Osnivač lista i izdavač:
Kancelarija za inkluziju Roma Vlade AP Vojvodine
Glavni i odgovorni urednik:
Duško Jovanović
Urednik teme broja:
Duško Jovanović
Urednik izdanja:
Aleksandra Mićić
Redakcija:
Dragana Dimitrov
Dragana Rajić
Daniel Dimitrov
Zita Farkaš
Dopisnici:
Koordinatori za romska pitanja APV
prof. dr Vladimir Gecelovsky
Ivana Koprivica
Prevod na romski jezik:
Igor Dimić
Prevod na engleski jezik:
Mirjana Serdar
Tehnička priprema i štampa:
MAXIMA GRAF, Petrovaradin
[email protected]
www.maximagraf.rs
Tiraž: 1000 primeraka
Adresa: Bulevar Mihajla Pupina 25,
21000 Novi Sad
CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
323.1(=214.58) (497.113)
DEKADA Roma u AP Vojvodini: mesečnik Kancelarije za
inkluziju Roma / glavni i odgovorni urednik Duško Jovanović.
- 2011, br. 1- Novi Sad : Kancelarija za inkluziju Roma Vlade
AP Vojvodine, 2011-. 30 cm
Mesečno. Tekst na srp., engl. i rom. jeziku. - Tekst na
rom. jeziku štampan u obrnutom smeru.
ISSN 2217-5016
COBISS.SR-ID 261834759
Dekada Roma u AP Vojvodini
uvodna reč
Dragi čitaoci,
Hajde da nastavimo da zajedno kreiramo naš
mesečnik, da biste njegov izlazak iz štampe sa
većim nestrpljenjem čekali, da biste ga radije čitali,
drugima pokazivali i dugo čuvali...
U prethodnom broju smo vam pružili mogućnost da komentarišete naš list i sugerišete i predlažete izmene i teme, kada su tekstovi u pitanju.
Ali postoji još jedna mogućnost koju bismo
želeli da vam ponudimo...
Mi bismo voleli da zajedno kreiramo i svet u
slikama. Zbog toga vam pružamo mogućnost da, na
naše ogromno zadovoljstvo, postanete saradnik naše
male redakcije. Ukoliko imate u svojoj arhivi fotografiju koju ste lično napravili, a za koju smatrate da
je dovoljno rečita i pored toga želite da je podelite sa
nama i našim čitaocima, možete je poslati na e-mail
adresu: [email protected] i mi ćemo
je, ukoliko je redakcija izglasa, objaviti pod vašim
imenom kao foto-meseca.
Rok za slanje fotografija je 20. u mesecu.
Ukoliko zakasnite, vaša fotografija će ući u izbor za
foto-meseca sledećeg broja. Sve fotografije ćemo
čuvati u arhivi i one nikada neće prestati da budu
konkurencija novopristiglim fotografijama.
Pored kvaliteta fotografije u tehničkom smislu,
jedini kriterijum, kada su teme u pitanju, jeste taj da
fotografija treba da se (na direktan ili metaforičan
način)odnosi na romsku populaciju. Ostalo prepuštamo vašoj mašti.
Nadamo se uspešnoj saradnji,
Vaša redakcija
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
Romi u obrazovnom sistemu - ključ rešenja problema
Nova školska godina pokrenuće novi krug uvođenja Romskog jezika sa elementima nacionalne
kulture. Direktor Kancelarije za inkluziju Roma, Duško Jovanović i Jelena Jovanović, viši saradnik
u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice, posetili su tokom
avgusta osnovne škole u Srpskoj Crnji, Starim Banovcima, Dobrici i Ilandži sa ciljem promocije
ovog predmeta.
Ciljevi i zadaci nastave romskog jezika
Cilj nastave romskog jezika je da učenici savladaju
osnovne zakonitosti romskog, tj. maternjeg jezika, da nauče da
komuniciraju na njemu, da upoznaju književnost svog naroda,
ali i drugih naroda i nacionalnih manjina u našoj zemlji, kao i
svetsku književnost, filmsku, i pozorišnu umetnost.
Tako bi izgradili svest o društveno-istorijskoj i kulturnoj
ulozi jezika i književnosti u povezivanju naroda i nacionalnih
manjina i njihovih kultura, ali i o njihovoj sudbinskoj povezanosti i zajedničkom životu. Osim toga tu je i upoznavanje
sa varijantnim osobenostima romskog jezika i razvijajanje
jezičke tolerancije prema drugim jezicima.
Na prvom mestu je svakako da se osposobe za samostalno
čitanje i pisanje, da razviju potrebu za knjigom i da redovno i
kritički prate štampu, radio i televiziju.
Najvažniji deo nastavnog predmeta romski jezik je u
korelaciji sa nastavnim predmetom srpski jezik, sa ciljem da
se stečeno znanje iz srpskog jezika utvrdi i proširi kroz ovaj
predmet.
Šarolika iskustva sa Romima
Foto: M. Karadžić
Osnovna škola „Đura
Jakšić” iz Srpske Crnje u
prethodnoj školskoj godini
imala je oko 320 učenika od
prvog do osmog razreda. Negde
Direktor Osnovne škole„ Đura Jakšić”Srpska Crnja, Zoran Kovačević
2
oko četvrtine učenika su pripadnici romske populacije.
Direktor škole Zoran Kovačević rekao je da su iskustva
ove škole u radu sa romskom
decom šarolika:
„Imali
smo
slučajeve
izuzetno talentovanih pojedinaca. I dalje najveći deo čine
ona deca koja potiču iz socijalno
ugroženih porodica. Njihovi
problemi su zaista veliki. Pre
svega tu su problemi u materijalnoj sferi, roditelji su nezaposleni živi se od socijalne pomoći
i to se odražava i na uspeh dece
i na njihov celokupan razvoj.
Uspevamo da izađemo na kraj
sa problemima. Od prošle
godine imamo angažovanog
pedagoškog asistenta, koji radi
i sa romskom decom. Tako da
se i na tom planu postižu dobri
rezultati.”
Što se tiče uvođenja
izbornog predmeta Romski
jezik sa elementima nacionalne kulture, Kovačević ističe
da je to sledeći korak u pravcu
poboljšanja integracije romske
dece u obrazovni sistem.
Na pitanje na koji način bi
se mogli rešiti problemi romskih
učenika Kovačević kaže:
„Trebalo bi posvetiti više
pažnje radu sa roditeljima, jer
je uglavnom problem u roditeljima, a ne u deci. Roditelji
bi trebalo da se obavežu da će
decu redovno slati u školu. To
je prvi i najvažniji korak.”
Dekada Roma u AP Vojvodini
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
Romi ravnopravni i uspešni
Foto: M. Karadžić
Foto: M. Karadžić
Sanja Stojkov je kandidat za nastavnika ovog predmeta.
U narednoj školskoj godini,
Prema anketi koju je uradila, 33 učenika su se izjasnila za
Osnovnu školu „Slobodan
pohađanje ovog premeta. Sanja je inače dve godine pedagoški
Savković” u Starim Banovcima
asistent u ovoj školi. Smatra da će učenje romskog jezika
pohađaće 485 učenika rasporepomoći u socijalizaciji romskih učenika, pre svega prvaka.
đenih u 19 odeljenja.
Na ovaj način će se prevazići jezička barijera koja je često
„Mi sa ponosom već nekobila prepreka u radu sa romskom populacijom, učenicima i
liko godina unazad ističemo
roditeljima.
da smo jedna od retkih škola
u kojoj raste broj učenika iz lacijom, prema Milojevićevim štinu, ali to nije karakteristika
godine u godinu. To je za nas rečima je jako dobra.
samo romske populacije, nego
dobro, i polako se primičemo
„Jedna smo od retkih škola i svih drugih. Mi to rešavamo
Direktor Osnovne škole „Slobodan
Savković”Stari Banovci, Branko Milivojević
brojci od 500 učenika koje smo
imali pre nekih desetak godina”,
rekao je direktor škole Branko
Milojević.
Školu će u narednoj godini
pohađati 33 učenika romske
populacije i prateći te podatke
iz godine u godinu oni se
neznatno menjaju, 7-8%.
Saradnja sa romskom popu-
Osnovna škola „Slobodan Savković”
koja ima pedagoškog asistenta,
koji nam pomaže radi sa učenicima i romske i neromske populacije. Najveću pomoć pruža
nam u otklanjanju problema u
komunikaciji sa roditeljima,
za koje do sada nismo imali
adekvatno rešenje. Najčešći
problemi su vezani za nema-
Danijela Jovanović iz Starih Banovaca nekadašnja je
učenica škole „Slobodan Savković”. Prema anketi koju je
uradila postoji veliko interesovanje učenika za ovaj predmet,
koji po njenom mišljenju neophodan elemenat očuvanja identiteta romskog naroda.
„Pored romskog jezika, trudiću da se da decu upoznam
sa istorijom, običajima i tradicijom njihovog naroda, ali i da
im, ukoliko im to bude potrebno, pomognem u savladavanju
gradiva i drugih predmeta, jer ja sam tu zbog njih.”
Dekada Roma u AP Vojvodini
i ublažavamo tako što sprovodimo humanitarne akcije za
sakupljanje garderobe i udžbenika. Poslednja humanitarna
akcija za sakupljanje garderobe naišla je na izuzetan odziv
i prikupljeno je dosta i nove
garderobe. Pokušavamo da
pomognemo onoj romskoj deci
koja su najugroženija, tako što
se trudimo da im omogućimo i
užinu u okviru svojih školskih
mogućnosti.”
Što se tiče rada sa Romima
direktor Milojević kaže da nema
nekih velikih poteškoća.
„Ja sa ponosom ističem da
je su mnogi Romi našu školu
završili kao nosioci Vukove
diplome. Jedne godine je i đak
generacije bila jedna Romkinja.
3
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
Novakov Zorica iz Ilandže, nekadašnja učenica škole
„Miloš Crnjanski”, sprovela je anketu u Dobrici, Ilandži
i Alibunaru. U Dobrici se za ovaj predmet izjasnilo 35, a u
Ilandži i Alibunaru po 30 učenika. Iako će joj dosta vremena
oduzeti putovanje od mesta do mesta, Zorica je jako srećna
zbog prilike koja joj se pružila.
„Nadam se da ću opravdati poverenje koje mi je ukazano.
Svesna sam da je odgovornost koju ovaj posao nosi velika, ali
trudiću se da svoj posao što kvalitetnije obavljam. Znam da u
početku neće biti lako, ali svaki početak je težak. Volela bih
da moji učenici, svojim obrazovanjem budu primer svojim
sunarodnicima. To je cilj kome ću težiti.”
Foto: M. Karadžić
Foto: M. Karadžić
Novakov Zorica
Osnovna škola „Sava Veljković”
Foto: M. Karadžić
Prema njima nemamo nikakav
drugačiji odnos. Oni su potpuno
ravnopravni sa drugima.”
Što se tiče dece romske
populacije, direktorica ove
škole ističe da ona zahtevaju
dodatni rad.
U iščekivanju rešenja
„Romska deca nisu
problema romskih učenika
redovna u školi. Ne donose
U osnovnu školu „Sava pribor i udžbenike, ne rade
Veljković” u Dobrici ovog domaće zadatke i ne učestvuju
septembra krenuće 94 učenika, u nastavi. Roditelji o tome
od toga je osamnaest prvaka ne vode računa. Sa njima se
što je veoma dobra situacija. U ne radi na adekvatan način, a
okviru škole postoji predškolska sigurna sam da dosta njih može
ustanova koja će ove godine da postigne zaista dobar uspeh,
samo zahtevaju pažnju i rad.”
brojati devet predškolaca.
Što se tiče mogućih rešenja
Direktorica škole Zlatka
Drnadarski kaže da svoj poziv ovih problema direktorica
obavlja punog srca, jer je ovo predlaže angažovanje pedagoškog asistenta.
njeno rodno mesto.
4
Direktorica Osnovne škole „Sava
Veljković” Dobrica Zlatka Drndarski
„Prema mojim saznanjima
pedagoški asistent ne učestvuje
samo u nastavi, on odlazi i posećuje i dečije domove i roditelje.
Saradnja sa roditeljima po meni
je ključna, a ta saradnja za sada
ne postoji.”
Pedagoški asistent - primer
dobre prakse
Škola „Miloš Crnjanski” u
Ilandži je, posredstvom DILS
projekta Obrazovna inkluzija
Roma, dobila svog pedagoškog asistenta koji posebno
radi sa romskom decom. Nije
on pomoćnik u nastavi, nego
izdvoji romski decu i posebno
Dekada Roma u AP Vojvodini
Foto: M. Karadžić
Foto: M. Karadžić
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
Osnovna škola „Miloš Crnjanski”
da ocene više nisu poklonjene,
one su zaslužene. Deca redovnije dolaze u školu. Probleme
rešavamo na terenu, sa roditeljima. Po mom mišljenju sve
osnovne škole bi trebalo da
imaju pedagoškog asistenta.”
Direktor takođe ističe
činjenicu da romski učenici
u ovoj školi nisu otuđeni. U
prilog tome govori i prisutnost
romske dece na svim školskim
igrankama.
„Posebno me raduje da oni
malo, malo, pa dođu kod mene,
obrate mi se, ponekad i samo
da popričaju sa mnom. Zaista je
lepo videti kada su nasmejani. I
kada naprave neke probleme, ja
ih pustim da oni sami dođu do
rešenja.”
J. D.
Foto: M. Karadžić
radi sa njima, određeni broj
časova.
