klasifikatorna odrednica je nedvosmislena, i
apsolutno jasna: Iaido je umetnost upotrebe katane. Za razliku od Iaidoa, kao
oblika zen-umetnosti, kendo to nije, već i prema svojoj definiciji, odnosno
pojmovnom odreñenju. Kendo je „veština mačevanja“, jedan eminentno konkretni praksis, koji ima utilitarnu funkciju i pragmatičnu svrhu. Diferencijalni
kriterijum je potpuno jasan: Iaido je umetnička forma po svojoj odlici da predstavlja oblik, način, model... ekspresije zen-filosofije, na artificijelan, „umetnički“ način. Ovo ne predstavlja tautologiju. Ne objašnjavamo da je Iaido
umetnost zato što je umetnost, ili zato što postoje u njemu suštinski elementi
umetničkog praksisa. Naprotiv, Iaido je po svojoj suštini oblik umetnosti, na
način da je ono po čemu je Iaido - Iaido njegova suštinska, determinišuća i primarno odreñujuća odlika: i istorijski i sistematski (razlog) osnovnog pojmovnoj odreñenja Iaidoa je umetničnost. Argumentum ad contrario: Iaido je
pojmovno odreñen, i u recepciji i svesti recipijenata shvaćen/tumačen kao
oblik umetnosti (tradicionalne zen-umetnosti...), i postoji samo, jedino i isključivo na „umetnički“ način. Po jasno definisanom principu ili - ili: ili predstavlja (samo, jedino, isključivo...) oblik umetnosti, ili nije ništa. Iaido je tako
nedvosmisleno i striktno pojmovno odreñen kao oblik umetnosti, da nisu moguće čak ni neke „gradacije“ u smislu da je pojedini oblik ove umetnosti, ili
pojedini njen aspekt, malo „više“ ili malo „manje“ umetnički. Govoriti/misliti o mogućim gradacijama „stepena umetnostnosti“ u kontekstu Iaido izlazi
izvan razumne upotrebe jezika, ne može se pojmovno odrediti, niti činjenički
zasnovati. Aut Caesar, aut nihil!
Konsekventno, literatura, pojmovno odreñenje, poimanje u stručnoj javnosti i u javnom mnenju uopšte, jedna najopštija recepcija, definisana i sa
stanovišta istorijskog i sa stanovišta sistemskog razloga, jasno, nedvosmi42
sleno, i bez ikakve primese dvojbe, pojmovno odreñuje, misli, tumači i vrednuje Iaido kao oblik umetnosti; samo, jedino i isključivo kao oblik umetnosti.
Svako eventualno drugo ili drugačije pojmovno odreñenje, mišljenje, tumačenje... nije, i ne može da bude legitimno, iz najjednostavnijeg razloga što nije
tačno, nije i ne može da bude činjenički zasnovano.
Potpuno je isti slučaj sa Kyudom, koji predstavlja (samo, jedino i isključivo...) oblik umetnosti upotrebe luka i strele. Po toj svojoj odrednici suštastveno se razlikuje od streličarstva, u bilo kom vidu. Imanentni megistostelos
Kyudoa jeste ekspresija umetničkog potencijala i zadovoljenje/ispunjenja
„estetskog nagona“. Propraktično orijentisan cilj Kyudoa nije da strela pogodi
metu, nego (da tangira) suštinu, bit, sopstvo umetnika Kyudoa, koji ju je odapeo. Vrhovni cilj, cilj iznad koga više nema, i ne može da bude drugih ciljeva
jeste manifestacija Ku (Praznine), i istovremeno emanacija Synjata (Ništenosti). U svesti izvoñača Kyudo umetnosti, i u svesti recipijenata estetskog procesa koji predstavlja izvoñenje (u smislu performance) samog akta Kyudo
umetnosti na predmetno-prikazivačkom planu, ovo dvoje je „isto“, ali istovremeno i nije „isto“, mada bi moglo (i) da bude „isto“. Filosofska ideja koja
determiniše i (pred)odreñuje ovakav idejni prosede?) bliska je po svojoj suštini klasičnom zen-koanu. Umetnik Kyudo umetnosti se (samo)detreminiše
i kao mislilac, kao eminentno misleći subjekt, koji upravo time što je misleći
subjekt, samoga sebe „promoviše“ i kao delatni subjekt, koji deluje, tačnije
(čino)dejstvuje u kreativnom procesu umetničkog stvaranja. Per definitionem,
on je homo creans, a ne homo practicus. Ili barem ne primarno homo practicus. Jer, da je primarno to, ili čak samo to, ne bi nikako mogao da bude eminentno, tačnije primarno homo creans. Takoñe po principu ili - ili. Homo
practucus se može baviti streličarstvom, koje je, po svojoj prirodi, (jedan)
oblik utilitarne prakse.
Kao diferencijalna razlika: u streličarstvu je cilj da strela (što preciznije
i što tačnije) pogodi metu. Utilitarni, i svaki drugi, jer streličarstvo bazira/zasniva svoj smisao, raison d’ etre, u što preciznijem gañanju iz luka: da strela
što tačnije i preciznije pogodi cilj. Moguća je estetska nadgradnja, u smislu
poimanja lepog, estetski dopadljivog (čina) gañanja, ali samo kao izvedenice
sekundarnog stepena prekodiranja i, analogno tome, sekundarnog značaja. Ad
contrario: „lepo“, estetski dopadljivo gañanje nije, i ne može nikada ni da
bude oblik umetničkog praksisa, jer samo po sebi nema nikakvu vrednost, ako
nije ispunjen primarni cilj (streličarstva): da strela pogodi cilj.
Judo, aikido, ali i kendo (i srodni fenomeni) se pojmovno ne odreñuju,
ne misle, ne tumače... kao tradicionalne forme zen-umetnosti, niti kao umetničke forme uopšte, prvenstveno po primeni jasno definisanog (i primenjenog) diferencijalnog kriterijuma, koji ih, iz razloga njihove suštine, iz razloga
što su to što jesu (a ne nešto drugo ili drugačije) apsolutno diferencira, u smislu da ih distingvira, i od samog pojma tradicionalne zen-umetnosti i od oblika
umetnosti uopšte. Taj diferencijalni (i istovremeno eliminatorni) kriterijum je
kumite. Kumite koji predstavlja konstutitivni element njihove prakse. Praksa
43
ovih oblasti/fenomena je, čak dobrim delom i zasnovana na kumiteu. Argumentum ad contrario: ni judo ni aikido, ni kendo se ne bi mogli pojmovno
odrediti, misliti, niti poimati, u osnovnom smislu svog značenja, ukoliko ne
bi, upravo kao konstitutivni element svoje i teorije, i istorije i prakse, sadržavali kumite. A kumite ih, samim svojim postojanjem u njihovom okviru, po
automatizmu eliminiše iz domena mogućeg pojmovnog odreñenja kao oblika
umetničke prakse.
Kumite podrazumeva rad (i fizičko vežbanje, koje nije primereno samom
pojmu umetnosti) sa drugim/drugima, ili čak i borilaštvo (kao princip, ali i kao
potencijalnu praksu), kompeticiju, kao realizaciju principa kompetitivnosti,
fizički kontakt izmeñu dve osobe, koje time „ostvaruju“ praksu judoa, aikidoa ili kendoa. I u judou i u aikidou i u kendou postoje kate. Ali one ne definišu, ne odreñuju suštinski ni judo, ni aikido, ni kendo. Marcijalne veštine
judo, aikido i kendo bi hipotetički eventualno mogle da postoje i ako bi iz njihovog ukupnog korpusa kate bile izostavljene. Ili ako bi bile nekakvim nasilnim činom „izbačene“. Bili bi simplifikovani, redukovani, prilično
osiromašeni... ali bi postojali na način da budu, i da ostanu to što jesu. Ili bi
barem ostao (tačnije: preostao) od njih neki rudimentarni, osnovni oblik, koji
bi podsećao na njihove originalne, autohtone forme. Tradicionalni Karatedo
ne bi. Bez kata, Karatedo ne samo da ne bi postojao, niti bi mogao da postoji,
nego ne bi više imao bilo kakvog smisla. Upravo ovu tezu ćemo argumentovati i obrazložiti na odgovarajućem mestu, tokom izlaganja u ovom tekstu.
Pažnji čitaoca preporučujemo distinkciju koju pravimo u pojmovnom
odreñenju (tokom ovog izlaganja) izmeñu pojmova i, analogno i konsekventno tome, termina praksis i praksa. Pojam praksis poimamo pre svega u aristotelovskom smislu, sa stanovišta antičke filosofske/estetičke misli, i
koristimo/primenjujemo ga prema pojmovnom odreñenju i modelu mišljenja
primenjenom u Aristotelovoj „Poetici“. U jednom klasičnom smislu, afirmisanom u tradiciji antičke estetičke misli. Prema tom pojmovnom odreñenju,
u tom modelu mišljenja, u tom ključu poimanja/čitanja, i klasična estetička
teorija (opšta, ili univerzalna), pojmovno odreñuje, misli, tumači... dvanaest
klasičnih formi, koje smo eksplicirali na početku izlaganja, kao oblike tradicionalne zen-umetnosti, ali i kao oblike umetnosti, čak primarno, ali i (verovatno) samo, jedino i isključivo kao oblike umetnosti, kao forme umetničke
ekspresije, što predstavlja (i) njihovo generalno pojmovno odreñenje. Pojam
praksa, koji koristimo kada govorimo o judou, aikidou, kendou... odnosno
svim (ipak) „neumetničkim“ fenomenima iz domena istovrsnog i, verovatno
istorodnog povesnog/istorijskog korpusa, primeren je kada se na umu ima njihovo osnovno pojmovno odreñenje: to su marcijalne (ili, ako simplifikujemo
i redukujemo njihovo osnovno značenje, formirano tokom njihove
povesti/istorije, čak i „borilačke“) veštine, u smislu (nekakvog) tehne. Tehne
takoñe pojmovno odreñujemo, poimamo i tokom izlaganja u tekstu taj
pojam/termin koristimo u smislu koji je determinisan u pojmovnom instrumentarijumu antičke evropske, odnosno starogrčke filosofske tradicije. To je
44
(nekakvo) umeće, praktično znanje, veština ili veštost, nekakva sposobnost (u
smislu ability), pa čak i umešnost. Postoji suštinska razlika u samom pojmovnom odreñenju izmeñu umetnosti i veštine (da i terminološki suzimo i
izoštrimo pojmovno odreñenje). Naravno da svaki oblik umetničkog praksisa
i ekspresije podrazumeva odreñeni stepen znanja, umeća, veštine... koji su
praktično primenjeni pri stvaranju umetničkog dela, i da svaki, ali doslovno
svaki oblik/vid umetničkog ostvarenja neminovno i nužno zavisi od stepena
(tog) umeća ili znanja, kao i od prethodno postignutog i dostignutog nivoa veštine, koji su potrebni da bi se delo uopšte moglo ostvariti, odnosno da bi se
moglo govoriti o umetnosti kao umetnosti.
I na konkretnom primeru koji predstavlja našu temu, to je sasvim jasno,
izvesno i nesporno. Svi klasični oblici tradicionalnih zen-umetnosti podrazumevaju umeće, znanje i veštinu, da bi uopšte postojali, da bi uopšte mogli da
postoje. Same te umetnosti, odnosno umetničke forme se realizuju/manifestuju putem znanja, umeća i veštine. I to vrhunskih, na vrhunskom nivou,
(prethodno) usavršavanih decenijama, na najkvalitetniji mogući način... da bi
se (umetnosti...) uopšte mogle aktualizovati na iole smislenijem nivou i na
adekvatnom stepenu kvaliteta. Pogotovo što su estetički kriterijumi u domenu
tradicionalnih zen-umetnosti zaista vrhunski, izuzetno su rigorozni, striktni,
a i sama praksa bavljenja ovim umetničkim formama je zaista rigorozna i izuzetno zahtevna.
Fokusiramo pažnju na još jednu, ali zaista krucijalnu činjenicu. Tradicionalne zen-umetnosti su, po svojoj suštini istovrsne sa svim drugim formama umetnosti, posmatrano generalno. Apstrahujući, a i da bi se oslobodili
natruha pojavnog konkretiteta, umetnost kao umetnost, pojmovno odreñena i
suštinski poimana kao umetnost, na nivou opšteg pojma, iznad i istorijskog i
sistemskog razloga, i iznad svih konkretnih aspekata, samoodreñena je i samodefinisana. Vrlo često i samorazumljiva, i samodeterminišuća. Ne zastupamo vulgarni, banalni larpurlartizam. Ukazujemo na suštinsko pojmovno
odreñenje umetnosti uopšte, na suštinsku odliku po kojoj je umetnost umetnost. Ponovo argumentum ad contrario: bez koje umetnost nije umetnost, bez
koje se ne bi mogla ni pojmovno odrediti, ni misliti, ni poimati, ni tumačiti...
kao umetnost.
Dvanaest klasičnih formi tradicionalne zen-umetnosti su umetnosti per
se, pojmovno odreñene, mišljene, poimane i tumačene kao causa sui. Status
umetnosti se ostvaruje samo, jedino i iskuljučivo po utemeljenju suštine njihovog pojmovnog odreñenja kao umetnosti, odnosno oblika umetnosti. Tek
po formulisanju i pojmovnom odreñenju (nekog, odreñenog...) fenomena kao
umetnosti, odnosno oblika umetnosti, kao izvedenica prvog, drugog, trećeg,
entog... reda, može se pojmovno odrediti, i uopšte smisleno govoriti, o konkretnom obliku umetničkog praksisa, o umetničkom delu/umetničkim delima,
o kreatoru (umetniku koji umetnikuje svoju umetnost...), o recepciji umetnosti, odnosno tog oblika umetnosti, o recepciji dela te umetnosti, o recipijentima (kao realnopostojećim subjektima, ili o virtuelnim ili potencijalnim, nije
45
presudno), te konačno, ali ne i najmanje važno, o umetničkoj teoriji i umetničkoj kritici, kojima su predmet sama ta umetnost, odnosno konkretni oblik
umetnosti.
Upravo judou, aikidou, kendou i srodnim fenomenima/oblastima, nedostaje „umetničnost“, što predstavlja suštinski razlog za diferencijalnu distinkciju i istovremeno i bazični diferencijalni kriterijum. Judo, aikido, kendo...
su različiti od umetnosti, i od svakog oblika umetnosti. Nisu, dakle umetničke
forme, i to ne mogu ni da budu (čak ni kao nekakva, zamišljena potentia). I u
ovom slučaju, pojam potentia poimamo i koristimo u ključu tradicije antičke
filosofske misli, takoñe u aristotelovskom smislu, pojmovno odreñeno (i)
prema „Organonu“. Ti fenomeni/te oblasti nisu oblici umetnosti, nego se pojmovno odreñuju kao veštine. Uz puno i dužno poštovanje prema svetloj istoriji i izuzetno časnoj tradiciji i judoa i aikidoa i kendoa, što preporučujemo i
čitaocu. Time oni ne gube ni na ugledu ni na autoritetu, niti bi našu analizu trebalo shvatiti u tom smislu. Govorimo o pojmovnom odreñenju, o modelu mišljenja. Ne dajemo aksiološko odreñenje (u domenu teorijskog mišljenja), niti
donosimo vrednosni sud, u ravni praktičnog mišljenja.
Instruktivni pravac razmišljanja na osnovu dosadašnjeg izlaganja će argumentovati tezu da su i judo, i aikido, i kendo, ali i čitav niz srodnih oblasti,
mogle da pretrpe i multiplikaciju značenja/smislova, i da se i „modernizuju“
putem diversifikacije u doista vrlo različite i raznorodne oblasti. Konkretno,
na savremenoj sceni marcijalnih umetnosti, marcijalnih veština ili borilačkih
veština, ravnopravno i sasvim legitimno koegzistiraju i tradicionalne veštine,
poznate iz prethodnih istorijskih perioda, u gotovo neizmenjenom ili malo izmenjenom obliku, i (vrlo) moderni sportovi, kojima su te i takve veštine poslužili samo kao polazna osnova, ili u kojima je ostalo vrlo malo, i gotovo
beznačajno malo od prvobitne, originalne suštine tih, tradicionalnih veština
u njihovom originalnom obliku.
Ko ima jednu mogućnost, taj je rob.
Ko ima dve mogućnosti, taj je sluga.
Ko ima tri mogućnosti, taj je slobodan čovek.
Ko ima četiri mogućnosti, taj je gazda.
Ko ima bezbroj mogućnosti, taj je gospodar.
(Čuang Ce)
46
II
(Karatedo kao tradicionalna forma zen-umetnosti)
Iz tog razloga, Iaido, Kyudo i Karatedo imaju i zvanični status umetnosti, odnosno umetničkih formi. Karatedo se čak uobičajeno naziva (i) „Petom
Umetnošću“. Zašto baš petom? Po kom su to kriterijumu klasifikovane tradicionalne zen-umetnosti? Da li determinacija „peto“ označava (samo) redni
broj, ili je (i) hijerarhijska odrednica? I po kom je to diferencijalnom kriterijumu napravljena ta i takva sistematizacija, u kojoj je mesto Karatedoa definisano brojem pet? Ovo je ne samo akademsko pitanje koje se postavlja pred
klasičnu estetičku misao posvećenu tradicionalnim zen-umetnostima.
Tradicionalni Karatedo je autohtona i autentična umetnost. I/ili oblik
umetnosti, jedan vid umetnosti, jedan eminentno umetnički fenomen. I kao i
svaka (druga) umetnost, ili forma ili oblik umetnosti, ima heteronomno poreklo. Nadpovesno i nadistorijski, fenomenološki se poima kao nekakva neproisteklost iz same sebe. Što ne znači, po automatizmu zdravorazumskog
(kvazi)logičarenja, da je proistekla iz „nečeg drugog“. Heterenomna geneza
umetnosti uopšte i, sledstveno, umetnosti Karatedoa, primarno je filosofsko
pitanje, odnosno estetičko, ako pod pojmom estetika podrazumevamo filosofiju umetnosti, koje se suvereno i sa punim smislom može (jedino) postaviti
sa stanovišta teorijskog mišljenja, a ne sa stanovišta konkretnog istorijskog,
niti čak povesnog mišljenja.
Umetnost Karatedoa, pre svega tradicionalnog Karatedoa, ali i serioznijih oblika (drugih) Karatedoa, pojmovno odreñena univerzalno, na apstraktnom nivou opšteg umetničkog praksisa, i kao istorijski poznata, konkretna
klasična forma tradicionalne zen-umetnosti, ima heteronomno poreklo. Heteronomiju geneze umetničkog praksisa Karatedoa smo prezentovali u jednom
ranije objavljenom tekstu (koji je uvršćen u izbor tekstova u ovoj knjizi), i za
tu tezu smo ponudili odgovarajuću argumentacionu i eksplikatornu ravan.
Tradicionalna forma zen-umetnost Karatedo primarno je theoria, takoñe
poimana u modelu antičkog (starogrčkog) filosofskog mišljenja, prvenstveno
u aristotelovskom smislu, kao viñenje, jasnoviñenje ili jasno viñenje.
Karatedo je i oblik ili vid umetničkog praksisa, takoñe u aristotelovskom
smislu, kao delatnost, delatna forma, delatni model odnošenja prema svetu,
kao čin – proces u aktuelnoj stvarnosti koji je samo realizovao, ali i (samo)realizovao (nekakav) estetički „objekt“, ili „proizveo“ (nekakav) estetski proces,
koji ne mora primarno da bude dovršen, (i) iz razloga što „po svojoj suštini“
nije dovršiv, ili koji (barem) nema naglašenu intenciju potpune dovršenosti,
u smislu okončavanja, ukidanja, dokidanja... ali i (samo)ukidanja. Pri čemu je
sam proces/čin estetičke realizacije, suvereno i gotovo po automatizmu i proces/čin estetičke samorealizacije.
Tradicionalni Karatedo je oblik zen-umetnosti i oblik zen-umetnosti. Da
li je naglasak na prvom ili na drugom delu/pojmu ove složenice, predstavlja
samo akademsko, ali predteorijsko pitanje. Jer pojmovno, u smislu eidetsko
47
odreñenje tradicionalnog Karatedoa može konotirati i naglasak na prvom
članu složenice, na drugom članu složenice, na oba (što ne predstavlja paradoks, niti logični nonsens), a nije nužno da bude ni na jednom od njih.
Zen je po svojoj prirodi, po svojoj suštini i po osnovnoj definiciji, oblik
religiozne/mističke svesti, ili oblik religiozne/mističke svesnosti. Prema refleksiji prethodnog pitanja: da li je primarno oblik religiozne/mističke svesti,
ili oblik religiozne/mističke svesti? Upravo postulirani ateorijski odgovor bi
se mogao primeniti i u ovom slučaju, bez velikog uopštavanja, koje bi samo
pitanje i sam problem lišili autentičnog smisla. Zen je (i) filosofija egzistencije. Takoñe prenosimo osnovni model upitanosti: filosofija egzistencije ili filosofija egzistencije? Zen je i praktična filosofija življenja. Konsekventno
postavljamo isti upit: praktična filosofija življenja, praktična filosofija življenja ili praktična filosofija življenja? U prethodnim slučajevima smo imali
pred teorijsko mišljenje postavljenu klasičnu dilemu, a u ovom slučaju se pojavljuje još jedan član, kao treća alternativna mogućnost. Zen je umetnost življenja i umetnost življenja. Identična dilema se može postaviti, pred samu
mogućnost distinkcije, koja postoji i kod svih prethodnih odrednica. Kao digresija: prevodioci ovo viñenje zena, ovaj njegov aspekt, vid ili oblik (što su,
ipak, prvenstveno akademske odrednice) pojmovno odreñuju kao Art of life
(gde nije decidno odreñeno Art of life ili Art of life; što valja razlikovati of definicije zena kao Way of life); kao Lebensart (u kom slučaju se ne bi decidno
postavilo pitanje mogućnosti Lebensart ili Lebensart, ali prevodioci na nemački nikada ne korise sintagmu Das Art des Lebens); Les arts de la vie (prevodioci na francuski koriste plural, ali takoñe nije decidno odreñeno les arts
de la via ili les arts de la vie).
Zen u zen-umetnosti Karatedo se pojmovno odreñuje (i) kao č’an, ili
dhyana (u ključu klasične dalekoistočne filosofske misli); odlučno i bez ostatka kao methode u aristotelovskom modelu filosofskog mišljenja, kako ga sam
Aristotel pojmovno odreñuje, definiše i terminološki odreñuje u „Metafizici“
a posebno u „Organonu“.
Izvan striktnog okvira teorijskog i „udžbeničkog“ modela filosofskog
mišljenja, prema rečima zen-umetnika, što kao po pravilu znači: zen-praktičara, zen je i iznad i izvan referencijalnog okvira klasičnog pojmovnog instrumentarijuma teorijske logike i spekulativne filosofije i, konsekventno,
izvan i iznad mogućnosti (u smislu potentia) verbalne ekspresije koja bi na
adekvatan način prezentovala ili reprezentovala njegovu „suštinu“. Mada je
ovakav „zahtev“ vrlo nefilosofičan i doima se kao ateorijski, „nenaučan“, u
klasici zena zaista postoji jedan temeljit sloj značenja koji je neumski ili
preumski, „ne“-logičan ili alogičan, iracionalan do same srži. Povest, istorija
i tradicija zena, a pogotovo njegove klasične forme, kao što su koan ili mondo,
autentično svedoče o toj i takvoj njegovoj odlici.
Zen je oblik religiozne svesti, mistička praksa, povesni istorijski oblik
religioznosti. Nastao je kao mistička praksa i istovremeno čak i kao šizma, u
okviru klasičnog mahayana-budizma. Po svojoj suštini, ali i po teorijskom
48
fundiranju, udaljeniji je i od hinayana i od teravada (škole ili pravca, ili modela) budizma. I u odnosu na klasični mahayana budizam, zen predstavlja vrlo
specifičnu, autohtonu i samosvojnu „formu“, povesno istorijski dosta kasno
formiranu, i geografski „najistočniju“.
Tradicionalni Karatedo je, u svojim najranijim oblicima, kao metaideja
ili kao metazamisao, verovatno i povesno i hronološki (barem nešto) stariji od
(bilo koje) formirane religiozne paradigme. Verovatno i od same religiozne
svesti, kao fenomena. Da je Karatedo, kao fenomen, i sam dosta doprineo formiranju prvobitnih oblika religioznosti i formiranju primordijalne religijske
svesti, nastalih (u povesnom i hronološkom smislu) heteronomno, kao nekakva drugost u odnosu na ranije oblike magijske svesti, primarni animizam i
spiritizam, vrlo je verovatno. Uvodni karakter ovog teksta i njegov predviñeni
obim ne dozvoljavaju dalju elaboraciju ove ideje u njenom razvijenijem
obliku. Ovim temama sam posvetio dužnu pažnju, i obradio sam ih u odgovarajućem obimu u knjizi „TRADICIONALNI KARATE-DO“, koja je u završnoj fazi; pripremljena je za objavljivanje u narednoj godini.
Kao pouzdano utvrñeno determinisani fenomen, Karatedo kao Karatedo
(a ne kao protokarate, ili neka ranija forma, koja podrazumeva neki ranoistorijski fenomen koji je na putu da „postane“ karate, odnosno Karatedo), čija
starost može da se datira u period od pre više od 6.000 godina, Karatedo je i
sam oblik religiozne svesti i religiozne prakse, i predstavlja suštinski element
(u smislu partikulat) religiozne svesti i religiozne prakse, u njihovom kanoničkom obliku, u drevnim velikim institucionalizovanim religijama, na tlu antičkih dalekoistočnih civilizacija. Karatedo predstavlja suštinski element,
konstituens ili kanoničku formu u hinduizmu, jainizmu, bon-pou (na Tibetu),
a posebno u okviru budističke misli i budističke doktrine. Kasnije se identifikuje, poistovećuje se sa č’an mističnom tradicijom (u Kini), koja predstavlja
preteču zena, u Japanu. Taj povesni/istorijski (oblik) Karatedoa je i stvoren/nastao je kao elitna i elitistička (i) umetnost, pa čak i kao religiozna umetnost, ali ne jedino i ne isključivo, pa ni primarno kao oblik umetnosti.
Primarno, taj Karatedo predstavlja oblik mističke prakse i oblik kanoničke religiozne svesti. Kao po pravilu, negovan je u hramovima i manastirima drevnih dalekoistočnih religija, kao „sveta umetnost“ ili „sveti kanon“, kao
nekakav nomokanon, čija je suština u biti iracionalna, i iz tog razloga vrlo bliska svim oblicima mističkih doktrina i mističkih praksi. U okviru teorijske
fundiranosti povesnog/istorijskog Karatedoa, nije paradoksalno, nije logički
nonsens, i nije uzajamno protivrečno (pa ni neusaglašeno) to što (taj) Karatedo predstavlja istovremeno i oblik religiozne kanoničke prakse i oblik mističke tradicije, ali i vrlo konkretne prakse sekularnog tipa.
Prvobitni/prvi znalci, čuvari tradicije Karatedoa, koji su ga u gotovo neizmenjenom obliku prenosili sa generacije na generacije, u kontinuitetu
tokom hiljada i hiljada godina su, jasno je, sveštenici, kaluñeri i mistici... neke
od drevnih dalekoistočnih religija i njihovih šizmatičnih ogranaka. Duhovni
stalež, koji predstavlja i socio-kulturnu, i intelektualnu, i „duhovnu“ elitu
49
tokom hiljada godina, u svim dalekoistočnim civilizacijama. (Sto je istovrsno
sa identičnom tradicijom u drugim civilizacijskim krugovima, u ranijim istorijskim periodima). Po svojoj prirodi, to su izuzetno religiozne osobe i osobe
koje su eminentno religiozno opredeljene, verski jasno profilisane. I tradicionalni Karatedo je u tim istorijskim periodima predmet njihovog proučavanja, jer i sam predstavlja jedan čak vrlo superioran, najrazvijeniji oblik
religiozne svesti i mističke prakse. Dosta je sveštenika u manastirima, idiožitnika po usamljenim planinskim vrletima, religioznih (i šizmatičnih) mistika–usamljenika, koji su, tokom hiljada godina, izabirali Karatedo kao svoj
osnovni, kanonički put religioznog usavršavanja, kao svoju veroispovest i
kao put ličnog mističnog uzdignuća.
Posmatrano sa povesnog/istorijskog aspekta, verovatno je da je tradicija
mistične prakse Karatedoa u okviru budizma i, kasnije, njegovih ezoteričnih
ogranaka, č’an-a i zena, hronološki ipak najduža, i da je interaktivni odnos budizam – Karatedo predstavljao samu osnovu i u okviru strukturalnog i u okviru
formativnog principa teorijske i idejne osnove tradicionalnog Karatedoa. A
zen, posmatran i kao povesno/istorijski fenomen, i kao fundamentalni oblik
religiozne svesti i mistične prakse, jeste bio, i jeste, sve do današnjeg dana,
sržni stožer, kamen-temeljac metateorijske, teorijske, idejne... osnove, a posebno iracionalne metodologije tradicionalnog Karatedoa. Kanonski je tradicionalni Karatedo i formalno zvanično odreñen kao oblik zen-umetnosti, u
klasičnoj klasifikaciji tradicionalne japanske estetičke (filosofske) misli. Bez
viška ili ostatka smisla, lakonski se može reći da je zen – Karatedo, i da je Karatedo - zen. Teorijski se može argumentovati ova činjenica i sa stanovišta
istorijskog, i sa stanovišta sistemskog razloga. Uzimam sebi slobodu da argumentacionu i eksplikatornu ravan za ovu tezu, ponudim pažnji čitalačke javnosti, drugom, primerenijom prilikom.
Tokom 19., 20., pa i početkom 21. veka, sve do današnjih dana, autentični znalci, Učitelji, Veliki Majstori, poglavari i patrijarsi tradicionalnih škola
i stilova tradicionalnog Karatedoa, ali i velika većina pripadnika, sledbenika,
majstora... u njegovom okviru su autentično religiozne osobe. Primarno, u
svesti imaju religioznu komponentu samog Karatedoa, tako da se mogu sa
punim pravom, sa dobrim razlogom i sa punim smislom, deklarisati kao vernici Karatedo religije. Karatedo jeste eminentno i oblik religiozne svesti, u
smislu formalizovane i kanonizovane religije. Karatedo posebo neguje i gaji,
u svojoj teorijskoj osnovi i u domenu idejne suštine, samosvojan oblik mističke svesti i mističke prakse, vrlo tradirane i kanonizovane. Ta mistička tradicija je, po svojoj prirodi i po svojoj suštini, primarno i eminentno religiozna,
predstavlja oblik mističke svesnosti u širem okviru jedne sasvim izvesno religiozne svesti i religijske svesnosti. Polemičko pitanje, koje se postavlja pred
um (i znanje) teorijskog, akademskog istraživača fenomena Karatedoa: s obzirom da je zen „religija bez boga“, u kojim referencijalnim okvirima se situira ova i ovakva mistička praksa? Činjenički utemeljeno znanje: velika
većina znalaca, eksperata, vrhovnih majstora... jesu mistici, osobe koje imaju
50
primarno mističku svest/svesnost, ali su i primarno religiozne osobe, u smislu da veruju, da su „verujući ljudi“, da su, na religiozan način, uvereni u postojanje (neke, nekakve) transcendencije, bez neposredne evidencije o njenoj
egzistentnosti i bez naučnog i/ili logičkog dokaza o njenom postojanju. (Neka
ova odrednica posluži kao radna definicija). Oni su religiozni, u klasičnom
smislu, jer su vernici u okviru budističke tradicije, u okviru zen religiozne tradicije, u okviru šintoizma... Imaju jedno klasično versko opredeljenje, u
okviru tradiranih, formalizovanih, rasprostranjenih religija i oblika religijskog
verovanja. I religioznost u smislu religije Karatedoa, i klasična religioznost (u
domenu budizma, zena, šintoizma..) su u potpunom skladu, u potpunosti su
usaglašene, ne samo kompatibilne, nego i istovrsne. Nije na delu tolerancija,
paralelno postojanje dva (ili više) oblika religiozne svesti. Naprotiv: budizam,
kao religijsko opredeljenje i kao oblik klasične religije, „ispoljava“ se (i)
putem tradicionalnog Karatedoa. A na počasnom pijedestalu je zen: oblik religijske svesti, koji se „ispoljava“ i „praktikuje“ (oba izraza koriste teoretičari
i praktičari klasičnog zena) samo, jedino i isključivo putem (jednog od) oblika
zen-umetnosti. Zen postoji kao oblik i kao praksa u okviru (svojih) umetničkih formi. Povesno/istorijski zen se praktikovao, a praktikuje se i dan danas
u „čistoj“ formi, prvenstveno kao individualna mistička praksa, kao put ličnog duhovnog usavršavanja, kao Staza ili put ka „Prosvetljenju“ (Satori).
Klasična povesna/istorijska metodologija zena podrazumeva dva osnovna modela prenosa saznanja sa učitelja na učenika: koan i mondo. Ta „čista“
forma verovatno predstavlja „kraljevski put“ u samu srž, u epicentar značenja i smisla zena, poimanog kao oblik religiozne svesti i kao mistička praksa.
Tradicionalne forme zen-umetnosti imaju na svom izvornom tlu, u Japanu,
barem isti status (i tretman), u poreñenju sa „čistom“ formom zen-doktrine. U
domenu klasične filosofske misli, klasične estetičke teorije, ali i u domenu
javnog mnenja, „čista“ forma zena i tradicionalne zen-umetnosti ne samo da
su „jednaki“, nego su i istovrsni, predstavljaju jedno isto, u istoj su kategorijalnoj ravni. Verovatno (samo) diskurzivna i analitička svest teorijske misli
zapadnjaka, nejapanca, odnosno neistočnjaka, (što autor ovih redova jeste;
ipak je i „gaiñin“ i ksenos), traži razliku u „nerazlučenom“. Zen-majstori bi
ovaj upit smatrali (sa dobrim razlogom, sa stanovišta zen mudrosti) „pukim
umovanjem“, ili čak „mučenjem uma“, u smislu antinomije (pojam shvaćen
u kantovskoj tradiciji mišljenja). U stvarnosti, u teorijskom i u estetičkom mišljenju, koje ima za predmet zen i zen-umetnosti, izmeñu „čiste“ forme i tradicionalnih zen-umetnosti, ne samo da nema, nego ne može ni da bude
nekakve razlike. Tvrdnja je izričita. (Bez obzira na mogućnost da je analitički
i kritički um pisca ovog teksta proglasi „greškom sintetičkog mišljenja“. Ovu
duhovitu primedbu valja shvatiti i kao jedan spoljašnji, teorijski doprinos jednom mogućem modelu mišljenja, koji um savremenog zapadnjaka ipak ne
može da izbegne, niti da prenebregne, ukoliko je naučno i analitički utemeljen.).
51
Vrlo praktično pitanje koje se postavlja pred kritički um istraživača: da
li je moguć, i da li je praktično ostvariv, da li u stvarnosti postoji model autentičnog bavljenja klasičnom zen-umetnosti, u obliku tradicionalnog Karatedoa, koji istovremeno ne predstavlja i oblik religiozne svesti, i vrlo
konkretan oblik njenog ispoljavanja. Da li postoji tradicionalni Karatedo i kao
oblik sekularne svesti i sekularne prakse? Ili je sam tradicionalni Karatedo,
poiman kao vid ili oblik tradicionalne zen-umetnosti, primarno i po svojoj prirodi oblik religioznosti, oblik ispoljavanja religiozne svesti, oblik religiozne
i mističke prakse (u okviru neke od institucionalizovanih dalekoistočnih religija ?). Lično mi je od izuzetnog značaja pitanje sekularnog modela mišljenja
Karatedoa, koji fundira samu srž, temelj karate-umetnosti. Karate-umetnik ne
mora da bude istovremeno i po automatizmu religiozna i religijski opredeljena
osoba, osoba koja eminentno poseduje religioznu svesti, i svoju umetnost
umetnikuje kao oblik ispoljavanja te svesti, kao religiozni čin ili obred. S obzirom da sam opredeljen za savremeni naučni pogled na svet, koji po automatizmu isključuje bilo kakvu religioznost, u bilo kom obliku, a profesionalno
i lično poimam, tumačim, mislim i vrlo konkretno praktikujem tradicionalni
Karatedo kao oblik klasične zen-umetnosti. Moj bazični identitet u domenu
Karatedoa je bavljenje umetnošću, usavršavanje jednog eminentno umetničkog oblika ispoljavanja i umetničkog praksisa. Ako sam (uopšte) na Putu tradicionalnog Karatedoa, onda sam karate-umetnik, koji putem Karatedoa i kroz
Karatedo umetnikuje svoju umetnost, kao kreativni i individualni čin. Praktikovanje Karatedoa poimam kao kreativni čin, estetski proces (u ključu filosofije umetnosti, odnosno estetike), i jedino u tom referencijalnom okviru
ispoljavam svoje sopstvo (ili „sebestvo sebe“, da upotrebim Adornovu sintagmu). Pitanje je suštinsko i determinišuče, i nipošto nije samo akademsko.
Vodio sam polemiku, intelektualni dijalog na tu temu sa nekoliko vrhunskih
znalaca tradicionalnog Karatedoa, i verujem da moje teorijsko i filosofsko
znanje može da u značajnoj meri doprinese decidnom poimanju same teme, i
njenom (meta)teorijskom i filosofskom razmatranju. Sa žaljenjem shvatam da
neki od mojih sabesednika nisu više živi. Nažalost, jer je vrlo malo onih doajena i poglavara, patrijaraha serioznih škola tradicionalnog Karatedoa, sa kojima bi se vredelo upustiti u smislen i činjenički zasnovan dijalog na tu temu.
Kao i na mnoge druge, krucijalne teme iz domena teorije, istorije i tradicije
tradicionalnog Karatedoa.
Tradicionalni Karatedo kao oblik klasične zen-umetnosti je i ceremonijalna umetnost, ili oblik ceremonijalne umetnosti. Takoñe sa mogućom distinkcijom: ceremonijalna umetnost ili ceremonijalna umetnost. Ceremonijalni
aspekt tradicionalnog Karatedoa je suštinski istovrsan sa analognim u čajnoj
ceremoniji, ceremonijalnom aspektu sumie i ceremonijalnom aspektu klasične kaligrafije. Ceremonijalnost se, naravno, odnosi pre svega na predmetnoprikazivački plan umetničke forme, i utemeljen je u samom performance. I
ceremonijalni aspekt tradicionalnog Karatedoa kao oblika klasične zen-umetnosti ga determiniše i definiše kao performance art (što, ne bez ostatka smi52
sla, i čak ne bez prevodilačke nelagode, ipak prevodim/poimam kao izvoñačka umetnost). Ceremonijalni aspekt je spoljašnji, vidljivi aspekt, pojavni
oblik izvoñačke ekspresije. U okviru ceremonijalnog aspekta, ima apsolutnog
smisla govoriti o individualnoj kreativnosti, i o individualnom kreativnom
ispoljavanju karate-umetnika, koji je individualac-usamljenik u „svojoj“
umetnosti. Karate-umetnik, poiman u povesnom/istorijskom referencijalnom
sistemu tradicionalnog Karatedoa kao oblika klasične zen-umetnosti, je(ste)
i kreator, ali i kreativac, kreativni stvaralac, koji tokom kreativnog procesa,
stvara (i istovremeno izvodi, u smislu performance) svoje umetničko delo. Individualno, individualizovano i, nadasve autorsko. Individualno delo koje nosi
prepoznatljiv individualni (i lični) autorski potpis, i obeleženo je, signirano je
autorskim pečatom, ličnim sigilom autora. Može se, u teorijskoj i kritičkoj
ravni (u smislu umetničke kritike) jasno i nedvosmisleno odrediti (i prepoznati, po potrebi) kao unikatno individualno delo tog, upravo tog, i samo tog
autora, kreatora, karate-umetnika. Dalja elaboracija ove teze bi umnogome
prevazišla i tematske i prostorne okvire ovog teksta. Preuzimam obavezu da
je u potpunosti razvijem, i da sve njene važne aspekte elaboriram u odgovarajućem ogledu na tu temu, i da ga objavim u okviru knjige koja će biti posvećena (i) ovoj vrsti tema.
Lakonski: zen-umetnost se praktikuje kao (oblik ili vid) umetnosti, kao
umetnički praksis, kao tradicionalni Karatedo, kao metamodel ateorijskog
„ispoljavanja“ suštine, biti svega postojećeg. Umetnost, umetnički element,
umetnički aspekt tradicionalnog Karatedoa se manifestuje, i ogleda u sinkretičkom obliku (te) zen-umetnosti. Klasična diferencijacija na umetnika, umetnički čin ili estetički proces, delo, i recipijente, bi se sa punim smislom, mogla
(i) analitički primeniti na estetski prosec koji je inherentan umetničkoj formi
tradicionalnog Karatedoa. Tradicionalni Karatedo je (i) oblik performance art.
Ima vrlo jasno postuliran predmetno-prikazivački plan, jer sama umetnost tradicionalnog Karatedoa predstavlja (i) oblik ekspresije, ličnog kreativnog izražavanja karate-umetnika, kao individualni kreativni čin. Kreativan,
ekspresivan i izvoñački, koji je predmet odgovarajuće estetičke teorije i filosofskog promišljanja, ali i umetničke teorije i kritike, podložan i opštem, neprofesionalnom sudu posmatrača, u smislu njegovog (ličnog) estetskog
doživljaja. Upućeni posmatrač, pogotovo na tlu dalekoistočnih civilizacija,
tokom estetskog procesa umetnosti Karatedoa, i tokom kreativnog procesa
stvaranja dela („proizvoda“) te umetnosti, poima, vidi i ima u svesti mnogo
više: jedan celo sloj smisla/značenje, suštinski različit, neistovrsan u odnosu
na samu ekspresiju, koja se može tumačiti i sa estetičkog i sa estetskog stanovišta. I kreator umetnosti Karatedoa, i stručni kritičar, i upućeni posmatrač,
poimaju i pojmovno odreñuju celu gamu smislova i značenja, koji predstavljaju srž, suštinu i bit same umetnosti tradicionalnog Karatedoa. Lakonski: to
je ontička, ali i ontognostička dimenzija te umetnosti, inherentna toj umetničkoj formi. Ontički sloj značenja i ontognostički sloj smisla determinišu i istovremeno definišu tradicionalni Karatedo kao oblik tradicionalne
53
zen-umetnosti. Znalac traži (i nalazi) suštinu, bit „svega postojećeg“ u domenu
samog postojanja karate-umetnosti. A tek kao izvedenicu drugog, trećeg,
entog... reda, njenu ekspresiju, koja je u apsolutnom identitetu sa ekspresijom
kreativnog procesa i estetskog procesa, umetničkog čina, kojim se „ostvaruje“
sama bit karate-umetnosti. Tačnije: tradicionalni Karatedo kao klasična forma
tradicionalne zen-umetnosti. Ono po čemu je tradicionalni Karatedo tradicionalni Karatedo, što ga suštinski i determiniše i definiše kao to, a ne kao nešto
drugo, drugačije ili različito, jeste njegova umetnička suština, njegova umetnička priroda, njegova „umetničnost“, poimana kao njegova suština. Tradicionalniu Karatedo je eminento autentični i autohtoni oblik tradicionalne
zen-umetnosti, ili nije ništa. Umetničnost, umetnički aspekt ili, tačnije: umetnička dimenzija tradicionalnog Karatedoa nisu (samo) raison d’ etre njegovog postojanja, i povesno/istorijskog i aktuelnog, savremenog, ali i
generalnog, posmatranog kao transistorijskog fenomena, nego su mu bazični
konstituensi. Predstavljalo bi (nepotrebnu, izlišnu) tautologiju, i nadalje ponavljati da tradicionalni Karatedo jeste umetnost, da predstavlja oblik umetnosti ili umetničke prakse, a pogotovo da je forma tradicionalne
zen-umetnosti. Vice versa: teorija, tradicija, istorija i ukupna suma značenja i
smislova fenomena tradicionalnih zen-umetnosti je fundirana (i) na (analognima) u domenu tradicionalnog Karatedoa.
Recipijent ovog teksta sa stručnim znanjem iz oblasti filosofije, a posebno filosofije umetnosti, odnosno estetike, možda će imati misaoni impuls da
teorijski produbi pojedine definicije i pojmovna odreñenja termina, korišćenih tokom izlaganja u ovom tekstu. Kao analogni predložak za mogući razvoj
mišljenja (i) u tom pravcu, predložiću kritičkom i analitičkom umu savremenog obrazovanog i stručnog čitaoca (jedan mogući) upit. Ličnom estetičkom
mišljenju autora ovog teksta se razvoj mišljenja u tom pravcu čini vrlo instruktivnim. S obzirom da bi eksplikacija (i) te teze zaista u mnogome prevazilazila okvire ove teme, postavićemo sam upit u lakonskom obliku:
Pojmovna odreñenja se vrlo decidno mogu odrediti u ključu klasične evropske postmetafizičke tradicije mišljenja, čije je poreklo u antičkoj filosofskoj misli. Ili u domenu tradicije transmoderne estetike? Šta pojam
tradicionalne zen-umetnosti Karatedo hic et nunc znači, šta uopšte može da
znači u aktuelnoj hermeneutičkoj situaciji, za savremeni um, u ključu modernog teorijskog, filosofskog ili, još preciznije estetičkog mišljenja. Estetiku i
nadalje dosledno poimamo kao filosofiju umetnosti, u skladu sa najboljom
tradicijom filosofskog mišljenja kome je predmet umetnost (Adorno..).
Ako hoćeš da saznaš istinu,
počni od toga da ne veruješ samome sebi.
(Spinoza)
54
III
(Čemu (još) Karatedo?)
Čemu još pesnici u vreme oskudno? (Helderlin).
Helderlin naglašava jedan od dva uzajamno pripadajuća aspekta/vida
ovog večnog uvida/pitanja. Jer pesnici stvaraju poeziju, to im je osnovna i primarna uloga/funkcija. Inače ne bi bili to (pesnici). Adornov uvid „da je poezija posle Aušvica nemoguća“, po smisaonoj analogiji, direktno intendira ka
srži teme/teze o kojoj raspravljamo.
Naslovno pitanje bi se moglo analogno primeniti na (sve) karatee koji
danas (ko)egzistiraju u savremenom svetu, ali i precizirati: čemu još karate(do)? Taj i takav upit se razlikuju od upita: čemu još Karatedo?, s tim što
ova dva upita imaju interferencu semantičkih polja.
Sa stanovišta estetičke teorije (estetike poimane kao filosofija umetnosti), karate-sport je vulgarni kič. Sa mnogo blagosti u pristupu, i uz zatvaranje barem jednog oka, dok posmatramo nesuvisli galimatijas koji nosi naziv
karate-sport, moglo bi se dodati da je karate–sport (i) banalni, vulgarni, trivijalni... kič. Banalan, priglup, ali nipošto i naivan. Nipošto dobronameran, prostodušan, „nišči duhom“... Konsekventno, karate-sportisti (i svi koji se tako
deklarišu ili sebe poimaju u okviru te i takve definicije, odnosno klasifikatorne
odrednice) su vulgarni kičeri, ili banalni kičeri, ako se pri njihovom smisaonom odreñenju zaista primene „najblaži“ kriterijumi. I uz naivnu dobronamernost, koja je udaljena od neutralnog uvida.
Sa stanovišta aksiološki neutralne objektivne nauke, karate-sport je nonsens, besmislica, naivni „konstrukt“, stupidarija, obična glupost, lišena bilo
kakvog ozbiljnijeg smisla. U praktičnom smislu: improvizovana diletantska
ošljarija. Konsekventno, kao izvedenica prvog reda (na osnovu ovakvog pojmovnog odreñenja), karate-sportisti su neinteligentne, neobrazovane, neuke
osobe... U praktičnom smislu, u stvarnosti, karate-sportisti su priglupi, neuki
primitivci i prostaci. Ovaj uvid/ova teza nije nipošto aksiološka odrednica,
nije vrednosni sud. Jeste objektivni neutralni zaključak, sa naučnog, profesionalnog, stručnog i vrlo kompetentnog stanovišta. Jedini moguć, jedini smislen, i jedini činjenički utemeljen.
Vrlo je opravdano, i jedino je smisleno, karate-sportiste poimati kao karate-kičere i kao karate-prostake. Tek na osnovu ove činjenice, moguće je i
smisleno je utemeljeno, krenuti put razumevanja i, konsekventno, objašnjenja centralnih tema ne samo ovog teksta, nego i (svih) tekstova koje objavljujem tokom proteklih decenija. Argumentaciona i eksplikatorna ravan
izlaganja će biti naučno fundirane i činjenički zasnovane, (i) ukoliko (i) na
osnovu ove objektivne istine, prevaziñemo, i premostimo lažnu, kvazi-dilemu
tradicionalni Karatedo contra karate-sport. Ovako postavljena, dilema ne dostiže analogni nivo adekvacije u odnosu na naučno znanje – teorijsko mišljenje čiji je predmet karate(do), ali i Karatedo. Poimana samo u contra-ključu
smisla (i značenja), ta i takva dilema bi, pogotovo postavljena na način kako
55
je ekspliciramo, možda i mogla da postavi i da otvori odreñena pitanja (koja
pretenduju barem na suvislost), ali ne bi imanentno sadržavala ni najmanje
potencijala da ponudi konkluzivnu ravan, u kojoj bi se mogli potražiti adekvatni odgovori.
Prvi razlog je što bi se, ako bi se ova kvazi-dilema, nekim slučajem, propustom u metodologiji mišljenja ili vulgarnim previdom smatrala pravom, autentičnom, oba posmatrana fenomena: tradicionalni Karatedo i karate-sport bi
se čak i mogli smatrati i poimati kao da pripadaju istoj kategorijalnoj ravni.
Što bi predstavljalo osnovnu grešku u mišljenju, banalno i činjenički netačno
poistovećivanje. A naravno, znanje je razlikovanje, i izlaganje ćemo zasnovati na naučnom znanju. Kao što ćemo (na ovoj tački izlaganja) ostati kod
ovog razloga, uvažavajući princip „dovoljnog razloga“, da se ne zahteva dodatno navoñenje (i) drugih. Ratio principii sufficientis.
Na savremenoj karate-sceni paralelno koegzistira dosta različitih i raznorodnih karatea. Oni predstavljaju ne samo različite kategorijalne ravni, nego
i disparatne, disonantne, meñusobno ne samo ekstremno udaljene, nego i apsolutno inkopatibilne oblasti, koje meñusobno nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Niti mogu da ih imaju, već po samoj svojoj prirodi. Čak štaviše,
predstavljaju suprotne i meñusobno suprotstavljene fenomene/oblasti. U najpovršnijem smislu, „zajednički“ im je naziv karate, koji pojedini od karatea
(pre)uzimaju kao jedinu odrednicu, pojedini mu dodaju kvazisufiksno odreñenje, formirajući složenicu, odnosno poimaju „karate“ kao kvaziprefiksno
odreñenje ili prvi član binarne složenice (karate-veština, karate-sport, karatesamoodbrana, karate-rekreacija...); pojedini usvajaju i primenjuju originalni
(ceo) naziv karate-do, ili pisano kao karatedo (ovoj distinkciji ćemo posvetiti
pažnju tokom daljeg izlaganja*); pojedini usvajaju i koriste u svom nazivu i
atributivnu odrednicu „originalni“ ili češće, tradicionalni, pa se deklarišu
(odreñuju) kao „tradicionalni karate“ ili „tradicionalni karate-do“. Neko se
dosetio i naziva „ortodoksni karate(do). Reñe se susreće „klasični karate“ ili
„klasični karate-do“. Da su na delu deklarativne odrednice, a ne pojmovna
odreñenja, koja bi bila utemeljena u suštinskom definisanju/odreñenju same
stvari, verovatno nije potrebno posebno dokazivati.
Koegzistencija koja bi bila vrednosno i interakcijski neutralna, meñu
ovako neistovrsnim oblastima, na principijelnom nivou ne bi bila, i nije moguća, a sasvim izvesno nije i ne može da bude beskonfliktna, bez uzajamnih
trvenja, omalovažavanja, poricanja... Ipak je na karate-sceni (i) dosta (!?)
novca u igri, da bi njeni akteri, koji na njega pretenduju, mogli da sebi dopuste luksuz elitizma i (barem) uzajamne ako ne tolerancije, a ono barem trpeljivosti, ili elementarne civilizovanosti u meñusobnim odnosima.
Socio-kulturni nivo na kome je velika većina ovih aktera im sasvim izvesno
ne nalaže uzajamno uvažavanje, pa ni elementarno poštovanje.
Umetnost Karatedo pojmovno odreñena i terminološki iskazana kao Tradicionalni Karatedo, kao tradicionalni karate-do i karate-sport, značenjski su
i smisaoni antipodi. Ne samo da nisu istovrsni, nego ne pripadaju ni istim kategorijalnim ravnima. Naprotiv, to su dve (ili tri, ili čak i više... ) sasvim raz56
ličite, meñusobno vrlo udaljene oblasti, koje teško da imaju, i da bi uopšte
mogle da imaju bilo kakvih dodirnih tačaka. Umetnost(i) Karatedo/karate-do
se pojmovno odreñuje, poima, (meta)teorijski misli, i u svesti recipijenata doživljava kao umetnost, kao suvereni, emancipovani oblik umetničkog praksisa. Analogno tome, predstavlja, i može da predstavlja predmet
promišljenja, vrednovanja, ali i (umetničke) teorije i umetničke kritike samo,
jedino i isključivo sa stanovišta estetike, ili estetičke nauke, poimane kao filosofije umetnosti. Promišljenje, metateorija, teorija, vrednovanje, kritika
(shvaćena u klasičnom smislu, kao izvedenica od starogrčkog pojma kritikos,
krinein), umetnosti Karatedo smislena je, legitimna, i činjenički zasnovana jedino u referencijalnom okviru filosofske nauke, i humanističkih nauka, naravno u njihovom savremenom vidu. Izvesno je da pojedini aspekti umetnosti
Karatedo mogu da budu, i da jesu i u vizusu pažnje, i da predstavljaju predmet proučavanja i prirodnih ili matematičkih nauka, ali uz prethodno
(meta)teorijsko pojmovno odreñenje tog predmeta kao oblika samostalne,
eminentno umetničke prakse, odnosno kao oblika ili vida umetničkog praksisa. Na isti način, prema istom modelu koji se koriste kada je predmet proučavanja sa stanovišta (te) nauke i neki drugi oblik/vid umetnosti.
Bavljenje umetnošću Karatedo je oblik bavljenja umetnošću. Podleže
pravilima, zakonitostima, praksi, umeću veštini... umetnosti, analogno bilo
kom drugom obliku/vidu umetnosti. Teorija umetnosti, i umetničke teorije kao
partikulati, predstavlja(ju) analogni i jedini legitimni referencijalni okvir za
teorijsko promišljanje fenomena umetnosti Karatedo. Umetnička kritika, istovrsna književnoj, muzičkoj, likovnoj.... kritici je jedina merodavna i kompetentna da progovori o valerima i vrednostima, o dostignutom ekspresivnom
dometu... pojedinih dela karate-umetnosti koja su, u toku estetskog procesa,
i/ili kao kreativni (umetnički) čin, ostvarili karate-umetnici. Publika koja predstavlja recipijente dela karate-umetnosti, „umetnička“je publika, kao što su
kritičari dela, ostvarenja karate-umetnosti, umetnički kritičari. Recipijenti karate-umetnosti znaju da će, „konzumiranjem“ dela karate-umetnosti, imati
umetnički doživljaj. Potenciram: umetnički doživljaj. Ali i umetnički doživljaj.
Karate-sport je sport. Oblik sportske aktivnosti, pre svega fizička aktivnost, jedan od borilačkih sportova. Nauka o sportu, odnosno grupa nauka kojima je predmet proučavanja sport je (verovatno) jedina legitimna za
proučavanje karate-sporta. Sportski komentari, sportske priredbe, sistem takmičenja, poena, rangiranje, lige, sportske organizacije... predstavljaju odgovarajući milje za karate-sport, i odgovarajući referencijalni okvir za mišljenje,
poimanje i tumačenje ove oblasti, odnosno za viñenje karate-sporta kao karate-sporta. Publika koja posećuje manifestacije karate-sporta i očekuje da vidi
upravo to: demonstraciju sporta, sportsko nadmetanje, sportsko takmičenje...
Ponovo ukazujem na činjenicu da su antipodi umetnost Karatedo i karatesport najudaljenije i sasvim različite i raznorodne kategorijalne ravni. Potenciram ovu činjenicu, imajući na umu jedan banalan, naivan i priglup pokušaj da
se ove dve oblasti „približe“, „pomire“, ako ne i „spoje“. To sigurno nije, i ne bi
57
bilo baš pametno, a sasvim izvesno nije moguće. Ne samo da nije moguće, nego
bi i svaki takav pokušaj bio u najmanju ruku budalast. Teorijski, niti umetnost
može, niti bi trebalo, da se „približava“ sportu, u bilo kom vidu, i na bilo koji
način, jer time može samo da samu sebe banalizuje, da izgubi ne samo ozbiljnost, nego i osnovni smisao. Umetnost je umetnost, i može, i trebalo bi da bude
to, i samo to. Karatedo umetnost mora da bude, i ostane samo, jedino i isključivo
umetnost, umetnička forma, oblik ili vid umetničkog praksisa, jer bi bilo kakav
nestručan, nekompetentan pokušaj izmeštanja njene suštine izvan nje same, trenutno i nepovratno rezultirao narušavanjem, a verovatno i potpunim poricanjem, ukidanjem umetnosti Karatedo kao umetnosti.
Vrlo je nestručno, i vrlo je naivno uopšte pomišljati da se, kao aktivnost
spolja, bilo šta uopšte čini, a nekmoli menja, u samoj suštini, u srži karateumetnosti, a pogotovo u njenom pojavnom obliku, u njenoj strukturi, u metodologiji, u recepciji, u njenim elementima, formalnim principima... u bilo
čemu što odlikuje umetnost Karatedo. A i postavlja se pitanje: zašto bi se to
uopšte činilo? U kom cilju bi se narušavala primarna struktura umetničke
strukture karate-umetnosti? Ne pretpostavlja se valjda nekakvo „udvaranje“
banalnim, vulgarnim, neukim, priglupim „oblicima“ drugih karatea, a pogotovo ne karate-sportu. Umetnost Karatedo ima dugu tradiciju i istoriju, i jedino kao to što jeste, može da i dalje egzistira (kao umetnost, naravno). Nema
nikakvog razloga, niti potrebe, da uopšte pomišlja na bilo kakvu promenu, pogotovo ne strukturnu. Ali ni formalnu. Umetnost Karatedo je na pijedestalu,
na kome je oduvek i bila, koji joj imanentno pripada, i na kome jedino i može
da bude. Na pijedestalu po svojoj suštini, ali i po poimanju, pojmovnom i suštinskom odreñenju u teoriji, filosofiji i nauci (o) umetnosti, čiji je vrlo vredni predmet proučavanja. Per definitionem, umetnost Karatedo je vrhunski
ozbiljna i pažnje, poštovanja i divljenja vredna oblast umetničkog praksisa.
Koji bi i kakav cilj imala tako reprezentativna oblast ljudskog uma i vrhunski produkt ljudskog stvaralaštva, da uopšte pomišlja na bilo kakvu strukturnu, ali i bilo koju drugu promenu? A nekmoli na banalizaciju, na
odustajanje od svoje suštine, na odustajanje od sebe same. Teško bi bilo zamisliti da bi takva oblast umetničkog praksisa uopšte i pomišljala na nekakvo
samoukidanje ili samopromenu u smislu izneveravanja svoje suštine. A bilo
koji takav predlog „spolja“ ne zavreñuje ni najmanju pažnju, ni da se uopšte
osvrne na njega.
Argumentum ad contrario: čak i da se hipotetički zamisli, uz ozbiljne redukcije smisla, i nekakav (ne)mogući „spoj“ Karatedo umetnosti i neke druge
forme karatea i, o užasa, karate-sporta, šta bi se time uopšte moglo dobiti? Hibridna tvorevina lišena bilo kakvog smisla, bastard, nedonošće, ili mrtvoroñenče... Takav budalasti nemušti pokušaj bi samo ugrozio, narušio, sa
pijedestala srušio visoku vrednost; ona niža (karate-sport) od toga ne bi imala
ama baš ništa, jer nema nikakvog potencijala da uopšte poima teorijsku i
idejnu ravan Karatedo umetnosti, niti pak kapaciteta, intelektualnog, obrazovnog, kulturnog... ni da „opepeli“ bilo šta od autentičnog i originalnog
58
skupa značenja i sistema smislova tradicionalnog Karatedoa. Ne bi se dobilo
ništa, u najoptimalnijem tumačenju. Dobilo bi se nešto mnogo gore od ničega,
bastard koji bi predstavljalo pravu porugu svakom smislu, nevredan čak ni dobronamernog podsmeha. I naravno, pitanje sa aspekta elementarne zdravorazumske logike: čemu to? Zašto bi se uopšte u tako nešto upuštalo?
Karate-sport je više nego (samo)dovoljan. I insajderi, i publika, i mediji...
dobijaju upravo ono što i žele. Od sporta se može očekivati da pruži sportske
sadržine, i akterima, i organizacijama koje predstavljaju institucionalne
okvire, i publici, koja želi da posmatra priredbe i manifestacije karate-sporta.
Similis simili gaudet.
Sasvim je jasno da sportska nauka, nekakva teorija sporta, mediji koji se
bave sportom, učesnici, organizacije, publika, niti mogu, niti bi trebalo da se
uopšte bave bilo čime drugim, osim osnovne sportske aktivnosti koja im je
predmet, „centralna tema“. I to na način koji je primeren sportu. Svesni smo
da u tom korpusu ideja, kao kičerska pretencioznost, ima dosta metaforičnog,
„simboličkog“, da postoji jedna vrlo široka, simplifikovana i dosta banalna
„simbolička“ nadogradnja. Jezik u sportskom miljeu, i u medijskom pristupu
sportu, prvi je svedok, i posrednik, jednog kičerskog, pretencioznog poimanja sporta kao aktivnosti, ali i svih pratećih sadržaja. Metaforičnost, „simboličnost“, tačnije: banalna „simbolizacija“... kao pojmovi se, dosta uslovno i
uz značajnu redukciju značenja/smisla, terminološki mogu primeniti pri deskripciji sporta, sportske aktivnosti, sportskih dogañaja i manifestacija, pri glorifikaciji sportskih istaknutih ličnosti. Sport kao industrija zabave koristi i ta
i takva sredstva za sopstvenu promociju i za konstantno povećavanje profita.
Ne mislim da je ovo nekakva suštinska zamerka sportu, koji u savremenom
svetu samo poštuje aktuelna pravila ekonomske igre.
Ako sportisti, mediji koji se sportom bave, publika... govore o „estetici“
pokreta u karate-sportu (sada je već pitanje da li se uopšte može govoriti o karate-wasa), to se misli i poima u smislu „lepog“, estetski dopadljivog, spoljašnjem posmatraču privlačnog... Apsolutno je jasno da se ne radi o umetničkoj
kritici, sa stanovišta estetike (kao filosofije umetnosti), niti to sa umetnošću
ima, niti može da ima bilo kakve dodirne tačke. Ponavljamo: to su dve udaljene kategorijalne ravni. Svako pominjanje „umetničkog“ u kontekstu karatesporta je naivna metaforizacija, vulgarno žargonsko izražavanje kič-emocija.
Koje su karakteristične za sport i sportsku aktivnost uopšte, pa ih ni karatesport nije, i ne može biti lišen. Banalnost i smisao koji se time izražava znači
da je nešto, neki element, neki „potez“ ... nalik na umetnički (ili, tačnije:
„umetnički“), da liči ili da podseća na nekakvo umetničarenje, koje naivni,
površni i priglupi, neobrazovani karate-sportista, ali i subjekt u ogromnoj većini drugih sportova, u svojoj neukosti zamišljaju kao (stvarno, autentično...)
umetničko. A što je u stvarnosti u najbolju ruku nekakav pojavni konkretitet,
i sa umetnošću i umetničkim nema nikakve veze, niti bilo kakve dodirne tačke.
Neuki, priprosti ljudi, kakvih je dosta i u miljeu karate-sporta, zamišljaju da
je „lepo“ u smislu „dopadljivo“, u stvari estetično (poimano sa stanovišta
59
„nauke“ o lepom), u stvari i „umetničko“, i da je to što oni rade, u stvari „prava
umetnost“. Ali sport je sport, nije umetnost, ne može da bude umetnost, i ne
bi ni trebalo da se približava tim i takvim sferama, jer su mu nedostupne. Suštastveno, jer je to što jeste – sport. Prostore svog delovanja i svoje afirmacije
karate-sport, kao i svaki drugi, trebalo bi da traži samo, jedino i isključivo u
sebi primerenoj oblasti, a to i jeste upravo sportska oblast, oblast sporta, i u
sportskim sferama, i u odgovarajućem miljeu. Ako ostane „pri sebi“ odnosno
„kod sebe“, karate-sport će imati odreñenu sferu sopstvenog ispoljavanja. Ako
prekorači prirodne i samorazumljive okvire, pašće u krajnje vulgarno, banalno, neuko... Biće u sebi neprimerenoj oblasti, i može samo da se izblamira,
da se dobrano obruka, i da izazove podsmeh.
Što, naravno, i čini savremeni karate-sport u svetskim uslovima, mada
ne pripada samom vrhu po posećenosti, publicitetu, medijskoj pažnji, a pogotovo ne po profitu koji ostvaruje. Globalni svetski karate-sport je čak u donjem delu skale profitabilnosti. Možda i iz tog razloga u njemu vlada
naglašena nelojalna konkurencija, jer je dobit proporcionalno skromnija, a
ostvareni profiti su proporcionalno ipak dosta manji. U karate-sportu nema
spektakularih finansijskih transfera; instruktorski i trenerski kadar, pa ni onaj
vrhunski po kvalitetu i po popularnosti, nije milionski plaćen. Zabavljači u industriji karate-sporta, takmičari, ne ostvaruju ni približno visoke prihode, niti
imaju približno takav nivo popularnosti, kao što to imaju sportisti u najpopularnijim i najbolje plaćenim sportovima. Konačno, ulaznice za takmičenja,
turnire, manifestacije karate-sporta sigurno nisu meñu skupljima, u proseku,
naravno. Reklame, medijska pažnja, medijska popularnost, popularnost u opštoj populaciji, kao ni cela prateća industrija koja prati karate-sport, ne donosi
ni približno proporcionalno visok profit kao u vrhunskim najpopularnijim
sportovima.
Kao smislena digresija: tokom višedecenijskog procesa „osportnjavanja“
pojedini karatei su se formirali putem ugrubljavanja, uz upotrebu i potenciranje gotovo neograničenog nasilja. Prvo je na scenu stupio semi-contact, pa
full-contact, pa čitava gama „sportova“ i „sportića“ kojima je teško setiti se i
naziva. Danas aktuelni i dosta popularni, i verovatno najekstremniji u tom pogledu, K-1 i K-2, predstavljaju manifestacije grube fizičke sile, bazirani su na
gotovo nekontrolisanom nasilju, na krvi, povredama... na kojima bi im „pozavidele“ i gladijatorske igre u Rimskoj imperiji. Cela organizacija takvih priredbi i manifestacija je upravo i posvećena cilju prikazivanja grube sile, pukog
ogoljenog nasilja. Što takoñe nije nekarakteristično za sportske, ali ne samo
sportske manifestacije u savremenom svetu u 21. veku. Bez pretenzija da
dajem vrednosni, ili bilo kakav drugi sud, bez pretenzija da se ovom temom
bavim izvan ove digresije, lakonski preporučujem pažnji čitaoca jedan uvid:
ozbiljno je pitanje, ne samo polemičko, a sigurno ne samo akademsko: šta su
te oblasti? Da li su to (još uvek) karatei, da li su to ipak bilo kakvi oblici karatea, makar i najudaljeniji od njegove povesne/istorijske suštine. Oni zaista
nemaju više nikakvih dodirnih tačaka sa originalnim karateom u njegovoj kla60
sičnoj formi. Pozivanje na upotrebu nekih simplifikovanih i nemuštih „tehnika“ koje bi mogle voditi poreklo od karate-wasa, nije ni slučajno dovoljan
razlog da se uopšte i pomisli na nekakvu istovrsnost izmeñu K-1 i K-2 i karatea. Sa dobrim razlogom ne spominjemo karate-do niti tradicionalni karatedo u ovom kontekstu. A tek Tradicionalni Karatedo... Si duo faciut idem, non
est idem. Ili, tačnije: quod licet Jovi, non licet bovi. A polemičko je pitanje: da
li su to (još uvek) nekakvi sportovi, da li su to sportovi uopšte. Ima li u njima
još ikakvih sportskih elemenata, koji bi ih mogli približiti ako ne suštini, a ono
barem nazivu sporta?
Da bih ponudio konkluziju ovog dela izlaganja, ukazujem na činjenicu
da sam ove i ovakve oblasti apstrahovao iz korpusa karatea (plural!). I iz tog
razloga, umetnost Karatedo i karate-sport su se prirodno, gotovo po automatizmu (samo) iskazali kao suštinski antipodi. U tom kontekstu sam i ukazao na
suštinsku distinkciju izmeñu ove dve tako različite i raznorodne kategorijalne
ravni. Ne verujem da ima uopšte smislenog utemeljenja govoriti o distiknciju
izmeñu umetnosti Karatedo i, kao potpuni nonsens, K-1 ili K-2. Bilo kakva
paralela, ili poreñenje, ili bilo kakav sličan pokušaj, bio bi teorijski nezasnovan i činjenički neutemeljen. Bojim se: i lišen bilo kakvog smisla.
Sa stanovišta prethodne teme: nauka o sportu, sportske organizacije,
sportisti, sportski stručnjaci, sportisti sami, sportska publika... nisu, i ne mogu
da budu stručni, kompetentni, da uopšte progovaraju o umetnosti Karatedo.
Niti bi to trebalo da čine, niti da im takvo nešto uopšte padne na pamet. Čemu
bi to služilo? Karate-sport niti nešto zna, niti može da zna, niti (dozvoljavam
sebi malo ciničniju opasku) bi uopšte trebalo da zna bilo šta o umetnosti Karatedo. Niti mu je to struka, niti mu znanje uopšte dopire do takvih oblasti, niti
mu je predmet razmišljanja umetnost kao fenomen. Zaista nije potrebno da se
time uopšte bavi. Intelektualni, obrazovni, socio-kulturni nivo subjekata karate-sporta je ionako vrlo nizak. Teško bi se od sportiste ili sportskog stručnjaka uopšte i moglo očekivati bilo šta u tom domenu, ponajmanje iole
suvisla opaska o tradicionalnoj formi zen-umetnosti Karatedo. I, kao jedino
smisleno: svaka ptica svome jatu. Karate-sport je sport, i u tim okvirima bi
morao i da ostane, što se odnosi i na sve njegove aktere/učesnike. Da bi se o
(nečemu) formiralo mišljenja, potrebno je prethodno znanje (o tome). Ako
nekim slučajem ponekad nešto i načuju o umetnosti Karatedo, nema potrebe
da baš javno demonstriraju svoju neukost, da se blamiraju svojim neznanjem,
da se brukaju na bilo koji način (u kontekstu karate-umetnosti). Naravno,
takva sugestija se ne bi odnosila na stručnjake, profesionalne poznavaoce
umetnosti, estetičare, teoretičare umetnosti, kompetentne umetničke kritičare,
koji bi u oblasti umetničkog praksisa tradicionalnog Karatedoa mogli da otkriju pravi rudnik drevne, originalne umetničke forme, sa izuzetno dugom i
bogatom povešću/istorijom. A takvih je u miljeu karate-sporta i u miljeu ostalih karatea zaista vrlo, vrlo, vrlo... malo. U miljeu savremenih karatea, ne samo
karate-sporta, izuzetno je malo intelektualaca, intelektualno orijentisanih
osoba uopšte. Postavlja se pitanje i njihove stručnosti i pune kompetentnosti
61
da se bave fenomenom umetnosti tradicionalnog Karatedoa, na odgovarajući
način i na potrebnom profesionalnom nivou, i na odgovarajućem nivou znanja. Ostali nemaju razloga da otvaraju usta.
Ako možeš, budi uspravan kao čempres,
Ako ne možeš, budi darežljiv kao palma.
(Sa’adi)
*Tradicionalni klasični oblik zen-umetnosti navodim kao Karatedo (u toku izlaganja u tekstu uvek je dat u ovakvoj transkripciji). Analogno Iaido, Kyudo... Za generalni pojam, gramatički
je najispravnije: karate-do, s obzirom da je u ovoj složenici, u japanskom jeziku „do“ označen posebnim ideogramom, a u našem jeziku je to zajednička imenica. Ako se navodi u obliku Karate-do,
to označava unikatnost, jedinstvenost ili posebnu priliku (leksičke) upotrebe. Navedeno kao Karate-do podrazumeva umetnički ili drugi seriozni vid poimanja pojma, ali ne nužno kao tradicionalni oblik zen-umetnosti.
62
ČOVEK KOJI JE TRI PUTA REKAO „NE“
Stara legenda kaže da je u srednjevekovnom Japanu živeo mudri zen-učitelj Itoku. Majstor Itoku je živeo u maloj kolibi na vrhu udaljenog brda, sasvim skromno, bez ikakvog komfora, najčešće sam, ili ponekad sa nekim od
retkih učenika, koje je primao na obuku nakon rigorozne provere.
Njegovo znanje zena i savršeno postignuće bilo je toliko, da je živeo bez
reči. Pouku iz zena je davao ne-govorom. Po legendi, više od pola veka, nije
izgovorio nijednu reč.
Po svojoj mudrosti i savršenom poznavanju zena, bio je poznat u celom
Japanu, i priča o starom mudracu se prenosila od usta do usta, tako da su svi
sa poštovanjem govorili o njemu.
Mladi car, koji je upravo bio krunisan, i tek je stupio na presto, često je
slušao legendu o mudrosti i umeću starog mudraca, i poželeo je da i sam uči
od savršenog majstora.
Pozvao je svog najstarijeg i najuglednijeg savetnika, i rekao mu je da
ode do majstora Itokua, i da ga zamoli da doñe na carev dvor, da poučava
mladog cara.
Carev savetnik je došao u kolibu majstora Itokua, učtivo se predstavio,
duboko se poklonio, i sa poštovanjem je upitao mudraca:
„Da li si ti majstor Itoku ?“.
Majstor Itoku mu odgovori: „ne“.
Carev savetnik mu je preneo carevu molbu, da mu stari mudrac bude učitelj, rekavši mu da bi caru bila počast da može da uči zen od takvog mudraca.
U carevo ime, upitao ga je da li bi došao na carev dvor, da mu bude učitelj
zena.
Majstor Itoku mu odgovori: „ne“.
Izašli su iz kolibe čuteći, i bez ijedne reči su pošli ka carskom gradu.
Kada su stigli na carev dvor, savetnik je uveo majstora Itokua u svečanu carevu odaju. Car je ustao sa prestola, poklonio se starom mudracu, i učtivo ga
je upitao:
„O, poštovani mudrače, da li želiš da budeš moj učitelj ?“
Majstor Itoku mu je odgovorio: „ne“.
I otišao je. Vratio se u svoju kolibu.
63
Odlazeći iz života, blagosiljaj smrt.
Prethodno prokuni ceo svet i sve ljude.
(Niče)
PRVI DEO
Ono što pobeñuje uvek je gore
od onoga što je pobeñeno.
(Adorno)
BORILAČKE VEŠTINE
Kako je polje znanja i dejstava borilačkih veština izuzetno široko, a njihovo studiozno upoznavanje zahteva više i duže od celog života jednog pojedinca, svesni smo da smo rekli samo jedan deo istine, a to nam je i bio cilj. Jer,
reći „celokupnu istinu“ – sve o borilačkim veštinama, po rečima samih učitelja je besmisleno. Sve knjige do sada napisane, i svi učitelji, sa svim svojim
znanjem i iskustvom, ne bi mogli da prezentuju „sve“ u borilačkim veštinama
jer je njihovo polje neiscrpno. Što se pojedinac više uspinje na stazi znanja,
veća su neistražena prostranstva koja on pred sobom vidi i nikada ih sva ne
može dosegnuti, jer se uvek nova pojavljuju; zato je njegov život prekratak, a
snage suviše male.
Borilačke veštine imaju u sebi jednu iracionalnu komponentu, apsolutnu
crtu: da su nemerljive i neobuhvatljive, što važi ponajviše za klasične veštine,
od kojih mnoge i baziraju na toj ideji. Većina borilačkih veština ima filosofsku i psihološku osnovu, transcendentalnu ideju, iracionalne metode, klasičnu, tradicionalnu metodologiju, ako se posmatraju u svojoj originalnoj formi.
Tu je važno iskustvo, spoznaja, intuitivni nivo, uz poznavanje posebnih stanja svesti, veliku volju, često i mistični odnos prema stvarnosti, naglašeni individualizam, pri čemu suština veštine uopšte nije iscrpljena.
Stari učitelji kažu da se suština veštine ne može izreći niti svesno razumeti, jer je iracionalna, dostupna najdubljim nesvesnim strukturama čovečijeg bića, često arhetipskim modelima saznanja. Ovako shvaćene veštine
predstavljaju hermetičke sisteme i u mnogim drevnim veštinama nailazimo
na tragove drevne istočnjačke hermetičke tradicije – vedante, lamaizma,
yoge, zena... U klasičnim veštinama, na hermetičkom poimanju i individualnoj psihičkoj evoluciji, insistira se u zavisnosti od instruktora ili učitelja.
Shvatajući da pred sobom imaju široko polje istraživanja, autori su odlučili da, ipak, daju i svoju prezentaciju, a da kratke osvrte na neke idealističke,
filosofske, mistične, psihološke (psihoanalitičke u rudimentarnom obliku)
aspekte veština baziraju na kazivanju eksperata ili poznavaoca tradicije i klasike veštine, njenih drevnih principa i filosofija. Kao i u svojim prethodnim
knjigama, tako i u ovoj, autori izbegavaju da daju svoj sud ¬ili naturaju svoje
eventualno mišljenje o tome šta je dobro a šta ne, šta je realno a šta ne, jer to
ne bi bilo korektno ni prema borilačkim veštinama, a verovatno ni prema čitaocu. Sam čitalac ima priliku da se osvrne na sve aspekte veštine i da, eventualno, stvori svoje mišljenje i da donese neki svoj sud, što je kvalitativno
kreativnije nego da to čine autori. Kritika borilačke veštine se najčešće svodi
na kritiku svog viñenja te borilačke veštine, jer je ona obično toliko široka
67
oblast da potencira to, individualno inicirano mišljenje, nastalo na temelju
upoznavanja sa bazičnim principima i vežbanju tehnike, eventualno dubljem
poimanju iracionalnih i filosofskih principa i baze veštine u njenom tradicionalnom obliku.
Zbog prostranosti individualizma, iracionalnosti i postojanja filosofskopsiholoških osnova u klasici veština, a svi modernizovani oblici veština su nastali na osnovu klasičnih, autor pristupa grañi uz ograde i u okviru koji je ovde
odreñen. Jer, roñen je na zapadnoj hemisferi, pa je jasno da sve što on prezentuje prolazi kroz prizmu njegove svesti, znanja odnosno predznanja o toj
oblasti.
Borilačke veštine su poseban fenomen i njegovo čak i površnije razumevanje zahteva puno volje i dobre volje, otvorenosti, kritičnosti ali i želje da
se nešto novo nauči, da se stari uhodani sistem mišljenja ili ograničenost
nekim do tada važećim činjenicama prevaziñu. Ako to situacija zahteva ili činjenice nameću, zahteva i odricanje od predrasuda, stereotipnog ili malograñanskog modela razmišljanja i, pre svega, praksu. Onaj ko se bavi veštinom,
ili njome ne bavi, ko ne proñe muke, znoj, psihofizički napor, ne provede niz
godina aktivno u sali za vežbanje, osuñen je na akademski ili spoljni pristup,
a svi veliki učitelji tvrde da je takav pristup nemoguć. Da bi se veština razumela, valja živeti sa njom, biti u njenim tokovima, gajiti posebnu ljubav prema
njoj i njenom razvoju.
Borilačke veštine su na raskrsnici izmeñu tradicije i savremenosti i donose sobom dilemu da li su prvenstveno veštine, umetnosti, veštine odbrane
ili pogled na svet/život. Vrlo je teško naići na dva istovetna tumačenja jedne
iste veštine, ako nisu uzajamno u interakciji ili uzajamno inicirana. Ovu savremenu dilemu, trend veština da se omasovljuju kao veštine samoodbrane ili
sportski vid veštine, a ne kao sistemi samospoznaje, sa svim svojim psihofilosofskim implikacijama, svaka od veština, svaki od istaknutih učitelja, grupacija, nacionalnih ili nadnacionalnih organizacija te veštine rešili su,
deklarativno, i u skladu sa tim, više ili manje utiču na javno mnenje, mišljenje svojih članova ili učenika. Jer, svako od veštine uzima samo jedan deo,
ono što mu je potrebno, bilo to mudrost, „sport“, „rekreacija“, često i novac,
koji je veoma uticajan u savremenom svetu borilačkih veština, a naročito na
Zapadu. U skladu sa tim postoji i dosta, više ili manje sličnih ili različitih mišljenja, stavova, koji često pretenduju da budu oficijelni, važeći stavovi nekih
od grupacija, organizacija, profesionalaca ili amatera, u domenu neke od veština.
Ovde bismo izbegli svaku arbitražu, kao i pokušaj arbitraže. Cilj nam je
bio da prezentujemo nešto od lepote, humanosti, plemenitosti, savremenosti
i tradicije veština, njihove ideje i prakse; nešto od učenja starih majstora i vrhunskih instruktora današnjice, bez ikakve polemičke ambicije ili arbitražnog
stava. U skladu sa tim napisali smo ovu knjigu koja je prvenstveno namenjena
čitaocu – pojedincu koji je željan znanja a ne praznih reči, kritike ili polemike,
ali i objašnjenja nekih pojava, fenomena borilačkih veština koje su danas
68
stvarnost, tu, oko nas. Mnogo je toga što je zlonamerno i pogrešno, neistinito
i naivno objašnjeno. Previše činjenica koje se zanemaruju i previše iskonstruisanih poluistina koje se potenciraju. U ovakvom stanju najviše trpe
upravo učenici, entuzijasti, zaljubljenici u borilačke veštine, ali i svi ostali u
miljeu (te) veštine, pa je ova knjiga njima i namenjena. Ukoliko je i malo doprineo da se stanje popravi, ako je doprinelo porastu znanja i umeća u domenu
veština, a porazu neznanja i neistina, autor će smatrati da njegov trud nije bio
uzaludan, njegov zadatak na najboljem putu da se ispuni, i da su cilj i opravdanje postojanja ove knjige ostvareni.
Ispred tebe je prvi put.
Pogledaj ga.
Ispred tebe je drugi put.
Pogledaj ga.
Ispred tebe je treći put.
Pogledaj ga.
A onda poñi četvrtim putem.
(Čuang Ce)
69
Ljudi mogu da veličaju istinu.
Istina ne može da veliča ljude.
(Konfučije)
BORILAČKE VEŠTINE
U SAVREMENOM SVETU
Evidentno je da borilačke veštine predstavljaju nešto više od prolaznog
fenomena (i) na takozvanom „zapadu“, gde su, jedna prateći drugu, stigle pedesetih, šezdesetih, a poseban „bum“ napravile su sedamdesetih godina prošlog veka. Interesovanje najšire populacije za njih dovelo je do toga da
klubovi, organizacije, instruktori... budu prisutni u velikom broju iole većih
gradova Evrope i SAD, gde ogromna većina veština vrši najjaču ekspanziju i
ima najčvršće pozicije. Borilačke veštine, koje su do 20. veka bile poznate,
priznate i izučavane samo na svom matičnom području i vrlo često bile tajne,
poznate užem krugu ljudi, danas i u svojim matičnim zemljama doživljavaju
kvantitativni razvoj populacije, učenika, sledbenika, pristalica... što ne znači
automatski i kvalitativnu regresiju, kako bi to neki od najtradicionalnijih učitelja hteli da prikažu. Ipak, svet je danas mnogo kompleksniji, a uticaji, ideje,
znanja, informacije... se menjaju, prepliću i šire mnogo mnogo brže nego
ikada ranije.
Čak i u zemljama odakle veštine vode poreklo, one se omasovljuju i više
da gotovo i ne postoji jedan i jedinstven centralni izvor učenja i organizacije.
Ovaj multipli i decentralizovani sistem prenošenja znanja u velikoj meri je superioran ostalim i najdominantniji na savremenoj sceni borilačkih veština, naročito u poslednjim decenijama. Sigurno je da je ovakvo stanje u zemljama
odakle vode poreklo borilačke veštine iniciralo i slično stanje svuda gde se
one vežbaju, ali je evidentan i povratni efekat – pojava da postojanje više organizacija, velikog broja klubova, nezavisnih instruktora u zemljama gde su
neke od, po broju članova i uticaju, najsnažnijih veština, stekle odreñene korene i autoritet. Danas bazu veština čine koliko zemlje na istoku odakle veštine vode poreklo, sa Japanom na čelu, koji i u savremenom svetu borilačkih
veština zauzima sasvim specifično mesto i još uvek ima ulogu koja je bliska
dominantnoj, toliko i dobar deo Evrope i SAD.
U samom Japanu još je moguće pronaći originalno učenje i učitelje koji
u velikoj meri poznaju klasiku i tradiciju veština, ali paralelno sa ovakvim
shvatanjem, postoje i modernističke tendencije, koje su zaslužne za neke
adaptacije veština i njihovo prilagoñavanje savremenim uslovima. Načelno
govoreći, ovaj pravac je zaslužan za ekspanziju nekih veština izvan matičnog
područja i njihov konstantan uspon u pogledu brojčanosti populacije koja se
njima bavi.
71
Na originalnom tlu, a naročito u Japanu, postoji još i grupa, pravac, uslovno rečeno, struja koja prihvata i neguje veštine u njihovom najprimarnijem
obliku, odnosno sa njihovom filosofskom/mističnom podlogom. To obično
čine sveštenici ili kaluñeri nekih tradicionalnih istočnjačkih religija: budizma,
šintoizma, zena... Ovaj pravac je danas vrlo blizak regresu i odumiranju. Zato
je zaslužna i činjenica da društveni sistemi nekih istočnjačkih zemalja ne priznaju religioznu svest, religiozni stalež tamo nema pristupa, pa je, samim tim,
ovakvo shvatanje borilačkih veština nepoznato. Kao drugi važan razlog valja
navesti to da takav pristup veštinama nema želju za ekspanzijom ili porastom
populacije, već za traganjem u unutrašnjim sferama, filosofskim idejama, duhovnom univerzumu i suptilnim odlikama ljudske duše, pri čemu je materijalni svet često i meta prezira takvih pojedinaca (sveštenika).
Kako savremeni svet, bilo na istoku, bilo na zapadu, nema posebnih afiniteta prema religioznoj misli uopšte, sem zaista sporadičnih izuzetaka, i broj
i uticaj sveštenika istočnjačkih religija su sve manji, a oni sve ogorčeniji i povučeniji u sebe, što neminovno rezultira kvantitativnim opadanjem u domenu
veštine koju oni usavršavaju.
U Japanu, koji je u ovom domenu stvarno svojevrstan i često teško razumljiv, često su poznavaoci nekih, po tradiciji klasično orijentisanih veština,
sveštenici koji, kao deo svoje mistične, religiozne odnosno filosofske prakse,
usavršavaju upotrebu veštine sa fanatičnom upornošću i verovatno predstavljaju elitu u domenu kvaliteta u okviru te veštine, ako se ona posmatra u svom
tradicionalnom obliku. Problem je u tome što, ako pojedinac želi da od njih
uči veštinu u njenoj originalnoj formi, mora i sam da postane sveštenik, sa
svim implikacijama i posledicama koje takav čin sobom nosi, a što je neprivlačno i neprihvatljivo za ogromnu većinu onih koji se za veštine interesuju i
želeli bi da ih uče na izvoru, bili oni sa istočne ili sa zapadne hemisfere. Baš
zbog ovih svojih odlika, ovaj način, shvatanje veština, najmanje je, gotovo nimalo rasprostranjen izvan zemlje odakle veština vodi poreklo, a i tamo je obično brojčano inferioran.
Na tlu zemalja odakle potiču borilačke veštine, a naročito u Japanu, organizacije, klubovi, instruktori koji imaju ozbiljan odnos prema veštini su u
većini i obično imaju dominantnu ulogu. Šarlatani, neznalice, hvalisavci i
lovci u mutnom tamo su reñi, ali ih ima, i obično bivaju raskrinkani i onemogućeni, ili barem anatemisani od strane zvaničnih organizacija. Na tlu istočnih zemalja veštine su najvećim delom veštine, poštuje se i nešto od tradicije;
postoje posebna pravila ponašanja, odnosi su u ozbiljnim organizacijama koliko-toliko regulisani. I na tlu tih zemalja prisutan je trend da se neke veštine
dovedu na nivo sporta koji ima pristalica obično meñu mlañim članovima, i
instruktorima.
Što se SAD tiče situacija je specifična zbog specifičnog pogleda na svet
koji postoji u toj zemlji, i zbog mentaliteta stanovništva. Načelno govoreći,
tamo su veštine prihvaćene i kao veštine i kao sport, ali u specifičnom obliku.
Tu su veštine najviše povezane sa biznisom, reklamom, sistemom „zvezda“,
72
uticajem na spoljašnjem planu. Kako je tamo razvijena industrija koja proizvodi (i potrebnu i nepotrebnu) opremu za borilačke veštine, a koju valja nekome i prodati, veliki je broj blic-kurseva koji obećavaju čuda, veštinama se
pridaje posebna moć u dijetetici, porastu psihofizičkih kvaliteta za veoma
kratko vreme. Moćna reklamna mašinerija je uvek vezana za naivnu mistiku
orijenta i legende.
Od instruktora se ovde ne traži prvenstveno znanje nego uspeh, i to brz,
jer Amerikanac za svoj novac želi da dobije što više. Ovako shvaćene veštine
u mnogome gube od ozbiljnosti i tradicionalnog duha i prilogoñavaju se mentalitetu sredine u kojoj se prezentuju.
