Beda
Kriza koja se produbljuje, spirala propadanja, pauperizacija, beda, mizerija – dobro, to sve znamo. Ali,
ipak ima itekako mesta za nova iznenađenja u tom smislu. Upravo jedna od poslednjih vesti na istu
temu inicirala je ovaj kraći osvrt.
Srbija je u dupetu, i ne samo Srbija, cela bivša Juga stenje i propada, ali, dobro, to već znamo. Čovek se
samoj toj činjenici ne čudi, jer nema čemu da se čudi, primili smo podatak k znanju odavno. Ali, ponekad
ipak mora da ostane zaprepašćen na koje sve načine se ta u-dupe-propalost ispoljava. I kako sveprisutna
beda sve više dobija na kvalitetu.
Baš zato, usput govoreći, državna nervoza i postaje jasnija. Pre svega oko famoznog datuma za početak
pregovora sa EU. Naime, izgleda da je i u državnim aparatima postalo očito o kakvoj vrsti zaglavljivanja u
guzici se radi i da je bankrot realnost koja se nalazi pred vratima. Pa se sad okreću jedinom mogućem
rešenju. Zato svi i gore od želje da dobiju taj datum i da tako stignu do evropskih pristupnih fondova. To
bi bio spas u poslednji čas. Stoga se, između ostalog, i ne treba povoditi za debilnim pričama raznoraznih ideologa, bilo da je reč o drugosrbijancima, bilo da govorimo o fašistima. U te priče o evropskim
vrednostima ili geopolitičke-udri-me-do-zore-analize više ni svoju senilnu tetku ne mogu da ubede. I to
ne iznenada od juče, nego je to već godinama tako. Samo to njima, izgleda, niko još nije dojavio. No,
posebno je pitanje šta će na svu tu nervozu reći kolonijalna uprava u Berlinu. Pošto je poznato kakva
odlučna politika se tamo kreira, odgovor 28-og će sigurno biti jedno veliko MOŽDA.
Uglavnom, grebanje po dnu – a Srbija grebe po dnu – za koje se, recimo, 2009. ili 2010. godine, verovalo
da ne može biti veće nego što je bilo, sad se samo još zaoštrilo. Pa, setimo se samo tog igranja na ivici
bede sve vreme, praznih priča i traćenja vremena, a istovremeno i ograničenih fondova koji se dele samo
simpatizerima i prijateljima, radnih mesta samo za članove (partije ili plemena), borbe neprestane
svačijih ljubavnika (oba spola), ćerki i svastika, rođaka i štićenika, ljute borbe u mnogim poljima, posebno
za zaposedanje mesta u državnom aparatu, o akademiji tek da ne govorimo, korumpiranja i protekcije na
svim nivoima, mažnjavanja na veliko i na malo... opšta propast koju svi ne samo da su gledali, nego su joj
i vrlo aktivno doprinosili. Dakle, neprestana redistribucija jednih te istih, a sve tanjih i tanjih izvora, uz
sveopšti trijumf međuljuđa kao dominantne politike – eto, to je tada bilo. A sada je isto to, samo još
malo gore. Jer za isto ono, za šta je 2008. ili koju godinu kasnije dostajala samo članska karta i/ili
fleksibilan analni otvor, sada treba više napora, vremena, socijalnog i simboličkog kapitala. I mnogo toga
još. Umreti se ne mora, umrežiti se mora, kako kaže stara feničanska izreka. Otuda je fejsbuk toliko i
popularan, jerbo pruža tehnološku osnovu za olakšano lajkovanje, koje je postojalo i pre fejsbuka, ali ga
nije bilo tako lako, jednostavno i (što je posebno važno) jasno iskazati. Ali, što je nacrnje (barem za
umreživače), sada ni to nikome više ništa ne garantuje. Nad time se ne treba čuditi, to je logično, zato
što nema više šta i iz čega da se deli. Zavladala je opšta mizerija.
Pauperizacija, beda, svuda gde god seže pogled.
Na sve to, onda, stiže i sledeća vest, koja jasno odražava dupe u kojem se srpsko društvo nalazi: deca u
Srbiji sve češće rade kao kućne sluge1. Za krov nad glavom i koricu hleba, taman posla da primaju platu,
nego baš onako, pravo, k'o iz priča naših bakica (koje ipak nismo prihvatili do kraja, misleći da preteruju).
Deca sluge, »služinčad«, od 5-6 ili 9-10 godina. I starija, to ne mora ni da se spominje. Evo samo odlomka
iz iste vesti: »Karakteristični su i rani brakovi, a bilo je slučajeva da deca odrastaju i po šumama, ili da
odmalena rade u bogatim porodicama kao sluge. U jednoj školi su imali dečaka koji je sa 14 godina
pošao u prvi razred [...] I njega su slučajno otkrile socijalne službe u planinama, gde je radio kao sluga«.