Direktor škole Bogdan
Pavlović je jako zadovoljan
radom pedagoškog asistenta i
postignutim rezultatima:
„Deca ga doživljavaju kao
učitelja broj jedan, kao njihovog
drugara. Uspeli smo da postignemo to da ovi učenici sada
imaju elementarno znanje. Tako
Direktor Osnovne škole „Miloš Crnjanski” Ilandža Bogdan Pavlović
Savremeno opremljen kabinet u Osnovnoj školi „Miloš Crnjanski”
Dekada Roma u AP Vojvodini
5
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
Dečji učitelj, prijatelj i brat
Foto: M. Karadžić
U učionici se nalazi dvadesetoro dece različitog uzrasta, uglavnom sitne, sa raštrkanim frizurama i pogledom koji govori o njihovoj inteligenciji, pogledom koji ubeđuje da bi se snašli gde god
se našli. Graja koju stvaraju širi se hodnicima i ulicom kroz otvorene prozore. Reklo bi se da su
to prilično živahna i vesela deca. Međusobno su se gurkali, dovikivali, galamili. Odjedanput, sve
staje… Krupna figura se pojavila na vratima i naglo ih zatvorila. Sva deca su, kao na znak, ustala i
pozdravila dobro poznato i drago im lice: „Dobar dan, učitelju!”.
Osnovna škola „Dositej Obradović“
u učionici. I što su njegovi.
Svojim držanjem je pokazivao
da bi ovde bio i volonterski.
Prišavši katedri, iz svoje
skromne tašne, smireno i
strpljivo je počeo da vadi
futrolu sa naočarima, penkalo,
Foto: M. Karadžić
Lice učitelja romskog
jezika Đorđa Fana iz Šajkaša
se ozarilo. Ima lica koja i
potpunom strancu otkrivaju
čovekovu ličnost. Njegovo je
takvo.
Drago mu je što je sa njima
Nastavnik Đorđe Fan
6
pripreme za čas, a onda je
izvadio papirnu kesu i počeo iz
nje da izvlači, pažljivo sa nekoliko prstiju, kao najveću dragocenost, romski bukvar i radni
list. Znao je da se izuzetno
teško nabavljaju i da ne bi lako
ponovo došao do njih, ukoliko
se desi da se pohabaju ili, ne daj
bože, izgube.
On zna kako drugi učitelji
i nastavnici počinju čas. I
on bi voleo da kaže: „A sada
deco otvorite bukvar, trideset i
drugu stranu, danas ćemo…”.
Ali njegova deca, kao ni deca
drugih
učitelja
romskog,
nemaju nastavna sredstva. Sva
deca koja pohađaju nastavu
romskog za izvor informacija
imaju samo svoje nastavnike
i ono što im oni fotokopiraju i
donesu na čas.
Dekada Roma u AP Vojvodini
Na času Romskog jezika
iz generacije u generaciju sve
teže motivisati decu da uče svoj
maternji jezik. Strahovao je od
toga da će romski jezik otići u
zaborav. Njegova strepnja je
rasla iz dana u dan. Osećao je
da polako gubi konce u rukama.
Škola u kojoj se trenutno nalazio
broji šezdeset i pet učenika koji
žele da uče romski. Samo jedno
dete nije počinjalo od nule.
Svi ostali nisu znali da kažu
na romskom ni kako se zovu.
Iz časa u čas ih je učio, iako bi
deca do sledećeg časa romskog
sve zaboravila. Bilo je potrebno
da i kod kuće ponešto ponove,
što deca nisu mogla bez svojih
Foto: M. Karadžić
Sedeo je i upisivao čas
u veliki crveni dnevnik, dok
su deca šuškala i šaputala ne
ometajući ga. Onda je polako
zatvorio dnevnik i zagledao se.
Pred očima su mu bili znojavi
počeci. Tek tada je bilo teško.
Učitelj Fan nije završio
fakultet, već je kompetencije za
rad u školi i sa decom sticao na
seminarima. Od njega se, činilo
mu se, očekivalo više nego od
nastavnika drugih predmeta.
Svojim đacima je oduvek bio
i učitelj, i prijatelj, i razredni
starešina, često i roditelj i stariji
brat.
Od njega su njegovi
sunarodnici očekivali mnogo.
Direktori škola su na njega
preusmerili sva pitanja koja
se odnose na učenike romske
nacionalnosti.
Nisu znali da je on od sebe
očekivao najviše.
Predaje
romski
jezik
desetak godina i oduvek je
radio paralelno u nekoliko
škola i držao dva časa nedeljno
u svakoj od njih. Uvek je
zabrinut odlazio u školu. Znao
je da većina njegovih mališana
ne govori romski jezik, da je
Druženje na odmoru
Dekada Roma u AP Vojvodini
Foto: M. Karadžić
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
roditelja koji su često umanjivali značaj očuvanja romskog
jezika i potrebu da njihovo dete
nauči romski. Mislili su da je
jedino važno da nauči da čita i
piše, a da mu romski nikada u
životu neće trebati. Nisu znali
da bez jezika nema ni nacije.
Đorđa su najviše brinuli
visoko obrazovani Romi koji
nisu znali romski. Prirodno bi
bilo da oni nastave gde je on
stao i da svojim obrazovanjem
i novom energijom osveže
nastavu romskog.
Jedina svetla tačka bili su
mu studenti iz Vršca, koji se
obrazuju delom i na romskom
jeziku, i koji završavaju smerove
za romske vaspitače. Nadao se
da će možda oni biti zainteresovani za rad u nastavi. Maštao
je o nekakvoj novoj školi u
kojoj bi se Romi obrazovali za
učitelje romskog jezika. Često
ju je sanjao…
Sve ove slike i misli su
mu oduzele samo minut – dva,
toliko su jasne i česte.
„Deco, hajde da radimo!
Da čujem, ko može da nam
kaže šta smo učili na prošlom
času?”, prekinuo je učitelj
romskog tišinu.
7
Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama
Deca su počela da galame.
„Koliko puta još treba da kažem
da ne možemo svi u glas?! Vi
dignite ruke, a ja ću prozvati
nekoga za koga budem mislio
da najbolje zna.” I prozvao je
najmirniju devojčicu. Znao je
nastavnik koga treba osokoliti,
koga umiriti, a koga naučiti
strpljenju.
Na prethodnom času su
učili o velikom Trifunu Dimiću.
Svake godine se ponavlja
ova lekcija kako bi stari đaci
ponovili, a novi – prvaci –
naučili ovo ime koje je jedno od
najznačajnijih imena za romski
jezik i romsku književnost.
Danas će učiti pesmicu ovog
slavnog romologa, a na kraju
časa će učitelj da čuje kako
je bilo na drugim časovima,
da li je deci sve jasno, takođe
će posle zvona zadržati M.
na koga se njegova učiteljica
požalila učitelju da nije dobar
na časovima. Pokušaće da
mu skrene pažnju na njegovo
ponašanje i da ga zamoli da
prenese poruku tati, kog učitelj
već dobro poznaje, da dođe u
školu.
Nastavnik najavljuje da će
oni koji najbolje nauče pesmicu
imati priliku da učestvuju u
manifestaciji „Dani poezije
Trifuna Dimića”, koja će u
oktobru biti organizovana u
romskoj biblioteci u Šangaju.
Deca se raduju organizovanim posetama drugim
školama i ustanovama. Učitelj
to zna i nikada mu nije teško da
im udovolji, jer je njegovo srce
kao u deteta – veliko i plemenito.
Dragana Dimitrov
Petar Nikolić, Matica romska
Foto: Vlada APV
O proceduri uvođenja romskog jezika
*Koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi se romski jezik
uveo u školu?
- Najpre je potrebno uraditi anketu na osnovu koje
će se učenici izjasniti za pohađanje izbornog predmeta
Romski jezik sa elementima nacionalne kulture. Anketa se
predaje upravi škole koja se potom obraća nadležnoj školskoj upravi sa inicijativom da se uvede ovaj predmet.
Minimalni broj učenika za formiranje grupe je 15.
Ukoliko broj dostigne 30, formiraju se dve grupe. Prvu
grupu čine učenici od prvog do četvrtog razreda, a drugu
od petog do osmog.
Školska uprava zatim daje odobrenje za uvođenje izbornog predmeta i broj grupa. Posle
odobrenja, škola zaključuje ugovorni odnos sa nastavnikom romskog jezika.
*Ko može da postane učitelj romskog jezika?
Učitelj može da bude lice romske nacionalnosti sa najnižim nivoom obrazovanja srednja
stručna sprema. Osim toga lice treba da završi obuku nakon koje dobija Sertifikat od strane
Matice romske. Obuka podrazumeva edukaciju o procesu izvođenja nastave i administrativnim
obavezama nastavnika.
*Kako se finansira zarada učitelja romskog jezika i kolika je mesečna nadoknada za njihov
rad?
Finansira se iz budžeta Ministarstva prosvete Republike Srbije. Zarada nastavnika zavisi
od broja grupa. Nastava romskog jezika sa elementima nacionalne kulture se odvija za svaku
grupu u okviru dva časa nedeljno. Tako da za svaku grupu nastavnici dobijaju 10% od zarade
nastavnika, tj četiri hiljade dinara mesečno.
*Da li postoji mogućnost za njihovo stalno zaposlenje?
Postoji mogućnost ukoliko se zadovolje uslovi propisani Zakonom o radu i osnovama obrazovanja. U velikoj meri stalno zaposlenje zavisi od broja učenika romske nacionalnosti koji
pohađaju ovaj predmet, kao i od kontinuiteta održavanja nastave na romskom jeziku.
Dragana Dimitrov
8
Dekada Roma u AP Vojvodini
Intervju
Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje, Slaviša Grujić
ZAJEDNIŠTVO ROMA I INSTUTUCIJA - KLJUČ USPEHA
Foto: Vlada APV
Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje, Slaviša Grujuć, u intervjuu za naš list predstavio je sekretarijat na čijem se čelu nalazi, sa osvrtom na nadležnosti, aktivnosti i projekte koji se
sprovode. Predstavio nam je i projekte namenjene romskoj populaciji, ističući da je ravnopravnost
Roma u Vojvodini na svim nivoima zajednički poduhvat Roma i institucija, uz obećanje da će Sekretarijat za kulturu i javno informisanje učiniti sve da taj poduhvat uspe.
*Predstavite nam ukratko
Vaš sekretarijat - nadležnosti i
aktivnosti.
-Pokrajinski sekretarijat za
kulturu i javno informisanje se
stara o sprovođenju kulturne
politike koja se, pre svega,
zasniva na načelu slobode
izražavanja u kulturnom i
umetničkom stvaralaštvu, na
uvažavanju kulturnih vrednosti i nacionalne tradicije radi
očuvanja, unapređenja i razvoja
kulturne posebnosti i očuvanja
sopstvenog nacionalnog identiteta, kao i o sprovođenju politike ravnopravnosti u oblasti
informisanja na maternjem
jeziku.
To je ono što bih vam rekao
Dekada Roma u AP Vojvodini
govoreći čisto formalno. Mogao
bih vam još govoriti i o pravnim
okvirima, Ustavu Republike
Srbije, Zakonu o utvrdjivanju
nadležnosti i svim problemima
koji iz toga proističu.
Ali bih, pre svega, istakao
jedno: Vojvodina predstavlja
poseban i specifičan primer
multikulturalizma u Srbiji. Višenacionalnost, višejezičnost i
multikuluralnost u Autonomnoj
Pokrajini Vojvodini postali su
tokom istorije prirodno stanje,
realnost svakodnevice i kvalitet
životnog i kulturnog prostora
Vojvodine.
I to je ono, što istinski određuje rad ovog Sekretarijata.
*Koji projekat, u kom ste
učestovali, biste izdvojili kao
najznačajniji?
-U oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva, samo u
poslednjih nekoliko godina
pokrenuti su i ostvareni značajni
projekti: osnovano je sedam
ustanova kulture, pet zavoda za
kulturu nacionalnih zajednica
vojvođanskih Mađara, Slovaka,
Hrvata, Rumuna i Rusina, kao
izdavački zavod „Forum”, te
Vojvođanski simfonijski orkestar.
Zatim, u 2008. god. je
završena izgradnja objekta
Regionalnog kreativnog ateljea
„Jožef Nađ” u Kanjiži u kojem
se realizuju multikulturni i
multimedijalni programi, a u
2011. god. je završena adaptacija Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, povodom
obeležavanja 150. godišnjice
ovog pozorišta od nacionalnog
značaja za srpsku kulturu.
Romi su, naravno, tu imali
i svoje mesto i ulogu. Tako
je 2007. god. Romski teatar
Suno e Rromengo sa sedištem
u Novim Karlovcima stekao
status profesionalnog pozorišta romske nacionalne zajednice, u kojem Romi izvode
predstave na svom maternjem
jeziku. Predstave ovog pozorišta sufinansira Pokrajina.
Dosadašnja praksa je pokazala
da je delatnost ove pokrajinske
9
Foto: Vlada APV
Intervju
institucije od velikog značaja
za romsku nacionalnu zajednicu, za očuvanje, afirmaciju i
dalji razvoj kulturnog identiteta
Roma.
Putem raspisanih konkursa,
svake godine je sufinansirana
realizacija više od 2000 multikulturnih projekata i projekata
iz svih oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva na 18 jezika
i govora naroda koji žive u
Vojvodini, kao i projekata iz
oblasti javnog informisanja.
Upečatljiv je i podatak da se
javno informisanje u Vojvodini
u elektronskim medijima ostvaruje na devet jezika (srpski,
romski, mađarski, slovački,
hrvatski, rumunski, rusinski i
ukrajinski jezik).
*Da li su u nekim od dosadašnjih projekata bili uključeni
i pripadnici romske populacije?
Kao što vidite, Rome sam
pomenuo već kada sam govorio
o najznačajnijim projektima.
Osim toga bih istakao da su
pripadnici romske populacije
učesnici projekta Afirmacija
multikulturalizma i tolerancije u Vojvodini, koji realizuje
10
ovaj zavod, kao što su: Takmičenje u znanju maternjeg jezika,
stručni skup povodom Međunarodnog dana učitelja, Dečiji
festival
multikulturalnosti
„Hajde da se upoznamo”, Multijezička prevodilačka radionica,
program povodom Svetskog
dana poezije, kreativne radionice povodom Međunarodnog
dana pismenosti, književni
susreti i dr.