Na tlu SAD profesionalizam u domenu veština se najviše odrodio od njihove tradicionalne suštine i ideje. Tako neka „profesionalna“ takmičenja u
„karateu“, „kung-fu“-u, znače i gladijatorsku borbu, punu krvi i povreda, neukosti i želje da se masi prikaže atrakcija kao i, u krajnjoj liniji, beda i minornost propalih i promašenih ljudi, nesigurnih pojedinaca. Za tu krvavu, jeftinu
i jadnu priredbu, u kojoj učestvuju primitivni borci željni slave, novca i krvi,
koji tim putem kreću uz lomljenje kostiju, glave, ekstremiteta, ponekad i invaliditeta, masa koja to posmatra plaća skupe ulaznice, da bi videla krv, jer je
količina prolivene krvi istovremeno i merilo vrednosti takvog „takmičara“ i
svakog pojedinog „takmičara“, pri čemu se prizor u dvorani i na borilištu verovatno malo razlikuje od brutalnih prizora iz rimskih gladijatorskih igara. U
ime „realnosti“ gubi se ljudskost, humanost, osećaj za meru, a vulgarni, divljački i primitivni elementi dominiraju, jer na takvim priredbama, za novac se
radi i gleda sve, ili gotovo sve.
Ovaj „pravac“ u borilačkim veštinama, nažalost ima i dosta pristalica,
što je posledica ekonomskog momenta, moćne reklamne mašinerije, čitavog
sistema laži, zabluda, pogrešnih tvrdnji i tumačenja, ne bi li se našlo nekakvo
„opravdanje“ za krvavi spektakl. Upravo zbog neozbiljnosti i površnosti, kao
i gladijatorskog poimanja, prosečan Amerikanac ne smatra borilačke veštine
nečim ozbiljnim, nečim što zaslužuje pažnju, ponajmanje poštovanje.
U Evropu su veštine stizale jedna za drugom, u talasima, pri čemu su njih
nekoliko bile i ostale najsnažnije, uz odreñene smene primata i dominaciju
nekih drugih veština, što ima sporadični ili lokalni karakter. I tu su borilačke
veštine prihvaćene kao sportovi ili kao veštine, pri čemu je nivo kvaliteta vrlo
različit. U Evropi instruktažu vrše i vrhunski učitelji koji vode liniju od osnivača modernih pravaca veština, ali i osobe minornog znanja. Zato je teško naći
ujednačen kvalitet. U Evropi sportovi nastali na osnovu veština su sigurno
proporcionalno snažniji nego u SAD, sa velikim oscilacijama u kvalitetu, od
vrhunskog do minornog. Broj šarlatana i neznalica je umeren, varira od zemlje do zemlje i od veštine do veštine. Uz odreñeno iskustvo, kritički odnos i
volju i upornost u traženju, moguće je pronaći i kvalitetnog instruktora većine
veština i ozbiljno orijentisanu veštinu, bez obzira na nivo i dozu tradicionalnosti odnosno originalnosti.
73
U Evropi, a posebno u SAD, neke veštine su pronašle svoje mesto u posebnim službama, vojsci, policiji, službama bezbednosti, i to sa promenljivim
efektom i kvantitetom, ali i u nekim desničarskim organizacijama, i špijunskim službama. Reklama i reklamna mašinerija, periodika i izdavačka delatnost nešto zaostaju za SAD i u materijalnom vidu i po ekonomskoj snazi, i po
broju i po glasnosti.
Shvatajući ovakvo stanje, gde prethodni radovi predstavljaju samo letimičan pregled bez iole studioznih pretenzija, vrlo je lako izjaviti da je stanje,
blago rečeno, neorganizovano i složeno. Još jedna pojava, koja je pratilac borilačkih veština gde god se one pojave je povezivanja borilačkih veština i kriminala, siledžijstva, nasilja. U tom smislu i mediji imaju odreñenu ulogu, ali
i urbani mitovi, priče, prepričavanja i verovanja.
Meñu neupućenima postoji veliki broj pogrešnih, naivnih tumačenja veština, dosta neistina, zabluda, predrasuda, nepotpunih tumačenja. Možda je
razlog tome to što je, u domenu veština, vidljivija njihova borilačka nego
idejna komponenta, pa pri pomenu neke od veština neupućeni pojedinac doživljava asocijaciju tuče, krvave borbe, u najboljem slučaju samoodbrane. I u
samom članstvu borilačkih veština ima kukolja, prikrivenih siledžija, agresivnih ličnosti i pojedinaca sa slabom emocionalnom kontrolom. Takvi i njima
slični pojedinci često imaju nesmetani pristup u salu za vežbanje. To je ozbiljan problem borilačkih veština. Možda je tu krivica i do instruktora ili trenera,
čiji je nivo znanja nizak (japanski učitelji bi rekli: stepen poznavanja ljudskog
uma nizak) ili koji, povodeći se za ekonomskim momentom, primaju neselektivno učenike i prezentuju znanje neproverenim pojedincima. Doduše, postoje objektivne teškoće u vidu velikih grupa, gde je nemoguće više pažnje
posvetiti pojedincu, njegovom radu, psihičkoj strukturi i odnosu prema veštini, crtama ličnosti. Takoñe je čest slučaj da je instruktor plaćen direktno ili
indirektno prema broju članova ili, eventualno, rezultatima, a ne prema uloženom radu. Isto tako je vrlo teško, a kod nas gotovo i nemoguće, reći nekom
pojedincu da ne može da dolazi na treninge, jer je vežbanje veština javno i
svima dostupno, sve dok taj pojedinac bitno ne prekrši pravila ponašanja i ne
doñe u sukob sa zakonom, ili ne napravi niz uzastopnih ispada, jer bi suprotno to značilo autokratsku moć pojedinca, najčešće trenera.
I u miljeu borilačkih veština, ali i izvan njega, dosta je osoba koje svojim ponašanjem, izjavama ili aktivnošću krnje ugled veštine, Postoji i odreñeni trend da se veštinama pripiše za njih negativan karakter. Kada anoniman
pojedinac učini nešto što se sukobljava sa zakonskim, moralnim, običajnim i
sličnim normama, on najčešće nastupa kao pojedinac. Ako neki od učenika,
sledbenika, pristalica neke veštine učini to isto, pogotovu ako je u pitanju nasilničko ponašanje ili, eventualno, krivično delo gde je upotrebljeno nasilje,
on se tretira u javnosti i štampi kao reprezentant te veštine, u očima javnosti
se poistovećuje sa tom veštinom, koja nedužna trpi negativne posledice ispada
jedne „crne ovce“.
74
Taj pojedinac je judoka, karateka, aikidoka, i on je time vezan za veštinu,
pa se njegovo ponašanje i posmatra u tim okvirima. Pošto ovakvi slučajevi,
po pravilu, dobijaju odreñeni publicitet, o toj veštini i o borilačkim veštinama
uopšte se stvara pogrešna, iskrivljena, odnosno negativna slika. Veština stiče
lošu reputaciju, gubi renome i autoritet. Možda su za to delimično odgovorni
i pripadnici pojedinih veština, klubova, organizacija, jer u takvim okolnostima
retko istupaju javno, ne traže javne demante, da speru ljagu sa veštine. Možda
bi javnosti i nepoznavaocima valjalo konstantno i dovoljno glasno i precizno
govoriti da je taj akt, to delo - delo pojedinca, i da je u svojoj suštini istovremeno i direktno suprotstavljanje osnovnim principima veštine, da to nije bila
demonstracija te veštine već njena negacija, da taj pojedinac nije postupio tako
zato što je tu veštinu učio već zato što o njoj nije dovoljno naučio, što je prekršio osnovne norme i zakone te veštine, iz bilo kojih razloga. Vrlo često instruktori prelaze ćutanjem preko javno iznesenih neistina, generalizacija na
štetu veštine, bilo zato što se ne osećaju pozvanim, bilo zbog odreñene introvertnosti koja se nalazi u bazi gotovo svih borilačkih veština.
U ovom slučaju ćutanje u očima javnosti ne znači superiornu, dostojanstvenu negaciju tog čina i odricanje od njega, već ćutanje zbog nemoći da se
brani, stida zbog postojećeg stanja. Možda su drevni japanski učitelji mogli
da ćutanjem i dostojanstvom, nereagovanjem (spoljašnjim), zadrže dostojanstvo, renome i autoritet veštine, ali danas, u doba javnosti i dominacije sredstava masovnih komunikacija, takav stav može više da naškodi veštini nego
da joj doprinese. Čak i danas ima učitelja, trenera i instruktora koji ćutanje i
izbegavanje publiciteta smatraju najboljim rešenjem i pribegavaju im u datim
okolnostima, u skladu sa drevnom tradicijom.
Možda je zato moguće u instruktorskoj praksi sresti pojavu da roditelji
često nerado i brižno puštaju, naročito mlañu decu, da se aktivno bave nekom
borilačkom veštinom, jer su za tu veštinu vezane, u pričama koje kolaju, „činjenice“ o siledžijstvu, grubosti, tuči, neretko i kriminalu. Tome na ruku idu i
treneri, kojima kada uñete u salu, najčešće vidite „sportsku borbu“ gde dominiraju grubosti, povrede, neretko i krv, a koja se od realne tuče razlikuje veoma
malo ili gotovo nimalo, izuzev po mestu dešavanja ili dozvoljenosti.
Umesto reči (i dela!) o plemenitoj ideji i humanoj suštini borilačkih veština, o njihovom dejstvu na psihofizičke kvalitete, o razvoju ličnosti, samopouzdanja, discipline i samodiscipline... lideri pojedinih veština pružaju zid
ćutanja, ili na treninzima grubost i krv. Da stanje nije takvo kakvo je, da u javnom mnjenju ne postoji toliko predrasuda i pogrešnih mišljenja, verovatno bi
i roditelji mirnije, češće i bezbednije odobravali svojim potomcima bavljenje
nekom od borilačkih veština, znajući da im time pružaju mogućnost da otvore
horizonte i sazru, da se osamostale, steknu svoje ime i renome meñu vršnjacima, a da borilačke veštine dobiju pravi podmladak i široku bazu. Možda baš
zbog ovakvog mišljenja koje vlada, neke borilačke veštine oskudevaju u
prointelektualno orijentisanim osobama, osobama koje ne interesuje tuča i
grubost, a koje se povode za pogrešnim ili neistinitim informacijama i predrasudama.
75
Sve se češće dešava, sa porastom broja onih koji se veštinama bave i širokom mrežom klubova, da svi oni koji to žele, mogu da dobiju pravu, stručnu i istinitu informaciju o mnogim pitanjuma i domenu borilačkih veština.
Naravno, samo na pravom mestu, gde je onaj koji se bavi pedagoškim radom
doista stručan za to. Jednom roditelju mnogo znači i kratak razgovor, informacija da mu dete uči veštinu kao samoodbranu, psihofizičku aktivnost sa
svim implikacijama koje iz toga slede, a da tu grubosti ili nasilju nema mesta
i, što je najvažnije, da se to u praksi i ostvari. Možda je to dužnost svih subjekata borilačkih veština, dužnost prema veštini koju vole i kojom se bave, i
dužnost prema sebi samima: da istina potisne neistinu a stvarna informacija
predrasudu.
Postoji još nešto u savremenom trenutku borilačkih veština, što bi trebalo da predstavlja predmet pažnje. To je samo postojanje i ekspanzija ovih
veština u savremenom svetu. Jer borilačke veštine u svom originalnom obliku
predstavljaju i tradiciju i deo prošlosti. Kako inače razumeti da svet kompjutera, digest-a, interneta, materijalnih dobara, hedonističke filosofije, uske specijalizacije, prihvata i neguje orijentalne borilačke veštine, čija klasika bazira
na introvertnosti, iracionalnosti, trpljenju, svakodnevnim naporima, skromnosti i poniznosti, ljubavi prema životu onakav kakav je, bez želje za promenom, preziranju materijalnih dobara, na spiritualnom potencijalu i spiritualnoj
evoluciji. Mislimo da ovaj fenomen, gotovo paradoks, do sada niko nije ozbiljnije istražio, niko mu nije posvetio dužnu pažnju, niti je bilo nekog studioznijeg pristupa ovoj temi. Ovom mišljenju se može izneti i kritička
primedba da su se neke veštine prilagodile, promenile, i da su tek kao takve
stekle masovnost i uticaj. To je, dobrim delom, tačno, jer u svom originalnom
obliku veštine ne bi nikako mogle da računaju niti na masovnost niti na ekonomski momenat. Taj ekonomski momenat je dvosekli mač svih veština. Kao
i sve drugo na zapadnoj hemisferi, borilačke veštine su postale biznis i u zavisnosti su od ekonomskog efekta koji ostvaruju – bez njega ne bi mogle da
postoje na ovaj način, niti da računaju na masovnost, popularnost, autoritet.
Sa druge strane, taj ekonomski momenat je zapretio da ozbiljno ugrozi suštinu,
srž veština, njihov plemeniti i humani cilj, kao i praksu koja je vekovima bila
iznad puke materijalne stvarnosti, tačnije rečeno, predstavljala je predmet duhovnog elitizma.
I pored svega ovoga, ostaje nejasna privlačnost veština za pojedince na
zapadu, jer su neke od njih, dobrim delom i zadržale tradicionalni duh, metodologiju, praksu... Iracionalna komponenta je bliska suštini drevnih borilačkih
veština, dok mi na zapadu mislimo i postupamo uglavnom racionalno. Rad na
većini veština, a koji pretenduje da dovede do kvaliteta, izuzetno je naporan,
svakodnevan i sistematski, a njegovi rezultati su, dobrim delom, nemerljivi i
podložni slobodnoj oceni, izuzev onde gde su veštine prihvaćene kao sport,
gde je ova pojava ublažena zbog mogućnosti kompeticije kao jedne vrste provere.
76
Učenje svake tradicionalno orijentisane veštine zahteva askezu, iskrenu,
duboku i potpunu. Na zapadu, gde ideja asketstva retko prodire dublje od ideologije asketizma, ovo je prilično nepopularno, a svaki iole asketski nastrojen
pojedinac vrlo rado sebi prisvaja oreol mučenika, sa krajnjim ciljem da od toga
stekne neku korist ili da zavede neku nebuloznu pravdu.
Iracionalna, mistična suština neke tradicionalne borilačke veštine se ne
sastoji u čudnoj odeći, nerazumljivom ponašanju, molitvama nekom svemoćnom bogu i namernog potenciranja izolacije. Filosofska osnova borilačkih veština prezire spoljašnji efekat, pa samim tim i odeću; jedan kimono je
dovoljan za nošenje u sali za rad, ali taj valja poštovati i znati nositi. Ponašanje, kao spoljašnji vid mišljenja, odnosno životnog stava, takoñe nije predmet
filosofske misli borilačkih veština, a ko namernim izmenama ponašanja pokušava da dokaže svoju vernost zenu, budizmu, taoizmu... taj je na pogrešnom
putu i od ozbiljne introvertne i trancedentalne suštine borilačkih veština nije
razumeo ništa ili gotovo ništa. Molitve bogu, koje su odlika zapadne religiozne prakse, borilačke veštine shvaćene i kao mistični sistemi ne praktikuju,
jer pojam boga ili „boga“ vide u moru, u planinskom vrhu, u cvetu, u životinji, u kamenu, u čoveku samom. Ali to nije bog u zapadnom religioznom smislu, već duh, život sam, dijalektički posmatran u svome kružnom toku. Tačnije
rečeno, mirenje metafizike i dijalektike sa iracionalnim zaključkom, pojam
„čiste egzistencije“ koja nije personificirana, a sama misao ima i panteističku
osnovu.
Izolacija od sveta spoljašnje stvarnosti nije „duhovna emigracija“, već
Put u unutrašnjost sebe, u najskrivenije tajne sopstvene egzistencije. Ubrzana
psihička evolucija možda, u odreñenim fazama, rezultira i introvertnim ponašanjem i izolacijom, jer takva atmosfera pogoduje progresu na Putu, ali izolacija namerno izazvana, nemoćna je da učini bilo šta na planu individualne
psihičke evolucije ako ova nije ranije, unutarnjom voljom, začeta i pokrenuta.
Veliki je broj šarlatana u domenu borilačkih veština i dalekoistočnih filosofija, koji spoljašnjim efektima pokušavaju da se nametnu, analogno okrenutosti spoljašnjem koje je uobičajeno na zapadu, i tako pokazuju svoje
neznanje i minornost, jer eksperti ovih sistema ponekad demonstriraju spoljašnje dejstvo, ali samo da bi ukazali na unutarnju harmoniju, nepomućeni
duševni mir, a i to vrlo retko. Nikada za novac, za slavu, nikada protiv pojedinca ili na način koji nekome donosi zlo. Postoji mišljenje kod nekih vrhunskih poznavalaca da se demonstracija u materijalnoj stvarnosti nikada ne radi
jer je besmisleno unutarnje zbivanje iznositi u spoljni svet, i da to rezultira neuspehom, nemoći ekspresije.
Pored svega ovoga borilačke veštine žive i nalaze mesto u ovom našem
savremenom svetu i na istočnoj i na zapadnoj hemisferi, meñu svim slojevima,
bogatima i siromašnima, meñu svim socijalnim strukturama, profesijama, rasama, verama, prihvaćene su od oba pola, bez obzira na uzrast i socio-kulturni
nivo. Čak i danas postoje pojedinci koji žele da spoznaju nešto od moću, istine
i ideje, iracionalnih komponenti veština. Čak i danas postoje pojedinci koji su
spremni da trpe svakodnevne napore i teškoće, da se bore i istraju na putu, pa
77
makar tome posvetili i svoj život. Čak i danas postoje oni kojima materijalna
dobra i uživanje nisu jedini ego-ideal, već teže da svoju egzistenciju osmisle
upravo tako što će tragati za njenim smislom, ma koliko to traganje bilo bolno,
naporno ili dugotrajno, ma koliko izgledalo besciljno.
I danas postoje pojedinci koji žele da svoju unutarnju ideju i poruku dožive, suštinu shvate, i da ih izraze, da svoju kreativnost potaknu i daju joj nove
potencijale, a bez direktne materijalne koristi. Postoje pojedinci koji idu putem
da shvate čoveka-boga i čoveka-životinju, da bi došli do čoveka-čoveka, tačnije Čoveka. Postoje pojedinci koji su spremni da uvek i bezrezervno poštuju
dužnost, dug i obavezu, da se pokoravaju zakonima časti i prihvate stroge etičke i humane kanone delanja, bez obzira na žrtve koje to zahteva ili probleme
koje valja rešiti.
Čak i danas postoje pojedinci koji žele da se bore i da istraju na Putu bez
želje da u toj borbi pobede, već da uživaju u činu borbe sa sopstvenim slabostima, sumnjama i strahovima, ohološću i egoizmom, da služe istini i ideji,
pravdi i vrlini, bez obzira na teškoće i odricanja, a bez ikakve plate ili nagrade,
smatrajući to svojom dužnošću, bez gordosti ili lažnog ponosa. Oni žele da sačuvaju ponos i dostojanstvo, poštovanje i individualnost, čak iako to znači nemaštinu, odricanje, pa čak i smrt ili život lutalice, bez doma i ikoga svoga. Oni
smatraju svojom dužnošću i obavezom da pomognu drugome u nevolji bez
obzira na žrtve, da se bore za pravdu i istinu, protiv nasilja, agresije i ugnjetavanja drugih, da pomognu slabima, nemoćnima, bližnjima u nevolji, ali tako
da pomoć ne bude i uvreda, već kako to istočnjaci kažu „umesto da mu pružim ruku, ja činim da je on sam sebi pruži“.
I danas postoje ljudi koji su spremni da žrtvuju svoju profesionalnu afirmaciju i privatni život, slobodno vreme i energiju, materijalno blagostanje,
udobnost, sigurnost i bezbednost, naklonost da trpe prezir, bojkot i odbacivanje okoline i svojih najbližih, nerazumevanje, „dobronamerne savete“, usamljenost i patnju, da bi se borili za neizvestan, privlačan i bolan cilj, na Putu
borilačkih veština (ili Marcijalnih umetnosti...).
Jer danas, kao što je to oduvek i bilo, borilačke veštine nose pojedinci,
individualci. Masovnost borilačkih veština nikako nije proporcionalna njihovom kvalitetu. Broj članova, takmičenja, uspesi, visoka zvanja instruktorskog
i trenerskog kadra, za istočnjačke učitelje nisu dobar pokazatelj kvaliteta. Kvalitet pokazuje progres u duhovnoj sferi, porast humanosti, plemenitosti, discipline i samodiscipline, odgovornosti, a kako je to isključivo individualno
merljivo, uspeh u domenu veštine individualan je, i uspeh veštine je, u suštini,
uspeh pojedinca, „Uspeh sa samim sobom“. On je neizreciv, neprenosiv, nemerljiv. Ti individualci koji nose veštine i predstavljaju jedan od razloga njihovog postojanja, njihov kvalitet – to su klasični individualci, često sa
margina stvarnosti, često „poniženi i uvreñeni“, prezreni, usamljeni, ostavljeni i nesrećni. Često su lutalice, bez doma i domovine, bez porodice i ikog
svog, usamljeni se kreću strmom planinskom stazom koju zovemo Put.
Upravo ovakvi ljudi su našli svoje mesto u individualnosti koju pružaju ve78
štine, svakodnevno iskušavajući izazove koji se nazivaju napor i neizvesnost,
„duhovni progres“ i usamljenost, nerazumevanje i večita marginalna pozicija
– najčešće odrednice ozbiljnih učenika tradicionalnih borilačkih veština. Jer,
u ovom našem složenom svetu gde je latentno nasilje uvek prisutno, postoje i
oni koji na nasilje odgovaraju nenasiljem, koji u trpljenju i dostojanstvu vide
put i izraz, rešenje egzistencijalne krize, svoj put.
Prethodni redovi možda liče na hvalospev ili žalopojku, pritajeni protest
ili želju da se javno iznese jedna pojava koja to zaslužuje. Možda su nas donekle vodili i ovi poslednji motivi, ali dominantna je bila ideja da se kaže nešto
o borilačkim veštinama i ljudima koji se njima bave, i to danas, ovde, oko nas.
Da se iznese i stvarno stanje, napravi presek sadašnjeg trenutka veštine, ali i
iznese subjektivni stav najozbiljnijih poklonika tradicionalno orijentisanih borilačkih veština, jer oni drugačije ne bi priznali, ne bi smatrali za svoj, niti za
istinu. Samo u tim okvirima i samo odrednicama valja razumeti prethodne
stranice koje i jesu to – kratak pregled borilačkih veština danas, njihovog
mesta, uloge, vrlina i problema, uspeha i dometa, napisane za čitaoca koji želi
da se i o ovom obavesti, a kojega dublje, analitičke studije ili nečije pojedinačno mišljenje manje zanimaju.
Dužnost samuraja je teška kao planina.
Smrt samuraja je laka kao pero.
(General Ichida)
79
Ne čineći ništa, postižemo sve.
(Miyeuki Sonzai: Wu Wei)
DO i JUTSU
Velika većina japanskih, i dalekoistočnih marcijalnih umetnosti i borilačkih veština postoji u dve osnovne verzije: Do i Jutsu. „Do“ verzija je obično
istorijski mlaña od „jutsu“ verzije, iako su principi i veštine u „do“ verziji drevni. Termin „do“ je čest u savremenim verzijama na pr. judo, kendo, kyudo...
i obično označava da je ta veština tradicionalno orijentisana i da ima odreñenu
teorijsku, filosofsku i psihološku podlogu.
Sam termin „do“ je japanski i u dobroj meri je neprevodiv, jer ima više
diferenciranih značenja, a njegovo prevoñenje je dobrim delom uslovljeno i
kvalitativnim znanjem onoga ko prevodi, njegovim osećajem za fine razlike
i nijanse u značenju u zavisnosti od konteksta. Većina savremenih prevoda na
engleski jezik (engleski prevodi originalne literature, a i originalnih dela na
tom jeziku iz oblasti borilačkih veština je najviše), termin „do“ prevodi se sa
„way“ ili, reñe, „path“.
„Way“ znači „Put“, ali to ne mora biti isključivo fizičko prelaženje odreñenog rastojanja, a „Path“ znači puteljak, staza. Oba ova termina, a naročito
prvi, sve češće, gotovo isključivo se koriste za prevod termina „do“.
Jedan japanski instruktor, upitan da prevede koliko-toliko jasno makar i
opisno ovaj termin, uz ogradu da je sve implikacije ovog termina nemoguće
adekvatno prevesti na (u ovom slučaju) engleski jezik, i da „do“ može da se
shvati u svome složenom značenju, samo u celoj reči – složenici, kao što je
aikido, kendo, karatedo..., odgovorio je da bi se termin „do“ (uopšteno) najbolje shvatio kao Put, metod, način, modalitet, kretanje ideje, da „do“ znači i
poseban filosofski metod progresa, a ima i neke religiozne implikacije.
Termin „do“ je japanski naziv za Tao (kineski) ili Put. Filosofski i religiozni pravac koji ima za predmet učenje o Tao, naziva se Taoizam. Imao je
duboke korene u prošlosti i prisutan je u osnovi filosofske ideje borilačkih veština. Tao je, u suštini, iracionalan pojam učenja i odnosi se na ideju da sve što
postoji ima svoj početak, trajanje i kraj, a da se to dejstvo dešava u ciklusima.
Ovakav ciklus poseduje sve što postoji: biljke, životinje, čovek, planine, reke,
sunce, mesec... Tao u užem smislu znači Put odnosno Staza, kao poseban vid
egzistencije na putu psihičke evolucije, sama psihička evolucija, i mnoge
njene implikacije. Tao je stvar izbora i stvar uvida. Tao se nalazi iza svega što
postoji, on predstavlja idejnu suštinu ili pravu prirodu fenomena, pri čemu je
čulna informacija neadekvatna. Tao se spoznaje tek kad se prevaziñe svet čula,
saznanja, razuma, logike, svesnog razmišljanja, umovanja...
Otuda i dolazi sveobuhvatnost „do“ jer „do“ je Put, a Put je svojstven tradiciji borilačkih veština. U svojoj „do“ verziji, učenje drevnih veština kaže da
je sve što se spozna čulima iluzija, obmana. Da bi pojedinac došao do istine,
81
do prave suštine svega postojećeg, on mora da spozna „do“. U krajnjoj liniji,
spoznaje da je i sama tehnika iluzija, obmana, „spoljna strana stvari“, i da tehnika ima svoj „do“, svoju iracionalnu suštinu, da se Put ukazuje u svoj svojoj
svetlosti u magnovenju; on je spoznaja a ne misao, ideja koja traje.
„Pitati je možda momentalna sramota, ali ne pitati i ostati neuk, doživotna je sramota“. Ovu maksimu vrlo često učitelji veštine uzimaju u usta.
Jer, ovde, pitati ili ne pitati, nije etička dilema već gnoseološka, čak i ontološka (tačnije: ontognostička) u nekim svojim implikacijama. Pitati, u ovom slučaju znači tražiti Put, želeti da se pojedinac nañe na njemu. Ali, ma koliko se
napora (u spoljašnjoj stvarnosti) ulagalo u to da se nañe Put, učitelji kažu da
je to nemoguće, jer Put je nemoguće naći, na njemu se može biti ili ne biti. To
je unutrašnji čin spoznaje, uvida koji nije baziran na razumu, niti je taj uvid
na svesnom nivou, jer je, u suštini, odgovor na večno pitanje: „Šta je suština
svega postojećeg?“. Umesto materijalizma, idealizma, pragmatizma ili bilo
kog drugog „izma“, ovde je odgovor sasvim iracionalan i nalazi se upravo na
Putu. Ova ideja je duboko iskustvena i vrlo ju je teško verbalno izraziti; po rečima učitelja zena, ludost je da se istina života verbalno iskazuje.
Drugi mogući pristup je akcija, dejstvo, i ono je bliže Putu od čiste misli,
ali ne svaka akcija, već ona koja dolazi iz dubine nesvesnog, koja je duboko i
trajno individualna, kreativna.
Pojedinac uči na Putu neke od univerzalnih, iracionalnih istina. Boravak
na Putu i kretanje putem, najteža je stvar koja postoji, jer je Put obavijen hiljadama sumnji, briga i teškoća, strahova i provalija koje izgledaju nepremostive. Rešenja nema u svakodnevici, u stečenom iskustvu, u racionalnom
savetu ili logičnom razmišljanju. Jer „kamen s puta mišlju pomeriti nećeš“.
Svaka od prepreka ima i svoju subjektivnu stranu, bez nje je nesaglediva, a
baš tu, subjektivnu stranu, valja nadvladati, pa će i realnost date prepreke oslabiti i ona će biti nadvladana. U suštini, uči „do“, sve što postoji u nama je samima i borba sa samim sobom jedina je realna borba, dok je sve ostalo iluzija.
Za rešenje problema u svakodnevnom životu pojedinci se služe rešenjima iz spoljašnje stvarnosti ili koriste neko postojeće znanje. Za rešenje problema samog sebe, to je nemoguće, već valja prenebegnuti i prevazići datu,
realnu stvarnost (zenovski učitelji je često nazivaju „prizemnom stvarnošću“)
i odbaciti sumnje, kao svesnu tvorevinu baziranu na logičkom modelu saznanja. I kako učitelji kažu „vratiti se u sebe samog“: roditi iz sebe rešenje, probuditi uspavane snage i moći, znanje koje je imanentno svakom pojedincu,
univerzalno iracionalno znanje, blisko spoznaji ideje i suštine egzistencije. To
je Put.
Sam Put i učenje o Putu imaju i odreñene religiozne implikacije jer su
predmet mističnog, iracionalnog verovanja i prilagoñavanja svog svakodnevnog života ideji Puta. Religiozni utoliko što se bez provere ili želje za racionalnom proverom, javlja prihvatanje odreñenih iracionalnih težnji, motiva,
saznanja, dejstava, a ne religiozno u smislu vere u postojanje nekakve „apsolutne svemoćne egzistencije“ (boga) koji je prisutan u svakom činu akcije, što
82
je obično odlika religiozne svesti. Put je pre mistični odnos nego čisto religiozni odnos; predstavlja veru, ali veru koja bazira na spoznaji, na iracionalnom i nadčulnom iskustvu, a ne na dogmi ili svetim knjigama.
Učitelji kažu da su sve knjige već odavno napisane, da su u nama i da, listajući njihove stranice, mi dolazimo do one najvažnije, do jedine egzistentne
knjige – nas samih. Čitanje stranica te knjige osnovni je zadatak, jer to je Put.
Put je mističan, ali potentan u toj meri da su, zbog svoje ideje, zbog borbe
na Putu i života za Put, svoj Put, mnogi pojedinci trpeli, patili, borili se. Mnogi
učitelji su ostavljali sve što su imali; dom, porodicu, zavičaj, postali lutalice,
bili progonjeni i ubijani, prezreni i odbačeni, često ismejani i nerazumevani,
ali od Puta nisu odstupili ni korak. Kao da na putu, onaj koji dugo ide njime,
spozna i univerzalnu patnju, nesreću, tragediju egzistencije. Očekivali bismo
poraz, a to je pobeda, jer se pojedinac saživi sa patnjom i nesrećom. Mislili
bismo da je to ropstvo, a to je sloboda onoga koji ništa nema i ničije nije, i
nikom potreban i nikom drag, izgonjen i prognan, gladan i umoran, bez igde
ičega i bez želje da išta ima, da nekome pripada, da bilo gde ode, jer u sebi
oseća zov Puta, ideju koja ga vodi, bez obzira na teškoće i patnje, bez obzira
na cenu ili posledice. Čovek na putu svoj je čovek i on život svoj i sudbinu
svoju gleda ispred sebe, gleda u prizmu od sunca i od krvi, od zlata i od svetlosti, iluzije i istine, ali on ostaje svoj i to zauvek, jer je spoznao Put.
Uz ove odrednice možemo shvatiti zašto je Put i filosofsko i životno
opredeljenje, ali i ontološka neminovnost, iracionalna spoznaja, sama sebi
imanentna snaga, ali i predmet pažnje individualaca i bazično učenje mnogih
hermetičkih sistema.
„Do“ u veštinama, znači da je njihova suština prvenstveno iracionalna,
da imaju odreñenu filosofsku podlogu i da im je cilj da pojedinca približe Putu
(misli se na drevne veštine) sebi samome, dok su tehnika i njena praktična
upotreba samo spoljašnja sredstva, često i varljivi fenomeni čula, čiji je cilj da
povedu pojedinca put unutarnjih svetova i prostranstava.
„Jutsu“ oblici predstavljaju neku vrstu idejne suprotnosti „do“ oblicima,
„Jutsu“ znači: praktična primena veštine. Sve što se uči, praktikuje, prezentuje učenicima ima strogo i prvenstveno praktičnu odnosno borilačku upotrebu. Tako na primer drevne veštine kaoju-jutsu, aiki-jutsu, ken-jutsu ...
znače pre svega način upotrebe tih veština kao sistema borbe ili u ratničke
svrhe. Čak i neke od savremenijih verzija drevnih veština kao na primer jujutsu, goshin-jutsu... predstavljaju veštine borenja, sisteme samoodbrane, i
tako se i primenjuju, tako se uče i prezentuju, dok su sve ostale implikacije u
drugom planu ili ih nema.
U zavisnosti od toga koliko su tradicionalno orijentisane i bliske originalnoj veštini, borilačke veštine i u „do“ i u „jutsu“ obliku mogu imati slična
pravila ponašanja, etikeciju, rituale, sistem vrednosti, metodologiju rada... ali
meñu njima postoji ta suštinska razlika - „do“ je spoznaja, „jutsu“ je veština
(efikasnog borenja). „Jutsu“ je i metod, način, idejni pristup, ali isključivo
praktično orijentisan, direktno upućen ka tom cilju; ima i neke idejne odlike,
ali ni izbliza nije ravan „do“ na tom planu, koji je, pre svega, filosofska kategorija, i dobrim delom, transcendentalna pojava.
83
Kao mali rezime ovog odeljka valja reći još nešto o „do“ i „jutsu“ oblicima. Danas, kad je stanje u domenu borilačkih veština prilično neorganizovano, a one imaju izuzetno jaku ekspanziju, vrlo je teško izreći sud da li se
vežba „do“ ili „jutsu“ varijanta u nekom pojedinačnom slučaju, a to je često i
nemoguće. Jedan instruktor prosečnih kvaliteta obično uči svoje učenike
onako kako je i sam bio učen, a učenje propušta kroz sopstvenu prizmu, prilagoñava se uslovima i realnim okolnostima, težeći rezultatima svog rada. Jer,
tražiti danas od nekoga da uči čistu „do“ verziju, blago rečeno je nerealno,
iako takvih pokušaja ima i takvih pojedinaca ima, koji su spremni da ceo svoj
život posvete najsuptilnijim implikacijama drevne veštine i njenog Puta.
„Jutsu“ oblik je, takoñe, dobrim delom suvišan u današnje vreme jer podrazumeva „realnu upotrebu“, koja je nepotrebna, nerealna, i ponekad bi bila
i u sukobu sa zakonom. „Jutsu“ oblik je (za)ostatak iz prošlosti, iz vremena
kada je direktan sukob izmeñu pojedinaca bio čest, dozvoljen, opravdan i gde
je bolje poznavanje neke od „jutsu“ često značilo i preživeti do sledećeg sukoba. „Jutsu“ oblike su razvili ratnici i borci, profesije kojima je borilačka veština neophodna, i to efikasna i praktično orijentisana borilačka veština.
Kako je svet borilačkih veština na raskršću izmeñu sporta, filosofskih sistema, veština odbrane, odnosno samoodbrane, na raskrnici izmeñu tradicije
i savremenosti, prošlosti i sadašnjeg trenutka, jasno je da nijedan „čist oblik“
ne dominira i vrlo ga je teško pronaći. Ostaje polemičko, iako samo spekulativno pitanje šta su, u stvari, borilačke veštine danas. Takoñe je jasno da nekoliko iznetih teza, činjenica ili objašnjenja, ne mogu ni približno da iscrpe
značenja „do“ ili „jutsu“, već samim tim što je suština ovih pojmova iracionalna. To nam nije ni bio cilj. Želeli smo samo da kažemo nešto, da damo
opštu sliku, prikaz nekih od odrednica borilačkih veština, a sa ciljem da se
jedan aspekt veština, njihove tradicije, istorije i ideje približi čitaocu. Ovako
shvaćeni i „do“ i „jutsu“ pripadaju prošlosti, iz prošlosti vode poreklo i predstavljaju, dobrim delom, ostvarenje nekih filosofskih ideja drevnog Istoka,
starih više hiljada godina.
Ponekad je rat jedini put do mira.
(Konfučije)
84
Nema grane, nema ni lista,
ako nedostaje koren.
(Rig Veda)
BUDO, BUSHIDO, BUGEI
Budo, Bushido, Bugei – pojmovi dolaze iz teorije japanskih marcijalnih
umetnosti i borilačkih veština, a poznati su i iz japanske istorije.
Budo je pojam koji se sreće u svim japanskim borilačkim veštinama. Njihov originalni naziv je Budo–veštine. „Bu“ znači borac, ratnik, a o značenju
„do“ govorimo u drugom poglavlju knjige, pa to nećemo sada ponavljati. Respektivno, Budo ne možemo poimati u svom potpunom značenju. Budo je i
odnos prema veštini, njeno poimanje, ali je i odnos prema svetu, lični stav pojedinca. Budo je i tradicija i drevno učenje, srž klasike borilačkih veština. U
složenicama se Budo najčešće prevodi sa borilački, ratnički, pri čemu Budo
znači i borba. Ovde borba ima dva osnovna nivoa saznanja, dva aspekta – spoljašnji i unutrašnji. Spoljašnji aspekt je mogućnost primene tehnike svake
Budo veštine u borbi i za odbranu, što znači da je tehnika, u svom elementarnom značenju, borilački orijentisana. Budo, u svom punom smislu, znači poseban odnos prema stvarnosti i prema sebi, a to je borba – borba u unutrašnjem
smislu. Ova borba je egzistencijalnog karaktera, pri čemu Budo znači da je
suština veštine borba sa samim sobom, svojim slabostima, manama, strahovima, strastima, sa sopstvenom ohološću, egoizmom... Budo, u svom primarnom obliku, potencira upravo to – borbu, ali borbu na Putu. Ako bismo u
potpunosti hteli da opišemo pojam, Bu ima implikacije usamljenosti, izdvojenosti, hermetičkog pristupa, uzaludnosti (borca, ratnika). Samo usamljeni
pojedinac može da napreduje na Putu, jer izmeñu njega i Puta nema razlike;
svaka pomoć ili podrška znači istovremeno negaciju Puta i progresa.
Budo kao sistem potencira individualnost i samosvojstvo, koji se usavršavaju na dugom i teškom putu discipline, napora, svakodnevnog vežbanja,
upoznavanja mnogih horizonata, mentalne aktivnosti, buñenjem novih nivoa
svesti. Cilj Budo nije savršena borilačka veština, već uspostavljanje ravnoteže
u sebi, harmoničnog odnosa, vrhunskog razrešenja. Krajnji cilj Budo je Satori, prosvetljenje ili spoznaja vrhunskog nesvesnog nivoa, a sve ono što se
radi u domenu veštine, pa i sama veština, služi kao stepenice do ovog udaljenog cilja.
Bushido respektivno znači ratnik, gospodar (ili čak: smrt), i Put, ali se
najčešće takoñe prevodi sa Put ratnika. Tačnije, Bushi je plemić – ratnik, srednjevekovni vitez, borac koji služi nekog gospodara i stavlja svoje oružje i
znanje u njegovu službu. Kod nas, na zapadu, često se koristi japanski termin
„samuraj“. Samuraj znači, opisno, „sluga“ i Japanci radije koriste termin
Bushi.
85
Bushi su bili poseban stalež koji se isključivo bavio borbom i služio je
nekom gospodaru ili nekom klanu, pri čemu je ova profesija vrlo često bila
nasledna; sin Bushia je i sam postajao Bushi. O Bushiji-ma postoji čitav niz
legendi, priča, verovanja. Ta tradicija je toliko jaka da čak i danas postoje poštovaoci ovog staleža, iako su Bushi ukinuti još u 19. veku. Bushi ratnici uživaju veliku popularnost i meñu nekim sledbenicima istočnjačkih borilačkih
veština sa zapada. Za ovaj fenomen interesovanja verovatno je najzaslužniji
Bushido-kodeks ili Bushido u svom primarnom (užem) značenju. Bushido kodeks ili samurajski kodeks predstavlja kanonizovane zakone časti kojim su se
pokoravali samuraji i bio je veoma strog. Kodeks Bushido propisuje, pre
svega, poštovanje: poštovanje gospodara kome samuraj služi, poštovanje samurajske tradicije i zakona, poštovanje sopstvenog oružja (pogotovo sablje –
katane), poštovanje života uopšte. Poštovanje sunca, meseca, mora, planina,
biljaka i životinja. U svom svakodnevnom životu, u svakom svom delu, samuraj mora iskazati poštovanje višem od sebe po činu, svima onima koji ga
zaslužuju, kao i svim pojavama, što je, kako tradicija tvrdi, posledica dubinskog razumevanja sebe.
Kao posledicu ovog, Bushido propisuje nenasilje, što se dosta teško dâ
razumeti kada se zna da su samuraji svakodnevno živeli u svetu smrti. Samuraj ne bi smeo da zgazi travu, da ubere cvet, da prekine život, niti da se bori
sa slabijim od sebe, nemoćnima, bolesnima. Meñutim, borba oči u oči, sa naoružanim protivnikom – dvoboj, vrhunska je čast, i smatrana je svetim, ritualnim činom, a smrt u takvom dvoboju razrešenjem, posebnom čašću, jer je,
ipak, dužnost samuraja bila da se bore, da ubijaju ili da budu ubijeni.
Živeći u svetu smrti a poštujući nenasilje, samuraji su imali poseban, gotovo nihilistički odnos prema životu i smrti. Za samuraja život ili smrt je isto,
izmeñu toga dvoga nema razlike, jer jedino ovo poistovećenje njima omogućuje da žive i da se bore. Ukoliko bi se ikada pojavila bojazan, strah od smrti,
samuraji bi bili propali ljudi, poraženi od života, večito progonjani sumnjom,
neefikasni u borbi, što bi najčešće značilo pogibiju. Samuraj može umreti
danas, sutra, ili nikad. On se ne bori za slavu, već da doživi još jedan dan, još
jedan izlazak sunca, pre nego što se ponovo suprotstavi smrti.
Čitalac koji malo više pažnje obrati prethodnim odrednicama i kolikotoliko poznaje osnovne filosofije Dalekog istoka, zapaziće da je ovde klasični zen imao presudnu ulogu. Gotovo na isti način, zen je izvršio uticaj na
većinu Budo tradicionalnih veština koje propisuju ova načela, doduše u nešto
ublaženoj formi. Kodeks Bushido propisuje bezrezervnu poslušnost i ispunjavanje svoje dužnosti i zadate reči. Samuraj je bio obavezan da izvrši ono
što mu se naredi, ma kako to teško i opasno bilo i da, ako je potrebno, da i
život vršeći svoju dužnost. Za samuraje reč je bila najčvršća obaveza, svetinja, i ona se morala ispuniti, pa i po cenu života, jer je za samuraja strašno ako
izgubi čast, a ostane živ – mnogo gore nego da je mrtav, ili ranjen, ili podvrgnut mukama. Čast je svetinja samuraja, jedino istinsko blago koje oni poseduju – sve ostalo mogu da izgube u susretu sa oštricom sablje.
86
Ovakva načela, potekla iz Bushido kodeksa, izvršila su i dubok uticaj na
japansko feudalno društvo uopšte, pa se, u više ili manje strogoj ili izmenjenoj formi, javljaju u nekim staležima i profesijama. Samuraj koji ne izvrši zadatak, a ostane živ, dužan je da izvrši sepuku, ritualno samoubistvo, što je bio
vrhunski dokaz lojalnosti, vernosti i zadržavanja ponosa i dostojanstva, jedini
način da se sačuva čast i samopoštovanje. Jasno je da je ovakav čin, ovakav
pogled na stvarnost i tumačenje stvarnosti, mogao da praktikuje samo pojedinac posebno odgojen za tu službu, u zajednici koja poštuje takve zakone
časti i moralna načela. Mi bismo ovo vrlo lako mogli nazvati fanatizmom. Ima
u celom Bushidou (i) odreñene doze fanatizma, koji je bio vrlo omiljen u srednjevekovnom Japanu – bio je gotovo vrhunski etički obrazac nekih socijalnih struktura. Koliko je jak bio uticaj načela Bushido kodeksa možemo videti
i po tome što su srednjevekovni japanski kriminalci, gangsteri, kockari, varalice, poznati pod nazivom jakuze, imale vrlo slične zakone časti, koji su bili
rigorozni, a bazirali su, dobrim delom, (i) na Bushido kodeksu.
Bushido kodeks danas pripada prošlosti i tradiciji, iako neka njegova načela ostaju da žive u tradicionalno orijentisanim Budo veštinama, ali i u japanskoj svakodnevici. U savremenom životu su, upravo zbog njegovih
striktnih odlika, načela Bushido čak i ublažena. Ona mogu naći vrlo malo
mesta za primenu i sve se više gube, a klasika borilačkih veština je konzervirala u sebi deo ovih načela u modifikovanoj formi.
I danas postoje tradicionalno orijentisani učitelji Budo veština, koji u
doba apsolutne dominacije pisanog prava i savremenih moralnih regula, uče
i podučavaju veštini čiji unutrašnji zakoni baziraju na Bushido kodeksu i sami
se strogo pridržavaju tih načela, podredivši im svoj život i svoje učenje. Iako
je doba direktnog obračunavanja sa protivnicima i masovnog, civilnog nošenja oružja prošlo, oni se pridržavaju etičkih načela i zakona časti koji vode poreklo iz Bushidoa i u tom duhu prezentuju i vežbaju (originalnu) veštinu.
Njihova hermetičnost je toliko jaka, da se sa takvom osobom teško može stupiti u neposredni kontakt, a kamoli da vežbate veštinu kod njih ili da usavršavate svoje znanje pod njihovim patronatom, ukoliko vas ne preporuči neka
osoba u koju takav učitelj ima poverenja, a to je jedino moguće ako pojedinac
i sam prihvati neka od ovih načela i živi u skladu sa njima.
Istinska je šteta što u miljeu klasičnog Budoa vlada ovakva zatvorenost,
jer tradicionalni učitelji obično poseduju izvorno znanje i vrlo visok nivo kvaliteta i kao oni koji prezentuju veštinu i kao učitelji tradicionalnih formi, pa bi
za savremeni svet borilačkih veština predstavljalo i dobitak i napredak da se,
makar i informativno, upozna sa drevnim izvornicima i da pronikne u suštinu
tradicije i klasike drevnih veština, posebno njihovog Puta.
Nasuprot Budo veštinama, Bugei predstavlja široko polje veština koje su
bile poznate u istoriji kao praktične vojničke ili ratničke veštine, koje se nisu
sačuvale kao Budo u svojoj "ne-praktično orijentisanoj" formi. Bugei su veštine isključivo utilitarne, praktične, ratničke, kao što su upotreba konopca kao
oružja ili za vezivanje, veština (ratničkog) jahanja ili plivanja... da ne koristimo
87
originalne nazive. Doduše, i dan danas postoje poznavaoci ovih drevnih samurajskih veština, umeća, ali one nisu Budo, nisu kanonizovane kao sistemi (obično samoodbrambeno orijentisani) i nemaju posebnu filosofsku podlogu i
psihološko polje dejstva, već su veštine u užem smislu reči, umeća koje su koristili samuraji u srednjem veku i koje su danas, dobrim delom, izumrle, ili egzistiraju, ali bez prave osnove, baze, populacije, koja ih vežba, jer su
nepraktične, nepotrebne. One su suvišne u ovo naše doba – ali to ne sprečava
pojedince da ih upoznaju i da se njima bave, obično u slobodno vreme. Motive
ovih ljudi dosta je teško razumeti sa savremenog stanovišta, ali tu ipak ponajviše dominira želja da se tradicija održi, da se očuvaju drevne veštine od zaborava, jer bi, verovatno, život ovih ljudi bio mnogo prazniji ili beznačajniji bez
nekih od Bugei. Danas je teško razlučiti i odvojiti šta je Budo a šta Bugei, jer
oni više ne postoje u čistoj formi, a dolazilo je i do uzajamnih uticaja, pretapanja, asimilacije bilo principa, bilo tehnike jedne veštine u drugu i slično, pa je
vrlo teško, gotovo nemoguće razlučiti šta je originalna forma, ako ne postoje
pisani podaci ili validno mišljenje nekog od eksperata. Danas Budo veštine odnosno sistemi postaju sve poznatiji u svetu, u manje ili više izmenjenoj formi,
vežbaju se više ili manje ozbiljno, sa osvrtom na tradiciju ili bez nje.
Bugei su na izdisaju. Jedva da egzistiraju i to samo neki od njih, ukoliko
se prezentuju kao „čisti“ Bugei, bez neke druge funkcije ili aspekta. Svet borilačkih veština je danas masovan, gotovo da predstavlja univerzalnu subkulturu i rasprostranjen je u velikom broju zemalja. Budo veštine nastavljaju
započetu misiju po svetu i vojuju svoju sopstvenu bitku sa ljudskim slabostima, egoizmom, nerazumevanjem, ali i sa sopstvenim organizacijama, vrednostima i balastom sopstvene tradicije i istorije... Kako stari učitelji kažu,
Budo ne služi zato da bismo pobedili svoje protivnike, već sopstvene slabosti, egoizam i oholost (bićemo slobodni da ovu tvrdnju, navedenu u nekim
našim ranijim knjigama, ponovima kod onih veština na koje se ona neposredno odnosi), ali je dobro da Budo prezentuje i podari čovečanstvu nešto od
humanosti, plemenitosti i dostojanstva koji predstavljaju unutarnji cilj veština,
nešto od unutrašnjeg mira, kontrole i samokontrole, koncentracije, etičkih
normi i visokovrednih načela, načela koja žive jedino u praksi, u vežbanju veština, a ostvaruju se u pojedincu samome i u njegovoj svakodnevnoj aktivnosti.
Blizak je...
A teško dokučiv bog.
Ali gde je opasnost,
tu raste i ono spasonosno.
(Helderlin)
88
Sa vrha planine svi putevi vode nadole.
(Kineska izreka)
PROŠLOST I SADAŠNJOST AIKIDOA
Aikido vodi poreklo od aiki-jujutsu, a prve pouzdane pisane dokaze o
ovoj veštini nalazimo negde u 9. veku, u ranom feudalnom Japanu. Aiki-jujutsu je predstavljala deo ratničke odnosno borilačke obuke samuraja i bila je,
velikim delom, praktično orijentisana. To je veština koja bazira na tehnici odbrane i primenjuje se isključivo sa protivnikom u realnom sukobu, odnosno
uči se da bi se praktično – samoodbrambeno primenila. Veština aiki-jujutsu se
vezuje uz ime princa Teijun-a, koji je bio sin cara Seiwe. Budući veliki ekspert
aiki-jujutsu, on daje veštini neke teorijske novine a posebnu pažnju obraća
jednom specifičnom vežbanju – odbrani golorukog čoveka od kozuke, kratke
samurajske sablje.
Nastavljajući porodičnu tradiciju, njegov sin Tsunemoto i dalje teorijski
produbljuje veštinu. Uvodeći učenje o ma-ai, zauzimanju i zadržavanju
idealne distance, on širi spektar tehnika veštine, i ona (veština) omogućava
efikasnu odbranu od više, tada upotrebljavanih, hladnih oružja.
U to doba, teorija i neke tehnike veštine predstavljaju porodičnu odnosno klanovsku tajnu koja se prenosi sa kolena na koleno.
Naredni podaci o veštini govore o posebnom mestu generala Shinra Saburoa Yoshimitsua, ličnosti dobro poznatoj u ranoj japanskoj feudalnoj istoriji. Veliki poznavalac i ekspert nekoliko borilačkih veština, on je proširio
teorijsku i praktičnu osnovu tehnike i formulisao sistem Daito-ryu aiki-jujutsu
odnosno skraćeno Daito.
Njegov sin Yoshikiyo, koji po ratničkoj slavi nije zaostajao za svojim
ocem, i sam je bio ekspert borilačkog sistema i poznavalac Daito, koga je proširio velikim brojem tehnika, tako da Daito-ryu sada obuhvata kompletnu odbranu od gotovo svih do tada poznatih hladnih oružja, uključujući katanu,
dugačku samurajsku sablju što je, zbog njene dužine i efikasnosti, bio značajan napredak u teoriji i praktičnoj osnovi.
U to doba njihova porodica dobija prezime Takeda i trideset i dve generacije ove porodice će učiti, prenositi sa kolena na koleno i usavršavati Daitoryu, u tajnosti i isključivo u porodičnim okvirima, čuvajući sistem kao
porodičnu tajnu. Tek trideset i drugi potomak porodice Takeda – Sogaku Takeda, prikazaće nešto široj javnosti ovaj sistem, i putujući kroz Japan, poučavaće plemiće svom sistemu Daito-ryu, prezentujući porodičnu tajnu i
stavljajući je na javnu upotrebu. Njegov sin, Tkimue Takeda, još za njegova
života proklamuje Daitokan stil aiki-jujutsu, i taj naziv će veština nositi i do
današnjeg dana.
U ovoj školi, Daitokan-u, upoznaće se Morihei Uyeshiba prvi put sa
ovom umetnošću. Veliki poznavalac više borilačkih veština, Uyeshiba uči od
Sogaku Takede i od njegovog sina. Vrlo brzo on postaje dobar poznavalac i
89
pomaže teorijskom produbljenju veštine. Postavši ekspert aiki-jujutsu i poznajući mnoge druge sisteme, Uyeshiba dolazi na ideju o reformaciji veštine.
U svojim razgovorima sa budističkim monasima, on upoznaje nešto više od
filosofsko-religiozne sadržine borilačkih umetnosti. Po ugledu na njih, i on
odlazi u manastir, provodeći vreme u meditaciji.
Morihei Uyeshiba stvara, formuliše novu umetnost nazvanu aikido. Za
razliku od aiki-jujutsu, njegov aikido ima dublju filosofsko-psihološku
osnovu, predstavlja put harmonije, unutarnjeg buñenja, prosvetljenja, mentalne odnosno meditativne prakse, pri čemu spoljašnja tehnika govori o unutrašnjoj harmoniji i savršenstvu. Uyeshiba odreñuje put aikidoa kao razrešenje
osnovnog, bazičnog problema ljudske egzistencije, kao put samorealizacije,
put Ideje. Spoljašnji i unutarnji vid aikido-wasa predstavlja odraz unutarnje
suštine i harmonije, o čemu govori svaka pojedina tehnika.
Uyeshiba odreñuje svoj aikido tako da donosi unutarnji mir i mir meñu
svim ljudima, da donosi spokojstvo, unutarnju ravnotežu i skladne odnose
meñu onima koji ga vežbaju. Dugo i uporno je Morihei Uyeshiba podučavao
da aikido može doneti ljudima mir, prijateljstvo, poštovanje i saradnju. Ovaj
cilj on je postavio pred sebe i svoje učenike. Napisavši svoje poznate stihove.
„Kroz Aiki, ojačaj sve svoje snage,
Da bi ostvario mirnu harmoniju sa svetom.
Kroz svoje duhovne akcije
Nek' nas vodi Sveprisutni Bog i razreši nas.
Uništi protivnika koji se krije u telu.
Povedi sva bića uz uzvik „Ura“!
Putem istine, savršenstva i saznanja Istine:
Jedinstvu svih stvari – vidljivih ili nevidljivih“.
Uyeshiba govori o jedinstvu unutarnjeg i spoljašnjeg, duhovnog i svetovnog, o ideji, duhu i principima aikidoa kojima je posvetio svoj život. Otac
modernog aikidoa, čovek koji je imao dovoljno vere, hrabrosti i istrajnosti da
promeni vekovnu tradiciju, približi je čoveku i vrati je čoveku i njegovim potrebama, Uyeshiba govori o harmoniji, poštovanju prirodnog principa, nenasilju i neprotivljenju - idealima istočnjačke praktično-filosofske misli.
Negujući svoj sistem desetinama godina i imavši priliku da preživi dva
svetska rata u ovom veku, on adaptira svoj sistem kao humani, opšteljudski i
optše prihvaćeni sistem vežbanja sebe samog, u cilju ideje istine, spoznaje,
mudrosti, saznanja, tolerancije i prijateljstva, kontrole i samokontrole, samodiscipline i vere, bezgranične vere u aikido i njegovu moć.
Tih decenija, napravivši selekciju svojih učenika, Uyeshiba je neke od
njih pripremao za veliku misiju – da prošire aikido po svetu. Njegovi najbolji
učenici su se prihvatili tog zadatka i danas oni predstavljaju lidere aikidoa u
svetu i njegove najveće propagatore. Oni su svoju misiju prihvatili kao deo
svog života i duga prema ideji i ličnosti svog učitelja i verno je ispunjavaju i
do današnjeg dana. Morihei Uyeshiba više nije živ. Njegov rad nastavio je njegov sin Kisshomaru Uyeshiba.
90
Sasvim predan ideji svoga oca, on u potpunosti proučava i neguje njegov sistem i njegove zamisli. Ostajući veran tradiciji i prvobitnoj ideji, on je
do detalja insistirao na onome što je Morihei Uyeshiba utemeljio i objasnio.
Aikido koji je on širom sveta prezentovao je gotovo istovetan po nameni i ideji
kao aikido njegovog oca, i podvrgava se praksi, zakonima, principima i načinu njegovog prezentovanja. Aikidou je dao kako teorijsko-praktični doprinos, tako i doprinos na popularizaciji i podizanju stručnog nivoa aikidoa u
svetu.
Još za vreme svog života, Morihei Uyeshiba je poslao svoje najbolje učenike po svetu da poučavaju istinu i ideju aikidoa. Jedan od njegovih najvernijih učenika, Koichi Tohei, podučavao je aikido na Havajima i u SAD. Vratio
se u Japan, i danas nastavlja tradiciju svoga učitelja i njegovog sina. Vodeći
njegov dojo, Aikido-hombu, Tohei je, možda najviše od svih, ostao veran prvobitnim idealima i idejama svog učitelja, čijem razumevanju i popularisanju
je posvetio život.
Hiroshi Tada, eminentno ime u evropskom aikidou, Uyeshibin je učenik
i danas sigurno jedan od najboljih živih pozavaoca aikidoa. Godinama radeći
u Evropi, stvorio je dobar učenički i trenerski kadar. Aikido koji prezentuje
uglavnom bazira na tradiciji i principima prvobitnog aikidoa, sa naglašenom
mentalnom komponentom.
Tadashi Abe takoñe podučava aikido u Evropi i zaslužan je za dolazak
nekih japanskih instruktora u Evropu, kao i za odlazak mnogih svojih učenika
na proučavanje aikidoa u Japan. U glavnim crtama on se pridržava ideje i prakse Uyeshibine interpretacie aikidoa.
Jedan od najistaknutijih doajena je i Gozo Shioda, takoñe Uyeshibin učenik. Danas on ima svoj stil, Yoshinkan, i direktor je Yoshinkai instituta, koga
je on i osnovao. On je delimično promenio prvobitnu Uyeshibinu ideju i uveo
je u praksu vežbanja koja nisu bila poznata Uyeshibinom Aikidou. Naglašavajući vežbanje sa partnerom i samoodbrambeni vid aikidoa, on potencira i
spoljašnje aspekte aikidoa. U Shiodinom sistemu postoji (i) mogućnost takmičenja, što predstavlja „sportski element“ u drevnom Aikidou.
Možda je najdalje u modernizaciji Aikidoa otišao istaknuti Uyeshibin
učenik – Kenji Tomiki. Budući učenik Jigora Kana, osnivača modernog
judoa, on je paralelno studirao judo i aikido. Kao posledicu toga, on formuliše Goshin-jutsu katu. Aikido koji prezentuje svetu i kojem poučava svoje
učenike, bazira pretežno na fizičkoj komponenti, uz upotrebu fizičkih principa
– brzine, kretanja, fokusa snage. Ovaj aikido je izuzetno dinamičan i atraktivan za posmatrače. U Tomikijevom sistemu postoji razrañen sistem takmičenja, osvajanja poena i slično. Takmičenje u praksi savremenog aikidoa je
najbliže sportskom elementu, a i inače sportskih elemenata kod Tomikija ima
dosta, budući da je i sam profesor fizičke kulture.
Govoreći o velikim učiteljima sadašnjice, istovremeno govorimo i o sadašnjem trenutku aikidoa u svetu. Možda u samom vrhu veština koje su zadržale tradicionalni duh, aikido je na prekretnici izmeñu savremenosti i tradicije.
Veliki rezervoar mudrosti i istine koji aikido nudi, široko je prihvaćen, iako u
svetu ne postoji jedinstven pogled na aikido. Svetski aikido još uvek živi pod
91
uticajem svoga tvorca, Moriheia Uyeshibe, i pod uticajem njegovih ideja i pogleda na aikido, iako ne svih. Evidentan je trend da se aikido omasovi, da se
praksa pojednostavi, da bi postala pristupačna širokim krugovima, a da aikido
ne izgubi na kvalitetu, humanosti i plemenitosti, i da se njegova osnovna ideja
ne izgubi.
To je put kome današnji učitelji aikidoa posvećuju sebe, preuzimajući
misiju popularizacije i čuvanja tradicije, misiju mira, plemenitosti, humanosti i dostojanstva, koji su bili ideali Moriheia Uyeshibe.
Onaj ko nema za šta da umre,
nema ni za šta da živi.
(Mumonkan)
92
Čoveka ne možete ničemu naučiti.
Možete mu samo pomoći da to pronañe u sebi.
(Galileo Galilej)
OSNOVNI PRINCIPI AIKIDOA
Termin (ideogram) aikido, etimološki je sastavljen od tri dela: AI KI DO.
Ai ima više značenja, a osnovna su mu harmonija, jedinstvo, kompaktnost, introvertnost, usaglašavanje. Ki, vezan za sve borilačke veštine, javlja se u svom
opštem psihofizičkom i filosofskom značenju. Pored vitalne energije, unutarnje životne sile, ki bi mogao, u ovom slučaju, da znači i harmoničnu, usaglašenu unutarnju energiju, osećaj jedinstva i unikatnosti sa univerzumom, sa Ai,
unuverzalnim duhom. Do ima univerzalno značenje Puta, načina, metoda. U
ovom slučaju to je metod, način, put Aiki, odnosno unutrašnje harmonije ili
spiritualnog jedinstva.
Složenica Aikido bi se uslovno mogla prevesti sa Put Harmonije (Kia)
ili Usaglašeni, Harmonični Put, Metod, „Duh Harmonije“. Aikido je nastao
kao filosofski princip, ostvarenje filosofske ideje o harmoniji i savršenstvu. U
samoj zamisli aikidoa je to da predstavlja savršeni pasivno-aktivni princip.
Stvoren kao veština samoodbrane i isključivo samoodbrane, aikido postaje
klasičan primer materijalizacije istočnjačkog principa neaktivnosti, inertnosti, dok se ne desi spoljni uzrok.
Savršeno je jasno da aikido tehnika može biti upotrebljena isključivo kao
sredstvo odbrane, odnosno samoodbrane. Kao tehnika za eventualni napad
ona je nesvrsishodna i neprimenljiva. Zamisao aikidoa je da se ne valja snazi
suprotstaviti snagom, već joj valja dopustiti da sama sebe porazi, odnosno da
na aktivnost valja odgovoriti pasivnošću, pasivnošću koja dovodi akciju u besmisleni položaj, dovodi je do toga da promaši svoj cilj, „izañe iz svoje linije“.
U praksi tehnika aikidoa, odbrana od napada se izvodi tako što se napad sačeka, propusti, pri čemu on gubi smisao i pravac, uñe se u pravac odnosno liniju napada, poremeti mu se tok i, na kraju, eliminiše dovoñenjem pod
sopstvenu kontrolu.
Klasika aikidoa govori o tome da valja osetiti i poremetiti ki protivnika,
jer svaka akcija praćena kiem, predstavlja posledicu kia. Upoznati svoj ki,
svoju ideju, sebe samog, to znači (i) osetiti ki svog oponenta i, ne suprotstavljajući mu se, već poznajući ga i prilagoñavajući mu se, učiniti da on proñe –
blagošću nadvladati silu i, u finalnoj instanci, poraziti ga i kontrolisati. Svrha
upotrebe aikido tehnike je samo izbegavanje napada bez želje da se protivniku
nanese povreda, odnosno bez kontranapada. Ovo govori mnogo toga o suštini,
defanzivnoj prirodi i humanoj ideji aikidoa.
Evidentno je to da ovu ideju poznaje i klasika većine drugih veština, dok
u njihovim savremenijim verzijama napad ili kontranapad imaju odreñeno
mesto. Samim tim, aikido zauzima visoko mesto na lestvici humanosti i ozbiljnosti meñu veštinama, dobrim delom i zbog toga što insistira na ovoj i
samo ovoj, samoodbrambenoj komponenti.
93
U osnovi ideje aikido tehnike je krug, kružno kretanje, koje istočnjaci
nazivaju Mandala. Mandala ima simboličku egzistenciju više hiljada godina,
odnosno postoji od ustrojstva orijentalne simbolike, što znači da je starija od
izvornika koji su inicirali filosofsku osnovu borilačkih veština. Svoju primenu
mandala nalazi u aikidou i nekim drugim veštinama, analogno nekim drugim
simbolima. Mandala znači krug postojanja, tok života, vid egzistencije. Sve
što postoji, tvrde istočnjaci, poznaje kružni tok egzistencije, Sunce, Mesec,
Zemlja, planete, kosmos – sve se kreće u krug i doživljava promene čiji je
način krug, odnosno povratak u istu tačku.
Isto tako i čovek ima svoju mandalu, svoju kružnu egzistenciju. Sve što
postoji ima taj tok, kreće se u krug, a uvek je na nekoj tački. Ostvarenje ovog
principa dominira u aikido-wasa. Svako kretanje je kružno a, po teoriji, najsavršenije kretanje je ono čija je putanja najbliža kružnoj. Dovodeći čovekov
um do ove analogije, stari majstori aikidoa su želeli da ukažu na simboličke,
iracionalne puteve aikido prakse i na njen uticaj na onoga ko se njome bavi.
Ideja starih učitelja je bila da ukažu na sve aspekte veštine, na njenu dubinu i
na filosofske implikacije, na lepotu, snagu i ideju unutarnje poruke aikido tehnike, na njenu introvertnu, simboličku prirodu.
Aikido možda najviše od svih budo veština insistira na harmoniji, na
skladu, na usaglašavanju. Ovo ima svoje ostvarenje u aikido-wasa, ali i mnogo
šire. Harmonija bi trebala da zavlada u ideji, u umu, u životu onoga koji se aikido praksom ozbiljno bavi, da postane princip i način života. Od učenika se
traži da u svemu uvidi harmoniju i da je uvede u svoje postupke, da je prihvati
kao deo sebe. Aikido teorija smatra harmoniju savršenstvom, a čoveka koji
razume i prihvati harmoniju savršenim, potpunim čovekom.
Jasno je to da su praktične i filosofske a, dobrim delom, i psihološke implikacije aikidoa neraskidivo meñusobno vezane, više nego u većini drugih
veština, i da su često i konfrontirane ili odvojene. Načelno govoreći, Aikido
je zadržao mnogo od svoje tradicije i prvobitne ideje, od duha i vremena u
kome je nastao. Samim tim, mnoge originalne forme i metodi su sačuvani i
izučavaju se i dan danas, što i predstavlja jednu od autentičnih vrednosti prakse ove veštine. Nekompetitivna i introvertna, veština aikido odnosno put aikido, govore dosta o ljudima i vremenu, o istini, ideji, umu, o čoveku i
njegovoj prirodi... Čak i danas, u pragmatizovanom svetu, aikido je dobrim
delom ostao čist i nekompetitivan, slobodan od dnevnih zbivanja i trzavica,
zadržavajući svoj duh i ideju. Aikido, takav kakav je, jeste i ostatak jednog herojskog doba, plemenitog i po malo naivnog, sa današnje tačke gledišta, ali on
može i mora reći mnogo toga o ideji, istini i simbolici koja teži da transcendira prolaznost, ljudsku ograničenost, neznanje i afekte, a donese onima koji
prihvate aikido mir, spokojstvo i ideju.
Ako je čovekov san lepši od njegovog života,
onda bi on trebalo da umre.
(Firdusi)
94
Horizont njihovog viñenja je
za mnoge i granica celog sveta.
(Šopenhauer)
NASTANAK I RAZVOJ JUDOA
Savremeni judo vodi poreklo iz feudalnog Japana gde je, u svojim prvobitnim oblicima, bio ratnička veština koju su koristili samuraji. Savremeni
judo je nastao iz ju-jitsu, drevnog načina borbe. Veština ju-jitsu prezentovana
je u 17. veku od strane Ching-Ping-a, velikog kineskog učitelja koji je živeo
u Japanu i poučavao samuraje svojoj veštini. Ta veština, ju-jitsu, bila je čisto
borilački sistem, prilično grub. Ona je obuhvatala veći broj tehnika koje su
imale isključivo praktičnu funkciju odnosno funkciju odbrane i to od nenaoružanih protivnika i od upotrebe hladnog oružja.
Priprema samuraja obuhvata kompleks tehnika, upotrebljivih u realnoj
situaciji, a koja je trebalo da predstavlja sigurnu i efikasnu samoodbranu u
svim mogućim situacijama.
Ovi arhaični elementi ju-jitsu omugućavali su utreniranom samuraju da
se suprotstavi jednom ili više protivnika, kao i svakom od do tada poznatih
(hladnih) oružja. Evidentno je da je ovaj sistem bio veoma širok, da je obuhvatao veliki broj tehnika, prilagoñenih svakoj posebnoj situaciji i da je bilo
potrebno vremena, napora i energije da bi se on savladao. Svojstveno tradiciji
mentaliteta, samuraji su ju-jitsu, kao i ostale oblasti koje su proučavali, praktikovali i ponavljali do savršenstva, hiljadama puta. Jasno je da je ovako shvaćen i praktikovan rad bio predmet posebnog, dugotrajnog izučavanja, a oni
koji su veštinom ovladali postali su vešti borci i fizički vrlo spremni.
Poseban podsticaj veština ju-jitsu dobija u drugoj polovini 19. veka, kada
je zabranjeno nošenje i upotreba samurajske sablje. Kako se sablja, privilegovano oružje samuraja, više nije smela nositi, oružani sukobi prelaze u ilegalnost, a veštine borbe bez upotrebe oružja izbijaju u prvi plan i za njih
počinje da vlada posebno interesovanje.
Savremenija verzija veštine Judo, delo je dr Jigora Kana, osnivača i
tvorca savremenog judoa. U svojoj mladosti, on je bio ronin, lutajući samuraj
koji je učio ju-jitsu kod najvećih poznavalaca tog vremena. Veliki praktičar,
kao i odličan poznavalac teorije i tradicije veštine, Kano se poduhvata pionirskog zadatka reorganizacije i modernizacije, u cilju masovne primene. Tehnika ju-jitsu je poslužila samo kao polazna osnova. Budući da je bio pravi
ekspert u veštini, Kano je napravio rigoroznu selekciju i odabrao samo najefikasnije i najsvrsishodnije tehnike, istovremeno ih modifikujući. Dobar broj
tehnika dodao je sâm, oslanjajući se na svoje iskustvo i praksu. Iz odbrambenog vida veštine potpuno je iz upotrebe izbacio elemente koji imaju za direktnu posledicu smrt protivnika ili teške povrede (rudimentalni ostatak ovih
elemenata, u mnogo blažoj formi, zatičemo u atemi-wasa u judou, koja nije
više u neposrednoj praksi), kao i grubosti i brutalnosti u praksi uvežbavanja i
u praktičnoj upotrebi.
95
Kreirajući nov, celovit sistem prilagoñen samoodbrani, Kano stiče sledbenike, pristalice i veliki broj učenika. U potpunosti definišući svoj sistem i
poučavajući druge, kao prirodnu posledicu toga, on osniva Kodokan 1882. u
Tokiju. Od svog nastanka do današnjeg dana, ova institucija ima rukovodeću
ulogu u japanskom i svetskom judou. Dr Jigoro Kano nastavlja da poučava
nove učenike, koji su u velikom broju počeli da uče judo – novi sistem samoodbrane i novostvoreni efikasni borilački sistem. Judo, kao veština, dobija
kompetitivni vid i približava se sportskom sistemu. U prilog tome, Kano formuliše sistem pravila judoa odnosno sistem pravila za borbu. Od tog trenutka,
judo postaje sve popularniji u Japanu da bi, u 20.veku, postao najpopularnija
i najmasovnija veština.
Pohod veštine kroz Japan je bio relativno brz i spektakularan. Od trenutka kad judo ulazi u vojsku i policiju, postajući sastavni deo obuke, veštini se
širom otvaraju sva vrata u militaristički raspoloženom Japanu.
Dr Kano je imao vrhovnu savetodavnu i instruktorsku ulogu i stvorio je
sposoban instruktorski kadar, koji je u to vreme, demonstrirao judo u svetu.
Najzaslužniji za to su bili Gunji Koizumi i Yukio Tani, obojica su direktni Kanovi učenici, koji su izneli judo u svet, tačnije u Evropu. Od tog trenutka veština počinje da dobija i legendarni vid. Neupućeni se mitski odnose prema
njoj, pričajući priče i legende o snazi i moći majstora judoa, kao i o samom
judou. Ovaj trend je uveliko doprineo izlasku judoa u svet.
Posle smrti dr Jigora Kana 1936, Risei Kano preuzima vodeću ulogu u
Kodokanu. U to doba, judo je veoma stabilan i ima čvrste pozicije i veliki broj
pristalica. Nastavljajući tradiciju, novi predsednik Kodokan Judo Instituta,
produžuje delo i rad Jigora Kana. To je doba velike popularnosti judoa i nastanka odreñenog broja vrhunskih poznavalaca, od kojih su većina Kanovi
učenici.
Najveći procvat judo doživljava posle Drugog svetskog rata, kasnih pedesetih a naročito šezdesetih godina dvadesetog veka, kada poprima internacionalni karakter. U to doba, u velikom delu sveta otvaraju se klubovi, stvaraju
se organizacije i judo stiče veliki broj pristalica i učenika. Vrhovnu instruktorsku ulogu imaju japanski instruktori, Kanovi učenici i učenici njegovih
učenika, od kojih je veliki broj otišao u Evropu i SAD da poučava judo, a koji
su zadržali vezu sa izvorom, Kodokanom, koji još uvek ima vrhovnu ulogu,
sad već u svetskom judou. Ovo je „zlatno doba“ judoa, pogotovo japanskog
Judoa.
U godinama koje dolaze Japanci gube apsolutnu superiornost. Decenijama japanski instruktori čine instruktorsku elitu u svetu, a japanski takmičari
konstantno drže primat u svim internacionalnim takmičenjima koja se organizuju širom sveta. Ovakvo stanje se menja, a dominacija Japanaca slabi. Taj
trend je prisutan i danas. U današnjem dobu judo je internacionalan. Japanci
jesu jedna od vodećih sila i u instruktorskom i u takmičarskom pogledu, ali
nikako jedina, niti apsolutno dominantna. Kodokan je zadržao svoju savetodavnu i instruktorsku ulogu, a vrhunski japanski instruktori poučavaju i dalje
96
lepoti, plemenitosti i ideji veštine pokojnog Jigora Kana. Mnoge druge nacije,
posebno u Evropi i SAD, imaju svoje saveze, instruktore, veliku popularnost
veštine judoa odnosno sporta judo, a iz te široke baze poniklo je dosta kvalitetnih takmičara i iskusnih instruktora.
Ovakav razvoj judoa i ovakva prostorna i brojčana zastupljenost judo
sporta, razultirali su time da je judo sport postao i olimpijski sport, što nijedna
druga istočnjačka borilačka veština prilagoñena obliku sporta, nije doživela.
To je i odraz svojevremenog stanja kad je broj i kvalitet aktivnih judista u
svetu bio daleko nadmoćan nad ostalim borilačim veštinama, njegovog ulaska u vojsku i policiju i slične instutucije mnogih zemalja, kao i izuzetnog interesovanja koji je, svojevremeno, izazvao u svetu. Budući, pre svega, sport,
savremeni judo se prilagodio i prilagoñava se, verovatno najviše od svih veština, ukusu i potrebama savremene, zapadne civilizacije, i u decenijama koje
su iza nas, dao je svojevrstan doprinos upoznavanju i zbližavanju istočne i zapadne kulture i misli, predstavljajući sponu ove dve, često nepravedno konfrontirane civilizacije.
Judo sport, veština, način mišljenja i fizička aktivnost, danas je internacionalan, pri čemu je i pored odreñenih teorijskih i praktičnih razmimoilaženja, on dao mnogo toga zajednici ljudskih kultura i približio je civilizacije,
kao što je i mnogim pojedincima širom cele planete pružio mnogo na planu
fizičke kulture, sporta, veštine.
Dopao bi se mnogima,
da se nisi trudio dopasti se svima.
(Latinska izreka)
97
Dogme mirne prošlosti
nedovoljne su za burnu sadašnjost.
(Abraham Linkoln)
JUDO: VEŠTINA, SAMOODBRANA, SPORT
Termin (ideogram) Judo se, respektivno, sastoji od dve (u originalu, od
dva ideograma): Ju i Do. Ju znači meko, blago, nežno, lagano, dok Do ima i
u ovom slučaju sve filosofsko-praktične implikacije koje se vezuju za ovu reč,
kad se ona pominje u kontekstu borilačkih veština. Termin judo je uveo dr Jigoro Kano i on se najčešće prevodi sa „meki, blagi način“, što sa dosta tačnosti opisuje suštinu veštine. Od svog nastanka do današnjeg dana, judo praksa
koristi posebne elemente, pri čemu uvek zadržava mekoću spoljnog pokreta i
blagost. Judo koristi neravnotežu protivnika, principe akcije i reakcije, centrifugalnu i centripetalnu silu, a naročito inerciju, da bi ostvario željeni efekat
– onemogućio protivnika da dalje napada. Svi pomenuti elementi imaju značaja u savremenoj teoriji judo tehnike, gde su proučeni i primenjeni na najsvrsishodniji način, a prilagoñeni su svakoj mogućnoj prilici, pa savremena
judo tehnika predstavlja praktičnu primenu ovih principa u realnosti odnosno
u borbi. Drugi aspekt je samoodbrambeni vid judo tehnike. Posmatrajući tu
tehniku i najprosečnije upućenom pojedincu je jasno da je to tehnika koja se
koristi u borbi, obično sportskoj, dok je za agresivnu zloupotrebu uglavnom
nepodesna, jer zahteva bliži kontakt, a njen krajnji cilj je onemogućavanje protivničkog napada a ne započinjanje sopstvenog. Od ove tvrdnje bi se mogao
uz odreñene rezerve, izdvojiti i izuzetak – što se odnosi na atemi-wasa u
judou. Ovo je praksa koja se, u slučaju potrebe, može koristiti za efikasan
napad, ali samo teorijski. Kažemo teorijski, jer se ova praksa prezentuje kandidatima koji su već prošli višegodišnji ciklus rada i stekli priličnu dozu samokontrole i samodiscipline, pa je bojazan od nelegitimne, agresivne upotrebe
uglavnom neopravdana. Prethodno razmatranje može da liči i na uopštenu
spekulaciju, jer se danas atemi-wasa ne prezentuje, već je predmet samo teorijskog razmatranja.
Judo tehnika je, ipak, samoodbrambeno orijentisana i predstavlja efikasan vid samoodbrane, iako se ona prvenstveno koristi u borbi odnosno u takmičarske svrhe. Od svog nastanka, judo je kompetitivan i orijentisan je na
proveru znanja u direktnom sukobu sa partnerom. Pre od svih od savremenih
veština, judo dobija taj takmičarski vid, a takmičenja u judou imaju posebnu
popularnost. Da bi se takmičenja mogla održavati, nastao je kompleksan sistem pravila, borbe, suñenja, vezanih za uslove, opremu koja se koristi, borilište i slično. Ova pravila su danas, dobrim delom, unificirana, pa se većina
takmičenja u svetu održava pod približno istim uslovima i pravilima.
99
Da bi takmičenje uopšte bilo moguće iz tehnike je sasvim odstranjena
grubost, a mogućnost povrede svedena je na minimum. Najopasniji zahvati,
koji dovode do smrti ili vrlo teških povreda su zabranjeni i ne praktikuju se, a
kako judoke uvežbavaju tehniku padova, to se opasnost od povrede pri upotrebi ostalih tehnika gotovo i ne uzima u obzir i skoro je zanemarljiva, ako se
radi o psihofizički spremnim borcima odnosno takmičarima.
Savremena judo tehnika je takmičarski orijentisana. Prezentuju se i uvežbavaju oni elementi, one tehnike koji se koriste u sportskoj borbi i to u cilju
uvežbavanja te borbe. Iz tog razloga, judo je, kao malo koja veština, orijentisan na kumite. Jasno je da ako neko ima prvenstveno takmičarske ambicije i
vežba takmičarsku tehniku, on mora praktikovati i vežbe sa partnerom, jer ga
borba sa partnerom očekuje na takmičenju. Postoje i judo–kate, ali one predstavljaju deo tradicije i vežbaju se dosta retko, a prezentuju se kao demonstracija. Evidentno je da je savremeni judo ipak najviše samoodbrambeno i
takmičarski orijentisan.
Savremena judo tehnika dobrim delom bazira na upotrebi mišićne snage
i fizičkim kvalitetima kao i nekim psihofizičkim principima, od kojih su neki
pomenuti na početku poglavlja. Fizička i dinamička strana veštine predstavljaju i suštinu savremenog judoa, a takmičenje vitalni deo njegove prakse.
Kada uzmemo u obzir sve što je ranije rečeno, moramo shvatiti da je savremeni judo ponajviše sport. On je praktičan, racionalan, kompetitivan i baziran na nekim fizičkim kvalitetima koji su bliski sportu. Verovatno je da je
ovakva orijentacija judoa i doprinela da on jedini bude priznat kao „čist“ sport
od strane Olimpijskog komiteta i da uñe u sastav Olimpijskih igara.
Ipak bi bilo nepravedno reći da je judo u savremenom svetu samo sport.
Kao i u većini drugih veština i u judou ima više tendencija. Judo ima tradiciju
i filosofsko-spiritualnu podlogu, kao i mnoge druge elemente „martial arts“.
Dva su osnovna trenda u judou danas. Jedan je da se održi duh i tradicija, da
se konzervira i održava mentalna nadgradnja, kao bazični vitalni delovi judoa,
pri čemu tehnika predstavlja spoljašnji element, deo prakse koji je odraz unutarnje blagosti i mira. Ovo je samo okvirna odrednica, dok bi jedan objektivniji pristup bio mnogo složeniji. Ovaj pravac ima najviše pristalica u Japanu,
a naročito meñu starim učiteljima i tradicionalno orijentisanim instruktorima,
ali nije osobito brojan, dok se drugde u svetu sreće gotovo isključivo individualno interesovanje za klasično poimanje judoa. Već standardan razlog objašnjenja je taj da za ovakvu praksu valja uložiti mnogo više vremena,
energije, odricanja i vere, nego ako se judo vežba kao sport, kao rekreacija,
veština samoodbrane... Ekstremno shvatanje negira vrednost i svrhu postojanja takmičenja, kompetitivni vid, težinske kategorije i slično. Nasuprot
ovome, milioni ljudi vežbaju judo koji je najbliži sportu, smatrajući judo sportom ili sportom koji ima veću ili manju nadgradnju koja se odnosi na psihološki aspekt.
100
Zaustavi budućnost.
Jer sutra sunce neće sijati sjajnije,
ni dan neće biti svetliji.
(Nepoznati japanski pesnik, 14. vek)
PROŠLOST I SADAŠNJOST HAPKIDOA
Prema ustaljenoj dalekoistočnoj tradiciji, i drevna Koreja je imala svoj
ratnički sistem, generalnu veštinu borbe koja datira iz preistorije. Pisanih podataka o tome nema, ili nisu pouzdani, odnosno nije sigurno da li se odnose
baš na tu konkretnu veštinu. U svakom slučaju, prema legendama, mitovima,
pričama... veština je, u ovom ili onom obliku, korišćena u realnim situacijama
i prenošena je sa pokolenja na pokolenje.
Prvi potpuno organizovani oblik bavljenja borilačkom veštinom zatičemo na teritoriji Koreje negde tokom 7., 8., 9. i 10. veka. U to doba formirana je i delovala je organizacija „Hwarangdo“, koju su sačinjavali mladi
plemići. To je doba kada Korejom vlada dinastija Silla, nemirno vreme puno
ratova, u kome je veština borbe imala svoju primenu, naročito meñu plemićima koji su konstantno učestvovali u sukobima. Organizaciju je zvanično legalizovao kralj Chinhung i od tada ona širi svoju delatnost. Veština koju
prezentuje, „Hwarangdo“, veština je borbe sa oružjem ili bez oružja i ima takmičarsku, turnirsku i realnu upotrebu. Tokom vekova koji dolaze, tehnika će
se usavršavati, a većina originalnijih, starijih formi tehnike bazira na prvobitnoj, drevnoj praksi organizacije „Hwarangdo“.
U diferencijaciji tehnike na turnirsku i realnu, odnosno na onu prvenstveno defanzivnu i onu prvenstveno ofanzivnu, pojavljuje se nova verzija
upotrebe tehnike – veštine koja se naziva „Taekkiyon“, koja vodi poreklo od
veštine organizacije „Hwarangdo“. Većina savremenih tehnika korejskog hapkidoa vodi poreklo ili se razvila iz ove grupe tehnika, koja je predstavljala tradiciju plemstva tokom vekova koji su dolazili i bila je negovana, a imala je
često realnu borilačku upotrebu.
Sve do kraja 19. i početka 20. veka veština je bila javna i korišćena je na
turnirima, pri čemu je vid upotrebe veštine bez oružja počeo da dominira.
Kada su Japanci okupirali Koreju (1910.god.), praktikovanje i podučavanje
veštine je zabranjeno. Neki pojedinci, poznavaoci veštine su izbegli iz Koreje,
pretežno u Kinu, nastavljajući da podučavaju hapkido, dok su drugi odlazili u
slabo nastanjene planinske predele i udruživali se u cilju opstanka i daljeg
praktikovanja i razvoja veštine. To je bio kritičan i težak period u istoriji veštine, ali je on prebroñen, tako da se veština zadržala i do današnjeg dana.
Danas veština nosi ime HAPKIDO ili HAP KI DO i obično se koristi pridev „korejski“. U samoj Koreji hapkido je stekao posebnu popularnost. Danas
postoji preko dve stotine takmičarskih arena, gde majstori hapkidoa prezentuju svoju veštinu, koja je stekla znatan broj pristalica i popularnost. Hapkido
101
nije samo korejski, jer u mnogim zemljama širom sveta ima veliki broj pristalica i onih koji ga praktikuju. Zaslugu za to sigurno ima i matični, korejski
hapkido, čiji predstavnici često obilaze zemlje gde se hapkido vežba ili ostaju
u njima, poučavajući veštinu.
U svetu je hapkido verovatno najmasovniji u SAD, pa tek onda u drugim, neazijskim zemljama. Po broju sledbenika, on zaostaje za brojčano superiornijim istočnjačkim veštinama kao što su judo ili karate, ali su njegova
rasprostranjenost i masovnost ipak postojani i pokazuju tendencije rasta.
U savremenom svetu hapkido je prvenstveno veština i to borilačka ili samoodbrambena. Danas je to uglavnom veština bez upotrebe oružja, a odbrana
od nekih hladnih oružja, noža, mača i slično, predstavlja deo tradicije ili ezoterične prakse, prikazuje se na demontracijama veštine, ali ne čini fundamentalni deo prakse savremenog hapkidoa.
Valja napomenuti i to da je hapkido veština koja je samoodbrambeno orijentisana i da je potencirano vežbanje sa partnerom, odnosno da se tehnika
često uvežbava sa protivnikom, imitirajući realnu situaciju. Hapkido nije, još
uvek, sport u pravom smislu te reči, jer poseduje veliki broj tehnika i njihovih
varijacija, i samoodbrambeni aspekt još uvek dominira nad takmičarskim.
Hapkido bazira na tradiciji i poštovanju, drevnim principima, psihofilosofskoj
bazi koja se poučava zajedno sa tehnikom i predstavlja i fizičku i mentalnu
disciplinu koja, samim tim nije prvenstveno sport, iako ima u sebi i kompetitivnih elemenata i borilačku tehniku koja je individualno prilagodljiva.
Preziri svakoga ko nije pobedio u borbi,
u kojoj nije bilo moguće pobediti.
(Hanibal)
102
Putovanje od hiljadu milja
počinje prvim korakom.
(Kineska izreka)
OSNOVNI PRINCIPI HAPKIDOA
Etimološki, reč Hapkido je sastavljena iz tri dela (ideograma): Hap, Ki i
Do, i ponekad se navodi i u ovom obliku. Hap, slobodnije prevedeno, znači
sjedinjenje, spajanje, usaglašavanje, koordinacija. Ki i Do su pojmovi ranije
objašnjeni i nisu vezani samo za hapkido, niti tu imaju specifično značenje.
Termin hapkido želi da predstavi ono što je suština veštine, osnovna filosofska postavka, a to je usaglašavanje, ujedinjenje, harmonija dinamičke unutarnje životne energije i njenog razvoja na Putu, filosofskoj praksi iracionalne,
transcendentalne osnove. Naglasak je stavljen na „Hap“ odnosno na usaglašavanje, mirenje, koegzistenciju, ali i na aktivnu, dinamički orijentisanu, interakciju Ki i Do, gde je čovek, pojedinac u sredini, uslovljava tu interakciju,
izaziva je i koristi njene blagodeti. Ni Ki ni Do nisu mogući bez Hap, odnosno bez čovekove akcije, bez volje kao osnovne premise promene u spoljašnjoj stvarnosti.
Ova osnovna filosofska postavka je bazični teorijski deo hapkido tehnike
odnosno prakse, a svoje materijalno ispoljenje dobija u tri osnovna principa
hapkido tehnike. Da bismo izvornije, preciznije objasnili ove principe i njihovu teorijsku postavku, parafrazirajmo Joon M. Jee-a,¹ jednog od najboljih
poznavalaca izvornog hapkidoa koji živi izvan Koreje. On prezentuje tri osnovna prinicpa koja su u osnovi hapkido tehnike i to su, slobodno interpretirano:
princip mirnog, konstantnog toka, princip kružne akcije ili pokreta i princip
harmonije. Pozivajući se i dalje na njegove reči, iznesene u istoj knjizi, ovi
principi su, svojim najvećim delom, izvan domašaja deskripcije verbalnim
putem, već leže u suštini, u biti, kao tajna hapkido tehnike i predmet su iskustva. Svakome od njih ćemo da posvetimo malo pažnje.
