Filozofija znači: biti na putu. Njena pitanja su bitnija od odgovora
Grčka reč filozof (philosophos) nastala je kao suprotnost reči sofos. Ona označava
čoveka koji voli znanje. Taj smisao reči očuvao se do danas: suština filozofije je traženje istine, a
ne posedovanje istine, bez obzira na to kako se često ona odavala dogmizmu, tj. konačnom,
potpunom I poučnom znanju iskazanom u stavovima. Filozofija znači: biti na putu. Njena pitanja
su bitnija od njenih odgovora, a svaki odgovor se ponovo pretvara u novo pitanje.
Filozofija je ljubav prema mudrosti
Filozofija, philo-sophia, bila je u tumačenju prvih filozofa, koji su istovremeno skovali taj
pojam, shvaćena kao ljubav prema mudrosti. Mudrost sophia pojmovno sadrži dva momenta:
istinito znanje i ispravan, dobar stav, drugim rečima, ona sadrži istinito i dobro (Mudrost često
sadrži lepotu, ali ovaj momenat ćemo ovde za sada staviti u zagradu.) U skladu sa svojim
pojmom filozofija je dakle ljubav prema jedinstvu istinitog ljudskog znanja i dobrog ljudskog
ponašanja: filozofija je, prema tome, ljubav prema najvišoj vrednosti. Izraz ljubav spada u rečnik
osećanja, ali je ovde sasvim na mestu. Svaka filozofija je emfatička; njena emfaza okrenuta je
dobrom i istinom. Šta je istinito i šta je dobro, to filozofija želi da zna, pošto ona voli ono istinito
i dobro. Ona želi da pronađe svoju trnoružicu koja je u trnovitoj živici skrivena od ljudskog
pogleda. Ona zna da trnoružica postoji, takođe zna da je ona lepa, ali ne zna kakva je, kakve su
joj osobine. Ona traži trnoružicu da bi je saznala, a Platon bi reko: da bi je se prisetlia, da bi je
poljupcem povratila život.
Filozofijom treba da se bave i mladi i stari
Ni u mladosti neka niko ne okleva baviti se filozofijom, ni u starosti neka mu filozofija ne
bude teret. Da niko nije premlad ni prestar da se brine za zdravlje svoje duše. A ko kaže da mu
vreme za bavljenje filozofijom nije došlo ili već prošlo, sličan je onome koji govori da mu još nije
došlo vreme za sreću ili da ga više nema. Treba, dakle, da se vrlina, koja duguje prošlosti, a
drugi, da bi, ne bojeći se budućnosti, bio ujedno i mlad i star. Stoga treba da se trudimo oko
onoga što stvara sreću, jer, ako je ona uz nas, imamo sve, a ako nije, preduzimamo sve da bi je
postigli.
Ljudske pobude za filozofsko istraživanje
Istorija filozofije kao metodičkog mišljenja započela je pre dve i po hiljade godina, a
njena istorija kao mitskog mišljenja mnogo ranije. Ali početak je nešto drugo nego izvor.
Početak je istorijski, i on potomcima donosi rastuće mnoštvo pretpostavki koje su nastale
misaonim radom. Izvor je, međutim, ono svagdašnje vrelo iz koga dolazi podstrek za
filozofiranje. Zahvaljujuči upravo njemu, svaka savremena filozofija postaje bitna, a ranija
filozofija razumljiva. To izvorno je mnogostruko. Iz čuđenja proizilati pitanje i saznanje, iz
sumnje u ono što se saznalo javlja se kritičko ispitivanje i jasna izvesnost, iz čovekove
pretresenosti i svesti o sopstvenoj izgubljenosti izvire pitanje o samom sebi. Predolčimo sebi
najpre ta tri motiva.
Potresenost
Predan Saznanju predmeta u svetu, sumnjajući radi sticanja izvesnosti, ja sam utonuo u
stvari, ja ne mislim na sebe, ni na svoje ciljeve, svoju sreću, svoje spasenje. Naprotiv,
zabavljajući sebe, zadovoljavam se sticanjem znanja o predmetima. To se preobraća u nešto
drugo čim postanem svestan sebe u sopstvenoj situaciji. Stoik Epiktet je rekao: „Poreklo
filozofije leži u opažanju sopstvene slabosti i nemoći“. Kako da sebi pomognem u nemoći?
Njegov odgovor je glasio: „Na taj način što ću sve što ne leži u mojoj moći smatrati da je za
mene irelativno u svojoj nužnosti, a naprotiv, sve što zavisi od mene, naime način i sadržaj
svojih
predstava,
mišljenjem
ću
učinitim
jasnijim
i
slobodnijim.“
Osvedočimo sese u svoj ljudski položaj. Mi smo uvek u situacijama. Situacije se menjaju, javljaju
se prilike. Ako se one jednom propuste, više se neće vratiti. Ja mogu da delujem da se situacija
izmeni. Ali ima situacija koje su u svojoj suštini nepromenljive, čak i kad njihova trenutna pojava
dobije drugi vid i kad se njihova pobedonosna moć skrije velovima: moram da umrem, moram
da patim, moram da se borim, podredjen sam slučaju, neizbežno se zaplićem u krivicu. Te
osnovne, situacije preko kojih ne možemo preći, koje ne možemo izmeniti.to što postajemo
svesni tih graničnih situacija, posle čuđenja i sumnje, predstavlja dublji izvor filozofije. U samom
postojanju, mi ih često izbegnemo na taj način što zatvaramo oči i živimo kao da one ne postoje.