Da pomenem još jednom
pozorište Suno e Rromengo
iz Novih Karlovaca koje je
Vlada AP Vojvodine i u okviru već dva puta bilo uvršteno i u
kojeg se održavaju sportska program BITEF-a u Beogradu,
takmičenja Kupa toleran- a jednom u program Sterijinog
cije, kampovi mladih, kvizovi pozorja u Novom Sadu.
znanja Koliko se poznajemo i
*Da li ste do sada sproveli
sl. Glavni cilj ovog projekta je
neke
projekte koji su vezani
stvaranje uslova za međusobnu
komunikaciju,
upoznavanje isključivo za Rome?
-Već sam pomenuo neke,
i zbližavanje mladih različite
ali
da
dopunim: Pokrajina je
etničke i nacionalne pripadnosti i, na taj način, prevazi- pomogla realizaciju kapitalnog
laženje predrasuda. Ohrabruje muzičkog projekta: komponopodatak da na Kupu tolerancije vanje i prvo izvođenje Liturgije
svake godine učestvuju ekipe iz Jovana Zlatoustog na romskom
više od 130 osnovnih i srednjih jeziku, kompozitora Zorana
škola iz svih opština Vojvodine, Mulića.
U oblasti izdavačke delatsa blizu dve hiljade takmičara,
a na dvodnevnom finalnom nosti, Pokrajina svake godine
takmičenju učestvuje više od sufinansira časopis za kulturu
30 ekipa sa oko 350 takmičara. i društvena pitanja Roma
U okviru Zavoda za kulturu „Romologija”, a pomogla je
Vojvodine deluje Koordinacioni i izdavanje knjiga: „Leksikon
odbor društava za jezike, knjiže- Romkinja iz Vojvodine” grupe
vnost i kulturu i aktivni članovi autora, „Antologija romskih
ovog odbora su Asocijacija pesama Vojvodine” i „Romske
romskih nastavnika Vojvodine pričice” Ranka Rajka Jovanoi Romska asocijacija za nepri- vića, „Istorija romske knjižestrasno informisanje „Bašno”. vnosti” Rajka Đurića, „Romske
Takođe, Zavod za kulturu bajke 1 i 2” Alije Krasnićija,
Vojvodine organizuje program „Znameniti Romi Srema 1 i 2”
povodom Svetskog dana Roma, grupe autora, „Izabrane pesme”
a pripadnici romske nacionalne Trifuna Dimića (na romskom
zajednice učestvuju i u drugim i srpskom jeziku), „Poštovana
programima koje organizuje deco” Dušana Radovića (prevod
na romski jezik) i dr.
Dekada Roma u AP Vojvodini
Intervju
organizovala udruženja građana
Roma: umetnički programi u
više mesta Vojvodine povodom
obeležavanja Svetskog dana
Roma, zatim manifestacije Dani
kulture vršačkih Roma, Smotra
romskog folklora u Vojvodini
u Vilovu i Beočinu, Savremena kultura Roma iz opštine
Sombor,
Kulturni
susreti
vojvođanskih Roma, Dani
poezije Trifuna Dimića, Slikom
i muzikom za pomoć deci,
NS Romafest u Novom Sadu,
Dani pisaca Roma i Mađara u
Senti, Pesnički susreti Roma
Vojvodine u Subotici, Festival
romskih recitatora Vojvodine u
Deronjama, Radionica mladih
romskih književnih, muzičkih
i likovnih stvaralaca u Žablju,
Slikajmo srcem u Kikindi, Dani
romske kulture u Odžacima,
Pokaži se i ti u Ilandži, Igrom
i plesom do prijateljstva i tolerancije u Senti i dr. Kulturnoumetnička udruženja Roma u
mnogim mestima Vojvodine
beleže 10-godišnjicu kontinuiranog rada.
Ne znam da li sam nešto
izostavio, moguće je.
*Ko su Vam bili partneri u
tim projektima?
-Spisak je dug. Pored
profesionalnih
institucija,
kao što su Zavod za kulturu
Vojvodine, Književna opština
Vršac, Romski teatar Suno e
Rromengo, partneri su, uglavnom, nevladine organizacije:
Udruženje građana Mladi Romi
u Bogojevu, Romska omladina
u Starim Banovcima, Romska
snaga – Rromenđi zor u Ilandži,
Udruženje „Romi za Dekadu
Roma” u Novom Bečeju, Udruženje građana „Rroma muzika”,
Ženske studije i istraživanja,
UG „Romska omladina danas”,
Udruženje romskih studenata,
Udruženje građana „Romano
baripe”, Udruženje građana
Foto: Vlada APV
Programi očuvanja nematerijalne kulturne baštine Roma
i organizovanja kulturno-umetničkih manifestacija sufinansirani su na osnovu godišnjeg
konkursa raspisanog za sufinansiranje tradicionalnog narodnog
stvaralaštva nacionalnih zajednica Vojvodine. Navodimo
neke od projekata očuvanja
nematerijalne kulturne baštine
nevladinih romskih organizacija: Očuvajmo kulturnu tradiciju Roma u Beočinu, Očuvanje
narodnih običaja i starih zanata
Roma u Pančevu, Obuka
romske dece za romski ples
u Novom Bečeju, Očuvanje
kulture i tradicije Roma u
multietničkoj sredini i Očuvanje
kulturne baštine Roma u Subotici, Romski jesenji običaji
u Čurugu, Iskonske vatre u
Mokrinu i dr.
Sredstvima Pokrajine sufinansirane su i kulturno-umetničke manifestacije koje su
Dekada Roma u AP Vojvodini
11
Intervju
„Phralipe”, Udruženje Roma
„Šangaj” i Udruženje samohranih majki Romkinja „Majčina
kolevka” u Novom Sadu, Udruženje Roma „Beočin”, KUD
„Rom” u Srbobranu, Udruženje
građana „Rroma Rota” i Udruženje građana „Amaro Kham”
u Kikindi, Romsko udruženje
„Rromane jakha” u Vršcu,
Udruženje građana „Romkinje
u Dekadi” u Čurugu, Romski
ženski centar „Rromanjako ilo”
u Zrenjaninu, Udruženje Roma
„Danica” u Pančevu, Udruženje
građana „Kali Jakh” u Senti,
Asocijacija romskih nastavnika Vojvodine u Deronjama,
Bahtale Rroma u Somboru,
Romska asocijacija za nepristrasno informisanje „Bašno” u
Somboru i dr.
vama, a ne formalna. Zadatak
Pokrajinskog sekretarijata za
kulturu i javno informisanje
jeste da pruži institucionalnu
podršku i podstiče razvoj inicijativa institucija i organizacija
civilnog društva koje imaju
snagu, viziju i ideju, kao i da
pomogne razmenu iskustava i
povezivanje ovih institucija i
nevladinih organizacija sa širim
regionalnim
aktivnostima,
njihovo osnaživanje i umrežavanje.
Kancelarije za inkluziju Roma,
kao i Sekretarijata za kulturu i
javno informisanje, koji ovde,
po prirodi svoje delatnosti ima
posebnu ulogu.
*Da li glavnu ulogu po
Vašem mišljenju u tom procesu
imaju institucije ili sami Romi?
-Nevladin sektor i organizacije civilnog društva su nezaobilazni elemenat demokratskog okruženja. Kada je reč o
problematici inkluzije Roma,
partnerska saradnja institucija
*Šta mislite, koji je najveći države i nevladinog sektora
problem Roma u procesu već se pokazala kao izuzetno
njihove integracije?
korisna i neophodna za reali-Po svim socio-ekonom- zovanje projekata poboljšanja
skim, obrazovnim i zdra- položaja ove nacionalne zajedvstvenim indikatorima Romi nice i promocije vrednosti
su izrazito marginalizovana civilnog društva.
društvena grupa i spadaju među
U poslednjih deset godina
*Kakva je Vaša saradnja sa najugroženije grupe stanovni- nevladin sektor je realizovao
Kancelarijom za inkluziju Roma štva u Srbiji: siromaštvo, veliki različite programe u oblasti
na polju integracije Roma?
broj nepismenih, nezaposle- obrazovanja, poboljšanja uslova
-Jedan od važnih aspe- nost, neosposobljenost za rad stanovanja, kulture, promovikata naše kulturne politike, i ekonomsku utakmicu, loši sanja tolerancije i borbe protiv
aspekt kojem pridajemo veliku uslovi stanovanja, socijalna diskriminacije Roma.
pažnju su mere afirmativne neprihvaćenost sa elementima
akcije koje doprinose stvaranju etničkih predrasuda, u značajnoj
*Šta biste, sa mesta Pokraneophodnih obrazovno-kultu- meri isključenost iz glavnih jinskog sekretara, poručili
roloških i socio-ekonomskih tokova društvenog života, samo Romima?
uslova za uživanje osnovnih su neki od uzroka njihovog
-Uključivanje Roma kao
ljudskih i manjinskih prava teškog položaja u društvu.
kao ravnopravnih u život AP
romske populacije, mere koje
Uključivanje Roma u zajed- Vojvodine jeste naš zajednički
omogućuju postepeno integri- nicu i njihovo ravnopravno poduhvat. On nije jednostavan
sanje Roma u društvene tokove. učešće u socijalnom i građan- niti se sve može ostvariti u
Pri tome integraciju Roma ne skom životu, borba protiv kratkom roku, ali je njegov
posmatramo kao ujednačava- diskriminacije i predrasuda koje značaj ogroman i za romsku
jući proces asimilacije, već kao postoje o romskoj nacionalnoj zajednicu i za dalji napredak
jednake mogućnosti koje su manjini, učestvovanje romskih i obogaćivanje života u AP
praćene kulturnim diverzitetom predstavnika u mehanizmima Vojvodini. Moramo svi zajedno
u atmosferi međusobne toleran- donošenja odluka koje se tiču u tome istrajati.
cije.
romske zajednice, sprovođenje
Pokrajinski sekretarijat za
Saradnja sa Kancelarijom i nadziranje projekata koji su kulturu i javno informisanje, i
za inkluziju Roma, instituci- usmereni na unapređenje uslova ja kao sekretar, učinićemo sve
jama i nevladinim sektorom života i rada Roma i Romkinja da ovaj zajednički poduhvat
Roma treba da bude suštinska, na teritoriji Vojvodine – osnovni uspe.
zasnovana na partnerskim osno- je cilj Vlade AP Vojvodine, rada
Dragana Dimitrov
12
Dekada Roma u AP Vojvodini
Intervju
Predsednik Opštine Stara Pazova, Đorđe Radinović
POVOLJAN GEOGRAFSKI POLOŽAJ - ULOG ZA BUDUĆNOST
Foto: M. Karadžić
Đorđe Radinović , predsednik Opštine Stara Pazova, u intervjuu za naš list govori o prednostima svoje opštine, izdvajajući povoljan geografski položaj kao primamljivost za investitore, u prvi
plan. Osim toga predstavio nam je prvi korake njegove opštinske vlasti, među kojima je i ponovno
otvaranje Kancelarije za inkluziju Roma.
Predsednik Opštine Stara Pazova Đorđe Radinović u svom kabinetu
*Šta izdvaja Opštinu Stara
Pazova od drugih opština u
Vojvodini?
-Pre svega, mislim da je
to izuzetno dobar geografski
položaj. Oština Stara Pazova
na svojoj teritoriji ima 25 km
obale Dunava. Naslanja se na
dva autoputa, autoput BeogradNovi Sad i autoput BeogradZagreb. Nalazi se u komšiluku
sa glavnim i najvećim gradom
naše države Beogradom, a
Novi Sad, kao drugi najveći
grad, takođe je u blizini. Sve to
skupa čini našu opštinu privlačnom za investitore. Prema
mojim prognozama, ovakav
geografski položaj i investitori
učiniće našu opštinu, u budućnosti, jednom od najrazvijenih
u zemlji.
Opština ima svoja tri
centra. To su Nova Pazova,
Stara Pazova i Stari Banovci,
koji sada izrastaju u jedan
Dekada Roma u AP Vojvodini
veliki centar, postaju gradić,
privlačan i za stanovnike i za
investitore, zbog blizine autoputa, Beograda i obale Dunava.
Opština ima 80.000 stanovnika. Prema mom mišljenju taj
broj se kreće i do 100.000, jer je
veliki broj stanovnika prijavljen
da živi na teritoriji Beograda,
komšijskog grada.
*S obzirom na to da dužnost
predsednika Opštine Stara
Pazova obavljate od 30. juna
tekuće godine, koji su Vaši prvi
koraci, kada je u pitanju strategija razvoja opštine?
-Prvo delovanje nove
opštinske vlasti biće u pravcu
rešavanja problema infrastrukture, koja nije pratila povećanje
broja stanovnika. Ali zbog toga
nikoga ne možemo kriviti.
Naprosto, s obzirom na ova
teška vremena, čini se da je to
bilo i nemoguće.
Problemi sa infrastrukturom se uglavnom vezuju za
rubove naselja, upravo zbog
stalnog proširivanja naselja.
Pitanja infrastrukture su od
posebnog značaja i za Rome,
jer oni najčešće žive na rubovima naselja.
Sledeća stvar na kojoj ćemo
raditi je poboljšanje života
socijalno ugroženih porodica.
Socijalni momenat, nažalost
i dalje, igra jako važnu ulogu
u našoj zemlji. Mi ćemo se
truditi, koliko je u našoj moći
da poboljšamo uslove života
naših građana.
Naredna akcija koju ćemo
sprovesti je podela ogreva.
Akcija je rezervisana za kraj
septembra, početak oktobra.
U pitanju je podela uglja, koju
smo ugovorili sa rudnikom iz
Kostolca. Ovaj ugalj je najpovoljnija zamena drvetu. Svaka
porodica, ukupno njih 600,
dobiće po 2 tone uglja.
