5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
www.pozorje.org.rs
Danas na Pozorju
11.00 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović'
Okrugli sto: Bunar
12.00 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović'
Okrugli sto: Pisar Bartlbi
13.00 časova / SNP, gornji foaje Scene "Pera Dobrinović"
Promocija knjige 'Egon Savin'
Prir. Dejan Penčić Poljanski, izd. Srpsko narodno pozorište
Organizatori: Srpsko narodno pozorište i Sterijino pozorje
14.00 časova / Sterijino pozorje
Sastanak predstavnika visokih škola scenskih umetnosti
Budućnost Pozorja mladih
17.30 časova / Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Trg galerija 2
Milenko Šerban i savremenici
Otvaranje izložbe prvog Sterijinog laureata za scenografiju
Organizator: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog
18.00 časova / Kulturni centar Novog Sada
Pozorje mladih
F. M. Dostojevski, M. Kundera, A. Dima, D. Mihailović
STVARANJE LIKA
Fakultet dramskih umetnosti Beograd
II godina glume
Šef klase: Dr Vladimir JEVTOVIĆ, red. prof.
Saradnik: Srđan J. KARANOVIĆ, docent
Igraju
JOVANA GAVRILOVIĆ
IVANA DUDIĆ
JELISAVETA KARADŽIĆ
IVA KEVRA
BRANKICA SEBASTIJANOVIĆ
ANITA STOJADINOVIĆ
BOGDAN BOGDANOVIĆ
MILOŠ ĐUROVIĆ
DUŠAN MATEJIĆ
STEFAN RADONJIĆ
18.00 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović'
Dani knjige / Promocija pozorišnih izdanja
Izdavaštvo Sterijinog pozorja
Svetislav Jovanov: Junak i sudbina. Poetika nemačke romantičarske tragedije
Govori Miki Radonjić
Scena, 1–2/2012; Scena No 25/2012.
Govore članovi redakcije
Godišnjak pozorišta Srbije, sezona 2010–11.
Govori Ljiljana Pešikan-Ljuštanović
Urednik/moderator: Ljiljana Pešikan-Ljuštanović
2
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
www.pozorje.org.rs
20.00 časova / SNP, Scena 'Jovan Đorđević' (hinterbina)
Selekcija nacionalne drame i pozorišta
Boris Liješević i Jelena Kislovski-Liješević
PLODNI DANI
Pozorište Atelje 212 Beograd i Kulturni centar Pančeva
Predstava traje 1 sat i 40 minuta
Režija ...............................................Boris LIJEŠEVIĆ
Dramaturzi ......................................Branko DIMITRIJEVIĆ, Fedor ŠILI
Kostimograf ....................................Mina ILIĆ
Kompozitor, autor songova ..........Aleksandar KOSTIĆ
Lektor ..............................................Ljiljana MRKIĆ POPOVIĆ
Organizator.....................................Nevena VUČKOVIĆ
Pomoćnik reditelja .........................Aleksandra JELIĆ
Asistent reditelja ............................Filip SUBOTIĆ
Saradnik na tekstu .........................Bogdan ŠPANJEVIĆ
Igraju
ISIDORA MINIĆ
MILENA PREDIĆ
RADMILA TOMOVIĆ
BRANKA ŠELIĆ
MILICA MIHAJLOVIĆ
NEBOJŠA ILIĆ
BOJAN ŽIROVIĆ
22.00 časa / Pozorište mladih – mala scena
Pozorje mladih
Rejmon Keno, STILSKE VJEŽBE
Akademija umjetnosti Banja Luka (BiH, Republika Srpska)
Ispit II godine glume
Klasa: Elena KOSTIĆ, docent, Velimir BLANIĆ, viši asistent
Prevod .............................Danilo KIŠ
Režija ...............................Elena KOSTIĆ, Velimir BLANIĆ
Scenski pokret ................Renata AGOSTINI
Scenski govor..................Radovan KNEŽEVIĆ
Igraju
Recenzija izdavača .........SINIŠA SUŠIĆ
Otmeno............................IVAN PERKOVIĆ
Italijanizmi......................NATAŠA RAČIĆ
Animizam........................DANILO KERKEZ
Probabilist.......................MARINA PIJETLOVIĆ
Olfaktivno .......................SMILJANA MARINKOVIĆ
Seljački ............................MARIJA ĐAJIĆ
Precizno ...........................IVAN PERKOVIĆ
Drugi subjektivni stav....NATAŠA RAČIĆ
Logička analiza...............DANILO KERKEZ
Prosto prošlo vreme .......MARINA PIJETLOVIĆ
San ...................................SMILJANA MARINKOVIĆ
Aleksandrinac .................MARIJA ĐAJIĆ
Medicinski .......................SINIŠA SUŠIĆ
Utorak, 29. maj 2012.
Ja pa Ja ................IVAN PERKOVIĆ
Građenje reči........NATAŠA RAČIĆ
Šizički ...................MARINA PIJETLOVIĆ
Apokope ...............SINIŠA SUŠIĆ
Moderan stil.........MARIJA ĐAJIĆ
Imperfekt .............IVAN PERKOVIĆ
Ženski ...................NATAŠA RAČIĆ
Neznanje ..............DANILO KERKEZ
Reli-riječi ..............MARIJA ĐAJIĆ
Onda .....................SMILJANA MARINKOVIĆ
Priča .....................MARINA PIJETLOVIĆ
Priprosto ..............IVAN PERKOVIĆ
Usklici...................NATAŠA RAČIĆ
Gustativno ...........MARIJA ĐAJIĆ
Upitnik .................DANILO KERKEZ
SMILJANA MARINKOVIĆ
3
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
www.pozorje.org.rs
Ex libris
Izveštaj selektorke
...da mi je neko rekao da ću ja
napravim internet sajt koji će
se baviti ovim problemima...
Ja mu ne bih verovao...
Ja sam bio protiv toga.
Samo da ne slušamo te priče,
savete po internet forumima,
da se ne razvlačimo po doktorima,
da se opustimo i dogodiće se
kad se i ne nadamo.
A posle 5 godina svi u našem okruženju već imaju decu,
A naš slučaj se vodi pod
“NEPLODNOST“
Žena ima endometriozu,
Ali ta bolest će da nestane u trudnoći. Jedini problem
što kad imaš endometriozu do trudnoće ne može da
dođe!!!
Ako hoćeš dete, moraš da pustiš bolest da buja.
A ako pustiš bolest da buja, nema trudnoće!
A ja? Ja imam višak spermatozoida, čuo sam za manjak,
ali za višak do tad nisam čuo.
Kažu: To vam je kao u pozorištu kad
Sva publika krene na jedan ulaz i zaglave se.
E, tako i spermatozoidi prilikom oplodnje.
Moja keva ima teoriju da su nas Ameri bombardovali pa
da su stavili našto u bombe što izaziva probleme u začeću,
pa sad
Nebeski Srbi ne mogu da prave decu.
Ja sam se mnogo šetkao dok je trajalo bombardovanje
Nisam Avrama Izraela shvatao ozbiljno.
Vozio sam bajs pored kineske ambasade
Dan nakon što su je bombardovali.
Da li zato imam previše spermatozoida?
I što su baš meni svi danas krenuli u pozorište?
Što neko nije ostao kod kuće...
U svemu tome nije nas odrao
samo onaj ko nas nije video.
Svi ostali jesu.
(Boris Liješević i Jelena Kislovski Liješević, Plodni dani)
Selekcija nacionalne drame i pozorišta
PLODNI DANI, tekst Boris Liješević i Jelena Kislovski
Liješević, režija Boris Liješević, dramaturgija Branko
Dimitrijević i Fedor Šili, Pozorište Atelje 212 Beograd
i Kulturni centar Pančeva
Dokumentarni obrazac zasnovan na ispovestima s internet-foruma predstavlja polazište emocionalne ali depatetizovane predstave, bazirane na jednoj sasvim privatnoj
temi, ali i odmerenom odnosu ličnog i društvenog, ozbiljnog i komičnog... Na zanimljiv način Plodni dani tematski
korespondiraju s većim delom selekcije: dok se u mnogim
drugim predstavama tematizuju porodične strukture, odnosi roditelja i dece (posebno pojam oca), ovde je u fokusu interesovanja motiv priželjkivanog, (ne)ostvarenog
roditeljstva. I ovde je nemoguće potpuno odvojiti privatno
od političkog, lično od društvenog: jedna duboko intimna
tema – pitanje roditeljstva, preciznije pokušaj ostvarenja
roditeljstva putem veštačke oplodnje – nužno je vezana i
za društvene, ekonomske, etičke odnose.
Ksenija RADULOVIĆ
4
Autori
Boris Liješević
Rođen u Beogradu 1976. Gimnaziju završio u Budvi. Godine 1999. apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Novom
Sadu, na grupi za srpsku književnost i jezik, a 2004. diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde radi
kao asistent na Katedri za intermedijalnu režiju.
Kao asistent režije radio na predstavama Jagoša Markovića, Bora Draškovića, Ljuboslava Majere, Omar Abu el
Ruba i nekoliko godina sarađivao na predstavama Tomija
Janežiča. Kao stipendista Gete instituta 2005. učestvovao
na skupu “Forum junger Buhenangehoeriger” u sklopu
festivala “Theatertreffen” u Berlinu. Trostruki stipendista
Goethe instituta. Živi i radi između Beograda, Novog Sada
i Budve.
Režije: Nikolaj Jevrejinov, U kulisama duše, Kristofer Fraj,
Feniks, Teatar 'Promena', Akademija umetnosti Novi Sad;
V. Šekspir, Dva viteza iz Verone, Amatersko pozorište
'Zmaj' Irig; B. Nušić, Opštinsko dete, Narodno pozorište
Kikinda; Fedor Šili, Beograd– London (u okviru projekta
Beogradske priče 04), SKC Beograd; Dejvid Harover, Prisustvo, Atelje 212 Beograd; L. Hibner, Greta stranica 89, Srpsko narodno pozorište Novi Sad; Milena Bogavac, Dragi
tata, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd; Džon
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Ozborn, Osvrni se u gnevu, Narodno pozorište Beograd i
Kulturni centar Pančevo; Dušan Spasojević, Zverinjak, SNP
Novi Sad; Jurij Poljakov, Jare u mleku, Pozorište mladih
Novi Sad; Miloš Jakovljević, Projekcija, Narodno pozorište
Sombor; Boris Liješević i Branko Dimitrijević, Čekaonica,
Atelje 212, Beograd i Kulturni centar Pančevo; Igor Štiks,
Elijahova stolica, JDP, Beograd i Festival Mess, Sarajevo;
Povodom Galeba (autorski projekt inspirisan Galebom A.
