LAPONAC JE LAPONAC ČAK I BEZ IRVASA
Svi ljudi su isti kao svi drugi ljudi,
neki ljudi su isti kao neki drugi ljudi,
nijedan čovek nije isti kao drugi ljudi.
Retko se danas mogu sresti ljudi koji osluškuju prirodno okruženje, takoreći organski, a, istovremeno,
koriste savremena tehnička dostignuća. Ja sam upravo takve ljude sreo na severu Evrope. Pre toga susreta
prijatelji, Finci, upozorili su me - ukoliko se sa njima budem nešto dogovarao da pazim na vremenske
termine. Nisam to baš najbolje tada razumeo. Tek kasnije, obilazeći izvanredan Muzej laponske kulture u
gradu Inariju na severu Finske, shvatio sam. Oni imaju drugačiji doživljaj vremena. Zadržavajući
hiljadugodišnje iskustvo života u prirodi i od prirode oni prate i usklađuju svoje vreme prema prirodnim
menama i svojim potrebama, a ne prema časovniku. Uostalom, šta znači – danas, kada dan traje 24 časa,
ili noćas kada je noć 18 ćasova prema “srednjoevropskom vremenu”, a temperatura je minus 35 i duvaju
severni vetrovi ili vrebaju komarci “veliki kao rode” ili morate da obeležite krdo irvasa...?
Sa namerom da posetiocima ove izložbe približim život i kulturu Laponaca, sačinio sam kratke crtice iz
obimne i divne knjige Siiddastallan – Od Lapi-zajednice do života Samija, autora Juka Penanena i Klemeti
Nakolojarvi, u izdanju Muzeja Laponaca – Siida, iz Inarija.
Uslovi preživljavanja u ranom dobu
U severnim oblastima, kao i u Laponiji, priroda je, u periodu koji je nastupio neposredno posle ledenog
doba, pružala različite načine preživljavanja. Ribolov, lov i sakupljanje namirnica obezbedili su opstanak u
surovim uslovima, pri čemu je ovaj način opstanka u velikoj meri i na različite načine oblikovao kulturu. Život
se zasnivao na ribolovu, posebno u početku, kada je, u toku zime, kretanje bilo ograničeno. Efikasni način
pecanja ribe zahtevao bi kretanje po širokim prostranstvima pokrivenim snegom, dakle, u otežanim
uslovima. Međutim, hvatanje ribe pod naslagama leda na jezerima koja su se nalazila u blizini zimskih sela,
omogućilo je ljudima da obezbede bar hranu.
Lov je predstavljao ključnu stavku preživljavanja, pri čemu su se uglavnom lovili divlji irvasi. Lov na sitnu
divljač bio je važan u određenim periodima godine i podrazumevao je, pored ostalog, lov na dabrove, koji su
predstavljali dragocen ulov kada je krzno dabra postalo moderno u evropskim dobrostojećim krugovima.
U proleće, kada je hrana bivala oskudna, lov na ptice često je obezbeđivao opstanak.
Sakupljanje namirnica predstavljalo je još jedan od osnovnih načina preživljavanja. Razne vrste divljeg
bobičavog voća imale su značajnu ulogu u ishrani Laponaca.
Uzgajanje irvasa - karakteristično kulturno obeležje u oblasti Polarnog kruga
Uzgajanje irvasa je veoma dugo predstavljalo karakteristično kulturno obeležje severne Evroazije i suštinski
deo tradicionalne laponske, ali i drugih starosedelačkih kultura.
Sve kulture severne Evroazije koje su se bavile uzgajanjem irvasa dele izvesne ključne osobine. Koristili
su, između ostalog, dim da bi zaštitili irvase u toku naleta komaraca; privlačili su irvase uz pomoć mirisa
mokraće; vlasnici su raspoznavali svoje irvase prema oznakama na ušima, koristili su lasa i, zimi, sanke.
Obeležavanje mladunčadi irvasa predstavlja jedan od najvažnijih događaja zajedničkog života Laponaca.
Priroda određuje kada će se to obeležavanje uraditi.
Obeležavanje se vrši noću, kada je svežije, i traje najduže pola dana, kako se irvasi ne bi iscrpeli.