Ili, recimo, »dečak Voja iz okoline Gornjeg Milanovca živeo je dugo sam sa ocem alkoholičarom u kućici,
u šumi. Kada su ga našle socijalne službe imao je 10 godina i nije znao gotovo ništa, ni da čita, ni da
piše«. Ali, barem se znalo kako se zove i čiji je mali, jer »socijalni radnici i policija ne mogu na ulici čak ni
da utvrde čije je dete«. I tako dalje, i tako dalje.
Na sreću, ili nesreću, izgleda da nisu rađena detaljnija istraživanja u pogledu siromaštva u Srbiji. Jer bi se
pored dece-slugu pred nama u svoj svojoj ružnoći pojavile i druge mračne činjenice o bedi, ono što smo
samo naslućivali, ali nismo smeli da pitamo. Nalazi mračni ko mrak u tunelima debelog creva u kojem se
nalazimo. Preživljavanje na ivici ili ispod ivice siromaštva za većinu populacije, porast beskućništva, život
u stanovima bez struje, vode i grejanja (jer novca za plaćanje računa jednostavno nema), porast
alkoholizma, narkomanije, porodičnog nasilja, uličnog nasilja, prosjačenja i skitničenja, sitnog kriminala
(krađa, provala, prevara itd.), pogoršanje zdravstvenog stanja velikog broja ljudi, oskudno odevanje i
gladovanje...
Na čega sve to podseća tako neodoljivo? Jeste, treći svet je svakako jedan od pojmova koji prvi padaju
na pamet, ali ne misli se ovde na Afriku i decu u Bijafri. Prva asocijacija je baš Srbija. I to ona Srbija iz
1930-ih godina. Nešto nama blisko, a istovremeno udaljeno, kao da je druga planeta, nešto što je
prostorno blizu, a vremenski daleko, nešto već preživljeno, ali iz kolektivnog sećanja potisnuto. Kao
košmar koji se sada vraća. Ili, hajde tako da kažemo, nešto u dobroj meri i cenzurisano, jer se baš ne
uklapa u sliku koju o tome treba da imamo. A na kojoj dominiraju ranjeni orao i ostale malograđanske
limunade o međuratnoj Jugoslaviji, zemlji u kojoj je sve bilo lepo, dobro i gospodstveno, kad je pravda
pobeđivala nepravdu, kad su žene bile žene, muškarci muškarci, a deca deca, a ne obrnuto. Kad je
vladala demokratija, kad je bio dobri kralj kojeg su svi voleli, a koji je umro prirodnom smrću okružen
svojim nabližima. Kada su zli komunisti bili samo u Sovjetskom Savezu, na grobljima ili u zatvorima.
Drugim rečima, kada je sve bilo solidno.
E, ta tadašnja solidna Srbija, kao deo jedne solidne Jugoslavije, u mnogome podseća na današnju Srbiju.
Ili obrnuto, ovo od danas asocira na ono onomad. Frapantne sličnosti se, međutim, ne ogledaju u meri
lepote, gospodstvenosti, ženskosti žena, muškosti muškaraca ili omiljenosti vladara koji umiru od
trovanja olovom, nego upravo u pogledu razmera mizerije.
Na ovom mestu daćemo reč direktno Mari-Žanin Čalić (ili Kalik), ona je to lepo opisala u svojoj knjizi, pa
je onda pustimo da sama govori:
1
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=06&dd=14&nav_category=12&nav_id=723092
»Glavni izvor siromaštva je, u stvari, bila nezaposlenost. […] Najmanje četiri petine Beograđana je u
vreme svetske privredne krize živelo na ivici egzistencije, ili čak ispod toga. […] Pretpostavlja se da je
1932. godine 70.000 porodica u jugoslovenskim gradovima živelo bez krova nad glavom. Najmanje
185.000 dece je danonoćno živelo na ulicama. […] U Skoplju je čak 60% stanovništva činio najniži gradski
sloj. […] Prema podacima banovinskih uprava, u jugoslovenskim gradovima je 1933. godine bilo 238.067
prosjaka i onih koji su živeli od milostinje. […] poražavajući nalaz ovog ispitivanja ostaje to što je više
dece nego odraslih živelo bez krova nad glavom«2.
»U Beogradu se, kao i u svim većim gradovima, viđalo “puno dece po sokaku, dece koja žive od danas do
sutra, dece za koju vam niko ne može reći ni od čega žive, ni čim se zanimaju, ni gde spavaju, ni šta
jedu...”. Skitnice bez doma prodavale su cveće i beskorisnu starudiju, ili su preživljavale tako što su
povremeno vršile krađe i provale. […] “Ponegde ovakva deca imaju male družine, bande... koje
kolektivno dele što zarade ili ukradu. Filmovi sa kriminalnom sadržinom su im najveća poslastica. U
mestima gde ih ima više, ova deca su prava napast za strance; otimaju se oko prtljaga, vrzmaju se oko
nogu moljakajući milostinju”. Ovi zapušteni dečaci, o kojima nisu brinuli ni država ni sopstveni roditelji,
mogli su se sresti na svakom koraku. “Propitali smo nekoliko od tih malih nesretnika da utvrdimo šta
njihovu psihu najviše interesuje... Pre svega ne znaju ništa... Jedan nam je odgovorio da je po narodnosti
Nastić. Školu ne pohađaju; samo futbalske utakmice i kriminalne filmove. Većina je imala samo jednu
strastnu želju – da se najede...«3.