Princip mirnog ili konstantnog toka, odnosno najbliže suštini stvari bi
bio princip protičućeg, tekućeg toka (što bi naš jezik inače osećao kao pleonazam). To je drevni istočnjački princip i vodi poreklo iz filosofske misli drevne Kine. Princip govori o protoku energije (kia), ali koji je usaglašen sa
unutarnjom, umskom idejnom voljom, koji su u jedinstvu („Hap“). Sve stvari
na svetu imaju početak, sredinu, kraj, koji su samo deo jednog konstantnog
toka, večne promene, dinamike koja je neminovna. U tehnici hapkidoa konstantan tok ima i vrlo praktičnu implikaciju, odnosi se na tok vitalne energije,
kia, koji je uvek mentalno kontrolisan. Možda je i ovo jedan od razloga za to
što smo u prethodnom poglavlju izrazili odreñenu skepsu prema sportskim
implikacijama hapkidoa, jer ki i (ovaj) sport bi bili vrlo teško spojivi. Hapkido
tehnika je kvalitetna jedino ako ima ovaj stalni, slobodni tok, miran i neuznemiren. Bez njega, ona je, po rečima instruktora hapkidoa, gotovo bezvredna.
103
Naredna principijelna odrednica tehnike je kružni tok, akcija i pokret.
Dublja filosofska postavka o krugu ili mandali, kao modelu materijalnog dogañanja u svetu, takoñe je iz drevnih kineskih izvornika, ali i starijih, indijskih, po kojima sve što se dogaña ima model kružnog toka. Analogno tome,
sve tehnike su, u principu, kružne, iako se ovo pre odnosi na defanzivni vid
veštine. Teorija hapkidoa kaže da sve napade valja kružnim akcijama neutralisati, bez direktnog protivljenja liniji, pravcu i snazi napada. Po toj teoriji, ako
se napadu suprotstavi u istoj liniji, a u suprotnom smeru, potrebna je barem
približna snaga da bi se napad zaustavio i izbegao. Meñutim, ako se napad
kružnom odnosno polukružnom akcijom osujeti tako da mu se promeni pravac, on gubi na snazi zato što gubi na balansu – tačnije onaj koji ga izvodi dolazi u stanje disbalansa i samim tim postaje neefikasan, pa ga je mnogo lakše
izbeći, i to uz upotrebu mnogo manje snage nego što je to slučaj da je odbrana
od napada direktna. Ovakvo razmišljanje, koje je poznato iz drevnog hapkidoa, nije daleko od nekih postavki klasične fizike i objašnjivo je poznatim i
priznatim fizičkim zakonima o dejstvu sila.
Svaka pojedinačna tehnika je utoliko savršenija ukoliko više koristi ovaj
princip u svojoj teorijskoj i praktičnoj ideji. Majstorstvo u izvoñenju hapkido
tehnike se ogleda i u tome koliko je pojedinac razumeo, usvojio i koliko praktikuje u svojoj tehnici princip kružnog toka, koji mora postojati i postati potpuno usavršen na odreñenom, višem nivou izvoñenja tehnike.
Princip harmonije nije specifičan samo za hapkido, ali on u ovoj veštini
ima specifično tumačenje i vrlo praktičnu upotrebu. Kako smo filosofski princip harmonije pomenuli i kod veštine aikido, da napravimo odreñenu digresiju. U aikidou harmonija je paradigma, osnovna postavka, filosofska ideja i
bazični princip prakse. U hapkidou harmonija nema toliko potenciranu ulogu,
a ima i filosofske, ali i vrlo praktične implikacije. Harmonija je svojstvena većini istočnjačkih borilačkih veština, a ideja usklañenog, harmoničnog je verovatno jedna od dominantnih u etici, estetici ali i ontologiji idealističkih
filosofskih paradigmi drevnog Istoka. Ovaj princip je univerzalan, odnosi se
na sve što postoji, i na čoveka i na njegove najsitnije delove, njegovu misao,
akciju, dejstvo, ponašanje, praktično zbivanje. U nešto reduciranom, iracionalnijem ali praktičnijem obliku, ova ideja sačinjava jednu od bazičnih teorijskih implikacija hapkido prakse.
Ideja ima praktično ostvarenje i to upravo u svakodnevnoj Hapkido praksi. U ovom slučaju, harmonija znači i ne-protivljenje, praćenje, usaglašavanje („Hap“). Razumevši protivnika i usaglasivši svoje akcije sa njegovim, mi
dovodimo do toga da on sam sebe porazi. (Ipak je evidentna sličnost barem
nekih osnovnih postavki savremene prakse aikidoa i hapkidoa, iako su im nastanak i razvoj bili nezavisni i prostorno udaljeni). Po rečima Joon M. Jee-a,
koga smo već pomenuli, to je vrlo praktična implikacija. Parafrazirajući to,
ako nas protivnik gurne, valja ga povući sa sobom, ako nas povuče, valja ga
gurnuti u istom pravcu – pri čemu obe ove akcije rezultiraju nemogućnošću
napada i odraz su harmonije.
104
Ovaj princip dosta kazuje o humanosti i pretežno samoodbrambenom odnosno defanzivnom vidu veštine, njenoj ulozi i mestu, kao i osnovnom načinu.
Hapkido je namenjen odbrani, totalnoj potpunoj odbrani, iako se neke od
tehnika mogu koristiti i za napadačke akcije. Bit savremene prakse hapkidoa
je rad dva čoveka, akcija, napad – odbrana, uvežbavanje sa partnerom. Po
ovim svojim odlikama, veština pripada grupi kompetitivnih borilačkih veština,
koje potenciraju i praktikuju upotrebu tehnike sa partnerom, čime se manifestuje nivo poznavanja tehnike i njen kvalitet. Takmičarski odnosno kompetitivni elemenat je jedan od bitnijih u savremenom hapkidou i njegovoj praksi,
zastupljen je u procesu učenja, napredovanja, vežbanja, na demonstracijama.
Tehnika koja se uvežbava uvek je usmerena ka tom cilju – praktičnoj borbi sa
partnerom i efikasnoj samoodbrani, kao logičnoj posledici vežbanja pretežno
defanzivne i defanzivno orijentisane tehnke hapkidoa.
Jedna bitka se mora voditi više puta,
da bi se dobila.
(Sun Tzu)
¹ Joon M. Jee: „Introduction to Hapkido“. Published by Internacional Hapkido
Association, str. 26-29.
105
Ako pogledaš u ogledalo,
i ne dopadne ti se
ono što vidiš u njemu,
ne krivi ogledalo.
(Kineska izreka)
KRATAK ISTORIJAT KUNG FUA
Kung-fu (stil) je, verovatno star preko 4.500 godina i potiče iz drevne
Kine. Postoji velika verovatnoća da je kung-fu tehnika borbe bila poznata i korišćena još u doba cara Huang Tia (poznatijeg u istoriji pod nazivom Žuti Imperator), a to je više od 2.700 godina p. n. e. Za istoriju veštine vezano je mnogo
legendi koje su često jedini izvor podataka, ionako opskurnih. U to vreme ljudske istorije, a posebno kineske, nije moguće naći materijalne podatke ili pisane
spise i o mnogo „materijalnijim“ pojavama nego što je kung-fu.
U originalu (transliteracija ideograma) „Kung fu“ znači „Mudra Glava“,
odnosno mudrac, mudri čovek...
Veoma retki i nepouzdani podaci se mogu naći u starim manastirskim
spisima. Ovi podaci su veoma često nepouzdani, jer su pisani dokumenti puni
simbolike, preterivanja ili objašnjenja za koja nije sigurno na šta se tačno odnose. Dve su vrste razloga da na prve pisane dokaze o postojanju veštine nailazimo baš u manastirima. Kao prvo, to su jedna od retkih relativno sigurnih
mesta, gde je pisana reč mogla da nastane i da se sačuva, a i sami kaluñeri su
bili pismeni, što je u to doba predstavljalo visok stepen učenosti. Naučiti poznavanje kineskog odnosno starokineskog pisma, koje operiše sa hiljadama
različitih ideograma i kombinacija tih ideograma, predstavlja domen onih koji
se ne bave neposrednom proizvodnjom i imaju dovoljno vremena za to, a i kaluñeri predstavljaju „duhovnu inteligenciju“ tog doba, jedan od najučenijih
društvenih slojeva.
Druga grupa razloga predstavlja to što su prvi tvorci i poznavaoci kungfua bili baš kaluñeri. Već smo pomenuli filosofski i religiozno-ritualni aspekt
veštine, a to su discipline koje su posebno privlačne ovom sloju ljudi, te je
kung-fu verovatno nastao kao pokušaj transpozicije filosofske odnosno religiozne svesti u realnost, na fizički plan, kao svojevrsna generalizacije tadašnje univerzalne filosofske misli na fizičku oblast dejstva. U to doba, tek u
drugom planu je samoodbrambena, borilačka funkcija, koja je nusprodukt,
sporedni efekat prvobitnog kung-fua.
Tek više od dva milenijuma kasnije, tačnije oko 600 god. p. n. e. nekakve realnije podatke o kung-fuu dobijamo od jednog od najvećih kineskih mislilaca, Konfučijevog učitelja, Lao Tzea. Jedno od njegovih kapitalnih dela je
Tao te-Ching, u kome on iznosi osnove taoizma, i pominje veštinu kung-fu,
koju približava taoističkom modelu poimanja sveta.
107
Potrebno je da proñe više od jednog milenijuma da bi došli do nekih sigurnijih podataka. Pouzdano se zna da je u 6. veku indijski kaluñer Ta Mo
(Bodhidharma), na svom proputovanju kroz Kinu, formulisao delimično izmenjen adaptiran sistem kung-fua, i to u manastiru Shaolin-u, u severnoj Kini.
Smatramo da ne bi trebalo previše da iznenañuje podatak da se razvoj kungfu veštine uvek vezuje za odreñeni manastir, jer to nije slučaj samo sa kungfuom i samo sa Kinom.
Ovaj izmenjeni sistem predstavlja filosofski, mistički i religiozni sistem.
Od tada pa na dalje postoje dve osnovne struje u kung-fuu, poznate i u karateu, kao generalnom, sveobuhvatnijem sistemu. Jedna je čist metafizički edukativni sistem, baziran na metafizici i pomenutim religijama. Druga
predstavlja borilački sistem sa filosofskim odnosno mističnim implikacijama,
koje su neodvojive od njegove suštine. Ova druga je tokom poslednjih vekova
prestala biti isključivo praktikovana od strane kaluñera i donekle je bila poznata malo široj javnosti. Kina je poznavala i čist borilački sistem, zvao se Goti, ali to nije u direktnoj vezi sa granom kung-fu.
Poznati su testovi koji su korišćeni u manastiru Shaolinu za prijem novih
učenika. To su bili odreñeni lavirinti puni iznenañenja ili opasnosti, prostorije
sa mehaničkim drvenim figurama koje su „napadale“ kandidata sukcesivno
ili više njih istovremeno. Poslednji ispit predstavlja do usijanja zagrejan kotao
sa izgraviranim tigrom i zmajem. Trebalo je obgrliti i podići kotao i p(+r)eneti
ga na izvesnu daljinu. Posle tog čina bi zauvek ostajali urezani likovi u sprženoj koži, na levom ramenu tigra a na desnom zmaja, koji imaju odreñeno simboličko značenje.
Ne smatramo poznavanje ovih ispita fundamentalno važnim za knjigu
udžbenik. Ove redove pišemo jer postoji veliko interesovanje za ovu grañu,
koja je veoma loše ili pogrešno protumačena. Svi inostrani autori je navode
ili obrañuju, ali pre na način koji golica maštu i budi radoznalost, a sve to sa
prizvukom mistike, pre nego sa željom da se dâ realna kritička ocena.
Tačno je da su ovi ispiti postojali i da su često bili surovi, mnogo suroviji nego što to mi možemo i da zamislimo. Takoñe je tačno i to da je veoma
mali broj kandidata, koji su se posebno pripremali za ispit godinama, uspevao
da ga položi. To je i razumljivo jer je na kung-fu obuku, što istovremeno znači
i u redove kaluñera, priman samo onaj koji je dokazao da je sa svetom u velikoj duhovnoj zavadi i da nije „ovozemaljski“ čovek, da neće da se pokoleba
i da odustane. Takvi su se zauvek odricali zemaljskih uživanja i radosti, porodice, doma, lične imovine i postajali su kaluñeri, i to doživotno, ali su to radili dobrovoljno, to se čak smatralo najvećom čašću. Možda nam nije lako da
proniknemo u motive tih ljudi, jer je to svet dosta stran nama, savremenim ljudima koji žive na zapadu. No, to je sasvim u skladu sa načinom mišljenja i načinom života ljudi na istoku, u drevnoj Kini.
Onaj koji bi prošao poslednji ispit i sam sebi, grleći vreli metalni kotao,
urezao u sprženu kožu tigra i zmaja, smatran je posebnim, „svetim“ čovekom,
ili izabranim, i bio je poštovan. Veoma je teško odlučiti se na taj korak, pogo108
tovo iz naše perspektive. To je čin koji je obavljan svesno i namerno, uz osećaj blaženstva i trijumfa, naravno u posebnom, egzaltiranom stanju svesti. To
nije mazohistički čin, to je spoljašnje obeležje onoga koji je preskočio normalnu, ljudsku barijeru straha i bola. Kako je ovo jedan od bitnih preduslova
religiozne svesti kineskih kaluñera, sasvim je razumljivo postojanje ovakvog
ispita u manastiru Shaolin. To je deo prošlosti, neki smatraju veoma svetle.
Kung-fu poslednjih vekova postoji i izvan manastira, iako se smatra da
je tako dosta izgubio na kvalitetu, ali to je stvar mišljenja i ocene koji su verovatno subjektivni. Od tog kung-fua potiče savremeni kung-fu prezentovan
svetu.
Čuvaj se prijatelja,
koji ti nije u svemu ravan.
(Konfučije)
109
Nijedan put posut cvećem,
ne vodi ka slavi.
( Seneka)
SUMO NEKAD I SAD
Ako je, uz odreñene teškoće i uz prihvatanje neminovnih razlika i moguće naći neke ekvivalentne elemente izmeñu fenomena borilačkih veština u
zapadnoj i u istočnoj civilizaciji za neke od borilačkih veština, to pravilo ne
važi kad se govori o sumou. Na zapadu uz termin sumo se često dodaje i „rvanje“, ali je to prilično slobodna interpretacija. Mi na zapadu poznajemo, kao
sport ili kao deo istorijske tradicije, rvanje i to u više stilova (grčko-rimski,
slobodni itd.), ali veština borbe (i) ljudi „nenormalne“, enormne telesne težine, koja se stiče posebnim tretmanom, a u cilju takmičenja, zapadu je nepoznata, pa otuda verovatno i postoji toliko zabluda i neznanja kad se govori
o sumou.
Za sumo se smatra da je jedna od najstarijih, ako ne i najstarija kanonizovana veština ponikla na tlu Japana. Postoje odreñeni pisani dokumenti koji
datiraju iz 8. veka, a koji pominju da je sumo bio poznat još u 23. veku p. n.
e. Poznato je još iz tog doba da je sumo bio kompetitivna veština, upotrebljavana u nekoj vrsti turnirske prakse i da je bila prilično surova. Veština je bila
omiljena meñu ratnicima i često je i praktično korišćena.
Od čisto borilačkog sistema koji je bio prilično grub, pod uticajem nekih
elemenata ranobudističke religiozne svesti, sumo postaje „martial art“, u smislu u kome se danas koristi taj termin. Veštini sumo je posvećivana posebna
pažnja, i meñu ratnicima, gde su sumo borci ili sumo-tori uživali posebno uvažavanje i poverenje, i meñu vladarima koji su ohrabrivali i potencirali praktikovanje veštine. Od tog doba, veština sumo dolazi pod protektorat cara i
carske porodice i, što je indikativno, i dan danas ima isti status.
Iz 8. veka, za vreme vladavine cara Shomua imamo podatke da se sumo
nalazi meñu najpopularnijim i najviše cenjenim borilačkim veštinama. Poznato je da je u to doba održavan i opšti turnir svake godine pod pokroviteljstvom samog cara, a (i) ta se praksa takoñe zadržala do današnjeg dana.
Kasnijim razvojem, sumo dostiže takvu dominaciju i značaj, da postaje
čak i nacionalni simbol vojničke moći i prestiža. Iz tog doba postoje podaci
da sumo kao veština zauzima primat. Turnirska praksa je razvijena, a istaknuti sumo-tori imaju poseban socijalni status i privilegije, slavu i reputaciju.
U to doba razvoja veštine, ona vrši direktni uticaj na vojničku i ratničku
obuku, i to ne samo sumo boraca, pa su neki elementi sumoa postali opšte poznati i opšte primenljivi. Kao posledica ovoga javlja se veština Kumi-uchi, koja
svoju tehniku bazira na ofanzivnim tehnikama sumoa, i ona dobija svoje
mesto u obuci ratnika i vojnika. Svoju primenu kumi-uchi dobrim delom bazira i na tome da je ratnik u teškom oklopu ili teško pokretan ili inertan, pa koristi te ofanzivne elemente u svojoj praksi; to su hvatovi, dizanje sa tla i
bacanje, remećenje ravnoteže, za šta je potrebna fizička snaga.
111
Kako je turnirska praksa postala sve učestalija i rasprostranjenija, ukazala se potreba za borcima kojima će to biti profesija, osnovna delatnost i tako,
negde sredinom i krajem srednjeg veka, postojala je uobičajena praksa da su
većina takmičara na trunirima profesionalci, koji su prošli posebnu i dugotrajnu obuku i koji se isključivo time bave. Ovo je podiglo nivo kvaliteta prikazivane sumo veštine na turnirima, koji postaju velike javne manifestacije i
dobijaju posebno mesto u kulturnom životu feudalnog Japana. Uporedo sa do
krajnosti potenciranom turnirskom praksom, opada praktična upotreba sumoa
kao vojničke ili ratničke veštine, a veštinu počinju gotovo isključivo da upražnjavaju profesionalci i prikazuju je na turnirima.
Dvadeseti vek nije mnogo toga izmenio u osnovi veštine. Savremeni
sumo je mnogo manje grub i surov, više liči na spektakl, ali je i danas osnovni put sumo veštine – turnir, borba u areni. Današnji sumo takoñe poznaje ritualnu uvodnu ceremoniju, koja je vrlo malo ili nimalo promenjena, a koja se
praktikuje vekovima. Sistem rangiranja, pravila ponašanja, pravila borbe –
sve je to blisko tradiciji i klasici sumoa iz srednjeg veka. Može se reći da, ako
se sumo i promenio, ta promena nije bila korenita, ili da nije bila izmenjujuća.
Sumo je zadržao i svoju tradiciju, a modernizacija nije uspela da odstrani ceremonijalne i tradicionalne elemente.
Danas se sumo prezentuje na velikom broju turnira lokalnog i regionalnog karaktera širom Japana, a opšti turniri izazivaju posebnu pažnju javnosti, dobijaju veliki publicitet, imaju svoju stalnu i mnogobrojnu publiku. Ove
manifestacije gotovo da predstavljaju javne, opšte praznike u mestu gde se
održavaju. Njih posećuju i stranci, koji sa neskrivenim oduševljenjem, ali
često i nemogućnošću da sakriju svoje nepoznavanje, prate tok turnira, ceremonijalni i takmičarski deo, sve propratne manifestacije.
Evidentno je da se sumo-tori, učeći veštinu, spremaju za turnir. Borba i
pobeda u toj borbi osnovni su cilj i njemu se podreñuju svi ostali. Enormna i
posebna ishrana, svakodnevno vežbanje, poseban režim života, čak i telesna
težina, koja dostiže neslućene i, u svakom slučaju, neadekvatne razmere u odnosu na ostale telesne komponente. Sve se to praktikuje da bi se jednog dana
izašlo na turnir, i možda, pobedilo. Ova turnirska tradicija vezana je za veštinu
od njenog početka a nikada nije bila (proporcionalno) razvijenija nego danas.
Sigurno je da sumo danas predstavlja i biznis koji donosi profite mnogima, ali
sumo je još uvek, čak i više nego ikad, nacionalna veština i nacionalni sport
Japana, ne po broju onih koji se njime bave, već po renomeu, broju poštovalaca, gledalaca turnira, opštoj društvenoj klimi, publicitetu koji dobija, tradiciji. Sumo borbe i sumo turniri predstavljaju možda i jedan od pokušaja da se
oseti nacionalni identitet u doba kosmopolitizacije sveta, i taj pokušaj prosečni Japanac je spreman da plati i novcem – jer su ulaznice za vrhunske sumo
priredbe skupe – i vremenom, strašću, tihom i postojanom strašću i idealizmom, tako svojstvenim japanskoj tradiciji.
112
Možda više nego i jedan sport, i|jedna veština, sumo je „nacionalna
stvar“, ona pripada i „malom čoveku“, svakom pojedincu, prosečnom Japancu
bilo koje sredine i socijalnog i profesionalnog statusa, za razliku od nekih drugih veština koje su, ipak, više proelitistički orijentisane, introvertne. Ono što
je za nas na zapadu fudbal, košarka, ragbi (u SAD), to je sumo u Japanu.Vrhunski poznavaoci sumoa i pobednici turnira imaju gotovo legendardnu slavu
i počasti, često su više uvažavani od najvećih sportskih asova na zapadnoj hemisferi.
Postavlja se pitanje, kao i kod svake druge orijentalne veštine, koji elemenat dominira, koji je najbliži suštini veštine: filosofski, sportski? Šta je
sumo u ovom trenutku i gde mu je mesto u savremenom svetu?
Sumo kao drevna veština, ima i odreñene iracionalne implikacije i psihološku praksu, ali je to važno, pre svega, za takmičare, kojih je neuporedivo
manji broj od gledalaca turnira, ljubitelja veštine, pristalica, zainteresovanih.
Biti sumo-tori je i životno, i egzistencijalno, i filosofsko opredeljenje, čije implikacije je vrlo teško shvatiti bez uvida u klasičnu tradiciju i mentalitet Japana. Sumo je i sport i veština, a možda je i nepotrebno razlučiti šta je od toga
dvoga u većoj meri, koji elemenat dominira, jer time slika o sumou ne bi postala mnogo jasnija. Valja shvatiti da je svet sumoa specifičan, ali da ima odreñenu težinu i valja mu pristupiti sa adekvatnim poštovanjem i željom da se on
razume. Za takmičare, sumo je sve: život, ideja, način postojanja i način života, predmet strahova, nada, želja, a sumo arena im je najvažnija, jedina
stvarno postojeća arena u krhkom i kratkom bitisanju, jer su za nju vezane sve
ambicije, želje, težnje, celokupni misaoni delokrug, akcija i ostvarenje. To
zahtevaju profesionalni odnosi u veštini gde samo vrhunski kvalitet ima šanse
da izañe iz anonimnosti.
Možda je, kao odgovor na ovu dilemu, najbolje lakonski reći da je sumo
deo javne tradicije, nacionalni sport i produkt jednog mentalilteta i pogleda
na svet, na naciju i njenu ulogu, kao i posebnog afiniteta za veštinu koja ima
kulturno-istorijske korene, ali i mitsku, legendarnu nadgradnju - „talente i
obožavaoce“. Sumo je veština koja nudi uzbuñenje, ali ne istom vrstom dinamike kao u zapadnim sportovima, nudi zaborav, realnu podlogu za nastanak
maštanja, za san i imaginaciju, za paralelni realitet koji svoje ostvarenje doživljava u trenutku dodira dva ogromna tela; poraz ili pobeda stoje van vremena, imanentni su nekim suptilnim zakonima u koje velika većina običnih
smrtnika nema većeg uvida.
Možda baš iz tog razloga na sumo borilište mnogi žele da stupe, a ono
predstavlja arenu za odmeravanje realnih životnih vrednosti. Možda baš zato
hiljade posetilaca nemo i bez pokreta očekuju ono što će se dogoditi u deliću
sekunde. Možda baš zato hiljade stranih posetilaca dolazi da prisustvuje sumo
takmičenju, da vidi ceremoniju, ritual, da oseti na delu, u praksi, nešto od specifičnosti mentaliteta i filosofije, da pokuša da odgonetne zašto taj prelomni
trenutak dodira dvaju tela znači mnogo u životu Japanaca.
113
Mogli bismo dodati samo to da fenomen sumo predstavlja kompleksnu
pojavu koju možemo objasniti sa sociološkog, istorijskog, psihološkog.... gledišta. Sumo je tradicija koja živi, spektakl koji pleni masu, ali i suptilna umetnost, osećaj koji se graniči sa bezvremenskim. Sumo je postao priredba, ali
nije izgubio smisao, ozbiljnost, nije izgubio svoju ideju i namenu, jer hiljade
onih koji odlaze da ga dožive, smatraju ovu veštinu nečim što ozbiljnošću prevazilazi svakodnevnicu, običnost, prolaznost, pa čak i banalni ljudski život.
Poštovanje počinje disciplinom.
Samopoštovanje počinje samodisciplinom.
(Zak Žane)
114
Priveži dve ptice.
Neće moći da polete,
iako će imati dva para krila.
(Sufi izreka)
OSNOVNI PRINCIPI SUMOA
Specifičan je prizor borbe dva sumo-torija. U osvetljenoj areni, dva
enormno teška i glomazna čoveka, nagnuti jedan prema drugome, netremice
se posmatraju. U gledalištu muk, a sve su oči uprte u borce. Atmosfera bi trebalo da bude napeta, ali nije, sve je smireno, latentna energija nije ispoljena,
mi zapadnjaci bismo rekli da se ne dešava ništa. Dešavanje je neprimetno. Ceremonija je završena, ritual ispunjen. Ovde se borba vodi bez same borbe.
Nema tu ni pretećih pogleda, niti izražene mržnje – jednostavno mir, dug, stalan pogled izmeñu protivnika. Japanski posmatrač, ekspert, uviña suptilne razlike, uviña kvalitet pre nego što je on ispoljen u akciji, jer je naučio da
posmatra drugačije nego što to mi na zapadu činimo.
Ne postoji nikakav nagoveštaj da će se nešto dogoditi, nikakvo povećanje napetosti, nikakav pokret ili znak da akcija neposredno predstoji. To se,
jednstavno, desi. Dva tela krenu jedno ka drugom i u njihovom sudaru jedan
od boraca biva odbačen, poražen, dok drugi trujumfuje, ostvarivši pobedu u
magnovenju. Za oči i svest zapadnjaka ovo je previše brzo, nema nadmetanja,
odmeravanja snaga, dugotrajne borbe u kojoj se rañaju pobeda ili poraz. Celokupno dešavanje je munjevito, tako da je, za jednog borca, vreme izmeñu
pobede i poraza, neizmerno kratko. Japanci kažu da je o pobedi ili o porazu
odlučeno mnogo ranije, gotovo istovremeno kad su borci stupili u arenu, a da
je akcija, sudar dvaju tela, samo potvrdila ono što je ranije, suptilnijim putem
odlučeno.
Kvalitet sumo borca se ogleda najviše u načinu na koji pobeñuje svog
protivnika. Postoji velika razlika u stilu borbe, primeni tehnike izmeñu početnika i/ili prosečnog borca i jednog na primer Izeki-ja ili Yokozune, vrhunskih turnirskih takmičara. Ovi drugi predstavljaju elitu vrhunskih boraca
sumoa, najbolje borce koji iz turnira u turnir dobijaju mečeve protiv svih svojih protivnika. Oni te mečeve ne mogu dobijati sa malom prednošću, već potpunom superiornošću, nadvladavanjem protivnika, što se obično ogleda u
trenutnom rešavanju ishoda borbe.
Yokozuna ili „veliki šampion“ ima poseban status i privilegije, ali i dužnost prema publici, prema sebi i prema svome rangu, da pobeñuje u magnovenju, naizgled sa lakoćom, suptilno i elegantno, ali odlučno i brzo, jer kvalitet
sumo borbe traži upravo to. To auditorijum u dvorani uvek očekuje od vrhunskih takmičara, a naročito od Yokozune, koji uvek mora biti na nivou najboljeg. Za sumo borbu važi pravilo da je kvalitetnija ukoliko akcija u njoj kraće
traje. Ona predstavlja (i) estetski doživljaj, pun emocionalnog naboja, pri
115
čemu se taj naboj ne manifestuje (spolja), već se unutarnje doživljava. Intenzitet borbe se koncentriše do maksimuma, a dešavanje se svodi na momentalnu akciju, ako je reč o kvalitetnim borcima i kvalitetnom meču.
Možda savremeni sumo-tori mogu da liče i na gladijatore, ali je njihov
duel mnogo rafiniraniji, suptilniji, prefinjeniji, što je kontrast sa delimično
grotesknom slikom teških ljudi sa pregačom oko bedara. U Japanu sumo smatraju za umetnost, a sumo-torije za umetnike akcije i suptilne superiornosti
koja prevazilazi fizičku snagu. Da bi pojedinac postao sumo-tori, poželjno je
da ima nekakvu predispoziciju u telesnoj konstituciji. Zatim ga čekaju dugi,
naporni treninzi i vrlo obilna, posebna ishrana, jer sumo-tori je izrazito krupan, ali ne sme da bude spor ili trom. Začuñujuće je kako sumo-tori i pored
namerno izazvane enormne težine imaju posebnu gipkost tela i brzinu akcije.
Sumo-tori se uče disciplini i veštini borbe, gde se potencira upravo taj suptilni
unutarnji vid superiornosti koji bazira na telesnoj težini i kvalitetnoj tehnici.
Posebnu težinu borci sumo veštine održavaju sledeći drevno verovanje
o stomaku („Hara“) kao centru unutarnje energije. Nagomilavajući naslage
sala, pretežno u donjim delovima tela, oni spuštaju težište tela i centar gravitacije i postaju mnogo stabilniji nego što je to prosečan čovek, što naročito dolazi do izražaja kod niskog stava raširenih nogu, koji je uobičajeni stav za
borbe. U teoriji sumo, smatra se da ogromna težina u odnosu na druge dimenzije, takoñe znači i veću snagu u sudaru, što delimično bazira i na klasičnim zakonima mehanike o masi, ubrzanju i sili. Ovaj statički elemenat, telesna
težina, potpuno je beskorisan, ako telo borca nije, specijalnim sistemom treninga, dovedeno u optimalno stanje da se prednosti povećane telesne težine
iskoriste a mane ublaže.
Jedan sumo-tori mora da bude razgiban, pokretan, brz, dinamičan – iako
je te kvalitete teško povezati sa glomaznošću i debljinom. Tek ovakav spoj
daje kvalitet sumo-torija, koji bez odreñene telesne težine i odreñenog staža,
ne može ni da se pojavi na borilištu. Sa permanentnim porastom telesne mase,
težine, ali i veštine, rastu njegove šanse za pobede, za dostizanje vrhunskog
kvaliteta.
Svaki sumo borac ističe, ne bez ponosa, da je sumo borba bazirana na
mentalnoj aktivnosti i mentalnoj praksi, koji se prvenstveno ogledaju u posebnom stanju svesti, koje čini nadgradnju na fizičku pripremu. Možda i iz
ovog razloga postoji, objektivno rečeno, kvalitativna razlika izmeñu naših, zapadnjačkih (analognih) oblika borbe odnosno rvanja i sumoa.
Mentalna aktivnost, namerno izazvana težina, trenutna akcija, tradicija i
odreñena kuturno-istorijska podloga, osnovne su karakteristike sumoa, koje
ga čine, u svakom pogledu vrlo specifičnom veštinom. Danas, u Japanu, sumo
je i spektakl koji bazira na „biznisu“, ali i tradicionalna priredba, za mnoge i
poseban doživljaj, važan fenomen koji mi, zapadnjaci, vrlo često pogrešno razumemo, jer nam je strana ovakva tradicija i ovakav mentalitet, što naravno
ne umanjuje vrednost i ulogu sumoa niti izuzetnu popularnost veštine u Japanu, u zemlji gde je sudar dvaju tela, delić sekunde koji znači poraz ili pobedu, istovremeno i „sveti trenutak“, predmet poštovanja i posebnog
doživljavanja.
116
Pobeda te ne uči ničemu.
Poraz donosi veliku mudrost.
(Konfučije)
PENTJAK SILAT
Za razliku od japanskih odnosno okinavljanskih, a u poslednje vreme i
nekih kineskih veština, borilačke veštine ostalih zemalja Dalekog istoka su
nepoznate većini ljudi na Zapadu, pa čak i onima koji se aktivno bave nekom
od borilačkih veština. Takva je pentjak – silat, indonežanska borilačka veština,
malo poznata izvan Indonezije, a tek se u poslednje vreme javljaju usamljeni
pokušaj da se veština dostojno prezentuje širem krugu zainteresovanih izvan
matičnog područja.
Veštinu borbe su na tle Indonezije doneli naseljenici u prehrišćanskoj eri,
a o tom dobu ima malo podataka. Smatra se da je tu veština korišćena u borbi
protiv neprijatelja i divljih životinja i da je u to doba predstavljala potpuno
realan sukob sa protivnicima.
Prvi pisani podaci o veštini kao borilačkom sistemu nalaze se u 8.veku.
Od tog doba počinje da biva poznata tehnika i način vežbanja. U ovom milenijumu, veština je doživela svoj puni razvoj. Na indonežanskim ostrvima nastaje veliki broj pojedinačnih stilova i škola, a feudalna klasa prihvata neke
elemente veštine, te ona ulazi u obuku boraca i vojnika. Već u periodu od 13.
do 16. veka, veština poprima i takmičarski karakter, istaknuti pojedinci i poznavaoci veštine počinju da se meñusobno bore, ne isključivo kao sa neprijateljima, već radi demonstracija tehnike veštine.
Do današnjih dana veština je vrlo malo promenjena. Kako je Indonezija
zemlja koja se prostire na ostrvima i to izmeñu jugoistočne Azije (kopno), Filipina i Australije, na njenom tlu je nastalo preko 600 raznih verzija i varijanti
veštine, što je rezultiralo time da danas postoji preko 150 stilova pentjak – silata, svaki sa vrlo ograničenim područjem praktikovanja. To je i jasno na zemlji ostrva ispresecanih džunglom, bez većih saobraćajnica ili čvrstih veza (u
srednjem veku). Ti, uslovno nazvani stilovi, obično su nastajali oko većih naseobina ili grupe naseobina i njih praktikuje ograničen broj ljudi, obično okupljenih oko jednog lidera. Veština se prenosi sa kolena na koleno. Načelno
govoreći, većina stilova su meñusobno slični, uz odreñene formalne razlike i
metode borenja, koji se više razlikuju ukoliko potiču iz meñusobno udaljenijih mesta. Danas su, meñu najvažnijim stilovima Tjidande, Perisai Diri, Mustika Kwitang, Baru, Hariman, Bhakti Negara, Patai. Za nekog ko želi da da
se ozbiljnije bavi proučavanje veštine, pored velikog broja stilova, odreñeni
problem je i to što je terminologija u svim stilovima više ili manje različita,
pa ima slučajeva da ista ili slična tehnika nosi drugi naziv, iako su razlike u izvoñenju minimalne i zavise od pojedinca koji ih prezentuje.
117
Pentjak - silat je možda najviše pučka ili narodna veština, jer se njome
bave svi slojevi u većim i manjim naseobinama, svih uzrasta, ali čak i danas
ne postoji jedinstveni pentjak - silat kao nacionalna veština ili sport, već veština živi parcijalno i proučava se na „neakademski“ način. Sam naziv veštine
sastavljen je iz dve reči (odnosno dva termina), Pentjak i Silat. Opisno rečeno,
Pentjak je odbrana, samoodbrana, tehnika, metod samoodbrane. Silat znači
borba, kompeticija, suprotstavljanje neprijatelju, akcija u svom primarnom
vidu.
Interesantna je činjenica da Pentjak - silat nikada nije bio predmet posebnih duhovnih spekulacija, niti privilegija svešteničkog staleža. To je javna
veština odbrane, borba protiv neprijatelja. Nastala je u močvarama, džunglama, pustošima, i bila je način da se pojedinac odbrani od zveri, od neprijateljski nastrojenih suseda, od bilo kakve opasnosti. Veština je nastala iz težnje
da se preživi i opstane u surovim i negostoljubivim uslovima, čak kao intuitivno, instiktivno, poslednje sredstvo odbrane fizičkog integriteta i imovine,
često i života. Na primer pentjak – silata se najbolje može primeniti teza pojedinih teoretičara borilačkih veština, koji njihovo generalno poreklo vide u
čovekovom primarnom nagonu za preživljavanjem, nagonu za samoodržanjem. Kao veština realne borbe, pentjak - silat ne poznaje pripremnu tehniku
u vidu zagrevanja i slično, jer se smatra da pojedinac neće imati vremena niti
prilike da se pripremi odnosno zagreje kad mu zapreti realna opasnost, već
mora da joj se suprotstavi takav kakav je zatečen. Iz istog razloga, domaće stanovništvo veštinu vežba u svakodnevnoj odeći, bez ikakvih adaptacija. Doduše, u samom praktikovanju veštine može da se nosi nešto komotnija odeća
za tu svrhu, ali se, po tradiciji, tehnika mora raditi u bilo kojoj odeći i u bilo
kojoj prilici.
Postoji još jedna razlika izmeñu „klasičnih“ borilačkih veština i pentjak
- silata. Danas, i u tradiciji, ali i u istoriji (japanskih) borilačkih veština, rad
na tehnici veštine je poseban rad, ima ritualni uvod i završetak, odvija se po
strogim pravilima, studiozan je i unapred planiran. Pentjak - silat je mnogo
bliži improvizaciji. On se vežba svuda, po stenama, planinama, na seoskim
putevima, pri čemu se tehnika adaptira postojećim uslovima. Sigurno je da je
ovoj pojavi doprinela i klima koja vlada na ostrvima Indonezije.
Ovakav pristup veštini najuočljiviji je u tehnici, koja je maksimalno
adaptirana podneblju, standardnoj grañi stanovnika (niži rast, vitkost), primeni
u svim uslovima i, pre svega, svojoj osnovnoj nameni – odbrani od realne opasnosti. Stavovi su većinom vrlo niski, često ukrštenih nogu, promenljivog prenosa težine tela sa jedne noge na drugu, za neuvežbanog vrlo neudobni.
Začuñujuće je to da poznavaoci veštine Pentjak - silata bez ikakve pripreme i
bez štetnih posledica odmah zauzimaju niske stavove, koriste vrlo razvijeno
asinhrono, ili reñe, sinhrono negeometrijsko kretanje čija je putanja kriva linija, obično nekanonizovano, već prilagoñeno upotrebi, i pri tom izvode visoke udarce nogom, čija putanja često zavisi od realno date, borilačke
118
situacije. Ručna tehnika je u potpunosti prilagoñena telesnoj grañi tamošnjeg
življa: to su brze, često kratke tehnike, a koriste se gotovo sve moguće udarne
površine otvorene i zatvorene ruke: sve površine pesnice, prsti, bridovi šake i
dlanovi.
Neki poznavaoci ove veštine tvrde da svaki od elemenata tehnike ima
neki ekvivalenat u prirodi, bilo da predstavlja neke od pokreta svojstvenih životinjama, neki od čovekovih pokreta pri svakodnevnom radu i sl., pri čemu
se, doduše neeksplicitno, koristi princip maksimuma energije, a ti „prirodni
pokreti“ su obično vrlo pogodni za brza i snažna energetska pražnjenja. Improvizacija, snalažljivost, adaptiranje na realnu situaciju – suština je tehnike
veštine, tehnika kojoj je prvenstvena namena odbrana, i nju eksperti tako i prezentuju, uvek u akciji, u borbi, u realnoj situaciji. Stoga je jedan deo tehnike
veštine orijentisan na odbranu od hladnog oružja koje poznaju domoroci, a to
su dugački noževi, kratki zakrivljeni mačevi-bodeži i slično, a što se u ovako
praktičnoj veštini može i očekivati.
Rezimirajući, valja uočiti da pentjak-silat, usled istorijske, geografske i
socijalne stvarnosti okruženja u kome je nastao, predstavlja posebnu i svojevrsnu veštinu koja ima neke od zajedničkih elemenata sa borilačkim veštinama orijenta, onim dobro poznatim u zapadnoj civilizaciji. Dodirne tačke
valja tražiti u samoodbrambenom momentu, oponašanju prirode, tokova pokreta životinja, drevnim verzijama veština, dok su razlike na drugim poljima
više ili manje prisutne, što, naravno, ne znači njihovo potenciranje već uočavanje u ime potpunije informacije. Odsustvo filosofske osnove, izuzev neke
rudimentarne povezanosti veštine sa pojedincima, vidarima, travarima, vračima, kao i isključiva odbrambena namena, čine veštinu vrlo specifičnom.
Ex oriente lux.
(Svetlo dolazi sa istoka.)
(Latinska izreka)
119
Umetnost je borba
u kojoj umetnik jauče od bola,
pre nego što bude poražen.
(Šarl Bodler)
KRATAK ISTORIJAT I RAZVOJ KYUDOA
Upotreba luka i strele, u bilo kom obliku, bila je poznata većini naroda
tokom istorije civilizacije. Prvobitna uloga luka i strele je razumljiva i potpuno praktična – to je oružje za lov i za rat, i tokom vremena je usavršavano,
tako da je postajalo sve efikasnije.
I na tlu dalekoistočnih civilizacija, odnosno u Japanu, luk i strela su korišćeni verovatno već od neolita, i to u lovačke i ratničke svrhe. Kanonizovana
veština kyudo – upotreba luka i strele, datira negde iz ranog srednjeg veka. Sa
svojom težnjom da sve dovedu do savršenstva, samuraji tog vremena su usavršavali svoju veštinu upotrebe luka i strele, i to prvenstveno u praktične, ratničke svrhe. Veština je bila poznata kao kyujutsu i negovana je kao deo
ratničke obuke.
Ovo usavršavanje dovelo je i do pojave stilova, odnosno posebnih metoda i pogleda na kyujutsu. U 10. veku, Masatsugu Zensho populariše Hokiryu, dominantni stil tog vremena. Stil odlikuje ista, praktična upotreba i
jednostavna tehnika, uz izuzetnu preciznost u upotrebi.
Na savremeni kyudo najveći uticaj su imala dva stila: Ogasawara-ryu i
Heki-ryu. Ogasawara-ryu (stil) je dobio ime po svome osnivaču Ogasawara
Nagahideu, i on bazira na tradiciji dotadašnjih stilova, sakupivši u sebi mnoga
njihova pozitivna iskustva. Interesantno je i to da ovaj stil i dan danas ima pristalica i poklonika i da se, jedanput godišnje, održava posebna ceremonija,
gde se demonstrira ovaj stil.
Heki-ryu je mlañi od prethodnog stila, potiče negde iz 16. veka, i on propagira kyujutsu kao do savršenstva dovedenu upotrebu luka i strele u svim
uslovima, postajući gotovo isključivo vojna veština, odnosno veština koja je
prvenstveno namenjena za vojnu upotrebu.
Od ove praktične odnosno vojne upotrebe, u narednim vekovima kyujutsu dobija i drugačiji vid. Luk i strela, delimično potisnuti od strane drugog,
naprednijeg oružja, zadržavaju svoju tradicionalnu upotrebu na dvorovima i
u manastirima, a prakitčna upotreba i poznavanje kyujutsu izlazi i u javnost,
počinje da se demonstrira i po gradovima. Time kyujutsu prestaje da bude
„tajna samuraja“ i postaje dostupna širem krugu ljudi. Jasno je da je na ovaj
način kyujutsu dosta toga izgubila od savršenstva i dugotrajnog praktikovanja, postajući obična veština upotrebe luka i strele.
Tradicionalna upotreba se zadržala u nekim institucijama, naročito na
dvorovima i u manastirima. Na dvoru je kyujutsu imala tradicionalno-ceremonijalnu ulogu, dok je u manastirima negovana kao spiritualna umetnost. U
121
manastirima tog doba stvoreni su temelji kyudoa, kao ceremonijalne umetnosti koji se praktikuje u savremenosti, u 20. veku.. Tu praktična upotreba gotovo da nestaje, a ceremonijalna i spiritualna praksa se potenciraju i
usavršavaju. Tehnika upotrebe luka i strele postaje „umetnost življenja“, spiritualni put mira i unutarnjeg razvoja. Sada se kyujutsu vežba kao veština sticanja i održavanja duhovnog mira i spokojstva, potpune samokontrole i
samodiscipline. Mentalna odnosno iracionalna komponenta dominira, a luk i
strela postaju oružje kojima se dobija bitka za samoga sebe, postaju oružja strpljenja, savršenstva, principa.
Savremeni naziv kyudo pokazuje da se od veštine koristi prvenstveno
princip, način, ideja, filosofska osnova, a ne potencira se praktična primena.
Kyudo dobija ritualnu prirodu, čija je ideja iracionalna. Savršeni poznavaoci
kyudo postaju i savršeni poznavaoci praktične iracionalne filosofije – zena.
Kyudo je, verovatno najviše od svih veština, nepraktična i introvertna, i najviše bazira na svojoj filosofsko-psihološkoj komponenti. Savremeni kyudo je
ovaploćenje, ostvarenje drevnih filosofskih ideja i principa, i predstavlja psihološku praksu, katarzu, doživljaj, uvid.
Od svih veština, kyudo traži najmanje fizičke snage i sposobnosti, a celokupna tehnika i rad baziraju na mentalnom udubljivanju, na iracionalnom
uvidu. Manifestacije vezane za kyudo i demonstracije tehnike, predstavljaju
demonstraciju drevnih rituala i mentalnih komponenti. Luk i strela su tu samo
sredstvo, „nosioci ideje“. Možda je ovo razlog da je masovnost kyudoa veoma
mala u odnosu na druge, „praktičnije“ veštine, a naročito izvan Japana. Danas
u Japanu kyudo predstavlja deo tradicije, a njegovo vežbanje je istovremeno
i učenje zen-filosofije, za koju je kyudo neraskidivo vezan.
Budući „spiritualna umetnost“, gde se koristi minimum fizičke snage uz
dominaciju mentalnih principa energije, kyudo je privlačan onima koji žele
da osete spirit, da hrabro zarone u lavirint svoje podsvesti, „pozabave“ se svojim egom i njegovom prirodom. Kyudo ima u svojim redovima i mnogo onih
koji negiraju fizičku snagu ili je, zbog svojih karakteristika, ne poseduju, a tu
se prvenstveno misli na sveštenike, žene i starije osobe.
Propagirajući mentalni princip kao dominantan, odnosno negirajući fizički uticaj na duhovnu egzistenciju, kyudo je, možda najviše od svih veština,
prvenstveno filosofsko-psihološki fenomen i ezoterična praksa, pa tek onda
praktična veština. Svaki laik koji je barem jednom gledao demonstraciju
kyudo tehnike, osetiće da se tu ne radi o pukom gañanju lukom i strelom. To
je ritualna ceremonija, demonstracija stabilnosti, mira, postojanosti i introvertnosti, demonstracija zena u njegovoj praktičnoj formi – iracionalna umetnost.
Budući tako različit od uobičajenog pojma veštine, pogotovo borilačke
veštine, kyudo živi u tradiciji i za tradiciju koja je svetinja, osnovni metod
kyudoa. Kyudo bez tradicije ne postoji. Kyudo je, možda, i ostatak jednog vremena i jednog načina mišljenja, iracionalnog herojskog pogleda na svet, na
čoveka i njegovu sudbinu. Pored godina i decenija rada, kyudo traži sve: pot122
punu mentalnu angažovanost, što istovremeno znači i odreñenu marginalnu
ulogu pojedinca u odnosu na ostale aktivnost, pri čemu je kyudo potisnuo sve
ostalo.
Učitelji kyudoa kažu da kyudo traži „sve“, da bi dao „sve“, i da svaki
čovek mora da donese odluku, ali samo jednom, jer put kyudoa je „put umetnosti“. Ta estetička komponenta čini finalnu, krajnju ulogu oplemenjavanja i
kreacije kyudoa, koji, u svojoj tradicionalnoj formi, predstavlja umetnost samoga sebe.
Ovakav, kompleksan splet mentalnih komponenti, oplemenjen tradicijom, čini današnji kyudo. Učenici i sledbenici u potpunosti prihvataju ovakav
rad i tumačenje, koji su bliski Japanu i njegovoj tradiciji. Možda baš zbog toga
kyudo nema veliki broj pristalica drugde, a naročito ne u zapadnom svetu,
svetu materijalnih dobara i praktične primene. Možda je baš zato on i interesantan nama na zapadu, jer poseduje ogroman, neiscrpan rezervoar iskustva i
mudrosti koji su nama prilično daleki i nerazumljivi, ali koji, zbog svoje univerzalnosti, mogu dati pozitivni doprinos svakom pojedincu, svakoj naciji,
svakoj ideji.
Umetnost može da te kultiviše,
ali i da dehumanizuje sve druge.
(Raskin)
123
Mora otići iz života
onaj kroz koga je duh prozborio.
(Helderlin)
PRINCIPI KYUDOA
KYUDO KAO UMETNOST
Uslovno bismo mogli reći da je filosofska osnova kyudoa zen, i to posebno njegova iracionalno-metodološka postavka, poimanje mistične prakse. U
veštini gañanja lukom i strelom, dve su osnovne mogućnosti – ili pogoditi cilj,
ili doživeti, osetiti čin gañanja. Na ovome drugome bazira kyudo. Čin gañanja ujedno je ritualni čin i čin katarze. Spoljašnjem posmatraču se pokazuje
onaj koji gaña, luk i strela i, u finalnoj instanci, cilj. Teorija kyudoa ne razdvaja tako oštro ove entitete/subjekte. Osnovna postavka je da postoje dva
principa – aktivni i pasivni, koji se meñusobno dopunjuju, i čine jednu celinu.
Čovek i luk – to je pasivni princip. Strela je aktivni princip. U suštini, teži se
da se ova dva principa nadiñu kao partikulati, da se neutrališu, da se poistovete.
Čovek, luk i strela – njihova metafizička odrednica je Ništenost, nepostojanje. Sve što se desi, nije se desilo – dešavanje je iluzija, jer je, u krajnjoj
liniji, svaka egzistencija iluzija, pri čemu je postojanje iluzija i akcija je iluzija. Ovde volje nema. Čovek ne napinje luk i ne ispušta strelu po svojoj slobodnoj volji – jednostavno, to se desi ili ne desi. To dešavanje je čin katarze,
jer pre njega je napetost, a posle njega praznina, mir. U ovom slučaju biti svoj
znači biti na vrhu strele, kretati se kao što se ona kreće, i dostići cilj kada ga i
ona dostigne. To nije samo formalna akcija, već mirenje ekstrema, neutralizacija.
U trenutku kada podiže svoj luk i stavlja na njega svoju strelu, strelac doživljava susret sa sudbinom. Tada, i samo tada, on gleda sudbini u oči i pomiren je sa njom, jer je spoznao njenu izvesnost. Više nema brige, nema straha,
nema razmišljanja. Tu su čovek, njegov luk, njegova strela i njegov cilj; iako
je sve ovo njegovo, on pripada njima kao i oni njemu, oni su u jedinstvu, identitetu, u stanju mentalnog poistovećenja.
Učitelji kažu da izvršiti čin gañanja ne znači ispuštati strelu, već biti
strela u trenutku njenog leta. To je uzlet u vanmaterijalnu sferu egzistencije,
jer vrhunski majstori kyudoa ne egzistiraju „svesno“ u trenutku kada njihova
strela leti i, gubeći vezu sa datom, materijalnom realnošću, spoznaju individualnu mentalnu nad-realnost.
Čin gañanja lukom i strelom je i katarza i neminovnost. To nije svesni
niti svesno kontrolisani čin i u potpunosti je pod uticajem podsvesnih snaga;
zato je, istovremeno i kreativni čin. Samo tada univerzalna istina se manifestuje na materijalnom nivou, ispoljava se u vidljivom obliku. To je istovremeno i najveća čast, i dostignuće i ostvarenje. Pre toga i posle toga je Ništa.
125
Ali, kao što čovek uči svoj luk i uči svoju strelu, tako i oni njemu prezentuju drevne istine života. To je odnos interakcije i može beskonačno da
traje. Da bi pojedinac postao majstor kyudoa, on mora da oseća luk i da oseća
strelu, da se sa njima poistoveti. To je put iracionalnog mentalnog napora, intuitivne spoznaje, jer biti svoj i ne pripadati nikome – to nije čin – već doživljaj; ne misli se – dešava se.
Posmatrajući majstore kyudoa, svedoci smo njihovog izuzetnog mira i
mentalne kontrole. Ovo posmatranje je visokovredno, jer stara izreka kyudoa
kaže: „Vrednije je jednom videti nego sto puta čuti“. To valja osetiti, doživeti,
spoznati. Njihov mir je transcendentalan i nematerijalan: kao da je imanentan
čoveku, liči na savršenstvo. U tom slučaju, tehnika izbacivanja strele je transcendentalna, savršena, glatka i posledica je iracionalne, mentalne odnosno
nesvesne aktivnosti, velikog iracionalnog iskustva i iracionalnog uvida.
Za majstore kyudoa, njihov život i njihova vera, njihove želje, težnje,
nade – to je trenutak kad strela leti, jer samo tako se istina može spoznati – u
magnovenju. Kad pojedinac razmišlja o tome, toga više nema. Kada prvi put
susretne svoju sudbinu, univerzalnu istinu uz fijuk strele, pojedinac se celog
svog života vraća toj ideji, znajući da se vraća svom životu. On nema više
drugi cilj niti razlog postojanja – jednostavno, on odapinje strelu i to je on, sve
što on ima i sve što on jeste. Izmeñu njega i strele nema više prepreke, nema
više razlike, to je njegova vera i njegov način života, njegov put i njegova
nada.
Taj titraj života, energije, postaje egzistencijalni čin, koga prati iracionalni doživljaj nadčulne prirode. To je i doživljaj slobode, mira, pomirenja sa
svetom, ostvarenje ideje i predstavlja posebnu duhovnu katarzu i iracionalnu
spoznaju.
Obrazovaniji učitelji kyudoa će vam reći da tada „izmeñu njega i Boga
nema više posrednika“. Ovo zvuči mistično, ali razlog za ove reči su vera i
snaga, energija i, na kraju, odlučnost da se i sam život, stavi na vrh strele koja
se upućuje beskonačnom, nepoznatom, apsolutnom. To je čin hrabrosti, ali i
čin očajnika, čin mudraca i čin lude, čin prolaznosti koja teži neprolaznom.
Beskonačnom.
I tada se pojedinac stvarno (su)sreće sa sudbinom, i drži golim rukama
svoj život, ali one su krvave i izranjavljene, a život je ravnodušan. U tom činu
je spoznaja sopstvene moći i slabosti, bede i snage, tragedija svoje egzistencije i lepota življenja. Put kyudoa ne traži snagu već volju, ne traži misao već
veru, ne traži dejstvo već čekanje. Ovaj put je specifičan i mali broj ljudi ide
njime. Za njega valja imati i naklonosti, puno strpljenja i vere, kao i želje da
uspe, jer taj put prima one koji ga razumeju, samo ako žele da žive na njemu,
da (i sami) budu Put i njegovo ostvarenje.
Metodologija kyudoa je iracionalna, jer tehnika se može naučiti, ali ideja
se mora spoznati. Jednostavna tehnika nasuprot bogatom duhovnom doživljaju: to je kontrast spoljašnjeg i unutrašnjeg. I u najmanjoj stvari krije se uzvišena istina, koju sve knjige sveta ne mogu da opišu. Ispuštajući svoje dve
126
strele, kyudoka govori i istinu o sebi i saznaje istinu o svetu. Iako to nisu dva
čina, oni se poistovećuju, i te dve istine postaju multiple istine sa istog izvora,
postaju ideja istine i istina istine, i otvaraju se čoveku istovremeno kada se on
njima otvori, nalazeći svoje boravište na vrhu strele, a stremeći umu čovekovom.
Lako je ispustiti strelu, valja zadržati sebe – kažu stari majstori. Shvativši da izmeñu ovoga nema razlike i shvativši nešto od univerzalne istine, pojedinac se vraća i uvek ponovo prolazi kroz isti ritual – ispušta svoje strele. Sa
strane posmatrano, ovo je iracionalna i individualna, ali psihoanalitička praksa koja je izuzetno efikasna. Nije to odlika samo kyudoa već i velike većine
tradicionalnih veština, i ona je prilagoñena duhu, tradiciji i pogledu na svet
istočnjaka, kao i njihovom mentalitetu.
Teško je pronaći veštinu čija bi praksa više odgovarala klasici zena od
kyudoa, jer kyudo je put učenja zena, njegove iracionalne poruke.
Sa Budom – Buda.
Sa aždajom – aždaja.
Sa gladnom aveti – gladna avet.
(zen-koan)
127
Ništa nije ostvareno,
što prethodno nije odsanjano.
(Leonardo da Vinči)
OPREMA I TEHNIKA
Luk koji se koristi u kyudou, bitno se razlikuje od onih koji su se koristili u evro-američkoj civilizaciji. On datira negde iz 12. veka i pretrpeo je
malo promena. Luk je duži od zapadnjačkog i proizvodi se od višeslojnog
bambusa, čiji se segmenti spajaju posebnim umecima drugog drveta, i može
biti širi ili tanji, deblji ili uži, u zavisnosti od namene i onoga koji će da ga koristi. Veza izmeñu krajeva luka se takoñe pravi od različitih materijala, bilo
standardnih, bilo tradicionalnih. Valja napomenuti da se ovaj luk manje zateže
nego zapadnjački i da je za to potrebna veća sila. Kako je zatezanje luka u kyudou prvenstveno mentalna aktivnost, fizička snaga pojedinca nije od presudnog značaja.
Instruktori često koriste i teže lukove, koji se još teže napinju, što daje
čoveku sigurnost i preciznost, ali je za upotrebu ovakvog luka potebna praksa
i njegovo poznavanje, pa se ne preporučuje učenicima.
Strele su obično od bambusovine, potpuno prave, a njihova dužina je
proporcionalna dužini luka i dužini ekstremiteta onoga koji ih koristi, ali su,
u svakom slučaju, nešto duže od zapadnjačkih (koje su, u analognom periodu
korišćene kao oružje).
Po tradiciji, kyudo se vežba na otvorenom prostoru ili u posebnoj, delimično pokrivenoj prostoriji, ispred koje je ravan otvoreni prostor, gde se nalazi meta. Od ove tradicije se ne odstupa ni|u|kom slučaju, pa ni zbog loših
vremenskih prilika. I po ovoj odrednici vidimo da je kyudo protradicionalno
orijentisana veština koja je, dobrim delom, zadržala drevni, nepomirljivi i beskompromisni duh.
Sam način gañanja je specifičan i vrlo atraktivan. Koriste se dve strele,
a sam luk se hvata na početku donje trećine, a ne na sredini. Ceo čin predstavlja ceremoniju i izvodi se na poseban način. Svaki učitelj ima svoj posebni ritual – metod za tehniku gañanja i izvoñenje samog gañanja, koji se
razlikuju u nekim detaljima, a i ta ceremonija varira u zavisnosti od prilike i
strukture učesnika. Japanci najčešće počinju iz seiza položaja, izvodeći čitav
niz pokreta odnosno demonstrirajući KATU, dok zapadnjaci počinju iz stojećeg stava, ali to nije čvrsta odrednica. Ima prilika kad i zapadnjaci polaze od
seize – klečećeg položaja, naročito na svečanostima, ispitima i slično, a i kad
istočnjaci polaze iz stojećeg stava – kada je mnogo učesnika, ili pravila takmičenja tako nalažu, a ponekad i pri rutinskom svakodnevnom vežbanju.
Mi ćemo opisati tehniku koju je kanonizovao All Japan Kyudo Renmei¹,
organizacija za bavljenje kyudoom, koja je zvanična institucija i čije propise
poštuje većina savremenih kyudoka. Želimo da naglasimo da je po teoriji
kyudoa, njegova tehnika mentalna aktivnost, koju prati fizički pokret, sa težnjom da se ove dve aktivnosti sjedine.
129
Opišimo kako spoljašnji posmatrač vidi izvoñenje tehnike kyudoa. Izvoñač je u položaju seiza, potpuno miran i nepokretan (u slučaju kad se polazi iz seize). Luk i strele su ispred njega. On izvodi rei – ritualni poklon, što
je uobičajena praksa na ceremonijama i takmičenjima. Ovo stanje prati i posebno mirno, introvertno stanje svesti. Uzimajući luk levom a strele desnom
rukom, izvoñač glatko i meko ustaje i uspravlja se, privlačeći luk i strele uz
telo. Ovo je najjednostavnija verzija ustajanja i ona se najčešće praktikuje pri
vežbanju. Dovodeći luk u polu-kosi položaj ispred sebe, izvoñač uzima jednu
od strela i istovremeno je namešta na luk. Drugu strelu drži malim prstom iste
ruke u kosom položaju, tako da ona ne ometa gañanje. Pokret koji je izveden
mora biti gladak i uz puno prisustvo uma, ali izuzetno miran, posebnog toka.
U nastavku izvoñač diže luk uvis i istovremeno ga ispravlja, tako da on
postaje potpuno normalan u odnosu na podlogu. U završetku ove faze pokreta,
obe ruke drže luk sa strane, pored tela i ispružene su. Naredna faza je isključivo mentalna i mentalno kontrolisana. Tu je suština bazične kyudo tehnike i,
ako se izvodi potpuno svesno, dalji rad je nemoguć. Luk se spušta i istovremeno zateže, pri čemu su te dve aktivnosti sinhrone i veoma glatke, lake. Luk
se spušta do te visine, da ruka koja ga drži (leva) doñe negde do ispod visine
očiju, kao i druga (desna) koja drži strelu na zategnutom luku.
Sledeći korak je presudan. Izvoñač nikako i nikada ne sme da ispusti
strelu. Ona mora sama da izleti, bez voljne akcije, bez ikakvog svesnog uplitanja uma izvoñača. Tu se razlikuju praktikant i majstor. Majstor celu prethodnu ceremoniju izvodi nesvesno, a ispušta strelu potpunot nevoljno, „kad ona
to zaželi“. Učenici često koriste jedan trik da bi imitirali ovo, a to je opuštanje prstiju desne šake, kada ovi, naizgled nevezano za svesnu akciju, ispuštaju
strelu. Naravno, ovo je još uvek fizički nivo i predstavlja pokušaj prevare (samoga sebe u krajnjoj liniji), a ne kvalitetno izvoñenje.
Posle izbacivanja strele nastaje Zanshin: potpuni mir, praznina, spokojstvo, nestanak energije, mirenje sa svetom. Opis Zanshina je proizvoljan, jer
je to isključivo iskustveno stanje koje je poznato mnogim borilačkim veštinama.
Po istom ritualu se izbacuje i druga strela, naravno bez vraćanja u položaj seiza, ako je ona korišćena na početku rituala.
Ovako kako je opisano, ovo liči na dinamičnu akciju, ali to nije. Ritual
traje i više od pola sata i jedina spoljašnja dinamika je trenutno izbacivanje
strele, odnosno njen let kroz vazduh. Sve ostalo vreme je ispunjeno koncentracijom i sporim, laganim pokretom, estetski korektnim, koji je blagog, mirnog toka. U tehnici kyudoa, nije potencirana praktičnost, niti spoljašnja
efikasnost, već unutarnji mir koji proizvodi savršenstvo spoljne akcije. Gledati jednu demonstraciju kyudoa – znači doživeti dugotrajne pripreme i videti
stvarno usavršenu tehniku izvoñenja, pri čemu vreme nije bitno. Za prosečnog posmatrača koji je zapadnjak, ovo može preći u dosadu, jer se u spoljašnjoj stvarnosti ništa ne dešava, sve je statično, veoma usporeno. Japanci često
uživaju u ovim ceremonijama, jer njihovom mentalitetu odgovara introvertna
priroda kyudo tehnike.
130
Veliki majstori kažu da suština i svrha kyudo tehnike nije pogoditi cilj,
već doživeti i demonstrirati savršenstvo. Izvoñenje tehnike kyudoa ritualni je
čin, a njegovo praktikovanje zahteva savršenu kontrolu, dubok i nepomućen
duševni mir, kao i strpljenje, praksu, iskustvo, poznavanje luka i strele, te poznavanje sebe. Stari učitelji govore da, gañajući lukom i strelom, nije važno pogoditi metu, već cilj, koji je u samom čoveku, njegovu suštinu. Tu nema mesta
žurbi, nervozi, svesnoj akciji. Negirajući dominantnu ulogu ega i oslobañajući se svakodnevnog toka svesti, čovekov um dobija posebnu, nadiskustvenu
spoznajnu moć, a ta moć je iracionalna. Za hiljade onih koji vežbaju kyudo,
nema većeg ostvarenja od strele koja leti. Za njih, kyudo je način života i pogled na svet, privatna religija i ideja, realnost i jedino postojeća stvarnost.
Mentalni stav neutralnog posmatrača nije nepoznat ni filosofskim osnovama drugih veština, ali su retke veštine gde on ima toliko veliku praktičnu
primenu. Majstori kyudoa ga potenciraju.
Važna je i činjenica da za vežbanje kyudoa nije potrebna fizička snaga,
niti to vežbanje predstavlja poseban fizički napor, što omogućava širokom
sloju pojedinaca da ga praktikuje. Doduše, krug poštovalaca kyudoa je mnogo
širi od kruga onih koji ga praktikuju, jer kyudo, ipak zahteva izuzetne mentalne napore i udubljivnje, kao i mnogo, mnogo vremena, strpljenja, vere i
upornosti. I sve to za trenutak, za momenat kad strela leti – jer to je ostvarenje. Oni koji vežbaju kyudo smatraju ovaj put savršenim, a sam kyudo „stepenicama prema savršenstvu“.
Kojim putem da poñemo da bismo izbegli slavu?
(Marko Aurelije)
A.J.K.R. – „All Japan Kyudo Renmei“ – Svejapanska Kyudo organizacija.
1
131
Celog života sam mislio
da učim kako živeti,
a u stvari sam učio kako umreti.
(Šekspir)
KRATAK ISTORIJAT KENDOA
Veština na osnovu koje je nastao savremeni kendo datira još iz doba pre
naše ere, ali na prve iole verodostojnije podatke o upotrebi bokken-a nailazimo tek početkom 5. veka. Bokken je oružje slično metalnom klasičnom
maču, samo što je izrañen od izuzetno čvrstog drveta. Po svojoj spoljašnjosti,
on je sasvim sličan klasičnom maču (katani) i približno je iste težine. Ma koliko ovo oružje izgledalo naivno, ono to uopšte nije, naročito u rukama izvežbanog čoveka. Interesantan je podatak da je ovo oružje, sa istim nazivom,
ili sa nazivom bokuto, još i danas u praksi veštine kendo.
U narednim stolećima veština upotreba mača, i to svih vrsta mačeva,
imala je gotovo isključivo praktičnu primenu, odnosno korišćena je u realnim
sukobima i na turnirima, ali nije poznat nijedan potpuni, organizovani sistem
veštine upotrebe mača. Ovakav sistem će se javiti tek negde u 14. veku. Do
tog doba, veština mačevanja je predmet pretežno legendi, u kojima se veliča
snaga i moć Chuju-ryu, odnosno najranijeg stila, ali se pouzdano ne zna u kolikoj meri je on predstavljao organizovani sistem.
Posle njega poznat je Nen-ryu, koji datira negde iz polovine 14. veka.
Ovaj arhaični stil smatra se u teoriji pretečom srednjovekovne ken-jutsu i
same savremene veštine kendo. Prvobitni stil, odnosno Nen-ryu je obuhvatio
praktičnu, realno upotrebljavanu tehniku i bio je poznat ratničkoj klasi, koja
ga je negovala u svojim redovima, a predstavljao je deo obuke mladih samuraja. Kako je to doba velikog procvata većine klasičnih borilakih veština na
tlu Japana, ken-jutsu je postala veština koja je imala posebnu ulogu u ratničkom sistemu, jer je bila veština od posebne važnosti za ratničku i vojničku
spremu u tim vremenima, prepunim većih ili manjih ratova i sukoba.
Ovaj stil odnosno način vežbanja tehnike obuhvatao je veliki broj tehnika strogo praktičnih, ali i tehnike koja se koristi na turnirima, i tehnika za
obuku. Vremenom dolazi do raslojavanja same tehnike, a samim tim, i osnovne postavke veštine. Kao posledica toga javljaju se dva vida, dve vrste tehnike, koje se dobrim delom separiraju. To su: Sen-ha-Ken-jutsu i
Ryu-ha-Ken-jutsu. Sen-ha-Ken-jutsu je čisto borilačka tehnika i upotrebljavana je u realnim sukobima. Ovaj pravac i vid tehnike pod značajnim je uticajem Shinto religije, važeće ideološke dogme samurajske klase.
Ryu-ha-Ken-jutsu podrazumeva drugačije poimanje tehnike. To je teorijsko
izučavanje, filosofska primena, usvajanje drevnih principa, pri čemu je ova
škola bila pod uticajem rane zen filosofije.
133
Valja pomenuti i to da je, spolja posmatrano, veliki broj tehnika bio gotovo identičan. Razlika je u osnovnoj ideji, nameni, praksi. Savremeni kendo
vodi poreklo od ove druge škole, profilosofski orijentisane, Ryu-ha-Ken-jutsu.
Ovaj pravac počinje svoju nezavisnu egzistenciju i dobija posebne implikacije. On je negovan i meñu samurajima, kao deo etikecije, tradicije, kao turnirska praksa, ali uvek uz svoju filosofsku osnovu. Zbog svojih
filosofsko-religioznih implikacija bio je omiljen i meñu shinto-sveštenicima
i zenovskim kaluñerima, koji su razvili često i zapanjujuće visok nivo znanja
veštine i svih njenih aspekata.
Sve do kraja 18.veka, veština je imala nezavistan razvoj, i imala je više
naziva, koja su postala legende, tako da je i sama upotreba mača postala legenda. Odreñeni pad veština doživljava krajem 19. veka kada je, na početku
modernizacije Japana, doneta zabrana nošenja sablje i podučavanje veštine
mačevanja.
Već početkom 20. veka, ken-jutsu nastavlja svoju uobičajenu tradiciju u
Japanu, verovatno i zato što su Japanci narod koji održava i poštuje tradiciju
u velikoj meri. Kako je ken-jutsu imala vekovnu tradiciju na tom tlu, njen razvoj je nastavljen i veština mačevanja je i dalje nesmetano podučavana. Od veštine kenjutsu razvija se kendo, što je savremeniji termin. Tu je naglašena
idejna, odnosno filosofska osnova, princip, suština, univerzalna ideja, koji su
iza tehnike. Savremena kendo praksa predstavlja upravo to – filosofsku
osnovu, tradicionalnu etikeciju, zen-filosofiju, drevne, ritualne sisteme ponašanja i ophoñenja, tradicionalan odnos prema veštini, uz kompetitivnu komponentu, koja je dobrim delom adaptirana savremenim uslovima.
Danas u Japanu kendo ima počasno mesto meñu „martial arts“. To je veština koja je sačuvala od zaborava veliki deo ratničke istorije i tradicije, i svojim primerom podseća na prošlost i oživljava je, predstavljajući dobrim delom
sponu izmeñu savremenosti i tradicije, istorije i sadašnjice. Kendo, kao veština sa svim svojim istorijskim implikacijama, dobijala je uvek, a dobija i
danas, podršku „vodećih“, bili to srednjevekovni Shoguni ili savremeniji
„moćnici“. Kao tradicionalna veština izuzetno je omiljena meñu Japancima,
a tradicionalni kendo turniri predstavljaju uvek dobro posećene priredbe kojima se daje veliki publicitet i značaj.
Savremeni kendo je, spolja posmatrano, veština upotrebe bokutoa, shinaia i reñe, katane, koju koriste vrhunski majstori za demonstraciju kendo tehnike. Modernizujući se, ali zadržavajući svoju tradiciju i filosofiju, pored
Japana gde je izuzetno poštovan, kendo je poznat i u SAD i u Evropi, ali u
nešto izmenjenom obliku, odnosno uz odreñenu redukciju filosofskog polja
dejstva.
U savremenom kendou je prisutna jedna pojava koja može da liči i na
protivurečnost. Kendo je veština sa tradicionalnom osnovom, filosofskom idejom, introvertna, naporna za vežbanje, spiritualna u oblicima saznanja. Sa
druge strane, u kendou se održava odreñen broj velikih, tradicionalnih turnira,
i mnogo manjih, lokalnih, sa odreñenim publicitetom i potpuno javno, uz de134
mostraciju. Izvan Japana, u SAD i u Evropi, postoji tendencija da se u kendo
unesu i sportski elementi, da filosofska praksa postane deo prošlosti i tradicije klasičnog kendoa.
Evidentno je da kendo, turnirskom praksom, pokazuje da je veština kompetitivno orijentisana, i da kvalitetna kendo tehnika ima i tu namenu. Mora da
bude praktična, tačnije rečeno upotrebljiva na turnirskom nadmetanju. Većina
turnira je zadržala klasični ritual i elemente, odvija se po tradicionalnom sistemu, iskazuje se etikecija, pravila su stroga i datiraju iz prošlih stoleća (naravno samo neka od njih), tako da cela ceremonija podseća na drevne
samurajske turnire. I proces vežbanja bazira na drevnom načinu učenja veštine, gde su mnogi elementi direktno preuzeti iz ranijih vekova, bilo kao deo
tradicije, bilo kao psihofilosofska praksa.
Kako je veština mačevanja bila „krunski put“ u doba samuraja, veština
velike reputacije, priznata i poštovana, savremeni kendo dobrim delom duguje svoje pozicije tradiciji, iako predstavlja i deo folklora. U njemu ima i elemenata skrivenog „žala za prošlošću“, za dobom heroja, individualnih junaka,
za dobom samuraja i njihove slave, pri čemu je kendo konzervirao neke od tih
elemenata.
Rezimirajući, možemo reći da je kendo deo tradicije i folklora, ali i to da
u savremenom Japanu doživljava procvat, dobrim delom zato što predstavlja
deo slavne prošlosti, ali i zato što predstavlja efikasan psihofizički sistem samousavršavanja sa filosofskim implikacijama.
Još i danas postoje stari učitelji kendoa koji nose u sebi duh i tradiciju
drevne veštine. Oni možda predstavljaju deo prošlosti, ali u njihovim dojoima
ipak ima učenika, većinom Japanaca, ali i zapadnjaka. Evidentno je i to da je
većina nejapanskih instruktora učila veštinu u Japanu, u dojou nekog od tradicionalno orijentisanih učitelja, jer je kendo veština koja se prvenstveno uči
direktno, od učitelja, a naročito njen spiritualni deo – iako je podela na spiritualni i fizički nemoguća, jer tu nikako ne postoje oštre granice. Kendo je integralna veština, zahteva samokontrolu, koncentraciju, mirno stanje uma i
mentalne vežbe; u protivnom je puko „mahanje mačem“.
Jasno je da kendo u Japanu nije sport, u klasičnom smislu te reči, dok je
na zapadu veština koja može da ima više ili manje sportskih elemenata, ali
koja je, velikim delom, pod uticajem tradicije i klasičnog poimanja tehnike –
elemenata koji, po rečima učitelja kendoa, čine srž, suštinu veštine, njenu
osnovu.
Čelik u carevom maču je potreban.
Čelik u carevom srcu je neophodan.
(Julije Cezar)
135
Izvrši svako svoje delo kao da ti je poslednje.
(Imanuel Kant)
TRADICIONALNI PRINCIPI KENDOA
Kendo, kao veština drevnog porekla i klasične orijentacije, zadržao je u
svom okviru velike delove posebne psihološke, odnosno filosofske prakse,
unoseći ih u svakodnevno vežbanje veštine. Sam naziv kendo je novijeg porekla i svedoči o razlici savremene verzije veštine i samurajske ken-jutsu. Termin kendo se, u originalu, navodi kao Ken-no-michi. Opisno prevedeno,
Ken-no-michi znači Put mača. U ovoj složenici, Ken znači mač, ali ne bilo
koji mač, već mač koji ima za cilja da ukaže na Put, na ideju, koji vodi iracionalnoj istini, mač koji nije kao drugi, već je sa njim stvoren poseban afektivni i intelektualni odnos, bez koga je upoznavanje veštine bezuspešno.
Verovatno nijedan od zapadnih jezika ne bi mogao da potpuno precizno opiše
to značenje, a po rečima učitelja kendoa, njega je nemoguće opisati, već ga
valja i doživeti. Opšta odrednica pojma Ken bi bila mač-oružje-oruñeprincip. Da je u pitanju princip, ukazuje nam „do“, o čijim smo implikacijama
već govorili. Upotreba mača-oruña i sam mač – to je Ken, iako Ken ne znači
praktičnu već „spiritualnu“ upotrebu, ideju, a ne materijalno ostvarenje.
Michi je ideogram i, kao svaki ideogram, ima više, manje ili više skrivenih značenja. U opisnom prevodu termina Ken-no-michi, mi smo ga preveli
sa Put. Michi znači put, staza, puteljak, ali i dužnost, obaveza, čak i Bog. Put
je ovde shvaćen u dobro poznatom filosofskom smislu (Tao), ali ima i praktičnije implikacije. Možda su interesantnija druga značenja michi, a to su dužnost, obaveza. Retke su veštine gde je kult dužnosti i obaveze, kao etičkih
principa, zadržan u tolikoj meri u bazi same veštine, kao što je to kendo. Upoznavanje „tehničkog“ dela veštine znači istovremeno prihvatanje posebne dužnosti i posebne obaveze. Kendoka u znak zahvalnosti za znanje koje mu je
pruženo, u ime poniznosti prema veštini i poštovanja prema učitelju, prihvata
svoju obavezu da mu kendo i put na njemu, postane prioritetan zadatak, i da
njegov život, ponašanje i delanje budu ispunjeni poštovanjem dužnosti i prihvatanjem obaveze da se živi u skladu sa istinom i idejom, sa humanizmom i
iracionalnom suštinom veštine.
Kendoka prihvata obavezu da svoj život posveti progresu veštine, obavezu da će verno i trajno služiti kendou pod ma kakvim okolnostima i da će
bez roptanja i bez žaljenja, u svakoj prilici, postupiti onako kako je učen od
učitelja veštine, ma kakvo odricanje ili napor to tražilo. Kendoka se obavezuje da će uvek poslušati reč i volju svoga učitelja i da će delati u skladu sa
njegovim uputstvima, da će poštovati kendo i udubiti se u najtananije finese i
suptilne nijanse iracionalne prakse, da će zauvek ostati privržen veštini kendoa i boriti se i učiti na njenom putu.
137
Kendoka smatra za svoju dužnost da poštuje istinu, vrlinu i pravdu, i da
se za njihovo ostvarenje bori, ma na kakve prepreke naišao. Stari učitelji, postavljajući ovu dužnost pred svoje učenike, govorili su da je najveća prepreka
čoveku on sam, njegov egoizam, strasti, strahovi, brige, umovanje. Kad se on
oslobodi prepreka u sebi samom, koprena preko čistog lica, tada i samo tada
on može stupiti na stazu („Put“) i biti pravi majstor. Ovaj put je dugačak, naporan, neizvestan, različit od većine puteva kojima je čovek navikao da ide.
Ideogram michi može da znači čak i bog. Teško je nama, zapadnjacima,
da pojmimo uzajamnu vezu materijalno neegzistentnog bića koje pripada religiji kao što je bog i borilačke veštine koja je praktično odnosno kompetitivno
orijentisana. Obično se michi, u ovom značenju prevodi kao bog, ali taj prevod je prilično manjkav, nepotpun, ograničen. Za nas, bog je, po religiji, sveprisutna apsolutna egzistencija. Istočnjačko poimanje božanstva, naročito u
ovom (michi) smislu, nije konceptualizovano, nije intelektualno odreñeno,
već je iracionalno. U ovom slučaju, ne postoje Bog, Čovek i Mač kao odvojeni entiteti, već, da se poslužim slobodnijim izrazom „Božanski čovekov
mač“ ili „Božanski mač u čovekovim rukama“. Iako oba ova izraza snažno
navode na religiozne, mistične implikacije, suština značenja/smisla je transcendentalna spoznaja, a ne logički ili intelektualni, u krajnjoj liniji, filosofski odnos (filosofski u našem, „zapadnjačkom“ značenju).
Uobičajeno bi bilo da čovek rukuje mačem, da ga vodi i upravlja njime,
pri čemu je mač puka stvar. Po teoriji drevnog kendoa, svaki mač ima „dušu“
ili čak „ki“, iako je ovo prilično nejasno bez dodatnog objašnjenja. Čovek je
čovek i mač je mač, ali čovek sebi ne uzurpira pravo da mač smatra običnom
„stvari“, odnosno nečim što je neživo, što „nema dušu“, jer bi na taj način
umanjio dostignuće samoga sebe, ponizio bi i sebe i svoj mač. Umesto da vodi
svoj mač, dobar kendoka „vodi sebe samog, vodi svoj um“, a maču, u svojim
rukama, prepušta potpunu slobodu dejstva.
Prvih nekoliko hiljada, ili desetina hiljada pokušaja, obično se neće ništa
dogoditi, baš zbog naglašenog očekivanja da se nešto „dogodi“; ali kad ta pažnja popusti i stekne se „tehnička“ rutina, jednom, mač će „oživeti“, počeće da
se kreće kao da ima sopstvenu volju, živi svoj život. To je taj bog, odnosno
„božansko delo“, rekli bi učitelji, iako je to daleko od našeg poimanja boga.
To dešavanje, relativna sloboda mača, samostalan život, osloboñenost od svesne volje pojedinca, manifestacija je „boga“ ili, kako bi to psihoanalitička praksa objasnila, najdubljih nesvesnih delova bića, arhetipskog sadržaja koji
svoju energiju ispoljava u materijalnoj stvarnosti. To je suština umetnosti kendoa, umetnost Ken-no-michi, drevne veštine mačevanja. Bez ovoga, pojedinac je „tehničar“. Za „umetnika veštine“ potrebno je imati i kreativni nivo,
stvaralački impuls koji dolazi sa nesvesnog nivoa, prenosi se na mač, na celokupno delovanje, na čoveka i njegov svet.
Ovaj doživljaj, čija je priroda iracionalna, ima za posledicu obično iracionalnu mističnu veru u „magijske“ moći mača, u njegovu snagu i sposobnost da „dela sam po sebi“. Dakle, malo je u njemu religiozne, mistične
138
prirode, a mnogo je više psihološke prakse, doduše iracionalnog karaktera. Po
svojim filosofskim implikacijama koje su, takoñe, dobrim delom iracionalne,
kendo ne zaostaje za većinom drugih veština. Budući temeljita, sveobuhvatna
veština sa kanonizovanom praksom i razrañenom teorijskom, tačnije teorijsko-filosofskom osnovom, kendo je u velikoj meri zadržao i danas zadržava
drevne aspekte i praksu, iako ta praksa nije praktična.
Budući veština koja ima veliki broj pristalica, izgrañenu bazu, izuzetan
renome i popularnost i u krugovima izvan direktnih sledbenika, kendo svojim
primerom demonstrira i deo prošlog vremena heroja i legendi, individualne
moći i značaja pojedinca, kome je njegov mač često bio jedino blago, sve što
je imao: čuvar, zaštitnik, saputnik i jedini prijatelj, a što je bilo vrlo često u
doba samuraja. Samuraja koji su veštinu mačevanja doveli do nikada prevaziñenog savršenstva i stvorili poseban kult – Kult Mača i njegove upotrebe,
na kome, odreñenim delom, bazira i savremeni kendo ili umetnost Ken-nomichi.
Budi dobro upućen u stvari pera i mača.
(Miyamoto Musashi)
139
Znamo ono što jesmo,
ali ne znamo ono što možemo biti.
(Šekspir)
KRATAK ISTORIJAT SAI (JUTSU)
Prva poznata upotreba oružja sličnog sai pripisuje se indijskom božanstvu Indra, koji u ruci drži neki sličan predmet, a simbol je moći i zaštite, odbrane. To je kratak mač, koji svojim oblikom donekle asocira na tradicionalni
sai. Upotrebu ovog oružja su prihvatili i usavršili budistički sveštenici u Indiji i Kini, pri čemu je ono imalo više varijanti: bilo je duže ili kraće, u zavisnosti od namene, i češće je korišćeno jedno oružje, nego dva istovremeno.
Svoj puni razvoj sai doživljava na Okinavi. Doneli su ga budistički sveštenici i ubrzo je postao gotovo tradicionalno oružje. U zavisnosti od namene,
sai je bio oštar, tup ili sa oštrim ili zaobljenim ivicama, masivnijeg ili malog
završetka (Tsuka-gashira). Sai je obično pravljen od gvožña, kasnije čelika, i
bio je prilično težak. Tradicija budističkih sveštenika, da se ovo oružje pravi
od metala bila je, donekle, u suprotnosti sa realnom situacijom u Okinavi, na
kojoj su metali predstavljali pravu retkost, i velika većina predmeta je izrañivana od drugih materijala. Iz tog razloga Okinavljani proizvode sai koji nije
ceo od gvožña. Kako su metalni sai bili velika retkost i dragocenost, do njih
je bilo vrlo teško doći, oni su imali veliku vrednost. Iz tog doba vodi poreklo
tradicija da se poklanja sai. Ovakav poklon je izraz posebnog uvažavanja ili
poštovanja, i daje se samo u izuzetnim prilikama i odreñenim osobama. Sai se
poklanja samo jedinstvenom prijatelju, učitelj može da pokloni sai nekom od
učenika... pri čemu ovaj dar znači mnogo. On govori o bliskosti ili posebnoj
vrsti odnosa, i znači priznanje, potvrdu, nagradu za neko dostignuće trajne
vrednosti i u velikoj meri obavezuje i onoga koji daje dar, a pogotovu onoga
koji ga prima.
Kako je praktična primena saia ipak zahtevala da postoji i mogućnost izrade odreñenog broja primeraka, mnogi delovi saia, koji ne moraju neohodno
biti od metala, izrañuju se od drugih materijala. Tako se drška (tsuka), štitnici
(yoku) i, eventualno, neki drugi delovi izrañuju od tvrdog drveta – posebno
obrañenog bambusa koji može svojim osobinama da donekle zameni metal.
Postoji i odreñena razlika izmeñu originalnih kineskih i sličnih saia koji su izrañeni od metala, sa bogatom ornamentikom i simboličkim rezbarijama, i
ranog okinavljanskog saia koji je pravljen uz maksimalnu uštedu metala.
Na Okinavi sai kao oružje dobija dve osnovne upotrebe: može se koristiti kao odbrambeno odružje, i tada se drži u ruci, slično maču, ili se može bacati, poput noža. Od tada, sai počinje da se koristi i u paru, za svaku ruku po
jedan i to kao defanzivno sredstvo korišćeno, pre svega, protiv duge samurajske sablje (katane), ili domaćeg oružja boa (dugačkog bambusovog štapa). U
odbrani od ovih oružja, potrebno je poznavati i praktikovati složenu tehniku
141
upotrebe i menjati način držanja saia u ruci. Da pri ovome sai ne bi iskliznuo,
jer se onome ko sai koristi šake mogu i oznojiti, a metal je gladak, drška
(tsuka) se obavija nekim materijalom kao što je kožna traka ili upredena rafija.
U vreme najpraktičnije upotrebe saia, obično su se koristila tri saia – po
jedan za svaku ruku i jedan za pojasom. Razlozi za nošenje trećeg saia su prilično praktični. U borbi sa dužim i težim oružjem, za koju je sai predviñen,
jedan od saia može ispasti iz ruke ili biti polomljen. Doduše, sai je izrañivan
od veoma čvrstih materijala, pa je korišćen i za lomljenje samurajske sablje,
tako što se ona zahvati u prostor izmeñu donjeg dela oštrice (monouchi) i štitnika (yoku) i brzim pokretom sličnim zavrtanju, dovode u polugu izmeñu njih
i, eventualno, slomije. Jasno je da je za ovakvu upotrebu saia bilo neophodno
savršeno poznavanje tehnike i iskustva. Drugi je razlog to što je sai korišćen
za borbu na daljinu, tako što je bacan poput noža. U tom cilju, uvek je valjalo
imati „rezervni“ sai za pojasom, u slučaju da se sai baca, ili da se kombinuju
bacanje saia i odbrana sa saiem u rukama.
Posebno poglavlje istorijata sai nastaje od trenutka kada se tehnika karatea i tehnika saia kombinuju, odnosno od kada majstori karatea uvode upotrebu saia u svoj program rada. Ovim sai počinje da gubi praktičnu borilačku
upotrebu i postaje jedno od sredstava za vežbanje. Stari učitelji govore da se
vrednost karate majstora može videti i po tome kako on koristi sai. Ako se ima
opterećenje u rukama, koje istovremeno predstavlja i oštro oružje koje bi
moglo da bude opasno i po onoga koji ga koristi, izvoñenje tehnike je mnogo
teže i, dobrim delom, mentalno uslovljeno. Vežbanje tehnike sa sai u rukama
odnosno kombinovanje sai tehnike i karate tehnike je dugotrajan, naporan i
mukotrpan rad, koji je većina starih majstora potencirala.
Rad sa saiem je prezentovan isključivo na naprednijem stadijumu. Učenik karatea ne poseduje dovoljno kvalitetnu tehniku, pa bi vežbanje saia bilo
beskorisno, a možda i opasno. Niti on može da oseti tok pokreta, energetski
balans, nema kvalitetnu niti izgrañenu koordinaciju, da bi koristio sai.
Karate majstor koristi sai u razvoju pomenutih komponenti, pošto ih je
već, dobrim delom, usvojio i ima potrebnu praksu i rutinu, kao i osećaj za tehniku. Sai, paralelno sa praktičnom funkcijom, dobija iracionalne odlike i postaje deo tradicije i deo iracionalne prakse. Postavši deo karate sistema,
veština upotrebe saia poprima većinu odlika tradicionalnog karatea. Od tog
doba, teorijsko razmatranje tadašnje sai tehnike počinje da se prezentuje učesnicima. Ovo je doba velikog razvoja i procvata teorije i prakse upotrebe saia,
koji su negovali učitelji karatea.
Sai je, čak i u 19. veku, imao još jednu upotrebu. Od pojave Yakuza, organizovanih grupa varalica, lopova, ubica, kriminalaca, i japanska policija koristi sai. Yakuze su bili staleška organizacija, sa čvrstom hijerarhijom i
zakonima časti kojima su se pokoravali. Po tradiciji, oni nose mačeve. Japanska policija, uvidevši kvalitete para saia u odbrani od sablje, koristi sai i u tu
svrhu, da se omogući efikasna odbrana, a da se pri tome ne usmrti protivnik.