Mi zaboravljamo da moramo da umremo, zaboravljamo da smo krivi i da smo prepušteni
slučaju. Mi smo tada suočeni samo sa konkretnim situacijama, koje rešavamo u svoju korist, i na
kraju reagujemo planiranjem i delanjem u svetu, gornjim interesima svoga postojanja. Na
granične situacije, medjutim, reagujemo ili na taj način što ih zamagljujemo ili, ako ih zaista
shvatimo, očajavamo i ponovo ih uspostavljamo: ponovo postajemo sami promenom svoje
svesti o biću.
Granične situacije – smrt, slučaj, krivica, nepouzdanost sveta – ukazuju na stradanje. Šta
da činimo suočen sa tim apsolutnim stradanjem, čije sagledanje ne mogu da izbegnem ako
pošteno sve sebi predstavim? Savet Stoika da se slobodnom odlukom povučemo u neizvesnost
mišljenja neće nas zadovoljiti. Stoik se varao, jer on nije dovoljno radikalno sagledavao
čovekovu nemoć. On nije shvatio ni zavisnost samog mišljenja, koje je samo po sebi prazno,
upućno na ono što mi se pruža, kao ni mogućnost ludila. Stoik nas ostavlja bez utehe u čistoj
neizvesnosti mišljenja, jer tom mišljenu nedostaje svaki sadržaj. On nas ostavlja bez nade, jer
izostaje svaki pokušaj spontanog unutrašnjeg savlađivanja, svako ostvarenje poklanjanjem sebe
u ljubavi, kao i očekivanje mogućeg s puno nade. Ali ono čemu Stoik teži, jeste prava filozofija.
Izvornost u graničnim situacijama budi osnovni nagon da se kroz stradanje nađe put do bića.
Jonski fizičari
Biografski podaci. Tales (627-547) iz Mileta na obalama Male Azije. Jedan od sedmorice
mudraca, matematičar, astronom, fizičar, graditelj, političar, trgovac. Svedoče da je predvideo
pomračenje Sunca 585. Godine pre n.e. Pripisuje mu se stanovljenje kalendara, kao i otkriće
magneta. Dela nisu sačuvana. O njegovom učenju saznajemo od Aristotela i Diogena Laertija.
Anaksimandar
Biografski podaci. Anaksimadar (611-546), Milećanin, Talesov učenik, prvi je izradio geografsku
kartu,pronašao gnomom, izradio prvi globus. Tvrdio je da zemlja ima sferičan oblik, da Mesec
sija pozajmljujući svetlost, da se Sunce sastoji od najčistije vatre i da nije manje od Zemlje.
Hajdeger smatra Anaksimandra prvim grčkim filozofom, a ne Talesa. Sačuvani su samo nazivi
njegovih dela: O Prirodi, Krug oko Zemlje, Sfera i dr. O njegovom učenju saznajemo nešto od
Aristotela.
Anthologia Palatina
Logos-Kosmos-Episteme/Um-Svet-Znanje


















Svet (kosmos) ovaj, isti ta sve, nije stvorio ni jedan bog i nijedan čovek, nego je uvek bio i
jeste i biće vatra večno živa, koja se s merom pali i merom gasi.
Vatra živi od smrti zemlje, vazduh živi od smrti vatre, voda živi od smrti vazduha, zemlja
od smrti vode...
Sve je razmena za vatru i vatre za sve, kao roba za zlato i zlato za robu.
Priroda voli da se skriva.
Nevidljivi sklop je jači od vidljivog.
Tragaoci za zlatom silnu zemlju prekopaju, da mađu malo zlata.
Ako čovek ne očekuje neočekivano, neče ga ni nači: tako je dobro skriveno i teško
pristupačno.
Onaj Gospod čije je proročište u Delfima (Apolon), niti govori niti skriva niti zamenjuje.
Zato valja ići za onim što je zajedničkom. Ali premda je logos zajednički, ipak većina živi
tako kao da ima svako svoju vlastitu pamet.
C logosom, s kojim se većinom stalno druže, a koji svemirom upravlja, ne slažu se, i ono
na šta dan na dan nailaze, čini im se tuđe.
Logos-Polemos-Hermonia/Um-Rat-Harmonija
Rat je otac svega i svega kralj, jedne je pokazao kao bogove a druge kao ljude, jede je
učinio robovima, a druge slobodnima.