I treća stavka je dovođenje
domaćih i stranih investitora,
kako bismo omogućili posao
našim građanima, s obzirom
na visoku stopu nezaposlenosti
koja je jedna od glavnih uzroka
siromaštva. Davaćemo prednost i povlastice onim investitorima koji će zaposliti minimalno 50 radnika. I trudićemo
se da investitorima olakšamo
i pomognemo u prikupljanju
potrebne dokumentacije, za
koju je u proteklim vremenima
13
Intervju
Foto: M. Karadžić
njihove delatnosti, kako bi se
otvorila mogućnost za zapošljavanje njihovih sunarodnika. I to
je zaista dobar put, jer se njime
omogućava Romima da sami
učestvuju u svojoj integraciji.
trebalo zaista mnogo vremena. ranja Kancelarije, koji su još
To je osnovni razlog zbog kog planovi vezani za romsku popusu investitori odustajali. To više laciju?
ne sme da se dogodi.
Teško je sada reći koji su
to konkretni planovi. Kancela*Pomenuli ste da je infra- rija za inkluziju Roma i romski
sturktura jedan od problema koordinator će nam pomoći
romske populacije. Kakva je da sagledamo celokupnu situsituacija na drugim poljima?
aciju u romskoj populaciji i da
Jedino na šta sam ponosan odredimo pravu strategiju za
je, kada je u pitanju romska rešavanje problema u okvirima
populacija, broj Roma koji oblasti Dekade Roma. Osim
dostiže skoro 2000. Što se tiče toga poboljšaće se i saradnja
položaja, on nije zadovoljava- sa pokrajinskim institucijama,
jući, jer je pre svega nezapo- pre svega sa Kancelarijom za
slenost velika. Nadamo se da inkluziju Roma AP Vojvodine.
ćemo investicijama pomoći da
Prva aktivnost je svakako
se taj momenat promeni.
izrađivanje Lokalnih akcionih
Ono što se nameće kao planova za Rome.
problem, kada je u pitanju
Zajedno sa Kancelarijom
romska populacija, jeste loša radićemo na unapređenju i
komunakacija opštinskih organa podsticanju obrazovanja Roma.
i romske populacije. Stoga Tek kada budemo imali tačne
ćemo reaktivirati Kancelariju za podatke o obrazovanju Roma,
inkluziju Roma u našoj opštini. vrsti i stepenu obrazovanja,
Na mesto rukovodioca ove bićemo u mogućnosti da naprakacelarije, potrebno je postaviti vimo strategiju namenjenu zapoosobu, kojoj bi romski građani šljavanju Roma. Svakako je da
mogli da veruju. Nadamo se da će nam uzor biti druge opštine
ćemo uspeti to da ostvarimo u koji se godinama uspešno bave
što kraćem roku, jer ne smemo romskim pitanjima.
više da gubimo vreme.
Kada je reč o zapošljavanju,
prvi korak je pomoć romskim
*Osim ponovnog aktivi- preduzetnicima u proširivanju
14
*I za kraj, šta ćete učiniti
da na obali Dunava u Vašoj
opštini ostanu srca mnogih?
-Za obalu Dunava, moram
da priznam, i sâm sam veoma
vezan. I svim srcem sam uz nju
i želim da se zaista ostvari ovo
što stoji u Vašem pitanju. Stoga
smo počeli sa izradom Urbanističkog projekta za uređenje
celokupne obale Dunava. Na
taj način imaćemo jasnu predstavu gde šta može da se gradi,
što će nam u mnogome pomoći
u saradnji sa investitorima, jer
su mnogi od njih zainteresovani upravo za lokacije koje se
nalaze na ovoj obali. U pitanju
su uglavnom turistički objekti.
Pored njih, zanimljivi su i
predlozi za izgradnje mini luka,
s obzirom na to da je vodeni
saobraćaj najjeftiniji.
Srca mnogih, siguran sam,
ostaće na obali Dunava u Belegišu. U pregovorima smo sa
jednom izraelskom firmom
koja želi da na ovoj lokaciji
izgradi turstički kompleks sa
golf terenima. Nedavno smo
imali sastanak sa Ambasadorom
Izraela Josefom Levijem na
kojem je dogovoreno da predstavnici ove firme posete našu
opštinu početkom oktobra.
Dragana Dimitrov
Dekada Roma u AP Vojvodini
Obrazovanje
Vaspitavaju decu i uče sa njima umesto roditelja
Foto: M. Karadžić
Osnovna škola „Dositej Obradović” u Novom Sadu se u odnosu na druge škole razlikuje po
tome što, pored dobrih đaka, nju pohađai mnogo mališana koji školske obaveze ne mogu da ispune
bez dodatne podrške. Do ovog problema dolazi jer roditelji nisu zainteresovani za školski uspeh
svoje dece, a od njihovog raspoloženja zavisi i dečje.
Milan Dimić
Iz ovog razloga se među
zaposlenima ove škole našao
se i Milan Dimić, pedagoški
asistent. On pripada prvoj generaciji pedagoških asistenata.
Kompetencije za rad je stekao
na seminarima koje je organizovalo Ministarstvo prosvete i
nauke, mada kaže da je ljubav
prema deci osnovni preduslov
za bavljenje ovim poslom.
Milan je svakoga dana u
školi 8-14h. Svoje radno vreme
provodi u učionici sa decom,
na hodniku sa roditeljima ili u
zbornici sa učiteljima i nastavnicima.
On je dečji prijatelj, adresa
nestrpljivih roditelja, sagovornik učitelja i nastavnika,
često i „golub pismonoša” kada učitelji poručuju roditeljima.
Učitelji i nastavnici (ne
samo u ovoj školi) često
zloupotrebljavaju postojanje
pedagoškog asistenta. Ponekadi
Dekada Roma u AP Vojvodini
ne pokušaju da reše problem sa
decom, već ih odmah šalju kod
asistenta.
Ali Milan je strpljiv, ni sa
kim se ne zamera, izbegava
konflikte sa kolegama i sa roditeljima.
Saznajemo da nikada ni
jedan roditelj nije došao zato što
želi da pomogne svom detetu da
nešto bolje nauči ili da se bolje
uklopi. Milan poznaje gotovo
sve roditelje i kaže da ni jedna
majka nikada nije radila domaći
sa svojim detetom. Kada su
nepismene i neobrazovane, ima
opravdanja, ali i tada majke
treba da vode računa o tome da
dete ozbiljno shvati školu. Neka
barem pokažu detetu da se interesuju za njegove ocene i neke
važne stvari koje se dešavaju u
školi. Barem neka se pretvaraju
da se interesuju. Neka pitaju
svoje dete kako se provelo u
školi i šta je naučilo. I to bi mu
značilo.
Ali roditelji ni to ne rade.
„Ja mogu njima ceo dan da
pričam da je važno da idu u
školu, ali kada dođu kući, ako
majkai/ ili otac ne pokažu zainteresovanost za školovanje
svoje dece ili ako ih ujutro ne
probude za školu, sav moj trud
pada u vodu.” Zaključujemo
da nema rezultata bez učešća
roditelja u obrazovanju njihove
dece.
Dimić nam je naveo koje
probleme imaju deca sa kojom
radi. Najčešće su to nerazvi-
jene radne navike, nedisciplina i nestrpljenje, ali sve to
ne bi bilo toliko teško prevazići, da deca redovno dolaze
u školu. Čim padne kiša, njih
nema. Nemaju obuću. Kada je
hladno - ostaju kod kuće, jer
nemaju toplu garderobu. Izgovora uvek ima tako mnogo.
Roditelji nisu svesni koliko
je značajno redovno pohađanje nastave. Oni svoju decu
šalju samo zato da bi mogli
da dobiju potvrdu da su deca
redovno pohađala nastavu. To
im je ulaznica na vrata milosti.
Tako mogu da dobiju socijalnu
pomoć, jednokratnu i svu drugu
koja ih nikada neće izvući iz
bede. Jedino trajno rešenje za
decu jeste da se ona osposobe
za posao. Bez škole to nije
moguće. “U školi ih učimo da
budu odgovorni, pošteni, marljivi, disciplinovani. Te osobine
im trebaju za svaki posao, pa i
za čistače ulica“, iskren je on.
Dok je razgovarao sa nama,
Milana je presreo jedan roditelj
koji je došao u školu da interveniše i požali se kako njegovo
dete nije dobilo knjige (početak
je školske godine):”Sva su deca
dobila, samo on nije.”
Gotovo da nas űbedida
je to plod diskriminacije ...
U pravom času je progovorio
asistent Dimić. Objasnio je
i nama i ocu da razlog leži u
tome što roditelji nisu doveli
dete na prijem prvaka. Tada su
pravili listu za dobijanje knjiga,
15
Obrazovanje
ćeno, a roditelj želi da pokaže
da primećuje svoje dete i da je
tu da ga zaštiti... od učiteljice
- najlakše je.” Srećom, ovakve
roditelje je lako prepoznati, jer
su galamdžije i u većini slučajeva je dovoljno obećati im da
se neće ponoviti i oni se umire.
Svaki korak je korak
unapred
Asistent nas je poveo do
učionice gde se odvijao čas. U
školskim klupama su bili po
jedno romskoi neromsko dete.
Pažnju su nam privukle dve
devojčice koje su sedele jedna
pored druge. Snežno bela leđa
i ramena jedne devojčice bila
su umrljana blatom koje se već
sasušilo. Njena plava kosica
bila je u fronclama, a garderoba bleda, već pomalo stara.
Njena drugarica sa dubokim,
crnim očima, znatno krupnija,
pokušala je da joj pomogne
oko pisanja slova. Puna strpl-
jenja, nije odustajala sve dok
nije uspela da je nauči da se
„A” ne piše sa dve paralelne
crte. Učiteljica ih je sve vreme
posmatrala srećna što je uspela
da razvije plemenitost i humanost kod svoje dece.
Oni su se i na odmorima
međusobno družili, tako da je
jedino boja kože mogla otkriti
nacionalni identitet, do kog
nikome nije stalo. Svi smosrećni
zbog toga.
Sva deca u školi su bila
nasmejana. Razlikovala su se
samo po tome da li su uredna ili
ne. „Po deci se vidi kakvi su im
roditelji”, kaže Milan.
I dok nam govori, njegove
oči ne miruju, on neprestano
posmatra decu, jer želi da se
uveri da je sve u redu. „Znate,
deca su malo nemirna, začas
se nešto može desiti. Iako ima
dežurnih nastavnica, moram i ja
da pripazim.”
Osim u školi, nigde ih
ne uče disciplini. U njihovim
Foto: M. Karadžić
pa zbog toga njihov đak prvak
nije bio na spisku. „Ne brinite,
dobiće”, mirno će on.
„Navikao sam na to”, priča
gledajući u roditelja koji se
udaljava.
Mnogo iskustva u radu sa
roditeljima ima naš sagovornik.
Konačno smo dobili odgovor
na pitanjezbog čega roditelji
često dolaze u školu da isteruju
pravdu. To su slučajevi kada
se dete požali da je učiteljica
„nešto” rekla, da je bila nefer,
i sutradan eto roditelja u školi i
idu pravac kod direktora da se
požale na učiteljicu i da traže da
se ona kazni.
Asistent Milan nam ovaj
fenomen objašnjava time da je
takva situacija odlična prilika
za loše roditelje da pokušaju da
sakriju činjenicu da su loši. „To
je najlakši način da otac potvrdi
svoju roditeljsku ulogu i tako
pokaže i svojoj deci i učiteljici
da je on ipak dobar roditelj. Dete
želi pažnju i da bude prime-
Milan Dimić sa učenicima
16
Dekada Roma u AP Vojvodini
Foto: M. Karadžić
Obrazovanje
Milan Dimić i Đorđe Fan sa našom novinarkom
kućama ne postoji razvijen
sistem nagrade i kazne bez kog
nema pravilnog vaspitanja.
„Deci nije sve dozvoljeno samo
onda kada je roditeljljut zbog
drugih stvari, pa se deca plaše
da ne dobiju batine, ukoliko
se nađu roditelju na putu u
nezgodnom trenutku.” Zbog
toga je potrebno posvetiti im se
u potpunosti.
Zagledan,
u
jednom
trenutku ispusti: „Ali vi sigurno
ne znate kako i koliko ta deca
znaju da vole”. Odmah je
nespretno dadao skrenuvši
pažnju sa suznih očiju: „Kad
god i gde god me sretnu, samo
bi pričali sa mnom išalili
se. Oni ne traže ni socijalnu
pomoć, ni besplatan pribor, ne
žale se i ne prete... Jedino što
njima treba jeste pažnja. Da ih
neko sasluša, da ih posavetuje,
da primeti da su se danas lepo
obukli ili ih pošalje na pranje
ruku i umivanje i pokaže im da
je svestan činjenice da su oni
samo deca, što njihovi roditelji
često smetnu s uma”.
Prekinula nas je učiteljica
četvrtog razreda Milica T. koja
je bila u prolazu i koja je, ugledavši našeg sagovornika, imala
Dekada Roma u AP Vojvodini
spremno pitanje: „Milane,
kako moja deca?” Nizala su
se pitanja koja se odnose na to
da li su određeniučenici uradili
domaći, popunili rupe u znanju,
da li jepreneta roditelju informacija da treba svoje dete da ...
Iskoristili smo priliku i
saznali od nje koliko joj znači
to što škola ima pedagoškog
asistenta: „Mogu da se oslonim
na njega i da budem mirna, jer
znam da su mi deca u sigurnim
rukama.”
Pitali smo ga sa kojim
detetom je ostvario značajniji
pomak.
„Najsrećniji sam zbog male
Milice koja je bila izuzetno
mirno dete, ali previše povučeno, ni sa kim se nije družila,
nije progovarala, kada je učiteljica nešto pita nije se usuđivala
da odgovori, iako je ponekad
znala tačan odgovor i sl.
Sretao sam se sa njom gotovo
svakodnevno,
razgovarao,
učio, podržavao, usmeravao
ka drugarima i sada ćete videti
koliko sam postigao.”