142
U 20. veku, upotreba saia i veština sai-jutsu su prvenstveno vezane za
karate i njegovu ekspanziju. Savremeni svet se upoznaje sa sai na demonstracijama na kojima učitelji karatea izvode bilo karate, bilo neke od odbrambenih tehnika sai od sablje, koplja, štapa i slično. Danas, sai je deo
tradicije i prakse koja vodi poreklo od drevnog poimanja i pristupa borilačkim
veštinama. On je za tradicionalne učitelje karatea svetinja, deo svetle prošlosti i tradicije, koju neguju i poštuju. U Japanu se i danas mogu sresti osobe
koje decenijama usavršavaju sai-jutsu, bez želje i pretenzije da je ikada "upotrebe". Sai je jednostavno, ali vrlo efikasno oružje i mnogi od tih ljudi su majstori karatea i majstori sai-jutsu, umetnosti upotrebe saia. Ostvarujući drevni
ideal da se sili valja suprotstaviti bez sile, sai kao da predstavlja materijalni
dokaz ove tvrdnje. Širom sveta, mnogi majstori karatea usavršavaju i svakodnevno praktikuju njegovu upotrebu, a sam sai je "sveti predmet", predmet
poštovanja i iskrenog divljenja.
I dan danas, na početku 21. veka, u tradiciji ove umetnosti, ili veštine,
postoji ritualni poklon sai, koji učitelj daje učeniku ili bliske osobe jedna drugoj, kao simbol poverenja, odanosti i bliskosti. On obavezuje doživotno i
predstavlja najveće priznanje koje je uopšte moguće iskazati i najvredniji dar
koji se može dati.
Mudrac je onaj ko nosi veliku patnju sveta.
(Buda)
143
Čovek pun duha se i u potpunoj samoći
savršeno zabavlja svojim mislima.
(Šopenhauer)
TRADICIONALNO POIMANJE SAI
Od doba kada sai prestaje da bude isključivo defanzivno oružje i ulazi u
praksu tradicionalnog karatea, on poprima i dobar deo ezoteričnog, filosofskog vida, a u cilju transcendentalne prakse. Sai koriste majstori karatea, odnosno osobe na naprednijem nivou, koje u svojoj tehnici traže uvek filosofsku
ideju i transcendentalnu poruku. Sam sai demonstrira princip da je „plemenitost superiornija od sile“. Sai je mali, lak, na izgled slab i lako lomljiv, liči na
igračku. Njegova originalna funkcija je da se suprotstavi od sebe mnogo težim
i jačim oružjima, pa i bou, dugačkom bambusu posebne čvrstine, a naročito
najmoćnijem oružju toga vremena – katani, specijalno kovanoj samurajskoj
sablji.
Tradicije kažu da majstor, upoznajući sai, upoznaje i bazične principe
univerzuma i života. Istina se nalazi uvek na vrhu, na rubu, na ivici, i spoznaje
se samo u mangnovenju, u odblesku sunca, na sjajnoj i čistoj ivici saia. Sai,
po tradiciji, mora da bude mali, ali „beskrajno“ čvrst, da liči na igračku, a da
bude beskrajno moćno oružje odbrane.
Majstore ne interesuje praktična upotreba već princip, način, osnovna
ideja... Sai nije za to da bi se pobedio protivnik sa sabljom u ruci, već sopstvena krutost, nepoverenje, sopstvena (ne)vera u naizgled (ne)moćnu spoljašnost. Sai je introvertan i zagonetan, jer ne kazuje šta sve može. To valja
otkriti, a da bi to otkrio, čovek mora i sebe da otkriva, da spoznaje dubine i
tajne, pustoš i veličinu koji su sakriveni u njemu, a manifestuju se na vrhu bodeža. A ako sai nije „bodež“, ako nema naoštrenu, nego zatupljenu ivicu...
Sai tehnika je izuzetno sutpilna i u mnogome zavisi od mentalne kontrole
i duhovnog mira. Ovde princip snage gubi moć, ustupajući mesto unutarnjoj,
skrivenoj, suptilnijoj duhovnoj snazi, čiji je spoljni odraz savršen, ali neupadljiv. Stari majstori tvrde da vežbanje Sai unosi novi kvalitet, mirno savršenstvo u vežbanju tehnike, novu spiritualnu dimenziju, tačnije novu spoznaju.
Čovekova ideja može se i tim nemuštim jezikom izraziti, i to bolje i efikasnije
nego svim rečima na svetu. Zato su okinavljanski majstori i prihvatili sai –
simbol mira, nenasilja, „gromovite tišine“, spoljne nemoći koja se pretvara u
orkan kao simbol unutarnje mudrosti.
Šta god da radiš,
idi pravo prema zvezdama.
Čak i da ne stigneš do njih,
nećeš biti na zemlji.
(Taoistička izreka)
145
Treba da naučiš da vidiš sve ono što vide drugi,
ali da naučiš da o tome misliš na drugačiji način.
(Dr Džon Gudhard)
TONFA ili TUIFA
U prezentovanju većine borilačkih veština Dalekog istoka moguće je
pronaći odgovarajuće podatke, istorijsku osnovu, pojedince koji veštinu dobro
poznaju i praktikuju, i od kojih se može steći znanje blisko izvornom. Posebna situacija vlada kad je u pitanju Kobudo ili veština upotrebe drevnih oruña
– oružja s Okinave. Pre svega, ima ih priličan broj, i većinu od njih malo ko
izuzev stanovnika Okinave poznaje. One manje poznatije veštine retko se
izučavaju zasebno, već obično uz neku drugu veštinu i to pretežno radi ispunjenja ciljeva te veštine, pri čemu je pojedinačna Kobudo veština isključivo
dodatak, ezoterični deo, i upotrebljava se u odreñenoj meri i prilazi joj se sa
adekvatnom ozbiljnošću.
Ozbiljniji istraživač veštine mora izraziti sumnju u kvalitet i originalnost tehnike Kobudo veštine, kao i ozbiljnost i stručno znanje pojedinca koji
je prezentuje, a koji je majstor neke druge veštine, najčešće aratea, dok nunchaku, sai, tonfu (ili tuifu*), bo i kon koristi ili u privatnom radu za sticanje specifične erudicije ili kao asimilaciju principa neke od Kobudo u svoj (najčešće)
karate rad.
Verovatno je ovome razlog još i to što Kobudo ne teži ekspanziji niti
popularnosti. Većina od poznatih veština imaju pristalice i učenike van matične zemlje, čemu je najviše doprineo stručan instruktorski kadar koji je otišao u Evropu i SAD, i tu sistematski radi na popularizaciji i podizanju nivoa
kvaliteta veštine. To nije slučaj sa Kobudo. Retko je koja pojava u tolikoj
meri materijalni odraz duhovne klime i mentaliteta svog matičnog područja
kao što je to Kobudo. Okinavljani verovatno spadaju meñu najintrovertnije
nacije sveta, potpuno zatvoreni u sebe i sebi dovoljni, sa posebnom filosofijom egzistencije i shvatanjem života, iako se ovo stanje u savremenim uslovima dosta promenilo. Javlja se koincidencija da se veliki protivnici
modernizacije i savremenih trendova vrlo često mogu naći u redovima poznavaoca ili učitelja drevnih veština upotrebe „malih oružja“ ili Kobudo.
Nama je često prilično nerazumljiv njihov stav prema veštini. Oni neretko
u vežbanje veštine ulažu sve: vreme, energiju, često i ceo život, a za uzvrat ne
traže ništa. Samodovoljnost originalnih Kobudo i eksperata Kobudoa verovatno je razlog za malu popularizaciju i nepoznavanje ovih veština. Drevni učitelji u potpunosti negiraju masovnost, popularnost, racionalan pristup, želju za
ekspanzijom. Kao da u praksi ostvaruju Heraklitovu izreku:
„Meni
je jedan kao deset hiljada, ako je najbolji“. Stari učitelji i ujedno i najbolji poznavaoci i praktičari nekih od drevnih veština insistiraju isključivo na kvalitetu.
Da bi čovek stekao izvorno znanje i u njemu dostigao odreñeni kvalitet, on mora
147
da se barem deceniju ili dve posveti nekoj od Kobudo, da bi, po rečima učitelja,
postao „pravi početnik“. Stari majstori održavaju drevnu tradiciju i poučavaju
svakodnevno učenike po metodu starom više vekova ili milenijuma, bez obzira
na vreme, ne priznajući „planski rad“, niti vremensko, prostorno ili neko drugo
ograničenje. Da bi neko učio veštinu, on mora danima, nedeljama, mesecima,
godina biti tamo, ali time njegov zadatak nije nipošto ispunjen. On mora da se
maksimalno zalaže, da uloži ogroman mentalni napor i veliku fizičku energiju,
da trpi, pati, da se mnogo čega odriče, da se „promeni iznutra“, na putu Kobudo
koji je uvek i put iracionalene filosofije, za koju Japanci koriste naziv zen.
Da napravimo odreñenu paralelu: učitelj na Okinavi može da primi učenika ili da ga ne primi, da ga uči ili ne uči, da mu je svejedno koliko ima učenika i da li će više ili manje od njih ostati da i dalje rade. Učitelj se trudi da
stvori kvalitet, potencijalne naslednike. On uvek pred očima ima veštinu, njen
nastavak, ali samo u tradicionalnom obliku, dok u potpunosti zanemaruju
kvantitet, teži da se u potpunosti posveti poučavanju najsitnijih detalja i finesa, da upražnjava dugotrajna ponavljanja koja dovode do savršenstva, a koja
zahtevaju godine ili decenije, vodeći učenike stazom transcendentalne mentalne obuke, put spoznaje, prosvetljenja (Satorija), koje je cilj većine tradicionalno orijentisanih veština. Učitelj može sebi da dopusti da ovako radi i da
ne odstupi ni malo od svog puta i svoje ideje, od prakse i metodologije kojom
je i sam bio učen, kojom je i njegov učitelj bio učen.
Možda će izgledati kao namereno banalizovanje, ali on to može, jer ne
živi od toga i ne naplaćuje učenje, niti na bilo koji drugi način uzima neku materijalnu naknadu. Za njega je, po tradiciji, najveća nagrada za sopstveni rad
da iza sebe ostavi učenike zrele i dostojne da i dalje prenose veštinu, pa stoga
i može da se ponaša i da dela u skladu sa tradicijom veština Kobudo, koja je
izrazito jaka na Okinavi, čak i u 20. veku.
Za razliku od ovakvog stava, instruktor koji je otišao van zemlje da poučava, za svoj rad uzima novac. Pošto je profesionalni učitelj i njegova materijalna egzistencija zavisi od njegovog rada, on mora da pazi na broj učenika
i uslove pod kojima radi. Kako ogromna večina učitelja, u krajnjoj liniji, živi
od materijalnih sredstava učenika, bilo u vidu članarine bilo drugačijih davanja, kojima se plaća učenje veštine, instruktor mora da vodi računa da ipak
ima odreñeni broj učenika, tako da se može organizovati njihov rad, pokriti
svi troškovi sale, instruktorove naknade i manipulativni troškovi, i da te učenike zadrži, koliko je to moguće. To, u krajnjoj liniji, znači da instruktor mora
da adaptira u odreñenoj meri i veštinu i svoje nazore, učenicima i njihovom
mentalitetu, da bi materijalno egzistirao. I u ovom sistemu rada, može da
ostane mnogo od tradicionalnog pomanja veštine, što nekima od učenika predstavlja i posebnu draž, često i razlog vežbanja, ali se dosta i menja u zavisnosti od sredine, mentaliteta, ekonomskih uslova... Ako uzmemo u obzir rivalitet
i želji za prestižem izmeñu pojedinih veština, čak i pojedinih stilova ili pravaca u okviru jedne veštine, jasno je da se ipak teži i popularizaciji nekih fundamentalnih delova veštine.
148
Svega ovoga su pošteñeni učitelji na Okinavi, jer ne ostvaruju materijalni efekat, i oni većinom osuñuju ovakvo stanje, ne smatrajući ovakvu atmosferu pogodnom za iole ozbiljniji rad. Pored mnogih ograda ili znakova
pitanja koji bi se mogli staviti na ovakav princip rada, evidentno je to, da je
kvalitet njihovog rada vrhunski, i da je do sada neprevaziñen. Svako ko želi
da se potpuno ozbiljno posveti nekoj od Kobudo ili da svojim očima vidi savšenstvo, prinuñen je da uči veštinu od njih. Kako većina najboljih učitelja živi
na Okinavi i nema nameru da je napušta, to je prilično težak i rizičan poduhvat za prosečnog poklonika neke od veština.
Načelno govoreći, postoje dva osnovna rešenja, Ili učiti veštinu od nekoga ko nije vrhunski ekspert te veštine, uz punu opreznost i kritičnost, i pouzdati se u njegovo koliko-toliko znanje (što sasvim može da zadovolji
informativne aspiracije pojedinca u pogledu bazalne tehnike, ali je dosta rizično za istraživača koji želi ozbiljno i trajno da proučava veštinu), ili tragati za
originalnim znanjem. Skloni smo da smatramo da je ovaj izbor koliko-toliko
zadovoljavajući, ako se radi o nekoj od poznatijih veština i ako se izabere tradicionalno orijentisan instruktor. Što je neki instruktor tradicionalnije orijentisan u svojoj veštini, postoje veće mogućnosti da je on bliži originalnom
izvoru neke od Kobudo, i da je ozbiljnije učio i prihvatao veštinu. Odreñeno
poverenje se može imati u okinavljanske instruktore koji, zbog svoje matične
pripadnosti ostrvu gde žive utemeljivači Kobudo, verovatno imaju izvorno
znanje i sposobni su da ga prenesu. Ovaj način je dobar i ako su u pitanju poznatije Kobudo, jer je veći broj raznih instruktora koji ih praktikuju. Uporeñujući njihovu tehniku i ono što prezentuju, moguće je i metodom eliminacije i
uviñanjem istovrsnosti, doći do nekih elemenata koliko-toliko izvorne tehnike. Ovo nije lak put, zahteva i vreme i napor, veliko lutanje i žrtve, i verovatno će njime poći samo onaj koji oseća veliku „intuitivnu privlačnost“ za
lično usavršavanje ili ima posebnih istraživačkih ambicija.
Što se drugih, manje poznatijih veština iz grupe Kobudo tiče, idealan put
je rad kod iskusnog učitelja, ali ti učitelji žive većinom na Okinavi. Njihovi
učenici izvan nje su retki, nisu popularisani, retko pišu i publikuju knjige iz
oblasti svojih veština, kao izvor koliko-toliko originalnih formi, iako je i on
nepouzdan i nesiguran, sa malom mogućnošću praktične primene. Znači li to
da se mora učiti na Okinavi? Po svoj prilici to nije najsrećnije rešenje, a i najmanje je realno. Moglo bi se postaviti i pitanje motivacije, razloga za ovakvo
postupanje, ali to već prevazilazi okvire ove teme, iako postoje pojedinci na
Zapadu koji ostavljaju sve, dom, porodicu, često materijalno blagostanje, ali
i duhovnu bedu, okolinu u kojoj žive od roñenja, da bi otišli u nepoznato koje
se zove Okinava ili Japan. Do mesta gde očekuju da vežbanje i poimanje veštine bude najbliže izvornom.
Tonfa ili tuifa, oba su naziva u upotrebi, pri čemu je prvi bliži originalu (tu
je zatim razlika i u dijalektu i transkripciji, da ne ulazimo u „sitnice jezikoslovne“), drevno je oruñe-oružje na Okinavi. Verovatno je da osnovna ideja, bazični princip vodi poreklo iz Kine, kao i većina Kobudo, i da je svoje finalno
149
obeležje dobila na Okinavi. Tonfa se u potpunosti izrañuje od drveta, što je vrlo
indikativno za Okinavu na kojoj su metali retki i dragoceni. Prilično je retko sa
sigurnošću utvrditi kakvu je praktičnu primenu imala tonfa pre nego što je postala oružje za odbranu, jer o njenoj upotrebi postoje vrlo oskudni podaci, u čiju
se verodostojnost često može posumnjati.
Tonfa se kao oružje razvijala uporedo sa sai, nunchaku i ostalima, pri
čemu je tonfa, verovatno, najdefanzivnija. Svojim oblikom, izgledom, grañom i tehnikom, ona kao da je stvorena za odbranu i verovatno je jedno od
najdefanzivnijih oružja u istoriji Kobudo, čak i u istoriji ljudske civilizacije
uopšte. I tonfa je prošla dve osnovne faze, karakteristične za Kobudo: fazu
realne, praktične primene i fazu „akademskog“ izučavanja sa nepragmatičnim
implikacijama.
U fazi praktične primene, koja je trajala vekovima, tonfa je bila univerzalno defanzivno oružje koje je služilo za odbranu od, pre svega, dužih oružja
kao što su sablja, koplje ili štap, ali, po teoriji, tonfa je efikasna u odbrani od
sveg hladnog oružja, što je vrlo blisko istini. Ona je (tonfa) izrañivana od elastičnog i teškog drveta, a kako predstavlja nastavke za ruke odnosno podlaktice, može da štiti od bilo kojeg oružja. U to doba, tonfa je bila deo
svakodnevne opreme, obično, defanzivno oružje u dosta širokoj upotrebi, i od
tog doba potiče upotreba tonfe u paru, za svaku ruku po jedna, što je predstavljalo efikasnu zaštitu. Pored ove, da tako kažemo, elementarne upotrebe,
jasno je da je postojao i razgranat sistem tehnika kojega su poučavali majstori,
i koji je davao mnogo veće mogućnosti za kvalitetnu upotrebu, jer je bazirao
na tehnici teorijski razrañenoj i praktičnoj proverenoj tokom više vekova.
U drugom periodu, za koga se može reći da traje i danas, tonfa se vezuje
za karate i srodne sisteme, dobijajući i filosofsku osnovu. Služi za teorijsko i
praktično produbljenje karate sistema, veze i interakcije tonfa – karate, tačnije za studije bazičnih principa borilačkih veština, njihove upotrebe i prakse.
Ovu upotrebu potenciranju eksperti koji se decenijama bave borilačkim sistemima i studijama prakse principa pojedinih sistema, uzajamnom interakcijom sistema, asimilacijom prakse i principa jednog u drugi, opštim
principima i teorijskim studijama. U tu svrhu tonfa je korišćena kao i sai,
nunchaku ili bo, pri čemu je ovaj poslednji, zbog svoje specifičnosti, u odreñenoj meri i zadržao nezavisnost. Ovo što je rečeno ne znači da veštine Kobudo ne postoje samostalno – naprotiv, ali one često postaju i deo prakse
karate sistema odnosno todea (što je okinavljanski naziv), i upravo karate instruktori čuvaju veštine od zaborava.
U 20. veku, usled savremenijih trendova, evidentno je da su te veštine
počele da izumiru i da se postepeno zaboravljaju. Tek u drugoj polovini 20.
veka javljaju se neki organizovani pokušaj da se one prezentuju svetu u više
ili manje izmenjenoj ili osavremenjenoj formi, ali se njihova baza zadržala na
Okinavi, gde je trpela krize i procvate, uspone i padove – mada veštine nikada
nisu bile nestale. Razvoj i istorijat veštine upotrebe tonfe dobrim delom prati
generalnu razvojno-istorijsku granu Kobudoa. Za prezentovanje veštine tonfa,
150
kao i sai i nunchaku, zaslužni su Ryusho Sakagami i njegov sin Sasaaki Sakagami, koji su, izgleda, donekle spojili tradiciju i stvarnost, introvertnost i
prezentovanje javnosti. Obojica su učili u liniji najpoznatijih i najpriznatijih
majstora Kobudoa. Iako su karate instruktori po prvobitnoj orijentaciji, javnosti su poznatiji po prezentaciji drevnih tehnika Kobudo. Siguno je da se u
njihovom radu stekla većina pozitivnih tradicija i drevnih principa Kobudo,
koje oni verno praktikuju, ispunjavaju i poštuju. Usvajajući ovakav princip
ono iznose svoje znanje u javnosti, rade demonstracije, poučavaju sledbenike
i učenike i, što je najindikativnije, ne ograničavaju svoju delatnost samo na
Okinavu. Publikuju dela iz oblasti Kobudo i time, dobrim delom, predstavljaju „svetlu tačku“ u odnosu na želju za znanjem učenika izvan Okinave.
Unekoliko demantuju tvrdnje da je Kobudo samo okinavljanski – i dobro je
da je tako, jer postoje indicije da i neki drugi majstori bojažljivo kreću tim
putem, pri čemu su otvaranje i javna orijentacija porodice Sakagami bili početno „probijanje leda“. Verovatno je pitanje vremena kada će i neki drugi
istaknuti majstori te generacije, koja vežba Kobudo više decenija, poći njihovim stopama, pri čemu Kobudo može samo da dobije – bez obzira na reči pesimistički orijentisanih sledbenika – ako uspe da se zadrži izvan
komercijalizacije i opšteg sniženja nivoa kvaliteta, od čega nisu bile pošteñene veštine koje su prvobitno doživele popularnost i masovnost.
Samo general može da vodi vojsku.
(Hanzo Hatori)
U stučnoj literaturi, javljaju se i naziv tonfa i naziv tuifa. Većina izvornika na zapadu koristi prvi naziv, i ona je, meñu poznavaocim i krugovima bliskim borilačkim veštinama, poznatiji, pa
i mi u daljem izlaganju koristimo naziv tonfa.
*
151
Možda je to istina, možda nije.
Ali ja verujem u to.
(Kvintilijan)
BORILAČKE VEŠTINE NA
FILMSKOM PLATNU
BRUCE LEE I KUNG-FU FILM
Film kao sredstvo umetničkog izraza, odnosno medijum masovne komunikacije, nije se bavio fenomenom borilačkih veština sve do posle Drugog
svetskog rata, verovatno iz jednostavnog razloga što one nisu bile poznate
izvan područja gde su nastale. Tek u posleratnom periodu, tačnije od pedesetih godina, film dolazi u odreñeni interakcijski odnos prema – do tada na Zapadu – malo poznatom fenomenu – kompleksu borilačkih veština koje su bile
predmet praktičnofilosofske misli Orijenta.
Prvi posrednik, prvi autor koji je – gradeći mostove izmeñu istočne i zapadne kulture, istorije, tradicije, misli – izabrao film kao sredstvo opštenja,
bio je Akira Kurosava, koji je pronašao u slobodi i kreativnim mogućnostima
celuloidne trake ono što bi vizuelnom slikom premostilo taj jaz, i to na način
koje ne pati od bitnih pojednostavljenja ili uprošćavanja. Genijalni, danas već
legendarni japanski režiser je putem svoja dva filma: „Rašomon“ i „Sedam
samuraja“ u mnogome doprineo uzajamnom razumevanju sociokulturne misli
Istoka i Zapada u meñunarodnim razmerama.
Govoreći o Japanu, o japanskom viñenju istine, ideologije, filosofije,
etike, umetnosti, tradicije, istorije, čoveka, prirode, i pri tom dajući filmovani
„digest“ pozitivnih vrednosti japanske ili, šire gledano, dalekoistočnih civilizacija, Kurosava nije mogao izbeći da odredi borilačkim veštinama ono mesto
koje su one imale u istoriji, tradiciji i kulturi ovog naroda. On to nije želeo,
već je dao svoju – subjektivnu i subjektivno orijentisanu, ali nikako samo subjektivističku – viziju objektivne realnosti i iracionalnosti fenomena društvene
svesti i kolektivnog nasleña Istoka.
Iako pionirski pokušaj, ovo usmerenje nije po kvalitetu ni do danas prevaziñeno. Možda je samo potvrñeno, zrelije osmišljeno u kasnijem razvoju
istog autora. No, draž i vrednost novine, početni entuzijazam i blago nerazumevanje sa kojima je Zapad prihvatio ove filmove i ovakvo prezentovanje u
cilju zbližavanja i premošćavanja razlika, a uz zadržavanje okvira i suštine
svakog od učesnika interakcijskog odnosa, ne može opasti niti se umanjiti
zbog činjenice da nas od tog vremena deli više od pola veka.
Transkulturna relacija Istok-Zapad, posmatrana u dimenziji filma kao
mas-medija, ovim je započeta. Taj početni efekat karakteriše kvalitet koji nije
prevaziñen, iako su od početka sedamdesetih godina (20. veka) mnogi filmovi
rañeni na ove i slične teme. Meñu njima je najviše onih u kojima su borilačke
153
veštine osnovna tema. Nesumnjivo je da je Kurosava začetnik i genijalni medijum – posrednik, ali i pojedinac koji je, prevazišavši moći pojedinca, rekao
i pokazao o odnosu Istok-Zapad, ali i o zapadnjačkoj kulturi i kulturi Istoka
daleko više nego mnoge anemične studije, radovi i eseji o komparativnoj filosofiji. Iz tog razloga, poštujući delo i misao, ideju i vrednost Kurosave i njegovih filmova, svoj prikaz filmova iz ove oblasti započinjemo nekim delima
iz njegovog nenadmašnog opusa.
U šezdesetim godinama prošlog veka, vakuum stvoren socio-kulturnim
dogañajima i svetskom političkom situacijom donekle je udaljio evro-američki film od pokušaja da se na japanski istorijski film odgovori adekvatnim
transkulturnim delima. Filmsku produkciju karakterišu „angažovane“ teme
specifičnog sadržaja, a primetan je i povratak temama iz sopstvene istorije. Za
prezentovanje svoje civilizacije i kulture Istoku i vice versa nijedan istaknutiji filmski stvaralac nije imao posebnog afiniteta.
Provizorno prateći društvena zbivanja – posebno mladalačke nemire,
društvene potrese i probleme koje su inicirali mlañi delovi populacija većine
zapadnih zemalja, kao i hipi-pokret, vidljivo je da je tek hipi-pokret, i pored
svoje nebulozne ideologije i utopističke verzije realnosti, podstakao interesovanje za Istok, za istočnjačku praktično|filosofsku misao, odnosno za dalekoistočne filosofije: budizam, taoizam, lamaizam, yogu, zen. Iako je to
interesovanje bilo tek nešto ozbiljnije od puke radoznalosti. Film je, prateći
društvena zbivanja, postao nešto otvoreniji a u težnjama da zadovolji znatiželju i radoznalost prema vrednostima drugih kultura i civilizacija.
Istok, pak u svojoj introvertnosti koja je postala gotovo poslovična, izuzev istaknutih pojedinaca, nije pokazivao veći i organizovaniji interes za zapadnu misao, iako je – poprimivši mnoge vrednosti i način mišljenja i
vrednovanja zapadne civilizacije – i sam učestvovao u svetskoj kulturnoj razmeni, pre svega bogatstvom i spekulativnošću svoje filosofske misli na literarnom i uopšte kulturnom planu, pri čemu borilačke veštine imaju svoje
posebno mesto i ulogu.
Masovnija produkcija filmova na temu borilačkih veština datira od kraja
šezdesetih i početka sedamdesetih godina i traje sve do danas, uz porast kvantitativne komponente, pri čemu se, proporcionalno, najveći deo filmske produkcije ovog žanra odnosi na kung-fu, što ne znači da je i kvalitet tih filmova
na sličnom nivou. Naprotiv, to dvoje je često u raskoraku, pa i u sukobu.
Borilačke veštine su već stekle odreñeno mesto, pristalice, poklonike,
one koji ih vežbaju, instruktorski kadar, nacionalne i nadnacionalne organizacije, socijalni renome, naročito u zapadnom svetu, i postale su poznate i
prihvaćene od širih slojeva populacije u većini zemalja. Prateći društvena kretanja, film je i sam počeo da se okreće ovom fenomenu, ali ne svugde gde se
veštine vežbaju. Najveći broj ovih filmova je hongkonške produkcije ili rañenih u koprodukciji SAD – Hong Kong. Ove dve zemlje su ujedno i najveći
i, ako izuzmemo Japan, gotovo jedini izvoznici ovih filmova. Odreñujući žanr
ove produkcije kao avanturistički, odnosno karate, odnosno kung-fu, ovi fil154
movi imaju prvenstveno funkciju da prikažu odreñenu borilačku veštinu, i njenoj vulgarnoj, „praktičnoj“ primeni, a najčešće kung-fu. Meñutim, pojava
ovih filmova doživljava pandemiju; oni su po popularnosti u vrhu svetskih
lista a istovremeno su i najkomercijalniji filmovi.
Pitanje je koja je to publika koja puni dvorane gde se prikazuju ovi filmovi. Sigurno je da su autori, odnosno producenti, potcenili virulentnu publiku ranijih ostvarenja ove vrste, brojeći one koji se nekom od veština bave.
Otuda i skromnija sredstva koja se ulažu u ovakve filmove, što se sigurno
bitno odražava na njihov kvalitet. Ovakvi filmovi se u Hong Kongu prave za
nekoliko dana (!), što je nezamislivo kratak rok za evropske i američke režisere, čak i kad su u pitanju isti glumci, iste scene i isti ambijent. „Recept“ za
snimanje ovih filmova je obično vrlo naivan, standardizovan i šabloniziran:
„Scenario“ po kome se naizmenično smenjuju osnovna filmska priča i kungfu borba. Siže filma je skoro uvek isti – to je borba dobra i zla, policije i gangstera i tome slično. Gluma je na prilično niskom nivou, čak i besmisleno loša
u pojedinim ostvarenjima, dok su dominatne scene masovnog prebijanja u kojima se umesto oružja koristi kung-fu. O takvom kung-fuu, koji je prezentovan milionskom auditorijumu, mogle bi se izreći mnoge i opravdane kritike.
O njemu mislim, i mogu da mislim samo sve najgore. Slične kritike mogu se
uputiti i etičkim, estetskim, umetničkim i ostalim vrednostima ovih filmova,
koji čak i u domenu avanturističkog žanra nesumnjivo pripadaju grupi lošijih
ostvarenja. Mali je broj filmova koji izlazi iz ovih okvira. Jedino se pojedini
filmovi Brusa Lija, koji su ujedno i njegova najbolja ostvarenja, donekle razlikuju od sivila i smešno niskog nivoa većine drugih, iako se i njima mogu
uputiti mnoge ranije izrečene kritike.
Proizvodeći film za filmom za tržište, hongkonška filmska industrija prvenstveno ima u vidu profit, koji je nesumnjivo veliki upravo zbog izuzetne
posećenosti ovih filmova. U nedostatku kvalitetnijih ostvarenja iz ove oblasti, znatan broj onih koji praktikuju neku od borilačkih veština redovno gleda
većinu ovih i ovakvih filmova, iako oni ne čine većinu gledalaca. Neshvatljivo
je koliko je ova vrsta filmova anticipirala ukus širih slojeva mladih. Gledalac
sa iole osetljivijim filmskim ukusom teško može da gleda film ovog žanra do
kraja, što se ne odnosi na ogroman broj mladih koji ih gledaju i po nekoliko
puta. U krajnjoj liniji, ako su poznavaoci neke od veština i profesionalno zainteresovani, iako se najčešće u ovim filmovima ne može videti gotovo ništa od
veštine, teško je proniknuti u motive onog većeg dela gledalaca koje lični afinitet prema veštini ne navodi da gleda i minoran i banalan sadržaj filmova, do
besmislenosti pojednostavljene šablone, lošu glumu, razvučenu, naivnu i dosadnu radnju. Sa stanovišta iole ozbiljnije filmske kritike, teško bi se bilo šta
pozitivno moglo reći o većini ovih filmova.
Sigurno je da većina mladih ima neki drugi motiv za gledanje ovih filmova,
a ne zadovoljenje svojih potreba u umetničkom, zabavnom ili bilo kom drugom
aspektu filmske umetnosti. To je uočljivo i pri projekciji ovih filmova. Jedan
broj posetilaca, sa očigledno smanjenom emotivnom kontrolom, a ohrabreni
155
mrakom u filmskoj sali koji koliko-toliko garantuje anonimnost, glasno protestuje kad filmska radnja postane, po njihovom mišljenju „predugačka“, ali i na
to kad je naivna i loše odglumljena. Takoñe je evidentno da deo publike ne može
uvek i potpuno da razlikuje realno od filmskog pa se, poneseni radnjom, najčešće krvavim tučama na platnu, toliko „užive“ u situaciju da glasno komentarišu.
Od ove pojave nisu pošteñene ni projekcije nekih drugih filmskih žanrova, kada
pojedinci najčešće iz nezadovoljstva glasnim komentarima ometaju predstavu,
no to je prisutno u mnogo manjoj meri nego u filmovima o kojima govorimo.
Projekcije akcionih – karate filmova su, kao po pravilu, praćene izražavanjem
primitivnih emocija od strane dela publike.
Upravo je ta pojava simptomatična i indikativna, kako u odnosu na profil i psihološke dimenzije prosečnog gledaoca filmova ovog žanra, tako i u odnosu na motive koji pokreću mlañi svet da svoje vreme provodi u dvoranama
gde se prikazuju ovakvi filmovi, omogućavajući da neko od ovih ostvarenje
postigne rekord po broju prodatih ulaznica ili po ostvarenom ogromnom profitu.
Takoñe je simptomatična činjenica da su posetioci pretežno mladi ljudi
i da večina njih nisu aktivni članovi nekog od klubova u kojima se vežbaju borilačke veštine. Jer, rad u sali za vežbanje i ono što nudi filmsko platno bitno
se razlikuju. Filmsko platno daje „finalni proizvod“, glumce često minornih
glumačkih ali i borilačkih kvaliteta, zatim krv, nasilje i osvetu kao sredstva za
rešavanje problema, stereotipne idole i šablonsko, naivno i primitivno mišljenje i reagovanje. Kung-fu, nadaleko najviše eksploatisana borilačka veština u akcionim filmovima, predstavljena je kao sredstvo za obračun,
sredstvo da se pobede protivnici, ali i sopstveni osećaj minornosti, inhibicije,
usamljenosti i nižeg socio-kulturnog nivoa.
Nasuprot tome, rad u sali za vežbanje neke od borilačkih veština zahteva
strpljenje, dugotrajan rad, napor i odricanje, disciplinu i upornost, izgrañivanje mnogih pozitivnih osobina ličnosti, veliku emotivnu kontrolu i samokontrolu svih nesvesnih delova bića. Zahteva i vreme, energiju, redovitost i
prihvatanje discipline i metodologije koje su imanentne klubu, organizaciji,
odnosno etičkim kvalitetima veštine i njene metodologije. Na ovakav rad
ogromna većina gledalaca kung-fu filmova sigurno nije spremna i to često
predstavlja izvor sukoba i razočarenja, jer film nudi nešto drugo. On izgleda
kao kraći put, prečica izmeñu pojedinca i uspeha, ukoliko se pod pojmom
uspeh podrazumeva mogućnost fizičkog obračunavanja sa sopstvenom okolinom. Filmovi ove vrste svojom imaginarnom komponentom deluju i koriste
pojedine strukture psihološke dimenzije pojedinca koji ih posećuje. Obično
mlad, neafirmisan i nedokazan, na nižim lestvicama društvene subkulturne,
subsocijalne, pa i porodične hijerarhije, taj pojedinac, o čijem životu, postupcima, opredeljenjima, izboru... odlučuju prvenstveno drugi, stariji i iskusniji,
traži „dnevne snove“, film kao model identifikacije, gde usamljeni pojedinac,
naizgled inferioran, postaje u „filmskoj realnosti“ apsolutno superioran, pobednik većine, postaje izvršilac pravde, ali i osvete, on ima slobodu odluči156
vanje i delanja, i uspeo je da svoju volju nametne drugima. Verovatno su i iz
tog razloga filmovi u kojima je glavni protagonista Brus Li i postizali najveći
uspeh u ovom žanru, jer su eksplicitno i implicitno prezentovali upravo to:
borbu pojedinca i mase, organizacije, grupe i njegovu pobedu; isticanje individualnosti heroja na račun prosečnosti, jednostavnosti i uniformnosti grupe,
koja je u daleko najvećem broju slučajeva negativno determinisana, pa po „zakonima filmske pravde“ – koji su, takoñe, šablonizovani u ovim filmovima –
mora da bude pobeñena; kung-fu kao sredstvo, put, način obračuna koji služi
kao alternativni, filmu imanentni, sistem ponašanja, ali i sredstvo za ostvarenje cilja; obavezan „happy-end“ i finalna dominacija pravde, odnosno dobra
nad nepravdom i zlom. Upravo iz tog razloga što je do te mere šablonizovana,
ova vrsta filmova je siromašna i nemaštovita u scenariju i glumi, estetski i
umetnički minorna. Konačno, ostvaruje dimenziju potencijalne identifikacije
i eksploatiše je preko dozvoljene mere za prosečan film, uvodi veliki broj očiglednih neralnosti, povlañivanje i potenciranje neobjektivnosti i nekritičnosti, izaziva primitivne emocije kao fenomen kolektivne predstave,
karakteristične za subjekte sa smanjenom mogućnošću individualne diferencijacije od kolektivne predstave i kolektivnog doživljaja kojima su izloženi.
Jasno je da ovakva, pretežno negativno orijentisana kritička analiza, ne
važi i ne može da važi za sve filmove ove vrste, niti za sve posetioce ovih filmova, pa bi svaka generalizacija prethodnih redova bila netačna i proizvoljna,
možda čak iz razloga što nije uzet u obzir fenomen hongkonškog glumca, majstora kung-fua, filmske zvezde, legende i predmeta manipulacije pojedinca,
koji zauzima sasvim specifično mesto u domenu ove tematike i u okviru filmske kung-fu produkcije – Brusa Lija.
Iz današnje perspektive posmatrano, uočljivo je da fenomen Brusa Lija
može istovremeno biti predmet razmatranja sa sociološkog, psihološkog, etičkog, estetskog, umetničkog, kulturnog i drugih stanovišta, sa stanovišta teorije filma, teorije i prakse borilačkih veština, itd. Ovako posmatrano, razumljivo
je da bi jedna objektivnija, kritičnija i realnija studija o fenomenu koji je izuzetno kompleksan predstavljala predmet multidisciplinarnih studija.
Pored komercijalnih izdanja, u svetu postoji i odreñeni broj studija, članaka, tekstova i osvrta na neke od aspekata Brus Li – fenomena, u kojim se
potencira po pravilu ono stanovište koje je osnovna profesionalna preokupacija autora. Ovakav pristup govori da je Li učinio nešto na planu filma što je
najbliže „stars-system“, mada je bio ekspert kung-fua, poznavalac nunchaku
i nekih srodnih veština, čije je majstorstvo u poznavanju preneo na filmsko
platno.
Sa druge strane, pak, činjenica je da je Li postigao najviši domet u prezentovanju ovih veština na platnu – većinu kvalitetnih tehnika koje smo imali
prilike da vidimo u ovom žanru izveo je upravo Brus Li. To ne znači da je Li
uspeo da kao glumac, a kasnije i kao režiser, napravi natprosečan avanturistički, akcioni film, već to da je u filmovima u kojima je igrao prikazao dosta natprosečnog, vanserijskog i vanstandardnog kung-fua, pre svega.
157
Postajući legenda, „super-star“, Li je uneo lično i individualno u film,
svoje poimanje kung-fua, sopstveni stil – Džit-kun Do, svoje specijalne tehnike, teoriju borbe i način vežbanja, metodologiju, pa čak i deo filosofske podloge onoga što je prezentovao učenicima. Li je i stvorio i prikazao
koliko-toliko osmišljen, mada bitno pojednostavljen lik individualnog heroja
u ovom žanru, koji nije banalizovan, jer je Li ostvarivao identifikaciju sa likovima koje je tumačio, i iz tog razloga što ih je kreirao prema ličnom afinitetu i osobinama. Idealističku viziju da putem filma kao mas-medija prikaže
svetu kung-fu, svoj kung-fu, a u krajnjoj liniji i sebe, Li je zbog specifičnog
mesta i uloge koju je imao u domenu avanturističkog kung-fu žanra, imao i
slobodu i mogućnosti da izbegne šablon i da potencira individualnost – svoju
individualnost. Imajući mogućnost ekspresije na filmsko platno, on je progovorio o japanizaciji Hong Konga, o teškom položaju kineskog življa – zalazeći i u istorijski okvir, o kung-fuu i njegovoj metodologiji i, konačno, o svom
viñenju borilačke veštine, koje je prilično rano formirao. Uspeo je da u klišeu
i imaginarnoj slici o sebi kaže i pokaže individualnost, mada će baš ta individualnost postati njegov „image“, stereotip koji će morati da varira i u najzrelijim i najkreativnijim filmovima.
Dugujući svoj uspeh i popularnost filmu, moćnoj reklamnoj mašineriji i
neočekivanom odzivu publike, najbolji glumac koji je prezentovao kung-fu
postao je legenda, a njegova moć i njegov život – kung-fu, su mit. Imaginarnost filma mu je omogućila da na filmskom platnu prikaže nemoguće, nerealno, da ispriča savremenu bajku o moći i vrednosti kung-fua, čineći da
mnogi za trenutak poveruju u nju. Voñen idejom da populariše kung-fu, doveo
ga je na pijedestal koji je imaginaran, lažan, jer mu preti opasnost provere van
filmskog platna, bez zvučnih efekata i obilja filmskih trikova koji su korišćeni
pri snimanju. Jer, koliko je onih koji su Lijevu tehniku videli izvan filmskog
platna, u realnosti? Malo ih je i u SAD i u Hong Kongu gde je živeo i snimao,
a da ne govorimo o ostalim zemljama. Potrebna je odreñena doza objektivnosti, poznavanja veštine i realan, kritički uvid i osvrt da bi se, posmatranjem
filmskog platna, doneo zaključak o realnosti, o vrednosti i svrsishodnosti ovog
vanserijskog majstora.
Bilo bi vrlo neobjektivno i zlonamerno tvrditi da je Li „zalutao na film“.
Čak i kao glumac, ako izuzmemo poznavanje i praktikovanje kung-fua, Li
ostavlja neuporedivo manje loš utisak od gotovo svih ostalih glumaca koji se
pojavljuju u filmovima ove vrste. Meñutim, tačno je i to da, bez kung-fua, Li
ni izdaleka ne bi bio popularan, slavan i poznat kao što je bio i kao što je to još
uvek, i posle svoje smrti. Njemu je poznavanje kung-fua i mogućnost prezentovanja na filmskom platnu omogućilo uspeh koji je ostvario. Kung-fu ga
je napravio zvezdom, jedinstvenom pojavom u celokupnoj filmskoj industriji
ovog žanra. Li sigurno radi kvalitetniji, kreativniji, individualniji, atraktivniji,
valja reći i mnogo bolji kung-fu od većine ostalih glumaca, i to je sigurno
jedan od razloga zbog čega je uspeo da bude, ne primus inter pares, već jedini
koji se kvalitetno održao na vrhu. A prerana smrt, sa dosta spornih pitanja koja
se postavljaju sa njom u vezi, omogućila mu je i dugotrajnu posmrtnu slavu.
158
Razumljiva je težnja njegovih producenata i filmskih kuća da ga prikažu
kao najboljeg, jedinstvenog, neponovljivog. Ta glorifikacija često ide do idolatrijskih, potpuno nerealnih razmera, kao „apriorno najbolje, nikada neprevaziñeno, za prosečnog čoveka nemoguće“, što su prilično smele i uglavnom
netačne tvrdnje. Li je došao na film poznavajući i radeći vrlo kvalitetan kungfu; on predstavlja markantnu ličnost u ovom domenu, sa prilično izgrañenim
osećanjem za rad i tehniku, za kvalitetno izvoñenje, odnosno sa kvalitetima
dobrog majstora i eksperta. Meñutim, tvrdnja da je to što on čini izvan mogućnosti, neponovljivo, jedinstveno u svetu, itd., proizvod je reklame i propagande, a preraslo je u legendu, u mit, u imaginarni odnos prema stvarnosti
koji korespondira sa „umetnošću imaginarnog“ filma.
Najveći deo onih koji žele da kažu nešto o Liju i njegovoj vrednosti padaju u iste greške: ili ga apriori negiraju – zatvaraju oči pred onim što je i prosečnom filmskom gledaocu očigledno, a to je da je Li odličan majstor,
izgrañenog individualnog stila i osećaja za tehniku, na momente vanserijski i
efektno briljantan, a uvek na nivou korektnog – ili, pak, glorifikuju Lija tako
da ga postavljaju na tron, na način koji negira sve ostale, njemu slične ili
ravne, a takvih sigurno ima. Većina instruktora borilačkih veština je sklona da
uglavnom negira vrednost Liju u domenu veštine, pa čak i da ga optuži za lakrdijaštvo, preteranu ekstrovertnost, koketiranje sa filmom u meri koja šteti
ozbiljnosti kung-fua. Lista primedbi ne bi ovim bila nipošto iscrpljena. Čak
se i u nas javljaju odreñeni glasovi koji se apriori nihilistički odnose prema
vrednosti Brusa Lija. Još više začuñuje što takva mišljenja javno iznose i kompetentni pojedinci, čije reči i mišljenje imaju odreñenu težinu i ugled u javnosti. Tim žalosnije je što često iznose apriornu negaciju, bez osvrta na
fenomen Brusa Lija i rasprostranjenost njegove popularnosti. Valjda „bežeći
iz senke“ filmskog idola, ali želeći i da ostvare sopstvenu supremaciju, odreñeni pojedinci se bez osećaja za odgovornost i kritičnost ne samo ograñuju od
Brusa Lija i svega što prati njegove filmove i ime, već i negiraju bilo kakvu
vrednost njegovog kung-fua. Sigurno je da tu ima i profesionalne zavisti i osećanja rivalstva, iako je to pogreška, jer je nemoguća kompeticija živog čoveka,
ma kakvu reputaciju on imao, i idola sa filmskog platna. Koji više nije živ.
Sa druge strane, postoji i u nas deo publike, koji u svojoj glorifikaciji
Lija, negiraju bilo kog drugog poznavaoca borilačkih veština. Da ovaj stav
istovremeno znači i nekritičnki i nerealno obožavanje idola sa filmskog platna, jasno je većini umerenih i realno orijentisanih poznavalaca bilo koje veštine. Meñutim, tendencija da se poznavaocima odriče bilo kakva vrednost u
ime imaginarnog savršenstva filmske zvezde, u najmanju ruku je nekorektno,
a nije ni tačno. Svakome ko poznaje prilike i makar površno prati tekuće dogañaje jasno je da i u nas postoji dosta onih koji u domenu sportskog vida veštine ostvaruju natprosečne uspehe u nacionalnim pa i internacionalnim
razmerama. Upravo u ime takvih i njihovog poimanja borilačkih veština, u
ime truda, vremena, rada i odricanja, u ime nekoliko stotina hiljada pretežno
mladih, koji se nekom od veština bave, valja reći da je Li kung-fu borac koji
159
svoju nepobedivost ostvaruje na filmskom platnu, i da je odličan ekspert veštine jedino tu, ako izuzmemo neke turnire prilično sumnjive reputacije i minornog takmičarskog kadra, na kojima je učestvovao „uživo“.
Ovi redovi se ponajviše odnose na one koji svoje znaje o kung-fuu i, šire
gledano, o borilačkim veštinama, crpe iz gledanja filmova u kojima je glavni
protagonista Brus Li. Jasno je da je Li bio apsolutno superioran, „nepobediv“
u filmskim obračunima čiji je scenario sam pravio, sa unapred uvežbanim koreografijama - fragmentima svih borbi koje je snimao, uz obilje najraznoraznijih filmskih trikova i efekata, počev od zvučne pratnje svakog udarca, pa do
najpovoljnijeg ugla snimanja, kojim se izobličuje stvarna razmera i dimenzije
u prostoru. Sigurno je i to da velika većina drugih, koji su igrali i koji igraju u
ovim filmovima, nema ni glumačkih ni kung-fu kvaliteta na nivou Brusa Lija.
Ali to nije, i nipošto ne bi smelo da bude razlog za negaciju onoga o čemu se
zna malo ili gotovo ništa, da se ljudima koji se čak i više decenija (kao što ima
primera u nas) bave nekom od veština negira kvalitet jedino iz „razloga“ što
nisu bili pred filmskim kamerama.
Opravdanje i razlog za gledanje akcionih karate-filmova (kung-fu i sličnih), odnosno gledanje filmova Brusa Lija, možemo tražiti u tome da se,
makar i putem filmskog platna, stekne uvid u ono što se naziva praktična primena tehnike. Potrebna je velika doza kritičnosti, objektivnosti i poznavanja,
konačno i dobre volje, da se ovaj cilj ostvari, bez obzira na prethodne negativne odrednice i kvalitete prosečnog filma ovog žanra. Potrebna je zrelost gledaoca da shvati da je kung-fu ovde prikazan kao sredstvo tuče i obračuna – što
on nikako nije – da je to što se predstavlja u stvari komercijalna oblanda za
one pojedince koje u bioskopsku salu privlače krv i nasilje, tuča i grubost.
Sigurno je i to da je Li veoma zaslužan za to što je kung-fu postao poznat u svetu, da je Li izneo kung-fu putem filma u svet. Ovu tvrdnju smo već
izrekli govoreći o kung-fuu u jednoj drugoj knjizi, ali je valja ponoviti i potencirati jer predstavlja odraz pravog stanja stvari. U svakoj polemici o Liju,
o njegovoj vrednosti kao majstora i poznavaoca kung-fua, kao i o filmovima
u kojima je igrao i koje je u kasnijem periodu i režirao, potrebno je pored kritičnosti i puno poštovanje tuñeg mišljenja, parlamentarizma i dobre volje da
se nešto nauči i shvati, i da se pronikne u suštinu. Najgori put za to je podložnost imaginarnom, mitomanskom i legendarističkom načinu mišljenja, jer je
i dan danas Li legenda, a njegov život mit.
Nesigurna je glava koja na sebi ima krunu.
(Šekspir)
160
Meni je jedan kao hiljadu drugih,
ako je najbolji.
(Heraklit)
DRUGI DEO
Ne treba ni reći da bog pisanja
mora takoñe biti i bog smrti.
(Žak Derida)
PRISTUPNA BESEDA
(Za knjigu „IAI-DO – umetnost upotrebe sablje“)
I
Stručno (ili, tačnije „stručno“) javno mnenje i populacijske strukture koje
su dolazile u (najčešće površni) kontakt sa knjigama koje, evo, već decenijama objavljujemo, izneli su, naravno prvenstveno u obliku kuloarskih razgovora, intriga i glasina, tvrdnju – efemernu optužbu da je jedna od glavnih
odrednica našeg publicističkog dela u domenu borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti i jedan ka sveobuhvatnom tretmanu modulisani (povampireni!?) pironizam ili neopironizam¹. Stručna (ili tačnije „stručna“) javnost nije,
svojom ozbiljnošću i saznajnom dimenzijom prvenstveno u domenu borilačkih veština (jer je očigledna nedoraslost i nezrelost za recepciju i praksu marcijalnih umetnost) uspela da, u okviru medijalnog pristupa ovim fenomenima,
konstituiše kritički, polemički aparat i, analogno, tekstualnu praksu u npr. listovima ili časopisima, na tribinama ili srodnim medijskim toposima. Time
nam je očigledno uskraćeno zadovoljstvo i poreknuta obaveza da u odgovornom i obavezujućem, prvenstveno javnom istupanju, odnosno dijalogu, pokušamo da se suprotstavimo tako radikalizovanoj i površnoj proceni (da ne
kažemo: oceni, jer priznati bilo kojem „živućem“ pojedincu iz redova borilačkih veština spremnost i sposobnost da ocenjuje ovakvu vrstu publicističkog
rada i javnog angažmana bi bilo previše i laskavo titulisanje, očigledno činjenički neutemeljeno).
Takoñe smatramo da metodološki predznak opšte i generalne sumnje u
sve do sada „činjeno“ i „pisano“ u, za i o borilačkim veštinama kao univerzalnom i povesnom fenomenu i, da suzimo polje razmatranja, prisutnom i na
ovom prostoru i u ovom vremenu, nije nipošto optužba, već potvrda, i to
trajna, postojećeg teorijskog i/ili kritičkog diskursa; kakvog, sa kojih polaznih osnova i iz kojih uglova posmatranja – pitanje je na koje može da odgovori samo objektivniji uvid u delo i delovanje (prvenstveno u pisanoj formi)
autora koji je potpisnik (i) ove knjige.
Sumnja, kao premisa i kao pred-čin, opšta i ka svemu upućena, sumnja
u znanje, obrazovanost i informnost mediokritetstva svih, ali doslovno svih
onih koji se borilačkim veštinama bave, sumnja u kompletnu dosadašnju publicističku delatnost posvećenu borilačkim veštinama, ili, u optimalnom slučaju, marcijalnim umetnostima, i to ne samo objavljenu na ovome tlu, već
posmatrano u okviru svetskih uslova; sumnja u sve do sada činjeno, delano,
163
„ostvareno“, „postignuto“, ali i željeno, mišljeno, pretpostavljeno... u fenomenalnom sloju posmatranog entiteta ili skupa entiteta (borilačke veštine...),
imala bi smisleno utemeljenje i kao predložak za prevrednovanje; prevrednovanje i ponovno promišljanje i odreñenje svega, ali doslovno: svega u borilačkim veštinama, počev od socijanih mitova i idolatrije koji vladaju, pa čak i
caruju u njima, preko psihološkog i etičkog profila onih koji su „nosioci znanja“ u njima i čija je prevashodna dužnost prenošenje tog znanja, pa sve do
naizgled nerelevantnih metodoloških postavki (raspored pojedinih jedinica,
obim zastupljenosti...), ali i tretmana, tumačenja i poimanja predmetnog fenomena (borilačkih veština...) u domenu stručne i, što posebno akcentujemo,
ne samo stručne javnosti.
Naredni teorijski, metodološki krug bi predstavljala dekonstrukcija² : dekonstruktovanje svih, prvenstveno socijalno i psihološki determinisanih mitova (dakle: lažnih, neautentičnih svesnosti u okviru „kolektivnog pamćenja“),
koji zamagljuju „pogled na istinu“; dekonstrukcija „raznorodnosti“ ili „pluralizma tumačenja“ koja nije činjenički niti povesno zasnovana, već je inicirana uslovima, uzrocima i faktorima koji su nesporno i očigledno izvan samih
borilačih veština ili marcijalnih umetnosti; dekonstrukcija sistema pervertiranja vrednosti, gde se umišljeni anonimusi proglašavaju „čuvarima svete tajne“
znanja i, što je posebno alarmantno, jedinim poznavaocima, nasuprot i protiv
svih ostalih koji pretenduju, po ovom ili onom osnovu, na status znalca ili poznavaoca; dekonstrukcija već formiranog sistema neznanja, nepoznavanja, pogrešnog ili površnog tretmana borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti u
javnom mnenju i sredstvima masovnih komunikacija, koja nisu uskostručna
(posvećena predmetnom fenomenu), pa čak i u njima, ili pogotovo u njima;
dekonstrukciji „kulta idola“, „komercijalnih oblandi“, „agresivnih poriva“,
„takmičenja“, „sporta“, i „sportnosti“ ... Očigledno, efikasnoj dekonstrukciji
bi se moglo, i to vrlo opravdano, podvrgnuti sve, ali doslovno: sve što pretenduje da jeste i važi, pa makar i uslovno (ili pogotovo taj sloj) u domenu posmatranog fenomena.
Čak i ovakvo tumačenje intencionalnih uzansi našeg dela posvećenog
borilačkim veštinama ili marcijalnim umetnostima ne bi bilo daleko od naše
autorske zamisli, pa čak i bez „stavljanja u zagrade“.
Umem da mislim.
Umem da čekam.
Umem da gladujem.
(Hese)
164
II
Sa iai odnosno iai-do se valja suočiti, to suočenje doživeti, proživeti, preživeti i izdržati... što nije samo individualno iskustvo, već jedan opštiji tip nadindividaulanog iskustva, u čije prostore svaki (prvenstveno) marcijalni
umetnik, pre ili posle, stupa, i u njima se zadržava, ili obogaćen i/ili promenjen tim iskustvom (padamo u iskušenje da kažemo: tim iskušenjima) iz njega
izlazi. Verovatno jedini potpuni i autentični smisao iai-do biva prepoznat, saznan i usvojen na nivou svesne (ili ne samo svesne) percepcije, tek ukoliko iaido postane trajno, definitivno i doživotno ekspresivno-kreativno opredeljenje,
ne samo nekakav primus inter pares izmeñu ostalih marcijalnih umetnosti.
Jedan od osnovnih inicirajućih problema, koji je trajnije privukao našu
pažnju na iai i uzročio i gotovo uslovio njegovo proučavanje, njegova je ontognostička dimenzija, za koju osnovano verujemo da je negativnog tipa (ne
proistekla iz same sebe, već je uzrokovana i uslovljena bivanjem i jestenjem
pre, koje je i odreñuju i/ili pred-odreñuju).
Elitnost (ali nipošto isprazni elitizam) iai-do izgleda sam po sebi očigledan; naizgled, nepotrebno ga je dokazivati ili čak i činjenički utemeljeno obrazlagati. Takav bi stav bio, u najmanju ruku previd, „propust u mišljenju“ iai i
o iai. Konstrukcija elitnosti iai je barem dvojako koncipirana: povesno-istorijski, sa znatnim akcentom značenja na povesnoj dimenziji u odnosu na istorijsku, i opštedelatno-samoproizvodeći, odnosno znatan i relevantan pomak
značenja iai-do u odnosu na kompletum marcijalnih umetnosti. Iai je uvek
nešto drugo u odnosu na sve, ili svet ostale marcijalne umetnosti, i tek ta drugost, različitost, neistovrsnost, koja je, za iai, najopštija odrednica pri njegovom jestenju, bivanju i promišljanju, konstituiše, možda ne baš najprimarnije,
drugu temeljnu odrednicu njegove elitnosti, što, u rezultatu znači jedinstvenost i primarni diskurzivitet ka i prema jedino samome sebi.
Na nivou pojavnih oblika, iai-umetnik je jedino na sebe upućen, jedino
sebi odgovoran, jedino se u sebe pouzdaje; samo iz sebe pokušava da konstituiše smisao onoga što radi ili čime se bavi, i jedino u okviru i na nivou sopstva može da, i u premisi i u rezultatu, autentično progovori o jestenju, nijenju,
važenju ili imaginarnosti iai-praksisa (sve dokle god je umetnik u iai).
Učenik pita učitelja:
„Šta je najveća mudrost“?
Učitelj mu odgovori:
„Sedeti usamljen(o) na vrhu planine.“
165
III
Umetnost ili veština iai (odnosno: iai-do, pri čemu izmeñu ovoga dvoga
postoji autentična distinkcija, čijom smo se prirodom bavili na drugom mestu)
nam je, kao sistematizovana jedinica, odnosno kao osnovni predmet razmišljanja i literarne obrade, do sada bila u vizusu (barem) dva puta: u knjizi BORILAČKE VEŠTINE DALEKOG ISTOKA II (sa upotrebom oružja)
tekstuelna celina posvećena iai ima jedno od centralnih mesta; u knjizi TAJNE
SAMURAJA (kendo i iai) literarna obrada iai predstavlja jedan od dva uzajamno dopunjujuća dela. I, kako je prošlo više decenija od objavljivanja ovih
knjiga, kontinuitet prezentovanja iai nastavljamo i intenziviramo jednom knjigom, makar i manjeg obima, koja će u primarnom vizusu u potpunosti imati
iai. Time, zadatak literarnog pristupa iai, za koji, očigledno, nijedan od malobrojnih autora koji publikuju knjige iz oblasti borilačkih veština, nije imao
senzibiliteta (da se zadržimo na ovom eufemizmu), a koji (zadatak...) smo započeli, produžavamo i držimo otvorenim, aktuelnim, nezavršenim, a pri tome
čak i kvalitativno intenziviramo nivo izlaganja, spektar opservacija, opseg saznanja i pretpostavljene recepcije. Ni u kom slučaju ne očekujemo da ovo bude
naše završno obraćanje temama iz domena iai; intencionalno pretendujemo,
o čemu svedoči cela knjiga o ovoj umetnost, na trajniji status interpretatora
iai, u polimorfnosti njegovih kreativnih i ekspresivnih valera i polivalentnosti njegovih semantičkih dimenzija.
Mada bi optimalnija verzija metodološkog postupka zahtevala barem rezime i šire izvode iz svih relevantnih oblasti i područja koje iai, makar i konotativno podrazumeva, usvojili smo princip da ono što je rečeno u
prethodnim knjigama ne ponavljamo, izuzev nekoliko doista krucijalnih činjenica bez kojih bi usvajanje grañe iai i o iai bilo, ako ne znatno otežano, a
ono barem prilično okrnjeno, pa i do nivoa obesmišljenosti. Tako, za kompletum saznanja u iai ipak moramo da uputimo čitaoca na odeljke u pomenutim knjigama, sa kojima ova knjiga tek formira kompletniju informaciju o iai
na našem jeziku. Iz tih razloga, nije u potpunosti izjednačen ni nivo ni obim
izlaganja od poglavlja do poglavlja, niti je identičan opseg pažnje sa kojom je
odreñenim činjenicama pristupamo. U takvom postupku, najverovatnije su
ostali ponajviše zakinuti artefakti, kao i čitav niz mogućih i potrebnih slobodnijih asocijacija i pratećih ideja, koje, to valja naglasiti, bitno i radikalno
menjaju saznanje o iai i percepciju iai u svesti inscipijenta ovako intoniranog
teksta i njegovih strukturnih delova.
166
IV
U malojezičnim nacijama, prednost i sudbina velike većine autora je da
„lično poznaju svoje čitaoce“, što je već prešlo i humorni kolokvijalni elemenat. Za razliku od „osude“ na manji tiraž i privilegije neobezličenog odnosa
pisac-čitaoci, odnosno, tačnije, „estetskog procesa“ (Zigfrid Šmit): kreator –
delo – konzumenti, autori ove knjige su imali pred sobom i (barem) drugačiju
alternativu. S obzirom da je većina njihovih knjiga štampana u tiražu od više
hiljada ili desetina hiljada primeraka (naravno, računajući u tom slučaju i ponovljene tiraže), što svedoči o afirmativnoj i masovnoj recepciji kod široke čitalačke publike, i ova je knjiga mogla da se pojavi, barem u prvom tiražu, u
neuporedivo većem broju primeraka. Odabrali smo, meñutim, drugačiji put,
već proveren kod nekolicine naših ranijih knjiga: bibliografsko izdanje. To,
kao po pravilu, znači da autori preuzimaju na sebe dobar deo poslova koji bi,
u uslovima drugačijeg tiraža, prihvatile obezličene stručne službe izdavačkih
kuća. Verujemo da na taj način, knjiga nosi „lični pečat“ autora i da poseduje
znatno više „lične obojenosti“; svi propusti su drastično vidljivi, a pozitivne
odlike knjige se podrazumevaju, jer su „vlastitih ruku delo“, pa čak i u doslovnom smislu. Decidirano misleći, jasno je da autori neće doslovno „poznavati svoje čitaoce“, ali će, budući da su im znatno bliži tokom procesa izrade
ove knjige i znatno smanjujući distancu pisac – čitalac koju konotativno podrazumeva objavljivanje knjige u većem tiražu, ipak i "upoznati neke od njih"
– zbog kojih i za koje se, ipak, ovakve knjige najčešće i pišu.
Ne postoje istine niti činjenice,
postoje samo interpretacije.
(Niče)
¹ Filosofsko, metodološko i retorsko učenje pironizam, dobilo naziv po tvorcu i osnivaču,
starogrčkom filozofu Pironu iz Elide (roñ. 360-370. pre n.e.). Osnovna postavka učenja je nadreñenost principa opšte i trajne sumnje, na vrhu trijade koju sačinjavaju i epohe (suzdržanost) i ataraksija (stanje duševnog mira i neuznemirenosti); specifičnost učenja je izvoñenje protivstava ili
suprotne tvrdnje u odnosu na bilo koji (pozitivan) stav, tvrdnju ili činjenicu, čime se tek konstituiše
istinitost – retorska, logička i filosofska.
² Pojam dekonstrukcije su u metodologiju savremenih duhovnih nauka uveli, preko lingvistike i opšte teorije književnosti, dekonstruistički nastrojeni poststrukturalisti (Žak Derida, Jonatan Kaler...) sa namerom da iz perspektive ovde i sada „dekonstruišu“ i time učine „istinitim“ do
nivoa osnovnog smisla i primarnog – neizvedenog značenja kompletum tradicije i klasike ne samo
književnosti, već i predmeta, poretka, saznanja i činjenica duhovnih nauka uopšte.
167
Nepoznatima uvek oprosti sve.
Poznanicima često opraštaj mnogo.
Roditeljima oprosti pola.
Ženi ponekad oprosti ponešto.
Sebi i svome detetu nikada ne opraštaj ništa.
(Konfučije)
MAČ i/ili SABLJA
I pored očigledne istovrsnosti, pune sličnosti oblika i podudarnosti namene, dva oružja – mač i sablja – nisu identični. Mač je dvoseklo oružje, u
principu teže od sablje, sa osnom simetrijom; svoju funkciju i upotrebnu vrednost pre bazira na težini (masi) i veštini rukovanja nego na kvalitetu oštrenja
i, analogno, stepena naoštrenosti. Sablja je, po definiciji, oružje s jednom oštricom, zakrivljenog (dakle: nesimetričnog) oblika, u principu lakše od mača.
Polemično je pitanje – koje je od ova dva oružja hronološki starije i da li oba
imaju (barem jednu) hipotetičnu preteču – protooružje, iz kojeg su se razvile,
diferencijacijom forme i specijalizacijom funkcije.
Evidentna je drevnost i enormna geografska rasprostranjenost ovog
oružja, ili, tačnije, ovih oružja, koja ćemo s obzirom na bliskost namene i gotovo identičnu funkciju, ali ne i na način upotrebe, u toku ovog izlaganja ponekad obuhvatiti opštijim pojmom zajedničkog obima značenja za oba,
apstrahujući postojeće, pa čak i suštastvene razlike. Očigledni preduslov za postojanje i izradu ovog oružja je takav nivo razvijenosti proizvodne tehnologije,
na kome je prerada metala (kojoj, naravno, prethodi obrada) ne samo poznat,
već i uobičajen i rasprostranjen postupak. Povesna antropologija ukazuje da je
većina naroda, plemena i kultura, koji su bili na stupnju obrade i prerade metala, proizvodila oružje po modelu mača, manje ili više masovno. Retki su izuzeci – narodi koji, i pored postojećih preduslova, nisu znali za ovakvo oružje,
ali i takvih primera ima, prvenstveno kao izuzetaka koji potvrñuju pravilo.
Oružje na principu mača je, može se dosta argumentovano tvrditi, arhetipski
(strukturalno) dato fondu oružja ljudske vrste. U prilog tome govori činjenica
da mač poznaju i koriste narodi geografski i kulturno udaljeni, tako da bi eventualna teza o širenju iz jednog, ili samo jednog (dominantnog) kulturnog centra, uglavnom bila neodrživa. Meñutim, pojedini narodi i kulture su stavljali
različiti stepen akcenta na ovo oružje. Mač je strukturno utemeljen u kulturama
i meñu drevnim narodima Sredozemnog basena (tzv. Stari svet) i meñu orijentalnim narodima, sa pomakom pojavnih oblika ka oružjima tipa sablje. Za razliku od toga npr. afrički narodi (misli se na crnačka plemena i narode, a ne
arabljanske) ne poznaju i ne koriste mač. Severnoamerički indijanci nisu imali
ni predstavu o ovakvom tipu oružja, pa su na njegovu upotrebu ostali rezistentni i kada su njihovi osvajači i porobljivači (evropsko stanovništvo) poznavali
i ponekad koristili mačeve (što nipošto nije bilo njihovo dominantno oružje, s
169
obzirom da je u doba „otkrivanja“ američkog kontinenta već uveliko bilo u upotrebi vatreno oružje), ali su prihvatili, pa čak i adaptirali u svoj oružani arsenal
oružje oblikom slično maču – nož, čiju su upotrebu usavršili mnogo više nego
njihovi beli osvajači. Pretkolumbovski narodi Južne Amerike, južnoamerički
indijanci, nisu prihvatili mač i pored svakodnevnog i permanentnog akulturacionog uticaja. Konkvistadori su, kao po pravilu, nosili mačeve, ne samo iz statusno-profesionalnih razloga. Narodi Australije ili ostrvlja izmeñu australijskog
i azijskog kopna nisu poznavali oružje tipa mača, kao ni npr. eskimski narodi,
čemu primarni razlog u objašnjenju valja tražiti u činjenici da im je nepoznata
tehnologija obrade i prerade metala, bilo u obliku topljenja, bilo u obliku kaljenja.
Mač je, meñu narodima, plemenima i kulturama gde je bio poznat, vrlo
arhaično oružje, nastalo u ranijem stadijumu civilizacije, polimorfno i polivalentne funkcije. Kao oružje, mač ima prednost da produži domet i doseg čovekovih ruku i da, za razliku od njih, uz upotrebu ograničene, svakodnevne,
uobičajene snage, i uz pretpostavljeni nivo veštine, ne preterano veliki, vrlo
lako nanosi povrede, ili čak i ubije; pri tome se ne troši, trajan je, njegova težina dozvoljava stalno ili gotovo stalno posedovanje (nošenje) ovog, kako vidimo: individualnog oružja. Mač ne pripada grupi oružja koja su efikasna na
daljinu; domet i doseg su mu ograničeni i uglavnom utvrñeni. Kvalitet upotrebe mača utemeljen je na individualno usvojenoj i naučenoj veštini primene.
Mač je individualno i lično oružje, koje svoju funkciju ostvaruje tek kretanjem, pokretom; nepokretni mač je neefikasan.
Kao i većina artefakata arhetipskog ustrojstva i opšte i masovne rasprostranjenost, ali i tradicije upotrebe koja traje (barem) hiljade godina, mač,
posmatrano opštepojmovno, podrazumeva razuñene i raznorodne simboličkoasocijativne (dakle: duhovne) konotacije. U Frojdovoj i postfrojdistički nastrojenoj psihoanalizi, mač je klasični falusni simbol supstitucione geneze, što je
činjenica homomorfično izvedena po direktnoj analogiji. (Frojd je, naročito u
domenu tumačenja snova, kao po pravilu pribegavao objašnjavanju asocijacija
putem komparacije oblika, a mnogo manje funkcija). Zato, mač je uvek simbol
muškog i muškosti; dalje razvijajući ovu ideju: aktivnog, pozitivnog, svetlog,
agresivnog... Tako je simbol mača opšti asocijativni prototip „Falusa Razdevičitelja“, direktnog simbola snage, plodnosti, prodornosti i probojnosti... Osobe
ženskog pola, u tradicionalnim kulturama, kao po pravilu, ne nose mačeve niti
ih koriste, niti se obučavaju u njihovoj upotrebi. Jedini ženski surogat je nož,
„smanjeni mač“, frojdovci bi rekli: „zakržljali penis“. Meñutim, ne samo paradoksalno, osobe ženskog pola mogu posedovati mačeve (ili njihove surogate)
prekodiranog značenja: kao magijska zaštitna sredstva (amulete), minijaturizovane, izrañene od plemenitih metala... što sve ima temeljito značenje u okultnom jeziku.
Koliku važnost simbolici i upotrebi mača pridaju drevne i tradicionalne
kulture, svedoči i podatak da je prâvo nošenja i korišćenja mača kodifikovano
u zakonodavstvu, sa neuobičajenim i neočekivano drastičnim predviñenim
sankcijama prema prekršitelju, u svakom slučaju neprimerenim „stvarnoj dru170
štvenoj opasnosti“, gde dominantnu ulogu imaju simboličko-asocijativna
svojstva mača u odnosu na utilitarnu upotrebu.
U paternalističkim i patrijarhalno organizovanim kulturama, mač je očigledni i direktni označitelj muškog autoriteta, ali i (ne samo izvedenog) opšteg autoriteta, i to instutucionalizovanog i opštekanonizovanog tipa,
generalni simbol vlasti, moći, statusno-profesionalnog položaja... Pravo na
nošenje mača istovremeno predstavlja i društvenu promociju, profesionalno
priznanje i statusno-autoritativno ustoličenje. Tradicionalne kulture predviñaju, kao kaznu, „oduzimanje mača“, što znači (analogno) društvenu, statusnu, profesionalnu, autoritetnu... degradaciju, raščinjavanje, razvlašćenje; na
simboličkom nivou, to je direktna predstava kastracije.
U najrasprostranjenijem univerzalnom kultu – inicijatičkom ili promotornom, narodi koji akcenat statusnog ustrojstva oružja stavljaju (i na) mač,
pravo nošenja i, analogno tom, upotrebe, ovog oružja daju samo odraslim i sazrelim pojedincima muškog pola, pretpostavlja se mentalno i fizički zdravima,
socijalizovanim, adaptiranim grupi, zajednici, rodu, bratstvu, plemenu... Mač,
kandidatu za inicijaciju (u status odraslog člana), dodeljuje osoba sa odreñenim autoritetom i nesumnjivog društvenog ugleda: vlastelin, poglavar ili učitelj kandidata, i to nakon završene obuke i po uspešno „položenom ispitu“,
testu ili proveri sposobnosti, dokazanom i demostriranom znanju i umeću, koji
pretpostavljaju i preferiraju kultura, pleme, narod (konkretna grupacija)... Predaja mača se vrši pred saplemenicima – javno, u sakralnoj atmosferi (dakle:
van profanog, svakodnevnog, uobičajenog...), i pored inicijatičke i promotorne simboličke, slikovne asocijacije, ima i šire društvenu funkciju: naglašavanje i isticanje obaveze inicijanta prema grupi ili zajednici, kao i grupe ili
zajednice prema njemu. Tu bi se, uopšteno posmatrano, prvenstveno mogla
naglasiti, kao univerzalna i najšire rasprostranjena obaveza ratovanja, „upotreba mača“ u korist zajednice – protiv drugih zajednica, obaveza poštovanja
normi ponašanja, vladanja i verovanja koje propisuje zajednica ili grupa... Vidljiva je analogija: paralelno sa sticanjem statusa odraslog člana zajednice (i
dobijanjem mača), novopromovisanom članu grupe ili zajednice je data dozvola za društveno odobrenu polnu aktivnost; simbolički, davanje mača znači
„davanje penisa“ odnosno legitimnu i društveno odobrenu upotrebu ovog organa.
U ovom modelu simboličkog ponašanja su dominantni momenti davanja mača od strane osobe autoriteta, društveni, magijski i sakralni karakter tog
čina – ritual, uspostavljanje, kroz taj ritual, odnosno obaveze – zaštite izmeñu
pojedinca i grupe, kao i uvoñenje u „svet odraslih“, sa pravima i obavezama
koje taj promotorni postupak podrazumeva. Uvoñenje u ravnopravno članstvo
mnogih povesnih oblika maennerbund-a denifisano je simbol-činom „davanja mača“.
Mač će, tokom povesti i istorije, kao (i) simboličko oružje, nositi egipatski faraoni, grčki oficiri, rimski centurioni, i tradicija upotrebe mača u vojnim organizacijama i institucijama će se zadržati sve do današnjeg dana.
Oficiri svih savremenih vojski u svetu (izuzev, verovatno, vojnih formacija i
171
organizacija gerilskog, neinstitucionalizovanog ustrojstva), nose mačeve ili
(što je mnogo češće) sablje, naravno, ne radi „praktične upotrebe“, jer je ovo
oružje izgubilo funkciju, „operativnog oružja“, i koristi se u paradnim, ceremonijalnim, statusno-profesionalnim, etikecionim... strogo propisanim prilikama, što je takoñe direktni dokaz da je simbolička funkcija u potpunosti
natkrilila elementarnu, oružano-primenljivu. Neofrojdovci bi primetili da je
sablja kod oficira u vojsci neprikriveni, nedovoljno sublimisani simbol erigiranog penisa, u prenosnom značenju: simbol autoriteta, vlasti i vladanja nad
drugima.
Stari i srednji vek kod evropskih naroda su u znaku mača. Obrnuti mač
se, simbolički, poima meñu hrišćanskim narodima, kao krst, što je, na nivou
važenja pojavnih oblika, naročito bilo izraženo u katoličanstvu. I ova asocijacija sličnosti oblika (obrnuti mač sa štitnicima sa strane doista formira oblik
krsta) imala je, pored očigledne simboličke, i surogatsku primenu: u ratnim
vremenima srednjeg veka, obrnuti mač je funkciono supstituisao krst, bio je
tretiran kao krst i, u nedostatku autentičnog, osvećenog krsta, preuzimao njegove uloge i funkcije (simbol za izražavanje sakralnih emocija, predmet za ritualno-ceremonijalna i obredna postupanja...). Meñutim, upotreba obrnutog
mača kao krsta je starija od hrišćanstva: obrnuti mač je, u prehiršćanskim vremenima, poiman kao simbol četiri kosmička elementa (Vazduh, Vatra, Voda,
Zemlja), gde je svakom od krakova, simbolički, pripisivano svojstvo jednoga
od njih (po upravo datom redosledu). Staroegipatski krst zlatnih krakova sa
crvenom ružom u sredini (simbol ljudskog bića ili čoveka, kao pojma) uticao
je, vekovima, na dekoraciju pri izradi mačeva. Na tački spoja balčaka i štitnika, gravirana je, ili na neki drugi način prikazivana, ruža u obrnutom položaju; u obrnutom, jer tek mač u suprotnom položaju od uobičajenog, može da
predstavlja krst. Tačnije, dok je mač – mač, u položaju koji mu omogućava
funkciju, nije pogodan da bude krst, već predstavlja nešto nasuprot toga: materijalno, neduhovno, opasno, nesimbolsko; zato je i ruža (simbol čoveka) u
suprotnom – obrnutom položaju. Tek kada se negira osnovna funkcija mača
kao oružja (jer je očigledno da mač, položen vrhom prema dole, nije i ne može
da bude oružje) moguća je opšta simbolička upotreba – kao krst, i to ne samo
kao hrišćanskog znaka – simbola.
Obrnuti, oštricom nadole okrenuti mač simbolički nedvosmisleno asocira na neeregirani penis, na impotenciju. U hrišćanstvu, koje predstavlja „religiju nemoćnog boga“ (Niče), odlika nemoćnosti, impotencije se kanonički i
dogmatički pripisuje Isusu.
Mač je jedan od najčešćih heraldičkih motiva, nešto je reñi od štita, sa
kojim čini pandan (mač – štit: aktivno – pasivno i sl.). Enormno je čest motiv
u legendaristici, književnosti, likovnim umetnostima... tradicionalnih kultura,
pri čemu tumačenje ove zastupljenosti i rasprostranjenosti manje valja tražiti
u činjenici da je mač svakodnevno prisutan u životu i, samim tim, u svesti drevnih, starovekovnih i srednjevekovnih naroda. Takoñe su i posebni primerci
mačeva bili, kao po pravilu, predmet umetničke ili zanatske obrade, dekorisani su i ritualno posvećivani...
172
U legendama i mitovima evropskih naroda, mač ima dominantno mesto,
s obzirom da strukturiše fabulu ili uslovljava tok dešavanja u mitu, legendi,
bajci... Poznat je, iz anglosaksonske mitologije, mač kralja Artura, zariven u
kamen. Tek onaj ko izvadi ovaj mač, postaje kralj. (Mit je univerzalno struktuisan: zahteva se dostojan, pre mudar nego snažan pojedinac, koji valja da izvrši zadatak, da proñe kroz iskušenje i da uspe; vañenje mača je tu
instrumentalna vrednost, koja omogućava pojedincu vrhunski autoritet, što
kraljevstvo, po sebi, uvek podrazumeva).
Germanski mit o Fridrihu Barbarosi, koji je (posthumno) usnuo pored
svog mača, enormne težine i natprirodnih moći, obećava (stavlja u izgled) narodu, plemenu, da će se, ako to bude potrebno, veliki i moćni car probuditi,
uzeti svoj mač i krenuti da pomogne, da razreši nevolju ili teškoću. Mač je, u
ovom slučaju, gotovo školski primer usaglašenog sadejstva pojedinca nadnaravnih sposobnosti („moćni car“) i njegovog oružja koje ima iste (ali analogne, odgovarajuće) osobine. Neofrojdovski orijentisana psihoanaliza bi, i na
primeru ovog mita, ukazala na čitav spektar ne samo formalnih falusnih asocijacija značenja.
Univerzalni je mit, bajka ili legenda o mačevima nadnaravnih, neočekivanih moći, sa elementima koji predviñaju da pojedinac (kao po pravilu: heroj
ili individualni junak), osoba na strani pravde, istine, ideje... uz žrtve, napor,
odricanje, iskušenje bilo koje vrste, ili tokom niza sukcesivnih opasnosti, oživi
mač, ponovo ga pronañe ili, pak, samostalno iskuje (u zavisnosti od mita, najčešće se javlja re-kreiranje ili ponovo dovoñenje u upotrebno stanje ili, što je
nešto reñi slučaj, samo postaje centralni objekat za razrešenje problema, teškoće ili nevolje...
* * *
Opšteprihvaćena je praksa promotornog uvoñenja u stalež vitezova u srednjem veku ritualnim činom – dodirivanjem (ploštimice) mačem kandidata
za viteza od strane osobe koja ima vlast (analogno važećem pravnom sistemu)
da proizvodi kandidate u viteze. Model je, antropološki posmatrano, istovrsan sa prethodnim: vitez je prošao iskušenje i izvršio niz društveno visoko
vrednovanih paradigmatski verifikovanih dela, pripada višem staležu, klasi,
sloju, odakle se jedino i mogu regrutovati vitezovi, i promovisan je, u propisanom ritualu, od strane osobe vrhunskog paternalističkog autoriteta (kao po
pravilu, cara, kralja, plemića, vlastelina...). Vitez je, kako bismo i očekivali,
do nivoa konkretnog i pojedinačnog tipizirani arhetip heroja, poput Gilgameša, Herkula ili Ahila..., kome se, u ovom slučaju (uvoñenje u viteški red),
„ne daje mač“, jer je, očigledno, u društvu odraslih muškaraca već (odavno)
uveden, već se „dodiruje mačem“. Mač je, ponovićemo, direktni falusni simbol; „dodirivanje“ je očigledni eufemizam, nedvosmisleno asocira na decidirano značenje "dodirivanje falusom" (kopulacija...).
173
Srednjevekovni magovi, nešto kasnije okultisti, ali i hermetisti klasične
orijentacije, svejedno, poznaju mač i simbol mača barem dvojako. Mač je, u
odreñenoj okultnoj tradiciji na evropskom tlu, naravno ne autohtonoj, simbol
prvog elementa, Elementa Vazduha; asocijativni model je direktan, neposredovan: mač se kreće kroz vazduh, vazduh je kretanje, mač je kretanje..., meñutim, magijski mač je stvaran, postojeći predmet, jedan od magijskih
instrumenata u klasičnoj okultnoj tradiciji, koji kandidat za maga, u toku procesa magijske obuke ili individualne psihičke evolucije (da koristimo Jungov
termin) svojeručno i samostalno proizvodi, kroz magijski ritual gravira precizno odreñenim magijskim simbolima i znacima, i posvećuje takoñe kroz magijski ritual („posvećenja“). Ovom se maču pridaju odreñene, prevashodno
magijske moći, i on se često koristi u magijskim operacijama i magijskim ritualima. Magijski mač se zadržao u hermetičkoj upotrebi u ozbiljnim hermetičkim organizacijama čak i u prošlom i u ovom veku, za šta bismo očekivali
da predstavlja anahronizam, s obzirom da mač, kao simbol - objekat, transformiše značenje i prostore upotrebe i, uopšte, pojavljivanja, ka rezervatima
smisla uskostručnih i uskoprofesionalnih semantičkih polja i prostora, tako da
mač, barem u dvadesetom veku, nije opšteprihvaćeni i opšterasprostranjeni
simbol – objekat.
Kako bismo mogli da rezimiramo prethodne redove, objašnjavajući zašto
smo se bavili mačem? Verovatno (i) tako što smo želeli da ukažemo na činjenicu univerzalnog prisustva mača prvenstveno u simboličkoj sferi, da ukažemo na to da mač nikada nije bio "samo oružje"; danas, on je to ponajmanje.
* * *
Već smo pomenuli da su azijski narodi od pamtiveka poznavali mač.
Mač, upotreba mača, kao i opšte znanje o obradi i preradi metala, u Japan su
transponovani iz dominantnijeg kulturnog centra – Kine, razvojnom linijom
preko Ryu Kyu arhipelaga, što je u antropološkoj i kulturološkoj nauci Dalekog istoka dosta proučen (geografski i istorijski) put asimilacije, akulturalističkog modela prenošenja znanja, počev od pismenosti, religije, mitova...
Dugačka japanska (samurajska)¹ sablja – katana, samo je jedno iz arsenala oružja koje se razvijalo na japanskom tlu, a koje je inicirano pretečama
u Kini. Meñutim, za (ipak) razliku od većine od njih, ova sablja dobija vrhunski značaj, dvojak: i kao oružje i kao statusno-profesionalni simbol. Preskromno je reći da su japanski srednjovekovni kovači oružja usavršili izradu
ove sablje; oni su je (izradu) doveli na nivo retkosti, raritetne i retke sposobnosti. Originalna sablja je kovana od preko četiri hiljade tankih listića, vrlo
precizno i pažljivo, tako da je izrada jedne sablje trajala nedeljama ili čak i
mesecima, i jedan vrhunski kovač je mogao da proizvede samo nekoliko ovakvih sablji godišnje. Zato je i njihov kvalitet bio odgovarajući: takve sablje su
usijavane na trajnim vatrama, stvorenim dugotrajnim gorenjem posebnih vrsta
174
biljaka, i kaljene direktno – sečenjem ljudskih tela, odnosno prosecanjem (još)
živih ljudi (to su obično bili osuñenici na smrt ili osobe van zakona), pri čemu
je salinitet (količina soli) krvi bio, navodno, vrlo pogodan za vrhunsko kaljenje, što je, očigledno, empirijski rezultat, odnosno rezultat empirijskog uvida.
Na taj način iskovana i kaljena sablja je mogla, navodno, da preseče kovački nakovanj ili svilenu krpu u letu (što je samo naizgled lakše i verovatnije).
Koliko je značanje u japanskoj kulturi pridavano izradi sablje i samoj sablji – katani, najbolje svedoče činjenice da su samo odabrani i provereni pojedinci mogli da se, nakon dugotrajnog šegrtovanja i preporuke majstora, bave
izradom sablje. Tehnika proizvodnje sablje je profesionalna tajna i najčešće
ostaje u porodičnom krugu, odnosno prelazi sa oca na sina, tako da su se čitave porodice, iz generacije u generaciju, usavršavale u ovom zanatu i specijalizovale za njega, neretko prolongirajući duh savršenstva u izradi i
nadmašivanja prethodnika, sa vertikalnom (generacijskom) kompeticijom, surevnjivošću, legendarističkim, idolatrijskim i bajkovnim odnošenjem prema
katani – predmetu kulta. Socijalni i profesionalni status kovača katana je, u
srednjevekovnom Japanu, bio vrhunski: oni su oslobañani ratne obaveze, bili
su van domašaja pojedinih zakona, bili su uglavnom izvan neposredne samovolje i vlasti bilo kog feudalnog poglavara... Kao kuriozitet, i danas je izrada
katana zakonom zaštićena; zanatlije koje se njome bave su pod direktnim protektoratom carske porodice, odnosno samog cara...
Katana se kuje za jednog čoveka, prema njegovoj ličnosti, osobenostima,
temperamentu, karakteru, umešnosti i veštini... te je u potpunosti „lično
oružje“, namenjeno pojedincu i odgovarajuće (samo tom) pojedincu. Tradicija i mnogobrojne legende tvrde da sablja ima „duh“, da kao živo, svesno i
razumno biće, komunicira sa svojim vlasnikom ili korisnikom (što bi, u datom
slučaju, predstavljalo tačniju odrednicu), ili upotrebnikom, da progovara (naravno, ne verbalno), da ukazuje, savetuje i zavetuje, pomaže ili kažnjava... njegove (i ne samo njegove) misli, ideje, želje, strasti, upornosti, pravednosti...
Nikada i nigde u istoriji svetske civilizacije, sablja (ili srodno oružje) nije
imala tako neprikosnoven i, rekli bismo, apsolutan tretman, kao što je to bio
slučaj u srednjevekovnom Japanu, pa, u nekim elementima, i do današnjeg
dana. Nikada i nigde veština ili umetnost upotrebe sablje nije predstavljala
tako značajnu polivalentnu stvarnost kao u tom periodu i na tom tlu. Nikad i
nigde nije toliko pažnje, vremena, energije, znanja i značenja, volje, upornosti... podrazumevano u kontekstu i primenjivano na predmet, kao što je to slučaj sa klasičnom veštinom upotrebe sablje – iai, koja i danas ima, kao što je i
tokom vekova imale, vrhunski status, počasno mesto i pijedestal meñu svim
marcijalnim umetnostima.
175
Katana – dugačka samurajska sablja je relikvija i predmet obožavanja i
strahopoštovanja u srednjevekovnom Japanu. Prenosi se, ritualnim putem i u
ritualnom činu, sa oca na sina. Da bi je pojedinac stekao i da bi dobio pravo
da je nosi i koristi, morao je dugotrajno da se dokazuje, ne samo i ne prvenstveno u veštini upotrebe katane. Jedino su ratnici – plemići, poreklom
plemićkog statusa i roda (samuraji – bushi) imali pravo da je nose i, analogno
tome, koriste, kao i da se, prethodno, podvrgnu obuci njene upotrebe. Osobe
van strukture plemićkog roda, „neplemenite“, nisu primane na obuku i, kao
drastičan primer, nije im ni davana sablja u ruku, nije im se mogla prodati,
nisu mogli da naruče njenu izradu... već su je, eventualno, mogli steći samo
nelegalnim i nelegitimnim putem – krañom, otimačinom, prevarom, uz rizik
da budu drastično kažnjeni za sam čin posedovanja katane.
Čin „oduzimanja sablje“ drastična je kazna, koja istovremeno znači oduzimanje socijalnog i profesionalnog statusa, ali i raščinjavanje, degradaciju,
oduzimanje vlasti, moći i autoriteta koje katana, u srednjevekovnom Japanu,
vrhunski, po automatizmu i ne samo konotativno podrazumeva.
Ni dan danas, u tradicionalno orijentisanim školama iai-doa, nije dozvoljeno da žensko biće uzme katanu u ruku. Niti bilo koja osoba „bez časti“.
Sluge, spremači, pomoćnici... koji obavljaju svakodnevne poslove, obavezni
su da zamole vlasnika sablje da je pomeri, premesti... ukoliko je to potrebno.