A treba znati da je rat sveopšta pojava, da je pravda porba i da sve nastaje kroz borbu i
po nuždi.
Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve biva borbom.
Oni ne razumeju, kako se ono što je u sebi suprutno, samo sa sobom slaže: to je
harmonija, koja k suprotnosti teži, kao kod luka i lire.
I dobro i zlo je jedno...
Besmrtni su smrtni, a smrtni besmrtni, jer je život ovih smrt onih, smrt onih život ovih.
Jedno isto prebiva u nama: živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro. Jer je to, kad
se promeni – ono, a ono, kad se ponovo promeni – to.
Na kraju početak i kraj se podudaraju.
Logos-Dike/Um-Pravda



Rat je Pravda.
Ime Pravde ne bi ljudi poznavali, kad ne bi bilo nepravde.
Helije neće prekoračiti svoje mere, inače ga pronaći Erineje, pomočnice Pravde.
Logos-Psihe/Um-Duša












Granice duše nećeš u hodu naći, makar pregazio svaki put, tako dubok logos ima.
Duši je svojstven logos koji sam sebi uvećava.
Ljudima je svojstveno da sebe spoznaju i da misle.
Suva duša jeste najmudrija i najbolja.
Oči i uši su ljudima rđavi svedoci, ako imaju varvarske duše.
Protiv srca je teško boriti se, jer što hoće kupuje na štetu duše.
Nije bolje za ljude ako im se ostvari svaka želja.
Logos-Nomos-Arte/Um-Zakon-Vrlina
Sve ljudske zakone hrani jedan božanski; ovaj zapoveda koliko hoće i dovoljan je svima i
čak sve nadmašuje.
I to je zakon – pokoravati se volji jednog čoveka.
Narod treba da se bori za zakone kao za bedeme.
Javno nasilje treba gasiti pre nego li gradski požar.
Najveće savršenstvo je: misliti razborito, govoriti istinu i raditi prema prirodi glasajući u
nju – to je mudrost.
Elejci
Kada su bogati grčki gradovi na obali Male Azije bili pokoreni Persijancima, veliki
deo stanovništva se odselio u Južnu Italiju (Veliku Haladu), gde je grad Eleja postao
jedan od centara filozofskog života. U filozove elejske škole najčešće se ubrajaju:
Ksenofan, koji je rođen u Kolfonu, pa bi se po mestu rođenja mogao ubrojiti u jonske
fizičare, Parmenid i Zenon (obojica rođeni u Eleji) i Melis sa ostrva Samosa.
Parmenid
Biografski podaci. Parmenid iz Eleje, po nekim istoričarima učenik Ksenofanov i
pitagorejca Aminije. Njegovo doba je negde oko 600. Godine. Njegov najpoznatiji učenik
je Zenon iz Eleje. Parmenid je pisao u stihovima i njegova poema O prirodi delimično je
sačuvana.
Zenon
Biografski podaci. Zenon iz Eleje je u punom razvoju duha bio oko 464-461. godine.
Aristotel ga smatra osnivačem dijelektike zbog njegove veštine obrazlaganja, dobijanja i
dokazivanja. Oko 450. Godine u Atini obrazlaže Parmenidovo učenje, a među slušaocima
su bili Sokrat i Platon. Dokazi kojima potvrđuje stavove Parmenida zovu se Aporije
(ćorsokak, bezizlaz). Iz raznih izvora saznajemo da ih je bilo više, a da su sačuvanih
aporija u koje će se misao zaplitati ako protivureči Parmenidovom učenju, najpoznatiji
su: „Ahil i kornjača“, „Strela“, „Dihotomija“ i „Stadion“.
Sačuvani fragmenti i svedočanstva
Četri su Zenonova dokaza o (problemu) kretanja što zadaju teškoće onima koji ih
rešavaju:
Prvi (govori) o tome da nema kretanja, jer ono što se kreće treba najpre da dospe
do polovine pre nego (što stigne) do kraja.
Drugi je takozvani Ahilej. On se (sastoji) u tome da najsporiji (trkač) nikada neće
biti uhvaćen od najbržeg koji ga goni, jer je ovaj pre toga mora da dostigne (tačku),
otkud je krenuo progonjeni (trkač). Tako da će se sporiji trkač uvek i nužno uvek nalaziti
ispred bržeg. Ovaj dokaz je isti kao i dokaz poloovanjem, ali se razlikuje što u deljenju
bilo koja uzeta veličina nije (podeljenja) nadvoje.
Treći (dokaz) je upravo naveden; (a tvrdi) da leteća strela nepomično stoji. Ovo
se dešava zato što se uzima da je vreme sastavljeno od trenutka. Jer kad se ovo ne
dopušta, (takvog) zaključka neće biti...
