Ulicama Blogograda
2012
grupa autora sa
www.blogograd.org
Reč urednika
Postoji jedna oaza lepih reči, skrivena u srcu internet džungle...
Jedan virtuelni grad, koji ima svoje neobične ulice i još neobičnije
stanovnike... U njihovoj radionici duha radi se neprekidno. Oni se bave
alhemijom reči. Pokušavaju da od iskrica svojih promišljanja, nežnih
melodija pesničkih lira, oslikanih detalja iz života, naprave eliksir koji
će oplemeniti i obogatiti posetioce – putnike namernike i nenamernike.
Cena za taj eliksir ne postoji. Potrebno je samo malo dobre volje i želje
da se proviri u neobičan blogerski svet.
Blogograd je grad koji nikad ne spava. Dvadeset četiri sata dnevno
njegovi stanovnici su spremni na druženje.
U taj grad nije teško doći. Dovoljno je da u svom brauseru ukucate
www.blogograd.org i već ćete ploviti šarenilom njegovih ulica. Oni imaju
i svog gradonačelnika i upravu, ali u strogo demokratskim okvirima.
Svaki namernik dobrog duha i namera, željan druženja, dobrodošao je...
Umesto hleba i soli, dočekaće ga pregršt lepih reči.
Stanovnici Blogograda odlučili su da svoj grad predstave i u realnom
svetu. Prošle godine, u ovo vreme, pojavila se knjiga Ulicama Blogograda.
Devetnaestoro njih nam je ponudilo sijaset uspešnih stihova i priča. U
prepunoj sali galerije Scene Crnjanski oni su dva sata govorili svoje
stihove i čitali priče, na zadovoljstvo mnogobrojne publike...
Ove godine se krenulo korak dalje. Pred nama se nalazi nova knjiga.
Izabrani radovi su širokog tematsko-motivskog dijapazona, kao i
raznovrsnog književnog govora, što se i očekivalo, s obzirom na broj
učesnika. Bez obzira na to, nailazimo na jedan ujednačen kvalitativni
nivo. Imamo među predstavljenim Blogograđanima i književnika sa
više objavljenih knjiga, kao i početnika, ali i onih koji samo zapisuju
treptaje svoje duše i žele da te svoje beleške podele sa drugima. Bilo mi
je, kao uredniku, zadovoljstvo da među prvima iščitavam rukopis ove
knjige.
Ne bih nijednog pesnika ili proznog pisca posebno izdvojio. Ne
bih, jer svi oni su podjednako zaslužni za nastanak knjige, ali i zato što
verujem da će čitaoci sami pronaći svog favorita i nastaviti dalje da se
druže sa njim... Makar virtuelno, na ulicama Blogograda.
Knjiga je satkana od lepih stihova, sjajnih metafora, uzbudljivih priča,
dubokih promišljanja. Svaki ljubitelj lepe književne reči, shodno svojoj
percepciji, pronaći će se. Utkaće se nešto u njega, što će ga goniti da
iznova otvara korice ove knjige. Da pamti pojedine stihove ili rečenice.
I zato, kada posetite Blogograd, neka vam ne bude teško da ostavite
neki komentar, da se upišete u Knjigu gostiju. Da kažete nešto i o ovoj
knjizi. Bar nekoliko reči ili rečenica. Autorima će biti drago da pročitaju
šta mislite o njihovim pesmama, pričama, razmišljanjima... Pomoći će
im u budućem stvaralaštvu. Znaće da to što rade imaju sa kim da podele.
Dakle, dovoljno je samo da se prošetate ulicama Blogograda. Da
se prepustite stvaralaštvu njegovih stanovnika i da uživate. Nećete se,
sigurno, razočarati. Naprotiv, sa nestrpljenjem ćete očekivati sledeću
godinu i novu knjigu, a u međuvremenu ćete uloviti sebe kako sve češće
posećujete www.blogograd.org.
Vasa Radovanović
sanjarenja.blogograd.org
Odbljesci jedne ljubavi
Anka Stanojčić
Sanjarenja
Leptirica
Na prvi dašak proleća
leptirica jedna
iz košuljice izvirila
i poletela.
Na suncu lažnom
krila spržila.
Da nikada više
ne uzleti.
Al’ nežni dodir
tople duše nečije
zaceli rane.
Sad se leptirica sprema
da krila razvije,
u punom sjaju
da poleti.
6
Nisam
Pitam se odakle si se stvorio,
kako te ranije nisam primetila.
Tako toplog, čoveka s manirima.
Trebalo je ranije da pogledam oko sebe
i vidim čije oči traže moje.
A nisam.
Neka nepotrebna suza zbog toga je pala.
Da si ti bio pored mene,
izvor suza bi presušio,
nijednu da ne pusti.
Ne pitaj
Ne pitaj me
zašto te volim.
Zatitrao si strune nežne,
duboko zaboravljene
u mračnom kutku praznog srca.
Samo je tuga
vladala tamo
do zore osmeha tvog.
Da l’ volim tebe,
il’ boje kojima vešto slikaš
na platnu mojih dana?
7
Trajanje
Ne znam da l’ ćeš ostati,
al’ ne brinem.
Svaki trenutak naš
vredi za pet,
svaki dan
ispunjen za deset.
Kanda smo godine
proveli zajedno…
8
Molitva
Molim se večeras
da proteram tugu
iz svog bića.
Daleko da ode,
preko mnogo gora,
bez povratka.
Tebe da potisnem
toliko
da ne boliš.
Dok svaka stvar
na tebe seća,
zaborava nema.
Smejem se, a tuga
osmeh prekriva
kao tamna zavesa.
Večeras se molim
da prestanem želeti
da te sretnem.
Da te ne vidim
u lepom hodu,
u plavim očima.
Da te ne osetim
u prostorima
gde delismo sreću.
Molim se večeras
da poželim sutra
bez potrebe za tobom.
9
Bio si
Bio si
nešto lepo
i neko značajan.
Osmehom si lice
lako bojio,
nežnošću svojom
srce ispunio.
Sve lepo
kratko traje,
kažu mudri ljudi.
Tvoj put se vraća,
moj se probija napred,
ne ukrštaju se više.
Ne treba žaliti.
Pamti sve lepo
što vredi sećanja.
10
Strune
Zatitrao si strune
ljubavi,
iako nisi verovao
da možeš.
Kleo si se u večnost
ove ljubavi.
Rekao si
zanavek, dok si živ.
Sada strune vibriraju
bez tebe.
Kao da ne znaju
da nisi tu.
11
Pozorište života
Odigrao si ulogu
koju ti je sudbina
namenila
i sada ideš da igraš
neke druge uloge,
u nekom drugom
pozorištu života.
Nije važno
da li ćeš
u tim ulogama
biti srećniji,
ili sasvim promašen.
Bitno je
da je vreme
za tvoju ulogu
u mom životu
isteklo.
12
Fioka sećanja
Nisam te zaboravila,
ne vidim te u prolaznicima,
ne sanjam te svake noći,
ne pitam se što ne zoveš.
Neću te zaboraviti,
ono lepo ću pamtiti,
sve ružno potisnuti,
seliš se u fioku sećanja.
Biće ti udobno tamo,
među drugim ljubavima
koje prošli dani pamte.
Ne boliš me više.
I kad drugog zavolim,
neću te zaboraviti,
a neću ni njih.
Ne bole me više.
13
Volim da volim
Ma ko ti kaže
da tebe volim?
To ti ni ja sama
nikad nisam rekla.
Kroz tebe ja volim
ljubav lepu, čistu,
u tebi ja volim
samo da volim.
I kad odeš dalje,
kad odem i ja,
ljubav će samo
promeniti mesto.
I kad neke druge
ja zavolim oči,
to je samo ljubav
u novom odelu.
14
duka.blogograd.org
Dukini klikeri
Dušanka Veljković
Duka
Klikeri
Svi mi smo klikeri,
raznobojni staklenci,
olovni, mali
ili masivni,
udaramo jedni druge,
kotrljamo u crne rupe,
a ne vidimo nevidljive ruke
što nas jedne na druge
navode,
i tako do istrebljenja
jedne boje,
jednog verovanja,
jednog radovanja,
sve dok se nevidljivi igrači
od igre ne zamore,
odu na pića čašu,
ili se prihvate neke igre nove,
na sreću našu.
Tada odahnemo.
Speremo prašinu i gorčinu,
sve ptice pustimo
slobodno da lete,
a i dalje strepimo
šta će biti ako nas se
ponovo sete.
Strpljenje
Javi se.
Kada prolećni lahor
raznese miris lipe
kroz grad,
kada plodovi zreli
16
od sunca nabrekli, vreli,
počnu da savijaju grane.
Javi se kada žuto lišće
počne sa drveća da pada,
il’ kada košava sa Dunava
nanose snega
po ulicama pravi.
Ja čekaću te.
Samo se, molim te, javi.
Nije im se dalo
Pogled uhvatio pogled.
Osmeh zagrlio osmeh.
Uzdah sa uzdahom
se spleo.
Mimoiđoše se.
Tako je usud hteo.
Čežnja
Kada si me
prvi put poljubio,
kolena su mi klecala
i bila sam zahvalna sudbini
što smo se sreli,
ali sam se odmah i prepala
da će poljupci vreli
izgubiti svoju toplotu.
Učili su me iskusniji
da se tako događa u životu.
Nisam htela
da ovako bude sa nama,
da nas putevi
17
odnesu na razne strane,
da sada kroz život
putujem sama.
Čežnja za tobom
smestila se
negde duboko u meni.
Ja je osećam i vidim.
Crvene je boje, pali mi bedra,
i kada sam sama, i kada na nekom
dosadnom skupu sedim,
penje se u njedra
i misao mi slama.
Razum mi govori,
lika njegovog se otresi,
život novi živi.
Ja tajnu u sebi nosim
da svaki damar u meni
vapi do neba.
Gde si?
Zalutala
Šetam kroz san.
Akordi nežni plove.
Povetarac cvetove njiše.
Neko na igru me zove.
Tražim te.
Ti nisi tu.
Odlazim.
Šta ću ja onda
u tom snu?
18
Razgovor sa ogledalom
“Ko si ti?”, začuđeno pitam.
“Ja sam ti”, odgovara lik,
poznat iz doba nekog.
“Odakle ti bore?
Tvoj lik mi nije drag.”
Odgovara pogleda mekog:
“To misli tvoje kada te more
ostaviše svoj trag.”
“Na glavu sneg mi pao”, dalje se čudim.
“Sve je to tvoje, godine učiniše svoje.”
Vreme je da se budim.
Majci
Bila si žena, majka,
radnica, domaćica,
krojačica, frizerka,
lekarka, kuvarica...
Kako si sve to
mogla i umela,
za svakog
vremena imala,
svakog razumela?
Stalno mislim
na tebe.
Pitam se,
da li si ikada
imala vremena
za sebe?
19
Partija karata
Da podvaljujem
ne umem.
Kao dva igrača karata,
seli smo za života sto
i nikako ne razumem,
deleći dve po dve,
meni padaju sitne,
ti dobijaš štihove sve.
U svakom deljenju,
kao da je život
remi ili poker,
za ulog dajem
ceo život,
nadam se, biće bolje,
ali ti uvek u šaci držiš
džoker.
Igram i dalje.
Vrućina
Užarilo sunce. Danima.
Gori asfalt na putu.
Zavese tamne
na prozor navlačim,
kosu kvasim i bosa gazim,
haljinu svlačim.
Ti u fotelji sediš
i kažeš mi da pazim.
Mogao bi neko da dođe.
Smejem se tvome strahu
i nosim ti čašu
sa kockama leda
da sipaš piće.
20
Pružam ruku,
da ti kroz kosu prođem.
Tvoj pokret i glas mi ne da.
“Da pođem moram”, kažeš
tiho, ali te čujem.
I ka albumu starom prilaziš.
Smešiš se. Pokazuješ rukom.
“Ja sada ovde stanujem.”
Vidim kako se album otvara
na stranici gde slika tvojih je većina.
Ostajem u sobi da samujem.
Voda sa mokre kose u oči mi ulazi.
Nestaje tvoga lika.
Vrućina...
I sutra postoji
Cvet sam molila
da više ne miriše,
leptire u bašti da ne lete
pod prozorom mojim.
Molila sam kiše
da našu pesmu ne pevaju više.
Sve što smo voleli, molila sam
da se od mene skloni.
A cvet je i dalje mirisao,
leptir mi plavi na dlan stao.
Kapljicama, jedne noći,
lupkajući u stakla,
kiša rominja i simfoniju mi
kroz noćnu tamu
u san, na jastuk, šalje,
da sutra dan je novi,
da sve se preboli,
da život ide dalje.
21
Suza
Da kao senka u oko dođe
i da naraste u slap
i niz obraz pođe,
kad tuga srce rasparča,
ili kad radost sve nadjača,
a duša ne zna šta će,
kada od sreće cela bit plače,
kad nežnost ne nađe dobre reči,
ne može ništa da je spreči,
kad nešto osećanja mrvi,
kada bi nekom
i život hteli da damo,
za opis tih osećanja
reči ne postoje,
to može suza samo.
Pitanje
Ako bih u jednom trenu
mogla da isključim
svih pet čula,
da ništa ne čujem,
da ništa ne vidim,
ništa ne osećam,
da nikakav miris
ne budi uspomene
i da mi misao ne luta
po bespućima života moga,
da li bih tada,
u tom kratkom trenu,
mogla da sretnem Boga?
22
Negde
Kroz sto, dvesta, hiljadu
zemaljskih godina,
srešće se
Neko sa Nekim.
Dodirnuće se,
ili
proći dalje,
ne prepoznajući se.
A možda dotaći se
i bljesak sećanja
na nešto
što se na Zemlji
ljubav zove,
spojiće ih u jedno,
da zajedno prostranstvom
dalje, u beskraju plove.
Maslačak
Kasne večeri jedne,
pozno je leto bilo,
u šetnji pored reke,
dok je u vodi blistao
poslednji Sunčev zračak,
pričali smo o svemu,
rečima gradili budućnost
i tada ti si mi dao
raskošan, žuti maslačak.
Prošle su godine mnoge.
Godine pune života,
radosti i briga,
leta sa puno sunca,
23
zima kada sneg veje.
Mi ostadosmo isti.
U staroj knjizi,
sačuvan zauvek,
žuti maslačak nas greje.
Bilo je lepo
Tiha muzika
plovi svetlom sobom,
na stolu dve šolje
blistavog porculana.
Iz njih se kafa crna,
sa penom, puši.
Pored šoljice moje
cvet što si mi
u ranu zoru dao,
a golub na sims
sa visine je pao
da semenke kljuca.
Prinosiš šoljicu
da srkneš kafu vrelu.
Osećam pogled tvoj
po celom svome telu.
Ustajem sa mesta
i krenem da te poljubim.
Obiđem oko stola,
sagnem se nad tobom...
I... onda se probudim.
24
vilabezkrila.blogograd.org
U Vilinom sokačetu
Dragana Kolarik Bauer
Vilabezkrila
Pusti me da slutim
Ne, nemoj mi reći da voliš me.
Zadrži dah da ne postane reč.
Umesto toga, samo jako zagrli me;
pogledaj, na Istoku se novi dan rađa već.
Ne, nemoj, da me voliš mi reći.
Misao tu u svom srcu skri’.
Poljupci nek’ poteku umesto reči.
Zagrli me jako, dok novi dan zri.
Pusti me da slutim
tvojih osećanja žar.
Vidiš da i ja ćutim,
a dušu ti dajem na dar.
Kad vetar plače
Jedno se jutro na srebrnoj stazi,
što je Mesec prosu žuti,
sretoše pahulja što s neba s’lazi
i vetar nestašan, nemiran, ljuti.
Zastade na tren pahulja nežna,
da vetar joj ispriča najlepšu priču
o svetu o kojem ona ništa ne zna,
o ljubičicama što s proleća niču.
Pričama svojim vetar pahulju opi.
Ponese je nežno u plave visine,
obeća da neće dati Suncu da je ‘stopi,
da je ona deo zvezdane prašine.
I prepusti se vetru pahulja snežna,
ne znajuć’ da je duša vetra puna nemira;
ne sluteći da je odveć nežna
da preboli bol što rastanak stvara.
Jer vetar pahulju ostavi samu,
da lagano pada ka dnu,
26
pokri je nežno noćna tama,
da umre tiho u najlepšem snu.
I u trenu kad pahulja zemlju tače,
vetar se seti svojih obećanja.
Na zemlju se vetar spusti da plače,
nad svojom pahuljom što večno sanja.
Zajeca vetar nad pahuljom malom
i danas se taj jecaj još može čuti;
kad zima zemlju okuje ledom,
to tiho plače vetar ludi.
Duni vetre jače
Hej ti, vetre, što se ljutiš?
U prozor mi lupaš ceo dan.
Zar ne možeš malo da ćutiš?
Zar ne vidiš da sanjam mio san?
Sanjala sam sanak mio,
u snu mi je dragi bio.
Taman da me nežno poljubi,
ti o prozor lupi.
Nesta’ sanak srcu mio,
ostade mi ruka prazna.
Sad je tuga gde je osmeh bio,
samoća mi kao kazna.
Al’ moj dragi zovnu mene,
da me ljubi, da me grli,
moje usne, oči snene,
isti sanak mi smo snili.
A ti, vetre, lupaj samo.
Od hladnoće tvoje breza drhće.
Što ti jače duvaš tamo,
mene dragi grli čvršće.
27
Želim...
Želim...
Da po tebi prospem poljupce,
kao što se prosipa topla letnja kiša.
Da osetiš moje strasti bujice,
oluju što se tek na tren stiša.
Želim...
Da moje ruke plešu po telu tvom,
da ti se uzdah otme iz grudi
i prolomi kroz noć kao grom,
da u meni još veću želju probudi.
Želim...
Oko moga struka ruke tvoje
i usne tvoje na mom vratu.
Od dodira tvog zadrhti k’o struna telo moje
i poželim da kazaljke stanu.
Želim...
Da se kraj tebe budim,
da ti ljubim oči snene.
Zato noći ove kraj mene budi,
najlepše je kraj zaljubljene žene.
Kad se uzdah otme
Ne traži od mene da ti šap’ćem reči,
kad mojim telom gore vatre strasti.
Ni uzdah, ni reč, ni jecaj nećeš čuti,
zanemim kad me preplavi more slasti.
I kad mi na grudi tvoje glava umorna klone,
a zagrljaj moj postaje sve jači,
znaj da ti dajem i zadnji delić sebe,
to olujni vetar želje u meni huči.
Onog trena kad mi se iz grudi otme uzdah
i prekine tišinu sobe naše,
28
tebi će možda zastati dah,
al’ mene uzdasi moji plaše.
Kad se dva tela u mraku spoje,
dok Mesec bledi kroz prozor gviri,
u noćnoj tami hranim želje svoje,
moje vatre poljupcima ti raspiri.
I poželi me tako jako, da mi zastane dah,
uzmi me silno, nije me strah...
Jedino me strah da uzdah pustim,
jer se bojim da ću “Volim te” da izustim.
Moja ravnica
Makovi crveni ukraj puta
i rascvali grmovi divljih ruža.
Poneka glavica maslačka žuta
i tako dokle god se pogled pruža.
Žitna polja što klasaju.
Reku mutne vode ispuniše.
Izvor iz kog vode kapi ključaju.
Topola se na vetru njiše.
To je moja ravnica!
U njoj život k’o u košnici vrca.
Nisam ja anđeo
Nisam ja Anđeo svetli,
ne traži rajsku čistoću od mene.
Kad zorom ranom kukuriknu petli,
ja bih kraj tebe od strasti da svenem.
Umesto krila Anđela belog,
iz mene vrca požuda i strast;
želim da te upijem celog,
da nad dušom tvojom imam vlast.
29
Nije duši mojoj dom plavetnilo neba,
nit’ mi je smernost jača strana.
Meni zagrljaj tvoj nežni treba
u tišini našega stana.
Ne traži od mene smernost i vrlinu,
strast me lomi, želja me muči.
U meni naći ćeš samo ženu
i olujno more strasti što telom mi huči.
Mesečeva čarolija
Hej, Meseče žuti, što nebom skitaš,
nad ravnicom mojom pokrivenom snegom.
Da l’ se tamo gore nekada pitaš,
kako li je srcu mladom, zaljubljenom.
Da l’ slutiš šta ljubavi je vatra,
čežnja šta je, što telo lomi;
i onaj bol slatki što se stvara,
kad ne dođe onaj ko se voli?
Il’ ne slutiš, već sve to znadeš,
od davnina, kad se prva ljubav rodi,
pa nam zato sebe nesebično daješ,
svetliš stazama kojim ljubav hodi.
Pod srebrnim zrakom tvojim
i ruža lepše zamiriše,
mirisom svojim da opčini,
pa da ljubav još jednu priču napiše.
I nema čoveka što za ljubav znade,
da pod zracima tvojim ljubio nije,
ni devojke što bi sve da dade
zbog srebrne Mesečeve čarolije.
30
Utešna pesma
Pogledaj ka nebu, Sunce visoko stoji,
a još juče ga pokri oblak crn.
A tvoja se duša tuge boji,
tišti je i mori kao nekakav trn.
Pogledaj u grmove ruža,
još juče ih pokrivao sneg hladan.
Danas se cvetić mali ka nebu pruža,
veseo i srećan, a ne tužan, a ne jadan.
Zato ne brini, dušo mila,
posle kiše Sunce grane.
Ma koliko tuga velika bila,
jednom će da nestane.
Jer posle kiše, duga nebo krasi
i leptiri rašire svoja krila.
Tako i na tvom licu nek’ budu osmesi;
ne brini, sve prođe, dušo mila.
Neznanac i ja
Šetam ulicama svog grada,
dok se kiša u sneg pretvara,
na dlan mi pahulja prva pada,
tugu u osmeh pretvara.
Pitaš me: “Što ste tako sami?”
I pogledi nam se sreću.
Tvoje oči k’o zvezde blistaju u tami,
od pogleda tvog leptirići telom mi poleću.
Zbunjena, ne govorim ništa,
pogled skrivam ispod trepavica.
Osmeh neki čudan na licu mi blista,
dok mi pahulje rukom svojom brišeš sa lica.
Pričaš mi o sebi, dok hodamo lagano,
i moja ruka se čudom u ruci tvojoj nađe.
31
Više mi ne smeta kiša što pada gradom,
sve češće sebe u tvom oku nađem.
I bi mi žao kad pred kapijom mojom stadosmo
i što je opet prazna ruka moja.
Žar prvog poljupca osetismo.
Dve senke na zidu, jedna senka su postale.
Još dugo sam u mraku kraj prozora stajala,
pitajući da l’ ću te ikad sresti opet.
Što ljubih neznanca, nisam se pokajala.
Sve bih ponovo, zbog tebe bih prešla svet.
Pali anđeo
Prognani Anđeo iz raja
nema snage da poleti,
krila njegova nemaju sjaja,
ni u snovima više ne leti.
Tužna je to slika,
Anđeo što spuštenih krila stoji.
Nekada sjajnog, a sada bez lika,
sopstvene senke on se boji.
Leteo je nekada obasjan
ljubavlju Božijom bezmernom,
sad po zemlji hoda jadan,
ophrvan zlom i ljudskim jadom.
Usudi se Anđeo svetli da ženu voli,
ženu običnu, ljudskoga roda.
Svirepa, samo mu zada boli,
zavede Anđela, pa đavolu dušu proda.
A Anđeo osta’ slomljenih krila,
bez nade da će ikada da poleti.
Ej ti, ženo, prokleta bila,
nek’ ti se Nebo celo sveti.
32
Igra života i smrti
Na grani list nepomično stoji
u ovo jutro Sveto i sneno,
kao da svoje poslednje minute broji,
mirno, dostojanstveno, nemo...
Sunce kao svedok sa neba se pomalja,
dok sa grane list na zemlju pade,
žut, jadan i sveo.
I niko za njim ni suzu da pusti,
a bio je nekad mlad, zelen i veseo.
U zaborav listak vetar će odneti
i zima svojom belinom prekriće sve,
sve je samo igra života i smrti,
kojoj nikada ne možemo reći ne.
I doneće proleće novi listak neki,
što će na grani zelen ponosno da stoji,
ne znajući da tamo dole
usud zao i preki, sudbinu mu kroji.
Ne znajuć’ da će i on u dan Sveti
pasti u igri života i smrti.
Ne zatvaraj oči dok me ljubiš
Ne zatvaraj oči dok me ljubiš!
Kad oči zatvoriš,
ja nemam gde da se ogledam.
Zgasnu sve zvezde, utihnu slavuji, vetar stane.
Ne zatvaraj oči dok me ljubiš!
Želim da u njima vidim oka svog sjaj
dok ljubim te,
zvezdano nebo i malu lastu u letu.
Ne zatvaraj oči dok me ljubiš.
Nikada!
33
Nisam se ja zaljubila
Nisam se ja zaljubila…
Samo mi kolena klecaju kad ga vidim ili čujem...
Samo bih se utisnula u njegovu kožu, da postanem deo iste.
Njegov je miris vazduh koji dišem.
Njegov dodir, Sunce što me greje.
Njegove su oči najsjanije zvezde.
Njegov osmeh, duga posle kiše.
Njegov poljubac, nektar iz vrtova rajskih.
Ostanem bez glasa i daha kad me u zagrljaj stisne.
Kolena mi klecnu i gubim snagu u njegovoj blizini,
zanemim i samo bi’ da ga ljubim…
Nisam se ja zaljubila…
To meni šećer redovno pada, a on sladak, pa eto...
34
ramzes.blogograd.org
Ramzesova avenija
Aleksandar Latovljević
Ramzes
35
Ona je kriva za sve
Kažu da je Zevs imao dvanaest kćeri-muza, koje su inspirisale
umetnike. Ali, nepisana legenda kaže da je postojala i trinaesta, koja je
to radila tako što je terala umetnike da se zaljube u nju. Tako su nastala
najveća umetnička dela na svetu. Ali, ona nije uopšte bila svesna svoje
vrednosti. Penelopa - njeno ime je zvučalo tako otmeno. Zapravo,
njemu je sve u vezi nje izgledalo otmeno, jer je bio potpuno zaljubljen
u nju. Često je znao da odluta u veliki teatar na sredini avenije, u kome
je ona igrala. Tamo ju je bez daha gledalo hiljade ljudi. Ali je samo on,
ponekad, u mraku gomile, stojeći aplaudirao, dok su drugi sedeli. Ali,
ona to nije mogla videti, niti čuti, od mraka i buke. K’o Španjolka u
zanosu flamenka, sa belim cvetom u crnoj kosici tu, odmah iza uha.
Lakiranim cipelama s visokom potpeticom, uz zvuk kastanjeta, njena
crvena haljina se vrtela oko nje, dižući se visoko iznad kolena, nežno
dodirujući unutrašnju stranu butina. Mirisne vlasi lepršave kose
mazile su gola ramena, a rumeni obrazi stapali s bojom odeće. Bio je
tako ponosan na nju, na njenu lepotu i na to što mu se od svih baš ona
svidela. Ponosan na činjenicu da je umeo da izabere ekstremnu retkost.
Umeo je u njoj da vidi dalje od onog što može oko da vidi. Od onog što
je u stanju ona sama da vidi. Zato što jeste bila posebna, jedinstvena
u svakom pogledu, kao njeno pojavljivanje na toj bini, prvi put pred
njegovim očima. To rađanje ljubavi u njemu prema njoj, kao nastanak
simfonije. On je bio Penelopin ‘tajni’ obožavalac. Komunicirali su samo
putem pisama i on je u njoj uspeo da postane neko ko sluša njene reči
zaista, a ne samo da čeka svoj red da govori kad ona završi. Nekako su
imali slične duše, iz kojih je trebalo dozvati davno zaboravljeni smeh.
Možda je neko i imao smelosti da kaže Penelopi kako ona nije ništa
posebno, tek prosečna igračica. Ali za njega, ona je bila jedini razlog
ponovnog buđenja i odlaska u veliki teatar. Jedino tamo je bio srećan,
sedeći u zadnjim redovima.
Zamišljajući da plešu zajedno, dok miris njenog vrata izaziva u
njemu onu divljačku požudu, da joj usnama pređe preko celog tela. U
Penelopinoj duši bilo je iskonske dobrote, za koju je on mislio da ne
postoji više u devojkama. Ona je bila svesna sebe samo mentalno, ali ne
i fizički. Iako je imala telo zanosno k’o labud i tu dobrotu pronašla je i
ona u njemu, iako je on bio predator zbog drugih, koji su ga napravili
takvim. A ona je videla da u njemu postoji i... naivno smešni “Forest”!
36
Samo njoj na dar
Pomisao na tebe mi peče hladnoću samoće, k’o vrući kesteni nežnosti
u ruci. Dođi i vodi me tvojim laganim koracima pažnje, što u meni
ostaviše traga k’o košute u snegu. Uzmi me, da ti sreća danima zvoni kraj
uha, k’o zvono manastira starog, što na molitvu iskrenoj ljubavi poziva.
Pođimo zajedno putem radosti koji vodi u naša srca, k’o svi putevi sveta
u Rim prekrasni. Drži me za to vreme oko struka, da osetim toplinu
tvog tela, k’o sibirski nomad vatru ognjišta. Gledaj me tim očima lepim,
da u njima vidim odraz k’o u štitu srednjovekovnog ratnika. Rekla si
mi reči obojene iskrenošću, k’o taverne grčkih luka belom bojom. Za
njima pođoh, k’o za mrvicama hleba kad vrapčić poleti u zimu ranu.
Stigosmo ja i ti u ljubav našu sigurnu, k’o parna lokomotiva kad izađe iz
zadimljenog tunela. Uđosmo u grad naših duša, koji smo stvorili daleko
od svih, k’o u grad američkih stepa. Dalek od tuđih pogleda, kako nas ne
bi mogli povrediti. Samo sa salunom, u kome ćemo se pojiti nežnošću,
na kome će kaubojska vrata uvek biti spremna da nas dočekaju. Samo
sa malenom bankom, u kojoj ću čuvati moje navjeće blago, srce tvoje.
Eto me, tu sam i volim te, k’o Pariz svoj Ajfelov toranj, ne dam te, k’o
samuraj svoj ponos. Čuvam te, k’o polarna medvedica svoje meče,
grlim te, k’o Atlantik ušće Amazona. Ljubim te, k’o Afrika slobodu,
udišem te jako u sebe, k’o miris čaja iz provincije Sečuan. Trebaš mi, k’o
Tibetanskom monahu svoja vera. Želim da mazim te, k’o topla morska
struja veliki koralni greben Australije. Tvoj glas je sada u meni, večan
k’o odjek unutar egipatskih piramida. Tvoje misli mi dušu ukrasiše,
k’o Kalemegdan Beograd, čak i dobrota tvoja zaživi u meni glasno, k’o
himna na usnama. Radost se zaleprša, k’o zastava na jarbolu. Spojismo
se u jedno, k’o praznik i nedelja, da osvetlimo ljubavlju našom ceo svet,
k’o Teslina naizmenična struja. Spojismo se u jedno, k’o bajka i usnulo
dete, da svet od mašte u stvarnost stavimo. Zavolesmo se ludo, k’o ljubav
i čežnja, k’o nota i dirka klavira, zavolesmo se jako... I to ne ume da
razume svako.
37
Ko jedna moja priča stara o ljubavi novoj
I pogled taj tvoj strašni ne želi se zaljubiti i u ljubav razočarati.
I duh u nama, što tajne je skrio, o, gospo moja, tvoje suze razoriše
zemlju. Ratovi počeše u kraljevstvu mira. Svi vitezovi poželeše da
pokažeš na njih. O, radosti, kad bi oni izabrani postali. Da im se iznad
glave lude stvori oreol anđeoski, uz senku što princezu je skrila. Princezu
sa srcem od žada. O, ljubavi žarka! Ti, tako čedna, večito bežiš, lutaš
nebom. O, ljubavi, što te nikad ne upoznah. Pa da dragu princezu, od
meda skrojenu, stavim u pesmu, da živi večno, kao Sunce moćno. Kad se
svet i onako vrti oko nje. Nespokoj što sinoć me poseti, k’o starac vinu,
spreman nisam bio. Već sam oči te, u kojima je plavetnilo gutalo na
hiljade davljenika, snio. Snio ljubav tvoju, što k’o plamen paklene vatre
pržio je mnogo koraka bučnih, kad s krvavim nogama hodili su tebi. A
ja? Dolazim ti tiho, k’o list što pade zemlji iz koje je i drvo niklo. Kako li
izgleda družiti se sa srećom tom važnom, o kojoj svi zbore? I prosjaci na
ulici, i žene iz dućana svakog, i drvoseča jaki, ali i vitez uzdignuti, što na
konju mirnom pravio se hladan. Snaga je u meni, u maču, u buzdovanu
šestopercu. Al’ u duši, k’o sneg ruski mi sledi srce, željno obične topline
zamka tvog. Zamka okruženog zidinama, k’o grožđe što nepca jedi,
bodljikavom žicom. To srce je slabo, iako prežive i ratove i izdaje. Čak
i bolesti, samo za plavetnilo očiju njenih koje me vuku dnu, nikakvog
leka Bog dragi ne izmisli. I soko moj verni na ruci stoji. Da može, zborio
bi. Kako to, čuda gle, vitez od stene posta žrtva od stakla? Što svakim
trenom novim može pući na delova stotinu.
I opet bi na svakom razbijenom delu tela mu nepostojećeg stajao
njen lik. K’o sam Bog u umu vernika, kad praznikom u crkvi oni gledaše
'razapetog' tamo gore. Ranjiv, a željan njenog dodira. Što k’o utvara, u
bajkama za decu izmišljena, katkad noću me pomazi po licu, na kome
ostavi trag jasan. K’o što zvezda je jasna noću beduinu, pustinje prazne,
s kojom delio je samoću. Tražilo je izgubljenu hrabrost ovo ludo srce
moje. Tražilo nikad upoznatu ljubav, što krije se k’o jelen od sačme lovca
u jutro rano. Frustracija u stanju što blaženo ne bejaše. Svi padosmo
pod noge joj čarne i zanosne. Da l' od Mikelanđelove ruke izvajane?
Zbog gladi za usnama joj slasnim, k’o što slasne su reči njene. Gledah u
noge svoje kako gazim sve pred sobom, kao valjak breze mile i čedne.
38
Zamislite, dragi vitezovi moji, planine moje. Među vama proradi vulkan.
Ljubav se krila iza običnog stiha. Trebalo je baciti mač i latiti se pera.
Roditi reči u stihu, što ljubav opisaše. Kad otvoriće se vrata od čelika, gde
ista je ta ljubav zarobljena bila. Ući ću u srce tvoje, gde plamen jede sram
i, valjda, ponos moj viteza. Ostaću u tvojim rečima k’o božije zapovesti
u steni urezane. Ploviću u tim plavim očima, gde čekaćeš me, kao sirena
morska na žalu davljenika s barke potonule. Ostaću u pogledu tvom,
skriven ljubavlju za kojom svi vitezovi sveta tragaju, ostaću... Večno.
Jedači snova
U sezoni smrti ja zaključan među živima, iako ne potičem s ovoga
sveta. U bajkama ljudi ja ne videh isti kraj. Veštica me JESTE otrovala.
Video sam i tebe. Bila si od leda, a oni su te dodirnuli tim prstima koji
tope, iako je to zabranjeno.
Ne razumem šta si ti, embrion laži ili istine? Čujem u daljini njištanje
konja. Jahači apokalipse. Čudovišta bez lica. Za petama su nam.
Ti plačeš, ali iz očiju ti teku reči. Skamenjene statue lažnih svetaca
gledaju te s visine. Oni osuđuju. Dozvoliću da mi zapale krila, da me
nateraju da ostanem ovde, među ljudima što ‘mesto srca imaju klopku.
Dozvoliću da postanem živ. Ali, nikada neću dozvoliti da ti diraju snove,
da ti diraju usne - od leda. Sagradiću oko tebe štit, od Kineskog zida
veći, da bi mogla i dalje sanjati. U sezoni smrti progutaću sebe i pobeći
od živih, jer ne potičem s ovoga sveta.
Snežna pahuljica
Otkud na meni (S)nežna pahulja usred leta? Eto je, baš tu, na
stomaku. Gleda me 'ledenim' očima i smeši se. “Pa šta ćeš tu, na meni,
kad sam vreo k’o vulkan posle dremeža? Istopićeš se!” A pahuljica reče:
“Da, ali ću onda biti u tebi.” Pahulje nekad dođu nenadano, samo što
se pod ovom istopih ja, više nego ona. Tu pahuljicu, koja me hladi u
vrućini drugih ljudi, zapravo volim više nego što nekom, pa i njoj, smem
priznati.
39
Samo za tvoje želje
Baš mi bilo dosadno, pa sam se malo igrao rečima, koje dok čitaš,
povremeno zabaciš glavu unazad, zatvoriš oči i pustiš me unutra.
Sinoć sam opet dobio moć da letim, dospevši do tvog sna. Ti, tako
izazovna u svilenoj izgužvanoj spavaćici, dok ti jedna noga gola.
Ležiš predana sopstvenim mislima. Gledam dok spavaš, ali ne volim
što ti ne vidim oči, čijim pogledom se gladno hranim svakog dana, k’o
infuziju u krv da dobijam. Ali, ipak si lepa u svom svetu snova. Deluješ
tako nežno ležeći na bezbroj jastuka. Dok vetar leprša tvoje zavese, šiške
ti padaju preko malenog nosa. Nesvesno kijaš, jer te golicaju, ali i u snu
osmeh ne napušta to lice, koje bi svaki osuđenik na smrt voleo poslednje
videti i otići na onaj svet s lepim sećanjem. Lepa ti je i soba. Imaš taj
smešni pokrivač i crvenu lampu iznad kreveta. Izlakirala si samo jedan
nokat na nozi, valjda da vidiš boju.
Noćas si zaboravila da upališ radio, kao da nesvesno ne želiš da išta
ometa tvoje snove. A kakav je bio tvoj san?
“Družila su se dugo ta čudna bića nalik čoveku, ali vremenom nešto
se promenilo. Nisu nikada upoznali to što su nazvali ljubav. Ti pećinski
ljudi su u početku samo produžavali vrstu, kao i životinje. A onda se
jednom slučajno desi nešto. Mužjak je mirisao ženki usne, jer je ona
jela ljubičice, a njemu je bilo ineteresantno da to onjuši, taj novi miris. I
kad se približio, usne im se slučajno dodirnuše. To im se mnogo svidelo
i počeli su da osećaju nešto novo. Vezani na jedan drugačiji način. To
novo osećanje nazvaše ljubav!?!
LJ - za ljubičice koje je ženka jela, U- za usta koja su na njih mirisala,
B - za za bol koji su osećali kada to ne rade, A- za prvo slovo koje
progovoriše pri uzvikivanju od zadovoljstva, iako pre toga nisu uopšte
govorili i V- za veru u to novo osećanje, koje će živeti večno. Od tada,
mužjak postade muškarac, a ženka žena. Vremenom se stopiše u jedno,
k’o dve sante leda u jedno more.”
Eto, to sam video u tvome snu, iako bih voleo da jednom stvarno po
obali jezera od tvojih želja šetamo pse, budemo sami, kao da svet više ne
postoji, ali to su moji snovi. O njima nećemo sad.
40
Znate li šta je to Sunce ?
Sunce je izvor života, toplina Sunca nam miluje kožu kad je hladno.
Zbog te sjajne zvezde kosmosa se osećamo živim, zbog Sunca se rađamo,
da bi ga čitav život gledali u oči s ljubavlju i govorili mu “Hvala ti što
postojiš, što što si uvek uz mene”. Da li bi ikada nekom’ palo na pamet
da povredi svoje Sunce koje voli, iako mu je ono svrha života? Zato ga
treba štititi, jer je jedinstveno, retko. Ne pružaju mnoga Sunca život
i sreću. Znaš li sada zašto sam te nazvao Suncem svojim? Zato što si
ti moja ljubav, duša moje duše, zbog koje se jedino osećam živ i radi
koje živim. Ništa na ovom svetu ne može biti važnije od tebe, niti te
iko sme povrediti, jer ja svoje Sunce čuvam kao srce svoje, u kome je
od prvog sjaja. Shvataš li zašto ne volim kad neko Suncem svojim zove
nekoga za koga to ne misli stvarno? Taj atribut se ne sme olako uzimati
preko usta. Još uvek ne znam da l’ postojiš. Zamislio sam te takvu da
je nemoguće da takva bude sama, baš zbog toga što Sunce nikad nije
samo. Ali, iako te još nisam pronašao, za mene si već moje Sunce. Već mi
svojom toplinom kožu miluješ, već se zbog tebe osećam živim i znam da
sam se zbog tebe rodio. Da te gledam u oči s ljubavlju, da sam zahvalan
što postojiš u mom životu. Što ćeš uvek biti uz mene, a ja ću te zauzvrat
čuvati, jer si svrha mog života, jedna jedina - moje Sunašce.
Sunce se ne može čuvati i gledati na isti način kao druge zvezde. Ako
si ti moje Sunce, ja znam da te moram gledati kao da si ti jedna jedina
na celom svetu. Da ti moram po licu osmeh iscrtavati, da ti moram
po duši pisati nežne reči moje ljubavi, od koje i noću sanjamo ono što
danju živimo. Da nikad ne bi prestalo, da nas ni san ne bi razdvojio.
Želim da se vežem za tebe, k’o protestant za drvo, k’o lepak za papir, k’o
majka za tek rođeno dete, hoću da večno ostanem u tebi. U tvojoj duši je
divno, hoću da me kupaš svojom dobrotom, dok prelazim penom svojih
upornih pogleda preko celog tvog tela. Da osetiš drhtaj tela kad moj tihi
šapat te pita “Sunce moje, je l’ ti lepo?” Dok se mazimo, ploveći svetom
ljubavi koji smo stvorili od naših tela, od naše iskrene zaljubljenosti,
koja se borila za nas još od postanka vremena.
Bez svog Sunca ljudi bi bili u večnom mraku, izgubljeni, prepuni
loših osobina, sumnje, zavisti, ljubomore, podlosti, pokvarenosti,
jednom rečju, bez ljubavi, jer ljubav je vaše Sunce. Kad ti kažem da si
41
Sunce moje, znaj da je to jer te volim celim svojim bićem, jer sam bez
tebe u večnom mraku sam, uplašen, smrznut, a ja hoću da me greješ,
da me miluješ svojom toplinom kad se stopimo u jedno, da više nikad
naša srca ne osete tugu mraka. Zagrli me sada, najjače što možeš. Hajde
da se ljubimo, samo da se ljubimo, dok ceo svet ne vidi kako se Sunce
voli, kako se gleda i kako se štiti. Neka tvoja sreća sine planetom, što će
ceo svet znati da si ti to moje Sunce, što te čuvam i volim najnežnije,
najmilije, onako kako si to zamišljala kada si pisala prvi leksikon ljubavi.
Sećaš li se šta si tada sebi rekla? “Nek’ me voli kao da sam Sunce, nek’
se topim dok me gleda, nek’ mi sve drugarice kažu da sam najsrećnija
u celoj školi.” E, pa i potraga za Suncem je škola, škola života. Jer, kad
si u mraku, nije Sunce sve što sija. I Mesec sija, pa, naizgled, deluje kao
Sunce, al’ on ne miluje toplotom kožu, niti je izvor života. Pronaći ću te,
da bi ti pronašla sebe, da bi shvatila da si TI to Sunce. Da si jedina vredna
moje ljubavi, mojih reči i misli koje će tvoju dušu dignuti iz mračnog
ponora gore na nebo, gde ti je i mesto. Da bi mogla sijati za mene, da
bi ti meni mogla život dati, a onda će taj život moj za tebe ukrasti celo
jato galaksija, da bi u njemu stvorili ljubav, dovoljno jaku da od sreće i
moje Sunce zaplače. Znate li šta je to Sunce? Sunce je zvezda koja nekad
zaplače od sreće što je volim toliko da bih za nju dao celog sebe, sa sve
dušom, istog trena, bez sekunde dvoumljenja. Jer bi samo jedna jedina
sekunda premišljanja značila da to nije ljubav vredna Sunca. Sunašce
moje, naći ću te, jer za moju veliku ljubav prema tebi čitav kosmos je tek
džep u koji bi stala ova priča, ne znam kako, ni zašto, u duši mi malopre
nastala.
Budi bogatstvo moje
Celog života nosim skrivenu ljubav u sebi, k’o olimpijsku baklju kroz
život, tražići srce u kome ću plamen zapaliti, da večno gori, da večno
voli. Moje najveće bogatstvo postaćeš ti, čim te od tuge kupim, s dva
groša posvećenosti tvojim snovima. Vodiću te na onu livadu spokoja,
koju krase maslačci i bele rade, al’ to samo dok ti ne stigneš i postaneš
najveća lepota prirode. Danju ćemo ležati goli u cveću, koje će poželeti
da miriše kao tvoja nežna bela koža. Da, tako je, miris cveća je ništa
42
prema mirisu kojim ti telo odiše. Ljubiće nam se usne, obećao sam im
to. Živećeš svoj san prvi put, a osmeh tvoj će oblake rasterati, da bismo
noću sa te livade mogli gledati zvezde kako gledaju nas sa nebesa. I
svaka zvezda poželeće da siđe, da se nastani u oku tvom, koje ima lepši
od njih sjaj. Čuće i ptice tvoj glas, kad mi kažeš "Mazi me i dalje", pa
će me i one pitati gde sam te pronašao, jer im se od tvog glasa i pilići u
jajima gnezda toplog raspevaju, iako Sunca još videli nisu. Eto ga i vetar,
došao da ispita mekoću tvoje kose. Misli da sam ga slagao, ono ‘juče’, kad
sam mu pevao o kosi tvojoj, što mekoću vilinih krila ima. Vidi je, sad
se i bubamara odnekud pojavila. Rekoše joj maslačci da ti obrazi imaju
lepšu boju od njihovih krila, kad pocrvene dok te gledam u oči i kažem
da si ti moja radost, moja duša malena. Cela priroda se probudila, čak
se i jesen odložila da dođe kasnije, da bismo mogli uživati u bojama još
malo. Imam šestolistnu detelinicu koju nosim sa sobom. Jedinstvena je
baš kao ti, pa rekoh vetru da je nosi nekome da sreću donese. Ja sada
imam koga da mi sreću donosi svaki dan. Imam tebe, da budeš moja
amajlija, što dobrotom tera sve loše od nas, daleko u prošlost bez boja.
Lepo je na našoj livadi i mi sami u travi. Imam tebe na grudima, koža
nam se miluje telom o telo, duša nam se raduje dušom o dušu, prsti
nam se igraju. Maslačci se skupiše oko nas, kao da nas pokriše, njihov
mekani dodir na leđima tvojim, spojismo se s prirodom. Čujem kao
da i sama zemlja govori. Šta su joj to ljudi uradili, zagadili i dušu njenu
i dušu svoju. Gde je nestala ljubav iskrena? Ja sećam se kako izgleda
voleti nekog kao da svet ne postoji oko mene, sem nje, moje voljene.
Kako izgleda ljubav u svom trenutku rađanja, a ne ovo što je u nekima
danas postala. Zapamtio sam kako te treba pažljivo čuvati, da bi mogla
reći sebi da te volim više od života mi, bez tebe praznog, k’o bačva bez
vina; svrhu sebi ne vidim ako nisi u meni, u mislima mojim. U šta smo
se to pretvorili, kad je nekome čudno da još uvek na ovoj planeti postoje
ljudska bića koja od ljubavi i za ljubav žive, baš u onom obliku u kome
je nastala. Nismo mi došli sa neba, došli smo iz same Zemlje. Spojeni
sa vazduhom, vatrom, vodom, zemljom. Mi smo deca željna prirode, a
prirodno je da onu koju volim čuvam kao cvet miris svoj, jer šta je cvet
bez mirisa kad ostane, šta sam ja bez ljubavi?
I nikad ne zaboravi, van moje livade je ‘‘veštački’’ beton, siv i bez
mirisa, bez bubamara, cveća, bez naših golih dodira i pogleda, u njemu
43
se moramo kriti odećom što skriva našu dušu romantičnu. U njemu
smo k’o i svi, osuđeni na ono što nije ljubav, već samo na nju liči. Celog
života nosim skrivenu ljubav u sebi, k’o olimpijsku baklju kroz život.
Mogu li je zapaliti u tvom srcu, mogu li vatru probuditi da večno plamti
u tebi, da večno voliš i budeš voljena ljubavlju kakva je bila na rođenju
svom? Imam dva groša posvećenosti tebi, za snove tvoje; mogu li te od
tuge kupiti, pa da postaneš bogatstvo moje?
Ne dam te njima jer su pakosni
Ljudi postaju ono što sanjaju - kaže stara indijanska izreka plemena
Odzibva. Ja, Indijanac na dalekom severu, u divljini prirode, daleko od
civilizacije, daleko od tebe. Ali, kad mi pričaš, kao da te za ruku držim,
kao da te čvrsto grlim i ne dam te. Iako nikada nisam čuo klasiku, kad
vidim tvoje iskošene oči, odzvanjaju mi u glavi Mocart, Bah, Vagner, a
ne znam šta je to.
Tvoje srce je iskreno, još neiskvareno. Kakva retkost. Beli medved,
što izumreće zbog lažnih ideala dana. Stvorismo naš mali svet, zatvoreni
u vigvamu. Sklupčani kraj tihe narandžaste vatre, u kojoj pucketaju
naše želje, ogrnutih tela samo u krzno bizona. Osećaš spokoj, jer nam
se duhovi spojiše u jedno. Ali, ako neko pokuša povrediti moju malu
crnokosu skvo, iskopaću ratnu sekiru, sesti na konja divljine i otići u
rat. Jer, ona mi je potrebna više od sopstvenog života, nešto što prosti
crvenokožac, kao ja, ne ume objasniti. Ali, senka belog čoveka se nadvi
nad našim plemenom. On će pokušati da pusti zimu u naš svet, da donese
puške, viski, zlobu, kako bi zapalio ono naše drvo što tesali smo zajedno.
Ali ih ne smemo pustiti u naš vigvam, uzeće nam sve! Mokasine koje ne
koriste, perjanice koje ne nose i duhove totema u koje ne veruju. Ali,
tvoje upletene duge kike i dalje viore na vetru. Oči ti sijaju. Radostan mi
život uz tebe i što te uopšte poznajem, što mi dozvoljavaš da ti budem
prijatelj.
44
behappy.blogograd.org
Vatromet emocija
Milana Petrov
Behappy
45
Uzaludni snovi
Nadala sam se da ćeš me čuvati,
negde duboko u sebi,
da ćeš me ljubiti, da me nećeš gruvati,
da ću svoju ljubav dati samo tebi.
Želela sam večnost, a i šta bih drugo?
U kristalno plavoj haljini ja te sanjah
kako mi dolaziš. I čekala te dugo,
za tobom trčeći, samo tebe ganjah.
Uzalud mi snovi, kada tebe nema…
A neka se tišina prosula baš svuda,
nije nada mrtva, al’ duboko drema,
nema više magije, a nema ni čuda.
Putovanja s tobom uspomene ostaju
i ponekad tako ranjavam i sebe,
sećanja me često tada proganjaju,
kada u sadašnjost dovučem i tebe.
I razara, eto, ta stara bol,
onda ćutim, slušajući tamu,
pa tišina katkad odsvira d-mol,
ostavljajuć’ me uplakanu, samu.
Ne znam bez tebe da krenem,
ali život nikad ne pita za put,
ja zato tugu za srce ne denem,
već sreću vezujem za svoju skut.
A tako si blizu... Pitanje je zašto.
Ali pošto boli, nije da se pita,
pa istinu brzo prekrivam i tašto,
da se sa usana samo sreća čita.
46
I nemoj me više proganjati stalno,
jer prošlost si sada, neka, tako budi,
sve je sada prošlo, sve je banalno,
sada želim drugog prislonit’ na grudi.
Znam
Znаm, kišićе dаnаs kао i јučе
i nеću višе čuti tvоје rеči...
Dа kаžеš: “Vоlim tе i vоlеću tе, lučе!”
i znаm nеku prаzninu kоја u mеni јеči...
Znаm, dаnаs је mаglа i strаh mе hvаtа
dа tvоје mе оči nе žеlе višе,
dа si zаključао svоgа srcа vrаtа
i dа ćе iznоvа pаdаti kišе...
Znаm, bоli mе i bоlеćе јоš dugо,
tvој оdlаzаk u mеni оstаviо је trаgа,
sаd zа tеbе imаm nоvо imе,
nаzvаću tе “Tuga”,
iаkо јоš sаnjаm dа budеm tvоја drаgа.
Znаm, svаnućе opet, iаkо nе žеlim
i bićеš iznоvа оd mеnе dаlеkо,
žеlim tе zа sеbе - а nе dа tе dеlim,
а tеbе, mоždа, imа druga nеka.
Znаm, vоlеlа sаm tеbе
i nоćimа zаtо prоlivаlа suzе,
zbоg ljubаvi pоnеkаd zаbоrаvljаlа nа sеbе
i nоći mi zаuvеk tvоја dušа uzе.
Znаm, uskоrо ćе zimа, uskоrо ćе snеg
i mоја ćе dušа zа tоbоm dа pаti,
а prе nеgо štо zаuvеk оdеm u bеg,
pitаm sе, dа li ću sе оpеt tvојоm zvаti?
47
Greh
Sanjam pepeo koji se pretvara u žar
i dva krupna, zelena oka...
Sanjam kako si ona životna čar
i neka želja u meni, duboka...
Sanjam pakao, dane bez tebe,
sanjam tugu i sreću kako se jure,
kako ti na dlanu poklanjam sebe
i prolaznike u daljini kako nekud žure.
Znam da vreme ne može da se vrati,
da popravim reči izgovorene,
a da li patnja može da se skrati,
il’ su istine već prolivene?
I znam da nemir u meni raste,
da sam kriva i grešna;
pod nebom ovim, gde lete laste,
priznajem da sam bila smešna.
Tonula jesam, sa lažima svojim,
grešila puno, trunula sama
i tako počela sebe same da se bojim,
bez imalo sreće, čak ijednog grama.
Ja nemam ništa, osim loših karata,
al’ ponekad želim da igram sa njima.
“Na sve il’ ništa”, replika mi beše,
sa puno cike, vriske i dima!
Hoću da gubim, da treskam o pod,
da isplatim sve što sam zgrešila nekad,
pa da mogu pod nebeski svod
da krenem mirno i zaboravim svoj pad.
48
Put
Izlizane su ove moje cipelice
i šešir mi na tugu miriše…
Ali ja čuvam u sebi ljubavi,
za dane koji se vuku.
Po kiši,
snegu,
suncu…
Čak i vetrovi kada duvaju,
ja ću misliti,
zamišljati,
sanjati,
onaj savršeni momenat.
I onda, neće biti važno
da li su cipelice izlizane.
Važno je da ima snage
za trčanje
u pravi zagrljaj.
U meni ima sreće,
radosti
i pomalo bola.
Ja znam da želim,
želim da znam.
Ja sam tu i tamo
svačija a ničija, u stvari.
I kiša mi ne može ništa.
Niti pljusak uvreda,
omalovažavanje,
ni izbegavanje.
Ja sam kamena.
Ali ima u meni…
Neke neverovatne,
neobuhvatljive
49
volje.
Za svakim novim
danom,
za osmesima,
za ljubavlju.
I žedna sam
pravih stvari.
Ali znam pronaći ću svoj izvor.
50
Isečci iz niskog leta
Veljko prelаzi prstimа po tipkаmа klаvirа, zаgledаn u jednu tаčku
iznаd njegа. Teško diše, kаo dа gа nešto u grudimа steže. Njegovi
uzdisаji odjekuju u sobi, po podu su rаzbаcаni pаpiri sа notаmа, neki su
izgužvаni završili po ćoškovimа.
Pred očimа mu se odjednom pojаvljuje bledo lice Tаre. Njene svetle,
plаve oči, koje sijаju nа Suncu. Njen nos, koji se lаko mrštio kаdа joj
nešto nije godilo, tugu u njenim zenicаmа kаdа je odlаzio.
“Vrаtiću se, sunce moje”, šаputаo joj je, gutаjući suze. I tаko bi se
rаstаjаli, mesecimа, dok je učio po belom svetu, kultivisаo znаnje po
Berlinu.
Nаslаnjаo bi šаku nа prozorsko stаklo vozа, а njenа bi popunilа one
prаznine među njegovim prstimа sа suprotne strаne. I odlаzio bi voz
jureći, а Veljku bi se još dugo pričinjаvаlo da u jurnjavi užurbanih ljudi
vidi njene plаve lokne. Setio se njenih krupnih očiju, koje su bile pune
suzа kаdа joj je rekаo dа je diplomirаo i dа se seli u Beč. Bilo je toliko
sreće i tuge izmešаno u njenom osmehu. Rаdosti i bolа. Nije moglа dа
uzdrži suze. Prosule su se kаo biseri sа pokidаnog lаnčićа nа vrаtu lepe
devojke.
“Pođi sа mnom”, molio je. U njegovom glаsu se prepoznаvаo očаj.
I gorki ukus u ustimа, koji nikаdа neće zаborаviti, kаdа je odrično
odmahnulа glаvom.
Još sаmo jedаn dogаđаj ih spаjа, svаdbа njene sestre u Kаliforniji. I
ondа će se zаuvek rаstаviti, svаko će svojim putem poći.
***
Vrištаnje. Nаdeždino srce ubrzаno lupа. Mrаk je okružuje, onа kаo
dа trči u krug, ne može dа se zаustаvi. Kočnice ne postoje. Igrа nа život
ili smrt.
Onа žmuri. Zаpušаvа uši šаkаmа i kаo kаdа je bilа mаlа, glаsno
govori “Lа-lа-lа-lа!”. Sve glаsnije i glаsnije, kаo dа želi dа nаdglаsа ono
iznutrа, što je pritiskа, što joj ne dаje mirа. Glаsovi u njenoj glаvi, neki
blesаvi osećаj krivice i, odjednom, uplаkаnа pаdа nа pod. Jecаji. Ali više
ništа nije u njenim rukаmа. Krаj je već tu, sаmo što Nаdeždа ne želi dа
gа prihvаti. Stvаri ne sаgledаvа reаlno, ostаlа je zаgubljenа u prošlosti.
”Tаmo negde”.
51
Oni koji su je poznаvаli pre udesа, više nisu mogli dа je prepoznаju.
Bilа je jedаn od nаjboljih menаdžerа u uglednoj firmi. A sаdа je dospelа
do duševne bolnice.
Nije moglа dа se izbori sаma sa sobom. I tаko je to sа velikim ljudimа
- brzo dotаknu dno, а što je nаjtužnije, u većini slučаjevа se više nikаdа
ne podignu.
U njenim pomućenim mislimа se izvijа neki tаjаnstveni osmeh.
Presecа se slikа, kаo dа se gubi. Lice je u mаgli, аli onа uspevа dа gа
sаgledа pаžljivo. Njenа Snežа se smeši, kаo i uvek. Njen optimizаm joj je
uvek pаdаo kаo melem nа rаnu, ohrаbrenje, nešto bez čegа nije moglа
dа osmisli svoj dаn.
Sećа se kаko su kаo mаle grаdile kule u pesku. Još tаdа, Nаdeždа je
bilа uverenа dа će joj Snežа ostаti zаuvek “prvа do srcа”. Drugаricа zа
koju je vredelo dаti i život.
I eto! Njihove rаdosti, kаdа su čule dа poslovno, аli zаjedno, putuju
u Kаliforniju.
***
Veljko je bio jedаn od onih putnikа kojimа prtljаzi nisu bili potrebni.
Nosio je nju, njegovu Tаru, uvek u srcu. I note su mu bile izmešаne po
mozgu. On je non-stop u glаvi imаo neku melodiju, kojа se neprestаno
vrtelа, menjаjući ritаm s vremenа nа vreme... Svаkoj stvаrčici je
dodeljivаo po neku notu, sve gа je inspirisаlo. Uglаvnom su njegove
melodije bile ritmične, brze, kаo i njegov život, interesаntаn i brz.