Tek će car Meiji, dekretom iz 1883. godine, zabraniti javno nošenje katane (i, analogno, drugih oružja) i ukinuti samurajski stalež. Otuda, katana iz
„legende stvarnosti“ prelazi u „legendu legende“. Prelazi u domen mitskog,
predstavljajući predmet divljenja i strahopoštovanja. Japanska mitologija, kao
opštepoznate i opšteprihvaćene (prvenstveno srednjevekovne) legende, prikazuju razgranat sistem tretmana i tumačenja sablje - katane, počev od verovanja u natprirodne moći, preko naoružavanja božanskih i čoveku nadreñenih
bića ovim „plemenitim instrumentom“, pridavanja magijskih ili čarobnih
svojstava, do divljenja, strahopoštovanja, projektovanja estetskih, etičkih, egzistencijalnih... valera „u“ i „ka“ objektnom pojmu nadindividualne, transkonkretne i transpojedinačne važnosti – katani. Ni japanska (pisana)
literatura, srednjevekovna tek nešto naglašenije nego današnja, nije ostala ravnodušna prema katani – naprotiv. Sve one naglašene, granične, potencirane
i vrhunski izvedene prostore smisla koje katani dodeljuju legendaristika i mitologija, ova književnost je radikalizovala i denotirala u isto vreme. Rezultat:
vekovni kult sablje, trajna afirmativna i etički prebojena tradicija sablje; kolektivno emotivno i transemotivno odnošenje prema katani; elitistička nacionalna histerija (i/ili paranoja), mentalitetski uslovljena, tabuisana i kanonski
struktuisana u kulturnoj i društvenoj organizaciji japanske tradicije, ili barem
u onom njenom delu koji se najčešće smatra klasično ili proklasično orijentisanim.
176
Za osobu japanske nacionalnosti, naročito nešto stariju, ili znatnije okrenuta ka autohtonim i tradicionalnijim vrednostima, kult katane je „stvar po
sebi“ i samorazumljivo odnošenje prema jednom mentalitetno determinisanom i bajkovno-legendaristički utemeljenom semantičkom prostoru. Mnoge
relacije, činjenice i značenje, koje bi racionalna svest poimala kao probleme,
sporna pitanja ili elemente čije važenje tek valja dokazati ili opovrgnuti, polje
saznanja, verovanja i vrednovanja takvih pojedinaca, koji i dan danas u Japanu predstavljaju ne samo jedan društveni sloj sa evidentnim društvenim
značajem i uticajem, usvajaju i reprezentuju, kao rezultat lične i tradicijske introjekcije, bez posebnih upita o izvorima i smislu, kao i bez kritičkog diskursa.
Kako da živiš ako ne zaboraviš prošlost.
Kako da zaboraviš prošlost, kada je ona stvarnost.
(Niče)
¹ Govoreći o katani, koristimo adjektiv „samurajski“, što je dosta odomaćeno u evropskim
jezicima.
U japanskom jeziku, pojam „samuraj“ znači „sluga“, a Japanci najčešće za svoje srednjevekovne ratnike – plemiće koriste termin "bushi" (etimološki: bu – gospodar, shi – smrt, što ukazuje
na status bushija – da služe nekom gospodaru, lucidnije tumačeno: sve do svoje smrti).
177
Čitajte marljivo stare,
ali doista prave stare.
Šta o tome novi kažu,
ne znači baš mnogo.
(A. V. Šlegel)
KRATAK ISTORIJAT IAI-DO
IAI-DO OD LEGENDE DO UMETNOSTI
Marcijalne umetnosti koje podrazumevaju upotrebu nekog oružja, ili
predmeta slične ili srodne namene, predstavljaju, u nultoj tački ili početnoj
fazi svoje geneze, derivat praksisa primerenih „tehnici“ realne upotrebe tih
oružja; duhovnost, filosofičnost, mitologičnost, psihologičnost... u tom slučaju predstavljaju pridodate elemente, doduše u cilju konstituisanja smisla i
važenja date marcijalne umetnosti; ali, uz strože kriterijume vrednovanja, ipak
su, na tački geneze – nadgradnja, smislenosti i sekundarne ili izvedene kategorije, neprimerene, nepočetne, neinicijalne... što ni u kom slučaju, sa razvojnog stanovišta, ne znači neprimerene, nekoherentne ili nekonzistentne.
Ateorijski, istorijski posmatrano, iai-do – umetnost upotrebe katane –
predstavlja opozit, suprotnost, drugost u odnosu na utilitarni, prakticistički,
funkcionali, upotrebni, tehnički vid i oblik jestenja arhaičnih i srednjevekovnih
(naročito) marcijalnih umetnosti. Po obrisima fenomenalne ravni – vrsti oružja
i načinu njegove upotrebe, iai se, negde u 15. veku, izlučio iz hronološki starijeg kendoa, stičući samosvojnost diferencijata prvenstveno putem negiranja
osnovnih premisa kendoa, kao što su borba sa protivnikom, upotrebna vrednost
mača (ili sablje) u veštini mačevanja, funkciona primenljivost obuke u cilju ratničke (mačevalačke) prakse, samim tim što se nije konstituisao kao mačevanje,
već kao neutilitarno tehne, kao tehnika „umetničke“ upotrebe mača od strane
jednog pojedinca. Raskid sa tradicijom kendoa, iai je ostvario i čak potencirao
ukidanjem njegove kontekstualnosti – pragmatičnog cilja, situacione obuke
upotrebe mača u mačevanju, u ovom ili onom obliku, u različitim, raznorodnim i protivrečnim uslovima. Oslobañanje od klasike i tradicije kendoa, iai postiže neprihvatanjem turnirske, svečarsko-javne prakse, neprihvatanjem
tradicije jednostavnog, jednoznačnog i elementarnog vežbanja, odbacivanjem
te jednostranosti, jednoznačnosti i jednodimenzionalnosti, na šta čak i vrhunska klasika kendoa nije bila, barem ne u potpunosti, imuna, naročito u metodološkom i funkciono-upotrebnom sloju svog značenja i važenja.
Pisani podaci ukazuju na formiranje iai već u 15. veku, naravno, na tlu
srednjevekovnog Japana, i apostrofiraju njegove korene i izvornike – tadašnje
kendo škole. Ova protoforma iai inicirana je razdvajanjem opšte veštine upotrebe mača na specifični, uži krug tehnika izvlačenja sablje iz korica i pratećih tehnika, nasuprot široj strukturi tehnika upotrebe sablje u mačevanju,
179
duelu, dvoboju – dakle, sa protivnikom (odnosno: protiv njega). Iz tog doba,
valjda, vodi poreklo i izraka da je „iai izvlačenje sablje iz korica; od tada nastupa kendo“, koja, s obzirom na potpunu konkretnost, ne može da pretenduje
na opštevažeću istinitost. Uvid u iai (odnosno iai-do) ukazuje nam da je, u razvijenijim i kasnijim formama iai, tehnika vañenja sablje iz korica samo jedan
od konstitucionih elemenata iai-tehnike, početni deo tehnike iai.
Uspostavljanje vlastitosti, iai uspeva prvenstveno sa distinkcijom prema
protoizvorniku – kendou, diferenciranjem od njegovih tehničkih i mentalnih
principa, tako da bi prvobitni oblik iai-veštine ili iai-umetnosti bio formiran,
jasno diferenciran i razgraničen od kendoa, sa jedne strane, a sam sistematizovan, struktuisan i kanonizovan do stadijuma samovažećeg entiteta, sa druge,
negde posle polovine pa do kraja 16. veka. Za njegovog formulatora i ustoličitelja smatra se Hayashizaki Jinsuke Shigenobu (1553-1616). Prvobitni iai-sistem kojega upravo apostrofiramo, početna je stanica odiseje i traganja, ali ne
i lutanja ove veštine-umetnost, koja će biti nastavljena tokom vekova, sve do
dvadesetog, pa i u ovom veku. Od doba nastanka, iai podrazumeva i ustoličuje
konstantno važenje svojih konstitutivnih elemenata: to je veština upotrebe sablje i analogna tehnika bez borilačke ili mačevalačke funkcije; umetnosti vežbanja i usavršavanja jednog pojedinca, perfekcioniste –individualca u „svojoj“
veštini; mentalna kontrola i mentalna utemeljenost svih grupa tehnika i svih
ostalih vežbanja; elitni, elitistički, raritetni, singularistički, unikatni, umetnički, ne-veštinarni i ne-praktični status svog postanka, održanja i postojanja. Raison d’ etre iai-do je njegova duhovna priroda, umetnička, artistička suština (a
ne veštinarna).
Nastavljajući ortodoksnu tradiciju iai, učenici osnivača i utemeljivača
umetnosti će, nakon njegove smrti, formulisati i oformiti prvi stil, prvi pravac,
prvu školu (kako termin ryu u kontekstu marcijalnih umetnosti najčešće poimamo) – Eishin-ryu, koji će se sačuvati i do današnjeg dana. Njegova specifičnost je postojanje sistemske gradacije od jedanaest kata, kao modela učenja,
vežbanja i usavršavanja, odnosno kao osnovni, predmetno-prikazivački plan
njegovog umetničkog praksisa.
Nešto hronološko mlañi je Omori-ryu, koji danas ima temeljitije pozicije, barem u domenu popularnosti, nego prethodni stil. Njegova specifičnost
su četiri grupe ili sistema kata, uzajamno pripadajućih po istovrsnosti u okviru
iste grupe ili sistema.
Oba stila su predstavljali stalešku privilegiju, odnosno porodičnu tradiciju i, analogno tome, tajnu, Tosa klana, sve do devetnaestog veka, tačnije do
1868. godine.
Nakon dekreta iz 1883. godine i ukidanja samurajskog staleža, u okviru
koga (dekreta) je zabranjeno i nošenje samurajske sablje, veština ili umetnost
iai, obzirom da denotativno podrazumeva njenu upotrebu, prelazi u ilegalnost
i poluilegalnost, sve do početka 20. veka, kada se vraća na istorijsku pozornicu marcijalnih umetnost, i samo(re)prezentujući se kao autentična marcijalna umetnost, zadržavajući, sve do današnjeg dana, elitno mesto i počasni
180
pijedestal po nivou ozbiljnosti, duhovnosti, kvalitetu vežbanja i poimanju i
tretmanu u domenu javnog mnjenja, stručne javnosti, poznavalaca i sledbenika marcijalnih umetnost. Danas, iai-do poznaju, vežbaju i usavršavaju potomci drevnih samurajskih porodica, potomci višeg vojnog plemstva,
(naročito) stariji članovi porodica sa dužom tradicijom, kao i lideri u kulturi,
umetnosti, politici, ekonomiji, počev od nobelovaca pa do premijera... u savremenom Japanu. Očigledno i na žalost, u iai-do je prisutna i naglašena gerontokratija – mlañih snaga iole potvrñenijeg kvaliteta jednostavno – nema.
Izvan Japana, „odjek“ i recepcija iai su drugačiji, lišeni mentalitetske prebojenosti i nacionalne oblande, tradicijskog sloja značenja iai-do, što ni u kom
slučaju ne znači: kvalitetniji – naprotiv.
Iai-do je jedna od zvaničnih umetničkih formi u zemlji svog nastanka, i
ima odgovarajući status, tretman i poimanje.
Gotovo svaki praktičar neke od marcijalnih umetnosti, pa čak i poneki
praktikant, u odreñenoj fazi svog puta i življenja na stazi marcijalnih umetnosti, intuitivno ili neintuitivno, ima jaku intenciju da stupi u predele saznanja i umeća iai-do. Iai-do je ispit zrelosti, nadasve svojevrsan zadatak, provera
vlastitih nivoa saznanja u marcijalnim umetnostima, s obzirom na svoj vrhunski status i elitni položaj, u domenu umetničkog praksisa afirmisan i verifikovan. Njegova odvojenost i različitost od masovnih i dominantnih
borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, čak i u njihovoj vrhunskoj formi,
očigledna je. Za razliku od kendoa, koji je u suštini, ipak, vrsta mačevanja,
makar i prefinjenog, iai-do je intencionalno neutralan u toj sferi; njegovo usavršavanje ne cilja na pragmatično postignuće; za razliku od judoa, koji uvek
podrazumeva gotovo konstantni fizički kontakt sa drugim ljudskim bićem,
gde je nivo i domet vlastitog postignuća u tehničko-ekspresivnom smislu
uslovljen i ograničen upravo tim drugim, njegovim odnošenjem prema pojedincu (tehničkom, psihološkom, etičkom...), iai ukida sve druge i svakog drugog; pojedinac u iai je stupio u predele individualne osloboñenosti i, analogno
tome, u najboljem slučaju, slobode, što istovremeno znači i odgovornost za
čin, delo, misao, ekspresiju... ukoliko pred sobom imamo umetnika iai-do, što
pojedinci u okviru iai-do, kao po pravilu, jesu, ili barem konstantno teže postizanju takvog statusa. Za razliku od karatea, karate-doa, pa čak i njegove jedine smislene, neborilačke i nepragmatične forme, gde pojedinac –
individualac stupa u odnošenje sa samim sobom putem borbe sa sobom, ukidanja ili negiranja vlastitih delova (ličnosti) ili prostora jestenja i važenja individualiteta, iai-do nije orijentisan „protiv“, niti „nasuprot“; to nije „znojavi“
i „naporni“ karate. Iai-do nije niti ekspresivan, niti pojavan u toj meri, niti prostore važenja formira u fenomenalnoj ravni, ili to barem čini u bitno i suštastveno manjem obimu nego što je to slučaj kod (savremenog) karatea.
Intencionalnost, željnost, voljnost, izražajnost... u iai su specifikovanog tipa,
samodovoljni, samoodreñujući, samoproizvodeći, samoishodeći, projektovani
su u sopstveni krug, domen, areal značenja i konstituisanja smisla.
181
Susret sa iai-do, za ozbiljnog i saznanjem i talentom obdarenog pojedinca
– umetnika marcijalne orijentacije, suptilana je provera, vrlo rigorozan ispit:
tu nema (u suštini obmanjujuće) barokne tehnike karatea; nema spoljašnjih
uslovljenosti; nema sudije, kriterijuma i provera ekstrovertnog tipa. Ukinut je
dualitet uspešno – neuspešno, naučeno – nenaučeno, postignuto – nepostignuto. „Spoljašnja“ tehnika ne postoji; uzrok, uslov i razlog tehnike su tok pokreta i energetski balans; mogućnost obmane „prema spolja“ nije predviñena;
mogućnost obmane „ka sebi“ je vidljiva, jer deluje kao ukidajući elemenat
smislene zasnovanosti tehnike iai-do. Pojmovi progresa u vežbanju, svrhe,
cilja ili intencije, nižerazredne su oblande, na čije prisustvo savremeni svet
borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti nipošto nije imun, izuzev u jednom pojavnom obliku – a to je iai-do, koji je sasvim rezistentan na titule, zvanja, počasti, hijerarhije proizvedene po kriterijumima izvan umetnosti iai-do.
Tradicijski krug iai-do je hermetičan, što znači i zatvoren, za neintelektualnu,
emocionalno nezrelu, saznajno nenadarenu svest i sopstvenost. Unutarnji, iole
smisleniji prostori značenja iai-do projektovani su u duhovne oblasti individualnog diskurziviteta i u potpunosti individualno diferenciranih semantičkih
polja.
Iz tih razloga, uvid u vlastitost (značenje, vrednost...) u iai-do je trenutan i nepogrešiv; ili je pojedinac spreman, sposoban i zaslužan da se bavi
umetnošću iai, ili mu predstoji da „maše sabljom“, da zauvek, trajno i neopozivo ostane izvan prostora autentičnosti i smislenosti ove umetnosti, izvan
polja dostupnosti njenih izražajnih sredstava i, usuñujemo se da kažemo, mimetičkih, zanatskih i manirskih umeća (tehnika...). Bivanje na rubnim granicama iai-do pretpostavlja se tek nakog životnog, ličnog i marcijalnog iskustva.
U datom slučaju, nije moguće „prihvatanje“ niti „odlaganje“, ponajmanje
„priprema“. Jedini, najmanje nesmisleni model bivanja u iai-do podrazumeva
pretpostavljene znatne umetničke sklonosti i talente, kao i trajniju introvertnu
opredeljenost, odreñeni nivo suptilnosti i preciznosti u mišljenju, osećanju i
delanju, introjektivne efekte niza uvida, samoosvešćenja i samoprisećanja,
usvojenu praksu intelektualnog viñenja sopstva i konstantni upitni i otvoreni
dijalog sa samim sobom...
Ako živite bez napora i truda,
život za vas nema smisla.
(Zen učitelj)
182
Vlastita egzistencija je samo ono
različito od svih drugih i od svega drugog.
(Karl Jaspers)
POKUŠAJ PRIBLIŽAVANJA
UMETNOSTI IAI DO
I
U ontičkom sloju (svog) značenja/važenja, sve marcijalne umetnosti projektuju ideal: poistovećenje i identitet sopstva i jastva, ili barem intenciju, težnju ka ostvarivanju tog ideala. Ne samo paradoksalno, ovaj ideal je zamišljen
(samim tim što je ideal, njegovo pravo mesto je prvenstveno u domenu mišljenog i intencionalnog, u predelu dijahronog, s obzirom da se radi o bivanju
a ne o jestenju), i kao sekularizovaniji cilj, koji dopušta postojanje i nekih drugih, od njega različitih, pa i raznorodnijih ciljeva, u kom se slučaju javlja ili
kao primus inter pares, ili kao cilj na vrhu piramide ciljeva, sa implicitnom intencijom da se nametne kao cilj ciljeva, (ali ne uvek, dosledno i bez ostatka
kao megistos telos) pri čemu još uvek, time što jeste to što jeste i postoji u granicama koje je sam postavio, ostavlja slobodne i neispunjene prostore za heteronomiju, u čijem ustrojstvu je, po prirodi stvari, uvek jedan i jedinstven. U
suprotnom slučaju, pak, ukoliko je projektovani cilj – ideal identiteta sopstva
i jastva, samim tim što pokriva celokupno polje ontičkog (preciznije: ontognostičkog) iskustva u marcijalnim umetnostima, jedini na način da ukida i
obesnažuje sve druge ciljeve (u marcijalnim umetnostima, naravno), odreñujući im time ne samo instrumentalnu vrednost i netrajni značaj u struktuisanju primarnosti marcijalističkog esteticiteta, taj cilj obuhvata prostor i
individualiteta i transindividualiteta, i apstrakcije i transapstrakcije, personalno-pojedinačnog kao transpersonalno-univerzalnog... ukoliko prihvatimo kao
smislenu i u istinu utemeljenu ideju da proces spajanja ili čin spoja dva (naravno transpsihološki shvaćena) entiteta u domenu bivstvujućeg mogu da formiraju značenjsko polje tako prostranih i tako apsolutnih (nipošto:
apsolutizovanih) nivoa prostiranja.
U marcijalnoj umetnosti iai-do na nivou soptvene datosti je, kako mi vidimo, jedino i samo njena ontognostička dimenzija. Preduslov odnosno uslov
koji je potreban, ali samim tim nije i dovoljan, u iai-do, je ukidanje kao prototip, protomodel i stvarnosni praksis ove umetnosti. Tako kreator – individualac, stupajući u prostore iai, mora da zadovolji uslove ukidanja, i to samim
tim (premisivno) što intendira da stupi u kreativne prostore iai, čulno-materijalne stvarnosti i čulno-materijalne datosti, i to na nivou perceptivno-svesnog,
čulnog i osetilnog, ali i na nivou intra-ukidajućeg, on mora da onemogući,
činom i akcijom iz sebe i za sebe, postojanje „nečeg“ van vlastitog sopstva
183
(ili, na perceptivnom nivou, izvan „ja“) ne samo kao entiteta, već i kao fenomena. Ovo se ukidanje dešava, a ne postiže; ono je rezultat koji nastupa neminovno i po automatizmu, ukoliko se zadovolji premisa: stupanje u kreaciju
iai-do, i imanentnim i transcedentnim modelom generalnog pristupa, izmeñu
kojih je uspostavljeno odnošenje slično uzročno-posledičnom (kauzalnom).
Ukidajući (trenutno aktuelnu) percepciju o svetu, stvarnosti i prostoru jestenja i recepciju o dejstvu, delovanju i akuelnosti entiteta koji su „izvan“ i
„spolja“, koji su (iz)van „ja“, homo creans iai-do umetnosti stupa u drugi nivo
ukidanja: on ukida vremenske fenomene – prošlost, sadašnjost, budućnost i
potencijalitet, što je generalna i (previše) uopštena pretpostavka za ukidanje
decidirano odreñene noetičke kategorije – prakse, čime se ne samo stavlja u
zagrade, već ukida sa suštastvenog – delujućeg i jestećeg „trona“ pre u iai. Na
pojavnom nivou značenja, ukida se poznavanje veštine, ukida se prethodno
učenje i bavljenje, ukida se metodološka praksa, ukida se ponavljanje i uvežbavanje, ukidaju se uticaj i značenje učitelja ili majstora koji poučava i, konsekventno, ukida se vlastito sopstvo koje je „ispolirano“ i „ekstrapolirano“ u
toku do tada postojećeg praksisa iai-do. Ovime se omogućava negacija naučenog, „od spolja prihvaćenog“, introjektovanog, bilog i bivšeg, u prošlosti
postojećeg, onoga što je ostavilo trag ili zapis u kreatoru iai-do. Ovo umeće,
koje je samo pred-čin za umetnost iai-do, liči na nivou deskripcije, na transcendentno subjektivno iskustvo, mada je pre filosofijski čin nego psihološki,
jer je potpomognut voljom. Naizgled proističe iz slobodnog i znači vaspostavljanje slobodnog, ali je, u nultoj tački njegovog proizvoñenja, (ipak jedan)
deterministički stav. Refleksija tog stava aktualizuje se do oblika ispoljavanja
na narednom stepenu ukidanja (koji podrazumeva i pretpostavlja (i) prethodna dva: to je ukidanje svesnog „u sebi“, ukidanje prakse „umetnikovanja“ i
odricanje od statusa individualnog bića, kao i ukidanje predikativnosti delanja (umetničkog praksisa iai-do).
Nakon sukcesivnog niza ukidanja, analitički determinisana svesnost postavlja pitanje: a šta ostaje u aktuelnosti, bilo na nivou entiteta, bilo na nivou
fenomena. Da li je vaspostavljeno „sveprisutno ništa“ koje ne podrazumeva
negativni nestanak svega, niti „prazninu“, nedostatak bilo kojeg postojećeg?
S obzirom da je priroda – suštastvo iai-do umetnosti orijentisana ukidajuće prema dualnosti doživljaj – ekspresija, kao i prema trojstvu – vremeno –
vanvremeno – bezvremeno, promišljanje „preostalog“ je limitirano prethodnim i preliminarnim uvidima u ukinuto, u način ukidanja ukinutog, u razloge
ukidanja i doista otvorene potencijalne nivoe ukinutosti, čemu tek posthodi
upit o generalnim premisivnim mogućnostima bilo kakvog važenja „preostalog“ prostora.
Naglašena je intencija iai-do da bude forma umetničkog praksisa, te prostor nestvarnog, ne-stvarnog, nestvorenog, imaginativnog, ne-postojećeg. Ona
utemeljuje iai-do kao autentičnu formu umetničkog praksisa. Drevni iai-individualci kao da su anticipirali, naravno na nivou lucidne slutnje, da će tek ovovekovne duhovne nauke (a posebno estetika) ustoličiti princip nestvarnosti
kao strukturalni u (svakoj) umetnosti.
184
II
Sledbenicima borilačkih veština i marcijalnih umetnosti, pripadnicima
hermetičkih grupa, misticima „prizemnije orijentacije“ i srodnim strukturama
(gde ćemo, u cilju opštosti, konotativno podrazumevati i individualce u iaido), blizak je i gotovo samo po sebi razumljiv, govor o „nemogućnost verbalnog iskazivanja“, „neopisivost“ iskustva (i u iai-do), „neprenosivost“ na drugu
osobu, nemogućnost „izražavanja“ o prostoru jestenja i važenja u i unutar
marcijaliteta... što, kao empirijski proverljiva činjenica (na nivou subjektivnog iskustva) izgleda usvojivo, primenljivo i u skladu sa kriterijumima istine,
dobrim delom kod onih sledbenika ovih sistema kojima je evidentnost praktičnog i ličnog utemeljujući kriterijum važnosti. Na (prolaznu) fazu usvajanja
ovog i ovakvog stava nije imuna većina onih koji iskustveno poznaju autentičnost individualne obojenosti praksisa svake od marcijalnih umetnosti, i stav
takve determminacije bi mogao da važi sve do diskurzivnosti mišljenja (ali i
mišljenog), koje ekspresivnu analogiju ima u diferenciranom jeziku. Dužni
smo da usvojimo Adornovu opasku¹, koju parafraziramo, da sve mišljeno (ali
i doživljeno, pretpostavljeno, bivstvujuće...) ima analogni nivo adekvatnosti
sa jezičkim ekvivalentom, odnosno da se svako značenje može potpuno i bez
ostatka utemeljiti u jeziku (odnosno njegovim ekspresivnim sredstvima u semantičkom sloju). Mišljenje koje se ne može „izraziti“ na nivou jezika, misao
bez verbalnog ekvivalenta ne samo što ne može da pretenduje na istinitost,
utemeljenost i važenje, nego ni na elementarni nivo postojanja, odnosno, u
Adornovom kritički intoniranom duhu: „... mišljenje koje ne može biti u jeziku, ne samo da nije povesno mišljenje, već nije mišljenje uopšte...“ Ovo
shvata samo mali broj onih koji se bave marcijalnim umetnostima.
Izuzetno je (procentualno) veliki broj umetnika iai-do koji o vlastitom
iskustvu govore metaforično, konotativno, asocijativno, smatrajući da je denotativno i u jeziku utemeljeno odreñenje vlastitog i sopstvenog iskustva nedostižan cilj, kao i da bi svaki takav pokušaj valjalo apriori osuditi i
anatemisati zbog unapred pretpostavljene nemogućnosti.
Estetička dimenzija iai-do ustoličuje i podrazumeva jedan metajezik, u
praksi i u upotrebi, čije su deteminacije prevashodno kreativno-ekspresivne,
a mnogo manje komunikacijski, odnosno značenjski-transpozicijski orijentisane. Imenujuće-označiteljska dimenzija njegova je formirana od jedinica
značenja struktuisanih po kanoničkim modelima transindividualne vokacije,
a prostore zasnivanja ovaj metajezik traži (pitamo se – da li i ostvaruje?) u domenu samopovratne sprege značenjskih jedinica iai-do, nipošto u pokretu, u
dešavanju, u stupanju u aktuelnost, u „estetskom procesu“ umetnosti iai-do.
Gde će da stigne, zavisi od onoga koji ide.
(Helvecius)
185
III
Umetnici iai-do opredeljenja su, kao konstitucioni faktor uspostavljanja
sopstvene prakse (u iai-do) usmereni i upućeni na katanu. Suština njena, generička i funkciona, je da je sablja, odnosno oružje, po pravilu, u domenu
(hladnog) oružja vrlo moćno i efikasno. U mitsko-legendarističkom sloju značenja, pridaje joj se epitet „najmoćnijeg oružja na svetu“, odnosno koje postoji. Umetnost iai-do podrazumeva prekôdiranje značenja katane iz oružja u
ne-oružje, što istovremeno predstavlja i proširenje značenja u predmet ili objekt, ali i suženje, putem unificiranja jedinstvenosti i „samosti“ koji joj se pridodaju. Negiranje funkcije oružja ovom predmetu, meñutim, ne ukida i
njegovu predmetnost. Ukoliko je tumačenje, poimanje i vrednovanje katane
kao ne-oružja u iai-do pravilo, nemoguće joj je (katani) negiraiti da je (barem)
nekakav predmet, nešto dato i postojeće u svetu čulno-materijalne stvarnosti,
u sferi objekata. Brojni su eufemizmi koji se mogu čuti od sledbenika iai-do,
za koje oni veruju da su proistekli iz njihovog individualnog iskustva, naravno empirijskog, tipa: „spojiti se sa sabljom“, „ne osećati sebe i sablju kao
razdvojenost“, „saživeti se sa sabljom“; jasno je da se, ipak, radi o metaforici,
više ili manje nadahnotoj, s obzirom da je jasno da se, i u datom slučaju, radi
o „umetničkoj iluziji“, kakve su, očigledno, u dosta čestoj upotrebi u teorijskoj dimenziji iai-do.
Umetnik iai-do jeste to što jeste i ostaje to što jeste; katana ostaje katana
– naravno, na nivou složenijeg, „nepesničkog“ mišljenja. Meñutim, odnošenje iai-do umetnika prema „predmetu“ podložno je polimorfnoj i polivalentnoj ekspresiji. Iai-do umetnik polazi/stupa u neminovno odnošenje „sa“ i „ka“
objektu u cilju (ili sa ciljevima) „oformljenja“ i pro-izvoñenja umetničkog
dela. Konotativno se podrazumevaju makar i potencijalni konzumenti. Delo
(ergon) je, kao središte i kao posredovana kategorija izmeñu umetnika i publike, izostalo; ono je ništa; ono je nigde. Vrhunski učitelji iai-do bi želeli da
nas ubede u translične, transindividualne i transpersonalne nivoe važenja i
važnosti „dela“ vlastite kreacije, kao produkta praksisa sopstvenog umetnikovanja u umetnosti iai-do. Iz tog razloga su i sprovedena sistematizovana i
graduisana ukidanja. Tek će redak indiviualac, nadesteta i nadčulno orijentisani znalac (što inscipijent autentičnog umetničkog dela uvek i kao po pravilu
mora da bude), imati afiniteta i senzibiliteta za anticilj, antidelo, negativnu
afirmaciju jestenja dela iai-do umetnosti, za njegovo imaginarno-nestvarno
suštastvo, za njegovo ne-postojanje, koje je, ne uvek paradoksalno, „stavljeno
u postojanje“.
Negacija objekta, na bilo kojem nivou, sa bilo kojim intencijama i uz bilo
koje pretpostavke, pa čak i onu koja pretpostavlja radikalni solipizam ili „ugao
posmatranja“ vrhunski subjektivne determinacije, ne ukida objektnost objektu. Katana nije ukinuta; njoj se može priznati instrumentalna ili marginalna vrednost ili uloga; može joj se poreći funkcija, forma i upotreba; može se
projektovati u mitsku, kultnu, bajkovnu i legendarističku sferu; može joj se
186
pri-dodati čitav sistem konotativnih značenja koja ona, po sebi i iz sebe, ne bi
konstituisala, bez primene ovakvog, sistematizovanog vida pomaka značenja.
Sve to, ipak, nije dovoljno da na nivou jestenja i objektnosti ukine katanu kao
predmet-objekat, što, kao što vidimo, ostaje samo dugotrajni san, ali i mikrosocijalni mit mnogih generacija iai-do umetnika, koji bi, radikalizujući svaku
inetenciju ukidanja i poricanja, pretpostvaljeni finalni, krunski uspeh i dokaz
(ili „dokaz“) o sveukidivosti potražili i proglasili u ukidanju katane, kojom se
(katanom), evo već vekovima, bezrezervno služe, u koju veruju, sa kojom govore, sa kojom žive i umiru, sa kojom umetnikuju i koju, na ontičkom nivou,
žele da ospore, što vidimo samo kao naglašenu i eksterizovanu samosvest,
koja, u činu poricanja, traži, po modelu negativne dijalektičke metode, potvrdu i vaspostavljanje vlastitog apsolutiteta i aprioriteta, važnosti, važenja,
bivanja i jestenja.
Smrt je najveće delo svakog čoveka.
(La Rošfuko)
187
IV
Vrhunska je, primarna i apsolutna „ne-praktična“ religioznost (u premisi
barem) iai-do. Svako praktikovanje iai-do i bivanje u njemu, shvaćeno najopštije-pojmovno ili na nivou pojavne konkretnosti, ne poznaje, ne priznaje i
ne podrazumeva transcendenciju božanskog, nadreñenog tipa, svest ili biće
koji su odvojeni od ljudskog (u mišljenju, delanju, verovanju...) i istovremeno
nadreñeni ljudskom, a koji bi bili večni, neprolazni, nestvoreni, nesmrtni... što
su elementarni božji atributi u većini (barem velikih – objavljenih) religija.
Time ne tvrdimo da u iai-do nije stavljen akcenat na veru, verovanje i vernost.
Kao da su potpuno nesvesno, intuitivno i „projekcijom kroz vreme“ naslutili
jedno od epohalnih dostignuća savremenih duhovnih nauka – da je ideja boga
detinjasta, a religijski kontekst (institucionalnog karaktera) simplifikovan, homogenizovan, manipulatorski, kičerski... drevni učitelji iai-do su do radikalizma i paroksizma zaoštrili pitanje egzistencijalne situacije umetnika u iai
(odnosno: iai-do). Njemu se odriče uslovljenost i uzrokovanost „ništavnosti
stvari“ u iai. Pred sobom, umetnik nema boga, nema svest, nema introjekciju
raja niti pakla, zasluge ili kazne (mada usvaja u delu sveta u kojem je nastao
iai utemeljeno učenje o karmi i važenju zakona karme, naravno, ako je budist
po religioznom opredeljenju).
To dovodi do apsolutne usamljenosti i naglašenog indidualitata, kao i do
drastične radikalizacije odgovornosti. Na nivou pojavnih oblika, to bi značilo
da npr. jedan pokret sabljom kroz vazduh nije ni „božanski dar“ niti „poklon
nišćem biću“, niti „božansko nadahnuće“... mada, u nereligijskom značenju,
u iai-do ostaje ustoličeno verovanje u giri (dug, dužnost, obaveza moralnog
tipa, vrhunske lične i individualne vokacije), zenovsko verovanje u „Ono“ ili
„Ono Sveprisutno“... Kako je, u sistemu značenja i smisla prakse iai-do, lična
svesnost takoñe ukinuta u procesu kreacije i transformacije iai (odnosno: konkretne iai-prakse), šta činiti, misliti i biti ostaje kao artefakt neuslovljen i neuzrokovan bilo transcendencijom bilo imanencijom. Na psihološkom nivou
značenja, ljudskom biću – individualcu se ukida moćna zaštita i prostor bekstva u okrilje „velikog boga oca“: ne postoji instanca kojoj bi se valjalo, u
umetničkom procesu iai, obraćati pitanjima, tražiti pomoć, podršku ili potvrdu
vlastitosti odnosno afirmativnosti (prakse iai-do), niti pak očekivati nagradu,
kaznu ili odgovor, što je presudna tačka u formulisanju negativne noetike iaido, koju implicitno, tokom ovog izlaganja, uvek kontiramo i postuliramo.
Jedina moguća, jedina preostala instanca „prema“ i „ka“ kojoj je moguće
okretanje nije više ni ljudsko biće, na nivou sopstva, sa individualnom svešću; to nije ni katana, kojoj je ukinuta čak i fenomenalna datost; to nije ni učitelj, koji je samo karikaturalna senka arhetipa oca, ali je, u odsudnom i
presudnom trenutku suočenja u iai-do, u potpunosti nemoćan i nekompetentan ne samo da dela ili misli („za“ i „ka“ sledbeniku), već i da progovara; to
188
nije ni veština, umetnost, praksis... iai-do, jer im je primarno važenje ukinuto;
to nije ni on sam (sledbenik), niti „njegov lik u ogledalu“, jer je upravo završen proces samoukidanja, kako izgleda, trajno, definitivno i bespovratno.
Zato smatramo trajno otvorenim pitanjem: kako se teorijski i filosofski
može misliti o iai-do; kako ustoličiti i vaspostaviti misaonu tradiciju iai diskurzivne intencije i pred-odreñenosti? Konačno, kako postati, ostati, opstati i
biti misleći subjekt u suštastvenoj, samoodreñujućoj i samoproizvodećoj dimenziji iai-do?
Slavu prepusti drugima.
Krivicu preuzmi na sebe.
(Seneka)
¹Ovu je ideju Adorno podrazumevao, ne samo konotativno, tokom svog rada; izložena je (prvenstveno) u: Theodor W.Adorno: NEGATIVNA DIJALEKTIKA I ŽARGON AUTENTIČNOSTI.
189
Trebalo bi se ponositi bolom.
Svaki bol nas podseća na naš visoki položaj.
(Novalis)
SETSUBI (OPREMA ZA IAI-DO)
Sve borilačke veštine ili marcijalne umetnosti imaju viševekovnu tradiciju
propisivanja, na opštem nivou važenja ovog (ili ovih) pravila, svih delova odeće
i opreme koji se podrazumevaju u svim prilikama vežbanja ili učenja (te veštine
ili umetnosti), načina njihove upotrebe ili primene, vremena, mesta, tehničkih
postupaka pri njihovom korišćenju, dok, na nivou pojedinačnog, propisuju zakonitosti ili barem opšteprihvaćene standarde korišćenja odeće i opreme u svakoj konkretnoj ili tipskoj situaciji: pri uobičajenom, svakodnevnom vežbanju,
pri ritualnim, ceremonijalnim, magijskim ili sakralnim vežbanjima (za svaku
vrstu i svaku priliku ponaosob), pri javnim demonstracijama, na ispitima – polaganjima za zvanja, u toku usamljenog ili individualnog rada, pri konsultacijama ili razgovorima sa Učiteljem ili Majstorom. Kao specifično propisana
odeća i oprema (za vežbanje), dosta se često javlja ona koja se koristi u periodima kazne, pokore ili pokajanja, ili, nasuprot, ona koja se koristi u svečanim
prilikama, promotornoj ceremoniji, ceremonijama posvećenim promeni ili
ustoličenju godišnjih doba, menama Meseca, posebnim datumima u godini, čija
je posebnost ustoličena bilo prvenstveno magijskim premisama, bilo jubilarnošću vezanom za sledbenika, njegovog učitelja, grupu, školi, stil, pravac, tradiciju tog ogranka. Posebnu grupu setsubi obuhavataju odeća (najčešće) i
oprema (prvenstveno teorijska pretpostavka) pri posmatranim ritualima i u periodima žalosti.
Iai-do – ceremonijalno-ritualna veština ima vrlo koherentan i precizno
formalizovan sistem ponašanja i vladanja, čiji je jedan deo struktuisan kao sistem pravila i propisa o vrsti, izboru, boji... odeće i, analogno tome, opreme,
ritualnim oznakama, oznakama zvanja, čina, statusa, stepena napredovanja u
hijerarhiji stila, škole, pravca, tradicijskih oznaka... koje, generalno posmatrano, imaju dvojaku genezu: predstavljaju „produžena opštila“ (termin je Mekluanov) nastala po zahtevima magijske, hermetičke, okultne empirije, (kojoj
samo retki pojedinci poznaju doslovno i dosledno sve uslovljenosti i uzročnosti), manifestovanih na nivou pojavnih oblika – setsubi, i, kao druge, čitav
niz sistematizovanih označitelja za označeno u domenu ritualno-ceremonijalnog, hijerarhijskog, kodifikatornog... što je, očigledno, barem prvi nivo prekôdiranja u odnosu na prvu funkciju. Tako, izbor boje, vrste i kroja odeće,
načina njenog nošenja ili čuvanja... predstavlja „stav po sebi“ u regulativnoj
praksi iai, kao i kod ogromne većine klasičnih i tradicionalno orijentisanih veština. Razlažući pojedine elemente ove prakse, pronalazimo na Orijentu dosta
staro verovanje, u potpunosti autohtono, da, na primer, boja u odnosu na doba
dana, godine, delatnost, način postupanja sa njom (gledanje, nošenje takve
191
odeće...) sasvim precizno utiče na stanja svesti, emocionalnu stabilnost, koncentraciju, imaginaciju, kreativnost, suptilitet ili gašenje (preterane) osetljivosti... što je praktičnofilosofska ili praktičnopsihološka postavka, nadasve
empirijske geneze i uzročnosti.
Svi delovi setsubi za iai-do su ritualni predmeti, što je čvrsto pravilo
barem u tradicionalnim formama ove umetnost, i prema njima vlada sakralno
strahopoštovanje, pri čemu su oni (predmeti...) omeñani nizom tabua i sistemom tabuizacija – zabrana gledanja, zabrana davanja, zabrana nošenja, zabrana promene u formi ili izgledu... od kojih je opšterasprostranjeni
univerzalni tabu koji zahteva punu ličnu pripadnost i individualnu upotrebljivost svih delova odeće i opreme. Počev od najsvetijeg sakralnog objekta – katane, pa sve do naizgled sasvim sporednih zurika, podrazumeva se, ne samo
konotativno, da će svi ovi predmeti biti upotrebljavani i korišćeni samo do
strane jednog pojedinca, što, po pravilu, znači njihovog vlasnika ili sopstvenika, i da neće doći čak ni u ruke nekome drugome. Ovaj je tabu interesantnog ustrojstva, jer se razlikuje od velike većine tabua u ljudskoj civilizaciji po
tome što nije vertikalno otvoren: osobe nadreñenog ranga i opšteg autoriteta
primarno nisu osloboñene poštovanja ovog tabua. U domenu iai-do to znači
čak ni Majstor, Učitelj, rodonačelnik škole... kao po pravilu čak i ne uzimaju
u ruke delove setsubi koji pripadaju njihovim učenicima ili sledbenicima.
Ceremonijalno poličnjavanje i individualno ″zatvaranje″ delova setsubi
vrši se putem niza prvenstveno samostalnih rituala osvećenja ili posvećenja,
da bi se naglasila lična nota, kao i trajna pripadnost predmeta sopstveniku, ali
i sopstvenika predmetu, i izvodi se, kao po pravilu, simbolički čin prenošenja
najčistijeg vida neponovljivosti i individualnosti, i to materijom koja pripada
samo i jedino tom pojedincu, kao što je krv (najčešće) ili pljuvačka, ili pak sekretima seksualnog porekla u seksomagijskim ograncima iai, kao i dodirivanjem i držanjem (u rukama). Ezoterični vid lične vokacije je samostalna
izrada, gde su udruženi interaktivno delući elementi ličnog napora da se predmet izradi, vreme i energija utrošeni samo u tom cilju, vlastita kreacija predmeta (takoñe vrhunski individualna radnja) i, kao definitivno odrešenje,
doživotno lično korišćenje tog predmeta.
Praksa i tradicija lične izrade su usmerene prvenstveno na grupu označiteljskih predmeta u iai-do, a neuporedivo manje na npr. katanu ili hakamu,
za čije izrade je potrebno znatno (barem) zanatsko umeće, i izrada ovih predmeta pre predstavlja izuzetak nego pravilo, izuzev u vrlo specifičnim slučajevima. Gubitak katane ili njeno drastičnije nepoštovanje se ritualno kažnjava
ličnom izradom nove katane, čime se na simboličkom nivou važenja izvršava
i autokažnjavanje i ukidanje krivice na individualnom planu.
Kao produkt lično-individualnog ustrojstva setsubi, relikt u današnjem
svetu iai predstavlja opštepoznata i opšteprihvaćena praksa da se sledbenik
sam – bez obzira na rang ili nivo napredovanja u hijerarhiji iai-do – samostalno i bez ičije pomoći stara o svojoj setsubi i njenom održavanju. Stari učitelji bi rekli: u cilju poštovanja svog setsubi i umetnosti kojoj služi.
192
Ženske osobe, sluge, pomoćnici...imaju striktnu zabranu da uopšte dodirnu sakralne predmete setsubi. U slučaju da ih, u nekim uobičajenim situacijama valja pomeriti, njihova je obaveza da zamole „gospodara“ da to učini.
Jedan od ateorijskih, na pojavnom nivou ispoljavanja vidljivih rezultata
postojećeg sistema pravila vezanih za setsubi, jeste i činjenica da spoljašnji
posmatrač može da tačno i nedvosmisleno utvrdi, gledajući pojedinca u toku
rada iai-do, sve spoljašnje pokazatelje o njemu, koji su, na tom nivou uviñanja, relevantni: njegov rang, razlog, svrhu i formu vežbanja, trenutni i trajni
status u okviru veštine iai-do i u školi ili stilu kome pripada... kao i čitav niz
manje značajnih, ali sistemom pravila izbora setsubi odreñenih (prvenstveno)
detalja.
Pomenućemo samo osnovne delove setsubi, koji su nezamenljivi u toku
bilo kojeg vežbanja i koji se upotrebljavaju u svim standardnim vrstama vežbanja, rada i izvoñenja iai-do:
UWAGI
Uwagi je gornji deo kimona odnosno gornji deo odeće za vežbanje (naravno, ne smo) iai. Za razliku od jednostavnog i najčešće jednobojnog gornjeg dela kimona u „masovnim“ borilačkim veštinama, uwagi se u iai-do
javlja u vrlo velikom broju modaliteta, koji su ponajmanje u domenu funkcije,
manje u domenu kroja, a najčešće u domenu boje, vrste tkanine, ukrasa ili oznaka. Ovaj deo odeće je predviñen da na sebi nosi nadaleko najveći deo dekorativnog sloja značenje setsubi, ali i, što je važnije, označiteljskih signuma:
oznake ranga, stila, namene vežbanja...
HAKAMA
Hakama je drevna samurajska odeća čija je prvobitna namena da predstavlja deo jahaćeg pribora ili jahaće odeće. Za ovu svrhu je izuzetno podesna,
jer je to vrlo široka, vrlo prostrana, vrlo udobna i u potpunosti nesputavajuća
odeća, što ju je, gotovo po automatizmu, učinilo optimalnom odećom za gotovo sve klasične borilačke veštine ili marcijalne umetnosti. Naravno da nije
samo i nije jedino funkcionalnost ove odeće prevagnula pri njenom izboru za
standardnu odeću za praktikovanje i ostalih marcijalnih umetnosti u kojima je
njena upotreba standardizovana. Naprotiv, smatramo da su presudniji bili razlozi tradicije prisutne tokom vekova u kojima je (i) nošenje hakame, održanje
duha, klasičnih oblika, pa i odeće, koja je (tradicija) punu funkcionalnu primenljivost imala zaključno sa srednjim vekom, naravno ne samo i ne prvenstveno u marcijalnoj nameni.
193
OBI
Obi je pojas, deo odeće u potpunosti poznate namene i funkcije svim
sledbenicima borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti. Za one koji su imali
manjih kontakata sa iai-do i srodnom grupom veština ili umetnost, relevantan
je podatak da se on nosi ispod hakame i da nije većim delom vidljiv (naravno,
posmatranjem od spolja). Funkcija pojasa je da fiksira katanu ili omogući
trajno nošenje katana uza se. U toku vežbanja, kada je katana izvan korica,
one trajno ostaju za pojasom, jer je veoma mali broj (najčešće situacionih)
vežbanja koja podrazumevaju i upotrebu korica.
Način (ili, tačnije: načini) oblačenja uwagi, hakame, stavljanje obi, stavljanje katane za pojas... su strogo kanonski odreñeni i predstavljaju deo ceremonijalno-ritualne tehnike iai-do (kao i, naravno, obrnuti proces: vañenje
katane iz korica, skidanje pojasa...).
ZURI
Za razliku od većine borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, gde je
pojedinac u toku većine svih vežbanja, a naročito pri standardnom ili svakodnevnom, po pravilu i analogno ustoličenoj i regulisanoj praksi, bosonog,
što predstavlja jedan od elementarnih zahteva u toku vežbanja i potpuno je
funkcionalno sa stanovišta vežbanja, iai-do se praktikuje sa obućom na nogama – zuri – koja je takoñe nacionalna obuća Japanaca sve do 20. veka, pa
čak i do današnjeg dana u onim delovima zemlje gde su mentalitet i tradicija
ostali, u pogledu odeće i obuće, dobrim delom netaknuti i, naravno gde to klimatski uslovi dozvoljavaju, s obzirom da je ovo otvorena obuća.
Zuri su standardizovane i serijski se proizvode (naravno, za razliku od
starijih oblika zuri ručne izrade koje su pravljenje od rafije i sličnih materijala). Mada postoji jedan opšti tip – model svakodnevnih zuri predviñenih ne
samo za praktikovanje marcijalnih umetnosti, već sa mnogo širom namenom
i univerzalnijom funkcijom, kod iai-praktičara, naročito u svečanim ili sakralnim prilikama, na demonstracijama ili egzibicijama, mogu se često videti
ne samo kvalitetniji, nego i dekorisani, višebojni, prošireni, posebno opšiveni... primerci zuri.
KATANA
Centralni objekt ili najvažniji predmet sakralne vokacije, kult-objekt –
katana, dugačka samurajska sablja, po funkciji je osnovni i najvažniji deo setsubi za iai. Za bilo koju vrstu vežbanja ili rada iai-do isključivo dolazi u obzir
(lična) sablja; danas, za pripadnike drevnih porodica u kojima je katana svetinja, sablja ritualno nasleñena od predaka. Za manje srećne smrtnike ili „sko194
rojeviće“, odnosno one koji sebi ne mogu da priušte kupovinu originalne sablje koja je kovana u prethodnim vekovima (a što je, kao po pravilu, slučaj sa
sledbenicima iai-do izvan Japana), izbor i nije veliki: standardna, serijski
proizvedena katana. Takoñe je pravilo da je katana, koja se na bilo koji način
upotrebljava u iai, naoštrena, i to u potpunosti; nisu dozvoljeni oblici kao što
je tupa oštrica, prividna oštrina ili slični „prelazni oblici“.
Tradicija iai-do zahteva, to ponovo naglašavamo, i u okviru savremenog
vežbanja, punu ozbiljnost pri radu sa sabljom, poštovanje sablje i vežbanje sa
njom, očuvanje principa ličnosti i individualnosti pri korišćenju sablje i rukovanju sa njom, poseban tretman katane kao sakralnog predmeta, uzimanje
sablje u ruke samo u cilju vežbanja, odnosno u strogo propisanim prilikama i
potpuno funkcionalno.
Ja sam protiv mog brata.
Moj brat i ja smo protiv naše porodice.
Naša porodica je protiv našeg roda.
Naš rod je protiv celog sveta.
(Kenzo Yasuda)
195
Još od davnih vremena,
oni koji umaju osećaj za profinjenost,
nalaze užitak u pronalaženju istine
o stvarima i u njihovom doživljaju.
(Basho)
CEREMONIJALNO-ETIKECIONA TEHNIKA
Analitičko istraživanje svakog konkretnog pojavnog oblika tehnike, vrste
tehnika ili vežbanja u svim borilačkim veštinama ili marcijalnim umetnostima, nedvosmisleno ukazuje na njihovu autohtonu ritualnu prirodu. Opravdano i smisleno zasnovano je moguće povući generičku liniju, najčešće dosta
direktnu, izmeñu pojedinih grupa tehnika ili vrsta vežbanja i prototipa - rituala
poznatog na tom tlu ili nekog od opštije rasprostranjenih rituala univerzalnije
namene, s obzirom da one (tehnike...) predstavljaju simbol-čin magijske, kultne, okultne, hermetičke... svesti, najčešće utemeljenje u dosta duboke nesvesne strukture individuuma, grupe, zajednice ili čak i ljudske vrste.
Za razliku od ovakvih rituala i njihovih derivata – tehnike marcijalnih
umetnosti, postoje rituali ceremonijalnog ustrojstva, kojim je forma ostala dobrim delom nepromenjena i koji su univerzalne rasprostranjenosti, ali čija je
sadržina ili preširokog nivoa opštosti, ili je polimorfna, ili je pak otvorenoprojektivnog tipa. U postojeću formu rituala se mogu, više ili manje smisleno
ili opravdano, projektovati različite, raznorodne, pa čak i uzajamno ukidajuće
sadržine, od kojih nijedna ne može da pretenduje na primarnu i neopozivu
važnost, čime bi relevantno potisnula ostale potencijalne sadržine. Specifičan
je slučaj kada se sadržina očigledno „izgubila“ u kontinuitetu vremena, i ostao
je samo ritual-gest, radnja, činjenje... što je dosta čest slučaj sa većinom prvenstveno etikecionih vežbanja u tradicionalnim marcijalnim umetnostima.
Sa druge strane, postoje elementarni gestovi, pokreti, činovi... čija je sadržina
očigledno simbolička, ali koji su prekôdirani do nivoa opšteprihvatljivosti i
opšterazumljivosti (u periodu svog nastanka), te je tako sveobuhvatna opštost
uslovila njihovu jednostavnost, koja, paradoksalno, nije praćena i jednoznačnošću. Takvi činovi ili gestovi bi bili npr. klečanje (spuštanje u niži položaj
od bića ili osobe kojima se priznaje primat, viši autoritet ili potpuna nadreñenost), klanjanje (obaranje pogleda prema pretpostavljenom biću ili osobi
kojima se priznaje nadreñenost ili viši rang, pri čemu je tabu gledanja, makar
i trenutno uspostavljen, jedan od najšire rasprostranjenih u ljudskoj civilizaciji, sa obimnim konotativnim sadržinama i značenjima), kršćenje (orijentacija u četiri pravca ili odreñivanje četiri Elementa...), ljubljenje ruke, delova
odeće, svetog predmeta... (što je opšti vid iskazivanja elementarne naklonosti i/ili poštovanja), pri čemu su prva dva gesta najopštije primenjeni i prihvaćeni u marcijalnim umetnostima, kako u tradiciji, tako i u savremenosti.
197
Ceremonijalna i etikeciona praksa iai dosta je elementarna, gotovo jednoznačnog simbolskog ustrojstva, najčešće prvog stepena prekôdiranja. Njen
osnovni cilj (mada je nezahvalno praviti distinkciju ciljeva na osnovne i izvedene u svim gestularnim radnjama, koje su, kao po pravilu, višestruko konotativne) je, na elementarnom nivou značenja, ritualni čin iskazivanja poštovanja
prema kultnom objektu - katani, prema sakralnoj praksi - vežbanju ili izvoñenju iai-do, eventualno prema prisutnima – nadreñenima i, na nivou elementarne
etikecije, svim prisutnima, kao i, na nivou introvertno orijentisanog smisla i važenja, iskazivanje poštovanja prema sopstvenosti, prema osobi, činu i delanju
(prvenstveno iai-do) onoga koji je neposredno pred praksisom rada veštine ili
usavršavanja umetnosti. Ne samo konotativno, ceremonijalna tehnika, inače
standardizovana, univerzalno propisana i opšteprihvaćena, ima, na nešto dubljem nivou značenja, intencije uspostavljanja kontakta, dodira, relacije, odnošenja... sa katanom, sa vlastitim sopstvom, sa činovima i procesima vežbanja i,
konačno, sa putevima ka nesvesnim strukturama koje su, po rečima tradicionalnih učitelja, jedino izvorište i jedino ishodište autentičnog rada i izvoñenja
tehnike iai-do.
* * *
Ceremonijalnu tehniku možemo prihvatiti i kao uvodni, početni, preliminarni deo kompletuma vežbanja, kao elemenat usredsreñenja, intenziviranja, koncentracije, negacije spoljašnjih čulnih i unutarnjih telesno-manifestnih
utisaka, odnosno, kao punu, potpunu i efikasnu pripremu za rad. Završni deo
– završna ceremonija bi predstavljala pandan – povratak u svet čulno-materijalne realnosti, izlazak iz prostora smisla i važenja iai-tehnike, simbol-čin završetka, dovršetka, izlaska iz rada, vežbanja ili izvoñenja.
Ceremonijalna tehnika iai-do koju prezentujemo (a koja je samo jedan
od važećih modela, po subjektivnoj proceni autora, primus inter pares) obuhvata uvodnu i završnu etikeciono determinisanu tehniku, prvenstveno preliminarnog ustrojstva. Postoji odreñena nepodudarnost ne u toku i kontinuitetu
ove tehnike, niti u pogledu njenih pojedinačnih elemenata, već prvenstveno u
pogledu tačke – mesta kada se ona izvodi. Jasno je da se uvodna ili početna
ceremonija izvodi pre početka, a završna na kraju jednog vežbanja, rada ili izvoñenja tehnike iai-do. Ukoliko vežbanje ima jedan deo, odnosno ako traje u
kontinuitetu, ovaj elementarni model je potpuno primenljiv. Meñutim, ukoliko se vežbanje sastoji iz više sukcesivnih delova ili segmenata, tada bi, po
uputstvu i ustoličenoj praksi tradicionalnih učitelja, na početku i na kraju svakoga od njih valjalo sprovesti potpuni početni i završni ceremonijalni ritual,
što naročito važi na javnim izvoñenjima, demontracijama, u grupnom radu
(učenju, vežbanju...). Učitelji ortodoksne orijantacije bi insistirali i na kompletnom ritualu pre i posle izvoñenja svake zasebne grupe tehnika, makar ona
i ne bila vremenski odvojena od naredne, a naročito na početku i na kraju
svake kate, što ima i svoje smisleno opravdanje, jer je kata vrhunski samo198
stalna jedinica vežbanja sastavljena od grupe tehnika. Jedno decidiranije i rigoroznije pravilo upućuje da se uvodni, preliminarni ritual izvodi uvek pre izvlačenja sablje iz korica, a završni po vraćanju sablje u korice, bez obzira koja
vrsta vežbanja se izvodi i bez obzira koliko dugo traje, i bez obzira na broj izvedenih tehnika.
Uza sve poštovanje za tradiciju i ortodoksne forme, jasno je da bi, u slučaju svakodnevnog vežbanja, primena ovog pravila iziskivala vrlo česte primene ceremonijalnih rituala, s obzirom da i najobimnija vežbanja u iai-do koja
podrazumevaju jedno izvlačenje sablje iz korica i jedno vraćanje u korice, i
koja (vežbanja) obuhvataju nekoliko pokreta, kao po pravilu ne više od desetak, što vremenski kratko traje.
Apsolutni je, meñutim, zahtev da se ceremonijalno vežbanje u potpunosti obavi pri svakom vežbanju, bilo koje vrste i bilo koje namene; tradicija
kaže: i pri svakom uzimanju sablje u ruke (naravno, ne kao zasebno vežbanje,
već se odnosi na sam čin uzimanja, kao i na uvodno i završno pri uzimanju i
ostavljanju sablje, zajedno sa tehnikom koja je izvedena u meñuvremenu).
Uvodno ceremonijalno vežbanje počine iz stojećeg stava (Heisoku-dachi
ili Musubi-dachi); katana je dijagonalno isped tela, desna ruka drži donji deo
korica (sa kažiprstom na štitniku); položaj tela je energetski usaglašen, opušten, spokojan, izbalansiran „prema spolja“ ravnomerno na sve četiri strane.
Sledi zauzimanje seiza (klečeći položaj iz japanske tradicije, usvojen i opšteprihvaćen u klasici svih borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti), dok katana ostaje u istom, dijagonalnom položaju. Katana se spušta – polaže na tle
ispred sebe, neposredno i ne predaleko, tako da se pri izvoñenju rei ne dodiruje niti glavom niti rukama. Sledi izvoñenje rei – to je rei katani, koji traje
najmanje četiri sekunde. Katana se obema rukama izdiže ispred glave, paralelno sa podlogom, od u visini očiju,- što je demonstrativni element - „pokazivanje katane“, odnosi se na etikeciju prema posmatračima ili prisutnima
(bilo doista materijalno prisutnima, bilo samo pretpostaljenim, imaginarnim).
Ovaj deo ceremonije se uvek izvodi, bez obzira na prisustvo ili ne-prisustvo
posmatrača, učitelja, drugih sledbenika... U narednoj fazi, katana ostaje u desnoj ruci, normalno u odnosu na podlogu, odaljena od tela za dužinu normalno
ispružene ruke. Ovo je ritualni gest, „drugog izraza poštovanja“ prema katani,
odnosno prvi gestualni čin „preuzimanja katane“ kao i odgovornosti za nju;
to je istovremeno i „početak početka“ rada ili izvoñenja, jer je preliminarni
akt za stavljanje katane za pojas. Desnom rukom se donji deo korica približi
neposredno iznad tačke na desnom kuku (bez obzira da li je osoba dešnjak ili
levak, sablja se uvek nosi na levoj strani i vadi se desnom rukom, koja je, u
toku vežbanja, na „gornjem“, „višem“ položaju odnosno bliže štitniku), dok
leva ruka vrši pripremu za stavljanje katane za pojas – formira prostor, na
tačno odreñenoj tački, za ulazak katane u prostor izmeñu delova – obmotaja
pojasa. Sledi, direktnim pokretom, stavljanje katane za pojas, ali u i kroz levu
šaku, koja drži donji deo korica, gotovo do same drške (ostaje minimalan ili
skoro nikakav prostor) i, u završetku rituala, desna ruka zauzima uobičajeni
199
ceremonijalni položaj na nozi (butini), standardizovan pri zauzimanju seiza,
i poznat iz prakse svih borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti. Ovaj pripremni položaj u potpunosti odgovara nultoj tački uže strukture tehnika iaido, koje se izvode uvek iz položaja seiza, gde se, kao po pravilu, i završavaju.
Završni ritual je obrnutog redosleda i rasporeda radnji i gestova: katana
se vadi iz pojasa (naravno, sa koricama, kao što se i stavlja), stavlja ispred
sebe; izvodi se rei katani; katana se izdiže obema rukama ispred tela, do u visinu očiju; dovodi se u dijagonalni položaj ispred tela u seiza; u tom položaju
ostaje i po zauzimanju uspravnog stava, što je istovremeno i završni položaj
rituala završetka ceremonijalnog dela, odnosno etikecione tehnike.
Znakovi – simbol-činovi odnosno značenja gestova i radnji su, jasno je,
identični analognim u uvodnom ceremonijalnom ritualu.
Pravu mudrost si stekao kada prezreš
ceo svet i sve ljude.
Prosvetlio si se kada ti se to više ne gadi.
(Zen izreka)
200
A ipak, sage su pamćenje
najvišega i potreba jednoga:
tumačenje tih svetih saga.
(Helderlin)
IAI-DO KATE
Činjenica da su kate u svim, ali doslovno: svim marcijalnim umetnostima, najorganizovaniji oblik sistematizacije tehnike, njena prototipska kanonička struktura, verovatno je instruktivno uticala na odluku da u
prezentovanju iai-do učinimo takav izbor – alternativu, analogno kome će se
kompletum tehnhičko-ekspresivne ravni biti reprezentovan sa jedanaest zastupljenih kata, ali nije bila jedini, niti dominantni motiv. To takoñe nije ni
uvid u gravitiranje ka identitetu, u ravni pojavnih oblika, umetnosti iai-do i
(njegovih) kata, odnosno organizovanog evolutivno progredirajućeg sistema
formi, modela i načina u ova dva značenjska polja koja pokazuju znatan obim
interference. Presudan uticaj najverovatnije nije imalo ni saznanje o fenomenalnom identitetu sekularizovanih i singularnih tehnika iai-do, (koje, tako
odreñene, nisu u primarnoj funkciji kate) i njihovih analogona – parcijalnih
tehnika u kati. Prva od ove dve skupine je proistekla iz druge (sistem iai-kata),
podreñena joj je u domenu pojavnih oblika, značenja, smisla i tumačenja, i
uslovljena je i uzrokovana njome, u metodološkom sloju je pred-vežbanje,
funkcionalno kao uvertira u katu ili kate, koje puni smisao svog postojanja i
opstojanja konstituiše tek transformacijom u parcijalnu tehniku iai-kata.
Iai-do se misli kroz katu, s obzirom da je kontinuitet od četiri faze tehnike (kiritsuke, nukitsuke, chiburui i noto) već, sam po sebi, predstavlja višestrukost u odnosu na elementarnu parcijalnost pokreta. U iai-do, pokret i
tehnika nisu u identitetu, pri čemu je ova druga klasična superordinirana kategorija u odnosu na prvu, jer svaku tehniku čine više uzajamno nadovezujućih, gradiranih, i u cilju ustoličenja te tehnike struktuisanih, pokreta. Kada
postuliramo da se iai misli kroz katu, tada samo iznosimo činjenicu da, na
nivou mišljenja, predstava koja se formira kao pred-odreñenje, ali i (naknadni) uvid, odnosno nekakvo post-odreñenje, koje sledi iskustvu ili iskustvima
u domenu značenja singularnih iai-jedinica (bilo tehnika, bilo kate ili kata),
postoji težnja ka punoj i potpunoj identifikaciji dva, ipak meñusobno ne potpuno podudarna pojma odnosno značenjska polja: iai-tehnike i iai-kate. Ta je
težnja legitimna, i to ne samo s obzirom da se uspostavlja gotovo po automatizmu, prvenstveno iz razloga što je uvid u iai-tehniku ne samo posredovan, nego i, da radikalizujemo osnovnu zamisao, uslovljen prizmom
posmatranja odnosno vizusom – koji je prezentovanje, viñenje, ali i jestenje i
bivanje u kati, kao kata i kroz katu.
201
Iai-tehnika se poima kao (iai) kata i u vizusu ekspresivne ravni, odnosno
u domenu predmetno-prikazivačkog plana ove umetnosti. Kreator u iai, mada
se bavi kanonizovanim i ka standardizaciji upućenim vidom ekspresije, ukoliko se na umu ima iai-do kao uža struktura, dakle ne kao praksis učenja, vežbanja ili usavršavanja, već „iai kao iai“, a pogotovo ako se, čak i konotativno,
podrazumevaju opservatori (ili samo jedan opservator), bez dvoumljenja, po
nepisanom pravilu i analogno vekovima ustoličenoj praksi, demonstrator kate,
odnosno kata (s obzirom da je trajanje izvoñenja jedne kate vremenski dosta
kratko) – odlučuje se za prikazivanje kate. Na nivou pojavnih oblika, to se manifestuje kao model – prikazivanje kata, samo kata i isključivo kata, na demonstracijama, manifestacijama ili pri svakodnevnom, uobičajenom
prezentovanju i prikazivanju iai, iza čega, verujemo, ne stoji svesna odluka,
koja je nešto više uslovljena usvajanjem pozitivne tradicije i regulacije „pravila ponašanja“, koji podrazumevaju kate kao jedini legitimni ekspresivni vid
kada god je u pitanju vežbanje sa intencionalnim diskurzivitetom – „ka spolja“ ... a ponajviše je uslovljena (odluka za katu/kate) sistemom uvida koji su
rezultirali spoznajom da je iai-do, u svojoj biti, iai-kata, kontinuum i kontinuitet, višestrukost pojedinačkih formi koja tek ustoličuje celinu (kate).
Sa druge strane, moguće je, u okviru (svake) kate, odrediti njene činioce
– parcijalne elemente odnosno tehnike. Ono što ih čini katom, a ne grupom ili
serijom tehnika, je njihovo tumačenje, sintetički tretman, polimorfni i policentrični smisao, koji one konstituišu u svojoj nadparcijalnosti i nadsigurnosti – u kati. Sve pomake značenja i stepene prekôdiranja, koje time ostvaruju,
imaju da zahvale prvenstveno, ako ne gotovo i jedino tome, da im je individualitet redukovan analogno stepenu „katičnosti“ (mada ova kovanica nije
značenjski uvek najopravdanija), i, što valja akcentovati, tek nadstruktura –
kata (u iai-do, naravno), u znatnom stepenu, ali nipošto samo u ovoj marcijalnoj umetnosti) inauguriše strukturnost odnosno uspostavlja strukturnu
uslovljenost svake tehnike, shvaćene i kao singularnost i kao jedinične celine.
Dokaz ovome, doduše indirektan, valja tražiti i u činjenici da ista tehnika, jedinična (dok nije uvrštena i kanonizovana u katu) u različitim katama ili na
različitim mestima u kati ima drugačije, pa i znatno (sve do nivoa raznorodnosti ili čak i drastičnije suprotnosti) različit raspored, način izvoñenja, tumačenje, poimanje i značenje, sistem povezivanja sa prethodnom i sledećom
tehnikom, mesto u okviru (te) kate, početnu i završnu poziciju, energetski balans i tok pokreta. Na suptilnijem nivou izvoñenja, i ne postoji jedna tehnika
(koja je, sistemski i klasifikacijski, jedna, singularna jedinična tehnika), već
ima onoliko varijanti, verzija, tumačenja i načina izvoñenja i prezentovanja,
koliko se ona puta javlja u kati, odnosno u svim katama. Prvobitni oblik, oblik
u kome je prvi put učena, van kate i pre kate, što je ovovekovna metodološka
konvencija savremenog iai-do, u skladu sa „analitičkom metodom“, samo je
„početni impuls“ za tehniku, inicijalni vid tehnike, a nipošto tehnika sama, jer
se u toj formi, u formi posebne parcijalne jedinice, nikada neće pojaviti, ni u
jednoj kati. Podreñenost, metodološka i strukturalna, pojedinačnih tehnika
202
(analognim) tehnikama u kati je, i ovime, ne samo ustoličena nego i potvrñena, i s obzirom da kata uvek denotativno znači viši nivo, kvalitetnije prezentovanje, suptilnije izvoñenje i polimorfnije tumačenje, kao i polivalentnije
semantičko polje.
Pogrešno bi bilo pretpostaviti da učitelji, majstori, sledbenici... iai imaju
samo maglovite predstave ili primisli o mestu, ulozi i značenju kate u okviru
(ipak) nešto šire strukture kompletuma iai-tehnike, shvaćene kao sve postojeće znanje na pojavno-ekspresivnom nivou ove umetnosti. Naprotiv, verovatno je već konstituisana svesnost o kati i za katu. Pledoaje za katu početna
je metodološka opštost, koju imaju prilike da čuju i slušaju svi učenici i sledbenici iai-do, svih postojećih škola, stilova, pravaca, verzija, tumačenja...
Umreti se može na mnogo načina.
Ali moraš pronaći način na koji možeš da živiš.
(Marko Aurelije)
203
Ta volja me odmamila od boga i bogova;
ta šta bi bilo da se stvara kad bi tu bili bogovi?
(Niče)
IPPONME
Početna, prva ili uvodna kata iai-do je Ipponme kata (sve su kate, inače,
označene numerički, rednim brojevima od jedan do jedanaest). Pored osnovnih elemenata, uvodnih i završnih, osnosno razvojnih faza izvoñenja svake
tehnike, koje su, po pravile, zastupljenje u kati kao celini (ponovićemo nazive
tih faza: kiritsuke, nukitsuke, chiburui i noto), ova kata sadrži tri tehnike: prva
je jedinična, izvedena ispred tela, (koja je istovremeno i kiritsuke, što je dominantni princip u iai); druga tehnika je dvoručna, upućena u donju regiju; a
treća je meditativno orijentisana (takoñe ustoličeno pravilo u iai), sporija, sa
prefinjenim pokretom, jednoručna, ispred tela (zanshin). Ovakav spoj odnosno energetsko i tokovno razvijanje, progrediranje i usaglašavanje tehnike,
očigledno predstavlja metodološki početak, jer se radi o doista elementarnim
tehnikama.
Smisao Ipponme kate je razvoj, početna i planirana ekspanzija, „proba
se prostor“ odnosno uspostavlja se vrlo ograničena sloboda katane da se kreće
„u pravcima“. Kako je kretanje elementarno, leva noga ostaje u klečećem položaju (što je odlika školske i bazalne tehnike), stvarni raspon isprobavanja i
ispitivanja je ograničen, pa čak nije ni osobito širok – naprotiv, jedva da je prostorno uopšte uspostavljen.
Simbolički, ovo je „kata deteta“ koje još nije „prohodalo“. Ovo su ti prvi
pokušaji, nesigurni, i zato ograničeni, programirani i unapred predviñeni,
predstavljaju stepenice ka odrastanju ili samostalnosti ili „put u svet“ odnosno spoljašnjost ili „ne-ja“. Po ovim odlikama, ovo je ekstrovertirana kata,
elementarnog ekspanzivnog toka, stabilnog i, takoñe elementarnog balansa.
U klasičnoj numerologiji, broj jedan je simbol uspravnog čoveka, primarno izvorište i ishodište svega postojećeg („Bog je jedan...“).
204
Ljudi bez duha čak i ne pretpostavljaju,
da nešto kao što je duh uopšte može postojati.
(Šopenhauer)
NIHONME
Kata sadrži znatno više pokreta odnosno tehnika od prethodne, u odnosu
na koju bi trebalo da predstavlja metodološki evolutivni razvoj. Ekspanzija,
izražena brojem tehnika, očigledno je naglašena. Na kvalitativnom nivou, dve
su centralne tehnike koje se rade uz pomoć druge ruke, što barem stavlja u zagrade samostalnost i emancipovanost singularnih tehničkih jedinica, naročito
ovih. Druga vidljiva odrednica kate je to da su svi elementi izvedeni put napred i da su u centralnoj srednjoj liniji, u različitim nivoima.
Kata je očigledno prerasla puko preispitivanje i elementarno samoispitivanje. Tehnika onoga koji je izvodi je u „dilemi“, pa čak i u tenziji izmeñu slobode pokreta (mišljenja, delanja, odlučivanja, stvaranja...) i očigledne
neusaglašenosti sa znatnijim pretenzijama. Ekspanzija u ovoj kati nema analogno pokriće u diferenciranosti i duhovnoj utemeljenosti, koja je samo anticipirana, ili, u najboljem slučaju, pretpostavljena.
Kata simbolizuje mladalački uzrast: polet, entuzijazam, razvoj. „Zagušena“ je nestrpljivošću i neusaglašenošću, neravnotežom koja nije tehnička
već saznajno-iracionalna, modulirana kao predmet mišljenja o kati i u kati.
Nedovoljna prostorna rasprostranjenost i redukcija, kao i koncentracija na
jednu liniju, ukazuju na put – stazu, liniju, crtu... koje su jedini mogući modeli kretanja bića i njegovog znanja kojima su „porasla krila“, što nije praćeno
odgovarajućim životnim i marcijalnim iskustvom.
Broj dva je, po numerologiji, simbol sukoba, suprotnosti, pradeobe, elementarne dijalektike. Sa brojem jedan formira prvi binar.
205
Čovek saznanja mora ne samo
voleti svoje neprijatelje,
on mora moći da mrzi i svoje prijatelje.
(Niče)
SANBONME
Sanbonme kata je završna forma prve trijade, koja se kvalitativno i suštinski razlikuje od prethodne dve kate. Na pojavnom nivou, Sanbonme čini
jedan skok, sa naglašenim zanshinom u završnici. Rastegnutost ekstrema izbija u prvi plan: distinkcija skoka i mirovanja još uvek upućuje na dualnost
(izmeñu njih), dok u meñuprostoru nema ničega, barem u pojavno-ekspresivnoj ravni. Ova ideja je upotpunjena „skokom“, napuštanjem podloge, ili zemlje, ili „izvora života“. Na fizičkom nivou, znatan je napor uvežbati ovaj skok
izveden iz seiza položaja, te usvajanje ove kate predstavlja više uloženog truda
i viši nivo uvida od obe prethodne kate.
„Zbunjuju“ prividna elementarnost i vrlo mali broj zastupljenih tehnika
u njoj. Asocijativno-saznajno posmatrano, to je samo pojavni oblik dualiteta
spoljašnjeg modela i značenja, odnosno, radi preciznosti, prvog ili početnog
nivoa simbolskog značenja, koje kata, pa čak i najelementarnija, podrazumeva
barem nekoliko. Ekspresivnost kate je direktna i neposredovana; upućuje na
dejstvo, delanje i aktuelizaciju, ovde i sada, tako i samo tako, „jedan korak da
bi se završilo“, ili, zenovskom terminologijom, „skok u bunar“ što simboliše
bezdan, nesigurno, neizvesno, onostrano.
Poenta kate je „boravak“ u vazduhu ili, tačnije, kratkotrajno bivanje u
vazduhu, izlaganje „visini“ odnosno trenutni prodor u „nezemaljske“, nadčulne i nadiskustvene sfere egzistencije.
Tri je simbol božanskog, duhovnog, intelektualnog reda i zakonomernosti; broj neba i uzvišenost.
206
Loše se zahvaljuje učitelju
ako se doveka ostane samo učenik.
(Konfučije)
YOHONME
Yohonme je početna kata druge trijade, kompleksna po ustrojstvu. Predstavljala bi, na metodološkom nivou, evolutivni razvoj tehnika zastupljenih u
Nihonme kati. Kata je prostorno razvijena, dvodelno sliveno komponovana
od (početnih) jednoručnih tehnika, posle kojih slede tehnike gde i druga ruka
dodiruje sablju, koje (tehnike), u svom značenjskom sloju, uvek i kao po pravilu, podrazumevaju meditativnu vokaciju. Raspon je znatan, energetski i tehnički, a broj tehnika gotovo maksimalan. Kata pretpostavlja razuñenost i
razvojnost, a na simboličkom nivou ona konotira „čoveka koji biva“. Na lucidnijem nivou, to je „dete koje se igra“, ovoga puta ne ispituje svet izvan vlastitog sopstva, jer se u „ne-ja“ već dosta dobro snalazi i orijentiše, što kata,
naravno implicira na tehničkom nivou značenja i važenja. Ova pretpostavljenja sigurnost, izvesnost i postojanost u domenu delanja, što sugerišu manje,
suptilnije i vrlo zakonomerno projektovane promene pravca, analogno kojima
bi se moglo dedukovati, korak-po-korak, separatni smisao i značenje spoja
svakog pravca i svake tehnike, linije i „razloga“ toka, od pravca do pravca, pa
i usmerenje faza tehnike.
Četiri je svetski simbol – četiri strane sveta, četiri Elementa, kao i sveobuhvatnosti i opštosti, čulnog i završenog (elementarno ustrojstvo).
207
U onome što se naziva filosofijom umetnosti
obično nedostaje jedno od dvoga:
ili filosofija, ili umetnost.
(Fridrih Šlegel)
GOHONME
Gohonme kata uvodi u praksu i aktuelizuje novu grupu tehnika,
„ekstremnije“ vokacije i naprednijeg tumačenja, čija je osnova „tehničke“ utemeljenost, i u energetskom balansu, pa i protivrečnom (na fizičkom planu postojanja), neuobičajene, složenije, neočekivanije... determinacije. Dominantno
je kretanje sablje u prostoru i kroz prostor sistemom opozita i suprotnosti, prelazaka i vraćanja, energetskih i pokret-tokovnih „naprezanja“. Time se, na elementarnom nivou, „ispituje katana“, čija je sloboda kretanja znatno veća
(naravno, strogo uslovljena i kanonizovana u tehnici). Kata je, pri pokušaju
izvoñenja dinamičnija i ne samo da podrazumeva, već i zahteva naglašenu fleksibilnost, „popuštanje“, „prilagoñavanje“ u prostoru i pravcu izvoñenja.
Gohonme je dosta zatvorenija i završena forma, i zahteva majstorstvo u
domenu sebe same. Iskustvo prethodnih kata, makar i kondenzovano, nije u
stanju da predstavlja most ka transformaciji u elemente ove kate. Naizgled, a
što je na tehničkom nivou drastično, ona ne predstavlja uvertiru za naredne
kate. U formaciji prvih devet kata (tri trijade po tri kate), ona je srednja, peta,
centralna forma – prethode joj četiri kate i slede još četiri, predstavlja svojevrsnu samodovoljnost. Na promišljenijem nivou vežbanja, ovo je gotovo beg
u ezoteriju, koja to na prvi pogled i nije. To nije tehnička niti naglašeno značenjska ezoterija – kata simbolizuje „divljaka u ritualnom plesu“, otkrivanje
spoljašnjeg kroz otkrovenje, sa savršeno izbalansiranom ekstrovertnom i introvertnom dimenzijom ekspresije i kreacije.
Pet je simbol spoja nebeskog (broj dva) i zemaljskog principa (broj tri),
elementaran i početni, simbol pet Elemenata, pet čula, predstavlja čoveka sa
raširenim rukama.
208
Visoka duhovna kultura nas dovodi dotle
da nas interesuju još samo knjige, a ne više ljudi.
(Šopenhauer)
ROPONME
Završna kata druge trijade, Roponme, prva je forma koja obuhvata i prelazak iz niskog položaja (podreñenost, pokornost, poniznost, ali i mudrost,
čednost, početnost, neuznemirenost...) u viši položaj (simbolički: osvešćenje,
samoosvešćenje, napredovanje na lestvici individualne psihološke evolucije,
„kičma“ emancipacije, ekspanzija unutarnjeg znanja ili introvertno orijentisanih uvida...). Na tehničkom nivou, kata se prostire u dva pravca – napred i
nazad – sa ukazujućom činjenicom da se pri izvoñenju tehnike unazad ne
kreće pogled za njom. Elementarno značenje ovog je usmerenost „ka napred“.
Kada metodološki zahtev traži ravnotežu („jedan korak napred – jedan
nazad“), tada se involucija ukida uskraćivanjem pogleda (oduzimanje i negiranje važnosti i, u krajnjoj liniji, punog postojanja). Tehnički, kata ima dosta
složen, obrnut i naizmeničan tok pokreta, koji uslovljava znatne prelaze energetskog balansa, o kojim se mora formulisati svesnost, i koji se, na nešto naprednijem niviou, mogu i moraju kontrolisati.
Simbolički, kata je „halucinogeno posrtanje“. To je gubitak fizičkih, čulnih i materijalnih orijentira, i stupanje u svet u kome ne važe uobičajene zakonitosti i pravila svakodnevnog „tehničkog“, odnosno (u prenosnom
značenju) zakoni materijalno-čulno egzistentne stvarnosti. Meñutim, prodor
u nematerijalnost i eteričnost je postulirana tek na nivou cilja, i to dosta dalekog, i na osnovnom nivou značenja, ova kata o tome ne progovara, izuzev,
možda u nagoveštajima.
Broj šest je simbol „dva neba“ (dva broja tri), potencirane i naglašene
duhovnosti, letargičnosti, astralnosti, netemeljitosti i imaginativnosti.
209
Kome je Ništavilo logično,
njemu je sve logično.
Kome Ništavilo nije logično,
njemu ništa nije logično.
(Nagarñuna)
NANAHONME
Početna kata treće dijade je Nanahonme, koja i počinje i završava se u
visokom (uspravnom) stavu. Ovakav prostorni raspored elemenata kate predstavlja novinu i značajnu promenu u odnosu na osnovni obrazac prethodnih
kata. Kata je samo naizgled jednostavna, i obuhvata elementarnu tehniku, ali
samo pri spoljašnjem posmatranju. Izvoñenje kate zahteva nadtehnički nivo,
i zato je nivo u njoj zastupljenih tehnika samo naizgled elementaran na pojavnoj ravni, naizgled vrlo jednostavan. Počev od nivoa znanja ove kate, umetnik iai-do poznaje i izvodi „tehniku bez tehnike“ ili „tehniku koja više nije
tehnika“.
Kata simbolizuje onirički ili osnovni elemenat: trenutno nastupanje sna
ili ulaska u imaginarno, nadčulno, nadiskustveno... Klasičnom zenovskom terminologijom, to je trenutak nastupanja Satori, trenutak ulaska u iskustvo prosvetljenja, što je ne samo po definiciji, nego i analogno individualnoj
empirijskoj dimenziji ovog vida iskustva, najdominantniji vid individualitetnosti jestenja singularnog bića, i kao mislećeg i kao doživljajnog subjekta.
U sistemu gradacije kata, tom i takvom iskustvu se pridaje dominantni,
ali ne apsolutni značaj, jer će počev od narednih kata, metafilosofska idejna
matrica ovog sistema, početi da „progovara“ i o drugim transcendentalnim
iskustvima bića, čoveka, i to shvaćenog ne samo kao individualitet.
Broj sedam (u ovoj gradaciji) simboliše koheziju vremena i prostora, i
predstavlja elementarni spoj broja tri, koji simboliše duhovno, i opšteg, svetovnog, čiji je simbol broj četiri. Sedam dana traje jedan mesečev period,
sedam je dana u sedmici (nedelji)...
210
Nema dobrog stila bez mudre glave.
(Kvintilijan)
HAPONME
Kata je formirana kao naizgled elementarni spoj meditativno orijentisanih elemenata, sa vrlo malim brojem tehnika (jedna !?). Početak (kiritsuke) je,
meñutim, razlikuje od svih ostalih, jer je, na tehničkom nivou, drugačiji po
pravcu od svih dosadašnjih – ide naglašeno put dole, što je potencirano i položajem tela (kretanje ka dole).
Kata ovaploćuje san, snovnost i snevanje, ali ne ulazak u san ili napuštanje sna, već putem apstrakcije i stavljanja u zagrade prelaznih stanja, ustoličuje (samo) osnovnu pretpostavljenu kategoriju – san, kao jedinu važeću. To
nije san otvorenih očiju, niti san sa poznatim detaljima, san „dešavanja prethodnog dana“ - naprotiv; to je nesputano lutanje i lebdenje u sopstvenim nesvesnim strukturama koje ništi granice realnost i nerealnosti, mogućeg i
nemogućeg, željenog i ostvarenog... što je, po definiciji, jedna od funkcija i
odlika sna. Specifičnost ovog sna je elementarnost, zadržavanje pri (osnovnoj) tački, uvoñenje koncentracije i usmeravanja u tako fluidan i nestalan fenomen kao što je san. Bit kate cilja na snovnost, na princip sna, na ono u snu
i u snovima što je izvan slike i izvan imaginacije, što je epifenomen u odnošenju prema snu, a što pre pretenduje da bude „san svih snova“ nego „bitak
sna“.
Osam je broj najopštije, apolutne ravnoteže; predstavlja broj svih glavnih i sporednih strana sveta; asocira na udvostručavanje zemaljske sveobuhvatnosti.
211
Bilo zrno peska, ili stena,
oboje padaju u vodu.
(Nepoznati pesnik, Japan, 14. vek)
KYUHONME
Kyuhonme je završna forma treće trijade, kraljevska kata koja ima numeričku vokaciju (tri puta tri je devet). Mada sve kate podležu numerološkom
tumačenju i konotativno podrazumevanju numerologijski značenjski sloj,
barem u poimanju i tumačenju, ova nam kata tu svoju dimenziju prikazuje kao
elementarnu ili početnu pri njenom tumačenju ili odgonetanju. Na tehničkoprostornom nivou, očigledna je činjenica da sablja zauzima jedan pravac (koso
iza tela, u početnom položaju), kojega zadržava i u drugoj tehnici, pri čemu
telo menja perspektivu i vizus, odnosno prilagoñava se „pravcu sablje“ i usaglašava se sa njim (ili njom). Po toj odlici, ovo bi bila kata prvenstveno ekstrovertne vokacije, ekspanzivnih pretenzija specifične vrste, jer je kretanje ipak
oko sopstvene ose, što upućuje na postojanje „jezgra“ ili strukture „u“ i „unutra“, ili barem analognog kamena-temeljca koji je statičan ili nepodložan promeni, pri čemu upućuje na „držanje sopstvenog života (u) sopstvenim
rukama“, a u domenu značenja nademocionalnog doživljaja, metaforički, te
su ruke ipak „krvave“, blede od stezanja i od znanja, od tragedije i lepote prolaznosti.
Sablju izvlači jedna ruka (standardno za kiritsuke), dok je u drugoj tehnici drže obe; kao da je jedna ruka „dala“, „donela“ ili „vratila“ sablju (i) drugoj, stabilizovala je, „primirila“ ili „prizemljila“. Simbolički, ovo znači
povratak iz Satorija, iz stanja transcendentalnog iskustva, u predele čulne i
materijalne realnosti, pre ontičke nego gnostičke, i taj povratak je uvek „vraćanje“ i „okretanje“ (od sebe bivšeg ili sebe sadašnjeg?!).
Devet je poslednji (jednocifreni) broj u nizu, istovremeno oznaka sjedinjenog kraja i početka; prvi umnožak (kvadrat) broja tri (tri puta tri) označava
maksimalno potenciranu duhovnost, obuhvata prvi potpuni ciklus trijade.
212
Pojam „onog sveta“, „istinskog sveta“ je zamišljen
da se izgubi cena jedinom svetu koji postoji,
da ne preostane nikakva svrha, nikakav razbor,
nikakav zadatak za našu zemaljsku stvarnost.
(Niče)
JUPONME
Juponme je takoñe kata elementarne (i malobrojne !?) tehnike. Predominantna i natkriljujuća joj je projektivno-asocijativna funkcija, koja, paradoksalno, podrazumeva rastapanje oblika, rastvaranje imaginacije razlaganje
saznajne i kognitivne dimenzije jestenja ljudskog bića i, naravno, ne samo
njega. Direktna je simbolička asocijacija koja ukazuje da je „sve“ asimilovalo
„jedno“ i da je došlo do pomirenja, do nestanka pojmovne i sadržinske distinkcije izmeñu opšteg, pojedinačnog i konkretnog (na čemu insistira evropska filosofska tradicija, počev od Hegela).
Kata nudi nediferencirano, sinkretičko, nerazlučeno i nerazlučivo (i, pitamo se, samim tim, da li je to autentično transcendentalno) iskustvo koje,
nakon vlastitog ustoličenja koje je, kao po pravilu, samoinicijacija, nudi sistem razobličene sinestezije svih modaliteta čulnosti, koja podrazumeva neslućene i znatne pomake – eksterioraciju čulnih dimenzija. Govori, naravno
„duhovnim“ čulima, o sveobuhvatnom iskustvu identiteta bivstvovanja i nebivstvovanja. Rezime ili zaključak kate, ukoliko je i o takvom modusu njenog
značenja ili „promišljanja“ opravdano i smisleno govoriti, četvoropunktno je
ustrojstvo ontičkog iskustva, koje poznaje i može da podrazumeva bivstvo
bića, bivstvo nebića, nebivstvo bića i nebivstvo nebića, što je dosta radikalan
zaključak za noetičku stvarnost kate primarno iracionalnije i imaginativnije
vokacije.
Deset je elementarni zbir prva četiri broja (1+2+3+4), označava povratak jedinstvu nakon (mnoštva) prvih devet brojeva; simbol je života i smrti i
njihove mene; rasprostranjen je: dekadni sistem, deset prstiju, deset božijih
zapovesti...
213
Kako bih podneo da budem čovek,
kad čovek ne bi bio i pesnik,
i odgonetač i izbavitelj slučaja?
(Niče)
JU IPPONME
Završna – poslednja kata ovog sistema je istovremeno kata sa samo jednom i to najelementarnijom tehnikom. Na tehničkom nivou, to je ostvarenje
dugotrajnog sna drevnih majstora, da je na kraju vežbanja, rada, saznanja, života... na stazi marcijalnih umetnosti, ista elementarnost, jednostavnost, primarnost, nezagañenost, čednost, nezatrovanost iskustvom... kao i na početku,
i to samom, početku življenja – naročito početku življenja života marcijalnog
umetnika, odnosno, preciznije: šegrta (u početku, naravno). To je svojevrsna
negacija prostora i smisla značenjskog polja, fenomenalnih i povesnih oblika
koji su (bili) izmeñu dve tačke: početka i završetka, a što je, de facto S V E –
ceo život na stazi i kompletum saznanja u i o marcijalnim umetnostima, ali i
o izabranoj marcijalnoj umetnosti. Ovo i ovakvo tumačenje predstavlja svojevrsnu intencionalnu negaciju ontičkog smisla i suštastvene datosti svega što
jeste – uže strukture življenja i jestenja bića u marcijalnoj situaciji (marcijalnim umetnostima), kao i (idejnu) negaciju marcijalnosti i estetičnosti samih
tih umetnosti, pa čak i njihove umetničke (što znači: kreativno-ekspresivne)
dimenzije.