P. Čehova) Pozorište mladih, Novi Sad.
Nagrade: Čekaonica – Sterijina nagrada za autorski projekat, 2010; „Ardalion“ za istraživački rad, 2010; Godišnja
nagrada Ateljea 212 za režiju, 2010; Nagrada „Ljubomir
Muci Draškić“ za režiju, 2011; najbolja predstava na festivalu „Teatar u jednom dejstvu“ Mladenovac, 2011; Elijahova stolica – Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 2011; Nagrada „Ljubomir Muci Draškić“
za režiju, 2011; Gran pri „Mira Trailović“, 45. Bitef, 2011;
Projekcija – nagrada za najbolju predstavu na Festivalu
monodrama i malih scena u Istočnom Sarajevu, 2010; Greta str. 89 – najbolja predstava na Festivalu glumca u Nikšiću, 2010. i na Festivalu monodrama i malih scena u
Istočnom Sarajevu, 2011; Povodom Galeba – najbolja
predstava i nagrada za režiju, Festival "Vršačka jesen",
2011; Specijalna nagrada za ukupan autorski rad, 62. festival vojvođanskih pozorišta, Kikinda, 2012;
Jelena
Kislovski-Liješević
www.pozorje.org.rs
Koproducenti
Pozorište Atelje 212 Beograd
Kratka šetnja kroz repertoar Pozorja
Godine 1958. Atelje 212 debituje tekstom Melvila Albaharija Bližnji svoj u režiji Mate Miloševića; 1966. i 1967. u
znaku su Ace Popovića (Krmeći kas, režija Nebojša Komadina i Razvojni put Bore šnajdera, režija Branko Pleša). Legendarna predstava Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, u režiji Ljubomira Draškića, najavljuje
osmu deceniju prošlog veka kao izuzetno plodnu – Borislav Pekić, Na ludom belom kamenu, Dušan Kovačević,
Maratonci trče počasni krug, Ljubomir Simović, Čudo u
Šarganu, Milica Novković, Kamen za pod glavu, Borislav
Pekić–Borislav Mihajlović, Korešpodencija. Savremenu dramu reprezentuju Goran Marković (Turneja), Biljana Srbljanović (Porodične priče, Amerika, drugi deo) a mlađu generaciju spisatelja i reditelja Dimitrije Vojnov, Velika bela
zavera, Filip Vujošević, Halflajf, Dušan Spasojević, Odumiranje, Milena Marković, Šuma blista i Čekaonica Borisa Liješevića / Branka Dimitrijevića kao prvi primer verbatim
dramaturgije.
Kulturni centar Pančeva
Rođena u Novom Sadu 1978. Diplomirala arhitekturu na
Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, 2005. Bavi se
urbanističkim projektovanjem. Radila je na izradi više planova detaljne regulacije za gradske opštine Beograda i
opština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Za potrebe predstave Projekcija Miloša Jakovljevića, u režiji
Borisa Liješevića u Narodnom pozorištu u Somboru izradila projekat bioskopa u AutoCad formatu. Koautorka projekta Plodni dani.
Troje glumaca i reditelj –
6 Sterijinih nagrada
Isidora Minić: 1998 – Nadežda, Porodične priče B. Srbljanović, rd. Jagoš Marković, Atelje 212 Beograd; 2001 – Elektra, Elektra Danila Kiša, rd. Egon Savin, CNP Podgorica;
2006 – Nadežda, Skakavci B. Srbljanović, rd. Dejan Mijač,
JDP Beograd.
Branka Šelić: 1995 – Katica Kirić, Fiškal galantom Jakova
Ignjatovića, rd. Dušan Petrović, NP Sombor.
Nebojša Ilić (uloga) i Boris Liješević, Specijalna Sterijina
nagrada za autorski projekat Čekaonica, 2010. godina,
Atelje 212.
Utorak, 29. maj 2012.
Istorijat Kulturnog centra neraskidivo je vezan za pozorišni
život u Pančevu. Prikazivanje predstava na srpskom jeziku
vezuje se za „oca srpskog pozorišta”, Joakima Vujića, koji
je u Pančevu boravio i radio od 1824. Do sloma monarhije
(1918), na ovoj sceni nastupaju putujući teatri s predstavama na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku. Početkom 1945. profesionalno pozorište koje radi u Pančevu
postaje sekcija Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu.
Godine 1947. završena je pozorišna zgrada, danas Kulturni
centar Pančeva. Godine 1956. ukida se Narodno pozorište
i pretvara u Dom kulture – Centar za kulturu „Olga Petrov”.
Pozorišni život se odvija usporeno, retka gostovanja drugih pozorišta trebalo je da stvore utisak o kulturnoj ponudi. Osamdesetih godina prošlog veka kulturni život dobija nov podsticaj. Otvaraju se dečja scena, putujuća lutkarska trupa i Dečje pozorište „Trubač” pri Centru. Devedeste godine prošlog veka Centar dočekuje u novom
ruhu, rekonstrukcijom zgrade i menja naziv u Centar za
kulturu Pančeva. Od 2006, još jednom se menja naziv u
Kulturni centar Pančeva. Od tada Centar dinamičnije posluje, ima bogat, raznovrstan i kvalitetan program, pojačava se investiciona aktivnost, i kao rezultat toga krajem
2006. gradi se nova zgrada. Stvara se sopstvena produkcija, pre svega na planu pozorišta, osnivanjem dečje scene
„Pođi tuda...”.
Kulturni centar Pančeva pojavio se na Sterijinom pozorju
2010, kao koproducent s Ateljeom 212, na projektu Borisa
Liješevića Čekaonica.
5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Intervju
Radmila Smiljanić,
autorka drame "Bunar"
Bunar nemogućnosti
Da li je tekst bio naručen ili je čekao u fioci da ga nekom
ponudite. Kako je nastajao? Ima mnogo asocijacija, prepoznatljivih motiva iz narodne književnosti, pali su mi na
pamet i Omer i Merima, na primer.
U razgovorima o saradnji Egonu i meni polazište je bila
Bura Ostrovskog. Kasnije, priča je otišla potpuno u drugom pravcu. Nisam, naravno, pravila priču, repliku na
Omera i Merimu, ali stvaralac svesno i na nesvesnom planu
poseže za baštinom, i domaćom i svetskom. Mislim da svi
koji se bave ovim poslom moraju da imaju svest o tome
šta je neko uradio pre tebe i šta ti pokušavaš da uradiš.
Sin pokušava nešto da uradi, ali tu je Majka na braniku sebične ljubavi, manipulativna i monstruozna u svom htenju
da ga zadrži uza se.
Taj sin je moja generacija, pripada onima koji su u ranim
godinama prošli puno toga, koji imaju želju za novim životom, ali nemaju ni pravu ideju kako da ga ostvare, niti
životni potencijal i životnu energiju to da realizuju. Mislim
da svako od njih ima najbolju nameru i najbolju želju, ali
kad se one ukrste, jer su oprečne, ishod neminovno mora
da bude tragičan. Majka želi produžetak porodice, potomstvo. Ona vidi da njen sin ne funkcioniše ni kada je uz
nju, svesna je njegove nemoći i malog životnog potencijala. Sve što je kilometar daleko od porodičnog gnezda
za nju je beli svet i ona se boji da će sin propasti.
Zar ga u tom svetu ne bi podupirala emancipovana i života
svesna Jasmina. Odlaskom, oni bi dobili slobodu, ostvarili
pravo na izbor?
Ovde branim majku. Oni nemaju uslove da ostvare slobodu. Imaju samo potrebu da se izmeste od majke i okova. Nemaju pravu, tačnu i konstruktivnu ideju o tome šta
će raditi u Srajevu i oslanjaju se na nekog rođaka s kojim
jedva da govore. Oni su očajnici koji se hvataju za slamku.
Ideja o prodaji dedovine, bunara, katalizator je za odnose
u kući koji su već poremećeni. Slamka spasa, ali veoma
krhka. Sin nema snagu da živi život i njegovo samoubistvo
je dokaz. To nije herojski čin, već beg.
Kao pisac, čini se da ste više na strani Majke. Ona sinu podmeće tuđe, nerođeno dete, nalazi mu ženu.
Rođena sam u Bosni, videla sam i živela te stvari. Imati
potomstvo, pri tom muško, to je svetinja, svi to žele. Žena
6
www.pozorje.org.rs
koja dolazi u kuću rađa samo mušku decu i neka je dete
i tuđe, u kući je, nastaviće ognjište. U to se ne dira. I to je,
možda, primitivno i arhetipsko, ali je tako, iskonsko.
Lik iscelitelja, hohštaplera, samo dodaje osećanju mučnine,
neobrazovanosti i primitivnog miljea u kojima likovi žive.
Svi smo prošli devedesete i dan-danas brojni ljudi u svojoj
nevolji traže pomoć takvih iscelitelja. Svi oni koji žive vrlo
mučan i depresivan život, tražeći nadu, daju mukom stečeni novac za par reči kojima im neko prorokuje bolju budućnost ili im, pomoću čajeva, leči male i velike bolesti.
To jeste smešteno u taj milje ali, nažalost, egzistira u svim,
pa i visoko urbanim sredinama.
Završili ste glumačku školu Mire Banjac. Koliko je jaka bila
glumica u vama kada ste pisali komad i oblikovali likove?
Ta dva zanata prepliću se unutar mene i mislim da pomažu
jedan drugom. Moja replika nije opterećujuća i teška, ona
je glumačka, a pišem na jekavici zato što je volim i što dobro poznajem taj jezik. Sedamnaest godina sam ga istraživala. Glumica u meni je ponekad jača od dramaturga.
Primetila sam da niste bili u gledalištu, ali bila je Vaša profesorka Mira Banjac. Šta Vam je rekla?
Nismo se još videle. Ali ona prati moj rad i pruža mi podršku.
Razgovarala Smiljka SELJIN
Radmila Živković,
Majka u predstavi "Bunar"
Primarni instinkti
Velike su nevolje majke koja zna da njen sin nema vitalnost
i primarni instinkt opstanka.
Ona nije neprirodna i zla, već puna ljubavi i brižna jer je
svesna da njen sin nema kvalitet da bi mogao nešto da
napravi u životu. Želja da proda dedovinu i nastavi život
u Sarajevu nije njegova, on nije siguran u to. On je uvučen
u emotivnu zamku svoje žene, ljubavi svog života, ali nije
od onih koji imaju rešenje i koji bi uzeli svoju ljubav za
ruku i otišli ne u Sarajevo, nego na pusto ostrvo. Polemika
među nama dok smo radili predstavu bila je o tome da li
je Majka toliko crna i egoistična da gleda samo svoj interes. Ja je branim, ona se hvata za slamku jer je svesna njegovih sposobnosti, odnosno nesposobnosti, i hoće da ga
zaštiti. Zato ona ide primarnim instinktima, hvata na bolest, na samilost, budi u njemu grižu savesti, nudi mu drugu i još trudnu ženu. Ona je duboko svesna da njen sin
nije sposoban da bilo gde uradi nešto u životu.
Možda bi ga žena koju voli poduprla i dala mu snagu?
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Iz vizure majke, oni nisu par te vrste. Tu snahu ništa ne zanima, ona je duhom već otišla iz te kuće. Vreme provodi
ne u radu, nego u prevrtanju starih časopisa. Sin je nadničar i njegov domet je da očuva samo ono što ima, a
ne i da stvori novu vrednost. Svesna je majka i da je on
jalov. Zatim, sve se to dešava posle rata i nije slučajno što
je to sve tako, neobrazovano, zaostalo. Neobrazovanje je
www.pozorje.org.rs
delo. Neki od njih reče, “nije potrebno da znaš da sneseš
jaje da bi ga jeo“. Ma nemoj, molim te, lako je mešati babe
i žabe.
Možemo li se složiti da bez glumca nema pozorišta, da je
on karika primarne pozorišne vitalnosti?
Tu nema dileme. Volela bih da vidim sve te pametne reditelje, konceptualiste i moderniste da naprave pozorište
bez glumaca. Neće imati publiku, stvaraće sami za sebe.
Nek im mame i tate ostave novac i nek naprave ta nova
pozorišta, ta pojavna mesta, livade i nebesa, i nek se igraju
i iživljavaju i zaglupljuju. Toliko je teško stvoriti umetnost,
oni bi da je se domognu, ali ne mogu. Njihovi “moderni
koncepti“, tih reditelja koji slede jalove teoretičare, isterali
su publiku iz pozorišta, isterali su strast sa scene. Dovoljni
su sami sebi, preslikavaju se i umnožavaju te netalente.