Pitagora
Biografski podaci. Prema jedinim podacima, Pitagora je rođen 528. A prema drugim –
negde oko 568. Godine, na ostrvu Samosu. Jedni kažu da je živeo 80 godina, a drugi, čak
90 godina. Proputovao je Egipat, da boje upozna ustanove i mudrost egipatskih
sveštenika. Zbog neslaganja sa tiraninom Polikratom, u četrdesetoj godini religioznomoralno bratstvo (Pitagorejski savez). U Krotonu je umro. Pitagorejski savez zasniva se
na Orfičkim misterijama: na tajnost učenja zavetovao se svaki član. Samo je Pitagora
imao pravo da javno saopšti tumačenja učenja.
Sofisti
Do današnjeg dana održala su se protivrečena mišljenja o sofistima jer
svedočanstva koja su o njima sačuvana potiču uglavnom od njihovih protivnika: Aristofana,
Platona, Aristotela. Delovanje na masu konzervativnog komediografa Aristofana bilo je najveće,
jer i on u svojoj komediji „Oblakinje“ prikayao sofiste kao pljačkaše, koji se bore protiv istine, i
sve što je nepravedno žele pokazati na pravo. I Aristotel je isticao više negativnu stranu sofista,
dajući ujedno i definiciju o njima – da je sofist čovek, koji iskorišćava samo prividno znanje, a ne
pravo, da bi zaradio novac. Takve karakteristike se ne mogu primeniti na sve sofiste. Sofisti se
razlikuju, kako grupe starijih i mlađih, isto tako i oni međusobno, pa objektivni sud može biti
samo pojedinačni sud o svakom od njih. Zbog toga treba treba u prikazivanju sofista (jer se ta
reč i danas čuje u negativnom smislu) ispitati i to koliko su njihovi ideološki protivnici opštem
razvoju filozofske misli. Sama reč sofist do pojava filozofa sofista (5. Vek) koji su tražili novac za
svoje učenje, imala je vrlo pozitivno značenje. Taj izraz je znacio što i učen čovek. Istoričar
Herodot zove sofistima Solona i Pitagoru, a sokratove učenike Ksenofonta zove Sokrata i
Aristotela sofistima u pozitivnom smislu reči. Kada je antički polis počeo opadati, a tradicija ima
sve manje vrednosti, došlo je vreme da nove ideje osvoje sebi put, i ta epoha s novim nazorima
imala je svoje učenje. Oni su svojim učenjem mnogo pridoneli razvijanju oštroumnosti,
kritičnosti, bogaćenju jezika, preciznoj upotrebi reči, čime su celu Heladu kulturno uzizali. Te
zasluge sofista prvi je objektivno izneo Heleg u svojoj Istoriji filozofije. Tu se svakako misli na
sofiste koji su ušli u samu filozofiju i svojim ogromnim značenjem predstavljali u svoje doba
misaonu epohu.
Protagora
Biografski podaci. Protagora (481-411), rodjen u Abderi, Demokritov zemljak, jedan je od
najpoznatijih sofista. U Atini je proveo oko 40 godina. Bio je jedna od najuglednijih ličnosti
Helade toga doba. Ipak, nije izbegao Anaksagorinu sudbinu – prognan je iz Atine, zbog jednog
njegovog spisa koji počinje ovim rečima: „Što se tiče bogova, ja o njima ne mogu da saznam
ništa: niti da postoje niti da ne postoje, jer ima mnogo stvari koje ometaju to saznanje – kako
nejasnost same stvari, tako i život ljudi koji je tako kratak“. Ova je knjiga javno spaljena u Atini
kao bezbožnička i to je verovatno bila prva knjiga koja je bila spaljena na zapoved jedne države
Napisao je spis Istina od kojega je ostala sačuvana samo prva rečenica. Platon je napisao spis
Protagora.
Neki slavni sofizmi
Neki antički sofizmi ostali su do danas slavni. Većina tih sofizma obično se izlaže u obliku
dijaloga između sofiste i „žrtve“ (ili između dva sofista), pa ćemo u tom obliku ukratko prepričati
neke od njih. Antički sofizmi imaju svoja imena, pa ćemo ih po tim imenima navesti.
Sofizam Rogati glasi: „Što nisi izgubio imaš?“ – „Da“ – „Rogove nisi izgubio?“ – „Ne“ –
„Dakle, imaš rogove.“
Sofizam Ćelavi: „Da li je čovek ćelav ako mu isčupaš jednu dlaku?“ – „Ne.“ – „A ako mu
isčupaš dve dlake?“ – „Ne.“ – Pitanja se nastavljaju. Ako sagovornik u jednom trenutku odgovori
sa „Da.“, sofista zaključuje da čupanje jedne dlake čoveka čini ćelavim, a ako sagovornik uporno
odgovara negativno, sofista zaključuje da čovek gubeći dlaku po dlaku ne može nikada oćelaviti.
Sofizam Protagora i učenik: Sofisti Protagora podučavao je Euatla advokatskoj veštini.