Negiranje, ukidanje (ili barem stavljanje u zagrade) upita o smislu i istovrsnošću forme vežbanja i bivanja na samom početku i na definitivnom kraju,
samo je formalna pretpostavka. Ozbiljniji uvid svedoči da „tehnika početka“
i „tehnika kraja“ samo po pojavnom, spoljašnjem obliku teže identitetu. Meñutim, način izvoñenja, smisao, „znakovi i značenja“, tumačenje, vrednovanje, poimanje... se kvalitativno razlikuju koliko i „nebo i zemlja“, ili, lucidnije
i, nažalost, tačnije, kao početak i kraj.
214
Sve veliko nastalo je u samoći.
(Kjerkegor)
JU NIHONME
I posle kraja postoji kraj, naravno.
Ju Nihonme je dvanaesta klasična iai-do kata; završna i istovremeno „dovršena“ forma; simbol savršenstva koje odlikuje celovitost, završenost.
Broj dvanaest ima posebno mesto u simbolici i simbolologiji velikog
broja mitologija i mitologema, magijskih i religijskih sistema u svim starim
civilizacijama i u svim kulturama. Astronomsko znanje drevnih naroda je poznavalo dvanaest nebeskih tela u Sunčevom sistemu; dvanaest je meseci u godini, odnosno ceo godišnji ciklus (puna rotacija planete oko Sunca) se
tradicionalno i po ustaljenoj konvenciji deli na dvanaest meseci, koji ne koincidiraju u potpunosti sa mesečevim menama... Obilje je konkretnih primera
za egzemplifikaciju.
Ju Nihonme je „ezoterična“ kata per se, „onostrana“ po svojoj unutranjoj poruci. Metodološki, predstavlja metamodel ili spiritualni obrazac (pattern) stupanja u prazninu. Simbolički, odražava, reflektuje, „podražava“
primarni budistički princip Wu Wei. Pored osnovnog značenja „ništenosti
sveta fenomena“ illi „fenomenalnog sveta“ (shvaćenog kao binarnog opozita
„noumenalnog sveta“ ili „sveta noumena“, da koristimo kantov pojmovni instrumentarijum i terminologiju), Ju Nihonme podrazumeva/konotira stupanje
u prostor, osvajanje prostora „s onu stranu“. U klasičnoj zenovskoj terminologiji: trenutno stupanje u Prazninu (Sunjata), i to u njen decidno odreñeni
„sloj“ (termin koristimo u nedostatku preciznijeg). I to ne stupnjevito, postepeno, nego „skokovito“ stupanje, putem „kvantnog skoka“ (što je metaforična asocijacija, naravno) u decidno odreñene „slojeve“ Praznine: u „Prazninu
od svojstava“ i u „Prazninu od dejstava“. Mada klasični majstori tradicionalnog zena govore o (nekih) 17 ili 18 nivoa ili stupnjeva Praznine, osnovni
„spoljašnji“ i osnovni „unutarnji“ sloj/nivo su areal „postignuća“ unutarnje
poruke (busshin) kate. I tada, i samo tada, umetnik – majstor koji je u potpunosti razumeo i ostvario cilj kate, doživljava transcendentalno iskustvo „poistovećenja“ (unio mystica) sa Prazninom, kao „pravom suštinom svega
postojećeg“, ali i sa samim sobom, i u magnovenju spoznaje svoju „pravu prirodu“, koja je u identitetu (i) sa Prazninom i sa Ništenošću. Na delu je praktični, ateorijski „spoj“ unutarnjeg i spoljašnjeg; ideje i smisla; „forme“ i
„suštine“ (usuñujem se da, ovom prilikom, na ovaj način koristim oba pojma
koji su i zastareli i odavno prevaziñeni u savremenom filosofskom mišljenju).
„Postignuće“ predstavlja istovremeno i (samoukidanje).
„Ko ugleda Kamen Mudrosti, njega više nema“.
215
Sada si tu.
Presahnuo kao prazna boca, bez vatre.
Prekaljen, znaš samo za svoje ruke,
da donose ljudima smrt.
Dve ruke je sve što si sada.
(Ashida Kim)
NINJA - RATNICI SENKI
I
Početak uvida u fenomene ninja i ninjutsu pripada literaturi, kao jedinom
iole ozbiljnijem izvorniku, pa tek onda filmu, koji je u vizus posmatranja projektovao najpovršniju, najpojavniju i primarno netačnu, lažnu dimenziju tema
koje su predmet našeg razmatranja.
Svetska literatura posvećena ovoj oblasti, u kojoj su gotovo podjednako
zastupljeni autori i japanske i nejapanske narodnosti, boluje od univerzalne
boljke koja prati kompletnu literaturu o borilačkim veštinama: to je neozbiljnost i površnost pristupa, obilje lažnih i isfabrikovanih tema, kičerski tretman
i reklamerski pristup, čiji je cilj da zagolica maštu i, na taj način, na kraju,
nakon lažnih snova o „moći ninja“, ostavlja prilično gorak ukus poraza u
ustima, elementarnu neobaveštenost i istorijsku nezasnovanost, obilje netačnih i meñusobno kontradiktornih podataka. Dobar deo literature je, sa analitičko-kritičke tačke posmatranja, neupotrebljiv. U njemu se pominju „tajne
ninja“, sposobnost letenja, moć nevidljivosti, služba kod Šoguna... što predstavlja spoj prizemne literartne imaginacije i legendarističke publicistike, nimalo plodan.
Ako literaturu posvećenu borilačkim veštinama posmatramo kao generalnu oblast, tada je opravdano i smisleno utemeljeno izneti tvrdnju da, u domenu kičerskog, banalnog, diletantskog, laicističkog i nadasve lažnog i
nevrednog elementa, koji u njoj preovlañuje, jedino je literatura posvećene
kung-fuu do te mere zagañena kič-fenomenima kao produktima elementarne
kič-svesnosti kod autora i pretpostavljenih konzumenata, koja (zagañenost)
čak na momente i prevazilazi onu literaturu koja je posvećena ninjutsu, možda
čak i iz razloga što je ova potonja nešto hronološki mlaña, ali, imamo osnovanog razloga da sumnjamo, da će, u toku svoje brže i dinamičnije „evolucije“, postići taj stepen univerzalne nevrednosti, reflektovane u iskrivljenom
ogledalu kiča i laži, kakav trenutno ima kung-fu.
Na ovu analogiju nas upućuje i filmska produkcija, čiji komercijalno i
banalno orijentisani deo, posle više od jedne decenije zloupotrebe kung-fua
na filmskom platnu, poslednjih godina skicira naivne legende o „tajnim špijunima“ i o „nepobedivim ratnicima“ - ninjama.
217
Bioskopske dvorane velikih evropskih gradova gde se prikazuju avanturistički filmovi ninja-tematike su izuzetno dobro posećene – to važi pogotovo za velike centre – Pariz, London, Amsterdam... Profil publike – gotovo
identičan onom koji posećuje kung-fu filmove, a koji je u potrazi za „novim
senzacijama“, a nañe se i po neki zalutali radoznalac, kome već posle nekoliko kadrova bude jasno o kakvoj se tu vrsti „filmskog ostvarenja“ radi.
Pred analitičara se postavlja pitanje – šta to nude ninja-filmovi, kome
žanru pripadaju, kakve su im estetičke vrednosti i koliki im je stepen pretencioznosti i nivo aspiracija. Po estetičkim kriterijumima, ova se produkcija svrstava meñu prosečnu ili nižerazrednu kung-fu tematiku, banalnije
seksi-komedije i naglašeno nižerazredne avanturističke i kriminalističke filmove, što će reći da se nalazi pri samom dnu kvaliteta, što nipošto ne znači
kvantiteta ili posećenosti, a što tumačimo kao pravilo sa malo izuzetaka kad
god je predmet razmatranja kič, bez obzira na njegov pojavni oblik – u ovom
slučaju – ninje i ninjutsu. Jer, šta prezentuje ninja-film: maskirane i prerušene
jadnike dostojne sažaljenja, ne samo jednoznačnu, već i preko granica smislenosti pojednostavljenu fabulu, najpovršniju legendaristiku... ali i, što je za
posetioce ovakvih filmskih predstava dosta relevantno – nikavu ili do novoa
smešnog banalizovanu tehniku ninjutsu, kao oblandu za laž koja poprima
oblike kontinuiteta, jer je redak neki element ovih filmova koji nije lažan, a
nivo i kvalitet te lažnosti ga nepogrešivo uvode u prostore kiča, i to onog lošijeg, banalnijeg i agresivnijeg.
Teško je poverovati da se za jednu ovako obimnu produkciju ne nalazi
ni reč pohvale ili barem opravdanja, ali, dok su pojedini, retki kung-fu filmovi
i prikazivali, samo na momente, nešto kvalitetniju tehniku kung-fua, i time
možda „iznuñivali“ nekakvo opravadanje, naravno u rastegljivijem vrednosnom sistemu površnijeg gledaoca ili mlañeg konzumenta, što je takoñe pravilo za posetioce ovih filmova, dotle filmovi ninja-tematike ne nude ništa od
ninja-tehnike, do li pogrešnu improvizaciju, koja film uvodi u prostore otužne komedije, koja kod iole upućenog gledaoca ostavlja utisak moralne bede,
kao i dubokog i trajnog sukoba sa dobrim ukusom, ali i smislom.
II
Iz ovog uvoda se gotovo automatski dedukuje zaključak: primarni zadatak prvenstveno tokom ovog poglavlja, ali i tokom celog izlaganja, mora da
bude: borba protiv neistine i pogrešnih informacija, nepotpunih tumačenja...
kao prvi preduslov da se stupi u istinitije i realnije, činjenički i istorijski zasnovane prostore saznanja o ninjama i ninjutsu. U ovoj tvrdnji koristimo perfekt, da bismo ukazali na stvarnost: danas – ninja više nema. Ovo valja shvatiti
tako da je originalna, ortodoksna veština ninjutsu, posle više od četiri veka
„zlatnog doba“ i odreñenog perioda stagnacije ukinuta, nestala je sa istorijske
pozornice... a ono što u 20. veku nosi naziv ninjutsu, predstavlja fenomen koji
218
doduše ima odreñeni kontinuitet sa autohtonom i autentičnom ninjutsu, i to
samo istorijski i kulturni kontinuitet, ali je, de facto, skup pojavnih oblika koji
je pretrpeo niz kvalitativnih transformacija, a naročito redukcija, tako da mu
je suština promenjena, pristalice trenda modernizacije bi rekle: adaptirana na
savremene uslove, što znači da kao predmet posmatranja imamo ninjutsu
nekad i ninjutsu danas, kao ne samo vremenski diferencirane, nego i kao različite i raznorodne fenomene. Na delu je, ipak, diskontinuitet izmeñu ninjutsu
nekada i ninjutsu sada.
Medotološki instrumentarijum se, dakle, bavi prvenstveno mitovima, legendama, istorijskom stvarnošću... a mnogo manje je fakticistički zasnovan,
a što je jedini smisleni put uvida u teme koje su predmet promišljanja i razmatranja. Jer, nastanak ninja je mitski, što važi i za poreklo njihove veštine.
Oni su živeli i postojali prvenstveno u domenu literarnog, legendarnog, u domenu tradicije usmene literature, koji su ostavili i pisani trag o njima, ali i u
domenu političke istorije srednjevekovnog Japana, kao element kulturnog miljea i kulturne tradicije.
III
Gotovo sve veštine ninja koje su bile u upotrebi vekovima, a koje je praktično orijentisani duh ninja usavršio gotovo do neslućenih razmera, nisu nipošto „jedinstvene“ niti „tajne“, kako bi u to hteli da nas uvere pojedini
nestručni autori - bilo literature, bilo filmova. Naime, najveći deo veština je
asimilovan u praksi ninjutsu iz bogate baštine drevne kineske kulture, i zadržao se u ortodoksnom ili modifikovanom obliku, ali je moguće pronaći barem
osnovnu istorijsku genezu ovih oružja, veština, umeća, znanja... Pored očiglednih evolucionističkih i difuzionističkih dokaza, uvid u izuzetno bogatu
svetsku ratničku baštinu i oblike oružja i njegove upotrebe poznate iz istorije
civilizacije, ukazuje na mogućnost komparacije i utvrñivanja analognih formi
čak i meñu meñusobno nezavisnim i prostorno i vremenski udaljenim kulturama. Ako kao jedostavni primer ukažemo da jedno univerzalno oružje npr.
mač ili sablju, moramo biti svesni činjenice da oružje tog oblika ili namene
koriste mnogi narodi na odreñenom stepenu kulturnog razvitka, pri čemu je
funkcija tog oružja dosta raznorodna, što gotovo podjednako važi i za oblik,
rasprostranjenost (u datoj kulturi) ili tehnologiju izrade. Univerzalno posmatrano, mač je (masivnije) hladno oružje za borbu čoveka protiv čoveka, ali
njega koriste i ratnici, i vojnici, i plemići, i plemenske, vojne, verske starešine
ili poglavari... Jedan kulturološki orijentisani zaključak o simbolici mača bi
ukazivao na to da on predstavlja prvenstveno materijalizovani , dakle – vidljivi odraz paternalističkog autoriteta, samim tim što predstavlja i nezaobilazni elemenat odeće, opreme ili uniforme (vojne)... osoba koje su
predstavnici autoriteta, ili imaju funkciju vezanu za autoritet, ili pak uslovljenu autoritetom. To su osobe muškog pola, bez obzira da li su u pitanju grčke
219
vojskovoñe, rimski centurioni, japanski samuraji... pa sve do srednjevekovnih
alhemijskih magova ili magičara, čije je „okultno oružje“ i simbolični mač.
Princip važi gotovo u svim posmatranim slučajevima, dok su modaliteti kulturno, istorijski, društveno... uslovljeni. Zaključak, koji bi se odnosio na singularni fenomen – veštinu upotrebe mača u ninjutsu, ukazivao bi da je veština
univerzalno rasprostranjena kod mnogih naroda i poznata u gotovo svim kulturama; meñutim, partikularna, pojedinačna, konkretna veština upotrebe specijalno konstruisanog ninja-mača (shinobi-gatana ili shinobi-zue, poznati i
pod nazivom ninja-toh), specifičnost je za ninja subkulturu (padamo u iskušenje da kažemo: kontrakulturu), i njihov je autentični doprinos kulturnoj baštini upotrebe oružja na principu mača upravo dosta autentična, autohtona,
pro-praktično i pro-pragmatično orijentisana veština upotrebe mača. Izbegavamo termin mačevanje, jer se podrazumeva drugačiji kontekst upotrebe, tretmana i tumačenja, s obzirom na viteško-turnirske, ali i ritualno-ceremonijalne,
kao i dvobojske konotacije.
Gotovo identična generalna analogija važi za sve veštine ninja.
Meñutim, fenomen ninjutsu kao novuum specifikum jeste autentična i
dosta autohtona pojava ne samo u japanskoj kulturi, već i u okvirima svetske
istorije. Tako organizovanu profesiju plaćenih špijuna, uhoda i ubica za novac
u formi zasebne subkulturne populacije, svetska istorijska misao ne poznaje,
što svedoči u prilog činjenici da fenomenologiji i istoriografiji ninjutsu valja
pristupiti uz svesnost o istorijskoj unikatnosti i kulturnoj jedinstvenosti.
IV
Problem tajnosti ninja i njihove veštine, ninjutsu, aktuelan je od doba njihovog postojanja, jer je tajnost za ninju vitalno pitanje – preživeti još jedan
zadatak, još jedan dan, još jednu opasnost. Takoñe je jasno da su kandidati za
ninje, a naročito njihovi učitelji, držali u strogoj tajnost ne samo sve elemente
veštine i tok obuke, već i lokaciju naseobine, brojno stanje ninja i njihovih porodica, vrstu zadataka i svakog pojedinačnog izvršioca, nagrade ili kazne...
što omogućava ninja-bratstvu opstanak u ratnim vremenima. Doba ninjausluga su ratovi, ustanci, sukobi plemića, i ono omogućava i održvanje ustrojstva i hijerarhije u okviru organizacije ninja i, što nije najmanje važno, održava
kvalitet same profesije, jer život ninje vredi samo dok je spreman i sposoban
da izvršava postavljene zadatke; kvalitet veštine, koji zavisi od kvaliteta
obuke, jedan je od konstitutivnih faktora kulturnog i istorijskog fenomena –
ninja.
Nekoliko ninja-škola u savremenom svetu potencira tradiciju pune tajnosti i odanosti školi, čemu je istorijska geneza očigledna. Praksa pune tajnosti je svojstvena gotovo svim iole ozbiljnijim školama borilačkih veština, pa
je, u tom kontekstu, razumljiva i sadašnja intenzivna tradicija tajnosti u školama ninjutsu. Jedan od boljih poznavalaca prilika u savremenom svetu ni220
njutsu, Andrew Adams, stalni dopisnik iz Tokija, jednog od najpopularnijih
svetskih časopisa koji je posvećen tematici borilačkih veština, BLACK BELT,
ukazuje da ovog trenutka postoji tek nekoliko autentičnih ninja-škola. Čak i s
obzirom na malobrojnost, tradicija tajnosti ima svoje smisleno utemeljenje.
Praksa obuke i vežbanja borilačkih veština ukazuje da se ne samo napredniji
stadijumi vežbanja, već gotovo ceo tok i proces učenja veštine, moraju dešavati podalje od preterano radoznalih očiju javnosti, izvan neželjenog publiciteta, laičkog uplitanja i prizemnog moralisanja... da je atmosfera trajne
usamljenosti i odvojenosti od spoljašnjih fenomena uslov bez kojega se ne
može kretati putem staze individuacije i individualne psihičke evolucije – što
je imanentni cilj gotovo svih ozbiljnijih sistema borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti.
Dijametralno suprotno vrednujemo namernu i potenciranu izolaciju, tajnost i tajnovitost bez smislenog utemeljenja, što opet odreñujemo kao naglašeni kič-element u domenu ninja-kulture. Srednjevekovne ninje su prenosili
mit o sebi i o svojoj veštini, kao i o svojoj profesiji: da svako, bio on ninja ili
ne, dakle bez obzira da li je položio zakletvu tajnosti ili ne, mora da striktno
„čuva tajne“ koje bi saznao o ninjama i da ni po koju cenu ne sme da im se suprotstavi, da ih uvredi, onemogući... Rasprostranjenost ovog mita je štitila profesiju ninja od neupućenih, zaplašenih seljaka koji su činili dominantnu
populaciju srednjevekovnog Japana, kao što je i psihološkim mehanizmima
na podsvesnom nivou, koji korespondira sa mitološko-emotivnim, dakle na
nivou primarnijih struktura individue, usañivan mehanizam straha od osvete
ninja – od smrti kao kazne za odavanje tajne ili narušavanje tajnost, kao kazne
za bilo koje akcije, postupanja, reči... kojima bi se negativno vrednovala tradicija i veština ninja, njihov poredak, hijerahija, organizacija, pojedini članovi
ili lideri.
Ali, u populaciji subjekata bliskih ninjutsu, i danas živi mit: ninje će
kazniti smrću (?!) svakoga ko „oda njihovu tajnu“ ili im se suprotstavi, ko iznosi o njima negativne stavove ili, što je vrlo indikativno, „ne veruje u (apsolutnu) osvetu ninja“, bez obzira na kontinent ili kulturu kojoj pripada,
godine, starost, pol, ili čak razloge usled kojih je „prekršio pravila“ koje nameće drevni mit.
Promišljanje o ovom fenomenu valja locirati u oblasti gde i pripada – u
mitotvornu svest i mitološke strukture individualnog psihološkog bića, uz
punu svest o njegovoj prvenstveno funkcionalno-utilitarnoj genezi i efikasnom psihološkom uticaju, jer pogaña vrlo adekvatne strukture u čovekovom
biću i oslanja se na elementarne psihološke mehanizme. Motiv „osvete ninja“
je čest i vrlo je ćesto eksploatisan u literarnim delima gde ninje imaju ulogu
ličnosti – romantičnih špijuna, „boraca za pravdu“, „osvetnika“ ili „zaštitnika
nevinih“ ili sirotinje... fenomen čiji su analogni pandani poznati i proučeni u
zapadnjačkoj istoriji i teoriji književnosti, s obzirom da se ninje reñe javljaju
kao subjekt ili objekt npr. likovnih ili drugih umetnosti.
221
V
„Natprirodne moći ninja“ - novi mit, ili nova grupa mitova slične i srodne tematike, ali ovoga puta sa naglašenom anti-literarnom podlogom, koja
podrazumeva odsustvo imaginativnosti, odnosno projekciju u datu, čulno-materijalnu stvarnost konkretnih fenomena; legende i mitovi o moći levitacije ili
letenja, o moću dugotrajnog gladovanja, intuiciji, pa i o moći nevidljivosti...
Na ovom poslednjem bi valjalo pristupiti principima i mehanizmu mitotvorne svesti koja je u pozadini ovih legendi.
Mitotvorna svest, kao po pravilu, gotovo intuitivno odbija analitičku kritičku dimenziju. Na pojavno-praktičnom nivou promišljanja, šta znači za ninju
nevidljivost? Konkretno – omogućava izvršavanje zadataka špijunske, obaveštajne i izviñačke prirode, ubistva po porudžbini... jer je osnovni problem
ninje da doñe na mesto izvršenja neprimećen, da izvrši zadatak (neprimećen),
i da ode sa tog mesta, da se vrati u svoju bazu - takoñe neprimećen.
Drugi nivo deluje na principu kolektivne sugestione poruke – ninja poseduje nevidljivost i, samim tim, ne može da bude primećen; zaključak je:
nema odbrane protiv (efikasnog) ninje. Verovanje u nevidljivost ninje doprinosi nesigurnosti i nelagodnosti u neprijateljskom taboru ili, što je markantno,
u svesti gotovo kompletne ratničko-vojničke strukture; nevidljivi ninja može
da bude i prijatelj, i sluga, ali i opasni protivnik.
Da bi učvrstili mit o nevidljivosti, ninje su koristili brojna tehnička pomagala i usavršavali posebnu veštinu - „veštinu nevidljivosti“. S obzirom da
ninja deluje pretežno noću, obavezna odeća je crna, sa maskom preko lica;
ninja poseduje „tigrove zube“ za kretanje po tavanicama, a sposoban je i efikasan u veštini prikradanja, ulaženja kroz prozor, vrata, preko krovova... bajke
o prolasku kroz rupicu ili dolasku u centar neprijateljskog logora putem letenja... ostavljamo bajkotvorcima i onima koji u fakticistički realitet bajki veruju.
Univerzalnije posmatrajući, mit o nevidljivosti ima (barem) još jedan
nivo ispoljavanja. Gotovo sve drevne mitologije imaju u svojoj strukturi mit
o nevidljivosti; poznat je počev od eskimskih naroda, afričkih plemena, keltskih i slovenskih legendi, grčke i rimske mitologije pa sve do okultnih ili hermetičkih sistema zapadne tradicije – kabale, alhemije, tarota... što svedoči o
zaista univerzalnoj rasprostranjenosti. Upit je – koju to težnju ili potrebu zadovoljava ili ispunjava ovaj mit; koje razrešenje pruža umu na mitološkom
stadijumu. Moć nevidljivosti jednostavno ukazuje na mogućnost pojedinca da
ga drugi ne vide, da ne bude primećen u svojoj okolini, kao i da bude prisutan
u svojoj okolini, da posmatra druge a da ne bude viñen; pored toga, nevidljivost daje mogućnost pojedincu da izvrši bilo koje delo, da učini sve što zaželi
(da zadovolji svoje nesvesne porive), najčešće u skladu sa dubljim, nesvesnim
potrebama ili intencijama, a da ne bude primećen, da ne snosi posledice svog
dela u vidu nagrade ili (najčešće) u vidu kazne.
222
Nevidljivost na mitološkom nivou simbolizuje nove prostore individualne slobode, odbacivanje i negaciju na nivou svesti jedinke introjektovane
opšte moralne i druge norme kulture, društva ili subkulturnih oblika zajednice
kojima pripada; nevidljivost takoñe negira potrebu korišćenja maski jednog
od mnogih lica koje pojedinac, s obzirom da je društveno biće, svakodnevno
nosi, ali i po potrebi menja. Nevidljivost oslobaña od odgovornosti za učinjeno
ili neučinjeno, tako da zadovoljava nesvesnu potrebu za kršenjem tabua i zabrana u korist principa zadovoljstva ili ispunjenje želje individue. Konačno,
nevidljivost štiti jedinku od uticaja drugih (od pogleda), ali i omogućava jedinki da zadovolji potrebe u smislu saznanja o drugima iz domena njihove intimne sfere, a bez toga da su oni svesni da individua (koja je stekala
„nevidljivost“) poseduje to saznanje ili uopšte mogućnost tog saznanja, te,
analogno tome, neće steći saznanje o nekoj od unapred pripremljenih maski,
već o autentitčnijim oblicima bivstvovanja percipiranog pojedinca.
Tako je zadovoljenje ovog skupa potreba, težnja i želja nesvesne prirode,
rezultiralo u istoriji civilizacije u mnogim oblicima „praktičnih tehnika“ za
postizanje nevidljivost. Ne treba tražiti daleko: na ovom tlu postoji, u okviru
homoljske magije (da uzmemo samo jedan primer) „tehnika postizanja nevidljivosti“ vezana za tradiciju i simboliku krsta („četiri elementa“), tabu govora, vatru, kuvanje žive životinje i čudotvornu moć kostiju, grupni rad
dvojice operatora (dualitet i uzajamnost)... da ne raspaljujemo previše maštu
mlañeg čitaoca, mada se kompletan opis rituala može naći u stručnim publikacijama.
Tehniku „postizanja nevidljivosti“ su poznavali i ninje; objašnjenje njene
geneze ne smemo da baziramo samo na funkcionalnim niti dubinskim psihološkim motivima, mada takvo objašnjenje pretenduje da bude smisleno zasnovano.
VI
Pred analitičara se postavlja pitanje – istorijski, sociološki i kulturološki
posmatrano – ko su ninje? Film i literatura nude „zašećereno“ objašnjenje,
uvijeno u oblandu crno-bele pravde: ninje su romantični ratnici – individualci,
individualni heroji, mučenici – pravednici, borci za pravdu, istinu i ideju, žrtve
nasilja moćnika i vlastodržaca, zaštitnici žena, dece i nemoćnih, beskompromisni borci za socijalnu pravdu, nižeg sociokulturnog porekla, nižeg i lošijeg
materijalnog stanja, odmetnici kao produžena ruka pravde, potlačeni, „poniženi i uvreñeni“ koji uzimaju mač osvete i istine u svoje ruke, eksperti i izvrsni poznavaoci svih veština borenja, sa upotrebom oružja ili goloruku, heroji
koji se suprotstavljaju, i to, kao po pravilu uspešno, brojčano nadmoćnom protivniku, moćnoj a „nepravednoj“ organizaciji ili klanu, samovoljnom vlastodršcu – tiraninu...
223
Posebno je romantična slika završetka života ninja – poginuli su kao mučenici za pravdu po uspešno obavljenoj misiji, umiru od otrova sa prolongiranim dejstvom, spasavaju nemoćne, nedužne, ženu koju vole a nikada joj to
nisu priznali... legenda o njima može zaista da mnogo toga zahvali jednoznačnoj i ograničenoj, jednodimenzionalnoj imaginaciji tvoraca ovakve literature
a, u poslednje vreme, i scenarista i režisera filmova ninja-tematike.
Lakonski rečeno, (a po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova),
ninje su bili – s' koca i konopca, i to vrlo doslovno, odnosno osobe pobegle iz
kazamata, sa mučenja ili sa izvršenja smrtne kazne, izrečene od strane legitimnih institucija vlasti. Socijalna struktura ninja dosta je raznorodna, ali ukazuje na to da se u redove ninja regrutuju osobe bez ikakve druge alternative i
bez mogućnosti iole boljeg izbora: bivši kriminalci, lopovi, ubice, varalice,
kockari, a dosta često i oni koji su pobegli, ili su na drugi način uspeli da izbegnu smrtnu kaznu, osobe za kojim su izdate poternice ili na koje zakon iz
bilo kojih razloga i po bilo kojem osnovu polaže pravo... a kojima (osobama)
je ninja-profesija samo produženje promašenog i protraćenog života, produženje do narednog zadatke, do naredne noći, do trenutka kada će biti otkriveni
i ubijeni, ili mučeni do smrti...
Dosta veliki broj ninja se regrutuje iz redova društvenih otpadnika, marginalaca i individualaca koji se nisu mogli adaptirati na verske, socijalne, kulturne, civilizacijske, moralne... norme srednjevekovnog Japan, kao i deca bez
roditelja ili vanbračna deca, deca kojoj su roditelji ubijeni, ili su i sami kriminalci – ubice, lopovi, varalice...
Drugi deo mita govori o pravdoljubivosti i istinitosti ninja, o služenju
plemenistosti i idealima... Bojimo se da je istina ne samo različita, već i dijametralno suprotna: ninje su, kao po pravilu, ljudi izvan svakog morala, izuzev
nametnutih „etičkih“ normi i pravila „svoje profesije“, kojih se pridržavaju iz
straha od kazne – odmazde, a mnogo manje usled izgrañenog unutarnjeg „moralnog imperativa“, mada dozvoljavamo i činjenicu da su pojedini ninje, ponekad i osetili mrvice ljudskosti i pravedoljubivosti i postupali u skladu sa
njima... kada im je život već imao tako malu vrednost i, u kulturi srednjevekovnog Japana, tako malu cenu.
Po pravilu, ninje se nisu libili da budu dvostruki špijuni, zbog novca ili
iz straha od kazne – odmazde, kao posledice „ispiranja mozga“ ili drastičnih
tortura. Ninja nema ideološko ili političko opredeljenje: služi bilo kog gospodara i prihvata svaki ponuñeni zadatak – ne može da odbije misiju ili da
traži zamenu. Iz tog razloga se ninje koriste za najnižu, najsramniju vrstu zadataka koje nisu mogli da prihvate ni samuraji – plemići-ratnici, niti obični
vojnici ili ratnici pojedinih klanova ili porodica, pa čak ni ronini – samuraji
bez gospodara skloni krañi i sličnim načinima obezbeñivanja opstanka.
Tako su ninje dobijali najprljavije zadatke: da otruju dete u kolevci, da
siluju ženu ili ćerku neprijateljskog vojskovoñe i da je unakaze a da je pri tome
ne ubiju, da pobiju celu porodicu dok nema muškarca – ratnika u blizini... plaćena ubistva, trovanja, uhoñenja, špijunaža, provale, paljevine, kraña podataka... bili su elitniji i manje nedostojni zadaci, koje su dobijali ninje višeg
statusa, sa odreñenim privilegijama – i bespogovorno ih izvršavali.
244
Legende o „narodnim zaštitnicima“ takoñe nisu činjenički utemeljene.
Ninja, da bi ostvario zadati naum i da bi opstao na zadatku, čini sve što mu u
tom cilju služi, jer moralnih normi i obzira nema - pljačka, krade hranu, pali
kuće nedužnih i nevinih (seljaka) da bi privukao odnosno odvukao pažnju, na
gostoprimstvo ili prenoćište u domu poštenih i najčešće siromašnih seljaka –
odgovara često ubistvom svih ukućana, trovanjem hrane ili vode, otimanjem
kćeri dozrele za udaju – ali ne u cilju njenje udaje... pojedinačno nabrajanje
mogućnosti može samo da potvrdi opšti princip – potpunu amoralnost i odsustvo bilo kakvih kriterijuma i razumnih granica u postupanju ninja na zadatku ili misiji, ali i izvan njih.
Iz tog razloga je verovatno i socijalni status i socijani renome ninja
enormno nizak; na društvenoj lestvici, ninje su zauzimali najniže položaje,
niže čak i od „sloja nedodirljivih“. Ninji nije bilo mesto meñu običnim ljudima, grañanima, seljacima ili plemićima; kad bi otkrili da je prepušeni pojedinac u stvari ninja, on bi, uz vrlo burnu socijalnu reakciju, bivao raskrinkan,
neretko izvreñan ili ispljuvan, pa i kamenovan. Život ninje u pravnom poretku nema vrednost – ubistvo ninje nije kažnjivo, i svako – grañanin, seljak, samuraj... može nekažnjeno da maltretira, podvrgne torturi ili ubije ninju – što
asocira na ideju da je ninja, u društvenim okvirima i relacijama - „divljač na
koju sezona lova traje preko cele godine“.
Evidentno je da su ninje posedovali svesnost o svom položaju, ulozi, zadacima, mestu u okviru zajednice kojoj su pripadali, i da su, tokom rigorozne
obuke, usavršavali sistem preživljavanja, gde je otpor socijalne sredine osiguravao jedinku od mase opterećujućih fenomena. Ninja gleda smrti u oči iz
dana u dan, iz zadatka u zadatak, i to ne apstraktnoj, imaginarnoj smrti, (kao
literarnom pojmu), već prestanku – kraju egzistencije kao izvesnosti, i to vrlo
verovatnom, s obzirom da su ninje dobijali ne samo najteže, nego i neizvršive
zadatke. Život ninje nema vrednost – ako on pogine, dolazi drugi ninja sa istim
zadatkom, posle njega treći, četvrti... jer zadatak – najčešće najprljaviji i najnedoličniji posao, mora da bude izvršen.
Psihološka obuka ninja je bila direktno usmerena i na pomirenje ninje sa
ovakvim okolnostima života i kraja života, i ninje su dostizali visok stepen
prezira, negacije egzistentnosti fenomena života i smrti ili, što je tačnije, života ili smrti.
VII
Pri pristupanju obradi fenomena ninjutsu, stav autora o suštini ove grañe
je evoluirao u metodološko-klasifikacionom domenu. Polazno stanovište – da
je ninjutsu kompleksna borilačka veština, postepeno je ustupalo prostora
uvidu da je ninjutsu skup (načinjen po smislenom poretku) čitavog niza borilačkih veština, ali da ninjutsu nije samo to, već da predstavlja zaokruženi i
smisaono utemeljeni društveni položaj, metodologiju iste profesije – staleža,
filosofemu praktične orijentacije, psihološku praksu i kulturnu pragmu... koji
225
imaju za metod, vid ispoljenja i put učenja čitav niz parcijalnih borilačkih veština vrhunske utilitarne funkcije – borba, ratni sukob... što, u krajnjoj liniji,
znači - izvršenje zadatka ili ispunjenje misije. Sva sredstva u tom kontekstu
pripadaju predmetu opservacije ninjutsu i, neretko, čine njen konstitutivni element.
Meñutim, ninjutsu nije, po svom ustrojstvu, identična sa pojmom marcijalne umetnosti, ukoliko se posmatra u svojoj istorijskoj, konkretno-pojavnoj dimenziji. Današnji fenomen ninjutsu se, u najboljem slučaju, uglavnom
(samo) približava visokovrednoj, ortodoksnoj i tradicionalno orijentisanoj
marcijalnoj umetnosti, s obzirom da je izgubila „osnovnu funkciju“. Nestanak sa istorijske pozornice i negacija utilitarnog elementa je (ninjutsu) približavaju elementima umetnosti, gde ovaj pojam koristimo kod klasifikacijskih
odrednica klasičnih i vrhunski kompleksnih pojavnih oblika karatea-doa, kendoa, iai-doa, kyudoa... Meñutim, posmatrana i u tim okvirima, ninjutsu zadržava specifičnost strukture, s obzirom na, pre svega, enormno široku i
prostranu zastupljenost više vrsta smislenih grupa tehnika, meñusobno sekularizovanih u meri da predstavljaju posebne sisteme ili, da pojednostavimo,
borilačke veštine „u malom“, a čije se uvežbavanje – dakle, uvežbavanje svih
ovih oblika, formi, jedinica, skupova tehnika – formira (osnovnu) metodologiju ninjutsu, sada već ne kao jedne kompleksne borilačke veštine, već kao jedinstvenu nadstrukturu ili polimorfnu strukturu užih skupina borilačkih
veština, kojima je zajednički metodološki cilj identičan sa opštim ciljem ninjutsu – a to je „put ninja“, kompleksno, temeljito i sveobuhvatno usavršavanje bazirano prvenstveno na psihološkoj evoluciji i razvoju psihičkih, ali i,
šire posmatrano, mentalnih svojstava i principa individue, jedinke uopšte. Insistiramo na pojedincu, individualcu, jedinki... s obzirom da je ninjutsu prvenstveno umetnost, veština, znanje, umeće... „usavršavanja sopstva u sebi“
i gotovo isključivo je individualno orijentisana, sa individualistički koncipiranom metodologijom, utemeljena na individualnom psihičkom doživljavanju... dokaza i uputa ka individualnoj komponenti ima dosta, i oni su
uglavnom smisleno utemeljeni.
VIII
Kod manje upućenih, termini ninja i ninjutsu* mogu da izazovu odreñeno
nesnalaženje u domenu ravni odreñenja i razgraničavanja značenja. Termin
ninja se, u prvom i osnovnom značenju, koristi da označi osobu, predstavnika
staleža ili profesije: špijuna, uhodu, ubicu za novac... odnosno osobu koja je
prošla obuku za ninju, kandidata za ovo zvanje i, nakon uspešno završene
obuke i zakletve, doživotno i neopozivo je promovisanu u ninju; naravno da
je ovo istovremeno gotovo sigurno smrtna presuda, presuda na završetak života nasilnom smrću. Meñutim, termin ninja se, u drugom ili prenesenom značenju, koristi i za skup veština koje ninja (pojedinac) poznaje i praktikuje; to
226
je skup svih vežbanja, u toku obuke, i nakon obuke, pri izvršenju zadatka,
suma praktičnih znanja, umeća i veština, od kojih svaka, analogno svojoj posebnosti, ima singularni naziv.
Termin ninjutsu bi imao odreñene istovrsnosti sa ovim drugim poimanjem značenja leksema ninja, mada, svojom semantičkom dimenzijom, koja je
dosta prostrana, obuhvata sadržinu koju smo upravo prezentovali, počev od
strukture borilačkih veština pa do smislenim nitima utilitarne prakse povezanih fenomena psihološke evolucije, individuacije, metoda uticaja na drugo ljudsko biće ili životinju, ili na neživi predmet. Obuhvata sobom sve elemente
poznate praksi, istoriji, tradiciji, metodologiji, načinu života... ninja.
Radi potpunijeg razgraničavanja značenja, u toku izlaganja smo uveli
princip da koristimo termin ninja u značenju osobe koja praktikuje ninjutsu,
a termin ninjutsu kao generalni naziv za veštinu ili veštine, pri čemu ovo razgraničenje ne odudara od osnovnih značenja ovih termina u originalnoj leksici.
Takoñe je u toku izlaganja usvojen princip dekliniranja imenice ninja i
ninjutsu, analogno afirmisanoj praksi drugih evropskih jezika, kao i tretmana
imenice ninja kao imenice muškog roda, mada bi ona, po svojim fonetskim
odlikama, gravitirala ženskom rodu (tzv. gramatičkom rodu) u srpskom jeziku, s obzirom da se završava na samoglasnik a. Smatrali smo, ipak, da je,
analogno potvrñenim pravilima nauke o jeziku, logički tok primarniji od fonetskog i da se, pri pomenu profesije ninja, uvek javlja asocijacija na osobe
muškog pola, barem u izvornom jeziku – japanskom, i taj nam je pristup jedini bio smislen i funkcionalno opravdan, pa smo ga usvojili u toku izlaganja.
Kada izañeš kroz svoju kapiju,
odmah ćeš se susresti
sa hiljadu neprijatelja.
(Japanska izreka)
* Izvornici prvi put pominju termin ninjutsu u VI veku, za vreme ratnog sukoba prinčeva
Shotoku-a i Moriy-e.
227
Mnogo je lakše isplesti venac,
nego za njega pronaći glavu.
(Gete)
KRATAK ISTORIJAT NINJUTSU
Više od četrnaest stoleća prenosi ratnički stalež ninja, putem usmene tradicije, legendu o svom mitološkom poreklu, o svom prapretku. Iz dubina arhajskog izranja mit o Tengu-u, praroditelju i zaštitniku staleža, porodice, klana,
bratstva, profesije ninja, mit o mitološkom biću, polu-gavranu polu-čoveku,
čije je prvobitno poreklo izgleda zauvek izgubljeno u dobu kojem pisanih podataka nema, i koje (biće) je jedno od mnogobrojnih hibridnih mitoloških stvorenja drevne orijentalne (tačnije: japanske) demonologije. Čitaocu zapadne
kulture je najbliža odreñena analogija sa npr. Kentaurom, polu-čovekom polukonjem iz antičke grčke mitologije, pri čemu imamo odreñeni razlog da verujemo da su ovakvi mitološko-simbolički spojevi čoveka, shvaćenog kao
božansko biće, i životinje, kao njegovog antipoda, prvenstveno produkt arhajske mitološke presvesne sintetizacije, koja je univerzalni fenomen i element
čovekove mitološke svesnosti, bez obzira na kulturnu ili društvenu pripadnost.
Kao potvrda ove teze može da posluži činjenica da polu-ljude polu-životinje
(odnosno polu-ženu polu-ribu, polu-čoveka polu-zmiju, polu-dete polupticu...) zatičemo u mitologijama gotovo svih, što će reći civilizacijski i kulturno različitih i raznorodnih i prostorno udaljenih kultura: afričkoj, eskimskoj,
indoiranskoj, staroindijskoj (arijevskoj), antičkoj evropskoj, u mitologijama
sredozemnih naroda... Pojednostavljeno rečeno, ovakav spoj čoveka i životinje, a padamo u iskušenje da ga nazovemo dijalektičkim (u elementarnom značenju tog pojma) prvenstveno ima simboličko značenje ujedinjenja dualiteta,
spajanja i meñusobnog prožimanja božanske prirode čovekove i animalne prirodne čovekove, pomirenje sveta ljudi i materijalne egzistencije i sveta onostranih fenomena i bića, ujedinjenja i spajanje sveta živih i sveta mrtvih i, u
krajnjoj liniji, boga oličenog čovekom (što se svodi na pandan ranohrišćanskoj
ideji bogočoveka) i demona ili životinja, ili personificiranog duha, ili, na nižem
religijsko-simboličkom nivou, ujedinjenje bića čoveka sa totemskom životinjom. Na višem simboličkom nivou, to je spoj, ali ne uvek i ujedinjenje, animusa i anime, u kome oba dela ostaju nepromenjena, iako gube punu
nezavisnot, a moguće su samo dve kombinacije: da čovek, odnosno životinja,
predstavljaju gornji (dominantni) ili donji (podreñeni) deo, što opet podrazumeva razgranatu simboliku mitološkog predznaka. Na delu je, naravno, mitsko mišljenje i mitski jezik, poimani u okviru mitotvorne svesti.
Gavran u mitologiji kulture u kojoj živimo predstavlja glasnika i vesnika
smrti, simboličku pticu koja prati smrt i posmrtnu povorku, koja živi na grobljima, u blizini mrtvih i koja se, konačno, hrani mesom umrlih. I u slovenskoj
mitologiji, gavran je izrazito tanatički simbol, što se proteže čak i na boju perja
(crna), a mitska bića povezana sa kultom gavrana pripadaju demonima, bićima usuda i zle sudbine, bićima smrti, propasti, nesreće i uništenja.
229
U dalekoistočnoj mitologiji gavran ima dosta sličnu ulogu i gotovo identično simboličko tumačenje, mada mu je simbolička funkcija nešto suptilnije
odreñena. U ovom slučaju, to nije gavran-grobar (što je naziv najpoznatije
vrste gavranova, koji živi i na ovome tlu), već se gavran poistovećuje sa
„duhom smrti“ ili „dahom smrti“. To je mitološka životinja koja ne donosi glas
o smrti, već je prenosnik smrtonosnog fluida izmeñu sveta umrlih i (još) živog
čoveka koji je na pragu smrti, od trenutka čijeg (gavranovog) pojavljivanja
smrt postaje neminovnost i izvesnost upravo „umrloga“. Gavran „odnosi“ poslednji, smrtni dah upravo umirućeg. Gavran „odvodi“ iz života.
Tengu je gavran-čovek, gde je gornji deo ovog mitološkog bića – gornji
deo gavrana sa glavom, trupom i krilima gavran, dok je njegov donji deo –
donji deo čovekovog tela (donji deo tela i noge), pri čemu je, po položaju i rasporedu, očigledno koji od ova dva simbolička elementa dominira.
Etimološki, izvedene reči japanskog jezika: ninja i ninjutsu, imaju u
osnovi termin nin (što, u staroj verziji, u japanskom jeziku poznaje i sinonim
shinobi), leksem sa polimorfnim i polivaletnim značenjem, gde bi u obzir dolazila i značenja: čvrstina, trajnost, postojanost, otpornost, istrajnost, nepromenljivost (ne u smislu netolerancije niti krutosti), strpljivost, ali i
uzdržavanje, neispoljavanje (spoljašnjeg, vidljivog ili pojavnog), pa čak i izbegavanje ili uklanjanje... što svedoči o dosta prostranom semantičkom polju
ovog leksema. Meñutim, nin se sastoji iz dva ideograma koji imaju (svaki ponaosob) prilično decidirana značenja: prvi ima smisao „oštrica“, „sečivo“, a
drugi „srce“. Kako ideogramska pisma sintetičkih jezika, kakav je japanski,
mogu da budu podvrgnuta obimnijem tumačenju simboličke nadgradnje njihove leksičke osnove, a što pogotovo važi za spojeve ideograma, broj mogućih kombinacija zavisi samo od razgranate imaginacije strpljivog mislioca.
Jedno decidirano odreñenje centralnog pojma „nin“ bi takoñe ukazivalo na
simbole nepromenljivosti i nepokretljivosti, simbol oštrice ili ivice nekog
(hladnog) oružja, što su sve, direktno ili (što je verovatnije) indirektno, simboli smrti, ali i simboli srca, ili središta duše, kao antipoda tanatičkim simbolima, a što svedoči da termin „nin“ podrazumeva i saznajno-doživljajnu,
osetilnu, životno-prolaznu komponentu, kao upotpunjujući deo ovog nadasve
kompleksnog simbola.
* * *
Istorijski podaci, uz veliku dozu verovatnoće, upućuju na prve pisane izvornike o veštini koju možemo smatrati ne samo pretečom japanske ninjutsu,
već se izmeñu ove dve veštine može povući gotovo direktna razvojan linija.
Knjiga SUN TZU, koju je napisao starokineski vojni strateg, mislilac i teoretičar (vojne nauke) Sun Wu, pominje (samostalnu) veštinu uhoñenja, izviñanja, špijunaže, istraživanja neprijateljske teritorije, što je, očigledno, smislena
i istorijska preteča japanske ninjutsu. Tačno vreme nastanka ove knjige se ne
može pouzdano utvrditi, ali je izvesno da je njen autor živeo negde izmeñu
500. i 300. godine pre nove ere.
230
U vekovima posle nastanka budizma kao religioznog sistema, drevna
Kina predstavlja poprište ratnih sukoba, vojnih pohoda meñusobno suprotstavljenih regionalnih vlastodržaca, mandarina i prinčeva, pobuna protiv carske dinastije... što je bio izuzetno povoljan istorijski i društveni milje za razvoj
ne samo teorijske, već prvenstveno praktično-empirijske dimenzije ovog
ogranka vojne veštine, koji je bio cenjen kao deo strategije i taktike ratovanja.
I pored obimnog istraživanja nije moguće dosledno i potpuno utvrditi
kada je ova veština prenesena na japansko tle, ali je vrlo verovatno da je, kao
deo kineske kulturne tradicije, putem difuzije kulturnih sadržaja, preko Okinave koja je bila istorijski medijum izmeñu kineske i japanske kulture, preneta i na japanska ostrva. Ovaj put prenošenja kulturnih artefakata i vrednosti
je dobro poznat i proučen u istoriografiji i kulturologiji dalekoistočnih naroda.
S obzirom da je Kina, posle Indije, imala dominantnu i naprednu materijalnu
i duhovnu kulturu, ona je vršila jak i najčešće, jednostrano usmeren difuzionistički uticaj na okolne kulture, ne samo na okinavljansku i japansku, već i
na indokinesku i na kulture južnih lokacija, kao i na koreansku i mongolsku...
pri čemu su ove kulture, budući na nižem stepenu kulturnog razvitka, uglavnom asimilirale kulturne sadržaje ove prostrane i po dometima raskošne kulture. Istoriografija kulturnog transfera koji je vodio iz Kine na Okinavu i
Japan, zabeležila je da su mnoga krucijalna dostignuća kineskog tehničkog i
umetničkog duha asimilovana u ove kulture na taj način. Valja pomenuti samo
pismo (i pismenost uopšte), upotrebu metala (zanati), religiozne i mitološke
sisteme i paradigme (sve velike japanske religije su začete u drevnoj Kini i
transportovane u japanski kulturni milje). Na isti način, kao deo vojne nauke,
teorije i veštine, Sun Tzu je postala poznata i na japanskim ostrvima.
Meñutim, prve pouzdane podatke o veštini špijunaže, zatičemo tek u 6.
veku n.e., u doba vladavine princa-regenta Shotoku-a, koji je koristio specijalno obučene špijune i agente, ne samo u vojne svrhe, već i za uhoñenje i praćenje političkih protivnika.
Nakon tog perioda, veština prelazi u posed znanja posebnog staleža, yamabushi-ja, planinskih kaluñera, odmetnika ne samo od civilizacije već i od
državnog poretka, verskih begunaca od vlasti koji su svoj identitet formirali
u doba verskih sukoba izmeñu pristalica shintoizma i budizma, dve dominantne religije tadašnjeg vremena, koje su se održale i do današnjeg dana.
Preko pet vekova će yamabushi da usavršavaju veštinu koja im je bila od
suštinskog značaja za opstanak u divljim i nenaseljenim predelima u mračnim
vremenima nasilja i nesigurnosti, u doba ratnih potresa i sukoba klanova na
tlu drevnog Japana.
Dalji podaci govore da je veština ninjutsu postala sastavni deo obuke posebnih vojnih jedinica Genji-klana, koji je vladao Japanom u Heian periodu
(749-1185. g.). U tom periodu, od skupa znanja, umeća, pravila življenja i sekularizovanih veština, ninjutsu doživljava transformaciju u organizovani i kanonizovani sistem vežbanja, sa jasno i precizno utvrñenim ciljevima i
metodama obuke.
231
Prva škola ili stil veštine je nastala u okviru Hattori-klana ili porodice,
neposredno pošto je klan osvojio provinciju Iga, gde će kasnije nastati jedan
od centara ninjutsu. Članovi ovog klana svoje znanje duguju planinskim kaluñerima i njihovoj usavršenoj verziji veštine, koja je bila prenošena sa generacije na generaciju.
Postoje podaci da je legendarni junak Genji-klana, Yoshitsune, kao sintezu iskustva marcijalnih umetnosti ili borilačkih veština asimilovanih u Kurama – Hachi-ryu školi, formirao sopstvenu ninjutsu školu (Yoshitsune-ryu),
ali je polemićko pitanje da li je to bila samostalna veština, teorijski i metodološki diferencirana od ostalih srodnih veština.
U to doba (kraj 12. veka) Momonchi-klan formira organizaciju ninja, te
od tog doba, možemo da tvrdimo sa odreñenom dozom sigurnosti, postoji nezavisna i od srodnih dosledno odeljenja veština ninjutsu, utilitarne funkcije i
praktično-vojnih pretenzija, gde su počasno mesto imale veštine špijunaže,
uhoñenja, izviñanja...
Kamakura period japanske istorije (1192-1333. god.) predstavljao je početak „zlatnog doba ninjutsu“, koji je trajao preko četiri veka, i predstavljao
je konstitutivni faktor ne samo japanske vojne istorije, tradicije i vojne nauke,
već i istorije i kulture srednjevekovnog perioda ove zemlje.
Škole ili stilovi ninjutsu se diferenciraju, uz veliki porast broja sledbenika, tako da dve samurajske porodice, Hattori i Oe, formiraju sopstvene škole
ninjutsu, školu Iga provincije koja nastavlja tradiciju prvobitnih ninjutsu veština na tlu Japana, pri čemu ninjutsu postaje porodična tradicija i porodična
tajna.
Koga škola ninjutsu, formirana u istoimenoj (Koga) provinciji, obuhvatala je preko pedeset ninja-porodica, odakle su registrovani članovi prvenstveno za špijunsku službu, i predstavljala je protivtežu Iga školi kod
zaraćenih strana japanskih plemića, koji su se, kao po pravilu, opredeljivali ili
za jednu ili za drugu školu, birajući njihove porodice za sopstvenu vojnu
službu.
Za razliku od ranijeg stila, Yoshitsune-ryu, koji je poznavao sistem borilačkih metoda, polovinom 14. veka je formiran Kunosuki-ryu koji bazira na
suptilnijim metodama špijunaže, primeni psiholoških metoda istraživanja i
špijuniranja, stil koji je dobio naziv po legendarnom junaku Masahige Kunosuki.
U vekovima koji dolaze, ninjutsu kao veština biva proširena po obimu,
obuhvata sve veći broj singularnih veština, znanja i umeća, tako da koristi bazične principe tada poznatih sistema borenja bez oružja. Kao kuriozitet valja
pomenuti da su ninje verovatno bili prvi stalež koji je prihvatio upotrebu vatrenog oružja, koje su u Japan doneli portugalski moreplovci sredinom 16.
veka (1543. g.). Uvek u službi prvenstveno nečasnih, tajnih i podzemnih ciljeva japanskih feudalaca i plemića, ninje su često imale presudnu ulogu u rešavanju ratnih sukoba, opsada tvrñava, borbi za prestiž i vlast japanskih
srednjevekovnih feudalaca.
232
Tradicija dve škole, Iga i Koga, se nastavlja. Brojne ninja porodice dale
su mnoge, a najčešće bezimene špijune, agente, obaveštajce, ratnike za obavljanje najnečasnijih i najsramnijih zadataka. Hanzo Hattori, Nagato Fujibayishi, Sandayu Momonchi... legendarni junaci tri ninja porodice Iga škole,
ostavili su trag u japanskoj istoriji 16. veka. Sukobi plemića su značili i sukobe škola ili porodica ninja, koji su najčešće životom plaćali tuñe političke
ciljeve, ambicije, planove ili pretenzije.
Od klasične špijunske službe, ninje preuzimaju i ulogu garde ili zaštitnika pojedinih plemića. U vekovima koji dolaze, ninje se kao profesija transformišu i polarizuju, s obzirom da su za klasičnu ninja-funkciju istorija i
društveni progres ostavljali sve manje mesta. Regrutovani od bivših kriminalaca, osuñenika koji su pobegli, ljudi bez grañanske časti i bez dostojanstva,
marginalaca i propalih ljudi, ninje su se masovno odavali kriminalu, krañama
i životu razbojnika, bandita, tako da su mnoge organizovane grupe kriminalaca gotovo u potpunosti bile sastavljene od bivših ninja.
Punu polarizaciju ninje doživljavaju u 18. veku, kada je potreba za njihovom osnovnom ulogom bitno redukovana i modifikovana i, paradoksalno,
prve zvanične policijske snage Japana su se formirale iz redova ninja, što će
biti gotovo tradicija u narednom, 19. veku.
Tako se osnovna ideja i funkcija ninja raslojila, a organizacija klanova i
porodica raspala, pri čemu je najveći broj njihovih članova prihvatio nove
uloge: lična garda, policijski rad, koji je bio u zametku, ili se otisnula u neizvesni život pobunjenika, otpadnika, kriminalaca.
Sa zvaničnim slomom vladavine Shogunata i početkom modernizatorskih reformi japanskog društva, poznatim dekretom cara Meiji-a 1867. g.,
ninje su, zajedno sa staležom samuraja i vojnom upravom Shoguna, ukinute
kao stalež, da bi se, u narednim decenijama, asimilovale u druge strukture nastajućeg savremenog japanskog društva.
Meñutim, vojna tradicija ninja je nastavila da traje prvenstveno u japanskoj armiji, sa strogo odreñenim utilitarnim ciljevima i namenom. Evidentno
je da je špijunska, saboterska i izviñačka veština ninja koji su služili u japanskoj imperijalnoj armiji, doprinela specifičnosti početnih uspeha te vojske,
čak i u 20. veku, gde kao primere izdvajamo Port Arthur 1904. g. i Perl Harbour 1941. g. Ipak, ovi primeri su samo izuzeci koji potvrñuju pravilo, jer u
20. veku ninjutsu predstavlja prvenstveno anahronost, čak i sa stanovišta uskih
vojnih potreba i ciljeva.
Poslednjih decenija ninjutsu predstavlja pre kuriozitet i, u potpunosti je
izgubila svoju „praktičnu“ primenu i upotrebu. Principima, tradiciji, istoriji i
veštinama drevnih ninja je svoj život posvetilo ono nekoliko učitelja veštine,
okruženih šačicom autentičnih sledbenika i poštovalaca veštine. Ovi, poštovanja dostojni autoriteti žive u savremenom svetu i ultramodernom japanskom
društvu praktikujući prvenstveno principe veštine ninja, uglavnom ostajući
pri nekim borilačkim veštinama bez upotrebe oružja, s obzirom na pravni poredak društva u kojem žive i važeća zakonska ograničenja u odnosu na upotrebu bilo koje vrste oružja.
233
Delikatno bi bilo utvrditi kriterijume po kojima bi se pojedini učitelji uvrstili u ozbiljne autoritete i eruditivne poznavaoce autentične ninjutsu, ali je
jasno da se njihov broj može izbrojati na prste jedne ruke.
Ako poznaješ i sebe i neprijatelja, sigurno ćeš pobediti.
Ako poznaješ sebe, a ne poznaješ neprijatelja,
možda ćeš pobediti, možda izgubiti.
Ako poznaješ neprijatelja, a ne poznaješ sebe,
možda ćeš pobediti, možda izgubiti.
Ako ne poznaješ ni sebe ni neprijatelja,
sigurno ćeš izgubiti.
(Sun Tzu)
234
Bog je morao da umre,
da bi čovek živeo.
(Niče)
ORGANIZACIJA NINJA
Pri izučavanju skupa veština ninjutsu i posebno, fenomena ninja kao istorijskog specifikuma, valja obratiti pažnju i na njihovu organizaciju, način zajedništva, organizaciono ustrojstvo i konstituisanje formalnih oblika
organizacije koji su zadovoljavali prvenstveno dva zahteva: punu funkcionalnost, u smislu da su vidovi organizovanja pružali optimalne mogućnosti za
izvršenje zadataka ninja, ali i reprodukciju ninja profesije i ninja-subkulture
i, kao drugi zahtev, omogućavali konstantnu i postojanu konspiraciju, delovanje van očiju javnosti i održavanje tradicije pune tajnosti o bratstvu ninja,
njihovoj profesiji, broju, užoj organizaciji, zadacima, obuci...
Vekovna je tradicija da postoje čak i znatne populacione razlike u strukturi ninja. Postavlja se generalno pitanje – ko su ninje – odnosno, ko su ljudi
koji su stupali u ovaj stalež, subkulturnu grupu ili, tačnije, kontrakulturnu
grupu, profesiju, zajednicu, bratstvo... što sve predstavlja svojstvo koje se
može smisleno dovesti u vezu sa populacijom ninja.
Legende, priče i mitovi govore o tragičnoj, ali uzvišenoj sudbini ninja, o
životu punom opasnosti, ali i plemenitosti, o nadljudima visokih etičkih vrednost, o herojima srednjevekovne kulture, o individualcima suprotstavljenim
masi, organizaciji, društvenoj strukturi, pa čak i nepravdi i bezakonju.
Uz sve poštovanje za plemenitost ovih legendi, istorijska istina ih u odreñenoj, i to znatnoj meri modifikuje. Ogromna većina ninja se regrutuje od
osoba koje, na bilo koji način, ne pripadaju osnovnom nasleñu tradicije društvene strukture, to su uglavnom osobe „s' koca i konopca“, što će reći osobe
pobegle sa mučenja ili sa izvršenja smrtne kazne, a što je, čak i doslovno, dobrim delom tačno. U redove ninja stupaju osuñenici na smrt koji su, na bilo
koji način, uspeli da izbegnu izvršenje smrtne kazne, robijaši ili zatvorenici
koji su, opet na bilo koji način uspeli da pobegnu i kojima više nema povratka, kriminalci svih vrsta koji su porušili i poslednje spone sa sredinom u kojoj
su živeli i koji više ne mogu da kradu, pljačkaju, otimaju, ubijaju... jer su suviše poznati, ili su im vlasti na tragu, što će reći okoreli zločinci ili razbojnici,
koji ne samo spas, već i jedinu mogućnost da prežive vide u tome da postanu
otpadnici od ljudi, društva i života – da postanu ninje.
Drugu, dosta prostranu grupu onih koji su odlazili u redove ninja predstavljaju (neuspeli) pobunjenici protiv legitimnih vlasti ili klanovskih organizacija, voñe i sledbenici ugušenih i propalih ustanaka, buna ili drugih
socijalnih nemira, gubitnici na bojnom polju, odnosno ljudi koji su izgubili
čast i dostojanstvo, ako ne i osnovne orijentire i kriterijume u životu.
235
Takoñe prostranu grupu osoba koje jedini izlaz vide u ninja-profesiji čine
ljudi koji su se, na ovaj ili onaj način, a u svakom slučaju drastično, ogrešili
ne samo o zakonske, nego i o običajne moralne norme kulture, društva, religije ili sredine kojima pripadaju, i kojima u autoritarnom društvu i u sredini
čvrstih i okamenjenih moralnih zakona nije bilo mesta. To su osobe koje se
nisu pridržavale rigidnih normi i pravila življenja ili nisu prihvatale pogled na
svet svoje okoline, sredine, religije, kulture... To su i osobe koje se nisu pridržavale porodične ili klanovske tradicije, koje nisu ispunile svoju društvenu,
porodičnu ili polnu ulogu, nisu introjektovali tradiciju, moral, običaje, verovanja, kulturne i religiozne obrasce sredine, i koji, usled nepodnošljivog pritiska ili bojkota sredine, nemaju drugi izbor nego da stupe u redove ninja.
Ovoj grupi je dosta blizak sloj individualaca, društvenih i kulturnih marginalaca, ali i bivših ljudi, propalih samuraja, raščinjenih sveštenika, proteranih, izgnanih i odbačenih individua, kao i jedan sloj polusveta uvek na granici
kriminala, propalih kockara, sitnih lopova kojima je uñeno u trag, ali i osoba
bez zanimanja, bez bilo kakvog posla, bez porodice i doma, bez društvenog
angažmana i društvene uloge, bez ikakvog poseda, lutalica, umetnika bez talenta i znanja...
Ninja profesija reprodukuje samu sebe, s obzirom na potrebu da obuka
ninja počne u dečjem dobu, da bi bila potpuno efikasna, i ti, prvenstveno utilitarni razlozi, dovode do formiranja porodica ninja, što podrazumeva i zajednicu žena i dece, lociranih po zasebnim selima i udaljenim planinskim
vrletima, nepristupačnim i neposećenim terenima i slično. Iz istorije je poznato da je npr. Koga naselje imalo preko pedeset porodica ninja u doba punog
procvata ove profesije. Iga naselje ninja je imalo tri porodice – klana u doba
svog punog razvoja.
Subkulturne populacije i slojevi iz kojih se regrutuju ninje asociraju potpisnika ovih redova, i to direktno, na analogne u savremenom društvu iz kojih
se regrutuju vojnici za ozloglašenu Legiju stranaca u francuskoj armiji – nadamo se da je asocijacija ne samo smislena, već i instruktivna u pogledu
pravca mogućeg promišljanja geneze i uloge ninja u kulturi srednjevekovnog
Japana.
Ninja-profesija predstavlja zatvoren krug čije ivice nije bilo moguće,
barem ne tako lako i jednostavno probiti. Jednom regrutovani ninja ostajao je
do kraja života ninja. Najčešće bi bivao ubijen na nekom zadatku ali, u slučaju da samo pokuša da ostavi ninja-bratstvo ili stalež, čekala ga je smrtna
kazna kojom bi ga osudilo vlastito bratstvo, ne žaleći napor i vreme da tu
kaznu i izvrši, projektujući je kao deo osvete i istovremeno obaveze svakog
člana bratstva. Žene ninja ostaju doživotno njihove žene, nemaju mogućnost
napuštanja naseobine ili bilo koje druge promene načina života (izuzev ukoliko i same nisu bile kunoichi, u kom slučaju za njih važe ista pravila kao i za
ninje-muškarce dok su na zadatku), što znači da im je život unapred žigosan
i predodreñen i najčešće sledi tragičnu sudbinu, i završava se nasiljem, krvlju,
zločinom, propašću... individualnom tragedijom koja je gotovo neminovnost
u životu ninja.
236
Deca ninja mogu da izaberu samo jedan poziv – ninje, za koji se spremaju od ranog detinjstva da bi, ubrzo po stupanju u redove ninja, bila ubijena
na jednom od mnogih rizičnih i nemogućih zadataka, kakvi su postavljani pred
ninje. Pokušaj napuštanja zajednice ili promene načina života, kažnjavali su
se smrću, a ta kazna je bila neopoziva.
Naselja ninja su bila zatvorene celine. Nije bilo dozvoljeno napuštati ih
(izuzev na zadatku), niti bi članovi porodice ninja ikada u toku života stupili
u bilo kakav kontakt sa drugim zajednicama ili drugim osobama koje nisu
ninje, ili koje nisu bile u kontaktu sa ninjama u smislu odreñivanja uloga u ratnim pohodima, davanja zadataka ninjama ili nagrade za izvršeni zadatak...
Naselja ninja su smatrana gotovo kužnim mestima i bila su tabuisana za
sve one koji nisu bili ninje... Nijedan pojedinac koji nije ninja nije smeo da
stupi u njihovu naseobinu, da stupa sa ninjama u socijalne kontakte ili da sklapaju prijateljske veze... ukoliko nije želeo da rizikuje svoj socijalni status i renome, i da bude prezren, ili čak i prognan od svoje okoline.
Razlozi za ovako drastičnu socijalnu izolaciju i postojani prezir prema
ovoj profesiji i ninjama kao osobama od krvi i mesa nisu samo u strukturi lica
koja se regrutuju u ninja-stalež, a koja su na najnižoj lestvici socijalne hijerarhije, ili su izopštena iz nje, ili, što je gotovo pravilo, pripadaju kontrakulturnoj populaciji, mada je i taj razlog važeći, već te razloge valja tražiti
prvenstveno u profesionalnoj stvarnosti ninja, njihovim zadacima i načinima
njihovog izvršenja.
Ninje su se bavili najopasnijom, ali i najnižom vrstom ratničkih ili vojničkih poslova, čije je izvršenje ispod časti i dostojanstva ratnika-plemića –
bushija (samuraja), ali i običnih ratnika u službi pojedinih klanova ili šoguna.
Na prvom mestu, to su naručena i plaćena ubistva koja se ne mogu ostvariti u
poštenom duelu – dvoboju, koji je dostojan ratnika, već su to ubistva s leña,
na spavanju, trovanja, ubistva žena, dece, staraca, nemoćnih... tu su zatim paljevine, krañe, špijuniranje, uhoñenje... koji podrazumevaju čitav niz nečasnih, nepoštenih ili nedoličnih sredstava, laganje, pretvaranja, otimanje,
ucenjivanje, osakaćenje ili unakaženje, mučenje ili druge vrste pritisaka, jer
je pravilo ninja profesije da se ne biraju sredstva da se doñe do cilja – izvršenja postavljenog zadatka.
Ninja, kao po pravilu, nema čast niti osećanje dostojanstva, i može da mu
se naloži svaki i svakakav zadatak – za odgovarajuću svotu novca, i on je
dužan da ga izvrši i, što je indikativno, ne može i nema prava da odbije bilo
koji zadatak koji mu naloži njegov nadreñeni starešina. Kao po pravilu, ninja
ne oseća grižu savesti i nema moralnih problema – on je gotovo savršeni automat za ubistvo, krañu, špijunažu...
Ne samo nepostojeća čast i dostojanstvo, nego ni život ninje ne vredi
mnogo, ili ne vredi ništa. S obzirom da prihvata svaki zadatak i da nema slobodnu volju u pogledu izvršenja ili neizvršenja, njegov se život najčešće završava nasilno, on biva ubijen, ako ima sreće, ili izvršava samoubistvo, ako
ima dovoljno vremena za to, a nalazi se u bezizlaznoj situaciji ili, što je bio
dosta čest slučaj, ako bude živ uhvaćen, podvrgava se dugotrajnom svirepom
mučenju koje dovodi do sasvim lagane a izuzetno bolne smrti.
237
Ninje se koriste prvenstveno za najopasnije, najteže, najprljavije i najrizičnije poduhvate i zadatke, koje niko drugi ne bi prihvatio, a ne bi ni mogao
da izvrši. Na isti zadatak je slano i više ninja, istovremeno ili jedan za drugim.
Često je više ninja slato na istu špijunsku misiju, tako da je naručilac – feudalni gospodar, imao više nezavisnih izvora informacija, pa ninje na istom zadatku, kao po pravilu nisu znali jedan za drugog, a što sve ukazuje na
odreñenu i konstantnu dozu nepoverenja prema ovoj profesiji, kojoj laž, obmana ili uloga dvostrukog agenta nije bila strana, a koja je, po nepisanim ali
rigoroznim zakonima „časti“ profesije – uvek i neopozivo bila kažnjavana
smrću.
Ta drastična kazna – smrt, bila je gotovo jedina kazna za bilo koji prekršaj discipline ili strogih pravila profesije, ali i za neuspešno obavljen zadatak,
za kukavičluk ili, tačnije, nedostatak nerazumne hrabrosti da se izvrše najrizičniji poduhvati i neretko nemogući zadaci. Obaveza je ninje da krene u izvršenje, bez obzira na svesnost o mogućoj, pa čak i izvesnoj smrti – u
protivnom, sopstveno bratstvo ga osuñuje na smrt. Ista kazna čeka ninju koji
prekrši bilo koju od zakletvi ćutanja, prihvaćenih tajni ili tabuisanih informacija, pa čak i onoga ninju koji je to učinio pod mučenjem, ucenom, pretnjom
smrću...
Mehanizam izvršenja smrtne kazne je bio vrlo dosledan, s obzirom da je
projektovan kao kolektivna obaveza zajednice i moralni „dug časti“ svakog
pojedinca – pripadnika bratstva. Da bi se ova kazna izvršila, preduzimane su
obimne istrage, opsežna traganja, sledbenici bratstva su bili spremni da, čak i
po ceni najvećih opasnosti, ili u toku ratnog sukoba, obiñu celu teritoriju jedne
provincije ili čak i cele zemlje, da bi pronašli ninju koji se sakrio, a koji je prekršio stroga i surova pravila ninje-profesije, i da ga bezobzirno i bez razmišljanja ubiju, bez obzira na posledice, čak i bez obzira na činjenicu da će ih to
koštati života. Posebnim mehanizmom ugrañena individualna obaveza izvršenja zapovesti smrtne kazne predstavljaju za ninju „svetu dužnost“, put kojim
oni doživljavaju iskupljenje i, u svojoj fanatizovanoj svesti, doživljavaju intenzivnu etičku katarzu kultne ili gotovo religiozne prirode, s obzirom da je
okrutni zakon izvršenja smrtne kazne jedan od retkih aksioma u koji ninje nadnaravno veruju i koji poštuju, slede i pridržavaju ga se.
Hijerarhijsko ustrojstvo organizacije ninja je ne samo u potpunosti pogodovalo ovako rigidnoj etičkoj praksi i moralnoj pragmi, već je i samo predstavljalo konstitutivni temelj ninjama imanentne etike, etike tanatološke
vokacije i kultne praktične svesnosti.
Na vrhu organizacije ninja je jedan čovek, gospodar ninja i neopozivi naredbodavac – jonin. Etimološki, jo označava gornji deo, vrh, vrhovnu sekvencu, dok je u ovoj sintagmi značenje nin prvenstveno čovek, osoba,
ličnost. Jonin je jedini u strukturi hijerarhije ninja ovlašćen da prima zadatke
za ninje svog bratstva, da odreñuje iznos novčanog ekvivalenta za izvršenje
pojedinih zadataka i, u okviru toga, iznos koji će ostati samom joninu, iznos
koji pripada bratsvu ninja i iznos koji će biti isplaćen ninji-izvršiocu, da odlu238
čuje koji će, i da li će se pojedini zadatak prihvatiti, odlučuje kojem klanu, porodici ili plemiću pruža usluge, da li ih pruža, i u kojoj meri, što govori o znatnom stepenu političkog uticaja poglavara ninja organizacije.
Jonin u okviru ninja bratstva takoñe odlučuje koji ninja ide na koji zadatak, koliko će biti nagrañen i da li će biti nagrañen, koji ninja će biti kažnjen
i kako će biti kažnjen, ko će da izvrši kaznu (ili nagradu), u kom vremenskom
roku će biti izvršen zadatak, obaveza, dužnost. Jonin odreñuje sve tačke metodologije obuke, prijemne „testove“, umeća i sposobnosti kandidata za ninju,
naknadne obuke i provere. Jonin takoñe neopozivo odreñuje bračni status svakog člana bratstva, broj dece koju će imati ninja (u zavisnosti od praktičnih
populacionih potreba bratstva). Jonin je takoñe vlasnik i neopozivi gospodar
imovine, časti, života... svega što poseduje ninja i on bez ograničenja i čak bez
obrazloženja upravlja njima.
Jonini su držali identitet i mesto stanovanja u potpunoj tajnosti i nikada
nisu neposredno stupali u kontakt sa ninjama – izvršiocima zadataka. Jonini
su najčešće imali i po nekoliko identiteta i nekoliko porodica u različitim krajevima i u više provincija, kao i razrañen sistem tajnog komuniciranja sa ostalim članovima bratstva, koji im je obezbeñivao punu konspiraciju identiteta.
Chunin – etimološki: chu znači srednji, u sredini, a nin u ovoj sintagmi
ima značenje čovek, osoba, ličnost. Chunini su predstavljali meñusloj, aristokratiju u domenu ninja-staleža, analogno oficirima u vojsci. Takoñe su dosledno krili identitet, tako da ninja koji je izvršavao zadatke nije znao ko mu je
naredbodavac.
Chunini su imali funkcije veze - da prenose nareñenja pojedincima, da
kontrolišu izvršenje zadatka, da izvršavaju odluke jonina vezane za život bratstva i njegovu delatnost, kao i njegove članove. Slobodna volja im je u znatnoj meri ograničena, a oni najčešće nisu znali pravi identitet svog jonina, koji
je u potpunosti raspolagao njihovim životom i imovinom i odreñivao im je
način života, profesionalnu karijeru i sudbinu, ne samo u hijerarhijskog strukturi ninja, već u svim bitnijim, pa i najličnijim elementima.
Pripadnik hijerarhijski najnižeg sloja ninja – genin, bio je ninja u potpunosti obespravljen, bez slobodne volje pri odlučivanju, bez lične inicijative
pri odlučivanju što se tiče izbora zadataka i uslova pod kojim se prihvata najrizičniji posao. U ge-nin, ge etimološki znači nizak, donji, podreñen, a nin ima
značenje kao i u prethodna dva slučaja. Genini, ninje sa najtragičnijom sudbinom i izvršioci najtežih i najnižih zadataka, uglavnom su bili izvan tokova
dešavanja, nisu znali za koga rade, niti kakav efekat ima izvršenje njihovog
zadatka, niti su imali pravo da se o tome raspituju, čak ni posredno, jer je to
povlačilo čak i smrtnu kaznu.
Gotovo ceo život, od roñenja do smrti, bio im je odreñen, i genini su bili
dužni da ga bespogovorno prihvate, kao i da se povinuju svim odlukama i nareñenjima, bez prava da se žale, da odbiju poslušnost, ili da se čak i samo informišu o svom zadatku, o ustrojstvu bratstva, broju članova, ciljevima – to
je bilo zaprećeno smrtnom kaznom, jedinom kaznom za ninje.
239
Kako ni jonin ni chunini jednog bratstva ne idu neposredno u špijunske
misije, ne ubijaju neposredno, ne uhode niti izviñaju, genini su ti koji su proneli slavu ninja, koji su ne samo najbrojnija struktura u ninja-staležu, već i jedini koji su se svakodnevno suočavali sa smrću. Za uzvrat, pokornost i
bezrezervna poslušnost organizaciji kojoj pripadaju su jedini atributi njihovog tragičnog življenja i prokletstva sudbine osoba bez identiteta, bez ikakvog
značenja u društvenoj sredini, bez prave mogućnosti da misle, delaju i odlučuju kao ljudska bića, kao „automati sami na sebe upućeni“, kao automati koji
delaju ne da bi produžili život, već da bi, barem još ovaj put, izbegli smrt koja
vreba i od neprijatelja, i od sopstvenog bratstva.
Ako odgovoriš na moje pitanje, dobićeš trideset udaraca.
Ako ne odgovoriš na moje pitanje, dobićeš trideset udaraca.
(Zen- učitelj)
240
O, kako sam se tužan naučio odricanju.
Jer ničega nema tamo gde reč nedostaje.
(Helderlin)
OBUKA NINJA
Literatura beletrističkog tipa o ninjutsu i filmovi ninja-tematike se najčešće ne bave u znatnijem obimu problemom obuke ninja. Ukoliko to i čine,
pristup i način obrade su neautentični i posredovani: legendarizovani, mistifikovani, mitologizirani. U svesti „zaljubljenika“ u ninjutsu, pojedinaca koji
se na imaginativnom nivou identifikuju sa moći i ulogom ninja, primarno je
doživljavanje njihovih umeća, moći, heroizma, hrabrosti, uspešnosti... sa
kojim elementima se prevashodno i identifikuju površnije i emotivno nezrele
ličnosti mlañih subjekata, dok obuka, put, način, elementi učenja ninjutsu dobrim delom ostaju izvan primarnog opsega pažnje takvih individua, što je i razumljivo s obzirom na jednostavnu činjenicu – obuka ninja je bila jedno od
najdrastičnijih, najzahtevnijih, najobimnijih vrsta učenja u toku istorije ljudske civilizacije.
O dužini trajanja obuke i njenim elementima se da samo naslućivati iz
pojedinih izvora, ili se saznanje o tim činjenicama može da bazira samo na
iskazu savremenih instruktora ninjutsu. Meñutim, ni oni, kao po pravilu, ne
raspolažu autentično pisanom literaturom, već samo usmenim predanjem,
kriptičnim znanjem koje se prenosi sa učitelja na njegove sledbenike, sa ocaninje na sina-ninju.
Po nekim izvornicima, osnovna i potpuna obuka ninje je trajala barem
sedamnaest ili osamnaest godina*. Drugi izvornici daju manje ili daleko manje
vremena za osnovnu obuku, ali zato pominju i specijalizovanu obuku u cilju
usavršavanja za obavljanje pojedinih zadatak ili posebne grupe zadataka, pri
čemu svaka „specijalizacija“ traje barem nekoliko godina.
Evidentna je i razlika u dužini trajanja, ali i kvalitetu obuke ninja koji se
spremaju za ovaj poziv od detinjstva tj. deca su iz porodice ninja, i onih koji
su u kasnijem životnom dobu bili prisiljeni da stupe u redove ninja. Imamo
opravdanih razloga da verujemo da su ovi potonji, čak i iz razloga nepoverenja, prolazili samo kroz skraćenu ili specijalizovanu obuku i da su, analogno
tome, bili manje kvalitetni ninje, ninje koji su bili predodreñeni da vrlo brzo
budu ubijeni na zadatku.
Pri izboru osobe za ninja-profesiju vršena je vrlo stroga i rigorozna selekcija i obimna provera. Ta se praksa zadržala sve do današnjeg dana, tako
da su i u ovih nekoliko preostalih škola ninjutsu, uslovi za početak obuke vrlo
drastični i ograničavajući. Nijedan sensei ninjutsu ne prima ili vrlo nerado
prima učenike koji nisu japanske narodnosti. Ukoliko i primi takve učenike,
on ih drži podalje od suštinskih i bitnih elemenata učenja i „tajnih znanja“, zadržavajući ih prvenstveno u domenu borilačke tehnike, osnovne upotrebe
241
oružja i sličnih vežbanja. Kao drugi uslov se postavlja zahtev da je kandidat
ortodoksni individualac, osoba izgrañene individualizovane svesnosti, nekonformistički orijentisana i već sklona neformalnom načinu mišljenja. Nije
striktni uslov, ali je veoma poželjno da osoba koja stupa u redove ninja nema
porodicu: roditelje, decu, bračnog druga, niti prijatelje, niti pak bliskih osoba,
da nema moralnih obaveza staranja ni prema kome. Takoñe se zahteva da kandidat za ninju bude bez ikakve (druge) profesije, van stalnog zaposlenja, bez
opredeljenosti za neko (drugo) zanimanje...
Pored ovih, bazičnih uslova, poželjno je da kandidat ne bude emocionalno privržen bilo kome ili bilo čemu; da ne bude opredeljen za odreñeni sistem
mišljenja, ideju, ideologiju, političku partiju, da ne pripada nekoj organizaciji,
klubu, ustanovi, neformalnoj grupi. Takoñe se zahteva, i to ultimativno, da
kandidat ne poseduje iole izraženiju naklonost prema osobama suprotnog
pola, niti da ima nekakvu strast ili porok: da nije sklon alkoholu, prekomernoj ishrani, čulnom uživanju, lenjosti ili površnosti... Konačno, od kandidata
se traži svestrano obrazovanje i znatna inteligencija, kao i postojana neemocionalnost, hladnokrvnost i racionalnost.
Potpisnik ovih redova smatra da komentar zaista nije potreban.
Obuka ninja je u prošlosti bila vrlo univerzalna i svestrana i za predmet je
imala gotovo sve komponenete čovekovog bića. S obzirom da su decidirani pojedinačni elementi metodologije ako ne nepoznati, a ono barem sporne činjeničke istinitosti, prvenstveno iz razloga što su bratstva ili porodice ninja poznavali
i praktikovali sopstvene „tajne“ metode obuke, moguće je sa sigurnošću prezentovati samo neke opšte odrednice – konstitutivne elemente obuke ninja.
Pre svega, obuka ninja zahteva „celog čoveka“ i pojedinac koji je podvrgnut toj obuci prihvata svoje ninja-usavršavanje ne samo kao najvažniju,
već i kao jedinu odrednicu (svog) života. Ninja je u obuci dvadeset četiri časa
na dan; on provodi i dan i noć sa svojim „instruktorom“ i svojom grupom. Elementarna vežbanja se podučavaju grupno, gde meñu članovima grupe kandidata za ninju vladaju naglašeni kompetitivni odnosi. Individualna obuka i
individualna pouka učitelja predstavljaju drugi sloj metodologije obuke. Kandidat za ninju provodi dane, nedelje, mesece potpuno sam, u šumi ili na planini, da ne vidi nijedno ljudsko biće ili da ne progovori ni reč, da se upusti u
dubinske meditativne ili introspektivne avanture, u psihološku individuaciju
ega ili sopstva, na putu dubinskog samorazumevanja ili iracionalnog saznanja ustrojstva i poretka stvarnosti i univerzuma kojima pripada i kojima je svojim mentalnim strukturama blizak.
U dugim periodima usamljenosti, ninja pribegava askezi i samomučenju, dugotrajnim periodima gladi, žeñi, napornih vežbi koje ostavljaju kao posledicu iscrpljenost, slabost, rastrojstvo ili destrukciju uma, cepanje ili
razdvajanje ličnosti. Ninja provodi dane i noći u neprekidnom hodanju, puzanju, plivanju ili trčanju... Prema tradiciji, u završnoj fazi obuke, kandidat za
ninju provodi više godina izvan svih ljudskih naseobina, u pećini, u planinskoj kolibi, da „ne vidi ljudsko biće“ i „da ne progovori ljudsku reč“.
242
U toku obuke, kandidati za ninju bivaju podvrgnuti torturama i mučenjima: zakopavaju ih u zemlju, gde ostaju danima, uz smanjene mogućnosti
disanja, onemogućava im se san i odmor u trajanju od više dana, podvrgavaju
se periodima gladovanja, redukovane ili specifične ishrane. Kandidati se takoñe podvrgavaju ranjavanju, batinanju, bičevanju, prebijanju, upućuju se na
dugotrajna traženja lekovitih ili drugih trava, podučavaju medicini i herbalistici.
Tradicija kaže da je bilo suvereno pravo učitelja ninja da kažnjava i nagrañuje, a kazne su bile rigorozne, dok je za većinu prekršaja bila predviñena
samo jedna kazna – smrtna.
Kandidati za ninje su bili podvrgavani i drugim mučenjima: dodirivanju
usijanim gvožñem i zakivanju metalnih klinaca u meso, pod nokte ili u jezik,
polivanju vrelom vodom ili uljem, izlaganju enormnim vrućinama ili hladnoćama, sve do krajnjih granica izdržljivosti. Kanditati su neretko bili na samoj
granici uništenja, smrti ili ludila, konstantno u neizvesnosti – kakvo ih još mučenje čeka.
* * *
Smatramo da nije iscrpna i da nije dosledna (jedna ipak) radna podela na
fizičke i mentalne metode obuke. Jasno je da su ninje usavršavali čitav niz borilačkih veština, znanja i umeća, da su usavršavali i školovali način mišljenja
i dospevali su u, od strane laika neslućene prostore saznanja i duhovnog postignuća. Meñutim, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, cilj obuke
ninja, i to imanentni cilj je impregnacija svesti, stvaranje destruktivnih elemenata svesnosti, manipulacija (spoljašnja) u cilju automatske i bezrezervne
opredeljenosti za nasilje, ubistvo, rušenje, paljenje – destrukciju. Čak i savremeni vojni eksperti – psiholozi znaju da je tzv. brain-washing** izuzetno komplikovana i dugotrajna operacija – mentalna manipulacija sa dosta
ograničenim i netrajnim efektima. Pred „instruktore“ ninjutsu postavljen je
složeniji zadatak: od strukture uobičajene svesti valja stvoriti, putem nadasve
kompleksne metodologije, „roñenog ubicu“, ličnost kojoj je inherentna ne
samo spremnost da izvršava krvave i nečasne zadatke ninja, već i da u tome
nikada ne poklekne – jer kolebanje ili nesigurnost često mogu da znače za
ninju smrt, a za njegov zadatak – neuspeh, što je za „instruktore“, kao i za naredbodavce ninja, verovatno predstavljalo veći gubitak.
Drugi suštinski zadatak psihološko-manipulativne prakse ninja je introjekcija vrhovnog principa autoriteta u strukturu ličnost ninja. Normalna ličnost ne može da se podvrgava i ne podvrgava se bezrezervnoj i bespogovornoj
poslušnosti autoritetu, zahtevu da se izvrši zadatak i zahtevu o načinu, mestu,
vremenu... što je, u praksi ninja, doista veliko napuštanje i negiranje ličnosti
ninja, a naročito individualizovane ličnost, što se podrazumeva kod kvalitetnijeg ninje. Bazične su potrebe jedinke za osnovnom sigurnošću, saznanjem
o mogućem razvoju dogañanja barem u neposrednoj budućnosti, samoinicijativnom „postignuću“ i za mogućnošću samostalnog odlučivanja, što je, u
243
stvarnosti ninjutsu, najčešće bilo uskraćeno ninji, koji je rob-izvršilac, u potpunosti zavisan od volje učitelja, chunina ili jonina, naredbodavaca, od njihove odluke, od njihovog viñenja situacije; ninja je samo neposredni izvršilac,
„elitni sluga“, gde „elitni“ valja shvatiti kao: na sve spreman, čovek bez časti
i dostojanstva, ubica bez imena i budućnosti.
Sa jednog tehnicističko-pragmatičnog stanovišta posmatrano, jasno je da
je obuka ninja usmerena put usavršavanja do nivoa eksperta u mnogim utilitarnim veštinama, od kojih svaka predstavlja sveobuhvatniju i zaokruženu kanonizovanu veštinu, a njihov (dijalektički?!) spoj uslovljava izgrañenu
borilačku strukturu i rezultira postignućem, ostvarenjem kvalitativnih promena u smislu evolucije saznanja, umeća, sposobnosti... potpuno izvan domašaja velike većine običnih ljudi, bilo u prošlosti, bilo u sadašnjosti. Ne
želimo da bezrazložno provociramo imaginaciju čitaoca, tako da nećemo ni
nabrojati sve pojedine veštine koje se odnose na npr. „ulogu dvostrukog špijuna“ ili „prodora u neprijateljski logor“ putem eksplozije ili požara, a kojih
(veština), čak i pri površnijem prebrojavanju, ima preko sto pedeset.
* * *
Klasična obuka ninja ima (što se dalo i očekivati analogno ninja-numerologiju) devet stepena evolutivnog razvoja, devet osnovnih elemenata – uvežbavanja i postignuća. Za uvežbavanje svakoga od njih je potrebno najmanje
dve godine, s tim da se sa uvežbavanjem na prethodnom nivou ne prestaje po
stupanju na naredni nivo – naprotiv, time prethodni nivo dobije nove horizonte
značenja i, analogno tome, dubine postignuća.
Devet nivoa ili stepena, ili grupa veština, naznačio je M. Hatsumi u uvodnom razgovoru sa svojim budućim učenikom S. Hayesom***, naravno odbijajući da instruiše čitaoce o sadržini vežbanja na naprednijim nivoima.
Prema Hatsumijevim rečima, postoje tri grupe od po tri vrste, nivoa vežbanja (što je takoñe u skladu sa osnovnim razlaganjem u numerološkoj simbolici broja devet - „magičnog broja ninja“), i to su: prvenstveno fizičke grupe
vežbanja (prva trijada), mentalne, ili, kako ih shvata potpisnik ovih redova,
psihološke grupe vežbanja (druga trijada) i, kao vrhunska forma ili treća trijada, duhovne ili, tačnije, spiritualne vrste vežbanja.
Početni nivo podrazumeva taijutsu, veštine borenja bez upotrebe oružja.
Porede ove pojavne, vidljive dimenzije taijutsu, uviñamo i impliciranu: to je
izgradnja znatnih fizičkih mogućnosti i smirenja na fiziološkom nivou, energetsko usaglašavanje, kao uvod, ali i neophodno postignuće ka naprednijem
vežbanju, naročito za vežbanja u domenu duhovne ravni individue.
Drugi, srednji nivo bi korespondirao sa dosta širokim i visokim nivoom
postignuća osamostaljenja u klasičnim borilačkim veštinama i marcijalnim
umetnostima. To je upoznavanje, doživljavanje, usmeravanje i, kasnije, kontrola vitalne unutarnje energije, ki-a, upoznavanje njene prirode, ustrojstva,
individualne energetske osnove i postavke, elementarni pristup energetskom
balansu, individualizacija tehnike vežbanja i iniciranje individualnog oseća244
nja za tehniku. Mada je ovo „fizički“ aspekt veštine ninjutsu, u savremenijem
poimanju podele na fizičko i mentalno, ovo postignuće bi pripadalo individualno psihološkoj ravni jedinke, dubinskoj introspektivnoj orijentaciji i prostranoj strukturi svesnih saznanja o sopstvu i jastvenstvu individuuma,
korespondirajući prvenstveno sa individualno-empirijskom i individualno-doživljajnom sferom jedinke.