Ali i dinаmični ljudi ponekаd žele dа se skrаse. Kаdа pronаđu svoju
mirnu luku.
Njegovo mesto pod suncem bilo je uz Tаru. Dok je pisаo, sаnjаo je
o njoj, o potencijаlnoj porodici, zаmišljаo je mаle blizne dečаke, opijen
mirisom njene kože.
Čаk i u tim momentimа, kаdа se pаkovаo dа otputuje u Beč, znаjući
dа će uskoro sve biti rаščišćeno sа Tаrom, on se prisećаo onih ideаlnih
momenаtа, poljа livаdskog cvećа, njene ruke u njegovoj, sаvršenih
osmehа i dodirа koji je lečio svаku bolest. Gubeći se u sećаnjimа,
zаborаvljаo je nа sаdаšnjost. Grаdio je sebi oаzu u kojoj se osećаo dobro.
Tek kаsnije, kаdа bi sаgledаo stvаri iz onog prаvog uglа, obuzimаlа
gа je nostаlgijа i teške misli su mu se motаle po glаvi. Voleo je po prvi
put u životu, odustаo bi od svegа, sаmo zа nju. Ali, njeno odbijаnje gа
52
je nаterаlo dа se zаmisli. “Vredi li?”, bilo je pitаnje koje gа je već dаnimа
mučilo.
Izolovаn u sаvršenstvu prošlosti, izgubio je pojаm o vremenu. Dаo
je obećаnje dа će joj biti prаtnjа, dа će zаjedno sа njom u Kаliforniju nа
svаdbu, аli pod uslovom dа se po povrаtku dostojno rаziđu.
Čini se dа je Veljko zаborаvljаo poslednji deo dogovorа.
***
Kikotаle su se čim su zаuzele svojа mestа u аvionu. Već posle nekoliko
sаti, jednа od njih će biti mrtvа. Dа je to tаdа znаlа, Nаdeždа bi moždа
steglа Snežu čvrsto u nаručje. Moždа bi joj reklа koliko je voli, dа ne
želi dа je izgubi. Dа je onа nešto nаjbolje što joj se dogodilo. Ali, bilа je
nemoćnа.
Dаnimа posle nesreće je sedelа nа njenom grobu, govoreći joj o bolu,
o prošlosti, o prokletstvu. O аvionimа u kojima se više nikаdа neće
popeti međ’ oblake. O prаvom prijаteljstvu. Pričаlа joj je o gubicimа.
I ti njeni rаzgovori su postаli toliko uobičаjeni zа nju, dа ih je kаsnije
nаstаvljаlа idući kući, niz Aleju Herojа, prolаzeći pokrаj tužnih vrba,
koje kаo dа su joj se klаnjаle i tugovаle sа njom, аli i zа njom. Šetаjući niz
tesne ulice velegrаdа, govorilа je... Ljudi su se smejаli, čаk se i ne pitаjući
kаko je dospela u ovo stаnje, iz kog nemа povrаtkа.
Opet joj se ocrtаvа lik nаjbolje drugаrice pred očimа. Onа je tu,
sаmo što je ne dodirne. Sećа se nje, u onom trenutku kаdа joj je reklа
dа je položilа vozаčki ispit. Osećа miris rаdosti kojа se širilа tih dаna
u njihovom okruženju. Sećа se Snežinog prvog poljupcа i njenog
uzbuđenjа sа kojim je trčаlа prаvo u Nаdeždino nаručje, kаko bi do
jutrа čаvrljаle o tome.
I više je nemа. Odjednom, slikа nestаje, kаo dа se televizor ugаsio.
Bledi slikа, аli bol još uvek prožimа sve iznutrа. On nikаdа neće nestаti.
***
Zаuzeli su svoje pozicije u ogromnom аvionu, vrаćаjući se iz
Kаlifornije. Posle nezаborаvne noći i vođenjа ljubаvi do popodnevnih
sаti. Nа neki nаčin, Veljku je sve to pružilo nаdu, dok je Tаrа još uvek
bilа prilično hlаdnа.
“Nedostаjаćeš mi”, šаpnuo joj je, stežući njenu ruku čvrsto, kаo dа je
predosetio dа će je zаuvek izgubiti.
Ignoriše pomisаo nа to dа je više nemа. Čuje se tužnа melodijа kojа
53
dopire od njegovog klаvirа. Nekа teškа, rаzаrаjućа i bolnа melodijа,
kаo dа govori o rаstаnku, o smrti, o trаgu koji nа njegа to ostаvljа. Kаo
dа gа peče iznutrа, on posustаje. Zаkаšljаvа se, teško diše i nа trenutаk
obustаvljа svirаnje. Ali, već idućeg momentа nаstаvljа, poslednju pesmu
posvećenu njoj. Ovim će zаuvek zаvršiti svoju kаrijeru kompozitorа. U
pokušаju dа iskomponuje ostаtаk svoje sudbine, sа prаzninom kojа vrišti
u njemu. I teško mu je, аli obećаvа sebi dа će izdržаti, još sаmo mаlo,
dok ne odsvirа “Oproštаjnu”. Poslednji tаkt. I on zаtvаrа klаvir sigurnim
treskom. I tаj će tresаk, mnogo kаsnije, dа mu odjekuje u mislimа. Kаo
pitаnje, potencijаlno kаjаnje i izgubljenа ljubаv.
54
mikser.blogograd.org
(ne)Prilika
Milan Janković
Mikser
55
Razgovor za posao
Pristajem. Pružam ruku, polažem svoju reč. Pristankom obećavam da
ću biti svoj samo onoliko koliko Vi smatrate da je potrebno. Obećavam
da ću, po Vašoj potrebi, biti Vaš uvek kada to od mene budete tražili.
Trudiću se. Gledaću da budete zadovoljni; tada ću verovatno i ja biti
zadovoljan. Moje zadovoljstvo ne mora da bude stvarno moje, u stvari,
biće to samo moja spoljašnja manifestacija. Ali, jedino to je važno.
Radiću sve što se od mene traži. Puno toga radiću nevoljno, kosiće se
sa mojim principima, ali to nećete videti. Baš suprotno.
Poštovaću radno vreme. Neću razumeti zašto je postavljeno da bude
od 7 do 17. Neću se buniti da ostajem i posle 17 i neću tražiti da mi
platite to. To može loše uticati na Vaše zadovoljstvo, a zbog toga ću se i
ja loše osećati.
Radiću i ono što nije moja struka. Tako ću Vam uštedeti neki novac,
inače biste za te poslove morali nekoga da platite posebno. I zbog
tih stvari bi trebalo da se osećam loše, ali verujte, nećete to moći da
primetite. Gledaću da se što bolje pretvaram i uverim Vas da je sve u
najboljem mogućem redu. To je osnov svega, taj red, osnov našeg
odnosa, kompletne slike koju ćemo pružati okolini.
Grešiću, znam. Ali znam da ćete to razumeti, pošto će to biti greške
iz najbolje moguće namere. To je cena mog neznanja. U tim situacijama
jedino ću ja biti glup i smešan, sa Vama to neće imati nikakve veze.
Udesiću sve tako da će se to ticati samo mene, sve ću učiniti da Vi to i
ne saznate. Ako baš ponešto i morate saznati, prvo ćete čuti od mene.
Garantujem.
Vrlo brzo ćete videti da niste pogrešili što ste mene odabrali.
Jednostavno, Vaša greška teorijski nije ni moguća. Sve je u meni i
do mene. Bolje rečeno, ako ste dobro postupili, to je Vaša zasluga,
ako sumnjate da niste dobro postupili, to je već moj deo u ovoj priči.
Odagnaćemo sumnju istog trenutka kad se i pojavi.
Imate potpunu slobodu u načinu na koji ćete me predstavljati Vašim
rođacima, prijateljima, poslovnim partnerima. Možete me slobodno i
ignorisati, ako će to doprineti Vašem ugledu, poziciji i ponosu. Možete
me u tim prilikama maksimalno naružiti. Sve je to, po mom shvatanju,
sastavni deo mog posla i ovog našeg dogovora. I mada nigde nije
56
zapisano, smatrajte da je to deo našeg džentlmenskog sporazuma.
Neću Vas masirati ukoliko, hipotetički, dođete u situaciju da baš
na kraju svakog meseca nemate para da mi platite. Ne. To su potpuno
prirodne situacije, verujte, ja računam sa tim. I ne samo ja, već i moja
žena, deca. Kriza je, mora se živeti sa tim. Sigurno ću gunđati, ali ću
to činiti u sebi i sve će se to zaboraviti kada stigne plata; smejaću se
tim situacijama. Smejaću se naglas, dobro je da svoja pozitivna stanja i
osećanja podelim sa Vama, bez obzira da li Vi znate odakle ona potiču.
Na kraju krajeva, zašto bi Vas tako nešto i interesovalo. Bitna je suština,
Vaše zadovoljstvo.
Ne znam, iskreno, smem li Vam reći kada neki zadatak ne umem da
izvršim? Ako Vi smatrate da je to nedostojno, molim Vas da mi to kažete
odmah, na početku. Možda je drsko što uopšte i postavljam ovo pitanje,
možda ga odmah i zaboravimo, kao da ga nije ni bilo.
Jesam vredan, ali sigurno je to nedovoljno. Uvek može bolje.
Iskren sam. Sigurno ste već stekli takav utisak, iz samog ovog našeg
razgovora. Jedino, ponekad, propustim po neki detalj da napomenem,
neku sitnicu koja se meni učini kao sporedna. Ali, to je stvar moje
nedovoljne inteligencije, pa i neurednosti. Verujte, tu nema ni trunke
zle namere. I spreman sam da sve odmah popravim, ako treba i iz
svog džepa. Vaše zadovoljstvo nema cenu. Bez njega nema ni mog
zadovoljstva. Možda Vam se učini da sam sebična osoba, više puta sam
spomenuo „moje zadovoljstvo“. Verovatno jesam sebičan. To bi trebalo
da ide na dušu mojih roditelja, koji su me tako vaspitali. Eto, njihove
propuste moram ja da plaćam. Nikako Vi, ili bilo ko drugi, jedino ja.
Odmor? Pa, koliko smatrate da treba. Ako ga moramo preskočiti, ni
to neće biti smak sveta. Ne. Ima vremena za odmor, na meni je da se što
bolje organizujem. To važi i za odmor. Sada, kada se dogovaramo, meni je
najvažnije da i o tome razmišljamo, a oko same realizacije dogovorićemo
se, onda kada za to bude vreme. Naravno, Vi ćete potpuno slobodno
odrediti „to vreme“, nemam nikakvih posebnih očekivanja. Mogu Vam
pričati lična shvatanja odmora, koja na neki način polaze od toga da
je odmor, u krajnjoj liniji, nepotreban, pa čak i štetan, kada posao ide,
kad je sve u zaletu, kada vas ponese energija sticanja dobiti i kapitala.
Izvinite na slobodi koju sam sebi dopustio da Vas gnjavim o tome.
Voleo bih da znam ko mi je šef, ko me zadužuje sa poslom. Vi? Lično
57
Vi? Priznajem, sada me je pomalo strah. Već osećam početak treme
kako me hvata. Pitam se da li ću biti u stanju, da li sam dovoljno dobar.
Verujte, sve do ovog trenutka nisam imao problema sa hrabrošću,
samouverenošću. Ali sada...
Mogu li, u početku, računati na Vašu pomoć? To bi mi mnogo
značilo. Verujte mi na reč, to će Vam se vratiti višestruko. Ne, neću Vas
nikako prekidati i ometati, videćete. Uvek ću se najaviti, dolaziću samo
tada kada mi Vi to dopustite. Taman posla da Vam ja prekidam trenutke
zadovoljstva.
Ne sećam se da li sam to pominjao do sada, ali verujte, biću Vam na
raspolaganju 24 časa dnevno. Ne zbog Vas, to je moje shvatanje posla,
to je moj odnos prema pažnji i časti koju ste mi ukazali i omogućili
mi da doprinosim Vašem, i naravno, mom zadovoljstvu. Možda grešim,
ali verujte, u bilo koje doba dana ili noći ja sam dostupan, spreman da
reagujem, da dođem, da odem gde treba i završim sve šta treba. Dovoljno
je samo da kažete i nakon toga možete biti bezbrižni. Smatrajte da je to
završena stvar.
Umem da slušam. Da, i poslušan sam. Nikada nećete imati potrebu
da me podsećate na ove moje reči, verujte. Nikada nećete morati dva
puta da mi kažete jednu istu stvar. Ako se neka pravila u međuvremenu
i promene, ništa zato. Na meni je da pratim pravila i sve u vezi sa tim.
Ako nema pravila, tada ću slušati razum, logiku, sve samo da posao
bude urađen dobro, na vreme, što jeftinije, a opet da nema zamerki.
Moram da priznam da mi ne prijaju situacije u kojima ću morati da
primenjujem svoj razum i svoju logiku, brine me da li se ona podudara
sa Vašim shvatanjima. U stvari, verujem da je to nemoguće, ništa se ne
može podudarati sa perfekcijom i širinom vašeg bića, pozicije i značaja,
tako da se brinem manjkavosti koje mogu proisteći iz ovih situacija. Šta
mogu. Na moju dušu.
Uvek me možete otpustiti. Nije to ništa strašno. Vi meni dajete posao.
To je ipak Vaše vlasništvo, Vaša privatna stvar. Kako mi ga nesebično
dajete, tako ga u svako doba možete uzeti nazad. Ko bi tome mogao
zameriti? To mi je isto kao i razgovor o visini plate. Bilo kakva plata je
visoka. Tu nema sumnje. Ne može se novcem premeriti veličina Vašeg
gesta da me uposlite. Koliko god da mi platite, uvek ja Vama ostajem
dužan. Pa i ako me, ne daj Bože, otpustite, i tada sam Vaš dužnik, pošto
58
me sprečavate u nastavljanju i nagomilavanju moga dugovanja Vama.
To je toliko očigledno, da se ja nimalo ne brinem u vezi toga.
Kada bih mogao da počnem? Odmah. Ako Vi smatrate da ja
odgovaram, mogu odmah da počnem, samo recite šta treba. Ne, ne
moram da se presvlačim, ne postoji „prljav“ posao. Dovoljno će biti da
zasučem rukave.
Brine Vas nešto? Recite slobodno. „Zadatak je pomalo neobičan“,
kažete. Ne ustručavajte se, probajte me, slobodno. Bićete zadovoljni,
garantujem Vam. Samo recite.
„Vidite, dragi gospodine. Ja sam uspeo sebi da priznam jednu veliku
stvar. Ja nisam dovoljno hrabar čovek, bez obzira šta vi znate o meni.
Sigurno ste se naslušali svega i svačega, ali sve to nema veze sa onim što
mene muči.
U ovoj koverti Vam je novac. Nismo o tome ništa konkretno
razgovarali. Stavio sam hiljadu evra. He, kažu da je to vrednost „srpskog
sna“. Vi ste Srbin, pretpostavljam. Pa i ako niste, to ne menja stvar,
odavde ste, tako da je količina novca primerena svemu.
Uzećete kovertu nakon što obavite posao.“
Poslodavac je otvorio fioku, iz nje izvadio revolver i položio ga na sto.
„Nemam hrabrosti da se ubijem. A moram. Ne mogu sada da Vam
objašnjavam, duga je to priča. I sami ste rekli da se nećete interesovati
za stvari za koje ja smatram da Vas se ne tiču. Tako da, uklapate se u
moju predstavu o osobi koju ću da angažujem za ovaj posao. Treba da
me ubijete i uzmete ovu kovertu kao nadoknadu za obavljen posao. Ja
ću Vam reći kada da opalite iz pištolja. Imate obavezu da uradite nešto
za šta Vas ja verovatno neću moći prekontrolisati, da pre nego što odete
budete potpuno uvereni da nisam više živ. Inače, verujte, odete li, a ja
preživim, obećavam Vam da ću Vas već nekako pronaći i eliminisati.
Posao će biti obavljen samo pod tim uslovom. Prihvatate?“
Delić sekunde tišine. Da li je ovo stvarno, da li je moguće? Ovo je
neki test? Provera karaktera? Možda, neka idiotska skrivena kamera?
„Navlaka“, što bi rekli klinci danas. On čeka moj odgovor. I ja čekam
moj odgovor. Situacija, ni tamo ni vamo. Izlaz?
Ne. Gospodine, čin koji od mene očekujete nisam u stanju da izvršim,
ne. Kako bih Vam time pričinio zadovoljstvo? Kako sebe da uverim da je
sve u redu, da sam krvnik, ubica, zarad hiljadu evra...
59
„Gospodine, očekivao sam da Vam se iznos čini malim.“ Poslodavac
je ponovo posegao za fiokom: „Evo, dodaćemo, neka Vas novac ne
brine.“ Sada je na stolu bila vreća. „Ovde ima deset hiljada evra, to vam
je prava zbirka „srpskih snova“, tu je neki, mali doduše, ali ipak nov auto
i čitav niz fensi sitnica, zar ne?“
Niste me razumeli, nije u pitanju novac.
„Šta je u pitanju?“
Ja nemam san, nemam ni potrebu za njim. Imao sam, nekada davno,
jako davno, još kao dete. Čim sam odrastao, napustio me je svaki san. Ja
tražim posao, službu, takvu, u kojoj će moj poslodavac biti zadovoljan
sa mnom. Ovaj posao mi to neće pružiti.
„Kako možete biti sigurni da Vaš poslodavac neće biti zadovoljan?
Samo zato što će biti mrtav? Mislite da mrtav ne može biti zadovoljan?
Verujte, grešite. Ja sam jedan od onih koji samo mrtvi mogu biti
zadovoljni. Vi ste ipak previše sebični, gospodine. Vas brine to što nećete
videti moje zadovoljstvo, što vas ono neće nahraniti. Videćete samo
bolan grč, razjapljene oči i usta stranca, čućete krkljanje i samrtni ropac.
Uostalom, neću Vas ubeđivati. Ponuđen k’o počašćen. Pred vratima
ima još puno kandidata. Hvala Vam, gospodine. Možete ići. Siguran
sam da se više nećemo videti.“
Da li ja stvarno nemam san? Da li sam iskren? Da li da odstrelim
ovoga, uzmem kesu i odem.
Uhapsiće me, gospodine. Verovatno ne baš na vratima, ali robija mi
ne gine. Dobiću novac, ali neću moći da ga potrošim. Možda me osude
na doživotnu robiju.
„Da li Vi to nešto pokušavate da mi prigovorite? Pažljivo sam Vas
slušao. Rekli ste da su sve „poteškoće“ koje se pojave u poslu Vaša
stvar. Snađite se, izbegnite robiju. Nećete biti ni prvi, ni poslednji. Ovo
Vam je takav posao, baš takav za kakav ste me do sada ubeđivali da ste
sposobni. Sada Vam sve izgleda drugačije? Verujte, to sa mnom nema
nikakve veze, a ni sa ovim poslom. Ponuda je na stolu, samo Vas molim,
požurite, posao mora biti obavljen danas.“
Polako sam počeo da se pridižem.
„Kukavica!“ Nisam siguran da li je to uzviknuo on, poslodavac, ili
sam viknuo sam na sebe. Bez obzira, to je istina. Ne smem. Ma koliko je
to sve suludo, u stvari, ali je istina.
60
„Hvala Vam, gospodine, verujem da ste doneli ispravnu odluku.
Mada nije ono što sam ja od Vas očekivao, ali verujem da ni Vama nije
lako da nastavite da živite sa tim saznanjem da ste kukavica.“
Spustio sam se nazad na stolicu.
„Molim Vas samo da, kada izađete, pozovete sledećeg kandidata. Daj
Bože da taj neće biti kukavica.“
Nisam još doneo odluku, gospodine.
„Varate se. U stvari, nastavljate sebe da zavaravate, što i nije tako
strašno, ali to što sada bez smisla trošite moje dragoceno vreme, to već
ne bi bilo u redu. Još jednom Vam se zahvaljujem i pozdravljam Vas.“
Ruka mi je krenula bojažljivo ka pištolju. Sve je počelo da se utišava,
zamračuje. Čuo sam svoje srce. Hladan znoj. Hladan metal. Uskoro će
preda mnom biti hladan mrtvac. Da li sam poludeo?
„Što se mene tiče, mi smo završili ovaj razgovor za posao. Vaša
neodlučnost Vas je diskvalifikovala, meni je pomalo žao, verujte, u
odnosu na kandidate pre Vas, u jednom trenutku sam se hteo opkladiti da
ste Vi pravi, ali eto. Ništa od posla. Tako Vam je to, dragi moj gospodine,
između propuštenih prilika sav prostor je ispunjen neprilikama. To Vam
je sigurno dobro poznato. Samo idite, zbogom. Želim Vam više sreće
prilikom nekog sledećeg zapošljavanja. Do viđenja.“
Do mene je dopirao njegov tekst, nekako čudesno sporo i tiho.
Kao glas od Boga, iz nekih udaljenih visina. Sa toliko hladne mirnoće,
nepodnošljive i na neki način razdražljive. Borio sam se sam sa sobom,
sa svojom rukom, sa potrebom da ustanem i odem od ovog zlog čoveka.
Od đavola. Isto onako nesvesno kako sam posegao za pištoljem, osetio
sam kako vraćam ruku nazad i polako se pridižem. Da li treba da kažem
„Do viđenja“, ili je to suvišno. Bolje da ništa ne govorim, dovoljno sam
danas govorio. Sve što kažem, biće doprinos mom potonuću. Da li sam
ja kukavica? Ima li nešto sporno u tome. Da li sam dobar, iako sam
kukavica? Zašto nemam svoj san? Da li je to istina, ili ne smem sebi to
da priznam, pošto sam, je l’ da, kukavica. Najbolje bi bilo da se zahvalim
ovom čoveku. Mada on priziva svoju smrt, meni je pomogao.
Hvala Vam, gospodine. Na Vašem vremenu i strpljenju.
„Da, daa, zbogom...“.
Stajao sam. Uzeo pištolj, prislonio sebi na slepoočnicu. Da li Vi
verujete da sam ja kukavica, gospodine? Da li Vi stvarno u to verujete?
61
„Vi ste izuzetno velika kukavica, a sada pokazujete da ste i popriličan
glupan, gospodine. Spustite taj pištolj na mesto sa kog ste ga uzeli.“
Zašto? Zašto Vam je neprijatno sada?
„Nije mi neprijatno, kvarite mi planove. Veoma ste sebični, gospodine,
previše mislite na sebe i dokazujete se, potpuno ste zalutali na ovaj
razgovor. Pogrešili ste, a sada umesto da prihvatite grešku, junačite se
ovde, preda mnom, pravite predstavu. Idite, molim Vas, završili smo.“
Nismo završili. Dok ja ne kažem da je kraj. Uvredili ste me, rekli ste
mi da sam kukavica. Očekujem da se izvinite za to, ili...
„Ili šta? Vi ni sami niste sigurni da li sam Vam ja rekao da ste kukavica,
ili ste to sami pomislili, a sad još tražite da Vam se izvinim. Nemam ja
razloga da se Vama izvinjavam, naprotiv. Izlazite napolje, čoveče.“
Spustio sam pištolj na sto, gotovo na isto mesto sa kog sam ga podigao.
Okrenuo sam se ka vratima. Svetlo je počelo da se vraća. I zvuci. Otvorio
sam vrata i jedva izgovorio „Sledeći“. Gledao sam u pod. Kroz pod.
Još jedan besmisleni pokušaj. Slom. Razočarenje. Ovaj put poniženje
je bilo potpuno. Možda više nikad ne odem na razgovor za posao.
Umoran sam. Želim samo da odem kući i zavučem se u hladan krevet.
To mi jedino može pomoći.
Kako bi bilo dobro da zaspim. Da probam da sanjam. To bi sada bilo
najbolje.
Još dva stepenika i biću na ulici. Zaskočiće me još više svetla i gotovo
nepodnošljive buke, a samo želim krevet. U njemu ću napraviti san.
Jedan potpuno običan, ljudski san. Ako mi se baš dopadne, gledaću da
se ni ne budim. Biću sebičan. Biću samo svoj. Sebi dovoljan.
Na samom izlazu iz zgrade, učinilo mi se kao da sam čuo pucanj.
Verovatno uobrazilja. Kao da je dopro sa nekog od gornjih spratova.
Previše sam umoran, već umišljam. Možda sanjam, a da toga i nisam
svestan. Opet, čini mi se da je to bio pucanj iz revolvera. Možda neki
kandidat?
Idem trotoarom. S jedne strane prolazi me vrlo živi i dinamični
saobraćaj velikog grada. S druge strane prolaze me granitni zidovi,
fasade starih zgrada. Idem polako, bar tako mi se čini. To je od umora.
U susret mi jurcaju sirene. Kola obeležena plavim rotacijama. Ono je
ipak bio pucanj. Izgleda da je posle mene ipak ušao kandidat koji nije
kukavica. Ima i takvih. Ima tih sanjara srpskih snova.
62
Policijska kola projuriše. Odoše dalje, nisu ni zastali kod ulaza u
zgradu u kojoj sam bio na razgovoru za posao. Ma da, ipak mi se samo
učinilo. Mnogo sam umoran, priviđaju mi se neverovatne stvari. Samo
da se strovalim u krevet.
U susret mi trče neki silni ljudi. Nose kamere, mikrofone, čudo nekih
aparata. Guraju se međusobno, preskaču, silno žure. Ah, ta televizija,
trgovci snovima. Pohlepni za vestima, skandalima, gaze po ljudima da
namire svoju strast. Neki od njih ne bi ni trepnuli da su danas bili u
mojoj koži.
Viču. „Brzo, brzooo, pucali su na premijera!“
63
Otkaži let
(sebična pesma)
Skupi krila,
moja mila,
otkaži let.
Spusti bradu,
za nagradu.
Ne vidi se svet
sa tih visina.
Iz oblaka,
tvojih želja,
iskapaće,
kad tad,
prvo tvoja snaga,
potom i stid
i božansko, sve sveto,
za moj, neutešen, vid.
Ja sam tvoje jato,
zrna spasa tvog,
grančice i blato
gnezda tvog,
kap vode,
umivnice,
gasilice,
izvorice svega tvog.
Skupi krila, brzo, skupi se
u klube, u čar,
ma vrelinu, žar,
pa leti u meni,
kroz beskraj i sav svet.
64
dalia.blogograd.org
Aleja divljeg kestena
Kristina Plavšić
Dalia
65
San
Tek ponekad,
bez najave,
kad ugasi se dan,
nepozvan,
kao rosa
ti kapneš mi u san.
I medom pospeš
puteve snova.
Na usni ostaviš trag.
Čašu gorčine
još jednom dospeš,
uz osmijeh
nestvaran,
drag…
Ponekad…
Tek ponekad…
Sa tobom započne dan.
Kad bez najave,
tek onako,
ti prođeš mi
kroz san.
Kroz hodnike sna
Kako je lijepo
koračati hodnicima sna,
ako znam
da me na kraju svakog od njih
čekaš ti.
Pružiš mi ruku,
digneš kad padnem do dna…
U snu je moguće sve,
tamo smo srećni
66
i ja i ti…
Kako je lijepo
nasloniti glavu na tvoje grudi.
Pustiti sve mostove
da se za nama sruše.
Pa neka kažu
da smo bezobrazni,
ludi…
U snu smo ti i ja
još srodne duše.
Kako je lijepo
pustiti sreću u svoj stan,
dopustiti sudbini
da nas sama vodi.
Kao otisak,
ime tvoje
urezano na moj dlan.
U snu se s tobom
još nadam slobodi.
Kako su srećne
te tri minute sna,
a u njih stane sav život moj
- osmijesi,
suze,
strepnje,
nadanja
i onaj najdraži
- osmijeh tvoj.
S jeseni
Tako to dođe
ponekad,
s jeseni…
Misli se raspu
67
k’o perle oko vrata,
k’o raspukli
divlji kesteni…
Krenu u krug,
k’o kazaljke
starog sata.
Pa, više ne znam
šta me to boli
i šta je sa srca
skinulo prašinu.
K’o vjetar sjeverni
kad drvo ogoli…
Uz šolju čaja
ispijam gorčinu.
Al’ ti me valjda
najbolje znaš!
Osmijehom rastjeraš
tugu,
prazninu…
I jednim pogledom
koji mi daš
u radost pretvoriš
svaku tišinu.
Morska pjena
Prećuti…
Da pogazismo
lavandina polja,
dok tijela su se spojila
u vrtlogu strasti.
Ispod neba sami,
divlja,
nježna,
tvoja…
68
Gospodarica,
a u tvojoj vlasti.
Prećuti…
Da bila sam tvoja vila,
da nemir nam je
tekao kroz vene,
da koža mi je bila
meka kao svila,
da sve si dobio
od ove žene.
Prećuti…
Da bila sam lutka živa,
sve ono što si
oduvijek snio
- pohotna,
nježna,
najbolja,
al’ kriva
- što imao si
kad si me htio.
Prećuti…
Da pomiješah
ljubav i strast,
baš ko i svaka
druga žena.
Ja htjedoh ljubav,
ti samo vlast.
Ti bješe stijena,
ja morska pjena.
Tajna
Htjela bih vjerovati
da me još voliš
i još me želiš,
69
još mi se nadaš.
Kad svijeću pališ
za me se moliš,
zbog mene letiš,
zbog mene padaš.
Htjela bih znati
da još si sam,
pa čekaš mene
da mi se javiš.
Zbog mene budan
ti čekaš dan.
Pobjede moje
ti tajno slaviš.
Htjela bih biti
u oku tvom plam,
što čini da život
ljepši ti bude.
S imenom mojim
da počinješ dan.
Da za mene, ponekad,
još pitaš ljude.
Htjela bih za me
stihove da pišeš,
iste onakve
kakve si znao…
Još ovaj vazduh
zbog mene da dišeš,
poljupce kradeš,
k’o što si krao.
Htjela bih biti
suza u tvom oku,
kada ti tuga
zamagli vidike,
da preplivaš za me
rijeku duboku,
da ne spališ nikad
70
one naše slike.
Htjela bih biti
vazduh koji dišeš,
jastuk kad na njega
ti spustiš lice,
ljubav u pjesmama
koje mi pišeš,
žito u poljima
tvoje ravnice.
Htjela bih da sam
još tvoja tajna,
sa kojom, dragi,
ti sklapaš oči,
na nebu zvijezda
jedina, sjajna,
što još ti uvijek
sija u noći.
Presuda
Zatvoriću oči i pustiti...
druge nek mi sude!
Neka se nadmeću
kraljevi i dvorske lude,
ko će presudu bolju mi dati!
Za sve moje boli,
vrline, mane,
osmijehe, suze,
izgovorene riječi...
Pobjede, poraze,
nezarasle rane...
Sudije će presudu
iza leđa reći!
I neće razumjeti
sva moja ćutanja,
71
ljubavi, brige,
slabosti i strasti...
Sve moje pjesme
i moja lutanja...
Al’ će da sude!
Bez imalo časti.
Zatvoriću oči,
pa, neka mi sude!
Presudu oni šapatom će reći.
Ti ljudi zvijeri,
hijene i Jude,
puteve moje
nikad neće preći!
U tvome oku
Puštam te da osjetiš
tek miris mog parfema.
Da pogledom mi
dodirneš grudi.
Da me poželiš.
Za mnom poludiš.
Da hodaš za mnom
kao sjena.
Da me noćima sanjaš
i maštaš
o samo trenutku sreće
kraj mene,
sve moje ludosti
unapred praštaš.
Da sjene su za mene
sve druge žene.
Puštam da pomisliš
da si grijeh moj,
da možeš me imati
72
bez trunke srama.
Sretna što postajem
cijeli svijet tvoj
- jedina žena
što srce ti slama.
Puštam,
a nikad te voljeti neću!
Niti ću biti
srećna kraj tebe.
Tvoj pogled
meni donosi sreću.
U pogledu tvome
- ja volim sebe!
Iza pogleda
A kad ti spomenu mene, prećuti!
Da mjesto bisera,
htjedoh
samo tvoje ruke oko vrata.
Ne reci…
Koliko si volio
onaj moj kaput žuti…
Da još me čekaš,
ne zaključavaš vrata.
I ne poželi kada me vidiš
da zaustavi se vrijeme,
da ljubiš mi oči,
pričaš stare priče…
Ništa nije isto.
Preteško je breme…
Kažeš – ljubiš žene
što na mene liče…
Sve je davno prošlo!
I život će proći…
73
Ljubav ćemo kriti
u srcu od leda.
Poglede skrivati,
al’ nećemo moći
skriti nerečeno,
iza pogleda…
Bez tebe
Kažu da te nema,
da više nećeš doć’ !
A znam
- ti si sad Sunce,
ti si nebo
i zvijezde.
Ti si sad dan i noć.
Kažu da duša je tvoja
ušla u rajski vrt,
da vratiti se nećeš...
A opet...
Sva duša moja
osjeća tvoju blizinu,
u sreći i u tuzi.
Nije te odnijela smrt!
Znam,
u mirisu kiše
ti mi poruku šalješ.
Vjetrom mi ljubiš lice...
I svakim udahom mojim,
još nešto samo tvoje
i dalje u meni diše,
što čini da Sunce sija
i da pjevaju ptice.
Nije te odnijela smrt!
74
didiland.blogograd.org
DidiLand
Danijela Rafailović
Didiland
75
Onostrani
Kapci postaju teški.
O, kakav bi to bio dar od Boga kad bi čovek mogao prespavati. Svaku
laž. Svaki nagoveštaj iste. U pogledu. U pokretu. Ne dajte se prevariti.
Oni koji lažu, gledaju direktno u oči. Oči itekako umeju da lažu. Oči su,
možda, teleće, pitome, ali pogled ne ume da prevari. Pogled prikovan
za vaše zenice nevidljivim krutim sajlama, neprirodno tvrd i nekako
beživotan, odaje da nešto debelo smrdi iza kulisa odrvenelih trepavica,
koje se ne usuđuju da trepnu.
Gadna rabota ta laž.
Kad ti se laž osladi, to te zauvek prevede na onu stranu.
Tamo, sa one strane ogledala.
Što je ovde desno, tamo je levo. Ali, ta izvrnutost najmanja je muka.
Daleko veći problem je što to nije život. To je odraz života. Ne znaju
onostrani da žive odraz života. Nemaju svest o tome. Imaju tek odraz
svesti. Magličasti odjek postojanja.
Zato valjda nismo ni opstali. Dok sam vozila desno, on je vozio u odrazu
desnog te velelepne, ali, na žalost, fantomske ulice zaljubljenih. Uvek u
izvrnutom mimohodu.
Lažovi su vešti trgovci. Nikad besposleni. Ti tezgaroši uvek povuku
neku mušteriju za rukav. Skrenu je sa puta. Izlažu svoju robu, hvale
je, dok u mislima trljaju ruke nadajući se uspešnom biznisu. Njihov
jedini dobitak u životu su te kratkotrajne slasti prodaje. Ne traju sve laži
podjednako kratko. Rok trajanja laži zavisi isključivo od inteligencije i
kreativnosti tezgaroša.
Za lažove je uvek kasno, znate. Čak i kad se pokaju i požele da isprave
svojeručno uklesane meandre. Reka će možda promeniti, ispraviti tok,
ali zauvek ostaju te potkovice, kao ožiljci na licu plemenitih ravnica. Laž
je već osenčila ono osetljivo mesto duše koje je zaduženo za veru.
Imala sam sreću u nesreći (a možda i ogledalski obrnuto), da mi laži
prodaje lažov nad lažovima. Meni nikako nije mogao zapasti običan
lažov. O, ne. U moj život se udenuo lažov sa master diplomom fakulteta
obmane. Udenuo se baš onako kako se pero odbeglo od jastuka udene
u kosu, neprimetno i nečujno, dok sam sanjala.
Master of all lies. Hm, poznavao je tu metafiziku đavolje dobro.
Poput uigranog orkestra, pod budnom palicom tog maga, čitav
univerzum je vrlo vešto svirao iluziju komponovanu samo za mene.
76
Lagale su planete i zvezde,
skazaljke ručnog časovnika,
ptice zalepljene tutkalom za grane divljih kestenova,
redovno horoskop,
reka i njene obale od kolaž papira,
nahereni mostići, preko kojih me je prenosio kao nevestu preko praga,
košava koja je mrsila svilene niti uzdaha,
redom svi njegovi poljupci,
obavezno utorci
i, još kako, tlo pod nogama.
Čaše su glumile da su polupune.
Polja deteline su uobrazila da su edenski vrtovi.
Neoprostivo je što je lagao čak i moj maj.
Sneg u maju.
Sećaš se?
Eh, naravno da se ne sećaš.
Tog majskog podneva, kad smo iskoračili iz skrovišta bajki, iznenadilo
nas je što se beli čitav svet. Na trenutak, ali samo trenutak, zaslepljena
belinom, zastala sam i zapitala se, da li je moguće? A, onda, kad sam
shvatila šta je, glasno sam se nasmejala sebi.
Vejavica. Sneg napadao do članaka.
Bez ikakve najave meteoroloških službi, iznenadnom božanskom
intervencijom (ili, ogledalski obrnuto), niži sloj atmosfere bio je gusto
ispunjen paperjastim macama opalih sa topola, koje su pre pada dugo
plesale u vazduhu, prateći nevidljivo, blago strujanje vazduha. Izgledalo
je kao da su oduvek bile tu, zamrznute u vremenu. Izgledalo je da nikad
neće pasti, baš kao i ja.
A topola je ovde mnogo. Krovovi, putevi, parkovi... Sve je bilo zavejano.
Bilo je toliko čarobno da sam, prateći onaj neobjašnjivi unutrašnji
impuls, potrčala šireći ruke, kao da trčim u zagrljaj nekome koga sam se
mnogo uželela, radosno podižući koracima nove smetove usplahirenih
majskih pahulja.
„Nemoj da mi to sranje uđe u kola.“
Puf! Čarolija se raspršila.
Neki zametak buduće stene tada se po prvi put smestio na moja ramena.
Osetila sam. Nije mogao da promakne blagi pritisak, koji mi je ramena
nehajno povuk’o na dole.
Oh, sva ta čuda su lagala da si to Ti. A maj je lagao neizrecivo divno, da
77
je šteta što ga nisam zarobila u onu snežnu suvenir kuglu, u kompletu sa
toploma, pa kad promućkam, da se razveje u ime sećanja.
Tog čarobnog dana si detektovao moju najgoru manu. Da sam detinjasta.
Mogao si ti mnogo, ali preko toga, eto, i uz najveće napore... Držao si se
za tu manu kao najvećeg i najvažnijeg otkrića, koje će promeniti tok
čovečanstva. Nikad nisi propuštao priliku da mi to prebaciš. Zahtevao
si da se otarasim te klinke. Nekad direktno, a nekad izokola, onako
diplomatski, tek da osetim da si nezadovoljan. Činilo mi se da stalno
vrebaš priliku da tu klinku okriviš za sve.
Oh, ali mi smo deca!
Zar ne znaš, još jedino deca veruju u ljubav i ostale deda mrazovske
pojave? Još samo deca... Dok se ne pojavi neko ko živi sa one strane
ogledala, da im otkine to parče nevinosti i izokrene ga u naivnost,
pretvarajući ih u doživotne jeretike. Zar ne znaš? U životu jedne zrele
žene, zrele mene, ti bi bio persona non grata.
Ne znaš.
Eh, naravno da ne znaš.
Kako bi i mogao znati?
Da je sasvim nemoguće da znaš, shvatila sam one večeri kad je avgust
šaputao o jeseni koja dolazi. U to vreme već sam uveliko utonula u
ćutanje. Onaj zametak stene narastao je u poveliki kamen. Stoički sam
nosila klonula ramena, praveći se da to nije ništa.
Moje ćutanje si znalački tumačio kao durenje te klinke, ali istina je da je
ćutanje bilo moje posednje uporište. Jedino što još drži na okupu delove
srca, koje sam zalepila onom istom žvakom zbog koje sam ti išla na živce
kada sam veselo pravila velike balone.
Koliko može da traje srce zalepljeno žvakom?
Nije ta klinka bila kriva. Govorila sam ti. Toliko puta sam ti govorila,
ali iz meni neznanog razloga, moje reči nikad nisu dopirale do tebe.
Sudarale su se sa visokonaponskom ogradom i umirale pre nego što
stignu da ostave eho za sobom. Ni danas mi nije jasno zašto su tvoje obale
okrutno negostoljubive i u toj meri otuđene, da mostovi uz njih nikako
ne uspevaju da srastu. Moje reči su jednostavno počele da odbijaju da
budu izgovorene, znajući da su unapred osuđene na besmisao. Prezirem
besmisao.
Da, te večeri, razotkrio si ono malo biserno zrno, skriveno u mraku tvoje
školjke. Imao si i ranije te momente i, iako su bili retki, naučila sam da ih
prepoznam. Ali, te večeri bilo je za nijansu drugačije.
78
„.aktenogaz enem az is iT“
Zagonetka je, jedino, kako se od tebe otelo ovo maleno priznanje. U
kojoj mentalnoj radionici si došao do ovog zaključka, za mene ostaće
tajna. Ali, dah radosti je unelo i samo saznanje da takva radionica
uopšte postoji. Mala radionica, bez pretenzija da preraste u industriju, s
vremena na vreme je ipak uposlena mislima o meni. Možda bi to trebalo
proslaviti?!
„.ukjoved uvkat oami masin dakiN
.enem do ajičagurd is onuptoP
.enem az vozazi ikileverp is iT“
U sekundi si vratio tvrd izraz lica. Znala sam, to je to. Školjka se zatvorila.
Nakon tog neočekivanog priznanja, srce mi smekšalo. Jasno je. Nisi se
snašao. Nisi prvi. Mnogi pre tebe su se spotakli već na pragu te čudne,
daleke, neistražene zemlje. Biće vredno Nobelove nagrade ako i sama
proniknem geologiju tog sveta. Mnogo toga nisi shvatao, ali, istini za
volju, moram priznati, shvatio si možda ono najvažnije. Da sam terra
incognita.
Hm, da... O toj ti zemlji ne mogu reći mnogo, jer o njoj znam tek poneku
sitnicu. To je devičanski netaknuta zemlja za one koji dolaze tu prvi put.
(Mada, pitanje je da li u ovoj večnosti tu dolaziš prvi put.) Kad spustiš
svoj prvi korak na njeno tlo, računaj da si već veoma daleko od kuće. Sve
ono od pre se briše. Ostaje ti samo ono što si iz prethodnih života poneo.
Ne krijem, bila sam uverena da ćeš od svih koji su se usudili da tu dođu,
baš ti poneti sve ono najbolje što čoveku može biti dato.
Hm, da... Ta zemlja je nešto što se može mesiti kao glina i testo, a opet
kroz to se može leteti. Ta zemlja je ono što od nje napraviš. Znam, nema
logike. Ali, pokušati objasniti terru incognitu bilo bi isto što i pokušati
objasniti trodimenzionalni svet nekome ko živi u dvodimenzionalnom.
Logika se baš i ne aplicira na ovo mesto. Ovde važe neki drugačiji
prirodni zakoni. Neka nedokučiva fizika. Ova zemlja je za ljudski rod
večita zagonetka.
Tamo gde počinju zagonetke, završava se svet poznatog. Za tebe mora
da je bilo posebno teško, jer si od onih koji se ne usuđuju da iskorače
iz okvira poznatog. Što je šteta, jer tu počinje sva zabava. U nepoznatoj
zemlji kompasi polude, baš kao u bermudskom trouglu, nemoguće je
napraviti topografsku kartu, ni mapu. Nepregledno prostranstvo nekog
novog sveta, koji može biti pun opakih zamki i opasnosti, ali i divnih
iznenađenja, magičnih događaja i uzbudljivih avantura. Isključivo od
79
posetioca zavisi da li će to biti gostoljubiv svet.
Hm, da... Od tebe zavisi. Reakcija na tvoju akciju formira lice te zemlje.
Ako guraš, ona gura nazad. Ako guraš jače, ona gura jače. To je mesto
gde ti je uvek dato za uzvrat ono što daješ. Tu si, dragi moj, sam svoja
sudbina.
A ti si baš gurao. Onako momački. Svaka tvoja novootkrivena laž
izazivala je snažne zemljotrese, koji su podizali planinske vence, praveći
oko mene neprohodne, ledene granice. Posle svakog zemljotresa,
govorio si: „.anlamron isin iT“
Uvek si se divio svojoj konstataciji. Tužno je što je činjenje drugih
nenormalnima, tebe činilo normalnim. Negde u tvojoj glavi, razume se.
Hm, da... Najveća vrlina te zemlje nalazi se u njenom zamišljenom
geometrijskom centru. Tu leži maleno gorsko oko. Kolektor sećanja, koji
datira možda još od detinjstva čovečanstva. Gorsko oko sve vidi i sve
zna i ako se u njemu ogledaš, videćeš ono što zaista jesi, nemoj se glupo
nadati da ćeš videti ono što misliš da jesi.
Hm, da... Ne znam da li je to udesio neki srećni slučaj, ili je nešto drugo
u pitanju, ali posle posetioca, terra incognita se vraća u prvobitno stanje
i čeka da je oblikuje neko novo srce, neke nove namere, neke druge
promisli. Oni koji su tuda prošli, za sobom ne ostavljaju nikakvo nasleđe.
Jedini tragovi su zapisi gorskog oka.
Čudno, zar ne? Zašto za tebe ta zemlja nije prokleto prilježna, kao sve
ostale koje si posetio?
Hm, da... Biće ti jasnije kad ti jednom budem pričala o individualnim
dušama.
Hm, da... Te jeseni si mi odveć često govorio da nisam normalna. Toliko
često, da umalo da poverujem u to.
Ako mene pitaš, mislim da jesen nije bila normalna.
Jesen je ostavljala svoj potpis svuda po severnoj hemisferi, a ja kao da
sam je videla po prvi put. Ostavljala je boje unaokolo onako kako to
rade hvalisavci, razmetljivo, kao da traži publiku. Njene boje su imale
neku čudnu drhtavicu. Oscilirale su gotovo uočljivo, što je delovalo
hipnotišuće. Nema šta, jesen je izvodila predstavu stoleća i svakako je
na sebe skrenula moju pažnju. Bila je to drugačija jesen. Ultimativna.
U svemu prenaglašena. Njeni žuti dani bili su toliko bistri i topli, da
si mogao da osetiš kao ti leto diše za vratom. Sivi dani su bili, kao iz
80
inata, sumorni i tužni iz sve snage. Retko ko se oteo težini gravitacije
melanholije sivih dana. Narandžasti dani su bili plime radosti, zbog
okeana hrizantema i šuštanja harmonike u krošnjama. Noći su
bile mračne, obavezno praćene maglom koja se spuštala ka gradu,
nepogrešivo uvek posle devet. Mesec se nije dao videti. Samo poneki su
uspevali da ga presretnu, dok se slabašno nazirao iza maglina oblačaka.
I bio je jedan crveni dan. Jedan jedini crveni dan.
Sećaš li se crvenog dana?
Eh, naravno da se ne sećaš.
Mirisao je na tajne recepte naših baka i crvenu pečenu papriku.
Sijao se od zalaska Sunca, koje se stameno crvenelo na horizontu i
drhtavo crvenelo na mreškavoj vodi reke.
Pušio se od crvenog vulkana ljubavi, dok si me grlio i ostavljao poljupce
u kosi.
Vlati trave su se pokorno klanjale pred naletima toplog oktobarskog
vetra. Bilo je toliko savršeno da su mi, bez mog prethodnog pristanka,
izletele te dve, meni zabranjene, svete reči.
Volim te.
Samu sebe sam toliko iznenadila, da sam nehotice, brzo stavila ruku
preko usta, pokušavajući da zadržim ono što je već uspelo da utekne.
Oh, odmah sam zažalila.
Neprijatna tišina prosula se po meni, kao vrela tečnost. Vetar je iznenada
nekud pobegao. Razumem ga. Niko ne bi želeo da bude svedok ove
nemile scene. Čak su se i vlati trave ukrutile od napetosti.
A ti? Gledao si me kao što sam ja gledala jesen. Kao da vidiš prvi put.
To što mi nisi uzvratio, potpuno me je obnažilo. Bila sam gola do same
duše. Stajala sam pred tobom pokunjeno, kao dete uhvaćeno na delu dok
radi nešto što je strogo zabranjeno. Bila sam razotkriveni zaverenik na
optuženičkoj klupi, koji ćutke čeka da čuje kakvu će mu kaznu odrezati
za ovaj glupi zločin, u koji je uvučen bez svoje volje. Odjednom, dan
je postao još crveniji, od mojih zažarenih postiđenih obraza. Postao je
nepodnošljivo crven, ako mene pitaš. Zahvalna sam Suncu što je ubrzo
potonulo negde iza druge obale i pustilo sumrak da zagasi crvenilo.
Onaj zametak stene bio je blizu svog vrhunca.
Te godine je zima debelo kasnila. Tu, negde oko Nove godine, bili smo
počašćeni bonusom od petnaestak u plusu. Mediji su brujali o mogućoj
opasnoj virusnoj pandemiji. Ljudi su se masovno pelcovali. Opšta
81
panika je bila blizu eskalacije. A ja sam, u tom sveopštem ludilu, mislila
samo o jednom. O tebi. Dobro jutro svete, mislim o tebi. Šminkam
se, mislim o tebi. Prelazim ulicu, mislim o tebi. Hvatam svoj pogled
u izlogu, mislim o tebi. Dobar dan prolazniče, mislim o tebi. Stavljam
zalogaj u usta, mislim o tebi. Otvaram fioku, mislim o tebi. Vraćam se
kući, mislim o tebi. Pada mrak, mislim o tebi. Kasno je, mislim o tebi...
Da, te zime planeta je živela mimo mene, a može biti i da sam ja živela
mimo planete. Nisam sigurna.
Ipak, virus me nije zaobišao. Uhvatio me je dok sam, misleći o tebi,
stajala na vetrometini tvojih laži, potpuno nezaštićena, kao glineni
golub. Vrapci su krivi.
Vrapci, šćućureni među borovim granama, šaputali su mi da ljubiš neku
drugu. Drugu. Tamo neku. Mislim, znala sam to i bez vrabaca. Danas si
govorio jedno, sutra bi to izokrenuo u drugo, preksutra bih saznala da
si uradio nešto sasvim treće. Prečesto si me zaboravljao. Zapostavljao. A
onda bi se iznenada pojavljivao. Obećavao. Pričao o nama u budućem
vremenu. Ljubio mi dlanove, obraze. Kinjio me. Sve što bih rekla, bilo
je pogrešno. Sve što bih uradila, bilo je glupo i nenormalno. (Možda i
jeste bilo nenormalno, ali u svoju odbarnu mogu da kažem da se ljudi
u nenormalnim situacijama ponašaju nenormalno.) I, na kraju dana,
uspevao si da me ubediš da je sve što radiš na neki način moja krivica.
Ponovo si me zaboravljao. A onda bi me hvatao potpuno nespremnu
u predasima između dva bola i brisao mi suze, sklanjao kosu sa lica,
ljubio mi čelo. I tako... Red toplog, red hladnog. Bilo je užasno. Bila
sam izmučena. Izmrcvarena. Bez volje. Igrao si se sa mnom kao jato
kitova ubica sa mladunčetom foke, koji, iako su siti, dobacuju se sa
mladunčetom dok mu ne slome kičmu, puštaju ga da potone i onda
prelaze na novo mladunče. Bez griže savesti. Bez kajanja. Bez empatije.
Ona stena na ramenima me je slomila.
Oh, od svih tereta u životu, ti si mi bio najteži, jer nisam želela da te se
rešim.
I taman kad sam počela da mislim da sam stvarno luda i da sam stvarno
nenormalna, vrapci su mi preneli virus. Opaki virus, koji obara svaki
sistem baziran na lažima. Istinu.
Infekcija se širila veoma brzo, do totalnog istrebljenja. Sa onim što je
bilo lažno, nestajalo je i ono što je bilo pravo, jer to se dvoje nije moglo
razlučiti. Sve je bilo inficirano. Sve je postalo nekako prljavo. Naša
magija, svaka čarolija, znamenje, čuda... Pred mojim očima rasplinjavao
82
se naš svet i ja u njemu, do sopstvene smrti.
Umrla sam bez osmeha.
Plakao si tog dana. Mrmljao si nešto o Biblliji, o Bogu i ljubavi... (Kao
da znaš nešto o tome.) Zaprepastile su me tvoje suze. Ali i loši momci
plaču. Iz nekih skrivenih motiva. Probao si da me poljubiš, ali usne su
mi bile toliko suve, da su šuštale dok dodiruju. Drhtale su ti ruke kao
lopovu dok si ih pružao ka meni. I onda si učinio nezamislivo. Izgovorio
si te dve, meni zabranjene, svete reči.
„.et miloV“
Ali, na rafovima dućana svakodnevnih čuda nije bilo Povratka.
Smrt je potpuno bezbolna. Ne zna za strah. Ne zna za pobedu. Ne žali
zbog gubitka. Ne mari za sreću. Ne haje za tugu. Smrt ne želi, ne brine,
ne traži, ne daje. Smrt se ne nikad ne osvrće. I smrt uvek, ali uvek,
posegne za životom.
Jer, rađamo se mnogo puta u ovom životu.
Za razliku od smrti, rađanje boli.
Napuštanje kalupa je bolan proces. Stvaranje novog koncepta je kreacija.
Usko su povezani.
Samom rođenju prethodi haos. Sve ono što sam mislila da jesam i sve
ono sto sam mislila da nisam, sve ono u šta sam verovala i sve ono što
sam smatrala nemogućim, ono čemu sam naučena, ono čemu sam
stremila, želela, moje karakterne crte, mudrost koju sam stekla, moja
svest... Sve, ali sve ono što me je činilo onim što jesam, raspalo se na
molekule i pomešalo, praveći primordijalnu čorbu ničega i potencijalno
nečeg novog, mnogo boljeg.
Ovo haotično stanje je zastrašujuće. Duboko uznemiravajuće.
Bila sam na ivici da se zaustavim. Da se predam i vratim u prethodni
život. Jedini koji poznajem. Poznato je uteha koja mi je bila preko
potrebna u tom trenutku.
Ja sam sila. Ja to mogu.
Nade, malene božanske iskre, uspele su da doplivaju do obala
primordijalne čorbe i odmah zatim počele su da se rađaju ideje. Potom
83
se rodilo razumevanje mojih prošlih života. Rodilo se pomirenje i
praštanje. Rodilo se shvatanje i prihvatanje. Rodila se spoznaja sveta i
mene same.
I konačno...
Rodila sam se negde između dve nesanice.
Budna.
Stajala sam u sopstvenom svetlu. Sama i cela. Potpuna. Svoja.
Imala sam drugo ime, novu pamet i srce od pancira.
Prava pravcata terra incognita u postpotopskom periodu.
Eh, ljubavi moja, život prolazi i ne čeka ni na koga. Ja ga sada živim u
nekoj drugačijoj dimenziji. Van tvog domašaja. Ne, nisam te zaboravila.
Kažu da vreme sve briše. Međutim, postoji mesto u meni koje eolska
erozija vetrova vremena ne uspeva da obriše. I kako bi? Kako da izbriše
kanjon poput samog Kolorada? O, mnogo bih se života morala naživeti
da to mesto izbriše zaborav.
Na tom mestu si ti. Tu dolazim da te gledam i pišem pesme. Dolazim,
iako se rastužim svaki put dok slušam kako daješ obećanja nekoj bivšoj
meni.
Prestala sam da kupujem laž. Mada, moram priznati, još uvek ponekad
setno prošetam tom pijacom, tragajući za nečim što, u izuzetno retkim
trenucima, zasvetluca poput bisera skrivenog u mraku školjke. Nešto
neobično i daleko. Dragoceno. Nešto što od mene uvek napravi onu
staru budalu. Volim tu budalu.
Lepota može svuda da se nađe, pa čak i na toj pijaci. Tu možeš sresti
odraze zanimljivih duša, blistavih umova, lepih lica, dugih divnih
prstiju, detinjih osmeha.
Odabrala sam da ipak verujem. Ne u laž. U to da ljudi mogu da pronađu
put nazad i postanu bolje verzije sebe. Da prestanu da lažu, ili da bar to
čine ređe. Da se posle laži pokaju.
Da li ljubav menja strane?
84
grlica.blogograd.org
Uspomena
Miroslava Vukmirović
Grlica
85
Užitak i bol
Ti si moj užitak i moja bol,
moje vino, hljeb i sol.
Ti si moja vjera i moj grijeh,
moje ćutanje, plač i smijeh.
Moja slučajnost, to si ti…
U prolazu ramenima smo se dotakli,
usne na tren u poljubac spojile,
tvoje oči u zeleno život mi obojile.
Moja sudbina, to si ti…
Zvijezde mi šapuću tvoja ću ostati.
Za život cijeli moja stvarnost i snovi,
život moj tvojim imenom zovi.
Ti si moj užitak i moja bol,
moj mazohizam, moja moć,
na rani melem, na rani sol,
svjetlo i tama, dan i noć.
Moja slučajnost, sudbina moja,
porota, sudija, zakon i vlast.
Bez daha me ostavlja postelja tvoja…
Je li to ljubav, ili samo strast?
86
U postelji
Svuci me…
Rukama grešnim čarobne dodire stvori,
za vrat, za grudi, za srce ugrizi.
Usne nek’ mi gore od vrelih usana tvojih,
vrhovima prstiju po tijelu klizi.
Voli me…
Strasno, ludački, bez trunke srama…
moje tijelo svojim dlanovima kroji.
Sutra, kad budem ostavljena, uplašena, sama,
znaću da jedino u tvom zagrljaju ovo srce ničeg se ne boji.
Probudi me…
Ovo ogledalo iskrivljenu sliku stvara,
jer nemoguće je da su se sjenke naše spojile.
Za ljubav odavno ja nemam dara,
niti pamtim kada su mi grudi ovako gorile.
Osvijesti me…
Pameti me prizovi u ovoj ludoj noći.
Na dlanu mi pruži, pa oduzmi cijeli svijet tvoj.
Dokaži kolike su nada mnom tvoje moći,
u ovoj postelji, na milost i nemilost, nudim ti život moj.
Povrijedi me…
Od samog sebe noćas me izliječi,
na živu ranu soli mi daj.
Pričaj pogledom, bez i jedne riječi,
učini da shvatim da je i bez početka došao kraj.
Ostavi me…
Još dok sam od tvojih dodira umorna i snena,
još dok od tvojih poljubaca na sebi nosim trag.
U polumraku sobe ostaće uplakana žena,
kada shvatim, dok mi okrećeš leđa, da si mi suviše drag.
87
Pelin i med
Kao treptaj oka,
Sunce u kišnom danu…
Rijeka duboka,
bura na okeanu.
Kao ljetna noć vrela,
prva pahulja snijega,
jabuka zrela,
šuma na vrhu brijega.
Kao cvijet proljetni,
pšenice zrele klas,
pljusak ljetni,
slavuja umilni glas.
Kao gromovi, munje,
oluja što šiba u lice,
na ormaru žute dunje,
ponekad kao puste ulice.
Kao svetionik na moru,
burna planinska rijeka,
Sunce u zoru,
zvijezda na nebu daleka.
Kao za ruku kada se drže dvoje,
polje maka crveno,
pomalo od gavrana crnog boje,
malo od Une - smaragdno zeleno.
Kao kada se noć i dan ljube,
crno, sivo pa bijelo,
neke bitke se dobiju, neke izgube,
koliko stidljivo, toliko i smjelo.
Kao pelin, kao med,
sreće i tuge spoj,
poslije suza na osmijeh dođe red,
eto, takav život je moj.
88
Prašina na srcu
Kada se sa srca skine prašina,
šta se to tamo može naći bistrina suze u čaši crnog vina
i ruke što se ne smiju i ne mogu taći.