U tom trenutku je do nas
dotrčala devojčica sa paž frizuricom i sa velikim samopouzdanjem se izvinila što nas
prekida i obavestila Milana, sa
širokim osmehom, da je dobila
peticu iz matematike iz onoga
što su zajedno učili.
Ne uspe uvek, ali kaže da
je presrećan kada svake školske
godine uspe da izvuče nekoliko
dece.
„Imao sam devojčicu u V
razredu koja se udala. Kad god
sam pokušavao da saznam šta se
sa njom dešava, roditelji su krili
i govorili da je bolesna. Kada
sam saznao, bio sam tužan.
Zašto se sudbina romskih devojčica tako sporo menja?”
Nismo izdržali da ne pitamo
zbog čega roditelji iz siromašnih
porodica imaju mnogo dece troje i više, kada nisu u stanju
da ih izvedu na pravi put.
„I ja se to pitam, ali onda
kada njih pitam, dobijem odgovore od očeva: slučajno, na
treće dete se dobije mnogo
para, zbog socijalne pomoći ili
jednostavno slegnu ramenima i
nemaju odgovor.” U redu je da
krivimo roditelje što ne planiraju porodicu, ali ne smemo
dozvoliti sebi da negativno
ili uvredljivo komentarišemo
porodice sa mnogo dece. Nisu
deca kriva. Nisu mogla da biraju
u kojoj porodici će se roditi.
Druženje
na
velikom
odmoru je prekinulo zvono, i mi
smo se rastali od dece i našeg
sagovornika. Obećali smo mu
da ćemo doći ponovo da vidimo
kako se Milica raduje školi, i
kako su crna i bela šaka jedna
u drugoj.
Dragana Dimitrov
17
Samozapošljavanje
ČESTITAMO, KUVARICE!
U okviru projekta „Poboljšanje zapošljivosti Roma u AP Vojvodini” koji sprovodi Kancelarija
za inkluziju Roma, u partnerstvu sa Pokrajinskim sekretarijatom za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova, vrši se obuka za 150 pripadnika romske populacije. Projekat finansira Evropska
unija. Obuka za pomoćnika kuvara u Opštini Pančevo je uspešno privedena kraju. Polaznice su
položile završni ispit i stekle sertifikat o završenom kursu.
Obuka je trajala od 20. juna do 31. jula. Održavala se svakog dana u Gerontološkom centru u
Pančevu. Sastojala se iz teorijskog i praktičnog dela. Teorijski deo je podrazumevao predavanja u
trajanju od tri, a praktični rad u kuhinji u trajanju od osam časova. Grupu je činilo pet polaznica u
rasponu od 17. do 42. godine.
Dar i sklonost unapređeni
znanjem
Prema rečima predavačice Olivere Avramović ovo
je njena srećna grupa. Naime,
sve polaznice su redovno pohađale obuku. Osim redovnosti,
pokazale su i izuzetnu volju da
steknu potrebno znanje.
„Svi kuvari i kuvarice sa
kojima su sarađivale su zaista
zadovoljni njihovim radom i
bile su im od velike pomoći.
Što se tiče završnog ispita,
polaznice su na njemu zaista
pokazale ono najbolje, i pored
velike treme koje su imale, s
obzirom na to da je većina od
njih ovakvo iskustvo imalo
po prvi put u životu. Nisam ih
štedela, ni u toku obuke, ni na
ispitu, ali one su stoički izdržale
taj tempo. Trudila sam se da im
za to kratko vreme prenesem
što više znanja. Koliko sam u
tome uspela, pokazaće kada
budu nastavile da se bave ovim
poslom. Zaista bih volela da
sve nađu posao u ovoj struci,
jer mislim da imaju dara i sklonosti za ovo zanimanje.”
ganje ispita. Priznala nam je da
se zaista vezala za svoju grupu
i za ovu obuku. Volela bi, kako
kaže, da uskoro nađe posao
kako znanje koje je stekla ne
bi ostalo neiskorišteno. Obuka
joj je pomogla da stekne radnu
naviku. Na samom početku
sve ovo joj se učinilo teškim i
napornim, ali ubrzo je uspela
da uhvati ritam. Ostale polaznice kursa su se složile da im
je Branka svojom mladošću,
osmehom
i
duhovitošću
olakšala obuku.
„Trudila sam se da ih
nasmejem. Svesna sam da
niko od nas nije došao na ovu
obuku, iz zabave, ali osmeh
uvek dobro dođe. Svako od
nas ima svoje probleme, neko
veće, neko manje, ali poenta je
u tome da ne gubimo nadu i ne
odustajemo. Nadam se da su im
moje šale i osmeh pomogli da
bar na tren zaborave na sve što
ih muči i tišti. Lepo je videti ih
nasmejane. Uostalom osmeh ne
može da škodi.”
svoje porodice. Istina jeste da
sam većinu ovih stvari ja obavljala svakodnevno, ali prosto
nisam to radila sa stručnošću
koju sam dobila na ovom kursu.
Moram da Vam priznam i da su
moji ukućani primetili pozitivnu razliku u mom kuvanju, to
je dobar znak za početak. Ono
što mene lično raduje, jeste to
što sam sada mnogo spretnija
i brža u kuhinji. Nadam se da
ću imati šanse da sve što sam
naučila primenim i na radnom
mestu.”
Šansa koja se ne propušta
Lukić Vesni ova obuka je
pružila šansu kakvu do sada
nikada nije imala.
„Nije bilo lako. Trebalo je
uskladiti kućne poslove, porodicu i obuku. Ali sam znala da
ne smem da odustanem i da je
ovo šansa kakvu danas retko ko
dobije. Ovo je privilegija. I ja se
zaista osećam privilegovanom.
Po prvi put u životu. I srećna
sam zbog toga. Zaista jesam. U
vremenu u kom živimo svaka
propuštena šansa je luksuz. S
Stručnost i rutina
obzirom na situaciju u kojoj se
Čubrilovski Pava je najsta- trenutno nalazi moja porodica,
rija polaznica obuke. Iako je kao i većina Roma, mesta za
Njena duhovitost ih je
najstarija kaže lako se uklopila luksuz nema.”
bodrila
u grupu i obuku.
Najmlađa polaznica obuke,
Ispunjena želja
„Nisam se do sada bavila
Branka Šajn, ima 17. godina. kuvanjem, bar ne profesionalno.
Zanimanje kuvarice je
Kao najmlađa otvorila je pola- Kuvala sam naravno za potrebe
Munćan Svetlani oduvek bilo
18
Dekada Roma u AP Vojvodini
Samozapošljavanje
Foto: M. Karadžić
velika želja. Međutim, život joj
je ispred te želje postavio neke
druge planove i puteve, ali sada
je uspela da je ostvari.
„Moja priča je dokaz da
život sve najbolje sam udesi.
Baš kada sam pomislila da ne
postoji način da ostvarim svoju
dugogodišnju želju, pojavio se
ovaj projekat. Nadam se da je
ovo samo prvi korak i da ću
uspeti da iskustvom unapredim
znanje koje sam stekla. Na taj
način opravdaću priliku koju
sam dobila. Volela bih da jednog
dana otvorim i svoj restoran u
kom bih svoje sunarodnike i
sunarodnice obučavala.”
Veća šansa za zaposlenje
Dekada Roma u AP Vojvodini
Foto: M. Karadžić
Foto: M. Karadžić
Obuka će Mani Danijeli
omogućiti veću šansu za zaposlenje. Posao joj je, kako kaže,
neophodan kako bi mogla deci
da omogući sve ono što im je
neophodno.
„Ne želim da budem loš
primer svojoj deci. Ne bih volela
da oni ikada dođu u situaciju u
kojoj sam ja sada. Trudim se da
im objasnim da je obrazovanje
nešto bez čega ne mogu. Znam
da ni njima nije lako, ali obrazovanje je jedini način da izađu
iz siromaštva i sa društvene
margine. Moje zaposlenje bi
bilo ulog za njihovo obrazovanje, koje iziskuje zaista velike
troškove, koji ne smeju da budu
prepreka.”
Pet Romkinja je ovom
obukom steklo sertifikat koji će
im omogućiti veću konkurentnost na tržištu rada. S obzirom
na to da je nezaposlenost jedan
od osnovnih uzroka siromaštva
romske populacije, ova obuka
je pokušaj da se slika promeni
nabolje.
Dragana Rajić
19
Zemljoradnja
PRVA ROMSKA ZEMLJORADNIČKA ZADRUGA
Zemljoradnička zadruga „Amari grino barr” osnovana je 2006. god. sa sedištem u Čurugu,
kao prva romska zemljoradnička zadruga u Vojvodini. Zadruga je osnovana uz pomoć organizacije
ADF. Sadašnji članovi zadruge su Novak Jovanović iz Popinaca, Radivoj Dimitrov iz Kovilja, Ivan
Jovanović iz Obreza, Sadri i Alija Krasnići iz Subotice, Srđan i Živan Miler i Dušan Radul iz
Čuruga.
Duško Radul iz Čuruga
je od svoje 19. godine radio u
firmi Novkabel u Novom Sadu.
Nakon dvadeset godina radnog
staža postao je višak radne
snage i ostao bez posla. Život
petočlane porodice je zavisio
od njegove mesečne zarade.
Ideja o osnivanju ove zadruge
se upravo tada rodila u Radulovom domaćinstvu.
Porodica Radul u okviru
svog poseda bavi se povrtarstvom, uzgojem paradajza i
paprike. Svoje proizvode plasira
po pijacama, manjim i većim
„Moja snaga su moja deca”
marketima u Čurugu i okolini.
Svake godine od Direkcije
Porodica Srđana Milera iz
za robne rezerve, Duško Radul i Kovina u svojim plastenicima
njegovi zadrugari, dobiju rasad.
Posebnu pomoć u otklanjanju
„One su mi velika
problema i rešavanju nedoumica
podrška. Zbog njih ustajem
zadruzi pruža i Poljoprivredni
čim svane i čitav dan sam
fakultet Univerziteta u Novom
na nogama. I ništa mi nije
Sadu.
teško. Često me komšije
pitaju: „Odakle ti snaga,
čoveče?” Na to pitanje se
Na 44. Novosadskom
samo nasmejem i kažem:
poljoprivrednom sajmu,
„Moja snaga su moja
2009. god, Zemljoradnička
deca.”
zadruga „Amari grino
barr” je osvojila pet zlatnih
gaji paradajz i zelenu salatu,
i jednu srebrnu medalju
koje distribuira na lokalnoj
za kvalitet paprike i parapijaci.
dajza.
„Poljoprivredom
sam
intezivno počeo da se bavim
kada je supruga ostala bez
20
Foto: M. Karadžić
O rađanju ideje, partnerima
i nagradama
posla, kada je moja porodica
ostala bez ikakvih primanja.
Nisam imao mnogo izbora, a
zemlju sam imao i mogao sam
odmah da počnem sa radom.
To je sigurno bio ključni razlog
zbog kog sam se odlučio za
poljoprivredu.”
Osim povrtarstvom, Milerovi se bave i ratarstvom i
stočarstvom, koji su usko
povezani, jer kukuruz i detelinu koristi za ishranu goveda i
svinja.
Domaćinu Srđanu radu
pomažu supruga i ćerke. Bez
njihove pomoći, kaže, nije
siguran da li bi uspeo.
Dragana Dimitrov
Dekada Roma u AP Vojvodini
Socijalna zaštita
USLUGA POMOĆ U KUĆI (PUK) ZA DECU SA SMETNJAMA
U RAZVOJU I NJIHOVE PORODICE
Prema načelima konkurencije i javnosti, opštinska tj.
gradska
uprava
poverava
pokretanje tj. razvijanje i realizaciju usluge PUK izabranom
pružaocu koji može biti iz
javnog, neprofitnog ili profitnog sektora.
Usluga Pomoć u kući
počiva na sledećim principima:
podrškа biološkoj porodici
– ostаnаk detetа u porodici,
podrška porodici koja se stara o
detetu, bezbednost i sigurnost
detetа u njegovoj porodici je nа
prvom mestu, podrškа porodici
u prаvcu sаmostаlnosti i
nezаvisnosti („Mаnje je više”),
podrškа porodici u izgrаdnji
socijаlne mreže, kao i usmerenost i oslаnjаnje nа snаge
porodice.
Svrhа pomoći i nege u kući
zа decu sа smetnjama u razvoju
i njihove porodice je podrškа u
zаdovoljаvаnju svаkodnevnih
životnih potrebа u sopstvenim
domovimа, kаko bi se unаpredio
i održаo kvаlitet životа i sprečio
ili odložio smeštаj u institucije.
Sve аktivnosti koje se reаlizuju
trebа dа doprinose osnаživаnju
porodice i osаmostаljivаnju
detetа.
Pomoć i negа u kući pružа
se u slučаjevimа kаdа je porodici
potrebnа podrškа, а u sklаdu sа
identifikovаnim individuаlnim
potrebаmа dece sа smаnjenim
funkcionаlnim sposobnostimа
izаzvаnih invаliditetom ili
bolešću i potrebаmа njihovih
porodicа. Pomoć u kući se
pružа uvek uz učešće korisnikа
i porodice.
Usluge pomoći u kući
Dekada Roma u AP Vojvodini
dostupne su deci koja imaju
ograničenja fizičkih i psihičkih
sposobnosti usled kojih nisu
u stanju da nezavisno žive u
svojim domovima bez redovne
pomoći u aktivnostima dnevnog
života, nege i nadzora, pri čemu
je porodična podrška nedovoljna ili nije raspoloživa. To
su deca sa sa umerenim, težim i
teškim oblikom mentalne nedovoljne razvijenosti, telesnim,
senzornim, višestrukim ili sa
pervazivnim
poremećajima,
kao i deca sa težim hroničnim
oboljenjima koja žive u
prirodnim, starateljskim ili
hraniteljskim porodicama.