Sele se iz jedne selekcije u drugu, uzimaju honorare, smatraju i smaraju, savršeno se međusobno pokrivaju, stavaju
festivalčiće.
Pozorje baš i nije festivalčić, samo njegovo trajanje govori
da je reč o ozbiljnom skupu teatarskih poslenika.
Ne, ne diram u Pozorje ali, nažalost, udaraju i na Pozorje,
odavno. To je nevaspitano, bahato, alavo. Stavljati sebe za
vrhovnog sudiju, nema tu finoće i gospodstva, plemenitih
namera prema pozorištu. Da se radi suptilno i pametno,
možda bi vremenom taj proces bio prirodan da se "snese"
neko jaje i da svi degustiramo moderno pozorište, da ga
prihvatimo. Znate, kada je ta njihova igra pročitana, onda
to više nije igra, to je brutalno i primitivno ponašanje.
strašna bolest i ova tema, ova priča, moguća je bilo gde
u svetu, u američkim pustarama, na primer. Čovek mora
prvo prema sebi da učini božji i ljudski zadatak, da se očoveči, da zna šta mu je uporište. Ovakvi ljudi o kojima mi
govorimo u predstavi, prijemčivi su na lažnu nadu, na olako dato obećanje. Nažalost, i mi kao narod skloni smo
tako da se ponašamo. Da verujemo nekom Klausu ili lokalnom iscelitelju, a ne sebi i svojim instinktima. Ubede
nas lako da ćemo pomoću "vodice" ozdraviti, ili da tamo
negde čeka obećana zemlja u kojoj teku med i mleko.
Da li je pozorište Vaša obećana zemlja? „Glumac je mrtav
– živeo glumac!“, tema je ovogodišnjeg Simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa...
Ma, pustite me razgovora o netalentovanim ljudima koji
se svete talentima. Šta bi značila floskula “Slikar je mrtav
– živeo slikar“. Ili umeš ili ne umeš da nacrtaš i konja i
šumu, i zatim odeš u apstrakciju. To su lagodne teme koje
dokoni i netalentovani vrte u svojoj beskorisnosti i jalovosti.
Teoretska misao potrebna je isto kao i praksa, nema razloga
da se na to ljutimo. Od antičke drame je prisutna.
Naravo da se slažem da je potrebna, ali ne na način na
koji se dešava na festivalčićima. To je novogovor, želja da
se po svaku cenu bude moderan. Ubiše nam pozorište
tom „modernošću“. Biti moderan znači biti stvaran, autentičan, živeti na sceni, stvarati živo pozorište. Negiraju
sve, a baš bih volela da vidim te teatrologe da stvore jedno
Utorak, 29. maj 2012.
Ispada da postoji organizovana zavera protiv ustaljene pozorišne prakse, takoreći rat!
Znate šta, mladi glumci više ne znaju ni da govore. Uče
ih o tome da su nevažni i da ne moraju da govore, važan
je pokret, pojava, to su novi zahtevi, a reč je u zapećku.
Sve su to silovanja. Nisam ja protiv istraživanja i raznolikosti scenskog izražavanja, ali sam protiv tog nasilnog nametanja, diktata da se igra ovako ili onako. Ima fantastičnih stvari koje te pomere, Bob Vilson me je pomerio pre
trideset godina, rastočio me je, ali to je sve bilo prirodno.
Jedna normalna predstava kod tih teatrologa kao Bunar,
na primer, izazvaće pitanje “šta je sad to, gde smo se mi
vratili“. Nismo se nigde vratili, mi postojimo, igramo pozorište koje publika razume, koje dobacuje do te publike.
Postoji različita publika i različiti zahtevi.
Govorim o publici željnoj pozorišta. I govorim o etici u
pozorištu za koju se borim. Onomad bahato i bezobrazno
isprozivaše glumce, divne talentovane glumce koji nisu
hteli da igraju u jednoj predstavi, skoro bljuvotini od predstave. To je žigosanje ljudi koji imaju svoju misao i svoj
stav i njihovo je legitimno pravo da odbiju ulogu. Ništa
novo u pozorištu. Niko nema pravo da ljude koji su dokazani u svojoj profesiji tako žigoše i proziva. Ako neko
hoće slobodu za svoju koncepciju – neka poštuje tuđ izbor
da u tome ne učestvuje.
Razgovarala Smiljka SELJIN
7
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Miloš Lolić, reditelj predstave "Pisar Bartlbi"
Radije ne bih…
Dobijamo nove generacije glumaca koji glumu upisuju
zbog televizije, serija, možda čak i reklama, pre nego pozorišta. Kako s njima da se radi, recimo, ovakva predstava
u kojoj se traže suptilna sredstva, gde je ukinuto i nešto iza
čega možeš da se kriješ i svi rediteljski efekti, gde si usredsređen isključivo na glumca…
Kako nastaje predstava iz ne-dramskog teksta? Kako glumci prihvataju ideju da se radi i kako da se radi?
Baš to je bilo moje pitanje dugo pre no što sam počeo da
radim, a onda smo, i u procesu rada, postavljali isto pitanje
želeći da ostanemo pošteni i prema tome kako je napisano i da to nije drama. Imali smo sve vreme misao da ne
radimo dramsko delo i da možda treba naći način koji nije
očekivano dramski. To je bilo konstantno pitanje koje nas
je vodilo kroz proces. Proces je počeo tako što smo se
Igor i ja sreli i razgovarali. Prvobitna ideja bila je monodrama, da bude suštinski ispovest naratora, a kasnije smo
uključivali ostale glumce, ostale pojave na sceni. Mogu da
kažem kako sam imao sreće što je Igor, kojem sam prvo
ponudio da igra, oberučke prihvatio, doduše, nakon sedmodnevnog promišljanja, ali kasnije je priznao da je odmah bio oduševljen tekstom. Ovo je jedna od najvrednijih
kratkih priča koje sam pročitao u životu.
Kad si se sreo s njom?
Kao srednjoškolac, a setio sam ga se ponovo kad mi je
Ivica Buljan, umetnički direktor Mini-teatra, prepričavao
repertoar. Tada je spomenuo nešto što imaju jednom u
šest meseci – pozovu određene ljubljanske glumce da
odaberu omiljenu priču ili roman, koje onda čitaju pred
publikom. Nisam to nikada gledao, ali navelo me je da
pomislim kako ne moram da predložim dramu, jer smo
se dvoumili koju dramu da izaberemo, inače zvali su me
da radim nakon što smo u Rijeci gostovali sa Sanjarima.
Tako sam počeo da razmišljam i o tekstovima koji nisu
dramski. Moram da priznam da je rad na Bartlbiju u Ljubljani drugačiji nego što bi bio u Beogradu ili u drugom
gradu…
U kom smislu? Saradnje sa glumcima ili njegovog značenja
u dotičnoj sredini?
U svakom smislu, pogotovo šta tekst znači tamo. Na primer, kada sam u Beogradu govorio da radim Bartlbija,
skoro svi su pitali šta je to, a u Ljubljani većina je reagovala
sa “ooo..., jesi li čitao taj tekst o Bartlbiju, jesi li čuo da je
taj i taj pisao o Bartlbiju…” E, sad, zašto je tako? Oni u Slo-
8
www.pozorje.org.rs
veniji imaju ozbiljnu ekipu filozofa, sa Slavojem Žižekom
na čelu, tu su i Alenka Zupančič, Mladen Dolar, Rastko
Močnik... upravo je Mladen Dolar 2003. objavio zbirku ozbiljnih tekstova o Bartlbiju, što je bilo vrlo važno i značilo
je Ljubljančanima. U toj knjizi su tekstovi Žila Deleza, Žaka
Deride, Đorđa Agambena, Žaka Ransijera, teoretičara i filozofa XX veka. Shvatio sam da sam u klopci, da sam Ljubljani predložio nešto što ona dobro poznaje, to je meni
bilo važna vodilja u procesu rada. Mladen Dolar je prisustvovao premijeri, i bio je oduševljen.
Radio si s različitim glumcima, i u smislu godina, senzibiliteta, pa i prostora. U kontekstu festivalskog Simpozijuma,
kakva su tvoja iskustva u tom radu? Kakvi su glumci kada
se od njih zahteva i druga vrsta angažmana koji ne traži
skrivanje iza dramskih likova?
Zavisi od teritorije. Prošle i ove godine imao sam iskustvo
u Austriji i Nemačkoj, gde sam radio s mladim i starim
glumcima. Mladi su me iznenadili do koje mere su posvećeni pozorištu. S jedne strane, njihov sistem je teži da se
probiju, moraju da budu koncentrisani, da se dokažu kako
bi opstali. Oni su u glumu ušli prvenstveno zbog pozorišta,
a primetio sam da ovde dobijamo nove generacije glumaca koji glumu upisuju zbog televizije, serija, možda čak
i reklama, pre nego pozorišta. Kako s njima raditi, recimo,
ovakvu predstavu u kojoj se traže suptilna sredstva, gde
je ukinuto i nešto iza čega možeš da se kriješ i svi rediteljski efekti, gde si usredsređen isključivo na glumca...
Nove generacije, mnogi od njih, ne upisuju glumu da bi
igrali Šekspira. Verovatno se dešava i u Nemačkoj, ali pošto je sistem tamo daleko ozbiljniji, ne prolazi. Radio sam
sa glumcima starije generacije, Goricom Popović, Igorom
Samoborom koji su bili željni ovakve vrste rada i pozorišta.
Ali da ne generalizujem, sve zavisi od motiva glumaca zašto se bave pozorištem, što se otvorilo – pretpostavljam
– i na premijeri Zorana Đinđića. I to je tema kojom ćemo
se tek baviti.
Redefinisanje, rekonstruisanje prošlosti, pamćenje, lična i
kolektivna memorija, mi se stalno koprcamo u tome, u pokušaju faktografije stvarnosti, samih sebe i drugih, od banalnih do suštinskih pitanja… Kako ovakva vrsta pozorišta
može da pokrene ljude – dobro, ne mogu baš svi da budu
Slavoj Žižek, ali mogu makar da upale vatru strasti za radoznalošću, budnošću, za preispitivanjem, odgovornošću,
upitanošću? Da krenu za onima koji imaju harizmu, živu
vatru i pokretačku snagu? I nema ih nešto, je l' da?
Da, i nema ih...
Ponegde izleti neko, a onda ga svi samo ignorišu, kao da
se nije desio, kao da se nije ni čuo…
Da, da, baš tako…
O tome govori i onaj otužni i sramni aplauz na “Đinđiću”,
na kraju predstave…
To je stvarno bilo porazno… Tako završava i Anđina predstava, rečenicom “Da umrem, samo da mi deca ne žive u
ovoj državi”… Ja se malo povlačim i u tom smislu imam
veliko poštovanje prema radu Olivera Frljića i ljudi koji po-
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
kušavaju drskim i beskompromisnim radom u pozorištu
da nateraju ljude na promišljanje, pitanja, reakcije. Povlačim se u intimističko pozorište. Verujem da ću s te strane
dopreti do ljudi, pomalo i gubim nadu da pozorište ima
moć da menja… Glumci odlaze u druge medije gde ima
više novca, a ti mediji su toliko jači od pozorišta i sumnjam
da možemo da popravimo to što oni pokvare. Ne verujem
da će ova predstava promeniti ljude, možda će uticati na
neke mlade da požele da gledaju i neko drugo pozorište,
da ga razumeju, istraže ili na neke starije da se osveže novim pričama ali suštinski, nije ni pravljenja da bi menjala,
osim nasitno, iznutra… Svakako neće promeniti nikog u
glasačkom telu. Bartlbi je ozbiljna tema i o tome “radije
bih da ne” treba svi duboko da razmislimo, gde je to i
kada sve trebalo da izgovorimo, a nismo… Evo, opet pričamo o izborima…
Ali to je naš život, moramo…
Tako da, radije bih da ne... Zato, kažem, imam veliko poštovanje kada vidim da drugi imaju snage da se bore u
tom smislu. Ne kažem da se i meni to neće desiti, ako naiđem na tekst, nešto što traži angažovanost, pretpostavljam da ću to i sam otvoriti.