*
Šta li to na dnu srca leži?
Zaboravu predat jedan pogled mio,
zarobljen kao u paukovoj mreži,
uspomena da ostane za život cio.
*
Kada se sa srca skine prašina,
koje se to istine otkriti mogu?
Istini sam bliže sa svakim gutljajem vina.
Lagati mogu svima, ali ne sebi i Bogu.
*
Šta li to boli na dnu srca?
Što izgubih poljupce koje sam ti nekad krala…
Moje srce je na tren prestalo da kuca,
kada saznadoh da je druga vjetar vezat znala.
Kap na dlanu
Tučeš me riječima, usnama ljubiš.
Kad hoćeš, dobiješ me, kad hoćeš, gubiš.
Ludački voliš, pa me ostaviš samu,
a ja te čuvam kao malo vode na dlanu.
Boginjom me zoveš, pa me onda psuješ.
Medom me hraniš, pa me otrovom truješ.
Slomiš mi srce, pa mi liječiš ranu,
a ja te čuvam kao malo vode na dlanu.
89
Prstima me miluješ, pa me guraš od sebe.
Kažeš – ne voliš me, a da l’ ja volim tebe?
Slijepa kod očiju, zažmirim na svaku tvoju manu,
čuvam te kao malo vode na dlanu.
Skupih hrabrost da napustim začarani krug.
Nisi mi više ljubavnik, nisi mi ni drug.
Bolje mi je ipak da ostanem sama.
Skliznula je kap sa moga dlana.
Otisak na srcu
Ti…
Što nikad ni u šali „Volim te“ mi nisi znao reći.
Šta li si mi ti ikada i dao
- uplakane noći, strah da postoji neko treći.
Voljeti me nisi mogao, ili nisi znao…
Ti…
Kao da si mislio da tražim previše
kada te za zrno ljubavi molim,
a s jeseni kada počnu kiše,
shvatam da te sa svakom kapi ja još više volim.
Ti…
Koji ne brojiš koliko prođe minuta, sati, dana,
što ti ne smetaju godine što nas razdvojiše.
A meni na srcu kao živa rana
otisak tvoj koji ne može da se obriše.
Ti…
Koji za nas više nemaš plan,
svojoj ženi vjeran muž, dobar otac svojoj djeci.
Ako ti katkad slučajno ja došetam u san,
bar tad, tek onako, u šali „Volim te“ mi reci.
90
Sumnja
Možeš da sumnjaš u zvijezda sjaj,
da svaki početak ima i kraj.
Možeš da sumnjaš u dan i noć
i da li vulkan ima toliku moć.
Možeš da sumnjaš u sve što se kreće,
da Sana Unu poljubiti neće,
da laste neće otići na jug,
da Kineski zid nije toliko dug.
Možeš da sumnjaš u pustinjsku vrelinu,
u ljubav majke prema jedinom sinu,
da li na Antarktiku stvarno ima leda,
postoji li išta slađe od meda.
Možeš da sumnjaš je li vrabac siv,
toranj u Pizi da l’ je stvarno kriv,
da li svaki osmjeh znači sreću,
imaš li bogatstvo ako imaš novca punu vreću.
Možeš da sumnjaš u tornada snagu,
u decembru da li je zima na pragu.
Možeš da sumnjaš u sreću, u tugu,
hoće li nam nebo poslije kiše pokloniti dugu.
Možeš da sumnjaš u ptica poj,
u pakao, raj, anđele, vragove,
ali u moju ljubav da sumnjaš nemoj,
čak i kada ti se čini da ne vidiš njene tragove.
91
Opasan ples
Zašto se ne bismo malo igrali...
Ti i ja...
Vatra i voda...
Crno i bijelo...
Noć i dan...
Pa zašto kažeš da me ne poznaješ dobro?
Znamo se mi odlično...
Suprotnosti koje se privlače...
Hajde, dodirni mi dlanove... Zašto si takav...
Prati moje korake...
Hajde da malo budemo ludi... Da ne razmišljamo...
Da zaboravimo na stvarnost... Na predrasude...
Kažeš - ti si već lud...
Pa hajde sa mnom poludi još malo... To je bar lako...
Da, meni je isto dosadilo...
Dosadila mi je ova igra: ja hoću - ti nećeš, ti hoćeš - ja neću...
Pa nismo djeca… Odrasli smo ljudi...
Valjda smo dorasli za nešto opasnije...
Baš si smiješan tako neodlučan...
A u očima ti prepoznajem želju...
Želju za opasnim plesom...
Zar ne osjećaš ovu hemiju?
Čuješ li srce kako mi kuca?
Kao kod neke klinke pri prvom poljupcu...
Ne, ne čini ti se... Drhtim... od tvoje blizine...
I već se stidim svoje slabosti... Obrazi mi već rumene...
Moj si nemir i moj mir...
Strah i spokoj...
Hajde već jednom, kreni... Učini sad ti bar jedan korak...
Ja sam već dosta rekla, već dosta priznala, već dosta učinila...
Bezvezna je ova situacija...
Ideš?
Neću valjda godinama da te čekam...
Znam da želiš i glupo je što se pretvaraš...
92
Zašto pitaš šta ćemo dobiti time?
Hajde da se pitamo šta ćemo izgubiti ako ne pokušamo...
Kažeš - usne su mi kao trešnje...
Pa dosta više...
Posluži se trešnjama... i ćuti...
Nemir u venama
Prestani, molim te…
Ne zovi me, ne dozivaj,
ne traži da budem ono što ne mogu…
I ne gledaj me tim očima tako…
Smjelo…
Kao da si Bogom dan…
Kao da si nešto posebno…
Kao da sam tebe čekala…
Baš…
Glumiš… I to loše…
Praviš se da si očaran,
hoćeš da mislim da sam jedina, posebna…
Koliko sam takvih srela…
Dobro, glumim i ja pomalo…
Pravim se da mi je sve to interesantno,
pravim se da ništa ne razumijem,
smješkam se onako glupo, kako vi muškarci volite…
Kao da sam živa lutka…
Ma neka, samo ti misli da si ti glavni,
da ti vodiš ovu igru…
Znam da ti prija ta moć…
Hajde, prestani, zašto se zanosiš bez razloga…
Sad si kao nešto fin, a u očima ti se vidi nemir…
Ne možeš ti da budes fin… Ne mogu ni ja…
Ne znamo mi to…
Kao da nas neki đavo tjera…
Nemir nam kroz vene teče…
93
I zato, dosta više…
Znamo da od toga nema ništa…
U pogledu nema ništa osim strasti…
Zato ne gledaj me tim očima… Tako…
Da izbrišemo tragove
Tako mi fale njegove sitnice,
ona rupica na obrazu dok se smije,
suza što se zbog njega kotrlja niz lice,
džep njegove jakne da mi ruku grije.
Tako mi fali njegov dodir
i prsti što niz moja leđa klize.
Jedino poljubac njegov meni može donijeti mir,
kada me onako, usput, za vrat ugrize.
Njegov bezobrazluk tako mi nedostaje,
kada se ne javlja danima, noćima...
Šta meni drugo još preostaje,
da ga čekam i opijam se zelenom bojom u njegovim očima.
Tako mi fali njegova toplina,
njegov poljubac kad mi dodirne vrat.
Lažne riječi što gode: “Hajde, rodi mi sina.”
I želja da u tom momentu stane vrijeme, sat...
Tako mi fali njegova hladnoća,
kada me odgurne od sebe noću.
Ali ja i tad, poput zabranjenog voća,
ne želim druge, već još više njega hoću.
Tako mi fale sitnice njegove
i ono iščekivanje hoće li doći ili ne,
onaj slatki strah, da izbrišemo sve tragove
da si noć proveo sa mnom, a ne pored nje.
94
merkur.blogograd.org
Sašaptavanje sa pticama i
travkama
Jasminka Bašić
Merkur
95
6. X
Korakom lakim prođoh mojim sokakom jutros,
pusta tišina miriše na jesen.
Sa neba kaplje čisto plavo.
Darivah osmeh jednom prolazniku…
Njegov mi pogled produbi zarez na čelu.
Dan dugačak, koraka mnogo…
U rukama samo kamen,
sa obale drage, daleke,
ponesen iz detinjstva.
Dovoljno.
Za svaku sumnju koja se javi,
da je kamenom smrvim.
Idem pravo.
U mom sokaku slepih ulica nema,
one sigurno nekud vode...
U sporednim, ispod oka gledam,
postavljeni putokazi, novi...
Svežinom odvlače pažnju
i lakovernima nude nadu.
Obećavaju.
Laž je progrizla debele okove
i ispunila ćoškove ušorenih kuća.
Zidovi plaču…
Sebe sam na hiljade mehurova rasula,
u svaki po najlepši deo sakrila.
Lakše je.
Da ne čujem jecaje koji mir razbijaju.
U zenicama i dalje krijem šarenilo.
I, tonem zaglibljena u samo još jedan san,
otići ću iz ovog sokaka
onda, kad i poslednja nada iščezne.
I, kad se uverim da su ovde i cvetovi,
napokon, mrtvi...
96
Strah ispred vrata
Taj vetar nosio je u sebi neki čudan zvuk lišća, nalik na tihu molitvu,
pritajenu kao šapat, a ipak uporno ponavljanu žalopojku što šumi nad
krunama drveća žednoga kiše. Mesecima nije pala i nikakav nagoveštaj
nije ni postojao da će je uskoro biti… Uporno je povijao grane, čas na
jednu, čas na drugu stranu, kidajući posustale listove, kao latice uvele
margarete. Šuštala je i ječala šuma. U tom prostoru, između beznadežno
ravnodušnog, razapetog neba, koje se plavilo u svom miru, krijući od
pogleda ono iza i između ispucale, suve zemlje, rasute u prah, sa travom
koja se mrvila pod nogama, taložilo se novo osećanje straha… Izdvajalo
se, upravo, iz tog tihog šapata lišća. Lagano, kružno, prožimajuće, uzdizalo
se od bosih tabana, izranjavanih na grubim brazgotinama privremeno
napravljenih stazica u vreme kiše i uspinjalo duž leđa, obavijajući svaki
pršljen kičme, ponaosob, novom alkom pojačanog straha. Razlivao se u
isušena i napuštena korita, uzimajući ritam željenih kapi, ubadajući kap
po kap i tako sistematično raskidao, uporno, nit po nit prividno, u žurbi,
otkanog mira.
Dan, naizgled običan, odjednom ispražnjen od prisustva ljudi, punio
se bujicom nadolazećeg straha. Nenajavljen, iznenadan, plavio je svaki
kutak, rušeći brižljivo i dugotrajno postavljane brane. Kao list otkinut
kovitlao se, prožimajući sve kroz šta je prošao… Nezaustavljiv, mahnito
je bujao i pretio da preraste oči, koje su širom pratile sve brže povijanje
grana.
Vetar, grane, lišće, tihi jecaj što prerasta u žalopojku i oči plave,
raširene, trepere frekvencijom straha u istom ritmu i prostoru,
naslonjenom na nevidljivu akustičnu viljušku, razapetu između neba i
zemlje.
Ali, šta je u tom običnom danu, tako toplom i mirnom, milovanom
mekim vetrom, igrom grana i senki, umreženih u hladovinu decenijskih
krošnji, izazvalo pokretanje vibracije nejasnog straha i zašto se uspelo
kroz kičmu, smeštenu s namerom da u svemu samo uživa? Zašto se
ugnezdilo i pojačalo, tu negde nasred grudi?
Zar su zvuci suvog lišća s krošnje probili membranu?
Ili se to trenutak, zbijen vrelim vazduhom, zaglavljen na svom putu,
poigrao samoćom?
97
Trenutak, kad shvatiš da su vrata iza kojih se krije vizija budućnosti
nestala u vrelom titranju na udaljenom horizontu… Kao kratka vizija.
Kao nejasni obrisi sna, koji se gube u delovima zatvorenim šalukatrama
jutra i nedostupni onoj dnevnoj, probuđenoj ja. Kad posezanje za
hiromantijom, numerologijom, kristalomantijom, tumačenjem snova
i ko zna čime već, postaje potreba da se dosegnu i bar malo odškrinu
vrata, nestala kao fatamorgana… A osećaj je tako blizak… Skoro pod
prstima osećaš hrapavost drveta, dok ruka lagano klizi i traži kvaku…
Još samo koji milimetar i tvoja budućnost je na dlanu.
Možda… Al’ strah zamagljuje vizije i kugla ostaje mutna…
I, kao spas dolazi potreba za vatrom! Lagana priprema suvih
grančica, što krckaju na prvi dodir, slaganje u kupu, iznad gužve papira
stare novinske hartije, sa vestima ništa manje aktuelnim, isto kao i koju
godinu pre. Prvo tanušne, pa malo deblje. Ritual pred prvi plamičak i
prvo pucketanje, da rastera strah. Ta vatra, koja je i sama rodila strah,
postala je saveznik u rasterivanju istog.
Debeo trag gustog, sivog dima uspinjao se lenjo iz kamenom
ograđenog ognjišta, a oštar miris zapaljenog drveta razneo je nelagodu.
Poznati zvuk motora, koji se probijao poljskim putem, nosio je sa sobom
mir.
Trenutak samoće je prošao!
Da, beskrajno smo potrebni jedni drugima. Naročito kada je samoća
u pitanju. Fantastične se vizije ispletu u tim trenucima, dvostruko
raširenih očiju…
A, dan je samo topao i vetrovit, bez traga nagoveštaja željene kiše…
Znam
Znam,
biću seme travke,
klicu svoju Suncu da predam,
rosom da nakvasim lice
i postanem odmaralište i pojilište za
sitna mala bića...
Znam,
biću cvet,
98
raskošnom bojom i mirisom
leptira da privučem,
polenom nožice pčeli da nalepim
i sokom slatkim bumbara da zavedem...
Znam,
biću zgusnuti žbun,
da ptica gnezdo u mom okrilju svija,
da glavice dečije iz njega gvire dok se igraju žmurke,
da dlanove u listove ispružim i Sunce u njih upijam...
Znam,
sklopiću ruke u granje,
korenom se sljubiti uz kamen,
krošnju uplesti u oblake
i biti tu na tom mestu
večno,
da cvetam i venem bez bola...
Samo srce
više da nemam...
Pogled kroz prozor
Dođi.
Priđi.
Je l’ vidiš onaj breg sa tog prozora?
Ne tog! Onog drugog.
Ne taj breg!
Neg’ onaj veći!
Što izgleda najveći! Takvog u blizini nema.
E, tu ću da se popnem jednoga dana. Uskoro.
Kad sakupim sva svoja juče, danas i sutra...
U zagrljaj kad ih stisnem! Topli.
Izabraću taj dan, možda, već narednog proleća.
U mesecu martu. Kad nije više jako hladno.
Kad ne veje baš tako često.
Kad lišće još samo pomalo šuška, jer odustaje da traje.
Predaje se vlažnoj zemlji u spokoj večni.
99
Kad nova trava, k’o svilena kosica novorođenčeta, izbija iz senki
i meša se sa našim trajanjem.
Spontano i ravnodušno. Kao da nas i nema...
E, tog proleća, u tom mesecu i toga dana staću na taj breg
sa raširenim rukama
i viknuću iz sveg glasa koliko volim ovaj svet,
zbog vas, što me radujete u njemu...
Glasno, toliko da se čuje do na kraj one linije,
gde ne razaznajem više da l’ je nebo, il’ zemlja plava.
A onda ću skupiti ruke oko sebe,
sesti na taj isti brežuljak
i pustiti suze da teku...
Da izlijem svu bol zbog ovog, ovakvog sveta i ljudi...
Sveta, kome ću vas prepustiti.
Zbog vas, koje volim, ovoliko!
Snovaljka i biser
Moje su senke razvejane.
Treperava svetlost igra se njima.
Koplja sam naoštrila za sve strahove,
iglama prišila sve sumnje.
Ja nosim u sebi san
i onu čistu vodu,
čun u kome ljuljuškavo brodim i bisere koji se smeše sa dna.
Na snovaljku sam nove niti nanizala,
a potku skidam s venčića lavande i ivanjskog cveća.
Moje su ruke pune bistre vode,
što sam je pred bujicom sklonila.
Samo ponekad,
san se razlije
i jutro
s vlažnim jastukom započne dan...
100
Bršljan
Oklevajući, s posebnim nemirom, uz nagomilani višegodišnji umor
natovarenim na ramena, prilazio je kapiji. Opet taj bršljan! Znao je da je
pogrešio. Bio je bolećiv prema sestri i njenom nerazumljivom opiranju
da ga počupa. Gajila ga je s posebnom pažnjom, kao retku egzotičnu
biljku. Bože me ‘prosti, kao da je živo biće! Uvek ga je napadala kad god
bi se okomio na tu njenu slabost prema bršljanu. Za sve popustljiva,
bršljan nije dala... Odustao je od te namere i prepustio je njenim čudnim
navikama, ionako je bila ekscentrik za sve u porodici. Sad, kad je više
nije bilo, bršljan je preuzeo kapiju. Obavio se oko iskovanih sunaca,
istrošenih vremenom i razorenih rđom. Više se ni brava nije videla.
A i čemu? Ključ je odavno izgubio oblik, nagrižen suncem i kišom.
Jednoga dana samo je ispao iz svog ležišta. Nije bilo vredno podizati ga
nazad. Brava je samo bila još jedna crna rupa u vremenu. Bršljan je to
sve lagano pokrio i preuzeo. Pod njim se naslućivala linija nekadašnje
ograde. Skrivao je tragove napuštenosti, a svojom živošću, na koju
godišnja doba nisu imala nikakav uticaj, a još manje neumoljiva starost,
davao je neku čudnu tajnovitost mestu i nadu da život, tu negde iza
njegovog štita, ili baš u njemu, još uvek teče i traje...
Eh, sestra i njene navike. Umela je da priča tako divne priče njegovoj
deci, a sve se odvijalo u zemlji obrasloj bršljanom. Sećao se, jednu je vrlo
često ponavljala. Nije znao baš detalje, nikada se nije udubljivao u njene
priče. Kao kroz maglu se sećao neke kapije obrasle bršljanom i gnezda
ptice u njemu. Činilo mu se da je spominjla gugutku. Da, cela priča je
bila o usamljenoj gugutki, koja je ostala sama u svom gnezdu i čekala
da se desi neko čudo. Kakvo čudo i da li se ikada desilo, nije se sećao.
Nikada je nije saslušao do kraja. On je bio strogo uzdržane i ograničene
mašte, kratkog strpljenja, posvećen praktičnosti običnih dnevnih stvari.
A kod nje je uvek bila neka zakukuljena tajna. On, jednostavno, nije
imao živaca. Kao da je sestra, sama, znala neku tajnu, nešto što niko
drugi nije znao...
Pokidao je nekoliko tek izraslih, mladih izdana koji su, podstaknuti
majskim, bujnim kišama ove godine, bili veći i lepši nego ikad. Nežni,
savitljivi, sa blagom naznakom svetlo zelenog, izbijali su kožasti listići,
nanizani na duge lastare, pokretljive kao prsti maestra na klaviru. Bili
su višak na prolazu, a morao je ući još sada. Poslednji put. Vreme je
101
i njega nagrizalo. Nije više imao ko da se brine o ovoj kući. Njihovoj,
zajedničkoj, u kojoj su odrasli njih četvoro, sa ocem, koji je živeo stalno
na putu i terenima, kuda ga je vodila borba za opstanak i majkom,
koja su od silnog posla mogli videti samo u ranim jutarnjim satima.
Nagnutu nad šporetom, ili limenim koritom. Ili je kuvala, ili prala. U
međuvremenu nadničila, a uveče krpila zakrpu na zakrpu. Jedino su
oni žurili da odrastu i napokon odu u taj divni, veliki svet, van ograde
od iskovanih sunaca. Obećani svet, svet nekih drugih, većih i sjajnijih
zvezda od ovih hladnih i nepomičnih, što su ih ispraćale i dočekivale na
samom ulazu u dvorište.
Kuća je, posle smrti majke i oca, pripala njemu. Teret. Bio je to samo
još jedan dodatak na kamaru koja je počivala na njegovim plećima.
Sentimentalan i vezan uspomenama, nije imao srca da je proda. Njegovoj
deci nije trebala. Bila su rasuta po belom svetu. Sin u Americi, ćerka u
Švajcarskoj. Retko su dolazili. Njima ova kuća, ili ovo što je ostalo od nje,
nije značilo ništa… Godinama se sestra brinula o njoj. Ona je preuzela
brigu o kući i dva groba na seoskom groblju. Niko nije imao pojma kako
je sve stizala i koliko joj je truda trebalo da sve izgleda kao da je kuća
napuštena tek pre neki minut i kao da će se njeni vlasnici vratiti svakog
časa. A grobovi uvek uređeni i obeleženi bar jednim cvetom, svežim.
Nije volela plastične bukete. Kako ih je samo grdila kad su dolazili,
jednom godišnje, da se vide i donosili, iskreno, kod Kineza kupljene, na
brzaka, plastične bukete, raskošno bogate ‘‘umrlim’’ cvećem. Ljutila se da
je sve praskalo. Pred njima ih je bacala odmah, a oni, sa grižom savesti,
pokunjeni ćutali i pored toga što su svi bili stariji od nje. Najmlađi od
njih bio je pet godina stariji, a najstariji čak sedamnaest. Ona je bila
najmlađa. Mezimica, očeva. Zavideli su joj uvek! Pomalo čak u nekim
trenucima i mrzeli. Uvek je sedela u krilu ocu, obešena o vrat, baš kao
bršljan. Bršljan! Nije ni čudo što ga je volela, kad je bila slična njemu.
Ista! Retko kad su mogli prići ocu, uvek je tu bila ona. Jedino kad je
spavala, onda su ga imali samo za sebe. Njih tri brata...
Našao je kupca za kuću. Odlučio se jedva. Sestre od prošle jeseni
nema. Našli su je sklupčanu pod bršljanom, sa svežnjem pšeničnog
klasja u ruci. Izgledala je kao da spava. Spokojna, pod bršljanom...
Cenu je dogovorio. Ostalo je samo još da pregleda tavan i novi vlasnik
može ući u posed. Njega je ostavio za kraj. Iskreno, nije mu se penjalo
pod stare grede, koje su stenjale i ječale, čak i kad je dan bio lep i sunčan.
102
Sećao se poda, koji je “disao” dok hodaš po njemu. Ugibao se sa svakim
korakom. Napravljen davno od blata, trske i pleve, dotrajavao je svoje
poslednje dane. Jedino što je na ovoj kući začuđujuće bilo jako i sigurno,
bile su merdevine koje su vodile na tavan. One su nudile sigurnost za
svaki naredni korak, kao da su same pozivale ”Popni se slobodno. Ono
što te gore čeka, sam moraš savladati.”
I, popeo se. Lako, mada zadihan i oznojen. Provukao se kroz mala
vratašca, sa zavesom od paučine po uglovima, i sa prvim korakom
zastao. Tavan je bio raščišćen, prostran. Miris okačenog bosiljka i
lavande, izmešan sa mirisom nadimljenih greda, strujao je, nošen
promajom, od malog otvorenog prozora sa zabata. Pored prozora
stajala je stara stolica, sa prašinom ne dužom od par meseci. Taman od
kad sestre nema. Pažljivo je gazio po gredi, oprezno se približavajući
prozoru. Iznenada, iz neosvetljenog ugla, prhnule su ptice! Zatečene,
zbunjene, napravile su dva kruga iznad njega i izletele kroz prozor. Bio
je uplašen i iznenađen. Neočekivan tren izazvao je slabost u njegovim
bolnim kolenima. Jedva se dočepao stolice da sedne. Disao je duboko.
Sreća da je prozor otvoren! Tu, odmah do samog prozora, na grani
starog bora, zastale su ptice. Gugutke. Par. Gledale su ga začuđujuće i
ispitivački, činilo mu se, skoro blagonaklono. Eh, baš je poblesavio sad,
u ovim godinama. Osmehnuo se na tu svoju misao. Protresao glavom
da otera te viškove, što mu mašta nije dozvoljavala da se razbokore. I, tad
mu pogled pade na pod ispod prozora. Na njemu stari kofer, kartonski.
Izgrickan po ćoškovima, od miševa koji su želeli da otkriju njegovu
unutrašnjost, a opet dovoljno jak da ne popusti pred njima. Rukom ga
privuče i neočekivano lako otvori. U njemu knjige. Komplet Perl Bak.
Poklonio ih je sestri za petnaesti rođendan. Neverovatno, sećao se kao
da je juče bilo. Skakala je od radosti zbog toga. Obožavala je knjige i nije
bilo greške u izboru poklona za nju. I sad, kad god pokuša da vrati njen
lik u sećanje, koje se polako cepalo, kao krpa pod kišom i vetrom, vidi je
nagnutu nad nekom knjigom. Prstima je nežno prelazio preko uredno
poslaganih knjiga. Talasala su se sećanja i nadolazila kao plima kroz stari
biber crep i grede, koje cvile i ječe pod zgusnutim bremenom sudbina.
Nestali su. Rasparali se, kao porub otrcanog, najdražeg džempera,
iznošenog s ljubavlju do kraja. Ostao je još on. Ostali su otišli sa druge
strane okovanog sunca u tišinu, večnu. Dubok uzdah ote mu se iz grudi i
pogled mu ponovo skliznu na knjige. Trgnuo se na naslov prve, “Rasturen
103
dom”, neka blaga jeza uspinjala se uz kičmu, tavanske senke produbiše se
još više u popodnevnim satima, a miris bosiljka dođe s novim talasom
promaje. Kuća je uzdisala. Jedan kraj belog papira virio je ispod korica;
saže se i podiže ga. Bila je to neka stara fotografija. Iskrzana od ruku koje
su je često držale, požutela vremenom, a prikazivala je mladića širokog
osmeha, sa dubokim rupicama na obrazu i vrtoglavo crnim, dubokim
očima. Da, sećao se tog mladića. Poginuo je vrlo mlad. Neka, valjda,
nesreća. Nije mogao tačno da se seti… Okrenuo je sliku, a na poleđini,
izbledelim, razlivenim na nekoliko mesta, rukopisom, pisalo je:
”Jednom kad se sretnu, nađu i odaberu, gugutke ostaju zajedno do
kraja svog života i duže... Čekaću.”
Ispod toga, svežim, sestrinim rukopisom, stajalo je dopisano:
“Već duže vreme društvo mi pravi jedna gugutka. Sleti na prozorski
sims i posmatra. Prepoznajem te tamne oči. Osećam dubinu u njima. U
bršljanu sam otkrila gnezdo! Poneću sutra par vlati žita. Spremna sam...”
“To je ta priča! Zato je bila sama! Godinama...” Nije imao pojma. O,
kako malo znamo jedni o drugima, dok putujemo paralelnim životima.
I priča o gugutkama bila je njena. Ponavljana strasno, sa žudnjom
da neko čuje. Da tugu podeli… A on je nije slušao... Nikada do kraja.
Zašto? Par gugutki nestrpljivo je sleteo na sims. Želele su da uđu. Iz ugla
je dopirao tanušan duet glasića, koji je lagano prelazio u tužan cijuk za
hranom. Imale su potomke i želele su da dođu do svog gnezda. Vratio
je fotografiju i zatvorio kofer sa slikama. Snažna zvonjava mobilnog
telefona rasekla je prošlost zatočenu na tavanu. Na displeju je stajalo
ime kupca zainteresovanog za kuću. Javio se:
“Halo, da, ja sam. Ne, nisam završio sa raspremanjem tavana. Ne.
Oprostite, kuća više nije na prodaju. Da. Odlučio sam!” Prekinuo je
vezu i odahnuo.
Još jednom je pogledao ka otvorenom prozoru i gugutkama, koje
su već letele ka gnezdu. Ispravio se naglo, začuđujuće podmlađen i
neverovatno lakog koraka spustio se niz merdevine.
“Da, moraću sledeći put da popravim ovu bravu na kapiji i namestim
jedan stub za bršljan, počeo je da se spušta niz ulicu. Zaista je čaroban.
Sestra je bila u pravu, čuda se, ipak, dešavaju.”
Odšetao je lako, uz veselo zviždukanje melodije neke pesmice iz
detinjstva.
104
lonacipoklopac.blogograd.org
Muzika mog srca
Snježana Maleš
Lonacipoklopac
105
Loši dani
Ima dana kad poželim da sam sama.
Ima dana kad oblaci su sivi
i pored sjajnog Sunca.
Dana kad su mi svi krivi, osim mene same.
Ima dana kad pomislim da je moglo biti bolje.
Kad ostanem bez snage i volje.
U takvim danima često se pitam:
“Kojim razlogom svijetom skitam,
koju ulogu igram, šta trebam da kažem,
da budem iskrena ili da lažem?”
U takvim danima zatvorim vrata,
svaka riječ nerečena tada je od zlata.
Sve lijepo što bih napravila,
tih bih dana za tren pokvarila.
Ima dana kad poželim da sam sama!
Ali, kad otjeram sve oko sebe – shvatim:
Bez ljudi koje volim, još više patim.
106
Ko si ti?
Kojim si putem stigao,
da na vrata mog srca zakucaš,
kao u svoje odaje u moje snove
da uđeš, a da me i ne pitaš.
Da l’ te je srce prepoznalo
onog dana kad te je osmjehom dočekalo,
kao da moj si oduvijek,
usamljenoj duši lijek.
Volim kad očima se smiješ,
za ruku kad me držiš i samo za sebe čuvaš.
Volim što ono dječije u meni
želiš da sačuvaš.
Ipak
Zar nisu suvišne riječi,
kad samo tišina ostane
i tek poneki uzdah iz grudi?
Zar može srce
od čežnje da poludi?
Volim te, a ne smijem te voljeti.
Ne smijem pogled na tvoju stranu skrenuti.
A ipak, svaku ti crtu lica znam
i sve bih, što mogu, za tebe da dam.
107
Znam da postojiš
Ja znam da negdje postojiš
i neću prestati da te tražim,
da mi u plavo nebo bojiš.
Ja znam da ljubav još važi.
Često vidim tvoj pogled u tuđim očima,
ali znam da to nisi ti.
I ponekad te sanjam noćima,
ali ne vidim ti lik.
Zagrliš me, vodiš kroz polja ljubavi
i jedino tada osjećam da to si zaista ti,
da još te srela nisam,
ali da ćeš doći.
Prepoznaću tvoj glas kad te konačno sretnem,
prepoznaće te srce po otkucaju.
Ja ću te čekati. Znam da postojiš,
a znam da i za mene tvoje oči znaju.
Krug
Palo je sve što sam u nebo dizala.
Prvo je ljubav naša se srušila,
zatim je ponos pod noge bačen.
Vremenom ojačah duh i postadoh nova.
A i duh se slomi pod silinom tog pogleda.
I pogled ode kad ispuni hir,
i duboko u zemlju zakopa mir
108
Moj čovjek
Moja si snaga kada sam slaba.
Moja mirna luka kad talasi me more,
moje si svitanje i prije zore.
Kad nebo zaklone oblaci sivi
i magla se spusti na grad,
ja znam zbog čega živim
i ko je uz mene tad.
Iako je noć, meni nije mrak
i svaki težak korak, uz tebe je lak,
moja si radost, sreća i ljubav,
moj si čovjek za život sav.
Jutro
Jutro me budi, a duša još spava,
rado bih ruke pružila tebi,
da najljepši san postane java.
I svaki dan tako – žalila ne bih.
Umorne oči traže drago lice,
čežnjivi osmjeh ote se iz grudi,
želim da zora sa tobom sviće,
jer bez tebe, polako se gubim.
109
Tebi, koja si uvijek tu
Zašto si se uspavala, tugo?
Možda da mi spremiš još mračniji san!?
U mome te krilu nije bilo dugo,
osvane mi jutro i završi se dan.
Navikla sam živjeti uz tebe,
nije ova praznina stvorena za mene;
i kad mi sreća na vrata zagrebe,
ja se opet skrivam iza tvoje sjene.
Sad me grli pusta ravnodušnost,
nigdje razlog da mi suza krene,
niti osmjeh na lice da izmami,
nije ova praznina za mene.
I kad bih mogla birati šta želim,
da li tebe, tugo, il’ (varljivu) sreću,
nakratko se osmjehu veselim,
ali znam da sreću izabrati neću.
Ti si moj drug, ti, odana tugo,
a i ti mi ode, ostade praznina,
u mome te krilu nije bilo dugo,
a srcu ni toplo ni zima.
110
Kraljevstvo mog srca
U kraljevstvima lažnim kraljica sam bila,
rušila zidove neosvojivih gradova,
iza hladnog osmjeha toplinu srca krila
i nikome odala puteve do snova.
Sa visokog trona spuštala pogled
na kraljeve moćne, svima nedostižne,
što do moga zamka napraviše red,
a ceste povratka bile im neizbježne.
Davali mi carstva nepregledna,
dragulje i zlato, zvjezde i nebo.
Ostadoh srca tvrda i hladna
i svaki bi svoju bitku pred’o.
Tek… Poljanom radosti rasuo se zvuk,
zvonki osmjeh mladog stranca.
U kraljevstvu mome nastade muk!
Osjetilo srce dragog mu znanca.
I kraljevima svim “Zbogom” rekoh.
Ne trebam ja zlato, niti dragulje.
To što mi srce ubrzano lupa,
tome moje misli žure.
111
Bijeg
Zbog jednog sna i tužne jave,
zbog ljubavi jedne što prestala je
i svih suza što proliše se,
osmjesi s lica brišu se.
I jedne je zore noć sakrila dan,
ništa više isto bilo nije,
a sve bi, što vrijedi, dao da zna
da i njeno srce jednako bije.
Daljinu i vrijeme – zar poznaje ljubav,
kad ona živi uprkos svemu
i ostaje tu život sav,
sve svoje posvećuje njemu.
Pogleda mutnog, polusvjesnog stanja,
on traži oči zelene boje,
a ona se krije, od maka manja,
jer zna da bez njega biće joj bolje.
Od ljubavi bježe i jedno i drugo,
a ljubavi toj jedino idu
i oboje se druže sa tugom.
Istinu sami od sebe kriju.
Prejak je plamen što između njih gori,
previše je strasti da bi opstat’ mogla
i samo jedan pogled o istini govori,
al’ zauvjek da ode – snage je smogla.
112
Tata
Treba mi mjesto gdje ću biti sa tobom,
treba mi da znam da me možeš čuti,
da ispričam ti sve što nisi vidio sam.
Treba mi samo jedan tvoj zagrljaj.
Prerano si napustio svoju i moju mladost.
Nisi bio tu da me bodriš kad bilo je najteže.
Ali, ja znam kolika bi to za tebe bila radost,
da si samo mogao u zagrljaj da me stegneš.
Nedostaješ mi svaki dan beskrajno mnogo,
iako sve izgleda kao i kad si bio tu.
Kad bi se samo vratiti mog’o!
Zagrli me makar u snu.
Vjerujem da i sad znaš da ti pišem,
želim da te sačuvam, da znam da postojiš,
bićeš tu sve dok i ja dišem,
jer znam da životne korake mi brojiš.
Al’ najviše me boli što ne izgovaram “Tata”,
toliko mi nedostaje da tako te zovem.
Poslednje je što si rekao: “Slušaj mamu, seju, brata”
i utonuo u vječne snove.
113
Mama
Postavila si mi previsoke kriterijume. Ne znam da li ću znati da
budem kao ti, tako požrtvovana i spremna da dam i poslednji atom
snage koji imam za svoju porodicu. Znam da je to zadatak svih majki,
ali isto tako znam i one koje nisu kao ti. Oduvijek si bila onaj stub koji
drži kuću, uvijek spremna da prva ustaneš i radiš do besvjesti, nikada se
ne žališ na umor ili bol, čak ni kada je on tako očigledan na tvom licu.
Nikada ne tražiš ništa za sebe, ni u najvećoj besparici, ni u najvećem
luksuzu nisi mislila na sebe.
Ne znam hoću li znati da budem tako hrabra kao ti. U najtežem
trenutku u životu, stajala si uspravno, gledajući u svoje troje djece,
ponosna što si od nas stvorila ljude. A onda, kad si mislila da te niko ne
čuje, plakala si kao dijete. Ne, to ipak nije hrabrost. To je ljubav majke,
koja ne želi da njena djeca pate kad ona pati. Ne znam hoću li znati da budem kao ti, hoću li umijeti svoje želje da
stavim na poslednje mjesto, tek kad ispunim želje svoje djece, kojima
neće biti kraja? Hoću li umijeti da ustajem prije svih, samo da bih im
napravila doručak, i to bez gunđanja i negodovanja? Hoću li moći ostaviti
sve poslove, samo da bih odnijela u školu, ili na posao, zaboravljenu
svesku ili neku, skoro i nepotrebnu sitnicu?
Hoću li znati da budem tako dobra mama i žena kao što si ti, draga
moja mama? Hoću li znati biti čovjek i nakon velikih oluja koje mi život
priredi? Sretna sam što si baš ti moja mama, mama.
114
mandrak72.blogograd.org
Bilo kojeg dana
Zoran Plavšić
Mandrak72
115
Ispod one kruške
Nesvakidašnji događaj umalo nije trajno poremetio život u malom
i mirnom selu podno Grmeča. Ljeto je krupnim koracima odmicalo
avgustu i žurilo u zagrljaj sredovječnom septembru, rumeno zlatnog
lica od čestih svadbi i rakije kruške. Poslednje skupine gastarbajtera
polako su pakovale svoje velike putne torbe, iznova preslagujući iste za
još mrvu zavičaja.
Tih dana čist i oštar vazduh uzimao se snažnije i više i od najboljih
ronilaca na dah, od kojih su strijepile sve vidre i ribe japranske. Ona
tuga, teška i neopisiva, uvlačila se u srca, kako onih što odlaze, tako i
onih što im preostaje novo čekanje i iščekivanje. Nakon svakog udaha,
težak vazduh kao da je tegom pritiskao dušu, a srce htjelo iz nekog svog
razloga da pobjegne iz grudi. Momenti, u kojima nit’ se zna od čega, ni
zašto u grudima sve boli, smjenjivali su se u talasima. Sve jači i bolniji.
U trenucima kad su svi zaokupljeni nekim svojim mislima, selo je
pohodio međed grmečki. Nekoliko dana smucao se i izokola osmatrao
krušku. Oblizivala se međedina nesuvisla, a tek voda što mu je tekla
na usta, te mu je sva njuška povazdan bila mokra. Žmirkao je svojim
krupnim očima, skupljajući ih kao da planira provaliti u sjedište Evropske
unije u Briselu, a ne na krušku, povrh toga još nedozrelu, kuma Đuke.
Imao je Đuka sina za ženidbu. Obrena. Svadba je bila planirana za
proljeće, odmah u nedelju po Vaskrsu, poslije posta. Rodbina sa zapada
ostavila je nešto zarađenih dana od godišnjeg za tu priliku. Đuka je
danima potkupljao prije vremena dozrele i opale kruške i stavljao ih u
kace.
„Trebaće, Stano, svaki litar. Tolike svate treba dočekati. Nećemo se
brukati kad doslen nismo“, pričao bi svojoj Stani brkati Đuka, a sve
poskakujući u mjestu, kao da odnekle do njega dopire muzika bećarska
što u kolo poziva.
„Vala, Đuka, jedva čekam. Poželjela se ja u kolo uvatit’. Nijesam
poigrala, Boga pitaj otkad. Uvijek uz đecu, a srce mi uvijek zaigra čim
pjesmu i kolo vidim. Bojim se da me ne uguši“, reče i sama cupkajući i
pjevušeći sebi u bradu.
„Neka, Stano. Lako je za kolo i pjesmu, treba tol’ke svate dočekati.
Cijelo selo biće tu, a znaš, njima je najteže ugoditi. Nije meni za strane i
116
neznane. Najteže je svome ugoditi“, dometnu zabrinuto Đuka.
„Biće nekako. Uvijek je bilo i biće. Gleda dragi Bog i na nas mučenike.
Neće se nama obrazi crveniti ni zbog čega.“
„Vala baš“, ustade Đuka.
Izašao je Đuka pod staru krušku i zadovoljno pogledao u veliku
krošnju, koja se dizala nebu podoblake. Nakićena plodovima, kao
kićen vranac u svatovima, kao da se i ona kočoperila svojom ulogom u
nastupajućim događajima i pripremama oko svadbe. Davala je sve od
sebe da iznese ogroman urod Đuki i Stani na radost i Obrenu za sreću.
Voljela je ona „svog“ Obru, derana izdžikljala iz kratkih pantalona,
sa kao katran mrkim nausnicama, koji je plijenio srca seoskih cura
širom kotara. Činilo se kao da je juče bilo kad se po prvi put peo
put njenih slatkih plodova. Olakšavala mu je svojim granama, kao
rukama, namakinjući sočne plodove pred neustrašivim deranom, čija
je hrabrost nebrojeno puta dokazana na ljuljašci pod njenom krošnjom,
a na njenim granama. Ganulo ju je njegovo prebrzo odrastanje i sve
slabije zanimanje za penjanje u gustu i visoku krošnju. Bila je pomalo
ljubomorna na seoske cure, koje se se zagledale u „njenog“ Obrena i
time zaokupile svu njegovu pažnju. Čini se, nanovo bi se rodila kad bi
ga ponovo vidjela kako privezuje debeo konop na njene čvornovate
i jake grane, dok pravi ljuljašku kojom će se neustrašivo, čas napred,
čas nazad, vinuti visoko pod njenu krošnju, gotovo do prvih plodova.
Voljela je svo to vrijeme provedeno s njim. Svu tu bezgraničnu radost
i slobodu, dok su zajedničkim snagama nastojali, svako na svoj način,
dati pečat još jednom danu.
Gledao je Đuka put najviših grana, kao da je prebrojavao najslađe
plodove, vječito namakinjujući i brundajući, te zadovoljno trljaljući
ruke.
Kruška pred njim treperila je, kao da je željela nešto da mu kaže,
ukaže ili upozori. Opako zamišljen, Đuka nije ni primjećivao sva njena
nastojanja.
„O, Đuka, onamo, ovamo“, kao da je navodila njegov pogled.
Nije se Đuka mnogo pometao, izgubljen u računu i obračunu sa
svatima.
„Biće Mošo, Anđelija, zatim prika Ljubo, prija Smilja, iz Vrankfurta
pašo i svastika s mercedesom, pa Gale i ona njegova rospija, na đavola
117
nasađena. To je, daklem, sve, sa mladinim gostima, brojem i slovom
stotinusedamdeset i pet duša“, češkao je guste brkove.
„Ma, ko da gledam, na’će Žare sto mana. Te nepečeno meso, mlaka
piva, slaba rakija. Ma, đavola slaba. Nema je đe ćeš proći nad mojom
„kruškom“. Nema te „šljive“ da joj more na ruke politi“, inatio se sa
svojim komšijom i vječitom prznicom, koji je uvijek sve najbolje znao,
kao da je pokupio svu pamet svijeta.
„On da meni priča, pa on nije dalje od Novog odmak’o, osim kad je u
vojsku bio, negdje na karauli u kakvoj zabiti“, przničio je i sam.
„Ne bi’ ja njega zvao, ali ne mogu mimo svijeta, komšija je, pa nek ga
đavo nosi.“
Zanešen prepirkom i razgovorima ugodnim sa mjesnim protom
Nemanjom, prikupljao je plodove opale sa kruške.
„E, moj gos’n Proto. Idu godine. K’o da je juče bilo kad si krstio mog
Obrena, vidi ga sad. Momčina. Ima Boga. Čekali smo ga godinama ja i
moja Stamenija. Ma, nek’ mi samo neko sad kaže da nema Boga. Ima,
ima. Mogu ljudi od nauke i vilozofije da pričaju šta im volja, ima neko
gore ko sve nas gleda i svakom po zasluzi daje“, podižući ruku prema
nebu i napola dižući glavu.
U tom momentu, po glavi ga udari golema kruška, još teža zbog pada
sa visine, te se Đuki zacrni pred očima. Na momenat povrati svijest, te
se izgalami na krušku.
„E vala, nijesam nikad račun’o s time da imam petokolonaša u svom
dvorištu. Sram da te bude, beštijo stara. Lijepo ti svog Đuku kruškom
pa u tikvu. Aaaa, tome se od tebe nijesam nadao. Razgovaraćamo mi
poslije, samo se ti beči na mene“, kritikovao ju je i grdio na pasja kola,
kao da je riječ o đetetu uhvaćenom u nekoj smicalici.
Trljao je udareno mjesto na glavi i sniženim tonom nastavio pridiku
kruški, pijanom svatu Stevanu i Mari Markovoj, koja je svoj nos voljela
svugdje zabadati i gdje joj nije mjesto.
„U sunce ti kalajisano“, opsova Đuka, nakon što još jedna kruška na
njegovoj glavi pronađe metu.
„Slušaj ti, kruško, babetino stara. Da nijesi tako rodila, ja bi’ ti zube
pokaz’o. Beštijo nijedna“, prijetio je Đuka, zagledan u njenu gustu
krošnju.
U jednom momentu primjeti da se nešto miče međ’ granjem. Protrlja
118
oči u nevjerici. Golemi, čupavi neznanac vješto se međ’ granjem i listom
krio i vrlo spretno mijenjao mjesto, stalno izmičući njegovom pogledu.
„Ti li si, Mikane? S’lazi, barabo jedna, mene si naš’o zajebavat’. S’lazi,
barabo, kad ti kažem, odoh sad po ljestve. Nemoj da te moram tresti
k’o krušku“, sumnjao je na jednog komšiju i spadala da se na njegov
račun sprda, te je kožun izvratio i obukao, pa se smuca međ’ granjem i
kruškama gađa.
Kako nije bilo odgovora, pojuri kući po ljestve, da se ispne na krušku
i otjera nezvana gosta. U tren posla vrati se pod krušku, prisloni ljestve
na istu, te se poče penjati. Nije skidao pogleda s neznana gosta, koji je
vješto izmicao njegovom pogledu, vazda ga tražeći među granjem.
„Zašto sad mučiš? Vuna? Aaa, barabo?“, prijeteći, peo se uz krušku.
Kako je penjanje bilo sve teže i opasnije, više je pažnje usmjeravao
i na vlastitu bezbjednost. Bio je sve bliže neznancu, tik iznad sebe. U
jednom momentu mu se učini da može dohvatiti njegovu nogu, pa
pomisli da ga prijeteći uhvati za istu, ne bi li ga natjerao na uzmicanje i
predaju. Ispruži ruku, s namjerom da je dohvati.
„O, sveca ti nekrštenog“, uzviknu istog momenta kad ga uhvati za
nogu.
Ogromno žilavo i čupavo stopalo izmigolji mu se snažno iz ruku, te
se mumlajući pobuni. U tom trenu, pred njegovim očima se iskezi velika
međedina, prijeteći širokim zubima.
Ni sam ne znajući kako objasniti, sjurio se niz krušku Đuka, brzinom
taneta. Čim je dotakao tlo, zajauka koliko ga grlo nosi.
„O, ljudi, pomagajte ako Boga znate. Omlati mi krušku, baraba
nekrštena“, pa se sjuri prema kući.
Čuvši silnu viku Đukinu, u tren posla okupiše se komšije i seljani.
Među njima i nekoliko gasterbajtera. Ni đece nije u svemu tome
nedostajalo.
„Pobogu, Đuka, kakva baraba nekrštena?“
„Ovolika”, pokazivao je šireći ruke, “Međedina k’o najveće june. Eto
koliki je, popeo se na krušku, pa redom mlati li je mlati. Udario na
krušku kad mi najviše treba. Da je doš’o lane, il’ preklane, ne bi mu riječi
rek’o, još bi mu ljestve prislonio uz krušku. Evo, potpis’o bi mu da dođe
dogodine vas krušku da obere, al’ đe napast dođe sad da mi na kuću i
prag udari“, zapomagao je Đuka.
119
Svjetina se uputi pod krušku. Ljubo se uputi po pušku, za svaki slučaj.
Koliko najstariji mještani pamte, nikad se međed nije spustio u selo
tako nisko. Lovci su znali pričati kako su znali vidjeti svježe tragove, al’
njihovoj se priči nije mnogo vjerovalo. Da je iko živ krokodila spomenuo,
neki od njih bi se pohvalio kako ga je spazio, il’ mu tragove našao, tako
da je većina priča o međedima lako padala u vodu.
„Eno ga!“, viknu neko iz gomile.
Nelagoda prođe skupinom pod kruškom. Nije bilo svejedno nikome,
mada je veći dio njih bio siguran da je prije u pitanju bila kakva
smicalica, nego šumsko zvijere, koje je došlo maksuz da se okoristi o
dobro poznate Đukine kruške.
„Ma, đe sad da na me udari?“, po ko zna koji put se pitao naglas
Đuka.
„Kako oklen? Reklo mu neko pašče“, dobaci Lazija, te izazva lavinu
smijeha, još uvijek ne vjerujuću u svu tu priču.
Bez obzira i na nevjericu, niko se ne usudi da priđe pod krušku i sam
se uvjeri u pojavu međeda u selu. Oni hrabriji su se korak ili dva izdvojili
ispred većeg dijela skupine i šapatom se između sebe sporazumijevali.
Razumijevalo se da niko nije htio da štrči i da se istrčava, sve u strahu da
će biti ismijavan pred svakom zadrugom i trgovinom, kako u selu, tako i
u susjednim zaseocima. Na prelima i kojekavim zborovima i druženjima.
Lijepa vijest se brzo širila, loša još brže. Činilo se da sprdačina najbrže
stiže do pažljiva slušaoca. Pa još da kojim slučajem priča ode vani u
bijeli svijet, eto bruke. Nezapamćene. Bjelosvjetske.
Napokon se dvojica mlađih i hrabrijih ljudi izdvoji i uputi pod samu
krušku. Mikša i Slave. Opreznim koracima i pogledom stalno uprtim u
krošnju pažljivo su se, korak po korak, primicali zaposjednutoj kruški.
Ovakav atak na selo nije zabilježen još od vremena Drugog svjetskog
rata i dolaska prve disko ploče, krajem sedamdesetih godina, koja je
na noge podigla svo selo. Vladala je velika tišina. S nestrpljenjem se
očekivalo da se ispod kruške prolomi kakav strašan urlik ili zaori glasan
smijeh. Nekoliko minuta Mikša i Slave su pogledima pretraživali krošnju
drveta, tražeći nekrštenu barabu ili kakvo drugo objašnjenje. U jednom
momentu Slave podiže ruku, pokazujući na nešto. Mikša je bez glasa
samo mahao glavom, te nakon toga obojica dojuriše među ostale.
„Ljudi! Đuka je u pravu. Međed je na kruški“, tiho im saopšti Slave.
120
„Istina je! Ljudi, sve sam svojim očima vidio“, potvrdi Mikša.
Podiže se graja. Počeše svi u glas da se nadvikuju sa svim ostalim. U
jednom momentu Slave podviknu:
„Aman, ljudi, jesmo li ljudi ili babe, da se ‘vako nadvikujemo. Tišina!
Moramo da vidimo šta nam je činiti. Imamo problem.“
Graja prestade. Na licima svih lebdilo je samo jedno pitanje.
„Šta činiti?“
„Ljudi, zvijere je u pitanju. To je posao za lovce. Da se ja pitam, ja bi’
to puškom rješav’o“, prvi se s rješenjem javi već dobrano alkoholizirani
Stevan.
„E vala, sreća te se ništa ni ne pitaš. A kao drugo, tako dopingovan
ne bi ni kruške pogodio, samo bi međeda razjario“, umiješa se Ljubo, sa
puškom na ramenu.
„Pa, pucaj ti. Ja bi’ p’jan bar krušku pogodio, de se ti, delijo, pokaži,
kad već pušku nosiš“, uzjoguni se Stevan.
„Jest, jest. ‘Ajde ti, junačino, s puškom se pokaži, ako je i kojim
slučajem nabijena“, dometnu Mara, Markova žena, ukoljica i svađalica
za svaku priliku. Da je kojim slučajem situacija bila drugačija, ona bi već
našla razlog da nekog podrži, a na drugog se okomi.
„Pobogu, ljudi. Pa šta da ga samo rani, pa da se ‘nako razjaren među
nas sjuri, ko zna šta bi bilo“ , dodade neko iz mase.
„Ili još gore, da ‘nako ranjen ostane gore i da pomlati sve do jedne
kruške Đukine“, domete, tobož zabrinuto, Lazija.
„Da se kojim slučajem mene tiče, ja bi’ krušku, zajedno s međedom,
srušio, pa kom’ obojci, kom’ opanci. Ovako, ako nam koji put slučajem
utekne, on će ponovo u selo navraćati. Neće se on libiti više ni Đukine,
niti Mošine, nit’ moje kruške. Eto, ja toliko“, predloži i domete Žare.
„Nećeš ti moju krušku sjeći, prika. Imaš svoj voćar, pa koliko još
danas, sjeci redom, kad te se već tiče moja kruška“, ljutito se umiješa
Đuka.
„Stanite, stanite, ljudi“, nadjača Mikša sve ostale.
„Ne treba žuriti sa rješenjima. Imamo krušku, međeda na njoj i
nekoliko prijedloga. Ima li iko još kakav prijedlog, pa da se dogovorimo
k’o ljudi“, pokuša konstruktivno postaviti stvari na mjesto.
Njegov prijedlog im se učini razumnim, te ga poslušaše. Prvi sa
novim prijedlogom javi se Božo, zvani Riđan. Pravi razlog takvog
121
nadimka niko nije znao, ali niko ga pred njim nije tako ni smio zazivati.
Sumnjičavo su se neki sašaptavali dok su slušali njegov prijedlog.
„E, državo, na šta si spala, kad Riđan predlaže.“
„Ja mislim da bi bilo najbolje popeti se gore i kakvom močugom
otresti napasnika“, predloži Božo, zvani Riđan.
„Božo, kad je već tako, uzimaj motku pa se penji“, dodade Lazija.
„Zašto ja? Đukina je kruška“, uspremeta se Božo, otresajući glavom.
„Zato što si ti i predložio, je l’ ti misliš da smo mi konji koji glavom
ne misle?“, uzvrati se Lazija.
„Je l’ ti to nešto hoćeš kasti?“, naroguši se Božo, te krenu prema Laziji.
Umiješaše se i ostali i stadoše između njih. Za riječ se opet javi Mikša:
„Mislim da ovo nije dobar prijedlog.“ Sa njim se složiše i ostali.
„Otpala je puška, sječa kruške, kao i ćeranje motkom što predloži
Božo. Ima li još neko ideju?“, upita Mikša.
Za riječ se javi povjerenik mjesne zajednice.
„Da pregovaramo“, opali kao iz topa seoski trubun, kao da je riječ o
kakvom čeljadetu, a ne o međedu.
Ostali prasnuše u smijeh.
„Je l’ ti misliš da smo mi međedi, te da s njim pregovaramo. Uostalom,
ti si plaćen i zaštićen k’o međed, pa izvoli, visoki predstavniče. Svaka ti
malja valja“, odvali Slave, te svi ostali s njim prasnuše u smijeh.
Iznosilo se još mnogo prijedloga, sve luđi jedan od drugog. Bilo je
prijedloga da se po svaku cijenu međed živ vata i postane maskota sela.
„Slikanje s njim po evro ili dva, pa da vidiš kako selo grabi“, domete
Miško, gastarbajter iz Švajcarske.
„Jes’, pa da te žena ne može na slici prepoznati“, dodade Žare.
„Jok, tebe bi prepoznala. Da ti je samo glavu skinuti, ne bi znali od
koje životinje je tijelo“, ne dade se Miško.
„Preparirati strvinu, za nauk njegovim rođacima kako će se s nama
provesti“, galamio je neko iz mase.
Pozvati vatrogasce, miliciju i još mnogo svakojakih prijedloga. Jedan
od njih predloži da se zove televizija.
„Nek’ se zabilježi, a ujedno da selo ispadne na televiziji. Oni iz
Brestovca bi pukli od muke. ‘Vaka prilika se zadugo neće pružiti“,
predložiše neki.
„Jes’, vala, već vidim Mirkaća kako pjeni, dok mu dogorela cigara visi
122
na ispucalim ustima“, primjeti Žare.
Nekako se složiše da se pozove televizija. U tom polako prispije i noć.
Međed na drvetu nije se mnogo ometao. Vrlo brzo je uvidio da mu od
njih ne prijeti nikakva opasnost, te nastavi uživati u slatkim plodovima.
„Aman, ljudi, do jutra ima da izjede i korijen“, jadikovao je Đuka,
stalno gužvajući kapu sa glave.
Podijeliše se između sebe da se na međeda svu noć pazi. Po trojica na
smjenu. Kako je noć odmicala, nervoza se polako uvlačila među čuvare.
Sumnja u ispravnost i vlastite mogućnosti daleko je nadrasla početni
entuzijazam.
Negdje pred zoru, dok su prvi pijevci otresali krilima i još jednom
ponavljali poziv da se ustaje, umorna i pospana trojka bila je nijemi
svjedok međedove hladnokrvnosti. Lagano i vješto je sišao sa stabla i, ne
gledajući u njih, odgegao prema šumi. Zabezeknuto su gledali tu scenu,
nemoćni da učine bilo kakav potez da ga zadrže na kruški.
„Ode“, reče Mikša.
„Ode“, potvrdi Stevan
„A ne reče ni hvala“, slegnu ramenima Mikša.
„Boga mi, ne reče. Baš je međed“, složi se Ljubo.
„Što ne puca?“, zapita ga Stevan.
„Zašto?“
„Ispašće da smo se bez borbe predali“, mudrovaše Stevan.
„Dobro ti veliš.“ Ljubo podiže pušku i, jedan za drugim, ispali dva
hica u vazduh.
U tren oka sjuri se nekoliko najbližih mještana pod krušku.
„Ma zvijere ne mož’ bit’ neg’ zvijere. Sjuri ti se on sa kruške, pa pravo
prema nama. A ja pušku nanesem, pa tras jednom, tras drugi put, pa
tras treći put, a on ni da trepne“, kalemio je Stevan junaštvo na smjenu,
kao jabuku na lozu.
„Ma, Stojane, bilo je samo dva pucnja.“
„Ma, šta ti znaš, jadan, koliko je bilo. Sila Boga ne moli, nit’ municiju
broji“, snalažljivo je kalemio Stevan.
Kad se dobrano razdanilo, priča je već poprimala mitske razmjere, a
njeni svjedoci gotovo kult ličnosti godine. Vidjevši šta se dešava, Đuka
se pope na krušku da „procijeni“ štetu.
Nije mnogo govorio, samo je vrtio i odmahivao glavom.
123
„Ma pusti!“, bilo je sve što je rekao.
Održana je i svadba. Svatima ništa pofalilo nije. Niti kruške. Međed je
uzeo samo onoliko koliko mu je bilo potrebno, izuzev one dvije kruške
koje završiše na Đukinoj glavi. Neki međedi na svadbi učiniše više štete
nego da je međed osam dana na kruški kruške krstio.
„E, moja Stano, svaki’ sam međeda gled’o, al’ ovakvih k’o Stevan i
Žare nijesam nikad vidio. Pa, onaj sa kruške je za njih inžinjer. Doš’o,
sjeo, pojeo i otišao. Za sobom nije kvara ostavio. Ova dvojica svinjac
napravili“, vajkao se svojoj Stani.
„Neka, Đuka. Nijesi ti kriv. Budala i krivih drva, ni broja im se ne
zna. Međedi se na prste ruke daju izbrojiti.“
Pomenuti događaj još sa sjetom ponekad ispričaju, uz kotao rakijski,
mještani, dok pucketaju suva drva, a prvi mlaz ljute mučenice poteče
iz kotla. Grlen smijeh još uvijek izmami kada neko izvrati kožun, pa
zamumla iz mraka k’o kum Đukin međed.
Dok noć polako osvaja, slušam glase kako se gase i sve slabije trepere,
kao udaljene zvijezde na vedrom nebu. Ne registrujem ni smijeh, ni
duhovite upadice podgrijanih čiča, dok im se oči sjaje kao Sunce na
staklenoj boci, odbačenoj u kupine pored puta.