Pogodili su se da učenik plati odmah polovinu školarine, a drugu polovinu kad dobije prvu
parnicu. Kako po završetku školovanja učenik nije vršio advokatsku praksu, tužio ga je učitelj
sudu. Na sudu Protagora kaže: „Ti ćeš mi svakako platiti ostatak školarine. Jer ago izgubiš
parnicu, platićeš mi po odluci suda, a ako je dobiješ, platićeš mi po našoj pogodbi.“ Euatlo
odgovara: „Ako dobijem parnicu, neću ti platiti jer je sud tako presudio. Ako izgubim, neću ti
platiti, jer smo se tako dogovorili.“
Sofizam Lažljivac: Kad neko kaže: „Ja lažem“ (i ništa drugo), govori li on istinu ili laže?
Ako predpostavimo da govori istinu, to znači da laže (jer to njegov istiniti sud tvrdi), a ako
predpostavimo da laže, znači da govori istinu, znači da govori istinu (jer ago laže da laže znači da
govori istinu). Izlazi da on laže ako govori istinu, a govori istinu ako laže. Drugim rečima, obe
predpostavke, i ona da govori istinu, i ona da laže, dovode do kontradikcije.
Sokrat
Biografski podaci. Sokrat - sin kamenoresca Sofroniksa i babice Fanarete, Atinjanin, filozof bez
biografije, učitelj, bez učionice koji je celu Atinu pretvorio u svoju školu i koga je slučajni
prolaznik, Atinjanin ili stranac, mogao da sluša i da bude doveden u nedoumicu njegovim
ispitivanjem. Platonov učitelj i udes Atinjana. Neugledne spoljašnosti, po imanju bliži sirotinji,
po strpljenju jedinstven i neumoran, odan otadžbini do smrti, govornik koji ima smisla tek uz
sagovornika, babica i dadilja vrlenih Atinjana, vajar i klesar mladih i čestitih. Vernik vrline i
bezbožnik koji na sudu ne odustaje od vaspitanja i razgovora. Rodjen u predgrađu Atine 469. U
klasi zeguita, trećoj i poslednjoj po društvenom značaju. Predpostavlja se da se redovno
školovao, odslužio je vojsku i sa dvadesetpet godina postao hoplit – oklopnik pešak, kada je sebi
pribavio opremu. Oženjen Ksantipom, džangrizavom ženom, upravo onakvom kakve bi morale
biti žene filozofa – ljudi nesposobni da vode kuću i stiču imanje. Otac tri sina. Osuđen na smrt
atinskog suda i 399. Godine ispio pehar otrova od kukute. O Sokratovoj filozofiji najviše
saznajemo iz Platonovih dijaloga, Ksenofontovih Uspomena o Sokratu i Aristotelovih
svedočenja.
Sokrat je bio tako malo lep
Koliko smemo suditi po jednoj bisti koja je sačuvana pod razvalinama antičke vajarske
umetnosti,Sokrat je bio tako malo lep kao što samo filozof može biti. Ćelava glava, veliko
okruglo lice, duboke i razrogačene oči, široki cvetast nos, koji daje živo svedočanstvo o čestim
simposionima – Sve to kao da pre odaje glavu nekog vratara nego najznamenitijeg filozofa. Ali
ako se bliže zagleda u grubo zatesani kamen, on otkriva onu ljudsku dobrotu iiskrenu prostotu
koje su ovog skromnog mislioca učinile omiljenim učiteljem najotmenije omladine atinske.
Samo veoma malo znamo o njemu, pa ipak nam je mnogo prisniji nego li aristokratski Platon ili
profesorski rezervisani Aristotel. Preko dve hiljade i tri stotine godina gledamo još uvek njegov
nezgrapni lik kako u večno jednakoj, izgužvanoj tunici lagodno korača preko trga, ne vodeći
računa o graji dnevne politike, a sakupljajući oko sebe omladinui naučnike , čvrsto držeći svoju
žrtvu da je domami u senoviti ugao kakvoga hrama, i da je tu primora na određivanje njenih
pojmova.
OPTUŽBA, ODBRANA I SMRT SOKRATOVA
Optužbu protiv Sokrata podneli su Melet, Anit i Likon. Tužba je glasila: „Melet, sin
Meletov, iz Pita, podiže ovu tužbu i zakletvom potvrđuje protiv Sokrata, sina Sofroniksa, iz
Alopeke: Sokrat je kriv što ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi drugi nova bića
demonska; a kriv je što i omladinu kvari. Predlažem smrt.“
Sokrat ne uvodi nova božanstva
Možda bi se, pak, moglo učiniti čudno to što ja idem naokolo i samo svakoga pojedinoga
to savetujem i u sve se pačam, a ne usuđujem se da javno izađem pred vas u skupštini, pa da
savetujem gradu. A tome je uzrok to što ste vi mene često i na mnogim mestima čuli gde
govorim da se meni javlja nešto božansko i demonsko, neki glas; a to je ono što je i u tužbi
Melet naveo rugajući se. To je neki glas koji mene prati još or rane mlalosti; i kad se javi,
uvekme odvraća da ne činim ono što nameravam da činim, ali me nikada ne navraća. To je ono
što me sprečava da se bavim državnim poslovima.