Razgovarala Snežana MILETIĆ
Igor Samobor,
glumac u „Pisaru Bartlbiju“
Podsetnik da
zastanemo i
pogledamo oko sebe
Suština ovog teksta je u tome da sagledaš svoje potrebe, svoj
smisao, svoju suštinu, da razmislimo o tome šta nam je uistinu potrebno, a potrebni smo jedni drugima, ne ovakvi kakvi smo sada, otuđeni, ne znamo šta se zbiva tu, blizu nas.
Kada vidimo ovakvu vrstu predstava uvek nas zanima kako
one nastaju, šta je ključna reč koju reditelj kaže glumcima
da ih ubedi da rade ovako?
Nismo radili na klasičan način, nismo raščlanjivali tekst,
mesec dana smo ga samo čitali i upoznavali smo se. I to
je bilo posebno stanje i doživljaj. Nikada ranije nisam radio
na taj način, govorili smo o puno toga, onako filozofski,
jer taj tekst sam po sebi traži da o njemu razgovaraš na
poseban način. Zajedno smo iznašli i način i sistem kako
ćemo to da izvedemo. Za mene to je jedno od boljih sećanja na rad na nekom tekstu. Šta god da smo govorili
Miloš i ja u tih mesec dana, uvek je imalo neke veze sa
tekstom, uvek se nadovezivalo na tekst koji je neverovatno
podatan za sve ideje. Svaka ideja tu je plodonosna. Taj
Bartlbi i „radije ne bih“, to je rečenica-formula, moto, koji
bi, zapravo, tebalo više puta da koristimo, i u stvarnom
životu i na svim nivoima egzistencije. Na neki zabavan način koristio sam ga i u banalnim stvarima, recimo, u su-
Utorak, 29. maj 2012.
www.pozorje.org.rs
permarketu, napunim korpu i onda pogledam i kažem –
radije bih da ne... pola toga ti ne treba... Suština ovog teksta je u tome da sagledaš svoje potrebe, smisao, svoju su-
štinu, da razmislimo šta nam je zaista potrebno, a potrebni
smo jedni drugima, ne ovakvi kakvi smo sada, otuđeni,
ne znamo šta se zbiva tu, blizu nas, koje su potrebe možda
nekog ko nema baš ništa, a u blizini je. Bezosećajni smo...
Sve to je poruka ove predstave... Zadivljujuće je da je to
napisano pre 150 godina, 30 godina pre Kafke, a zapravo
je isto, potpuno, to je neko novo preispitivanje koje ide
do toga šta je Hrist, ko je on, je li ovde, ima li ga, jesmo li
uopšte sposobni da ga vidimo, imamo li neke „antene“
za to, a na kraju, kako živimo, ispostavlja se da nemamo
te antene...
Kako se glumac preispituje u tom smislu? Možda ljudi danas i ne znaju šta znači preispitivanje, možda im treba objasniti?
Lično, posle svake predstave stanem. Trudim se da razmislim i vidim šta su taj rad, to igranje, ti susreti značili za
mene kao glumca i čoveka. Ako to ne posložim i ne razumem i ne rezimiram, onda neće imati smisla ni ono što
dolazi. Čini mi se da je bitno da se to uvek radi, u životu i
u svakoj vrsti bavljenja umetnosti, čak i kad slušaš muziku,
to negde slažeš, moraš da posložiš u svom sistemu vrednosti, značenja, značaja... Uvek iz svega toga uzimaš nešto
s čime krećeš dalje i to zauvek ostaje ugrađeno u tebe kao
čoveka i širi vidike. Ova predstava u tom smislu dala mi je
mnogo ideja, misli o životu, o stanju, o (z)bivanju... Za mene
je to bio veliki rad.
Ako smo se toliko otuđili od sebe i drugih, je li uopšte moguće rekonstruisati i sve popraviti ili je to uzaludan posao?
U celom svetu je tako, niko nije ozbiljno u stanju, moguće
bi bilo da to uradimo na ličnom, sitnom planu, ali nećemo
da vidimo sami sebe realno, nego uvek malo popravljamo,
pravimo, da naizgled budemo malo bolji nego što jesmo...
Šminkamo?
Da, baš to, da se ne bismo osećali slabo i loše.
Ne živimo, nego se ponašamo da živimo?
Baš tako.
Razgovarala Snežana MILETIĆ
9
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Jucˇe na Pozorju
53. izložba dečjih radova
Scena, maska, kostim, lutka
Centar za likovno vaspitanje dece i omladine
Vojvodine i Sterijino pozorje
Na konkurs Centra pristiglo je 3200 radova iz 65 ustanova
širom zemlje. Za izlaganje odabrana su 172 rada.
Žiri u sastavu: Jovana Despić, Sanja Kojić Mladenov, Viktoria Čikoš i Eva Fedi selektirao je radove i doneo odluku
o nagradama.
U donjem foajeu Scene 'Pera Dobrinović', izložbu je otvorio dr Milivoje Mlađenović, direktor Sterijinog pozorja.
"Pozorje pripada vama, vi ste njegova budućnost. Vaši radovi su prava mala umetnička dela i nema pozorišta koje
vas ne bi poželelo za saradnike" naglasio je Mlađenović i
dodao kako očekuje da najmlađi nastave ovu vrstu rada i
jednog dana postanu gospodari Sterijinog pozorja.
Nagrade
Scena: Isidora Kapor, OŠ 'Jelena Ćetković' Beograd, lik.
pedagog Slavica Marković; Lucija Smiljanić, Nemanja Guberić, Oleg Vuletin, PU 'Radosno detinjstvo', Vrtić 'Cvrčak'
Petrovaradin, vasp. Verica Mandić, Jasmina Kolarić; Dominik Zambo, OŠ 'Đuro Salaj', Subotica, uč. Hedvig Šoš; Kolektivni rad, TŠ 'Mileva Marić Ajnštajn' Novi Sad, prof. Nataša Trajković.
www.pozorje.org.rs
'Cvrčak' Srpski Miletić, vasp. Katalin Mladenović; Kolektivni
rad, TŠ 'Mileva Marić Ajnštajn' Novi Sad, prof. Jovana Despić.
Lutka: Tijana Mijailović, Jovana Čolić, OŠ 'Stojan Novaković' Šabac, pedagog Slavka Jakovljević; Strahinja Vukić, OŠ
'Filip Višnjić' Morović, pedagog Sretenka Vuković.
Pozorišni rekvizit: Ivana Pantelić, OŠ 'Slavko Rodić' Bački
Jarak, pedagog Svetlana Matović; Konstantin Stoičkov, OŠ
'Zaga Malivuk' Beograd, pedagog Zvezdana Maslar Milošević; Galina Tašin, Likovna radionica 'Čarolija' Novi Sad,
metori Viktoria Čikoš, Mirjana Čikoš; Kolektivni rad, PU
'Radosno detinjstvo', Vrtić 'Bubica' Novi Sad, vasp. Olivera
Kulešević.
Plakat: Kolektivni rad, PU 'Radosno detinjstvo', Vrtić 'Mrvica'Novi Sad.
Nagrade časopisa 'Maštalica': Jelena Stefanović, Una
Urošević, Vrtić 'Maja', PU '11. april' Beograd, pedagog Tatjana Ivanišević Radojković; Ilić Jelena, Vrtić 'Zvezdica', PU
'Ljuba Stanković' Čerević, vasp. Dušica Dimšić, Ankica Milošević; Scena Vašar u Topoli, Kolektivni rad, PU 'Radosno
detinjstvo', Vrtić 'Detelina sa četiri lista' Novi Sad, vasp.
Svetlana Brzak, Slavica Ninkov-Gregorin; Kolektivni rad,
Vrtić 'Cvrčak' Bačko Dobro Polje, vasp. Čedislavka Popović.
Nagrade likovnim pedagozima za kolekcije radova:
Nataša Trajković, Jovana Despić, TŠ 'Mileva Marić Ajnštajn'
Novi Sad; Tatjana Šašić, OŠ 'Sveti Sava' Stajićevo.
Međunarodna tribina
Status pozorišne kritike u regionu
Kritika u krizi
Maska: Milica Mikić, OŠ 'Miroslav Antić' Futog, pedagog
Anita Petković; Aleksandra Bogdanić, OŠ ''J. J. Zmaj'' Đurđevo, pedagog Tatjana Perović; Kristina Kakotović, OŠ
'Branko Radičević' Novi Sad, pedagog Miomira Blagojević;
Saša Dajević, OŠ 'Aleksa Šantić' Sečanj, pedagog Olivera
Marjanović; Nemanja Manojlović, OŠ 'Petefi Šandor' Novi
Sad, pedagog Marta Buterer Kiš; Milica Jović, OŠ '20. oktobar' Sivac.
Kostim: Kolektivni rad, PU 'Dečji dani', Vrtić 'Leptirić' Beograd, Likovna radionica dece, vasp. Jagoda Pešić, Nataša
Dabić; Bojana Stanić, Ivana Sekulić, Dejana Mihajlački, Andrijana Mišić, OŠ 'Sveti Sava' Stajićevo, pedagog Tatjana
Šašić; Vladimir Mihić, ŠOSO 'Milan Petrović' Novi Sad, pedagog Jasmina Vilić; Bojana Milić, PU 'Poletarac', Vrtić
10
Tribina koja se bavila problemima i statusom pozorišne
kritike u regionu održana je juče u gornjem foajeu Scene
"Pera Dobrinović" SNP. Prema rečima moderatora prof.
dr Ivana Medenice, cilj Tribine je razgovor o svim aktuelnim problemima u pozorišnoj kritici i pronalaženje
njihovih rešenja. Učesnici: Aleksandar Milosavljević,
pozorišni kritičar i upravnik SNP-a, Igor Ružić, kritičar
(Zagreb), Antonija Letinić, koordinatorka projekta „Criticize This!“ (Zagreb), Darinka Nikolić, urednica časopisa
Scena, Sanja Nikčević, kritičarka i teatrološkinja (Zagreb/Osijek), Olga Dimitrijević, dramska spisateljica i
kritičarka (Beograd) i Una Bauer, kritičarka pozorišta i
plesa (Zagreb).
Prvo je usledila promocija knjige Kazališna kritika ili neizbježni suputnik Sanje Nikčević, a zatim je predstavljen
projekat „Criticize This!“. Kako je napomenuo Ivan Medenica, o knjizi Sanje Nikčević govorimo kao o pionirskom
poduhvatu jer je reč o prvoj, i do sada jedinoj knjizi u regionu koja se bavi teoretskim i praktičnim problemima
pozorišne kritike. Predstavljajući uglednu učesnicu iz Osijeka, Medenica je napomenuo da je Sanja Nikčević duži
niz godina objavljivala pozorišnu kritiku u Večernjem listu,
da je predsednica Hrvatske nacionalne asocijacije pozorišnih kritičara i teatrologa, teatrološkinja koja istražuje
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
pedagoške modele izučavanja pozorišne kritike. Prema
njegovim rečima, knjiga je pisana u duhu teorijskog diskursa, pitkim i jednostavnim stilom.