„Šta bi’ mi da nam nije međeda?“, zapitah se.
124
ludivrabac.blogograd.org
Ludi Vrabac
Jelena Ćorić
UnaJedina
125
Nepoznata
Dobra noć, Dame i Gospodo.
Želite li malo vatre da zagrejete promrzle prste?
Srce možda?
Zabaviće vas bljuvačica vatre, iza čijih šatri ne ostaje spaljena trava.
Za tragove na duši ne garantujem.
Pokupiću svoje klikere rasute po podu.
Šarene. Da se ne okliznete posle igre.
Šta dobiješ kada skineš osmeh pajacu?
Kad mu noktima zguliš slojeve obmane sa lica?
Kad zatvoriš lava u kavez, želeći da ga pripitomiš?
Da li on ikada prestane da sanja slobodu?
I da li se ikada ohladi uzavrela krv?
Da li želite da osetite med koji se topi na jeziku i pelin koji truje?
Blagi povetarac koji miluje travu stepa, pa joj donese požare koji je spale?
Želite li da rešavate nepoznate?
Ja se ne sabiram, nikada ne dajem tačno rešenje.
Ne možeš me oduzeti, jer samu sebe oduzimam najviše.
Ne možeš me pomnožiti, jer se uvek iznova menjam u korenu.
Nisam deljiva sa nulama.
Nikada neću dati prost broj.
Moje jednačine će uvek ostati nepoznate.
Zabavljala bih vas još malo, ali i ovo je previše za cenu ulaznice koju ste
platili.
Slikanje sa Magaricom dodatno se plaća.
Moj put
Čega se najviše plašite? Buba i miševa? Mraka? Samoće? Razočarenja?
Šta nam odredi ono čega ćemo se najviše plašiti?
Život sam nam odredi.
I stižem do svojih najvećih strahova.
126
Siromaštvo.
Bolest.
Vreme današnje...
Šetam ulicama ovog grada i poželim nove cipele. Gledam ih danima,
čekam sniženja, skupljam pare, odričući se mnogih stvari. Napokon,
stojim u prodavnici i kažem prodavcu: “Zapakujte ih, kupujem.”
A onda mi pogled odluta na savršen primerak ženske torbice. Sjajna
je. Predivna. Skupa. Naravno, ne mogu sebi da je priuštim, ali ono
žensko u meni ne može, a da je ne poželi. Bahato.
Izlazim na ulicu.
Kraj kontejnera stoji mali dečak, pretura i pronalazi pantalone. Po
onoj ciči zimi, prvo ih gleda, pa se onda okreće, misleći da niko ne vidi,
brzinski se skida, neku staru, prljavu trenerku i oblači te panatolone koje
je pronašao. Ima najviše sedam ili osam godina. Moj pogled je prikovan
za njega, ne mogu odvojiti oči. Kada ih je obukao, vidim da mu savršeno
odgovaraju. Nečije odbačene, teget pantolone, od nekog deteta koje
sada ima noviju i moderniju stvar. Gleda te tuđe pantalone na sebi, a
onda mu se razvlači osmeh na licu. U tom trenutku sretne moj pogled i,
pomalo zbunjen, ali ipak presrećan, u želji valjda da svoje oduševljenje
podeli, kaže mi naglas: “Taman su mi.”
Gledam ga, zastanem i osmehnem se.
“Taman”, ponovi on.
Klimnem glavom.
Bolno shvatim koliko je to poznat osećaj.
Vreme prošlo…
Iz blagostanja i ušuškanog života, ratni vihor me doveo u Srbiju.
Majka, sestra i ja. Bez ičega. Donela sam samo malu lutku, koja staje na
dlan.
Zvoniš na vrata rođaka. Kiselog osmeha te primaju njihove žene.
Moliš da ostaneš. Pitaju te, te iste večeri, da li ćeš ostati na doručku, ili
ideš pre doručka. Znaju da nemaš gde otići. Smetaš. Nikome ne treba
tuđa muka. Odlazimo dostojanstveno. Druga tuđa vrata, drugi rođaci,
127
tuđi stanovi, tuđi kreveti. Živiš goli život. Preživljavaš kao životinja.
Željan si svega. Svega. Čekaš na red ispred Crvenog krsta za hranu.
Roditelji, oboje sa fakultetskim diplomama, bore se za goli život i za nas
dve. Otac, koji rano ujutru odlazi da nosi vreće po gradilištu i da kopa
kanale, majka, koja čisti tuđe kuće i prodaje krofne.
Ja, koja hodam na prstima ujutru da ne probudim maminu ujnu, koja
nas trpi samo zbog muža, koji je rođeni brat moje bake, koja je umrla
ubrzo pošto je rodila moju majku, ali čekaju da odemo što pre.
Odvodim sestru u obdanište. Idem u školu, u kojoj sedim sama u
klupi, jer me svi zovu ‘‘jadna izbeglica’’. Ni ime mi ne znaju. Ja sam
bezlična osoba, koja za njih ne postoji. Zar da im kažem kako sam
nekada živela i ko sam bila, da sam jela iz srebrne kašičice i da sam živela
pod staklenim zvonom? Voljena, mažena i pažena.
Neću, naravno, jer ta devojčica ni za mene više ne postoji. Ostavila
sam je u nekom drugom životu.
Ja, sadašnja, završavam časove, uzimam sestru iz obdaništa i idem sa
njom u park, u kome ću ostati do kraja dana, dok nam ne dođu roditelji.
Smetamo u tuđoj kući. Tu ćemo jesti kifle, tu ću pisati domaći, tu ću
se igrati sa sestrom. Praviću se da uživam i trudiću se da niko to ne
primeti. Da nemamo gde.
Odlazak u Crveni krst po garderobu. Tuđu, odbačenu garderobu.
Strah da te neko na ulici ne prepozna u svojoj odbačenoj majici. Ili
pantalonama. Mali dečak nije ni svestan koliko ga je samo razumela ta
lepo doterana devojka, sa novim cipelama u kesi.
Prve zime dobili smo svi, porodično, preko Crvenog krsta, neke stare
crne kapute, kao jorgani, bez dugmadi. Isti, za odrasle ljude i decu. Ja
sam za svoj uzela neke ukrasne zihernadle da ga zakopčam, ukrasila ga
maramom, pretvarala se da je to najlepši kaput koji postoji.
Kad je došao roditeljski sastanak, mi, deca, stojimo na hodniku
i gledamo roditelje koji dolaze. Primećujem moga oca, koji ponosno
dolazi da čuje o svim peticama svoje ćerke. Potrošen od teškog rada,
običan fizikalac sa diplomom fakulteta. Ugledam na njemu onaj isti
kaput koji nosim i ja. I shvatim kako će celi razred videti da otac i ja
imamo iste jadne kapute.
I sakrijem se.
128
Krajičkom oka vidim oca, koji me sa nadom traži. Stidim se svoje
bede, jada, siromaštva. Tog bednog istog kaputa.
Da, i stidim se svog oca. Sebe same se stidim najviše.
Tada, u osmom razredu, sakrila sam se u parku i plakala. Plakala po
prvi put posle svega. Za sav jad. Za onu knedlu u grlu, koju sam tako
dugo nosila. Za krivicu što sam se postidela oca, najviše.
Nikada me ništa nije ubilo kao ta krivica. Htela sam da mu pritrčim i
da mu kažem koliko ga volim, koliko ih sve volim. Nisam nikada.
Želela sam samo da nikada više ne nosim tuđe odbačene stvari i da
odem u Mek Donalds i najedem se svega sto poželim.
Mnogo je vode od tada proteklo...
Ne nosim tuđe stvari. Lepo živim.
Ali, ostao je onaj panični strah od bede i siromašva, kao životinjica
zauvek žigosana žigom bede i poniženja. Ostala je potreba da uvek
sebi priuštim nešto. Nešto novo. Lepo. Moje. Valjda da operem sve one
godine nemanja, onaj čemer i poniženja.
Strah od bolesti.
Da... Kako je polako nestajalo siromaštvo i kad su moji počeli da
staju na svoje noge, da prodajemo ruševine preostale od rata i da se
kućimo, došle su bolesti mojih najbližih.Valjda je tako kad popusti stres
i strah. E, tada poželiš da si i go i bos i gladan, kad cviliš po bolničkim
hodnicima, čekaš ishode operacija i brineš se o njima bolesnima.
A još uvek si dete, dete koje čeka da mu se nastavi detinjstvo tamo
gde je prekinuto. Moliš se samo da ti roditelji prežive, da ne ostaneš sam.
Da li je jeres posle svega usuditi se sanjati? Da li se smeš usuditi
poželeti nešto više?
Da li smeš sanjati putovanja? Dobre kreme i parfeme? Kvalitetnu
garderobu s vremena na vreme? Lep komad nakita? Dobre cipele? Lepu
i skupu torbu?
Da li se smeš usuditi u ovoj zemlji, na brdovitom Balkanu?
Zemlji pelina, krvi i prkosa. Gde mafijaši pričaju o pravdi, kurve o
poštenju. Zemlji u kojoj naši bivši nastavnici i lekari pod stare dane
preturaju po kontejnerima, koji se ne mogu napuniti zbog brzine kojom
129
se prazne.
Da li smeš sanjati i želeti bilo šta drugo, osim krova nad glavom i
komada hleba, a da ne baciš kamenje na Boga i ne izazoveš ponovo
sudbinu?
Smeš li se drznuti?
Vukovi se prepoznaju
Odavno već gledam stranca u ogledalu. Prolazimo jedna pokraj
druge, ne okrznuvši se ni pogledom.
Ne prepoznajem je. Odavno je ne prepoznajem. Snažna je, nasmejana
je, zrači. Ljudi vole da su u njenom društvu. Vole da upijaju njenu
energiju, kao duhovi tame kojima treba malo svetlosti. Gladni su vučjeg
u njoj, željni da otkinu neki komad duše. Muči ih da shvate šta nosi, kako
misli i voli, sanja, čeka i nalazi. Psi kojima je svakodnevno okružena, koji
je prate, želeći da otkinu malo njenog belog mesa, da osete njenu krv,
miris, suze. Da se osete nadmoćnim nad njom. Okružuju je na svakom
koraku. Ali, ne smeju da priđu. Plaši ih ono vučije u njoj. A tako bi rado
da je privežu na lanac, da postane ista kao oni. Laju joj podmuklo iza
leđa, cvile ponizno, mašu svojim repovima.
Zna da ne može da im veruje. Retko kome ona veruje, na prste jedne
ruke ne može da ih pobroji. Niko je u potpunosti ne poznaje. Poznaju
samo onaj delić nje koji im dopusti da vide.
Svakome po zasluzi.
Ne prašta izdaje.
Ne priznaje slabost.
Ceo svoj život ona je ta koja mora biti jaka.
Naučila je već sa psima, predvidivi su, snažni su kada laju na lancu,
imaju hrabrost da reže samo kad im okrene leđa, povlače se na prvu
prepreku, podvijaju repove, skrivaju se iza nje. Odlaze u kućicu kad ih
pogleda u oči i pokaže prstom.
Svi psi su isti.
Navikli na komandu i lanac, na pseći život za kućicu, hranu i vodu.
130
Da odu kad im kažeš da odu. Dođu kad ih pozoveš. Na nežnost samo
kada ih gospodar pozove. Po zasluzi.
Vukovi su drugačiji.
Za ceo svoj život mogu sa sigurnošću reći da susretoh mnogo Vučica,
poput mene. A retko kojeg Vuka. Ponekad, kad mi se učini da osetim
Vuka, ali samo moja varka daje im obrise vučje... još jedan pas. Avlijaner,
Zlatni retriver, Hrt, Pit Bul, ponekad Vučjak, najčešće Pudlica...Pseće u
njima je daleko od vučjeg. I uvek imaju izgovor zbog čega nisu postali
Vukovi.
Da, surova sam. Priznajem. Moji prijatelji me vole, jer sam zbog
prijateljstva odana kao pas. Zbog prijatelja umem da se pretvaram u psa,
da bi im bila bliža, pristupačnija. Pravi prijatelji cene ono vučje u meni,
ne pokušavajući da me napadaju iza leđa, razoružanu. Zbog toga imam
jako malo prijatelja. Zbog pasa koji su me, kada sam bila najslabija,
besomučno ujedali.
A onda se rodio Vuk. Stranac u meni. Vučica.
Ali, ne plaše mene psi.
Svi mi bismo hteli da budemo ispravni ljudi... Ali, u međuvremenu
nam se dogodi život.
Život, u kome smo najčešće primorani da se borimo za goli opstanak,
da postanemo i psi, i vukovi, i grešnici, ratnici, osvetnici... Po potrebi.
Kako nam život namesti u tom momentu.
Da povredimo, da ne bismo bili povređeni, da lažemo, da se čuvamo
od tame i beznađa.
Ja nisam od onih reka kraj čijih obala možete pronaći spokoj i odmor,
ja zapljuskujem i plavim i uvek morate biti spremni za seobu, nikada
se ne možete opustiti. Znate već kakva je reka Una u celom svom toku.
Predugo sam bila zatvorena branom obzira, izgubila sebe. Da, užasavaju
me brane, ne volim miran tok kroz ravnicu, guše me zatvoreni prostori,
svakodnevni rituali.
131
Teško je shvatiti vuka u meni. Moje prokletstvo može osetiti samo
vuk, jer vukovi se osete međusobno.
Od rođenja se mučimo sa istim, pretesnim svetom.
I zavijamo na Mesec.
Rasprodaja
Rasprodajem... Sve trice i kučine u koje su se uplele moje godine.
Koje su progutale moje snove.
Gospođu Varku i Plemkinju Nadu.
Gospodina Ideala... Ratnika Zabludu.
Rasprodaje se jedna malena lutka, što stane na dlan.
Svi klikeri se rasprodaju, porculanci se naročito rasprodaju.
Rasprodaje se svila sa kože, otisci prstiju, ožiljci na duši.
Pajac koji deli besplatne osmehe.
Malena igračica, što na vrhovima prstiju nespretno pleše po žici...
dok gladni i žedni njenog belog mesa čekaju ispod.
Rasprodaje se ludost Vrapca, hrabrost Jurišnika na Vetrenjače, snaga
Malog Remorkera koji na pučinu izvlači mnogo veće brodove, mali
veseljak koji nikada neće odrasti.
Ko ponudi više, još malo pa prodato.
Rasprodaja snova, dalekih zemalja u koje htedoh pobeći, a nisam
nikada. Uz njih, gratis dobijate pogled sa Ajfelovog tornja. Kao privezak.
Svaki leptirić u stomaku, glad i žudnju, nežnost i greh... Rasprodajem.
Tuga vam, nekako, dođe uz to nedovojivo. Kao omekšivač uz prašak za
veš.
Crne noći i bele zore, dodire, krevete, poljupce, uzdahe, šaputanja. I
buđenja. Posle ružnih snova. Još malo pa nestalo.
Sve svice koji su osvetlili moj život, koji su uzimali, očekivali, sudili.
Čiji su fenjeri bili isuviše slabi da osvetle moje Noći. Sve pse koji su
lajali, koji su zavijali na mesečinu mojih belih zora. Koji su se plašili
onog Vučjeg u meni.
Vagu koja meri ljubav, ali koja vara. Sve ključeve bačene na dno
dubokih okeana, kojima se otvaraju vrata iz kojih pokulja užas, strah i
samoća.
132
Rasprodajem.
Jednog žutog psa sa okicama smeđim, jednu crnu Mačku, koja je
preživela sa mnom potope. Suza.
Svako napisano slovo, svaku reč, rečenicu svaku jednog bednog
piskarala. Citat svaki. Svaku pročitanu i nepročitanu knjigu, svaki takt
muzike koji je podsećao na lupanje srca.
Reku planinsku, koja plavi svakog koji se isuviše približi njenim
obalama, reku koja nosi ime one koja nije nikad druga. Nikada nikome
Prva. Uvek i samo Jedna Jedina.
Sve je to na prodaju!
Derište, Glupsona i Magaricu posebno prodajem. Uz njih dobijate
jednu Lotte, za kojom je jadikovao Mladi Verter.
Sokiće koji se piju zajednički na slamčicu. Izgrickanu.
Ženu bez imena. Ženu koje nema.
Sve karte u rukama koje su se držale nad Zelenim čojama Montenegra,
pogrešne poteze zbog kojih su krupijei zadovoljno trljali ruke, svaki loš
blef, va bank, hazardersko srljanje sa samo jednim parom Dama. Srce.
Koju je povukao Boža zvani Pub.
Babinu Dunju sa ormara.
Ko ponudi više...
Rasprodaja i ono malo preostale duše. Nežnosti i svile izbledele na
Suncu koje je nemilosrdno pržilo. Predugo sam u Sunce gledala, pa
oslepela, a isto sam sve ove godine nosila u sebi. Samo što to nisam
znala.
Sve Godine koje su pojeli skakavci, Znakove pokraj puta koje sam
želela da vidim, a bili su zabluda. Sve Proklete avlije koje sam prešla,
ostavljajući na njihovom pragu kofer ljubavi i snova. Sve Tvrđave u meni
koje su Ratnici svetlosti želeli da osvoje i da zabodu belu zastavicu. Moje
predaje.
Tišine koje uslede nakon toga.
Sve Poslednje večere koje su se hladile za mamine sinove, sve Zločine
i Kazne koje su usledile kao neminovnost. Jer sam se drznula.
Sve Drine krive i njihove ćuprije, koje sam želela ispraviti, svakog
Majstora koji je želeo od mene napraviti Margaritu, sve Cveće zla koje
sam dobila kao poklon, dok su mi kao Albatrosu na palubi kresali krila,
dok su gušili moje krike i divlju prirodu Stepskog vuka, dok su terali na
133
baobab mog Malog Princa, i ružu njegovu, i lisicu.
Sve Nepodnošljive lakoće postojanja u potrazi za Identitetom.
Rasprodajem.
…
Posvećeno Ludim vrapcima, koji udaraju u zidove stvarnosti,
pokušavajući da izlete van.
Vukovima koji zavijaju na Mesec, tražeći komad otkinute duše.
Don Kihotima i Malim Prinčevima.
Buntovnicima i osobenjacima.
Pozdravlja vas Una Jedina, koja je još u detinjstvu plakala zbog Deda
Mrazova, koliko god joj lepe poklone donosili.
Cirkusantkinja koja se prkosno smejala kroteći lavove i jašući slonove.
Cirkuska jahačica, najveštiji prevarant među lopovima, artista na žici
života. Bez zaštitne mreže.
Tako je uvek kad ja nastupam.
Ja donosim razbibrigu i sreću.
Ja sam privatni pajac za osmehe.
Uvek mimo svijeta.
Zabavlja vas, samo danas... El Pajaco, lično!
Uživajte u još jednoj predstavi za šaku srebrnjaka i lažnu nadu. Samo
za vas ću dozvoliti da mi lepe torte u lice, samo zbog vas ću zapinjati i
padati, voziti bicikl na žici i družiti se sa majmunima. Samo zbog vas
ću ulaziti u kavez sa lavovima, samo zbog vas ću crtati osmeh na licu
i stavljati crveni nos. Samo zbog vas ću staviti metu na čelo i dati vam
noževe kad se zavrti točak.
Budite hrabri, pa gađajte direktno u srce, gledajući me u oči. Ne
čekajte, podmuklo, da vam okrenem leđa. Ne dozvolite da se razočaram
i u vas.
…
Razočarenje.
Duga, bolna i podmukla bolest.
Koja me polako, ali sigurno.
Belim zorama i dugim noćima.
Ružnim snovima i nečistom savešću.
Stalnom strepnjom.
Ubija.
134
isabelle.blogograd.org
Pričice za lepši dan
Kristina Milosavljević
Isabelle
135
Dečak sa klarinetom
I, daleko od toga da ne verujem u Boga. Ja verujem. Verujem u nešto.
Nešto veće od svih nas. Nešto što lebdi nad nama, prostruji kroz nas s
vremena na vreme i onda ode polako... Na prstima. Ali, ne može se reći
da sam jedna od onih koja će se sa nesrećom pomiriti mirno, slegati
ramenima i reći „Tako je trebalo da bude“. Ne. To nikada nisam bila ja.
Ali, zanima me jedna stvar. Ako Bog postoji, volela bih da mu postavim
jedno pitanje. Možda zvuči blesavo - ko sam ja da Njemu postavljam
pitanja. Ali, kada bih mogla i kada bi me čuo, pitala bih ga ovo.
Zašto nekome pokloniš oruđe kojim će ti služiti, pustiš ga da spozna
sve čari tog oruđa, da ga zavoli, da uživa u stvaranju, u služenju Tebi,
Bože, da bi mu onda oduzeo ono bez čega to oruđe, taj dar, više nema
smisla?
Postoji jedan čovek koji je, davne 1972. godine, spoznao dušu svog
Božanskog postojanja. Spoznao je muziku. Tihu, uzvišenu, decenijama
pre njegovog postojanja stvorenu muziku. Ni sam nije znao kako se to
zbilo, jer nije poticao iz porodice koja je takvu muziku cenila. Ta ljubav
se rodila spontano, ali je postepeno obrasla oko srca tog, tada malenog
dečaka. Taj dečak je na sebi već tada nosio ožiljak borbe, iz koje je izašao
kao pobednik. Veliki, zastrašujući ožiljak na desnoj strani boka, koji ga
je pratio od samog rođenja i podsećao njegove roditelje na apsces koji
mu je umalo oduzeo život. Valjda je Bog odlučio da on treba da živi. I
njegov život je počeo.
Dečak je izabrao klarinet. Kao mali, nije ni sam znao zašto baš
klarinet, valjda je činio da se sa njim u rukama oseća uzvišeno. Drugačije
od drugih. Godine su prolazile, a klarinet je polako počinjao da se uvlači
dečaku pod kožu, čineći ga sve srećnijim i ponosnijim na samog sebe.
On je Bogu svirao, slao mu melodije koje su titrale po vazduhu, dopirući
do nebeskih visina. Za uzvrat, Bog je njegovu ženu doveo njemu pred
noge. Ta žena nikada nije znala zašto je odabrala muziku i, šta više,
želela da je se odrekne, ali nije. Sve dok ga nije videla i odabrala za sebe.
Muzika ih je spojila, a on je tada još srećnije i veselije svirao, Njemu za
dušu.
Nakon nekoliko godina, Bog mu je podario ćerku, istu kao što je
on. Malu, plavu, sa plavim očima. Njegovoj sreći nije bilo kraja! Dao je
136
obećanje da će sve u životu učiniti kako bi svoju ženu i svoju ćerku učinio
najsrećnijim ženama na svetu. Po zimi i nesnosnim hladnoćama on je,
daleko od svog doma, svirao ispred kojekakvih prodavnica, koje bi mu
za to dale novac. Prsti su mu trnuli, ali on nije odustajao od svog cilja.
Vratio bi se kući posle dva meseca, vrlo kasno u noć. Njegove devojčice,
kako ih je on zvao, budne bi ga sačekale i on bi tada izvadio veliku kutiju
sa nakitom za svoju princezicu. Dva meseca rada za taj prigušen osmeh
uplakane devojčice, koja je samo čekala svog tatu da se vrati.
Godine su prolazile i prodavnice ispred kojih je svirao pretvorile
su se u pozorišta evropskih metropola, koje bi ga sa radošću zvale na
gostovanja. Sve je teklo nekako prirodno. Nije se o njihovom životu na
sav glas pričalo. Oni su, jednostavno, vodili svoj život tiho i srećno.
Jednog dana se njegov život promenio. Izgubio je sluh. Kako, zašto,
koliko? To niko ne zna. Rečeno mu je da najverovatnije više nikad neće
moći da svira. Da svira!
Pa taj život koji je još uvek pred njim, šta sa tim? Pa sa tim klarinetom
je on svoj život izgradio! Svoju porodicu, svoje snove, svoje težnje! On
ga je činio ponosnim, drugačijim od drugih, a sada mu više ništa ne
znači. Sada je to samo komad drveta, sa metalnim klapnama i tankim
trskama, koje više ničemu ne služe.
„Bože, sada slušaj nekog drugog. Ja ti više ne mogu darovati svoje
melodije. Više ti ne mogu slati note obavijene baršunasto mekim
tonom... Mada, ti to već znaš, zar ne? Eh... Ako postojiš, negde, iznad
svih nas... Ja bih te pitao nešto... Zašto si mi dao ovaj talenat, ako ćeš mi
uzeti sluh? Hej, ti... Ako postojiš, reci mi. Obojio si moj život svakojakom
muzikom, visokim i niskim tonovima, akordima i notama. A sada ne
samo da mi ne dozvoljavaš da ih stvaram, već mi ne daš ni da ih čujem?
Oh, Bože... Postojiš li?“
Bila je savršena
I sve što sam oduvek tražio, bilo je tu. Ona, u toj haljini. Bila je
savršena. Da sam barem imao snage da joj priđem. Da joj kažem nešto,
da joj barem u prolazu dotaknem ruku, kao slučajno. Da se okrenem i
kažem joj izvini. Ali, ne. Ja ni to nisam umeo. A nije mi znala ni ime.
137
Rekli biste da sam glup? Nesposoban, možda? Ali ne, vi ne shvatate.
Ona je tako daleka i posebna. Ove reči mogu govoriti samo zato što o
njoj ne znam ništa više do onog što mogu videti. Njeno lice, njenu kosu,
njene blage usne. Njen savršen hod i baršunast glas. Način na koji joj se
haljine pripijaju uz telo i kako joj kosa slučajno pada preko savršenog
lica. Ona sada može biti nešto najsavršenije na svetu, jer je ne poznajem.
Ja ne znam šta ona misli i šta oseća. Ja ne znam za njen problem sa
ocem, ili za njenu previše oštru majku. Ja ne znam plače li kada legne u
krevet i čak ni ne znam kako joj krevet izgleda. Ne znam svakodnevne
probleme na koje nailazi i to je ono što je čini savršenom. Jedino što
znam je kako izgleda sada, tako prelepa i nežna. I možda mi je to sada
dovoljno. Možda je zato nisam okrznuo slučajno, u prolazu. Možda ne
želim da joj kažem “Izvini” i pogledam je u oči. Možda mi njene oči
pokažu tugu i površan osmeh iz pristojnosti. A ja to ne želim. Ja volim
da je gledam kako se smeje, istinski i vedro. Kako uživa u životu. Ne
želim da je gledam tužnu, a još više ne želim da je ja učinim tužnom,
a znam da hoću. Jednom sigurno hoću. A kada taj momenat dođe, ja
neću znati šta da učinim od sebe. U kakvog klovna da se pretvorim,
kao dvorska luda da zaplešem za nju. Za taj čaroban osmeh koji sam joj
skinuo sa lica.
I zato sam zastao. Gledao sam je ćutke, sa svojim mislima, dok je ona
plesala i vedro se smejala, ne sluteći da je ja posmatram. Ostao sam tu
još koji tren, a zatim sam samo nemo prošao kraj nje. Njen slatki parfem
se nastanio u moje nozdrve dok sam odlazio i borio se sam sa sobom,
u pokušaju da se ne okrenem i pogledam je samo još jednom. Nisam
mogao da se suzdržim, ipak još jedan bezazleni pogled ne znači ništa.
Okrenuo sam se i pogledao je. Gledala je u mene - pogledi su nam se
sreli.
I znate šta?
Nikada nije bila lepša.
138
Zvezde gledaju samo jednom u životu
Kako sam je samo voleo... Eh... Tako se voli samo jednom u životu,
verujte bar meni, jer sam voleo dosta devojaka, ali nijednu kao nju.
Ne mogu da kažem da se ljubav može meriti, jer ne može, zaista.
I žene su čudna stvar, priznajem. Nekako ti uđu pod kožu, svojim
smehom i vrckavim očima. Ali ona... Ona je ušla u mene samog, u moju
srž i nikada me nije napustila. Evo, i dalje tu u meni tinja i nagoni me da
pišem ove redove, jedan za drugim, kao začaran.
Bila je tako jednostavna. Njen osmeh je bio iskren i nagonio je druge
na smeh, čak i kada im nije bilo do toga. Umela je da me pokrene,
nekako iznutra, da me uzdigne - da poletim. Oduvek sam mislio da
prava ljubav mora da bude komplikovana i teška, nekako bolna u neku
ruku. I zapravo, kada pogledam na našu i nije to daleko od istine. Ali, uz
ljubav koja je u meni, odricanja koja pravim su bezazlena i poput latica
otpadaju od mene, a da ja to ni ne primetim. Ali sada, kad je više nema,
ja sam samo ogoljeni cvet na pustom polju, što se pod naletima vetra
nežno izvija i čeka svoj kraj.
Eh, sećam se jedne priče o nama. Bila je tu, nadomak mene je sedela,
tako vesela i snena, puna nekih svojih misli i težnji i samo je pričala. U
nedogled. Ljudi su prolazili i gledali, a ona kao da ih nije videla. Samo je
gledala u mene jednog i dala celu sebe u tu njenu priču, koje se ja, evo
danas, da vam iskreno kažem, i ne sećam. Ali sećam se njenih sjajnih
očiju uprtih u mene i njenih toplih ruku, kada me je primakla ka sebi
i nežno spustila usne na moje. Rekla mi je tada: „Znaš li da nas zvezde
gledaju i da smo u njihovim očima sada jedno?“ Razmišljao sam da li
da joj kažem da su me zvezde pre videle sa mnogim drugima, kojima se
sada imena ne bih ni setio, ali tada me je ućutkala i rekla mi : „A zvezde
gledaju samo jednom u našem životu. Kada dvoje ljudi zaćute, a njihove
duše nastave da govore, tada zvezde gledaju. Samo jednom u životu.“ I
tada sam znao.
Eto, to je poslednja priča koju bih vam mogao reći, jer me ni sećanje
više ne služi onako kako je nekad. Na pomolu je Sunce, da obasja moje
krhko ogoljeno telo, da ugreje moju dušu bar još jednom - i da me
pošalje njoj ka nebu.
139
A ona je našla mene
Gledao sam je iz vagona, dok je voz polako stizao na svoje odredište.
Bila je tako mila i uplakana, a opet nasmejana. Pogledao sam u svoj
odraz na prozoru i setio se onog dana kada sam odlučio da se priključim
vojsci. Bio sam mlad, pun snage, bez planova za budućnost i poprilično
razočaran u život. Roditelji su mi bili razvedeni i svaki mi je ugađao na
svoj način. I zbog tog silnog ugađanja, ja sam postao čovek bez obaveza i
odgovornosti. Ustajao sam kad sam hteo, krevet nikada nisam spremao.
Jeo sam šta sam hteo i gde, sve je bilo izvršeno onako kako sam ja to
zamislio.
Jednog jutra, kada sam izašao iz kupatila i pogledao svoju sobu,
shvatio sam da je moja soba zapravo odraz mene samog. Tu je bila
gomila nabacanih stvari bez reda, a opet je, čak i tako prepuna, bila
neizmerno prazna. Kao ja.
Tada sam shvatio da me nijedna nikada neće hteti tako besposlenog,
nezainteresovanog i lišenog svakog dodira sa stvarnošću. Morao sam da
učinim nešto kako bih doveo sebe u red. Tada mi je vojska zvučala kao
dobra ideja. Koliko sam samo malo mislio, a još manje znao.
Tri godine kasnije, našao sam se u Iraku. Moje ruke su automatski
kontrolisale oružije, moje noge su bežale, a moja duša je bila poput rupe
bez dna. Kao da je neko izneo sve one bespotrebne stvari iz moje sobe,
zajedno sa onim potrebnim, poput kreveta i ormana i ostavio jednu
potpuno praznu prostoriju. Eto, to je bila moja duša pre nego što sam
upoznao nju.
Ponekad, dok sam ležao u svom krevetu čekajući na sledeću uzbunu,
osetio bih taj čudni osećaj želje i tuge - poput nedostajanja. Falila mi je,
a nisam je ni poznavao. Mislio sam da ludim, da je ono ljudsko u meni
potpuno zastranilo i nestalo pod ovom prašinom municije, a nisam ni
znao da je upravo to ljudsko u meni tek tada počelo da živi.
Na povratku kući, nakon sletanja aviona, ušao sam u prvi voz koji je
stigao na peron. Nisam znao kuda će me odvesti, ali sve što sam znao
bilo je da imam tri meseca da živim, da dišem, da spavam! I nisam
nameravao da ih potrošim kao do sada. Svaki put bih posetio roditelje,
oni bi me odgovarali od svega u šta sam se uvalio, a ja bih im objašnjavao
da moj ugovor još uvek traje i da ne mogu ništa da učinim. Ovaj put
140
sam želeo da osetim život! Da nađem razlog da ostanem. A ona je našla
mene.
Ukrcao sam se u voz i pustio da me vodi kud je naumio. Na nekoj
od sledećih stanica je ušla ona i od svih kupea, ušla baš u moj. Bila
je nekako jednostavna na prvi pogled. Pristupačna. Kao da je zračila
nekom energijom, koja me je prosto vukla za jezik da joj kažem bar
nešto. I tako je sve počelo.
Njen luckasti smeh me je mamio da nastavim sa pitanjima, a ona nije
prestala da odgovara. Volela je da priča, to mi je bilo jasno još tad. Vesela,
vedra i prirodna - tako bih je opisao. Bila je moja sušta suprotnost i
izvlačila je ono najbolje iz mene. Terala me je na smeh, na sreću, na tugu,
na ljubav. Ta tri meseca su prošla za tren, a onda sam morao da odem.
Moj ugovor je trajao još dve godine i ja sam morao da ih odslužim, iako
vrlo nevoljno. Bio me je strah da je ostavim. Po prvi put do tada, bio me
je strah da se više ne vratim.
Pisao sam joj pisma svaki dan. Neka sam joj poslao, a neka i nisam,
ali nije prošao ni dan, a da joj nisam uputio gomile vedrih misli, koje bi
me izvlačile iz stvarnosti u kojoj sam se nalazio. Mnogi prijatelji su mi
poginuli i u tim trenucima nisam mogao da se ne zapitam, a zašto ne i
ja? Zašto je njihova sudbina bila da svoj život završe tako daleko od svog
doma, od svoje porodice? Šta je to što mene čuva? Da li je to ona?
Nakon četiri meseca u službi, primio sam pismo od nje. Ovaj put u
koverti nije bilo samo pismo, već i jedna mala cucla, veličine mog nokta.
U početku sam razmišljao zašto mi je to poslala, gledao sam u nju,
opipavao je - i dalje ništa nisam razumeo. A zatim sam pročitao pismo...
Bila je trudna! Život mi je stao u tom trenu i želeo sam da izađem iz
svoje kože i pobegnem daleko odavde, od smrti, koja nam je svima išla
za petama i zagrlim je svom svojom snagom! A tada su došle strašne
misli, šta ako umrem? Šta ako je više nikada ne vidim? Šta će biti sa
našom bebom? Od tog trena su mi dani prolazili kao godine. Nikome
nisam hteo ništa da kažem, da ne bih nešto urekao, a u sebi sam strepeo
od svakog i najmanjeg zvuka, plašeći se konačnog kraja. Sledeća tri
meseca su bila pakao, ali izdržao sam... Valjda mi je ipak bilo suđeno da
budem tata.
Dok voz polako staje, gledam je tako nasmejanu i vedru, dok joj suze
oblivaju lice i čitav moj život poprima jedan sasvim drugi smisao. Trčim
141
joj u zagrljaj i spuštam se na kolena, ljubeći joj stomak, ljubeći našu
malu bebu, dok me njene blage ruke drže čvrsto, bez namere da me
puste. Držeći je u zagrljaju, polako idemo ka našoj kući i tada shvatam.
Moja duša više nije prazna, sada je punija za dvoje.
Autobus - Život na točkovima
I još jedan dan se neumorno zahuktava. Temperatura raste, vreme
prolazi. Jedan sat, dva sata i opet u krug. Tik tak.
7:01 Opet kasnim na autobus! Izlazim iz stana i čekam lift. Nema ga.
Predomišljam se i strčavam niz 224 stepenika, izlazim iz zgrade i vidim
ga. Jedina šansa mi je da pretrčim preko dečjeg igrališta, uradim slalom
na ljuljaškama, preskočim klackalice i onda žmurećki pretrčim preko
zelene površine, na kojoj slatke kuce vole da ostave nešto svoje. Ne tako
malo i ne tako slatko.
Uzimam vazduh i krećem. Jedna ljuljaška, druga, skok preko
klackalica i sada zažmuri i trči!
Uh, stigla sam. Pogledam svoje patike, i dalje su čiste i nemaju
nikakvo strano telo na sebi - dakle, preživela sam minsko polje. Vozač
me već čeka i ja ulećem sva zadihana, kao i svako jutro.
Kada dođem do daha, pogledam oko sebe i shvatam.
Starac, koji je čitav svoj život proveo u vojsci, stoji na dnu autobusa
i priča nešto sebi u bradu. On izlazi na trećoj stanici od moje. Zatim,
komšija sa dvanaestog sprata. On je ušao na prethodnoj stanici. Uvek
stoji na sredini autobusa i nikada ne sedi. Čak i kada ima mesta. Nađe
se tu i po koja bakica, tu i tamo. Ah, evo ulaze jedna starija gospođa i
njen stari poznanik. Ulaze na ovoj stanici već neko vreme. Ona uvek
uđe prva, pokaže kartu, zatim produži do zadnjeg dela autobusa, prateći
ga pogledom. Njen poznanik, na prvi pogled nevoljno, dolazi do nje i
zatim sedaju. Ona veselo vodi razgovor i gestikulira rukama i mimikom,
želeći da mu izmami osmeh. On, pomalo nezainteresovan, u početku
gleda kroz prozor, a zatim i on prihvata razgovor i odmahuje rukom, u
znak nesaglasnosti. Odakle li se znaju?
Danas nije ušla ona čudna devojka, koja je često tužna i zagledana u
Dunav. Šta joj se desilo? Da li je samo zakasnila, ili se možda razbolela?
142
Autobus staje. Starac izlazi i pozdravlja nas sve, a za njim izlazi i moj
komšija. Svi skrivamo osmehe i gledamo jedni u druge, zbog veselog i
luckastog pozdrava koji nam, moram priznati, svima ulepša dan.
I tako, na sledećoj stanici izlazim. Ja, koja stalno pretrčavam preko
dečjeg igrališta i večito kasnim. Ja, koja uvek zadihano stojim u prednjem
delu autobusa. Ja, koja se uvek smeškam nešto, sama za sebe. Primećuju
li to drugi, kao što ja primećujem njih? Ili oni imaju veće brige i ne
obraćaju pažnju na neka suluda ponavljanja oko njih...?
Nekada mi se desi da slučajno, šetajući gradom, primetim baku
koja sedi uvek iza vozača. Ili deku koji priča sam sa sobom. Ili veselu
gospođu, zainteresovanu za razgovor. I oni primete mene. Pogledi nam
se sretnu, blago se nasmešimo i produžimo dalje. Taj osmeh niko ne
razume sem nas. Oni nisu moji rođaci, niti moji prijatelji. Nisu mi čak ni
poznanici. Neki će promeniti autobus, neki će promeniti posao, a neki
će kupiti kola. Ali, doći će novi. Možda neka sredovečna plavuša. Možda
neki student. Možda neko dete.
Ne podseća li vas to na život?
Život na točkovima.
Kajanje jedne polovine klupka ljubavi
“Šta sam to učinio?!”
“Do pre nekoliko sati je ceo moj život bio u potpunosti isplaniran - ja
i ona do kraja. A šta sada?”
I da joj nikada ne priznam, ja ću znati, a to je već sasvim dovoljno da
se san o „zauvek“ jednom za svagda rasprši pred mojim očima!
“Zar je ona to zaslužila? Dakako da nije, ali vreme je uzelo svoj danak,
ona mora da je toga već i sama svesna... O, ma šta ja to, zaboga, govorim!
Ona je sve što sam ikada poznavao! Sve što sam saznao o ženama, o
njihovoj nežnosti, toplini, pa i o njihovoj agresivnosti i posesivnosti,
saznao sam učeći kroz nju - od nje.”
“Stid me je i da gledam svoj odraz na ovom vlažnom pločniku. To
više nisu moje oči, to su oči izdajice, pokleknulog borca!”
“Kada sam se u OVO pretvorio? Da li kada smo pristali na društvene
norme i odlučili da brak bude naš izbor nakon tridesete, jer do tada,
143
šatro, treba iživeti svoju mladost? Da li kada je ona prihvatila posao u
Beogradu i rekla mi kako će sve ostati isto? Ili sam ovo svirepo čudovište
postao onog dana kada je odbila da vodi ljubav sa mnom treći put za
redom?”
“Više ni sam ne znam ko je i za šta kriv, mada to nije ni bitno. Sada
više nije. Tihe reči i pogrešne odluke se o’ćute, ali prevara - to je greh.
Iako do nje ne bi došlo da su odluke bile ispravne, ili da su reči bile
glasne, krivica je sada moja, jer je prevara bila moja.”
“Koliko je to uopšte fer? Prema njoj i prema meni.”
“Više ni u šta nisam siguran. Noge mi klecaju zbog kilometara i
kilometara koje sam prešao tražeći utehu i objašnjenje. Analizirajući
svaki segment naše veze, a zatim našeg braka, došao sam do užasnog
otkrića. Društvene norme koje su nas vodile, koje su nas usmeravale
na „ispravne“ odluke, oterale su nas u ništavilo. Nisu dopuštale našoj
ljubavi da se izvija, da se uzdiže, da raste. Da se pokoleba, a onda opet
uzdiže i raste. Naši ciljevi, želje i stremljenja se nisu razvijali u istom
pravcu, već jedni ka drugima, preklapajući se, uništavajući jedni druge
i čineći jedno klupko neostvarenih želja, sputanih ciljeva i nedodirljivih
stremljenja. Postali smo klupko.”
I dok Sunce polako izranja na površinu i greje moje bledo i od suza
vlažno lice, ja shvatam da nijedno svitanje više neće biti isto. Nijedno
juče, nijedno danas i nijedno sutra. U ovom tihom kajanju, putem
klupka, ja se vraćam njoj.
144
relativnoprisutna.blogograd.org
Varijacije nejasnog
Snežana Aleksić
RelativnoPrisutna
145
Prolog
Teret svog nesvakidašnjeg karaktera nosiće kroz ceo život, koji nije
bio lak, a neće ni biti. Pa ipak, niko to ne zna osim njega.
Ona nikada neće saznati kakvi su i koliki bili minuti od četvrtka do
danas i to je dobro.
Rekla je da će proći. Niko bolje od njega ne zna kako prolazi bol zbog
poniženja.
Ipak je imala lošu procenu, jer je mislila da je i on kao i drugi.
Vraćanje filma unazad izaziva mučninu.
Piše, jer nema kome da govori.
Piše, jer svaka napisana reč ima veću težinu od izgovorene.
Piše, jer je izbačen iz ravnoteže i ne zna kako da funkcioniše.
Kao automat ustaje, tušura se i oblači najbolje što može, ne bi li
prikrio jadnog malog crva koji se grčio, sliku svoje duše.
Piše, jer to je njegovo spasenje.
Njoj je želeo da nikada nema onoliko razgovora sa sobom koliko ih
je sam imao proteklih dana, jer ona to ne bi podnela.
Strah od zaborava
Volela bih da ispričam sve, baš sve, kako se dogodilo. Ali, trenutno, ne
mogu. Moj mozak ne prima prave impulse. Osećam to. Nisam spremna,
a vremena je sve manje. Plašim se da ću zaboraviti, a udarci nikad nisu
bili jači po perifernim sivim ćelijama, kao sada. Nemoćna sam, iako su
prsti brzi. Čak brži nego obično. Kao da samo oni žele da zapišu sve, pre
nego se trajno izgubi moje sećanje o nečemu što niko drugi ne zna, jer
njega više nema.
146
Kao da je tu…
“Ponovo mu padoše na um sličice za preslikavanje. Ceo svet je ličio
na tu igru boja: bilo je dovoljno odlepiti tanak sivkasti sloj ružnih
uspomena, pa da bljesne radost.’’
Tako je razmišljao dok su se ređale slike, kao nekad dijapozitivi.
Slike ružne smenjivale su one manje lepe, još ružnije i tako u nedogled.
Bio je hipnotisan spektrom boja i nije mogao da odvoji pogled od
uskomešanog vazduha ispred sebe. Ništa ga manje nije bolelo to što je
znao da se sve desilo odavno i to što se nije desilo baš kako je on pamtio
i što se možda uopšte nije desilo… Bilo je svejedno. On je živeo trenutak
laganog odmotavanja fine imaginarne trake. Uživao je u tim delićima
prelamanja boja, dok mu se telo polako okretalo ka Suncu.
I tada je shvatio. Ništa nije bilo toliko ružno, a da se nije moglo
obrisati pokretom šake u vazduhu.
Oči pune mesečine
Zaklonila je šakom oči i dugo gledala površinu vode koja se belasala
na mesečini. Učinilo joj se da nešto pluta. Nije mogla da sagleda, niti
prepozna ono što vidi. Prišla je bliže. No, ni to nije pomoglo.
Nije ni primetila kad je zakoračila u vodu u farmerkama. Samo je
osetila, još u plićaku, da je teška, jer su džepovi bili prepuni kamenja,
koje je do pre neki minut skupljala na obali.
Koračala je hrabro kroz vodu, usmerenog pogleda na ’’stvar’’, držeći
glavu iznad nivoa. U momentu dok se propinjala na prste, blagi talas je
zapljusnuo. Zatvorila je oči na sekund. Kad je ponovo pogledala, ’’stvari’’
više nije bilo.
Odjednom je shvatila da je potpuno mokra. Da mora brzo da izađe
iz vode. Mora da skine sve sa sebe. Da je noć... Da... Ma, šta joj bi da
ulazi u vodu, pitala se. Kakva je to nepoznata sila vukla?
Iako je noć bila topla, zapalila je vatru od suvog lišća i grančica, koje
je brzo pokupila. Skinula je odeću i pobacala po žbunju. Sela je pored
vatrice i ubrzo se prepustila prijatnoj toploti. S vremena na vreme,
gledala je okolo.
147
Osetila je neobuzdanu glad i potražila u rancu nešto za jelo, ali setila
se da je ranije, u toku dana, pojela poslednji keks.
“Proždrljivica keksića”, govorio je On.
Iako se nesvesno smešila, na pomisao o njemu, iz levog oka spustila
se suza, preko usne do brade.
Trepnula je još jednom i obrisala kapljicu ramenom. I tek tada,
zamagljenim pogledom, na korak od mesta na kome je sedela, ugledala
je tu stvar – pletenu korpicu punu grožđa.
Bilo je to u leto 2002. godine. Sreli su se jedne večeri, kada se vraćala
sa posla i bila veoma umorna. Tražio je njenu pomoć u tumačenju
značenja jednog konkretnog pisma iz Amerike. Naime, bivša devojka
se priključila grupi istraživača i opisivala je njihove zajedničke izlaske
u prirodu i poslove koje su obavljali dok su ispitivali teren. Zajednički
zaključak je bio veoma surov, jer je ukazivao na kraj sveta leta Gospodnjeg
2012.
Bila je previše umorna da bi detaljno analizirala pismo i samo je
“duhovito prevela’’:
“Voli te još uvek.”
“ Molim?”
“Kažem da te i dalje voli.”
“E, baš joj hvala što me toliko voli, a govori mi da ću umreti 2012.
godine.”
Te večeri su prvi put zajedno otišli na Dunav. Ćutali su, posmatrali
svetla na vodi i upijali mesečinu u svoje oči.
Grickali su čokoladu sa grožđem, pili koka-kolu, a on je prekinuo
tišinu:
“Znaš, ona meni više ništa ne znači.”
Nije joj bilo jasno zašto to mora da zna, ali očigledno je da je i to
morala saznati te iste noći.
A on? Nije dočekao da sazna kakvu grešku je napravila istraživačka
grupa u postavljanju svojih hipoteza o smaku sveta 2012. Umro je 2011.
godine, posle kratke podmukle bolesti, u svojoj četrdesetoj godini i
ostavio je samu u noćima punim mesečine.
148
Stanje totalnog opoziva mozga
Ležim, zatvorenih očiju, na velikom krevetu. Pored mene On. D. Ne
čujem disanje. Kao da nije tu, a znam da jeste. Otvaram oči da proverim.
(Uvek sam se plašila da neće biti pored mene kad se probudim.) Umesto
njega, u sobi samo strah.
Ležim sama u mraku i ne mogu da spavam.
P. S.
„Pazite kako spavate! Ovde kažu da čovek svake noći u snu zaboravi
po nekog od onih koje je na javi voleo.“ (M. Pavić, Predeo slikan čajem)
“Smrt je, sama po sebi, izuzetna predstava’’
27. avgust 2012.
Sanjam da si živ. Da treba da se vidimo. U stvari, gledamo se, nego
treba da idemo negde. Ne znam gde. Ali, ti ne možeš da se odvojiš od
dece. A ja čekam. Čekam da odlučiš kada ćemo da krenemo. I stalno mi
nešto žao. I ne znam zašto žalim dok čekam. I ne smem da se probudim,
da ne saznam zašto te žalim.
Kad sam se probudila, shvatila sam da žalim zato što te više nema.
Umro si.
Žalim, jer si umro.
P. S.
Mom najboljem drugu, kome bi danas bio rođendan.
149
Red jave red sna
Žurila je. Protivno svim pravilima, osvrtala se često. Nadolaskom
adrenalina, disanje se ubrzalo, noge otežale, a koraci skratili. Činilo joj
se da tapka u mestu. Osetila je mučninu. Mora da je pokvarila stomak.
Ili je…? Pazila je. Ne bi trebalo. Još jednom se okrenula i sledećeg trena
licem je dodirnula zemlju. Mogla je da oseti miris tragova ljudi koji su
prošli istim putem. Hm… Nešto od toga zaparalo je nozdrve i svelo
mogućnost ustajanja na nulu. Pokušala je da puzi i odmah polomila
nokat na malom prstu leve šake. Mrzela je gadnu mušku naviku da
puštaju nokat baš na tom prstu.
“Fuj!”
I čemu taj nokat služi? Možda za otvaranje paklica?! Ni sama nije
znala otkud joj to pade na pamet. Valjda, zbog mučnine. Stresla se.
Sačuvaj me, Bože, o čemu ramišljam dok ležim na zemlji, pomislila je,
mora das sam poludela.
“Ha! Ha!”
Nasmejala se glasno, ustala, otresla prašinu sa odeće i nastavila da
hoda.
“Oprostite, da ovo nije Vaše?”, čula je glas iza sebe.
Okrenula se i ugledala starca, koji je držao u ruci Revlonov karmin.
Odjednom, to više nije bio starac, nego baštenski patuljak, koji joj se
kreveljio u lice. Budibogsnama, pomislila je, otkud baštenski patuljci na
asfaltu. Pokušala je da se prekrsti, ali nije mogla, jer je u desnoj ruci
držala ružu. Crvenu. Baš je Revlon napravio divan najnoviji model
karmina. Zakikotala se dok je prilazila patuljku, koji se, na njene oči,
mogla bi da se zakune, pretvorio u prelepog mladića.
“Jeste, ruža je moja”, brzo je rekla i skljokala se.
150
Zamišljanje
Odjednom je pozvao da dođe. Nikada, pre toga, nisu se videli.
Ušla je u prostoriju u kojoj se čuo šum uključenih kompjutera, plejera,
zvučnika… Teško je bilo pronaći zgodno mesto za sedenje. Ali, On joj je
pokazao udobnu fotelju.
Ipak, nelagodno se osećala i nije mogla da prozbori ni reč, jer On
je samo sedeo, gledao, nedokučivo se smeškao uglovima usana i
povremeno odbijao dimove cigarete, koja se stopila sa njegovom šakom.
Rekao je da je umoran. Iznenadila se koliko su te obične reči delovale
neodoljivo seksi. Zatim je zamišljala kako svojim vrhovima prstiju
dodiruje njegove slepoočne kosti i potiljak.
A ipak, i dalje su sedeli. Ona, zbunjena i nemirna. On, miran i
zadovoljan što je izazavao nemir.
Po novim mukama gazim.
Uvek su samo moje muke bile najveće. Prikupljala sam ih i satirala
u isto vreme. No, novi dan smeši mi se kao bumerang. To se stare muke
vraćaju. Izmenjene i gore no ranije. Po starim mukama gazim, a one
postaju nove.
Listam stranice sekunde.
Kao knjigu na hebrejskom, od tri hiljade strana. Kao leksikon manje
poznatih reči. Kao letopis iz XVIII veka. U glavi ratnički ritam - tamtam, tam-tam, tam-tam... Koliko traje sekund? Ma, da mi je da budem
kazaljka. Mene ne zbunjuje nepoznato. Zbunjuje me količina nagomilanog
u tako malom vremenskom prostoru. A imam, samo, sekund da odlučim
da li da pucam u njegovu glupu grudnu metu, ili da odem i popucam po
svim šavovima na svom glupo skrojenom telu.
151
Naizgled stvarnost
‘’Ako
nakratko
želiš da vežbaš,
da budeš nestvaran,
razumećeš
da su nestvarni likovi
ponekad stvarniji od
ljudi koji imaju telo
i otkucaje srca.
Tvoja
svest
meri koliko si pošten
u svojoj sebičnosti.
Pažljivo je
osluškuj.’’
(iz knjige Iluzije, Ričard Bah)
Skupljam ostatke svog razbacanog srca.
Sanjam da sam se iznenada probudila na nekom kamenjaru, u polumraku.
Izgledalo je kao da je zaista bila zaljubljena u automatske odgovore,
ili automatske poruke, u slova, u ispisane misli, u glas koji je nekada
ljutio, nekada uveseljavao… A onda – onda su se istrošile baterije.
Spojiti – prespojiti – staviti nove ili napuniti stare, pa naslagati
memoriju da se ne seća ničeg lošeg. Za jasne misli nema mesta.
Kada je otišao, trebalo je ponovo sklopiti svaki deo tela, da se ne
primeti da je ikada bilo rastureno. Trebalo je uraditi tako mnogo.
Pokušavala je da zadrži sve na gomili, ali nije uspevala. Mnogobrojni
delovi su odlazili na sve strane, zavlačili se po ćoškovima, u rupe
rascepljenog parketa, ispod prozuklih vrata, u napukline prozora…
otvore u zidovima.
Miris zagorelog mleka je u stvari podsetio na to koliko mrzi da riba
šporet, a često je to morala da radi, jer je gubila osećaj za vreme. Na
152
smežuranom kažiprstu blago ružičaste boje, osećaj peckanja. Ali, sasvim
slab.
“Poznaješ li onog sa šestog sprata?”
“Koga?”
“Ma, onog čudnog lika sa dugom kosom.”
“Ne.”
Poznavala je jednog, čini joj se, ali to je bilo pre ’’raspada sistema’’.
Ne. Ne seća se čudaka sa šestog.
Pijem vodu polako. Odmerenim gutljajima, dok mi tečnost hladi
vrelinom načeto grlo.
Gorak ukus.
Dodaću još jednu kap u svoju čašu. Samo jednu kap.
U tvoju ću dodati više, jer može da stane.
Kad ti prođe kroz grlo, kaži mi kakvog je ukusa.
Čovek bez srca
Dovezli su ga u bolnicu sa rupom na levoj strani grudi. Bio je svestan
svega, sem činjenice da na mestu gde je bilo srce, zjapi prazan prostor.
Šokirani beli mantili su stajali i očekivali da se desi čudo, ili da ih neko
probudi iz zajedničkog morbidnog sna.
Začuđujuće, on se osećao prilično dobro. Bio je lak i ništa ga više nije
bolelo.
Skok u ambis
Ponekad nađem kameni zid da pritisnem kičmu uz njega, naslonivši
se do bola. Ponekad je to jedino rešenje, da prepustim sopstveni bol
nečemu jačem od sebe. Onda dugo sedim. Sedim. Sedim. Gledam u
nebo, dlanovima na gore. I nekako prođe taj trenutak. Trenutak pred
skok u ambis.
153
Epilog
Ništa se nije dogodilo.
Ništa se nije dogodilo.
Ništa se nije dogodilo.
Ponavljala je u pravilnim razmacima, dok se lagano ljuljala napred nazad, sa cigaretom u naslonjenoj ruci na desno koleno.
I nakon trideset godina, sećala se ovih događaja.
Pa ipak, često je sebi postavljala pitanje da li su se zaista dogodili.
154
casper.blogograd.org
Na kraju duge
Slađana Jovanović
Casper
155
Slučajnost…
Proleće, po nekom nepisanom pravilu, budi ljubav.
Jesen budi uspomene.
Tako mirišljava i šarena, sa svakim opalim listom okrene po jednu
stranu neke stare priče.
Ako slučajno, šetajući parkom, naiđeš na stablo platana, obavezno
odmori malo i poslušaj šuštanje njegovog lišća. Ispričaće ti jednu bajku,
vrednu svakog njegovog listića.
Slučajnosti, kažu neki, ne postoje.
Neki drugi veruju da je slučajnost, u stvari, sudbina.
Nekima je blagoslov… Većini samo slučajnost.
Negde, u nekoj oazi mira i lepote, u savršenstvu prirode, živeo je
jedan Anđeo.
Živeo je u telu velikog čoveka, srazmernog veličini njegovog srca, a
u stvari, bio je jedan maleni, nežni, umiljati dečak, sa očima pitomijim
od Bambija.
Negde na drugom kraju sveta, u ne tako lepom i mirnom delu
prirode, živela je jedna sasvim obična sanjalica. Volela je da leži na
travi i posmatra oblake. Divila se njihovoj slobodi kretanja, njihovoj
mogućnosti transformacije i brzini njihovog putovanja. Sanjala je da
može da bude tako nestvarna, da može da pluta nebeskim prostranstvom
i da može da bude gde god poželi.
Anđeo je u svojoj anđeoskoj prezaposlenosti, jednom slučajnom
greškom, stigao do sanjalice. Od mira i topline njegovog glasa, sanjalica
je uspela da dohvati najviši oblak i da se nastani na njemu. Sa te visine
ostvarila je sve svoje snove. Videla je kako se Sunce na zalasku stapa sa
najvišom planinom, videla je kako u najcrnjoj noći Mesec ljubi najsjajnije
zvezdice, izazivajući iskričave vatromete… Videla je narandžastu boju
neba u rađanju novog dana.
Plutala je na svom oblaku spokoja, uživajući u lepotama nedostupnim
bilo kom ljudskom biću. Verovala je u slučajnost, u grešku, verovala je
u čudo koje joj se desilo. Verovala je u Anđela koji se niotkuda pojavio.
Anđeo se, gledajući njenu zadivljenost u svakom trenutku, samo
smešio.
Jednog dana počeo je da duva jak vetar.
156
Oblaci su počeli da se pomeraju vrtoglavom brzinom. Neki su se
rasplinuli, neki su otišli ko zna gde. Sanjalica je osetila da se njen oblak
rastavlja i da mora da se spusti, da ne bi pala. Želela je još samo trenutak
večnosti, pre nego se vrati na svoju livadu. Vetar je bio neumoljiv. Duvao
je sve jače, sve snažnije. Podigao je sanjalicu sa oblaka i u samo jednom
trenu je bacio na zemlju.
Ona je dozivala svog Anđela, molila ga da joj pomogne, da joj ublaži
pad.
Fijuk vetra bio je jači od njenog glasa.
Anđeo nije čuo.
Padala je nezastićena, verujući da je to kraj njenog putovanja, njenih
snova i njene stvarnosti.
Ali… Slučajnost, ili ko zna šta, sanjalica je pala u krošnju najlepšeg
platana.
Bio je nepripremljen, iznenađen i uplašen, ali je veoma hrabro zaštitio
od vetra.
Njegove grane su je nežno spustile na tlo, pokrile je svojim listićima,
puštajući tek po neku kap kiše da umije njeno usnulo lice.
Ona još uvek spava. Anđeo ne zna šta joj se desilo. On neke druge
sanjalice diže do oblaka, dok nju čuva stari platan.