Meni se, ljudi sudije - pravo vas nazivam kad vas nazivam udijama - dogodilo nešto
čudnovato. Onaj redovni proročki glas, glas božanstva, javljao mi se uvek veoma često čitavo
poslednje vreme, i on me je i u najmanjim stvarima opominjao kad bih nameravao da nešto
nepravo uradim; i sada mi se, kao što vidite sami, dogodilo ono što bi se moglo smatrati, i
smatra se, kao najveće zlo. A meni se ni jutros, kad sam ostavio svoju kuću, nije protivio taj znak
božji, ni onda kad sam ulazio ovamo pred sud, ni igde u mojoj odbrani kad sam nameravao šta
da kažem; pa ipak me je u drugim prilikama na mnogo mesta usred reči zadržavao. A danas me
nigde za vreme ovog spora ni u delanjuni u govorenju nije zadvžavao. Šta da uzmem, dakle, kao
uzrok tome? Ja ću vamkazati: čini mi se da se ovo što se meni dogodilo kao dobro dogodilo, I to
nikako ne možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo. Jak dokazimam za to
tvrđenje: meni bi se zacelo znak opominjanjajavio I opomenuo me kad ne bih imao da uradim
nešto dobro.
SOKRAT (I) FILOZOFIJA
Nije optužen Sokrat nego filozofija, ili: Zašto je Sokratnajmudriji
Možda bi ko od vas prihvatio: "Ali, Sokrate, čime se ti, u stvari, zanimaš? Odakle su
potekle klevete protiv tebe?Nisu valjda otuda što se ti nisi ničim naročitim bavio nego ostali? Ne
bi se toliki glas i govor o tebi rasturio da ti, ipak, nisi nešto drukčije radio nego ostali! Govori
nam, dakle, šta je u stvari, da ne nagađamo o tebi!"Ko to govori, čini mi se da pravo govori. I ja
ću pokušati da vamizložim šta je to što je meni donelo ime i klevetu. Slušajte, dakle! Moždaće
neki od vas pomisliti da se ja šalim, ali budite uvereni, kazaću vam punuistinu. Ja, građani
atinski, nisam ničim drugim do nekakvom mudrošćustekao to ime.Pa kakvom to
mudrošću?Mudrošću koja je možda ljudska.Čini se dasam zaista u toj mudrosti mudar.
Sokrat ne brani sebe nego filozofnju
Dobro znajte: ako mene osudite ovakva kakvim se ja prikazujem nećete meni naškoditi
više nego sami sebi, jer meni zacelo ništa neće naškoditi ni Melet ni Anit, niti mogu, jer smatram
da božanski poredak stvari ne podnosi da bolji čovek strada od gorega. Pa ipak, možda će me on
pogubiti, ili izagnati, ili oduzeti građansko pravo; ali, možda on i ko drugi uzima to za neko veliko
zlo, ali ja ne uzimam, nego uzimam mnogo više za veliko zlo ono što on sada radi, tj. pokušava
da na pravdi pogubi čoveka.
Otuda, građani atinski, nipošto se ne branim radisebe, kako bi to ko mogo da misli, nego
radi vas, da me ne osudnte i da se, na taj način,ne ogrešite o dar koji vam bog dade. Jer, ako
mene pogubite, nećete lako naći drugoga takvoga koji bi, mada je to i nešto smešno kazati,
upravo seo na grad kao na konja koji je velik, doduše, i plemenit, ali koji baš zbog veličine
ponešto naginje sporosti, i kome je zato potrebno da ga podstiče neka mamuza. Tako,eto, čini
mi se da je mene bog i pridelio gradu kao takva čoveka koji će vas bez prestanka podsticati, i
savetovati, i koriti svakoga pojedinoga,ukratko, koji će vam po ceo dan svuda na pamet sedeti.
Ovakvi drugi neće vamse lako rodmti sugrađani moji.Zato, ako mene poslušate, poštedećete
me.Vićete se, možda, ljutiti kao dremljivi kad ih bude, pa me udariti I, slušajući Anita, lako me
pogubiti, a onda ćete ceo svoj ostali život neprestano spavati, ako se bog za vas ne postara i ne
pošalje vam koga drugoga.
Sokrat se mora baviti filozofijom
I kad biste vi na to meni kazali: "Sokrate, sada, doduše, nećemo poverovati Anitu nego
te puštamo, ali samo pod tim uslovim, razume se, da se više ne baviš tim ispitivanjem i da se
maneš ljubavi prema mudrosti; ako te uhvatimo još jedared u takvom poslu, Izgubićeš glavu
sigurno" - kad biste me, dakle, kao što rekoh, pod tim uslovima oslobodili optužbe, ja bih vam
odgovorio: "Ja vas građani atinski, pozdravljam i veoma cenim, ali ću se više pokoravati bogu
negoli vama, i dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati da se
bavim ispitivanjem istine, i da vas savetujem, i podučavam, kad se sa nekim od vas već
budemsastao da govorim o svom običaju: Čestiti moj čoveče, Atinjanin si, građanin najveće i po
mudrosti i snazi najuglednije države, a nije te stid što se staraš za blago kako ćeš ga više
nagomilati, i za slavu, i za čast, a za pamet, i za istinu i za dušu, da bude što bolje, za to se ne
staraš i nimalo ne haješ? A ako bi ko od vas to osporio i ustvrdio da se stara za to, neću ga
pustiti da odmah ode, niti ću se ja s njim rastati, nego ću ga pitati, i ispitivati, i prorešetavati; pa,
ako dobijem utisak da on nema vrline, a tvrdi da je ima, koriću ga što najvažnije stvari najmanje
ceni, a ništavnije više."