– Knjiga Kazališna kritika ili neizbježni suputnik je teorijska studija o pozorišnoj kritici, prva takve vrste kod
nas, namenjena kričarima, profesorima i pedagozima, rekla je autorka Sanja Nikčević. – Ideju da napišem knjigu
dobila sam zato što u celom svetu ne postoje udžbenici,
knjige, čak ni priručnici o pozorišnoj kritici. Neverovatno
ali istinito, bez obzira što je pozorišna kritika kao žanr
www.pozorje.org.rs
Aleksandar Milosavljević ukazao je na odnos pozorišne
kritike prema pozorišnoj produkciji iz vizure upravnika
SNP-a. Po njegovim rečima, SNP kao jednu od najuspešnijih pozorišnih kuća, pozorišna kritika u beogradskim
medijima gotovo i ne spominje.
– Nove uređivačke politike u medijima marginalizovale su
prostor namenjen kulturi. Broj relevantnih pozorišnih kritičara je smanjen. U zemljama tranzicije pozorište prestaje
da bude važno, a ono mora i treba da edukuje publiku,
rekao je Milosavljević.
Govorilo se i o odnosu evropske tj. umetničke i aglosaksonske pozorišne kritike koja sve više dominira u medijima, o edukaciji i obrazovanju pozorišnih kritičara, o odnosu medija bez kojih kritika ne može da postoji i o pronalaženju novih načina života pozorišne kritike: internet
portali, sajtovi ili blogovi.
Vojislav ALIMPIĆ
Održana prezentacija NETA
utemeljena još u XVIII veku. Ova knjiga nije udžbenik jer
se udžbenici temelje na egzaktnim empirijskim faktima
koji ne postoje kada je reč o pozorišnoj kritici, rekla je
Sanja Nikčević i naglasila da je veliki problem što ne postoji definicija pozorišne kritike. – Postoje tzv. definicije
koje pretpostavljaju šta bi pozorišna kritika trebalo da
bude. Ni u tačnim i preciznim nemačkim leksikonima
nema definicije. Smatram da definicja pozorišne kritike
sadrži četiri dela: informacije o predstavi, opis predstave,
njeno vrednovanje i obrazloženje vrednovanja. Definicija
bi trebalo da podrazumeva i obim tj. dužinu teksta kritike
– tri do četiri stranice ili oko 1000 reči. Knjiga se završava
autobiografskim prilogom koji opisuje autorkin profesionalni put od kritičara do teatrologa, zamišljen kao svojevrsna pomoć budućim kritičarima u svim „nedaćama“
na koje će nailaziti.
Pozorišni kritičar Igor Ružić naglasio je pojam autorstva
koji bi trebalo da bude u definiciji pozorišne kritike.
– To je važno jer pozorišna kritika je lični stav, a ne osuda.
Kritičar ne bi trebalo da bude odgovoran za svaku neprodatu kartu pozorišne predstave. Kritika bi trebalo da bude
afirmativna u službi pozorišta, ali tu se postavlja pitanje
kako i na koji način, budući da je aktuelna pozorišna kritika
spustila kriterijume zbog lošeg kvaliteta pozorišnih predstava koje su mahom populističke. U svakom slučaju, pozorišna kritika piše se iz ljubavi prema pozorištu, rekao je
Ružić.
Projekat „Criticize This!“ predstavila je Antonija Letinić.
– Pokrenulo ga je pet nevladinih i neprofitnih organizacija
iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore s ciljem da se edukuju kritičari u oblasti književnosti, pozorišta i savremene umetnosti. Učesnike obučavaju dva mentora iz dve različite sredine. Njihovi radovi objavljuju se u listovima Danas, Pobjeda i Novosti kao i na internet portalima.
Utorak, 29. maj 2012.
U prostorijama Sterijinog pozorja, juče je održana prezentacija NETA (Nova evropska teatarska akcija) u koju
je umreženo 30 pozorišnih festivala iz 30 evropskih zemalja. Kako je rečeno, NETA postoji devet godina s ciljem da se u kulturološkom, umetničkom i istorijskom
smislu ponovo povežu države nekadašnje SFRJ, ali i srednje Evrope.
– Iako nije naš član, Sterijino pozorje podržava NETU i saradnja sa ovim festivalom je odlična, ocenio je predsednik
NETE Blagoje Stefanovski. Govoreći o radu udruženja,
napomenuo je da NETA svake godine ima nekoliko svojih
pozorišnih produkcija, da su redovni učesnici međunarodnih pozorišnih festivala u regionu i izrazio želju da se
i Sterijino pozorje uključi u rad, budući da pozorišta i predstave govore zajedničkim jezikom.
Sastanku su prisustvovali Damir Domitrović, sekretar i
direktor festivala Ex ponto (Ljubljana), Lejla Hasanbegović, MESS (Sarajevo), Janko Ljumović, direktor CNP (Podgorica), Ljiljana Mazova, pozorišna kritičarka (Skoplje),
Primož Bebler, reditelj (Trst), Milan Vračar, Kulturanova
(Novi Sad), Ljupčo Georgievski, Narodni teatar (Bitolj).
V. A.
11
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Okrugli sto
„Bunar”
Majčinska ljubav kao kastracija
Okruglom stolu posvećenom predstavi Bunar, projektu Ustanove kulture „Vuk Karadžić”, Scena KULT, Radionice Integracije i Fonda „Krug” iz Beograda, po tekstu Radmile Smiljanić
i režiji Egona Savina, prisustvovali su: spisateljica, reditelj,
glumci Radmila Živković (Majka), Jovo Maksić (Miloš), Mariana Aranđelović (Jasmina), Novak Bilbija (Vrač) (samo na
početku) i Ivana Šćepanović (Smilja), kao i Miki Manojlović
Uz konstataciju da je ovo prvi izvedeni tekst spisateljice Radmile Smiljanić, voditelj Okruglog stola Svetislav Jovanov zamolio ju je da nešto više kaže o svojoj drami i asocijacijama
koje se naslućuju već iz samog naslova. Radmila Smiljanić
je rekla da svaki od njenih likova u komadu ima najbolje želje,
ali kada se tone međusobno isprepliću dolazi do najgoreg
mogućeg kraja, gubitka života. Jovanov je podsetio da se u
Bunaru govori o novom vodovodu i starom bunaru, a kako
priča teče, sve više i o čišćenju i zagađivanju. Pitao je spisateljicu šta je sve zagađeno sem prošlosti i da li je ovo samo
porodična drama. Smiljanićeva je odgovorila da se kroz atmosferu jedne porodice stiče slika društva, tj. da lokalna slika
daje verodostojnu globalnu sliku. Rekla je takođe da je prošlo mnogo godina od početka rata i potpisivanja Dejtonskog
sporazuma o Bosni, ali da se stvari, nažalost, nisu mnogo
promenile. Zanimljivo je da je u ovu porodicu došla žena muslimanske veroipovesti pre rata, da je to bilo u redu i prihvaćeno, a da sada, kada u tu porodicu stiže ponuda za prodaju
bunara, što je zapravo neka vrsta katalizatora za odnose unutar porodice, ljudi počinju da se vezuju za nacion i nacionalnost postaje problematična.
Reč da nešto više kaže o aspektima ove zanimljive produkcije
dobio je Miki Manojlović (Radionica Integracije), ali on najpre ističe nešto što smatra veoma važnim, a to je osećaj za
stvarnost, potreba da se društvo u kome jesi kaže na direktan
način, da se kaže kakvo je to društvo i kakvo bi moglo da
bude. To je zapravo ono što nazivamo društvena odgovornost, a danas je tako malo ljudi koji imaju društvenu odgovornost. Što se pak produkcije tiče, istakao je samo da je ovaj
projekat zahvaljujući, pre svega, ideji teksta dobio podršku
EU da bude realizovan.
O rediteljskoj odgovornosti govorio je potom Egon Savin.
Rekao je da Bosna nije lokalitet, ona je naš univerzum. Nije
ni slika samo ovog trenutka, već i naše prošlosti, ali i univerzum naše budućnosti. Bavio se svim tim kao što se čovek
bavi samim sobom, tako uostalom uvek i radi pozorište. Najviše ga dira teskobna usamljenost svakog pojedinog čoveka
u surovom univerzumu. Tako i ljudi iz ove male porodice, svi
oni su zapravo usamljeni, i što su teskobniji u svojoj usamljenosti tim veće zlo i bol nanose drugima ne bi li se iskobeljali iz sopstvenog beznađa. Smatra da Bunar jeste nešto što
bi moglo svih nas da se tiče, on se gradi na izvoru žive vode,
on je nešto iz čega su pili naši preci, pa bi to trebalo da čine
12
www.pozorje.org.rs
i naši potomci. Dešava se takva kritična situacija da se bunari
rasprodaju iz nekakvog prkosa, iz samomržnje, iz nekakve
destrukcije i potrebe da se zatre sopstveni kraj i ode nekud
daleko. Sve rečeno motiv je na kome je reditelj gradio ovu
predstavu. Jovanov je podsetio da na kraju teksta sin završava u nekoj vrsti paralize, a reditelj u predstavi vodi ga ka
samoubistvu, pa je zamolio Savina da to malo pojasni. Savin
je rekao da je to ishodište svake teskobe. Postoji puno stvari
koje čoveka do tog ishodišta vode. Ponekad se ka tome hrli
i tada je to neumitnost dramske radnje. Sin u predstavi nepogrešivo radi u korist svoje štete i svakim je trenom sve bliži
svome kraju. Postoje razne okolnosti koje tome vode, ali njega kao reditelja najviše zanimaju one najintimnije.
Igor Burić se uključio u razgovor rekavši da bi jedna od asocijacija na Bunar bila da se tu nije reč o vodi i izvoru, već o
suši. Naime, istakao je, javlja se motiv jalovosti koji se iz porodičnog kruga može prebaciti na širi kontekst bosanskog ili
srpskog sela, svejedno. Podsetio je publiku da je reditelj i pre
nekoliko godina pokazao interes za slične teme, konkretno
u predstavi Odumiranje. Zamolio je Savina da nešto više o
tome kaže. Egon Savin je odgovorio da selo nije jalovo, već
da ga nema. Naše je selo kao i naše pozorište, a pozorište
se danas ukida. Smatra da nije reč o prolaznoj krizi, već o
tome da se nalazimo u jednom procesu koji ide do samoukidanja, i to se vidi u svim sferama života. Mi smo sve uži i
sve zatvoreniji, isključiviji i neki će završiti tako što će ukinuti
druge, a neki sami sebe. To je proces koji su kroz istoriju prošli
mnogo veći narodi nego što je ovaj naš, pa ih više nema. Potrebno bi bilo učiti na narodima koji su opstali, u čemu je tajna njihovog opstanka. To je knjiga znanja, nauke i umetnosti,
sve drugo laž i izmišljotina. Posvećenost knjizi, umetnosti i
nauci, to je nešto što naše selo nema. Ljudi u selu su na ivici
opstanka, u blatu. Smatra da je reč o neprosvećenosti. Burića
je interesovalo i kako bi mogla da se definiše ciljna grupa
kojoj se obraća ova predstava, da li bi bilo katarzičnih momenata kada bi mogli da je gledaju i ljudi sa sela. Savin je
odgovorio da pravi pozorište isključivo za prostodušne, obične ljude i nijedno drugo pozorište koje je nepristupačno
običnom, normalnom svetu ga ne zanima.