Priroda - večni izvor hrane
Da bi preživelo na severu, stanovništvo je bilo prinuđeno da se, koliko god je to moguće, okrene lokalnoj
prirodi, kao izvoru hrane. Takođe su morali da nauče kako da sačuvaju ove proizvode tokom perioda koji su
siromašniji hranom, a koji predstavljaju sastavni deo prirodnog ciklusa. Efikasni metodi skladištenja hrane,
kao što su sušenje, dimljenje, kišeljenje i zamrzavanje mesa, krvi, mleka, ribe i bobičavog voća, omogućili
su ljudima da žive nomadskim životom. Danas je zamrzavanje u velikoj meri zamenilo druge metode.
Meso irvasa predstavlja osnovnu životnu namirnicu ljudi sa severa više od hiljadu godina, od vremena kada
je uzgajanje velikih krda irvasa postalo rasprostranjeno.
Laponska kuhinja bila je prilično jednostavna, zbog samog načina života i okruženja u kojem su Laponci
živeli. Ipak, meni uključuje i neke delikatese koji su pronašli svoj put do kuhinja gurmanskih restorana.
Mleko ženke irvasa nekada je predstavljalo važan deo nomadske laponske ishrane. Mleko se, međutim,
retko koristilo otkako su Laponci odustali od nomadskog života. Nomadski Laponci usvojili su način prerade
mleka od doseljenika, a onda su opremu i metode obrade prilagodili uslovima nomadskog života.
Korišćenje biljke Angelica archangelica u ishrani, ali i u medicinske svrhe, primer je veštine kojom su
Laponci koristili prirodu. Već 1732. godine, botaničar Karl von Line (Carl von Linné) primetio je da Laponci
jedu ovu biljku, bilo termički neobrađenu, bilo sa irvasovim mlekom. Biljka je korišćena protiv skorbuta i
glista, ali i kao sedativ i lek protiv dijareje. Lišće ove biljke korišćeno je kao lekovita trava, zatim za jelo, ali i
za spravljanje biljnog čaja.
Razmere kretanja
Način na koji se ljudi kreću sa jednog mesta na drugo zavisi od njihovog načina života, koji se, u prvo
vreme, zasnivao na ribolovu, lovu i sakupljanju namirnica, a kasnije i na uzgajanju irvasa. Prirodna
bogatstva priobalnih oblasti i oblasti unutar kopna primorala su Laponce da naseljavaju velika prostranstva
još od kamenog doba. Stanovništvo je moralo da emigrira iz socijalnih, ekonomskih, religioznih, pa čak i
političkih razloga.
Malim laponskim zajednicama bilo je neophodno da budu u kontaktu sa spoljašnjim svetom. Zbog
egzogamskog bračnog sistema, Laponci su supružnike morali da pronalaze izvan svojih zajednica. Razvoj
organizacije i načina života laponskih zajednica doveli su do razvijanja ekonomskih delatnosti i trgovinskih
veza. Prema tome, laponska kultura se od srednjeg veka otvorila ka evropskim kulturnim elementima.
Raznovrsnost građevina u nomadskim životnim uslovima
Godišnje migracije uslovljene ribolovom i lovom, kao i nomadski način života Laponaca, zahtevali su
funkcionalna i raznovrsna prebivališta i građevine. Ove građevine mogle su biti stalne ili pokretne. Koliba od
busena, sastavljena od drvenog okvira pokrivenog korom brezovog drveta i busenom, predstavlja jednu od
najstarijih građevina severa, i ona je u početku bila kupastog oblika. Ognjište se nalazilo u središtu kolibe. U
ranom periodu, kolibe od busena nekada bi bile delimično ukopane u zemlju.
Ukoliko je koliba od busena bila stalna građevina, skladišta bi bila podignuta oko nje. Ona su bila
osmišljenja na način koji je sprečavao životinje da uđu u njih. Malo skladište, zvano njalla, napravljeno od
cepanica ili dasaka, podizano je na stablu visokom dva metra, čija je krošnja posečena. Veća skladišta
bivala su postavljena na četiri kraća panja, takozvane »nožice«.