Ako se pitamo: Zаšto bi
opštinа pokrenulа ovu uslugu?,
neki od argumenata su:
- Uslugа ne zаhtevа veće investicije
- Lаko se orgаnizuje i njome
uprаvljа
- Može se pridružiti već
rа­zvijenoj usluzi zа stаrije/
zа­jedničko korišćenje rаs­po­
loživih resursа
- Podrškа porodicаmа u rubnim
područjimа kojimа su ostаle
usluge zbog udаljenosti ne­do­
stupne
- Podrškа porodicаmа koje
neguju dete koje je teže
pokretno ili nepokretno
- Zаpošljаvаnje kаdrovа sа
tržištа rаdа sа nаjniže trećim
stepenom stručne spreme
- Prevencijа sаgorevаnjа člа­no­
vа porodice/očuvаnje po­ro­
dice.
Zа uslugu Pomoć u kući
zа stаrije i odrаsle osobe sа
invаliditetom je kreirаn nаcrt
minimаlnih stаndаrdа u okviru
prve grupe prioritetnih uslugа,
аli je neophodno ovu uslugu
specifikovаti zа ciljnu grupu
dece sа smetnjama u razvoju
(u nacrtu je Pravilnik o standardima koji obuhvata PUK
za odrasle i decu kao jednu od
dnevnih usluga).
Imаjući u vidu specifičnosti ove ciljne grupe i koliko
je vаžnа podrškа porodicаmа
(prirodnim, stаrаteljskim ili
hrаniteljskim), zаtim ostаnаk
dece u porodici i prirodnom
okruženju, kаo i socijаlno
uključivаnje dece i člаnovа
njihovih porodicа u zаjednicu u
kojoj žive, nаmeće se neophodnost dа se аpsolutno podrži
rаzvoj ovih uslugа u lokаlnim
zаjednicаmа.
Kroz program Socijalna inkuzija IPA 2008,
ova usluga je pokrenuta u
28 opština u Srbiji:
Aleksinac, Babušnica, Bela
Palanka, Boljevac, Dimitrovgrad, Gadžin Han, Gornji
Milanovac, Irig, Kikinda,
Knjaževac, Negotin, Niš,
Nova Crnja, Paraćin,
Pirot, Požega, Prokuplje,
Ražanj, Rekovac, Sečanj,
Stara Pazova, Svrljig,
Topola, Užice, Vlasotince,
Vrnjačka banja, Žagubica,
Žitište
Ivana Koprivica
21
Romi iz Evrope
Napori da se reši romski „problem” u Čehoslovačkoj u periodu nakon Drugog svetskog rata
1. Uvod
Nakon Drugog svetskog
rata, za većinu Roma su postojali uski horizonti između
granica države. Njihovi premeštaji u većem obimu su bili ograničeni nacionalnom politikom,
kao i jasnom granicom između
Istočne i Zapadne Evrope.
Većina Roma je ostala u istočnim zemljama. Status Roma je
uvek bio pod velikim uticajem
vladajuće politike, u smislu
pozitivnih rešenja ili stvaranja
novih ograničenja. Iako su svi
pristupi smatrani naporima da
se poboljša situacija, oni nisu
uvek bili iskreni niti su donosili
uspehe. Nizak socio-ekonomski
nivo Roma je predstavljao za
državu i državnu službu ne
samo ekonomski problem, već
prvenstveno ideološki problem.
Proglašena društvena jednakost
građana (npr. Ustav iz 1948.) i
njihov planirani stvarni životni
standard su bili u očiglednoj
22
suprotnosti sa postojećim ostvarenim standardom romskog
stanovništva.
2. Teorijska definicija
problema
Tokom posleratnog perioda,
iako je došlo do promene u
pristupu države prema Romima,
stvarni rezultati državne politike u vezi sa Romima nisu
postali prioritet. To je postalo
ideološka posledica promena
pogleda na funkciju države i
njenih građana. Stvarni životni
standard većine Roma je bio u
suprotnosti sa datim ciljevima i
namerama i zbog toga je romski
problem postao oruđe političke
manipulacije. Celokupni posleratni razvoj većine romskog
stanovništva se u tom pogledu
može opisati kao proces gubljenja kulturnog, socijalnog
i moralnog identiteta. Politički režim je u ovom periodu
pokušao da preuredi društvo i
promeni njegovu prirodnu stratifikaciju. Stoga, vlast je počela
da uskraćuje Romima njihov
etnički identitet; pored toga,
usvojena je politika kulturne
asimilacije. Problem vezan za
identifikaciju Roma, koji je
nastao kao posledica odbijanja
etničke pripadnosti, doveo je
do formulacije „osoba ciganskog porekla”. U tom periodu,
državna vlast je sprovela istraživanje uključenosti Roma u
rad u svakom regionu. Istraživanje je pokazalo da su Romi
imali ograničene mogućnosti i
uzak opseg zanimanja, kao i to
da su se uglavnom bavili radom
koji nije zahtevao veštine.
U periodu odmah nakon
Drugog svetkog rata, teritorija
Bohemije i Moravije je praktično bila bez Roma. Mali broj
ljudi koji su preživeli nasilne i
nehumane uslove u koncentracionim logorima se stopio sa
ostatkom stanovništva. U Slovačkoj je situacija bila drugačija
zbog drugačijeg istorijskog
razvoja. U posleratnom periodu
na teritoriji Slovačke je živelo
približno 100.000 Roma. Posleratna situacija, uslovi života
romskog stanovništva i subetničke i demografske karakteristike romskih imigranata na
češkoj teritoriji su bili potpuno
drugačiji nego u predratnom
periodu. Državna služba je
dozvolila i institucionalizovala
dnevnu segregaciju, izolaciju,
diskriminaciju i proterivanje
omrznutih manjina. Ovakav
pravni instrument je služio ne
samo u Bohemiji i Moraviji
za proterivanje Roma, koje je
Dekada Roma u AP Vojvodini
Romi iz Evrope
dovelo do direktnog genocida
nad Romima u protektoratu, već
je u posleratnom periodu takozvani Narodni režim primenjivao isti taj pravni instrument sve do 1950. god. Kao
rezultat dugovekovnog razvoja
i različitih stavova, kao i regulisanja romskog stanovništva u
zapadnim delovima Habzburške
monarhije, stvoreni su određeni
kvalitet, stopa integrisanosti,
stepen kulturne prefinjenosti i
nivo odnosa sa različitim većinskim „grupama” Roma, koje su
se našle u zajedničkoj državi.
U predratnom periodu češka
javnost se susretala ne samo sa
nomadskim Romima, čije su
stalne promene mesta boravka
bile povezane sa implementacijom zanata vezanim za
lutanja, već i sa onima koji su
imali stalno boravište. Nomadi
su bili limari, mlinari, izrađivači kišobrana, razni trgovci
konjima, ljudi koji su trgovali
sitnicama, trakama, starim
gvožđem, muzičkim instrumentima itd. Lutanje je bilo povezano sa zanimanjima muzičara,
komedijaša i profesionalnim
prosjačenjem.
Konstantne
Dekada Roma u AP Vojvodini
promene mesta i „preletanje po
ruralnim krajevima”, koje je
navodno predstavljalo pretnju
drugim građanima, pokrenuli
su vrlo negativne stavove na
svim nivoima češke javnosti,
kao i povećanje pritiska da
se Romi eliminišu iz društva.
Drugi svetski rat je bio pogodna
sredina za sprovođenje takvih
mera usmerenih protiv Roma
i obračunavanje jednom za
svagda sa omrznutim delom
društva. Stoga je „cigansko
pitanje” tokom 6 godina
rata nestalo iz fokusa češke
javnosti. Činilo se da je sve
rešeno bez ikakvih preostalih
problema, sve do stvaranja
„novog društva”. Godinu 1945.
i Drugi svetski rat su stvorile
češke vlasti i stanovništvo se
suočilo sa novom stvarnošću
– dolaskom slovačkih, mađarskih i vlaških Roma, koji su
bili „kvalitativno” drugačiji,
kulturno i socijalno nazadni,
pristigli iz uglavnom istočnih
ruralnih krajeva, etnički i jezički
drugačijih. Njihov dolazak u
češki region izazvao je kulturni
šok i u kulturno, ekonomski
i socijalno razvijenijim oblastima češkog dela države,
Romi su, prema savremenim
i skandaloznim novinarskim
izveštajima „vređali estetsku
osetljivost čeških građana”.
Romi u Slovačkoj su, ipak,
preživeli Drugi svetski rat kao
grupa. Spasile su ih ekonomske
veze sa predratnim ruralnim
društvom, visoka učestalost
i činjenica da je pripremanju
„krajnjeg rešenja” – genocida nad Romima – prethodila
likvidacija jevrejske zajednice.
Maltretiranje i proterivanje
Roma u logore, razne zabrane i
sankcije su dovele do toga da je
u novostvorenoj Čehoslovačkoj
postojalo osiromašeno romsko
stanovništvo koje je patilo od
gladi i tifusa. Prilikom napada
na njihova naselja, skrivali su
se po šumama ili po kolibama i
brvnarama iz kojih su se bojali
da izađu, potpuno demoralisani
usled nedostatka sredstava za
život i posla. Kao što su svedoci
spomenuli, Bohemija je za
Rome postala obećana zemlja.
Za mnoge od njih je odlazak
iz Slovačke značio nadu u
bolji život. Neorganizovana i
spontana migracija slovačkih,
mađarskih i vlaških Roma u
Bohemiju prerasla je u ozbiljan
problem, zbog čega su češke
vlasti morale da reaguju. Napori
da se sprovede nacionalno
čišćenje čeških oblasti tokom
povlačenja Nemaca i drugi
oblici progona, kao i elementi
nacionalne netolerancije, ogledaju se u takozvanom ciganskom pitanju. Ta nacionalna
netolerancija se odnosila na
prizvuk asocijalnosti u akcentu
koji je pripisivan celoj rasi.
Smatrano je da je zemlja bila
„preplavljena” stranim putnicima i skitnicama koji su plja-
23
Romi iz Evrope
čkali na granici i koji su ranije
bili optuženi za špijunažu, a u
novim istorijskim uslovima nisu
prihvatali niti cenili većinsko
društvo. Od 15. novembra na
snagu je stupio Zakon br. 195
/ 1945 o primeni zakonskih
odredbi u vreme rata i ugnjetavanja manjina, tj. u periodu
od 30. septembra 1938. do 4.
maja 1945. Taj zakon je ukinuo,
između ostalog, Dekret-zakon
br. 223/1938, radne jedinice i
odredbu Vlade br. 72/1939, kao
i disciplinarne radne logore. U
zimu 1946/1947. god. svi su
očekivali da će radikalne mere
protiv Roma stupiti na snagu na
osnovu završenog nacrta rezolucije Vlade o koncentracionim
logorima i da će se sastaviti
inventar osoba koje potpadaju
pod Zakon br. 117/1927. Relevantna ministarstva su se složila
sa procedurom protiv Roma,
zahtevajući samo zakonski
„postupak” i „pokriće” putem
primenjivog zakona, ili amandmana Zakona br. 117/1927
kako bi bilo obuhvaćeno celo
romsko stanovništvo. Iako se
deo Roma u zimskim mesecima
24
vratio svojim rodnim selima u
Slovačkoj, a broj Roma u različitim gradovima smanjio, to
nije umanjilo količinu žalbi na
Rome, koji su navodno uznemiravali i zabrinjavali stanovnike
pograničnih gradova, banja,
pa i samog Praga. Nadolazeće
mere protiv Roma u leto 1947.
su realizovane samo kao izjave,
čiji rezultati su na kraju smanjeni na najuže elemente bezbednosti. Prema popisu iz avgusta
1947. godine, prvom posle rata,
od 101.190 registrovanih Roma
u Čehoslovačkoj, u češkom delu
je registrovano 16.752 Roma,
od kojih je 16.000 imigralo iz
Slovačke. Od 1908 opština u
kojima je romska dijaspora bila
razbacana po Čehoslovačkoj sa
drugim stanovništvom, 1709
opština, tj. 89,5%, su bile su
Slovačkoj.
U periodu neposredno
nakon rata odnos prema
romskoj etničkoj grupi u Slovačkoj je bio nastavak politike
iz prethodnog perioda, kao i
protivrečan i konfliktan prelaz
ka novom rešenju. Oznaka
„asocijalne osobe” je maskirala
etničku i rasnu diskriminaciju
Roma još u vreme Slovačke
države, kao i u posleratnom
periodu, posebno u dodeljivanju ljudi radnim logorima.
Situacija u Slovačkoj, posebno
u njenom istočnom regionu,
uporno se nastavljala izrazima
dubokog društvenog konflikta,
etničke i rasne mržnje. Ona se
ogledala u velikim egzistencijalnim, društvenim i ekonomskim problemima Roma na
prvobitnim adresama, gde je
pritisak samo delimično bio
smanjen započetim migracijama u Bohemiju. U Slovačkoj, posebno u istočnom
delu Slovačke, romsko pitanje
se širilo kroz državu. Različiti uslovi, iskustvo i rezultati
dnevne prakse su doveli do
toga da je državna služba tražila
način kako da se izbori sa novim
socio-ekonomskim uslovima
ove nepoželjne pojave – grupe
različitih kulturnih i društvenih
karakteristika. Poricanje etničke
pripadnosti i neprihvatanje
romske zajednice kao posebne
etničke manjine u dimenzijama političkog i zakonskog
statusa nacionalnosti, ne samo
u godinama neposredno nakon
rata već i kasnije, doveli su do
rešenja takozvanog ciganskog
društvenog problema i kulturnog
uzdizanja društveno unazađenih i praktično nepostojećih
ljudi. Dok su za češke vlasti
romski imigranti bili „stranci” i
„ne-stanovnici”, slovačka administracija je na svim nivoima
morala da reši to kako da se
pod novim okolnostima izbori
sa „svojim Ciganima”. Politika je bila formulisana protiv
njih u atmosferi nacionalizma i
nacionalnih, klasnih i socijalnih
napora čišćenja češkog i slovaDekada Roma u AP Vojvodini
Romi iz Evrope
čkog društva, i odgovarala je
kontekstu nacionalne politike
protiv svih neslovenskih nacionalnosti i izdajnika. Slovačka
javnost, zajedno sa lokalnim
službama, trebalo je da uvede
zakonske i administrativne mere
koje bi regulisale integraciju
Roma u društvo i rad. Društvo je
smatralo Rome antidruštvenim
parazitima i nesrećom ruralnih
krajeva. Neprijateljstvo i mržnja
prema sve više marginalizovanim etničkim manjinama su
našli svoj izraz u prihvatanju i
primeni podređenih standarda
protiv Roma, često sakrivenih
iza antimigratornih i antidruštvenih pojedinaca. Izostanak
spremnosti javnih službi da
prihvate nove uslove i nove
pristupe, kako bi razumno rešili
nagomilane duboke probleme
romske etničke grupe, doveli
su do obnovljene antiromske
politike međurata, progona i
značajnih mera protiv Roma.
