Razgovor između Anna‐e Somers Cocks i Samuel‐a Jones DIJALOZI ZA NOVI VEK
Diskusije o konzervaciji kulturnog nasleđa u svetu koji se menja
„Međunarodni institut za konzervaciju istorijskih i umetničkih dela“ The International Institute for Conservation of Historic and Artistic Works Copyright IIC 2010 “Mi živimo samo zbog sebe ne zbog svojih predaka ili potomaka”
Christopher Lasch, ”Kultura narcizma” (The Culture of Narcissism)
Christopher Lasch govori da je narcizam tipičan za “društva koja su izgubila interesovanje za budućnost“. Nešto konstruktivniji pogled daje istoričar David Lowenthal u svom članku “Upravljanje budućnošću” (Stewarding the Future), da međugeneracijska pravednost “…nije samo pravedna, ona pomaže u promovisanju socijalne stabilnosti i uspešne politike u sadašnjosti ” (američki časopis o “upravljanju nasleđem”,CRM Journal of Heritage Stewardship, leto 2005). On nastavlja da je u većini društava upravljanje izgubilo osnovu u proteklih 50 godina. „To je preokret od trajnog ka privremenom koji je počeo u prethodnoj generaciji.” Ako su ova dva autora u pravu to mogu biti veoma važne pretpostavke za očuvanje kulturne baštine, koja je često okarakterisana kao čuvanje prošlosti za budućnost. Ako nismo zainteresovani za budućnost, onda nismo zainteresovani ni za to da prenesemo nešto od vrednosti u budućnost, samim tim nismo zainteresovani za prošlost…ili za restauraciju. Konzervacija i restauracija predlaže pokušaj ka trajnom, ne fokusira se na privremeno. Život u sadašnjosti ostavlja malo prostora, ili sredstava, za razmatranje očuvanja nasleđa. Zaista, ako su ova dva autora tačno opisali naše trenutne brige ne treba da nas iznenadi činjenica da očuvanje kulturnog nasleđa gubi osnovu i podršku. Ovo, naravno, daje značajne pretpostavke. David Lowenthal je zabeležio da “društvena struktura zahteva postojane zajednice, entitete koji nadživljavaju lični životni vek povezujući nas sa nasleđem predaka kao i sa onim što ostavljamo potomcima”. On govori da je ovaj koncept svugde oko nas i citira Emile Durkheim, “Govorimo jezikom koji nismo stvorili; koristimo instrumente koje nismo izumili; prisvajamo prava koja nismo ustanovili. Svaka generacija nasleđuje znanje koje nije sama sakupila. Ove raznovsrne dobrobiti civilizacije dugujemo društvu” i poštujemo ih jer daju kvalitet i vrednost našim životima. Možda svako od nas instinktivno zna da radeći za budućnost postaje deo prošlosti…i poštovanjem i prepoznavanjem prošlosti osiguravamo svoje mesto u kontinuumu, kolektivnom identitetu koji prevazilazi nacionalizam. Očuvanje nasleđa je formalizovan i ključni deo prepoznavanja i osiguravanja neprestanog vrednovanja prošlosti. Kako pomiriti ova dva pogleda koja dramatično utiču na konzervaciju i podršku za pokušaje očuvanja? Prvi pogled promoviše ideju o tome da se ne može brinuti ni o čemu sem o bliskoj budućnosti. Drugi pogled daje vrednost prošlosti i budućnosti kao uslovima za zdravu sadašnjost. Možda se odgovor ne nalazi ni u prvom ni u drugom pogledu, već negde između, sa konzervacijom u glavnoj ulozi u definisanju vrednosti i smisla naših života. Za ovu priliku IIC je hteo da se vrati korak u nazad i sagleda polje konzervacije nasleđa u mnogo uopštenijem smislu od uobičajenog i istraži zašto se ova profesija čini posebno osetljivom na umanjenja i redukcije budžeta u toku ekonomskih kriza, kao ova koju trenutno doživljavamo širom sveta. Neki bi rekli da konzervacija kao profesija nema dovoljan uticaj zbog slabog međusobnog odnosa sa ostalim poljima istraživanja. Drugi bi rekli da smo zatvoreni i da se ne trudimo dovoljno da se približimo ostalim interesnim grupama i informišemo ih o vrednosti onoga što radimo. Drugi bi pak rekli da smo bili nevoljni uključiti ostale u donošenje odluka i zato oni nemaju ni razumevanja ni investicija koji vode podršci. Ili je u pitanju kombinacija ovih i drugih razloga? Da li je očuvanje nasleđa luksuz ili potreba? Koliko je ova nedavna recesija oštetila konzervaciju i koje lekcije ćemo naučiti i primeniti u sledećem ciklusu ekonomskih problema? Da bi smo istražili ova i mnoga druga pitanja IIC je zamolio Anna‐u Somers Cocks, osnivača i urednika časopisa The Art Newspaper, i Samuel‐a Jones, vođu sajta Demos think‐tank i koautora veoma uticajne publikacije “Ovo je materijalni svet: Briga za javno dobro”( It's a Material World: Caring for the Public Realm), da učestvuju u diskusiji da li je konzervacija u krizi i kako možemo napredovati u komunikaciji o široj vrednosti onoga što profesionalni konzervatori rade. Nadamo se da ćete se priključiti ovom dijalogu i preneti vrednosti očuvanja nasleđa širom sveta. Jerry Podany, Predsednik Međunarodnog instituta za konzervaciju IIC želi da se zahvali sponzorima ovog događaja na darežljivoj podršci “Dijaloga za novi vek”, inicijative IIC koja traži vezu između očuvanja nasleđa i problema i briga savremenog sveta Jim Black iz Archetype Publishers i International Academic Projects Stuart Welch i Steve Burke iz Conservation by Design
The Victoria and Albert Museum na prostoru za održavanje sastanka i posebno na asistenciji Cherry Palmer i Sandra Smith i International Academic Projects Ltd Ova diskusija se održala 28. januara 2010. u Hochhauser Auditorium‐u, u Sackler Centre pri muzeju Victoria and Albert Museum, London KONZERVACIJA U KRIZI Razgovori o vrednosti onoga što radimo Razgovor između Anna‐e Somers Cocks and Samuel‐a Jones Anna Somers Cocks (ASC): Počeću sa objašnjenjem zašto The Art Newspaper uključuje konzervaciju na svojim stranama, jer sam zamoljena da to učinim. Obično imamo oko dve strane o konzervaciji u svakom izdanju od samog početka. Razlog je u tome što je The Art Newspaper zasnovan na ideji koju je prvobitno osmislio Umberto Allemandi iz Torina, izdavač Il Giornale dell'Arte pre nego što je The Art Newspaper postojao, i on je pokrivao konzervaciju jer je to veoma važan i dugoročan posao u Italiji. Tamo se nalaze neki od istaknutih instituta kao što je Opificio delle Pietre Dure e Laboratori di Restauro u Firenci, a konzervacija je trenutno deo smisla umetničkog sveta u Italiji. To je nešto što je prihvaćeno i od Italijanske vlade kao deo njihove spoljašnje politike. Oni šalju konzervatore u zemlje sa kojima osećaju istorijsku povezanost. Na primer, oni će poslati konzervatore u Jermeniju da pomognu u konzervaciji građevina i freski zbog obeležavanja 500 godina od štampanja prve knjige na jermenskom, u Veneciji. Oni takođe šalju konzervatore da učvrste političke veze i otvore tržište. To je sasvim drugačiji stav prema konzervaciji od strane vlade; oni vide ovu profesiju kao potencijal za izvoz. Kada sam osnovala The Art Newspaper 1990. godine automatski sam uključila strane o konzervaciji jer sam smatrala da ona predstavlja ključni deo u svetu umetnosti i arheologije, muzeja i arhiva, istorije i razumevanja sveta. Ali nije bila potpuno iskorišćena niti objašnjena. Stvari su se znatno promenile od tada. Reći ću vam ukratko šta smo nedavno imali u The Art Newspaper jer je povezano sa našom diskusijom. Pošto će se pitanje komunikacije postaviti večeras naša novinarka Emily Sharpe nalazi da su ovi primeri zanimljivi jer podstiču interesovanje koje prevazilazi konkretan predmet konzervacije i zalaze u polje drugih disciplina. Jedan od izveštaja govori o upotrebi konzervatorskih veština u dokazivanju da je navodni Vizantijski kodeks sa univerziteta u Čikagu, zapravo faslifikat iz 19. veka. Joseph Barabe sa poznatog McCrone Research instituta u Ilinoisu i restaurator rukopisa Abigail Quandt iz Walters Art muzeja, su analizirali boju koja je korišćena i bili su u mogućnosti da pokažu, uz pomoć raspona analitičkih instrumenata, da je boja iz 19. veka. Slika 1. Fotografija:Jevanđelje po Marku Special Collections Research Center, biblioteka univerziteta u Čikagu, Ms. 972. Pored ove postoji zanimljiva priča o podmornici iz građanskog rata sa obale Južne Karoline u SAD, gde je proučavano gvožđe i razvijani podkritični (pod velikim pritiskom) alkalni rastvori da bi pronašli način za brzo konzerviranje gvozdenih objekata i u velikom broju. Primer dobre komunikacije je dao glavni konzervator ovog projekta izjavivši sledeće: “Gvožđe ne želi da bude gvožđe; ono želi da bude nešto drugo” jezgrovit način za opisivanje njegove težnje za vraćanjem u prirodno prvobitno stanje , koje je zapravo oksid. Tu je i priča o predahu za pećinsko slikarstvo u Juti i nastojanjima da se zaštiti od prašine koju stvaraju naftne bušotine u blizini. Slika 2. Pećinsko slikarstvo u Juti (Fotografija: John Catron) Postoji i veoma zanimljiva priča koja je povezana sa muzikologijom, čembalo iz Napulja iz 18. veka u toku konzervacijske intervencije otkriva da su žice gornje klavijature izrađene od creva, dok su žice donje klavijature metalne. Razlog za ovo je u tome što su muzičke drame tog vremena zahtevale kvalitet tona žice od creva za pratnju običnog sveta, dok su aristokrate na sceni ispraćeni zvukom metalnih žica, tako da je ovo bilo takozvano klasno čembalo i jedno od samo dva postojeća. Rad konzervatora je otkrio ovu fascinantnu činjenicu. (www.demos.co.uk/publications/materialworld) Slika 3. Knjiga :“Ovo je materijalni svet: Briga za javno dobro” Sam, nedavno ste objavili ovu knjigu u kojoj postavljate neka od osnovnih pitanja konzervacije, počevši sa: Da li je nasleđe bitno? Ako jeste, da li je konzervacija i restauracija tog nasleđa bitna? Da li biste želeli da razgovarate o tome? Samuel Jones (SJ): Smatram da je ključna reč u ovim pitanjima „bitno“. Bitno kome, pod kojim okolnostima i zašto? Kao što znate ovaj pamflet je napisan u kontekstu pretnje zatvaranjem mnogih kurseva iz konzervacije, kao što je “Centar za konzervaciju platna” (Textile Conservation Centre) koji je nažalost zatvoren (www.theartnewspaper.com/articles/Crisis‐in‐conservation‐programmes‐as‐another‐
UK‐course‐closes/18556). Mislim da je ključni razlog za ova skorija zatvaranja i redukcije u tome što se očuvanje nasleđa nije ukopilo u ekonomiju visokog obrazovanja u tom trenutku. Štaviše, nije bilo dovoljno podrške: posebno što nije postojala nikakva politika podrške za konzervaciju. Kada je u pitanju briga za nasleđe mislim da još uvek nismo shvatili kako je nasleđe kao celina bitno, ili bi trebalo da bude bitno, u političkom smislu. U poslednjoj deceniji je potrošeno dosta vremena na pokazivanje kako je nasleđe bitno u ekonomskom smislu… povoljan uticaj koji ima na društvo. Ali previše fokusiranja na povoljan uticaj nas može omesti. Kada sam proučavao uticaj nasleđa naišao sam na arhivu na severoistoku Engleske od koje je zatraženo da opravda svoj rad u ekonomskom smislu: “Da biste dobili finansiranje ove godine, kažite koliko doprinosite lokalnoj ekonomiji” je bilo ono što je zatraženo od njih. Visoko obučeni arhivisti, koji nisu ekonomisti, su bili primorani da dokažu svoju vrednost u ekonomskom smislu. Ograničeni na tako čisto ekonomsku tačku gledišta jedino što su mogli zaista da dokažu je da arhivu treba srušiti i izgraditi zabavni park na tom mestu jer zabavni park više doprinosi ekonomiji. Poenta je u tome da iako su povoljni uticaji koje dobijamo od kulture značajni, oni se neće dogoditi ako ponuđena kultura nije privlačna i ljudi ne reaguju na nju. Da bih se vratio na koncept “bitnog”, došao sam do veoma jednostavne formulacije. Imamo nasleđe na jednoj strani i kreativnost na drugoj. Kreativnost je osnova formiranja novih pogleda, napretka. Ona mora doći odnekud, mislim da je to naše prikupljeno znanje i iskustvo kao pojedinaca i kao društva. Ukoliko ne brinemo o nasleđu nećemo imati na šta da odgovorimo i sve ono što dolazi iz kreativne ekonomije i inovacije će biti izgubljeno. ASC: Mogu li da izazovem tu tvrdnju? Želela bih da sugerišem da je briga o nasleđu zapravo znak dekadencije. Pomislite na New York i period njegovog ubrzanog širenja, kada se niko nije dvoumio da sruši bilo koju zgradu, osim ako nije bila u pitanju neka glavna istorijska građevina. Pomislite na Beijing danas kada se velikom brzinom ruše stare kineske kuće. Može se raspravljati o tome šta je dekadencija, a šta je nadmoć. SJ : jedna od zanimljivih stvari vezanih za Beijing je podatak da se dosta novca izdvaja za restauraciju hutonga (tradicionanih uskih ulica i prolaza tipičnih za Beijing) a razlog za to je očigledan. Da ste putovali u Kinu pre 15 godina dobili biste jednostavnu, čistu, vizuelno neprivlačnu vizu. Danas se na vizi nalazi slika Kineskog zida. Ovo je značajan preokret. Kina je shvatila da njihovo nasleđe nije samo pokretač turizma nego i deo političke privlačnosti. Shvatila je važnost nasleđa u modernim uslovima i modernom svetu. Restauracija nije znak dekadencije, već znak mudrosti. ASC: Dakle Kinezi su shvatili da je nasleđe pokretač turizma. Mislim da svi shvatamo da ono ima ekonomski faktor. Rekli ste i da ima političku važnost. Da li nasleđe ima političku važnost u Velikoj Britaniji, Evropi, u Americi, da kažem na zapadu? SJ: Da, mislim da ima iz brojnih razloga, odnosno mislim da bi trebalo da ima. Pre nekoliko godina su “Ministarstvo za zajednicu” (Department of Community) i lokalne vlasti dali izveštaj “Naše zajedničke budućnosti” (“Our Shared Futures”). Sadržao je 170 strana napisanih od strane veoma pametnih ljudi koji su istraživali kako se naše zajednice mogu bolje slagati i učiti o drugim zajednicama oko njih. Kao i kako ćemo formirati nove zajednice. Kada biste tražili reči koje se odnose na umetnost, kulturu i nasleđe u ovom dokumentu ne biste ih mnogo pronašli. Očigledno propuštamo bitnu tačku ovde. Naše društvo danas je društvo novajlija, izmešanih zajednica, mnogo različitih ljudi koji donose stvari rođene iz njihovog ličnog nasleđa. Ukoliko ne razumemo veštine i pristupe kojima odgovaramo na sve te različite oblike nasleđa nemamo velike šanse za budućnost i stvaranje iznova. Dobar primer ovog izazova je projekat na kom radim, a koji posmatra nasleđe infrastrukture javnog dobra, kanale, napuštene železnice i stare puteve. Zanimljivo je da i kada više nisu u upotrebi ili čak i kada više nisu tu, oni i dalje upravljaju našim viđenjem javnog dobra. Možda su izašli iz upotrebe ali i dalje utiču na nas i na zajednicu. Razlog zašto su dva grada povezana može biti u njihovoj industrijskoj prošlosti. Primer je bangladeška zajednica u Tiptonu, veoma siromašnom delu Birmingham‐a. To je priča o izbledeloj slavi. Tu se nalaze napuštene fabrike koje su se nekad oslanjale na kanal, ali koje su mu sada okrenule leđa. Ovaj kanal vijuga predelom, nekada povezujući Bilston, Tipton i Wednesbury, mesta koja su nekad a bila kucajuća srca industrijske Engleske. Sada su ona nestala ili drastično izmenjena. Ljudi se drže podalje od kanala. Ovo je siromašna zajednica, dom različitih grupa, kao što je bangladeška zajednica. Ljudi su govorili svojoj deci da se drže podalje od kanala jer je opasno. Uprkos tome bili su radoznali jer je to deo njihovog okruženja. Stoga su pozvali Birmingham Navigational Society, grupu entuzijasta zainteresovanih za kanale. Oni su poveli bangladeške starešine na plovidbu kanalima i objasnili im kakvu je kanal imao ulogu u povezivanju Wednesbury a i Tiptona. Ovaj kanal je više od tvorevine ili izgubljene ruševine. Sama činjenica da je bio tamo povezivala je zajednice i mnogo nakon što je prestao da ima svoju prvobitnu svrhu. ASC: Ako postoji generalno gubljenje interesovanja za nasleđe da li je to možda zbog načina na koji se istorija danas predaje? Nekada smo učili direktnu hronologiju istorije, ali danas to nije slučaj. Kako biste preneli važnost nasleđa današnjem učeniku? SJ: Kada ste bili mladi mogli ste u istorijskoj knjizi naići na ilustraciju rimske sandale. Pomislili biste “Oh mora da je u antičkom Rimu bilo jako vruće”. Kada biste otkrili da je ova sandala pronađena na Hadrianovom zidu, pomislili biste “Oh! Mora da je bilo hladno!” Pomislili biste tada kako je život bio težak u rimskoj vojsci. Možete videti istu cipelu u britanskom muzeju ili negde drugde. Ali kada ljudi zatvore knjigu ili napuste muzej i izađu napolje i vide nekog u sportskim patikama, koliko njih se zapita zašto ih nosi? Postoji nešto u razmišljanju o nasleđu i pogledu na svet koji ono donosi što može da se prenese na naš odnos sa različitim kulturama koje srećemo danas. Ako počnemo da razmišljamo zašto su stvari oko nas baš takve kakve jesu, počinjemo da shvatamo da postoji neverbalni jezik svugde oko nas. Ako bismo krenuli odavde iz Victoria and Albert Museum do najbliže podzemne stanice, verovatno bismo mogli da identifikujemo deset različitih kuhinja. Kako da izvučemo smisao iz svega ovoga? Nedaleko odavde u blizini Shepherd Market‐a nalazi se poljsko‐francusko‐meksički restoran. Naš pristup različitim kulturama je veći nego ikada i mi ih istražujemo kao nikada do sada. Ovo je ujedno uzbudljivo i zbunjujuće. Ova konfuzija je razlog zašto se, što više kultura imamo oko sebe, pojedini ljudi vraćaju na zastarele stereotipe. Oni izbacuju odbranbene mehanizme, od kojih neki mogu biti preteći i destruktivni. Ljudi treba da razviju veštinu da pravilno reaguju na mnoštvo stimulansa , u suprotnom nećemo napredovati. Nasleđe nam može pomoći u izgradnji pristupa razmišljanju o ovom i drugim aspektima društvenih potreba. ASC: Hajde da se vratimo na nešto praktičnije. Svi ste tu, publika: konzervatori. Pitala sam vas ranije koliko od vas radi samostalno, a koliko vas pripada nekom muzeju ili instituciji. Rečeno mi je da je oko 20% vas samostalno, dok su ostali u institucijama. Kako god nezavisni moraju da zarade novac na tržištu, a ostali zavise od javnog finansiranja. Kako bi konzervatorska profesija mogla da poboljša propagiranje među ljudima koji raspolažu novcem? Dolazimo do kraja cikusa finansiranja i najverovatnije da će biti umanjenja budžeta do 10%. Kako konzervatori da prežive ovu pretnju? SJ: Pre svega biće umanjenja budžeta, bez obzira na profesiju. Smatram da je to stvar obima, o čemu je reč i u pamfletu. Niko ne želi odseći nikog, to je jednostavno deo života. Smatram da sektor za kulturu treba manje da razmišlja kako proširiti budžet za kulturu, a više o tome kako ona doprinosi drugim stvarima. Ne u instrumentalnom smislu, već da utiče na situaciju tako da više društvenog novca ode na kulturu: poenta nije u uzimanju novca od zajednice ili drugih budžeta, već shvatanje uloge koju učešće kulture ima na tim poljima. Mogli bismo da se zapitamo šta činimo da doprinesemo svesnosti šire javnosti. Ima li nekog od konzervatora tekstila iz V&A ovde? Na početku mog istraživanja obišla sam centar za konzervaciju tekstila na V&A. Jedna od konzervatorki je radila restauraciju haljine iz 18. veka: ovakav kostim možemo videti na “scenama konverzacije” gore u galerijama. Dok je nameštala haljinu na lutku morala je da je menja lutku da bi joj haljina odgovarala. Sada postavite ovu priču pored one o slikama iz 18. veka i dobićete potpuno novi način pristupa slici. To je socialni sloj koji je nedostajao, priča. To je potpuno drugačiji način razmišljanja o istoriji umetnost, polovima, modi, odeći i očekivanjima društva. Toliko toga može da se poveže sa konzervacijom. U pamfletu smo postavaili pitanje “Šta je konzervacija?” Nalazimo da je to briga o stvarima. U pamfletu se fukusiramo na koncept društvenog kapitala. Društveni lepak koji drži zajednice se menja. Ne razgovaramo manje jedni sa drugim, već samo drugačije. Struktura javnog dobra se menja. Formiramo zajednice oko različitih stvari i na različite načine. Ovde konzervacija stupa na scenu. Brinemo za materijalne stvari i okupljamo se oko njih. Brinući o nečem što se nalazi u našem okruženju pomažemo povezivanju i omogućavamo formiranje novih geografskih zajednica. Ako bih otišao u neku zajednicu i pitao nekog šta mu je važno, mogao bi mi reći “Onaj tamo zid, sviđali su mi se grafiti i smeta mi što su prekrečeni”. Poenta je u tome što pri biranju o čemu treba brinuti i kako, ljudi daju izjave o onom što je za njih vredno. Ako učinimo ovaj proces dostupnim možemo da radimo sa etikom brige i učinimo nešto važno za javno dobro. ASC: Kako ljude uključiti u konzervaciju? Stvari su se promenile u muzejima. Ne tako davno konzervatori su smatrali da ne treba da budu uključeni u konzervaciju. Pojedini su hrabro pokušali da nas uključe u edukaciju, ali niko od nas nije smatrao da je to naš posao. U prošlosti je obeležavanje u muzejima bilo nemarno. Sećam se jedne oznake na V&A na kojoj je pisalo “Soltikoff situla, 11.vek", ali nije pisalo šta je situla (sud za svetu vodu), ili ko je bio Soltikoff. Trenutno stanje se ne može porediti sa nekadašnjim. Oznake se pažljivo prave, kao i fokus grupe pre nego što se počne razmišljanje o izložbi. Oni proveravaju oznake. U kom opsegu se ovo dešava u konzervatorskom poslu? Imam osećaj, kao novinar, da postoje neke zanimljive priče, ali ih mi ne dobijamo. Konzervatori iz Italije su posebno loši u komunikaciji. Na Venice in Peril (fond za konzervaciju Venecije) finansirali smo konzervaciju Raspeća, visikog oko 2 metra. Na prezentaciji su opisali proces detaljno, a onda je sledila dosadna rasprava o tome kako je to anonimno delo iz 15. veka iz Toskane. Ali ono što sam saznala je da je ovo raspeće nošeno ispred ljudi koji su odvođeni iz zatvora blizu Duždeve palate do mesta između dva stuba na trgu gde su pogubljeni. Ovo se dogodilo pre nekoliko vekova. Raspeće koje je upravo konzervirano, bilo je poslednje što su osuđeni ljudi videli. Na ovaj podatak može se nadovezati cela priča o konzervaciji i istoriji umetnosti. Kako bi vaša profesija mogla da ima bolju komunikaciju? Na primer da li ste ikada razmišljali u vašim mnogim institucijama “Da li iko od nas, da li neki od naših predmeta, ima dobru priču koju bi izneli u popularnu štampu.“ Da li vaši sekretari za štampu dolaze zbog dobrih priča koje mogu kasnije da ispričaju svetu? Član publike, Jessica Wanamaker : Ja nisam konzervator, ali ICON (Institut za konzervaciju) prati pitanje vezano za komunikaciju. Problem je u tome što novinari pitaju “kažite nam nešto o neverovatnom umetničkom delu koje ste konzervirali”, što je u neku ruku teško jer nije nešto što konzervator prirodno radi. U svom životu konzervator radi na mnogim predmetima i izdvajanje jednog može biti teško. Kako dovesti člana javnosti izvan tog neverovatnog, jedinstvenog dela? Kako ih zainteresovati? To je teško. ASC: Slažem se da uklanjanje požutelog laka nije spektakularna priča. Ali mislim da postoji potreba za obukom koja bi pomogla konzervatorima da prepoznaju kada postoji priča koja bi se dopala medijima i javnosti, i koja bi dala dubinu celukopnom trudu i rezultatima konzervacije. Ljudi su zainteresovani za proces, ali ne ako je napisan u hemijskim formulama. Ono što želim da imam je rezime laika o tome šta je učinjeno po pitanju očuvanja umetničkih dela. Kao predsedavajući Venice in Peril fonda (http://veniceinperil.org/) želela bih da postavim rezime razumljiv za laike, na web sajtu, koji će opisivati svaki pojedinačni predmet čiju smo restauraciju finansirali. Ali konzervatori sa kojima radimo u Italiji su u stanju da komuniciraju samo u okviru stručne terminologije. Ne možete dobiti ni kratak pregled onog što se dogodilo. A sada, pitanje o učestvovanju u javnosti… pitanje volontiranja. Da li se svi stresete od reči “volontiranje”? Član publike, Eleanor McMillan: Počeo sam karijeru u Baltimoru u Walters Art Museum gde smo napravili prozor za konzervaciju. Razlikuje se od onog u muzeju Smithsonian, po tome što je taj “prozor” zapravo otvoren i tamo je uvek konzervator, sa predmetom, koji se obraća ljudima. Ponekad dolaze roditelji sa detetom koje je zaintereovano za konzervaciju. Ponekad je to samo serija pitanja iz radoznalosti. ASC: To je zanimljivo… ljudi su u interakciji sa profesionalcima. Član publike, Frances Halahan: Ja nisam zaposlen ni u jednoj instituciji i želim da kažem u ime naših konzervatora i institucija, muzeja, u Velikoj Britaniji, da smo potrošili dosta vremena na komunikaciju sa javnošću. Otvoreni ateljei, izložbe, mesta konzerviranja sa ekranima. Nacionalna galerija (The National Gallery) radi ovo već duže vreme. Škole i edukacija imaju dosta učešća u konzervaciji. Nije savršeno ali je efektivno. Nažalost to ne znači da smo značajno cenjeni ili podržani. Ovaj trud očigledno nema velikog uticaja na budžet kada birate između škola, bolnica i muzeja. Čini se da ipak nema pomaka u tom smislu. Član publike, Sharon Cather: Samo želim da podvučem ovo. Već duže vreme svi radimo mnogo na proširenju učešća i istupanju. Ima nekoliko pitanja koje treba podvući. Jedno od njih je da je ovaj deo konzervacije postao stvar politike mnogih institucija za finansiranje. Nakon završavanja nekoliko aplikacija za umetničke i humanističke istraživačke savete, znam da je centralno za njihovu politiku da ono što se predlaže bude uticajno. I oni razlikuju uticaj od koristi. Korist ima veze sa vašom zajednicom, dok je uticaj socijalan, ekonomski itd. Morate imati plan za to, inače ne možete dobiti finansiranje. Takođe ste rekli da javnost zanima kako su stvari napravljene. Ovo je podržala fascinantna studija instituta za konzervaciju Geti (Getty Conservation Institute) vezana za turizam u Egiptu, posebno u Dolini kraljeva i Dolini kraljica. Uradili su demografsku studiju posetioca za koje se ispostavilo da su mnogo više zainteresovani za tehnologiju nego za proces konzervacije. Ovde bi trebalo pomenuti politiku Italijanske vlade koja podržava svoju konzervatorsku zajednicu na međunarodnom nivou. Iznenađujuće je to da u Velikoj Britaniji stav prema međunarodnoj konzervaciji nema podršku vlade kao što je slučaj u Italiji. ASC: To je zanimljivo. Britanski savet podržava prisustvo umetnika na međunarodnom nivou, kao što je slučaj sa raznim bijenalima. Zar ne obuhvata i konzervaciju? Možda bi IIC mogao da se zauzme da konzervacija dobija podjednako podrške i interesa. Ali mogu li da se vratim na pitanje o tome kakvo je vaše mišljenje o volontiranju. Slika 4. Anna Somers Cocks i Samuel Jones (Fotografija: IIC) Član publike, Eve Graves: Želela bih samo da kažem nešto u ime obrazovanja u kozervaciji. Smatram da je dužnost svih nas da gradimo veću političku svest u obrazovanju, tako da naši studenti ne razumeju samo tehnike i znanje vezano za konzervaciju, već da imaju veću svest o tome koliko je važna konzervacija nasleđa i ubaciti u program veštine komunikacije tako da im ovo postane rutina. Bitno je da shvate da ne razgovaraju samo jedni sa drugima, već i sa spoljašnjim svetom, neprestano. U saradnji sa lokalnim muzejima mi uzimamo materijal, konzerviramo, istražujemo, a onda ga vraćamo sa nekom pričom koju oni mogu da iskoriste u lokalnoj zajednici. Mislim da možemo napraviti veći uticaj na tom nivou. Nova generacija studenata može da ponese ovo znanje sa sobom. ASC: Sam, htela sam da te pitam za trenutni interes u očuvanju životne sredine koje se sada nalazi u centru pažnje. Na njihove sastanke dolaze državnici, što nije slučaj sa sastancima vezanim za očuvanje nasleđa. Ovo je verovatno tako zbog toga što u slučaju da nasleđe propadne, to neće prouzrokovati podizanje nivoa mora ili Armagedon. Ali pitam se ako bismo mi iz konzervacije nasleđa pozajmili neke načine prezentovanja problema javnosti i političarima, koje koriste u zaštiti prirodne sredine, da li bismo odmakli dalje? Na primer, pokazali bismo šta će se dogoditi skulpturi na otvorenom ako dozvolimo da na nju i dalje padaju kisele kiše. Ovo može dovesti do zaključka da objekti imaju ograničen životni vek. Sećam se jednog od pitanja koje smo naučeni da postavljamo na V&A: "Koliko dugo želite da ovaj predmet opstane? Pet godina ili 500 godina ili 5000?" Morate da imate strategiju za bilo koji izbor. Ne znam koliko je ovakav pristup raširen u konzervaciji nasleđa. SJ : Ideje, principi i vrednosti očuvanja prirodne sredine i očuvanja nasleđa su nesumnjivo povezani. Ali prvo želim da se vratim na nešto što je rečeno ranije. Pitanje izbora da li finansirati konzervatora, medicinsku sestru, bolnicu ili nešto drugo. U tom slučaju ćete finansirati medicinske sestre ili bolnicu. Ovo pitanje me podseća na naslov iz novina od pre nekoliko godina,”30 000 hiljada funti za jednu statuu, za taj novac mogli ste da platite 1,5 medicinskih sestara”, poenta je u pravovremenom ulaganju u statuu. Koliko medicinskih sestara ne morate da zaposlite ako finansirate preventivnu brigu o zdravlju koristeći tehnike koje uključuju kulturalno učešće na neki način. Ne želim da oduzimam od medicinskih sestara, već ukazujem na različite načine na koje učešće ljudi u kulturi može doprineti. Ovaj argument je veoma ubedljivo izneo neko ko je rekao da ako uzmete deo od 1% od budžeta zdravstva u Velikoj Britaniji i prebacite ga u finansiranje kulture, budžet za kulturu bi se udvostručio…čime bi i budžet zdravstva uštedeo. Ovo nije došlo od Neil‐a McGregor , nije došlo ni od Sekretarijata za kulturu, nije čak došlo ni od think tank‐a. Došlo je od urednika britanskog medicinskog časopisa British Medical Journal. Ovim ne govorimo da treba da se fokusiramo na korist, daleko od toga: pre bih rekao da je to shvatanje različitih povoljnosti koje donosi veza ljudi sa kulturom i uživanje u kulturnim formama. Ovo se naravno odnosi na duge staze. Pitanje veštine i obuke je takođe važno. Naravno da će biti umanjenja budžeta. Sada je vreme da počnemo razmišljati kako da se izborimo lakše sa ovim problemima u budućnosti. Ono što ste rekli za očuvanje životne sredine je veoma bitno. Kada smo pisali pamflet, pitali smo se “Šta polarni medved na santi leda znači za očuvanje nasleđa.” Koja je to slika koja bi naterala sve da misle o očuvanju nasleđa? Zajedno sa pitanjem vezanim za “Centar za konzervaciju tekstila” (Textile Conservation Center) novine The Telegraph nisu izveštavale o gubitku konzervacije tekstila, ili o gubitku konzervatora; oni su izveštavali o Bagpuss‐u i o tome kako je ta priča tužna. Za one koji nisu upoznati sa ovim, Bagpuss je lutka, lik iz dečije emisije i veoma draga uspomena mnogih generacija. Bagpuss‐u je bila neophodna konzervacija; u protivnom bismo izgubili ovaj simbol. Odnet je u “Centar za konzervaciju tekstila”. Ta slika je privukla pažnju javnosti. Koje su veštine bile potrebne da bi se ovaj simbol sačuvao? Priča nije bila o spašavanju Centra za konzervaciju tekstila, već o spašavanju simbola. To se radi na ovaj način i postoji mnogo ovakvih priča. Poenta je u tome da je ovo način razmišljanja o samoj profesiji. ASC : Primećujem da niko još nije odgovorio na moje pitanje o volonterima. Član publike, Hazel Newey: Nekada sam radila u “Muzeju nauke” (Science Museum). Mnoge kolekcije su zavisile od rada volontera. Ovo je posebno slučaj u polju konzervacije tehnologije, teške mašinerije, transporta u naučnom muzeju, delimično zato što većina konzervatora nije obučeno da konzervira velike i teške predmete. U slučaju njihove konzervacije oslanjamo se na ljude koji su nekada pravili ove objekte. Isti slučaj je i sa kompjuterima. Ljudi koji su radili na ovakvim kolekcijama zapravo rade na očuvanju zanata, tehničkih veština potrebnih za menjanje nedostajućih delova. Oni konzerviraju objekte koji nešto znače ljudima. Ljudi su uzbuđeni kada je u pitanju istorijski automobil ili avion, bez obzira na to da li on i dalje može da se vozi ili da leti. Na osnovu ovoga možemo da iznesemo u prvi plan mnoga pitanja o važnosti konzervacije u očuvanju veština. Primer za to je da oni koji kozerviraju kompjutere teško pronalaze ljude koji znaju da leme, jer se to više ne radi, već se programiraju mikročipovi, ovo je zanimljiva priča za javnost koja uključuje veliki deo društva. Primer korišćenja iskustva van konzervatorske profesije može se naći u rekonstrukciji XRT‐ teleskopa sa X zracima za izložbu u Space Gallery u Science Museum u Londonu. Bio je oštećen, a tim za popravku i rekonstrukciju se sastojao od konzervatora, konzervatora stažiste i inženjera sa univerziteta Birmingham (Birmingham University) koji su dizajnirali teleskop. Konzervatorima je bila neophodna stručnost inženjera koju smo uspešno spojili sa našom aktivnošću. Slika 5. Inženjeri sa univerziteta Birmingham (Birmingham University) koji su dizajnirali teleskop su se pridružili konzervacijskom timu 2006.god. da poprave, rekonstruišu, i očiste XRT‐ teleskop sa X‐zracima u “Naučnom muzeju” (Fotografija: poverenici “Naučnog muzeja” u Londonu) SJ: Mislim da ste potpuno u pravu, da sam ja političar postavio bih pitanje o tome ko je bio zainteresovan, stariji deo populacije. Mnogi ljudi traže nešto da rade. Ovo se obraća starijoj generaciji koja je još uvek veoma aktivna. Ovo se odnosi i na volontiranje, ako sledite logiku našeg pamfleta. Rad u konzervatorskoj profesiji je atraktivan. Naravno većina konzervatorskih radova zahteva visok nivo obučenosti i posebnih veština. Ali isto tako javnost može učiniti mnogo toga. Ova podela može biti jasnija svima i da ohrabri volonterizam. Zdravstvo na primer predstavlja simbol brige o nama. Ako imamo malu prehladu možemo se sami brinuti o sebi. Ali jednom dođemo do tačke kada nam treba pomoć. Ne možemo operisati sopstveni mozak. Ali ovo stvara spektar. Gde možemo koristiti volontere? Spajajući vrh i donje delove poznatog spektra, ljudi će početi da cene celinu. Ako uključimo volontere u neke od naših radova konzervacije nasleđa, oni će napraviti tu vezu i otkriti važnost konzervacije. Pre nekoliko godina “Prirodno istorijski muzej” (Natural History Museum) je izneo projekat katalogizacije lišajeva. Mali tim nije mogao izaći napolje i pronaći sve vrste lišajeva u Velikoj Britaniji. Ne samo da nisu imali dovoljno ljudi za to, već nisu uvek znali gde treba da traže. Trebalo im je više izvora iz kojih bi izvukli neke vrste osnovnih veština. Amater botaničar u, na primer, Devonu možda zna ono što im je potrebno. Zbog toga su ovlastili mrežu volontera. Ovo može da se uradi na planu konzervacije nasleđa, da se odredi šta treba uraditi i gde se to nalazi. ASC: Slažem se. Navodite u vašoj publikaciji džamiju u gradu Djenné u Maliju, to je struktura od opeke i blata gde se ljudi okupljaju kada je to potrebno da bi obnovili sloj blata; ovo je ritualna aktivnost koja rezultira očuvanjem i kontinuitetom. Ovom činu nisu potrebni konzervatori…ovaj čin traži zajednicu. Slika 6. Ceremonijalna popravka hrama u gradu Djenné izvor: www.visitgaomail.com/DjenneRemudding4.JPG Mislim da fondacija Turquoise Mountain Foundation u Kabulu čini više dobra od većine nevladinih organizacija tamo. (www.turquoisemountain.org) Oni su uzeli ono što je ostalo od starog Kabula i očistili metre otpada iz aleja i, što je najvažnije, dali su ljudima, zanatlijama koji nisu mogli da praktikuju svoj zanat, smisao da nastave dalje. Tržište za stvari koje zanatlije proizvode je u nastajanju. Slično me je impresionirao projekat Aga Khan fondacije u Kairu (www.akdn.org/Content/525) koji se nije fokusirao samo na restauraciju srednjovekovnih zidova, već i na pronalaženje vlasnika zgrada pre Nasera u islamskoj četvrti do tih zidova. Ove zgrade su bile napuštene jer je vlada zamrzla kirije, što ih je učinilo neekonomičnim. Kao rezultat toga pretvorile su se u sirotinjske delove. Zbog toga je Aga Khan fondacija pretražila stare registre iz perioda naseljavanja i otkrila ko su bili vlasnici ovih kuća pre 1952‐54. Otkupili su ih od njih, postavili u udruženje vlasnika i pozvali majstore zanatlije da rade na njima i da ih restauriraju. Oni nisu samo restaurirali mrtvi spomenik, već su ujedno i vratili život zajednici. Oni su takođe uradili mapu područja da bi pokazali egipatskim vlastima da ovo nije područje emigranata ili zona kriminala, već da mnogi od tih ljudi žive tu već dugo vremena, u nekim slučajevima 60 ili više godina i da je zajednica veoma povezana. Vlada je planirala da poruši veliki deo ovog područja jer su ga smatrali ruglom, “zastarelim” i verovatno bi prouzrokovali civilne nerede. Ovaj projekat predstavlja savršen primer produktivne konzervacije jer tu je zanatska veština i znanje, istorija arhitekture, sociološka intervencija, lateralno mišljenje, ekonomsko planiranje, i sve to doprinosi cilju. Sam, da li misliš da bi javnost trebala da ima pravo glasa, recimo, po pitanju toga šta treba konzervirati? Ne obavezno tako što biraju između, na primer, tri objekta, već tražeći izbore koji mogu imati ekonomski značaj za njihov komšiluk. SJ: Postoje dva načina da se odgovori na to pitanje. Prvi je zaista videti šta ljudi cene. To treba da bude faktor. Druga stvar koju treba uzeti u obzir je da su konzervatori koji rade za javne institucije odgovorni za trošenje javnog novca. Potpuno nedemokratski bi bilo uraditi nešto, a ne pitati ljude šta žele da urade sa tim novcem ili u ovom slučaju šta žele konzervirati. To ne isključuje profesionalni sud. Recimo da imamo 30,000 funti, ako ih potrošimo na netransparentan način to je problematično i stvoriće zlu volju prema odseku. Pitati javnost, uključiti je, na ovaj način javnost bi trebala da počne da razmišlja o svojoj odgovornosti prema nasleđu. Jedna od stvari koju smo uradili uz pamflet je video (http://www.youtube.com/watch?v=‐c_0eMSBXIk). Intervjuisali smo neke konzervatore u “Britanskoj biblioteci” (British Library) o tome šta su radili, takođe smo intervjuisali i umetnika grafita. Grafiti, znam, su kontraverzni. Ali bilo je zanimljivo čuti kako priča o zidovima koji su prekrečeni od strane lokalnog veća. Počeo je da zvuči kao konzervator. Govorio je kako je tužno gledati kako delo nekog od koga je on učio biva preslikano. Čitava istorija je blokirana. Naravno, prva reakcija je odbacivanje ovog mišljenja. Možda mislite da su grafiti društvena neprijatnost, ali možda be trebalo razmisliti o onom što biva izgubljeno. ASC: Mogu li ja da dodam nešto što dobro znam kao predsedavajući Venice in Peril fondacije (http://veniceinperil.org/). Venecija ima veliki problem sa vlagom. Ona se podiže i uništava zidove i mermer. Razlog za to je voda koja je hronično previsoko, na samoj gornjoj ivici kamenih temelja zgrade ili čak iznad ivice. Slika 7. Nivo vode je konstantno visok u Veneciji i stvara hronična oštećenja na zidovima i građevinama (Fotografija: Katherine Hardy © Venice in Peril sa dozvolom Venice in Peril fondacije) Venecija tone i nivo vode se podigao zbog degradacije lagune. Pretvorila se u otvoreno more, umesto plitkog izolovanog vodenog tela. Delimično razlog ovoj degradaciji je dubok kanal koji je iskopan u laguni 1960. godine da bi ogromni tankeri mogli da dođu do fabrika na strani lagune ka kopnu. Ovo je izazvalo spiranje mulja u velikim količinama u toku oseke, a sila struje je takva da se u toku plime taj mulj ne vraća. Poznato je da se ovaj užasan fenomen događa, ali uprava luke je napravila plan da izgradi ogromnu putničku luku na tom mestu gde su prolazili tankeri. Ovo neće samo pojačati potrebu za jaružarenjem ovog kanala, već će zahtevati još dublje kopanje, od 12 do 16 metara. Razlog za nepostojanje opozicije ovoj odluci u gradu je nerazumevanje konzervatorskih problema uključenih u to. Naučnici su objasnili zašto se laguna degradira, ali nisu objasnili, na bilo koji dostupan način, hronični efekat koji ona ima na građevine u Veneciji. I niko nije rekao da će problem podizanja vlage u Veneciji, koji je u bazilici Svetog Marka došao do tačke kada su počeli da otpadaju delovi mozaika, biti jedan od najvećih problema kulturnog nasleđa u veoma bliskoj budućnosti. Ovo se događa kada se konzervacija ne poveže sa naukom i javnošću. Profesije rade odvojeno, i Venice in Peril će pokušati da ih spoji, jer postoje ljudi koji će sumnjati u ispravnost bilo koje naučne studije, ako im to odgovara u ekonomskom smislu. Audience member, Velson Horie: Mislim da je ovo jedan od najvažnijih zaključaka do kojih smo došli. Ove inicijative ne dolaze iz konzervatorske zajednice. One dolaze spolja…od vas. Izveštaj Demos‐a nije došao od konzervatora. Konzervatori su, ili bi trebalo da budu, deo šire delatnosti. Ako pokušamo da to uradimo sami nećemo biti uspešni jer nemamo potrebne veštine. Potreban nam je širi pogled jer je usko gledanje na kraju neproduktivno. ASC: Ovo je najverovatnije sumiranje diskusije. Sam, da li želite nešto da dodate? SJ: Da. Ako odete u Pizza Express ovde u Londonu, možete naručiti obrok koji uključuje donaciju restorana za Venice in Peril fondaciju. Odabir određene pice je, sam po sebi, čin konzervacije. Venice in Peril fondacija je pronašla način da se o ovom pitanju razmišlja u drugačijem kontekstu i daje ljudima šansu da naprave izbor. Da li javnost generalno uopšte zna da je Venecija u opasnosti? Da li ova inicijativa privlači njihovu pažnju po tom pitanju? ASC: Mislim da ljudi znaju za prethodne poplave, ali rast nivoa vode i vlage je nešto novo i moramo to objasniti. Ovde ću kritikovati sebe i novinarsku profesiju. Mi smo veoma neoriginalni. Izveštavamo o malom broju tema i imamo utvrđene teme. Izneti novu temu u repertoar nije lako. To je izazov za sve vas. Morate pronaći načine komunikacije i postaviti konzervaciju među profesije kojima se mediji obraćaju da bi dobili nove priče. Sa ovim, želela bih da vam se zahvalim na ovoj stimulativnoj diskusiji, i hvala IIC‐u na pozivu za učešće. This transcript was translated into Serbian by Maja Opačić, 04.01.2011.
Download

Prepis konzervacija u krizi - International Institute for Conservation of