Mostovi…
Koliko truda, umeća i vremena je potrebno da bi se sagradio jedan
most?
Mnogo!
I na kraju opet ne ispadne baš onako kako smo ga zamišljali… Ili mu
prilaz ne bude savršen, ili bude nesiguran, ili mu posle nekoliko godina
popusti neki deo.
Nikada nisam ni pomislila kako izgleda izgradnja jednog mosta koji
će spojiti dva grada, naselja, ili samo prevesti ljude preko vode, ali sam
zato u gradnji mostova među ljudima vrlo iskusna.
Sa mostovima među ljudima to ide mnogo lakše.
Gradila sam mostove često i vrlo lako. Neki su trajali duže od ovih
pravih, neki su se rušili brzo, ali nikada nisam izgubila volju za novim
157
gradnjama.
Nikada nisam imala projekte, nikada nisam imala planove, ulagala
sam samo poverenje i nadu da će mostovi trajati.
Želela sam da traju.
Moj najveći uspeh je izgradnja šarenog mosta, sa Mesecom i
zvezdicama iznad njega.
Veličanstveni, svetlucavi most, koji je dobio ime Večnost.
Verovala sam da niko to ne bi mogao bolje.
Bio je čvrst, postojan, siguran… Bio je moj.
Napadali su ga mnogi, bombardovali ga raznim oružjem, spaljivali
ga rečima i delima, a on je stajao i svetleo u svoj svojoj lepoti, prkoseći
vremenu i ljudima.
Preko njega nije mogao svako, mogli su samo posebni i zato je i trajao.
Posebni su čuvali njegovu posebnost.
Godišnja doba, vetar i kiša, šareno lišće i bele pahuljice, samo su
doprinosili njegovoj lepoti i uživanju šetačima.
To je bio most o kome se pričalo, i oni koji su ga voleli, i oni koji su
bili protiv njega, odavali su priznanje njegovoj lepoti i postojanosti.
I znali su da mu ne mogu ništa!!!
A onda, jednog dana…. Most je nestao.
Ne, nije se srušio, jednostavno je nestao.
Šetači su se uplašili lepote i jednostavnosti mosta i jednostavno su
sišli sa njega. Ugasili su ga iz straha, onog neobjašnjivog, da se ne desi
nešto loše.
Od tada više ne gradim mostove. Više ne verujem da je to moguće i
ne želim drugi most, nemoguće je sagraditi dva puta takvo savršenstvo.
Još uvek se nadam… I još uvek ga ponekad vidim, zasija, zašareni mi
svet i nestane.
158
Casper i veliki čovek
Govorili su meni vilenjaci,
dok sam bila sasvim mala,
dok sam sa njima šetala po dugama,
dok sam sa njima sakupljala zlatnike po šumi,
„Čuvaj se ljudi.“
Ja nisam razumela šta mi govore.
Volela sam da se igram sa malim ljudima,
da ih učim da prelaze preko duge,
da im onako, kao slučajno,
spustim po neki zlatnik
na malene dlanove,
da im se pokažem ponekad.
Govorili su mi vilenjaci:
„Čuvaj se,
ne pokazuj svoj duh,
samo mali ljudi su slični tebi.
Samo mali ljudi mogu hodati po dugama,
samo mali ljudi znaju čuvati tvoje zlatnike,
samo mali ljudi mogi juriti snove sa tobom.
Veliki ljudi su praktična bića.
Oni snove odsanjaju noću,
danju jure za nečim što ti nikada nećeš razumeti.
Veliki ljudi vole
na način koji je nemoguće opisati.
Ljubav velikih ljudi ima cenu.
Mnogo će ti zlatnika trebati da bi kupila ljubav velikog čoveka.“
Ni to nisam razumela.
Ja sam letela, jurila duge, sakupljala zlatnike,
delila svojim malim ljudima
i nikada mi nisu rekli koliko im zlatnika treba.
Sanjali smo iste snove,
vilenjaci, mali ljudi i ja…
Onda sam odrasla.
I dalje sam sa vilenjacima obilazila šume,
159
crtala duge
i pronalazila zlatnike…
Viđala sam svoje male ljude koji su, u međuvremenu,
postali veliki.
I dalje sam im spuštala zlatnike na dlanove,
ali oni više nisu leteli sa mnom,
nisu ni dugama hodali više
i sve manje su me videli...
Nisu me, čak, ni osećali više.
I … Desilo se…
Jedan veliki čovek je, sasvim neočekivano,
osetio moje prisustvo
i poželeo da pređe sa one strane duge.
Vilenjaci nisu govorili ništa,
mahali su rukama,
molili me ćutke da to ne radim,
gledali me tužno,
a ja opet nisam razumela.
Krenula sam najlepšom dugom,
držeći za ruku velikog čoveka.
Dala sam mu veliki deo svog duha, da bi
mogao da hoda po tom mostiću boja i iskrica…
Vilenjaci su ćutali…
Veliki čovek je prešao sa druge strane
i pronašao ćup…
Zagledao se u njega, malo pretur’o po njemu
i rekao:
„SAMO OVOLIKO???“
Ni tad nisam razumela…
Ali, vilenjaci jesu.
Lupili su svoljim čarobnim stapićem,
izbrisali dugu i ćup.
Ostali smo u sasvim običnoj šumi
veliki čovek i ja.
U bujici reči koje je čovek
vrlo glasno izgovorio,
160
prvi put sam razumela vilenjake.
Veliki ljudi vole na način koji ja nikada neću razumeti…
Velikim ljudima nikad nije dosta zlatnika.
Veliki ljudi ne znaju da lete.
Da hodaju po dugama.
Veliki ljudi ne znaju da sanjaju…
Uzalud
Uzalud se trudiš da me slomiš.
Moja duša je dovoljno velika,
da od svih ružnih reči napravi pesmu.
Moje suze su kristalno čiste
i imaju moć da speru
sve uvrede i sačuvaju sjaj
u mojim očima.
Moje srce je ogromno.
Prima i one koji ne zaslužuju mesto u njemu.
Odustani, nasmeši se,
i tvoj život će dobiti boje,
i tvoje srce će biti veće.
Mržnja ubija samo tebe.
A ja to ne želim!
Za i protiv
Na korak od odustajanja,
zastanem na tren.
Uradim onaj stari, provereni test,
za i protiv.
Za:
Sve što je učinjeno,
a što se nikad ne zaboravlja.
Sve što me je učinilo
161
jačom,
boljom,
pametnijom,
sve što mi je pomoglo
da ustanem,
da se borim,
da živim…
Protiv:
Sve što je učinjeno,
a što se nikad ne zaboravlja.
Sve što me je učinilo
jačom,
boljom,
pametnijom,
sve što mi je pomoglo
da ustanem,
da se borim,
da živim…
Čitam i shvatam…
Ti si moja pobeda… i poraz.
Ti si moja sreća… i nesreća.
Ti si moj osmeh… i suza.
Ti si moj raj… i pakao.
Ti si moje juče… i sutra.
Ti si moje belo… i crno.
Ti si moja sudbina,
u dobru i u zlu…
Gde sam ja
Kad si išao napred,
bila sam iza tebe.
Da podržim.
Da poguram.
Da ispravim…
162
Kad si padao,
bila sam ispred tebe.
Da pridržim.
Da podignem.
Da uspravim…
Kad si stajao u mestu,
bila sam pored tebe.
Osluškivala vetove,
pričala sa gromovima
i čekala povoljno vreme.
Zašto me sada,
kada znaš gde si,
teraš da se zapitam
gde sam ja?
Da li mirno spavaš
Pomisliš li nekad,
sad, kad si prokleto srećan,
koliko si zla naneo
onome ko ti je najviše dobra u životu želeo?
Pomisliš li nekad,
koliko si mraka uselio
u oči, koje su ti reflektori bile,
dok si mračnim hodnicima lutao?
Progoni li te nekad
glas, kojim si svaki osmeh ledio
onome ko ti je Sunce iznad glave nosio,
ko te je svojim životom grejao
i ko je tim životom tebi sreću kupio?
Probude li te nekad
nečujne senke prošlosti,
duše zarobljene u vremenu,
ostavljene da traži
21 gram sebe, poklonjen tebi?
163
Pomisliš li nekad,
onako... samo onako,
koliko života moraš proživeti,
da bi sebi grehe oprostio?
Tamo
Tamo, gde je sve prepoznatljivo
i nepoznato...
Tamo, gde nebo ljubi more,
a ima boju zemlje...
Gde Sunce ispraća Mesec
i noć liči na dan.
U hiljadama godina
vetra i vremena.
Gde se osmeh kupa
u... nevidljivom svetlu.
Gde vazduh lahorom
miluje kožu...
Ja čekam večnost!
U oblacima tražim slike
odavno naslikane...
Izgubljene u vremenu nerazumevanja,
optužbi, pitanja...
U jutrima tražim tragove
jednog vremena
mira i spokoja,
vremena topline i svetlucavih osmeha.
U sutonima zalaske Sunca,
oslikane u najlepšim očima.
U noćima tihi šapat
i jedno Volim te...
Čekam večnost...
Da u nju spakujem sve slike
i poklonim ih...
Jednom snu.
164
snjezana.blogograd.org
Ljubav i još po nešto
Snježana Jolić
Snjezana
165
Kao epilog
Idem po Zemlji uzdignute glave,
dan za danom, promiče život.
U skretanju svakom susrećem nekog’,
samo da mi mahne, il’ promeni tok.
Slušaš li kako muzika svira,
dok na stolu led se topi
i nekome tugu stvara reka ta,
što u čaši dušu pusti.
Tajna
Otkriću ti jednu tajnu.
Tu je čuvam, pored srca.
Srce kuca dok krv struji,
a tajna se od tog greje.
Porasla je do plafona.
I još malo, malo više.
Dok pogledaš me jednom milo,
kroz odžak će ona stići.
A ja patim što ti tajnu
još odavno ne mogu reći.
Rekla bih ti da te volim.
Da te ljubim svake noći,
usne tvoje peku usne moje,
dok ih suze miju u samoći.
Pružila bih ruku tebi.
I dlan tvoj na grudi mi spustila.
Da pomiluješ tajnu samo
i osetiš srce kako kuca.
166
Približi se još tek malo.
Da omirišeš tajne čari.
Jer tajna je moja samo
i nju gaje moji damari.
Ne brini se noćas za nas.
Mi smo veterani već odavno.
I tajna i ja se već dugo znamo.
Jedna drugoj mi sve damo.
Možeš i ti s nama poći
u daljine neke čudne,
gde odvešće put nas ovaj,
to ne znamo, to su senke.
Senke što se naziru iz daljine,
dok kroz maglu svetlost daju,
kao svetionik moreplovci što prate,
tako i nas senka vodi.
Sad zažmuri na tren samo.
Pokrij lice dlanom svojim.
Udahni duboko i zastani,
možda negde i u tebi
ista tajna sad postoji.
Ako ona tu se skriva,
prepoznaćeš je vrlo lako.
U glavi će talas da zaplovi
i obuzeće te celog plima.
Obamrećeš telom dugim,
k’o na vetru granje trešćeš prste.
Upoznaćeš novo lice,
a ljubav ćeš nazvati
imenom mojim.
167
Sasvim slučajno
Ušao je tiho u moj san. Ostavio je trag na mojoj duši. Pokidao je
latice moga bića i rasuo po vetru kao maslačak. Otišla sam u novi život.
Sastavila priču od hiljadu reči. Osećanja sam zaključala negde duboko.
Ni gusarevo blago tu skrivano nikad bilo nije. Suze su davno izbrisale
svoj tok. Presušila duša moja već je. Na licu kameni osmeh stoji, kao da
ništa nije, kao da ne boli.
A onda opet pokuca neko. Tiho, lagano, kao da se plaši. Na prstima
ulazi pod moju kožu. Za svaki milimetar grčevito se bori. Okrećem
glavu na drugu stranu. Pravim se da niko ne postoji. Ipak, ignorisati ne
mogu boje nove duge. Nada na nebu ponovo se rađa. Drhtim k’o vrba
tužno savijenih grana. Treperim pri svakom dodiru novom. Pomišljam
da pobegnem od prijatne jeze u stomaku, al’ ukopana na mestu stojim.
Oči njegove u mraku sijaju. Na kraju tunela novo svetlo se pali. Možda
ponovo budem voleti mogla, možda se osmeh konačno odledi.
168
Sjaj u mraku
U gluvo doba noći, kad pošten svet još spava, nežno spuštaš svoje
lice na moj, na jastuku ispružen, dlan. Dečje toplo me grliš i šapućeš
kako je lepo i kako bi tako zauvek. Osmehujem se u mraku i ljubim te u
kosu. Miriše na dečaka tek stasalog za ljubav. Sećanja me pristižu na tek
prošli trenutak. Vrtim u glavi film, tek sad postajući svesna trenutka i
minulog zanosa. Telom mi prolazi slatka jeza, a u grudima me steže. Već
poluzaspao mi kažeš kako mi srce jako tuče, a ne znaš da ono kuca zbog
tebe. Ne znaš da mi trnci naše strasti prolaze kičmom i ponovo želim
da uronim u sjaj tvojih željnih očiju. Kao mačka se uvijam i privijam uz
tvoje telo. Pitaš me da li mi je hladno, a meni nikad toplije bilo nije.
Ponovo me gledaš i očima kažeš sve što usne ćute. Ponovo ti emocije
bude damare i ponovo tvoje ruke moje obline traže. Osetim kako me
peče vatra tvog dodira. Nemo te gledam, a vrištala bih. Vrisnula bih
glasno sve ono što osećam. Svo zadovoljstvo koje mi para telom. Želim
da zauvek ostanemo tako sjedinjeni, željni i u grču. Znam da odlažeš
i ti ono što doći mora. Znam da želiš još dugo da uranjaš u moje usne
usnama svojim. Pripijaš telo još jače na moje, a tvoj stisak postaje jači.
U vrtlogu pomućene svesti, trzaji naših tela nas ostavljaju prikovane
na mestu. Skoro potpuno iscrpljeno spuštaš lice na moj vrat. Tvoj dah
me gori, a moj tebe para.
Oh, noći, tiha noći, nemoj nikad proći! Ne svani, zoro, i novi dane,
jer ova ljubav može kao staklo sa tobom da se raspadne.
169
Rekoh mu da ga volim zauvek
Iako sam to negde odavno znala, večeras sam konačno shvatila i
prihvatila. Volim ga i verovatno ću ga zauvek voleti. Posle njega ih je bilo
i verovatno će ih još biti, ali nikoga nisam, niti ću posle njega tako voleti.
U početku mi je išao na živce. Iritirao me je kad god se pojavi, a onda
se neprimetno uvukao pod kožu. Razgovarali smo satima, danima… A
onda se desilo. Znam da nisam bila njegov tip devojke, niti je on bio ono
što sam ja želela, ali postajali smo sve bliži. Kao vrlo zatvorena osoba,
koja jedva i progovara i kojoj sam na početku morala „klještima vaditi
reči“, o iskazivanju osećanja i da ne pričam, odjednom je postao neko
ko mi se poverava. Priznao je da je neke stvari ispričao samo meni i
da ne zna ni sam kako se to desilo. Nisu to bile neke velike tajne, ali on
jednostavno nije bio navikao sa bilo kim da ih deli. Vodili smo ljubav,
postajali sve veći prijatelji i stvorili nešto što smo između sebe zvali
„specijalno prijateljstvo“. Znali smo da naša veza nema budućnost, ja
sam znala da je on neko ko se ne vezuje i iza koga je već jedan brak, iz
koga mu znače samo deca. Sve smo to znali i ja sam se pretvarala da to
prihvatam. Oduvek sam isto tako znala da je on u mojoj glavi, u mom
srcu, pod mojom kožom, mnogo dublje. Da je neko o kome razmišljam
kad mi je najteže, kome se poveravam u mislima, sa kim vodim ljubav
i kad me ne dodiruje. Onda je otišao, vratili smo se svojim životima. Iz
veze u vezu smo išli i on i ja i uvek kad bismo se ponovo našli, između
nas bi zaiskrile varnice. Nekad smo ih iskazivali krišom, nekad bismo se
prepustili strastima.
Znala sam da i on ima nekog koga voli, pre nego je mene i upoznao,
ali da je i ona isto tako daleko od njega. Znala sam i da on mene voli na
svoj način, ali da to nikad neće biti istim žarom kojim ja njega volim.
Znala sam, i sada znam, da je u njegovom srcu ona na prvom mestu, a
da će on biti u mom. Dopuštamo i on i ja da se igraju sa nama. Ona sa
njim, a on sa mnom.
Večeras sam mu priznala da mi nedostaje i da posle njega sve je
bilo samo kratak dah, koji te u trenu obuzme, a već sledećeg napusti.
Rekla sam mu kako me svaki put kad vidim pahulje podsete na njega i
kako mi je taj naš prvi put bilo teško na rastanku, te kako sam, dok je
odlazio, gorke suze lila, dok je napolju nebo plakalo sa mnom, vejući
170
mojeg imenjaka, a vetar dozivao njegovo ime. Rekla sam mu kako sam
pred njim glumila da sam jaka. Prećutala sam mu koliko mi je bilo
teško kad me je posle toga upoznao sa svojom sledećom devojkom,
kojom je kratko bio i veren i koju je, samo sedam dana nakon tog našeg
prvog rastanka, doveo da upoznam. On je mislio da smo od tada samo
prijatelji, ali samo ja znam šta sam u sebi sve mislila, kako sam ga samo
želela i koja je bura bila u mojoj glavi. Ne zna ni da je jednom pričao sa
mnom o meni. Iako mi tada ništa novo nije rekao, ništa što nisam znala,
ipak mi nije bilo lako, a opet u isti mah bilo je i slatko.
Tako se i sad osećam. Nekako mi je lepo što mu sad mogu pričati o
tome. Znam da je moja ljubav promenila oblik. Nisam više mlada, luda i
zaljubljena, ali mi je isto tako nekako teško saznanje da će on uvek biti u
mom srcu, a u njegovom neka druga… I tako redom. Teško je saznanje
da je taj krug, kada voliš nekog koga ne možeš da imaš u celosti, prisutan
u skoro svakom od nas. Neka me slatka tuga obuzme, a vetar opet počne
da peva svoju tužnu pesmu o ljubavi, tako stvarnoj, a tako dalekoj.
171
Nemanja
Nemanja je sin mog brata od ujaka. On mi je oduvek bio među
najdražom decom u rodbini. Kažem decom, jer kao da je juče bilo kad
nam je, okružen zlaćanim loknicama i rumenim buckastim obrazima,
pokazivao odgovor na pitanje „Kako baba plete?“, a mi bismo se glasno
smejali. Začuđeno je treptao svojim plavim okicama i sam se smeškajući,
iako mu zapravo nije bilo jasno čemu se to smejemo. Kao da je još juče
sedao među prvima za sto, mom tati u krilo i vikao „Meta, meta“, iako je
pre samo desetak minuta ručao kod svoje kuće.
Bila sam mu prva učiteljica. Naučila sam ga prva slova i brojeve, iako
mu škola nikada nije bila omiljena tema. Uhtao je i puhtao kad bih mu
zadala da napiše ceo red nekog slova, ili pročita pesmicu, ali kad bih
rekla „Nema pogovora“, znao je šta mu je činiti. Znam da nije shvatao
šta to baš znači, ali je efekat bio tu .
Sa druge strane, podučavanje Nemanje je meni pomoglo da ispunim
ono strašno vreme provedeno pod granatiranjima u ratom pomračenoj
Dalmaciji. Nedostajala mi je moja škola i obrazovanje i to mi je dalo
novu inspiraciju.
Nikad mu nije bilo teško da mi učini uslugu. Kako je jednom rekao,
za mene bi i svet prevrnuo. Naravno, osećanja su obostrana. Za mog
Nemanju bih sve uradila.
Nekoliko dana pre nego što smo morali bežati iz Knina, Nemanja
je sa mnom i mojom mamom kolima krenuo na put ka Srbiji. Iako je
rođen u Beogradu, sa nekih godinu i po je došao u Knin i jedva je čekao
da, na neki način, po prvi put vidi to „čudo od grada“ u kome se rodio,
a o kome je znao samo iz priča i sa televizije. Otprilike je tada trebalo da
krene u drugi-treći razred. Put se otegao, još su nam se i kola pokvarila,
pa smo morali prenoćiti u Sanskom mostu. Ispred nas su već bile kolone
izbeglica. Nemanja je bio sve nestrpljiviji i stalno nas je zapitkivao kad
ćemo krenuti, koliko još, itd… Kad smo prešli granicu na Rači, pogledao
je oko sebe i onako začuđeno i pomalo razočarano skoro uzviknuo „To
je taj Beograd?!“ Naime, u njegovoj dečijoj glavi, Srbija i Beograd su
bili jedno te isto i kad je video one njive i male kuće, a očekujući da će
odmah ugledati velelepne visoke zgrade i veliki grad, on se razočarao.
Smejale smo se mama i ja, a Nemanja je ostavio još jedan „biser“ u nizu,
kojima se danas i sam smeje.
Preksinoć je Nemanja postao tata. Dobio je malenu curicu, a ja
172
još jednom postala baba-tetka. Kako je moguće da one krupne zlatne
loknice odjednom na svet donesu neko novo malo biće? Da oni debeli,
rumeni obraščići, koji još nisu videli sveta i koji još uvek tepaju, sad
imaju snage da provedu besane noći i smeju se nekim novim detinjim
šalama?
Ponosna sam na mog Nemanju. Osećam jednaku radost kao kad
se rodio moj David, tj. kad je moj rođeni brat dobio sina pre nepunih
godinu dana. Srce mi je veliko k’o Afrika!
Pravi prijatelji uvek bude lepe uspomene
Ponekad dobijem želju da pišem, tek tako, bez neke teme. Kroz glavu
mi hita milion misli i svaka sustiže onu drugu. Kao da se bore koja će
prva da izađe. Zamišljam ih u mojoj glavi kako se svađaju: „E, ja ću! Ne,
ja ću...!” I onda na kraju više ne znam šta da pišem.
Dok sam pisala ovaj uvod, pozvala me je prijateljica na Skype, koju
nisam videla sedamnaest godina. Čule bismo se povremeno telefonom,
ili porukom, ili razmenom koje šalje na Facebook-u, ali se do večeras
nismo videle. Obe smo bile jako srećne i na početku smo se samo smejale.
Onda smo nizale temu na temu i ko zna koliko bismo još pričale, da se
nije probudio njen mališa i počeo gorko plakati, verovatno uplašen od
ružnog sna. Život naš je na čudan način i spojio i isto tako odveo na
različite strane.
Početak rata u Hrvatskoj njenog oca je zatekao kao vojno lice, na
službi u Šibeniku, gde su moja prijateljica i njena, sad pokojna, sestra
rođene. Iako su joj i otac i majka sa Kosova, skoro ceo njegov radni
vek su proveli u drugim republikama bivše Jugoslavije, kako su nekad
vojna lica i radila. Kad se vojska povlačila, njenog oca su poslali u Knin
i tako su oni došli da žive u moju kuću. Moja porodica je živela na
spratu, a oni u prizemlju. Kako smo bile sličnih godina, tj. pomenuta
prijateljica je samo nekoliko dana mlađa od mene, a njena sestra je bila
godinu mlađa, veoma dobro smo se odmah uklopile i počele družiti.
Bile smo nerazdvojne. Pubertet nas je sve nekako tek dokačio, a rat nam
je pomutio odrastanje. Nismo imali puno prostora za manevrisanje, ali
to nas je jos više zbližilo. Kad god bi svirale sirene za opasnost, mi bismo
se sa mamom spustile kod njih, dok su nam očevi bili vojnici. Bilo je
173
ujedno i teško, ali nama, deci, i slatko. Bili smo kao jedna porodica.
Posle nekog vremena, vojska je dala njima stan u gradu na korišćenje, a
onda smo ubrzo svi izbegli za Srbiju. Ne znam tačno kako je išao njihov
put, ali smo povremeno bili u vezi. U međuvremenu, pozavršavali smo
i fakultete. Moja prijateljica se udala za Britanca, koga je upoznala
slučajno i sada imaju troje divne dečice. Žive u malom mestu i, iako
nisu tako daleko od Beograda, nikako da nam se poklope kockice da
se sretnemo. Tragično je umrla i njena mlađa sestra. Bilo mi je veoma
teško kad sam to čula. Nisam dugo mogla verovati da se to desilo. Ona
je oduvek bila buntovnik. Uvek je živela po nekim svojim pravilima. Svi
smo mislili da ce otići daleko, ali sudbina uvek iznenadi nekim svojim
postupkom.
Ipak, nakon ovoliko vremena i nakon svih dešavanja, drago mi je
što i dalje imamo jedna drugu. I naše majke imaju lepo prijateljstvo,
iako se i one nisu odavno videle. Valjda taj težak život zbliži ljude za sva
vremena.
Eto, i ovog puta mi se tema sama nametnula i pobedila one svađalice
sa početka teksta. Pravi prijatelji uvek bude lepe uspomene.
Nada
Otpusti me iz svog toplog zagrljaja,
pokušaj zaboraviti moje ime.
Odslužiću kaznu svoju kletu
i tugovati ove hladne zime.
Oprosti mi samo što te još uvek volim.
Oprosti sva nadanja, želje i snove.
Nisam ja kriva što ovo moje srce
bije k’o ludo kad te utkam u svoje rime.
Možda se jednom sretnemo opet,
u nekoj bajci sa srećnim krajem.
Možda te poljube usne moje
i možda tada prestanem da se kajem.
174
biljanak.blogograd.org
Trenuci uhvaćeni u mrežu reči
Biljana Kotur
Biljanak
175
Čekajući zvonce
Izašla je iz kupatila, umotana u veliki peškir. Njeno lice je imalo
neobičan izraz zadovoljstva i mističnosti, a takav sjaj mogu da ostave
samo prvi dodiri ljubavi. Pogledala je kroz prozor i videla da sneg još
uvek pada.
Prebacivši peškir preko naslona stolice, njeno nago telo je zavodljivo
krenulo prema komodi, na kojoj se nalazila bočica parfema. Utrljala je
nekoliko kapi iskusnim pokretima, pomazila nežno sliku u neobičnom
ramu i pošla prema udobnom trosedu. Veliki, beli, plišani medved joj je
služio kao ukras i kao jastuk, te ga ona namesti tako da se može ušuškati
ispod pokrivača.
Posle letimičnog pogleda na sat, uzela je knjigu u ruke i čekala da
začuje zvonce…
Ljubičasto srce
Sunce je prijatno grejalo i moju tugu činilo opipljivijom. Sa druge
strane su me napadale sumnje, pitanja… I terale na kretanje.
Osećao sam da moram nešto učiniti, pa sam seo na bicikl i krenuo
dobro poznatom stazom, koja je uvek imala smirujuće dejstvo na mene.
Uputio sam se prema svom omiljenom, skrivenom mestu, na kome sam
voleo da ćutim i prepuštam se prijatnoj unutrašnjoj tišini.
Još iz daleka sam primetio nešto ljubičasto na mestu gde sam voleo
da sedim. Bila je to bombonjera. Začudio sam se kada sam video da je
neotpakovana i nesvesno počeo da istražujem okolinu, tražeći mogućeg
vlasnika. Ništa osim prirode nisam čuo. Uzeo sam ljubičasto srce u ruke.
Neki papirić je bio zalepljen i kada sam hteo da ga skinem, pročitao sam
„VOLI I NE SUMNJAJ“.
Moje zaprepašćenje je presekao zvuk telefona. Na displeju sam
pročitao ime koje me je i dovelo danas ovde. Osetio sam kako mi se telo
pretvara u osmeh.
176
Lepa reč
U vreme siromaštva čeznemo za vrednim stvarima. Duhovnim ili
ovozemaljskim putevima utrsmo trag od hodanja. Kada ti rečima otvore
prozore, vidiš da je lepa reč retka skupocenost, za kojom svi tragaju. Ili
bar tako pričaju.
Da bi otkrio mesto gde se ona skriva, moraš da otvoriš usta, shvatiš
da jezik nema kosti i da te neće ubosti oštra ivica nekog slova. Okupana
u svetlosti srca, nema moć da povredi.
Onda se usudiš da nekome kažeš nešto lepo, prijatno. Radi veselja,
utehe, bez razloga.
Kada okreneš leđa, šapuću: Ona nije normalna, rekla mi je lepu reč.
Nešto tu nije u redu.
I shvatiš da nemaš kome da deliš svoje bogatstvo.
Čudo u autobusu
Jutros se u autobusu desilo čudo.
Jasno su se mogle čuti misli njegovih putnika:
“Ne mogu, neko će drugi…”
“Jao, koji smor, što ne uzmu taksi…”
“Mmmm, još samo malo da dremnem…”
“Vidi ti ovu omladinu… Gle… Niko da se pomeri…”
“Eh, promenili su izlog… Zanimljive stvari…”
“Mogla bi ova do mene, mlađa je…”
Trenutak tišine nasta kada se začu jasan ženski glas:
“Hoće li neko ustati ženi sa detetom?”
177
Priča o kornjači i ljubavi
Mama je ušuškala Branka i poljubila ga za laku noć. Polako je izašla
i ugasila svetlo.
“Laku noć, Koki”, promrmlja Branko tiho svom ljubimcu kornjači,
koja je bila smeštena na njegovom noćnom ormariću.
Zatvorio je oči, ali se desilo čudo. Bio je opet dan i on je sedeo na
svom krevetu, a Koki je stajala u vodi i posmatrala ga. Nasmešio joj se i
lagano dotakao prstom oklop. I taj dodir ga je, kao čarolijom, pretvorio
u malu kornjaču, sličnu Koki. Branko je zapanjeno gledao svoje novo
telo.
“Zdravo”, reče mu veselo Koki.
“Šta se ovo dešava?”, promuca Branko, “Sanjam li?”
“Ne znam, možda”, bezbrižno reče Koki. “Hajde da se igramo”, i
zapliva kroz vodu.
Iako je bio zbunjen, Branko nije osećao strah. Oseti čak i neku radost.
Može da se igra sa Koki kao da mu je pravi pravcati drugar.
Provedoše u igri dosta vremena, već im je ponestalo mašte.
“Dosadno mi je”, reče Branko.
“Znam. I meni”, tužno reče Koki.
“Tebi je dosadno?”, začudi se Branko. “Ali ja pazim na tebe, igram se
sa tobom, hranim te”, nabrajao je zbunjeno, “... volim te.”
Koki se setno osmehnu.
“Osećam ja da ti mene voliš, ali to je, kako da ti kažem... sebična
ljubav.”
“Ne razumem...”
“Vidiš... Želiš da budem sa tobom zato što ti mene voliš, a ne pitaš se
da li je meni dobro sa tobom i da li to želim. Ja sam samo jedan kućni
ljubimac.”
Branku se oči napuniše suzama.
“Ne plači”, nežno reče Koki, “hoću nešto drugo da ti kažem. Kada
nekog voliš, moraš mu dopustiti da bude ono što jeste, moraš ga voleti
tako da mu bude dobro sa tobom, toliko dobro da poželi zauvek ostati...
Još plačeš?”
“Mislio sam da ti je lepo sa mnom, mislio sam...”, jecao je Branko.
“Znam. Ali, ne možeš znati kako je meni i šta mi treba. Ti nisi ja.
178
Ponekad je potrebno pitati drugoga šta mu treba. Nije dovoljno samo
voleti.”
“Kupili smo knjige o uzgoju kornjača, sve smo napravili kako piše”,
pravdao se Branko.
“Mili, ja nisam iz knjige, ja sam stvarna, ti ovaj tanjir nazivaš mojim
domom, a...”
“Ali naš stan je mali, nemamo mesta za...”
“Ššš...ššš... Ne treba meni puno mesta... Ja samo hoću da kažem da
moraš dobro razmisliti šta možeš pružiti svom kućnom ljubimcu i da li
to možeš da ispuniš... Ne želim da budem ovde samo da bi me pokazivao
drugarima i pisao sastave o meni u školi...”
“Šta ti zaista hoćeš od mene?”, malo sigurnije upita Branko.
“Vidiš, mali, i ja sam tebe zavolela, dobar si prema meni i ne želim da
odem od tebe, ali uvek možemo bolje, zar ne? Dođi kod svoje drugarice
da ti ispričam šta kornjače vole i šta im je potrebno.”
Branko sede pored Koki, a ona ga zagrli. Šaputala mu je dugo, dugo o
svojim potrebama, željama, snovima...
“Branko... Branko... Ustaj... Jutro je...”, mama je budila Branka. Kroz
otvoren prozor pomazi mu obraz Sunčev zračak. Bio je opet dečak i
Koki je bila pored njega. Dovoljno za osmeh.
Dokazivanje prijateljstva
“Ne brinite, gospođo, samo je malo ugruvan. Biće dobro”, rekao je
lekar i izašao iz sobe.
“Nadam se da ću sada čuti šta se dogodilo”, ozbiljno upita majka.
Ježić se nelagodno promeškolji u postelji, pokušavajući da nađe
prikladne reči.
“Pa... Vraćali smo se iz škole i pričali o tome ko je pravi muškarac... I
onda je... Ježurko rekao... Predložio...”
“Mmm?”
“Ovaj, rekao je da se možemo dokazati i predložio da pretrčavamo
put ispred nekih kola... Pa, da dokažemo da se ne bojimo, da smo snažni,
jaki... Znaš, pravi muškarci.”
“Baš pametno. I šta je bilo posle?”
179
“Pa, rekao je da je kukavica onaj ko to ne uradi, onda smo izvlačili
slamke i trebalo je ja prvi da idem...”
“Sve mi je jasno”, reče majka, “Imao si sreće, ispao si budala, a ne
kukavica. Ono što je tužno je to što ste dokazali da niste pravi prijatelji.”
“Jesmo”, jogunasto se pobuni Ježić.
“Niste”, čvrsto ponovi majka.
“Kako to nismo?”, ljutito upita Ježić.
“On nije tvoj prijatelj, zato što te je nagovarao da radiš nešto loše i
opasno, a ti nisi njegov prijatelj, zato što mu nisi rekao da to nije dobro.
Pravi i iskreni prijatelji nikada neće reći jedan drugome „Kukavica si
ako to ne uradiš“.
“Ali, mi smo muškarci. Samo smo se dokazivali.”
“Misliš da je dokazivanje u glupiranju dokaz muškosti? Da su te ta
kola pogazila, ti bi ispao budala, naivčina, nesposobnjaković... Primer
kakav ne treba biti.”
“Pa šta je trebalo da uradim? Šta? Da dozvolim da mi se smeju i viču
za mnom da sam kukavica?”
“Ne”, sa osmehom reče majka, “trebalo je da dokažeš da si pravi
muškarac.”
Ježić ju je zbunjeno gledao. Majka ga uze za ruku.
“Trebalo je da kažeš da je to opasno, da ima pametnijih stvari
u kojima se možeš dokazivati, a da ispadneš mnogo veći muškarac.
Trebalo je da stojiš čvrsto iza svog stava, po cenu da te zovu kukavicom.
Trajalo bi nekoliko dana, ali bi te posle više cenili. Pravi se muškarci ne
igraju dečjih igara... O, mali moj, vidim da ti mnogo toga nije jasno.
Kada izađeš iz bolnice, razgovaraćemo više o tome. Do tada, razmišljaj
o ovome što sam ti rekla. Za početak.”
180
Bajka o princezi i proscu
U jednom kraljevstvu, živela je Princeza kojoj su se mnogi divili zbog
izuzetne lepote i pameti, ali kada se približilo vreme za udaju, kralj i
kraljica su bili zabrinuti. Kako da joj nađu dostojnog muža, koji će ceniti
sve njene kvalitete i učiniti je srećnom.
Zbog toga su odlučili da odaberu jedan dan i naprave prijem, na koji
će biti pozvani svi momci koji bi hteli da se nadmeću za princezinu ruku.
Princeza je sedela pored fontane i tužno uzdisala.
“Šta ti je?”, nežno je upita majka.
“Kako ću od tolikih momaka znati da odaberem onog pravog? Možda
se on i ne pojavi.”
“O, sigurna sam da će doći najbolji momci”, osmenu se majka.
“I koji će biti najbolji za mene? Kako ću za tako kratko vreme moći
prepoznati...?”
“Pa... Ja bih upotrebila srce, oči i uši. Doći će tu mnogi koji će se
razmetati svojom snagom i spretnošću, ali, kada osetiš da ti je srce
zaigralo, oči dobile sjaj, a ušima ne bude dosadno... Tada ćeš znati koga
da izdvojiš.”
Na dan prijema, Princeza je obukla najlepšu haljinu i napravila
najlepšu frizuru. Sela je na svoju zlatnu stolicu i primala prosce. Bilo
je tu mnogo momaka i junaka. Dolazili su u svečanim uniformama i
odelima. Pokazivali svoju snagu, spretnost, obećavali joj mnogo toga.
Princeza je bila pomalo umorna, ali iz pristojnosti to nije pokazivala.
Tada je ugledala jednog lepog, visokog mladića, sa umetničkom
bradom. Bio je lepo obučen, ali ništa nije nosio u rukama.
Predstavio se i rekao da joj želi pokloniti jednu priču.
Princeza je sve pažljivije slušala. Smejala se, pravila duhovite
doskočice. Priče počeše da se nižu. Možda to više i nisu bile priče, već
razgovor dve pametne i duhovite osobe.
U neko doba, kraljica dođe do princeze i šapnu joj:
“Draga, lepo je ako si izabrala, ali prosci se bune, jer si ovom momku
posvetila više pažnje nego svim ostalim zajedno.”
“U redu, poslužite im onda večeru, ja više ne bih birala.”
181
Dinar na asfaltu
Nije volela prosjake. Kada bi naišla na njih, uvlačila bi nesvesno glavu
među ramena i, prateći pogledom zamišljenu putanju na asfaltu, žurno
prolazila.
Tog jutra je opazila pored zgrade musavu ženu sa musavim detetom.
Bila je u neveselom raspoloženju, jer je opet ostala bez dinara u kući, pa
je kupila čekom, na odloženo, potrebne stvari. Presabirala se. Da li je
kupila baš ono što treba, da li će biti dovoljno za doručak, ručak i večeru,
do muževe plate? Seća se, kada je podigla sve one torbe, kako su joj se
učinile lakše nego prošli put.
Krajičkom oka primeti da je žena ispružila ruku prema njoj i, već
uvežbanim glasom, govori:
“Pomozi gospođa… Daj neki dinar za ‘leba…”
Beba je ležala na asfaltu, na parčetu kartona. Mirna, u snu.
Ta deca na kartonu su uvek budila želju u njoj da ih oduzme od
roditelja i odvede na neko drugo, toplije mesto.
Ali, ruka je bila ispružena prema njoj, oči su gledale u nju, reči su je
bole…
“Pomozi, gospođa… Daj neki dinar za ‘leba…”
Osećala je kako se uvlači u sebe, kao kornjača, da gorko rida.
Ipak, kroz neku pukotinu, do nje je doprla jedna reč iz usta musave
žene:
“Dabogda…”
Dalje nije čula, nije videla…
Stegla je zube, ruke, celo telo, da ne eksplodira. Da se ne razlije iz nje
sve poniženje, bespomoćnosti, uvrede, nedostojnosti…
Svaki gram poniženog čoveka.
Sve što je mogla da uradi bilo je da ubrza korak.
182
Bajka o Princezi i dva Princa
Bila jednom jedna princeza koja je mnogo volela ljubavna pisma.
Svakog dana dobijala je po jedno lepo i romantično pismo od Princa,
koji je živeo iza sedam mora i sedam gora. Satima je čitala, uzdisala i
maštala. Toliko ljubavnih reči činilo ju je vrlo srećnom. Poželela je da se
upoznaju i pozvala ga u goste. Odgovorio joj je da mnogo žali što zbog
dalekog puta i brojnih obaveza neće moći da je poseti u skorije vreme.
Razočarano je ležala na mekanim jastucima, kada je u sobu utrčala
dvorska dama, uzbuđeno govoreći:
“Došao je jedan zgodan princ da vas vidi. Traži da ga primite.”
Princeza je zbunjeno gledala. Da li je moguće da je njen Princ ipak
došao? Bilo bi to suviše brzo, ali…
Odluči da ga primi.
Pred njom je stajao stasit i lep Princ.
“Uz veliko poštovanje, želim da izrazim svoje najiskrenije divljenje”,
toplo i odlučno je govorio Princ.
“Već dugo gajim najiskrenija osećanja prema vama. Voleo bih da
budete moja žena.”
Princeza pocrvene i zbunjeno prošaputa:
“Umete li da pišete ljubavna pisma?”
“Ljubavna pisma?”, začudi se Princ.
“Nisam toliko vešt u pisanju pisama, ali umem da se borim za vas, da
vas čuvam i štitim. Ja svoju ljubav i naklonost pokazujem na drugačije
načine.”
“Kakva je to ljubav, koja ne može da vas inspiriše i probudi najlepše
reči u vama?”
“Nisam siguran koliko su reči pouzdan dokaz ljubavi.”
“Žao mi je što moram da vas razočaram, ali ja sam već pronašla ljubav
i ne mogu se udati za vas.”
Princ je trenutak nepomično stajao, tužno gledajući Princezu, a onda
se naklonio i otišao.
“O, odbili ste tako divnog Princa”, jadikovala je Dvorska dama.
Princeza je prećutala i otišla u sobu da napiše pismo svom dragom.
Uveče se začuše strahoviti zvuci, koji uplašiše Princezu.
Dvorska dama utrči u sobu, panično vičući:
183
“Zmaj je osvojio dvorac, želi da se udate za njega.”
Princeza zadrhta.
“Onaj Zmaj?”
Dvorska dama uplašeno klimnu glavom.
Zmaj je bio plemić rđave naravi, koji je, neznano kako, došao do
čarobnog napitka. Kada bi ga popio, pretvorio bi se u pravog Zmaja.
Dejstvo napitka je trajalo jedan dan i on ga je koristio kad god je hteo
da zastrašuje ljude.
Princeza je znala da je u velikom problemu.
Krišom je poslala pismo svom voljenom Princu, sa molbom da je
spase. Dobila je odgovor kako je očajan zbog opasnosti u kojoj se našla,
ali da je potpuno sprečen da dođe i pomogne joj.
Prolazili su dani i strah je bio sve veći u dvorcu.
Priča o Zmajevom osvajanju dvorca je došla i do Princa koji je prosio
Princezu.
Znao je da joj mora pomoći.
Bio je sjajan strelac i nenadmašan u borbi sa mačem. Junak od glave
do pete. Osmislio je plan kako da se reši Zmaja.
Sačekao je noć i trenutak kada je Zmaj utonuo u san. Kroz otvoren
prozor je sa zapaljenom strelom gađao burence sa čarobnim napitkom,
koje je Zmaj nosio oko vrata. Burence se zapalilo i probudilo Zmaja, koji
je u tom trenutku bio u čovečijem obličju…
Uz strašno arlaukanje je skočio na noge. Dočekao ga je Princ i izazvao
na dvoboj.
Dugo je trajala njihova borba. Bili su vešti i snažni borci.
Pred zoru je Princ uspeo da savlada Zmaja, ali je i sam bio ranjen.
Princeza zabrinuto dotrča do njega.
“Pa vi ste ranjeni!!!”
Oseti kako joj neka toplina obuzima telo i suza krenu niz lice.
“Želim da ozdraviš”, nežno prošaputa.
Nije ni primetila da njene suze kapaju na posekotinu od mača. Kako
su padale, tako se rana zatvarala. Princ otvori oči.
I Princeza shvati da je mnogo lepše pored sebe imati ruku koja štiti,
nego ruku koja samo lepo piše.
184
bravarica.blogograd.org
As time goes by…
Tanja Đelić
Bravarica
185
***
Samo na korak
od zaborava,
krišom od sebe,
uvlačim se u reči
koje raznosi vetar,
koje ubija vreme,
koje razlaže daljina.
Prokletstvo večnosti
tera me da ih sakupljam,
tumarajući prostranstvom.
Skrivene istine i lažne nade
šibaju po meni, dok lepljivim
jezikom pucketaju oko mene,
kao korbači poslednjeg suda.
Vulkanska prašina posipa me
osmehom sećanja i ja bežim,
iako znam da nikada neću
moći da zaboravim. . .
As time goes by…
Bio je mekan.
Ni malo klaustrofobičan.
Stalno se uvlačio u sebe,
mada mu je prostor bio skučen
i često naboran, kao koža onog psa.
Bila sam tu kada ga je prvi put podigao.
Plafon mu je preprečio put kojim je namerio
da stigne do balkona, sa kojeg se jasno ocrtavao
andergraund budućeg. Krov mu je pao na mekani osmeh.
Još pamtim taj njegov zabezeknuti izraz lica i pogled tvrd i kleptomanski.
Ponovo se povukao u sebe, as time goes by…
186
Iskra
Crno je. Vidljivost je zanemarljiva.
Staza se uvija, krivuda, obilazi. Beži koraku.
Kuda? Nagađa misao odgovor, tapkajući nogama u mestu.
Vetar se razbaškario po njenoj dugoj kosi i nemarno zvižduće.
Samo iskra u oku, njenom, svetluca - uporno se boreći protiv tmine.
We drink to that…
Tačno sam znala šta će se dogoditi kada sam je pozvala. Bilo je krajnje
vreme da se neke stvari reše. Same od sebe nisu činile ništa. Mislila sam
da je dovoljno da je samo povučem sa scene, ali njeno prisustvo osećalo
se svuda i u svakoj pori. Iz apsolutne tišine pokretala je eroziju i činila
da mi bude tesno tamo gde nije bilo potrebe.
Susret je bio očekivano leden. Razgovor koji smo vodile pogledima
mogao je potrajati. Uvek je imala dovoljno razloga da mi njima objasni
kako mi treba. Ona! Baš takva! Morala sam da preuzmem inicijativu.
Otrov iz prstena blago je zapenušao vino u čaši. Nije se bunila. Znala
je da je ovoga puta njeno vreme iscurelo kao saharski pesak kroz prste.
Mirno je uzela čašu u ruku, podigla je u znak pozdrava, klimnula glavom
uz reči: Cheers! We drink to that… Popila naiskap i – nestala…
187
Iza maske - lice
Mrak je već odavno prekrio grad. U Ulici Norilmor, u prizemlju stare
zgrade, još uvek je gorelo svetlo. Od kako je ovde otvorila ordinaciju za
psihoterapiju, morala je da radi mnogo više da bi pokrila troškove. Sreća
je da joj je reputacija bila na zavidnom nivou, pa nije morala da brine da
li će imati dovoljno pacijenata.
Svetlana je odložila naočare i protrljala slepoočnice. Bila je umorna.
Petak je i njeni prijatelji se već uveliko zabavljaju u nekoj kafani, a ona
još uvek radi. Izašla je na prijemno odeljenje.
“Ana, kasno je i možete ići. Valentinu ću sačekati sama.”
Valentina je bila neobična žena. Na tretman je dolazila uvek
poslednja i uvek po noći. Takav je bio dogovor kada je, po preporuci
njenog dobrog kolege, primila nju kao pacijenta.
Došla je kao i obično. Pokrivena prelepom stiliozovanom bauta
venecijanskom maskom. Da li zbog boja, ili zbog onoga što je nosila u
sebi, sa sobom je uvek donosila miris proleća. Svetlani nije bilo jasno
zbog čega je uopšte dolazila. Imala je svu potrebnu vedrinu i životnu
radost. Potpuna suprotnost njoj. Posebno ovih dana, kada joj se činilo
da se ceo svet urotio protiv nje. Ipak, volela je ove razgovore sa njom.
Delovali su umirujuće na njene emocije. Gotovo da je i sama bila na
terapiji. Vraćala joj je vedrinu i životni elan. Poslovno, Svetlana je
odavno našla svoje mesto, ali privatni život pretvorio joj se u dosadu, iz
koje nije imala ključ za izlazak. U Valentini je videla svoju mogućnost.
Hvatala se za slamku, a to nije bilo dobro.
“Valentina, sedite. Kako ste danas?”
“Sasvim dobro. Razmišljala sam da Vam otkažem, ali sam se u
poslednjem trenutku predomislila. Ipak, zaslužujete da ova maska bude
skinuta.”
Svetlana se u trenutku uplašila. Nije želela da joj vidi lice. Ne posle
ovih nekoliko nedelja razgovora. Zašto joj je to bilo bitno? I čemu? Ali,
nije imala mogućnosti da se suprotstavi.
Valentina je krenula rukom lagano, a zatim naglo povukla masku.
Svetlana je zanemela u trenutku. Kao da je stala pred ogledalo. Videla
je sebe sa svojih dvadeset pet, sa osmehom na licu i sjajem u očima…
Ispustila je naočare na pod. Staklo se razbilo na hiljade komadića…
188
Mahinalno je počela da ih skuplja. Delovala je smotano u tom trenutku.
Podigla je pogled ka stolici na kojoj je sedela Valentina. Nje nigde nije
bilo. Pogledala je ka ogedalu na zidu. Čula je glas i videla sebe i lice koje
je ostalo iza maske…
Putovanje…
Sasvim obično jutro.
Prepoznala ga je – po izmenjenom redu vožnje.
Kolodvor. Ona. Stoji sa strane.
U ruci joj kafa iz Meka sa ugla. Čita slike:
Dva dečaka igraju se na slepom koloseku.
Jedna mama vuče svoju uplakanu devojčicu za ruku.
Redovni pijanac zamahuje rukama, sedeći u ćošku smrdljivom od
mokraće.
Pusto jutro.
Pisak lokomotive. Još jedan voz ulazi u stanicu.
Pristižu ljudi. I neki neljudi. Drugi ih dočekuju s osmehom. Treći
ravnodušno.
Onda ga je videla. Pojavio se iza jednog stuba na peronu broj šest.
Opet je prati. Sada je već imao ludački pogled. Vrteo je glavom, tražeći
nešto. Ili nekoga. Nije delovao uplašeno. Pričao je sam sa sobom,
računao na nevidljivom kalkulatoru, odmeravao dužinu koraka okom
iskusnog znalca. Poslednjim pogledom odmerio je Nju, raširio zenice i
jednim udahom oka uvukao je u sebe.
“Vreme je za jedno espreso putovanje.”
“Znam. Vidite da se ne opirem. Promenili su red vožnje.”
Prepoznala sam Vas kao svoj vagon po tome…
189
Treće oko
“Singidunum! Singidunum! Singidunum!”
Usne su mu se micale. Nešto je govorio. Otvorila je treće oko i
zavukla mu se u san. Sad je jasno čula i videla sve. Utvrđeni grad je bio
tek sagrađen. Blistao je okupan sjajem dveju reka i jutrom koje se rađalo.
Stražari su stajali gordo na svojim kulama. Zanatlije su kretale na posao.
Miris uspešnog dana otvarao je žaluzine na prozorima, propuštajući
neke ruke koje su vijorile kao zastave. Sve je disalo kao novo. Samo je
metro u gradu bio star i oronuo. On je sedeo u poslednjem vagonu.
Određivao je pravac kretanja. Ili se bar nadao da ga određuje. Verovao
je da je on sam traser i da tačno zna gde će da stigne.
Iznad glave, kao ptice širokih krila, promicala su pitanja. Bilo ih
je čitavo jato. Klimao je glavom, sa razumevanjem, svaki put kada bi
pomislio da zna odgovor. Onda je dobio tik. Klimao je neprestano, a
pitanja su se rojila i rojila i… Nije mogla da mu pomogne. Po krovu
vagona videla je oklopljene konjanike. Stvarali su buku, trčeći čas na
jednu, čas na drugu stranu minijaturnog prostora. Mahao je rukom.
Želeo je da ih se otarasi, kao muva u letnjoj kujni, kao pobesnelih pčela,
kao…
“Singidunum! Singidunum! Singidunum!”
Prislonila je treće oko na njegovo čelo. Pomilovala ga je prašnjavim
trepavicama i nežno ga pozvala da se probudi.
190
“Ona”
Tu negde, po obodima Savamale…
Sedi u podrumu, u sobi skladno uređenoj za posao.
Stari prozori luftaši zamenjeni su novim, plastičnim.
Da se vidi. Ona.
Ne poznajem je. Tu je od skoro. Šuška se da radi „ono!“ – za pare.
Čuj?! Šuška?! Šta ima da se šuška. Sve je prepoznatljivo.
I stav i način i manir.
Telo joj skladno, zategnuto, ali mladalačka frizura i jeftina šminka ne
mogu da sakriju bore. I godine.
Često je pijana. Često je vidim kako u kola ulazi sa čašom nekog teškog
alkoholnog pića. Često ni ne želim da je vidim. Mukamiježaomije. Ali…
Pre neki dan sela na moje stepeničice. Umorna. Donela sam joj čašu
vode, a kad je kretala, smogla sam snage da je pitam:
“Kako se zoveš?”
“A kako želiš, dušo?”, odgovorila je pitanjem.
Odmahnula sam rukom i ušla…
191
Crvena tempera
Marija… Marija… Marija…
Ko je Marija?
Poslednjih dana sve ga je nerviralo. I jednoličan zvuk aparata i žičice
kojima je bio priključen za iste, i ječanje nekoga koga nije mogao da
vidi, i lažni osmeh sestara, koje bi se, verovatno, najradije ispovraćale
po njemu.
Ali, najviše od svega nervirala ga je praznina u sećanju i taj san koji iz
noći u noć sanja. Tempere svih boja, koje cure sa svih strana i kao zmije
uvijaju se oko njegovog tela, od nogu na gore, preplićući se u jednu i
jedinu, crvenu temperu, koja ga oko vrata stiska i guši. I taman kad
pomisli da je gotovo, budi se, izgovarajući neko žensko ime, koje nije
mogao da čuje.
Juče su mu rekli da je dozivao Mariju. Mogli su reći bilo koje drugo,
njegovom sećanju to ništa nije značilo. Toliko se naprezao da prizove
bilo šta iz prošlosti, ali nije išlo. Počelo je da ga svrbi po malom mozgu i
da ga razjeda po telu. I taj san… Snaga je već odavno iscurela kroz mali
prst na nozi, ali tempere…
Danas je baš umoran. Sklopio je oči. Bljesnulo je svetlo. Video je njih.
Cvetnu livadu i nju, kako prstima slika po papiru, njenu plavu kosu,
kojom se vetar veselo igra, njen osmeh i sreću… I njega, kako je posmatra
zaljubljeno. Onda je čuo zaglušujući zvuk aviona, osetio miris rata i taj
podrum, u koji su se za trenutak sakrili. Davala mu je crvenu temperu
da je otvori. Bombe su počele da padaju, da ruše i uništavaju. Video je
njeno zgrčeno lice i kako se tetura i sebe kako uzima tu, crvenu…
I… Opet san! I te tempere koje mile po njemu, kao da nikad iscureti
neće i tu crvenu koja ga guši i… Njene ruke, koje pruža, lagano ga
uzimajući sebi.
Marija!… Evo me!… Dolazim!…
.........
- Sestro, prekrijte pacijenta belim čaršavom. Njemu više ne možemo
pomoći. I… Bacite tu crvenu temperu iz njegove ruke...
192
Trag
Šuma je bila gusta i vrletna. Samo joj je senka prešla preko njegove
noge i on je znao da mora da je prati. Nije bilo teško. Ostavljala je
tragove svuda, a on ih je nalazio, mirisao i sakupljao. Uredno ih je lepio
u spomenar, a kraj svakog traga zapisao bi po neku primedbu. Onda
su se u tragovima pojavile kapi krvi. Nozdrve su mu se proširile, čula
nakostrešila, korak ubrzao. Znao je da je ranjena i da neće još dugo. A
morao je stići, što pre. Samo da ne bude kasno. Svakim danom bila je
sve bliža. Tragovi su sve više mirisali na krv. Našao je u zoru. Ležala je
na travi. Disala teško, izdisala lagano. Kao da je znala da će je stići. Kao
da ga je čekala. Otvorila je oči, pogledala ga i umrla. Poslednji trag iz
mrtvog tela duša je poslala put neba.
Danima i noćima je zavijao, urlikao, dozivao. Uzalud! Uzalud!
Onda je krenuo na put...
“Lutam još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.”
M.C.
Oko mene…
oko mene hiljade slika
uspavljujem jednu po jednu
gomilam praznine
razbacujem ih po sećanju
gasim cigaretu na vlažnoj uspomeni
ožiljkom ocrtavam put bez povratka
poslednji dozvoljeni propust
krunišem osmehom
talasam trbušnim mišićem
da vratim zalogaj u usta
pljujem na odrešene ruke slobode
moje su oči naružene samoćom
193
Razliv
Jutro je.
Zvuk samoće
prozvao je
stvarnost.
Osluškuje ga.
Otvara oči.
Traga za slikom.
U snu daleka istina se probudila
tik pored nje.
Prodire u san
kojem odvlači pažnju.
Razlaže ga i zatvara
kao školjka u kojoj
se krije crni biser.
Redak dar i školjke i istine.
Ona – pruža ruku.
Dodiruje prazninu
iscrtavajući
konture slike
koja se kao
mastilo
razliva po sećanju.
194
writing.blogograd.org
Ključ, imaš samo ti
Marko Galić
Writing
195
Linoleum
(odlomak iz romana u nastajanju “Ispovest fenomena“)
Miris kliničkog linoleuma rezbario je moje nozdrve prema svojoj
želji. Plava površina elastičnog materijala, na kojoj su se mogli videti
brojni ožiljci, tiho je svedočila o životima meni sličnih. Postao sam
Fenomen. Prihvatio sam titulu koja je, bez onog ponosnog, nabusitog
eksera, lebdela iznad moje glave. Gravitacija je pretila njenim slobodnim
padom, onim momentom shvatanja, suočavanja sa posledicama
različitosti. Možda, samo na trenutak, čovek pomisli da je život trebalo
da izgleda drugačije, ali... Stranice koje su ispisane teško je prepraviti.
Mislite da pisac spominje metafore bez očitog razloga? – Možda i
jeste u pravu, ali linoleum zaista jeste ono što je zaokupilo pažnju
jednog fenomena. Moja odaja sadrži trideset i osam linoleumskih ploča.
Svaka od njih ispunjena je otiskom stopala, ali retko koja sadrži priču.
Da budem određeniji, deo karte na čijoj poleđini leži fabula ispisana
ženskom šminkom. Tu sam, kao i moji prethodnici, zabeležen u sitnim
porama mrtvog parčeta hartije... Tu sam, na njenom sitnom delu, pod
nazivom Novi Sad:
„Kazaljke velikog sata katedrale su se hromo pomaljale kroz prostor,
koji je mirisao na podne. U vazduhu se osećala neka prijatnost,
milozvučje. Golubovi su razdragano prikupljali ostatke kraj klupa,
pre nego su tišinu narušili svojim nespretnim uzletanjem. Plavooka
devojčica, plačući, primeti da je omanji dečak gleda sa svog novog
tricikla. Nežno mu dodavši svoju lutku, uhvati njegov pogled i stade
trčati. Svetozar Miletić, sam kao i uvek, rukom seže u daljine. Njegova
okamenjena pojava mirisala je na kišu i ukusne kroasane, prazan pogled
upijao život sa glavnih ulica.
Dunavski park je bio miran, osunčan. Nimfa, okružena cvećem,
čuvala je ulaz u park, prizivajući prirodu da miluje njene kose. Eržebetska
vrba se pomerala pod naletima vetra, čineći da staklasta površina jezera
zaigra. Beli labud, glave zgurene pod krilo, nežno je otvorio svoje suzno
oko boje večeri.
Osećali smo Dunav, na koži, u nozdrvama. Bio je blizu. Kako smo
napredovali, uočili smo njegovu sivu površinu. Obale su dozivale
umorne putnike, lađare sa horizonta na kojem je nedavno vaskrsla
196
rumena zora. Ostaci nekadašnjeg mosta menjali su njegov savršen tok,
čineći da udara o stubove, koji su beživotno izvirivali iz vode. Varljive
obale Dunava oduzele su toliko života. Crna senka prošlosti privukla je
naše poglede. Tvrđava.