Nastavljen je proces daljeg
raseljavanja socio-ekonomskih
položaja, posebno u seoskim
predelima istočne Slovačke, u
kojima je bilo najviše etničkih
i društvenih konflikata. Migracija, iako privremena i ponavljana, u prvom periodu posleratnog razvoja je predstavljala
jedinu održivu opciju za rešavanje užasnih socijalnih i egzistencijalnih problema romskog
stanovništva u Slovačkoj. Iako
su migracije delimično bile
upućene na prvobitna naselja sa
egzistencijalnim problemima,
u ciljnim naseljima su izazvale
nove društvene i kulturne
konflikte, jasno usmerene protiv
Roma, posebno kao odgovor na
akcije slovačkih vlasti koje su
podsticale mnoge romske porodice da odu.
Dekada Roma u AP Vojvodini
Zaključak
U posleratnom periodu
izdvojila su se dva pristupa
vlasti i građana prema romskoj
etničkoj grupi. Sa jedne strane,
sa proglašenom građanskom
jednakošću i ukinutim diskriminatornim merama nastalim
iz rasističke teorije fašizma, na
raznim nivoima vlade pokazana je preterana tolerancija,
dobra volja i saosećanje, kako
bi im pomogli. Primeri te tolerancije su ignorisanje raznih
prekršaja i kriminalnih dela,
pravdanje prekršaja niskim
kulturnim nivoom i zaostalošću
Roma zbog straha od rasnih
optužbi i neopravdani ustupci.
Sa druge strane, postojao je
prilično očigledan neozbiljan
pristup vlasti Romima, averzija
i odbacivanje, direktno isključenje iz sela kako bi se sprečio
njihov povratak i naseljavanje,
stvaranje prepreka prilikom
dobijanja zemljišta u selima i
slično. Marta 1952. god. Komisija unutrašnjih poslova je
izdala naređenje da se koriguje
broj ljudi ciganskog porekla ne
putem sankcija, već rešavanjem
problema njihovog zapošljavanja, obrazovanja, stambene
bezbednosti i prevaspitavanja
kroz mere koje bi promenile
njihov tradicionalni način života.
Odgovornost za primenu ovih
smernica je trebalo da bude u
rukama nacionalnih komiteta.
Međutim, primena ovih velikih
zadataka po ovim smernicama
nije bila moguća u regionima
sa velikim brojem pripadnika
romskog stanovništva iz objektivnih razloga.
prof. dr Vladimír Gecelovský
Izvor fotografija: arhiv autora
25
NVO
Pomoć zaboravljenima
Kada smo mladi retko pomišljamo na prolaznost, starost i bolest. Ali kada nas starost stigne i
zatekne usamljene, vapimo za toplom rukom koja bi nam ponekad pružila čašu vode i blagu reč ili
osmeh. Na sreću, postoje aktivna udruženja koja znaju šta treba ranjivim kategorijama stanovništva – starim i iznemoglim ljudima. Udruženje građana iz Beočina „Udruženje Roma Beočin” je
za stotinu lica kojima je pomoć potrebna obezbedilo osam gerontodomaćica, uglavnom Romkinja
reseljenih sa Kosova i Metohije. One su završile obuku, a na konkurs su se prijavile jer su plemenite
i humane.
„Udruženje Roma Beočin” iz Beočina je osnovano 2000.
god. sa primarnim ciljem edukacije i emancipacije romske
populacije koja je u beočinskoj opštini brojna (najbrojnija
nacionalna manjina koja u ukupnom stanovništvu učestvuje
sa oko 7 %). Njeni osnivači su Romi koji su želeli da okupljeni u jednoj organizaciji lakše rešavaju probleme koje imaju
i sa kojima će se susretati obraćajući se institucijama, kako na
lokalnom tako i na nacionalnom nivou.
Foto: arhiva NVO
Foto: arhiva NVO
One ostareloj i onemoćaloj
generaciji pomažu pri kretanju,
pripremaju im obroke, odlaze
sa njima kod lekara, održavaju higijenu njihovih stanova,
saslušaju ih i razgovaraju sa
njima i ulepšavaju im starost.
U početku se kod korisnika
njihovih usluga javilo nepove-
Projekat „Pomoć u kući”
26
renje, nesigurnost i neprihvatanje, međutim, kada su gerontodomaćice Miradija, Šaha,
Enisa, Ćelebija i druge, jednom
ušle u porodice, i sa velikom
pažnjom i odgovornošću odradile mnogobrojne poslove, korisnici su ih upoznali i zavoleli i
vremenom stekli poverenje u
njih.
Nekoliko čvrstih prijateljstava se rodilo na ovaj način.
Gerontodomaćice svoje štićenike posećuju i preko vikenda,
da zajednički popiju kafu i
razmene po koju reč ili da im
donesu sve potrebne namirnice
sa pijace, koja u Beočinu radi
samo subotom.
Posetili smo jednu korisnicu, stariju ženu sa periferije
Beočina. Pitali smo je da li je
zadovoljna, na šta je odgovorila:
„Kako su vredne ove žene! Ova
pomoć mi je odavno trebala!
Hvala onima koji su se setili
nas starih, jer nema ko da nam
pokuca na vrata. Deco moja,
jedino ona mi otvori vrata i pita
kako sam”.
Dekada Roma u AP Vojvodini
Foto: arhiva NVO
NVO
Obuka za samozapošljavanje
Rezultati projekta „Pomoć u
kući” su višestruki – obezbedio
je za stotinu lica život dostojan
čoveka, ali je takođe zbližio
starosedeoce i narod doseljen
na ovu teritoriju.
Ostale aktivnosti udruženja
„Udruženje Roma Beočina”
se, pored pružanja pomoći
starim i iznemoglim licima,
bavi i pomaganjem obrazovanja romske dece i odraslih,
pružanjem podrške pri zapošljavanju Roma, pružanjem
higijensko-zdravstvene nege i
zaštite i poboljšanjem uslova
stanovanja i očuvanjem jezika,
kulture i tradicije Roma.
Razgovarali smo sa predsednikom udruženja, Selimi
Ramizom, koji kaže: „Možemo
da se pohvalimo činjenicom da
je naše udruženje, iako jedno
od prvih romskih NVO registrovanih na teritoriji Vojvodine, još uvek izrazito aktivno
i spremno da sve raspoložive
resurse uloži u poboljšanje slike
o Romima u Beočinu, Vojvodini i Srbiji, kako bi u sklopu
„Dekade Roma” doprinelo
socijalizaciji naših prijatelja,
Dekada Roma u AP Vojvodini
komšija i sugrađana. Takođe,
u poslednjih nekoliko godina
veliku pažnju poklanjamo
upoznavanju Roma sa mogućnostima za samozapošljavanje,
obuku, edukaciju, usavršavanje,
kao i sa neophodnim zdravstvenim prosvećivanjem.”
ponosni na to što je jedna
njihova članica nedavno diplomirala na fakultetu i što su dva
studenta iz Beočina apsolventi
na Viskoj školi strukovnih
studija u Vršcu. Oni šalju jasnu
poruku svojoj naciji o značaju
visokog obrazovanja. Takođe
potvrđuju i svom narodu i
većinskom stanovništvu da je
moguće doći do fakultetske
diplome.
Kulturu i tradiciju ne
zapostavljaju. Članovi ovog
udruženja uspešno organizuju
sekcije folkora i glume, koje
broje mnogo polaznika.
Veliku pažnju poklanjju
zdravstvenoj zaštiti i edukaciji.
Organizovali su mnogobrojne
radionice na temu AIDS-a, trudnoće, kontracepcije. Realizovali
su projekte „Budimo zdravi”
i „Moje pravo moje zdravlje”,
kao i seminare: „Romkinje
Projekat nosi naziv „Pomoć u kući”, sprovodi se na teritoriji opštine Beočin, a finansira ga Evropska unija. Partneri na
projektu su, pored „Udruženja Roma Beočin”, i Novosadski
humanitarni centar i Centar za socijalni rad iz Beočina.
Dosadašnji rad udruženja
karakteriše uspešna saradnja
sa drugim udruženjima, kao i
odlična saradnja sa lokalnom
samoupravom, pokrajinskim i
republičkim organima.
U
proteklih
dvanaest
godina udruženje je na različite
načine podržavalo obrazovanje
romske dece. Ostvareni rezultati
govore da je pomak načinjen:
sva romska deca pohađaju
predškolsku ustanovu i osnovnu
školu, dok srednje škole nekolicina romskih učenika upisuje,
ali i završava.
U udruženju su izuzetno
studenkinje Romkinjama srednjoškolkama”, „Moje pravo
moje zdravlje”, „Romkinje to
mogu”.
Rad udruženja ima i humanitarni karakter, što se manifestuje u vidu tradicionalne dodele
dečjih paketića, polovne odeće
i prehrambenih proizvoda.
U udruženju imaju mnogo
želja i mnogo postavljenih
ciljeva, ali se u obrazovanje
dece i omladine najviše ulaže
i njihovim uspehom se najviše
ponose.
Dragana Dimitrov
27
Uspešni Romi
Jovan Nikolić, sportista
SPORT - IGRA SA SRCEM
Foto: M. Karadžić
Jovan Nikolić iz Futoga, poznat po nadimku Dudija, koji je nasledio od svog oca, nakon nešto
više od dvadeset godina, završio je svoju sportsku karijeru. U intervjuu za naš list govori o svojim
počecima, o borilačkim disciplinama kojima se bavio i problemima na koje je nailazio. Sa setom u
očima govori o svom povlačenju iz sporta. Za kraj dao je savet roditeljima čija deca počinju da se
bave sportom, ističući to da je sport igra, a ne novac i slava.
Jovan Nikolić sa priznanjem
„Sportista 2004. godine”
*Kada ste počeli da se
bavite sportom i kako ste se
odlučili koji sport ćete trenirati?
Ja sam se zapravo bavio
u svom sportskom životu sa
šest različitih borilačkih sportova. Godine 1982, sa svojih
12. godina sam počeo da se
bavim džudoom u džudo klubu
„Slavija” u Novom Sadu.
Džudoom sam se bavio do
1989. god. kada sam otišao u
vojsku. Pored džudoa u tom
peridou bavio sam se sa jos dve
borilačke veštine - aikidoom i
điu đicom. Ali džudo mi je bio
glavni sport.
*Kada ste počeli da se
bavite kontaktim borilačkim
sportovima?
28
S obzirom na to da me je rat
zatekao u toku služenja vojnog
roka, bio sam prinuđen da se
vratim kući. Po povratku kući još
godinu dana nisam trenirao. Tu
su počele nevolje sa dobijanjem
na kilaži i to me podstaklo da
opet krenem da treniram. Vratio
sam se na džudo, međutim
povreda kolena iz ’87. god. mi
je onemogućavala da nastavim
sa uspešnim bavljenjem ovim
sportom. Povreda je zahtevala
operaciju, međutim u to vreme,
nekoliko mojih drugara je imalo
sličnih problema, a kako stanje
u medicini nije bilo baš sjajno,
oni su nakon operacija morali
da završe sa svojom sportskom
karijerom. Iz tih razloga nisam
želeo da se operišem. U Futogu
se baš tada otvorio kung-fu
full kontakt klub „Mladost”.
Iz znatiželje sam ispočetka
posećivao i posmatrao njihove
treninge. Učinili su mi se zanimljivim. Pre svega mi je pažnju
privukao dobar trenažni proces
pre samog tehničkog dela treninga. Priprema za treninge je
bila dosta kompleksna, tako da
sam se ja za ovaj sport odlučio
pre svega zbog regulisanja
kilaže.
Moram da priznam da me
nikada nisu interesovali niti
privlačili kontaktni, udarački
sportovi. U džudou, aikidu i điu
đici nema kontakata, tj udaranja.
Međutim, kako je vreme prolazilo drugari iz kluba su me
nagovarali da stavim rukavice,
ali sam to stalno odbijao. Moj
prvi trener Milovan Drobnjak
i Dragan Vukičević, karate
majstor su takođe insistirali
na tome i uspeli da me ubede.
S obzirom na to da sam se
bavio džudoom, bio sam jako
pokretljiv, gibak i elastičan,
jer je, kako ja volim da kažem,
džudo drugo ime za gimnastiku. Upravo ta pokretljivost
i gibost se kasnije ispostavila
kao presudna u mom bavljenju
kontaktnim sportovima. Nakon
četiri meseca treniranja usledio
je moj prvi meč. U pitanju je
bilo prvenstvo države u B klasi
u Kikindi. Trener i drugari iz
kluba su opet svojim nagovaranjem uspeli da me ubede.