Laponci su razvili različite vrste vatre kojom su zagrevali šatore. Ljudi su u šumama vatru uglavnom ložili
tako što bi horizontalno postavili dve cepanice, jednu preko druge; one se postavljaju ispred otvorenog
šatora, kako bi vatra cele noći grejala ljude u njemu. U oblastima u kojima nema drveća, šatori kupastog
oblika grejani su uz pomoć gomile cepanica brezovog drveta, koja se palila korom breze i gomilom
grančica.
Siida ili laponsko selo, kao osnova života u zajednici
Smatra se da je reč siida, laponsko selo ili laponska zajednica, u vezi sa finskom reči hiisi, koja je nekada
označavala šumskog duha, a pre toga i sveto mesto. Siide su bile zajednice preko kojih su Laponci
organizovali svoj život, lov i ribolov. Smatra se da sistem siida datira još iz kamenog doba, ali se, svakako,
može pratiti od ranog metalnog doba. One su, od srednjeg veka, bile pod uticajem spoljnih trgovinskih
potreba i državne administracije, kao i razvoja uzgajanja irvasa.
Siide su bile laponske zajednice, čiji su članovi delili zajedničku zemlju i sredstva preživljavanja. Zemljište
koje je pripadalo siidi prostiralo se sve do granica susedne siide. Procenjeno je da je u jednoj siidi živelo od
pedeset do pet stotina stanovnika. Siidu je obično činilo nekoliko povezanih porodica koje su često, mada
ne uvek, bile u krvnom srodstvu.
Sudar pogleda na svet različitih religija
Ljudi su prinosili žrtve da bi se zahvalili prirodi što im daje hranu. Mesta na kojima su prinošene žrtve
poznata su pod naizvom sieidi; verovalo se da tamo žive i da se tamo mogu sresti bogovi prostranstava na
kojima su oni lovili i pecali. Tri ključna aspekta pogleda na svet tog naroda iskristalisana su u
sveobuhvatnim verovanjima šamanizma. Pre svega, postojala je veza između ovog sveta i zagrobnog
života. Zatim, svet se sastojao iz tri nivoa: Gornjeg, Srednjeg i Donjeg sveta. Treće, duhovne vođe, noaidi,
ili šamani, mogli su da se kreću kroz različite svetove u životinjskom obliku. U toku obreda, bubanj je
predstavljao ključ za zagrobni život.
Pritisak hrišćanstva u laponskoj oblasti počeo je da se oseća već u 11. veku. Države su, uz pomoć religije,
dobijale zemlju i uzimale porez od lokalnog stanovništva. Prvo krštenje Laponaca odigralo se oko 1300.
godine u mestu Tornio, ali nova religija je počela da se širi u Sapmiju tek u 17. i 18. veku, preko Luteranske
crkve.
Povezanost sa prirodom - osnova religije
Laponska tradicionalna religija i pogled na svet oduvek su se, kako u pogledu znanja, tako i u pogledu
osećanja, zasnivali na povezanosti čoveka i prirode. Laponci su tradicionalno imali različito poimanje
prirode od stanovništva u gradovima. Priroda nije samo izvor preživljavanja ili pejzaž zanimljiv za
razgledanje. Ona je fizička i duhovna celina, a ljudi predstavljaju njen prirodni deo. Za Laponce, priroda
predstavlja njihov dom, način života, izvor etno-istorije i budućnost.
Eksploatacija prirode i dalje se zasniva na vrednostima koje su tipične za ljude koji naseljavaju krajnji sever.
Njihov cilj nije bio pronalaženje najefikasnijeg načina eksploatisanja prirodnih bogatstava, već pronalaženje
načina kojim će se ta priroda koristiti racionalno, budući da njihov opstanak zavisi od obnavljanja prirodnih
bogatstava. Vrednosti i norme koje se tiču prirodne sredine, a koje Laponci uče od detinjstva, naročito su
važne danas.
Duhovno nasleđe - polazište današnje umetnosti
Teško je potpuno sagledati duhovno nasleđe Laponaca, zato što je ono radikalno izmenjeno u dodiru sa
hrišćanskim misionarskim radom u 17. i 18. veku. Znamo zaista malo toga o značenjima slika na stenama i
simbolizmu raznih figura; teško je razlučiti drevne laponske poglede na svet od pisanih dela doseljenika; ne
znamo mnogo o odnosu narativne tradicije, koja se održala do pre nekoliko decenija, i tradicije joika i
šamanističkih verovanja, koja postoje stotinama godina i pokrivena su velom misterije.