O tragičnom usudu majke koja od prevelike ljubavi uništi na
kraju svoga sina govorila je glumica Radmila Živković. Ona
je rekla da u svim ljudima postoji instinkt za održanjem, tj.
samoodržanjem, za produžetkom vrste, on je imanentan.
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Niko od nas nije rođen da bude pisac, glumac, doktor, inženjer..., veruje da smo stvoreni na ovoj čudesnoj planeti da bismo produžili vrstu iz ko zna kojih razloga. Kada se govori o
primitivizmu i učmalosti na selu, i neobrazovanje se vrti negde oko sela, ona kao jedini izbor koji se u odnosu na to
nudi ljudima vidi malograđanštinu, sve ostalo se zdušno na
raznorazne načine satire. Majke uvek imaju predosećaje i
uvek fantastično sve znaju, to je apsolutna konstanta. Majka
se u predstavi bori da održi ono što smatra da je neophodno,
a u svemu tome ima pola istine da je neophodno, a pola istine da bi se moglo promeniti nešto. Bez obzira na činjenicu
što je neobrazovana, ona fantastično uviđa količinu nenapredovanja svog sina u odnosu na nju. Da li je majka kriva
za samoubistvo? Živkovićeva smatra da o tome može da se
razmisli i postoji opcija da možda i nije kriva ona, već žena
koja njenog sina obožava i voli, a na kraju ga ipak napušta,
umesto da ga veže i povede sa sobom. Radi se o poremećenim odnosima, sve je poremećeno, ne daje se prava osnova
mladom naraštaju. Onog trenutka kada roditelj spozna strašnu istinu da njegovo dete ne ide napred, u čovečnosti ne
ide napred, to je za njega najveće nezadovoljstvo, jer bi upravo trebalo da bude suprotno.
Iz publike se za reč javio Ivan Medenica koji je uspostavio
paralelu ove rediteljske predstave s predstavom Svinjski otac,
ističući u prvi plan temu patrijarhalnosti u oba komada. I to
patrijarhalnosti koju ostvaruje figura majke povlačeći iz pozadine konce, i to tako što onemogućava, frustrira i na kraju
uništava svoga sina. Zamolio je reditelja da nešto više kaže
o toj temi. Egon Savin je potvrdio da ga ova tema interesuje,
rekavši da je u Bunaru majka sinovljev dželat. Ta ljubav je
strašno posesivna i sebična koliko je i jaka. U tome leži izvanredan dramski paradoks da takva mera ljubavi može postati mera zla, nešto što ima najužasnije posledice. Te majke
koje zapravo stvaraju jedan muški militantni mentalitet koji
onemogućava muškarca da seksualno i emotivno sazri, to je
za Savina veoma zanimljiva psihoanalitička tema i taj ga motiv izuzetno zanima. Rekao je da se u komadu Bunar to javilo
kao živi motiv koji pulsira od scene do scene. Nemogućnost
da ovaj par realizuje svoj normalan seksualni i ljubavni odnos
u kući, ta kastrantnost majčinske ljubavi, to je ozbiljna tema
za, kako je rekao, Kurosavin film.
Istakavši da je glumac Jovo Maksić verodostojno ostvario lik
Miloša, koji u jednom trenutku "neće ni kako on hoće", Igor
Burić je glumca zamolio da protumači tu vrstu neodlučnosti,
razapetost između dveju žena. Jovo Maksić rekao je da njegova odlučnost proističe iz pijanstva, ali čak i tada on nije
odlučan. U sredini iz koje potiče ovaj lik, a kako smo čuli, i
sam glumac, postoji vrlo skrivena dominacija majke u odnosu
na sina, pogotovo kad sin nema oca. Takva vrsta odrastanja
je nezdrava, jer mlad čovek jednostavno ne zna kako da se
izbori s majkom, jer šta god da učini oseća da je povređuje,
a to mu nije namera. Ona pak igra na te najniže emocije. Miloš u predstavi bi u suštini voleo da živi sa ženom koju voli,
ali nikako to ne uspeva zbog majčine dominacije. To je njegova nesreća, sam sebi je na poslednjem mestu. Kad misli
na sebe, misli na suživot sa ženom koju voli i misli na majku
koju voli i zaključuje da je tu, nažalost, nemoguće izaći kao
pobednik. Po Maksiću, ovakvi odnosi mogu se naći i u najurbanijim mestima, selo možda o svemu tome samo daje či-
Utorak, 29. maj 2012.
www.pozorje.org.rs
stiju sliku, jer su emocije ljudi sa sela čiste, oni kad vole vole,
a kad mrze mrze.
O odnosu među trima ženama pričale su glumice Mariana
Aranđelović i Ivana Šćepanović. Mariana Aranđelovićeva
je rekla da postoji ono nešto što se zove žensko oružje i
ide od osobe do osobe. Njen lik nije ništa drugačiji od ostalih ženskih likova u predstavi. Ona na kraju poseže za oružjem koje možda baš i nije njeno, ali ipak to čini smatrajući
da je to jedini način na koji može da se odbrani i samim
tim postaje ista kao ženski likovi koji je okružuju. Ivana
Šćepanović ne misli da je baš dobro kada su tri žene ovakvom situacijom, kao u predstavi, spojene. Za nju je to previše ženske energije, u tom trouglu ženske energije muškarac može samo da strada.
Silvija ČAMBER
Criticize This!
Tri loša ubiše...
Radmila Smiljanić, Bunar, Ustanova kulture "Vuk Karadžić",
Radionica Integracije, Fond "Krug" – Beograd
Manipulirajući binarnim oprekama sela i grada, zemlje i asfalta, vode i suše, Boga i Allaha, života i smrti, na čemu Radmila Smiljanić gradi svoj dramski tekst Bunar, i vezavši ih s
problemima postratne ruralne Bosne koja u XXI stoljeću živi
neko svoje, paralelno vrijeme, Egon Savin na Sterijino pozorje
donosi slabu predstavu, neuspjeli pokušaj reprezentacije stereotipa o zaostalim krajevima i njegovim ljudima, pojedinačnu priču koja, ni pod kojim uvjetima, ne može govoriti za
zajednicu u cjelini, a koja za cilj postavlja upravo to.
Moderni svijet stiže u malo bosansko selo u kojemu Miloš
(Jovo Maksić) živi sa ženom Jasminom (Mariana Aranđelović)
i posesivnom i manipulativnom majkom (Radmila Živković),
koja Miloševu odluku da proda bunar u zamjenu za vodovod
shvaća kao izravni napad na svoju obitelj i patrijarhalne narative, unutar kojih je konstruirala obiteljski život. Dekonstrukcija tog svijeta započela je Miloševom ženidbom za ( jalovu i stariju) muslimanku, a potpuni raspad prijeti mogućim
Miloševim odlaskom u Sarajevo sa Jasminom, koja će tako
majci sina oduzeti dvaput (udajom za njega i odvođenjem
od kuće). U bezizlaznoj situaciji, majka započinje igru na sve
ili ništa, igru koja završava dovođenjem u kuću trudne seoske
udovice i bludnice Smilje, Jasmininim odlaskom i Miloševim
samoubojstvom.
Nastranu problem Bunara kao priče koja u svom zaleđu ima
specifičan sociokulturni kontekst kojim ne da se odbija baviti
nego ga naivno u njegovoj reprezentaciji svodi na floskule i
manirizme manipulativnog lika majke („Srbin u Sarajevu ko
prase u Teheranu“, „Ne daj da ti žena život kroji“, „I ti ćeš se
moliti Allahu“ itd.). Pravi problem Bunara leži u onome temeljnome – priči; aktantski jednostavno koncipirana, u svome
oživljavanju na kazališnim daskama prokazuje sve slabosti
Smiljanićkina teksta i Savinove potpune režiserske rezignacije
nad njima, svjesne ili nesvjesne. Tu dominiraju dinamika odnosa likova koju potpuno umrtvljuje disfunkcionalna mizan-
13
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
scena, nedosljednost prilikom karakterizacije likova njihovom
samoreprezentacijom kroz govor, forsiranje i nepotrebni pokušaji komičnog kroz ponavljanje, geg i doskočicu (posebno
kod majke), nezgrapna upotreba orijentalnog prizvuka u
soundtracku kod ukazivanja na pathos likova i težinu dramske
situacije, odustajanje od simboličkog prostora bunara koji u
kršnim krajevima znači život i čovjeku i zemlji, jedini vid prosperiteta kojega selo može prostorno podnijeti (vodovod kao
urbanizacija u malome), a koje i kod Ramile Smiljanić i kod
Savina postaje tek mjesto traume (samoubojstvo Miloševa
oca) i nove tragedije (okidač za Miloševo samoubojstvo).
Bunar ne spašava ni glumačka izvedba – ograničena je na
govor i potpuno zanemarivanje tijela, koje je jedino sposobno proizvesti kakvu-takvu reakciju gledatelja (Miloševo preklinjanje Jasmine da ga ne ostavi). Maksić je mehaničan, Živkovićka stihijska i nerazumljiva, tek na trenutke Mariana Aranđelović budi svojom zaigranošću iz ove bunarske katatonije.
Savinov Bunar, neuspjela priča postratne Bosne, mogao je
profunkcionirati kao vid suvremenog obračuna s posljednjim
patrijarhalnim utvrdama, njihov kritički komentar i korektiv.
No, dramaturški nemaštovit, nemoćan i bojažljiv (!) prikaz
obiteljske tragedije ostaje tek podsjetnik da povijest zajednice i njenih različitosti nije idealan dramaturški resurs ako
se njime raspolaže kao arhivom koji će biti sam sebi svrhom,
a ne kao interpretativnim modelom, kazališnim tumačem
vremena kojeg više nema, a koje stalno živimo.
Marija ANDRIJAŠEVIĆ
Okrugli sto
„Pisar Bartlbi”
Koncertno izvođenje glumaca
Okruglom stolu posvećenom predstavi Pisar Bartlbi u Međunarodnom programu Krugovi, u režiji Miloša Lolića, a po
tekstu Hermana Melvila i u izvođenju ansambla Mini-teatra
Ljubljana (Slovenija), prisustvovali su reditelj, koji potpisuje i
koncept predstave, glumac Igor Samobor, a pridružio im se
i Luka Ivanović, zadužen za zvučnu ilustraciju.
Na početku sesije voditelj Igor Burić rekao je da je Miloš Lolić reditelj koji ima specifičan jezik i gaji specifičan izraz. Po
njegovom mišljenju, u predstavi je jasno vidljiva jaka želja da
se konceptualizuje pozorišno iskustvo i da se na specifičan
način u njemu ujedine zvuk, slika i tekst. Zamolio je reditelja
da prokomentariše svoj pristup. Miloš Lolić je rekao da je
jedini saradnik zadužen za zvučnu ilustraciju bio Luka Ivanović. Mini teatar izgledao je kao pogodno tlo za istraživanje
svega navedenog, za razliku od drugih teatara gde to nije
bilo moguće. Ista situacija je i sa tekstovima. Naime, ovaj
tekst pokazao se prikladan za zvučno istraživanje. Rad na
ovoj predstavi bio je promišljanje kako se na scenu postavlja
nešto što u osnovi nije dramski tekst, što nije ni pisano da bi
se izvodilo na sceni, a što, po negovom mišljenju i po mišljenju Luke Ivanovića, ima potrebu da bude izgovoreno, tj. na
neki način traži da se dogodi i putem glasa. Dosta brzo shva-
14
www.pozorje.org.rs
tili su i znali da će se koristiti zvukom kao osnovnim sredstvom slikanja.