Visoki zidovi uzdizali su se sa tla. Hitrim koracima smo se uputili
preko mosta, koji je predstavljao tihu uvertiru u staro vreme. Pred
nama se pojavila hrpa oronulih stepenica, čitavih dve stotine i četrnaest
kamenih prepreka. Penjali smo se, polako, ka vrhovima koji su otkrivali
nove vidike. Želeli smo da uspemo, da nadvladamo sve. Taj osećaj bi bio
neverovatan, zar ne?
Nastupili smo na predivan plato, opasan vetrovima. Dolazili su sa
svih strana, šaptali nežno u naše uši, govoreći nam da se ne plašimo.
Grimizne zgrade sada su bile pod nama. Predivan osećaj preplavio je
naša tela dok smo se približavali samoj ivici.
„Zagrlio sam je, snažno, dok je svet bio naš.“
MCMXCIV – prvi fenomen.
197
Spust u nepoznato
(odlomak)
Gaetan je tiho iskoračio iz svoje prostorije, uputivši se ka zabačenom
delu dvorane. Gluvo doba noći, kazaljka, koja nezasito grabi desnu
polovinu ovala, parala je tišinu, pomešanu sa njegovim preciznim
koracima. Prostorijom se širio miris parloga. Poput prašine, zavukao se
u crvotočne podove boje pepela. Mesečina se tiho uspinjala prostorijom,
poput plime koja nanosi morsku penu na bosonogog prolaznika.
Spiralno stepenište vodilo je u mračni spust, koji je Gaetan poznavao
poput dlana svoje šake. Zastao je.
“Slobodno priđi, ne ujedam, znaš?”, izgovorio je baršunastim tonom.
“Često lutaš hodnicima?”, nepoverljivo sam upitao.
“Dovoljno često. Volim da posmatram Tvrđavu. Most je fascinantan,
magičan, zapravo.”
Mesečev sjaj gubio se u potocima maglenog zastora. Njegovo telo bi
se pojavilo, a potom ponovo gubilo u tami. Započeo je tihi monolog,
skoro nečujan, nostalgičan.
Sivi oblaci su se navlačili poput ratnika koji započinju marš ka novim
osvajačkim pohodima, ka kopitom netaknutim zemljama. Granice su
pomerene, rat je najavljen. Snažni vapaji se, krilima toplih vetrova,
uputiše ka svome konačištu. Puške zagrmeše, ostavljajući za sobom
čaroban odsjaj, koji sužava zenice pri samo jednom, sitnom, pogledu.
Činilo se, te večeri, da samo za mene čuva svoje britke, tanke prste koji
vešto presecaju rasplamsane zvezdane oblike.
Nakon njihovog dodira, noć više nikada neće biti ista. I sama je to
znala.
“O čemu ti to?”, izustio sam zadivljeno.
Vetar je žustro mrsio ogolele krošnje, čineći da ispuštaju bolne jauke.
Savijao je njihove krhke grane, lomio ih bez osećaja krivice. Bolelo je,
poput tužnih uspomena. Iznad, sivi oblaci su i dalje vodili bitku. Noć je
još jednom zadrhtala, po poslednji put se zgrčila u bolovima koji su joj
nanošeni. Završni pucanj. Oblaci se sjediniše u potpunosti.
198
Bat kišnih kapi zaigrao je na prozorskom staklu. Udahnuo je njen
miris i okrenuo se ka meni.
“Dugo sam ovde, Vern. Poznajem dane, noći, pojave. Imao sam dosta
vremena da ih izučim. Vreme je da plan uspe, vreme je.”
Ukočeno sam posmatrao njegovu pojavu, pojavu koja je pre nekoliko
sekundi predvidela kišu.
Biću tvoj mač, tvoj štit
(odlomak)
Dan podmirivačke ceremonije neprimetno je započeo oglašavanjem
zajedničkog zvona. Umorni, iscrpljeni, pogođeni tokovima sopstvenih
sudbina, koračali smo ka dvorani izbledelog šarma, nakon prvog
pogleda izgubljenih ljudi. Dan koji je predstavljao samo sićušni snop
davno zaboravljenog osećanja nade, novog sutra. Snažna, žalopojna
simfonija odzvanjala je oštrim ćoškovima, mračnim od užeglih htenja
utamničenih ljudi. Prošlost je postala izbrisiva, budućnost neobično
izvesna. Ogluveli, ukleti kompozitor klasicizma, ranjavao je moj sluh.
“Vern! Vern! Pogledaj ovamo!”, Luiđi je dobacio, skrivajući se iza
šarenog goblena.
Uputio sam mu pogled pun prekora i nastavio ka raspakovanim
kutijama na kraju dugačkog reda.
“Čuješ li me ti uopšte? Ovo se tiče i tebe, dolazi!”, besno je izgovorio,
skrivajući se.
“Dobro, šta želiš sada od mene? Ukoliko mi ne kažeš kako da se
izbavim iz ovog mesta, nemamo o čemu da razgovaramo”, uzvratio sam
istim tonom.
“Slušaj me, radi se o predmetima”, tajanstveno je izgovorio, pod
plamenom zidne sveće.
“Slušam.”
Plan nije bio naivan. Sastojao se iz nekoliko veštih fenomena,
upotrebljivih predmeta nakon ceremonije i još čitavih mesec dana. U
poduhvatu „Oštrica“ učestvujemo: Luiđi, blizanci Jokomoto, Robert,
199
Vladimir, Dante, Fiorelo, veoma povučen Gaetan i ja.
Nakon što mi je Budućnost uručio predmet, shvatio sam da mi i
neće biti od velike koristi. Bio je to stari džepni časovnik, sa izbledelom
posvetom muškarcu u doba francuske buržoaske revolucije. Požutelo
parče hartije zabeležilo je 1791.godinu. Pripadao je članu Fejanskog
kluba, koji se izdvojio u tom razdoblju od matice. Majka i otac su mi
pričali o tom teškom periodu. Još uvek se sećam njihovih reči i vernih
opisa sravnjene Bastilje, sa čijeg su se mesta počinka zlobno uzdizali
klobuci čađi i dima.
Optočene kazaljke ostale su zaleđene u vremenu i prostoru,
škriputavo se krećući kada bi se časovnik nagnuo u stranu. Uz njega je
došlo i pismo, slabo čitljivo, ali mirisno od svih onih godina:
„Živeo kralj, živeo kralj!“, meštani bi urlikali, dok se u očima
pobednika rađala neka nova vatra, nova nada, žudnja za neprejahanim
miljama. Lepa „Ona“, očiju tužnih poput jeseni, posmatrala je Njega –
svoju svetlost, svoju radost, koja je hrlila ka sutonu, ka večnom smiraju.
Njene šake stiskale su kraljevske odore smaragdnog odsjaja. Njihova
budućnost je, poput nedovršene slike, ležala ispod slojeva samrtne
prašine. Bio je nepokolebljivi osvajač daljina, horizonta okupanog u
potocima finog ametista.
“Ti, i jedino ti, poznaješ moje mane, moje grešničko srce i dušu”,
izgovorio je svojim himničnim glasom.
Lepo lice je utehu nalazilo u kamenim pločama poda. Gorke suze
skoro da su topile kamen koji je gutala crna rupa, ispod.
“Povedi me sa sobom. Biću tvoj štit, tvoj mač”, odlučno je zgrabila
njegovu šaku.
Pomilovao je njeno lice i neprimetno se osmehnuo.
Predao joj je krunu i zakoračio ka svetlosti koja je dopirala sa Trga.
Podigao je oštricu, sa koje će se u nebo vinuti mnoštvo života, davno
okončanih ili tek započetih. Galop je postajao sve tiši, njeno srce je pak
bivalo glasnije. Dozivalo ga je, očajnički grabeći snažne otkucaje koji
su vređali njeno nejako telo. Nije mogla da izbaci jednu misao iz svoje
glave: „Labudovi vole samo jednom u životu, ukoliko njihova ljubav
utihne, srce će im biti slomljeno.“
Poletela je za njim, milujući oblake. Nije smela da izgubi jato, nije
smela, nije umela. Sa njim je želela sve. Možda više nikada neće uzleteti.
200
“Neću to dozvoliti! Samo tebe imam, ti si jedino što me čini snažnom.”
Ispred njene srebrne oštrice zalazio je poslednji sunčev zrak. Bele
haljine su za sobom ostavljale priču o ženi, ženi ratniku. Bila je spremna
da po svaku cenu sa njim uzleti ka novom danu. Makar im i krila posekli,
njeno oko biće njegovo ogledalo. U njemu, oni će leteti... Živeti, voleti.
1791.
Srce okeana
(odlomak)
Nežno je nanosila ruž preko gornje usne, koju je potom prevukla
preko donje. Boja je savršeno pristajala njenim, nimalo običnim, očima.
Hitrim pokretom ruke pokupila je kosu antiknom ukosnicom, koju je
dobila kao počasni član književnog kluba „Ujedinjenih doprinositelja“.
Na levom obrazu, kraj nosa, prstom je pelazila preko sićušnog belega,
koji joj je dat po rođenju. Nije mogla da ga izbaci iz glave, gospodina koji
je one večeri u kuli izgovorio tako joj poznatu rečenicu. Mogla je da čuje
njegove jecaje, koji su se tiho stropoštali niz stepenice ka pijanoj rulji,
u kojoj su nestali poput tihe pesme vetrova. Uhvatila se za levu dojku
u pokušaju da se otarasi bola, koji je žustro presekao tok njenih misli.
Ispravila je pramen kose i stavila ga iza uha. Srk kantarionovog čaja
otisnuo se sa njenih usana, prekidajući nežnu pesmu koju je pevušila.
“Kočija za gospođicu Flečer!”
Hitrim koracima se uputila ka gospodinu, koji je iz njene šake
prihvatio srebrne kovanice britanskog novca.
“Zahvaljujem na vašoj velikodušnosti, madam. Kuda imam čast da
povedem vašu iskričavu lepotu?”, naklonio se u iskrenom poštovanju.
“Nema potrebe za takvom formalnošću, gospodine Ričmond,
poznajemo se dovoljno dugo. Molim te, nežno zamoli svoje konje da
započnu galop ka biblioteci, imam tu čast da pred noblesima iščitam
nekoliko stranica romana”, odigla je haljinu sa kaldrme i zakoračila kroz
vrata kočije.
Razgrnula je današnje novine i sa uživanjem zaronila u članak iz
svoje skorašnje ostvarenosti. Imala je zadovoljan osmeh na licu, koji je
neprimetno skrio njene zabrinute misli. Nije mogla da zna koji je to
201
čovek bio u kuli one večeri, ali imala je osećaj da ga već neko vreme
poznaje. Odagnala je i poslednju sliku o toj mračnoj večeri i položila
svoj pogled na požutele stranice Dnevnog magazina. Tamo, na četvrtoj
stranici, odlomak iz njene priče zainteresovao je sitnu boru na mladom
licu porculanskog šarma:
„Zatvorila je oči. Glasovi su nadolazili poput ledene vode koja se
uspinjala telom. Osećala je to u svojim grudima, osećala hladnu dubinu
svoga srca, koje je gutalo preostalo vreme, poslednje korake, poglede.
Vazduh je mirisao na melodiju koja je plela njene kose, poput veštih
ruku. Nežno je zborila jedinome koji će čuvati tajnu, večno je noseći ka
plavim okeanima horizonta.
“Moje srce, srce žene, duboko je poput okeana tajni. Ja sam živela,
volela, davno ja sam spasena, izbavljena. Ti, dragi moj, uznesi me do
njih. Da ih po poslednji put prstima dotaknem. Da im svoju priču
ispričam i u njima nestanem.”
Toliko toga je znala, još više toga i videla. Neizrecive su reči njene
životne, reči na usnama zarobljene. Nespretno su tonule ka dubinama
njene srži, taložile se poput ostataka nekadašnjeg života. Bila je srećna,
ponosna na sve što je bila, na sve što će biti. Zakoračila je ka obali kojoj
će prepustiti dah, ka plavetnilu koje će uzeti njeno telo. Nogu bosih
ostavljala je svet za sobom, dok je on neprimetno brisao njene korake
sa svojih stranica. So je mirisala na njega. Uzdrhtala je, ustuknuvši pred
konačištem.
“Svoje srce dajem tebi, da. Volim te, oduvek sam te volela. Tvoje je,
hajde, uzimi ga.”
Dah ju je napustio, telo je klonulo ka vodi. Srce žene duboko je
poput plavih okeana tajni. Ono je tonulo, polako, poput melodije koja
se rasplinula u tihu simfoniju. I pre nego je završilo na dnu, dalo je svoj
poslednji otkucaj za njega, njega kome se predaje u ovom predivnom
času.“
„Vetrovi će pričati priču o njoj, ženi čije srce leži na tananim česticama
prašine. Da. Oni će pričati o ženi koja je imala Srce Okeana.“
La Vie Parisienne
1890.
202
O čitanju
Podnožje me je teralo na uspon, uspon koji je obećavao zemlju novog,
rasplamsanog oblika, koji zariva milozvučje u bolesnu kožu. Vaseljena,
maćeha moja, odbacila me je poput kakvog stranog tela, buđi koja truje
poredak stvari. Osudnička, zverska rika ponirala je u smiraj, ništavilo
koje sam prizvao pred sopstvena stopala. Put je morao da otpočne, biti
ili ne biti, pitanje je sad.
Uspon započinje pitanjima, beskrajnim uvertirama koje se prišivaju
za rubove stranica, otkrivajući novo poglavlje. Tiho sučeljavanje tera
osobu na neuspeh, neuspeh koji nas poput kakvog vrtloga uvlači u
neodređenost, polje sa kojeg je časni lovac odbranio kraljicu i zaronio
u hrpu drvenih figura. Postaje nesnosno, nedokučivo pitanje prispeća
na vrh. Britki, tanki prsti presecaju horizont u noći koja se više ne
prepoznaje. Mahovina odaje miris vlage i parloga, koji glačaju moje
nozdrve do savršene gorčine. Možda je to kazna, kazna predodređena
da satre moj greh u korenu.
Šta se to tamo skriva? – Iskupljenje, napokon slobodan, napokon živ.
Uspinjem se dušom, moje davno klonulo telo prigrlila je jeziva sena,
ona, ona me je utamničila. Puzim, poput čovekoboga, ništavne životinje
koja brekće u prazno, mastiljavo veče bez nagoveštaja, bez vodilje,
zvezde. Prašnjavim šakama grabio sam blato sa vrha, užeglo, oštro, nalik
na čeljusti. Početak pesme, tihe simfonije koja se rasplinula u vidokrug,
zaigrao je na mojim usnama.
Tada, setih se i ostatka. Melodija je plavila pogled, pridavala mu boju.
Možda ovde, baš ovde, završe oni što se zveri klone.
203
Ključ imaš samo ti
Mračno je, tiho poput onih februarskih noći koje oduzimaju naša
tela, dok sneg zataškava i poslednje korake. Strašan, ali opet tako savršen
zločin. Da, bio sam tamo. Koračao sam tesnim hodnicima svoga razuma.
Osećao sam se poput vetra koji ovlaš dodiruje njegove zidove. Osećao
sam se poput vode, koja skoro nečujno spira neostvarene želje, užegle,
pobijene. Odaje su se ritmično nizale, poput hotelskih soba. Želeo sam
da zavirim u svaku, saznam šta skriva, čuva.
Tajne, Snovi, Želje, Greške, Ideje... Bile su samo neke od brojnih.
Došao sam do samog kraja dugačkog hodnika, koji je vodio u predvorje
sa tri kapije. Prva kapija glasila je „Sudbina“. Koliko god se trudio, nisam
mogao da se nađem sa druge strane. Omanji natpis izvitoperio se u
drvetu: „Pokušaji da me otvoriš uzaludni su, hitri, Smisao upitaj i tvoja
ću biti.“
Zadrhtao sam pred zdanjem koje sam okrznuo pogledom, nehotice
odmahujući glavom. Tamo, tik uz Sudbinu, beše „Smisao“. Na vratima
njegovim: „Pronađi me i otkriću ti tajne svoje. Izgubi me i učiniću da
večnost provedeš na pragu mome.“ Nesigurnim koracima uputio sam
se ka poslednjoj kapiji, koja beše „Ljubav“. Njena su vrata, pak, imala
drugačiju poruku: „U srcu svome čuvaš me. Kapije su moje otključane.“
Moje postojanje je poigravalo, tamo, pred tajnom ljubavi.
Zakoračio sam u prostor, koji je u meni izazvao pometnju. Dok sam
pokušavao da povratim stari osećaj u prstima, moja pažnja se preusmerila
na oči koje su me posmatrale, poznate oči koje su me pratile na snivanje.
Vrata su se tiho zatvorila, a prostorijom je ovladala neprozirna tama.
Nešto nalik na ljudsku kožu milovalo je moju, umornu, napaćenu.
Osetio sam olakšanje.
“Gde sam? Jesam li pronašao smisao, poznajem li svoju sudbinu?”,
oči su me nepomično posmatrale kako sam se ushićeno prenuo iz misli.
“Pronašao si nas”, bez reči su izgovorile.
204
suncica.blogograd.org
Sunčana ulica
Katarina Ilić
Suncica
205
Sunčica
Onoliko koliko ja sam ja bela, ti nikad nećeš biti crn.
Moja svetlost je konstantna. Moj nick je sa razlogom taj...
Otkrila sam to u sebi kad sam gledala u oči samom đavolu, kad sam
opštila sa esencijalnim zlom, a plameni jezici lizali moju belu kožu.
Zastala sam, zažmurila i iz srca je, kao snop svetlosti, izašla Ljubav.
Prema životu, prema ljudima, prema Suncu i Mesecu... Čista, prava i
iskrena Ljubav.
Plameni jezici utihnuše, zlo se rasplinulo, a đavo, koji me je gledao u
oči, poklonio se preda mnom...
Tad sam shvatila. Jaka sam, jača, mnogo jača nego što će Tama ikada
biti. Ne plašim je se... Volim... Iskreno, do srži... I ni svi porazi ovog sveta
me neće skrenuti sa puta. Neću prestati da se borim, za sebe, za nas...
Neću prestati da slušam srce, ono me nikad nije prevarilo.
I, sto puta sam rekla, kad volimo, boli, a kad boli, tad znamo da smo
živi i vredi osetiti bol, jer mu prethodi savršen trenutak sreće.
Noć je najtamnija jedan trenutak pred svitanje.
Oči
Progone me...
Progone me preko dana i kroz noć.
Kao zla kob ili Božiji blagoslov.
Plave, široke kao nebo i doboke kao more.
Osećam pogled na sebi, u svakom trenutku, pri svakom koraku...
Kidaju mi utrobu, bude mi želju za lutanjem, za osećanjima, želju za
strašću...
Ogledam se u njima, vidim lica naših nerođenih kćeri,
i strah me je...
Strah od života, od tog čudnog ludila u koje smo zapali.
Strah da se predam, a moja duša se već predala...
Praiskonski zov u meni vuče me ka njima...
I ja nemam snage da se opirem, da se borim, prepuštam se...
A oči me i dalje posmatraju. Sjaj u njima da l’ je ljubav, ili kristali
leda, nije ni važno, postaje važna samo želja da uronim u njih... Da
postanemo jedno...
206
Tornado
Približio se polako, sasvim neprimetno, suptilno, spontano... A onda
dunuo svom snagom i silinom. Oduvao sve moje reči, sve moje misli,
ogolio me. Razbarušio mi kosu, kao posle burne noći...
I duva, ne prestaje, prisutan je svugde, a kad na trenutak utihne,
osećam mu dah na vratu, spušta se niz kičmu, kao vešt ljubavnik osvaja,
iznova i iznova... Prevrće me na naličje i ogoljena stojim. Sa čežnjom,
sa neutoljivom glađu i strašću za njim. Sad “one” dve reči, zabranjene,
nikad neizgovorene, na usnama stoje...
Istinita bajka
Bio jednom jedan Vuk i bio je daleko. Nazivali su ga raznim imenima:
Tornado, Beli... Nekontrolisani...
I bilo jednom jedno devojče. Naizgled krhko i nežno, a u stvari, jako
kao stena.
Lutali su tako, svako u svom svetu, svako na svom putu... I odjednom,
vetar neki doneo je njene mirise njemu pod nos.
Ona je osećala da je on tamo negde i da je čeka; još dok se nisu sreli,
osećali su se. Kao što se oseća ona druga polovina srca. I poslala mu je
poljubac.
Vrebao je, čekao je, išao prema njoj... A ona je čekala samo maleni
mig, znak da je poljubac stigao gde treba.
Na prvi nagoveštaj, bila je spremna, stajala je mirno i dozvolila je da
se povetarac pretvori u Tornado, u njega...
Kako se vetar pojačavao, bivala je sve spremnija za ono što sledi, za
pravu oluju. Oklevao je, mislio da će je povrditi ako dune jače, ako da
sve...
Zapanjila ga je njena snaga, njena spremnost da se bori, kao prava
vučica. Malo po malo, dan po dan, on je duvao sve jače, a ona sve više
otvarala svoja nejaka pleća i svoju nežnu dušu.
Davala mu se, puštala ga da uđe u svaku poru, u svaku ćeliju i uživala
u svakom udaru snažnog Tornada.
Što je on duvao jače, to je ona bila snažnija i spremnija. Gledala ga je
207
pravo u oči.
Svojom belinom osvetlila mu je put, donela svetlost u njegovu mračnu
šumu i dala mu smernice kako da dođe do nje.
Obojila je njegovo srce duginim bojama, približila mu se sasvim,
dozvolila da joj se uvuče pod kožu.
Sad čeka, čeka da oseti njegov dah na svom vratu, snažne zube na
svojoj mekoj, beloj koži. Čeka njegove plave oči, kao nebo, da ih upije u
sebe...
I bela koža čeka njega, Tornada, koji će doći preko Dunava i uzeti je.
Ona stoji i čeka, on dolazi, neminovno.
Kuc kuc
Kuc, kuc...
Čujem... Prilazim vratima, otvaram, ispred nikog... Zatvaram...
Kuc, kuc... Ponovo...
Možda mi se učinilo...
Kuc, kuc...
Sad već pokušavam da ignorišem. Postaje glasnije.
Mislim, šta to može biti. Hodam, idem iz prostorije u prostoriju, iz
kuće u dvorište, pa na ulicu... Pa, u drugu ulicu, pa u grad...
Kuc, kuc...
I dalje me prati...
Hm...
Onda me prene zvuk koji obaveštava da je stigao SMS. I on mi se
učinio kao: Kuc, kuc... I onda sam shvatila...
To jedna Ljubav, nova, sjajna, stoji ispred srca moga i strpljivo kuca,
kuc, kuc... Čeka.
Čeka da srce odluči da se otvori i da je pusti...
Otvorila sam SMS, od pošiljaoca sa imenom Sreće... Otvorila sam i
vrata srca...
Kuc, kuc se ne čuje više...
208
Slučajno
Dodir. Kao slučajan...
Sledeći, nameran, potpuno. Ruka na mojim bedrima. Osećam vrelinu
dlana. Prste kako šaraju, pišu neka čudna slova po mojim leđima. Jeza...
I neverovatna bliskost.
Eksplozija i vidljivi ostaci iste, pršte varnice oko nas.
Kažu mi, smanji doživljaj, vidi se iz aviona. Ne mogu, jače je... I tako
iznenada. Obuzima me već danima.
Opet smo blizu, ovaj put sa ciljem. Stisak oko struka, od pozadi i
poljubac u vrat, vreo... Još ga osećam... Ispustila sam sve iz ruku... Ali da
niko ne vidi, da ne primeti... A tako je očigledno... Nemoguće je sakriti.
I svaku priliku koristi da budemo sami, na tren, samo da se pogledi
spoje, ništa drugo. A zatim, vreo dlan mi miluje obraz i, nisam ni
primetila, samo sam osetila usne. Sočne i meke, na svojima. Ukraden
trenutak od drugih. Samo naš...
I odjednom... Duboki uzdah... Otvorila sam oči... Sa širokim
osmehom... Obožavam snove...
San od meda
Tišina... Već danima. Dogovor. Ja ne diram, ćutim, čekam...
Ponekad samo pustim porukicu: Hej, nedostaješ...
I ne očekujem odgovor. Nego sanjam. U hiljadu boja. I stotine ukusa.
Pa mi prvo na usnama ukus soka koji pijem, čije ime je jedva
zapamtio. Ponovio je nebrojeno puta: ricoco, ricoco, ricoco... I tek kad
ga je probao, shvatio je...
Onda mi na usnama ukus bele Milke.
Zatim ukus usana, med... Slađe od meda... Lepljivi dodiri, ruka u
ruci... I dug pogled u oči, u dušu... I moja kosa, boje meda, rasuta po
jastuku...
San od meda...
I onda mi taj isti san prekida znak da je stigao SMS. Pogledam. Vidim
njegovo ime. Piše kratko: Mislim na tebe... Piše dovoljno... Nastavljam
da sanjam...
209
Mesec
Njegovo rame, savršen jastuk za moju glavu i Mesec koji to šeretski
posmatra, smeška se... Video je on mnoge. Pa mu smešno sad, kad me
vidi kako uzdišem.
Kao da mi kaže: Proći će i to, preživećes... Proći će i ova čežnja...
Da, naravno da hoću... Samo mi slatko. Hoću malo da se pravim da
mi nedostaje, da sam tužna...
A primeti on da se samo pravim, pa me pita: Jesi li srećna?
O, da! Jesam... I taj parfem, koji posle dugo osećam na svojim
rukama... I osmeh, koji ne mogu da skinem danima...
I pita me kada ću napraviti mesta za novi osmeh... Odmah, sad, samo
da dođe...
A Mesec se i dalje smeška... A smeškamo se i mi...
Pisamce na displeju
Čekam.
Osluškujem.
Pa svaki čas stisnem telefon da proverim ima li nešto.
I očekujem, makar SMS. Za početak.
Da mi kaže ono što želim da čujem.
Da mu nedostajem koliko i on meni i da želi samo da me čuje, ili vidi
na kratko, snenu i “raščupanu”.
Da želi samo da me zagrli, bez reči, i da se naslonim na njegove grudi
i slušam otkucaje srca.
Ili samo da piše da mi želi laku noć...
Čekam, gledam... I lagano tonem u san. Sutra je novi dan...
Jednog novog dana će zasjati to pisamce na displeju...
210
Mirisi Ljubavi
Miris kiše...
Miris jeseni...
Miris vatre u kaminu...
Miris jabuka sa cimetom...
Miris dunja na ormanu...
Miris lavande na džemperu izvađenom iz ormana...
Miris slavske sveće... Ponekad i duvanskog dima...
Miris bebe... Mog Anđela...
Miris vetra u kosi... Miris Mog Tornada...
Miris snega... Pahuljice na nosu...I mokrih rukavica od grudvanja...
Miris Jelke u uglu sobe, okićene, šljašteće...
Miris sarme i pečenja u novogodišnjoj noći...
Miris Njegovog ramena dok plešemo...
Miris prve jutarnje kafe... I doručka...
Miris sveže kuvanog mleka...
Miris Njegovog dlana dok me miluje...
I miris malene glave, dok mi se umiljava...
Miris ljubavi...
Kad snovi krila dobiju
Večeras ležem u krevet sa željom i nadom. Videću ga opet, možda...
Ako ne ove večeri, neću prestati da se nadam, doći će, jednom kad se
najmanje budem nadala... Kad prestanem da mislim o njemu...
U snu, dešava se život, neki drugi, ili možda prvi, u kome smo mi
zajedno, bliski, i On ne prestaje da mi dokazuje i pokazuje koliko mu je
stalo do mene... A u ovom sada životu ni ne zna da postojim...
Čudna je to neka filozofija.
Čudna su i osećanja sa kojima se ujutru probudim. Sve što doživim
u snu, toliko ostavi traga na meni, kao da se stvarno desilo, punim
intenzitetom, svako osećanje, čak i dodir. Osetim na svojim bedrima
njegovu ruku, kao da je malopre sklonio i meni je sad tu zima...
I ne znam šta se dešava i šta će se dešavati ubuduće, već dvadeset punih
211
godina se šunja kroz odaje moje duše, kroz moje snove, najskrivenije
želje...
Možda zato moj sin nosi njegovo ime...
A on o tom pojma nema...
Pitam se
Pitam se, gde si sad. U ovom danu, u prethodnoj noći. U svim
besanim noćima i sanjivim jutrima.
Pitam se, gde si sad, dok se zima lagano primiče i mrazevi počinju da
haraju sasušene biljke.
Pitam se, gde si sad, kad mi toliko trebaš i kad se sve oko mene
pretvara u sivilo...
Pitam se, gde si, a odgovora nema... Vičem u prazno, nema odjeka... I
pitam se, koji te vetrovi sad lome, koja te zvezda tera na put dalek.
Pitam se, ima li me negde, u uglu tvog oka, u krajičku tvojih snova...
Misliš li o nama? Sanjaš li onu livadu po kojoj smo trčali bosi, ludi i
srećni...
Pitam se... A odgovora nema...
Htela bih
U susret noći, ja htela bih da te vidim, da te čujem. Da osetim dodir,
da udahnem miris tvoje kose.
Htela bih da je sve kao nekad, kao pre. Htela bih da je drugačije.
Htela bih jednu dugu, da prođemo ispod nje i ćup sa blagom, ispunjen
našom ljubavi.
Htela bih da me uzmeš za ruku, baš sad, ovde, pred svima, ponosno.
Htela bih da ovo naše bude javno i da ceo svet zna.
I htela bih da je opet leto, Sunce, vrućine, jer u žutilu jeseni i sivilu
zime ne umem da se snađem. Tražim samo topao kutak, tvoj zagrljaj.
Ne tražim puno.
Samo, htela bih i da se mazim, i da me maziš, i da se opustim, da ne
mislim, da samo osećam.
I htela bih... Ma, samo da si tu...
212
Uspomene
Uzeh sliku. Sa nje mi se smeši dobro poznat lik. Okrećem pozadinu
i tamo piše:” Da me nikad ne zaboravis...” Ispred mene hrpa njegovih
pisama, i suze počinju da kvase moje obraze. Plačem kao i onaj prvi put
kad sam mislila da ga nikada više neću videti...
Bio je avgust devedeset i neke. Tada sam ga prvi put srela, i zavolela.
I on je mene, bar je tako pricao... “Ime mi znaš, a prezime mi piše na
leđima.”
U to prezime sam sam dugo gledala dok je odlazio uništavajući svaku
moju ćeliju. Plakala sam dugo te noći, shvatajući svu surovost i okrutnost
života. A onda, jednog septembra oživelo me je njegovo pismo, i svako
naredno mi davalo snagu da nastavim dalje, i da se nadam da ćemo se
sresti opet.
Taj trenutak je dosao na kraju zime, početkom proleća. Nisam mogla
da verujem. Stajao je ispred mene u svoj svojoj lepoti, okupan zracima
aprilskog sunca. Na svetu nije bilo srećnije osobe od mene, a on je tako
lepo pričao. Ne znam o čemu, nije mi bilo bitno. Bitno mi je samo
bilo da je pored mene, iako zaokupljen divljenjem velikom Dunavu,
Petrovaradinskoj tvrđavi, Vojnom muzeju, a ja zaokupljena samo njim,
Bio mi je centar sveta, i dok su za njega bili izlasci, druženja, zabavljanja,
ja sam samo njega imala, a on je imao sve...
Ubrzo, vratio se svom životu, ustaljenom ritmu, mene je ostavio da
čekam, i nadam se. Prestao je i da pise, da se javlja... I taj poslednji put,
kad smo se slučajno sreli na istom mestu gde smo se i upoznali, shvatila
sam: nije me nikad voleo... Sve je to bila samo još jedna u nizu laži.
U trenutku kada je shvatio da će biti otkriven, prebacio je krivicu na
mene, ne prihvatajući poraz ni kompromis... Otišao je njoj, kao da se
ništa nije ni desilo. Meni je ostavio lažne nade, i izgubljene snove.
Opet sam gledala u ista leđa, ovog puta bez prezimena, jer tog
trenutka je za mene postao Niko...
Od tada su prosle čitave 2 godine, i proći će jos mnoge, a ja ću isto
kao i do sada gledati njegovu sliku, čitati njegova pisma... Plakaću dugo,
i neću ga nikad zaboraviti...
Pisano 2001. godine Sad se svega sećam sa širokim osmehom,
uspomene su moje bogatstvo.
213
Mašta
Hvala i onima koji me nisu voleli.
Hvala i tebi što si se delić sekunde pretvarao da ti je stalo, iako sad ne
možeš da sakriješ da te nije briga gde sam, s kim sam, šta radim... Kao
da nikad nisam ni postojala u tvom životu, a možda i nisam.
Možda je sve samo plod moje mašte i što zadrhtim kad vidim auto
sličan tvom... Ti mi značiš mnogo, skoro sve, u ovom malom životu, a ja
tebi samo tačkicu na zidu uspeha.
I možda sam to samo sanjala, trenutak kad sam te prvi put videla
drugim očima i onaj drugi, kad si postao centar mog sveta. I možda
još uvek sanjam da sam te videla danas i da su mi suze krenule. Više
nisam sigurna ni da li postojiš ti, ni da li postojim ja. Znam samo da
postoji nešto u meni, i golica i grebe, i prija i boli, i voli te i pati, jer ga ne
primećuješ, a znaš da postoji...
Pa ipak, hvala ti što si se onaj delić sekunde pravio da si moj...
Ili ja to samo maštam...
214
anaahmatova.blogograd.org
Igra rečima
Valentina Novković
Anaahmatova
215
Kada dođeš
Doći ćeš u moj grad. Padaće kiša, ona prva jesenja. Podelićemo
kišobran. Mirisaćeš na suspregnutu čežnju. Pričaću mnogo, brzo, znaš
me... Ovoga puta i više da se sakrijem u tvojim osmesima, da se ne
dosetiš koliko je neizdrža u prstima, koliko je golicanja na usnama...
Trepnućeš i sa trepavica zbaciti pretežak naramak nedostajanja.
Kad dođeš, punim ćeš me plućima udahnuti, koračaćemo
ujednačenim korakom, prateći slivanje kapljica niz obode kišobrana.
Neću brojati tih par stotina koraka do ušukanog gnezda, konačno
pronađenog.
Nespretno ću potražiti ključ. Pulsiraće slatka trema vezana u čvor.
Okačiću tvoj kaput, privijajući ga par minuta uz sebe. Da se napojim tih
mirisa dočekanog. Sešćeš, sjaj u tvojim očima će me iznenada prolepšati.
A noć će dobiti gustinu strasti. Gledaću te, lagano čitajući na tvom licu
i pokretima prstiju koliko si često vajao moj lik na praznom uzglavlju.
Stezao dlanove u bolnoj praznini zagrljaja.
Ništa te neću pitati, zvukovi samo smetaju tonovima duše. A ja ću
slušati i čitati tvoje neiskazano, azbukom slepih od ljubavi.
Smešiću se, opet ću biti devojčica umazana šampitom po licu i
rukama. Ti ćeš biti onaj slatki dečak koji mi je ponudio maramicu.
Znam, doneće te kiša, kroz mokre prostirke od lišća, poletnog u
iskoraku ka meni. Sviraće vetar rekvijem kroz ogoljene grane, dok me
budeš stezao snagom davljenika na olujnom moru. Kroz taj grčeviti
zagrljaj će protutnjati sve izmaglice neprospavanih noći, koje su vodile
ka ovoj. Prvoj u nizu. Gde smo svoji, neomeđeni vremenom.
216
Ako ne znaš
Danas ćeš doći...
Neopterećen mislima o meni, slobodan u svojoj nameri da me
pomeriš u stranu i pored rezonance naših duša...
Nasmejan, privlačan, u pokušaju da budeš nedokučiv... Ali, za mene
nema tajni, ja sve vidim dušom...
I reći ću ti kada dođeš...
Ako nisi u stanju da pokreneš okeane, ne dodiruj nijednu kap...
Ako nećes da dišeš punim plućima, ne izmamljuj nijedan uzdah...
Ako se plašiš vatre, beži od varnice...
Ako ti je ego jači od srca, povuci se...
Ako sivilu ne znaš vratiti boju, odustani od slike...
Ako ne znaš da se smeješ od srca, ne krivi usne u nešto što treba da
liči na osmeh...
Ako te ne vuče rajsko cveće, ne kidaj usamljeni cvet kraj puta...
Ako ne umeš da prepoznaš očigledno, nikad progledati nećeš...
I reći ću ti kada dođeš...
Ja sve to umem, hoću, smem, a ti...?
Ako ne znaš, vrati se u tamu očaja, gde iskra ljubavi nikad ne zalazi...
P. S.
Onaj kome je namenjeno će se prepoznati u ovome.
217
Molitva
Setih te se, Bože, u ove dane mučne, sećah te se i pominjah te i danima
drugim, manje mutnim. Plaših se da ti snove svoje ispovedim, misleći da
ih vredna nisam. Molih te da me svesnih i onih grehova kojih nesvesna
bejah oslobodiš, sa duše mi nemir odagnaš. Evo me opet, sklanjam lice
sa očiju tvojih, svesna nemoći, grešnosti i slabosti svoga straha. Slaba
pred nepoznatim, uplašena pred onim što mi se čini poznatim, a nije
svako jagnje ako runo nosi. Lamentiram između straha i želja za koje te
molih. Nekad iskrena bejah, nekad se ubeđivah da sam iskrena, terajući
sebe da u ono što nije za poverovati ipak poverujem. Evo me tu, pognute
glave, dok u polušapatu ime ti oblikujem usnama suvim od bola. Gde
sam ja to, zar je toliko dug put kroz ovaj tunel koji svetlo ne nudi?
Ostadoh sakrivena u korpama koje spas od iznenadnih vozova nude. A
kada reših da po mraku dobauljam do nečega što bi svetlost moglo biti,
udarih u tamu izdaje. Ako je tako moralo biti, neka je volja Tvoja, neka
je... Samo Ti znaš koje će dobro to crnilo doneti.
Iskorak
Ako bih iskoračila u tu nepreglednu šumu punu staza i bogaza, a koja
se dušom tvojom zove, da li bi me otvorenih vrata primio? Na grudi
privio, ni previše nežno, da se ne okrenem i odem, ni previše jako, da
otići ne mogu. Ako bih se u te nepristupačne misli uplela, da li bi mi bar
slovo posvetio? Ili bi me omeđio, uokvirio, odložio na policu povremene
pažnje. Ne prevalih ovoliki put da bi me poput maslačka oduvao, naiskap
popio, u zalogaju me se zasitio. Zato stojim, u neučinjenom iskoraku, da
ne uđem, ako me ispratiti budeš hteo...
218
Budi svedok
Kao da smo nemuštim jezikom pozvani da senke iz očiju jedno
drugom izbrišemo. Da se nastavljamo jedno na drugo, poput niske
retkih bisera. Da se sretnemo ponekad, a osećamo oduvek. Svojim
postojanjem i željama prkosimo svemu poznatom. Ti i ja smo dva tasa
na istoj vagi, vagi ljubavi; koja god strana da prevagne, u našu je korist.
Na dlanu te čuvam, kao zrnce smisla u beskrajnom bezumlju. Kao prvi
plamen trenjem dobijen. Daleko od alavih na tuđu sreću. Da imam gde
da se vratim, išamarana nasumičnim udarcima života. Da zahvatim to
malo bistre vode iz mulja. Srce mi govori da osećaš isto, refleksija si
moja... Oko toga nema dileme. I kada te ne vidim, i kada te ne čujem,
dodire ti osećam. Kroz kosu mi prolaze, nežnošću koja ume da zaboli,
koja vraća na same početke života, na bezuslovnu ljubav...
Umeš ti to, kao niko do sada, da zbaciš sve moje oklope, oči mi
zasuziš. Da me skriješ u naručje baš moje veličine... Slutila sam ja tebe
odavno, gotovo uplašena što postojiš. Nisam se snalazila, bežala od
tebe, od nas, pokušavala da isključim čula... Krila se od sebe. Uplašena
prepoznavanjem izgubljenih polovina u masi površnih. Svesna da se
tako nešto retko nalazi, teško prepoznaje.
Knjiga si mojih neizgovorenih reči, staza si mojih nepređenih
puteva...
Budi svedok mojih budućih bora...
219
Naša ljubav
Bez početka, spasena od kraja. Podsetila nas je da je oduvek bila
u nama, neomeđena formama, ispunjena suštinom. Nezapočeta sa
namerom, sveprisutna, nenametljiva, neuništivo snažna... Slila je dve
različite pritoke u istu reku, u istom smeru, nezaustavljivo... Spontano,
bez upiranja prstom, bez traženja odgovora na nema pitanja.
Otvorena knjiga negde na sredini, a siže u istom trenu prepoznatljiv.
Bez želje da se definiše, uklopi u sve dosad poznato. Ne manje jasna,
ogleda se u prozirnoj površini naših ćutanja. Provlači prste kroz naše
slutnje. Puštena da se slobodno vine, oblaci odmorišta da joj budu,
nošena vetrom naših osmeha, lepšavo razigrana. Tretirana poput dragog
kamena, iako za ostale grumen zemlje. Čuvana, kao malo vode na
dlanu, brižna, poput majke bolesnog deteta. Nesebična, strpljiva, sama
sebi dovoljna u ovom vremenu nerazumevanja. Trajna kao večnost,
nepoderiva tkanina satkana od želje. Zasukanih rukava, spremna da se
odbrani od svakog naleta sumnje, poput voska u kalupima naših srca,
zapisana krvlju...
Naša ljubav.
220
Šta ću ti ja
Pitam se što ti mene ne bi odgurnuo, zbacio kao pretežak teret
na plećima savesti... Jednom za svagda, da znam gde mi je mesto, na
deponiji neuzvraćenosti. Možda bi to i bilo najbolje... Bez sluzavih
tragova žalopojki i nametanja osećanja, koja možda i ne gajiš... Ma,
gurni me što dublje, u najdublju torbu, čvrsto me veži i baci u vodu, još
mi i kamen zaborava priveži, da bude brže, bezbolnije, sigurnije...
I ovako je postalo neizdržljivo... Moje nuđenje, tvoje odstupanje,
moje slutnje, tvoji strahovi, moje aluzije, tvoje kajanje...
Ma, hitni me kao dosadni kamenčić na tvom konformističkom putu,
za koji samo ti znaš kakav je, da se otkotrljam što dalje, u nepostojanje...
I ovako te dovoljno žuljam, nabirem ti čelo, boriš se sa željama i
bubicama... Kome to treba...
Sama sam sebi postala besmislena, glupava, jalova, nepotrebna...
Poput interesantne figurice, koja mesecima stoji u izlogu, mami
poglede, komentare, ali se svako pita koja bi zapravo bila njena svrha u
njihovim životima...
Takva sam kroz tvoje oči...
Šta bih ti ja donela što već nemaš? Samo nevolju više...
Ma, pusti me niz provaliju suvišnih...
Šta ću ti ja...
221
Trag na srcu
Malo ću ti kroz snove prošetati, onako lagano, na prstima, da ne
osetiš. Da vidim odakle dolaze reči kojima me zasipaš, da vidim zašto...
Spustiću se lagano na trepavice, malo ćeš se promeškoljiti, obujmiti
obema rukama jastuk, a ja ću nesmetano saznati ono što me zanima.
Tragovi će se moji brisati kao stope u pesku, nećeš ni znati da sam te
pohodila... Možda će te malo štrecnuti u levoj pretkomori, ali to je od
vrućine, ništa ne brini. Nevidljivim mastilom ću ti napisati sve ono što
ne želim da ti kažem, a ti ćes se dugo, dugo, dosećati kakav sam ti to trag
na srcu ostavila…
Sada i zauvek
Kad bi me sad, ovako sanjivu, kose umršene snovima, u prah dodirima
smrvio, nebesa bi se dugom javila. Nerazgažene staze same otvorile.
Kada bi me posolile sve potisnute čežnje tvojih koraka, praznična
pogača bih postala. Koju bi, uz molitvu, nežno lomio rukama. Okadio
bi ljubavlju svojom svaki ćošak moga bića. U tom dvoglasju istovetnih
želja, srca bi nam odzvanjala. Kada bi me ovako, još pomalo zbunjenu,
svojim telom odenuo, nikada drugu toaletu poželela ne bih. Strepnju
budućih jutara razvejala bih poput maslačka. Kada bih te ovako snena
pogledala u oči, bilo bi to viševekovno putovanje ka izvoru svega što me
čini tvojom. Sada i zauvek.
222
Bar da hoćeš
Samo neka ti padne na pamet. Posle svetlosnih godina razdvojenosti.
Ma zakorači, spotaći ću te, podmetnuti nogu kad se najmanje nadaš.
Usne razdvojene u poljupac zaliti čemerom. Kad ti telo zadrhti od želje,
ponuditi džemper. Oglasi se, ako imalo srama imaš, kao bumerang će
ti se vratiti zaglušujuće ćutanje, u kome sam do postanka sveta stizala u
svojim molitvama. Za koje nisi ni znao da postoje, što bi...
Probaj da me opet potražiš, da me udeneš u iglu lažnih obećanja, ma
ni da je zlatom potkovan put do tebe, krenuti neću. Gumicom zaborava
tvoje presoljene dodire brisaću. Nikad više staze svoje oko tvoga puta
saviti. Pre zmijski otrov popiti. Kao derviš ugljevlje gaziti ako mi, opet,
srce na rasprodaji kupiš. Samo neka ti padne na pamet da me potražiš,
samo pokušaj...
Bar da hoćeš.
223
Tuga
Dugo, predugo, pokušavam da isplivam iz vrtloženja svoje nutrine.
Da uspostavim kakav takav poredak stvari. Stavim sebe u centar. Da
nedoumice, poniranja i očajnička borba za dah ne uspeju da me zarone,
već da ja, glavom iznad vrtoglave struje uništenja, pokušam da odbijam
udarce. I sakupim atome snage da pronađem smisao. Toliko nagomilanih
suspregnutih prekora, ujedanja za usne, da ne provali bujica prećutanog.
Da ne budem dosadna svojom jednoličnom tugom, koja samo za mene
uvek ima drugačije obrise. Iznenadi me naoko istim, a opet savršeno
drugačije upakovanim jecajima i uvek padnem, zna me.
Pokušavam, nije da neću, tražim tu univerzalnu gumicu kojom bih
obrise njene zauvek otresla. Trudim se da nekako objasnim kakva bi
trebalo da bude ona, ta gumica. Ni previše tvrda, da se upotrebiti ne
može, ni previše meka, da se brzo ne istroši, jer ima tu za nju posla,
isuviše... Opet, ako je dovoljno delotvorna da uspe da izbriše, da se i
dalje ne naziru konture po kojima ću uvek moći da joj se vratim, njoj...
Tuzi...
Često pomislim da sam ozdravila. Udišem punim plućima mirise
nade, podrhtavaju mi nozdrve, svrbe me prsti željni nečeg novog.
Zakoračim, prilično poletno. Bocne me iznenada onaj nevidljivi
kamenčić, koji je neuništivi putokaz ka njoj. Ona to ume, svaki put
pogodi cilj. Koliko li sam samo puta pokušavala da ga prvo pronađem,
istresem, promenim obuću. Proverim više puta da li je tu. Uspešno se
skriva onaj ko pronađen ne želi biti. Ko se pojavi poput iznenadnog,
ne baš željenog gosta, ali ipak gosta koji, kao i svaki drugi, zaslužuje
gostoprimstvo.
Primim je, šta ću... Moja je, isto kao i sreća. A njih dve, tuga i sreća,
nerazdvojne su saputnice. Bez obzira što toliko dugo već putuju ruku
pod ruku i dalje se vizuelno mnogo razlikuju. Jedna gizdava, odevena u
jarke boje, sa cvetnim vencem u kosi, druga, malo pogurena, u tamnim
odorama, neupadljiva. Ipak, nepogrešivo je prepoznajemo, primetimo
mnogo pre nego ovu prvu. Ova prva se podrazumeva, ova druga se sluti.
A ovaj put bi baš mogla da prođe bez mene… Tuga…
224
marcoantonie.blogograd.org
Povratak miru svom
Marko Milivojević
Marcoantonie
225
Čistа srećа
Smejemo se, ti i jа, u mrаku.
Znаš da, kаdа se ovаko smejem, počinjem dа štucаm, а ondа se još
više smejem – sebi sаmom. Ti se smeješ meni, što se jа tаko smejem,
ispustimo tek po reč – dve, а ondа – još glаsnije i snаžnije.
Počinje žurkа…
Budimo ukućаne svojim smehom. Dolаze dа vide čemu se smejemo,
sаmo nаsmejаni iz predostrožnosti, pа kаdа vide dа se ne smejemo
ničemu posebnom, tek tаdа počinju i oni dа se smeju, od srcа, sа
rаzlogom, što postoje nekа ludа bićа.
Pošto se smeh rаširio nа više vezаnih jedinki, prvo diskretno, а ondа
jаče, zаpočinje i kucаnje u rаdijаtore drаgih nаm komšijа. Kod nаs to
izаzivа još jаsniju reаkciju okupаnu smehom.
“Sutrа ću morаti dа se izvinjаvаm, аli pitаće me čemu smo se toliko
smejаli, а jа ne znаm štа dа im kаžem – аhаhаhаhаhа!”, jedvа su reči
izlаzile iz mene.
“Kаži im dа nаm je upаlo smešno – аhаhаhаhа!”, reklа si, sа smešnim
prekidimа.
Smiruje se. Polа tri je. Još pаr glаsovа ispod jorgаnа – do kаšljаnjа i
zаgrcnućа – zаspаli smo…
Jutro je. Kаfа toplа čekа. Ćutimo. Obrаzi su još rаzvučeni zаjedno sа
usnаmа, аli ne pokаzuju zube.
“Dobro jutro, komšijа!”
“Dobro jutro!”, odgovorih.
“Kod vаs sinoć nekа žurkа?”, usledilo je, ljubopitljivim tonom.
“Mа nije komšijа, srećа je u pitаnju!”, odgovorih zаgonetno.
“Dа nisi dobio nа klаdionici?”, sledilo je pitаnje šаpаtom.
“Nisаm, komšijа – čistа, običnа – srećа!”
226
Pogrešnost
U ovoj uvаli,
u krаjnosti ovoj neodzvonjivoj,
sа zidom beskrаjnim od krvi,
čekаm, sаmo dа vidim,
dа li umreti ikаko mogu,
sа smehom tužnim,
spuštenih obrаzа,
od vetrа neprestаnog…
Zeleno je lišće još uvek.
Još uvek mi Sunce pomаže dа vidim.
Oblаci bаce tek po koju kаp,
dа osetim…
Teško je.
Borbа sа duhom nevidljivim izа sopstvene sene.
Ne dа mi se progledаti, nikаko.
Težа me rupi vuče, odаvno.
Ako ti ikаdа umrem,
zаveži tri proste o krstu,
ljutu neku potegni
i pričаj o očimа mojim.
Kаko sаm te sаmo gledаo njimа,
kаko smejаo,
prekorevаo, bez izgovorenih reči…
Nekа me lаzа po leđimа mori,
neki mi mrаvci hodаju po nozi,
sve bih dа tu sаm ti, а nisаm,
sve bih dа mogu dа te dohvаtim prstimа svojim…
Pаdа zаvesа zаnosа i sreće,
umornа se svetlа ponovo pаle,
227
dа put obаsjаju neobičnom putniku,
nа jednu strаnu reke što krivi,
sаmo dа prođe, pа će se i onа ugаsiti,
sаmo dа mu se vidi poslednjа senkа…
Sаdа je mir, ništа se ne čuje.
Plаč, uzаludаn je bio.
Tаkаv sаm bio, dа mi se opsuje,
zаšto bih to sаdа i krio?
Groznicа
Dаj mi tu ruku,
sаmo dа je nа obrаz stаvim,
dа vidim
kolikа je tempretаturа,
tvojа i mojа,
dа li se rаzlikuju,
dа li morаm tаbletu uzeti neku,
ili dostа tečnosti,
kаko bih je skinuo,
аko je visokа…
To morа trаjаti bаr pet minutа,
dа se prilаgodi obrаz ruci
i rukа obrаzu,
dа se izjednаče,
ohlаde i ugreju,
međusobno
energiju prenesu,
pа je posle skloni аko hoćeš,
аko bаš želiš,
аko si sigurnа,
аko ti smetа,
meni neće,
nekа unаpred znаš…
228
Meni se čini dа nešto gorim,
pа bi mi, dobro, vаljаlo
i drugom rukom proveriti,
zа svаki slučаj,
dа ne ispustimo bolest tаjnovitu,
dа je u stаrtu sprečimo,
dа je otkrijemo još
dok se otkriti dа…
Ako misliš dа će mi lаkše biti,
zаdrži ih obe mаlo tu,
tаko, sаmo mаlo,
dа bude simetrično,
jer hoće ono dа pređe sа jedne nа drugu strаnu,
to su, čuo sаm,
neizvesne teleportаcije febrilitetа…
Hlаdno mi je nešto.
Dа mi dаš neko ćebe,
dа se utoplim mаlo…
Nego, mislim,
mаlo će mi i to biti.
Čuo sаm dа je nаjbolji grejаč
telo ljudsko.
Kаd bi me mаlo, ispod ćebetа,
privilа uz sebe,
аli dа su ruke nа obrаzimа,
а prebаciš koleno preko mojeg…
Sve bi mi se tаdа vrаtilo
u normаlno stаnje…
229
Sjedinjenje u sedmoj dimenziji
Rekli ste dа držimo um otvorenim.
Rekli ste dа nаs konstаntno nаpаdаju, crpe energiju, dа ćemo
pobediti, dа ste vi – mi u budućnosti, vi svetlost, а mi posrnuli аnđeli u
bednoj, trećoj dimenziji…
Rekli ste dа vi sаdа jаšete tаlаse, аli dа ćemo se sjediniti u jednom
univerzumu…
Stvаr je izborа nаšeg.
Znаnje je zаkon, ono je štit…
Opredeljen premа drugimа se trebа biti, ne premа sebi, kаo sаdа, to
nаs sprečаvа, to nаs koči…
Pitаm vаs, dа li će ljubаvi nestаti?
Kаko me može nekа drugа tаko slаtko poljubiti i dа li ćemo se uopšte
ljubiti ?
Ako se ne ljubimo, bolje i dа nаs nemа…
A kаdа poljubаc pukne, znаte li dа je to nаjjаčа energijа kojа se sа
svаkom dа boriti i pobediti nа koncu?
Ako dodirа ne budemo imаli, nego u glаvi budemo vrhunce
doživljаvаli i gledаli bedne hologrаme nа portаlu, nije li to isto kаo dа
ne postojiš?
Reći ćete, to je energijа, onа je mnogo vаžnijа od ličnih, prizemnih
osećаnjа, percepcije…
Jа vаm kаžem dа je i ljubаv energijа, nаjsvetlijа, pа аko nekogа time
hrаnimo, nekа gа!
Nekа posmаtrа i zаvidi nа iskrаmа,
nekа pričа po zvezdаmа, plаnetаmа i kometаmа,
kаko se dvoje ljube,
nekа se čude,
bićа mnogа,
nekа im otpаdne krljušt,
ili šestа nogа…
Nekа im srednje oko u strаnu pogledа od stidа,
kаd te zаgrlim jаko, dа grudnjаk se sаm skine,
dа ništа se ne vidi, do nаšeg vidа,
kаdа te moje telo izmori i spljošti od siline…
230
Retrospektivа
Ništа nа meni lepo nije više.
Sаd će i ruke početi dа drhte, slovа već ne vidim, pа se ne
čudite ovde ni štа piše!
Sunce je tаmnijeg zrаkа.
Više se bojim mrаkа.
Muziku volim dа stišаm.
Noću se budim, dа pišаm.
Znojim se, kаd toplo mi je.
Ledene ruke, kаd hlаdno mi je.
Noge bаcаm u levo.
Kobаsicu zimi, u crevo.
Rаkiju volim dа pečem.
Posle sаm sаv otečen.
Boem sаm i tim se dičim.
Sаmo po hlаdovini pičim.
Sаnjаm često vile neke,
plišаne mede i mаle zeke,
plаstične vojnike u kompletu,
sećаm se kаd su forsirаli reku,
štrikаni šorc i sokne do kolenа,
(sаdа mi kolenа škljocаju mаlenа).
Pred sаn mi se pojаvi mаlo slikа
tvogа mlаdogа, isto, likа.
Kаko ti prvi poljubаc dаjem
i vidim dа se ne kаjem.
Zаvole i ti ovu budаlu,
otpusti gаće, grudnjаk i šnаlu,
nаđe se, jаdnа, pod presom snаžnom,
odgovori mu, srećnа, kolevkom vlаžnom,
tu smo, sаd stojimo,
ničeg se ne bojimo,
sаdа sve to nije ni vаžno,
kаdа te još uvek volim snаžno.
Život nаm ceo dođe kаo rekreаcijа
i jednа velikа zа...(čitаj – tolerаncijа).
231
Osnovnа – belo
Hаjde, siđi dole sа te tаvаnice!
Ponovo dodirni tlo sа obа tаbаnа
i priseti se…
Ovo je jedаn beli krug
sа crnom tаčkom u sredini,
u tаčki je dete,
u detetu – suzа,
iskrenа i sjаjnа…
Bez pupkа je svog,
kаo domаćicа bez pаpuče,
kаo ti, sа kikom, bez bаrbike svoje,
kаo cvet bez vode…
Odlаzi onаj voz,
po onoj pruzi usijаnoj,
nosi lišće,
sаvijа biljke,
terа ptice
i trepće u dаljini…
U njemu si ti,
u tebi jа,
stojim nа sredini,
sve belo, nešto, oko mene…
232
Stаrаc
Novo jutro.
Umivаnje.
Ogledаlo.
Gledаm te, stаrče i prijаtelju moj,
sа druge strаne, godinаmа, evo…
Obrijаti se mogu i žmureći,
svаku boru, svаki ožiljаk znаm…
Sede su te vlаsi uhvаtile,
lep nikаd nisi ni bio, а tek sаdа nisi…
Novi mlаdež je osvаnuo
nа neočekivаnom mestu,
podbrаdаk je sve veći,
neke životinje bi me brаtom nаzvаle…
Usput, nа jednom izlogu,
celu figuru vidim,
sаblаžnjаvаm se,
kаo dа to nisаm jа.
I kud je bаš tаj izlog tu,
dа me upropаsti,
dа vidim, kаo kаuboj idem,
dа stomаk mi je kičmu iskrivio…
Nikаdа se nijednа ženа nije okrenulа zа mnom,
sаdа sigurno hoće,
dа vide kаrikаturu božju,
kаkvu do sаdа nisu nikаdа ni videle…
Sаmo mi se srce promenilo nije,
isto onаko kucа,
istim žаrom voli
i istim bolom boli…
233
Plаvа pesmа
(jedinoj Ruži)
Zаborаvih ti nešto reći o plаvoj boji!
Zаšto, ni sаm ne znаm dа ti prаvilno kаžem,
onа je i sаd tu, krаj mene stoji,
аko bih drugаčije rekаo, ispаlo bi dа lаžem!
Kаdа tа bojа poklopi moje oči,
sve mi je nešto toplije ispod glаve,
uzаvrelа krv terа dа srce mаlo više skoči
i sve mi je nebitno, osim boje plаve.
A kаdа plаvo nа plаvo usne stisne,
upereno ono čudo već nа nebu stoji.
Dođe mi, eto, dа mi grlo vrisne
i sve se opet zаvršаvа nа – plаvoj boji.
Kаdа noć pаdne tаmnа i ništа se ne vidi,
Mesec kаd sаmo rаsterа i oplаvi istu,
ono čudo ponovo opet se ne stidi
i sleće prаvo kod tebe, nа tvoju pistu.
A kаdа zаleti utihnu i novа zorа krene,
oplаvi se novo jutro, stidljivo od noći,
oplаvih se i jа, sretаn, od poplаvljene žene
i eto, povrh svegа, dobih – plаve moći.