Eto ti sad! A u inat Mir-Jam i četničko-fašističkim ideolozima današnjice...
Drugi svetski rat je na sebi svojstven drastičan način tome doneo kraj. Mada, može se pretpostaviti da bi
i bez rata ovakvo stanje rezultiralo jednim radikalnim rezom. Jer ako se tadašnja država nečega i nekoga
zaista pribojavala, bio je to upravo jedan drastičan presek koji bi svoj njihovoj zajebanciji učinio kraj, a
takvu jednu promenu mogli su da izvedu samo komunisti. Zato su i bili na žestokom udaru. Jer znala je
ona da, iako zanemarljivo mali, čak i takvi, komunisti za nju predstavljaju smrtnu opasnost. I bila je u
pravu. Zato što je znala kakvim je društvom upravljala – u takvom društvu komunisti su bili jedini koji su
nudili alternativu. A nemojmo zaboraviti ni to, da je iza komunista stajao čika Brka, što je verovatno bio i
osnovni razlog za strah režima. Bilo kako bilo, došao je rat, a pobeda partizana u ratu je osigurala da se
to predratno stanje bede više nikada ne vrati. Međutim, tu smo pobedu prokockali, pa nam sve lepo
vratilo, kao bumerang. I sad smo tu gde smo, dakle, opet u dupetu. A sve se to zbilo to zato što su se
priželjkivali supernacionalni orgazam, švedski standard, ostvarenje tisućljetnog sna i ostali lako zaslađeni
ananas u konzervama. Bili su nam sranje i komunisti i Jugoslavija i samoupravljanje, Zakon o udruženom
radu i SIZ-ovi...
Pitanje koje se stoga, logično, postavlja jeste – šta sada? Šta da se radi?
2
3
Mari Žanin Čalić, Socijalna istorija Srbije 1815-1941, Beograd: Clio, 2004, 378-379.
Ibid 379-380.
Kako god samoupravljanje, SIZ-ovi, ZUR-ovi i društvo bili jedna lepa i nadasve praktična stvar, ne treba ih
fetišizovati. Sistem u kojem su oni funkcionisali nije bio savršen, nego je i on smrdeo preko svake mere,
jer su role i u njemu bile jasno podeljene, pa se jasno znalo kome pripada koja uloga u polju. Dakle, to su
primeri koji su tu da inspirišu i motivišu, ali ne tako da bi se kazaljke sata vratile u nazad i uspostavilo isto
to što je bilo ranije, samo na malo »bolji« način. Oni koji sanjaju o povratku jugoslovenskog
samoupravljanja i razrađuju teorijske osnove za društvene promene koje bi vodile u jednom takvom
pravcu, maštaju, zapravo, ne da budu samoupravljači u fabrici auto delova, nego drugovi komesari. Oni
koji će samoupravljanje nadgledati i usmeravati, korigovati i savetovati. Oni koji će biti policajci i država.
Policajci-samoupravljači i samoupravljačka država, ali svejedno policajci i država. Oni koji bi samim
svojim postojanjem i delovanjem osudili ponovljeni eksperiment na neuspeh. Ali koji ipak ne mogu da
razumeju da bi to bilo tako. Drugovi, povratak samoupravljanja bio bi, samo, zamena jedne državne
forme drugom. Jednog aparata drugim. Jedne policije drugom. A to nije cilj koncepta koji leži u osnovi i
samoupravljanja. Cilj je komunizam, drugovi policajci. Bez države, pa makar ona bila i samoupravljačka,
bez policije, makar ona bila organizaciono podeljena na OOUR-e i SOUR-e. U tome je najveća vrednost
jugoslovenskog socijalizma i samoupravnog modela: oni treba da nas inspirišu na njihovo prevazilaženje,
a ne na repeticiju. Jer, između ostalog, poznata je ona stara da se svi istorijski fenomeni dešavaju dva
puta, jednom kao tragedija, drugi put kao farsa. Otuda bi, drugovi policajci, socijalističko
samoupravljanje 2.0 predstavljalo jednu veliku zajebanciju i farsu. Dakle, ne ponoviti, nego prevazići ono
što su radili i postigli jugoslovenski komunisti. Da bi se do to što nazivamo komunizmom zaista i postiglo.
Ko to bude razumeo, znaće šta mu je činiti...
Download

komentar urednistva - Beda.pdf - Centar za socijalna istraživanja