Burić je dalje rekao da tumačeći zvukove u predstavi, odnosno zvukove koji dolaze sa svih kaseta koje se neprekidno
vrte, shvatio da je ceo kontekst onoga što se u tekstu događa
jedan civilizacijski šum. Zbog tog hermetičnog aspekta u
predstavi mislio je da bi bilo zanimljivo da reditelj pojasni
kakvi su tonski zapisi i šta je njihova funkcija.
Lolić je izjavio da je dosta rano znao da će odustati od scenografije i kostima u ovoj predstavi i da će se fokusirati na
tekst, glumce i zvuk. Već u prvim razgovorima o tome tražilo
se najbolje rešenje za produkciju zvuka, od LP-a do kaseta i
sl. Tragajući za nekom vrstom tople intime iz prošlosti, došlo
se do kaseta. Takođe su shvatili da treba da ostvare više nivoa
zvukova i zato postoji više različitih zvučnih izvora. Korišćeni
zvučni materijal ide u rasponu od neke vrste istorijske avangarde XX veka (Džon Kejdž i sl.), pa do konkretnog materijala
snimanog tokom proba, npr. zvuka Igorovog pranja zuba.
Ova predstava zapravo je ozbiljno razvijanje zvučne slike pred
publikom.
Voditelj Okruglog stola Svetislav Jovanov rekao je da Pisara Bartlbija smatraju remek-delom, prvenstveno Amerikanci, napisan je jer se Melvil trudio da zaradi neki dinar
pošto je bio potpuno propao kao romansijer, a to je bilo
1853, godinu dana posle Gogoljeve smrti. Naveo je Šinjel
kao savršen evropski pandan ovom delu. U kontekstu rečenog pitao je reditelja kako je išlo njegovo opredeljenje
ne za otuđenog junaka Gogoljevog Šinjela, nego za ovog
drugog.
Lolić je rekao da je Pisar Bartbli priča koju on obožava od
srednje škole i lično je krenuo u sve to. Međutim, kada je
predstavu ponudio ekipi koja vodi Mini teatar, to je prihvaćeno s oduševljenjem, ali tek tada je shvatio da gura sebe u
klopku. U Ljubljani to je mnogo veća klopka nego bilo gde
drugde, jer je, kako nam je pojasnio, u tom slovenačkom gradu 2003. ili 2004. grupa vrlo uticajnih filozofa objavila je zbornik radova o Bartlbiju.
Insistirajući i dalje na zvuku, Igor Burić je zamolio Luku Ivanovića da nešto kaže o nastanku zvučne matrice. Čuli smo
od Ivanovića da Miloš Lolić već duže vreme pokušava da
ostvari koncertno izvođenje glumaca. Burića je interesovalo
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
da li je monotono u organskoj vezi s monotonijom koja izaziva i Melvila da možda napiše nešto o svemu tome. Ivanović
je rekao da, ako se izuzme predstava, zaista se dešava zvučni
nastup i to mu je nekoliko ljudi iz publike i potvrdilo. Iako ga
izvode glumci, smatra da je taj zvučni nastup ipak potpuno
autonoman.
Data je reč i glumcu Igoru Samoboru čiji je glumački posao,
po Burićevim rečima, veoma kompleksan u predstavi, iako
se možda na prvi pogled čini da on i ne glumi. Reč je o glumačkom mikronivou građenja uloge. Interesovalo ga je koliko
je sve to zahtevno za glumca.
Samobor je rekao da mu je bila veoma zanimljiva zvučna
asocijativnost koja je bila sprovedena u predstavi. Zvuk je za
njega u nekim momentima bio sećanje. Često je razmišljao
o tome koliko zvukovi mogu da dozovu određene asocijacije,
u zavisnosti od situacije u kojoj se čovek nalazi. Znamo da
slike proizvode određene asocijacije, ali kao da smo pomalo
zaboravili da i zvukovi čine isto. Tri meseca pre nego što su
počele probe, vođeni su razgovori kako će se Pisar Bartlbi
realizovati. Tada je i prvi put pročitao novelu, za koju ranije
nije znao, i bio je potpuno zadivljen, jer mu se činilo da je
sreo Kafku. I rečenica koju Bartlbi stalno izgovara („Radije ne
bih...”) i njegov stav, sve mu je to baš „leglo” da preispita vlastiti vrednosni sistem.
Silvija ČAMBER
Criticize This!
Ah Bartlbi, ah čovečanstvo!
Bartlbi, kratka priča Hermana Melvila – uprkos kultnom statusu teško da asocira na savremeno pozorište: pisar Bartlbi
u jednom trenutku odbija da uradi sve što se od njega traži.
To čini koristeći sintagmu Radije ne bih. Međutim, ono što
čini ovaj tekst i predstavu više nego relevantnom, leži upravo
u prirodi otpora koju pruža Bartlbi. Iako je Bartlbijev otpor,
uslovno rečeno, pasivan – njegova nekomunikativnost i kategoričko odbijanje čine ga neperceptivnim, čak subverzivnim. Nemoguće je prići Bartlbijevoj konstrukciji s bilo kakvim
argumentom, jer u tom odgovoru nema nikakvog prostora
za raspravu. Potencijal pasivnog otpora je veliki i u njemu
leži odgovor na pitanje da li je Bartlbi značajan za savremenu
književnost/pozorište, u trenutku kada se lako polemiše sa
svakom vrstom otpora i kada se otpor diskredituje na razne
načine.
Režija Miloša Lolića u produkciji Mini-teatra Ljubljana, smešta
trojicu glumaca iza stola, koji će u formi čitajuće probe (sa
povremenim izletima) izvesti Melvilov tekst. Scenografije
nema, pored pomenutog stola i stolica za kojim sede glumci.
Ono što izgleda kao čitajuća proba polako se pretvara u metikulozno razrađenu rediteljsku postavku koja se ostvaruje
minimalnim sredstvima. Može se reći da je izvođenje precizno
geometrijski promišljeno, s malo prostora unutar kog se
može kretati, ali unutar kog se glumci osećaju sigurno. Rediteljske intervencije dešavaju se na mikroplanu, ali rad je
uočljiv. Ritam je mahom uslovljen pripovedanjem naratora
Utorak, 29. maj 2012.
www.pozorje.org.rs
koji na sebe preuzima najveći deo zadatka. Igor Samobor
kao narator radi sjajan glumački posao. Čitajući i upisujući
vreme dolaska svojih zaposlenika, popisujući ljude na svom
platnom spisku itd., u naratoru je oličen poslodavac koji se
suštinski nije promenio od Melvila naovamo.
Audio mapu predstave je nemoguće svesti. Trojica glumaca
za stolom, svaki koristi sopstveni kasetofon da bi uticao na
atmosferu, kao što ga koristi i četvrti, nemi posmatrač, takođe
zaposlenik u kancelariji, koji tek treba da dođe do pozicije
(zvučnu ilustraciju potpisuje Luka Ivanović). Može se zameriti
jedino što u predstavi nije ostavljeno dovoljno prostora za
sviranje ponuđenim instrumentima i što glumci najverovatnije kasetofonima ne improvizuju. Naprotiv, kasetofon/muzika sa kasetofona, u uvodnom izlaganju naratora koristi se
kao sredstvo kojim se artificijelno može postići željeni efekat
(pohvalno je što tišinu na traci glumac tretira kao integralni
deo kompozicije). Tekst izgovoren uživo, tekstovi, zvukovi i
muzika koja dolazi sa kasetofona i diktafona, pojačavaju utisak stroge kompozicije predstave. Pojačavaju i otklon od humanizma oličen u naratoru.
Kada narator prepozna da s Bartlbijem nešto nije u redu, tj.
da Bartlbi odbija da učestvuje, on to počinje da gaji. Stvar
ga začuđuje, a u isto vreme i dira. Narator (poslodavac) dozvoljava jednom zaposlenom da ne radi ništa, misleći da time
pere ruke od odgovornosti eksploatatorske pozicije koju
obavlja. On se stalno pita o Bartlbijevoj prošlosti o kojoj ne
zna ništa, ali u ovako postavljenom tekstu nema mesta za
Bartlbijev individualni istorijat. Bartlbi kao individua nije važan
– važan je samo njegov otpor, i to je jedino što on sebi dozvoljava.
Nikola SKOČAJIĆ
Pozorje mladih
NOVA akademija umetnosti, Beograd
Zapisi iz podzemlja: Logika + Kiseonik
I, II, III godina glume i režije
Klasa: Ljubiša Ristić, asistent: Filip Gajić
Živim i dilujem na Voždovcu
Nema Velikog bez Malog pozorja, onog koje akademci kreiraju kako za svoje kolege iz regiona tako i za sve ostale koji
se pretplaćuju na posebnu vrstu uzbuđenja i dinamike koju
Pozorje mladih tradicionalno donosi. Svojim su predstavama,
različitim a ipak usklađenim unutar smislom objedinjene celine, studenti glume prve, druge i treće godine NOVE akademije umetnosti u Beogradu otvorili ovaj forum za studentsku igru.
Na koliko načina možemo da razgovaramo o beznađu?
Dostojevski i njegovi Zapisi iz podzemlja bili su prvi deo
triptiha o temama otuđenosti, beznadežnog života(renja) i
društva koje meri proticanje vremena padanjem snega, prljavog i žutog, zadali su pravac i ton večeri. Iako u odnosu
na druga dva dela ovog nastupa tradicionalniji, u Zapisima
15
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
svakako su se videli i primeri eksperimentalnijeg pozorišta.
S obzirom na surovu tematiku teksta za koju se činilo da će
nas sve „pojesti“, reditelj drugog dela novele Dostojevskog
Periša Armuš zadržao je i naratora, koji je svojim, često duhovitim opaskama i probijanjem četvrtog zida ironizovao, a
često i banalizovao događaje na sceni i služio kao filter. Uhodanom igrom, glumci su nas, možda i protiv naše volje, uspešno uvukli u svet kakav se uglavnom trudimo da izbegnemo,
svet sirotinje koji se čini toliko dubok da se mnogi njime i
ponose jer drugi ne poznaju. S druge strane, podsetili su nas
i da je htenje „glavni izraz čovekovog života“, te da i u trenucima materijalne nemoći možemo da žudimo i nade uperimo ka drugima.
Drugi deo nastupa, komad Logika koji su napisale i režirale
Nina Čakić i Vanja Vodeničarević, transponovao je mračne
misli u naše doba i na našu teritoriju, razrešavajući nas svake
nade. Čuli smo četiri različite ispovesti mladih ljudi, Crne i
Bele Jelene, Erosa i Tanatosa, ne sasvim različite i od čuvene
berlinske, sa stanice Zoo, koju je zabeležila Kristijana F. I ovde
se terminologija kretala u registrima oružja i droge, a tinejdžeri su bili preopterećeni crninom svojih života. Poezijom,
čitanom rečju, čak i striptizom, realizovana je vizija Čakićeve
i Vodeničarevićeve, nažalost bez razrešenja. Sve se činilo beznadežno, blisko i očajno, a kao krajnji rezultat imali smo predstavu kao otelotvorenje modernih i tradicionalnih patologija
– mizoginije, nihilizma, homofobije i, verovatno najzabrinjavajuće, normiranje ovakvih anomalija.