Sokratova filozofija.
Nema Sokratove filozofije.
Filozofija je filozofiranje - njena pitanja su bitnija od njenih odgovora
Sokrat je poznavao filozofiju prirode Anaksagore i Ahelaja. Doživeo je prodor sofistike i
usvojio njenu umešnost. Nije ga zadovoljilo nijedno ni drugo. Filozofija prirode nije pomagala
duši čovekovoj.Sofistika je, doduše, dovodeći sve u pitanje, bila u stanju da učini mnogo. Ali, u
načinu na kojn je to činila, grešila je u novom umišljenom znanju ili, pak, u negiranju svakog
važenja tradicije. U ovom previranju znanja Sokrat nije imao nikakvo novo učenje, pa čak ni
učenje o određenom posupku, što bi za sebe već bilo dovoljno. Kada je spoznao filozofiju
prirode u njenoj bespredmetnosti za ozbiljna pitanja, i kada je u sofistici pojmio destrukciju,
znao je da ni neka druga određena stvar nije ono pravo. No, bio je ponesen svešću o svom
pozvanju. O jednom božanskom nalogu, Iako uveren u ovo pozvanje, kao što su to bili
proroci, on ipak nije imao ništa da objavi poput njih. Nikakav bog mu nije naložio da kaže
ljudima ono što mu je naredio. Nije imao ništa drugo do zadatak da, budući i sam čovek, traži
zajedno sa ljudima. Treba da neumoljivo postavlja pitanja, osvetljavajući sva skrovita mesta. Ne
treba tražiti verovanje u bilo šta, pa ni u samog sebe, ali treba zahtevati mišljenje, postaljanje
pitanja i ispitivanje.
SOKRAT - OSNIVAČ ETIKE
Vrlina je znanje. Ona js samo jedia i postiživa
Stožerna misao Sokratove etiks jeste nerazlučivo jedinstvo teorijskog znanja i praktične
delatnosti. Vrlina jene samo znanjem uslovljena nego I saznanjem istovetna. Za tu osnovnu
Sokratovu misao nalazimo u Aristotela ova svedočanstva: U Etici Nikomahovoj "Sokrat...
mišljaše da su sve vrline teorijska znanja.. mišljenja da su vrline manifestacije uma (jer su sve
znanja)” ; U Epici Eudemovoj "mišljaše da su sve vrline znanja, i da je jedno te isto znati šta je
pravedno i biti pravedan"; U Etici Velikoj "Sokrat je tvrdio da to nema nikakve koristi vršiti ono
što je hrabro i pravedno ako to čovek čiii bez znanja i svesne namere; stoga je rekao da se vrlina
sastoji u pojmovnom saznanju". Vrlina je, dakle, znanje.To je prvi formalni princip Sokratove
etike.Iz činjenice da je znanje ne samo nezaobilazan uslov i pomoćno sredstvo pravog morala
nego i njegova suština, Sokrat zaključuje da je znanje i obeležje i svih pojedinih vrlina, jer sve se
vrline sastoje u znanju, TJ.U poznavanjuonoga šta treba činiti i čega se treba kloniti, i razlikuju se
samo po predmetu znanja. Prema tome, nije pravilno uobičajeno mišljenje da ima mnogih i
raznovrsnih vrlina: vrlinaje u stvari samo jedna. Tako Sokrat dolazi do drugog formalnog etičkog
principa: sve vrline, ukoliko su znanje, 2- čine jedinstvo. U svih ljudi postoji jednaka sklonost
vrlini i nju treba samo razviti dobrom poukom. Doduše, nisu svi ljudi jednako obdareni za
razvijanje te sklonosti, ali je svima potreban trud, učenje, vežbanje, vaspitavanje, i baš ono što
se čini najvrsnije po prirodi iziskuje najviše vaspitanja. Tako Sokrat dolazi do trećeg formalnog
principa svoje etike: v r l i n a je postiziva, jer se može naučiti. Sokrat, u kome se ljudska svest
uspela do jasne samosvesti, pokazuje da vrlina nije ni poklon prirode ni nešto spolja naučeno i
dobiveno, nego se izgrađuje samosaznanjem i saznanjem etičkih normi, dakle znanjem. Dok
sofisti uzimaju ljudsku prirodu kao gotovu, Sokrat je uzima kao neizvajan mramor, od koga
čovek - vajar samosaznanjem i samosavlađivanjem treba da stvori umetničko delo. Može
pravilno delanje biti rezultat i urođene sklonosti dobru ili posledica privikavanja na red i zapt, ali
samo ono delanje koje proizilazi iz razumskog saznanja ima pravu etičku vrednost.