Treći nivo („razvoja“) Hatsumi naziva „upotrebom dinamičke snage univerzuma“ – učenje koje je poznato gotovo u svim okultnim i hermetičkim sistemima, a naročito je omiljeno u starijim i otrodoksnim sistemima, ali i
prošlovekovnim hermetičkim paradigmama: kako u zenu, yogi i kabali, tako
i u teozofiji ili antropozofiji... Očigledno ne poznajući univerzalnu rasprostranjenost ovog učenja (hermetičke teorije), Hatsumi tvrdi i eksplicira da je
ono inherentno samo i isključivo drevnoj istočnjačkoj mističnoj i hermetičkoj
tradiciji. Analogno tome, ne da je samo manje dostupno, nego i „nerazumljivo“ racionalno orijentisanoj svesti pojedinca zapadne civilizacije.
Vrlo uprošćeno prezentovano, individualna, mikrokosmička jedinica (da
koristimo originalnu terminologiju), ima potencijalnu sposobnost doživljavanja, saznanja, korišćenja i, na vrlo visokom stepenu individualne psihološke
evolucije, mentalne kontrole makrokosmičke energije, vibrantno-energetskog
ustrojstva univerzuma. „Primena u praksi ninjutsu“ je primarna Hatsumijeva
orijentacija; ali on, naravno, ne upućuje na modele vežbanja i usavršavanja ove
doista široke i prostrane game moći, saznanja i umeća, kao što to, uostalom, ne
čini ni ogromna većina „adepada“, „gurua“ ili „učitelja“.
U prezentovanju druge trijade nivoa usavršavanja, Hatsumi nije čak ni
deskriptivan. On samo pominje medicinska i dijetološka saznanja ninja, potenciranje i usavršavanja senzitivnosti i to „garnira“ mogućnošću „čitanja
misli“.
Za treću, vrhunsku trijadu, Hatsumi koristi generalizacije i smislu: „nije
za javnu upotrebu“, „nikada se tehnika vežbanja ne prenosi Amerikancima“
(odnosno pripradnicima bilo koje nejapanske narodnosti), „usavršavanje ratničkih moći i personalnosti“... što baš nije ni instruktivno, a ne upućuje ni na
bilo šta konkretno-saznajno. Potpisniku ovih redova ipak pada u oči činjenica
da se veštinom ninjutsu bavi ratnik i da je „postati ratnik“ fundamentalni cilj
obuke ninje, kao i predmetnog saznanja, ali i individualnog usavršavanja u ninjutsu, što neuobičajeno asocira na Kastanedin termin Ratnik, koji ovaj antropolog koristi za individualca – okultnog tragača za magijskim znanjima
koji je već na Stazi Individuacije (da koristimo Jungov termin) i sa odreñenim
je okultnim iskustvom i praksom traganja u unutrašnjim svetovima iza sebe.
Svesno smo izabrali neformalnu dijalošku formu Hatsumijevog izlaganja, kojega je Hayes smatrao toliko značajnim da bi mu posvetio znatnu pažnju u svojoj knjizi, a ta svesnost (autora ove knjige) ima intenciju ukazivanja
na fenomen da čak i renomirani i doista autentični poznavaoci ninjutsu, kao
po pravilu, govore ezopovskim jezikom, ili se služe opštim mestima i autentičnog ili konkretnog smisla lišenim uopštavanjima, koja doduše mogu i da
imaju nekakvo značenje ili smisao u dodiru sa neintelektualnim umom, dok
245
su u komparaciji sa sekularnim terminološkim dostignućima humanističkih
nauka, naročito u ovom veku, priprosti i naivni žargon, lišen semantičke izražajnosti, odnosno kič-fenomen (i to ne samo leksički) u sferi stukture kulture
borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, odnosno okultne, magijske, hermetičke... misli.
Čitalac sa nešto više iskustva u praćenju literature će, meñutim, lako formirati svoj sud ne samo o Hatsumijevom načinu izlaganja. Po uverenju potpisnika ovih redova, Hatsumijeva namera je prvenstveno poštena, a nastup
iskren i autentičan. Nepoznavanje autentičnih dostignuća humanističkih nauka
je bolest od koje pate gotovo svi, pa i savremeni pisci hermetičke literature,
voñe ili lideri velikih hermetičkih sekti ili okultnih kultova, „propagatori“
zena, yoge, budizma ili lamaizma i srodnih istočnjačkih mistično-religioznih
učenja, ali ova očigledna sramota ne mimoilazi ni „velike adepte“ tarota, kabale, teozofije, antropozofije, sajentologije... kako li se već sve ne zovu razni
ogranci ili pravci hermetičke misli zapadne tradicije.
Verujemo da je ova mala digresija korisna, prvenstveno iz razloga što ninjutsu jeste i hermetički, magijski, okultni... sistem, a čitalac sa odreñenim
znanjem će doći u jako i dosta opravdano iskušenje da pravi komparacije i paralele sa drugim, poznatijim i ortodoksnijim analogonima. Barem osnovni
uvid u smislu komparacije. U ovom slučaju: komparacija terminološke, semantičke i teleološke ravni literature – jedinog izvora saznanja u ovoj oblasi
– jeste jedan od zadataka prezentovanja ove grañe.
Meñutim, ne bi valjalo dosledno sprovesti preporuke introvertnog sensei Hatsumija, već u toku izlaganja valja dati i neke opaske, ili deskripcije i
mentalanih vežbanja ninjutsu, naravno na informativnom nivou i u popularnom obimu, a koje su vezane za mentalne elemente obuke i prakse ninjutsu,
što je verovatno jedan od konstitutivnih elemenata u smislenom opravdanju
nastanka i koncepcije ovog teksta.
Korov raste gde god ga baciš.
(Li Po)
Valja uočiti barem instruktivnu podudarnost izmeñu trajanja osnovnog vremena trajanja
obuke ninja u klasičnom periodu i u klasičnim borilačkim veštinama do postizanja nivoa ″pravog
početnika″.
**
Brain-Washing – psihološka tehnika „ispiranja mozga“ koja je u prvobitnom obliku nastala u anglosaksonskoj (vojnoj) psihologiji, dok je danas vrlo rasprostranjena.
***
Stephen K. Hayes: NINJA AND THEIR SECRET FIGHTING ART, str. 40. i dalje.
*
246
Ko razlikuje (pravi razliku) izmeñu dobra i zla,
osuñen je da putuje od smrti do smrti.
(Budistička izreka)
UČENJE (o) PET ELEMENATA
U TRADICIJI NINJUTSU
Učenje o Elementima kao univerzalnim principima Prirode ili Univerzuma, svetska istorija ideja najverovatnije duguje ranovedantinskim izvorima.
Stariji izvornici koncepta/učenja o pet elemenata od ove filosofeme nisu poznati, ukoliko se podrazumeva celovito i u jedinstvenoj formi postularno učenje o odreñenom broju elemenata čiji dinamički i dijalektički spoj obuhvata
totalitet – materijalnu i duhovnu stvarnost, bivstvo i bivanje, ontos i telos... da
se poslužimo klasičnim pojmovima duhovnih nauka.
U staroindijskim, preciznije: ranovedantskim izvornicima, Elementi
predstavljaju emanacije, partikularne konstituante apsolutne celine-univerzuma, kao jedan od dva osnovna vida ispoljenja, ali i moći poimanja stvarnosti sveta ili „jestenstva“ ustrojstva univerzuma. Elementi predstavljaju
osnovne statične, nepromenljive i večne principe, nestvorene i neuništive, najopštije kategorije mišljenja, postojanja, vremena, prostora, materije, duha i
energije... i idejna su suprotnost Principima Univerzuma (Kružni Tok Kretanja, Neuništivost i Promena Oblika Energije...).
Učenje o Pet Elemenata podrazumeva religiozne, odnosno religioznomistične, gnoseološke i noetičke konotacije, filosofske konotacije u smislu
elementarnog, prepojmovnog filosofskog metoda mišljenja, kao i okultno-hermetičke, što najčešće znači praktične i pragmatične magijske prakse, i jedno
od ova tri osnovna značenja, ili pak sva tri, teorija će zadržati gotovo do današnjih dana.
Na polju kineske filosofske misli učenje o elementima se zadržalo više
hiljada godina. Broj pojedinačnih Elemenata varira u zavisnosti od trenutne
filosofske i religiozne klime i trenutno važećih paradigmi, ali je najčešće ovom
osnovnom filosofemom obuhvaćeno pet elemenata, ne uvek identičnih, tako
da istraživač evolutivnog i difuzionističkog modela razvoja ove teorije može
da, sa gotovo analitičkom tačnošću, prati tokove procesa apstrakcije i generalizacije Elemenata do stupnja najuniverzalnijih principa, ili pak involutivni
tok procesa (sa stanovišta spekulativne misli) – pomak značenja na konkretnom, pojedinačnom, pojavnom, čulnom, materijalnom...
Tek će Nominalistička škola mišljenja dati iscrpnu kritiku i teorijsku negaciju učenja o Pet Elemenata, čime ono gubi vrhunsku poziciju u domenu
spekulativne filosofije, ali se emanira u praktično-filosofske sisteme, tradiciju
i praksu arhaičnih marcijalnih sistema, u rana yoga učenja, a vrši uticaj i na
autohtonu prebudističku tibetansku religiozno-mističnu praksu Bon-po...
247
U tradiciji zapadnog filosofskog mišljenja, antički filozof Heraklit je prvi
postulirao celovito i konzistentno učenje o Pet Elemenata, pri čemu je sasvim
izvesno da je asimilovao znanje prethodnih orijentalnih filosofema. Od najopštijih principa univerzuma, Heraklit pristupa pomaku značenja ka kosmogonijskom ustrojstvu stupnjevitog procesa emaniranja, ka elementarnoj
(prvobitnoj) dijalektici promene elemenata u elemenat. Danas verovatno najpoznatiji i najviše citirani fragment sačuvan iz njegovih rukopisa: „Svet je
večna vatra što se s merom pali i s merom gasi“... svedoči o dosta autentičnom verovanju da se predmeti čulno-materijalne substvarnosti daju odrediti
kao pripadajući, kao istovrsni sa univerzalnim kanonom – Elementima, što će
kasnija hermetička tradicija podići na vrhunski paradigmatski nivo.
Interesantna je činjenica da religiozne konotacije učenja o Pet Elemenata neće naići na asimilaciju velikih, „objavljenih“ religija (ili religija „objave“), te da će ogromna većina institucionalizovanih religija ovu teoriju
smatrati ili paganskom ili ateističkom i proglasiće je za jeres. Tako, ni hrišćanstvo, ni muhamedanstvo, zvanično niti prihvataju niti asimiluju doktrinu
Pet Elemenata, dok je sa judaizmom slučaj nešto komplikovaniji i kompleksniji: zvanični judaizam kao religiozna praksa negira učenje o Pet Elemenata; mada se broj pet dosta često javlja i vrlo visoko vrednuje u ranom
judaizmu (valja spomenuti npr. „Petoknjižje“ – pet knjiga Mojsijevih kojima
počinje biblijski Stari Zavet). Za razliku od zvanične religije, ezoterični i mistični, podzemni tokovi judaizma asimiluju ovo učenje u metodološku praksu,
teorijsku osnovu i saznajnu ravan sopstvene usmene i pisane tradicije, što će,
posredstvom Kabale, kao „podzemne“ hebrejske ezoterije, na velika vrata ući
u teorijsko učenje ogromne većine ozbiljnih (pa i savremenih) hermetičkih
kultova i organizacija.
Pojednostavljeni razlog antipatije velikih religija, a naročito religija objave prema ovom, mora se priznati – prvenstveno elementarnom filosofskom
učenju, valjalo bi tražiti u nemogućnosti usaglašavanja ili primene krucijalne
ideje objavljenih religija: antropomorfnog boga kao apsolutne egzistencije i,
dijalektičke i u osnovi dinamičke metafizičke ideje toka promene univerzalnih principa, čija je sadržina osloboñena etičkog i teleološkog momenta.
Verovatno najčistiji primer pune filosofske (elementarne) primene učenja o Elementima predstavlja jedna od najstarijih knjiga u istoriji kineske civilizacije – I Ching*, gde je takoñe u potpunosti negirana teistička,
teleološka, eshatološka, ali i pojavno-konkretna dimenzija ovog učenja, na
koje premise ono nipošto nije bilo imuno tokom milenijuma svog postojanja
i prostiranja kroz tokove svetske istorije ideja.
Evropska misao će ponovo otkriti učenje o Pet Elemenata tokom srednjeg veka, ali ovog puta modifikovano i specijalizovano, usmereno na hermetičko-okultnu dimenziju: malobrojni krstaši – heraldi sa dovoljno duhovne
širine, čija misao nije bila okovana hrišćanskom dogmatikom, preuzeće od lutajućih Sufi-praktičara na pohodima „osloboñenja Hristovog groba“ dve konstituante srednjevekovnog, ali i savremenog hermetičkog učenja na
249
evropskom tlu: seksualnu magiju ili alhemiju i Učenje o Pet Elemenata. Većina od njih će završiti na lomači ili u inkvizitorskim mučionicama. Meñutim,
podzemno i ezoterično učenje o Pet Elemenata, gotovo potpuno okultno obojeno, nastavlja svoju tradiciju na evropskom tlu. Paradigmatski, putem kriptičnog jezika i kompleksnih simbola, ono je predstavljalo osnov većine
srednjevekovnih alhemijskih grimuara, magijskih tekstova, kabalističkih spisa
jevrejskih zajednica, mistično orijentisanih i preorijentisanih rabina, ali i
okultnih zvaničnika evropskih dvorova, proroka, profeta i kraljevih astrologa... jer je, tokom vekova, učenje o Pet Elemenata postalo kamen-temeljac
evropske okultne misli.
Vrhunac ozbiljnosti u tretmanu i objašnjenju, učenje o Pet Elemenata doživljava krajem prošlog veka, u praksi i pisanoj tradiciji hermetičke organizacije Zlatna Zora, koja je, i do današnjih dana, gotovo uzorni prototip
hermetičke organizacije. Sve ovovekovne organizacije ustrojene su na zlatnozorskim principima, a što je gotovo pravilo za iole kvalitetniju i ozbiljniju
organizaciju, paradigmatski održavaju učenje o Pet Elemenata, prvenstveno
u okviru teorijske podloge i metodoloških principa ogromne većine rituala.
Ako bi se postavilo pitanje barem osnovne klasifikatorne odrednice Elemenata, odgovor na njega bi morao da primarno ukaže na distinkciju: osnovni elementi kao što su Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja, Etar... su u potpunosti
različiti od fizičkih, hemijskih... elemenata, odnosno od pojma elemenata
svojstvenog prirodnim naukama. Element je (u ovom slučaju) sekulativna generalizacija i apstrakcija od pojedinačnog, konkretnog, pojavnog, čulno-materijalnog, ali i od saznajnog. Predstavlja univerzalni princip koji je osloboñen,
nadreñen je principu univerzalnosti, nepojmovan je utoliko što ne predstavlja
istovrsnost u opštem ili zajedničkom, već nadreñenu strukturu najopštijeg sadržaja. Pet Elemenata konstituišu Prirodu, ili Sve postojeće, ali sami nisu Priroda niti su materijalno egzistentni. Elementi su najopštije kategorije duha,
stupnjevi ili stadijumi kosmogonijske geneze, ali i Kreacije kao univerzalnog
modela. Konačno, Elementi su najopštije (spekulativne, ali i klasifikatorne)
kategorije koje mogu da obuhvate svet predmetnosti i pojedinačnih fenomena,
ali se od njega suštastveno razlikuju, s obzirom da su uzrok i uslov njegovog
postojanja, pra-uzrok egzistencije i esencije kao suprotstavljenih principa...
da se ipak poslužimo terminima savremenije filosofije.
Dobro (kritičko) mišljenje uvek polazi od poraza.
(Maks Horkhajmer)
I Ching (čita se: Ji Džing ili Čing) – „Knjiga Promene“, drevni filosofski, mistični i proročki sistem; starost osnovnog dela knjige (bez „Krila“ i „Komentara“) se procenjuje na oko pet hiljada godina.
*
249
Kažu da na dalekom ostrvu, preko mora,
poznaju tajnu čarobnog praha.
Onaj ko ga pomiriše, postaje sretan.
Oni koji su se vrataili, ništa ne govore o tome.
Pitajte one koji se nisu vratili.
Učenje o Pet Elemenata je, na japanskom tlu, pronašlo i specifičnu, propragmatično orijentisanu primenu i u teoriji ninjutsu, ali, naravno, ne samo u
tim okvirima. Emanacija i opredmećenje učenja o Pet Elemenata na japanskom tlu, inicirano prvenstveno antičkim južnokineskim filosofemama (odakle je kulturni uticaj na Japan ipak bio najpostojaniji) vrlo je vidljivo u
spomenicima rane srednjevekovne japanske kulture, u umetničkim delima a
naročito u hramovnoj umetnosti... ali i u odreñenoj laičkoj, narodnoj misaonoj tradiciji – što je gotovo identično ovoj pojavi u kineskoj kulturnoj tradiciji.
Tradicija ninjutsu usvaja Pet Elemenata po, za dalekoistočne filosofeme,
klasičnom redosledu.
1. CHI (Zemlja)
Očigledno pod direktnim uticajem kineske filosofije da je „zemlja izvor
života“, kao i prvi princip stvarnosti, prvi Element, Zemlja, u ninjutsu tradiciji sugeriše osnovu, stabilnost, početak. Na simboličkom nivou, Zemlja je
vrlo prostrana, ali je omeñena granicama, čije saznanje prevazilazi čovekove
gnoseološke moći.
U praksi tradicije ninjutsu, Zemlja se emanira kao stabilan stav, nepokretnost i čvrstina, zadržavanje istog (položaja) u dužim vremenskim periodima. Na
planu psihološke prakse, Zemlja je nepomućeni mir, neuznemirenost, primarna
postojanost.
2. SUI (Voda)
Prva dihotomija ninja psihološke tradicije je Zemlja – Voda, gde je Voda
Drugi Element, iz razloga što je nepostojana, nestalna i, što je asimilovano u
praksu vežbanja ninjutsu – zauzima svaki oblik koji joj se nametne – oblik
suda, jezera, bare, oblik rečnog korita...
Voda je simbol (jednog) pasivnog principa, nemešanja, nereagovanja,
„pomaganja slučaju nemešanjem“, promene (agregatnog stanja). Pored prvog
simboličkog plana – pasivnosti i antiformne orijentacije, drugi simbolički plan
predstavlja beskrajno strpljenje, tok i protok vode koja oblikuje, kreira, ustoličava, oformljuje. Ni dinamička kreacija nije vidljiva, i prevazilazi čovekove
250
moći saznanja, s obzirom na transcendentalnost u relaciji sa njegovom egzistencijom; za kreaciju koju stvara voda (na tlu, u kamenu...) su potrebni milenijumi, stotine hiljada godina, eoni...
Treći mogući vid ispoljavanja principa Vode je „ogledalsko znanje“, poznato iz tradicije srednjevekovnih marcijalnih umetnosti i borilačkih veština.
Princip „um kao površina mirne vode“ asocira na stabilnost, uz potencijalnu,
ali neometanu, nesvesnu i preumsku dinamiku, trenutnu akualizaciju koja um
pojedinca dozvoljava, ali ne inicira, prati, ali ne vodi, koju zadržava u posedu
potencijalnih znanja, ali svesno ne saznaje...
U neposrednoj praksi ninjutsu, Voda simboliše trajnost i adaptivnost u
isto vreme, prilagoñavanje situaciji, okolnostima, mogućnostima, trenutnoj
promeni...
3. KA (Vatra)
Vatra je dinamički Element prvenstveno „astralnih“ konotacija. Na simboličkom planu, Vatra je Geneza sâma, bit kreacije. Na nivou čoveka, to su
intenzivne emocije. U orijentalnoj hermetičkoj tradiciji, Vatra je i trenutak
prosvetljenja, trenutak nastanka ideje. Na praktično-filosofskom planu, Roñenje je u znaku Vatre, ména u smislu trenutka, prvenstveno evolutivno, propozitivno orijentisane promene.
U praksi ninjutsu, Vatra je umska spoznaja, proces intuitivnog saznanja
svih okolnosti i dešavanja, koji rezultira uvidom, idejom, saznanjem puta ili
metoda za izvršenje, rešenje ili razrešenje. Vatra je ovladavanje saznanjem,
uput na dejstvovanje... ali ne podrazumeva završetak, okončanje, efikasno rešenje. Podrazumeva čin stvaranja, ali ne i proces ostvarenja.
4. FU (Vetar)
Vetar je simbolički odraz principa nestalnosti ili promenljivosti. Postulira vreme, okončanje i prolaznost čovekove egzistencije na zemlji, prolaznost
i promenljivost čak i najvećih i najčvršćih tvorevina: carstva, vlasti, znanja,
poseda, ustrojstva stvarnosti... Vetar je simbol „pasivne“ dijalektike, ili negativne, podatne, ženske, prijemčive, anti-oblične datosti fenomena.
U tradiciji ninjutsu, Vetar asocira na život ninja: on ne pripada nikome,
nikome nije potreban, neprekidno i neprestano se kreće od teritorije do teritorije, od zadatka do zadatka. Kao pandan tome, vetar prodire u sve šupljine,
u sve pore, nevidljiv je i neuhvatljiv. Vetar pre odnosi nego što donosi, primarni princip mu je i destrukcija, destabilizacija, narušavanja, okrnjenje, negiranje... U praksi ninjutsu, princip Vetar uči ninju da bude „svuda i nigde u
isto vreme“, bez želje, bez nade, nikada „sasvim svoj“, da prolazi zemlje i
upoznaje ljude, da sve to zaboravlja u ime narednog zadatka, da nema dugotrajne prijatelje niti stalni oslonac... izuzev unutarnje snage koja ga goni uvek
napred – baš kao i vetar.
251
5. KU (Praznina)
Peti Element, Praznina, identičan je sa poslednjim Elementom indijske
ili evropske tradicije, Akašom ili Etrom, čija je suština istovetna – Praznina,
Ništa, Neispunjen Prostor. Peti Element predstavlja asimilaciju, negaciju i prevazilaženje prethodna četiri. Praznina kao princip koji je finalni, definitivni,
završni, na tron simboličkog sistema vrednosti ustoličuje ništetnost egzistencije, ništastvenu suštinsku prirodu fenomena. Praznina je univerzalni, sveobuhvatni i najopštiji princip suštine, prirode stvarnosti, nelimitirane čovekove
spoznaje, ontos jedinstvenosti i jestvenosti. Mnogo vekova kasnije, savremena
evropska ontologija će izneti postulat da svaki bitak proističe iz ne-bitka.
Praznina nije činjenička niti empirijska negacija. Ona predstavlja epifenomen, proto-formu, oblast ili područje idejnog formiranja, pre-datosti ili preustoličenja bilo koje emanacije stvarnosti, predmetnosti, duhovnosti,
materijalnosti, čulnosti, saznajnosti. Primarna kreacija proizilazi iz Praznine
i definitivno se negira, deoblikuje u Praznini. Praznina ne kreira i ne asimiluje
pojedinačno, pojavno, konkretno, već se u Ničemu, u Ništavnosti i Ništenosti, oformljuju najuniverzalniji principi, uzroci uzroka za drugu, nižu, idejnu
ili materijalnu genezu, kreaciju, suštinu... kao emanate, iz Ničega uslovljeni
Princip.
U praksi ninjutsu, Praznina je mentalni princip – pomirenje, negacija egzistentnosti fenomena življenja ili umiranja, nižerazredno odreñenje principa
stvarnosti, realnosti, takvosti, jestvenosti... Vrhunski je princip ili psihološka
manipulacija da ninja krene na bilo koji i bilo kakav zadatak, bez misli o svrsi,
cilju, razlogu – školski primer perfidne zloupotrebe filosofijskog, teorijskog
i idejnog u pragmatične svrhe. Rezultat – jedini mogući i jedini očekivani –
ninje su bili populacija sa nadaleko najkraćim životnim vekom u srednjevekovnom Japanu.
Najsigurnije mesto u džungli
je na leñima tigra.
(Anon)
252
UČENJE O PET ELEMENATA U PSIHOLOŠKOJ
PRAKSI NINJUTSU
Najpotpunije ustoličenje je učenje doživelo u okviru psihološke prakse:
Pet Slabosti i Pet Potreba... koje su instruktori – učitelji podvrgavali svesnoj
analizi i dubinskom posmatranju, zajedno sa kandidatima za ninje. Od svakog
kandidata se očekivao dublji instrospektivni uvid, pored teorijskog i empirijskog, svesnog saznanja o korišćenju, načinu ispoljenja, načinu negiranja ili
odlaganja... Pet Slabosti ili Pet Potreba.
P E T S L A B O S T I:
CHI
Na nivou Zemlje, uroñena, potencijalna slabost pojedinca je na fizičkom,
fiziološkom odnosno biološkom nivou – to su nestabilnost, nedostatak snage,
nedostatak životne energije (na fizičkom planu), neusaglašenost bazičnih fizičkih komponenti...
SUI
Grupa slabosti koja pripada znaku Vode odnosi se na naglašena afektivna
stanja izazvana disharmonijom na fizičkom planu, nedostatkom ili nepostojanošću fluidnih tokova (meridijana) i fluidne energije (ki-a) na fizičkim osnovama, pojava nerazložnih i nerazumnih emocija usled umora, neispavanosti,
iscrpljenosti, gladi, žeñi, bola...
KA
Slabosti vatrenog simbola su uglavnom u domenu nepromišljenosti, nedostatka umerenosti, odsustva kontrole. Tu pripadaju agresivnost, nasilnost,
želja za uspehom po svaku cenu a bez obzira na prepreke, želja za brzim i
lakim postignućem, odsustvo emocionalne kontrole, težnja ka ekspanziji,
znatnijem posedovanju, osvajanju...
FU
Slabosti simbola Vetra predstavljaju vrhunske psihičke emanacije uslovljene prvenstveno fizičkim faktorima ili podreñenih nekoj drugoj vrsti fizičke
uslovljenosti. Slabosti ovog elementa su u domenu intelekta, afirmativnih
emocija, želje i žeñi za saznanjem. Slabosti su i u sferi odnosa sa drugim ljudima, društvenim osećanjima, težnje za pripadnošću...
253
KU
Na nivou simbola Praznine, slabosti su prvenstveno vrhunske mentalne
i energetske prirode; to je neusaglašena kreativnost, narušavanje savršenog i
apsolutnog toka i poretka energije, odsustvo i narušavanje pune i potpune
spremnosti da se, bez želje i emocionalnog doživljavanja, ubije, osakati ili
muči drugo ljudsko biće... Pet slabosti imaju, po teoriji ninjutsu, pet odgovarajućih psiholoških stanja:
Lenjost
Nalazi se u sferi simbola zemlje i asocira na inertnost, nepokretnost, odsustvo volje za promenom, akcijom, nedostatak unutrašnjeg dinamičkog impulsa.
Srdžba
Kao vodenom simbolu odgovarajuća emocija, srdžba ima tu osobinu da
menja ili poništava osnovni tok misli, onemogućava neometano promišljanje,
odlučivanje, vrednovanje...
Strah
Slabost vatrenog simbola, strah, osnovni je fenomen, koji potire misaone
potencijale ninje, ograničava ga u dejstvu i, u nepodesnom trenutku, može da
bude poguban, jer upućuje na oklevanje, na preveliku agresivnost, odsustvo
odlučnosti da se dela brzo i efikasno – bez obzira na posledice. Strah je egoslabost u teoriji ninjutsu.
Simpatija
Manifestacija slabosti simbola vetra, simpatija, pozitivni emocionalni
odnos, zadire u srž kvalitetnog obavljanja ninja-profesije: beskompromisnost,
bezosećajnost, okrutnost prema svakome i svemu bez izuzetka. Ninjutsu teorija smatra da simpatija slabi i narušava voljnu dimenziju ličnosti i da negativno utiče na utilitarnu motivaciju, koja je pravilo u praksi ninja.
254
Taština
Taština ili sujeta pripadaju Praznini. Ninjutsu teorija ih smatra „praznim“, bezsadržajnim. Emocije taštine ili sujete slabe psihološku ravan ninje
utoliko što proizvode inverziju motivacije – umesto na hladno, racionalno izvršenje zadatka, ninja se usredsreñuje na uspeh kao takav, na lično postignuće,
na komparaciju sa drugima...
PET POTREBA
Za razliku od Slabosti, koje su graduirane po sistemu Pet Elemenata, a
koje praksa ninjutsu eliminiše i iskorenjuje kod kandidata za ninje, sa Potrebama je metodološki postupak drugačiji: njima se priznaje autentičnost i postojanost u ljudskoj prirodi, i svesnost o njima je konstitutivni element
psihološke obuke ninja. Ta obuka, u ovom domenu ima, naravno u oblasti metodologije, hipokrizijski odnos – uvažava potrebe, dovodi ih na nivo svesnosti, analizira, asimiluje, podvrgava promišljanju, podrazumeva dubinske
introspektivne uvide. U samoj praksi ninjutsu, ninja je obučen da prihvata
dvojaku situaciju: da, kada je u stanju i to mu okolnosti dozvoljavaju, u potpunosti zadovoljava potrebe elementarnog ustrojstva; kada mu zadatak ili
okolnosti to ne dozvoljavaju, odnosno kada bi zadovoljavanje potreba moglo
da ide na uštrb kvalitetnog obavljanja misije, ili da čak ugrozi samu misiju, ili
kod ninje koji je na zadatku – ninjutsu obuka sugeriše ninji i uvežbava ninju
da potrebe odloži za duže ili kraće vreme, ili da bez roptanja ili premišljanja
– negira svoje potrebe i odustane od njihovog zadovoljavanja.
Meñutim, sa druge strane su ninje konstantno poučavani kako da slabosti i potrebe drugih osoba – potencijalnih protivnika, iskoriste na najbolji mogući način – za izvršenje svog zadatka, što su, kako nam svedoči istorija, ninje
često i beskrupulozno i činili.
Sigurnost
Vekovima pre Sigmunda Frojda, ninje su poznavali i precizno odredili
bazalnu čovekovu potrebu – potrebu za sigurnošću, koja (u ninja teoriji) odgovara simbolu Zemlje, prvom ili primarnom simbolu. Sigurnost podrazumeva barem nekoliko nivoa značenja: ličnu sigurnost, očuvanje fizičkog
integriteta, društvenu sigurnost i stabilnost profesije i socijalnog statusa i položaja, elementarnu sigurnost u odnosu na klimatske uslove, upućenost na
drugu osobu ili druge osobe kao izvore emocionalne sigurnosti...
255
Seks
Vitalna čovekova potreba za seksualnim zadovoljenjem odgovara vodenom simbolu. Kunoichi – ninje ženskog pola su vrlo često i mirno, naviknuto
upotrebljavale – zloupotrebljavale ovu vrstu potrebe, uz umetnički nivo i beskrupulozni način izvoñenja zadatka. U nemirnom dobu koje je podrazumevalo stroge moralne tabue, potencirano ustoličene i u seksualnoj sferi, seks i
njegova zloupotreba su bili moćno i dalekosežno oružje u rukama ninja.
Bogatstvo
Utilitarnost postupanja ninje je, u odnosu na „vatreni“ nivo potreba,
barem dvostruka: ninja uvek ima svoju cenu; za nju je obavezan da krene u izvršenje svakog zadatka; sa druge strane, ninja obilato i rado koristi lakše sredstvo da dodje do cilja – informacije, saznanja o protivniku, usluge u
neprijateljskom taboru, a to lakše sredstvo je novac, jer ninja poznaje zlo i
gramzivost duboko ukorenjene u ljudskom biću. Prokletstvo ljudskog roda –
da za novac ili neki srodni materijalni ili nematerijalni dobitak: vlast, moć,
posed... izda ili proda gospodara, otadžbinu, članove porodice, učitelja, čast
ili samopoštovanje... ninje su koristili kao put i način (sa njihove tačke gledišta) bržeg, lakšeg i direktnijeg ostvarenja cilja ili izvršenja zadatka.
Ponos
Ponos pripada simbolu Vetra i, da iznesemo lucidniju tezu, neretko je nepouzdan i nepostojan, kao i sâm vetar. Ninja sâm – nema ponosa, ali to afirmativno društveno osećanje neretko koristi i zloupotrebljava kod drugoga,
putem pritiska, ucene, obaveze držanja zadate reči... da bi izvršio zadatak.
Zadovoljstvo
Ponovo ćemo da koristimo lucidniju opasku istog tipa – zadovoljstvo odgovara Praznini. Uvid je identičan: za princip zadovoljstva je teorija ninjutsu
znala vekovima pre Sigmund Frojda, koji nije znao, a verovatno nije ni slutio
da ima utilitarne i pragmatične prethodnike, koji psihološko znanje koriste u
cilju manipulisanja ljudima.
Svoju plemenitost (uzvišenost) ćeš dokazati
malenkošću svojih potreba i nedostatkom prohteva.
(Marko Aurelije)
256
Suze su najslabije oružje,
kada mačevi sevnu varnice rata.
(Mitsuko Ohara)
KUNOICHI - ŽENE NINJE
Uobičajena predstava o ninji – bezumno hrabrom, izuzetno obučenom i
na sve spremnom profesionalcu, najčešće kroz enormno obimno i naporno
vežbanje očeličenom i prekaljenom muškarcu, pripremljenom da trenutno reaguje, i samo na sebe upućenom... mora da se, barem donekle, modifikuje i prilagodi istorijski i činjenički zasnovanoj stvarnosti – to je da su postojale ninje
ženskog pola, koje su izvršavale gotovo sve zadatke koji bi bili poveravani
ninji–muškarcu.
S obzirom da su ninje živele u porodicama ili klanovima, grupisanim na
udaljenim i neprohodnim mestima, da su formirali porodice, imali decu čija
je sudbina najčešće bila da i sami postanu ninje i da izvan sveta ninja – profesije nikada ne kroče, jasno je da su pojedine žene – supruge ninja, ali ne samo
one, takoñe bile pripremane za zadatke i dužnosti ove profesije.
Ninja ženskog pola je bilo neuporedivo manje nego muškaraca u ovoj
profesiji, što je i razumljivo s obzirom da je i fizička i psihološka konstitucija
osobe ženskog pola – u bilo kojem istorijskom periodu, u bilo kojem društvenom trenutku i bilo kojoj kulturnoj tradiciji – ipak ograničavala pristup
profesiji koja zahteva ne samo velike, već i enormne i, na momente, neshvatljivo teške i kompleksne napore, kao i trpljenje bola, gladi, žeñi, umora...
preko svih granica normalne ljudske izdržljivosti.
Istorijski je verifikovana istina da su žene ninja uglavnom imale ulogu
da isprate muža na zadatak – i da čekaju, pri čemu je to čekanje prvenstveno
iščekivanje dana kada se on neće vratiti sa zadatka ili misije. To je čekanje se
poznatim ishodom, jer je životni vek ninja vrlo kratak, a smrt, kao po pravilu,
nasilna.
Meñutim, pojedine žene ninja, ali i druge, koje su regrutovane u ovu profesiju, takoñe su prolazile gotovo kompletnu obuku ninja. Žena koja se obučavala za ninju je takoñe prolazila dugotrajna i naporna vežbanja, psihološku
pripremu i fizičku torturu, da bi, pre promocije u ninju, dokazivala, na ispitu
zrelosti, spremnost i sposobnost za bavljenje pozivom ninje, prolazeći stadijume bola, patnje, trpljenja, gladi, žeñi, fizičke torture, savlañivanja prepreka...
što je ispitivanje za zvanje ninje, kao po pravilu, podrazumevalo. Iz tog razloga, žena–ninja je bila ne samo dobro obučena, već i pravi ekspert, koji po
znanju, umeću i veštini gotovo ni malo ne zaostaje za ninjama-muškarcima u
borbi bez oružja, veštini jahanja, plivanja, maskiranja ili špijunaže... ni u jednoj od veština predviñenih dugotrajnom i nadasve obuhvatnom obukom ninja.
257
Za kandidata – ninju ženskog pola, zadaci su bili gotovo identični kao i
za ninje muškog pola: kunoichi su svakodnevno krale, provaljivale, špijunirale, ubijale po narudžbini, izviñale na neprijateljskoj teritoriji; nosile su kompletan arsenal oružja – standardnu opremu i naoružanje ninja, i bile su u
potpunosti spremne da ga uvek upotrebe – što su i činile tokom vekova japanske srednjevekovne istorije. Kunoichi su poveravani zadaci gde je do izražaja trebalo da doñe njihova ženska intuicija, osećanje za situaciju i suptilnu
nijansu ili promenu, i u beskompromisnom izvršenju tih zadataka, one su koristile i sva sredstva koja im je priroda, polnom ulogom, stavila na raspolaganje, počev od uloge uličnih prostitutki ili putujućih zabavljačica ili artistkinja,
pa sve do obilatog korišćenja seksualnih draži u cilju otkrivanja tajni, prikupljanja podatak, prodora u tajne ili zabranjene zone. Tradicija kaže da su kunoichi posebno obučavane veštinama fizičke ljubavi, da bi se i tim sredstvom
približile svome cilju – izvršenju nareñenja ili postavljenog zadatka. Nije bila
retkost – kaže tradicija – da senzualne ljubavnice – kunoichi- neposredno
nakon vrhunskog izliva nežnosti, potegnu mali bodež iz skrivenog nabora kimona i usmrte svog ljubavnika, da ga ucene ili zloupotrebe radi saznavanja
vitalnih informacija, da ga osakate, osramote ili podvrgnu ruglu – da učine
bilo šta da bi došle do postavljenog cilja.
Postojali su zadaci špijunske prirode, ili naručena plaćena ubistva, koje
su jedino kunoichi, prednošću svog pola, mogle da izvrše, odnosno zadaci gde
muškarac ne bi imao gotovo nikakve šanse, dok kunoichi, prerušena ili maskirana po potrebi, ili čak i u muškoj odeći a spremna na sve da bi se domogla cilja – ima mnogo više šansi da zadatak izvrši i, možda, da se živa vrati po
svoju nagradu.
Malo je primera u istoriji da su se žene, barem od doba patrijarhata, u
ovakvom obliku i sa toliko uspeha, drskosti, znanja i umeća... bavile ratničkom ili špijunskom veštinom. Meñutim, i zapadne kulture poznaju npr. Amazonke, mitološke žene–ratnike, koje su čak, odsecale i dojku da bi mogle da
nose štit i bacaju koplje, i koje su živele po ustrojstvu apsolutnog matrijarhata.
Svetski ratovi, a naročito Drugi svetski rat, obilovali su ženama-špijunima na
istaknutim mestima državne ili čak i vojne hijerarhije neprijateljskih država.
Mata Hari je legenda... Meñutim, kunoichi ipak predstavljaju specifičan i samosvojan fenomen bez direktnog istorijskog pandana u drugim kulturama,
kao i istorijski kuriozitet i primer bez presedana u toku istorije ratničke i vojne
tradicije i istorije civilizacije.
Dobri učenici dolaze od najstrožih učitelja.
(Kineska izreka)
258
Primum philosophare, deinde vivere.
(Prvo razmišljaj, pa onda živi).
(Latinska izreka)
MEDITACIJA, DISANJE, HIPNOZA
Razgranat i evolutivno gradiran sistem vežbanja prvenstveno meditacije,
tehnika i metoda disanja a i, dobrim delom, hipnoze, predstavlja kvalitativni
klasifikatorni element u odreñenju veštine ninjutsu i kao hermetičkog, okultnog sistema, budući istovremeno i čvrst direktni argument za takvu klasifikatornu postavku.
Meñutim, smisleno je zasnovana i činjenički utemeljena i tvrdnja da elementarna praksa meditacije i (prvenstvno ritmičko) disanje postoje i u metodologiji i tradiciji onih sistema koji se ne bi mogli okvalifikovati kao
hermetički ili okultni, ili im, barem, hermetičko-okultni aspekt nije jedini, niti
dominantni. Meditativna praksa, prvenstveno izvan strogo kanonizovanog
oblika, ukazivala bi na intelektualne odrednice pojedinog sistema ili na njegove filosofske konotacije što, sui generis, ne isključuje i paralelizam hermetičke prakse u okviru istog sistema, ali to nije neminovnost.
Tehnika disanja, barem u osnovnom ili elementarnom obliku, poznata je
i u upotrebi je u mnogo širim okvirima nego što je to hermetička tradicija: u
ratničkim ili borbenim veštinama ili u veštinama upotrebe oružja, ali i sasvim
izvan domena nekog od sistema vežbanja koji ima prvenstveno „tehniku“ čiji
je prateći ili inicirajući elemenat – tehnika disanja.
Meditacija bi, po simplifikovanoj odrednici, predstavljala usredsreñeno,
duboko, koncentrisano razmišljanje, oblik mentalne aktivnosti koji podrazumeva i elemente umovanja, ali predmetnog. Meditacija je objektna vrsta mentalne aktivnosti i uvek je upućena, usmerena na cilj, predmet, datost...
fenomena i, kao po pravilu, podrazumeva gnoseološku dimenziju. Osnovna
saznajna sredstva meditativnog pristupa unutarnjoj stvarnosti su intuicija i
asocijacija, a metod joj je transcendentalna logika, jer obrasci meditativnog
praksisa nisu uslovljeni kauzalitetom niti oblicima silogističke logike.
Svi, ali doslovno svi hermetički, magijski i okultni sistemi imaju u okviru
svoje metodologije sistem meditativnog vežbanja, više ili manje sistematski
izdiferenciran ili kompleksan, i koji je najčešće u tesnoj vezi sa drugim sistemima vežbanja, a u simbiotskoj je celini sa sistemom tehnika disanja (u okviru
istog sistema).
Meñutim, sadržina samog pojma meditacija je različita, pa i raznorodna,
počev od sistema do sistema, a što se naročito odnosi na skup i obim vežbanja, metode i sadržinu svake pojedine vežbe, gradacijski sistem napredovanja
putem vežbanja (meditacije), predmet, cilj i objekat meditiranja... Tako, meditaciju potenciraju i istočna i zapadna hermetička grana, ali i praktično-filosofski sistemi koji su primarno interferentni sa hermetičkim sistemima po
259
polju značenja kojega anticipiraju. Konsekventno, meditacija može da bude
aktivna ili pasivna, intenzivna ili produžena, integralna, kratkotrajna (nekoliko minuta) ili vrlo dugotrajna (višednevna), usmerena saznajno, spoznajno,
introspektivno, introjektivno ili projektivno, transanalitički, induktivno ili deduktivno orijentisana. Posebno je naglašena heterogenost meditativnih modela u pogledu njihove predmetnosti: meditacija može da bude aperceptivna,
transsubjektivna, subpredmetno zasnovana...
Meditacija, odnosno pojedini sistemi meditativnih vežbi, koje su uži
predmet ove tematske jedinice – meditativna praksa u obuci i u toku „prakse“
odnosno izvršenja zadataka ninja, predstavlja konstitutivni, ali prvenstveno
inicijalni, predmetno-posredovani elemenat metodologije ninjutsu. Iz
enormno širokog spektra mogućnosti „upotrebe“ meditativnog vežbanja u ninjutsu, apostrofiraćemo samo neke:
Introspektivno meditativno vežbanje
Predstavlja deo „psihološke obuke“ ninja i praktikuje se tokom trajanja
kompleksnog toka obuke i ima ciklično ustrojstvo – periode usamljenosti i intenzivne meditacije zasnovane na uvidu u svoje slabosti, strasti, sumnje, egoizam...
Katarzična meditacija
U obuci ninja, ovo je situaciono vežbanje i koristi se samo po potrebi: u
trenucima sumnje, nemoći, nepoverenja, malodušnosti, slabosti... kao put
„pročišćenja“ dubinskih psiholoških struktura bića ninje.
Noetička meditacija
Drugi naziv bi bio meditacija uvida – utilitarni tip meditacije koji se
praktikuje kao put rešavanja problema u stvarnosti, bilo u spoljašnjoj stvarnosti – okolnostima, bilo u unutarnjoj stvarnosti ninje. Usmerena je na uvid u
sklapanje kockica mozaika znanja čije interaktivno dejstvo i celina nisu bili
dovedeni na svesni nivo, kao i na spoznaju – sticanja imanentnog znanja o dejstvu, principima, ustrojstvu... odreñenog fenomena.
Meditacija odlaganja ili čekanja
Takoñe je vid utilitarne meditacije koju ninja praktikuje u posebnim situacijama – kada na raspolaganju ima dosta vremena i kada ne sme da se kreće
po neprijateljskoj teritoriji da ne bi privukao pažnju, ili kada očekuje, iščekuje
260
ili se nada razrešenju, ishodu, a sam u tome ne učestvuje, ili kada se priprema
za neposredno izvršenje zadatka, za koje još nije pravi čas. S obzirom da meditativna praksa dovodi do optimalne konstelacije mentalnih delova i komponenti bića, najsuptilanija primena ove vrste vežbanja je generalna i
specifična priprema, „odvajanje od stvarnosti“ u cilju optimalnog dejstva u
toj stvarnosti.
* * *
Vežbanje meditacije u ninjutsu je kanonizovano, barem u toku obuke:
koriste se asane – fizički položaji optimalnog ustrojstva i toka energije, kao i
vežbe disanja kao prateći i inicirajući element uz meditaciju. Meñutim, položaj za meditaciju u svakodnevici ninjutsu je situaciono odreñivan. Ninja je
zauzimao položaj za meditaciju u krošnji drveta, na vrhu stene, na tlu ispred
neprijateljskog logora, na vrhu zida ili izmeñu zidova...i ostajao bi u tom položaju koliko god bi bilo potrebno.
* * *
Tehnika disanja ninjutsu takoñe je situaciona, a očigledno je asimilovana
iz pozitivne tradicije drevnih, hronološki starijih sistema tehnika i metoda disanja iz indijske i tibetanske kulture. Naglasak na svesnosti o disanju, kontrola
i svesno i voljno manipulisanje u promeni ritma, režima i načina disanja, jedna
je od autentičnih tekovina prvobitne ezoterične nauke naroda Dalekog istoka.
Vrlo pojednostavljeno rečeno, u dualitetu fizički proces – mentalni proces, disanje je katalizator, medijum, ali i uslovljavajući faktor. Praktično-filosofska
maksima starih Indusa, da svakom fizičkom stanju odgovara adekvatno mentalno stanje, ali i vice versa, da svakom mentalnom stanju odgovara odreñeno,
ali specifično adekvatno fizičko stanje (odnosno: fiziološko), oplemenjena je
prvenstveno hermetičkim metodama indukcije: svesno, voljno i namerno izazvano fizičko stanje (odnosno: fiziološko), kao jednostavniji put, prvi stepen
indukcije, da bi se, kao direktni i neminovni rezultat, javilo željeno, planirano
i očekivano mentalno stanje.
Produkt grandiozne misli drevnih indijskih mudraca – raniji yoga sistemi,
kao i tibetanska (prebudistička: Bon-po, ali i budistička: lamaizam) tradicija,
dali su u svetu najsavršeniji sistem vežbanja i tehnika disanja, sistematizovan,
klasifikovan, meñusobno diferenciran, evolutivno i metodološki gradiranih po
složenosti, po ciljevima koji se ostvaruju, pratećim elementima i tehnikama, i
po ustrojstvu metodologije vežbanja i usavršavanja...
Neki od modela tehnike disanja, naravno u drugačijem obliku i redukovanom obimu, nerazgranantom i nerazvijenom sistemu – ali i suprotno – poznaju kako japanski zen, tako i kineski taoizam, indijska yoga (sve grane),
haićanska kahuna-magija, vudu (magijski sistem afričkog porekla), jevrejska
kabala, staroegipatski tarot, mistična okultna praksa severnoameričkih Indijanaca, ali i Kelta (da se približimo ovom tlu), kao i homoljska magija..., da
261
pomenemo samo neke od starijih i klasičnih hermetičkih, magijskih i okultnih sistema, što je ne samo važeće, nego i naglašeno u savremenim učenjima
ove tipološke klasifikacije, pa sve do sistema i metoda relaksacije, autogenog
treninga, biofidbeka... što nisu primarno hermetička učenja, mada se bave
ustrojstvom čoveka, praksom „samopomoći“ i „povratkom samome sebi“, u
ovom ili onom obliku.
Po uverenju potpisnika ovih redova, sistem disanja u ninjutsu pokazuje
znatne, a na momente zapanjujuće sličnosti sa univerzalnom naukom tehnike
disanja u klasici zapadne hermetičke grane (mada je očigledno da vode poreklo, i to direktno, iz klasičnih orijentalnih izvora), mnogo veću nego npr. sa
tehnikom disanja u nekim klasičnim borilačkim veštinama ili marcijalnim
umetnostima poreklom sa Dalekog istoka. Postulat važi ukoliko se na umu
ima praksa vežbanja u toku obuke ninjutsu, ili statičko vežbanja: meditativna
praksa, praksa disanja i praksa vizualizacije, dok je tehnika disanja u npr. sistemima borbe bez oružja ili sa upotrebom oružja u okviru ninjutsu adaptirana
potrebama i utilitarno orijentisana, i predstavlja, po mnogim svojim odlikama,
preteču savremene tehnike disanja u parcijalizovanim i sekularizovanim borilačkim veštinama Dalekog istoka.
Ezoterična tehnika disanja: usporeno ritmičko disanje, sve do postizanja
nivoa obamrlosti i bitnog sniženja nivoa svih funkcija, pa čak i prestanka rada
srca, drastično smanjenje moždane aktivnosti (najpouzdaniji znak biološkog
života), gotovo nulti krvni pritisak... odnosno stanje znatno redukovane bioznosti (koje asocira na npr. zimski san nekih životinja) bilo je postizano putem
grupa tehnika disanja (naravno, ovu sposobnost su do savršenstva doveli yogi
i šamani). Prikazivana je po filmovima ninja-tematike i opisana u literaturi –
mitovima, legendama i pričama. Meñutim, ovakvo postignuće nije jedini, a
nije ni najvažniji cilj ninjutsu-sistema tehnike disanja. Već smo navikli na
punu utilitarnost i pragmatičnu orijentaciju svih vežbanja ninja; tehnika disanja nije nipošto izuzetak – naprotiv. Dosta je razgranat i sistem disanja koji se,
kao kuriozitet, nikada ne koristi samostalno već isključivo uz tehnike drugih
srodnih sistema-meditacije, vizuelizacije, hipnoze... Spektar upotrebe tehnike
disanja u ninjutsu enormno je širok, počev od tehnike užih, parcijalnih borilačkih veština, preko ezoterijske prakse magijske ili šamanske vokacije, do
vežbi dužih perioda gladi, žeñi, bola – trpljenja vanrednih i specifičnih okolnosti ili izuzetno teških situacija, ili metoda preživljavanja pod nepovoljnim
uslovima, ili pod vodom, u uslovima ekstremne hladnoće ili žege, pa sve do
inicijativnog faktora u vežbanjima promene toka svesti, postizanje transcendentalnih ili ekstatičkih stanja.
* * *
Hipnoza (reč starogrčkog porekla: Hypnos – bog Sna u antičkoj mitologiji) predstavlja deo specifične utilitarne prakse ninjutsu, sa malo okultnih,
mističnih ili hermetičkih konotacija. Čak i za sistem kanji (u ovoj konotaciji:
položaj ruku i prstiju) neki autori tvrde da ima izražene hipnotičke dimenzije*.
262
Mada je klasična ninja-hipnoza disciplina kontrole volje druge osobe, metod
uspostavljanja vlasti, kontrole, moći nad ponašanjem, vladanjem, mišljenjem... druge osobe.
Ninjutsu podrazumeva dva oblika uspostavljanja hipnotičkog uticaja:
putem pogleda ili direktno, a koji je (oblik) transponovan iz fakirizma, i indirektni (oblik) hipnotičkog uticaja bez fizičkog prisustva hipnotisane osobe,
što asocira na klasične okultne tehnike, posebno razvijane u npr. šamanizmu,
ali i u srednjevekovnoj i novovekovnoj magijskoj i okultnoj tradiciji i istočne
i zapadne hermetičke grane.
U ninjutsu je hipnoza „kraljica psihičkih moći“ odnosno jedno od najdominantnijih, superironih ezoteričnih oružja ninja, s obzirom da ninja često
biva osujećen u ostvarenju zadatka od drugih ljudi – stražara, čuvara, garde.
Njegova glavna prepreka u misiji je: postojanje druge osobe, neprijateljski raspoložene ili, tačnije, prema kojoj je ninja neprijateljski raspoložen, i tu hipnoza ninjutsu nailazi na obećanu zemlju, s obzirom da se samo druga osoba
(tradicija tvrdi: i životinja) može hipnotisati, što je, jasno, nemoguće kada se
radi o drugoj vrsti prepreke: zidovima, krovovima, vodi, visini, ogradi, utvrñenju... Za ninju hipnotisati protivnika znači brz, kratkotrajan i efikasan put
da se taj protivnik eliminiše ili, što je bio češći vid (zlo)upotrebe hipnoze u ninjutsu, da se, putem hipnotičke sugestije, druga osoba navede da izvrši ili ne
izvrši bilo šta, u skladu sa voljom ninje – hipnotizera.
Meñutim, kako nas uči savremena nauka o hipnozi, nije moguće bezgranično i bezrezervno manipulisati voljom hipnotisane osobe. Ta osoba će
rado, trenutno i bespogovorno da izvrši zahteve hipnotizera koji su u skladu
sa ličnošću, vrednosnim sistemom, pogledom na svet, moralnim normama...te
(hipnotisane) osobe, ali će da „otkaže poslušnost“ ukoliko se od nje zahteva
da, u stanju hipnotičkog transa, učini nešto što se drastično kosi sa ovim sistemima i pravilima. Nije moguće, kako to pokazuje savremena praksa hipnoze, putem sugestije u stanju hipnoze naterati drugu osobu da izvrši npr.
ubistvo, krañu, izdaju – ako je to izvan njenog kruga intencija, ako struktura
njene ličnosti ne prihvata takav čin, ako (što je posebno predmet spekulacije
i moguće manipulacije) takva odluka već ne postoji u dubljim, nesvesnim
strukturama bića hipnotisane osobe.
I pored ovog evidentnog ograničenja upotrebe hipnoze, za koji oblik
imamo osnove da verujemo da su ga instruktori ninjutsu i ninje praktičari jedino poznavali, hipnoza je dovoljno moćno sredstvo koje upotpunjava ionako
prostrani, obimni i destruktivni arsenal oružja, znanja i umeća ninja, kreiranih da „donesu smrt“, propast, bedu, moralnu degradaciju, ali i požar, uništenje, destrukciju i involuciju... ako kao komparativ – orijentir imamo pozitivne,
afirmisane i verifikovane univerzalne vrednosti kulture i civilizacije.
Pored hipnotičkog, najčešće direktnog modela sugestivnog uticaja, sistem kanji, navodno,
poseduje i samohipnotičko dejstvo, ostvareno najčešće u cilju individualne (anti)sugestivne poruke
– impregnacije svesti sugestivnim sadržajima.
*
263
Voleo bih da je celo čovečanstvo jedan vrat,
sa mojim rukama oko njega.
(Kaligula)
RATNIČKE VEŠTINE NINJA
Naslovivši ovu tematsku jedinicu „Ratničke veštine ninja“, želeli smo da
atribut naslova razgraničimo od pojma borilačke veštine ili marcijalne umetnosti sa jedne strane, kao i od pojmova veštine ninja ili oružja ninja sa druge.
Mada svesni odreñene neadekvatnosti, u smislu uopštenosti, ovakvog naziva
za predmet ove tematske celine, čak i iz razloga što je predmet posmatranja
graduisan i sukcesivno progredirajući metodološki sistem obuke ninja, ovaj
naziv nalazi svoje opravdanje prvenstveno u činjenici da za predmet razmatranja imamo praktični sistem – skup vežbanja čija je namena utilitarna: to su
veštine ratničke orijentacije, i ninje ih izučavaju isključivo ili gotovo isključivo u cilju primene u ratnim uslovima, gde se podrazumevaju i špijunski zadaci, prikupljanje informacija, ubistva iz prvenstveno političkih pobuda i
slično. Konačno, ova grupa veština, znanja i umeća izvan ratničke, vojničke
i, u krajnjoj liniji, praktično-borilačke dimenzije, nemaju gotovo nikakvu
„upotrebnu vrednost“, ili im je praktična primenljivost sasvim spekulativno
odrediva.
Tradicionalne škole ninjutsu shvataju i prezentuju ove veštine kao progredirajući sistem, gde metodika obuke ninja podrazumeva da je prethodna
veština već dobrim delom usvojena i savladana, da bi kandidat prešao na izučavanje naredne. Meñutim, polemičko je pitanje – da li je, u praktičnoj obuci
ninja, uvek i dosledno sprovoñen princip sukcesivnosti učenja veština ili, što
smatramo mnogo verovatnijim, kompleksna obuka ninja podrazumeva istovremeno usavršavanje ratničkih veština koje je svaki pojedini kandidat imao
pred sobom kao primarni zadatak.
Takoñe bi valjalo razjasniti pojam ratničke veštine ninja i pojam ninjutsu,
gde ovo drugo posmatramo u jednoj dosta prostranoj semantičkoj ravni izmeñu kompleksne borilačke veštine, preko skupa veština koje čine autohtonu
i utilitarnu strukturu, pa sve do Staze ili Puta Individuacije (da koristimo jungovski rečnik).
Jedan od najautoritativnijih živih poznavalaca tradicije ninjutsu, dr Masaaki Hatsumi* , za veštine koje su predmet proučavanja ovog poglavlja koristi termin nivo, kao strukturu nadreñenu pojmu veštine, očigledno želeći da
ukaže na organizovanost metodološke obuke i slojevitost i stupnjevitost, stepenasti poredak ovih veština, na kojemu insistira tradicija ninjutsu. Tokom izlaganja ćemo pratiti njegov izbor ratničkih veština.
* Dr. Masaaki Hatsumi: NINJUTSU – history and tradition, str. 12 i dalje.
265
Seishin Teki Kyoyo
Na počasno prvo mesto, Hatsumi stavlja mentalno usavršavanje i spiritualnu suptilnost, očigledno svestan činjenice da je mentalni stav kamen–temeljac na kojem se gradi bilo koja vrsta učenja ili usavršavanja. S obzirom na
enormno napornu i obimnu obuku ninja, jasno je da je njihova psihološka
struktura ono primarno odakle valja početi njihovu ratničku obuku.
Osnovna ninja obuka obuhvata prvenstveno introspektivne uvide i dugotrajnu meditativnu praksu u cilju rušenja i razgradnje lažne i idealizovane
slike o sebi i diskreiranja mita o samovažnosti. Sledi dugotrajna i sveobuhvatna analiza crta ličnosti, karaktera, temperamenta, u opštem vidu, a kasnije se
usavršava i specijalizuje stečeno znanje iz domena psihološke ravni u cilju
praktične primene u zadacima i dužnostima koji očekuju ninju.
Filosofsku osnovu psihološke prakse u prvom istorijskom periodu ninjutsu činio je shintoizam, paternalistička religija čvrstih etičkih kanona, a
nešto manje mahayana-budizam. Od doba kada je na tlu Japana poznat (pod
nazivom) zen, on vrši snažan i direktan uticaj na izgradnju psihološke sfere
ninja i njihovu meditativnu praksu, mistična doživljavanja i transcendentalna
vežbanja. Kao primer valja pomenuti „stav neutralnog posmatrača“, poznati
i iz budizma i, što je krucijalno u obuci ninja, „ništetnost egzistencije“ i poistovećivanje života i smrti, ukidanje kauzalnog modela razmišljanja, etičku
katarzu kao posledicu meditativnog uvida u nepostojanost fenomena čulne i
umske percepcije...
Taijutsu
Taijutsu je veština borenja bez upotrebe oružja. Ninja taijutsu podrazumeva tri discipline:
a) Daken-taijutsu, klasičnu veštinu borenja bez upotrebe oružja, upotrebu
udarnih površina ruku, nogu i drugih delova tela u blokirajućim i ofanzivnim
elementima, što je dosta slično borilačkom poimanju karatea.
b) Jutai-jutsu podrazumeva tehnike padanja, bacanja, hvatova, zahvata,
poluga, borbe na tlu, izbegavanja linije napada, uzmicanje. Veština asocira na
elementarnii judo i, donekle, ju-jutsu.
c) Taihen-jutsu predstavlja specifičnu veštinu ninja i obuhvata veštine
nečujnog hodanja, sakrivanja, izbegavanja neprijatelja, prikrivanje, kamuflažu, uspinjanje i slično, naravno, u strogo propisanoj tehnici – tehničkoj formi
koja je podreñena metodici škole ili stila ninjutsu.
Jasno je da je za ninju vitalni kvalitet poznavanje i postizanje vrhunskog
nivoa borbe bez upotrebe oružja, s obzirom da je on, u toku svog zadatka,
uglavnom suprotstavljen brojčano daleko nadmoćnom neprijatelju i da mu je
primarni cilj da ne bude otkriven i uhvaćen. Tradicija tvrdi da je uobičajeno
umeće ninja bilo da jednom efikasnom tehnikom, precizno upućenom u adekvatnu religiju i tačku protivnika, može da u potpunosti onesposobi protivnika za dalju borbu, ili čak i da ga ubije.
266
Ninja-ken
Ninja-ken je veština upotrebe posebno konstruisanog „ninja-mača“ koji
je imao nešto kraću oštricu, enormno oštru, kao i kraću dršku od uobičajene,
tako da je, svojom dužinom, odgovarao zahtevu da se može sakriti u odeću,
što je za ninje vitalno pitanje, s obzirom da dužina klasične sablje – katane, ne
dopušta njeno efikasno sakrivanje.
Umetnost i veština upotrebe sablje su obuhvatale više stotina (osnovnih)
tehnika, tako da su ninje dostizali visok stepen savršenstva, postajući pravi
eksperti za upotrebu sablje. Kažemo upotrebu sablje, a ne mačevanje, imajući
u vidu da ninja-ken obuhvata dve vrste upotrebe sablje: klasično mačevanje,
što znači skup ofanzivnih i defanzivnih tehnika, i veštinu trenutnog vañenja
sablje uz istovremeni prelaz u tehniku (jednu) kojom se završava sukob, a što
je najsličnije „ovosvetovnoj“ primeni iai-umetnosti.
O veštinama upotrebe sablje kod ninje postoje mnoge legende, mitovi,
priče, o savršenstvu upotrebe ovog oružja – u nemogućim uslovima, u mrkloj
noći, na daljinu, kroz zidove ili drugu vrstu prepreke.
Bo-jutsu
U okviru ove veštine koriste se tri vrste (prvenstveno) bambusovih štapova kao oružje za borbu: bo, dugačak oko dva metra, hanbo, dužine oko
jedan metar i yo, kratki štap čija dužina varira, nije uvek ista. Ninje su koristili posebno konstruisani shinobi-zue, kao tajno i iznenañujuće oružje koje
je, po svom spoljašnjem izgledu, bilo identično sa drvenim štapom i moglo je
tako i da se koristi. Meñutim, u njemu je najčešće sakrivena oštrica, analogno
maču, koja je jednostavnim izvlačenjem počev od tačke gotovo nevidljivog
spoja – preklopa, postajala smrtonosno oružje i upotrebljavala se u identičnoj
tehnici kao i standardni mač.
Shuriken-jutsu
Shuriken-jutsu predstavlja upotrebu po dimenziji malih, izvanredno izbalansiranih metalnih oružja najčešće oštrih ivica ili rubova – shuriken-a i shaken-a, što je gotovo nezaobilazni „garnirung“ svih površnih akcionih filmova
ninja-tematike. Najčešće izrañivana od čvrstih metala, pravilnog geometrijskog oblika, ova oružja poznaju veliki broj oblika, počev od kružnih, zvezdastih, pravouglih, pa do izduženih, pri čemu im je linija aerodinamična, a ona
su i po svojim ostalim konstrukcijskim odlikama idealna za upotrebu putem
bacanja.
267
Kao specifično i tajno, nepoznato oružje ninja, shurikeni su neretko bili
premazani postojanim jakim, najčešće nervnim otrovom, tako da nije bilo neophodno da samo oružje bude upotrebljeno (bačeno) smrtonosno; bilo je dovoljno da samo okrzne kožu i da minimalna količina otrova dospe u krv, pa da
nastupi smrt.
U naborima svoje odeće, ninje su nosili priličan broj skrivenih shurikena,
čak i po nekoliko desetina ovih oružja različitih oblika i različinte namene,
pripremljenih za upotrebu u svim okolnostima. Tradicija ninjutsu tvrdi da nijedan kandidat za ninju nije stekao to zvanje bez sposobnosti da izuzetno precizno i efikasno koristi shurikene u svim uslovima, danju, noću, u nepovoljnim
atmosferskim prilikama, bacanjem na trenutne ili udaljene ciljeve. Tradicija
takoñe tvrdi da su ninje koristile shuriken po intuiciji ili pre-svesno, po odreñenom uvežbanom i usavršenom psihološkom automatizmu, što im je, dalje
kaže tradicija, obezbeñivalo nepogrešivost.
Yari-jutsu
Yari je, deskriptivno odreñeno, srednjevekovno jednovrho koplje ili trozubac, pri čemu su ninje, u toku obuke, koristili specijalno konstruisani kamayari, čija je specifičnost dodatak dela sličnog kuki u osnovi oružja, čime mu
je mogućnost nanošenja povreda znatno povećana. Koristeći ovo oružja prvenstveno kao ubojito sredstvo, ninje su razvile sistem odbrane – defanzivnih
tehnika uz upotrebu yari, kao i sistem upotrebe kama-yari protiv više vrsta
tada poznatih, prvenstveno dužih hladnih oružja.
Naginata-jutsu
Klasično japansko srednjevekovno oružje – naginata, koja je po obliku
najsličnija evropskoj halebardi, ušla je u arsenal oružja ninja u izmenjenom
obliku, kao bisen-to, oružje enormne težine (velike oštrice) i veoma masivno,
tako da su mu ubojitost i kinetička energija pri snažnom zamahu naglašene.
Ninja-halebard – bisen-to je konstruisan tako da je mogao da preseče sve vrste
poznatih ratničkih oklopa i da probije ratničku kacigu.
Kasurigama
Inventivno, iznenañujuće i vrlo lukavo konstruisano oružje – kasurigama, predstavlja kombinaciju dva oružja: oštrice na osnovi (drški) koja na
drugom kraju ima metalnu kuglu na dužem lancu, čija je dužina do pet metara
ili nešto kraća. Kuriozitet je da je lanac bio izrañivan od upredene konjske
dlake, pa čak i od ženske kose.
268
Mogućnosti upotrebe ovog oružja su vrlo raznorodne i raznovrsne, počev
od borbe zakrivljenom oštricom, pa do kružnog vitanja kuglom ili upotrebe
lanca kao oružja ili sredstava za vezivanje. Postoji barem nekoliko desetina
mogućih primena ovog oružja.
Ninje su usavršavali upotrebu modifikovanog oružja kyoketsu-shoge.
Kayaku-jutsu
Kayaku-jutsu je veština pripremanja, pravljenja i upotrebe zapaljivih i
eksplozivnih materija i sredstava, čiji je sastav i način pripremanja predstavljao porodičnu ili klanovsku tajnu, u koju je kandidat za ninju bio upućen i
uveden, posebnim („inicijatornim“) ritualom tek nakon stroge provere i polaganja zakletve ćutanja o znanju i umeću kojemu je podučavan.
Ninje su praktikovali do perfekcije usavršene metode paljevine ili izazivanja eksplozije radi uništenja, rušenja barijera, ili radi plaćenog ubistva, ili
pak radi privlačenja pažnje (na pogrešnu stranu), izazivanja panike i zabune,
i iz sličnih motiva. Puno savršenstvo su ninje ispoljili pri upotrebe vatre ili
specijalnih dimnih bombi, kako bi se privukli cilju, ili u cilju bekstva nakon
obavljenog zadatka.
Henso-jutsu
Henso-jutsu je veština prerušavanja, maskiranja i promene (spoljašnjeg)
identiteta i, u toku obuke su ninje uvežbavali i usavršavali veštine mimikrije
i glume. Ninje su imali standardne modele prerušavanja, koji su bili upotpunjeni adekvatnim tipovima ponašanja i, što je za ninju presudno, znanja činjenica, običaja, relevantnih odlika profesije u koju su se transformisali.
Najčešći klasični tipovi ličnosti i profesija u koje su se maskirali – prerušavali ninje bili su:
Yamabushi – planinski kaluñer – ratnik ili odmetnik
Sarugaku – putujući glumac ili artista
Komuso – putujući ili lutajući sveštenik
Ronin – samuraj bez gospodara
Akindo – putujući trgovac
Hokashi – putujući muzičar
Shukke – budistički sveštenik
Pri prerušavanju su ninje vodili računa o detaljima i pojedinostima, budući da su izvodili gotovo savršenu transformaciju, pokazujući u tome izuzetnu imaginaciju i brze adaptacione promene iz jednog lika u drugi.
269
Shinobi-iri
Shinobi-iri je veština krañe, provale, prikradanja i neopaženog ulaska u
prostorije, na neprijateljsku teritoriju ili u drugi, odreñeni prostor. Neretko je
zadatak ninja bio da izvrše krañu predmeta, dokumenata, vrednosti... Ninje su
pribegavale krañi i u toku zadatka, da bi preživeli ili održali egzistenciju, ali
i da bi stvorili zabunu, podozrenje, nepoverenje... u neprijateljskom taboru.
Jasno je da su ninje detaljno uvežbavali metode nečujnog prikradanja i prilaženja, bilo da bi izvršili krañu, bilo da bi došli do informacije, ili na neki drugi
način izvršili postavljeni zadatak.
Veština shinobi-iri obuhvata i posebne metode kretanja, nečujno koračanje, ali i dugotrajno trčanje u cilju prelaženja velikih rastojanja za kratko
vreme.
Bu-jutsu
Bu-jutsu je veština jahanja na konju, gde se posebna pažnja poklanja
uvežbavanju dugotrajnih i iscrpljujućih jahanja po svim vremenskim uslovima, po neprohodnom terenu i slično, kao i specifične vrste jahanja, jahanje
na strani (u cilju zavaravanja protivnika da je jahač mrtav ili iznemogao),
bočno jahanje uz trup konja, tako da je jahač nevidljiv posmatraču... da pomenemo samo neke od osnovnih „aksioma“ veštine.
Sui-ren
Sui-ren je vežbanje u vodenim uslovima, gde se podrazumeva prvenstveno dugotrajno plivanje, nečujno plivanje, dugotrajno ronjenje, opstanak
pod vodom ili na površini vode satima ili danima, veština dugotrajnog zadržavanja daha u vodi... Ninje su poznavali i praktikovali izgrañen sistem maskirajućih tehnika za primenu u vodi, počev od disanja na trsku, enormno
dugog zadržavanja daha pod vodom u cilju obmane protivnika da se ninja udavio, pa sve do korišćenja zaleñine stena, udubljenja, podvodnih pećina za sakrivanje, bekstvo ili kamuflažu.
Sui-ren takoñe obuhvata obuku veštine borenja, sa oružjem ili bez, u vodi
ili pod vodom, a specifičnost ove veštine je obuka opstanka pod izuzetno nepovoljnim uslovima u vodi, u ledenoj planinskoj reci, u uzburkanom moru, u
stenovitoj reci ili vodopadu.
270
Bo-ryaku
Bo-ryaku podrazumeva izgrañenu, organizovanu i unapred planiranu
strategiju i taktiku borenja i izvršenja zadatka, ali i trenutnu adaptaciju na postojeće ili na izmenjene uslove, okolnosti i situacije, što je stalni pratilac života ninja i deo njihovog nadasve rizičnog zanimanja. Pored detaljnog
uvežbavanja i potpune pripreme na sve moguće i sve očekivane okolnosti, kod
ninja je posebno razvijena sposobnost neformalnog mišljenja i trenutnog odlučivanja, tako da ninja na zadatku reaguje pravovremeno, valjano i odlučno –
a neočekivano za protivnika. Ninje su posebno obučavani da raspoznaju klasični način razmišljanja vojnika i ratnika, kao i univerzalne reakcije ljudskog
uma u pojedinim situacijama, tako da su mogli da svojim reagovanjima i ponašanjem, izañu izvan tog koncepta i da mu se suprotstave, prvenstveno se
oslanjajući na neočekivano, zbunjujuće, neubičajeno.
Pored toga što su postajali pravi eksperti nešablonskog reagovanja i trenutnog uviñanja okolnosti i optimalne procene situacije, ninje su bili podučavani i klasičnoj strategiji i taktici, analogno dostignućima tadašnje klasične
vojne nauke i ratničkog umeća.
Cho-ho
Cho-ho je veština špijunaže, uhoñenja, prikupljanja podataka ili informacija, praćenje pojedinih ličnosti ili zbivanja u neprijateljskom taboru, što
je bio jedan od najčešćih, gotovo univerzalni zadatak ninja. Postojali su pojedini ninje, pa i čitave porodice ninja, koji su se specijalizovali prvenstveno za
ovu vrstu zadataka.
Ninje su prolazili obuku i školovanje vojničkih veština i špijunskog
umeća, tako da mogu da razluče bitne od nebitnih informacija, da prate neuvežbanom pojedincu nedostupna dešavanja, da dedukuju i indukuju na
osnovu raspoloživih činjenica, da samostalno odlučuju o vremenu, mestu i načinu prikupljanja podataka, da reaguju u kriznim ili alarmantnim okolnostima,
da se služe krañom, ili ubistvom, ili paljevinom, ili stvaranjem zabune ili panike, odnosno da na bilo koji način završe obaveštajni rad (ili kontraobaveštajni), da se vrate sa izvršenja sa potpunom slikom i kompletiranim
informacijama...
S obzirom na komplikovanost i evidentnu težinu ovog zadatka, verovatno je najveći broj ninja u toku istorije ubijen ili uhvaćen na šoijunskim i obaveštajnim zadacima, i stravično mučen do polagane i bolne smrti. Da bi
obeshrabrili vešte i za špijunske zadatke potpuno osposobljene ninje, gospodari klanova su javno podvrgavali enormno drastičnim mučenjima uhvaćenog
ninju, sve do smrti, koju bi ninja čekao danima ili čak i nedeljama. Uhvaćeni
ninje su takoñe bili podvrgavani torturi da bi odali podatke ili informacije koje
su prikupili, ili kojima raspolažu, pri čemu kao kuriozitet valja pomenuti mučenje do smrti – jednu vrstu naticanja na kolac, koje je poznato i u istoriji naše
kulture, a koje je (u našu kulturu) došlo iz anadolskih krajeva, kao deo ratne
271
tradicije pri militantnoj ekspanziji turske vojske, i zadržalo se vekovima, gotovo sve vreme ropstva pod Turcima. Podatak je verovatno interesantan za
promišljanje evolucionističkog i difuzionističkog uticaja jednog elementa kulture, čije je geografsko polje rasprostranjenosti, kako primeri ukazuju, vrlo
prostrano.
Intor-jutsu
Intor-jutsu je (uža) veština bekstva, zametanja tragova ili „tajanstvenog
nestajanja“, pri čemu su ninje detaljno obučavani korišćenju konfiguracije zemljišta, atmosferskih prilika, snega, magle, korišćenju senki drveća, nečujnom
hodanju, sklanjanju u neočekivane zaklone, pa čak i zakačinjanju za krov ili gornje delove zidova... da napomeneno samo neke od poznatih načina.
Jasno je da je ninja izvršio uspešno špijunski zadatak tek ako uspe da pobegne sa lica mesta i da prenese informaciju, ili ako uspe da izvrši ubistvo,
krañu... a da se živ vrati sa neprijateljske teritorije. Ninje su, pored obimne pripremne obuke, pokazivali zadivljujuću imaginativnost i znatne adaptacione
sposobnosti – da bi zavarali protivnika, efikasno se prikrili i „nestali“. Mnogo
je legendi o „tajanstvenom nestanku“ ninja, na granici i preko granice mogućeg,
jer su njihovo tehničko umeće i velika inventivnost sasvim razumljivi, s obzirom da je ulog – njihov život, u mitologiziranom miljeu stvarnosti jedne kulture
– srednjevekovnog Japana – poprimili natprirodne i nadčovečanske moći.
Ten-mon
Ten-mon je elementarno znanje meteorologije, predviñanje vremenskih
uslova i njihovih promena, pri čemu su se ninje koristili u toku obuke usvojenim znanjem i intuicijom, predviñanjem (i) bez racionalne činjeničke osnove,
unutarnjim osećajem za vreme (klimatsko), što je za uslove izvršenja zadatka
ninja ponekad bilo presudno, a ponekad je izvršenje zadatka bilo moguće
samo po odreñenim vremenskim uslovima: kiši, magli, noći bez mesečine...
što su ninje gotovo sa apsolutnom preciznošću predvideli.
Chi-mon
Chi-mon je elementarno poznavanje geografskih odlika terena. Ninje su
do u detalje poznavali teren na kojem će operisati i služili su se jednostavnom
(i kriptičnom) kartografijom. Meñutim, poznavanje geografskih odlika terena
širih razmera je predstavljao deo standardne obuke kandidata za ninje, s obzirom da su ninje na zadatku prvenstveno upućeni samo na sebe i samo na sopstveno poznavanje situacije i terena, pri čemu im je elementarno poznavanje
geografskih odlika terena predstavljalo bazični preduslov za kretanje i orijentaciju u uslovima pune tajnosti, u kojima su, kao po pravilu, delovali.
272
Kada čovek izgubi ponos, nije izgubio ništa.
Kada čovek izgubi volju, izgubio je sve.
(Seneka)
NINJA ŠPIJUNAŽA
Potpisnik ovih redova se dvoumio da li da tematsku jedinicu sa ovom sadržinom uopšte uvrsti u tekst koji je ispred čitaoca. Ova dilema je bila pojačana impresijom uvida u literaturu posvećenu ninjutsu i ninjama, koja nemalo
prostora i pažnje posvećuje nadasve utilitarnim destruktivnim veštinama,
umećima, znanjima. Odluku da se, jednostavno, ove veštine samo pomenu, i
da im se ne posveti nikakva pažnja, što je bila moja prvobitna intencija, pokolebala je jedino činjenica da fenomeni koji su predmet razmatranja jesu konstitutivni elementi prakse ninjutsu, da se u toku obuke ninja ovim veštinama
posvečivala znatna pažnja, i da svaka od njih predstavlja jednu opštu veštinu
sa barem nekoliko podkategorija – parcijalnih veština, znanja, umeća. Zadaci
i misije ninja su se najvećim delom kretali u domenu špijunaže, uhoñenja, onesposobljavanja protivnika... pa je i sama ninjutsu, u svom primarnom obliku,
špijunska veština. Decidna odrednica ninje u literaturi je prevashodno špijun,
agent ili uhoda, pri čemu se podrazumeva (i) čitava gama destruktivnih i kriminalnih aktivnosti: ubistva, pljačkanje, paljevine... ali prvenstveno kao prateći, neminovni element, situaciono determinisani. Receptor sadašnjih
legendi, mitova i priča o ninjama gotovo apriorno poistovećuje osnovnu funkciju ninja sa špijunskom ili agentskom ili, u najboljem slučaju, izviñačkom –
ostala nedela kojima su se ninje bavili dolaze u toj, apriorizovanoj svesti, tek
kao nadgradnja na osnovnu – špijunsku veštinu i funkciju, odnosno, kako bi
to literatura poetične i patetične vokacije običavala da naglasi, „upotrebu
ninja“.
Pred sobom imamo knjigu SECRETS OF THE NINJA (TAJNE NINJA)
autora Ashide Kima. Ne sumnjajući u eruditivnost autora, niti u njegove prvenstveno informativno-stručno-činjeničke pretenzije, moramo da se usprotivimo načinu izlaganja i prezentovanja grañe u ovoj knjizi (a koja je predmet
ove tematske jedinice), tačnije: detaljističkoj koncepciji u prezentovanju.
Naime, autor doslovno, dosledno i iscrpno, tačku po tačku, poučava i podučava (valjda) „buduće sledbenike ninjutsu“ načinu špijuniranja i otkrivanja
podataka, detalj po detalj prezentuje čitaocu načine, puteve i metode onesposobljavanja protivnika, prikazuje prikradanje iza leña, oduzimanje oružja pretnjom – nožem na grlu (!?), opisuje korak po korak „tajne“ načine ulaska u
zgradu kroz prozor, vrata ili preko krova; do najsitnijih detalja informiše, instruiše i upućuje čitaoca u veštinu „neprimećenosti“, tajnog (i nezvanog) ulaženja o objekte putem korišćenja senke, pomrčine, tamne odeće, kao i
konstelacije zemljišta, položaja ulaza, prozora, ragastova... Arsenal destrukcije i lukavstva u službi nasilja time nije nipošto iscrpljen – naprotiv. Ima u toj
273
knjizi i metoda davljenja protivnika lancem ili konopcem (!?), sakrivanja u
nameštaj ili iza većih predmeta... sve do recepta pojedinih otrova – za koje je
očigledno da su, na svu sreću, samo okvirni. Sve ovo je upotpunjeno, ilustrovano i „garnirano“ sa odbačenim automatskim puškama, smrtonosnim zahvatima, bolnim grimasama na licu pri stezanju ili davljenju... pri čemu ovaj
fenomen – način izlaganja i, što je još simptomatičnije, foto-ilustrovanja, nipošto nije iscrpljen. U okviru te knjige je doista mnogo toga što imaginacija
čitaoca, koji nije upoznat sa njenom sadržinom, teško sebi može da predoči.
Apsolutno se protivimo ovakvom načinu izlaganja – razlozi su valjda
jasni iole objektivnijem i kritičnijem čitaocu. Postavlja se primarno pitanje –
kakvi „prodori u neprijateljski logor“, „davljenje i gušenje protivnika“, hodanje po krovovima ili po zidovima, kretanje u senci protivnika, skrivanje u nameštaj, tajne poruke, intuitivno saznanje o prisustvu lica u kući... Kakav su
smisao, svrha i značenje ovakve prakse, jer autor detaljistički insistira na praksi, u knjizi koja je objavljena u savremenoom svetu, na kraju dvadesetog
veka, u civilizovanom društvu koje je ureñeno pravnim poretkom - jer, što je
autor očigledno smetnuo s uma, namerno ili slučajno, (nije na nama da procenjujemo) čitalac u delu sveta kojemu je ova knjiga namenjena, ne živi u stalnom ratnom sukobu i dominacionim težnjama separiranih klanova
srednjevekovnog Japana. Smatramo da ne samo što ne postoji potreba za
„praktičnom upotrebom“ ovih znanja, umeća i veština u kulturnom miljeu i
istorijskom trenutku u kojima živimo, već da ovakav način prezentovanja budi
neopravdanu radoznalost i daje krila neobuzdanoj, nerealnoj i razigranoj imaginaciji destruktivne i, po zakonskim normama savremenog društva, kriminalne vokacije. Ashida Kim – valja ga prozvati po imenu, zaboravlja da ima
pred sobom heterogenu čitalačku publiku – decu, nedorasle subjekte, labilnije
osobe... a kao veliku većinu čitalačke populacije – omladinu – nepreglednih
nivoa radoznalosti i znatnog stepena prijemčivosti, bez potpuno izgañene kritičke svesti koja bi rezultirala distanciranjem od tehničkih detalja i „instruktivne“ komponente njegovih izlaganja. Autor kao da želi da instruiše, da dâ
operativna sredstva u ruke i kriminalcima, destruktivnim ličnostima, osobama
sa povišenim nivoom agresivnih poriva... jer pojedini delovi njegove knjige
predstavljaju pravu meku za one koji žele da se i „praktično osposobe“ za provale, krañe, razbojništvo, agresiju – počev od tuča sa težim telesnim povredama sve do... odnosno „obuku kriminala“ ili „abecedu agresije i destrukcije“.
Pozivamo čitaoca na elementarnu svesnost o činjenici da veštine koje opisuje i analizira autor (Kim) nemaju, niti mogu da imaju drugačiju upotrebu – tačnije: zloupotrebu, izvan kriminalne, protivzakonite, destruktivne, agresivne.
Ukoliko i prihvatimo činjenicu da npr. taijutsu može, u odreñenim okvirima, da
predstavlja veštinu odbrane fizičkog integriteta, ili da npr. veština kretanja može,
mada uz znatna ograničenja, da predstavlja efikasan sistem psihofizičkog vežbanja, i da te i takve elemente ninjutsu valja i prezentovati u literaturi posvećenoj ovoj tematici, naravno kao elemenat vežbanja, usavršavanja, kao
informaciju na stručno-popularnom nivou, dotle je detaljističko i instruktivno
274
orijentisano prezentovanje veštine npr. špijunaže bespredmetno i lišeno smisla.
Važi upit – u koju svrhu i sa kojim ciljem poučavati čitaoca kako da doñe do „tajnih podataka neprijatelja“ ili vitalnih informacija koje se odnose na odbrambeni
sistem neprijateljskog logora, ili čak zamka (!?).
Makar i po cenu problematične optužbe da „krnji ninjutsu“, potpisnik
ovih redova je uveren, i to želi da naglasi, da čitalac ništa neće izgubiti, ako
mu se, svesno i namerno, uskrate tehnički detalji i „instruktivni“ pristup veštinama koje su predmet razmatranja ovog poglavlja – naprotiv, biće osloboñen balasta i tereta lažnog i jalovog draženja niskih poriva, kičerskog
raspaljivanja imaginacije, biće osloboñen detaljističkih modela agresije –
agresije koja uvek i postojano ostaje agresija, i koja nikada neće moći da se
klasifikuje kao samoodbrana – ni u mirnodopskim, ni u eventualnim, ratnim
uslovima, pri čemu ovu konotaciju ne smemo smetnuti s uma, i ne smemo pridati lažni značaj veštini ili veštinama, odnosno smisao i značenje koja one nemaju.
Dalju radoznalost u tom pravcu sklon sam da smatram bespredmetnom;
predmet i objekt te lažne i neautentične radoznalosti, koja je daleko od stručno-informativnog interesovanja ionako „zadovoljavaju“, tačnije: u komercijalne svrhe zloupotrebljavaju autori kao što je pomenuti. Naravno, Ashida
Kim nije niti jedini, a niti najuporniji glasnogovornik kič-fenomenologije u
domenu kulture borilačkih veština ili marcijalnih umetnost, uže posmatrano,
ninjutsu i ninja.
S obzirom da je ovo prva knjiga sa ninjutsu-tematikom koja se objavljuje
u našoj zemlji, smatramo da je potrebno i smisleno poštedeti čitaoca „praktičnih elemenata“ destruktivne svesti ninja, čitaoca koji je već izložen poplavi
agresije i destrukcije u štampi, na filmu, tv, u svakodnevnom životu a ne samo
u medijskoj stvarnosti. Za čitaoca, dodatno nasilje koje, po svojim odlikama,
pripada srednjem veku Japana, dakle – vremenu prošlom, koje se ne može vratiti niti oživeti, izuzev u kičerskoj legendarističkoj svesti emocionalno nezrelih jedinki i neupućenih mladih subjekata... može da predstavlja opterećujući
„višak“ u domenu recepcije agresije i nasilja.
Ukoliko je smisleno utemeljeno, sa informativnog stanovišta, medijalno
„bombardovanje“ ubistvima, ratovima, agresijama doba sadašnjeg, ili u domenu literature, ili u drugim medijumima masovnih komunikacija, dotle je ne
samo smisla, nego i elementarne smislenosti lišeno instruiranje u ninja-veštinama špijunaže, bežanja, uhoñenja... Informacija – da, dobrodošla je, i poželjna je; instrukcija, detalji i uputstva – ne; nemaju smisao, svrhu, cilj,
funkciju niti opravdanje.Verujemo da će sud vremena i recepcija od strane objektivnije i kritički orijentisanog čitaoca verifikovati ovakav pristup i (prvenstveno) vrednosni stav autora ove publikacije.
275
Pre nego što budeš tu,
bez prevare, bez zamke, na sebe upućen.
Telo nad kojim je izvršena klinička autopsija.
A sve preostalo, što je značilo,
odbačeno je pod praznine mora,
i razasuto iznad planinskih visova.
(Ashida Kim)
Ako ga (život) ne ubiješ,
bićeš od njega ( života) ubijen.
(Zen-izreka)
SAKI
Upotrebljavan i zloupotrebljavan do i preko granica smislenosti, termin
saki u kič-produkciji filmova i tekstova o ninjama i ninjutsu, izaziva kod konzumenata dvostruku reakciju: nevericu i gotovo apriorno odbacivanje i, paradoksalno, jak interes i postojanu radoznalost, jer je ovaj, kako ga naivnija
produkcija rangira, element fenomenologije kič-kulture, neuniverzalan, jedinstven je za svet srednjevekovnog Dalekog istoka, veštine ninja, bushija,
samuraja...
Etimološki, sa-ki podrazumeva dva ideograma čija značenja mogu da
budu „smrt“ i „ki“ (dobro poznat borilačkim veštinama ili marcijalnim umetnostima), koje je (ideograme) u ovakvom spoju, ponajbolje razumeti kao
„smrtonosni vazduh“ ili „osećanje smrti“ - u oba slučaja sa jakim intuitivnim
i tanatološkim naglaskom prekognitivne konotacije.
Racionalno-logičkoj svesti je teško, pa čak i nemoguće da introjektuje
ideju predosećanja opasnosti, saznanja o nailazećoj opasnosti (najčešće smrti)
bez vidljivih činilaca koji bi ukazivali na nju (opasnost), bez čulnih informacija o predstojećoj opasnosti, bez saznanja na nivou svesti jedinke o približavanju ili latentnoj prisutnosti opasnosti. Meñutim, ovakav mentalni doživljaj
čest je u dalekoistočnoj, a naročito u japanskoj mitologiji, legendaristici, literaturi, pa čak i u likovnim umetnostima, dat kao nagoveštaj, kao senka na licu,
kao emanacija mitološkog bića, kao uvid koji prethodi realnosti, vanvremena
komponenta egzistencije koja preplavljuje polje svesnih struktura bića.
Analitički posmatrano, saki je prvenstveno mentalna, nadčulna i nadfizička sposobnost, moć, saznanje, umeće, veština, sposobnost, odluka. Bez obzira na široko semantičko polje svih ovih pojmova, svaki od njih ima odreñeni
nivo adekvacije pri upotrebi kada se za predmet promišljanja podrazumeva
saki. Po najopštijim kvalifikatornim odrednicama, saki bi pripadao domenu
parapsiholoških, psihotroničkih, okultnih, hermetičkih, magijskih... fenomena
pri čemu smo svesni odreñene sinonimnosti sadržina ovih pojmova. Uža
odrednica bi obuhvatala prekognitivni, „proročki“ karakter ove sposobnosti,
kao i intuitivnu ravan njene geneze i ispoljavanja.