234
fedra.blogograd.org
Fedrine kutije
Jelena Marić
Fedra
235
Ispod površine
Voda je boje olova, slana i štipa mi oči. Voda, nebo, kedrovi. I ja sam
olovna i slana, kamuflirana ispod površine. Voda me miluje, a onda
pritiska. Izranjam, bela kao neonka, kedrovi su zeleni, a nebo i more
još uvek sivi. Boje olova i tako laki. Kiša počinje. Trčimo, smejemo se.
Laki. Kiša spira so sa nas. Spira je u nas, samo to još ne znamo. I sivilo se
povlači i uvlači u nas, ali to ćemo shvatiti mnogo kasnije.
Rastemo teško. Vidimo boje, ali one ne ulaze. Svet je šaren i sasvim
retko izmami poneku suzu. Sivu. Ne postoje sivi dragulji. Šareni staklići
rasuli su se onog leta kada je doneta presuda da mi moramo odrasti.
Želim nazad. Ispod površine, iznad površine. Kašiku u tegli
eurokrema. Da maštam. Da srce bude glasnije. Da budem, jednostavno,
dobra. Da imam utočište. Da zadržim iluzije.
Previše je stvarnosti u ušima i očima, ispod kože, ovih godina.
236
Svitac
Da poslušam tu tišinu, možda čujem one psovke.
Da pogledam ovaj mrak, možda vidim ono lice.
Ko te zna, a šta te krade?
Moja noga na tvom tlu?
Ni prst više, ni vlas kose, reč, ni slovo.
Uspomene pogotovo.
Sve mi vrati, il’ progutaj.
Jednom će tu cveće nići.
Ne beri ga.
Nije tvoje.
Ne gazi ga.
Nije moje.
237
Na suprotnim stranama
Skakućem po svojoj šarenoj vasioni. Štipnem ti malo tame sa obraza.
Promeškoljiš se. Pitaš: Koliko dugo te nije bilo?
Znam da još uvek spavaš. Ja sam ovde stalno. Ne govorim ti to.
Kažem: Jako dugo. Još otkad su bezbrižno cvetale trešnje na svilenim
maramama. Sećaš li se? Odmahneš glavom. To je za tebe bilo tako davno.
Tamo gde sam štipnula tamu, pojavila se nova zvezda. Ujutro je nećeš
videti. Uveče ćeš spavati. Možda ponovo u mojoj vasioni. Možda ćeš
me ponovo isto pitati. Ovde stalno cvetaju trešnje, ali ti to nikada nećes
znati, jer kad se probudiš, ja ću spavati, a trešnje i zvezde će za nekog
drugog cvetati.
238
Kao da
Kao da je sve u redu, ustajemo i ležemo, radimo i vodimo ljubav,
družimo se i konzumiramo kulturu, pričamo, ćutimo, rečima ubijamo
tišinu, rečima zatrpavamo dubinu.
Kao da smo normalni ljudi, u normalnom svetu, u kutiji kutija, u njoj
još jedna, a negde duboko mi, sa otrovom, žuči, sa strahom većim od
bilo koje želje.
Kao da nismo paradoks, puki propust prirode.
Kutija u kutiji i negde možda mi, kao da je sve u redu, kao da smo
normalni.
239
Morska
Izgovaram sve vradžbine koje znam.
Uzimam kašičicu vode i u more je pretvaram, duboko, slano i
neprozirno, da te miluje, od sebe sakrije.
Komadić svetloplavog flanela iz mojih najranijih dana, da ti nebo
bude nežno i nevino, da primi svaku molitvu, čak i kao psovku izrečenu.
Ispresovana žuta margareta, sunce jednog leta, da ti greje hladne
dlanove i kada zaveje, da bude samo tvoje i osvetli bezbrojne raskrsnice.
Kamenčić beli kamenjar postaje, da nikad više ne izgubiš svoje obale.
A sreća, sreću ti samo želim. I srećna sam dok želim, jer mi se čini da
delim, da time i tvoja sreća postaje nekako veća...
240
Voliš me
Danas sam otvorila bočicu.
Udahnula sam, umrtvljena iznutra, kao gorku so, miris jorgovana
i miris lipe, đurđevaka, aprilske vejavice, preduge zime, auta u kom
sam polagala vozački, čitaonice na spratu, stepeništa, miris Oluje, tvoje
mokre kose.
Samo ponekad činim to, znaš. Da te ne potrošim pre vremena, onako
kako sam te izgubila.
“Ti mene voliš”, rekao si.
Znala sam, uzalud poričem, ti znaš. Znala sam da je to presuda i da
mi nikada nećeš biti ljubavnik, drugar, sagovornik, prijatelj. Zato što te
volim.
Živnem onda malo, sa uspomenama u nozdrvama. Smeškam se.
Meškoljim se i stopala se tako raduju dodiru pokrivača. Nadam se.
Kada stegne zima, otići ću u tvoj grad. Popiću kuvano vino s biberom
u tvom kafeu. Posuću so ulicama kojima prolaziš.
A onda ću te naći i zagrliću te jako, toliko jako, da će te zaboleti. Da
će ti od bola suza kanuti. Da će sa suzom ta santa leda pobeći.
Tada će te neko smeti voleti.
241
Nakon oluje
Uskoro će postati punoletna. Ona, svevišnja višnja, trag na pločniku
i trag na jastuku. Iz jednog kutka ceo svet grli. Iz jednog kutka ceo svet
mrzi.
Svratio si samo na kratko, taman da ne zaboravim to lice, koje uvek
zna kako, ili mu je to sasvim prirodno – da iskoči iz gomile.
Oluja te je ponovo donela. Da sam znala da stižeš, ispružila bih ruke.
Da sam znala da stižeš, otkopčala bih srce. Pustila bih sve sveže bujice,
koje su kasnije tekle ka zauvek, ka ponovo, uzvodno i nizvodno, i do
drugih planeta, samo do tebe nisu stizale.
Jer je kasno. Kasno je da volim čoveka zbog kog sam naučila kako se
voli.
Čudan je taj otrov na tvojim strelama. Kada gađa, on pogađa i ubija.
Ne celinu. Ne delove. Samo taj mali, malecni izvor bezrazložne radosti,
na čiju malu humku, posle toga, samo ravnodušno odmahnem rukom.
Sa svakom strelom, bujica je sve manja. Sve tanja. Možda će nestati kad
napuni osamnaest i ostaviti ljušturu koja izgleda, kreće se i zvuči kao
Jelena.
To više neću biti ja.
242
Topole
Sanjala sam da lovim osmehe, iste one majske, koji lete poput maca
po novosadskim ulicama.
Negde je ostao urezan zapis tvog glasa, u kom nema ničega sem plime
straha da ću stvarno proći bez pozdrava, osmeha, pogleda čak.
Zauvek je ostao urezan uz zvuk ranojesenje lake kišice.
Uz zvuk saobraćaja u mamurna jutra.
Uz žamor.
Uz ritam tvog hoda, nekom magijom preklopljenog sa ritmom mog
srca.
Onog koje nisam izgubila odjednom.
243
Pesma
Da sam ti ikada napisala pesmu, bila bi ona lepa i plava, malo nova i
malo stara i sasvim na kratko pozajmljena.
Na sreću, pesme pisati ne umem, a ova za tebe već je vraćena, malo
korišćena i neizlizana.
Ako je nekada negde nađeš, nikada nije ni bila moja. Ako je nađeš,
ona je nečija i tvoja.
Moja glava je puna sedih vlasi i šarenih perli, nenanizanih reči i
dečijeg smeha i njoj sam se pokorila, umesto ovom mahnitom srcu. Put
je bio pravi, ali pogrešan smer.
Da je bar nikada nisam imala.
244
dopricljivo.blogograd.org
Dopričljivo
Jovan Stojsavljević
Jovan s.s.
245
Čvorovi života
Život je kao tepih, sazdan od bezbroj čvorova. Koji je prvi, a koji
poslednji čvor života?
Hrabrost te uvodi u brak, a kukavičluk ti ne da da izađeš iz njega.
Sve manje je beba, a sve više baba.
Kad bi mudar izgovarao ono što oćuti, ne bi nikad prestajao pričati.
Lakše je podmladiti staro prijateljstvo, nego dočekati da novo ostari.
Vređanje napravi ranu koja sporo zarasta.
Bivše prijateljstvo i zarasle rane otvara.
Prijateljstvo nas dovede na vrh brega, onda nam pomogne da se lakše
skotrljamo.
Držim vrapca u ruci i nema puštanja dok mi golubica ne sleti na
rame.
Želje su kao mašne. Lepše su dok ih ne razdrešimo.
E, kad bih znao da danas potrošim i sutrašnje loše, tako da mi sutra
bude bolje… Pa, neka pokvarim danas.
Ako smo juče mislili o danas, znači li to da danas ne moramo misliti?
Možda bismo morali izdvojiti trenutke kad mislimo za trenutak.
Većina nas ne iziđe iz mraka, ne znamo okrenuti glavu ka svetlu, a
nemamo nekog da je okrene.
Suze ne volim, sem kad se smejem do suza…
Rastanke volimo samo kad se rastajemo od bolničke postelje.
246
Toplo pružena ruka uvek prija, a hladna samo bolesnoj glavi.
Gorčinu treba progutati, a slast lickati da duže traje.
Male greške nas dovode u nevolju, a mi se ne učimo ni na velikima.
Prinudno odricanje je bolnije od samoodricanja.
U dobrom braku svaki ručak je dobar.
Imam samo jednu brigu, da ne brinem.
Procvetao sam, dobro su me oprašili.
Ne trči po kiši, nego ispred kiše.
Pre ulaska, vidi kako ćeš izići.
Svetlost se pre mraka traži.
Svi dolazimo na svet, većina odlazi ne videvši ga.
Promenio sam sat, opet pokazuje da vreme prolazi, da starim.
Sili je lakše vrata otvarati, nego je obarati.
Sila pametnom uzima snagu, a silnom pamet.
I posle prljanja istina izlazi čista.
Zakon menja čovek, a čoveka ne promeni zakon.
Potkivali su i magarca, al’ nikad nije bio konj.
Političke ideje su k’o slamka spasa, i za one što ih iznedre, i one što ih
slede. Kad se za nju uhvate tonu, umesto da se spasavaju.
247
Narod je za političare k’o podno grejanje, zato ga oni gaze.
Zainteresovanost nas dovodi do saznanja, a ponavljanje brani od
zaborava.
Srbija je dobila kandidaturu za EU, a Srbi su ovom kandidaturom
postali kandidati za ulazak u Raj. E, da još samo isteraju đavola iz sebe,
ne traže ništa, a neće ni dobiti, tu su u Rajskoj Evropi. A gde su Srbi sad
- reći će im valjda neko iz Evrope, ako taj neko ne bi bili oni sami, i oni
su Evropljani.
Zašto Srbija kleči i moli EU? Da je EU lakše preskoči.
Najsvrsishodnija prekvalifikacija u Srbiji, babice u grobare... Posao
zagarantovan.
Da radoznali uzimaju koliko gladnom treba - bili bi sitiji znanjem.
Bar da nam izvukoše noseve... Vukli nas za nos, a mi uvukli stomake,
sve smo gladniji.
Istoriju poskupljuju povratnici iz istorije, ne znaju ceniti vreme.
Prenošenjem istorije s kolena na koleno - često klecaju kolena.
Ratom se sve može uništiti, osim bola i patnji preživelih.
Samo berberi i političari vuku svoje mušterije za nos.
I bez pameti se može doći na vlast, al’ kako posle budalu skinuti?
Politički sam podoban, nemam briga. Ja samo glasam, oni brinu.
Mi smo njih zbrinuli, sad ne brinemo, oni „brinu” za nas.
Siromašni jeftino prodaju svoje vreme, a bogati ne mogu da kupe
248
vreme.
Političari su k’o kukavice. Iz tuđeg gnezda, narodnog, izvode i hrane
potomstvo.
Nas hrane tresući nam praznu slamu, a sebi su otresli klasove.
Osetio sam ruku na ramenu, ne od tereta, nego topline i znao sam
da je tvoja, prijatelju!
Da nije zaboravljanja, u mozgu bio bio manjak prostora za nova
saznanja.
249
Tebi
Često zamislim
kraj tebe da sedim
i ćutke
ubiram užitke.
Tako mi prija
prisutnost tvoja.
Pred san
Jastuk se suzama natopio,
tvoje rame daleko,
glavi mesta nema,
a meni se spava.
Ne, neću da spavam,
tebe čekam,
da na grudi ti glavu stavim,
uživam i sanjarim.
250
Uspomena
Ne želim ti
trebati,
nemoj me
tražiti.
Bio sam ti
niko,
bio sam ti
daleko.
Dašak moje
malenkosti,
koji se da
oduvati.
Želim da ti ostane
iskreni deo mene.
Ti, moja...
osta uspomena,
mila i draga.
251
Rastanak
Misli zaustavljam,
zauvek te čuvam.
A ja? A ti?
Odlaziš, ostavljaš me,
suze mi kreću same.
Ne, neću ispraćaj suzni,
samo ću se osmehnuti,
osmeh, onaj isti,
kad se sretosmo mi
252
Virtuala
Virtuala mi ne remeti
osećaj bliskosti.
U stvarnost te umotavam,
istinom ucrtavam.
Dušu mi osvežavaš,
živom je održavaš...
Uz sebe te držim,
s tobom se družim.
Želja
Kad bi’ bio tol’ko jak,
celom svetu ukin’o bi’ mrak,
ne mrak bez svetlosti,
već bede i bolesti.
E, da mogu to nekako,
od tuge i bola niko ne bi plak’o.
Suze bi nam tekle veće
od ljubavi i sreće.
253
254
nesanica.blogograd.org
Nemir u meni
Marija Stojanović
Nesanica
255
Kada mi nedostaješ
Kada mi nedostaješ… ćutim.
Skupljena u čauru leptira, ne gledam u ljude.
Ne slušam glasove i pesme, samo ćutim.
Kada mi nedostaješ… plačem.
Spuštenog pogleda, kotrljam krupne suze niz lice,
ne brišem ih, padaju, a ja i dalje tvrdoglavo ćutim.
Kada mi nedostaješ… sanjam.
Zagrlim te, primaknem se blizu,
potražim ti zvezde u očima,
onda se probudim, osmehnem i… sa osmehom ćutim.
Uvek kada mi nedostaješ.
Pečat na usnama
Oduvek sam bila srećna,
ili sam bar tako mislila.
A sada me, iz noći u noć,
progone priviđenja.
Sanjam dodir na usnama,
lak kao pesma.
U glavi čujem poeziju
nepoznatog autora,
nasmejem se, zagrlim,
a ujutru zaboravim.
U danu koji dođe,
nešto me podseća
da je bilo, da se setim, da pamtim.
Hodam kroz život nesvesna sna,
ali u srcu duboko znam…
Ako me ikada dodirneš usnama,
umreću!
Umreću,
i napustiti ovaj svet,
u stanju večnog spokoja.
256
Nezaborav
Ne igraj se sa mnom večnosti,
ne raduj mi dušu lažima,
ne spuštaj u snove iluzije
i košmare neme.
Nikada ga neću imati.
U danima prošlim…
U danima budućim…
Ostaće samo želja,
želja i večita nada.
Slobodna
Odavno nisam trčala sa vetrom,
divljim trkom, nesputana sećanjima,
nošena iskrenim željama
i slepom verom u lepšu budućnost.
Odavno nisam trčala livadama,
umivena jutarnjom rosom… bosa,
noseći na dlanu jednu jedinu kap
iskrene čežnje, prolivenu iz moga oka.
Odavno nisam pevala sa pticama
vaznesenu pesmu o ljubavi,
satkanu od nota čiste nežnosti.
Davno sam prestala da verujem ljudima.
U njihovo poštenje…
U datu reč…
U obraz i čast.
Davno sam zaboravila
da, u odnosu na druge ljude,
važna sam JA.
Sebi, jedino JA!
257
Dogovor sa sobom
Jednom ću u smiraj zore,
okupana suzama iskrenim,
priznati sebi…
Sudbina ne spaja uvek prave ljude,
srodna duša nije nužno prava,
ljubav je, skoro pa uvek, bolna.
Jednom ću, bar šapatom,
otkriti tajnu.
Da svako ko ode ostavi trag,
da vetar uvek vraća stihove,
da rane nikada ne zacele,
a ožiljci zauvek peku.
Jednom ću možda shvatiti
da je dobro, dobro pamtiti,
da je bolje, loše zaboraviti.
Da krenuti se dalje mora,
jer život je borba,
koja se ne predaje.
Vreme koje tek dolazi
Neću ti dozvoliti da se ponovo poigraš mojim osećanjima.
Da ponovo, kao stranac, uđeš u moju dušu.
Silom ću te držati pred vratima svoga srca,
dok umorna ne klonem zauvek.
Bol će da boli,
suza da peče,
tuga da razdire,
srce da vene.
Život da prolazi… lagano!
Ni korak dalje,
ne prilazi.
Teški su mi okovi na nogama,
258
ne mogu da pobegnem.
Zato, ne prilazi!
Držim ruku naslonjenu na tvoje grudi,
snaga i krhkost u jednoj tački dodira.
Ne dam ti da mi priđeš
i ponovo me povrediš.
Nemam više suza,
ni snage,
umorna sam ljubavi,
umorna od borbe,
odlučna da ostanem daleka,
tužna i željna.
I biće tako,
dok ne klonem zauvek.
Čekajući tebe
Čekajući tebe, dočekujem olovne kiše nad gradom,
teške oblake i surove vetrove.
Čekajući tebe, dočekujem vozove,
brojim putnike,
zagledam u lica
i pogled gubim u daljinu.
Čekajući tebe,
ringišpil u mojoj glavi vozi
“samo još jedan“ krug.
Čekajući… gubim se!
Čekajući tebe,
dočekujem znane i neznane,
voljene i zaboravljene.
U njihovim rukama tražim spas,
i sve to… čekajući tebe.
Da ostarim,
da osedim,
da zaboravim... da čekam
TEBE!
259
Poraz i pobeda
Polažem mač,
napravim korak unazad,
spustim glavu i objavim predaju.
Srce na dlanu dajem!
Podigneš pogled,
zaurlaš divlje,
stojiš u stavu ratnika,
stežeš moje srce među prstima…
Slamaš ga!
Pobedu slaviš i poraz moj.
Raduj se,
svakom osvajanju
jednom dođe kraj!
Raduj se,
jer ne znaš da je poraz
nekada veća pobeda.
Za mene, poraz je pobeda!
To nisam ja
To nisam ja,
slomljena tugom,
ranjena rečima,
zavedena lažima.
To nisam ja,
bez osmeha u očima,
bez samopouzdanja,
gazim tihim hodom…
To nisam ja!
I suza nije moja,
samo iz moga oka teče.
260
I kletva nije moja,
samo preko usana mojih kreće.
I košmar nije moj,
samo se noćas opet budim.
I lik u ogledalu,
bezvoljan i siv.
Ne, to nisam JA!
Zaboraviću u proleće
Sapliću mi se sećanja o pahulje bele,
zamrzne ih, tek probuđene, hladni vetar severni.
Pucaju, pre nego i zažive.
A roje se u mojoj glavi noću, kada je tiho,
kao zvezde na hladnom januarskom nebu.
Ne da zima da me ostave.
Ne da zima da zaboravim!
Sanjam o tebi snove okovane ledom,
i pesme pišem ukočenim prstima,
i srce kuca na svaku treću reč.
Nikada zima nije bila hladnija,
nikada krv nije venama manje kolala,
ni reč da je uzburka,
ni dah da je pokrene…
Ni osmeh… Ni pogled…
Sapliću mi se sećanja o pahulje bele,
a ja ne mogu da zaboravim.
Ne da mi zima da odustanem.
Iz dana u dan,
ledenim dahom me podseća…
Sutra… sutra će doći proleće!
261
To sam samo JA
Ja sam večiti sanjar,
nikada izrečena tajna,
strepnja sam i žudnja.
Ja sam suza u uglu oka,
srce sa ožiljkom,
pesma sa porukom.
Ja sam talas i hrid,
želja i strast,
misao nikada zapisana…
Ja sam ono što JESAM,
i ono što ću UVEK biti!
Bilo je dana
Bilo je dana
kada sam ulazila u sebe,
i tako ponovo nerođena
pravila krugove u žitu
uzaludne,
mnogo puta ponovljene,
koji su me podsećali
na život i na nas.
Bilo je dana
kada sam opčinjena snovima,
još neprobuđena,
preskakala kapije i šetala po krovovima grada,
tražeći glas koji me je u snu dozivao.
Bilo je dana
kada su mi krvarile oči,
izgrebane suzama,
a ja sam tiho,
u sebe povučena,
262
još nerođena,
jecala!
Bilo je dana…
Kada sam te volela,
kada sam te želela,
kada sam te žalila.
Bilo je dana za zaborav,
biće dana za dalje,
za novo,
za sutra…
Samo nikada za “Ponovo”,
Nikada za “Oprosti”,
Nikada za “Vrati se”.
Nikada neće biti dana
za IZVINI!
Druga vremena
Mešamo tišinu rečima,
tonemo u slutnje,
ne gledamo se
i ne razumemo.
Povezuju nas zablude,
pogrešne reči,
teška vremena.
Blizu smo, a tako daleko.
Dva smo sveta puna čemera,
prošlost smo
i iskrena suza u očima.
263
Spremna ponovo da gubim
Satkana od čiste želje, žurim ti u zagrljaj.
Gluva za reči i slepa za znake,
sa glavom u oblacima i zvezdama u očima,
jurim… u svoju propast.
Umotana u inat,
prkos nosim u očima.
Znam za svoju bitku na polju ljubavi izgubljenu,
znam za slamanje…
I lutanje.
Pa opet, žurnim koracima grabim u mrežu pauka,
oduvek vođena srcem!
I opet isto gubim, možda poslednji put.
Pa onda neka pesme,
u vremenu koje dolazi,
govore moju tugu.
Za ljubav umirem,
za ljubav dajem,
zbog ljubavi gubim,
za ljubav živim.
Ljubav šapućem,
u očima nosim,
u pesmama pišem,
noćima sanjam.
Zbog ljubavi, opet,
svesna svoje propasti,
nevernom tebi,
sebe poklanjam!
264
oluja.blogograd.org
Tragom sunca
Milica Ristivojević
Oluja
265
Majka
Volim!
Sve darove života.
Volim kišu.
Volim sunce.
Volim vetar i vodu.
Volim ulicu koja nas spaja.
Volim svoj voćnjak kraj bunara.
Volim prijatelje.
Volim braću i sestre.
Volim praroditelje.
Volim i sebe.
Volim sve darove života.
I svi su veliki.
Veličanstveni.
A najveći dar života je
Majka.
Sve što ne nudiš
Sve što ne nudiš,
ja odbijam!
Kategorično.
Moja je ljubav hrabrost
za svu tvoju slabost.
I nije tvoje da brineš
za moje loše izbore,
i što ljubim prljave ruke,
i upijam mutne oči.
Dok imam ljubavi, imam
i drskosti.
Da te upletem u svoje konce,
da ti nametnem svoju senku.
Ja više ne tražim i ni za čim ne tragam,
jer, tvoja je olupina mom srcu radost!
266
Plovim i brodim
Plovim na talasima ljudske stvarnosti. Onako kako me vetar i talasi nose.
Onako kako okolnosti zahtevaju. Blago meni, dok imam opravdanje.
Lome me jaki vetrovi i kiše, bacaju čas na jednu, čas na drugu stranu.
Dok ja samo uplašeno posmatram, ništa ne preduzimam. Klatim se u
svom brodu, razgoračenih očiju, kao u neverici. Kao da je prvi put, kao
da se na moru to ne dešava.
A ja se plašila sante leda. Smešno! Onda, kako to priroda udesi, osvane,
grane staro Sunce, sa novim nadama. Srećna, zahvalna i bezbrižna, kao
dete u pesku, nastavljam igru. Slažem kockice svojih osećanja: seta, bes;
radost, jarost; suze, smeh; gordost, poniznost; lukavost, bezazlenost; i
tako u nedogled i uvek iznova kad se kula sruši. Naivno zaboravljam na
nevolje. I da se uvek vraćaju.
Maslačak
Pričam ti o svojoj ljubavi.
Ti ništa ne razumeš.
Ljutiš se, duriš, galamiš,
a, ja te, eto, volim,
tako smušeno, trapavo.
Niko te nije naučio, a ni sam
ne razumeš, da nije važan cvet, već seme.
Čak i da je maslačak.
Obmanuti
Umorna i usamljena,
letim na krilima večnog sna.
Daleko od stvarnosti,
od istine, od surovosti,
koja vlada, koja hara,
koja nas proždire,
267
a mi joj hrlimo u susret.
Nezadovoljni, ispijeni
i obmanuti.
U potrazi za vrednostima,
u pogrešnom smeru.
Sumanuti, beznadežni,
spremni na svake podvale.
Bez hrabrosti,
bez ideja,
bez humora,
bez ljubavi,
bez vere!
Čipka od pene mora
Želim da
pratim zvuk vetra,
sjaj zvezda,
put reke.
Da
izvezem čipku od pene mora,
darujem ogrlicu od perli nežnosti.
Želim da
dočekam zoru i sumrak
širom otvorenih očiju,
budem gluva i nema
za sve ostalo.
Da dani budu godine,
da godine postanu dani.
Želim da
vezem i čekam,
upletem kosu ispod marame,
čuvam mesto na svom jastuku.
Želim da
osetim pogled,
čujem dodir,
vidim reč.
268
U potrazi za snom
Znate li onaj osećaj
praznine,
koji može popuniti samo
zagrljaj?
Je l’ vam poznata ona
bezvoljnost,
koju može pokrenuti samo
ushićenje?
Jeste li osetili
glad,
koju zasiti jedino
duhovna hrana?
Jesu li vam poznata ona
pitanja,
kad odgovore tražite
u sebi,
a ništa ne nalazite,
osim pokušaja i traganja,
za Bićem,
za Osmehom,
za Verom i
Nadom.
269
Sivi život
Prošla je ponoć,
ja i dalje gubim.
Pobeđuju me svi.
Pitam se:
Šta treba za jednu pobedu?
Za jedan trenutak,
za dva treptaja,
pola uzdaha,
trećinu zanosa.
Prljava arena.
Kako to da ih nema na pijaci?
Koliko bi trajalo cenkanje za gram dobre volje?
Sve se dalo u bescenje.
Sagni se
Zagledaj se.
U tom mulju, moje su noge
tvoje.
Ne vidim nam vrhove prstiju.
Plašiš se da kreneš.
Ne znaš šta možeš da zgaziš.
Staru ljubav, bivšu radost, minulu sreću...
Čašu od vina.
Izračunaj sam,
ili pozovi racunovođe.
Možda će ti oni reći, da li srce ide pod stečaj,
ili ima nade
za privatizaciju...?
270
Koreni
I
Probaj da bežiš danas,
sutra ćeš se vratiti sam.
Sve što misliš da te je sputavalo,
to te je izgradilo
i sve što te zamaralo,
sada ti nedostaje.
II
Kako da se izboriš
sa onim što jesi,
sa onim što nosiš,
sa onim što si dobio, a nisi tražio?
Kako da prepoznaš
dobro i loše?
Kako da pobegneš
i dokle ćeš stići?
Kad se uvek vraćaju
svi ljudi tebi.
Radioaktivna osećanja
Čujem na vestima
da su osećanja postala radioaktivna,
izložena najgorim zračenjima.
Nastale su ogromne rupe u odnosima,
pogledima, dodirima.
Željni i razočarani,
napunili smo ih mržnjom, strahom
prema istini u našim očima.
Koje su nam nedostupne.
271
Jednom
Kad je vreme,
ko će mi reći,
kad prestajem da verujem?
Koje je vreme,
ko će mi reći,
kad sam prestala da volim?
Koje će vreme,
ko će mi reći,
doći kad prestanem da se nadam?
U koje će vreme,
ko će mi reći,
doći po mene?
Pitanja
Da li?
Jesmo li?
Hoćemo li?
Biti
Ići
Zajedno
Sami
Mi
Ja
Ti
Pitam se
Stazom
Daleko
Putem
Bespućem
272
U prolazu
Sa namerom
Zajedno
Sami
Ja
Ti
Vrti se
Bubanj pitanja
Bez odgovora sam
Istina
Gledam istinu
iz tuđih glava
i pitam se, što je kriva slika?
Krivim svoje oči,
a ne dam im da gledaju.
Dokle ću tragati za
svačijim nebitisanjem?
Zašto gazim tuđu kaldrmu,
kad imam svoju livadu?
Ni sama ne znam
zašto (a ni dokle),
okrećem ti glavu,
Svevišnji.
273
Ne laži me
Ne laži me.
Nikad, nećeš me utešiti.
Koje su to zastave? Kome lepršaju?
Ko će skupljati moje ostatke?
Kad tebe ne bude,
misliš da ću koračati
kad zastave nađem u blatu?
Ne pere se greh vodom.
Ne spavaju mirno oni koji od svoje dece ne naprave ljude.
Koje snove sanja dete kome otac kaze “Mrzim te”?
Koga vidi u ogledalu takav čovek?
Verovatno je slep.
Moram da te pitam baš danas sve to,
da odmorim teret na tvojim leđima.
A u taj boj u koji se spremaš
ne ideš sam.
Ne laži me, nećeš me utešiti.
Ružičaste magle
Možeš li da poveruješ?
Odakle dolaze te moje zablude?
I ko mi šalje ružičaste magle?
Ako je pitanje laž,
a odgovor istina,
da li da pitam, ili da ćutim?
Nebo je malo, a Zemlja velika,
za mržnju samo.
Ako su oni tamo,
da li smo mi ovde?
Ili smo samo odsjaj ogledala
dok zora dolazi?
274
tanjanakic.blogograd.org
Koraci iz tame
Tanja Nakić
Tanjanakic
275
Kada ti smrve zdrobljeno srce
Zatvorila sam vrata za tobom
Tišino
Spustila za tobom zastore
Tišino
Ostavila ključ da niko za tobom ne uđe
Tišino
Odakle ovaj miris tamjana?
Ćutimo ti i ja
Tišino
Ni mrak više ne čujemo
Tišino
Ni u zvezdu ne gledamo
Tišino
Odakle miris tamjana?
Pristajemo, gladne, na hranu dana
Tišino
Idu kroz nas
Tišino
Uzimaju šta požele, tišino
Odakle miris tamjana?
Išle smo ti i ja
Govorile
Isplakale
Slušale
Razumele
Rekli su nam da odemo, ti i ja
Otišle smo
Ćutke ugušile
Rekli su nam… a miris tamjana?
I tada kada pozvoni dan pozivajući
I tada kada smo živele
I tada kada smo znale…
Rekli su nam da odemo
Tražimo nađenog
276
Odemo…
Otišle smo
I miris tamjana
Kažem ti: „ Ćuti, tišino“
Kažeš mi: „ Ćuti, tišino“
Ćutaćemo u mirisu tamjana
Čeznućemo mirisom tamjana
Čekajući ruku
Čekajući sunce Lika
Čekajući spas!
Mirisom tamjana
Doći će, jer nema reči
Samo zvono objave i miris…
„ Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo; kao što su i neki od vaših
pesnika rekli:
Jer Njegov i rod jesmo“ (Dela 18.28)
Rođeni
Rođeni pogledaj, ptica je uzletela ka Suncu, životu… daje mu se.
Rođeni pogledaj, ruže i ljiljani pružaju latice da ih prošara, oboji lepotom.
Rođeni pogledaj, srna je na vrhu brega slobodom pohrlila svetlosti.
Rođeni pogledaj, izvor peva, Sunce se u njemu ogleda.
Rođeni pogledaj, vila je goru ukrasila da je svetlost okupa.
Rođeni pogledaj, kapi kiše umivaju zelena polja.
Rođeni pogledaj, pčelu i cvet u potpunom davanju.
Rođeni pogledaj, devojka kose rasplela dragog dozivajući.
Rođeni pogledaj, pastir pevajući stado okuplja.
Rođeni pogledaj, zvezda zasijala u plavetnilu.
Rođeni pogledaj, karavani sa Istoka kreću.
Rođeni pogledaj, Radost se rađa!
277
Ne dam ti ime
Oh, vetre
Što mrsiš kosu i misli
Podižeš talog
Kovitlaš
Piruješ
Ti, vetre
Što mir pitaš
„Jesi li?“
Ti,
Što plamen gasiš razgorevajući
Tišinu burom praviš
Krugove u virove
Dna na vrhove
Odgovaraš pitanjem…
Još promaje prodiru
Huk čuje se
Tebi govorim:
Duvaj, nosi, kidaj
Izbaci, odnesi
Podiži, ruši
Iscepaj
Zamrsi, razmrsi
Pokidaj…
Ovu najtanju, najmanju
Travku kojoj se priljubio
Svaki korenčić kojim se ukorenio
Svaku reč kojom govori
Svaku misao koju bi sobom obojio
Svaki drhtaj koji bi sobom umirio
Odnesi nekud
Da se rasprsne
Obriše
Nestane
Maleni, zgrčeni, ostrašćeni ja
Da se konačno kao čovek uspravim
278
Somebody I used to know
Stvaranje čovekovo za temelj ima zemlju.
Život piše zemljom da bi u zemlji skončao, palo i sa trudom, znojem,
ali izvesno u zemlju, zemlji.
Božje stvaranje je iz zemlje, ka Suncu, ka nebu. Ni u smrti nas ne
ostavlja. Iz naših kostiju ka nebu uzdiže, ka nebu ispravlja.
Tek u smrti progledavamo, ostajući bez očinjeg vida. Varljivim vidom
očiju smrt daje svoj lik, sablasni, crni, ugljenisani kostur, koji životom
zovemo. Ne traži kostur opelo. Traži da umre.
Smrt je ružna.
Smrt očiju rađa vid.
Kao i rođenom detetu vid budi strah. Svetlost je šok. Vazduh šiba,
govor je nesnosna buka i jedini spas je topao zagrljaj roditelja. Sigurnost
ruku zaštitnika. Toplota.
Rođen je život. Radujte se!
Znam već šta ćete pomisliti, znam koji nemir bude ove slike, znam da
ovaj vid imate samo za one koji dolaze, za one sutra, znam, jer sam tim
vidom i sama gledala i nevidela.
Zlo ima mnogo lica, zlo seme caruje u nama za opravdavanje gledanja.
Nije ono van, niti mimo, već u. Čuči u tami i strpljivo čeka čas. Čuči, ne
dajući znake postojanja ni u najtamnijoj tami. Samo čuči i čeka. Zna zlo
seme da će mu doći vreme, da će proklijati, obuzeti, preobući, a da to
niko sem njega i njegovog glasnika neće ni znati ni videti. Čuči i zna.
Ti ne znaš!
Uzeće, jer mu pripada.
Hraniće se, jer je bezdan nemoguće nahraniti.
Davaćeš, misleći da službu činiš.
Davaćeš i šta nemaš, ne bi li mu oblik dao, smisao.
Davaćeš, misleći da zidaš, a ukopavaćeš.
Davaćeš ne znajući…
Zlo kraja nema, nikad mu dosta. Nema ni oblik, ni ime ni lik, ali tu
je. Oblači se po potrebi, tuguje po potrebi, govori po potrebi, misli po
potrebi… Liči po potrebi. Ima sve tačke, sem jedne.
Nema srce.
Možeš mu dati svoje oči, noge, ruke, ali ne možeš svoje srce.
279
U srcu, od očiju skriven, utisnut je jedan lik, Prvolik, tvoj, samo tvoj
i ne možeš ga dati, ne zato što ne želiš - tvoj je, rođen si sa njim, sa njim
jesi i Tvoj je, samo Tvoj, makar ga i nećeš.
Kada ti sve uzme taj ugljenisani kostur i kada konačno nemaš više
ni vid, ni ruke, ni noge, iz duplji kao iz kamena potekne reka, zaplače
ljubav, ispereš lik, Prvolik.
Pogledaj se.
Raduj se!
Sve je varljivo
Sve je merljivo.
Ne veruj sebi, ljudima, veruj Bogu i… Zaključaj vrata.
Ja sam put, istina i život
Sve počinje rađanjem, tačka A.
Sve što želimo, mislimo, činimo, obeležavajući granice svog malenog
postojanja, može, ali samo može dovesti i do krajnje granice – opet u
tačku A, kao zaokruženje, ne čega, već koga.
Krug postojanja, savršenstva.
Da je cilj samo tačka B, da li bi ta ravna linija, koju bi odredili
početnom tačkom A i krajnjom B, imala smisla? Na beskonačnoj ravnoj
liniji odredili bi duž AB, duž na ravnoj liniji beskonačnosti, ravnoj liniji
koja na mernom instrumentu ima samo jedno značenje, jednu potvrdu
– smrt.
U malom, svakodnevnom, imam opit izbora prevoznog sredstva.
Veliki grad svakodnevno znači veliku kilometražu. Izlazak iz toplog
doma znači put ka mogućnosti zarade hleba nasušnog. Sve znanje,
razmišljanja, zaključivanja, ne plaćaju račune, ne podmiruju ove „pale“
potrebe, ako nisu „upregnute“… dakle – put.
Imam tri ponuđene opcije (uvek je više opcija samim tim i veći
uzorak) opitovanja sopstvenih izbora, zato biram banalni primer u kom
vidim „ograničenost“ slobodne volje.
Prva opcija: GSP.
Od tačke A do tačke B potrebno je da u idealnim uslovima promenim
bar dve, a u realnim četiri autobuske linije. Sa novim sistemom, o kome
više ne bih, potrebno mi je oko 45 minuta da stignem. Prelazim jedan
280
most, uvek je gužva, nema mesta za sedenje… O nus pojavama, tipa
mirisa, nedostatka kiseonika i još neotkrivenih talenata, kojima je
autobus savršen „stage“ - radije ne bih.
Druga opcija: automobil.
Od tačke A do tačke B oko 30 minuta. Tačno je, nema čekanja na
stanicama, ali nema ni prvenstva „žute trake“, nema raznih miomirisa,
ali obavezan je bar po jedan vozač iz Pančeva, ili taxista koji ni za živu
glavu ne bi propustio „mušteriju“, ili baba koja je rešila da odigra ruski
rulet sa crvenim čovečuljkom na pešačkom prelazu. O ceni goriva,
amortizaciji… – rađe ne bih.
Lažna slika slobode i brzine lako pada u vodu samo jednim letimičnim
pogledom u novčanik.
Skupa sloboda. Skupa brzina u svakom smislu.
Treća opcija: Bg voz.
Od tačke A do tačke B tridesetak minuta (uključujući šetnju od
stanice do kancelarije). U vozu mir. Putnici studenti, prodavci sa
„buvljaka“, mi što radimo do ne zna se i svi zajedno krademo tišinu
jutra nad Belim gradom. Određena satnica uslovljava brzinu kretanja,
prostora sasvim dovoljno da sedneš, protegneš se, ustaneš… Kako god –
tvoja volja. Nema mreže, što znači da su i telefoni konačno nemi; tunel,
most, tišina kupea, svetlost neba. Gledam sa mosta Beogradski sajam i
shvatam da je sa te visine sve tako maleno, svaka tvorevina sa visine je
kao igračka; koliko smo mali i slabi u odnosu na silu!? Sve što ljudska
ruka stvori, pada u susretu sa silom, samo nas sila voli, dopušta da se
gradimo verujući da smo jaki, a samo jednim pokretom možemo biti
obrisani… Pušta sila, mudar roditelj pušta da pomeramo granice, ne
shvatajući koliko smo ih blizu zacrtali, zato pušta i izdaleka jasno vidi.
Opet tunel, mrak i tek u tišini mraka shvataš kako nisi sam, saputnici u
prostoru kroz vreme.
Čitav život, smisao putovanja, uživanja u putu, postaje mi jasan kao
dan u tih 15 minuta; nisam sama, imam s kim i kome. Na mostu, kroz
tunel do tačke B, u određeno vreme koje uslovljava brzinu kretanja, u
tišini, tihom razgovoru, u najintimnijem momentu susreta sa sobom, tu,
u Bg vozu – izabrala sam sredstvo.
Odbijam brzinu, ne mogu više sa onima koji bi pošto-poto, ne.
Voz je moja brzina. Kraj tačka B.
281
Zemlja
Put na koji smo krenuli sutra i danas.
Put ka onima koji žele danas,
žive danas
svaki sekund halapljivo grleći,
svaki sekund otetog, vraćenog, svog danas.
Duboka je jama iz koje su ispuzali,
duboka toliko da oči tek upoznaju svetlo,
koža oseća vazduh…
Duboka u kojoj sahranjuju juče.
Juče, bez čijeg opela danas ne mogu sačuvati
… da sam samo znala tada da imam kome, možda…
… ostala sam bez majke, gutala bol dok me bol nije progutala
… dosada, bilo je tako dosadno, bez smisla
… nisam htela da ga ostavim ni zbog sina
… žena voli srcem, heroin voli srcem
… prva ljubav zaborava nema, a zaborav je spas
… imala sam sve, dala sam sve, prodala sebe za samo jedan fleš
… bilo mi je 13
… počela sam sa 14
… imam sina
… majka sam dvoje dece
… dušu Bogu, Bog je neće
… preživela sam zbog oca, ne zbog sebe, da on ne bi sebe krivio
… koliko sam puta poželela, uradila se da se ne bih probudila, budila
sam se
… da mi je majka rekla – drogiraj se, ne bih, ali govorila mi je nemoj jesam
… da sam samo znala da imam kome…
Sutra će tek govoriti
*Posvećeno herojima ženske kuće Zemlje živih
Herojima čije NE jeste NE laži, ništavilu, zabludi da postoje samo kada
imaju za još samo jedan put
Herojima koje su izabrale SEBE.
„Čuvaj se voljene žene koja ti je bila dala svoju dušu, pa je povratila
nazad… Iz borbe je izašla duplo jača – i od sebe i od tebe.”
282
Znam sile
Znam sile, gospodarstva
Moćnici, sudije…
Znam.
Nemojte svoju veličinu
Do te mere isticati.
Nemojte svoju snagu
Mojom slabošću hraniti
Nemojte.
Zastaćete u jednom trenu
Udahnućete tog časa
Pomislićete, posumnjaćete
U sve svoje što ste
Mnome nahranili.
Posumnjaćete.
Rekoh vam, znam
Ne zameram, sila Boga ne moli.
Sila hoće – Sila uzme.
Neka.
Neću vas lagati, plašim vas se.
Uzimate – ne pitate.
Uzimate podrazumevajući.
Hrabrost poznajete uzimanjem.
Silom vrata doma lomite
Ne pitajući – ulazite.
Mali čovek gradi svoj maleni svet.
Mali čovek čuva ostrvo svoje,
Maleno…
Čuva, ali avaj!
Ko mnogo dobije, mnogo će se od njega tražiti
Da li ćete se uzimanjem opravdavati?!
„Ne može samo da se uđe
Da se ruši tuđe, lepo sam im rekao…“
Mali želi da raste
Propne se na prste
283
Pruži ruke
Zažmuri
Poleti
Želi…
Videvši želju, silni
Silnu želju da poraste
Rešiše da uzmu
Želju, nadu da se raste.
Kada ti uzmu želju, nadu
Strah zacari.
Razruše ti vrata doma
Razruše svetinju
Ubiju svetog.
Uzmu tvoje
Telo tvog tela
Krv tvoje krvi
Uzmu.
Ne valja se protiv bodila praćati
Pusti
Prepusti se vrtlogu…
Mrzite na greh ne grešnika – hajde mali hrabri
Ne veruj ljudima – veruj Bogu.
284
stepskivuk.blogograd.org
Šapatom niz leđa Dunava
Dalibor Maksimović
StepskiVuk
285
Šapatom niz leđa Dunava
Šapnuo sam
niz Dunav
sasvim tiho, najtiše,
da je volim
na svetu najviše,
baš pre neku noć
šapnuo sam najtiše...
I niko to ne zna,
šta sam šaputao
tu noć,
samo Dunav,
moj stari drugar,
i rumeni Mesec,
što se uvek zastidi
od tolike ljubavi
koju vidi...
Ne bih to odao,
čak ni u najdubljem snu,
nikome,
ali ne mogu prevariti NJU...
Dunav joj sve šapne,
u svakom talasu što obale ljubi.
Šapnuo sam
niz Dunav
sasvim tiho, najtiše,
da je volim
na svetu najviše,
baš pre neku noć,
šapnuo sam najtiše...
Ali, moji me drugovi odaše.
286
Smisao i uteha
E, dečače moj mili.
Čitavog sam života
čekao jednog tebe,
da budeš ona lepa reč,
što svemu ume da podari smisao.
I pričaću ti,
na ono veliko Jednom,
kako si mali bio i lep
i kako sam zbog tebe disao.
Pričao sam ti i danas
sasvim tiho
tamo,
ispod plavog neba,
ispod sjajnog Sunca,
na obali Dunava,
pričao sam ti
sasvim tiho...
A ti si se smešio.
I osmehom svojim malim
već si me tešio...
287
Tražio i našao... savršenu ljubav!
Ne zanime mene to
što bi neki na Mesec da se popnu,
k’o da tamo nešto važno ima.
Ni što sam
nekad
u svaku žutu jesen,
u taj isti Mesec
gledao zanesen...
Ne zanimaju me više
ni sve one zvezde,
što sam ih sa neba
drugima skidao,
kao trešnje sa drveta,
jednu po jednu kidao...
Ni svi oni osmesi,
sećanja...
Svi moji odlasci
i tiha vraćanja...
Ništa.
Kad je Mesec
tvoja pospana glavica,
a dva oka
k’o sve zvezde
i taj osmeh što me zarobio,
zbir svih osmeha
što sam u životu dobio...
Ništa nije kao ti...
Ništa!
Ni sva blaga što su svetom krili...
Ništa
kao ti,
Ognjene moj mili.
288
Vodiću te
Vodiću te, hoću,
na salaš negde
tamo na severu...
Napraviću leto noću
i sve one zvuke iz trave,
i večeru jednu,
i tamburaše prave,
i mnogo dobrog vina
belog, kakvog voliš
i nećeš moći,
zasigurno
nećeš moći da mi odoliš...
Pa kad nam se oči
onako zacakle,
kad nas pesme budu dotakle,
odvešću te gore,
u one tihe sobe,
da ti šapućem
stare pesme ljubavne,
da te osvajam
kao zemlju svetu,
do poslednje kapi krvi
i da budem poslednji i prvi
koji te drži otetu
u naručju svom.
Vodiću te,
hoću,
nisu ovo obećanja nespretna,
samo ti prva obećaj
da ćeš uvek biti,
uvek, ovako divno sretna...
289
Ne umem drugačije...
Divno sam leteo,
najdivnije,
od srca do srca,
kao od cveta do cveta,
po dušama i snovima,
po zvezdama i nebima...
I još uvek
zanesen i svetao
letim,
najdivnije letim,
jer ne umem
drugačije,
ne umem zemljom da hodam.
I ne znam što vas to čudi,
zašto nekome let
možda liči na pad...
U mojoj je duši ceo svet
i ja ću večito biti mlad...
Baš!
290
Već je juni...
Noć se tiho
za sebe buni,
već je juni...
Oblačić se vedro
nasmejao Luni,
već je juni...
U dlan, kao čarobnjak,
lagano duni,
i već je juni...
I u meni
sve se snagom strasti buni,
već je juni...
Junske se čarobne noći
mirisom probudile,
a svaki san u meni spava,
noćne se vile uzbudile,
poludela je vrela glava...
Ako je svaki mesec, mesec ljubavi...
Neka Juni bude mesec strasti.
I noćas je važno poljubac ukrasti...
291
Napiši mi bajku...
Napiši mi bajku, rekla je…
Kao da je to lako.
Čak ni meni nije lako napisati bajku, iako sam Mali Princ.
Iako sam se sačuvao bolesti Odrastanja.
Iako poznajem Tajne,
silna čudesa,
iako poznajem magiju i čarobne reči.
Napiši mi bajku…
Kao da život već nije bajka, sa svojim usponima i padovima, preokretima,
igrama Sudbine…
Ona je princeza
Ljupka, slatka…
Nosića koji ume lako da se uvredi,
očiju koje pitaju,
a kako samo ume da bude razmažena!
I kako joj samo to lepo stoji…
I kako ume da preti: Zaljubićeš se u mene, videćeš…
I kako je samo sigurna u to.
Ali, naravno,
ona je princeza, a princeze su uvek sigurne u to,
čim se rode.
Odmah znaju da će biti voljene
i da će imati svoga Princa,
koji zna da ispunjava želje.
292
Sreća je... sreća!
Kap rose na latici ruže,
slušaj kako trava diše!
Sreća je kada se nežne ruke pruže
i nekom tužnom pesma piše...
Zamišljen pogled,
susret očima,
korak po korak po opalom lišću,
nekoliko pahulja
na dlanu kada se tope
i sve ono što stane između
veselog “Dobro jutro”
i tihog “Laku noć”.
Pa,
venac od vrbe
i minđuše od napuklih trešanja,
i miris pokošene trave,
ukus prvih jagoda...
I onda kada plešeš prvi put
u zagrljaju i tišini,
koju stvaraju zaljubljena srca
i prvi stisak prstića jednog novog života.
Nabacaj na to,
bez reda i naročitog smisla,
nekoliko junskih noći,
miris lipa,
slatko iščekivanje prvog susreta
i duge i tužne rastanke...
Sve zime,
sve jeseni,
sva leta
i proleća... Ta divna proleća.
Sreća ima mnogo lica...
Sreća je u malom,
onom dovoljnom.
293
I sada,
sve to zaboravi,
zaboravi sve svoje,
sreća je sreća...
Tek kad se deli na dvoje!
294
tvojneko.blogograd.org
Kap mesečine
Zoran Antonić
Tvojneko
295
Letnja bajka
Jedne vedre i tople letnje noći veliki Meda je šetao kroz šumu. Nije
mogao da zaspi, pa je tražio nešto slatko.
Iza jednog grma izlete Svitac i prolete mu pored njuške, pa nekoliko
puta prolete oko Medine glave i on shvati da ga poziva da pođe za njim.
Nije znao kuda ga vodi, ali je nekako znao da treba da ga sledi.
A svitac je leteo sve dublje u šumu. Svetlosti je bilo sve manje, drveća
sve više, i ono je postajalo sve više, krošnje sve gušće, a staza se jedva
nazirala. Da nije bilo Svica, ne bi je ni video. Već se sa mukom, Meda
provlačio između širokih stabala, jedva je zaobilazio grmlje i šiblje oko
staze. Došli su u onaj deo šume koji su stariji nazivali Tamna šuma i za
koji su mu, dok je bio mali, pričali da ne sme da ide tamo, jer tamo živi
Mrak, koji je zao. Ali sve je te priče Meda zaboravio, sve brže jureći za
Svicem.
Odjednom je drveća bivalo sve manje, pojavljivala se neka čudna
svetlost i neki divni umilni zvuci dopirali su do njih. Svitac polete još
brže i Meda potrča za njim koliko god je mogao. Na proplanku usred
šume ugleda divan prizor. Stajao je kao ukopan, posmatrajući malo
jezero, u kome se ogledalo noćno nebo. Treperave zvezde rasipale su
svoj sjaj po mirnoj površini vode. Ali, jedva je Meda i primetio svu tu
lepotu. Njegov pogled privukla je jedna divna Vila, koja je igrala na
obali jezera. Njena duga kosa rasula se duž leđa, a njena vilnska haljina
sijala je čudnim sjajem. Nije ni primetila da više nije sama. A Meda, koji
je ceo svoj život proveo u toj šumi, nije ni slutio da nešto tako divno
postoji, blizu njega.
Posmtarao je Vilu zadivljeno i u tišini. Okrećući se u svom zanosnom
plesu, Vila primeti Medu i zastade. Iznenađeno ga pogleda i njihovi
zbunjeni pogledi se sretoše. Tišina je trajala nekoliko trenutaka. Kroz
Medinu glavu projuriše čudne misli, oseti nešto što nikada do tad nije
osetio. Nije to bio strah, nije to bilo ništa njemu znano, ali je bilo nekako
čudno lepo.
Prva progovori Vila: „Zdravo! Ko si ti? Otkud ti ovde? Ovde niko
nikad ne dolazi… Ovo je moje mesto za igru. Zato ga i zovu Vilino
jezero.“
Meda je i dalje zbunjeno ćutao, nije mogao da progovori, sakupljao je
296
hrabrost u sebi. Neka čudna toplota prostrujala je njegovim telom kad je
čuo njen meki i tihi glas. Vila mu priđe bliže i pogleda ga.
Meda jedva čujno progovori: „Ja sam Meda. Pratio sam Svica, zalutao
u šumi i… Tako sam stigao ovamo. Izvini, nisam mislio da ti smetam.
Predivno igraš!“, ushićeno reče Meda.
„Ja sam Vila. Znaš, mi živimo u ovom delu šume. I igramo… I
plešemo…“
„Čuo sam za Vile“, reče Meda, „ali sam mislio da ne postoje, da su
bića iz bajki. I nisam ni mogao zamisliti koliko ste lepe.“
Onda opet nastade nekoliko trenutaka tišine. Meda nastavi: „Dok su
pričali bajke, Vile su opisivali kao plavokose, a ti…“ I onda se njegov
pogled izgubi u njenim bademastim očima. Zadivljeno je gledao njenu
dugu crnu kosu, koja se poput slapova spuštala niz njena gola leđa. Sjajne
minđuše, duge kao njen vrat, dodirivale su joj naga ramena, a duga
lagana haljina bila je prekrivena zvezdanom prašinom. Svojim bosim
stopalima nije dodirivala tlo, lepršala je prozirnim krilima i smeškala se.
„Želiš li da plešeš sa mnom?“, upitala je zbunjenog Medu.
„Ali, ja ne umem da plešem! Ja sam veliki, i trom, i…“
Vila ga prekide: „Ja mogu da te naučim“, reče mu sa osmehom.
„Ali, nikada ranije nisam plesao. Mi, medvedi, to ne radimo.“
„Nisi do sada“, reče Vila, „ali, za sve postoji prvi put.“
Doleprša lakim krilima i priđe mu vrlo blizu. Poče da se okreće oko
sebe i Meda oseti da na njega pada čarobni vilinski prah. Ispuni mu oči
čudnim sjajem, donese osmeh na njegovo lice, ispuni dušu toplinom…
Vila spusti svoju malenu ruku u njegovu šapu, a on je jedva malo pritvori,
plašeći da je ne povredi. Cela Vila je mogla stati u njegovu šapu, toliko je
bila mala, ali je bila predivna!! Najlepše biće koje je Meda video!
Prišla mu je sasvim blizu i Meda se uplaši da bi mogla čuti kako mu
srce ludački lupa.
Posle prvih, nespretnih, sporih i laganih koraka, Vila povede Medu
u plesu. Odjednom, noćni vetar zašušti kroz talase, podiže se u guste
krošnje drveća i započe stvaranje čudne muzike. Odnekud iz daljine
začuše se i čudni zvuci ptičjeg poja. Detlić zalupa kljunom po stablu.
I zrikavci započeše svoju čudnu muziku. A svici se rasporediše u krug
oko ovih čudnih plesača, praveći im podijum. Svi ti šumski zvuci
postaše harmonična melodija. Meda i Vila sve brže i lakše plesaše njihov
297
prvi ples. A zvezdano nebo zatreperi, kao da su se zvezde palile i gasile.
Mesec se ogledao u jezeru.
Nisu ni znali koliko su dugo plesali, ali noć se već bližila kraju.
„Moram da idem“, reče Vila. „Moram se umiti rosom pre svitanja.
Vreme mi je za spavanje.“
„Zar moraš?“, razočarano upita Meda.
Vila ga još jednom pogleda pravo u oči, dolete do njega i spusti
nežni poljubac na njegovu vlažnu njušku. Ostade zatečen. Šareni leptir
zaleprša oko njegove glave i polete za Vilom.
Dok je Vila nestajala između stabala, Meda je dugo i nemo gledao za
njom. Nevoljno krenu natrag kroz šumu. Osećao je neki divni umor i
leže ispod jednog drveta da se odmori. Tu ga zateče i jutro.
Probudi ga zujanje pčele oko njegove glave, a on samo mahnu šapom
da je otera. Dremljivim očima pogleda oko sebe i vide da je ispred svoje
pećine.
„Da li sam ja to samo sanjao?“, upita se Meda, zbunjeno gledajući
oko sebe.
Dozvoli
Dozvoli da budem zvezda
na tvom tamnom noćnom nebu,
jedna slamka tvoga gnezda,
jedna mrva u tvom hlebu.
Reč bar jedna u toj priči,
koju zoveš ti životom,
jedan detalj bar na slici
ulepšanoj svom lepotom.
A možda i više nešto,
budeš li mi dala prići…
Pronađi za mene mesto
u životnoj svojoj priči.
298
Portret života
Boju starog zlata Mesečevog sjaja
pomešaj sa malo zvezdane prašine,
dodaj šarenilu duge koja spaja
prostu, rodnu zemlju i nebeske visine.
I paperjem oblaka slikaj mesto kista nek’ je slika vedra, k’o topli dan letnji prolaznost prikaži bojom suvog lista,
opalog, što šušti u večernjoj šetnji…
Ljubav mi dočaraj rumenilom zora
i zaglaslim zvezdama, njinim treperenjem.
Uzburkanost uzmi iz nemirnog mora
i vetra što talase razbija o stenje.
A kosu joj boji zlatno-žutom klasa
i zracima Sunca dugog toplog leta,
sa primesom meda… Kad vetar talasa
taj predivni miris rosnog poljskog cveta.
Naslikaj joj usne bojom trešnje zrele
i azurno-plavo more u očima…
Dozvoli da budem deo slike cele,
bar k’o pramen magle u zimskim noćima.
A još dve sitnice – i slika je kompletna:
i radost života u mirisu hleba,
šarenilo boja iz kraljevstva cvetna,
i pevanje ptica ispod svoda neba…
299
Leptirica
Molim te, mila leptirice,
sleti u moj otvoren dlan.
Osmeh donesi mi na lice,
donesi sreću u moj dan…
Moj dlan je tebi ispružen
i duša mi je otvorena…
Znam da nisam cvet ruže
za kog si od Boga stvorena.
Mogu ti biti prijatelj,
ako ti tako poželiš.
Budi srećna, samo se smej,
ti imaš šta da podeliš.
Nudim ti topli zagrljaj,
da se skloniš od sveg’ i svih…
Leptirica si mila mi, znaj,
ja nisam jedan od ljudi zlih,
koji te žele zarobiti,
u zlatni kavez zatvoriti,
koji ne možeš probiti,
niti ga možeš otvoriti.
Na dlan mi slobodno doleti
kad poželiš baš nekog tvog.
I ti ćeš opet voleti,
jer dobre ljude čuva Bog!
Možda sam Vini Pu, Meda tek…
Ipak sam čovek običan.
Možda tvoj prijatelj za sav vek,
po mnogome tebi baš sličan.
300
Želim ti sreću kroz život tvoj,
da voliš i da se nasmeješ…
Nudim ti sada topli dlan svoj,
barem da dušu ugreješ.
Jedna stara pesma
Volela si kej i Dunav, tople letnje noći,
volela si duge šetnje, centar i Tvrđavu,
voleo sam tvoje divne, svetlosmeđe oči,
voleo sam i tvoj osmeh, dugu kosu plavu…
Volela si toplu jesen i lišće šareno,
dok šušti nam pod nogama u večernjoj šetnji,
voleo sam da posmatram tvoje lice sneno,
dok ujutro ti se budiš i tvoj pogled setni.
Volela si pahuljice i da praviš Sneška,
i da sediš kraj kamina hladnih zimskih noći…
Voleo sam, prosto, TEBE – zbog prelepog smeška,
voleo te, još te volim…Tu nema pomoći!!!