Platon
Biografsko-bibliografskipodaci. Platon je rođen 428.godine u Atini I živeo je 81 godinu (umro je
347. god). Ime mu je bilo Aristokle, pa postoje račličita mišljenja kako je dobio ime Platon: jedni
kažu da je to učinjeno zbog visokog čela, drugi, zbog bogatstva i obimnosti (širine) njegovih
govora, treći, opet, po visini i lepoti stasa (plećat). Poticao je iz uglednearistokratske porodice:
po očevoj poroličnoj liniji Platonov daleki predak bio je atičkn kralj Kodrus, a njegova majka vodi
poreklo od Solona. Stric njegove majke bio je čuveni Kritija. Sokratov učenik i jedan od
tridesetorice tirana Atine. Legenda, pakm stvorena još u antičko doba stavila je na početak
Platonovog rodoslovlja morsko božanstvo Posejdona, a stvoren je i mit da je Apolon delfijski bio
pravi Platonov otac.
Platon je dobio u mladosti široko obrazovanje a najviše je naučio od Sokrata kod koga je
došao u dvadesetoj golini života. Diogen Laertije beleži da je Sokrat noć uoči onog dana kada će
Platon doći kod njega "sanjao jednog labuda koji mu seli na krilu, čija su krila brzo porasla i koji
je uzleteo ka nebu, pevajući najumilnije pesme".
Posle Sokratovog pogubljenja pobegao je iz Atine u Megaru, odakle je uskoro krenuo na
putovanja, i to prvo u Kirenu u Africi, gde se posvetio naročito matematici pod rukovođenjem
čuvenog matematnčara Teodora. Iz Kirene je otišao u Egipat, a potom u "Veliku Heladu" gde je
upoznao pitagorejca tadašnjeg vremena. Tri puta js boravio u Sirakuzi, u nameri da tamošnje
kraljeve (tirane) učini filozofima, u čemu nije uspeo, ajednom je bio prodat kao rob.
O Platonovim delima Hegel kaže: "Jedan od najlepših poklona koje nam je sudbina sačuvala iz
staroga doba jesu, bez sumlje, Platonova dela". Platon je pisao u obliku dijaloga i u svim delima,
osim Zakona, pojavljuje se Sokrat, koji u najvećem broju slučajeva vodi razgovor.Sačuvano je 35
Platonovih dela i 13 pisama.Ova kanjiževno-filozofska dela, pored naslova, imaju i podnaslove,
kojima se govori o predmetu razgovora.Najgtoznatija su mu dela: Odbrana Sokratova, Država ili
O pravednosti, Parmenid ili Dijalog o idejama. Gozba ili Oljubavi, Protagora ili O vrlini, Fedon ili
O besmrtnosti duše, Fedar ili O retorici, Teajtet ili O znanju, Sofist (nastavak Teajteta), Gorgija ili
Protiv retorike, Behu Hilija ili O pojmulepog i dr…
Akademija.U Atini je Platon osnovao svoju filozofsku školu i sam činosnivanja najverovatnije se
dogodio 387 godine. Škola je bila smeštena na jednomterenu za gimnastičko i ratničko vežbanje
(gimnasion). Naziv Akademija dobijen jeprema mitskom heroju Akademu, kultnom zaštitniku
tog mesta. Uzori za osnivanjetakve škole i njenu unutrašnju organizaiiju bili su, pre svega,
Pitagojesko bratstvou Krotonu (južna Italija), a zatim Eukpidova "sokratovska škola" u Megari.
Na ulazuu Akademiju pisalo je: "Neka ne ulazi onaj ko ne poznaje geometriju". To je zato što
jePlaton aritmetiku, geometriju i astronomiju smatrao za uvod i pripremu za bavljenje
dijalektikom (filozofijom), sa kojom treba slušaoce upoznati tek po navršenojtridesetoj godini
života, kako je u mladosti ne bi zloupotrebljavali kao što su točinili sofisti.Akademija je nastavila
rad i posle Platonove smrti i njena delatnost trajala je nešto više od 900 godina, preciznije sve
do 529.godine nove ere, kada je car Justinijan objavio svoj čuveni dekret: "Neka u Atini niko više
ne predaje filozofiju". Hiljadu godina kasnije, kada se u Italiji rađa snažno interesovanje za
izvorna dela grčke filozofije, porodica Mediči ponovo je otvorila Akademiju.Kasnije, Akademija
ostaje opšti naziv za najviše naučne, umetničke i obrazovne institucije.
Obradio učenik Nikola Pavlović T42
pod budnim okom profesorke Branke Đorđević
Download

Ljubav prema mudrosti