Osnovna odlika saki je da se javlja samo u trenucima stvarne i smrtne
opasnosti koja neposredno preti individui, i to prvenstveno od strane druge individue. Saki ukazuje na bliski sukob, mogućnost ranjavanja, smrti, trovanja,
ulaska u zasedu, dok prekogniciju ukida u smislu dolazeće bolesti, velike žalosti, elementarne nepogode (a koja neće imati drastične i neposredne posledice po konkretnu individuu), što nije neposredni predmet saki-uvida.
*
277
Saki se odnosi samo na osobu kojoj preti neposredna opasnost; tradicija
ninjutsu tvrdi da, na vrlo naprednom nivou, ninja može da oseti saki i kao neposrednu opasnost za njemu vrlo blisku ili dragu osobu, osobu sa kojom je
vezan čvršćim nitima porodičnih odnosa ili prijateljstva – a što je za ninje, kao
po pravilu, retkost.
Saki se javlja nekoliko trenutaka pred, ili neposredno pred sâmu opasnost, i to tek kada je ona u stvarnosti formirana. Opasnosti koje slede u toku
narednih dana, nedelja... nisu predmet saki, mada tradicija ninjutsu tvrdi da je
ninja sposoban da prekognicistički prognozira i takve dogañaje. Kao element
opšte mentalne snage i sposobnosti, kuji, i visokog stepena senzitivnosti i senzibilnosti stvorenih u toku specijalne obuke ninja, pre je za verovati da suptilni mentalni nagoveštaji imaju nešto drugačiju genezu – u domenu
suptilnosti i rafiniranosti mentalnog sveta u kojem obitava ninja i dubinskih
uvida na planu nesvesnih struktura.
Tradicija dalje tvrdi da saki nije ni sa čime „spoljašnjim“ uslovljen i da
je „nepogrešiv“, odnosno da je izvan prostora doživljaja saki svaki lažni osećaj opasnosti i minimalne opasnosti. Interesantna je geneza formiranja saki.
On se formira samo ako u svesti protivnika konkretnog ninje (ili samuraja...)
postoji svesna namera da se ubije, rani, otruje... mada to ne mora da bude preduzeto kao izvršenje.
Drevna legenda govori o samuraju koji je osetio saki dok je posmatrao
trešnjin cvet. Začuñen tim otkrićem, on je pretražio celu okolinu, celo naselje
i – nigde neprijatelja. Vrlo neraspoložen, raspitivao se kod posluge i suseda,
tražio je neprijatelja, protivnika, osobu koja je planirala njegovu smrt – i nije
je pronašao. Nije pronašao ništa. Tek pred kraj dana, mladi sluga koji je bio
uz gospodara i koji je nosio njegov mač, priznao mu je da je jednog trenutka
pomislio kako bi bilo lako sada ubiti gospodara, dok je ovaj zanesen posmatranjem trešnjinog cveta.
Rasplet ove legende nas ne okupira previše, utoliko ukoliko je ona indikativna jer ukazuje na način formiranja saki – on potiče iz uvida u mentalnu
sferu, predstavlja osećanje, nagoveštaj, saznanje... ali uvek mentalno inicirano, najvećim delom izvan moći i sposobnosti velike većine pojedinaca. To
implicitno ukazuje na činjenicu da je saki školovana i usavršavana sposobnost, o čemu pisana tradicija ninjutsu ne daje konkretne podatke. Očigledno,
u pitanju je deo „tajnog“ učenja, usmeno prenošenog sa generacije na generaciju.
Ukoliko se pod pojmom saki podrazumeva element prekognicije, tada
dopuštamo i verifikujemo vrednost metačulnog saznanja (tačnije vančulnog).
Ako podrazumevamo intuiciju, pravac razmišljanja bi vodio ka tumačenju
saki kao sposobnosti trenutnog i autentičnog kompleksnog uvida koji bazira
na efikasnom i trenutnom tumačenju svih konstituenti, diferencijaciju i odlaganje svih elemenata koji nisu u direktnoj i neposrednoj funkciji procene i prognoze, kao i u trenutnom odabiranju samo nekoliko bitnih i relevantnih
činilaca. Pravilno i trenutno uzimanje u obzir samo ovih, njihovo tumačenje i
278
donošenje trenutne i jedinstvene odluke – procene i, što predstavlja krunu
funkcionalnosti saki, (posmatranog u ravni tumačenja kao intuicije), odabira
načina reagovanja i trenutnog izvršenja tog reagovanja, što za ninju u konkretnoj sitauciji najčešće znači – spasiti vlastiti život.
Evidentno je da je uvid u saki, a naročito analitički uvid, moguć jedino
u posredovanoj verziji. Skloni smo da saki posmatramo kao emanaciju generalne, univerzalne kompleksne energije koja se razvija i neguje (i u) vežbanju
ninjutsu – kuji. Kuji je najverovatnije podloga, baza, fundament za sekularizovane i pojedinačne fenomene – znanja, umeća, sposobnosti ninja, koji su u
domenu mentalne ravni i pripadaju grupi „mentalnih postignuća“, a o kojima
svedoči tradicija ninjutsu: sposobnost predviñanja (ili prekognicije), sposobnost prenošenja misli na daljinu (telepatija), sposobnost „čitanja misli“ protivnika i predviñanja njegove namere, psihički uticaj na drugo ljudsko biće,
životinju ili biljku, ili na neživu prirodu, gde pripada i mentalno pomeranje
predmeta, prepreka mentalnim putem, bez dodira ili upotrebe fizičkih principa (telekineza). Substrukturu ove prostrane oblasti koja se odnosi na neposrednu opasanost, a što je, evidentno, od suštinskog značaja za funkcionisanje
ninja-profesije, imenujemo nazivom saki, bez obzira na pravu – objašnjavajuću prirodu ovog skupa fenomena čovekovog psihičkog ustrojstva. „Letenje“
kroz vazduh, „čitanje misli“, „smrt na daljinu“ i srodne fenomene koje nude
kič-filmovi ninja tematike i naivna legendaristika, lociramo u, i istovremeno
prepuštamo nekritičkoj, banalizovanoj i kičem impregniranoj svesti.
Istina je laž koja nije razotkrivena.
(Koichi Yamada)
SAKI – postojeću dilemu: da li prihvatiti originalnu transkripciju u evropskim jezicima
(prema romei transkripciji) – SAKKI, ili se privoleti fonetskoj formi – SAKI, autor je razrešio tako
što je, u skladu sa etimološkom distinkcijom (SA-KI), prihvatio ovakav način transkribovanja, za
razliku od ogromne većine originalnih termina u ovoj knjizi čija je transkripcija preuzeta iz već
afirmisane prakse evropskih jezika.
*
279
Onog dana kade prestaneš da putuješ,
stigao si na cilj.
(Zen-mudrac)
KIAI
Kiai nije apsolutno specifičan za borilačke veštine ili marcijalne umetnosti, mada je u tim okvirima ostvario i zadržao, sve do današnjeg dana, znatan stepen zastupljenosti u metodologiji i u svakodnevnoj praksi vežbanja. U
teoriji borilačkih veština kiai je podvrgnut analizi, objašnjenju, komparaciji
uporednih formi... tako da je, u tim razmerama, svestrano proučen i sa stanovišta tehnike disanja, ali i kao samostalni element njihove tehnike.
Najverovatnije geneza kiai korespondira sa animističkim, totemističkim
i ranim mitološkim stadijumom svesti ljudskih jedinki i ritualno-magijskog je
porekla: na stepenu lovačkih naroda uobičajen je obred identifikacije sa totemskom životinjom (čija onomatopeja predstavlja prvobitni kiai), ili sa životinjom na čiji je uspešan ulov orijentisana (grupna) obredno-ritualna praksa,
a koja (životinja), samim tim, nije totemska, s obzirom da je ulov totemske životinje tabuisan. Integracijska, svest pripadnika primitivne zajednice ispunjena je, u toku obrednog rituala, sinkretičkim sadržajem: on spoljašnjim
pokretima oponaša izgled i kretnje životinje (geneza kata u karateu); izgledom se identifikuje sa njom (putem stavljanja rogova na glavu, vañenjem
prednjih zuba tako da asocira na preživare, pričvršćivanjem veštačkog repa...);
i, što je za objašnjenje geneze kiai diferencijalni element, glasovima koje ispušta u magijskom obredu igre, uz vatru i monotone zvukove primitivnih udaraljki, pripadnik primitivne zajednice ostvaruje visok stepen psihološke
identifikacije sa životinjom – objektom, čiji ulov neposredno planira, i na čiji
pozitivni ishod želi da utiče tim obredom.
Kiai ima, potencijalno, dvostruku genezu: ili je to neartikulisani zvuk,
produkt viška nagomilane energije u toku obredne igre, prvenstveno nenameravan i, u svakom slučaju, neplaniran, kao produkt individualne doživljajne
ravni dubljih psiholoških struktura pojedinca odnosno primitivne svesti, ili,
kao druga mogućnost, glas koji se ispušta svesno i namerno asocira na glas životinje. U ovom slučaju, javlja se imitacija odnosno usaglašavanje po tembru,
dužini trajanja, glasnoći, visini tona, modalitetu i artikulisanju. Ako posmatramo ponovo karate kao analogon, otkrivamo kate – kao analoške „forme“
pojedinih životinja: zmije, bogomoljke, tigra, konja... kao konzervante glasova životinja – ove geneze kiai, kanonizovanih u kineskom periodu karatea.
Meñutim, kiai, u ortodoksnom kao i u modifikovanom obliku, postoji i van
prakse borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti – javlja se pri stanjima koncentracije ili suženja fenomena svesti, u naglašenim ili produženim afektivnim
stanjima, u rizičnim, kritičnim, kriznim ili alarmantnim situacijama, u trenucima naglašenog ili iznenadnog opterećenja, napora, u toku nesvakidašnjeg
281
poduhvata koji podrazumeva nadmašivanje i premašivanje snage i energije koje
su uobičajeno na raspolaganju ljudskoj jedinki, i (kiai) tada predstavlja spontani, nesvesno inicirani, ali vrlo funkcionalni čin, kojem dublje psihičke strukture pribegavaju u cilju maksimalne mobilizacije svih energetskih potencijala,
potenciranja jedinstvenosti i kompaktnosti tela, „sažimanja“ duha, trenutnog
reagovanja, razrešenja, oslobañanja znatne količine energije u vrlo kratkoj jedinici vremena.
Klasični kiai odlikuje spontanost, enormna kratkoća trajanja, znatan intenzitet proizvedenog zvuka, neartikulisanost ili nedovoljna artikulisanost, fizička geneza na nivou dubljih, odnosno donjih delova respiratornog aparata
ili čak abdomena... U klasici borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, kiai
je unapred predodreñen i predviñen, kanonizovan, unificiran i univerzalan,
teorijski proučen i polimorfno praktično primenjen.
U ninjutsu, kiai je praktično-pragmatični elemenat borilačke tehnike, dok
su sva ostala, rekli bismo: krucijalna tumačenja kiai, uglavnom izvan neposredne upotrebe. Ninje su izgradili sistem kiai kao deo obuke i borilačke prakse, s tim što je svaka škola ninjutsu i skoro svako bratstvo ninjutsu imalo
svoje kiai, gotovo kao znak raspoznavanja i, bez obzira što razlike izmeñu njih
nisu bile preterano uočljive, a ponekad su bile i zanemarljive, skoro se nepogrešivo može odrediti, na osnovu suptilnijih nijansi kiai, kojem bratstvu ili porodici pripada ninja koji ga koristi, ko mu je instruktor, kakav mu je status, ili
u kojoj fazi izvoñenja zadatka se nalazi...
Pomenućemo četiri osnovne vrste kaia koje su se zadržale u ninjutsu sve
do današnjeg dana.
Kiai napada
S obzirom na fonetičku razliku izmeñu japanskog i evropskih jezika,
samo je okvirno tačno oslušnuti ovaj eksplozivni glas kao „e h n“ ili tome slično. Ton je dubok, glas potiče iz donjeg dela abdomena, izuzetno je glasan,
kratak i jasan, dosta artikulisan. Osnovna funkcija mu je zbunjivanje ili zastrašivanje protivnika, privlačenje njegove pažnje na napad koji neposredno
sledi (ukoliko se radi o dvoboju) ili na napad koji je već u toku.
Odbrambeni kiai
Kiai zvuči kao „t o h“ sa muklim i nenaglašenim „h“. To je duboki, ne
preterano glasni zvuk, dosta neartikulisan i spojenih glasova, nešto aspirovaniji nego prethodni. Ovo je kiai reagovanja na izvedeni napad. Pored trenutne
pripreme ninje za odgovor ili odbranu, ima funkciju da zbuni protivnika, da
mu ukaže na to da ninja nije iznenañen, da je spreman za borbu...
282
Pobednički kiai
Zvuči kao „y a h“ ili „y i o h“, odnosno postoji jedan prelazni vokal izmeñu a i o (u fonetici indoevropskih jezika). Zvuk je glasan i jasnije artikulisan, nešto dužeg trajanja. Funkcija mu je da trenutno emituje višak
emocionalne energije neposredno posle završene borbe, ali ima i arhaičnu ritualnu funkciju: obeležava i objavljuje pobedu ninje. To je glas trijumfa,
ekspresije trenutno nadošlih emocija kao posledica uspešne borbe.
Kiai senke
Zvuk je vrlo neartikulisan i sinkretizovan, i zvuči kao „u h m n“ i, kao
po pravilu, ne predstavlja glasni, grleno formirani zvuk. Koncentracija svesti
i koncentracija energije pri ovom, naprednijem, kiai su znatne. On se koristi
u situacijama gde su tajnost i skrivenost neophodnost, a ninja, putem kiai, inicira stupanje u dejstvo. Zvuk je vrlo karakterističan, tembra kao da preseca tišinu, deluje preteći ili „smrtonosno“.
Ne obmanjuje nas priiroda.
Obmanjujemo sami sebe.
(La Rošfuko)
283
Voda koju pije krava,
pretvara se u mleko.
Voda koju pije zmija,
pretvara se u otrov.
(Zbirka „Zenrinkushu“)
ORUŽJA NINJA
Dve su osnovne specifičnosti oružja koja su koristili ninje: modifikovani
oblik oružja i broj oružja kojima je ninja, u toku obavljanja zadatka, bio obilato snabdeven.
Pri osvrtu na oružja ninja važi generalno pravilo da su ninje uglavnom koristili oružja već poznata u japanskoj srednjevekovnoj kulturi, od kojih najveći
broj vodi direktno poreklo iz drevne kineske vojničke i ratničke kulturne baštine. Tokom razvoja ninjutsu, ninje su razvile čitav sistem promena, adaptacija i modifikacija postojećih oružja, rukovodeći se utilitarnim ciljem – da se
oružje učini što efikasnijim, manjim, lakšim, zgodnijim za upotrebu i dugotrajno nošenje. Generalna opšta ideja vodilja pri kreaciji oblika oružja je mogućnost sakrivanja čitavog arsenala oružja, koji predstavlja standardnu opremu
ninja. U tom je cilju i odeća ninja adaptirana, s obiljem unutrašnjih i tajnih džepova, proreza ili dvostruke postave, tako da je mogla da primi sva oružja koja
ninja nosi sa sobom, da ih u potpunosti sakrije od pogleda drugih, da ih meñusobno odvoji da ne proizvode zvuk pri dodiru i, konačno, da ih rasporedi tako
da je moguće izdržati njihovu težinu – položaj pored tela, pa i danima ili nedeljama u kontinuitetu – što je standardni zahtev pri izvšenju misija ninja.
Drugu grupu oružja predstavljaju specifična oružja ninja – posebno kreirana i adaptirana za špijunsku, izviñačku, ubilačku... upotrebu kod drugih vojničkih ili ratničkih struktura srednjevekovnog Japana, i uglavnom su
nepoznata tadašnjoj široj javnosti. Postojanje i upotreba ovih oružja su zaslužni za nastanak mitova i legendi o natprirodnoj ratničkoj i ubilačkoj moći i
sposobnosti ninja. Specifična ninja oružja – oružja koja nisu korišćena izvan
ninjutsu, pokazuju, pored visokog stepena tehničko-konstruktorske usavršenosti i gotovo zapanjujućeg nivoa tehnološke obrade, i znatnu dozu lukavosti, prepredenosti i domišljatosti.
Tako, na izgled mala i jednostavna, većina oružja ninja ima višestruku
ili kompleksnu upotrebu, a mnoga od njih podrazumevaju mogućnost upotrebe i izvan strogo oružane namene, što svedoči o visokom nivou usavršenosti i funkcionalnosti, kao produktu izgrañene utilitarne svesnosti u tradiciji
konstrukcije i upotrebe oružja.
Analitičaru oružja ninja upada u oči njihov broj, jer su ninje standardno
nosile sa sobom barem nekoliko desetina osnovnih oružja sa najširim spektrom namene, ali i posebna oružja čija je upotreba neophodna za izvršenje pojedinih zadataka, počev od minijaturnih ručnih topova, dimnih bombi ili
eksploziva.
285
Kompleksna veština upotrebe svih oružja ninja nije formulisana kao jedinstven sistem i, analogno tome, nema opšti naziv. Upotreba svakog od
oružja predstavlja sekularizovanu veštinu, sa autonomnom i posebnom tehnikom, principima obuke, znanjem i umećem korišćenja i izvan osnovne upotrebe i namene. Specifičnost ninja-oružja nije prvenstveno u unikatnosti oblika
i funkcije sâmog oružja, već i u tehnici veštine upotrebe, koja poznaje raznolike modifikacije, pa čak i znatne različitosti od standardne i klasične tehnike,
što se odnosi i na tako kanonizovane veštine srednjevekovnog Japana kao što
su upotreba mača ili gañanje lukom i strelom... da izaberemo opšte nazive za
ove veštine, koji nisu identični za analogne veštine u ninjutsu, pa čak i s obzirom na njihovu ultraspecifičnu, utilitarnu funkciju.
Klasična obuka ninjutsu podrazumeva vrhunsko usavršavanje upotrebe
(barem) nekoliko desetina ninja-oružja u svim uslovima i pod svakakvim, što
najčešće znači – nepovoljnim okolnostima.
Savremena ninjutsu je anti-oružano orijentisana. Taj trend je i zakonskim
propisima potenciran, ali i uslovljen, s obzirom da (analogno) zakonodavstvo
zabranjuje upotrebu velike većine oružja, pa su pod udarom ovih propisa i
ninja-oružja. Čak i za preostala, načelno dopuštena oružja, važe zakonska
ograničenja u okviru mesta upotrebe, namene, legitimnosti (zahtev za članstvom u odgovarajućoj organizaciji, obavezno prisustvo zvanično registrovanog instruktora...), što sve svedoči da za slobodnu, ali i organizovanu upotrebu
oružja u ninjutsu, pa čak i samo uvežbavanje tehnike i principa veština, ima
sve manje prostora, ali i perspektiva, što je i razumljivo u savremenom društvu, čije je ustrojstvo regulisano (i) pravnim poretkom.
Mada bi, po mišljenju potpisnika ovih redova, o oružjima ninja savremenom čitaocu valjalo dati samo zbirne i najopštije napomene, pa čak i s obzirom na u uvodnom delu iznetu tezu – saznanje i svesnost o znatnoj
heterogenosti čitalačke publike koja će imati u rukama ovu knjigu, starosnoj,
kulturno-obrazovnoj, u domenu borilačkih veština stručnoj (heterogenosti) ...
na narednim stranicama ćemo se, ipak, ukratko osvrnuti na klasično naoružanje ninja, naravno, na deskriptivnom nivou, bez „uputstava“ u obliku tehnike,
upotrebe ili izrade pojedinih oružja.
Ninja ken
Stariji, klasični naziv modifikovane duge japanske sablje, katane, koja
je ušla u standardnu opremu ninja, je shinobi-gatana*. To je oružje gde je odstranjen štitnik za šaku, modifikovan tako da ulazi u (drvenu) koricu ili kaniju, s tim što se nivo tsube (drške) i korica spajaju, pa daju gotovo savršenu
jedinstvenu celinu. Kao celina, ovo se oružje može koristiti kao drveno hladno oružje znatne čvrstine i težine. Vešta upotreba ninja-ken podrazumeva
momenat iznenañenja, jer se oštrica mača pojavljuje iz neočekivanog, duguljastog drvenog predmeta.
286
Shinobi tanto
Koristimo naziv shinobi da bismo ukazali na autentičnost i autohtonost
ovog kratkog zakamufliranog oružja. To je nož snažnog i čvrstog sečiva, čija
se drška takoñe spaja sa kanijom. Ovaj će princip konstruktori ninja-oružja
obilato koristiti pri izradi hladnih oružja sa oštricama različite dužine. Shinobi
tanto je lukavo oružje, s obzirom da se iz kratkog drvenog predmeta može izvući nož. Kao drveni predmet za blokiranje (dakle, ne samo kao nož, koji je u
kaniji), koristi se za odbranu od više hladnih oružja, prvenstveno putem razrañene tehnike blokiranja. Kao i ninja-ken, i ovo oružje može da ima dodatnu
kratku oštricu koja, putem posebnog mehanizma, izlazi iz vrha (drvenih) korica, i predstavlja iznenañenje za protivnika.
Shinobi zue
Shinobi zue je „ninja-štap“ poznat u verzijama različitih dužina, koje najčešće variraju od 1-2 metra. Upotreba i funkcija ovog oružja je višestruka i
kompleksna. Koristi se kao štap, što je poznato japanskoj vojničkoj i ratničkoj
tradiciji, i u sklopu je vojničke opreme i pre nastanka ninjutsu. Ovo je oružje
za napad u svim pravcima ili za odbranu čak i od najmoćnihih hladnih oružja:
specifičnost je upotreba u odbrani od katane, po teoriji – najmoćnijeg hladnog
oružja.
Druga moguća upotreba je sakrivanje predmeta – drugih oružja u šupljinu štapa, koja je posebno konstruisana da primi jedno duže ili više kraćih
hladnih oružja, počev od bodeža, uskih kopalja, pa sve do strela (za luk).
Treća potencijalna upotreba je disanje pod vodom, ili pod drugim nepovoljnim uslovima, za šta se takoñe koristi konstruisana šupljina duž celog
štapa.
U ovo oružje ninje su ugrañivale i pregrade za skrivanje planova ili pisama – pisanih dokumenata. Samo je lucidna imaginacija ninje individualca,
odreñivala granice heterogene upotrebe ovog oružja.
Tessen
Tessen je specifično oružje koje asocira na metalnu polugu, izuzetno čvrste konstrukcije, tako da može da zadovolji funkciju blokiranja i zaustavljanja dugih i izuzetno oštrih metalnih hladnih oružja (sablja i dr.). Druga
osnovna upotreba je kao iznenañujuće oružje u sukobu „bez oružja“, protiv
golorukog protivnika, ali i kao oružje za uspostavljanje kontrole nad protivnikom putem poluga ili zahvata, blokiranjem pokreta, lomljenjem kostiju, ili
kao oružje za „jedan udarac“ koji onesposobljava protivnika.
287
Shukko
Shukko ili „tigrovi zubi“ je kompleksno oružje, sa prvenstvenom namenom kretanja po tavanicama i zidovima prostorija, ali i za penjanje na drveće,
okomite litice i slične objekte – prepreke. Druga upotreba je kao odbrambeno
oružje protiv svih drugih oružja, putem tehnike hvatanja, uvrtanja, skretanja
pravca napada. Shukko se koristi i kao opasno oružje za borbu na bliskoj distanci, ali i kao oružje kojim se nanose teške povrede u meke delove tela: oči,
grkljan..., kao i za presecanje prstiju, hvatanja udova (ruku i nogu) u „borbi
bez oružja“.
Ashiko
Ashiko je oružje analogno shukko koje se postavlja na stopala. Pored toga
što omogućava kretanje kroz oštre kamene terene, vrlo tople ili vrlo hladne
prostore (pustinja, sneg, led...), ovo je iznenañujuće „sredstvo kretanja“ jer
ostavlja nekarakterističan trag: čak i najoštrijem oku nije jasno koje je biće
ostavilo ovaj trag, trag koji ponajviše liči na životinjski, ali ne na trag neke
poznate životinje, a očigledno pripada dvonogom biću. U mašti, ashiko ostavlja tragove „demona“ ili „zlog duha“, što je deo taktike ninja pri izvršenju zadatka.
Kao oružje za borbu na bliskoj distanci, ashiko se prvenstveno koristi u
tehnici blokiranja, ali i u specifičnoj upotrebi u nekoj od nožnih tehnika (ofanzivnih), kada nanosi povrede protivniku, odnosno rane na telu, izazivajući
obilno krvarenje.
Kusurigama
Specifičnost ninja-kusurigame je u većoj dužini lanca i raznorodnosti dodatnih delova na kraju lanca, počev od metalnih kugli, kocki, sečiva ili bodeža. Kusurigama je kompleksno oružje – ima snažno sečivo slično kosi ili
srpu koje se koristi u tehnici sečenja, prosecanja, odsecanja, ali i blokiranja
hladnih oružja oštricom. Lanac se koristi u odbrambenoj tehnici, protiv hladnih oružja, ali i za gušenje ili davljenje protivnika, za vezivanje ili za složeniju odbranu vitlanjem oko sebe. Metalni deo na kraju lanca ima osnovnu
namenu da, uz rotaciono kretanje lanca, kao specifične grupe tehnika upotrebe
kusurigame, usled svoje inercije i centrifugalnog efekta, dobija znatno ubrzanje i izaziva efekat proboja oklopa, nanošenje smrtonosne povrede na glavi,
kidanja udova...
Kusurigama je, i izvan upotrebe u ninjutsu, oružje sa izuzetnim brojem
mogućnosti i varijanti upotrebe.
288
Kyogetsu shoge
Kyogetsu shoge je oružje – oruñe namenjeno penjanju, savlañivanju visokih zidova, litica ili srodnih prepreka. Sastoji se od specifičnog metalnog
dela, čija je funkcija da se zakači i fiksira, ali koji, svojom konstrukcijom,
omogućava i upotrebu kao kratko hladno oružje za onemogućavanje protivnika ili odbranu od oružja sa oštricom, od dugačkog kanapa (kao drugog dela)
najčešće izrañenog od višestruko upredene materije otporne na presecanje ili
kidanje, tako da može da sa lakoćom izdrži težinu ninje koji se penje, dok je
na njegovom drugom kraju (veze) fiksiran metalni element najčešće kružnog
oblika i kompleksne namene: da se zakači ili obuhvati, putem vitlanja konopca, istureni deo objekta, što omogućava fiksiranje i uspon ninje uz konopac.
Kusarifundo
Kusarifundo je oružje sastavljeno od snažnog metalnog lanca sa metalnim tegovima na krajevima. Pored funkcije vitlanja i direktnih udaraca tegovima, uz izuzetni efekat probijanja, oružje se koristi i za gušenje, davljenje,
stezanje protivnika, ali i u tehnici blokiranja.
Naginata
Klasična japanska srednjevekovna naginata, dugačko oružje sastavljeno
od drvene drške sa zakrivljenom metalnom oštricom na kraju, doživela je modifikaciju u ninjutsu: oštrica se može staviti i u kratke drvene korice, i tako se
dobija izmenjeno oružje, kompletno od drveta, prvenstveno namenjeno za tehniku blokiranja snažnih i dugačkih hladnih oružja. Naginata je oružje ofanzivne namene, upotrebljava se za tehnike sečenja, prosecanja, zasecanja, i vrlo
je efikasno za onoga koji ga upotrebljava, s obzirom na dužinu drške koja ga
štiti.
Yumi i Ya
Yumi je dosta kratak luk za izbacivanje strela, čija su širina i dužina prilagoñene skrivanju u nabore odeće ili u štap. Ya je kratka strela, prilagoñena
izbacivanju sa yumi-luka, izuzetno dobro izbalansirana, sa oštrim metalnim
vrhom koji je najčešće otrovan. Oružje je konstruisano tako da se može smestiti i u kraći bambusov štap kojemu je unutrašnjost šuplja – pripremljen je da
primi luk i nekoliko strela.
289
Fikuya
Fikuya je oružje – duvaljka koja služi za izbacivanje malih i vrlo lakih
strelica otrovanog vrha. Dužina tube za izbacivanje, najčešće napravljene od
bambusovog drveta, nije velika i varira u zavisnosti od namene, odnosno potrebne daljine izbacivanja. Tradicija ninjutsu poznaje i dugačke duvaljke tipa
fikuya – konstrukcije, za vrlo preciznu upotrebu na veću daljinu. Vekovima
su ninje koristili posebno pravljeni nervni otrov (po biohemijskom sastavu
srodan kurare-otrovu), čija je i najmanja količina u krvi dovoljna da izazove
brzu smrt.
Neretko je isto oružje, odnosno šuplji bambusov štap, služilo i za duvanje drvenih strelica, disanje pod vodom i za sakrivanje luka i strele, s obzirom
da su ninje ekonomisale sa prostorom predviñenim za nošenje oružja i brojem
oružja koja imaju uza se.
Najpoznatiji pandan fikuya-duvaljke izvan japanske kulture zatičemo
kod južnoameričkih indijanaca, koji takoñe izrañuju duvaljke, gotovo po identičnom principu, i čije su strelice takoñe premazane jakim nervnim otrovom
brzog dejstva.
Pored principa duvanja, pojedina od ovih oružja su konstruisana na principu vazdušnog ili vodenog pritiska, tako da su ispaljivala projektile na veću
udaljenost i sa većom preciznošću, kao posledicu klasičnog nišanjenja.
Toami
Toami je modifikovana ribarska mreža, načinjena od ojačanog, dosta čvrstog materijala, da bi se izbeglo lako presecanje. Mreža je izuzetno lukavo
oružje, služi za hvatanje protivnika u zamku, obuhvatanje protivnika koji poseduje dugačko hladno oružje, za obaranje jahača sa konja...
Yari
Yari je specifično srednjevekovno oružje, prvenstveno sa namerom probijanja čvrstih samurajskih oklopa. Ninje su koristilil kamayari, yari višestruke namene, počev od ribolova u bistroj vodi, preko upotrebe kao koplja za
bacanje ili bodenje, sve do odbrambene tehnike, tehnike hvatanja ili zakačinjanja, obaranja konjanika sa konja... Kamayari je konstruisan sa jednom ili
sa dve kuke – hvataljke.
Tetsubishi
Tetsubishi je minijaturno metalno oružje sa višestrukim bodljama, po
čemu asocira na ježa. Upotreba ovog oružja bazira na činjenici da je u srednjevekovnom Japanu najveći broj osoba išao ili potpuno bos, ili sa lakom
290
obućom izrañenom od rafije. Čak ni najbolja obuća nije imala iole čvršće
donje delove, a na tom momentu se i zasniva efekat tetsubishi: oni se postavljaju putem prosipanja iz duguljaste metalne kutije u kojoj se drže i čuvaju, na
podlogu, pod prostorije, hodnik, ulaz – teren gde se očekuje protivnik ili gde
se već nalazi protivnik koji se dao u poteru za ninjom. Pojedinac u stanju „borilačke svesti“, kada čuje sumnjiv šum, ili kada očekuje ninju, ili je u poteri
za njim, ili je na straži... što su sve uobičajene vojničke ili ratničke dužnosti i
situacije, ne obraća mnogo pažnje na podlogu, pod, ulaz, prolaz... gde ga čeka
opasno oružje koje, prostim gaženjem, izaziva izuzetno teške povrede, s obzirom na dužinu pojedinačnih metalnih bodlji. U svakom slučaju, takvih povreda i tog intenziteta bola koji u potpunosti onemogućuju onoga koji je stao
na tetsubishi da i dalje predstavlja opasnost za ninju koji je na zadatku. Metalna kutija koja je konstruisana da se u njoj drže tetsubishi ima tu odliku da
ravomerno može da disperzira veći broj metalnih objekata – tetsubishi, tako
da je njihova upotreba brza i laka, ali i efikasna, jer se trenutno rasprostiru po
dužini i širini prostorije, vratnicama, prolazu...
Vrlo često su krajevi tetsubishi bili i otrovani.
Igadama
Igadama je specifično ninja-oružje poteklo od ninja Iga porodica. Njegov naziv znači „Iga loptice“. Oružje ima odreñene sličnosti sa tetsubishi, ali
služi za bacanje: to su mali i laki kružni metalni predmeti sa dosta dugim bodljama i izuzetno asociraju na ježa ili na nesazreo kestenov plod u ljusci. Upotreba je koliko jednostavna – bacanjem, toliko i opasna za protivnika, jer se
oružje upućuje u meke delove tela, naročito oči, mada je ovo efikasno oružje
bez obzira na deo tela koji se njime pogodi, čak i pod uslovom da nije otrovanih vrhova. Kako su vrhovi krakova, kao po pravilu, bili otrovani, efekat
oružja je ispunjen i pri najmanjem dodiru sa telom protivnika, jer otrov deluje
putem ulaska u krv.
Shuriken
Shuriken je mali metalni predmet najčešće simetričnog oblika (krug, zvezda...) koji se upotrebljava bacanjem. Za nastanak legende o ninjama, a naročito u savremenom tretmanu veštine ninjutsu i fenomenu ninja, shuriken ima
počasni pijedestal kao „tajno oružje“. Složenim tehnološkim postupkom izrañivan i kvalitetno obrañen, sa otrovanim ivicama i uz do savršenstva izvežbanu tehniku bacanja – shuriken predstavlja iznenañujuće, potpuno nečujno i
vrlo ubojito oružje, a s obzirom na lakoću i male razmere najčešće nije bio
usamljen u arsenalu oružja ninja – naprotiv, ninje su, kao po pravilu, nosili na
zadatak veći broj shurikena različiti oblika, namena i veličina.
291
Po obliku, shuriken može da bude duguljast – izdužen, i da se koristi za
bacanje kao minijaturni bodež, tehnikom direktnog bacanja, ili da ima kružni,
zvezdasti, pravougli... oblik, kada je tehnika bacanja kompleksnija, direktna,
indirektna ili rotaciona.
Metsubushi
Metsubushi su grupa oružja specifične namene – to su dimne zavese,
eksplozivna sredstva, pribor za miniranje. Osnovna im je odlika da su to zapreminski mala oružja, i da po obliku ne ukazuju na svoju osnovnu funkciju.
Izrañivana su u obliku jajeta, minijaturnih lopti, malog kamena... i skrivana u
odeći. Tehnika upotrebe ovih sredstava je moguća jednostavnim bacanjem, ili
postavljanjem eksplozivnih sredstava – miniranjem, ili kombinovano – putem
nekog oružja, strele, koplja za bacanje, ili su se upotrebljavala putem ispaljivanja ili izbacivanja iz minijaturnih ručnih oružja na principu topa, ili pak
putem duvaljki – destruktivna mašta ninja je gotovo neiscrpna.
Mnogi ljudi imaju neki talenat.
Malo ljudi ima posvećenost, postojanost i upornost.
To je razlika izmeñu velikih i malih.
(Marko Aurelije)
Čitalac sa i malo stručnog znanja, a naročito sledbenik neke od veština upotrebe mača poreklom sa Dalekog istoka (Kendo, Iai...) će primetiti dihotomiju: katana i gatana. Radi se o identičnoj sadržini pojma, čiji naziv ima minimalnu fonetsku razliku: zvučni i bezzvučni konsonant –
parnjak g i k. Razlika potiče iz dva izvora: dijalektno-leksičkog, koji je manje verovatan, i iz razlike u transkripciji (morfološkoj) u nekim evropskim jezicima, koja rezultira fonetskom razlikom,
a iz kojih (jezika) kao medijuma, dakle posrednim putem, potiče najveći deo (fonetske) transkripcije stručnih termina iz domena borilačkih veština u našem jeziku.
*
292
Rat ne dobija onaj ko je u pravu,
nego onaj ko preživi.
(Anon)
YAGEN
Praksa yagen u ninjutsu ima zaista impresivnu dugotrajnu i obimnu tradiciju u herbalistici drevnih dalekoistočnih naroda. Počev od Indusa i Kineza,
Tibetanaca, Indonežana, Malajaca, Filipinaca... koji, kao alternativu ili dopunu generalnom metodu lečenja baziranom na akupunkturi ili akupresiji (u
japanskoj tradiciji: shiatsu) milenijumima neguju i prenose sa generacije na
generaciju praksu znanja o vrstama biljaka medicinske namene, načinu pripremanja biljnih medikamenata, praksu ranarstva i vidarstva.
Porodice ninja imaju gotovo kultni odnos prema pojedinim vrstama biljaka, o čemu svedoči i podatak da se sakupljanjem biljke koja ima medicinsku funkciju bave svi članovi porodice – ninje-ratnici, žene, deca... koji
ljubomorno čuvaju, kao porodičnu tajnu, mesta i lokacije gde se pojedine, reñe
biljne vrste mogu uzbrati. Pre je pravilo nego izuzetak da ninja ulaže znatne
napore i vreme, da preñe stotine kilometara, da se izlaže opasnosti, pa čak i
neprijatnostima ili gladovanju, samo da bi pribavio odreñenu biljnu vrstu za
upotrebu u svojoj porodici ili u svom bratstvu.
Sistem pravila pri izboru biljke je bio razrañen do u tančine: tačno je precizirano godišnje doba, doba lunarnog ciklusa, pa čak i doba dana, kao i meteorološke prilike kada se pojedina biljna vrsta bere, kao što je odreñen i način
branja i, eventualno, transport, i to za svaku biljnu vrstu u herbalistici ninja.
Postoje podaci da su porodice ninja gajile u okolini svojih naseobina pojedine biljne vrste, one koje su najčešće u upotrebi i koje uspevaju u tom geografsko-klimatskom regionu.
Način i metod postupanja pri pripremanju biljnih medikamenata je takoñe bio sastavni deo tradicije farmakološkog znanja ninja. Uzbrane biljke su
seckane, presovane ili tucane u prah. Druge su, pak, sušene i pripremane za
čajeve ili tečne medikamente. Kao praktičan primer da su ninje, u svom magijskom verovanju, imale prvenstveno solarnu mitologiju i kultnu svest, služi
i podatak da je daleko najveći deo biljnog materijala pripreman putem izlaganja sunčevim zracima, u tačno propisanom trajanju, u odreñeno doba dana,
doba godine...
Na taj način dobijeni materijal su ninje – specijalisti za herbalistiku pripremali za upotrebu, mešanjem sastojaka, dehidracijom ili tucanjem u prah,
sa iznenañujućim nivoom komplikovanosti recepata i gotovo apotekarskom
preciznošću količine sastojaka, uz zavidan nivo poznavanja biohemijskih, bioloških i drugih odlika prikupljenog herbalističkog materijala, obrañivanog doduše u primitivnim tehnološkim procesima, najčešće ručno, ali sa izuzetnom
pedantnošću i ozbiljnošću, pa je evidentno da je izuzetno mnogo truda, vremena i rada ulagano u pripremu pojedinih lekova ili otrova.
293
Poznavanje recepata i herbalističkih postupaka za ninju je vitalno pitanje. Tako su ninje usavršavali i negovali „tajne“ metode i postupke gotovo potpune dehidracije hrane, što im je omogućavalo da na dugotrajne zadatke nose
sa sobom proporcionalno malu masu energetski visokokvalitetne hrane (dehidrirane) i da je, po potrebi, i uz dodavanje vode, koriste za ishranu, ili je
unose u organizam bez vode, u dehidriranom stanju, što im je, naravno, bilo
u potpunosti dovoljno da, u nuždi i u nepovoljnim uslovima, zadovolje energetske potrebe. Iza ovakve prakse stoji poznavanje tehnološkog postupka
kojim se hrani višestruko smanjuje obim, a da pri tome ne izgubi na hranjivim
svojstvima, što je, poreñenja radi, teško ostvariti i u doba pune razvijenosti
tehnologije prerade namirnica. Jasno je da su ninje, u okviru ovog postupka,
poznavali metode konzerviranja i prirodne konzervanse, čije dodavanje u
preciznim količinama održava kvalitet hrane koju koriste na dugotrajnijim putovanjima ili na zadacima neizvesnog trajanja.
Drugu veliku skupinu bi predstavljali medikamenti za spoljnu upotrebu,
aktivne supstance biljnog porekla, ekstrakti kao efikasni regeneratori i srodne
supstance prvenstveno kurativne namene. Porodice ninja su držale, posebno
uskladištene i uvek u dovoljnim količinama, medikamente biljnog porekla u
vidu tečnosti, praha ili želea, ili pak u kombinovanom obliku, pre svega lekovite supstance za lečenje većine tada poznatih bolesti, a naročito zaraznih bolesti koje su vladale u srednjevekovnom Japanu. Tradicija tvrdi da su ninje bili
eksperti za izradu medikamenata protiv groznice, povišene temperature, stomačnih bolesti... Druga grupa supstanci iz ove strukture su bili melemi, praškovi, lekoviti zavoji koji su, pored antibaktericidnog dejstva, doprinosili
bržem i potpunijem isceljenju rana i povreda, kojih je u životu svakog ninje
bilo više nego što se da i zamisliti (sa ove vremenske i prostorne distance).
Tradicija tvrdi da su tetanus, gangrena i srodne posledice ranjavanja bile efikasno sprečavane putem pripremljenih kombinovanih biljnih supstanci, i da
je poznavanje njihovih recepata bilo pravilo u većini porodica ninja.
Interesantnu grupu biljnih supstanci čine medikamenti čija je funkcija
brz (opšti) oporavak posle znatnijeg napora, nakon težeg ranjavanja, većeg
gubitka krvi, perioda iscrpljenosti...
Posebnu grupu supstanci su predstavljala sredstva koja bismo danas nazvali drogama, psihoaktivnim supstancama, a koja su, pored prostranog obima
vrsta i recepata za pripremu, imale i dosta širok spektar dejstva. Taj se spektar dejstva prostire sve do supstanici koje imaju za cilj smanjenje ili neutralizaciju osećaja gladi, žeñi ili umora, odnosno otupljenje osećaja fiziološke
prirode čovekovog tela, preko sredstava koja su omogućavala dugotrajne periode pasivne meditacije i nepokretnosti (sedativi), sredstva koja su intenzivirala mogućnost psihofizičkih napora, doprinosila izoštrenju čula, pojačanju
svesne percepcije, koja potenciraju brzinu reagovanja i skraćuju vreme reagovanja, pojačavaju sposobnost koncentracije i utiču na pojavu srodnih efekata (stimulansi i srodna sredstva), pa sve do sredstava koja su menjala
strukturu svesti i uvodila u prostore alternativne psihološke stvarnosti imagi294
nativnog i halucinogenog karaktera (psihodelici i sl.)... čime nabrajanje mogućnosti dejstva nipošto nisu iscrpljene. Verovatno u redovnoj upotrebi ovih
sredstava na zadacima ninja, valja tražiti prave uzroke pojedinih „podviga“ i
„nemogućih postignuća“, kao i korene legendi o neustrašivosti, nepobedivosti ili mitologiziranoj hrabrosti ninja, njihovoj visprenosti, oštroumnosti, neformalnom načinu mišljenja...
Ninje koriste psihoaktivna sredstva samo strogo namenski i uz potrebno
znanje o supstancama suprotnog efekta i pratećeg, katalizatorskog dejstva,
tako da tradicija nije zabeležila nijedan slučaj ninje – zavisnika od droge,
mada ni takvu mogućnost ne bi trebalo sasvim isključiti, s obzirom na široki
obim vrsta ovih sredstava i učestalo ponavljanje njihove upotrebe.
Ono što najčešće interesuje „ljubitelje“ ninjutsu koji svoje „znanje“ stiču
gledanjem filmova ninja-tematike, jeste upotreba otrova u ninjutsu. Znatan
deo herbalističkog znanja i prakse, ninje usmeravaju na izradu toksičnih supstanci – otrova, u čiji sastav pored toksičnih materija biljnog porekla ulaze i
one životinjskog ili mineralnog, da pomenemo samo najčešće.
Kao kuriozitet valja navesti činjenicu da su ninje do u tančine poznavali
tehnološke procese izrade baruta, što ne čudi previše, s obzirom da je barut
pronalazak klasične kineske kulture, i obilato su ga koristili ne samo za izradu
eksploziva, izazivanje požara ili paljevina, već i kao sastojak pojedinih otrova.
Upotreba ovog praha je bila do te mere usavršena, da je on, u strogo odreñenim količinama i posebnim postupkom, mešan s drugim supstancama, ili ugrañivan u njih, najčešće u vidu predmeta, i to onih koji se koriste blizu vatre, ili
za koje se očekuje da, svojom namenom, budu podvrgnuti pečenju, sušenju u
vatri ili pored vatre. Efekat bi bio – eksplozija kojoj je nemoguće odrediti
uzrok, jer je nastala usled npr. kuvanja hrane ili sušenja grnčarije, a izazvana
je, naravno, u neprijateljskom taboru, što, usled potpune neočekivanosti i neobjašnjivosti, stvara strah, nepoverenje, podozrenje...
Najpoznatiji ninja-otrov – gyokuro, pravljen je posebnim tehnološkim
postupkom iz omiljenog japanskog crnog čaja koji je bio, a i danas je, u najširoj upotrebi. Ninje su poznavale i koristile čitav spektar otrova, počev od
sakea (vrsta pirinčane rakije) nekvalitetne rafinacije, tako da je umesto etilalkohola sadržavao metil-alkohol, koji i u malim količinama izaziva slepilo i
niz drugih štetnih posledica, pa do otrova bez boje, ukusa i mirisa koje su dodavali jelima ili pićima, kao i otrova u gasnom agregatnom stanju čije je udisanje dovodilo (najčešće) do gušenja ili gubitka svesti ili, što je
simptomatično, do gubitka pamćenja ili do nekontrolisanih i nesvesnih stanja
omamljenosti ili pune relaksiranosti, kada je od otrovanog (ili drogiranog, što
zavisi od tumačenja) moguće izvući mnoštvo informacija ili doznati tajne od
vitalne važnosti.
Pri samoj upotrebi otrova, ninje su pokazivali gotovo neslućenu imaginaciju, kako da otruju osobu koju nameravaju, koristeći se duvaljkama sa otrovnim strelicama, konopcem sa čijeg se vrha spušta kap otrova koji završava
na usnama žrtve, ili u hrani, putem lepeze za hlañenje lica... repertoar na kome
bi im pozavidele i najbolje opremljene špijunske službe savremenog sveta.
295
Pored standardne upotrebe otrova, ninje su koristili i posebni (nervni)
otrov koji deluje putem ulaska u krvotok, i u tom su cilju gotovo sva oružja
ninja bila otrovana na vrhovima ili oštricama tim postojanim i dugotrajnim
otrovom, koji ne gubi dejstvo nedeljama ili mesecima, i to počev od shurikena
i shakena, što je bilo pre pravilo nego izuzetak, pa preko sablje i u tajnim naborima i pregradama u odeći sakrivenim noževima, sve do koplja, halebarda,
ali i sredstava koja nisu prvenstveno oružja – lepeza, četkica za slikanje, naoštreni rubovi šolja za čaj... što takoñe svedoči o izuzetnoj destruktivnoj maštovitosti.
Tradicija tvrdi da su ninje, pored otrova, poznavali i recepte i način pripreme protivotrova za sve, ili gotovo sve otrove čije je pripremanje bilo poznato (herbalističkoj) tradiciji, kao i protivotrove protiv ujeda zmije, trovanja
usled ranjavanja nečistim ili zarñalim predmetom, usled unošenja pokvarene
ili otrovane hrane, pa čak i, kao kuriozitet, protiv unošenja prevelike količine
alkohola u ogranizam.
Takoñe kao kuriozitet – kunoichi, ninje ženskog pola su, navodno, poznavale recept i način pripreme efikasnih kontraceptivih sredstava, što im je
bilo neophodno za obavljanje špijunskih misija.
* * *
Svesni smo činjenice, a ta se vrsta svesnosti očekuje i od konzumenata
ovog teksta, da sve što je izloženo o sistemu prireñivanja lekova, droga,
otrova... u praksi ninjutsu izgleda impresivno, čak i sa tačke posmatranja savremene medicinske nauke i farmacije modernog doba. Utisak o impresivnosti mora da dobije proveru i verifikaciju u svetlu činjenice da je dobar deo ovih
znanja, veština, umeća, recepata... očuvan i do današnjeg dana i, što je indikativno, proverljiv objektivnom metodom, a postoje i njegovi živi poznavaoci
– eksperti ninjutsu. Drugi njihov deo, smatramo obimniji, izvan je mogućnosti takve provere, jer su mu izvornici priče, legende, mitovi, srednjevekovna
umetnička dela i slični oblici izvora saznanja, što ne znači da u njih apriorno
valja sumnjati, ali ni to da ih valja bez dokaza ili čvršćeg i kvalitetno argumentovanog uverenja prihvatiti – takvo je barem stanovište potpisnika ovih
redova.
Takoñe je jasno da je jedini smisleno utemeljeni pristup mogao i morao
da se zadrži na informativnoj ravni i da u potpunosti izbegne „praktične“ podatke ili recepte, isprazno golicanje mašte opisom detalja tehnoloških postupaka, navoñenjem ili nabrajanjem „čudesnih“ ili „natprirodnih“ moći
pojedinih biljnih supstanci u praksi ninjutsu, ukazivanje na supstance čije korišćenje ima za posledicu moć levitacije ili letenje kroz vazduh (?!), svesnu
reminiscenciju na prethodne živote kod naprednih adepata ninjutsu, poprimanje (fizičkog) oblika životinje od strane ljudskog bića ili sposobnost sticanja nevidljivosti... bez obzira na svesnost o tome da odreñeni broj mladih,
296
površnijih subjekata – čitalaca ove knjige sa svešću prepariranom i impregniranom kič-fenomenologijom, u knjigama o ninjutsu ovakve sadržaje i očekuje... a koji pristup (izbegavanje...) je jedini opravdan u radu autora koji, u
svom analitičkom i fenomenološkom osvrtu, teži da održi ozbiljnost nivoa izlaganja i barem elementarnu kritičku svest i teorijski diskurs.
Ukrao jabuku ili dijamant,
lopov ostaje lopov.
(Hyakujo)
297
Odlučnost i upornost,
ujedinjeni sa sebičnošću,
jedini vode pobedi.
(Napoleon)
SHURIKEN
U zapadnoj literaturi shuriken se dosta često pominje pod nazivom deskriptivnog porekla: „leteća zvezda“ ili „zvezda za bacanje“. Verovatno najviše prezentovani – zloupotrebljavani kao „tajna oružja ninja“ u filmovima i
literaturi, shurikeni pripadaju po nameni i konstrukciji, grupi malih oružja
ninja čija je upotreba – bacanje, a koja imaju zajednički naziv tonki. Oblik
ovih oružja je dosta raznovrstan, i kreativna imaginacija konstruktora – ninja
je ovde dostigla visok stepen. Zastupljene su desetine različitih formi malih i
lakih metalnih oružja namenjenih bacanju, počev od strelica ili pločica, oružja
kružnog, polukružnog, lukovitog, srcastog, zvezdastog, polumesečevog, izduženog, trouglog, pravouglog... oblika, uz brojne varijetete, modifikacije,
elipsoidna izduženja, geometrijske stilizacije...u cilju poboljšanja njihovih aerodinamičkih svojstava.
Osnovna odlika ovih oružja je, pored univerzalne, ali zajedničke namene,
funkcije i načina upotrebe, izrada od metala, i to čvrstog, ali dovoljno lakog
da se može baciti na daljinu. Pri konstrukciji ovih oružja važi opšte pravilo:
predmet (oružje) mora da bude dovoljno mali, tako da se može nositi i po nekoliko desetina shurikena u tajnim naborima ili pregradama u odeći, dovoljno
lak da se može sa lakoćom i bez velike snage, ali izuzetno precizno, bacati i
na veća rastojanja, ali dovoljno težak da ostvari optimalnu preciznost i efikasnost (ubojitost). Previše lak shuriken bi bilo teško uputiti na odgovarajući
pravac precizno i, što je najvažnije, takav shuriken bi bilo teško kontrolisati u
toku leta – za koji se očekuje da bude pravilna i precizna putanja... što sve svedoči o konstruktorskoj gotovo genijalnosti ninja.
Druga odlika pri konstrukciji shurikena je puna i pravilna, kao po pravilu, geometrijska forma sa naglašenom simetrijom, osnom ili centralnom, što
takoñe svedoči o usavršenosti nivoa tehnološke izrade, gotovo do savršenstva
dovedeni težinski balans i uzajamni balans pojedinih delova shurikena. S obzirom da se shuriken upotrebljava – baca najčešće na pravilnu krivolinijsku
putanju: eliptičnu, paraboličnu, hiperboličnu... ovakva preciznost balansa
mora da bude praćena visokim stepenom tehničkog umeća i brze, gotovo trenutne sposobnosti proračunavanja, da bi shuriken pogodio cilj uz maksimalnu
preciznost. Legende o ninjama govore o neverovatnoj preciznosti pri upotrebi
ovih malih oružja: ninja može da pogodi muvu u letu, ili list koji pada sa udaljenog stabla; ninja takoñe može da koristi shiruken u mrkloj noći, samo po
„osećanju“, ili iza prepreke, zida ili ograde, ili da ga precizno baci iza ugla, ili
kroz tanke zidove od bambusovog papira, koji su uobičajeni u klasičnim japanskim kućama gotovo sve do današnjeg dana.
299
Iz svega rečenog je jasno da su shurikeni daleko od toga da predstavljaju
prosto ili primitivno oružje. Istina je dijametralno suprotna: to je vrlo jednostavno i malo oružje, za čiju je kontrukciju i upotrebu potrebno mnogo znanja, veštine i umeća, odnosno visok stepen usavršenosti kako konstruktorskih,
tako i tehničkih sposobnosti, gde pod pojmom tehnika podrazumevamo elemente veštine upotrebe shurikena (tonki no kata).
Po nameni, shuriken je smrtonosno oružje. Svoju funkciju ispunjava ako
pogodi mekše ili naročito osetljive delove tela, s obzirom da je svaki krak shurikena fino i precizno obrañen i kvalitetno naoštren, tako da lako i brzo prodire u telo protivnika, čak i bez znatne (pridodate) kinetičke energije. Japanski
srednjevekovni umetnici – kovači, očigledno nisu zadržali svoje umeće samo
na izradi katane – dugačke samurajske sablje, gde je nivo njihovog umeća verovatno dostigao vrhunac, nego su usavršavali i zanat precizne izrade čitave
game malih oružja – tonki, što takoñe podrazumeva visok nivo umeća i znanja u obradi metala. Očigledno je da su kovači još u to doba poznavali principe kvalitetnog kaljenja, tako da je većina shurikena bila i izuzetno čvrsta,
odnosno predviñena za „višestruku upotrebu“.
Kao po pravilu, vrhovi kraka ili krajeva shurikena su bili premazani trajnim (nervnim) otrovom, kojega pominjemo kao jedno od univerzalnih trujućih sredstava ninja. Nije bilo potrebno da shuriken usmrti protivnika – to je
bio zadatak otrova koji, putem krvi, i u najmanjim količinama izaziva smrt,
pod uslovom da shuriken samo ogrebe kožu protivnika, tako da otrov stupi u
dodir sa telom.
Mada nepisano viteško pravilo nalaže da se protivnik ubije „jednim udarcem“, ninje su, kao po pravilu, koristili više shurikena istovremeno. To je razumljivo, s obzirom da su dosta često bili u prilici da se brane od većeg broja
protivnika – celog neprijateljskog logora, plemićeve garde ili straže...
U veštini upotrebe shurikena elementarna je tehnika bacanja jednog shurikena. Prava, funkcionalna odnosno napredna tehnika koja se koristi na zadatku, tehnika je bacanja više shurikena, obema rukama, i podrazumeva
umetnost bacanja indirektnom putanjom i na veće rastojanje.
Ništa nema vrednost
što nema istoriju.
(Arnold Tojnbi)
300
Boriti se perom
spada meñu najveća junaštva.
(Margaret Jursenar)
KANJI
Prvi upit koji se javio pri začetku analize ove teme je bio: kako nasloviti
(u leksici srpskog jezika) predmet izlaganja u ovoj tematskoj jedinici i, analogno tome, kako artikulisati osnovnu klasifikatornu nit izlaganja, smisleno
se opredeliti ako ne odabiranjem jednog značenja, a ono barem akcentovanjem jednog od tri osnovna: spoljašnji meditativni model, praksis meditativne
– dakle – primarno mentalne dimenzije vežbanja, ali i pragmatične dimenzije
prakse ninja; elementarni komunikacioni sistem kriptičnog ustrojstva, ili svojevrsni neverbalni argo, ili elementarni jezik – skup simbola, signala, prenosnika i jedinica značenja; konačno, kao treća osnovna mogućnost – sistem
energetske transformacije i usaglašavanja, skup spoljašnjih modela fizičkog
ustrojstva kao inicijalnih elemenata (pre svega) bazične meditativne prakse,
gde se na umu ima analogni postulat drevne dalekoistočne medicine, a što bi,
svojom klasifikacijom, bilo blisko indijskim yoga ili tibetanskom tumo sistemu.
Izvesna je činjenica da kanji vode poreklo od mudri ezoteričnog budizma
– sistema i skupa fizičkih položaja i kanona zauzimanja i smislene primene i
promene redosleda i načina, kao i kretanja izmeñu pojedinih položaja. Kod
mudre je strogo kanonizovan položaj ruku, a rigorozno deterministan položaj
prstiju. Takoñe je propisana i dužina trajanja pojedine mudre, redosled i broj
ponavljanja mudri i njihovih promena, vreme praktikovanja, doba dana, meseca, godišnje doba, starost i pol osobe koja praktikuje vežbanje mudri, njen
rang u (budističkoj) hijerarhiji i pretpostavljeni nivo saznanja u domenu ezoteričnog vežbanja kojima mudre, sui generis, pripadaju.
Put prenošenja ovakvog šablona, idejnog principa - položaja ruku, što je
zajedničko i mudrama i kanji – je difuzija iz dominantnog kulturnog centra, takoñe jedan do u detalje znani model komparativne analitike kulturne istorije
drevnih dalekoistočnih civilizacija. Analogne pandane zatičemo u klasičnim
veštinama ili marcijalnim umetnostima sve do današnjeg dana. Velika većina
kata karatea za (najčešće) početnu poziciju, predpripremni ili elementarni uvodni deo imaju neku od osnovnih mudri – položaja. Tu direktna analogija prestaje, zbog dominantnog razvoja celine većine savremenih kata – kretanja, ali
se mudre pojavljuju i u toku kata, najčešće kao formalni elementi, analogno
kadenci u muzičkoj umetnosti, ili kanonički meditativni obrasci.
U klasici ninjutsu je devet osnovih kanji u svakodnevnoj praksi izvršenja utilitarnih zadataka. Broj devet je primarno magijski – numerički nadsimbol, koji se dosledno emanira u elemente metodike i prakse ninja: postoji
devet stepena obuke ninja, devet osnovnih kanji, devet „tajnih koraka“, devet
301
„centara energije“ u ezoteričnoj energetskoj teoriji ninja, devet osnovnih načina špijunaže, devet osnovnih metoda sakrivanja, devet „puteva bekstva“...
dakle, rezimiramo – kao centralni numerički i numerološki aksiom. Devet je
umnožak tri puta tri, dok je tri od konteksta očišćena trihotomija, enormno
svojstvena filosofiji ezoterije i hermetike Dalekog istoka: Čovek, Nebo, Zemlja; Gornji Svet, Ovaj Svet, Donji Svet; Podsvest, Svest, Nadsvest... Meñutim, trihotomno i numerološko akcentovanje broja tri i osnovnih umnožaka
broja tri je univerzalno rasprostranjeno u drevnim kulturama: asirskoj, vavilonskoj, hetitskoj, grčkoj... da pomenemo samo neke. Lucidnija teza, a koju
valja izneti u cilju razbijanja zablude o jedinstvenosti i neponovljivosti ninja;
trihotomija je osnovni princip u npr. klasičnom nemačkom idealizmu i učenjima koja je inicirao; broj tri je osnovna metodološka numerička jedinica kod
jednog Hegela, ili Frojda, ili, u muzici, Štrausa (tročetvrtinski takt).
Kanji kao meditativni model
Ideja fizičkog položaja koji se zadržava duže vreme, prvenstveno u cilju
omogućavanja dugotrajne i neometane meditacije, prvobitno je postulirana u
ranijim yoga učenjima. Jedna od sedam grana klasične yoge – hatha yoga,
predstavlja model do tančina razrañenog metoda kojemu je osnovna ova ideja.
Za laika, naviklog da o ninjama razmišlja apriorno kao o „praktičarima“, postavlja se pitanje – kako dovesti u smislenu vezu ninje i meditaciju, koja se takvome laiku prvenstveno prikazuje u svetlu „teorijskog“ ili čak „teoretskog“.
Meñutim, meditacija kao osnovni princip za nastanak desetina i stotina vežbi
i metodoloških jedinica u obuci ninja, predstavlja jedan od kamena-temeljaca
psihološke ili, šire, mentalne stvarnosti ninja, sa akcentovanom ulogom i pažnjom koja joj se posvećuje. Predmet ovog poglavlja je specifična, uža struktura – kanji kao meditacioni sistem.
Centralno je pitanje – kakav uticaj ima položaj ruku i, naročito, prstiju,
što je spoljašnji model kanji, na tip i vrstu meditacije, njenu „dubinu“ i trajnost, postojanost. Konačno, o kakvom se tipu meditacije radi – da li je to pasivna ili aktivna meditacija, voljna ili nevoljna, sa ciljem i svrhom svake
pojedine jedinice vežbanja, ili se praksa meditacije približava neometanim
slobodnim asocijacijama, ili možda uplivu sadržaja dubljih nesvesnih struktura u polje svesti?
Moguća su dva osnovna puta promišljanja uticaja osnovnih položaja
kanji na meditativne forme: direktni put indukcije odreñenog mentalnog (što
znači meditativno impregniranog) stanja svesti jedinke, ili posredovani, indirektni put, putem energetskog usaglašavanja ili usavršavanja.
Kanji je u toku obuke ninja i ezoterični i prateći metod obnavljanja psihičke energije i put u širok spektar raznorodnih i različitih introspektivnih
uvida u duhovne komponente ličnosti ninja, ali i saznajni metod iracionalnije
vokacije. U toku „prakse“ ninja, kanji je metod dugotrajnog čekanja ili iščekivanja, zadržavanja vremena, put da se ne izgubi strpljenje i ne reaguje pre302
rano, nerazborito, impulsivno. Kanji je i metod brzog i efikasnog regenerisanja psihičke energije, njenog usmeravanja i fokusiranja u optimalnom pravcu
– ka rešenju zadatka. Kanji predstavlja i redukovani psihološki postupak i istovremeni introspektivni uvid, tako da oslobaña psihičku strukturu ninje od tenzije ili stresne reakcije i, budući brz i drastičan postupak, ostvaruje i katarzične
konotacije. Konačno, kanji utiče na voljnu promenu strukture svesti, impregnaciju svesti autosugestijom ili poništavanjem osećaja gladi, žeñi, bola... elementarnih čulnih i fizičkih manifestacija čovekove organske prirode.
Elementi koje smo pomenuli, a koji su samo, po našem mišljenju, važniji i uočljiviji od ostalih, govore o izuzetnoj kompleksnosti meditativne uloge
kanji, a limite i prostranost ovog polja saznanja poznaje jedino tradicionalna
ezoterija učenja ninjutsu.
Kanji kao komunikacioni sistem
Laik bi pao u iskušenje da ovu upotrebu položaja ruku i prstiju u kanji
proglasi originalnom i jedinstvenom za ninje. Da to nije tako, uveravaju nas
primeri iz kriptične simbologije drugih kontrakulturnih grupa poznatih istoriji civilizacije ili, da iznesemo savremeniji primer, jezik koji koriste gluvoneme osobe – konvencionalni sistem znakova koji se prenose položajem
prstiju i promenom tog položaja.
Osnovna odlika komunikacionog sistema kanji je kriptičnost – vrlo mali
broj osoba, srazmerno strukturi populacije društva, poznaje znake kanji i njihovo značenje, koje se podučava samo u toku obuke ninja i prima samo pod
zakletvom. Ogromna većina nepoznavalaca je isključena iz ove komunikacije
prvenstveno usled nemogućnosti razumevanja značenja kanji, a iz razloga što
za postojanje ovog tajnog jezika ili argoa nije uopšte ni znala. Imamo argumenata da tvrdimo da je to elementarni argo, jer je kanji sistem znakovne komunikacije namenjen sporazumevanju uže društvene strukture –
kontrakulturne grupe. Formiranje značenja je identično argou: položaji ruku
u tradiciji ezoteričnog budizma i kasnijih učenja imaju jedno simboličko značenje, a u kanji dobijaju drugo, izmenjeno, sa pomakom sadržine pojma na
koji se odnose, i to selektivno: isti kanji ima generalno značenje za sve ninje
ali, pored ovoga, i uže značenje, koje nije čak ni blisko prethodnom, a koje
podrazumevaju ninje iste grupe na specijalnom ili vrlo važnom zadatku, ili,
još uže, u specifičnoj ili užoj hijerarhijskoj strukturi ninja. Kanji je, pored
slojevitosti i heterogenosti značenja, dinamička struktura s obzirom da se značenje istog kanji menja ne samo tokom vremena, već u zavisnosi od konvencionalnih (kriptičnih) uzansi, koje nisu obuhvaćene prethodnim raslojavanjem
polimorfnog značenja kanji.
Postavlja se pitanje – šta je kanji u svojoj osnovi: znak, signal, simbol,
osnovna jedinica značenja, jedinica osnovnog značenja... što, konsekventno,
podrazumeva spoljašnju asocijativnu morfološku analogiju; položaj kanji nije
vizuelno niti smisleno identičan sa sadržinom značenja na koje ukazuje. Zbog
303
učestalog, dinamičnog i namerno kriptičnog pomaka značenja, stepen i nivo
potencijalne i stvarne komunikativnosti i hermetičnosti te komunikacije upućuju na zaključak da je pojedini kanji – prvenstveno signal – prenosnik značenja koji sam po sebi (kao oblik, kao označitelj za označeno), ne sadrži
nikakvo značenje. Zakonomerna izmena strukture i rasporeda pojedinih kanji
ukazuje da se prvenstveno radi o znaku - nosiocu značenja koji, sam po sebi,
podrazumeva barem osnovno značenje asocijativnog modela saznanja pojma,
da predstavlja više od puke „oznake“. Kanji je i elementarni simbol, s obzirom da je nastao po analogijii sa idiomatskim pismom jednog razvijenog jezika sintetičkog tipa – podrazumeva apstraktno značenje kao nadgradnju na
primarno asocijativno.
U svakom slučaju, ozbiljniji tretman ove teme bi predstavljao semantičko i semiotičko pitanje, za šta verujemo da naš čitalac ne bi imao previše afiniteta.
Šta znači znakovna komunikacija kanji u ninjutsu? Znači siguran, pouzdan, proveren i efikasan sistem prenošenja osnovnih poruka, ideja, smisla,
misli; sistem kanonizovan, unificiran i konvencionalizovan do stepena koherentnosti u smislu monolitnosti – specifična substruktura polja predmetnog
saznanja ninja.
Kanji kao sistem i metod energetskog usavršavanja
Treći bazični nivo značenja kanji je praktično-filosofskog porekla – istovrsno učenje je poznato yoga-sistemima, lamaizmu, taoizmu, ezoteričnom
budizmu, zenu u formi borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, a posebno
u kyudou, iaidou i karatedou, čajnoj ceremoniji... da završimo nabrajanje mogućih reprezentanata onih umetničkih oblika koji pripadaju baštini klasične
japanske kulture. Osnovna filosofska ideja datira iz drevne kineske tradicije
– to je učenje o jin-jang, dvopolnom, dualističkom i dihotomnom ustrojstvu
sveta, stvarnosti, univerzuma... Osnovna analogna praksa energetskog usaglašavanja poznata Orijentu je akupunktura, akupresija, mokseologija; u japanskoj kulturi: katsu i shiatsu.
Devet modela usaglašavanja energije u ninjutsu imaju dosta polimorfnu
pretpostavljenu upotrebu: usaglašavanje energetskih tokova na nivou jedinke;
usaglašavanje energetskog toka jedinke i njene okoline i jedinke i univerzuma;
usaglašavanje fiziološke i psihološke komponente čovekovog bića; negacija
i neutralizacija energetskih (čulnih) manifestacija – bola, gladi, žeñi, umora,
nervoze, nestrpljenja... ali i bolesti, razdražljivosti, mentalne iscrpljenosti, kao
i efekat izuzetno brze regeneracije bilo fizičke bilo psihičke energije, efekat
uspostavljanja dominantnog principa volje, indukovanje promene stanja i
strukture svesti, upliv u alternativne svetove i doživljavanje iracionalno-imaginativnog karaktera... Tradicija ninjutsu podrazumeva doista obimnu i
iscrpnu polimorfnu strukturu energetskih manifestacija koje se usaglašavaju
vežbanjem i praktikovanjem kanji. Pomenućemo devet osnovnih kanji i njihove analogne energetske centre:
304
1. CHU
Prvi kanji je svojim akupunkturnim ustrojstvom energetski usmeren na
tzv. Srednji stub (poznat iole upućenijim poznavaocima zapadne ezoterije i
hermetike: kabale, tarota, alhemije...). Osnovno vežbanje podrazumeva 81 ciklus udisaj-izdisaj uz upotrebnu vibratorne formule ili mantre (da podsetimo
čitaoca: 81 je umnožak 9 x 9).
2. SHEN
Kanji koji je u energetskoj povezanosti sa energetskim ustrojstvom tela
odnosno „Mostom smrtnosti“. Takoñe podrazumeva prateće vežbanje vizualizacije i ritmova disanja (81 ciklus).
3. KAI
Treći kanji je asocijativna geneza Čvrstine ili Otvorenosti, položaj koji
asimiluje i transcendira oba prethodna, gradeći sa njima prvu trijadu.
Podrazumeva i naprednu vizualizaciju i 81 ciklus udisanja – izdisanja po
specifičnoj tehnici.
4. TAI
Četvrti kanji koji odgovara četvrtom energetskom centru – pojasu. Vežbanja su iste prirode i analognog ritma disanja kao i kod prethodna tri.
5. SHA
Peti kanji korespondira asocijativno sa „stranom smrti“, kojega ninje tumače kao racionalnu energetsku manifestaciju. Kanji je, uz već pomenuto vežbanje, naglašeno spiritualno orijentisan.
6. JEN
Energetski i asocijativno, ovo je kanji čoveka, kao differentia specifica
– njegova idejna suština je dualitet čovek-životinja i čovek-bog, sa naglaskom
na antropološkoj dimenziji. Vizualizacija i 81 ciklus disanja, kao i vibratorna
formula – mantra su istovrsni sa prethodnim kanji.
305
7. TUNG
Tung kanji je analogon principu Razumevanja, Saznanja, dok kao vrhunski cilj podrazumeva Satori ili Prosvetljenje. Počinjući treću, završnu trijadu, Tung podrazumeva visok nivo energetske operativnosti i predstavlja
uvod u vrhunsko majstorstvo ninjutsu.
8. HUA
Hua predstavlja asocijaciju na Neograničenosti, a njegovo vežbanje je
obavijeno velom tajnosti i misterioznosti. Po tradiciji vežbanje, sadržina vežbanja se ne sme saopštiti, niti na bilo koji način preneti drugome – naprednom
kandidatu za ninju. Zabranjeno je pominjanje ovog kanji i iznošenje sadržine
njegovog vežbanja u pisanoj formi... s obzirom na „buñenje unutarnjeg saznanja“ ne samo individualne, već i individualizovane prirode, što je imanentno ovom kanji.
9. TAO
Poslednji, deveti kanji ima dobro poznati kineski naziv Tao – to je Put ili
Staza Individuacije koji predstavljaju osnovnu paradigmu hermetičkih i okultnih učenja, raznorodnih i različitih, počev od taoizma, koji je dobio naziv po
krucijalnom pojmu Tao, preko budizma, zena, kabale, pa sve do Jungove Staze
Individuacije. Modifikovane forme obuhvatanja zatvorene šake otvorenom,
svojstvene su kako ezoteričnom budizmu (mudra Jedinstva, Ujedinjenja, Stabilnosti, mirenja ekstrema), pa sve do borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti (npr. u karateu: kata Jihon ili Jitte).
Onaj ko potpuno služi,
nema šta drugo da traži ili uradi.
(Mumonkan)
306
Kada do cilja udaljenog sto dana puta,
prevališ devedeset i devet,
stigao si na pola puta.
(Kineska izreka)
SPECIJALNA I TAJNA KRETANJA NINJA
(DEVET KORAKA)
Čovek savremene civilizacije je sklon da smatra odreñene automatske
radnje, koje se obavljaju i mimo svesnosti o njihovom obavljanju (ali je svesnost o njima moguća), kao što su hodanje, trčanje, sedenje na podlozi, ležanje, zauzimanje stojećeg stava... jednostavnim, elementarnim radnjama koje,
kada se jednom nauče (u ranom detinjstvu) ostaju u trajnom posedu znanja i
umeća jedinke, pothranjene su u nesvesne strukture čovekovog bića, i o njima
ne razmišlja, ne pridaje im neki posebni značaj, ne pokušava da ih promeni,
poboljša, usavrši, a najčešće ih uopšte i ne promišlja.
Upravo na kritici ovako apriorističkog stava prema elementarnim, svakodnevnim radnjama i položajima, gradi ninjutsu polazno teorijsko stanovište ka praksi ne samo svesne percepcije i promišljanja ovih radnji i položaja,
već i kompleksnijoj metodologiji promene naučenog i asimilacije prostranog
polja novih znanja i novih iskustava.
Sažeto izloženo, ono što ogromna većina ljudi usvaja kao normalan položaj tela ili način hodanja, nije energetski opravdano, sve do tačke da narušava energetsko jedinstvo jedinke ili, da koristimo klasičnu terminologiju, nije
usaglašeno po toku ki-a, ne gravitira savršenstvu rasporeda energije i energetskog balansa. Osnovni postulat ninja-prakse (i, naravno, ne samo ninjaprakse) bazira na upoznavanju toka ki-a, na sticanju trajnog i definitivnog
osećanja za ki i, na naprednoj fazi, na kontrola toka ki-a i upravljanju ki-em.
Empirijski posmatrano, i laiku sa malo iskustva je jasno da emocionalno
stanje, stanje zdravlja, trenutno i dugotrajna psihička stabilnost, postojanje ili
nepostojanje želja, pobuda, strahova, briga... da pomenemo samo neko od
ovih fenomena... imaju tu osobinu da se direktno i gotovo automatski reflektuju na držanje i osnovni (telesni) položaj pojedinca, brzinu obavljanja i kvalitet posla, učestalost i vrstu nevoljnih radnji rukama i trupom, položaj glave,
odnos glave i trupa... Ninjutsu praksa podrazumeva postizanje pune svesnosti o osnovnim elementima držanja pri sedećem, stojećem ili ležećem stavu,
hodanju, trčanju, puzanju... Naredni korak je uvid u kvalitetan stav, položaj
tela, način koračanja. Sledi usaglašavanje sopstvenih kretnji i položaja sa
(naučenim) optimalnim, gde je jedino važeći kriterijum adaptacija ki-a i punog
razvoja ki-a na fizičkom nivou. Konačno, počinje kreativna faza – individualizovanje svake pojedine kretnje, stava, položaja, načina kretanja... što je u
analogiji sa potpunom svesnošću o sopstvenom toku ki-a i njegovim individualnim valerima – a to je jedan od primarnih zadataka borilačkih veština ili
marcijalnih umetnosti, u ovom slučaju asimilovan i ekspliciran u ninjutsu.
307
Kao primer valja pomenuti položaj neuvežbanog pojedinca kada očekuje
trajnije zadržavanje stojećeg stava – u nekom redu, pri iščekivanju prevoznog
sredstva i u sličnim situacijama: on je lako pogrbljen, sa ukrućenim stomakom i blago nagnutim ramenima, stopala su mu blizu jedno drugome, glava
lagano nagnuta napred, ruke su mu uz telo ili prekrštene, ili se na drugi način
dodiruju – varijeteti su mogući, čak i s obzirom na razlog stajanja – iščekivanje, dokolica... ali bi to bio, uglavnom, standardni stojeći položaj. Praksa ninjutsu, ali i svih borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, dokazuje njegov
energeteski disbalans (misli se na unutarnju energiju – ki, na fizičkom nivou
- izgledu ovakvog položaja). Kao prva i osnovna primedba – stojeći stav je
poguban po energetsko ustrojstvo pojedinčevog organizma i valjalo bi ga što
reñe i što kraće zauzimati, naravno, izvan prakse vežbanja. Ninjutsu kao da
dosledno prihvata osnovni postulat profizički orijentisanih ogranaka yoge:
ako je ikako moguće sedeti, valja napustiti stojeći položaj; ako je ikako moguće ležati, valja napustiti sedeći položaj – gde je usvojen princip minimalnog utroška energije i negacije napora, aktivnosti, kretanja... u praksi
svakodnevnog života, što su drevni Indusi kanonizovali u yoga tradiciji.
Za razliku od malopre opisanog položaja, svojstvenog svakidašnjici velike većine osoba savremene civilizacije, energetski opravdan stav pri stojećem položaju bi podrazumevao barem neke osnovne postulate: stopala
meñusobno paralelna ili skoro paralelna, meñusobno razmaknuta od širine kukova do širine ramena; kolena blago povijena, tako da zaklanjaju pogled na
stopala sve do nožnih prstiju; kukovi delimično izbačeni, gravitiraju put dole;
stomak izbačen i gravitira put dole, s obzirom da je u njemu pretpostavljeni
centar ki-a; trup prav (nenaglašeno), ali delimično povučen unazad; ramena
zabačena unazad i maksimalno spuštena; glava je u produžetku trupa, sa pogledom uperenim u daljinu i ispod nivoa visine očiju. Spoljašnjem posmatraču
ovakav stav izgleda trapavo, tromo, nespretno, „nemuževno“, bez potencijalne energije, mlitavo, opušteno... naročito ako su ruke (paralelno) spuštene
pored tela, sa minimumom mišićne kontrakcije i uložene energije da ne vise
u potpunosti. Ovakav stav predstavlja potpunu suprotnost vojničkom stavu
„mirno“, paradnim i ceremonijalnim položajima koji su uobičajeni u našoj
kulturi.
Još jedan primer. Čovek savremene civilizacije, pa i utrenirani sportista,
pri trčanju drži telo nagnuto napred, noge ispruža do granice istezanja, ritmički pokreće ruke blago savijene u zglobu lakta pored tela. Klasično ninja trčanje podrazumeva spušteno težište tela uz brze, pa i kraće pokrete nogu, uz
stupanje na celo stopalo; kukovi su povučeni, kao i trup, a ruke niže od uobičajene pozicije. Zapadnjacima bi ovakav način trčanja (jogare) izgledao kao
komični hod Paje Patka ili kao raštimovana mašinerija gde svaki deo teži da
padne na tle.
Legende ninje govore o dugotrajnim trčanjima, o praksi da se trči više
dana i noći bez prestanka, bez odmora ili usporavanja ritma. Ninje su, navodno, uspevali da za tri dana pretrče 500 km, što je, izgleda, i za njih bio ma308
ksimum, i pri tome su bili u posebnim, izmenjenim stanjima svesti. Čak su
uspevali i da uspostave periode spavanja i sna za vreme tog trčanja, a da ne izgube pravac niti orijentir, odnosno da nastave da trče kao da su u normalnom
budnom stanju.
Ovo predstavlja zagonetku, s obzirom da naša kultura poznaje sasvim
različite mogućnosti čovekovog organizma. Drevni grčki ratnik koji je dotrčao da javi Atinjanima pobedu kod Maratona – umro je od napora posle pretrčanih 42 km. (Po toj tradiciji su Olimpijske igre usvojile disciplinu
maratonsko trčanje, čija dužina iznosi tačno toliko: 42 km.). Meñutim, tradicije severnoameričkih indijanaca ili nekih afričkih plemena smatraju sasvim
mogućim, pa i uobičajenim, prevaljivanje velikih razdaljina trčanjem od nekoliko dana i noći besprekidno.
Za analitički um istraživača, ovaj element prakse ninjutsu vodi postavljanju osnovnog pitanja – kako su ninje uspevali da istovremeno održe ritam
prevaljivanja rastojanja trčanjem, da održe pravac kretanja i orijentaciju u prirodi, u šumama, na planinama, kako su uspevali da zaobiñu prepreke, rupe,
vrtače, prirodne prepreke, da se ne sudare sa niskom granom, stablom, ogradom, kako su uspevali da održe ravnotežu na nadasve neravnom terenu... a da
za to vreme budu u stanju sna, regeneracije energije, izvan perceptivnog stanja svesti. Prva asocijacija koja pada na pamet potpisniku ovih redova je primer iz literature – to je „druga pažnja“ koju detaljno opisuje Karlos Kastaneda
kod pojedinih pripadnika Jaki indijanaca u Centralnoj Americi, a koja, pojednostavljeno rečeno, predstavlja fenomen paralelnih tokova svesti, gde svaki
od tokova ima svoju sadržinu, i nezavisan od ostalih, i koji (tok) može da bude
u stanju budne svesnosti, u stanju sna ili u stanju duboke meditacije, nezavisno od drugih tokova. Druga asocijacija bi vodila put rascepa fenomena svesti na (barem) dva meñusobno nezavisna toka, od kojih je jedan u stanju
budnosti, prima čulne utiske i reaguje na njih, a drugi je u fazi regeneracije
psihičke energije putem sna – a što odgovara kliničkom opisu stanja pojedinih pacijenata pri duševnim poremećajima, što u slučaju ninje uglavnom ne
važi, jer je stanje svesno, voljno i namerno izazvano, i traje analogno odluci
ninje koji ga je izazvao i koji ga doživljava. Kako tradicija tvrdi da ovakvu aktivnost prati strogo odreñena tehnika disanja, postoje osnove za verovanje da
se radi o klasičnoj hermetičko-okultnoj tehnici (ili magijskoj), koja podrazumeva kvalitativnu promenu stanja svesti i, analogno, funkcionalnog fiziološkog stanja ninje, koja je (promena) posledica uvežbavanja u domenu
magijske ili hermetičke prakse ninjutsu.
Na tradiciji usavršavanja ki-a u fizičkim pokretima, nastala je kanonizovana praksa „Devet Koraka“, odnosno devet vrsta kretanja koja imaju meditativnu psihološku i medicinsku (prvenstveno regenerativnu) funkciju, i
predstavljaju deo tradicije vežbanja i obuke ninja. Po pravilu, sva vežbanja
ninja imaju i vrlo pragmatičnu funkciju, što je slučaj i sa ovim vežbanjima,
koja omogućavaju ninji punu tajnovitost, neuhvatljivost, adaptiranje postojećim uslovima, trenutno prilagoñavanje novim, nepoznatim i neočekivanim
309
uslovima i, što je fundamentalni element, potpuno nečujno i neprimećeno kretanje. Uviñamo da su kretanja izuzetno promišljena i empirijski proverena i
adaptirana – to su kretanja uza zid i pored zida, ispred ili preko prepreka, iza
protivnika, tako da omogućavaju njegovo nadgledanje, preko krovova ili po
tavanicama, pri čemu su ninje koristili specijalna pomagala - „tigrove šape“.
Legende punu pažnju posvećuju „tajanstvenom“ kretanju ninja. Ninja je,
navodno, sposoban da se neprimećen i neotkriven uvuče u svaku tvrñavu ili
grad, u svaku kuću, za njega zatvorena vrata nisu nikakva prepreka, sposoban
je da preñe preko bilo koliko visokog zida, da izbegne sve zamke ili barijere
koje su mu postavljene u očekivanju njegovog dolaska, i da neprimećen napusti svaki prostor u koji je uspeo da se uvuče (i izvrši zadatak). Otuda verovatno potiče i mit o moći ninja da lete i, konsekventno tome, „slete“ u svaki
prostor a da ne budu viñeni, jer su izvan podloge, kao i mit o hodanju po zidovima ili tavanici... U osnovi svih ovih verovanja je samo izuzetno usavršena tehnika ninjutsu – obilje znanja i umeća, do maksimuma potencirana
snalažljivost i u praksi primenjena znanja, uz korišćenje velikog broja za tu
svrhu stvorenih pomagala, visok stepen usavršenosti, upornost, volja, intuicija i obaveza da se svaki zadatak izvrši, i to uspešno; priče o letenju ili hodanju po zidovima valja ostaviti tamo gde im je i mesto – u legendama, gde one
imaju svoje puno smisleno i funkcionalno opravdanje.
Jaje koje snese zmija je čisto.
Jaje koje snese kokoška je prljavo.
(Budistička izreka)
310
SADRŽAJ
Predgovor ............................................................................................
Recenzija .............................................................................................
Uvodna reč autora ...............................................................................
Pristupna beseda ..................................................................................
005
007
011
041
PRVI DEO
Borilačke veštine .................................................................................
Borilačke veštine u savremenom svetu ...............................................
„Do“ i „jutsu“ ......................................................................................
Budo, bushido, bugei ...........................................................................
Prošlost i sadašnjost aikidoa ................................................................
Osnovni principi aikidoa .....................................................................
Nastanak i razvoj judoa .......................................................................
Judo – veština, samoodbrana, sport... ..................................................
Prošlost i sadašnjost hapkidoa .............................................................
Osnovni principi hapkidoa ..................................................................
Kratak istorijat kung fua ......................................................................
Sumo – nekad i sad ..............................................................................
Osnovni principi sumoa ......................................................................
Pentjak-silat .........................................................................................
Kratak istorijat i razvoj kyudoa ...........................................................
Principi kyudoa – kyudo kao umetnost ...............................................
Oprema i tehnika .................................................................................
Kratak istorijat kendoa ........................................................................
Tradicionalni principi kendoa .............................................................
Kratak istorijat sai (jutsu) ....................................................................
Tradicionalno poimanje saia ...............................................................
Tonfa ili tuifa .......................................................................................
Borilačke veštine na filmskom platnu .................................................
067
071
081
085
089
093
095
099
101
103
107
111
115
117
121
125
129
133
137
141
145
147
153
DRUGI DEO
Iai-do (Pristupna beseda) .....................................................................
Mači/ili sablja ......................................................................................
Kratak istorijat iai-do ..........................................................................
Pokušaj približavanja umetnosti iai-do ...............................................
Setsubi .................................................................................................
163
169
179
183
191
Ceremonijalno – etikeciona tehnika ....................................................
Iai-do kate ............................................................................................
Ipponme ..............................................................................................
Nihonme ..............................................................................................
Sanbonme ............................................................................................
Yohonme .............................................................................................
Gohonme .............................................................................................
Roponme .............................................................................................
Nanahonme .........................................................................................
Haponme .............................................................................................
Kyuhonme ...........................................................................................
Juhonme ..............................................................................................
Ju ipponnme ........................................................................................
Ju nihonme ..........................................................................................
Ninja – ratnici senki ............................................................................
Kratak istorijat ninjutsu .......................................................................
Organizacija ninja ...............................................................................
Obuka ninja .........................................................................................
Učenje o Pet elemenata u tradiciji ninjutsu .........................................
Učenje o Pet Elemenata u psihološkoj praksi ninja .............................
Kunoichi – žene ninje ..........................................................................
Meditacija, disanje, hipnoza ................................................................
Ratničke veštine ninja .........................................................................
Ninja – špijunaža .................................................................................
Saki ......................................................................................................
Kiai ......................................................................................................
Oružja ninja .........................................................................................
Yagen ...................................................................................................
Shuriken ..............................................................................................
Kanji ....................................................................................................
Specijalna i tajna kretanja ninja („Devet Koraka“) .............................
197
201
204
205
206
207
208
209
210
211
212
213
214
215
217
229
235
241
247
253
257
259
265
273
277
281
285
293
299
301
307
Biografska beleška o autoru:
Prof. dr sc. ALEKSANDAR De MAJO
• Profesor, predavač, književnik, publicista i prevodilac.
• Vrhunsko obrazovanje iz oblasti književnosti, psihologije, filosofije i
humanističkih nauka.
• Doktorat iz savremene književnosti; doktorat iz opšte filosofije; dok
torat iz socijalne psihologije; zvanje profesora univerziteta za predmet
savremena književnost.
• Autor 42 knjige i više od 130 naučnih i stručnih radova, studija, eseja i
ogleda. Održao je više stotina predavanja.
* * *
INTERNATIONAL UNIVERSTIY of
HIGHER MARTIAL ARTS EDUCATION
• Doctorate of Philosophy in Martial Arst
• Postdoctal Degree of Philosophy in Martial Arts Science
• Hanshi – Ku Dan (9. Dan) of Traditional Karate-do
9. Dan of Traditional Martial Arts
• Grandmaster of Traditional Karate-do
• Senior Professor of Philosophy in Martial Arts Science
• Senior Professor of Martial Arts Education
• Senior Vice President of IUHMAE
* * *
• Velemajstor je tradicionalnog Karate-doa.
• Jedini zapadnjak (nejapanac) koji je tradicionalnim Inicijatičkim ritua
lom „Uveden u Tajnu“ drevnog ezoterijskog učenja tradicionalnog Ka
rate-doa.
• Najveći živi ekspert, eruditivni znalac tradicionalnog Karate-doa u svetu.
• Vrhunski svetski stručnjak za teoriju i istoriju tradicionalnog Karate-doa.
• Tvorac savremene nauke o tradicionalnom Karate-dou i utemeljivač sa
vremene teorijske misli posvećene tradicionalnom Karate-dou, Budou
i Marcijalnim umetnostima.
313
Izdaje:
Profesor dr ALEKSANDAR De MAJO
Predgovor:
Profesor dr HIDEO TANAKA
Recenzija:
Profesor dr VICTOIRE DUVALL
Urednik:
Profesor MOMČILO IGIĆ
Likovno-grafička obrada:
MIROSLAV LJ. VASIĆ
Korektura teksta:
JELICA LUČIĆ
Štampa:
DATACOPY - Beograd
Tiraž:
30 primeraka
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
796.85(520)
355.42(520)
ДЕ Мајо, Александар, 1954Budo : put drevne mudrosti : izabrani
tekstovi / Aleksandar De Majo. - Bibliofilsko
izd. - Beograd : A. De Majo, 2010 (Beograd :
Datacopy). - 313 str. : ilustr. ; 30 cm. (Edicija Budo)
Tiraž 30. - Str. 5-6: Predgovor / Hideo
Tanaka. - Biografska beleška o autoru: str. 313.
ISBN 978-86-913513-1-1
a) Борилачке вештине - Јапан
COBISS.SR-ID 177140492
314
Download

BUDO 1:Layout 1.qxd