Plašio sam se malo. Prvo me je
bio strah da nekog ne povredim
jako, a onda sam se plašio i za
sebe. Međutim, nekako sam
uspeo da savladam taj dvostruki
strah i ušao u meč. Pobedio
sam, ali da budem iskren ni
dan danas ne znam kako sam to
uspeo. Kada sam došao kući sa
zlatnom medaljom, moji su bili
u čudu, jer su znali koliko sam
se klonio agresije i tuče.
Nakon toga sam se odmah
prešao u A klasu, zajedno sa
svim zvučnim imenima naše
reprezentacije. Na prvenstvu
Dekada Roma u AP Vojvodini
Uspešni Romi
Foto: M. Karadžić
s obzirom da su znali da nikad
nisam bio, čak ni kao dete sklon
agresiji bilo koje vrste.
Medalje i priznanja Jovana Nikolića
države u Leskovcu, u prve
dve runde nisam bio nimalo
uspešan, međutim u trećoj rundi
sam pobedio nokautom.
*Kada ste zapravo zavoleli
ovaj sport?
Nakon ove dve pobede,
mene je ovaj sport zaista zainteresovao. Video sam da mogu,
da imam potencijala i rešio sam
da nastavim, da vidim koliko ja
zapravo vredim u svemu tome.
Kako sam prekinuo služenje
vojnog roka zbog situacije u
kojoj se našao naš region, a to
je u to vreme važilo za najveću
sramotu, naročito u mom selu,
ponovo sam se prijavio u vojni
odsek. Poslali su me u Svilajnac.
Ja sam tražio prekomandu bliže
Beogradu, kako bih mogao da
treniram. Prvo su me prebacili u
Jakovo, a potom u Generalštab
u Beograd. Najpre sam počeo
da treniram u klubu Crvene
zvezde Delija. Međutim, atmosfera koja je vladala na tim treninzima, i uopšte u tom klubu,
mi se nije nimalo sviđala, tako
da sam prešao u Kik boks klub
Zemun iz Zemuna, jer je to
pored Zvezdinog u to vreme
Dekada Roma u AP Vojvodini
bio najbolji klub u zemlji. Tamo
nije bilo lako, ali je bilo daleko
bolje nego u Zvezdi i ja sam
ostao da treniram.
Uprava kluba me je zdušno
prihvatila. Bio sam poznat kao
Lala koji je u prethodna dva
meča napravio pravo čudo i
nakautirao svoje protivnike.
Ušao sam odmah u reprezentaciju. Moj treći meč je
bio na prvenstvu Balkana. I
osvojio sam zlatnu medalju
za reprezentaciju. U toku
meča polomio sam ruku, šaku,
međutim, nisam hteo da predam
borbu. Borio sam se do kraja
i pobedio. Ja sam po prirodi
inadžija, međutim tada je u
meni pobedio i patriotizam, jer
sam se borio protiv predstavnika
Turske. Kako da izađem svojim
Futožanima na oči, ako predam
borbu. Ne, to nikako nisam ni
smeo, a ni hteo. Na svu sreću
pobedio sam. Odmah posle
proglašavanja pobednika, mene
su odvezili u bolnicu, gde mi je
stavljen gips.
Kao prvak Balkana, vratio
sam se u zemlju i to je zaista
odjeknulo. Moji prijatelji i
roditelji su i dalje bili u čudu
*Iako ste bili veoma uspešni,
drugari iz kluba u Zemunu Vas
nisu najbolje prihvatili?
U Zemunu, istina je, nisam
baš sjajno primljen. Prvih pola
godine su me maltretirali i
ponižavali, jer sam bio došljak
na njihovom terenu i to im je
smetalo. Bilo je nezgodno, ali
sam imao svoj cilj i oni me nisu
sprečili da ga ostvarim. Uslovi
treniranja su bili sjajni. Imao
sam sreću da radim sa trenerom
Mićom Markovićem, koji je
nažalost preminuo 1999. god.
Kada sam došao, niko
nije mogao da veruje da sam
ja, onako „smotan, nezgrapan
i neskladan”, a pritom i
Lala, uspeo da nakautiram
dugogodišnjeg
uspešnog
boskera iz Leskovca. Novajlijama u borilačkim klubovima
nikad nije lako, to je već odavno
poznata stvar. „Novo meso,
mora da se proba”. Ja sam to
sve znao, i nisam posustajao,
međutim, kako se to odužilo,
rešio sam da se pobunim i da
im se suprostavim. Uz mene je
stala i uprava kluba, jer su videli
u meni potencijal koji bi mogao
da zameni Zorana Šijana, koji
je i danas sinonim Zemuna, ali i
sinonim srpskog boksa. Možda
je to bio, jedan od razloga, zbog
koga su oni osećali odbojnost
prema meni.
Trener Mića Marković me je
jednim svojim pitanjem zadržao,
a pitanje je glasilo „Sine, hoćeš
ti da budeš šampion sveta?”.
Ja sam se onako pomalo drčno
odgovorio: „Da to nije možda
neka zezancija?”, s obzirom na
to šta se sve dešavalo sa mnom.
29
Uspešni Romi
Foto: M. Karadžić
stva države i dva prvenstva
Evrope zajedno sa svojim
kolegom iz kluba Milomirom
Jocovićem koji je bio teškaš, a
ja superteškaš. Mi smo jedini
koji su uspeli da uzmu dva zlata
u dve kategorije - full kontaktu
i kik boksu, u jednog godini.
Marković se samo nasmejao i
rekao da to pita sa razlogom,
jer je video sve što su radili sa
mnom, a ja sam i pored toga
dolazio redovno na treninge.
To ne može svako. Sećam se,
rekao mi je tada da ja zračim
„šampionskom energijom i
duhom”. Nakon toga smo počeli
da treniramo sve ozbiljnije.
Tada su došli pravi mečevi i
pravi izazovi.
Uzeo sam dva prven30
sam svoj kik boks klub „Faraon
Futog”. Kada je stigla prijava
za prvenstvo sveta sa mojim
imenom, ljudi iz vrha boksa
su se čudili. Mislili su da se
neko šali. Međutim, ja sam
obavio sve potrebne kontrole
u Sportskom dispanzeru kod
dr Srđana Soldatovića i dobio
*Ubrzo nakon toga, javnost sam uverenje od njega da sam
je potresla činjenica da se spreman da nastavim svoju
vi povlačite iz sporta. Šta se sprotsku karijeru.
zapravo dogodilo?
Te, 1995. god. na prvenstvu
Kao četiri puta prvak sveta u Ukrajini, izgubio sam
države i dve puta prvak u finalu od Vladimira Klička,
Evrope amaterski mogao sam koji je jedno od najvećih imena
da boksujem za titulu prvaka svetskog boksa. To me je, istina,
Evroazije. Nisam bio spreman pomalo demoralisalo.
tada. Imao sam i porodičnih
problema koji su bitno uticali
*Pored tri pomenute discina mene. Međutim, kako se pline bavili ste se i klasičnim
takva prilika do tada Srbiji nije boksom. Kakvi su Vaši rezultati
nudila, posle samo mesec dana u toj disciplini?
treniranja izašao sam na meč iz
Godine 1996. sam počeo da
čisto patriotskih razloga. I to treniram klasičan boks u kome
me umalo nije koštalo života. sam takođe bio uspešan. U tom
Dobio sam frakturu lobanje periodu sam se borio u tri discii frakturu vilice. Čitav haos pline: klasičnom boksu, kik
je nastao. Četrdeset i tri dana boksu i full kontaktu i to je bilo
ništa nisam jeo. To je bio pravi moje najuspešnije vreme. Bio
pakao.
sam bukvalno nezaustavljiv.
Dok sam ležao u bolnici Trinaest puta sam bio prvak
javnost u Srbiji me je već države, dva puta prvak Balkana,
otpisala kao sportistu. Međutim, dva puta prvak Evrope, jednom
inadžija u meni je opet pobedio. treći i jednom drugi na svetu.
Iako su mi atrofirali mišići i Titulu prvaka sveta sam osvojio
telo mi bilo u strašnom stanju, 2001. god. u Beogradu, a profi
jedva sam hodao, nisam se prvak Evrope postao sam 1999.
predao. Polako sam počeo god. Za profesionalnog prvaka
da jedem, da dobijam snagu. sveta sam se borio pred svojim
Nakon izlaska iz bolnice, počeo Novosađanima, ali sam nažalost
sam da treniram, sam, i to niko izgubio. Izabran sam za spornije znao. Pretrčao sam moju tistu godine 2004. god. zajedno
futošku šumu ko zna koliko sa Jasnom Šekarić. Proglašen
puta. Još uvek se pamtim broj sam za najboljeg tehničara
stabala, na toj mojoj putanji, među superteškašima u Evropi
deset hiljada i osamsto pedeset i za najbržeg superteškaša na
stabala.
svetu.
Za tri meseca sam počeo
Nakon
bombardovanja
da se vraćam u formu. Osnovao 1999. god. sam boravio
Dekada Roma u AP Vojvodini
Uspešni Romi
kod sestre na Kipru. Tamo
sam takođe trenirao čisto da
izbacim negativnu energiju.
Međutim, kada su oni videli
kako boksujem izrazili su želju
da boksujem za njihovu zemlju.
Tri godine sam boksovao za
kiparsku reprezentaciju. Dva
puta sam bio prvak Kipra. Za
Srbiju sam radio full kontakt i
bio prvak Srbije, Evrope i sveta
u tome. Za Republiku Srpsku
sam se borio u disciplini kik
boks i tu sam takođe bio prvak
sveta.
*Iz kojih razloga ste rešili
da prekinete svoju sportsku
karijeru?
Tretman koji su sportisti u
to vreme imali u Srbiji nije bio
na zavidnom nivou. Mene je
to bolelo. Nisam postao sportista da bih zaradio. Meni je
bila čast da se borim za svoju
zemlju. Jedino što smo moje
kolege sportisti i ja tražili jeste
poštovanje. Međutim, mi to
nismo imali.
U svom desetogodišnjem
držanju kluba pomagao sam da
se deca koja su krenula lošim
putem vrate na pravi put. Moja
je čast, i volim to da kažem, da
sam petorici momaka uspeo da
pomognem da se odviknuo od
heroina. Kada mi je bilo teško,
tražio sam pomoć od svojih
kolega i institucija, međutim sve
to je ostalo na nivou obećanja.
Jedne večeri članovi mog
kluba, mladići su se potukli u
diskoteci. Moji sugrađani su
me osudili zbog toga. Mene je
to posebno ganulo. S obzirom
na to da ih ja nisam tome učio.
Ja sam ih učio da budu sportisti,
časni i pošteni. I da i ako imaju
neki problem, ne rešavaju
tučom i sami, nego da se obrate
Dekada Roma u AP Vojvodini
meni, kako bih im pomogao da
taj problem reše. Govorio sam
im: „Vi treba da budete obraz
svog mesta, kluba i porodice i
moj obraz. Jer ja sam odgovoran za Vas”.
Sutradan, nakon te tuče,
došao sam na trening vidno
iznerviran. Iskritikovao ih.
Sećam se oni su mi tada rekli,
šta vredi da budu pošteni sportisti, kada mene koji sam toliko
godina uspešan u sportu, niko
ne poštuje, ni u mom mestu.
Mene je to zaista rastužilo i
sad bih zaplakao kada se toga
setim. Došao sam kući. Rekao
ženi kroz suze da ja to više
ne mogu, da spakuje i skloni
moje sportske stvari i ja sam se
oprostio sam sportskom karijerom. To je bilo 2005. godine.
Ovo je moj treći intervju posle
toga.
Zvali su me nekoliko puta
da ponovo otvorim klub. Nisam
hteo, jer sve to više nije imalo
smisla. Kada razmišljam o
tome, zaista me boli, jer sam
sve to radio sa srcem, a to niko
nije poštovao.
atletiku, a od borilačkih sportova najbolji je aikido. Aikido
je borilačka disciplina u kojoj se
razvija motorika deteta, koordnacija i psiha. Dakle, ono što
detetu najviše treba. Posle kad
ono odraste i kad bude svesno
sebe i svojih mogućnosti, ono
će se odlučiti da li će ostati u
tom sportu, ili će se odlučiti
za neku drugu vrstu borilačkih
disciplina.
U današnje vreme roditelji
često greše, jer gledaju zapravo
gde dete može da se „unovči”,
tačnije koji je sport najprofitabilniji. Ja sam bezbroj puta
bio svedok toga i to je zaista
pogrešno. Vidite, imam šestoro
dece. Moj najstariji sin, koji
ima 16 godina, ne trenira
ništa, niti ga sport privlači i ja
to podržavam. Za razliku od
mog oca, koji je mene forsirao
recimo da postanem fudbaler,
jer je on pravi maher za fudbal.
To njegovo forsiranje je u meni
ubilo interesovanje za sve
vidove grupnog sporta. Tako
da sam se ja skroz priklonio
pojedinačnim sportovima. I to
je pravi primer da se forsir*Koja je Vaša poruka anjem ne postiže ništa.
deci koja tek počinju da se
Decu treba pustiti da se
bave sportom i njihovim igraju. Jer sport je igra, kroz
roditeljima?
koju se dete fizički i mentalno
Danas, kad me sretnu ljudi, razvija. Nažalost, ja više nemam
poznanici i prijatelji, čija deca vremena da se igram. Voleo
počinju da se bave sportom, bih da je situacija drugačija i
uvek im kažem da treba decu da se država odnosi drugačije
okrenuti ka sportu, ali nikako prema nama, sportistima. Sada
ka kik boksu. Oni me tada je došlo vreme da se okrenem
gledaju sa čuđenjem, s obzirom svojoj porodici, koju sam često
na to da negativno promovišem zbog sporta, stavljao na drugo
sport kojim sam se bavio, ali mesto. Sada se trudim da to
nakon toga što im objasnim šta ispravim.
taj sport sa sobom nosi, čuđenje
nestane.
Dragana Dimitrov
Za taj najraniji uzrast
predlažem plivanje, vaterpolo,
31
32
Dekada Roma u AP Vojvodini
Download

Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama