AUTORSKI STAV
1
Slobodan Marković1
Autorsko pravo i digitalno doba
Uputstvo za citiranje ovog članka prema izvorniku:
Marković, Slobodan (2013): „Autorsko pravo i digitalno doba“
Preuzeto sa www.madmarx.rs
© Slobodan Marković
© Academica – Centar za istraživanje kreativne ekonomije
1
redovni profesor Prava intelektualne svojine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Ovaj članak preuzet je sa portala www.madmarx.rs – Centar za istraživanje kreativne ekonomije. Osim ukoliko izričito nije naznačeno drugačije,
autorska i izdavačka prava za ovo elektronsko izdanje članka zadržava autor. Bez pisane dozvole autora nije dozvoljeno štampanje ili
prenošenje ovog članka u elektronskom ili štampanom obliku, u celini ili delovima. Mišljenja i stavovi izneseni u ovom članku su stavovi autora i
ne moraju nužno odražavati stavove Centra za istraživanje kreativne ekonomije.
Slobodan Marković
AUTORSKO PRAVO I DIGITALNO DOBA
1. Paradigma autorskog prava je u krizi
Savremeno autorsko pravo (engl. copyright – pravo na umnožavanje) počiva na faktičkim premisama iz doba
analogne informaciono-komunikacione tehnologije. Paradigma je sledeća: autor ustupa svoje pravo na
korišćenje dela privrednom subjektu (korisniku dela), ovaj pretvara delo u robu ili uslugu i nudi ga publici,
publika plaća cenu, ulaznicu, pretplatu i sl, a jedan deo tog novca preko korisnika dela stiže do autora u vidu
autorskog honorara.
Analognu informaciono-komunikacionu tehnologiju karakteriše to što je umnožavanje autorskih dela skupo i
teško. U vreme kad nije bilo štamparije, nije ni postojala potreba za pravnom zaštitom od umnožavanja
književnih dela, jer je valjalo sesti i ručno prepisati knjigu. Pronalazak štamparije i dalji razvoj tehnologije
postepeno su činili umnožavanje i distribuciju autorskih dela sve lakšim, kvalitetnijim i jevtinijim, ali je taj
posao i dalje bio rezervisan za specijalizovane privredne subjekte sa odgovarajućim tehnološkim i finansijskim
kapacitetom (izdavači, producenti, distributeri, prikazivači ili emiteri). Otuda, klasično autorsko pravo je bilo
usmereno na uređivanje odnosa između autora i privrednog korisnika autorskog dela, dok je publika uvek bila
izvan tog rama.
Digitalna revolucija u oblasti informaciono-komunikacione tehnologije kompletno je izmenila najbitniju
faktičku pretpostavku izložene paradigme: trošak umnožavanja i distribucije autorskih drastično opada, sa
tendencijom da se svede skoro na nulu; umnožavanje i distribucija su brzi, laki i kvalitetni. Uz to, u mnogim
slučajevima je posredovanje industrije u disemininaciji autorskih dela na internetu postalo izlišno, jer stvaraoci
i publika sad mogu da komuniciraju direktno.
Kako je autorsko pravo odgovorilo na taj izazov?
Ekonomska analiza prava ukazuje na jednu logičnu stvar: što je trošak umnožavanja autorskog dela viši, to je
manje zaštite potrebno. Autorskopravna zaštita je bila najslabija u vreme najprimitivnije tehnologije
umnožavanja dela. Pre pronalaska štamparije, štaviše, pravna zaštita nije ni bila potrebna. Vice versa, sa
opadanjem troška umnožavanja autorskih dela, raste potreba za jačom zaštitom – rušenje tehničkih i
finansijskih barijera za umnožavanje, moraju se kompenzovati povećavanjem pravnih barijera za umnožavanje.
Celokupan razvoj autorskog prava odslikava tu logiku – napredak tehnologije u oblasti umnožavanja i
distribucije autorskih dela praćen je uvođenjem novih isključivih ovlašćenja u okviru autorskog prava,
sužavanjem postojećih ograničenja autorskog prava i produžavanjem roka trajanja zaštite.
Odgovor autorskog prava na digitalnu tehnologiju i internet je na liniji upravo te logike i upravo tog imperativa
- pojačati zaštitu.
To što je sredinom 90-tih godina prošlog veka možda izgledalo logično, evo sad, posle dvadesetak godina se
ipak pokazalo kao stanputica: sistem autorskopravne zaštite na papiru nije nikad bio strožiji (svako ko
Ovaj članak preuzet je sa portala www.madmarx.rs – Centar za istraživanje kreativne ekonomije. Osim ukoliko izričito nije naznačeno drugačije,
autorska i izdavačka prava za ovo elektronsko izdanje članka zadržava autor. Bez pisane dozvole autora nije dozvoljeno štampanje ili
prenošenje ovog članka u elektronskom ili štampanom obliku, u celini ili delovima. Mišljenja i stavovi izneseni u ovom članku su stavovi autora i
ne moraju nužno odražavati stavove Centra za istraživanje kreativne ekonomije.
2
svrsishodno koristi računar i internet izvrši obilje namernih ili nehatnih povreda autorskog prava, koje čak
podležu i krivičnoj odgovornosti); istovremeno, moć države da svojom silom podrži ovakve propise i
sankcioniše povrede prava nikad nije bila manja. Slikovito govoreći, život je krenuo jednim pravcem, a pravo je
otišlo drugim pravcem. Pritisak za efikasnijim prinudnim sprovođenjem autorskopravne zaštite na internetu
otvorio je spektar drugih ozbiljnih pitanja koja se tiču ugrožavanja privatnosti korisnika interneta, slobode
3
komunikacije na internetu, poštovanja ljudskog prava na učestvovanje u kulturnim tekovinama zajednice i dr,
što je sve dodatno zakomplikovalo i zamutilo stvari.
2. Pozicija kreativnih industrija
Opšte mesto u ozbiljnim raspravama o autorskom pravu jeste konstatacija da najveći beneficijar
autorskopravne zaštite nisu autori, već su to tzv. kreativne industrije koje sačinjavaju privredni korisnici
autorskih dela, koji su putem ugovora ili ex lege postali nosioci imovinskih autorskih prava. To nije pojava
novijeg datuma; ona je sistemski ugrađena u mehanizam autorskopravne zaštite.
U počecima štamparstva i izdavaštva u Evropi kasnog srednjeg veka, izdavačke privilegije, kao preteča
autorskog prava, imale su za cilj da suzbiju nelojalnu konkurenciju među izdavačima. Izdavački posao kao
privredni poduhvat, tražio je zaštitu od nelojalne konkurencije drugih izdavača koji su preštampavali već izdate
knjige, a da nisu investirali u prevođenje dela i kritičku pripremu izdanja. Dakle, problem neovlašćenog
umnožavanja knjiga nije prvobitno viđen kao problem autora, već kao problem izdavača (industrije).
Dajući pojedinačne privilegije, vladalac je štitio poslovne interese izdavača (industrije), ali je istovremeno štitio
i javni interes za što širom distribucijom autorskih dela, kao pretpostavkom za kulturni napredak.
Kad je sistem privilegija, zajedno sa ukupnim feudalnim poretkom, doživeo slom, pojavila se zakonska
autorskopravna zaštita. Pored svoje nesumnjive funkcije da služi kao ekonomski podsticaj za kreativni rad, ono
je predstavljalo elegantno rešenje problema nelojalne konkurencije među izdavačima. Isključivo pravo na
izdavanje knjige sad više nema onaj ko je od vladaoca stekao izdavačku privilegiju, već onaj ko je od autora
pribavio pravo na štampanje i distribuciju knjige.
Dakle, nezavisno od romantičarskih ideoloških tumačenja opravdanosti postojanja autorskog prava, od
srednjeg veka do danas autorsko pravo ima naglašenu dimenziju regulatora tržišta autorskih dela - zaštita
interesa autora je sredstvo za tu svrhu, a nikako svrha za sebe.
Tokom nekoliko poslednjih decenija su kreativne industrije prošle kroz fazu značajne koncentracije kapitala,
tako da danas postoji manji broj izuzetno moćnih transnacionalnih korporacija u ovoj oblasti, koje imaju ključni
uticaj na vlade razvijenih zemalja, a preko njih i na međunarodne organizacije, prilikom donošenja propisa u
oblasti autorskog prava. Suština njihovog zalaganja je u tome da se, s pozivom na ideju autorskopravne zaštite,
sačuva sistem privatne kontrole nad umnožavanjem i diseminacijom autorskih dela na internetu.
U tom smislu, jedna linija njihove akcije ističe u prvi plan nužnost da se poveća efikasnost prinudnog
sprovođenja autorskog prava na internetu (monitoring internet saobraćaja, detektovanje povreda prava,
identifikacija i kažnjavanje počinilaca povrede). Rezultat toga su, na primer, zakonodavni projekti SOPA i PIPA
Ovaj članak preuzet je sa portala www.madmarx.rs – Centar za istraživanje kreativne ekonomije. Osim ukoliko izričito nije naznačeno drugačije,
autorska i izdavačka prava za ovo elektronsko izdanje članka zadržava autor. Bez pisane dozvole autora nije dozvoljeno štampanje ili
prenošenje ovog članka u elektronskom ili štampanom obliku, u celini ili delovima. Mišljenja i stavovi izneseni u ovom članku su stavovi autora i
ne moraju nužno odražavati stavove Centra za istraživanje kreativne ekonomije.
u SAD, te ACTA (Trgovinski sporazum protiv krivotvorenja), kao planirani međunarodnopravni instrument.
Trenutno, zvanična politika i retorika najvećeg broja zemalja, uključujući Srbiju, je na toj liniji.
Druga linija akcije svodi se na istraživanje mogućnosti efikasne tehnološke zaštite od neovlašćenog korišćenja
dela na internetu (sprečavanje, kontrola i evidentiranje pristupa delu; sprečavanje preuzimanja odnosno
download-a i kopiranja i sl). Neoliberalna ekonomska doktrina snažno podržava ovaj pristup zaštiti jer smatra 4
da internet, snabdeven efikasnim tehnološkim merama zaštite, predstavlja ideal tržišta: „proizvod“ stiže do
svakog potrošača koji je spreman da za njega plati, pri čemu su troškovi distribucije i transakcioni troškovi
skoro nula, a asimetrija informisanosti između proizvođača i potrošača skoro nepostojeća.
Kombinujući ova dva pristupa, industrija „kupuje vreme“ za istraživanje novih poslovnih modela koji će njenu
profitabilnost učiniti manje zavisnom od pravne ili tehnološke zaštite autorskog dela, a više oslonjenu na
komercijalizaciju komplementarnih proizvoda i usluga koji nisu predmet autorskopravne zaštite.
3. Model sistemske alternative autorskom pravu, za sad, ne postoji (informacioni komunizam kao
ostrvo u okeanu globalnog kapitalistističkog društva nije moguć)
Sve reakcije stvaralaca i publike na disfunkcionalnost autorskog prava u digitalnom okruženju, u vidu Copylefta, Open Source Software-a, Creative Commons-a, piratskih partija i sl. zastupaju jednu lepezu, u osnovi,
ideoloških stavova: od zalaganja za ukidanje autorskog prava, preko zalaganja za njegovu reformu koja će biti
bolje prilagođena fakticitetu, do ličnog opredeljenja za društveno odgovoran način vršenja subjektivnog
autorskog prava, takvog kakvo je.
Ideja da autorsko pravo (kao i pravo intelektualne svojine u celini) treba ukinuti zato što je nepotrebno ili
štetno, je ekstremna i nerealna. Iako je popularna, ona gubi iz vida šta predstavlja javni interes u ovoj stvari, i
pod uticajem je mita o tzv. novim poslovnim modelima na internetu, kao svemogućoj zameni za autorsko pravo.
Takođe, ideja da se mora povećati stepen autorskopravne zaštite ne predstavlja doprinos nalaženju realističnog
izlaza iz postojeće situacije. Odražavajući partikularni interes industrije i malog broja ekstremno komercijalno
uspešnih stvaralaca za ekstra profitom, ona takođe nije komplementarna javnom interesu.
Jedino relevantan je interes stvaralaca da stvaraju, jer se taj interes uklapa u javni interes za kulturnim
napretkom. Nažalost, nemoguće je definisati jedinstvenu poziciju stvaralaca, jer se oni između sebe razlikuju po
motivima koji ih pokreću, i po egzistencijalnim uslovima koji čine njihovo stvaralaštvo mogućim. To, opet, zavisi
od vrste stvaralaštva, visine neophodnih investicija, načina eksploatacije rezultata tog stvaralaštva i drugih
faktora.
Ogroman je procenat stvaralaca (autora) čije stvaralaštvo i egzistencija nisu u direktnoj vezi sa ostvarivanjem
autorskopravne zaštite, tj. ubiranjem prihoda u vidu autorske naknade. Npr. slikarstvo i plastične umetnosti
oduvek su bili na marginama autorskog prava jer autori žive od prodaje originalnih primeraka svojih dela, a ne
od umnožavanja, izvođenja, predstavljanja, emitovanja i drugih oblika javnog saopštavanja svojih dela, na šta
imaju isključivo autorsko pravo. Dakle, ta tradicionalna oblast stvaralaštva postoji i razvija se uprkos činjenici
da de facto nije podržana autorskim pravom. Koje god rešenje za autorsko pravo u digitalnom svetu našli,
slikarima i vajarima je svejedno.
Ovaj članak preuzet je sa portala www.madmarx.rs – Centar za istraživanje kreativne ekonomije. Osim ukoliko izričito nije naznačeno drugačije,
autorska i izdavačka prava za ovo elektronsko izdanje članka zadržava autor. Bez pisane dozvole autora nije dozvoljeno štampanje ili
prenošenje ovog članka u elektronskom ili štampanom obliku, u celini ili delovima. Mišljenja i stavovi izneseni u ovom članku su stavovi autora i
ne moraju nužno odražavati stavove Centra za istraživanje kreativne ekonomije.
Njima su interesno bliski stvaraoci koji internet ne vide kao virtualno tržište za neposredni komercijalni
plasman svojih dela, nego kao idealan reklamni prostor preko kojeg mogu ostvariti popularnost i slavu, koju će
naplatiti na drugi način. To su npr. autori muzike koji žive od prodaje ulaznica na koncertima i memorabilija i
kojima odgovara slobodan pristup njihovim delima na internetu (Free music). Otuda su oni relativno
ravnodušni prema autorskopravnoj zaštiti, jer na nju ni ne računaju.
Na drugoj strani spektra su npr. filmski stvaraoci čije stvaralaštvo je najčešće povezano sa velikim
investicijama. U slučaju kompletnog kolapsa autorskopravne zaštite privatni kapital neće imati podsticaj da
finansira skupu filmsku produkciju, čime bi bila ugrožena ne samo filmska industrija, nego i filmsko
stvaralaštvo.
Negde u sredini je značajan broj stvaralaca kojima je stvaralaštvo legitimacija za druge profitabilne poslove (u
nauci, na univerzitetu, u softverskom poslu), te mogu biti ne samo jako tolerantni prema besplatnoj
diseminaciji njihovih dela na internetu, već je i aktivno podržavati, ali uz uslov da se poštuju njihova tzv.
moralna prava na priznanje autorstva, naznačenje njihovog imena i zaštitu integriteta dela. To je materijalni
osnov ideologije na kojoj su zasnovani Creative Commons, Open Source Software, i razni drugi koncepti sa
predznakom „Open“. Reč je o ideologiji u kojoj ne dominiraju filantropske pobude, već nastojanje da se na
inteligentan i fleksibilan način, u datim pravnim i faktičkim uslovima, redefiniše odnos između partikularnog
interesa stvaralaca i javnog interesa za kulturnim napretkom na bazi lakše dostupnosti autorskih dela. Stoga
ova ideologija ne nudi alternativu autorskom pravu kakvo jeste, već promoviše jedan model vršenja tog prava
putem specifičnih licenci (GNU General Public License, CC i sl), uz zadržavanje prohibitornih aspekata autorskog
prava, koji se mogu aktivirati u slučaju korišćenja autorskih dela suprotno odredbama ugovora o licenci. U tom
smislu, ovi koncepti funkcionišu unutar autorskog prava.
Ostaje, ipak, pitanje kako će svoj stvaralački rad naplatiti ne mali broj onih profesionalnih stvaralaca (npr.
kompozitori, pisci) koji nemaju nikakav komplementarni proizvod ili posao, i čija egzistencija zavisi od njihove
mogućnosti da sa svojim zahtevom za plaćanje autorske naknade dopru do svakoga ko na internetu uživa u
njihovom delu. Informacioni komunizam za koji se abolicionisti autorskog prava zalažu, vodio bi
deprofesionalizaciji ovih segmenata stvaralaštva, a posledice toga po kreativnu produkciju verovatno ne bi bile
povoljne. Otuda, upravo ta kategorija stvaralaca predstavlja stvarni problem autorskog prava u digitalnom
okruženju, i zbog njih je neophodno početi ozbiljnu raspravu o reformi sistema.
Na nivou akademske rasprave postoje razni predlozi i ideje šta da se čini, a svima je zajednička nesavršenost i
nemogućnost realizacije u bliskoj budućnosti. Jedna od vizija buduće reforme autorskog prava, koja bi mogla
imati izgleda na uspeh, podrazumeva: (a) postepeno smanjivanje isključivih imovinskih ovlašćenja nosioca
prava, (b) postepeno proširivanje ograničenja autorskog prava i (c) jačanje relativne, odn. obligacionopravne
komponente istog. Drugim rečima, slabiće autorsko pravo kao osnov za zabranu drugima da pristupe delu na
internetu, a jačaće autorsko pravo kao osnov za potraživanje naknade koja će se, verovatno, naplaćivati
paušalno kroz pretplatu za internet vezu. Ovo je, naravno, skopčano sa obiljem tehničkih i pravnih problema
koji su, u krajnjoj liniji, ipak rešivi. Bitno je da se tehničke mogućnosti interneta neće koristiti za otkrivanje
povreda autorskog prava i kažnjavanje njihovih počinilaca, već za prikupljanje podataka o delima koja se
koriste i njihovim autorima, na osnovu čega će organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava
raspodeljivati prikupljenu naknadu nosiocima autorskog prava.
Ovaj članak preuzet je sa portala www.madmarx.rs – Centar za istraživanje kreativne ekonomije. Osim ukoliko izričito nije naznačeno drugačije,
autorska i izdavačka prava za ovo elektronsko izdanje članka zadržava autor. Bez pisane dozvole autora nije dozvoljeno štampanje ili
prenošenje ovog članka u elektronskom ili štampanom obliku, u celini ili delovima. Mišljenja i stavovi izneseni u ovom članku su stavovi autora i
ne moraju nužno odražavati stavove Centra za istraživanje kreativne ekonomije.
5
Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava su jedna od najbitnijih karika tog budućeg sistema.
Kao i ceo sistem autorskog prava, ove organizacije su danas u krizi. Međutim, tu nije reč o krizi smisla
postojanja istih, već je reč o krizi na operativnom nivou njihovog funkcionisanja. Jednostavno, njihovi zadaci su
postali veći i složeniji, a one ne uspevaju da se prilagode novim izazovima dovoljno brzo.
U godinama koje predstoje, malo je verovatno da će doći do dramatičnih promena na planu propisa. Aktualni 6
napori za povećanjem efikasnosti prinudnog sprovođenja autorskog prava na internetu će se po inerciji
nastaviti, ali će rasti i nastojanja industrije i stvaralaca da putem novih poslovnih modela smanje svoju
ekonomsku zavisnost od autorskog prava.
Objavljeno 22. januara 2013.
Ovaj članak preuzet je sa portala www.madmarx.rs – Centar za istraživanje kreativne ekonomije. Osim ukoliko izričito nije naznačeno drugačije,
autorska i izdavačka prava za ovo elektronsko izdanje članka zadržava autor. Bez pisane dozvole autora nije dozvoljeno štampanje ili
prenošenje ovog članka u elektronskom ili štampanom obliku, u celini ili delovima. Mišljenja i stavovi izneseni u ovom članku su stavovi autora i
ne moraju nužno odražavati stavove Centra za istraživanje kreativne ekonomije.
Download

Autorsko pravo i digitalno doba - Centar za istraživanje kreativne