Volela si mnogo toga, možda čak i mene,
ali nikad nisi rekla te čudesne reči…
Voleo sam posle tebe mnoge druge žene,
ali, ipak, ti si bila prvi san o sreći!
301
Jesenja pesma
Zbog tebe sam tada voleo kiše,
one sumorne, hladne, pozno-jesenje,
i kad ulica uveče zamiriše
na dim i pečeno kestenje.
Zbog tebe zavoleh kad lišće šušti,
dok šetamo parkom na kraju dana,
ili kad teška kiša zapljušti,
nas dvoje zagrljeni ispod kišobrana.
Zbog tebe voleh i hladne noći,
kad te je grejao topli zagrljaj.
Ne znam da li ćeš opet doći
u poznu jesen, u moj kraj…
Mojoj zvezdi
I u tami mog života sija jedna zvezda sjajna,
za mnoge je nedostižna, za druge ja samo tajna,
a za mene - moja ZVEZDA, koja sija divnim sjajem,
kraj nje želim da noćivam, da se budim, živim, trajem…
Kad pogledam noćno nebo, preplavljeno mnoštvom zvezda,
znam da ipak među njima jedna samo meni sija…
Oblacima sakrivena, iza praznog starog gnezda,
u najvišoj gustoj krošnji… Zbog nje tada sijam i ja!
Možda sve te zvezde jesu samo jedna mapa čudna,
koje mene jednoj vode, u središtu tog oblika…
Zbog nje tragam, tražim dalje… Nije više uzaludna
sva potraga za tom zvezdom: najsjajnijom, tvoga lika!
302
Uspavanka za Mazu
Noćas će zvezde slabije sjati
i Meseca noćas bleđi je sjaj,
da moja Maza može zaspati…
Spavaj mi, Mazo, mirno spavaj!
Eto, i vetar noćas će stati
i kiše neće padati, znaj,
da moja Maza može zaspati…
Spavaj mi, Mazo, mirno spavaj!
Videćes noćas, kad sklopiš oči,
kako te nežno držim za ruku
i čućeš u ovoj tihoj noći
kako ti šapućem na jastuku:
Evo ti moja ruka i srce,
i duša u kojoj si zaspala…
Ti si moj Mesec, i moje Sunce,
i sve si moje, Mazo mala…
Noćas ću biti deo tvog sna
i deo tvoje tople postelje,
i biću deo tvog uzglavlja
i deo tvoje tajne želje…
I biću jastuk na kome sniš
i oblak kojim si se pokrila.
Dok noćas srećna s osmehom spiš,
slatko mi sanjaj, Mazo mila…
303
Oblačak
Skoro je jedan divni oblačak
prošetao nad ovom ravnicom…
Kako je divan, paperjast, lak!
I zastade nad jednom ulicom,
zape za srebrni srp Meseca –
sevnuše iskre… i zvezde planu…
Ali ga Mesec ne preseca.
Zajedno plove ka novom danu…
Rastanak
Opet rastanak –
niz njeno lice kliznu
kap mesečine.
304
malaino.blogograd.org
Iznad mašte moje,
stvarnost moja bdi
Vesna Ćirić
Malaino
305
Dajem ti...
Dajem ti srce i toplinu što ga ima
Dajem ti osmeh i sreću pogleda
Dajem ti sva svoja sutra u jutrima
Dajem ti leptira nemire bez reda
Dajem ti dušu da se u njoj nađeš
Dajem ti stvarnost u radosti
Dajem ti snove kad u noć zađeš
Dajem ti ljubav svu što u meni zri
Dajem ti krvcu koja me živi
Dajem ti spokojstvo u nutrini moga tela
Dajem ti nežnost moju, dečače sanjivi
Dajem ti sebe na dlanu anđela...
Boje rime...
Usnama kretoh u nebesku plavu
Da opišem pramen što ti po čelu pade
Pružih ruku da ocrtam glavu
Al’ na pola puta drhtavo zastade
Na prstima tragovi crvenih dana
Što s kišom natopiše srce moje
Utkaše delove oljuštenih strana
Popucale snove u paletu boje
Na obrazu duga razli svaki osećaj
Poleteše leptiri i svici u noć
Korakom nesigurnim zovem smiraj
S čekanjem da plavetnilo ponovo će doć’
306
Čekanjem prosuh zvezdano zlatnu
U svaki sekund uroni bela
I dalje šaram nas na platnu
Od boja reči i naših tela.
Čuvar...
Odjednom shvatiš
Raspline se veo što ti oku skriva
Da si u svetu koji voliš
Da je put kojim hodaš beskonačna kriva
Da su ljudi kao i ti
Duše što dušu svoju traže
I u srcu sanjari veliki
Da u tom svetu posebni zakoni važe
Da se vreme obavija oko prošlosti
U danima, godinama i eonima
A čudovita mašta hrli ka budućnosti
Ispunjena željama, nadanjima i snovima
I dok tako koračaš
Nepoznatim stazama svoga uma
Ljubav je jedina koju osećaš
Ona jedina te od samog tebe čuva
Sanjajmo...
Ne plaši se da sanjaš
Život je daleki mlečni put postojanja
Samo na sebe, sebe oslanjaš
U večnosti trajanja
307
Sakupi sve uzdahe i kreni
Popločanim maštama pronađi ključ
Zaljubljenost duše zameni
Razumnim konstantama luč
Snovi su posledica želja
Od velikog postajemo mali
Sakuplja se krug prijatelja
Na dlanu jednom svi su stali
Znam, doći će jutra
S plaštom duga, snima anđela
Tako je daleko to sutra
Kada tebe sam srela...
Želje i snovi...
Štrecne me tu tek ispod rebra kao da slutim
Koliko želja noćas putuje
Raspolućene, krhke, treperave, a ja ćutim
Zabranjeno je da misao luduje
Možda su snovi zamrljano klupko od previše priča
Pa sve što poželim, neko drugi vidi i oseća
U meni cvatu letovi orla, miris tek opalog lišća
Reke što s nebom sakupljaju proleća
I ždralovi što prekrivaju Sunce ružičastim perom
Zlataste ribe u zaboravu što se mreste
Poneki oblak što zaluta mojim putem s verom
I maleno pitanje za sanjare: Gde ste?
Možda taj drhtaj što se srcu k’o zasek javi
Probudi misli iz zvezdanog stroja
Ruku na ruku u toplinu postavi
Nem u snazi, s adresom bez broja...
308
Dođi...
Dođi, rekoše moje ruke pružene tebi
pogled zanesen i blag
dođi, oprosti meni i sebi
što sam neko posebno drag
Možda će onda želja da se smiri
i postane deo od skrovitog sna
i u svet da se kaže, to su samo leptiri
što dele čuda od dna
Čarolija tek tada se prospe
k’o kapi slasti uzavrele kože
i u srce čežnja do izvora dospe
i pitanje - zar je sve moguće, zar se sve može?
Traži se...
Traži se
Izgubljen osmeh ružinih latica
Ustreptalo srce jednog pajaca
Drhtavi prsti noćnih lutalica
San oblaka u večnost što baca
Traži se
Sakrivene šiške jednog pogleda
Duša moja otrgnuta
Da kroz prizmu nemuštog dvogleda
Ušije ruku na bok moga struka
Traži se
Kamen što ume da peva
Čuvar sna bez krila
Jedan čovek što ume da sneva
Onaj komad duše što je nekad moja bila
309
Traži se
Ma ja to samo s noćnom se morom borim
Što mi skriva ta oka dva
I jedra s kojima plovim
U ovoj noći nemira (bez sna)...
Ćutiš...
Ćutiš mi, reči neke nebitne teku
U usni zub krv gladi
Srce umiruje nabujalu reku
Od zrna čežnje i boli put svoj gradi.
Upijam te kao dašak proleća
Glad svoju tolim tvojim uzdasima
Dani se propinju kao stoleća
Noći nemirnim snima.
Gorak ukus u grudima
Isprekidanim naletima daha
Vreme mi te uzima
Ljubav ispunjena senkama straha.
Ćutim, ne vidiš očima te dozivam
Pletem ljuljašku od duginih repova
U mesečinu te prošivam
Zvezdanih jata punih džepova.
Ljubim slike iz nedara
Dušu zaustavljam dok molim
Boga i sve anđele iza skalara
Da ti šapnu koliko te volim.
Koliko je daleko dodir tvoj
Tišinom prelomljena dva univerzuma
Slažem broj po broj
Stiskam uzdahe, gutam more suza.
Čuješ li krike labudova sa snežnih sprudova
Što dozivlju dva imena
Ispisaše krilima nevidljiva slova
310
do mog i tvog kolena.
Ne postoji zaborav za ljubav pravu
Danak svoj u krvi uzima
Otključava svaku razuma bravu
I slaže u nemirnim snima.
Plavetnilo…
Svemir je mali u mome nebu
Tek zračak od zvezda i planeta
I samo trag u pogledu
Pun oblaka, plavetnila i vetra.
Ono je plavo, o, najplavije
Paperjasto od snova i želje
Oko mene se k’o nežna ruka savije
Od svih pahulja belije i još belje
U njemu prošiveni Sunce i Mesec se svlače
S vetrovima između dve vatre biju
U njemu moje suze bol znače
Tu svi moji snovi zriju.
Poželim..
Poželim da jednom smirim svoja jedra,
krenem lagano put sreće,
da punim srcem ispunim nedra,
za prijateljstvo i nešto veće...
I dok tako hodim put Sunčevog smeška
Ruku da pružim svakoj iskrenoj duši
Da se nikad ne zapitam da l’ je to greška
Da l’ će neko moj svet da sruši…
311
Snove da ne sanjam samo
Već s njima da se u jutra budim
Jer život je sada i treba sebe da damo
Za iskreno srce što bih večno da ljubim
Pitanja i želje...
Sve što želeh sruši se k’o kula od karata
Posta daleko i nemoguće
Svaka moja misao beše pala do sunovrata
Svaki osećaj boli zari se u moje biće
Ogoljena bez ijednog lista
Unutar zvezda bačena
Bez ikakvog smisla
Na početak vraćena...
I sada tražim sebe sred svemira
Skupljam prosute nade i daleke snove
Uplašena od tame i neprestanog nemira
što mojim srcem sada plove
I zapitam se da l’ je ovo stanje prošlo
Da l’ stupam na neko novo mesto
Da l’ je ono srećno vreme došlo
Kada sjaj i svetlost zauzima presto
Sve što želeh beše topla ruka u ranu zoru
Oči što u noći budno prate
Moj strah i noćnu moru
I u svetli dan me sigurno vrate
Da l’ postoje ruke da me nađu
I oviju nežnošću i čežnjom
U moje srce ljubavlju da zađu
Da im oči moje budu večnom težnjom
312
Bol...
Stresla sam se od jeze, od straha, od bola
Hiljade udisaja i izdisaja nahrupilo je u mene
Zapališe se misli oko tvoga trola
Izađoše demoni iz sene.
U hiljaditom delu moždane sfere
Izvuče se crveni očni živac
I zaboli srce do te mere
Da razazna jedino reč krivac.
Tama se smrači, noć utiša
Gromoglasno iskoči bolna struna
Prolomi suza iz oblaka još tiša
Srcem zapljuska more buna.
Izgrebah usne zubima volje
Izlete sumnja sa strahom da se bori
Polomi se bista i njeno postolje
I sva lepota u tugu se pretvori.
Glas nevezan, usiljen, bolan
Hiljade misli iz krvotoka je poteklo
Samo par reči k’o tepih urolan
Vrelinom svojom noć je zapeklo.
I sada kad se setim tog mrtvog trena
Kada mrak i slutnja uzbraše svoj deo
Upitam sebe zašto ta nezgrapna sena
Zamagli um i namače svoj veo?
Odgovor nemam pitanju mome
Iz milionitog puta okrećem misli
Po čemu se duša uplaši i klone
Koji su je strahovi u taj tren grizli?
313
Nova Ja...
Pala sam na najvažnijoj lekciji života moga mala
Izgubila još jednu bitku u bici
Sada se podižem, okrvavljenih stopala
Još jedan zarez na stranici
Noć je, i ja zamišljena sakupljam krhotine
Ređam sve moguće i nemoguće slučajeve
Treba odabrati prave načine
Što će probuditi nove dneve.
Hiljade pitanja zašto, ne želim da ih čujem
Srce se stislo, ušiva ranu
Još jednom sa dna ustajem
Još jednom okrećem novu stranu.
Znam, o kako znam, da krećem napred
Stepenice pred sobom u maleni niz dodam
Moja figura mala prkosi u nedogled
Korak nesiguran, al’ ja i dalje hodam.
I neću stati,
iz mene hiljade ustreptalih glasova viče
Ovo su samo lekcije što ih moram dati
Ovo je samo delić moje još nenapisane priče.
Razmišljanja krenuše niz nerve u oči
Ko ume da pročita, znaće
Da u danima što će doći
Nova Ja, stajaće.
314
vesela.blogograd.org
Koraci
Milica Luković
Vesela
315
Još jedan novembar
Negde, baš na obali moje duše,
sećanja su ostala nasukana;
poželim ponekad da se sruše,
da ne vide svetlost novog dana.
Gazim suvo lišće i slušam kapi kiše,
novembar se vuče, to znam i osećam,
a poznata ulica još na snove miriše,
samo onoj staroj slici ja više ne pripadam.
Dan tmuran i umoran, tek prvi u nizu,
zastajem da praznu klupu nemo pozdravim,
kažeš, žališ što ne možeš da mi budeš blizu,
a ja žalim što ne umem da zaboravim.
Ukraden mir
Onako ljigavi i licemerni,
suše i ruše sve što vredi
i ne znaju koliko ne znaju,
prave zamke u kojima i sami
na kraju stradaju,
a mi samo stojimo nemi,
pošto pričati im ništa ne vredi...
I kad smo nesrećni,
opet smo od njih srećniji,
i kad smo izveštačeni,
i dalje smo od njih iskreniji...
Udišem duboko i sa strane stojim,
progovoriću tek kad do deset izbrojim.
316
Kiša
Kad ćutanje zaboli
više nego ružna reč ili daljina,
tada poželim da odem,
na ulicu da istrčim,
da iza mene ostane grozna tišina.
A besmisao reže,
i grlo se steže,
i oči se suzama pune,
pa kiši se radujem
i tražim pogledom oblake crne.
I ništa više ne vidim,
ni laž, ni istinu,
ni ljude, ni ulice,
bežim od tebe,
bežim i od sebe,
dok kiša mi kvasi lice.
Krivo doba
Svoje želje sam davno zaledila
i treptaje negde zaturila.
Čini se da deo duše ostavim,
samo kada na tebe pomislim.
A vreme, vreme ne leči sve rane,
ne baca u zaborav sve prošle dane.
Moralo bi proći bar milion godina,
pa da na tebe postanem imuna.
Govoriš da me želiš kraj sebe,
želim da verujem u to,
godine su između nas nanizane,
imati nas sada je preskupo.
317
Odluka
Sa tobom ne mogu i ne želim
da nagađam, da pogađam,
da tražim smisao,
da tražim trag,
da tražim sebe,
sa tobom želim da plešem
dugo, najduže,
da sanjam jutra i more,
da letim bez straha,
da udišem melodije,
da osećam tišinu…
Sa tobom želim
da provedem jedno zauvek.
Raskršće
U mom oku proleće zaspalo je,
kasno je, ne možeš ga više probuditi.
Naše parče neba nestalo je.
Nauči, neke se bitke moraju izgubiti.
A Sunce kao da slabije sija,
dok refren pesme sa radija veru ubija.
Misliš čitav jedan svet da je nestao
i komad srca tvog sa njim da je otišao.
Nema tuge, važno je na vreme otići sa broda,
kad muzika stane, a sve uloge postanu odigrane.
Nema tuge, ispred je još mnogo vrednih epizoda,
a iza nas ostaće samo uspomene.
318
Jednostavno ljubav
Žurim u tvoj zagrljaj,
gde nestaju strahovi
i nikada hladno nije.
Čekaš me nestrpljivo,
tvoje lice sreću ne krije.
I tako je lako leteti
i još je lakše ćutati.
Dok tvoje oči govore,
ja topim se i dlanovi mi gore.
Nagli trzaj, obaveze ruše san,
mrzim jutro i novi dan.
Žurno pertle vezujem
i od tebe se rastajem,
a srce ti uvek ostavljam.
Talas
Ako na tren zažmuriš,
ako pustiš da te mašta ponese,
osetićeš talasanje mora,
udahnućeš miris leta,
zazviždaćeš neku pesmu,
dodirnućeš oluju
i znaćeš da sam blizu…
319
Nedostajanje
Noć bez tebe,
grozan višak prostora,
lov na komad sna,
noć puna košmara,
buđenje sa strahovima…
Dan bez tebe,
popločan neobaveznim obavezama,
crno-bela fotografija zalaska Sunca
na nekoj izložbi,
dan bez tebe,
dan za zaborav…
Zvezda padalica
Srešćemo se uskoro
na raskrsnici čežnje i želje
i ćutaćemo o vremenu i izborima
i pričaćemo o zvezdi padalici
i mirisu noći.
I samo na kratko
biću ti blizu, kao što niko drugi
ne ume biti.
Zastaće ti dah,
usne ću ti začarati.
Spavaćeš mirno, sa osmehom,
dodirnuću ti lice i nestati.
Ćutaćeš o meni dok zvezda pada
i čekaćeš me strpljivo
na novoj raskrsnici.
320
Moje nebo
Još sam ona ista stara ja,
samo na prvi pogled drugačije izgledam,
još se radujem sunčanom jutru
i prvom dahu proleća.
Još me možeš osmehom kupiti
i nekim velikim sitnicama,
još mi se srce raduje
kad ti u očima sreća zablista.
Još u džepu čuvam komad noći
i najlepših zvezda sjaj,
još imam veru u nas i u ljubav
i želju da ulepšam svaki tvoj dan.
Davno juče još
Ne vidiš oluju,
a okružen si sivim oblacima.
Kraj je tako blizu,
a ti sanjaš o daljinama.
I gubiš me,
baš kao što se i vreme gubi,
neprimetno…
Nestajem,
prepuštam se tišini
i sklapam mir sa istinom…
321
Put
Maj,
početak putovanja,
borba protiv vremena,
sklad u haosu,
senke tišine,
plamen u pogledu,
mozak na odmoru,
srce u kavezu...
Septembar,
izgubljen meč,
nesklad u skladu,
suvišne reči,
hladan pogled,
mozak umoran,
srce u kavezu...
Kraj putovanja.
Sivo
Njeno srce je kucalo u ritmu koraka
kojima je on ubrzano odlazio,
njen pogled je postao siv poput oblaka
koji se iznad nje nalazio,
ruke su joj hladne postale,
hladne kao reči koje je on izgovorio,
samo su blede slike ostale
i knjiga koju je nekad zaboravio...
322
Misli u svitanje
Žalim, ponekad možda samo,
što te nisam srela ranije,
dok mi je srce bilo celo,
a misli čistije i vedrije.
A opet,
da nas putevi nisu boleli,
danas bismo i mi bili drugačiji
i možda se nikada
ne bi’ tako razumeli,
i možda se nikada
ne bi’ ni zavoleli...
Zato ostajem,
spuštam teške kofere,
život je previše kratak
za sigurne puteve...
Osećam da pored tebe
moja sreća je.
Dvoje
Dva putnika,
sa svojim zgaženim snovima,
skrivaju se u toplom zagrljaju.
Dva ratnika
mešaju se sa tamnim bojama,
ali od borbe još ne odustaju.
Dva gusara
već dugo plove opasnim morima,
a bes i neizvesnost bore im crtaju.
Dva prijatelja
tražiće svetlost u novim zorama
i živeće život koji sada sanjaju.
323
Podsetnik
Dok ti telo od besa drhti,
dok ćutiš i lomiš prste nervozno,
dok te sve lagano vrti
i slutiš da osećanje nije prolazno,
seti se svih teških ratova,
seti se svih pobeda,
udalji se od svojih strahova,
udalji se od ledenih pogleda.
Izaberi neki novi put,
za svojom zvezdom kreni,
stavi uspomene pod kaput
i novu stranicu okreni.
Trenutak
Bio je naizgled običan dan.
Dok pio je prvu jutarnju kafu,
kroz prozor kafea posmatrao je grad,
baš kao i svakog drugog jutra.
Onda je u njegov pogled
zakoračila ona,
a vreme kao da je prestalo da teče.
Pogledi su im se tada sreli
i njemu odmah zastao je dah.
Zastala je na trenutak,
kao da je zaboravila da negde mora stići
i bez reči, bez dodira,
približili su se zaljubljenosti.
Bio je to naizgled običan dan,
jednog čarobnog jutra,
samo je za njih dvoje
na trenutak Zemlja prestala
da se vrti.
324
suky.blogograd.org
Šuky pisanije
Dragan Šukara
Šuky
325
Idem
Kad kažem da moram da idem,
to znači da mi je srce došlo do grla,
pa moram da idem,
pre nego iskoči iz grudi.
Najradije bih te poslušao i ostao,
ali moram da idem,
jer ako ostanem, ne odgovaram za svoje postupke.
Dečak Sunca
Dečak se izgubio u šumi. Nemajući nikog sem svojih misli, seo je na
panj i posmatrao zalaske Sunca. 13 000 jutrenja ga obasja i on, ugledavši
mnoge stvari obasjane Suncem, pomisli “Horizont se proširio”. Iako je i
dalje samo šumu video.
“Da zapalim vatru”, reče sebi, “ili da sačekam moje Sunce da me
ogreje. Zar nijedno od ovih 13 000 Sunaca nije moje?”
Životi su proleteli kao zvezde na noćnom nebu. Sve se, izgleda, vrti
u krug. Beskrajan začarani krug teških koraka. I sve što ti treba je jedna
Severnjača, od svih zvezda na nebu.
Da li Severnjača zna da me ona vodi kroz ovu pustoš? Znaš li da si
moja Severnjača?
U mraku je lakše. Sediš i čekaš Sunce. Gledaš svet kako se pretvara u
senke. I čine ti se dugačke ili beznačajne. Možda strašne ili smešne, ali
ipak samo senke. Nemoćne da žive. Samo nemo podsećanje na strahove.
Hoću li biti, živeti, postojati?
Otud naiđe mudrac i reče: “Nekulturno je provaljivati u tuđi život,
makar pozivnicu nikad ne dobio, nisi lopov, pa da kradeš osećaje.”
Razmislih o tom čoveku, koji pokradene osećaje krije negde u pećini
326
svoje duše i viče na kamen da otvori se. Koliko samo osećaja ima u
toj pećini? Od koga ih kriješ? Samo se lopov plaši lopova. Zašto ih ne
poseješ kao pšenicu u polju? Ili iskuj strašno prekaljeno oružje za borbu
sa senkama.
Nemoj da sediš na jednom mestu, promrznućeš. Kreći se, obiđi
šumu, polje, reku… Možda negde iz nekog mora izroni tvoje Sunce, sa
kapljicama po telu. Možda!
Od prevelikog razmišljanja, počećeš da računaš, dobri čoveče, a
senke niko ne stavlja u svoju računicu.
Biseri
Bol se utišava
Kao da je kraj blizu
Kao da me konačno gledaš u oči boje duše
Ja zanemeh pred tobom
A ti, kao da gledaš slabost
Ništa ne govoriš
Ćutiš u tišini
Nemirna, nestalna, neuhvatljiva
Video sam suze u tvojim očima
Znam da si ih skriveno rasula
Kao bisere
Možda ih nađem nekad
Ko zna?
327
Daleko od sveta
Spavaš
I sanjaš
Ruže na krilu
Glas u glavi
Poznati osećaj
Iza uha
Koji se širi telom
Ljubiš me u oko
Okolina nam je skroz nepoznata
Daleko smo od svakog sveta
Boje se prelivaju na udaljenom vodopadu
I uzdižu se u nebo kao duga
Neko sasvim drugačije mesto
Dostupno za doživljaj slobode
Spavaš
Pružam ruku
I milujem ti lice
Pomeram kosu iza uha
Poznat osećaj
Ljubim te
Samo što nije jutro
Prazno srce
Neko bi rekao da sam možda zastranio, neko ko me ne poznaje
sigurno. Prijatelj mi je rekao da odavno nisam “tu”, da već godinama sam
negde, samo Bog zna gde. Dodao sam mu da sam odavno stranac samom
sebi i da čak ne prepoznajem ništa od onog što radim. Ko bi još toliko
radio protiv sebe? Sve mi je nekako dežavu. Nemam više tih potreba da
objašnjavam, dokazujem, pokazujem, spoznajem, upoznajem…
328
I da ti kažem, jedino mi još tvoje oči drže pažnju. Ostalo se izgubilo,
izbledelo.
Voleo bih kad bih mogao makar delić onog šta se dešava u mojoj duši
preneti bilo kome, ali to je izgleda teže neko hodati po vodi. Ne znam
zbog čega, ali tako je. Možda je samoća moj krst, snaga i slabost.
Možda je strah. Da, moguće je. Možda, naprosto, kad sve zbrojiš,
dobiješ samo jedno veliko ništa. Utehu da nešto jesi. Pa da, eto, ja sam
to i to. Iako znaš da nema ničeg i ne postoji razlog. Još manje izlaz. Da
strah te je, jer, na kraju krajeva, šta ako neko, do koga ti je jako stalo, vidi
svu tu tvoju ništavnost. Prazno srce. Ništa na stolu.
Razmišljam da zamrndaljim vrata napadima i povlačenjima.
Možda ti znaš rešenje, ili bar neku zabavnu priču.
Ispričaj mi je.
Niz događaja
Naučio sam da lažiram
Glumim ono što se nekad zvalo drugim imenom
Sad to izgleda kao otirač pred pragom
Ne misliš da možeš pobediti sopstveni razum
Niz događaja
Znakova pored puta
Da naprosto skreneš
Sa uma
Hipnotisane kokoške marširaju
Ha! Ha!
Iza Rayban naočara
Sve izgleda tako neodoljivo
Upakovano
Čuje se škripnjava spoljnih vrata
Zašto mi ne priđeš
329
Dovoljno blizu da me možeš
Ozbiljno povrediti
Šta te toliko veže za ovaj svet
Hrabrost je na strani onih koji se usude
Pitam se šta bi se desilo
Kad bismo odvrnuli naša osećanja
Na maksimum
Kad bi našim venama prostrujalo nešto više
Od uobičajene učtivosti
Kad bi toliko toga postalo nebitno
Ljubavni roman
Stigoh, konačno, na jezero, bacih stvari u debelu ‘ladovinu, svukoh
majicu, šorts i ubacih se u vodu.
Probah sve moguće i nemoguće stilove plivanja. U pet minuta umorih
se dobrano, te se izvukoh iz vode i legoh na vreću za spavanje. Milina!
Nekoliko minuta kasnije, gospođica, koja je bila malo dalje od obale,
zagleda se u nebo, pa pogleda oko sebe, pa opet po stvarima. Pa se nešto
okreće, prevrće, sakuplja stvari… I polako se premesti pored mene u
‘ladovinu. Ne toliko blizu, ne toliko ni daleko.
Duga kosa zavezana u rep, iz kojeg je ispalo nekoliko pramenova, koji
nehajno viore na sve strane. Nekako bledo lice i svetao ten. Baš je lepa,
na neki zagonetan način… I zgodna, veoma.
Nastavila je preturanje po rancu i uskoro joj se u rukama nađe knjiga.
Lagano se namesti na prostirku i nastavi sa čitanjem. Po koricama
zaključih da je verovatno neki ljubavni roman. Opružih se po svojoj
vreći i istegoh ruke i noge. Kao, tražim nešto, muvam se kao da je zmija
sad tuda prošla… Činih svašta dok joj ne privukoh pažnju. Onda se
okrenuh ka njoj i podbočih se, k’o fol… Namestih neko dečije lice i
sasvim ozbiljnim dečjim glasom rekoh:
330
“A šta ti to čitaš?”
Okrenuh se na stranu, kao da se stidim i ispod oka nastavih da je
gledam.
Ona se zbunila, verovatno se pitajući da li sam samo lud ili pak i
psihički poremećen. Za tren okrenu ka meni korice i kao pokaza o čemu
se radi, gledajući me tim začuđenim pogledom.
Naslov beše nešto kao „Savršeni ljubavnici“- vanredni broj – zlatna
edicija – romansa… Pročitaš jedan i pročitao si sve fazone. Nakašljah se
i teatralno nastavih.
“On je nehajno ležao na svojoj ležaljci, dok su kapljice vode klizile
po njegovom telu. Njegovi savršeni mišići su se najednom zgrčili i on se
pomeri u polusedeći položaj, ističući svoje bicepse i tricepse.”
Pomerih se i ja u polusedeći položaj, ističući svoj otromboljeni
stomak i salo, tamo gde bi trebalo da budu bicepsi. Zagledah se u svoje
noge i primetih blato od izlaska iz jezera i nekoliko zalepljenih trava,
koje i ona primeti, pa nastavih:
“Na nozi je imao neku čudnu tetovažu i nekoliko zelenih ožiljaka…”
Ona se kratko nasmeja, baš onako simpatično i od srca…
“Ona je ležala na svojoj ležaljci i pokušavala da odagna misli na
okončanu vezu sa čovekom na koga je potrošila par besmislenih godina,
pokušavajaći da izvuče bilo šta iz njega. Ali, sem nekoliko smešnih
pokušaja da bude romantičan, ništa naročito nije dobila. Ta praznina u
grudima je zjapila i pretila da je proguta.”
Ona se uozbilji i pogleda me.
“I sad ovde, dok Sunce zalazi preko jezera, ona se pita može li čudo
da se desi, pa da joj priđe neki normalan muškarac, sa koliko-toliko
orginalnom pričom.”
Naglo zaćutah i pogledah je u oči.
Mislim da se u trenu predomislila i prihvatila igru:
“Ona je ležala na svojoj ležaljci i baš se pitala koji od ovih likova će
prvi prići da je smara, sa beskrajnim pričama o velikim parama, strašnim
provodima i nemilosrdnom životu na ulici. Ni slutila nije da se iza tih
savršenih mišića, ožiljaka i čudnih tetovaža krije pesnik slomljenog
srca, koji bi da…”
Sad se i ja kratko nasmejah, onako simpatično i od srca.
331
“On je, sasvim slučajno, u svojoj akt-tašni imao savršeno ohlađen
šampanjac, na 130C. Laganim i gracioznim pokretima ga servira na
ležaljku i ponudi damu.
Otvorih ranac i iščeprkah nekako litar i po sleđene vode, što je keva
sinoć ubacila u zamrzivač.
“Ona odbi ovu ponudu, jer iz svoje tašnice izvadi koktel, te nazdravi
novom poznaniku…”
Ledeni čaj iz njenog ranca beše sasvim zaleđen.
Dan se bližio kraju… Duga je noć pred nama…
Teatralnost
Sve te teatralnosti, kao da je nekog briga. Samo se pusta gordost
hrani ništavilom. Praznim ordenjima, mrtvim rečima. Oh! Oh! Padam
u nesvest. Svi će da potrče, brinuće. Svi će pričati… Zar ne vidiš, puno je
groblje priča. Zato je tolika tišina.
Sveće dogorevaju, prst sudbine ih gasi. Jednu po jednu. Izgorećemo
i mi i više nikom’ nećemo biti važni. Sve će se zaboraviti, kao da nikad
nije ni postojao taj tren. Sačuvali smo dobar glas o nama. Bravo za nas,
odigrali smo ulogu do kraja. Publika je zadovoljna, dok baca po šaku
zemlje.
Znaš, on se nikad nije trkao sa vozom kroz tunel.
Zato ću skočiti u ambis, bez razmišljanja, iz čiste radoznalosti. Obući
ću kaput i leći na put. Napraviću sebi mauzolej, da se ne zaboravim za
večnost. Piramidu, skroman znak pažnje.
Nemam više tih potreba da opravdam ničija očekivanja. Sami ste ih
izmislili, sami se nosite sa njima. I kad kažem “Nosite se”, to i mislim.
Ja stojim ovde, pred tobom, sa svim svojim manama i vrlinama. I nisam
istranžiran da me kupuješ u delovima.
Molim vas, dvesta grama Šukya, može sa koskom, bez masti. Dodajte
i dva–tri vica. Da bude šaljiv pazar. Vole moji kući, kad je šaljiv.
Teatralnost. Zamišljamo na stotine očiju i kamera, koje prate svaki
naš pokret. Svaku našu misao. Svaku našu fantaziju projektuje kao da je
stvarna. A stvarna su samo naša dela, sve ostalo je obmana čula.
Neko to sve pamti, samo se pitam, zbog čega?
332
Šetnja bosim nogama
Juče sam spakovao ceo svoj život
u pet kesa i jednu torbu.
Otišao na kraj sveta u Indiju.
Možda postanem guru
i zadobijem ljubav miliona.
Kameni spomenik ljubavi.
Sposobnosti iznad svega.
Ni ti me više ne inspirišeš
da pišem,
a to ponekad baš boli.
Tako nekako,
možda se praznina uvukla na tvoje mesto
u moje srce.
Reč ti se istopila na ustima, draga.
Nazvah ti „Dobro veče“,
a ti slegnu ramenima.
Neko mora i bol da ponese,
kao orden,
zbog ravnoteže među zvezdama.
Setih se kako sam davno obožavao
da hodam po pesku bos.
I da crtam krugove.
Sakupljam kamenčiće i školjke sa obale.
Mnogo toga se promenilo od tada.
Kamenje je postalo preteško,
školjke su prestale da šapuću…
Nagledah se od tad
sirotinjskih četvrti i radničkih doručaka.
Beskrajno jurcanje za sopstvenim repom.
Život kao spori teretni voz.
333
Skretničar se par puta poigrao.
Levo, desno!
Sad eto,
daleko je to svetlo na kraju tunela,
čini se bar.
Biser, ionako, ne nađoh.
Noć kao ova
Noći u kojima se boriš najbolje su noći
Kao ova
Kada progoniš na hiljade kurvinih sinova iz svoje glave
Kada ustaješ protiv nemogućeg
I nastavljaš dalje bezobzirno
Kako izgleda živeti sa nekim koga ne voliš,
samo zato da ne povrediš one koje ozbiljno voliš?
Znaš li?
Godinama čekati sunce da se pojavi na licu!
Milioni tuga spakovanih u srce,
obavijenih folijom,
kao čokolada.
Ti i tvoj biciklo!!!*
*Jedno jutro Haso se probudi i vidi da se sat pokvario i nije ga probudio na vreme.
U tom se seti da Mujo ima bicikl i da bi mogao da ode da ga pita, jer je zakasnio na
autobus. Ide Haso i govori u sebi… Sad ću da dođem kod Muje i pitaću ga bicikl… On
će me pitati šta će mi… Ja ću mu odgovoriti da sam zakasnio na autobus i treba mi da
odem na posao… On će reći, što se nisam probudio na vreme… Ja ću mu reći da mi se
sat pokvario… On će meni… Ja ću njemu… Ide Haso i sve tako razmišljajući, stiže do
Mujinih vrata. Pozvoni na vrata i Mujo izađe, a Haso ga opali šakom po nosu i reče…
Ti i tvoj biciklo!!!
334
razmisljanka.blogograd.org
Recenzija
Jelica Mihajilović
Razmisljanka
335
Recenzija Ulicama Blogograda 2012
Ono što je pre oko godinu dana izgledalo kao neponovljivi
poduhvat grupe entuzijasta, postalo je ponovljiva realnost. Blogograd
se kočoperno osamostalio i, zahvaljujući svojim hrabrim stanovnicima,
postao prepoznatljivo ime u virtuelnom svetu. Grad lepih ulica, još
lepših kuća, svakodnevno se obogaćuje i menja, a ovom prilikom nam u
jednom zaustavljenom trenutku pruža mogućnost da opušteno šetamo
njegovim ulicama, ulicama virtuelnog grada stvarnih ljudi, koji svet oko
nas doživljavaju na poseban način. Ovog puta idemo u šetnju kroz 33
ulice, gde ćemo sresti neke od stanovnika, koji će nas razvedriti, naterati
na razmišljanje, raznežiti, možda i rastužiti...
Sanjarenja je u Odbljescima jedne ljubavi ispričala priču o rađanju,
rasplamsavanju i gašenju jedne ljubavi, izrazivši emocije koje bi mnogi
od nas pronašli u skrivenim odajama svoga srca. Iz njene ulice ponećete
radost i mudrost življenja, jer njen put se uvek probija napred, strune
ljubavi ne prestaju da vibriraju, a kad staru ljubav smesti u fioku sećanja,
ljubav oblači u novo odelo.
Dukini klikeri se zakotrljaše pred našim očima, ali ne kao raznobojni
staklenci, već kao blistavi biseri. Kotljaju se između jave i sna, čežnje
okupane suzama i nade za spajanjem u jedno u beskrajnoj plovidbi, sa
jasnom porukom da se sve preboli, da je sutra uvek dan novi i da život
ide dalje. Njeni osećaji su tako snažni, da ih samo suza može opisati,
suza koja verovatno sjaji i u vašem oku dok polako napuštate ovu ulicu.
U Vilinom sokačetu duvaju neki čudni vetrovi, koji plaču i o prozore
lupaju, ali ona se privija uz svog dragog i razgovara poljupcima, obasjana
srebrnom Mesečevom čarolijom svoje ravnice, dajući sebe bez daha u
olujnom moru strasti, iako kaže da se nije zaljubila. Ne znam da li da joj
verujemo, ali znam da će se svi zaljubiti u njene stihove.
U Ramzesovoj aveniji stanuje zaljubljenik u ljubav, koji sve svoje misli
i snove posvećuje onoj kojoj će pokloniti svoje srce. Penelopa je, kažu,
čekala Odiseja mnoge godine, a Ramzes čeka svoju Penelopu. Priprema
se da je obuče u najlepše haljine, satkane od čiste nežnosti i potpune
posvećenosti. Samo njoj na dar on prostire ceo svet. Ona će biti njegovo
bogatstvo, a on će živeti samo za njene želje. Zastanite malo na kraju ove
ulice pre nego što nastavite dalje, da vas prođe ošamućenost količinom
ljubavi koja se ovde diše.
336
U ulici Behappy sve pršti od Vatrometa emocija jedne mladosti,
prepune snova, za koje misli da su uzaludni, zabluda da joj je neko uzeo
dušu zauvek i da je nešto grešila, a u stvari ona zna svoj put i sigurno će
pronaći svoj izvor, znajući da se izgubljene ljubavi ne zaboravljaju, ali
da u srcu uvek ima mesta za nove. Iako nam je ovde ponudila isečke iz
niskog leta, na krilima njene mašte uznećete se do neslućenih visina.
Šetajući dalje, upadamo u (ne)Priliku, gde nas Mikser vodi kroz
jedan, naizgled običan, razgovor za posao, filigranski precizno prateći
psihološku nit čoveka kome je potreban posao, koja se transformiše
od besprizornog ulizištva, iznenađenja, rađanja sumnje, do sloma i
ponižavajućeg razočaranja. Čoveka koji je ostao bez svojih snova. Ali,
na kraju ulice nas ispraća jednom slatkom, sebičnom pesmom, posle
koje bi svaka žena poželela da neko prema njoj bude na taj način sebičan.
Posle uzbuđenja iz prethodne ulice, stižemo do raskošne Aleje divljeg
kestena, koju je Dalia ukrasila prelepim stihovima, iz kojih odiše toplina,
nežnost, dobrota i ljubav, u kojima i seta izgleda lepo. Ona ume da sanja,
da voli, da bude gospodarica u tuđoj vlasti, da silno želi, da pusti da joj
sude oni koji ne razumeju njena ćutanja, slabosti i strasti, da u njegovom
pogledu voli sebe, da sakrije ljubav i pogled, da ne prihvati ono što ne
želi... Jednostavnim rečima da kaže sve. Snove da pretvori u stvarnost.
Nema opuštanja u šetnji blogogradskim ulicama. Stižemo u Didiland,
terra incognita. Tu na jedan dinamičan način saznajemo kako je kad,
vođen rukom nekoga kome veruješ, zalutaš sa one strane ogledala i
nađeš se u izvrnutom mimohodu, kako je kad se rasprši čarolija i kad ti se
stena smesti na (nejaka) ramena, kako je kad neko hoće da uništi dete u
tebi, kad utoneš u ćutanje, kad umireš bez osmeha... Saznaćemo mnogo
i nećemo saznati ništa. Ova zemlja je za ljudski rod večita zagonetka.
Grlica nas dočekuje sa Uspomenom na usnama, ali, što dalje odmičemo
njenom ulicom, vidimo da tu ljubav živi, a ne samo uspomene. Ljubav
snažna, koja donosi i užitak i bol, gorčinu i med, nemir u venama i
opasan ples, koja ne izaziva sumnju i ostavlja neizbrisiv otisak na srcu,
čak i kad padne prašina. Večita igra suprotnosti koje se privlače, ali
i iskazana hrabrost da napusti začarani krug. Kao kad sklizne kap sa
dlana.
Da li ste se nekad sašaptavali sa pticama i travkama? Sigurno niste, to
ume samo Merkur, koja prirodu gleda drugačijim očima, jer je ona njen
337
deo, a možda i njena suština. Ona nosi kamen iz detinjstva kojim mrvi
svaku sumnju koja joj se javi, ona je seme travke, cvet, zgusnuti žbun,
koren i krošnja, neuhvatljiva senka, bršljan koji skriva tajne. Dušu je
svoju u hiljade mehurova sakrila i pušta suze da izliju bol, zbog ovakvog
sveta i ljudi, zbog onih koje voli najviše.
Ne razmišljam u koju ću ulicu sada, jer me vuče neka muzika. To
je Muzika mog srca, kaže Lonacipoklopac, sa osmehom. Ovog puta nije
poželela da je sama, već nam je pričala o ljubavi koju srce prepoznaje, o
zabranjenoj ljubavi, o nadanjima, o snazi da zauvek ode... Sigurna sam
da muziku koju je utkala u svoje stihove čuje i njen tata, kao što sam
sigurna da će umeti da bude čovek u svim olujama života, jer ona to već
jeste.
Bilo kojeg dana da navratite u ulicu Mandrak72, dočekaće vas brkati
čarobnjak pisane reči, neodoljivog šarma, koji savršeno poznaje narav
svog naroda i svakom čitaocu ostavi šeretski osmejak na licu. Ovom
prilikom nam je dočarao čitavu „dramu“ koja se odvijala ispod jedne
kruške, dok je međed bezazleno uživao u slatkim plodovima, brzo
uvidevši da mu od seljana ne preti nikakva opasnost, a oni napravili veću
štetu nego da je međed pola kruške obrstio. Naravi naše, bezvremenske.
Ludi vrabac neuhvatljivo leprša svojom ulicom, svojom cirkuskom
arenom, gospodareći zanemelom publikom snagom Vučice. Ovom
ulicom ne možete hodati opušteno i bezbrižno. Na trenutak vas umiri
pričajući o svom putu i poveravajući vam svoje strahove, da bi u sledećem
pokazala da ne priznaje slabost, da ne prašta izdaje, da zavija na Mesec.
Koliko god da platite ono što rasprodaje, za male pare kupili ste veliku
vrednost. Budite hrabri, slobodno je pogledajte u oči, jer ona je Jedna
Jedina.
Pričice za lepši dan, koje nam kazuje Isabelle, baš i nisu samo pričice,
jer svaka podstiče na razmišljanje i postavlja ozbiljna pitanja. Boleće nas
nepravda Božija, što surovo daje i uzima, a onda se zapitati, da li smo
savršeni nekome samo dok nas ne upozna u našoj svakodnevnici? Ako to
deluje obeshrabrujuće, bolje ćemo se osećati sa saznanjem da nas zvezde
posmatraju, pa makar jednom u životu i da u životu na točkovima nema
slučajnih susreta. Priča o kajanju ostavlja poseban utisak, jer mnogi
ljudi nisu spremni da priznaju svoju grešku, po cenu uništavanja ljubavi.
U ovakvoj ulici niste bili do sada. Taman kad pomislite da vam je
338
nešto jasno, Relativnoprisutna vas ubaci u Varijacije nejasnog. Saznate
kako je razgovarati sa sobom, osetiti strah od zaborava, a onda sve
nestane pokretom šake u vazduhu. Oči pune mesečine suočavaju se
sa smrću, koja je, sama po sebi, izuzetna predstava. U stanju totalnog
opoziva mozga, proći ćete kroz red jave i red sna, gde se granice gube.
Zamišljanje postaje živo i realno, a možda je to naizgled stvarnost. Kad
izađete iz ove ulice, verovatno ćete se pitati da li ste zaista u njoj bili.
Kada uđete u ulicu Na kraju duge, poželećete da ostanete zauvek.
Dobri duh Casper će vas hipnotisati bojama duge, sanjaćete na
najvišem oblaku, nošeni krilima malog Anđela, šetaćete veličanstvenim
svetlucavim mostom koji se zove Večnost, zavirićete u svet malih ljudi,
koji znaju da lete, sanjaju i hodaju po dugama… Pokloniće vam svoje
ogromno srce, jer ona samo ume nesebično da daje. Tek ponekad se
zapita gde je ona sama i da li mirno spavaju oni koji su je povredili, dok
nastavlja da traga čekajući večnost…
Kod Snježane ćete moći da predahnete, kao kad svratite kod prijateljice
na kafu i u poverljivom razgovoru pretresate Ljubav i još po nešto.
Pričaće vam o velikoj tajni, koja raste i srce joj greje, o rastanku i nadi, o
strasti koja sjaji u mraku, o ljubavi, tako stvarnoj, a tako dalekoj, koja će
trajati zauvek. Pričaće vam o čudu odrastanja, o pravom prijateljstvu…
Poverite joj se slobodno, ume da čuva tajnu.
Biljanak se često bori sa belim papirom, ali kada se izbori, Trenuci
uhvaćeni u mrežu reči postaju nezaboravne bajkovite priče, satkane od
jednostavnih reči, čiji smisao je mnogo dublji od onoga što odaju na
prvi pogled. Bude mi žao što to nisam ja napisala. Njena razmišljanja,
opažanja, svest o svetu koji je okružuje, ljubav prema bližnjima (i nas,
blogere, je prisvojila), u mreži njenih reči nas teraju na razmišljanje i
preispitivanje, bude želju da budemo bolji ljudi i uče pravim vrednostima.
Kroz narednu ulicu jedrimo na talasima čudesne mašte Bravarice,
praćeni melodijom As time goes by. Tumarajući prostranstvima, pokušava
da pobegne, ali sećanja je sustižu, šibajući je skrivenim istinama i lažnim
nadama. I, as time goes by, ona se sa iskrom u oku bori protiv tmine,
odlučna da neke stvari konačno reši, nazdravljajući u to ime. Kada je
spoznala lice iza maske, krenula je na jedno espreso putovanje, otvorivši
treće oko, da jasno čuje i vidi sve. Da, svaka njena priča ostavlja neizbrisiv
trag, kao crvena tempera. Play it again, Bravarice!
339
Writing je mladi čovek izuzetnog talenta i imaginacije, koji je već sreo
ljubav svog života, predao joj srce i rekao Ključ imaš samo ti. Dozvoliće
nam da zavirimo kroz prozorčiće njegovog srca, a u svakome od njih
moći ćemo da vidimo odlomke, kako iz romana u nastajanju “Ispovest
fenomena”, tako i istorijskog romana koji prati život junaka Vern Pjera.
Ljubav je uvek okosnica njegovih priča, a najlepša je rečenica: “Labudovi
vole samo jednom u životu, ukoliko njihova ljubav utihne, srce će im
biti slomljeno”. On ljubav posmatra kao božansku pojavu, ali i njegov
specifičan odnos prema čitanju zaslužuje da o njemu razmislimo.
Sunčica stanuje u Sunčanoj ulici, u kojoj vlada ljubav, vidljiva na
svakom koraku, koju ne bi mogla da sakrije, sve i kad bi htela. Tu se
osećaju najlepši mirisi ljubavi, ona sanjari između nagoveštaja, SMSova i stvarnih strastvenih susreta. Njeni snovi dobijaju krila. Čeka da
zasija to pisamce na displeju i da se ispuni najvažnija od njenih želja,
da on bude tu. A to je istovremeno i tako malo i tako mnogo. Ovde
će se čitalac zagrejati na suncu njenih vatrenih emocija i putovanje po
Blogogradu nastaviti nasmešen, na krilima snova.
Anaahmatova je relativno novi stanovnik našeg grada, ali se za
kratko vreme odomaćila i stvorila ulicu u koju se rado svraća. Njena Igra
rečima nas maestralno vodi kroz slatko iščekivanje, uslovljeno iskrom
ljubavi, razočaranje tamom izdaje kada je očekivala svetlost na kraju
tunela, preispitivanje u neučinjenom iskoraku, nevericu da postoji njena
izgubljena polovina, nezaustavljivu reku ljubavi, neuništivo snažnu, da
bi nas na kraju dotukla vapajem ranjene duše, koja se oseća suvišnom, a
ipak se nada da je ostavila traga na njegovom srcu, da će je opet potražiti
i oterati tu saputnicu u tamnim odorama – tugu.
Možda se ponadate zatišju, koje nagoveštava Marcoantonie u ulici
Povratak miru svom. Međutim, teško da tamo mira ima, jer odmah na
ulazu sve pršti od glasnog smeha. Šarmiraće vas koketirajući sa vama,
boriće se sa nevidljivim duhom iza sopstvene sene, trešće ga neka čudna
groznica, objasniće vam prednosti prizemnih osećanja i percepcije u
odnosu na sedmu dimenziju, a onda skrušeno pričati da na njemu ništa
više nije lepo i da liči na karikaturu božiju, da prosto poželite da ga tešite
i na grudi privijete. S njim nikada nećete znati na čemu ste, kad se šali,
kad je ozbiljan, kad mašta, a kad vam se poverava. Zato je sigurnije mir
potražiti na nekom drugom mestu.
340
Sada ćemo, umesto šetnje ulicom, zaviriti u jednu kutiju – Fedrinu
kutiju. Otvorićemo je bez straha, jer u nju je Fedra spakovala zanimljive
pričice, protkane delovima njene duše i koje se moraju čitati više puta,
jer svakim čitanjem skidamo po jedan sloj i prodiremo ispod površine,
gde nas čeka jedan svitac, trešnje koje stalno cvetaju, kutija u kutiji i
vradžbine neke čudne, koje sreću donose. Tu je i neko ko se ne sme
voleti, neko sa otrovnim strelama koji sa olujom stiže, neko ko hoda u
ritmu njenog srca… Da li bi sve bilo tako da se, umesto glavi, pokorila
svom mahnitom srcu?
Jovan s.s. nas dočekuje u svojoj ulici prilično Dopričljivo, prvo
biserima svoga uma, da bi nam posle otvorio srce. Svojim aforizmima
pokušava da raspetlja čvorove naših života i stvarnosti. Aforizmi su
zaista sjajni, ali, na žalost, on ne može da stigne da raspetlja kol’ko brzo
drugi upetljaju. U toj ulici pronaći ćete jedno nežno srce čoveka koji
nam poverava svoje misli, koji se ne stidi da prizna da mu je jastuk
natopljen suzama, koji poklanja iskreni deo sebe, koji se sa osmehom
rastaje. Možda vam i suze krenu od ljubavi i sreće.
Ko bi pomislio da Nesanica može biti divna? Uverićete se kad krenete
ulicom Nemir u meni, odakle ćete izaći okupani prelepim stihovima
jedne nežne duše, koja pokušava da se dogovori sama sa sobom i želi da
bude slobodna. Ona ume da ćuti, da sanja, da želi i da se nada. Muče je
nezaborav, čekanje, porazi i pobede, košmari i zablude, ali, srce je jače.
Priznaće da je spremna da ponovo gubi, jer ona sve radi zbog ljubavi i
za ljubav živi.
Sada krećemo u plovidbu Tragom sunca, a do njega ćemo stići ako
se izborimo sa Olujom. Ona će nas bacati od ljubavi silne, preko snova
i mašte, do surove realnosti. Biće drska, na trenutke naivna i umorna,
da bi vam onda, prateći zvuk vetra, izvezla čipku od pene mora. Pitaće
vas da joj pokažete put, jer je u stalnoj potrazi za snom. Obasuće vas
bujicom pitanja za čijim odgovorima traga, naterati na razmišljanje, ali
je jedno je sigurno. Kroz njene ružičaste magle stići ćete do Sunca.
Koraci iz tame dovode Tanjunakic i čitaoce do svetla, a na tom putu
do svetla kao lučevi sijaju stihovi pesme “Rođeni”, koja daje najlepši
prikaz Božića, kroz rađanje Radosti, a da Božić nijednom rečju pomenut
nije. Površno čitanje neće otvoriti brižljivo zatvorena vrata odaja njenih
misli, pa nam možda u prvom trenutku neće biti jasno zašto kaže “Ja
341
sam put, istina i život”. Ali, biće nam jasno kako se izbegava zlo i kako
se ostaje svoj, kako se kaže NE laži, ništavilu, zabludi. Ja ću naučiti
napamet rečenicu: „Čuvaj se voljene žene koja ti je bila dala svoju dušu,
pa je povratila nazad… Iz borbe je izašla duplo jača – i od sebe i od tebe.”
Šapatom niz leđa Dunava Stepskivuk nam otkriva nešto u šta mnogi
sumnjaju – velika, prava, večna, čudesna i savršena ljubav zaista postoji.
U ovoj ulici je mirno, ne duvaju vetrovi, ne postoje preispitivanja i dileme.
Njegove stihove ne morate čitati dvaput – sve vam je jasno odmah. On
ceo svet gleda očima ljubavi. Doživljene, a ne izmaštane ljubavi, koju
nesebično poklanja svojoj princezi i voljenom dečaku. Jednostavno, on
ne ume drugačije… Svi koji pomisle “Blago njemu” treba da znaju – da
bi ljubav našao, moraš da je tražiš. Zato, kad izađete iz ove ulice, odmah
u potragu!
Stižemo u još jednu ulicu punu ljubavi, gde nam Tvojneko nežno
spušta na dušu svoje reči, kao Kap mesečine. Prepuna je dobrote ova
ulica. Nudi nam jednu bajku i nekoliko pesama, a nit koja struji kroz
ove redove je obojena nežnošću, optimizmom, lepotom, ljubavlju,
pažnjom… Nećete odoleti radosti života u mirisu hleba i pesmi ptica,
šareni leptir će vam sleteti na dlan, plovićete sa oblačkom i voleti jesen,
a možda vas i uspavaju nežne reči uspavanke. Kako odoleti nekome ko i
rastanak vidi kao kap mesečine? Tvojneko, budi Našneko!
Malaino nam kaže Iznad mašte moje, stvarnost moja bdi… Moraćemo
da joj verujemo, jer je njena mašta tolika, da je nemoguće zaviriti iznad
nje. Ta divna poetska duša je satkana od stiha, da ostavlja utisak da ona
razgovara i sanja u stihu. Možda je ona htela ovde da napiše priče? Niko
kao ona ne zna da oboji rime, kroz koje daje sebe, želi i sanja, doziva,
traži, u koje je smestila ceo svemir i svoje boli i u kojima će se uzdići,
posle svih padova, u danima što će doći.
U sledećoj ulici očekujte neočekivano. Jedna mlada osoba, Vesela, sa
širokim osmehom će vas povesti svojom ulicom, a pričaće o ozbiljnim
temama. Njeni Koraci će dugo odjekivati u vašoj glavi. Pričaće vam o
jednom novembru, o uspomenama koje je odlučno ostavila iza sebe,
kako se topi u jednostavnosti ljubavi, kako boli nedostajanje, o čekanju
i veri u ljubav. Otići ćete obogaćeni saznanjem da uvek može da se
izabere neki novi put, da se okrene nova stranica, jer i u nekom naizgled
običnom danu Zemlja može da prestane da se vrti, kada se sretnu
pogledi i zastane dah…
342
Pomislićete da je Šuky pisanije skup nekih neobaveznih pesama i priča
u pokušaju. I pogrešićete. Ispod te maske neobaveznosti krije se Istina,
koju nam Šuky saopštava na sebi svojstven način. A kad spoznamo tu
Istinu, ohrabrićemo ga da, i kad mu srce dođe do grla, ostane, da ne beži,
da sam zapali vatru, a ne da čeka neko Sunce da ga ogreje. Na momente
on deluje pomalo umorno i nevoljno, kao da juri sopstveni rep, kao da
mu se srce ispraznilo u ovom teatralnom svetu, da ne može da se izbori
sa tugama spakovanim u srce. Nadam se da samo tako izgleda, da će se
usuditi da napravi iskorak, jer, kako sam kaže, hrabrost je na strani onih
koji se usude…
Posle početnog iznenađenja kada se pojavila prva knjiga, posle ove,
koja je okupila još veći broj autora, Ulicama Blogograda će postati knjiga
koja se svake godine u decembru s nestrpljenjem očekuje. Njeni autori
nemaju razloga da budu skromni, jer su čitalačkoj publici podarili još
jedan biser pisane reči, jedinstven i neuporediv. Ulicama Blogograda je
knjiga s kojom mogu da pokušaju da se porede drugi. Samo da pokušaju.
Jelica Mihajilović
343
Sadržaj
Anka Stanojčić - Sanjarenja
Odbljesci jedne ljubavi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Dušanka Veljković - Duka
Dukini klikeri . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Dragana Kolarik Bauer - Vilabezkrila
U Vilinom sokačetu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Aleksandar Latovljević - Ramzes
Ramzesova avenija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Milana Petrov - Behappy
Vatromet emocija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
Milan Janković - Mikser
(ne)Prilika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
Kristina Plavšić - Dalia
Aleja divljeg kestena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Danijela Rafailović - Didiland
DidiLand . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
Miroslava Vukmirović - Grlica
Uspomena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
Jasminka Bašić - Merkur
Sašaptavanje sa pticama i travkama . . . . . . . . . . . . . . . . 95
Snježana Maleš - Lonacipoklopac
Muzika mog srca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
Zoran Plavšić - Mandrak72
Bilo kojeg dana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115
Jelena Ćorić - UnaJedina
Ludi Vrabac . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125
Kristina Milosavljević - Isabelle
Pričice za lepši dan . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
Snežana Aleksić - RelativnoPrisutna
Varijacije nejasnog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
Slađana Jovanović - Casper
Na kraju duge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
Snježana Jolić - Snjezana
Ljubav i još po nešto . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
Biljana Kotur - Biljanak
Trenuci uhvaćeni u mrežu reči . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175
Tanja Đelić - Bravarica
As time goes by… . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
Marko Galić - Writing
Ključ, imaš samo ti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
Katarina Ilić - Suncica
Sunčana ulica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
Valentina Novković - Anaahmatova
Igra rečima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
Marko Milivojević - Marcoantonie
Povratak miru svom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
Jelena Marić - Fedra
Fedrine kutije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
Jovan Stojsavljević - Jovan s.s.
Dopričljivo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245
Marija Stojanović - Nesanica
Nemir u meni . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255
Milica Ristivojević - Oluja
Tragom sunca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265
Tanja Nakić - Tanjanakic
Koraci iz tame . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275
Dalibor Maksimović - StepskiVuk
Šapatom niz leđa Dunava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285
Zoran Antonić - Tvojneko
Kap mesečine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295
Vesna Ćirić - Malaino
Iznad mašte moje, stvarnost moja bdi . . . . . . . . . . . . . . . 305
Milica Luković - Vesela
Koraci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 315
Dragan Šukara - Šuky
Šuky pisanije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325
Jelica Mihajilović - Razmisljanka
Recenzija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 335
Grupa autora sa www.blogograd.org
ULICAMA BLOGOGRADA 2012
Izdavač
Đuro Salaj AD
Scena Crnjanski
Za izdavača
Ivan Kovačević
Urednik
Vasa Radovanović
Lektura
Snežana Aleksić
Korektura
Jelica Mihajilović
Korica
Dragan Šukara
Tehnička priprema i grafička obrada
Dragan Šukara
Štampa
Štamparija Topalović
Valjevo
Tiraž
450
CIP
Download

- Blogograd