Folklor i njegove manifestacije u sadašnjosti
Narativno nasleđe Laponaca od davnina je bilo veoma bogato. Ono je oslikavalo, pojačavalo, razjašnjavalo,
pa čak i stvaralo duhovni pejzaž Laponaca. Usmena tradicija, kao i drugi oblici duhovnog života, pokušali su
da daju oblik stvarnosti koja ih okružuje i vrednostima unutar zajednice. Laponci su živeli u stvarnosti koja je
prožeta duhovima, a ta stvarnost izražena je putem slika i priča koje pripadaju narativnoj tradiciji.
Bajke i priče predstavljale su najpoznatije žanrove narativne umetnosti.
Mitološke priče govore o natprirodnim bićima koja Laponcima donose sreću ili nesreću. One pripovedaju o
stvorenjima koja žive u morima ili uzgajaju irvase pod zemljom. Da li će neku osobu pratiti dobra ili loša
sreća obično zavisi od njene sposobnosti da razume stvarnost koja je okružuje, kao i prirodu i pojave.
S druge strane, istorijske priče crpe građu iz prošlosti; one se usredsređuju na konkretne događaje, ne
ističući nadprirodne elemente. Istorija književnosti laponske kulture je kratka; uloga usmene tradicije važnija
je u stvaranju osećanja jedinstva.
Smatra se da je joik jedan od najoriginalnijih načina pevanja u svetu; u njemu su očuvane neke od
najstarijih kulturnih osobenosti čovečanstva, ili bar Arktika. Postoje jasno definisane razlike u tradiciji joika
različitih laponskih kultura, čak i u samom nazivu: termin joik je, među Južnim Laponcima, zamenjen
terminom vuolle; kod Istočnih Laponaca koristi se termin leu’dd; a kod Severnih, termin luohti. Specifičnih
pet skala, jedinstven način komponovanja melodije, originalan način izvođenja i duboka lična angažovanost
bez sumnje čine joik jednom od najneobičnijih evropskih muzičkih tradicija.
Buđenje nacionalne svesti Laponaca
Sadašnjost predstavlja period tranzicije za laponsku kulturu. Laponska renesansa, koja je počela 70-tih
godina 20. veka, doprinela je stvaranju novog oblika bitisanja kod Laponaca, gde se tradicija meša sa
modernim uticajima i idejama i prožima se sa njima. U toku poslednjih nekoliko decenija, laponska nacija
stvorila je sopstvene nacionalne simbole, koji odražavaju jedinstvo Laponaca u novom svetu.
Mladi, obrazovani Laponci od samog početka imali su jedan glavni cilj, stvaranje mosta između
tradicionalnog nasleđa i sadašnjosti, između starog poimanja života i uticaja modernog društva.
Učestvovanje u novim sferama stvorilo je novi tip laponske politike, medija, književnosti, umetnosti i muzike.
U laponskoj otadžbini u Finskoj, jedno od najvažnijih dostignuća bilo je osnivanje laponskog predstavničkog
tela - Laponske delegacije (koja se danas zove Laponski parlament). Još jedno značajno dostignuće
predstavlja osnivanje Laponske radio stanice, koja je postala veoma aktivna 70-tih godina 20. veka.
Najvažnije dostignuće u Norveškoj bilo je osnivanje Laponskog istraživačkog instituta, 1973. godine.
Interakcija između ljudi i njihove životne sredine - polazište glavne postavke Muzeja SIIDA
Glavna izložba Laponskog muzeja zasniva se na antropološkoj teoriji koja nosi naziv Teorija ljudske
ekologije. U uputstvima koja su korišćena pri planiranju izložbe, ovaj teoretski model prilagođen je i
konkretizovan praktičnim ispitivanjem laponske kulture i prirode Laponije. Pri izboru tema, pokušali smo da
identifikujemo osnovne strukturne elemente obe kulture i prirodne sredine. Ova uputstva evoluirala su u
prostornu i vizuelnu realizaciju stalne postavke.
Priredio
Dimitrije Vujadinović
Download

Dalje - BalkanKult