Konačno, ovako mračnu i često neprijatnu predstavu završio
je komad koji je svakako najbolje 'legao' generaciji i senzibilitetu akademaca. Pod gas-maskama i uz ritam hip-hopa i
elektronske muzike, studenti su novosadskoj publici odigrali
Kiseonik, po tekstu Ivana Viripajeva. Odličnom koreografijom i često uzbudljivim vizuelnim rešenjima (rudarske ka-
cige!), koja su izostala u prethodna dva komada, reditelj Jovan Stamatović-Karić akademce je usmerio ka energičnom.
Kako tekstom tako i telom, „upisali“ su sebe u zapis o civilizacijskom sunovratu. Apstraktni tekst je dopunjen igrom, i u
optimističnom, zabavnom ključu je na taj način završen nastup studenata NOVE akademije umetnosti u Beogradu. Iako
se dvosatna, često depresivna predstava pokazala kao izazov
i za publiku u Kulturnom centru, sigurno da je čitav spektar
tehnike i metoda ove ekipe ostavio traga.
Nikola STEPIĆ
16
www.pozorje.org.rs
Akademija umetnosti Novi Sad
Peter Bornemisa, Tragedija na mađarskom jeziku
(Sofokle, Elektra)
III godina glume na mađarskom jeziku
Profesor: Šandor LASLO , asistent: Aron BALAŽ
CSI: Mikena
Unikatnu estetiku i igru priredila je klasa glume na mađarskom jeziku Akademije umetnosti u Novom Sadu. Prošle godine bili smo razočarani njihovim izostankom sa Pozorja mladih, te je izvođenje Elektre bio pravi mali comeback!
Studenti u klasi prof. Lasla Šandora pokazali su nam kako pozorište ne znači samo tekst, već i spremnost da se na pozornici znoji i voze roleri! Gola scena na kojoj je kredom iscrtana
samo silueta čoveka, svakako loš znak, od glumaca je zahtevala da oni sami postanu scenografija, te su se ovakvim telesnim prožimanjem na sceni dodatno podvlačile i međuljudske veze. Svaki deo Sofoklovog teksta uparen je s vizuelno
zapanjujućim pokretom, te smo imali prilike da vidimo kako
izgleda kad telo služi i za nasilje, i za erotiku, i za sport, i za
nežnost... A uvek strastveno i bez kompromisa. Sofoklova
tragedija tako je obogaćena i slepstikom, što je kombinacija
koju smo najmanje očekivali, i koja je u pravoj meri dozirana
i izvedena. Naravno, uz sva događanja na sceni, nije ostalo
ni vremena ni mesta za jezičku barijeru.
Glumci su u top formi nastavili problematiku porodičnih odnosa koja je ove godine i tema Pozorja, te bi najbolje bilo
odmah pohvaliti Timeu Lerinc i njenu dominaciju scenom
u liku Klitemnestre. Otelotvorila je ona i materijalizam onog,
ovog i svakog vremena (duhovito prikazanim kroz vizuru Seksa i grada i muzikom iz Kabarea) i na sceni bila roditelj u
svakom smislu – nežna majka, moćni vladar, agresivni manipulator i izneverena žena. Arnold Pap i Đerđ Virag imali su
fizički možda i najzahtevnije uloge – jedan se kretao na rolerima, drugi je na leđima nosio svet ili tri kocke koje su činile
scenografiju. Emese Nađabonji bila je potpuno moderna
Elektra u 'martinama', Lizbet Salander antičke Grčke, te je i
njena interakcija s majkom bila posebno zanimljiva – na vizuelnom nivou, ovaj sukob dveju generacija imao je i odlike
sukoba dva sistema vrednosti, životnih režima... Boris Kucov,
Judit Laslo, Mate Nešić, Robert Rutonić i Zoltan Devai
imali su prilike da nam pokažu i kako likovna i pozorišna
umetnost i te kako mogu da se upotpunjuju, te su na crnom
zidu kredom crtali obrise jedni drugih, kao da su forenzičari
koji pokušavaju da od jedne velike zbrke slože priču koja pije
vodu.
Kratkom i efektnom predstavom, studenti glume na mađarskom jeziku na pravi način pokazali su se svojim kolegama,
predstavom koja je pomirila klasično i moderno, te ispričala
priču o Elektri kroz vizuru našeg vremena. Pesmom, beatboxom i drugim nekonvencionalnim tehnikama, oni su na Pozorju mladih dosad svakako briljirali.
Nikola STEPIĆ
Bilten br. 5
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
Akademija umetnosti Novi Sad
Anton Pavlovič Čehov, GALEB
III godina glume na srpskom jeziku
Klasa: Ljuboslav MAJERA, red. prof., saradnik: Predrag
MOMČILOVIĆ
"Mislite da nas je mnogo?"
Jedna od najuspelijih predstava prošlogodišnjeg Pozorja
mladih bila je Play Čehov, adaptacija Galeba u izvođenju
studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, koja
je od publike tražila da glumce prati na različitim lokacijama
u centru Novog Sada. Da li je Galeb zaštitni znak Pozorja
mladih ili se ova tema iznova pokazuje provokativnom i inspirativnom, tek, ove godine, dobili smo drugačije čitanje
teksta, ništa manje eksperimentalno, a u duhu originala bavilo se problematikom umetnosti kao poziva uz jedan zanimljiv dodatak.
Studenti glume Akademije umetnosti u Novom Sadu (klasa
prof. Ljuboslava Majere) dočekali su nas pričom o glumi,
umetnosti i visokoj kulturi kao vrednostima koje se obavezno
suprotstavljaju masovnim, pragmatičnim. „Mislite da nas je
mnogo?“, upitali su publiku. „A lekara, advokata? Njih nije
mnogo?“ Tako je počelo čitanje Čehova studenata treće godine, koji su sigurno mnogo puta svoj san o pozorištu morali
da brane i obrazlažu. Publika je već od samog početka bila
spremna da navija za Trepljeva i njegovu amatersku predstavu kraj jezera, kao i za Ninu i njenu ambiciju.
Ni u jednom trenutku prema klasiku glumci se nisu poneli
deklarativno, već je tekst iz njih izlazio prirodno, organski.
www.pozorje.org.rs
Nina i slavni Trigorin (Una Đelošević / Nikolina Spasić i
Uglješa Spasojević) imali su na sceni veličanstvenu hemiju,
a Uroš Mladenović pristupio je ulozi Trepljeva svim srcem i
hrabro, nikada u strahu od krhkosti, branivši tananost umetnikove ličnosti. S druge strane, u liku Irine (Aleksandra Belošević / Aleksandra Pejić) bilo je i šmire, ali one najplemenitije, u funkciji produbljivanja lika. Njena scena s Trigorinom,
koja je svom snagom emitovala seksualnu energiju, pravi je
primer – svi smo se preznojavali, ali ni u jednom trenutku
prizor nije otišao u jeftinu banalnost. Pored njih, u predstavi
igrali su i Nikola Šurbanović, Vladimir Maksimović, Kistina
Jevtović, Tatjana Mateša, Predrag Momčilović, a za muzičku podlogu nastupom na violončelu pobrinula se Vesna
Garabantin.
Posebno je bila zanimljiva simbolika scenografije, koju su
glumci tokom trajanja predstave gradili i rušili, a sve od dasaka i letava odbačenih nakon renoviranja Srpskog narodnog
pozorišta. Tako je napravljena i zanimljiva paralela između
tradicionalnijeg (Irininog) poimanja pozorišta, kao mesta gde
se život opisuje, i modernijeg (Konstantinovog), prema kojem
pozorište treba da donosi nešto mnogo više od života samog, pa samim tim i recept „kakav bi život trebalo da bude“.
Značilo ono život ili ne, bilo da je uloga glumca i umetnika
veća ili manja od uloge činovnika, sinoć se činilo kao da je
glavni problem Čehovljevih likova njihova nemogućnost da
istupe iz svog ega i svojih ličnih ubeđenja kao jedinih ispravnih. Tako pozorište i na ovom Pozorju ide od tradicionalnog,
pa sve do postmodernog, a poput dasaka iz Srpskog narodnog, pristupi i ideja pozorišta su večni, iako možda ponekad
zreli za renoviranje. Studenti su nam pokazali da bez niske
nema ni visoke kulture, bez stare garde nema novih talenata,
a bez Galeba nema ama baš ničega.
Nikola STEPIĆ
PRIJATELJI 57. STERIJINOG POZORJA
Generalni sponzor
Poslatičarnica
ŠEHEREZADA
Utorak, 29. maj 2012.
17
57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI
www.pozorje.org.rs
Sutra na Pozorju
Sreda, 30. maj
11.00 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović'
Okrugli sto: Plodni dani
12.30 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović'
Reakcija na novu realnost
Pregled savremenog japanskog pozorišta i plesa
Predavanje Akiko Tachiki, pozorišne kritičarke iz Tokija
17.30 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović'
Dani knjige / Promocija pozorišnih izdanja
Izdavaštvo Pozorišnog muzeja Vojvodine, Novi Sad
Zoran Maksimović: Mira Banjac
Govori Zoran Maksimović
Milan Mađarev: Teatar pokreta Jožefa Nađa
Govori Vladimir Kopicl
Spasoje Ž. Milovanović: O dramskom stvaralaštvu dr Vojislava M. Jovanovića Maramboa
Govori Milivoje Mlađenović
Vesna Krčmar: Pera Dobrinović
Govori Ljiljana Pešikan-Ljuštanović
Zoran T. Jovanović/Dušan Mihailović: Nenadmašna tragetkinja – Život i stvaralaštvo Milke Grgurove
Govori Ljiljana Pešikan-Ljuštanović
18.00 časova / Kulturni centar Novog Sada
Pozorje mladih
Vojislav Savić, ČUJEŠ LI, MAMA, MOJ VAPAJ?
Akademija umetnosti Banska Bistrica (Slovačka)
19.00 časova / SNP, Scena 'Pera Dobrinović'
Selekcija nacionalne drame i pozorišta
NIJE ŽIVOT BICIKLO
Tekst: Biljana Srbljanović
Režija: Anselm Weber
Schauspielhaus Bohum (Nemačka)
21.00 čas / SNP, Scena 'Jovan Đorđević' (hinterbina)
Selekcija nacionalne drame i pozorišta
PLODNI DANI / Repriza
NADEŽDA: Da upalim svetlo?
TATA: Nemoj. Neću. Nije mi dobro.
NADEŽDA: Šta ti je sad?
TATA: Ne živi mi se više.
NADEŽDA: Ma gde su te sestre? I gde su lekari?
Gde su svi nestali?
TATA: Otišli na sahranu.
NADEŽDA: A vas ostavili da krepate sami.
(Biljana Srbljanović, Nije život biciklo)
21.30 časova / Selekcija nacionalne drame i pozorišta
Okrugli sto: Nije život biciklo
22.00 časa / Akademija umetnosti
Pozorje mladih
Semir Gicić, PROKLETSTVO
Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru
BILTEN 57. STERIJINOG POZORJA
Za izdavača: Milivoje Mlađenović, direktor ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Vojislav Alimpić,
Silvija Čamber, Aleksandra Kolarić, Snežana Miletić, Smiljka Seljin, Nikola Stepić ☺ Fotograf: Branislav Lučić ☺
Dizajn korica: Darko Vuković ☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400
Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 527-255 (Festivalski centar i
Produkcija); 523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976
http://www.pozorje.org.rs
E-mail: [email protected]
18
Bilten br. 5
Download

BILTEN5_Layout 1 - Sterijino Pozorje